Kurt Vonegat - Kolevka Za Macu

Kurt Vonegat

•Kentaur* Naučna fantastika

Biblioteka • Kentaur

Naučna fantastika

Naslov originala C A T’S CRADLE Slika na koricama V la d im ir P ajević Urednik Ivan V. L a lić Recenzent Ivan V. L a lić Oprema knjige D o b rilo M. N ik o lić Tehnički urednik M irja n a M a rtin o v ić Korektor V era D ik lić Copyright by Kurt Vonnegut, Jr., 1963 Izdavač Izdavački zavod „Jugoslavija“ , Beograd, 1978. Štampa i povez Beogradski izdavačko-grafički zavod Bulevar vojvode Mišića 17 Tiraž osam hiljada primeraka

Kurt Vonegat

Kolevka za macu Prevela

Vukica Đilas

JUGOSLAVIJA Beograd

Za Keneta Litauera, otmenog čoveka od ukusa

U ovoj knjizi ništa nije istinito. „Živite u skladu sa fomom* od koje ćete postati hrabri i nežni i zdravi i srećni." Knjige Bokononove I, 5

Nezlobiva neistina

1. Dan kad je svetu došao kraj Zovite me Jona. Tako su činili moji roditelji, ili gotovo tako. Zvali su me Džon. Jona — Džon — i da sam bio Sem, ipak bih bio Jona — ne zato što sam za druge bio baksuz, već zato što me je neko ili nešto prisililo da se u određeno vreme nađem na određenim mestima, nepogrešivo. Transport i motivi, i konvencionalni i neobični, bili su obezbeđeni. I, po planu, svake ugovorene sekunde, na svakom ugovorenom mestu, tamo je bio ovaj Jona. Čujte: Kad sam bio mlađi — pre dve žene, pre 250 000 cigareta, pre 3 000 litara pića... Kad sam bio mnogo mlađi počeo sam da prikupljam materijal za knjigu koja bi se zvala Dan kad je svetu došao kraj. Trebalo je da knjiga bude dokumentarna. Trebalo je da knjiga bude svedočanstvo o tome šta su značajni Amerikanci radili na dan kad je prva atomska bomba bačena na Hirošimu u Japanu. Trebalo je da to bude hrišćanska knjiga. Tada sam bio hrišćanin. Sada sam bokononist. I onda bih bio bokononist da je bilo nekog ko bi me naučio Bokononovim gorko-slatkim lažima. Ali bokononizam je bio nepoznat izvan šljunkovitih plaža i koralnih grebena koji okružuju ovo ostrvce u Karipskom moru. Republiku San Lorenco. Mi bokononisti verujemo da je ljudski rod organizovan u timove, timove koji izvršavaju Božju Volju nikad ne otkrivši šta čine. Bokonon takav tim naziva karaš, a kan-kan, oruđe koje me je dovelo baš u moj lični karaš bila je knjiga koju nikad nisam dovršio, knjiga koja je trebalo da se zove Dan kad je svetu došao kraj.

2. Zgodno, zgodno, vrlo zgodno „Ako otkrijete da su se vaš i nečiji drugi život prepleli bez nekog vrlo logičnog osnova“, piše Bokonon, „ta osoba može pripadati vašem karasu."

10 Na drugom mestu u Knjigama Bokononovim on nam kaže: „Čovek je stvorio tablu za igranje dame; Bog je stvorio karaš“. Time podrazumeva da se karaš ne osvr­ će na nacionalna, institucionalna, poslovna, porodična i klasna ograničenja. Oblik mu je neodređen, kao u amebe. U svom „Pedeset trećem kalipsu“ Bokonon nas poziva da pevamo s njim: Oh, pijanac što drema Na klupi u parku, Lovac na lavove U prašumskom mraku, I zubar u Kini, I engleska kraljica: Svi su razne kockice Jedinstvene slagalice. Zgodno, zgodno, vrlo zgodno; Zgodno, zgodno, vrlo zgodno; Zgodno, zgodno, vrlo zgodno — Tako mnogo raznih ljudi Toliko je srodno.

3. Ludost Bokonon nas nigde ne upozorava na budnost povodom pokušaja neke osobe da otkrije granice moći svog karasa i prirodu posla koji mu je Svemogući Bog odredio. Boko­ non jednostavno napominje da su takva istraživanja osuđena na nepotpunost. U autobiografskom delu Knjiga Bokononovih napisao je alegoriju o ludosti pokušaja da se otkrije, da se shvati: „Poznavao sam jednu gospođu episkopalne vere iz Njuporta na Rod Ajlendu, koja me je zamolila da projektujem i sagradim pseću kućicu za njenu veliku dogu. Gospođa je tvrdila da savršeno shvata Boga i Puteve Gospodnje. Nije mogla da shvati zašto bi neko bio u nedoumici pred nečim što je bilo ili pred ne­ čim što će biti. A ipak mi je, kad sam joj pokazao plan pseće kućice koju nameravam da napravim, rekla: ,Izvinite, ali ja nikad nisam umela da čitam te stvari1.“ „Dajte to svom suprugu ili svom svešteniku, nek’ ga oni dodaju dalje, Bogu“ , rekao sam, ,,i čim Bog nađe slobodan trenutak siguran sam da će ovu moju pseću kućicu objasniti tako da to čak i vi možete razumeti.“ Otpustila me je. Nikad je neću zaboraviti. Verovala

11 je u to da Bog mnogo više voli ljude u jedrilicama od ljudi u motornim čamcima. Nije mogla da vidi crva. crva. Kad bi ugledala crva, vrištala je. Bila je budala, a to sam i ja, i to je svako ko misli da vidi Šta Bog Čini, [piše Bokonon],

4. Pokušaj preplitanja pipaka Kako bilo da bilo, nameravam da u ovu knjigu unesem onoliko pripadnika mog karasa koliko god bude moguće, i naumio sam da ispitam sve jake pretpostavke o tome za šta smo to mi na Zemlji bili zajednički odgovorni. Ne nameravam da od ove knjige napravim traktat u ime bokononizma. Ipak bih želeo da o njoj dam bokononističko upozorenje. Ovo je prva rečenica Knjiga B oko­ riono vih: „Sve istinite stvari o kojima ću vam pripovedati besramne su laži.“ Ovo je moje bokononističko upozorenje: Svako ko je nesposoban da razume kako se jedna upotrebljiva religija može zasnivati na lažima neće shvatiti ni ovu knjigu. Tako mu je to. Dakle, o mom karasu. U njega svakako spada troje dece doktora Feliksa Henikera, jednog od takozvanih ’otaca’ prve atomske bombe. Nema sumnje, i sam dr Heniker pripadao je mom karasu, iako je bio mrtav pre no što su se moje sinuke, moji životni pipci, počeli preplitati s onima nje­ gove dece. Prvi od njegovih naslednika kog su moje sinuke dotakle bio je Njutn Heniker, najmlađi od troje dece, mlađi od dvojice sinova. Doznao sam preko glasila mog student­ skog udruženja, Tromesečnika Delta Ipsilon, da je Njutn Heniker, sin fizičara nobelovca Feliksa Henikera, postao kandidat za člana mog ogranka, ogranka Komel. Te sam Njutnu napisao sledeće pismo: „Dragi gospodine Heniker, Ili treba da kažem Dragi brate Heniker? Ja sam Delta Ispilon s Kornela koji sad zarađuje za život kao profesionalni pisac. Prikupljam građu za knjigu koja obrađuje prvu atomsku bombu. Njena sadržina biće ograničena na događaje koji su se odigrali 6. avgusta 1945. godine, na dan kad je bomba bačena na Hirošimu. Kako je opšte poznato da je vaš otac bio jedan od glavnih tvoraca bombe, veoma bih cenio svaku priču koju

12 bi vam bilo stalo da mi prenesete iz života u kući vašeg oca na dan kad je bila bačena bomba. Žao mi je što moram da kažem kako o vašoj uvaženoj porodici ne znam onoliko koliko bih morao, te mi tako nije poznato imate li braće i sestara. Ukoliko imate braće i sestara, bilo bi mi veoma drago da dobijem njihove adrese kako bih i njima uputio slične molbe. Jasno mi je da ste vi bili vrlo mladi kad je bomba bačena, što je samo za dobro stvari. Naglasak moje knjige biće pre na ljudskoj nego na tehničkoj strani bombe, te bi se tako sećanje na taj dan kroz, izvinite na izrazu, ’bebine’ oči, savršeno uklapalo. Nema potrebe da se brinete oko stila i forme. Sve to prepustite meni. Samo mi dajte okosnicu svoje priče. Ja ću vam, naravno, finalnu verziju podneti na odo­ brenje pre objavljivanja. Bratski v a š... “

5. Pismo studenta medicine Njutn je na to odgovorio: „Žao mi je što je toliko potrajalo dok sam odgovorio na vaše pismo. Knjiga na kojoj radite zvuči kao vrlo zanin. jiva. Kad je bomba bila bačena bio sam toliko mali da ne verujem da ću biti od velike pomoći. Odista biste morali da pitate moga brata i sestru, oboje su stariji od mene. Moja sestra je gospođa Harisona K. Konersa, 4918 ulica Sevemi Meridijan, Indijanpolis, država Indijana. To je sada i moja adresa. Mislim da će joj biti drago da vam pomogne. Niko ne zna gde je moj brat Frenk. Nestao je pre dve godine, odmah po očevom pogrebu, i otad se nikom nije javljao. Sada je možda mrtav, koliko mi znamo. Bilo mi je samo šest godina kad su bacili atomsku bombu na Hirošimu, tako da su mi drugi ljudi pomogli da se setim svega čega se sećam o tom danu. Sećam se da sam se igrao na tepihu u dnevnoj sobi, pred vratima očeve radne sobe, u Ilijumu, država Nju Jork. Vrata su bila otvorena i mogao sam da vidim oca. Bio je u pidžami i kućnom kaputu od frotira. Pušio je cigaru. Igrao se komadom kanapa čija su dva kraja bila spojena čvorom. Tog dana otac je ceo dan ostao kod kuće, u pidžami, nije otišao u laboratoriju. Ostajao je kod kuće kad god je želeo. Kao što vam je verovatno poznato, otac je zapravo ceo svoj profesionalni život proveo radeći za istraživačku laboratoriju Kompanije za sve livničko-kovačke radove iz

13 Ilijuma. Kad se pojavio Projekt Menhetn, projekt za bombu, otac nije hteo da napušta llijum kako bi radio na njemu. Rekao je da na njemu uopšte neće raditi ukoliko mu ne dozvole da radi tamo gde želi da radi. Mnogo puta to je značilo — kod kuće. Jedino mesto izvan Ilijuma kuda je voleo da odlazi bila je naša kućica na Kejp Kodu. U Kejp Kodu je i umro. Umro je na Badnje veče. Verovatno vam je to takođe poznato. Uglavnom, na bombin dan igrao sam se na tepihu ispred njegove radne sobe. Moja sestra Anđela pričala mi je da sam se satima igrao malim kamionima-igračkama praveći zvuk kao motor, da sam sve vreme pravio ’brum, brum, brum’. Stoga pretpostavljam da sam na bombin dan pravio ’brum, brum, brum’; a otac je bio u radnoj sobi, igrao se petljom od kanapa. Slučajno znam poreklo kanapa kojim se igrao. Možda ćete moći to da upotrebite negde u svojoj knjizi. Otac je uzeo kanap kojim je bio omotan rukopis romana koji mu je poslao jedan čovek iz zatvora. Roman je bio o kraju sveta dvehiljadite godine, a naslov knjige je glasio Leta gospodnjeg 2000. Bilo je ispripovedano kako su ludi naučnici napravili strahovitu bombu koja je zbrisala ceo svet. Kad su svi saznali da će svetu doći kraj bila je velika seksualna orgija, a onda se deset sekundi pre nego što će bomba eksplodirati pojavio Isus Hristos Lično. A utor se zvao Marvin Šarp Holdemes, a ocu je u propratnom pismu ispričao da je u zatvoru zbog ubistva rođenog brata. Rukopis je poslao ocu zato što nije mogao da smisli koje vrste eksploziva da stavi u bombu. Mislio je kako bi otac mogao nešto da predloži. Ne kažem da sam knjigu pročitao kad sam imao šest godina. Vukla se godinama po kući. Moj brat Frenk ju je prisvojio zbog bezobraznih delova. Frenk ju je držao sakrivenu u svojoj spavaćoj sobi, u onome što je nazivao svojim zidnim sefom. U stvari, to nije bio sef već samo dimnjak s limenim vratašcima. Mora da smo Frenk i ja kao klinci hiljadu puta pročitali deo o orgiji. Imali smo je godinama, a onda ju je pronašla moja sestra Anđela. Pročitala je i rekla da to nije ništa do pokvarena gadna trulež. Spalila je knjigu, a s njom i kanap. Ona je bila majka Frenku i meni pošto je naša majka umrla kad sam se ja rodio. Prilično sam uveren da moj otac knjigu nije nikad pročitao. Mislim da celog svog života nikad nije pročitao roman, čak ni kratku priču, bar ne otkako je bio dečak. Nije čitao ni svoju poštu, ni časopise ili novine. Pretposta­ vljam da je čitao mnogo tehničkih časopisa, no da vam pravo kažem, ne sećam se da je moj otac čitao bilo šta.

14 Kao što rekoh, kanap je jedino što je želeo od tog rukopisa. Eto, bio je takav. Niko nije mogao predvideti za šta će da se zainteresuje. Na bombin dan to je upravo bio kanap. Jeste li ikad pročitali govor koji je održao kad je primao Nobelovu nagradu? Ovo je ceo govor: ,Dame i gospodo Ja sada stojim pred vama zato što nikad nisam prestao da se zamlaćujem kao osmogodišnjak na putu za školu prolećnog jutra. Zastaću zbog bilo čega, i gledati i čuditi se i ponekad saznavati. Ja sam vam vrlo srećan čovek. Hvala vam‘. I tako, otac je neko vreme posmatrao petlju od kanapa, a onda je prstima počeo da se poigrava s njom. Napravio je među prstima figuru od kanapa koja se zove ’kolevka za macu’. Ne znam gde je otac naučio kako to da radi. Možda od svog oca. Znate, njegov otac je bio krojač, tako da je, kad je otac bio dečak, unaokolo stalno moralo biti konca i kanapa. Ako sam svog oca ikad video da igra ono što bi neko drugi zvao igrom, najpribližnije tome bilo je pravljenje te kolevke za macu. Trikovi i igre i pravila koje su izmišljali drugi ljudi bili su za njega potpuno neupotrebljivi. U knjizi isečaka, koju je pravila moja sestra Anđela, nalazio se isečak iz časopisa Time u kome je neko upitao oca koje igre igra da bi se odmorio, a on odgovara: ,Zašto da se gnjavim s izmišljenim igrama kad je u toku toliko mnogo stvarnih?1 Mora da je samog sebe iznenadio kad je od kanapa napravio kolevku za macu, a možda ga je to podsetilo na sopstveno detinjstvo. Najednom je izašao iz radne sobe i uradio nešto što nikad ranije nije činio. Pokušao je da se igra sa mnom. Ne samo da se nikad ranije nije igrao sa mnom; jedva da je sa mnom i progovorio. No, kleknuo je na tepih pored mene, i pokazao mi zube, i mahao mi pred licem tom gužvom od kanapa. ,Vidiš? Vidiš? Vidiš?* pitao je. ,Kolevka za macu. Jel’ vidiš kolevku za macu? Jel’ vidiš gde spava lepa cica-maca? Mjau. M jau.‘ Njegove pore izgledale su velike kao mesečevi krateri. Uši i nozdrve bili su puni dlaka. Zbog dima cigare smrdeo je kao ralje pakla. Tako izbliza moj otac je bio nešto najružnije što sam ikad ugledao. Stalno sanjam o tome. A onda je zapevao. ,Buji-baji maca, na vr’ drveta1, pevao je, ,a kad vetar dune, kolevka se zaljulja. Slomi li se grana, kolevka će pasti. S njom pade i maca, i eto propasti.4 Grunuo sam u plač. Skočio sam i izjurio iz kuće što sam brže mogao.

15 Ovde moram da prekinem. Prošlo je dva ujutru. Moj sobni drug se baš probudio i protestuje zbog buke pisaće mašine.“

6. Borbe buba Sledećeg jutra Njutn je nastavio pismo. Nastavio ga je ovako: „Sledeće jutro. Evo me opet, svežeg kao ruža posle osam sati spavanja. Studentski dom je sad vrlo miran. Svi osim mene su na predavanjima. Ja sam vrlo povlašćena ličnot. Više ne moram da idem na predavanja. Izbacili su me prošle nedelje. Bio sam brucoš na medicini. U pravu su što su me izbacili. Bio bih bedan doktor. Kad završim ovo pismo mislim da ću otići u bioskop. A možda ću, ako se promoli sunce, otići u šetnju u jednu od klisura. Zar nisu klisure predivne? Ove godine su dve devojke držeći se za ruke skočile u klisuru. Nisu bile primljene u ono studentsko udruženje koje su želele. Želele su u Tri-Delta. No, vratimo se šestom avgustu 1945. Mnogo puta mi je moja sestra Anđela govorila da sam tog dana, kad nisam hteo da se divim kolevci za macu, zaista povredio oca jer nisam hteo da tamo na tepihu ostanem s ocem i slušam kako peva. Možda ga i jesam povredio, ali ne verujem da sam ga mogao mnogo povrediti. Bio je jedno od najzaštićenijih ljudskih bića koje je ikad postojalo. Ljudi nisu mogli da dopru do njega jer on jednostavno nije bio zainteresovan za ljude. Sećam se kako sam je­ danput, otprilike godinu dana pre njegove smrti, pokušao da ga nateram da mi ispriča nešto o mojoj majci. Nije mogao da se seti bilo čega o njoj. Da li ste čuli onu slavnu priču o doručku na dan kad su otac i majka polazili u Švedsku da prime Nobelovu nagradu? Jednom je objavljena u nedeljnom listu The Saturday Evening Post. Majka je napravila veliki doručak. A onda je, raspremajući sto, našla sitniš pored očeve šolje za kafu. Dao joj je napojnicu. Nakon što sam tako užasno pozledio oca, ukoliko je ono što sam učinio bilo to, istrčao sam u dvorište. Nisam znao kuda idem dok ispod velikog žbuna medunike nisam pronašao svog brata Frenka. Frenku je tada bilo dvanaest godina i nisam se iznenadio što ga zatičem pod njim. Toplih dana provodio je pod njim mnogo vremena. Napravio bi rupu svuda oko korenova u hladnoj zemlji, baš kao pas. I nikad niste mogli da znate šta će Frenk imati uza se ispod žbuna. Jednom je to bila bezobrazna

16 knjiga. Drugi put je imao bocu serija za kuvanje. Na dan kad su bacili bombu Frenk je imao supenu kašiku i teglu za turšiju. A bavio se time da kašikom stavlja razne vrste buba u teglu naterujući ih da se bore. Borba buba bila je toliko zanimljiva da sam smesta prestao da plačem — potpuno sam zaboravio na starog. Ne sećam se šta je sve Frenk tog dana imao za borbe u tegli, ali se sećam drugih borbi buba koje smo kasnije priređivali: jedan jelenak protiv sto crvenih mrava, jedna stonoga protiv tri pauka, crveni mravi protiv crnih mrava. Nisu hteli da se bore ukoliko ne drmusate teglu. I eto šta je radio Frenk — drmusao je i drmusao teglu. Posle nekog vremena naišla je Anđela, tražeći me. Podigla je jednu stranu žbuna i rekla: ,Znači, tu ste!‘. Upitala je Frenka šta li to zamišlja da radi, a on je rekao: ,Eksperimentišem‘. Frenk je uvek tako odgovorao kad bi ga ljudi upitali šta li to radi. Uvek bi rekao: ,Eksperimentišem1. Anđeli je tada bilo dvadeset i dve. Od šesnaeste je bila prava glava porodice, otkad je majka umrla, otkad sam se ja rodio. Govorila je da ima troje dece — mene, Frenka i oca. I nije preuveličavala. Pamtim hladna jutra kad bismo se Frenk, otac i ja postrojili u predsoblju, a Anđela bi nas ututkavala postupajući sa svakim na isti način. Samo, ja bih odlazio u zabavište; Frenk bi odlazio u osnovnu školu; a otac bi odlazio da radi na atomskoj bombi. Sećam se jednog takvog jutra kad je bila crkla peć na mazut, cevi su se zaledile, a kola nisu htela da upale. Tako smo svi sedeli u kolima a Anđela je pritiskivala kontakt sve dok se akumulator nije ispraznio. I onda otac progovori. Znate li šta je rekao? Rekao je: ,Zanima me to s kornjačama1. Anđela ga upita: ,Sta te to zanima o kornjačama?1 ,Kad uvuku glave1, reče on, ,da li im se kičma krivi ili sabija?1 Uzgred rečeno, Anđela je jedna od neopevanih juna­ kinja atomske bombe, i mislim da ta priča nije nikad bila ispričana. Možda možete da je upotrebite. Otac se posle tog incidenta s kornjačom toliko zainteresovao za kornjače da je prekinuo rad na atomskoj bombi. Na koncu su neki ljudi iz Projekta Menhetn došli kući da pitaju Anđelu šta da rade. Rekla im je da uklone očeve kornjače. I tako su jedne noći ušli u njegovu laboratoriju i ukrali kornjače i akvarijum. Otac nikad nije rekao ni reč o nestanku kornjača. Jednostavno je sledećeg dana došao na posao i potražio stvari kojima bi se igrao i o kojima bi razmišljao, a sve što se tamo nalazilo za igranje i razmišljanje imalo je neku vezu sa bombom. Kad me Anđela izvukla ispod žbuna upitala me je šta se to dogodilo između oca i mene. Ja sam samo ponavljao i

17 ponavljao koliko je on ružan i koliko ga mrzim. Pa mi je opalila šamar. Kako smeš tako da govoriš o svome ocu?‘ rekla je. ,On je jedan od najvećih ljudi koji su ikad postojali! On je danas dobio rat! Shvataš li ti to? On je dobio rat!1 Ponovo me je ošamarila. Ne zameram Anđeli što me je ošamarila. Otac joj je bio sve. Nije imala momka. Uopšte nije imala prijatelja. Imala je samo jednu zabavu. Svirala je klarinet. Ponovio sam joj koliko mrzim oca; ponovo me je ošamarila; a onda se Frenk izvukao ispod žbuna i tresnuo je pesnicom u stomak. To ju je strašno zabolelo. Pala je i otkotrljala se. Kad je došla do daha, rasplakala se i vičući pozvala oca. ,Neće taj doći4, rekao je Frenk i smejao joj se. Frenk je bio u pravu. Otac je promolio glavu kroz prozor i pogledao kako se Anđela i ja dernjajući se valjamo po zemlji, i Frenka gde smejući se stoji nad nama. Stari je opet uvukao glavu unutra i nikad kasnije čak nije ni upitao oko čega je nastala sva ta gužva. Ljudi nisu bili njegova struka. Da li je ovo dobro? Da li to ma koliko pripomaže vašoj knjizi? Zatraživši od mene da se držim bombinog dana u stvari ste mi, naravno, vezali ruke. Ima mnogo drugih dobrih pričica o bombi i ocu, iz drugih dana. Da li, na primer, znate priču o ocu na dan kad su prvi put isprobali bombu u Alamogordu? Pošto je stvar eksplodirala, pošto je osigurano da Amerika može zbrisati ceo grad pomoću samo jedne bombe, neki naučnik se okrenuo ocu i rekao: .Nauka je sada upoznala greh.‘ A znate li šta je rekao otac? Rekao je: ,Sta je greh?‘ Sve najbolje, Njutn H eniker

7. Uvaženi Henikerovi Njutn je svom pismu dodao ova tri postskriptuma: „P.S. Ne mogu da se potpišem ,bratski vaš‘ jer mi zbog mojih ocena ne dopuštaju da vam budem brat. Bio sam samo kandidat, a sada će mi čak i to oduzeti. P.P.S. Vi našu porodicu nazivate ,uvaženom', i ja mislim da bi možda napravili grešku ako biste je u svojoj knjizi tako nazvali. Ja sam, na primer, kepec — visok sam sto dvadeset pet santimetara. A poslednje što smo čuli o mom bratu Frenku bilo je da ga traže policija Floride, Federalni Istražni Biro i Ministarstvo finansija zbog prebacivanja ukradenih kola brodovima nosačima iz voj­ nih viškova na Kubu. Stoga sam prilično uveren da

18 ,uvaženi1 nije baš reč koju tražite. ,Očaravajući' je verovatno bliže istini. P.P.P.S. Dvadeset četiri časa kasnije. Ponovo sam pročitao ovo pismo i vidim da bi neko mogao dobiti utisak kako ja samo sedim i prisećam se tužnih stvari i žalim samog sebe. U stvari, ja sam vrlo srećna osoba i to znam. Pred ženidbom sam s jednom predivnom malom devojkom. Na ovom svetu ima za svakog dovoljno ljubavi, samo kad bi je ljudi potražili. Ja sam dokaz za to.“

8. Njutnova romansa sa Zinkom Njutn mi je rekao ko je njegova devojka. Ali otprilike dve nedelje pošto mi je pisao, svako je u zemlji znao da je njeno ime Zinka — prosto Zinka. Prezime očigledno nije imala. Zinka je bila kepec iz Ukrajine, igračica u baletskom ansamblu Borzoj. Tako se dogodilo da Njutn pre nego što je otišao u Komel vidi predstavu te trupe u Indijanapolisu. A potom je trupa igrala u Kornelu. Kad se predstava u Komelu završila mali Njutn je sa tucetom dugodrških ruža vrste američka lepotica stajao pred ulazom za glumce. Novine su priču preuzele kad je mala Zinka zatražila politički azil u Sjedinjenim Državama, a zatim su ona i mali Njutn nestali. Nedelju dana kasnije mala Zinka se prijavila Ruskoj ambasadi. Rekla je da su Amerikanci preveliki materijalisti. Rekla je kako želi da se vrati kući. Njutn se sklonio u kuću svoje sestre u Indijanapolisu. Dao je ^ratku izjavu za štampu. „To je privatna stvar“ , rekao je. „Stvar srca. Ne žalim ni za čim. Ono što se dogodilo ne tiče se nikog osim Zinke i mene.“ Jedan preduzimljivi američki novinar u Moskvi je, raspitujući se među tamošnjim igračima o Zinki došao do neugodnog otkrića da ona nema — kao što je tvrdila — samo dvadeset tri godine. Ima četrdeset dve — dovoljno da Njutnu bude majka.

9. Potpredsednik zadužen za vulkane Dangubio sam sa svojom knjigom o bombinom danu. Otprilike godinu dana potom, dva dana pred Božić, druga priča provela me je kroz Ilijum u državi Nju Jork, gde je dr Feliks Heniker obavio najveći deo svog posla; gde su mali Njutn, Frenk i Anđela proveli doba kad se mladi formiraju. Zaustavio sam se u Ilijumu da vidim šta se može videti. U Ilijumu više nije bilo živih Henikera, ali je bilo

19 mnogo ljudi koji su tvrdili da su dobro poznavali starog i troje njegove čudnovate dece. Ugovorio sam sastanak s doktorom Asom Bridom, potpredsednikom zaduženim za istraživačku laboratoriju Kompanije za sve livničko-kovačke radove. Pretposta­ vljam da je dr Brid takođe pripadao mom karasu, iako mu se gotovo otprve nisam dopao. „Dopadanje i nedopadanje nemaju s tim nikakve veze“ , kaže Bokonon — upozorenje koje je lako zaboraviti. „Ako se ne varam, vi ste bili supervizor dr Henikera najveći deo njegovog profesionalnog života“ , rekao sam dr Bridu preko telefona. „Na papiru“ , reče on. „Ne razumem“ , rekoh. ,,Da sam ja zaista nadgledao Feliksa“ , reče on, „sada bih bio spreman da preuzmem vulkane, plimu i migracije ptica i leminga. Taj čovek je bio prirodna sila koju nijedan smrtnik nije mogao da obuzda.“

10. Tajni agent X -9 Dr Brid mi je ugovorio sastanak rano sledećeg jutra. Doći će u moj hotel po mene usput, dok bude išao na posao, reče, time pojednostavljujući moj ulazak u strogo čuvanu istraživačku laboratoriju. Tako sam u Ilijumu imao jednu noć za provod. Već sam se nalazio na izvoru i ušću Ilijumskog noćnog života, u hotelu Del Prado. Njegov bar, sala Kejp Kod, bio je sastajalište kurvi. Tako se dogodilo — „tako je bilo suđeno da se dogodi“ , rekao bi Bokonon — da su kurva pored mene za barom i barmen koji me je služio oboje išli u srednju školu s Frenklinom Henikerom, mučiteljem buba, sre­ dnjim detetom, nestalim sinom. Kurva, koja je rekla da se zove Sandra, ponudila mi je užitke kakvi se ne mogu dobiti izvan trga Pigal i Port Saida. Rekao sam da me ne zanimaju, a ona je bila dovoljno bistra da kaže kako u stvari ne zanimaju ni nju. Oboje smo precenili naše apatičnosti, mada ne previše. Međutim, pre no što smo jedno drugom premerili strasti, razgovarali smo o Frenku Henikeru, i razgovarali smo o starom, i razgovarali smo, malo, o dr Asi Bridu, i razgovarali smo o Kompaniji za sve livničko-kovačke radove, i razgovarali smo o Papi i kontroli rađanja, o Hitleru i Jevrejima. Razgovarali smo o folirantima. Raz­ govarali smo o istini. Razgovarali smo o gangsterima; razgovarali smo o biznisu. Razgovarali smo o dobrim sirotanima koji su otišli na električnu stolicu; i razgovarali

20 smo o bogatim gadovima koji nisu. Razgovarali smo o religioznim ljudima koji su perverzni. Razgovarali smo o mnogo čemu. Napili smo se. Barmen je bio vrlo prijatan prema Sandri. Dopadala mu se. Poštovao ju je. Rekao mi je da je Sandra u ilijumskoj srednjoj školi bila predsednica odbora za razredne boje. Objasnio mi je kako je svaki razred na početku prve godine morao da za sebe izabere određene boje i da onda te boje nosi s ponosom. „Koje ste boje odabrali?“ upitao sam. „Narandžastu i crnu.“ „To su dobre boje.“ „T ja tako mislim.“ „D a li je i Frenklin Heniker bio u odboru za razredne boje?“ „Nije on bio ni u čemu“ , reče podsmešljivo Sandra. „Nije ušao ni u jedan odbor, nije nikad igrao neku igru, nije nikad izveo neku devojku. Čak mislim da nikad nije ni razgovarao s devojkom. Zvali smo ga tajni agent X-9.“ ,,X-9?“ „Znate — uvek se ponašao kao da je na putu između dva tajna mesta; nikad nije ni s kim mogao da razgovara.“ „Možda je odista imao vrlo bogat tajni život“ , natu­ knuo sam. „Jok.“ „Jok“ , cerio se barmen. „On je prosto bio jedan od onih klinaca koji su sve vreme pravili modele aviona i drkali.“

11. Protein „Trebalo je da nam drži govor prilikom podele maturskih svedočanstava“ , reče Sandra. ,,Ko to?“ upitao sam. „Doktor Heniker — stari.“ „Šta je rekao?“ „Nije došao.“ „Znači, govor vam nije bio održan?“ ,,Oh, jeste. Pojavio se sav zadihan dr Brid, onaj koga čete sutra videti i održao nam neku govoranciju.“ „Šta je rekao?“ „Rekao je da se nada kako će mnogi od nas napraviti karijeru u nauci“, reče ona. Nije u tome videla ništa smešno. Prisećala se lekcije koja je na nju ostavila utisak. Ponavljala ju je nabadajući, poslušno. „Rekao je da nevolje ovog sveta potiču odatle . . .“ Morala je da zastane i razmisli.

21 „Nevolje ovog sveta potiču odatle“ , nastavila je oklevajući, „što su ljudi još praznoverni umesto naučni. Rekao je da kad bi svako više proučavao nauke ne bi bilo svih nevolja koje postoje.“ „Rekao je da će nauka jednog dana otkriti osnovnu tajnu života“ , ubaci barmen. Namrštio se i počešao po glavi. „Nisam li ja pre neki dan pročitao u novinama da su najzad otkrili šta je to?“ „To mi je promaklo“ , promrmljao sam. „Videla sam“ , reče Sandra. „Pre otprilike dva dana.“ „Tako je“ , reče barmen. „Šta je tajna života?“ upitao sam. „Zaboravila sam“ , reče Sandra. „Protein“ , objavi barmen. „Pronašli su nešto o pro­ teinu.“ ,,Jes’“ , reče Sandra, „to je.“

12. Zadovoljstvo za kraj sveta Prišao je stariji barmen da bi se uključio u naš razgovor u sali Kejp Kod hotela Del Prado. Kad je čuo da pišem knjigu o bombinom danu, ispirčao mi je kakav je za njega bio taj dari^ kako je izgledao taj dan u tom istom baru u kojem smo sedeli. Otezao je kao komičar V.K. Filds, a nos mu je bio kao jagoda nagrađena za veličinu. „Tada to nije bila sala Kejp Kod“ , rekao je. „Nismo unaokolo imali te dronjave mreže i školjke. U ono vreme se zvala Vigvam Navahosa. Na zidovima su bila indijanska ćebad i goveđe lobanje. Na stolovima su bili mali tam-tamovi. Trebalo je da ljudi udaraju u tam-tam kad žele da budu posluženi. Pokušali su da me nateraju da nosim ratničku perjanicu, ali to nisam dao. Jednog dana ušao je pravi Navaho Indijanac; rekao mi je da Navahosi ne žive u vigvamima. ,To je dronjava bruka1, rekao sam mu. Pre toga je ovo bila sala Pompeji, svud okolo bilo je polomljenog gipsa; ali kako god salu da nazovu, nikad ne menjaju dronjave svetiljke. Nikad ne menjaju dronjave ljude koji dolaze ovamo, a ni dronjavi grad napolju. Na dan kad su na Japance bacili dronjavu Henikerovu bombu dođe jedna skitnica i pokuša da se ogrebe za piće. Hoće da mu dam piće zato što je došao kraj sveta. Pa sam mu smešao ,Zadovoljstvo za kraj sveta1. Dao sam mu oko tri deci likera od nane u izdubljenom ananasu, sa šlagom, a na vrhu trešnja. ,Drži, bedni kurvin sine', kažem ja njemu, ,da ne kažeš kako ništa nisam učinio za tebe.1Naiđe drugi momak, i veli da napušta svoj posao u istraživačkoj laboratoriji; veli, na čemu god naučnik radio to će da završi kao oružje, ovako ili onako. Veli da više neće da

22 pomaže političarima u njihovim dronjavim ratovima. Zvao se Brid. Pitam ga jel’ neki rod šefu dronjave istraživačke laboratorije. Rekao je da dronjavo jeste. Veli da je dronjavi sin šefa istraživačke laboratorije.“

13. Odskočna daska O, Bože, kako je Ilijum ružan grad! „O, Bože“ , kaže Bokonon, „kako je svaki grad ružan grad!“ Padala je susnežica kroz nepokretno ćebe smoga. Bilo je rano ujutru. Sedeo sam u ’linkoln’ dvosedu dr Ase Brida. Još pomalo pijan od prethodne noći, imao sam blagu mučninu. Vozio je dr Brid. Točkovi njegovih kola upadali su u tračnice davno napuštene tramvajske linije. Brid je bio ružičasti starac, izgledao vrlo imućno, divno obučen. Njegovo ponašanje bilo je civilizovano, optimi­ stično, umešno, pribrano. Ja sam se, kao kontrast, osećao nakostrešeno, bolesno, cinično. Proveo sam noć sa Sandrom. Duša kao da mi je zaudarala na dim upaljenog mačjeg krzna. Mislio sam o svakome najgore, a o dr Asi Bridu sam znao neke prilično gnusne stvarčice, stvarčice koje mi je ispričala Sandra. Sandra mi je ispričala da su svi u Ilijumu uvereni kako je dr Brid bio zaljubljen u ženu Feliksa Henikera. Ispričala mi je da većina ljudi misli da je Brid otac sve troje Henikerove dece. „D a li uopšte poznajete Ilijum?“ iznenada me upita dr Brid. „Ovo je moja prva poseta.“ „To je porodični grad.“ „Molim?“ „Nema neki noćni život. Središte života su za svakog uglavnom njegova porodica i njegov dom.“ „To zvuči veoma zdravo.“ „1 jeste. Imamo vrlo malo maloletničkog kriminala.“ „Fino.“ „Znate, Ilijum ima vrlo zanimljivu istoriju.“ „To je vrlo zanimljivo.“ „Znate, bio je odskočna daska.“ „Molim?“ „Za migraciju na Zapad.“ ,,Oh.“ „Ljudi su se ovde opremali.“ „To je vrlo zanimljivo.“ „Otprilike baš tamo gde je sad istraživačka laboratorija

23 nalazila se stara drvena tvrđava. Tamo su obavljana i javna vešanja za ceo okrug.“ „Pretpostavljam da se onda zločin ništa više nije isplaćivao no danas.“ „Ovde su 1782. godine obesili jednog čoveka koji je ubio dvadeset šestoro. Često sam mislio kako bi jednom neko trebalo da napiše knjigu o njemu. Džordž Majnor Moukli. Otpevao je pesmu na gubilištu. Otpevao je pesmu koju je komponovao za tu priliku.“ „O čemu je bila pesma?“ „Ako vas stvarno zanimaju, reči ćete naći u Istorijskom društvu.“ „Samo me zanimao opšti stav.“ „Ni zbog čega se nije kajao.“ „Ima takvih ljudi.“ „Pomislite!“ reče Brid. „Imao je dvadeset šest duša na savesti!“ „D a ti pamet stane“ , rekoh ja.

14. Kad su automobili imali kristalne vazice Moja bolesna glava klimatala se na ukočenom vratu. Točkovi dr Bridovog uglancanog ’linkolna’ opet su upali u tramvajske šine. Upitao sam dr Brida koliko ljudi pokušava da do osam stigne u Kompaniju za sve livničko-kovačke radove, a on mi reče: trideset hiljada. Na svakoj raskrsnici nalazili su se saobraćajci u žutim kišnim pelerinama, protivrečeći belo urukavičenim ruka­ ma onome što govore semafori. Drečave aveti na susnežici, semafori, ponavljali su i ponavljali svoje bezvezno ludiranje, naređujući glečeru automobila šta da radi. Zeleno je značilo kreni. Crveno je značilo stoj. Narandžasto je značilo promena i oprez. Dr Brid mi je ispričao kako je dr Heniker, dok je bio vrlo mlad, jednostavno jednog jutra usred ilijumskog saobraćaja napustio svoja kola. „Pokušavajući da pronađe šta je zaustavilo saobraćaj , reče, „policija je usred svega našla Feliksova kola, motor je radio, u pepeljari je gorela cigara, u vazicama je bilo sveže cveće. . ,,U vazicama?“ „A uto je bio marke ’m armon’, velik otprilike koliko lokomotiva manevarka. Pored vrata su bile kristalne vazice i Feliksova žena je svako jutro u vaze stavljala sveže cveće. I eto, ta su kola stajala usred gužve. „Kao brod Marie Celeste“, predložio sam. „Odvukla ih je saobraćajna milicija. Znali su čija su

24 kola, pa su pozvali Feliksa i vrlo pristojno mu rekli gde može da preuzme kola. Feliks im je kazao da mogu da ih zadrže, da njemu više nisu potrebna.“ „Jesu ih zadržali?“ „Nisu. Pozvali su njegovu ženu i ona je došla i preuzela ’marmon’.“ „Uzgred, kako se zvala?“ „Emili.“ Dr Brid je obliznuo usne, pogled mu odluta, i on ponovo izgovori ime žene, već odavno mrtve žene. „Emili.“ „Mislite li da bi se neko protivio ukoliko priču o ’marmonu’ upotrebim za svoju knjigu?“ upitao sam. „Sve dok god ne upotrebite njen završetak.“ „Njen završetak? “ „Emili nije bila navikla da vozi ’marmon’. Na putu kući imala je težak sudar. To joj je poremetilo karlicu. . .“ Saobraćaj je u tom trenutku stajao. Dr Brid zatvori oči i rukama steže volan. „1 eto zbog čega je umrla kad se rodio mali Njutn.“

15. Srećan Božić Istraživačka laboratorija Kompanije za sve livničko-kovačke radove nalazila se blizu glavne kapije Kompanijine ilijumske fabrike, otprilike jedan ćošak daleko od parkira­ lišta za direktore gde je dr Brid smestio kola. Upitao sam dr Brida koliko ljudi radi za istraživačku laboratoriju. „Sedam stotina“ , reče on, „ali se stvarnim istraživanjem bavi manje od stotine. Ostalih šest stotina su, na ovaj ili onaj način čuvarkuće, a ja sam najglavniji čuvarkuća među njima.“ Kad smo se priključili matici ljudstva u Kompanijinoj ulici, žena iza nas poželela je dr Bridu srećan Božić. Dr Brid se okrenu kako bi se blagonaklono zapiljio u more bledunjavih pogača i kao dobroželatelja identifikova go­ spođicu Fransinu Pefko. Gospođica Pefko je imala dvade­ set godina, bila praznjikavo lepuškasta i zdrava — dosadno normalna. U počast božičnih sladosti dr Brid pozva gospođicu Pefko da nam se pridruži. Predstavio ju je kao sekretaricu dr Nilsaka Horvata. Onda mi je kazao ko je Horvat. „Čuveni hemičar, stručnjak za površinske reakcije“ , reče, „onaj koji radi one čudesne stvari s premazima.“ „Šta ima novo u površinskim reakcijama?“ upitah gospođicu Pefko. „Bože“ , reče ona, „nemojte mene da pitate. Ja samo prekucavam ono što mi on kaže da prekucam.“ A zatim se izvinila što je rekla ,Bože‘.

