Janis-Varufakis-A-slabi-trpe-ono-što-moraju.pdf

E v r o p a , m e r e ŠTEDNJE I PRETNJA GLOBALNOJ STABILNOSTI

Prevela M in a R adulović

Sadržaj

Predgovor: Crveno ć e b e ...................................................... 9 1. A slabi trpe ono što m o r a ju ..............................................26 2. N epristojna p o n u d a .......................................................... 61 3. Zabrinuti h o d o ča sn ici..................................................... 105 4. Trojanski k o n j .................................................................. 143 5. Ona koja je uspela da se iz v u č e ......................................181 6. Obrnuti alhem ičari............................................................213 7. Povratak u b u d u ć n o st..................................................... 285 8. Kriza Evrope, budućnost A m e rik e ...............................337 Pogovor: O d nesklada do h arm on ije............................352 Izjave zahvalnosti...............................................................355 Dodatak: Skrom ni p r e d l o g ............................................357 R e fe re n c e ........................................................................... 371 Beleške autora..................................................................... 379 O autoru. . .........................................................................431

Predgovor

Crveno ćebe

Jedna od mojih najjasnijih uspom ena iz detinjstva jeste pucketajući zvuk radio-prijem nika koji je bio pokriven jednim crvenim ćebetom i na taj način sakriven baš nasred naše dnevne sobe. Svake večeri, negde oko devet ako se ne varam, m am a i tata bi se zajedno šćućurili ispod tog ćebeta, naćuljenih ušiju, i čekali u velikoj neizvesnosti. Čim bih čuo prigušeni džingl, nakon koga bi usledio glas nemačkog spikera, m oja m ašta, m ašta jednog šestogodišnjaka, odvela bi me iz naše kuće u Atini na putovanje do centralne Evrope, tog m itskog m esta koje tada još nisam bio posetio u stvarnosti, ali sam do njega stigao pom oću mašte i kroz mučne crteže koje su m i nudile ilustrovane knjige bajki braće G rim , s police u m ojoj sobi. Ritual s čudnim , crvenim ćebetom je u m ojoj porodici počeo 1967. godine, kada je u Grčkoj uvedena vojna diktatura. Dojče vele, internacionalna nem ačka radio-stanica koju su m oji roditelji slušali, postala je naš najdragoceniji saveznik protiv sveprožim ajuće rušilačke snage državne propagande u zemlji: bio je to prozor koji je gledao u daleku

10

A

S L A B I T R P E ONO ŠTO M O R A JU

dem okratsku Evropu. N a kraju svake od tih specijalnih jednočasovnih emisija o Grčkoj, m oji roditelji i ja bismo se smestili za trpezarijski sto dok bi oni pretresali najnovije vesti. Iako nisam u potpunosti razum eo o čemu oni to govore, njihove reči m i nisu bile dosadne, niti su me uznemiravale. Jer, bio sam očaran osećanjem koje je u meni budilo uzbuđenje pred čudnim događajem u kojem sm o učestvovali: ukoliko sm o želeli da naprosto saznam o šta se događa u našem gradu, m orali sm o da otputujem o, na krilima radio-talasa - pokriveni zaštitničkim crvenim ćebetom - u zemlju koja se zove Nemačka. Razlog što nam je crveno ćebe bilo neophodno bio je čangrizavi sused po imenu Grigoris. G rigoris je bio poznat po svojim vezam a s tajnom policijom , kao i po sklonosti da špijunira m oje roditelje, naročito m oga oca, čija ga je levičarska prošlost činila idealnom m etom za ambicioznog, m ada niskog potkazivača. O d trenutka kada je vojni prevrat koji se desio 21. aprila 1967. doveo na vlast neofašističke generale, hvatanje frekvencije koju je emitovala radio-stanica Dojče vele bilo je jedna od m nogobrojnih aktivnosti s liste čija je kažnjivost varirala od pukog uznemiravanja do pravog mučenja. Pošto su primetili da G rigoris njuška po našem zadnjem dvorištu, moji roditelji nisu hteli da rizikuju. I tako je crveno ćebe postalo naša odbrana od Grigorisovih radoznalih ušiju. D ok je trajala diktatura, m oji roditelji bi svakog leta iskoristili redovne godišnje odmore kako bismo porodično pobegli iz Grčke pod vojnom huntom na čitavih m esec dana. Natovarili bism o našeg crnog m orisa i uputili se u Austriju i južnu Nemačku, gde su, na osnovu onoga što je moj otac neprestano ponavljao tokom beskrajne vožnje, „demokrate mogle da dišu“. Vili Brant, nemački kancelar, i nešto kasnije Bruno Krajski, njegov austrijski kolega, u razgovoru su

Predgovor: Crveno ćebe

11

pom injani kao naši porodični prijatelji koji su u isto vreme, kako se ispostavilo, bili i veliki šampioni u izolovanju ,,naših“ generala i podržavanju grčkih demokrata. Ponašanje lokalnog stanovništva s kojim sm o dolazili u kontakt dok sm o provodili odm or u tim oblastim a gde se govori nemački, daleko od neofašističke kič estetike generalske propagande grčke hunte, bilo je u skladu s našim utiskom da sm o mi, Grci u inostranstvu, primljeni s iskrenom solidarnošću. I kada bi na kraju odm ora naš m oris tužno krenuo nazad put Grčke i stigao do graničnog prelaza, koji je bio sav načičkan fotografijama našeg sum anutog diktatora i sim bolim a njegove ludačke vlasti, crveno ćebe nam je iz daljine izgledalo kao naše jedino utočište.

Neostvareni stisak ruke Skoro pedeset godina kasnije, u februaru 2015, otputovao sam u prvu zvaničnu posetu Berlinu u svojstvu grčkog ministra finansija. Grčka ekonom ija je kolabirala pod planinom duga, a N em ačka je bila njen glavni kreditor. Otišao sam tam o da razgovaram o tome šta nam je činiti u vezi s tim. M oja prva stanica je svakako bilo nem ačko M inistarstvo finansija, gde je trebalo da se sastanem s njegovim zvaničnim liderom, legendarnim doktorom Volfgangom Šojbleom. Za njega i njegove miljenike ja sam bio sam o jedna neprilika. N aša levičarska vlada tek što je bila formirana, pošto je prethodno porazila na izborima grčke saveznike doktora Šojblea i kancelarke Angele Merkel ili, konkretnije, partiju po imenu N ova dem okratija. N aša izborna platform a je, u najm anju ruku, bila neugodnost za nemačku dem ohrišćansku vladu i njene planove da održi red unutar evrozone.

12

A


Vrata lifta su se otvorila ka dugačkom, hladnom hodniku na čijem me je kraju čekao taj veliki čovek u svojim čuvenim invalidskim kolicima. Kad sam prišao, m oja pružena ruka nije bila prihvaćena. Um esto da se sa m nom rukuje, uveo me je-sav užurban u svoju kancelariju. U p rko s tom e što su se m o ji o d n o si sa dr Šojbleom poboljšali u m esecim a koji su usledili, neostvareni stisak ruke u velikoj m eri sim bolizuje ono što nije u redu s Evropom . Taj gest je bio sim boličan dokaz da se tokom pedeset godina koje su delile m oje noći provedene ispod crvenog ćebeta od tog prvog zvaničnog susreta u Berlinu Evropa suštinski promenila. Kako je moj domaćin i m ogao zamisliti da sam došao u njegov grad s glavom prepunom uspom ena iz detinjstva u kojim a je N em ačka im ala ulogu m og sigurnosnog ćebeta. Grci su 1974. godine, uz m oralnu i političku podršku Nemačke, Austrije, Švedske, Belgije, Holandije i Francuske, zbacili totalitarizam. Šest godina nakon toga Grčka se pridružila demokratskoj uniji evropskih nacija, na radost mojih roditelja, koji su napokon mogli da slože crveno ćebe i odlože ga u orm ar. M anje od jedne decenije posle toga Hladni rat je okončan i Nem ačka se iznova ujedinjavala u nadi da će, u svakom slučaju, m oći da se prepusti zaboravu unutar Evrope u trajnom procesu integracija. Centralni događaj u okviru tog projekta ugrađivanja nove ujedinjene Nemačke u novu ujedinjenu Evropu bio je ambiciozni program monetarne unije da u džepove svih Evropljana ubaci isti novac, iste novčanice i čak iste novčiće (čija bi jedn a strana bila identična, bez obzira na to gde su iskovani). „Nateraće nas da koristim o isti novac“, rekao m i je jednom neki atinski taksista početkom devedesetih, ,,i pre no što toga budem o svesni, Sjedinjene evropske države će nam biti nametnute."


13

D o 2001, dve zemlje koje su spojene ispod crvenog ćebeta m oje porodice u doba m oga detinjstva - G rčka i Nemačka - delile su isti novac, zajedno s više od desetine drugih nacija. Bio je to odvažan projekat i odisao je ambicijom kojoj nijedan Evropljanin m oje generacije nije m ogao da odoli.

Svetionik na brdu U stvari, taj proces evropske integracije počeo je m nogo pre m oga rođenja, kasnih četrdesetih godina prošlog veka, pod pokroviteljstvom Sjedinjenih Država. Njegov početak je bio označen takozvanim G ovorom nade državnog sekretara SA D D žejm sa F. Bernsa u Štutgartu 1946, u kom je on obećao narodu Nem ačke, prvi put od njegovog poraza, „šansu, ukoliko bi bio voljan da je iskoristi, da uloži svoje velike snage i m ogućnosti u dela m ira... šansu da dokaže da je vredan poštovanja i prijateljstva naroda koji vole mir, i da tako s vrem enom zasluži počasni položaj m eđu članicama Ujedinjenih nacija“. Ubrzo zatim su Grci i Nemci, zajedno s drugim Evropljanim a, počeli da se sastaju i razgovaraju o m ogućnosti da se zajedničkim snagam a ujedine u ono što će kasnije postati E vropska unija. D obili sm o m ogućnost da se ujedinim o uprkos različitim jezicim a, raznovrsnim kulturam a, osobenim tem peram entim a i u sam om procesu približavanja otkrili, s velikom radošću, da zapravo im a m anje razlika izm eđu naših nacija nego što bism o m ogli da prim etim o. A kada se jedna nacija suočila s izazovom, kao što je to 1967. bio slučaj s G rčkom i njenim vojnim prevratom, ostali su se ujedinili u nam eri da pom ognu. Evropi je trebalo pola veka

14

A

S L A B I T R P E ONO Š T O M O R A JU

da izvida ratne rane kroz solidarnost i da postane svetionik na čuvenom brdu čovečanstva, ali je u tome uspela. U jediniti dotad sukobljene nacije na osn ovu narodnih naloga/m andata zasnovanih na obećanju zajedničkog napretka, osnovati zajedničke institucije, porušiti sm ešne granice koje su u prošlosti izbrazdale kontinent dubokim ožiljcim a - to je oduvek bio izuzetno težak zadatak, jedan čaroban san. N a sreću, do kraja dvadesetog veka, bila je to objektivna realnost. Evropska unija bi čak m ogla da postane svetao prim er iz kog bi ostatak sveta crpio hrabrost i inspiraciju kako bi bile iskorenjene podele i uspostavljena m iroljubiva koegzistencija na čitavoj planeti. P otpuno neočekivano, svet je m ogao da zam isli, i to sasvim realno, da bi različite nacije, a ne autoritarna carstva, mogle da stvore jednu zajedničku zemlju. Zaista je postalo m oguće napraviti spone koje se ne bi zasnivale na srodstvu, jeziku, naciji ili zajedničkom neprijatelju, već na zajedničkim vrednostim a i hum anističkim principima. Postao je m oguć jedan komonvelt u kom bi razum, dem okratija, poštovanje ljudskih prava i pristojna socijalna sigurnosna m reža obezbedili svojim multinacionalnim, multijezičkim, multikulturnim građanim a onaj stepen na kom bi se oni mogli razviti u ljudska bića dostojna sopstvenih potencijala.

„Kad mogu dobiti nazad svoj novac?" A onda je usledio krah Volstrita 2008. i kao njegova posledica globalna finansijska katastrofa. N išta više nije m oglo biti kao ranije. Čim je univerzum zapadnog finansijskog sistem a prerastao planetu Zemlju, njegove propale banke i uništen kreditni sistem uzeli su danak od evropskih naroda i, konkretno,


15

od onih koji su zavisili od evra kao valute. Britanski Nordern Rok je bio prva evropska banka koja se urušila, Grčka je bila prva država. Smrtni zagrljaj u kom su bile nesolventne banke i države koje su doživele bankrot širio se čitavom Evropom. M eđutim, postojala je ogrom na razlika između Britanije i zemalja kao što je Grčka: dok je Gordon Braun m ogao da se osloni na Banku Engleske i da obezbedi neophodnu gotovinu da bi londonski Siti bio spasen, vlade članica evrozone imale su centralnu banku čiji statut im nije dozvoljavao da to učine. Um esto toga, teret spasavanja glupavih bankara je pao na pleća najslabijih građana. Već pred kraj 2009. godine bankrot grčke države je francuskim i nem ačkim bankam a zapretio sudbinom Lejman bradersa. U međuvremenu, pad irskih banaka povukao je na dno irsku državu, uvećavajući nedaće francuskih i nemačkih banaka. Političari su u panici pohitali da zarad spasavanja od bankrota finansijskog sistem a uvedu enormne poreze koji su pali na pleća najsirom ašnijih poreskih obveznika, s obzirom na to da su Gugl, Fejsbuk i grčki oligarsi uživali poreski imunitet. Sasvim neverovatno, bejlaut zajmovi za spasavanje od bankrota odobravani su pod uslovom prim ene strogih mera štednje zasnovanih na sm anjivanju prihoda koji su još više atakovali na već oslabljene poreske obveznike, koji su podupirali čitavu građevinu. A kako se ništa ne širi brže od opravdane panike, ona je preplavila Portugaliju, Španiju, Italiju i Kipar, sledeće dom ino kocke koje su bile spremne da se sruše. U nedostatku odgovarajuće strategije za suočavanje s neum itnom krizom evra, vlade evropskih država su se okrenule jedna protiv druge, m eđusobno se optužujući i tako postajući lak plen merkantilističkih politika koje nalaze lek u dovođenju suseda do prosjačkog štapa, politika koje su poslednji put viđene u Evropi tridesetih godina dvadesetog veka. D o 2010. godine evropska solidarnost je u potpunosti

16

A


izjedena iznutra, ne ostavljajući za sobom ništa do bednu ljušturu nekada solidnog zajedništva. Šta je prouzrokovalo evro krizu? M ediji i političari vole jednostavna objašnjenja, pa je od 2010. priča koja je kružila N em ačkom i protestantskom severoistočnom Evropom izgledala nekako ovako: Grčki cvrčci nisu uradili svoj dom aći zadatak i njihovo leto na kredit se jednoga dana naglo završilo. M ravi kalvinisti su onda bili pozvani da ih spasu, kao i razne druge cvrčke iz svih krajeva Evrope. E sada, m ravim a je ponavljano da grčki cvrčci nisu hteli da isplate svoj dug; oni su želeli novi krug raskalašnog života, više zabave na suncu i još jedan spasonosni paket kako bi m ogli da finansiraju taj novi krug trošenja. Čak su izabrali kliku socijalista i radikalnih levičara kako bi ujeli ruku koja ih je hranila. T im cvrčcima je trebalo očitati bukvicu, jer bi u suprotnom i drugi Evropljani, sačinjeni od lošijeg materijala nego mravi, bili ohrabreni da usvoje isti taj raskalašni život. Reč je o arhetipskoj priči, priči koja opravdava surov stav prem a Grčkoj kao i prem a vladi čiji sam član bio, stav koji m nogi podržavaju. „Kada dobijam nazad svoj novac?“, pitao me je vragolasto nem ački zam enik m inistra, ali s nagoveštajem potisnute agresivnosti, na liniji onog prvog susreta s doktorom Šojbleom. Ujeo sam se za jezik i ljubazno se nasm ešio.

