Luj-Ferdinand-Selin-Putovanje-nakraj-noći-I.pdf

Luj-Ferdinand Selin

P R V I DEO

L 0 N BEOGRAD / MMIX

Putovati, korisna je to stvar, to golica mašttt. Sve ostaio je samo razočaranje L zamor. Naše je putovanje potpuno izmišljeno. U tome i jeste njegova snaga. Ono iđe od života do smrti. Ljuđi, životinje, gradovi i stvari, sve je izmišljeno. Ovo je roman, samo izmišljena priča. Litre tako kaže, a on nikad ne greŠi. A onda svako može da učini to isto. Dovoljno je da zatvori oči. To je s one strane života.

PUTOVANJE NAKRAJ NOĆI Elizabeti Krejg

Naš je život putovanje Kroz Noć i kroz stuđen zima, Mi tražimo prolaz k Nebu Gđe jedino mraka ima. Pesttta šva jca rsk ih gardista

Tako je to počelo. Ja ništa nisam kazao. Ništa. Artur Ganat me je povukao za jezik. Artur, stuđent, i on student međidne, đrugar. Nađemo se tako na Trgu Kliši. Ima neŠto da mi kaže. Ja slušam. »Nemoj da stojimo napolju«, kaže on. »Da uđemo!« Uđem ja s njim. Eto. »Na ovoj ćemo se terasi obariti kao jaje, hodi ovamo!« I onda nam tek pađe u oči đa nema žive duše na ulici, zbog pripeke, ni kola nema, ničega. I kađ je jaka zima opet nema nikoga; baš mi je on, koliko se sećam, tim povodom rekao: »Parižani uvek izgledaju strašno zaposleni, a u stvari se šetaju od jutra do mraka; dokaz je što ih, kad vreme nije za šetnju, jer je suviše hladno i)i suviše toplo, nigde nema, svi unutra piju kafu sa šlagom ili pivo. Tako je to. Vek brzine! — vele. A gđe to? Krupne promene, — pričaju. Kako to? Ništa se, u stvari, nije promenilo. I dalje se sami sebi đive i to je svc. A ni to nije novo. Samo reči, pa i one se nisu mnogo promenile! Dve-tri tu i tamo, i to one male..,« Ponosni što smo izrekli tu korisnu istinu sedimo, očarani, i gledamo žene u kafani. Posle je razgovor skrenuo na predsednika Poenkarea, koji je baš tog popodneva otvarao izložbu kučića, i onda, teč po reč, do Vremena, koje je o tome pisalo. »Eto, to ti je sila od iista, Vreme«, zadirkivao me je Artur Ganat tim povodom, »Nema mu ravna kad treba braniti francusku rasu!« »Baš briga francusku rasu, pošto ona 7

i ne postoji«, odvraćam ja kao iz rukava da bih pokazao kako sam obavešten. — I te kako postoji! I kakva lepa rasa uporno će on — čak je to najiepša rasa na svetu, a rogonja je onaj koji je se odriče! — I navali da me grdi. Ja ćutim, razume se. — Nije istina. Rasa, ili ono što ti tako zoveš, to ti je samo gomila bednika kao ja, buvljivih promrzlih slepaca koji su se ovde nasukali gonjeni gladu, kugom, tumorima i zimom, dovukli se ovamo, pregaženi, sa sve četiri strane sveta. Dalje nisu mogli da odu zbog mora. To je, eto, Francuska i to su Francuzi! — Bardami — on će ozbiljno i malo tužan — naši oćevi nisu bili ništa gori od nas i ne govori tako o njima! — U pravu si, Arture, nema šta, tu si u pravu. Ogorčeni i poslušni, silovani, pokradeni, raščerečeni i uvek budale, nisu bili gori od nas! Dobro si rekao! Ništa ne menjamo! Ni čarape, ni gospodare, ni mišljenja, ili ih menjamo dockan, kad više ne vredi. Rodiii smo se verni i od toga crkavamo, takvi smo! Uzaludni vojnici, heroji za sve i majmuni koji govore, a reči im se muče, mi smo Ijubimci Kralja Bede. Njegovi smo! Kad ne slušamo, on pritegne... Njegovi su nam prsti oko vrata, uvek, ne daju ti da zineš, dobro treba da paziš ako hoćeš da imaš šta da pojedeš... Qn za sitnicu davi... Kakav je to život?... — Postoji i ljubav, Bardami! — Arture, Ijubav je beskonačnost dostupna i pudlicama, a ja imam svoje dostojanstvo! — De, i ti si mi neko! Anarhista si ti, eto šta si! Lukav momak, nema šta, vidite i sami, a i vrlo napredan što se tiče mišljenja. — Kao što ti reče, debeli, ja sam anarhist! A najbolji je dokaz to što sam sročio nekakvu osvetničku i socijalnu molitvu, sad ćeš da vidiš šta je to: Z L A T N A K R IL A , to je nasiov! — I počeh onda da recitujem: Bog koji broji minute i pare, Bog očajni, puten i zlovoljan kao svinja, Svinja zlatnih krila, spremna da se 8

bilo gde izvrne na leđa i trbuh preda milovanju, to je on, naš gospodar! Ljubimo se. — To tvoje delce se ne drži pred životom, ja sam, što se mene tiče, za ustaljeni red, a politiku ne marim. Uostalom, kad mi otadžbina buđe tražila da za nju krv prolivam, naći će me sigurno, i neću se nećkati, spreman da je prolijem. Eto šta mi je odgovorio. Nismo ni primetili da rat lićno prilazi nama dvojici, a meni nije glava bila baš najbistrija. Ova kratka ali živa diskusija me je zamorila. Osim toga malo sam se i U2budio, jer me je kelner nazvao mufljuzom zbog bakšiša. Najzad se ja i Artur pomirismo i to do kraja. Bili smo istog mišijenja skoro u svemu. — Istina je, u krajnjoj liniji ti si u pravu — složih se ja pomirljivo — ali eto, svi smo se naŠli na istoj galiji, veslamo iz sve snage, ne možeš mi reći da nije tako! Na ckserima sedimo i opet sve mi vučemo! A šta imamo od toga? Ništa! Samo batine, nevolje, laži i kojekakve pokvarenjakluke. Radimo! — vele oni. A to ti je još i najsmrdljivija stvar, taj njihov rad! Mi smo dole u utrobi broda, dahćemo, smrdimo, cede nam se jaja i dabome! A gore na palubi, u hladovini, sede gazde i baš ih briga, s lepim, ružičastim i namirisanim ženama u krilu. I tako ti oni stave cilindar na glavu i zaurlaju na nas iz sve snage: »Mrcine, rat je!« — tako vele. »Krenućemo na one bitange iz domovine br. 2 i porazbijati im tintare! Hajde! Hitro! Na brodu imamo sve što treba! Sloški svi! Dede, prvo da čujemo da se sve zatrese: »Živela domovina br. 1!« Da se izdaleka čuje. Onaj najglasniji dobiće medalju i promindu slatkog Isusa! Bogamu! A oni koji ne budu hteli da crknu na moru, mogu da crknu i na kopnu, tamo ti biva još mnogo brže nego ovde!« — Baš tako! — odobri mi Artur. Odjednom ga je zbilja lako ubediti. Kad eto ti, baš ispred kafane u kojoj smo sedeli, naide puk vojske, a na čelu mu pukovnik na konju, izgledao je 9

baš pristao i zaista kršan momak ta] pukovnik! Ja ti poskočih ođ oduševljenja. — Ođoh da vidim da li je tako — doviknuh Arturu i pođoh da se javim u vojsku i to trkom. — Baš si j...vetar, Ferđinande! — odvrati mi Artur, uvreden verovatno herojskim ugledom koji sam stekao kod svih onih koji su nas gledaii, Malo me je nasekiralo što on to tako smatra, ali me to nije zaustavilo. Uhvatio sam korak. »Tu sam i tu ću ostati!« rekoh sam sebi. — Videćemo već, šmoljo — stigoh još da mu doviknem pre no što zamakoh za ugao s vojnicima iza pukovrtika i muzike. Eto baš je tako bilo. Onda smo dugo marširali. Misliš nema više, kad ono opet ulice i pune civila sa ženama, koji su nas uzvicima bodrili i bacali cveće sa balkona, ispred železničkih stanica, prepunih crkava. Koliko je samo bilo rodoljuba!.., Padala je kiša, te je bilo sve manje, a posle više uopšte nije bilo, bodrenja, ni jednog jedinog uzvika na drumu. Znači, sad smo bili sami? Jedan za drugim? Muzika je ućutala. »Jednom reči«, pomislio sam kad sam video kako stvari idu, više nema zavitlavanja! Sad sve opet s početka«. Htedoh da odem. Ali dockan! Zatvorili su krišom vrata za nama, civiiima. Upali smo u klopku, kao pacovi.

io

Kad se čovek već nade unutra, e onda je zaista zaglavio. Popeli su nas na konje i pošto smo tako proveli dva meseca, opet nas vratiše u pešake. Možda zato što je ono bilo skupo'. Najzad, jednog jutra, pukovnik je tražio svog konja, posilni mu beše otišao s konjem, nije se znalo kuda, verovatno na neko mestašce gde kuršumi nisu proletali tako silno kao nasred puta. jer smo se najzad baš tu našli, pukovnik i ja, nasred srede puta, ja sam držao delovodnik u koji je on upisivao naredbu. Daleko na putu, čak tamo dokJe jedva okom dosežeš, bile su dve crne tačke, nasred puta kao i mi, samo to su bila dva Nemca vrlo zaposiena pucanjem već dobrih četvrt. časa. On, naš pukovnik, možda je i znao našto su ti Ijudi pucaii, možda su i Nemci znali, ali ja zaista nisam znao. Koliko god sam prebirao po pameti nisam mogao da pronadem šta sam se to zamerio Nemcima. Uvek sam bio vrlo Ijubazan i vrlo učtiv prema njima. Pomalo sam ih i poznavao, Nemce, čak sam išao i u njihovu školu kad sam bio mali, tamo u okolini Hanovera. Govorio sam i njihov jezik. Beše to onda gomiJa drekavih kretenčića, bJedih i podmuklih očiju kao u vukova, odlazili smo posle škole zajedno da se hvatamo s curicama po okolnim šumarcima, a i gađali smo iz Juka i pištolja, koje smo kupovali za četiri marke. Pili smo slatko vino. AJi od toga pa n

do ovog sad pucanja u nntaru, i to čak bez da su prvo prišli da nam to kažu, i to nasred puta, e tu je bilo razlike, čak bih rekao čitav ponor. I te kolike razlike. Rat ti je, u stvari, bio sve ono što ne razumeš. To tako nije mogio dalje da ide. Da se u tim ijudima nije dogodilo nešro vrlo čudno? Nešto što ja nikako nisam mogao da osetim, ama baš nikako. Mora da nisam na vreme primetio... Moja se osećanja prema njima uopšte nisu promenila. Nekako sam želeo, uprkos svemu, da pokušam da shvatim njihovu surovost, ali sam još više želeo, snažno, apsolutno, konačno, da odem odavde, toliko rni se sve to odjednom učinilo kao posledica neke užasne greške. »Kad je već tako, šta se tu može, sem da čovek zbriše«, pomislih najzad... Iznad naših glava, na dva milimetra, na milimetar možda od slepoočnice, treperili su jedan za drugim oni dugi čelični konci koje iscrtavaju kuršumi u vrelom letnjem vazduhu, pokušavajući da vas ubiju. Nikad se nisam osetio tako izlišan kao medu tim zrnima i na svetlosti toga sunca. Ogromno, sveopšte zavitlavanje. Bilo mi je u tom času tek dvadeset godina. Opusteli salaši u daijini, prazne i otvorene crkve, kao da su seijaci iz ovih zaselaka otišli na obdanicu, svi, na neko siavlje na drugom kraju sreza i ostavili nam rta poverenje sve što imaju: zemlju, kola s rudama koje štrče uvis, svoje njive, zabrane, drum, drveće, čak i krave, psa na lancu, sve to! Da mirno radimo šta hoćemo dok oni nisu tu. Reklo bi se — lepo od njih. »Ipak, da nisu negde na drugom mestu«, pomislio sam, »da ovde još ima ijudi, ne bismo se sigurno ovako bestidno ponašali! Ovako ružno! Ne bismo smeli, pred njima!« Aii nije bilo više nikog da nas vidi. Sami smo bili, kao miadenci koji predu na svinjartje čim odu gosti. Misiio sam takode (čučeći iza drveta) da bih baš voleo ovde da vidim Deruleda, o kome su mi toliko pri12

čali, da mi objasni šta on radi kad ga udari zrno posredsrede. Oni Nemci, zgureni kraj puta, uporni i neumorni strelci, gadaii su loše, samo činilo se da imaju metaka riapretek, verovatno pune magacine. Rat, po svemu sudeći, nije bio završen! Naš pukovnik, što jest’ — jest’ , pokazivao je zaprepašćujuću hrabrost! Šetkao se samom sredinom puta, pa uzduž i popreko-kroz kišu zrna, prosto kao da čeka prijatelja na peronu železničke stanice, jedino je bio malo nestrpljiv. A pre svega, odmah to da kažem, selo nikad nisam mogao da vidim, uvek mi je izgledalo tužno, s beskrajnim blatom, kućama u kojima nema ljuđi, putevima koji ne vode nikud. A kad se još i rat doda tome, zaista je neizdržljivo. Počeo je i vetar, oštar s obe strane jarka topole su mešale šuštave rafaJe lišća s kratkim suhim pucnjevima koji su odande dolazili prema nama. Ti nepoznati vojnici su nas stalno promašivali, ali tako opkoIjeni hiljadama smrti mislili smo da smo u njih umotani. Nisam smeo ni da se mrdnem. Ovaj pukovnik je, stvarno, pravo čudovište! Sada, u to sam bio siguran, taj stvor gori od psa nije mogao ni da zamisli da bi mogao da pogine. Istovremeno shvatih da takvih junaka mora biti mnogo u našoj vojsci, a sigurno ih ima još toliko i u vojsci preko puta. Ko zna koliko? Jedan, dva, više miliona možda? U tom času mi se strah pretvori u paniku. S takvim stvorovima ova paklena budalaština mogla bi da potraje beskonačno... Zašto bi i prestajali? Nikad nisam jače osetio neumitnost osude ljudi i stvari. »Zar sam ja jedina kukavica na zemljinoj kugli?« pomislih. Kakav užas!... Izgubljen izmedu dva miliona ludaka, razbesnelih heroja, naoružanih do zuba? Onih pod šlemom, i bez šlema, onih bez konja i na konju, na motociklu, onih što urlaju, onih u automobilima, onih što zvižđe, pucaju, prikradaju se, lete, puze, kopaju, provlače se, jašu stazama, puškaraju, zatvoreni na zemlji 13

kao u kakvoj ludnici, kao da hoće sve da unište: Nemačku, Francusku i kontinente, sve što diše, da unište, bešnji od pasa, zaljubljeni u svoje besnilo (što se psima ne dešava), sto hiljada puta bešnji od hiljadu pasa i koliko puta pokvareniji. Lepo nam se pišei Zaista, to sam sad shvatio, upetliao sam se u apokaliptički krstaški rat. Čovek je pred užasom nevinašce, kao i pred uživanjem. Zar sam mogao i naslutiti ovaj užas kad sam krenuo s Trga Kliši? Ko je mogao i da zamisli, pre no što zaista uđe u rat, sve to što krije gadna herojska i lenja duša Ijudi? A kad sam zapao u ovu masovnu jurnjavu ka opštem ubistvu, ka vatri... Krenulo je to iz dubina i, eto, buknulo je. Pukovnik je i dalje bio miran, gledao sam ga, stojeći na nasipu primao je pisamca od generaia i cepao ih u sitne komadiće, pošto ih je bez žurbe pročitao pod Iđšom metaka. Zar ni u jednom nije bilo naređenja da se smesta prekine ova odvratna stvar? Zar mu niko odozgo nije rekao da je u pitanju zabuna? Užasna greška? Pogrešno bačena karta? Da su se prevarili? Da su hteli da izveđu kao bajagi manevre, a ne ubistva? Ali ništa! »Nastavite, pukovniče, na dobrom ste putu!« Eto šta mu je verovatno pisao general De Antrej iz divizije, naš glavni šef, onaj od koga je svakih pet minuta primao pisamce po vojniku za vezu, svaki put sve zeienijem i zbunjenijem od straha. S tkn plašljivim momkom bih se pobratimio! Ali ni za bratimljenje nije bilo vremena. Nije, dakie, bilo greške. Sve ovo što se ovde radilo, ovo pucanje jednih na druge, čak i nasumce, sve to nije bilo zabranjeno! Spadalo je to u one stvari koje možeš da radiš a da pri tom ne zaradiš dobru sučku. To su čak priznavali, verovatno i pođržavali, i ozbiljni ljudi, kao lutriju, veridbu, lov na konjima!... Molim lepo! Iznenada sam sagledao rat u celini. Izgubio sam nevinost. Treba biti skoro sam pred njim, kao što sam se ja naŠao u ovom trenutku, da bi ga čovek dobro viđeo, gada, i spreda i s profila. Zapalili su rat između nas i onih preko puta 14

i sad se to razgorelo! Kao struja između dva ugljena elementa u lampi sa Vokinim iukom. A ugljen nije bio ni blizu đogorevanja! Sve će nas satrti, i pukovnika kao i sve ostalej, ma koliko on izgledao mangup, a njegova lešina neće dati više pečenja od moje kad ga struja, dolazeći s one strane, udari među plećke. Ima mnogo načina da te osude na smrt! Eh, šta bih đao u ovom trenutku da se nađem negde u zatvoru, umesto ovde, ja, budala! Da sam, na primer, kad je to bilo lako, predostrožno negde nešto ukrao, dok je za to joŠ bilo vremena. Ništa čovek ne misli! Iz zatvora izađeš živ, a iz rata ne! Sve ostalo su samo reči. Da mi je samo bilo još vremena, ali nije ga više bilo. Ničega više nije bilo što bi se dalo ukrasti. Kako bi mi bilo lepo u nekom tihom malom zatvoru, mislio sam, gde kuršumi ne zvižde! Nikad ne zvižde! Znao sam jedan zatvor, spreman, na suncu, u toplom! Sanjao sam o zatvoru u Sen-Zermenu, tako blizu šume, poznavao sam ga dobro, nekad sam onuda često prolazio. Kako se čovek menja! Bio sam dete, tada me je zatvor plašio. Još nisam poznavao ljude. Nikad više neću verovati u ono što oni govore, u ono što misle. Ljudi i samo Ijudi se treba plašiti, uvek. Koliko još treba da traje ovo njihovo ludilo dok se najzad ne zaustave, iscrpljeni? Čudovišta! Koliko ovakav napad može da traje? Mesecima? Godinama? Koiiko? Možda dok svi ne izginu, svi ludaci? Do poslednjeg? I pošto su događaji već krenuli očajnim tokom, reših se da sve stavim na kocku, da učinim i poslednji, krajnji korak, da pokušam, ja, sasvim sam, da zaustavim rat! Bar u ovom kraju gde sam se ja našao. Pukovnik se šetkao tu, na dva koraka, hteo sam da mu se obratim. Nikad dosad to nisam činio. Sad je bio trenutak da se na to usudim. Došli smo dotle da bih teško mogao išta da izgubim. »Šta hoćete ?« upitaće me on, zamišljao sam, vrlo iznenađen mojom smelošću da ga uznemirim. Objasniću mu onda stvari onako kako sam 15

ih ja video. Videćemo šta on o tome misli. Glavno je objasniti se u životu. Dvojici je to lakše nego čoveku samom. Upravo sam hteo da učinim taj presuđni korak, kad, baš u tom času, stiže do nas trčećim korakom, premoren, razglavljen, jedan konjanik-pešak (kako se to onda govorilo) sa prevrnutim šlemom u ruci kao Velizar, i drhteći, sav ubrljan blatom, lica još zelenijeg no u onog drugog kurira. Mucao je i izgledao kao da se s neviđenim naporom izvukao, taj konjanik, iz groba, i da mu je još od toga muka. Ni njemu se, aveti jednoj, izgleda nije dopadalo ovo pucanje. Da li je i on predviđao ono što i ja? — Šta je sad? — upita pukovnik kratko, grubo, besno, ošinuv ovu avet nekakvim čeličnim pogleđom. Videvši tog odvratnog konjanika tako nepropisnog izgleda i uz to izbezumljenog, naš se pukovnik ozbiljno naljuti. Strah nije mogao da smisli. Beše to očigledno. šlem u ruci, kao polucilinder, zaista je to biio neprilično u našem jurišnom puku, puku koji je kretao u rat. Izgledalo je kao da ovaj konjanik-pešak pokorno ratu skida kapu prilazeći mu. Pod prezrivim pogledom teturavi glasnik stade mirno, s malim prstom na šavu pantalona, kao što je red u takvom slučaju. Tako ukrućen klatio se u mestu, znoj mu se slivao niz remen pod bradom, a vilice su mu se toliko tresle da je ispuštao prigušene glasove kao štene u snu. Nije se moglo razabrati da li hoće nešto da kaže ili plače. Naši Nemci, čučeći na samom kraju puta, baš su promenili oruđe. Sad su nastavili sa svojim giupostima uz pomoć mitraljeza, pucketalo je kao da se pale čitave kutije šibica, a svud oko nas leteii su rojevi razbesnelih metaka, ljutih kao zolje. Čovek ipak uspe da iz usta ispusti nešto razgovetno. — Narednik Barus je poginuo, gospodine pukovniče — izgovori u jednom dahu. — Pa šta? 16

— Poginuo je dok je išao po kola hleba na putu za l'.trap, gospodine pukovniče! — Pa šta? — Raznela ga je granata! — Pa šta, bogamu! — Pa to, gospodine pukovniče! — To je sve? — Da, sve, gospodine pukovniče. — A hieb? — upita pukovnik. I to je bio kraj dijaloga, jer, sećam se dobro, jedva je stigao da kaže: »A hleb?« I to je bilo sve. Posle toga vatra i buka uz to. Aii buka kakvu čovek nikad ne bi mogao ni da zamisli. Toliko nam je ispunila oči, uši, nos, usta, sve odjednom, ta buka, da sam se i sam pretvorio u vatru i buku. Aii ne, vatra je nestala, a buka je još dugo brujala u mojoj glavi, dok su mi ruke i noge drhtale kao da mi ih neko s leđa trese te hoče da se otkače, a eto ipak su ostale. U dimu, koji je još dugo štipao za oči, ostao je oštar miris baruta i sumpora kao da hoće da pobije sve stenice i buve na svetu. Odmah potom setio sam se narednika Barusa, koji jc bio raznet, kako nam to onaj momak reče. Baš dobro, pomislio sam: »Jedna velika mrcina manje u puku!« Hteo je da me izvede pred Ratni sud zbog jedne konzerve. »Svakom svoj rat«, rekoh u sebi. Ako se tako uzme, treba priznati da rat s vremena na vreme kao da nečemu i posluži! Znao sam još trojicu-četvoricu u puku, sve velika đubreta, kojima bih rado pomogao da dođu do svoje granate kao Barus. A pukovniku, eto njemu nisam želeo zlo. Ipak, i on je poginuo. Prvo ga nisam video. Zato što je bio odbačen na nasip, eksplozija ga je oboriia na bok i odbacila u naručje onom konjaniku-pešaku, glasniku, s kojim je isto tako bilo gotovo. Zagrlili su se sad, zauvek, samo u konjanika nije bilo glave, ostala je rupa iznad vrata, puna krvi, koja je krčkala i mućkala kao slatko u šerpi. Pukov17

niku je bio otvoren trbuh, lice iskeženo. Mora đa ga je zabolelo u času kad ga je raspalilo. Tim gore po njega! Da se sklonio ćim su zazviždala prva zma, to mu se ne bi desilo, Sve je to meso užasno krvarilo. Granate su se još rasprskavale levo i desno od scene. Napustio sam mesto dogadaja, jer nisam tvrdoglav, i te kako srećan što imam lep povod da zbrišem. Čak sam, čini mi se, i pevušio, teturajući se kao kad se čovek vraća s dužeg veslanja, pa mu noge maiko klecaju. »Samo jedna granata! Ipak brzo sređuju stvari, samo jednom granatom!« govorio sam sam sebi. »Vidi, vidi!« ponavljao sam sve vreme, »Vidi, vid i!« Nikog više nije bilo na kraju puta. Nemci su otišli. Medutim, tu sam vrlo brzo naučio da se ubuduće treba kretati samo od stabla do stabla. Žurilo mi se da stignem do logora i čujem da li ih je još koliko iz puka poginulo u 'izviđanju. Mora da postoje neke smicalice, razmišljao sam, da padneš u zarobljeništvo! ... Tu i tamo dronjci oštrog dima zakačinjali su se za grudve zemlje. »Možda su dosad svi izginuli?« pitao sam se. PoŠto baš ništa neće da shvate, bilo bi najbolje i najpraktičnije da svi što pre izginu... Tako bismo s tim odmah završili... Otišli bismo kući... Možda bismo opet trijumfalno prošli Trgom Kliši... Samo jedan ili dvojica preživelih. U mojim sanjarijama... Simpatični i kršni momci iza generala, a svi ostali bi izginuli kao pukovnik... kao Barus... kao Vanaj (još jedan gad) ... itd. Zasuli bi nas odlikovanjima, cvećem, prošli bismo kroz Trijumfalnu kapiju. Ušli u restoran, tamo bi nas častili, ništa ne bismo plaćali, nikad više u životu! »Pa mi smo heroji!« rekli bismo kad dode do plaćanja... »Branioci domovine!«... I to bi bilo đovoljno!,., Plaćali bismo francuskim zastavicama!... Kasirka bi, šta više, odbijala da primi novac od heroja i joŠ bi nam ga i davala, uz poljupce, dok prolazimo kraj njene kase. Tako bi vredelo živeti! Bežeći, primetih da mi ruka krvari, samo malo, rana

sasvim nedovoljna, ogrebotina. Trebalo je sve iznova početi. Opet je počela kiša, flandrijska polja su slinavila prljavu vodu. Dugo još nikog nisam sreo, samo vetar i maio posle sunce. S vremena na vreme, ne znam odakle, potražilo bi me kroz vazduh i sunce neko veselo zrno, uporno u nameri da me ubije u ovoj osamljenosti, baš mene. Zašto? Nikad više, ma živeo i sto godina, neću se šetati poljem. Zakleo sam se. Iduči tako pravo, setio sam se sinoćnje svečanosti. Na livadi, gde se održavala ta svečanost, na padini brežuljka, pukovnik je svojim snažnim glasom harangirao puk: »Glavu gore!« rekao je... »Glavu gore i živela Francuska!« Kad čovek nema mašte umreti ne znači ništa, kad je ima, umreti znači nešto užasno. To je moje mišljenje. Nikad nisam toliko stvari shvatio odjednom. Pukovnik nikad nije imao mašte. Sva nesreća tog čoveka poticala je odatle, a naša pogotovu. Zar sam ja jedini u celom puku imao mašte da zamislim smrt? Više bih voleo da moja smrt zakasni... Dvadesetak godina... Tridesetak godina... Čak i više, u odnosu na ono što su mi namenili odmah: da zagrizem flandrijsko blato, da mi ono napuni usta, i više od usta, razvučenih do ušiju gelerom. Čovek ima pravo na svoje mišljenje o sopstvenoj smrti. Ali kuda sad? Pravo napred? Leđa okrenutih neprijatelju? Ako me žandari uhvate u skitnji, čini mi se da će sa mnom biti brzo gotovo. Sudili bi mi iste večeri, na brzu brzinu, preko kolena, u učionici raspuštene škole. Mnogo je bilo praznih učionica tu gde smo se muvali. Poigrali bi se suđenjem i sa mnom, kao što se igra kad učitelj ode. Visoki činovi za katedrom, sedeći, a ja bih stajao, s lisicama na rukama ispred malih klupa. Ujutru bi me streljali: dvadeset metaka plus jeđan. Dakle? I opet sam pomislio na pukovnika, hrabrog kakav je bio, s oklopom, šlemom i brkovima. Kad bi ga prikazali u nekom mjuzik-holu onakvog kakvog sam ga ja video da se šeta kroz kuršume i granate, bila bi to pređstava i 19

te kakva, da ispuni ondašnju Alhambru, bacio bi u zasenak Fragsona, glavnu zvezdu onog doba o kome vam govorim. Eto šta sam ja mislio. Dole giave! mislio sam ja. Posle časova i časova pritajenog i opreznog hoda najzad ugiedah naše vojnike ispred zaseoka od nekoliko imanja. Bila je to naša predstraža. Predstraža eskadrona koji se tu ulogorio. Nijeđan od njih nije poginuo, rekose mi. Svi živi! A ja sam doneo krupnu novost: »Pukovnik je poginuo!« doviknuh im, dm sam se približio straži. »Bar pukovnika ima napretek!« odgovori mi kao iz rukava kaplar Pistil, koji je bio na straži, a pored toga i požarni. — Dok ne zamene pukovnika, hajde sađ, rotkvo jedna, za sledovanje klope s Ampujem i Kerdonkifom, i svaki da uzme po dva džaka, tamo iza crkve se deli... Vidiš tarno!... I nemoj opet da mi donesete same koske kao juče i gledajte da mi budere ovde u jedinici pre mraka, bitange! I tako nastavismo put sva trojica. »Ubuduće ništa više neću da im pričam«, mislio sam uvredeno. Bilo m) je jasno da ne vredi govoriti tim zvrndovima o drami koju sam ja video, bila bi to prosto suva šteta govoriti ovim smradovima, dockan je, više ih to ne zanima. A samo osam dana ranije bila bi sigurno četiri stupca u novinama, i moja fotografija, povodom smrti pukovnika, koja se tako odigrala. Divljaci! I tako se na jednoj avgustovskoj livadi delilo meso za ceo puk — u hladu trešanja vec opaijenih zrelim letom. Na rasprostrtim džakovima i šatorskom krilu, čalt i po travi, bilo je na kilograme rasturenih škembića, loja u žutim i beiim pahuljama, rasporenih ovaca s drobom u neredu, koji se cedio nestašnim potočićima u okolno zelenilo, čitav vo rasečen na dve polutke visio je na drvetu, a četiri pukovska kasapina upinjala su se psujući da iz njega izvuku drob. Oštro $u $e jedinice svađale oko masti, a naročiio oko bclih bubrega, okružene rojevima muva, kakve 20

se vidaju samo u takvim prilikama, krupne 1 milozvučne kao ptičice. I opet krv, mnogo krvi svuda, po travi, u raziivenim haricama koje se sustižu u traženju dobrog pada. Klali mi poslcdnju svinju na nekoliko koraka odatle. I več su -sc četvorica Ijudi svadala s kasapinom oko iznutrica. — Eh, lopove, ti si juce maznuo ružul Stigao sam još dva-tri puta da pogleđam tu svadu oko hrane, oslanjajući. se na neko stablo i podlegao sam neođoijivoj potrebi da povraćam, i to ne malo, već do besvesu. Vratiii su me do bivaka na nosiiima, pošto su xni prethodno digli moja dva sivomaslinasta piatnena džaka. Probudilo me je novo kaplarovo psovanje. Rat nikako da prodc.

n

Svašta se dešava, pa je tako i na mene došao red da postanem kaplar krajem tog istog avgusta. Često su me slali da sa patrolom za vezu od pet ljudi donosim naređenja generala Antreja. Ovaj je bio sitan, ćutljiv čovek, i na prvi pogled ne bi se reklo ni da je surov ni da je heroj. Ali trebalo se čuvati... Izgledalo je kao da iznad svega ceni svoju udobnost. Čak je bez prestanka mislio na nju, pa iako smo već više od mesec đana bili zabunjerti povlačenjem, on se ipak izđirao na sve i svakog ako ordonans oficir ne bi uspevao da mu odmah po doiasku u logor u svakom mestu nađe čist krevet i moderno opremljenu kuhinju. Štapskom ađutantu, uprkos četiri širita, ta briga za udobnost zadavala je mnogo muke. Kuhinjski zahtevi generala Antreja išli su mu na živce. Utoliko pre što on, žut, čiraš i mučen zatvorom, nije nimalo mario za jelo. Ipak je morao da jede rovita jaja za generalovim stolom i da siuša njegove jadikovke. Vojnik je vojnik. Međutim, nije mi polazilo za rukom da ga sažaljevam, jer je bio — kao oficir — pravi gad. Sudite i sami. Pošto smo se dakle vukli do večeri od puta do kote, od lucerke do šargarepe i ipak najzad staii da bi naš general negde prenočio, njemu su tražiii i nalaziii mirno seio, u dobrom zaklonu gde vojska još nije logorovala, a ukoliko bi bilo vojske u selu, ona bi se brzo pokupiila, izbacivali bi je prosto na ledinu, čak i ako je već složila puške u kupe. 12

Selo je bilo rezervisano samo za štab, njegove konje, njegovu komoru, njegov prtljag, i za tu bitangu majorsku, Zvao se Penson, taj gad, major Penson. Nadam se da je već crk’o dosad (i da mu smrt nije bila laka). Ali u vreme moje priče bio je i te kako živ taj Penson. Svake večeri bi okupio vod za vezu i dobro bi nas izgrdio da bi nas održao u formi i probudio žar u nama. Slao nas je do sto đavola, nas koji smo se čitavog božjeg dana vukii za generaJom. Sjaši! Na konja! Sjaši! I dotrčavaj s porukama odavde-odande. Mogli su i da nas udave kad se to sve završi. Bilo bi to prostije za sve. — Odlazite svi! Odlazite u svoj puk! I to trkom! — urlao bi. — Gde je sad puk, gospodine majore? — pitali bismo mi. — U Barbanjiju. — A gde je Barbanji? — Onamo. Onamo, kuda je on pokazivao, bila je noć kao i svuda unaokolo, ogromna noć koja je proždiraia put na dva koraka od nas i iz mraka je provirivao kao jezičak samo krajičak puta. De sad potraži taj njegov Barbanji na kraju sveta! Trebalo bi žrtvovati čitav eskadron da bi se našao taj njegov Barbanji. I to eskadron junaka. A ja, pošto nisam bio junak i nisam video nikakav valjani razlog đa budem hrabar, meni je, razume se, bilo još manje stalo da nađem taj njegov Barbanji, koji je on, uostalom, pominjao onako, nasumce. To je bilo kao kad bi neko pokušavao da užasnom grdnjom u meni probudi želju da se ubijem. Za takve stvari čovek je obdaren ili nije. Za sav taj mrak, tako gust da ti se činiio da nećeš više videti ruku ispružiš li je samo malo đalje od ramena, znao sam samo jedno, ali to sam znao sasvim izvesno, da je pun ogromnih i nebrojenih ubilačkih namera. Ova štapska njuška kao da je jeđino želela, čim padne mrak, da nas pošalje u smrt, a to ga je hvatalo ponekad 23

čim sunce zađe, Malo smo se s njim natezali inercijom, uporno smo se pravili da ga ne razumemo, grčevito smo se kako-tako držali za tihi logor sve dok smo mogli, ali kad više nismo videli drveće, trebalo je najzad pristati da se malčice primaknemo smrti: generaiova večera je bila gotova. Od tog časa sve se zbivalo slučajno. Dešavalo se da nademo, ali se dešavalo i da ne nađemo puk i taj njegov Barbanji. A nalaziii smo ga obično greškom, jer bi straže zaštitnog bataljona pripucale na nas kad bismo se primakli. Tada smo morali da se javimo i tako bi nas prepoznali. Ostatak noći bismo obavezno provodili u svakakvim požarčenjima, prenoseći bale zobi i kofe vode u ogromnim količinama, a drali bi se na nas dok nam se od grdnji i umora ne bi u glavi zavrtelo. Ujutro bismo opet odlazili sva petorica — vod za vezu — do štaba generala Antreja da nastavimo rat. Obično nismo nalazili puk i dočekivali bismo jutro lutajući unaokolo oko sela, nepoznatim putevima, po ivici evakuisanih zaselaka i podmuklih šipraga, a izbegavali smo ih koliko god smo mogli zbog nemačkih patrola. Negde smo ipak morali biti dok ne svane, negde u noći. Sve se nije moglo izbeći. Od tog doba znam šta oseća zec u šumi. Čudna je stvar samilost. Da je ko rekao majoru Pensonu da je podli kukavički ubica, pričinio bi mu ogromno zadovoljstvo dajući mu priliku da nas odmah izvede na streljanje pređ vod kapetana žandarmerije, koji mu je stalno bio za petama i koji je baš to imao u glavi. Nije se na Nemce oštrio taj žandarmerijski kapetafl! Tako smo, dakle, noćimU morali da izbegavamo zasede, a tih blesavih noći držala nas je jedino nada, svakim đanom sve nerazumnija, da ćemo izvući živu glavu, jedino ta nada i uz nju misao da nikad, ukoliko se izvučemo, nećemo zaboraviti, apsoiutno nikad, da smo na zemljinoj kugli pronašli čoveka po obličju kao vi ili ja, ali većeg lcŠinara od krokodila i ajkula, koji plivaju iz2-4

medu dve vode otvorenih čeljusti oko brodova sa smećem i trulim mesom, čekajud da ovi sve to izruče u more na pučini kod Havane. Najteži je poraz kad se zaboravi, a naročito kad se zaboravi ono od čega si crkavao, i to crkavao nikako ne shvatajući kako uopšte Ijudi mogu da budu takva dubreta. I kad se nadeš na ivici rake, nečeš se praviti važan, ali nećeš zaboraviti, jer sve treba ispričati ne menjajući ni reč, sav onaj pokvarenjakluk koji si video u ijudi, a onda možeš da pljuneš i mirno sideš u raku. To je posao koji bi opravdao čitav jedan život. Ja bib rado dao ajkulama za klopu majora Pensona, a i onog žandara pride, koliko da ih naučim redu, a i svog konja — da se ne muči više, pošto nesrećnik više nije imao leda — u bol su se pretvorila — već samo dve rane pod sedlom, svaka kao moje dve šake, vlažne žive rane iz kojih se duž ćebeta obilato ceđio gnoj sve do tetiva. I na njemu je trebalo kasati, jedan, dva... Uvijao se od kasanja. Ali konji su još strpljiviji od ljudi. Talasao se u kasu. Morao sam da ga ostavljam napolju. U ambaru se od smrada iz njegovih rana tako osećalo da se čovek gušio. Kad bih ga uzjahao, njega je tako bolelo da se povijao, kao da mi olakša, a trbuh mu je onda đosezao do kolena. Čovek bi rekao da uzjahuje magarca. Istina, bilo mi je tako lakše, priznajem. I sami smo bili iznureni od sve te gvoždurije koju smo vukii na glavi i ramenima. General Antrej, u rekviriranoj kući, čekao je večeru, Sto je bio postavljen, a lampa na svom mestu. — Gubite se svi, bogamu — opet nam je naredivao Penson, mašući nam fenjerom pred nosevima. —- Sad ćemo sesti za sto! Neću više da ponavljam! Ma boće Ij već jednom ove mrcine otići? — urlao je. Čak mu se od besa, dok nas je slao da crknemo, na bledim obrazima javljalo malo boje. Ponekad bi nam generalov kuvar doturio neko parčence pre no što bismo otišii, general je i tako imao suviše klope, jer je prema pravilima službe dobijao četrdeset 2-5

sledovanja samo za sebe. Nije više bio mlad. Čak je bio sasvim blizu penzije. Nije ispravljao kolena u hodu. A kao da je i brkove farbao. Na slepoočnicama su mu krvni sudovi, to se lepo viđelo pri svetiosti Jampe dok smo odlaziii, iscrtavaJi vijuge kao Sena na izJazu iz Pariza. Ćerke su mu bile odrasle — govorilo se — neudate i, kao i on, nimalo bogate. Možda je zbog tih uspomena izgledao tako sitničav i džangrizav kao stari pas, poremečen u svojim navikama, koji pokušava da pronade svoju korpu s jastukom bilo gde, tamo gde mu otvore vrata. Voleo je lepe vrtove i ruže, nije propuštao nijedan ružičnjak kud god smo prolaziii. Generalima nema ravna kad je u pitanju Ijubav za ružičnjake. To je stvar poznata. Ipak bismo krenuli. Muka je bila naterati rage u kas. Bilo ih je strah da se pokrenu, prvo zbog rana, a drugo, plašile su se i nas, a i noći, plašile su se svega, jednom reči! Mi takode! Po deset puta smo se vraćali i pitali majora za put. Po deset puta nas je on nazivao lenštinama i pokvarenim zabušantima. Najzad bismo mamuzajući prešli i poslednju predstražu, rekli lozinku i naglo zaronili u pustoiovinu, u mrak te ničije zemlje. U tom silnom lutanju s kraja na kraj mraka najzad bismo počeli i da naziremo put, bar nam se tako činiSo... Čim bi jedan oblak bio malo svetliji od ostalih, mi bismo govorili da nešto vidimo. Ali ispred nas je jedino bio izvestan odjek, koji je odlazio i vraćao se, ođjek topota konja u kasu, topota koji te guši, ogroman, toliki da želiš jedino da ga se nekako otreseš. Kao da su topotali do neba i pozivali sve konje koliko ih je na svetu ne bi ii se oglasili, ne bi li nas poubijali. Uostalom, to se dalo urađiti i levom rukom i jednim jedinim karabinom, samo je ttebalo povući oroz iz zasede kraj drveta. StaJno sam mislio da će prvi zrak svetlosti koji ugledamo biti blesak puščanog pucnja — i kraj. Eto, tek četiri nedelje je rat trajao, a mi smo već bili tako umorni, tako nesrećni, da sam ja od tolikog umora

i/gubio uz put nešto od svog straha. Mučenje dano-noćmin secanjima i naredbama širitlija, naročito onih na dnu lcstvice, glupljih, podmukJijih i ogorčenijih no ikad, najzad je i one najupornije pokolebalo u uverenju da još vredi živeti. A tek želja da čovek ode! Da se ispava! To pre svega! A kad ne možeš više ni da odeš da sđ ispavaš, onda ti želja rx životom iščili sama od sebe. Dokle god budemo u životu moraćemo da se pravimo da tražimo puk. Da bi u mozgu jedne kukavice misao sastavila krug, mnogo stvari mora da joj se desi, i to priSično surovih Mvari. Čovek koji me je prvi put naterao da mislim o svom hvotu, da zaista mislim, da razmišljam praktično i na svoj način, bio je bez ikakve sumnje major Penson, ona murllačka njuška. Mislio sam, dakle, o njemu, i to iz sve snage, klateći se pod punom opremom, povijajući se pod teretom gvožđurije, ja — rekvizita i statista u nemogućoj medutiarodnoj predstavi u koju sam uleteo pun oduševljenja... l'o sam priznavao. Svaki metar pomrčine ispred nas bio je novo obećanje završetka, mogućnosti da se crkne, samo kako? JJ svemu tome samo je jedno bilo nepredvideno: uniforma i/.vršioca. Hoće !i biti neko s ove strane? Ili neko od preko puta? Ništa ja njemu, Pensonu, nisam bio kriv! Uostalom, ni njemu, ni Nemcima. S glavom kao trula breskva i četiri širita što su blistali posvuda od glave do pupka, ufitiljenih brkova i šiljastih kolena, i s durbinom koji mu je visio oko vrata kao kravi zvono i s mapom i/1000, zašto onda? Pitao sam se kakav to bes tera tog tipa da šalje druge da pocrkaju? One druge koji nemaju mapu. Nas četiri konjanika na putu dizali smo buku kao čitavo pola puka. Morali smo se čuti na četiri časa hoda, ali možda nisu hteli da nas čuju. Ta je mogućnost bila dozvoljena. Možda su nas se Nemci plašili? K o zna? Mesec dana nespavanja pritiskivalo nam je kapke, 2-7

eto šta smo nosili i još toliko na potiijku, pored kilograma gvožđurije. Moji konjanici iz pratnje loše su se izražavali. Jedva bi ponešto rekli, da pravo kažem. Bili su to momci iz zabačenih krajeva Bretanje, a na odsluženju roka, i sve ono što su znaii nisu poneli iz škole već iz vojske. Te večeri sam pokušao da malo porazgovaram o selu Barbanji s onim kraj sebe, koji se zvao Kersizon. — Čuj, Kersizon — kažem mu ja — ovde smo u Ardenima, znaš... Vidiš li ti štogod ispred nas? Ja ne vidim ništa. — Mračno je kao u guzici — odgovori mi Kersizon. Bilo je to dovoljno. — Slušaj, a da nisi čuo da se govori o Barbanjiju tokom dana? Gde mu to dođe? —■ opet ga ja pitam. — Ne. I eto. Nikad nismo našli Barbanji. Vrteli smo se unaokolo do jutra i došli do nekog drugog seia i tu nas je čekao čovek s durbinom. Njegov general je pio kaficu pod venjakom pred kućom predsednika opštine kad smo stigli. — Ah, kako je lepo biti mlad, Penson! — primeti starac vrlo glasno svom štapskom oficiru, videći nas, matorac, kako prolazimo. Pošto to reče, ustade i ode da piški, a potom da se prošeta s rukama na pogrbljenim leđima. Bio je vrlo umoran tog jutra, došanu mi posilni, general je loŠe spavao, nešto ga je muČilo, bešika, kako se pričalo. Kersizon mi je uvek isto odgovarao kad bih ga noću ispitivao, to je najzad počelo da me uveseljava kao neka smešna mana. Ponovio mi je joŠ dva-tri puta ono o mraku i guzici, a onda je poginuo, ubijen je posle izvesnog vremena na izlazu iz jednog sela, dobro se sećam, seia za koje smo pogrešno mislili da je neko drugo, od vatre Francuza, koji su pogrešno mislili da smo mi oni drugi. I baš nekoliko dana posle pogibije Kersizona, razz8

mislili smo i našli smo kao neki način, na veliko zadovoljm v o , da više ne lutamo noću, DakJe, izbacuju nas iz logora, Dobro. Mi sad ćutimo. Ne bunimo se. »Odlazite!« — urla kao i obično ona vo■ '.tana njuška. — Razumem, gospodine majore! I onda bismo krenuli prerha topu, i to hitro, sva pctorica. Kao u kradu voća. Kraj je bio bregovit. Bila |c tu Meza i njeni brežuljci s vinogradima, još nezrelo ^rožde i jesen i sela sva od drveta, dobro isušena za tri lotnja meseca, dakle gorela su lako. Primetili smo mi to jedne noći kad baš nikako nismo znali kuda ćemo. Jedno selo, u koje je gledao top, još je j»oreIo. Nismo prilazili blizu, ne suviše, gledali smo samo poizdalje to selo, kao posmatrači, mogio bi se reći, sa deset ili dvanaest kilometara razdaljine, na primer. I potom su svake noći, u to vreme, sela plamtela na vidiku, to se ponavljalo, bili smo okruženi kao nekim veiikim krugom čudnih slavlja u svim tim mestima koja su gorela ispred nas i s obeju strana, a plamen se dizao i lizao oblake. Videli smo kako plamen sve proždire: crkve, amhare, jedan za drugim, srogove u kojima je plamen bivao življi, viši no inače, pa gređe koje su se propinjale, sasvim uspravne u noći, s bradicom od plamičaka, pre no što se sruše u blesak. Lepo se vidi kako gori jedno selo, ćak i na dvadeset kilometara. Veselo izgleda. Zasdak, sav nikakav, koji preko dana i ne primetiš, u dnu ružne dolinice, eto ne može ćovek ni da zamisli noću, kad gori, kako to izgleda! Reklo bi se Bogorodičina crkva! 1 požar traje ćitave noći, čak i kad je sasvim malo selo, pri kraju liči na ogroman cvet, potom samo na pupoljak i onda više ništa. Samo dim i uto svane. Konje, onako osedlane, ostavljali smo na livadi pokra) nas i oni se nisu micali. A mi smo spavali na travi, sem jednog koji bi čuvao stražu i smenjivali smo se, ra2-9

zume se. Ali kad možeš da giedaš požar, noć prolazi brže, nije više mučno podnositi je, nije čovek usamljen. Na nesreću, to sa selima nije potrajalo... Za mesec dana, u tom kantonu nije više bilo nijednog. Na šume se pucalo rakode iz topova. Šume nisu potrajale ni osam dana. 1 šume daju lepu vatru, ali slabo to traje. Posle toga su kolone artiljerije zauzele sve puteve idući u jednom smeru, a civili koji su bežali išli su u suprotnom. Jednom reči, mi više nismo mogli ni da idemo ni da se vraćamo, morali smo da ostanemo tu gde smo. Čekali smo da dode i na nas red da crknemo. Čak ni general više nije mogao da se ulogori bez vojske. Najzad smo svi spavali na otvorenom polju, bili generaii ili ne bili. Čak i oni u kojima je još bilo ostalo malo srčanosti, sad je izgubiše. Tih meseci su počeli da streljaju redove da bi im podigli moral, i to u četama, a žandara su pohvaljivali u dnevnoj zapovesti za način na koji je on vodio svoj mali rat, onaj duboki, istiniti, pravi.

30

Posle predaha pojahali smo, nekoliko nedelja kasnije, i krenuli prema severu. I zima je pošla s nama. Top nas više nije napuštao. Medutim, Nemce smo sretali retko i samo slučajno, čas nekog husara, čas nekoliko pešaka tu i tamo, u žutom i zelenom, lepim bojama. Izgledaio je kao da ih tražimo, aii bismo odlaziii dalje čim bismo ih primetili. Svaki susret je ostavljao dva-tri konjanika da lcže, čas njihova čas naša. A njihovi oslobodeni konji, s uzvitlanim i zveckavim uzengijama, galopirali su u prazno i leteli k nama iz daleka sa sedlima čudnih kolana i od nove kože kao novčanici za Novu godinu. Pritrčavali Nti našim konjima i smesta bi se sprijateljili. Imali su sreće '. Jer mi nismo mogli to isto! jednog jutra, vraćajući se iz izviđanja, poručnik Scnt-Anžans je pozivao druge oficire da se uvere kako on ne priča priče. »Posekao sam dvojicu sabljom« pričao jc unaokolo, pokazujući svoju sabiju koja je, zaista, u lankom žlebu za to predviđenom, bila.puna usirene krvi. — Baš je sila! Bravo, Sent-Anžans! Da ste ga videli, gospodo! Kakav juriš! — potvrdi kapetan Ortolan. To se dogodilo u eskadronu kapetana Ortolana. — Ništa mi od cele stvari nije promaklo! Nisam bio daleko! Prvo vrhom u vrat spreda i desno!... Bum! Prvi |c gotov!... Opet bod, ali pravo u grudi!... Levo! Probatlanje! Pravi takmićarski nastup, gospodo!.., Još jednom 3i

bravo, Sent-Anžans! Dva kopljanika! Na kilometar odavde. Oba momka su još tamo! Usred oranice! Za njih je rat završen, zar ne, Sent-Anžans? Kakav dvostruki udarac! Mora da su iskrvavili kao zečevi. Poručnik Sent-Anžans, čiji je konj dugo galopirao, primao je čestitanja i hvale drugova vrlo skromno. PoŠto je sad Ortolan jemčio za podvig, umirio se i uzmicao, pritegao je nakratko kobilu i lagano je sa njom obilazio oko okupljenog eskadrona kao da je bila reč o uspehu u preponskoj trci. — Trebalo bi odmah da tamo pošaljemo drugu izvidnicu na tu istu stranu! Smesta! — užurbao se kapetan Ortolan zaista uzbuden. — Ta dva momka su sigurno zaiutala ovamo, ali mora biti da ima i drugih za njima... Hajde, vi, kaplare Bardami, podite tamo s vaša četiri čoveka. To se on meni obraćao, kapetan. — A kad budu počeli da pucaju na vas, potrudite se da im tačno odredite mesto i odmah dodite da mi javite gde su! Sigurno su Brandenburžani! Aktivni vojnici su pričali da se u mirnodopsko vreme kapetan Ortolan jedva i pojavljivao u kasarni. Sad u ratu, naprotiv, oštro je to nadoknadivao. Istinu govoreći, bio je neumoran. Njegov polet je, čak i medu toliko usijanih glava, svakim danom bivao sve uočljiviji. Pričalo se, takode, da šmrče kokain, Bled, s podočnjacima, uvek u pokretu na krhkim nogama, čim bi sjahao zateturao bi se, a potom bi se sredio i besno se šetao po oranici tražeći novu priliku za podvig. Samo što nas nije slao da hvatamo tanad na izlasku iz cevi topova preko puta. Saradivao je sa smrću, Mogao se čovek zakleti da je ova potpisala ugovor s kapetanom Ortolanom. Prvi deo života (ja sam se raspitao) proveo je u konjičkim takmičenjima, lomeći rebra nekoliko puta godišnje. Od tog silnog lomljenja, a i zato što mu noge nisu služile za hodanje, listovi su mu se sasušili. Ortolan se sad kretao nervoznim i krutim koraeima kao na štapovima. 32-

Kad bi sjahao, u suviše dugačkom šinjelu, pogrbljen na kiši, izgledao je kao avetinjske sapi trkačkog konja. Da kažem i to da je u početku ove čudovišne stvari, to jest u avgustu, pa čak i u septembru, još bilo časova, pa i čitavih dana, a i delova puta i gustiša u šumi, koji su bili naklonjeni osuđenicima... Čovek je još mogao da se prepusti iluziji da je koliko-toliko miran i da pojede, na primer, konzervu s hiebom do kraja, bez more predosečanja da mu je to poslednja. Ali od oktobra je bilo gotovo s tim malim zatišjima, tuča je bivala sve jača i sve gušća, sve punija, filovana granatama i kuršumima. Uskoro ćemo se naći usred oluje, a ono što smo se trudili da ne vidimo biće nam pred nosom i ništa drugo nećemo ni videti osim toga: svoju sopstvenu smrt. Noć, koje smo se u prvo vreme toliko plašili, u poredenju s ovim činila nam se lakša. Došli smo dotle da smo iščekivali, želeli da padne noć. Nisu mogli tako lako da nas gadaju noću kao danju. A sad je još jedino ta razlika bila važna. Teško je doći do onog bitnog, čak i kad je rat u pitanju, mašta se dugo opire. Mačke kojima suviše preti vatra ipak na kraju skaču u vodu. Pronaiazili smo noću tu i tamo po četvrt časa vremena koje bi dosta nalikovalo dnevnom mirnodopskom vremenu, onom vremenu koje je sad izgledalo neverovatno, kad je sve bilo dobroćudno, kad u stvari ništa nije imalo značaja, kad se toliko drugih stvari ispunjavalo, a sve su one sad izgledale izvanredno, čudesno prijatne. Mirno doba je bilo pravi živi somot... Ali ubrzo su se i same noći pretvorile u gonjenje bcz milosti. Skoro bez prestanka je i noću trebalo još naprczati premorenu snagu, podneti još jedan mali dodatak, koliko da bi se nahranilo i oteo krajičak sna u mraku. Do linije predstraža stizala je komora, sramotno teška i puzeća, u dugim ćopavim povorkama krhkih kola, krcatih mesom, zarobljenicima, ranjenicima, zobi, pirin33

čom i žanđarima, a i vinom, balonima vina, koji su tako podsećali na ženske, trbušaste i gegave. A peške, vukući se iza potkivačnice i hleba, išli su zarobljenici, naši i njihovi, s lisicama na rukama, osudeni na ovo ili ono, pomešani, ruku vezanih za uzengiju žandara, neki odredeni za sutrašnje streljanje, ali ništa tužniji od ostaiih. I oni su jeli, nesrećnici, svoje sledovanje tunjevine —• tako teške za varenje (neće imati vremena da je svare), u očekivanju da konvoj krene sedeli su kraj puta — i grizli poslednje parče hleba vezani okovima za civila, optuženog da je špijun, a on o tome pojma nije imao. A ni mi. Mučenje u puku se nastavljalo u noćnom vidu: pipajući po seoskim grbavim uličicama bez osvetljenja i bez lika, povijali smo se pod džakovima zobi, težim od čoveka, od jednog nepoznatog ambara do drugog, pod kišom psovki, ugroženi, od ambara do ambara, izbezumijeni, konačno lišeni nade da možemo završiti drugačije do daveći se u opasnostima, i balezi, i zgadeni što nas do krvi muči i obmanjuje horda pokvarenih ludaka, koji su, svi koliko god ih je bi!o, odjednom postali nesposobni za išta drugo osim da ubijaju i da raskomadani ginu ne znajući zašto. Kad bismo se svalili na zemlju između dveju gomila đubreta, širitlije su nas budile psovkama i udarcima čizmom; dizali smo se i ponovo se bacali'na istovarivanje nove pošiljke, ispočetka. Selo je brektalo od hrane i vojske u noći otečenoj od masti, jabuka, zobi, šećera, a sve je to trebalo prevući i rasturiti uz put, nasumce, po vodovima. Komora je donosila sve, sem bekstva. Premoreni požarni bi $e sručili oko kola, a onda bi nailazio konjušar i fenjerom osvetljavao ove larve. Taj majmun s podvoljkom morao je u najvećem haosu da nade pojilo. Da se konji napoje! A ja sam lično video čitava četiri čoveka, uključiv i zadnjicu, kako spavaju u koritu pojila punom vode, obeznanjeni od sna, u vodi do grla. 34

Posle pojila trebalo je opet naći imanje i uličicu odakle smo pošli i gde je, po nama, trebalo da je naš vod. A ako ništa ne nademo, mogli smo opet da se svalimo ispod nekog zida i dremnemo bar jedan jedini sat, ukoliko je još ostao sat vremena za spavanje. Kad ti je posao da te ubijaju, ne smeš biti probirač, moraš da se praviš kao da život teče dalje, i to i jeste ono najteže, ta laž. A kola komore bi se vraćala u pozadinu. Bežeći od zore, povorka bi kretala na put škripeći svim svojim iskrivIjenim točkovima, odlazila je praćena mojom željom da je presretnu, da je raskomadaju, spale tog istog dana, onako kako to prikazuju crteži iz rata, da komoru opljačkaju i zauvek unište sve žandarske gorile, potkovice, pratioce s fenjerima i sve što u njoj ima za prenošenje, i sočivo i brašno i sve ono što se nikad ne da skuvati i što nikad više ncćemo videti. Jer kad se već crkava, svejedno je da li ćeš crći od umora ili od nečeg drugog, a najtužnije je doći dotle vukući džakove i tako provoditi noć. Onda kad te gadove budu sravnili do paoka, bar će nas ostaviti na miru — mislio sam makar i jednu jedinu noć, bar da se jednom ispavamo i odmorimo i dusu i telo. Ovo snabdevanje bilo je dodatna mora, maio, čudovišno mučenje uz veliku muku rara. Divljad ispred, sa strane i pozadi. Svuda su ih rasuli. Osudenici na belom hlebu, želeli smo samo jedno, ali to strasno, da se dobro lspavamo, sve osim te želje bilo je patnja, i vreme i napor za žderanje. Krajičak potoka, deo zida koji nam se činio poznatim... I mirisi su nam pomagali da pronademo imanje, kao da smo se u pse pretvorili u ratnoj noći napuštenih sela, Još nam je najsigurniji trag bio miris balege. Narednik komordžija, predmet svih pukovskih mržnji, bio je trenutni gospodar sveta. Onaj koji govori o budućnosti, mangup je, samo sadašnjost se računa. Govoriti o potomstvu isto je što i držati govor crvima. U noći zaraćenog sela narednik je čuvao ljudsku stoku za velike nedavno otvorene klanicc. Narcdnik jc car! Car smrti! Narednik Kretel! Tačno! Ncma vcćc silc. Ncma 35

veće sile od njega osim nekog narednika onih drugih, preko puta. Ništa živo nije ostajalo u selu sem zaplašenih mačaka. Nameštaj, prvo uredno iscepan, odlazio je na loženje kazana, stolice, fotelje, kredenci, od najlakšeg do najtežeg. A sve što se dalo poneti na ledima moji su drugovi odnosili. Češljeve, Jampice, šolje, bezvredne sitnice, čak i mladin venac, sve je odlazilo. Kao da su pred nama godine života. Krali su razonode radi, da bi sebe uverili kako im predstoji još mnogo godina. Večite iste želje. Za njih je top značio samo buku. Baš zbog toga ratovi i mogu da potraju. Čak i oni koji ga vode, koji su neposredni učesnici, ne mogu da ga zamisle. 1 sa zrnom u trbuhu nastavili bi da skupljaju stare sandale kraj puta, jer »još mogu da posluže«. Tako i ovca, oborena na bok, izdiše na livadi, ali još pase. Većina Ijudi umire tek u poslednjem trenutku, drugi poćinju i pripremaju se dvadeset godina unapred, a ponekađ i više. To su nesrećnici ovog sveta. Što se mene tiče, nisam bio mnogo mudar, ali sam ipak postao dovoljno praktičan i samim tim neopoziva kukavica. Verovatno sam zbog te rešenosti davao utisak velike mirnoće. U svakom slučaju ulivao sam, takav kakav sam, paradoksalno poverenje kapetanu Ortolanu Jično, te se odlučio da mi te noći poveri opasan zadatak. Trebalo je, reče mi on u poverenju, da kasom odem pre zore u Noarser-sir-la-Lis, grad tkača na četrnaest kilometara od seia u kojem smo se ulogorili. Trebalo je da proverim na licu mesta prisustvo neprijatelja. Po tom pitanju izvidnice su od jutros donosile stalno protivrečne izveštaje. General Antrej je gubio strpljenje. Za to izviđanje dozvolili su mi da izaberem konja medu najmanje gnojavim u vodu. Već ođavno nisam bio sam. Zato mi se učinilo kao da odlazim na putovanje. Ali oslobođenje je bilo lažno. Čim sam se našao na putu, od umora nisam uspevao, ma koliko da sam se trudio, da zamislim svoju sopstvenu

