LESKOVAC IZ ŽENSKOG UGLA
Zaslužne žene Leskovca
Kraj XIX i prva polovina XX veka a) Umetnice, književnice, obrazovane žene, pripadnice komitskog pokreta
Natalija Arsenović Dragomirović (1) (1886 – 1978), prva žena komediografkinja u srpskoj književnosti, rođena je u porodici poznatog 5
leskovačkog jorgandžije, Tase Đorđevića. Njen otac je školovao i žensku i mušku decu, ali samo do osnovnog obrazovanja. Volela je da čita i nije marila za etičke norme ponašanja u starom, patrijarhalnom Leskovcu. Sa navršenih 17 godina, počela je da živi sa Ljubišom S. Arsenovićem iz Niša, ali su se zvanično venčali tek 1903. godine. Kada je u Prvom svetskom ratu srpska vojska morala da se povlači prema Albaniji, krenuo je i Ljubiša, kao sanitetski oficir, a za njim i Natalija. Iz Soluna je otputovala u Italiju, a odatle u Francusku, tačnije Pariz. Tamo je radila u Centralnom odboru Crvenog krsta. U Parizu ona širom otvara vrata svoje kuće našim ljudima, pomaže im i čini sve da ublaži teškoće onima koji su napustili svoju otadžbinu. Po završetku rata, 1922. sa mužem se vraća u Jugoslaviju. Živeli su u Sarajevu. 1924. godine, Natalija se razvodi od Ljubiše i udaje za advokata i 6
kraljevskog javnog beležnika dr. Milivoja S. Dragomirovića. U Beogradu je 1928. godine, održana premijera njenog pozorišnog komada „Leskovčani u Parizu“. Napisala je još tri pozorišna komada: „Biserna knjeginja“, „Udaj mi ženu“ i „Kapetan Milan“. Predstave su igrane u Novom Sadu (maja 1926.), Sarajevu (1928), Beogradu (1928.), Skoplju (marta 1926. i 1931.). 16. oktobra 1966. je u Leskovcu prisustvovala premijeri komada „Leskovčani u Parizu“ i to je bio njen poslednji boravak u ovom gradu. Umrla je u Beogradu 1978.godine. Ona je jedina žena nosilac Albanske spomenice iz Leskovca.
1.) Izvor: Đorđević. D, Leskovački zbornik XIX, 1979, str. 255-267. i Cvetković N.T. Prva žena komediograf u srpskoj književnosti, Književne novine, oktobar 2005.
7
Smilja Stojanović Tabak – Smilja Bis (2) (1907 – 1958) je bila prva leskovačka slikarka. Posle gimnazije, školske 1925/1926. upisala je umetničku školu u Beogradu, kod poznatih slikara Petra Lubarde i Branka Šotre. 1922. je završila nastavnički tečaj Umetničke škole. 8
Prvo mesto službovanja bilo je u gimnaziji u Senti, a zatim je službovala u Velikoj Kikindi, odakle je proterana na samom početku Drugog svetskog rata. 1941. godine, službovanje nastavlja u leskovačkoj gimnaziji, kao nastavnica crtanja. Pred kraj života, 1958. godine, uništila je sve svoje slike, sem autoportreta „Portret devojke“ koju je sačuvao njen sestrić Veroljub Cvetko.
2.) Izvor: Cvetković T., Znamenite Leskovčanke – Žena-žar života, Naša reč, decembar 2006.
9
Leposava Miljković Vitanović (3) (1882 – 1960), prva žena iz Leskovca koja je završila dva fakulteta u inostranstvu – Filozofski fakultet u Sofiji 1911.godine (studije istorije i geografije) i studije medicine, uz materijalnu podršku svoje majke, Aleksandre. Bila je stipendistkinja Dekanata Medicinskog fakulteta u Ženevi. Nakon 10
prve uspešno završene godine, stipendiranje je preuzela Srbija. Studije je završila 1919. godine, kada se vratila u Leskovac i zaposlila u leskovačkoj državnoj bolnici. Ubrzo je dekretom nadležnih organa Srbije prebačena u Prištinu, zatim u Sjenicu, pa u novopazarsku gimnaziju, gde je radila i kao lekarka i kao profesorka. Kasnije se ređaju premeštaji, da bi se vratila ponovo u Leskovac. Odatle je, na početku Drugog svetskog rata, postavljena na dužnost u lebanskoj bolnici. Bila je omiljena među sirotinjom zato što im lečenje nije često naplaćivala i rado odlazila u njihove domove. Umrla je i sahranjena u Leskovcu.