25 ,,Oh, mislim da vi razumete više nego što pokazujete“ , reče dr Brid. „Ja ne.“ Gospođica Pefko nije bila navikla da ćaska s nekim tako značajnim kao dr Brid i bilo joj je neprijatno. To se odrazilo u njenom hodu koji je postao krut i kao u kokoške. Osmeh joj se ukočio i preturala je po glavi šta da kaže, a unutra nije pronašla ništa osim prljave papirne maramice i đinđuva. ,,E, pa. . dumbarao je nesuzdržano dr Brid, „kako vam se dopadamo, sad kad ste kod nas već — koliko? Gotovo godinu?“ „Vi naučnici previše mislite“, izlete gospođici Pefko. Idiotski se nasmejala. Od ljubaznosti dr Brida pregoreli su svi osigurači u njenom nervnom sistemu. Više nije odgovarala za svoje postupke. „Svi vi previše mislite.“ Debela zaduvana žena, poraženog izgleda, u prljavom radničkom kombinezonu, šipčila je pored nas i čula šta je rekla gospođica Pefko. Okrenula se da odmeri dr Brida, gledajući ga s bespomoćnim prekorom. Mrzela je ljude koji previše razmišljaju. U tom trenutku mi se učinila kao prikladan predstavnik gotovo celog ljudskog roda. Izraz lica debele žene podrazumevao je da će smesta poludeti ukoliko još neko bude mislio. „Mislim da ćete otkriti“ , reče dr Brid, „da svako obavlja otprilike podjednaku količinu mišljenja. Naučnici jednostavno o stvarima razmišljaju na jedan način, a drugi ljudi o stvarima razmišljaju na drugi.“ „Ugf“ , prazno je progrgutala gospođica Pefko. „Dr Horvat mi diktira, a to kao da je strani jezik. Mislim da ne bih razumela — čak i da sam išla na fakultet. A, eto, možda on govori o nečem što će sve preokrenuti i izvrnuti, kao atomska bomba. Kad sam dolazila kući iz škole majka bi me pitala šta se tog dana dogodilo i ja bih joj pričala“ , reče gospođica Pefko. „Sad dođem kući s posla i ona mi postavi isto pitanje a sve što mogu da kažem je. . .“ — godpođica Pefko odmahnu glavom i mlitavo opusti grimizne usne — „. . . ne znam, ne znam, ne znam.“ „Ako ima nešto što ne razumete“ , ubeđivao je dr Brid, „zamolite dr Horvata da to objasni. On vrlo lepo objašnjava.“ Okrenuo se meni. „D r Heniker je govorio da je svaki naučnik koji osmogodišnjem detetu ne može da objasni šta radi šarlatan.“ „Onda sam ja gluplja od osmogodišnjeg deteta“ , ražalo­ sti se gospođica Pefko. „Ja čak ne znam ni šta je to šarlatan.“

26

16. Natrag u obdanište Uspeli smo se uz četiri granitna stepenika pred istraži­ vačkom laboratorijom. Sama zgrada bila je od neukrašene cigle, šest spratova visoka. Prošli smo između dva teško naoružana čuvara na ulazu. Čuvaru levo gospođica Pefko pokazala je ružičastu značku poverljivo na vršku svoje leve sise. Čuvaru s naše desne strane dr Brid je pokazao crnu značku vrhunska tajna na svom mekom reveru. D r Brid me je, ceremonijalno, obgrlio, u stvari me ne dodirujući, pokazujući čuvarima da sam pod njegovom uzvišenom zaštitom i kontrolom. Nasmešio sam se jednom od čuvara. Nije mi uzvratio osmeh. Ništa, ama baš ništa što je u vezi s nacionalnom bezbednošću nije smešno. Dr Brid, gospođica Pefko i ja misaono smo išli ka liftovima kroz veliko predvorje laboratorije. „Zamolite doktora Horvata da vam katkad nešto objasni“ , reče dr Brid gospođici Pefko. „Videćete da ćete dobiti lep, jasan odgovor.“ „Morao bi da se vrati u prvi razred — možda čak u obdanište“ , reče ona. „Mnogo toga sam propustila.“ „Svi smo mi mnogo propustili“ , složio se dr Brid. „Svi bi pametno učinili da počnemo ispočetka, ponajbolje sa obdaništem.“ Posmatrali smo laboratorijsku službenicu sa prijemnog kako pušta u pogon mnoge poučne eksponate duž zidova predvorja. Službenica sa prijemnog bila je visoka, mršava devojka — ledena, bleda. Na njen britki dodir žmirkale su lampice, okretali se točkovi, zvonila zvonca. „M ađija“ , izjavi gospođica Pefko. „Žao mi je što čujem člana laboratorij ine porodice kako upotrebljava tu ogavnu, srednjovekovnu reč“ , izjavi dr Brid. „Svaki od ovih eksponata objašnjava samog sebe. Oni su oblikovani tako da ne mistifikuju. Oni su sušta antiteza m ađije.“ „Sušta — šta — mađije?“ „Potpuna suprotnost mađije.“ „To, po meni, ne možete dokazati.“ D r Brid je izgledao malčice ozlovoljen. „Pa“ , reče, „mi ne želimo da mistifikujemo. Bar nam to priznajte.“

17. Devojke iz daktilografskog Sekretarica dr Brida stajala je na svom radnom stolu u prijemnoj kancelariji, vezujući harmonikasto nabrano božićnje zvonce za svetiljku na tavanici.

27 „Slušajte, Naomi“ , uzviknu dr Brid, „progurali smo šest meseci bez fatalnih nesrećnih slučajeva! Nemojte to da upropastite time što ćete pasti sa stola!“ Gospođica Naomi Faust bila je živahna, sasušena stara dama. Pretpostavljam da je gotovo celog njegovog a i svog života službovala dr Bridu. Glasno se nasmejala. „Ja sam neuništiva. A čak i kad bih pala, pridržali bi me božični anđeli.“ „Znaju oni i da promaše.“ Dva isto tako harmonikasto nabrana pipka visila su s klatna. Gospođica Faust povuče jedan. Lepljivo se odmo­ tao i postao dugačka traka na kojoj je bila napisana parola. „Evo“ , reče gospođica Faust, dodajući slobodan kraj dr Bridu, „razvucite ga potpuno pa kraj zakačite za ivicu oglasne table.“ Dr Brid je posluša, odmakavši se da pročita poruku sa trake. „Mir na Zemlji!“ srdačno je čitao naglas. Gospođica Faust siđe sa stola razvlačeći drugi pipak. „1 dobra volja među ljudima!“ pisalo je na drugom pipku. ,,Au“ , smijuljio se dr Brid, „dehidrirali su Božić! Mesto izgleda svečarski, vrlo svečarski.“ „A setila sam se i čokoladnih bombona za devojke iz daktilografskog“ , reče ona. „Zar se mnome ne ponosite?“ Dr Brid dotače čelo, poražen svojom zaboravnošću. „Zahvaljujem Bogu za to! Potpuno sam smetnuo s uma.“ „To ne smemo nikad da zaboravimo“ , reče gospođica Faust. „To je sada tradicija — dr Brid i njegove čokoladne bombone za devojke iz daktilografskog na Božić.“ Objasnila mi je da je daktilografsko odeljenje s devojkama u podrumu laboratorije. „Devojke pripadaju svakom ko ima pristup diktafonu.“ Tokom cele godine, reče ona, devojke iz daktilograf­ skog slušaju naučničke glasove bez lica s diktafonskih ploča — s ploča koje donose kurirke. Jednom godišnje devojke napuštaju svoj kloster od cementnog bloka da pevaju božične pesme — da od dr Ase Brida dobiju svoje čokoladne bombone. „One takođe služe nauci“ , potvrdi dr Brid, „čak i ako možda ne razumeju nijednu njenu reč. Bog ih blagoslovio, sve do jedne!“

18. Najvrednija roba na Zemlji Kad smo ušli u kancelariju dr Brida, pokušao sam da sredim misli za razborit intervju. Otkrih da se moje duševno zdravlje nije popravilo. A kad sam dr Bridu počeo da postavljam pitanja o bombinom danu, otkrih da su moji moždani centri za odnose s javnošću zagušeni

28 pićem i upaljenim mačjim krznom. Svako pitanje koje sam postavio podrazumevalo je da su tvorci atomske bombe bili zločinački saučesnici najgnusnijeg ubistva. Dr Brid se zabezeknuo, a onda se vrlo razljutio. Ustuknuo je od mene i progunđao: „Koliko vidim vi baš ne volite naučnike.“ „Ne bih to rekao, gospodine.“ „Izgleda kao da su sva vaša pitanja usmerena na to da me nateraju na priznanje kako su naučnici uskogrudi blesani bez srca i savesti, ravnodušni prema sudbini ostalog ljudskog roda, ili možda u stvari i ne pripadaju ljudskom rodu,“ „To je malo preoštro.“ „Nije oštrije od onoga što ćete očevidno staviti u svoju knjigu. Mislio sam da je ono što tražite poštena, objektivna biografija Feliksa Henikera — zadatak svakako dovoljno značajan da ga sebi dodeli mladi pisac današnjeg vremena. Ali ne, vi dolazite ovamo s predrasudama o ludim naučnicima. Odakle vam samo takve ideje? Iz stripova?“ „D a navedem jedan izvor, od sina doktora Henikera.“ „Kojeg sina?“ „Njutna“ , rekoh. Imao sam kod sebe pismo malog Njutna i pokazah mu ga. „Kad smo već kod toga, kolicni je Njutn?“ „Nije veći od stalka za kišobrane“ , reče dr Brid namršteno čitajući Njutnovo pismo. „Drugo dvoje dece je normalno?“ „Naravno! Mrsko mi je što ću vas razočarati, ali naučnici imaju decu koja su ista kao i ma čija.“ Dao sam sve od sebe da smirim dr Brida, da ga uverim kako me stvarno interesuje tačan portret dr Henikera. „Došao sam ovamo jedino s namerom da tačno zapišem ono što mi vi budete rekli o doktoru Henikeru. Njut­ novo pismo je tek početak, i kao protivtežu ću mu staviti sve što mi budete ispričali.“ „Smučili su mi se ljudi koji pogrešno razumeju šta je to naučnik, šta on radi.“ „Daću sve od sebe da raščistim taj nesporazum.“ „Većina ljudi u ovoj zemlji ne shvataju čak ni šta je čisto istraživanje.“ „Ako biste mi rekli šta je, veoma ću to ceniti.“ „To nije traganje za boljim cigaret filterom ili mek­ šom vatom za skidanje šminke ili trajnijom masnom farbom. Bože me sakloni. U ovoj zemlji o istraživanju pričaju svi, a skoro niko se njime odista ne bavi. Mi smo jedna od malobrojnih kompanija koje stvarno zapošljava­ ju ljude da bi se bavili čistim istraživanjem. Kad se većina ostalih kompanija hvališe svojim istraživanjima, oni govo­

29 re o priučenim industrijskim tehničarima koji nose bele mantile, rade prema kuvarskim receptima, pa smisle bolje brisače za novi model ’oldsmobila’.“ „Ali o v d e.. ?“ „Ovde, i na zapanjujuće malo drugih mesta u ovoj zemlji, ljudi su plaćeni da uvećavaju znanje, da streme jedino tom cilju.“ „To je vrlo velikodušno od Kompanije za sve vrste livničko-kovačkih radova.“ „Nema tu ničeg velikodušnog. Novo znanje je naj­ vrednija roba na Zemlji. Što nam više istine stoji na raspolaganju, to postajemo bogatiji.“ Da sam tada bio bokononist, urlikao bih zbog ove izjave.

19. Nema više blata „D a li to znači“ , rekoh dr Bridu, „da se u ovoj laboratoriji nikad nikome ne govori na čemu da radi? Niko čak ni ne predlaže na čemu da se radi?“ „Ljudi sve vreme daju predloge, ali nije u prirodi čistog istraživača da obraća ma i najmanju pažnju na predloge. Glava mu je puna sopstvenih projekata, a nama to odgovara.“ „D a li je neko ikad pokušao da doktoru Henikeru predlaže projekte?“ „Naravno. Pogotovu admirali i generali. Gledali su na njega kao na nekog mađioničara koji pokretom ruke može Ameriku učiniti nepobedivom. Ovamo su donosili najraznoraznije sumanute planove — još to rade. Jedino što u tim planovima nije valjalo bilo je to da su, na sa­ dašnjem stupnju našeg znanja, ti planovi neostvarivi. Naučnici kalibra doktora Henikera trebalo bi da poprave te male nedostatke. Sećam se mornaričkog generala koji je Feliksa, nešto pre njegove smrti, proganjao da nešto učini s blatom.“ „Sa blatom?“ „Posle gotovo dve stotine godina valjanja po blatu, ono je dozlogrdilo marincima“ , reče dr Brid. „Kao njihov predstavnik, general je smatrao da bi jedan od vidova napretka bio da marinci više ne moraju da se bore u blatu.“ „Šta je general imao na umu?“ „Odsustvo blata. Nema više blata.“ „Pretpostavljam“ , teoretizirao sam, „da bi to bilo moguće pomoću planina od neke hemikalije, ili tonama nekakvih sprava.. „Ono što je general imao na umu bila je pilulica ili

30 spravica. Marincima nije dozlogrdilo samo blato, dozlogrdi­ lo im je tegljenje kabastih predmeta. Želeli su da, za promenu, nose nešto m alo.“ „Šta je rekao doktor Heniker?“ „D oktor Heniker je, na svoj nestašni način, a svi su njegovi načini bili nestašni, nagovestio da bi možda moglo postojati zrnce nečeg — makar mikroskopsko zrnce — koje bi beskrajna prostranstva blatišta, kaljuga, močvara, rukavaca, bara, živog peska i gliba napravilo stamenim kao ovaj sto.“ D r Brid je udario po stolu pegavom staračkom pesni­ com. Sto je bio bubrežastog oblika, od čelika zelenog kao more. „Jedan bi marinac mogao poneti više nego dovoljnu količinu te stvari da oslobodi oklopnu diviziju zaglibljenu u močvarama Floride. Prema Feliksu, jedan marinac bi pod noktom malog prsta mogao nositi dovoljnu količinu te stvari da se to izvede.“ „To je nemoguće.“ „To kažete vi, to kažem ja — to kažu gotovo svi. Za Feliksa je, na njegov nestašni način, to bilo potpuno moguće. Feliksova čudotvomost — a iskreno se nadam da ćete to smestiti negde u svoju knjigu — bila je u tome što je starim zagonetkama uvek prilazio kao da su nove.“ „Sad se osećam kao Frensis Pefko“ , rekoh, ,,a i kao sve devojke iz daktilografskog. Meni doktor Heniker nikad ne bi uspeo da objasni kako nešto što može stati pod nokat može močvaru da učini tako čvrstom kao vaš sto.“ „Rekao sam vam da je Feliks tako dobro objašnja­ vao . . . “ „Pa ip ak . . . “ „Bio je u stanju da to objasni meni“ , reče dr Brid, ,,i siguran sam da ja to mogu da objasnim vama. Problem je kako izvući marince iz blata — tačno?“ „Tačno.“ ,,U redu“ , reče dr Brid, „slušajte pažljivo. Počinjemo.“

20. Led-devet „Postoji nekoliko načina“ , rekao mi je dr Brid, „na koje izvesne tečnosti mogu da se kristalizuju — da se zamrznu — nekoliko načina na koje njihovi atomi mogu da se rasporede i spoje na uredan, nepromenljiv način.“ Taj starac s pegavim rukama zatraži od mene da razmišljam o raznim načinima na koje se topovska đulad mogu poredati na travnjak pred sudnicom, o raznim načinima na koje se pomorandže mogu slagati u sanduk. „Tako je i s atomima kristala; a dva različita kristala iste materije mogu imati sasvim različita fizička svojstva.“

31 Ispričao mi je o fabrici koja je odgajala velike kristale etilen dijamin tartarata. Rekao je da su kvistali upotre­ bljavani u izvesnim proizvodnim operacijama. Ali jednog dana fabrika je otkrila da kristali koje odgaja više nemaju željena svojstva. Atomi su počeli da se redaju i spajaju — da se zamrzavaju — na drugačiji način. Nije bila promenjena tečnost koja se kristalizovala, ali su kristali koje je stvarala bili, kad je reč o njihovoj industrijskoj primeni, čisto đubre. Misterija je kako je do toga došlo. Međutim, teorijski je zlikovac bilo ono što je dr Brid nazvao „semenom“ . Pod tim je podrazumevao malecku česticu nepoželjne kristalne strukture. Seme, koje je došlo bog-bi-ga-znao-odakle naučilo je atome novom načinu na koji mogu da se poredaju i spoje, kristalizuju, zamrznu. „Sad ponovo mislite o topovskoj đuladi na travnjaku pred sudnicom ili o pomorandžama u sanduku“ , predložio je. I pomogao mi je da vidim kako raspored najnižeg sloja đuladi ili pomorandži određuje kakav će biti raspored i spoj svih narednih slojeva. „Najniži sloj je seme načina na koji će se ponašati svako sledeće đule ili pomorandža, čak beskonačan broj đuladi ili pomorandži.“ „Sada pretpostavite“ , s uživanjem je likovao dr Brid, „da ima mnogo mogućih načina na koje se voda kristalizuje, zamrzava. Pretpostavite da je ona vrsta leda po kojem se klizamo i koji stavljamo u viski — možemo ga nazvati led-jedan — samo jedan od nekoliko tipova leda. Pretpo­ stavite da se voda na Zemlji uvek zamrzavala kao led-jedan jer nikad nije bilo semena koje bi je naučilo Kako da formira led-dva, led-tri, led-četiri. . . ? I pret­ postavimo“ , ponovo je staračkom rukom lupnuo po sto­ lu, „da postoji jedan oblik koji ćemo nazvati led-devet — kristal tvrd kao ovaj sto — s tačkom topljenja na, recimo, trideset sedam zarez sedam stepeni celzijusa. ili još bolje s tačkom topljenja na pedeset četiri zarez četiri stepena.“ Dr Brida prekinu šaputanje iz njegove prijemne kance­ larije, glasno i zlokobno šaputanje. Bili su to glasovi devojaka iz daktilografskog. Devojke su se pripremale da pevaju u prijemnoj kancelariji. I zapjevale su čim smo se dr Brid i ja pojavili na vratima. Svaka od stotinak devojaka pretvorila se u horistkinju stavljanjem kragne od belog bankposta učvršćene spa­ jalicom. Pevale su prekrasno. Bio sam iznenađen i sladunjavo potresen. Uvek me dime to retko korišćeno bogatstvo, umilnost s kojom peva većina devojaka.

32 Devojke su pevale „O, mali grade Vitlejeme“ . Teško da ću uskoro zaboraviti njihovu interpretaciju stiha: „Nade i strepnje minulih godina i večeras su sa nama."

21. Marinci marširaju Kad je stari dr Brid uz pomoć gospođice Faust razdelio devojkama božične čokoladne bomlx>ne, vratili smo se u njegovu kancelariju. Tamo mi je rekao: „Gde smo stali? O, da!“ I taj stari čovek me zamoli da mislim o marincima Sjedinjenih Država u močvari-bogu-iza-leđa. „Njihovi kamioni i tenkovi i haubice brlože se“ , jadao se, „tonući u smrdljivu trulež i glib.“ Digao je prst i namignuo mi. „Ali pretpostavite, mladi čoveče, da jedan marinac ima uza se malu kapsulu koja sadrži seme leda-devet, novog načina za atome vode da se raspoređuju i spajaju, zamrzavaju. Kad bi taj marinac bacio to seme u najbližu lokvu... ?“ „Lokva bi se zamrzla?“ nagađao sam. „A sve ono blatište oko lokve?“ „Zamrzio bi se?“ „A sve lokve u zamrznutom blatištu?“ „Zamrzle bi se?“ „A sva jezerca i potočići u zamrznutom blatištu?“ „Zamrzli bi se?“ „Nego šta!“ uzviknuo je. „1 marinci Sjedinjenih Država ustaće iz močvare i zamarširati!“

22. Saradnik žute štampe „D a li takva stvar postoji?“ upitao sam. „Ne, ne, ne, ne“ , reče dr Brid, opet izgubivši strpljenje sa mnom. „Sve ovo sam vam ispričao samo da biste dobili neki uvid u izuzetno novatorstvo metoda kojima je Feliks bio sklon da pristupi jednom starom problemu. To što sam vam upravo ispričao je ono što je on ispričao mornari­ čkom generalu koji ga je progonio s blatom. Feliks je svakog dana jeo sam tu u restoranu. Pravilo je bilo da niko ne seda s njim i ne prekida tok njegovih misli. Ali je mornarički general provalio unutra, prineo stolicu i počeo đa govori o blatu. O no što sam vam ispričao bio je Feliksov odgovor na brzinu.“ „Ta — ta stvar zaista ne postoji?“ „Upravo sam vam rekao da je nema!“ vatreno uzviknu dr Brid. „Feliks je ubrzo potom umro! A da ste slušali ono što sam pokušao da vam ispričam o čistim istraživačima ne biste postavili takvo pitanje! Čisti istraživači rade na

33 onome što opčinjava njih, a ne na onom što opčinjava druge.“ „Stalno mislim na tu m očvaru.. „Možete prestati da mislite na nju! Sve što sam močvarom hteo da naglasim, naglasio sam.“ „Ako su se potočići koji teku kroz močvaru zamrzli kao led-devet, šta je s rekama i jezerima koje napajaju potočići?“ „Zamrzli bi se. Ali led-devet ne postoji.“ „A okeani što ih napajaju zarmznute reke?“ „Naravno da bi se zamrzli“ , obrecnu se on. „Pretposta­ vljam da ćete sad odjuriti na tržište sa senzacionalnom pričom o ledu-devet. Ponavljam vam da on uopšte ne postoji!“ ,,A izvori koji napajaju zamrznuta jezera i potoke, i sva podzemna voda što napaja izvore?“ „D o đavola, zamrzli bi se!“ uzviknu on. „No da sam znao da ste saradnik žute štampe“ , reče značajno, ustajući, „ne bih na vas utrošio ni minuta!“ ,,A kiša?“ „Kad pada, zamrzla bi se u tvrde klinove leda-devet— i to bi bio kraj sveta! Takođe i kraj intervjua! Doviđenja!“

23. Poslednji pleh puslica D r Brid je bar u jednoj stvari pogrešio: led-devet postoji. I led-devet se nalazio na Zemlji. Led-devet bio je poslednji dar koji je Feliks Heniker stvorio za čovečanstvo pre no što je otišao po zasluženu nagradu. Napravio ga je a da niko nije shvatio šta on to radi. Napravio ga je ne ostavivši nikakve beleške o onome što je napravio. Jeste da je za stvaralački čin bila potrebna složena aparatura, no ona je već postojala u istraživačkoj labora­ toriji. D r Heniker je samo trebalo da navrati do svojih suseda iz laboratorije — da uzajmi ovo ili ono, praveći od sebe dražesnog gnjavatora iz susedstva — sve dok nije, da tako kažemo, ispekao svoj poslednji pleh puslica. Napravio je iver leda-devet. Bio je plavičasto beo. Imao je tačku topljenja na četrdeset pet zarez sedam stepeni celzijusa. Feliks Heniker je iver stavio u bočicu; a bočicu je stavio u džep. I otišao sa svoje troje dece u kućicu na Kejp Kodu, nameravajući da tamo slavi Božić. Anđela je tad imala trideset i četiri. Frenk dvadeset četiri. Mali Njutn osamnaest.

34 Stari je umro na Badnje veče, ispričavši samo svojoj deci o ledu-devet. Deca su led-devet razdelila među sobom.

24. Šta je vampeter Što me dovodi do bokononističkog pojma vampeter. Vampeter je stožer karasa. Bokonon nam kaže da nema karasa bez vampetera, baš kao što nema točka bez rupe. Sve može da bude vampeter: drvo, kamen, životinja, ideja, knjiga, melodija, Sveti Gral. Ma šta bio, pripadnici njegovog karasa obrću se oko njega u velelepnom haosu spiralne nebule. Naravno, putanje pripadnika karasa oko njihovog zajedničkog vampetera jesu duhovne putanje. Duše su te koje kruže, a ne tela. Kao što nas Bokonon poziva da zapevamo: Vrtimo se, vrtimo usred ringišpila, Noge nam od olova a od pleha k rila... Bokonon nam kaže da vampeteri nastaju i nestaju. Karaš u stvari svakog trenutka ima dva vempetera — važnost jednog se povećava, a drugog smanjuje. I skoro sam siguran da je, dok sam u Ilijumu razgova­ rao s dr Bridom, tek procvetali vampeter moga karasa bio kristalizovana forma vode, taj plavičasto beli alem-kamen, to seme propasti nazvano led-devet. Dok sam u Ilijumu razgovarao s dr Bridom, Anđela, Frenklin i Njutn Heniker posedovali su seme leda-devet, seme rođeno iz semena njihovog oca — da tako kažemo, iverje koje je otpalo od klade. Ubeđen sam da je ono što će se događati s ta tri ivera bilo osnovni zadatak mog karasa.

25. Ono najvažnije u vezi s dr Heniker om Zasad toliko o vampeteru mog karasa. Posle mog neprijatnog razgovora s dr Bridom u istraživačkoj laboratoriji Kompanije za sve livničko-kovačke radove, predat sam u ruke gospođice Faust. Njena naređenja glasila su da mi pokaže vrata. Ipak sam je nagovorio da mi prvo pokaže laboratoriju pokojnog dr Henikera. Dok smo išli upitao sam je koliko dobro je poznavala dr Henikera. Odgovorila mi je iskreno i zanimljivo, a to začinila prijatnim osmehom. „Mislim da je bilo nemoguće poznavati ga. Hoću da kažem, kad većina ljudi govori da nekog poznaje, dobro ili

35 malo, oni govore o tajnama koje im jesu ili nisu bile rečene. Oni govore o intimnim stvarima, porodičnim stvarima, ljubavnim stvarima“, reče mi ta fina stara dama. „Doktor Heniker je u svom životu imao sve te stvari, kao što ih mora imati svaki živ čovek, ali one za njega nisu bile ono najvažnije.“ „Šta je bilo ono najvažnije?“ upitao sam je. „Doktor Brid mi stalno ponavlja da je za doktora Henikera najvažnija bila istina.“ „Kao da se ne slažete.“ „Ne znam da li se slažem ili ne. Jedino mi je teško da shvatim kako to istina, sama za sebe, može biti dovoljna za čoveka.“ Gospođica Faust je bila zrela za bokononizam.

26. Šta je Bog „Jeste li ikada razgovarali s doktorom Henikerom?“ zapitah gospođicu Faust. ,,Oh, svakako. Mnogo sam razgovarala s njim.“ „D a li su vam neki razgovori ostali u sećanju?“ „Bio je jedan u kojem se opkladio kako neću moći da mu kažem bilo šta što je apsolutno istinito. Pa sam mu rekla: „Bog je ljubav1.“ ,,A šta je on rekao?“ „Rekao je: ,Šta je Bog? Šta je ljubav?4.“ „Mhm.“ „Ali, znate, Bog odista jeste ljubav“ , reče gospođica Faust, „ma šta rekao doktor Heniker.“

27. Ljudi sa Marsa Prostorija koja je bila laboratorija dr Feliksa Henikera nalazila se na najvišem, šestom spratu zgrade. Između dovrataka bio je razapet purpurni gajtan, a mesingana plaketa na zidu objašnjavala je zbog čega je prostorija posvećena: U OVOJ PROSTORIJI JE DR FELIKS HENIKER, DOBITNIK NOBELOVE NAGRADE ZA FIZIKU PROVEO POSLEDNJIH DVADESET OSAM GODINA SVOG ŽIVOTA. „TAMO GDE JE ON BIO, TAMO JE BILA GRANICA SAZNANJA.“ ZNAČAJ OVOG JEDINSTVENOG ČOVEKA ZA ISTORIJU ČOVEČANSTVA JE NESAMERUIV

Gospođica Faust se ponudila da mi otkatanči purpurni gajtan kako bih mogao ući i prisnije opštiti s onim avetima koje bi se tu mogle nalaziti.

36 Prihvatio sam. „Sve je kao što je ostavio“ , reče, „osim što je jedan radni sto bio sav umotan gumenim trakama.“ „Gumene trake?“ „Nemojte mene pitati zašto. Nemojte mene pitati čemu je služilo išta od ovog.“ Stari je ostavio džumbus u laboratoriji. Ono što je odmah zaokupilo moju pažnju bile su mnogobrojne jevtine igračke svuda unaokolo. Zmaj od papira sa slomljenom osovinom. Žiroskop-igračka, obmotan kanapom, spreman da zazvrji i postavi se u ravnotežu. Čigra. Cevčica za pravljenje mehurova od sapunice. Okrugli akvarijum a u njemu zamak i dve kornjače. „Voleo je radnje s jevtinim sitnicama“ , reče gospođica Faust. „Vidim.“ „Neki od njegovih najčuvenijih eksperimenata izvršeni su uz pomoć opreme koja je koštala manje od jednog jedinog dolara.“ ,,Ko štedi — taj vredi.“ Tu, je, naravno, bilo i mnogo uobičajene laboratorijske opreme, ali je ona izgledala kao bezbojni dodatak jevtinim, jarkim igračkama. Pisaći sto dr Henikera bio je zatrpan poštom. „Mislim da nije nikad odgovorio na pismo“ , premišljala se gospođica Faust. „Ako su želeli odgovor, ljudi su mo­ rali da ga zovu telefonom ili da dođu kod njega.“ Na stolu se nalazila uramljena fotografija. Bila mi je okrenuta poleđinom pa se dadoh u pogađanje čija bi to slika mogla biti. „Njegova žena?“ „Ne.“ „Jedno od njegove dece?“ „Ne.“ „On lično?“ „Ne.“ Pa sam pogledao. Otkrih da je to slika skromnog malog ratnog spomenika ispred sudnice u nekoj varošici. Deo spomenika činila je ploča na kojoj su bila imena onih varošana koji su izginuli u raznoraznim ratovima, i pomislih da je fotografija tu zarad ploče. Mogao sam da pročitam imena i upola se ponadah da ću među njima pronaći prezime Heniker. Nije ga bilo. „To je bio jedan od njegovih hobija“ , reče gospođica Faust. „Šta to?“ „Fotografisanje načina na koji su poredana topovska đulad na raznim travnjacima ispred sudnica. Način na koji su ih poredali na toj slici očigledno je bio vrlo neobičan.“

37 „A, tako.“ „Bio je neobičan čovek.“ „Slažem se.“ „Možda će kroz milion godina svako biti toliko pame­ tan koliko je on bio i posmatrati stvari na njegov način. Ali u poređenju s današnjim prosečnim čovekom on se razlikovao kao čovek s Marsa.“ „Možda je zaista bio Marsovac“ , predložih. „To bi svakako u velikoj meri objasnilo troje njegove čudne dece.“

28. Majonez Dok smo gospođica Faust i ja čekali lift koji bi nas odvezao do prvog sprata, gospođica Faust reče da se nada da lift koji će naići neće biti broj pet. Pre no što sam je upitao za razložnost takve želje, broj pet je stigao. Njime je rukovao mali prastari Crnac koji se zvao Lajmen Enders Noulz. Gotovo sam ubeđen da je Noulz bio lud — i to napadno, jer je samog sebe hvatao za zadnjicu i usklikivao „Dabome, dabome!“ kad god bi nešto naglašavao. „Zdravo, sabraćo antropoidi i druidi i formaldehidi“ , obrati se on bučno gospođici Faust i meni. „Dabome, dabome!“ „Prvi sprat, molim“ , hladno reče gospođica Faust. Sve što je Noulz trebalo da uradi kako bi zatvorio vrata i odvezao nas do prvog sprata bio je pritisak na dugme, ali to još nije nameravao da uradi. Možda to godinama ne bi uradio. „Čovek mi ispričao“ , reče on, „da ovi ovde liftovi spadaju u arhitekturu Maja. Do danas nisam znao. A ja njemu kažem: ,Šta sam onda ja — majonez?1 Dabome, dabome! I dok je o tome mozgao, potrefim ga pitanjem koje ga je sredilo i morao je duplo više da mozga! Dabome, dabome!“ „Molim vas, gospodine Noulz, možemo li da krenemo dole?“ zamoli gospođica Faust. „Kažem ja njemu“, reče Noulz, „ ’Ovo ovde je is-traživačka laboratorija, /s-traživati znači nešto tražiti, jel' tako? Znači da traže nešto što su jednom imali pa im se nekako izmaklo, pa sad moraju za tim da istražuju! Kako im je došlo da sagrade zgradu kao ova, sa majonez liftovima i svim ostalim, pa u nju natrpaju sve ove luđake? Šta to opet hoće da pronađu? Ko je šta izgubio?1 Dabome, dabome!“ „To je vrlo zanimljivo“ , uzdahnu gospođica Faust. „Možemo li sada da krenemo dole?“

38 „Dole jedino i m ožem o“, prasnu Noulz. „Ovo tu je vrh. Da mi tražite da idemo gore ništa ne bih mogao da uradim za vas. Dabome, dabome!“ „Pa hajdemo dole“ , reče gospođica Faust. ,,Sa’ ćemo, skoro. Ovaj gospodin ovde odavao je poštu doktoru Henikeru?“ „Jesam“ , rekoh. „D a li ste ga poznavali?“ „ I n t i m n o reče on. „Znate šta sam kazao kad je umro?“ „Ne.“ „Rekao sam: ,Doktor Heniker — taj niie um ro'.“ ,,Oh?“ „Samo je otišao u drugu dimenziju. Dabome, dabome!“ Pritisnuo je dugme i krenuli smo nadole. „Jeste li poznavali Henikerovu decu?“ upitah ga. „Bebe pune besnila“ , reče on. „Dabome, dabome!“

29. Večno u našem sećanju Zeleo sam da uradim još jednu stvar u Ilijumu. Želeo sam da fotografišem grob starog. Pa sam se vratio u svoju sobu, utvrdio da je Sandra otišla, uzeo svoj foto-aparat, pozvao taksi. Još je padala susnežica, opora i siva. Mislio sam kako će na takvoj susnežici nadgrobni spomenik starog prilično dobro ispasti na fotografiji, da slika čak može valjati i za omot Dana kad je svetu došao kraj. Čuvar na grobljanskoj kapiji rekao mi je kako da nađem parcelu Henikerovih. „Ne može vam promaći“ , reče. „Ima najveći spomenik ovde.“ Nije lagao. Spomenik je bio šest metara visok a metar debeo falus od alabastera. Po njemu je popala susnežica. „Bogamu", uzviknuh dok sam s foto-aparatom izlazio iz taksija, „zar to nije prikladan spomenik ocu atomske bombe?“ Nasmejao sam se. Zamolio sam vozača da stane pored spomenika, ako nema ništa protiv, kako bi se dobila neka predstava o razmerama. A zatim ga zamolih da obriše malo snega kako bi se videla imena upokojenih. Obrisao ga je. I, tako mi Boga, tu na stubu je bila dvadeset santimetara visoka reč: MAJKA

30. Samo usnula „M ajka?“ upita vozač s nevericom. Obrisao sam još snega i ukazala se ova pesma:

39 Majko, Majko, Molitva mi na usnama Da Ti uvek bdiš nad nama. ANĐELA HENIKER

A ispod ove pesme bila je još jedna: Ti nisi mrtva, Već si samo usnula. Nek osmeh smeni Suzu što je kanula. FRENKLIN HENIKER

A pod tim se nalazio, umetnut u stub, kvadrat cementa s otiskom dečje ručice. Ispod otiska su bile reči: BEBA NJUT „Ako je ovo M ajka“ , reče vozač, „kakav li su andrak podigli nad Ocem?“ Dao je nepristojan predlog šta bi mogao biti odgovarajući nadgrobni spomenik. Oca smo pronašli u blizini. Njegov spomenik — kasnije sam doznao da ga je odredio oporukom — bila je mermema kocka čija je svaka ivica iznosila četrdeset santimetara.„OTAC“ , pisalo je.

31. Još jedan Brid Dok smo napuštali groblje taksist se zabrinuo za stanje groba svoje majke. Upitao je bi li mi smetalo da malo skrenemo kako bi ga pogledao. Njegova majka bila je obeležena patetično malom pločom — što i nije važno. A vozač me upita bi li mi smetalo još jedno malo skretanje, ovog puta do prodavnice nadgrobnih spomenika prekoputa groblja. Tada nisam bio bokononist te sam pristao malo zlovolj­ no. Naravno, kao bokononist veselo pristajem da idem bilo gde, na bilo čiji predlog. Kao što kaže Bokonon: „Predloži za neobična putovanja su Božiji časovi igranja.“ Firma preduzeća za nadgrobne spomenike glasila je Avram Brid i sinovi. Dok je vozač razgovarao s prodavcem muvao sam se među spomenicima — neispisanim spomenicima koji zasad ničemu nisu bili spomen. Otkrio sam malu privatnu šalu u izložbenoj prostoriji: iznad kamenog anđela visila je grana imele. Na njegovom postolju bila je gomila kedrovih grančica a oko vrata je imao ogrlicu od sijaličica za jelku. „Pošto je ovaj?“ zapitao sam prodavca.

40 „Nije na prodaju. Ima sto godina. Isklesao ga je moj pradeda, Avram Brid.“ „Toliko je stara ova radnja?“ „Jeste.“ ,,A vi ste Brid?“ „Četvrta generacija na ovom istom mestu.“ ,,Jel’ vam neki rod doktor Asa Brid, direktor istraživač­ ke laboratorije?“ „B rat.“ Reče da se zove Marvin Brid. „Baš je svet mali“ , primetih. „Jeste, kad ga smestite na groblje.“ Marvin Brid bio je preVejan i vulgaran čovek, bistar i sentimentalan.

32. Pare od dinamita „Upravo dolazim iz kancelarije vašeg brata. Ja sam pisac. Razgovarao sam s njim o doktoru Henikeru“ , rekoh Marvinu Bridu. „Taj kurvin sin je baš bio uvrnut. Ne moj brat; mislim na Henikera.“ „D a li ste mu vi prodali onaj spomenik njegovoj ženi?“ „To sam prodao njegovoj deci. On s tim nije imao veze. Nije imao kad da stavi bilo kakvo obeležje na njen grob. A onda, pošto je bila mrtva već godinu i više dana, ovamo dođe troje Henikerove dece — krupna, visoka devojka, dečak i beba. Želeli su najveći kamen koji se može kupiti a dvoje starijih doneli su pesme koje su sami napisali. Želeli su pesme u kamenu. Ako vam se hoće, podsmevajte se tom kamenu“ , reče Marvin Brid, „ali ta deca su u njemu našla više utehe no u ma čemu drugom što se moglo kupiti. Dolazili su i gledali ga i na njega stavljali cveće ni-sam-ne-znam-koliko-puta godišnje.“ „Mora da je mnogo koštao.“ „Kupljen je parama od Nobelove nagrade. Dve stvari su kupljene tim parama: kućica na Kejp Kodu i taj spomenik.“ „Pare od dinamita“ , čudio sam se, misleći na silovitost dinamita i potpuni spokoj nadgrobnog spomenika i vikend kućice. „Šta?“ „Nobel je pronašao dinamit.“ „Pa, ima nas raznih . . .“ Da sam tada bio bokononist, razmišljajući o čudotvorno spletenom lancu događaja koji je baš ovoj radnji za izradu nadgrobnih spomenika doneo pare od dinamita, možda bih prošaputao: „Radi, radi, radi.“ Radi, radi, radi je ono što mi bokononisti prošapćemo

41 kad god razmišljamo koliko je u stvari mašinerija života složena i nepredvidljiva. Ali sve što sam tada kao hrišćanin mogao da kažem bilo je: „Život je ponekad stvarno čudan“ . „A ponekad i nije“ , reče Marvin Brid.

33. Nezahvalan čovek Upitao sam Marvina Brida da li je poznavao Emili Heniker, Feliksovu ženu; majku Anđele, Frenka i Njutna; ženu pod onim monstruoznim stubom. ’„ Poznavao?“ Glas mu postade tragičan. ,,Da li sam je poznavao, gospodine? Naravno da sam je poznavao. Poznavao sam Emili. Išli smo zajedno u ilijumsku srednju školu. Bili smo tad predsednici Komiteta za razredne boje. Njen otac je imao prodavnicu muzičkih instrumenata u Ilijumu. Umela je da svira na svakom instrumentu koji postoji. Toliko sam se zacopao u nju da sam napustio fudbal i pokušao da sviram violinu. A onda je moj veliki brat Asa došao s Masačusetskog instituta za tehnologiju kući, na prolećni raspust, i ja sam napravio grešku što sam ga upoznao sa svojom najmilijom devojkom.“ Marvin Brid pucnu prstima. „O teo mi ju je dok si trepnuo. Rascopao sam svoju violinu od sedamdeset pet dolara o veliku mesinganu kuglu podno kreveta i otišao sam u cvećarsku radnju i uzeo sam kutiju u kakvu pakuju tuce ruža i stavio sam polomljeno ćemane u kutiju i to sam joj poslao po raznosaču telegrama.“ „Bila je zgodna?“ „Zgodna?“ odvratio je. „Gospodine, kad budem video prvu damu-anđela, ako Bog ikad nađe za shodno da mi je pokaže, zinuću od čuda zbog njenih krila a ne zbog njenog lica. Već sam video najlepše lice koje može postojati. Nije bilo čoveka u ilijumskom okrugu koji nije bio zaljubljen u nju, potajno ili na neki drugi način. Mogla je da ima koga kod je htela.“ Pljunuo je na pod. ,,A ona je morala da se uda za onog malog holandskog kurvinog sina! Bila je verena za mog brata i onda je to podmuklaćko kopile došlo u grad.“ Marvin Brid opet pucnu prstima. „O teo ju je mom velikom bratu dok si trepnuo. Pretpostavljam da je izdaja zemlje i nezahvalno i neznalački i zatucano i anti-intelektualno nazvati kurvinim sinom mrtvog čoveka, tako slavnog kao Feliks Heniker. Znam ja sve o tome kako je on navodno bio nezlobiv i blag i sanjalica, kako nije ni mrava zgazio, kako ga je bilo baš briga za novac i moć i lepa odela i automobile i materijalne stvari, kako je bio bolji od svih drugih, kako je bio toliko nevin da je bio gotovo Isus . . .“

42 Marvin Brid je smatrao nepotrebnim da dovrši misao. Morao sam za to da ga zamolim. „Ali šta?“ reče. „Ali šta?“ Otišao je do prozora koji je gledao na grobljansku kapiju. „Ali šta“ , promrmljao je kapiji i susnežici i Henikerovom stubu koji se nazirao. „Ali, Boga mu“ , reče, „da li je nevin čovek koji pomaže da se napravi stvar kao atomska bomba? I kako možete reći da je taj čovek pametan kad on neće ni prstom da mrdne oko toga što najbolja, najlepša žena na svetu, njegova rođena žena, umire od nedostatka ljubavi i razumevanja . . Stresao se: „Ponekad se pitam nije li se on rodio mrtav. Nisam sreo čoveka koji je bio manje zainteresovan za život. Ponekad mislim da je to nevolja ovog sveta: suviše je ljudi na visokim položajima koji su hladni i mrtvi kao kamen.“

34. Vin-dit U prodavnici nadgrobnih spomenika osetio sam svoj prvi vin-dit; to je bokonistička reč koja znači iznena­ dno, krajnje lično otiskivanje prema bokononizmu, pre­ ma verovanju da Svemogući Bog ipak zna sve o meni, da Svemogući Bog ima prilično razrađene namere sa mnom. Vin-dit je bio povezan s kamenim anđelom ispod imele. Taksista je sebi uvrteo u glavu da po svaku cenu mora da dobije tog anđela za majčin grob. Stajao je pred njim sa suzama u očima. Marvin Brid je još zurio kroz prozor u grobljansku kapiju, tek što je izrekao svoje o Feliksu Henikeru. „Možda je taj mali holandski kurvin sin bio modemi sveti čovek“ , dodade, „ali proklet da sam ako je on ma kad učinio nešto što nije želeo, i proklet da sam ako nije dobio sve što je ma kad poželeo. Muzika“ , reče. „Izvinite?“ upitah. „Zato se udala za njega. Rekla je da je njegov um u sazvučju s najvećom postojećom muzikom, muzikom zvezda.“ Odmahnuo je glavom. „Sranje.“ A tad ga kapija podseti na poslednji put kad je video Frenka Henkera, modelara, mučitelja buba u teglama. „Frenk“ , reče. „Šta je s njim?“ „Poslednji put sam video tog jadnog, uvrnutog klinca kad je izlazio kroz grobljansku kapiju. Pogreb njegovog oca još je bio u toku. Stari još nije bio pod zemljom a evo ti Frenka gde izlazi na kapiju. Digao je palac pred prva

43 kola koja su naišla. To je bilo novi ’pontijak’ s registraci­ jom Floride. Zaustavio se. Frenk je ušao, i to je bio poslednji put što ga je video iko iz Ilijuma.“ „Čujem da ga traži policija.“ „To je bilo slučajno, bez veze. Frenk nije nikakav kriminalac. Nema on za to petlju. Jedini rad koji mu je ikad išao od ruke bilo je pravljenje maketa. Jedini posao na kom se ikad zadržao bio je u Džekovoj prodavnici za modelare i kolekcionare, prodavao je makete, pravio je makete, davao je ljudima savete kako da prave makete. Kad je odmaglio odavde, otišao je na Floridu, dobio posao u radnji s maketama u Sarasoti. Ispostavilo se da je radnja s maketama paravan bande koja je krala ’kadilake’, vozila ih pravo na palubu starog broda za prevoz tenkova i prebacivala do Kube. Eto kako se Frenk upetljao u sve to. Pretpostavljam da ga policajci nisu pronašli zato što je mrtav. Jednostavno je previše čuo dok je univerzalnim lepkom prilepljivao topovske kule na bojni brod Aiisuri. “ „Znate li gde je sada Njutn?“ „Pretpostavljam da je sa sestrom u Indijanapolisu. Poslednje što sam čuo bilo je da se spanđao s onom ruskom patuljicom i izleteo s prve godine medicine na Kornelu. Možete li da zamislite kepeca kako pokušava da postane lekar? A iz iste te bedne porodice je i ona krupna, visoka .suklata, ima više od metar i osamdeset. Taj čovek koji je toliko čuven zbog svog velikog uma izvukao je tu devojku pred maturom iz škole da bi i dalje imao neko žensko da se o njemu stara. Njena jedina zabava bilo je sviranje klarineta u orkestru ilijumske gimnazije, u Stotini koja maršira. Pošto je napustila školu“ , reče Brid, „niko je nikad nije zamolio za sastanak. Uopšte nije imala prijatelja, a stari nikad nije čak ni pomislio da joj da novaca kako bi negde izišla. Znate li šta je radila?“ „Ne.“ „Često bi se noću zaključala u svoju sobu i slušala ploče i pratila ih na svom klarinetu. Što se mene tiče, čudo našeg doba je što je ta žena sebi uopšte našla muža.“ „Koliko tražite za ovog anđela?“ upita taksista. „Rekao sam vam da se ne prodaje.“ „Pretpostavljam da ovde više nema nikog ko ume tako da obrađuje kamen“ , primetih. „Imam nećaka koji ume“ , reče Brid. „Asin mali. Sav je bio za to da postane naučnik-istraživač naveliko, a onda su na Hirošimu bacili bombu i klinac je digao ruke i napio se i došao ovamo i rekao mi da želi da radi kao kamenore­ zac.“ „Sad radi ovde?“

44 „Vajar je u Rimu.“ „Kad bi vam neko ponudio dovoljno“ , reče vozač, „prihvatili biste, zar ne?“ „Može biti. Ali to bi bilo mnogo novaca.“ „Gde biste stavili ime na nešto kao ovo?“ upita vozač. „Na njemu već stoji ime — na postolju.“ Ime nismo videli od granja nagomilanog oko postolja. „Nisu nikad došli po njega?“ htedoh da znam. „Nisu ga nikad platili. Evo kako ide priča: taj nemački useljenik zaputio se na Zapad sa ženom a ona ovde u Ilijumu umre od velikih boginja. Te on poruči da se ovaj anđeo postavi nad njom, a mom pradedi pokaže kako ima gotovinu da ga plati. Ali ga onda opljačkaju. Neko mu pokupi ama baš sve do poslednje pare. Sve što mu ostane na svetu bude neko zemljište koje je kupio u Indijani, zemljište koje nikad nije video. Te on krene dalje — rekavši da će se kasnije vratiti da plati anđela.“ „Ali se nikad nije vratio?“ upitah. „Nije.“ Marvin Brid vrhom cipele odgurnu ustranu nekoliko grana da bismo videli ispupčena slova na postolju. Na njemu je bilo ispisano prezime. „Evo vam šašavog imena“ , reče on. „Ako je taj useljenik imao nekih potomaka, pretpostavljam da su ime amerikanizovali. Sad su verovatno Džons ili Blek ili Tomson.“ „Tu grešite“ , promrmljao sam. Prostorija kao da se iskrenula a njeni su se zidovi i tavanica i pod na trenutak preobratili u otvore mnogih tunela — tunela koji su kroz vreme vodili u svim pravcima. Ukazala mi se bokononistička vizija jedinstva svake sekunde sveukupnog vremena i svih ljudi što lutaju, svih žena što lutaju, sve dece što lutaju. „Tu grešite“ , rekoh, pošto je vizija nestala. „Poznajete neke ljude koji se tako zovu?“ „D a.“ To je bilo i moje prezime.

