Majakovski

VLADIMIR MAJAKOVSKI (1894–1930)

Simbolistička poezija nije se dopadala mlađim ljudima Rusije koji su odbijali da veruju da mistični estetizam Aleksandra Bloka može zameniti zainteresovanost za stvarni život. Oni su želeli da revolucionišu poeziju na način na koji su to u slikarstvu postigli kubisti i tako je učine živom i savremenom. Prvi ruski futuristi želeli su da stvore novu poeziju koja će se baviti aktuelnim savremenim životom. U decembru 1912. pojavio se manifest nazvan Šamar javnom mnenju. Njegov dug Marinetiju je očigledan; manifest odbacuje prošlost i tradiciju, zahteva da bude autentičan glas savremenosti i gromoglasno potvrđuje svoju muževnost, odbacuje stare sentimentalne teme kao što su ljubav i romantika, ukazuje na glorifikovanje mehaničkih pronalazaka pominjući parobrode i oblakodere. Na Marinetija podseća iznad svega svojom samouverenom drskošću i arogantnom postavkom da samo njegovi sledbenici imaju pravo da se zovu pesnici. Iako je smatran najistaknutijim predstavnikom ruskog futurizma, futurizam je ipak samo epizoda u literalnoj biografiji Vladimira Majakovskog. Sav je u krajnostima i u velikoj meri u sukobu sa samim sobom. Zbog svoje specifičnosti izdvaja se kao idiosinktrastična ličnost u istoriji literature, stoga nije mogao imati adekvatnih epigona. Majakovski je počeo da objavljuje 1912. godine. Njegovo delo je po obimu veliko. Stvaralaštvo uslovno možemo podeliti na prerevolucionarni period opterećen futurizmom i poslerevolucionarni, po karakterteru socijalistički. Još od samog početka njegovo je delo obeleženo modernošću, socijalnim protestom i velikim umetničkim kvalitetima. Ključ za razumevanje perioda do revolucije nalazi se u poemama Oblak u pantalonama, Flauta-kičma i u tragediji Vladimir Majakovski u kojima se otkriva tragika subjektivnog doživljaja, gorčina protesta. Poeme o revoluciji i Lenjinu su druga faza u kojoj pesnik više obraća pažnju na spoljašnje, a donekle sebe zanemaruje. Poema Na sav glas iz 1930. predstavlja sintezu osnovnih protivrečnosti. Majakovski nije bio učen, ni obrazovan čovek. Njegova koncepcija poezije nije dugovala ništa majstorima prošlosti i čini se da uopšte nije prošao kroz razdoblje književnog šegrtovanja. On je imao svoj pogled na svet i svoje shvatanje o tome šta je poezija. Njegov stvaralački dar ležao je u izvanredno originalnom osećaju za reči. Nisu ga zanimali fini prelivi; ono što je osećao osećao je snažno i često deluje surov, grub, primitivan. Majakovski je u više navrata naglašavao svoj poetski stav, ali ga nikada nije u jasnom obliku definisao. I on polazi od principa negiranja tradicije. Smatra da su prethodnici “takozvani velikani“ i naziva ih klasičarskom dosadom (sličan stav kod Marinetija – “Dante je lep...“). Parola kulturne revolucije osnovna je parola futurista. Revolucije nema bez nasilja nad starim sistemom. Zato Majakovski izjavljuje: 1

