„Svi su đavolski obavešteni o sebi i o svojoj želji.“ Žan Bodrijar, Prozirnost zla
1. Ja sam Brižit Bardo. Ja sam, u stvari, Lepotica dana. Belle de jour . Ali to niko ne zna. Pod pseudonimom Lepotica dana, i sa sličicom Brižit Bardo, pratila sam oko dve hiljade što poznatih ličnosti što ljudi koji su imali zanimljive „nove identitete“, ali i one koji su imali duhovite postove. Na neki način, Tviter mi je omogućio pripadnost nečemu, neku vrstu alternativne nestvarnosti. Kao i milioni drugih, dobila sam mogućnost da budem neko iza virtuelne zavese, ili jednostavno rečeno, da budem stvarna, bez anestezije. Ja sam Lepotica dana. Na Tviteru sam se ponekad osećala kao da imam društvo. Kad sam počela da objavljujem ljubavne izjave, počela sam da stičem i prve pratioce. Za nekoliko meseci dobila sam ih sto pedeset sedam, i to smatram uspehom. Fantazija u vezi sa Tviterom je u tome što ponekad stvarno pomisliš da si lik čiju si sliku okačio. Mogla sam da budem Brižit Bardo, jednom u životu. I Lepotica dana, koliko sam htela. Tu niko ne dovodi u pitanje tvoju predstavu o sebi. U stilu ljubavnih poruka koje preovlađuju u mom okruženju na Tviteru pisala sam, bez ikakve bojazni da ću biti otkrivena, o ljubavi, nedostajanju, punoći praznine. O usamljenosti. Davala sam oduška sebi pred milionima nepoznatih ljudi, i ničeg se nisam plašila, pošto niko nikada neće saznati da sam to ja. Ljudi su reagovali na Brižit Bardo koja čezne za ljubavlju. Dobila sam čak i dve direktne poruke od nekog ko se zove Pitagora. Pitao me je: „Tražiš ljubav?“ Nisam mu odgovorila. A čeznula sam za ljubavlju. Što, pa je l’ to neki zločin? Svi čeznu za ljubavlju, ali romantična osećanja su danas nedopustiva, o tome se ne govori, to je nepristojno, ovo je kultura pobednika, a pobednici ne čeznu ni za čim, oni imaju sve. Tašne, automobile i druge gluposti. Ponekad sam pisala o onome što me tišti, o onome što gledam na televiziji i čitam na internetu. Antiglobalističke poruke. Poruke o slobodi. O jebenom bedniku Lazaru. Ali bez pominjanja imena. Bilo je trenutaka kada sam se osećala kao pripadnik nekog tajnog društva, koje briše godine, društva kome zaista pripadam, u kome sam prihvaćena kao jedna od mnogih, istih, koji lutaju po virtuelnom prostoru, pošto u stvarnom ne nalaze ništa. I nikoga. Najčešće sam se, međutim, žalila. Svet je nepravedan, idioti na vlasti, život u Srbiji je nešto poput asistiranog samoubistva, muškarci su uglavnom bezosećajni kreteni, budućnost je opijum za narod i tome slično. Nekad je bilo to osećanje, čak potpuno sumanut osećaj prisnosti, a ponekad je to bilo osećanje stravične i zastrašujuće usamljenosti. Svi mi, mi smo samo senke u kolu. Jedan, koji ima avatar Slonovo uvo, mesecima piše seksualne poruke nekoj zamišljenoj devojci. DOĐI ODMAH GOLA. BAŠ BIH SE SADA LJUBIO S TOBOM. SISE. SISE. SISE. DIŽE MI SE DANAS NEKONTROLISANO. Drugi, koji ima popriličan broj pratilaca, preko hiljadu, i koji se predstavlja kao Ladolež, ima očajnički besne postove o politici. Uvek sam se pitala šta li te to toliko muči, sine, kada svakoga dana svaku rečenicu završavaš znakom uzvika. Taj psuje sve, umetnike, reditelje, zabrinut je za brazilske šume, i demokratija mu je najčešća reč. Rado bi pohapsio sve koji misle drugačije. Jednom sam napisala nekoliko reči protiv uvoza genetski modifikovane hrane u Srbiju, i u roku od nekoliko minuta Ladolež je demokratski reagovao na moju poruku: JEDI BRE GOVNA, KURVO! GMO JE ŠANSA DA SE PREHRANI GLADNI TREĆI SVET. Tresla sam se kao prut. Ma kome ti „kurvo“, bitango nevaspitana, reci to svojoj majci, nevaspitana prostačino, mrmljala sam, zaboravljajući da Ladolež ne psuje mene nego Lepoticu dana. Potrošio je samo polovinu prostora za pisanje koji omogućava Tviter , da izlije čitavu kanalizaciju sopstvenog bića. Momentalno sam ga blokirala i pomislila kako je upravo ta anonimnost omogućila svim govnima u nama i oko nas da isplivaju, i da nas potope. Istraživala sam fenomen društvenih mreža na internetu, i pronašla da francuski filozof Derida
društvene mreže pominje i u kontekstu „filozofije etičkog jedinstva“. Je l’? Pa to osećanje jednakosti, pogotovo kada ti neko nezadovoljan nekim tvojim stavom opsuje sve po spisku, predstavlja jednu opasnu vrstu pražnjenja. Društvene mreže, a Tviter pogotovo, omogućavaju jedno sveoubuhvatno „ti“, nekažnjeno širenje smrada vlastitog okruženja, one predstavljaju svojevrstan komunizam komunikacije. Ojađeni svih zemalja, ujedinite se! Gomila besnih i usamljenih ljudi koji ne shvataju koliko su društvene mreže samo još veći induktori ljudske samoće. Možda su svi ljudi u ovom prokletom svetu samo užasno uplašeni jedni od drugih. Napadnuti smo epidemijom usamljenosti. Ugasila sam profil. Poruke pišem samo svom sinu. „Dobro sam. Uživaj. I bar nauči engleski kako valja. Voli te mama.“ Ali od Fejsbuka nikada nisam odustala. Na Fejsbuku su hiljade žena poput mene. Postavljaju fotografije u lepim haljinama. Sa drugaricama. Sa psima i mačkama. Naslonjene na ograde šetališta kraj mora. Sa izleta. Urličemo: „Živi smo“ i „Postojimo“, i simuliramo da smo na naslovnim stranama novina, da smo važni. Izlažemo svoje trenutke izuzetne običnosti, pretvarajući se pred zamišljenim svetom da živimo, ponekad, kao u bajci. I selfiji, ti digitalni autoportreti iz kupatila. Epidemija usamljenosti. Ali narcizam je sasvim okej. Nekada ti je za fotografiju, bar, bio potreban drugi. Sada ti ne treba niko, mobilni telefoni sa ugrađenim kamerama isključuju drugog. Sve možeš sama. I samoća je ženskog roda. Sama si predmet opštenja sa sopstvenim licem, ili zadnjicom, sa pločicama i ogledalom u kupatilu u pozadini, i onda taj mali dokaz sopstvenog postojanja s ponosom bacaš u veliku, gigantsku klozetsku šolju društvenih mreža. Ali kao što kaže onaj čuveni slogan: „Nikada ne potcenjujte snagu glupih ljudi u velikim grupama.“ Ja sam jedna od njih.
2. Bila je to jarka, vrela, narandžasta svetlost, razlivena po mojim kapcima. Zlato popodnevnog sunca, ljuljuškanje, kao u zagrljaju, i tako to. Škripuće pesak pod mokrom kosom. Opa, to je već nešto! More polako odustaje od nasrtaja na obalu, tiho se čuje samo šljus i šljas. Dobro je, stvarno dobro. Sluh mi je neverovatno izoštren, kao da imam slušalice. Neobično je, ali prijatno. Sve čujem. Šapuću račići između belutaka, i jasno, sasvim jasno, čuje se tihi škriput njihovih nožica. Iz daljine glasovi kupača koji se teško razabiraju, pomešani sa udaljenim škrgutom zrikavaca. Pod prstima zrnaste prezle peska. Šta je ovo? Protežem se zatvorenih očiju, sunce je leglo na moj pupak, kao najnežniji ljubavnik, miluje mi očne kapke. More u mojoj glavi, i divna popodnevna dremka koja usporava puls. Uopšte ne znam gde se nalazim, na kojoj sam to plaži, na kom sam to letovanju, ali udobno sam smeštena u postelji od mlakog peska, zagrljena tim nebom boje mandarine. I onda, odjednom, velika tamna senka, koja se nadvija nad mene i koja me tera da otvorim oči. I da, naravno, mršteći se izgovaram najprirodnije i najnormalnije, glasom koji, međutim, ne prepoznajem, onu čuvenu Diogenovu, samo što u mom slučaju u tom trenutku sigurno nije bilo ni zrna filozofije: „Skloni mi se sa sunca!“ Ali baja se ne mrda. Ipak, pridižem se na laktove. Ne mogu da verujem. Ispred mene stoji čovek u sivom lister odelu: nagnut je ka meni, u kontrasvetlu je, ne vidim mu lice, samo vidim ruku koju mi je pružio. Šta čovek u lister odelu, kog đavola, traži na plaži? Na mojoj plaži? I ne podnosim lister odela! Ali imam neki osećaj da mi se taj muškarac osmehuje, iako mu uopšte ne vidim lice, baja drži ispruženu ruku i uopšte ne odustaje, i ja je prihvatam. Znam da ne treba tako, ali čvrst je to stisak šake, dopadne mi se to odmah, njegova ruka znači - sigurnost. Moja šaka nekako dobro leži u njegovoj. Frajer me stvarno drži za ruku. Lagano me povlači nagore. Ustajem, sunce je jako, mandarine su mi u očima, osećam pesak koji spada sa mene i golica me, kao da mi neki đavolasti anđeo duvka niz leđa i butine, i krećem za njim, bosa i skoro gola; baja ima široka ramena u tom lister sakou, i onda, iako se trudim, shvatam da nikako ne mogu da mu vidim lice. Zašto mu ne vidim lice? Pomerim glavu, i sunce me potpuno zaslepi. Širom sam otvorila oči. Preda mnom se nadvijala jutarnja sivkasta belina plafona u mojoj spavaćoj sobi. Od frajera, plaže, lister odela, rakova i školjki i nevaljalog peska nije bilo ni traga. Samo moj žuti dušečni šaršav i odozgo žuta navlaka za jorgan sa šarom u obliku gigantskih riđih šafrana. Probudila sam se sa blagom tahikardijom, ali iznenada srećna zbog te odsanjane ruke kojoj sam dozvolila da me vodi. Napolju je nakratko rominjala martovska kiša, posle koje su se između oblaka pojavili sunčevi zraci, škrbavi i hladni. Hrpe snega na travnjaku, dole, na ulici, još uvek su se opirale proleću, ali mene je grejalo sunce tog sna. Bio je to dobar san, pomislila sam odmah. Smeškajući se, navukla sam papuče, i dok sam pristavljala džezvu za kafu, već sam bila uvrtela sebi u glavu da je to jedan od onih snova koji imaju posebno značenje. Prekognicijski san, ili tako nekako. Uostalom, još uvek sam osećala stisak neznančeve ruke, i neku vrstu omađijanosti sa kojom sam dozvolila da me nepoznati čovek podigne sa peska i povede nekuda, „zapadno od sunca“. Ne sanjam već dugo. Ništa ne sanjam. Neki ajurvedisti, na koje sam se sa neutaživom željom za znanjem bacila u poslednje vreme, tvrde da e dobro da se ne sanja ništa, jer i snovi, kao i misli, kao i reči, troše energiju. Ali pošto celog života
tumaram u potrazi za značenjima, između Frojda i Junga, i pošto sam napokon, posle dužeg vremena nešto sanjala, znala sam da je ovaj bio nešto. Bila je to poruka. Bio je živ, bio je skoro stvaran. Iako mi je na trenutak bilo palo na pamet da je moguće da sam tako nešto sanjala pod utiskom filma koji sam prethodne večeri zevajući odgledala do polovine na TV-u. Naravno, bila je to neka romantična ljiga o frajeru koji je poslao poruku u boci mrtvoj ženi, mada je Kevin Kostner tu zaista dobro izgledao. Uz prvi gutljaj kafe i čitanje novina na internetu potpuno sam, međutim, zaboravila na plažu, rakove, pesak i lister odelo. Vesti te uzimaju skroz, razvuku ti taj pesak sna i od njega naprave malter stvarnosti. Svet se okretao oko sebe, u agoniji. Ubistva i nesreće. Bombaši samoubice. Pretnje, strah i bolesti. Nasilje prema ženama. Novac. Obest. Epidemije. Globalizam. Eugenika. Sve to u samo nekoliko trenutaka ovlašnog prelistavanja štampe. Alarm za buđenje sa mobilnog telefona zazvonio je nekoliko trenutaka kasnije. Jutarnji tobogan počinje. Još gutljaj kafe, a onda svakodnevni redosled pomno opisan u ženskim časopisima: tuširanje, šminkanje, sređivanje frizure, gel; gde mi je gel? Crne hulahopke, crni džemper sa rol-kragnom, karirana crno-bela suknja, iznad kolena naravno: mi, zgodne žene, nikada nećemo odustati od mini-sukanja, baš zato što smo zbog svojih karijera morale bar u radno vreme da odustanemo od farmerki; i zatim ravne antilopske čizme, „peri de lalik“, nekoliko kapi iza uha i na pulsne tačke na ručnim zglobovima, i to je bilo to. Dvadeset minuta sve ukupno, uključujući i ceđenje jedne pomorandže. Iskapila sam sok, obliznula žute brkove iznad usana, upalila radio, obukla kaput i izašla napolje, laka i puna nade, poput devojčice. Svet je opet trebalo da bude moj. Za nacionalnu kampanju borbe protiv nasilja prema ženama u organizaciji Grčke banke koja upravo promoviše novi keš kredit, na kojoj sam bila pozvana kao jedna od govornica, napisala sam govor nekoliko dana ranije. Da se ne lažemo, bila sam se potrudila da ga skoro naučim napamet, kako bih svom čitanju za govornicom dodala malo retoričke drame. Tu sam zaista uvek uspevala da zasijam. Moji govori su uvek bili zapaženi, ne samo zato što sam se trudila da izbegnem opšta mesta političke korektnosti, kojima su uglavnom obilovali prilozi većine učesnica na takvim skupovima, garnirani u poslednje vreme i pomodnom dirljivošću u detaljima, nego možda najviše zato što sam oduvek imala talenat da svoje misli lepo izložim, sa darovitošću kakve glumice. Hotel Metropol je bio svečano dekorisan za tu priliku. Crvene mašne na ulaznim vratima, „sendvič panoi“ sa nalepljenim plakatima koji su obilovali logotipima sponzora i zlatnim pečatom Evropske komisije za žene, mlade hostese obučene u crvene haljine i miris filter kafe koja se služila iz velikih termosa na dugačkim stolovima ispred glavne sale davali su neki u isto vreme svečani i radni ton tom jutru, kao da bi to jutro i ta konferencija zbilja mogli nešto da promene. Au, baš smo se amerikanizovali, pomislila sam. U Metropolu je zabranjeno pušenje. Uzela sam malu kafu, ali sam morala da izađem na terasu da bih popušila cigaretu. Dok sam gazila ka izlazu, krajičkom oka opazila sam Ljubicu, koja je stajala sa grupicom aktivistkinja nevladinog sektora: bile su načičkane kod ogromnog ukrasnog panoa koji je stajao u hodniku ispred konferencijske sale. Na panou je stajala gigantska fotografija nasmejane žene raširenih ruku u belim pantalonama, kako skače od radosti u nekom parku, a tamo, pored grma, bila je diskretno upasovana u Fotošopu kutija uložaka sa krilcima. Oni dani, i te gluposti. Zašto u prosečnim reklamama za „one dane“ žene uvek nekako skaču? Dani skoka i razonode, šta li? Pravila sam se da je ne vidim. Izgledaju kao seoske udavače na vašaru, pomislila sam. Potuljeni pogledi ispod obrva, tihi razgovor, neprimetno muvkanje laktovima. Ošinuta njenim pogledom, skoro da sam osetila rez na potiljku. Uvukla sam stomak koliko sam mogla i nastavila pravo ka terasi, kao pobednik. Istog trena mi je palo na pamet da taj famozni pobednički korak imaju uglavnom oni koji se osećaju kao gubitnici, ali povlačenje nije dolazilo u obzir. Ne mogu da izgledam kao gubitnik. Nikada ne izgledam kao gubitnik, moji gubici su moja najdublja lična tajna. To sebi nikad ne bih mogla da dozvolim. Njihovi mali vašarski pogledi pržili su mi leđa, osećala sam ih, ali joga, samokontrola, dubok udah, i sve je odmah prošlo. Dočepala sam se hotelske terase bez klecanja kolena. Jutro je baš bilo hladno. Prvi dim cigarete, gutljaj vruće kafe i pogled na Tašmajdanski park prijali su mi, ali da sam znala da će Ljubica Didić biti ovde, ne bih prihvatila poziv da učestvujem na konferenciji.
Mislim, moglo je to i bez mene. Strategija izbegavanja neprijatnih susreta oduvek je bila moj tihi moto, najbolji način da se oslobodiš stresa. Ne ideš tamo gde sede tvoji neprijatelji. Ne ideš tamo gde dolaze oni koji su te pobedili. Već se tri godine ježim na pomen njenog imena, ali o tome pristojne žene ne govore. O tome žene koje drže do sebe ne govore. Ne dozvoljavaju takav diskurs. One se smeškaju i spretnošću profesora brzo menjaju temu. Civilizovanost je to, baš to - ne dozvoliti da lične emocije, stanja, sumnje i krhkosti ikada poremete uređenu aseptičnost društvenih odnosa. Pobednički mentalitet u jednoj neprekidnoj Olimpijadi. Stav obavezuje. Samo budale, i pesnikinje, mogu da dozvole sebi javnu ranjivost. Privatnost u javnosti čista je pornografija, oružje plitkoumnih. Mi, feministkinje, nama je to zabranjeno. Mi smo vojnici nepokolebljivosti ideje o snazi žene i to je to. Može nekada zvučati grubo, ali pomaže. Ipak, obuzima me, ne mogu da se oduprem. Slike se same nižu, ne mogu to da kontrolišem, mahinalno sam čak mahnula rukom da ih oteram, ali ništa nije vredelo. Prvo fragmenti, a onda cela ona scena, do najsitnijih detalja. Njegov mobilni telefon zuji na mom stočiću. Deset je uveče, Lazar je u kuhinji, ljušti nam pomorandže, ali taj zvuk njegovog telefona mi skreće pažnju, kratko, kao bumbar, zu-zu, i pogled mi sa televizora, na kome gledam kao bez daha Ubistva u Midsameru, pada na ekran njegovog telefona, i prvi put u životu uradim ono što se ne radi: kao lopov nagnem se nad njegov telefon i vidim da mu je stigla poruka. Uspevam da pročitam samo ime: Ljubica. Nemam pojma ko je Ljubica, ne poznajem nijednu Ljubicu, ne znam nijednu njegovu Ljubicu, ali u tom trenutku, iz nekog razloga, znam da ću zapamtiti to ime. Jednostavno znam. Intuicija. Pametne žene uvek znaju. Pametne žene uvek sve znaju pre nego što se bilo šta desi. On donosi pomorandže iscepane na kriške, stavlja tacnicu ispred mene. „Stigla ti je poruka“, kažem i pokažem prstom na telefon. Mora biti da je video paniku ili prekor u mom pogledu, i taj moj glupi ispruženi kažiprst kojim mu pokazujem telefon, kao da ga on ne vidi. „Ko je ovo ubijen?“, pita pokazujući na leš u šumi pored koga stoji inspektor Barnabi, dok drugom rukom uzima telefon i potpuno mahinalno okreće mi leđa. „Ljubavnica“, kažem suvo. „Je l’?“, trgne se posle nekoliko sekundi. I zatim, pošto je pročitao poruku i pošto je kurvinski utišao telefon i stavio ga u džep pantalona kao da se ništa, apsolutno ništa nije dogodilo, Lazar seda na fotelju i zevne. Zevne!!! Gledam ga krajičkom oka. Izgleda kao čovek koji se epohalno dosađuje. Taj njegov zev u meni izaziva automatsku nelagodnost. Izazove i bes koji ne pokazujem. Više od svega, taj mali zev odjednom u meni izaziva kratki drhtaj, strepnju. Ne valja kad strepim. Loš znak. Ne skidam pogled sa televizora, pa ipak nije mi promaklo da je pogledao na sat. „Kasno je“, zevne još jednom. „Sutra ustaješ rano?“, pitam. Ali nos mi već bridi i usta mi se suše. Ne valja kad strepim. Ni o čemu ne razmišljam osim o tome da će on sad da ode. Da je to samo uvod za njegov idiotski odlazak. Zevnem i ja, buljeći u dve engleske bakice koje šetaju jorkširskog terijera, i žive nisu da saznaju, vireći preko Barnabijevog ramena, ko je to ove nedelje završio u žbunju. „Aha“, kaže Lazar, „rano ustajem.“ Protrlja lice rukama i polako ustaje sa fotelje, protežući se. Jadna je to bila gluma. Čist amaterizam. U poslednje vreme, trudio se da glumi i nije mu baš najbolje išlo. Bio je umoran, išao je ranije kući, ređe mi se javljao telefonom, a kada se i vidimo, bio je rasejan ili neraspoložen. Naša trogodišnja veza polako se gasila, videla sam to, osećala sam to i bila sam u paničnom strahu da će to stvarno da se desi. Trebalo je da meni bude dosadno, da ja pokazujem znake zasićenosti, a ne on. Pa ipak, pravila sam se da to ne postoji, da je sve okej, da može i tako da se živi. Sa Barnabijem i Trojem, i svim tim misterijama koje će na kraju biti rešene. Sa navikom, sa životom koji se odvija nekako, od vikenda do vikenda, sa životom sačinjenim od povremenih izlazaka u kafane, letovanjem u nekom paket-aranžmanu, sa životom koji ne pretpostavlja ništa više nego ali inclusive - kad si već platio, onda treba da se iskoristi sve što se može.
Jer ne želiš da ostaneš, ponovo, sama. Jer imaš 47 godina. Jer je lepo imati nekoga s kim putuješ, s kim ideš u restorane, s kim dočekuješ novu godinu, čak i kad si feministkinja. Čak i kada to nije najlepša veza koju možeš da zamisliš, čak i kada više nisi sigurna da li ga i dalje voliš. Pristaješ na rutinu života, jer e udobna, jer dobro izgleda, jer nisi sama. Čak i kada se sve češće pitaš da li te on uopšte voli, čak i kada se ne usuđuješ da se pitaš da li ti više uopšte njega voliš, ostaješ, zatrpavaš ta pitanja, gušiš te male sumnje koje proglašavaš bednim izdancima vlastite nesigurnosti, jer ne želiš da to bude još jedna emocionalna propast, još jedan pogrešan izbor u nizu. Ne talasaš suviše, jer ne želiš da budeš neprestano napeta, i iskreno govoreći, više nemaš pojma, više nisi sigurna šta je to što vas drži zajedno, čak i kad si svesna toga da si ti ta koja će zauvek izmišljati vaš život, zabave, uzbuđenja, pa čak i svađe, kako bi priča opstajala. Jer ne želiš da se suočiš sa istinom da si prilično tanka, jer ne možeš da podneseš tu nadiruću ravnodušnost, njegovu i svoju. Jer si, u stvari, malograđanka. I plašiš se da nešto promeniš, oh, tako je sve udobno, poznato, i manje-više prijatno, plašiš se da nešto spomeneš, sve dok taj vrapčić istine sam ne izleti. A taj vrapčić istine ti javi jednu prostu stvar: „Nisi jaka žena.“ Uplašena da je to uvod u ono što dolazi danas, ili za koji dan, odlučujem da budem jaka. „Mislim da imam rešenje“, rekao je inspektor Barnabi, ovlaš dodirnuvši bradu. I pre nego što je narednik Gevin Troj stigao da nešto kaže, ja sam mirnim glasom rekla: „Mislim da ovo među nama nema više smisla.“ Nisam mogla da podnesem da budem ostavljena. Morala sam ja da budem ta koja će to reći. Zagrizla sam krišku pomorandže, i kiseli sok na jeziku naterao me je na tren da zažmurim. Lazar je stajao nasred sobe i gledao u ružu na mom tepihu, dok mu se Rufi mazio oko nogu. Ja sam i dalje gledala u ekran. Bila sam pobednik čitave tri sekunde, dobar je to osećaj, i onda sam naravno očekivala ono što svaka žena očekuje, bar mrvicu loše glume. Ako je ikada bilo potrebno da malo glumi, to je bilo tada, da se baci na kauč i kaže: „Šta to govoriš, da li si poludela?“ Ali on je bio opčinjen ružom na tepihu, i samo je duboko uzdahnuo. „Ako ti tako kažeš“, procedio je, uzeo jaknu i ne osvrnuvši se izašao napolje. Odjednom, nije mu se glumilo. Inspektor Barnabi je posle pola sata našao ubicu, ali iako se nisam pomerila sa mesta i iako sam zurila u prelepo englesko seoce i protagoniste krimi-drame, ne bih mogla da kažem ko je ubica i kako se taj slučaj završio. Držala sam mobilni na krilu, očekujući njegov poziv ili poruku, dok su mi kroz glavu, naravno, prolazili najlepši i najodvratniji kadrovi Lazarevog lica, a u ušima mi odzvanjalo to odvratno kurvinsko ime „Ljubica“, dok mi je nos brideo i disanje postajalo sve teže, slično disanju inspektora Barnabija koji je imao ključ za sve misterije Midsamera. A ja nisam imala ključ za misteriju sopstvenog života koji se odjednom pretvorio u pustinju. Nije mi se javio. I nije poslao ni poruku. Priznajem da sam ga zvala tri dana kasnije, ali je bio u tolikim poslovima da nije mogao da izađe čak ni na kafu. Napisala sam mu čak i jedan mejl, ali nije mi uzvratio. Niko nije savršen, i jake žene su ponekad, u tajnosti, slabe. Ne želim nikada više da se setim tog mejla. Mi smo ozbiljni, zreli ljudi, i tako to ide. Znala sam da da je gotovo zauvek. Da je bilo gotovo mnogo pre nego što mu je bipnula poruka dok je ljuštio onu pomorandžu u kuhinji. Međutim, tek nakon mesec dana sam saznala, potpuno slučajno, zašto je onako glumatao. Jake i pristojne žene koje drže do sebe uvek sve saznaju poslednje. Bio je sa Ljubicom Didić već nekoliko meseci. I preživiš to, nekako, ako si pametna žena. Sve te teorije, brza samopomoć, dezidealizacija partnera: i nije bio neki dasa. U stvari, bilo mi je dosadno, ponekad me je bilo i sramota od njegove snishodljivosti prema drugim moćnim muškarcima. Čovek koji tako snažno želi uspeh, društvenu potvrdu da je važan: profesor na fakultetu sa prikrivenim političkim ambicijama. Troje dece iz prethodna dva braka. Nesolidan u svakom pogledu. Zaljubljen u sebe. Stariji dve godine od mene, a u stvari neiživljeni klinac. Kako sam uopšte bila sa takvim likom? I na kraju, našao je ono što svaki prosečan muškarac želi - submisivnu ženu koja ga gleda kao boga. Ne zavidim im. Možda sam ih srela nekoliko puta - jednom u onom modernom restoranu na pristaništu, zdravo, kako si, ja sam fantastično, hvala na pitanju, kažem, i to je bilo to. Hvala pristojnosti, živela civilizovanost!
I jednom smo se nas dve slučajno srele u šminkernici RTS-a, kad sam gostovala u Beogradskoj kronici, a ona se spremala da vodi Dnevnik . „Dobro veče“, i to je bilo to. Pristojno, ljubazno, civilizovano. Rekla sam šminkerki: „Samo malo pudera“, i brže-bolje izašla napolje. Srce mi je lupalo kao ludo. Moraš da budeš pobednik, a ne možeš. Nema pobede. On te je ostavio zbog deset godina mlađe plavuše sa Dnevnika. I svi to znaju. Osećaš se odjednom kao da svi pokazuju prstom na tebe i smeju ti se. Ostavljena žena koja drži do sebe mora da bude u pripravnosti. Ne srne da pocrveni, ne srne nikada da pokaže da se oseća loše, ne srne nikada i nigde, pa čak ni svojim najboljim prijateljicama, da kaže da je ljubomorna na taj brak, na tu glupaču sa Dnevnika, da ne može da podnese što su se slikali za naslovnu stranu Glorije. Ne sediš sa ženom koja ti je otela čoveka, ne ćaskaš s njom o puderu u šminkernici televizije, pred ogledalom, i ne razmenjuješ marke karmina. Uradiš ono što moraš. Natapkaš lice, osmehneš se samoj sebi, namestiš šiške, „ne, hvala, ne treba lak za kosu“, duboko udahneš i izađeš iz šminkernice pravo u studio da objasniš milionskom TV auditorijumu kako su jake žene jake žene i kako budućnost pripada njima. Dok to govoriš, znaš da te ona gleda, dok čeka da joj se ohlade lokne, i misliš na onu ljigu od Lazara koji te je izdao, varao, lagao, i koji je s njom, glupačom, koja je kod njega polagala ispit iz Teorije medija, već dobio blizance. Kada sam to preživela, ovo danas nije ništa, pomislila sam. I, uostalom, baš se usrećila sa Lazarom. Kao što je mene varao s njom, tako sada nju vara sa deset godina mlađom, Kazanovin kompleks je Kazanovin kompleks, i ja joj tu ne mogu pomoći. Tu zaista nema pomoći, takvi su današnji muškarci. Čim e ostala u drugom stanju, on je počeo da švrlja. Ja sam, bar, daleko manja žrtva. Bar nismo imali decu. Muška svinja! Izdahnula sam dugačak snop dima, koji se raspršio na martovskom jutru. Pametna žena koja ima šta da radi ne misli često na vreme, jer ga uglavnom nema. Ali sada, dok me Ljubica gleda kroz staklo Metropola u leđa, pomislila sam na vreme. Vreme je jeziva kategorija. Prošlo je već tri godine. I zaboli te nešto, odjednom, tačno iznad pupka, preseče te. Ja sam sama. U poslednje tri godine nigde i ni u prolazu nisam videla muškarca koji bi mi bar na trenutak privukao pažnju. Stresla sam se. Hladno je. Toliki brakovi i veze su hodajuće usamljenosti na četiri noge, godine nisu važne, dosta više sa Lazarom i Ljubicom, nebitni su poput kijavice, saberi se, Jelena, i kreni u salu da dobiješ ljubav i odobravanje koje zaslužuješ. U odrazu hotelskog stakla nisam uopšte izgledala loše. Vitka figura, lepe noge. Ponosna na sebe što sam uspela da oslabim. Sramota me je i da spomenem da sam se od šoka zbog Lazara i ove glupače bila ugojila skoro deset kilograma i da sam izgledala kao čudo. Ipak, vratila sam se u svoje najbolje mere, isključivo snagom volje, i sad sam opet ona stara. Nepobediva. Povukla sam poslednji dim, ugasila cigaretu i ušla unutra. Moj vatreni i duhoviti govor o promenjenom sistemu vrednosti i tretiranju žena kao da su modni dodaci izazvao je nekoliko puta salve smeha i ogroman aplauz. Osećala sam se opet tako superiorno, misleći na sve Lazare ovoga sveta i njihove pokorne Ljubice; gledajte me, gledajte me - mene nijedan muškarac ne može pokoriti; i sloboda svake žene leži jedino u saznanju da joj za ostvarenje svih njenih potencijala nije potrebno ogledalo u drugima. Obrušavanje na ženske časopise bilo je oduvek moja omiljena tema, pa sam i ovoga puta dokačila sve te koncepte o idealnim ženama, večitoj mladosti i savršenoj telesnoj težini, poentirajući tezom da u univerzumu javne scene ne postoje ni pravi muškarci ni prave žene, nego samo epohalna civilizacijska dosada i praznina, koja se ispunjava neprestanom kupovinom novih predmeta i iluzijom da oni mogu da je ispune. Govor sam završila neočekivano, jednom trenutnom improvizacijom: „Ne gubim nadu. Idem sada da pronađem, negde, napolju, muškarca koji će razumeti ovo o čemu govorim.“ Ozarena lica učesnika konferencije i snažni aplauz potpalili su moje iznenadno osećanje da je tako nešto moguće. Pa u teoriji i jeste moguće.
Posle završene prve sesije predavanja prišla mi je ona epohalna glupača Adriana Medić, oduševljena mojim izlaganjem. Otkuda, uopšte, ona ovde? „Bilo bi sjajno da nešto slično organizujemo i u Beton prometu“, rekla je ne pomerajući visoko podignute debele obrve. I ona ih je tetovirala, pomislila sam, zbog čega ima klovnovski zabezeknut izraz lica. „To je divna ideja, Adriana, ali nažalost, možda jednog dana, sada ponudu ne mogu da prihvatim.“ Gledala me je kako je jedino mogla, pošto joj je zbog obrva izraz lica potpuno nepromenjen. „Moram da završim svoju knjigu“, rekla sam trijumfujući. „Pišete novu knjigu? Zavidim vam“, izgledalo je da je iskrena. „Dobila sam grant jednog evropskog fonda da napišem knjigu i treba da je završim do sledećeg proleća, tako da sam veoma zauzeta. Razumete?“ Napravila sam značajnu pauzu i posmatrala njeno bezizražajno lice. Trepnula je, sporo pomerajući kapke sa nadograđenim trepavicama, što je značilo da i dalje prati sve trendove. Ipak, za ove tri godine koliko je nisam videla, malo se fucnula. „Neću nigde nastupati jer jednostavno nemam vremena. Ovo danas je bio izuzetak.“ „A o čemu je knjiga, ako smem da pitam?“ Nasmešla se glupo. „O jednoj jakoj ženi, naravno.“ Slagala sam, i nisam ni trepnula. Nemam pojma o čemu je knjiga. Istina je da sam dobila novac unapred da napišem knjigu, ali još uvek nisam napisala ni jednu jedinu reč. Poslednjih godinu dana uglavnom sam maštala o tome kako ću da napišem knjigu - mogla je to da bude zbirka eseja, sociološka studija, mogao je čak da bude i roman, i pomisao da bih mogla i ja da napišem roman neverovatno me je uzbuđivala, ali nisam se mrdnula sa mrtve tačke, jer me je život iznenada pomazio. Evropski fond za žensko pismo koji me stipendira, nije me uslovljavao, mogla sam šta sam htela, ali umesto da počnem da radim na novoj knjizi, rasterećena finansijskih briga, i ljuljuškajući se na krilima iznenadne slave, provodila sam vreme uglavnom se dobro zabavljajući. Izlasci, premijere, kafane, čitanje, ulepšavanje, gostovanje u TV emisijama i davanje intervjua za novine. Uspeh moje prve knjige Jezik i pol , koja je izašla prethodne godine i koja je proglašena za neku vrstu postmoderne biblije feminizma, doneo mi je status neformalne zvezde ženskog pitanja. Prijalo mi je to, zbog Lazara, Ljubice i svega, a i donosilo mi je bolji život. Stvarno je krajnje vreme da počnem da je pišem, pomislila sam. Imam još godinu dana da završim rukopis o kojem još uvek pošteno i koncentrisano nisam ni razmislila. Ljubazne hostese su se utrkivale da mi dodaju kaput i pridrže tašnu, jedna mala je čak tražila moj autogram, što mi je bilo milo. Potpisala sam joj se na salveti, misleći na jebenu Adrianu Medić, predsednika Lukića i otkaz koji su mi dali pre tri godine, i pomislila da je život čudo.
3. Bilo je to ovako: Ja sam kliše, samo što to vešto krijem. Jaka sam na recima, ali u suštini to je to. Ljuta sam, u pičku materinu! Kad moram da psujem! Ljuta sam na Boga, na svoje roditelje, na bivšeg muža, na Lazara, ljuta sam na svog sina, klipana od 24 godine koji ne polaže ispite i radije bi da radi u kafiću i raznosi tacne nego da se bavi nečim ozbiljnim! Ljuta sam na ovu državu u kojoj je neko odavno ugasio svetio, ljuta sam na bednu štampu, ljuta sam na manijake koji vode svetsku politiku, ljuta sam na Obamu, Putina, Merkelovu i islamske teroriste (je l’ ja treba da im objašnjavam de se ne igraju vatrom i da će da izazovu treći svetski rat?!?), ljuta sam na sve naše političare lažove, ljuta sam na nepravdu, na HAARP - može li taj što nišani HAARP-om malo da šara, da zaobiđe Srbiju, zemlju nesrećnu? Ljuta sam na burad kiše koja su šest meseci sručivana po nama, kao da smo nešto opet skrivili! Ljuta sam na domaće televizije koje imaju bedne programe, ljuta sam na kablovske inostrane programe koji promovišu samo boleštinu, ljuta sam na politički korektne u mojoj okolini - kakvi glupi gušitelji koji ništa ne razumeju! Ljuta sam na đubre pobacano pored kontejnera, koje vidim sa svog prozora. Ljuta sam na monstrume koji pokušavaju da nam na mala vrata uvale genetski modifikovanu hranu! Ljuta sam što nas neprestano lažu! Ljuta sam na svoj frižider: dve tegle džema, od višanja i od kajsija, napola pojedene - koje tu stoje još od zimus kad sam pravila palačinke za Dejana i njegovu tadašnju devojku Aju - paket fete, četiri jaja i kilogram paradajza. U vratima frižidera umesto finih vina stoji mi flaša gaveza - kad opalim nogu o ivicu kreveta, da se zalečim. Ljuta sam na svoju banku - osećam zvuk loših vesti koje će sledećeg meseca početi da stižu. Ljuta sam na sebe zbog straha koji me opseda - „jao, pa ja neću imati od čega da živim!“ Ljuta sam na mobilni, jer mi stižu samo poruke iz supermarketa Idea, poruke o popustima za manikir i o palačinkama za dvoje u restoranu u Mirijevu, i jeftinim putovanjima na Bali u kišnoj sezoni. Ljuta sam na sve dane koji su isti-istijati, ljuta sam na sopstveni konfekcijski broj koji polako raste, ljuta sam na Fejsbuk er nemam ništa zanimljivo da objavim svetu, ljuta sam na jezive farbe za kosu koje su preskupe i koje mi ne pokrivaju sede - što lažu sa onim „otkrijte lepotu unikatnosti“, ljuta sam zbog života žene. Ljuta sam jer ne mogu da plačem, jer ne sanjam odavno, eto, samo se probudim i ništa, ljuta sam što sam ljuta. Ljuta sam na život, u celosti, jer nije bilo pravde za mene. A ni neke naročite sreće. Ljuta sam, što me niko nije voleo. Zaustavila sam se i mahinalno stavila olovku u usta. Pogledala sam spisak koji sam napravila, čak sam se i nasmešila. Prežvrljala sam poslednju rečenicu. To bi ipak bilo preterivanje, to da me niko nije voleo. Ali sve ostalo je tačno. To je to. Rukopis mi je jeziv, moje reći izgledaju kao pomor ptica na snegu, odavno nisam pisala rukom, izgleda da je u tome problem, besomučna upotreba kompjutera udrvenila mi je prste, možda to sa rukama ima veze sa mozgom, i sa srcem. Zapalila sam cigaretu u poluležećem položaju, na krevetu, naslonjena na jastučiće. Otvorila sam ponovo notes i dodala još jednu rečenicu, krupnim slovima: I LJUTA SAM ŠTO OD PUŠENJA PRAVE ZLOČIN! Onda sam to podvukla. Debili debilni, pomislila sam, pornografija u dnevnim novinama i u porodičnim emisijama vam je manje-više u redu, nedovoljno ispitane i po svemu sudeći štetne vakcine kojima urnišete Treći svet, to je okej? Laži oko topljenja leda na Aljasci su u redu, pomor civila po Iraku, Libiji, Siriji vam je u redu, proizvodnja smrtonosnih virusa vam je u redu, ali pušenje je zločin! Savremeni svet je, u stvari, jedan picnuti koncentracioni logor, rekla je ona književnica, i baš je potrefila. Pravila, zabrane, kontrola, užas, izgovorila sam to glasno, a onda sam povukla jedan dugačak dim, dim pobune i dim slobode, koji me je ispunio zadovoljstvom. I logično, odmah mi je na pučinu besa doplovio neki nenormalan pop iz Crne Gore, gledala sam ga nedavno na internetu: taj kaluđer bogoradi na temu pušenja i obznanjuje svojoj pastvi, kao pravi samozvani čuvar kapije raja, da „ko puši, kadi đavolu“ i da bi on, samo kad bi ga neko pitao, „zabranio pušačima da budu sahranjeni na groblju“. Bolid matori! Volela bih da se ponovo rodim, negde, daleko odavde, što dalje. Na radiju su onda pustili Farela Vilijamsa i njegov hit Happy, pa sam na tren uhvatila sebe kako ipak pevušim s njim. To je bilo dobro.
Bila sam odjednom poput balona na vetru. Nedelju dana ranije dobila sam otkaz. Bu-hu-hu! „Direktorka je zamolila da dođete kod nje u kancelariju u 16.30“, glas sekretarice Suzane bio je pun iščekivanja. Sačekala je nekoliko sekundi pre nego što je prekinula vezu. Nije to bio redovan sastanak, pa sam malo pretrnula. Otkud to? Mislim, o čemu bismo nas dve pričale? O marketingu, propagandi, uspehu, korporaciji? Gospođica Medić je završila neki dopisni fakultet, koliko mi je poznato, a od knjiga je sigurno pročitala neko debelo izdanje Voga, u najboljem slučaju, neki psihološki bestseler u stilu KAKOZAUVEKBITIPOBEDNIK ili nešto slično, ako izuzmemo skripta sa njenog fakulteta u kojima se do detalja opisuje kako se devojka oblači ako želi da bude ozbiljno shvaćena. Zaista, o čemu bismo nas dve mogle da pričamo? O Betonu? O netoksičnosti naših farbi? Ne, o niskom, i u granicama dozvoljenog, stepenu štetnosti naših boja za beton, po čemu smo prepoznatljivi na tržištu, i za šta je kompanija i dobila prvu nagradu združenih ministarstava privrede, infrastrukture i zdravlja? O grafikonima prodaje? Okej. Za platu od hiljadu evra pričaću o farbama i netoksičnosti. U redu? Ili ćemo o životu? Knjigama? Filmovima? Savremenoj kulturi? Globalizmu? Muškarcima? Mislim, činjenica je da me šije u poznavanju marki belih vina i da takođe ima neuporedivo više informacija o najnovijim mestima za izlazak japijevaca, i to joj priznajem. I priznajem joj i to da milion puta više od mene voli ovu kompaniju. Bilo je tačno 16.28 kada sam na velikom ekranu novog kompjutera na svom radnom stolu isključila nedovršenu partiju sudoka, da ne bih kasnila na sastanak. Dođavola, najbolje partije se igraju onda kad nemaš vremena! Pravo prokletstvo! Falilo mi je samo još nekoliko poteza pa da oborim lični rekord i da numeričku ukrštenicu nivo very hard rešim za manje od 6 minuta i 23 sekunde, što je bilo moje dotadašnje najbolje vreme, ali eto, nije mi se dalo. Pošto sam, iskusno, obrisala istoriju svog tumaranja po internetu, jer kompanijski žbirovi nikada ne spavaju, odložila sam miša, povukla košulju preko stomačića koji sam zaradila upravo sedeći od pola devet do pet za tim kancelarijskim stolom, rukama popravila nabore na suknji koja mi, kako nalažu pravila, u potpunosti prekriva kolena, i u svojim „kompanijskim“ sandalama sa zatvorenim prstima i otvorenom petom krenula dugačkom zelenom miljom mekog tapisona, preko hodnika bez prozora, do njene kancelarije koja je bila na kraju tunela moći našeg nivoa korporativne piramide. U glavi koja je iznutra, očigledno, bila organizovana kao tabla za sudoku, još uvek su mi bljeskali brojevi od jedan do devet, uskačući potpuno nepozvani u tok mojih misli koje su se kretale u dijapazonu od „valjda mi nije izgužvana košulja“, preko „šta umišlja ta kokoška da me u pola pet pozove na razgovor“, do jednog tračka zebnje da je možda taj iznenadni sastanak i planiran da ne bude baš prijatan za mene. Na tren sam bila izgubila ravnotežu, iskrivila sam članak, i zamalo da padnem. Bio je to loš znak. Rukom sam popravila frizuru, jedan nestašni pramen stavila sam iza uva. Klima je razbijala, što je samo još jedan dokaz za moju tezu da je Beton promet , kao i svaka slična kompanija, neka vrsta simboličkog zamrzivača, da su ljudi koji su unutra, manje-više tretirani kao svinjske polutke. Čak i u hodniku, obasjanom neonskim sijalicama i okrečenom eko-farbom „ekoluks“ koja garantuje netoksičnost, u boji kućnog miša, bilo je ledeno. „Ekoluks“ je, inače, jedan od naših najslavnijih proizvoda, koji je, kako piše u kompanijskom biltenu za koji ja pišem prigodne tekstove, „našu kompaniju doveo u zasluženu lidersku poziciju na tržištu Balkana“. Neonsku svetlost inače ne podnosim. Od tog svetla dobijam migrenu. Ima neke zastrašujuće analogije u činjenici da je neonsko svetio idealno za bolnice, operacione sale, zatvore, kasarne, policijske stanice, šoping molove i korporacije. Plavičasti raj sa artificijelnim vazduhom, bešumni raj u kome se malo govori, raj od hiljadu evra mesečno, raj sa boksovima u kojima sede uniformisani ljudi iza svih tih zatvorenih vrata, hijerarhija, subordinacija, kodeks ponašanja i oblačenja, staklene pregrade, aseptični logori. Klima, nameštena na devetnaest stepeni. Mlade japijevke u sivim pantalonama i belim košuljama - ove sezone, zanimljivo, kose su im skupljene u punđe, to su frizure po modelu stjuardesa iz Etihad ervejza - koračaju poput vojnika, u salonkama sa potpeticama ne višim od šest centimetara, po mekim tapisonima koji gutaju zvuke. Da, da, taj korporativni šik! Pitam se kako nikom nije palo na pamet da je ono što se modernim jezikom zove „korporativni šik“ u stvari uniforma novog doba. Mao Cedung je bio bolji - on je Kinezima bar poklanjao plava odela. Savremeni totalitarizam je neuporedivo pokvareniji - ja sam sebi morala da kupim tuce belih košulja, sukanja i pantalona neutralnih boja, a korporatvni kodeks oblačenja, pristigao ovamo iz epicentra Novih pravila, čak je propisao i dužinu noktiju, boju laka za nokte i karmina, pa čak i količinu parfema za
dame, i sve je kao u reklami za onu banku - ledeni osmeh, izbeljeni zubi, i iza toga se ne može naslutiti ništa, nikakav život, nikakva misao osim one koja je napisana u onom reklamnom sloganu: „Može“. Korporacija je vaša nova porodica, samo što to još niste shvatili. Stala sam na sekund, da udahnem, pred vratima ofarbanim u grafitnosivo. Pomislila sam kako bi trebalo uhapsiti dizajnera enterijera koji je smislio zeleni tapison i sive zidove, zbilja ogavna kombinacija boja, ali sam se onda setila da u kompaniji kruži priča da predsednik voli zeleno, i da je on lično insistirao da po hodnicima budu zeleni tapisoni. Možda zato što ga je to podsećalo na zelenu travu zavičaja? Misli su, potpuno nepovezane, sustizale jedna drugu, na pamet mi je čak palo da bih mogla, kad stigne plata, da odem kod pedikira, i kako mi treba vremena da nađem novi kupaći kostim za more, i kako sam se ugojila. Srce mi je malo jače lupalo. Nakašljala sam se i pokucala. Adriana Medić (sa njom samom!), sedela je za pisaćim stolom, zagledana u ekran kompjutera. „Zvali ste me?“ Stajala sam kod vrata, sa rukama spuštenim napred i skupljenim u latinično slovo V. I ja sam se naučila nečemu u neverbalnoj komunikaciji. Nikada prva ne preplići ruke na grudima, jer to znači da se osećaš ugroženom! Adriana Medić je podigla glavu, i na tren mi se učinilo kao da iza te utegnute spoljašnjosti drhti jedna besna i maltretirana žena. „Uđite.“ Rukom mi je pokazala da sednem za konferencijski sto koji je mogao da primi osam osoba. Iza njenih leđa video se Brankov most, automobili koji su tutnjali kućama, autobusi gradskog saobraćajnog, veliki kruzer parkiran preko puta Ušća. Jao, kako bi bilo lepo da sam u ovom trenutku na palubi onog kruzera i da mašem nekome ko sedi ovde na mom mestu. Učinilo mi se da je u njenoj kancelariji bilo još hladnije, iako sam znala da to nije moguće jer je u zgradi radila centralna klima. Uvek sam se pitala zašto su ljudi pristali na centralnu klimu. To, da neka ruka, negde, pritiskom na neko dugme određuje koliko ćemo se znojiti. U našoj korporaciji, isto kao i u bilo kom zatvorenom sistemu, i vazduh je kontrolisan! Nijedan prozor ne može da se otvori. Uđi u bilo koji aerodrom, na primer, i ako imaš malo mozga, ubrzo shvataš da je aerodrom metafora „vrlog novog sveta“. Nema izlaska, nema predomišljanja, nema otvorenih prozora, samo pokretne stepenice i trake, supersonična budućnost koja je počela, koja nas je zgrabila, neonsko i led osvetljenje, radnje sa skupom robom u kojima ti ponovo skeniraju pasoš, upakovan život, sa tačnom rutom, kontrolom, skenovima, kamerama, stražarima, uniformama, osveživačima vazduha, i bez šanse da se odustane. Koja je moja kapija neba? Nebo se nad Savom iznenada namrčilo. Dovukao se za tren: u velikom prozoru njene kancelarije, stajao je odjednom veliki crni oblak, poput oreola iznad njene glave. Adriana Medić Pošto je završila čitanje na kompjuteru, koje je više puta bilo prekinuto čitanjem pristiglih SMS-ova, koji očigledno nisu bili prijatni, podigla je glavu i s mukom mi se nasmešila. Ustala je i sela u čelo stola. „Gospođo Petrović“, počela je, obliznuvši ovlaš donju usnu. Kakav li joj je to lipstik koji se ne skida? „Zvala sam vas...“ Usledila je pauza u kojoj je moje telo odjednom somatizovalo celu situaciju. Znala sam šta me čeka. „Da budem krajnje otvorena: I vi i ja znamo da ne radite ništa.“ Htela sam da se pobunim, ali je bilo besmisleno. Klimnula sam glavom kao da je to neupitna činjenica naših života, i nijedan mišić na licu mi nije zaigrao. Jer to je bila istina. Zaista, u poslednjih devet meseci nije bilo skoro nikakvog posla. Nastavila je da govori, ali ja sam videla sudoku, brojeve, poene i nivo ukrštenice very hard . „Ne kažem da je to vaša krivica, ali Služba marketinga više ne zadovoljava standarde poslovanja, pa smo, kao što vam je poznato, angažovali čuvenu marketing kompaniju Nova da vodi sve naše poslove u tom sektoru. Interni bilten se ukida, a umesto toga, kao što ste videli, juče je podignut naš novi sajt koji je napravljen po najvišim standardima savremenih komunikacija...“
Koji sajt, nisam videla, o čemu ona to govori? Skupila sam obrve i zatim trepnula, trepnula, i opet sam trepnula. Kad nisam igrala sudoku, pisala sam tekstove za internet portale, ali ona o tome nema pojma. Nastavila je da govori gledajući u mene kao da čita sa „idiota“. Pominjala je reorganizaciju, trendove savremenog marketinga, budućnost, svetsko tržište i beton, ukidanje savetničkih mesta, krizu na tržištu, i bilo mi je jasno da je uvod napravljen da bi mi saopštila da kompanija više nije zainteresovana za moje usluge. Okej, i nisam zainteresovana za kompaniju, to je činjenica, kompanijski život je zamena za stvarni, nije to za mene. Ali plata? Pristala sam bila na ovu robiju samo zbog sigurne plate. Progutala sam knedlu. „To znači da sam upravo dobila otkaz“, izgovorila sam najmirnije moguće. Sevnula je munja i, na trenutak, njen bljesak pao je na sjajnu površinu stola. Puklo je nebo i snažna grmljavina, nekoliko trenutaka pre nego što će se potop sručiti na Beograd, zaglušila je njen glas. Zakopčala je dugme na sakou i nežno je prešla rukom preko ivice. Svež manikir, primetila sam. Njen „frenč“ se sijao. Ustala je i otišla do radnog stola. Njene pantalone od lakog štofa bile su ispeglane „na žilet“. Sto posto nije čista vuna, pomislila sam. Uzela je jedan papir, ovlaš bacila pogled na njega, a onda ga spustila na sto. „Ovo je ujedno prilika da vam u svoje lično ime, u ime gospodina Lukića i, naravno, u ime predsednika kompanije zahvalim na dosadašnjoj saradnji.“ Krenula je korak ka meni, učinilo mi se da je čak pružila ruku, bio je to jedan mali trzaj, ali se zaustavila. Klimnula sam glavom. Nije tu imalo šta da se kaže. Istina je da mi niko nije obećao večnost u Beton rometu, niti sam je, u stvari, želela. Moj eksperiment sa stalnim zaposlenjem nije uspeo. I, to je ta sudbina sa kojom sam se napokon srela. Nije mi bilo prijatno, niko ne voli da dobije otkaz, jer to je kao neki mali poraz, zar ne? Ustala sam, povukla košulju preko suknje, i bez reči izašla napolje. Vrata njene kancelarije nečujno su se zatvorila za mnom. U hodniku sam ispustila jedan duuugačak, debeli uzdah koji je pojela klima. Pred očima mi je i dalje bila ta slika: Adriana Medić - ona koja ostaje u bešumnom akvarijumu kompanije, sa tim poslovnim pogledom iza kojeg nazirem neku molećivost, sa crnim oblakom u prozoru, hladna i tačna i poslovna, i bilo mi je žao nje. Ta kratkotrajna, neočekivana superiornost i mene je iznenadila. Stigla sam do svoje kancelarije, pokupila tašnu, i bez reci izašla, ostavljajući za sobom samo tiho kašljucanje kolega koji nisu smeli da me pogledaju. U liftu kojim sam se spuštala, Ričard Klajderman svirao je The carnival is over , a ja sam se osećala čudno. Na izvestan način osećala sam olakšanje. Napokon, slobodna! Karneval u Beton prometu bio je završen. Bog Perun je izlivao hektolitre kiše na Beograd, a ja nisam imala kišobran.