Svuda cvrči Kao što mi je nam era da ukažem ovom knjigom, Ezopova basna o cvrčku i mravu, ili bilo koja priča tog tipa, izuzetno je varljiva da bi se iskoristila kao opis uzroka naše sadašnje krize.


17

Za početak, ne može da pokaže da svaka nacija, uključujući nemačku i ostale bogate nacije, ima moćne cvrčke. Propušta da napom ene da ti cvrčci, sa severa i s juga, im aju naviku da sklapaju m eđunarodne saveze protiv interesa dobrih m rava koji rade neum orno ne sam o u zemljama kao što je Nem ačka, već i u zem ljam a kao što su Grčka, Irska i Portugalija. Štaviše, još je važnije reći da pravi uzrok krize evrozone nem a nikakve veze ni s ponašanjem cvrčaka, ni s ponašanjem mrava, niti s ponašanjem bilo čega sličnog. Im a veze sa sam om evrozonom i, konkretno, s izum om evra kao valute. Naim e, ova knjiga se bavi jednim paradoksom: evropski narodi, koji su se dosad ujedinjavali na tako divan način, završili su tako što ih sve više razdvaja upravo zajednička valuta. Paradoks zajedničke valute koja razjedinjuje jeste centralna tem a ove knjige. D a bism o izvukli sm isao iz ovog paradoksa i na taj način shvatili pravi razlog zašto je štivo o cvrčku i mravu, o spasonosnim bejlautim a i politici štednje toliko pogrešno, m oraćem o prvo da ispitam o istorijske korene sam og evra u okviru posleratnog poravnanja računa u Evropi, da se osvrnem o na konferenciju Breton V uds u julu 1944, na kojoj je ekonom ska struktura Evrope bila skovana, i na kolaps te strukture koji je nastupio s takozvanim N iksonovim šokom iz 1971. T o je priča u kojoj su SAD odigrale ključnu ulogu i bavljenje njome zauzima prva dva poglavlja ove knjige.

Evropa i Amerika: knjiga u tri događaja U stvari, ova knjiga je počela kao nastavak m oje prethodne, pod naslovom Globalni Minotaur, u kojoj izlažem svoj

18

A


pogled na uzroke i prirodu globalnog slom a 2008. Za razliku od Globalnog Minotaura, gde je Amerika im ala vodeću ulogu, u središtu ove knjige kao njen centralni igrač jeste Evropa. M eđutim , iako je Evropa protagonista, Am erika obezbeđuje vazduh koji naš protagonista diše i hranljive sastojke kojim a se hrani, globalni kontekst u okviru kog se razvija, a isto tako figurira i kao potencijalna žrtva neuspeha koji je naš protagonista u m ogućnosti da izbegne. U ovoj knjizi osvetljavam tri istorijska događaja koji nedeljivo vezuju, i istovremeno razdvajaju, sudbine Evrope i Amerike. Prvi se dogodio 1971. godine kada je, u pokušaju da sačuva svoju globalnu ekonomsku dominaciju, Amerika izbacila Evropu iz zone dolara (ekvivalent evrozone) osnovane na skupu u Breton Vudsu. Uticaj ovog događaja može se osetiti i đan-danas širom čitave Evrope i, štaviše, im a recipročan uticaj na sam u Am eriku (videti poglavlja 1 i 2). Drugi događaj je trajao duže i nastupio je kada je nestabilna Evropa u više navrata pokušala da nadoknadi štetu nastalu zbog izbacivanja iz zone dolara spajanjem njenih mnogobrojnih valuta u neku vrstu m onetarne unije - prvo u okviru evropskog m onetarnog sistema, a onda u okviru sopstvene monetarne zone (videti poglavlja 3 ,4 i 5). Veći deo knjige posvećen je opisivanju procesa stvaranja evropske m onetarne unije i, što je važnije, načina na koji je njen razvoj usmeravan, često skriveno, uz pom oć ekonomskih odluka, prošlih i sadašnjih, koje su donošene u Vašingtonu. Treći događaj se opet dešava u Sjedinjenim Državam a i nastupa krahom Volstrita 2008. Ovaj događaj izaziva čitav niz lančanih reakcija koje klimava evropska monetarna unija ni u kom slučaju nije m ogla da prtživi (videti poglavlja 6 i 7). Knjiga se onda okreće uzrocim a evropskog neuspeha u pokušaju da se suoči sa sopstvenom krizom na razum an


19

i delotvoran način, i prati ih sve do užasnih posledica tog neuspeha po narode Evrope i odlučujućeg uticaja koji je taj neuspeh im ao na nastojanja Amerike da se oporavi od neprekidne krize kojoj se ne nazire kraj i koja je pokrenuta događajem iz 2008. (videti poglavlja 7 i 8). Ukratko, ja ovu knjigu vidim kao izveštaj o krizi Evrope u kontekstu istorijske veze koja je spaja s pokušajim a Amerike da uredi globalni kapitalizam i, ono što je ključno u svemu tome, kao upozorenje da kriza evra im a toliko veliki značaj za Sjedinjene Države da je one ni u kom slučaju ne bi prepustile Evropljanim a, a kam oli ignorisale. Štaviše, kriza evra, kako nas upozorava poslednje poglavlje, vuče na dno Sjedinjene Države na takav način da je to pogubno za budućnost svakog čoveka.

Naša 1929 . Sudeći po načinu na koji se ponekad ponavlja, istorija ima sklonost ka tragičnoj farsi. Hladni rat nije počeo u Berlinu, već u decembru 1944. na ulicama Atine - kao što će vam ova knjiga ispričati. Kriza evra je takođe počela u Atini, 2010. godine, pokrenuta grčkom dužničkom nesrećom. Grčka je, igrom sluČaja, rodno m esto i H ladnog rata i krize evra. Za jednu m alu naciju biti epicentar globalne katastrofe jeste peh. Proizvesti varnicu dveju kriza u okviru živog sećanja jedne generacije jeste prava tragedija. D ok prom išljam o o budućnosti Evrope, shvatam o da po stoji jo š jed an razlog d a se pogleda u prošlost. Posle meteža zbog izbacivanja Evrope iz zone dolara 1971. (što je tem a poglavlja 1) evropske nacije pokušale su da zbiju redove, poput ovaca u oluji. M eđutim, kako je solidarnost iz

20

A


sedam desetih godina evoluirala u loše dizajniran zajednički novac, otrovna bejlaut spasavanja polaganjem kaucije proizvodila su psihološke zone podela duž linije Alpa i uz Rajnu. Nezadrživi talas zla se valja duž tih zona podele (videti poglavlja 7 i 8), s tolikom silinom da preti da razori evropski projekat i, još gore, da u velikoj meri destabilizuje čitav svet. Ove nove podele nas podsećaju na to da bi bila prava ludost zaboraviti kako je Evropa uspela, dva puta tokom prethodnog veka, da postane toliko nestabilna da je prouzrokovala ogrom nu štetu ne sam o sebi već i čitavom svetu. Kada je monetarna unija raznih nacija počela da se kruni i raspada na delove, pri čemu su se zone podela neumoljivo širile Evropom , sam o su ozbiljan dijalog i sprem nost da se svi vrate nazad i sednu za pregovarački sto mogli da poprave okvire na kojim a su m ir i zajednički prosperitet m orali biti zasnovani. O dsustvo takvog dijaloga je tridesetih godina dvadesetog veka dovelo do ukidanja tadašnje zajedničke vaiute: zlatnog standarda. Osam deset godina kasnije isto to se ponavlja u Evropi, koja je m orala biti bolje pripremljena. Evropljanim a je trebalo previše vrem ena da bi shvatili da je 2008. naša verzija 1929. godine. Volstrit je bio epicentar u oba slučaja i, kad se jednom finansijski sistem istopio, kreditni sistem ispario, a hartije od vrednosti se pretvorile u dim , zajednička valuta je počela da se raspada. U brzo je radnička klasa jedne nacije počela da se okreće protiv radničke klase svih drugih nacija, nadajući se zaštiti od protekcionizma. Godine 1929. protekcionizam jepoprim io form u devalvacije sopstvene valute u odnosu na ostale. Kao što ćem o videti u nastavku, 2010. uzeo je form u devalvacije rada pojedinca u odnosu na rad drugih. U deprim irajuće sličnom lancu događaja nije prošlo m nogo vrem ena pre no što su loše plaćeni nem ački radnici počeli da m rze Grke, a


21

nedovoljno uposleni grčki radnici počeli da m rze Nemce. D ok je evrozona bila šibana udarcim a ogromne ekonomske krize, čitav svet je radoznalo posm atrao da vidi kako će se ova postm oderna verzija tridesetih godina dvadesetog veka okončati. I dalje posm atra.

Dug i krivica „D ug je dug u svakom slučaju!“ , rekao m i je jedan drugi visoki zvaničnik Savezne Republike Nem ačke za vreme te moje prve zvanične posete Berlinu. Čim sam čuo te reči, bilo je nem oguće da me one ne podsete na reči koje je Manolis Glezos, grčki sim bol otpora protiv nacista, napisao u jedn oj knjizi iz 2012. godine pod naslovom Čak i da je samo jedna nemačka m arka} N osile su istu poruku kao nem ački zvaničnici: svaka nem ačka m arka vojne odštete koja se i dalje duguje Grčkoj m ora biti plaćena. Čak i jedna isplaćena nem ačka m arka m ogla bi da ispravi ogrom nu nepravdu koja je nanesena. Baš kao što je u Nem ačkoj, čim je izbila kriza evra, preovladao stav da je sasvim očigledno da su Grci nepopravljivi dužnici, isto tako bi i u Grčkoj neplaćene nem ačke ratne odštete mogle zauvek da ostanu bez oproštaja. Poslednje što m i je trebalo, dok sam pokušavao da uspostavim zajednički jezik s m inistrom finansija Nemačke, bio je sukob na bazi m oralizatorskih priča. Etička pitanja su ključna u procesu zbližavanja naroda. Z aokruženje tog procesa m ora biti postignuto tako da izvida gnojne rane, kako nas slučaj južnoafričke Kom isije za istinu i pom irenje vrlo živo uči. M eđutim , kad je reč o upravljanju savremenim finansijam a i kom plikovanom , bolesno ustrojen om

22

A


m onetarnom unijom, ekonom ija zasnovana na pragrehu je podm ukao neprijatelj. D ug svakako jeste dug, ali dug koji je nem oguće isplatiti nikako ne može da se naplati ukoliko se razum no ne restrukturira. Kako nemački tinejdžeri iz 1953. - kada su Ujedinjene nacije sazvale konferenciju u Londonu d a ,,reprogram iraju“ (tj. da ga sravne s nulom ) javni dug Nem ačke prem a, izm eđu ostalih, i grčkoj naciji - tako ni grčki tinejdžeri iz 2010. nisu zaslužili da budu osuđeni na mizeran život zbog nem ogućih dugova koje su nagomilale prethodne generacije. Čim sam čuo ovu rečenicu, pom islio sam: Uf! Neće biti lako postići približavanje na ovim sastancima. Priča o dva duga se pretvarala u moralizatorsku dramu bez kraja. Evropa je drevni kontinent i naši međusobni dugovi sežu u prošlost decenijama, vekovima i milenijumim a. Njihovo osvetoljubivo brojanje i uzajam no upiranje m oralizatorskog prsta u onog drugog jeste upravo ono što nam nije bilo potrebno usred ekonomske krize u okviru koje je ogrom an novi dug, nagomilan na već postojećim planinam a nasleđenogdužničkog stanja, puki nusprodukt. Kapitalizam je, ne zaboravim o, procvetao tek pošto je dug oslobođen moralnih stega. Dužnički zatvori su morali biti zam enjeni ograničenom odgovornošću, a finansije, bezobzirne kakve su bile, prevazići će svako osećanje krivice kojim su dužnici bili opterećeni pre nego što su „brzi razvoj svih proizvodnih sredstava... (i) neizmerno olakšanje koje su uneia sredstva kom unikacije" om ogućili da ,,svi, pa čak i najvarvarskiji, narodi budu uvedeni u civilizaciju“ - da citiram nikog drugog do Karla M arksa2. Moj odgovor u Berlinu je bio da je restrukturiranje javnog duga Grčke im alo suštinski značaj za stvaranje ekonom skog rasta koji je bio neophodan da bi nam pom ogao


23

da isplatimo svoje dugove; u suprotnom Grčka ne bi imala ništa čime bi mogla da ih plati. Ovaj predlog se strm oglavio poput balona od olova.

Utvare zajedničke prošlosti Jednog dana pred kraj januara 2015. naša vlada je položila zakletvu, prem ijer Aleksis Cipras je položio venac na spomen-obeležje podignuto u znak sećanja na grčke patriote koje su pogubili nacisti. M eđunarodna štam pa je ovo protumačila kao simboličan gest prkosa usm erenog ka Berlinu i insinuirala da smo pokušavali da povučem o paralele između Trećeg rajha i evrozone s Nem ačkom na čelu koja je nametala novu gvozdenu vlast Grčkoj. Ovo nije olakšalo moj zadatak da nađem prijatelje u Berlinu, a pogotovo ne u ekstremno strogom saveznom M inistarstvu finansija. Pošto sam bio uveren da je bilo suštinski važno naglasiti d a naša vlada nije povlačila nikakve paralele izm eđu nacističke Nem ačke i današnje Savezne Republike, sastavio sam sledeći tekst, koji je postao deo m oje izjave na zajedničkoj konferenciji za medije s doktorom Šojbleom. Bila m i je nam era da to bude grančica masline. ,,U svojstvu m inistra finansija u vladi koja se suočava s hitnom situacijom nastalom kao posledica surove dužničko-deflatorne krize, osećam da je nemačka nacija upravo ona koja m ože da razum e nas Grke bolje od bilo koga drugog. Niko ne razume bolje od ljudi ove zemlje da ozbiljno ugrožena ekonom ija, u kom binaciji s ritualnim nacionalnim ponižavanjem i beskrajnim beznađem, može da položi zmijsko jaje

24

A


unutar svakog društva. K ada se večeras vratim kući, naći ću se u parlamentu u kome je treća najveća partija upravo nacistička partija. K ada je naš prem ijer položio venac na simbolično spom en-obeležje u Atini, odm ah po polaganju zakletve, to je bio gest otpora protiv ponovnog oživljavanja nacizma. Nem ačka može da bude ponosna na činjenicu da je nacizam ovde iskorenjen. M eđutim , jedna od surovih ironija istorije jeste činjenica da se nacizam povam pirio u Grčkoj, u zemlji koja je organizovala tako veličanstven pokret otpora protiv njega. Nem ački narod nam je potreban da bi nam pomogao u borbi protiv m izantropije. Potrebno nam je da naši prijatelji u ovoj zemlji i dalje ostanu odlučno opredeljeni za posleratni projekat Evrope; što znači da više nikada ne dozvolim o da ekonom ska depresija, poput one iz tridesetih godina dvadesetog veka, podeli ponosne evropske narode. M i ćem o ispuniti svoju dužnost u tom pogledu. A uveren sam da će isto učiniti i naši evropski partneri.“ Nazovite to naivnošću, ali priznajem da sam očekivao pozitivnu reakciju na moj kratki govor. U m esto toga, zavladala je zaglušujuća tišina. Sledećeg dana se nemačka štam pa okom ila na mene što sam se usudio da pom enem naciste u saveznom M inistarstvu finansija, dok me je veliki deo grčke štam pe veličao što sam doktora Šojblea nazvao nacistom. Citajući ove oprečne reakcije pošto sam se vratio u Atinu, dozvolio sam sebi kratki trenutak beznađa. Razjaren zbog evropske introvertnosti i lakoće kojom sm o se okrenuli jedni protiv drugih, a u pokušaju da sebi dam oduška, odlučio sam da za sve okrivim jednog drugog


25

Grka: Ezopa. I to zato što je njegova pojednostavljena priča očigledno više prikrivala nego što je otkrivala istinu, huškajući jedan ponosni evropski narod protiv drugog. Pod njegovim uticajem, partneri su postali neprijatelji, gotovo svaki Evropljanin bio je u opasnosti da završi kao luzer, a jedini pobednici su bili rasisti koji su vrebali iz senki i koji se lično nikada nisu pomirili s evropskom demokratijom. Ova knjiga im a nam eru da pruži drugačiju priču u nadi da ona može da postigne obrnuto. Nije prekasno. Još m ožem o sve da izgubimo.