36

smrt dovoljno odredeno i u pojedinostima. Išao sam od drveta do drveta praćen zvukom gvožđurije. Moja lepa sablja je sama, što se buke tiče, vredela koliko klavir. Mo/da sam bio i za žaljenje, ali u svakom slučaju bio sam krajnje smešan. Na šta li je mislio general Antrej šaljući me kroz ovu lišinu prekrivenog cimbalima? Na mene sigurno nije. Acteci su obično, kako kažu, prosipali utrobu u svojim hramovima sunca žrtvujući po osamdeset hiljada Ijudi nedeljno bogu oblaka da bi im poslao kišu. U takve stvari čovek teško može da poveruje, sve dok ne pode u rat. Ali kad se tu nađe, sve mu je jasno, i Acteci i preziranje tuđeg tela, jer je taj isti prezir mog bednog droba morao postojati kod našeg generala, gorepomenutog Seladona de Antreja, koji je od unapredenja do unapredenja postao nekakav određeni bog, nekakvo malo sunce puno zahteva. Ostajala mi je još maia nada da će me zarobiti. Tanušna je bila ta nada, kao končić. Končić u noći, jcr okolnosti nisu bile nimalo pogodne za prethodne učtivosii. I ! takvim trenucima pre će vam metak skinuti glavu no što će sagovornik skinuti kapu da vas pozdravi. Uostalom, šta bih mogao i da kažem tom vojniku, u načelu neprija teljski raspoloženom, koji je došao s drugog kraja Evrope sve u nameri da me ubije?... Ako bude oklevao ma i se kundu (što bi mi bilo dovoljno), šta da mu kažem? Pre svega, ko će to biti u stvari? Neki trgovački pomoćnik? Profesionalni vojnik? Možda grobar? A u civilu ? Kuvar?... Konji ipak imaju više sreće, jer i ako podnose rat kao i tni, od njih se bar ne zahteva da na to pristanu, da se prave da veruju. Nesrećni konji, ali slobodni! Oduševljenje je, avaj, samo za nas. Gadost! Vrlo sam dobro razaznavao put u tom času i sa strane, na muljevitom tlu, velike kvadrate i mase kuća, obeljene mesečinom, kao krupne nejednake komade leda, ćutljive u bledim blokovima. Hoće li ovo biti kraj svemu? Koliko ću vremena provesti u ovoj samoći pošto me srede? Pre no što skončam? I u kojem jarku? Ispod kojeg zida? 37

Ili će me možda dovršiti? Nožem? Ponekad seku šake, čupaju oči i ostalo,,. Mnogo se štošta o tome pričalo i ništa lepo! K o zna?... Topot konja... još jedart... Bilo bi to dovoljno? Ova životinja kasa kao dva slepljena čoveka obuvena u gvožde, čudnim, gimnastičkim, neujednačenim korakom. Moje srce skriveno u toplom, kao zečić, u kavezu od rebara, nemirno, zgičeno, glupo. Kad se čovek namah baci s vrha Ajfelove kule mora da oseti takve stvari. Hteo bi da se zadrži u prostoru. Pretnja tog sela ostaia je za mene tajna, mada ne potpuno. Usred trga majušan vodoskok je žuborio samo za mene. Te večeri je sve bilo samo za mene. Najzad sam bio vlasnik meseca, sela, ogromnog straha. Već sam hteo da krenem kasom. Noarser-sir-la-Lis trebalo je da je na još sat puta najmanje, kad primetih dobro zaklonjenu svetiost iznad jednih vrata, Uputih se pravo toj svetiosti i tako sam otkrio u sebi nekakvu smelost, istina nestainu, ali neslućenu. Svetlost brzo iščeze, aii dobro sam je video. Zalupah. Bio sam uporan, opet sam zaiupao, vrio glasno pozvao, pola na nemačkom poia na francuskom, naizmenično za svaki slučaj, te nepoznate ljude zamandaljene u dnu mraka. Najzad se vrata odškrinuše, samo jedno krilo. —■ K o ste vi? — upita glas. Bio sam spasen. — Konjanik... — Francuz? — već sam nazirao ženu* koja mi se obraćala. — Da, Francuz. . — Jer maiočas su prošii nemački konjanici... I oni su govorili francuski... — Da, aii ja sam pravi Francuz... — A! — kao da je sumnjala u to. — A gde su sad? — upitao sam. — Otišli su ka Noarseru oko osam časova. — Pokazivala je prstom u pravcu severa. 38

Devojka, vunena marama, bela kecelja, sve to izroni sad iz mraka čak do praga. — Šta su vam uradili — upitah ja — Nemci? —- Spalili su jednu kuću kod opštine, a ovde su ubili mog malog brata kopljem u trbuh... Igrao se na Crvenom mostu, pa je stao i gledao ih kako prolaze... Eto — pokaza mi ona — tu je... Nije piakala. Ponovo upali onu sveću čiju sam svetlost ugiedao. I sad videh — istina je — u dnu sobe maii lcš položen na dušek, u mornarskom odelu. Vrat i glava, mrtvački bledi kao svetlost sveće, izdvajali su se od velikog četvrtastog plavog okovratnika. Dete je bilo zgrčeno, savijenih ruku, nogu i leda. Udarac kopljem bio je kao smrtna osa prošla kroz trbuh. Majka je glasno piakala na kolenima kraj njega, otac takode. A onda počeše /ajedno da ječe. Bio sam žedan. — Da nemate bocu vina da mi prodate? — upitah. — Pitajte majku... Ona zna da li je neka još ostala... Nemci su nam mnogo odneli maločas... I počeše da raspravljaju o mojoj molbi i to tiho. — Nema više — vrati se devojka da mi javi. — Nem«i $u sve odneli... Medutim, sami smo im dali i to dosta... — To da, ne da su ga pili! — primeti majka prestavši da plače. — Vole oni to... — Više od stotinu flaša sigurno — dodade otac i dalje klečeći. — Znači, nema više nijedne — uporno ću ja, još se nadajući, toliko sam bio žedan i to naročito belog vina, nnog što gorči i probudi čoveka. — Platiću. — Ostalo je samo ono što ne vredi mnogo. Pet franaka flaša... — prihvati majka. — U redu! — i izvadim iz džepa svojih pet franaka, krupnu paru, — Donesi jednu — naredi ona tiho sestri. Sestra uze sveću i donese ubrzo litrenjak iz skrivmce. Poslužiii su me, ostaio mi je još samo da odem. 39

— Da neće đa se vrate? — upitah ja ponovo uznemiren. — Možda — odgovoriše uglas — ali onda će sve spaliti... To su nam obećali u odlasku... — Idem ja to da vidim. — Pravi ste junak... Onamo! — pokazivao mi je otac u pravcu Noarser-sir-la-Lis... Čak je izašao na put da bi gledao za mnom. Majka i kći su bojažljivo ostale da bdiju kraj malog mrtvaca. — Vrati se — zvale su ga iz kuće. — Ulazi unutra, Žozef, nemaš ti nikakva posla na putu... — Baš ste junak — opet mi reče otac i rukova se sa mnom. Uputih se kasom prema severu. — Nemojte im reći da smo joŠ tu! — Devojka je izašla da mi to dovikne. — Videće i sami sutra — odvratih — da li ste još tu. — Nije mi bilo pravo što sam dao onih sto sua. Tih sto sua je stajalo između nas. A to je dovoljno za mržnju, sto sua, i za želju da svi pocrkaju. Nema ljubavi za traćenje na ovom svetu dokle god bude sto sua. — Sutra! — ponovili su oni sumnjičavo. I za njih je sutra bilo daleko, nije imalo mnogo smisla takvo sutra. U stvari, reč je bila o joŠ jednom satu življenja za sve nas, još jednom jedinom satu u jednom svetu gde se sve svodilo na ubijanje, pravo čudo! Nije dugo potrajalo. Kaskao sam od drveta do đrveta, iščekujući svakog časa da me neko pozove ili upuca. Kad — ništa. Moralo je biti oko dva posle ponoći, ne više, kad sam se ispeo hodom na vrh brežuljka. Odatle ugledah iznenada ispred sebe redove i redove upaljenih gasnih uličnih svetiljki, a u prvom planu železničku stanicu, osvetljenu, s vagonima, restoracijom, odakle se, medutim, nije čuo nikakav zvuk... Ništa. Ulice, bulevari, ulične svetiljke, pa opet paralelni nizovi svetiljki, čitave četvrti, a sve ostaio je unaokolo samo pomrčina, praznina, nezasita 40

oko rasprostrtog građa, ispruženog preda mnom kao da |c neko grad ispustio sa svim njegovim svetiljkama, pa se on prosuo usred pomrčine. Sidoh s konja i sedoh na krtičnjak, te sam dosta dugo gledao to ispred sebe. To mi još uvek nije kazivalo da li su Nemci ušli u Noarser, ali pošto sam znao đa u takvim slučajevima imaju nbičaj da pale, ako su ušli a nisu odmah grad zapalili, po svoj prilici su im planovi i narnere neobični. Nije bilo ni topa, to je bilo sumnjivo. 1 moj je konj hteo da legne. Vukao je uzdu, te se stoga osvrnuh. Kad sam ponovo pogledao prema gradu, nešto jc izmenilo krtičnjak predamnom, vrlo malo, naravno, ali ipak dovoljno da bih pozvao: »Haj, tamo! Ko ide?... Ova promena u rasporedu mraka desila se na nekoliko koraka... Nekog je moralo biti... — Ne dernjaj se toliko! — odgovori mi muški glas, težak i hrapav, glas koji je zvučao vrlo francuski. — I ti si zaostao? — upita me odmah. Sad sam mogao da ga vidim. Pešak, s kapom mangupski izlomljenog štita. Posie toliko godina sećam se, kao da je bilo juče, tog časa kad se njegova prilika digla iz trave, kao mete na negdašnjirn vašarskim strelištima koje predstavljaju vojnike. Pridosmo bliže. U ruci sam držao revolver. Zamalo pa b ' ucao ni sam ne znam zašto. uj — upita me on — jesi li ih video? — Ne, ali sam došao ovamo da ih vidim. — Ti si iz 145-og konjičkog? — Da, a ti? — Ja sam rezervista. — A — rekoh. To me )e začudilo: rezervista! Bio jc to prvi rezervista koga sam sreo u ratu. Uvek smo bili s aktivistima, bar mi. Nisam mu video lice, ali glas mu je već bio drugačiji od naših, nekako tužniji, što će reći i bolji od naših. Zbog toga se nisam mogao ođbraniti od poverenja koje mi je pomalo ulivao. To je već bilo nešto. — Meni je đosta — ponavljao je — otići ću da me Svabe uhvate. 41

Ništa nije krio. — Kako to misliš da izvedeš? Odjednom me je njegov plan siino zainteresovao, više od svega, kako će to da izvede i da uspe da ga Švabe uhvate ? — Još ne znam... — Kako si uspeo da zbrišeš? Nije lako namestiti se da te uhvate. — Baš me briga, predaću se. — Znači, strah te je? — Strah me je i smatram da je sve ovo blesavo, ako hoćeš da znaš šta ja mislim, šta se mene tiču Nemci, melii oni ništa nisu učinili... — Curi — kažem mu ja — možda nas sad slušaju... Kao da sam hteo da budem učtiv prema Nemcima. Želeo sam da mi ovaj rezervista objasni, kad je već o tome reč, zašto ni ja nemam hrabrosti za vodenje rata kao svi oni drugi... Ali on ništa nije objašnjavao, samo je ponavIjao da mu je preko gJave. Onda mi je ispričao kako se raspao njegov puk, prethodnog dana u zoru, zbog našeg lovačkog pešačkog, koji je greškom otvorio vatru na njegovu četu preko polja. U tom času ih nisu očekivali. Došli su tri časa ranije no što su ih očekivali. A pešaci, Ijudi umorni, iznenađeni, raspale po njima i izrešetaju ih. Pesma mi je bila poznata, već su mi je pevali. — Možeš misliti da sam ja to iskoristio. »Robinsone« —- rekoh, tako $e zovem, Robinson! Leon Robinson. — »Sad ili nikad. Hvataj maglu«, rekoh sam sebi... Zar nije tako? Krenuo sam, dakle, duž šumarka i tu, zamisli samo, koga vidim — našeg kapetana... Naslonio se na drvo, prilično rasturena trbuha... Crkavao je... Držao je obema rukama gače i pljuvao... K rv mu je liptala odasvud, kolutao je oćima... Nikog nije bilo kraj njega. Stedili su ga... »Mama, mama«, zapomagao je umirući i pišajući krv. — Gotovo je s mamom — kažem mu ja. — jedi 42-

jrovna! — To onako u prolazu sručim mu u lice... Možeš misliti što mu je bilo milo. A, stari moj?... Ne biva često da možeš da kažeš šta misliš, i to kapetanu... Treba iskoristiti priliku. Retke su... I da bih brisnuo što brže, bacim samar, a i oružje... U baru za patke, tu pored... Treba da znaš da ja, ovakav kakav sam, nikog ne žeiim da ubijam, nisam to naučio... Nisam voleo tučnjave ni u mirno vreme... Uvek sam se sklanjao... I sad, možeš misliti! U civilu sam se trudio da redovno odlazim u fabriku... čak sam bio pomalo i graver, samo to nisam mario zbog svada, više sam voieo da prodajem večernje novine u mirnom kraju gde me svi poznaju, oko Narodne banke... Na Trgu Viktoar, ako hoceš da znaš... Ulica Pcti-Šan... To mi je bila nahija... Nikad nisam prelazio Ulicu Luvr i Pale-Roajal s one strane, vidiŠ već... Ujutru bih vršio nabavke za trgovce... Ponekad i neku isporuku popodne, pomalo sam i majstorisao... Malo radio fizički... Ali oružje neću... Ako te Nemci vide pod oružjem, a? Viden si za ono! Ali kad si ovako kao ja: ništa u rukama... Ništa u džepovima... Osete da će im biti lakše da te zaiobe, razumeš? Znaju s kim imaju posla... kad bi čovek mogao da ode go do Nemaca, ro bi bilo još bolje... Kao konj! Tako ne bi znali iz koje si vojske. — To je istina. Shvatio sam da godine nešto znače u razmišljanju. Ćovek postaje praktičan. — Tu su, je li? —- Određivali smo i zajeđno ocenjivali svoje mogućnosti i pokušavali da pročitamo budućnost gledajući, kao u bačene karte, u osvetljeni plan koji nam je pružao ćutljivi grad. — Idemo? Trebalo je prvo preći železničku prugu. Ako postoji straža, bićemo joj na nišanu. A možda i nećemo. Trebalo )r videti. Da li preći preko nje ili odozdo, tunelom. — Treba požuriti — dodade taj Robinson. — Treba to učiniti noću, danju nema prijatelja, svi rade za publiku, danju, vidiš, čak i u ratu je pravi vašar... Po43

vedi ragu sa sobom. — Poveo sam ragu. Predostrožno, da bismo brže klisnuli ako doček bude loš. Dospeli smo do rampe, njene belo-crvene ruke dizale su se prema nebu. Nikad nisam video rampu tog oblika. Nije bilo takvih u okolini Pariza. — Misliš da su već ušli u grad? — Sigurno — reče on. — Samo napred. Sad smo morali da budemo hrabri kao oni najhrabriji, zbog konja, koji je mirno išao za nama, kao da nas svojim topotom gura, samo se on čuo, Tap, pa opet tap njegovih potkovica. Udarao je pravo u odjek kao da je sve u najboljem redu. Ovaj Robinson je kanda računao na noć da nas ona izvuče? Išli smo obojica hodom duž prazne ulice, ne skrivajući se, i to ukorak, kao na vežbi. Robinson je bio u pravu, dnevna svetlost je bila bez milosti, od zemlje do neba. Tako idući putem, morali smo obojica, izgledati sasvim bezopasni, čak bezazleni, kao da se vraćamo sa odsustva. »Jesi li čuo da je I husarski ceo zarobljen?... U Lilu? Ušli su tako, kako kažu, nisu znali, šta ćeš, s pukovnikom na čelu... Kad u glavnoj ulici, prijatelju, obruč se zatvorio... Ispred, pozadi... Nemci svud... Na prozorima... Svuda... Gotovo... Pohvatani kao pacovi! Kao pacovi! Možeš misliti, kakva sreća!« — Uh, dubreta! — Šta veliš, a? šta veliš? — Nismo mogli da dođemo sebi nas dvojica. Kakvo divno zarobljavanje, čisto, konačno... Voda nam je udarala na usta. Na svim radnjama zatvoreni kapci, a takode i na vilama s bašticom ispred kuće, sve vrlo uredno. Kad, iza Pošte videsmo jednu od tih vilica, belju od ostalih, blista od svetlosti kroz sve prozore, kako na spratu tako i u visokom prizemlju. Mi zazvonismo na vrata. Konj još uvek iza nas. Otvorio nam je debeo i bradat čovek. »ja sam predsednik opštine Noarser«, izjavi odmah, mada ga niko ništa nije pitao, »i čekam Nemce!« I izađe pređsednik na mesečinu da nas osmotri. Čim je video da nema posla s Nemcima, nego 44

još uvck sa Francuzima, nije više bio tako zvaničan naš predsednik, samo srdačan. A bilo mu je i nelagodno. Očigledno nas nije više očekivao, doŠli smo mu nekako nezgodno za njegove planove, za planove koje je morao napraviti, i za donete odluke. Trebalo je da uđu te noći u Noarser Nemci, njega su upozorili i on je već sve sredio s prefekturom: njihov pukovnik ovde, ambulanta tamo, itd... A šta ako sad oni uđu i nas zateknu? Biće svakako nezgodno! To će sigurno stvoriti komplikacije. To nam nije doslovce rekao, ali videlo se da to misli. Onda poče da nam govori o opštem interesu, tu, u noći i tišini u kojoj smo se izgubili. Samo o opštem intcresu... O materijalnim dobrima zajednice... O umetniČkom nasleđu Noarsera, poverenog njemu na brigu, svctu l»rigu, najsvetiju... Posebno o crkvi iz X V veka... Ako spale crkvu iz X V veka? Kao u Konde-sir-Izer u suscdstvu! A ? Prosto iz zlovolje... Iz besa što su nas tu zatekli... Dao nam je na znanje kolika je naša odgovornost... Neodgovorni mladi vojnici, eto šta sm o!... Nemci ne vole sumnjive gradove kojima još lutaju neprijateljski vojnici. To se dobro zna... Dok nam se on poluglasno obraćao, njegova žena i njegove dve kćeri, debele i privlačne plavuše, glasno su ga podržavale po kojom reči tu i tamo... Ukratko, izbacivali su nas. Između nas su lepršale sentimentalne i arheološke vrednosti, iznenada vrlo žive, jer nije više rtikog bilo u Noarseru te noći da ih ospori... Rodoljubive, moralne, nošene rečima, seni koje je predsednik pokušavao da uhvati, ali su se one namah rasplinjavale pred našim strahom i našom sebičnošću, a i pred prostom i jasnom istinom. Grčio se tako u dirljivom naporu predsednik opštine Noarser, vatreno nas ubeđujući da nam je Dužnost da odmah klisnemo đo sto đavola, ne tako grub — razume se ali isto toliko na svoj način odlučan, kao i naš major Pcnson. Jedina izvesnost koja se mogla zaista suprotstaviti 45

svim moćnicima bila je naša mala želja, nas đvojice, đa ne umremo i da ne izgorimo, Bilo je to malo, utoliko pre što takve stvari ne mogu otvoreno da se izjave za vreme rata. Krenusmo, dakle, drugim praznim ulicama. Zaista su mi svi ljudi, koje sam te noći sreo, otvoriU svoju dušu. — To ti je moja sreća! — primeti Robinson u odlasku. — Eto vidiš, da si ti nekom srećom Nemac, kako si i ti dobar momak, ti bi me zarobio i jednu bismo dobru stvar oposlili... Teško čovek može samog sebe da se otarasi, čak i u ratu! — A ti — rekoh ja njemu — da si ti Nemac, zar ti ne bi mene zarobio? Možda bi za to čak i orden dobio! Mora da kod njih vojna medalja ima neki čudan naziv. I pošto se na našem putu nije našao niko ko bi hteo da nas zarobi, odosmo i sedosmo na klupu u parkiću, tu smo pojeH konzervu tunjevine, koju je Robinson Leon nosao i grejao u džepu od jutros. Vrlo daleko negde oglašavao se sad top, aH zaista vrlo daleko. Kad bi samo mogli ti neprijatelji da ostanu svaki na svojoj strani, a nas da ostave na miru! Posle toga smo išli nekim kejom, a duž keja su bili upola istovareni šlepovi, dugim mlazom smo se ispišali u vodu. I dalje smo vodiU konja za uzdu sa sobom, kao vrlo velikog psa, aH blizu mosta u kućici na prevodnici, sa jednom jedinom odajom, i opet na dušeku, ležao je jedan mrtvac, sam, Francuz, major lovačke konjice, koji je, uostalom, po liku podsećao na Robinsona. — Viđi ga kako je gadan! — primeti Robinson... — Ne volim mrtve... — Najčudnije je — odgovorih mu — to što pomalo liči na tebe. Ima dug nos kao i ti, a ti nisi mnogo mladi od njega... — To što vidiš je sličnost zbog umora, sad svi zaista ličimo, aH da si me video ranije... Kad sam svake nedelje vozio b iciklL. Bio sam lep momak! Kakve sam listove imao, đrugar! Od sporta, znaš! A to razvija i butine... 46

Izašli smo, šibica koju smo upalili da ga pogledamo, ugasila se. Eto vidiš, sad je kasno, vidiši Duga siva i zelena linija već je u daljini ivičila vrh brežuljka ra izlazu iz grada, još u mraku. Dan! Još jedan! Jedan manje. Trebalo je pokušati da se i kroz ovaj provučemo kao i kroz prethodne, jer su dani, izgleda, postali obruči, sve uži i puni putanja zrna i štektanja mitraljeza. — Čuj, da nećeš navraćati ovuda iduće noći? — upita me on na rastanku. — Nema iduće noći, drugar! Šta ti zamišljaš da si, general ? — Ništa više ne mislim — reče on na kraju — Baš ništa, razumeš?... Mislim samo kako da ne crknem... I to mi je dosta... Smatram da je svaki dobijen dan ipak dan više! — U pravu si... Zdravo, stari, i sa srećom. — Sa srećom i tebi! Možda ćemo se još videti. Vratili smo se obojica u rat. I dešavalo se svašta i opet svaŠta, što nije lako ispričati sada, jer ovi današnji vcć to više ne bi shvatili.

47

Da bi čovek bio dobro viđen i ugiedan, trebalo je požuriti i navrat nanos se sprijateljiti s civilima, jer su ovi u pozadini, što je rat trajao duže, bivali sve pokvareniji. Odmah sam to shvatio, i to čim sam se vratio u Pariz, kao i to da su se u žena uspalile guzice i da matorci usta ne skiapaju, a ruke im ne miruju: čas su pod nekom suknjom, čas u tuđem džepu. Nasleđivali su u pozadini borce, brzo su naučili šta je slava i kako je treba podnositi — hrabro i bez bola. Majke, čas bolničarke čas mučenice, nisu se viŠe rastajale od dugih crnih velova, a ni od malih diploma koje im je blagovremeno Ministar dostavljao preko opštinskog službenika. Jednom reči, stvari su se organizovale, Na pristojnim sahranama čovek je takođe vrlo tužan, ali ipak misli na nasledstvo, na iduće letovanje, na udovicu, koja je slatka i za koju kažu da je i temperamentna, i da je pred njim, naprotiv, dug život, da možda nikad neće crći... K o zna? Kad tako ideš u pogrebnoj povorci, svi ti duboko skiđaju šešir. To ti je milo. Samo tad se treba lepo ponašati, pristojno izgledati, ne smejati se glasno, radovati se samo u sebi. To je dopušteno. Sve je dopušteno kad se ne vidi. U vreme rata, umesto u prizemlju, igranke su bile u podrumu. Borci su to prihvatili, čak im se to i dopadaio. 48

Tražili bi ih čim bi stigli, i niko u tome nije video> ništa sumnjivo. Samo je hrabrost, u stvari, sumnjiva. 0 iti telesno hrabar? Onda tražke i od gliste da bude hirabra, jer je ružičasta i bleda i meka kao i mi. Što^se mene tiče, nisam više imao razioga da se žalim. Čak sam bio na najboljem putu da me oslobode zabvaljujući ratnoj medaiji, koju sam dobio, i rani i svemu tome. Dok sam se oporavljao, doneli su mi medaiju u samiu bolnicu. I istog dana sam otišao u pozorište da je po]kažem civilima na pauzi. Bio je to snažan utisak! To su bihe prve medalje koje su se vidaie u Parizu. Nego šta! Čak sam tom prilikom u foajeu Komične operč upoznao malu Lolu, Amerikanku, i zbog nje su mi se ko>naćno otvorile oči. Postoje u životu tako neki datumi koji znače nnnogo u nizu meseci, onih meseci kad čovek kao da nije ni živeo. Taj dan uručivanja medalje i ođlaska u Koimičnu operu, bio je u mom životu presudan, Zbog nje, Lole, probudila se u meni velika racioznalost za Sjedinjene Države, zbog pitanja koja sam jsvuda crvenim krstićima, na rukavima, na slatkoj polic~ijskoj kapici, mangupski nakrivljenoj na uvek onduliranojj kosi. Došla je da nam pomogne da spasemo Francusku, pe>verila je to direktoru hotela, koliko joj to njene slabe snajge dopuštaju, ali od sveg srca! Odmah smo se razumeli, mada ipak ne potpuno, jer su mi zanosi srca postali krajnje neprijatni. Više sam voleo zanose tela, prosto i jjednostavno. Mnogo se treba čuvati srca, tome su me i te: kako naučili u ratu! I nije mi pretila opasnost da to zabotravim. Lolino srce je bilo nežno, slabašno i sklono ociuševljenju. A telo vrlo ljupko, vrlo prijatno i morao sam> da je 49

prihvatim u celini takvu kakva je. Bila je Lola, sve u svemu, dobra devojka, samo izmedu nas je stajao rat, to zeznuto ogromno besnilo koje je gonilo polovinu ljudi, zaljubIjenih ili ne, da teraju drugu polovinu na klanicu. I to nam je smetalo u međusobnim odnosima, naravno, to manijačenje. Za mene, koji sam odugovlačio svoj oporavak koliko god sam mogao i kome nije ama baš nimalo bilo stalo da stane u red za groblje u vatrenim bitkama, smešna strana našeg pokolja bila je kristalno jasna na svakom koraku kroz grad. Ogromna lukava podmuklost izbijala je na sve strane. Međutim, slabi su mi bili izgledi da sve to izbegnem, nisam imao nijednu od onih veza neophodnih za izvlačenje. Poznavao sam samo siromabe, to jest Ijude čija smrt nikog ne interesuje. A na Lolu nije trebalo računati. Bolničarka, jer to je bila, a nije se moglo ni zamisliti biće, sem možda Ortolan, borbenije od te Ijupke cure. Pre no što sam prošao kroz blatnjavi paprikaš herojstva, njen tip Jovanke Orleanke možda bi me i uzbudio, ubedio, alt sad! Od mog pristupanja na Trgu Kliši pa dosad prešao sam čitav put s\e do fobijske odbojnosti prema heroizmu, bilo verbalnom bilo stvarnom. Izlečio sam se, potpuno izlečio. Radi udobnosti dama iz Američkog ekspeđicionog korpusa, grupa bolmčarki, kojoj je pripadala i Lola, stanovala je u hotelu »Paric« i da bi joj, lično njoj, stvari bile još lakše (imala je veza) poverili su joj u samom hotelu rukovođenje posebnom službom za jabuke u šlafroku namenjene pariskim bolnicama. Delili su ih na hiljade tuceta. Lola je ovu blagotvornu đužnost obavljala s određenom malom revnošću, što će se, uostalom, kasnije loše završiti. Lola, to treba reći, u životu nije u testo uvila ni ispržila ni jednu jedinu jabuku. Zato je, dakle, zaposlila izvestan broj plaćenih kuvarica i slatkiši su, posle nekoliko proba, mogli da se isporučuju, sočni, zlatnožuti i divno pošećereni. Loli je ostalo samo đa ih proba pre no što ih 50

raznesu po različitim bolničkim službama. Svakog jutra Lola je ustajala već u đeset časova i, pošto bi se okupala, silaziia bi u kuhinje predostrožno smeštene u blizini podruma. I tako svakog jutra, kažem, i to odevena samo u crno-žuti japanski kimono, koji joj je poklonio prijatelj iz San Franciska pred sam polazak. Sve je, u stvari, odlično išlo, i mi smo dobijali rat, kad jednog lepog dana, u vreme ručka, nadoh je potresenu, odbijaia je da okusi ijedno jelo za vreme ručka. Strepnja od neke nesreće, od neke iznenadne bolesti namah me obuze. Preklinjao sam je da se poveri mojoj aktivnoj nežnosti. Probajući redovno slatkiše tokom mesec dana, Lola se ugojila dobar kilogram. Njen opasač je, uostalom, pomeren za jednu kopču, sveđočio o katastrofi. Došle su i suze. Pokušavajući da je utešim koliko mogu, obiđosmo, uz mnogo uzbuđenja, taksijem nekoliko apoteka na vrlo različitim krajevima grada. Slučajno su sve vage neumoIjivo potvrđivale da je pomenuti kilogram zaista tu, neporecivo. Onda sam prediožio da prepusti posao jednoj koleginici koja je, naprotiv, čeznula za »oblinama«. Lola nije htela ni da čuje za taj kompromis, jer ga je smatrala sramnim i kao nekakvo dezerterstvo. Čak mi je tom prilikom saopštila da je njen pradeda-stric bio član posade onog zauvek slavnog »Mejflauera«, koji je pristao u Bostonu 1677, te s obzirom na tu uspomenu nije se moglo ni pomisliti da se sad ona izvuče od te dužnosti s krofnama, dužnosti skromne svakako, ali ipak svete. U svakom slučaju, od tog dana je probaia samo zalogaj slatkiša gricnuvši ga zubićima, koji su u nje bili praviino raspoređeni i lepi. Strah od gojenja uspeo je da joj pokvari zadovoljstvo. Počela je da vene. Ubrzo je nju od tih slatkiša uhvatio strah kao mene od granata. Sad smo najčešće išli u higijenske šetnje, zbog tih slarkiša, gore-dole kejovima, bulevarima, ali više nismo svraćali kod Napoiitanca zbog sladoleda od kojih se takode dame goje. Nikad nisam sanjao o bilo čemu udobnijem od njene 51

sobe, bledoplave s kupatilom kraj nje. Svuda fotografije njenih prijatelja, posvete, malo žena a mnogo muškaraca, crnokosih i kovrdžavih — njen tip — govorila mi je o boji njihovih očiju i o tim posvetama nežnim, svečanim, konačnim. U početku mi je iz učtivosti bilo neprijatno usred svih tih likova, a potom sam se navikao. Čim bih prestao da je Ijubim, ona se vraćala, nije bilo vrdanja, na ratne teme ili na jabuke u šlafroku. Francuska je bila njena omiljena tema razgovora. Za Lolu je Francuska postala nekakva viteška celina nedovoljno određenih obrisa u prostoru i vremenu, ali u ovom času ozbiljno ranjena i samim tim vrlo uzbudljiva. A ja, kad mi neko govori o Francuskoj, neizbežno pomislim na svoj trbuh i, naravno, mnogo sam umereniji kad je u pitanju oduševljenje. Svako ima svoj strah. Ali kako je bila popustIjiva u pitanjima seksa, slušao sam je i nikad joj nisam protivurečio. Samo što se tiče duše, tu je nikako nisam zadovoljavao. Ona je htela da budem sav treperav, blistav, a ja sa svoje strane nikako nisam uvidao zašto bi trebalo da sam u takvom uzvišenom duševnom stanju, video sam, naprotiv, na hiljade razloga, i to nepobitnih, za upravo suprotno raspoloženje. Lola je, uostalom, i preklapala samo o sreći i optimizmu, kao svi Ijudi na srećnoj strani života, onoj gde su privilegije, zdravlje, sigurnost i gde je pred njima još dug život. Gnjavila me je tim pričama o duši, samo joj je to bilo u ustima. Duša je taština i zadovoljstvo tela dok je ono zdravo, ali je i želja da se iz tela izađe čim je ono bolesno ili stvar krene nizbrdo. Od ova dva stava bira se onaj koji vas bolje služi u određenom času, i to je sve. Dokle god može da se bira, stvar je u redul Ali ja više nisam mogao da biram, moja je kocka bila bačena! Bio sam do guše u istini i rodena smrt me je pratila tako reći u stopu. Teško da sam mogao da mislim na bilo šta drugo do na svoju sudbinu budućeg leŠa na belom hlebu, dok su, uostalom, svi smatrali da je za mene to sasvim prirodno.

Ovakvu odloženu agoniju, ali jasnu i žilavu, koja dozvoljava shvatanje samo apsolutnih istina, čovek treba da doživi i tek onda zna zauvek o čemu govori. Moj je zaključak bio da Nemci mogu da dođu đovde, sve da pokolju, poruše, popale, hotel, krofne, Lolu, Tiljerije, ministjre, njihove ljubimce, Kupolu, Luvr, robne kuće, da se sruče na grad, zgrome ga u božju mater, sažežu vatrom pakla, i da u toj prokletoj gužvi, kojoj se ništa gore ne bi moglo dodati, ja ipak ništa ne bih izgubio, a sve bih dobio, Nije za čoveka veliki gubitak kad gazdi izgori kuća. Opet će se naći gazda, čak i kad nije isti, Nemac ili Francuz, ili Engiez, ili Kinez, koji će podneti svoj račun za stanarinu, zar ne?... U markama ili francima? A kad već treba plaćati... U stvari, moral mi je bio ne može biti gori. Da sam rekao Loli šta mislim o ratu, smatrala bi. jeđnostavno, da sam čudavište, i oterala me iz najdublje prisnosti našeg prijateljstva. Prema tome, dobro sam se čuvao da joj išta priznam. S druge strane, nailazio sam i na neke teškoće suparništva. Neki su oficiri pokušavali da mi otmu Lolu. Njihova je konkurencija biia opasna, jer su bili naoružani zavodljivošću Legije časti. Mnogo se počelo govoriti o toj čuvenoj Legiji časti u američkim novinama. Mislim čak da bi u dva ili tri maha naši odnosi bili krajnje ugroženi, da u jednom času ta šupljoglavica nije otkrila u čemu je moja velika prednost — svakog jutra sam mogao da probam krofne umesto nje. Ova me specijalizacija u poslednjem trenutku spasla. Mene je zauzvrat prihvatila. Zar nisam i ja bio vrli borac, što će reći dostojan tog poverljivog zađatka! Od tog časa bili smo ne samo Jjubavnici već i ortaci. Tako počeše moderna vremena. Njeno je telo za mene bilo radost kojoj nije bilo kraja. Nikad mi nije bilo dosta ispitivanja tog američkog tela. Bio sam, iskreno rečeno, prava svinja. To sam i ostao. Odlučih, sve zbog tog pipkanja Lolc, da kad-tad 53

otputujem u Sjedinjene Države, kao na pravo hodoćašce, i to čim to bude moguće. Nisam imao mira ni odmora (u životu, medutim, neumoijivo neprijateljskom i punom nepriiika) dok ne đovedem do kraja ovaj duboki doživljaj anatomske mističnosti. Tako sam posredstvom Loiine guzice primio poruku jednog novog sveta. Ali Lola nije bila samo telo, da se razumemo, krasila ju je i ljupka glavica, malo surova zbog sivoplavih očiju, koje su biie malko iskošenih uglova kao u divljih mačaka. Dosta mi je bilo da je pogledam u lice, pa da mi voda udari na usta kao od reskog vina, oštrog kao čelik. Kratko rečeno, oči oštre, bez imalo one ljubazne, komercijalne živosti, istočnjačko-fragonarske kao oči ovamo u nas. Često smo se nalazili u susednoj kafani. Sve brojniji ranjenici šepali su ulicama, često dronjavi. Za njih su organizovali sakupljanje priloga, »Dani za ove, dani za one«, a naročito za organizatore »Dana«. Lagati, Ijubiti, umreti. Bilo je odnedavna zabranjeno preduzimati bilo šta drugo. Lagalo se besno, preko granice izmišljanja, prevazilazeći i smešno i apsurdno, u novinama, na plakatama, peške i na konju i kolima. Svi su se na to dali. Ubrzo nije više bilo istine u gradu. Ni ono malo koliko je bilo 1914. Sad su je se stideli. Sve što bi čovek dotakao bilo je lažno; šećer, avioni, sandale, slatko, fotografije; sve što se čitalo, gataio, sisalo, obožavalo, proklamovalo, odbacivalo, branilo, sve su to bile mrske aveti, podvale i maskarade. I sami izdajnici su bili lažni, Delirijum laganja i verovanja u laži je zarazan kao šuga. Mala Lola je od francuskog znala samo nekoliko rečenica, ali su one bile patriotske: »Pokazaćemo im!...« »Hodi, Madelon...« Da čovek zaplače. Tako se ona unosila u našu smrt potpuno, tvrdoglavo, bestidno, kao što, uostalom, čine sve žene čim dode u modu hrabrost za druge. A ja sam upravo otkrio u sebi veliku sklonost za toliko stvari koje su me uđaljavale od rata! Nekoliko puta 54

sam od nje, Lole, tražio obaveštenje o njenoj Americi, ali ona mi je odgovarala sasvim neodredenim komentarima, nadmenim i očigiedno neizvesnim, trudeći se da na mene ostavi upečatijiv utisak. Samo, ja\sam sad bio nepoverljiv prema utiscima. jednom su me uhvatili na utisak, neće me više uhvatiti na iepe reči. Niko više. Verovao sam njenom telu, nisam verovao njenom duhu. Smatrao sam je Ijupkim zabušantom, moju Loiu, 1 u odnosu na rat i u odnosu na život. Preko moje strepnje je prelazila stilom Malib novitta: perjanice, fanfare, Lorena u belim rukavicama... U meduvremenu ja sam se sve češće oko nje trudio, ubedujući je da će od toga oslabiti. Ali ona je više računala u tom smislu na naše duge šetnje. A ja sam ih mrzeo, te duge šetnje, samo ona je bila uporna. Tako smo vrlo sportski obilaziii Bulonjsku šumu i po nekoiiko časova svakog popodneva iš!i u »Obilazak jezera«. Priroda je užasna stvar, čak i kad je savršeno pripitomljena kao u Bulonjskoj šumi, ipak izaziva nekakvu strepnju u pravim gradskim ljudima. Onda se dosta lako poveravaju. Ništa tako kao Bulonjska šuma, sva vlažna, ograđena, masna i ćelava, ne izaziva plimu nesavladljivih uspomena kod Ijudi iz grada u šetnji pod drvećem. Lola nije biJa pošteđena tog setnog i poverijivog nemira. IspričaJa mi je na hiijade stvari, prilično iskreno, dok smo se tako šetali, o svom životu u Njujorku, svojim prijateIjicama tamo. Nisam uspevao da razaberem sasvim šta je verodostojno u tom složenom prepletu doiara, veridbi, razvoda, kupovina haljina i nakita, kojih kao da je njen život bio pun. Tog smo dana pošli ka trkalištu. Još smo sretali u okolini mnoge fijakere i decu na magarcima, i drugu decu koja su dizaia prašinu, i automobiie pune vojnika na odsustvu, koji su stalno tražili slobodne žene, u pobočnim stazama, za provod između dva voza, dižući još veću 55

prašinu u žurbi da stignu i da večeraju i da vode Ijubav, uznemireni i ljigavi, na oprezu, gonjeni neumitnim vremenom u želji za životom. Preznojavali su se od strasti, a i od vrućine. Bulonjska šuma nije bila dobro održavana kao obično, zanemarena u administrativnom iščekivanju. — Ovo je mesto moralo biti lepo pre rata — govorila je Lola. — Otmeno?... Pričajte mi, Ferđinande? Ovdašnje trke? Jesu li bile kao kod nas u Njujorku? Pravo govoreei, ja nikad nisam odlazio na trke pre rata, ali sam smesta izmislio, da bih je zabavio, stotinu slikovitih pojedinosti na tu temu, uz pomoć onoga što su mi pričali tu i tamo. Haljine... Elegantne žene... Blistave kočije... Start... Vesele i odlučne trube... Skok preko reke... Predsednik Republike... Skok i padanje opklada, itd... Toliko joj se dopao moj idealni opis, da nas je ta priča zbližila. Od tog trenutka Lola je poverovala da imamo bar jeđnu zajedničku sklonost, u meni duboko skrivenu, sklonost za mondenske svečanosti. Čak me je spontano poljubila u svom uzbuđenju, što joj se retko dešavalo, moram da kažem. A osim toga, seta minulih moda ju je dirala. Svako na svoj način oplakuje vreme koje prolazi. Lola je po mrtvim modama primećivala bežanje godina. — Ferdinande — upita ona — mislite li da će još biti trka na ovom trkalištu? — Kad se rat završi, Lola, verovatno... — Nije sigurno, zar ne? — Ne, nije sigurno... Mogućnost da nikad više ne bude trka u Lonšanu zbunjivala ju je. Tuga sveta hvata Ijude kako može, ali izgleđa da skoro uvek uspeva da ih uhvati. — Zamislite da potraje rat, Ferđinande, još godinama, recimo...Onda će za mene biti kasno... Đa opet dođem ovamo... Razumete Ii me, Ferdinande?... Toliko volim, znate, lepa mesta kao ovo ovde... Zaista mondensko... Zaista otmeno... Biče kasno... Zauvek prekasno... Mož56

da... Već ću ostariti, Ferdinande... Kad se obnove ovi sastanci... Biću već stara... Videćete, Ferdinanđe, biće suviše kasno..^Osećam da će biti suviše kasno... I opet se utopi u svoje oćajanje, kao kad se ono ugojila kilogram. Da bih je utešio, iznosio sam joj sve nade kojih sam mogao da se setim... Da joj je tek dvadeset i tri godine... Da će rat brzo proći... Da će se lepi dani vratiti... Kao pre, lepši nego pre... Za nju bar... Tako ljupku curu... Izgubljeno vreme! Nadoknadiće ga bez muke! ... Udvaranja... Obožavalaca će imati napretek... Ona se pravila da joj više nije teško, da bi me smirila. — Treba li joŠ da idemo! — upita ona. — Da bi osiabila? — Istina je, to sam zaboravila! Napustili smo Lonšan, deca su otišla odavde. Ostala jc samo prašina. Vojnici na odsustvu i dalje su jurili za Srećom, samo sad izvan čestara. Gonjena toliko, Sreća se, mora biti, povukla negđe oko Kapije Majo. Išli smo obalom ka Sen-Kluu, obavijenom lebdećim velom jesenje izmaglice. Kraj mosta je nekoliko šlepova zabolo kljun u drveće, utonulo u vodu do ivice, pod teretom uglja. Ogromna lepeza zelenila parka širila se iznad ograde. Ovo drveće je imalo meku širinu i snagu velikih snova. Samo ja sam i od drveća zazirao otkad sam ga uhvatio da krije zasede. Po jedna smrt iza svakog drveta. Velika se aleja pela između dva ružičasta niza do fontana. Pored kioska stara gospođa koja prodaje sodu kao da je lagano sakupljala sve senke oko svoje suknje. Malo dalje u pobočnim stazama lebdele su velike kocke i pravougaonici zategnurog tamnog platna, barake nekog vašara koje je rat tu zatekao i iznenada ispunio tišinom. — Evo već godinu dana kako su otišli — podsećala nas je stara gospođa sodađžika. — Sad ni dva čoveka dnevno ne produ ovuda... Ja još dolazim po navici... Toliko je sveta bivalo ovde... Ništa starica, uostalom, nije razumela od ovoga što 57

se dešava, ništa od svega toga, Lola je htela da prođemo pored ovih praznih šatri, čudna tužna želja. Izbrojasmo ih dvađesetak, dugih, ukrašeni ogledalima, malih, kojih je bilo mnogo više, vašarske šatre licitarskih kolača, lutrije, čak i malo pozorište, a kroz sve je duvala promaja, pored svakog drveta bila je po jedna, bilo ih je svuda, jedna baraka prema glavnoj aleji nije više imala zastora, raspršena kao stara tajna. Već su se naginjali ka lišću i blatu ovi šatori, Zastali smo kod poslednjeg koji se nagnuo više od ostalih i Ijuljao se na podupiračima pod udarcima vetra kao brod razbesnelih jedara, kojem samo što nisu popucala poslednja užad. Klatio se, srednje platno se trzalo na uzlaznom vetru, trzalo prema nebu iznad krova. Na čelu barake se mogao pročitati stari natpis zelenim i crvenim, bila je to baraka strelišta: Strelište nacija, tako se zvalo. Nikog više nije bilo ni da ga čuva. Možda je i on sad puzao sa ostalim vlasnicima, sa mušterijama. Koliko li su male mete u strelištu dobile metaka! Bile su sve izrešetane belim tačkicama, A predstavljale su kao bajagi svadbu! U prvom redu, sve od pleha, mlada s cvećem, dever, vojnik, mladoženja velike crvene njuške, pa u drugom redu svadbari, koje su toliko puta ubijali dok je još vašar radio. — Sigurna sam da ste vi vrlo dobar strelac, Ferdinande! Da strelište još radi, takmičila bih se s vama! Zar ne da ste vi dobar strelac, Ferdinande! — Ne, nisam baŠ neki strelac!... U poslednjem redu iza svadbe, izmalan još jeđan red: Opština sa zastavama. Kad je ovo radilo, sigurno se pucalo i u Opštinu, u prozore koji su se onda otvarali uz resko zvonjenje, čak se i u malu plehanu zastavicu pucalo. Pa i u puk koji je paradnim korakom silazio niz padinu sa strane, kao onaj moj niz Trg KHsi, između muzike i balona, na sve to se pucalo iz sve snage, a sađ se pucalo u mene, juče, sutra... 58

— I na mene pucaju, Lola! — nisam mogao da se uzdržim, doviknuo sam joj. — Hodite! — reče ona onda... — Govorite gluposti, Ferdinande, a možemo i da nazebemo. Sišli smo put Sen-Klua glavnom alejom, Kraljevskom, izbegavajući blato, držala me je za ruku, njena je ruka bila sasvim mala, ali ja nisam mogao ninašta drugo da mislim do na plehanu svadbu strelišta tamo gore, koja je ostala u tami aleje. Čak sam zaboravio i da poljubim Lolu, bilo jc to jače od mene. Osećao sam se nekako čudno. Čini mi se čak da sam upravo od tog trenutka počeo da imam muke s glavom, nikako nisam mogao da je umirim, ni sve one misli u njoj. Kad smo stigli do mesta Sen-Kiu, već je sasvim pao mrak. — Ferdinande, hoćete li da veČeramo kođ Divala? Vama je kod Divala prijatno, zar ne?,.. To bi vas razonodilo... Tamo uvek ima sveta... Ukoliko ne biste radije večerali u mojoj sobi? — U stvari, bila je vrlo Ijubazna to veče. Najzad se odlučismo za Divala. Ali tek što smo seli za sto, a meni se ovo mesto učini besmisleno. Svi ti ljudi poređani u redove oko nas davali su mi utisak da čekaju, i oni, da ih odasvud zaspu kuršumi dok žderu. — Odlazite svi — upozorio sam ih. — Gubite se! Sad će pucati! Ubiće vas! Pobiće nas sve! Odveli su me u Lolin hotel i to hitro. Svuda sam video isto. Svi ijudi koji su prolazili hodnikom »Parica« izgledalo mi je da idu na streljanje, i službenici iza velike kase, i oni, upravo spremni za to, i čovek ispred »Parica« dole u uniformi plavoj kao nebo i pozlaćenoj kao sunce, zvali su ga portir, i vojnici, oficiri u šetnji, generali, ne tako lepi kao portir, razume se, ali ipak u uniformi, svi kao na ogromnom strelištu, odakle nema izlaza ni za jedne ni za druge. Nije to bila šala. — Sad će pucati! — vikao sam što sam mogao glasnije usred velikog salona. — Pucaćc! Bežite svi! — a 59

vikao sam to isto i kroz prozor, Mučilo me je to. Pravi skandal. »Jadni vojnik!« govoriii su ijudi. Portir me je doveo do šanka, polako, Ijubazno, Dali su mi da pijem i ja sam dobro povukao, a onda su došli žandari po mene, ovi več maio gruhlji. I na Strelištu nacija bilo je žandara. Video sam ih. Loia me je poljubila, pomogla im da mi namaknu lisice i da me odvedu. Onda sam se razboleo, groznica, ludilo, objasnili su u bolnici, od straha. Moguće. Najbolje je što se može učiniti kad je čovek na ovom svetu, zar ne, to je da iz njega izađc? BitJ lud ili ne, plašljiv ili ne.

t>o

N&pravib jc to gužvu. jedtii su reklč »Taj momak je nmrhista, hsjtle tk ga strcijamo na vreme> smesfa, nema ui oklevanja, šta ima da sc otcžc — u ratu smoI«... Ali hilo je i onih dtugih, strpijivijih, koji su smatrali da sam ja samtj sifilisfićar i iskrcno lud, pa da me zatvore shodiio rome dok nc budc niir, iii bar mcsedma, jer oni koji nistt ludi i sasvini su pamctni, kako vele, hteli su da me Jeće flfjk će oni sami voditi rat, Ako hoeeš da te smatraju painetnim treba samo da si silno bczobrazan — a ovo je najbolji dokaz, Kad si dovoljno tie/obrazan, ništa ti više ne treba, skoro sve fi je dozvoljeno, apsolutno $vc, većina je uz tebe, a većina odlučuje šta je dobro, a šta nc valja. Ipak, moja jc dijagnoza bila i daljć sumnjiva. Tako vlasii odlučiše da ću bitt ncko vrcmc na postnatranju. Moja prijatetjica bola dobik jc dozvohi da me posr.ćujc, a i moja majka. 'l'o jc bilo sve. Smcstili su nas, nas surnnjive ranjenifee, u gimnaziju u I sj lc Mulinou, specijalno organizovanu da prihvati i goni na priznanje, blago iti jako zavisno od sluČaja, vojnike slićne meni, ćiji je patnotski idcai hlo poljuljan i!i ćak ozbiljno ugrožen, Nisu sa nama zaista lošc postupali, ali sffio svc vreme osećali ipak da nas vreba bolničko osobljc, ćutljivo i obdareno velikirn ušima. Posic fzvcsnog perioda ovog posmnrranja iziazilo sc ncupadljivo I odlazilo bilo u ludnicu, bilo na front, a počesto bogarni i na, strcljanjc. 6j

Među drugarima sakupljenim u ovom sumnjivom prihvatilištu uvek sam se pitao koji je od ovih što šapuću u trpezariji na putu da pređe medu aveti. Kraj ulazne kapije, u kućici, bila je vratarka koja nam je prodavala šećerleme i pomorandže i ono što treba da čovek zašije dugme. Poređ toga, prodavala je i uživanje. Za podoficire je uživanje bilo deset franaka. Svako je mogao da ga dobije. Samo čuvajući se poveravanja koja se lako čine u takvim trenucima. Takvi su izlivi mogli skupo da staju. Ono što su njoj poverovali ona je prenosila glavnom lekaru, vrlo savesno, i to vam je ulazilo u dosije za Ratni sud. Izgledalo je dokazano da je tako na osnovu poveravanja poslala na streljanje narednika kolonijalne konjice, koji nije imao ni dvadeset godina, pa rezervistu inženjerca koji je gutao eksere da bi ga boleo stomak, i joŠ nekog histerika, koji joj je ispričao kako priprema svoje napade oduzetosti na frontu... A da bi mene ispipala, ponuđila mi je jedne večeri dokumenta oca šestoro dece, koji je poginuo, kako je rekla, a merii bi to pomoglo da me rasporede u pozadinu. U stvari, bio je to jedan mućak od žene. U krevetu, treba reći, bio je to dobar posao, te smo se svi opet vraćali i ona nam je zaista pružala uživanje. A da je bila đubre, bila je, i to pravo. To se i traži za pravo uživanje. U čitavoj toj kuhinji zadnjice i pokvarenjakluka bila je kao biber za dobar sos, neophodan za celovit ukus. Zgrade gimnazije otvarale su se prema vrlo prostranoj terasi, leti pozlaćenoj suncem, okruženoj drvećem, i odatle je bio divan pogled na Pariz, veličanstvena perspektiva. Tu su nas četvrtkom očekivali posetioci i među njima Lola, koja mi je redovno donosila kolače, savete i cigarete. Svoje lekare smo vidali svakog jutra. Blagonaklono bi nas ispitivali, ali nikad nismo znali šta zaista misle. Pronosili su oko nas, uvek ljubaznog izraza, našu presudu na smrt. Mnogi su boiesnici, od onih koji su bili na posmatranju 62

i koji su bili emotivniji od ostalih, u ovoj sladunjavoj atmosferi dolazili do takvog stanja razdraženosti da su ustajali noću i umesto da spavaju šetali gore-đole po sobi, glasno se bunili protiv sopstvenog straha, u grču izmedu nade i očajanja, kao na klizavoj padini planine. Tako bi se mučili danima i jedne noči bi se opustili i srozali odjednom do dna, odlazeći da sve priznaju glavnom lekaru. Te više nikad nismo videli. A ni ja nisam bio miran. Ali kad je Čovek slab, snagu će steći ako u sebi uništi i poslednju trunku autoriteta ljudi kojih se plaši. Treba da nauči da ih vidi onakve kakvi su, i gore no što jesu, to jest s bilo koje tačke gledišta. To opušta, to vas oslobađa i predstavlja odbranu kakva se ne može ni zamisliti. To vam daje još jedno ja. Onda ste dvojica. Njihovi postupci od tog časa nemaju za vas onu odvratnu mističnu privlačnost, koja vam podriva snagu i jede vam vreme, a njihova komedija nije ništa prijatnija ni korisnija za vaš liČni, intimni napredak od komedije najgore svinje. Pored mog kreveta Iežao je kaplar, moj prvi sused, i on dobrovoljac. Do avgusta meseca bio je, kako mi reče, profesor gimnazije negde u Tureni i predavao je istoriju i geografiju. Posle nekoliko meseci rata taj se profesor pokazao kao iopov da mu nema para. Niko nije mogao da ga spreči da iz komore svog puka krade konzerve, ili iz furgona intendanture, iz četne rezerve ili bilo gde čim ih nađe. S nama ostalima i on se ovde našao, u neodredenom iščekivanju Ratnog suda. Kako je, medutim, njegova porodica uporno dokazivala da je kontuzovan granatom, i depresivan, istraga je sudenje odiagala iz meseca u mesec. Nije mnogo govorio i satima je češljao bradu, a kad bi >a mnom razgovarao, uvek bi reč bila o istom — o načinu koji je pronašao da mu žena više ne ostaje u drugom stanju. Da li je zaista bio lud? Otkad se svet izvrnuo naopako, pa ispada lud svako ko pita zašto ga ubijaju, očigiedno ne treba mnogo da bi nekog proglasili ludim. Samo treba 63

još i to da prode, ali kad je u pitanju izbegavanje opšte klanice, neki mozgovi dospevaju do izuzetne maštovitosti. Sve što je 2animljivo odigrava se na kraju u skrivenoj senci. Ništa se ne zna o pravoj istoriji Ijudi. Prenšar je bilo ime tog profesora. Sta li je on to rešio da bi spasao svoju karotidu, i pluća i očne živce? To je bitno pitanje, ono koje bi trebalo postaviti ljudima kad bismo bili zaista čovećni i bliski stvarnosti. Ali mi smo bili vrlo daleko od toga, teturali smo se u nekakvom idealu besmislica, pod stražom ratničkih i ludačkih parola, kao već oprljeni pacovi pokušavali smo bezumno da pobegnemo sa broda u plamenu, ali nismo imali nikakav celovit plan niti iole poverenja jedni u druge. Zabezeknuti ratom, zapali smo u ono drugo bezumlje — u strah. Lice i na~ ličje rata. Ipak mi je u tom opštem ludilu izražavao neku naklonost, taj Prenšar, zazirući od mene, razume se. Tu gde smo bili, svi u istom položaju, nije moglo biti ni prijateljstva, ni poverenja. Svako je govorio samo ono što je išlo u prilog čuvanju sopstvene kože, jer su sve ili skoro sve prenosili cinkaroši koji su nas vrebali. S vremena na vreme bi poneki od nas nestao, što je značilo da je dokazni materijal prikupljen i da će siučaj biti okončan pred Ratnim sudom u Biribiju ili na frontu, ili — za one koji su najbolje prošli — u ludnici u Klamaru. Drugi sumnjivi ratnici su pristizali, svih rodova oružja, i vrlo mladi i skoro stari, zaplašeni, a bilo ih je i koji su se junačili, posećivale su ih žene i roditelji a i deca, razrogačenih očiju, četvrtkom. Sav je taj narod obilato plakao u sali za posete, naročito predveče. Nemoć sveta u ratu dolazila je da se isplače, kad bi žene i deca otišli, po hodnicima s bledom, mrtvačkom svetlošću gasnih svetiljki, pošto se završi poseta, vukući noge obrazovali su veliko slinavo stado, ništa bolje, odvratno. Za Lolu je poseta tom kao nekom zatvoru gde sam 64

bio, opet bila nekakav đoživljaj. Nas dvoje nismo plakali. Nismo više imali suza. — Je li istina da ste zaista poludeli, Ferdinande? - upita me ona jednog ćetvrtka. — Poludeo sam! — priznadoh. — Onda će vas ovde lečiti? — Strah se ne leči, Lola. — Znači, toliko vas je strah? — I više od toga, Lola, toliko me je strah da čak i da umrem svojom prirodnom smrću, kasnije, nikako ne dam da me spale! Hteo bih da me spuste u zemlju, da istrulim na groblju, mirno, spreman možda da oživim... Ko to zna? A ako me spale, Lola, razumete li, sa mnom je gotovo, konačno gotovo... Kostur, uprkos svemu, još liči na čoveka... Ipak može lakše da oživi od pepela... Pepeo 2nači kraj... Šta kažete na to? ... I onda, razume se, rat... — O, pa vi ste zaista poslednja kukavica, Ferdinande. Odvratni ste, kao pacov... — Da, poslednja kukavica, Lola, odbijam rat i sve što uz to ide... Ne kažem dažalim zbog rata... Ja se s njim ne mirim... Ja zbog rata ne lijem suze... Ja ga naćisto odbacujem sa svim Jjudima u njemu, ništa neću da imam ni s njima ni s njim. Čak i da je njih devet stotina devedeset pet miliona tamo, a ja ovamo sam, ipak nisu oni u pravu, Lola, a ja jesam, jer ja jedini znam šta hoću: neću viŠe da umirem. — Ali, Ferdinande, nije moguće odbiti odlazak u rat! Samo ludaci i kukavice odbijaju da ratuju kad im je domovina u opasnosti. — Onda živeli ludaci i kukavice! Ui tačnije, neka prežive ludaci i kukavice. Pamtite li, Lola, bar jedno ime vojnika iz Stogodišnjeg rata?... jeste li ikad potražili samo jedno od njihovih imena?... Niste, zar ne?.,. Nikad se niste potruđili đa saznate! Za vas su oni isto toliko bczimeni, nevažni i neznani koliko i poslcdnji atom ovog pritiskivača za hartiju tu, pied nama, koliko i vaše govno 65

ođ jutros... Eto vidite, Lola, đa su poginuli bez razloga! Bez ikakvog razloga, buđale jedne! To ja vama kazem. I dokazao sam. Jedino je život važan! Za đeset hiljada godina, možemo đa se kladimo, ovaj rat, koji nama izgleda toliko značajan, biće potpuno zaboravljen... Možda će se još jedva tuce naučnika prepirati tu i tamo oko datuma glavnih pokolja po kojima se proslavio... To je sve što Ijudi umeju da pamte jedni o drugima u razmaku od nekoliko vekova, nekoliko gođina, nekoliko časova... Ja u budućnost ne verujem, LoJa... Kad je otkrila u kojoj se meri ja dičim svojim sramotnim stanjem, prestade da me smatra bednim i da me sažaljeva... Puna prezira, ona me osudi, konačno. Odluči da istog časa ode. To je bilo isuviše. Kad sam je ispratio do kapije te večeri, nije me poljubila. Zaista nije mogla da prihvati da osudeniku na smrt nije istovremeno dat i duh žrtvovanja. Kad sam je upitao za naše palačinke, ni na to mi nije odgovorila. Vrativši se u bolcsničku sobu zatekoh Prenšara kraj prozora, okruženog vojnicima, kako proba na suncu zaštitne naočare za gas. To mu je palo na um, objašnjavao je, na morskoj obali za vreme letovanja, a pošto je sad leto, to će ih on nositi preko dana u šetnji po parku. Park je bio ogroman i pod strogim nadzorom bataljona živahnih bolničarki. Sutradan je Prenšar uporno zahtevao da ga otpratim do terase da bi isprobao svoje iepe naočare. Raskošna popodnevna svetlost je kupala Prenšara, zaštićenog neprozirnim staklima, primetio sam da mu je nos kod nozdrva skoro proziran i da ubrzano diše. — Prijatelju — reče mi — vreme prolazi, ali ne radi za mene... Moja je savest nedostupna griži, osloboden sam, hvala Bogu, takvih bojažljivosti... Na ovom svetu zločinima nema broja... Odavno su od prebrojavanja digli ruke... digli ruke... Sve same pogreške... A čini mi se da sam ja napravio grešku... Zaista nepopravljivu... — Kradući konzerve? — Da, zamislite samo, ja sam mislio da je to mudro! 66

Da bih se izvukao iz borbe i tako sratrmo preživeo, ati ipak i dalje živeo i vratio se u mirno doba kao što se čovek vraća iscrpljen na površinu mora poste dugog ronjenja... Zamalo pa da uspem... AJi rat zaista suviše dugo traje... Što on duže traje, to se ne mogu više zamisliti dovoljno odvratni ljudi da bi se Domovini zgaditi... Počela je da prihvata sve, svačije žrtve, bilo otkuda dolazile, sve raspoloživo meso za Domovinu... Postala je krajnji neprobirač kad su u pitanju mučenici za njen oltar. Nema više vojnika nedostojnog da nosi oružje i pre svega da umre pod oružjem i od oružja... Od mene će, prema postednjim vestima, napraviti heroja! Mota da je ludilo pokolja dobilo neumoljive razmere, kad se prašta krada jedne konzerve, šta rekoh? Kad se zaboravlja! Svakodnevno nam se, razume se, pruža prilika da se divimo kršnim pljačkašima i sa nama se i čitav svet klanja njihovom bogatstvu, a njihov je život, kad se pobliže razmotri, samo dug zločin koji se svakodnevno ponavlja, ali ti Ijuđi uživaju slavu, počasti i imaju moć, njihova su nedela osveštana zakonima, dok, medutim, koliko god daleko zalazili u istoriju — a meni možete verovati kad je istorija u pitanju — sve nam dokazuje da krada iz koristoljublja, pogotovu sitna krađa hrane kao što je hleb, šunka, sir, neumitno donosi izvršiocu izričitu osudu, neumoljivo izbacivanje iz zajednice i veliku kaznu, automatski gubitak časti i sramotu koja se ne dž okajati, a sve to iz dva razloga, prvo zato što je izvršilac takvih prestupa obično siromah i što takvo stanje po sebi znači bitnu neđostojnost, a drugo, što njegov postupak sadrži nekakav prećutan prekor zajednici. Krada siromaha postaje kao neki protest pojedinca, shvatate Ji?... Kuda to vodi? Tako je kažnjavanje sitnih krađa, ne zaboravite, bilo gde, uvek krajnje strogo, ne samo kao način odbrane društva, već, i pre svega, kao ozbiljno upozorenje svim bednicima da budu na svom mestu i u svojoj kasti, mirni i vedro pomireni sa crkavanjem od gladi i bede vekovima i još duže... Dosad su u Republici sitni lopovi imali bar tu prednost

67

da su lišeni časti nošenja rodoJjubivog oružja. Ali vec' od sutra stvari se menjaju i već sutra ću ja, lopov, stati na svoje mesto u vojnim redovima... Takva je naredba... Na najvišem mestu je odlučeno da se zaboravi ono Što oni nazivaju mojom »trenutnom zabJuđelošću«, i to, pazite dobro, uzev u obzir ono što se zove »čast porodice«. Kakva blagonakJonost! I sad ja tebe pitam, drugar, ko će to biti pretvoren u sito i rešeto pod kišom i francuskih i nemačkih metaka? Ja, i to sam samcijat, zar ne? A kad poginem, da neče čast porodice da me vaskrsne?... Čuj, kao da je gledam, mislim svoju porodicu, kad sve ovo ratno čudo prode... Kao što sve prolazi. Veselo će skakutari moja porodica po travi, kad ponovo dode Jeto, kao da je giedam u sunčane nedelje... Dok ću ja, tri stope ispod zemije, ja — tata, sav ucrvljao i odvratniji ođ kile balege 14. jula, fantastično truliti svim svojim razočaranim telom... Đubriti brazde neznanog orača, to je prava budućnost pravog ratnika! Eh, druže, ovaj vam je svet samo ogromno preduzeće za zavitJavanje Ijudi! Vi ste mladi. Neka vam ovi trenuci mudrosti vrede koliko i godine! Slušajte me dobro, prijatelju, ne dozvolite da vam ovo olako promakne, te da ne sagledate sav značaj onog bitnog znaka kojim se odlikuje svako ubilačko licemerje. Društva. »Raznežavanje nad sudbinom, nad životom bednika...« Kažem vam, sitni ljudi, pređeni u životu, pretučeni, pljackani, večito izrabljivani, upozoravam vas, kad moćnici ovog sveta počnu da vas vole, znači da nameravaju da vas pretvore u meso za topove. To je onaj znak... I on nikad ne vara. Uvek počinje naklonošću. Luja X IV je baš boiela štikla za njegov dobri narod, tu se bar znalo na čemu smo. A i Luja X V isto tako. Ovaj je njim brisao zadnjicu. Nije se živelo ni dobro ni lepo u to doba, istina je, siromasi nikad nisu lepo živeli, ali ih bar nisu s ovakvom upornošću i zagriženošću klali kao Što to rade naši današnji tirani. Nema mira, kažem vam, za male ijude, sem u preziranju velikih, koji o narodu misle jedino iz ugla svojih interesa ili svog sadizma... 68

Filozofi su, ne zaboravire to, prvi počeli da pričaju bajke čestirom narodu... Narod je znao samo za nauku hrišćansku. A oni su počeli, kako su to proglasiJi, da ga vaspitavaju... Kakve su samo istine imali da mu otkriju, sve Jepše od fepših! I nimaJo teškeJ BJistave! Narod je bio zasenjen. To je ono, počeo je da govori čestiti narod, to je ono! Baš ono pravo! Hajde svi da izginemo za to! Narod nikad ništa i ne traži do da gine! Takav je on. »Živeo Didro!« zaurlali su, a potom »Alal vera, Volteru!« To su filozofi, i to kakvi! Pa, živeo Karno koji tako lepo organizuje pobede. Živeli svi! Eto momaka koji bar ne daju da dobri narod crkava u mraku neznanja i fetišizma! Pokazuju mu puteve slobode! Emancipuju ga! Nije dugo potrajaJo! Prvo svi da znaju da čitaju novine! U tome je spas! Do đavola! Samo žurno! Nećemo više nepismenih! Ne treba nam to! Samo vojnici, građani! Da glasaju! Da čitaju! Da marširaju! I da dele po!jupce! I tako je dobri narod uskoro bio kao zreia kruška. Oduševljenje Što je osiobođen nečemu treba i da posluži, zar ne? Nije Danton bio govornik za babino zdravlje! S nekoliko gromkih parola, dobro nanišanjenih, koje još odjekuju, mobilisao je za tren oka čitav dobri narod! I bt to prvi polazak prvih bataljona emancipovanih izbezumljenika! Prvih glasačkih i barjaktarskih budala, koje je Dimurijez poveo da ih satru u Flandriji. Što se tiče samog Dimurijeza, uključenog kasno u ovu malu idealističku igru, potpuno novu, pošto je on, u stvari, lovu više voleo, jednostavno je dezertirao. On je bio naš poslednji plaćenik... Besplatan vojnik, e to je bila novina... Takva novim đa je čak i Getea, koliko god on bio veliki Gete, prosto zasenila kad je došao u VaJmi. Pred dronjavim i vatrenim legijama, koje su spontano natrčavale da bi im pruski kralj prosipao creva, a sve u odbranu dotle nevidene patriorske izmišljotine, Geteu se učinilo da ima još štošta da nauči. »Od tog dana«, proglasi on veličanstveno, shodno navici svog genija, »počinje novo doba!« Možeš misliti! Potom, pošto se sistem odlično pokazao, počcše serijsku proizvodnju 69

heroja, te su bivali sve jevtiniji, zahvaljujuđ usavršavanju sistema. Svima je išlo dobro. Bizmarku, obojici Napoleona, Baresu, kao i amazonski Elzi. Barjaktarska religija smeni hitro nebesku, tu maglinu već ispuhanu Reformacijom i već odavno svedenu na episkopske čantre za priloge. Nekad je kod fanatika bilo u modi: »Živeo Isus Hristos! Jeretike na lomaču!«. Samo jeretici su bili retki i ipak dobrovoljci. A evo dokle smo došli, nebrojenom mnoštvu se na uzvike: »Uz kolac beskičmenjake! Jalovnjake! Naivne knjiške moljce! Milioni na-desno!« rađa sklonost za ratnički poziv. Ljude koji ne žele ni da raspore ni da ubijaju čoveka, smrdljive pacifiste, treba zgrabiti za šiju i raskomadati! I da se ubijaju na trinaest naČina masovno primenjenih! Da bi se naučili pameti, prvo da im se živima izvuče utroba, iskopaju oči i iščupaju godine iz njihovog tričavog slinavog života. I to da se radi u masama, da crkavaju, da se peku, da krvare, da se puše u kiselinama, sve to da bi Domovina bila još milija, još veselija i još slađa! A ako još ima šljama koji neće da shvati ove uzvišene stvari, ovi treba odmah da se sahrane s ostalima, mada ne baš uz njih, već na ivici groblja pod sramnim nadgrobnim natpisom kukavice bez ideala, jer su izgubili, prezrenja dostojni, veličanstveno pravo na malo senke slavopojnog i opŠtinskog spomenika podignutog onim pristojnim mrtvacima u središnjem redu, i izgubili pravo i na malo odjeka Ministra, koji će dolaziti nedeljom da piša u kući prefekta i da potresno grmi iznađ grobova posle dobrog ručka... Ali iz dna parka pozvaše Prenšara. Glavni lekar ga je hitno zvao preko dežumog bolničara. — E vo idem — odgovori Prenšar i jedva stiže da mi doturi koncept govora, koji je upravo isprobao na meni. Šmirantski potez. Njega, Prenšara, nikad više nisam video. Imao je manu intelektualca, bio je lakomislen. Znao je mnogo stvari taj momak, i baŠ to ga je i zbunjivalo. Trebalo mu je mnogo, mnogo da bi se pokrenuo, da bi se odlučio. 70

Kako je već daleko od nas ono veče kad je otišao, kad se samo setim. Ipak se dobro sećam. Kuće predgrađa, koje su ivičile naš park, ocrtavale su se oj>et vrlo jasno, kao sve stvari pre no što će utonuti u tamu, Senke drveta su rasle i pele se ka nebu spajajući se s noćnom tamom. Nikad nisam ni pokušao da nešto o njemu sa2nam, da li je zaista »nestao« taj Prenšar, kako su mi rekli. Ali bilo bi bolje da je nestao.