35. Radnja za modelare i kolekcionare Vraćajući se u hotel primetio sam Džekovu radnju za modelare i kolekcionare, mesto gde je radio Frenklin Heniker. Rekoh taksisti da stane i pričeka. Ušao sam i našao lično Džeka kako caruje nad svojim majušnim vatrogasnim kolima, vozovima, avionima, bro­ dovima, kućama, uličnim lampama, drvećem, tenkovima, raketama, automobilima, nosačima, kondukterima, poli­ cajcima, vatrogascima, mamama, tatama, mačkama, psi­ ma, pilićima, vojnicima, patkama i kravama. Čovek je izgledao kao leš, ozbiljno, prljavo, a mnogo je i kašljao.

45 „Kakav je dečak bio Frenklin Heniker?“ ponovi, pa je kašljao i kašljao. Odmahnuo je glavom, te mi pokazao da je Frenka obožavao taman koliko je ma kad obožavao bilo koga. „To nije pitanje na koje bih morao da odgovorim recima. Mogu da vam pokažem kakav je dečak bio Frenklin Heniker.“ Zakašljao se. „G ledajte“ , reče, „pa prosudite sami.“ I poveo me je dole, u podrum svoje radnje. Dole je stanovao. Tu su bili bračni kreveti i orman i rešo. Džek se izvinio zbog neraspremljenog kreveta. „Zena me je napustila pre nedelju dana.“ Zakašljao se. „Još pokušavam da sastavim rasturene niti svog života." A onda je okrenuo prekidač i drugi kraj podruma ispunio se zaslepljujućom svetlošću. Približili smo se svetlosti i videli da su to sunčevi zraci iznad fantastične male zemlje sagrađene na panel ploči, savršeno pravouganog ostrva poput gradskog atara u Kanzasu. Svaka nemirna duša, svaka duša u potrazi za onim što leži iza njegovih zelenih međa, odista bi pala s ruba sveta. Detalji su bili tako istančano proporcionalni, tako vešto obrađeni i obojeni da nije trebalo da žmirkam kako bih poverovao u stvarnost naseobine — brežuljaka, jezera, reka, šuma, gradova i svega ostalog što je svuda tako priraslo srcima dobrih starosedelaca. A svud unaokolo jurile su šare železničkih šina. „Pogledajte vrata na kućama“ , reče sa strahopošto­ vanjem Džek. „Uredno. Vešto.“ „Kvake na njima su prave, i zvekiri odista udaraju. „Gospode.“ „Pitate me kakav je dečak bio Frenklin Heniker; on je ovo sagradio.“ Džek se zagrcnu. „Sasvim sam?“ ,,Oh, nešto sam pomagao, ali je sve što sam napravio bilo prema njegovim nacrtima. Taj mali je bio genije. „Niko ne bi mogao da vam protivreči.“ „Znate, njegov mlađi brat je kepec.“ „Znam .“ „1 on je obavio deo zavarivanja odozdo.“ „Zaista izgleda kao pravo.“ „Nije bilo lako, a nije ni urađeno prekonoć.“ „Rim nije sagrađen za dan.“ „Taj mali nije imao nikakav porodični život.“ „Čuo sam.“ „Ovo je bio njegov pravi dom. Ovde dole je proveo hiljade časova. Ponekad ne bi ni puštao vozove; samo bi sedeo i gledao, kao mi sada.“

46 „Tu ima mnogo toga da se vidi. To je, u stvari, kao put u Evropu, toliko stvari može da se vidi kad se pogleda izbliza.“ „On je video stvari koje vi i ja ne vidimo. Iznenada bi porušio brdo koje izgleda stvarno kao ma koje brdo koje ste ikad videli — vama i meni. I bio bi u pravu. Stavio bi jezero tamo gde se nalazilo brdo, a na jezero skelu i izgledalo je deset puta bolje nego pre.“ „Nema svako takav dar.“ „Tačno!“ reče vatreno Džek. Vatra ga je stajala još jedan napad kašlja. Kad je napad prošao, oči su mu obilato suzile. „Slušajte, ja sam tom malom rekao da treba da ide na fakultet i studira neku inžinjeriju kako bi otišao da radi za Američke Letilice ili nekog takvog — za nekog moćnog, za nekog ko bi stvarno finansirao sve ideje koje ima.“ „Meni izgleda da ste ga vi prilično finansirali.“ „Želeo bih da jesam, želeo bih da sam mogao“ , jadikovao je Džek. „Nisam imao kapital. Davao sam mu materijal kad god sam mogao, ali je najveći deo ovog materijala kupio od onoga što je zaradio radeći gore za mene. Nije potrošio paricu ni na šta osim na ovo — ni­ je pio, nije pušio, nije išao u bioskop, nije izlazio s devojkama, nije ludovao za kolima.“ „Ovoj zemlji bi svakako koristilo da ima više takvih.“ Džek sleže ramenima. „Pa . . . pretpostavljam da su ga sredili gangsteri sa Floride. Bojali su se da će progovoriti.“ „Pretpostavljam da jesu.“ Džek se iznenada zaceni i brižnu u plač. „Pitam se imaju li ti pogani kurvini sinovi“ , jecao je, „ikakvog pojma o tome šta su ubili!“

36. Mjau Za vreme mog puta u Ilijum i ostala daleka mesta — dvonedeljne ekspedicije preko Božića — pustio sam siromašnog pesnika po imenu Šerman Krebs da besplatno živi u mom njujorškom stanu. Moja druga žena bila me je napustila s obrazloženjem da sam suviše pesimističan da bi sa mnom živeo jedan optimist. Krebs je bio bradati platinsko plavi Isus s očima koker spanijela. Nije bio moj blizak prijatelj. Sreo sam ga na koktelu gde se predstavio kao predsednik Saveznog udruženja pesnika i slikara za što skoriji nuklearni rat. Molio je za sklonište, nije neophodno da štiti od bombi; podudarilo se da ga ja imam. Kad sam se vratio u svoj stan, još trepereći od zagonetnih duhovnih implikacija nepodignutog kamenog

47 anđela iz Ilijuma, svoj stan sam zatekao razoren nihili­ stičkom raspusnošću. Krebs je otišao; ali je pre odlaska imao međugradskih razgovora u vrednosti od trista do­ lara, na pet mesta mi je izgoreo kauč, ubio je moju mačku i moje avokado drvce i odvalio je vrata mog ormančića s lekovima. Na žutom linoleumskom podu moje kuhinje napisao je, kako se pokazalo, izmetom, ovu pesmu: Imam kuhinju. Ali ta kuhinja nije potpuna. Neću biti odista veseo Dok ne budem imao Ugrađeni odvod za đubre. Na tapetama iznad mog kreveta nalazila se još jedna poruka, napisana ružem za usta, ženskom rukom. Glasila je: „Ne, ne, ne, reče pile-mile“ . Oko vrata moje mrtve mačke visila je tabla. Pisalo je: Mjau. Od tada nisam video Krebsa. No uprkos tome osećam da je iz mog karasa. Ako jeste, poslužio je u njemu kao smut-smut. Smut-sm ut je, prema Bokononu, osoba koja ljude skreće s jednog pravca razmišljanja, dovodeći po­ moću smut-smutovog života kao primera taj pravac do apsurda. Možda sam neodređeno bio sklon tome da kamenog anđela otpišem kao besmislenog, pa da odatle krenem ka besmislenosti svega. Ali kad sam video šta je uradio Krebs, a pogotovu šta je uradio mojoj miloj mački, nihilizam nije bio za mene. Neko ili nešto nije želeo da budem nihilist. Krebsova misija bila je, znao on za nju ili ne, da me oslobodi čari te filosofije. Dobar posao, gospodine Krebs, dobar posao.

37. Moderni general-major A onda, jednog dana, jedne nedelje, saznadoh gde se nalazi begunac pred zakonom, modelar, Veliki Bog Jehova i Belzebub buba iz tegli za turšiju — gde se može naći Frenklin Heniker. On je živ! Vest se nalazila u specijalnom dodatku njujorškog lista Sunday Times. Dodatak je bio plaćeni oglas za jednu banana-republiku. Na njegovim koricama bio je profil devojke koja slama srca, najlepše kojoj se ikad mogu nadati da ću je ugledati. Iza devojke su buldožeri obarali palme praveći široku

48 aveniju. Na kraju avenije nalazili su se čelični skeleti tri nove građevine. „Republika San Lorenco“ , glasio je tekst na koricama, ,,u usponu! Zdrav, srećan, progresivan, slobodoljubiv i prekrasan narod postaje izuzetno privlačan kako za američke ulagače tako i za turiste.“ Nije mi se žurilo da pročitam sadržinu. Bila mi je dovoljna devojka na koricama — više nego dovoljna, pošto sam se zaljubio u nju čim sam je ugledao. Bila je vrlo mlada, a i vrlo ozbiljna i blistavo saosećajna i mudra. Bila je mrka kao čokolada. Kosa joj je bila kao zlatni lan. Zvala se Mona Amons Moncano, pisalo je na koricama. Bila je usvojena kći diktatora ostrva. Otvorio sam dodatak u nadi da će biti još slika ove uzvišene meleske Madone. Umesto toga, naišao sam na portret diktatora ostrva, Migela ,Pape‘ Moncana, gorile koji je dobro prešao sedamdesetu. Tik do ,Papinog1 portreta nalazila se slika nezrelog mladog čoveka uskih ramena, lisičjeg lica. Nosio je snežno belu vojničku bluzu na kojoj je visio nekakav nadžidžani suncotres. Oči su mu bile blizu; pod njima podočnjaci. Očevidno je celog života govorio berberima da mu izbrijavaju kosu sa strana i na potiljku, a da na vrhu ne diraju. Imao je kovrdžavu pompadur frizuru, kao neku kocku od kose, trajno onduliranu, koja se dizala do neverovatnih visina. Ovo neprivlačno dete bilo je identifikovano kao general-major Frenklin Heniker, Ministar za nauku i napredak Republike San Lorenco. Imao je dvadeset šest godina.

38. Prestonica sveta za barakude Iz dodatka njujorškog lista Sunday Times saznao sam da je San Lorenco dug osamdeset kilometara a širok trideset i dva. Njegovo stanovništvo broji četiri stotine i pedeset hiljada duša“ . . . i sve su vatreno odane idealima Slobodnog sveta.“ Njegova najviša tačka, Planina Mek Kejb uzdiže se tri hiljade četiri stotine metara iznad nivoa mora. Prestonica mu je Bolivar: „ . . . upečatljivo moderan grad, sagrađen oko luke koja može da primi celokupnu mornaricu Sjedinjenih Država.“ Glavni izvozni artikli su šećer, kafa, banane, indigo i zanimljive rukotvorine. ,,A sportski ribolovci priznaju San Lorenco za neospor­ nu prestonicu sveta za barakude.“

49 Pitao sam se kako je Frenklin Heniker, koji nije završio čak ni srednju školu, sebi pribavio tako zgodan posao. Delimičan odgovor pronašao sam u članku o San Lorencu koji je potpisao ,Papa‘ Moncano. ,Papa‘ veli da je Frenk projektant „Sveopšteg velikog plana za San Lorenco“ u koji spadaju novi putevi, elektrifikacija sela, postrojenja za uklanjanje otpadnih voda, hoteli, domovi zdravlja, bolnice, pruge — sve i svja. I mada je članak bio kratak i sažeto redigovan, ,Papa‘ je pet puta spomenuo da je Frenk: ,,. . . krv krvi dr Feliksa Henikera.“ Izraz je zaudarao po kanibalizmu. ,Papa‘ je očevidno smatrao da je Frenk komad starče­ vog čarobnog mesa.

39. Fatamorgana Stvar je malo više rasvetlio drugi članak iz dodatka, kitnjasti napis pod naslovom: „Šta je San Lorenco značio jednom Amerikancu.“ Gotovo sigurno ga je pisao unaj­ mljeni pisac. Potpisao ga je general-major Frenklin Heniker. U članku Frenk priča kako se nalazio potpuno sam u gotovo potopljenoj dvadeset metarskoj jahti usred Karipskog mora. Ne razjašnjava šta je tu radio ili otkud to da je bio sam. Ipak je naznačio da je njegova polazna tačka bila Kuba. „Luksuzni brodić za uživanje tonuo je, a s njim i moj život bez smisla“ , kaže se u članku. „Sve što sam za četiri dana pojeo bila su dva biskvita i galeb. Leđna peraja ajkula-ljudoždera prosecala su toplo more oko mene, a voda je proključala od barakuda s iglenim zubima. Podigoh oči ka Stvoritelju, voljan da prihvatim Njegovu odluku — ma kakva ona bila. A pogled mi se zaustavi na veličanstvenom planinskom vrhu iznad oblaka. Da li je to fatamorgana — surova varljivost priviđenja?“ Kad sam dovde pročitao pogledao sam šta znači fatamorgana; saznao sam da je to, u stvari, priviđenje nazvano po Morgani le Fej, vili koja je živela na dnu jezera. Bila je čuvena zbog pojavljivanja u Mesinskom moreuzu između Kalabrije i Sicilije. Fatamorgana je, ukratko, poetično stanje. Ono što je Frenk ugledao sa svog tonućeg brodića za uživanje nije bila okrutna fatamorgana već vrh Planine Mek Kejb. Dobrostivo more je tad odljuljkalo Frenkov brodić do grebenitih obala San Lorenca, kao da je Božija želja bila da on tamo stigne. Frenk je suvih nogu kročio na obalu i upitao gde se

50 nalazi. U članku se ovo nije spominjalo, ali je kurvin sin sa sobom imao komad leda-devet — u termosu. Pošto nije imao pasoš Frenk je smešten u zatvor u prestonici Bolivar. Tamo ga je posetio ,Papa‘ Moncano koji je želeo da zna da li je može biti Frank u krvnom srodstvu s besmrtnim dr Feliksom Henikerom. „Priznadoh da jesam“ , kaže Frenk u svom članku. ,,Od tog trenutka vrata svih mogućnosti na San Lorencu bila su mi širom otvorena.“

40. Kuća nade i milosrđa Tako se dogodilo — „Tako je bilo suđeno da se dogodi“ , rekao bi Bokonon — da me je časopis odredio da napišem reportažu o San Lorencu. Reportaža nije trebalo da bude o ,Papi‘ Moncanu ili o Frenku. Trebalo je da bude o Džulijanu Kaslu, američkom milioneru šećera­ na, koji je, u četrdesetoj godini, sledeći primer dr Albetra Švajcera osnovao u džungli besplatnu bolnicu, posvetivši svoj život nesrećnicima druge rase. Kaslova bolnica zvala se Kuća nade i milosrđa u Džungli. Njena džungla se nalazila na San Lorencu, među divljim kafa-drvećem na severnoj padini Planine Mek Kejb. Kad sam odleteo na San Lorenco Džulijan Kasi je imao šezdeset godina. Dvadeset godina bio je potpuno nesebičan. U vreme svojih sebičnih dana bio je poznat čitaocima petparačkih novina koliko i Tomi Menvil, Adolf Hitler, Benito Musolini i Barbara Haton. Slava mu je počivala na pohoti, alkoholizmu, bezobzirnoj vožnji i izbegavanju služenja vojnog roka. Imao je zasenjujući talenat da potroši milione a da bogatstva ljudskog roda uveća samo bolom. Ženio se pet puta, doneo na svet jednog sina. Jedini sin, Filip Kasi, bio je direktor i vlasnik hotela u kojem sam nameravao da odsednem. Hotel se zvao Kaza Mona a ime je dobio po Moni Amons Moncano, plavo­ kosoj Crnkinji s korica dodatka njujorškog Sunday Times-a. Kaza Mona bila je nova novcata; to je bila jedna od one tri nove građevine u pozadini Moninog portreta iz dodatka. Mada nisam osećao kako me more namerno odnosi ka San Lorencu, osećao sam da to čini ljubav. Fatamorgana, priviđenje kako to izgleda biti voljen od Mone Amons Moncano postalo je strahovita sila u mom životu bez smisla. Zamišljao sam da će me ona usrećiti više no što je do sada ijednoj ženi to pošlo za rukom.

51

41. Karaš izgrađen za dvoje Raspored sedišta u avionu koji je krenuo iz Majamija za San Lorenco bio je tri po tri. Tako se dogodilo — „Tako je bilo suđeno da se dogodi“ — da su pokraj mene sedeli Horlik Minton, novi američki ambasador u Repu­ blici San Lorenco i njegova žena Kler. Bili su sedokosi, ljubazni, i krhki. Minton mi je rekao da je profesionalni diplomata koji je po prvi put dobio rang ambasadora. Rekao mi je da su on i njegova žena do sada službovali u Boliviji, Čileu, Japanu, Francuskoj, Jugoslaviji, Egiptu, Južnoafrčkoj Uniji, Liberiji i Pakistanu. Bili su kao zaljubljeni golubovi. Neprestano su jedno drugo zabavljali malim darovima: prizorima koje vredi pogledati kroz prozor aviona, zanimljivim ili poučnim deličima onog što su čitali, slučajnim prisećanjima iz prošlih vremena. Mislim da su bili savršen primer onoga što Bokonon naziva dupras, a to je karaš koji se sastoji samo od dve osobe. ,,U istinski dupras“, kaže nam Bokonon, „nije moguće prodreti, to čak ne mogu ni deca rođena iz takve zajednice.“ Te stoga Mintonove isključujem iz sopstvenog karasa, Frenkovog karasa, Njutnovog karasa, karasa Ase Brida, Anđelinog karasa, karasa Lajmana Endersa Noulza, kara­ sa Šermana Krebsa. Karaš Mintonovih bio je potpun, sadržao je samo dvoje. „M ora da ste vrlo zadovoljni“ , rekoh Mintonu. „Zbog čega bih to bio zadovoljan?“ „Zato što imate ambasadorsko mesto.“ Po sažaljivom načinu na koji su se pogledali Minton i njegova žena shvatih da sam rekao budalaštinu. No, povlađivali su mi. „D a“ , treperio je Minton, „vrlo sam zadovoljan.“ Tužno se osmehnuo. „Duboko sam poča­ šćen.“ I tako je to bilo s gotovo svakom temom koju bih pokrenuo — nisam mogao da nateram Mintonove da se o ma čemu raspričaju. Na primer: „Pretpostavljam da govorite mnoge jezike“ , rekao bih. ,,Oh, među nama — šest ili sedam“ , reče Minton. „To mora da je vrlo prijatno.“ „Šta to?“ „Moći razgovarati s ljudima raznih nacionalnosti.“ „Vrlo prijatno“ , reče prazno Minton. Pa nastaviše da čitaju debeo, mašinom kucan rukopis raširen na naslonu za ruke između njih.

52 „Kažite mi“ , rekoh malo kasnije, „da li ste tokom svojih brojnih putovanja našli da su ljudi na svakom mestu u duši isti?“ „H m ?“ upita Minton. „Da li ste našli da su ljudi u duši isti, svuda gde ste bili?“ Pogledao je svoju ženu kako bi bio siguran da je čula pitanje, onda se ponovo okrenu meni. „Otprilike isti, gde god da ste“ , složio se. „Mhm“ , rekoh. Bokonon nam, onako uzgred, kaže da članovi duprasa uvek umiru u razmaku od nedelju dana. Kad je za Mintonove došlo vreme umiranja to su učinili iste se­ kunde.

42. Bicikli za Avganistan U zadnjem delu aviona nalazio se mali salon u koji sam otišao na piće. Tamo sam sreo još jednog sunarodnika, H. Lou Krozbija i njegovu ženu Hejzl, iz Evanstona u državi Ilinoj. Bili su pokrupni, pedesetih godina. Otezali su u govoru. Krozbi mi je ispričao da ima fabriku bicikla u Čikagu, da od svojih nameštenika nije dobio ništa osim nezahvalnosti. Spremao se da posao preseli na zahvalni San Lorenco. „Dobro poznajete San Lorenco?“ upitao sam. „Sad ću ga videti po prvi put, ali dopada mi se sve što sam čuo o njemu“ , reče H. Lou Krozbi. „Imaju discipline. Imaju nešto na šta možete da računate iz godine u godinu. Oni nemaju vladu koja svakog tutka da postane kojeka­ kva originalna ništarija za koju nikad nije čuo.“ „Molim?“ „Hriste, kod kuće u Čikagu više ne pravimo bicikle. To su sad međuljudski odnosi. Pametnjakovići sede unaokolo pokušavajući da smisle nove metode kojima će svakog usrećiti. Ma šta se desilo nikog ne možete da otpustite; a ako neko slučajno i napravi bicikl, sindikat nas optuži za surovo i neljudsko postupanje pa vlada konfiskuje bicikl zbog zaostalog poreza i pokloni ga slepcu iz Avganistana.“ „1 mislite da će stvari ići bolje na San Lorencu?“ „Prokleto dobro znam da hoće. Tamo dole ljudi su dovoljno siromašni i dovoljno preplašeni i dovoljno neznalice da imaju malo zdravog razuma.“ Krozbi me zapita kako se zovem i čime se bavim. Rekao sam mu, a njegova žena Hejzl prepoznala je moje prezime kao prezime iz Indijane. I ona je bila iz Indijane. „Bože moj“ , reče ona, „jeste li vi iz Indijane?“ Priznadoh.

53 „1 ja sam iz Indijane“ , šepurila se. „Niko ne treba da se stidi što je iz Indijane.“ „Ne stidim se“ , rekoh. „Ne poznajem nikog ko se toga stidi.“ . . .,Ljudima iz Indijane ide dobro. Lou i ja smo dvaput obišli svet i gde god smo bili oni su svuda rukovodili. „To ohrabruje.“ „Poznajete li direktora onog novog hotela u Istambulu?“ „Ne.“ „On je iz Indijane. I vojni-kako-se-ono-zvaše u Tokiju . . .“ „A taše“ , reče njen muž. „On je iz Indijane“ , reče Hejzl. „1 novi ambasador u Jugoslaviji . . .“ „Iz Indijane?“ upitah. „Ne samo on, već i holivudski dopisnik časopisa Life. I onaj čovek u Čileu . . .“ „1 on je iz Indijane?“ „Ne možete nigde da odete a da se tamo nije proslavio neko iz Indijane“ reče ona. „Čovek koji je napisao B en Hura bio je iz Indijane.“ „1 Džejms Uitkomb Rajli.“ „Jeste li i vi iz Indijane?“ zapitah njenog muža. „Jok. Ja sam iz prerijske države. Kako kažu, iz ,Linkolnove postojbine4.“ „Što se toga tiče“ , reče pobedonosno Hejzl, ,,i Linkoln je iz Indijane. Odrastao je u okrugu Spenser.“ „Naravno“ , rekoh. . „Ne znam šta je to s ljudima iz Indijane , reče Hejzl, „ali je sigurno da imaju ono nešto. Kada bi neko napravio spisak, zapanjio bi se.“ „Tačno“ , rekoh. Čvrsto me uhvati za mišicu. „Mi iz Indijane treba da se držimo jedni drugih.“ „Tako je.“ „Zovite me Kevo.“ „Kako?“ . „Kad god sretnem momka iz Indijane ja mu kažem: ,Zovite me Kevo „A ha.“ „Da čujem kako to kažete“ , navaljivala je. „Kevo?“ . . Nasmešila se i pustila moju mišicu. Nekakav mehani­ zam prošao je kroz ceo ciklus. Nazvavši Hejzl Kevo isključio sam ga, i sad ga je Hejzl navijala za dolazak sledećeg iz Indijane. Hejzlina opsednutost ljudima iz Indijane širom sveta

54 bila je udžbenički primer lažnog karasa, prividnog tima koji je besmislen u uslovima načina na koje Bog obavlja stvari, udžbenički primer onoga što Bokonon naziva velefolon. Ostali primeri za velefolon su Kćeri američke revolucije, Elektrodistribucija, Međunarodno udruženje neobičnih ljudi — i svaka nacija, bilo kad, bilo gde. Kao što nas Bokonon poziva da zapevamo s njim: Ako želiš da proučiš velefolon, Ti oljušti naduvani dečji balon.

43. Izložbeni primerak H. Lou Krozbi bio je mišljenja da su diktature često vrlo dobra stvar. On nije bio užasan čovek i nije bio budala. Odgovaralo mu je da se svetu suprotstavlja izvesnim geačkim šegačenjem, ali veliki deo onoga što je rekao o nedisciplinovanom ljudskom rodu nije bilo samo smešno, već i istinito. Prekretnica kod koje su ga napuštali razum i smisao za humor nastupala je kad bi se pristupilo problemu šta ljudi odista treba da učine sa svojim životom na Zemlji. Čvrsto je verovao da im je suđeno da za njega prave bicikle. „Nadam se da je San Lorenco u svakom pogledu onako dobar kao što ste čuli“, rekoh. „Treba da porazgovaram samo s jednim čovekom kako bih doznao jeste li ili nije“ , reče. „Kad ,Papa‘ Moncano da svoju časnu reč o bilo čemu na tom ostrvcetu, to je gotovo. Tako jeste; tako će biti.“ „Meni se sviđa to“, reče Hejzl, „što svi govore engleski i što su svi hrišćani. To mnogo olakšava stvari.“ „Znate li kako tamo dole izlaze na kraj s kriminalom?“ upitao me je Krozbi. „Ne.“ „Tamo dole uopšte nema kriminala. ,Papa‘ Moncano je kriminal učinio tako prokleto neprivlačnim da pozli svakom ko samo pomisli na njega. Čuo sam da nasred pločnika možete da ostavite buđelar i vratite se kroz nedelju dana a buđelar je i dalje na istom mestu i sve je još unutra.“ „M hm.“ „Znate li šta je kazna kad se nešto ukrade?“ „Ne.“ „Kuka“ , reče on. „Nema globe, nema uslovne kazne, nema trideset dana zatvora. Kuka. Kuka za krađu, za ubistvo, za podmetanje vatre, za izdaju, za silovanje, za virenje u tuđe prozore. Ako se prekrši zakon — ma koji

55 prokleti zakon — i tu je kuka. To svako može da razume, i San Lorenco je najuljudnija zemlja na svetu.“ Sta jc kuka.?44 „Postave vešala, razumete? Dva stuba i jedna prečka unakrst. I onda uzmu gvozdenu udicu, od onih pozamaš­ nih, i okače je o prečku. Onda uzmu nekog toliko glupog da prekrši zakon, i vrh kuke zabiju da mu uđe na jednu stranu stomaka a izađe na drugu i ostave ga i eno ga gde visi, prokleti bedni prekršilac zakona.“ „Blagi Bože!“ „Ne kažem da je to dobro“ , reče Krozbi, „ali ne kažem ni da je loše. Ponekad se pitam ne bi li nešto slično dovelo u red maloletnički kriminal. Možda je kuka malčice prejaka za demokratiju. Pre bi to bilo javno vešanje. Pokačiti nekoliko maloletnih kradljivaca kola na ulične lampe ispred njihovih kuća, s tablama oko vrata na kojima piše: ,Mama, evo tvoga sina1. To da se uradi nekoliko puta i misiim da bi paljenje ključem nestalo kao i sediše u prtljažniku dvoseda i papučica na sklapanje.“ „Videli smo tu stvar u podrumu muzeja voštanih figura u Londonu“ , reče Hejzl. „Koju stvar?“ upitah je. „Kuku. Dole u Sobi Užasa, u podrumu; o kuku su obesili voštanog čoveka. Izgledao je tako stvarno da sam htela da povraćam.“ ^ « „Hari Truman uopšte nije ličio na Hari Trumana , rece Krozbi. „Izvinite?“ „U muzeju“ , reče Krozbi. „Trumanova figura uopste nije ličila na njega.“ „Većina je ipak ličila“ , reče Hejzl. „Jel’ neko određen visio s kuke?“ upitah je. "Mislim da nije. Jednostavno neko.“ „Prosto izložbeni primerak?“ zapitah. Dabome. Ispred toga je visila crna somotska zavesa i da biste videli morali ste da otvorite zavesu. I na zavesi je bilo napisano obaveštenje da deca ne bi trebalo da gledaju.“ ^ „Ali su deca gledala“ , reče Krozbi. „Tamo dole je bilo dece i svako je pogledalo.“ „Jedno takvo obaveštenje samo je mamac za decu , reče Hejzl. v „Kako su se deca ponašala kad bi ugledala coveka na kuki?“ upitah. ,,Oh“ , reče Hejzl, „ponašala su se otprilike isto kao i odrasli. Samo su gledala i ne bi ništa rekla, prosto bi krenula dalje, da vide šta je sledeće. „Šta je bilo sledeće?“

56 „Sledeća je bila gvozdena stolica na kojoj su čoveka ispekli živog“ , reče Krozbi. „Ispekli su ga jer je ubio sina.“ „Samo su, pošto su ga ispekli“ , umilno se prisećala Hejzl, „otkrili da ipak nije on ubio sina.“

44. Simpatizer komunista Kad sam ponovo zauzeo svoje mesto pored duprasa Kler i Horlika Mintona imao sam neke nove podatke o njima. Dobio sam ih od Krozbijevih. Krozbijevi nisu poznavali Mintona ali su ga znali po čuvenju. Ogorčilo ih je njegovo postavljanje za ambasado­ ra. Rekli su mi da je Stejt department jednom otpustio Mintona zbog njegove blagosti prema komunizmu, i da su ga ponovo postavili ljudi zavedeni od komunista — ili nešto još gore. „Tamo pozadi je vrlo prijatan salončić“ , rekoh Mintonu pošto sam seo. „H m ?“ On i njegova žena još su čitali rukopis položen među njih. „Tamo pozadi je zgodan bar.“ „Fino. Milo mi je.“ Par nastavi da čita, očigledno nezainteresovan za razgovor sa mnom. A onda se Minton iznenada okrenu k meni s ogorčeno-ljupkim osmehom i zahtevom: „Uosta­ lom, ko je taj?“ „Koji taj?“ „Covek s kojim ste razgovarali u baru. Otišli smo po­ zadi na piće i bili smo pred samim vratima kad smo vas čuli kako razgovarate. Čovek je vrlo glasno govorio. Rekao je da sam simpatizer komunista.“ „Proizvođač bicikla po imenu H. Lou Krozbi“ , rekao sam. Osetih kako crvenim. „Otpustili su me zbog pesimizma. Komunizam nije s tim imao nikakve veze.“ „Otpustili su ga zbog mene“ , reče njegova žena. „Jedini stvarni dokazni materijal koji je iznesen protiv njega bilo je pismo koje sam iz Pakistana napisala listu N ew York Times.“ „O čemu je bilo?“ „O mnogo čemu“, reče ona, „jer sam bila vrlo uznemirena zbog toga što Amerikanci ne mogu da zami­ sle šta to znači biti neko drugi — biti neko drugi i ponosi­ ti se time.“ „Razumem.“ „Ali su se na saslušanju o građanskoj lojalnosti stalno vraćali na jednu rečenicu“ , uzdahnu Minton. ,Ameri­

57 kanci1, reče citirajući ženino pismo listu Times, ,su večno u potrazi za oblicima ljubavi kakve ona nikad ne poprima, po mestima gde je ne može biti. To mora da ima neke veze s nestankom granice prema Zapadu'.“

45. Zašto su Amerikanci omrznuti Pismo Kler Minton listu Times objavljeno je u najgo­ rem trenutku ere senatora M akartija i njen muž je otpušten dvanaest časova po štampanju pisma. „Šta je to tako grozno bilo u pismu?“ upitah. „Kazati da Amerikanci nisu voljeni“ , reče Minton, ,,gde god se nalazili, ma šta činili, najgori je mogući oblik veleizdaje. Kler je pokušala da naglasi kako američka inostrana politika pre treba da prihvati mržnju nego da zamišlja ljubav.“ „Pretpostavljam da Amerikance mrze na mnogim me­ stima.“ „Ljude mrze na mnogim mestima. Kler je u svom pismu ukazala da Amerikanci, time što su omrznuti, prosto plaćaju normalan danak za to što su ljudi, i da su budalasti ako misle da bi nekako mogli da budu oslobođe­ ni tog danka. Ali komisija za saslušanje uopšte nije na to obratila pažnju. Jedino čega su bili svesni bilo je da i Kler i ja smatramo da Amerikanci nisu voljeni.“ „Pa, milo mi je što se priča srećno završila.“ „Hm ?“ reče Minton. „Na kraju je sve dobro ispalo“ , rekoh. „Evo vas na putu za sopstvenu ambasadu.“ Minton i njegova žena izmeniše još jedan od onih sažaljivih dupras pogleda. Onda mi Minton reče: „Jeste. Ćup zlata na mestu gde se duga spaja sa zemljom je naš."

46. Bokononistički način za sređivanje cara S Mintonovima sam porazgovarao o legalnom statusu Frenklina Henikera, koji, na kraju krajeva, nije samo velika zverka u vladi .Pape' Moncana, već i begunac pred zakonom Sjedinjenih Država. „Sve je to otpisano“ , reče Minton. „On više nije državljanin Sjedinjenih Država, a izgleda da tamo gde se nalazi radi korisne stvari, i to mu je što mu je.“ „Odrekao se državljanstva?“ „Svako ko se zakune na vernost stranoj državi ili služi u njenim oružanim snagama ili prihvati zaposlenje u njenoj vladi gubi svoje državljanstvo. Pročitajte svoj pasoš. Ne možete da živite kao u međunarodnoj pustolovini iz stripova, u Kakvoj živi Frenk. a da vam Ujka Sem i dalje bude majka kvočka.“

58 „Da li je omiljen na San Lorencu?“ Min ton je rukama odvagnuo težinu rukopisa koji su čitali on i njegova žena. „Još ne znam. Ova knjiga kaže da nije.“ „Koja je to knjiga?“ „Ovo je jedina naučna knjiga koja je ikad napisana o San Lorencu.“ „Na neki način naučna“ , reče Kler. „Na neki način naučna“ , ponovi Minton. „Još nije objavljena. Ovo je jedan od pet primeraka.“ Pružio mi ga je pozivajući me da čitam koliko mi drago. Otvorio sam knjigu na naslovnoj strani i doznao da joj je naslov San Lorenco: zemlja, istorija, ljudi. A utor je bio Filip Kasi, sin Džulijana Kasla, sin-hotelijer velikog altrui­ ste koga sam išao da posetim. Pustio sam da se knjiga sama otvori. Tako se dogodilo da se otvorila na poglavlju o svetom čoveku sa ostrva, Bokononu, stavljenom van zakona. Na stranici preda mnom bio je citat iz Knjiga Bokononovih. Reči su se sa stranice vinule u moj duh i tamo bile dobrodošle. Reči su bile parafraza Isusovog predloga: „Podajte dakle caru carevo.“ Ovo je bila Bokononova parafraza: „Ne obraćaj pažnju na cara. Car nema pojma o tome šta se u stvari događa.“

47. Dinamična napetost Toliko sam se zadubio u knjigu Filipa Kasla da nisam podigao pogled čak ni kad smo na deset minuta sleteli u San Huan na Portoriku. Nisam digao glavu ni kad je neko, uzbuđen, iza mene prošaputao da je u avion ušao kepec. Malo kasnije potražio sam kepeca pogledom, ali nisam mogao da ga vidim. Tačno ispred Hejzl i H. Lou Krozbija video sam ženu konjastog lica, kose obojene platinski plavo, novu ženu na spisku putnika. Sedište pored njenog izgledalo je prazno, to sedište je vrlo verovatno moglo zaklanjati kepeca, onemogućivši mi da vidim bar vrh njegove glave. Ali tada me je kopkao San Lorenco — zemlja, istorija, ljudi — pa nisam previše tragao za kepecom. Na koncu, kepeci su razbibrga za šašava ili mirna vremena, a ja sam bio ozbiljan i uzbuđen Bokononovom teorijom koju je nazivao „dinamična napetost“ , njegovim shvatanjem dragocene ravnoteže dobra i zla. Kad sam u knjizi Filipa Kasla prvi put ugledao izraz „dinamična napetost“ , nasmejao sam se onim što sam

59 zamišljao da je nadmoćan smeh. To je, prema knjizi mladog Kasla, bio najomiljeniji Bokononov izraz i sma­ trao sam da znam nešto što Bokonon ne zna: da je taj izraz vulgarizovao Čarls Atlas koji je vodio dopisni kurs za razvijanje mišića. Ukratko, čitajući dalje, doznao sam da Bokonon sasvim tačno zna ko je Čarls Atlas. U stvari, Bokonon je imao diplomu njegove dopisne škole za razvijanje mišića. Čarls Atlas je verovao da se mišići mogu stvoriti bez tegova i razvlačenja federa, da se jednostavno mogu stvoriti suprotstavljanjem jedne grupe mišića drugoj. Bokonon je verovao da se dobro društvo može stvoriti jedino suprotstavljanjem dobra zlu i održavanjem te napetosti u stalnom usijanju. I u Kaslovoj knjizi pročitao sam svoju prvu bokononističku pesmu ili „kalipso“ . Glasila je ovako: ,Papa‘ Moncano, on je vrlo zao, Ali bez zlog ,Pape‘ tužan bih postao; Kako bi bez ,Papine* zlobe, Reci — kad bi znao, Kako bi stari grešni Bokonon Dobar izgledao?

48. Baš kao Sveti Avgustin Iz Kaslove knjige saznao sam da je Bokonon rođen 1891. godine. Crnac, rođen kao britanski podanik episkopalne vere na ostrvu Tobago. Krstili su ga Lajonel Bojd Džonson. Bio je najmlađe od šestoro dece rođene u imućnoj porodici. Bogatstvo njegove porodice poticalo je otud što je Bokononov deda pronašao zakopano gusarsko blago u vrednošti od četvrt miliona dolara, što je verovatno bilo blago Crnobradog, Edvarda Tiča. Blago Crnobradog Bokononova porodica je ponovo uložila u asfalt, kopru, kakao, stoku i živinu. Mladi Lajonel Bojd Džonson školovao se u episkopalnim školama, bio dobar učenik, a zainteresovaniji za rituale od većine učenika. Izgleda da je kao mladić, uprkos svom interesu za spoljašnje adiđare organizovane religije, terevenčio, jer nas u svom „Četrnaestom kalipsu“ poziva da zapevamo s njim: Kad mlad sam bio ja, Veseljak i ne mnogo fin, Pio sam, jurio ženske,

60 Baš kao Sveti Avgustin. Sveti Avgustin — Postao je svetac. Biću možda i ja; Ako o tom dođe vest, Pašćeš, mama, u nesvest.