3.) IIz časopisa: „ Pomak“, članak Sudbina jedne žene, Stanko Miljković.
11
Magdalena Nikolić Maga (1890 – 1917) je bila učiteljica i pripadala grupi žena zvanih komite. One su pomagale srpskoj vojsci u ustanku protiv Bugara 1917. godine. Ona je u Lebanu, u svojoj kući organizovala bolnicu za ranjenike, u kojoj su lečeni i srpski i bugarski ranjenici. Takođe je organizovala žene ove varošice da sašiju srpsku zastavu i poklone je oslobodiocima. Njena kuća je bila mesto okupljanja jablaničkih ustanika. Kada su se u jablaničkim šumama pojavile komite, ona ih je snabdevala odećom, obućom i lekovima. Zbog saradnje sa srpskim ustanicima sprovedena je u Leskovac. Streljana je u Arapovoj dolini kod Gornjeg Sinkovca, 13. marta 1917. godine.
12
Anđa Šćepanović – komita Piža (18.. – 1954) potiče iz okoline Leskovca, iz gajtanskog zaseoka Petrovca, u okolini Leskovca. Tokom Prvog svetskog rata, u njenoj kući je boravio štab Jablaničkog komitskog odreda. Piža je za ustanike prikupljala podatke o bugarskoj vojsci u Lebanu, Bojniku, Medveđi i Leskovcu. Iz Leskovca je donosila bugarsku štampu, namirnice i sanitetski materijal za ustanike. Za vreme ustaničkih borbi protiv Bugara, negovala je ranjenike, sklanjala ih u zemunice i šumske pećine. Krila je srpske komite-begunce iz bugarskih zarobljeničkih logora. Bugari su joj spalili dve kuće, ambar i salaš i opljačkali svu pokretnu imovinu. Posle Prvog svetskog rata, Piža je od kralja Petra I Karađorđevića dobila priznanje za komitovanje i rodoljublje. Za vreme Drugog svetskog rata pristupila je Narodnooslobodilačkom pokretu, a njena kuća 13
je postala partizanski dom, povremeno sedište rukovodstva NOP-a Jablanice i Puste Reke i privremena bolnica za lečenje ranjenih boraca. Marta 1942. Pižu i njenu snahu Savu četnici su pretukli. Sve do kraja rata bila je vezana za NOP. Na žalost, saborci su je brzo zaboravili, te nije dobila „Partizansku spomenicu 1941“. Umrla je razočarana 1954.godine, u Gajtanu.
14
Paraskeva Đokić Gardić (4) (1870 – 1925) je bila optužena od strane Bugara za saradnju sa jablaničkim komitskim pokretom, tačnije da je sašila srpsku zastavu, koju je poklonila Milinku Vlahoviću, komandantu Jablaničkog komitskog odreda. Posle dugog mučenja i saslušavanja, Paraskeva je sve navode optužnice priznala. Zbog toga je dobila 30 batina i zadržana je u zatvoru. Osuđena je na smrt streljanjem, ali je u međuvremenu stiglo pomilovanje Više bugarske komande i uz novčani otkup Bugari su je pustili iz zatvora. Za zasluge u Topličkom ustanku odlikovana je ordenom Svetog Save. 4.) Izvor: Turović, Ž. D.; Ivanović, M. N. Leskovac i leskovački kraj 1915-1918, str. 150-153; 198-201; 248261;277-279.; Turović, D. Jablanički komitski pokret 1916-1918, str. 218-233.