71

Već je naš 2lovoljni mir bacao svoje seme za vreme samog rata. Moglo se već naslutiti kako će histeričan biti gledajući ga kako se trese u podrumu Olimpije. U dugom dansing-podrumu, zrikavom od stotinu ogledala, tresao se u prašini i očajanju uz negro-judeo-saksonsku muziku. Pomešanih Britanaca i crnaca, Levantinaca i Rusa, bilo je svuda, znojili su se i drali, setni i uniformisani, po grimiznim sofama. Te uniforme, kojih se već sada s mukom prisećamo, bile su seme današnjice, ona stvar koja još raste i koja će se potpuno pretvoriti u đubre tek nešto kasnije, s vremenom. Dobro raspaljenih želja višečasovnim igranjem u Olimpiji svake nedelje, odlazili bismo potom u posetu našoj švalji-rukavičarki-knjižarki gospođi Erot u Berezinski prilaz iza Foli-Beržera, kojeg sad nema, a gde su nekad dolazili mali psi sa svojim malim gospodaricama da obave fiziološke potrebe. Mi smo, pak, dolazili da pipajući tražimo sreću, kojoj je besno pretio čitav svet. Bilo nas je stid te želje, ali ipak se moralo i na to misliti. Teže je odreći se Ijubavi no života. Na ovom svetu čoveku život prolazi u ubijanju i obožavanju i to istovremeno. »Mrzim te! Obožavam te!« Čovek se brani, održava se, prenosi život na dvonošca sleđećeg veka, grozničavo, po svaku cenu, kao da je ne7i

viđeno prijatno nastaviti vrstu, kao đa će nam to na kraju krajeva doneti besmrtnost. Želja da se uprkos svemu Ijubi kao što se čovek češe. Mentalno mi je biio bolje, ali je moja vojnička situacija i dalje l la nerešena. Dozvoljeno mi je bilo da izađem u grad s vremena na vreme, Naša se švaija, dakle, zvala gospou^ Erot. Čelo joj je bilo nisko i đeiovalo je ogranićeno, tako da je čoveku pred njom u početku bilo nelagodno, ali su usne bile, naprotiv, tako nasmejane i tako sočne, da čovek potom više nije znao kako da joj umakne. Iza neverovatne govorljivosti i nezaboravnog temperamenta krila je niz jednostavnih, gramzivih i pobožno šićardžijskih namera. Za nekoliko meseci već je stekla prilično bogatstvo zahvaijujući saveznicima i, pre svega, svojoj utrobi. Treba reći da su je oslobodili jajnika, operisana je od jajnika prethodne godine. Oslobodilačka kastracija donela joj je bogatstvo. Ima kod žena tih kapavaca koje kao da im samo proviđenje šalje. Žena koja se sve vreme plaši trudnoće, u stvari kau da je nemoćna i nikad neće daleko otići na putu uspeha. Mladi, a i stariji ljudi, misle da se na taj način može lako i za male pare voditi Ijubav u sobi iza nekih knjižarsko-sitničarskih radnji. To je još bilo tačno pre dvadeset godina, ali ođ tada se mnoge stvari više ne rade, a ni ova koja spada u one najprijatnije. Anglosaksonski puritanizam nas sasušuje iz meseca u mešec, i već je sveo tako reći na nulu improvizovan provod u sobi iza radnje. Sve se okrenulo braku i pristojnosti. Gospoda Erot je znala dobro đa iskoristi poslednju slobodu da se Ijubav još vodi stojeći i za male pare. Neki sudski izvršitelj prošao je, jedne nedelje, pored njene radnje, ušao je, eno još je tamo. Bio je pomalo laponac, to je i ostao bez daljnjeg. Njihova je sreća bila ttha. U senci novina punih izbezumljenih poziva na poslednje rodoljubive žrtve, život, strogo odmeren, bez imalo nepređvi71

denog, nastavljao se, i to čak muđriji no ikad. To su naličja i lica, kao senka i svetlost, iste međalje. Izvršitelj gospode Erot ulagao je u Holandiji novac za svoje prijatelje, one najbolje obaveštene, a i za gospođu Erot, kad je došlo do uzajamnog poverenja. Kravate, prslučići, kosuljice, koje je prodavala, privlačili su ženske i muške mušterije i pogotovu ih navodili da često navrgćaju. Veliki je broj susreta na međunarođnom i nacionalnom polju koji su se odigrali u ružičastoj svedosti zavesica uz neprekidnu priču gazdarice, čija bi punačka, brbljiva i do besvesti namirisana ličnost probudila grešne sklonosti i u najokorelijem žučnom mrzovoljniku. U čitavoj toj gužvi, ne gubeći ni najmanje glavu, gospođa Erot je nalazila svoju računicu, pre svega novčanu, jer je uzimala porez i na prodaju i na osećanja, a i zato jer je bilo mnogo Ijubavi oko nje. Spajala je i razdvajala parove sa skoro podjednakim uživanjem, služećt se ogovaranjem, podmetanjem, izdajom. Izmišljala je neumorno sreću i dramu. Održavala je vatru strasti. Njen je posao samim tim sve više cvetao. Prust, i sam upola avet, gubio se s neverovatnom upornošću u beskrajnoj, razvodnjenoj ništavnosti rituala i postupaka koji obavijaju visoko društvo, Ijude prazne, aveti želje, neodlučne razmenjivače partnera koji stalno čekaju svog Vatoa, mlake putnike u potrazi za malo verovatnim Kiterom. Ali gospoda Erot, po poreklu narodska i ovozemaljeka, čvrsto je bila vezana za zemlju sirovim prohtevima, glupim i određenim. Ako su Ijudi zlobni, možda je uzrok njihova patnja, ali dugo traje od časa kad prestanu da pate đo časa kad počnu da bivaju bolji. Lep materijalni i Ijubavni uspeh gospođe Erot još nije stigao da ublaži njene osvajačke sklonosti. Nije bila zlobnija od većine sitnih trgovkinja iz oko!ine, ali se upomo trudila da vam dokaže suprotno, zato se čovek i seća njenog slučaja. Njena rađnja nije bila samo 74

mesto Ijubavnih sastanaka, bilo je to i nekakvo skriveno predvorje sveta bogatstva i raskoši u koje nikad, uprkos žarkoj želji, nisam kročio, i iz kojeg sam, uostalom, bio brzo i bolno isključen, pošto sam stidljivo tamo zakoraćio, samo jednom i nikad više. Bogati ljudi u Parizu žive zajedno, njihove četvrti u celini predstavljaju krišku torte čiji vrh dotiče Luvr, dok se zaobljena ivica završava pod drvećem izmedu Otejskog mosta i Kapije Tern. Eto, to je otmen kraj grada. Sve ostalo je muka i đubre. Kad se pode krajem bogatih, prvo se ne primećuju velike razlike od ostalih četvrti, sem što su ulice malo čistije i to je sve. Da bi se napravio izlet u same kuće tih Ijudi, u te stvari, treba računati ili na slučajnost ili na prisnost. Preko radnje gospode Erot moglo se zakoračiti malo bliže tom rezervatu, zahvaljujući Argentincima koji su silazili iz pnvilegovanih četvrti da bi se kod nje snabdeli gaćama i košuljama i malčice okusiii lepi izbor njenih nadobudnih prijateljica, glumičica i muzičarki, koje jc gospođa Erot s predumišljajem okupijala.. Za jednu od njih sam se ja, koji ništa nisam mogao da joj ponudim do svoju mladost, kako se to kaže, ipak preterano zagrejao. U tim krugovima su je zvaii mala Mizin. U Berezinskom prilazu svi su se znali od radnje do radnje, kao u kakvoj palanci već godinama stešnjenoj između dve pariske ulice, što znači da su jedan drugom zavtrivali u tanjir i Ijudski se klevetali do Judila. Što se tiče materijalne strane, pre rata su trgovci raspravJjali o životu sitnom kao mrvice i dozhhoga. šredljivom. Izmedu ostalih iskušenja bede,hronična žalba ovih dućandžija je bila što moraju u tom polumraku da paJe gasne lampe još u četiri popodne zbog izloga. Ali to im je donosilo zauzvrat atmosferu pogodnu za diskretne pređloge. Mnogo je radnji ipak počclo da propada zbog rata, 75

dok je radnja gospođe Erot, zahvaljujuči mladim Argentincima, oficirima parajlijama i savetima prijatelja, sudskog izvršitelja, dobila nov polet, što su svi u okolini propraćali možete zamisliti kakvim užasnim opaskama. Da napomenemo uzgred da je u to isto vreme slavni poslastičar iz broja u z iznenada izgubio svoje lepe mušterije zbog mobilizađje. Lepe Ijubiteljke slatkiša u dugim rukavicama, prinuđene da idu pešice, jer se dotle došlo rekvizicijom konjž, nisu više dolazile. I nikad više neće doći. A Sambane, knjigovezac notnih tekstova, iznenada nije umeo da se odbrani od želje koja ga je uvek mučila, da sablazni nekog vojnika. Izuzetna smelost, u zao čas, jedne večeri nepovratno ga je uništila u očima nekih rodoljuba, koji ga odmah optužiše za špijunažu, te je morao da zatvori radnju. Gospođica Ermans, naprotiv, iz broja 26, čija je speđjalnost dotad bila onaj gumeni artikal, o kojem se govori ili se prećuti, vrlo bi se dobro snašla, zahvaljujući datim okolnostima, da nije imala nepremostivih teškoća da nabavi »prezervative«, jer ih je đobijala iz Nemačke. Samo je gospođa Erot, u stvari, na pragu novog razdoblja finog rublja i demokratije, lako zakoračila u napredak. Mnogo se anonimnih pisama slalo iz radnje u radnju, i to paprenih. Gospoda Erot je više volela, radi lične razonode, a i da bi se izdvojila, da ih upućuje visokim ličnostima, te je i u tome dolazila do izražaja jaka ambicija, koja je činila osnovu njene naravt, Predseđniku vlade, na primer, pisala je samo da bi mu rekla da je rogonja, a maršalu Petenu na engleskom, uz pomoć rečnika, koliko da ga nasekira. Anonimno pismo? Hladnom vodom na šareno perje! Gospođa Erot je đobijala svakog jutra čitavu gomilicu tih pisama, i nisu bila namirisana, možete mi verovati. To bi je za desetak minuta bacilo u misli, čak i zaprepastilo, ali bi odmah potom povratila ravnotežu, bilo kako, pomoću bilo čega, ali bi je uvek povratila

76

i to čvrsto, jer u njenon unurrašnjem životu nije uopšre bilo mesta za sumnju, ž još manje za istinu. Među njenim mušte'ijama i štićenicima, mnogo malih glumica je donosilo sa sobom više dugova no haljina. Sve ih je gospoda Erot ftvetovala, a njima je to koristilo. Medu njima i Mizin, kojjse meni činila najljupkija od svih. Pravi mali muzički and
koju na prvi pogled okleva da uzme), da nije pogrešio put, đa je zaisra izabrao onaj pravi bez ikakvog dogovaranja, onaj neizbežni put preden za ove dve godine, put trulenja. I eto, to je sve. A kad bi me Mizin tako srela, slučajno, toliko se užasavala i mene i moje glavurde, da je gledala da me svakako izbegne, da pobegne, da okrene glavu, bilo šta... Smrdeo sam joj, očigledno, na čitavu jednu prošlost, aii ja znam kojih je ona godina, i to već odavno, uzalud joj je truđ, nikako ne može da mi pobegne. Stoji tako, zbunjena pred mojom egzistencijom, kao pred čudovištem. Ona, tako tanana, smatra se obaveznpm da mi postavlja trapava, blesava pitanja, kakva bi postavljaJa služavka uhvaćena u grešci. Žene imaju narav služinčadi. Ali ona možda više uobražava tu odvratnost no što je oseća. I to je nekakva uteha koja mi ostaje. Možda je ja samo navodim na osećanje da sam ogavan. Možda sam u tome pravi umetnik. Najzad, zašto ne bi bilo isto toliko umetničkog u ružnom koliko i u lepom. To je žanr koji treba negovati. To je sve. Dugo sam mislio da je mala Mizin glupa, ali to je bilo samo mišljenje izazvano taštinom odbijenog udvarača. Znate, pre rata svi smo biJi još veće neznalice i joŠ uobraženiji no danas. Skoro ništa nismo znali o svetu uopšte, jednom reči biJi smo nesvesni... Balavcima kao što sam bio ja još je biJo vrlo lako prodati rog za svecu. Mislio sam da će mi to što sam zaljubljen u tako slatku Mizin dati ne znam kakvu snagu, a pre svega hrabrost koja mi je nedostajaia, i sve to samo zato Što je ona bila Jepa i tako lepo muzički obdarena! Ljubav je kao alkohol, što je čovek slabiji i pijaniji, to misli da je jači i pametniji, i uveren je u svoje pravo. Gospođa Erot, rođaka mnogih palih junaka, izlazila je iz Priiaza samo u dubokoj crnini, uostalom u varoš je išla retko, njen je izvršitelj bio Ijubomoran. Okupljali smo se u trpezariji iza radnje koja se s rastućtm prosperitetom sve više pretvarala u pravi mali salon. Tu se đolazilo na razgovor, prijatnu i pristojnu zabavu pod gasnom 7«

svetiljkom. M ak Mizin za klavirom očaravala nas je klasičnom muzikom, isključivo, iz obzirnosti prema tom bolnom vremenu. Sedeli bismo tako popodnevima, rame uz rame, s izvršiteljem u sredini, uljuljkujući se zajedno svojim tajnama, strepnjama i nadama. Služavki gospođe Erot, ođskora u službi, bilo je mnogo stalo da sazna kad će se najzad neki od nas odlučiti na ženidbu s nekom od devojaka. Kod nje na selu slobodna zajednica se nije mogla ni zamisliti. Svi ti Argentinci, oficiri, mušterije-njuškala izazivali su u njoj skoro životinjski nemir. Mizin je sve češće bivala u društvu južnoameričkih mušterija. Tako sam uskoro bio potanko upućen u sve tajne kuhinja i posluge te gospode, jer sam sačekivao svoju prijateljicu na izlazu za poslugu. Sobari te gospođe smatrali su me za podvodača. I tako malo-pomalo svi počeše da me smatraju za podvodača, čak i sama Mizin, a nekako u to vreme i svi uobičajeni gosti radnje gospođe Erot. Ja tu nisam mogao ništa. Uostalom, kad-tad dođe do toga da vam udare neku etiketu. Vojne vlasti su mi produžile bolovanje za još dva meseca i govorilo se čak da će me osloboditi vojne obaveze. Mizin i ja rešismo da stanujemo zajedno u Bijankuru. To je bio način da me se oslobodi lukavstvom, jer je koristila to što stanujemo daleko da se sve ređe vraća kući. Uvek je nalazila nove izgovore da ostane u Parizu. Noći u Bijankuru su bile tihe, ponekad bi ih oživela neka od onih detinjastih vazdušnih uzbuna zbog aviona i cepelina, koje su stanovnicima grada davale priliku za opravdavajuće drhtanje. U očekivanju svoje dragane odIazio sam u Šetnju čim padne mrak, sve do mosta Grenel, tamo gde se senke penju iz reke sve do nadvožnjaka metroa, njegovog đerdana svetiljki zategnutog u mrklom mraku ogromne gvožđurije koja uz grmljavinu juriša pravo u bok velikih zgrada Pasija. Ima u gradovima nekih tako glupo ružnih mesta, da je čovek tu skoro uvek sam. 79

Mizin se na kraju vracala tom našem kakvom-takvom ognjištu samo jednom nedeljno. Sve je češće pratila pevačice kod Argentinaca. Mogla je da svira i zaraduje za život u bioskopima, mem bi bilo mnogo lakše da odlazim po nju, ali Argeminci su bili veseli i dobro su plaćali, a bioskopi su biii tužni i plaćali su malo. Od takvih izbora se sastoji čitav život. Da bi mi konačnO pošlo naopako, dođe i Vojničko poiprilte. Ona odmah uhvati stotinu veza, moja Mizin, u Ministarstvu, i sve jć češće sad odlazila na front da zabavlja naše drage vojnike, a ta su putovanja trajala po čitavu nedelju. Tamo je krčmiJa sonatu i adađo pred dvoranama punim onih iz štaba, lepo smeštenih da bi videli njene noge. Vojnici su se gurali po klupama iza svojih starešina, oni su uživsdi samo u melodičnim odjecima. Zatim je provodila vrlo zamršene noći u hotelima vojne zone. jednog mi se dana odande vratila vrlo vedra, noseći điplomu za hrabrost, koju je potpisao jedan od naših velikih vojskovoda, moliću lepo! Ova je diploma značiJa početak njenog konačriog uspeha. U argentinskoj koloniji je odmah uspela da stekne ogromnu popularnost. Divili su joj se. Luđovali za mojom Mizin, tako slatkom ratnom violinistikinjom. Tako sveža i kovrdžava, a uz to još i heroina! Kod Argentinaca priznanje ide iz utrobe, divljenju prema našim vojskovođama nije bilo granica, a kad im se moja Mizin vratila sa svojim dokumentom u origiralu, svojom Jepom njuškicom i hitrim i slavnim prstićinta, utrkivali su se ko će je više voleti, prosto kao na Jicitaciji. Herojska poezija osvaja, ne nailazeći na otpor, one koji ne idu u rat, a još lakše i sigurnije one koji se zahvaljujići ratu ogromno bogate. To je pravilo. Vragolasti heroizam, to vas obara s nogu, kažem vam. Fabrikanti oružja iz Rija nudili su svoje ime i svoje akcije Jjupkoj curi, koji je tako lepo davala ženstvenost francuskoj ratničkoj hrabrosti, a njima na korist. Mizin je umela, treba priznati,da o sebi sastavi popriličan reper80

toar ratnih zgođa i nezgoda, koji joj je, kao koketan šeširić, divno pristajao. Često bi i mene iznenadiia svojom veštinom i, siušajući je, morao sam da priznam da sam ja, kad je reČ o izmišljotinama, sirovi simuiant u poređenju s njom. Imala je dara da svoje »pronalaske« smesti u daleku dramsku perspektivu u kojoj je sve postajaio, i ostajalo, dragoceno i upečatljivo. Mi, borci, bili smo u svojim pričama, to sam tek sad uvideo, grubo tačni i vezani za trenutak. A moja je lepotica operisaia u razmerama večnosti. Treba verovati Klodu Lorenu kad kaže da je prvi pian jedne siike uvek odvratan, a da umetnost zahteva da se srž slike da u daijini, u neuhvatljivom, tamo gđe je iaž, sanjarija uhvaćena na delu, jedina Ijubav čoveka. Zena koja zna da vodi računa o našoj bednoj prirođi lako postaje naša dragana, naša neophodna i vrhunska nada. Kraj nje očekujemo đa nam sačuva lažno opravdanje našeg postojanja, ali u meduvremenu, igrajući tu čudesnu ulogu, ona može sebi da obezbedi sređstva za sasvim lep život. Mizin to nagonski nije propuštala. Njeni su Argentinđ bili u Četvrti Tern, i naročito na ivici Bulonjske šume, u zasebnim kućama, lepo odvojenim i zatvorenim, blistavim, koje su u ovo zimsko doba bile prijatno zagrejane, tako da bi već na ulazu čovek i nehotice počeo da misli s optimizmom. U svom drhturavom očajanju počeo sam, krajnje neumesno, da vrio često odlazim, kao što sam već rekao, da čekam svoju drugaricu u prostorijama za poslugu. Strpljivo sam čekao, ponekad do zore. Spavalo mi se, aii sam ostajao i te kako buđan, zahvaljujući Ijubomori, a i belom vinu kojim me je posluga izdašno služila. Argentince, gospodare, viđao sam vrlo retko, slušao sam njihove pesme i reski španski jezik, i klavir, čija svirka nije prestajala, ali svirale su najčešće neke druge ruke, a ne ruke Mizin. Gde li su za to vreme bile njene ruke, gadure jedne? Kad bismo se našli ujutro prcd vratima, namrštila bi se kad bi me ugledala. Još sam u to doba bio prirođan 8.

kao životinja, nisam hteo da ispustim svoju iepoticu, to je sve, kao pas kost. Najveći deo mladosti čovek izgubi u nespretnim postupcima. Bilo je očigledno da će me moja prijateljica napustiti, konačno i uskoro. Još nisam naučio da postoje dva čovečanstva: čovečanstvo bogatih i čovečanstvo siromašnih. Trebalo mi je, kao i tolikim drugima, dvadeset godina i rat da bih naučio gde mi je mesto i da pitam za cenu stvari i Ijudi pre no što ih dotaknem, a pogotovu pre no Što se za njih vežem. Grejući se tako u predsoblju pred kuhinjom sa drugarima slugama, nisam razumevao kako to iznad moje glave igraju argentinski bogovi, mogli su biti i nemački, francuski ili kineski — to nije bilo važno, ali bogovi, bogati, i to je bilo ono što je trebalo shvatiti. Oni gore sa Mizin, a ja dole bez ikoga. Mizin je ozbiljno razmišljala 0 svojoj budućnosti i zato je više volela da bude s nekim bogom. I ja sam, naravno, razmišljao o svojoj budućnosti, ali u nekakvom bunilu, koje me je držalo sve vreme, prigušenom ali prisutnom strahu da će me ubiti u ratu ili da ću crći od gladi u miru. Bio sam kao na belom hlebu 1 joŠ zaljubljen. Nije to bio samo ružan san. Ne baš mnogo daleko od nas, na nepunih sto kilometara, milioni ljudi, hrabrih, dobro naoružanih, dobro obučenih, čekali su me da mi smrse konce, a i Francuzi su me čekali da mi oderu kožu ukoliko ne prihvatim da mi je oni preko puta iseku u krvave kaiševe. Za siromaha na ovom svetu postoje samo dva osnovna načina da crkne, bilo od krajnje ravnodušnosti svojih bližnjih u miru, bilo od ubilačke strasti tih istih u ratu. Ako, pak, počnu da misle o vama, odmah ti bližnji pomisle na mučenje i ni na šta drugo. Zanimate ih jedino kad ste u krvi, smradovi! Prenšar je, što se toga tiče, bio u pravu. Pred skorom neminovnošću klanice ne razmišlja se mnogo o budućnosti, čovek bi samo da u Ijubavi provede to malo dana koliko mu je ostalo, jer je to jedini na82

čin da nekako zaboravi to telo, koje će mu sutra odrati odozgo do dole. Pošto je Mizin bežala od mene, ja počeh sebe da smatram idealistom, tako čovek svoje sitne nagone oblači u krapne reči. Bolovanje mi se bližilo kraju. Novine su pozivale gromko sve moguće borce, razume se pre svega one koji nisu imaii veza. Zvanično je biJo rečeno da se sme misliti samo na to kako da se dobije rat. I Mizin je, kao i Lola, želela iz sveg srca da što pre otperjam na front i da tamo i ostanem, a kako joj se činilo da ja s tim otežem, odlućila je da ubrza stvari što, međutim, nije bilo u njenoj prirodi. Jedne večeri, kad smo se izuzetno vraćali zajedno u Bijankur, prođoše vatrogasci uz trubljenje i svi ljudi iz naše kuće jurnuše u podrum u čast ne znam kakvog cepelina. Ovakve sitne panike, kad se čitava jedna četvrt, u pižami i sa svećom u ruci, cičeći strpava pod zemlju da izbegne jednu skoro izmišljenu opasnost, davale su punu meru zabrinjavajuće površnosti tih bića, čas zapiašenih kokoši, čas uobraženih, a poslušnih ovaca. Takve čudovišne nedoslednosti moraju da zauvek odvrate od Ijudi i najstrpljivijeg i najupornijeg ljubitelja društva. Na prvi zvuk alarmne trube Mizin zaboravi sav heroizam koji su joj priznali u Vojničkom pozorištu. Uporno je zahtevala da se sručim s njom u dno podzemJja, u hodnike podzemne železnice, u kanalizaciju, bilo gde, ali u zaklon, i to najdublji, i to odmah! Gledajući stanare kako jure, debeli i mršavi, neozbiljni i dostojanstveni, preskačući sve po četiri stepenika, ka spasonosnoj rupi, to je čak i mene, najzad, naoružaJo ravnodušnošću. Kukavica ili hrabar, ne znači mnogo. Zec ovde, heroj tamo, isti je to čovek, niti misli ovde niti misli tamo. Sve što nije sticanje novca beskrajno ga prevazilazi. Sve što znači život ili smrt procenjuje pogrešno i naopako. Jcdino što razume je novac i pozorište. Mizin je cmizdrila pred mojim opiranjem. Ostali 83

stanari su nas nagovarali da podemo s njima, te sam najzad pristao da me ubede. Kad je bilo reči o izboru podruma, iznesoše niz različitih predloga. Pobedio je mesarov podrum većinom glasova, smatralo se da ieži dublje od svih podruma u zgradi. S praga nas zapahnu oštar zadah, koji sam dobro poznavao, i u tom času mi bi apsolutno nepodnošljiv. — I ti ćeš sići tu, Mizin, gde meso visi na kukama? — upitah je. —■ A što da ne? — odgovori ona iznenađeno. — E, u meni — rekoh joj ja — to budi neka sećanja š više volim da se vratim gore, — Znači, odlaziš? — Naći ćemo se čim se ovo završi. — Ali, sve to može da potraje... — Više volim da te sačekam gore — rekoh joj. — Ne volim meso, a i ovo će brzo biti gotovo. Za vreme uzbune, zaštićeni u skloništima, stanari su izmenjivali vragolaste ljubaznosti. Neke od gospoda, u kućnim haljinama, one što su poslednje pristigle, elegantno i s merom su se žurile ka svodu punom vonja, gde su im mesar i mesafka nudili gostoprimstvo, izvinjavajući se zbog veštačke hladnoće, neophovne za održavanje robe. Mizin nestade s ostalima. Čekao sam je gore u stanu, celu noć, ceo dan, celu godinu. Nikad se više nije vratila. A ja sam od tada postajao sve nezadovoljniji i samo su mi se dve misli vrtele po glavi. Spasti kožu i otići u Ameriku. Ali umaći ratu već je bio pozamašan posao, na kojem sam se preznojavao mesecima. »Topova! Ljudi! Municije!« zahtevali su rodoljubi, nikad im nije bilo đosta. Izgleda da se ne sme ni oka sklopiti dok jadnu Belgiju i nevini mali Alzas ne oslobodimo germanskog jarma. Ta je misao opsedala, kako su nam tvrdili, najbolje među nama i nije im davala da dišu, da jedu, da se pare. Ipak, reklo bi se da ih to nije 84

sprečavalo, one preživele, da prave postove. Moral je u pozadini bio dobar, to se moglo reći. Trebalo je na brzinu da se vratimo u jedinice. Ali mene su već na prvoj viziti ocenili daleko ispod proseka, kao jedva valjanog za neku drugu botnicu, sad koštane i živčane bolesnike. Jednog jutra izađosmo iz Ptihvatilišta nas šestorica, tri artiljerca i tri konjanika, ranjenika i bolesnika, u potrazi za mestom gde se obnavljaju zgubljena hrabrost, upropašćeni refleksi i polomljene rtike. Prvo prođosmo, kao svi ranjenici u to vreme, kroz kontrolu u Val-de-Grasu, trbušastoj tvrđavi, dostojanstvenoj, obrasloj bradom drveća, čiji su hodnici mirisali tia vagone sporovozne kompozicije, danas je verovatno ziuvek nestao taj miris, ta mešavina vonja nogu, slame i uljanih svetiljki. Nismo dugo ostali u Valu, tek što nas ugledaše, a već nas izgrdiše, i to valjano, dva oficira iz uprave, premoreni i prljavi od peruti, zapretiše nam Vojnm sudom i potom nas drugi administrativci izbaciše na vlicu. Nije bilo mesta za nas, rekoše, i uputiše nas neođ edeno ka nekom utvrđenju, negde, u prigradskom pojasu, Od krčme do utvrđenja, od rakijice do kafenceta, krenusrno nas šestorica, nasumce i pogrešnim putevima, u potragu za tim novim skioništem, koje je, izjjeda, biSo specijalno namenjeno izlečenju nesposobnih iieroja poput nas. Samo je jedan od nas šestorice nosio nešo imetka, koji se sastojao, treba reći, od plehane kutije ketsa Perno, čuvena marka kojoj više nema ni pomena. U toj kutiji naš je drugar krio cigarete i četkicu za zube, a svi srto se smejali toj u to vreme neobičnoj brizi za zube i zb»g te neobične tananosti nazivali smo ga »homoseksuaac«. Najzad, posle mnogo oklevanja, dospesno u pola noći do od mraka naduvenih bedema tog utvrđeija Bisetr, broj »4j« se zvalo. To je bilo to. Obnovili su ga da bi tu prihvatili bogalj; i starce. Vrt joŠ nije ni bio završen. Kad stigosmo nastanjivala ga je samo nastojnica

u vojničkom odelu. Padala je jaka kiša. Nastojnica se uplaši od nas kad nas je čula, aii mi je zasmejasmo stavljajuči joj ruku na pravo mesto. »Mislila sam da su Nemci«, reče ona. »Ti su daieko«, odgovorismo. »Gde ste ranjeni«, brinula se ona? »Svuda, ali on je čitav!«, odgovori joj artiljerac. Zaista se mogio reći da je to pravi duhovit ođgovor i nastojnica ga je tako i ocenila. U tom istom utvrđenju potom će s nama stanovati i starci iz staračkih domova. Za njih su pod hitno napravili nove zgrade, ukrašene kilometrima prozora sa zategnutim zavesicama, tu su ih čuvali do kraja neprijateljstava kao insekte. Na okolnim brdašcima erupcija tesnih parcela borila se s gomilama klizećeg blata, jedva obuhvaćenog nizovima krhkih potleušica. U njihovoj senci bi ponekad izbila jedna zelena salata i tri rotkvice koje, ko bi znao zašto, zgađene kišne gliste prepuštaju vlasniku, Naša je bolnica bila čista — inače treba požuriti da bi se takve stvari videle — čitavih nekoliko nedelja u samom početku, jer za održavanje u nas niko nema nikakve sklonosti, čak smo u tom pogledu pravi prljavci. Legli smo, kao što rekoh, na sreću, u gvozdene krevete pri mesečini, prostorije su bile sasvim nove, tako da elektrike još nije bilo. Kad smo se probudili, novi glavni lekar je došao da se upozna, sav srečan što nas vidi, tako bi se reklo, sijao je od srdačnosti. Imao je on svojih razloga za zadovoljstvo; tek što je stekao četiri širita. Taj čovek je uz to imao i najlepše oči na svetu, baršunaste i natprirodne i obilato se njima služio na ushićenje četiri Ijupke dobrovoljne bolničarke, koje su ga 2asipale pažnjom i slatkim izrazima lica, ne gubeći ni mrvicu od prisustva svog glavnog lekara. Od prvog trenutka je krenuo na naš moral, kao što nas je i upozorio. Bez prenemaganja je zgrabio prisno za rame jednog od nas, očinski ga protresao i ohrabrujućim glasom nam izneo pravila i najkraći put da čovek orno krene, i to što pre može, u susret ponovnom razbijanju njuške. 86

Ma otkuda dolazili, svi su samo na to mislili, Reklo bi se da im je to prijalo. Bio je to novi porok. »Francuska vam je ukazala poverenje, prijatelji, ona je žena, najlepša žena na svetu je Francuska«, zabrunda on. »Francuska računa na vaše junaštvo! Žrtva najpodlije, najbestidnije agresije, ona ima pravo da zahteva od svojih sinova da je pošteno osvete! Da se u celosti vrate u njeno krilo njene teritorije, čak i po cenu najvećih žrtava. Svi ćemo mi ovde, Što se nas tiče, izvršiti svoju dužnost, prijatelji, a vi iz~ vršite svoju! Naše znanje pripada vama! Vaše je! Sve njegove mogućnosti su u službi vašeg izlečenja! Pomozite nam i vi sa svoje strane svojom dobrom voljom! Znam da na nju možemo đa računamo! Da biste uskoro mogli da se vratite na svoje mesto kraj svojih dragih drugova u rovove! Vaše sveto mesto! Za ođbranu naše drage zemlje. Živela Francuska! Napred!« Umeo je da govori vojnicima. Mi smo stajali u stavu mirno, svaki u podnožju svog kreveta, i slušali ga. Iza njega jedna crnka iz grupe njegovih lepih bolničarki jedva je uspevala da savlada uzbudenje koje ju je gušilo i iskazalo se u nekoliko suza. Ostale boJničarke, njene drugarice, odmah se užurbaše: »Mila! NiJa! Uveravam vas... Vratiće se, zaboga...!« Jedna od njenih rođaka, punačka plavuša, najbolje ju je tešila. Prolazeći kraj nas, pridržavajući, poverila mi je punačka plavuša u prolazu da lepa rodaka tako pada u očajanje zbog nedavnog odlaska verenika mobilisanog u mornaricu. Vatreni govornik, izbaćen iz koloseka, trudio se da ublaži lepo i tragično uzbuđenje izazvano njegovim kratkim i potresnim govorom. Bio je sav zbunjen i snužden pred njom. Budenje suviše bolne uznemirenosti u eiitnom srcu, očigledno patetičnom, svom od nežnosti i osećajnosti. »Da smo znale, doktore«, šaputala je plava rođaka, »mi bismo vas upozorile... Oni se tako nežno vole, da samo znate,..!« Grupa bolničarki i šef odoše dalje čavrljajući i šušteći niz hodnike. Za nas više nisu hajali. 8/

Pokušavao sam da se setim i da shvatim smisao tog govora koji je održao čovek divnih očiju, ali, daieko od toga da me rastuže, njegove reči mi se učiniše, posle kraćeg razmišljanja, izvanredno pogodne da me odvrate od umiranja. To je biio mišljenje i ostaiih drugova, samo orti u tome nisu nalaziii kao ja još i nekakvo izazivanje i uvredu. Oni nisu uopšte pokušavali da shvate šta se zbiva oko nas u životu, jedino su razaznavali, pa i to jedva, da je već uobičajeno ludilo sveta poslednjih meseci bilo veće i da dobija razmere u kojima čovek zaista ne može da nađe nešto čvrsto na čemu bi zasnovao egzistenciju. 1 ovde u bolnicj, kao ono noću u Flandriji, smrt nam nije davala mira, samo ovde nam je pretila izdalje, smrt neizbežna kao i tamo, istina je, ali usmerena na naše drhturave kosture putevima Administracije. Ovde se na nas nisu izdirali, razume se, čak su nam se obraćali vrlo blago, govorili su nam sve vreme o nečem drugom a ne o smrti, ali je osuda ipak bila jasna na svakoj hartiji koju su nam podnosili na potpis, u svakoj pažnji prema nama: medaljoni... narukvice... i najmanje odsustvo... Bilo koji savet... Osećali smo da nas prebrojavaju, vrebaju, numerišu u okviru velike rezerve pripremljene za sutrašnji front. Razume se, sav taj civilni i sanitetski svet oko nas bio je, u poredenju s nama, mnogo vedriji... Bolničarke, gadure, nisu delile našu sudbinu i misiile su, naprotiv, samo kako će dugo da žive, i to što đuže, i da vole, to je bilo jasno, i đa se šetaju i hiijadu, deset hiljađa puta da vode Ijubav. Svaki od tih andela držao je u onom predelu u donjem trbuhu, kao robijaši, svoj lični ljubavni plan za bolja vremena kad mi budemo već mrtvi u nekom blatu, izginuli ko zna kako. One će se onđa s uzdahom prisetiti i s posebnom nežnošću, što će samo doprineti njihovoj privlačnosti, potresnim ćutanjem ćc podsetiti na tragična ratna vremena one koji se budu vratili... »Sećate li se malog Bardamija«, reći će one u predvcčerje, misleći na mene, »onoga 88

što nismo mogH đa mu sprećimo kašljanje?... Morai mu je bio slab, jadnom malom... Šta li je s njim bilo?« Maio poetskog žaijenja na pravom mestu pristaje ženi isto tako lepo kao i lepršava kosa na mesečini. Iza svake njihove reči, svake pažnje, trebala je već sad pročkati: »Crći ćeš, jadni vojniče... Crći ćeš... Rat je... Svakom svoj život... Svakom svoja sudbina... Svakom svoja smrt... Izgleda kao da deiimo s tobom tvoje očajanje... Ali niko ne deli smrt s drugim... Sve treba za zdrave telom i duhom da je razonoda, ni manje ni više, a mi smo razumne devojke, lepe, ugledne, zdrave i lepo vaspitane... Za nas je sve automatska biologija, vesela predstava i sve se u radost pretvara! To traži naše zdravlje! Ružno rasplinjavanje u tuzi nam je nedostupno... Nama treba uzbudenja, samo podsticanje uzbudenja... Brzo ćete biti zaboravljeni, mali vojnici... Budite dobri, crknite što pre... I neka se rat završi da možemo da se udamo za nekog ođ vaših Ijubaznih oficira... Nekog crnomanjastog, po m ogućstvu...! Živela domovina o kojoj tata stalno govori!... Kako ijubav mora da prija kad se čovek vrati iz rata!... Naš će mužić nositi odlikovanja!... Biće otmen!... Moći ćete da uglačate njegove lepe čizme na dan našeg venčanja, ako još budete bili u životu, mladi vojniče!.., Zar vas neće radovati naša sreća, mali vojniče«!... Svakog jutra je dolazio i opet dolazio glavni lekar u pratnji svojih bolničarki. Bio je to naučnik, kako nam rekoše. Oko naših posebnih soba kaskali su starci iz susednog doma iziišnim i rasklimatanim koracima. Išli su i pljuckali ogovaranja i krnjotke zuba iz sobe u sobu, prenoseći okrajke ogovatanja i provaljena olajavanja. Zatvoreni u zvanićnu bedu kao u slinavi tor, ostareli radnici su pasli svu pogan koju ostavljaju u duši duge godine robovanja. Nemoćne mržnjc, užcgle u pišljivoj besposlici zajedničkih soba. Koristili su svoju poslednju klecavu snagu đa još malo naškodc jcdan drugom i da se 8g

uzajamno unište u onome što im je jos predstavljaio uživanje i za šta su još imali daha. Vrhunsko zadovoljstvo! U njihovim okorelim kosturima nije više biio ni atoma koji nije bio sušta zioba. Čim se pročuio da ćemo mi, vojnici, deliti relarivnu udobnost utvrdenja s tim starcima, oni počeše jednodušno da nas rnrze, što im nije smetalo da staino doiaze i bez predaha prosjače ostatke duvana, vukući se duž prozota, i komade bajatog hleba što su popadali pod klupe. Njihova pergamentska lica su se iepila u vteme obeda uz prozorska stakla naše trpezarije. Niz prljave bore nosa klizili su njihovi pogledi kao u starih oblapornih pacova. Jedan od tih bogalja kao da je bio lukaviji i veči mangup od ostalih, On bi dolazio i pevao nam pesmice iz svog doba, zvali su ga čika Biruet. Pristajao je da rađi sve što rau se traži samo za duvan, sve što hoćeš, izuzev da prođc pored mrtvačnice utvrdenja, koja je, uostalom, radila punom parom. Jedna od omiljenih šala bila je da ga povcdemo kao u šetnju na tu stranu, »Nećeš da udeš?« pitali bi ga kad bi se našli baš ispred vrata, A on bi besneći pobcgao, ali tako brzo i tako daieko da ga dva dana ne bismo vidali. Čika Biruet je nazreo smrt. Naš glavni lekar lepih očiju, profesor Betomb, postavio je za dobro naše duše čitavu vrlo složenu aparaturu, svu svetlucavu, čija smo električna pražnjenja povremeno primali, strujanja za koja je on tvrdio da daju tonus i koja smo morali da prihvatimo pod prctnjom izbacivanja. Izgleda da je taj Betomb bio vrlo bogat, a trebalo je biti bogat da bi Čovek mogao da kupi sve te skupe elektrićne drangultje. Njegov tast, veliki političar, koji se duboko umočio u mućke kod državnih kupovina zcm ijišta, omogućio mu je tu raskoš. Trebalo je to i iskoristiti, Sve $e sredi. Zločini i kazne. Takvog kakav je bio, nismo ga mrzeii. Proučavao je naš nervni sistem s neverovamom pažnjom, a ispitlvao nas s učtivom prisnošću, Ova brtžljivo proučena dobrodušnost bila je prava poslastica za bolničarke, sve vrlo

otmcne, koje su radile s njim. Onc su svakog jutra čckalc, slatke lutkice, trenutak uživanja u izrazima njegove krajinje dobrote, bile su to šecerleme! Svi smo igrali u komadu u kojem je Betomb sebi dodelio uJogu naučnika, dobročinitelja, duboko i ijuba7.no bumanog, samo se rrebaio sporazumeti. U toj novoj bolnici bio sam u sobi s podnarednikom Branidorom, profesionalnim vojnikom; bio je to stari poznanik bolnica, taj Branldor. Vukao je svoja prorešetana creva već meseđma i promenio četiri odeljenja. U toku tih boravaka naučio je kako prvo da privuče, a potom i da zadrži simpatije bolničarki. Povraćao je, mokrio krv i imao često krvave prolive, a i disao je teško, ali to ne bi bilo dovoijno da mu obezbedi sasvim izuzetnu pažnju medicinskog osoblja, koje je videlo i gore stvari. Izmedu dva gušenja, ako bi prošao koji lekar ili bolničarka: »Pobeda! Pobeda! Pobeđa će biti naša!« povikao bi Branldor, ili bi to prošaputao krajičkom ili cclim plućima, zavisno od sJučaja. Tako se usaglasio s vatrenom agresivnom literaturom umesno izrežiranim utiskom i uživao je visoko moralno uvaženje. On je znao caku. Pošto je Pozorišfe svuda bilo prisurno, trebalo je glumiti, i Branldor je bio u pravu, nema stvari koja može da izgleda gluplje t da izazove veće negodovanjc od miitavog posmatrača izvučenog slučajno na scenu. Kad se čovek tu nađe, mora da se prilagodi tonu, zar ne, da živne, glumi, da bude ođlučan iii da nestane. Naročito su žene zahtevale predsravu i bile su nemilosrdne, gadure, prema zbunjenim amaterima. Rat, u to nema sumnje, podstiče jajnike, one $u zahtevale heroje, a oni koji to uopšte nisu bili morali su se bar predstavljati kao takvi ili se, pak, pripremiti za najodvratniju sudbinu. Za osam dana u ovom odeljenju shvatili smo svu hitnost neophodne promene stava i, zahvaljujući Branldoru (u civiJu je bio trgovačlci putnik čipkom), ti isti zaplašcni Jjudi u potrazi za senkom, opsednuri sramotnim sećanjima na klanicu, jer takvi smo bili u dolasku, pretvoriše 91

se u đavolsku bandu momaka rešenih, do poslednjeg, da pobede i, možete mi verovati, vičnih ubedivanju i krupnim rečima. Sočan jezik postade naš jezik i tako papren da su dame ponekad crvenele, nikad se ipak nisu tužile, jer se dobro zna da je vojnik koliko hrabar toliko i nehajan, a počešće i prostačina — što je veća prostačina to je hrabriji. U početku, dok smo podražavali Branldora što boIje možemo, naše rodoljubivo ponašanje nije bilo baš kako treba, nije baš bilo ubeđljivo. Trebalo nam je dobrih osam dana, pa čak i dve nedelje upornih proba, da bismo našli zaista pravi ton, Čim je naš Iekar, redovni profesor Betomb, primetio, kao naučnik, blistavo poboljšanje naših moralnih kvaliteta, on reši, a u dlju ohrabrenja, da nam dozvoli posete, i to prvo posete rođaka. Neki zaista obdareni vojnici, kako sam čuo, osećaju kad uđu u borbu nekakvu opijenost, čak i pravu slast uživanja. Čim bih ja pokušao da za sebe zamislim neku slast tako izuzetne vrste, razboleo bih se bar za osam dana. Osećao sam se do te mere nesposoban da nekog ubijem, da je bolje bilo to i ne pokušavati i odmah s tim prečistiti. Nije meni nedostajalo iskustvo, čak je sve učinjeno da mi se za to otvori volja, ali nisam imao dara. Možda je za mene bilo potrebnije sporije uvođenje u stvar. Jednog dana reših da iznesem profesoru Betombu teškoće, duševne i telesne, na koje nailazim trudeći se da budem onoliko hrabar koliko to želim i koliko to zahtevaju uzvišene okolnosti. Malo sam se plašio da me ne oceni kao drskog i bezobraznog brbljivca... Kad tamo, baš naprotiv! Naučnik izjavi da je vrlo srećan što sam u nastupu iskrenosti došao njemu da poverim duševni nemir koji osećam. — Bolje vam je, prijatelju Bardami! Jednostavno vam je bolje! — Eto šta je on zaključio. — Ovo što ste mi sad sasvim spontano poverili smatram, Bardami, kao vrlo ohrabrujuću indikaciju primetnog poboljšanja vašeg men-

talnog stanja!... Uostaiom, Vodesken, skromni ali zaista pronicljivi posmatrač moralnih pađova kod vojnika Carstva, još je 1802. zabeležio takve pojave u saopštenju, delu danas već kJasičnom, mađa nepravedno zanemarenom među našim današnjim studentima, zabeležio je, kao što rekoh, s mnogo tačnosti i određenosti krize zvane »krize priznanja« koje nailaze i izvanredno su povoljan znak kod moralnog rekonvalescenta... Naš veliki Dipre, skoro čitav vek kasnije, povodom isrog tog simptoma sačinio je već slavnu nomenklaturu u kojoj se ova istovetrta kriza javlja pod nazivom »kriza sakupljanja sećanja«, kriza koja, po ovom autoru, neposredno prethođi — ukoliko je lečenje ispravno — masovnom porazu anksioznih pojava i konačnom oslobađanju polja svesti, u stvari sekundamoj pojavi u toku psihičkog oporavka. Dipre, s druge strane, daje u svojoj slikovitoj terminologiji, koja je njegovo prevashodno svojstvo, naziv »misaona dijareja oslobodenja« toj krizi koju kod pacijenata prati osećanje vrlo aktivne euforije, upadJjivi porast društvene aktivnosti t vrlo primetno poboljšanje sna, ovaj ponekad traje po čitav dan, i najzađ — drugi stadijum: vrlo primerna hiperaktivnost genitalnih funkcija, u toj meri da nije redak slučaj javljanja kod dotle frigidnih subjekata, prave »erotske izgladnelosti«. Otuda i izraz: »Bolesnik ne ulazi u fazu ozdravljenja, on na nju juriša!« To je izraz, izvanredno slikovit, zar ne, za te povratne pojave kojima je drugi naŠ veliki francuski psihijatar, Filiber Maržeton, označavao zaista trijumfalan povratak svih normalnih aktivnosti kod rekonvalescenta od bolesti straha... Što se vas tiče, Bardami, ja vas već sad smatram rekonvalescentom... Da li vas interesuje, Bardami, pošto smo već kod tako zadovoljavajućeg zaključka, Činjenica da upravo sutra podnosim u DruŠtvu vojnih psihologa saopštenje o osnovnim odlikama Ijudskog duha?... Mislim da je saopštenje na visini. — Svakako, profesore, ta me pitanja vrlo živo interesuju.

— E pa đa vas ukratko upoznam, Bardami, s postavkom koju iznosim: pre rata je čovek za psihijatra bio neprozirna nepoznanica, a mogućnosti njegovog duha bile su zagonetka... — To je i moje skromno mišljenje, profesore... — Rat, vidite li, Bardami, neuporedivim sređstvima koja pruža za delovanje na nervni sistem, igra ulogu velikog otkrića ljudskog duha! Vekovima još ćemo imati prilike da razmišljamo o ovim psiho-patološkim otkrićima, vekovima strasno da proućavamo... Da priznamo iskreno... Mi smo dosad tek naslućivali emotivno i duhovno bogatstvo čoveka! Ali sad, zahvaljujući ratu, tu sm o! Sad smo načinili prodor, bolan svakako, ali za nauku preloman i blagodatan, u samu srž! Od prvih otkrića zadatak modernih psihologa i psihijatara za mene, Betomba, nije više mogao biti doveden u pitanje! Potpuna reforma naših psiholoških koncepcija se nametala! To sam i ja, Bardami, mislio. — Zaista, profesore, mislim da bi bilo dobro... — Eto, i vi tako mislite, Bardami, nisam vam ja to rekao! U čoveku su, vidite, dobro i zlo u ravnoteži, s jedne strane egoizam, s druge altruizam... Kod elitnih pojedinaca više je altruizma no egoizma. Je li tačno? Je li tako? —■ Tačno je, profesore, baš je tako... — A kod elitnog pojedinca, pitam ja vas, Bardami, koja to najviša celina u njemu podstiče ahruizam i primorava taj altruizam da se iskaže? — Patriotizam, profesore! — Eto vidite, sami ste to rekli! Odlično me shvatate, Bardami, patriotizam i njegov nerazdvojni pratilac — slava, prosto kao njegov đokaz. — Istina je. — Naši čestiti vojnici, ne zaboravite, u prvom vatrenom krštenju su već znali da se spontano oslobode sofizama i uzgrednih koncepata, a posebno sofizama samoodržanja. Nagonski i u jednom dahu su se sjedinili s našim 94

osnovnim razlogom postojanja — našom domovinom, Da bi se došlo do te istine inteligencija je ne samo nepotrebna, već ona tu i smeta! Reč je o istini srca, Bardami, kao što su i sve bitne istine! O domovini je reč i tu se narod ne vara! A tu se upravo nedorasli naučnik izgubi... — Kako je to lepo, profesore! Isuviše lepo! Klasika! Rukova se sa mnom oberučke, Betomb, skoro prijateljski nežno. I tad očinskim glasom đodade za moje dobro: »Tako ja shvatam lečenje svojih bolesnika, Bardami, elektrikom telo, a snažnim dozama patriotske etike duh, pravim injekcijama ohrabrujućeg morala«. — Shvatam, profesore. Shvatao sam, zaista, sve bolje. Rastavši se od njega, pohitao sam na siužbu božju sa svojim oporavljenim drugovima u novu novcatu kapelu. Ugledah Branldora koji je izražavao svoj visoki moral iza velike kapije, ulivajući oduševljenje ćerčici nastojnice. Odmah sam mu se pridružio, čim me je pozvao. To popodne đodoše iz Pariza rodaci prvi put otkako smo ovde, a potom su dolazili jednom nedeljno. Najzad sam pisao majci. Bila je moja majka srećna što me vidi i plakala je kao kučka kad joj opet vrate štene. Mislila je da mi mnogo pomaže ljubeći me, ali je ipak bila slabija od kučke, jer je ona verovala u reči koje su joj govorili da bi me od nje odvojili. Kučka, pak, veruje samo u ono što oseća. Majka i ja smo jednog popodneva napravili veliki krug oko bolnice, vukući se još nedovršenim ulicama tog kraja, ulicama sa još neobojenim stubovirna za svetiljke između dugih čadavih fasada išaranih stotinama obešenih krpka, sirotinjskih košulja, slušajući cvrčanje masti u podne, vesnika nezdravog sala. U velikoj mlitavoj zapuštenosti pojasa oko grada, tamo gde se lažni sjaj njegove raskoši raspada i poČinjc da truli, grad pokazuje, onom koji hoće to da vidi, svoju veliku zadnjicu s kofama za đubre. Ima fabrika kojc se u šctnji zaobilaze, koje ispuštaju svakakve smradovc, nckc jcdva zamislive, 05

i gde i sam vazduh ne može više da primi sav taj smrad. U blizini buđa malo vašarište između dva visoka i nejednaka dimnjaka. oljušteni drveni konjići, preskupi za one koji su ih željni, ćesto nedeljama privlače, odvraćaju i zadržavaju iste male rahitične slinavke, s prstima u nosu, svojom napuštenošću, siromaštvom i muzikom. Sve se svodi na truđ da se istina udalji od ovakvih mesta, a ona se vraća i plače nad svima, uzalud je trud, uzalud piće, i to ono gusto vino, cmo kao mastilo, nebo je ono što je, čvrsto navučeno iznad svega, kao velika bara puna dimova predgrađa. Blatnjava zemlja dole povećava umor nogu, a sa obeju strana život je pritešnjen i čvrsto oivičen hotelima i opet fabrikama. S te strane zidovi već liče na mrtvački sanduk. PoŠto je Lola konačno otišla, Mizin isto tako, nisam više imao nikoga. Zato sam najzad i pisao majci, koliko da ipak vidim nekog svog. U dvadesetoj godini već sam imao samo prošlost. S majkom sam nedeljom obilazio ulice i ulice. Pričala mi je sitne zgode iz svoje radnje, ono što se oko nje govorilo o ratu, u gradu, da je rat tužan, »užasan« čak, aii da ćemo se s mnogo hrabrosti ipak svi izvući, za nju su izginuli biU nesrećni slučajevi, kao na trkama, samo se treba dobro držati i čovek neće pasti. Što se nje tiče, ona je u ratu našla novu vehku žalost, koju je pokušavala da ne budi suviše, kao da ju je bilo strah te tuge, bila je puna straŠnih stvari koje ona nije razumevala. U dubini duše je smatrala da je malom čoveku kao ona suđeno da pati od svega i svačega, da je to njihova uloga na ovom svetu, i da su stvari u poslednje vreme pošle naopako u velikoj meri upravo zato što se nagomilalo mnogo grehova baš tih maUh ljudi... Sigurno su pravili gluposti, kojih nisu biU ni svesni, razume se, aU su ipak krivi, i čak treba da su zahvalni što im je tom patnjom data prilika da iskupe svoju nedostojnost... Moja je majka spadala u »nedodirljive«. Taj sa suđbinom pomireni i tragični optimizam bio 96

je za nju nekakva vera i predstavljao je osnovu njene prirode. IšJi srno tako nas dvoje ulicama izmedu još neisparcelisanog zemljišta, po kiši, pločnici tu tonu i izmiču ispod nogu, mladi jasenovi duž ivice dugo zadržavaju kapi kiše na granama, koje zimi trepere na vetru, siromaška čarolija. Put za bolnicu vodio je ispred brojnih tek otvorenih hotela, neki su imali ime, a neki se ni toliko nisu potrudiJi. »Izdavanje za nedelju dana«, pisalo je jednostavno. Rat ih je ispraznio, odvodeći radničke i trudbeničke stanare. Nisu se vračali čak ni da umru tu, I to je posao — umiranje, samo oni su to obavljali napolju. Majka bi me dopratiJa do bolnice pJačući, prihvatala je nesreću — moju smrt, ne samo da je na to pristajala, već se pitala da li sam i ja toliko pomiren sa sudbinom kao ona. Verovala je u sudbinu ćvrsto kao u metar u Muzeju umetnosti i zanatstva, o kojem mi je uvek govorila s poštovanjem, jer je u mladosti naučila da je metar u njenoj radnji tekstilom i sitnom robom savesno urađena kopija tog divnog zvaničnog etalona. Između parcela te upropašćene prirode još se moglo naći poneko obrađeno polje, tu i tamo, čak se nekoliko starih seijaka još grčevito držalo tih ostataka pritešnjenih novim zgradama. Kad bi nam ostalo vremena do povratka uveče, odlazili bismo, majka i ja, da ih gledamo, te čudne seljake koji su uporno preturali gvožđem meku i zrnastu masu nazvanu zemlja u koju se spuštaju mrtvaci da istrunu i iz koje se ipak dobija hleb. »Ipak mora da je zemlja tvrda!« svaki put bi primetila moja majka gleđajući ih u nedoumici. Nije, u stvari, znaJa za bedu drugačiju od one koja liči na njenu, na gradsku bedu, i pokušavala je da zamisli šta znači beda sela. To je jedina radoznalost koju sam video u svoje majke i to joj je bila dovoljna razonoda za jednu nedelju. S tim se vraćala u grad. Nisam uopšte imao nikakvih vcsti od 1.ole, a ni od Mizin. Zaista su biie, gadure, na onoj boljoj strani gde je 97

osrneh obavezan, a odstranjivanje ovakvih kao mi nemilosrdno, ovakvih predviđenih za topovsku hranu i žrtve. Tako su me već u dva maha vratili na mesta gde se čuvaju taoci. Sad je sve bilo samo pitanje vremena i iščekivanja. Kocka je bila bačena.