“Bolji je živi LEF od mrtvog Lava Tolstoja.“ Međutim, moderna ruska poezija nije bila striktno raskidanje sa tradicijom, te se i kod Majakovskog može naći priznavanje klasika: u tom smislu govorio je o Puškinu i Čehovu. Majakovskog nisu uznemiravala teorijska razmišljanja njegovih futurističkih kolega. Njega je futurizam privlačio pre svega zbog svog revolucionarnog karaktera. On je bio buntovnik, tri puta hapšen zbog subverzivnih delatnosti pre svoje dvadesete godine. Majakovski je izričito tvrdio da književnost nije ogledalo koje odražava istorijsku borbu, već je oružje te borbe. Futuristi moraju biti pisci mase i glasonoše revolucije. Društevni karakter umetnosti ne treba da bude u beleženju društvenih zbivanja, već u menjanju umetničkog izraza i uključivanju umetnosti direktno u sam život (”Vreme poezije-sluškinje je prošlo. Treba se umešati u život.“). Majakovski traži novu umetnost, poeziju koja ima karakter reklame i pamfleta, naredbe i reportaže, umetnost koja je sposobna da se poistoveti sa društvom, sa tehničkim otkrićima, sa gradovima, sa realnim dešavanjima. Poezija je za Majakovskog proizvodnja – veoma teška, složena, ali ipak proivodnja. Stiohve treba proizvoditi samo onda kada postoji jasna „socijalna porudžbina“. Iako je odrastao na Kavkazu, Majakovski je bio izrazito čovek grada. Njegova je poezija sva u gradskim ulicama, kamenim zdanjima, kaldrmi, mostovima, fabrikama, dimnjacima, tramvajima, firmama. Njegov je pejzaž gradski pejzaž. Inspiraciju je crpao iz Moskve i Petrograda, iz ljudskih bića koje je tamo susretao, a naročito iz klase osiromašenih kojoj je pripadao i sam. Poezija futurista, kao i uostalom kompletna poezija s početka 20. veka, obiluje neidealizovanim slikama grada. Majakovski sliku grada često dovodi u vezu sa slikom tela (…kroz pukotine se cedilo salo...). Slika grada dok pada kiša povezuje se sa ljudima, tj. ljudskim telom u fazi degradacije i to je zapravo odraz postojeće stvarnosti. Majakovski insistira na aktuelnom životu, a to je za njega grad kao neidealizovana sredina sa svim 'prljavim' ljudima, što projektuje novu avangardnu estetiku, estetiku ružnog. On zastupa ideju istraživanja novih zakona. Dva osnovna pravila su da je svaka stvar dostojna da bude predstavljena i da predmet za umetnika nije cilj već samo objekat izučavanja. Lepote u prirodi nema, lepotu može da stvara samo umetnik. Majakovski je postao poznat po izraženom lirskom “ja” koje je retko u avangardi. On nametljivo govori o sebi, suviše drsko je subjektivan. Nepristrasne i bezlične naracije u njegovim poemama nema. Pesnikova ličnost je uvek polazna tačka doživljaja. Ona je ta koja gleda, vidi, saznaje, ima potrebu da svoj doživljaj unese u opšti smisao pesničke teme. Njegova poezija je potpuno lična i ispoljava paradokse i protivrečja koje možemo očekivati od čoveka njegove bujne prirode. Bilo je sasvim prirodno da ponekad bude glasno hvalisav i samouveren, a da drugi put padne u samoismevanje i samoponižavanje. 2