15
b) Sindikalistkinje i učesnice u NOB
Najviše žena, u prvom redu tekstilnih radnica bilo je organizovano u strukovne sindikalne saveze u Hrvatskoj i Sloveniji. Iako je veliki broj žena bio zaposlen u tekstilnim preduzećima u Srbiji, malo njih je bilo sindikalno organizovano. U jednom izveštaju CK KPJ iz 1936.godine, navodi se, u negativnom smislu, to da među 16
partijskim članstvom gotovo nema žena. Smatra se posebno nepovoljnom činjenica da nedostaje sindikalno organizovanje radnica. Januara 1936. godine, u Beogradu je održana Konferencija na kojoj su se šivačkoodjelni i tekstilni savez spojili u Ujedinjeni savez tekstilno-odevnih radnika i radnica Jugoslavije. Ipak, polovinom 1936.godine, svega 5% radnica u Jugoslaviji je bilo sindikalno organizovano. Radničke kulturne organizacije okupljale su do 30% radnica.
17
Mara Đorđević – Ćućulika (5) (1919. – 1942.) je bila tekstilna radnica i neumorna organizatorka štrajkova tekstilnih radnika. Štrajkovi koje je ona organizovala su bili obimni, dobro organizovani, masovni i postali su poznati i van Leskovca. Do početka 1941. bila je sekretarka partijske 18
ćelije u staroj štofari, sadašnjem „Leteksu“. Članica Okružnog komiteta Partije postala je početkom 1941. godine. Ubrzo posle okupacije, oktobra 1941. godine, odlazi u Leskovački partizanski odred. Zarobljena je i streljana decembra 1942. godine, na Bubnju kod Niša. Jedna ulica u Leskovcu danas nosi njeno ime.
5.) . Rakić A. Hranislav, Životi koji traju, str. 72-81.
19
Jelena Đorđević Ćućulika (1923 – 1943) tekstilna radnica, potiče iz radničke porodice. Ona je rođena sestra Mare Đorđević. Aktivistkinja je u radničkom pokretu i članica KPJ od 1940. godine. Učesnica je poznatih leskovačkih štrajkova. U Leskovački odred je stupila 1941. godine. Kasnije je prebačena u Babički odred, gde je zarobljena i oterana u logor u Nišu. Streljana je tokom decembra 1942. godine, na Bubnju kod Niša.
20
Jelena Lena Stojanović (.... – .... ) je bila tekstilna radnica i aktivno je učestvovala u organizaciji štrajkova tekstilaca u Leskovcu od 1937. do 1940. godine. U štrajku koji je izbio u decembru 1937., bila je u štrajkačkom odboru, a u martu 1938. godine, kada je održana godišnja skupština Podružnice tekstilno odevnih radnika, jedna od članica Uprave. Bila je u grupi štrajkača koja je predstavljala radnike i radnice u velikom štrajku 1940. godine, kada je donet sporazum između poslodavaca i tekstilnih radnika. Sporazum je potpisan 15. jula 1940. godine i njime je zaključen kolektivni ugovor kojim je ustanovljeno osmočasovno radno vreme i kojim je sindikalna organizacija prihvaćena kao zastupnik interesa radnika.
21
Leposava Stamenković (6) (1915. – 1943.) potiče iz porodice revolucionara i sama je pripadala revolucionarnim pokretima Les– kovca, Beograda, Srbije i Jugoslavije. Članica Komunističke partije je postala 1933. godine. Rano je počela da radi, najpre u apoteci, a zatim u knjigoveznici i kartonaži štamparije u Leskvcu. Posle preležane bolesti pluća je napustila štampariju i počela da uči češljarski 22
zanat kod oca. Kao članica Partije radila je sa Vukicom Mitrović na održavanju veze izmedju partijskih organizacija i štamparije. Učestvovala je u većini štrajkova, a poznata je po učešću u velikom štrajku tekstilnih radnika Leskovca, u decembru 1937. godine. Štrajk je trajao 42 dana. Leposava je bila članica štrajkačkog odbora i istakla se kao veoma vešta pregovaračica. Njoj pripada deo zasluge za zaključen kolektivni ugovor kojim je sindikalna organizacija prihvaćena kao zastupnik interesa radnika i kojim je ustanovljeno osmočasovno radno vreme. Ubrzo posle toga je postala članica Rejonskog komiteta za dunavski kraj. Sastanci komiteta održavani su u njenom stanu. 1938. godine je organizovala skupove i mitinge udružene opozicije. Učestvovala je u velikim demonstracijama 14. decembra 1939. u Beogradu. U julu 1940. godine, Lepa je u radnom predsedništvu Pokrajinske partijske
23
konferencije za Srbiju i rukovodi ovim partijskim skupom. Marta 1941., Lepa je ponovo preuzela mesnu partijsku tehniku. Kada su počeli prvi dani okupacije, dolazi u Leskovac da pomaže u organizovanju oružanog otpora. Organizovala je atentate na domaće izdajnike. Krajem 1941. odlazi u Leskovački odred gde je zadužena za partijski rad. Ubrzo prelazi u Jablanički odred. Avgusta 1942. godine prelazi u Niš, na partijskom radu. Postala je članica Pokrajinskog poverenstva KPJ za Jugoistočnu Srbiju. Boravila je u kući Jovana Tošića gde je 3. septembera 1942. uhapšena. Prebacili su je u nadležnost beogradske Specijalne policije, odakle je prebačena u pritvoreničko odeljenje Vojne bolnice, gde je 14. novembra 1942. godine rodila sina Boška. Streljana je u Jajincima oktobra 1943. godine. 6.) Izvor: Rakić, a. Hranislav, Mladost u vihoru revolucije, Leskovac, 1977., str. 69-75.