49. Riba koju je izbacilo gnevno more Intelektualne ambicije Lajonela Bojda Džonsona bile su 1911. godine dovoljno velike da sam odjedri na maloj šalupi koja se zvala Damina cipelica od Tobaga do Londona. Namera mu je bila da stekne više obrazovanje. Upisao se na Londonsku školu za ekonomske i poli­ tičke nauke. Njegovo obrazovanje prekinuo je prvi svetski rat. Prijavio se u pešadiju, borio se s odlikom, na frontu do­ bio čin, četiri puta bio pohvaljen u zvaničnim izveštajima. U drugoj bici kod Ipra je dobio trovanje gasom, proveo dve godine u bolnici a zatim je demobilisan. I upravo je jedrio ka kući, ka Tobagu, ponovo sam na Dam inoj cipelici. Kad se nalazio desetak kilometara daleko od kuće zaustavila ga je i pretresla nemačka podmornica U-99. Zarobljen je, a njegov brodić su Švabe upotrebile kao metu prilikom vežbi iz gađanja. Dok je još bila na površini, podmornicu je na prepad zarobio britanski razarač Ga­ vran. Džonsona i Nemce prebacili su na razarač a U-99 potopili. Gavranovo odredište bilo je Sredozemno more ali nikad tamo nije stigao. Pokvarilo se kormilo; mogao je samo da se bespomoćno valja na talasima ili da pravi velike krugove udesno. Najzad se zaustavio kod Zelenortskih ostrva. Džonson je na tim ostrvima ostao osam meseci, iščeku­ jući nekakav prevoz do zapadne polulopte. Najzad je dobio posao mornara na ribarskom brodu koji je prevozio ilegalne useljenike do Nju Bedforda u Masačusetsu. Vetrovi su brod nasukali kod Njuporta na Rod Ajlendu. Do tad se već kod Džonsona razvilo ubeđenje kako nešto pokušava da ga s nekim razlogom nekud pošalje. Te je neko vreme ostao u Njuportu da vidi nije li to njegova sudbina. Radio je kao baštovan i stolar na čuvenom imanju Ramfurdovih. Za to vreme mogao je da baci pogled na mnoge ugledne goste Ramfurdovih, među kojima na Dž. P. Morgana,

61 generala Džona Dž. Peršinga, Frenklina Delano Ruzvelta, Enrika Karuza, Vorena Gamalijela Hardinga i Harija Hudinija. A za to se vreme završio prvi svetski rat, pobivši deset miliona ljudi i ranivši dvadeset miliona, među njima i Džonsona. Kad je ratu došao kraj mladi pustahija iz porodice Ramfurd, Remington Ramfurd IV, naumio je da svojom parnom jahtom Seherezadom oplovi svet, posetivši Španiju, Francusku, Italiju, Grčku, Egipat, Kinu i Japan. Pozvao je Džonsona da ga prati kao prvi kapetanov pomoćnik i Džonson je pristao. Na krstarenju je Džonson video mnoga svetska čudesa. Šeherezada se slupala u magli u bombajskoj luci i preživeo je jedino Džonson. Dve godine je ostao u Indiji, postavši sledberiik Mohandasa K. Gandija. Uhapšen je zbog predvođenja grupa koje su leganjem na železničke pruge protestovale protiv britanske vladavine. Pošto je otslužio kaznu zatvora, o trošku krune prebačen je kući na Tobago. Tu je sagradio novu šalupu koju je nazvao Damina cipelica II. I jedrio je njome po Karipskom moru, dokon, još tragajući za olujom koja će ga nasukati na onu obalu na kojoj se očito nalazi njegova sudbina. Godine 1922. potražio je pred uraganom sklonište u Port-o-Prensu, na Haitiju, zemlji koja je tada bila okupi­ rana od američkih marinaca. Tu se Džonsonu obratio briljantni, samouki idealista, marinac-dezerter, Eri Mek Kejb. Mek Kejb je bio desetar. Tek što je bio ukrao fond za odmor i razonodu svoje čete. Ponudio je Džonsonu pet stotina dolara za prevoz do Majamija. Dvojica su OKrenula jedra ka Majamiju. Ali je bura nasukala šalupu na grebene San Lorenca. Brod je potonuo. Goli golcati, Džonson i Mek Kejb domogli su se obale. Kao što Bokonon lično izveštava o ovoj pustolovini: Riba koju izbaci Gnevno more, Kad dođoh do daha, Ja postadoh ja. Opčinila ga je tajnovitost toga što je nag stupio na oba­ lu nepoznatog ostrva. Odlučio je da prepusti pustolovini da ide svojim tokom, odlučio je da vidi koliko daleko može dospeti čovek koji je nag izašao iz slane vode. Bio je ponovo rođen:

62 Budi kao beba, Biblija nam kaže; Ostao sam beba — To srce nalaže. Vrlo je jednostavno dobio ime Bokonon. Na ostrvskom engleskom narečju ime Džonson izgovara se Bokonon. A što se tiče tog narečja . . . Narečje San Lorenca istovremeno je lako razumljivo i teško za pisanje. Kažem lako razumljivo, ali govorim samo u svoje ime. Drugi smatraju da je nerazumljivo kao i baskijski, te je to što ga ja razumem možda telepatija. U svojoj knjizi Filip Kasi je dao fonetsku demonstraciju narečja i vrlo dobro uhvatio njegove glavne osobine. Za primer je odabrao sanlorenšku verziju pesme „Sijaj, sijaj, zvezdo mala“ . Na američkom engleskom jedna od verzija ove besmrt­ ne pesme glasi: Sijaj, sijaj, zvezdo mala, Čudom si me obasjala; Nebom širiš svetlost jaku K’o tiganj u mrklom mraku. Sijaj, sijaj, zvezdo mala, Čudom si me obasjala. Na narečju San Lorenca — po Kaslu — ista pesma gla­ si ovako: Švekul. švekul, rando nala, Hudon mi de alsopala; Debon gišig netlost aku An tatanj it ulom aku. Švekul, švekul, rando nala, Hudon mi de alsopala. Uzgred rečeno, ubrzo pošto je Džonson postao Boko­ non, na obali je otkriven čamac za spasavanje s njegovog razbijenog broda. Kasnije je čamac obojen zlatnom bojom i pretvoren u krevet ostrvskog glavešine. U svojoj knjizi Filip Kasi piše: „Bokonon je stvorio legendu da će zlatni čamac ponovo zaploviti kad se približi kraj sveta.“

50. Zgodan kepec Moje čitanje Bokononovog životopisa prekinula je žena H. Lou Krozbija, Hejzl. Stajala je pored mene u prolazu između sedišta. „Nećete mi verovati“ , reče, „ali baš sam pronašla još dvoje iz Indijane u ovom avionu.“ „Ma nije moguće.“

63 „Nisu se rodili u Indijani, ali sad tamo žive. Žive u Indijanapolisu.“ „Vrlo interesantno.“ „Hoćete da se upoznate s njima?“ „Mislite da bi trebalo?“ Pitanje ju je zbunilo. „Zemljaci su vam.“ „Kako se zovu?“ „O na se preziva Koners a on se preziva Heniker. Brat i sestra, a on je kepec. Ipak, fini kepec.“ Namignula je. „Bistar čovečuljak.“ „Da li vas zove Kevo?“ „Umalo da ga zamolim. A onda sam se zaustavila i upitala se da nije možda nevaspitano to tražiti od kepeca.“ „Koješta.“

51. O-ke, Kevo Te sam otišao ka repu da razgovaram s Anđelom Heniker Koners i malim Njutnom Henikerom, pripadnici­ ma mog karasa. Anđela je bila ona konjasta platinasta plavuša koju sam ranije primetio. Njutn je odista bio majušan mladi čovek, iako ne nakazan. Bio je skladnih proporcija, kao Guliver među Brobdingnagijancima, a i oštroumno je primećivao sve oko sebe. Držao je čašu šampanjca koji je bio uračunat u cenu karte. Čaša je za njega bila ono što bi za normalnog čoveka bio okrugli akvarijum, ali je iz nje pio s elegant­ nom lakoćom — kao da on i čaša izvrsno odgovaraju jedno drugom. U svom prtljagu, u termos boci, mali kurvin sin je nosio kristal leda-devet, kao i njegova bedna sestra, dok se pod nama pružalo Božje vodeno prostranstvo, Karipsko more. Kad je Hejzl iscrpla sva dostupna zadovoljstva upozna­ jući ljude iz Indijane jedne s drugima, ostavila nas je na miru. „Ne zaboravite“ , reče kad je odlazila, „od sada me zovite K evo.“ „O-ke, Kevo“ , rekoh. „O-ke, Kevo“ , reče Njutn. Glas mu je bio prilično vi­ sok, u saglasnosti s njegovim malim larinksom. Ali je postigao da taj glas zvuči izrazito muževno. Anđela se s Njutnom uporno ponašala kao s detetom — a on joj je to opraštao s dobroćudnom blagonaklonošću koja mi se činila nezamisliva za nekog toliko malog. Njutn i Anđela su me se sećali, setili su se pisama koja sam pisao i pozvali su me na prazno mesto u njihovom nizu od tri sedišta.

64 Anđela se izvinila što nije odgovorila na moja pisma. „Nije mi padalo na pamet bilo šta što bi moglo da zanima nekog ko će čitati knjigu. Mogla sam o tom danu nešto da izmislim, ali mislim da to ne biste želeli. U stvari, dan je bio kao i svaki drugi.“ „Ovaj vaš brat napisao mi je vrlo dobro pismo.“ Anđela se iznenadila. „Njutn? Kako Njutn može ma čega da se seća?“ Okrenula se njemu. „Dušo, ti se ničega ne sećaš o tom danu, zar ne? Bio si samo beba.“ „Sećam se“ , reče blago on. „Volela bih da sam videla to pismo.“ Time je posredno rekla da je Njutn još suviše nezreo za neposredno opštenje sa spoljašnjim svetom. Anđela je bila stravično neosetljiva žena, bez ikakvog suosećanja za to šta za Nutna predsta­ vlja majušnost. „Dušo, trebalo je da mi pokažeš to pismo“ , prekorela ga je. „Izvini“ , reče Njutn. „Nije mi palo na pam et.“ „Baš mogu i da vam kažem“ , reče mi Anđela, „doktor Brid mi je saopštio da ne bi trebalo da sarađujem s vama. Rekao je kako niste zainteresovani da pružite pravu sliku o ocu.“ Dala mi je na znanje da joj se zbog toga ne dopadam. Donekle sam je smirio rekavši da knjiga i onako verovatno neće biti završena, da više nemam jasnu predstavu o tome šta znači ili šta bi trebalo da znači. „Pa, ako knjigu ikad napišete, biće bolje da oca prikažete kao sveca, jer to je i bio.“ Obećao sam da ću dati sve od sebe kako bih dočarao tu sliku. Upitao sam je da li su se ona i Njutn uputili na porodični skup s Frenkom na San Lorencu. „Frenk se ženi“ , reče Anđela. „Idemo na proslavu veridbe.“ ,,Oh? A ko je srećna izabranica?“ „Pokazaću vam“ , rekla je Anđela i iz tašne izvadila novčanik čiji je jedan deo bio nabran kao plastična harmonika. U svakom od režnjeva harmonike nalazila se fotografija. Anđela je listala po fotografijama, pustivši da na mahove ugledam malog Njutna na plaži u Kejp Kodu, dr Feliksa Henikera kako prima svoju Nobelovu nagradu, njene ružnjikave bliznakinje, Frenka kako upravlja make­ tom aviona pomoću kanapa. A onda mi je pokazala sliku devojke kojom će se Frenk oženiti. Da me je tresnula u mali stomak učinak bi bio isti. Ono što mi je pokazala bila je slika Mone Amons Moncano, žene koju volim.

65

52. Bezbolno Kad bi Anđela jednom rastvorila svoju plastičnu har­ moniku, oklevala je sa sklapanjem sve dok neko ne pogleda svaku fotografiju. „Tu su ljudi koje volim“ , izjavila je. Te sam razgledao ljude koje voli. Ono što je zatočila u pleksiglas, ono što je zatočila kao fosile u ćilibar bile su slike povećeg dela našeg karasa. U njenoj zbirci nije bilo ni jednog velefolona. Bilo je mnogo slika dr Henikera, oca bombe, oca troje dece, oca leda-devet. Bio je sitan čovek, navedeni otac kepeca i prevelike žene. U Anđelinoj zbirci fosila najmilija mi je bila ona slika starog koja ga prikazuje sveg zbog zime ubundanog u kaput, šal, kaljače i pletenu vunenu kapu s gombicom na vrhu. Anđela mi je, s knedlom u grlu, ispričala kako je ta slika snimljena u Hajanisu neka tri sata pre starčeve smrti. Novinski fotograf prepoznao je velikog čoveka u onom što je izgledalo kao šumski patuljak. „D a li je vaš otac umro u bolnici?“ ,,Oh, ne! Umro je u našoj kućici, u velikoj beloj stolici od trske okrenutoj moru. Njutn i Frenk su bili otišli da prošetaju po plaži pod snegom. . . .“ „Taj sneg je bio vrlo topao“ , reče Njutn. „Gotovo kao da ideš kroz pomorandžine cvetove. Bilo je vrlo neobično. U ostalim kućicama nije bilo nikog. . .“ „Samo naša je imala grejanje“ , reče Anđela. „Nikog na milje unaokolo“ , udivljeno se sećao Njutn, ,,i Frenk i ja smo tamo na plaži naišli na tog velikog crnog psa, labradorca. Bacali smo komade drveta u okean a on ih je donosio natrag.“ „Ja sam bila otišla do sela po još sijaličica za jelku“ , reče Anđela. „Uvek smo imali jelku.“ „Je li vašem ocu bilo drago što imate jelku?“ „Nije nikad rekao“, reče Njutn. „Ja mislim da mu se dopadala“ , reče Anđela. „On jednostavno nije mnogo pokazivao svoja osećanja. Neki ljudi su takvi.“ ,,A neki nisu“ , reče Njutn. Ovlaš je slegnuo ramenima. „Uglavnom“ , reče Anđela, „kad smo se vratili kući našli smo ga u stolici.“ Odmahnula je glavom. „Mislim da se nije mučio. Izgledao je kao da spava. Ne bi tako izgledao da je bilo imalo bolno.“ Izostavila je jedan zanimljiv deo priče. Izostavila je podatak da su te iste Badnje večeri ona i Frenk i mali Njutn razdelili starčev led-devet.

66

53. Direktor Fabri-tehnoa Anđela me je podsticala da nastavim razgledanje fotografija. „Ovo sam, ako možete da poverujete, ja.“ Pokazala mi je šiparicu visoku metar i osamdeset. Na slici je držala klarinet i bila obučena u paradnu uniformu orkestra Ilijumske gimnazije. Kosa joj je bila ututkana pod kapu sa širitom. Smejala se sa stidljivom razdraganošću. A onda mi je Anđela, žena kojoj Bog nije podario ama baš ništa čime bi mogla da ulovi muškarca, pokazala sliku svog muža. „Znači, to je Harison K. Koners.“ Bio sam zapanjen. Njen muž je bio upadljivo lep čovek i izgledao je kao neko ko to zna. Bio je kicoški odeven a oči su mu bile donžuanski lenjo zanesene. „Č im e... čime se bavi?“ upitao sam. „On je direktor Fabri-tehnoa.“ „Elektronika?“ „Ne bih mogla da vam kažem čak i da znam. To su sve vrlo poverljivi poslovi za vladu.“ „Oružje?“ ,,U svakom slučaju — rat.“ „Kako ste se upoznali?“ „Radio je kao asistent u očevoj laboratoriji“ , reče Anđela. „Onda je otišao i osnovao Fabri-tehno.“ „Znači, vaša udaja za njega je srećan završetak dugo­ trajne ljubavi?“ „Nije. Nisam imala pojma da zna da postojim. Mislila sam kako je zgodan, ali on na mene nije obratio pažnju sve do posle očeve smrti. Jednog dana je prolazio kroz Ilijum. Muvala sam se po onoj velikoj kući, misleći da za mene više nema života.. . “ Govorila je o strašnim danima i nedeljama koje su usledile očevoj smrti. „Samo ja i mali Njutn u onoj velikoj kućerini. Frenk je nestao, a aveti su pravile deset puta veću buku od Njutna i mene. Ceo sam život bila posvetila brizi o ocu, vozila sam ga i dovozila s posla, umotavala ga kad je bilo hladno, razmotavala ga kad je bilo toplo, terala ga da jede, plaćala mu račune. Odjednom više nisam ima­ la šta da radim. Nikad nisam imala bliskih prijatelja, osim Njutna nisam imala žive duše kojoj bih se mogla obratiti. I onda“, nastavi, „neko je zakucao na vrata — i tu je stajao Harison Koners. Bio je nešto najlepše što sam videla u životu. Ušao je, pa smo razgovarali o očevim poslednjim danima i uopšte o prošlosti.“ Anđela je sada gotovo plakala. „Posle dve nedelje smo se venčali.“

67

54. Komunisti, nacisti, monarhisti, padobranci i begunci od služenja vojnog roka Vratio sam se na svoje sedište u avionu, osećajući se mnogo dronjavije jer mi je Frenk preoteo Monu Amons Moncano, i nastavio sa čitanjem rukopisa Filipa Kasla. Potražio sam u registru pod Moncano, Mona Am ons, a registar me je uputio da tražim pod A m ons, Mona. Pa sam pogledao pod Am ons, Mona i utvrdio da se pominje na gotovo isto onoliko stranica na koliko se pojavljuje ime samog ,Pape‘ Moncana. A posle Am ons, Mona dolazio je Am ons, Nestor. Pa sam pogledao nekoliko stranica koje su obrađivale Nesto­ ra i doznao da je on Monin otac, Finac, arhitekta. Za vreme drugog svetskog rata Nestora Amonsa su zarobili Rusi, a onda oslobodili Nemći. Njegovi oslobodio­ ci nisu ga vratili kući već su ga naterali da služi u inžinjerijskoj jedinici nemačke armije koja je poslata da se bori protiv jugoslovenskih partizana. Sticajem okolno­ sti, obreo se kod Italijana. Italijani su ga zaposlili na projektovanju utvrđenja na Siciliji. Na Siciliji je ukrao ribarski brodić i stigao do neutralne Portugalije. Dok je bio tamo upoznao je američkog begunca od služenja vojnog roka po imenu Džulijan Kasi. Doznavši da je Amons arhitekta, Kasi ga je pozvao da pođe s njim na ostrvo San Lorenco i projektuje mu bolnicu koja bi se zvala Kuća nade i milosrđa u Džungli. Amons je prihvatio. Projektovao je bolnicu, oženio se tamošnjom ženom koja se zvala Silija, postao otac savršene kćeri i umro.

55 . Nikad ne pravite registar za sopstvenu knjigu Što se tiče života Amons. Mone. već je registar pružao raštimovan nadrealistički prikaz sukoba sila koje su se na nju okomile i njenog unezverenog reagovanja na njih. „Amons, Mona", pisalo je u registru, „bekstvo od Bokonona, 199; bekstvo od Moncana, 197; Bokonon je podučava, 63— 80; detinjstvo provedeno u krugu Kuće nade i milosrđa, 63— 81; ljubav s F. Kaslom u detinjstvu, 72 f; majčina smrt, 92 f; Moncano je usvaja kako bi veštački povećao Moncanovu popularnost 194— 9, 216 n; nelagodnost zbog uloge nacionalnog erotičnog simbola, 80, 95 f, 166 n, 209, 247 n, 400— 406, 566 n, 678; očeva smrt 89 ff; pesme o Moni, 2 n, 26, 114, 119, 311, 316, 477 n. 501, 507, 555 n, 689, 718 ff, 799 ff, 800 n, 841,

68 846 ff, 908 n, 971, 974; pesme od Mone, 89, 92, 193; piše pismo Ujedinjenim Nacijama, 200; pokušava da izgleda ružno kako više ne bi bila erotični simbol ostrvljana, 90, 95 f, 116, 209, 274 n, 400— 406, 566 n, 678; povratak Bokononu, 197; povratak Moncanu, 199; u suštini naivna, 67— 71, 80, 95 f, 116 n, 209, 274 n, 400—406, 566 n, 678; veridba s F. Kaslom, 193; virtuoz na ksilofonu, 71; život kod Bokonona, 92— 8, 196— 7.“ Pokazao sam ovu jedinicu registra Mintonovima, upi­ tavši ih ne misle li da je ona već sama po sebi očaravaju­ ća biografija, biografija boginje ljubavi koja se usteže. Kako to ponekad biva u životu, dobio sam neočekivano stručan odgovor. Ispostavilo se da je u svoje vreme Kler Minton bila profesionalni sastavljač registra. Nikad ranije nisam čuo za takvo zanimanje. Ispričala mi je da je pre mnogo godina od svoje zarade sastavljača registra izdržavala muža dok nije diplomirao, da je zarada bila dobra i da malo ljudi ume dobro da napravi registar. Rekla je kako samo najveći amateri među piscima sami preduzimaju takav posao kao što je pravljenje registra za sopstvenu knjigu. Zatražio sam njeno mišljenje o poslu koji je obavio Filip Kasi. „Za autora laskav, za čitaoca uvredljiv“ , reče ona. „Iskazano složenicom“ , napomenula je s pronicljivom dobrodušnošću stručnjaka, „samozadovoljavajući. Uvek mi je neprijatno kada gledam registar koji je autor napravio za sopstveno delo.“ „Neprijatno?“ „Autorov registar za sopstveno delo je stvar koja ga razotkriva“ , obavestila me je. „To je besramno izlaganje — za obučeno oko.“ „Ona iz registra može da vidi karakter“ , reče njen muž. ,,Oh?“ rekao sam. „Šta možete da kažete o Filipu Kaslu?“ Blago se osmehnula. „Stvari koje bolje da ne pričam nepoznatima.“ „Izvinite.“ „On je očigledno zaljubljen u tu Monu Amons Moncano“ , reče. „Koliko shvatam to važi za svakog čoveka na San Lorencu.“ „Nije raščistio svoja osećanja prema ocu.“ „To važi za svakog čoveka na zemlji“ , blago sam je podbadao. „Nesiguran je.“ „Koji smrtnik nije?“ zapitao sam. Tada nisam znao da je takvo pitanje vrlo bokononističko.

69 „Nikad se neće njome oženiti.“ „Zbog čega?“ „Sve što sam htela da kažem, kazala sam“ , reče. „Za mene je zadovoljstvo što sam sreo sastavljača registra koji poštuje tuđi privatni život.“ „Nikad ne pravite registar za svoju knjigu“ , izjavi ona. Bokonon nam kaže da je dupras skupoceno oruđe za sticanje i razvijanje čudnovatih ali stvarnih spoznaja unutar zatvorenog sveta jedne beskrajne ljubavi. Oštrou­ mno istraživanje registra od strane Mintonovih svakako je primer koji to potvrđuje. Bokonon nam kaže da je dupras takođe i umilno sujetna zajednica. Zajednica Mintonovih nije bila izuzetak. Nešto kasnije, ambasador Minton i ja sreli smo se u prolazu između sedišta, podalje od njegove žene, i pokazao je da je za njega važno što poštujem ono što njegova žena ume da otkrije u registrima. „Znate zbog čega se Kasi nikad neće oženiti tom devojkom, i pored toga što je voli, i pored toga što ona voli njega, i pored toga što su zajedno odrasli?“ prošapu­ tao je. „Ne, gospodine, ne znam.“ „Zato što je homoseksualac“ , prošaputa Minton. „Ona i to može da vidi iz registra.“

56. Samopogonska vrteška Kad su Lajonel Bojd Džonson i desetar Eri Mek Kejb izbačeni goli na obalu San Lorenca, čitao sam dalje, dobrodošlicu su im poželele osobe u mnogo gorem položaju od njihovog. Ljudi sa San Lorenca nisu posedovali ništa osim boleština koje nisu umeli da leče, pa čak ni da im daju ime. Nasuprot tome Džonson i Mek Kejb posedovali su zasenjujuće blago obrazovanja, ambiciozno­ sti, radoznalosti, drskosti, nepoštovanja autoriteta, zdra­ vlje, humor i poprilično poznavanje spoljašnjeg sveta. Ponovo iz „Kalipsa“ : Oh, vrlo bedne ljude, da, Našao sam tu; Nemaju ni muziku, A nemaju ni piva. Ono malo što imaju Ne pripada njima, Nego Kasi Šećeru II’ rimskim popovima. Prema Filipu Kaslu ova izjava o stanju privatnog vlasništva na San Lorencu 1922. godine potpuno odgovara

70 činjenicama. Tako se dogodilo da je Kaslove šećerane osnovao pradeda Filipa Kasla. Godine 1922. njima je pripadao svaki komad obradive zemlje na ostrvu. „Poslovanje Kaslovih šećerana na San Lorencu“ , piše mladi Kasi, „nije nikad donosilo profit. Ali, ne plaćajući radnicima ništa za njihov rad, kompanija je uspevala da godinu za godinom pokriva troškove, zarađujući taman toliko da isplati radničke mučitelje. Oblik vladavine bila je anarhija, osim u posebnim situacijama kad su Kaslove šećerane htele nešto da dobiju u vlasništvo ili da se nešto uradi. U tim situacijama oblik vladavine je bio feudalizam. Plemićki stalež se sastojao od šefova plantaža Kaslovih šećerana, koji su bili teško naoružani belci iz spoljnjeg sveta. Viteški stalež se sastojao od velikih domorodaca koji bi za poklončiće i smešne privilegije na zapovest ubijali ili ranjavali ili mučili. Duhovne potrebe naroda uhvaćenog u tu de­ monsku vrtešku podmirivala je skladno šačica nagojenih popova. Katedrala na San Lorencu, srušena dinamitom 1923. godine, jednoglasno je bila smatrana jednim od čuda Novog sveta stvorenih čovekovom rukom“ , piše Kasi.

57. Otužan san To što su desetar Mek Kejb i Džonson mogli da zavla­ daju San Lorencom nije bilo nikakvo čudo. San Lorenco su zauzimali mnogi — neizostavno bi ga zatekli slabo zaštićenim. Razlog je jednostavan — Bog je, u svojoj beskonačnoj mudrosti, ostrvo učinio bezvrednim. Ernando Kortes bio je prvi čovek koji je svoje besplodno osvajanje San Lorenca zabeležio na papiru. Godine 1519. Kortes i njegovi ljudi su se iskrcali po svežu vodu, ostrvu dali ime polažući pravo na njega u ime kralja Karla V, i nikad se nisu vratili. Naredne ekspedicije dolazile su zbog zlata i dijamanata i rubina i začina, pa bi, ne našavši ništa spalili nekoliko domorodaca radi zabave, a zbog jeresi, te otplovili dalje. „Kad je 1681. godine Francuska polagala pravo na San Lorenco“ , piše Kasi, „nijedan Španac nije uložio prigovor. Kad je 1699. godine Danska polagala pravo na San Lorenco, nijedan Francuz nije uložio prigovor. Kad su 1704. godine Holanđani polagali pravo na San Lorenco, nijedan Danac nije uložio prigovor. Kad je 1706. godine Engleska polagala pravo na San Lorenco, nijedan Holanđanin, nije uložio prigovor. Kad je 1720. godine Španija ponovo polagala pravo na San Lorenco, nijedan Englez nije uložio prigovor. Kad su, 1786. godine, afrički Crnci

71 preuzeli komandu nad britanskim brodom za prevoz robova, iskrcali se na San Lorencu te San Lorenco proglasili nezavisnom nacijom, zapravo, carevinom sa carem, nijedan Španac nije uložio prigovor. Car je bio Tam-baua, jedina osoba koja je ikad smatrala da ostrvo vredi braniti. Tam-baua, manijak, uradio je da se podignu katedrala San Lorenca i fantas­ tična utvrđenja na severnoj obali ostrva, utvrđenja u čijem sastavu se sada nalazi privatna rezidencija takozva­ nog predsednika Republike. Utvrđenja nikad nisu napadnuta niti je ijedan razuman čovek ikad našao ma kakav razlog zašto bi ih trebalo napasti. Ona nisu služila za odbranu bilo čega. Priča se da je hiljadu i četiri stotine ljudi pomrlo za vreme izgradnje. Priča se da je otprilike polovina od tih hiljadu i četiri stotine bila javno pogubljena zbog revnosti koja je bila ispod prošeka.“ Kaslove šećerane došle su na San Lorenco 1916. godine, u vreme velike potražnje šećera izazvane prvim svetskim ratom. Nije postojala nikakva vlada. Kompanija je zamišljala kako će kod tako visoke cene šećera imati dobit i od obrađivanja polja ilovače i šljunka. Niko nije uložio prigovor. Kad su 1922. godine stigli Džonson i Mek Kejb i objavili da oni uzimaju stvar u svoje ruke, Kaslove šeće­ rane su se mlitavo povukle, kao iz otužnog sna.

58. Tiranija s razlikom „Novi osvajači San Lorenca imali su bar jednu odliku koja je odista bila nova“ , piše mladi Kasi. „Mek Kejb i Džonson su sanjali da od San Lorenca naprave Utopiju. S tim ciljem Mek Kejb je reorganizovao ekonomiju i zakone. Džonson je smislio novu religiju.“ Kasi opet citira „Kalipsa“ : Hteo sam da izgleda Da sve ima smisla; Svi bi onda bili srećni I živeli bez pritiska. Stvorio sam zato laži Što se lepo uklapaju, I u ovom tužnom svetu Postalo je k’o u raju. Dok sam čitao, neko me je povukao za rukav. Podigoh pogled.

72 Mali Njutn Heniker stajao je pored mene u prolazu. ..Pomislio sam da biste možda želeli da se vratite u bar“ , reče, ,,i gucnete koju.“ 1 tako smo gucnuli i trgnuli po koju, a Njutnu se dovolj­ no razvezao jezik da mi ispriča ponešto o Zinki, svojoj ruskoj prijateljici, igračici-kepecu. Rekao mi je da je nji­ hovo ljubavno gnedzo bilo u kućici njegovog oca na Kejp Kodu. „Možda nikad neću imati brak, ali sam bar imao medeni mesec.“ Ispričao mi je o idiličnim časovima koje su zagrljeni proveli on i Zinka, sklupčani u Henikerovoj staroj beloi stolici od trske, u stolici okrenutoj ka moru. I Zinka bi igrala za njega. „Zamislite ženu koja igra samo za mene.“ „Vidim da ni za čim ne žalite.“ „Slomila mi je srce. To mi se baš nije dopalo. Ali, to je bila cena. Na ovom svetu dobijate ono što ste platili.“ Predložio je otmenu zdravicu. Zaplakao je: „Za naše dragane i supruge.“

59. Vežite se Kad se na vidiku pojavio San Lorenco, bio sam u baru s Njutnom i H. Lou Krozbijem i parom nepoznatih. Krozbi je pričao o ništarijama. „Znate šta podrazumevam pod ništarijom?“ „Izraz mi je poznat“ , rekoh, „no kod mene očigledno ne pali onu sijalicu koju pali kod vas.“ Krozbi je bio prilično popio te je sebe pijano obmanji­ vao da ukoliko govori osećajno može da govori otvoreno. Govorio je otvoreno i osećajno o Njutnovom rastu, što dosad niko u baru nije spomenuo. „Ne mislim na švrću kao ovaj ovde“ , svalio je Krozbi šunkastu ruku na Njutnovo rame. „Nije čovek ništarija zbog svoga rasta. Nego zbog načina mišljenja. Viđao sam ljude četiri puta više od ovog ovde švrće a bili su ništarije. A viđao sam švrće — u stvari ne baš ovako male, ali, bogamu, prilično male — i tvrdim da su pravi ljudi.“ „Hvala“ , prijatno reče Njutn i ne pogledavši monstru­ oznu ručerdu na svom ramenu. Nisam nikad video ljud­ sko biće bolje prilagođeno tako ponižavajućem fizičkom nedostatku. Stresao sam se, zadivljen. „Govorili ste o ništarijama“ , rekoh Krozbiju s nadom da ću ukloniti težinu njegove šake s Njutna. „Bogamu, i jesam“ , isprsi se Krozbi. „Još nam niste rekli ko je ništarija“ , rekoh. „Ništarija je neko ko misli da je toliko prokleto

73 pametan, da nikad ne zatvara usta. Ma šta neko drugi rekao, on mora da se prepire. Kažete da vam se nešto dopada, i. Boga mu ljubim, on će vam reći zašto grešite što vam se to dopada. Ništarija daje sve od sebe kako biste se vi sve vreme osećali kao glupak. Što god da kažete, on to zna bolje.“ „Osobina nije baš privlačna“ , napomenuh. „M oja kći je jednom htela da se uda za ništariju“ , mračno reče Krozbi. ,,Jel’ se udala?“ „Zgnječio sam ga kao crva“ , Krozbi je tresnuo po šanku, prisećajući se stvari koje je ništarija govorila i radila. „Isuse!“ reče, „svi smo mi išli u školu!“ Oči su mu zasvetlucale ka Njutnu. „Išli ste na fakultet?“ „Na Kornel“ , reče Njutn. „Kom el!“ obradovano uzviknu Krozbi. „Bože moj, ja sam bio na Kornelu.“ „On takođe.“ Njutn pokaza glavom na mene. „Trojica sa Kornela — svi u istom avionu?“ reče Krozbi; pa smo imali novi velefolonski festival pred nama. Kad se to malo umerilo, Krozbi zapita Njutna čime se bavi. „Slikam.“ „M oleraj?“ „Slike.“ „Vidi, majku mu“ , reče Krozbi. „Molim vratite se na svoja mesta i vežite se“ , opomenula nas je stjuardesa. „Nalazimo se iznad aerodroma Moncano u Bolivaru, San Lorenco.“ „Hriste! Sačekajte jedan prokleti minut“ , reče Krozbi, gledajući nadole u Njutna. „Iznenada sam shvatio da sam već čuo vaše prezime.“ „Moj otac je bio otac atomske bombe.“ Njutn nije rekao da je Feliks Heniker bio jedan od otaca. Rekao je da je Feliks otac. „Ma neće biti?“ upita Krozbi. „Hoće.“ „Mislio sam na nešto drugo“ , reče Krozbi. Morao je duboko da se zamisli. „Nešto u vezi s igračicom.“ „Mislim da bi bilo bolje da se vratimo na naša sedišta“ , reče Njutn, malo se zgrčivši. „Nešto u vezi s ruskom igračicom.“ Krozbi je dovoljno otupavio od pića da ne vidi ništa loše u svom razmišljanju naglas. „Sećam se uvodnika o tome da je igračica možda bila špijunka.“ „Molim vas, gospodo“ , reče stjuardesa, „zaista morate da se vratite na svoja mesta i da se vežete.“ Njutn je nevino pogledao nagore u Krozbija. „Sigurni

74 ste da je prezime glasilo Heniker?“ I, s namerom da izbegne svaku mogućnost zamene ličnosti, izgovorio ga je Krozbiju slovo po slovo. „Možda sam pogrešio“ , reče H. Lou Krozbi.

60. Narod lišen osnovnih prava Gledano iz vazduha, ostrvo je činilo zapanjujuće pravi­ lan pravougaonik. Grubi i nekorisni kameni šiljci štrcali su iz mora. Opisivali su krug oko ostrva. Na južnom delu ostrva nalazio se lučki grad Bolivar. To je bio jedini grad. Prestonica. Bio je sagrađen u močvarnoj ravnici. Piste aerodroma Moncano išle su duž dokova. Na severu Bolivara naglo su se izdizale planine stešnjavajući ostatak ostrva svojim brutalnim grbama. Zvale su se planine Hristove Krvi, ali su meni izgledale kao svinje oko valova. Bolivar je imao mnogo imena: Kas-ma-kas-ma, Santa Maria, Sen Luis, Sen Džordž, a među njima i Luka Slave. Sadašnje ime su mu 1922. godine dali Džonson i Mek Kejb, u čast Simona Bolivara, velikog latino-američkog idealiste i heroja. Kad su Džonson i Mek Kejb došli u grad, ovaj je bio sagrađen od granja, pleha, sanduka i blata — počivao je na katakombama triliona srećnih strvoždera, katakomba­ ma u vlažnoj žitkoj masi pomija, izmeta i gliba. Uglavnom sam i ja zatekao takvo stanje, osim nove arhitektonske maskarade duž dokova. Džonson i Mek Kejb nisu uspeli da narod izvuku iz bede i blatišta. Nije uspeo ni ,Papa‘ Moncano. Svako je bio osuđen na neuspeh, jer je San Lorenco neproduktivan kao i oblast iste veličine u Sahari ili polarnom ledenom krugu. Naseljenost je, istovremeno, bila gusta kao ma gde, ne isključujući Indiju i Kinu. Na svaku nenaseljivu kvadratnu milju dolazilo je četiri stotine i pedeset stanovnika. „Tokom idealističkog perioda Mek Kejbove i Džonsonove reorganizacije San Lorenca najavljeno je da će ukupan nacionalni dohodak biti razdeljen na jednake delove odraslom delu stanovništva“ , piše Filip Kasi. „Prvi i jedini put kad je to oprobano, svaki deo je iznosio između šest i sedam dolara.“

75

61. Koliko vredi jedan korporal U carinarnici na aerodromu Moncano zatražili su da se svako podvrgne pregledu prtljaga, a da novac koji nameravamo da potrošimo na San Lorencu zamenimo za lokalnu valutu, korporale, čija vrednost iznosi, tvrdio je ,Papa‘ Moncano, pedeset američkih centi. Carinarnica je bila uredna i nova, ali je po zidovima već vrlo aljkavo bilo izlepljeno mnoštvo plakata. SVAKO KO BUDE ZATEČEN KAKO UPRAZNJAVA BOKONONIZAM NA SAN LORENCU, glasio je jedan, UM REĆE NA KUKI! Na drugom plakatu nalazila se fotografija Bokonona, usukanog starog Crnca koji puši cigaru. Izgledao je bistar i prijatan, kao da se dobro zabavlja. Ispod slike je bio tekst: TRAŽI SE ŽIV ILI MRTAV, NA GRAD A 10000 KOPRORALA! Pažljivije sam pogledao plakat i pri dnu otkrio neku vrstu policijskog formulara za lični opis koji je Bokonon mogao da popuni čak tamo 1929. godine. Očigledno je bio reprodukovan zato da bi se lovcima na Bokonona pokazalo kako izgledaju otisci njegovih prstiju i rukopis. Ali ono što me je najviše zanimalo bile su reči koje je 1929. Bokonon odabrao da njima ispuni prazne rubrike. Gde god je to bilo moguće zauzimao je kosmičko stanovište, uzimao je, na primer, u obzir stvari kao što su kratkoća života i dugotrajnost večnosti. Kao svoje sporedno zanimanje, prijavio je: „Biti živ“ . Kao svoje glavno zanimanje, prijavio je: „Biti mrtav“ . OVO JE NAROD HRIŠĆANA! SVAKO D O D IRI­ VANJE STOPALIMA KAŽNJAVA SE KUKOM, glasi­ lo je sledeće upozorenje. Upozorenje za mene nije imalo nikakvog smisla pošto još nisam bio naučio da bokononisti sjedinjuju svoje duše dodirujući se međusobno tabanima. Budući da još nisam bio pročitao celu Kaslovu knjigu, najveća od svih misterija bila je kako je Bokonon, prvi prijatelj desetara Mek Kejba, postao odmetnik.

62. Zašto se Hejzl nije bojala Na San Lorencu izašlo je nas sedmoro: Njutn i Anđela, ambasador Minton i njegova žena, H. Lou Krozbi i njegova žena, i ja. Kad smo prošli carinu, sve su nas izveli napolje, pa na tribinu. Tamo smo se suočili s vrlo tihom gomilom. U nas je piljilo više od pet hiljada Sanlorenšana. Ostrvljani su imali boju ovsene kaše. Ljudi su bili mršavi. Nigde se nije mogla videti debela osoba. Svakom su

76 nedostajali zubi. Bilo je mnogo iskrivljenih ili natečenih nogu. Nijedan pogled nije bio bistar. Ženske grudi bile su otkrivene i nikakve. Muškarci su bili labavo opasani tkanicama koje gotovo nimalo nisu skrivale penise nalik na klatna starih zidnih časovnika. Bilo je mnogo pasa, ali nijedan nije zalajao. Bilo je mnogo odojčadi, ali nijedno nije zaplakalo. Tu i tamo poneko bi kašljao — i to je bilo sve. Vojni orkestar stajao je u stavu mirno ispred gomile. Nije svirao. Ispred orkestra je bio postrojen zastavni vod. Nosio je dve zastave, američku i steg San Lorenca. Zastava San Lorenca sastojala se od širita mornaričkog desetara na plavoj osnovi. Dan je bio bez vetra, zastave su mlitavo visile. Učinilo mi se da negde u daljini čujem udare malja po mesinganom disku. Takav zvuk nije postojao. To je moja duša jednostavno bila u sazvučju s ritmom mesingane zveketave žege sanlorenške klime. „Baš mi je milo što je ovo hrišćanska zemlja“ , prošapta svom mužu Hejzl Krozbi, „inače bih se malkice bojala.“ Iza nas je bio ksilofon. Na ksilofonu se nalazila blistava oznaka. Oznaka je bila napravljena od granata i lažnog dragog kamenja. Oznaka je glasila MONA.

63. Ponizni i slobodni S leve strane naše tribine bilo je postrojeno šest aviona-lovaca s elisama, vojna pomoć Sjedinjenih Država San Lorencu. Na trupu svakog aviona bio je s dečjom krvožednošću naslikan boa konstriktor kako smrtonosno zdruzgava đavola. Iz đavolovih ušiju, nosa i usta lila je krv. Satanski crveni prsti ispuštali su trozubac. Pred svakim avionom stajao je pilot boje ovsene kaše, takođe ćutljiv. Onda se iznad pompezne tišine začula džandrljiva pesma, nalik zujanju komarca. Približavala se sirena. Sirena se nalazila na ,Papinom1uglancanom crnom luksuz­ nom kadilaku. Kadilak se zaustavio pred nama, gume su se pušile. Izašli su ,Papa‘ Moncano, njegova usvojena kći, Mona Amons Moncano, i Frenklin Heniker. Na ,Papin1 mlitav, zapovednički znak, gomila je zapevala himnu San Lorenca. Melodija je bila „Kućica na ranču“ . Tekst je 1922. godine napisao Lajonel Bojd Džonson, Bokonon. Tekst je glasio ovako:

77 U našoj je domovini Život na visini; Ljudi su bez mane i straha, Neporočna žena svaka, A stvar je za nas sigurna Da su nam deca poslušna. San, San Loreeeeenco! Bogato i srećno ostrvo smo mi! Strepe svi neprijatelji naši, Jer snaga ih naša plaši, U borbi ćemo pobediti, Mi ljudi ponizni i slobodni.

64. Spokoj i obilje A zatim je gomila opet bila samrtno tiha. ,Papa‘ i Mona i Frenk pridružili su nam se na tribini. Dok su to radili dobovao je jedan doboš. Dobovanje je prestalo kad je ,Papa‘ uperio prst na dobošara. O ramenu, preko košulje, nosio je futrolu za revolver. Oružje u njoj bilo je hromirani kolt 45. Bio je star, starac, kao toliki drugi pripadnici mog karasa. Bio je u bednom stanju. Koračao je sitno i mlitavo. Još je bio debeo, no njegovo je salo brzo nestajalo, jer je njegova jednostavna uniforma landarala. Beonjače njegovih žabljih očiju bile su žute. Ruke su mu drhtale. Njegov lični telohranitelj bio je general-major Frenklin Heniker, čija je uniforma bila bela. Tanki zglavci, uska ramena — Frenk je izgledao kao dete koje se zasedelo dugo posle svog uobičajenog vremena za spavanje. Na prsima mu je bio orden. Posmatrao sam ovu dvojicu, ,Papu‘ i Frenka, s izvesnom teškoćom — ne zato što su bili zaklonjeni od mog pogleda, već zato što nisam mogao da odvojim oči od Mone. Podrhtavao sam, slomljenog srca, zanesen, lud. Svi moji gramzivi, nerazumni snovi o tome kakva treba da bude žena ostvarili su se u Moni. Tu su bili, da Bog poživi njenu toplu i blagu dušu, večni spokoj i obilje. Ta je devojka — a imala je samo osamnaest godina — bila zanosno smirena. Izgledala je kao da sve razume, i kao da je ona sve što treba razumeti. U Knjigama Bokononovim pominje se njeno ime. Jedna od stvari koje Bokonon kaže o njoj jeste ova: „Mona poseduje sveopštu jednostavnost.“ Haljina joj je bila bela, grčka. Na malim smeđim stopalima imala je ravne sandale. Njena bledo-zlatna kosa bila je puštena i duga. Bedra su joj kao lira.

78 O Bože. Večni spokoj i obilje. Ona je bila jedina lepa devojka na San Lorencu. Ona je bila narodno blago. Prema Filipu Kaslu, ,Papa‘ ju je usvojio s namerom da unese božansko u surovost svoje vladavine. Ksilofon je doguran ispred tribine. I Mona je zasvirala. Svirala je ,,U smiraj dana“ . Sve u tremolu — raste, opada, ponovo raste. Gomila je bila opijena lepotom. A onda je došao trenutak za ,Papinu* dobrodošlicu.

65. Pravo vreme za dolazak na San Lorenco ,Papa‘ je bio samouk, bio je domoupravitelj kod desetara Mek Kejba. Nikad nije napuštao ostrvo. Govorio je podnošljiv američki engleski. Sve što bi rakao neko od nas na tribini bilo je odrikano gomili kroz trube kao sa sudnjeg dana. Sve što bi prošlo kroz trube odtorokalo je niz široki, kratki bulevar do iza leda gomile, odbilo se o tri nove zgrade sa staklenim fasadama na završetku bulevara i kokodakavo se vraćalo. „Dobrodošli“ , reče ,Papa‘. „Dolazite najboljem prija­ telju kog je Amerika ikad imala. Na mnogo mesta Ameriku pogrešno razumeju, ali ovde ne, gospodine ambasadore.“ Poklonio se H. Lou Krozbiju, proizvođaču bicikala, pogrešno smatrajući da je on novi ambasador. „Znam da je ova vaša zemlja dobra, gospodine predsedniče“ , reče Krozbi. „Sve što sam o njoj čuo zvuči moćno. Samo, postoji jedna stv ar. . . “ ,,Oh?“ „Ja nisam ambasador“ , reče Krozbi. „Voleo bih da jesam, ali ja sam samo običan, jednostavni poslovan čovek.“ Zabolelo ga je što mora da kaže ko je pravi ambasador. „Velika zverka je ovaj čovek ovde.“ „A h!“ Nasmešio se ,Papa‘ zbog svoje greške. Osmeh je iznenada nestao. Neki bol u njegovoj unutrašnjosti prisilio ga je da se trgne, onda ga je prisilio da se zguri, da zatvori oči — prisilio ga je da se usredsredi na preživljavanje bola. Frenk Heniker je prišao da ga pridrži, mlitavo, nevešto. „Jeste li dobro?“ „Izvinite“ , najzad prošaputa ,Papa‘, donekle se ispra­ vivši. Oči su mu bile suzne. Obrisao ih je uspravivši se potpuno. „Molim da mi oprostite." Na trenutak je izgledao kao da se pita gde se nalazi, šta

79 se to od njega očekuje. A onda se prisetio. Stegao je ruku Horliku Mintonu. „Ovde ste među prijateljima.“ „Uveren sam u to“ , blago reč Minton. „Među hrišćanima“ , reče ,Papa‘. „D obro.“ „Među antikomunistima“ , reče ,Papa‘. „D obro.“ „Ovde nema komunista“ , reče ,Papa‘. „Suviše se boje kuke.“ „Ne čudi me što se boje“ , reče Minton. „Odabrali ste pravo vreme za dolazak kod nas“ , reče ,P apa\ „Sutra je jedan od najsrećnijih dana u istoriji naše zemlje. Sutra je naš najveći nacionalni praznik, Dan stotine mučenika za demokratiju. To će takođe biti dan veridbe general-majora Henikera s Monom Amons Moncano, najdragocenijom osobom u mom životu i u životu San Lorenca.“ „Želim vam mnogo sreće, gospođice Moncano“, reče toplo Minton. ,,A vama, generale Heniker, čestitam.“ Dvoje mladih klimnuše glavama u znak zahvalnosti. Sada je Minton govorio o takozvanih Stotinu mučenika za demokratiju i rekao golemu laž. „Nema američkog đaka koji ne poznaje priču o plemenitoj žrtvi San Lorenca u drugom svetskom ratu. Stotina hrabrih Sanlorenšana, kojima pripada sutrašnji dan, dali su najviše što mogu dati ljudi koji vole slobodu. Predsednik Sjedinjenih Država zamolio me je da budem njegov lični predstavnik na sutrašnjoj svečnosti, da u more bacim venac — dar američkog naroda narodu San Lorenca." „Narod San Lorenca zahvaljuje vama i vašem predsedniku i velikodušnom narodu Sjedinjenih Američkih Drža­ va na pažnji“ , reče ,Papa\ „Bićemo počašćeni ako sutra za vreme proslave veridbe venac bacite u more." „Počašćen sam ja.“ ,Papa‘ nam je svima zapovedio da ga sledećeg dana počastvujemo svojim prisustvom na svečanosti bacanja venca i proslavljanja veridbe. U podne treba da se pojavimo u njegovoj palati. „Kakvu će decu imati ovo dvoje!“ reče ,Papa‘, poziva­ jući nas da buljimo u Frenka i Monu. „Kakva krv! Kakva lepota!“ Bol ga je ponovo obuzeo. Ponovo je zatvorio oči da bi se sklupčao oko bola. Čekao je da prestane, ali nije prestajao. Još u agoniji, okrenuo se od nas ka gomili i mikrofonu. Pokušao je da napravi pokret ka gomili, nije uspeo. Pokušao je da gomili nešto kaže, nije uspeo. A onda su reči izletele. „Idite kući“ , uzviknu, gušeći se.