1 A slabi trpe ono što moraju

M oja filozofija je da svi stranci im aju nam eru da nas srede i naš je zadatak da ih sredim o prvi. D žon Konali3 Bila je sredina leta u Kemp Dejvidu, letnjikovcu predsednika SAD, kada je državni sekretar za finansije Ričarda Niksona i bivši guverner Teksasa Džon Konali ubedio svoga predsednika da sprovede čuveni N iksonov šok uperen protiv naivnih političkih lidera Evrope. N a kraju jednog izuzetno značajnog vikenda, provedenog u konsultacijam a s ključnim savetnicima, predsednik N ikson je odlučio da uživo za televiziju da svoju uznemirujuću izjavu: globalni monetarni sistem , koji je A m erika stvorila i negovala od kraja rata, trebalo je da se sruši po kratkom postupku.4 Kalendarski, bio je 15. avgust 1971. Nekoliko sati po predsednikovom televizijskom obraćanju, tačno u ponoć, vojni transportni avion uzleteo je iz vojne baze ,,Endrjuz“ i uputio se ka Evropi. Jedan od putnika, Pol V olker, Konalijev podsekretar, krenuo je na put s namerom da

A slabi trpe ono što moraju

27

se suprotstavi evropskim ministrima finansija koji su već bili na ivici kolektivnog nervnog sloma.5 U međuvremenu, sam Konali je pripremao obraćanje naciji pre no što će otputovati u Evropu da skupu uobraženih evropskih premijera, kancelara i predsednika da do znanja da je igri došao kraj. Vašington je imao nameru da isključi globalni finansijski sistem koji je stvorio 1944. godine i koji je od tada brižno negovao. D ok se Volker bavio evropskim m inistrim a finansija i bankarima u Londonu i Parizu, pokušavajući da smiri njihove živce, Konali je prenosio, izbliza i lično, otvoreniju poruku njihovim pretpostavljenima. Praktično, ono što je hteo da im kaže bilo je sledeće: G ospodo, godinam a ste nipodaštavali naše upravljanje resursima u okviru posleratnog finansijskog sistem a - onog istog sistema koji sm o stvorili da bism o vam pomogli da se dignete iz pepela u kom ste se našli sopstvenom krivicom. Osećali ste da imate pravo da prekršite njegov duh i pravila. Pretpostavili ste da ćemo nastaviti, poput Atlasa, da ga podupirem o bez obzira na cenu i uprkos vašim uvredama i saboterskim akcijama. Ali pogrešili ste! U nedelju je predsednik Nikson prekinuo žilu kucavicu između našeg dolara i vaših valuta.6 D a vidim o kako će to ispasti za vas! Imam osećaj da će vaše valute ličiti na čamce za spasavanje koji su tokom bure bačeni zbog viška težine sa sigurnog broda AmeričkogDolara, pa su onda, nedorasli uzburkanom m oru kakvi su bili, počeli da se m eđusobno sudaraju i, uopšteno, nisu uspeli da zacrtaju ličnu putanju.7 I u jednoj rečenici, koja i dan-danas odzvanja s kraja na kraj Evrope, Konali je sve to sažeo jezgrovito, bolno, brutalno: „G ospodo, dolar je naša valuta. A od sad pa nadalje, vaš problem !“8 Evropski lideri su odm ah shvatili ozbiljnost situacije u kojoj su se našli, ali se njihova reakcija na to ispoljila nizom

28

A


nepromišljenih poteza koji su ih vodili iz greške u grešku, s kulm inacijom nekih četrdeset godina kasnije u sadašnjoj situaciji u Evropi. Evropa se 2010. suočila licem u lice s posledicam a tih četrdeset godina u kojim a su nagomilane greŠke (videti poglavlja 2, 3 i 4). Kriza zajedničke valute nastala je zbog prom ašaja koji se m ogu pratiti unazad sve do događaja iz 1971, kada se Amerika, posredstvom Niksona, Konalija i Volkera, otarasila Evrope, izbacujući je, kao suvišan teret s broda, iz takozvane zone dolara.9 Kom edija zabune kojom su evropski lideri odgovorili na krizu evra posle 2010. (videti poglavlja 5 i 6) takođe može da se pripiše nesuvisloj reakciji Evrope na N iksonov šok. Reč je o ključnom događaju u istoriji koji će biti tema ovog poglavlja.

Odavno pripreman ishod N ikson nije olako pristao na Konalijevu sirovu filozofiju. Niti je Konalijeva filozofija bila toliko sirova koliko je on voleo da je takvom predstavlja. Posleratni globalni finansijski sistem, koji je N iksonova izjava usred leta osudila na đubrište istorije, škripao je poput broda osuđenog na propast čiji je neminovni brodolom pretio da povuče za sobom posleratnu am eričku hegemoniju. Lindon B. D žonson, N iksonov neposredni prethodnik u Beloj kući i K onalijev zem ljak iz T eksaša, ali i njegov politički mentor, takođe je shvatio da posleratni finansijski sistem koji je stvorila Amerika ne može da bude nastavljen.10 Tokom razgovora 1966. s Fransisom Batorom, svojim savetnikom za nacionalnu bezbednost, predsednik D žonson je bio odlučan u nameri da ga okonča, prekidajući vezu između


29

dolara i vrednosti zlata, od koje je zavisio globalni sistem: „N em am nameru da srušim u deflaciju američku ekonomiju, da upropastim svoju spoljnu politiku, ukidajući pom oć ili povlačeći trupe, ili da postanem protekcionista kako bismo mogli da nastavim o da plaćam o zlato Francuzim a po ceni od 35 dolara za uncu.“ n M eđutim , D žonsona je poremetio sopstveni „program velikog društva“, intenziviranjem V ijetnam skog rata i njegovo oklevanje da uništi globalni sistem koji je sastavila vlada predsednika Frenklina Ruzvelta (takozvani pobornici N ju dila) dve decenije ranije, i tako mu zapravo dozvolio da se postepeno uruši.12 I Nikson je, kad se našao u Beloj kući, pokušao da odloži neizbežno. Iako se njegov svadljivi tim kreatora politike sve više okretao m išljenju da je globalni m onetarni sistem slomljen, sam a njihova upozorenja ne bi bila dovoljna da ubede Niksona da izazove planirani šok (zajedno s Džonom Konalijem) i njime pogodi zbunjene Evropljane. U stvari, kao što ćemo videti, bili su potrebni izvesni agresivni potezi od strane Francuza, Nem aca i Britanaca između 1968. i 1971. da N iksonu odreše ruke. T o su bili ludo odvažni izazovi am eričkoj upravi globalnog kapitalizm a koji su Konaliju i „onom prokletom Volkeru“ 13 omogućili da ubede predsednika da nem a alternative: da naprosto m ora da zakopa m eđunarodni m onetarni sistem, poznat i kao sistem Breton Vuds, i da o istom trošku otkači Evropu. D a li su stvari mogle da ispadnu drugačije? Do 1971. svi su već znali da je Breton V uds, posleratni globalni finansijski sistem , bio podriven m oćnim ekonom skim silam a koje su bile izvan kontrole kako Sjedinjenih Država tako i Evrope. Ali, um esto da pokušaju da pregovorim a sprovedu reforme u okviru postojećeg nestabilnog sistem a, lideri Evrope su precenili svoje mogućnosti u odnosu na odvažnog

30

A


hegemona. Rezultat toga je bio da su m orali da trpe posledice. I Evropa ih je i te kako trpela. U stvari, Evropa ih trpi i dan-danas od Dablina da Atine i od Lisabona do Helsinkija.

Jednostavna ideja za pogođenu Evropu Finansijski sistem koji je predsednik Nikson okončao 1971. rođen je u julu 1944. na konferenciji u hotelu Maunt Vašington u gradu Breton Vudsu, u državi Nju Hempšir. Netaknuta priroda nije m ogla biti u većoj suprotnosti s razaranjim a koja su krvlju i čelikom ostavila dubok trag u Evropi i na Pacifiku. Iskrcavanje u N orm andiji dogodilo se sam o tri nedelje pre konferencije u Breton V udsu, a njegov užasni danak hiljade p o rod ica u žalosti, večinom am eričkih, jo š nisu prebolele. T okom konferencije Crvena arm ija je oslobodila M insk uz ogrom ne žrtve, am erička avijacija je surovo bom bardovala Tokio prvi put od 1942, Sijenu su osvojile alžirske trupe p o d kom andom generala Šarla de G ola, a rakete V -1 tukle su po Londonu bez milosti. D vadesetog juna, dan pre no što će se konferencija uspešno završiti, Klaus fon Štaufenberg sproveo je zaveru da se ubije A dolf Hitler u bunkeru u Rastenburgu. U prkos tome što je zavera propala, nije bilo povratka. U julu 1944. za saveznike je nesum njivo bilo pravo vreme da započnu planiranje posleratnog poretka stvari. D ok su im se po glavi rojile m isli o sukobim a i velikoj nesigurnosti u vezi sa sopstvenom pozicijom u posleratnom poretku, delegati iz četrdeset savezničkih nacija koje su učestvovale na konferenciji sastavili su im presivan finansijski dogovor u roku od tri nedelje. U očekivanju da oružje utihne


31

u Evropi, i pre no što će Sovjetski Savez da ispliva kao zmaj koga treba ubiti, pobornici N ju dila koji su bili na vlasti u SA D shvatili su da A m erika upravo preuzim a istorijsku ulogu da iznova stvori globalni kapitalizam po sopstvenoj slici i prilici. N a otvaran ju konferencije 1. ju la 1944, predsedn ik Ruzvelt je objavio da njegova adm inistracija napušta svaki ostatak američkog izolacionizma. „Ekonom sko zdravlje svake zemlje“, izjavio je, „jeste stvar koja se tiče svih njenih suseda, kako bliskih, tako i dalekih.“ Sasvim jasno, Sjedinjene Države, jedina zem ljakojaje iz rata izašla (sa Švajcarskom kao m ožda jedinim nedoslednim izuzetkom) s netaknutim monetarnim sistemom, industrijom u procvatu i sa zdravim trgovinskim viškom , im ala je nam eru da uzme svet razoren ratom pod svoju zaštitu. Jedna od žrtava evropskog rata bio je novac. Režimi koji su se priklonili nacistim a u okupiranim zem ljam a odštam pali su ogrom ne sume lokalnih valuta da bi podržali ratni napor Pakta, tako da novac u džepovim a Evropljana nije vredeo ni koliko papir na kome je bio odštam pan. Čak i u zemljama koje su izbegle okupaciju, kao što je bila Britanija, cena rata i kolaps trgovine izazvali su potpuno neverovatnu kombinaciju prezaduženosti vlada i razaranje vrednosti, a to je rezultiralo totalnom obezvređenošću novca - bar u areni svetske trgovine. Ukratko, zelena novčanica je bila jedina valuta koja je ostala na nogam a i koja je bila sposobna da podm aže svetsku trgovinu. Vašington je shvatio da je njegov prioritetni zadatak, čim nemačke trupe budu poražene, da rem onetarizuje Evropu. Naravno, nije bilo baš tako lako preći s reči na delo. S obzirom na to da je evropsko zlato bilo ili potrošeno ili ukradeno, fabrike i infrastruktura u ruševinama, da su horde izbeglica

32

A


tum arale evropskim putevima i stranputicam a, da su koncentracioni logori još zaudarali sm radom neizrecive svireposti čovečanstva, Evropi je bilo potrebno nešto m nogo više od sveže nam irisanog papirnog novca. Nešto što bi obezbedilo vrednost novim novčanicama. M ožda toliko ne iznenađuje što to ,,nešto“ što su pobornici Nju dila smislili nije bilo ništa drugo do njihov sopstveni dolar. Amerika je im ala nam eru da podeli svoju zelenu novčanicu s evropskim zem ljam a koje je, pred kraj rata, štitila pod okriljem svog geopolitičkog štita. T o je praktično značilo da su nove evropske valute bile poduprte vrednošću dolara koji je im ao fiksni kurs, što je nadalje značilo da bi izvesna sum a nem ačkih m araka, francuskih franaka, britanskih funti, pa čak i grčkih drahmi im ala određenu, stalnu vrednost u odnosu na dolar. Upravo ta garancija u dolarim a bila je ono što bi odm ah obezbedilo globalnu vrednost evropskom novom novcu. Zar nije postojao rizik da ovo degradira dolar? Ako je dolar trebalo da bude sidro za nove evropske valute, šta bi onda podupiralo vrednost sam og dolara? Držeći se duge tradicije povezivanja papirnog novca s dragocenim metalima, koje nijedan alhemičar ne može da falsifikuje, odgovor je bio da bi Amerika garantovala fiksnu kursnu listu i potpunu konvertibilnost između dolara i zlata koje je držala u podzem nom bunkeru zgrade Federalnih rezervi u Njujorku, kao i u Fort Noksu. Bila je to jedna jednostavna ideja za jedan jednostavniji svet. Posedniku određene sume dolara (na kraju je izabrano da to bude trideset pet) trebalo je ponuditi neograničeno pravo na uncu zlata u vlasništvu Sjedinjenih Država, bez obzira na nacionalnost ili lokaciju na planeti dotičnog potražioca. N a isti način, potražiocu neke druge sum e svake od evropskih novih valuta bila bi garantovana određena sum a


33

dolara, što bi garantovalo pristup američkom zlatu. U suštini, zlatom poduprte zelene novčanice postale su garanti za valute u okviru nove globalne fmansijske strukture koja je u istoriji zapam ćena kao sistem Breton Vuds.