Nezadovoljstvo sredinom, mediokritetom u svim ljudskim delatonstima, bilo je praćeno ličnim nezadovoljstvom i nemogućnošću da se uklopi u taj sistem. Otuda ta prenaglašenost i predimenzionisanost pesničkog “ja”, kao i hiperbolisani opisi i stanja u njegovoj poeziji. Svaka njegova pesma sadrži autorefleksiju, koja je često poduprata ironijskim odnosom. Temom ljubavi, Majakovski je opsednut. Inspirisan Lili Brik, Majakovski je pisao o njoj kao o dobrom čoveku pre nego kao o objektu želje ili erotskoj pojavi. Ovde vidimo još jednu razliku između Majakovskog i Marinetija, koji je negirao ljubav i napisao Manifest bluda i brutalno rušio mit ljubavi. Kod Majakovskog je prisutna duboka emocionalnost, ali bez naglašene sentimentalnosti. Kod njega u poeziji nema preterane erotike. “Sam se osećao kao velika usna stvorena za poljubac i u svemu oko sebe tražio je i video usne pružene na miloštu i ljubav.” Usne su jedan od najreljefnijih simbola njegove poezije i upravo je kroz njih izražena ljudska čistota. Sposobnost da voli učinila ga je prijemčivim za primanje svih estetskih doživljaja koji su ga okruživali. U njegovom životu i poeziji, ljubav je bila izvedena iz estetskog merila života. Tu se istovremeno stapaju ljubav za ženu i ljubav za ljudski rod. Kroz tretman ljubavne teme možemo da pratimo razvoj pesničke tragedije Majakovskog. Oblak u pantalonama, iako je „programska poema“, tretira motiv ljubavi u širem smislu. Reč je o pesnikovoj emociji koja traži da se ispolji, a poseduje nesklad između unutrašnjih želja i sveta njihove primene. Sukob koji nastaje pre svega je bio sukob sa Bogom, oličen već u poemi Flauta-kičma, a zatim i sukob sa ljudima u poemi Volim. Poema O tome upravo i jeste poema o tome, o ljubavi. To je poslednja ljubavna poema, ispunjena mračnom i haotičnom fantazijom. To je sazrela tragedija emotivnosti pesnika u sklopu društvenih okolnosti. Nakon ove pesme, subjektivno potpuno nestaje iz poezije Majakovskog, što se ogleda u nedovršenoj poemi Na sav glas. U pogledu religije, možemo reći da je poezija Majakovskog antibožačka. U njoj se vrši detronizovanje božanskog iako Majakovski nije imao suštinske potrebe da savlada religioznost. Jedna od antisentimentalnih i antireligijskih pesama je Čujte, gde se napada sistem teološkog dokazivanja i verovanje da je zvezdano nebo svedočanstvo o postojanju Boga. Indikativan je sam početak pesme: Ako neko pali zvezde, to nekom neizostavno treba... U poemi Flauta-kičma se očitava stav Majakovskog da se suprotstavi Bogu, da ga izazove. On sebe određuje kao trinaestog apostola. Bog je za njega “mračni bog proze”. Psalmska upotreba imena Gospodnjeg, kao i ton stihova podređen je čisto pesničkoj funkciji. U ovoj poemi, Majakovski gradi neke od svojih najboljih erotskih stihova, i tako spaja nespojivo – erotsku žudnju sa pobožnim molitvenim strastima. Hrišćanska terminologija i biblijski simboli su tu samo da obogate pesnički izraz. Slične motive nalazimo još kod ruskih simbolista, ali kod Majakovskog je njihova primena daleko inovativnija. Religija i ljubav javljaju se i kao motivi poeme Oblak u pantalonama.

3

Oblak u pantalonama (1915.). Teme ljubavi, umetnosti, religije i društva koje Majakovski obrađuje u ovoj pesmi, prožete su snažnom ličnom bojom. Samoisticanje i samosažaljenje, jetka satira i čudni lirski kvalitet nerazmrsivo su prepleteni ne samo u pesmi, nego često i u istom stihu. Majakovski je pogođen početkom rata, ali i neuspehom u sopstvenoj ljubavi, i ta dva motiva su osetno prisutna u pesmi. Ovo je pre svega izvanredno iskrena i intimna pesma. Kod Majakovskog nema lažne skromnosti i on svoje emocije iznosi upravo onako kakve one jesu. Oblak u pantalonama pokazuje patnju i histeriju jedne snažne ličnosti koja otkriva da su okolnosti izvan njene kontrole i da je napadaju u svim aktivnostima koje smatra važnim. Poemu Oblak Majakovski je smatrao katehizisom savremene umetnosti sažetim u četiri načela. Sva četiri načela počinju sa „Dole!“. Dole sa: vašom ljubavlju, vašom umetnošću, vašim uređenjem i vašom religijom! U ovom snižavanju „vašeg“ važnu ulogu mora da odigra individualnost umetnika koji otkriva zakone novog. Kompozicija obuhvata četiri tematska kruga, ali se oni ne podudaraju sa shemom o četiri krika Dole! Reč je o preplitanju; to je pobuna protiv shvatanja ljubavi kao nečeg harmonijskog i zanosnog; a sa druge strane to je objava novog principa koji u ljubavi vlada – telesni princip. Slike telesne ljubavi prepliću se sa slikama gradskog pejzaža. Ta smena slika može se uočiti u četvrtom delu poeme. U poemi inače moguće je uočiti bitno dominantan model negirajućeg. Tu odliku je i Majakovski uočio i iskoristio. On koristi načelo negacije kako bi opovrgao čitav vrednosni sistem do 1917. ali i čitav sistem evropski, pa i šire, univerzalni. Poema se vezuje za tradiciju romantičarske lirike i u njoj se ogleda fragmentarnost kompozicije koja je oblikovana kao pesnikov monolog. Verbalnu masu pokreće hiberbolisano osećanje ljubavi. Romantičarska lirska pesma kao model mora se prvo prihvatiti kako bi se odbacila i u tome je smisao avangardne ideje o rušenju tradicije. Majakovski osporava romantičnu poetiziranu ljubav, ima sublimiran odnos prema ženi, sveden na biološko. Otvorena erotika Majakovskog može se dovesti u vezu sa Bodlerom, s tim što u Oblaku nema simboličnih značenja. Odnos prema ljubavi ovde je u skladu sa italijanskim brutalnim rušenjem mita o ženi kao simbolu ljubavi. Nasuprot tome postavlja se ljubav kao biološka snaga čoveka. Marineti je umeo da otkriva senzualnost i tamo gde je dehumanizuje. Rusi pak, nemaju praksu negiranja ljubavi kao takve, ali ni ne postavljuju ženu na pijedstal. Nema Madone, ni Laure. To donekle podseća i na Pikasove kubističke predstave žene. Kao ljubavna lirika prvi deo Oblaka je značajan po svom realizmu i svojoj bolnoj iskrenosti. Dočarava jednu krajnje uzbuđenu i uznemirenu svest u kojoj maštu podstiču neobuzdane emocije.