98

Branldor, moj sused u bolnici, podnarednik, kao što sam već rekao, uživao je nepokolebljivu popularnost kod bolničarki. Sav je bio prekriven zavojima, a zračio jc optimizmom, Svi su mu u bolnici zaviđeli i podražavali njegov način. Pošto smo postali pristojni i nismo više bili moralni šljam, počesmo i mi da primamo posete Ijudi uglednih i na visokim položajima u pariskoj administraciji. Pročulo se po salonima da je neuropsihijatrijski centar profesora Betomba postao pravo mesto rođoljubivog plama, pravo žarište tako reći. Od tada su nam dolazili u dane posete ne samo biskupi, već i jedna italijanska grofica, veliki proizvođač municije, a potom i sama Opera i članovi Francuske komedije. Dolazili su da nam se dive na licu mesta. Jedna lepa pitomica Komedije, koja je recitovala stihove da joj nije bilo para, čak se vratila da mi uz uzglavlje recituje stihove izuzetno herojske. Njenom riđom i perverznom kosom (a koža joj je bila u skladu) prolazili su pri tom neobični talasi čija su treperenja udarala pravo u mene sve do donjeg trbuha. Pošto me je božanstvena pitala za moje ratne podvige, pružio sam joj sve pojedinosti, i to tako potresne da više nije skidala oka s mene. Duboko dirnuta, zatražiia je dopuštenje da u stihovima iskuje, posredstvom pesnika, jednog od njenih obožavalaca, najupečatljivije delove moje priče. Odmah pristadoh. Profesor Betomb, upućen u stvar,

dađe svoje vrlo povoljno mišljenje. Čak je tom prilikom i istog tog dana, dao intervju izveštačima velike »Nacionalne Ilustracije«, koji nas snimiše sve zajedno pred ukzom u bolnicu pored Iepe članice Komedije. »To je najuzvišenija dužnost pesnika u tragičnim časovima koje preživljavarno«, izjavi profesor Betomb, koji nije propuštao nijednu priliku da nam otvori volju za Epopeju! »Nije više vreme za sitne šićarđžijske planove! Dosta ubuđale literature! Nova se duša rascvetala u nama usred veiikog i plemenitog praska bitaka! Polet velike rodoIjubive obnove to sad zahteva! Najviši vrhovi očekuju našu Slavu!... Tražimo veiičanstveni zamah poeme !... U svoje ime izjavljujem da smatram izvanrednom činjenicom da se u ovoj bolnici, koju ja vodim, pred našim očima nezaboravno ostvaruje uzvišena stvaralačka saradnja Pesnika i jednog od naših heroja!«... Branldor, moj sobni drug, čija je mašta u datim okolnostima malo zaostajala za mojom i koji nije bio ni na fotografiji, oseti jaku i trajnu Ijubomoru. Otada poče divljački da mi osporava obeležje heroizma. Izmišljao je nove priče, prevazilazio je sam sebe, nisu ga više mogli zaustaviti, njegovi su podvizi već zalazili u bezumlje. Teško mi je bilo da pronađem nešto jače, nešto da đodam tim preterivanjima, međutim niko u bolnici nije popuštao, obuzeti takmičarskim duhom svi su se trudili, koliko ko može, da izmisle što lepše »ratne stranice« da bi u njima zabiistali uzvišenošću. Doživljavali smo veliku herojsku epopeju u ulogama fantastičnih junaka u čijem smo dnu bedni drhtali svim svojim telom i dušom. K rv bi propljuvali da su nas pročitali. Rat je bio zreo. Naš veliki prijatelj još je primao mnogobrojne strane ličnosti, gospodu naučnike, neutraine, skeptične i radoznale. Glavni inspektori Ministarstva prolazili su, doterani i sa sabljom o pasu, kroz naše sobe, pošto im se vojni vek produžio, to su se i podmladili, to jest omastili se novim dodacima. Stoga nisu uopšte škrtarili na odlikovanjiIOO

ina i pohvalama ti inspektori, sve je biio u redu. Betomb i njegovi divni ranjenici postadoše čast i slava saniteta. Moja lepa zaštitnica iz »Komedije« dođe još jednom samoinicijativno da obiđe mene posebno, dok je njen uobičajeni pesnik dovršavao rimovanje pesme o mojim podvizima. Tog sam mladića najzad sreo, biedog, uznemirenog, na zavoju jednog hodnika. Krhkost njegovih srčanih vlakana, kako mi reče, po mišljenju lekara predstavlja pravo čudo. Stoga ga ti lekari, zabrinuti za slabašna bića, drže daleko od vojske. Zauzvrat se pođuhva tio taj mali bard, po cenu svog krhkog zdravlja i svom svo jom duhovnom snagom, da iskuje »Moralni tuč našc Pobede«. Prema tome, lepo oruđe u nezaboravnim sti hovima, razume se, kao i sve osralo, Nisam imao razloga da se žalim, pošto je izabrao baš mene, među tolikim neporecivo hrabrim, za svog he rojal Uostaiom, kraljevski sam bio uslužen. Bilo je to, istinu govoreći, divno. Događaj resitala odigrao se u samoj Francuskoj komediji u okviru takozvanog poetskog popodneva. Bila je pozvana cela bolnica. Kad se na sceni pojavila moja crvenokosa i uzdrhtala recitatorka, veličanstvenog gesta, stasa obavijenog u duge, najzad sladostrasne, nabore trobojnice, bio je to znak za čitavu đvoranu da se digne na noge, željna onih ovacija kojima nema kraja. Bio sam na to pripremljen, svakako, ali ipak iskreno iznenaden, nisam mogao đa skrijem svoje iznenadenje od suseda, slušajući moju đivnu prijateljicu, kako treperi, uzdiše.čaki jeca da bi boljepredočilasvu dramu obuhvaćenu epizodom koju sam ja izmislio za nju. Njen pesnik me je svakako prevazišao kad je reč o mašti, on je još čudovišno uveličao plod moje mašte uz pomoć plamenih rima, strašnih prideva koji su svečano padali u apsolutnu tišinu punu divljenja. Podignuta zamahom do jedne cezure u najvatrenijem delu, obraćajući se loži gde smo sedeli Branldor i ja i još nekoliko ranjenika, umetnica, ispruženih divnih ruku, kao da se predavaia najvećem heroju medu nama. Pesnik je u tom času pobožno ilustrovao fantastični izraz smelosti koju I OI

sam sebi pripisao. Ne sećam se više šta je to bilo, ali nije bila neka limunada. Srećom, kad je reč o herojstvu, ništa nije neverovatno. Publika pogodi smisao umetničkog prinošenja žrtve i cela dvorana se tad okrete nama urlajući od radosti, u zanosu, u groznici, pozdravljajući heroje. Branidor je zauzimao ceo prednji deo lože i sve nas je prevazilazio, jer je sve mogao da nas skoro potpuno pokrije svojim zavojima, on je to činio nametno, đubre jedno. Ali dvojica drugova se popeše na stolice i ipak se prikazaše masi iznad njegovih ramena i glave. Pljeskaii su im da je sve treštalo. »Ali o meni je reč!« hteo sam da uzviknem u tom času. »Samo o meni!« Znao sam ja dobro mog Branldora, taj bi se svađao pred svima, možđa bi došlo i do tuče. Najzad je on odneo šnur. Nametnuo se. Ostao je pobednički sam da, kao što je i želeo, pokupi ogromno divijenje i poštovanje. Nama pobeđenima nije bilo druge do da jurnemo iza kulisa, što smo i učinili, i tu smo srećom opet naišli na divljenje. Uteha... Međutim, naša giumica i inspiratotka nije bila sama u ioži. Kraj nje je bio pesnik, njen pesnik, naš pesnik. I on je, kao i ona, voleo mlade vojnike, i to nežno. To su mi i dali na znanje, na umetnički naćin. Prava sreća. Ponoviše mi to, ali ja uopšte nisam uzeo u obzir njihovo Ijubazno upućivanje u stvar. Utoliko gore po mene, jer su stvari mogle vrlo lepo da se srede. Bili su vrlo uticajni. Naglo se oprostih, glupo uvređen. Bio sam mlad. Da napravimo bilans: avijatičari su mi oteli Lolu, Argentind uzeli Mizin, najzad mi je ovaj daroviti izopačenko ispred nosa digao moju divnu glumicu. Sav zbunjen, izašao sam iz Komedije dok su gasili posleđnje svećnjake po hodnicima i sam, kroz noć bez tramvaja, vratio sam se u bolnicu, mišolovku u dnu nepobedivog blata i nepokorenih predgrađa.

102

Bez izmotavanja, moram da priznam da mi glava nikad nije biia sasvim čista. Ali sađ bi me svaki čas i ni za šta hvataJa nesvestica, tako da sam mogao da padnem pod kola, Teturao sam se kroz rat. Što se tiče džeparca, tokom boravka u bolnici mogao sam da računam samo na ono nekoliko franaka koje mi je majka s teškom mukorn odvajala svake neđelje. Stoga sam, čim mi je to bilo moguče, krenuo u potragu za malom dopunom, tu i tamo, gde sam mislio da mogu na nešto da računam. jedan od mojih bivših gazda učinio mi se prvo za to pogodan, te ga odmah posetih. U pravi čas se setih da sam u neko mračno vreme radio kod tog Rožea Pita, juvelira kod Madlene, kao dopunski radnik, malo pre objavljivanja rata. Moj se posao kod tog odvratnog juvelira sastojao u »honorarnom« čišćenju srebra iz njegove radnje, brojnog, različitog i u vreme pred praznike kad ga stalno kroz ruke premeču, teškog za održavanje. čim bih izašao s fakulteta, gde sam bio na ozbiljnim beskrajnim (zbog ispita na kojima sam padao) studijama, trkom sam odlazio u sobu iza radnje gospodina Pita i dva do tri časa se borio sa srebrnim čajnicima i cinkovim belilom sve do večere. U naknađu za rad dobijao sam hranu, uostalom obilnu, u kuhinji. Pored toga, posao mi je bio, s druge strane,

da pre Časova izvodim u šetnju i obavljanje prirodnih potreba pse-čuvare radnje. Sve to zajedno za 40 franaka mesečno. Juvelirska radnja Pita blistaia je hiljadama dijamanata na uglu ulice i svaki od tih dijamanata vredeo je više desetina godina moje plate. joŠ uvek, uostalom, ti dragulji tamo biistaju. Raspoređen u pomocne odrede prilikom mobiiizacije, gazda-Pita se posebno posvetio službi jednom ministru, čiji je automobii povremeno vozio. Ali, s druge strane, i sad sasvim nezvanično, Pita je bio vrlo koristan u snabdevanju Ministarstva dragocenostima. Svi činovnici su srećom ćarili na zakijučenim pogodbama ili na onima koje treba zaključiti, Što je rat išao dalje, to su đragocenosti bile sve potrebnije Ministarstvu. Gospodin Pita }e čak ponekad imao muke da zadovolji sve porudžbine, toliko ih je bilo. Kad bi bio premoren, g. Pita je uspevao da dobije inteligentan izraz zahvaljujući umoru koji ga muči, i samo u tim trenucima. Ali kad je smireno, njegovo lice, uprkos neporecivoj tananosti crta, ođavalo je sklad glupe mirnoće, te je bilo teško ne zapamtiti zauvek tu obeshrabrujuću sliku. Njegova žena, gospođa Pita, bila je nerazdvojni deo kase od koje se, tako reći, nikad nije odvajala. Vaspitali su je za ženu juvelira. Roditeljska ambicija. Znala je šta joj je dužnost i ispunjavala je do kraja. Brak je bio srećan, a kasa puna. Nije biia ružna gospođa Pita, morala je biti Iepuškasta, kao i tolike druge, samo bila je toliko oprezna, toliko nepoverljiva, da se zaustavila na ivici lepote, kao na ivici života, s kosom suviše začešljanom, s osmehom suviše čestim, pokretima malo suviše hitrim ili suviše lakim. Čovek bi razdraženo pokušavao da razluči ima li u tom biću suvišne proračunatosti i zašto oseća, uprkos svemu, tu nelagodnost pred njom. Ova nagonska odbojnost prema trgovcima, u ljudima koji su s njima u dodiru i znaju ih, retko je uteha onima koji su bedni, i to znaju, i koji ništa nikom nc prodaju. Sitne brige trgovačke potpuno su, đakle, ovlađale 104

gospođom Pita, kao i gospođom Erot, samo na drugi način, ali su ovladale i dušom i telom, kao što to biva u kaluđerica odanih Bogu. S vremena na vreme ipak bi našu gazdaricu obuzela i neka prigodna briga. Tako joj se dešavalo da se preda mislima o roditeijima u ratu. »Kakva je ipak nesreća ovaj rat za Ijude s odraslom decom«. — Što ne razmisliš pre no što nešto kažeš — korio bi je muž odmah, jer o njega, spremnog i odlučnog, ovakve su se sentimentalnosti odbijale. — Zar Francusku ne treba braniti? Tako su milioni Ijudi dobra sna, ali pre svega i dobrih rodoljuba, jednom reči stoika, svake ratne noći spavali pravednim snom iznad miliona svojih dućana, francuskog bogatstva. U javnim kućama, gde je povremeno zaiazio, g. Pita je bio pun zahteva, ali je nastojao da ga ne smatraju rasipnikom. »Nisam ja Englez, lutkice«, upozoravao je na samom početku. »Razumem se ja u posao! Ja sam mali francuski vojnik kome se ne žuri!« To mu je bila uvodna izjava. Žene su ga visoko cenile zbog tog muđrog pristupa zadovoljstvu. Uživač, ali nije budala, pravi čovek. Koristio je ta svoja poznanstva da obavi neku operaciju nakitom sa vlasnicom kuće, jer ova nije verovala u berzanske operacije. G. Pita je neverovatno brzo prošao u vojsci od privremeno nesposobnog do konačnog oslobotlenja obaveze. Konačno je oslobođen posJe nebrojenih korisnih lekarskih pregleda. Jedno od najvećih uživanja u njegovom životu bilo je posmatranje, a kad je moguće, i opipavanje lepih listova na nogama. Tim zadovoljstvom je bar prevazilazio svoju ženu, koja se posvetila samo trgovini. Na istoj razini vrednosti ipak se nade, reklo bi se, malo više nemira kod čoveka no kod žene, ma koliko ustajao bio. U stvari, bio je to nekakav začetak umetnika u tom čoveku. Mnogi Ijudi se, kao i on, kad je u pitanju umetnost, zadovoljavaju strašću za lepe listove. Gospoda Pita je bila vrlo zadovoljna što nema dece. Tako je često

izražavala svoje zadovoljstvo što je nerotkinja, da je njen muž i sžm poverio njihovo zadovoljstvo vlasnici javne kuce. »Medutim, nečija deca moraju u rat«, odgovori mu ona, »pošto je to dužnost!« Istina je, rat je donosio svoje dužnosti. Ali ministar, čiji je automobil vozio Pita, nije imao dece, ministri nemaju dece. Drugi pomoćnik radio je u isto vreme kad i ja, oko 19x5, na sporednim poslovima u radnji. Bio je to Žan Voarez, pomalo »statista« uveče u malim pozorištima, a popodne dostavljač robe u radnju gospodina Pita. I on se zadovoljavao minimalnom platom. Ali se naplaćivao na prevozu. Išao je peške raznoseći robu, skoro isto toliko brzo koliko i pođzemnom železnicom. A novac za kartu je stavljao u džep. Čista dobit. Maio su mu smrduckale noge, čak mnogo, ali je on to znao i moiio me da ga upozorim kad nema kupaca u radnji da uđe bez posledica i svede tiho račune s gospođom Pita. Čim bi primio novac, odmah bi ga otpremili k meni, u sobu iza radnje. Noge su mu i u ratu bile od velike koristi. Uživao je glas najbržeg kurira u puku. Za vreme bolovanja dođe, da me obiđe, u Bisetr, i baš prilikom te posete odlučismo da zajedno odemo i nešto izvučemo od bivšeg gazde. Rečeno, učinjeno. Kad smo stigli na Bulevar Mađlen, upravo su dovršavali nameštanje izloga. —- Gle, tu ste vas đvojica! — maio se iznenadi g. Pita što nas vidi. — Baš mi je milo, ipak! Udite! Vi, Voarez, dobro izgledate’. Dobro vam je, a? Ali vi, Bardami, izgledate bolesni, mladiću! Eh, mladi ste! Oporavićete se! Ipak ste srećni i pored svega, vi mladi, neka kaže ko šta hoće, ali vi doživljavate veličanstvene dane, a? Tamo gore? Na čistom vazduhu! Istorija je to, prijatelji moji, to vam ja kažem. I to kakva Istorija! Ništa nismo odgovorili gospodinu Pita, puštali smo ga da priča šta hoće pre no što zatražimo pare... A on je nastavio: — Eh, teško je to, priznajem, rovovi!... Istina je!

Ali i ovde je i te kako teško, znatei Bili ste ranjeni, vas dvojica, je li? A ja sam iscrpljen! Koliko sam samo imao noćnih dežurstava u gradu za ove dve godine! Možete Ii i da zamislite? Recite i sami! Potpuno sam pregažen! Crkavam! Pariske ulice nocu! Bez svetlosti, prijatelji moji... Voziti auto noću, često s ministrom u autu! I to punom brzinom! Ne možete ni zamisli... Po deset puta možeš da pogineš iste noći! — Da — podvuče gospođa Pita — a ponekad je vo— zio i ministrovu ženu... — Da, a eto, još mu se ne vidi kraj. — Užasno! — odvratismo mi u glas. — A psi? — upita Voarez iz učtivosti. — Šta je bilo s njima? Setate li ih još Tiljerijama? — Naredio sam da ih ubiju! Škodili su mi! Ubijali su ugled radnje. Nemački ovčari! — Zaista šteta! — žalila je njegova žena. — Ovi naši novi psi su vrlo dobri, škotski su... samo smrde pomalo... A oni nemački vučjaci, sećate se, Voarez! Uopšte se nisu osećali. Mogli smo da ih držimo zatvorene u radnji, čak i posle kiše... — To je istina — dodade gospodin Pita. — A ne kao ova junačina Voarez i njegove noge! Osećaju li vam se još noge, Žan? E, moj Voarez! — Čini mi se, još pomalo — odgovori Voarez. Uto uđoše neki kupci. — Neću više da vas zadržavam, prijatelji — reče nam g. Pita trudeči se da što pre udalji Žana iz radnje. — I, pre svega, dobro zdravlje! Ne pitam vas otkud ste došli! Ne, bogami! Bezbednost naroda pre svega, to je moje mišljenje. Na reči »bezbednost naroda« uozbilji se gospodin Pita, kao kad vraća kusur... Tako su nas ispratili. Gospođa Pita nam dade po dvadeset franaka pri polasku. Kroz radnju, čistu i blistavu kao jahta, nismo skoro smeli da prođemo zbog cokula, koje su na tepihu izgledale čudovišno. 107

— Pogledaj, Rože, ovu dvojicu, kako su smešni... Odvikli su se! Reklo bi se da $u na nešto nagazili! — uzviknu gospoda Pita. — Navići će se ponovo — reče g. Pita srdačno i dobroćudno, zadovoljan što nas se rešio tako brzo i jevtino. Na ulici smo razmišljali i zaključili da nećemo daleko stići sa svojih dvadeset franaka svaki, ali se Voarez opet nečeg novog setio... — Hajdemo —- reče mi on — majci jednog drugara, koji je poginuo kad smo bili na Mezi, ja odlazim njegovim roditeljima svake nedelje da im pričam kako im je poginuo sin... To su bogati ljudi... Uvek mi njegova majka da oko sto franaka... Kažu da im to čini zadovoljstvo. Onda, ra2ume se... — Šta ću ja kod njih? Šta da kažem majci? —- Pa, reći ćeš joj da si ga i ti video... Daće i tebi sto franaka... To su pravi bogataši! Kad ti ja kažem! A ne kao ovaj mufljuz Pita... Ne okreću oni dvaput svaku paru... — Nemam ništa protiv, ali da me ona na pita za pojeđinosti, jesi li siguran?... Jer ja njenog sina nisam poznavao, znaš... Ako me bude pitala, uprskaću... — Ne, ne, nije važno, govorićeš što i ja... Klimaćeš glavom: Da, da... Ne sekiraj se! Njoj je teško, shvataš, toj ženi, i čim joj neko priča o sinu sva je srećna... To je sve što njoj treba. Bilo šta. Nije problem... Teško mi je bilo da se odlučim, ali mi je bilo stalo do tih sto franaka, činilo mi se da lako mogu do njih da dođem, kao da mi padaju s neba. — Dobro — ođlučih se najzad... — Ali ja ništa da ne izmišljam, unapred ti to kažem! Obećavaš? Govoriću što i ti, to je sve... Pre svega, kako je momak poginuo? — Udarila ga granata pravo u tintaru, drugar, i to ne neka mala. Mesto se zvalo Garans, u Mezi, na obali neke reke... Nismo našli ni »ovolicno« od čoveka, drugar! Samo je ostala uspomena, eto... A međutim, bio je krupan,

108

dobro građen i jak, sportista, samo u sudaru sa granatom, šta ćeš, otpora nerna! — Istina je! — Počtstila ga, kažem ti... Njegova majka ne može u to da poveruje ni u dan današnji! Uzalud joj ja to govorim i ponavljam... Ona bi da je samo nestao... Sasvin iuda ideja... Nije ona kriva, ona nikad granatu nije vidsla, ne može da shvati da neko može tek tako da ode u tazduh kao prdež i da je to kraj, pogotovu kađ je taj neko njen sin. — Razume se! — Pre svega, nisam bio tamo već petnaest dana... Aii videćeš, kad dođem, njegova me majka odnruh primi, u saionu, a znaš, kod njih je lepo, rekio bi se pozorište, toiiko je svuda zavesa, tepiha, ogledaia... Sto franaks, shvataš, ne predstavlja za njih mnogo... To ti je kao za rrene sto sua, da kažemo... Danas je viđena za dvesta franaka.. Već petnaest dana me nije videla... Videćeš sluge s poziićenim dugmadima, prijatelju. Iz Avenije Anri Marten skrenuli smo levo i malo produžili i najzad stigosmo do gvozdene kapije usred privatne aleje između drvoreda... — Eto vidiš — primeti Voarez, kad smo tamo stigli —- ovo ti je kao neki dvorac... Lepo sam ti rekao... Otac je neka velika zverka u železnicama, kako su mi rekli... Budža... — Nije šef stanice? — rekoh ja u Šali. — Ne zavitlavaj se... Enoga gde silazi. Ide ka lama... Aii čovek u godinama, koga mi je pokazao, nje nam odmah prišao, išao je pogrbljen oko travnjaka u razgovoru s jednim vojnikom. Pridosmo. Prepoznao sam tojnika, bio je to onaj rezervista s kojim sam se sreo u Noa ser-sir-Lis prilikom izviđanja. Setih se čak i njegovog imena istog časa: Robinson, — Da ne poznaješ ovog prašinara? — upita me Voarez. — Da, poznajem ga... — Možda je to neki njihov prijatclj... Sigu-no go-

vore o majci: ne bih voleo da nam ne daju da je posetimo... jer ona je uvek široke ruke. Stari gospođin nam pride. Glas mu je drhtao. — Dragi prijatelju — reče on Voarezu — s velikim bolom vam saopštavam da je u međuvremenu od vaše poslednje posete moja jadna žena podlegla našoj ogromnoj žalosti... U četvrtak smo je za trenutak ostavili samu... Plakala je... Nije mogao da završi rečenicu. Naglo se okrenuo i otišao. — Prepoznao sam te — rekoh Robinsonu, čim se stari gospodin dovoljno udaljio od nas. — I ja sam tebe prepoznao... — Šta se desilo sa starom — upitah ga ja onda. — Pa eto, obesila se prekjuče, to je sve! — odgovori on. — Možeš misliti kakav maler — dodade još... — Ona je bila moja kuma! Eto, to ti je moja sreća, a? Koja je to sreća? Prvi put sam došao na odsustvo!... A Šest meseci sam čekao ovaj dan... Nismo mogli da se uzdržimo a da se ne nasmejemo, Voarez i ja, onome što se Robinsonu desilo. Da je bilo gadno iznenađenje, jeste, bilo je, samo to nama nije donelo naših dvesta franaka, to što je ona umrla, nama koji smo smislili novu priču za tu priliku. Smesta smo se sneveseiili, svi koliko nas je bilo. -- Došao si s njuškom nasmejanom, usta razvučenih do ušiju, a mangupčino? — zadirkivali smo Robinsona koliko da ga naložimo i pređemo. — Mislio si da ćeš da budeš glavni, da će te zadržati na večeri, a? Da nisi mislio da ćeš i kumu da zbariš?... A kad tamo — jadac! Pošto ipak nismo mogii tu da stojimo i krivimo se od smeha pred travnjakom, pošli smo sva trojica prema Grenelu. Prebrojali smo novac sve trojice i nije ga bilo mnogo. Pošto smo se morali iste večeri vratiti, svaki u svoju jedinicu, odnosno bolnicu, bilo je upravo toliko da večeramo u kafani sva trojica, a ostalo je i kusura, ali I IO

ipak nedovoljno đa se »popnemo« u kuću veselja, Otišli smo ipak u borđel, ali samo na čašicu, i to dole. — Baš mi je miio što te vidim — imebuha am ja došao, šta kažeš? A, to joj neću zaboraviti! Pada 1 meni na pamet da se obesim, a? Od tuge!... ja bi onda trebalo svakog dana da se vešam !... A ti? — Bogati ijuđi — reće Voarez — osetljiviji su od ostaiih... Voarez je bio dobrog srca. Dodao je i ovc-' »Da imam šest franaka, popeo bih se s onom malom cmkom, vidiš onom poređ fiipera«. — Idi — rekosmo mu mi — ispričaćeš narr da Ii valja... Samo, uzalud smo se pretresali, nismo imali dovoljno ni za bakšiš da bi on mogao s njom da se provede Imali smo tačno za po kafu i po dve visnjevače. Pošto >mo se izlihtili do kraja, izašli smo da se prošetamo. Rastaii smo se najzad na Trgu Vandom. Svaki na svoju stranu. Već se više nismo videli na rastank# i govorili smo tiho, toliko je biio ođjeka. Nije biio o^vetljenja, bilo je zabranjeno. Žana Voareza nikad više nisam video, Robinsona sam često viđao posle toga. Žana Voareza su sredili gasom na Somi. Otišao je na morsku obalu, u Bretanji, Ja provede poslednje dane, gđe je i završio dve godine kasnije u sanatorijumu. Pisao mi je dva puta u početku, a posle nikako. Nikad pre toga nije bio na moru. »NemaŠ pojma kako je lepo«, pisao mi je, »pomalo se kupam, to mi čini dobro za noge, aii gias, čini mi se da je definitivno kalirao«. To mu je smetalo, jer je njegova želja, u stvari, bila da jednog dana uđe u hor nekog pozorišta. Posao je bolje plaćen, a i više jc umetnički od običnog statiranja.

Budže su najzad digle ruke od mene i mogao sam da spasavam kožu, ali sam bio obeležen zauvek kao slab u glavu. Bez pogovora. »Odlazi!«, rekli su mi. »Nisi više nizašta!« »U Afriku!« rekoh ja sebi. »što dalje to bolje!« Bio je to običan brod kompanije Udru^eni gusari i na njega sam se ukrcao. Odlazio je ka tropskom pojasu s tovarom pamuka, oficira i činovnika. A tako je to bio star brod, da su mu skinuli čak bakarnu pločicu s gornje palube, na kojoj je nekad bila napisana godina njegovog nastanka, taj je datum bio tako daleko, da bi kod putnika izazvao strah, ali i podsmeh. Ukrcaše me, dakle, tu da bih pokušao da se okrpim u kolonijama. Držali su, oni što su mi želeli dobro, do toga da se obogatim. A ja sam želeo jedino da odem, ali kako čovek, kad nije bogat, mora da se pretvara da je koristan i kako, s druge strane, mojim studijama nije bilo kraja, ovako se dalje nije moglo. A nisam imao đovoljno novca da bih krenuo u Ameriku. »Dobra je i Afrika!« pomtslih ja onda i pustih bez opiranja da me gumu ka tropskim krajevima gde je, kako su mi govorili, đovoljno malo umerenosti i dobrog ponašanja pa da čovek odmah stekne lep položaj. Ovakve su me prognoze bacaie u sanjarije. Nisam baš imao nekih kvaiiteta, ali sam svakako imao lepo poIT2

našanje, to se moglo reći, skromno držanje, poštovanje nni nije padalo teško i uvek me je bilo strah da ću zakasniti i pazio sam da ne prodem ispred nekog u životu, tananost, eto... Kad neko uspe da umakne živ iz medunarodne klanice u punom nastupu ludila, to je ipak dokaz takta i diskrecije. Dokle god smo, dakle, bili u evropskim vodama, nije izgleđalo loše. Putnici su budali u hladu srednje palube, u W.C.-u, u salonu, rasporedeni u sumnjičave i unjkave grupice, utonuli u aperitive i ogovaranja od jutra do mraka. Podrigivalo se, dremalo i psovalo naizmenično i kao da niko nije žalio za Evropom. Naš je brod imao ime, zvao se Admiral Š/icer, i izgledaio je da se još održava na miakim vodama samo zahvaljujući spoljnom sioju boje. Bezbrojni slojevi boje jedan preko drugog najzad su obrazovali još jedno korito oko Admirala S/icera, kao ljuske glavice crnog luka. Plovili smo ka Africi, onoj pravoj, onoj velikoj: Africi zagonetnih i neprohodnih šuma, nezdravih isparenja, netaknute prirode, ka velikim crnim samodršcima izvaljenim na ušćima beskrajnih rečnih tokova. Za pakovanje nožića »Pilet« dobiću u zamenu slonove kijove. I to ovoiike, i ptice plamenih boja, i maioietne robinje. Zarekao sam se! Život, i to kakav! Nije ovo ni blizu one oijuštene Afrike turističkih agencija i spomenika, železnica i sudžuka. Nikako! Mi ćemo videti Afriku u sopstvenom soku, onu pravu! Mi, pijuckajući putnici Admira/a Š/icera. Ali posie prolaska pored portugaiskih obaia stvari podoše nizbrdo. Jednog jutra probudismo se neodoijivo pritisnuti nekom atmosferom parnog kupatiia, beskrajno mlakom i pretećom. Čaše, more, vazduh, čaršavi, naš znoj, sve je bilo mlako, toplo. Otada čovek nije više uopšte mogao da nade nešto sveže pod rukom, pod zadnjicom, u grlu, sem leda u čaši viskija za barom. Onda gadno očajanje preplavi putnike Admirala Š/icera, osudene da se ne odlepljuju od bara, omadijane, prikovane uz ventiiatore, prilepijene za komadiće leda; obuzcti svadom i medu-

sobnim pretnjama izmenjivali su posetnice i izvinjenja, sve bez ređa i veze. Nije mnogo potrajalo. U očajnoj stalnosti vrućine sav ljudski tovar broda zgusnuo se u masovno pijanstvo. Mlitavo se muvao između paluba kao polipi u dnu kade s bijutavom vodom. Od tog časa izbi na površinu i razotkri se uznemirena priroda belaca, razdražena, oslobođena, najzad sasvim razuzdana, njihova prava priroda, kao i u ratu. Tropski inkubator za nagone koji se razviše kao krastave žabe i guje u avgustu kad izmile iz pukotina po zidovima tamnica. U hiadnoći Evrope, u stidijivom sivilu Severa samo se naslućuje, sem u vreme pokolja, podmukla surovost naše braće, ali njihova trulež preplavi površinu ćim ih podstakne odvratna groznica tropskog pojasa. Onda se izbezumljeno kidaju sva dugmad i pobeđuje šljam u nama, prepiavljuje nas potpuno. Biološko priznanje. Čim nas rad i hlađnoća više ne pritiskuju i za trenutak popuste stegu mogu se videti belci kao ono što se vidi sa obale za oseke: istina, bare teškog zadaha, raćići, mrcine i izmet. I tako, čim prođosmo Portugal, svi na brodu počeše besno da oslobađaju svoje nagone uz pomoć alkohola i onog osećanja skrivenog zadovoljstva koje daje besplatna vožnja, naročito aktivnim vojnicima i činovnicima. Znati da te hrane, poje i daju ti smeštaj badava tokom čitave četiri nedelje, to je da se čovek Šašne kad pomisli koliko uštedi! Mene, jedinog platežnog putnika, oceniše, čim se to pročulo, kao izuzetno drskog i zaista nepodnošljivog. Da sam pre polaska iz Marseja iole imao iskustva s kolonijalnom sredinom, ja bih se kao nedostojni saputnik bacio na kolena i za oproštaj i milost molio onog oficira koionijalne peŠadije, koga sam sretao svuda, najstarijeg po činu, i možda bih se još više ponizio, sigurnosti radi, i bacio se pred noge najvišem činovniku. Možda bi me u tom siučaju ovi neverovatni putnici trpeh u svojoj sredini bez posledica? Ali neznalicu, kakav sam ja

bio, prohtev da diše isti vazduh s njima samo što me nije stao giave. Nikad čovek nije dovoljno bojažljiv. Zahvaljujući izvesnoj snalažljivosti uspeo sam da izgubim samo ono samoljublja što sam imao. A evo kako su tekle stvari. Malo iza Kanarskih ostrva saznadoh od stjuarda da sam, po opštem mišljenju, uobražen, čak drzak! Da me smatraju podvodačem, a možda čak i homoseksualcem... Biće da sam pomalo i narkoman, onako uzgred... Potom se raširi uverenje da sam iz Francuske pobegao od posledica ko zna kakvih, ali svakako ozbiljnih, nedela. Medutim, to je bio samo početak mojih iskušenja. Tek tada čuh da se na ovoj liniji putnici s plaćenom kartom primaju s krajnjim nepoverenjem, praćeni uvredama, to jest oni putnici koji ne uživaju ni vojni džabaluk ni činovničke povlastice, jer francuske kolonije po pravu spadaju, kao što je poznato, u krugove navedene u »godišnjaku«. Uostaiom, malo je valjanih razloga koji bi naveii nepoznatog civila da se uputi na ovu stranu... Špijun, sumnjiv tip — našli su hiljadu razloga da me gledaju popreko, a oficiri prodorno pravo u oči, dok su mi se žene značajno osmehivale. Uskoro se i posluga obezobrazi i poče iza leđa da izmenjuje grube i podrugljive primedbe. Došii smo đotle da su me obeležili, bez i trunke koiebanja, kao najgoreg mufljuza na brodu. Lepa budućnost! 21a stolom sam sedeo s četvoricom bezubih i žučoboljnih činovnika na dužnosti u Gabonu. U poćetku srdačni i prisni, sad prestadoše da mi se obraćaju ma i jednom jedinom reči. Sto će reći da sam prećutno bio pod opštom prismotrom. iz kabine sam izlazio krajnje oprezno. Vreo i vlažan vazduh lepio se za kožu i pritiskivao je kao čvrsta masa. Kao od majke roden, reze navučene na vrata, nisam se više micao, pokušavao sam da zamislim kakav li su đavolski plan skovali purnici da mi smrse konce. Nikoga na brodu nisam poznavao, a ipak kao da su svi mene znali. Mora da se moj tačan Iićni opis jasno urezao

u njihovu svest, kao fotografija slavnog zločinca koju đonesu novine. I nehotice sam preuzeo ulogu neophodnog »bestidnog i odvratnog pokvarenjaka«, srama Ijudskog roda, koji se pominje u svim vremenima, o kome su svi slušali — kao i o đavolu i o milostivom Bogu — ali koji je uvek različit i neodređen, zavisno od zemlje i vremena, te je u stvari neuhvatljiv. Da bi se najzad »poganac« identifikovao i uhvatio, bile su neophodne izuzetne okolnosti kakve može da pruži samo ograničeni prostor broda. Pravo opšte veselje, i to moralno, bilo je na pomolu na Admiralu Sliceru. »Bestidnik« neće umaći onome Što ga čeka. A taj sam bio ja. Događaj je, sam po sebi, vredeo putovanja. Opko]jen tim nenadnim neprijateljima, pokušavao sam da ih koliko-toliko prepoznam, a da oni to ne primete. U tom cilju sam ih nekažnjeno posmatrao, naročito u rano jutro, kroz prozorče svoje kabine. Pre doručka bi dolazili da se rashlade, dlakavi od pubisa do obrva, od rektuma do tabana, u pižamama prozirnim na suncu; polegli po ogradi palube, sa čašom u ruci, podrigivali bi tu moji neprijatelji, a pretila je opasnost i da se ispovraćaju, naročito onom kapetanu izbuljenih i zakrvavljenih očiju, koga je očigledno jetra uporno mučila već od zore. Redovno se od ranog jutra raspitivao kod ostalih mangupa za mene, zar me nisu već »prebacili preko ograde«, pitao bi, »kao ispljuvak«! Da bi doprineo slikovitosti, pljunuo bi u penušavo more. Baš duhovito! Admiral jedva da je odmicao, tačnije vukao se teturajući se s kljuna na krmu. Nije to bilo putovanje već kao neka bolest. Clanovi ovog jutarnjeg veća izgledaJi su mi svi, dok sam ih tako posmatrao iz svog kutka, ozbiljno bolesni, maJaričari, alkoholičari, verovatno i sifilističari, njihovo očigiedno propadanje, vidljivo na deset koraka, bilo mi je nekakva uteha u mojim ličnim nezgodama. Najzad, i ove strašne junačine su bile isto tako pobedene kao i ja! Samo su se oni još kao nešto prsili! 116

U tome je sva razlika! Komarci su se potrudili, isisali ih i ubrizgali im u vene otrove kojih se ne možeš nikad reŠiti_Sad im već sifilis testeriše arterije... Alkohol im ždere jetru... Od sunca su im ispucali bubrezi... KrpeSji su im ušli u koren dlaka, a ekcem im se širi po koži trbuha. Usijana svetlost će im najzad sagoreti mrežnjaču! Neće još dugopotrajati i štaće im još ostati?.., Krajičak mozga,., I šta će s tim? — pitam ja vas... Tamo kud su pošli? Da se ubiju?... Ma šta rekli, nije prijatno živeti u zemJjama gde nema razonode... Ćovek tamo mora da vidi u ogledaiu pozelenelom od budi kako sve više propađa, kako je sve gadniji. Brzo se istruii u tom zelenilu, naročito kad }e užasno toplo. Na Severu vam se bar meso drži; ijudi sa Severa su bledi jednom zasvagda. Između mrtvog Švedanina i mladića koji je proveo besanu noć maia je raziika. A kolonijalac vam je već pun crva dan pošto se iskrcao. Ti beskrajno vredni crvići kao da samo njih čekaju i ne ispuštaju ih ni dugo posie smrti. Džakovi larvi. Predstojalo nam je još osam dana plovidbe do pristajanja pred Bragamansom, prvom obećanom zemljom. Imao sam utisak da sam u sanduku dinamita. Skoro da više nisam ni jeo, izbegavao sam sedenje za stolom sa njima i prolazak kroz njihovu palubu. Nisam više ni reč progovarao. Nisu mc uopšte više mogli da vide u šetnji. Teško da bi neko mogao da bude manje prisutan na tom brodu, a ipak na njemu da živi. Moj stjuard, otac porodice, smiiovao se i poverio mi da su se siavni oficiri kolonijalne vojske zakleli, s čašom u ruci, da će me isamarati i potom prebaciti preko ograde. Kad sam ga upitao zašto, nije znao, i onda me je on upitao šta sam to toliko počinio da stvar dođe dotle. Ostaii smo kod te sumnje. To je moglo i da potraje. Imao sam nesimpatičnu njušku, eto. Neće mi više pasti na pamer da purujem s ljudima koje je tako teško zadovoljiti. A bili su i apsoiutno besposleni, trideset dana kao u zatvoru sa samim sobom, da 117

im nije mnogo rrebaio da se zapaie. Uostaiom, i u svakodnevnom životu, kad razmislimo, bar sto Ijudi dnevno požeii vašu smrt — svi oni kojima smetate tiskajuci se ispred njih u redu za metro, svi oni koji prolaze ispred vašeg stana, a oni ga nemaju, svi oni koji čekaju pred vratima klozeta da se vi ispiškite pa da oni učine to isto, najzad vaša deca i toliko drugih. Tu nema kraja. Na to se čovek navikne. Na brodu se taj pritisak jasnije vidi i zato je neprijatniji. U ovom pregrejanom kotlu gde -smo se krčkali, isparenje ovih proključalih Ijudi se zgušnjava, predosećanje ogromne kolonijalne usamljenosti koja će ih uskoro progutati, njih i njihovu sudbinu, već u njima izaziva jauke kao u Ijudi u agoniji. Svađaju se, ujedaju, razdiru, bele pene ih spopadaju. Moj značaj na brodu je rastao iz dana u dan. Moji retki dolasci za sto, ma koliko se trudio da budu neprimetni i tihi, dobijali su razmere događaja. Čim bih ušao u trpezariju, sto dvadeset putnika bi se streslo i počelo da šapuće... Oficiri-kolonijalci, dobro nahveni aperitivima, za stolom kapetana broda, finansi-kontrolori duvana i naročito kongoanske učiteljice, kojih je na Admiralu Šliceru bio bogat izbor, uspeli su, od zlobnih pretpostavki preko klevetničkih zaključaka, đa me uzdignu do paklene veličine. Pri ukrcavanju u Marselju bio sam samo beznačajan sanjar, a sam, zabvaijujući toj razdraženoj koncentraciji alkohoiičara i nestrpljivih vagina, postao neka neprepoznatljiva ličnost s oreolom mračne slave. Kapetan broda, stari lisac, bradavičavi švercer, u početku putovanja se rado zdravio sa mnom kad bismo se sreli, a sad kao da me više nije poznavao, kao što se izbegava čovek gonjen zbog neke prljave stvari i već kriv.,. Za šta? Kad Ijudskoj mtžnji ne prete nikakve posiedice, njena glupost biva vrlo uverljiva, a razlozi se lako nađu, KoSiko sam ja mogao da razaznam, u jedinstvenom neprijateljstvu u kojem sam se koprcao, jedna od gospo1x8

dica učiteljica vodila je žensko krilo kabale. Vraćala se u Kongo da crkne, bar ja sam se tome nadao, gadura jedna! Nije se odvajaia od oficira kolonijaJne vojske, mišićavih grudi utegnutih u purpumo platno i još ulepšanih svojom zakletvom da će me zgnječiti kao smrđibubu pre prvog pristajanja broda. Ljudi su se unaokolo pitali da li ću tako zgnječen biti smrdljiviji no u sadašnjem obliku. Jednom reči, dobro su se zabavljali, Ta je gospođica podsticala u njima živost govora, prizivala buru na palubu Admiraia Slicera, nije htela da zna za predah dok me najzađ ne pokupe rastočenog, sređenog zauvek zbog moje izmišljene drskosti, kažnjenog, zato što sam se usudio da postojim, besno premlaćenog, krvavog, izubijanog dok preklinjem za milost pod čizmom i pesnicom jednog od tih momaka, jer je gorela od želje da se divi njihovim mišićima na delu i njihovom veličanstvenom gnevu. Prizor stravičnog pokolja čije su nastupanje predosećali njeni sveli jajnici, vredeo bi koJiko i da je gorila siluje. Vreme je prolazilo, a opasno je otezati suviše s koridom. Životinja u koridi sam bio ja. Ceo je brođ to zahtevao, zategnut kao struna sve do kobilice. More nas je zarobilo i držalo u ovom zašrafljenom cirkusu. Čak su i mehaničari u utrobi broda bili upućeni u stvar, a kako nam je ostalo još samo tri dana do prvog pristaništa, tri odlučujuća dana, našlo se više toreadora, Sto sam ja više izbegavao sudar to su oni bili napadniji. Već su vežbali ruku pripremajući se za obred žrtvovanja. Pritegoše me izmedu đve kabine na zavoju hodnika. Jedva im umakoh, ali za mene postade zaista pogibeljan svaki odlazak u klozet. Dakle, kad nam ostade još samo tri dana plovidbe, ja se konačno odrekoh svojih prirodnih potreba. Prozorče na kabini mi je bilo dovoljno. Oko mene je vladala sumorna atmosfera mržnje i dosade. Treba reči i to da je ta dosada na brodu neverovatna, kosmička iskreno rečeno. Ona se prostirc po moru, brodu, nebu. I najrazumniji Ijudi postalt bi čudni, a ne treba ni govoriti o ovim otupelim zancscnjacima. IK)

Žrtva! Biću žrtvovan. To se odtgralo noću posle većere, kad sam ipak, mučen gladu, otišao u trpezariju. Oborio sam nos u tanjir, nisam smeo ni maramicu da izvučem da obrišem znoj. Nikad niko nije jeo tako neprimetno kao ja. Od mašina su se pele sve do seđišta ispod zadnjice stalne sitne vibracije. Moji susedi za stolom morali su biti upućeni u ono što mi se pripremalo, jer na moje veiiko iznenadenje počeše da mi se obraćaju slobodno i da pričaju o dvobojima i mačevanju, da mi postavljaju pitanja... U tom času učiteljica iz Konga, ona Što joj se jako osećalo iz usta, uputi se ka salonu. Stigao sam da vidim da ima svečanu haljinu od engleskog veza i da ide ka ktaviru s nekakvom užurbanom napetošću, da bi odsvirala, ako se to tako može nazvati, neke arije, čije bi finale redovno preskakala. Atmosfera je bivala sve nervoznija i podmuklija. U jednom skoku kretoh u svoju kabinu da se skionim. Skoro sam stigao donde, kad mi jedan od kapetana kolonijalnih trupa, onaj najispršeniji, najmišićaviji, odlučno prepreči put, bez nasilja ali odlučno. »Hajdemo na palubu«, pozva me on. U nekoliko koraka stigosmo ramo. Za tu priliku je stavio svoju najpozlaćeniju kapu i zakopeao svu dugmad na bluzi, od okovratnika do otvora na pantalonama, što mu se nije desilo još od naŠeg polaska. Bili smo, dakle, usred dramatičnog obreda. Nisam se osećao slavno, srce mi se spustilo negde u visinu pupka, Ovaj uvod, ova neprirodna besprekornost, najavljivali su mi lagano i bolno izvršenje smrtne kazne. Ovaj mi se čovek učini kao komad rata koji se iznenadno vratio i preprečio mi put, uporan, ukopan, ubilački. Iza njega, zaklanjajući vrata od međupalublja, stajala su četiri mlađa oficira, krajnje napeti: prateća četa Sudbine. Znači, od bekstva ništa. Poziv koji je usledio morao je biti do sitnica pripremljen. »Gospodine, pred vama je Fremizon, kapetan kolonijalnih trupal U ime svojih drugova i putnika ovog broda, opravdano zgroženih vašim 110

nepojamnim ponašanjem, imam čast zahtevati da se izjasnite!... Neke vaše reči na naš račun, izrečene po vašem napuštanju Marselja, nedopustive su!... Došao je čas, gospodine, da jasno izrazite svoje zamerke!... Da glasno kažete ono štt sramno šapućete već dvadeset i jedan dan! Da nam najz d kažete šta mislite...« Čuvši te reči, osetih ogromno olakšanje. Plašio sam se heke neopozive osude na smrt, ali samim tim što je kapetan počeo da govori, pružali su mi mogućnost da im umaknem. Bacio sam se smesta na ovu neočekivanu sreću. Svaka mogućnost za kukavičluk pretvara se u divno nadanje za onoga ko se u to razume. čovek ne treba nikad da bude probirač pred mogućnošću da izbegne prosipanje creva, niti treba đa gubi vreme tražeći razloge zbog kojih ga proganjaju. Mudrom čoveku je dovoljno to što će da se spase. — Kapetane — odgovorih mu sa svom ubedljivošću u glasu za koju sam bio sposoban u tom času — kakvu ste neverovatnu grešku mogli da učinite! Vi! Ja? Kako se meni mogu pripisati tako podmukla osećanja? Uistinu je to užasna nepravda! Kapetane, to bi me pokosilo! Kako? Meni, koliko juče braniocu naše drage domovine! Meni, čija se krv godinama mešala sa vašom, u bezbrojnim bitkama? Kakvu biste mi nepravdu učinili, kapetane! Zatim se obratih celoj grupi: — Kakvog ste to užasnog ogovaranja bili žrtve? Ići dotle da pomislite da sam ja, vaš brat u stvari, uporno širio odvratne klevete na raČun oficira-heroja! To je suvišel Zaista suviše! I to u času kad se ti junaci, ti neuporedivi junaci, pripremaju da nastave, i te kako hrabro, sveto bdenje nad našim besmrtnim kolonijalnim carstvom — nastavih ja. — Tamo gde su se najdivniji vojnici naše rase ovenčali večnom slavom. Manžen, Federb! Galijenii... O, kapetane! Ja? To? Zastadoh. Nadao sam sc da dclujcm potresno. Srećom po mene, tako i bi za trenutak. Ne otežući, isko1X1

ristih to primirje zbunjenosti, priđoh mu i stegoh obe ruke uzbuđenim stiskom. Malo se smirih kad sam mu zarobio obe ruke. Držeći ih čvrsto, nastavio sam rečito da objašnjavam, potkrepljujući s hiljadu razloga uveravanje da sve medu nama treba početi iznova, i to od dobre osnove! Da je samo moja urođena i glupa stidljivost kriva za ceo ovaj neverovatan nesporazum! Da je moje ponašanje zaista grupa putnika i putnica mogla da protumači kao neshvatljivo nipodaŠtavanje, grupa »koja oličava herojstvo i Ijupkost... Bogomdani skup čvrstih karaktera i darovitosti... Ne zaboravljajući dame neuporedive muzikalnosti, ukras ovog broda!« Obilato se kajući, zaključio sam molbom da me bez odlaganja i bez rezerve prime u svoje veselo, rodoljubivo i bratsko dmštvo... Gde bih želeo od ovog časa i zauvek da budem rado priman... Ne ispuštajući njegove ruke, razume se, uđvostručio sam svoju rečitost. Čim vojnik ne ubija, on je pravo dete. Lako ga je zabaviti. Pošto nije navikao da misli, čim neko počne nešto da mu govori, pokušavajući da to razume, on mora izuzetno da se napregne. Kapetan Fremizon me nije ubijao, a u tom času nije ni pio, ništa nije radio ni rukama ni nogama, samo je pokušavao da misli. To je bilo zaista isuviše za njega. U stvan, kao da sam ga držao za glavu. Postepeno, dok je trajalo ovo ponižavajuće iskušenje, osećao sam da se moj ponos već sprema da me napusti, da bledi i konačno me ostavlja, tako reći zvanično. Ma šta ljuđi govorili, to je vrlo prijatan trenutak. Od tog događaja ja sam se zauvek oslobodio, postao lak, u moralnom smislu, razume se. Možda je čoveku u životu najčešće potreban strah da bi se izvukao. Od tog dana ja nisam ni tražio drugo oružje, niti druge vrline. Kapetanovi drugovi, sad i oni neodlučni, jer su se okupili u nameri da brišu moju krv i igraju piljaka s mojim izbijenim zubima, a morali su da se zadovolje, umesto trijumfa, rečima koje ništa ne znače. Civili, privučeni najavljivanjem izvršenja smrtne kazne, sad su otegli li122

ca. Kako ja nisam ni znao šta to upravo pričam, sem što se trudim da ostanem u lirskom tonu držeći čvrsto kapetana za ruke, uporno sam gledao u ideainu tačku mekih povesma magle kroz koje je prolazio Admiral Slicer, dašćud i pljujući pri svakom obrtaju vitla. Najzad se osmelih da na završetku zamahnem ukrug jednom rukom iznad giave, ispuštajući jednu ruku kapetana, aii samo jednu, zalećući se u fraze: »Junaci, gospodo oficiri, moraju uvek da razumeju jedan drugoga, zar ne? Pa onda, bogamu, živela Francuska!« Bila je to dosetka narednika Branidora. U ovakvim slučajevima to još pali. I to je bio jedini put da tni je Francuska spasla život, dotad je bilo upravo obratno. Videh kod prisutnih trenutak koiebanja, ali ipak je jednom oficiru teško, ma koliko bio neprijateljski raspoiožen, da ošamari civiia, javno, u času kad ovaj vikne glasno kao ja: »Zivela Francuska!« Taj me trenutak kolebanja spase. Uhvatih nasumce podruku dva oficira iz grupe i pozvah celo društvo da se za barom počaste na moj račun i u čast izmirenja. Ovi junaci oklevahu samo trenutak, te smo potom pili dva sata. Samo su nas ženske sa broda pratile pogledima, ćutke i sve dubije razoćarane. Kroz okrugle prozorčiće bara video sam medu njima i tvrdoglavu učiteljicu-pijanistkinju kako ide tamo-amo u grupi putnica, hijena jedna! Te su gadure naslućivale da sam se iz klopke izvukao lukavstvom i zaricale su se da će me sačekati iza ugla. Za to vreme smo mi pili do unedogled, kao pravi muškarci, pod beskorisnim i zatupljujućim ventilatorom, koji je od Kanarskih ostrva mleo mlaki atmosferski pamuk, Međutim, još sam morao da iznaJazim žive obrte, sočan govor, koji će se dopasti mojim novim prijateljima, nešto iako. Bio sam nepresušan, iz straha da ne pogrešim, u rodoljubivom divljenju, i pitao sam i raspitivao se kod svakog od tih heroja za sve nove priče o kolonijainoj hrabrosti. Pričc o hrabrosti su vam kao zapaprene priče o ženama, onc se dopadaju svim vojnicima u svim zemijama. Da bi ćovek postigao nekakav

mir među Ijuđima — bili oni oficiri ili ne bili — istina, to su samo krhka pnmirja, ali dragocena, treba im dozvoliti da se u svakoj prilici razbaškare, da se isprse u glupavom hvalisanju. Nema inteligentne taštine. Ona je nagonska. A nema ni čoveka koji nije pre svega tašt. Uloga otirača punog divljenja je skoro jedina koju jedan čovek prihvata kod drugog čoveka s nekakvim zadovoljstvom. Sa ovim oficirima nisam morao mnogo da naprežem maštu. Biio je dovoljno izigtavati stalnu zadivljenost. Lako je stalno tražiti da ti se pričaju ratne priče. Ovi su drugari bili puni takvih priča. Skoro sam poverovao da sam se opet našao u najlepšim danima svog boravka u bolnici. Posle svake njihove priče nisam propuŠtao da izrazim svoje ođobravanje, kako sam to naučio od Branldora, upečatljivom rečenicom: »Bogami, eto lepe stranice Istorije!« Nema bolje formulacije. Društvo, u koje sam tek i kao kradom ušao, poče postepeno da otkriva da sam zanimljiv, Ti ljudi počeše o ratu da pričaju sve one gluposti koje sam nekad slušao, a kasnije i sam pričao, kad sam se s drugovima u bolnici nadmetao u maštovitosti. Samo je njihov dekor bio drugačiji i njihove su se izmišljotine kretale kroz kongoansku prašumu umesto po Flandriji i Vogezima. Moj kapetan Fremizon, koji je maločas uzimao na sebe da brod očisti od moje truležne ličnosti, otkako je otkrio moj dar da slušam bolje no iko drugi, poče u meni da otkriva hiljađu prijatnih osobina. Kao da je protok njegovim arterijama postao življi pod dejstvom mojih pohvala, vid mu je bio jasniji, čak i njegove išarane žilicama i zakrvavljene oči pravog alkoholičara počeše da svetlucaju kroz otupelost i ono malo sumnji što ga je negde u dnu duše moglo mučiti kađ je bila u pitanju njegova sopstvena vređnost i što se još ponekad budilo u časovima teške đepresije, sad se divno i privremeno raspršilo pod ćudesnim uticajem moje inteligencije i mojih dobro usmerenih primedbi. Zaista sam bio rođeni stvaralac euforije! Svi su se 124

udarali po kolenu! Samo sam ja umeo da dam lagodnosr životu, uprkos ovoj lepljivoj i vlažnoj agoniji! Uostalom, zar ja nisam umeo božanstveno da slušam? Admiral Šlicer je tako, dok smo mi pričali koješta, još usporio plovidbu, brbotao je u sopstvenom sosu, nije se više ni atom vazduha kretao oko nas, plovili smo verovatno duž obale, i to tako teško kao da idemo kroz pekmez. Kao pekmez je bilo i nebo iznad broda, kao crni razliveni premaz u koji sam željno piljio. Vratiti se u noć, to mi je biia velika želja, čak i ovako preznojen i cmizdrav i, uostalom, u bilo kakvom stanju! Fremizon nije prestajao da priča o sebi. Zemlja mi se činila sasvim bJizu, ali sam plan bekstva ispunjavao me je velikom uzncmi renošću... Malo-pomalo naš razgovor pređe od vojničkih na golicave teme, a potom u otvorene svinjarije. Na kraju je bio toliko nevezan, da čovek nije znao s kog kraja da ga nastavi, jedan za drugim, moji gosti digoše ruke od toga i zaspaše, savlada ih hrkanje, odvratno spavanje im je stragalo po dubinama nosa. Sad ili nikađ, bilo je vreme da se izgubim. Ne treba propuštati prekide surovosti koje priroda nameće čak i najzlobnijim i najnapadnijim organizmima na svetu. Bili smo već ukotvljeni na vrlo maloj udaljenosti od obale. Videlo se samo nekoliko svetiljki kako se lelulaju duž obale. Duž broda se već tiskaio stotinu piroga, ljuljuškajući se pod teretom drekavih crnaca. Crnci su preplavili sve palube nudeći svoje usluge. Za nekoliko sekundi doneo sam do izlaznih lestvica mojih nekoliko krišom spakovanih koleta i pošao za jeđnim od tih čamdžija, ćije crte uopšte nisam u mraku razaznavao. Na dnu lestvica, začu\rši zapljuskivanje vode, zabrinuh se za pravac naše plovidbe: — Koje je ovo mesto? — upitah. — Bambola-for-Gono — odgovori ova senka. Počeli smo slobodno da plovimo uz snažno veslanje keruderom. ja sam pomagao da bismo išli brže.

Imao sam još vremena da bežeći posiednji put pogledam svoje saputnike. Osvetljeni fenjerima međupalublja, pokošeni zatupelošću i kiselinom u želucu, nastavili su da previru gunđajući u snu. Tako naliveni i izvaljeni, sad su svi biii slični jedni drugima, oficiri i činovnici, inženjeri i trgovci, bubuljičavi, trbušasti, maslinasto zeleni, pomešani, skoro istovetni. I psi liče na vukove kad spavaju. Našao sam se uskoro na kopnu, noć je biia još mračnija pod drvećem, a iza nje su se krila sva saučesništva tišine.