4. Napolju, ispred Metropola, i dalje je bilo hladno, ali je škrbavo martovsko sunce bilo malo darežljivije, tako mi se bar učinilo. Pomislila sam na to kako je život - nepredvidiv, i kako danas mogu samo da zahvalim glupači i njenom predsedniku što su mi dali otkaz. Da nisu, i dalje bih trunula igrajući sudoku u radno vreme u njihovoj kompaniji, sa sve sigurnom platom i obaveznim korporativnim izlascima na ono čuveno „piće opuštanja“ u obližnji kafe. To je stajanje za visokim stolovima, belo vino, spumante, visoke štikle, ajped ispod miške, mobilni u rukama, otkopčano još jedno dugmence na košulji, zaboga, pa to su videli u savremenim filmovima, to je širenje korporativnog duha, bonding 1, koncept kakav nije postojao čak ni u komunizmu - nije se, koliko se a sećam, nigde podrazumevalo da radnici nekog preduzeća posle posla idu zajedno na piće da proćaskaju o tome kako su proveli radni dan. Osim ako nisu bili ozloglašeni alkoholičari, ali takvi su pili i u radno vreme, u kancelarijama, krijući flaše vinjaka i stomaklije u fiokama radnih stolova, sa ukucanim metalnim inventarskim pločicama sa strane. Nekada, ako si bio normalan, bežao si od posla, srećan, u svoju ličnu stvarnost, ali sada je izgleda edina stvarnost Adriane, Snežane, Miloša i njihove ekipice - Beton promet , i sve je u vezi s tim. Evo ih svuda oko mene, u ovo j otmenoj menzi na Bulevaru, svet se menja nagore. Sećam se kako su me jednom ti mladi japijevci, na samom početku, pozvali da idem s njima. Nisam mogla da odbijem taj poziv, tek sam bila došla u Beton promet , a i majstori su mi krečili kupatilo, pa nisam žurila kući. Mislila sam, bolje da s njima ubijem još sat vremena nego da sedim sa molerima, uostalom, Dejan ih je kontrolisao. Bila je to za mene neka vrsta kulturološkog šoka. „Ovo je naš must have“2 kaže samouvereno i uz osmeh mlada Ivana, nedavno zaposlena stručnjakinja za klijent-menadžment, pokušavajući valjda da mi objasni kako je to kod njih pravilo, pa na neki način i dužnost, da budu zajedno, jer ako nisam znala, sad ću da naučim, njihovo vreme pripada Beton prometu, dok joj Miloš, IT inženjer, tridesetogodišnjak poput nje, daje podršku. „Da, da, pre nego što se merdžujemo,3 ko zna kakva nas iznenađenja čekaju u Tomorrowlandu.“4 Osmeh mu je lep, vidi se da je nosio fiksnu protezu u pubertetu, ali oči, njegove oči izgledaju kao da gledaju u kompjuter, svet je za njega ravan svetlucavi ekran, njegove oči klize levo-desno, pomalo žmirka, interakcija sa svetom se postiže skraćenicama, podrazumevajućim opštim mestima i jednim klikom na bilo koji taster. Njihovi tasteri su napravljeni da im projektuju budućnost u preciznim polugodišnjim izveštajima i nenapisanom spisku modernosti, ali zato ne manje važnom, kojem se pokoravaju sa entuzijazmom - seks koji nikoga ne obavezuje, depilacija i muška i ženska - jer je telo hram, gimnastika je obavezna iz istog razloga, površnost u svakom odnosu nadrobljena političkom korektnošću, i zatim, moć plastične kartice, redovna provera Fejsbuka ili Tvitera, slikanje autoportreta svim raspoloživim elektronskim igračkama, prisutnost na svim društvenim mrežama da bi se pokrila odsutnost u stvarnosti. Oni dobro plivaju u ekstazi zajedničkog projekta - provesti što više vremena u akvarijumu kompanijskog okruženja. Mašu perajama, ukrasni primerci tog egzotičnog mora sreće. Da li želim svom Dejanu takav život? Ne bih rekla. Jesam li ja to već postala džangrizava sredovečna gospođa, ili samo ne mogu da podnesem nikakav čopor i hakslijevsku stvarnost? Pitala sam se onda, a pitam se i danas, gde su normalni ljudi, od krvi i mesa, muškarci kojima u očima titra strast, žene koje zavode? Tako je lako biti feminstkinja danas. I sve vreme sam se pitala kako uopšte mogu da piju vino na prazan stomak? Pa, jeli su samo salatu u pauzi za ručak! Beograd stvarno liči na svet. Globalizam je pravedno raspodelio sve, čak i mirise. Bila je tamo pored edna salatarnica u kojoj svi jedu. Okrečena u rezedo. O tome sam posle napisala jedan članak koji je imao mnogo reakcija na Fejsbuku. Laki vitaminski obroci. Ponekad mi je izgledalo da ljudi unutra ne hodaju nego lebde, toliko su im zdravi i laki obroci. Trista kalorija, pauza od pola sata. Na deset metara od glavne zgrade. Voda iz flašica. I onda, duboko disanje, posvećenost zdravlju, vremenu koje se posle radnog
vremena poklanja kompaniji bez gledanja na sat, hop-hop, a onda nazad, među kompjutere, u boksove sa neonskim osvetljenjem, skraćenicama, LOL 5, dok sunce zalazi iza solitera na Novom Beogradu. Ja da sam gutljaj popila, pala bih mrtva! Popila sam bila koka-kolu, i rekla da žurim jer... jer idem na večeru. Ni sama nisam mogla da poverujem šta sam izgovorila. Već sam bila, što bi rekli neurolingvisti, imprintovana, to jest pisalo mi je na čelu da im ne pripadam ni po čemu - ni po godinama, ni po interesovanjima, ali nisam, iz nekog mnogo tužnog razloga kao posledice civilizacijskog zlostavljanja kojem je izložena svaka žena u najboljim godinama, htela da pomisle da žurim kući. Da ću, kad stignem u svoje razgaženo toplo ognjište, kuvati nešto, i da ću u najboljem slučaju podgrejati musaku od krompira koju sam napravila prethodne večeri. Jer to rade žene u mojim godinama - kad sa sebe skinu ukrojene sakoe i salonke, oblače kućne papuče i postaju domaćice koje liče na njihove majke. Branila sam se unapred. Rado bih i sada slagala za godine, jer se lakše živi ako malo slažucneš, iako se to kosi sa mojim bazičnim uverenjima da su godine okej, ali ne možeš da lažeš mnogo kad imaš sina od dvadeset četiri godine, i kad se sećaš fudbalske reprezentacije u kojoj je igrao Šurjak! Između ostalog, i znanje te odaje. Htela sam da pomisle da imam neodoljivo lep, uzbudljiv i nezaboravan život, jer samo tako postojiš. Htela sam da pomisle da tu, s njima, u tom carstvu uspeha i dobrih šansi, nisam slučajno. Da izlazim, da imam energiju, ideje, da bih ostavila utisak nekoga ko nema vremena, nekoga ko je zarobljen u povorci neverovatnih i prijatnih obaveza kao što su frizeri, pedikiri, manikiri, premijere, promocije na koje idem, ili neki dejt6 zbog koga se tako misteriozno smeškam, dok kao i svi oni gledam u ekran svog mobilnog telefona. Na kojem, umesto Lazareve poruke koju uzalud očekujem, stoji poruka mog sina: „Jelena, klonja je gotova, pitaju majstori je l’ da opale još jednu ruku u predsoblju?“ Ionako je to dezodorirana stvarnost koja vam omogućava da ostanete, kao u onoj reklami, sveži 24 sata. Nema ličnih problema i nema problema uopšte, sve dok se neko ne ubije, kao što je to godinu dana ranije bio slučaj sa onim nesrećnim Jovanovićem, mada su u Beton prometu kategorički odbili insinuacije da se ubio njihov pravnik: tehnički, Miroslav Jovanović nije više bio zaposlen u Beton prometu. Poleteo je sa Pančevačkog, ne uspevši da pronađe način da živi - bez stalnih primanja, sa kreditom za stan, i bez ozbiljne šanse da se ponovo negde zaposli. Jeziva priča, zašto mi to sada pada na pamet? Zašto razmišljam o prolaznosti, nesreći, smrti, godinama? A vreme tako brzo prolazi. Naučnici su izračunali povećanje Zemljine elekromagnetne rezonance, poznate i kao Šumanova rezonanca, i dokazali da danas zapravo imamo samo šesnaest sati u onome što izgleda kao dvadesetčetvročasovni dan. Neki poznavaoci tematike tvrde da je to vremensko ubrzanje zapravo kao stvoreno za one koji teže brzoj duhovnoj evoluciji, i da to omogućava putovanje kroz vreme, podmlađivanje!, ćelijsku obnovu, rastezanje vremena, šta god to značilo, zatim istovremeno postojanje na dva mesta, takozvani bi-location, pa čak i čudotvorna izlečenja! Zvuči kao naučna fantastika, ali da se vreme ubrzalo, to osećam, to zaista osećam. Život je osam sati brži, gospode bože, i kad bolje razmislim: dva-tri bloka reklama, nekoliko treptaja, i, maco, već si stigla u fazu da moraš da koristiš lak za kosu, marke Švarckopf, jer drugačije ne možeš da napraviš frizuru. Dođavola, tvoja kosa je već prešla s onu stranu životne razbarušenosti, i retko se sa oduševljenjem koje si doskora imala gledaš u ogledalu - uvek ima onih mladih lepih i zategnutih koje nadiru po naslovnim stranama, u rialiti šou-programima, po hodnicima, one su dokaz tvog pređenog puta kroz pustinju. Okreneš se, trepneš, i već je petak iako je juče bila nedelja, već je jesen iako si tek kupila sandale. Život prolazi. Sve nestaje, propada, i nastaje, samo je vreme večno. Barice kiše po ulicama, tepih uzaludnosti. Dođavola, život je prolazna pojava, a ti si u njemu govance, niko i ništa, mali tvor. Tako sam onda razmišljala, ali sada, sada dok grabim pored Univerzitetske biblioteke, sada su to za mene samo uspomene koje su me učinile jačom, boljom i srećnijom. To su nečiji životi, ne moj, ne moj! Moj je odličan. Nije mi padalo na pamet da se ubijem. Umesto toga, vratila sam se reklami. Postala sam, ponovo, reelance saradnik najveće marketing agencije na Balkanu. Sloboda je, ipak, moj najbolji izbor. Jedino tu se snalazim kako treba. U novinama je bio konkurs za slogan za novu kolekciju farbi za fasade, i nije da mi tema nije bila bliska zbog vremena provedenog u Beton prometu, ali slogan mi je odmah pao na pamet: „Umočite slobodno“, i svoje rešenje, koje je uključivalo i scenario za TV spot, poslala sam u S&M comunications.
Ostalo je istorija. Lepa istorija. Ja sam inače ona koja je godinama pre toga ubeđivala žene Srbije u spisak neophodnih stvari kako bi ostvarile svoj puni potencijal i kako bi bile srećnije. Bila sam jedan od kreativaca vodeće marketing agencije odakle sam žene, devojke i majke Srbije sloganima, reklamnim porukama, PR tekstovima i televizijskim spotovima ubeđivala da su naši brijači za nežne ženske noge i pazuhe daleko bolji od onih koje nudi konkurencija, jer mi imamo posebnu tehnologiju prilagođenu ženskoj nežnosti. Konkurencija se nije setila - u našoj kampanji brijači su brijali breskvu. To je bila moja ideja, koja je pobrala mnogo uspeha u samoposlugama, to jest na terenu. A ja sam dobila nagradu za najbolju kampanju. Ja sam ona što je naciju ubeđivala da je pileći parizer simbol srećne porodice, to jest da „Malter drži kuću, sloga Srbiju, a naš parizer porodicu“. Poznato je da sam za poslednje izbore smislila onaj ubitačni predizborni slogan „SNAGA JE ŽENSKOG RODA“ koji je partiju Srpska snaga i doveo u parlament, a mene inspirisao da napišem knjigu Jezik i pol . Ponosna sam na taj svoj slogan, jer ja u to stvarno verujem. A osim toga, taj slogan je proglašen za najbolji slogan godine. Okej, snaga je ženskog roda, i ta maksima važi pogotovo kad si okružena bednicima i kukavicama. Od Lazara do svih tih jadnih mužjaka koji ne drže reč, koji lažu i muljaju, kao Mirko, predsednik te bedne stranke koja se raspala čim su se dohvatili poslaničkih mesta. Iako se nikada nisam bavila politikom, s vremena na vreme moj poriv da uređujem svet digne glavu. Kad vidim oronule fasade Beograda, žene ubijenih pogleda, horde nezaposlenih koji tumaraju gradom u radno vreme, treći milenijum u Srbiji, kako li ćemo u Evropu, pomislim, i spopadne me hiljadu besova koji traže hitnu akciju. Krenula sam odlučnim korakom Bulevarom kralja Aleksandra, iako mi je već posle nekoliko metara postalo jasno da ne znam kuda idem. Ali to drugi ne znaju, to se na meni ne vidi. Uzgred, mana slobode je upravo u tome što ponekad ne znaš šta ćeš sa sobom. Moji prijatelji su na poslu. U korporacijama, kancelarijama, na univerzitetu. Biljana. I Mihailo i Svetlana. I Zoran i Marina, rade ljudi, od devet do pet. Samo sam ja slobodna i ne moram nikuda da idem. I to je ponekad depresivno, naročito pre podne. Usamljena sam i ne znam šta ću sa sobom. U redu, ja radim dok hodam, tako se tešim, tako ubijam osećaj nelagodnosti zbog lenjosti koja me drži u poslednje vreme. Rufi, moj dragi mačor Rufi, sa nadimkom Glavonja, uginuo je pre tri meseca, od starosti, tako da me kod kuće niko nije čekao. Dejan, sa poslužavnikom u ruci pretrpanim šampanjskim čašama, spretno poput cirkuskog akrobate, u ovom trenutku verovatno održava ravnotežu, boreći se sa talasima. Uprkos mom žestokom protivljenju, pre tri nedelje otišao je na Silversi, kruzer koji krstari Mediteranom, da zaradi novac. Ali otac ga je podržao, njegov otac voli što on želi da radi. Iz Moskve mu je samo poručio da bude vredan i da se dobro provede. Bila sam nadglasana. Ostaće tamo četiri meseca. Tako je rekao, „samo četiri meseca“. Pošizela sam. Umesto da uči i da daje ispite, on izmišlja poslove, voli da kelneriše. Moj Dejan ima plan. Kaže, ne želi da zavisi od mene, a ne želi da zavisi ni od sreće i nesreće ove zemlje. Nemam čime da ga zadržim. „Ne brini, super mi je, odlična je ekipa, posle Đenove, koja je vrh, stigli u Barsu. Mnogo se radi, ali je super. XXX“. Njegov SMS! „Maroko, Jeco, ovo je ludilo“, napisao mi je pre neki dan. Ne znam šta se to događa sa mnom u poslednje vreme, lako mi krenu suze. Mora biti da su u pitanju hormoni. Ili je to, možda, i od slobode za koju sam se toliko borila? Jezivo sam usamljena. Neke žene imaju valunge, meni kreće vatra u očima. Uzdržavam se raznim tehnikama, ali je dubok udah, ipak, najbolja. Ne priliči mi da cmizdrim, ja sam jaka žena, mada mi je javnih govora i predavanja o jakim ženama i ženskoj snazi već odavno preko glave. Šta tu ima više da se kaže, i zar nisam o tome skoro sve rekla? U neki taksi unosili su veliki venac od ljiljana, i skrenuli ka groblju. Užas, na šta sam pomislila. Stresla sam se. Pada mi na pamet Čarls Bukovski, „nadam se da ću pre smrti uspeti da nabavim sopstveni život“. Ti si depresivna, ti si depresivna, skoro da sam prošaputala. Ili ti sleduju pilulice, ili ćeš nešto da uradiš sa sobom. U radnji sa sportskom opremom preko puta Arhitektonskog fakulteta, pred čijim izlogom stojim zagledana u svoj odraz u staklu, na velikom ekranu, na kome se vrte reklame za patike najk, odjednom vidim veliki crni kadar i na njemu belim slovima piše: JUST DO IT. 7
ivot je poruka. Shvatila sam. Najmanje što mogu da uradim u tom trenutku jeste da se sklonim sa puta koji vodi ka groblju. Okrenula sam se u suprotnom pravcu, i krenula kući. Manijak u crnom autu je izleteo sa parkinga Metropola, protutnjao na žuto kao da ga jure dve patrole policije, pritom trubeći kao nenormalan. Odskočila sam pola metra unazad da me ne isprska. Jedini razlog zbog kojeg bih ikada prihvatila da uđem u politiku bio bi da sve te agresivne idiote, bez trunke vaspitanja, dovedem u red, mrmljala sam, pokušavajući da sa dna tašne iskopam mobilni. „Mi čekamo“, Dijanin glas zvučao je nervozno, s razlogom. „Evo, odmah šaljem tekst, samo da upalim kompjuter“, slagala sam kao iz topa urednicu portala www.zena.rs. Bila sam potpuno zaboravila da im još jutros pošaljem proširenu verziju svog današnjeg izlaganja. Požurila sam kući, uspentrala se uz stepenice, s vrata sam skinula kaput i bacila se na pisaći sto. Otvorila sam kompjuter i pritisnula send . Odahnula sam.
5. Osvrnula sam se oko sebe i primetila da bih malo mogla da budem i domaćica. Dosta je bilo velikih tema, feminizma, globalizma, slobode, neslobode, Hakslija, politike i Orvela. Kuća mi je bila u haosu. Sklonila sam razbacane stvari, izula čizme, otvorila frižider i pobacala u najlon kesu natruli praziluk, odavno načeto pakovanje fete koje je smrdelo na pomije, pokupila stare novine, i u klompama i starom džemperu strčala na ulicu da bacim đubre. Na trenutak sam se pogledala u staklu ulaznih vrata. Pa, pošteno govoreći, u tom starom širokom džemperu i klompama mogla sam glatko da prođem kao nečija kućna pomoćnica koja ipak vodi računa o sebi. Jutrošnja šminka je u tragovima još uvek stajala na mom licu. Dobro, to je samo da bacim đubre, niko me neće videti, tešila sam se. Ali, baš u trenutku dok sam bacala đubre u kontejner, trgao me je muški glas: „Snaga je ženskog roda!“ U ogromnim kolima zatamnjenih stakala, sa spuštenim prozorom, obraćao mi se nepoznati muškarac. Noge su mi se odsekle jer sam istog trenutka pomislila da je to, možda, onaj idiot koji je manijački protutnjao pored mene na Bulevaru, i da je, možda, čuo kad sam besno prosiktala „kretenu jedan“, i da je sad došao, kako to i rade takve bitange, da me maltretira. „Naravno da jeste“, rekla sam odsečno i skoro ljutito. Isprsila sam se kao da branim otadžbinu, a ne svoj kontejner i svoj pogled na svet. Uperio je kažiprst ka meni, i zatim se nasmešio. Dobro je izgledao. I zastrašujuće. Nikada me nisu startovali frajeri u automobilima sa zatamnjenim staklima. Pomislila sam na stari veliki džemper i klompe na nogama, na nadrealnu scenografiju u kojoj sam zatečena: kontejner i dva brda đubreta u najlon kesama okolo, pomislila sam na svoju jutrošnju šminku i mahinalno popravila frizuru. Sledećeg trenutka dao je gas i zbrisao iz scene. A onda sam pomislila da je i nesigurnost ženskog roda.
6. „Kad možeš, ovih dana, da te vodim na ćevape i pivo? Novi roman prihvaćen, izlazi za Sajam knjiga! Ti si mi talija. Miloš.“ Drugi roman? To boli! Uzvratila sam mu porukom: „Bravo! Može i sutra.“ Zavidim mu. Miloš, moj stari drug iz gimnazije, dao mi je impuls da napišem svoju prvu knjigu. Napustio je bio posao pravnika u banci i pre tri godine objavio prvu knjigu, roman, pod nazivom PREPIČKE, koji je doživeo vrlo lep prijem kod publike i kritike. Mislim, odličan, moderan roman, mnogo kratkih rečenica, novih redova, psovki, seksa, alkohola, dugih noći sa različitim ženama, to je odlična priča o otuđenosti i usamljenosti, ali, lako je njemu! Lako je muškarcima! On je svoj sopstveni junak. Mislim, sjajan je to roman, iako na svakoj trećoj stranici detaljno opisuje kako masturbira, što me je neviđeno iritiralo. I šta devojkama radi. I kad, na kraju, napiše nekoliko rečenica punih suzdržane nežnosti, pa čak i emotivnosti, veruješ mu. Kao neki Bukovski. Moja prva intimna reakcija bila je: „pa to možeš i ti, Jelena!“ Ali čak i tada, dok sam sebe uveravala da to mogu i ja, da bih i ja sa svim pročitanim knjigama mogla da sednem i napišem neki takav roman, odmah mi je bilo jasno da uzalud fantaziram. Žena ne piše o tome kako se ozverila od alkohola, kako doživljava orgazme i na ulici, kako je uzbuđuju posrnuli muškarci, kako je fantastično biti neobrijani cinik i bazditi na pivo, kako je lako i neobavezujuće odvesti u kola nekog klinca iz diskoteke, saviti džoint, naduvati se kao svinja i prosuti mu mozak neobuzadnim seksom, posle koga se odvozi sama u svoj mali stan pretrpan knjigama i pločama. Žena ne može da bude ogavna, inače je odmah proglase za pornografskog pisca. Ili za ludaču opsednutu seksom. A ako nije ogavna, onda je lak pisac. Ne bih mogla da napišem ljubavni roman a da bude genijalan, jer ne samo da nemam takvo iskustvo, nego nemam ni takvu maštu. Ja ne umem ni da govorim o ljubavi, a kamoli da pišem. Miloš, moj gimnazijski drug, on može sve. Kada su Prepičke objavljene, slučajno smo se sreli na ulici, upravo je bio uzeo nekoliko autorskih primeraka od izdavača, i sav srećan, odveo me na ćevape u Staru Hercegovinu da to proslavimo. Stavila sam ruku na knjigu i osim fascinacije i radosti što imam druga pisca osetila sam i tračak ljubomore. Blago njemu, on je nešto napravio od svog života, on je pronašao smisao. „Je l’ znaš da smo se razveli?“ rekao je čim smo seli, kao da je reč o prodaji starih kola. „Žao mi je što to čujem“, promucala sam u šoku. On i Sanja bili su par još od mature. „Jebiga, to je život. Sanja me je ostavila.“ Rekao je to mirno, sa nekim blentavim osmehom na usnama, blago slegnuvši ramenima, kao da je to nešto normalno, nešto neophodno, kao da je to bila prirodna nadnica za knjigu koju je potom napisao. „Zašto, pobogu, bili ste tako skladan par?“ „Zaljubila se u drugog.“ Otpio je dobar gutljaj piva. „Zamisli ovu scenu: samo je jednog dana sačekala da dođem s posla, otvorila flašu belog vina, sipala nam, podigla čašu, živeli’, rekla je, otpila gutljaj, duboko izdahnula i rekla: ’Miloše, treba da se rastanemo.’“ „Tako ti je rekla?!“ „I dodala: ’Postoji drugi čovek.’ Bio sam bez reči nekoliko sekundi. Ispio sam čašu i sipao još jednu. Pa još jednu. U nekoliko minuta popio sam skoro celu flašu vina...“ „Pa, je l’ ovo autobiografski roman?“, pitala sam, nežno prelazeći rukom preko sjajnih korica. „Sve je autobiografija. Možda su ovi naši ćevapi i pivo deo mog sledećeg romana...“, nasmejao se. „Od tada ne pijem više vino, kapiraš?“
Kako može tako lako da prihvati činjenicu da ga je Sanja ostavila i to jer se iznenada zaljubila u pet godina mlađeg direktora u njegovoj banci? Muškarci su izgleda, zaista, sa druge planete. „I ja i Lazar nismo više zajedno“, promrmljala sam. Nisam htela da mu kažem ništa više, da sam bila demolirana kada me je Lazar ostavio. Suze, očaj, bes i jad, nisam tako zamišljala sopstveni život, ali žene o tome ne govore. A Miloš odluči da promeni svoj život, da promeni sve. I da počne da piše. I umesto da kuka i očajava, počeo je iz početka. Blago njemu. „To je super, nije mi nikad bilo jasno šta ti imaš da tražiš sa onakvim davežom.“ Nasmejao se naglas. „Ne ljutiš se?“ Odmahnula sam glavom i mislila samo o jednom: prema njemu osećam u tom trenutku divljenje i samo divljenje, koje je na trenutak pomućeno jednom samosažaljevajućom mišlju o tome kako sam ja, možda, izgubljen slučaj. On je napisao roman! A ja pišem slogane za šampone za kosu, za političke partije, za banke. On je svoj sopstveni junak. I srećan je! Najsrećniji u poslednjih deset godina. I dao je otkaz, nije čekao kao ja da mu neka Adriana Medić uvali šut kartu. I nije postao jadnik. Naprotiv, sada je milion puta ispunjeniji. „Prihvatiš ono što dođe, i pokušaš da od toga nešto napraviš“, kaže, „i na neki način zahvalan sam Sanji za ovakav obrt. Što me tako gledaš?“ „Blago tebi“, uzdahnula sam. „I znaš šta? Osećam se kao dečko. Slobodaaa!“ Otpio je gutljaj piva. Pena mu je napravila bele brkove. Izgledao je bleskasto i mlado. Ljudi koji sanjaju izgledaju bleskasto i mlado, pomislila sam. „Kao student sam, kapiraš? Mala gajba, knjige, sloboda...“ „A ljubav?“ „Prva fora sa ljubavlju jeste da najpre treba da zavoliš sebe. I onda te i drugi vole. Ima riba, ako to pitaš, najviše ih ima u romanu, naravno.“ Počeo je da se smeje naglas: „Pa bar to nije problem, da napišem šta hoću, ali trenutno se vezujem za sebe. Sad otkrivam lepotu jednostavnosti života. Mladi luk i ćevapi, pivce, laganica, kapiraš? Nije mi u planu da se uskoro zaljubljujem.“ Bio je nasmejan iznutra. Knjiga koju mi je potpisao stajala je na stolu, između nas, ona ga je držala. Razlog za dobar doživljaj stvarnosti. „I znaš šta? Ima, keve mi, izvesne lepote i u tome biti ostavljen. Prostor iznenadne praznine, patnje i zbunjenosti nije loš, oslobađa te.“ „Znači, stvarnost je najbolja, kad je napišeš, izmisliš, doradiš?“ „O, to ti je odlična misao, zanimljiva i... istinita“, rekao je. „Uzmi ćevapčić“, primakao mi je oval sa ćevapima i mladim lukom. Tako izgledaju ljudi koji su zaista zadovoljni. Imaju jednu opuštenost u držanju, blag osmeh, iskru u očima, i dobronamernost u svakoj izgovorenoj reći. „Ostvario si svoj san.“ „Nemoj, keve ti, te velike reći, to ne liči na tebe! Ne znam da li sam ovo baš sanjao. Ne znam, pravo da ti kažem, ni šta sam sanjao. Živeo sam onako kako se živelo, kako je moglo da se živi. U stvari, uopšte i nisam razmišljao o tome kakav je moj život. Možda i zato što je sve bilo u redu. Išlo je relativno glatko. Porodica, toliko toga se tu podrazumeva... Kolotečina je zajebana. Jer te umiruje, uljuljkuje, zavoliš tu prazninu, ponavljanje, pristaneš na to da se više ništa neće desiti. Kapiraš?“ O, naravno da kapiram, naravno da kapiram, to je moj život, svih ovih godina. Prepuštanje, koje još uvek traje. „Aj’ pričaj mi malo o sebi. Šta ti sanjaš?“ „Ja? Ništa“, rekla sam, zagledana u polovinu ćevapčića kome sam upravo odgrizla glavu. „Nemoguće!“ „Časna reč. Ne pamtim kad sam nešto sanjala!“ Nasmejao se glasno. „Ne mislim bukvalno na snove, ono kad spavaš, mislim na želje... Tri puta si mi za pet minuta rekla ’blago tebi’. Zavidiš mi?“ „Da. Mnogo.“ „Pa uradi nešto sa svojim životom, za to bar nije potrebno mnogo mudrosti“, rekao je i sočno zagrizao
mladi luk. „Nećemo da se ljubimo, zar ne?“, prasnuo je u smeh. Da li je on normalan, kakvo ljubljenje? Mi smo samo drugovi. Doduše, poljubili smo se jednom na nekom žuru, u Džordža Vašingtona, pre trideset godina, i od sutradan pa do dana današnjeg pravimo se kao da se to nikada nije dogodilo. Dugo sam se kajala zbog toga. Uvek sam ga smatrala ružnim. U mladosti je bio visok, mršav i imao je veliki nos. Nosinu, kako smo ga zavitlavali u gimnaziji. Nije važio za frajera, ali je bio duhovit, pametan i pomalo stidljiv. Ali činjenica e da je lepo stario. Dobio je na kilaži, a njegova nosina sada je njegovom licu davala nešto od izgleda Žana Renoa, doduše sa velikim naočarima sa crnim okvirom. Bože, da li je on normalan? Možda sam pocrvenela. Brzo sam promenila temu. Mozak mi je radio brzo. Morala sam da pronađem moćnu temu, da ga fasciniram, da mu pariram. On možda ima objavljen roman, ali ja ću da smislim nešto. „I ja pišem knjigu“, slagala sam, ne trepnuvši. „Stvarno?“ „Da, biće to zbirka eseja o ženama danas...“ „Feminizam, znači? Tvoja omiljena tema.“ Cvrcnuo je jezikom i iskezio se. Klimnula sam glavom, a nisam ni bila svesna da sam u tom trenutku počela da menjam svoj život.
7. Televizija je pakao. Ne volim televiziju, ali moram da je gledam da bih bila u toku. Da znam šta se događa, da tražim inspiraciju za svoje kreativne projekte, za svoju knjigu oko koje još uvek samo tapkam. Kada ne izlazim uveče, upalim televizor. To je neka vrsta prinudne radnje, dobrovoljnog pristajanja na amneziju. Kako nikom nije palo na pamet da je epidemija Alchajmerove bolesti možda posledica upravo toga? Posledica pasivne izloženosti pokretnim slikama. Posledica nekoliko decenija ćutanja. Ljudi sede ispred televizora i uglavnom ćute. Ja ćutim jer sam sama. Ali i kad je moj Dejan bio mlađi, pa sedeo sa mnom uveče kod kuće, gledali smo televiziju ćuteći. Došla sam do zaključka da mora biti da bolest zaboravljanja, da bolest gašenja, dolazi upravo od prepuštanja svetlucavom ekranu, i usled nedostatka razgovora. Televizor je, nažalost, u poslednje vreme često moje jedino društvo. Neke moje drugarice gledaju serije, s pažnjom, uživanjem i nestrpljenjem da saznanju šta će da bude. Da li će, na kraju, da se uzmu glavni junaci. Vezuju se za likove i njihove sudbine. Ja sam vezana za svetlucavi ekran, za to promicanje slika, pogotovo otkako je Lazar nestao iz mog života. Palim ga isključivo uveče. Vesti, a zatim sledi putovanje, sa daljinskim upravljačem koji postaje neka vrsta produženog kažiprsta: idem tu, pa onda tu, pa onda tamo, imam preko stotinu kanala. Ima dana kada tih nekoliko sati uveče postaju prostor u kome me nema. Samo zurim. Sloboda je i to - gubljenje u besciljnosti zurenja, neka vrsta nesvesnog pristajanja na simbolički zaborav. Čak i kad sa zgražanjem prelećem sa jedne na drugu ogavnost savremene civilizacije, nema me. Televizor je vampir. A ipak, često prošetam po karti ove civilizacije - rialiti šou-programi, porno-kanali (ima li tu razlike?), trka za slavom, sport, serije, patronizirajući programi na temu kako promeniti imidž, jer fizički izgled je sve, svaka žena može da bude lepa i privlačna, pa zatim kuvanje, pa ljudi koji jedu toalet-papir i prašak za veš, a zatim slavne ubice, porodične tragedije, špijunaža, krv, znoj i suze zbog „višeg cilja“, krokodili i varani koji žderu svoj plen, voditelji zabavnih emisija koji moraju da budu smešni, duhoviti i nečuveni, sva ta nestala deca i bolesne navike, droga i svi zločini, i zatim novac, slike novca, kuće bogatih, svi ti pseudoVersaji, rimska kupatila sa visokom tenologijom koja pritiskom na dugme prekriva bazen mermernim podom nivoa iznad, život bogatih koji treba da se kopira, kome treba da se teži, koliko me to nervira! I, onda, stvarnost kaste onih koji su na socijalnoj pomoći diljem sveta - sa tetovažama, prozeblim nogama, pirsinzima, maloletničkim trudnoćama, i onda svi ti muškarci nabrekli od alkohola i beznađa, i onda loša proročanstva, o smaku sveta, meteorima koji će uskoro da nas udare, o promeni klime, zbog koje će kiša padati dugo. Ko može da ostane normalan? Mi smo više nego zabavljeni, naročito kad se oko sopstvene zabave sami ne potrudimo. Svet u kome e dugo i sporo umiranje najveći resurs, svet koji pristaje da bude prevaren, opljačkan, izmanipulisan, zlostavljan i usamljen. A kada ne gledam televiziju, onda sedim ispred ekrana svog kompjutera i čitam o svemu tome. Haos i ad, napravljen da duboka infekcija besmislom nikada ne prođe. Laku noć.
8. Večera sa direktorom S&M comunications je otkazana, javila mi je sekretarica u pola osam. Džaba sam išla kod frizera! Pozvala sam Miloša. „Hoćemo li večeras na ćevape i pivo, da mi pričaš o svom novom romanu?“ „Hej, bejbi“, obradovao se kad mi je čuo glas. „ Donʼt call me babe“,8 rekla sam, a onda smo uglas prasnuli u smeh. „E, ne mogu večeras, zauzet sam“, nakašljao se. Zvaću te ovih dana. Nije mi bilo pravo. Džabe sam se oblačila, frizirala, šminkala. I on me je otkačio. Šta ću sad? Izula sam štikle i odvukla se do frižidera. Bio je čist i poluprazan. Uzela sam komad ementalera. Flaša kabernea, otvorena prošle nedelje, dopola popijena, stajala je na pultu. Okej, uzmi od života ono što možeš, što bi rekao Miloš, i zar upravo to ne propovedam na predavanjima, u reklamama? Izmisliti život. Iseckala sam kačkavalj na tanke listiće i stavila na tacnicu. Nasula sam čašu vina, i otvorila kompjuter. Možda bih mogla da se koncentrišem, možda bih mogla da počnem da pravim koncept za knjigu? Možda da pišem o usamljenosti? O snazi? O slabosti. O teroru snage? Preko ekrana laptopa gledala sam, međutim, svoje nožne prste u najlon čarapama. U poluležećem položaju na svom krevetu, sa laptopom na krilu i čašom vina pored, možda mi i padne nešto na pamet, nešto što je tu, oko mene, samo što to još uvek ne vidim, tešila sam se. Otvorila sam Fejsbuk , da vidim šta se tamo događa. Žene su putovale, rađale decu, zaljubljivale se, kuvale, slavile dolazak na svet svojih unučića, hvalile izgled pojedinih lepotana. A meni je stigla poruka. Nepoznati muškarac. Bila je to dugačka poruka. Kliknula sam prvo na njegovu sliku. U tesnoj majici, u kontra-svetlu, srednji plan, ne vidi mu se lice, dobro građen torzo. Profil zaključan. Janko Miletić. Nikad čula. Ne poznajem ga. Pišu mi s vremena na vreme nepoznati ljudi, uglavnom komentarišu moje javne nastupe ili neki moj tekst koji se pojavi na netu. Uglavnom se ne slažu sa mojim feminizmom. A najviše su me pljuvali muškarci kada sam pre nekoliko meseci govorila o nasilju prema ženama. Što je bio ključni dokaz da sam u pravu. Ne bih ni čitala ovu poruku da mi poslednja rečenica nije privukla pažnju: „Čekao sam vas celog života.“ Razrogačila sam oči. Ovo zaslužuje pažnju. Nabila sam glavu u ekran da natenane pročitam. Zbog vas bih jeo parizer, mada zaslužujete da jedete pršutu i škampe. Zbog vas bih preplivao Dunav, ispod Pančevačkog mosta I ne bih vam dozvolio da stanete ni u jednu baricu kod Metropola, niti igde Zbog vas sam napokon shvatio da je snaga ženskog roda I da i jezik ima pol Vi ste poruka. Ne poznajemo se, a ja vas volim Čekao sam vas celog života. Nos mi je brideo. Oblila me je vrućina. Kao de je neko na sekund izleteo iz ekrana, nevidljiv, a
opipljiv, i poljubio me. Otpila sam gutljaj vina. ta je ovo? Dopalo mi se. Uplašila sam se. Manijak? A ipak, lepo piše. Ovaj zna sve o meni? Da me neko ne loži? Na trenutak sam pomislila da je možda Lazar. Ali nije on tako kreativan, ne bi on uspeo da smisli tako nešto. Protrljala sam naočare i pročitala još jednom. Bilo je divno i nekako strašno. Nisam mu ništa odgovorila. Ne dopisujem se sa nepoznatima. Ipak, ovaj dasa je dobro proučio nekoliko mojih intervjua koje sam dala poslednjih meseci. I izgleda da je pročitao moju knjigu, čime zaslužuje da ponovo prostudiram njegov profil. Taj torzo u beloj majici zaista je dobro izgledao. I onda mi je zazvonio telefon. „Šta radiš? Dugo se nismo čuli.“ Bio je to Lazar. Glas mu je zvučao bojažljivo. A meni je srce odjednom stajalo u grlu. Glas bivšeg, uveče. „Otkud ti?“, pitala sam, trudeći se da zvučim opušteno i prijateljski. Poslednji put mi se javio prošle godine, sa nekim glupim izgovorom, ali sam ga bila otkačila: „Izvini, na večeri sam, je l’ nešto hitno?“, glas mi je bio poslovan i mora biti odvratan, pa je samo promucao: „Ne, ništa nije važno... samo sam hteo da se vidimo.“ Sad sam bila neuporedivo finija. Jer upravo sam bila poljubljena. Neko iz guste supe univerzuma društvenih mreža upravo mi je javio da me voli, i moj ego je bio iznenada nahranjen. Lazarov poziv došao je kao kec na jedanaest. „Znam da je glupo i da je možda kasno...“ skoro da je mucao, i to mi se dopalo. „Tek je pola devet“, ispalila sam, radosno i samouvereno, i već sam bila ustala i krenula da popravljam haljinu, i da idem ka ogledalu u kupatilu, super, šminka je bila na mestu, odlično sam izgledala... „Prolazio sam tvojom ulicom...“ „Da...“ „Pa sam mislio...“ „Da?“ „Da te izvedem na čašu vina... Otvorila se nova vinarija, ovde u Dalmatinskoj, evo sedim tu, i voleo bih da dođeš, ako možeš... dugo se nismo videli...“ Već sam bila obula cipele. „Super“, rekla sam klikćući, „ionako mi je jedna večera upravo otkazana...“ Shvatila sam da sam se ispalila, pa sam onda nastavila do kraja. „Iskren sto odsto možeš da budeš samo sa bivšim ljubavima koje si preboleo, je l’ tako?“ Neko me voli, neko me voli, neko je mene čekao celog života! Sa druge strane čulo se samo pucketanje. „Šalim se. Evo, dolazim, i baš se radujem.“ Okej, ja sam slaba žena, ali slabost se toleriše petkom uveče i kad me ispale za večeru, i kad nemam ništa pametnije da radim, u stvari, potpuno je razumljivo što se ponekad setim da uzmem ono što mogu da uzmem. Život ionako prebrzo prolazi, Lazare, evo me, dolazim bolja nego ikad, samo da vidiš šta si izgubio. Deset minuta kasnije sedeli smo u vinariji Šardone na uglu Dalmatinske i Vladetine. Dobro lokalno mesto, za nijansu bolje od svega ostalog što postoji u mom kraju, vrlo nepretenciozno i ne preveliko. Nekoliko stolova, za kojima su sedeli parovi, poput nas. Samo što mi nismo više bili par. Prvi put posle toliko vremena, licem u lice. „Super izgledaš“, rekao mi je dok je ustajao.
Poljubili smo se u obraz. Bio je to suv poljubac uzajamnog zaborava. Prošlo je tri godine. Ipak, pomislila sam, mogao je da se potrudi da mi kaže nešto bolje, nešto ličnije od tog odvratnog opšteg mesta „super izgledaš“ koje pokriva sve ono što nemamo da kažemo. Delovao mi je umorno i neraspoloženo. A ja sam blistala, jer neko me voli, neko me voli, neko bi zbog mene preplivao Dunav ispod Pančevačkog mosta. Imperija uzvraća udarac. Naručio nam je vino i sir, i krenuo da priča ono što su moje uši oduvek želele da čuju - mogla sam da zaključim da i nije baš najsrećniji, da ga užasno umaraju mala deca, da ne može da se koncentriše na svoj naučni rad. Pa ko te je terao da praviš sitnu decu pod stare dane, mislila sam. Ali odjednom mi to više nije prijalo. To kukanje sredovečnog sebičnjaka. Ne želiš to da slušaš od bivšeg ljubavnika, posle toliko vremena, želiš da čuješ nešto lično, nešto o vama, tražiš neku dirljivost, zbog koje ovo vino jedino može da ima smisla. Zapanjilo me je da me u prvih sat vremena nije ništa pitao. Ni jedno jedino pitanje. Ni „kako si“. Za njega je oduvek bilo dovoljno samo ono što on ima da kaže. Rekao mi je da izgledam super, i valjda treba da budem srećna zbog toga? Rekao je da vidi da je meni krenulo sjajno u životu, i da to sigurno ima neke veze s tim što nas dvoje nismo zajedno. Nasmejala sam se. „Nisam znala da si toliko duhovit.“ Slegnuo je ramenima i u tom trenutku učinilo mi se kao da se smanjio. Samo pojava bivšeg frajera može da izazove toliko oprečnih utisaka u nekoliko sekundi. A onda je stisnutih usana procedio: „Pročitao sam tvoju knjigu.“ Čekala sam nastavak. Trajalo je to. Otpio je gutljaj vina i, ništa. To pederi rade - učine sve da ih pitaš: „I? Kako ti se svidela?“ Jer samo tako jebeni profesor dobije priliku da ti ispostavi listu primedbi. Ali ja nisam njegov student. I neću postaviti to pitanje. „Živeli.“ Podigla sam čašu. Iz poluprofila, sa tom jakom četvrtastom vilicom i prosedim kratko ošišanim zulufima, izgledao je feno-me-nal-no, i da smo u prethodnom životu, ja bih mu stavila ruku na butinu i poljubila ga. Ali on više nije moj, i očigledno ne želi ništa više sa mnom, želi samo da, kao i uvek, priča o sebi, svojim projektima, svojim problemima, svojoj deci, o svom životu. „Odlična ti je knjiga“, rekao je tiho. Vrlo tiho, kao da je hteo odmah da proguta taj kompliment. Izgledalo je kao da je to najteža rečenica koju je sebi dozvolio da izgovori. Za njega sam oduvek bila samo mali kopirajter u raznim marketinškim agencijama, i posle direktor marketinga u Beton prometu, gde me je on preko svojih veza i zaposlio kad se raspala agencija u kojoj sam prethodno radila. Nije trebalo nikada da dopustim da mi bilo šta pomogne. Ali sad, odjednom, ja sam autor knjige eseja o kojoj svi pričaju. Nije to očekivao od mene. Iznenadila sam ga. Napisala sam knjigu kakvu e možda i on mogao da napiše, samo da se toga setio. Iz svake njegove reči izbijala je, Kunderinim rečnikom govoreći, litost, mešavina zavisti i divljenja, besa i pomirenosti, povređene sujete i superiornosti. Htela sam još neki kompliment od njega, ali uzalud sam čekala još dva gluva sata, koliko smo sedeli uz još jednu bocu vina, dok je on, frfljajući jezikom, pokušavao da zadrži dostojanstvo, govoreći mi da sam ja jedini njegov sagovornik koga je ikada imao. Malo mi se povraćalo kad je to rekao. Ne želiš to da čuješ od bivšeg frajera. Želiš da čuješ da si ti žena koju je najviše voleo. „Pa što si onda otišao od mene, kretenu glupi?“ pomislila sam, smeškajući se. Pogled mi je bio zakovan za njegovu neispeglanu košulju, i uhvatila me je neka iznenadna, dvosekundna tuga, koja je, međutim, nestala već sa sledećim gutljajem. „U stvari, hoću da ti kažem da... pišem knjigu o ženama...“ „Ti si knjiga o ženama“, ispalila sam, ugrejana tim dobrim vinom. Napravio se da nije čuo moju dvosmislenost. „O ženama i savremenim medijima...“ Ovo vino je, u stvari, tužno, odjednom mi je palo na pamet.