24
Leposava Stamenković Lepša (7) (1922. – 1942.) je rasla u siromašnoj radničkoj porodici, zbog čega je morala da napusti školovanje posle trećeg razreda gimnazije i upiše grafički zanat. Članica SKOJ-a je postala 1939. godine. Radila je kao skojevka u KUD Abrašević, a članica Komunističke partije je postala u prvoj polovini 1940. godine. Početkom 1941. godine postaje članica Okružnog komiteta SKOJ-a. 1940. godine, dok je njen otac Kosta bio u logoru u Bileći, Leposava je prerušena u staricu bacala letke u dvorišta kuća u okupiranom Leskovcu. U lecima se govorilo o nedelima školskih vlasti u Leskovcu. Bila je sekretarka rejonskog rukovo– dstva SKOJ-a, u Trećem rejonu Leskovca. Na skojevskom savetovanju u Čifluk Miri, pored 25
Leskovca, u noći između 12. i 13. jula 1941. podnela je referat o radu partije. Krajem jula 1941. godine, prisustvovala je sastanku u Svetoilijskom parku, na kome je formirana skojevska grupa koja je vršila diverzije u gradu. Leposava je bila članica grupe koja je bila zadužena za pisanje parola u gradu. Istovremeno pohađa i kurs prve pomoći. U oktobru 1941. godine odlazi u Kukavički partizanski odred, a zatim prelazi na vranjski teren. Tamo organizuje omladinski rad. 21. decembra 1941. vraća se u Kukavički partizanski odred, gde je i poginula 26. marta 1942. godine. Jedna ulica u Leskovcu nosi njeno ime.
7.) Izvor: Rakić, a. Hranislav, Mladost u vihoru revolucije, Leskovac, 1977., str. 69-75.
26
Ruža Sandić (8) ( .... – .... ), tekstilna radnica, uhapšena je posle proslave 1. maja 1939. godine. Uhapsili su je zato što je po naređenju KPJ prihvatila i zaposlila Peru Erčkovića, obućarskog radnika iz Beograda. Osuđena je na 25 dana zatvora, a Erčkovića su u policiji pretukli. Ruža se kasnije brinula o njemu, tako što mu je preko svojih prijatelja slala hranu. Posle zatvorske kazne poslodavci nisu hteli da je vrate na posao, ali su radnici zapretili opštim štrajkom, pa je ona vrećena na posao.
8.) Sto godina leskovačke tekstilne industrije (1884 – 1984 )
27
Vidosava Narančić (9) (1921 – ....) je rođena u Razgojni pored Leskovca. Nositeljka je Partizanske spomenice 1941. godine. Od 1944. je bila član Okružnog i Gradskog odbora AFŽ-a u Leskovcu i sekretarka Osnovne partijske organizacije u rejonu, sve do 15. maja 1945. godine.