U koloniji Bambola-Bragamans iznad svih je blistao Guverner. Njegovi vojnici i činovnici jedva su se usuđivali da dišu kad bi on milostivo spustio svoj pogled na njih. Znatno ispod ovih dostojanstvenika, tu nastanjeni trgovci kao da su krali i cvetali lakše no u Evropi. Nijedan kokosov orab, nijedan kikiriki nije mogao izmaći njihovom pljačkanju. Cinovnici bi vremenom uviđali, s bolešću i sve većim umorom, da su ih prešli dovodeći ih ovamo, dajući im titule i prateće počasti, ali ne i pare koje idu uz to. Stoga su ispod oka gledali trgovce. A vojnici, još otupeliji od svih ostalih, hranili su se kolonijalnom slavom i varili je uz pomoć ogromnih količina kinina i kilometarskih pravila službe. Svi su, što je razumljivo, u iščekivanju da padne živa u termometru, postajali sve gori gadovi. A posebna i nesuvisla neprijateljstva vladala su beskonačno između vojnika i administracije, kao i između administracije i trgovaca, a potom bi ovi prvi bili privremeni savezniđ onih drugih protiv onih trećih, a svi zajedno protiv crnaca, najzad i crnci jedni protiv drugih. Tako su se retke snage, koje su odolele malariji, žeđi, suncu, iscrpljivale u toliko zlobnim i toliko upornim mržnjama, da je rrmogo kolona najzad crkavalo na Iicu mesta, od sopstvenog otrova, kao skorpioni. 1Z7

Medutim, ova žilava anarhija je bila čvrsto, hermetički obuhvaćena paliđjskim okvirom, kao račići u korpi. Uzalud su činovnici balavili, Guverner je za držanje kolonije u stanju poslušnosti imao na raspolaganju policajaca-vašljivih bednika koliko je hteo, i na hiljade prezaduženih crnaca, koje je beda isterivala na obalu mora, pregažene trgovinom i u potrazi za korom hieba. Ove su regrute učili da obožavaju Guvernera. A Guvemer kao da je na uniformi nosio sve zlato svoje blagajne, kad ga obasja sunce to je prosto da ti stane pamet, a da ne pominjem još i perjanicu! Svake godine je Guverner odlazio u Viši, a čitao je samo Slu^beni list. Mnogo }e činovnika živelo u nadi da će on leći u krevet s njihovom ženom, ali Guverner nije voleo žene. On ništa nije voleo. Svaku novu epidemiju žute groznice Guverner bi preživeo i odlično se držao, a toliki drugi, koji su čeznuli da ga sahrane, crkavali su kao muve u prvom naletu zaraze. Još se pamti da je jednog »Četrnaestog jula«, dok je Guverner vršio smotru trupa ispred Rezidencije, poigravajući na konju praćen kolonijalnom konjicom, sam ispred evo ovolike zastave, neki narednik, po svoj prilici raspaljen groznicom, jurnuo pred njegovog konja dovikujući: »Nazad, matori rogonjo!« Izgleda da je to duboko pogodilo Guvernera, taj nekakav atentat, koji je, uostalom, ostao bez objašnjenja. Teško je nepristrasno gledati ljude i stvari u tropskim krajevima zbog boja kojima zrače. I boje i stvari kljućaju. Mala kutija sardina, otvorena u podne na ulici, baca toliko raznih odsjaja, da za oči narasta do razmera čitave nesreće. Treba paziti! Nisu tamo samo Ijudi histerični, i stvari su takve. Zivot je podnošljiv tek u sumrak, ali onda mrakom vladaju komarci u rojevima. Ne jedan, dva ili sto, već na bilione. Preživeti u ovim uslovima je pravi podvig istrajnosti. Kameval danju, cediljka noću, u stvari rat — samo podmukao. Kad se koliba u koju se čovek sklanja i koja izgleda

skoro blagoslovena, najzad smiri, termiti navaie na zgradu, večito zaokupljeni, gamad jedna, željom đa vam požderu stubove-nosače kolibe, Ako sađ naide tornado na ovu nesigurnu čipku, čitave ulice se ruše u prah. Grad For-Gono, gde sam se nasukao, izgledao je tako: krhki glavni grad Bragamanse između mora i džungle, ali ipak ukrašen svim onim neophodnim obeležjima prave male metropole, kao što su banke, javne kuće, kafane, bašte, postojao je čak i biro za pristupanje vojsci, a da ne govorimo o trgu Federb i bulevaru Bižo — za šetnju, oivičenim, izmedu grubih hridi, bieštavim zgradama koje su bile nadevene crvima i raskiimatane od koraka generacija garnizonaca i malaričnih administrativaca.' Vojnici su oko pet popodne vrveli oko predvečernje čašice pića, čija je cena baš u vreme kad sam ja pristigao upravo skočila. Delegacija potrošača pripremaia se da umoli Guvernera za ukaz kojim bi se bifedžijama zabranilo da rade šta hoće s tekućim cenama mastike i višnjevače. Po rečima nekih stainih mušterija, naša je koionizacija bivala sve teža zbog leđa. Uvodenje leda u kolonije značilo je — to je činjenica — razmekšavanje kolonizatora. Od tog trenutka navikom prikovan za svoje ledeno piće, koionizator je digao ruke od savladivanja klimatskih uslova stoicizmom. Federb, Stenli, Maršan, samo uzgred da napomenemo, ceniii su samo pivo, vino i mlaku blatnjavu vodu koju su pili godinama bez roptanja. U tome je stvar. Eto kako se gube kolonije. Čuo sam još mnogo štošta u senci palmi koje su bujale, izazivački sočne u poređenju sa sparušenim krhkim zgradama. Jedino je to sirovo zelenilo smetalo da ovo mesto bude kao jaje jajetu slično Gareni-Bezon. Kad padne noć, urođeničke mućke dostižu vrhunac među oblacima vrednih komaraca, natovarenih žutom groznicom. Uz pojačanje Sudanaca nudiii su proiazniku sve što je biio vredno ispod njihovih platnenih kecelja. Po vrlo razumnoj ceni čovek je mogao da prevrne, za

sat-dva, čitavu porodicu. I ja bih se pozabavio tim šetkanjem od ženskog na muško, ali sam morao da krenem u traženje mesta gde bi mi daii posla. Rekoše mi da Direktor Kompanije Pordirijer Maii Kongo traži službenika-početnika za vođenje jedne od njegovih ispostava u džungli. Bez odlaganja podoh da mu ponudim svoje nestručne ali usrdne usluge. Nisam naišao na oduševljen prijem Direktora. Taj manijak — treba ga nazvati pravim imenom — stanovao je nedaleko od Upravne zgrade provincije u prostranoj kući na sojenicama pokrivenoj slamom. Pre no što me je i pogledao, postavio mi je nekoliko vrlo grubih pitanja o mojoj prošlosti, potom, malo smiren mojim bezazlenim odgovorima, njegov prezir prema meni dobi blagonaklon prizvuk. Međutim, još me nije smatrao đostojnim da sednem. — Prema vašim dokumentima razumete se pomalo u medicinu? — primeti on. Odgovorih mu da sam zaista započeo neke studije u toj oblasti. — To će vam biti od koristi! — reče on. — Hoćete li viskija? Nisam bio za piće. »Pušite li?« I to sam odbio. Ova ga uzdržanost iznenadi. Čak se i namršti. — Nikako ne volim službenike koji niti piju niti puše... Da niste homoseksualac? Ne? Šta se može! Takvi nas manje potkradaju no ostali... To znam iz iskustva... Privrženi su... To jest — počeo je da se vadi — učinilo mi se, uopšteno govoreći, da sam zapazio m osobinu homoseksualaca, m prednost... Možda ćete nam vi dokazati suprotno! — A potom nastavi — Vrućina vam je, a? Navići ćete se! Uostalom, morate se privići. A kakvo je bilo putovanje? — Neprijatno! — odgovorih. — Pa, prijatelju, još vi ništa ne znate, videćemo šta ćete reći o ovoj zemlji pošto provedete godinu dana u Bikomimbu, tamo kud vas šaljem da zamenite onu buđalu. 130

N jeg °va je cmkinja čučala kraj stola i drvcetom čistila rtokte na nogama. — Odlazi, debela — reče joj gospodar. — Idi, zovi boja i donesi leda. Pozvani boj stiže vrlo sporo. Direktor onda ustade i razdraženo i u istom zamabu opali mu dva šamara, i dva puta ga dobro uđari nogom u trbuh, da je ođjeknulo. —- U grob će me ovi oterati, eto! — proreče Direktor s uzdahom. Sruči se u fotelju od prljavog i istegnutog žutog platna. — Cujte, mladiću, — reče iznenada prijateljski prisno, kao da mu je ona gmbost donela neko privremeno olakšanje — dodajte mi korbač i kinin... tu su na stoiu... Ne bi trebalo da se ovako uzbuđujem... Glupo je ne savlađivati svoju prirodu. Iz njegove kuće se pružao pogled đole na rečno pristanište, koje se presijavalo kroz tako gusm prašinu, da su se bolje Čuli odjeci zbrkanog zbivanja u njemu no što su se videle pojedinosti. Nizovi crnaca su na obali radili pod bičem, istovarivali su, jedno za drugim, skladišta nikad praznih brodova, penjući se po tankim daskama, koje su se tresle i ugibale, s velikim punim korpama na glavi, praćeni psovkama, kao neki uspravni mravi. Išli su tako gore-dole u nizu, nalik na neravnomerno premetane brojanice u purpurnoj izmaglici. Među tim prilikama na radu neke su još imale i crnu tačku na ledima, bile su to majke koje su dolazile đa vuku džakove palmovih plodova s detetom kao dodatnim teretom. Pitam se mogu Ii to mravi? — Čovek bi pomislio da je ovde svaki đan nedelja, zar ne? — nastavi u šali Direktor. — VeseJo je! Svetlo! Žene uvek svučene! Jeste li primetili? A ženske su Iepe, a? Čoveku je čudno kad dođe iz Pariza, zar ne? A tek mi! Svi u belom platnu! Kao u morskim kupalištima! Zar nismo lepi? Ili kao na prvom pričešću, a? Ovde je svaki

đan praznik, kažem vam! Pravi Petnaesti avgust1). I tako vam je sve đo Sahare. Možete misliti! A onda je zastao, uzdahnuo, nešto promumlao, još dva-tri puta ponovio: »Govnarija!«, izbrisao čelo i nastavio razgovor: — Tamo gde ćete raditi za Kompaniju, to vam je usred džungle, vlažno je... Na deset dana odavde... Prvo morem, potom rekom, crvenom rekom, videćete... Na drugoj strani su Španci... Onaj koga ćete smeniti u tom poslu pravi je pokvarenjak... Među nama... Kažem vam... Nikako da ga nateramo da položi račune, to đubre! Nikako! Uzaluđ mu šaljem opomenu za opomenom!... Čovek ne ostaje dugo pošten kad je sam! Videćete!... I to ćete videti!... Kaže da je bolestan... Neka je i tako. Bolestan! I ja sam bolestan! Šta to znači bolestan? Svi smo bolesni! I vi ćete biti bolesni, i to uskoro, štaviše! To nije nikakav razlog! Baš nas briga što je on bolestan! Kompanija pre svega. Kad stignete tamo, pre svega mu napravite inventar!... Ima namirnica za tri meseca u njegovoj ispostavi, a robe bar za godinu dana... Ništa vam neće nedostajati... Nemojte ići noću. Čuvajte se! Njegovi crnci, ako ih pošalje morem da vas presretnu, baciće vas možda u vodu. Sigumo ih je obučio! Mangupi su to kao i on! Zato se ne brinem! Došanuće im već on reč-đve o vama! Ovde je to običaj. Ponesite i svoj kinin, svoj, kažem, sa sobom, pre no što pođete.., U stanju je da vam stavi nešto u kinin! Direktom je bilo dosta savetovanja, ustao je da se oprosti. Limeni krov iznad naših glava kao da je bio težak bar dve hiljade tona, toliko je taj lim pritiskao svojom vrelinom. Obojica smo se mrštili od te vmćine. Da crkneŠ bez odlaganja. On dodade: — Možda nema potrebe đa se vidamo pre vašeg odlaska, Bardami! Sve je ovde zamorno! Najzad, možda ću ipak doći do skladišta da pogleđam pre vašeg odlaska!... 1 Uspenje Bogorodice (prim. prev.).

132

Pisaćemo vam kad budete stigli tamo... Pošta ide jednom mesečno... Polazi odavde, pošta... Pa, srećno! I iščeze u senci između svog tropskog šlema i sekoa. Sasvim jasno su se videle vijuge vratnih žila pozadi, izvijene kao dva prsta uz giavu. Još se jednom okrenuo. — Recite onoi bitangi da odmah dođe, i to brzo, imam dve-tri reči da mu kažem!... Neka ne gubi vreme na putu! Mrcina! Ne bi valjalo da crkne uz put... Bila bi to šteta' Da, šteta l Uh, clubre! Crnac, njegov sluga, išao je ispred mene sa svetiijkom, vodeći me do mesta gde ću stanovati u očekivanju po~ iaska u taj Ijupki, obećani Bikomimbo. Išli sqao duž aleja gde su, izgleda, posle zaiaska sunca svi izašli da se prošetaju. Noć, sva u udaranju gonga, viadala je svuda, iseckana sažetim i nepovezanim pevanjem naiik na štucanje, duboka crna noć topiih zemaija i njeno grubo srce koje otkucava udarima tam-tama, i to uvek suviše brzo. Moj mladi vođič je gipko grabio bosim nogama. Mora da je bilo Evropljana u gustišu, čuio se kako tumaraju, čuli su se njihovi giasovi belaca, lako prepoznatljivi, napadni, lažni. SJepi miševi su stalno naletali, parajući rojeve insekata koje je uz put privlačila naša svetiljka. Pod svakim drvetom morao je biti bar jedan cvrčak, sudeći po zaglušnoj buci koju su dizali. Zaustaviia nas je, na raskršću dva puta i na poiovini nekog uzvišenja, grupa od tri strelca urođenika koji su raspravljali oko mrtvačkog sanduka spuštenog na zemiju i prekrivenog širokom i naboranom trobojnicom. Bio je to mrtvac iz boinice i oni nisu znali gde da ga ukopaju. jedni su hteli da ga sahrane u jednom od po~ ija dole, a drugi su uporno tražiii da se sahrani na vrhu padine. Trebalo se rešiti. Tako smo se i moj boj i ja osetiii pozvani da nešto kažemo. Najzad se nosači odiučiše za ono groblje dole, a ne za ono gore, jer je iakše silaziti. Uz put smo sreli još tri beia mladića od onih koji u Evropi nedeljom idu na m

utakmice ragbiia, strasni navijači, agresivni i bledunjavi. Ovde su, kao i ja, biii službenid Kompanije Pordirijer i vrio mi ljubazno pokazaše put do te nedovršene kuće gde se privremeno naiazio moj krevet na sklapanje. Odosmo. Kuća je bila potpuno prazna, sem nešto kuhinjskog pribora i tog kreveta. Čim se ispružih po toj tananoj i klecavoj stvari, dvadeset slepih miševa izlete iz uglova i vinuše se šušteći tamo-amo kao salve lepeza iznad mog bojažljivog sna. Mali cmac, moj'vodič, vratio se da mi ponudi svoje nežne usluge, ali kako nisam bio te večeri u formi, on mi razočarano odmah ponudi da me upozna sa svojom sestrom. Baš bi me zanimalo kako bi pronašao svoju sestru u ovoj mrkloj noći. Tam-tam iz obližnjeg sela cepao mi je strpljenje u hiljadu komadića. Hiljađu vrednih komaraca zaposedoše bez odlaganja moje butine, a nisam smeo da spnstim nogu na tlo od skorpiona i zmija otrovnica, jer sam pretpostavljao da su krenuli u svoj užasni lov. Zmije su imale veliki izbor pacova, čuo sam pacove kako grickaju sve što se da grickati, čuo sam ih u zidu, u patosu, drhtave na tavanici. Najzad izađe mesec i u gajbi nakratko zavlada mir. Nije valjalo u kolonijama. Dođe ipak i sutrašnji dan, opet kao u kazanu. Ogromna želja da se vratim u Evropu obuze mi telo i duh. Samo da mi je još i novac, pa da zbrišem. Dosta! A s druge strane, predstojala mi je još čitava neđelja u For-Gonou do odlaska na dužnost u Bikomimbu, koji su mi tako lepo opisali. Najveća zgrada u For-Gonou, posle guvernerove palate, bila je bolnica. Stalno mi je bila na putu: nisam mogao ni sto metara da prođem gradom a da ne naiđem na neko od odeljenja s dalekosežnim mirisom fenola. S vremena na vreme bih se uputio do gatova za utovar da gledam kako na licu mesta rade moje male malokrvne kolege, koje je Kompanija Pordirijer nabavljala iz Frani3 4

cuske, uzimajući čitava sirotišta đuture. Nekakva ratna užurbanost kao da je njima ovladala, te su bez predaha vršili utovare i istovare čitavih teretnih brodova. »Skupo staje stajanje teretnjaka u luci!« ponavljali su, iskreno ožaloščeni, kao da je u pitanju njihov rođeni novac. Gonili su crne đokere besomučno. Bili su prilježni, p to nema sumnje, i isto toliko kukavice i zlobnici koliko i prilježni. Zlatni službenici, u stvari, dobro odabrani, tako oduševljeno nesvesni da ti pamet stane. Sinovi kakve bi moja majka želela da ima, bezgranično odani svome gazdi, bar da joj je jedan takav sin samo za nju, jedan kojim bi se mogla ponositi, jedan sasvim zakoniti sin. Došli su u tropsku Afriku, ovi joŠ nedorasli mladići, da svoje meso ponude gazdama, i krv, i živote, i mladost, mučenici za dvadeset dva franka na dan (bruto), zadovoljni, ipak zadovoljni, do poslednjeg crvenog krvnog zrnca koje vreba desetomiJioniti komarac. Kolonije ove male službenike naduju ili sasuše, aii ih zadrže: ima samo dva puta do crkavanja na suncu, put debelih i put mršavih. Nema drugih. Može da se bira, ali to zavisi od prirode, da li ćeš umreti đebeo ili kao kost i koža, Ni Direktor, tamo na vrhu crvene hridi, koji se davolski razmahivao, sa svojom crnkinjom kraj sebe pod platnenim perdetom s deset hiljada kila sunca na njemu, neće umaći kad đođe dan. On je bio od mršavih. Samo se joŠ koprcao. Izgledalo je kao da je savladao klimu. Privid! U stvari, on se krunio još više od svih ostalih. Govorilo se da ima izvanredan plan prevare koji će mu doneti bogatstvo za dve godine... Ali neće stići da ostvari svoj plan, čak i kad bi prionuo na pljačkanje Kompanije i danju i noću. Već su dvadeset i dva direktora pre njega pokušavala da se obogate, svaki sa svojim planom kao na ruletu. Sve su to dobro znali akcionari koji su tog Direktora vrebali odande, sa joŠ veće visine, iz ulice Monse u Parizu, i prezrivo se smeškali. Dobro su znali akcionari — bitange da gorih nema — da je Di-

rektor sifilističar i užasno nervozan pod tropskim nebom i da ždere kinin i bizmut, te mu od njih bubnja u ušima da mu bubne opne provali, i arsenik od koga će mu i desni poispadađ. U glavnom računovodstvu Kompanije meseci su već bili odbrojani ovom Direktoru, i to odbrojani kao svinji za klanje. Moje male kolege uopšte nisu izmenjivaii tnisli među sobom, već samo osveštane formulacije, ižvakane i prežvakane kao okoreli komadići misli: »Ne sekiraj se!« govorili su. »Do’akaćemo mi njima!« »Glavni zastupnik je rogonja!« »Crnce bi trebalo odrati i napraviti duvanjare od njih!« itd... Uveče smo se nalazili uz čašicu pića, pošto otkulučimo i poslednji posao, sa pomoćnim službenikom u Upravi, gospodinom Tandemo, tako se zvao, a bio je poreklom iz La RoŠele. Ako bi se i pomešao s trgovcima, jedini je razlog tome bio da mu plate piće. Nije bilo druge. Propadanje. Bio je u potpunoj besparici. Njegovo je mesto u kolonijalnoj hijerarhiji bilo najniie. Posao mu se sastojao u rukovođenju izgradnjom puteva kroz samu džunglu. Radili su cmci pod bičem njegovih stražara, razume se. Ali kako nikad nijedan belac nije prošao putevima koje je gradio Tandemo, i kako su, s drage strane, crnci više voleli svoje šumske staze, da bi manje padali u oči poreznicima, a u krajnjoj liniji, putevi Uprave i Tanđernoa nikud nisu ni vodili, to su vrlo brzo i nestajali, gutala ih je vegetacija vrlo brzo, istinu govoreći — ni mesec darta nisu trajali. — Prošle godine sam izgubio 122 kilometra — rado bi ponavljao ovaj fantastični pionir povodom svojih puteva. — Verovali ili ne! Za vreme svog boravka primetio sam samo jedan vid hvalisavosti, skromnu taštinu Tandernoa, a to je da je jeđini od Evropljana uspevao đa dobije kijavicu u Bragamansi na temperaturi od 44° u hlađu. Ova mu je originainost bila uteha za mnogo štošta. »Opet sam dobio

đavolsku kijavicu«, izjavljivao bi ponosno uz čašicu. »Samo meni se tako nešto može da đesi!« »Tanderno, kakav je to tip!« uzvikivali bi onda članovi našeg žgoljavog društva. Bolje i takvo zađovoljstvo nego nikakvo, Bilo šta je za samoljublje bolje nego baš ništa. Druga razonoda sitnih službenika Kompanije Potdiriier biia je takmičenje u visini temperature. To nije biId teško, ali smo se odmeravali u tome danima, te nam je vreme brže prolaziio. Kad dođe veče, a s njom i groznica, skoro svakođnevna, merili smo se. »Gle, ja imam trideset i devet!...« »čuj, to i nije nikakva temperatura, ja imam četrđeset kad god hoćeš!« Ti su rezultati, uostalom, bili sasvim tačni i pravilni. Pri svetlosti fenjera upoređivali smo termometre. Pobednik bi se dičio tresući se: »Ne mogu ni da pišam, toliko se znojim!« verno bi prikazivao stvar najispijeniji od nas, mršavi kolega iz Ariježa, prvak u grozničavosti, koji je ovamo došao, kako mi reče u poverenju, bežeći od »katoličkog semeništa gde nije imao dovoljno slobode«. Ali niko od mojih kolega nije mogao da mi kaže kojoj vrsti čudaka pripada onaj pojedinac koga treba đa smenim u Bikomimbu. — Čudan neki tip! — upozoravali su me, i to je bilo sve. — U kolonijama od prvog đana — savetovao me je Ariježanin s najjačom groznicom — treba da se nametneš svojom vrednošću! To ti je ili sve ili ništa! Za Direktora si ili od zlata ili od blata! I to te odmah na prvi pogled ocene! Iskreno sam se plašio da u tom ocenjivanju, što se mene tiče, ne ispadnem od blata. Ovi mladi trgovci robljem, moji prijatelji, odvedoše me u posetu drugom kolegi iz Kompanije Pordirijer, koji zaslužuje da o njemu bude posebno reči u ovoj priči. Držao je ispostavu u centru evropskc četvrti, sav ubuđao od umora, rastočen, mastan, plašio se i najmanje svetlosti 2bog očiju koje su dvc gođine neprekidnog

37

pećenja pod talasastim limom potpuno isušile. Jutrom mu je trebalo, sam je govorio, više od pola časa da ih odiepi i još pola časa dok ne počne nešto i da razaznaje. Svaki ga je zračak svetlosti vređao. Velika krtica, sva šugava. Gušiti se i mučiti se pdstalo je za njega prirodno stanje, a krasti prirodna potreba. Ozbiljno bi ga zbunili ako bi ga iznenada pretvorili u zdravog i poštenog čoveka. Njegova mržnja prema Glavnom predstavniku — Direktoru i danas je za mene, posle toliko vremena, jedna od najjačih strasti koju sam ikad imao prilike da vidim u jednog čoveka. Neverovatan bes bi ga obuzimao povodom njega, uprkos patnji i na najmanji povod užasno bi besneo češuči se, uostalom, odozgo do doie. Nije prestajao da se češe svud ukrug, tako reči kružnim kretanjem od početka kičmenog stuba sve do vrata. Orao je kožu i potkožno tkivo noktima, ostavljajući krvave brazde, ne prestajući da istovremeno poslužuje kupce, i to brojne, skoro uvek crnce i manje-više gole. Slobodnu ruku bi zavlačio, užurbano, u razna skrovišta levo-đesno po mračnoj radnji. Izvadio bi, ne grešeći nikad, vešt i hitar za divljenje, ono što bi trebalo, hrpicu duvana u smrdljivim listovima, vlažne šibice, kutije sardina i melasu velikom kašikom, pivo s preteranim procentom alkohola u krivotvorenim konzervama, koje bi iznenada ispustio kad bi ga obuzeo napad besomučnog češanja, na primer po mračnim dubinama pantalona. Zavukao bi ruku do ramena, a ova bi se pojavila posle kroz razrez na pantalonama, uvek predostrožno poluotvoren. Ovu bolest, koja mu je razjedala kožu, nazivao je lokalnim imenom »korokoro«. »Ovaj đavolskl korokoro, kad samo pomislim da ga ona bitanga, Direktor, još nije dobio, zaboli me stomakl... Neće taj navući korokoro!... Dovoljno je pokvaren. To nije čovek, taj peder, već prava bolest! Govnar jedan!« Onda bi se svi prisutni tresli ođ smeha, a i crni kupci, 138

da ne zaostanu! Ovaj nas je drugar pomalo i užasavao. Ipak je i on imao jednog prijateija, sitnog sipljivog čovečuljka, več prosedog, koji je vozio kamion za Kompaniju Pordirijer. Uvek nam je donosio leda — razume se, kradenog tu i tamo na ukotvljenim brodovima, Ispijali smo u njegovo zdravlje uz tezgu, usred crnih mušterija koje su zavidljivo balavile. A te mušterije su bili dovoljno promučurni crnci koji su se usuđivali da se mešaju s nama, belcima, jednom reči elita. Ostali crnci, manje emancipovani, držali su se na odstojanju. Nagon. A oni najokretniji, najzaraženiji, zapošljavali su se kao pomočnici u radnji. U radnji je bilo lako prepoznati crnce-pomočnike, jer su se strasno izdirali na ostale crnce. Kolega s »korokorom« kupovao je kaućuk za preradu, sirov, koji su mu donosili iz džungle džakovima, kao viažne lopte. Dok smo ga mi tako slušali i nikad nam nije bilo dosta, jedna porodica sakupljača kaučuka stidljivo se zaustavila na pragu. Otac korak ispređ, izboran, opasan naranđžastom keceljicom, s nožem u ispruženoj ruci. Divljak nije smeo da uđe. Medutim, jedan od domorodačkih pomoćnika ga je pozivao: »Udi, crnjo! Hajde ovamo! Mi ne jesti divijaci!« Ovakvo obraćanje ih ipak privuče. Udoše u šupu u čijem je dnu grmeo čovek s »korokorom«. Ovaj crnac, izgleda, još nijednom nije video radnju, a možda ni belog čoveka. jedna od njegovih žena išla je za njim, oborenog pogleda, a na glavi je nosila veliku korpu punu sirovog kaučuka. I ne pitajući, pomoćnici zgrabiše korpu da bi izmerili na vagi sađržinu, Divljak nije shvatio ni ovo s vagom, kao ni ostalo. Zena nije smela da digne glavu. Ostali članovi porodice čekali su, napolju, razrogačenih očiju. I njih uvedoše, čak i decu, da ne propuste nijednu pojedinost prizora. Prvi put su došli, eto, svi zajedno, iz šume, belđma u grad. Morali su dugo svi zajcdno sakupljati ovaj kaučuk.

Zato ih je rezultat zanimao sve. Dugo traje dok kaučuk iscuri u čašice privezane za stablo. Često treba dva meseca da se napuni mala čaša. Kad završiše merenje, naš češator odvuče zaprepašćenog oca iza tezge i s olovkom u ruci napravi obračun, pa mu tutnu u šaku nekoliko srebrnjaka. I reče: »Odlazi! Baš tako. »To ti je što ti pripada’« Svi mladi belci su se krivili od smeha, tako je vešto obavio taj biznis. A crnac je glupo stajao pred tezgom u narandžastim gaćama. — Ti ne poznavati novac? Onda divljak! — obratio mu se, da bi ga probudio, jedan od veštih i iskusnih pomoćnika, verovatno dobro obučen za ovakve operacije. — Ti neraa govoriti franse, a? Ti ništa govoriti, a? Kus, kus? Malarija? Ti biti budala. Bušman! Krupno budala! Ali divljak je i dalje stajao pred nama s novčićima u zatvorenoj šad. Pobegao bi da je smeo, ali nije smeo. — Ti ima šta kupiti za ovaj lova? — umeša se »čeŠator« u pravi čas. — Nisam, ipak već odavno video ovakvog zevzeka kao što je ovaj — primeti on. — Mora đa je izdaleka, Šta hoćeš? Daj tu lovu! Uze mu odlučno novac i umesto njega mu smuva u ruku veliku jarko zelenu maramu, koju je mudro izvukao iz nekog skrovišta tezge. Otac crnac je oklevao, nije još poiazio, Češator onda prede na nešto bolje. Zaista je znao sve tananosti osvajačkog trgovanja. Mašuči pred nosom jednog cmog deteta velikim komadom zelene tkanine: »Je li, zar nije lepa, a gnjido? Jesi li ikad videla ovako nešto, a lutkice, je li mala mrcino, ćufto moja mala, kakva je marama?« I odrešito joj veza maramu oko vrata, koliko da je obuče. Porodica divljaka je sad gledala dete ukraŠeno tom velikom stvari od zelenog pamuka... Ništa se više nije moglo učiniti, jer je marama sad ušla u porodicu. Ostajalo je da se prihvati, uzme i ode. Svi, dakle, počeše lagano da uzmiću, pređoše preko praga i u času kad se otac osvrnu da nešto kaže, najveći 14 0

mangup među pomoćnicima, koji je bio obuven, podstaee oca dobrim udarcem u guzicu. Celo malo pleme, okupljeno ćutke na drugoj strani Avenije Federb, stajalo je pod magnolijom i čekalo da ispijemo piće, reklo bi se da su pokušavaii da shvate šta im se to dogodilo. Čovek s »korokorom« je častio. Čak je pustio i gramofon da svira. Bilo je svega i svačega kod njega u radnji. Podsećala me je na ratnu komoru.

14

U službi Kompanije Pordirijer u Malom Togu, u isto vreme kad i ja, kao što sam već rekao, crnčili su mnogobrojni crnci i beki slični meni, Domoroci su, u stvari, radili samo pod bičem, čuvajući dostojanstvo, dok su belci, usavršeni obaveznim Školovanjem, radili bez biča, Bič najzad umori onoga koji njime fijuče, dok nada da ćeš postati moćan i bogat, kojom se belci hrane, ne staje ništa, baš ništa. Nemojte mi više pevati slavopojke o Egiptu i tatarskim tiranima! Ti starodrevni amateri su sitne ribe, uobraženci, kad je reč o vrhunskoj umetnosti da se iz uspravne životinje izvuče najviše rada. Ti primitivci nisu umeli da se robu obraćaju sa »Gospodine«, da ga s vremena na vreme puštaju da glasa, ni da mu plaćaju novine, ni — što je važno — da ga šalju u rat, kako bi tamo iživeo svoje strasti. Hrišćanin je posle đvadeset vekova prosto van sebe kad ispred njega prolazi puk vojske, ja to najbolje znam. To u njemu budi svakakve misli. Stoga sam odlučio da, što se mene tiče, udvostručim nadzor nad samim sobom, da naučim vrlo savesno da ćutim, da skrivam svoju želju da zbrišem i, ukoliko je to moguće, da uprkos svemu napređujem u službi Kompanije Pordirijer. Nisam više smeo ni časa časiti, Duž naših skladišta na samoj blatnjavoj obaii boraviii su pođmukli i vemi čopori krokodila. Oni su, kao da su 142

od gvožda, uživali u ovoj sumanutoj vrućini, a, reklo bi se, i crnci takođe. U pođne bi se čovek pitao kako je uopšte tako nešto moguće — sva ta uskomešanost radnih masa duž kejova, ta gužva razdraženih i bučnih crnaca. Da bih se obućio u numerisanju džakova pre no što krenem u džunglu, morao sam da se s ostaiim službenicima, postupno privikavam na gušenje u glavnom skladištu Kompanije, između dveju velikih vaga, zaglavljenih usred kiselkaste mase crnaca u dronjcima, u čirevima, pevajućih glasova. Svaki ođ njih je za sobom vukao svoj oblačić prašine, otresajući ga ritmično. Tupi udarci nadzornika nosača ođjekivali su po tim veličanstvenim ledima, ne izazivajući ni proteste ni jauke. BoJ su podnosiJi isto tako jednostavno kao i užareni vazduh ovog prašnjavog kazana. Direktor bi svraćao, neprekidno goropadan, da bi proverio moje stvarno napredovanje u tehnici numerisanja i krađe na meri. Krčio bi sebi put bičem do vage kroz more domorodaca. »Barđami«, reće mi jednog jutra kad je bio govorljiv, »ovi crnci oko nas, pogledajte ih dobro! E, vidite, kad sam ja stigao u Mali Togo, pre nekih trideset godina, ovi su crnci još živeli od lova, ribolova i međusobnih plemenskih pokolja, bitange!... Ja, sitan poslovođa na početku, ja koji vam ovo govorim, gledao sam ih kako se pobedonosno vraćaju u svoje selo, natovareni stotinama korpi još krvavog ljudskog mesa i nažderu ga se do guše!,.. Cujete li me, Bardami !... Krvavog mesa! Mesa neprijatelja! Možete li zamisliti to slavlje?... Danas nema više tih pobeda! Mi smo tu! Nema plemena! Nema šale! Nema zavitiavanja! Samo radna snaga i kikiriki! Na posao! Nema lova! Nema pušaka! Kikiriki i kaučuk! Da bi se platio porez! Porez da bi do nas dospelo još više kikirikija i kaučuka! Takav je život, Bardami! Kikiriki! Kikiriki i kaučuk!... Gle, evo i generala Tomba, ide na našu stranu!« Ovaj nam je zaista išao u susrct, starac oronuo pod težinom sunca.

Nijc više bio baš pravi vojnik, taj general, aii ipak nije još bio civil. Upućen u sve tajne Kompanije, održavao je vezu izmeđ.u Administracije i Trgovine. Ncophodna veza, mada su ova dva sioja bila u stalnom suparništvu i stanju ncprijate]jstvra. Aii gcncral Tomba jc vcšto takttzirao. Nedavno se izvukao, izmedu ostalog, iz gadne stvari prodaje neprijateljskih dobara, koju su oni gore smarrali nerešivom. Poćetkom rata su generaiu Tombi malo rovašiii uho, taman koliko treba da bi časno prešao, posle Šarlroa, medu one na raspolaganju. Svoju raspoioživost je smesta stavio u službu »veiičine Francuske«. A ipak ga je već davno minuli Verden još mućio. Šuštao je »rađiogramima« u ruci. »Ođržaće se naši maii junaci! Drže se!«... Bilo je tako toplo u stovarištu, a to se odigravalo tako daleko od nas u Francuskoj, da niko od generala Tombe nije očekivao daija pređvidanja. Ali ipak, učtivo odvratismo u horu zajedno s Direktorom: »Izvanređni su!« i Tomba sc posle tih reči rastade od nas. Potom i Direkror opct prokrči sebi put silom kroz užurbana teia, te 1 on nestade u sivkastoj prašini. Vatrenih, kao ugalj crnih očiju, izgarajući od želje da prevari Kompaniju, taj čovek ... Direktor, malo me je plašio. Teško mi je padalo da se naviknem i na samo iijcgovu prisustvo. Nisam dotad rnogao ni da zarnislirn bilo koji Ijudski cilj koji bi mogao da izazove tako neverovatan stepen napete ždje. Nikad nam se nije obraćao jasno i glasno, već samo đvosmislcnim rećima, reklo bi se da živi, da misli, jedino da bi strasno kovao zavere, uhodio i izdavao druge. Tvrdilo se da on sam krade, pljačka i vara mnogo više no svi ostali službenici zajedno, a oni nisu scdcli skrštcnih ruku, uvcravam vas. I mcni se to činiio mogućim. Dok je još trajao moj staž u For-Gonou, imao sam još i ncšto slobodnog vremena za šctnju po tom kakvom-takvom gradu u kome je konačno, po mom mišljenju, jedno jedino mesto bilo poželjno: bolnica. 14 4

Čim čovek negde stigne, u njemu se bude ambicije. Moj je unutrašnji poziv bio da budem bolestan, prosto bolestan. Svako ima svoje. Setao sam se oko bolntčkih zgrada punih obećanja, opuštenih, povučentb, poštedenih, i ođlazio od njih sa žaljenjem, od njih i njihove anti seprične privlačnosti. Travnjaci su okruživaJi ovo boravište, osveženi lakim ptičicama i uznemirenim raznobojnim gušterima. Kao nekakav »zemaljski raj«. A na crnct' se čovek brzo navikne, na njihovo cerenje i sporost, na raz.mahnure pokrete, na ispupčene trbuhe žena. Crnaštvo smrdi na siromaštvo, beskrajnu taštinu, odvratnu pomirenost sa sudbinom, jednom reći, kao stanje sirornaha u nas, samo $a još više dece, ali s manje prljavog rublja i crnog vina. Pošto bih sc duboko nadisao bolničkih mirisa, odlazio bih, za masom domorodaca, pred pagodu podignutu kraj Tvrdave, koju je nekakav poslovni čovek podigao za erotsku zabavu kolonijalnih vesđjaka. Imućni helci For-Gonoa pojavljivali su se tu samo noću i uporno se kockali, pijući obilato, zevajući i podrigujuči do mile volje. Za dvesta tranaka spavalo se s lepom gazdaricom. Pantalone su ovim veseljacima smetale da se pošteno počešu, zato su im hozentregeri stalno spadali. Kad padne noć, čitav narod bi izJazio iz koliba dornorodačkog grada t slcgao bi se pred pagodu, neumorno gledajući i slušajući kako se belci tresu oko mehaničkog klavira ubudalth žica, koji je s mukom raštimovano svirao valcere. Gazdarica bi, slušajući muziku, davala izrazom iica na znarije da joj se igra i da u torne uživa. Najzad, posle nekoliko pokušaja, uspeh da neopaženo s njom porazgovaram. Menstruacija, poveri mi ona, u nje traje čitave tri nedeljc. Posledica tropske klime. Njene mušrerije je uz to iscrpljuju. Ne zato što često vode Ijubav, već zato što se trude da što višc iskoriste za svoje pare, jer je piće u pagodi skupo, tc m i jc užasno štipali za guzicu pre no što odu. To jc hio glavni uzrok njenog umora.

Ova je trgovkinja znala sva ogovaranja kolonije i ljubavi koje počmju, očajničke, između oftcira mučenih groznicom i retkih supruga činovnika, koje se isto tako tope ođ beskrajnih menstruacija, očajne na verandama u dnu beskrajno nagnutih naslonjača. Šetališta, kancelarije, radnje For-Gonoa vrveli su bolesnim žeijama. Cintti sve ono što se čini u Evropi kao da je biia osnovna opsesija, zadovoijstvo i privid po svaku cenu, svih ovih ludaka, uprkos užasnoj vrućini i zapuštenosti, rastućoj, nesaviadijivoj. Preteranu vegetaciju vrtova, agresivnu, divlju, jedva su obuzdavale ograde, razgranate krošnje kao sumanute glavice salate, uokvirivale su svaku kuću — smežurano, krupno, očvrslo belance u kome je trulio požuteli Evropljanin, I tako je biio onoliko rasadnika salate koliko i činovnika duž Avenije Fašoda, najživlje i najotmenije u For-Gonou. Svake sam se večeri vraćao u svoj stan, koji će verovatno ostati zauvek nedovršen, gde je izopačeni boj svako veče rasklapao kostur kreveta. Boj mi je postavljao zamke, bio je sladostrastan kao mačka i uporno je nastojao da mi postane rođak. A mene su mučile druge i mnogo prešnije brige, naročito plan da se opet za neko vreme sklonim u bolnicu, jedino meni dostupno zatišje u ovom vrelom karnevalu. U miru, kao i u ratu, nisam nimalo bio raspoložen za provod. Čak i druge ponude, koje su do mene dolazile preko gazđinog kuvara, iskreno i duboko bestidne, izgledale su mi bezbojne. Posiednji put sam se raspitao kod svih svojih drugova u Kompaniji ne bih li nešto saznao o tom nevemom siužbeniku, onome koga treba da pošto-poto po naredenju smenim tamo u džungli. Uzaludni razgovori. Kafana Federb na kraju Avenije Fašoda brujala je pređveče od stotinu prepričavanja, ogovaranja i kleveta, ali meni ništa bitno nije donela. Samo utiske. Izručivali su čitave dubretarske kante utisaka u polumraku ukra14 6

šenom raznobojnim lampionima. Tresući čipku džinovskih palmi, vetar je obarao oblake komaraca u tanjiriće. Guvemer je u tom okruženju rečima dobijao ono što mu po rangu pripada. Njegov neoprostivi mufljuzluk predstavljao je potku glavnog razgovora uz večernje piće, uz koje se kolonijaina jetra, puna mučnine, oiakšava pred večeru. Svi automobili For-Gonoa, a bilo ih je desetak, proiazili su u to vreme gore-dole ispred terase. Kao da ti automobili nikad nisu išii daleko. Trg Federb je po napetoj atmosferi, preteranom dekoru, preobilju zelenila i larme, podsećao na sresko mesto na jugu Francuske, i to u stanju bezumlja. Deset automobila izašli bi sa trga Federb samo da bi se pet minuta kasnije vratili, napravivši još jednom isti krug s tovarom izbledelih evropskih anemija, uvijenih u sivkasto platno, krhkih i nežnih bića kao kupice sladoleda. Tako bi ti koloni nedeljama i godinama prolazili jedni ispred drugih, do trenutka kad bi prestali jedni druge da gledaju, toliko su se već umorili mrzeći se. Nekoliko je oficira šetalo svoje porodice, pazeći na pozdravljanje vojnika i civila, supruga sva iskipela i upakovana u specijalne higijenske uloške, deca, neprijatna vrsta debelih evropskih glista, rasplinjavala su se za svoj račun u neprekidnim prolivima. Nije dovoljno nositi oficirsku kapu da bi se komandovalo, treba za to još imati i vojsku. U podneblju For-Gonoa evropski vojnici su se topili brže od butera. Bataljon bi ubrzo naličio na kocku šećera u kafi, što je duže gledaš manje je vidiš, Veći deo garnizona je uvek bio u bolnici, boreći se s malarijom, pun parazita pod svim dlakama i u svim naborima, čitavi vodovi su ležali medu cigaretama i muvama, masturbirali po ubudalim čaršavima, izvlačeći beskrajna bolovanja na izuzetne poraste temperature, savesno izazivane i negovane. Obeznanjivali su se, jadni mangupi, sramno stado, u polumraku iza zelenih kapaka, novopečeni profesionalni vojnicif f>o'47

mešani — boinica je bila i za civile — sa sitnim službenicima preduzeća, a svi su bežaii od džungle i gospodara koji su ih progonili. U obamrlosti dugog malaričarskog popodnevnog odmora tako je topio da se čak i muve odmaraju. Iz beskrvnih i dlakavih ruku ispadaju umašćeni romani, s obeju strana kreveta, raspareni, poia listova im nedostaje zbog dizenteričara koji nikad nemaju dovoljno hartije, a i zbog zlovoijnih kaluđerica koje na svoj način cenzurišu dela, jer ova ne poštuju Boga. Ni kaluderice nisu poŠtedene vojničkih krpelja. Da bi se počešale, sklanjaju se iza paravana i zadižu mantije kraj jutrošnjeg mrtvaca, koji ne može da se ohladi jer i njemu je vrućina. Ma koliko sumorna bila bolnica, ipak je to biio jedino mesto u koloniji gde je čovek mogao da poveruje da su ga malo zaboravili, da je zaklonjen od ljudi napolju, od šefova. Ropski odmor, u stvari bitna i jedina meni dostupna sreća. Raspitivao sam se za uslove ulaska, za navike lekara, za njihove manire. Na svoj odlazak u džunglu gledao sam s crnim očajanjem i protestom, zaričući se već da ću se što pre zaraziti svim groznicama koje mi se nadu na dohvatu, te da ću se u For-Gono vratiti bolestan i tako mršav i odvratan, da će morati ne samo da me prime u bolnicu, već i da me vrate u Francusku. Trikove sam već znao, i to kakve, za razbolevanje, a naučio sam i nove, svojstvene kolonijama. Pripremao sam se da savladam na hiljade teškoća, jer ni direktori Kompanije Pordirijer, kao ni komandiri bataljona, ne ođustaju lako od gonjenja svog mršavog plena, iznemoglog od kartanja među prljavim krevetima. Ali naići će na moju rešenost da trunem od čega god bude bilo potrebno. Pored toga, nije bilo uobičajeno da se u bolnici dugo boravi, ukoliko čovek tu najzad i jednom zasvagda ne završi svoju kolonijalnu karijeru. Oni najprepredeniji, najlukaviji, najtvrdi po naravi medu obo148

lelim od groznice ponekad su uspevali da se uvuku u neki transport za metropolu. To je bilo divno čudo. Većina bolesnika u bolnici predavala se, pošto iscrpi sva lukavstva, pobedena propisima, i vraćala se u džunglu da izgubi i svoje poslednje kilograme. Ako bi ih kinin sasvim prepustio crvima još dok su bili u bolnici, bolnički sveŠtenik bi im skiopio oči oko osamnaest časova, a četiri dežurna Senegalca ođneli bi beskrvne ostatke u ograđenu parcelu crvene ilovače kraj crkve u For-Gonou, u kojoj je bilo tako toplo pod talasastim limom, da niko ne bi ulazio dvaput zaredom u nju, bila je tropskija od ove tropske zemlje. Da bi se čovek održao uspravno, morao je da dahće kao pas. Tako odlaze Ijuđi kojima zaista nije lako da budu sve što se od njih očekuje: leptir u mladosti i na kraju crv. Još sam pokušavao da tu i tamo prikupim neke pojedinosti, obaveštenja, da bih stekao neku predstavu. Opis Bikomimba, kako mi ga je izneo Direktor, ipak mi je izgledao neverovatan. U stvari, u pitanju je bila probna ispostava, pokušaj da se prodre u dubinu dalje od obale, bar na deset dana hoda, usamijena ispostava u okruženju domorodaca i njihove džungle, koju su mi predstavljali kao ogroman rezervat zverinja i bolesti. Pitao sam se nisu li prosto Ijubomorni na moj uspeh ovi ostali, moji mali drugari iz Kompanije, koji su prolazili kroz smenjivanje pogruženosti i goropadnosti. Njihova glupost (a bila im je jedina odlika) zavisila je od kvaliteta alkohola koji su popili, od pisama koja su primali, od većeg ili manjeg gubitka nade u toku dana. Po pravilu, što su više propadali, to su se više prsili. U vidu aveti (kao Ortolan u ratu) ni pred čim ne bi ustuknuli. Predvečernja čašica bi nam potrajala dobra tri časa. Uvek je bilo reči o Guverneru, osovini-nosaču svih razgovora, potom o kradama svih mogućih i nemogućih stvari i, najzad, o seksu: tri boje kolonijalne zastave. Prisutni činovnici bi bez okolišcnja napadali vojnike da su utonuli u razvrat i zioupotrcbu vlasti, a ovi im nisu

ostajali dužni. Trgovci su smatrali sve ove protekcionaše licememim varalicama i pljačkašima. Što se tiče Guvernera, vest o njegovom opozivanju prenosila se svakog jutra več dobrih deset godina, ali taj tako zanimljiv teiegram o njegovom padanju u nemilost nikako nije stizao, iako su bar dva anonimna pisma nedeljno, bivala upućena Ministru, pripisujući ovom tiraninu hiljadu vrlo tačno odredenih užasa. Crnci imaju sreće što im je koža kao Ijuska luka, belac se truje, stisnut između kiselog znoja i košulje od veštačkog viakna. Zato teško onome ko mu priđe bliže. To sam znao još od vožnje na Admiralu S'/iceru. Za nekoliko dana sam svašta čuo o svom Direktoru! O njegovoj prošiosti s više pokvarenjakiuka no što bi se našio u zatvoru neke ratne luke. Bilo je svega i svačega u njegovoj prošlosti, pa čak i, bar pretpostavljam, veiičanstvenih sudskih zabiuda. Istina je da mu rođeni iik nije išao u prilog, prava njuška ubice da se od nje prestraviš, iii tačnije, da se ne ogrešim, lice nepromišljenog čoveka u užasnoj hitnji da postigne uspeh, što mu izlazi na isto. U vreme popodnevnog odmora čovek je u prolazu mogao da nazre tu i tamo u hiadu vila na Buievaru Federb iznemogle beie žene, supruge oficira i koiona, koje je klima daieko sigurnije upropašćivala nego muškarce. Tankih giasića, Jjupko neodlučnih, krajnje miiostivih osmeha, bile su našminkane svud po bledoj koži kao srećne samrtnice. Biio je manje hrabrosti i dostojanstva u rih presađenih građanki no u gazdarice Pagode, koja je mogla da računa samo na samu sebe. Kompanija Pordirijer je sa svoje strane trošila mnogo mladih službenika mog tipa, svake godtne je gubiia na desetine takvih pod-ljudi u ispostavama u džungli i u susedstvu močvara. Bili su to pioniri. Svakog jutra Vojska i Trgovina su samoj Upravi bolnice kukale tražeći svoje ljudstvo. Nije bilo dana a da neki kapetan ne preti i ne skiđa munje i gromove s ne150

ba na Upravnika da bi mu ovaj vratio tri narednika, tri malančna igrača sansa i dva sifilistična kaplara, i to pod hitno, kadrove koji mu upravo nedostaju u obrazovanju ćete. Ako bi mu odgovorili da su ti »zabušanti« umrli, onda bi ostavJjao administrativce na miru i odlazio u Pagodu da se napije. Jedva je čovek stizao da sagleda kako Jjudi, dani i stvari nestaju u ovom moru zelenila, u ovoj klimi vrućine i komaraca. Ništa nije bilo poštedeno. Prosto odvratno, sve se rastakalo u komadiće, u rečenice, u žaljenja, u krvna zrnca, sve je nestajalo na suncu, topiJo se u bujici svetlosti i boja, a s tim je odlazila i volja za životom i vreme, sve, Ostajala je samo strepnja, blistava u vazduhu. Najzad se mali teretni brod, koji je trebalo da me duž obale ođveze u bJizinu mog radnog mesta, ukotvio na vidiku For-Gonoa. Zvao se Papauta. Malo, sasvim plitko korito, priJagodeno ulaženju u rečna ušća. Pogon mu je bio na drva, Pošto sam bio jedini beiac na brodu, ustupiše mi ugJić stisnut između kuhtnje i kiozeta. Piovili smo tako lagano morem da sam pomislio kako je to samo oprezno izlaženje iz luke, Ali nikad nismo pošii brže. Prosto je neverovatno koliko je Papauti nedostajalo snage. Tako smo tapkaJi duž obaie, beskrajne sive trake gusto obrasle niskim kržljavim drvećem, po vrućini i treperavim isparenjima. Kakva šetnja? Papauta je bolno sekao vodu kao da je to znoj koji je sam iz sebe iscedio. Razdvajao je talasić od talasića nežno kao da odvija zavoje sa rane. Pilot, činilo mi se izdaleka, kao da je bio mulat, kažem »činiio mi se«, jer nikako nisam smogao snage da se popnem do komanđnog mosta i sam to proverim. Zalepio sam se za hiad hodnika sa crncima, jedinim putnicima, dokle god je sunce peklo paJubu, sve do pet popodne. Da vam sunce ne bi kroz oči sagorelo mozak, treba stalno treptati kao pacov, Posle pet časova čovek može sebi da dozvoli osvrt po horizontu, to je već život! Sivi obod, gustiŠ u razini vode, tamo, kao spljoštena podlakrica, ništa mi se to nije dopalo. Bilo je odvratno i disati taj vazduh, čak je

i noću on bio mlak, buđavo morski, Od sve te bljutavosti, i od mirisa mašina uz to, čoveku je dolazila muka, a danju i od talasa, suviše žutih s ove strane i suviše plavih s one strane. Bilo je gore nego na Admiralu Sliceru, ne računajući, razume se, one krvožedne oficire. Najzad se približismo odredišnoj luci. PodsetiŠe me na ime: »Topo«. Posle silnog kašljanja, pljuckanja, truckanja, koje je trajalo koliko da pojedeš četiri obroka konzervi, po moru nalik na masne spiačine, Papauta najzad pristade. Na obrasloj obali isticale su se tri kolibe pokrivene trskom. Izdaleka vam je to izgledalo čak privlačno. Ušće velike reke pune peska, moje reke, objasniše mi, jer ću uz nju ploviti čamcem da bih stigao do srca džungle... U Topou, tom mestu na obali mora, ostaću samo nekoliko dana, tako je dogovoreno, koliko da pripremim svoje konačne kolonijalne smernice. Pristadosmo uz lagan ponton i Papauta svojim velikim trbuhom zaora po mulju pre no što će pristati. Ponton je bio od bambusa, sećam se dobro. I on je imao svoju istoriju, svakog su ga meseca obnavljali, kako mi rekoše kasnije, zbog živahnih i hitrih morskih mekušaca koji su se na hiljade sakupljali i jeli ga postepeno. Ta beskonačna gradnja bila je beznadežan posao čiji je teret nosio poručnik Grapa, komandant mesta Topo i okoinih oblasti. Papauta je pristajao samo jednom mesečno, ali mekušci nisu čekali mesec dana da mu požderu ponton. Po dolasku poručnik Grapa zgrabi moje isprave, proveri njihovu valjanost, prepisa ih u potpuno prazan registar i ponudi me pićem. Bio sam, poveri mi on, prvi putnik koji se za poslednje dve godine pojavio u Topou. Niko nije dolazio u Topo. Nije bilo nikakvog razloga za dolazak u Topo. Pod komandom poručnika Grape služio je narednik Alsid. U toj osamijenosti nikako se nisu marili. »Moram da se čuvam svog potčinjenog«, reče mi stoga poručnik Grapa čim smo se upoznali, »sklon je familijatnosti«.

Kako bi u ovoj pustinji svaki događaj bio suviše neverovatan, čak i da ga je trebalo izmisliti, jer sredina nije bila za to pogodna, to je narednik Alsid pripremao unapred mnogo formulara s upisanim »Ništa«, koje je Grapa potpisivao bez odlaganja, i te je njihove izveštaje Papauta redovno i tačno odnosio Generalnom guverneru. Izmedu okoinih laguna i dubine džungle bitisala su neka budava plemena, otupela od tripanozoma i hronične bede; medutim, čak i ona su plaćala nekakav mali porez, pod korbačem, razume se. Medu mladima se regrutovala milicija da kao predstavništvo vlasti vitla tim korbačem. Miliciju je sačinjavalo dvanaest Ijudi. Ja o njima mogu da govorim jer sam ih dobro upoznao. Poručnik Grapa je te srećnike opremao na svoj način i redovno ih hranio pirinčem. Jedna puška na dvanaest Ijudi — to mu je bila mera — i mala zastava za sve. Cipele nikome. Ali kako je sve na ovom svetu relativno i stvar poredenja, domoroci, odabrani za miliciju, smatrali su da Grapa vrlo lepo vodi stvari. Čak je Grapa svakog dana morao da vraća oduševijenc dobrovoljce, sinove džungle zgađene majkom. Lov oko sela ništa nije donosio i svake nedeije bi u nedostatku gazele pojeli bar jednu babu. Već u sedam svakog jutra Alsidovi milicajci su izlazili na egzerciranje. Pošto sam stanovao u jednom uglu njegove kolibe, koji mi je ustupio, bio sam u prvom redu fotelja za ovu predstavu. Nikad i nijedna vojska na svetu nije imala vojnike s toliko dobre volje. Prestrojavajući se na pesku, na Alsidovu komandu, u redove po četiri, po osam, čak po dvanaest, ovi su se primitivci ogromno zalagali, zamišljajući da imaju rance, cokule, čak i bajonete i, što je još lepše, izgledajući kao da se njima i služe. Tek izašli iz obližnje prirode, bili su odeveni u nešto nalik na kratke pantalone od sivomaslinaste tkanine. Sve ostalo su morali da zamisle, i oni su to i ćinili. Na komandu naduvenog Alsiđa, ovi maštoviti ratnici su spuštali na tlo nepostojeće rance, trčali su u prazno, obarali nevidljive neprijatelje u za153

mišljenoj borbi bajonetom. Obrazovali su, pošto bi prvo podražavali raskopčavanje, nevidljive kupe od pušaka, a na novi znak se strasno predavali apstraktnom pucanju. Kad bi ih čovek gledao kako se rasipaju, preciznim pokretima podražavaju radnje i gube se u čitavom spletu oštrih i ludo jalovih kretanja, osetio bi se obeshrabren do iznemoglosti. Pogotovu što je u Topou vrelina bila teška i zagušljiva, zgusnuta zbog peska između dva ogledala, mora i reke, uglačana i saučesnička tako da biste se zakleli u zadnjicu da su vas posadili na komad tek nedavno otpao sa sunca. Ali ove neumoljive okoinosti nisu smetale Alsidu da urla, naprotiv. Njegovo se urlanje slivalo na ovaj fantastični egzercir i odjekivalo daieko, sve do vrhova velićanstvenih kedrova na ivici džungle. Čak i dalje se kao grmljavina prenosilo njegovo: »Mirno!« Za to vreme je poručnik Grapa prjpremao svoju pravdu. Na to demo se vratiti. Pratio je, takode, uvek izdaleka i iz hlada svoje kuće, gradnju svog ukletog pontona. Pri svakom pristajanju Papaute odlazio je i s optimizmom i nevericom čekao kompletnu opremu za svoje vojnike. Uzaludno je već dve godine tražio tu opremu. Pošto je bio Korzikanac, Grapa je osećao kao poniženje, možda veće no što bi bilo za ikog drugog, činjenicu da su njegovi milicionari goli. U našoj, to jest Alsidovoj kući, obavljala se sitna trgovina, jedva prikrivena, beznačajnim predmetima i raznim otpacima. Uostalom, u Topou je sva trgovina išla preko Aisida, jer je on držao malu i jedinu rezervu duvana u listu i paklićima, nekoliko litara alkohola i nešto pamučnog piatna na metar. Đvanaest milicionara Topoa osećali su, to je bilo očigledno, iskrenu naklonost prema njemu, i ro uprkos njegovoj bezgraničnoj vici i priiično nepravednom udarahju nogom u guzicu. Ali su ovi nudistički vojnici osetili u njemu neporecive elemente velikog srodstva, srodstva neizlečive, urodene bede. Duvan ih je zbližio, iako su biii 154

crni, samom silom stvari. Doneo sam nekoliko đnevnih listova iz Evrope. Alsid ih prelista u želji da sazna novosti, ali mada je tri puta pokušavao da usredsredi pažnju na ovaj ili onaj stubac, nije uspeo da dovrši čitanje. »Mene je sad«, priznade mi posle tog uzaludnog pokušaja, »baš briga za vesti! Već sam tri godine ovde!« Nije to uopšte značilo da je Alsid želeo da me zapanji izigravajući pustinjaka, ne, ali surovost i dokazana ravnođušnost ceiog sveta prema njemu naterale su ga da on, sa svoje strane, kao akdvni narednik u Topou posmatra svet kao nekakav mesec. Uostalom, Alsid je bio dobar čovek, Ijubazan i širok i sve uz to. To sam shvatio tek kasnije, malo prekasno. Pritiskala ga je beskrajna pomirenost sa sudbinom, ta osnovna osobina zbog koje je tako malo potrebno siromasima u vojsci, ili drugde, da drugom uzmu ili obezbede život. Nikad, ili skoro nikad, ti mali Ijudi ne pitaju zašto sve to podnose. Mrze se samo izmedu sebe, i to im je dovoJjno. Oko naše kolibe je raslo, tu i tamo, usred lagune i vrelog, nemilosrdnog peska, ono neobično sitno cveće, sveže i kratkotrajno, zeleno, ružičasto i jarko crveno, kakvo se u Evropi ne da videti sem naslikano na porculanu, kao neki divlji ladolež bez siadunjavosti. Podnosilo bi dugi užasni dan sklopljenih latica na dršci, a uveče bi se cvetovi otvarali i Ijupko se njihaii na prvom mlakom povetarcu. Jednog dana me Alsid upozori, videći me da berem to cveće: »Beri ih, ako hoćeš, aii nemoj zalivati te male vragoianke, to ih ubija... Nežno ti je to, nije kao suncokret koji su nekad gajili vojnici u Rambujeu. Na njega si mogao da se popišaš! Sve mu je bilo dobro... A cveće ti je kao i ljudi... Sto je krupnije to je gore!« Ovo je bilo očigledno na račun poručnika Grape, čije je telo bilo glomazno i trapavo, a ruke kratke, crvene, strašne. Ruke koje nikad ništa ne shvataju. Uostalom, poručnik Grapa se nije ni trudio da shvati.