„Super ti je to.“ Tuga, zelenkasta i peckava, odjednom me je udarila preko usana. Postalo mi je jasno da me je samo zato zvao. Jer baš to hoće od mene. Neki savet, neku rečenicu, nešto, možda inspiraciju, možda neku pomoć? Samo to? I ne želiš da tvoj bivši ljubavnik od tebe želi tvoje ideje, tvoju pamet. Nisam baš tolika feministkinja! Želiš da on želi tebe, tvoje ruke, tvoje usne, da te dodirne. „Moja teza je“, nastavio je kao da drži predavanje, „da su savremeni mediji, a društvene mreže pogotovo...“, napravio je profesorsku pauzu, i ja sam zevnula, da sakrijem dve suzice u uglovima očiju koje su htele da se samovoljno skotrljaju dole, u ambis mog razočarenja. Ali, na sreću, bio je toliko zaokupljen sobom da to nije primetio. „Neka vrsta univerzalnog ljubavnika.“ Pogledao me je značajno, i onda se nasmešio, očigledno oduševljen svojom rečenicom. Spas je došao iznenada: u tom trenutku setila sam se da me neko voli, i da bi zbog mene jeo i parizer i da je baš mene čekao celog života. Smešan si, Lazare! Ne slušam te više, ne slušam te više, baš me briga, neko je mene čekao celog života. I sir je slan i prijatno kiselkast, i život je divan. Lazar je onda spustio svoju ruku na moju. Dlan mu je bio malo oznojen. Blago se nagnuo ka meni i u poverenju mi rekao: „Daću ti da čitaš. I da budeš strog kritičar.“ „Okej“, rekla sam suvo, izvukla ruku i pogledala na sat. Držao me je podruku dok me je pratio dva ćoška do kuće, tako da sam se osećala, kao i ranije, kao i uvek, da ja njega vodim. Brbljao je usput, da li mi se dopada ideja o internetu i društvenim mrežama kao virtuelnom ljubavniku, i tome slično. Nisam ga više uopšte slušala, „da, super ti je to“, ponavljala sam lako cvrcnuta i ponovo tužna. Jer to je u stvari bio poslovni sastanak, zar ne? Ne želim više nikada da se vidim s njim, ne želim da čitam njegovu glupu knjigu, ne želim da znam ništa više o njegovom glupom životu, ne želim da mu dajem nikakve savete. Umorna sam, laku noć.
9. Probudiš se sa osećanjem da te je iskoristio. Probudiš se sa nekom prazninom u stomaku, koja nema veze ni sa onim vinom, ni sa sirom, nego samo sa tim kretenskim osećanjem da te on, stvarno, više ne voli, i da mu je svejedno da li izgledaš kao Kejt Mos ili kao žena svojih godina, da li si superiorna ili ubijena, pošto on u tebi ne vidi više ženu. Tuga jedna. Probudiš se sa tim odvratnim osećanjem koje ti on nesvesno nabija, da možeš da mu budeš samo ortak i sagovornik; to je dobro za tvoj feminizam, zar se nisi oduvek za to borila???, da te bivši frajer gleda kao osobu, kao ortaka i sagovornika, a ne kao seksualni objekat, ali je grozno za tvoju malu, nesigurnu žensku personu. Čak ni mali, ni najmanji flert. Prišla sam prozoru. Na zgradi preko puta neko je sprejom napisao: „Život je sranje i vi tu ništa ne možete da učinite“. Ne znam ko si, sine, ali baš si me potrefio.
10. Dve nedelje kasnije, koje sam provela sedeći za kompjuterom pokušavajući da se saberem i da napokon počnem da radim, skicirajući teze za početni esej o usamljenosti i društvenim mrežama, sa sve podignutim nogama na radnom stolu, menjajući stanice na radiju jer nijedna nije puštala dovoljno inspirativnu muziku za moje pisanje, ustajući s vremena na vreme da uradim seriju od dvadeset čučnjeva, i šaljući preko Vajbera slikovne poruke mojim drugaricama - poljubac, faca koja namiguje, pas koji se dosađuje ili detelina sa četiri lista, i Milošu sa kojim nikako da uglavim viđanje na nekoj kafi, s vremena na vreme bih kliknula na Fejsbuk da vidim šta se tamo događa. I stigla mi je poruka. Janko Miletić je ovoga puta bio kratak i jasan: Ako volite vino Rado bih vas izveo Negde Gde vi kažete Jer takva žena, Kao što ste vi Zaslužuje samo najbolje. To je bilo nešto. „Toooooo!“, uzviknula sam podižući stisnutu pesnicu, kao da sam na nekom sportskom događaju. Smejala sam se naglas. Čas sam gledala njegovu sliku na njegovom profilu, čas sam čitala njegovu poruku. Ovaj dasa je nešto posebno, kakav car, njegove reći umeju da vode ljubav. Ipak, još uvek se nisam usuđivala da mu nešto napišem. Ne znam ko je to, ne znam da li me neko zavitlava i pali, ne znam da li je normalan, mada je pismen i ima šarma u njegovim rečima, možda je ovo lažni profil, sa lažnom slikom, bolesnika ima svuda, a društvene mreže su u tom smislu omogućile cvetanje hiljadu cvetova. Zapisati ovu tezu - bolest, odnosno patologija i internet? Ludaci manijaci, usamljenost, prividi prisnosti itd. Ohoho, krenulo mi je! Počinjem da radim, zadovoljno sam trljala ruke. I onda mi se u uglu ekrana pojavilo obaveštenje da mi je stigla nova poruka na FB. Bio je to on: „P. S. Mnogo ste bili šarmantni kod kontejnera.“ Isprva sam se namrštila. Kakav kontejner? O čemu on to priča? A onda sam se trgla, skoro da sam poskočila. Janko Miletić ili onaj koji se tako predstavlja, to je frajer koji mi je trubio onda, kod kontejnera, dok sam bacala đubre! Onaj u velikom crnom autu sa zatamnjenim staklima! Onaj koji je izgovorio: „Snaga je ženskog roda“, i zatim dao gas. Zapalila sam cigaretu, povukla dim, polako ga izdahnula i usudila se da mu napišem: „Ko ste vi?“ Gledala sam u svetlucavi ekran nekoliko trenutaka, a onda mi je odgovorio: „Oduševljen čovek.“ Nekoliko trenutaka kasnije dodao je. „Ja sam onaj što vas je startovao kod kontejnera. Šifra - Snaga je ženskog roda“. Srce mi je lupalo. Strah, i nada. Koliko se sećam, taj baja je dobro izgledao. Zgodan je.
Nisam imala reci. Poslala sam mu smajli. „Vi birate gde i kada idemo na vino. Ja čekam.“ Posle kraćeg razmišljanja odlučila sam: pa dobro, zašto da ne? Šta ima loše u tome da me zgodan muškarac izvede na piće? „Vinarija Šardone u Dalmatinskoj ulici, sutra u 20 h“, napisala sam. I skoro da sam se odmah pokajala: nervirala sam se zbog izvesne nelagodnosti koju sam osetila, zbog sulude avanture u koju se upuštam sa totalno nepoznatim „prijateljem sa Fejsbuka“, sa čovekom koga sam videla u jednoj nanosekundi dok sam bacala đubre. Ali bar dobro izgleda, pismen je, pročitao je moju knjigu i ima u njemu nečeg, ne znam kako to da opišem, intrigantnog, uveravala sam se da bi mi bilo lakše. Prvi put s dasom na pijenje, i bilo je nekog avanturizma u tome, jer tako nešto uopšte ne liči na mene. Ja sam malograđanka, ne izlazim sa nepoznatima. Ipak, to što sam mu zakazala susret u svom komšiluku, iza ćoška, značilo je da mogu, ako mi bude bilo dosadno, ili neprijatno, lako da stignem do kuće, kad poželim. Jedna čaša vina, šta? Pa, to je jedan sat, najviše, i to je u redu, kakav je to zločin? I poznajem vlasnika vinarije, prema tome, sve je u redu. „Radujem se“, napisao je, a onda je nestao sa mreže.
11. Lila je kiša kao da je neko prosipao vagone vode na Beograd, aprilsko nebo je bilo crno i zastrašujuće celog popodneva, ali ja sam bila fantastično raspoložena. Obučena vrlo promišljeno - da ne ostavim utisak preterane polaskanosti ni entuzijazma, a da ipak izgledam dobro i mlado i moderno i lepo i relaksirano - u farmerkama, beloj majici i kratkim šimičizmama, navukla sam kožnu jaknu, da izgledam još opuštenije, i zalupila vrata za sobom. Veče je mirisalo na mokar lešnik, kiša je bila stala, ulice su bile puste, i dok su kadrovi Dnevnika svetlucali iz soba na prvim spratovima, ja sam odlučno koračala ka toj obećanoj čaši vina, iako su mi se u talasima smenjivala neuravnotežena osećanja velikog uzbuđenja, ogromnog stida i razumne strepnje. Kao da imam sedamnaest godina. Za visokim stolom, kod šanka u uglu, sedeo je muškarac u beloj majici. To je valjda on? Zastala sam na tren, jer u zagasitom osvetljenju nisam mogla da mu jasno vidim lice, a i nisam bila sigurna da li bih uopšte mogla da se setim kako izgleda onaj čovek koji mi je dobacio kod kontejnera. To je valjda on? Muškarac u beloj majici mi je mahnuo, a zatim je gotovo stidljivo ustao. Au, al’ je visok, pomislila sam. „Janko“, rekao je. Tri sekunde obostranog šoka što stojimo jedno pred drugim, licem u lice. Mala kratkotrajna zbunjenost, čak i stid. Prvi put bez kompjuterskog ekrana koji nas štiti. Odrasli ljudi, a siročići oluje. Kao da smo oboje u toj kratkoj sceni premišljali da li je uopšte bilo pametno ovo što radimo. I odlučili smo da jeste. „Volite crno vino?“, odmah je prešao na stvar. Klimnula sam glavom. „Znao sam.“ „Kako ste znali?“ „Jake žene piju jaka vina. Crno vino je jače.“ Htela sam odmah da mu u svom stilu odgovorim da to ne mora baš uvek da važi, da ima i laganih crnih vina, ali sam se uzdržala od komentara, da ga ne uplašim. Poznato je da se u Srbiji muškarci plaše akih žena. Iako mi uopšte nije delovao kao neko koga je lako uplašiti, jedan mali kratki pogled koji mi je uputio, neka nečuvena iznenadna stidljivost koju sam zapazila, i koju je on hteo da sakrije, za mene je bila znak da sam superiorna i da vladam situacijom, ali da sa krhkošću ovog čoveka moram da budem pažljiva. Nešto u njegovim očima delovalo mi je neopisivo nežno, i mračno, i zapanjujuće i divno. Gledali smo se nekoliko sekundi bez reci. Njegov pogled klizio je preko mojih šaka. Pustila sam ga da uživa, jer sam tog prepodneva prvi put u životu išla na manikir - crveni sveže nalakirani nokti sijali su se, šake su mi delovale veoma negovano i on je to primetio, što je za mene, posle Lazara, čiji je vrhunac komplimenta glasio „super izgledaš“, već bio neviđeno dobar znak. Ovaj čovek komplimente daje i očima, pomislila sam, i odjednom sam se osetila kao kraljica. Naručio je flašu nekog odličnog argentinskog vina, i pre nego što sam stigla da trepnem pred nama je stajao tanjir sa tri različite vrste pršute i drugi tanjir sa nekoliko vrsta sira. Osetiš se dobro pored muškarca koji široko naručuje. Najbolje vino, najbolja pršuta, najbolji tvrdi sirevi. „Jeste da sam rekao da bih zbog vas jeo parizer... “, stidljivo se nasmešio, „ali ovde nema parizera.“ „Snaći ćemo se i sa pršutom“, rekla sam razgaljeno. Podigao je čašu i, kuc-kuc, divno veče je moglo da počne. „Odakle ste se vi stvorili? “, pitala sam nežno vrteći vino u čaši. A vino je bilo taaaaako dobro, taaaaaaako pitko, tako razgovorljivo.
Nasmejao se na moje pitanje, a onda je posle male pauze rekao: „Sa Fejsbuka.“ Nabola sam parče pršute na čačkalicu. On je gucnuo vino. „Nisam ni znao da postojite, a onda slučajno, prošle godine, video sam vaš intervju u nekom časopisu...“ „ Ekonomist “, rekla sam trijumfalno, ali on na to nije reagovao. „Oduševio sam se...“ Ovo sam čekala celog života. Da pored mene sedi muškarac koji nema problem da mi da kompliment, da me pohvali, da prizna moje vrednosti, i to kakav frajer!, lepotan! I ima fantastično lepe šake, velike, sa koščatim prstima, i lep je, brate, stvarno je lep, i oči mu se sijaju divno, neobično, kao dva oniksa, koliko li ima godina, možda je moje godište, ili nekoliko godina gore-dole, mislila sam, posmatrajući jednu malu sjajnu kap na njegovoj donjoj usni. „Volim pametne žene.“ Niko ne voli pametne žene. Ovaj lik je čudo! Trepnula sam kao neka mučenica iz Plejboja. Nežno i pokorno primiču sve tvoje komplimente, samo nastavi, nastavi, uživam. „A uz to ste i prelepi.“ Treptanje se nastavilo, šta ću, bilo je jače od mene, toliko sam uživala. Koliko malo treba da sve moje teorije o tome kako je za emancipovanu ženu nedopustivo da svoju vrednost traži u odobravanju muškaraca padnu u vodu! Dajte mi pravog muškarca koji govori uhu mile reči, i postajem mrnjauuuuuu, do povraćanja. Zahvaljivanje na komplimentima, još malo vina, malo sira, sir je fantastičan. „To je grijer?“, pravim se pametna. „Ne, to je bofor, francuska verzija grijera“, kaže i ponudi me da uzmem još malo. Zapanjena sam da zna i o francuskim sirevima, i o vinu, i čitao je moju knjigu, i razgovor teče lako i divno, i smejemo se, i flertujemo, i kad se smeje, pre nego što prasne u smeh, ima neku malu zadršku koja traje nekoliko sekundi, ne mogu sada da se udubljujem da to psihoanaliziram, ali evo, naručuje još jednu flašu vina, kakav gospodin, i ima petlju, i pali mi cigaretu, svaku cigaretu mi zapali. I u jednom trenutku moja ruka kreće ka upaljaču, ali njegova ruka legne na moju, to traje jednu desetinku, ali to je luuuuuuudilo, jasno je da je to luuuuudilo, i on uopšte ne skida pogled sa mene, što znači da uživam kao nikad u životu, jednostavno, uživam. Mlada konobarica donosi i pokazuje novu flašu vina, koju je ne znam kad naručio, toliko je elegantan, nisam ni primetila da je zvao još jedno vino, još bolje vino, i on samo klimne glavom, znalački, kratko, on se ne zamara nikakvim ljubaznostima sa osobljem, pogotovo kad flašu vina plaća preko 100 evra, i to mi se nekako dopadne. To što je gospodar prostora, što je gospodar situacije, što zna šta hoće. I ona kaže da će da je otvori kad završimo ovu koja je još uvek na stolu, ali on se malo kao brecne, i ozbiljno joj kaže da otvori odmah, da se vino dekantira. Konobarica slegne ramenima, i doda nešto u stilu da to vino ne treba da se dekantira jer... „Otvorite ga odmah“, kaže malo odsečno, možda odsečnije nego što situacija zahteva, ali meni odmah uputi jedan takav osmeh, sa tim sijajućim pogledom, da sam mogla da padnem sa te visoke stolice. „Glupača“, kaže tiho, prateći je jednim gadljivim pogledom. I zatim, pod dejstvom velike vlage koja je ulazila spolja, i zbog vrućine koja je odjednom bila stvarno nesnosna, bilo je odjednom veoma sparno, on potpuno nesvesno povlači svoju majicu, da je odlepi od tela, i u tom jednom malom flešu, pod onim sentimentalnim osvetljenjem vinarije, koja je, to tek tad primećujem, prepuna ljudi, i buke i glasova, i priča, i smeha, i kuckanja, i muzike, sevne njegov torzo. Mišići, mišići, savršeni mišići, kao sa reklame za fitnes klub, to je stomak izvajan, muški, preplanuo, sa onim bočnim slivnicima koji hrle ka preponama i koji se samo naziru iznad pojasa njegovih farmerki, to su pločice, veličine paklica cigareta, uredno poređane i žive. Jaoooooo. Preda mnom sedi lošinjski Apoksiomen 9, od krvi i mesa! I, zatim spušta majicu, nehajno, nesvestan šta je uradio. Gospode bože, šta je ovo? Vrti mi se u glavi, žene ne gledaju muškarce na ovakav način, pomislim, toliko sam govorila o tome kako muškarci ovako gledaju žene, kao komade mesa, i kako je to odvratno i
nedopustivo i ponižavajuće, a evo sada ja, u tom jednom sekundu, hvatam sebe da ga gledam tako, da vidim samo to telo, da pripadam toj jadnoj gomili običnih ljudi od krvi koji nisu imuni na meso, sram me bilo, i neki nedozvoljeni osmejak mi proleti gornjom usnom i zagolica me. „A čime se bavite, ako nije tajna?“ „Pa, tajna je“, nasmeje se, i zatim mi namigne. Nešto me na tren preseče. Setim se crnog auta, zatamnjenih stakala, susreta kod kontejnera. Okej, malo sam cvrcnuta, sve je dozvoljeno, sedimo već više od sata za istim stolom, palo je onoliko fazona, sve je opušteno, i ne prestajem da nas zabavljam, ali nije li to uvek bio slučaj sa mnom i sa muškarcima, to je okej, to je moja sudbina da ja držim pažnju, da ja zabavljam, ali ovo večeras, ovo je nešto posebno. „A da niste vi neki kriminalac?“ pitam, smejući se razdragano, i istog sekunda pomislim da sam možda preterala. Moraću sporije sa tim vinom. On počinje glasno da se smeje. „Ne, naprotiv.“ „Znači, vi ste pandur?“ kažem i prasnem u smeh. „Vrlo ste direktni“, kaže on, smejući se. Sve ovo ga veoma zabavlja. „Nisam ni pandur.“ To „pandur“ naročito naglasi, i ja shvatam da je sve okej, da mogu da nastavim. „Znači, vi ste neki domaći Bond? Džejms Bond?“ On se čepa od smeha. I u tom trenutku pomislim nešto nečuveno: „Možda sam baš ovakvog muškarca čekala celog života.“ Smeh, smeh, smeh. „Smem li da vam se obratim sa TI?“ „Naravno“, grgoćem. Samo gospodin se uopšte seti da te tako nešto pita. Mlada konobarica donosi nove čaše za novo vino. Pruža ruku da dohvati flašu kako bi nam sipala, ali on je osine jednim kratkim sikter pogledom, da mi e došlo da se odmah otreznim, ne mogu da shvatim zašto ga ona toliko iritira, obična pristojna devojka koja zna i sa vinom i sa gostima, ali ostajem pripita, jer mi on kaže da sam neverovatno slatka. Kaže mi da sam neodoljiva. I da sam slatka. Ja sam slatka! Pa, to nisam čula još od gimnazije! I potpuno sam pokorena, i ponašam se kao da sam slatka, želim da budem slatka i još slađa, i odjednom sam duhovitija nego inače, i smejemo se, i on me pita da li nešto vežbam. „Da“, kažem, „idem na pilates, što pitaš?“ „Vidi se“, i pogled mu sklizne po svim mojim krivinama i ja duboko uzdišem i ispravljam držanje, i pomislim kako je retko i kako je samo dobro biti u društvu pravog-pravcatog muškarca, koliko mi to prija, nije normalno, zaboravila sam kako izgleda biti u društvu Tarzana, i neverovatno sam slatka, još slađa, najslađa što umem, i pričam neke slatke gluposti, pričice iz života, i on mi saopštava da nikada nije bio oženjen. Malo mi je neobično što takav lepotan i takav frajer nikada nije bio oženjen, ali to je zato što je plejboj, pomislim, opasan je, znači, i to mi se dopadne, u svakom slučaju, ima nečeg izazovnog u njemu, pa to onda znači da nema nikakve prepreke, slobodan čovek isto kao i ja, to je fantazija dostojna ljubića, da li je ovo moguće, savršeno, super, genijalno, pomislim, ali imao je nekoliko dugih veza, kaže, nema decu, nažalost, i sa svim svojim bivšim ljubavima je u prijateljskim odnosima, pa to je zaista fantastično, to mi treba, moderan čovek, i hvala bogu, nije peder. Pitala sam se, maltene čim smo seli, da li je oženjen, i pomisao da možda jeste oženjen, i da ovo flertovanje sa mnom njemu predstavlja neku vrstu bračnog folklora, na trenutak mi je bila pokvarila raspoloženje, ali, tešila sam se; pa šta i da jeste oženjen, ovo je samo jedno prijateljsko veče i okej, neću ga više videti, jer ne mogu da se zamaram komplikacijama koje takva vrsta kombinacija može da donese, i sve je u stvari dobro, kako god da je, ovo je jedno prijatno veče. I, osećam se kao neka rokerska princeza.
Ne samo što sam slatka, ja sam ponovo mlada. Samo još jedan dokaz da izvor večne mladosti, angri La, leži u rečima. I ovo, ovo što je slobodan, pa to je muzika za moje uši. „To je fantastično“, kažem, „što ste u dobrim odnosima“, i on se nasmeši kao da je to nešto najnormalnije na ovim prostorima, da bivši ljubavnici budu u dobrim odnosima, to je retkost, i ja sam u dobrim odnosima sa Lazarom, mada on to uopšte nije zaslužio, ali ja sam jedna moderna žena, pomislim, i kaže da zna da ja imam velikog sina, pročitao je u nekim novinama, i pita, oprezno, oborenog pogleda, gde mi je muž. Dvoumim se da li da mu kažem da se osećam kao da nikada nisam bila udata, pa da shodno tome i nemam muža niti sam ga ikada imala, i da, iako sam za Dejanovog oca bila udata četiri godine, u suštini sam ono što se ovde zove samohrana majka. Ne, mnogo je to obična priča za ovo veče, i onda odlučujem da, u stilu cele te noći, samo kažem, misteriozno, „duga je to priča“, i on napravi pomalo razočaran izraz lica. „Nemam muža.“ I on se nasmeši. To nam je oboma bilo dovoljno. Ne moram baš sve da mu kažem odmah. A njegova bivša devojka je ekonomista. Ne mora baš da mi detaljiše o njoj, ali korisna je to informacija. Jer žena te dosta opisuje, zar ne? Iza svakog sjajnog muškarca mora da stoji neka sjajna žena, a sjajna žena, fakultetski obrazovana, ne bi uzela bilo koga, i onda pokušavam da ga smestim u neki krug ljudi, u neku gimnaziju, u neke kafane, u neku društvenu fioku, ali ne uspeva mi, ovaj čovek je pao sa Marsa, ali sa nekog finog Marsa, o kome sam mogla samo da sanjam. I onda nam on sipa drugo vino. I nazdravljamo. Vrlo malo i vrlo diskretno govori o sebi. Bavi se gradnjom, ima neke mašine za pravljenje betona, kaže, ima svoju firmu, živeo je neko vreme u Francuskoj. Pa da! Zato ga nikada nigde nisam srela. Zato ništa o njemu nisam u ova dva dana uspela da izguglam. Rodio se u Ćupriji, gimnaziju je završio u nekom malom gradu, mislim da je rekao Mec, otac mu je tamo bio gastarbajter. Studirao je mašinstvo u Francuskoj, ali ne voli Francusku. Francuzi su šovinisti. Više voli Italiju, Španiju. „I ja mnogo volim Španiju, imala sam dečka u Španiji“, kažem veselo, i na tren se setim svoje studentske letnje ljubavi. I, on se zamisli. Njegove divne oči me opčinjavaju i plaše. Postoji momenat u kome se na njih navlači neka svetlucava magla, ili neka sjajna senka, to sam odmah zapazila. Stidljivost koja prekriva nenormalnu snagu. Očarana sam njegovom stidljivošću. „Ali, to je bilo odavno. Barselona.“ Kažem Barselona nekoliko puta, sa malo isplaženim jezikom na onom „S“. Pogleda me nekim dalekim pogledom, kao da je upravo došao odnekud. Nisam valjda nešto zabrljala, pomislim. „Oprosti“, procedim. „Sve opraštam“, kaže sa tim divnim mekim izrazom lica. „Jedino ne opraštam izdaju.“ „Naravno, razumljivo, logično“, meljem dok motam list pršute oko debele grisine. Nešto me tu štrecne, prvo reči su eros, i ne volim kad muškarac koji mi se dopadne kaže nešto tako besmisleno, to me uvek razbudi, bilo koje opšte mesto, a pogotovo takvo opšte mesto, kao „ne volim izdaju“. Ko je voli, pomislim, ali vino je dobro i, Jelena, prestani da budeš cepidlaka, hajde malo uživaj u momentu, nisi imala ovakve trenutke ko zna od kada, možda čak nikada. Ne budi nezahvalna! Budi slatka! Biću slatka. „ Delicious“, kažem skoro zatvorenih očiju dok žvaćem slasni, hrskavi zalogaj. „Ten points“, kaže i podigne čašu. Govori engleski, francuski, i služi se jezikom očiju. I poznaje jezik tela, to je očito. Otkrivam sa oduševljenjem da me na svakih deset minuta prijatno iznenadi. To ne može svako. Lopta se mojom dušom, i nisam sigurna da li to radi namerno ili je potpuno nesvestan dejstva svojih reči na
sablasne nevene moje upravo otkrivene mačije faze. Bavi se sportom, redovno trenira. To nije morao da mi kaže, to se da odmah primetiti. Atlas. Pipnem mu mišicu. „Kao kamen“, kažem, i vidim da on malkice pocrveni. Alfa mužjak prve klase, a malo je stidljiv. To me razoruža. Nisam imala pojma kako je lako leteti, leteti, leteti. Leeeeetim, ali to ne smem nikom da kažem. Sve se utišalo, odjednom shvatam da je i muzika veoma tiha i samo se čuje zveckanje čaša. Mi smo poslednji gosti u vinariji. Nisam ni bila svesna da je već prošlo jedan. On odlazi od stola i vraća se posle nekoliko minuta, idemo, kaže, hvata me za lakat, odlučno, sigurno, i ja sam zbunjena, mene nikada nijedan muškarac nije tako uhvatio, nikada se ni u čijem društvu nisam osetila tako sigurno, zaštićeno, ženstveno, iako možda nikome pre njega nisam ni dala priliku da me tako uhvati za lakat? Ali, poneo je moju kožnu jaknu, gospode, koliko je samo pažljiv, i ogrnuo mi je, i izlazimo u fantastičnu, prelepu, resku noć, i ispred nas čeka njegov izglancani crni auto sa tamnim staklima, okupan i besprekoran, i on mi otvara vrata i osećam se kao glumica na premijeri, jeste da sam feministkinja, ali divno je kad ti džentlmen otvara vrata automobila, niko mi nikada nije otvorio vrata automobila. „Ali ja blizu stanujem“, kažem, kao da sam se odjednom prepala, nije mi bio plan da me vozi kolima, ali on kaže „ti nećeš da mi ozebeš“, i u jednom majušnom trenu mi se ne dopadne to što me svojata, ali već u sledećem prepuštam se lepoti života u svetu pravih muškaraca i džentlmena, u svetu u koji sam prvi put upala, kao Alisa u Zemlju čuda, i padam na ono sedište, crno, kožno, luksuzno, i pomislim, iako sam do tada bila ubeđena da sam ateista - samo jedno - hvala ti, Bože! Dovezao me je do kuće, izašao iz kola, otvorio mi vrata, otpratio me do ulaza i - poljubio me u obraz. Imala sam ponovo šesnaest godina.
12. „Kako je bilo?“, pita me Biljana, i čujem je kako srče kafu. Ne podnosim da čujem ničiji srkut, ali njoj to ne zameram. „Fenomenalno.“ „Kakav je frajer?“ „Luuuuuuudilo.“ „Ima neko ali’?“ „Zašto me to pitaš?“ skoro da sam se brecnula, ali to mogu jer je Biljana moja najbolja drugarica. „Zato što postoji jedna nijansa u tvom glasu...“ Namrštim se na to, držim telefon bradom, drugom rukom otvaram kompjuter i idem pravo na Fejsbuk . „Kakva nijansa?“ A pogodila je, zbilja je pogodila da nešto malo, neobično, neko malo odbijanje, odjednom, od jutros, iz čista mira, raste u meni. Otvaram njegov profil. „Ne, znam, od tolikog oduševljenja, odjednom deluješ kao da nešto nisi sigurna...“ nastavlja. Na njegovom profilu, sve je isto kao i juče, nema nove fotografije, nema novog posta. „Ne poznajem ga...“ „Upoznaćeš ga“, kaže. „Šta si se prepala?“ „Mislim da možda nije iz našeg sveta...“ „Intelektualac?“ „Da“, kažem skoro razočarano i sa izvesnim stidom. „Pa šta? I oni imaju pravo da vole“, kaže Biljana, uvek je duhovita, i ja počinjem da se smejem kao luda. „Da, da, u pravu si. Daću mu šansu“, kažem, i tog trenutka mi padne na pamet da možda može da se desi da mi se on više ne javi. Nije mi uzeo telefon, nije rekao da ćemo se videti ponovo, šta ako nisam ostavila nikakav utisak osim da sam zabavna i da umem da budem dobar ortak? Šta ako je on isti kao Lazar? I šta li je u tom slučaju hteo od mene, pitala sam se dok sam buljila u onu njegovu fotografiju na njegovom profilu. Ali, samo nekoliko trenutaka kasnije, poslao mi je poruku. „Oduševljen, očaran, nasmejan, dirnut, fasciniran...“ Osmeh me je preplavio. A ipak, ostala sam nepomična. Zurila sam u ekran, zbrkanih osećanja. „Ehej, tu sam“, napisao je. I dalje samo gledam u svetlucavi ekran. „Večera, prekosutra? Dolazim po tebe u 9?“ I dalje ništa ne odgovaram. „Prekosutra, ali samo jedna flaša vina?“, insistira. Izbrojim do deset. „Dođi.“ Napišem ta četiri slova, i onda isključim Fejsbuk . Iznenadna sumnja i ta nijansa u mom glasu koju je Biljana nepogrešivo prepoznala bile su, očigledno, posledica blagog mamurluka. To je ono što se zove buđenje. I, uplašiš se da ćeš možda i dobiti ono što si toliko želela. Jutro posle takve noći i onolike fascinacije potpomognute vinom, svetlom, uzbuđenjem, uvek je
nekako tmurnije nego što stvarno jeste, tešila sam se, nesigurna u ispravnost odluke da ponovo izađem s njim. A onda je krenulo ludilo druge vrste. Zašto prekosutra? Zašto ne večeras? Zašto ne sutra? Saberi se, Jelena, i nauči već jednom u životu da ne budeš kontrol-frik.
13. Mirisao je na crni guči gilti.10 I kao što piše u reklami za taj parfem - da je dizajniran za one muškarce koji vole da rizikuju i koji se ne plaše da žive svoje živote na ivicama, pomislila sam, pošto sam se udobno smestila na sedište njegove „crne zveri“, da ima u tome istine. Ne znam zašto mi je to, čim sam ušla u njegov auto, palo na pamet. „ Indulge into your deepest desires.“11 Imao je rože košulju i teget sako, bio je sveže izbrijan, i lep, zaista neopisivo lep, ali pomislila sam odjednom da izgleda kao neko ko mnogo očekuje od ovog sastanka. I da ja možda uopšte nisam spremna da odgovorim na njegova očekivanja. To me je uznemirilo. Uzeo je moju ruku i poljubio je. Ljubazno sam e povukla i stavila na krilo. Nisam bila baš sva pri sebi. Nisam odjednom znala šta hoću. Ono preksinoć je bilo super, ali to je bilo pre dva dana, a sada je sada, ne osećam ni zrnce bliskosti, opirem se. Ovo nije veza. Ne znam da li uopšte želim vezu. Kao da je neko, odjednom, upalio svetio, i magija je nestala. Na CD plejeru svirao je Šopenov klavirski koncert, što je bilo lepo, ali ja sam se odjednom osećala kao da imam kamičak u cipeli. Ne znam šta se sa mnom događa. U isto vrane mi je bilo i milo i neprijatno. Poznata ambivalencija drugog sastanka, šta li? Znala sam da ne može da bude dobro kao što je bilo preksinoć. Jednostavno, ne može. To znam. To je u meni. Izgleda da sam se prepala. Ne mogu preko noći iz potpune slobode, iz života koji izgleda kao more kome se ne vide obale, da uđem u fazon obaveznih izlazaka. Osetila sam, odjednom, njegove poruke, njegov poziv, kao neki pritisak. Nisam bila u najboljoj formi, ali obećala sam sebi da ću se potruditi. Daću sve od sebe, čovek je bar toliko zaslužio. A opet, ništa mu ne dugujem. Mada, možda sam mogla da ostanem kod kuće i malo da radim na svojoj knjizi, baš mi je napokon lepo krenulo? Ne moramo ovoliko da žurimo, život je pred nama. Ne podnosim pritisak. Možda sam olako pristala da me ubaci u svoju brzinu? Malo one poznate muke drugog sastanka, šta li? Možda je trebalo da pustimo još nekoliko dana da nam se sve slegne? To mi je prolazilo kroz glavu i nisam se više usuđivala ni da ga pogledam, a verovatno je i on mislio nešto slično, pošto je samo vozio i nije rekao nijednu reč u kolima. Odveo me je u kafanu Gigant ispod Kalemegdana, nikada ranije nisam bila ni čula za nju. Ulaz kroz neko dvorište, prilično neupečatljiv, a unutra ogledala, duborezi, vitraži, enterijer je bio, najblaže rečeno, gigantska seljana iz devedesetih, pseudopompa za ljude bez ukusa. Kako su ga videli da ulazi, trojica konobara, sa okruglim poslužavnicima na stomacima, kao sa štitovima, gotovo vojnički su se postrojili, diskretno naklonili i skoro uglas rekli: „Gos’n Janko, dobro veče.“ Bilo je to kao da je u vojnu komandu ušao general. Suviše strahopoštovanja za moj ukus, pomislila sam. Preozbiljno, kao neki projekat, šta li? Nije bilo mesta ni za kakvu šalu. Glavni konobar me je očigledno prepoznao i posebno mi se naklonio, i odjednom mi nije bilo prijatno. Šta ću ja na takvom mestu, pomislila sam. Uz to, ostali konobari primetno su se trudili da me ne pogledaju u oči. Možda je to zbog „gos’n Janka“? Možda je ovo neki tajni klub u koji ne može da uđe svako? Konobari su, ionako, očima komunicirali s njim, nisam mogla to da ne primetim, pošto tako nešto u životu nisam videla. Bilo mi je to malo čudno, a oš mi je bilo čudnije što smo bili maltene jedini gosti u kafani. Samo što smo seli, glavni konobar, koji je prethodno samo pitao „gos’n Janko, je l’ kao obično?“, a gos’n Janko je samo klimnuo glavom, pojavio se sa flašom vina i dekanterom izuvijanog vrata, veličine labuda u prirodnoj veličini. Bila sam šokirana, tako nešto u životu nisam videla. Iskolačila sam oči. Janko je, ispod oka, pratio moju reakciju. Čovek je sipao vino u ogromnu flašu i krenuo da je vrti. Janko je zadovoljno posmatrao ritual koji je
bio „kao obično“, uživajući u predstavi spremljenoj samo za mene. U jednom trenutku sam bila pomislila da je taj gigantski dekanter personifikacija njegovog ega, i što je mučeni konobar sa većim strahopoštovanjem ljuljuškao vino u labudu, to mi je bilo jasnije da ima manje mesta za moju eventualnu duhovitost na temu labuda. Vrpoljim se, nije ovo noć, kao onda, za opuštenost i šalu. Nikome, izgleda, nije bilo do smeha, na tom mestu, u tom restoranu, to mi je odmah postalo jasno, i zato sam pomislila da bi bilo milion puta bolje da smo otišli u bilo koju običnu kafanu, i da nam, možda, cela ta predstava sa poslužavnicima kao štitovima, dekanterom i skupim vinom u ovom ledenom mestu i nije bila potrebna. Meni sigurno nije bila potrebna. Bila sam, u stvari, zbog svega toga, malo uznemirena. Imala sam onaj nepodnošljiv osećaj da me odjednom sve to, ovo mesto, taj labud gigantskih razmera, svi ti preplašeni konobari, onaj crni auto i preksinoćna obest sa onim skupim vinima i tri vrste pršute, nekako obavezuje. Mrzim taj osećaj. Možda zbog toga, pomislila sam kako kao da je nestala sva magija, i kao da su sve teme bile iscrpljene. Prazni vorteks, crna rupa, što se mene tiče. Hoću kući. Nisam ja za ovo. Nešto u vezi sa tim mestom, sa tom atmosferom, spektaklom oko tog staklenog labuda i teškim mirisom ziliona ispušenih tompusa koji se zavukao u itisone sa šarama u obliku zlatnih grbova, oduzelo mi je ionako razređenu čar tog sastanka. Konobar nam je sipao vino držeći to čudo obema rukama, izgledalo je kao da drži balerinu u skoku, a a sam samo gledala da li će sa te visine uspeti da nacilja čaše. Uspeo je. Kuc-kuc. „Radim, pokušavam da pišem“, brbljala sam, „šta ima kod tebe?“ Očima je streljao iza mojih leđa. „Je l’ ja treba da se plašim zbog nečega ovde?“, pitala sam, pokušavajući da budem duhovita. „Da ne završim kao kolateralna šteta?“ Nesigurno sam se nasmešila. „Kad si sa mnom, ti si najsigurnija osoba na svetu.“ Nasmešio se i na tren mi je ponovo bio onaj dasa od pre neku noć. Super, pomislila sam, ovo ipak neće biti mučna katastrofa kakvu sam očekivala. Ipak, nije mi dao kompliment, prošlo mi je to kroz glavu, nije, čini mi se, ni primetio kako izgledam, a izgledala sam fantastično, stvarno sam izgledala odlično, i stavila sam bila crveni karmin koji fantastično ide uz moju crnu kosu, stavila sam bila crveni karmin ne samo zato, nego i da sprečim svaku njegovu eventualnu pomisao da ćemo se ljubiti. Nećemo se ljubiti, to je sigurno. I zašto sam uopšte obukla ovu malu crnu haljinu od pliša? Ne poznajem ga uopšte, i ne liči na mene da se oblačim onako kako mislim da neki muškarac od mene to očekuje, možda sam ovom haljinom ostavila pogrešan utisak, možda sam ostavila utisak da se trudim, da mi je ovo važno? Nije mi važno, nije mi važno, ovo je samo jedan kurtoazan izlazak i ništa više. Ništa ne moram, ne moram ni da se trudim, nek se potrudi on. „Nešto nisam baš u formi, malo sam umorna“, rekla sam, pošto sam otpila prvi gutljaj. „Dakle, što se mene tiče, samo ova čaša, i uopšte nisam gladna, moram na dijetu...“ Kuc-kuc. Živeli. Gledao me je netremice nekoliko sekundi, sa nekim neodređenim osmehom na licu. Nešto mi tu nije prijalo. Ta njegova iznenadna ćutljivost stvarala je još veći jaz među nama. „Da li ste odlučili nešto da poručite?“ pitao je konobar. I pre nego što sam otvorila usta da nešto kažem, on je uzeo reč: „Za damu jedna salata sa piletinom, jer je na dijeti, a za mene biftek na žaru.“ Zanemela sam. Ehej, ja sam prisutna, nikako ne mogu da budem treće lice jednine! A dodatno sam pošizela jer je to sa dijetom prihvatio zdravo za gotovo. Najmanje što od udvarača očekujem je da mi kaže: „Tebi dijeta nije potrebna.“
Osetila sam se kao da me je tiganjem udario po glavi. Nešto primitivno, divljačko, prostačko i zastrašujuće odjednom je leglo na njegovu rože košulju, ali on to nije osetio. „U mom prisustvu niko ne može u moje ime ništa da naručuje“, rekla sam, bez pardona. I bez osmeha. Ne znam koga si ovde dovodio pre mene, mislila sam, ali sa mnom tako nećeš postupati! Konobar se u šoku samo tiho nakašljao, oborivši pogled. Bilo mi je odmah jasno da niko nikada nije čuo da gos’n Janku neko tako nešto kaže. Janko je odjednom pocrveneo, a usta su mu bila bela, kao da je moj glas isisao iz njih poslednje krvno zrnce. „Sediš sa feministkinjom“, dodala sam, a onda sam se nasmešila najljubaznije što sam mogla. On je samo na tren zatvorio oči, zapanjen i ponižen, u svojoj kafani, ali je, začudo, odmah bio spreman da nauči lekciju. Na moje zaprepašćenje, uhvatio me je za ruku i, blago se osmehnuvši, rekao: „Izvini, molim te.“ Taj mali momenat, kad on iz stanja maco besa u trenu prelazi u stanje ljudskog razumevanja i shvatanja sopstvene greške, popravio mi je veče. Pomislila sam, možda ovo sve ima neku šansu. Okrenula sam se prema konobaru. „Za mene salatu sa piletinom.“ Toliko sam mogla da mu učinim, da ga ne ponizim potpuno. Poljubio mi je ruku u znak zahvalnosti, razumevanja. Bio je to za mene znak njegove vrhunske inteligencije i rafinmana. Pogrešio je iz najbolje namere, shvatio poruku, i nije se naljutio. Bila sam odobrovoljena. Jao, muškarci su za mene pročitana knjiga! Kad je konobar otišao, prijateljski sam mu objasnila da ne može nikada više, nikada više, to sam naglasila, ako namerava da izlazi sa mnom, da me tretira kao da sam njegovo vlasništvo. „Prilično si oštra“, rekao je, pomirljivo se smeškajući, pokušavajući da atmosferi vrati onaj šmekerski, prijateljski, bliski ton našeg prvog susreta. „Da, u pravu si, pogrešio sam, i više se to neće ponoviti, ne znam šta mi je bilo.“ Bila sam zadovoljna. Salata je bila glibava i presoljena, piletina tvrda, vino mi nije prijalo, a on nije bio preterano zanimljiv, govorio mi je nešto malo o stanovima koje je izgradio, koje će tek da gradi, u šta se nisam preterano udubljivala iako sam se trudila da izgledam kao da ga slušam s pažnjom sa kakvom se slušaju spektakularni govornici. Klimala sam glavom i ponekad sam ubacivala: „Stvarno?“ ili „Nisam znala.“ I, eto nas napolju, večera je završena, još samo da me odveze kući. Okej, možda sam teška, komplikovana, naporna, zbunjena, ali takva sam i ne umem drugačije. To svakako nije bilo moje veće, ali nije bilo, mislila sam, da se ne lažemo, ni njegovo. Kad smo ušli u kola, upalio je muziku, zagledao se napred, u krošnje topole pod svetlošću ulične svetiljke, i to ćutanje, taj iznenadni nedostatak bilo kakve teme, odjednom je pojačalo hladnoću u kolima. Stresla sam se. Erkondišn nam uopšte nije bio potreban. Auto je bio besprekorno čist, mirisao je na osveživač vazduha, na kožu, kao da nikoga nema u njemu. Pomislila sam da mora biti da je on neki ekstremno pedantan tip, što ne podnosim. „Mogu li da zapalim cigaretu?“, iznenada mi je to palo na pamet, valjda da razbijem tu nelagodnu tišinu. A i došlo mi je stvarno bilo da zapalim cigaretu, da se malo koncentrišem, i da sa tom cigaretom napravim neki simbolički zid među nama. Jer, ne želim ništa s tobom, večeras sigurno ne, ništa. „U ovim kolima nikome ne dozvoljavam da puši.“ „Okej, razumem“, rekla sam, slegnuvši ramenima, a u sebi sam pomislila, važi, nećeš me više nikada videti. „Ali“, nastavio je, „ti možeš da mi radiš šta hoćeš.“ Ostala sam bez teksta. Zinula sam i pogledala ga, nekako iznutra drhteći. Odjednom mi je zujalo u ušima, i ta rečenica je poput dum-dum metka pravila saće u mojoj glavi. Koji obrt! Možda bih mogla da se zaljubim u ovog lika. Ti možeš da mi radiš šta hoćeš!
Okrenuo se prema meni. „Mogu li da te poljubim?“ To odrasli muškarci ne pitaju, i to me je šokiralo. Ta sumanuta kombinacija klinca, zbunjenog dečaka, misterioznog Džejmsa Bonda, plejboja, zveri i mačeta, džukca i gospodina. O da, naravno, poljubi me, poljubi me, odmah, ali rekla sam samo: „Možeš.“ I bio je to najbolji, najduži, najstrastveniji poljubac koji pamtim. Ljubili smo se zatim na svakom semaforu. Pojačao je muziku. Ljubio me je. Možda smo se ljubili još jedan sat. Ili više. Ljubili smo se ispred moje zgrade, u kolima, kao klinci. I onda me je pustio da izađem. Poslao mi je poljubac, i dao gas. Natečenih usana i očiju skoro zrikavih od te količine emocija, adrenalina, lepote, nežnosti i uzburkanih strasti, pogledala sam se u ogledalu, i videla ženu razmazane šminke i blentavo iskeženu. Zapalila sam cigaretu, uživajući u dimu, dok mi je u ušima odzvanjala neverovatna, fantastična, razoružavajuća, kosmička rečenica genijalnih frajera: „Ti možeš da mi radiš šta god hoćeš.“ Bila sam osvojena.
14. Volim te. Mislim da te volim. Volim da mislim o tebi. Otputovao je u Sloveniju na nekoliko dana, morao je da zaključi neki ugovor, tako mi je rekao, i poruke su stizale dva puta dnevno. A zatim je putovao u Niš, pa u Kraljevo, pa u Nemačku. Bilo mi je glupo da mu odgovorim istom merom. Nisam mogla. I mislim da uopšte nije lako napisati te dve reci, i odjednom su mi bile preteške i neumesne, nervirala sam se zbog te njegove lakoće sa kojom mi piše takve reči, reći koje se ne govore često. Šta, dva puta smo izašli, i ljubili smo se u kolima, i to je bilo to. Ne mogu da ga volim. Još ne. Prerano e. Nije realno. Budalasto mi je da tako nešto napišem. Iako ona ambivalencija nikako nije nestajala, nisam prestajala da mislim na njega. Zapravo, učinio je sve da svakog dana pomislim na njega, slao je poruke koje su u meni izazivale oprečne reakcije. Malo hoću da me voli, malo neću. Luđačka privlačnost, i nešto neobjašnjivo što me odbija. Možda, u stvari, i nisam spremna ni za kakvu ozbiljnu vezu? A on želi ozbiljnu vezu, ofanziva traje i a stalno odbijam da budem pokorena, ne mogu da budem pokorena, to je tako protiv svega što ja jesam, u šta verujem, za šta se zalažem. Jelena, ne pričaj gluposti! Ali sviđaju mi se ta kola, to kako ih on vozi, vrata koja mi otvara, ta kola tapacirana poljupcima, miris tih kola, miris njegove košulje, stresem se i nasmešim se, jer zaličim sebi na Margerit Diras u Ljubavniku, i ona je volela „miris njegovih kola, miris svilenog tusora, njegove kože“, samo što ja nemam petnaest godina, ali on mi je rekao da mogu da mu radim šta hoću, to me lomi. To mi se sviđa. To mi se sviđa najviše, to što mi je dao dozvolu da budem razmažena, divna, luda žena. Da radim šta hoću. I onda, buket ruža stiže na moja vrata. Da nije malo preterano? „Nije, uživaj malo i nauči da se opustiš“, kaže mi Biljana. Okej, opuštam se. Stvarno moram to da naučim. Stvarno moram da naučim da se ponašam kao svaka normalna, obična žena. Moram da naučim da primam pažnju, moram da naučim da primam ljubav, moram da naučim da postoje trenuci kada za ljubav ne treba da se borim. Moram da naučim šta znači lakoća. Ipak, kad se vratio sa puta, rekla sam da hoću da idemo na podnevnu kafu. Da sam uveče zauzeta. Da imam večeru sa prijateljima. Htela sam da vidim kako stojim sama sa sobom. Prepala sam se noći. Sve je razumeo. Idemo na kafu, bajno. Došao je po mene kolima, i parkirao ih na trotoaru odmah pored ulaza u kafić. Bilo je nečeg drskog, nečeg nedopustivog u tome, nečeg suviše uličarskog, ali nisam ništa rekla. Među nama je opet bio Grand kanjon, i on je to osetio. I ponašao se kao da mi nije slao one ljubavne poruke. Pustio me je da udahnem. I odmah sam lakše disala. „Hej, gde si, lutko?“ Ka meni je išao Miloš, moj dragi nosonja, sa kojim nikako nisam uspela da se vidim. Miloš koga nisam videla nekoliko meseci. Poljupci i grljenje. „Moramo stvarno da idemo na ćevape, da se napokon ispričamo.“ „Uvek.“ „Kako napreduje nova knjiga?“ „Onako, znaš... radim na njoj. A tvoja? Moraš da mi pričaš.“ „Kako smo krenuli, videćemo se za Sajam knjiga. Prolepšala si se, Jeco.“
„O, hvala.“ Htela sam da mu kažem: „I ti si se prolepšao“, ali sam se, ne znam zašto, uzdržala. Zbilja, Miloš je dobio nešto s godinama, podmladio se. Opuštenost, njegova životna opuštenost ono je što ga odjednom, uprkos tom velikom nosu i naočarima, čini zanimljivim. Muškarac i ne treba da bude lep, nego da ima ono nešto. Kako to ranije nisam videla na njemu? Izvirio je preko mog ramena, a zatim je u svom blentavom stilu upitno podigao obrve. „Ko ti je ovaj baja?“, značio je taj pogled. Nije mi bilo do toga da ih upoznajem, ne znam zašto, ali nisam imala kud. „Da te upoznam, ovo je Janko.“ Pokazala sam rukom na Janka. Blentavi Miloš, koji u suštini nikada nije izašao iz svoje adolescentske rokenrol faze, sa šalčetom oko vrata i četvrtastim naočarima, u plišanom sakou i sa kamperkama na nogama, srdačno mu je pružio ruku, široko se osmehnuvši. Janko mu je ofrlje pružio ruku, pogleda uprtog u mobilni telefon. Miloš je bezazleno slegnuo ramenima i poljubio me još jednom. „Zovem te“, rekao je, i svojim poznatim brzim hodom, u stilu Mika Džegera, nestao iz mog vidokruga. Kapućino je stigao. Janko je završio kucanje poruke i nasmešio mi se. „Prelepa si.“ Kiselo sam mu uzvratila osmeh. Nije mi bilo pravo što nije bio dovoljno ljubazan prema Milošu. Nešto mi se tu nije dopalo, ali nisam rekla ni reč. Pomislila sam da nije ni zaslužio da ga upoznajem sa svojim prijateljima. A ako Miloš bude komentarisao Janka, reći ću mu da mi je to poznanik. Nekoliko trenutaka kasnije, međutim, stigla mi je poruka od Miloša. „Jeco, ne znam ko ti je baja, ali je mnogo zgodan. Ali, nije simpatičan, jbg.“ Nasmejala sam se naglas. Bio je u pravu. Janko jeste zgodan, ali malopre nije bio simpatičan. I setila sam se kako je, kad me je prvi put video sa Lazarom, imao duhovit komentar. „Jbg, izgleda kao dobro upakovani smarač“, napisao je. Nije čudo što se uvek obrađujem kad ga vidim. Janko je srknuo kapućino. Od bele mlečne pene ostali su mu mali brkovi, i bio mi je odjednom smešan i sladak. Nasmejala sam se pokazujući prstom na njegove brkove. Obliznuo je belu penu, i u tom malom gestu videla sam dobrog dečaka. A onda se zamislio, skupio je obrve i usta, i odjednom više nije izgledao mlado. Kako je to moguće, na istom licu u nekoliko trenutaka takva transformacija? Ili ja nisam normalna? Ja nisam normalna! Poruke su mi, kao za inat, stizale kao lude. Dva poziva za pozorišne premijere, jedan poziv za večeru u Klubu književnika, ženska žurka kod Biljane, jedno podsećanje da pošaljem rad za Balkansku konferenciju o pravima žena koja se na jesen održava u Sofiji, i molba da dam intervju za jedan nedeljni list. „Mnogo radiš?“ „Tako nekako, danas su baš svi navalili na mene.“ Nasmejao se. „Pa, kad se odmaraš?“ „Uglavnom kad završim posao. A, u stvari, uglavnom se odmaram ovih dana, pošto ne mogu baš da se nateram da ozbiljno prionem da radim na knjizi...“ „Izvini, samo trenutak, nešto sam zaboravio“, prekinuo me je u pola rečenice. Ustao je i otišao do kola. Dobro, možda ga davim pričom o svojoj knjizi, ni on meni ne priča o svojim poslovima, ugovorima, biznisu. Muškarci, ili bar većina onih koje sam ja srela, nemaju mnogo strpljenja da slušaju o onome što žene rade, to je nekako opšte mesto Balkana. Slušaju te samo oni za koje radiš. Ups, ovo nije loša ideja, mogla bih da je razradim! Zašto ovde žene niko ne sluša, zašto su ovde reci žena uvek govor u prazno?