Učenik koji je nadigrao učitelja U pregovorim a u Breton V udsu predstavnik predsednika Frenklina D. Ruzvelta bio je Hari Dekster Vajt, ekonom ista koji je ušao u državnu službu na lovorikam a Ruzveltovog N ju d ila.14 Pobornici N ju dila poput V ajta prebrodili su dečje bolesti tridesetih godina pro šlog veka, nakon kraha slobodnih finansijskih tržišta 1929. godine i posledične Velike depresije. N jihova am bicija je bila da se suprotstave deprivaciji i beznađu jačanjem postojećih federalnih institucija i stvaranjem novih koje bi omogućile da se 1929. nikada više ne ponovi. Breton V uds je V ajtu dao m ogućnost da projektuje N ju dil na globalno platno. Njegovo uputstvo za konferenciju nije bilo ništa manje nego da od nule isprojektuje stabilni, održivi, svetski finansijski sistem za posleratnu eru, m arginalizujući istovremeno one Evropljane od kojih je V ašington očekivao da će pokušati da preusm ere novi sistem u svoju korist. Vajtova ekonom ija je tridesetih godina prošlog veka bila u velikoj meri pod uticajem tekstova ekonomiste iz Kembridža D žona M ejnarda Kejnsa. Neverovatnom igrom slučaja, jedini Evropljanin s kojim je Vajt trebalo da se suoči u Breton V udsu nije bio niko drugi do glavom i bradom D žon M ejnard Kejns, koga je u Breton V uds poslala ratna vlada nacionalnog jedinstva Vinstona Čerčila da predstavlja poslednju evropsku im periju u nestajanju.15

34

A


Kejns je sve bio isplanirao m nogo pre nego što je kročio n a am eričko tlo. Poneo je popu t britve o štru percepciju tokova globalnog kapitalizma, jedinstveno poim anje ekonom skih sila koje su proizvele Veliku depresiju, sjajan plan da se iznova skroje globalne finansije i, na kraju mada nikako m anje važno, poetsko vladanje rečima i spisateljski dar za naraciju.16 Jedina osoba koja m u je na konferenciji u Breton V udsu m ogla osporiti slavu kojom bi ovenčao stavljanje sopstvenog pečata na novi globalni sistem bio je njegov američki đak Hari Dekster Vajt. I Vajt je upravo to i učinio. Kejnsov predlog je bio prepun intelektualne nadmoći; V ajt je kipeo od m oći koju m u je davalo američko ekonomsko i vojno preimućstvo. Kejns je podržavao globalni sistem koji bi m ogao stabilizovati kapitalizam za neverovatno dug period; V ajtov zadatak je bio da se izbori za sistem koji bi bio u sklađu s novootkrivenom snagom Sjedinjenih Država i koji bi bio održiv sam o dotle dok bi Amerika bila dominantna povlašćena nacija. Bilo je zasigurno neizbežno da se njih dvojica suprotstave jedan drugom i da V ajt nadjača, čak i ako bi Kejns uspeo da ubedi svog protivnika u sve svoje teorijske postavke. Tako je i bilo, pa se u julu 1944, dok je iskrcavanje u Norm andiji bilo još sveže u pozadini događaja, dok su trupe saveznika napredovale kako u Evropi tako i na Pacifiku i dok je ostatak sveta postajao američki dužnik, Kejns vratio u London kao poraženi čovek, odbijajući da na bilo koji način prokom entariše kako ugovor, koji je na kraju nam etnula američka strana, tako i sopstveni predlog, koji je Vajt bacio u đubre u Hotelu Maunt Vašington. Ubrzo nakon toga Kejns je uložio svu svojupreostalu energiju u još jedne iscrpljujuće pregovore s pobornicim a N ju dila iz V ašingtona, na konferenciji u Savani, u državi Džordžija, ovog puta u pokušaju

A slabi trpe ono sto moraju

35

da ih ubedi da reprogram iraju džinovske britanske ratne zajmove. T o nije dobro prošlo. Tokom pregovora, koje je Kejns opisao kao „paklene", doživeo je prvi srčani udar. Ubrzo po povratku u Englesku, jo š jedan srčani udar okončao je njegov život u šezdeset i drugoj godini.

Odgovor stanovnika ostrva Mela Četrdeset godina kasnije, 1988, dok sam pregledao Kejnsove tekstove i knjige na Kings koledžu u Kembridžu, primetio sam jednu kopiju starogrčkog originala Tukididovog Peloponeskog rata. Izvukao sam je i brzo prelistao. I ugledao ga podvučenog olovkom, čuveni deo u kom e su m oćni atinski generali objasnili bespom oćnim M eljanima zašto se ,,prava“ odnose sam o na one koji su „jednaki po m oći“ i zašto su oni upravo zato nameravali da s njim a učine šta im je volja. I to zato što „m oćni zapravo čine ono za šta im se pruža prilika, a slabi trpe ono što m o ra ju V 7 Ove reči su m i ođzvanjale u giavi u proleće 2015. dok sam se suočavao s grčkim poveriocim a i njihovom neumoljivom nam erom da slom e našu vladu. U Kejnsovoj glavi, dok je bio u Breton Vudsu, uveren sam, sigurno su odzvanjale iste ove reči. Pitam se, m eđutim, da li je bio u iskušenju, kao što sam bio ja, da se obrati svojim protivnicim a verzijom citata žitelja ostrva iz Melskog dijaloga, koji su u želji da se spasu pokušali da apeluju na A tinjane ukazujući im na njihov sopstveni interes: „D akle s naše tačke gledišta (pošto nas prim oravate da zasnujem o svoje argum ente na ličnom interesu, a ne na onom što je ispravno) bilo bi korisno da ne

36

A


uništite princip koji postoji za opšte dobro - naime, da onim a koji se nađu u kandžam a nesreće treba da b u d e ... dozvoljeno da napreduju i izvan granica koje određuje precizni proračun analogije njihove moći. Jer to je princip koji se na vas ne odnosi ništa manje, s

obzirom na to da će vašpadpratiti najstrašnija osveta koju će posmatrati čitav sv e t“ 18 U slučaju arogantnih Atinjana, ove reči su sigurno odzvanjale u njihovim glavam a m nogo godina kasnije kad su se njihovi sm rtni neprijatelji Spartanci penjali na zidine Atine u nam eri da je razore. Posle Velikog rata, Kejns je primenio logiku sličnu argum entim a žitelja Mele da bi upozorio pobednički savez da su osvetoljubivi uslovi koji su nametnuti Nemačkoj u V ersaju bili bum erang koji će im se vratiti i pogoditi temelje njihovih sopstvenih interesa19 - što se naravno i desilo kada je posle V ersajskog sporazum a u Nem ačkoj izazvana ekonom ska kriza koja je dovela na vlast Adolfa Hitlera. M ožda reči M eljana takođe odražavaju kako su se pobornici N ju dila, nastavljajući svoj program , osećali sredinom šezdesetih godina prošlog veka kada je sistem Breton Vuds, koji je Vajt progurao na štetu Kejnsovog predloga zasnovanog na ispravnijem rasuđivanju, počeo da se vidi jasnije. Ali tada je već bilo previše kasno da se bilo šta učini. Breton V uds je bio na izm aku svojih snaga, a N iksonov šok je naprosto pokazao nem ilosrdnu efikasnost kojom su se američki zvaničnici obračunavali s novim neprijatnim situacijama, na dijametralno suprotan način u odnosu na njihove evropske kolege, koji se uvek tvrdoglavo drže prom ašenih projekata sve dok ne budu prim orani da ih napuste. K ada je nastupio, N iksonov šok je doveo do toga da su Am erikanci, za razliku od A tinjana, nastavili da uživaju


37

u spoljašnjem sjaju svoje neosporne hegemonije - bar do 2008. T o je bila suština koju je D žon Konali predložio svom predsedniku: sredim o ih pre no što oni srede nas! Evropa i Japan su posledično dobili svoje bez m ilosti20, ali isto tako i pobornici političkog projekta Nju dila, koji su gurnuli u stranu Kejnsove predloge iz 1944. Štaviše, posle 1965. pobornici N ju dila i njihovi naslednici izgubili su kod kuće svaku bitku koju su vodili protiv preporođenih republikanaca. Njihovi potpuni neuspesi da ožive duh N ju dila, čak i za vreme vladavine dem okratskih predsednika koji su, vrlo verovatno, želeli da ga povrate u život (kao na prim er Džim i Karter, Bil Klinton i Barak O bam a), zasigurno m ogu da se isprate unazad sve do odbacivanja Kejnsovog predloga 1944.21

Recikliranje doktraju dobra vremena Kejnsov predlog je bio internacionalistički i multilateralan do srži. Uzim ao je u obzir istorijske činjenice (kao npr. slom Volstrita 1929) i bio teoretski potkovan stavom koji je bio očigledan svakom osim većini profesionalnih ekonomista: d a se globalni kapitalizam suštinski razlikuje od usamljeničke ekonom ije Robinzona Krusoa. T o je značilo da je zatvorena, autarkična (što će reći sam odovoljna) ekonom ija, kao što je bila književna ekonom ija Robinzona Krusoa ili moguće ekonomija Severne Koreje danas, m ožda sirom ašna, usam ljena i nedem okratska, ali je u najm anju ruku oslobođena problem a prouzrokovanih drugim ekonom ijam a, spoljnim deficitim a i viškovim a.22 N asuprot njoj, sve m oderne ekonom ije im aju veze s drugim a i m ogu realno da očekuju da će te veze, gotovo sve redom , biti asimetrične. Pom enim o sam o Grčku u odnosu

38

A


na N em ačku, A rizonu u odnosu na susednu Kaliforniju, severnu Englesku i Vels u odnosu na širu regiju Londona ili čak Sjedinjene Države u odnosu na Kinu - sve sam i disbalansi s im presivnom izdržljivošću. Ukratko, disbalansi u ekonom iji jesu pravilo, nikako izuzetak. Godine 1944. Kejns se složio da, s obzirom na zastrašujuće stanje u kom se Evropa nalazila, nije bilo alternative režim u fiksnih kursnih lista koje su se u velikoj meri oslanjale na dolar. M eđutim , dok bi dolarizacija Evrope rešila jedan problem, sistem dolarom poduprte fiksne kursne liste bi, predvideo je, prouzrokovao trgovinske disbalanse koji bi rasli do konačno užasnih posledica, prvo za zemlje s deficitom, a onda i za sve ostale. Njegova logika u vezi s tim zašto bi fiksne kursne liste prouzrokovale nestabilnost u svetu upornih viškova i deficita bila je ukorenjena direktno u događajim a koji su doveli do Velike depresije i koje su pristalice N ju dila i te kako dobro razumele, a koji u razvijenom obliku izgledaju kao prim er koji sledi. Baš kao što je dug jedne osobe preimućstvo druge, deficit jedne nacije je višak druge. U jednom asim etričnom svetu, novac koji ekonomije s viškom gom ilaju od toga što prodaju više proizvoda ekonom ijam a s deficitom nego što od njih kupuju akum ulira se u njihovim bankam a, a te banke se redom suočavaju s izazovom da pozajm ljuju veliki deo novca nazad zem ljam a ili regijam a s deficitom, gde su kamatne stope uvek više jer je u njim a novac veom a deficitaran. N a taj način, banke pom ažu da se održi nešto što liči na ravnotežu kad su dobra vremena. Ako kurs im a tendenciju da bude stabilan ili čak nepromenljiv, banke će težiti da daju više kredita dotičnoj zemlji ili regiji s deficitom, ne obazirući se pritom na m ogućnost da će uslediti još veća devalvacija,


39

koja će kao posledicu imati nem ogućnost dužnika u zemlji s deficitom da im isplati dug. Bankari su, u ovom smislu, ti koji u dobra vremena recikliraju višak. Profitiraju od toga što uzim aju deo viška novca od nacija s viškom i recikliraju ga u nacijam a s deficitom. M eđutim , ako je kurs fiksan, banke polude, pa počnu da prenose čitave planine novca u regije s deficitom i to traje sve dok u vidokrugu nema olujnih oblaka, dok je nebo plavo a finansijske vode mirne. Serija kredita om ogućava onima koji im aju deficit da nastave s kupovinom sve više proizvoda od ekonom ija s viškom , koje sa svoje strane prosperiraju od tog pira izvoza. Uvozno-izvozni biznis se svuda sve više goji, prim anja rastu u zemljama s viškom kao i u zemljama s deficitom, poverenje u finansijski sistem buja, viškovi postaju sve veći, a deficiti sve dublji. Sve dok traje lepo finansijsko vreme, recikliranje viška u dobra vrem ena se istrajno nastavlja. Sam o što ne može da istrajava unedogled. Sa sigurnošću da će se gom ila peska naglo obrušiti čim se kritično zrno peska doda na njen vrh, trgovina koju finansira vendor sistem u kom e kom panija daje zajam kupcu da kupi njene proizvode uvek se završava napadim a iznenadnih, agresivnih grčeva. Niko ne može da predvidi kada, ali sam o glupan veruje da tako nešto nije neminovno. Ekvivalent kritičnog zrna peska jeste kontejner prepun privlačne uvozne robe koju ne potražuje nesolventni uvoznik, ili p a k kredit koji prezaduženi preduzim ač nekretnina ne m ože d a isplaćuje, iako je planirao d a će svoje obaveze plaćati od profita zarađenog na osnovu uzetog zajm a. Potreban je sam o jedan takav bankrot u zem lji s deficitom da bi se aktivirala spirala panike m eđu bankam a nacija s viškom .

40

A


Iznenada se sam ouvereni belosvetski bankari pretvaraju u pihtije. Labavo kreditiranje se pretvara u potpuno nepostojeće kreditiranje. U regijam a s deficitom uvoznici, preduzimači, vlade i gradske skupštine, koji su postali zavisni od banaka, preuzim aju ulogu žrtvenog jarca. Cene nekretnina padaju, javni radovi bivaju napušteni, poslovne zgrade se pretvaraju u uklete kule, prodavnice se prazne, zarade nestaju i vlade objavljuju mere štednje. Za tili čas bankari bivaju zatečeni u posedu nenaplativih potraživanja u visini Him alaja. Panika dostiže zaglušujući krešendo i Kejnsove neponovljive reči još jednom odjekuju: „Č im se digne oluja“ bankari se ponašaju kao „m ornar koji zna da plovi sam o po lepom vremenu“ i koji „napušta plovilo koje bi m oglo da ga odvede u sigurnost, tako što hita da izbaci suseda iz čamca za spasavanje i da sam uđe na njegovo m esto“ .23 To je sudbina recikliranja viška u dobra vrem ena koje izaziva krah i prouzrokuje potpuni zastoj svakog recikliranja. U pravo to se desilo 1929. Isto to traje i danas, počev od 2008. godine.

Političko recikliranje viška ili varvarizam N asuprot tome, kada je vrednost novca jedne nacije fleksibilna, ona funkcioniše kao upijač šokova, am ortizujući udarce prouzrokovane bankarskom krizom koju proizvode neodrživa trgovina i odliv novca. K ada su neodržive bankarske aktivnosti dovele do kolapsa Islanda 2008. godine, njegova valuta je bačena u recesiju, cena ribe koju ostrvo izvozi u Kanadu i Sjedinjene Države postala je bagatelna, prihodi su uhvatili korak i, ono što je bilo od odlučujuće važnosti, dugovi koji su denom inovani u lokalnu valutu su


41

se sm anjili (bar u odnosu na njihove vrednosti u dolarim a, evrima i funtama). Upravo zato se Island oporavio tako brzo posle užasnog šoka. Ali kada se valuta nacije s deficitom menja u nepromenljivim proporcijam a za valute njenih trgovinskih partnera s viškom , njena m eđunarodna vrednost ostaje fiksna. T o odlično zvuči ako živiš u takvoj zemlji i poseduješ m nogo njenog novca. Ali je užasna stvar za veliku većinu njenih ljudi koji im aju m alo novca. K ada jednom počne serija uzastopnih bankrota, prihodi su osuđeni na pad dok privatni i javni dugovi prem a stranim bankam a ostaju isti. Cena koja se plaća za fiksnu kursnu listu jeste smrtni zagrljaj države koja je doživela bankrot, ubogih građana i nesolventnog privatnog sektora. Začarani krug, gnusni vorteks, vodi većinu građana u prezaduženost, zemlju u stagnaciju, a čitavu naciju u sramotu. D žon M ejnard Kejns je to vrlo dobro znao.24 Isto tako i Hari Dekster Vajt, koji je preživeo bespuće tridesetih godina dvadesetog veka, što mu je dalo iskustvo iz prve ruke o tome šta se dešava kada teret regulacije sistem a padne svom silinom na najslabija pleća: na dužnike koji venu u regionima deficita, gde su prihodi isceđeni, ulaganja nestala, a jedino što se ukazuje i sve više raste jeste crna rupa duga i gubitaka banaka. V ajt je sve to razum eo savršeno dobro, baš kao i Grci, Irci, Španci i drugi Evropljani danas. Pošto je Vajt duboko shvatao ovaj problem, upravo zato se i složio s Kejnsom u jednoj tački: neki drugi mehanizam za amortizaciju udara morao je biti uveden u globalni sistem koji su projektovali. M ehanizam koji je nedostajao zlatnom standardu dvadesetih godina dvadesetog veka i koji, nažalost, Evropi očajnički nedostaje i danas. M ehanizam koji m ože da se aktivira u trenutku kada recikliranje viška u