4

Ceo prvi fragment posvećen je igri živaca. On opisuje patnje iščekivanja voljene i utisak koji na njega ima otkucavanje sata (“I kao s panja glava sužnja / dvanaesta ura je pala”). Živci mu skaču, noć se uglibljuje po sobi i najposle ona dolazi. Opis razgovora koji sledi, kad on shvati da žena ne želi s njim ništa da ima i da će se udati za drugoga je ne samo uverljiv kao činjenica nego ima istu tu silinu i intimnost. Svoj poraz on prima na čudno razuman način. Pokušava da bude spokojan, ali njegovog spokoja uskoro nestaje i on pada u histeriju dok telefonira majci (prvo telefoniranje u ruskoj poeziji). Snagu svojih osećanja u ovom delu poeme Majakovski pokazuje tako što za njih nije prejako nijedno poređenje; njegova priroda je tako primitivna i iskonska da se može pravilno meriti jedino sa neobuzdanim prirodnim silama. Od misli da mu je srce zapaljeno ljubavlju, Majakovski razvija poređenje do krajnosti. Svaka reč koju izbaci je “kao gola bludnica iz zapaljene javne kuće”. Drugi deo poeme je izgrađen na opoziciji tradicionalnih tema i uličnih tema. Pesnik na samom početku upućuje odsečno “nihil” čitavoj literaturi od ranije, tradiciji i nasleđu (“Nikada ništa neću da čitam više.”). Raskrinkava poetizovanu sliku nadahuntog pesnika i daje viđenje pesničkog stvaranja kao mučnog procesa (“U grudima mu se mrvi i ključa dok ne zapeva i dok se koprca glupava riba nadahnuća, tiho, u žabokrečini srca”). Pesnicima Majakovski suprotstavlja antiestetičke slike – ulicu kao bedu grada, prostituciju i siromaštvo… Ruga se starim, priznatim lepotama, a istovremeno, opisujući grad, u njemu ne nalazi lepotu u uobičajenom smislu. Njegov grad deluje neprivlačno, ali pesnik ga voli, jer je deo njegovog bića. Na trenutke deluje kao da želi da pobegne odatle, ali to nije želja za bekstvom iz grada, već za bekstvom iz svoje lične sudbine. Doživljavajući grad kao jedinu transmisiju života, on ga pretače u košmarnu poetsku viziju pervertovane lepote (“Mi samo smo tvorci plamenih himni – huke fabrika i laboratorija”). Ovi stihovi ujedno govore i kako Majakovski vidi pesnički poziv. On je uveren da je stvarni život vredniji od svega što se može napisati. (“Šta se mene tiče Faust, koji se u orgiji čarobnoj s Mefistom tocilja niz nebeske parkete! Ja znam – svaki ekser u čizmi mojoj strašniji je od mašte Geteove!”). Daje i portret modernog pesnika kao gordog otpadnika i u njegovoj slici mešaju se hristolike osobine mučenika i osećanje ljubavi prema ljudima (“No i vi – ljudi što ste me uvredili – od svega ste mi draži i bliži. Da li st evideli pas kako ruku što ga tuče liže!?”). Svojevrsni ton molitve je suprotstavljen žilama i mišićima. Oslonac u gradu nije na kukavnoj molitvi već u radu i proizvodnji. Estetika rada kasnije postaje sastavni deo LEF-a i njegovog programa. U Oblaku ipak je dominantna estetika ulice, i to ne samo gradske već i revolucionarne. Ulica je mesto gde se okupljaju oni koji žele socijalnu promenu. Osim estetike ulice javlja se i nova tema socijalne promene. U prvom delu poeme, pesničko ja se nalazi u hotelu, dok je u trećem vezano za kafanu. Nakon osporavanja 5