80 Gomila se razíetela kao lišće. ,Papa‘ se opet okrenuo prema nama, još iskrivljen od b o la ... I onda se srušio.

66. Najjača stvar koja postoji Nije bio mrtav. Ali je svakako izgledao mrtav; osim što bi se tu i tamo usred te prividne smrti drhtavo trzao. Frenk je glasno tvrdio da ,Papa‘ nije mrtav, da on ne može biti mrtav. Bio je van sebe. ,,’Papa‘! Vi ne možete umreti! Ne možete!“ Frenk je raskopčao ,Papin‘ okovratnik i košulju, trljao mu zglavke na rukama. „Dajte mu vazduha! Dajte ,Papi* vazduha!“ Piloti lovaca dojurili su da nam pomognu. Jedan je bio dovoljno pribran da ode po aerodromska ambulantna kola. Orkestar i zastavni vod, koji nisu dobili nikakva naređenja, ostali su u drhtavom stavu mirno. Pogledao sam gde je Mona, otkrio da je i dalje smirena i da se povukla do ograde tribine. Smrt, ukoliko će do nje doći, nije je uznemiravala. Pored nje je stajao pilot. Nije gledao u nju, ali je bio znojavo ozaren, što sam pripisao tome da joj je tako blizu. ,Papi‘ se sad vratilo nešto nalik na svest. Rukom koja je zalepršala kao zarobljena ptica, pokazao je na Frenka. „ T i...“ rekao je. Svi smo se ućutali kako bismo čuli njegove reči. Usne su mu se pokretale ali nismo čuli ništa osim klokotavog zvuka. Nekome je onda pala na pamet ideja koja je tad izgledala divna — gledajući unazad izgleda užasna. Neko — mislim da je to bio pilot — uze mikrofon sa postolja i prinese ga ,Papinim* zapenjenim usnama da bi pojačao njegove reči. Tako su se samrtni ropac i svakovrsna grčevita jodlovanja odbijali o nova zdanja. A zatim su došle reči. „Ti“ , rekao je hrapavo Frenku, „ti — Frenklin Heniker — ti ćeš biti novi predsednik San Lorenca. Nauka — ti imaš nauku. Nauka je najjača stvar koja postoji. Nauka“ , reče ,Papa*. „Led.“ Zakolutao je žutim očima i ponovo se onesvestio. Pogledao sam Monu. Izraz lica joj je ostao isti. Međutim, lice pilota pored nje poprimilo je katatoni-

81 čnu, orgijastičku ukočenost nekog ko prima najviše ame­ ričko odlikovanje. Pogledao sam nadole i video ono što nije trebalo da vidim. Mona je smakla sandalu. Njeno malo smeđe stopalo bilo je boso. I tim je stopalom mesila i mesila i mesila — razvratno mesila — ris letačeve čizme.

67. Kouuuka! ,Papa‘ nije umro — bar ne tada. Otpremili su ga u velikim crvenim aerodromskim ambulantnim kolima. Mintonove je do njihove ambasade odvezla američka limuzina. Njutna i Anđelu je do Frenkove kuće odvezla limuzina sa San Lorenca. Krozbijeve i mene je do hotela Kaza Mona odvezao jedini taksi San Lorenca, ’krajsler’ iz 1939. godine koji je ličio na mrtvačka kola i imao pokretna pomoćna sedišta. Firma na boku taksija glasila je: Kaslovo tran­ sportno preduzeće. Taksi je pripadao Filipu Kaslu, vlas­ niku Kaza Mone, sinu krajnje nesebičnog čoveka koga sam došao da intervjuišem. I Krozbijevi i ja bili smo uznemireni. Naša zapanjenost izražavala se pitanjima na koja smo odmah morali da dobijemo odgovore. Krozbijevi su hteli da doznaju ko je Bokonon. Skandalizovala ih je pomisao da neko može da se suprotstavlja ,Papi‘ Moncanu. Utvrdio sam, potpuno bez veze, da odmah moram da doznam ko su zapravo bili tih Stotinu mučenika za demokratiju. Prvo su Krozbijevi dobili odgovor. Nisu razumeli narečje San Lorenca pa sam morao da im prevodim. Osnovno Krozbijevo pitanje našem vozaču bilo je: „U o­ stalom, dođavola, ko je ta ništarija Bokonon?“ „Vrlo rđav čovek“ , reče vozač. Ono što je stvarno rekao bilo je: „Grlo hrav to vek“. „Komunista?“ upita Krozbi pošto je čuo moj prevod. „O, sigurno.“ „Ima li pristalica?“ „Molim?“ ,,Jel’ neko misli da on išta vredi?“ „O, ne, gospodine“ , reče bogobojažljivo vozač. „Niko toliko blesav.“ „Zašto nije uhvaćen?“ pitao je Krozbi. „Teško ga naći“ , reče vozač. „Vrlo pametan.“

82 „Pa mora biti da ga ljudi sakrivaju i daju mu hranu, ili bi dosad bio uhvaćen.“ „Niko ne krije; niko ne hrani. Svako za to suviše pametan.“ „Sigurni ste?“ „O, siguran“ , reče vozač. ,,Ko nahrani tog ludog starca, ko mu da gde da spava, dobije kuka. Niko neće kuka.“ Poslednju reč je izgovorio „kouuuka

68. Ktotinu tumenika Upitao sam vozača ko su bili Stotinu mučenika za demokratiju. Video sam da se bulevar niz koji idemo zove Bulevar Stotine mučenika za demokratiju. Vozač mi je rekao da je San Lorenco objavio rat Nemačkoj i Japanu jedan sat pošto je napadnut Perl Harbur. San Lorenco je mobilisao sto ljudi da se bore na strani demokratije. Tih sto ljudi ukrcani su na brod koji je išao za Sjedinjene Države gde je trebalo da se naoružaju i obuče. Brod je potopila nemačka podmornica odmah na izlasku iz Bolivarske luke. ,,So su, hotpodine“, reče on, „Ktotinu tumenika da mehoplatiju. “ „To su, gospodine“ , reče on na narečju, „Stotinu muče­ nika za demokratiju.“

69. Veliki mozaik Krozbijevi i ja imali smo taj neobičan doživljaj da budemo prvi gosti novog hotela. Bili smo prvi koji su se upisali u knjigu gostiju Kaza Mone. Krozbijevi su pre mene došli do recepcije, ali se H. Lou Krozbi toliko zabezeknuo pred potpuno neispisanom knjigom gostiju da sebe nije mogao naterati da se upiše. Morao je o tome malo da porazmisli. „Upišite se vi“ , rekao mi je. A onda je, izazivajući me da pomislim kako je on sujeveran, izjavio da želi da fotografiše čoveka koji je slagao ogromni mozaik na svežem gipsu zida hotelskog predvorja. Mozaik je predstavljao portret Mone Amons Moncano. Bio je visok šest metara. Covek koji je radio na njemu bio je mlad i mišićav. Sedeo je na vrhu merdevina. Imao je na sebi samo široke bele platnene pantalone. Bio je belac. Mozaičar je od zlatnih ljuspica pravio dlačice na Moninom labuđem potiljku.

83 Krozbi je otišao da ga fotografiše; vratio se s izveštajem da je taj čovek najveća ništarija koju je ikad sreo. Dok je izveštavao o tome Krozbi je imao boju soka od paradajza. „Ne možete mu reći nijednu prokletu stvar a da je on ne izvrne.“ Te sam ja otišao do mozaičara, neko vreme ga posmatrao a onda mu rekao: „Zavidim vam“ . „Uvek sam znao“ , uzdahnu on, „da će, ako budem dovoljno dugo čekao, neko doći i pozavideti mi. Govorio sam sebi da će kad-tad naići neko zavidljiv.“ „Jeste li vi Amerikanac?“ „Imam to zadovoljstvo.“ Nastavio je sa radom; nije bio znatiželjan da sazna kako izgledam. „Da li i vi želite da me fotografišete?“ „Smeta li vam?“ „Mislim, dakle postojim, dakle moguće me je fotografisati.“ „Bojim se da moj foto-aparat nije ovde.“ „Pa idite po njega, Isusa mu! Vi niste jedan od onih koji se oslanjaju na svoje pamćenje, zar ne?“ „Ne verujem da ću brzo zaboraviti to lice na kome radite.“ „Zaboravićete ga kad budete mrtvi, a i ja ću. Sve ću zaboraviti kad budem mrtav — a i vama to isto savetujem.“ „D a li vam je pozirala, ili radite prema fotografiji, ili kako?“ „Radim prema ili kako.“ „Kako?“ „Radim prema ili kako.“ Kucnuo se po slepoočnici. „Sve se nalazi u ovoj mojoj zavisti dostojnoj glavi.“ „Poznajete li je?“ „Imam to zadovoljstvo.“ „Frenk Heniker je srećnik.“ „Frenk Heniker je govnar.“ „Vi ste zaista iskreni.“ „Ja sam takođe bogat.“ „Milo mi je što to čujem.“ „Ukoliko želite mišljenje jednog stručnjaka, novac nije ono što obavezno usrećuje ljude.“ „Hvala na obaveštenju. Upravo ste mi uštedeli silnu gnjavažu. Baš je trebalo nešto malo da zaradim.“ „Kako?“ „Pisanjem.“ „Ja sam jednom napisao knjigu.“ „Kako se zove?“ „San Lorenco“, reče on, „zemlja, istorija, ljudi.“

84

70. Bokononov učenik „Vi ste, ako sam shvatio“ , rekoh mozaičaru, „Filip Kasi, sin Džulijana Kasla.“ „Imam to zadovoljstvo.“ „Ovde sam da bih video vašeg oca.“ „Da li ste trgovački putnik koji prodaje aspirin?“ „Nisam.“ „Baš šteta. Očeva zaliha aspirina se smanjila. A čudotvorni lekovi? Otac voli kad tu i tamo izvede čudo.“ „Ja ne prodajem lekove. Ja sam pisac.“ ,,A zbog čega mislite da pisac ne prodaje lekove?“ „To prihvatam. Kriv sam po svim takčama optužnice.“ „Ocu je potrebna neka knjiga koju bi čitao ljudima na samrti ili u strašnim bolovima. Pretpostavljam da vi niste napisali nešto takvo.“ „Nisam još.“ „Mislim da bi tu bilo para. Još jedan lep savet za vas.“ „Pretpostavljam da bih mogao da ispreturam ,Dvadeset treći psalm \ malo da ga ispremeštam pa niko ne bi shvatio da original nije moj.“ „Bokonon je pokušao da ga ispretura“ , reče mi. „Bokonon je otkrio da ne može da izmeni ni reč.“ „1 njega poznajete?“ „Imam to zadovoljstvo. Podučavao me je kad sam bio dečak.“ Sentimentalno je pokazao na mozaik. „Poduča­ vao je i M onu.“ „D a li je bio dobar učitelj?“ „1 Mona i ja znamo da čitamo i da pišemo i da obavljamo jednostavne računske radnje“ , reče Kasi, „uko­ liko ste na to mislili.“

71. Zadovoljstvo je biti Amerikanac Došao je H. Lou Krozbi da još jednom okuša sreću s ništarijom Kaslom. „Kako vi sebe nazivate“ , podsmevao se Krozbi, ,,bitnik, ili kako?“ „Ja sebe nazivam bokononistom.“ „To je u ovoj zemlji protivzakonito, zar ne?“ „Dogodilo se da imam to zadovoljstvo da budem Amerikanac. Svaki put kad mi se prohtelo mogao sam da kažem da sam bokononist i dosad me niko uopšte nije uznemiravao.“ „M oje je uverenje da se treba pokoravati zakonima one zemlje u kojoj se nalazimo.“ „Niste mi rekli ništa novo.“ Krozbi je pomodreo. „Jebi se, Džek!“

85 „Jebi se ti, Džaspere“ , reče blago Kasi, ,,a jebeš i Osmi mart i Božić.“ Krozbi je odmarširao kroz predvorje do službenika na recepciji i rekao: „Želim da prijavim onog čoveka tamo, onu ništariju, onog nazovi umetnika. Vi ovde imate finu zemljicu koja pokušava da privuče turiste i nove ulagače u industriju. Zbog načina na koji je onaj čovek razgovarao sa mnom želim da nikad više ne vidim San Lorenco — a svakom prijatelju koji me upita za San Lorenco, reći ću da beži k’o od kuge. Dobićete tamo na zidu finu sliku, ali, Boga mu, ništarija koja je pravi najbezobrazniji je i najsmutljiviji kurvin sin kog sam sreo u životu.“ Službeniku kao da je pozlilo. „Gospodine „Slušam“ , reče usplamteli Krozbi. „Gospodine — on je vlasnik hotela.“

72. Ništarija od Hiltona H. Lou Krozbi i njegova žena napustili su Kaza Monu. Krozbi ju je nazvao „ništarija od Hiltona“ i zatražio smeštaj u američkoj ambasadi. Tako sam bio jedini gost u hotelu sa sto soba. Moja soba je bila prijatna. Kao i sve sobe, gledala je na Bulevar Stotine mučenika za demokratiju, aerodrom Moncano i na bolivarsku luku iza njega. Kaza Mona je bila sagrađena kao polica za knjige, masivnih strana i zadnjeg dela a s prednjom stranom od plavo-zelenog stakla. Budući da su se gradska prljavština i beda nalazile pored i iza Kaza Mone, nisu se mogle vide ti. Moja soba je imala rashladne uređaje. Bila je gotovo prohladna. I ušavši s paklene žege u tu svežinu, kinuo sam. Na stočiću pored kreveta stajalo je sveže cveće, ali krevet još nije bio namešten. Na krevetu čak nije bio ni jastuk. Tu se jednostavno nalazio neprekriven, nov novcat jogi-dušek. I nije bilo vešalica u plakaru; i nije bilo toalet papira u kupatilu. Pa sam izašao u hodnik da vidim postoji li sobarica koja bi me malo potpunije opremila. Tu nije bilo nikoga, ali su na suprotnom kraju bila otvorena jedna vrata uz slabe zvuke života. Otišao sam do tih vrata i otkrio veliki apartman, zastrt mušemom. Molovao se, ali dva molera nisu krečila kad sam se pojavio. Sedeli su na polici koja se protezala ćelom dužinom prozorskog zida. Bili su bez cipela. Oči su im bile sklopljene. Bili su okrenuti jedan drugom licem u lice. Dodirivali su se bosim tabanima.

86 Svaki je stegao članke svojih nogu, zauzimajući ukrućeni oblik trougla. Nakašljao sam se. Obojica se skotrljaše s police i padoše na isprskanu mušemu. Dočekali su se na ruke i kolena i ostali u tom položaju — zadnjice u vazduhu, noseva pobodenih u zemlju. Očekivali su da budu ubijeni. „Izvinite“, rekoh zapanjeno. „Nemojte da kažete“ , roptavo je molio jedan. „Molim vas — molim vas, nemojte da kažete.“ „Šta da kažem?“ „Šta ste videli!“ „Ništa nisam video.“ „Ako kažete“ , rekao je i stavio obraz na pod i molećivo gledao nagore u mene, „ako kažete, umrećemo na kouuuki!“ „Slušajte, drugari“ , rekoh, „ušao sam ili prekasno ili prerano, ali, opet vam ponavljam, nisam video ništa što bi ma kome vredelo pominjati. Molim vas — ustanite.“ Ustali su i dalje me posmatrajući. Drhtavi i zgrčeni. Napokon sam ih ubedio da nikad neću ispričati ono što sam video. Naravno, ono što sam video bio je bokononistički ritual boko-maru-a ili združavanja svesti. Mi bokononisti verujemo da nije moguće biti tabanimao-tabane s drugom osobom, a da se ta osoba ne voli, pod uslovom da su stopala obe osobe čista i fino negovana. Osnovu te ceremonije stopala čini ovaj „kalipso“ : Dodirnimo se stopalima, Dajmo sve što je u nama, Volećemo jedni druge Kao zemlju pod nogama.

73. Crna smrt Kad sam se vratio u svoju sobu našao sam Filipa Kasla — mozaičara, istoričara, sastavljača sopstvenog registra, ništariju i hotelijera — kako namešta rolnu toalet papira u mom kupatilu. „Mnogo vam hvala“ , rekoh. „Nema na čemu.“ „To je ono što zovem hotel sa dušom. Koliko bi se hotelskih vlasnika tako neposredno zainteresovalo za udobnost gosta?“ „Koliko hotelskih vlasnika ima samo jednog gosta?“ „Imali ste tri.“ „To su bila vremena.“

87 „Znate, možda ću reći ono što me se ne tiče, ali mi je teško da razumem kako osobu s vašim interesovanjima i talentom može da privlači hotelijerski posao.“ Zbunjeno se namrštio. „Izgleda da mi sa gostima ne ide onako kako bi trebalo, zar ne?“ „Poznavao sam neke iz hotelijerske škole u Kornelu i ne mogu da odagnam pomisao da bi se oni nešto drugačije ponašali prema Krozjpijevima.“ Nelagodno je klimfitao glavom. „Znam. Znam .“ Raširio je ruke. „Đavo da me nosi ako znam zašto sam sagradio ovaj hotel — valjda da bih imao šta da radim u životu. Da se nečim bavim, da nekako ne budem usamljen.“ Odmah­ nuo je glavom. „Ili postati pustinjak ili otvoriti hotel — a između toga ništa.“ „Zar niste odrasli u očevoj bolnici?“ „Tačno. I Mona i ja smo tamo odrasli.“ „Pa zar uopšte ne padate u iskušenje da sa svojim životom uradite ono što je vaš otac uradio s njegovim?“ Mladi Kasi se sumorno osmehnu, izbegavajući neposre­ dan odgovor. „Otac je čudan čovek, stvarno“ , reče. „Mislim da će vam se dopasti.“ „Očekujem da hoće. Nema mnogo ljudi koji su bili tako nesebični.“ „Jednom “ , reče Kasi, „kad mi je bilo oko petnaest godina, nedaleko odavde izbila je pobuna na grčkom brodu koji je išao iz Hong Konga za Havanu s tovarom nameštaja od trske. Pobunjenici su preuzeli komandu nad brodom, nisu znali kako njime da upravljaju i razbili su ga o greben blizu zamka ,Pape‘ Moncana. Osim pacova, svi su se podavili. Na obalu su izbačeni pacovi i nameštaj od trske.“ Izgledalo je kao da je to kraj priče, ali nisam bio siguran. „Pa?“ „Pa su neki ljudi dobili besplatan nameštaj, a neki ljudi su dobili kugu. Za deset dana u očevoj bolnici umrlo je hiljadu četiri stotine ljudi. Jeste li ikad videli nekog ko je umro od kuge?“ „Nisam imao to nezadovoljstvo.“ „Limfne žlezde u preponama i pod pazuhom oteknu do veličine grejpfruta.“ ,,U to je lako poverovati.“ „Posle smrti telo postane crno — što je suvišno, kad su posredi Sanlorenšani. Dok je kuga harala, Kuća nade i milosrđa u Džungli izgledala je kao Aušvic ili Buhenvald. Gomile mrtvih bile su tako duge i visoke da su odista zaustavile buldožer koji je pokušavao da ih odgura do zajedničke rake. Otac je danima radio ne spavajući, ne samo ne spavajući već i ne spasivši mnogo života."

88 Kaslovu jezivu priču prekinu moj telefon. „Bože moj“ , reče Kasi, „nisam ni znao da su telefoni već priključeni.“ Podigao sam slušalicu. „Halo?“ Zvao me je general-major Frenklin Heniker. Zvučao je zadihano i vrlo uplašeno. „Slušajte! Morate odmah doći mojoj kući. Moramo da razgovaramo! To može da bude vrlo značajna stvar u vašem životu!“ „Možete li mi dati neku ideju?“ „Ne preko telefona, ne preko telefona. Dođite mojoj kući. Dođite odmah! Molim vas!“ ,,U redu.“ „Ne šalim se. Ovo je stvarno značajna stvar u vašem životu. Najvažnija od svih.“ Spustio je slušalicu. „Šta je to bilo?“ upita Kasi. „Nemam pojma. Frenk Heniker želi odmah da me vidi.“ „Ne žurite. Opustite se. On je kreten.“ „Rekao je da je važno.“ „Otkud on zna šta je važno? Od banane bih napravio boljeg čoveka.“ „Pa ipak, završite svoju priču.“ „Gde sam stao?“ „Kuga. Leševi koji su zaustavili buldožer.“ ,,A, da. Uglavnom, jedne besane noći ostao sam uz oca dok je radio. Sve što smo mogli da učinimo bilo je da nađemo živog pacijenta kako bismo ga lečili. U krevetu za krevetom nalazili smo samo mrtve. A otac je počeo da se kikoće“ , nastavi Kasi. „Nije mogao da se zaustavi. Izašao je s baterijskom lampom u noć. I dalje se kikotao. Šetao je snopom svetlosti po svim onim mrtvacima nagomilanim napolju. Stavio mi je ruku na glavu, i znate li šta mi je rekao taj divni čovek?“ upita Kasi. „Ne.“ ,,’Sine\ rekao mi je otac, Jednog dana sve ovo biće tvoje1.“

74. Kolevka za macu Otišao sam do Frenkove kuće u jedinom taksiju San Lorenca. Prolazili smo pored prizora užasne nemaštine. Popeli smo se uz obronke Planine Mek Kejb. Vazduh je postao svežiji. Bilo je izmaglice. Frenkova kuća je nekad bila dom Nestora Amonsa, Moninog oca, graditelja Kuće nade i milosrđa u Džungli. Projektovao ju je Amons.

89 Opkoračivala je vodopad; imala terasu nadnesenu nad izmaglicu što se diže s vodopada. Vesto smišljena rešetka od stubića i gredica od vrlo lakog čelika. Otvori rešetke bili su raznoliki, zastakljeni, nazirao se prirodan kamen, ili su bili zastrti komadima grubog platna. Kuća je ostavljala utisak ne baš zatvaranja, već pre najavljivanja da je tu ćudljivo poslovao neki čovek. Sluga me je učtivo dočekao i rekao da se Frenk još nije vratio kući. Frenka su očekivali svakog trenutka. Frenk je dao naloge da mi se pruži svaka udobnost i da ću ostati na večeri i spavanju. Sluga, koji se predstavio kao Stenli, bio je prvi punački Sanlorenšanin koga sam video. Stenli me je poveo u moju sobu; proveo me je kroz srednji deo kuće, niz stepenište od neobrađenog ka­ mena, stepenište koje su zaklanjali i otkrivali nasumce postavljeni šuplji čelični pravougaonici. Moj krevet je bio komad sunđeraste gume na kamenom postamentu, posta­ mentu od neobrađenog kamena. Zidovi moje sobe bili su od grubog platna. Stenli mi je pokazao kako po želji mogu da ih dižem ili spuštam. Upitao sam Stenlija da li je još neko kod kuće, i rekao mi da je tu samo Njutn. Reče da Njutn slika na nadsvođenoj terasi. Reče da je Anđela otišla da razgleda Kuću nade i milosrđa u Džungli. Otišao sam na vrtoglavu terasu koja je opkoračivala vodopad i zatekao malog Njutna kako spava u žutoj sto­ lici za ležanje. Slika na kojoj je Njutn radio bila je na štafelaju pored aluminijumske ograde. Sliku kao da je uramljivao magličasti pogled na nebo, more i dolinu. Njutnova slika bila je mala i crna i bradavičava. Sastojala se od grebotina u crnom, lepljivo debelom nanosu boje. Grebotine su oblikovale nešto poput pauko­ ve mreže, i pitao sam se nisu li to ulepljene mreže ljudske jalovosti prostrte da se osuše u noći bez mesečine. Nisam probudio kepeca koji je stvorio ovu stravičnu stvar. Pušio sam, osluškujući zamišljene glasove u žuboru vode. Malog Njutna je probudila eksplozija negde daleko do­ le. Odtandrkala je uz dolinu i otišla Bogu. To je bio top la Bolivarskom doku, reče mi Frenkov domoupravitelj. [spaljivan je svakog dana u pet. Mali Njutn se promeškoljio. Još poludremljiv, prineo je ruke crne od boje ustima i bradi, ostavivši onde crne mrlje. Protrljao je oči i oko njih takođe napravio crne mrljotine. „Zdravo“ , reče mi sanjivo. „Zdravo“ , rekoh. „Dopada mi se vaša slika.“

90 „Vidite li šta predstavlja?“ „Pretpostavljam da za svakog ko je gleda znači nešto drugo.“ „To je kolevka za macu.“ „A ha“ , rekoh. „Vrlo dobro. Grebotine su kanap. Tačno?“ „Jedna od najstarijih igara koje postoje, ta s kanapom. Znaju je čak i Eskimi.“ „Ma nem ojte.“ „Stotinama hiljada godina, možda i više, odrasli su deci pred nosom mlatarali gužvom od kanapa.“ „Mhm.“ Njutn je ostao sklupčan u stolici. Ispružio je ruke umazane bojom, kao da je među njima razapeta kolekva za macu. „Nije čudo što deca odrastu šašava. Kolevka za macu nije ništa drugo do gomila iksova među nečijim šakama, a klinci gledaju i gledaju i gledaju sve te iksoVe... “ 1? “ „Nema nikakve proklete mace i nema nikakve proklete kolevke. “

75. Mnogo mi pozdravite Alberta Švajcera A tada je ušla Njutnova bandera od sestre, Anđela Heniker Koners s Džulijanom Kaslom, Filipovim ocem i osnivačem Kuće nade i milosrđa u Džungli. Kasi je nosio šlampavo belo platneno odelo i kravatu usku poput uzice. Imao je tanke brkove. Bio je ćelav. Bio je mršav. Mislim da je bio svetac. Predstavio se Njutnu i meni na nadsvođenoj terasi. Predupređivao je svako pominjanje svog mogućeg svetaštva govoreći krajem usta, kao gangster na filmu. „Koliko znam, vi ste sledbenik Alberta Švajcera“ , rekoh mu. „Iz daleka. . Iscerio se kao kriminalac. „Nikad nisam upoznao tog gospodina.“ „On mora da zna o vašem radu baš kao što vi znate o njegovom.“ „Možda zna, a možda i ne zna. Jeste li ga ikad videli?“ „Nisam.“ „Očekujete li da ga jednom vidite?“ „Možda hoću, jednoga dana.“ „Pa“ , reče Džulijan Kasi, „za slučaj da na vašim putovanjima naletite na doktora Švajcera, možete mu reći da on nije moj heroj.“ Pripalio je veliku cigaru. Kad je cigara počela dobro vući i razgorela se, uperio je njen užareni vrh u mene. „Možete mu reći da on nije moj

91 heroj“ , reče, „ali mu takođe možete reći da, zahvaljujući njemu, Isus Hrist jeste.“ „Mislim da će mu biti milo da to čuje.“ „Baš me briga hoće li mu biti milo ili neće. To je moja i Isusova stvar.“

76. Džulijan Kasi se slaže s Njutnom da je sve besmisleno Džulijan Kasi i Anđela prišli su Njutnovoj slici. Kasi je napravio rupicu od savijenog kažiprsta i kroz nju je škiljio u sliku. „Šta mislite o njoj?“ upitao sam ga. „Crna je. Što je to — pakao?“ „Predstavlja ono što predstavlja“ , reče Njutn. „Onda je pakao“ , zareža Kasi. „Pre nekoliko trenutaka rečeno mi je da je to kolevka za macu“ , rekoh. „Obaveštenje iz prve ruke uvek pomaže“, reče Kasi. „Mislim da nije baš lepa“ , požali se Anđela. „Mislim da je ružna, ali ja ništa ne znam o modernoj umetnosti. Ponekad- bih volela da Njutn uzima časove, kako bi bio siguran u to da li je nešto postigao ili ne.“ „Jeste li vi samouk?“ upita Džulijan Kasi Njutna. „Nije li svako?“ zapita Njutn. „Vrlo dobar odgovor.“ Kasi je bio pun poštovanja. Poduzeo sam da objasnim dublje značenje kolevke za macu, jer je izgledalo da Njutn nije sklon tome da ispo­ četka peva istu pesmu. A Kasi je mudro klimao glavom. „Ovo je, znači, slika o besmislenosti svega! Potpuno se slažem.“ „D a li se zaista slažete?“ upitao sam. „Malopre ste rekli nešto o Isusu.“ „O kome?“ upita Kasi. „O Isusu Hristu?“ ,,Oh“ , reče Kasi. „ O n j e m u Slegnuo je ramenima. „Ljudi moraju da razgovaraju o nečem tek da bi održavali govorni organ u ispravnom stanju za slučaj da ikad budu imali da kažu nešto što stvarno ima smisla.“ ,,A tako.“ Znao sam da pisanje zabavnog članka o njemu neće biti lak posao. Usredsrediću se na njegova svetačka dela i potpuno zapostaviti satanske stvari koje misli i govori. „Možete me citirati:“ , reče on. „Čovek je ništavan i čovek ne stvara ništa što bi vredelo stvoriti, ne zna ništa što bi vredelo znati.“ Nagnuo se i stegao Njutnovu bojom umrljanu ruku. „Tačno?“

92 Njutn klimnu glavom, na trenutak je izgledao kao da mu se tvrdnja čini malo preterana. „Tačno.“ A onda je svetac čvrstim korakom otišao do Njutnove slike i skinuo je sa štafelaja. Ozareno nas je pogledao. „Đubre — kao i sve drugo.“ I bacio je sliku sa nadnesene terase. Zajedrila je uvis, nošena vazdušnom strujom, zastala, kliznula natrag, zasekla vodopad. Mali Njutn nije imao šta da kaže. Anđela je prva progovorila. „Dušo, celo lice ti je obojeno. Idi da to spereš.“

77. Aspirin i boko-maru „D oktore“ , rekoh Džulijanu Kaslu, „kažite mi kako je ,Papa‘ Moncano?“ „Otkud ja to znam.“ „Mislio sam da ga verovatno vi lečite.“ „Mi ne govorimo.. osmehnu se Kasi. „To jest, on ne govori sa mnom. Poslednja stvar koju mi je rekao, pre otprilike tri godine, bila je da me od kuke sačuvalo jedino moje američko državljanstvo.“ „Šta ste to učinili da ga uvredite? Došli ste ovamo i sopstvenim novcem osnovali besplatnu bolnicu za njegov naro d .. ,,’Papi‘ se ne sviđa način na koji lečimo bolesnika kao celinu“ , reče Kasi, „pogotovu bolesnika kao celinu kada on umire. U K ud nade i milosrđa u Džungli obavljamo predsmrtni obred bokononističke crkve nad svakim ko ga zatraži.“ „Kako izgleda obred?“ „Veoma jednostavno. Počinje čitanjem odazivanja. Že­ lite li da se odazovete?“ „Ako nemate ništa protiv, sad baš nisam tako blizu smrti.“ Pogano mi je namignuo. „M udro je što ste obazrivi. Ljudi nad kojima se obavlja predsmrtni obred imaju običaj da umru tačno kao na znak. Mislim da bi ipak mogli da vas zadržimo da ne odete do kraja kad se ne bismo dodirivali stopalima.“ „Stopalima?“ Ispričao mi je o bokononističkom gledištu koje se odnosi na stopala. „To razjašnjava nešto što sam video u hotelu.“ Ispričao sam mu o dva molera na prozorskom pragu. „Znate, to deluje“ , reče on. „Ljudi koji to rade zaista se bolje osećaju jedno prema drugom i prema svetu.“ „Mhm.“

93 „Boko-maru. “ „Molim?“ „Tako se zove ta stvar sa stopalima“ , reče Kasi. „Deluje. Zahvalan sam stvarima koje deluju. Znate, nema mnogo stvari koje deluju „Pretpostavljam da je tako.“ „D a nije aspirina i boko-maru-a uopšte ne bih mogao da upravljam onom svojom bolnicom.“ „Koliko sam shvatio“ , rekoh, „na ostrvu još ima nekolicina bokononista, uprkos zakonima, uprkos kouuuki. . Nasmejao se. „Još niste ukopčali?“ „Šta?“ „1 pored kouuuke svako na San Lorencu je usrdni bokononist.“

78. Čelični obruč „Kad su pre mnogo godina Bokonon i Mek Kejb zavladali ovom bednom zemljom“ , reče Džulijan Kasi, „oterali su sveštenike. A onda je Bokonon, cinično i zabave radi, izmislio novu religiju.“ „Znam .“ Rekoh ja. „Pa, kad je postalo očevidno da nijedna reforma državne uprave ili privrede neće ljude učiniti mnogo manje bednim, religija je postala jedino realno oruđe nade. Istina je bila neprijatelj naroda jer je istina bila tako užasna, te je Bokonon sebi stavio u zadatak da ljude snabdeva sve boljim i boljim lažima.“ „Kako je stavljen van zakona?“ „To je bila njegova ideja. Zamolio je Mek Kejba da van zakona stavi i njega i njegovu religiju, kako bi religioznom životu naroda dao više podstreka, više arome. Uzgred rečeno, o tome je napisao i pesmicu.“ Kasi je citirao ovu pesmu koja ne postoji u Knjigama Bokononovim: Rekao sam vladi zbogom Sa ovakvim razlogom: Stvarno dobra religija Biće uvek izdaja. „Bokonon je takođe predložio kuku kao odgovarajuću kaznu za bokononiste“ , reče on. „To je nešto što je video u odaji strave i užasa kod madam Tiso.“ Svirepo je namignuo. „1 to je bilo podstreka radi.“ „D a li su mnogi umrli na kuki?“ „Ne u početku, ne u početku. U početku je sve bilo kobajagi. Lukavo su širene glasine o pogubljenjima, ali

niko nije zaista poznavao nekog ko je tako umro. Mek Kejb se bogovski zabavljao krvoločno preteći bokononistima — a to je bio svako. I Bokonon je otišao u ugodno skrovište u džungli“ , nastavio je Kasi, ,,gde je po ceo dan pisao i propovedao i jeo đakonije koje su mu donosili njegovi učenici. Mek Kejb je organizovao nezaposlene, a to su u stvari bili svi, u velike hajke na Bokonona. Otprilike svakih šest meseci Mek Kejb bi pobedonosno objavio da je Bokonon opkoljen čeličnim obručem koji se nemilosrdno steže. A zatim bi vođe nemilosrdnog obruča morali da podnesu izveštaj potpuno ožalošćenom i apoplektičnom Mek Kejbu da je Bokonon učinio nemoguće. Utekao je, ispario, živi da bi propovedao još jedan dan. Čudo!“

79. Kako je ogrubela M ek Kejbova duša „Mek Kejb i Bokonon nisu uspeli da podignu ono što se smatra životnim standardom“ , reče Kasi. „Istina je da je život kao i uvek bio kratak i surov i opak. Ali ljudi nisu morali mnogo da obraćaju pažnju na tu strašnu istinu. Kako je rasla živa legenda o surovom tiraninu u gradu i plemenitom svetom čoveku u džungli, tako je rasla i narodna sreća. Svi su imali puno radno vreme radeći kao glumci u predstavi koju razumeju, koju može da razume i da joj pljeska svaki živi čovek, ma gde da je.“ „Život je, znači, postao umetničko delo“ , zadivih se. „Jeste. Postojala je samo jedna poteškoća.“ ,,Oh?“ „Drama je bila vrlo naporna za duše dva glavna glumca, Mek Kejba i Bokonona. Kao mladi ljudi, bili su veoma slični, obojica su bili pola anđeli, pola gusari. No drama je zahtevala da Bokononova gusarska polovi­ na i Mek Kejbova anđeoska polovina odumru. I Mek Kejb i Bokonon patnjom su platili užasnu cenu narodne sreće — Mek Kejb upoznavši patnje tiranina a Bokonon upoznavši patnje sveca. Obojica su, praktično, poludela.“ Kasi je zgrčio kažiprst svoje leve ruke. ,,A onda su ljudi odistinski počeli da umiru na kouuuki.“ „Ali Bokonon nikad nije uhvaćen?“ upitah. „Mek Kejb nije nikad toliko pošašavio. Nikad nije uložio zaista ozbiljan trud u hvatanje Bokonona. To bi bilo lako.“ „Zašto ga nije uhvatio?“ „Mek Kejb je uvek bio dovoljno pri čistoj svesti da

95 shvati kako bez svetog čoveka protiv koga bi ratovao, on sam post'ije besmislen. I ,Papa‘ Moncano to shvata.“ „Da li ljudi još umiru na kuki?“ „To je neizbežna konačnost.“ „Hoću da kažem“ , rekoh, „da li ,Papa‘ zaista tako pogubljuje ljude?“ „Pogubi po jednog svake dve godine — kako se kaže, tek da podstakne vatru.“ Uzdahnuo je, pogledavši veče­ rnje nebo. „Radi, radi, radi.“ „Molim?“ „To kažemo mi bokononisti“ , reče, „kada osetimo da se događaju mnoge tajanstvene stvari.“ „1 vi ste“ , bio sam zapanjen, „bokononist?“ Pogledao me prodorno. „Vi takođe. To ćete već saznati.“

80. Pabirčenje po vodopadu Anđela i Njutn bili su s Džulijanom Kaslom i sa mnom na nadsvođenoj terasi. Pili smo koktele. Od Frenka i dalje ni glasa. Izgleda da su i Anđela i Njutn mogli prilično da popiju. Kasi mi je ispričao da su ga njegovi plejbojski dani koštali jednog bubrega, i da je stoga, silom prilika, nažalost, prisiljen da se drži soda vode. Pošto je u sebe sasula nekoliko pića, Anđela se požalila da je svet podvalio njenom ocu. „Dao je tako mnogo, a dali su mu tako malo.“ Navalio sam na nju za primerima svetske škrtosti i dobio nekoliko tačnih brojeva. „Kompanija za sve livničko-kovačke radove davala mu je nagradu od četrdeset pet dolara za svaki patent do kog bi došao u svom radu“ , reče ona. „To je nagrada za patente koliku su davali sva­ kome u kompaniji." Sa žaljenjem je odmahnula glavom. „Četrdeset pet dolara — a kad samo pomislite čemu su služili neki od tih patenata!“ „Mhm“ , rekoh. „Pretpostavljam da je primao i platu?“ „Najviše što je ikad zaradio bilo je dvadeset osam hiljada dolara godišnje.“ „Rekao bih da je to prilično dobro.“ Vrlo se nadurila. „Znate li koliko zarađuju filmske zvezde?“ „Nekad poprilično.“ „Znate li da je doktor Brid zarađivao deset hiljada dolara godišnje više od oca?“ „To je zaista bila nepravda.“ „Smučila mi se nepravda.“ Toliko se vriskavo uzrujala da sam promenio temu.