42

A

S L A B I T R P E O NO ŠTO M O R A JU

dobra vrem ena od strane bankara nestane, kako bi sprečio da začarani krug preuzme kontrolu i strmoglavi prvo zemlje s deficitom, a onda i globalni kapitalizam, u još jednu spiralu depresije i varvarskih sukoba. Koji bi bio taj mehanizam? Tačan odgovor je jedan skup političkih institucija koje ulaze u igru i počinju da recikliraju viškove u trenutku kad sistem za recikliranje viškova iz dobrih vrem ena zataji. Pobornici N ju dila, koje je V ajt predstavljao u Breton V udsu, već su se bili pozabavili ovim problem om kod kuče. O ni su osnovali federalne institucije čiji je zadatak, u krizna vremena, bio da autom atski recikliraju višak usm eravajući ga tamo gde je bio najpotrebniji. Ukratko, bilo je to političko recikliranje viška. Štaviše, deo N ju dila, koji je jednu deceniju prethodio konferenciji u Breton V udsu, bio je upravo to: socijalno osiguranje, osiguravajuća shem a federalnog depozita koju je vodila Federalna korporacija za osiguranje depozita (FD IC) za sve banke u svim federalnim državama, M ediker - zdravstveno osiguranje, markice za hranu i vojni budžet, sve to su bile institucije usmerene u pravcu političkog recikliranja viška kako bi se suzbila Velika depresija i sprečila neka buduća.25 Terapeutski uticaj ovog mehanizma politički recikliranog viška m ože u A m erici da se oseti i danas. K ada se desila im plozija Volstrita 2008. godine, N evada je bila jedna od država gde su se posledice kraha osetile m nogo jače. D ok su nezaposlenost, bankroti i plenidba hipoteka harali Las V egasom i njegovim predgrađim a, dodatnu cenu koju je trebalo platiti u korist beneficija za nezaposlene i fondova koji su bili neophodni da bi se banke Nevade ponovo pokrenule nisu pokrivali poreski obveznici Nevade, već federalna vlada i monetarne vlasti u Vašingtonu, Federalna banka i Federalna osiguravajuća korporacija depozita.26


43

Ovo nije bio čin solidarnosti ostatka Sjedinjenih Država prem a državi Nevadi, pre je to bio autom atizovan mehanizam koji se uključio kako bi zaustavio širenje bolesti iz Nevade u druge delove SAD. Uz pom oć socijalnog osiguranja, intervencije FDIC-a, Mediker sistema i drugih mehanizama, viškovi iz država kao što su Kalifornija, N jujork ili Teksas autom atski su upućivani ka dolinam a pustinje Nevade ne bi li zaustavili propadanje. M nogi Amerikanci uzim aju ovo političko recikliranje viška kao zdravo za gotovo i zaboravljaju da je prvi put prim enjeno za vreme Ruzveltove administracije, svega nekoliko godina pre no što će njeni ljudi postati dom aćini konferencije u Breton V udsu.27 Kejns je tako im ao dobar razlog da se nada da će uspeti njegov apel upućen pristalicam a N ju dila kao što je bio Vajt da pokrenu razgovor o dolarizaciji Evrope uz stvaranje političkih m ehanizam a za recikliranje viškova na globalnom nivou. Jer ako je trebalo da se zona dolara razvuče toliko da bi uključivala Evropu, i kasnije Japan, sigurno je političko recikliranje viška m oralo biti rasprostranjeno do svih geografskih širina i dužina do kojih je sezala jurisdikcija skupa iz Breton Vudsa.

Naši viškovi, naši mehanizmi recikliranja Kejnsov m odel za recikliranje viška koji je bio potreban za optim alno funkcionisanje sistem a Breton V uds bio je veličanstveno grandiozan. Uključivao je stvaranje nove svetske valute, sistem fiksnih kursnih lista izm eđu te svetske valute i nacionalnih valuta i svetsku centralnu banku koja bi vodila čitav ovaj sistem .

44

A

S L A B I T R P E O NO Š T O M O R A J U

Svrha ovog sistem a bila bi da održava m onetarnu stabilnost svuda, da drži kako viškove tako i deficite pod kontrolom s kraja na kraj zapadnog društva i, na prvi znak krize u nekoj naciji koja se našla u teškoćam a, da brzo reaguje recikliranjem viškova u toj naciji kako bi se sprečilo širenje krize. Bio bi stvoren jedan m eđunarodni fond koji bi igrao ulogu svetske centralne banke i koji bi izdavao njenu valutu - bankor, kako ju je Kejns bio privremeno nazvao. Bankor se ne bi štam pao, isto kao što digitalna kriptovaluta bitkoin danas ne postoji u m aterijalnom vidu, već sam o kao brojke u nekim tabelam a ili digitalnim aparatima. Ali bi svakako funkcionisao kao svetska moneta. Svaka zemlja bi imala svoj račun u bankorim a unutar M eđunarodnog m onetarnog fonda, s koga bi podizala novac kad god bi kupovala robu od drugih zemalja, a na koji bi druge nacije polagale bankore kada bi njihovi građani ili korporacije kupovali robu i usluge od nje. Sve međunarodne transakcije bi tako bile denominovane u globalnu valutu, pri čemu bi nacionalne valute i dalje nastavljale da podm azuju šrafove nacionalnih ekonomija. Ključna u ovom sistemu bila bi fiksna kursna lista između svake nacionalne valute i bankora, a na taj način i između svih nacionalnih valuta koje učestvuju u sistem u. O dbor M MF-a, u kome bi sve nacije imale svoje predstavnike, odlučivao bi o ovim odnosim a u okviru kursnih lista centralno i pregovaranjem . Proporcije unutar kursnih lista bi se prilagođavale kad god bi to bilo neophodno, p a bi zemlje s tvrdoglavim viškovima bile svedoci pojave da njihova valuta kupuje sve više i više bankora (čime bi se postiglo da njihova izvezena roba postane skuplja, a njihova uvezena roba jeftinija), i obrnuto u slučaju nacija sa stalnim deficitom. Još radikalnije, Kejnsov M M F bi, priznajući da je deficit jedne nacije suficit druge, nam etnuo porez na bankor račun


45

nacije ako bi njen uvoz i izvoz beležili veliki otklon. Ideja je bila da se oporezuju i jedna i druga vrsta disbalansa (kako preveliki viškovi tako i preveliki deficiti; kako „Nem ačke'1 sveta tako i svetske „Grčke") i da se u sam om procesu stvore ratne zalihe bankora u M M F-u kako bi, kada nastupi neka kriza, nacije s deficitom koje zapadnu u nevolju mogle da dobiju neophodnu pom oć i da bude sprečen njihov pad u crnu rupu duga i recesije koji bi redom mogli da zaraze čitav sistem Breton Vuds. Vajt je svakako razumeo važnost političkog recikliranja viška unutar globalnog sistema koji su stvarali, ali su Kejnsovi predlozi zvučali smešno njegovim američkim ušima. D a li je ovaj lukavi Englez, moguće je da se zapitao, zbilja predlagao da Evropljani treba da im aju većinu u odlučivanju o tome kako se naši viškovi recikliraju? Jel’ on to ozbiljno mislio? Kao dobar kejnsijanac, V ajt se složio da bi Breton V uds trebalo da učini više od proste dolarizacije zapadnog sveta. Priznao je potrebu za politički vođenim (vantržišnim) m ehanizm im a recikliranja viška, što je naravno značilo recikliranje am eričkog viška u Evropi. M eđutim, ideja da bi Evropljani, koji su doživeli potpuni bankrot, koji su propustili svet kroz presu dva svetska rata u periodu m anjem od tri decenije i koji su jo š čeznuli da restauriraju svoje odvratne imperije, sada kontrolisali američke viškove bila je prava anatem a za antiimperijalističkog patriotu i pristalicu N ju dila kakav je bio Vajt. Sasvim razumljivo, nije hteo ni da čuje za tako nešto. Am erika je bila jedina nacija s viškom i Am erika i niko drugi odlučivaće o tome kako, kada i kod koga će ga reciklirati. V ajt je slušao s poštovanjem dok je Kejns predstavljao svoju grandioznu shemu, da bi zatim odm ah odbacio dve od njenih ključnih tačaka. Prva koja je izložena udaru bila

46

A


je ideja o novoj globalnoj valuti iz senke (pod im enom bankor) kojom bi upravljao kom itet pod upravom M M F-a u kom e bi Sjedinjene Države bile sam o jedna od zem alja u nizu. D ruga ideja na koju je Vajt stavio veto bila je ideja u vezi s oporezivanjem nacija s viškom - poim ence Sjedinjenih Država. Za Vajta, kocka je već bila bačena: Evropa je m orala biti dolarizovana i dolar je m orao biti svetska valuta. Bankor je bio odlična ideja za multilateralan svet, ali je bio sam o vic u svetu u kome je dolar već bio krunisani kralj i kraljica. Štaviše, ideja da bi komitet pod upravom M M F-a, s Evropljanim a kao većinom, oporezivao američke viškove izgledala m u je toliko sm ešna da je ostao bez reči. Am erika je bila vlasnik svojih viškova i svakako bi ih reciklirala sam a, bez potrebe da m oljaka grupu bankrotiranih Evropljana da dobije njihovu dozvolu za tako nešto.

Odbrana imperije D o kraja konferencije u Breton V udsu Vajt je probrao sve najbolje iz Kejnsovog predloga na tako eklektičan način da je njegov multilateralistički duh nestao. Da, M M F će biti formiran, ali njegova svrha neće biti da izda novu svetsku valutu.28 Gubitak bankora i zvanično uzdizanje dolara do statu sa svetske valute značili su da M M F nije m ogao da funkcioniše kao svetska centralna banka. T a uloga je sada defakto dodeljena Američkoj centralnoj banci, poznatoj i kao Fed. Pošto je lišen svoje funkcije centralne banke, M M F je trebalo da liči na monetarni savet m ini Ujedinjenih nacija, gde su se predstavnici nacionalnih vlada, od kojih su neki


47

bili jednakiji od drugih, neprestano gložili u vezi s kursnim listama i odnosim a svake valute i dolara. A što se tiče vezivanja dolara za zlato po ceni od 35 dolara za uncu, i ono je bilo protiv Kejnsovog uverenja da je vezivanje novog sistem a za dragocene metale, u ovom slučaju za zlato, opasno vraćanje u sum ornu prošlost. Ovakva globalna arhitektura odvela je Fed u škripac: od njega se očekivalo da izdaje svetski novac, a da pritom nema direktan uticaj na form iranje kursne liste u odnosu na nemačku marku, francuski franak, funtu ili bilo koju drugu evropsku valutu koja je bila deo sistema. Evropske centralne banke suočile su se sa sličnim izazovom: političari bi vodili pregovore o kursnoj listi svojih valuta (pod pokroviteljstvom M M F-a), ali bi odbrana tih vrednosti, prvenstveno od špekulanata, bila ostavljena centralnim bankarim a.29 Tipično, političari se gnušaju devalvacije valute svoje nacije, čak i ako znaju da će devalvacija imati pozitivne posledice - kao što je bio slučaj u Italiji pre uvođenja evra: svaka devalvacija lire je umanjivala cenu italijanske izvozne robe u Nem ačkoj i drugde, ali je takođe sm anjivala vrednosti zajmova u nemačkim markam a ili dolarim a, koje su prethodno Italijani bili uzeli u lirama. Devalvacija je u javnom um u povezana s neuspehom, slabošću, čak i nacionalnim poniženjem. Najave najnovijih vesti u kojim a dominiraju grafički prikazi koji odslikavaju pad funte ili dolara nisu povoljne za rejting popularnosti britanskog m inistra finansija ili sekretara za finansije. Štaviše, ako postane opšteprihvaćeno da je dalja devalvacija izvesna, valutni špekulanti će uzeti zajmove u valuti koja pada i iskoristiti ih da bi za njihovu vrednost kupili jaču stranu valutu u iščekivanju da će, kada se desi sledeća devalvacija, oni biti u m ogućnosti da iskoriste jaku valutu da bi kupili više tada oslabljene valute

48

A


nego što su pozajm ili, isplatili zajam i stavili u džep razliku. Pošto su tržišta takva kakva su, rezultat ovakvog špekulisanja je da se očekivana devalvacija pretvara u realnost: što više slabije valute prodaju špekulanti (m enjajući je za jaču), to je njena raspoloživost veća i sam im tim njena cena pada (a posledično i njena vrednost). Zato političari, kad im se pruži prilika da ,,zaštite“ neki kurs, obično i iskoriste tu m ogućnost. Ovo podrazum eva prim enu upravo suprotnog od onog što nam eću špekulanti: što će reći, korišćenje svekolike rezerve jače valute koju poseduju u podrum im a svoje centralne banke da bi kupili svoju sopstvenu valutu i na taj način preusm erili trend. N a taj način se stvara tenzija izm eđu političara i njihove centralne banke: jer, pošto uviđaju da ovakve m ere neće rešiti problem koji se nalazi u pozadini, već će sam o odložiti neumitno, bankari centralnih banaka obično preferiraju da ne troše svoje rezerve strane valute da bi poveli unapred izgubljenu bitku za račun političara, pogotovo ako se uzme u obzir cinjenica da što viši kurs pokušavaju da održe ovom borbom to više podrivaju izvozne aktivnosti zemlje. Drugim rečima, dodeljivanje političarim a m oći da određuju kurs bilo je ravno dizajniranju strukture sistem a Breton V uds na takav način da m u budu svojstveni suprotstavljanje centralnih bankara vladam a i stvaranje sukoba koji je postajao sve očigledniji kada je sistem počeo da posrće, kao što se desilo pred kraj šezdesetih godina dvadesetog veka. U to vreme globalne finansije izgledale su kao jedno vozilo s m nogo tvrdoglavih vozača, od kojih su se neki otim ali o volan, a drugi se smenjivali na kočnici i na pedali za gas. Kejnsova idejao jedinstvenoj planetarnoj centralnoj banci je m ožda izgledala utopistički 1944. godine, ali se, do prve


49

polovine šezdesetih godina dvadesetog veka, sistem, onako kako je zapravo bio implementiran u stvarnosti, pokazivao još preteranijim. Razlog je bio taj što odbrana kursa, sam a po sebi, nije ni u kom slučaju predstavljala jednostavan tehnički zadatak; bio je to zadatak koji je poveren tehnokratskim bankarim a centralnih banaka, ali koji je zahtevao veliki entuzijazam i stalnu koordinaciju između tih bankara iz m nogih nacija kako bi se odbranili kursevi koje oni nisu izabrali i s kojim a se često nisu ni slagali. Takva prosvetljena kooperacija je postajala sve više i više determ inišuća (a sve manje i manje ostvariva) što je sistem bivao destabilizovaniji zbog trgovinskih disbalansa i rezultujućih recikliranja viška kad su bila dobra vremena i to uz posredovanje banaka, čega se Kejns toliko pribojavao. Najznačajniji od tih disbalansa je bio onaj između Nemačke i Francuske. Sa svakom sledećom Folksvagenovom ,,bubom “ koju bi kupila neka francuska porodica i koja ne bi bila u recipročnom odnosu s nem ačkim kupovinam a renoa ili u nekim slučajevima francuskih vina, francuski trgovinski deficit je rastao. Ako bi se to nastavilo, u nekom trenutku bi odbor M M F-a m orao da odluči da devalvira francuski franak (u odnosu na nem ačku m arku i, po analogiji, u odnosu na dolar) u pokušaju da pojeftini francusko vino u Nemačkoj, načini folksvagen om iljenijim u Francuskoj i na taj način da povrati narušenu ravnotežu. Č ak i najm anja naznaka takve devalvacije u vidu blagog povetarca bila bi dovoljna da pokrene povoljne vetrove i naduva jedra špekulanata, dajući im šlagvort da počnu da se klade da će franak početi da pada. Kako su te opklade izgledale? Budući da nijedan razborit kladioničar ne bi dozvolio klađenje na osnovu kretanja kursa, špekulanti su svoje opklade sprovodili na sledeći način: uzeli