tradicionalne ljubavi i poezije, pesnik osporava socijalni poredak koji onemogućava ljubav. Lirsko ja kao da gleda kroz prozor, pri čemu vidi oblake i olujno nebo u kojem pesnik vidi znake i znamenja političke brutalnosti (“Danas toljagom treba krojiti lobanju svetu”). Za pesnikovu uznemirenu maštu, punu strahovanja od proganjanja i nepravde, sasvim je prirodno da nebo poprimi taj karakter (Bizmarkov lik) i tako se ponaša. Nasuprot revolucionarnoj ulici nalaze se istorijske snage kapitala i represije. Religijski simboli koriste se kada pesnik moli za ljubav, ali i kada se moli za radnike. Poređenje sa Hristom nije slučajno. Reč je o novom spasitelju koji nastupa u ime radnika i bolesnika. Ali, rečenicom iz Očenaša pesnik moli za Marijino telo. Drugi vid religijskih simbola gradi vezu između religije i revolucije koju pesnik uspostavlja koristeći se golgotskim mitemom. On govori o trnovitom vencu revolucije. U trećem delu poeme, pesnik se obraća Bogorodici u vidu trinestog apostola, kao majci, a u četvrtom dolazi do sukobljavanja sa Bogom Ocem. Majakovski opšti sa bogom kao sa realno postojećom silom, ali koju on ne priznaje. To je njegov osvrt na rusku hrišćansku tradiciju, sa potrebom da je prevrednuje. Pesnikov sudar sa bogom ukazuje nam na unutrašnju, intimnu pomerenost i nemogućnost da se jad preboli. (“Svemogući, ti si izmislio za svakog po dve ruke, i svakome si po glavu dao ti – a zašto nisi izmislio da se bez muke može ljubiti, ljubiti, ljubiti?!”) Boga vidi kao inkarnaciju ljubavi, pa se može govoriti o religiji ljubavi Majakovskog. Koristi biblijske formule da oboji i naglasi svoju mitologiju. Laž božanskog morala ruši razgradnjom starih mitova. U hrišćanskom bogu Majakovski vidi suparnika nad kojim je tražio superiornost. (“Mišljah – božanstvo si, svemoguće, staro, a ti si nedoučeni, majušni bogić samo.”) Protest protiv toga zapravo je protest protiv onih sila koje ljubav pretvaraju u muku. Konačni sudar ljubavne želje i nemogućnosti njenog ostvarenja u svetu gde vladaju malograđanske predrasude, dovešće do tragičnog razrešenja. Tema voljne smrti varirana je od ranih stihova, da bi kulminirala do završetka poeme: “Pustite me! nećete me zaustaviti, lažem li, u pravu li sam ja, ali više ne mogu da budem spokojan.”

U pogledu pesničkog izraza, stih Majakovskog otkriva virtuozan jezički postupak. Njegov rečnik, kao što i dolikuje futuristi, bio je eksperimentalan i neobičan. Otkrivanje skrivenih mogućnosti jezika osnova je ruskog futurizma. Ali on nije pisao zaumnim jezikom kao neke njegove kolege. Njegov jezik se temeljio na razgovoru, čak i slengu. Živa reč, reč sa ulice, žargon i fraze, odredili su i ritam i sintaksu stiha Majakovskog. To je bila snažnija i izrazitija verzija svakodnevnog govora. U njemu su se koristile 6