96 Upitao sam Džulijana Kasla šta misli da se dogodilo sa slikom koju je bacio niz vodopad. ,,U podnožju je malo selo“ , reče mi. „Rekao bih pet ili deset koliba. Uzgred rečeno, to je rodno mesto ,Pape‘ Moncana. Vodopad se tu završava velikim kamenim koritom. Seljani imaju mrežu od bodljikave žice razapetu preko useka na ivici korita. Voda se kroz usek izliva u potok.“ „1 mislite da je Njutnova slika sada u mreži?“ upitah. „Ovo je siromašna zemlja — u slučaju da to niste zapazili", reče Kasi. „Ništa ne ostaje dugo u mreži. Mislim da se Njutnova slika sad već suši na suncu, zajedno s opuškom moje cigare. Četiri kvadratne stope impregnira­ nog platna, četiri obrađene i užljebljene daščice na kojima je razapeto, uz to nekoliko ekserčića, i cigara. Sve u svemu, prilično dobar ulov za nekog sirotog siromaška.“ „Ponekad bih mogla da vrištim“ , reče Anđela, „kad razmišljam o tome koliko su plaćeni neki ljudi a koliko malo su platili ocu — a koliko mnogo je dao.“ Bila je na ivici napada plača. „Nemoj da plačeš“ , nežno zamoli Njutn. „Ponekad ne mogu da se oduprem “ , reče ona. „Uzmi svoj klarinet“ , navaljivao je Njutn. „On ti uvek pomogne.“ U prvi mah sam pomislio da je to prilično komičan predlog. Ali sam onda, po Anđelinoj reakciji, shvatio da je predlog ozbiljan i praktičan. „Kada sam ovakva“ , reče ona Kaslu i meni, „to je ponekad jedino što mi pomaže.“ No bila je suviše stidljiva da smesta ode po klarinet. Morali smo je moliti da svira, i morala je da popije još dva pića. „Ona je zaista izvrsna“ , obećavao je mali Njutn. „Voleo bih da vas čujem kako svirate“ , reče Kasi. ,,U redu“ , najzad reče Anđela, nesigurno ustajući. ,,U redu — sviraču.“ Kad više nije mogla da nas čuje, Njutn se izvinio u njeno ime. „Napatila se. Potreban joj je odm or.“ „Bila je bolesna?“ upitah. „Muž je prema njoj opak kao đavo“ , reče Njutn. Ob­ javi nam da mrzi lepog mladog Anđelinog muža, izu­ zetno uspešnog Harisona K. Konersa, direktora Fabri-tehnoa. „Gotovo nikad nije kod kuće — a kad dođe, pi­ jan ie i obično umrljan ružem za usne.“ „Po načinu na koji je pričala“ , rekoh, „mislio sam da je to vrlo srećan brak.“ Mali Njutn rastavi dlanove petnaestak santimetara i raširi prste. ,,Jel’ vidiš macu? Jel’ vidiš kolevku?“

97

81. Bela ne vesta za sina konduktera spavaćih kola Nisam znao šta će izići iz Anđelinog klarineta. Niko nije mogao da zamisli šta će iz njega izići. Očekivao sam nešto uvrnuto, ali nisam očekivao dubi­ nu, žestinu, i gotovo bolesno nepodnošljivu lepotu. Anđela je ovlažila i zagrejala pisak, ali nije odsvirala nijednu uvodnu notu. Oči su joj se zastaklile a njeni dugi, koščati prsti dokono su preletali preko nečujnih dirki. Zabrinuto sam iščekivao i setio se šta mi je ispričao Marvin Brid — da je Anđeli jedino bekstvo od turobnog života s ocem bila njena soba, čija bi vrata zaključala, pa svirala uz pratnju ploča. Njutn je sad stavio ploču na veliki gramofon u sobi pored terase. Vratio se s omotom ploče, koji je pružio meni. Ploča se zvala Kuplerajski klavir. To je bila solo klavirska muzika Mida Luks Luisa. Pošto je Anđela da bi produbila trans pustila Luisa da odsvira prvu numeru ne pridružujući mu se, pročitao sam nešto od onoga što je na omotu pisalo o Luisu. „Rođen 1905. godine u Luisvilu, država Kentaki“ , čitao sam, „gospodin Luis se nije okrenuo muzici sve do svog šesnaestog rođendana, a instrument koji je tada dobio od oca bila je violina. Godinu dana kasnije, mladi Luis je slučajno čuo Džimija Jensija kako svira klavir. ,To je bila1, priseća se Luis, ,prava stvar1. Ubrzo11, čitao sam, „Luis je učio da svira bugi-vugi, upijajući sve što je mogao od starijeg Jensija, koji je sve do svoje smrti ostao bliski prijatelj i idol gospodina Luisa. Pošto je njegov otac bio kondukter spavaćih kola“ , čitao sam dalje, „porodica Luis živela je u blizini pruge. Ubrzo je ritam vozova postao prirodan uzor za mladog Luisa i on je komponovao bugi-vugi solo, sada klasičan u svom žanru, koji je postao poznat kao ,Bluz razdrndanog voza1.“ Podigao sam pogled sa svog štiva. Završila se prva numera na ploči. Gramofonska igla je sad grebuckala svoju sporu putanju preko praznine ka sledećoj. Druga numera, doznao sam s omota, bio je „Zmajev bluz“ . Mid Luks Luis odsvirao je samo četiri note — a onda se priključila Anđela Heniker. Oči su joj bile zatvorene. Zapanjio sam se. Bila je veličanstvena. Improvizovala je na osnovu muzike sina konduktera spavaćih kola; išla je od rasplinutog lirizma ka hrapavoj

98 požudi, ka piskavoj lakomislenosti uplašenog deteta, do heroinskog košmara. Njeni glisandi pričali su o raju i o paklu i o svemu što se nalazi između njih. Takva muzika od takve žene jedino može biti slučaj šizofrenije ili posednutosti demonom. Kosa mi se digla na glavi, kao da se Anđela s penom na usnama valja po podu nezaustavljivo brbljajući na tečnom vavilonskom. Kad je muzika prestala, uzviknuh Džulijanu Kaslu, koji je takođe bio duboko dirnut: „Bože moj — život! Ko može da shvati čak i jedan njegov minut?“ „Ne pokušavajte“ , reče on. „Samo se pretvarajte da razume te.“ „To je — to je vrlo dobar savet.“ Bio sam ispražnjen. Kasi je citirao još jednu pesmu: Tigar mora da lovi, Ptica mora da leti; Čovek mora da sedi i pita: „Zašto, zašto, zašto?“ Tigar mora da spava, Ptica mora da sleti; Čovek mora sebi reći da je shvatio. „Odakle je to?“ upitao sam. „Odakle bi moglo biti ako ne iz Knjiga Bokononovih?“ „Voleo bih da jednom vidim prim erak.“ „Do njih je teško doći“ , reče Kasi. „Nisu štampani. Pravljeni su ručno. I, naravno, ne postoji nešto kao potpun primerak, jer Bokonon dodaje stvari svakog dana.“ Mali Njutn je frknuo. „Religija!“ „Izvinite?“ reče Kasi. ,,Jel’ vidiš macu?“ upita Njutn. ,,Jel’ vidiš kolevku?“

82. Zamakibo General-major Frenklin Heniker nije se pojavio na večeri. Telefonirao je i zahtevao da razgovara sa mnom i ni sa kim drugim. Rekao mi je da bdi pored ,Papinog’ kreveta; da ,Papa‘ umire u velikim bolovima. Frenk je zvučao uplašeno i usamljeno. „Slušajte“ , rekoh, „zašto se ja ne bih vratio u svoj hotel, pa se možemo sastati kasnije, kad prođe ova kriza?“ „Ne, ne, ne. Samo vi ostanite tu! Želim da se nalazite tamo gde odmah mogu da dođem do vas!“ Bio je u panici

99 da ću mu se izmigoljiti. Pošto nisam znao razlog njegovog interesovanja za mene i ja počeh da se osećam upaničeno. „Možete li da mi date neku ideju zbog čega želite da me vidite?“ upitah. „Ne preko telefona.“ „Nešto u vezi s vašim ocem?“ „Nešto u vezi s vama.“ „Nešto što sam uradio?“ „Nešto što ćete tek uraditi.“ S Frenkove strane veze čuo sam pijukanje u pozadini. Čuo sam otvaranje vrata, a muzika ksilofona dopirala je iz neke daljine. Muzika je opet bila „U smiraj dana“ . I onda su se vrata zatvorila pa više nisam mogao da čujem muziku. „Vrlo bih cenio ako biste mi dali neki mali nagoveštaj o onome što očekujete da uradim — tako bih se donekle pripremio“ , rekoh. „Zamakibo. “ „Šta?“ „To je bokononistička reč.“ „Ja ne znam ni jednu bokononističku reč.“ „Jel’ Džulijan Kasi tam o?“ „Jeste.“ „Pitajte njega“ , reče Frenk. „Ja sad moram da idem.“ Spustio je slušalicu. I tako sam upitao Džulijana Kasla šta znači zamakibo. „D a li želite jednostavan odgovor ili potpun odgovor?“ „Počnimo s jednostavnim.“ „Usud — neizbežna sudbina.“

83. D oktor Šlihter fon Kenigsvald približava se tački izjednačavanja „R ak“ , rekao je Džulijan Kasi za večerom, kad sam mu kazao da ,Papa‘ umire u bolovima. „Rak čega?“ „Otprilike rak svega. Rekli ste da se danas na tribini srušio?“ „Bogami jeste“ , reče Anđela. „To deluju lekovi“ , izjavi Kasi. „Sad je na tački kad su lekovi i bolovi uglavnom u ravnoteži. Jača doza bi ga ubila.“ „Mislim da bih se ja ubio“ , promrmlja Njutn. Sedeo je na nekoj vrsti visoke stolice na sklapanje, koju je nosio sa sobom kad je odlazio u goste. Bila je napravljena od aluminijumskih šipki i platna. „To je bolje od sedenja na rečniku, na atlasu i na telefonskom imeniku“ , rekao je kad ju je postavljao.

100 „To je, naravno, ono što je uradio desetar Mek Kejb“, reče Kasi. „Imenovao je svog domoupravitelja za svog naslednika a onda se ubio pištoljem.“ „Takođe rak?“ upitao sam. „Nisam siguran; ipak, mislim da nije bio. M oja je pretpostavka da ga je naprosto istrošilo neutrošeno zlikovstvo. To je sve bilo pre mene.“ „Ovaj razgovor je zaista prava razbibriga“ , reče A n­ đela. „Mislim da će se svako složiti da je ovo bezbrižno doba“ , reče Kasi. „Pa“ , rekoh mu, „mislim da vi imate više razloga da budete bezbrižni nego većina, radeći sa svojim životom to što radite.“ „Znate, jednom sam imao i jahtu.“ „Nisam vas shvatio.“ „Imati jahtu takođe je razlog da čovek bude bezbrižniji od većine.“ „Ako vi niste ,Papin1 doktor“ , rekoh, „onda ko je?“ „Član mog osoblja, doktor Šlihter fon Kenigsvald.“ „Nemac?“ „Tako nekako. Četrnaest godina bio je u SS. Od toga je šest godina bio logorski lekar u Aušvicu.“ ,,Jel’ to on otkajava u Kući nade i milosrđa?“ „Jeste“ , reče Kasi, ,,a ima i velikog uspeha spasavajući živote svud unaokolo.“ „Svaka mu čast.“ „Jeste. Ako nastavi sadašnjom brzinom, radeći danju i noću, broj ljudi koje će izlečiti izjednačiće se sa brojem ljudi koje je pustio da umru — 3010. godine.“ Eto još jednog člana mog karasa: doktora Šlihtera fon Kenigsvalda.

84. Zamračenje Frenk još nije došao kući ni tri sata nakon večere. Džulijan Kasi se oprostio i vratio u Kuću nade i milosrđa u Džungli. Anđela i Njutn i ja sedeli smo na nadsvođenoj terasi. Pod nama su bila divna svetla Bolivara. Na vrhu uprav­ ne zgrade aerodroma Moncano nalazio se veliki, osvetIjeni krst. Polako ga je okretao motor, opisujući pun krug električnom bogobojažljivošću. Bilo je i drugih obasjanih mesta na ostrvu, severno od nas. Planine su onemogućavale da ih neposredno vidimo, ali smo na nebu vedeli loptaste odsjaje njihovih svetlosti. Zamolio sam Stenlija, domoupravitelja Frenka Henikera da mi pokaže koji su izvori obasjanosti.

101 Pokazivao ih je zdesna ulevo. „Kuća nade i milosrđa, ,Papina‘ palata i Isusova kasarna.“ „Isusova kasam a?“ „Logor za obučavanje naših vojnika.“ „Nazvan po Isusu Hristu?“ „Naravno. Zašto da ne?“ Na severu je brzo rasla nova švetlosna lopta. Pre no što sam mogao da upitam šta je to, ukazala se kao farovi koji se uspinju uz greben. Farovi su išli prema nama. Pripadali su koloni. Kolona se sastojala od pet američkih vojnih kamiona. Mitraljesci su stajali uz mitraljeze na krovovima kabina. Kolona se zaustavila na prilaznom putu za Frenkovu vilu. Vojnici su se odmah iskrcali. Počeli su da rade u parku, da kopaju zaklone i mitraljeska gnezda. Izašao sam s Frenkovim domoupraviteljem da pitam oficira šta se to zbiva. „Naređeno nam je da štitimo sledećeg predsednika San Lorenca“ , reče oficir na ostrvskom narečju. „On sada nije ovde“ , obavestih ga. „Ja o tome ne znam ništa“ , reče on. „Naređeno mi je da se ovde ukopam. To je sve što znam.“ Ispričao sam Anđeli i Njutnu o ovome. „Mislite li da postoji stvarna opasnost?“ upitala me je Anđela. „1 ja sam ovde stranac“ , rekoh. U tom trenutku nestalo je struje. Ugasila su se sva električna svetla na San Lorencu.

85. Gomila fome Frenkove sluge donele su lampe na gas; rekoše nam da su nestanci struje česti na San Lorencu, da nema razloga za uzbuđenje. Međutim, bilo mi je teško da se oslobodim nelagodnosti otkad je Frenk govorio o mojoj zamakibo. Izazvao je u meni osećanje da je moja slobodna volja isto tako zanemarljiva kao i slobodna volja svinje koja je dospela na čikašku klanicu. Ponovo sam se setio kamenog anđela iz Ilijuma. I slušao sam vojnike napolju — njihov zveckavi, kloparavi, mrmljajući rad. Nisam mogao da se usredsredim na Anđelin i Njutnov razgovor, mada su načeli prilično zanimljivu temu. Ispričali su mi da je njihov otac imao identičnog brata blizanca. Nikada ga nisu upoznali. Zvao se Rudolf. Poslednje što su čuli o njemu bilo je da pravi muzičke kutije u Cirihu, u Švajcarskoj. „Otac jedva da ga je ikad pominjao“ , reče Anđela.

102 „Otac jedva da je ikad pominjao bilo koga", izjavi Njutn. Postojala je takođe i sestra starog, rekoše mi. Zvala se Silija. Odgajala je velike šnaucere na ostrvu Šelter, u državi Njujork. „Uvek nam je slala božičnu čestitku", reče Anđela. „Na kojoj bi bila slika džinovskog šnaucera", reče mali Njutn. „Baš je čudno kakvi postaju ljudi iz raznoraznih porodica", primeti Anđela. „To je vrlo dobro i istinito rečeno", složih se. Oprostio sam se od sjajnog društva i zapitao domoupravitelja Stenlija postoji li možda negde u kući primerak Knjiga Bokononovih. Stenli se pretvarao da ne zna o čemu govorim. A zatim je progunđao da su Knjige Bokononove đubre. A zatim je podvukao da svako ko ih čita treba da umre na kuki. A zatim mi je doneo jedan primerak s Frenkovog noćnog stočića. To je bila predebela stvar, velika otprilike kao iscrpan rečnik. Bila je pisana rukom. Odvukao sam je u svoju sobu, do svog komada sunđeraste gume na neobrađenom kamenu. Nije postojao registar pa je moje traganje za značenji­ ma zamakibo-a bilo teško; te noći je, u stvari, bilo neplodno. Saznao sam neke stvari; no one jedva da su bile od ikakve pomoći. Na primer, doznao sam za bokononističku kosmogoniju, u kojoj Borasizi, Sunce, drži u zagrljaju Pabu, Mesec, i nada se da će mu Pabu roditi ognjeno dete. Ali je jadna Pabu izrodila decu koja su bila hladna, koja nisu gorela; i Borasizi ih je sa gnušanjem odbacio. To su bile planete koje su na bezbednoj udaljenosti kružile oko svog groznog oca. Onda je i sama jadna Pabu bila oterana pa je otišla da živi sa svojim najmilijim detetom, a to je bila Zemlja. Zemlja je bila Pabuino miljenče pošto su na njoj živeli ljudi; i ljudi su gledali gore u nju i voleli je i saučestvovali. A kakvo je bilo Bokononovo mišljenje o sopstvenoj kosmogoniji? „Foma! Laži!“ , pisao je. „Gomila fom e!“

86. Dva mala termosa Teško je poverovati da sam uopšte spavao, no mora biti da jesam — jer kako bih se inače obreo probuđen učestalom lupnjavom i poplavom svetlosti? Na prvi tresak skotrljao sam se s kreveta i otrčao ka

103 središtu kuće u beslovesnom zanosu dobrovoljnog vatrogasea. Otkrih da strmoglavo jurim na Njutna i Anđelu koji su bežali iz kreveta. Zaustavili smo se u mestu, sa snebivanjem raščlanjujući košmarne zvuke oko nas, razaznavajući da dolaze od radija, od mašine za pranje sudova, od pumpe — što je sve bilo vraćeno u bučni život dolaskom struje. Sve troje smo se dovoljno razbudili da shvatimo kako u našem položaju ima humora, kako smo na zabavno ljudski način reagovali na situaciju koja je izgledala smrtonosna a to nije bila. I da bih pokazao kako gospodarim svojom varljivom sudbinom, ugasio sam radio. Svi smo se zakikotali. I svi smo se da bi spasli obraz nadmetali ko će se pokazati kao najbolji poznavalac ljudske prirode, kao osoba s najviše smisla za humor. Njutn je bio najbrži; ukazao mi je da u rukama držim svoj pasoš i novčanik i ručni sat. Nisam imao pojma šta li sam to, suočen sa smrću, dograbio — nisam ni znao da sam dograbio bilo šta. Razdragano sam uzvratio, zapitavši Anđelu i Njutna zbog čega oboje nose male termos boce, istovetno crveno-sive boce u koje mogu da stanu otprilike po tri šolje kafe. Za oboje je bila novost da nose takve termose. Zapanjili su se što im se oni nalaze u rukama. Objašnjavanja ih je poštedela nova lupnjava napolju. Odmah sam se uputio da vidim otkuda ta lupnjava; i s prkosom isto tako neosnovanim kao i prethodna panika pošao sam u istragu i napolju našao Frenka Henikera kako se petlja s generatorom postavljenim na kamion. G enerator je bio novi izvor struje. Benzinski motor koji ga je pokretao praštao je i dimio se. Frenk je pokušavao da ga dovede u red. S njim je bila božanstvena Mona. Posmatrala ga je, kao i uvek, ozbiljno. „Čoveče, kakve vesti imam za tebe!“ , doviknuo mi je i krenuo ispred nas natrag u kuću. Anđela i Njutn su još bili u dnevnoj sobi ali su uspeli da se nekako, negde, otarase svojih neobičnih termosa. Naravno, sadržina ovih termosa bili su delovi zaostavštine dr Feliksa Henikera, delovi vampetera mog karasa, iverke leda-devet. Frenk me je odveo ustranu. „Koliko ste se razbudili?“ „Budan sam koliko sam ma kad i bio.“ „Nadam se da ste zaista potpuno budni pošto moramo odmah da porazgovaramo.“

104 „Počnite s pričom.“ „H ajde da se povučemo.“ Frenk reče Moni da se udobno smesti. „A ko nam budeš potrebna, zvaćemo te.“ Topeći se gledao sam u Monu i razmišljao kako mi nikad niko nije bio potreban toliko kao ona.

87. Izgled moje face Što se tiče tog Frenklina Henikera — govor tog deteta zgrčenog lica zvučao je i bio uverljiv kao plastična tubica. U vojsci sam čuo da kažu kako taj i taj govori kao čovek s papirnatim debelim crevom. General Heniker bio je takav čovek. Siroti Frenk nije imao gotovo nikakvo iskustvo u razgovoru s bilo kim, budući da je detinjstvo proveo u potaji, kao tajni agent X-9. Sada mi je, želeći da bude srdačan i uverljiv, govorio ispraznosti, stvari kao: „Dopada mi se izgled vaše face!“ i „Želim da govorimo kao muškarac s muškarcem!“ I poveo me je dole, u ono što je zvao svojom „jazbinom , kako bismo mogli da „ . . . kažemo bubu-bob, pa nek bude šta bude.“ Tako smo niz stepenice usečene u steni sišli do prirodne pećine koja se nalazila ispod i iza vodopada. Dole su bila dva stola za crtanje; tri bledunjave, ogoljene skandinavske stolice; polica u kojoj su bile poredane knjige o arhitektu­ ri, knjige na nemačkom, francuskom, finskom, ¿talijan­ skom, engleskom. Sve je osvetljavala električna svetlost, svetlost koja je pulsirala u ritmu dahtanja generatora. Najupadljivija stvar u pećini bile su slikarije naslikane na zidovima, naslikane s odvažnošću deteta iz zabavišta, naslikane sirovom glinom, zemljom i ugljenim bojama prvobitnog čoveka. Nisam morao da pitam Frenka koliko su stare pećinske slikarije. Mogao sam da ih datiram prema njihovoj sadržini. To nisu bile slike mamuta ili sabljozubih tigrova ili obredno falusnih pećinskih medveda. Slike su do u beskonačnost obrađivale izgled Mone Amos Moncano kao devojčice. „O vde... ovde je radio Monin otac?“ upitah. „Tako je. On je bio Finac koji je projektovao Kuću nade i milosrđa u Džungli.“ „Znam .“ „Nisam vas ovde dole doveo da razgovaramo o tome.“ „Je li to nešto u vezi s vašim ocem?“ „To je u vezi s vama.“ Frenk mi je stavio ruku na rame i pogledao me u oči. Učinak je bio poražavajući. Frenkova namera bila je da pobudi drugarstvo, no njegova glava mi

105 je izgledala kao neobična mala sova, zaslepljena svetlošću i nasađena na visok beli stub. „Možda je bolje da pređete na stvar.“ „Ne treba da obilazimo kao mačka oko vrele kaše“, reče on. „Prilično dobro procenjujem karaktere, ako smem da kažem, i dopada mi se izgled vaše face.“ „Hvala.“ „Mislim da ćemo vi i ja da sviramo u iste gajde.“ ,,U to ne sumnjam.“ „Slagaćemo se kao petak i subota.“ Bio sam zahvalan kad mi je skinuo ruku s ramena. Uklopio je rastavljene prste na rukama kao zupce na zupčanicima. Pretpostavljam da je jedna ruka predstavlja­ la njega a druga mene. „Potrebni smo jedan drugom.“ Mrdao je prstima da mi pokaže kako rade zupčanici. Neko vreme sam ćutao, mada je moj spoljašnji izgled delovao prijateljski. „Razumete šta hoću da kažem?“ najzad me zapita Frenk. „Vi i ja — radićemo nešto zajedno?“ „Tako je!“ Frenk je pljesnuo rukama. „Vi ste svetski čovek, navikli ste na susrete s javnošću; a ja sam čovek tehnike, navikao da radi iza kulisa, da pokreće stvari.“ „Otkud znate kakav sam čovek? Tek smo se upoznali.“ „Vaše odelo, vaš način govora.“ Opet mi je stavio ruku na rame. „Dopada mi se izgled vaše face!“ „To ste rekli.“ Frenk je bio van sebe, očekujući da ja dovršim njegovu misao, da to uradim oduševljeno, ali ja sam još bio kao u magli. „Treba li to da razumem k a o ... kao da mi ovde nudite nekakav posao, tu na San Lorencu?“ Pljesnuo je dlanovima. Bio je oduševljen. „Tako je! Šta kažete na sto hiljada dolara godišnje?“ „Mili Bože!“ uzviknuo sam. „Šta treba da uradim?“ ,,U stvari ništa. A svake noći pićete iz zlatnih pehara i jesti sa zlatnih tanjira i imaćete sopstvenu palatu.“ „Šta je posao?“' „D a budete predsednik Republike San Lorenco.“

88. Zašto Frenk ne može da bude predsednik „Ja? Predsednik?“ Zabezeknuo sam se. ,,Ko bi drugi?“ „Koješta!“ „Nemojte da kažete ne dok o tome zaista ne razmisli­ te.“ Frenk me je zabrinuto posmatrao. „Neću!“

106 „Niste o tome zaista razmislili.“ „Dovoljno da znam koliko je to blesavo.“ Frenk je opet od prstiju napravio zupčanike. „Radićemo zajedno. Sve vreme ću biti iza vas.“ „Fino. Pa ako mene ukokaju spreda i vas će.“ „Ukokaju?“ „Upucaju! Ubiju!“ Frenku ništa ne beše jasno. „Zašto bi pucali na vas?“ „D a bi postao predsednik.“ Frenk je odmahnuo glavom. „Niko na San Lorencu ne želi da postane predsednik“ , obećavao mi je. „To ne odobrava njihova religija.“ „To ne odobrava ni vaša religija? Mislio sam da ćete vi biti novi predsednik.“ „Ja.. reče, pa nije znao kako dalje. Kao da je ugledao sablast. „Šta vi?“ upitah. Licem se okrenuo vodenom zidu koji je kao zavesa zastirao pećinu. „Zrelost, bar kako je ja shvatam“ , rekao mi je, „jeste poznavanje sopstvenih ograničenja.“ Po definiciji zrelosti nije se mnogo udaljio od Bokonona. „Zrelost je“ , kaže nam Bokonon, „gorko razočarenje za koje nema leka, ukoliko ne kažemo da smeh leći sve.“ „Znam da imam ograničenja“ , nastavi Frenk. „To su ona ista ograničenja koja je imao moj otac.“ ,,Oh?“ „Imam mnogo vrlo dobrih ideja, baš kao i moj otac“ , reče Frenk meni i vodopadu, „ali nije umeo s ljudima, a ne umem ni ja.“

89. Dafl „Prihvatićete posao?“ , zabrinuto upita Frenk. „Neću“ , rekoh mu. „Poznajete li nekog ko bi možda želeo taj posao?“ Frenk je bio klasičan prikaz onog što Bokonon naziva dafl. Bokononističko značenje dafla je kada se sudbina hiljada i hiljada ljudi nađe u rukama ktupa. K tup je dete koje je zalutalo u magli. Nasmejao sam se. ,,Jel’ nešto smešno?“ „Ne obraćajte pažnju na moj smeh“ , zamolio sam ga. „Kad je o njemu reč moja izopačenost je nadaleko poznata.“ „D a li se smejete meni?“ Odmahnuo sam glavom. „Ne.“ „Časna reč?“ „Časna reč.“

107 „Ljudi su mi se uvek podsmevali.“ „M ora da vam se to pričinjavalo.“ „Vikali su sva.'ta za mnom. To mi se nije pričinilo.“ „Ljudi ponekad bivaju neprijatni i kad im to nije namera“ , napomenuh. Za to mu ne bih dao časnu reč. „Znate li šta su mi dovikivali?“ „Ne.“ „Obično su za mnom vikali: ,Hej, X-9, kud’ si krenuo?’“ „To ne izgleda tako strašno.“ „Tako su me zvali“ , reče Frenk, nadureno se prisećajući, „ ’Tajni agent X-9‘.“ Nisam mu rekao da to već znam. ,,’Kud’ si krenuo, X-9?’“ oglasi se ponovo Frenk. Zamislio sam kako su ismevači morali izgledati, zami­ slio kako ih je sudbina na koncu zafrknula onim u šta ih je saterala. Pametnjakovići koji su dobacivali Frenku svakako su se udobno smestili na zatupljujućim poslo­ vima u Kompaniji za sve livničko-kovačke radove, u Ilijumskoj električnoj centrali, u PTT-u. . . A ovde se, tako mi Boga, nalazi tajni agent X-9, general-major, i nudi mi da od mene stvori kralja. . . u pećini čija je zavesa tropski vodopad. „D a sam se zaustavio i rekao im kud’ sam krenuo — zaista bi se iznenadili.“ „Znači, imali ste predosećanje da ćete dospeti ovamo?“ Pitanje je bilo bokononističko. „Išao sam u Džekovu radnju za modelare i kolekcio­ nare“ , reče on, nimalo ne osetivši antiklimaks. »Oh.‘‘ „Svi su oni znali da tamo odlazim, ah nisu znah sta se u stvari tamo događalo. Zaista bi se iznenadili — pogotovu devojke — da su otkrili šta se stvarno događalo. Devojke su mislile da nemam pojma o devojkama.“ „Šta se u stvari događalo?“ „Svakog dana sam tucao Džekovu ženu. Eto zašto sam stalno spavao na časovima. Eto zašto nikad nisam ostva­ rio sve svoje mogućnosti.“ Trgao se od ovih otužnih prisećanja. „Hajde, postanite predsednik San Lorenca. Sa svojim osobinama, to biste stvarno dobro obavljali. Molim vas?“

90. Samo jedna začkoljica To doba noći i pećina i vodopad — i kameni anđeo u Ilijumu . . . I 250 000 cigareta i 3000 litara pića i dve žene a onda bez ž en e...

108 I nigde me nije očekivala ljubav . . . I mlak život mastilom ubrljanog šk rab ala... I Pabu, Mesec, i Borasizi, Sunce, i njihova deca. . . Sve su se stvari zaverile da oblikuju jedan kosmički vin-dit, jedno moćno otiskivanje ka bokononizmu, ka verovanju da Bog upravlja mojim životom i da mi je On namenio neki posao. I ja sam se, u sebi, srunuo, što znači da sam se povinovao prividnim zahtevima svog vin-dita. U sebi sam pristao da postanem novi predsednik San Lorenca. Spolja gledano još sam bio na oprezu, sumnjičav. „Tu postoji neka začkoljica“ , htedoh da se osiguram. „Nema je.“ „Održaće se izbori?“ „Nije ih nikad bilo. Samo ćemo objaviti ko je novi predsednik.“ „1 niko se neće usprotiviti?“ „Niko se ničemu ne protivi. Ne zanima ih. Baš ih briga.“ „Začkoljica mora da postoji!“ „Pa, na neki način“ , priznade Frenk. „Znao sam!“ Počeh da se povlačim od svog vin-dita. „Šta je to? U čemu je začkoljica?“ „Pa, to u stvari nije začkoljica, jer ukoliko ne želite vi to ne morate da uradite. Mada je to dobra ideja.“ „D a čujem tu veličanstvenu ideju.“ „Pa, ukoliko postanete predsednik, mislim da bi zaista trebalo da se oženite Monom. Ali ako ne želite, ne morate. Vi ste gazda.“ „Uzela bi m ene?“ „Kad je htela mene, hteće i vas. Vi treba samo da je pitate.“ „Zašto bi rekla da?“ „Knjige Bokononove proriču da će se ona udati za sledećeg predsednika San Lorenca“ , reče Frenk.

91. Mona Frenk je doveo Monu u pećinu njenog oca i ostavio nas nasamo. U početku smo imali poteškoća s razgovorom. Bio sam stidljiv. Njena haljina bila je prozračna. Njena haljina bila je ažurna. To je bila jednostavna haljina, blago prevezana lakim gajtanom. Svemu ostalom konture je davala lično Mona. Dojke su joj kao narovi ili šta vam je već po volji, ali ponajviše — grudi mlade žene.

109 Bila je gotovo bosa. Njeni nokti na nogama bili su prekrasno manikirani. Njene male sandale bile su zlatne. „Kako — kako ste?“ upitao sam. Srce mi je lupalo. Krv mi je tutnjala u ušima. „Nije moguće pogrešiti“ , uveravala me je. Nisam znao da je to uobičajeni način pozdravljanja kojim se služe svi bokononisti kada sretnu stidljivu osobu. Pa sam odvratio vatrenom diskusijom da li je moguće ili nije moguće pogrešiti. „Bože moj, nemate vi pojma koliko sam grešaka već napravio. Gledate svetskog šampiona u pravljenju gre­ šaka“ , izvalio sam — i tako dalje. „Znate li šta mi je Frenk malopre rekao?“ „O m eni?“ „O svemu, a pogotovo o vama.“ „Rekao vam je da me možete imati ako želite.“ „Jeste.“ „To je tačno.“ „ J a ... j a . . . j a . . . “ „D a?“ „Ne znam šta da kažem.“ „Boko-maru će pomoći“ , predložila je. „Šta?“ „Skinite cipele“ , naredila je. I s najvećom gracioznošcu skinula sandale. Ja sam svetski čovek, imao sam, prema računici koju sam jednom napravio, preko pedeset tri žene. Mogu reći da sam gledao žene kako se svlače na sve moguće načine. Gledao sam kako se zavesa diže za svaku vari­ jaciju poslednjeg čina. A ipak, jedina žena koja me je naterala da protiv svoje volje zaječim samo je skinula sandale. Pokušao sam da odvežem cipele. Nikad se jedan mla­ doženja nije gore pokazao. Skinuo sam jednu cipelu, ali sam drugu čvrsto zavezao. Čvor mi je slomio nokat na palcu; najzad sam strgao cipelu, neodvezanu. Onda sam skinuo čarape. Mona je već sedela na podu, ispruženih nogu, oslonjena unazad na oble ruke, zabačene glave, zatvorenih očiju. Sad je od mene zavisilo da privedem kraju svoj p rv i... svoj p rv i.. . svoj prvi, veliki B ože... Boko-maru.

92. Pesnik slavi svoj prvi boko-maru Ovo nisu Bokononove reči. Moje su. Milo priviđenje. Nevidljiva izmaglice. . .

110 Ja jesam — Moja duša — Priviđenje preduge čežnje za ljubavlju, Predugo usamljen: Hoću 1’ sresti drugu milu dušu? Dugo sam te Loše savetovao Gde se mogu Dve duše sastati. Moji tabani, moji tabani! Moja duša, moja duša! Idi tamo, Mila dušo; Budi ljubljena. Mmmmmmmmmm.

93. Kako zamalo da izgubim svoju Monu „D a li ti je sada lakše da razgovaraš sa mnom?“ raspitivala se Mona. „Kao da te poznajem hiljadu godina“ , priznadoh. Plakalo mi se. „Volim te, M ona.“ „Volim te.“ Rekla je to jednostavno. „Kakva je budala Frenk!“ ,,Oh?“ „Što se tebe odrekao.“ „Nije me voleo. Hteo je da se oženi sa mnom jedino zato što je ,Papa‘ to želeo. On voli drugu.“ „Koju?“ „Jednu ženu koju je poznavao u Ilijumu.“ Ta srećnica je morala biti žena vlasnika Džekove radnje za modelare i kolekcionare. „Rekao ti je?“ „Noćas, kad mi je dao slobodu da bih se udala za tebe.“ „M ona?“ „D a?“ „Postoji. . . postoji li još neko u tvom životu?“ Bila je zbunjena. „Mnogi“ , reče najzad. „Koje voliš?“ „Ja volim svakoga.“ „Isto — isto koliko i mene?“ „D a.“ Izgleda, nije imala predstavu da bi mi to moglo smetati. Ustao sam s poda, seo na stolicu i počeo da navlačim čarape i cipele. „Pretpostavljam da t i . .. obavljaš. .. da radiš ono što smo upravo radili... sa drugim ljudima?“ ,,Boko-maru?‘ „Boko-maru. “

111 „Naravno.“ „Ne želim da to odsad radiš s ma kim osim sa mnom , izjavio sam. Oči joj se napuniše suzama. Obožavala je svoj promi­ skuitet; razgnevila se što pokušavam da je nateram da se zastidi. „Ja usrećujem ljude. Ljubav je dobra, nije zla.“ „Kao tvoj suprug, želim svu tvoju ljubav za sebe.“ Piljila je u mene sve razrogačenijih očiju. „Zlo-dost!" „Šta mu to dođe?“ „Zlo-dost!“ uzviknula je. „Čovek koji želi nečiju sveukupnu ljubav. To je vrlo loše.“ „Kad je u pitanju brak, mislim da je to vrlo dobro. Mislim da je to jedina stvar.“ Još se nalazila na podu, a ja sam, ponovo u cipelama i čarapama, stajao. Osećao sam se vrlo visok, iako nisam vrlo visok; i osećao sam se vrlo snažan, iako nisam vrlo snažan; a pred sopstvenim glasom bio sam stranac pun poštovanja. Moj glas je posedovao metalni autoritet koji je bio novina. Dok sam nastavljao da govorim tonom mehaničkog čekića, sinulo mi je šta se to zbiva, šta se već zbilo. Već sam počinjao da vladam. Rekao sam Moni da sam je video kako obavlja neku vrstu uspravnog boko-maru-a s pilotom na tribini, ubrzo posle mog dolaska. „Više sa njim nećeš imati nikakve veze“ , rekoh joj. „Kako se zove?“ „Čak ni ne znam“ , prošaputala je. Sad je gledala u zemlju. ,,A šta je s mladim Filipom Kaslom?“ „Misliš na boko-maru?“ „Mislim na sve i svašta. Koliko sam razumeo, odrasli ste zajedno.“ ”D

a

“

„Bokonon vas je oboje podučavao?“ „Jeste.“ Zbog te uspomene ponovo je zablistala. „Pretpostavljam da ste prilično boko-maruirali u to vreme.“ ,,Oh, jesmo!“ reče, sva srećna. „Ni njega više nećeš viđati. Jel’ jasno?“ „Nije.“ „Nije?“ „Neću da se udam za zlo-dosta. “ Ustala je. „Zbogom. „Zbogom?“ Bio sam smrvljen. „Bokonon nam kaže da je vrlo pogrešno ne voleti svakog podjednako. Šta kaže tvoja religija?“ „ N e .. . nemam je.“ „Ja im am .“ Prestao sam s vladavinom. „Vidim da imaš“ , rekoh.

112 „Zbogom, čoveče-bez-religije.“ Otišla je do kamenog stepeništa. „ M o n a .. Zaustavila se. „D a?“ „D a li bih mogao da imam tvoju religiju, ako želim?“ „Naravno.“ „Želim je.“ „Dobro. Volim te.“ „1 ja tebe volim“ , uzdahnuo sam.

94. Najviša planina Tako sam se u zoru verio s najlepšom ženom na svetu. I pristao da postanem sledeći predsednik San Lorenca. ,Papa' još nije bio mrtav, i Frenk je smatrao da ukoliko bude moguće treba da dobijem ,Papin' blagoslov. Te smo se, kad je izašao Borasizi, Sunce, Frenk i ja odvezli do ,Papinog* zamka u džipu koji smo rekvirirali od trupa koje su čuvale sledećeg predsednika. Mona je ostala u Frenkovoj kući. Dao sam joj sveti poljubac, i zaspala je svetim snom. Frenk i ja smo se zaputili preko planina,' kroz lugove divljeg kafinog drveća, a zdesna nam je bio kitnjasti sunčev izlazak. Za vreme sunčevog izlaska upoznao sam kitu sličnu velelepnost najviše planine na ostrvu, Planine Mek Kejb. To je bila strahotna grbina, plavi kit, s neobičnim kamenom zabijenim u leđa kao vrhom. U skladu s kitom izraslina je mogla da bude okrajak prelomljenog harpuna, i toliko je izgledalo da ona nema veze s ostalim delom planine da sam upitao Frenka jesu li je sagradili ljudi. Rekao mi je da je to prirodna formacija. Šta više, izjavio je da se, koliko je njemu poznato, nijedan čovek nije popeo na vrh Planine Mek Kejb. ”Ne„ ‘zg*ec^a mi tako težak uspon“ , primetio sam. Izuzevši izraslinu na vrhu, planina je predstavljala uspon nimalo nedostupniji od stepeništa gradske kuće. A sama izraslina je, bar iz daljine, izgledala pogodno opervažena nagibima i izbočinama. „Da li je sveta, ili nešto slično?“ zapitao sam. „Možda je nekad bila. Ali otkad je Bokonona — nije.“ „Zašto se onda niko nije popeo?“ „Niko do sada nije bio za to raspoložen.“ „Možda ću se ja popeti.“ „Samo napred. Niko vam ne brani.“ Vozili smo se ćuteći. „Šta je svetinja za bokononiste?“ upitah malo kasnije. „Koliko mogu da vidim, to čak nije ni Bog.“

113 „Ništa?“ „Samo jedno.“ Izneo sam nekoliko pretpostavki. „Okean? Sunce?“ „Čovek“ , reče Frenk. „To je sve. Samo čovek.“

95. Vidim kuku Najzad smo stigli do zamka. Bio je nizak i crn i okrutan. Prastari topovi još su se izležavali na bedemima. Puzavica i ptičja gnezda začepili su puškamice, ispuste na bedemima i otvore za strelce. Grudobran na severu bio je produžetak strmena mon­ struozne litice koja se strmoglavljivala dvesta metara, pravo u mlako more. Postavljalo se pitanje koje se postavlja pred svim sličnim gomilama kamenja: kako je sićušni čovek pokre­ nuo tako veliko kamenje? I, kao sve slične gomile kamenja, ona sama davala je odgovor na pitanje. To ogromno kamenje pokrenuo je nemi užas. Zamak je sagrađen prema željama Tam-baue, Impera­ tora San Lorenca, pomahnitalog čoveka, odbeglog roba. Priča se da je Tam-bau nacrt za njega pronašao u dečjoj slikovnici. To mora da je bila grozovita knjiga. Baš pre no što smo stigli do vratnica palate drum nas je proveo ispod rustičnog slavoluka napravljenog od dva telefonska stuba spojena poprečnom gredom. Sa sredine grede visila je golema gvozdena kuka. Na kuku je bilo nabijeno obaveštenje. „Ova kuka“ , obznanjivalo je obaveštenje, „rezervisana je za Bokonona lično.“ Okrenuo sam se da ponovo pogledam kuku, i ta stvarčica od zašiljenog gvožđa poručila mi je da ću zaista vladar, i da će moj narod cvetati. I laskao sam sebi da ću biti strog, pravedan i blag vladar, i da će moj narod cvetati. Fatamorgana. Opsena!

96. Zvono, Knjiga i pile u kutiji za šešire Frenk i ja nismo odmah mogli ući da vidimo ,Papu‘. Dr Šlihter fon Kenigsvald, lekar na dužnosti, promrmljao je da ćemo morati da pričekamo oko pola sata. Tako smo Frenk i ja čekali u predsoblju ,Papinih1odaja, u sobi bez prozora. Soba je imala oko deset kvadratnih m etara, nameštaj je predstavljalo nekoliko hrapavih klupa

114 i sto za kartanje. Na stolu za kartanje nalazio se električni ventilator. Zidovi su bili od kamena. Nije bilo nikakvih slika, nikakvih ukrasa po zidovima. Međutim, u zid su, oko dva metra iznad poda, bili uglavljeni gvozdeni prstenovi na razmacima od oko metar i osamdeset. Zapitah Frenka da li je ova prostorija nekad bila mučionica. Rekao mi je da jeste, i da je poklopac šahta na kome sam stajao kapak podzemne ćelije. U predsoblju je bio nezainteresovani stražar. Tu se takođe nalazio hrišćanski sveštenik, spreman da se pobri­ ne za ,Papine1 duhovne potrebe čim se pojave. Imao je mesingano zvono za poslugu i kutiju za šešire u kojoj su bile izbušene rupe, i Bibliju, i kasapski nož — sve poredano na klupi pored njega. Rekao mi je da se u kutiji za šešire nalazi živo pile. Reče da je pile mimo jer ga je nahranio pilulama za umirenje. Kao svi Sanlorenšani iznad dvadeset pete godine, izgledao je kao da mu je bar šezdeset. Rekao mi je da se zove doktor Voks Humana, da je ime dobio po registru orgulja koji je udario njegovu majku kad je 1923. godine Katedrala San Lorenca razrušena dinamitom. Bez zazora mi je kazao da mu je otac nepoznat. Upitao sam ga koju hrišćansku veroispovest predstavlja, i otvoreno sam napomenuo da su pile i kasapski nož, u granicama mog shvatanja hrišćanstva, inovacije. „Za zvono“ , primetio sam, „mogu da shvatim kako se može zgodno uklopiti.“ Pokazalo se da je inteligentan čovek. Svoj doktorat — ponudio mi je da ga proverim — dobio je od Biblijskog univerziteta zapadne polulopte, u Liti Roku, u državi Arkanzas. Rekao mi je da je s Univerzitetom stupio u vezu preko oglasa iz časopisa Popular Mechanics. Reče da je deviza univerziteta postala i njegova lična, i da ona objašnjava pile i kasapski nož. Deviza univerziteta bila je: UNESITE ŽIV O T U RELIGIJU! Reče da je brižljivo morao da opipava teren s hrišćanstvom pošto su katoličanstvo i protestantizam stavljeni van zakona zajedno s bokononizmom. „Pa ako pod tim uslovima treba da budem hrišćanin, moram smisliti mnoge nove stvari.“ „Ta ako tod sin uronima sleba da zudem tristanin, poram knisliti bnoge sove kvotari“, reče on na narečju. D r Šlihter fon Kenigsvald je tada izašao iz ,Papinih1 odaja, izgledao je vrlo nemački, vrlo umorno. „Sad možete da vidite ,Papu‘.“

115 „Pazićemo da ga ne zamaramo“ , obeća Frenk. „Ako možete da ga ubijete“ , reče fon Kenigsvald, „mislim da će vam biti zahvalan.“

97. Smrdljivi hrišćanin ,Papa‘ Moncano i njegova nemilosrdna bolest ležali su u krevetu napravljenom od zlatnog čamca — krma, konopac za privezivanje, viljuške za vesla, i sve ostalo, a sve pozlaćeno. Njegov krevet je bio čamac za spasavanje sa stare Bokononove škune, Damine cipelice; to je bio čamac za spasavanje koji je nekad davno doneo Bokonona i desetara Mek Kejba na San Lorenco. Zidovi sobe bili su beli. Ali je od ,Pape‘ zračio tako vreo i jasan bol da su zidovi izgledali zapljusnuti jarosnim crvenilom. Od struka nagore bio je neodeven, a njegov sjaktavi trbuh sav u čvorovima. Stomak mu je podrhtavao kao namreškano jedro. Oko vrata je nosio lanac na kome je visio cilindar veličine patrone sačme. Pretpostavljao sam da je sadržina cilindra neka čudotvorna amajlija. Pogrešio sam. Sadržina ja bila iver leda-devet. ,Papa‘ je jedva govorio. Zubi su mu cvokotali i disao je nekontrolisano. Izmučena ,Papina' glava ležala ja zavaljena na pramcu čamca. Monin ksilofon stajao je blizu kreveta. Očigledno je prethodne večeri muzikom pokušavala da umiri ,Papu‘. „ ’Papa1?“ prošaputao ja Frenk. „Zbogom“ , prodahta ,Papa‘, iskolačenih očiju koje više ne vide. „Doveo sam prijatelja.“ „Zbogom.“ „On će biti sledeći predsednik San Lorenca. Biće mnogo bolji predsednik nego što bih ja bio.“ „Led!“ progrca ,Papa‘. „Stalno traži led“ , reče fon Kenigsvald. „Kad donesemo — on ga neće.“ ,Papa‘ je zakolutao očima. Opustio je vrat i skinuo težinu tela s temena. Onda je ponovo savio vrat unazad. „Nije važno“ , reče, „ko je predsednik . . Ni j e završio. Završio sam umesto njega. „San Lorenca?“ „San Lorenca“ , složi se on. Uspeo je da se iskrivljeno nasmeši. ,,Nek’ je sa srećom!“ prokrklja. „Hvala, gospodine“ , rekoh ja. „Nije važno! Bokonon. Dovedite Bokonona.“ Pokušao sam da vešto odgovorim na ovo poslednje.