50

A

S L A B I T R P E O NO Š T O M O R A JU

bi zajmove u Parizu u francuskim francim a i iskoristili ih da kupe nemačke m arke na osnovu trenutnog kursa. Onda bi čekali da franakpadne u odnosu na marku. Ako bi zaista pao, iskoristili bi svoju zalihu m araka da bi kupili m nogo više franaka nego što su bili pozajm ili na početku (zahvaljujući nižoj vrednosti franka), vratili te dugove u francima i zadržali za sebe lepu razliku. Međutim, za razliku od klađenja na vremensku prognozu ili sportske događaje, gde sam o klađenje ne utiče na ishod u vezi s predviđanim događajem , ključni problem je što klađenje da će franak pasti povećava verovatnoću da će se to zaista i desiti. Sa svakim frankom koji špekulanti pozajm ljuju u Parizu da bi kupili m arke, očekivanja da će biti devalvacije rastu, srozavajući na taj način stvarnu vrednost franka, nešto kroz tržište turističkih m enjanja deviza, nešto u neform alnim odnosim a izm eđu stranih korporacija itd. D a bi odbranila zvanični kurs, Francuska centralna banka, Banque de France, m orala je da iskoristi sve marke koje je držala u svojim zalihama da bi kupila franke kako bi zaštitila kurs franak-m arka. Igra jastreba i goluba je bila počela. Ko će prvi da popusti? Špekulanti? Ili Banque de France ? Prepuštena sam oj sebi u pokušaju da se sam a nosi sa špekulantim a, Francuska centralna banka bi nem inovno potrošila gom ilu m araka i ostalih valuta koje je im ala u svom vlasništvu. U okviru ovakve konstelacija Francuska centralna banka bi m ogla malo prolongirati agoniju povećavajući kamate, čineći tako višom zaradu za prom enu u franak i na taj način ohrabrujući ljude da ga kupuju kako bi privukli stranu valutu u Francusku, koja bi onda redom m ogla biti korišćena kao dodatno oružje u borbi protiv špekulanata. M eđutim , više kam atne stope su značile da bi francuski biznism eni m orali da plate više d a bi investirali,

A slabi trpe ono sto moraju

51

što bi nadalje dovelo do recesije na dom aćem tržištu - a to hromoj francuskoj ekonom iji nikako nije bilo potrebno. Kao alternativu, Francuska centralna banka bi m ogla da stisne zube i nazove francuskog ministra finansija s užasnim vestima: ,,Ne m ožem o da odbranim o franak sve dok naši zem ljaci kupuju toliko m nogo folksvagena. V rem e je da pozovem o M M F i da se dogovorim o u vezi s devalvacijom u odnosu na nemačku m arku i dolar.“ I upravo u tom trenutku špekulanti bi podstakli prodaju najboljeg francuskog šam panjca, u nam eri da sa stilom proslave svoju unosnu pobedu nad frankom. Ali nešto drugo je špekulantima stajalo na putu do bogatstva i slave, i to nešto bila je Centralna banka Nemačke, strah i trepet pod im enom Bundesbank. Ukoliko bi bila voljna da odštam pa nove nemačke m arke (što, naravno, Francuska banka nije m ogla učiniti) da bi kupila franke, špekulanti bi bili uništeni. Logika je jednostavna. Špekulanti su verovali da bi prodajom franaka, koje su pozajm ili u Parizu da bi kupili nemačke m arke, ubrzali devalvaciju franka - uz pretpostavku da će drugi špekulanti učiniti isto to. Naime, bujica ponuda za razm enu franaka obezbedila bi da sve veći broj dilera želi da se oslobodi franaka, a ne da ih kupi. Upravo kao na tržištu poljoprivrednih proizvoda, kada bogate zalihe krom pira prevaziđu tražnju pa se cene krom pira strmoglavljuju, špekulanti valutam a predviđaju da će na kraju dana nemačkim m arkam a kupiti više franaka nego što bi to mogli ranije istoga dana. Devalvacija od 10 procenata, na primer, značila bi da bi im bilo potrebno da prom ene nazad u franke sam o 90 odsto njihovog novog kontingenta nemačkih m araka kako bi isplatili u celini francuske banke od kojih su pozajm ili franke na početku, pri čem u je rezultat 10 odsto profita (m inus cena kam ate na zajam).

52

A


I upravo ovo je tačka u kojoj bi Bundesbanka m ogla da uđe u igru. Jer, ako bi Nem ačka centralna banka odštam pala dođatnu količinu nemačkih m araka, tajno ih podelila izabranim dilerima novca i dala im instrukcije da kupe franke u njeno ime, disbalans između prodavaca i kupaca franaka bi nestao i vrednost franka ne bi pala. Ovo bi bila katastrofa za špekulante jer oni ne bi m ogli da isplate svoje kredite uzete u Parizu i da zadrže za sebe profit, razm enjujući novu gomilu svojih maraka nazad u franke.30 Ako bi Bundesbanka intervenisala na ovaj način sve dok špekulanti ne bi odustali, sistem bi opstao uprkos rastućem francuskom trgovinskom deficitu u odnosu na Nemačku. Nesumnjivo je da je Bundesbanka imala sposobnost da ovo učini, s obzirom na to da je posedovala štam pariju nemačkih maraka. Pravo pitanje je bilo da li je bila voljna za tako nešto. S jedne strane, Bundesbanka je im ala obavezu - prem a sistem u Breton V u d s - da odbrani teritoriju N em ačke, da zadrži špekulante na distanci i da održi liniju odbrane. S druge strane, Bundesbanka je im ala snažnu odbojnost prem a štam pan ju nem ačkih m araka u odbran u kurseva koje nije izabrala, kao i u količinam a koje je prezirala jer su te marke pretile da kasnije vrate poplavu novca nazad u sam u N em ačku, prouzrokujući porast dom aćih cena i oživljavajući sećanje na hiperinflaciju iz dvadesetih godina dvadesetog veka. D a li bi Bundesbanka i centralne banke ostalih nacija s viškom učinile ono što je bilo neophodno da bi podržale centralne banke nacija s deficitom, kao što je bilo propisano pravilima sistema Breton Vuds? Bi, m ada nevoljno, sve dok su osećale da je sistem Breton Vuds zdrav. A sistem je bio zdrav sve dok je Amerika bila u višku u odnosu na ostatak sveta.


53

Deficit Amerike, sumnje Nemačke, uobraženost Francuske Američki viškovi su bili sve. Za razliku od Evrope danas, gde nemački viškovi ne igraju nikakvu stabilizatorsku ulogu,31 posleratni globalni poredak je u potpunosti zavisio od američkih viškova, kao što je zavisila i evropska stabilnost. Oni su podržavali neophodni proces recikliranja dolara između Sjedinjenih Država i Evrope i osiguravali budućnost sistema Breton Vuds. Sve dok je Amerika prodavala dovoljno robe Evropljanim a, dolari koje je Amerika slala Evropi (u vidu pom oći, da bi kupila evropsku robu ili čak da bi osnivala američke vojne baze na Kontinentu) stabilno su se vraćali u otadžbinu. Svaki avion koji je kom panija Boing prodala Evropljanim a i svaki bager koji je kom panija Džon Dir transportovala preko Atlantika upijali su zelene novčanice koje su u obilju cirkulisale u Evropi (i koje su postale poznate i kao evro-dolari) i vraćali ih kući. Ovi dolari povratnici bili su ti koji su štitili valutu od štete koju bi joj eventualno nanele nemačka, francuska i italijanska valuta. Tako je Fed m ogao da uskoči i da iskoristi svoju beskrajnu gomilu dolara da bi kupio bilo koju sum u franaka, funti i lira koja je bila neophodna da bi se odbranili njihovi fiksni kursevi u odnosu na nemačku marku. Američki viškovi su, u ovom smislu, bili ti koji su obezbedili stabilnost unutar Evrope i dali Evropljanim a dobar razlog da sm atraju reciklirani dolar „papirnim zlatom “. Stvari su počele da posustaju, baš kao što je Kejns bio i predvideo, kad je Amerika počela sistematično da troši mnogo više novca na evropske i japanske proizvode u odnosu na to koliko su stranci trošili robu proizvedenu u Americi.32

54

A


U tom trenutku, kad se američki višak pretvorio u deficit, protok dolara na mreži obrnuo je tok, ulivajući se u njega i tako doprinoseći rastu jednog sve većeg jezera sačinjenog od evro-dolara. D o kraja šezdesetih godina dvadesetog veka, potok se pretvorio u bujicu; jezero evro-dolara je bilo prostranije od K aspijskog m ora i sistem Breton V uds se našao pod opsadom . U tom trenutku se desilo da je ukupna količina dolara u Evropi daleko prem ašivala vrednost dolara u američkim zalihama zlata.33 Što je značilo da bi, ukoliko bi Evropljani namerili da zatraže od Sjedinjenih Država da razmene makar delić svojih evro-dolara za njihov dragoceni m etal - što im je Breton V uds dozvoljavao - Sjedinjene Države ostale bez zlata za nekoliko minuta. Uvereni da bi američka vlada više volela da ukine sistem Breton V uds nego da sedi po strani skrštenih ruku dok joj zaliha zlata kopni, špekulanti su predvideli da će, u nekom trenutku, V ašington napustiti svoju privrženost prodaji zlata za 35 dolara za uncu, na taj način i form alno dopuštajući da cena počne da m u raste sve više i više. Špekulante ništa ne motiviše bolje od predviđanja rasta cena nekog dragocenog artikla, pogotovo ako sm atraju da će i drugi koji su njim a nalik odm ah prigrliti ovo očekivanje i na taj način u velikoj meri povećati očekivanu stopu po kojoj bi cena rasla. Baš kao što su špekulanti koji su se kladili na pad francuskog franka i na rast nemačke marke finansirali svoje klađenje pozajm ljivanjem franaka da bi kupili marke, isto tako su špekulanti koji su se kladili na to da će zlato podići cenu dolara pozajm ili dolare da bi kupili zlato u uverenju i nadi da će m u vrednost zaista porasti. I tako je, sledeći ih, i cena zlata zategla svoj Breton V uds povodac žestinom pom ahnitalog pit bula.


55

Plan špekulanata je bio da nagom ilaju zalihe zlata koristeći za njegovu kupovinu pozajmljene dolare, da čekaju dok njegova vrednost u dolarim a ne poraste iznad određenog praga i da onda prodaju zlato za m nogo više dolara nego što su pozajm ili - ljubaznošću porasta dolarske vrednosti zlata - pa da vrate dolare koje su pozajm ili za klađenje i zadrže razliku. U suštini, ova razlika bi bila tim veća ukoliko bi uplata bila izvršena odm ah nakon form alnog kolapsa sistem a Breton V u ds,34 što je u stvari upravo ono što je N iksonov šok i predstavljao. Sistem Breton V uds i planovi špekulanata su, jasno, bili potpuno nespojivi. Neko je morao da se pokupi i ode. D a bi održali sistem Breton Vuds na okupu, Amerikanci su m orali da se oslone na plem enitost stranaca.35 D a bi odbranile cenu zlata u visini od 35 dolara za uncu, od evropskih centralnih banaka se očekivalo da se pridruže Fedu u prodaji zlata po zvanično niskoj ceni.36 Takođe, evropske centralne banke bile su obavezne da i dalje štam paju veće količine svoga novca kako bi nastavile da kupuju sve dolare koji su preplavljivali Evropu iz Amerike. Ali evropska solidarnost s V ašingtonom je bila podrivana ne sam o sve raširenijim pesim izm om u vezi s dugoročnim izgleđim a sam og sistema, već i širenjem raskola koji se stvarao, sasvim prirodno, između evropskih nacija čiji novac je bio na uzlaznoj putanji (zemlje s viškom poput Nem ačke i Holandije) i onih čiji je novac gubio vrednost (zemlje koje su gajile rastući deficit, poput Francuske). Jo š o d 1961. Bundesban ka je počela da se pribojava m ogućnosti kako rasta vrednosti nemačke marke u odnosu na dolar u M M F-u tako i štam panja neophodne količine m araka da bi se odbranila njena važeća vrednost. Revalorizacija marke bi kaznila nemačke izvoznike, čija bi dobra

56

A


postala relativno skuplja na m eđunarodnom tržištu. Štampanje veće količine m arakabi otklonilo inflaciju. Izbor jedne od te dve mogućnosti, što je bila preferencija Bundesbanke, oštetio bi Breton Vuds i razjario Vašington. U m eđuvremenu, političari iz evropskih država s deficitom kao što su bile Francuska i Italija takođe su imali razloga da budu ljuti na Amerikance. Pošto je marka iscedila njihove nacionalne valute, osećali su se kao da gube tlo pod nogama. Jedno je bilo za Pariz i Rim da zahtevaju devalvaciju u odnosu na dolar; a nešto sasvim drugo da neprestano gube u odnosu na nem ačku m arku, čija je vrednost održavana nem ačkim trgovinskim viškom. S Fedom koji je bio nesposoban da zaštiti franak ili liru sada kada je Amerika bila u deficitu, teret je sve češće padao na Bundesbanku da podrži franak i liru na štetu svoje sopstvene valute, kao i dolar u odnosu na zlato i na nemačku marku. Francuska i Italija su na taj način počele da shvataju da su bile suočene s rizikom da postanu, u finansijskom smislu, nemački vazali, što je bio veoma neželjen razvoj situacije sam o petnaest godina posle kraja D rugog svetskog rata. Ništa od svega ovoga nije pružalo veliku radost ni kreatorima nemačke politike. Prezasićenost dolarom u Evropi i istovremeni pad franka, lire i fiinte značili su da je Bundesbanka morala da stavi u pogon svoje štamparije na neograničeno vreme u ime skoro svih ostalih. Nemački kreatori politike su se iznenada našli u surovoj dilemi koja ih je gorko podelila: štam pati marke u odbranu sistem a Breton Vuds, rizikujući inflaciju, ili rizikovati da se sruši m eđunarodni finansijski sistem koji je u njihovim očim a bio ekonom ska osnova za Paks Am erikana (koji je držao na odstojanju Sovjete) i za Evropsku uniju (koja je pružala N em ačkoj m ožda jedinu šansu da postane ,,normalna“ evropska država)?