sve slobode koje ruski jezik dopušta u odnosu prema sintaksi ili u stvaranju novih reči. Ako je Majakovski osećao da su predlozi nepotrebni, nije ih koristio; ako ih je pretpostavljao prilozima, onda ih je upotrebljavao. On je pronašao mnoge nove složenice, pa čak i nove reči. Uvođenje razgovornog jezika i prozaizama je vid obnove pesničkog jezika i odbrana od šablonske poetičnosti. Sa takvim zamislima, jezik Majakovskog je nedvosmisleno njegov, eksplozivan i izražajan. U časopisu LEF 1923. Majakovski je izrazio težnju da se poezija, proza i praktični jezik ne razlikuju. Jezički sdvig kod Majakovskog ima odlike semantičke i fonetske deformacije gde dolazi do ritmičkog rasecanja reči i izlivanja jedne reči u drugu. U pesničkim slikama Majakovskog možemo naći atmosferu slikarske škole. Pojedine pomerene slike se ponavljaju. Tako, mađioničar šine izvlači iz čeljusti tramvaja. On je ponovo oživljen i izvlači stihove iz usta. Kontrast u poeziji Majakovskog nije samo sredstvo građenja slike. Njegova poezija ne zna za klasičan mehanizam stilskih figura. Ona kao da diskvalifikuje ustanovljenu terminologiju i otkriva relativnost uobičajenih pojmova. Skoro po pravilu, njegova metafora je hiperbolična, a hiberbola metaforična. Metafora Majakovskog uvek je drugačije realizovana. Prostu metaforu on gradi pomoću depoetizovanog poređenja (koferi duša, slivnici sećanja) ili pomoću neuobičajenih spojeva (zatvorite oči novina, oblak u pantalonama, i flautakičma). Konkretizovanje metafore ide putem alogičkog opredmećivanja (sašiću žute pantalone od somota svog glasa...). Metafora ima funkciju izvođenja logičkog do alogičkog. Karakterističan primer razvijanja realizovane ili opredmećene metafore je igra nerava u Oblaku. U zrelom periodu, realizovana metafora za Majakovskog je postala provereno pesničko sredstvo. Ona je izraz hiperboličnog doživljaja stvarnosti, izvođenje pojma realnog do krajnjih granica bukvalne konkretizacije. Što se tiče hiperbole, osim motiva hipertrofiranog lirskog ja, ona nema snagu metafore. Hiperbola je sredstvo koordiniranja sa stvarnošću. I hiperbola se materijalizovala, prestala je da bude prosto preuveličavanje. Nakon revolucije, ta materijalizacija tražila je poistovećivanje sa istorijom. Retko je bila slika lirskog uzbuđenja, a više je prerastala u grotesku i prožimala se satirom. Majakovski je „mislio hiperbolama i borio se oružjem smeha“. U recitovanju, metar nije bio manje važan. Marineti se odrekao metra radi odsečne proze, a Hljebnikov je zadržao pravilnu strukturu strofe i rime. Majakovski je našao kompromis između ova dva postupka, zadržavajući strofu i rimu, ali usklađujući ih sa prirodnim tokom reči. On je pronašao sistem u kojem je slobodni stih sjedinjen sa rimom. Umesto da upotrebljava pravile strofe utvrđenih oblika, on je svoju jedinicu stvarao od rečenice i rimama se služio da bi naglasio završetke zavisinih i čitavih rečenica. Njegovi stihovi su i grafički razbijeni u lestvicu.

7

Majakovski je bio pre svega liričar. Tamo gde je subjektivnim lirskim doživljajem koordinirao sa stvarnošću, njegova je poezija visokog kvaliteta. Izvan takvih tema, on ostaje samo majstor stiha. To se potvrđuje i izborom pesničkih vrsta. Kao pesnik, hteo je da ispriča sve o sebi, da se iskaže nekom vrstom lirskog dnevnika. Osnovni žanr u suštini je poema čisto lirskog karaktera. Čak i u onim poemama u kojima pokušava da se prilagodi epskom načelu, poetsku okosnicu predstavlja emocija, a najviši domet su lirske partije. Njegovo lirsko opredeljenje ogleda se i u tome što nikada nije napisao roman ili pripovetku. Publicistička poezija, ukoliko nije bila satiričnog karaktera, predstavljala je svesno odvajanje od lirske subjektivnosti. No, to ipak nije vodilo u objektivnost umetničke proze, već u dokumentarnu deskripciju agitacione pesme, reklame, ili stihovane parole. Dramska ostvarenja u kojima se ogledao kretala su se putem poricanja scenskog realizma ka gotovo cirkuskoj egzibiciji. U ovome se Majakovski podudara sa Marinetijevim proklamovanjem mjuzikhola i pozorišta iznenadjenja. Još treba istaći da znatan deo aktivnosti Majakovskog pripada i kinematografiji.

8