9.) Izvor: Originalna dokumenta i izjave
28
Paraskeva Stojanović (10) (1911 – .... ) je nositeljka Partizanske spomenice 1941. Odmah posle oslobođenja Leskovca, 11. oktobra 1944. izabrana je u članstvo Okružnog odbora AFŽ-a u Leskovcu, gde je delovala sve do 1947. godine, kada je prešla na mesto sekretarice tog Odbora. Takođe je bila sekretarica Osmog bloka Narodnog fronta u Leskovcu, do oktobra 1950. Kada je 1953. godine AFŽ prestao sa radom, formirano je društvo žena „Savremeni dom“ i Savez ženskih društava, gde je Paraskeva bila članica Sekretarijata, sve do rasformiranja 1961. godine.
10.) Izvor: Originalna dokumenta i izjave
29
Vukana (11) (.... – 1946) je rođena u zaseoku Šiljegarnik iznad Vučja, u okolini Leskovca. Za vreme Drugog svetskog rata, preko Vukane su išle mnoge veze između partizanskih odreda i pozadine na jugu Srbije. Snabdevala je borce hranom, čistim rubljem. Bila je izabrana u Prvi narodnooslobodilački odbor, a kao članica AFŽ-a je radila sa ženama. Bila je članica Sreskog rukovodstva AFŽ-a. Iako nije bila pismena, umela je ubedljivo da govori, a u toku rata četnici su je više puta hapsili i tukli. Umrla je od posledica batinjanja, godinu dana po oslobođenju, 1946.godine.
11.) Izvor: Ljubić S., Iz prošlosti mog kraja, Krstić S., Vukana, str. 135-136.
30
Jelica Ilić – Milka (1925 – ....) je rođena u radničkoj porodici. Kao učenica VI razreda gimnazije zapažena je kao jedna od učesnica srednjoškolskog pokreta uoči rata i prvih diverzantskih akcija, posle okupacije u Leskovcu. U avgustu 1941. godine bila je na skojevskom radu u Vlasotincu, gde je postala i članica KPJ. Pripadala je i partijskom rukovodstvu SKOJ-a. U Leskovački odred je stupila septembra 1941. Bila je prva partizanka u odredu. Zarobljena je 18. marta 1942. godine u Sokolovini. Nakon toga je prošla kroz logore u Leskovcu i Nišu, a neko vreme je provela u Zavodu za prevaspitavanje u Smederevskoj Palanci. Posle puštanja iz Zavoda, 1944. godine, pristupa NOB. Nositeljka je Partizanske spomenice 1941. 31
Đurđelina Đuka Dinić (12) ( 1913 – 1943) je rođena u pustorečkom selu Donje Konjuvce. Njen otac je bio komunista i svi članovi porodice su pošli njegovim putem. Tako je Đuka postala članica KPJ, 1939.godine. U Leskovcu je završila domaćički tečaj, gde je stekla osnovnu pismenost i znanje iz domaćinstva. Đuka se 1938. zaposlila u fabrici kože u Nišu kao fizička radnica. U novembru 32
1939.godine, kada je započeo štrajk niških kožaraca, ona je bila jedna od organizatorki štrajka. Radnici su tražili povećanje nadnica i osmočasovno radno vreme. Poslodavci nisu prihvatili zahteve i intervencijom policije štrajk je ugušen. U junu 1940. Đuka je uhapšena. U zatvoru je mučena i saslušavana, ali kako ništa nije priznala, pustili su je. 1941. je učestvovala u beogradskim demonstracijama. Iste godine stupa u NOB i kao aktivna borkinja, uhapšena je krajem 1942. godine i sprovedena u zatvor Specijalne policije u Beogradu. Policiji nije htela da kaže čak ni svoje pravo ime, tako da su je 25. maja 1943. streljali na Banjici, kao Mirjanu Obradović. Proglašena je jula 1945. za narodnu herojku. U čast Međunarodnog praznika rada, na trgu u Nišu otkriven je spomenik, bronzano poprsje Đuke Dinić. 12.) 12Izvor: Perović, Z.R, Moje ratne drugarice, Leskovac, 1988, str. 9-18. Banović V., Kresal F., Ramljak I., Ristović Lj., Tekstilci Jugoslavije, Novinsko izdavačko preduzeće Republika, Zagreb, 1966, str. 574-577.