51

U međuvremenu, francuski predsednik De Gol je postajao sve ljući zbog globalnog sistem a koji je umanjivao uticaj Francuske. O dražavajući njegovo nezadovoljstvo upravnicim a globalnog kapitalizm a iz V ašingtona, m onetarni zvaničnici Francuske su ne sam o odbili da prodaju zlato da bi podržali dolar i njegovu vrednost u zlatu, već su u stvari učinili upravo suprotno: prihvatili su znakkoji su dali špekulanti i zapravo kupovali zlato iz Sjedinjenih Država po ceni od 35 dolara za uncu. Naravno, za razliku od špekulanata, De Gol je pre im ao nam eru da pošalje poruku nezadovoljstva Vašingtonu nego da profitira od kupovine zlata po niskoj ceni i od njegovog prodavanja za višu dolarsku cenu. Pred kraj 1967. De G olova vlada je pokušala da ojača franak usvajajući surove mere štednje. Ali avaj, rezultat je bila recesija, s rastućom nezaposlenošću koju su sledili veliki socijalni nemiri i kulminirali u čuvenoj pobuni m aja 1968. D ok su studenti i radnici preplavljivali pariske ulice, ponosni predsednik - vojnik koji je bio ratni zarobljenik u nemačkom gradu Ingolštatu, pre nego što je, dve decenije kasnije, postao francuski heroj D rugog svetskog rata - izgubio je kontrolu nad centrom Pariza, doživeo sram otu da m ora da beži i to, od svih m ogućih mesta, baš u Nem ačku. lako ga je njegova vojska vratila na vlast, pa je zabeležio apsolutnu pobedu na jo š jednim izborima, godinu dana kasnije je dao ostavku na mesto predsednika, indisponiran zbog ponovnog pritiska na franak. U međuvremenu, i Britanija je došla na red. Njena imperija je bila gotovo nestala, njena industrija je gubila mušterije kako u inostranstvu tako i kod kuće, a De Gol je stavio veto na njen ulazak u Evropsku uniju (delimično kao znak V ašingtonu da je Francuska bila nezadovoljna i nerada da prihvati am eričkog evropskog lakeja),37 pa se Ujedinjeno

58

A


Kraljevstvo uzdalo u Ameriku u vezi sa stabilizacijom svog trgovinskog disbalansa. Sam o što se Am erika sprem ala da učini upravo suprotno: da ih sve zajedno lepo otkači. O d ranih šezdesetih godina pro šlog veka A m erika je gubila svoje viškove, ali tokom čitave decenije razumljivo nije bila sprem na da stegne kaiš, da skrši sopstvenu ekonomiju i izgubi globalnu hegem oniju kako bi održala sistem Breton V uds. Živeći u iluziji da se na Sjedinjene Države može računati da će po svaku cenu održati globalni finansijski sistem, raznorazni evropski zvaničnici su sebi dozvolili da se poigraju nervim a V ašingtona. Bundesbanka je, pokušavajući da održi nezavisnost od nemačkih političara (koje je sm atrala podložnim francuskim uticajim a), u više navrata odbila da ispuni svoje obaveze i pom ogne u stabilizaciji dolarske vrednosti zlata, ali i franka. Pariz, koji je bio u potpunosti zavisan od Bundesbanke da bi odbranio franak, nije dozvolio da m u propadne šansa da verbalno i simbolično uvredi Amerikance, kao u slučaju kada je francuskom ratnom brodu natovarenom zelenim novčanicama koje je trebalo da razm eni za američko zlato naređeno da otplovi u N ju Džerzi. Sa svoje strane, London, koji se osećao sve ranjivijim dok je njegova im perija nestajala, a De G ol držao Britaniju van Evropske unije, takođe je počeo da testira am eričku odlučnost.38 O pisana u skladu s mentalitetom D žona Konalija i Pola Volkera iz 1971, globalna situacija bi m ogla da se zam isli kao brod koji se nakrivio, toliko da su razni evropski glodari okusili vodu. U pravo to bio je trenutak u kom su Konali i Volker napokon uspeli u naporu da sprovedu svoj uticaj na predsednika N iksona u korist odluke da sredi strance. Tako su 1971. Evropu iz zone dolara izbacile Sjedinjene Države s jedinom namerom da održe svoju hegemoniju, a ne


59

da primene mere štednje kako bi spasle sistem Breton Vuds. Reakcija Evrope je, kao što ćemo videti u sledećem poglavlju, bila stvaranje svojevrsnog sopstvenog sistem a Breton Vuds, koji je kulminirao, posle nebrojenih iskušenja i nevolja, u zajedničkoj valuti zvanoj evro. Nažalost, oni koji su stvorili evropsku verziju Breton V u dsa nisu bili ni H ari Dekster Vajt niti Džon M ejnard Kejns. Nesvesni m akroekonomskih problema koje monetarne unije nameću, stvorili su sistem iz koga su bili uklonjeni svi amortizeri udara i za koji je u isto vreme bilo sasvim jasno da će kada dođe do slom a, kao što se desilo 2008, on biti toliko veliki da će učiniti da se Evropa okrene protiv same sebe. O sam naestog oktobra 2008. godine, usred verzije 1929. za našu generaciju i neposredno pred svoje ukrcavanje na avion za V ašington, gde je trebalo da ima susret s predsednikom Džordžom Bušom mlađim na kome je bilo planirano da razgovoraju o tome kako da odgovore na kolaps globalnog finansijskog sistem a koji je nadomestio sistem Breton Vuds, francuski predsednik N ikola Sarkozi je rekao novinarima, u svom uobičajeno nedvosm islenom stilu: „Evropa to želi. Evropa to zahteva. Evropa će to dobiti.“ Šta je zapravo bilo to što je Evropa zahtevala i što će dobiti, po mesje Sarkoziju? Odgovor je bio, rečima kojim a ga je preneo M anuel Barozo, tadašnji predsednik Evropske komisije, „novi globalni finansijski poredak“.39 N aravno, N ikola Sarkozi nije dobio ono zbog čega je otputovao u Am eriku i što je tam o zahtevao 2008. godine, baš kao što ni njegov prethodnik Žorž Pom pidu nije uspeo da tokom druge polovine 1971. ubedi Sjedinjene Države da opozovu Niksonov šok i da rekonstruišu Breton Vuds, m ada uz nove kursne liste.40 T ako pom pezne reči predsednika Sarkozija potvrđuju da su, osam godina pošto je evropska

60

A


zajednička valuta bila stvorena, Francuska i Evropska komisija još žudele za globalnim sistem om u skladu s postavkama onog čije su niti N ikson, K onali i V olker pokidali o n og avgustovskog dana. Odbacivanje Evrope se dogodilo 1971, i ono i dalje opseda kontinent, uprkos tome (u stvari, baš zbog toga) što je stvorena zajednička valuta u koju, međutim, nije bilo utkano nijedno od saznanja koja su dizajneri sistem a Breton Vuds stekli od m eđuratnog zlatnog standarda. Džon Konali bi se bez sum nje u sebi sm ejao žilavoj sposobnosti da evropskim liderim a ne da mira, sam o što bi m u zabava bila zagorčana oštrom spoznajom jasne i sveprisutne opasnosti koju odbačena Evropa predstavlja za ovaj novi varljivi svet kakvim je postao posle 2008. godine.

2 Nepristojna ponuda

Kurt Šm uker nije bio čovek koji bi se prepustio jakim emocijam a.41 Ali tog prepodneva, 23. m arta 1964, jedva da je m ogao poverovati svojim ušim a i s velikom teškoćom je uspeo da sakrije svoje zaprepašćenje. Kao nemački ministar ekonomije, her Šmuker je bio naviknut na redovne sastanke sa svojim francuskim kolegom Valerijem Žiskarom d’Estenom, ministrom finansija u vladi predsednika Šaria de Gola i čovekom koji će deset godina kasnije i sam postati predsednik Francuske. I tako je, kada je Žiskar svratio u njegovu kancelariju u Bonu na dvočasovni razgovor, m inistar Šm uker bio opušten, predviđajući još jedan običan sastanak kakvi su bili svi prethodni - u pokušaju da nekadašnji neprijatelji izgledaju ujedinjeni u naporim a ka postizanju evropskog jedinstva, pri čemu su zajedničkim snagam a preuzimali na sebe teret stvaranja unije u ranim fazam a njenog razvoja. Evropska ekonomska zajednica (EEZ), kako je Evropska unija tada bila poznata, bila je sačinjena od Nemačke, Francuske, Holandije, Luksemburga, Belgije i Italije, prvih šest članova osnivača i potpisnika Rim skog sporazum a, koji je ozvaničen 25. marta 1957.42

62

A

S L A B I T R P E ONO ŠTO M O R A J U

Šmuker i Žiskar su obično ljubazno razmenjivali gledišta na ekonom sku politiku onog drugog, mišljenja o tome kako su se dve zemlje suočavale s kretanjima novca preko granica, o uticaju kam ata i trgovinskih balansa, o svojim stavovima u odnosu na oporezivanje biznisa i, naravno, o svojim zajedničkim naporima da solidno utemelje Evropsku uniju koja je još bila u povoju. S vremena na vreme bi takođe razmenili i priče o teškoćam a koje su se ticale napetih odnosa obojice s njihovim centralnim bankarim a, Bundesbankom i Francuskom bankom . Nije bilo ničeg, drugim rečima, što bi m oglo pripremiti her Šmukera na ono što je tek trebalo da čuje. Jer, toga jutra, čim su završili s obaveznim ljubaznostima, Žiskar je obelodanio svoj šokantni predlog: Francuska i Nemačka bi trebalo da stvore zajedničku valutu, pozivajući ostale četiri članice Evropske unije da se pridruže kada i ukoliko budu spremne. N iko ne može znati kakve misli su prošle kroz Šmukerovu glavu u tom trenutku, ali njegovo iznenađenje m ora da se graničilo sa zbunjenošću. Šta je to za ime boga ovaj francuski aristokrata govorio? D a bi Nem ačka i Francuska trebalo da dele iste novčanice, iste novčiće, istu centralnu banku? I koju? Bundesbanku? D a li je moguće!? Spolja, Šm uker se pretvarao da nije zatečen. Štaviše, dokum enta svedoče da je reagovao kao da nije čuo taj neverovatni predlog. Zašto da ne budem o m alo skromniji?, odvratio je. Zašto naprosto ne pokušam o da stabilizujemo odnose naših kursnih lista uz pom oć naših centralnih banaka i na bazi (konzervativna nem ačka strategija poslednjeg sredstva) „stroge discipline11i „dogovorenih pravila“?43 Žiskar nije hteo ni da čuje. „Zašto da izaberemo taj sistem koji funkcioniše sam o dotle d ok se svi slažu?“ ,44 uzvratio je energično, dodajući da njegov predlog dolazi sa sam og

Nepristojna ponuda

63

vrha - od predsednika De G ola lično. Zapanjen, Šm uker je poku šao da upozori francuskog m inistra finansija na dublje značenje onoga što je De Gol predlagao: Francuska je predlagala da stavi u zalog svoj suverenitet! D a li je Pariz to ozbiljno mislio? Žiskar nije potvrdio, ali nije ni odbacio očigledan sm isao Šmukerovih reči. M im oišao ih je insistirajući da francusko-nem ačka valuta treba da bude odm ah stvorena, ostavljajući otvorenu m ogućnost da se pridruže i ostale članice Evropske unije. Šm uker je znao da ovo nije pitanje u koje bi on imao ovlašćenje da ozbiljno bude uključen, tako da je De Golov predlog savesno prosledio dalje Ludvigu Erhardu, svom kancelaru. Čim je pročitao Šmukerov izveštaj, dr Erhard je nanjušio nešto drugo iza predloga. N i u kom slučaju nije bilo m oguće da je Francuska predlagala da tako olako prepusti svoju m oć da kreira poreze, da troši javne fondove, da određuje kamate, da sprovodi svoje omiljeno strateško planiranje.45 De G olje sigurno opet nešto smerao, pom islio je Erhard. N akon svega, jedini razlog što se Ludvig Erhard uzdigao do najvišeg položaja u Nemačkoj, sam o nekoliko meseci pre toga, bila je upravo uloga koju je odigrao u osujećivanju nam era predsednika De Gola.46 Jedina m ogućnost da se ovaj nečuveni predlog o zajedničkoj valuti, pom islio je Erhard, pokaže iole sm islenim jeste m ogućnost u okviru koje bi on predstavljao nastavak starih francuskih namera. Nevoljan da uđe u zvaničnu javnu konfrontaciju s Francuskom , kancelar Erhard je ,,zagubio“ Šm ukerov sažetak i pravio se kao da ga nikada nije prim io. I tako je ideja o zajedničkoj evropskoj valuti prvi pu t izložena, zatim je nakratko uzeta u obzir i onda spektakularno ignorisana. M eđutim , kada je 1996. bio prisiljen da napusti mesto kancelara, izm eđu svega nekoliko dokum enata koje je Erhard

64

A


poneo sa sobom u penziju bio je taj sažetak - uspom ena na prvo zvanično pom injanje evra.47

Francuski zagrljaj koji je dva puta odbijen Žiskar d’Esten nikada nije bio De Golova marioneta. Štaviše, De Gol ga je otpustio 1966. i Žiskar je morao da čeka tri godine dok novi predsednik Žorž Pom pidu nije ušao u Jelisejsku palatu da bi ponovo preuzeo M inistarstvo finansija - odakle se 1974. popeo do predsedništva Republike Francuske. Naravno, gledano unazad, 1964. godine Žiskar je nastojao da bude lojalan De Golu, često protiv sopstvenog zdravorazumskog rasuđivanja u vezi s fiksacijam a bivšeg vojnika, bilo u sferi ekonomske politike48 ili u okviru odlučnosti francuskog predsednika da slom i am eričku geopolitičku dom inaciju u Evropi. M eđutim , 23. m arta 1964. „nepristojna ponuda" koju je odneo u Bon bila je u potpunom skladu s njegovim ličnim razmišljanjem. Žiskar je s De G olom delio ključno mišljenje. Obojica su se slagali da vođa treba da teži da dosegne Mesec. Bukvalno i metaforički. Am erikanci su počinjali ratove u Indokini. Objavljivali su grandiozne, skupe socijalne program e kod kuće. Njihove korporacije su kupovale ugledne evropske kom panije i odnosile se prem a njim a s nipodaštavanjem .49 A kako su plaćali za sve to što su činili? Štam pajući dolare koji su preplavljivali evropske ekonom ije, prim oravajući Evropljane, naročito Francuze, da finansiraju američku rasipnost kroz rastuću inflaciju. Činjenica da je Francuska bila podložnija od drugih zem alja tim inflatornim silam a imala je odlučujući uticaj na De Golovo i Žiskarovo mišljenje.

Nepristojna ponuda

65

Sa Žiskarove tačke gledišta, Am erikanci su prisiljavali Evropljane da im pozajme novac kojim su oni kupovali Evropu i destabilizovali globalne finansije. Žiskar je sažeo suštinu na upečatljiv način u čuvenu frazu sačinjenu od dve reči - prekom erna privilegija - da bi opisao neuobičajeno preterana preimućstva koja su Sjedinjene Države i njihova valuta uživale, a koja je Amerika protraćila. On je verovao da je to bila jedna prednost koje se trebalo rešiti pre no što se svetski kapitalizam zauvek ne destabilizuje, a protivnici vladajuće buržoazije, pogotovo u Francuskoj, ne postignu nadmoć. „Prekomerna privilegija“ je postala znak američke finansijske m oći koji je skovao Žiskar, i koji važi i dan-danas.50 Ali šta je moglo biti učinjeno da se ona obuzda? Sa Žiskarove tačke gledišta iz 1964. m oguće je zam isliti da je jedini način da se okonča am erička nesuvisla m onetarna superiornost, za Francusku i Nem ačku, kao evropske dom inantne nacije, bilo to da se one ujedine kako bi stvorile zajedničku valutu i na taj način prevazišle sopstvenu m onetarnu zavisnost od svojevoljnih Sjedinjenih Država. Ali zar to ne bi dovelo u opasnost, kao što je Šm uker upozorio, francuski suverenitet? Naravno da bi, ali to je bila cena koju Žiskar, čovek koji je čvrsto verovao u Sjedinjene evropske države, nije m ario da plati. Žiskar m ožda nije m ario za gubitak francuskog nacionalnog suvereniteta, ali njegov pretpostavljeni, predsednik De Gol, svakako jeste. Evropa je za De Gola bila bitna, isto toliko koliko je bila i za Žiskara. M orala je biti dobijena. Ali ne po svaku cenu, bar u slučaju De Gola. A kam oli po cenu gubitka Francuske u sam om procesu. Pa zašto je onda De Gol poslao svog m inistra finansija u Berlin s ponudom koja bi, ako bi bila prihvaćena, ukinula ekonom sku m oć Pariza? Zajednička valuta s N em ačkom lišila bi Pariz kontrole nad