116 Setio sam se kako zarad narodnog veselja treba uvek goniti a nikad ne uhvatiti Bokonona. „Ja ću ga uhvatiti.“ „Kažite mu . . Nagnuo sam se bliže kako bih čuo ,Papin u' poruku Bokononu. „Kažite mu da žalim što ga nisam ubio“ , reče ,Papa\ „Hoću.“ „ Vi ga ubijte,“ „Razumem!“ ,Papa‘ je dovoljno ovladao glasom da ovaj zazvuči zapovednički. „Stvarno ga ubijte!“ Na to nisam ništa rekao. Nisam imao volje da ikoga ubijem. „On ljude podučava lažima i lažima i lažima. Ubijte ga i ljudima recite istinu.“ „Razumem!“ „Vi i Heniker, vi ih podučavajte nauci.“ „Da, gospodine, hoćemo“ , obećao sam. „Nauka je magija koja deluje.“ Ućutao je, opustio se, zatvorio oči. A onda je pro­ šaputao: „Predsmrtni obred“ . Fon Kenigsvald je pozvao unutra dr Voks Humanu. Dr Humana je izvadio svoje umireno pile iz kutije za šešire, spremajući se da obavi hrišćanski predsmrtni obred onako kako ga on razume. ,Papa‘ je otvorio oko. „Ne ti“ , iskezio se na dr Humanu. „Izlazi napolje!“ „Molim, gospodine?“ upita dr Humana. „Ja sam bokononističke vere“ , prošišta ,Papa\ „Vuci se napolje, ti smrdljivi hrišćanine.“

98. Predsmrtni obred Tako sam imao privilegiju da vidim predsmrtni obred bokononističke vere. Sve smo učinili ne bi li među vojnicima i poslugom našli nekog ko bi priznao da poznaje obred i obavio ga nad .Papom1. Dobrovoljaca nije bilo. Nimalo iznenađujuće, kad su kuka i podzemna ćelija u blizini. Onda je dr fon Kenigsvald rekao da će on pokušati. Nikad ranije nije vršio obred, ali je stotinama puta gledao Džulijana Kasla dok to radi. „Jeste li vi bokononist?“ upitah ga. „Slažem se s jednom bokononističkom idejom. Slažem se da sve religije, uključujući bokononizam, nisu ništa drugo osim laži.“ „D a li vas kao naučnika uznemirava“ , raspitivao sam se, „što obavljate takav ritual?“

117 „Ja sam vrlo loš naučnik. Učiniću ma šta da bi ljudskom biću bilo bolje, čak i ako to nije naučno. Nijedan naučnik dostojan tog imena neće reći ovakvu stvar.“ I popeo se u zlatni čamac kod ,Pape‘. Seo je na krmu. Manjak prostora naterao ga je da pod jednu ruku stavi zlatno kormilo. Nosio je sandale bez čarapa i skinuo ih. A onda je zavrnuo pokrivače podno kreveta, otkrivši ,Papina' bosa stopala. Prislonio je svoje tabane o ,Papine' tabane, zauzimajući klasičan položaj za boko-maru.

99. Pog trori mlato „G ot mate m u t“, zapevao je fon Kenigsvald. „Pog trori m lato“, odazva se ,Papa‘ Moncano. „Bog stvori blato“ , bilo je ono što su rekli, svaki na svom narečju. Ovde ću izostaviti narečja litanije. „Bog postade usamljen“ , reče fon Kenigsvald. „Bog postade usamljen.“ „Te Bog reče grumenu blata: ,Sedi!'.“ „Te Bog reče grumenu blata: ,Sedi!'.“ „ ’Pogledaj šta sam sve napravio', reče Bog, ,bregove, more, nebo, zvezde'.“ „ ’Pogledaj šta sam sve napravio', reče Bog, ,bregove, more, nebo, zvezde'.“ „A ja sam bio grumen blata koje je selo i pogledalo unaokolo.“ ,,A ja sam bio grumen blata koje je selo i pogledalo unaokolo.“ „Srećan ja, srećno blato.“ „Srećan ja, srećno blato.“ Niz ,Papine' obraze lile su suze. „Ja, blato, seo sam i video da je Bog obavio dobar posao.“ „Ja, blato, seo sam i video da je Bog obavio dobar posao.“ „Lepo si to uradio, Bože!“ „Lepo si to uradio, Bože!“ reče ,Papa‘ svim srcem. „Niko osim tebe ne bi mogao to da uradi. Bože! Ja sigurno ne bih.“ „Niko osim tebe ne bi mogao to da uradi, Bože! Ja sigurno ne bih.“ ,,U poređenju s Tobom osećam se vrlo beznačajan.“ ,,U poređenju s Tobom osećam se vrlo beznačajan.“ „Jedini način na koji mogu da se osetim bar malo značajnim bio bi da mislim na sve ono blato koje čak nije moglo da sedne i pogleda unaokolo.“ „Jedini način na koji mogu da se osetim bar malo

118 značajnim bio bi da mislim na sve ono blato koje čak nije moglo da sedne i pogleda unaokolo.“ „Ja sam dobio tako mnogo, a sve to blato dobilo je tako malo.“ „Ja sam dobio tako mnogo, a sve to blato dobilo je tako malo.“ ,,Hfala zi na pošasti!“ uzviknu fon Kenivsvald. „Smala di na gotasti!“ prošišta ,Papa‘. Ono što su rekli bilo je: „Hvala ti na počasti!“ „Sada će blato ponovo da legne i da spava.“ „Sada će blato ponovo da legne i da spava.“ „Kakve uspomene za blato!“ „Kakve uspomene za blato!“ „Kakve sam zanimljive vrste sedećeg blata susreo!“ „Kakve sam zanimljive vrste sedećeg blata susreo!“ „Volim sve što sam video!“ „Volim sve što sam video!“ „Laku noć.“ „Laku noć.“ „Sada ću otići u raj.“ „Sada ću otići u raj.“ „Jedva čekam . . „Jedva čekam . . .“ „Da zasigurno doznam šta je bio moj vampeter. . . “ „D a zasigurno doznam šta je bio moj vampeter. . . “ „1 ko je bio u mom karasu. . .“ „1 ko je bio u mom karasu. . .“ „1 sve dobro što ga je naš karaš učinio za Tebe.“ „1 sve dobro što ga je naš karaš učinio za Tebe.“ „Amin.“ „Amin.“

100. Ode Frenk u podzemlje Ali ,Papa‘ nije umro i otišao u raj — ne tada. Upitao sam Frenka koji bi bio najbolji trenutak za objavu mog uzdizanja na predsednički položaj. Nije bio od pomoći, nije imao nikakvih predloga; sve je prepuštao meni. „Mislio sam da ćete me podržati“ , zamerio sam. „Kad se radi o tehničkim stvarima.“ Frenk je u tome bio određen. Nisam smeo da ugrožavam njegov integritet tehničara; nisam smeo tražiti da napušta okvire svog posla. „Tako.“ „Nemam ništa protiv toga kako ćete postupati s ljudima. To je vaša odgovornost.“ Ova Frenkova iznenadna abdikacija od svega što ima

119 veze s ljudima porazila me je i razljutila, i rekoh mu, nameravajući da budem satiričan: „D a li biste onda hteli da mi kažete šta je, na čisto tehničkom planu, planirano za ovaj dan nad danima?“ Dobio sam strogo tehnički odgovor. „Popravka elek­ trične centrale i priređivanje vazduhoplovne egzibicije.“ „Dobro! Znači da će jadan od mojih prv ih predsedničkih trijumfa biti vraćanje električne struje mom narodu.“ Frenk u tome nije video ništa smešno. Salutirao je. „Gospodine, pokušaću. Gospodine, za vas ću dati sve od sebe. Ne mogu da garantujem koliko će potrajati dok opet ne dobijemo energiju.“ „To je ono što želim — energičnu zemlju.“ „Gospodine, daću sve od sebe.“ Frenk je opet salutirao. ,,A vazduhoplovna egzibicija?“ upitao sam. „Sta je to?“ Dobio sam još jedan udrvenčen odgovor. „Gospodine, danas popodne u jedan sat šest aviona vazdušnih snaga San Lorenca proleteće pored ove palate i gađati mete u vodi. To je deo proslave Dana stotine mučenika za demokratiju. Takođe, američki ambasador namerava da baci venac u m ore.“ Tako sam, okvirno, odlučio da Frenk moju apoteozu najavi odmah nakon ceremonije s vencem i vazduhoplov­ ne egzibicije. „Sta mislite o tome?“ rekoh Frenku. „Gospodine, vi ste gazda.“ „Mislim da bi bilo bolje da imam spremljen govor“ , rekoh. „1 trebalo bi da bude nekog polaganja zakletve, kako bi sve izgledalo dostojanstveno, zvanično.“ „Gospodine, vi ste gazda.“ Svaki put kad bi izgovorio ove reči izgledalo je da one dolaze iz sve veće udaljenosti, kao da Frenk silazi niz prečage merdevina u duboki bunar, dok sam ja primoran da ostanem gore. I bolno shvatih kako moj pristanak da budem gazda daje Frenku slobodu da radi ono što najviše želi, da radi ono što je radio njegov otac: da prima počasti i materijal­ ne udobnosti pri tom izbegavši ljudske odgovornosti. To je postigao silaskom u duhovnu podzemnu ćeliju.

101. Kao i m oji prethodnici, stavljam Bokonona van zakona Te sam svoj govor napisao u okrugloj, praznoj sobi u podnožju kule. Tu su bili sto i stolica. A govor koji sam napisao bio je zaokrugljen i prazan, takođe jedva po­ punjen. Bio je pun nade. Bio je smeran. I otkrih da je nemoguće ne osloniti se na Boga. Nikad

120 ranije nije mi bila potrebna takva podrška, te stoga nikad nisam verovao da se takva podrška može dobiti. Sada sam otkrio da u nju moram da verujem — i verovao sam. Uz to će mi biti potrebna i pomoć naroda. Zatražio sam listu gostiju koji će prisustvovati svečanosti i video da nisu pozvani Džulijan Kasi i njegov sin. Poslao sam kurire da ih odmah pozovu, budući da oni o mom narodu znaju više od svih, izuzevši Bokonona. Što se tiče Bokonona: Premišljao sam da li da ga zamolim da uđe u moju vladu, time pribavljajući svom narodu neku vrstu milenijuma. 1 mislio sam da izdam naređenje da se odmah, sred velikog veselja, sruši ona odvratna kuka pred kapijom palate. A onda shvatih da milenij um mora da ponudi nešto više od svetog čoveka na moćnom položaju, da bi za svakog takođe moralo da bude mnogo dobrih stvari za jelo, i prijatnih mesta na kojima bi svi živeli; i dobre škole i dobro zdravlje i dobra zabava za sve, i posla za sve koji ga žele — a Bokonon i ja nismo bili u mogućnosti da sve to obezbedimo. Tako su dobro i zlo morali da ostanu razdvojeni; dobro u džungli a zlo u palati. Ono zabave što se u tome našlo bilo je jedino što smo mogli da pružimo narodu. Neko je zakucao na vrata. Sluga mi je rekao da su gosti počeli da dolaze. Tako sam svoj govor stavio u džep i popeo se spiralnim stepenicama u svoju kulu. Došao sam do najvišeg tornja-osmatračnice svoga zamka, i posmatrao svoje goste, svoje sluge, svoju liticu i svoje mlako more.

102. Neprijatelji slobode Kad mislim na sve te ljude na mom najvišem tornju, mislim na Bokononov ,,sto-i-devetnaesti kalipso“ , u kome nas poziva da zapevamo sa njim: ,Gde je otišlo staro društvo?1 Čuo sam da kaže čovek pun sete. Tužnom čoveku šapnuh na uvo: ,Svi su otišli u nepovrate.1 Bili su prisutni ambasador Horlik Minton sa gospođom; H. Lou Krozbi, proizvođač bicikala i njegova Hejzl; dr Džulijan Kasi, humanista i filantrop i njegov sin, Filip, pisac i kafedžija; mali Njutn Heniker, slikar, i njegova muzikalna sestra, gospođa Harisona K. Konersa: moja

121 božanstvena Mona; general-major Frenklin Heniker; i dvadeset probranih sanlorenških birokrata i vojnih lica. Mrtvi — gotovo svi su sada mrtvi. Kao što nam kaže Bokonon: „Nikad nije greška red zbogom.“ Na mojim osmatračnicarna bio je hladan bife, zakuska krcata domaćim poslasticama: pečene ptice pevačice u omotićima napravljenim od vlastitog plavo-zelenog perja; nežno ljubičaste krabe povađene iz ljuštura, samlevene, ispržene u kokosovom ulju pa vraćene u ljušture; tek izlegle barakude napunjene filom od banane; i kockasti zalogaji kuvanog albatrosa na nezačinjenim komadićima proje. Rečeno mi je da je albatros ubijen baš sa kulice u kojoj se nalazio bife. Ponuđena su bila dva pića, obadva bez leda: pepsi-kola i domaći rum. Pepsi-kola je služena u plastičnim čašama s nožicom. Rum je služen u kokosovim ljuskama. Nisam bio u stanju da prepoznam slatkasti miris ruma, iako me je odnekud podsećao na dečaštvo. Frenk je .mogao da mi kaže koji je to mirs. „Aceton." „Aceton?“ „Koristi se za lepak kojim se lepe modeli aviona.“ Rum nisam pio. Ambasador Minton obavio je svojim kokosom prilično ambasadorskog, gurmanksog nazdravljanja, pretvarajući se da voli sve ljude i sva pića što ih okrepljuju. Ali ga nisam video da pije. Uzgred, sa sobom je imao kofer kakav nikad ranije nisam video. Izgledao je kao kutija za veliku hornu, a pokazalo se da sadrži memorijalni venac koji će biti bačen u more. Jedina osoba koju sam video kako pije rum bio je H. Lou Krozbi, koji očigledno nije ni imao čulo mirisa. Dobro se zabavljao dok je sedeći na topu pio aceton iz svog kokosa, onemogućavajući prilaz svojom velikom zadnjicom. Posmatrao je more kroz ogroman japanski dogled. Posmatrao je mete postavljene na poigravajućim bovama ukotvljenim usred mora. Mete su bile od kartona izrezanog u obliku čoveka. Na njih će pucati i bacati bombe u okviru prikaza udarne sile šest aviona vazdušnih snaga San Lorenca. Svaka meta je predstavljala karikaturu neke stvarne ličnosti, a ime te ličnosti bilo je ispisano na prednjoj i na zadnjoj strani mete. Zapitao sam ko je karikaturista i doznao da je to bio dr Voks Humana, hrišćanski sveštenik. Stajao je tik do mene. „Nisam znao da i za to imate dara."

122 „O, da. Kad sam bio mladić bilo mi je vrlo teško da se odlučim šta da postanem.“ „Mislim da je vaš izbor bio onaj pravi.“ „Molio sam se za usmerenje Odozgo.“ „Dobili ste ga.“ H. Lou Krozbi je dodao dogled svojoj ženi. „Eno, najbliži, stari Džo Staljin, a odmah do njega ukotvljen je stari Fidel Kastro.“ ,,A eno starog Hitlera“ , kikotala se Hejzl, očarana. ,,A eno i starog Musolinija i nekog starog Japanca.“ ,,A eno starog Karla Marksa.“ ,,A eno starog kajzera Viljema, šlem sa šiljkom i sve ostalo“ , gugutala je Hejzl. „Nisam nikad očekivala da njega vidim ponovo.“ ,,A eno i starog Maoa. Vidiš starog M aoa?“ „AF će da se puši“, reče Hejzl. „AF će da se puši ka­ ko se nikad u životu nije pušio. Baš je to medena ideja.“ „Tamo dole u stvari imaju sve one koji su ikad bili neprijatelji slobode“ , izjavi H. Lou Krozbi.

103. Lekarsko mišljenje o dejstvu štrajka pisaca Niko od gostiju nije znao da ću postati predsednik. Niko nije znao koliko je ,Papa‘ blizu smrti. Frenk je dao zvanično saopštenje da se ,Papa‘ udobno odmara, da ,Papa‘ svima želi sve najbolje. Redosled događaja, kako ih je najavio Frenk, bio je da ambasador Minton baci u more venac u počast Stotine mučenika; a onda će avioni gađati mete u moru; a onda će on, Frenk, reći nekoliko reči. Društvu nije rekao da ću i ja održati govor. Tako su se prema meni ponašali samo kao prema novinaru u poseti, i tu i tamo sam se upuštao u nezlobjvo velefolonstvo. „Zdravo, Kevo“ , rekoh Hejzl Krozbi. ,,U, pa to je moj mali!“ Hejzl me parfimisano zagrlila, a svakom je rekla: „Ovaj mali je iz Indijane!“ Otac i sin Kasi stajali su po strani od ostalog društva. Već dugo nisu bili dobrodošli u ,Papinu‘ palatu, i kopkalo ih je zbog čega su sada pozvani. Mladi Kasi me nazvao „novinarskom zvezdom“ . „D o­ bro jutro, novinarska zvezdo. Šta je novo u borbi s recima?“ „Mogu ja vas da pitam to isto“, odgovorih. „Razmišljam da li da proglasim generalni štrajk svih pisaca dok se čovečanstvo konačno ne urazumi. Hoćete li ga podržati?“

123 „Imaju li pisci pravo na štrajk? To bi bilo kao kad bi policajci ili vatrogasci odbili da rade.“ „Ili profesori univerziteta.“ „Ili profesori univerziteta“ , složih se. Odmahnuo sam glavom. „Ne, ne verujem da bi mi savest dozvolila da podržim takav štrajk. Kad čovek postane pisac, mislim da preuzima svetu obavezu da stvara lepotu i prosvetljenje i olakšanje što brže može.“ „Jednostavno ne mogu a da ne razmišljam koliko bi se ljudi uzmenirili kad odjednom vise ne bi bilo novih knjiga, novih pozorišnih komada, novih istorija, novih pesam a. . . “ „1 koliko biste se vi ponosili kad bi ljudi počeli da umiru kao muve?“ upitah. „Mislim da će pre umirati kao besni psi — režeci i ujedajući jedni druge i grizući sopstvene repove.“ Okrenuo sam se starijem Kaslu. „Gospodine, kako umire čovek koji je lišen utehe književnosti?“ „Na jedan od dva načina“ , reče on, „od truljenja srca ili od atrofije nervnog sistema.“ „Pretpostavljam da ni jedan nije vrlo ugodan“ , napo­ menuh. „Nije“ , reče stariji Kasi. „Tako vam Boga, nastavite obojica da pišete, molim vas!“

104. Sulfatijazol Moja božanstvena Mona nije mi prilazila i nije me čežnjivim pogledima ohrabrivala da dođem do nje. Postala je domaćica, predstavljajući Sanlorenšanima Anđelu i malog Njutna. , . Dok sad premišljam o suštini te devojke — pnsecajuci se njene ravnodušnosti prema ,Papinom1 kolapsu, prem^ veridbi sa mnom — kolebam se između uzvišene i jevtine procene. Da li je ona predstavljala najuzvišeniji vid ženske produhovljenosti? Ili je bila anestetizirana, frigidna — u stvari hladna kao led, omamljena zavisnošću od ksilofona, kulta lepote i boko-marua? Nikada neću saznati. Bokonon nam kaže: Lažov je ko voli, Samog sebe laže. Kome istina je briga, Ljubavi nema — A slep je k’o ostriga!

124 Pretpostaviću da su moja uputstva jasna. Treba da pamtim svoju Monu kao uzvišenu. „Recite mi“ , obratio sam se, na Dan stotine mučenika za demokratiju, Filipu Kaslu, „jeste li danas razgovarali sa svojim prijateljem i obožavaocem H. Lou Krozbijem?“ „Nije me prepoznao u odelu i cipelama i s kravatom“ , odgovori mladi Kasi. „Već smo se lepo izrazgovarali o biciklima. Možda ćemo opet.“ Otkrio sam da to što Krozbi hoće da pravi bicikle na San Lorencu za mene više nije zabavno. Kao poglavar ostrva veoma sam želeo fabriku bicikala. Iznenada se kod mene javilo poštovanje prema onome što H. Lou Krozbi predstavlja i može. „Šta mislite, kako bi stanovništvo San Lorenca primilo industrijalizaciju?“ zapitao sam oca i sina Kasi. „Stanovništvo San Lorenca“ , reče mi otac, „zanimaju samo tri stvari: ribolov, polno opštenje i bokononizam.“ „Mislite li da bi mogli da se zainteresuju za progres?“ „Imali su oni toga. Postoji samo jedan vid progresa koji ih zaista uzbuđuje.“ ,,A koji?“ „Električna gitara.“ Pozdravio sam se i opet pridružio Krozbijevima. Sa njima je bio Frenk Heniker, objašnjavao je ko je Bokonon i čemu se protivi. „On je protiv nauke.“ „Kako iko pri zdravoj pameti može biti protiv nauke?“ upita Krozbi. „D a nije bilo penicilina ja bih sada bila mrtva“ , reče Hejzl. „A moja majka takođe.“ „Koliko je stara vaša m ajka?“ raspitivao sam se. „Sto šest. Jel’ da je to divno?“ „Zaista jeste“ , složih se. „1 ja bih sada bila udovica da nije leka koji su onda dali mome mužu“ , reče Hejzl. Morala je da pita muža kako se lek zvao. „Dušo, kako se zove ono što ti je onda spasio život?“ „Sulfatijazol.“ A ja sam napravio grešku što sam s poslužavnika koji su proneli uzeo sendvičić od albatrosa.

105. Sredstvo za ublažavanje bolova Tako se dogodilo — „Tako je bilo suđeno da se dogodi“ , rekao bi Bokonon — da mi albatrosovo meso tako burno ne prija da mi je pozlilo čim sam progutao prvi komad. Bio sam primoran da se smandrljam niz spiralne kamene stepenice u potrazi za kupatilom. Poslužio sam se onim uz ,Papine1 odaje.

125 Dok sam se, donekle sebi olakšavši, vukao napolje, sreo me je dr Šlihter fon Kenigsvald koji je dolazio iz ,Papine' spavaće sobe. Izgledao je sumanuto i zgrabio me je za ruke povikavši: „Šta je to? Šta je to što je nosio oko vrata?“ „Izvinite?“ „Popio je! ,Papa‘ je popio nešto što je bilo u tom valjku — i sad je mrtav.“ Setio sam se cilindričnog valjka koji je ,Papa‘ nosio oko vrata, i napravio očiglednu pretpostavku o njegovoj sadržini. „Cijanid?“ „Cijanid? Zar cijanid čoveka za sekund pretvori u cement?“ ,,U cement?“ ,,U mermer! U gvožđe! Nikad ranije nisam video tako ukočen leš. Udarite bilo gde po njemu, a on zazvuči kao drveni ksilofon! Da vidite!“ Fon Kenigsvald me umuva u ,Papinu1 spavaću sobu. U krevetu, u zlatnom čamcu, videla se odvratna stvar. ,Papa‘ je bio mrtav, ali nije bio telo za koje bi se moglo reći: „Najzad počiva u miru“ . ,Papina1 glava bila je zavaljena koliko god je moguće. Težina mu je počivala na temenu i na tabanima, dok je ostali deo njegovog tela pravio most čiji luk stremi tavanici. Imao je oblik prevrnute vangle. Bilo je očigledno da je umro od sadržine valjka koji mu je visio oko vrata. U jednoj ruci je držao valjak a s valjka je bio skinut poklopac. A palac i kažiprst druge ruke nalazili su se između njegovih zuba, kao da su upravo ispustili komadić nečeg. Dr fon Kenigsvald izvadio je viljušku držača za veslo iz njenog ležišta na ivici pozlaćenog čamca. Lupnuo je ,Papu‘ po trbuhu čeličnom viljuškom i ,Papa‘ je stvarno zazvučao kao drveni ksilofon. A p a p in e 1 usne i nozdrve i očne jabučice bile su kao zastakljene plavičasto belim injem. Bog zna, ovaj sindrom sada više nije novost. Ali onda je svakako bio. ,Papal Moncano bio je prvi čovek u istoriji koji je umro od ¡eda-devet. Zabeležio sam ovu činjenicu kakva god bila njena vrednost. „Zapisujte sve11, kaže nam Bokonon. U stvari, ono što nam zapravo veli jeste da je istoriju jalovo bilo pisati, bilo čitati. „Kako bi se od ljudi i žena moglo očekivati da u budućnosti izbegavaju pravljenje ozbiljnih grešaka ukoliko ne bi postojali tačni zapisi o prošlosti?“ pita on ironično. Stoga, ponovo: ,Papa‘ Moncano bio je prvi čovek u istoriji koji je umro od leda-devet.

126

106. Šta izgovaraju bokononisti kad izvršavaju samoubistvo Dr fon Kenigsvald, humanista u bilansu čijih dobročinstava Aušvic pravi strašan manjak, bio je drugi koji je umro od leda-devet. Govorio je o mrtvačkoj ukočenosti, o temi koju sam ja načeo. „Rigor mortis ne nastupa u sekundi“ , izjavio je. „Samo sam na trenutak bio okrenut leđima ,Papi‘. Buncao j e .. „O čemu?“ upitah. „O bolovima, o ledu, o Moni — o svemu. A onda je ,Papa‘ rekao: ,Sada ću da uništim ceo svet‘.“ „Šta je time hteo da kaže?“ „To je ono što uvek izgovaraju bokononisti kad se spremaju da izvrše samoubistvo.“ Fon Kenigsvald ode do lavora s vodom u nameri da opere ruke. „Kad sam se okrenuo da ga pogledam“ , reče mi dok su mu ruke bile nad vodom, „bio je mrtav — tvrd kao kip, baš takav kao što ga vidite. Prešao sam prstima preko njegovih usana. Izgledale su tako neobično.“ Stavio je ruke u vodu. „Koja bi to hemikalija mogla da. . Pitanje je iščilelo. Fon Kenigsvald je digao ruke a s njima se digla i voda iz lavora. To više nije bila voda već polulopta leda-devet. Fon Kenigsvald je vrhom jezika dotakao plavičasto belu zagonetku. Inje mu je procvetalo na usnama. Potpuno se zaledio, zaklatio, strovalio. Plavičasto bela polulopta se rasprsla. Komadići su odskakali po podu. Otišao sam do vrata i vikom potražio pomoć. Dotrčali su vojnici i sluge. Naredio sam im da u ,Papinu' sobu odmah dovedu Frenka i Njutna i Anđelu. Napokon sam video led-devet!

107. Naparite oči! Pustio sam troje dece dr Feliksa Henikera u spavaću sobu ,Pape‘ Moncana. Zatvorio sam vrata i leđima se naslonio na njih. Osećao sam se ogorčeno i veličanstveno. Znao sam šta je to led-devet. Često sam ga viđao u snu. Nije bilo nikakve sumnje da je Frenk dao ,Papi‘ led-devet. A izgledalo je sigurno da kad Frenk ima leda-devet za davanje, onda ga za davanje takođe imaju Njutn i Anđela.

127 Pa sam zarežao na sve troje, pozvavši ih na odgovornost zbog čudovišnog zločinstva. Rekao sam im da je komedija završena, da znam sve o njima i ledu-devet. Pokušao sam da ih upozorim na to da je Ied-devet sredstvo kojim može da se okonča život na zemlji. Bio sam toliko upečatljiv da nisu ni pomislili da me pitaju otkud znam za Ied-devet. „Naparite oči!“ rekoh. Pa, kao što nam kaže Bokonon: „Bog nikad u svom životu nije napisao dobar pozorišni komad.“ Sceni u ,Papinoj' sobi nisu nedostajali spektakularni problemi i rekviziti, a moj uvodni monolog bio je onaj pravi. Ali je prvi odgovor Henikerovih upropastio svu veličanstvenost. Mali Njutn je povratio.

108. Frenk nam kazuje šta da radimo I onda nam se svima povraćalo. Njutn je svakako uradio ono što je trebalo. „Slažem se u potpunosti“ , rekoh Njutnu. Pa zarežah na Anđelu i Frenka: „Sad kad smo dobili Njutnovo mišljenje, želeo bih da čujem šta vas dvoje imate da kažete.“ „Fuj“ , reče Anđela, zgrčivši se, plazeći jezik. Imala je zemljanu boju. „Da li su to i vaša osećanja?“ upita Frenka. ,,’Fuj?‘ Da li to izjavljujete, generale?“ Frenk je iskezio zube, a čvrsto ih stegao i kroz njih disao ubrzano i zviždukavo. „Kao pas“ , promrmlja mali Njutn, gledajući nadole u fon Kenigsvalda. „Kakav pas?“ Njutn prošaputa svoj odgovor, a u šapatu jedva da je bilo daha. Ali je akustičnost sobe s kamenim zidovima bila takva da smo svi čuli šapat tako razgovetno kao što bismo čuli zvonjavu kristalnog zvona. „Na Badnje veče, kad je umro otac.“ Njutn je govorio sam sa sobom. A kad sam zatražio da mi ispriča o psu u noći kad je umro njegov otac, pogledao me je kao da sam mu upao u san. Smatrao me je nebitnim. Međutim, njegov brat i sestra spadali su u taj san. I u tom je košmaru razgovarao sa bratom; rekao je Frenku: „Ti si mu to dao. Tako si dobio ovaj zgodan poslić, zar ne?" pitao je zapanjeni Njutn Frenka. „Šta si mu rekao — da imaš nešto bolje od hidrogenske bombe?“ Frenk nije pokazivao da je čuo. Napeto je razgledao

128 sobu, ništa ne propuštajući. Rastavio je zube i pustio ih da brzo škljocaju, trepćući uz svaki škljocaj. Boja mu se vraćala. Evo šta je rekao. „Slušajte, treba da pospremimo ovaj nered.“

109. Frenk se brani „Generale“ , rekao sam Frenku, „to mora da je jedna od najubedljivijih izjava koje su ove godine dali general-majori. Kao moj tehnički savetnik, kako to predlažete da mi, kao što ste Iepo rekli, .pospremimo ovaj nered1?“ . Frenk mi je dao jasan odgovor. Pucnuo je prstima. Video sam kako sebe odvaja-od uzroka nereda; kako se, s rastućim ponosom i energijom, poistovećuje s prečišćavačima, spasiocima sveta, s onima koji dovode stvari u red. „Metle, đubrovnike, lampe za lemljenje, rešo, kofe“ , naređivao je, pucketajući, pucketajući prstima. „Predlažete da za tela upotrebimo lampu za lemljenje “ upitah. Frenk je sad već bio toliko nabijen tehničkim razmi­ šljanjem da je gotovo stepovao uz muziku svojih prstiju. „Velike komade pometemo s poda, istopimo ih u kofi na rešou. Onda svaki kvadratni santimetar poda pređemo lampom za lemljenje, za slučaj da ima mikroskopskih kristala. Sta ćemo s telima — i sa krevetom. . .“ Morao je još malo da razmisli. „Pogrebna lomača!“ uzviknuo je, odista zadovoljan sobom. „Daću da se pored kuke napravi moćno velika pogrebna lomača, a tela i krevet ćemo izneti i baciti u nju.“ Pošao je, da naredi da se napravi lomača i da nabavi stvari koje su nam bile potrebne za čišćenje sobe. Anđela ga zaustavi. „Kako si mogao?“, želela je da zna. Frenk joj se kruto nasmešio. „Sve će biti u redu." „Kako si mogao da ga daš čoveku kakav je ,Papa‘ Moncano?“ upita ga Anđela. „Hajde da prvo pospremimo nered; onda možemo da razgovaramo.“ Anđela ga je držala za ruke i nije htela da ga pusti „Kako si mogao!" Protresla ga je. Frenk je smanuo sestrine ruke sa sebe. Njegov ukočeni osmeh je nestao i Frenk za trenutak postade podrugljivo opak — trenutak u kome joj je s najvećim mogućim prezirom rekao: „Ja sam sebi kupio posao, baš kao što si ti sebi kupila muža švalera, baš kao što je Njutn sebi kupio nedelju dana s ruskom patuljicom na Kejp Kodu!" Kruti osmeh se vratio. Frenk je izašao; i zalupio je vratima.

129

110. Četrnaesta knjiga „Ponekad p u l - p a h kaže nam Bokonon, „nadmašuje moći ljudskog poimanja.“ Bokonon na jednom mestu u Knjigama Bokononovim pul-pah prevodi kao „oluju govana“ a na drugom mestu kao „gnev Božji“ . Iz onoga što je Frenk rekao pre no što je zalupio vratima shvatio sam da Republika San Lorenco i troje Henikera nisu jedini koji poseduju led-devet. Očevidno ga imaju i Sjedinjene Američke Države i Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika. Sjedinjene Države domogle su ga se preko Anđelinog muža, čija je fabrika u Indijanapolisu, razumljivo, bila okružena električnom ogradom i ubilački nastrojenim vučjacima. A Sovjetska Rusija do­ mogla ga se preko Njutnove Zinkice, dražesne patuljice iz ukrajinskog baleta. To nadmašuje moje poimanje. Pognuo sam glavu i zatvorio oči; i očekivao Frenkov povratak sa skromnim alatkama potrebnim da se očisti jedna spavaća soba — jedna spavaća soba među svim spavaćim sobama sveta, spavaća soba zagađena ledomdevet. Negde u tom ljubičasto-baršunastom zaboravu čuh kako mi Anđela nešto govori. Nije govorila u svoju odbranu. Branila je malog Njutna. „Njutn ga nije dao njoj. Ukrala ga je.“ Utvrdih da me objašnjenje ne zanima. „Čemu može da se nada čovečanstvo“ , razmišljao sam, „kad postoje ljudi kao Feliks Heniker koji daju takve igračke kao što je led-devet deci tako kratkovidoj kao što su gotovi svi ljudi i žene?“ I setio sam se Bokononove četrnaeste knjige, koju sam u potpunosti pročitao prethodne noći. Četrnaesta knjiga nosi naslov: Čemu može da se nada za ljudski rod na Zemlji razuman čovek, imajući u vidu iskustvo proteklih milion godina ? Ne traje dugo dok se pročita Četrnaesta knjiga. Ona se sastoji od jedne reči i od tačke. Evo je: „Ničemu.“

111. Prekid Frenk se vratio s metlama i đubrovnicima, s lampom za lemljenje i sa rešoom na gas, i s dobrom starom kofom i gumenim rukavicama. Navukli smo rukavice kako ne bi zagadili ruke ledom-

130 devet. Frenk je postavio rešo na ksilofon božanstvene Mone a na sve to je stavio čestitu staru kofu. I sakupljali smo veće komade leda-devet s poda; i bacali smo ih u tu skromnu kofu; i oni su se topili. Postali su dobra stara, mila stara, čestita stara voda. Anđela i ja meli smo pod, a mali Njutn je ispod nameštaja tražio komadiće leda-devet koji su nam možda promakli. A Frenk je naše metenje pratio pročišćujućim plamenom lampe. Obuzelo nas je nedotupavno spokojstvo čistačica i nastojnika kad rade do kasno u noć. U zbrljanom svetu bar smo mi dovodili u red svoj mali kutak. I začuh sebe kako razgovornim tonom molim Njutna i Anđelu i Frenka da mi ispričaju o Badnjem večeru kad je stari umro, da mi ispričaju o psu. I s detinjastim uverenjem da će kad pospreme sve dovesti u red, Henikerovi mi ispričaše priču. Priča je glasila ovako: Na to sudbonosno Badnje veče, Anđela je otišla u selo po svetiljke za jelku, a Njutn i Frenk su otišli u šetnju po usamljenoj zimskoj plaži, gde su naišli na velikog crnog labradorca. Pas je bio druželjubiv, kao svi labradorci, i sledio je Frenka i Njutna do kuće. Feliks Heniker je bio mrtav — umro je u beloj stolici od trske okrenutoj moru — dok su njegova deca bila odsutna. Celog dana stari je zadirkivao decu nagoveštajima o ledu-devet, pokazivao im ga u bočici na čijoj je nalepnici bio nacrtao lobanju i ukrštene kosti, i na čijoj je nalepnici bio napisao: „Opasno! Led-devet! Držati izvan domašaja vlage!“ Celog dana stari je dosađivao deci ovakvim recima, veselo izgovorenim: „Hajde, napregnite malo svoje mo­ zgove. Rekao sam vam da mu je tačka topljenja 45,7 stepeni celzijusa, i rekao sam vam da se sastoji samo od vodonika i kiseonika. Šta to može biti? Razmislite malo! Ne plašite se da ćete iščašiti mozgove. Neće se oni polomiti.“ „Uvek nam je govorio da napregnemo mozgove“ , reče Frenk, prisećajući se davnih vremena. „Digla sam ruke od naprezanja mozga već-se-više-ni-ne-sećam-koliko-mi-je-tad-bilo-godina“ , priznade An­ đela, naslonivši se na metlu. „Nisam mogla čak ni da slušam kad bi govorio o nauci. Samo bih klimala glavom i pretvarala se da naprežem mozak, ali je taj jadni mozak, kad je reč o nauci, mogao da se napregne taman koliko i stari pojas za čarape.“ Očigledno je da se, pre nego što je seo u svoju pletenu stolicu i umro, stari u kuhinji igrao lokvastih igara s

131 vodom i loncima i šerpama i ledom-devet. Mora da je vodu pretvarao u led-devet pa ponovo u vodu, jer su se svi lonci i šerpe nalazili na kuhinjskom stolu. Tu je bio i kuhinjski termometar, znači mora biti da je stari merio tem peraturu svega toga. Stari je nameravao samo malo da predahne u svojoj stolici, jer je u kuhinji ostavio priličan nered. Sastavni deo nereda bio je tiganj pun tvrdog leda-devet. Nesumnjivo je nameravao da ga istopi, da svetske zalihe plavičasto bele materije ponovo svede na iver u boci — posle kratkog predaha. Ali, kao što nam kaže Bokonon: „Svaki čovek može da predahne, ali nijedan čovek ne zna koliko će trajati taj predah.“

112. Torbica Njutnove majke „Trebalo je da znam da je mrtav onog trenutka kad sam ušla“ , reče Anđela, opet se naslonivši na metlu. „Ta pletena stolica uopšte se nije čula. Uvek je mrmorila, škriputala, kad god bi otac sedeo u njoj — čak i kad je spavao.“ Ali je Anđela pretpostavila da njen otac spava, i otišla je da ukrašava jelku. Njutn i Frenk su ušli sa psom. Otišli su u kuhinju da psu nađu nešto za jelo. Našli su starčeve lokve. Na podu je bilo vode, pa je mali Njutn uzeo krpu i obrisao je. Bacio je natopljenu krpu na kuhinjski sto. Tako se dogodilo da je krpa pala u tiganj u kome je bio led-devet. Frenk je mislio da se u tiganju nalazi neka glazura za kolače i pružio ga nadole Njutnu, kako bi Njutn poka­ zao do čega je dovela njegova nepažnja s krpom. Njutn jć zgulio krpu s površine i otkrio da krpa ima neko neobično, metalno-zmijasto svojstvo, kao da je satkana od finih zlatnih niti. „Razlog zbog koga kažem ,satkana od zlatnih niti*,“ reče mali Njutn, tamo u ,Papinoj' spavaćoj sobi, „je taj što me je odmah podsetila na majčinu torbicu, na to kakva je torbica bila pod prstima.“ Anđela je sentimentalno objasnila da je, kad je bio dete, Njutn kao oči u glavi čuvao zlatnu torbicu svoje majke. Koliko sam shvatio, to je bila večernja torbica. „Bila mi je tako neobična pod rukom, nije ličila ni na šta što sam ikad dodirnuo“ , reče Njutn, istražujući svoju staru ljubav prema torbici. „Pitam se šta se do­ godilo s njom.“ „Ja se pitam šta se dogodilo s mnogim stvarima“ , reče

132 Anđela, Pitanje je odjekivalo kroz vreme — žalobno, izgubljeno. U svakom slučaju, ono što se dogodilo s krpom koja je pod prstima bila kao torbica jeste to da ju je Njutn nružio psu, a pas ju je liznuo. I pas se ukočio, zaleđen. Njutn ode da ocu ispriča o ukočenom psu i otkri da se njegov otac takođe ukočio.

113. Istorija Najzad je naš posao u ,Papinoj1 spavaćoj sobi bio obavljen. Ali, još je trebalo odneti tela do pogrebne lomače. Odlučili smo da se to obavi pompezno, da to odložimo dok ne bude završena svečanost u čast Stotine mučenika za demokratiju. Poslednja stvar koju smo uradili bila je da fon Kenigsvalda postavimo na noge, kako bismo dekontaminirali mesto na kome je ležao. A onda smo ga, uspravljenog, sakrili u ,Papin1 orman za odela. Nisam baš načisto s tim zašto smo ga sakrili. Mislim da je to moralo biti zbog pojednostavljenja prizora. A što se tiče Njutnove i Anđeline i Frenkove pripovesti o tome kako su na Badnje veče razdelili svetske zalihe leda-devet, istanjila se kad su prešli na pojedi­ nosti samog zločina, Henikerovi nisu mogli da se sete da je ma kad neko rekao išta što bi opravdalo njihovo pri­ svajanje leda-devet kao lične stvari. Pričali su o tome šta je led-devet, sećajući se starčevih zagonetki za na­ prezanje mozga, ali se moral nije spominjao. ,,Ko je izvršio raspodelu?“ , ispitivao sam. Troje Henikera' su tako izbrisali svoje uspomene na taj događaj da im je bilo teško da mi pruže čak i taj osnovni podatak. „Njutn nije“ , napokon reče Anđela, ,,U to sam si­ gurna.“ „Ili si to bila ti, ili ja“ , mozgao je Frenk duboko premišljajući. „Ti si sa kuhinjske police uzeo tri tegle za turšiju“ , reče Anđela. „Tek sledećeg dana zabavili smo tri mala termosa.“ „Tako je “ , složi se Frenk. ,,A onda si ti uzela malj za razbijanje leda i istucala led-devet iz tiganja.“ „Tako je“ , reče Anđela. „Jesam. A onda je neko doneo pincetu iz kupatila.“ Njutn podiže ručicu. „Ja sam.“ Anđela i Njutn se zadiviše, sećajući se preduzimljivosti malog Njutna.