33
Vida Stamenkovic-Kozakova (13) (1922 – .... ) je rođena u Leskovcu (Sahat mala, pod Hisarom). Kao skojevka učestvovala je u radu sa radničkom omladinom i u naprednom radničkom pokretu uoči rata. U prvim danima ustanka, učestvuje u akcijama koje su izvođene u Leskovcu i u radu rejonskog rukovodstva SKOJ-a. U toku decembra 1941. godine, pošto je za njen rad u Leskovcu saznala policija, dolazi u Leskovački odred zajedno sa svojim bratom Đokom Stamenkovićem-Kozakom. Posle borbe sa četnicima, kod sela Igrišta, u martu1942. godine, izvukla se iz četničke brigade i zajedno sa bratom probila ka Leskovcu, gde je nastavila svoj ilegalni rad. U septembru 1942. godine, ponovo dolazi u Odred. Bila je jedno vreme i članica Sreskog komiteta na teritoriji Porečja. Radila je u organizaciji AFŽ-a. Nositeljka je spomenice 1941. 13.) Iz knjige Leskovački NOP Odred ,mr Stojan Nikolić Jole
34
Danica Vuksanović (1923 – 1978) je rođena u selu Petrovcu. Bila je aktivno uključena u predratnom periodu u delovanje SKOJ-a, učestvovala u NOB-u. Po oslobođenju zemlje, nakon završetka Drugog svetskog rata, radila je na mnogim odgovornim dužnostima u SKOJ-u, Narodnom frontu, omladinskoj organizaciji, KPJ – SKJ. Završila je uspešno i srednju medicinsku školu. Radila je u Osnovnom savezu zemljoradničkih zadruga u Leskovcu. 35
Od 1961. do 1976. godine bila je direktorka Centra za ekonomiku i unapređenje domaćinstva u Leskovcu, a od 1976. godine do prerane smrti u saobraćajnoj nesreći, se– kretarka Samoupravne interesne zajednice zapošljavanja opštine Leskovac. Koliko po radnim rezultatima u sredini u kojoj je živela i delovala, pamte je i po kulturnim aktivnostima. Smrt je prekinula i njenu aktivnost na dužnosti predsednice Kulturnoprosvetne zajednice opštine Leskovac, u njeno vreme jedne od najaktivijih i najboljih u Srbiji. Nositeljka je više ratnih i mirodopskih odlikovanja. Umrla je 1978. godine.
36
Druga polovina XX veka
Žene feministkinje i aktivistkinje u poslednjim decenijama XX veka
Gordana Stoiljković (1954 – 2009) je rođena u Leskovcu u radničkoj porodici i u njemu je provela detinjstvo. 37
Završila je najpre tekstilnu školu, a potom i Višu tehničku školu. Radila je u fabrici štofova “Kosta Stamenković”, kasnije “Leteks”, sve do 1998. godine. Bila je jedna od učesnica u narodnom mitingu protiv režima Slobodana Miloševića. Aktivizmom je počela da se bavi u organizaciji Ženski centar, 2002. godine. 2004. godine prolazi obuku za konsul– tantkinju na SOS telefonu za žene i decu žrtve porodičnog nasilja. Radila je, kako sa ženama iz organizacije, tako i sa korisnicama. Aktivno učestvuje na radionicama, tribinama, uličnim akcijama. Od 2007. je jedna od osnivačica organizacije Žene za mir. Takođe učestvuje i u svim aktivnostima, vezanim za suočavanje sa prošlošću (posećivanje mesta zločina, praćenje suđenja, ulične proteste i edukativne aktivnosti). Bila je prava borkinja za ženska ljudska prava i mirovnjakinja. 38
Glasno je govorila o porastu narkomanije, o stradanju dece i pošasti koja je uzimala sve više i više ljudskih života. Nije se libila da gla– sno govori o korupciji, o siromaštvu, o nasilju. Ukazivala je na probleme u društvu i u lokalnoj zajednici. Tražila je pravdu i istinu za žrtve u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. Borila se za mir i razoružanje. Umrla je posle duge i teške bolesti, 2009. godine, u Beogradu.