Vratio se držeći u ruci najlon kesu. „Ovo je za tebe.“ U kesi je bio parfem Lav, Kloe, Ermesova svilena marama u bež, zlatnim i narandžastim šarama i najveće pakovanje mocart kugli koje sam u životu videla. Zinula sam. „Hvala, ali ovo je zaista... nemam reći. Nije trebalo.“ Namignuo je. „Mislim, kako si znao da je ovo moj omiljeni parfem?“ „Oštar nos.“ Bio je opet tako šarmantan, i takav gospodin. Oduševila me je lakoća sa kojom mi daje poklone. Osmeh mi je bio veliki kao sunce. „I marama... divna je.“ „Sviđa ti se...?“ Mahnuo je rukom konobarici, i pogledao na sat. Pa gde sad žuriš, kad sam opet počela malkice da padam u nesvest od tebe, pomislila sam. „Marama je predivna, nemam reći, i moje boje, fascinirana sam, kako si pogodio?“ „Moć predviđanja...“ Sačekao me je da ustanem, a zatim je ovlaš stavio svoju ruku na moj struk i izašli smo napolje. Pečat posedovanja, ali mi je prijalo. „Moram da te poljubim“, rekla sam razdragano. „Ne moraš“, rekao je opušteno, ulazeći u kola. Zbunio me je. Rekao mi je, u stvari, to je to značilo, da ne moram da ga poljubim u znak zahvalnosti za poklone koje sam dobila. Usta su mi se osušila od stida. Ušla sam u kola. „Ali ja želim da te poljubim.“ Prineo mi je obraz. Zalepila sam svoje usne za njegovo sveže izbrijano lice. Mirisao je na limun i na neki divan sapun, mirisao je na čisto, mirisao je na nežnost, mirisao je na muškarca sa kojim se nije baš lako igrati, na čoveka kome je sve jasno, na gospodina koji se povlači elegantno i šmekerski. Nije mi uzvratio poljubac. I bilo mi je krivo. „Zvaću te“, a onda je podigao tamno staklo na kolima, i dao gas.
15. Išla sam na tri premijere: u Narodno, Atelje i u Zvezdara teatar. Otvorila sam veliku izložbu posvećenu nasilju prema ženama u galeriji Progres, i tim povodom dala sam nekoliko intervjua. I videla sam se sa Jankom još tri puta: dva puta smo se šetali po Kalemegdanu, noću, i bilo je nestvarno romantično, držanje za ruke, njegova ruka oko mog struka, ljubljenje ispod nogu Pobednika. Poslednji put, celo veće smo se vozili kolima i ljubili se kao gimanzijalci. I, to je bilo to. Bila sam na ženskom žuru kod Biljane, i iako sam joj bila pripretila da nikom ne srne ništa ni da zucne o mom udvaraču, ipak nije izdržala, i nekoliko puta je napravila insinuacije o Džejmsu Bondu. „Ma, nije niko stvaran, u pitanju je prototip. Društveni konstrukt, iz moje nove knjige“, lagala sam, ne trepnuvši. Bilo je u toj jednoj rečenici sabijeno nekoliko laži. Jer nisam napisala ni slovo, niti sam imala volje da sedim za kompjuterom i radim, i Janko više nije bio društveni konstrukt, već očigledno moj. U međuvremenu, utapala sam se u prozračnu raspršenost života bez obaveza: izlasci, ljudi, glasno smejanje, što više obaveza, što više zabavljenosti, da bih zatrpala nelagodnost što se on javio samo nekoliko puta, ne predlažući ništa. Imao je posla, obaveze, sastanke. Putovanja. Pitao bi me kako sam i šta ima novo, i to je bilo to. Isprva, prijalo mi je to što ga ne viđam svakog dana, što imam prostora da nastavim sa svojim životom, bila sam oduševljena tim sporim koracima, time što ne navaljuje, time što me ne zove u svoj stan, i što pušta da se stvari odvijaju potpuno suprotno onome što promoviše savremena kultura, brzina, seks, ali in one. Pustio me je da se polako otvaram. A onda je prestao da se javlja. I zatim je Dejan došao na četiri dana, od kojih smo zajedno proveli tri sata na jednom ručku u Maderi, sve ostalo vreme u Beogradu provodio je sa svojim društvom. Tada mi je saopštio da će još mesec dana da radi na brodu, a onda će da ide na Ibicu, gde će provesti celo leto. Dobio je posao u nekom baru. „A ispiti?“ „Kad se vratim“, rekao je poljubivši me u obraz. I onda odjednom shvatam, dok ispijam espreso i gledam ga kako zamiče između stolova i odlazi lakim i sigurnim korakom, da nemam više prava ništa da mu kažem, i da je već odrastao, da je svoj čovek, sa ili bez fakulteta, i da ne mogu da ga zaustavim, i da ako želim da ga ponovo vidim nasmejanog i dobro raspoloženog u mom društvu, moram da flertujem sa životom, kao sa frajerom. Da, ako ne želim da me i rođeno dete otpiše kao staro gvožđe, moram da radim na svom raspoloženju, toleranciji i utisku lakoće koji privlači ljude. A javio se i Lazar. „Uskoro ću ti poslati prvo poglavlje da pročitaš.“ Ma, kako da ne, jedva čekam. Kakav davež! Ništa mu nisam odgovorila. A zatim sam ja bila zauzeta. Tri dana bila sam u Vrnjačkoj Banji kao predavač na radionici za socijalne radnike koji su uključeni u program zaštite žena koje su žrtve porodičnog nasilja, tako da je maj prošao kao u nekom vrtlogu, brzo potrošen i besciljan. Uzgred, jednog od tih dana, videla sam iz kola Miloša kako se drži za ruku sa nekom devojkom. Bila e obučena u hipi stilu, dugačka suknja sa motivima cveća i kosa sva upletena u kike. Nije mi bilo pravo. Znači, zbog nje nema vremena da se vidi sa mnom? A vreme tako brzo prolazi. Jun, već je bio jun. Sunce, lake haljine, miris dolazećeg leta, lipe u cvatu. Sa iznenadnom setom koja me je preplavila, posle časa tenisa, sedela sam na klupi na dorćolskom keju zagledana u jutro koje se budilo na Dunavu. I umesto uobičajenog osećanja zadovoljstva, sreće, slobode i nirvane, mislila sam o tome da možda ima neke ezive istine u tužnoj rečenici one spisateljice, da posle pedesete ne postoji ništa. Leto mi se odjednom okačilo na krkače, bilo je teško i davilo me je. Dunav mi je bio metafora beskonačne uzaludnosti. Tako počinje depresija. Uzdah mi je ličio na neki uzdržani jecaj.
A onda mi je zazvonio telefon. „Ti si mene zaboravila.“ „Ja? Nisam.“ Nisam prepoznala sopstveni glas. Bio je to glas njanjave kokoške kojoj su javili da je ipak ušla u uži izbor za mis mokre majice. „Šta radiš?“ Glas mu je bio veseo i lepršav. „Uživam“, kažem, trudeći se da sprečim radosni vrisak koji mi puzi uz grlo. Kratka pauza. „Nadam se da se nisam javio u nezgodnom trenutku...“ „Neeeee, nisi...“, prokmečala je opet njanjava takmičarka na izboru za mis mokre majice. „Toplo je“, kaže, i mene dodatno napada vrućina. „Jeste, vrućina je, još sam igrala i tenis, mokra sam.“ „S kim si igrala tenis?“ „Sa trenerom.“ „Svima bi nam dobro došlo da se malo rashladimo.“ Uzdahnuo je kao da čeka neki moj znak. „Ovde pirka vetrić, lepo je.“ O, gospode, kako zvučim jadno, pomislila sam. „Koji su ti planovi ovih dana?“ „Ja? Nemam nikakve planove.“ „Super.“ „Zašto je to super?“ pitam, ali neki dunavski šaran u mom stomaku počinje da se praćaka. „Zato što u pola dva po podne dolazim po tebe i vodim te sa sobom.“ Prekinuo je vezu. Zavrtelo mi se u glavi. A kad sam shvatila šta je rekao, naglo sam ustala i skočila podignutih ruku u stilu Mate Parlova, ispuštajući zvuk koji je ličio na krik galeba. Dve penzionerke koje su prolazile pored mene trgle su se, jedna se čak, od šoka, uhvatila za uvo. „Sačuvaj me bože i sakloni“ prokomentarisala je, zgrožena. „To je ona što mrzi muškarce, sa televizije“, procedila je druga, muvajući je laktom. „Ne mrzim ih“, dobacila sam veselo. „Naprotiv!“ Jedna od njih se samo prekrstila. Smejala sam se naglas i poljubila telefon. Nekoliko trenutaka kasnije stigla mi je još jedna poruka. „Ponesi pasoš.“
16. Pevala sam u kolima, kao tinejdžerka, zajedno sa Lanom del Rej koju su puštali na radiju, i mislila samo o tome kako sam se grdno prevarila u životu što sam, potpuno svesno, učinila sve da mi niko nikada ne kaže rečenicu za kojom svaka žena čezne - da princ dolazi i da me negde vodi. Mora da sam svih ovih godina bila uspavana lepotica, i pojela sam bila, očigledno, otrovnu jabuku. Ne znam samo ko mi je uvalio tu otrovnu jabuku? Mama? Škola? Svi muškarci u mom životu? Aleksandar, moj bivši muž? One uzaludne ljubavi koje su došle posle njega? Ideologija levice na kojoj je odrasla cela moja generacija, postulat da niko ne treba nikoga da vodi? Tito? Nebitno je sada. Sada znam. Sada doživljavam prosvetljenje. Gde su otišle one penzionerke, da im kažem da stvarno ne mrzim muškarce? Shvatila sam, napokon! Radi se o nečem drugom. Feminizam ubija romantiku. Feminizam ubija velike muške poteze. Feminizam je sranje! Da me niko ne čuje, to je jedno veliko sranje. Hoću da dođeš po mene, uhvatiš me za ruku i odvedeš me negde, i da ne znam gde, samo da žmurim i ti da me vodiš, da prvi put u životu osetim kako je to biti prava normalna žena. Čoveče, pa ja sam ovo sanjala! To je bio on, u onom snu! Njega sam sanjala! A evo kako moji snovi postaju java. Napokon, muškarac koji želi nekuda da mene odvede, ne moram ja više ništa. Feminizam je sranje! Ovakvi potezi bude najbolje u ženi. Ovakvi muškarci bude najbolje u ženi. Na semaforu sam se pogledala u retrovizor. Oznojena od tenisa, bez frizure i još uvek zajapurena, odjednom sam samoj sebi bila lepša, i ženstvenija. Neko me želi! Neko me vodi! Neko za mene sprema avanturu! Neko se potrudio oko mene! I bila sam sebi mnogo, mnogo, mnogo mlađa. Mnooogo. A samo veoma mlade osobe dopuštaju sebi ovako nešto. Ovo je avantura. Život za koji nisam ni znala da ga želim. Idem u avanturu bez ikakve zadrške. Jednom se živi. Janko, ovo je jako! Mrnjaaaaaaaau. Na sledećem semaforu stigla je još jedna poruka: „Spakuj kupaći kostim.“ Moj život liči na reklamu za omekšivač kose, ili nešto slično, okupano suncem i dopunjeno nekom fenomenalnom klavirskom etidom. Naravno, JER TI TO ZASLUŽUJEŠ!, rekla sam glasno, poslavši samoj sebi poljubac u retrovizoru. Mahinalno sam prešla rukom preko butine i sa zaprepašćenjem sam konstatovala da mi se malo vidi celulit, ali umesto da padnem u očajanje, na pamet su mi pale neke misli iz oblasti odbrane žena od aždaje savremene civilizacije, na primer da celulit muškarci uopšte ne primećuju, i da je celulit indukovani ženski mentalni problem, na kome toliko zarađuju kozmetička i farmaceutska industrija. Tako je, Jelena! Ništa ne može da mi skine osmeh, ništa ne može da ućutka razigrano srce. Uspentrala sam se kao antilopa, preskačući po tri stepenika do prvog sprata, i uletela u stan. Tuširanje, depiliranje, brza nega, pakovanje veša - mogla sam da obnovim vešeraj, pomislila sam, ali sada nema vremena za tako nešto, kupaći, tri komada su mi od prošle godine, ali zar je to više važno? Mokasine, šorts, majice, peškir za plažu, šminka, tunika, ludilo, kartica, keš, pasoš, juhuuuuuuuuu, sklanjanje krša, parfem koji mi je on kupio, ešarpe, pareo za plažu, naočari za sunce. Knjiga? Ne, na ovo putovanje neću poneti knjigu! Počela sam da se smejem. Ne nosim knjigu! A nemam pojma ni kuda idem, ni gde me vodi, ni koliko ostajem. Ovakvo ludilo sebi nisam dozvolila ni kad sam imala dvadeset godina. „Stigao sam.“
Strčala sam dole kao luda i umesto njegovih kola, pred mojom zgradom, stajao je luks taksi. „Gde idemo?“, pitala sam šapatom, dok sam se gnezdila pored njega na zadnjem sedištu. Uhvatio me je za ruku i čvrsto je stegao. Udarila me je struja. „Samo se opusti.“ Jao, pa mi smo kao neki begunci, pomislila sam, radosna kao dete sa kopna kad prvi put ugleda more. A onda se okrenuo ka meni, i sklonio mi pramičak kose sa oka. Znala sam da mi knjiga neće biti potrebna.
17. Zaljubljivanje je uvek stvar odluke. Odlučujemo u koga ćemo da se zaljubimo. To se ne dešava bez našeg dopuštenja. To se ne dešava samo od sebe, to se dešava jer mi tako odlučujemo. Jer damo sebi dozvolu da se zaljubimo. U avionu me je sve vreme držao za ruku. Bilo je to dvostruko letenje. Žmurila sam i samo bih ponekad pogledala u njegov savršen profil, u njegovu majicu i bermude bež boje, u njegove pune usne, u kožni kaiš kojim je opasan, i drmala me je struja, valjda je bila naizmenična, na svakih nekoliko sekundi, samo bih počela da drhtim. Tad, u avionu kojim iz Milana letimo za San Sebastijan, odlučujem da se zaljubim u njega.
18. „Ovo je baaaaaaaaajno.“ On se smeška i odlazi u kuhinju. A ja, otvarani dupla staklena vrata i izlazim na terasu. Nalazim se u stanju pred padanje u nesvest. Jer taj pogled, to je bilo nešto. Apartman na drugom spratu u staroj vili na Mirakonća Pasealekua ima terasu koja gleda na Biskajski zaliv, na Konca plažu i šetalište. To je stvoreno za vrištanje od sreće. Zapadni pogled omogućava celom gradiću nestvaran zalazak sunca, i još duva vetar koji rasejava to srebro talasa, i sve miriše na neku amneziju, na totalni zaborav. „Da li ti treba moja pomoć?“, pitam, i već se nekako mazim, glas mi je drugačiji, velika je istina da ambijent utiče na ponašanje. Pomislim kako sam mogla da budem bolje obučena za taj trenutak, za ovaj praznik, za taj pogled s terase, za to more, za njega, za vetar koji nema šta da mi mrsi, jer sam u farmerkama i majici, i kosa mi je kratka, i odlučujem odjednom - pustiću kosu zbog ovakvih trenutaka, i nosiću svilene haljine i bolji veš zbog njega. „Ne“, dovikuje iz kuhinje, „ti nećeš ništa da radiš, ti ćeš samo da uživaš.“ Mogla bih da vrištim od lepote. „Ti nećeš ništa da radiš, ti ćeš samo da uživaš“, ponavljam te reći u sebi, nikada mi niko ništa slično nije rekao, i obeznanjujem se od njihove magije i pre nego što sam bilo šta popila. Ima li nekog da me uštine? Da se uverim da i ovo ne sanjam? On nam zatim donosi dobro ohlađeni ćakoli 12 i, na terasi, dok se pod našim nogama turisti nameštaju na šetalištu, kako bi uhvatili najbolji kadar sa sve onom čuvenom belom ogradom od kovanog gvožđa, jer uspomene moraju da se materijalizuju u fotografiji, mi pijuckamo vino kao lopovi koji su pronašli svoje skrovište, napokon opušteni i odvojeni od sveta koji znamo. I onda, on odlazi po svoj telefon. Neće valjda sada da telefonira, da piše poruke? Ali, on pušta muziku! I ja menjam agregatno stanje. Topim se, umirem. Držim se za ogradu da se ne bih stropoštala. On pušta Mariju Kalas, tiho, Kasta diva, prvi akordi i zatim glas Marije Kalas koji dopire sa bračnog kreveta, i ja sam potpuno osvojena, očarana, začarana i poluluda, i njegova divna muška ruka je u mojoj kosi. Ne, ne treba mi fotografija da bih zauvek zapamtila taj trenutak. Posmatramo veće koje se spušta na zaliv, i noć, gusta kao žuč, razli se i po nama. Nismo upalili svetio.
19. Naše prvo zajedničko jutro je mirisalo na poljupce, na bliskost, na školjke, na ludilo, na kroasane i vetar, na morske alge, na nečuvenu nežnost čoveka koji me pokriva čaršafom da ne ozebem, a onda mi u krevet donosi poslužavnik sa kafom i sokom i vrućom kiflicom od lisnatog testa, i svim svojim poljupcima. To savršeno telo antičkog boga, i nežnost džentlmena iz zlatne ere Holivuda, ne - to nigde ne postoji, pomislim, i dok ja žmurim, letim, lebdim, levitiram, hipnotisana, obeznanjena, mamurna, i uverena da ovo što mi se događa suviše liči na san, čujem lako dahtanje koje dolazi sa terase. Umotana u čaršaf i bosa, izlazim na terasu, kao u onim filmovima gde se događaju iznenadne prosidbe, zbog kojih žene u bioskopima lako zaplaču, i zatičem ga - kako radi zgibove. A onda bez reči prelazi na sklekove. Nije romantično, ali ne mogu da skinem pogled sa njega. Njegova ramena, torzo, ruke, to je savršeno telo muškarca pod jutarnjim suncem, to je nestvarna snaga, oda fizičkoj izdržljivosti, to je alfa mužjak, ne to je najbolja verzija alfa mužjaka, pomislim, i on me odjednom uhvati za nogu. Čvrst stisak, divan, veoma čvrst, i kaže da sam njegova. „Moja si!“ Počinjem da se kikoćem. Pokušavam da iskobeljam nogu iz njegovog stiska, ali ne mogu. Volim tu snagu, jednostavno, volim. „Samo da znaš s kim imaš posla“, kaže osmehujući se. I onda, posle, naše bose noge na pesku, trčanje, držanje za ruke, beskonačni zagrljaji, i potom, ležanje na plaži. Posmatram pamuk oblaka, nasmešena, umišljam da sam sirena koja je upravo ulovila svog mornara i smešno mi je što sam tako sumanuto zagrcnuta od iznenadnog života koji se ovoga puta događa meni, a ne izmišljenim likovima iz literature, a on, nalakćen, pored mene, posmatra me. Uživam što sam objekat. Neopisivo uživam što me on gleda. Nisam znala da u tome može da se uživa. Majica mi se podigla iznad struka, a on svojom rukom, nežnom poput baršuna, pažljivo čisti pesak sa mog stomaka. Onda se malo sagne i dune u moj pupak, da nijedno zrnce ne ostane. On uopšte nije svestan šta je uradio. Da se umire od lepote, to bi bio taj trenutak. I zatim, udarci talasa kod Čilidinih skulptura Češljevi vetra, kroz koje gledamo pučinu, zapadno od sunca, i daleko od svega. I onda, tumaramo po uzanim kamenim uličicama Parte vijeha 13, tapasi i vino, kokteli na Placa kostitusion. Upalila sam sveću u čuvenoj Katedrali Dobrog pastira San Sebastijana, i pomolila se Bogu da ovo nikada ne prestane. I pomislila sam, možda inspirisana arhitekturom ovog velelepnog zdanja, jer u neogotici ima nečeg fascinantnog i zastrašujućeg, da ovi naši trenuci liče na to. Iznajmio je kola i onda smo otišli u Čilida Leku, nedaleko od San Sebastijana, da vidimo skulpture na otvorenom najčuvenijeg baskijskog vajara i kuću koja je pretvorena u njegov muzej. Ležali smo na travi kao studenti na raspustu, i pustio me je da pričam o umetnosti, i o tome kako bih volela da živim tako negde, u prirodi, da imam ovakvu kuću, i kako je, u stvari, vrlo malo potrebno da život bude savršen. „Sagradiću ti ovakvu kuću“, kaže. I laka sam, odjednom, kao perce, držim se za maslačak, u travi, da ne odletim gore, visoko, najdalje, iza svih oblačaka. „Sad ćeš da vidiš šta je savršen život.“ Ustao je naglo i povukao me ka sebi. Poljubio me je, a onda me je uhvatio za ruku i poveo ka kolima. Zapanjujuće je koliko me je uzbuđivala pomisao da me drži za ruku, da ide korak ispred mene i da me vodi. Da me moj muškarac vodi i da sam mu se potpuno prepustila. Uživala sam da me vozi. Podigla bih noge napred, kod šoferšajbne, i kikotala se, prozori su bili otvoreni, pušila sam, on je držao ruku na mojoj butini, i osećala sam se kao mlada Brižit Bardo. Super je to kad dozvoliš sebi da ne misliš ni na šta, kad se samo prepustiš i uživaš u sadašnjosti. Otkrivam neprestano
bezbroj malih, majušnih stvari koje me usrećuju jer sam im dopustila da dođu do mene, da mi priđu. O bože, koliko sam bila glupa, i koliko sam toga u životu propustila. Moj čovek. Moj muškarac. Rekao mi je da mu je neopisivo žao što se nismo sreli ranije. Tako nešto u životu nisam čula. Takve reći me miluju, obeznanjuju, čine me nenormalnom. I postajem srećni biserčić u školjci njegovog zagrljaja. Odveo me je u Getariju, ribarsko selo, poznato po fantastičnim ribljim restoranima i vinu. To je bilo nešto. Sto na molu, mirisi grdobine na žaru, hobotnice i školjke i ribe svih vrsta na velikoj tezgi koja je posađena usred kafane, i to nebo, načičkano oblacima između kojih se probija bela svetlost koja od svakog čini pesnika, i iz kojih neće pasti kiša dok se ne vratimo na našu terasu u San Sebastijanu. I drži me za ruku. I ljubi mi ruku. I hrani me svojom viljuškom. Kako je divno biti mah, i slab i nemoćan, i ne znati ništa, i prepustiti se divnoj, čvrstoj muškoj ruci. A onda, on skida svoj sako i ogrne me, er počinje da duva vetar sa okeana, i meni ne srne da bude hladno, i ne mogu da verujem šta me je snašlo i čime sam ovo ludilo nežnosti i pažnje zaslužila, iako znam da jesam zaslužila da me neko ovako pazi, ah ne znam tačno čime sam ovo luuudilo zaslužila, i ne znam šta više želim, da li da ručak i belo vino i to nebo i sivo more u Getariji nikada ne prestanu, ih da se momentalno katapultiramo u naš apartman sa pogledom na Konca plažu, odakle nećemo izaći ceo dan. I noć. I sledeći dan. Idemo do parkinga i on me drži za ruku. Vodi me kao da sam dete i ja se prepuštam toj fantastičnoj igri, uživam u svojoj majušnosti, u svojoj krhkosti koja sa svakim korakom postaje sve veća. Posmatram njegova široka ramena, njegova leđa, potiljak, način na koji hoda, i osećam kako se zaljubljujem sa svakim udahom sve više. Život je u stvari to. Samo to. Naći nekoga ko će da te obožava i pazi. Ja sam odjednom obožavana žena. To nekako, izgleda, utiče na libido? I, snalazim se u tome savršeno, kao da sam oduvek bila mala voljena žena, kao da sam oduvek bila prepuštena divnim sigurnim rukama muškarca koji zna sve o životu, i moru, i putu i nebu. Lepša sam samoj sebi, ruke su mi lepše, uživam u sopstvenim koracima, u sopstvenoj koži, postajem razmažena, blaga, osetljiva, snena, opuštena i potpuno prepuštena njegovim očima, rukama, koži, njegovim rečima, postupcima, ukusu, iznenađenjima, izboru vina, njegovom poimanju vremena, njegovoj neutaženoj, beskonačnoj, snažnoj nežnosti. Poslednjeg dana, možda je bilo sedam ujutru, zazvonio mi je mobilni. Niko me ne zove ujutro, mora da je nešto strašno, pomislila sam, i srce je počelo da mi lupa. I nije bilo bez razloga. „Ostavi mog čoveka na miru!“ Usledila je gomila najjezivijih psovki kakve nikada u životu, čak ni na pijaci, nisam čula. Nikada nisam čula nijednu ženu da tako jezivo psuje. Ne, to čak nisu bile psovke, to su bile nezamislive gadosti, neka vrsta verbalnog silovanja i sadističkog iživljavanja izgovorenog u nekoliko sekundi. „Budeš li uzela jedan dinar od Janka, uzimaš od mene, i ubiću te!“, vrištala je neka žena, a zatim je prekinula vezu. Izgubila sam vazduh. Nos mi je brideo. Mora da je neka greška, pomislila sam, a opet, odjednom, glas mi je nekako bio poznat. Glas „s“ joj je udarao u gornje zube, kao da sam to „s“ nekada čula. Onda sam se okrenula i videla njega i njegovo zabrinuto lice. „Neka žena.“ A drhtala sam. „Pretila mi je da će da me ubije.“ „Znači, ona je bila?“ Ledeni vetar sa okeana otvorio je dupla vrata terase snažno vitlajući zavese. Vazduha, odjednom nemam vazduha. „Koja ona?!?“ Ćutao je. „Zar nisi rekao da nisi oženjen? “, pitala sam ustajući iz kreveta u kome ležim sa potpuno nepoznatim čovekom, sa totalnim neznancem, ko je ovaj čovek koji je skupio veđe, zagrizao donju usnu i oborio pogled? Ko je to? Gde sam ja? Da li sanjam?
Spustio je glavu u ruke. „Nismo nikada bili u braku“, jedva je procedio, „ali živeli smo zajedno sedam godina... i ne živimo zajedno više od godinu dana... “ „Zar nisi rekao da si slobodan? Zar nisi...“, vukla sam čaršav i umotavala se u njega, u šoku. Šta je ovo? Kakvo je ovo jezivo buđenje? „Molim te, da ti objasnim.“ Skočio je sa kreveta i uhvatio me za ruke. „Znači, lagao si me?“, besno sam se iskobeljala iz njegovog stiska. Duboko je udahnuo i prošao rukom kroz kosu. Stajao je go preda mnom, uhvaćen, i odjednom omrznut. Bedan. Prišao je prozoru i zatvorio ga. „Ja nikada ne lažem! Molim te, saslušaj me.“ „Neću više nikada da te vidim! A tu količinu prostakluka razmenjujte uzajamno.“ „Molim te!“ „Ne dodiruj me!“ Stajala sam nasred sobe. Prišao je stolici, uzeo peškir i umotao se oko pasa. Naslonio se na dovratak, izgledao je slomljeno. „Nisam ti rekao... Ona je luda... Izvini... Žao mi je... Mogu da zamislim šta ti je sve rekla. Ona je luda, klinički...“ nemoćno je vrteo glavom gledajući u pod. Knedla mu je zastala u grlu. Bio je na ivici suza. Onaj strašni mrak, neko duboko ništavilo i očaj, ono nešto užasavajuće i neizrecivo što sam na tren spazila u njegovim očima još na našem prvom susretu, odjednom je bio tu. „Nisam hteo da govorim o tome... O tome se ne govori... Nisam takav čovek... Molim te, saslušaj me...“ Nisam imala kud. Za dva sata napuštamo sobu, imamo avion u podne, naša avantura je ionako završena. Slušam ga. „Ona je klinički luda... Dva puta je pokušala da se ubije... Ranije... Na lekovima je...“ Bilo mi ga je, odjednom, žao. Izgledao je kao živa replika slike na zidu - bila je to kopija čuvene Mantenjine slike iz Luvra - San Sebastijan, proboden svim onim strašnim Dioklecijanovim strelama, zavezan za stub. Ali, muka izvlači najbolje iz mene. Poželela sam na tren da budem rimska Irena i da ga spašavam. Da spašavam onaj divni, nestvarni san koji se zaista događao ovde, sve do pre nekoliko trenutaka. Kad si samo žena, ne želiš da to prestane. Jer ne mogu da podnesem da moj svemogući, strašni, jaki, savršeni Janko bude mali i jadan lažov i gubitnik. Ruku prekrštenih preko grudi, stajala sam nasred sobe, pokisla i slomljena. „Ona je luda, i strašno mi je što ovo govorim, ali s njom sam svih ovih godina ostao samo da bih joj sačuvao život... Mnogo sam propatio zbog nje... I neću dozvoliti da mi ovo pokvari.“ „Ovoga puta neću dozvoliti“, prošaptao je i izdahnuo jedan težak, gorak oblak iz sebe. Ništa nisam rekla, iako sam pomislila: „Znači, ovo nije prvi put?“ Pustila sam vrelu vodu iz tuša da li je po meni i spere svu odvratnost tog jutra koja mi se zalepila svuda po koži. Pomešana osećanja izdaje, jezivog besa i nemoći slivala su se niz moje noge sa sapunicom, dok su mi kroz glavu prolazile morbidne i prostačke reči te luđače, njegove molbe da ga saslušam, ali i sve one divote koje mi je govorio. I odjednom, ta voda nije smekšala samo moju kožu, smekšala je moj bes i moje razočarenje. Okej, žena je luda. A on je dobar čovek, to moram da uzmem u obzir, to je za poštovanje. Ostao je s njom, a želi život, isto kao i ja. On je hodajuća nežnost, zar nije? Šta je on kriv? Priredio mi je nezaboravnih nedelju dana. Žao mi ga je. I pomislim, odjednom, na gospodina Ročestera, na njegovu ludu ženu i Džejn Ejr. To je moguće, to se
događa, evo događa se meni u mom malom sjebanom životu. Samo što ja nisam Džejn Ejr, ali on možda este gospodin Ročester i u meni budi samo najbolje. Ja ću da ga spasem. Da, odlučila sam, on jeste gospodin Ročester, jer da nisam tako odlučila, ne bih nikada ni izašla iz kupatila. I onda, on samo duboko uzdiše dok me grli. Ne pušta me. Ne mogu ništa da mu kažem, ne mogu da nateram glas da izađe iz mene. „Čekao sam te celog života“, šapuće. Ne želim to da slušam, ili možda želim da čujem baš to? Rado bih se kiselo nasmejala, rado bih rekla nešto otrovno, cinično, grozno, ono što zaslužuje, ali onaj zagrljeni deo mene ne da mi da zucnem, taj zagrljeni deo mene ga razume, saoseća s njim, ne želi da mu staje na muku, taj zagrljeni deo mene ne želi nikada da izađe iz tog zagrljaja. Taj zagrljeni deo mene želi da do kraja života sluša tu rečenicu, i svaku drugu, taj mali, upravo otrpani deo mene želi samo jedno: da se on svake noći privija uz moja leđa i da tako, nepomični, ostanemo do jutra. „Čekao sam te celog života.“ Taj mali probuđeni deo mene uspeva da mu kaže samo jednu reč, koja popravlja sve: „Znam.“ Ali, u stvari, više ništa ne znam.
20. Zurila sam u sivilo kroz avionski prozor. „Zašto ćutiš?“ „Odakle joj broj mog telefona?“ Nebo je bilo jednolično sivo, a takvo je bilo i moje raspoloženje. „Zaboravio sam onaj drugi telefon kod kuće. I toga sam postao svestan kad smo stigli u Milano. Mora da ga je pronašla, mora da je pronašla moje poruke tebi...“ Pomislila sam - kakva prostakuša, kakva ludača kad mu trkelja po telefonu. Koji je to nivo? „Ne brini!“ Ko brine, pomislim, ko brine, samo mi se sve ovo gadi, cela ta jadna priča o toj ludoj ženi, o spašavanju njenog života, samoubistvu, žrtvi, patnji, kakve to ima veze sa mnom, mrzim te što si me doveo u situaciju da me ta ludača vređa, što se uopšte usudila da mi okrene telefon, pristojne žene koje drže do sebe to nikada ne bi uradile, kakvi ste vi to ljudi, odakle ste stigli u moj život? Ali, ne kažem ništa. „Zaboravio sam ga kod kuće, na stolu, verovatno u žurbi, dok sam se pakovao.“ Odjednom mi se mozak razbistrio. „Pa, vi živite zajedno?!?“, okrenula sam se ka njemu razrogačenih očiju. „Tiše“, uhvatio me je za ruku. „Ne, ne brini...“ „Ne brinem, samo ne razumem.“ „Ne živimo zajedno već godinu dana...“ „Pa kako je onda ona našla tvoj telefon na tvom stolu...? Ima ključ tvog stana?“ „Da, nažalost, ima ga. Još uvek drži neke svoje stvari u mom stanu...“ Uzdahnuo je duboko, i bilo mu je teško da o tome govori, to se videlo, ali nije mi padalo na pamet da se povučem. Šok i bes su se smenjivali na vrhu mojih usana, pekle su me odjednom ludački, i lice mi je gorelo. Pomislila sam: ja nisam nikada bila kod njega, a njegova bivša devojka ima ključ njegovog stana. Ko ovde nije normalan, u šta sam se to upetljala? Da nismo bili u avionu i da nisam bila vezana, moj prvi impuls bio bi da ustanem i da odem. Ali suviše sam dobro vaspitana, suviše sam pristojna da bih bilo kada napravila bilo kakvu scenu na javnom mestu. Toga se grozim. „Pošto“, nastavio je, „renoviranje njenog stana još nije gotovo...“ „Taj deo preskoči“, procedila sam. „Molim te, saslušaj me. Moraš da znaš. Molim te, veruj mi. Nisam mogao da budem surov i da je izbacim na ulicu. Nisam hteo da te zamaram ovim detaljima. Grozna je to priča. Ja nikada ne lažem. Izgradio sam joj stan, i ona ga sređuje...“ „Ma, to me ne zanima“, procedila sam uvređeno, i nešto me je strašno zabolelo u predelu grudi. Ali već u sledećoj sekundi onaj proterani, feministički deo mene podigao je glavu, sa osmehom. Kakav dasa! E, to je muškarac, to je čovek kakav se ne sreće često, čovek koji oseća odgovornost prema ženi sa kojom je živeo, čovek koji je nije izbacio na ulicu. Umesto da mu čestitaš na čojstvu i junaštvu, ti se duriš. Budi srećna što je pored tebe takav čovek, a ne neki bednik, kakve si do sada sretala u životu, koji gleda samo svoje sebične interese. Taj čovek koji sedi pored tebe zaslužuje orden za gospodstvo. Taj dasa e ukapirao! A zatim je na scenu izletela furiozna, prevarena, povređena Jelena, i nije mi više bilo dobro. Bio mi je odvratan. Bila sam ogavna sama sebi. Tako vezana, tako nemoćna i tako razočarana. I onda smo oboje ućutali. „Poštovani putnici, približavamo se aerodromu Surčin, molimo vas da ispravite sedišta, vežete pojaseve i podignete roletne na prozorima“, čulo se preko razglasa. „Očekujemo da sletimo u Beograd za
desetak minuta.“ Ali ja sam već bila sletela.
21. „Daj mu šansu“, rekla mi je Biljana. „Uvek možeš da raskineš vezu, ali daj sebi šansu. U našim godinama niko ne dolazi u vezu bez neke biografije.“ Sedele smo u kafiću kod Paliluske pijace. Oko nas su bile žene sa cegerima, umorne i opustošene. Pomislila sam, u ovom jebenom životu nije slučajno što su samo mladi ljudi nasmejani. Jer nemaju pojma šta ih čeka. I muškarci koji su sedeli za drugim stolovima, sabijeni u gomilice poput usamljenih pasa u predgrađima, izgledali su isto tako. Umorno i opustošeno. Da, pomislila sam na pustinju, na usamljenost, na beskonačna ponavljanja, na bolest usamljenosti koja se širi svuda oko nas. I pomislila sam na sve ono vreme koje sam provela sama, kod kuće. Na Tviter , Fejsbuk , televiziju koji mi prave društvo. Pomislila sam na svoju osvojenu beskonačnu slobodu. Na uzaludnost gledanja televizije. Na stotine ljudi sa kojima se ljubim kad se sretnemo na ulici, na dvadesetak ljudi sa kojima se viđam, na to da ne pripadam nikom i da niko ne pripada meni, i da u isto vreme pripadam svima njima, usamljenoj gomili. Steglo mi se grlo. „Uostalom, daj sebi šansu“, počela je da ustaje. „Slobodna si, i možeš da radiš šta god hoćeš.“ „Pa gde ćeš sad, nisam ni kafu popila?“ „Počinje mi serija, repriza“, slegnula je ramenima kao da se izvinjava, „juče nisam stigla da pogledam epizodu.“ Dok je odlazila brzim korakom da ne zakasni na reprizu svoje omiljene serije, mislila sam samo edno. Ako je to alternativa, moraću da razmislim. Pozvala sam Miloša, možda bismo sad mogli da odemo na one ćevape u Hercegovinu. Ali automat je javio da je pozvani korisnik nedostupan. Janka nekoliko dana nisam htela da vidim, ali on je zvao svakoga dana, slao mi je poruke, i na kraju je ubo onu koja je uspela da me poljulja: „Nećeš valjda dozvoliti da nas Ona pobedi?“ O ne, naravno da neću, pomislila sam i odlučila da tu priču o ludači iz njegovog života zauvek ostavim u ružnoj prošlosti koja me se ne tiče. Uostalom, ako je alfa mužjak, kao što jeste, on će to da reši. I došao je kod mene. Prvi put. Hteo je da me vodi na ručak, ali ja sam rekla da dođe kod mene. Nisam htela da idem u kafanu. Nije da nisam pomislila i na to da ga ludača možda prati, i da može da iskoči iz nekog grma i napravi mi scenu na javnom mestu. To, svakako, ne bih htela sebi da priredim, to ne bih mogla da podnesem. Doneo je brancina, i zelenu salatu, vino i sok. „Hvala ti“, ponavljao je ljubeći me u vrat. „Hvala ti, nikada više te ništa neće nasekirati.“ Želela sam to da slušam. „Hoćeš vino?“ „Sok. Samo sok. Ne pijem, u stvari. Samo ponekad, samo uveče, i samo s tobom“, rekao je pažljivo gledajući moj stan. „Vrlo je lepo kod tebe.“ Ponudio se da secka beli luk. Dozvolila sam mu, to mi je bilo slatko. Stavio je moju kecelju oko pasa, oljuštio je krompir, pustio je muziku, namestio sto. Uživala sam gledajući ga sa koliko usredsređenosti i pažnje sve to radi. Kakav esteta, i kako dobro izgleda sa tom mojom keceljom u kuhinji. Nije li to sve što jedna žena može da poželi? Da ima čoveka koji voli da kuva, koji uživa u tim malim stvarima koje većina drugih muškaraca uopšte ne primećuje, koji voli kuću. Ta misao me je potpuno raznežila. To da možda nikada nije imao pravi dom.
Kad smo bili u San Sebastijanu, pomenuo mi je da su mu se roditelji razveli kad je bio mali, i da je u stvari imao prilično teško detinjstvo. Nisam mnogo ispitivala, ali sam iz tih njegovih nekoliko rečenica zaključila da neka melanholija u vezi sa njegovim detinjstvom, njegovim roditeljima, njegovom prošlošću, postoji. Spasiteljka se u meni probudila. Uživaj ovde, kod mene, pomislila sam, i pustila sam ga da on bude domaćin u mojoj kući i da mi ugađa. Posle ručka je on rasklonio sto, spremio sudove u mašinu, i skuvao nam kafu. Nogu podignutih na stočić i glave naslonjene na njegovo široko rame, pomislila sam - želim ovako da živim. Samo ovo želim. Kuvanje, male radosti i zagrljaj na sofi. Dala sam mu šansu. Te večeri, ostao je da spava kod mene.