133 „Ja sam pokupio iverke i stavio ih u tegle“, pripovedao je Njutn. Nije se zamajavao s prikrivanjem kočopernosti koju je morao osećati. „Ljudi, a šta ste uradili s psom?“ mlitavo sam zapitao. „Stavili smo ga u rernu“ , reče mi Frenk. „Samo se to moglo učiniti.“ „Istorija!“ piše Bokonon. „Čitajte je i plačite!“

114. Kad osetih da mi metak prodire u srce Tako sam se opet popeo spiralnim stepenicama u svoju kulu; opet sam stigao do najviše osmatračnice svoga zamka; i opet gledao svoje goste, svoje sluge, svoju liticu i svoje mlako more. Sa mnom su bili Henikeri. Zaključali smo ,Papina* vrata a među poslugom proširili glas da se ,Papa‘ mnogo bolje oseća. Sad su tamo pored kuke vojnici pravili pogrebnu lomaču. Nisu znali čemu je lomača namenjena. Tog dana su postojale mnoge i mnoge tajne. Radi, radi, radi. Smatrao sam da bi svečanost već mogla da počne, i rekoh Frenku da predloži ambasadoru Horliku Mintonu da održi svoj govor. Ambasador Horlik Minton prišao je, s memorijalnim vencem u kutiji, grudobranu okrenutom moru. I održao zadivljujući govor u čast Stotine mučenika za demokratiju. Ukazao je počast mrtvima, njihovoj zemlji i životu koji se za njih završio, izgovorivši „Stotinu mučenika za demokratiju“ na ostrvskom narečju. Taj delić narečja zazvučao je skladno i lako sa njegovih usana. Ostatak njegovog govora bio je na engleskom. Sa sobom je imao napisani govor — pretpostavljam, visoko­ paran i nadmen. Ali kad je video da će govoriti tek nekolicini, i to uglavnom sunarodnicima Amerikancima, odložio je formalni govor. Lak morski povetarac razbarušio je njegovu proređenu kosu. „Sada ću uraditi veoma neambasadorsku stvar“ , izjavio je. „Sada ću vam reći šta zaista osećam.“ Možda je Minton udisao previše acetona, ili je možda imao predosećanje šta će se dogoditi sa svima osim sa mnom. U svakom slučaju, održao je upadljivo bokononistički govor. „Prijatelji, sakupili smo se ovde“ , rekao je, „da odamo počast Ktotini tumenika da mehoplatiju, mrtvoj deci, mrtvoj sve do jednog, a sva su ubijena u ratu. Uobiča­ jeno je da na dane kao ovaj takvu izgubljenu decu na­ zivati ljudima. Nisam u stanju da ih nazovem ljudima iz

134 ovog jednostavnog razloga: u tom istom ratu u kome je umrlo Ktotinu tumenika da mehoplatiju umro je i moj sin. Moja duša zahteva da ne oplakujem čoveka već dete. Ne tvrdim da deca u ratu ne umiru kao i ljudi, kad moraju da umru. Na njihovu večnu slavu i na našu večnu sramotu, ona jesu umirala kao ljudi, time omogućivši muževne proslave patriotskih praznika. Ali ona su i pored toga pobijena deca. I predlažem vam: ako želimo da odamo iskrenu poštu stotini izgubljene dece San Lorenca, najbolje će biti da provedemo dan prezirući ono što ih je pobilo; to jest, glupost i zlobu celokupnog ljudskog roda. Možda bismo, kad se prisećamo ratova, morali da svučemo naša odela i da se obojimo u plavo i da ceo dan idemo četvoronoške, grokćući kao svinje. To bi svakako bilo prigodnije od uzvišenih govorancija i prikazivanja zastava i dobro podmazanih topova. Nije mi namera da budem nezahvalan za lepu ratničku egzibiciju koju ćemo sada videti — a to će svakako biti uzbudljiva predstava. . Pogledao je sve nas u oči, a onda je vrlo tiho, kao uzgred, napomenuo: „1 ja kažem ura za uzbudljive egzibicije.“ Morali smo da načuljimo uši kako bismo čuli ono što je Minton zatim rekao. „Ali, ako je današnji dan zaista u počast stotine dece pobijene u ratu“ , reče, „da li je danas i dan za uzbudljive egzibicije? Odgovor glasi da, pod jednim uslovom: ako mi, koji proslavljamo, savesno i neumorno radimo na smanjivanju gluposti i zlosti nas samih i celog ljudskog roda.“ Otvorio je zatvarače na kutiji za venac. „D a li vidite šta sam doneo?“ upitao nas je. Otvorio je kutiju i pokazao nam skerletnu postavu i zlatni venac. Venac je bio od žice i veštačkih lovorovih listova, a sve je bilo obojeno zlatnom bojom. Venac je bio prevezan svilenom trakom prigušeno bele boje na kojoj je bilo naštampano PRO PATRIA. Sada je Minton odrecitovao pesmu iz Zbirke s reke Spun Edgara Li Mastersa, pesmu koja je Sanlorenšanima u publici morala biti nerazumljiva — a, kad je reč o tome, i H. Lou Krozbiju i njegovoj Hejzl, i Anđeli i Frenku. Pao sam kao zrela voćka u bici kod Misionareve čuke. Kad osetih da mi metak prodire u srce Poželeh da sam ostao kod kuće i otišao u zatvor Zbog krađe krmaka Karla Trenerija,

135 Umesto što sam pobegao i stupio u vojsku. Okružni zatvor je hiljadu puta bolji Od ležanja pod ovom mermernom spodobom s krilima, Pod ovim granitnim postoljem Na kome su reči Pro Patria. Šta im to, uostalom, znači? „Šta im to, uostalom, znači?“ ponovi kao eho ambasa­ dor Horlik Minton. „To im znači ,Za domovinu1.“ A onda dodade još jednu rečenicu. Promrmljao je: „Bilo koju domovinu.“ „Ovaj venac što ga donosim dar je naroda jedne zemlje narodu druge. Nije važno koje su to zemlje. Mislite na narod . . . I na decu pobijenu u ratu . . . I na bilo koju domovinu. Mislite na mir. Mislite na bratsku ljubav. Mislite na obilje. Mislite na to kakav bi raj bio ovaj svet kad bi ljudi bili dobri i mudri. Koliko god ljudi bili glupi i zli, danas je divan dan“ , reče ambasador Horlik Minton. „Ja iz sveg srca a i kao predstavnik miroljubivog naroda Sjedinjenih Američkih Država žalim što su Ktotinu tumenika da mehoplatiju na ovaj lepi dan mrtvi.“ I s grudobrana je otisnuo venac niz vetar. Začulo se brujanje. Nailazilo je šest aviona vazdušnih snaga San Lorenca, klizeći nad mojim mlakim morem. Spremali su se da pucaju u predstavnike onih koje je H. Lou Krozbi nazivao: „svi oni koji su ikad bili neprijatelji slobode.“

115. Tako se dogodilo Otišli smo do grudobrana okrenutog moru da gledamo egzibiciju. Avioni nisu bili veći od zrnaca crnog bibera. Mogli smo da ih uočimo zato što se tako dogodilo da je jedan od njih ostavljao trag dima. Smatrali smo da je dim sastavni deo egzibicije. Tako se dogodilo da je H. Lou Krozbi, pored koga sam stajao, naizmence jeo albatrosa i pio domaći rum. Iz usta sjajnih od albatrosove masti ispuštao je zadah lepka za avionske modele. Vratila mi se moja skorašnja mučnina. Gutajući vazduh, ja sam se jedini povukao do grudo­ brana s kopnene strane. Između mene i ostalih nalazilo se dvadeset metara starih kamenih ploča. Video sam avione kako, niže od temelja zamka, doleću

136 u niskom letu i da ću propustiti predstavu. Ali sam od mučnine izgubio radoznalost. Okrenuo sam glavu ka njihovom sad već režećem nailasku. Upravo kad su njihovi mitraljezi počeli da štekću, iznenada se jedan avion, onaj sa tragom dima, pojavio u plamenu, s trbuhom nagore. Ponovo je ispao iz mog vidnog polja i odmah udario u stenu podno zamka. Bombe i gorivo su eksplodirali. Preostali avioni nastavili su da bruje, a njihovo bučanje svelo se na zujanje komarca. I onda se začu odronjavanje kamenja — i jedna velika kula ,Papinog1 zamka strovali se, potkopana, u more. Svet na grudobranu s morske strane zapanjeno je gledao šupljinu na mestu gde se nalazila kula. Onda sam čuo kako se kamenje svih veličina odronjava u gotovo orkestriranom razgovoru. Razgovor je tekao vrlo brzo i uključivali su se novi glasovi. To su bili glasovi drvenih greda i podupirača zamka koji su jadikovali što je njihovo breme postalo suviše teško. A onda je pukotina munjevito presekla grudobran tri metra od zgrčenih prstiju mojih nogu. Odvojila me je od moje sabraće. Zamak je ječao i iz glasa plakao. Ostali su shvatili opasnost. Svakog trenutka će se, zajedno sa tonama zidarije, izvrnuti nadole. Mada je pukotina bila široka samo trideset santimetara ljudi počeše da je preskaču herojskim skokovima. Jedino je moja samozadovoljna Mona jednostavno prekoračila pukotinu. Pukotina se škrgućući zatvorila; iskeženo se još više razjapila. U nakrivljenoj smrtonosnoj klopci nalazili su se još H. Lou Krozbi sa svojom Hejzl i ambasador Horlik Minton i njegova Kler. Filip Kasi i Frenk i ja pružili smo se preko ambisa da Krozbijeve prevučemo u bezbednost. Sad su naše ruke bile preklinjujuće pružene ka Mintonovima. Lica su im bila bez izraza. Mogu samo da nagađam šta im je prolazilo kroz glavu. M oja pretpostavka je da su razmišljali o dostojanstvu i, pre svega, o emocionalnom skladu. Panika nije bila njihov stil. Ne verujem ni da je samoubistvo bilo njihov stil. Ali, ubila ih je njihova uglađenost, jer se osuđeni polumesec zamka sada od nas udaljavao kao što se prekookeanski brod udaljava od doka. Izgleda da se slika krstarenja ukazala i krstarećim Mintonovima pošto su nam slabašno prijateljski mahnuli. Držali su se za ruke.

137 Gledali su ka moru. Udaljiše se; onda u kataklizmičkom sunovratu nestadoše u dubini.

116. Veličanstveno A -H U U U U M Sada je iskrzani rub nepovrata bio na nekoliko santimetara od mojih zgrčenih nožnih prstiju. Pogledao sam nadóle. Moje mlako more progutalo je sve. Tromi zastor prašine lebdeo je ka moru, jedini trag svega što se sručilo. Palata, koja je sad izgubila svoju masivnu masku ka moru, pozdravljala je sever osmehom gubavca, krezavim i krnjavim. Kmjatci su bili izlomljeni krajevi greda. Tik poda mnom zjapila je velika odaja. Ne sumnjajući ništa pod odaje zadirao je u prazninu kao odskočna daska. Na trenutak sam usnio da padam na odskočnu dasku kako bih se sa nje vinuo, kako sklapam ruke, kako sečem vazduh nadóle u kao krv toplu večnost skokom od kog zastaje dah a čiji se pljusak nikad neće čuti. Iz tog sna me trže pelikanov krik iznad mene. Izgledalo je kao da me pita šta se dogodilo. ,,Pu-ti-vit?“ upitao je. Svi pogledasmo nagore, u pticu, a onda jedni u druge. Prestravljeni, ustuknuli smo od ambisa. A kad sam sišao s kamene ploče koja me je držala, kamen je počeo da se klati. Nije bio nimalo stabilniji od klackalice. I sad je odklackao preko odskočne daske. Tresnuo je na platformu i u platformi provalio otvor. A iz otvora je krenuo nameštaj koji se još nalazio u sobi ispod nas. Prvi je izleteo ksilofon, jurcajući na svojim točkićima. U ludoj trci sa skakutavom lampom za lemljenje izlete stočić pored kreveta. Proganjajući ih izjurile su stolice. I negde u toj sobi ispod nas, daleko od pogleda, počelo je da se kreće nešto što se teško odlučivalo da krene. Milelo je kroz otvor. Najzad je pokazalo svoj zlatni pramac. To je bio čamac u kojem je ležao mrtvi ,Papa‘. Dospeo je do završetka otvora. Pramac se nagnuo. Pretegao. Poleteo je nadóle, prevmuvši se. ,Papa' je ispao i padao sam za sebe. Zatvorio sam oči. Začuo se zvuk kao da se nežno zatvaraju vratnice velike kao nebesa, meko su se zaklopila velika vrata neba. To je bilo veličanstveno A-HUUUUM . Otvorio sam oči — a celo je more bilo led-devet. Vlažna, zelena zemlja bila je plavičasto-beli biser. Nebo se zamračilo. Borasizi, Sunce, postalo je bolešljivo žuta kugla, sićušna i okrutna. Nebo se prekrilo crvima. Crvi su bili tornada.

138

117. Pribežište Pogledao sam nebo, tamo gde se nalazila ptica. Ogro­ mni crv ljubičastih ralja nalazio se tik nad mojom glavom. Zujao je kao roj pčela. Lelujao se. Opscenom peristalti­ kom uvlačio je vazduh. Mi, ljudi, razdvojili smo se; utekli s mojih porušenih osmatračnica; smandrljali se niz stepeništa na kopnenoj strani. Vikali su samo H. Lou Krozbi i njegova Hejzl. „Amerikanci! Amerikanci!“ izvikivali su, kao da tornada zanimaju ve/efoloni kojima pripadaju njihove žrtve. Nisam više video Krozbijeve. Sišli su drugim stepeni­ štem. Njihovi usklici i zvukovi ostalih, dahtanje i trčanje, torokavo su dopirali do mene iz hodnika zamka. Moj jedini saputnik bila je moja božanstvena Mona, koja me je bešumno pratila. Kad sam zastao, kliznula je pored mene i otvorila vrata predvorja ,Papinih' odaja. Zidovi i krov predvorja nestali su. Ali, ostao je kameni pod. I u njegovom središtu kapak podzemne ćelije. Pod crvljivim nebom, pod treperavom ljubičastom svetlošću ralja tornada koji su želeli da nas pojedu, digao sam poklopac. Jednjak tamnice bio je opremljen gvozdenim prečagama. Zatvorio sam poklopac iznutra. Sišli smo niz gvozdene prečage. A na dnu lestvica otkrili smo državnu tajnu. ,Papa‘ Moncano je uredio da se tu za njega napravi udobno sklonište od bombi. Imalo je otvor za provetravanje čiji se ventilator pokretao pomoću bicikla koji se vozi u mestu. U jednom zidu nalazilo se udubljenje s cisternom za vodu. Voda je bila slatkasta i mokra, još neokružena ledom-devet. Bio je tu i klozet s hemikalijama, i kratkotalasni radio, i narudžbeni katalog najveće američke robne kuće; bilo je tu sanduka s đakonijama, i pića, i sveća; a tu su se nalazili i ukoričeni primerci časopisa National Geographic za dvadeset godina unazad. Tu je bio i komplet Knjiga Bokononovih. I bračni kreveti. Zapalio sam sveću. Otvorio sam konzervu Kembelove pileće supe s povrćem i stavio je na plinski rešo. I nasuo dve čaše ruma s Devičanskih Ostrva. Mona je sela na jedan krevet. Ja sam seo na drugi. „Sada ću reći nešto što mora da su muškarci ranije govorili ženama više puta“ , obavestih je. „Međutim, ne verujem da su te reči ikad imale težinu koju imaju sada.“ ,,Oh?“ Raširio sam ruke. „Stigli smo.“

139

118. Gvozdena ne vesta i podzemna ćelija Šesta knjiga Knjiga Bokononovih posvećena je bolu, s posebnim osvrtom na mučenja kojima ljudi podvrgavaju ljude. „Ako ikad budem morao da umrem na kuki“ , upozorava nas Bokonon, „očekujte vrlo ljudsko pona­ šanje.“ Zatim govori o istezaču i mengelama za palčeve i gvozdenoj nevesti i veglia i podzemnoj ćeliji. U svakom ćeš slučaju morati da zakukaš; Jedino u ćeliji dok umireš — razmišljaš. Tako je bilo i u mojoj i Moninoj kamenoj materici. Mogli smo bar da razmišljamo. A jedna od stvari o kojima sam razmišljao bila je da materijalne udobnosti podzemne tamnice nimalo ne olakšavaju osnovnu činjenicu podzemnosti. Tokom našeg prvog dana i noći pod zemljom, tornada su mnogo puta u toku jednog časa drmala poklopac našeg šahta. Svaki put bi pritisak u našoj jami iznenada opao i zvonilo bi nam u ušima i pucalo u glavama. Što se radija tiče — čule su se pucketave, šištave smetnje, i to je bilo sve. S kraja na kraj kratkotalasne skale nisam čuo nijednu reč, nijedan telegrafski pisak. Ukoliko je još postojao život, nije se služio radiom. Život to ni do dana današnjeg ne čini. Pretpostavio sam ovo: tornada su, rasipajući svuda otrovno plavičasto-belo inje leda-devet, u komade raznela sve i svakog na površini zemlje. Sve što još živi ubrzo će umreti od žeđi — ili od gladi — ili od besa — ili od apatije. Okrenuo sam se Knjigama Bokononovim; još nedovolj­ no upoznat s njima verovao sam da negde sadrže duhovnu utehu. Prešao sam hitro preko upozorenja na naslovnoj stranici Prve knjige: Nemoj biti budala! Odmah zatvori ovu knjigu! Tu nema ničeg osim fome! Foma su, naravno, laži. A onda sam pročitao ovo: U početku Bog stvori zemlju i pogleda na nju u svojoj kosmičkoj usamljenosti. I reče Bog: „Hajde Mi da stvorimo od blata živa bića, tako da blato vidi šta smo napravili.“ I Bog stvori svako živo biće što se sada kreće, i jedno beše čovek. Jedino je blato u vidu čoveka moglo da govori. Kad je blato u vidu čoveka selo, pogledalo unaokolo i progovorilo, Bog se primače bliže. Čovek zatrepta. „Šta je svrha svega ovog?“ pristojno je zapitao.

140 „Zar sve mora imati svrhu?“ , zapita Bog. „Naravno“ , reče čovek. „Onda tebi prepuštam da je smisliš za sve ovo“ , reče Bog. I ode. Pomislih da je to koještarija. „Naravno da je koještarija!“ , kaže Bokonon. I okrenuh se svojoj božanstvenoj Moni zarad mnogo uzvišenijih utešnih tajni. Dok sam kroz prostor koji je razdvajao naše krevete piljio u nju mogao sam da zamišljam kako se iza njenih čudesnih očiju kriju tajne stare koliko i Eva. Neću da zalazim u gnusnu seksualnu epizodu koja je usledila. Dovoljno je ako kažem da sam bio gadan i zgađen. Devojka nije bila zainteresovana za produženje vrste — bila joj je mrska i sama pomisao. Pre no što se gušanje okončalo odala mi je priznanje, a i sam ga sebi odajem, što sam izmislio ceo taj neobični, mumlavi, oznojeni poduhvat pomoću kojeg se prave nova ljudska bića. Vraćao sam se u svoj krevet škrgućući zubima, pretpo­ stavljajući da ona stvarno nema pojma o tome čemu služi vođenje ljubavi. Ali mi je tada, nežno, rekla: „Bilo bi vrlo tužno sada dobiti bebu. Slažeš li se?“ „D a“ , mračno sam se složio. „Pa, ako to nisi znao, ovako se prave bebe.“

119. Mona mi zahvaljuje „Danas ću biti bugarski ministar prosvete“ , kaže nam Bokonon. „Sutra ću biti Jelena trojanska.“ Jasno je kao suza šta misli: Svako od nas mora biti to što jeste. I uglavnom sam dole u podzemnoj ćeliji razmišljao o tome — uz pomoć Knjiga Bokononovih. Bokonon me poziva da pevam sa njim: Mi radimo, sladimo, radimo, sladimo, radimo, sladimo, radimo, Ono što moramo, blatnjavo moramo, blatnjavo moramo, blatnjavo moramo; Blatnjavo radimo, blatnjavo radimo, blatnjavo radimo, blatnjavo radimo, Dok nam se tela ne rasprsnu, tela ne rasprsnu, tela ne rasprsnu. Izmislio sam propratnu melodiju i zviždukao je u pola glasa dok sam vozio bicikl koji pokreće ventilator koji nam je donosio vazduh, dobri stari vazduh. „Čovek udiše kiseonik a izdiše ugljen dioksid“ , dovi­ knuo sam Moni.

141 „Šta?“ „Nauka.“ ,,Oh.“ „To je jedna od tajni života za čije je razumevanje čoveku bilo potrebno dugo vremena: životinje udišu ono što biljke izdišu, i obrnuto." „Nisam znala.“ „Sad znaš.“ „Hvala.“ „Nema na čemu.“ Kada sam biciklom doveo našu atmosferu do miline i svežine, popeo sam se gvozdenim prečagama da pogledam kakvo je gore vreme. To sam radio nekoliko puta na dan. Tog dana, četvrtog, primetio sam kroz uski polumesec podignutog poklopca od šahta da se vreme donekle stabilizovalo. Stabilnost je bila podivljalo dinamična, jer su tornada bila mnogobrojna kao i pre, i tornada su ostala mnogo­ brojna do dana današnjeg. No njihove ralje nisu više škrgutale i proždirale zemlju. Ralje su se u svim pravcima diskretno povukle do visine od otprilike kilometra. A njihova se visina od trenutka do trenutka tako malo menjala, te San Lorenco kao da je bio zaštićen staklenim pokrivačem protiv tornada. Pustili smo da prođu još tri dana, osiguravši se da su tornada uistinu postala tako uzdržana kao što izgledaju. A onda smo iz naše cisterne napunili čuturice i otišli na površinu. Vazduh je bio suv i vreo i mrtvački nepokretan. Jednom sam čuo predlog kako bi trebalo da u području umerene klime bude šest godišnjih doba a ne četiri: leto, jesen, zatvaranje, zima, otvaranje i proleće. I setih se toga dok sam se uspravljao pored našeg šahta, i zurio sam i slušao i mirisao. Nije bilo mirisa. Nije bilo kretanja. Svaki korak koji sam napravio šljunkasto bi škripnuo po plavičasto-belom inju. I svaki bi škriput glasno odzvanjao. Završilo se godišnje doba zatvaranja. Zemlja se čvrsto zatvorila. Bila je zima, sada i za navek. Pomagao sam svojoj Moni da izađe iz naše rupe. Upozorio sam je da ruke drži podalje od plavičasto-belog inja i da ih takođe drži podalje od usta. „Nikada smrt nije bila tako dostupna“ , rekoh joj. „Sve što treba da uradiš jeste da dodirneš tlo a onda svoje usne, i gotova si.“ Odmahnula je glavom i uzdahnula. „Vrlo rđava mati.“ „Šta?“ „M ajka Zemlja — ona više nije dobra majka.“ „H ej1 Hej!“ dozivao sam kroz ruševine palate. Zastra­

142 šujući vetrovi procepili su klisure u toj velikoj hrpi kamenja. Mona i ja smo mlako tragali za preživelima — mlako jer nigde nismo osetili da ima života. Nije preživeo čak ni grickavi pacov koji mrda njuškicom. Svod vratnica palate bio je jedini netaknut od svega što su napravili ljudi. Mona i ja smo otišli do njega. Na osnovi ja belom bojom bio napisan bokononistički „kalipso“ . Slova su bila ravnomerna. Bila su sveža. To je bio dokaz da je još neko preživeo vetrove. To je bio ovaj „kalipso“ : Jednom, jednom mora doći kraj ovome ludom svetu, Sve što nam je pozajmio naš će Bog tad uzeti. Ako toga tužnog dana ružiš Boga i sudbu kletu, Samo napred, izruži ga. Smešiće se i glavom klimati.

120. Obaveštenje zainteresovanima Setio sam se reklame za komplet dečjih knjiga koji se zvao Knjiga znanja. Na toj reklami su dečak i devojčica s puno poštovanja gledali u svog oca. „T ata“ , pitalo je jedno, „zašto je nebo plavo?“ Odgovor se, po svoj prilici, mogao naći u Knjizi znanja. D a sam pored sebe imao tatu dok smo Mona i ja išli putem od palate, imao bih da mu postavim mnoga pitanja dok ga držim za ruku. „Tata, zašto je sve drveće slomljeno? Tata, zašto su sve ptice mrtve? Tata, zbog čega je nebo tako kužno i crvljivo? Tata, zbog čega je more tako tvrdo i mimo?“ Pade mi na pamet da sam ja pozvaniji od svih ljudskih bića da dam odgovore na ova teška pitanja, ukoliko uopšte postoje neka ljudska bića u životu. Za slučaj da nekog ima, znao sam u čemu je greška — kako i gde se pojavila. Pa šta? Pitao sam se gde bi mogli da se nalaze mrtvi. Mona i ja smo se odvažno udaljili oko dva kilometra od naše podzemne ćelije a nismo videli ni jedno mrtvo ljudsko biće. Ni upola nisam bio tako zainteresovan za žive, verovatno zato što sam tačno osetio da ću prvo morati da porazmislim o mnogim mrtvima. Nisam ugledao stubove dima mogućih logorskih vatri; ali bilo bi ih teško videti spram crvljivog horizonta. Pala mi je u oči jedna stvar: plavičasti oreol oko čudnog uzvišenja koje je bilo vrh grbe Planine Mek Kejb. Činilo se da me priziva i došao sam na smešnu, filmsku zamisao, da se s Monom uspnem na taj vrh. Ali čemu bi to služilo?

143 Sada smo hodali po naborima u podnožju Planine Mek Kejb. A Mona se, naizgled besciljno, udaljila od mene, sišla s puta i uspela se na jedan od nabora. Pošao sam za njom. Pridružio sam joj se na vrhu prevoja. Zaneto se zagledala nadole u široko, prirodno udubljenje. Nije plakala. Mogla je i da plače. U tom udubljenju nalazile su se hiljade i hiljade mrtvih. Na usnama svakog pokojnika bilo je plavičasto-belo inje leda-devet. Budući da leševi nisu bili razbacani i ispreturani, bilo je jasno da su se sakupili nakon povlačenja strašnih vetrova. I budući da je svaki leš držao prst u ustima ili pokraj njih, shvatio sam da je svako lično došao na ovo melanholično mesto i onda se otrovao ledom-devet. Mnogi od muškaraca, žena, pa i dece nalazili su se u boko-maru položaju. Svi su bili licima okrenuti ka središtu udubljenja, kao da su gledaoci u amfiteatru. Mona i ja pogledasmo u žižu svih tih zamrznutih očiju, pogledasmo ka središtu udubljenja. Tu se nalazila kružna čistina, mesto na koje je mogao stati jedan govornik. Mona i ja smo oprezno prilazili čistini, izbegavajući morbidne kipove. Na njoj smo našli veliki kamen. A ispod velikog kamena nalazila se olovkom napisana poruka; glasila je ovako: Obaveštenje zainteresovanima: Ovi ljudi oko vas predstavljaju gotovo sve stanovnike San Lorenca koji su preživeli vetrove što su usledili zamrzavanju mora. Ti ljudi uhvatili su lažnog svetog čoveka po imenu Bokonon. Doveli su ga ovamo, postavili ga u sredinu i naredili mu da im tačno kaže šta je to naumio Svemogući Bog, i šta oni sada da rade. Šarlatan im je rekao da Bog sigurno pokušava da ih pobije, verovatno zato što je s njima završio, a da oni treba da budu toliko vaspitani i umru. To su, kao što vidite, uradili. Poruku je potpisao Bokonon.

121. Sporo odgovaram „Kakav cinik“ , rekoh zapanjeno. Digao sam oči s poruke i pogledao unaokolo po udolini ispunjenoj smrću. „Jel’ on negde ovde?“ „Ne vidim ga“ , blago reče Mona. Nije bila ni potištena ni gnevna. U stvari, izgledala je kao da je na ivici smeha. „Uvek je govorio da nikad neće postupati prema sopstvenim savetima, zato što zna da su bezvredni.“ „Za njega bi bilo bolje da je ovde!“ rekoh ogorčeno.

„Pomisli na drskost tog čoveka — svim ovim ljudima savetovao je da se ubiju!" Mona se sada nasmejala. Nikad je nisam čuo da se smeje. Njen smeh je bio zapanjujuće dubok i hrapav. „Tebi je to smešno?“ Lenjo je podigla ruke. „Sve je to vrlo jednostavno, prosto tako. To za mnoge vrlo jednostavno rešava tolike stvari.“ Pa nastavi da šeta među okamenjenim hiljadama i dalje se smejući. Negde na pola puta uz padinu zastala je i okrenula se ka meni. Doviknula mi je odozgo: „Kad bi mogao, da li bi poželeo da neko od njih ponovo oživi? Brzo mi odgovori. Nisi dovoljno brz sa svojim odgovorom“ , vragolasto mi je doviknula pošto je prošlo pola minuta. Još se po­ malo smejući prstom je dodirnula zemlju, uspravila se i prstom dodirnula usne i umrla. Da li sam plakao? Kažu da jesam. H. Lou Krozbi i njegova Hejzl i mali Njutn Heniker naišli su na mene dok sam se teturao putem. Bili su u jednom bolivarskom taksiju koji je oluja poštedela. Pričali su mi da sam plakao. Hejzl je takođe plakala, od radosti što sam živ. Nagovorili su me da uđem u taksi. Hejzl me obgrlila rukom. „Sad si s Kevom. Nema šta da brineš.“ Pustio sam da mi se glava isprazni Zatvorio sam oči. S dubokim, idiotskim olakšanjem naslonih se na tu punačku, znojavu seosku ludu.

122. Švajcarska porodica Robinzon Odveli su me do onoga što je ostalo od kuće Frenklina Henikera na vrhu vodopada. Ostatak je predstavljala pećina ispod vodopada koja je postala neka vrsta igloa pod prozračnom, plavičaso-belom kupolom leda-devet. Domaćinstvo se sastojalo od Frenka, malog Njutna i Krozbijevih. Preživeli su u tamnici palate, mnogo plićoj i neprijatnijoj od podzemne ćelije. Napustili su je čim su se vetrovi smirili, dok smo Mona i ja ostali još tri dana pod zemljom. Tako se dogodilo da zateknu čudotvorni taksi kako ih čeka pod svodom vratnica palate. Našli su kutiju bele boje i Frenk je na vratima taksija nacrtao bele zvezde, a na krovu ispisao velefolonska slova: SAD. ,,A boju ste ostavili pod svodom“ , rekoh. „Otkud znate?“ upita Krozbi. „Naišao je neko drugi i napisao pesmu.“ Nisam se odmah raspitivao kako su završili Anđela

Heniker Koners i Filip i Džulijan Kasi, jer bih onda odmah morao da govorim o Moni. Još nisam bio spreman za to. Pogotovu nisam hteo da razgovaram o Moninoj smrti, jer su, dok smo se vozili taksijem, Krozbijevi i mali Njutn izgledali tako nedolično veseli. Hejzl mi je odgonetnula veselost. „Čekajte dok vidite kako živimo. Imamo raznoraznih dobrih stvari za jelo. Kad god nam zatreba vode samo naložimo vatru i otopimo je. Svajcarska porodica Robinzon — tako smo sebe nazvali.“

123. Miševi i ljudi Usledilo je neobičnih šest meseci — šest meseci tokom kojih sam napisao ovu knjigu. Kad je naše malo društvo nazvala švajcarskom porodicom Robinzon Hejzl je go­ vorila ispravno; jer, preživeli smo oluju, bili smo izolovani, a život je odista postao vrlo jednostavan. Nije bio bez izvesnog voltdiznijevskog šarma. Istina, nije preživela ni jedna biljka ili životinja. Ali led-devet je očuvao svinje i krave i lanad i stogove ptica i ribizle dok nismo bili spremni da ih otkravimo i skuvamo. Šta više, u ruševinama Bolivara postojale su tone kon­ zervi za nažderavanje. A mi smo, izgleda, bili jedini preostali ljudi na San Lorencu. H rana nije predstavljala problem, a nisu ni odeća ili zaklon, pošto je vreme bilo ujednačeno suvo i tromo i toplo. Naše zdravlje bilo je jednolično dobro. Očigledno su svi bacili takođe bili mrtvi — ili su dremali. Prilagodili smo se tako zadovoljavajuće, tako uobraže­ no, da se niko nije začudio ili pobunio kad je Hejzl rekla: „Ima, međutim, jedna dobra stvar — nema komaraca“ . Sedela je na tronošcu, na čistini gde se nalazila Frenkova kuća. Ušivala je jednu za drugu trake crvene, bele i plave tkanine. Poput Betsi Ros pravila je američku zastavu. Niko nije bio toliko neuviđavan da joj ukaže na to da je crveno, u stvari, boja breskve, da je plavo gotovo drečavo zeleno a da su pedeset zvezdica koje je isekla više šestokrake Davidove zvezde nego američke petokrake. Njen muž koji je uvek bio prilično dobar kuvar, sad je ukrčkavao paprikaš u gvozdenom loncu na obližnjoj vatri od drva. On nam je sve kuvao; voleo je kuvanje. „Dobro izgleda, dobro miriše“ , prokomentarisao sam. Namignuo je. „Nemojte d’upucate kuvara. Daje sve od sebe.“ U pozadini ovog lagodnog razgovora bili su pijavatorski ta-ta-ta i tit-tit-tit automatskog SOS odašiljača koji je napravio Frenk. I danju i noću je tražio pomoć.

146 „Spasite naaše duuuše“ , intonirala je Hejzl dok je šila, pevušeći s odašiljačem, „spasite naaše duuuše.“ „Kako ide pisanje?“ zapita me Hejzl. „Fino, Kevo, baš fino.“ „Kad ćeš nešto od toga da nam pokažeš?“ „Kad bude gotovo, Kevo, kad bude gotovo.“ „Mnogi slavni pisci su iz Indijane.“ „Znam .“ „Pripadaš jednom dugom, dugom nizu.“ Osmehnula se s nadom. ,,Jel’ knjiga smešna?“ „Nadam se, Kevo.“ „Volim da se dobro nasrnejem.“ „Znam da voliš.“ „Ovde svako ima neku specijalnost, nešto što daje ostalima. Ti pišeš knjige koje će nas nasmejati, a Frenk radi naučne stvari, a mali Njutn — on slika slike za sve nas, a ja šijem / a Louvi kuva.“ „ ’Kad je mnogo ruku, težak posao postaje lak‘. Stara kineska poslovica.“ „Oni su u mnogo čemu bili pametni, ti Kinezi.“ „Da, neka žive u našem sećanju.“ „Sad bih volela da sam ih više proučavala.“ „Pa, to je teško, čak i u idealnim uslovima.“ „Sad bih volela da sam o svemu više učila.“ „Svi mi, Kevo, žalimo za nečim.“ „Ne vredi plakati nad prolivenim mlekom.“ „Kevo, kao što je rekao pesnik: ,Od svih ljudskih i mišjih reči, najtužnije su: A moglo je da bude . . „To je tako lepo, i tako istinito.“

124. Frenkova farma mrava Bilo mi je mrsko što vidim da Hejzl dovršava zastavu, jer me je uvukla u svoje smušene planove povezane sa njom. Uobražavala je da sam se saglasio da tu šašavu stvar pobodem na vrh Planine Mek Kejb. „D a smo Lou i ja mlađi, sami bismo to uradili. Jedino što sada možemo jeste da tebi damo zastavu i da ti poželimo sve najbolje.“ „Kevo, pitam se da li je to zaista dobro mesto za zastavu.“ „Ima li neko drugo?“ „Odoh da malo porazmislim.“ Izvinio sam se i sišao u pećinu da vidim čime se bavi Frenk. Nije se bavio ničim novim. Posmatrao je farmu mrava koju je sagradio. Iskopao je nekoliko preživelih mrava iz trodimenzionalnog sveta bolivarskih ruševina i dimenzije sveo na dve, smeštajući prašinu i mrave između dve

147 staklene ploče kao u sendvič. Mravi nisu ništa mogli da urade a da Frenk to ne zapazi i da o tome ne priča. Eksperiment je brzo razrešio misteriju kako mravi mogu da prežive u svetu bez vode. Koliko znam oni su jedini preživeli insekti, a to su postigli tako što su svojim telima pravili čvrstu klupčad oko zrnaca leda-devet. U središtu bi proizveli dovoljno toplote, polovina bi pocrkala i proizvela jednu kapljicu rose. Rosa je bila za piće. Leševi su bili za jelo. „Jedimo, pijmo i veselimo se jer sutra bićemo mrtvi“ , rekoh Frenku i njegovim malim kanibalima. Uvek je reagovao na isti način. Održao bi džandrljivo predavanje o svemu onom što bi ljudi mogli da nauče od mrava. I moje reakcije bile su deo rituala. „Priroda je čudesna stvar, Frenk. Priroda je čudesna stvar.“ „Znaš li zbog čega mravi imaju toliko uspeha?“ zapita me po hiljaditi put. „Oni sa-ra-đu-ju.“ „To je prokleto dobra reč — saradnja.“ ,,Ko ih je naučio kako da prave vodu?“ ,,Ko je mene naučio kako da pravim vodu?“ „Taj odgovor je blesav, i ti to znaš.“ „Izvini.“ „Nekad sam ozbiljno shvatao blesave odgovore. Sad sam to prevazišao.“ „Prekretnica.“ „Postao sam mnogo zreliji.“ „Prilično na račun čovečanstva.“ Mogao sam Frenku da govorim takve stvari, potpuno uveren da ih on neće čuti. „Nekad su ljudi bez po muke mogli da me foliraju jer nisam baš mnogo verovao u sebe.“ „SSmo umanjivanje broja ljudi na Zemlji umnogome je pojednostavilo tvoje lične socijalne probleme“ , napome­ nuh. Ponovo sam napominjao gluvom. „Ti meni reci, ti meni reci ko je ovim mravima pokazao kako da prave vodu", ponovo me je izazivao. Nekoliko puta sam izneo očiglednu pretpostavku da ih je tome naučio Bog. Iz tegobnog iskustva bilo mi je poznato da on ovu teoriju neće ni da odbaci ni da prihvati. Jednostavno bi se sve više i više ljutio, opet i opet postavljao pitanje. Udaljih se od Frenka, baš kao što mi savetuju Knjige Bokononove. „Čuvaj se čoveka koji se upinje da bi nešto naučio, nauči to, pa otkrije da nije ništa mudriji no što je bio“ , kaže nam Bokonon. „On ubilački mrzi ljude koji su neznalice a svoje su neznanje stekli na lak način.“ Otišao sam da potražim našeg slikara, malog Njutna

148

125. Tasmanijanci Kad sam pronašao malog Njutna kako slika razriveni pejzaž četvrt milje daleko od pećine, on me upita da li bih ga odvezao do Bolivara da popljačka malo boja. On sam nije mogao da vozi. Nije mogao da dohvati papučice. Tako smo krenuli, a uz put sam ga upitao da li mu je preostalo ikoliko seksualnih želja. Zalio sam za tim što ih ja uopšte nemam — ni snova te vrste, ničeg. „Nekad sam sanjao žene visoke pet, deset, petnaest m etara“ , reče mi. ,,A sad? Ne mogu čak ni da se setim kako je izgledala moja patuljica iz Ukrajine.“ Setio sam se nečeg što sam. pročitao o tasmanijskim urođenicima, čija je navika da budu goli, a koji, kad su u sedamnaestom veku na njih naišli belci, nisu poznavali poljoprivredu, gajenje stoke, bilo kakvu arhitekturu a verovatno ni vatru. U očima belaca toliko su zbog svog neznanja zasluživali prezir, da su ih prvi naseljenici, koji su bili robijaši iz Engleske, lovili sporta radi. A urođenici su dokonali da je život toliko neprivlačan da su digli ruke od razmnožavanja. Sad ukazah Njutnu kako je slično beznađe i nas lišilo muškosti. Njutn je izneo pronicljivu opasku. „Pretpostavljam da Su sva krevetska uzbuđenja imala više veze S uzbuđenošću zbog produžavanja ljudske rase no što je bilo ko ikad pomišljao.“ „Naravno, kad bi se među nama nalazila žena koja može da rađa, to bi moglo radikalno da izmeni situaciju. Jadna stara Hejzl je davno prošla godine kad bi mogla da dobije makar mongoloidnog idiota.“ Njutn mi je otkrio da podosta zna o mongoloidnim idiotima. Jednom je pohađao specijalnu školu za abnor­ malnu decu, i nekoliko njegovih školskih drugova bili su mongoloidi. „U našem razredu najbolje je pisala mongo­ loidna devojčica koja se zvala Mirna — mislim na krasnopis, ne na ono što bi stvarno napisala. Bože, nisam na nju pomislio godinama.“ ,,Jel’ to bila dobra škola?“ „Sećam se jedino onoga što je stalno govorio direktor. Uvek se preko razglasne stanice dem jao na nas zbog nekog nereda koji smo napravili, i uvek je počinjao-na isti način: ,Već mi se smučilo. . „To dobro opisuje ono što osećam gotovo sve vreme.“ „Možda i treba to da osećaš.“ „Njutn, ti govoriš kao bokononist.“ „Zašto ne bih? Koliko mi je poznato, bokononizam je jedina religija koja uopšte spominje kepece.“

149 Kad nisam pisao onda bih kapao nad Knjigama Bokononovim, ali mi je primedba o kepecima promakla. Bio sam zahvalan Njutnu što mi je na nju skrenuo pažnju, jer taj citat u dva stiha sažima surovu paradoksalnost bokononističke misli, razdiruću tugu neophodnosti laga­ nja o stvarnosti i razdiruću tugu zbog nemoći da se o njoj laže. Kako se samo kepec, kepec, kepec šepuri i namiguje, Zna da je čovek velik kao ono što misli i očekuje!

126. Samo sviraj, nežna muziko „Tako deprimirajuća religija!“ uzviknuh. Usmerio sam naš razgovor u oblast Utopija, ka onome što je moglo biti, ka onome što je trebalo da bude, ka onome što će tek biti, ako se svet bude otkravio. Ali je i Bokonon bio tamo, napisao je celu knjigu o Utopijama, Sedmu knjigu, koju je nazvao „Bokononova republika“ . U toj se knjizi nalaze ovi grozoviti aforizmi: Ruka koja snabdeva samoposluge vlada svetom. Hajde da našu Republiku otpočnemo lancem samo­ posluga, lancem bakalnica, lancem gasnih komora i nacionalnom lutrijom. Posle toga možemo da napišemo naš Ustav. Nazvah Bokonona majmunskim kopilanom, i ponovo promenih temu. Govorio sam o osmišljenim herojskim činovima pojedinaca. Posebno sam slavio način na koji su Džulijan Kasi i njegov sin odabrali da umru. Dok su harala tornada, pešice su se uputili ka Kući nade i milosrđa u Džungli da bi pružili onoliko nade i milosrđa koliko mogu. A veličanstvenost sam video i u načinu na koji je umrla jadna Anđela. Sred ruševina Bolivara uzela je klarinet i odmah počela da svira, ne brinući se za to da li je pisak zagađen ledom-devet. „Samo sviraj, nežna muziko“ , promrmljah, suvog grla. „Pa, možda ćeš i ti naći neki zgodan način umiranja“, reče Njutn. Rekao je bokononističku stvar. Izbrbljao sam svoj san o uspinjanju s nekim veličanstve­ nim simbolom na Planinu Mek Kejb da ga na njoj pobodem. Za trenutak skinuh ruke s volana kako bih mu pokazao da su prazne, bez simbola. „Ali šta bi, kog đavola, mogao da bude pravi simbol, „Njutn? Koji đavo bi to mogao da bude?“ Ponovo sam zgrabio volan. „Evo ga, kraj sveta je tu; a evo mene, zamalo poslednjeg čoveka; a eno nje, najviše planine na vidiku. Sada znam šta je bila svrha mog karasa, Njutn. Radio je noću i danju, možda pola miliona godina da bi mene uspeo na

150 onu planinu.“ Klimao sam glavom i gotovo zajecao. „Ali šta bi, za ljubav Božiju, trebalo da se nalazi u mo­ jim rukama?“ Dok sam to pitao gledao sam, ne videći, kroz prozor kola, toliko sam bio slep da sam prešao preko pola milje dok nisam shvatio da sam pogledao u oči jednog starog Crnca, živog crnog čoveka koji je sedeo pored puta. A onda sam usporio. A onda sam stao. Pokrio sam oči rukama. „U čemu je stvar?“ zapita Njutn. „Tamo, iza nas, video sam Bokonona.“

127. Kraj Sedeo je na steni. Bio je bos. Po nogama mu se nahvatalo inje leda-devet. Jedina odeća mu je bio beli krevetski prekrivač s plavim ukrasima. Ukrasi su ispisivali Kaza Mona. U jednoj ruci je držao olovku. U drugoj papir. „Bokonone?“ „D a?“ „Mogu li da vas pitam šta mislite?“ „Mladi čoveče, mislim na poslednju rečenicu za Knjige Bokononove. Došlo je vreme za poslednju rečenicu.“ „Ide li?“ Slegnuo je ramenima i pružio mi list papira. Evo šta sam pročitao: Da sam mlađi čovek napisao bih istoriju ljudske gluposti; i popeo bih se na vrh Planine Mek Kejb i legao bih na leđa sa svojom istorijom za uzglavlje; i uzeo bih s tla komadić plavičasto-belog otrova što od ljudi stvara kipove; i napravio bih od sebe stravično isceren kip koji leži na leđima i pokazuje dugi nos Znate Već Kome.

-V orteqat Kolevka—za fnacJJ—

Delo Kurta Vonegata zauzima istaknuto, ali i sasvim posebno mesto u savremenoj naučnoj fantastici. U Vonegatu je, naime, ovaj žanr dobio jednog originalnog i izrazitog humoristu, čija duhovitost često dobija ukus i intenzitet satire. Ovi kvaliteti prisutni su i u Kolevci za macu, svakako jednom od najpoznatijih Vonegatovih romana. Humor i satira pogađaju u ovom slučaju religiju,»ali i nauku — koja je shvaćena kao mogućnost fatalne zloupotrebe protiv čovečanstva. Ovoj temi, često prisutnoj u naučnoj fantastici danas, Vonegat pristupa na originalan i mestimično sasvim neočekivan način. Zanimljivost autorovog pripovedanja vezuje pažnju čitaoca u jednakoj meri, u kojoj to čini i karakteristični Vonegatov humor.