Proveo sam dve neđelje u Topou i za to vreme sam s Alsidom delio ne samo njegov svakođnevni život, jelo, buve — i krevetske i peščane (dve različite vrste) — već i kinin i vodu iz obližnjeg bunara, neumoljivo mlaku i kao stvorenu za proliv. Ponekad bi me porućnik Grapa, u nastupu Ijubaznosri, izuzetno pozvao na kafu. Grapa je bio ljubomoran i nikad nikom nije prikazivao svoju domorodačku konkubinu. Izabrao je, dakle, za poziv dan kada je njegova crnkinja otišla rodbini u selo. Bio je to i dan saslušanja u njegovom sudu. Hteo je da me zadivi. Oko njegove kolibe su se od ranog jutra okupijali parnićari, raznolika gomila, šarolika u' kratkim suknjicama i bučna od kreštavih svedoka. Učesnici u sporovima i obični gledaoci stajali su, izmešani, u istom krugu, i oko sebe širili snažni vonj na beli luk, sandalovo ulje, ukišeljeno maslo, znoj i šafran. Kao i Alsidovi vojnici, sva ova bića kao da su više od svega želela da se razmahuju u izmišljenom, medusobno su grgotali neki govor kao zvuk kastanjeta, mašući iznad glave pesnicom u zamahu dokazivanja. Poručnik Grapa, utonuo u svoju tršćanu fotelju, koja je pod njim škripaia i cijukaia, osmehivao se na svu tu nesuvislu gomilu. Oslanjao se u svom rasudivanju na zvaničnog tumaća, koji mu je vrlo giasno mucao neverovatne žalbe. Izgleda da je u pitanju bila ćorava ovca, koju roditelji odbijaju da vrate, iako njihova ćerka, pošteno kupljena, nikad nije bila isporućena mužu zbog nekog ubistva, koje je njen brat, te neveste, uspeo u meduvremenu da počini ubivši sestru onoga koji je čuvao ovcu. I još mnogo drugih, složenijih žalbi. Prema nama se okretalo stotinu lica, strasno zaokupIjenih tim problemima interesa i običaja, otkrivajući zube u kratkim uzvicima ili uz dugo grgotanje — crnački jezik. Vrućina je dosegla vrhunac. Pogiedom smo tražili 156

nebo iza ugla krova, pitajući se da ne nastupa neka katastrofa. Nije čak ni oluje bilo na pomolu. — Sve ću ja njih ipak naterati da se slože — odluči najzad Grapa hladno, jer su ga vrućina i preklapanje naterali na odlučnost. — Gde je otac neveste? Dovedite ga! — Tu je — odgovori dvadesetak druškana, gurajući ispred sebe starog crnca, dosta mlitavog, u žutoj keceljici koja ga je prilično dostojanstveno obavijala, na rimski način. Starac je stisnutom pesnicom podvlačio u ritmu sve što se oko njega govorilo. Ne bi se nikako reklo da je došao da se žali, već pre da se malo razonodi povodom parnice od koje već odavno nije mnogo očekivao. — Hajde — reče Grapa — dvadeset batina i da svršimo s tim! Dvadeset udaraca bičem za matorog podvodača! To će ga naučiti pameti, da ne dolazi i gnjavi ovde svakog četvrtka već dva meseca za nekakvu smrdljivu ovcu! Svari vide kako mu prilaze četiri mišićava milicionara. Prvo nije razumeo šta se hoće od njega, a onda poče da koluta očima, zakrvavljenim kao u užasnute ostarele zveri koju dotle niko nije tukao. U stvari, nije ni pokušavao da se odupre, ali nije umeo ni da se postavi tako da mu ovo primenjivanje pravde nanese što manje bola. Milicionari su ga vukli za keceljicu. Dvojica su htela da ga po svaku cenu bace na kolena, a druga dvojica su mu, naprotiv, naređivala da legne potrbuške. Najzad se sporazumeše da ga mlate tako kako stoji, jednostavno, na zemlji, zađignute keceljice, i odmah se po njegovim leđima i mlitavoj guzici sruči pljusak udaraca vitkim pratom, da bi i Čvrsta mazga urlaia osam dana. Dok se on uvijao, sitan pesak pomešan s krvlju šibao je oko njegovog trbuha, a on je pljuvao pesak urlajući, reklo bi se da muče, zadovoljstva radi, ogromnu skotnu ženku jazavičara. Prisutni su ćutali dok je to trajalo. Čuli su se samo zvuci koji su pratiii kažnjavanje. Kad bi gotovo, pretu-

čeni starac pokuša da ustane i pokupi svoju keceljicu obavijenu na rimski način. Obilno je krvario na usta, na nos i duž leđa. Gomila ga povede, odlazea uz gundanje hiIjađu ogovaranja i komentara u pogrebnom žamoru. Poručnik Grapa upali cigaru. Preda mnom se trudio da pokaže svoj ravnodušni odnos prema stvarima. Ne zato što je bio sličniji Neronu nego drugi, već, bar ja mislim, zato što nije voleo da ga teraju da misli. To ga je nerviralo. Zato je i bio razdražljiv pri izricanju pravde, zbog pitanja koja su se pred njega postavijala. Istog tog dana prisustvovali smo još dvaput nezaboravnim izvršenjima kazne kao posledicama drugih nerazumljivih slučajeva, povraćaja miraza, obećavanja otrova... sumnjivih obećanja... neizvesne dece... — Eh, kad bi znali koliko je mene baš briga za njihove sporove, ne bi dolazili iz džungle da mi pričaju svoja zafrkavanja i da me ovde gnjave! Upućujem li ja njih u naše male probleme ovde, a? — zaključivao je Grapa. — Medutim — ispravi se odmah — najzad ću pomisliti da im se moje izricanje pravde sve više dopada, tim budalama!... Već dve godine, evo, pokušavam da im ubijem voiju, a oni svakog ćetvrtka opet dolaze... Mislite vi Šta hoćete, mladiću, ali ti što đolaze su skoro uvek jedni te isti... Zavrnuti, eto! Potom se razgovor prenese na Tuluzu, gde je on redovno provodio svoje odsustvo i gde je nameravao da se povuče, kroz šest godina kad se penzioniše. Došli smo tako lepo do »kalvađosa«, kad nas opet uznemiri crnac, koji je zasiužio ne znam koju kaznu, a zakasnio je za izvršenje. Došao je svojevoijno dva časa posle ostalih da se ponudi za batine. Posle dva dana i dve noći hoda od svog sela u džungli nije hteo da se vrati neobavijenog posla. Aii je zakasnio, a Grapa je bio neumoijiv kad je bila u pitanju kaznena tačnost. »Šta mu ja mogu! Što je otišao prošli put! JoŠ proŠlog četvrtka sam ga osuđio na pedeset batina, to je zaista odvratno!« Krivac se ipak bunio, imao je vaJjano pravdanje:

morao je brzo da se vrati u selo da bi sahranio majku. Imao je tri ili Ćetiri majke. Odbijanje. — Odiaže se za idući put! Ali krivac jedva da je imao vremena da ode do sela i da se vrati do idućeg četvrtka. Bunio se. Inatio se. Tog su mazohistu morali da teraju iz logora i izbacuju nogom u zadnjicu. To mu je ipak bilo neko zadovoljenje, ali nedovoljno. Najzad je otišao do Alsida, a ovaj je iskoristio i prodao mu čitav komplet duvana u listu, u paketićima i u prahu za šmrkanje. Lepo razonođen ovim raznim dogadajima, oprostih se od Grape, a njemu je upravo bilo vreme za podnevni odmor u dnu kolibe, gde se već odmarala njegova domorodačka domaćica po povratku iz svog sda, Imala je divan par grudi ta crnkinja i lepo su je vaspitale kaluđerice u Gabonu. Mladica je ne samo lepo govorila francuski, uz vrskanje, već je umela i da vam da kinin u slatku i da hvata buve — krpelje — po tabantma. Znaia je da čoveku u kolonijama bude prijatna na sto načina, ne zamarajući ga ili, pak, zamarajući ga kad to poželi. Alsid me je čekao. Bio je malo uvređen. Ovaj poziv kojim mi je poručnik Grapa učinio čast verovatno ga je podstakao na izlive poveravanja. A poveravanje je bilo papreno. Mada ja to nisam tražio, prikaza mi portret Grape, pravljen vrelim izmetom. Odvratih mu da je to i moje mišljenje. Alsidova slaba tačka je bila što je nasuprot vojnim pravilima, vrlo izričitim, trgovao s crncima iz okolne džungle, a i sa onom dvanaestoricom svojih milicionara. Sve ih je snabdevao duvanom, i to nemilosrdno. Kad bi vojnici đobtli svoj deo .duvana ne bi im više ništa ostajalo od plate, sve je odlazilo u dim. Čak su pušili i unapred. Ovakva praksa je s obzirom na oskudicu gotovog novca u ovoj oblasti uticala na naplatu poreza, tvrdio je Grapa. Poručnik Grapa je oprezno izbegavao skandal za svoje vladavine u Topou, aii ipak sc mrštio, možda iz pakosti. On bi voleo da sva majušna raspoloživa sredstva

domorodaca ostanu za porez. Svako zna svoje i ima svoje ambicije. U početku je kredit na platu izgledao vrlo neobičan, čak i surov, ovim vojnicima koji su radili samo zato da bi pušiii Alsidov duvan, ali su se zahvaljujući ubeđivanju nogom u gu2icu na to privikli. Sad više nisu ni pokušavali da prime platu, mirno bi je popušili unapred kraj Alsidove kolibe, među svežim cvećem, u predahu između dva maštovita egzercira. U Topou je, u stvari, ma koliko malo bilo mesto, bilo prostora za dve civilizacije: poručnik Grapa je svoju shvatao više na rimski način, bićevanjem je iz pokorenih jeđnostavno izvlačio dažbine, od kojih je — po tvrđenju Alsida — sramno zadržavao lavovski deo za sebe, dok se u Alsidovom sistemu, znatno složenijem, već naslućivao đrugi stepen civilizacije, rađanje kupca u svakom vojniku, u stvari sistem mešavine vojnog i trgovačkog, mnogo moderniji i licemerniji, jednom reči naš. U pogledu geografije poručnik Grapa je pomoću nekoliko karata vrlo relativne tačnosti, koje je imao u svojoj kancelariji, procenjivao koje su mu teritorije poverene na upravljanje. Nije mu bilo naročito stalo da o tim teritorijama sazna nešto više. Drveće, Šuma, najzad to se zna šta je, a vidi se vrlo lepo i izdaleka. Skrivena u zelenilu i naborima tog ogromnog gustiša, neka vrlo razbacana plemena trunula su tu i tamo među buvama i muvama, zaglupljena totemima, kljukajući se uporno polutrulim prosom. Plemena savršeno bezazlena i čista srca, ljudožderska, zablesavljena bedom, košena hiljadama boleština. Nije bilo ničeg vrednog da čoveka njima privuče. Ničim se ne bi mogla opravdati administrativna ekspedicija, bolna i jalova. Kad bi prestao da primenjuje svoj zakon, Grapa bi se okrenuo moru i posmatrao liniju horizonta, odakie je jednog dana došao i kuda će se jednog dana uputiti, ako sve bude bilo kako treba. Ma koliko mi ovo mesto već bilo blisko, čak i pri16 0

jatno, trebalo je pomišljati najzad na odlazak iz Topoa ka dućanu koji me je čekao na nekoliko dana rečne piovidbe i šumske šetnje. Sa Alsidom sam se vrlo lepo slagao. Zajedno smo pokušavali da upecamo ribe-testere — male morske pse kojih je bilo puno ispred kolibe. Bio je isto toliko nespretan koliko i ja. Nikad ništa nismo ulovili. U njegovoj kolibi je od nameštaja bio samo njegov poljski krevet, moj krevet i nekoliko sanduka, praznih ili punih. Činilo mi se da mora ostavljati poprilično novca na stranu, s obzirom na onu njegovu trgovinu. — Gde ga držiš? — upitao sam ga u nekoliko mahova. — Gde kriješ svoju prljavu lovu? — Ovo koliko da ga razbesnim. — Ala ćeš da raspališ nezaboravan provod kad se vratiš, a? — zadirkivao sam ga. I to bar dvađeset puta dok bismo otvarali neizbežnu »konzervu paradajza«, na njegovo zadovoljstvo zamišljao sam peripetije nečuvenog provoda u Bordou po njegovom povratku, od javne kuće do javne kuće. Ništa mi ne bi odgovorio. Samo se smejao, kao da ga zabavlja što mu ja to pričam. Izuzev egzercira i zasedanja suda, ništa se zaista nije dešavalo u Topou, prema tome sam i ja morao vrlo često da ponavljam istu šalu, u nedostatku druge teme. U poslednje vreme mi pade na pamet da pišem gospodinu Pita i tražim mu pare. Alsid je uzeo na sebe da pošalje pismo prilikom idućeg prolaska PapauSe, Alsidov pribor za pisanje stajao je u kutiji od biskvita, onakvoj kakvu sam već video u Branldora, potpuno istoj. Svi su, dakle, profesionalni narednici imali istu tu naviku. Ali kad je video da otvaram njegovu kutiju, Aisid učini pokret kao da me u tom spreći, što me iznenadi. Bi mi neprijatno. Nisam znao zašto bi me sprečavao. Spustih, dakle, kutiju opet na sto. »Eh, otvori je, de!« reče on najzad. »Hajde, ništa ne mari!« Odmah na poledini poklopca bila je zalepljena slika devojčice. Samo glava, vrlo ljupkog lica, uostalom, s dugim uvojđma kakvi su se nosili u to vreme. 16 1

Bilo mi je vrlo neprijatno zbog moje nametljivosti, ali sam se istovremeno pitao zašto se toliko uzbuđio. Odmah sam pomislio da je u pitanju njegovo dete, o kojem je dotad izbegavao da mi priča. Ništa više nisam pitao, ali sam ga ćuo kako iza mojih leđa pokušava da mi povodom te slike nešto objasni čudnim glasom, kakav još od njega nisam čuo, Mucao je, Nisam više znao šta ću. Sad sam morao da mu pomognem da mi se poveri. Da bih taj trenutak preturio preko glave, trebalo bi da znam kako ću, a ja se nisam snalazio, Biće to poveravanje mučno za slušanje, U to sam bio siguran, Zaista mi nije bilo do toga. — Nije to ništa — najzad ga čuh kako govori. — To je ćerka moga brata. Oboje su umrli. — Njeni roditelji? — Da, njeni roditelji. — A ko onda nju podiže? Tvoja majka? — upitao sam koliko da pokažem neko interesovanje. — Nemam više ni majku. — K o onda? — Pa, ja! Kezio se Alsid, sav crven, kao da čini nešto vrlo nepristojno. A onda brzo nastavi: — To jest, evo objasniću ti... Vaspitavaju je kaluderice u Bordou... Ali ne neki zavod za sirotinju, shvataš?... Zavod koji je ugledan... Kad se ja nečeg poduhvatim, možeš biti miran!... Trudim se da ima sve. To je dobra devojčica. Zove se Žinet, kao i njena majka... Piše mi, Jepo napreduje, samo znaš već, takvi su internati skupi... A njoj je već deset godina... Želeo bih đa uči i klavir da svira... Šta kažeš za klavir, a?... Misliš da je to dobra stvar za devojku?... A engleski? Engleski je koristan takođe? Znaš li ti engleski? Zagledah se malo bolje u Alsida, dok je priznavao svoj nedostatak da nije dovoljno široke ruke, u njegove ufitiljene brčiče, njegove obrve čudaka, preplanulu kožu! Stidljivi Alsid! Kako li je morao štedeti od svoje 16 2

mršave platice... od sićušnih dodataka i svoje minijaturne i potajne trgovine... mesecima, godinama u ovom paklenom Topou! Nisam znao šta da mu kažem, nisam bio mnogo upućen u stvari, ali toliko me je prevazilazio u dobroti srca, da sam sav pocrveneo... U poređenju s Alsidom bio sam bespomoćni češator, prostak, bio sam prazan... Nije se imalo tu šta uvijati. Bilo je očigledno. Nisam smeo ni reč da prozborim, odjednom sam se osetio užasno nedostojan da mu nešto kažem. Ja, koji sam još juče zanemarivao, i čak pomalo i prezirao tog Alsida. — Nisam imao sreće — nastavi on, ne uvidajući da me zbunjuje svojim poveravanjem. — Zamisli samo, pre dve godine je dobila dečju paralizu... Zamisli... Znaš li ti šta je dečja paraliza? Onda mi objasni da je detetu leva noga ostala zakržljala i da je u Bordou leči specijalista elektrikom. — Šta misliš, hoće li joj se noga povratiri? — nestrpljivo je pitao. Uveravao sam ga da se to vrlo lepo može da oporavi, potpuno da se oporavi vremenom i uz lečenje elektrikom. — Jesi li je obišao posle bolesti? — Ne, bio sam ovde. — Hoćeš li otići skoro? — Mislim da neću moći još tri godine... Ovde, razumeš, pomalo trgujem... To dosta doprinosi... Ako bih sad otišao na odsustvo, drugi bi mi zauzeo mesto... pogotovo uz ovog gada ovde... Tako je, znači, Alsid tražio da udvostruči svoj boravak i da provede šest godina u Topou, umesto tri, zbog male bratičine, a sve što je od nje imao, bilo je nekoliko njenih pisama i fotografija. »Najteže mi je«, reče kad smo legli, »što ona tamo nema nikoga za vreme raspusta... Teško je to za malo dete...« Alsid se očigledno bio sasvim navikao na uzvtšenost i, tako reći, u njoj se odomaćio, s anđelima je bio na ti, i to mu se činilo prirodno. Prineo je skoro nesvesno na

žrtvu maloj đevojčici, koja mu je biia nekakva rođaka, šest godina mučenja, uništenje svog jadnog života u ovoj užasnoj monotoniji, ne postavljajući uslove, ne cenkajući se, bez računice, čista srca. Toj daiekoj devojčici je poklonio dovoljno nežnosti da izgradi čitav novi svet, a to se nije primećivalo. Zaspao je najednom pri svetlosti sveće. Ustao sam da bih dobro pogledao njegove crte pri svetlosti. Spavao je kao bilo ko. Izgiedao je vrlo obično. Bilo bi, međutim, glupo očekivati da postoji nešto po čemu bi se dobri razlikovali od rdavih.

164

Postoje đva načina da se prođre u šumu, jedan od njih je da se prokopa tunel, kao što to rade pacovi u plastovima sena. Zagušljiv je to način. Ustezao sam se. Drugi je da izdržiš plovidbu uz reku, sklupčan u dnu izdubljenog debla, koje se tera kratkim veslima od okuke do šumarka danima i danima, iščekujući sumrak dok sunce prži bez milosti. I tako, zaluđivan drekom crnačkih momaka, najzad stigneš gde treba, u stanju kakvom možeš. Veslačima svaki put na polasku treba vremena da uhvate ritam. I svađa. Vrh vesla u vodu, prvo, a potom dva ili tri ritmička urlika na koje šuma odgovara, vrtlozi, klizne se, dva zaveslaja, pa tri. Još malo traženja, talasi, brbotanje, pogled unazad koji te vraća moru spljoštenom u daljini, sve daljem, a spreda je dugo glatko prostranstvo po kome se ide orući, i Alsid još za kratko na pontonu, koji ne izgleda daleko, skoro već prekriven isparenjima reke, pod ogromnim tropskim šlemom, 3ica kao komadić sira, i ostatak Alsida već lebdi kao neko čudno sećanje u belim pantalonama. To je sve što mi je ostalo od tog mesta, od Topoa. Da li su uspeli još dugo da brane taj usijani zaselak od podmukle kose reke žutih talasa? I stoje li još one tri vašljive kolibe? I da li novi Grapa i nepoznad Alsid još obučavaju novopečene strelce u nestvarnim borbama? Izriče li se još ona jednostavna pravda? Da li je voda

koju pokušavaju da piju još onako užegla, onako mlaka da vam se zgadi na rodena usta za idućih osam dana posle svakog gutljaja?... I đalje bez ledenice? I bitke u ušima gde se sa zunzaranjem mušica neumorno bori bučanje kinina? Suifat? Hidrat hlora?... A pre svega, ima ii još crnaca koji se sasušuju i čirave u ovom parnom kupatilu? Možda ih više i nema. Možda svega toga više nema. Možda je jedne uraganske večeri Mali Kongo polizao Topo velikim zamahom blatnjavog jezika, onako u prolazu, i sad je svršeno, konačno svršeno, te je i sam naziv zbrisan s geografskih karata, i ja se jedini, u stvari, još sećam Aisida... I njegova ga je bratanica zaboraviia... A poručnik Grapa se nikad nije vratio u Tuluzu... I šuma, koja je oduvek vrebala peščano žalo iza ugla kišnog doba, sve je opet zgrabila, sve prignječila senkom ogromnih mahagonijevih drveta, sve, čak i neobične cvetiće u pesku koje mi Alsid nije davao da zaiivam... I ničeg više nema... Onoga što su doneii tih deset dana piovidbe uz reku sećaću se dugo... Dani provedeni u posmatranju muijevitih vrtioga sa dna piroge, u biranju jednog provlačenja za drugim, kroz ogromno granje nošeno maticom koje je trebalo vešto izbegavati. Posao robijaša u bekstvu. Svako veče u suton zaustavljaii smo se na nekoj stenovitoj uzvišici. Jeđnog jutra najzad ostavismo taj odvratni divljački čamac i uđosmo u šumu stazom koja se uviačila u meki zeieni i sparni polumrak, tek tu i tamo osvetljen sunčevim zrakom palim s većih visina od ove beskrajpe lisnate katedrale. Cudovišno ogromna oborena stabla primoravala su našu četu na velike obilaske. U šupljini tih stabala čitav metro bi mogao da manevriše bez teškoće. U jednom trenutku nam se vratila jaka svetlost: stigli smo do iskrčenog prostora, opet smo moraii da se penjemo, još jedan napor. Uzvišica na koju se uspesmo uzdizala se iznad beskrajne šume, vrtloga žutih, crvenih i zelenih vrhova drveta, koji je obuhvatao i pritiskao 16 6

bregove i doline, čudovišno prostran kao nebo i voda. Čovek čije smo stanište tražiii stanovao je, objasniše mi znakovima, još malo dalje... u drugoj dolinici... tamo nas je čekao taj čovek. Između dve velike stene smestio je nekakvu izbu, zaštićenu, kako mi podvuče, od istočnih tornada, onih najgorih i najoštrijih. Rado bih prihvatio da je to prednost, ali što se tiče koiibe, bila je sigurno poslednje vašljive kategorije, skoro teorijsko stanište, koje se raspada na sve strane. Mada sam tako nešto i očekivao, kad je reč o stanu, ipak je stvarnost prevazilazila moje očekivanje. Mora biti da sam se drugaru učinio očajan, jer mi se đosta oštro obrati, da bi me izvukao iz razmišljanja: »Hajde, hajde, ipak vam ovde neće biti tako loše kao u ratu! Ovde, najzad, čovek ipak može da se snađe! jeste da se jede loše, a ono što piješ pravo je blato, ali bar možeš da spavaš do mile volje... Nerna ovde topova, prijatelju! Nema ni tanadi! Jednom reči, dobra stvar«. Govorio je pomaio kao i Glavni zastupnik, ali su mu oči bile blede kao u Alsida. Bio je negde blizu tridesete i bradat... Nisam ga dobro zagleđao, kad sam stigao, toliko sam u dolasku bio zbunjen siromaštvom njegovog smeštaja, smeštaja koji će mi ostaviti i u kome treba da živim možda godinama... Ali mi se učini, dok sam ga posmatrao, da ima zaista lice pustotova, lice oštro zacrtanih uglova, čak jednu od onih pobunjeničkih glava koje se unose u srž života, umesto da se po njemu kotrijaju s velikim mesnatim nosom, na primer, i zaobljenim obrazima kao šiepovi, koji se tiho Ijuljaju po površini sudbine uz šum naiik na ćeretanje. Ovaj je bio neki nesrećnik. — Istina je — rekoh — ništa gore od rata! Zasad je to bilo dovoljno na temu ispovedanja i nisam želeo da o tome nešto više kažem. Ali on nastavi o toj istoj stvari: — Pogotovu danas, kad vode tako duge ratove... — dodade. — Najzad, videćete, prijatelju, da ovde nije

naročito zabavno, to je sve! Nema šta da se radi... Kao nekakvo ođsustvo... Samo odsustvo ovde, razumete... Uostalom, to možda zavisi i od naravi, neću da kažem... — A voda? — upitah. Voda koju sam gledao u svojoj čaši, sam sam je nalio, brinula me je, žućkasta, popio sam malo — bljutava i topla kao voda u Topou. Talog mulja obavezno trećeg dana. — Ovo je voda? — Mučenje s vodom opet počinje. — Da, ovde nema druge vode, pored kišnice. Samo, kad naidu kiše, koliba neće izdržati dugo. Vidite i sami u kakvom je stanju koliba? — Video sam. — A i hrana — nastavi on — samo konzerve, žderem ih već godinu dana... i nisam umro... U izvesnom smislu je to lakše, ali se ta hrana ne zadržava; domoroci žderu buđavi maniok, njihova stvar, oni to vole... Ova poslednja tri meseca sve povratim... Da ne govorim o prolivu. Možda je i od groznice. I ona me muči... Oko pet popodne već me hvata nesvestica... Tad vidim da imam groznicu, jer što se vrućine tiče, znate i sami, teško da vam može biti još topiije no što je već ovde, s obzirom na klimu zemlje!... U stvari, baŠ vas jeza upozori da imate groznicu... A i to što vam je nekako manje dosadno. Samo i ovo poslednje zavisi od naravi... Možda bi malo alkohola pomogio da čovek živne, ali ja ne volim alkohol... Ne podnosim ga... Kao da je mnogo polagao na ono što je nazivao »naravima«. I tako, uzgred, dade mi još nekoliko utešnih objašnjenja: »Danju je najteže podnositi vrućinu, a noću krm u... Prosto neverovatno... Zverčice u ovoj zabiti samo jure jedna za drugom, da li da bi se sparile ili jedna drugu proždraie, to ja ne znam, tako su mi rekli.., ali to je buka kakvu ne možete zamisliti! A najglasnije među njima su hijene!... Dolaze sasvim blizu kolibe... Čućete ih... Nećete moći da se prevarite... Nije to bučanje u glavi od kinina... Nekad čovek pomeša krike ptica ili zujanje muva s bućanjem ođ kinina... I to biva... Ali hijene se užasno smeju... 16 8

Nanjuše vaše meso... I to im je smešno! Žuri se tim životinjkama da krepate!... Kažu čak da im možete videti i oči kako blistaju u mraku... VoJe Ješinu... Ali ja im u oči nisam pogledao... Na neki način mi je sad žao... — ZaJmvno je ovde! — rekoh. — Aii nije to biJo sve o čarima noci. — A tu je i selo — dodade on. — Nema u njemu ni stotinak crnaca, ali dižu dreku kao da ih je deset hiljada! Pederi!.,. I u tome čete uživati! Ako ste došJi zbog tam-tama, niste pogrešili koloniju! Jer ovde u njega udaraju kad je meseČina, a zatim udaraju jer nema mesečine. .. Uvek nađu nešto zbog čega treba da udaraju! Reklo bi se da se dogovaraju sa zverima kako da vam zagorčaju život, mrcine! Da crkneš, kažem vam! ja bih sve njih pobio, sve odjeđnom, samo da nisam tako umoran... Ali ipak mi je lakše da stavim pamuk u uši... Ranije, dok sam još imao vazeiina u apoteci, stavljao sam ga na pamuk, sad stavljam mast banane umesto vazelina. I mast banane je dobra... Ako to stavim, onda mogu da uživaju u toj grmljavini kad ih to raduje, mešine crne! Mene baš briga kad stavim mašču natopljen pamuk! Ništa više ne čujem! Crnci su, to čete odmah uvideti, sve samo crkotine i pokvarenjaci! Po ceo dan čuče i dignu se samo da pišaju uz drvo, ali zato čim padne mrak imaš šta da vidiš S Izbezume se, svaki je sav živčan, histeričan! Komadi noči koje je uhvatila histerija! Eto šta su crnci, to vam ja kažem! Jednom reči, odvratni... degenerici, eto! — Dolaze li često da kupuju? — Da kupuju? Ah, možete misliti, treba ih pokrasti pre no Što oni vas pokradu, to vam je sva trgovina! Noču se uopšte ne ustežu sa mnom, razume se, pošto već imam namašćen pamuk u ušima! Zašto bi se i libili, zar ne?... A kao što vidite, nemam ni vrata na kolibi, te se oni sami služe, to je prava reč... Za njih je to živa zgoda... — Ali, inventar? — upitah ja zaprepaščen ovim objašnjenjima. — Generalni direktor mi je naložio da sačinim inventar ođmah po đolasku, i to vrlo đetaJjno.

Što se mene tiće — odgovori mi on savršeno mimo — Generalni direktor može da ide... znate već gde... Kao Što sam imao čast da vam kažem... — Ali, videćete se s njim u For-Gonou, u povratku? — Nikad više neću videti ni For-Gono ni Direktora. —- Velika je prašuma, mladi prijatelju... — Pa, kuda ćete sad? — Ako vas pitaju, reći ćete da nemate pojma! Ali, pošto mi izgledate radoznali, dopustite da vam još za vremena dam izuzetan savet, i to dobar savet! Ne brigajte se za poslove »Kompanije Pordirijer«, jer ni ona se ne brine za vas, a ako budete trčali onako brzo kako vas Kompanija goni, osvojićete sigurno »Gran pri«! Budite, dakle, srećni što vam ostavljam malo gotovine i ne tražire više... A što se tiče robe, ukoJiko je istina da vam je naloženo da je preuzmete, odgovorićete Direktoru da robe više nema! A ako vam ne poveruje, nema veze... I tako nas svi već smatraju lopovima, bilo kako bilo! Ništa se, dakle, neće promeniti u javnom mnjenju, a nama će nešto malo koristiti... A Direktor se, u to budite uvereni, razume u mućke bolje no iko i nema razloga da mu se protivreči! To je moje mišljenje! Mislite li i vi to isto? Znamo dobro da čovek koji dođe ovamo treba da je spteman da ubije rođenog oca i majku! Dakle?! Nisam bio zaista siguran da je to tačno, sve to što mi je napričao, ali je činjenica da mi se istog časa moj prethodnik učini prilična hijena. Nisam bio nimalo miran. »Opet sam se uvalio u neku gadnu stvar«, priznadoh sam sebi, i to je osećanje u meni bivalo sve jače. Prestadoh đa razgovaram s tim razbojnikom. U uglu, na gomilt, nađoh na svu sreću ono robe što je pristao da mi ostavi, bezvredne pamućne tkanine... Ali i na tuceta keceljica i patika, kutije bibera, lampione, lonac za klistir i, pre svega, obezoružavajuću količinu konzervi pasulja »na bordovski način«, najzad i razglednicu u boji: »Trg Kliši«. — Pored stuba ćeš naći kaučuk i slonovaču koje 170

sam kupio od crnaca... U početku sam se trudio, a posle... evo, drži trista franaka... To ti je račun. Nije mi bilo jasno o kakvom je računu reč, ali nisam ništa hteo da pitam. — Možda ćeš još napraviti neku trampu robe, upozori me on, jer novac ovde, znaš, nikom ne treba, novac može jedino da ti posluži đa zbrišeš. I tu poče da se smeje. Pošto zasad nisam žeJeo da mu protivrečim, i ja sam se s njim smejao kao da sam vrlo zadovoljan. Uprkos nemaštini u kojoj je već mesecima bitisao, okružio se vrlo složenom grupom posluge, uglavnom dečacima, koji su mu hitro dodavali bilo onu jedinu kašiku ili jedinstvenu čašu, ili su mu iz tabana pažljivo vadili neumorne i kiasične prodorne krpelje. Zauzvrat, on im je blagonaklono svaki čas provlačio ruku između nogu. Jedini napor, koji sam u njega video, bio je da se češe samostalno, a tome se predavao potpuno kao dućandžija u For-Gonou, s čudesnom živahnošću kakva se može naći samo u kolonijama. Nameštaj, koji rni je ostavio, otkrio mi je šta sve domišljatost može da napravi od sanduka za sapun: stolice, stočiće i naslonjače, A ovaj mračnjak mi još pokaza i kako se oštrim uđarcem noge daleko odbacuju, razonode radi, teške gusenice tvrdog oklopa, koje su stalno jurišale, drhtave i ljigave, na našu šumsku kućicu. Ako ih zgaziš, nespretnjakoviću, teško tebi. Kazna ti je osam dana nepodnošljivog smrada, koji lagano isparava iz te nezaboravne kaše. Pročitao je u nekoj zbirci da su ova teška čudovišta u životinjskom svetu najstarija na svetu. Potiču, tvrdio je on, iz drugog geološkog perioda! »Kad mi, prijatelju, dospemo tako daleko kao one, i mi ćemo tako smrdeti, zar ne?« Takvi kakvi smo. Sutoni se u ovom afričkom paklu pokazaše kao izvanredni. Nije im se moglo umaći. Svaki put ttagični kao ogromna ubistva sunca, Neizmerno umiranje. Samo, bila je to ptekomerna divota za jednog čoveka, i to samog. 171

Čitav čas nebo kao da je bilo s kraja na kraj preliveno purpurom u bezumlju, a onda bi, zeleno, prasnuio usred drveća i pelo se od tla u drhtavim mlazevima do zvezda. Potom bi, sivo, preplavilo horizont, pa opet crveno, ali sad već malaksalo i ne zadugo. Tako se završavalo. Sve su boje padale u mlitavim komadima na šumu, kao dronjci posle stote pređstave. Svakog dana se to odigravalo u šest časova. A onda je noc sa svim svojim Čudovištima ulazila u igru uz hiljade i hiljađe kreketa žaba. Šuma čeka samo na njihov znak da bi počela da se trese, zviždi, riče iz najdubljih dubina. Ogromna Ijubavna stanica, bez svetlosti, prepuna do prskanja. Čitava drveta otekla od živog proždranog plena, osakačene erekcije, užas. Nismo više mogli jedan drugog da čujemo u kolibi. Morao sam da urlam preko stola, kao pobesnela mačka, da bi me moj ortak razumeo. Tako mi je i trebalo, meni — koji nisam voleo prirodu, — Kako se zovete? Niste li mi rekli da vam je ime Robinson? — upitao sam. Baš mi je ortak ponavljao da domoroci u ovoj okolini boluju, do obamrlosti, od svih bolesti koje se uopšte mogu dobiti, i da ti bednici nisu u stanju da se upuštaju u bilo kakvu trgovinu. Dok smo govorili o crncima, muve i insekti kidisali su u rafalima na svetiljku, i to tako kmpni i u takvom mnoštvu, da smo morali da je ugasimo. Robinsonov lik mi se ukaza još jednom, pre no što ću ugasiti, pod velom insekata. Zato se možda njegove crte urezaše tananije u moje sećanje, jer dotle me ni na šta određeno nije pođsećao. U mraku je nastavio da govori, dok sam se ja vraćao unatrag u svoju prošlost, uz zvuk njegovog glasa, kao na zov iza vrata godina i meseci i dana, pitajući se gde sam već mogao da sretnem ovo biće. Ali nikako da pronađem. Niko mi se nije odazivao. Lako možeš da se izgubiš pipajući po mraku medu minulim obiicima. Užasno je koliko čovek nosi stvari i Ijudi koji se u njegovoj prošlosti ne menjaju. Živi, zagubljeni u krip-

tama vremena, tako lepo spavaju kraj mrtvih da se već i u istoj senci meŠaju. I, stareći, čovek ne zna koje da probudi, žive ili mrtve. Pokušavao sam da odgonetnem tog Robinsona, kad me nekakav smeh, užasan i preteran, natera da poskočim. Smeh umuknu. Upozorio me je, to su bez sumnje hijene. A potom ništa više, samo crnci u selu i njihov tam-tam, dosadno udaranje po šupljem đrvetu, termiti vetra. Samo ime Robinson posebno me je mučilo, i sve jače. U ovom mraku počesmo da govorimo o Evropi, o ručkovima koje čovek tamo može da naruči kad ima para, i o dobro rashlađenom piću! Nismo govoriii o sutrašnjem danu, kad treba da ostanem sam, tu, možda zauvek, s ovim konzervama pasulja... Da li je rat ipak bio bolji? Bio je gori, razume se. Bio je gori!... I on se slagao... 1 on je bio u ratu... A ipak je ođavde odlazio... Dosta mu je đžungle, uprkos svemu... Pokušavao sam đa ga vratim na temu rata. Ali sad se izvlačio. Najzad, u času kad smo već legali, svaki u svoj ugao građevine od lišča i pregrada u raspadanju, priznade mi da će se radije izložiti opasnosti da ode pod građanski sud pljačke nego da i dalje podnosi život na »pasulju« kojim je živeo skoro godinu dana. Sad mi je bar sve bilo jasno. — Nemate pamuka za uŠi? — još me upita... — Ako ga nemate, napravite lopticu od dlaka ćebeta i bananine masti. Tako se mogu napraviti vrlo dobri mali zaptivači... Ja neću više da ih slušam kako urlaju, volovi... Bilo je svega u toj grmljavini, sem volova, ali njemu je bilo stalo do tog neupriličenog i rodovnog naziva. Ono s pamukom me iznenada pogodi kao da skriva neku njegovu odvratnu smicalicu. Nisam mogao više da se otmem ogromnom strahu da će sad krenuti da me kolje na mom »ležaju na sklapanje« pre no što ode i odnese ono što je ostalo u kasi... Ova me je misao izbezumljivala. Ali šta da radim? Da zovem? Koga? Ljudoždere iz sela?... Nestao? U stvari to sam skoro već bio. U Parizu, bez imetka, ' 7?

bez dugova, bez nasledstva, jedva da čovek i postoji,teško da se već ne broji u nestale... A tek ovde? K o bi se iole potrudio da dođe đo Biokomimba makar da samo pljune u vodu, ništa više, da bi počastio moju uspomenu? Niko, očigleđno, Prolazili su časovi presecani predasima i naletima strave. On nije ni hrkao. Svi ti šumovi, dozivanje iz šume, smetali su mi da ga čujem kako diše. Nije mi bio potreban pamuk. Ime Robinson, zahvaljujući mojoj upornosti, najzad mi otkri jedno telo, jedan hod, čak i glas koji sam prepoznao... I baš u času kad sam se konačno predavao snu, cela se Jičnost uspravi kraj moje postelje, ja ga ščepah, ne njega, razume se, već baš to sećanje na Robinsona, čoveka iz Noarser-sir-la-Lis, tamo u Flandriji, koga sam pratio pod kraj one noći kad smo zajedno tražili neku rupu da bismo se izvukli iz rata, i opet, kasnije, u Parizu... Svega sam se setio. Godine su prošle za tren. Neka bolest mi je bila udarila u glavu, mučio sam se... Sad kad sam znao, kad sam ga pročitao, nisam mogao da se odbranim od pravog straha. Da li je on mene prepoznao? U svakom slučaju, mogao je računati na moje ćutanje i moje saučesništvo. — Robinsone! Robinsone! — pozvah ga veselo, kao da hoću da mu saopštim neku dobru vest. — Hej, drugar, hej, Robinsone!... Nikakvog odgovora. Dok mi je srce snažno iupalo, ustao sam, spreman da primim mučki udarac u menzu... Ništa. Onda se prilično hrabro upustih do drugog ugla kolibe, pipajući po mraku, tamo gde sam video da je legao, Otišao je... Sačekao sam dan paleći s vremena na vreme šibicu. Dan svanu s pljuskom svetlosti i dotrča crna posluga, kriveći se od smeha, da mi ponudi svoju ogromnu beskorisnost, sem možda kad je u pitanju njihova vedrina. Već su pokušavali da me nauče bezbrižnosti. Uzaludno sam pokušavao da im nizom smišljenih pokreta dam na znanje koliko me brine Robinsonov nestanak, to ih izgleda uopšte i74

nije pogađalo i bilo im je sasvim svejedno. Tačno }e đa ima mnogo gluposti u staranju o onome što se ne vidi. Najzađ, i ja sam u celoj stvari najviše žaiio za kasom. Ali retko se ponovo viđaju ijudi koji odnesu kasu... Ta me je okolnost navela na pomisao da se Robinson neće vraćati samo zato da bi me ubio. I to je već bio neki ćar. Znači, sve unaokolo bilo je sad samo za mene 1 lmaću isuviše vremena da isplivam, pomislih, na površinu, iz dubina ovog ogromnog prostranstva lišća, okeana crvenog, išaranog žutim prugama, plamene sušnice verovatno veiičanstvene za one koji voie prirodu. Ja je konačno nisam voleo. Poezija tropskih predela mi se gadila. Moj pogled, moja misao na ove pređele vraćali su mi se kao ukus tunjevine. Ma šta govoriii, uvek će to biti krajevi samo za komarce i pantere. Svako na svoje mesto! Milije mi je ipak biio da se vratim u kolibu i učvrstim je u očekivanju tornada koji će svakako uskoro da naide. Ali sam ubrzo morao da odustanem i od svog poduhvata učvršćivanja. Ono što se naherilo moglo se verovatno srušiti, ali se nije daio ispraviti, trska se resaia nagrizana insektima, očigiedno da se od mog stana nije daia napraviti ni pristojna pišaonica. Pošto sam, vukući noge, obišao dva-tri kruga po džungli, morao sam da se vratim, sručim na iežaj i da ćutim, zbog sunca. Uvek ono. Sve ćuti, sve se plaši da ne sagori u podne, a tako maio je potrebno kad je i trava, i životinje, i Ijudi, sve dovoljno usijano. Podnevni udar. I moje pile, moje jedino pile, plašilo se tog časa, ulazilo je sa mnom u kolibu, to jedino piie koje mi je Robinson ostavio u nasleđe. Tako je to pile živeio sa mnom tri nedelje Šetajući se, idući za mnom kao pas, pijučući svaki čas u strahu od zmija. Jednog dana, kad me je savladala dosada, ja sam ga pojeo. Nije imalo nikakvog ukusa, meso iščileio na suncu bilo je kao pamuk. Možda sam se od njega i razboleo. U svakom slučaju, sutradan nisam više mogao da ustanem. Oko podne, već onemoćao, odvukao sam se do kutije s iekovima. U njoj je još ostalo 175

tinkture joda i karta Sever—Jug. Kupca još nijednom nisam video u ispostavi, samo crne besposličare, koji su beskonačno mahali rukama žvaćući koiu, erotični i malarični. Sad su se okupljali ukrug oko mene i kao da su ti crnci raspravljali o mom gadnom izgledu. A bolestan jesam bio, i to do kraja, do te mere da mi se činilo kako mi noge više nisu potrebne, prosto su visile s ivice moje posteije kao nevažne i pomalo smešne stvari. Iz For-Gonoa su mi po kuriru dolazila samo pisma smrdljiva od grdnji i gluposti, a i preteća. Ljudi iz trgovine, koji sebe smatraju svi odreda za male i velike stručnjake u ovom poslu, često se pokažu kao nenadmašni nespretnjakovići. Moja majka me je iz Francuske opominjala da čuvam zdravlje, kao i za vreme rata. I pod sečivom giIjotine moja bi me majka grdila što sam zaboravio šal. Nikad moja majka nije propuštala priliku da me ubeđuje kako je svet dobar i kako je dobro učinila što me je rodila. To }e velika prevara majčinske nebrige, to pretpostavljeno proviđenje. Uostalom, bilo mi je lako da ne odgovaram na sve te bajke gazde i majke, i nikad i nisam odgovarao. Samo ni takav stav nije popravljao situaciju. Robinson je uglavnom sve pokrao što je biio u ovoj krhkoj zgradi, a ko bi mi verovao kad bih to rekao? Da piŠem? Čemu? Kome? Gazdi? Svake večeri oko pet časova i ja sam se tresao od groznice, i to žestoko, tako da se i moj razgiavljeni krevet tresao kao pod kakvom muškarčinom. Crnci iz sela su se, ne libeći se, dokopali i službe kod mene i moje kolibe, ja ih nisam zvao, ali terati ih sad predstavljao je suviše veliki napor. Svađali su se oko onoga Što je ostalo od robe, oštro preturajući po buradima s đuvanom, probajući preostale kecelje, ocenjujući ih, odnoseći ih, doprinoseči, ukoliko je to još bilo moguće, opštem raspadanju mog staništa. Kaučuk, razvučen po zemlji, mešao je svoj sok s dinjama iz džungle i onim sladunjavim plodovima ukusa pišljivih krušaka, sećanje na njih i posle petnaest godina izaziva u meni gađenje, toliko sam ih jeo umesto pasulja. 176

Pokušao sam da shvatim do kog stupnja nemoći sam dospeo, ali ni u tome nisam uspevao. »Svi kradu!« tri puta mi je ponovio Robinson pre no što je nestao. To je bilo i mišljenje Generalnog direktora. U groznici su me te reči progonile. »Treba da se snađeš!« i to mi je rekao. Pokušavao sam da ustanem. Ni to mi nije polazilo za rukom. A voda koju sam morao da pijem, imao je pravo, bila je blatnjava, još gora, puna mulja sa dna. Crnčići su mi, istina, donosili banane, i krupne i sitne, i crvene pomorandže i večite papaje, ali mene je tako boleo stomak od svega toga, zaista od svega! Mogao sam da povratim ceo svet. Čim sam osetio da mi biva nešto malo bolje, da sam manje mutne glave, opet bi me hvatao silan strah da ću morati da polažem račune »Društvu Pordirijer«. Šta da kažem tim zlokobnim ljudima? Kako oni da mi poveruju? Sigurno će me uhapsiti! I ko će mi onda suditi ? Posebne sudije, naoružane strašnim zakomma izvučenim ko zna odakle, kao Preki sud, ali čije vam prave ciljeve nikad ne otkrivaju i koje zabavlja da krvareći idete uz oštru strminu iznad pakla, putem koji siromaha vodi do crkavanja. Zakon je veliki »Luna-Park« patnje. Kad bednik pusti da ga u to uhvate, njegova se kuknjava čuje još vekovima. Više sam voleo da, omamljen, u drhtavici i balaveći, iežim na 40° stepeni no da me bistra uma muči ono što me je čekalo u For-Gonou. Došao sam dotle da više nisam uzimao kinin, puštajući da mi groznica sakrije život. Covek pribegava onom pijanstvu koje mu je pri ruci. Dok sam se ja tako krčkao danima i nedeljama, potrošio sam šibice. Nismo ih imali. Robinson mi je za sobom ostavio samo »bordovski pasulj«. Ali toga mi je ostavio lepu zalihu. Ispovraćao sam ga na kutije. A i to je trebalo podgrevati. Neđostatak šibica je uneo malu razonodu u moj život: gledao sam svog kuvara kako pali vatru krešući dva kremena u suvoj travi. Tako gledajući, pade mi nešto na pamet. Uz jaku groznicu, ideja dobi neobičnu čvrstinu. 177

Mada sam po prirođi bio nevešt, posie nedelju dana upornog vežbanja i ja sam umeo da, kao crnac, zapalim vatricu između dva zašiljena kamena. U stvari, počeo sam da se snaJazim u tom primitivnom svetu. Vatra je ono. osnovno, pređstojao je i lov, ali nisam za to imao ambicija. Vatra ukresana kremenom bila mi je dovoljna. To sam savesno vežbao. Nisam imao šta drugo da radim danima. U odbacivanju gusenica iz »sekundara« mnogo sam sporije na~ predovao. još nisam uhvatio »stil«. Mnogo sam ih gazio. Te sam digao ruke. Puštao sam ih da ulaze u kolibu kao prijatelji. Naišle su i dve oluje jedna za drugom, druga je trajala tri dana i, što je još gore, tri čitave noči. Najzad smo pili vodu na kofe, istina mlaku, ali ipak vodu... Tkanine iz mršave zalihe počeše pod pljuskovima da se tope, neusiljeno, mešajući se jedna s drugom u ljigavu masu. Ljubazni crnci su mi iz šume donosili svežnjeve lijana da privežem kolibu za tlo, aJi sve uzalud, lisnato granje zidova bi pri najmanjem vetru zalepršalo iznad krova sumanuto kao ranjena krila. Nije bilo pomoći. Sve kao u igri. Crnci, mali i veliki, odlučiše da se potpuno zbliže sa mnom u ovom mom brodolomu. Ulazili su i izlazili iz moje kuće (ako tako mogu reći) kako su hteli. Sloboda. Sporazumevali smo se znacima, izražavajući duboko razumevanje znakova. Da nije bilo groznice, možda bih naučio njihov jezik. Nisam imao vremena. A što se tiče kresanja vatre, još nisam savladao najbolji naćin paijenja, onaj brzi. Još bi mi mnogo vamica prskalo u oči, što je izazivalo smeh crnaca. Kad nisam trunuo od groznice na svom »poljskom« krevetu ili nisam kresao kremen, mislio sam samo na račune »Pordirijera«. Čudno koliko je teško osloboditi se straha od neispravnih računa. Taj užas sam sigurno nasledio od majke koja me je zarazila svojim tradicionalnim: »Ko ukrade jaje... Ukrašće i vola, a na kraju ubije majku«. Takvih se stvari svako teško oslobađa. Utuve ti ih u glavu još kao malom i posle te neumoljivo zastrašuju u važnim 178

trenucima. Kakva slabost! Da bi se čovek oslobodio, može da računa samo na silu života. Srećom, ta sila života je ogromna. U međuvremenu i ispostava i ja smo tonuli. I posle svakog pljuska nestajali smo u blatu sve Ijigavijem i sve gušćem. Kišno doba. Ono što je još juče izgledalo kao stena, sad je bilo samo bezoblična kaša. Grane su visile, mlaka voda je zapljuskivala u slapovima, širila se po kolibi i svud unaokoio kao u koritu nekad presahle reke. Sve se rastapalo u istu kašu: loša roba, nade i računi, pa i groznica, i ona je bila vlažna. Ta tako gusta kiša zatvarala vam je i usta kad vas spopadne kao mlaka krpa preko usta. A potop nije smetao životinjama da se traže, slavuji su dizali isto toliko larme koiiko i šakali. Svuda anarhija, a u kovčegu ja — izlapeli Noje. Činilo mi se da je kucnuo poslednji čas. Moja je majka pored izreka o poštenju imala običaj da kaže, toga se setih u pravi čas, obično kad bi spaijivala prljave zavoje: »Vatra sve prečišćava!« Sve čovek nade u svoje majke, za sve prilike Sudbine, samo treba znati odabrati. Kucnu čas. Moji kremenovi nisu bili baš najboije odabrani, ni dovoijno zašiljeni, varnice su mi se uglavnom gasile u rukama. Najzad se ipak, i uprkos vlazi, zapali roba. Bila je to zaliha skroz pokislih muških čarapa. Plamenovi počeše da iižu, brzi, raspaljeni. Domoroci iz seia se okupiše ukrug oko vatre, besno brbljajući. Prirodni kaučuk, koji je Robinson kupio, cvrčao je u središru i taj me je miris podsećao na slavni požar Telefonskog društva na Keju Grenel, kad sam ga gledao s ujakom Šarlom, koji je tako iepo pevao romanse. Bilo je to godinu dana pre Izložbe, one Velike, kad sam još bio sasvim mali. Ništa tako ne isteruje uspomene na svetlost kao mirisi i plamen. Moja je koliba mirisala isto tako, i mada skroz mokra, izgorela je do kraja, načisto, 1 roba i sve. Računi su biJi svedeni. Ovog puta je načas i šuma zamukia. Potpuna tišina. Mora da su bili zaslepljeni leopardi i sove, žabe i papagaji. Mnogo treba da njih zaseniš. Kao nas ratom. i79

Sad je šuma mogla da se vrati i proguta ostatke pod prokletim lišćem. Spasao sam ono malo svog prtljaga, krevet na sklapanje, trista franaka i, razume se, nekoliko »pasulja«, avaj, za put. Posle jednog časa požara, ništa više nije ostalo od zgradice. Poneki plamičak na kiši i nekoliko nesuvislih crnaca koji su vrhovima kopalja čeprkali po pepelu, uz nalete otužnog mirisa vernog svakoj nesreći, mirisa kojim odišu svi porazi ovog sveta, mirisa baruta koji se puši. Bilo je krajnje vreme da se zbriše, i to hitno. Da se vratim natrag istim putem u For-Gono? Da pokušam da objasnim svoje ponašanje i okolnosti ove pustolovine? Oklevao sam... Ne dugo. Ništa se ne može objasniti. Svet ume jedino da vas ubije, kao spavač kad se okreće, kao čovek kad se u snu okrene i pobije buve na sebi. Zaista bi to bila glupa smrt, rekoh sam sebi, to jest obična. Imati poverenje u Ijude, znači već pustiti da vas pomaio ubijaju. Odlučih, uprkos svom bednom stanju, da krenem u šumu pravcem kojim jeveć krenuo onaj zlosrećni Robinson.

18 0

Uz put sam dobro čuo, i siušao sam često, šumske zveri, njihove krike i dozivanje, ali ih skoro nikad nisam viđao, ne računam ono malo divlje prase na koje sam skoro nagazio u blizini svog skloništa. Po rafalima krikova, đozivanja, urlanja, čovek bi rekao da su tu, sasvim biizu, na stotine, na hiljade, da sve vrvi zverima. Međutim, čim bi se čovek približio mestu njihove buke — nigde nikog, izuzev onih debelih plavih koka, uparađenih u svom perju kao za svadbu, i tako nespretnih kad kašljući skaču s grane na granu da čovek pomisii da im se desila neka nesreća. Niže, u memii pod krošnjama, leptiri, teški, krupni, tamno oiviČeni kao »čitulje«, drhtali su od napora da rašire krila, a još niže — mi gacamo po žutom blatu. S teškom mukom smo se probijali, jer su mene crnci nosili na nosilima napravljenim od džakova, zašivenih jedan uz drugi. Mogii su lepo da me izruče u vodu kad smo prelazili neku baru. Zašto me nisu izručili? To sam saznao kasnije. A mogli su i đa me pojedu, pošto im je to već bio običaj. S vremena na vreme raspitivao sam se sav omamijen kod nosača. Odgovarali su mi uvek: Da, da! Nisu bili svađalice. čestiti momci. Kad bi mi proliv dopustio mali predah, odmah bi me hvatala groznica. Prosto da čovek ne veruje koliko sam pod tim uslovima bio bolestan. Čak više nisam ni video jasno, tačnije — sve sam 18 1

video u zelenom. Noću bi se ovozemaljsko zverinje šunjalo oko našeg logora, palili smo vatru. I ovde-onde, uprkos svemu, poneki krik bi zaparao ogromni crni svod koji nas je pritiskao. Neka je zver zaklana, a ona se i pored svog užasavanja i pred ljudima i pred vatrom ipak nama žalila, tu, u neposrednoj blizini. Od četvrtog dana nisam više ni pokušavao da razaznam stvarnost među svim nesuvislim grozničavim predstavama koje su se tiskale po mojoj glavi, izmešane s delovima Ijudskih likova i odlomcima odluka, s očajanjem bez kraja. Ali ipak je morao postojati, danas to kažem kad dobro razmislim, onaj bradati belac koga smo jednog jutra sreli na šljunkovitom brdašcetu tamo gde se sustižu dve reke? A čula se i zaglušna, vrio bliska buka nekog vodopada. Bio je to čovek tipa Alsida, samo španski narednik. Prešli smo, tako idući jednom pa drugom stazom, probijajući se nekako, u koloniju Rio del Rio, stari posed kastiljanske krune. Taj Španac, jadni vojnik, imao je svoju kolibu. Čini mi se da se slatko smejao kad sam mu ispričao sve svoje nevolje i šta sam ja učinio od svoje kolibe. Istina, njegova je izgleđala nešto bolje, ali ne mnogo. Njegovu specifičnu muku predstavljali su crveni mravi. Izabrali su za svoje godišnje seobe put baš kroz njegovu kolibu, gadovi mali, i prolazili su već dva meseca. Zauzimali su mnogo mesta, čovek skoro nije mogao da se okrene, a ako ih uznemiriš gadno ujedaju. Bio je sav srećan kad sam mu dao malo mog pasulja, jer je on jeo samo paradajz već tri godine. Nije imalo šta đa se kaže. Pojeo je već, reče mi, više od tri hiljade konzervi on sam. Zamoren iznaiaženjem načina pripremanja, sad ih je prosto gutao, kroz dve male rupe na konzervi, kao jaja. Čim su crveni mravi saznali da ima novih konzervi, postaviše stražu oko pasulja. Nije se smela ostaviti nijedna načeta konzerva u kolibi, jer bi oni doveli čitavu rasu

crvenih mrava u koiibu. Nema većih komunista od njih. A pojeli bi i Španca. Od domaćina saznadoh da se glavni grad kolonije Rio del Rio zove San Tapeta, grad i pristanište ćuveno duž ceie obale, pa i daije, po opremi galija duge piovidbe. Put kojim smo krenuli vođi upravo tamo, to je pravi put i samo treba da produžimo rako pa ćemo stići 2a tri dana i tri noći. Koiiko đa izlečim svoje buniio, upitah Španca da ne zna neki dobar domorodački lek koji bi me malo podigao. Glava me je užasno mučiia. Ali on za to nije hteo ni da čuje. Bio je čak za španskog kolonizatora neobično neprijateljski raspoložen prema Afrikancima, do te mere da posie vršenja nužde nije hteo da se služi iišćem banane, vec je posebno u tu svrhu izrezao čitavu gomilu Austrijskog biitena. A nije više čitao novine, baš kao ni Alsid. Posle tri godine samovanja ovde, s mravima, malim manijama i starim novinama, i s onim užasnim španskim naglaskom koji kao da predstavlja još jednu ličnost — toiiko je jak — teško je bilo uzbuditi ga. Kad bi grdio svoje crnce, treštalo je kao grmijavina. Što se tiče dranja, Alsid mu nije bio ni za malić. Najzad sam sav svoj pasulj ostavio tom Špancu, toliko mi se dopao. IJ znak zahvalnosti, on mi izdade vrio lep pasoš na zrnastoj harriji s grbom Kastiije i tako izuvijanim potpisom da mu je samo izvođenje potpisa oduzelo dobrih deset minuta. Za put u San Tapetu nije bilo moguće pogrešiti, istinu je rekao: samo pravo. Ne znam više kako smo tamo dospeli, ali sam u jedno siguran: da su me odmah po doiasku predali u ruke svešteniku, koji mi se činio grdno izlapeo, te sam se ja, poredeći se s njim, maio ohrabrio. Ali ne zadugo. Grad San Tapeta bio je prilepljen za bok stene pravo prema moru i bio je sav zelen, vredelo ga je videti. Verovatno, veličanstven prizor sa pristaništa, nešto raskošno izdaleka, ali izbliza sve samo premoreno meso kao u For-Gonou i koje je beskonačno čiravilo i gnojilo i pekio se.

A ctnce mog malog karavam sam u kratkom nastupu pribranosti poslao natrag. Prošli su đobar komad šume i, kako rekoŠe, plašili su se za život u povratku. Unapted su kukali na rastanku, ali ja nisam više imao snage da ih žaiim. Suviše sam prepatio i preznojavao se. Nikako da prestanem. Koliko se sećam, mnogo kreštavih bića, kojima je ovo mesto bilo zaista gusto naseljeno, dolazilo je od tog časa danonoćno i muvalo se oko moje postelje, koju su namerno postavili u parohijskoj kući: razonode su bile retke u San Tapeti. Paroh me je nalivao tejovima, dugi pozlaćeni krst klatio se na njegovom trbuhu, a iz dubina njegove mantije, kad bi se nagnuo nad mojim uzglavljem, čulo se zveckanje novca. Ali voditi razgovor s narodom nije dolazilo u obzir, jer me je i mucanje iscrpljivalo preko svake mere. Mislio sam da mi je zaista došao kraj i pokušavao sam da se još malo nagledam onoga što se dalo videti kroz parohov prozor. Ne bih se danas usudio da tvrdim kako mogu da opišem te vrtove bez grubih i neverovatnih grešaka. Sunca je biio, to je sigurno, i to uvek ono isto — kao da vas u lice zapahne vrelina iz ogromnog kazana koji je neko otvorio, a odozdo opet sunce i neko besmisleno drveće i staze i one ogromne zeiene salate razgranate kao hrastovi i maslačak čija tri-četiri struka dostižu razmere lepog osrednjeg kestena iz naših krajeva. Dodajte još dve-tri žabe, teŠke koiiko pas ptičar, koje skakuću upiašeno od bokora do bokora. Mirisima se završavaju bića, zemije i stvari. Sve pustolovine odlaze kroz nos. Zatvorio sam oči, jer zaista nisam više mogao da ih otvorim. I onda se oštar miris Afrike malo-pomaio izgubio. Sve mi je teže bivalo da pronađem onu tešku mešavinu mrtve zemlje, ljudskog vonja i tucanog šafrana. Vreme, prošlost i opet vreme, i dođe čas kad sam pretrpeo brojne udare i nove preokrete, potom ujednačenije potrese, aii sad uljuljkujuče... 184

Ležao sam još, razume se, ali sad na nečem pokretnom. Opustio sam se, povraćao i budio se i opet padao u san. Bio sam na moru. Osećao sam se tako tupavo da sam jedva imao snage da zapamtim novi miris užadi i smole. Bilo je sveže u putujućem ugiu gde sam se skupio, upravo iznad širom otvorenog okruglog prozora. Ostavili su me sasvim samog. Putovanje se nastavijalo, očigledno... Aii koje? čuo sam korake po palubi, drvenoj palubi iznad mog nosa, i giasove i talase, koji su se pljuskajući razbijaii o bok. Vrio retko se život vraća uz uzgiavije čoveka, ma gde on bio, sem u slučaju neke svinjske podvale. A ono što su mi ijudi iz San Tapete smestili nije biia sitnica. Nisu li iskoristili moje stanje i prodali me onako besiovesnog nekoj galiji? Lepa galija, priznajem, visokih bokova, dobrih vesala, ovenčana lepim skerletnim jedrima, jedrenjak sav pozlaćen, brod sam u mekim jastucima u đelu za oficire, a na provi divna slika, slikana bojama od ribljeg uija, koja predstavlja lnfantkinju Kombitu u odelu za polo. Ona je stitila (objasniše mi kasnije), ova kraIjevska iičnost, svojim imenom, svojim isturenim grudima i svojom kraljevskom čašću brođ koji nas jenosio. Laskavo. Najzad, zaključio sam razmišljajući o svom doživljaju, u San Tapeti bih još bio boiestan kao kuče, sav izmrcvaren, i sigurno bih crkao kođ onog popa gđe su me crnci ostavili... Vratiti se u For-Gono? Ne bih izbegao onih »petnaest godina« zbog računa... ovde se bar nešto kretalo, a to je već značiio nadu... Kad čovek razmisii, kapetan Infantkinje Kombite je dokazao izvesnu smeiost kupujući me, čak i u bescenje, od sveštenika u času kad je dizao sidro. Stavljao je na kocku sav taj novac, kapetan. Mogao je sve da izgubi... Računao je na blagotvorno dejstvo morskog vazduha koji će me oživeti. Zaslužio je nagradu. U dobitku je, jer mi je već biio bolje i video sam da je vrlo zađovoljan. još sam silno buncao, aii već je u tome bilo neke logike... Od časa kad sam otvorio oči, »8 *

često me je obilazio u mojoj sobici, i to u kapi s perjem. Bar meni se tako činilo. Zabavljalo ga je moje pokušavanje da se uprkos groznici uspravim na slamarici. Povraćao sam. »Uskoro ćeš, seronjo, moći da veslaš s ostalima«, predskazivao mi je. Bilo je to lepo od njega i smejao se udarajući mi zvrčke, ali prijateljski, i to po potiljku, a ne po guzici. Hteo je da se i ja radujem, da uživam u dobrom poslu koji je napravio kiipujući me. Hrana na brodu mi se učini sasvim prihvađjiva. Nikako da prestanem da mucam. Ubrzo sam, kao što je kapetan predvideo, toliko ojačao da sam veslao s vremena na vreme s drugarima. Ali njih je bilo deset, a ja sam video stotinu: mutilo mi se. Nismo se mnogo umarali na tom putovanju, jer smo plovili uglavnom na jedra. Naši uslovi u potpalublju nisu bili ništa odvratniji od uslova običnih putnika u nižoj klasi u nedeljnom vozu, a bili su manje opasni od onoga što sam preživeo na Admiralu Šiiceru u dolasku. Imali smo stalno dobar vetar u tom prelaženju Atlantskog okeana s istoka na zapad. Temperatura se spusti. Zbog toga se niko u potpalublju nije žalio, naprotiv. Samo nam se sve to malo odužilo. Što se mene tiče, ja sam se i morskih i šumskih prizora nagledao za čitavu jednu večnost. Rado bih pitao kapetana koji je cilj i kakvi su razlozi našoj plovidbi, ali otkako mi je bilo zaista bolje, njega više moja sudbina nije zanimala. Osim toga, još sam bio suviše smeten za pravi razgovor. Viđao sam ga samo izdaleka, kao pravog gazdu. Na brodu, među robijašima, počeo sam da tražim Robinsona i u nekoliko mahova, noću, dozivao sam ga glasno u mrtvoj tišini. Niko mi ne odgovori, sem nekoliko psovki i pretnji stražara. Međutim, što sam duže razmišljao o pojedinostima i okolnostima moje pustolovine, sve mi se ćinilo verovatnije da su i njemu namestili u San Tapeti. Samo je Robinson sad sigumo veslao na nekoj drugoj galiji. Crnci iz

šume su sigurno učestvovali u toj trgovini i toj mućki. Svakom svoje po redu, tako i treba. Ziveti se mora, a i prodavati stvati i ijude koje ne pojedeš odmah. Relativnu dobrotu đomorodaca prema meni objašnjavala je ova podmukia prevara. Infantkinja Kombita plovila je još nedeljama i nedeIjama kroz atlantske bure, uz napade morske bolesti, dok se jedne iepe večeri ne smiri sve oko nas. Nisam više zapadao u buniio. Krčkali smo oko sidra. Sutradan u zoru, otvarajući prozorčiće, shvatili smo da smo stigii na cilj, Bio je to izvanredan prizot.