22. Leto je brzo prolazilo. Bio je kraj avgusta i Svetlana je, kao i svake godine, pravila rođendansko slavlje na svom imanju na Fruškoj gori. Bila je to prilika da Janka prvi put predstavim svojim prijateljima. Samo ga je Biljana upoznala. Izveli smo je bili na večeru, i super smo se proveli. Isprva, uzdržan i stidljiv, na šta sam je blagovremeno upozorila, posle nekoliko njenih duhovitih upadica, Janko se opustio i bio je šarmantan, galantan i, što je najlepše od svega, nije se uopšte libio da kaže i pokaže koliko je zaljubljen. „Ona je moj život“, rekao je, uzimajući moju ruku sa stola, i poljubio je. „E, a da odem ja, pa joj ti izjavljuj ljubav“, rekla je Biljana kao iz topa i svi smo prasnuli u smeh. „Lud sam za njom.“ „Je l’ se ti to žališ ili se hvališ?“, bila je neumorna. Uživala sam u svojoj voljenoj sebi, uživala sam u njemu, uživala sam gledajući ih kako se zadirkuju i kako su jedno drugom, očigledno, veoma simpatični. Bašta Panorame je bila puna, i atmosfera je vesela, kao u svakoj beogradskoj kafani u kojoj je teško naći sto. Čim smo ušli, krajičkom oka spazila sam da je za stolom pored ograde Lazar sa Ljubicom i sa nekim prijateljima. Srce mi je bilo puno. Neka vidi Lazar da imam nekoga. Neka vidi Ljubica jebena Didić da sam okej. U stvari, ne da sam okej, nego da sam savršeno. Neka svi vide da Jelena Popović ima čoveka. I to zgodnog i lepog čoveka koji e voli, pazi i obožava. Janko je držao svoju ruku prebačenu preko moje stolice, s vremena na vreme uhvatio bi me za ruku i ljubio je, na šta je Biljana pred njim prevrtala očima, posle čega bismo se sve troje zacenjivali od smeha, sklanjao mi je kosu iza uveta i nekoliko puta me je poljubio. I meni je to na momente bilo malo preterano, ali jedan mali, majušni deo mene u tim trenucima bi trijumfalno pomislio: pogledaj, bedni Lazare, šta ja imam. I kad smo posle večere ustali od stola, prišao nam je Lazar. Izljubio se sa mnom i sa Biljanom, a Janku je pružio ruku, osmotrivši ga brzim pogledom od glave do pete. Razvukao je široki osmeh i delovao e egzaltirano. Poznato je da Lazar voli da ostavlja utisak veličanstvenog, dobro raspoloženog, svetskog čoveka. „Samo da se javim. Tu sam sa Ljubicom i kumovima. Knjiga mi napreduje. Jeco, ovih dana ti šaljem da pročitaš prvo poglavlje.“ Janko me je uhvatio za ruku. Osetila sam jedan mali snažan stisak. Na parkingu, potpuno usredsređen na traženje ključa od kola po džepovima, upitao je: „Poznat mi je ovaj čovek. Ko je on?“ „To je doktor Lazar Milović... profesor na Fakultetu političkih nauka, gledao si ga na televiziji, sigurno“, rekla je Biljana. „I moj prijatelj“, dodala sam. „Nadam se, ne blizak“, pokušao je da bude duhovit, čak se i nasmešio i namignuo mi, otvarajući vrata. „Pa više nije blizak“, naglasila sam to blizak, „mi odavno nismo zajedno, čovek je već nekoliko godina srećno oženjen“, rekla sam nekako sa olakšanjem, prvi put rekla sam to sa olakšanjem i veselo, srećna što je baš tako kako jeste. Okrenula sam se da vidim je l’ Biljana ušla, jeste, odlično, smestila se. I u trenu sam spazila njene visoko podignute obrve i malo izbezumljen pogled, koji uopšte nisam razumela. Šta se desilo? Nisam ni primetila da je osim nas troje, u kolima odjednom bio još jedan putnik: Tišina. Pustila sam muziku. Biljana je čavrljala, na radiju je pevao Riki Martin, noć je bila topla, veče je bilo divno, a ja sam bila
srećna što je prvi susret mog čoveka i moje najbolje drugarice prošao u najboljem mogućem raspoloženju. Kod Svetlane smo ujutru krenuli mojim kolima jer su njegova bila na servisu. „Ne može mene žena da vozi.“ „Neobično mi je da te vidim u malim kolima“, rekla sam golicajući ga po vratu, pokušavajući da mu izmamim osmeh. Imao je ponekad iznenadne promene raspoloženja, ućutao bi se i uozbiljio, i ovo jutro je bilo takvo, iako je sijalo sunce, iako sam ja bila fantastično raspoložena, i iako smo išli na roštilj i celodnevni izlet kod Svetlane i Mihaila, on mi je delovao nekako snuždeno. „Ko će biti tamo?“ Tražio je da mu ponovo kažem. „Svetlana, slavljenica, moja drugarica, lekarka, Mihailo, njen muž, hirurg, divni opušteni ljudi. Onda Biljana, ona je još juče otišla, Marina i Zoran, oni su arhitekte, moji stari prijatelji, veliki genijalci, i mi.“ Skupio je usne i namrštio se. „Šta ti je? Je l’ sve u redu?“ „Malo mi je neprijatno“, rekao je dok smo se parkirali. „Zašto?“ „Zato što ljudima prvi put dolazim u kuću, i kao neki bednik, vozim tvoja kola.“ Ipak, mogla sam da ga razumem. Muškarcima to pada teško. Alfa mužjak vozi svoja kola. „Ma, daj. O takvim stvarima niko ovde ne razmišlja. Opusti se i uživaj. To ovde niko ne primećuje.“ Iako sam pomislila da možda jeste u pravu. Želeo je da ostavi utisak, to je razumljivo, pored Mihailovog mercedesa i Zoranovog džipa, moja tojotica je delovala zaista bedno. Svi su već bili stigli. Mezetluk je bio na stolu, šarmantni Mihailo raspaljivao je roštilj, Svetlana je kao i uvek bila srdačna i neodoljiva, Zoran je donosio vino i kao i obično pričao sočne viceve, Biljana se muvala oko stola, Marina je odmah sela pored nas. Nisam mogla da ne primetim kako je fascinirana Jankom. Bilo mi je milo, mada se svojski trudila da ga zabavi. On joj je vrlo džentlmenski dosipao vino, i kratko i vrlo šturo odgovarao na njena pitanja, a ja sam uživala posmatrajući tu njegovu fantastičnu doziranu uljudnost. I jedino bi se istinski opustio i bio onaj stari kad bi Biljana sela pored njega i krenula da prosipa svoje duhovitosti. Bio je ekstremno ćutljiv, ali stidljiv je dok se ne raskravi, pomislila sam, i ja tu ništa ne mogu da promenim. Uostalom, bolje je da ćuti nego da priča gluposti kao Zoran, koji u poslednje vreme, to sam baš primetila, ne zatvara usta. Sve je bilo divno. Sve je bilo savršeno. Roštilj je bio sočan, sunce je bilo blago, paradajz sladak, svi su bili u sjajnoj formi, a Janko je, iako ćutljiv, izgledao kao da uživa, mada, to nisam mogla da ne primetim, nije ostvario nikakav poseban kontakt ni sa Mihailom ni sa Zoranom. Razmenili bi tek po nekoliko reći o roštilju, i to je bilo to. U suštini, bila sam oduševljena što drži do sebe. Prvi put je u novom društvu, prvi put je ljudima u kući, pa neće valjda on da zasuče rukave i prlja se oko roštilja? Alfa mužjaci to ne rade. Na Mihailovo pitanje kojim se biznisom bavi, Janko je skromno, što mi se mnogo dopalo, samo rekao da se bavi građevinskim poslovima. „O, pa to je sjajno“, rekla je Marina, naravno da je sjajno, pomislila sam, a ženice su joj se na trenutak otvorile, jer je pomislila na novac, na mnogo novca, pogled joj se zaustavio na njegovom brajtlingu. I onda je razgovor krenuo u tom pravcu, biznis, poslovi, muškarci su pominjali kupovinu nekih voćnjaka, Mihailo je sa ushićenjem govorio o tome kako bi bilo sjajno da se kupe vinogradi i da je to u stvari biznis budućnosti, a Zoran se žalio da visoko obrazovanje u ovoj zemlji više ništa ne znači, pokušavajući, kao i uvek u poslednje vreme, da svaki razgovor prevede na politiku. Ovoga puta niko se na to nije upecao. Svetlana je donosila pitu, a posle i kafu, a ja sam se s vremena na vreme isključivala iz razgovora kako bih više mogla da uživam u sceni: mi, parovi! Divota, fantazija. Janko se nagnuo prema meni i poljubio me u kosu. Topila sam se. Nikada nisam videla Mihaila da je poljubio Svetlanu u kosu. Niti je Marinu poljubio Zoran, nikada to nisam videla. A mene je moj Janko poljubio pred svima, i bilo je u toj maloj nežnosti, za mene, nečeg
posebnog, nečeg dirljivog, nečeg samo našeg, i nečeg samo mojeg, što niko ne bi ni mogao da razume. Videla sam da Janko veoma malo jede i da veoma mnogo pije. Za čoveka koji uglavnom pije sok, tog dana je popio užasno mnogo. Prvo je to bio viski, a onda kad je krenulo vino, izgledalo mi je kao da ne ume da stane. Ali, pravi muškarci piju, njima to ponekad dobro stoji. A, uostalom, iako nemam nikakvog treninga sa muškarcima koji piju, pomislila sam da možda alfa mužjak treba ponekad da se napije i da to nije ništa strašno. Da je to, nekako, muška stvar. Vino je klizilo, kao mleko, on je znalački otvarao flaše dosipajući Marini, Biljani i sebi, i kikotale smo se kao lude, a moj Janko je i bukvalno bio blažen među ženama. Pomislila sam da se s nama oseća sigurnije. Pravi feminista. Marina i Svetlana su mi s vremena na vreme slale kratke i značajne poglede oduševljenja, i ja sam bila ponosna. Kad smo krenuli kući, insistirala sam da ja vozim. Nije se bunio, čak se kikotao, i krotko, kao dete i u najboljem raspoloženju, seo je na mesto suvozača. „Bilo je divno, jelda?“ „Divno. Fantastično“, kikotao se. „Moji prijatelji su tako divni ljudi...“ „Odlični su domaćini.“ Bilo mi je milo da to čujem. Već sam nas videla kako svi zajedno idemo negde na skijanje, u Italiju i kako se ludo provodimo, i kako sledeće godine idemo zajedno na letovanje, i kako ćemo cele jeseni praviti večere po kućama, i kako više neće morati, kao poslednjih godina, da mi organizuju, kao slučajne, susrete sa njihovim prijateljima koje su izvukli iz naftalina, ne bi li me upoznali sa nekim i usrećili me. Usrećila sam se sama. „Da, super su. A kakav je hirurg Mihailo?“, pitao je golicajući me po stomaku. „Abdominalni. A Svetlana je dermatolog. A Marina je arhitekta... i Zoran je isto...“ „On mi je odvratan.“ „Zašto?“ Šta mu je odjednom? Sve je bilo tako dobro, tako opušteno, ne mogu da verujem šta čujem. Okrenula sam se zapanjena i videla da je namršten. „Odvratan je.“ Počela sam da se smejem jer mi je delovao kao neko nadureno dete. Šali se. Odvaljuje. Pijan je. „Ne, grešiš, oni su divni ljudi. Intelektualci, pametni, kulturni, i veliki prijatelji. Možda on malo ume da udavi politikom, ali je sjajan, i ja ga mnogo volim. Znamo se skoro ceo život.“ Janko je onda štucnuo i ja sam počela da se smejem. Shvatila sam da iz njega govori mešavina viskija i vina, i bilo mi je smešno što prvi put u životu imam priliku da vozim mog muškarca koji je malo više popio i koji ne zna šta govori. „Vidim, voli i on tebe.“ Rekao je to u šaljivom tonu, pa sam se nasmejala. „Pa, mene svi vole.“ „Ljubavi, molim te zaustavi auto, moram da izađem.“ Gledala sam ga u retrovizoru, kako se tetura, otišao je jedno deset metara od kola, okrenuo mi je leđa, i onda se posle nekoliko minuta vratio u kola blentavo nasmešen. Oči su mu se sijale, izgledale su tako nasmešene. „Nije mi simpatičan“, frfljao je malo dok je govorio, „jer se mnogo pravi važan.“ „Ne, nisi dobro shvatio.“ „Pali se na tebe.“ „Ko? Zoran? Ti nisi normalan! Mi smo stari prijatelji. To kod nas ne postoji.“ „Šalim se, pojačaj muziku.“ „E, nemoj da kvariš ovaj divan dan, ovaj divan provod. Prijatelji su mi divni, i svima si se dopao, i svima nam je bilo lepo, uživaj i opusti se. Okej?“ „To je okej“, rekao je i spustio ruku na moju butinu. „Šalim se, super je bilo.“ Obožavam njegovu ruku, otkidam na njegov dodir, njegova fizička blizina podiže neku zlatnu prašinu u meni, od vrhova nožnih prstiju do temena.
„I ljubavi“, njegova ruka nežno mazi moju butinu, „moram da te zamolim nešto.“ „Kaži.“ „Ne mogu da podnesem da se zagrliš ili poljubiš sa bilo kojim muškarcem osim sa mnom.“ Potpuno zatečena tim priznanjem, protresla sam glavom. Pa on je ljubomoran? Počela sam slatko da se kikoćem. „Odakle sad to? Mislim, ne ljubim se i ne grlim ni sa kim, osim sa mojim prijateljima.“ „Ne podnosim to.“ Glas mu je tih i miran. „Šta ne podnosiš???“ „Moju ženu niko osim mene ne srne da pipne!“ Počela sam da se smejem naglas. „Ti nisi normalan, i ja nisam tvoja žena.“ „Ako je to mnogo što tražim od tebe, samo to tražim. Ja sam staromodan čovek. Nije mi normalno to što se vi, Beograđani, stalno ljubite i grlite.“ „Ali, to je potpuno bezazleno, mi smo samo prijatelji, ne razumem“, uveravala sam ga. „Da li je mnogo što to tražim, ljubavi? To je jedino što tražim od tebe. Jedino. Ne mogu to da podnesem.“ Ućutao je i umusio se. Pomislila sam, iako mi sve to zvuči malo nenormalno, i preterano, možda je u pravu, možda je zaista u pravu. Možda se u Ćupriji prijatelji stvarno ne grle kao mi? Pokušavam da se stavim u njegovu kožu. Možda sam zbilja suviše svoja i suviše svačija, možda sam suviše „opšte dobro“ za moje prijatelje i poznanike, i sad kad sam nečija, kad pored sebe imam pravog čoveka, pravog muškarca koji mi posvećuje svu pažnju, možda bih mogla da nešto promenim u svom ponašanju? Koliko je on, samo, normalan! Koliko je stvaran! Koliko je pošten i iskren! Divan si, Janko! Pogledala sam ga, i njegovo umušeno lice mamilo me je da počnem da ga ljubim, da ga tešim. Čovek me voli, i ljubomoran je, malo je ljubomoran, i malo mi se to dopada, jer nikada nisam imala ljubomornog muškarca, ovo je za mene premijera. Svi pre njega, svi su bili toliko zaokupljeni svojom blaziranošću, svojim trudom da ne izgledaju kao oni kojima je stalo do bilo koga osim do njih samih, tako da, iako malo iz vedra neba i iako malo preterano i potpuno bez razloga, pomalo mi se ovo dopada. Ovo mi se malkice dopada. Malo ljubomorice, to je tako seksi, to je tako muški, to je tako normalno. To je tako maco. I u pravu je, nije ničim zaslužio da se zbog mene oseća loše. Nisam dovoljno pažljiva prema njemu, nisam ni upola pažljiva i uviđavna prema njemu kao što je on prema meni. Možda stvarno preterujem sa svojim grljenjem celog sveta, možda zaista treba da se usredsredim na njega. Ne znam, nikada ovo nisam doživela. Neobično je. Lepo je. Alfa mužjak ništa ne deli ni sa kim. I muškarci su osetljivi, to nisam znala. I, u ime ljubavi, šta je ta mala promena u ponašanju, šta je ta mala normalna žrtva koja se podrazumeva među normalnim odraslim ljudima? Okej, Janko, prestaću da se ljubim i pogotovo grlim sa svojim prijateljima. Možda je u pravu, možda e moje grljenje zbilja preterano? Da, on je u pravu. Nikada nisam videla da Mihailo grli Marinu, ili da Zoran grli Svetlanu. Uvek svi grle samo Biljanu i mene, jer nismo udate. Blješte farovi iz suprotne trake, ali još nešto mi je bljesnulo pred očima: UVID! Janko je u pravu! Nijedan muškarac kome je stalo do žene sa kojom je ne bi to mogao lako da podnese. Kako mi to ranije nije bilo jasno? Otvorio mi je oči. „Okej, ako ti to smeta...“ „Smeta mi...“ „Iako su to moji prijatelji, iako su to skoro moja braća...“ „Pusti me sa prijateljima i braćom...“, kaže to malo nervozno, nestrpljiv je što odugovlačim, želi da mu lepo kažem da ću da mu učinim. „Okej, povešću računa...“
„Molim te...“ „Neću više da se poljubim...“ „Lepo, samo pružiš ruku... kao svi normalni ljudi. Kako ja svima pružam ruku...“ Janko ukrućenu ruku pruža pravo ka šoferšajbni, i došlo mi je da se nasmejem, ali shvatam da nema mesta smejanju, da bi ispalo kao da se njemu smejem, i nastavljam vrlo pomirljivo. „Ni da se zagrlim. Okej?“ „Okej.“ Tema završena. Ponosna sam na sebe. Eto, nije bilo ništa teško. Kako je lepo, i divno, i uzvišeno i časno biti žena koja poštuje svog mužjaka! Ipak, razmišljam, sutra ćemo popričati o svemu, ionako je kasno i on je pijan, i okej, voli me i obožava me, i to mi prija, ali sutra ćemo hladne glave da porazgovaramo o svemu, i spremna sam da napravim taj mali ženski i ženstveni kompromis, ali ipak moram da mu objasnim neke stvari. Skinuo mi je ruku sa menjača, nežno je poljubivši, što mi je izazvalo osmeh. Super je on, pomislila sam. Naslonio se na sedište i zabacio glavu, opušten i srećan. Okej, i pijan, ali ja vozim, i uskoro stižemo, muzika je odlična, već je bio pao mrak, i svetla Beograda bila su pred nama. Mislila sam da drema. „A onaj Lazar...“ „Šta s njim?“ „Prišao nam je...“ Usledila je kratka tišina. „Ne mogu da verujem da se usudio...“ Nisam verovala šta čujem. Mislila sam da se šali. „Kako to misliš ’da se usudio’? Mi smo prijatelji.“ „Kakvi prijatelji, pričaj ti to nekom drugom, kakvi prijatelji kad si spavala s njim?“ Razgovor kao da sam u prvom razredu gimnazije u početku me je zabavljao. „Pa naravno da sam spavala s njim, glupsone, kad smo više od tri godine bili zajedno.“ „Ne volim to.“ „Šta? Što je u mom životu bilo muškaraca i pre tebe?“ „Da“, napućio je usne i izgledao kao dečko kome su upravo rekli da neće dobiti poklon za rođendan. „Pomiri se s tim.“ Usledila je pauza ispunjena zanosnim glasom Roda Stjuarta koji je pevao Have I told you lately that I love you?14 Pevušila sam zajedno s njim. „Jebaću mu majku.“ Moooooooooolim? Prvi šok mi je bila ta psovka. Nikada nijedan muškarac u mom prisustvu nije tako opsovao. Drugi šok - potpuno promenjena boja glasa. Treći šok - njegovo ozbiljno lice i vrele crne oči, obasjane nekim čudnim mračnim sjajem. Nisam stigla ni reč da izustim, a on je nastavio. „Samo da znaš, ja to neću da tolerišem. Šta on ima da ti prilazi? Ti si moja žena. I znam da si se videla s njim...“ Bila sam u šoku. „Prestani da psuješ. To ne podnosim. I ne fabuliraj, čovek je srećno oženjen...“ „Ma to me ne zanima, jebaću mu majku, obe noge ću da mu polomim“, počeo je da urla, „sve znam, sve sam saznao, on je mrtav čovek“, lice mu se izobličilo i kao da je neki strašni demon govorio iz njega, bila je to bujica najstrašnijih pretnji i psovki, i glas mu je postajao sve piskaviji, u jednom trenutku zaličio mi je na glas one žene, njegove luđače koja me je vređala preko telefona. „Priđe li ti još jednom ili ti se obrati, ubiću ga!“ Sledila sam se. U glavi mi je bubnjalo, nos mi je brideo, osećala sam se kao da me je išamarao, išutirao, prebio, nikada nijedno živo biće u mom prisustvu nije imalo takav napad besa, agresije i takve
prostote. „Idi, lepo, pa se na tu temu, i na sve ostale teme, ispričaj sa onom svojom ludačom, pošto vidim da ste isti nivo, i to je ta, vaša priča“, rekla sam ledenim glasom. „Šta???“, zaurlalo je vino iz njega, i iskolačenih očiju i potpuno izmenjenog lica, demon glavom i bradom, naglo je, u vožnji, otvorio vrata kola i izleteo napolje. Sreća te sam usporavala pred semaforom na izlasku iz Terazijskog tunela. Ukočile su mi se ruke, ramena, bila sam nekoliko trenutaka potpuno okamenjena. Gledala sam ga kako besno i žurno ide između kola na raskrsnici, kako mu trube šokirani vozači, a onda se upalilo zeleno svetio. Pritisnula sam papučicu za gas i pomislila: ovo je kraj. Više me nikada nećeš videti!
23. U podne me je probudilo zvono na vratima. Nisam mogla da zaspim do pet ujutru. Bila sam iznurena. Mrzelo me je da ustanem, nisam imala snage. Turoban dan. Ko zna ko je to, ne otvaram nikom. Ali, zvono se začulo još jednom. A zatim još jednom. Odvukla sam se do vrata i pogledala kroz špijunku. Bio je to Janko, video je da sam tu, primakao je glavu vratima. Zvrcnuo je još jednom. Prepala sam se da će da mi napravi scenu pred vratima, i da će da me obruka pred komšijama, sa kojima inače imam apsolutno besprekorne odnose, i za koje sam pojam otmenosti i finoće, pa sam mu, iako nevoljno, ipak otvorila. Nisam mogla da ga gledam, samo sam ga propustila da uđe, i tiho sam zaključala vrata. Sa njim je ušao oblak parfema, svežina, strašna energija. Samo da bude tiho, samo da bude tiho. „Hoćeš da ti skuvam kafu?“, pitao je kao da se ništa nije dogodilo, kao da je sve u redu, kao da je sve savršeno, kao da je sve ono što se desilo sinoć bio samo moj ružan san. Ušao je u kuhinju, jer ništa se utros nije dogodilo, zar ne? Sve je okej? Čula sam ga kao zvecka šoljicama i kašičicama i nisam mogla da verujem svojim očima i ušima. Nisam mogla da verujem da takav čovek, bez imalo stida, uopšte može da postoji. Skupljala sam snagu da otvorim usta. Doneo je kafu i stavio šoljice na stočić u dnevnoj sobi. „Hoćeš da ti iscedim sok?“, pitao je i krenuo ponovo ka kuhinji, ne sačekavši moj odgovor. „Ne treba mi nikakav sok“, rekla sam ledenim glasom. „Treba mi samo da iz ovih stopa dođeš ovamo, sedneš i čuješ šta imam da ti kažem.“ Pojavio se, poput maloletnog delinkventa, i seo na fotelju koju sam mu pokazala. Sela sam preko puta njega, otpila sam srk kafe, dobra mu je kafa, što jes’ jes’, pomislila sam, i nisam mogla da ga gledam koliko mi je bio odvratan. „Slušaj, hvala na kafi, hvala na svemu, ali ono što si sinoć uradio, to je za mene neoprostivo, primitivno, džukački...“, zapalila sam cigaretu da se smirim, povukla sam dim i smirila sam se na tren, a onda sam nastavila, „... tako da nema više nijednog razloga da se viđamo, mi nismo jedno za drugo. Mi smo dva sveta, potpuno različita, žao mi je, ali je tako. To je i tebi jasno, nadam se?“ Gledao me je ne trepnuvši. Na trenutak mi je izgledalo kao da me uopšte ne sluša, kao da je odlutao negde daleko, gde ne postojimo ni ja, ni užas koji je napravio, ni moj glas, ni reč „kraj“. „Okej, razumem. Sve si u pravu.“ Napravila sam iznenađen izraz lica. Nisam očekivala tako brzu predaju, ali bilo mi je, u stvari, svejedno. „Napravio sam neoprostivo sranje. Ne znam šta mi je bilo. Nešto me je uhvatilo, neko ludilo, to nisam bio ja. Kao što znaš, ja ne psujem.“ „Da, naravno, čula sam sinoć kako ne psuješ“, bila sam cinična, ali on se napravio da to nije čuo. „Ni ne pijem, bar to znaš, ali eto, desilo mi se da se napijem, i napravio sam nešto neoprostivo, tako da te potpuno razumem što sam ti se smučio, i sam sam se sebi smučio, i nisam došao da te molim za oproštaj, došao sam da ti kažem jedno iskreno ’izvini’ za skandal koji sam ti bez ikakvog razloga napravio. Izvini za svaku ružnu reč, izvini za pretnje tvome Lazaru, izvini za sve.“ Rekao je „tvome Lazaru“, to je dobro, ne preti mu više, odahnula sam. „Ti to nisi zaslužila.“ „To niko ne zaslužuje!“ Pokorno je klimnuo glavom i duboko uzdahnuo. „Okej, hvala što si se izvinio, to je lepo, ali nažalost, ja preko onoga svega ne mogu da pređem.“
„Razumem te potpuno, i još jednom, izvini.“ Nisam mogla da dočekam trenutak da izađe. Ustala sam jer mi se učinilo da će da krene, jer je napravio taj mali korak, ali on se vratio u fotelju. „Najstrašnije mi je što sam povredio jedinog istinskog anđela koji se ikada pojavio u mom životu.“ Zanimljivo, i ja sam to isto pomislila o sebi. Da, ja sam jedini anđeo u njegovom životu, mora biti da ima nekog razloga što u njegovom životu nije uopšte bilo anđela pre mene, mislila sam o tome sve do jutra, cele te proklete noći. „A sad bi mogao da odeš“, govorio je moj pogled dok sam naslonjena na zid pušila i čekala da on napokon shvati da je dosta. U tim dugim tišinama lako se odluta. Lako se odleti. Ja sam plutala po nekom sivom međuprostoru, na leđima, uši su mi bile pune ničega, zaglušene tihim pucketanjem kao na neprecizno nameštenoj radijskoj skali, dah mi je bio dubok i izjednačen, i da sam bila na času joge i u meditaciji, valjda bi se to zvalo akaša, to ništa i sve u jednom trenutku postojanja, potpuno rasterećena želja ali i svake patnje. I kad sam se vratila u ovu dimenziju, on je odlučio da govori. „Mislio sam da si veća lafica.“ Podigla sam obrve i kiselo se nasmejala. „Zbilja, od tebe sam očekivao da budeš veća lafica. U redu, napravio sam veliku grešku, nebitno je šta sam pričao i da li sam psovao, ali ja sam se samo napio. To se događa muškarcima.“ To nije „samo“, pomislila sam. „To je samo jedno jedino pijanstvo. Moje prvo pijanstvo i poslednje. Kakav je to zločin? Ti znaš da ja ne pijem? Svi tvoji prijatelji piju više od mene. Svi moji prijatelji piju više od mene.“ Ima istine u ovome što govori. Mihailo uvek popije ovoliko koliko je on popio. Nebo je odjednom postalo oker, i za tren oka u sobi je bilo mračno, somotski mračno. Ustao je i upalio lampu. „Mislio sam da si lafica i da ćeš to da razumeš.“ Ćutala sam. Stajala sam kao ukopana i gledala u jednu tačku. „Zaboravi šta je bilo. Zaboravi sve što sam ti rekao sinoć. To su gluposti i pijanačko trabunjanje. Idem sada, ali te molim samo jedno: pomisli kako ćemo se jednog dana kajati kad se setimo šta smo sve ispustili, a bilo nam je na dohvat ruke.“ Pepeo na mojoj cigareti bio je dugačak sigurno centimetar. Pružio je svoj otvoreni dlan ka meni. „Otresi.“ Pogledala sam ga u čudu. „Otresi“, ponovio je, podignutih obrva, a mali smešak mu je titrao na usnama. Otresla sam pepeo u njegov dlan. „Ipak si lafica.“ I onda, potpuno nekontrolisano, nešto izvan mene, nešto mimo moje volje, nateralo me je da se nasmejem. Onda je prišao, uzeo mi cigaretu iz ruke i ugasio je u pepeljari. „Sve ću ti ovo nadoknaditi, jer ti si moj život. Opusti se, ja sam tvoj, anđeo čuvar.“ Poslednja letnja oluja grmljavinom je najavila svoj veliki pir. Privukao me je sebi i snažno me zagrlio. Pustila sam ga jer nisam imala snage da se raspravljam. A onda sam zaboravila zašto smo se uopšte raspravljali.
24. Nikada nisam bila ničiji život. Kaže, ti si moj život, i to toliko opija, to toliko pomera težište, to ima snagu ličnog naučnog otkrića koje menja pogled na svet, to je neka vrsta Oskara za sve muke ega, to je glavni dobitak na lutriji života, to e žig lične vrednosti, to je san koji nikada nisam sanjala, a koji se upravo obistinio. To je zanosno i zastrašujuće. To znači da si nekom sve. Nisam nikada bila ničiji život. Nisam ni znala da je to moguće. Možda sam, samo u trenucima velike koncentracije i rada na sebi, bila svoj život. I to samo kad se toga setim. Inače sam ničija, uvek sam ničija, bilo je to, koliko se sećam, dobro osećanje, fantastično osećanje, kao neki fini autoerotični prozak, to osećanje potpune slobode, slobode u svemu, pa i slobode da budem melanholična. Da moje sreće i moje tuge ne proizvodi niko drugi. Da je sve moje. Moje vreme, moj stan, moj posao, moja biblioteka, filmovi koje gledam, moji ukusi, moje letovanje, moja porodica, moji prijatelji. Moje nebo, moj grad, moj život. Moje samoće. Ali, ovo je neuporedivo bolje. Ovo je neuporedivo bolje, sve sada nekako ima više smisla. Neko je tu. Pored mene. Sa mnom. Šuškanje u kupatilu. Buđenje, njegova noga preko moje, njegov tanjir preko puta mog, otvarač za vino u njegovoj ruci, moj auto koji on vozi na pranje i servise, čaše koje on briše, sportski kanali na televizoru, to nisam ni znala da imam, poneko nedeljno popodne koje liči na popodneva u svim drugim kućama u kojima žive parovi: njegove podignute noge na stočiću, košarka, fudbal, tenis, i moj tihi glas dok pričam sa Biljanom, ili sa Svetlanom, jer je on zadremao, moj lični usnuli bog, kome sam ja sve. I, ponekad se osećam kao gospodarica, kao njegova gospodarica, zapanjena sam kad otkrijem da volim to osećanje, da mi se sviđa to vladanje, da iz njega izvlačim svoju superiornost, nisam znala da taj mali mračni podrum uopšte postoji u meni, ali on to izaziva, kad kaže „ti si moj život“, postajem vladarka, posedujem ga, nekako porastem sama sebi u očima, sviđa mi se ta njegova zavisnost od mene, od mog prisustva, to se zove biti lud od ljubavi, pretpostavljam, on je lud od ljubavi, a ja volim da gospodarim, i gospodarim, a gospodarica mora da se čuva, gospodarica mora da se pazi, nad gospodaricom mora da se bdije, kao nad detetom, kao nad dragocenošću. „Ti si moj život.“ Ponovi. Ponovi. Ništa me ne uzbuđuje kao ta rečenica, želim da je slušam neprestano, to je za mene potpuno neistražena, spektakularna nova teritorija. I onda, to prostiranje, to ludilo, to padanje u nesvest, i moja zbrkana osećanja, da pored sebe imam alfa mužjaka i nesigurno dete, to me raspamećuje, on može da bude supermen i klinac u istom trenutku, i ne znam, nikada ne znam šta je sledeće, ali ja sam njegov život, i sve što nije idealno popraviću, i prevaspitaću ga, jer ja sam njegov život, i ja sam vladarka, i on je spreman da se menja, i zato on ima velike gestove, odvodi me u Topčider, i onda, vrebajući dva oblaka koji se rastaju u modroj beskonačnosti, u tom tamnom parčetu neba ugleda daleke zvezde, podigne visoko ruku i kaže: „Reci mi samo koju želiš da ti skinem.“ Za to se živi, od toga se umire. I čovek koji ima tako velike gestove, zaslužuje nešto zauzvrat, malo milosti, na primer, malo ženstvenosti, malo popuštanja. Zato moram nešto da oprostim, moram preko nečega da pređem, veza, to je valjda kompromis, to je ponekad pustiti, to je udahnuti duboko i prepustiti se toj nikada ranije doživljenoj stihiji, prepustiti se toj sirovoj, predivnoj i užasavajućoj iskrenosti. Ti si moj život. To ne čuješ nikada. Misliš da to postoji samo u ludnici. Toga nema nigde, ni u literaturi, ni na filmu. I volim što insistira da me svuda vozi. „Ali kozmetičarka mi je samo dve ulice iznad“, kažem.
„Ionako prolazim pored tvoje kuće, duva vetar, neću da ozebeš, tu sam za minut“, kaže. I ja sedam u njegova namirisana kola i puštam da me odveze, uživam u tome kao neka balavica, sramota je koliko u tome uživam, ne smem nikome to da izgovorim, uživam jer živim neki drugi život. Tiho, u najskrivenijem delu moga bića uživam i kao gospodarica, kao njegova gospodarica, kao kraljica kojoj drugi uređuju život, te sitne male stvari koje su pitanje kraljevskih privilegija, statusa, uživam što će posle jedan sat on biti dole, u kolima sa klimom nameštenom na dvadeset dva stepena, da se ne prehladim, uživam kao neka ministarka za dobar život, kao princeza u kraljevstvu koje je za mene sagradio moj Baš Čelik i moj rob, tako valjda izgleda prava ljubav? Tako to izgleda kad te neko voli, tako izgleda kad ti neko govori: „Ti si moj život.“ I kad me ljubi, kad me dodiruje, kad njegova ruka legne na moj struk, svaki milimetar njegove kože to avlja, za slučaj da sam zaboravila, da sam ja njegov život. Njegov udah i izdah, njegova snaga, volja, njegov smisao, ja sam. I vozi me kod frizera. I vozi me kod Biljane. I ništa mu nije teško. Ne postoji ništa što neće da učini, da meni bude lakše. Ne tražim ništa, ali on hoće sve. Jer, ima vremena, to mu je zadovoljstvo, jer ja sam njegov život. Ne može da podnese da ozebem, da se prehladim, da pokisnem. Negovao bi me dvadeset četiri sata. Uživam što me neguje. Ja sam njegov život i on me je razmazio. I mnoge večeri provodimo kod mene, kuvamo pastu. Ja popijem čašu vina, on pije koka-kolu, masira mi stopala, i onda to postaje čitav svet, valjda se tako pravi život. I sve češće prespava kod mene i ujutru mi kuva kafu i donosi mi je u krevet. I onda mu kupujem papuče. I onda mu kupujem i bademantil. I u mom kupatilu na vratima sada vise dva peškira, i moje kupatilo e njegovo kupatilo, i ovaj stan sada miriše na njegovu kolonjsku vodu. I pravi mi doručak. I kupio je med. I kaže, mora jedna kašika ujutru, dolazi jesen, dobro je za imunitet. „Zini!“, kaže. Smejem se, ludo je, osećam se tako mlado. I zaštićena sam. Neko me pazi. Ponekad, on me češlja, i to mi je najviši stepen bliskosti. Utrljava mi mleko za telo posle kupanja. Maže mi lak na nogama, kaže zabavlja ga to, obožava moje nožne prste, golica me, kikoćem se, zamišljam Nabokovljevu Lolitu, i ima ta ista scena u filmu, profesor Humbert Humbert stavlja tufere vate između njenih nožnih prstiju, ovo je Holivud pomislim, i posle hodam sa tim lakom, kao da hodam po zlatnom prahu. Ja sam posebna. To nema niko, taj lak, i moje stopalo je u njegovoj ruci. Pepeljuga i druge bajke. I onda, donese šampanjac, i napunimo kadu, i mehurići su svuda okolo, i pijuckamo šampanjac, on upali i svećice. I noć traje dugo, duže od sveća, i spavamo zagrljeni, bez pižama, kao Lenon i Joko Ono, cele noći sam zagrljena, cele noći. I ujutru. I onda, ni ne primećujem da već počinjemo skoro da živimo zajedno. Često je kod mene, možda nekoliko puta nedeljno prespava u svom stanu, u koji ja ne idem nikada. Nikada ne govorimo o tome, pravimo se da to ne postoji, Ona ludača, njene stvari. Ona više ne zove, ona ne postoji. Doselio je svoj džemper i nekoliko majica. Brijač, penu za brijanje. Svoj šampon. Kad spava kod mene, on namešta posteljinu. I volim to telo. Volim to telo. Ponekad pomislim da najviše volim to telo, ne možeš da ne voliš to telo, i onda mi bude žao kad to pomislim. A onda zavolim sve ostalo. Ujutru me vozi gde god treba da idem. „Idem mojim kolima“, kažem, „zaboraviću da vozim.“ „Ali gde ćeš da se parkiraš, tamo nema parkinga, ja ću da te odvezem.“ I posle, uvek dođe po mene. Nikada ne kasni, pokupi me iz kupovine, sa poslovnog sastanka, sa kafe
koju pijem sa drugaricama u kafiću u gradu. „Mihailo ni u ludilu u ovo doba dana ne bi došao po mene“, kaže Svetlana, gledajući zadivljeno kako on usporava kola kod hotela Moskva da ja uđem. „Blago tebi“, kaže mi, i kratko mu mahne. On joj uzvrati osmehom. „Pozdravi Mihaila, moramo da izađemo negde“, kaže i dodaje mi pojas za vezivanje. Svetlana klimne glavom, osmeh joj je veliki kao kuća, topi se dok posmatra kako se otvara moj prozor i kako joj šaljem poljubac. I onda bih ja želela da sednem da radim, jer danima uopšte nisam sela za kompjuter, nisam ni pomislila na knjigu, na moje ranije ugovorene obaveze, ali morala bih već jednom da sednem da radim, vreme prolazi, i sa knjigom je pakao, nisam se mrdnula dalje od prvih nekoliko rečenica, ali on kaže, hajde da popijemo još po jednu kafu. Zašto ne požuri na posao, to nikada ne pitam, ali pijemo još jednu kafu, „nisam im još uvek potreban na gradilištu, mašine same rade“, kaže. „Pa dokle ste stigli?“, pitam. „Visoko“, pokaže rukom, i nasmeši se, jasno je da uopšte o tome ne misli u tom trenutku. „Da li me voliš?“, pita. Odgovaram mu poljupcem. I onda on odlazi negde, nikada ne pitam gde, ne znam zašto, ali ja nikada ne pitam gde on ide, niti šta e radio, niti sa kim se viđa, jer ne znam ništa o građevinarstvu, mašinama i visokoj spratnosti, i ne znam njegove prijatelje, nema ih mnogo, ali ja sam njegov život i baš me briga, ne želim da uplićem stvarnost u ovo, stvarnost je naporna, prozaična, lišena magije. I on se javlja, nikada ne pitam gde je, i on nikada ne kaže kad će da dođe, nekada dolazi nekoliko puta dnevno i onda odlazi, ali takav je valjda privatni biznis, i onda dolazi i donosi kese pune hrane, lovac je doneo plen, muž je doneo večeru, i posle ćemo kuvati, i gledaćemo neki dobar film. Svakodnevica je u stvari neopisiva. Sve bi stalo u tri rečenice. Ali onda dolaze oni trenuci divnih iznenađenja - latice ruža po krevetu hotelske sobe na Kopaoniku, prijatne vožnje kolima krivudavim drumovima Šumadije ili zapadne Srbije, zaustavljanje zbog pogleda na sve one sunovrate i litice, i kanjone reka, i zatim, ono uzbuđenje pod tepihom oblačnog neba čije ivice se vide ispred nas i ka čijem blještavom plavetnilu hrlimo, uvek kao da bežimo, uvek kao da bežimo od nečega o čemu nikada ne govorimo, o čemu se ne govori, o čemu je možda opasno govoriti. I nikada ne govorimo o njegovoj porodici, to se ne dotiče nikada, i nikada ne govorimo o prošlosti, o njegovoj prošlosti, detinjstvu, o majci koju ne viđa, koju ne pominje, i skoro nikada ne govorimo o njegovim poslovima, i kreditima i problemima, ne govorimo ni o čemu što bi moglo da poremeti tu nestabilnu lepotu samog trenutka kad nema nikoga i ničega oko nas, tad je dobro, tad je jedino savršeno, er je dobro pobeći i ne pominjati nikoga. Zbog te osetljivosti, zbog autizma same ljubavi. Zbog njene sebične, dečije prirode. I onda, sva ta pažnja. Nikada ne nosim ništa, ne dozvoljava mi da nosim bilo šta, jednom me je podigao u naručje da ne bih stala nogom u baru, i sve što je spoljašnji svet, to on svojom jakom muškom rukom drži pod kontrolom, sklanja ili zaklanja. I onda otkrivam da mi, pomalo, ponekad, prija kad ode. Ponovo osvajam svoju staru slobodu, koja mi se cinično smeška. Uzmi me, tu sam, ali ja je grickam kao miš, gde je nestao onaj moj carski apetit, zapitam se ponekad, ali život je brz, i ne želim ništa da menjam, savršeno je, savršeno je, ovako žive parovi.
25. A onda, tu su i oni drugi trenuci. Mladi komšija Vaša, sa sprata iznad, vidi nas jednog jutra kako izlazimo iz zgrade, i kao i uvek srdačno se javi, kaže: „Gde si, Jeco, nisam te dugo video?“, i ja kažem: „Tu sam, medeni Vaso“, i odjednom tu je taj led, to ne može da se ne oseti, ta strašna santa, osetim neki užasni led u toj sceni, sve je zamrznuto, moje i Vasino lice, mi smo skulpture od leda, jer Janko izlazi prvi, i sagnuo je glavu, ne zaustavlja se, ne kaže ni dobar dan, i ne pruži mi priliku da ih upoznam, u mojoj zgradi svi govore dobar dan, u mojoj ulici svi govore dobar dan, i vidim zaleđen Vasin pogled, i kažem samo: „Pozdravi majku“, i izađem na ulicu postiđena i ljuta. I poludim. I poludim od sramote. I poludim od nevaspitanja. I poludim od tog ničim izazvanog leda. I ne gleda me. „Mogao si bar da mu kažeš dobar dan“, kažem suvo. U mom glasu drhti bes i duboko razočarenje. On ćuti. „Ja sa mojim komšijama imam izvanredne odnose.“ „Taj balavac, trebalo je prvi meni da se javi.“ „On se prvi javio.“ „Suviše je prisan s tobom.“ „Ti nisi normalan!“ „Zašto si mu rekla medeni’? Mnogo se obradovao što te vidi.“ Uzimam vazduh, ali ne stižem ništa da kažem. „Znači, na njegovoj si strani?! Znači, zbog njega bi ti mene...“ „Saberi se“, skoro da viknem, iznervirana, i okrećem mu leđa, da odem na svoju stranu, sad je stvarno dosta, ali on me uhvati za ruku. „Izvini, ljubavi, nešto sam nervozan od jutros. Javljaću se svima, sa osmehom, pa i njemu.“ Pogled mu je molećiv, lice opušteno, ali između obrva, između obrva vidim tu njegovu neeksplodiranu vatru, tu odsutnost, tu prisutnost, ludilo koje ne umem da objasnim, koje dolazi nenajavljeno i ničim izazvano, videla sam to onda kad je bio pijan, ali sad je jutro i on ništa ne pije, ali bes, užasavajući bes je bio tu. Popuštam, samo da ne bi bilo scene na ulici. Popuštam, samo zato da ponovo ne izgovori da bih ja zbog Vaše, znači, ostavila njega, popuštam samo zato što ne smem da se okrenem i da odem. Jer se užasavam od onoga što bi moglo da bude, i taj užas me parališe. Ne smem ništa, jer u vazduhu, u njegovom pogledu, lebdi ta nikada izgovorena pretnja mladom komšiji. Nikada ja neću biti kriva, to mi je jasno. Uvek će biti kriv neko treći, neki muškarac. „Uđi u kola.“ I uđem u kola, i on stavlja ruku na moje koleno, i kaže da me toliko voli da ne može da živi bez mene. „Hajde potrudi se da živiš sa mnom“, kažem, i on kaže „hoću, ne brini, to je sve zbog moje nesrećne prethodne veze“. „Slušaj, ljubomora je uvek neurotična potreba za tiranstvom, primenjena na ljubav. Marsel Prust.“ Samo to mu kažem. I gledam napred, u ništa, u razmrljani grad koji se dekomponuje pred mojim očima. I onda on začuti, zbunjen, dočekan, poražen, ne zna šta da kaže, i ja izađem iz kola, u Makedonskoj, i besno prelazim ulicu, jer idem gore, u Dom omladine, da novinarkama nekoliko ženskih časopisa održim kratko predavanje na temu „Žene u krizi“, i na trenutak se sama sebi zgadim, ali posle nekoliko stepenika koje preskačem lako i brzo, raspoloženje mi se popravlja jer me tamo čekaju nasmejane i ozarene žene,
željne da čuju reći kritike i reči podrške, žene koje očekuju da im podignem moral pričom o snazi, odlučnosti i jedinom mogućem životu - životu koji su same uzele u svoje ruke. Da im kažem da - nema povlačenja. „Nema povlačenja“, moja ruka podignuta u vazduhu i salom se prolama ogroman zaglušujući aplauz, dobro je, divno je. I zaboravim na jutrošnju scenu, i posle, pijem kafu sa devojkama, i tu se iznebuha stvorio i Miki Stanić, moj prijatelj glumac, koji ima probu svoje predstave, gore, na spratu iznad, kakva divna slučajnost, i izljubimo se, kao i uvek kad se vidimo, i devojke mu traže autograme, i slikamo se, i baš je dobro biti tu, sa svima njima. Vratiti se u svet, u svoj svet, u svet koji poznaješ i koji je dobar, običan svet koji te zabavlja, i poštuje i razume. I, razmenimo telefone, Miki i ja, jer on razmišlja o tome da delove moje knjige stavi u svoju monodramu o muško-ženskim odnosima, i kažem mu, naravno, divna je to ideja, oduševljena sam idejom, i izađem posle toga odlično raspoložena, izađem u oktobar, u sve ono lišće popadalo po ulici, zaletim se u onaj vetar, i tumaram Knez Mihailovom, i slobodna i sama sa sobom, i pronalazim zgrčenu tu malu drhtavu sreću, u sitnicama, u izlogu radnje sa cipelama, kod uličnog prodavca filmova i muzičkih diskova, u srku espresa koji pijem sama u jednom zavučenom kafiću u ulici Vuka Karadžića. I telefon mi zuji. Isključila sam zvono zbog predavanja, ali sada ga namerno ne uključujem, ne mogu da čujem taj zvuk zvona, ne podnosim ga, uznemirava me taj ton, ne mogu tu poznatu malu muziku koja u sebi sadrži visoke tonove koji me sada podsećaju na neki vrisak, to moram da promenim, pomislim, promeniću muziku, i ne želim da pogledam ko zove, jer znam ko zove i neću da se javim. Javiću se kasnije. I ulazim u knjižare, gledam nova izdanja knjiga, predivne korice, čitavi svetovi uhvaćeni između njih, ali ništa ne vidim, jer nisam tu. Uhvatim sebe kako sve vreme smišljam izgovore zašto se nisam javila, zašto je telefon bio isključen, i počinjem da se nerviram što uopšte tako razmišljam. Ali telefon ne prestaje da zuji. I, pomislim, lakše mi je da se javim nego da zove na svakih pet minuta. I javim se. „Da, isključila sam telefon. Da, sad se završilo predavanje. Da, bilo je super. Da, ljuta sam. Ne, ne treba da dođeš po mene.“ I onda, želim da budem sama. Idem kući i samo o tome razmišljam, da bi bilo dobro da malo budem sama. Lazar i ja nikada nismo živeli zajedno. Svako je čuvao svoj prostor. Nikada sa Lazarom nisam imala taj osećaj da živimo zajedno. Mi smo samo bili u vezi, ponekad bih ja išla kod njega, ponekad bi on dolazio kod mene, kad Dejan nije bio tu, ali to bi uvek bila samo ta noć, to bi uvek bio nekakav ljubavni turizam, divan i fantastičan, posle koga se vraćaš kući. I onda bismo nastavljali sa svojim životima koji se dodiruju, prepliću i razumno razilaze. I osećam tu nelagodnost dok hodam ka kući, i onda ona mala sreća polako bledi. Odustaje od mene. Pokušavam da izbrišem to osećanje iznenadnog gubitka, zgodnim, prihvatljivim mislima iz onih priručnika za brzu samopomoć: gledaj to drugačijim očima! Šta, pa mnogi muškarci su ljubomorni, i uostalom to i nije bila neka svađa, zamisli da se on zgodnoj mladoj komšinici obrati sa „medena“, ni tebi ne bi bilo pravo, ni ti ne bi potrčala da se upoznaješ sa njom. On je samo mužjak, pravi mužjak koji je samo obeležio teritoriju, malo je zarežao, i to je to. Nemoj da praviš dramu! Ti si njegova teritorija. I ne pretvaraj se u učiteljicu, prihvati ga takvog kakav jeste, malo je mrgud kad su drugi muškarci u tvojoj blizini, ali sve ostalo je savršeno, sve ostalo je divno, sve ostalo je ono o čemu svaka žena može samo da sanja. Da joj njen čovek kaže „ti si moj život“ i da joj to neprestano dokazuje. Zar nije divno to što te tvoj čovek svake noći grli? Zar nije divno što u svakom muškarcu vidi potencijalnog konkurenta, to znači da si ti posebna. Ti si posebna. I on je jedini koji je video tvoju posebnost. I, dok prilazim mojoj kući, vidim njegov parkiran auto. Stresla sam se. Onaj oštriji deo mene, proteran u poslednjih nekoliko meseci, ponovo se vratio. Ne volim što je tu, to e ugrožavanje moje privatnosti.
Ablenduje mi, i ja prilazim, jer ne mogu scenu, ne mogu nikakvu scenu, ne bih podnela scenu na avnom mestu, pred drugim ljudima, grozim se toga, i otvaram vrata i ulazim u kola, jer ne mogu da dozvolim skandal na ulici, ni raspravu oko toga gde sam bila, zašto se nisam javljala na telefon, koliko je trajalo predavanje i zašto nisam htela da dođe po mene. Ali, on ne kaže ništa od toga. Nasmejan je, divno je raspoložen, sveže je obrijan, „hteo sam samo da te poljubim“, kaže, „izvini hiljadu puta za ono jutros, imao sam neke probleme sa mašinama, ali sad je sve u redu“. I ja samo duboko uzdahnem. „Moram sad da krenem u Kraljevo, na gradilište, sutra se vraćam, došao sam samo da te poljubim.“ I dozvolim mu da me poljubi, jer pomislim da nemam kud.
26. „Šta ćeš da radiš večeras?“ „Uživaću“, kažem izvaljena na kauču u dnevnoj sobi. „Ovde pada kiša, i hladno je u Kraljevu.“ „Je lʼ?“, trudim se da zvučim hladno, a zapravo sam veoma radosna što sam večeras sama, što on nije pored mene, što mogu da uživam u svom prostoru, u svom životu, ponovo, što je on daleko, što večeras neće doći. Koliko mi se juče dopadala blizina, toliko mi se večeras dopada ta naša fizička udaljenost. „Idem sa mojim direktorom i šefom gradilišta na večeru. A ti? Šta ćeš da jedeš?“ „Nisam gladna. Malo ću da čitam i to je to.“ Zevnem i onda se saberem. „Da li me voliš?“ „Volim te, uživaj“, kažem veselo. „Ti si moj život.“ Odjednom me ne raduje da to čujem. Ta rečenica sada izaziva neki mali svrab po mom vratu, ne želim to sada da čujem, i taj mali svrab postaje jači, kao da odjednom stotine mrava puzi po mojoj bradi i ustima i obrazima. Mahinalno sam rukom protrljala lice. Protresla sam glavom, bio je to isti nervozni pokret glave koji napravim kad god pomislim na nešto što mi se gadi. Na dlaku u tanjiru. Na prljave ljude. Na javni toalet. Na loj. Na laž. Na gubitak slobode. Nije to bio trenutak za tu rečenicu. Janko, daviš me, prošaputala sam, proveravajući da li je veza prekinuta. Bila je. Super!