39
Divna Stanković (1956 – 2011 ) je bila istaknuta aktivistkinja u borbi priotiv režima Slobodana Miloševića. Učestvovala je u organizaciji velikog narodnog mitinga u Leskovcu 1999. godine, neposredno po završetku rata na Kosovu i Metohiji. Jedna je od osnivačica nevladine organizacije Narodni parlament i predsednica Ženskog centra. 40
Prva je javno progovorila o kriminalu u Leskovcu, naročito o narkodilerima i činjenici da uživaju zaštitu nekoga u policijskim i pravosudnim redovima. Divna je bila izuzetno hrabra osoba i velika borkinja. Umnogome je doprinela nastanku i razvoju Narodnog parlamenta, kao i postizanju ciljeva kojima se organizacija bavila, u periodu do kraja 2001. godine. U postpetooktobarskom periodu bila je naročito aktivna u borbi protiv nasilja u porodici i za rodnu ravnopravnost. Bez dlake na jeziku, Divna je često prozivala one čiji je dolazak na vlast i sama veoma pomogla, zbog neispunjenih obećanja. Zalagala se za edukaciju žena, dece i omladine kroz podizanje svesti, borila se za ljudska prava i njihovu zaštitu, pravni status žena, dece i omladine. Radila je na sprečavanju zlostavljanja i diskriminacije žena i dece i zalagala se za ekonomsko osnaživanje žena i 41
mladih. Pomagala je ženama, deci i omladini u nevolji i bavila se humanitarnim radom. Umrla je posle duže i teške bolesti u pedeset petoj godini zivota, 2011. godine. Za nesebični humanitarni rad Divni Stanković je posthumno dodeljeno Oktobarsko priznanje grada Leskovca, koje je primio njen suprug.
42
Nevena Kostić (1968 – 2011) je rođena u Leskovcu. Roditelji su bili trgovci. Posle srednje škole u Leskovcu, završila je Višu pedagošku školu za vaspitačice, u Gnjilanu. Neko vreme je radila u vrtiću Vukica Mitrović, kao vaspitačica. Bila je od mladosti veoma buntovna i nije podnosila nepravdu, što 43
je bila jedna od važnih predpostavki za kasniji aktivistički rad. Od 1999. do 2001. godine je jedna od učesnica narodnog protesta protiv režima Slobodana Miloševića i direktorka programa organizacije Narodni parlament, koji je u to vreme bio formiran. Učestvovala je u raznim kampanjama kojima su građani i građanke podsticani da budu aktivniji. Organizovala je razne seminare i tribine za edukaciju svojih sugrađana i sugrađanki. Od 2001-2006 godine je jedna od osnivačica organizacije Ženski centar i njena podpredsednica te koordinatorka projekta SOS telefona za žene i decu žrtve porodičnog nasilja. Organizovala je niz seminara, okruglih stolova i konferencija. Koordinirala je rad na SOS telefonu. 2007.godine je osnovala organizaciju Žene za mir, u kojoj je postala prva predsednica. Radila je na osnaživanju žena, borila se za 44
poboljšnje njihovih života, za njihova prava. Prelazila je granice, gradila mostove mira i solidarnosti na prostorima bivše Jugoslavije. Bila je mirovna aktivistkinja, antimilitaristkinja, feministkinja,borkinja za istinu i pravdu i život bez nasilja. Borila se za svoje stavove,vizije, snove, za bolje društvo, bolji svet. Umrla je 2011. godine, u Leskovcu, upravo kada je uspešno ostvarena njena zamisao o ženskom fondu u Leskovcu.
45
Izdale: Žene u crnom, Beograd Za izdavačice: Staša Zajović Biografije priredile: Ljiljana Stojanović Ivana Ristić Mirjana Mijajlović Uredila: Snežana Tabački Tehnička obrada: Zinaida Marjanović Štampa: Studio Denik – Novi Sad Ova publikacija je realizovana uz podršku Global fonda
46
47
CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 929-055.2(497.11) 327.36-055.2(497.11) LESKOVAC iz ženskog ugla / [biografije priredile Ljiljana Stojanović, Ivana Ristić, Mirjana Mijajlović ; uredila Snežana Tabački]. - Beograd : Žene u crnom, 2012 (Novi Sad : Studio Denik). - 46 str. : fotogr. ; 15 cm Tiraž 50. ISBN 978-86-85451-49-2 COBISS.SR-ID 195238924
48