»87

Da jc biio izncnadcnjc — bilo je, i to kakvo! To sto smo ktois kmaglicu ugledali bilo jc toliko ncočckivano, da ptvo nisnio hteli đa verujemo, a potom, kad smo se našii liccm u lice sa srvarima, ma bili i galijaš), ipak smo počcli da sc krivimo od smeha gledajući ro pred narna. Zanlislitc ssm a. Njihova varoš je stajala prcd nama apsolntno uspravno! Njujork jc varoš koja stoji uspravno! ViđaU smo rni vcć mnoge varoši, razume se, i m lepe, i lukc i tO kakvc! Ali kod nas varoši lcže, zar nc, uz morc iii uz rcku, oprttžcnc po prcdelu čckaju putnika, a uva Amcrikanka nije mamila, ne, stajala jc usptavno, riinialo sprcmna za ijubav, kruta da sc uplašiš. I mi smo se smejali kao budale. Zaista sntešno: varoš sva izgradena kruto u visinu. Sumo, torn prizoru smo mogli da se smejemo tek od vrata, zbog hkdnoće, koja je za to vreme bila sa pućme kroz debelu sivu i ružičastu maglu, zbog ošrre t nagle hladnoće koja jc jutišala na našc panralone i na pukotinc u tom bcdcmu —- ulicc gfada — u koje su se uvlačili oblaci nošcrn vctrom. NaŠa jc galija vukia svoju usku brazdu baš u visini kcjova, na granict mrke vode uzbufkane rojevima halavih i drečavih čunića i tegljaća. Bcdniku nijc lako iskrcati se bilo gde, ali galijašu jc još tcžc pogotov© Ito Ijudi Amertke mkako ne voic one koji dolazc galijama iz Evrope. »Sve su to anarhisti«, 188

vele oni Gni, u stvaris prirmju sarno radoziia.lte koji irn đonose lovu, jer svakj je evropski novac sin Dolara, Možda sam mogao da pokušam, jer bilo ih je koji su uspdi da pfcplivaju luku, a kad izadu na kej vikah su: »Ži vco Dolar! Živeo Dolar!« I to je neki vic! Mnogo se Ijudi tako iskrcalo, a posfe su se obogatili, Možda i nije rako, već se samo tako prića. U snovima se, dogadaju i gore stvari. Ali ja sam u glavi Hosio nesto drugo, porcđ groznice. galiji sam dobro naućio da brojim buve (ne samo da ih hvatam, vec i đa ih sabiram i oduzimam, jednom rcći statistika). l ’arlan zanat, nnida se nc bi rcklo, koji pred stavlja pravu tehniku, hteo sam time da se poslužim! /.a Amerikance tnože da kalc ko Ita hoće, aii za rehmku su strućnjaci. Dapalee se njima moj naćin brojanja buva do izbezumljenja, bio saiti unapred siguran. Po mom mišljenju, to nije. moglo da omane. Haš sam hreo da im ponudim svoje usluge, kad eto ti — narediše nasoj galiji da odc u karantin u suscdni dbk u zaklonu, na puskomrt od izdvojeiiog seoeeta u dnu mirnog zaliva, na dvc milje istoćno od Njujoika, I tu smo svi bili na posmatranju nedeljama i ncdcljama, tc ustalismo nove navike. Takrj sc svakc vcčcri posle jcla od brođa odvajao ćamac s četuru, koja jc išia po vodu u Selo. Trebalo je da se u nju ubacim da bih postigao svoj cilj. Drugari su dobro 2nali šra bih ja da posrignem, ali njih pustolovinc nisu priviačilc. »Lud jeste«, govorili su, »ali nije opasan«. Na Injmtkmji Kmthiti klopa je bila pristojna, drugare su pomalo tabali, ali ne suviše, sve u svemu nije bilo loše. Bilo jc to prosečno šljakanje. A o.sim roga vrhunska prednosi — nikoga sa galijc nisu otpušfali, čak im je Kralj obećao da će, kad budu imah šezdeset i dve godinc, dobiti nekakvu malu penziju. Bili su srećni 'zbog te perspektive, davala im jc mogućnost sanjarenja, a nedeljom, da bi se osetiLi slobodni, igrali su sc giasanja, Nčđeljama, dqk su nas držah u karantinu, rikali su 8g

svi zajedno u potpaiublju, tukli su se, jahaH se uzajamno takođe. Najzad, ono što im nije daio da beže sa mnom biio je, pre svega, to što nisu hteLi ni da čuju za Ameriku, ćiji sam ja bio obožavaiac. Svako ima svoje nemani, za njih je Amerika bila crna neman. Čak su pokušavali da mi je potpuno ogade. Uzalud sam govorio da ja imam poznanika u toj zemlji, moju malu Loiu, između ostalih, koja je sad sigurno već bila vrlo bogata, a po svoj prilici i Robinsona, jer taj je sigurno već sebi obezbedio mesto u poslovnom svetu, ali oni nisu popuštali u svojoj odvratnosti prema Sjedinjenim Državama, svom gađenju i svojoj mržnji: »Uvek ćeš biti udaren!« govorili su mi. Jednog dana sam pošao kao da ću s njima na seosku česmu i onda sam im rekao da se ne vraćam na galiju. Zdravo! Bili su to, u stvari, dobri momci, dobri radnici, i opet su mi rekli da nikako ne odobravaju to moje, ali mi ipak žele hrabrosti, mnogo sreće i zadovoljstva, uz to, ali na svoj način: »Idi!« rekli su mi. »Idi! Ali opet te opominjemo! Tražiš ono što nije za vašljivca kao što si ti! Od groznice si se šašnuo! Vratićeš se iz te tvoje Amerike u gorem stanju od nas. Tvoje će te želje upropastiti. Hoćeš da učiš? Znaš već isuviše za čoveka tvog položaja!« Uzalud sam im odgovarao da imam prijatelje ovde koji me čekaju. Mucao sam. — Prijatelje? — iščudavaJi su se oni — prijatelje? Baš njih boli štikla za tebe, te tvoje prijatelje! Odavno su te već zaboravili tvoji prijatelji. — Ali ja hoću da vidim Amerikance! — uzalud sam uporno govorio. — A čak su im i žene kakvih nigde nema! — Ma vrati se s nama, zvekane — odvraćali su mi. — Nemaš za šta da ideš, kaže ti se! Razbolećeš se još gore ! Odmah ćemo mi da ti kažemo ko su Amerikanđ! Ili su siini milionari, ili su poslednje mrcine — sredine nema. Milionare sigurno nećeš ni videti takav kakav si sad. A mrcine, u to budi siguran, i te kako ćeš ždrati. Za to se ne sekiraj! I nećeš morati dugo da čekaŠ na to. 19 0

Eto kako su sa mnom drugari postupali. Najzad su me izbezumili svi ti promašeni zavrnuti tipovi, neljudi. »Gubite se svi«, odgovorio sam, »od pakosti ste zabalavili, to je sve. Da li ću da crknem od Amerikanaca, videćemo. Ali sigurno je da svi vi, koliko god vas ima, nosite krastavac među nogama, pa i taj je već ugnjio!« Zapušio sam im usta! Baš mi je bilo milo! Pošto i' već padao mrak, zviznuše im sa galije, Počeli su složno da veslaju, svi sem jednog — mene. Sačekao sam i kad se više nisu nimalo čuli, odbrojao sam do sto, a onda sam potrčao koliko me noge nose ka selu, Ljupko mestašce bilo je to selo, lepo osvetljeno, drvene kuće koje čekaju da se neko njima posluži, raspoređene levo i desno od kapele, j tu je vladala tišina, samo je mene obuzimala drhtavica, malarija, a i strah. Tu i tamo sreo bih ponekog mornara iz garnizona, koje izgleda nije bilo mnogo briga, i decu, pa jednu devojčicu slatke njuškice: Amerika! Stigao sam! Pravo je zadovoljstvo gledati sve to posle toliko crnih pustolovina. To kao da vraća plodove životu. Upao sam u jeđno selo koje ne sluii ničemu. Mali garnizon, porodice pomoraca održavale su ga u dobrom stanju sa svom opremom za slučaj da nekakva crna kuga stigne brodom kao što je naš i zapreti glavnoj Iuci. Onda bi u ovim zgradama pomorili što je moguće više stranaca, da se oni drugi u gradu ne zaraze ničim. Čak su imali i pripremljeno groblje u blizini, s cvećem zasađenim svuda. Cekali su. Već šezdeset godina su Čekali, ništa drugo nisu radili, samo su čekali. PronaŠao sam malu praznu kolibu, uvukao se i odmah zaspao, a ujutru su uličice bile pune mornara, lako obučenih, u redovima i sloški, vredelo je to videti, mahali su metlama i pljuskali kofama oko mog utočišta i po svim raskršćima ovog teorijskog sela. Uzalud sam se trudio da budem ravnodušan, toliko sam bio glađan, da sam se uprkos svemu približio mestu gde je mirisalo na kuhinju. Tu su me primetili, uhvatili i prikleštili između dva IQI

voda rešena đa utvrde moj identitet. Odmah bi reči o tome da me zviznu u vodu. Kad me najkraćim putem dovedoše pred Direktora karantina, nisam blistao hrabrošću i, mada sam stekao nešto drskosti u stalnoj borbi, osećao sam se suviše natopljen groznicom da bih se upustio u neku blistavu improvizaciju. Podizao sam sam sebi moral, ali odziv je bio slab. Bolje je bilo pasti u nesvest. To mi se i desilo. U njegovoj kancelariji, gde sam došao kasnije svesti, nekoliko gospođa u svetiim haljinama smenile su muškarce oko mene. One počeše da me ispituju, neodređeno i blagonaklono, i ja sam bio potpuno zadovoljan tim saslušanjem. Ali nijedna blagost na svetu ne može da potraje, i već sutradan Ijudi počeše opet da mi govore o zatvoru. Iskoristih priliku da im pomenem ono s buvama, tek onako uz put... Da umem da ih hvatam... Da ih brojim... Da sam za to stručan i da te parazite grupišem statistički. Lepo sam video da ih moj stav interesuje, da moji čuvari nisu ravnodušni. Slušali su me. Ali da li su mi verovali, e, to je već drugo pitanje. Najzad se pojavi komandant stanice glavom... Zvao se »Sardžon dženeral«, što bi bilo lepo ime za ribu. On se pokaza kao prostak, ali odlučniji od ostalih. »Šta vi to pričate, mladiću«, rcče on, »da znate da brojite buve! Ha, ha!« Računao je da će tim zalagivanjem da me zbuni. Ali ja mu iz mesta iznesoh kratko izlaganje koje sam pripremio. »Ja verujem u prebrojavanje buva! To je jedan faktor civilizacije, jer je prebrojavanje osnova dragocenih statističkih podataka... Napredna zemlja mora znati broj svojih buva, i to po kategorijama pola, doba starosti, godina i godišftjih doba...« — Hajde! Hajde! Dosta priče, mladiću — preseče me on. — Bilo je ovde i pre vas momaka iz Evrope koji su nam pričali takve bajke, ali u suštini sve su to bili anarhisti, kao i ostali, gori od ostalih. Više čak ni u Anarhiju nisu verovali! Dosta hvalisanja!... Sutra ćemo vas proveriti na emigrantima preko puta na Elis Ajlendu u 192

odeljenju tuševa. Moj pomoćnik mister Misčif, inače major, reći će mi tia li lažete. Već dva meseca mister Misčif mi traži jednog saradnika »brojača buva«. Ići ćete k njemu na probu. Voljno! Ako ste nas slagali, bacićemo vas u vodu! Nalevokrug! I čuvajte se! Umeo sam da se okrenem pred ovom američkom vlašću kao što sam se okretao pred tolikim drugim vlastima, pokazujući im prvo ud a potom zadnjicu, napraviv hitro polukrug uz vojnički pozdrav. Smislio sam da je ovo sa statistikom bilo isto toiiko vaijano sredstvo koliko i bilo koje drugo da se prihližim Njujorku. Već sutra me Misčif, gorepomenuti major, ukratko uputi u posao. Bio je to čovek debeo i žut, i ne može biti kratkovidiji, a uz to je još nosio ogromne zatamnjene naočare. Mora da me je prepoznavao kao što divlje zveri prepoznaju svoj plen, po opštem utisku, jer su mu pojedinosti bile nedostupne s takvim naočarima. Dogovorismo se bez problema za posao, i čak mislim da je pred kraj moje prakse taj Misčif imao mnogo simpatija za mene. Ne videti se već je dobar razlog za simpatiju, a posebno ga je moj izvanredan način hvatanja buva oduševljavao. Nije mi bilo para u celom odeljenju za trpanje u kutiju i onih najtvrdokornijih, punih keratina najnestrpIjivijih, bio sam u stanju da im odredim pol još dok su na emigrantu. Bio je to izvanredan posao, to mogu da kažem... Misčif se najzad potpuno oslanjao na moju spretnost. Uveče bi me od silnog tucanja buva boleo i palac i kažiprst, a još mi je ostajalo ono najvažnije, da unesem u spiskove dnevno stanje po vrstama: buve iz Poljske s jedne strane, iz Jugoslavije... iz Španije... krpelji s Krima... šugavac iz Perua... Sve što skriveno putuje i ujeda ovo čovečanstvo u rasulu dolazilo je meni pod nokat. Biio je to delo, kao što se vidi, monumentalno i istovremeno krajnje precizno. Zbirove su svodili u Njujorku, u posebnoj službi opremljenoj električnim buvoračunarima. Svakog jutra je mali karantinski remorker prelazio zaliv

i93

po širini, noseći naše rezultate tamo na obraćun ili proveru. Tako je prolazio dan za danom, zdravlje mi se polako vraćalo, ali kako su se u ovoj udobnosti gubili bunilo i groznica, tako me je obuzimaJa želja za pustoJovinama i novim nesmotrenostima, i to neodoljivo. S temperaturom od 370 sve izgleda obično. Mogao sam, međudm, tu da ostanem beskonačno, miran, na dobroj hrani stanice, utoliko pre što je ćerka majora Misčifa, da napomenem, blistava u svojoj petnaestoj godini, posle pet časova dolazila da pred prozorima naše kancelarije igra tenis u vrlo kratkoj suknjici. fletko sam viđao lepše noge, još pomalo dečačke, ali već nežnije, lepota puti u pupoljku. Pravi poziv na sreću, da urlaš od radosti pred obećanjem. Mladi zastavnici je nisu ispuštali ni trenutka. Oni nisu morali, mangupi, da se kao ja pravdaju nekim korisnim poslom! Nisam gubio nijednu pojedinost njihovog obletanja oko mog idola. Bledeo sam od besa po nekoliko puta na dan. Pomislih da bih noću možda i ja mogao da prođem kao mornar. Gajio sam tu nadu, kad se jedne subote dvadeset i treće nedelje događaji sručiše. Drugar zadužen da nosi statistiku, inače jermenin, iznenada bi proizveden za brojača buva na Aljasci, buva na psima istraživača. Bilo je to baš lepo unapređenje, i on je, uostalom, bio oduševljen. Psi su neophodni. Lepo ih neguju. A za emigrante niko i ne mari. Uvek ih ima suviše. Kako sad nismo viŠe imali čoveka pri rUci da nosi rezultate u Njujork, nisu mnogo oklevali da odrede mene. Misčif, moj gazda, rukova se sa mnom na rastanku, preporučujući mi da budem vrlo pristojan i pametan u gradu. Bio je to poslednji savet tog čestkog čoveka i, ako me je ikad i video, to mu je bilo poslednje, jer me posle toga nikad više nije video. Čim smo pristali uz kej, linu kiša na nas, probi mi kaput i izli se na statistike, koje mi se istopiše u rukama. Nekoliko sam ipak sačuvao, kao de19 4

beli štit koji mi viri iz đžepa, da bih koliko-toliko ličio na poslovnog čoveka u Sitiju, i požurih pun zebnje i uzbudenja ka novim doživljajima, Kad digoh glavu prema zidinama uhvati me vrtoglavica naopačke, od zaista bezbrojnih prozora, toliko jednakih da je čoveku muka. Slabo odeven, pohitao sam, sav prozebao, do najmračnijeg prolaza kroz tu džinovsku fasadu, u nadi da će me prolaznici jedva primećivati u gomili. Suvišna stidljivost. Nisam imao čega da se plašim. U ulici koju sam izabrao, zaista najužoj od svih, nimalo široj od povečeg potokrf kod nas i dobrano prljavoj u dnu, vrlo vlažnoj i punoj mraka, već je išlo toliko đrugih Ijudi, malih i velikih, da me povukoše sa sobom kao senku. Kao i ja, išli su ka gradu, na posao verovatno, oborena nosa. Bili su to siromasi odasvud.

Kao cia znam kuda ću, ja kao opet izabrah i promenih pravac, skrenuo sam desno u drugu ulicu, bolje osvetljenu, zvala se »Brodvej«. Ime sam pročitao na tabli. Visoko iznad poslednjih spratova, gore, bilo je još dnevne svetlosti, t galebova, i komada neba. A mi smo išli kroz donju svetlost, bolesnu kao ona u džungli i tako sivu da je ispunjavala ulicu kao gruba mešavina prljavog pamuka. Bila je kao tužna rana ova ulica bez kraja, s nama na dnu, Ijudskom maticom od ivice do ivice, od jedne do druge muke, prema nekom kraju koji se nikad ne vidi, kraju svih ulica na svetu. Kola nisu prolazila, samo ljudi, i opet ljudi. Bila je to skupocena četvrt, kako su mi objasnili kasnije, četvrt zlata! Menhetn. Ulazi se samo peške, kao u crkvu. Danas je to srce svetske banke. A ima ljudi koji pljuju na zemlju u hodu. Treba biti drzak! Četvrt puna zlata, pravo čudo, a čudo se čak i čuje kroz vrata, uz šum šuštanja dolara. Dolara tako lakog kao pravi Sveti Duh, dragocenijeg od krvi. Ipak sam naŠao vremena da odem i vidim ih, i čak sam ušao da razgovaram sa službenicima koji čuvaju gotovinu. Tužni su i slabo plaćeni. Kad vernici ulaze u svoju Banku, nemojte misliti da mogu da se posluže kako im padne na pamet. Ni govora! Obraćaju se Dolaru šapućući kroz rešetku, ispove19 6

daju se, eto. Nema mnogo larme, osvetljenje je prigušeno, majušno prozorče među lukovima, to je sve. Ne gutaju naforu, već je stavljaju na srce. Nisam mogao dugo da ostanem da bih im se divio. Morao sam da pođem za Ijudima ulicom između vrlo glatkih zidova. Odjednom se naša ulica proširila kao jaruga koja se uliva u jezero svetlosti. Našli smo se pred velikom barom mutne dnevne svetlosti pritešnjenom čudoviŠtima i čudovišnim kućama. Usred tog proplanka paviljon poljskog izgieda uokviren kržljavim travnjacima. Upitah nekolicinu suseda u gomili kakva je to zgrada što je gledamo, ali većina se pravila da ne čuje. Nisu imali vremena za gubljenje. Neki omiadinac, koji je prolazio u blizini, ipak pristade da mi objasni: bila je to Opština, stari spomenik iz kolonijalnog doba, upozori me on, istorijska znamenitost... koju su tu ostavili... Ivica ove oaze ličila je na park s klupama, i čak je bilo prijatno gledati Opštinu sedeći. Skoro ničeg drugog nije bilo da se vidi u času kad sam ja stigao, Čekao sam dobar čas na istom mestu, a onda iz tog polumraka, iz te gomile u pokretu, neujednačene, sumorne, oko podne izbi iznenada lavina neporecivo, apsolutno lepih žena. Kakvo otkriće! Kakva Amerika! Kakvo oduševljenje! Sećanje na Lolu! Njen primer me nije prevario! Bilo je istina! Došao sam do srca mog hodočašća. I da nisam istovremeno patio od stainih opomena praznog trbuha, pomislio bih da sam dospeo do jednog od onih trenutaka natprirodnog estetskog otkrovenja lepote, koju sam otkrivao neprestano. Uz malo poverenja i udobnosti očarala bi me u mom prizemnom ljudskom stanju. U stvari, nedostajao mi je samo jeđan sendvič da poverujem u čudo. Ali kako mi je taj sendvič nedostajao! Međutim, koliko Ijupke gipkosti! Koliko neverovatne tananosti! Kakve nove harmonije! Neverovatne smelosti! Uspešno ostvarene hrabrosti! I sva moguća i97

obećanja stasa i lica svih tih plavuša! I crnki! I riđokosih! I kad je izgledalo da ih ne može biti više, još su nailazile! Možda se ovo, pomislih, ponavlja Grčka? Došao sam u pravi čas! Utoliko su mi se činile božanstvenije Što, izgleda, uopšte nisu primećivale da postojim, ja, tu, pored njih, na klupi, sav zaluđen, balaveći od erotsko-mističnog divljenja, i od glađi, treba priznati. Da se može iz kože da izađe, ja bih izašao baš u tom Času, jednom za svagda. Ništa me više u njoj nije zađržavalo. Mogle su da me odvedu, da me sublimišu, ove neverovatne prodavačice i službenice, samo rukom da mahnu, jednu reč da kažu, i istog časa bih prešao potpuno u svet Sna, ali one su, verovatno, imale dtuga posla. Jedan čas, dva časa protekoše tako u zaprepašćenju. Ničemu se više nisam nadao. Ali tu su i creva. Da li ste već videli na seiu kod nas kako podvaljuju skitnici? Stari novčanik napune trulim crevima pileta. Eh, i čovek vam je, velim, to isto, samo veće i pokretno i proždrljivo, a u njemu — san. Trebalo je ozbiljno razmisliti i ne načinjati odmah moju malu zalihu novca. Nisam ga imao mnogo. Čak nisam smeo ni da ga prebrojim. Uostalom, nisam ni mogao: video sam dvostruko. Samo sam osečao bojažljive novčanice u tankom svežnju kroz tkaninu, tik uz mene u džepu s mojim nikakvim statistikama. I Ijudi su tuda prolazili, naročito mladi, s licima kao od ružičastog drveta, suhog i jednoličnog pogleda i s vilicama koje čovek nije mogao da smatra običnim, tako širokim i grubitn... Najzad, možda njihove žene vole takve vilice. Polovi kao da su išli svaki na svoju stranu ulicom. Žene su gledale samo izloge radnji, obuzete jedino privlačnošću torbica, šalova, svilenih sitnica, izloženih, i to samo poneka, u svakom izlogu, ali na određen i neopoziv način. Nije bilo mnogo starih u toj masi. Malo je bilo parova. Nikom nije izgleđalo čudno što sam ja tu, sam, već satima na toj klupi, i gledam svet kako pro-

lazi. Ipak, u jednom trenutku, policajac na sredini ulice, postavljen kao mastionica, poče da podozreva da imam čudne namere. Bilo je to očigledno. Ma gde se čovek našao, čim na sebe privuče pažnju vlasti, najbolje je da nestane, i to hitro. Nikakvih objašnjenja. U ponor! — rekoh sam sebi. Baš kraj moje klupe bila je rupa, široka, na samom pločniku, kao metro kod nas. Ova mi se rupa učini bogomdana, jer je bila prostrana, sa stepeništem od ružičastog mermera. Video sam več toliko Ijudi kako u njoj nestaju ili iz nje izlaze. U tom podzemlju obavljali su svoje fiziološke potrebe. Odmah mi bi jasno. I prostorija gde se to obavljalo bila je od mermera. Kao neki bazen, samo bez vode, odvratan bazen ispunjen jedino umirućom svetlošc'u koja se cediJa na raskopčane ljude, utonule u svoj vonj i pocrvenele, jer onu svoju prljavu stvar guraju svima pod nos uz divljačke Šumove. Među muškarcima, tako neusiljeno, uz smeh svih prisutnih, pljuštala su medusobna ohrabrivanja kao na fudbalu. Prvo bi po dolasku skinuli sako, kao da če da iskušavaju snagu. U stvari, raskomotili bi se, bio je to obred. I dobro raskomoćeni, podrigujući i, što je još gore, mašući rukama kao u dvoriŠtu ludnice, smeštali bi se u fekalnu pećinu. Oni što su prisđzali morali su da odgovaraju na hiljadu odvratnih šala dok silaze stepenicama sa ulice, a ipak su svi izgledali očarani. Koliko su se gore na pločniku ljudi ponašali pristojno, strogo, čak tužno, toliko ih je perspektiva pražnjenja buraga u bučnom društvu, izgleda, oslobađala i u dubini radovala. Vrata klozeta, sva umazana, visila su iščupana iz ležišta, Iz jednog se odeljenja u đrugo prelazilo da se pročaska, oni koji su čekali slobodno mesto pušili su debele cigare tapšući po ramenu onoga koji je obavljao posao, a on, uporan, zgrčena lica, držao bi glavu rukama. Mnogi su glasno stenjali kao ranjenici i porodilje. Tima 19 9

što pate od zatvora ostali su pretili neverovatnim mučenjima. Kad bi pljusak vode najavio upražnjeno mesto, larma bi se udvostručila oko upražnjene ćelije, a za ulazak se često okretala giava ili pismo. Čim se novine pročitaju, mada su bile debeie kao jastučid, odmah bi ih rasparčao čopor rektalnih trudbenika. Likove je bilo teško razaznati zbog dima. Nisam se usuđivao da im bliže priđem zbog mirisa. Ovakva suprotnost je zaista mogla da zbuni stranca. Sva ta raspojasanost, ogromna crevna prisnost, a na ulici savršena strogost! Bio sam zapanjen. Vratih se na dnevnu svetlost istim stepenicama, da se odmorim na istoj klupi. Opšta raspuštenost varenja i prostate. Otkriće veselog komunizma u sranju. Ostavio sam neka sam za sebe stoji svaki zbunjujući vid tog doživljaja. Nisam imao snage da ih analiziram niti da pravim sintezu. Želeo sam bezuslovno da spavam. Slatko i retko bezumlje! Uključih se, dakle, u reku prolaznika koji su se uputili jednom od bočnih ulica, a kretali smo se s prekidima zbog radnji, jer je svaki izlog cepao masu. Tu su vrata nekog hotela izazivala veliki vrtlog. Velika vrata na okretanje ispljuvavala su ljude na pločnik, a mene usisaše u suprotnom smem i ubaciše u veliki hol. Prva čudna stvar... Trebalo je sve pogoditi, zamisliti veličanstvenost zgrade, veličinu njenih razmera, jer se sve odigravaio pri tako zasenjenim svetiljkama, da je očima trebalo vremena da se priviknu. Mnogo je u tom polumraku bilo mladih žena, utonulih u duboke fotelje kao u skupocene kutije. Pažljivi Ijudi unaokolo ćutke su prolazili tamo-amo na odstojanju od njih, radoznali i bojažljivi, daleko od prekrštenih nogu i visoko otkrivenih divota u svili. Činilo mi se da ova čudesna stvorenja tu čekaju vrlo ozbiljne i vrlo skupe događaje. Očigledno nisu mislile na mene. Stoga sam i zoo

ja prošao duž dugog opipljivog iskušenja sasvim neupadljivo. Kako je tih biistavih lepotica zađignutih sukanja bilo stotinak u jednom jedinom redu fotelja, do prijemnog pulta sam stigao ophrvan sanjarijama, jer je kolićina lepote bila suviše jaka za moju prirodu, te sam se teturao. Za pultom mi zaiizani službenik žestoko ponudi sobu. Odlučih se za najmanju u hotelu. U tom času jedva da sam imao pedesetak dolara, skoro nijeđnu ideju i nimalo pouzdanja. Nadao sam se da će mi portir dati zaista najmanju sobu u Americi, jer je njegov hotel Nasmejarti Kalvin reklamiran na plakatama kao najbolje opremljen među najraskošnijim hotelima kontinenta. Iznad mene beskraj nameštenih apartmana. A u neposrednoj blizini, u foteljama, poziv na silovanje u seriji. Kakvi ponori! Kakve opasnosti! Znači li to da estetskom mučenju siromaha nema kraja? Da je još upornije od gladi? Ali nije bilo vremena da mu se podlegne, hitri ljudi na recepciji već su mi dali ključ, težak da ga jedva u ruci držiš. Nisam više smeo da se maknem. Okretan dečkić, obučen kao vrlo mlad btigadni general, izbi iz mraka preda me; zapovednik bez pogovora. Zalizani službenik pritisnu triput metalno zvonce, a moj dečkić poće da zviždi. Terali su me. Odlazak. Pohitasmo. Najpre smo hodnikom gospođskog izgleda išli mračni i odlučni kao podzemna železnica. On je vodio, dečkić. Ugao, zaokret, pa još jedan. Bez zastoja. Izvijugasmo malo svoj trag. Nešto prođe. Lift, Podizanje. Tu smo? Ne. Opet hodnik. Još mračniji, čini mi se, svuda po zidovima obloga od abonosa. Nemam vremena da zagledam. Mali zviždi, nosi moj krhki kofer. Ništa ne smem da ga pitam. Treba samo ići, to uviđam. U pomrčini tu i tamo u prolazu crvena i zelena sijalica seje zapovesti. Duge zlatne linije obeležavaju vrata. Ođavno smo prešli brojeve 1 800, pa 5000, a i dalje idemo nošeni nepobedivom 201

sudbinom. Mali vodič sa širitima išao je za nečim neznanim po mraku, kao za urođenim nagonom. Kao da ga ništa u ovoj pećini nije moglo da zbuni. Njegovo je zviždanje dobijalo tužan prizvuk kad smo prošli kraj jednog crnca i sobarice, rakođe crne. T o je sve. U naporu da ga stignem izgubio sam duž ovih jednoličnih hodnika i ono malo samopouzdanja što mi je ostalo pri bekstvu iz Karantina. Raspadao sam se kao što se na moje oči raspadala moja koliba na afričkom vetru pod slapovima mlake vode. Ovde sam se borio, što se mene tiče, s bujicom nepoznatih utisaka. Nastupi trenutak kad se tzmeđu dva soja čovečanstva koprcaš u prazno. Odjednom se đečkić, bez upozorenja, okrete u mestu. Stigli smo. Udarih se o vrata, bila je to moja soba, veiika kutija sa zidovima od abonosa. Samo malo svetlosti na stolu okružavalo je bojažljivu zelenkastu lampu. »Direktor hotela Nasmejani Kalvin upozorava putnika đa mu je njegovo prijateljstvo obezbeđeno i da će se on, Direktor, lično starati da putnika održi u vedrom raspoloženju za sve vreme njegovog boravka u Njujorku«. Čitanje ovog upozorenja, stavljenog na vidno mesto, doprinelo je, ukoliko je to još bilo moguće, mom mračnom raspoioženju. Kad ostadoh sam bilo je još gore. Čitava ta Amerika me je mučila, postavljaia mi ogromna pitanja i izazivala gadna predosećanja, tu, u toj sobi. U krevetu, uznemiren, pokušavao sam za početak da se priviknem na poiumrak ovog zatvora. Povremena grmJjavina potresala je zidine na strani prozora. Prolazio je metro iznad zgrađa. Izbijao je preko puta između đve uiice kao topovska granata, prepun drhtavog i samlevenog mesa, tutnjao isprekidano kroz ovaj ludi grad od četvrti do četvrti. Videlo se kako se tamo trese iznad šume gvozdenih udova, čiji bi odjek od2vanjao odbijajući se od zidine do zidine još dugo, pošto je protutnjao sa sto na čas. U toj obamrlosti dođe i vreme večere, a potom i vreme spavanja. 202

Najviše me je zapanjio ovaj pobesneli metro. S one strane maiog dvorišta, dubokog kao bunar, zid osvetii prvo jedan, pa potom drugi prozor, a zatim na desetine prozora. Mogao sam da vidim šta se dešava u nekim od tih soba. Bračni parovi su odiaziJi na spavanje. Izgiedali su isto onako pregaženi kao Ijudi u nas, i ovi Amerikanci, posie svog uspravnog dana. U žena su butine bile vrio blede i vrlo pune, bar one koje sam ja mogao da vidim. Većina ijudi se brijala pušeći cigaru pred spavanje. U krevetu bi prvo skinuli naočare i izvadili veštačku vilicu, stavljajući je u čašu vode na vidno mesto, Izgleda da ljudi i žene nisu razgovarali među sobom, kao ni na ulici. Reklo bi se, krupne, poslušne životinje, navikie da se dosađuju. Sve u svemu, video sam samo dva para da pri osvetljenju rade stvari koje sam očekivao, pa i oni bez ikakvog žara. Druge su žene jele bombone u krevetu čekajući da muž završi brijanje. A onda su svi gasiii. Tužno je gleđati Jjude kad ležu, lepo se vidi da ih je baš briga što stvari idu kako bilo, lepo se vidi da ne pokušavaju da shvate zašto smo na ovom svetu. To im je svejedno. Spavaju kako bilo, naduti, učaureni kao škoijke, nimaio osetljivi. BiJi Amerikanci iii ne, savest im je uvek mirna. A ja sam video toliko nerazumljivih stvari, da nisam mogao biti zadovoljan! lsuviše sam znao, i nisam znao dovoljno. Treba izaći, pomislih, treba opet izaći. Možda ćeš sresti Robinsona. Bila je to sumanuta misao, očigledno, ali sam se za nju uhvatio kao za povod da opet izađem, utoliko pre što sam se uzalud okretao i prevrtao u malom krevetu, nikako da uhvatim ni krajičak sna, U takvim siučajevima čak ni masturbađja ne donosi ni utehu ni razonodu. I onda eto ti pravog očajanja. Najgore je što se čovek onda pita kako će sutra da smogne snage da radi ono što i juče, šro već radi toJiko dugo, i gde da nade snage za giupe pokušaje, za hiljadu pianova koji ničemu ne vode, za poduhvate koji se uvek izjalove, a sve to samo da bi se još jednom osvedočio da 203

je sudbina nesavladljiva, da svake večeri mora da sklizne do podnožja zida, pritisnut strahom od sutrašnjice, sve neizvesnije i sve mračnije. A možda svemu doprinose i godine, podmuklo nam preteći najcrnjim. Nema više u čoveku đovoljno muzike da bi mu život zaigrao, eto. Sva je miađost već otišla, da umre na kraju sveta, u tišini istine. A kuda poći, pitam ja vas, kad čovek više u sebi ne nosi dovoijnu količinu ludosti? Istina je agonija bez kraja. Istina ovoga sveta je smrt. Treba izabrati, umreti ili lagati. Ja nikad nisam mogao da se ubijem. Najbolje je ipak bilo izaći na ulicu — malo samoubistvo. Svako ima svoju malu darovitost, svoj način da osvoji san i klopu. Morao sam da spavam, kako bih smogao snage da sutra zarađim svoj hleb. Da povratim onoliko životnosti koliko je potrebno da sutra nađem neki posao, a sad da odmah uđem u nepoznatu oblast sna. Nemojte misliti da je lako zaspati kad čovek počne u sve da sumnja, naročito zbog sveg onog straha koji su u vas utisnuli. Obukao sam se i nekako dospeo do lifta, ali malo ošamućen. Još je trebalo đa prođem kroz hol ispred novih redova novih zagonetnih lepotica tako privlačnih nogu, a lica tako nežnih i strogih. Jednom reči, boginje, boginje koje vrebaju mušteriju. Mogli smo da pokušamo da se sporazumemo. Ali sam se plašio da me ne uhapse. Komplikacija. Skoro sve želje siromaha kažnjavaju se zatvorom. I opet me ščepa ulica. Samo gomila nije bila ona ista ođ maločas. Ova je pokazivala malo više smelosti, vrijući duž pločnika, kao da je sad ova masa stigla u manje neplodnu zemlju, u zemlju zabave, večernju' zemlju. Ljudi su išli ka svetiljkama koje su Iebdele u mračnoj daljini, Šarene i pokretne zmije. Slivali su se iz svih okolnih ulica. Koliko li to dolara predstavlja, pomislih, ovakva gomila, i to samo u vidu maramica, na primer, i svilenih čarapa. IU samo cigareta. I kad pomislim da, eto, mogu da se šetam usred tog novca, a to mi ne donosi ni pare, 204

čak ni koliko za jelo. Strašno je kađ čovek satno na to pomisli, koliko su Ijudi zatvoreni jedni prema drugima, gore od kuća. I ja sam se vukao ka svetiosti: bioskop, pa još jedan kraj njega, pa još jedan, i tako duž cele ulice. Gubili smo dobar deo gomile pređ svakim od njih. Izabrao sam i ja bioskop, onaj gde su na fotografijama bile žene u kombinezonu, i sa kakvim butinama, gospodo! Teškim! Širokim! Ođređenim! A iznad: Ijupka glavica, sušta suprotnost, nežna, krhka, kao olovkom iscrtana, bez potrebe za doterivanjem, savršena, nigde jedna nemarnost, nigde jedna greška, savršena, kažem vam, Ijupka, a istovremeno čvrsta i sažeta. Sve ono što život može da razvije kao najvecu opasnost, pravu zamku lepote, otkrivanje svih mogućih dubokih i božanstvenih skladova. U tom je bioskopu bilo prijatno, udobno i toplo. Velike a nežne orgulje, kao u bazilici, samo bazilici koja se greje, orgulje kao butine. Nijedan izgubljen trenutak. Utoneš odmah potpuno u mlako praštanje. Samo se opustiŠ i već poveruješ da se svet ipak najzad priklonio samilosti. Skoro da u nju utoneš. A onda se snovi penju iz mtaka i plamte u snoviđenju pokretne svetlosti. Nije ni sasvim živo ono što se dešava na platnu, a ostaje u njemu veliki mutan prostor za siromahe, za snove i za mrtve. Treba požuriti i nasititi se snova, da bi se probilo kroz život koji vas čeka napolju, na izlazu iz bioskopa, da bi se trajalo koji dan duže u surovom svem stvari i Ijudi. Među snovima biraš onaj koji ti najbolje greje dušu. Za mene su, priznajem, to bili oni golicavi, jedna plavuša koja je imala zaista nezaboravna »pluća« i vrat smatrala je za potrebno da razbije tišinu ekrana pesmom gde je bilo reći o njenoj usamijenosti. Da zaplačeš s njom zajedno! To je ono što vredi! Kako vas to podigne! Posle toga ću, predosećao sam, imati za bar dva čitava dana hrabrosti u mišićima. Nisam ni sačekao da upaie svetlost u dvorani. Bio sam spreman na odlučno zalaženje u dubok Z05

san, sad kad sam pokusao malo od ovog božanstvenog zanosa duše. Po povratku u hotel Nasmejani Kalvin, mada sam ga pozdravio, portir se ne potrudi da mi poželi laku noć, kao što je običaj u nas, ali sad me je baš bilo briga za prezir portira. Snažan unutrašnji život dovoljan je sam sebi i istopio bi sloj polarnog leda od dvadeset godina, Tako je to. U sobi tek što sam sklopio oči, a plavuša iz bioskopa dode da mi otpeva, odmah i samo za mene, celu pesmu o svojoj tuzi. Pomogao sam joj da me uspava i u tome sam dosta dobro uspeo... Nisam više bio sasvim sam... Ne mogu sam da spavam...

206

Da bi se čovek štedljivo hranio u Americi, može da kupi toplu lepinjicu s kobasicom unutra, to je zgodno, prodaje se po uglovima sporednih ulica, nije uopšte skupo. Jesti sa siromasima uopšte mi nije smetalo, razume se, ali ne viđati ona lepa stvorenja za bogataše, to mi je teško padalo. Onda više ne vredi ni ždranje. U Nasmejanom Kalvinu sam još mogao da se po onim debelim tepisima pravim kao da nekog tražim među lepim ženama u holu i da se malo pomalo upuštam u njihovu sumnjivu atmosferu. Razmišljajući, morao sam priznati da su oni sa Infantkinje Kombite bili u pravu, iskustvo mi je đokazivalo da su mi sklonosti preuveličane za siromaha. Nisu pogrešili moji drugari sa galije kad su me izgrdili. Međutim, hrabrost nikako da mi se vrati. Crpao sam je u velikim dozama u bioskopu, tu i tamo, ali to je jedva bilo dovoljno da mi da snage za jednu ili dve šetnje. Ništa više. U Africi sam spoznao jedan prilično surov vid samoce, ali usamljenost u ovom američkom mravinjaku dobijaia je još stravičnije oblike. Uvek me je piašila skoro potpuna praznina u meni, to što, u stvari, nemam nikakvog ozbiljnog razloga da postojim. Sad sam bio pred proverenim dokazima sopstvenog ništavila. U ovoj sredini, toliko različitoj od one u kojoj sam ja imao svoje sitne navike, odmah sam se tako red istopio. Osećao sam se vrlo blizu nepostojanja, jedno207

stavno. Tako sam otkrio da čim sa mnom prcstanc da se govori o bliskim mi stvarima, mene više ništa ne može da zadrži od zapadanja u neku sivu dosadu, u nekakvo sladunjavo, užasno propadanje duše. Da ti se zgadi. Pre no što ću ostaviti i poslednji dolar u ovoj pustolovini još mi je bilo dosađno. I to tako dosadno, da sam odbijao čak i da razmišljam o najhitnijim neophodnim merama. Mi smo po prirodi lakomisleni i samo nas razonoda sprečava da umremo. Ja sam se, sa svoje strane, grčevito, s očajničkom straŠću, uhvatio bioskopa. Izlazeći iz sulude tame svog hotda, pokušao sam još nekoliko izieta po visokim ulicama u okoiini, kroz bljutavi kamevai vrtogiavih zgrada. Zasićenost je u meni ozbiljno rasla pred prostranstvima fasada, jednoiićnošću ispunjenom piočnicima, cigiama i gredama u beskraj, i trgovinama, i opet trgovinama, ovog čira sveta koji prska pljušteći reklamnim i gnojavim obećanjima, Sto hiijada lažnih nagvaždanja. Prošao sam i uličicama prema reci, njihove su razmere bile dosta obične, na primer s pločnika gde sam stajao mogao bih da porazbijam sve prozore na zgradi preko puta. Ove su se četvrti kupaie u stainom vonju prženog jela, a radnje nisu izlagale robu zbog krada. Sve me je to podsećalo na okolinu moje bolnice u Vilžuifu, čak i deca krupnih čvornovatih kolena, koja su sedela duž pločnika, i vergl. Ostao bih rado tu s njima, ali oni me, siromasi, sigurno ne bi hranili, a ja bih bio stalno zagledan u sve njih i u njihovu preveliku bedu koja me je plašiia. Stoga se ipak vratih u otmenu četvrt. »Đubre«, govorio sam sam sebi, »u tebi u stvari nema vriine!« Treba se pomiriti s tim da čovek samog sebe upoznaje svakim danom sve boije, od trenutka kad mu ponestane hrabrosti da sa sopstvenim cmizdrenjem zavrŠi jednom zasvagda. Duž obalc Hadsona išao jc tramvaj prctna ccntru građa, stato vozito se treslo, drhtali su mu i svi točkovi i bojažljivi kostur, Trebalo mu je više od jednog časa da 108

pređe svoj put, Putnici su se bez nestrpljenja pokoravali sioženom obredu plaćanja, putem nekakvog mlina za kafu koji guta sitninu, bio je postavljen na ulazu u vagon. Kontrolor ih je posmatrao, obučen, kao i u nas, u uniformu »zarobljenog balkanskog milicionara«. Najzađ bi tramvaj stigao. Iscrpljen u povratku s ovih izleta u narod, prolazio bih ispred neiscrpnog dvostrukog reda Jeporica u mom tanralovskom holu, i prolazio opet, uvek pun mašta i želja. Glad mi je bda takva, da nisam više smeo ruku u džep da zavučem da bih se u to uverio. Samo da Loli nije palo na pamet da otputuje baš u ovo vreme! — mislio sam... A pre svega, da li če hteti da me primi? Hoću li se očešati za pedeset iii sto dolara, za početak? Oklevao sam, osećao sam da ću svu hrabrost steći tek pošto se najzad dobro najedem i ispavam. A pototn, ako mi taj prvi pokušaj izmamljivanja para uspe, odmah ću poći u potragu za Robinsonom, to jest odmah pošto ojačam. O« nije čovek moje vrstc, taj Robinson. Taj je bar bio odlučan! Hrabar! Taj mora znati veštine i »cake« za Amerikance! Možda zna i način postizanja one sigurnosti, one mirnoće, koja je meni toliko nedostajala... Ako se i on iskrcao sa galije, kao što sam ja to zamišljao, i tapkao po ovoj obali mnogo pre mene, sigurno je sad već ovde stvorio sebi američku egzistenciju. Njemu ravnodušna užurbanost ovih »šalabajzera« sigurno nije smetala. I ja bih, možda, kad razmislim, mogao da potražim zaposJenje u nekoj od ovih kancelarija, čije sam uoadljive natpise čitao spolja... Ali pri samoj pomisli da rreba da uđem u jednu od tih kuća, uplašio bih se i raspao od stidljivosti, Hotel mi je već pojeo svu snagu. Divovski i odvratno uzmuvan grob. Možda stalnim gostima nije izgledala isro kao meni sva ta gomila trgovačkog materijala i ćelija? Možda je za njih ovaj potop u vazduhu predstavljao sigurnost, dok je za mene bio samo odvratan sistem prinude od 10 9

cigala i hodnika, od reza i šaltera, divovsko arhitektonsko mučenje koje se ne da okajati. Filozofiranje je samo drugi vid strahovanja i vodi jedino kukavičkom zavaravanju. Kad mi je ostalo još samo tri dolara u džepu, gledao sam ih kako mi igraju u šaci pri svetlosti rekiama na Tajms skveru, malom neverovatnom trgu, gde reklame izbijaju kao vodoskok iznad glava gomile, obuzete biranjem bioskopa. Tražio sam zaista skroman restoran i dospeo u jednu od onih racionalizovanih javnih menzi gde je usluga svedena na najmanju meru, a obred obedovanja uprošćen do strogih razmera zadovoljenja prirodne potrebe. Na samom ulazu vam gurnu u ruke poslužavnik i onda stajete u red. Čekanje. Susetke, vrlo ljupke kandidatkinje za večeru kao i ja, nisu mi se smešile... Mora da je čudno, pomislio sam, kad čovek može da oslovi tako neku od gospodica pravilnog i ljupkog nosa: »Gospođice«, rekao bih joj, »ja sam bogat, zaista bogat, recite, šta biste sa zadovoljstvom uzeli?...« Ali sve začas postade prosto, božanski uticaj verovatno, sve što je bilo samo čas ranije tako složeno. k Sve se preobrazi, i svet, dotle užasno neprijateljski, začas se dokotrlja pred noge kao podmuklo, poslušno i baršunasto klupče. Možda istog časa čovek izgubi iscrpljujuću naviku da sanjari o uspešnim Ijudima, o srećnim prilikama, jer prstom sve to može da dodirne. Život Ijudi bez sredstava je samo dugo odbijanje u dugom bezumlju, i čovek zaista dobro poznaje samo ono što ima i samo se toga oslobađa. Gajeći i ođbacujući snove, doveo sam svoju svest do stanja u kome je bila sva produvana promajom, ispucala u hiljadu pukotina i odvratno poremećena. U meduvremenu nisam se usuđivao da sa ovom mladeži u restoranu započnem ni najbezazleniji razgovor. Držao sam ozbiljno svoj poslužavnik, ćutke. Kad sam došao na red da prođem ispred porculanskih odeljaka punih kobasica i pasulja, uzeo sam sve što su mi davali. ZIO

Dvorana je bila tako čista, tako dobro osvetljena, da se čoveku činilo da ga njene šarene pločice nose kao mleko muvu. Kelnerice, tipa bolničarki, stajale su iza rezanaca, pirinča, kompota. Svaka je imala svoju specijalnost. Na~ punio sam trbuh onim što su delile one najljupkije. Na moje žaljenje, malo su osmeha delile mušterijama. Čim re usluže, trebalo je otići i sesri bez buke, ustupajući mesto drugima. Čovek ide sitnim koracima, pazeći da ne izvrne poslužavnik, kao kroz operacionu salu. Biia je to promena u poređenju s mojom sobicom u Nasmjanom Kalinnu, crnom kao abonos optočen zlatnim, Ali ako su nas zasipali — nas goste — tako raskošnom svetlošću i za trenutak nas izvlačili iz tame uobičajene za naš položaj, bilo je to s razlogom. Vlasnik je tu nešto smislio. Bio sam sumnjičav. Čudno vam bude kad se posle toliko dana mraka odjednom kupate u bujicama svetlosti, Za mene je to bio dokaz nekakvog dodatnog bezumija. Istina, meni nije mnogo trebalo. Pod stočićem, koji mi je dopao, inače od besprekorno čistog kamena, nikako da sakrijem noge: virile su sa svih strana. Eh, kad bi mi za neko vreme noge mogle biti na nekom drugom mestu, jer su nas kroz izlog posmatrali Ijudi u redu, u kome smo maločas mi bili pre ulaska sa ulice. Čekali su da mi završimo s klopanjem da bi đošli na red i seli za sto, Upravo zato da bi im se podstakao apetit, nas su tako lepo osvetlili i istakli kao živu reklamu. Jagode na mom kolaču blistale su hiljadama odblesaka da se nisam usuđivao da ih pojedem, Američkoj trgovini se ne može umaći. Kroz svu zaslepljenost tim usijanjem i prinudom, ipak sam uspeo da primetim kretanje lepe servirke u mojoj neposrednoj okolini, te odlučih da ne ispustim iz vida nijedan od njenih pokreta. Kad dođoh na red da i meni promeni tanjir, zapazih neočekivan oblik njenih očiju, čiji je spoljni ugao bio znatno oštriji od unutrašnjeg, a i od oblika očiju žena u 2 X1

nas. I kapci su bili blago zaobljeni naviše ka obrvama, prema slepoočnicama. Jednom reči, surovost, ali baš koliko treba, surovost koja može da se Ijubi, podmukla gorčina, kao u rajnskih vina, i nehotice prijatna. Kad je došla u moju neposrednu blizinu, počeh da joj dajem bojažljive saučesničke znake, da tako kažem, toj kelnerici, kao da je poznajem. Ona me neljubazno zagleda, kao zverku, aii ipak s izvesnom radoznalošću. »Evo«, pomislih, »prve Amerikanke koja je primorana da me pogleda«. Pošto sam pojeo blistavi kolač, morao sam da ustupim mesto nekom drugom. Onda, pomalo teturajući se, umesto da idem pravim putem do izlaza, osmelih se i — zaobilazeći čoveka na kasi, koji je sačekivao sve nas i našu lovu — uputih se k njoj, plavuši, izdvajajući se sasvim neuobičajeno u talasima disciplinovane svetlosti. Dvadeset i pet servirki, na svojim mestima iza jela koja su se krčkala, dadoše mi sve u jedan mah znak da sam pogrešio put, da se gubim. Primetih kroz izlog veliko komešanje prilika Ijudi koji čekaju, a oni koji su se iza mene pripremaii da počnu s jelom zastađoše u smeštanju za stolove. Poremetio sam red stvari. Svi su se glasno iščuđavali: »Opet neki stranac, sigurno!« govorili su. Ali ja sam naumio nešto, valjalo to ili ne, nisam hteo da ispustim ovu lepoticu iz mog rejona. Pogledala me je cura, tim gore po nju. Dosta mi je bilo samoće! Dosta sanjarenja! Dajte simpatije! Kontakta! »Gospođice, vrlo me malo poznajete, ali ja vas već volim, hoćete li da se udate za mene?« Tako sam je oslovio, ne može biti poštenije. Nikad ne čuh njen odgovor, jer se divovski čuvar, i on u belom, stvori tu u trenutku i izgura me časno, prosto, bez uvrede i grubosti, napolje, u mrak, kao psa koji se zaboravio. Sve se to odigralo pošteno, nisam imao Šta da primetim. Popeh se đo Namejanog Kalvina, 2 12

U mojoj sobi su staino iste grmljavine razbijale odjek u naletima, prvo gromovi metroa, koji kao da su dolazili do nas iz velike daijine, odnoseći pri svakom prolasku sve akvadukte da bi njima razbili grad, a u meduvremenima su se neusklađena dozivanja automobiia pela iz dubina sa ulice, U2 prigušerti žagor vrtioga mase, u kolebanju, uvek dosadne, uvek u odlasku, opet u kolebanju i opet u povratku: gusti pekmez od ljudi u gradu. Tu gde sam ja bio, na toj visini, čovek je mogao da izvikuje šta hoće. Pokušao sam. Gadili su mi se svi. Nisam imao petlju da im to kažem preko dana kad sam s njima bio licem u lice, ali ovde se nisam izlagao nikakvoj opasnosti i doviknuo sam im: »U pomoć! U pomoć!« samo koliko da vidim da ii im to nešto znači. Gurali su život i noć, i dan ispred sebe ti Ijudi. Život sve skriva od ljudi. Od sopstvene buke ništa ne čuju. Baš ih briga. I što je grad veći i viši, to je njib manje briga. Kažem ja vama. Pokušao sam. Ne vredi.

113

Zaista sam samo iz novčanih razloga, i to kako neodložnih tako i važnih, počeo da tražim Lolu. Da nije bilo te bedne neophodnosti, i te kako bih pustio moju malu gaduru i prijateljicu da ostari i nestane, a da je nikad ne potražim. Sve u svemu, prema meni se ponela, i to mi je bivalo sve izvesnije što sam više razmišljao, krajnje odvratno, nemarno. Sebičnost bića, koja su učestvovala u vašem životu, pokazuje se tek kad u starosti razmišljate o njima, neporeciva, onakva kakva je bila, što će reći čelična, platinska i trajnija i od samog vremena. Kad je čovek mlad, i najoporijoj ravnodušnosti i najciničnijem nevaljalstvu ipak nađe izvinjenje u svom strasnom zanosu i ne znam kakvom neiskusnom romantizmu. Ali docnije, kad mu život već pokaže koliko lukavosti, surovosti i prepredenosti zahteva samo da bi se održao na 37°, onda zna i u stanju je da shvati svu prljavštinu obuhvaćenu prošlošću. Sve u svemu, dovoljno je savesno se zagledati u samog sebe, u ono što si postao u pogleđu pokvarenjaka. Nema više tajne, nema bezazlenosti, jpoždrao si svu svoju poeziju, pošto si dosad preživeo. Život je pasulj. Svoju šuftovsku prijateljicu sam najzad pronašao, s mnogo muke, na dvadeset i trećem spratu neke 77. ulice. Nečuveno koliko oni ljudi od kojih nameravate đa tražite 2 14

uslugu mogu da vam se zgade. Kuća joj je bila raskošna, upravo onakva kako sam je zamišljao. Pošto sam se napojio prvo ogromnim dozama bioskopa, bio sam mentalno prilično oran, izronio iz učmalosti protiv koje sam se borio od svog dolaska u Njujork, te prvi susret nije bio tako neprijatan kako sam ga zamišljao. Čak mi se učinilo da se Lola nije toliko ni iznenadila što me vidi, samo joj je bilo malo neprijatno kad me je prepoznala. Pokušao sam da kao uvod započnem nekakav bezazleni razgovor uz pomoć tema iz naše zajedničke prošlosti, i to, razume se, što je moguće opreznije, spominjući uzgred, bez upornosti, rat kao epizodu. Tu sam napravio tešku grešku. Nije uopšte htela ni da čuje o ratu, ni reči. To joj je značilo starenje. Uvređeno mi odvrati kao iz rukava da me ne bi prepoznala na ulici, toliko su me godine izborale, nadule, izobličile. Tako smo izmenjali Ijubaznosti. Da nije mislila, gadura jedna, da će me pogoditi tim koještarijama! Pravio sam se čak da ne primećujem te podle drskosti. Njen nameštaj se nije odlikovao nikakvom nepredviđenom Ijupkošću, ali je bio vedar, ipak podnošljiv, bar mi se tako učinilo po izlasku iz Nasmejanog Ka/vina. Metod i pojedinosti brzog bogaćenja uvek daju utisak neke čarolije. Uspesi Mizin i gospođe Erot naučili su me da je guzica mali ali zlatan rudnik siromaha. Ovi su me nagli ženski preobražaji očaravali i dao bih svoj poslednji dolar, na primer, portirki Loline kuće samo da čujem njeno ogovaranje.' Ali u toj kući nije bilo domarke. Celom gradu su nedostajale domarke. Grad bez domarki nema istorije, nema ukusa, bezukusan je kao čorba bez soli i bibera, bezoblična papazjanija, O, onaj ukusni talog ogreben sa dna. Otpaci, sluzavi gustiš koji curi iz spavaćih soba, iz kuhinje, iz potkrovlja, i u slapovima se sliva preko domarkine lože pravo u život, kakav je to sočan pakao! Neke od naših domarki izdišu na dužnosti, gledamo ih izvanredne. 2 15

zaprepašćene, slušamo ih kako kašlju, odgovaraju Jakonski, jet je te mučenice otupela Istina koja ih je sagorela. Protiv užasa nemaštine treba, priznajmo to, sve pokušati, to je dužnost, treba se opijati bilo čime, vinom, jeftinim stvarima, masturbacijom, bioskopom. Ne sme čovek da je probirač, »izuzetak«, kako to kažu ovde u Americi. Naše domarke proizvedu godišnje, u proseku, treba priznati, za one koji to umeju da prime i podgrevaju u srcu, dovoljno mržnje za sve prilike, i to besplatno, dovoljno da čitav svet ode u vazduh. U Njujorku je čovek potpuno lišen tog životnog začina, niskog i podsticajnog, neporecivog, a bez njega se duh guši i osuđen je na ogovaranje bez podloge i mucanje neuverljivih kleveta. Ničeg što bi grizlo, vređalo, sekJo, mučilo, opsedalo, nema bez domarke, ničeg što bi sigurno doprinelo opštoj mržnji, podsticalo je hiljadama neporecivih pojedinosti. Utoliko je teža biJa moja zbunjenost, jer je Lola, u svojoj sređini, u meni izazivala upravo novo gađenje, povraćalo mi se na prostakluk njenog uspeha, njenu gordost, čisto prostačku i odvratnu, ali kako? Trenutna zaraznost ogadi mi istog časa i sećanje na Mizin, zamrzeh ga. Zahvaljujući ovim dvema ženama, rodi se u meni snažna mržnja, ona još ttaje, usadila se u samo opravdanje mog postojanja. NedostajaJa mi je čitava dokumentacija da je se na vreme oslobodim, a samim tim i bilo kakva sađašnja ili buduća sposobnost praštanja Loli. Proživljen život se ne da ispraviti. Hrabrost nije u praštanju, i ovako već mnogo praštamo! A to ničemu ne vodi, stvar je dokazana, Iza svih Jjudskih bića, u poslednjem redu stoji Dobra sJužavka. Nije to bez razloga. Nikako ne treba zaboraviti. Jedne večeri treba uspavati, zaista čestito, sve srećne ljude, a dok spavaju, veiim vam, treba ih likviđirati, i njih i tu njihovu sreću, jednom zauvek. Sutradan već više neće biti ni pomena te njihove sreće i bićemo slobodno nesrećni koliko god hoćemo zajedno sa »Dobrom služavkom«. AJi đa vam produžim priču: išla je tako Lola h

6

gore-dole po sobi, malo raskomoćena, i njeno mi se telo činilo još poželjno. Raskošno telo uvek znači mogućnost silovanja, usmerenu, neposrednu, prisnu provalu u samu srž bogatstva, luksuza i bez bojazni od posledica. Možda je samo to čekak da bi me izbacila. Najzad me prokleto krčanje creva navede na opreznost. Prvo jelo! A ona mi je beskonačno pričala giupe sitnice iz svog života. Da nema pričanja laži, svet bi se zaista mogao zaustaviti bar za dva ili tri pokolenja. Došla je i do pitanja šta mislim o njenoj Americi. Poverio sam joj da sam dospeo do takvog stanja zaglupljenosti i strepnje, kad me bilo šta i bilo ko piaši, a njena me zemlja, više od svih neposrednih, prikrivenih i nepredvidljivih prernji koje krije, užasava ogromnom ravnodušnošću prema meni, ta ravnodušnost je po mom mišljenju njeno oličenje. Treba da zaradim za hleb, priznadoh joj, i u kratkom vremenu moram da savladam tu preoseđjivost. Čak sam po tom pitanju u znatnom zakašnjenju i uveravao sam je da ću joj biti duboko zahvalan ako me preporuči nekom poslodavcu... medu poznanicima...! I to što pre... Skromplata bi mi bila savršeno dovoljna... I nizao sam još nrinogo ljubaznosti i bljutavosti. Odmah postade odbojna. Ne poznaje baš nikoga ko bi mi dao posao ili pomoć, odgovori. Vratismo se, dakle, na razgovor o životu uopšte i o njenom posebno. Tako smo se vrebali moralno i fizički, kad neko zazvoni. I skoro bez prelaza i zastoja upadoše u sobu četiri žene, našminkane, zrelih godina, čvrstih mišića i s mnogo nakita, vrlo odomaćene. Lola me vrlo neodredeno predstavi i zbunjena (bilo je očigledno) pokušavala je da ih odvuče na drugu stranu, ali one počeše, naprotiv, sve zajedno da se svojim pričama o poznavanju Eivrope nameću mojoj pažnji. Stari vrt Evrope, prepun starinskih iudaka, erotičnih i grabljivih. Napamet su deklamovale o Šabaneu i Invalidima. Što se mene tiče, nisam kročio ni na jedno od ovih mesta. Prvo je suviše skupo, a drugo je suviše daleko.