27. Jutro je bilo divno. Imala sam prirodno buđenje, sunce me je pomilovalo po licu i otvorila sam oči. Bila sam sama u krevetu i bilo mi je lepo. Janko se danas vraća sa puta. Divno sam raspoložena. Popila sam kafu i sela da radim. Kongres u Sofiji se bliži, moram da završim svoj rad. Marina se javila da nas pozove na večeru planiranu za sledeći petak, biće cela naša ekipa i još neki njihovi prijatelji koje poznajem. Divno, kažem, doći ćemo. I odjednom počinjem da se brinem. Ali, zatrpavam to, zatrpavam to što je Janko rekao da mu je Zoran odvratan, to je rekao u pijanom stanju, to se ne računa, to nema veze, shvatio je, izvinio se, i više se nikada ništa neće dogoditi, to je bio taj, jedan jedini loš trenutak, opusti se i sedi, radi. Oko podne zazvonio mi je mobilni. „Jesi li kod kuće?“ „Da, naravno, radim. Gde si ti?“ „Dolazim odmah.“ Glas mu je delovao užurbano, poslovno, hitno, neprepoznatljivo. Nekoliko trenutaka kasnije zvonio je. Kad sam otvorila vrata, nisam mogla da verujem. Njegovo lice je bilo izobličeno nekom grimasom koju nikada do tada nisam videla. Usta skupljena, kao da ih nema, vilica čvrsto stegnuta, zigomatični mišić podrhtava kao da ga voljnom radnjom bilduje. Sa njim je na vratima stajalo inje. Stresla sam se. „Dođi ovamo“, rekao je ljutito, ulazeći kao furija. „Šta se desilo?“ Iz džepa mantila izvadio je savijene neke novine, zatim je prišao trpezarijskom stolu i besno ih otvorio. „Šta je ovo?!?“, zaurlao je. Zvučalo je to kao vrištanje poludele žene i na tren mi je došlo da se nasmejem. „Ehej, tiše malo.“ „Šta je ovo?“ zaurlao je ponovo i lupio rukom o sto. Prišla sam stolu u neverici, a onda sam ostala bez teksta. U novinama je bila objavljena fotografija na kojoj smo Miki i ja u Domu omladine. Mikijeva ruka je preko mog ramena. Počela sam da drhtim. Naslov je glasio: „Prijateljstvo?!?“ Više nije ni bilo važno šta piše u tekstu, a u tekstu je pisalo da sam održala tribinu u Domu omladine i da je bila veoma posećena, da sam govorila o integritetu, u antrfileu je čak bilo objavljeno i nekoliko teza iz mog predavanja, i pisalo je da se tu slučajno zatekao i glumac koji sprema predstavu, i da smo stari prijatelji još iz studentskog doba. „Ovo si meni uradila?!? Ovo da mi prirediš?!? Nisam ovo zaslužio!“ Tresao se, lice mu je bilo sivo i usta bela i pre nego što sam upela bilo šta da izgovorim, i sama u šoku od debilnog naslova, besmislene fotografije, a najviše zbog Jankove eksplozije, on je besno zgužvao novine i u histeriji izleteo iz stana, sa treskom zalupivši vrata. Stajala sam nekoliko trenutaka potpuno oduzeta. Zujalo mi je u ušima. Trebalo mi je vreme da se saberem. Dobro, ovo zaslužuje objašnjenje, pomislila sam. Sad je trenutak da pokažem da sam normalna osoba, da sve razumem, pa čak i njegov bes. Svako bi na njegovom mestu poludeo, pogotovo sa takvim naslovom, razumem ga, nije prijatno, ali sve ću da mu objasnim, i sve će biti u redu. Tokom narednog sata, najmanje deset puta sam mu okrenula telefon i svaki put mi je spustio slušalicu. U jednom trenutku sam čak i počela da se smejem. Ljutio se kao neka devojka. Okej, neću ga više zvati,
aviće se on kad se odljuti. Dva sata kasnije, lica crnog kao zemlja, pristao je da dođe kod mene da mu sve lepo objasnim. „Jebaću mu majku“, bilo je prvo što je rekao. „Kome?“ „Tom glumcu, jebenom, otkinuću mu nogu i nabiću mu je u usta! Ubiću ga.“ „Molim te, smiri se!“ „Neću da se smirim, samo da znaš, on je mrtav čovek!“ „Ne pričaj gluposti, čovek je potpuno nedužan, to je moj stari drug...“ „Ti si mi obećala da se ni sa kim nećeš grliti!“, siktao je. „Ali, to je bilo spontano, prijateljski“, pokušala sam da ga smirim. „Ne može niko da grli moju ženu!“, vrisnuo je, potpuno nemoćan. „Prvo, on nema pojma da ti postojiš... drugo...“ „Nema pojma?!? E, pa sad će da nauči!“, urliknuo je. „Molim te, smiri se, nisam to htela da kažem, nego...“ Ali on je u tom trenutku naglo ustao, mislima zaronjen u neki duboki užasavajući mrak, od čega je brada odmah počela da mi drhti, i krenuo je ka vratima. Izgledao je izbezumljeno. „Pištolj mi je u kolima.“ Pištolj? Kakav pištolj? Nikada nije pomenuo pištolj! On nije osoba koja nosi pištolj! A možda i jeste? On je lud od besa! On je neuračunljiv! Ništa ne dopire do njega! On ide da ga ubije? To su misli koje mi u jednoj sekundi u fleševima prolaze kroz glavu, nos mi bridi, ustala sam, krećem za njim, i noge me više ne drže, vidim samo haos, vidim luđaka, vidim osvetu, vidim nedužnog Mikija u lokvi krvi, vidim sebe i svoj uništeni život, vidim tragediju koja zauzima naslovne strane, vidim jadnu Mikijevu ženu u suzama, i decu, tinejdžere, koji vrište, vidim ludilo koje ne mogu da dodirnem, da dotaknem, do koga ne mogu da doprem, vidim branu koja je pukla, i strašnu katastrofu koja upravo sad, ovog trenutka počinje i koju sam izazvala ja, ja, koja se nisam setila da održim obećanje da se ni sa kim neću zagrliti, ja koja se nisam setila da jadnom Mikiju samo lepo pružim ruku, ispruženu iz ramena, kako me je Janko lepo i na vreme posavetovao, vidim strašnu tragediju za koju sam jedino ja odgovorna! I stropoštavam se na pod, to je scena dostojna antičke tragedije, i padam ničice, padam na moj tepih sa ružama, ispuštam ludački, skoro samrtnički ropac, „molim te, preklinjem te“, i bacam mu se oko nogu. Moje ruke oko njegovih farmerki. Njegove cipele okupane mojim suzama. Stežem njegove napete listove, on na trenutak pokušava da izvuče jednu nogu, ali ja ga stežem jako, najjače što mogu, što umem, nisam ni znala da imam toliku snagu, moja snaga je nadljudska, ja sprečavam tragediju, ja spašavam Mikija i njegovu porodicu, i redakciju dnevnih novina, i Beograd, i ceo svet i svoj život, i spremna sam na sve. I dajem mu svoj život. Gospodarica, ministarka, princeza, anđeo, oko nogu svog jedinog obožavaoca. Tog trenutka, dajem mu svoj život. Uzmi, zgazi me, uradi sa mnom šta hoćeš, samo nemoj nikada više da pomeneš pištolj, ne pominji Mikija, ostavi ga na miru, on ništa nije kriv, uzmi mene, uzmi mene i naplati sav svoj jad, uzmi mene! I on zna, on oseća da ja to mislim, i ja počinjem da mu ljubim noge. Ridam, oborena, ponižena, umorna, ućutkana, prostrta po podu, pokorena, sva u erosu predaje, moje lice u nogavicama njegovih farmerki, grlim njegove noge i ljubim ih, ne prestajem, radim to krotko i strasno ih ljubim, ljubim ih, odjednom, sa zahvalanošću što su stale; ljubim ih jer osećam kako mu se mišići opuštaju, ljubim ih što je stao. On je stao, zaustavljen, napetost popušta, ljubim njegove noge zato što shvatam da on razmišlja, što sad osećam da više neće nikuda otići, što njegov bes polako čili, curi zajedno sa mojim suzama, što njegovo ludilo splašnjava zajedno sa spuštanjem moga tela na pod, ljubim njegove noge, i grlim ih, i volim svoje totalno poniženje, ljubim te noge koje više nikuda ne idu, ljubim noge muškarcu jer moja slabost pobeđuje, i počinjem da plačem još jače, snaga je ženskog roda, i još jače stežem te noge, jecam kao nikada u životu, i ne mogu da stanem, i onda moji poljupci padaju po njegovim cipelama, moje suze, moja pljuvačka, moje sline, moj užas, sve je tu, otisci svega toga na tom izglancanom telećem boksu od trista
evra po paru, samo da se okamene, pomislim, da ne mrdnu te cipele, i ja ću ostati dole, zauvek. Spasila sam svet. I onda, on se saginje ka meni. Pokušava da se pomeri. Skamenjen je od ove tragedije i on. „Molim te, nemoj“, kaže blago, skoro erotično. Obožava me sada stvarno, dok sam dole, na podu, osećam to. Izvlači jednu nogu iz mog zagrljaja. Puštam mu i drugu, i on se saginje ka meni. Ležim na podu, potrbuške, glave zaronjene u mokre ruke. On me nežno pomazi po kosi. „Molim te, ljubavi, nemoj.“ Ne dižem glavu, i počinjem glasno da jecam. On sedne na pod pored mene. „Molim te, nemoj. Ustani.“ Ne dižem glavu i samo jecam. „Izvini. Malo sam poludeo.“ „Izvini ti“, mucam, „slučajno me je zagrlio, Miki, on nije ništa kriv...“ „Takav sam kad sam povređen, ne brini, ništa mu ne bih uradio...“ „Sigurno?“ „Sigurno! Nisam takav ludak.“ „A pištolj?“ pitala sam gutajući poslednje jecaje. Nasmejao se. „Bum-bum“, pokazao je rukom kao da ispaljuje metak u plafon. „Nemam pištolj, to sam samo tako rekao u afektu. Ne brini, nemam pištolj, i sve je u redu, prošlo me je. Dođi.“ Privio me je uz sebe. Moja glava na njegovim grudima. Mogla sam da čujem njegovo srce koje je tuklo jako, užasno jako, kao japanski ritualni perkusionista, i onda su udarci postajali sve sporiji i redi. „Sad je sve okej. Je l’ sve u redu?“ Klimnula sam glavom. I ništa više nije bilo u redu.
28. Celog tog popodneva cedio mi je pomorandže. Donosio mi je kafu. Ljubio mi je stopala. Skidao mi je ruku sa kompjutera da bi mi ljubio svaki prst ponaosob. Kupio je smrznutog jastoga i skuvao nam ga za večeru. Usput je kupio i novi stolnjak od damasta u onoj skupoj italijanskoj radnji, i moet, i umutio je, sam, holandez sos po receptu koji sam morala da mu skinem sa interneta, i napravio je fantastičnu večeru, sve vreme mi se izvinjavajući što je napravio scenu. I kad je hteo da upali televizor, rekla sam da je bolje da pustimo muziku. „Šta će nam televizor?“, pitala sam. Neverovatno kako su mi se izoštrile antene i kako sam poput kakvog školovanog tajnog agenta odmah bila u stanju da sve planiram nekoliko koraka unapred. Oduševljeno je našao nekoliko diskova, i dok je Brajan Feri pevao I’m just a jealous guy15, on je prasnuo u smeh, u znak samokritike, dok sam ja bila zahvalna svoj muzici ovog sveta što postoji, jer je u tom trenutku na Prvom programu RTS-a išla serija u kojoj nesrećni Miki Stanić igra, nemajući, mučenik, pojma da je danas po podne mogao da se rastavi od života. Ako se izuzme teška scena koju sam imala tog popodneva, sve ostalo je bilo fantastično. Janko je ponovo bio onaj stari, ili još bolje - nadmašio je samog sebe. Iskreno se stideo što je onako reagovao, i iskreno se svakim svojim pogledom, gestom i rečju izvinjavao što mi je naneo takvu patnju. Hajde, uzmi me sa sobom, uradi mi sve što znaš, pevušio je. Mojih pet minuta je došlo kasnije. Uz šampanjac, kad je sve trunje užasa mog parketa i tepiha spalo sa mene, kada je jeza popodneva izbledela pred titravim plamičcima sveća popaljenih po stolu, uglovima sobe i svuda gde je moj pogled mogao da dopre, kada je moj strah potpuno iščileo gledajući normalnog Janka koji se toliko trudi oko mene, oko našeg života i oko naše veze, progovorila sam starim glasom. „Kaži, ljubavi moja, sve ću da uradim za tebe.“ „Nikada više da ti se nije desilo da napraviš ovako nešto.“ „Nikada, nikada više, hiljadu puta izvini.“ „Nikada, ali nikada više nećeš nikome da pretiš!“ „Ma nisam ja to ozbiljno, to samo kad mi padnu roletne tako pričam.“ „Zakuni mi se!“ „Kunem ti se!“ Ustao je i zatim je kleknuo kod mojih nogu. „Ne treba mi to“, rekla sam. „Ali, kunem ti se. Nikada više ti ovako nešto neću napraviti! Sramota me je. Ne znam šta mi se desilo.“ „Ne gledam druge muškarce, niko me ne zanima osim tebe, niti mene gledaju drugi muškarci. Je l’ možeš to da zapamtiš?“ „Znam, ljubavi, znam...“ „Ljubomora je dokaz primitivizma i ja to ne mogu da podnesem.“ „Znam, znam, kontrolisaću se. Nikad više sebi ovo neću dopustiti...“ „Moji prijatelji su moji prijatelji, među nama su samo prijateljski odnosi, mi smo kao braća i sestre, i to što ti radiš, to ne postoji među kulturnim ljudima.“ Pokorno je klimao glavom i nameštao mi šav najlonke na nožnim prstima, koncentrisan da ga namesti na sredinu. „Zakuni mi se da nikada više nećeš uzeti Mikija Stanića u usta, da nećeš pomisliti ništa loše o njemu, i da ti neće pasti na pamet da mu naudiš.“ „Ma, naravno, ljubavi, on mi je čak i simpatičan, odličan je glumac.“
„Zakuni se, inače ja...“ „Kunem ti se“, prekinuo me je, „molim te, opusti se, sve je u redu. Ako hoćeš, evo zovi sutra Mikija Stanića i njegovu ženu da ih izvedemo na večeru.“ Pretrnula sam. „Večera je, takođe, preterivanje.“ „Sve će biti kako ti kažeš, ti si moj život.“ „Sledeći put, ako se ovako nešto desi, biće to kraj. Ja ovako ne mogu da živim.“ „Znam, znam. U pravu si.“ Te noći, legla sam mirna, i znala sam da se više nikada ništa slično neće dogoditi, da Miki više nikada neće biti naša tema, da Miki koji ni ne sanja da je bio tema jedne istinske drame, ove noći može mirno da sanja svoju monodramu o muško-ženskim odnosima. Pomislila sam da je Janko, mučena duša, naučio lekciju i da će se zauvek promeniti. Ćele noći nije prestajao da me grli, grlio me je grčevito, i budan i u snu. Mora biti da je sanjao da sam sanjala da sam ga ostavila.
29. Usledilo je deset dana raja, osmeha, poljubaca, zajedničkih jutara, nezamislive lakoće, puckavog grožđa i svake slasti koja uz to ide, i samo bi mi ponekad padalo na pamet kako je lako zaboraviti ono što je bilo, zbog onoga što jeste. Ali, zar baš to nije recept za dobar, ispunjen i srećan život? Dobro je, mirno je, jer ne viđam više skoro nikoga od mojih prijatelja, nemam vremena, i oni nemaju vremena, imaju svoje živote, a ja sam zauzeta, ljubav je posao, ljubav je rad, moram da radim na ovoj ljubavi kao što radi on, mi uostalom stalno putujemo, i on me izvodi u restorane, dobro je kad smo sami, tada nema nijednog problema, sve je opet bajka koja je vrednija od svega što znam, on se promenio, on je čudo ljubavi, znala sam da je to moguće. I ja sam se promenila. Postala sam mekša, postala sam mnogo osetljivija prema njemu, fantastično je to koliko mi je dozvolio da ga upoznam, da mu priđem blizu, kako me je samo promenio! Mogla sam, zaista, iz daljine, da vidim po njegovom hodu, ili po načinu na koji drži glavu, ili po stepenu opuštenosti njegove donje usne, kako je raspoložen. Bdijem nad njegovim raspoloženjem, i to je valjda neka vrsta ljubavi? Uspela sam da mu svojim ponašanjem objasnim da nema razloga da se ljuti, ni na mene, ni na svet, i da mu pokažem kako je život divan i fantastičan, i kako su drugi ljudi u redu, i kako nije sve oko nas vučija jazbina. Kako nema vukova i kako je sve lakše kad se opusti. A ja ću ponovo biti gospodarica, kraljica i princeza, i izvoljevaću, da, želim pastrmku i vino, i on me vodi izvan grada u jedan ribnjak, divno je to malo putovanje, i kažem da uživam što sam mu se prepustila, i on stavlja ruku na moje krilo, i u kolima je dobra muzika, i oktobar je divan i žut, i heeeeeeeeej, protežem se, dižem ruke visoko, iza leđa, i on je srećan i opušten. A kad je on srećan i opušten, to je nešto, to je stvarno nešto. I, na benzijskoj pumpi, na povratku u Beograd, negde, usput, dok on čeka da plati benzin i kafe koje smo popili, na vratima se skoro sudarim sa mladićem koji me prepozna iz novina. Mladić podigne palac, kaže: „Super ste vi“ i još doda „sviđa mi se što imate muda“! Prijatno iznenađena, osmehnem se, kažem mu hvala, osvrnem se za njim, mladić žurnim korakom odlazi u toalet. Lepo je to kad mladi ljudi razumeju o čemu govoriš, pomislim, i sa osmehom na licu, misleći u isto vreme i na mog Dejana: „Bože, da li je u Holandiji hladno, da li je nasmejan kao ovaj momak?“ Uđem u kola. I, kroz prozor vidim Janka koji plaća na pultu, a onda, koji trenutak kasnije, vidim Janka koji prilazi vratima toaleta, stoji tu možda sekund ili dva, i vrata se otvaraju. Momak izlazi i Janko ga hvata za ruku, a onda mu jednim brzim potezom zavrne ruku. Lice momka je u apsolutnom šoku. Janko mu nešto šapne, lice momka okrenuto ka izlogu, jasno ga vidim, strah i šok, otvaram vrata kola, kao da gledam neki usporeni snimak, Janko mu zatim pušta ruku, potapše ga po ramenu, već sam poluluda izašla iz kola, šta se, zaboga, događa tamo? Nos mi bridi, i vidim Janka kako odlučnim korakom izlazi napolje i ide ka meni. Na licu mu je neki, nečuven, zadovoljan izraz lica, onaj opaki smešak, i zatim, on ulazi u kola i odjednom, ozbiljan je kao da je nešto upravo sahranio. Bez reći pali auto i krećemo. „Videla sam sve.“ On gleda napred i ne reaguje. „Videla sam da si mu zavrnuo ruku“, počinjem da vrištim i ne prepoznajem sebe, zamisli, Jelena, ti vrištiš! nikada nisam vrištala, retko čak i povisim ton, ali sada, vrištim. „Zašto si to uradio?“ „Samo sam mu objasnio da ne može mojoj ženi tako da se obraća.“ „Ja nisam tvoja žena!“ „Ne može nijedan muškarac da govori takve reci. Ne dozvoljavam da iko u tvom prisustvu kaže ’muda. Ja štitim tvoju ženstvenost. Ti si dama.“ „Ti si džukac! I siledžija!“
Vrti mi se u glavi. Povraća mi se. Ne kažem više ni jednu jedinu reč. Neću dozvoliti da me izvede iz takta. Neću dozvoliti da postanem kao on. Neću na njegov teren. Napetost u kolima je gusta kao noć, ali ja ne progovaram ni reč. Nije se usudio da se sa mnom popne u stan. Sutradan ujutru, zazvonio je na vrata, noseći vruće kroasane i dve kafe u kartonskim šoljama sa poklopcem, kao da se juče ništa nije dogodilo, kao da je sve savršeno. „Ne mogu više. Ne mogu više. Suviše je sve ovo naporno za mene i iscrpljujuće.“ Bila sam potpuno mirna, potpuno izduvana, potpuno sigurna u to što govorim, ali i spremna na bujicu njegovih reći, objašnjenja, izvinjenja, na dugo mučenje. Spustio je kafe i kroasane na sto i ostao okrenut leđima nekoliko trenutaka. „U redu, razumem, izvini. Neću te više zvati.“ Tišina padne na tu scenu, nema više niko ništa da kaže. On se okreće, kao da nisam tu, rukom prođe kroz kosu, ja krenem korak unazad, sklonim mu se sa puta, i on, ne pogledavši me, krene napolje. Osećam ogromno olakšanje dok zatvaram vrata za njim, i odmah puštam muziku, otvaram prozore, ulazim u kupatilo, puštam vrelu vodu da spere sve sa mene, da ode, to je valjda neka vrsta ritualnog kupanja, moj život je ponovo moj život, pakao nestaje sa svakom kapljicom vode, odlazi u slivnik, gotovo e. Ostavljam barice po pločicama, gotovo je, kako je lepo ponovo osvojiti sopstveni život, kako je dobro što je i on shvatio da ovo ne ide, da ovo nikada neće ići, i umotana u peškir, pojačavam muziku, sušim kosu, otvaram orman, oblačim farmerke i majicu, šminkam se, stavljam parfem, spremna sam da kao novorođena izađem napolje, i u trenutku dok uzimam tašnu i ključeve od auta, vidim mrvice na tepihu u dnevnoj sobi. Možda bih mogla da usisam tepihe? Usisivač nadjačava muziku sa radija, usisivač nadjačava neopisivu nelagodnost koju odjednom osećam, nelagodnost koja ide prvo iz želuca, a onda se penje gore, ka grudima, grlu, ka ustima, loš predosećaj ubijam manijakalnim usisavanjem, loš predosećaj koji nemam snage da nazovem strahom, ali ruke su mi odjednom drvene, čega se plašiš, Jelena? Ramena su mi ukočena, pokušavam da pevam zajedno sa Džejmsom Braunom I feel good 16 , i ne znam zašto se odjednom ne osećam dobro, i zašto sređujem kuću kad sam se spremila da izađem napolje, da se nađem sa Milošem, i posle sa Biljanom da odem na kafu, ne znam šta mi je, Jelena, sredi se, sve je u redu! I onda mi zazvoni mobilni. Ne smem da se ne javim, ne znam zašto ne smem da se ne javim, odbijam da čujem tu zvonjavu, ali ne smem da se ne javim, jer mi prolazi kroz glavu da bi mogao da mi dođe na vrata, a ne želim da ga vidim, ne mogu nikakvu raspravu, ne želim da dođe, imam zakazan sastanak, moram da idem, čekaju me moji prijatelji napolju, izvan ovog mog ličnog kruga pakla, ne smem da se ne javim, i onda se javim. „Molim te, razmisli još jednom.“ „Rekla sam ti, nemoj da me zoveš, gotovo je.“ „Molim te, saslušaj me, nemam nikog osim tebe.“ „Janko, sve sam ti objasnila, ne mogu više.“ „Razmislio sam o svemu. Preterao sam juče, ali iz najbolje namere.“ „Molim te, prestani.“ „Ti si moj život.“ Ne želim to da čujem, diže mi se kosa na glavi od toga. „Gotovo je. Kraj, potrošio si mi svu energiju“, kažem. „Žao mi je, mnogo mi je žao. Razumem te. Sve sam prokockao. Izvini za sve. Neću te više zvati.“ I onda, ostavljam jebeni usisivač, popravim šminku, sad mi je lakše, obećao je da više neće zvati, sad e shvatio da je gotovo, sigurno je shvatio, i oblačim kaput, stavljam tašnu na rame. I stojim pred vratima. Srce mi snažno lupa, brojim do pet. Nekoliko trenutaka to traje, to uzimanje vazduha za život koji sam upravo izborila. Uzimam vazduh i izlazim napolje.
Zaključavam vrata i osvrnem se oko sebe. Nikada ranije to nisam radila. Izlazim iz zgrade, i ponovo taj nesvesni pokret glavom, levo, desno, sve je obično, sve je isto kao i uvek, ulica, zgrada preko puta, parkirani automobili, sve je u redu, i ulazim u moja kola, upalim ih i krećem. Snaga je ženskog roda, ponavljam u sebi, kao mantru. Iz tašne mi mobilni telefon javlja da stižu poruke. Na semaforu otvaram tašnu. Sedam poruka. Dugačkih. Ne mogu da ih čitam sada. Na sastanku sa urednikom, dok razgovaramo o konceptu knjige koji sam tek ovlaš nabacila, poruke stižu na svakih nekoliko minuta. Onda telefon počinje da zuji, besomučno zuji, neopisivo mi je vrućina, i ja pričam sve glasnije: „Jovane, nešto nisam u formi, ne mogu da se koncentrišem, ali krenuću ovih dana.“ Telefon zuji. „Danas po podne ću da sednem da radim“, kažem uverena da je tako nešto moguće, „samo da se malo sredim.“ Telefon ne prestaje da zuji. „Ljubavne bure?“, kaže urednik, sa osmehom. Telefon i dalje zuji. „Da, u stvari, ne“, kažem, „gotovo e sa tim“, kažem i ne verujem u to što govorim. Jovan podigne obrve. „Opasne veze“, kaže dobronamerno. Telefon opet zuji, čujem ga, iako je utišan, Jovan pokaže rukom na moju tašnu. „Javi se“, kaže. Ja odmahnem glavom, i zujanje odjednom prestane. Izgleda kao da je opasnost prošla, ali jedan deo mene zna da nije prošla. Da ništa nije gotovo. „Ispratiću te do dole“, kaže Jovan, „bleda si.“ „Ne, nemoj, molim te, ne treba, odlično sam“, i istrčavam iz njegove kancelarije, bez pozdrava, misleći samo o tome kako je dole negde, na ulici, onaj bes od metar i devedeset, u kaputu od kamilhara, koji vreba, koji me prati, koji neće lako odustati, koji je van sebe i koji bi i od Jovana mogao da napravi svoju metu. I telefon ponovo zuji, i ulazim u kola, i pre nego što ih upalim, uzimam telefon i javljam se. „Zašto mi ne odgovaraš na poruke? Zašto se ne javljaš na telefon?“ Glas mu je povišen, nervozan, uplašen, nasilan. „Ne mogu da živim bez tebe.“ „Nemoj više da me zoveš“, kažem glasom koji je potpuno odsutan, zurim kroz šoferšajbnu, neka deca se vraćaju iz škole, smeju se i gurkaju po ulici, gde je nestao moj život? „Nemam razloga da živim“, govori, i ja spuštam slušalicu. Palim kola i krećem. Telefon zvoni ponovo, ne prestaje da zvoni, pa prestane, pa počne ponovo, parkiram se blizu kafića u kome treba da se nađem sa Biljanom, i ne mogu da podnesem tu zvonjavu, i ponovo se javim, valjda će sad razumeti da sam ozbiljna. „Molim te, daj mi samo pet minuta“, kaže glasom veselim, ortačkim skoro, „valjda možemo jednu kafu da popijemo posle svega?“ „Molim te, Janko, nismo deca, shvati, uznemiravaš me, nemoj da me zoveš više“, i prekinem razgovor. I ne odem da se vidim sa Biljanom, pošaljem joj poruku da sam se zadržala, da ću joj se javiti, „izvini, Biljana“. Dobro je što postoje mobilni telefoni, telef oni, pomislim, ljudi su tako neprestano u kontaktu, da se ovo događa pre dvadesetak godina ne bih mogla da joj javim, ili bi me ona uzaludno čekala ili bih ja morala da se pojavim, dobro je što smo umreženi, da, moram da zapamtim ovo, umreženost i vreme, mogla bih da stavim to kao jednu od tema za knjigu, usamljenost, telefon, vreme, zapamtiću to, vidi ovu ženu u crvenom kaputu i starim cipelama, kako je opuštena, i lepa, i ne odem da se vidim sa Biljanom, jer je tako lakše, kažem sebi, tako je lakše, strah je najbolje prihvatiti, osvestiti ga, prigrliti ga, ne odem da se vidim sa Biljanom jer se plašim da je on tu negde, da me posmatra, da može da dođe za naš sto, i pomislim kako ću čim dođem kući sve da isključim i sednem da radim, jer samo rad može da me spase, i isključim telefon. I onda nastupi mir koji traje, blagorodna tišina u kojoj mogu da čujem samo sopstvene damare, dum, dum, dum, i onda oni postaju jači i brži, i dobra je ta tišina, zašto stalno osluškujem nešto, i niko me ne zove, niko mi ne zvoni na vrata, sedim pred kompjuterom i otvaram novi fajl u koji upisujem misli koje mi padaju na pamet, ponavljam u sebi Jovanove reči i savete za knjigu, ali dobro je, bar sedim za pisaćim stolom, i prva ovlašna rečenica za knjigu polako se pomalja iz te zbrkanosti, i strah i muka nestaju. Oko ponoći, sve počinje ponovo. Znam da će početi ponovo. Zujanje, zvonjenje, poruke. To traje četiri dana bez prestanka. Vapaji, obećanja, poruke pune kajanja, ljubavi, samosažaljenja, obećanja, ta neumornost koja zastrašuje, a zatim se odomaći i postane nešto kao lična bolest kojoj nema leka, nešto sa čim ležeš i sa čim ustaješ, nešto što ti ne da mira ni sekund, nešto što od tvog života ž ivota pravi mutni vir iz koga
nema vađenja, u kome ima samo koprcanja. I onda, četvrtog dana ujutru, rano, vrlo rano, možda je bilo oko pet, zazvoni mi kućni telefon i ja podignem slušalicu. „Ubiću se“, kaže mrtvim glasom, zvuči kao da se već ubio, kao da se to već desilo, čujem buku automobila, „šta je to za mene, samo povučem oroz i buuuuuuum.“ I prekine vezu. Znam da se neće ubiti, i rekao mi je da nema pištolj, da se onda samo šalio, ali više ne mogu da spavam, gotovo je, bomba je eksplodirala i krhotine sopstvenog života, sopstvenog uma, skupljam, klečeći. I onda deset minuta kasnije, zvoni na mojim vratima, a zatim dva puta lupi, kuc - kuc, i ponovo zazvoni, bomba može da eksplodira u hodniku moje zgrade i otvaram mu vrata, slomljena. Muk. Muka. Strah, zebnja, sažaljenje, preispitivanje, plinska svetlost, posrnuće, ropstvo, jad, sila, i taj sat koji otkucava, to traje, moram da sednem da radim, ali on je neumoran, isleđuje me, promene raspoloženja su mu zastrašujuće, govori da ga ostavljam zbog onog jebenog klinca sa pumpe koji ga je uvredio, ili ne, zbog onog glumca, shvatio je on da meni više znači neki glumac nego on, ostavljam ga zbog Miloša, zbog komšije, zbog Zorana, Lazara, i onda pada na kolena i sklapa ruke, i moli me, preklinje me, i kaže da nikada neće prestati, da to nikada neće prestati, da će nastaviti dok ne popustim, da će me celog života moliti, da moram da mu oprostim za svaki ispad koji je napravio, da je u stanju da se promeni, da je sve shvatio, da u stvari ne zna šta je toliko zgrešio, što je napravio dva ljubomorna ispada, pa je l’ to neki zločin? Govori da je već promenjen čovek, da je istog trenutka shvatio da je pogrešio, da je shvatio da to nije trebalo da uradi još dok je odlazio sa pumpe, i pre nego što je video moje razrogačene oči, da je tad shvatio, kaže da sam ga ja promenila, kaže nikada pre mene i nije bio ljubomoran, kaže da nikada neće da prestane da ispred mene drži sklopljene dlanove. Da nikada to neće prestati. Strah na kraju uvek vodi nekoj vrsti prepuštanja, jedan deo sebe predaješ tom zidu za streljanje, jedan deo sebe daješ kao žrtvu, kao neku vrstu zaloga da će bar ono malo što je od tebe ostalo nastaviti da živi. Samo nek ovo prođe, samo nek ovo prestane. Bez muzike, bez anestezije. Sat kuca, tik, tak, kazaljke se pomeraju, samo smo mi nepomični. Ništa se ne događa, to traje. Možda zaista suviše burno reagujem, možda se zaista trošim na gluposti, možda je zaista momak na pumpi govorio neprimerenim rečnikom, možda je pravim muškarcima, o kojima ja tako malo znam, zbilja z bilja strašno kad pred ženom neko kaže neku ružnu reč, možda ja to ne mogu da vidim pravim očima jer sam feministkinja, a Janko je pravi alfa mužjak? Možda je zaista Janko čovek starog kova, on ne govori ružne reči nikada osim kad poludi, ali tad kaže samo „jebaću mu majku“, ne kaže meni nikada ništa ružno, on ebe majku drugima da bi mene zaštitio, neke žene bi umirale za ovo. Možda zaista suviše lako od sebe želim da oteram čoveka koji je spreman za mene sve da da, da mi skine onu zvezdu sa neba u Topčideru koju pokažem rukom, možda zaista treba da budem malo nežnija, malo ženstvenija, možda zaista mogu da ga promenim? Ne treba mnogo da ga promenim, samo malo, samo malo da se opusti, i bio bi savršen, samo malo. Šta, uostalom, meni, koja sam toliko čeznula za čovekom koji će bezuslovno da me voli, znači neki nepoznati klinac sa pumpe? Ni ne poznajem ga! I ne tiče me se šta mu je Janko rekao, to su muški razgovori, to se mene ne tiče, to su muška posla, to se mene ne tiče, to ne treba da me se tiče, i ja imam da radim, koliko li je sati, moram da napišem rad za kongres u Sofiji, i moram da počnem ozbiljno da radim na knjizi, i ne bih mogla više da istrpim ovo mrcvarenje koje nikada neće prestati. Malograđanka sam i konformista, ali šta je malo kompromisa ako ne - so života među ljudima? I pogledam ga. Njegove oči su tako molećive, tako lepe, tako pitome, njegovo lice tako zanosno, muško, muško, njegovo celo telo čeka samo jedan jedini mali znak, jednu mrvicu na mom licu, jedan mali znak da njegov zločin možda i nije za smrtnu kaznu. On čeka. U mojoj je vlasti. On ima strpljenja, on ima vremena, da sačeka da razmislim, ali ja nemam vremena, ja moram da radim, ne mogu da izdržim još četiri dana ovoga, ne mogu, nemam snage i nemam vremena, i vidim, lep je, neverovatno je lep, i kako je opušten i miran, i, iscrpljen od izvinjavanja, od kajanja, od ljubavi, i, Jelena, pomislim, lako ga je mrzeti, ali ga je isto tako lako voleti, popusti bar malo i daj mu šansu, druge žene
uopšte ni ne primećuju takve stvari, zavoli taj mali pakao, šta je taj malecki pakao koji ćeš ti da središ u odnosu na sve one rajeve koje možeš da imaš s njim, popusti, pa da opet budeš gospodarica. Ne, ti si sad gospodarica, govorim samoj sebi, pogledaj ga kako te gleda, kao verni pas, mora da je užasno propatio, ne budi morbidna, zar je moguće da želiš da te on još moli? Zar te nije molio dovoljno, zar nije puzao ova četiri dana, šta više hoćeš od njega, može li muškarac da da išta više od svog srca i svog ponosa? Imaj malo milosti! Samo jedan mali osmejak, i rešavaš sve. Ovo će sve da prestane. Budi mudra. I više odjednom ni ne znam, ni ne sedam se oko čega je sve ovo počelo, šta je to tako bitno za moj život, za moju sreću, za moje uzeto vreme, lutam po sopstvenim mislima, kao po močvari, čemu sve ovo, kad život toliko kratko traje, stvarno mi nije jasno oko čega sam digla ovoliku frku, ništa nije toliko značajno, ništa nije značajnije od ove scene koju upravo posmatram. Umorna sam, ne znam šta da kažem. On čeka, ne trepće, dlanovi su mu opušteni, ima prelepe muške šake. I nasmešim se.
30. Bio je divno raspoložen tih dana. Luksuzna petospratnica na Banjici, i šoping centar u sklopu te velike i lepe građevine, koju je uz mnoštvo komplikacija gradio već nekoliko godina, upravo je završena i stanovi su počeli da se prodaju. Poslovni uspeh ga je ispunio, pa je Janko bio kao prvih dana - divno raspoložen, opušten, lep i nasmejan, oličenje sna svake žene. Svečana večera povodom završetka tako velikog projekta bila je organizovana u novootvorenom restoranu u sklopu tog stambeno-poslovnog kompleksa, a pre toga je bio upriličen prijem u holu šoping mola, za saradnike, opštinare i investitore. Tamo nema nikog od mojih, pomislila sam, pa sam se opušteno spremala za njegov veliki događaj, iako sam ceo dan osećala neku jezu i neki blagi umor. Štikle, frizura, haljina, ups, pa ja sam se ugojila, a nisam ni primetila. „Kako izgledam?“ „Super“, odsutno me je pogledao preko ekrana mobilnog telefona, i nastavio da piše poruke. Rekao mi je „super“, pomislila sam i na sekund sam oborila nos. Nije me ni pogledao. Tada mi je prvi put palo na pamet da on mene uopšte ne gleda. On gleda samo sebe sa mnom. Čovek koji me voli ne bi dozvolio da se ovako ugojim, mislila sam, uvlačeći stomak pred ogledalom. Jelena, prestani da samoj sebi kvariš svaki trenutak! Uvuci stomak večeras, a od sutra se baci na dijetu. Ustao je, poljubio me, uhvatio za ruku i poveo me na prijem. Držim ga čvrsto podruku. Ne odvajam se od njega. To ga čini srećnim, to ga čini sigurnim, to nas oboje čini sigurnim, a meni ne smeta. Uostalom, ako sam došla s njim, neka svi vide da sam s njim. Tako se ponašaju žene koje nisu same. I onda, niko neće prići da se sa mnom zagrli. U dnu moga srca, međutim, titra jedna majušna zebnja, samo da ne bude neka neprijatnost. Obećao mi je da neće ništa piti. Ni kap alkohola. Govori, presecanje vrpce, investicije, haljine, lokne, cipele sa platformama, direktori i sekretarice, šta ću ja tu, pitam se, lokalni političari, promoterke, vlasnici agencija za prodaju nekretnina, ali to je najmanje što ja mogu da učinim za mog čoveka, nikakva je to žrtva, šta on sve čini za mene, i onda, tu su zakupci prostora u tržnom centru, foto-reporteri. Među njima, u daljini, vidim Adrianu Medić i direktora Lukića. „Ti sarađuješ sa Beton prometom“, pitam radoznalo. Nikada to ranije nije pomenuo. On prebledi. „Da“, kaže kratko, i čvrsto me stegne za ruku. Njegovo lice na trenutak menja izraz, to zaista traje samo jednu sekundu, ali ja ne mogu da ne primetim da strelja svojim neoprostivim pogledom, tamo, preko dijagonale, u pravcu ljudi, u pravcu Adriane Medić. Ne znam zašto, ali u tom trenutku pomislim da je odlično poznaje. „Ja sam tamo radila malo više od godinu dana.“ I on samo neodređeno klimne glavom, kao da tera tu informaciju od sebe, i pitala bih ga da li poznaje Adrianu Medić, ali odjednom počinje da mi se muti u glavi, počinjem da gubim dah. Osećam stravičan bol na sredini leđa. Bol je takav da ne mogu da stojim. Kao da se neko zaleteo i iz sve snage me udario po bubrezima. „Ne mogu da stojim“, bol postaje skoro nepodnošljiv, „nije mi dobro“, kažem i počinjem tiho da stenjem, i on kao da je samo to čekao, uzima me podruku, brižno, sa velikom pažnjom, i izvodi me napolje, objašnjavajući svojim poslovnim partnerima da mi je pozlilo. „Zovi mi taksi“, kažem, „ostani, ovo je tvoje veće.“ „Nikada te ne bih ostavio“, kaže zabrinuto i nežno, i stavlja me u kola, i vozi me kući. I onda, smešta me u krevet. Zove Svetlanu, i ona kaže, sigurno su bubrezi, sutra ujutru obavezno da ide kod doktora. On cele noći leži pored mene u krevetu. Ne mrda se od mene. Leži pored mene i boluje sa mnom. Leži i ćuti. Ječi sa mnom. Mazi me po kosi. Pokriva me, želi da primi na sebe moj fizički bol. Opet sam gospodarica, kraljica, ministarka, princeza.
Pomislila sam u magnovenju, između dva udarca bola, samo dve stvari: da me on najviše voli kad sam nemoćna i bolesna, i da sam ja izazvala, svojim strahom i svojim mislima, ovaj užas. Nikada nisam imala problem sa bubrezima. Sutradan su mi doktori dijagnostifikovali zapaljenje bubrega, dali mi konjske doze antibiotika i naredili da ležim bar pet dana. Užasnuta sam dijagnozom, ali potajno srećna zbog jedne male stvari: nećemo ići na večeru kod Zorana i Marine. Molila sam se da se nešto desi pa da ne idemo kod Marine i Zorana na večeru. Ne zato što mi se nije išlo među moje stare prijatelje, već zato što sam stalno pomišljala da bi možda ponovo moglo da se desi nešto loše. Postala sam kao Pavlovljev pas - uslovni refleks, pomisao da se viđamo sa drugim ljudima u meni izaziva prvo zebnju. Tihi strah sa razrađenim svim mogućim scenarijima u kojima se dešava neki skandal, scena, svađa i bruka. Ne mogu da se obrukam pred mojim prijateljima. Ne mogu to da dozvolim. Postala sam osetljiva, sa visoko podignutim antenama. Pomislila sam čak u jednom trenutku da sam počela da ličim na njega. A da idem na tu večeru bez njega, to nije dolazilo u obzir, to je nezamislivo, i apsolutno neizvodljivo. To bi samo navuklo njegov bes na sve moje prijatelje. Više niko, ali baš niko od mojih prijatelja, komšija, saradnika ne srne da bude ugrožen kao Miki. Bolje da stradam ja. Ja mogu da stradam, meni to ide lakše nego bilo kome drugom, ja imam snage za stradanje, ne može zbog mene niko nevin da strada. I, tako sam se razbolela. Čist dokaz da mi somatizujemo naše misli, naše emocije. Kad je Biljana čula šta mi se desilo, samo je rekla: „Bubrezi, to su partnerski odnosi.“ „Zanimljivo“, pokušavala sam da budem nevešta, iako sam znala da je moja draga dobra Biljana sve pogodila, iz prve. „Jesi sama?“, pitala je skoro šapatom. „Da, sinoć je spavao kod svoje kuće, od jutros nije ni dolazio. Pričaj slobodno.“ „Moram da te pitam nešto.“ „Pitaj.“ „Je l’ se ti njega plašiš?“ „Zašto to pitaš? Misliš zbog veze između straha i bubrega? To? Strah se skuplja u bubrezima?“ „Ne, ne pitam te zato.“ Zanemela sam na sekund. „Ne, ne plašim ga se.“ „Nije normalno da skoro nigde više ne ideš bez njega. Ne liči to na tebe.“ „Ne, nije tako kao što izgleda. On je malo nesiguran, i malo ljubomoran, i to je sve. Ali, prema meni e divan.“ I onda sam krenula da vezem spisak njegovih divota. Biljana je sve razumela, i više me nikada ništa slično nije pitala. I muka je ženskog roda, pomislila sam kad smo završile razgovor, a onda sam zaspala.
31. U Sofiju sam otišla potpuno oporavljena. Za učesnike k onferencije iz Srbije bio je organizovan autobus. Janko je poludeo od brige. „Ja ću da ti platim avionsku kartu“, insistirao je, jer ne može da zamisli da se ja zlopatim autobusom. „Ne može moja žena da ide autobusom, kao vreća krompira“, besneo je. „Ne treba, hvala, idem sa svojim kolegama, mi nismo vreće krompira čak ni da se vozimo sa vrećama krompira, zapamti to! Ne dolazi u obzir da se izdvajam, nećeš mi kupovati nikakvu kartu i ne mešaj se u moj posao.“ „Ja sam samo hteo da ti učinim da ti bude udobno.“ „Biće mi udobno, ne brini se.“ U redu, zlatan je, pazi me, džentlmen je, ali preteruje. Ne treba mi to. Možda sam pregrubo odbila njegovu ponudu iza koje stoje najbolje namere, u to uopšte ne sumnjam. Ali već do Sofije mi je poslao tridesetak poruka. Prvih nekoliko poruka, to mi je bilo slatko, osećala sam se kao gimnazijalka, ali kad su krenule da stižu ostale, bilo mi je neprijatno, pre svega zbog Smiljke Đukić, direktorke beogradske Sigurne kuće koja je sedela pored mene, i koja je skoro saučesnički dizala obrve i širila oči ne verujući da je tako nešto moguće. Ja sam tupavo slegnula ramenima i pokušala da budem duhovita: „Sveza veza“, rekla sam smejuljeći se, jer nisam znala šta drugo da kažem. Na svakih sat sam vadila telefon i odgovarala mu uglavnom „molim te, nemoj više da mi pišeš, javiću ti se kad stignem, misle ljudi da smo ludi“. Te večeri se više nije javljao. Sutradan uveče, posle celodnevnog programa u kome sam i ja govorila, mrtva umorna sam se sručila u krevet. I onda je telefon zazvonio. „Šta radiš?“ „Evo, legla sam, umorna sam, ali bilo je odlično danas, moj govor...“ „S kim si tu?“, prekinuo me je, očigledno ga ne zanima ništa što ima veze sa kongresom, mojim izlaganjem, temom. „Kako s kim sam? Sama sam u sobi. Šta ti je?“ „Čuo sam nečije kašljanje.“ „Ti nisi normalan, ja sam se zakašljala.“ „Sama si?“ „Da, i umorna sam. A ti si pijan. Laku noć.“ Prekinula sam vezu. I počela sam da drhtim. Isključila sam telefon. I do četiri ujutru oka nisam mogla da sklopim, prevrćući se s boka na bok, probuđena, preumorna, uplašena. Zašto drhtim? On je četiristo kilometara daleko. On je daleko, on je daleko, daleko, daleeeeeeko. I onda sam nekako zaspala. U sedam ujutru zazvonio je hotelski telefon. „Gospoža Petrović? Imate edno telefono obaždane“,17 promumlao je recepcioner. Podigla sam se na laktove. „Halo?“, glas mi je bio bunovan. „Ljubavi, jesam li te probudio?“ „Naravno da si me probudio? Ti nisi normalan, je l’ znaš koliko je sati?“ „Izvini.“ I spustio je slušalicu. Gledala sam nekoliko trenutaka u slušalicu, a onda sam je spustila, zevnula i vratila se pod jorgan. On
e daleko, daleko, daleko, daleeeeeeeko, spavaj, Jelena. I taman što sam namestila jastuk, spremna da se napokon naspavam, neko je zakucao na vrata. Neobrijan, sa neodređenim osmehom na licu, sa osmehom nevinosti i titranjem jedne male senke u uglu usana, nečega što je to lepo lice za tren moglo da preobrazi u lice straha, sa rukom naslonjenom na dovratak, stajao je Janko. Imao je držanje heroja, podvižnika, junaka koji je prešao brda i doline da bi stigao do svoje drage. Zinula sam. „Iznenađenje!“ rekao je streljajući pogledom iza mojih leđa, i pre nego što sam išta uspela da izustim, zavirio je u kupatilo, zatim je otvorio plakar, a onda se sručio na moj krevet, odahnuvši. „Zbog tebe sam vozio celu noć, ljubavi, mrtav sam umoran, dođi da spavamo malo.“ Zanemela sam, umesto vrištanja. Istog sekunda je zaspao. Ušla sam u krevet i legla pored njega, potpuno utrnula. Prebacio je ruku preko mene i dok je padao u rem fazu sna, opušten i potpuno miran, disanje mu je bilo ujednačeno a grudi lišene svakog tereta. Uzalud e lovio, i to ga je i u snu činilo zadovoljnim. Na usnama mu je titrao osmejak zadovoljnog deteta. Poželela sam da mu pesnicom razvalim tu srećnu njušku. Ali, malograđanke to ne rade, slabići to ne rade, nego sam lepo legla i uradila ono šta mi se kaže, jer samo tako niko neće čuti, samo tako niko neće saznati da je on došao čak iz Beograda, samo da bi otkrio nekoga ko kašlje u mojoj sobi, gospode bože, i da bi onda tek imao razlog da mi napravi scenu kakvu još niko nije video, scenu o kojoj bi svi pričali. Ja sam, u stvari, srećna što on zadovoljno spava, što nema buke, što se ništa nije desilo. Četiri sata kasnije, spakovana, sedela sam na fotelji i čekala da se on probudi. Mejlom sam obavestila organizatore da se zbog neodložnih poslova vraćam u Beograd dan ranije i da sam obezbedila prevoz. Zahvaljujem im na divno organizovanom kongresu i želim im svima uspešan rad i odlično raspoloženje na završnoj večeri. „Gde je moja ljubav?“ To je bilo prvo što je izgovorio kad je otvorio oči. Ali moj ledeni pogled bio je još rečitiji. Igra, opet ista igra, koju oboje znamo napamet, opet počinje. „Nije valjda da se ljutiš, ja sam samo mislio...“ Pokazala sam mu rukom da ode u kupatilo, i on je pokorno za sobom zatvorio vrata. Kad se istuširao i obukao, već sam stajala kod vrata. Pokušao je da mi uzme putnu torbu iz ruke, ali sam je ja cimnula, i sama sam je ponela do kola. Bila sam presrećna što nikoga od učesnika kongresa nisam srela ni na hodniku ni u lobiju ni ispred hotela. Pomislila sam kako lako spuštam kriterijume, kako je za moju sreću odjednom dovoljno to što niko ne vidi ovaj tihi pakao kroz koji prolazim, što za to nema svedoka. Bilo je podne i svi su bili u konferencijskoj sali. Poput lopova, sagnute glave, ušla sam u kola. Janko je ubacio u rikverc, a onda je dao gas. Tek negde kod Pirota, uspela sam da otvorim usta. Ta bolest, to se širilo, to je zaudaralo, to je bilo nesnosno, ta njegova želja da primi kaznu, ta njegova sreća što otvaram usta i što zna da neće čuti ništa dobro, to ga pali, to ga hrani, to je jače od njega. „Ovo što si uradio, to je bolesno!“ „Izvini.“ „Dosta, ja govorim!“ „Kaži, ljubavi.“ „Ne obraćaj mi se tako, povraća mi se od toga.“ Ali, on voli to što čuje, on se udubljuje u ovu dramu koju sam proizvodi, to je muzika za njegove uši, usredsređen je na ovo popravljanje utiska, na svoja obrazloženja, na moj bes. „Pa šta ima loše što sam došao po tebe, bar se ne voziš autobusom, ne može moj anđeo da se vozi autobusom.“ „Kako si se usudio da dođeš? S kojim pravom, na moj kongres, u moj svet?“ „Učinilo mi se da sam čuo nekoga ko kašlje pored tebe, je l’ to neki zločin? Poludeo sam, priznajem.“
„Ne zanima me šta si čuo, to je bolesno, ti treba da ideš na lečenje.“ On uživa u ovom mučenju, ne znam kako to znam, ali iznenada znam, osećam da on to voli. Ove scene, ove kadrove, ovu napetost, ovaj talog strahova, besa, reči i ćutanja. Odjednom osećam umor, strašan umor, ne mogu više da govorim, jer je uludo govoriti, jer me boli svaka reč koju izgovaram, jer bih vrištala u tim jebenim kolima, dok prolazimo kroz te jebene klisure Srbije, ne mogu ovo više da podnesem, dostaje, ovo je kraj. On nikada neće shvatiti. I ne kažem više nijednu reč. I on zna da je kraj. Jer nema svađe, nema rasprave, nema zamerki, svađa je erotična, on voli svađu, on se hrani svađom, narkoman suspensa, obožavalac drame, nesrećni i neshvaćeni tragičar koga niko ne razume, ali koji na kraju završava u svom hepiendu. Sada ne može ni da besni, ne može da dobije napad besa, oduzela sam mu to svojom mirnoćom, oduzela sam mu to praznom hotelskom sobom u kojoj niko nije kašljucnuo osim mene, i ne može da razume da ja nemam napad besa, a bilo bi tako dobro da neko pobesni, o, bilo bi to tako dobro, da ja šizim, oh, samo kad bih ja pošizela, to bi bilo bajno, to bi bio seks, to bi bilo bolje od seksa, tu se on snalazi savršeno, to je njegov teren. Ali, toga sada neće biti, on oseća to, on njuši to kao zver, plen mu je pobegao, i on sada zna da je verovatno gotovo, da je crta pređena, da mu ovo neću oprostiti. On zna, on oseća da ga žalim. Da ga žalim kao zauvek izgubljeno ljudsko biće. On zna da je umro, upravo je umro, i da ja tu činjenicu primam sa nečuvenim mirom, sa nekom vrstom olakšanja, on oseća da e za mene, odjednom, niko i ništa. I onda, negde kod Aleksinca, on duboko udahne. U tom huku je mrak, neka jeziva težina, nepodnošljiva. „Znam da više ništa nije važno, i znam da sam preterao, ali nisam imao lošu nameru.“ Povraća mi se, ne mogu ponovo da slušam istu ploču. Ne mogu, naporno je, sluzavo je, grozno je, nepodnošljivo je. „Nisam hteo da te zamaram, ali sinoć sam primio lošu vest.“ Učinilo mi se da mu je glas zadrhtao. A zadrhtala sam i ja. Ne podnosim loše vesti. „Zato sam pio. Bio mi je potreban neko, zato sam seo u kola i došao kod tebe, ti si jedina osoba koju imam u životu... Bio mi je potreban neko.“ Gledala sam kroz prozor, sitna kiša prskala je po staklima. I onda, ta pauza je trajala predugo. Okrenula sam se ka njemu. Vozio je, gledao je napred, a suze su vrcale iz njegovih očiju, kao iz dečijeg pištolja na vodu. Nisam mogla da verujem šta vidim. Odrastao muškarac je plakao. „Šta se desilo?“ Onda je počeo da jeca. Dodala sam mu maramicu. Nikada nisam videla ništa potresnije. Suze su lile niz njegovo lice i slivale mu se u kragnu košulje. „Sinoć su mi javili da moj otac ima leukemiju.“ O ne, pomislila sam. „Tata“, ispravio se, i zajecao još jednom. „Janko, tako mi je žao.“ Obrisao je suze i progutao knedlu. „Izvini za ovo.“ „Isplači se, to je zdravo“, promucala sam, „ako hoćeš, možemo da stanemo malo.“ „Ne, ne, dobro sam.“ „Nisam ga video deset godina. Nismo govorili. Duga je to priča. I sada mi je žao zbog toga, kajem se strašno što mu nisam bio bolji sin. Očajan sam, Jelena, i zato sam sinoć krenuo k tebi.“ Zanemela sam misleći na svaki njegov lični pakao kroz koji prolazi. Otac i sin, gospode, moja osetljivost na tu temu je povišena. Užasno mi je žao, potresena sam, moram da ga razumem, ta tema je za mene svetinja. Roditelj i dete. „Žao mi je što to čujem, ali nikada, nikada nije kasno da popraviš sve“, rekla sam iskreno dirnuta.
„I ja mislim da nikada nije kasno da se sve popravi“, rekao je i nasmešio mi se, očiju okupanih suzama. „A gde je tata?“ „U Francuskoj.“ „I kad ideš kod njega?“ „Večeras.“ Sofija, kašljanje u hotelskoj sobi, njegov dolazak, ništa od toga više nije bilo pomenuto. Dovezao me je ispred kuće. „Idi, i budi bolji sin.“ „Hoću, ljubavi, hvala ti.“
32. Dejan je došao iznenada. Samo je zazvonio. „Pogodi ko je.“ Raširio je ruke na vratima, preplanuo i lep kao lutka. „Ljubavi moja!“, uskliknula sam oduševljena i bacila mu se u zagrljaj. Sezona na Ibici je završena. Bilo je fantastično, ludo, upoznao je mnogo ljudi, bančio, igrao, spavao, sunčao se, zaradio, progovorio španski i zaljubio se u Holanđanku, „upoznaćeš je, doći ćemo u Beograd“. Jer je došao samo na nedelju dana, pošto mu se najbolji drug ženi. „Marko se ženi?“ „Da, mama.“ „I ti si samo zato došao?“, pitam pomalo razočarano. „I tebe sam se uželeo“, priđe i zagrli me. „Ali nemoj nikakve emotivne scene“, onda me poljubi još ednom i krene da raspakuje stvari. Pokazuje mi slike, „ovo je glavna plaža, ovo sam ja na dasci za jedrenje“, ogromna količina informacija u tek nekoliko minuta, ali moj lepi sin je tu, ispunjava ceo prostor svojom divnom ogromnom energijom, svojim glasom, snovima i planovima, svojom brzinom, dok ja cupkam oko njega. „Ovo je Eva.“ Lepa devojka, svetlosmeđa kosa, plave oči, ona je iz Roterdama, starija je dve godine, šta će ti starija, pomislim, to mi se ne dopada, ali ne kažem ništa, ne kažem ništa jer mi se ništa tu ne dopada, jer se on nije vratio kući, koliko vidim, on je samo svratio na nedelju dana, i krivo mi je zbog toga, boli me to i zapanjena sam sa kakvom lakoćom mi saopštava svoje planove, koji više nemaju nikakve veze sa mnom. „Eva ima sajt za onlajn prodaju svega i svačega i ti znaš da sam se ja uvek ložio na to“, kaže, „internet i sve to, i trgovina“, i ide kod nje u Holandiju, i dobro je što se nije zaljubio u neku iz Južnoafričke Republike, pomislim, ovo je ipak Evropa, i počnem da se radujem što je u pitanju Evropa, a ne Vanuatu ili nešto slično, i kažem mu to. On počinje da se smeje naglas. „Jelena, slatka si“, kaže srećan što mu ne pravim frku, što ne dramim, što mu ne pridikujem, što sve razumem, što ga ne pitam ništa za fakultet. Ne želim da nam pokvarim nijedan sekund, ništa nije bitno, bitno je samo da on bude srećan. „Nisi ispraznila bojler? Moram da se istuširam“, kaže i kreće ka kupatilu. I u tom trenutku ja se setim sopstvenog života, vratim se u sopstvenu stvarnost, koje se odjednom strašno stidim, koju ne mogu da otkačim jer sam slaba, jer se plašim, setim se Janka, Jankovog bademantila koji visi na vratima kupatila, setim se pene za brijanje, njegovih papuča, moram to da sklonim, odmah, sad, brzo, ne želim da Dejan zna išta o njemu, ne želim da pomisli da mu je neko zauzeo mesto, ne želim da mu govorim o njemu, ne želim da sazna išta o tom hodajućem bolu, o strahu koji širi oko sebe, i poniznosti koja uz to ide, ne želim da se podsećam ludila i mraka u ovom najlepšem trenutku u poslednjih nekoliko meseci, zašto sve mora da mi bude pokvareno, ali to je sve tu, oko mene, i ulećem u kupatilo kao luda. „Izvini, sine, samo da malo sredim“, kažem, „odmah ću, ti se raskomoti.“ I bacam u veš-mašinu njegov bademantil i peškir, i sklanjam sve te sitne tragove koji podsećaju na intimnost, na ovaj život ovde, na tu sapunicu, na tu penu koja ne može ništa da spere, koja ne može da spere tu mast njegovog prisustva, tu moju nečuvenu slabost koja pred mojim sinom nikada nije postojala, i onda kod korpe za prljav veš spazim te papuče, koje sam ja kupila, te papuče koje su bile početak ovog kraja, i nemam gde da ih stavim, i stavljam ih u svoje farmerke, stavljam ih na svoj stomak i pokrivam tu bruku majicom, simbolički njegova stopala su na mom stomaku sa tim papučama uguranim u farmerke, i bežim u svoju sobu kao lopov, da sakrijem vlastitu nesreću. I dok se Dejan tušira, ja pijem kafu i poput inspektora posmatran eventualne tragove ludila kojim sam umrljana, gledam, i sve je u redu, nema ničega, teren je čist. Odahnem. Povučem dim i, odjednom, uživam. Sin mi je došao. Ovo će biti mojih nedelju dana praznika. Janko je u Francuskoj, ali nije mi čak rekao
ni u kom je gradu, pomislim, nije ni bitno, važno je samo da njegovom ocu bude bolje, važno je da sve bude bolje, da on bude bolji sin, da on bude bolje raspoložen jer kad je on raspoložen, sve je bolje, to je važno, i važno je da moj sin i ja imamo naše trenutke koje smo oduvek imali. I Marko se ženi, to je divno, i divno je što je Dejan došao zbog toga, to je prijateljstvo, divno je što moj Dejan gaji svoja prijateljstva, i lepa mu je ta Holanđanka, i neka ide tamo kuda ga srce vodi, tako i treba da živi, mlad je i svet mu je pod nogama. I onda mi zvoni mobilni. Broj je nepoznat, inostranstvo. „Ljubavi, gde si, šta radiš?“ glas mu je veseo i bez tereta, lepršav i svež. „Kako ti je otac?“ pitam zabrinuto. „Dobro je, mislim, bolje je nego što sam mislio...“ „Biće bolje. Jeste li izgladili odnose?“ „Da, naravno.“ Onda usledi jedna duža pauza, kao da razmišlja šta će da kaže, ili mi se samo tako učini, možda kasni signal, to se događa, pomislim kako je lako sve rešio, hvala bogu, milo mi je da je tako, biće bolje raspoložen ako nema grižu savesti i ako njegovom ocu bude bolje. „Šta radiš ti?“, pita. „Ja sam presrećna. Došao mi je Dejan.“ „Koji Dejan?“ „Moj sin“, kažem razdragano, „toliko sam ga se uželela.“ „Lepo. A gde je došao?“ „Kako gde? Pa, kući.“ Šum, i automobilske trube, taj zvuk, pomešan sa krčanjem. „Slabo te čujem. Veza mi se prekida.“ I onda taj glas koji malo kasni, u kome iznenada prepoznajem izvesnu suvoću, nestane. „I, Dejane, hoćemo li negde na ručak?“, doviknem. „Može“, proviri mokre glave iz kupatila, kao nekad, kao kad je bio mali, „ali ja častim!“
33. A Dejan je izlazio, viđao se sa svojim prijateljima, završavao svoja posla, i samo bi uleteo u kuću i izleteo iz nje, poljubac, „ćao, mama, žurim“, i dolazio bi kasno. Moj stari život se vratio. Samo jedna stvar se nije vratila, samo jedna stvar. Osim do prodavnice i pijace, nisam nikuda htela da idem. Svetlana je zvala na večeru, ali sam rekla da ne mogu jer želim da budem sa Dejanom. Nije dolazilo u obzir da zovem Janka da ide sa mnom, to bi značilo da ga uvlačim u moj život sada kad je Dejan tu, a još mi je manje padalo na pamet da tamo odem sama. Paničan strah od nekog skandala, od neke nesreće koju bi mogao da mi napravi, i koja bi potom izazvala lavinu telefonskih poziva, rasprava, dolazaka na vrata - to nisam sebi mogla da dozvolim, sada sigurno ne. Poštovao je moje vreme. Poštovao je što sam sa sinom. Razumeo je da ne želim da dolazi dok je Dejan tu. Vratio se iz Francuske nekoliko dana pred Dejanov odlazak u Holandiju, i svakog dana bi me pozvao telefonom, pitao je „kad je najzgodnije da te pozovem?“, pitao je „da li ti smetam?“ svaki put mi je poželeo da uživam sa svojim sinom, pokazao je zapanjujući stepen uviđavnosti, razgovori su bili kratki, puni odlične energije, lakoće. Počelo je da mi prija, jedan, dva poziva dnevno, divni laki razgovori, puni podrške. Kad je Dejan otišao, iste večeri Janko se pojavio na mojim vratima sa buketom cveća, lep, svež, namirisan, nasmejan, zanosan, poljupci su prštali, radio je bio pušten glasno, ruže su mirisale, Janko je bio savršen, kao na našem prvom susretu, dobre volje i vrlo razdragan. I ja sam bila u odličnoj formi, odmorna od svega, srećna zbog tih nedelju dana koje sam provela sa sinom, a vreme koje sam provela sedeći kod kuće napokon sam pametno iskoristila i napisala mnogo dobar tekst o uticaju društvenih mreža na krizu braka za portal www.zena.rs, sa idejom da ga, možda, dodatno razradim za knjigu. Nešto se pokrenulo, napokon, i to se pokrenulo nabolje. Sve je bilo savršeno, sve je bilo savršeno, kao na početku, to se osećalo u vazduhu, to je bilo tu, opipljivo, grgutavo, divno. „Jednom se živi! Ti si moja sreća, otkada sam tebe sreo, sve mi je u životu krenulo. Detelino moja, sa četiri lista!“ Kikotala sam se. Šta se dogodilo, čemu da zahvalim na ovoj radikalnoj promeni? „Putujemo prekosutra“, rekao je. „Ko putuje? I gde?“ Izvadio je avionske karte i stavio ih na sto. „Idemo u Berlin. Imam jedan sastanak tamo, i ideš sa mnom. Samo tri dana. A upoznaćeš i mog najboljeg druga.“ Mada me je Jovan zvao pre neki dan i tražio da mu hitno pošaljem prvo poglavlje knjige, pomislila sam, jednom se živi, i šta će da propadne za naredna tri dana? „Idemo u Berlin.“ I sve je bilo kao u bajci, kao onda. Taksi, držanje za ruku, avion, hotel Adlon Kempinski u Ulici lipa, soba s pogledom na Brandenburšku kapiju, soba veličine prosečnog beogradskog stana, mermerna kada posuta laticama ruža, šampanjac u kibli, kao piće dobrodošlice, luuuuudilo. Ovo je bajno. Janko se oseća kao riba u vodi, luksuz je ono što ga čini srećnim, opuštenim, zadovoljnim, ti debeli peškiri, miris novca, ono što on pokazuje je uspeh, novac koji ima, lakoća sa kojom ga troši, debeli tepisi koji upijaju svaki korak, kristalna vaza sa pravim kalama na lakiranoj komodi, i zaboravljam na Beograd, na običan život, na obaveze, na probleme, prija mi to iznenadno berlinsko bekstvo od svega, optočeno je žutim brokatom na foteljama u našem salonu, bešumno, nečujno, oblaporno, fantastično, kad bi ovo sve moglo da traje zauvek. Ali neću da mislim na zauvek; zauvek, paradoksalno, uvek implicira neki kraj, podseća na vreme, na
trošnost, na sopstvenu nepojmljivost, i onda, dok se šetamo po Ostrvu muzeja posle njegovog sastanka, i po mostovima na reci Špre, pomislim kako je važno samo sada, zbilja, samo to i ništa više, i kako je lako reći „ Ich bin ein Berliner “18 ili „ Ich bin glucklich“19, i kažem to glasno, i Janko, veseo i opušten, odgovara: „ Du bist meine liebling , verstehen Sie?“20 Naravno da razumem, jezik sreće se uvek razume. I onda ta soba, taj hotel, taj prozor, mekoća tih jastuka, zaborav. Lebdenje, letenje, levitiranje, i doručak, miris kafe i mleka i novog dana i novog života, života koji se trgnuo, koji se prenuo, koji je napokon shvatio. I onda, uveče je ta večera sa njegovim najboljim drugom iz mladosti i njegovom ženom. Petar je oženjen Nemicom, Una je šarmantna, natuca srpski, sedimo u jednom starom restoranu kod Žandarmenmarkta, i Janko naručuje najbolje vino i berlinske šnicle, Petar nije nikada bio u hotelu Kempinski, Petar i Una žive daleko skromnije nego Janko, nego mi, koji spavamo u sobi od trista pedeset evra za noć, i ne mogu da ne primetim kako se Janko oseća superiornim, jer Petar predaje matematiku u gimnaziji, a Janko je bogati graditelj. I Petar mi je odmah simpatičan jer ni ne pokušava da sakrije svoju društvenu skromnost, zbog toga mi e posebno drag, i postidim se Jankove razmetljivosti, i postidim se sebe koja tome nisam odolela, toj skupoj sobi u skupom hotelu čije ime izaziva sjaj u očima običnih ljudi, da, nisam tome odolela, priznajem, sviđa mi se ta soba, šta ima tu loše? I, ne mogu da ne primetim kako Petar pokazuje istinsko zanimanje za ono što ja radim i čime se bavim, pita me za knjigu koju sam objavila, pita me za knjigu koju pišem i, oduševljen i inspirisan, u ednom trenutku kaže: „I pamet je ženskog roda.“ „To je genijalno“, kažem. I učini mi se da se Janko narogušio, ali to traje samo jedan sekund, kašljucnuo je, to je možda od vina, i Una traži da joj Petar prevede to što je izazvalo moje oduševljenje i on joj kaže, i Una počne da tapše i kaže bravo, „es ist wahr “, istina, i svi počinjemo da se smejemo, jedino se Janko nije nasmejao, i to je ta Kunderina litost, odmah je nanjušim, svi moji muškarci pokazivali su iste simptome. Janko ne podnosi da dobijam komplimente, pogotovo ne komplimente koji nisu u opsegu komplimenata koji se inače daju ženama, ali je njegova ruka na mom struku, to znači da je sve dobro, da mogu da budem mirna, da ne brinem, i sve je savršeno i sve je divno. Posle večere, želim da zapalim cigaretu. „Ja ne pušim“, kaže Una. Ali Petar puši, i nas dvoje ustajemo od stola. „Ovo je logor“, kažem, „zapadna Evropa maltretira ljude koji puše.“ „To je istina“, kaže Petar, „mogao bih satima da ti pričam o manama besprekornog života, znaš, pravila ubijaju slobodu“, kaže dok namešta stolicu, držeći cigaretu i upaljač u ruci. „To ti je genijalna teza“, dodajem i odlazim s njim. Prijala mi je ta cigareta, prijala mi je Petrova elokvencija, pamet, moć uvida, njegova duhovitost i njegova pristojnost, a posebno sam bila oduševljena činjenicom da je najbolji Jankov prijatelj takav intelektualac, takav sagovornik i tako normalan. Okrenula sam se i mahnula Janku kroz prozor, da zna da je sve u redu. Posmatrao nas je. Pomislila sam kako se ponašam nenormalno, kako sam već uslovljena, ali neću sada da mislim o tome, neću da mislim o tome, zašto mi je problem što sam mu mahnula, nije teško mahnuti, lakše je mahnuti svom čoveku nego da posle imam problem. Ako to njemu znači, a znači mu, ja ću da mahnem. Evo, mašem još jednom i osmehujem se. I onda, ne znam zašto, nisam više sigurna da li je sve u redu, nisam više sigurna da li je njegov pogled, pogled odobravanja ili ne. Unutra smo se vratili malo smrznuti, Una i Janko su nazdravljali, i Janko je bio lepo raspoložen, sve je tako dobro, sve je tako savršeno, ali moramo da se rastajemo, nažalost, jer sutra putujemo nazad. Petar i Una su insistirali da nas otprate do hotela. Janko ih je pozvao na još jedno piće, ali su oni odbili. Divno, divno, divno. „Divno je bilo“, rekla sam u liftu, ali je Janko bio zauzet pisanjem poruke. „Mnogo su simpatični, oboje, baš mi je milo što sam ih upoznala. “ „Da, super su“, promrmljao je otključavajući vrata sobe. „I ona je mnogo fina, ali on je zaista sjajan, pametan, obrazovan, divno smo pričali, on je normalan
čovek koji je razumeo o čemu se radi u globalizmu“, brbljala sam. Uletela sam unutra i bacila se na naš krevet. Malo mi se vrtelo u glavi od vina, od utisaka, od Berlina, od lepote. Ovo je baaaaaaaajno. Svetlost u sobi bila je zagasita, dve male lampe pored kreveta, samo su one upaljene, sve ostalo obasjano je dalekim uličnim svetiljkama, upalila sam radio, cepao je neki dobar džez, mek poput tepiha, tako je lepo, kao neka bonaca, totalni, potpuni mir, opis apsolutnog zadovoljstva. Iz kupatila je dopirao zvuk tuša, kapi koje padaju, koje pljušte po njegovom telu, nasmešila sam se na tu pomisao, i voda šušti, ujednačeno šušti, i sa radija dolaze opuštene sinkope, neko divno svira taj klavir, da li to čujem i činele, i polako padam u san. I sanjam plažu, predivnu plažu u sumrak, osećam pesak pod nogama, toplo je i nežno je, sve je nežno, vazduh je nežan, purpur neba se polako pretvara u ljubičasto, voda se mreška poput lica bebe koja spava, mirna je, i sama sam na toj plaži, i ulazim u vodu toplu i divnu, voda ima toplinu ljudskog tela, more je gusto i ja sam laka, strašno sam laka i more je gusto, napravim nekoliko zaveslaja, i zatim, snažna sila koja me hvata za nogu i povlači dole. Ajkula!!! Neeeeeeeee! Pokušavam da vrisnem, i onda otvaram oči. I onda zaista vrisnem. Umotan u peškir i mokre kose, Janko stoji pored kreveta i drži me za nogu. „Uplašila si se?“ „Šta se desilo?“ Oči su mu užarene, opasno užarene, zigomatični mišići ponovo rade, izgleda kao da može da eksplodira svakog sekunda, šta se desilo? Zaboga, šta je sad? Nije mi jasno šta se desilo, sve na njegovom licu je napeto, i onda odjednom sve popušta, lice se opušta, njegove oči postaju tople, usne mekane, grč je nestao. Oluja se predomislila. Ili sam ja bunovna? Ne, ovo mi se samo učinilo. „Ništa, ništa se nije desilo, nego da ne ozebeš, zaspala si. Izvini, dugo sam se tuširao.“ Zevnem, protegnem se, poljubim ga. „A malo ti se dopao Petar? I ti si se njemu dopala, to se videlo.“ Okrenula sam se, zapanjena. „Ti se šališ? Jelda? Šališ se? Reci da se šališ!“ Razmišlja nekoliko sekundi, oluja dolazi iz daljine, mogu da nazrem pesak koji se diže na horizontu, mogu da osetim nemir u vazduhu, to me parališe, ne mogu da pomerim ruke, ramena su mi teška i to traje užasno kratko, kao treptaj oka, ali nebo se odjednom smiruje, i sve prestaje. „Šalim se, naravno! Bilo je mnogo lepo večeras, jelda?“ „Ceo ovaj put je bio divan, ti si bio divan, nemoj, molim te, da sada nešto pokvariš.“ „Ne brini“, kaže, „sve je okej.“ „Ti si moj život“, dodao je vrlo tiho. Kad sam se vratila iz kupatila, on je već bio u dubokom snu.
34. „Ne moraš više ništa da pišeš“, rekao je, iz čista mira, širom otvorenih očiju, vrlo siguran, vrlo zadovoljan, trijumfalan, kao da je upravo došao do neverovatnog naučnog otkrića. Rekao je to tek što sam sela za sto u piceriji Firenca. On me je čekao, došao je pre mene, nudio se da dođe po mene na Fakultet političkih nauka, gde sam pre toga bila na odbrani doktorata moje prijateljice Jelice Gak o diskriminaciji žena u Srbiji. „Ne, doći ću taksijem, i doći ću na vreme“, rekla sam. I stigla sam, divno raspoložena. Na ručak smo posle mnogo vremena pozvali Svetlanu i Mihaila, da im se odužimo za onaj roštilj kod njih. „Zašto ti je sad to palo na pamet?“, pitam, i smejuljim se, jer pomišljam da znam odgovor na to pitanje. Ne vole baš muškarci u Srbiji kad se žene uopšte bave tim temama. Diskriminacija, feministički pristup stvarnosti, prava žena, jednakost među polovima, to im uglavnom izgleda kao neka ženska zavera protiv njih, videla sam to milion puta. Smešno mi je što mu na licu vidim da nešto ne voli u vezi sa mojim današnjim obavezama, u vezi sa mojim odlaskom na Fakultet političkih nauka, nešto mu u vezi s tim doktoratom o kome ne zna ništa, nije po volji, ali i to je opšte mesto sa kojim se srećem svakog dana, to da ovde ljudi unapred ne vole ono o čemu ne znaju ništa ili ono što ne razumeju. Smešno mi je, jer sam divno raspoložena, a on se duri i nema pojma da je odbrana bila zanimljiva i inspirativna, a Jelica ni nema pojma da mi je dala podstreka da se uozbiljim i sednem da radim. I onda, ovaj ručak, videću prijatelje. Divno. Sve je dobro da bolje ne može biti. „Smislio sam“, otpio je gutljaj koka-kole. „Moja ideja je da ne treba uopšte više da pišeš te tvoje tekstove“, rekao je to brzo, kao gotovu činjenicu, kao nešto što se podrazumeva. „Ionako se to vrlo malo plaća, a ja neću da se ti mučiš.“ Nežno me je uhvatio za ruku i pogled mu je bio brižan, skoro bratski. „Moje pisanje nije mučenje, to je moje zadovoljstvo“, bila sam lepo raspoložena, pa me nije mrzelo da mu lepo i staloženo objasnim stvari koje ne razume. On to ne razume, jadničak. „Ja ću da ti dajem mesečnu apanažu“, nastavio je, gledajući me direktno u oči, kako se i gleda kad na sto padaju fantastične poslovne ponude, tako se i gleda u oči, pretpostavljam, na poslovnim sastancima na kojima biznismeni ugovaraju milionske poslove, pravo u oči, ponuda je bačena. Ponuda koja se, valjda, ne odbija? U neverici, mrdnem glavom. Nisam baš ovako zamišljala današnji ručak. „Kaži, koliko te plaćaju na tim tvojim kongresima i za te tekstove, i ja ću da ti dam isto toliko para, da ne radiš ništa, da se ti ništa ne mučiš.“ Kaže to, gleda me pravo u oči, i onda mi džentlmenski ostavlja prostor da razmislim, obara pogled, neće više da gleda u mene, jer je valjda takav bonton na poslovnim sastancima na kojima padaju sjajne i ozbiljne ponude, ne gleda u mene, igra se viljuškom, pogled mu je uprt u stolnjak. I čeka. Čeka moju odluku. Ne mogu da verujem šta sam upravo čula! Ovo nikada nije trebalo ni da pomisliš, a kamoli da izgovoriš, misao oštra poput sečiva reže mi mozak na pola, usta počinju da mi se suše i lice mi bridi kao da mi je upravo opalio šamar. Ne mogu da verujem! Da li se ovo stvarno događa, šok je toliki da mi je došlo da počnem glasno da se smejem. Ne mogu da verujem da je toliko glup, naprotiv, mislim da je izuzetno inteligentan, ali onda, ovo nije ništa drugo nego bačena rukavica. Ili, možda je, ipak, glup? On ništa ne razume. „Još uvek se nije rodio taj ko će mi platiti da ne budem ono što jesam“, kažem to prilično mirno i veoma sigurno, gledam ga skoro milo, sa nekim razumevanjem, i time zauvek završavam ovu nepriličnu temu, to mu je jasno, nikada više neće mu pasti na pamet nešto slično. I on momentalno promeni boju lica. Neprijatno mu je. Bled je kao zid, njegove oči igraju po mom licu ne bi li pronašle mali, najmanji trag da nije totalno zabrljao, ima isti izraz lica kao onda kada mi je na našem drugom sastanku naručio salatu, a da me nije
pitao, i jedan mali nesigurni osmeh izviri iz ugla usana. I onda sledi njegovo povlačenje, znam to, to sam već naučila, ima izraz lica koji govori da je samo pokušao, da je ovo bio test da vidi dokle može da ide, i pošto ne može dalje, pošto je shvatio, pošto mu je asno, sve se menja. „Šalio sam se“, kaže i uhvati me za ruku. „Nemoj da si tako oštra“, osmehuje se, ali odjednom pomislim da izgleda kao da mi ovo neće oprostiti. To što sam ga odbila, i to što sam to uradila tako mirno. Dobro, neću da budem oštra, možda on i nema svest o tome da je upravo pokušao da me kupi, ali neću više da mislim o tome, i neću da nam pokvarim ovaj izlazak, sve je u redu, sve što sam imala da kažem, rekla sam, shvatio je, idemo dalje, nikada više se na ovo nećemo vratiti, naučio je. Odustajem od dalje rasprave, od objašnjenja, odustajem od toga da mu nacrtam kako ova njegova „šala“ mnogo govori o njemu, o tome kako vidi našu vezu, o tome kako vidi sebe, mene, ali ne kažem više ništa, jer moja je ruka u njegovoj, i njegova ruka još uvek zrači zrake za mene, i možda se zaista šalio, i možda on zbilja ne razume ništa o ženama koje imaju svoja zanimanja, posao, zabavu, strast i integritet, i pamet, ali drži me za ruku čvrsto, i to mi prija, naučiće, shvatiće, treba mu vremena. I, možda je zaista mislio najbolje, iako to sigurno nije najbolje, iako on nema pojma šta je najbolje, ali neću sada da kvarim ovu lepu priliku, obukao je kobaltno- plavu košulju, i frizura mu je odlična, sveže je izbrijan i divno miriše. Zbilja, košulja mu je besprekorno ispeglana, i pomislim kako mu ja nikada ništa ne peglam, on to sve sam obavlja u svom stanu, u suštini poštuje moju slobodu i nikada i nije ni pokušao da od mene napravi domaćicu, to ne smem nikada da zaboravim, kod mene uvek dolazi kao u hotel, dođe, ponekad prespava, i ode, i uvek je tako savršeno obučen, uvek odelo i kravata, mnogo lepo izgleda i čak je dobro raspoložen, vidi se da se spremao za ovaj ručak, pozvali smo Svetlanu i Mihaila, želim da sve bude divno, nema razloga da ne bude sjajno, nismo se videli svi zajedno od onog roštilja kod njih na Fruškoj gori. Svetlana i Mihailo kasne. I, onda mi stiže poruka. „Verovatno Svetlana“, kažem, „neće valjda da otkažu ručak.“ Vadim ruku iz njegove. On ne može da sakrije da jednim kosim pogledom, pun iščekivanja, gleda u moj telefon. Ne trepće. „Ko je?“, pita. To zvuči kao potpuno suvišno pitanje, nikada me tako nešto ne pita, ali ne mogu da mu sada dajem lekcije iz elementarnog bontona, ne želim sada da mu kažem da ja njega nikada ne pitam ko njega zove, i potpuno opušteno, pošto nemam šta da krijem, kažem „ne znam, ne vidim“. I stavljam naočare. Vidim Milošev broj, i oduševim se. „Pročitaj“, kaže, radoznao, kao dete. „Posle pet meseci sam se vratio, samo da se javim, da znaš da sam sad tu. Miloš.“ Pročitam naglas i ponovim ozareno: „Miloš. Nisam imala pojma ni da je negde bio, ni gde je bio“, kažem, osmehujući se Milošu u telefonu. I onda, podignem glavu, i vidim, nešto se desilo. Nešto strašno se desilo. Umesto prelepog Janka u kobaltnoplavoj košulji, savršeno izbrijanog lica, punih usana i dubokih crnih očiju, vidim galopirajuću opasnost, stihiju, katastrofu koja se približava, nezadrživu poput poplave. Vidim divljinu, silinu i plahovitost, ludilo. Njegova usta drhte, lice mu je bledo, užasno bledo, „šta ti je?“, pitam tiho, ali on me ne čuje, osetio je krv, to ga pali, on to ne može da sakrije, taj mali nevidljivi titraj gornje usne, zastrašujući je. Pogled mu je leden, pa onda odjednom užaren, izbezumljen, sve crvene lampice su mu upaljene, vilica je čvrsto stisnuta, zdrobio bi sam svoje zube da može, tako to izgleda, oluja se ovog puta neće predomisliti. „Znači, dopisuješ se sa frajerima?“, kaže stisnutih usana, tiho, kao za sebe, i počinje da lupka kažiprstom po stolu. „Šta ti je? Kakvi frajeri? Miloš je moj drug, iz gimnazije, pisac, upoznao si ga, sećaš se?“, ali ja već govorim u pola glasa. Čujem samu sebe kako govorim vrlo tiho, skoro da šapućem, ja sam uslovljena, mi smo na javnom mestu, uvek mi napravi ovako nešto na javnom mestu, kad ne mogu da reagujem, i strah i panika penju se
iz pupka ka grudima, uši mi gore. Da li je ovo normalno? Ne mogu da verujem šta mi se ovo događa, iz čista mira. „Šta imaš sa njim?“, pita i gleda u sto, prži pogledom onaj stolnjak, kažiprst mu je zakovan za ivicu pepeljare, samo jedan mali brzi, jači pritisak i pepeljara može da odleti praveći višestruki salto. „Ja? Ti si poludeo? On mi je samo prijatelj“, kažem tiho i skoro sa osmehom, jasno mi je da cela ova stvar služi da mi se osveti za one moje reci od malopre, da se još nije rodio taj ko će mi platiti da ne budem to što jesam, jasno mi je to, neću da se upecam, on želi svađu. „Šta on tebi ima da piše poruke, šta on ima tebi da javlja da je sad tu?“ Ne može da obuzda škrgutanje zubima. Postaje ozbiljno, ne mogu da verujem šta mi radi, ovo mora da prestane, odmah. Stavljam svoj dlan preko njegovog, da ga smirim. Ali, on besno izvlači svoju ruku ispod moje i udari o sto. Kratak udarac koji niko nije čuo. Teme počinje da mi se preznojava. Firenca je puna. Neko mi maše sa stola kod ulaza, ali ne usuđujem se da podignem ruku, ne sad, ne sad. „Molim te, nemoj da praviš scenu“, kažem tiho. Drhtavom rukom uzimam čašu kisele vode, i odmah popijem gutljaj da maskiram to drhtanje, da dođem do vazduha, da ovlažim usta. „Stvarno, urazumi se, to je samo prijateljska poruka.“ Naglo i bez reči ustaje od stola i besnim korakom izlazi napolje. Gospode bože! Da li je ovo moguće? Potpuno u šoku gledam za njim, izašao je u nekoliko ogromnih koraka, kao da je upravo namirisao požar, kao da nešto unutra gori. I zatim, duboko postiđena, diskretno se osvrćem oko sebe: ljudi jedu, uživaju, nazdravljaju, razgovaraju, smeju se i bave se svojim životima. Zahvalna sam što niko ništa nije video. Zakovana sam za stolicu. Okamenjena. Nekoliko trenutaka kasnije, bledog lica, on se vraća za sto. Srećna sam što se vratio, shvatio je da je preterao, moram da mu objasnim da je preterao, on nikada ništa neće shvatiti ako mu ja to ne objasnim, moram da mu objasnim pre nego što dođu Svetlana i Mihailo, moram da mu objasnim na vreme, oni svakog trenutka mogu da uđu, dobro je što kasne, sad ću da mu objasnim. „Ja ću sada da odem“, kažem tiho i vrlo mirno, skupljajući cigarete i upaljač, „ovakvo ponašanje neću da trpim.“ Ne mislim to ozbiljno, da ću stvarno da odem, ne mogu sada da odem, ne mogu da razočaram svoje prijatelje koje smo pozvali na ručak, ali mali blef nikad nije na odmet, on drugačije ne može da se urazumi. I, polako ustajem. Ali, on me uhvati za ruku. I - nagne se prema meni. Dobro je, shvatio je da je preterao, shvatio je da je ispao smešan. Očekujem bar „izvini“. „Ovo sam odlučio“, šapuće mi na uvo. Jednom rukom drži moju šaku, na stolu, drugom rukom hvata me za mišicu. Izgledamo kao par koji će upravo da počne da se ljubi, izgledamo kao najbliskiji i najsrećniji par u Firenci. Tako to izgleda. Njegove usne su na mom uhu. Osmehujem se. Trepćem. Očekujem nešto divno. Očekujem „izvini“. I poljubac. „Mogu da ga ubijem. Mogu sad da okrenem par telefona i da tvoj Miloš osvane sa obe polomljene noge! Mogu da nabavim njegov telefon i da ja počnem da pišem poruke njemu i njegovoj ženi. Je l’ to hoćeš?“ Okamenjena sam od tog šištanja. „Jebaću mu majku! Mr-tav je čo-vek“, procedi, osećam njegov dah na svom obrazu. Pokušavam da se izmaknem, šokirana, ali on pušta moju ruku koja leži na stolu, i svojom slobodnom rukom hvata me za glavu. Uradi to nežno, kao ljubavnik, primiče je njegovoj, moj vrat popušta. Mora biti da to izgleda kao trenutak kad zaljubljeni čovek govori nezamislive nežnosti svojoj voljenoj, mi smo obraz uz obraz, njegov dlan je na mom licu. Drhtim, usta su mi otvorena, njegove usne su na mom uhu, čujem njegovo pomahnitalo srce koje mu razvaljuje grudni koš, njegova ruka sve jače steže moju mišicu, nemam vazduha. „I zato ćeš sada, lepo, da okreneš njegov broj i da mu kažeš da te više nikada ne pozove telefonom, da
e tvoj frajer duboko uznemiren i uvređen, i da ti više nikada ne pošalje poruku.“ Šapat, jezivi šapat, a onda još dodaje: „I neću se smiriti dok to ne uradiš.“ Dah zveri u mom uhu, on deli slogove, uživa u tom šapatu, i dodaje „inače je mrtav čovek, ovo mu neću oprostiti“. A onda udahne duboko, na nos, udišući miris moje kose, moj parfem. Njegovo promenjeno stanje svesti menja moju svest. Na sekund, prestajem da dišem. Želim da me nema. U ušima čujem timpane, buuum-buuum-buuum, i vidim kratak, brz kadar, kao da ga je režirao Gaj Riči - ljudi sa fantomkama iskaču odasvud i metalnim šipkama, u noći, na ulici, lome noge Milošu, udaraju ga s leđa, on pada, i onda palice padaju po njemu. Čvrsto zažmurim da oteram tu scenu, stresem se, i onda otvorim oči. Svet se i dalje okreće u svojoj običnosti, vidim okolo, ljudi jedu, zveckaju escajgom, oko nas je veseli žamor, to je samo jedno lako popodne u popularnoj beogradskoj kafani u kojoj sedi fini svet, i onda konobar dolazi i pita da li smo se odlučili za nešto. „Još uvek ne, čekamo prijatelje“, kaže najmirnijim glasom, lep visok muškarac koji obožava svoju ženu koju je izveo na ručak, čak se i osmehne, kao da se ništa nije dogodilo, kao da baš tako treba da izgleda beogradsko popodne. Njegov glas je potpuno miran, normalan, i ja samo ističem iz sopstvenog tela, kao Aladinov duh iz lampe. I, eto me, gore, kod plafona, iznad rustičnih lustera, posmatram ceo taj prostor, plutam, bez želja i bez ikakvih svojstava, kao perce, kao zabezeknuta nezainteresovana Šagalova mlada, bez težine, gledam tu šarenu nepoznatu gomilu ispod, za stolovima, i vidim taj sto za kojim sedi taj par. On joj stavlja ruku na rame, drugom rukom joj namešta pramičak kose, stavlja joj ga iza uha, žena je okamenjena; on je blago nagnut ka njoj, napet je i gleda je netremice. I zatim, ta žena uzima mobilni telefon, vidim da joj ruka drhti, ona zove nekoga i kaže nekoliko rečenica, i taj čovek koji sedi pored, ne skida pogled sa nje, izgleda, na trenutak, kao da joj se uneo u lice. On skoro da ne diše, dok ona govori u telefon, ne čujem šta govori, ali ona govori bez ikakvog izraza na licu, to je samo nekoliko rečenica. I onda, ono što vidim jeste njegovo lice koje odjednom obliva neko blaženstvo. On se opušta, taj čovek se opušta, kao da je upravo odigrao neku nevidljivu erotsku igru, kao da se olakšao, lice mu je okupano orgazmičkim zadovoljstvom. I onda on, na trenutak, duboko udahne, to jasno vidim, i čak zatvori oči na tren, da produži zadovoljstvo, dok ta žena, kao robot, prekida razgovor i stavlja telefon na sto. Njena ramena naglo klonu, ona izgleda potpuno slomljeno. Ali, muškarac se ponovo naginje ka njoj i poljubi je. Žena se izmakne, uradi to diskretno, ali se izmakne, i nastavi da sedi ukočeno, kao da nije prisutna, kao da je otišla odavno, kao da za tim stolom sedi ljuska, u kojoj nema ničega. I onda dolazi još jedan par, i seda za njihov sto. Žena se tek tada mrdne, nekako oživi. Konobar donosi vino, a onda i hranu. Tanjiri, puno tanjira, salate. Izgledalo je kao da se život nastavio. A ja sam lelujala nad užurbanim ulicama Beograda, zajedno sa pahuljama snega, i više nisam htela da se vratim.
35. Pića je stigla. I vino, naručio je neki najbolji pino griđo, Svetlana se posebno doterala, obukla je rože sako i belu rolku, odlično izgleda, to sam joj rekla, to je jedino što sam smogla snage da izgovorim, sve ostalo prepustila sam njima dvoma. I, gledam samo u njih dvoje, u Svetlanu i Mihaila, za stolom je smeh, kakvo divno veselo čavrljanje među prijateljima, kuc-kuc, laki razgovor parova, i testo je hrskavo i tanko, svi ga hvale, „u Firenci zbilja prave najbolje piće u gradu“, neko kaže, ne znam ko kaže, ne zanima me, ja stavljam parčence u tanjir, reda radi, da niko ništa ne bi primetio, da sve izgleda normalno, i ne mogu da okusim ni zalogaj, želudac mi je zavezan u čvor. Pokušavam da budem prisutna samo koliko mogu, i mučim se da tu glumu izvedem, ali sve izgleda kao da se ništa nije desilo, pa i nije se ništa desilo, niko ništa nije primetio, niko nikada ne bi ni pomislio da mi je taj monstrum koji sedi pored mene upravo uradio nešto što mu nikada neću oprostiti, nešto što mu nikada neću zaboraviti. Slomio mi je kičmu. Svetlana i Mihailo se utrkuju da nam ispričaju sve detalje svojih putovanja, išli su na Korziku, pa u Krakov, pa onda, možda su pomenuli i Toskanu, dosta su putovali od kada se nismo videli, ne slušam ih pažljivo, ali sam nasmešena, klimam glavom, sve razumem, široko sam otvorila oči, izgledam kao da sam strašno dobro raspoložena, kao da je sve savršeno, kao da me to interesuje. Kad mi se on obrati, naglo dobijem nagon za povraćanjem, ali to rešavam cigaretom, ili otpijem gutljaj vina, okrećem glavu od njega, pitam Svetlanu nešto, pitam je: „Da li si kupila neku obuću u Italiji?“ Ona se saučesnički nasmeši i kaže: „Moraš da dođeš da vidiš.“ „Obavezno, dolazim ovih dana“, kažem. I osetim kako mi on ovlaš stavlja ruku na leđa, mi smo par i on me voli, peče, prži me taj dodir, ne mogu da ga podnesem, i ja se izmaknem, uradim to fino, diskretno, ja sam diskretna žena koja zna da se ponaša na javnom mestu, i uzimam odmah čašu vode, popijem nekoliko dobrih gutljaja da ubijem nepodnošljivu mučninu koja me spopada. Nisam ni znala da mržnja može da smrdi na govna. I dok oni slatko čavrljaju, prvi put čujem Janka da sa nekim slatko čavrlja, to mi upada u oči, to koliko e dobro raspoložen, razgovorljiv, ne liči na sebe, smeje se, ne mogu da verujem da se monstrum smeje, ne mogu da verujem da posle onoga što mi je uradio može da se tako opusti, nikada se ovako nije opustio, neverovatno je prijatan, prosto pleni, Svetlana samo trepće od miline, Mihailo radosno nazdravlja, diže čašu, kako se samo divno zabavljamo! Kako je život lep i veseo i opušten. „I moramo pod hitno da otputujemo negde zajedno“, kaže Mihailo. I, onda, on kaže: „Ja i moja Jelena smo uvek spremni za put, je l’ tako, Jeco?“ Samo podignem čašu sa vinom, nikome posebno ne nazdravljam, i otpijem gutljaj. „Jesi li dobro, anđele moj?“, pita, pogled mu je brižan, ostavlja utisak pred mojim prijateljima, gluma ponovo radi, hoće ga, krenulo ga je, i nagne se malo ka meni, i opet želudac kreće da mi se diže, odakle taj strašni miris govana odjednom, i ništa mu ne odgovorim, samo snažno zažmurim. To traje možda pola sekunde . I , onda, zarivam mu nokte u lice , krvnički mu cepam lice , nisam ni znala da su mi nokti tako oštri , on se ne brani , gleda me zabezeknuto , krv mu curi iz tih podlih , bolesnih očiju , i onda uzimam nož i zarivam mu ga u šaku , ne gledam nikoga , ne tiče me se šta drugi rade ,
onda ustajem i počinjem da ga bijem pesnicama , ludački ga udaram po licu i po glavi i vrištim vrištim kao pomahnitala . To zamišljam . To traje samo nekoliko sekundi . I , povrati mi se osmeh . Da, da, strah rađa okrutnost . Nisam znala da to čuči u meni .
I vratim se za sto kao da se ništa nije dogodilo. Samo sam duboko izdahnula, kao da sam se umorila. Nasilje užasno umara. I onda sam počela normalno da jedem. Dva lepa parčeta kvatro stađone, i dve čaše vina, i salata, odlična je salata, Firenca je dobar restoran, zaključila sam zadovoljno, podižući obrve. I u tom trenutku samu sebe sam podsetila na Šarliz Teron u onom filmu, ne mogu da se setim kako se zove, u onom filmu za koji je dobila Oskara? U onom filmu gde glumi ženu koja ubija muškarce, i posle lepo ode i najede se? Da, setila sam se! Film se zvao Monstrum. I nasmejala sam se. I, kad je ručak bio završen, Janko je insistirao da ih odvezemo kući, „ne dolazi u obzir da idete taksijem“, rekao je, i ja sam znala šta to znači. Znala sam da to znači pokušaj da popravi ono što se ne može popraviti. Čim smo odvezli Svetlanu i Mihaila, na prvom sledećem ćošku, bez reči sam izašla iz kola. Trubio je. Otvorio je prozor i zvao me da se vratim. Zamakla sam u bočnu ulicu u suprotnom smeru, i nestala sam.
36. Znači ostavljaš me zbog jebenog Miloša znači taj jebeni idiot koji ti piše poruke znači ti više od mene to neće moći tako šta sam uradio uradio sam ono što bi svaki muškarac uradio ti ne znaš šta je ljubav ti nemaš pojma šta je ljubav ja sam spreman za tebe da uradim sve na svetu izvadiću svoje srce iščupaću ga rukama i staviti ga pred tvoje noge samo sam hteo da budem tvoj anđeo čuvar da li sam tebi ikada uradio nešto nažao da li te gledam kao boginju kao kraljicu da li si ti meni sve da li sam tebi ikada rekao jednu ružnu reč da li sam tebe povredio da li sam ikoga povredio ti ne možeš da me razumeš i mnogo mi je žao nisam ti sve rekao dođi molim te dođi evo dolazim kod tebe ispred zgrade sam dole možemo da ostanemo prijatelji ne stidim se što plačem ne mogu da zamislim moj život bez tebe prolazim kolima tvojom ulicom vidiš da se opuštam treba mi vreme moj život nije bio lak nikada nisam osećao da sam voljen uvek je oko mene bila neka muka ljudi su zli drugačije sam vaspitan zašto ne bismo mogli da živimo lepo počeo sam da gradim kuću za nas dvoje na Oplencu želim da imaš samo najbolji pogled kaži koja je žena ovoliko voljena da li poznaješ ijednu molim te samo da te zagrlim da mi bude lakše ja sam spreman da učim to je jedna jedina stvar koju sam tražio od tebe hoćeš da kupim karte za koncert u Veroni u julu nije lepo što sam pretio ali ti znaš da nikome nikada ne bih naudio i samo sam jedan jedini put od tebe tražio da okreneš taj telefon samo to ja sam dobar čovek molim te samo na pet minuta da te vidim imam tešku narav ali nisam loš to znaš sinoć sam se napio sinoć sam stajao pod tvojim prozorom ja bez problema mogu da se popnem na tvoju terasu prvi sprat je za mene ništa sanjao sam te možeš valjda da mi skuvaš jednu kafu ima li nečeg bar nečeg dobrog u meni nisam valjda toliko smeće udari mi šamar slobodno mi udari šamar zaslužio sam to ti ne razumeš ne znam da li da ti kažem Bog je surov užasno surov prema meni ti vidiš da sam ja zatvoren čovek šta samo jedan telefonski poziv izvini hiljadu puta izvini nisam znao da će to toliko da te pogodi molim te mogu li da sednem pored tebe na kauč molim te hvala ti za sve nemam mnogo čemu da se nadam možda si primetila da sam malo odsutan u poslednje vreme ne želim da te opterećujem prelepa si prelepa si nemoj da paničiš znam to već tri meseca ali neću da idem kod doktora nemoj ništa da me pitaš ne nemoj ovo da shvatiš kao neku molbu nisam hteo da ti kažem ne želim da budeš sa mnom iz sažaljenja ali možda sam duboko nesrećan zbog toga ja ću sad da odem nema problema ako ti tako kažeš ja ću da odem i treba da me nema sve sam zaslužio ispovedam se kao da si mi sveštenik izvini za sve idem ne brini odlazim i više te neću uznemiravati sve sam shvatio preterao sam ja sam ponekad kao pustinja ali nekada sam kao vrt priznaj da nije bilo samo užasa bilo je mnogo više lepih stvari i tek će da ih bude mislio sam da otputujemo u Argentinu zar nam nije najlepše kad putujemo i ostavimo sve za sobom zašto ćutiš razmisli o svemu ti si pametna žena ne mogu da ti ne govorim anđele moj odlazim evo odlazim nema problema mogu li barem za kraj da te zamolim za još jednu kafu?