U odgovoru me uhvati taias spontanog i već izlizanog patriotizma, još glupljeg no što biva u sličnim prilikama. Zivo im odvratih da me njihov grad duboko žalosti. Kao nekakav promašeni vašar, rekoh im, odvratan je, a još je gori ovaj uporan trud da vašar ipak uspe... Deklamujući tako veštačke i konvencionaine stvari, morao sam još ođređenije da osetim druge razloge, pored maiarije i moralne i fizičke depresije, koji su me pritiskali. Izmedu ostalog, bila je u pitanju i promena navika, trebalo je ponovo učiti prepoznavanje novih lica u novoj sredini, druge načine razgovora i laganja. Lenjost je jaka skoro kao i sam život. Bljutavost nove farse koju treba igrati pritiska vas i treba vam, u stvari, više kukavičluka nego hrabrosti da biste počeli iznova. Eto to predstavlja izgnanstvo, inostranstvo, neumoljivo posmatranje života takvog kakav jeste, tokom dugih časova bistrine uma, izuzetnih u potki ljuđskog vremena, kad vas navike iz prethodne zemlje napuštaju, a nove vas nisu još ophrvale. Sve u tim časovima doprinosi vašem odvratnom očajanju i tera vas tako ludog da sagledate stvari, ljude i budućnost onakve kakvi jesu, to jest kosturi, ništavilo ništavila, koje ipak treba voieti, Ijubiti, braniti, oživljavati kao da odista postoje. Druga zemlja, drugi Ijudi oko vas, uznemireni na neki ćudan način, s malo manje neke taštine koja se izgubila, malo više gordosti bez razloga, njene laži, njen poznati odjek, i to je dosta, vrti vam se u glavi, sumnja vas privlači i beskraj se otvara samo za vas, smešan mali beskraj, i vi upadate u njega... Putovanje je traženje tog ništa, te maie vrtoglavice za budale... Loline četiri gošće su se baš lepo zabavljale slušajući me kako se vatreno ispovedam i izigravam nekakvog malog Rusoa pred njima. Nazivale su me masom naziva koje nisam uspevao sve ni da razumem zbog američke deformacije, njihovog gustog i nepriličnog izgovora. Patetične mačke. 218

Kad ude crni siuga da posluži čaj, mi zaćutasmo. Jedna od gošći je bila ipak ošrroumnija od ostaiih, jer vrlo glasno izjavi da se ja tresem od groznice i da sam neuobičajeno žedan. Užina koju su poslužili mnogo mi se dopade, uprkos drhtavici. Sendviči su mi spasii život, mogu reći. Razgovor o poredenju vrednosti pariskih javnih kuća se nastavi, samo se ja nisam trudio da u njemu učestvujem. Lepotice predoše na neka druga složena pića i, sasvim zagrejane i pune poverenja pod uticajem pića, zacrveneše se pri pomenu »svadbi«. Mada zauzet jelom, morao sam uz put primetiti da je reč o vrlo posebnim svadbama, čak bih rekao spajanju vrlo mladih učesnika, dece, a one su tu naplaćivale procenat. Lola primeti moju radoznalu pažnju prilikom tih razgovora. Upilji se u mene vrlo strogo. Ona više nije pila, Ljudi koje je Lola ovde poznavala, Amerikanci, nikad nisu bili pogrešno radoznali. S mukom sam se držao granice koju je postavila svojim motrenjem. Želeo sam da ovim ženama postavim hiljadu pitanja. Najzad gošće odoše, krećući se teško, raspaljene alkoholom i seksualno orne. Raspaljivale su se razglabajući o čudno elegantnom i ciničnom erotizmu. Osećao sam u tome nešto kao iz EJizabetinskog vremena i želeo da i ja osetim ta strujanja, verovatno vrlo dragocena i vrlo usmerena na vrh mog organa. Ali to biološko jedinstvo, presudno za jedno putovanje, tu životnu poruku, samo sam naslutio, uostalom na moje veliko žaljenje i sve veću tugu. Neizlečiva melanholija. Lola, čim one predoše prag, dade oduška svojoj razdraženosti. Ova meduigra nimalo joj se nije dopala. Mudro sam ćutao. — Kakvih li veštica! —* opsova ona kasnije, — Odakle ih znate? — upitah. — Stare prijateljice... Nije bila raspoložena za veće poveravanje, zasad. Po njihovom dosta nadmenom ponašanju prema njoj 2 19

izgledalo mi je da su te žene u odredenoj sredini iznad Lole, i da ćak imaju odredenu vlast, nesumnjtvu. Nikad o tome nisam više saznao. Lola je govorila o izlasku u grad, ali mi je ponudila da ostanem i sačekam je u njenoj kući, da nešto pojedem ako sam još gladan. Pošto sam napustio N asm jani Kalvin —- ne plativši račun, i nisam dakle imao nameru da se tamo vraćam iz razumljivih razloga, dobro mi je došlo ovlašćenje koje mi je đala, još koji trenutak topline pre no što ću se suočiti s ulicom, i to kakvom ulicom, majko moja! Čim sam ostao sam, uputio sam se hodnikom ka mestu odakle je, kako sam video, izronio njen crni sluga. Na po puta ka kuhinji sretosmo se i ja mu pružih tuku. On me s poverenjem uvede u kuhinju, lepu i urednu prostoriju, mnogo logičniju i koketniju od salona. Odmah poče da pljuje preda mnom na divne ploćice, i to da pljuje kako samo crnci umeju, daleko, obilno, savršeno. I ja sam pljuvao iz učtivosti, onako kako sam umeo. Odmah pređosmo na poveravanje. Lola, kako sam od njega saznao, ima brod-salon na reci, dvoja kola za put, podrum s pićima iz svih zemalja sveta. Dobija kataloge iz velikih pariskih robnih kuća. Eto. Poče beskonačno da ponavlja ista škrta obaveštenja. Prestao sam da slušam. Dremajući kraj njega, počeh da se prisećam doba kad me je Lola napustila za vreme rata u Parizu. One trke, gonjenja, zaseđe, govorljive, lažljive, podmukle Mizin, Argentinaca, njihovih brodova punih mesa. Topoa, kohorti prosutih creva na Trgu Kliši, Robinsona, talasa, mora, bede, tako bele Loline kuhinje, njenog crnca i praznine, i mene u njoj kao da sam neko drugi. Sve je moglo da se nastavi. Rat je sažegao jedne, zagrejao druge, kao Što vatra jedne guta, a druge greje, zavisno od toga da li si u njoj ili kraj nje. Treba se snalaziti, to je sve. Istina je, promenio sam se, kao što ona kaže. Život vam krivi i gnječi lice. I njoj je izgnječio lice, samo manje, mnogo manje. Siromasi su u tome povlašćeni. Beda je 210

džmovska i služi se vašim licem za brisanje prljavštine sveta kao krpom za pranje. A od nje nešto zaostane. Ipak mi se učinilo da sam na Loli zapazio nešto novo, trenutke potištenosti, sete, prekide u njenoj optimistićkoj gluposti, one trenutke kad biće mora da se sabere da bi dalje ponelo rezultat svog života, svojih godina, koje su i pored njegove volje već preteške za polet kojim još raspolaže, tu njegovu prokletu poeziju. Njen crnac iznenada poće da se trese. Opet ga je hvatalo. N ovog prijatelja je nameravao da nakljuka kolačima, uguši cigarama. Na kraju izvuče, uz beskrajnu predostrožnost, okruglu i zapečaćenu stvar iz fijoke. — Bomba — objavi mi vatreno. ja ustuknuh. »Libertai Liberta!« zaurla veselo. Vrati sve na mesto i opet veličanstveno pljunu. Kakvo uzbuđenje. Sijao je od radosti. Njegov smeh uhvati i mene, pravi proliv osećanja. Pokret više ili manje, pomislih, nema značaja. Kad se Lola najzad vratila iz grada, našla nas je obojicu u salonu, u obiacima dima i odličnom raspoloženju. Napravila se da ništa ne primećuje. Crnac hitro uteče, a mene ona povede u svoju sobu. Izgledala je tužna, bleda i sva drhtava. Odakle li se to vratila? Već je bilo kasno. Doba dana kad su Amerikanci zbunjeni, jer život usporeno treperi oko njih. U garaži tek svaka druga kola. Trenutak polupoveravanja. Ali treba požuriti i iskoristiti ga. Pripremala me je postavljajući pitanja, ali način koji je odabrala da me ispituje o mom životu u Evropi silno me je razdražio. Nije uopšte krila da me smatra sposobnim za svakakve podlosti. Ova me pretpostavka nije vređala, samo mi je smetala. Predosećala je da sam došao da bih od nje tražio novac, i sama ta činjenica stvarala je među nama prirodnu netrpeljivost- Sva ta osećanja nisu daleko od ubistva. Razgovor se kretao u okvirima konvenđonalnog, a ja sam sve činio da ne dođe do svađe. Između ostalog se raspitivala za moje seksualne pustolovine i da nisam negde ostavio neko dete, koje bi ona mogia da usvoji. Čudna 221

stvar joj je pala na pamet. To joj je bila fiks-ideja — usvajanje deteta. Dosta jednostavno je shvatala stvari i mislila da promašen tip kao ja mora da je potajno sejao pod svim podnebljima. Bila je bogata, poveri mi ona, i venula je što ne može da se posveti nekom detetu. Pročkala je sve knjige o podizanju dece, a naročito one koje do iznemoglosti opevaju materinstvo, one knjige koje vas oslobađaju zauvek, ako ih do kraja prihvatite, od želje da se parite. Svaka vrlina ima svoju prljavu literaturu. Pošto je želela da se isključivo posveti »jednom malom stvorenju«, nisam dakle imao sreće. Mogao sam da joj ponuđim samo sebe kao veliko stvorenje, koje je ona smatrala odvratnim. U stvari, samo lepo predstavljena beda donosi prihod, ona koju je mašta dobro pripremila. Naš je razgovor zamirao: »Čujte, Ferdinande«, predloži mi ona najzad, »dosta smo pričali, da vas povedem na drugi kraj Njujorka u posetu mom malom Štićeniku, staram se o njemu s dosta uživanja, ali me njegova majka gnjavi...« Bilo je za tako što neobično doba dana. Uz put, u automobilu, govorili smo o njenom zlosrećnom crncu. — Je li vam pokazao svoje bombe? — upita ona. Priznadoh joj da sam prošao kroz to iskušenje. — Znate, Ferdinande, taj Iudak nije opasan. Bombe puni mojim starim računima... Nekad, u Cikagu, bilo je njegovo vreme... Tada je pripadao vrlo opasnom tajnom udruženju za oslobođenje crnaca. Kako su mi ispričali, bili su to užasni Ijudi... Bandu su vlasti rasturile, ali je mom crncu ostala sklonost za bombe... Nikad u njih ne stavlja barut... Zadovoljava se maštom... U suštini je umetnik... Nikad neće prestati da diže revoluciju, Ali ga držim, jer je izvanredan sluga! I najzad, možda je pošteniji od onih koji ne dižu revoluciju... I opet se vrati na svoju opsednutost usvajanjem. — Ipak je žalosno, Ferdinande, što nemate negde neku ćerku, taj vaš sanjalački tip odlično bi pristajao ženi, dok čoveku nikako ne pristoji... Kiša je šibajući sklapala tminu oko naših kola, koja 111

su klizila po dugoj traci glatkog betona. Sve mi je delovalo neprijateljski i hladno, čak i njena ruka koju sam, medutim, čvrsto držao u svojoj. Sve nas je razdvajalo. Stigosmo pred kuću vrlo različitu od one iz koje smo pošli. U stanu na prvom spratu čekao nas je dečak od oko deset godina kraj svoje majke. Nameštaj u sobama trebalo je da je u stilu Luja X V , a mirisalo je na krčkanje nedavne večere. Dete sede Loli u krilo, nežno je poljubi. 1 majka mi se učini nežna prema Loli, a ja sam udesio, dok je Lola razgovarala s malim, da majku prevedem u susednu sobu. Kad smo se vratili, mali je pred Loiom vežbao igračke korake koje je naučio u Baletskoj školi. »Treba mu još nekoliko privatnih časova«, zaključi Lola, »a onda ću možda da ga predstavim svojoj prijateljici Veri u pozorištu Glob. Možda je pred ovim detetom budućnost!« Majka se posle ovih lepih i ohrabrujućih reči utopi u zahvaljivanju i kukumavčenju. Isrovremeno uze mali svežanj zelenih dolara, koji gurnu u nedra kao Ijubavno pismo. — Ovaj mali bi mi se đopadao — zaključi Lola kad smo izašli — ali moram da izdržavam i majku uz dete, a ne volim mnogo bistre majke... A onda, mali je ipak isuviše iskvaren... Nije to ona privrženost koju ja želim... Želela bih da osećam pravu majčinsku ljubav... Razumete li me, Ferdinande«... — Kad treba da dodem do jela, razumem sve što hoćete, oštroumnost mi je prilagodljiva i gipka kao guma. Nije se odvajala od te silne želje za čistotom. Kad stigosmo nekoliko ulica dalje, ona me upita gde ću nocas spavati i pođe nekoliko koraka sa mnom duž pločnika. Odgovorih joj da, ukoliko smesta ne nadem neki dolar, nigde neću ni spavati. — Dobro — reče ona — podite sa mnom do kuće i daću vam tamo nešto novca, a onda možete ići kud hoćete. Stalo joj je bilo da me što pre izbaci u mrak. U redu. Kad te svi toliko guraju u noć, ipak najzad negde moraš da stigneš, pomislih. I to je bila uteha. »Hrabro, Ferdinan113

de«, govorio sam sam sebi, da bih se ohrabrio, »pošto te već odasvud izbacuju sigurno ćeš naći ono čega se svi toliko plaše, sva ta đubreta koliko god da ih je, to dno noći. Zato oni i ne idu do dna noći?« Posle je već sasvim zavladala hladnoća izmedu nas dvoje u autu. Ulice kroz koje smo prolazili pretile su nam svojom tišinom, naoružanom do beskonačnih kamenih visina nekakvim potopom koji samo što se nije sručio. Grad koji vreba, čudovište puno iznenađenja, ljigavo od asfalta i kiša. Najzad usporismo. Lola je išla ispred mene do svojih vrata. —• Hajdete gore — pozva me —- podite za mnom. Opet njen salon. Pitao sam se koliko će mi dari da bi završila sve ovo i otarasila me se. Tražiia je novčanice po maloj torbici na komadu nameštaja. Slušao sam glasno šuštanje izgužvanih novčanica. Kakvi trenuci! U ceiom gradu čuo se samo taj šum. Međutim, još mi je bilo toliko neprijatno da sam je upitao, ni sam ne znam zašto, sasvim bez veze, kako je njena majka, koju sam zaboravio. — Majka mi je bolesna — reče mi ona okrenuvši se da bi me pogledala pravo u lice. — Gde je ona sad? — U Čikagu. — A od čega boluje vaša majka? — Od raka na jetri... Leče je najbolji specijalisti u gradu... To me lečenje vrlo mnogo staje, ali će je oni spasti. Obećali su mi. Užurbano mi je objašnjavala pojedinosti stanja njene majke u Čikagu. Odjednom nežna i prisna, nije bila u stanju da ne potraži u meni ohrabrenje i utehu. Uhvatio sam je. — I vi tako mislite, Ferdinande, oni će izlečiti moju majku, zar ne? — Ne — odgovorih joj vrlo jasno, vrlo odsečno — rak jetre je apsolutno neizlečiv. Ona odjednom preblede. Prvi put sam video da je ovu gaduru nešto zbunilo.

— Ali ipak, Ferdinande, uveravali su me da će ozdraviti. Svi specijalisti! Tvrdili su! Napisali su mi!... To su vrlo poznati lekari, znate? — Za lovu, Lola, uvek će srećom biti vrlo poznatih lekara... I ja bih to učinio na njihovom mestu... I vi biste, Lola, na njihovom mestu... Ovo što sam joj rekao odjednom joj se ueini tako neporecivo, tako očigledno, da više nije smela da se bori. Najzad, i možda prvi put u životu, ponestalo joj je hrabrosti. — Čujte, Ferdinande, beskrajno ste me ožalostiii, da li to shvatate?... Ja mnogo volim svoju majku, to znate, zar ne, da je mnogo volim. Ovo je bilo baš kao poručeno! Dodavoia! Kao da je koga briga da li neko voli svoju majku ili je ne voli? Lola je jecala u svojoj praznini. — Ferdinande, vi ste odvratan promašen tip — nastavi ona besno — pun najgore zlobe!... Svetite se ne može biti podlije za svoj bedni položaj govoreći mi užasne stvari... Cak sam uverena da i mojoj majci činite mnogo zla govoreći tako! U njenom očajanju su se osećali ostaci metoda »Kue«.* Njenog besa me nije bilo toliko strah koliko besa oficira na Admiralu Šliceru, onih koji su hteli da me unište ne bi li raspalili besposlene dame. Gledao sam Lolu pažljivo dok me je ona grdila i s prilično ponosa sam utvrdio da nasuprot sve jačim uvredama raste moja ravnodušnost, Šta kažem, moja radost! Baš smo u dnu srca divni! »Da bi me se otarasila«, računao sam, »mora sad da mi da bar dvadeset dolara... Možda čak i više...« Predoh u ofanzivu: »Lola, molim vas da mi pozajmite novac koji ste mi obećali, ili ću spavati ovde i ponavIjaću vam sve što znam o raku, njegove komplikacije, 11 ,,Kue“ , sistem autosugestije ponavljanjem određene rečenice koja deluje na podsvest, terapeutski metod francuskog terapeutičara Kuea (Coue).

naslednost, jer rak je, Lola, nasiedan. To da ne zaboravim o!« Dok sam ja podvlačio, đoterivao pojedinosti u vezi sa slučajem njene majke, gledao sam nju, Loiu, kako bledi, gubi snagu, splašnjava. »Ah, gadura«, mislio sam, »drž’ je, Ferdinande! jednom ti se dala prilika! Ne ispuštaj je... Neće ti se skoro ukazati ovakva prilika!« — Držite! Uzmite! — reče ona potpuno van sebe — evo vam sto dolara i gubite se da vas nikad više ne vidim, čujete ii, nikad više! Aut! Aut! Aut! Svinjo gadna! — Ipak me poljubite, Lola, zaboga! Nismo se valjda zavadili? — predložih joj ja, da bih znao do koje mere mogu da je zgadim. Onda ona izvuče iz fijoke revolver i nije se šaliia! Dobre su mi bile i stepenice, iift čak nisam ni pozvao. To mi je ipak povratilo želju za radom i ova valjana grdnja mi je dala mnogo hrabrosti. Već sutradan seo sam u voz za Detroit, gde je, kako su mi rekli, iako bilo naći zaposlenje, neki ne mnogo težak poslić i dobro plaćen.

Prolaznici su mi rekli kao onaj narednik u džungli: »Evo«, rekli su, »ne možete da pogrešite, samo pravo napred«! I zaista sam ugledao velike, glomazne i zastakljene zgrade, kao nekakve beskrajne kaveze za muve, u kojima su se Jjudi mrdali, ali jedva, kao da se još slabo opiru nečem nemogucem, ni sam ne znam čemu. To je, dakle, Ford? A svud okolo i iznad, sve do neba, težak i složen potmuo zvuk, kao bujica, mašina koje se okreču, kotrljaju, škripe, kao da će se sad raspasti, ali se nikad ne raspadaju. »To je, dakle, ovde«, pomislio sam, »nije privlačno...« čak je bilo gore od svega ostalog. Prišao sam bliže, do vrata, gde je na tabli pisalo da traže Ijude, Nisam samo ja čekao. Jedan od onih u redu reče mi da čeka već dva dana, i to na istom mestu, Došao je iz jugoslavije, kao ovca, da potraži posao, Drugi bednik mi se obrati, došao je da radi, kako kaže, iz čistog zadovoljstva, manijak, lažov. U toj gomiii je malo ko govorio engleski. Vrebali su se iskosa kao nepoverljive životinje, koje su često izvlačile batine. Iz mase se peo vonj upišanih gaća, kao u bolnici. A kad su govorili, čovek bi izbegavao njihova usta, jer kod siromaha već zauđaraju na smrt! Padaia je kiša na našu malu gomilu. Red se stisnuo

ispod streha. Ljudi koji traže posao umeju i te kako da se stisnu. Ono što je kod Forda dobro, objašnjavao mi je stari Rus sklon poveravanju, to ti je što zapošljavaju bilo koga i biio šta. »Samo pazi«, dodao je upozoravajući me, »tu se ne treba praviti važan, jer ako se prsiš, izbaci te dok si rekao britva i zameni te, opet dok si rekao britva, nekom od automatskih mašina kakve uvek ima spremne, a za povratak možeš da se ubrišeš!« Taj je Rus dobro govorio pariski, jer je godinama bio taksista, a šutnuli su ga u Bezon zbog neke mućke s kokainom. Najzad je proigrao taksi na barbutu, igrajući u Bijaricu s mušterijom. Istinu je govorio, Ford je primao bilo koga. Nije slagao. Ipak sam bio oprezan, jer bednici lako mogu da šenu. Beda u jednom trenutku dovede um dotle da više nije stalno s telom. Tu mu je suviše loše. Tad već razgovarate s dušom. A duša je neodgovorna. Za početak su nas skinuli kao od majke rodene. Pregled se odigravao u nekakvoj laboratoriji. Lagano smo prolazili, »Prilično ste propali«, primetio je bolničar gledajući me, »ali ništa ne mari«. A ja sam se plašio da mi neće dati posao zbog afričke groznice, što bi primetili odmah, ako bi mi siučajno opi~ pali jetru! Ali izgleda da su, naprotiv, bili zadovoljni Što su naišli na ružne i kljakave u našoj grupi. — Za ono što ćete ovde raditi nije važno što ste nikakvi — umirio me je odmah lekar pri pregledu. — Sva sreća — ođgovorio sam mu — jer, znate, gospodine, ja sam školovan, čak sam nekad započeo studije mediđne. Odmah me je mrko pogledao. Osetio sam da sam opet pogrešio, i to na svoju štetu. — Ovde vam studije ništa neće pomoći, tnladiću! Niste ovamo došli da mislite, već da izvršavate ono što će vam se narediti. U ovoj fabrici nam nisu potrebni mislioci. Trebaju nam majmuni... I još jedan savet! Nikako ne pominjite svoju inteligenciju! Drugi će misliti za vas, prijatelju! To da zapamtite.

Bio je u pravu kad me je upozorio, Bolje da znam na čemu sam kad je reč o običajima kuće. Takav kakav sam, imao sam zalihu gluposti za bar deset godina. Bilo mi je staio da me odsađ smatraju za tihog čovečuljka, Kad se obukosmo, rasporediše nas u redove koji su se vukli, u grupe za kojima su pridošlice zaostajale na putu ka mestima odakJe se čula užasna buka mašina. Sve je drhtalo u ogromnoj zgradi i čovek je od glave do ušiju bio obuzet tom istom drhtavicom, od prozora i poda i gvoždurije nailazili su potresi, sve se treslo odozgo do dole. I mi smo se od toga silom preobražavali u mašine, a i zato što nam se celo telo treslo u buci ogromnog besa koji nas je obuhvatio tu unutra, stezao glavu kao obručem i potresao nam utrobu, peo se do očiju u kratkim brzim naletima, beskonačno, neumorno. Što smo dalje išli, sve smo više saputnika gubili. Bledo bismo im se osmehnuii rastajući se od njih, kao da je sve ovo što se dešava nešto prijatno. Niti smo mogli da razgovaramo, niti bismo se čuli. Po trojica-četvorica su ostajala kod jedne mašine. Čovek se ipak opire, teško mu je da s gađenjem odbaci svoju suštinu, rado bi sve to zaustavio da malo razmisli, da čuje rođeno srce kako veselo kuca, ali se to ne može. Svemu tome nema više kraja. Ogromna radionica se zahuktala sa svim svojim čelikom, i mi se tu vrttmo s maŠinama, a i zemlja s nama. Svi zajedno. I hiljade strugova i maljeva, koji nikad ne udaraju u isto vreme, odjeci se suđaraju, a neki su tako žestoki da oko sebe stvaraju nekakvu tišinu koja nam donosi olakŠanje. Mali fabrički vagonet, natovaren limarijom, muči se da bi prošao između alatljika. Čuvaj! Skači da bi mogao dalje da krene ovaj mali histerik. Hopa, zveckavi ludak več poskakuje između transmisija i ručki, raznoseči Ijudima sledovanje prinude. Radnici koji se brižno nagnuti trude da udovolje mašinama, gade vam se dok ih hrane šrafovima određenog promera i opet šrafovima umesto đa jednom zauvek okrenu leda tom smradu ulja, larmi koja probija bubne opne 129

i unutrašnjost uha, penjući se kroz grlo. Ne obaraju oni glavu od stiđa. Čovek popušta pređ bukom kao što popušta pred ratom. Predaje se mašinama sa svega tri misli koje drhture iza čela visoko u glavi. Gotovo je. Sve što čovek vidi, sve što ruka dođiruje, sve je sad tvrdo. I sve ono čega još može pomalo da se seti otvrdlo je kao gvožđe i u mislima nema više nikakvog ukusa. Odjednom smo gadno ostarili, Treba uništiti spoljni život, pretvoriti i njega u čelik, u nešto korisno. Nismo ga dovoljno voleli onakvog kakav je, to je razlog. Treba ga, dakle, pretvoriti u predmet, u nešto čvrsto, to je Pravilo. Pokušao sam da poslovođi kažem nešto na uho, zagroktao je kao svinja i samo pokretima mi je pokazao, vrlo strpljivo, vrlo jednostavan postupak koji ću odsad obavljati doveka. Moji minuti, moji časovi, ostatak mog vremena ovde utrošiće se na dodavanje čivija slepcu do mene, koji im ujednačava razmere, već godinama kalibrira iste čivije. Ja sam isprva to radio vrlo loše. Niko me nije grdio, ali posle tri dana tog početnog tada prebacili su me, već kao nesposobnog, na vucaranje kolica prepunih kružića, onih koja su skakutala od mašine do maŠine. Ovde sam ih ostavljao tri, tamo dvanaest, malo daije samo pet. Niko sa mnom nije govorio. Postojali smo samo održavajući se u nekakvom stanju između ošamućenosti i bezumlja. Ništa nije bilo važno osim neprekidne prodorne buke hiijada i hiljada oruđa koja su zapovedala Ijudima. Kad u šest časova sve stane, čovek sa sobom odnosi buku u glavi, mene bi još čitave noći đržala buka i mitis mašinskog uija, kao da mi je neko stavio novi nos i novi mozak za ceo život. I tako, prepuštajući se malo-pomalo, postao sam isti kao.ostali. Novi Ferdinand. Za nekoliko nedeija. Ipak, vratila mi se želja da opet vidim ljude napolju. Ne ove iz radionice, razume se, jer su i oni, kao i ja, bili samo odjeci i miris mašina, tela beskrajno istrošenih, svi ti moji dru-

govi. Želeo sam da dođirnem pravo telo, ružičasto telo sazdano od pravog cutljivog i mekog života. U ovom gradu nikog nisam poznavao, a pogotovo nisam znao žene. S dosta muke uspeo sam da dođem do nepouzdane adrese neke »Kuće«, iiegalnog borđela, u severnoj četvrti grada. Polazio sam u šetnju na tu stranu, i to nekoliko večeri uzastopce, posle rada u fabrici, u izviđanje. Ulica je ličila na sve ostale, samo je možda bila bolje održavana od ulice u kojoj sam stanovao, Zapazio sam zasebnu kućicu gđe se stvar odigravala, okruženu vrtom. Trebalo se uvući hitro, da pajkan koji je čuvao uiaz ništa ne primeti. Bilo je to prvo mesto u Americi gde su me primili bez grubosti, čak Ijubazno, za mojih pet dolara. A žene su bile mlade i lepe, punačke, pucale su od zdravlja i ljupke snage, biie su skoro isto onako lepe kao žene u Nasmjanom Kalvirn. Ove si bar mogao slobodno da dodirneš. Nisam mogao da se uzdržim — postao sam stalni gost. Ostavijao sam tu čitavu svoju zaradu. Kad padne veče, biia mi je neophodna erotska prisnost ovih gostoijubivih lepotica da bih oporavio dušu. Bioskop, blagosioveni protivotrov, nije mi više bio dovoijan, nije mu deiovanje biio pravo protiv materijalne surovosti fabrike. Trebalo je pribegavati, da bi se opstalo još neko vreme, snažnim raspusnim okrepIjenjima, životnoj surovosti. Od mene su u toj kući tražili skroman doprinos, prijateljsku cenu, jer sam dame uputio u neke francuske stilske tananosti. Ali subotom uveče nije bilo tananosti, biznis je bio u jeku i ustupao sam mesto u potpunosti timovima »bezbola« koji su krenuli u provod, veličanstveno snažnim, čvrstim, za koje je sreća bila jednostavna kao disanje, Dok su timovi uživali, ja sam, i sam podstaknut, pisao u kuhinji kratke pričice za sebe lićno. C5duševljenje sportista za lepotice kuće nije sigurno dosezalo moju pomalo nemoćnu vatrenost. Ovi su atleti, mirni u sigurnosti svoje snage, već postali neosetljivi na fizičko savr231

šenstvo. Lepota je kao alkoho! ili udobnost; čovek se na nju navikne i ne obraća više pažnju. Zabave radi doiazilo je medu njima do boksovanja. Često bi se na kraju izrodila ogromna tuča, Onda bi dojurila policija i sve odvodila malim furgonima. Prema jednoj od ovdašnjih Jepih žena, Moli, uskoro sam osetio nekakvo izuzerno poverenje, koje se kod zaplašenih ijudi javlja umesto ljubavi. Sećam se, kao da je bilo juče, njenih pažnji, njenih dugih nogu plavuše, čudesno vitkih i mišićavih, živih nogu. Pravo gospodstvo ljudima, ma šta se govorilo, daju noge, tu nema greške. Prisno se zbližismo i telom i duhom i zajedno smo se šetali gradom po nekoliko časova svake sedmice. Imala je lepe prihode moja prijatcljica, jer je zarađivala oko sto dolara dnevno u kući, dok sam ja kod Forda zaradivao jedva šest. Ljubav, koju je prodavala da bi živela, nije je nimalo zamarala. Amerikanci su tu kao ptičice. Uveče, posle vucaranja mojih torbarskih kolica, trudio sam se ipak da dobro izgledam kad odem k njoj posle večere. Sa ženama treba biti veseo, bar u poćetku. Velika neodredena želja me je gonila da joj štošta predložim, ali nisam više imao snage. Dobro je Moli razumevala industrijsko zaglupljivanje, bila je navikla na radnike. Jedne večeri, tek tako bez povoda, ponudi mi pedeset dolara. Prvo sam jc pogledao. Nisam se usudivao. Pomislio sam šta bi moja majka rekJa u ovakvom slučaju. A onda sam pomislio. da mi moja jadna majka nikad nije dala roliko. Za Ijubav Moli odmah sam otišao i za njene dolare kupio svetlo bež odelo (four piece suit) po modi toga proleća. Nikad me tako elegantnog još nisu videli u bordelu. Gazdarica pusti svoj veliki gramofon, samo da bi mene učila da igram. Posle toga sam s Moli otišao u bioskop da proslavimo moje novo odelo. Pitala me je uz put da nisam Ijubomoran, jer sam u odelu izgledao tužan i nisam želeo da se opet vratim u fabriku. Novo odelo vam poremeti način mišljenja. Ljubila je moje ođelo kratkim strasnim Z32

poljupcima kađ nas Ijudi nisu gledali. Pokušavao sam da mislim na nešto drugo. Ta Moli, kakva je to žena! Kakva plemenitost! Kakva koža! Kakva mladost u cvetu! Gozba želja. I opet me obuze nemit! Makro! — pomislih o sebi. — Nemojte više ići kod Forda — ođvraćala me je Moli povrh svega. — Bolje potražite neko sitno zaposlenje u kancelariji... Kao prevodilac, na primer, to je za vas... Vi volite knjige. Tako me je dobronamerno savetovala, želela je da budem srećan. Prvi put se jedno biće interesovaJo za mene iznutra, ako smem tako da kažem, za moju sebienost, gledalo sa mog stanovišta, umesto da mi sudi sa svog, kao svi ostali. Eh, da sam Moli sreo ranije, kad je još bilo vremena za biranje jednog puta umesto drugog! Pre no što sam izgubio oduševljenje sa Mizin i s onom govnarkom LoJom. Ali biio je dockan za obnavljanje mladosti. Nisam više verovao u to! Čovek brzo ostari, i to nepovratno. Primetih to tek pu načinu na koji voliš svoju nesreću. Priroda je jača od nas, to je sve. Ona nas iskušava u odredenoj kategoriji, a posle iz te kategorije ne možeš da izadeš. Ja sam se uputio putem nemira. Polako počneš da nehotice shvataš ozbiljno svoju maJu uJogu i svoju sudbinu, a kad se okreneš, suviše je kasno da nešto promeniš. Sav si uznemiren i sad ćeš doveka takav biti. Pokušavala je Moli prijateljski da me zadrži, da me razuveri... »1 ovde život proJazi kao i u Evropi, znate, Ferdinande... Neće nam biti loše ovako zajcdno«. Na neki način bila je u pravu. »UJožićemo uštedu... kupićemo trgovinu... Bičemo kao i svi ostaJi...« Govorila je to da bi umirila moju savest. Planovi. Dajem joj za pravo. Čak me je bilo sramota zbog sveg tog njenog truda da me zadrži. Bila mi je draga, istina je, ali sam još više voJeo svoj porok, svoju žeiju da večito bežim u potrazi za ne znam čim, iz glupog ponosa verovatno, i verovanja u nekakvu nadmoć. 2-3.1

Nisam žeieo da je uvredim, ona je shvatila i predupredila moje napore. Toliko je bila dobra, da sam joj najzad priznao maniju bežanja odasvud koja me muči. Slušala me je danima i danima, dok sam se razgolićivao i odvratno pričao o sebi, borio se s utvarama i ponosom, a ona nije izgubila strpljenje, naprotiv. Samo je pokušavala da mi pomogne u savladivanju te uzaluđne i glupe strepnje. Nije baš najbolje razumevala šta upravo hoću svojim pričama, ali ipak me je podržavala protiv aveti iii s avetima, već kako bih izabrao. Zbog te ubedljive blagosti njena mi dobrota postade prisna i skoro moja lična. A)i mi se činilo da počinjem da podvaijujem svojoj slavnoj sudbini, svom opravdanju postojanja, kako sam to nazivao, i od tada sam naglo prestao da joj pričam sve što mislim. Vratio sam se u sebe, i to sav srećan što sam još nesrećniji no ranije, jer sam u svoju samoću uneo nov vid očajanja i nešto što je ličilo na osećanje. Sve je to tako obično. Ali Moli je imala andeosko strpIjenje, verovala je čvrsto u predodredenost poziva. Njena mlađa sestra, na primer, na univerzitetu u Arizoni, oduševila se fotografisanjem ptica u gnezdima i zveri u brlozima. I da bi ona mogla da prati neobična predavanja iz ove struke, Moli je slala svojoj sestri-fotografu pedeset dolara mesečno. Zaista ogromno srce, puno plemenitosti koja može da se preobrazi u lovu, a ne neko kržljavo kao u mene i tolikih drugih. Što se mene tiče, Moli je bila stvarno voljna da se novčano zainteresuje za moje šušumigaste pustolovine. Mada sam joj ponekad izgledao kao prilično ošamućen momak, moje ubedenje činilo joj se stvarno i dostojno podrške. Samo je tražila da napravim nekakav mali račun za buđžetsko primanje koje bi mi ona obezbeđila. Nisam mogao da se odlučim i prihvatim taj poklon. Poslednji ostatak osetljivosti nije mi dopuštao da i dalje izvlačim, da špekulišem računajući na ovo zaista predobro i prepametno stvorenje. Tako sam namerno zapao u neprilike s Providenjem. 134

Čak sam u to vreme, postiden, pokušao da nateram sebe i vratim se Fordu. Mala junaštva koja su, uostalom, bila bezuspešna. Stigao sam jedva do ulaza u fabriku i tu sam zasrao, skamenjen na graničnom mestu, jer je perspektiva svih onih mašina, koje su me čekale vrteći se, bespovratno u meni uništila svaku radnu sklonost. Stao sam ispred velikog staklenog zida generatora, diva u hiljadu oblika, koji grmi gurajući ne znam odakle ne znam šta u hiljade sjajnih cevi, izukrštanih i pođlih kao lijane. Jednog jutra, dok sam tako stajao balaveći od divljenja, naide onaj Rus taksista. »Čuj«, reče mi on, »najurili su te, mangupe!... Tri nedelje te nije bilo... Već su te zamenili mašinom... A lepo sam ti ja govorio...« »Sad je bar svršeno«, pomislio sam... »Nema više povratka...« 1 vratio sam se u grad. U povratku šam svrnuo u konzulat, koliko da upitam da nisu slučajno nešto čuli o jednom Francuzu po imenu Robinson. — Čuli! I te kako čuli! — odgovoriše konzuli. — Čak je dolazio dva puta, a dokumenta su mu bila lažna... Uostalom, policija ga traži! Poznajete ga? — Batalio sam razgovor... Od tada sam očekivao da svakog časa naidem na Robinsona. Predosećao sam da se čas bliži. Moli je i dalje bila nežna i dobronamerna. Čak je bila još pažljivija otkako je živela u uverenju da hoču konačno da odem. Mije vredelo biti dobar prema meni. S Moli sam često šetao po okolini građa za njenih slobodnih popodneva. Male ćeiave uzvišice, brezovi šumarci oko majušnih jezera, ijudi koji tu i tamo čitaju sive časopise pod nebom teškim od olovnih oblaka. Moli i ja smo izbegavaii zamršena poveravanja. Osim toga, ona je znala. Suviše je bila iskrena da bi mnogo govorila o tuzi. Ono što je bilo u njoj bilo joj je dovoljno. Ispunjavalo joj je srce- Ljubili smo se. Aii ja je nisam Ijubio onako kako bi trebalo uisdnu — klečeći na kolenima! Uvek sam istovremeno mislio i na nešto drugo, plašeći se da ne trošim vreme i nežnost, kao da boću da ih sačuvam za nešto veličanstveno, *35

uzvišeno, za kasnije, a ne za Moli, i ne samo za ovo. Kao da će život odneti, sakriti od mene ono što o njemu hoću da znam, i to negde u dno tame, dok ja gubim vatrenost ljubeći Moli, te mi neće đovoljno ostati i sve ću najzad izgubiti, jer će miponestati snage, jer me je život prevario kao i svi ostali. Život — jedina prava ljubav ljudi. Vraćali bismo se svetini i ja bih je ostavio u njenoj kući, jer je noću sve do zore bila s gostima. Dok se ona starala o gostima, meni je ipak bilo tesko, i taj bol mi je govorio o njoj, i to tako iepo, da sam je joŠ prisnije osećao uz sebe nego kad je stvarno tu. Odlazio bih u neki bioskop da mi prode vreme. Po izlasku iz bioskopa odiazio bih tramvajem ovamo, onamo, pravio sam noćne tzlete. Kad prode dva časa po ponoći, u tramvaj se penju stidljivi putnici kojih nema nikad ni pre ni posle ovog doba, uvek vrlo bledi i sanjivi, u posiušnim grupicama voze se do predgrada. S njima bismo išli daleko. Mnogo dalje od fabrika, do bezobličnih naselja nejasnih uličica i kuća. Po Ijigavoj kocki u kišici svanuća zora bi plavičasto odsjajivala. Moji bi saputnici iz vagorta nestajali istovremeno kad i njihove senke. Zatvarali su oči pred dnevnom svetlošću. Teško je bilo navesti ove mračnjake da progovore. Suviše umomi. Nisu se žalili, ne. Oni su noću posle radnog vremena čistili radnje, i opet radnje, i kancelarije čitavog grada. Kao da su bili manje uznemireni od nas, dnevnih ljudi. Možda zato šro su stigli do dna lestvice Ijudi i stvari. Jedne noći, kad sam opet seo u neki drugi tramvaj i kad smo došli do krajnje stanice gde su svi oprezno silazili, učinilo mi se da me neko zove po imenu: »Ferdinande! Hej, Ferdinande!« Bio je to skoro skandal u ovom polumraku. To mi se nije dopalo. Iznađ krovova nebo se već osvetljavalo u vrlo hladnim komadima oivičenim olucima. Nema sumnje, neko me je zvao. Kad sam se okrenuo, odmah sam prepoznao Leona. Prišao mi je šapćući, te smo se nas dvojica tad objasnili. I on se vraćao sa čistačkog posla, kao i ostali. Nikakvu 236

bolju kombinaciju nije izmislio. Išao je odmereno, s malo pravog dostojanstva, kao da je izvrŠio neke opasne stvari, i tako reci svete, u gradu. Uostalom, to je bio stil svih nocnih čistača, već sam to primetio. Umor i usamljenost izbace iz čoveka ono božansko na površinu, Oči su mu toga bile pune kad bi ih otvorio, i to mnogo više no obično, u plavičastom polumraku koji nas je obavijao. Oprao je i on beskrajna prostranstva toaleta i očistio da sve blistaju čttave planine spratova i spratova punih tišine, Dodao je: »Odmah sam te prepoznao, Ferdinande, po tvom načinu penjanja u tramvaj. Zamisli samo, baš po tome kako si se rastužio kad si video da nema nijedne žene. Zar nije tako? Zar ne liči to na tebe?« Istina je, to je iičilo na mene. Zaista mi je duša bila razdrljena kao raskopčane pantalone! Nimalo me, dakle, nije iznenadila ova tačna primedba. Ali me je iznenadilo to što ni on u Americi nije uspeo. Tako nešto nisam predviđao. Odmah sam mu ispričao o galiji u San Tapeti. Ali on nije sbvatao o čemu je reč. »Imas groznicu!« odgovorio mi je jednostavno. On je stigao teretnim brodom. Rado bi pokušao da se zaposli kod Forđa, ali isprave su mu bile tako očigledno lažne, da se nije usuđivao da ih pokaže. »Vrede taman toliko da ih držiš u džepu«, dodao je. Za čistačke ekipe ne zagledaju mnogo isprave. Ne plačaju mnogo, istina, ali i ne zakeraju. To mu dođe kao neka noc'na legija stranaca. — A ti, šta ti radiš? — upita onda. — Znači, još si udaren? Nije ti dosta »caka« i »štosova«? Još uvek ti je do putovanja? — Hocu da se vratim u Francusku — rekoh mu —nagledao sam se svega, u pravu si, dosta je bilo. — Nego šta — odgovori on — jer mi smo pečeni... Ostarili smo, a nismo to ni primetili, znam ja šta govorim... I ja bih da se vratim, ali te isprave... Sačekaću još malo dok ne nađem neke bolje. Nije loš posao koji radimo, ne mogu da kažem. Ima i gore. Ali ne učim engleski. .. Ima ih koji vec trideser godina rade u istoj »branši«, a 2-37

naučili su samo E x ii, pošto to pišc na vratima koja gladimo i Lavatorj, shvataš? Shvatio sam. Ako mi se ikad Moli izmakne i ja ću morati da se zaposlim u toj noćnoj smeni. Nema razloga da bude drugaćije. U stvari, dok traje tat, misliš biće bolje kad bude mir, i grickaš m nadu kao bombone, a posle ipak sve ispadne sama govnarija. Prvo ne smeš da kažeš da se ne bi drugima zgadilo. Iz puke dobrote. A onda jednog dana izlaješ sve to pred svima. Dosta ti je da se daviš u govnima. I onda svi zakijuče da si prava prostačina. Eto, to je sve. U dva ili tri maha potom nalazio sam se s Robinsonom. Loše je izgiedao. Neki francuski dezerter, koji je pravio piće za detroitske mangupe, ustupio mu je mestašce u svom biznisu. Robinsona je to privlačilo. »I ja bih malo da umočim u taj posao s .daskovačom’ za njihove prljave njuške«, poveri mi on, »samo, vidiš, nemam više petlju... Osećam da ću pred prvim pajkanom, koji me bude obrađivao, da se ispuvam... Suviše sam preko glave preturio... Pored toga, stalno mi se spava... Jasno, spavati danju, to ti i nije neko spavanje... A da ti ne govorim o prašini kancelarija i plućima... Možeš i sam da zamisliš!... To ti smlati čoveka«. Ugovorili smo sastanak za iduću noć. Vratio sam se Moli i sve joj ispričao. Trudiia se uporno da sakrije od mene koliko je rastužujem, ali to ipak nije bilo teško vidcti. Sad sam je češće ljubio, ali njena je tuga bila duboka, istinitija no u nas ostalih, jer smo mi navikli da o njoj pričamo više nego što je osećamo. Kod Amerikanki je obrnuto. Ne usuđuješ se ni da razumeš, ni da prihvatiš. Nije to gorđost, ni ljubomora, nema scena, prosto pravi boi u srcu i čovek mora da prizna da nam sve to nedostaje u nama i da smo, što se tuge tiče, suvi kao drvo. Sramota nas je što nismo bogatiji u srcu i u svemu i što smo čovečanstvo proglasili gorim nego što ono u suštini jeste. S vremena na vreme Moii je ipak popuštaia i ponešto mi prebacila, ali uvek odmcrenim, ljubaznim rečima.

— Vrlo ste zlatni, Ferdinande — rekla bi mi — i znam da se trudite da ne budete zli kao ostali, samo ne znam da li znate šta upravo hoćete... Razmisiite dobro! Morate tamo da nađete nešto od čega ćete živeti, Ferdinande! A nećete na nekom drugom mestu da se šetate kao ovde i sanjarite po čitave noći... Što vi toliko voiite... Dok ja radim... Jeste li mislili na to, Ferdinande? U izvesnom smislu bila je po sto, po hiljadu puta u pravu, ali svako ima svoju narav. Plašio sam se da je ne uvredim. Pogotovu što se vrlo Iako vredala. — Uveravam vas, Moii, da ću vas uvek voleti... kako umem... na svoj način. Moj način nije predstavljao mnogo. Moli je, međutim, bila punačka, vrlo privlačna. Ali u meni je bila neka gadna sklonost za aveti. Možda i nije samo moja krivica. Zivot vas tera da isuviše često boravite s avetima. — Vrlo ste nežni, Ferdinande — umirivala me je — nemojte zbog mene plakati... Kao da bolujete od želje da nešto još saznate... To je sve... Uostalom, možda je to vaša sudbina... Da idete tako, sasvim sami. Usamljeni putnik najdalje stiže. ZnaČi, uskoro ćete otići? — Da, hoću da završim studije u Francuskoj, a potom ću se vratiti — đrsko sam tvrdio. — Ne, Ferdinande, nećete se više vratiti... A ni ja neću više biti ovde... Nije se dala prevariti. Dođe i čas odlaska. Pošli smo ka stanici malo pre vremena kad je ona odlazila na posao. Tog dana sam otišao da se oprostim od Robinsona. Ni on se nije radovao mom odlasku. Večito sam se od nekog rastajao! Na peronu, dok sam s Moli čekao voz, prođoše neki Ijudi praveći se da me ne poznaju, ali su nešto šaputali među sobom. — Već ste daleko, Ferdinande. To što činite, Ferdinande, upravo je ono što želite, zar ne? To je važno.,. Samo je to važno... Voz je ušao u stanicu. Nisam više bio tako rešen na pustolovine kad sam ugiedao lokomotivu. Poljubio sam 2 39

Moii, prikupivši svu hrabrost što sam je još nosio u svom oklopu, Bilo mi je teško, iskreno teško prvi put, zbog svega, zbog sebe, zbog nje, zbog svih ljudi. Možda to i tražimo u životu, samo to, najveću moguću žaiost, da bismo postali ono što jesmo pre no što ćemo umreti. Godine i godine su prošle ođ tog odiaska... Često sam pisao u Detroit i na sve one adrese kojih sam se sećao i gde su mogli da znaju i nađu Moli. Nikad nije bilo odgovora. Kuća, gde je radiia, zatvorena je. To sam jedino uspeo da saznam. Dobra, divna Moli, želeo bih, ako još može da ovo pročita na nekom mestu koje ja ne znam, da zna da se prema njoj nisam promenio, da je volim još i zauvek, na svoj način, da može da dođe ovamo kad god bude htela da sa mnom podeii moj hieb i moju tihu sudbinu. Ako više nije lepa, nije važno! Snaći ćemo se! U sebi sam sačuvao svu njenu lepotu, tako živu, tako toplu da je imam dovoljno za oboje i za bar još dvadeset godina, koiiko nam joŠ ostaje. Trebalo je zaista biti dovoljno lud pa je napustiti, i to cinično i hladno luđ. Ipak sam dosad branio svoju dušu i, ako sutra smrt dođe po mene, neću biti nikad, u to sam siguran, tako hladan, rdav, tako grub kao ostali, jer mi je toliko dobrote i sna Moli poklonila za tih nekoliko meseci Amerike.

DO DATAK I

SELIN O SELINU ...h o ć u d a živim ž iv o t isp u n je n n e p rilik a m a k o je će p rov iđ e n je n ad a m se izvoleti d a p r o sp e p o m o m p u tu ... a k o p re b ro d im d u b o k e krize k o je m e če k aju u živ o tu m o žd a i n e b u d e m to lik o n esrećan k a o d ru g i jer h o ću d a p ozn am i d a zn am ... Iz Beležnice oklopnika Detuša -b eleške sa fronta, 19 12 .

'' Tekstovi u ovom dodatku preuzeti su iz Selinovih pisama i razgovora objavIjenih u časopisu G ra d a c br. 1 1 8 - 1 1 9 , 1996. S fraricuskog preveli: Ivanka Pavlović, M ilojko Knežević, -Ana Moralić, Ž iv o jin Kara Pešić.

241

VOYACE AU BOUT DE LA HUIT roman

T om e1

: T R p iA rtqLA#sic-Jk

Faksirnil p r v o g ilu stro v a n o g izd an ja P u t o v a n ja n a k r a j n o ć i (1935)

Rođen sam u Kurbevoa, u kući broj 12, u ulici Ramp di Pon. Zbilo se to 24. maja 1894. godine, u četiri sata u zoru. Cesto sam o tome slušao. Rodio sam se u jednom sobičku u kome je baš bila umrla neka devojčica. Njeni roditelji, koji su u prizemlju držali dućan „Mode i rublja” , nisu hteli da ostanu na tom mestu. Suviše ih je bolelo. Izdali su jeftinije; kad su je spopali trudovi, mama je pljuvala krv po gomili čipke koju je i dalje krpila. Maglilo joj se pred očima. Pričinjavalo joj se da je Sena zaleđena. Jedan crven skut nije dovršila. Svetla su se naglo pogasila, kao da je neko presekao gas. Ispao sam iz cuga... ...Eh, da mi je neko rekao, kad sam bio mlad, da ću pisati! Kakva smejurijaL. Moj poziv bila je medicina... Još kao dete sanjao sam da budem lekar, da lečim ljude... Vidite li? Od svoje pete godine, mislim... Otkad pamtim... Ali, to je bio potpuno lud san... Imati takvu maštu, hteti da izađeš iz svoje sredine, bilo je kao neko nevaljalstvo... Nije se u mojoj okolini moglo ni zamisliti da se može promeniti sredina... Onaj ko je hteo da je menja, smatrao se avanturistom... ...Odmah posle osnovne škole morao sam da zarađujem za život... Promenio sam dvanaest zanata, sve gori od goreg! Najstrašnije, užasno, bile su cipele... Cipele šiljastog vrha, često i tesne povrh toga... Bilo je mučenje ići u njima. A pešačio sam 243

mnogo, samo sam to i radio. Od ulice Roajal do Etoala išao sam brzo kao metro... ...Kao Bretonac, ja sam mistik, mesijanac, sasvim prirodno fanatik - bez napora - bezuman... A uz to, paganin po apsolutnoj udivljenosti telesnom lepotom, zdravljem. Mrzim bolest, robijanje, morbidnost. U tom pogledu potpuno grčki nastrojen obožavam zdravo detinjstvo - obeznanjuje me, iz mesta bih se ludo zaljubio u devojčicu od 4 godine, punu ljupkosti, plavušne lepote i zdravlja... Lišen svake ljubomore, donžuanizma, sadizma, itd. uvek sam negovao oduševljenje samo za lepotu oblika, njihovu salivenost, mladost, ljupkost i svežinu... Zdravlje, živahnost, nenadanost, ples i svi mogući spojevi... Uvek sam voleo da žene budu lepe i lezbijke - vrlo prijatne za posmatranje i da se ni slučajno ne satirem na njihov seksualni zov! Ja sam voajer, oduvek! Voajer, a svakako i malčice ushićeni potrošač, ali krajnje neupadljivo... Ziveo sam 10 godina sa Elizabetom Krejg - plesačica - od stare američke porodice. Jako lepa riđokosa - imala je Molijerove crte prenesene u žensko, uz sav njegov duh i sav njegov genije istovremeno! Vratila se u Ameriku da potone u niski gangsteraj i alkohol... ...Zivot je hteo da se nađem u okolnostima, u nezgodnim situacijama. Onda sam pokušao da ih predstavim na najzabavniji način, morao sam da budem memoarista da ne bih gnjavio čitaoca, ukoliko je to moguće. I to u tonu za koji sam mislio da se razlikuje od drugih, pošto ne mogu da radim baš kao svi drugi... Ne pišem na kineskom, ali sam malo drugačiji... O temi nisam morao da lupam glavu: trebalo je da ispričam sopstveni život, da prikažem na pozornici sopstveni lik. Uz nužna transponovanja. Sitne odlike života su bljutave, bezizražajne. Treba preinačiti istinite pojave, i tako se stiže do istine.., U vreme P u t o v a n ja ja još nisam smeo da idem do kraja, ako ne Z44

baš noći, ono svoje ideje... Međutim, tu se ipak nalazi ono što sam ja izumeo: neposredna emocija, kao u govornom jeziku. Nisam to učinio namerno, samo sam se trudio da biće i pojave izrazim najprirodnije moguće... Kritičari su mi zamerali što koristim argo. To uopšte nije argo! To je jedan jezik za sebe koji mi odgovara i koji pravim kod kuće... Svi su hteli da me podražavaju u tome; niko nije uspeo. Oni me smatraju primitivcem, a ja sam rafiniran, aristokrata... ...Za pisanje treba stil. Priče! Treba se samo sagnuti i pokupiti ih, pogledati na ulicu... Ali pisati! Preneti drugom svoju groznicu, svoj strah, svoju glad, ljubav, bes... Treba prvo sve to osetiti, zatim naći sebe, razumeti sebe, raditi na svojoj dragocenoj ličnosti. To traje. I ne isplati se. Bolje je izmišljati. Filmu su potrebni scenariji. Ali, kad to krštavaju romanom, eksplodiram. Vreme će sve to dovesti na svoje mesto... ...Ja nisam čovek s porukom. Ja nisam čovek od ideja. Ja sam čovek stila... Užasavam se fraza, uglačanog jezika... Osećanje direktno sledim rečima, ne ostavljam mu vremena da se zaodene u fraze... dograbim ga dok je još u sirovom, bolje rečeno poetskom stanju, jer čovekova suština, uprkos svemu, jeste poezija... Ali, prenositi govorni jezik u književnost nije stenografija... Na izvestan način, rečenice se prinude da iskorače iz svog uobičajenog značenja, da izađu iz svog ležišta, da se izmeste, i da se tako i sam čitalac prinudi da premesti svoje poimanje. Ali sasvim neznatno! Oh, sasvim neznatno! Jer sve to, ako izvedete grubo, to je gaf, pravi gaf... Caka je da se jeziku utisne izvesno izobličenje, tako da, jednom napisan, čitaocu izgleda k a o d a m u s e g o v o r i n a u v o ... U samoj stvari, to je vraćanje na spontanu poeziju divljaka. A divljak se ne izražava bez poezije, jer mimo nje ne može... Učiniti jezik ponovo osetljivim, da više treperi nego što obrazlaže - t o m i j e b io c ilj... Uveren sam da je čovek od prirode pesnik, od iskoni - obrazovanje mu preseca 145

tu poetsku žicu i on se tada baci na mozganje, postane kenjator... Covek isto tako od prirode peva, a govoru se uči. Beba u kolevci ne govori, ona peva! ...P u t o v a n je je romansirano pripovedanje u prilično čudnom obliku za koje ne vidirn mnogo primera u književnosti... Pre je reč o nekoj vrsti emotivne simfonije nego o pravom romanu...

...Knjiga je izazvala buku. To me je sprečilo da se dalje bavim medicinom... Zao mi je medicine, to je bio moj poziv. Nije trebalo da se ikad upuštam u pisanje... Moja je želja bila da postanem psihijatar. To bi bilo bolje. Lečio bih ludake, u nekoj ludnici. Poštovali bi me. I plašili bi me se... Doktor za ludake, kako se misli, i sam je pomalo lud... Bio bih u dobrim odnosima s tužiocem, s žandarmima, sa svim tim ljudima. Ostavljali bi me na miru... Posao bih voleo... Svet ludnice je kao neki izolacioni sloj. To je odlično. Vrlo je dobro biti lekar za ludake. Korisni ste, neophodni! A literatura, knjige... Vidite kuda to vodi! ...Ljudi imaju vrlo tešku i vrlo bolnu sudbinu, pošto se priroda, u stvari, igra njima. Pate da bi umrli i čekaju da bi živeli. Tako je to: čekaju da žive, ali nikad uistinu ne žive... Osećaju da umiru i pate većim đelom vremena. Očekuju penziju, neko unapređenje, čekaju da polože maturu, stalno nešto čekaju. Cekaju da budu voljeni, potom imaju nekoliko meseci zanosa, nekoliko kriza snošaja, potom se opet vraćaju u život mnogobrojnih obaveza... Covek nije životinja, pošto on zna svoju budućnost. Zato u sebi nosi bojazan, vrlo opravdanu, od onoga što ga čeka. Zivotinja ne zna, sudbina je stiže i ona pati, ali ne predviđa ili vrlo malo. Zivotinja koju ubijaju to oseća, ali je to vrlo kratko, dok čovek može šezdeset godina unapred da vrlo dobro zamisli šta ga čeka. Studije medicine divno nas obaveštavaju o životu. Takve stvari čoveka smračuju. Onda ispravlja svoje bistre misli alkoholom i ždranjem, pa putovanjima, 146

automobilom, na sve načine, samo da bi zavarao bistrinu sopstvenog pogleda... Onda nije više tako bistar... ...Težnja ka sreći je velika obmana koja komplikuje čitav život! Zbog nje su Ijudi tako naopaki, podli i nesnosni. U životu nema sreće, ničeg do nesreće, lake, teške, trenutne i trajne, javne, pritajene, skrivene, podmukle... „Od srećnika najbolji prokletnik” . Đavo ima dobar princip koji uvek važi. Kao i obično, bio je u pravu kad je Coveka ćušnuo u materiju. Nije mu trebalo dugo. Za dva veka, ohol do ludila, uz pomoć mašina, postao je nepodnošljiv. I danas je takav: divalj, sit i presit, pijan od rakije, pijan od benzina, slep i nerazuman, nepopravljiv, mešanac ovčice i bika, ali i hijene. Baš je sladak!... Covek je human otprilike isto koliko i kokoš ume da leti. Kad je iz sve snage šutneš u guzicu, kad je zvekneš limuzinom, može da se vine čak do krova, ali se odmah vraća na bunjište, da pokljuca šta ima. To joj je priroda, ambicija. Isto važi i za nas, u društvu. Prestajemo da budemo najcrnja đubrad tek kad nas snađe katastrofa... (Iz M e a C u lp a , 1936.) ...Sreća je biti sasvim sam na obali mora i da me ostave na miru. I jesti vrlo malo, da... skoro ništa. I jedna sveća. Ne bih živeo s elektrikom i svim tim glupostima... Jedna sveća! Jedna sveća i da čitam novine... Druge da vidim kako se muvaju, da vidim kako ih podstiču ambicije, pravo pozorište, njihov život...

247