37. Strah, o tome nikada nismo govorili. O tome nikada nisam govorila. Strah postaje samac u kući duše, tihi sused, neka užasavajuća bolest sa kojom ne želim da se suočim. O tome nikad nikome nisam govorila, o tom vonju, o tom podrumskom vonju. Strah miriše na podrum, na odškrinuta vrata podruma, to je vlažni miris koji uvek dolazi nekako odozdo, odnekud, taj miris koji puzi nagore, poput zmije, ponekad mi je kosa mirisala na to, na taj užas, ponekad sam osećala to u svom dahu, to ne može ničim da se poništi, taj strah, to je kolaps sistema, pad emocionalnog imuniteta, to je ono što se primeti tek kad taj miris zaposedne svaku poru na koži, ono je što se udiše i ono što se izdiše. Ozbiljni ljudi seju to sivo seme, jer drhte iznutra, to sam kasno shvatila, kasno, mnogo kasnije. Strah, i zatim mržnja. Ilije bilo obrnuto? Ucenjena njegovim besom. Sve je tragedija, kao što lepo kaže Šekspir. „Na kraju počinjemo da mrzimo ono čega se plašimo.“ I, strah je sive boje, mislim, ne može da bude drugačije. Siva je boja koja se predomišlja, boja koja se predomišlja hoće li da bude bela ili crna, boja koja se plaši da odluči hoće li da bude svetlost ili nedostatak svetlosti, siva je boja straha, drhtanja, ne može da bude drugačije. Siva je boja koja ništa ne sme. Strah je siv. Zbog straha živimo dosadne živote. Stvarnost se, dakle, mogla opisati u tri rečenice. Sve ostalo bio je strah. I nije, u stvari, nikada bilo smeha, to je trebalo da mi bude znak, nikada nije bilo stvarnog smeha, ako se ja ne nasmejem, nikada nije bilo stvarnog smeha, ako nešto ne kažem, pa posle objasnim, nikada nije bilo ništa smešno, duhovitost je za prijatelje, za ljude koji se poznaju, poštuju i vole, za istomišljenike, duhovitost isključuje velike strasti, zar ne? A ovde je bilo strasti, mnogo strasti, bilo je mržnje i besa, buke i besa, bilo je strasti tela, ali ona, ta strast, uvek je bila ozbiljna, smrtno ozbiljna, antička, atletska, stvarna i opipljiva, vrlo ozbiljna, bez osmeha, kao neka borba na život i smrt, kao pražnjenje. Smeh ubija strah. Nije bilo smeha, jer ništa nije bilo smešno, ništa nije bilo postavljeno tako da bude smešno, da bude zabavno, život nije vodvilj, pogotovo ne sa ljudima koji ne razumeju lakoću, nije bilo ništa smešno, ne mogu da se setim ničega što je bilo stvarno smešno, jer komedija je laki žanr koji ne može da bude shvaćen ozbiljno, i zato valjda nikada ništa nije bilo smešno, nije bilo smeha, komediju zanima život, dramu i tragediju zanima smrt, ili bar smrt nečega. Blizina smrti. Adrenalin. Ivica. Rub. Ambis. Opasnost. I opet, smrt. Eros. I tanatos. Nije bilo radosti. Ništa, u stvari, nije bilo radosno. Ništa. Bilo je luksuzno, moglo je ponekad da bude spektakularno, te sličice, te krpice uspomena, fragmenti, trenuci, svi ti predeli u prozoru automobila, svi ti pogledi sa litica, ukus vina na nepcima, poneki sočan zalogaj, i te zavese koje lelujaju, i onda te skupe čaše, ili, na primer, ta satenska posteljina u bešumnoj hotelskoj sobi na petom spratu s pogledom stvorenim za instagram, za mnogo lajkova na društvenim mrežama, toga je bilo, bilo je sanjive mirisnosti tih kola, bilo je sedefa te školjke, koja će posle biti slupana i zgažena, kao i sve što on dotakne, bilo je uživanja i pakla, poljubaca i suza, meda i gorčine, kazne, o da, bilo je kazne, bilo je neprestanog kažnjavanja i straha, ali radosti, radosti nikada nije bilo. Nije je bilo. Ne mogu da je se setim, ne mogu da je nađem, ni u čemu. Jer radost je uvek u vezi sa primećivanjem lepote običnog, radost je uvek prepuštanje životu, nije bilo radosti, pošto nije bilo prepuštanja ničemu, osim stihiji, osim transu. I bio je taj pogled koji vreba, bio je uvek taj trenutak bez vazduha, bez ičega, taj trenutak napetosti pre nego što počinje da preti, pre nego što odluči da bi mogao malo da preti, uvek taj trenutak, koji mi daje
priliku da na vreme počnem da drhtim, da ne zakasnim, da ne dočekam tu bujicu nespremna. To je taj trenutak koji je gori od svega, to je ta oluja koja se diže, oluja koja se predomišlja, nije li najveće mučenje upravo to, to obznanjivanje užasa koji će možda da usledi? To je taj trenutak u kome on, na dugme, daljinskim upravljačem, otvara vrata onog podruma, to je taj trenutak u kome ona zmija straha počinje da puzi, odozdo, njoj se ne žuri, ona zna da će stići do plena, to je taj sadistički trenutak u kome on razmišlja da li da zmiju vrati u podrum ili da je pusti, to je taj trenutak neodlučnosti demona, rečju, to je efekat sive boje, to je taj trenutak pred trans, toga je bilo, to je bilo tu, stalno, neumoljivo. I bilo je te opasnosti, i zato nije moglo da bude smeha, ni radosti, bila je tu ta opasnost kao stalni član tog trija, ta usredsređenost na povredu, ta usredsređenost na kontrolu, bilo je tu to zadovoljstvo u maltretiranju, u mučenju, u izazivanju mog straha, to ga je najviše palilo, ta moć koju ima nada mnom, dok najmorbidnijim rečima preti svim muškarcima koje poznajem, koje volim, koji su mi prijatelji i koji ništa, ama baš ništa nisu skrivili. To ludilo čuči baš u tom detalju - on, koji će uvek sve uništiti, zgaziti, išutirati, on predano izučava moju slabu tačku, taj čovek je od početka pronašao otrov koji me uvek na isti način parališe, on je radio na tome, i tako sam postala žrtva, mali Isus, koji svaki put dobrovoljno skače na krst, mogao je da mi radi šta god želi, samo da ne dira nevine, samo da niko drugi ne nastrada, kakav scenario dostojan Patrika Hamiltona! Model te drame, to je uvek kliše, takoreći franšiza univerzalne napetosti, igrokaz, duodrama u kojoj je sve uvek isto. Ludilo je bilo baš u tome, javiti, do detalja opisati kako će stradati svi koje volim, u tome što zna da ne mogu da odem samo zato jer on ponovo može da se seti zbog koga ga ostavljam. I onda, bilo je tog orgazma, apsolutno je to orgazmički krik, uvek kada drama počinje, i uvek kada drama prestane, to je ta napetost žednog ljubavnika, uvek je tako isto napet, to je za njega najbolji seks koji zna, taj simbolički seks, to jebanje života, to je mnogo jače nego pravi seks, jer u ovom simboličkom seksu, u tom transu, u tom urlanju, u pretnjama, u zadovoljstvu koje ga ispunjava dok to čini, postoji to moje zrno pirinča koje ga posebno pali - on nemušto, poput zveri, i užasno snažno, oseća da iza mog isusovskog žrtvovanja za druge pulsira nešto dragoceno, nešto fantastično što ne može da definiše. On to ne može da definiše, ali mogu ja, mogu sad. To je moja krivica. Krivica, oh da, moja krivica što sam s njim, pa da, to zaslužuje stradanje, to je izvor mog nepresušnog stradanja, logično je da će da bude stradanja, ali ja sam jaka žena, i snaga je ženskog roda, i ja sam jača od njega i od celog sveta, i neću dozvoliti da bilo ko strada, i spašavam, neprestano spašavam, samo spašavam sve te nedužne ljude koji nemaju pojma da su spaseni, spašavam ih na mojoj Golgoti u kuhinji, na tepihu, u gradu ovom ili onom, u baroku ili postmoderni, prilikom zalaska sunca ili usred noći, negde, u nekoj srpskoj zabiti, ja sam Supermen, u ženskom obliku, ja sam Superžena, samo što o tome ćutim. I, onda, ta okrutnost. Strah izaziva okrutnost, rađa je. Postajem okrutna u mislima. Ponekad uhvatim sebe kako zamišljam te scene, jezive scene u kojima postajem nalik njemu. I onda, taj stid, užasan stid, o kome niko ništa ne srne da zna, taj stid što sam u toj drami, taj stid što sam u to uvučena, to što igram ulogu, sve je uloga, sve je uloga, što se panično plašim da niko ne vidi ništa od svega toga, niko ne vidi ništa, sve sam pokrila, ja sam jaka žena i snaga je ženskog roda. Moj narcizam je raspaljen od samog početka, od onog trenutka kad Biljani stidljivo priznajem da mislim da on nije iz našeg sveta, tada moj narcis stupa na scenu, moj narcis koji će sve da pokrije, koji će sve da sredi, to mogu, to za mene nije ništa. I ništa ne počinje strahotom, strahote su stizale, polako i prirodno, malo-pomalo, nalik puzavicama.
38. Ravnodušnost je došla posle. Odustajanje od sveta. Ne izlazim više skoro uopšte, ne mogu da zamislim da idemo negde među ljude, da se vidimo sa bilo kim, odbijam da sa njim odem čak i na kafu, ne dolazi u obzir da me izvede na večeru u restoran. Ne shvata zašto ne želim da izađemo negde, zar nije sve izglađeno, zar nije sve sada u redu, divno je raspoložen i više nikada neće da mi napravi nijednu scenu, ima toliko novih i divnih restorana, on bi me vodio svuda, na dobro vino, ima neki novi restoran sa plodovima mora i dalmatinskim vinima, „neka, ne ide mi se“, kažem. I on ne shvata, završila sam sa restoranima, putovanjima, bilo kakvim susretima sa drugim ljudima. Muka od pomisli na mene i njega među ljudima je tolika da biram povlačenje od svega. Kad dođe kod mene, ostajemo uveče kod kuće, napravimo večeru i gledamo televiziju. To traje već danima. Postajem sve čega se gadim. Televizija, daljinac, noge podignute na stočić. Malo pričamo. Moj život e moja tamnica. Ja sam, u stvari, oteta. Mi nemamo temu. Mi nikada nismo imali temu, ali se to sada toliko vidi. Samo uzdahnem. „Zašto uzdišeš?“, pita. Ne odgovaram mu, nemam šta da mu kažem. „Hoćemo na spavanje?“ pita, to pita iz dosade. To pita jer više ne zna šta će sa sobom, to pita jer sada više ne postoji ni jedan jedini razlog da pobesni, ja sam neprestano u kući, ne viđam nikoga, ne želim da izađem s njim nigde, ne pominjem nikoga, nemam primedbe, ne ljutim se, predala sam se, niko me ne zove, ne stižu nikakve poruke, ja sam sada pokvarena igračka. Za njega nema više zabave, ali ima posedovanja, i on će sve to popraviti, ne zna kako, najverovatnije seksom, sklekovima, vređaju ga moje oči uprte u sedefnu fleku na zidu, u taj trag kuhinjskog moljca ubijenog juče, jastukom, ili moj pogled zakovan za film sa DVD-a. Dosada i planetarni umor u mom glasu. Ravnodušnost. „Ne, ne želim da idem u krevet“, reći su mi suve i bezvoljne. To traje već danima. Ali, ja imam plan. Prošlo je dve nedelje od užasa u Firenci. Čekam da zaboravi na Miloša. Čekam da zaboravi pretnje. Čekam da eksplodira ponovo, a da to ne bude ni zbog jednog muškarca. Samo to čekam. Da, kad mu kažem da je gotovo, da ne može nikome da preti. Da niko ne bude ugrožen. Niko, osim mene. I onda, dolazi taj trenutak, znala sam da mora da dođe, da je pitanje dana, tik-tak, tik-tak, otkucavao je sat. Limenka koka-kole na kariranom stolnjaku. Špagete, salsa sa pečurkama, zelena salata, spremala sam tu večeru sa mnogo predanosti, da ta predanost, ta savršenost, ta umilnost imaju koncentraciju otrova. A takav je i razgovor. „Dobre su, jelda, al dente“, kažem sa osmehom, „hoćeš još parmezana?“ „Počinjemo da zidamo onaj stambeni blok na Novom Beogradu“, kaže praveći klupče od špageta na viljušci. „Divno, čestitam, znači sve je rešeno? Dozvole, papiri? Zelena salata je iz staklene bašte, ali je ukusna.“ Sa televizora dopire zvuk špice Lige šampiona, a zatim se čuje glas spikera pun entuzijazma, koji najavljuje neki mnogo važan meč na nekom poznatom stadionu, nabraja imena igrača, trenere, njegove oči uprte su u ekran. Srećna sam zbog Lige šampiona, on će gledati utakmicu, ja neću morati da gledam njega, biće ovo fantastično veče. Seo je na kauč, podigao noge na stočić i upiljio se u televizor. Utakmica je izgleda bila dobra, pošto je prvi gol pao brzo, još dok sam raspremala sto, i on je u oduševljenju počeo da tapše. „Ljubavi, dođi, sedi pored mene.“
„Kako da ne, evo odmah“, rekla sam, doviknula sam veselo iz kuhinje. Ne smeta mi što gleda fudbal, a ću sesti pored njega sa mojim laptopom, i zabavljaču se na internetu, proveriću mejl, i pogledaću onaj članak o zavisnosti od interneta koji sam pronašla po podne. Zelena trava fudbalskog terena obasjava sobu, trče oni momci za loptom, komentator deklamuje gomilu nepotrebnih trivija iz života fudbalskih klubova, i zatim uzvikne: „Ovo je bila šansa!“ Janko opsuje i onda spusti dlan na moje koleno i kaže „izvini“. Nasmešim se, divno i krotko, puna razumevanja za stvarnost, muškarce, fudbal i pokoju psovku. Ljubazna sam. Ja sam njegova žena. Domaćica. Večera je pojedena, sudovi su sklonjeni, kuća je uredna, utakmica traje, peškiri su ispeglani i uredno poređani u ormanu, prašina je obrisana, tepih je usisan, zavese mirišu. Ne pridikujem što ne mogu da gledam moju omiljenu tursku seriju, ne ometam ga pričom. Ja sam idealna ženka idealnog mužjaka. Tako treba da izgleda svet. Puštam ga da uživa, da se opusti. Kakva upečatljiva slika stvarnosti. Fudbalska utakmica, njegove noge ispružene na stočiću, moje noge ispružene na stočiću, kroz prozor viri noć, u tufnama. Napolju veje. Zimska idila. Pomerim njegovu ruku sa kolena i stavim kompjuter u krilo. Svako ima svoj ekran, svako je više nego zabavljen. Na Fejsbuku, neko je postavo filmić sa bebom slončetom koje pije vodu, a zatim upadne u baru. I ja se nasmejem. On malo trgne glavu ka meni, sa zanimanjem, a onda se vrati najnevažnijoj važnoj stvari na svetu. Prelepa mala scena. Muškarac i žena, u smiraj noći, u toplom domu. Zatim preletim preko fotografija jelki, ukrasa, novogodišnjih poklona kojima je zatrpan internet, praznična atmosfera se oseća svuda, i na trenutak me preplavi tuga. Kraičkom oka bacim pogled na njegovu ruku stisnutu u pesnicu, jer je zamalo mogao da bude gol, ili ofsajd ili faul, i zatim, naletim na slike i tapiserije Grejsona Perija i veliki intervju s njim u Gardijanu, i taj živopisni umetnik obučen u haljinicu, sa svojim luckastim transvestitskim stilom oblačenja, neobičnom životnom pričom i sjajnim tapiserijama i keramikom, momentalno me ponovo oduševi. Čudo kreativnosti, radost koja svetluca sa ekrana. Pomislila sam kako bi bilo divno pričati sa nekim o tim fantastičnim slikama koje liče na strip, ali sam oduševljenje zadržala za sebe. Poluvreme me je dočekalo na nekoj trač rubrici koja je obilovala fotografijama Džordža Klunija. Dok su se na televizoru smenjivale reklame koje su nudile nove žilet brijače muškarcima koji žele više od života, dezodoranse koji povećavaju samopouzdanje, puder za noge koji otklanja neprijatne mirise, farmaceutsku kremu protiv atletskog stopala, penu za brijanje, čips u gigantskom pakovanju za „celo društvo“, automobile najnovijih klasa, pivo za muškarčine, sportsku obuću za one koji su spremni da vode aktivan život, i bankarske usluge svih vrsta, ja sam se zanimala slikama zgodnog Džordža, lepojkom koju e držao za ruku, njenom svilenom haljinom i komentarima čitalaca koji su obilovali tezama da je u pitanju samo još jedna reklamna veza. Zabavljalo me je to, dok su Janka zabavljale reklame. Nepomično je zurio u televizor. Drugo poluvreme je počelo. Zaneta čitanjem i gledanjem fotografija, nisam ni primetila da me Janko gleda. Počeo je u jednom trenutku prstima da dobuje po kolenu. Pravila sam se da to ne vidim, ali atmosfera je odmah počela da se menja, to sam osetila, ta iznenadna i ničim izazvana napetost ne može da se ne oseti. „Šta to čitaš?“, zvučalo je kao da pita tek da bi nešto pitao. „Neki tekst“, rekla sam odsutno. A tamo, na terenu, bekovi su trčali ka golu, i lopta je izletela u aut. Čula se sudijina pištaljka i huk navijača sa tribina. „Sviđa ti se Džordž Kluni?“ „Pa, stvarno je zgodan.“ Lopta je ponovo bila u terenu, a komentator je najavljivao da se u jednom od timova sprema izmena. „Znači, pališ se na njega?“ „Ovo je bio faul, auuuuuu!“, vikao je komentator. „Da, kako da ne.“ Zaćutao je. Pogledala sam ga ispod oka. Lice mu je bilo namršteno, delovao je uvređeno.
„Zato si sklonila moju ruku?“ „Pa, naravno“, rekla sam smejući se. „Ti nisi normalan“, pokazala sam mu rukom, i nastavila da plovim po internetu. Tik-tak, tik-tak, tik-tak. „Goooooool!“, u oduševljenju je vikao TV komentator. Podigla sam pogled i videla fudbalere koji se ljube i grle. „Ko je dao gol?“ pitala sam. Nije mi odgovorio. Gledala sam nekoliko sekundi u njegov profil, i bio je to profil tuđinca, totalnog stranca i običnog neprivlačnog muškarca koga ne poznajem, koji slučajno sedi tu, pored mene i bulji u TV ekran. Usne blago stisnute, ruka na kolenu sada je mirna. Vratila sam se svom kompjuteru. Tik-tak, tik-tak, tik-tak. „Odvratan je“, procedio je. „Ko?“, pitala sam nezainteresovano. Na utakmici se izvodio korner. Nije mi odgovorio. Iz kornera očigledno nije pao gol, i komentator je najavljivao da jedna ekipa kreće u kontranapad. „Mislim, ako si htela da me iznerviraš, uspela si.“ Prsti su ponovo krenuli da mu igraju po kolenu. Podigla sam pogled, lice mu je bilo sivo i žvakao je ezik. „Zašto?“ Glas mi je bio miran, kao noć u prozoru. „Nema smisla da...“ Tik-tak-tik-tak, tik-tak. Zastao je, prsti na kolenu se ubrzavaju, kao da je uključen na neki brzi ritam koji samo on čuje, igraju kao u transu, sve brže i brže. „Hoćeš već jednom da siđeš s interneta?!?“, brecnuo se. „Nema smisla, ja sam došao, a ti se ponašaš kao da ne postojim!“ „Penaaaaaal!“, urlao je komentator. „Crveni karton! Najstroža kazna je dosuđena zbog stvarno niskog starta.“ Janko se nije ni osvrnuo na spektakl na terenu. Gledao me je užarenih očiju, očekujući moju reakciju. Odjednom, baš me je interesovalo da li će da padne gol. I, naravno, pao je. Bio je to divan pogodak, mislim, lopta je zatresla mrežu, na terenu su se ljubili i grlili, komentator je bio u transu, a ja sam, kad sam to odgledala, mirno, elegantno i vrlo staloženo spustila noge sa stočića, zatvorila laptop, i nežno ga spustila pored sebe. Ustala sam, povukla džemper preko kukova, rukom sam prošla kroz kosu i namestila frizuru. Janko me je gledao blago razmaknutih usana, široko otvorenih očiju, i bio mi je odjednom tako mali i tako jadan, dok sedi na mom kauču, istopljen i nemoćan. Izgleda da je mnogo toga pitanje ugla posmatranja. Gledao me je odozdo. Moja iznenadna nadmoć ogledala se i u tome. Ja sam stajala, uspravno, nasred sobe. I, pre nego što sam otvorila usta, on je progutao knedlu. „Nadam se da ne treba da strepim i za život Džordža Klunija, znam da bi i njemu sa radošću polomio obe noge ili nešto slično iz svog repertoara...“ - ne mogu da sprečim cinizam, i uspevam čak i da se nasmešim dok to govorim. Posmatram ga, i prvi put vidim da počinje da crveni. „Nećeš mi ni otvarati, ni zatvarati kompjuter, nećeš mi govoriti u šta da gledam, nećeš mi više nikada ništa reći.“ Progutao je još jednu knedlu, potpuno jasno sagledavajući da je situacija opasna, ali ništa mu ne pada
na pamet, zatečen je, blokiran, ne može da misli. „Ovo je prevršilo svaku meru“, svaka moja reč zvuči kao smrtna presuda bez prava na žalbu. On spušta noge sa stočića i polako ustaje. „Ne razumem šta sam uradio“, kaže, čak pruža ruke ispred sebe u neverici, a onda poluuvređeno slegne ramenima. „A sad“, podigla sam ruku sa ispruženim kažiprstom, „marš napolje iz moje kuće, i da te više nikada ne vidim!“ „Utakmica je završena“, govori komentator, glas mu je natopljen adrenalinom, „bilo je ovo veliko iznenađenje“, sa oduševljenjem pozdravlja gledaoce i odjavljuje direktan prenos. Ton mi je povišen, moja ruka pokazuje ka vratima, i on se bez reci okreće, kao robot, sleđenog lica i u potpunom šoku, uzima kaput i šešir i izlazi napolje. Nekoliko trenutaka kasnije, prilazim vratima, i tri puta obrnem ključ. Stojim tako, nepomična, ne znam koliko dugo. Srce mi snažno udara, ali osećam ogromno olakšanje, gotovo radost. Nečujnim koracima, skoro kao da sam Indijanac, prilazim prozoru, i virim. Noć je bila obasjana belinom, pahulje veju. Dole, na ulici, vidi se samo par stopa, ali i one će uskoro nestati.
39. Ali, ništa nije bilo gotovo, znala sam da neće biti gotovo tek tako i bila sam spremna na to. Sutradan me je zvao nekoliko puta. Prvo se ponašao kao da se ništa nije desilo, glas mu je bio veseo i skoro prijateljski, sve je razumeo, žao mu je, voli me, ne zna šta je skrivio. „Gotovo je“, ponavljala sam. Ali, kako je dan odmicao, pozivi su postali češći. Tokom noći poslao mi je dvadeset poruka. Nije prestajao. „Gotovo je, molim te, prihvati da je priča završena, ostavi me na miru“, pisala sam prilježno, kao dobar đak, verujući da će shvatiti. Tek ujutru, kad sam ostala bez cigareta, i kad sam morala da izađem napolje, shvatila sam da se i dalje plašim, da se sada, možda, plašim više nego ikada. Da sada smem sebi da priznam da se plašim da će ovo trajati. Iskrala sam se iz zgrade, u sopstvenoj ulici, u svom jedinom životu, sa srcem u grlu, pretrčala sam preko puta, kupila cigarete i trčeći sam se vratila nazad, srećna što me nije čekao, što ga nisam srela. Oko podne sam skupila hrabrost, sela u kola i otišla da se vidim sa Biljanom. „Gospode bože“, samo je ponavljala. Nisam joj pričala nikakve detalje, nisam joj prepričala nijednu strašnu scenu do detalja jer me je bilo sramota. Ja sam jaka žena, a jakim ženama se tako nešto ne događa. „Nemoj sada da popustiš”, rekla je, „izdrži.” „Da uperi pištolj u mene, ne bih popustila.” „On ima pištolj?!?” Bila je zapanjena. „Ne, samo tako kažem. Nema pištolj, nije on taj tip”, rekla sam kao da sam sigurna u to što govorim, a nisam bila više sigurna ni u šta, nisam više sigurna ni u šta, osim da ću pre umreti nego mu dozvoliti da mi ikada više priđe, i nisam bila sigurna kako ću to da izvedem, i jedino u šta sam sigurna da ovog puta imam snage da izdržim sve. Odjednom mi je palo na pamet da skoro ništa ne znam o njemu, ništa, osim da postoji ta sila, ta stihija koju nosi sa sobom i da neće stati. Da je radio na mom strahu. Da je jedino to radio. „Ti ga se i dalje plašiš?” „Ja? Ne, šta ti pada na pamet”, bila sam ponesena svojim rečima, dok mi se grlo skupljalo. Ne, ne plašim se, šta mi može, ponavljala sam u sebi, a kroz glavu su mi prolazile najjezivije scene, najjeziviji scenariji koje sam mogla da zamislim. Nisam mogla ni da sanjam da strah može toliko da utiče na moju maštu. Plašila sam ga se, ali to ne bih priznala, čak ni Biljani. Polovinom mozga bila sam u stvarnosti, tu, sa mojom Biljanom, u toplom kafiću, za stolom, u običnom danu koji obećava, a drugom polovinom bila sam u paralelnoj stvarnosti, u kojoj on stoji na mojim vratima, ili ispred moje zgrade, lud od besa. „Ja sam tu, zovi me kad god hoćeš. Možda ne bi bilo loše da se preseliš kod mene na neko vreme.“ „Ma ne, nema potrebe, ne može mi više ništa, jača sam nego ikad. Shvatio je da je kraj, i ostaviće me na miru.“ Sela sam u kola i krenula nazad, kući. Život mora da se živi, moram da se vratim sopstvenom životu, moram da ga lepo uzmem od njega. Na počeku moje ulice, zastala sam da propustim auto koji se isparkiravao, i niotkuda, odjednom, on se stvorio tu. Samo je otvorio vrata i ušao u moja kola. Zamalo da vrisnem. Sveže izbrijan i namirisan, nasmejan, i odvratan do bola, počeo je stari prolog: „Ljubavi, samo da ti objasnim.“ „Nisi shvatio. Ovo je kraj, zaista.“ Glas mi je bio lišen svakog besa, svake ljutnje, razočarenja i svake emocije. „Lepo te molim da me više ne zoveš i da mi ne šalješ poruke. Ne dozvoljavaš mi da spavam. To nema smisla. Uznemiravaš me. Odrasli smo ljudi, nemoj da me teraš da ti ponavljam“, izgovorila sam mirno,
gledajući kroz šoferšajbnu. Neki auto iza nas počeo je da trubi. Napetost se mogla seći nožem, moje srce bubnja kao ludo. „U redu“, rekao je mirno i izašao iz kola, držeći otvorena vrata. Pre nego što će da se okrene i ode, zastao je, i sagnuo se, da mu bolje vidim lice. „Samo još nešto da ti kažem.“ Bio je izbezumljen, usna mu je drhtala, i izgledalo je kao da će da zdrobi sopstvene zube. „Zapamti ovo: budem li te ikada video da stojiš sa bilo kojim frajerom, jebaću ti majku!“ „Je l’ ti to sad meni pretiš?“, uši su mi zvonile. „Ne pretim ti. Samo da znaš, budem li te video sa jednim frajerom...“ „Ne bih ja meni pretila“, izgovorila sam hrabro. „Šta si rekla?!? Neće ti pomoći ni prijatelji, ni sin, ni predsednik Republike.“ Zaurlao je, a onda je svom snagom zalupio vrata mojih kola. Dala sam gas, i tresla sam se kao prut.
40. Sutradan pre podne zazvonio mi je mobilni. Odahnula sam. Nije bio njegov broj. „Jelena?“ Bio je to ženski glas. Učinio mi se neverovatno poznat. „Nemojte da mi spustite slušalicu, molim vas! Izvinjavam vam se za ono vrištanje i one ružne reči, bila sam van sebe, vi ćete to da razumete, vi ste velika lafica i uzor mnogim ženama.“ Njegova ludača, ona njegova ludača koja je zvala kad smo bili u San Sebastijanu? Ne mogu da verujem! Glas joj je sada drugačiji, nema vrištanja, ima uzbuđenja, to osećam, ali nema histerije, melodičan je i neverovatno poznat, i uopšte ne deluje kao glas psihički poremećene osobe. Šta je ovo? Ko je ovde lud? Kaže, ima potrebu da mi se izvini za ono, za onaj poziv, on ne zna da ona zove sada, on ne srne da zna za ovaj poziv, ona me zove jer ima ljudsku potrebu, „ipak smo ljudi“, kaže, ali sada je sve u redu, kaže, sada je sve u redu, da se ne brinem, ako je to problem. „Šta je problem?“, pitam je, ne razumem o čemu ona govori, ništa mi nije jasno, ona govori brzo, prebrzo za taj iznenadni poziv, i vrlo prijateljskim glasom koji mi je odnekud poznat, strašno poznat, kaže da se ne sekiram s obzirom na moju situaciju, i da ona uopšte ne živi s njim, ako me to brine, i da već mesec dana ne živi u njihovom stanu... Zinula sam. Zajednički stan? Kakva moja situacija? O čemu ona priča? „Izvinite, a zašto mi sve to govorite, zašto me zovete, mi se ne poznajemo?“ „Mi? Znamo se, kako se ne znamo?“, kaže zapanjena. „Ko je to?“, nervozu smirujem cigaretom. „Kako ko? Pa, Adriana Medić!“ Pauza. Ostala sam bez teksta. Pokušavam da povežem kockice, suviše podataka u svega nekoliko sekundi, ali ona nastavlja. „Nije vam rekao? Čudi me da vam nije rekao, ne mogu da verujem! Nešto mi sad tu nije jasno! Meni e odmah rekao da je s vama, odmah, to je uradio da me kazni jer je umislio da sam ja...“ Prekinula sam je. Nisam mogla to da slušam. Adriana Medić?!? Adriana Medić je ona ludača koja me e zvala telefonom, on je bio u vezi s njom? On je u vezi s njom? On joj je rekao? Znači, nije slučajno pronašla njegov zaboravljeni telefon? Nisam mogla da verujem svojim ušima. Pa da, Beton promet , logično, zato je one noći onako hitro i samarićanski krenuo sa mnom kad mi je pozlilo, zato je pretrnuo kad se ona pojavila. Film je počeo da mi se odmotava. „Molim vas, zašto mi sve to govorite?“ „Htela sam, u stvari, samo da vam se izvinim za ono moje ludilo od letos. Osećam potrebu da se iskupim. Bila sam van sebe, bila sam ljubomorna, iskreno govoreći, poludela sam kad mi je rekao da ste to vi, hteo je da me kazni, i znao je kako to da uradi.“ Pritisak mi se diže, kosa na glavi mi se diže, kockice se same sklapaju, puls mi ubrzano radi. Sela sam. „Ali sada, sada imam potrebu da vam se izvinim, i da vam olakšam, da se ne sekirate zbog mene, strašno sam se rastužila kad mi je rekao da ste... bolesni, ali nadam se da će sve da bude dobro, vi ste jaka žena...“ Ko je bolestan? O čemu ona priča? „Jeste, mnogo sam jaka.“ „I ako ste ga zbog mene ostavili, da znate da mi nemamo ništa.“ U glavi mi je zvonilo. Bilo mi je jasno, odmah mi je bilo jasno da ju je naterao da me pozove. „Samo trenutak“, rekla sam. Adrijana je nastavila da priča o tome kako oni u stvari nemaju ništa, „kunem vam se, nemamo ništa“,
onda kad me je zvala to je bio nesporazum, i da se ne sekiram, da ništa nisu imali u ovih pola godine, da ne brinem, kaže, ne želi da brinem. „Naravno da ne brinem“, kažem, i prilazim ogledalu iznad komode, pogledam svoje lice, i prvi put u poslednjih nekoliko meseci vidim onaj stari osmeh, onu staru snagu, to sam odmah videla, neki talas neverovatne energije krenuo je od stopala, nagore, kao da sam odjednom počela da oživljavam. Odjednom, zahvalna sam Adriani Medić na ovom telefonskom pozivu. „I kako mu je tata?“, pitam. „Tata? Jankov otac?“ zvučala je zapanjeno. „Da.“ „Znači, napokon je upoznao oca!“ uzviknula je oduševljeno, a onda je zastala. „Ne mogu da verujem da mi nije rekao!“ „Nije? Ne mogu da verujem ni ja“, mozak mi je radio neverovatno brzo. „Sad sam malo ljubomorna na vas. I kad se to desilo?!? Znate, ceo život je tragao za roditeljima.“ „Pre mesec dana. Ta priča je zaista neverovatna, morate da je čujete.“ Zaćutala je, kao da i sama slaže kockice. „Zbunjena sam. Izvinite još jednom. Ozdravite brzo...“ elan u njenom glasu jenjavao je i Adriana je prekinula vezu. Gledala sam u telefon nekoliko sekundi, a onda sam ga tutnula u zadnji džep farmerki.
41. Promeniću telefonski broj. Ništa nije prestajalo. O da, bio je u pravu. Bolesna sam, od straha. Moram da prestanem da se plašim. Moram da prestanem da se plašim. Ne plašim se. Ne plašim se! Zašto drhtim? Boli me želudac. Zašto se osvrćem oko sebe? Ne plašim se! Spuštene su mi roletne. Stan je zaključan. Ne plašim se! Kad mi zazvoni telefon, pretrnem. Uhvatim sebe da osluškujem korake na hodniku. Ako je taj patološki lažov mogao nju da natera da mene zove, ucenjujući je ko zna čime, uveravajući je da sam se verovatno zbog nje razbolela, gospode bože, kakva morbidarija!, ako je mogao da meni izmisli da mu otac umire, a njoj da ispriča da nema roditelje, na šta je sve spreman? Prolaze mi kroz glavu užasne slike, napadaju me odasvud, neprestano, zamišljam kako se penje na moju terasu na prvom spratu, ili kako me gleda kroz prozor, kako me sačekuje u ulazu, kako viri kroz moju ključaonicu, kako vadi pištolj koji nema, kako ljudi u fantomkama lome noge Mikiju, ili Milošu, kako nekog od njih vezuje za stolicu i isleđuje šta su imali sa mnom, kako ubija sebe pred mojim vratima, kako mene uvlači u svoja kola i odvozi me negde, u neki stan u kome me drži zaključanu, kako odlazi u Holandiju i nalazi Dejana u Roterdamu i kako mu nešto užasno uradi, ne znam šta. Zašto je pomenuo mog sina? Stresem se, čvrsto zatvorim oči, i onda ih otvorim i sve krene iz početka, u totalnoj sam vlasti straha. Ne prestaje da zove. Ne prestaje da piše poruke. Jednom je celo popodne presedeo u kolima preko puta ulice. Više se ne javljam na telefon. Ne odgovaram na poruke. Skajp uključujem samo kad hoću da se čujem sa Dejanom. Roletne su mi spuštene, svetio neprestano upaljeno, moj život je postao jedna duga noć. Ništa ne mogu da radim. Iz skoro svake reči koju čitam pomalja se on, njegov bes, njegovo ludilo, to upiranje, ta sila, koja me ne ostavlja na miru. Strah me je preuzeo. I sve je sivo. Ne mogu da nađem tu spasonosnu rečenicu za kojom tragam, znam da mora da postoji negde, ta, neka, magična reč koja će da rasprši ovaj crni oblak koji me je poklopio, to mora da postoji, negde, ali ne nalazim je nigde, u knjigama, na internetu, u porukama samopomoći. Strah je jedini protivnik života, a ja želim da živim. Gde su te reči koje su mi tako potrebne? Strah nema pristojnosti, ne pokazuje ni mrvu milosti, melje mi misli, ne dozvoljava mi da spavam, da jedem, da se pokrenem. Gospode, zašto me ostavi? Upomoć! Strah je moj jedini protivnik koji mi je uzeo život. Strah je muškog roda. Snaga je ženskog roda. I, volja, misao, pobeda, sloboda, radost, hrabrost. Sve te moje reči koje su nestale.
42. I zatim, Dejan se javio preko Skajpa, ponovo, iako smo se prekjuče čuli. Obično se čujemo jednom nedeljno, ne želim da budem majka davež. Za njega uvek namestim najbolji mogući izraz lica. „Super sam, odlično sam, ne brini za mene“, kažem. „Ove godine nećeš da kitiš jelku?“, pita i ne veruje da je tako nešto uopšte moguće. Iza njega proviruje Eva, maše mi, već se poznajemo. Deluju tako srećno, tako opušteno. Dejan izgleda kao da pokušava da proviri iz ekrana, svake godine imali smo jelku, traži je pogledom, izgleda odjednom kao da ima dvanaest godina. I u tom trenutku, nešto me strašno rastuži. Potpuno sam zaboravila da je uskoro Nova godina, zaboravila sam na život, na sve. Za božićne praznike putuju na Tajland. „Doći ćemo u februaru za vikend u Beograd“, kaže. „Divno.“ I ja samo klimam glavom, imam osmeh na licu, a grlo mi se steže. Ne želim da me vidi ubijenu, ne želim da me vidi tužnu. Nikada pred njim nisam bila slaba. „Mama, kako si?“, pita odjednom. Obično nikada ne pita tako nešto, jer zna da sam dobro, to se podrazumeva, to je ono sa čime je odrastao. „Dobro sam, zašto pitaš?“ „Ne deluješ tako. Umorna si?“ „Malo“, kažem, „možda“, i nasmešim se da popravim utisak. „Je l’ radiš na knjizi?“ „Da, baš mnogo vremena provodim...“ „Izgledaš kao da si izgubila onu svoju moć“, kaže posle kraćeg razmišljanja, „nisam mogao da poverujem da je tako nešto moguće.“ „Gubi mi se veza, ne čujem te dobro, loš mi je internet zbog snega“, kažem i lažem, i prekinem vezu. I onda počnem da plačem. Suze same lete. Reke suza. More suza. Okean suza. Nisam ni znala da toliko toga ima u meni. Okupana suzama. I sa tim suzama, ode, slije se tuga, ode samosažaljenje, težina koju osećam u grudima odjednom splasne. Ustajem, otvaram prozore. Decembarski vazduh ulazi unutra, kao da nova godina ulazi u kuću, dišem duboko, žmurim. I ponovo čujem signal Skajpa. Dejan me ponovo zove. Brišem oči, popravljam šminku, nameštam frizuru. „Kaži, ljubavi“, trudim se da zvučim veselo. „Jesi li sama u kući?“, pita i ja se sledim, ne znam zašto me to pita, nikada mu nisam rekla za Janka, on nema pojma. „Sama sam, naravno, zašto pitaš?“ „U dve reči, da ti kažem. Ne znam šta se događa, i ne želim da ti se mešam u život. Juče me je Miloš našao preko Fejsa.“ „Miloš?“ Oh, ne, pomislila sam. „Da, kaže pokušavao je da me nađe i jedva me je našao, preko svog sina Đorđa.“ „Da, i?“ Drhtala sam. „Evo sad ću da ti pošaljem poruku, na Skajp, da ne bih prepričavao. Evo, sad ti šaljem. A zovem te pre našeg puta. Drži se. Ćao!“ Nekoliko trenutaka kasnije, u prozorčiću kompjutera stajala je ova poruka: Sve sam shvatio. Prvi utisak me nikada nije prevario, pa ni ovog puta. Prvi utisak mi je bio loš , sećaš
se? Sve razumem, sve sam shvatio. Zapamti samo jedno: Ne plaši se. TI SI MU DALA MO , SAMO TI MU JE MOŽEŠ UZETI . Tvoj anđeo čuvar . P . S . Obriši ovo čim pročitaš , da ti ne pravi probleme. Gledala sam u poruku, i čitala je ponovo. Strašna struja oprljila me je po nosu i usnama, a onda se na tren celo moje telo potreslo. Ti si mu dala moć, samo ti mu je možeš uzeti, ponavljala sam u sebi. Pred očima mi je bilo Miloševo lice, njegovo cerekanje, njegova nosina, njegove naočare. Primakla sam ruku ekranu kompjutera, i nežno, najnežnije što umem, pomazila sam sve najbolje što postoji u ovoj stvarnosnoj dimenziji, i što je sadržano u tih nekoliko rečenica. I anđeoska magija je istog trenutka počela da deluje. Nisam izbrisala poruku. Nikada više neću izbrisati nijednu poruku. I znala sam da već počinjem da mu uzimam moć koju sam mu dala. Mali osmeh titrao je na mom licu, oči su mi brzo prelazile po sobi, i pre nego što sam išta stigla da osvestim, moje ruke su već radile: njegove papuče, džemper, bademantil, trpam sve to u crnu kesu za đubre, radim to mahnito, kao u nekom transu, bacam njegovu četkicu za zube, kolonjsku vodu, penu za brijanje. Brišem sve njegove fotografije sa kompjutera, bacam ostatke parfema koji mi je kupio i onu Ermesovu maramu, i posle toga perem ruke. I onda operem ceo stan, usisavam, manijački, trosed, mesto na kome je sedeo, i fotelju, „ja sam mu dala moć, samo ja mogu i da mu je uzmem“, ponavljam, i glancam stočić u dnevnoj sobi na kome je držao noge. Čišćenje je, izgleda, u vezi sa emocijama, čišćenje je ritual, jasno mi je to, i bacam nekoliko flaša vina koje je doneo, sve što ima veze s njim, odlučila sam, mora da leti napolje. I uzimam mu moć, uzimam mu je. Više je nema. Oblačim kaput, i izlazim napolje, da bacim đubre, i da potom odem na pijacu da kupim jelku. Ne osvrćem se ispred ulaznih vrata stana, silazim odlučnim korakom niz stepenice, a zatim izlazim iz zgrade. Belo je napolju, sve je belo i divno, i tako spokojno. Neka deca u daljini bacaju petarde, a onda se čuje njihova cika. Prelazim ulicu, i bacam đubre u kontejner. Gospode bože, pomislim, da li sam ikada mogla da pretpostavim da će mi za bacanje đubreta biti potrebna hrabrost? I onda pomislim samo jedno: srela sam ga kod đubreta, i s njim završavam na istom mestu. Kakva simbolika. Krećem ka pijaci, idem suprotnom stranom ulice, koračam hrabro i odlučno. U jednom trenutku osetim samo iznenadnu malu slabost, strah diže glavu, ona zmija počinje da se polako budi, „šta će biti ako me sad presretne na ulici?“, pomislim, to traje sekund, možda dve sekunde i onda u mojoj glavi počinju snažno da udaraju pobedničke fanfare Miloševe poruke: „Ti si mu dala moć, samo ti možeš da mu je uzmeš.“ Udahnem duboko, klimnem glavom kao da sam upravo završila razgovor sa Milošem i nastavim dalje. Na kraju ulice, iz beline snega, među parkiranim automobilima, ljudima, majkama koje svojoj deci nose jelke sa pijace, dekama koji vuku sanke i unučiće vraćajući se sa Tašmajdana, nepogrešivo, vidim njega. Visok muškarac, sa šeširom, upravo je izašao iz auta i ide pravo prema meni. „Ti si mu dala moć, i samo ti mu je možeš uzeti“, kažem sebi još jednom, i nastavim pravo. Na nekoliko metara ispred mene, mogla sam jasno da vidim njegov osmeh. Glava mi je čvrsto stajala na ramenima, brada malo isturena, pogled vodoravan, hod mi je bio siguran i skoro paradni, lice bez ijedne grimase, bilo je to odjednom lice moći, lice lišeno svakog straha, lice zastrašujuće svetlosti, i on je, prolazeći pored mene, samo sagnuo glavu. „Tako i treba da bude, uvek, zauvek“, pomislila sam, bez trunke trijumfa. Više mi ništa nije mogao.
43. Kugle su bile crvene, na radost. Kupila sam nove novogodišnje pirinač-svetiljke. Mislila sam na Dejana, mislila sam na svoj ponovo otkriveni život, na jednostavnost, lepotu i slobodu. Jelka je izgledala fenomenalno, kao neki mali kućni duh. Slikala sam je i poslala je Dejanu na Vajber , a on je meni zauzvrat poslao sliku sa Tajlanda - on i Eva puštaju lampione na plaži na Koh Samui. Biljana, Svetlana, Mihailo, Zoran i Marina zvali su me da zajedno idemo na doček u neku simpatičnu kafanu sa narodnjacima, na Karaburmi, ali sam odbila. Zauzvrat, zvala sam ih sve kod mene na sarmu, prvog januara. Ne samo da mi se nije išlo ni na kakvu tresku u kafanu, nego, imala sam bolji poziv. Tog jutra me je pozvao Miloš, u svom stilu: „Jeco, sve ribe su me ispalile za večeras. Ako nemaš planove da se posipaš štrasom po grudima i da vrtiš dupetom na nekom stolu u kafani, aj’ dođi kod mene da čekamo Novu godinu.“ Cepala sam se od smeha. „Kupio sam pivo, kikiriki, i uzeću nam po pljesku ako ogladnimo. Za luk ćemo lako da se dogovorimo. Reci odmah, ili ćuti zauvek.“ „Dolazim, nosonjo! Uostalom, kad me moj anđeo čuvar pozove, taj poziv se ne odbija.“ „Ako imaš domaću rusku salatu, ponesi, da se setimo detinjstva. Neka ovo bude noć zajedničkih uspomena.“ „Napraviću je. I nemoj da se pališ da će da bude nešto!“, rekla sam smejući se. I sa činijom ruske, koju sam odmah napravila, uključujući i moj majonez, obučena u farmerke i džemper, sa cokulama za sneg na nogama, otišla sam kod njega. Dočekao me je sa upaljenim televizorom, odakle su cepali narodnjaci. Stan mu je bio mali i šarmantan. Knjige svuda. „E, podseti me da ti dam moj novi roman“, rekao je. Zbilja, tek tad sam se setila da nemam njegovu knjigu. „Kritika je podeljena - jedni kažu da je super, jedni kažu da je sranje, al’ to nije bitno, kapiraš? Jedino što je bitno jeste da l’ sam se radovao dok sam to pisao.“ Kliberio se kao lud. Očigledno je duvao i pre nego što sam došla, a onda je izvadio još jedan džoint, pa smo dunuli zajedno. Osećala sam se kao da sam prvi put u životu pobegla od kuće. Nijednom rečju nije pomenuo ništa. Ni onaj moj poziv, ni poruku koju mi je poslao, ni kako je pronašao Dejana, niti kako je shvatio šta mi se događa. Pričao mi je da je bio u Indiji šest meseci, zato mi se nije javljao na telefon, da je malo lutao, s onom ribom se raskantao čim su stigli u Gou, malo se ložio na jogu, malo je nešto vežbao sa sobom, ali je došao, na kraju, i do nekog uvida o sebi i svetu. „I šta si zaključio?“ „Ne može to odjednom da se ispriča.“ Otvorili smo po konzervu piva i smejali se kao da smo u gimnaziji. Onda smo navalili na rusku salatu i pitu. Nova godina je došla laka kao leptir i divna, svetlucava, prepuna čarolije. U jednom malom trenutku lucidnosti samo je rekao: „A ti, šta si ti zaključila? Kapiram, ono kao, da ti je bilo potrebno da se zatvoriš u sobu i porazgovaraš sama sa sobom.“ Odgovorila sam mu godinu dana kasnije, na plaži Kalanguta u Goi. „Ova knjiga je moja soba.“
O autorki Mirjana Bobić Mojsilović je spisateljica i slikarka. Objavila je romane Dnevnik srpske domaćice (2000), Happy End (2002), Majke mi, bajka (2003), Ono sve što znaš o meni (2005), Tvoj sam (2006), Srce moje (2007), Azbuka mog života (2008), Glad (2009), Gospodin pogrešni (2010), Traži me (2012), Tvoj anđeo čuvar (2016), kratke priče Baba, nemoj ništa da me pitaš (1997) i zbirku poezije Obećao si mi (2016). Autorka je šest pozorišnih komada Suze su O. K , Verica među šljivama, Pozovi M radi užitka, Poslednja šansa, Pogodi ko dolazi na večeru, Svlačenje, koji su izvođeni u Narodnom pozorištu, Ateljeu 212, Kult Teatru, Zvezdara Teatru, Akademiji 28 i na sceni KC „Palilula“. Dvanaest njenih naslova objavljeno je u Francuskoj, Italiji, Češkoj, Hrvatskoj, Sloveniji i Makedoniji. Autorka je nekoliko samostalnih izložbi slika. Bila je jedan od prvih autora - samostalnih izdavača u Beogradu. Nekoliko puta je dobila nagradu „Zlatni bestseler“ i dobitnica je „Zlatne značke“ Kulturno-prosvetne zajednice Srbije. Mirjana Bobić Mojsilović je slobodna umetnica i živi u Beogradu.
Napomene [←1] Engl.: povezivanje.
[←2] Engl.: mora se imati, obavezan.
[←3] Engl.: to merge - spojiti.
[←4] Engl.: Tomorrowland - zemlja sutrašnjice.
[←5] Engl.: LOL od laugh out loud - smejem se glasno. Skraćenica na društvenim mrežama.
[←6] Engl.: date - partner za izlazak.
[←7] Engl.: Samo uradi to.
[←8] Čuvena replika Pamele Anderson iz filma Barb Wire.
[←9] Bronzani antički kip iz 2. ili 3. veka koji prikazuje antičkog atletu, pronađen u moru kod Lošinja u Hrvatskoj 1996, a izronjen 1999.
[←10] Gucci Guilty (engl.: guilty - kriv).
[←11] Uživaj u svojim najdubljim željama.
[←12] Txakoli, blago penušavo belo vino, tipično za Baskiju.
[←13] Parte Vieja - stari grad.
[←14] Jesam li ti skoro rekao da te volim?
[←15] Ja sam ljubomoran momak.
[←16] Dobro se osećam.
[←17] Bugarski: Imate telefonski poziv.
[←18] Nem.: „Ja sam Berlinac.“ - čuvene Kenedijeve reči.
[←19] Nem.: Srećna sam.