66

A


francuskom ekonom ijom . Ali predlog za zajedničku valutu nije bio isto što i stvarna zajednička valuta. De Gol je, ne zaboravim o, bio vojni taktičar. Predlozi o sklapanju sporazum a i zajedničkim valutam a, baš kao i m anevri na bojnom polju, bili su prepuni oprečnih namera. U jedinjena Evropa počela je da se dopada De Golu prilično kasno (oko 1958) i to kad je počeo da je vidi kao nov izvor grandioznosti za francusku nacionalnu državu; što je bilo u oštroj suprotnosti s prva dvakancelaraN em ačke, Konradom A denauerom i Ludvigom Erhardom , za koje je Evropska unija bila putanja za beg od sopstvene nacionalne države. Januar 1963. bio je mesec političkih sukoba, s Parizom u epicentru. Predsednik De Gol je 14. januara dao izjavu za medije koja je predstavljala deklaraciju neprijateljstva prema anglosferi. Protiv izraženih želja Vašingtona, on je objavio da je Francuska stavljala veto na ulazak Britanije u Evropsku uniju. I kao da to nije bilo dovoljno, gotovo u istom dahu odbio je am eričku ponudu za nuklearnu saradnju u okviru jedne multilateralne saradnje. O sam dana kasnije nemački kancelar Konrad Adenauer otišao je u Pariz. U raskoši Jelisejske palate, usred velike pom pe i ceremonija, A denauer i De Gol stavili su svoje potpise na Jelisejski sporazum, ugovor koji je predstavljen svetu kao kamen temeljac francusko-nem ačkog zbližavanja, svedočenje o trajnom prekidu neprijateljstava između evropskih dominantnih nacija i početak jednog lepog prijateljstva. Vašington je bio razjaren. D žordž Bol, podsekretar u Stejt departmentu, kasnije je napisao: „Teško da m ogu preceniti šok koji je izazvan u Vašingtonu ovim činom ili spekulacije koje su usledile, pogotovu u krugovim a obaveštajaca.“51 Gnev Vašingtona nije im ao nikakve veze sa suprotstavljanjem činu zakopavanja ratnih sekira od strane Francuske

Nepristojna ponuda

67

i Nemačke, njihovom približavanju i jačanju jedinstva Evrope. V lada Sjedinjenih D ržava je strahovala da je D e G ol sprem ao nešto što bi podrilo američku vojnu dom inaciju u Zapadnoj Evropi i njenu kontrolu globalnog kapitalističkog poretka. Preciznije, bili su zabrinuti da D e Gol pokušava da nam am i Adenauera u strateški savez s dvostrukim ciljem: na nivou m eđunarodnih finansija, s nam erom da podrije dolarocentrični sistem Breton V uds i, na nivou geopolitike, s nam erom da zaobiđe N A TO i predloži M oskvi pakt o nenapadanju, pri čemu bi Sjedinjene Države bile isključene iz sporazuma. Strahovi Vašingtona su pojačani činjenicom da je nemački kancelar bio katolički anglofob s dugom tradicijom traženja jedinstva s Francuskom .52 De Golova najjača karta je bila njegova grandiozna vizija jedne Evrope od Atlantika do Urala. Ovo je bio apel većini Evropljana koji su želeli da uklone nuklearnu pretnju koja je lebdela nad njihovim kontinentom - pogotovo posle Kubanske krize iz prethodnog oktobra - kao i onim a koji su se nadali uklanjanju Gvozdene zavese, koja im je presekla kontinent na dva dela na tako brutalan način. Za Nem ce je jedna Evropa od Atlantika do U rala im ala dodatni značaj, pošto je nagoveštavala ponovno nemačko ujedinjenje. D an pre no što je Jelisejski sporazum bio potpisan, jedan am erički diplom ata53 angažovao je člana A denauerovog kabineta dajući m u moć da se, što m u je išlo u korist, suprotstavi Adenauerovom skretanju u De G olov zagrljaj; dotični član kabineta bio je Ludvig Erhard. K ao A denauerov cenjeni m inistar finansija, Erhard je nadgledao nem ački Wirtschaftswunder, ekonomsko čudo koje je transform isalo Nem ačku od one iz 1949. do tadašnje Nemačke. Ovaj razvoj je bio zasnovan na ultrabrzom rastu vođenom uz pom oć investicija koje su bile potpom ognute davanjem Nemačkoj

68

A


ogrom nih olakšica duga od strane Am erike,54 što je nadalje ohrabrivalo Volstrit i američke multinacionalne kom panije da ulažu u Saveznu R epubliku N em ačku i om ogućavalo (kroz sistem Breton Vuds) stabilne cene i bogata tržišta za nemački izvoz. Erhard nije reagovao brzopleto. Čekao je svoj trenutak pre no što odluči da se prikloni Vašingtonu, a protiv Adenauerovog plana da udruži snage s De Golom. K ada je Adenauer sazvao sednicu saveznog kabineta u Bonu 25. januara, da bi razmotrio jelisejski sporazum , Erhard je ćutao. M eđutim, četiri dana kasnije, održao je vatren govor kojim je kritikovao francusku spoljnu politiku, praveći korak bez presedana i predviđajući da Jelisejski sporazum nikada neće biti sproveden. N a sledećem sastanku vlade u Bonu 30. januara, Erhard je otišao još dalje, govoreći protiv ,,De Golove francuske dikta tu re V 5 čakporedeći francuskog predsednika s Hitlerom. U jednom članku objavljenom u Cajtu 5. februara Erhard je upozorio svoje zemljake da Nem ačka ,,ne može da beži sa zecom i da lovi s lovačkim psim a“, otvoreno ispoljavajući svoju odanost Vašingtonu i prebacujući Adenaueru što je postao previše blizak s De Golom. Istog tog dana je predsednik Kenedi dao značajnu izjavu da se Nem ačka nalazi pred jasnim „izborom da radi s Francuzim a ili da radi za nas“.56 D o aprila 1963. Erhardove intervencije su umanjile Adenauerovu poziciju unutar vladajuće partije dem ohrišćana i on je isplivao kao jedini partijski kandidat koji je bio sposoban da zam eni ostarelog kancelara. Šesnaestog m aja, posle popriličnih zakulisnih poteza, Erhard i njegovi saveznici uspeli su u tom e da u saveznom parlam entu prođe jedan am andm an na Jelisejski sporazum u vidu pream bule koji je označio kraj D e G olovog sna o francusko-nem ačkom savezu protiv A m erike.57 U m eđuvrem enu, osećajući se

Nepristojna ponuda

69

sigurno u svom uverenju da je De Gol time ispraćen, američki Stejt departm ent je iznova određivao kalibar svoje evropske strategije, izbegavajući dalje konfrontacije s De G olom i usredsređujući se um esto toga na negovanje jačih veza s Bonom . U oktobru 1963. Ludvig Erhard se preselio u sedište kancelara, poveravajući M inistarstvo finansija Kurtu Šmukeru.

Drugi zagrljaj S obzirom na to da je njegov zagrljaj bio odbijen na tako spektakularan način, pravo je čudo da predsednik De Gol nije bio kivan na novog nem ačkog kancelara. Nije ga doticalo čak ni kad su ga poredili s Hitlerom. K ada je Erhard po stao kancelar, odm ah je poentirao odlazeći u posetu Parizu d a reafirmiše „veliko novo prijateljstvo izm eđu dve nacije“58 i njihovih lidera. Predsednik De Gol m u je poželeo dobrodošlicu širokim zagrljajem, kao da je reč o davno izgubljenom prijatelju, i šest meseci kasnije otpratio svog ministra finansija Valerija Žiskara d’Estena u Bon da zapanji her Šmukera svojim predlogom o hitnoj francusko-nemačkoj monetarnoj uniji. D a li De G ol prosto nije shvatao - da je Nem ačka imala averziju prem a još jednom od njegovih previše čvrstih zagrljaja? Šta god da je general imao na umu, jedno je sigurno: nije im ao nikakve iluzije. U tisak da je De Gol očekivao da Erhard pristane na francusko-nem ačku zajedničku valutu toliko je pogrešan koliko i njegova alternativa, to jest da je De Gol želeo jednu takvu valutu. Predlog da dele isti novac im ao je dve taktičke prednosti koje su privukle strategijom opsednutog francuskog predsednika: element iznenađenja

70

A


i m ogućnost (čak i ako bi predlog bio ignorisan ili odbijen). da se N em ačka uvuče u dovoljno blizak odnos s Francuskom koji bi De G olu obezbedio veću slobodu u njegovom suprotstavljanju Sjedinjenim Državama. Element iznenađenja je nesumnjivo bio postignut. Erhard i Šm uker su imali ozbiljan razlog da očekuju da će ih, posle Adenauerovog odlaska s pozicije, De Gol ostaviti na miru. Predlog zajedničke valute bio je poslednja stvar koju su oni m ogli da predvide. K ao što je Šmuker rekao u razgovoru sa Žiskarom , ništa u ponašanju Francuske nije ukazivalo na to da postoji volja da se založi nacionalni suverenitet ili da se čak značajne odluke u vezi s francuskom ekonom ijom prebace u nadležnost nadnacionalnih institucija. Bio je u pravu. Francuska i konkretno De Gol ljubom orno su čuvali ekonom ske poluge svoje zemlje i nisu imali nam eru da se od njih odvoje. U periodu koji je trajao više od jedne decenije59 De Gol je stajao potpuno sam m eđu konzervativnim evropskim političarim a, u upornoj opoziciji novom francusko-nem ačkom ekonom skom odnosu, koji su američki pobornici N ju dila nameravali da pretvore u kičmu Evropske unije koja se tek nazirala.60 Za razliku od svojih zemljaka, koji su bili veom a ponosni na evropski integracioni projekat i postajali sentimentalni opisujući ga kao veliko dostignuće evropskog duha, De Gol je video Evropsku uniju kao američki projekat koji je povlašćivao nemačku industriju kako bi zacem entirao ameriČku globalnu dominaciju. Zajedničko evropsko tržište i proces evropske integracije bili su, u njegovim očim a, deo američkog globalnog plana, koji je De Gol procenjivao kao loše utemeljen, neodrživ i zato štetan kako za Francusku tako i za Evropu.61 N ak raju je De Gol ipakublažio svoje protivljenje Evropskoj uniji, posle upornog am eričkog uveravanja

Nepristojna ponuda

71

tokom pedesetih godina prošlog veka da će Francuska ostati administrativni centar Evrope. M eđutim, on je rešio da prihvata tu uniju sam o dok, navedimo njegove reči koje je upotrebio u razgovoru s gostujućim novinarom, Evropska unija bude ličila ,,na konja i kola: gde bi N em ačka bila konj, a Francuska... kočijaš“ .62 Ali avaj, do 1963. bilo je jasno da konj razvija sopstveno mišljenje, a kočijaš gubi kontrolu. Rastući trgovinski deficit Francuske u odnosu na Nemačku značio je da će Pariz ubrzo biti stavljen pred trajni Sofijin izbor. Ili da redovno ide sa šeširom u ruci do M M F-a tražeći dozvolu za devalvaciju franka, priznajući svoje uvek iste nacionalne slabosti, ili da se zauvek uzda u Bundesbanku koja bi štam pala nove količine nemačkih maraka da bi se nadalje kupovali franci, priznajući tako da postoji neprestana zavisnost od starog neprijatelja. U svakom slučaju, francuske aspiracije za političkom i diplom atskom dom inacijom Evropskom unijom su nestajale. Bila je to nočna m ora za D e Gola, ali i za francuski establišment, koji je u generalu video neustrašivog šam piona svojih interesa i am bicija, kako onih kod kuće tako i širom čitave Evrope. De Golova galam a bila je ponekad u suprotnosti s osećajem za pristojnost visokog društva, ali kad je u pitanju bilo obraćanje nemačkim političarima, američkim zvaničnicim a i anglosaksonskim finansijerim a, francuska elita je odobravala predsednikovu suštinsku sum njičavost, njegovu sprem nost da govori slobodno, kao i njegove simpatije za novac s čvrstim pravilim a tzv. hard money - za valutu koja bi bila stabilna, nepodložna inflaciji i koja bi ponovo oživela sliku Francuske, učvrstila njen bankarski sektor i, što je vrlo važno, oslabila neposlušne francuske sindikate.63 D e G ol je uvek bio lukav kada je reč o prisnijoj vezi s N em ačkom . On je video jedinstvo preko Rajne kao fino

72

A


osećanje prepuno opasnosti, bez obzira na njegovu korist po Francusku. Č ak i posle 1958, k ada je prihvatio ideju Evropske unije duž francusko-nem ačke osovine, D e G ol je ostajao rezervisan u vezi s njom . K ad ga je Henri Kisindžer upitao kako je Francuska nam eravala da predupredi nem ačku dom inaciju u Evropskoj uniji, francuski predsednik je odgovorio: „Par la guerre!"64 Francuski ratni heroj se nije šalio. Štaviše, njegov nepristojni predlog o zajedničkoj valuti s Nem ačkom koji je Žiskar preneo zapanjenom Šmukeru bio je vid rata drugim sredstvim a. De Gol je iskoristio predlog o zajedničkoj valuti kao što bokser u nevolji koristi strateški zagrljaj - kao smicalicu da bi uhvatio dah pre nego što zada aperkat. K ancelar Erhard je to znao. O dm ah je prepoznao D e Golov predlog o zajedničkoj valuti kao smicalicu koja treba da uguši njegovu zemlju, da neutrališe Bundesbanku, da osnaži francuski položaj na račun N em ačke i zabije klin između Bona i Vašingtona.65 Takođe je m ogao da vidi da je, bez obzira na svoju reakciju, bio na strani onoga koji gubi. Ako bi prihvatio De Golovu ponudu, preuzeo bi rizik da preda Bundesbanku Parizu ili bi, u krajnjem slučaju, navukao na sebe večni gnev Bundesbanke. Ako bi za trenutak oklevao, De Gol bi kupio dragoceno vreme (pošto bi špekulanti prestali da se klade protiv franka sve dok se prašina ne bi slegla) i Erhard bi izgledao neodlučan. Ako bi pak odm ah odbacio ponudu i to javno, njegove lične kvalifikacije kao evropskog unioniste pretrpele bi udarac, dok bi De Golove bile osnažene. M eđutim, Erhard je podrio Adenauera i rizikovao je sve da bi pom ogao svojoj zemlji da se iskobelja iz De G olovog prvog zagrljaja; nije imao nam eru da podlegne ovom drugom. Nevoljan da javno odbije De Gola po drugi put u istoj

Nepristojna ponuda

73

godini, i u strahu da bi svaki javni odgovor na predlog o zajedničkoj valuti oštetio njegovu vladu, nemački kancelar se pravio da nikada nije prim io Šmukerovu belešku. I tako je početkom m arta 1964. ideja evra zapalila nebo nad Evropom , ali sam o nakratko i to neprimetno za većinu Evropljana. Tek kada je Evropa bila neopozivo izbačena iz zone dolara, ova ideja je ponovo izbila na površinu.

Rat drugim sredstvima Neuzdrm an tihim odbijanjem Bona, D e Gol je odlučio da nastavi sam. Četvrtog januara 1965. sazvao je konferenciju za novinare. N adm oćnim lirizm om suočio se sa strahovima svojih sunarodnika od nacionalnog pada zbog otvorenog n apada na prekom ernu privilegiju Am erike, s nam erom da ponovo uspostavi slavu Francuske dokazujući kako je to jedina zapadna sila sposobna i voljna da pruži otpor hegemonu. U sm eravajući paljbu protiv dolara i navodnog američkog neuspeha u rukovođenju globalnim finansijam a na zadovoljavajući način, De Gol je uputio zahtev za novom globalnom valutom. A čime bi on to zam enio dolar? N jegov opasan odgovor je bio da zahteva vraćanje zlata na m esto koje m u pripad a:66 ,,M i... sm atram o da je neophodno da se sistem m eđunarodnih razm ena iznova u stro ji... na neospornoj m onetarnoj osn ovi koja ne n osi oznaku nijedne zem lje konkretno. Koje osnovi? Eh! Oui. Pa zlata, koje ne menja svoju p riro d u ... koje nem a naciju, koje se sm atra večnom i univerzalno neprom enljivom povereničkom vrednošću p ar ekselans.“67 Tom evokativnom retorikom , francuski predsednik je hvalio zlato, a kudio dolar zato što je osećao,

74

A


prilično pronicljivo, da trošni sistem Breton Vuds više nije u skladu s njegovom am bicijom da stvori takvu Francusku koja bi dom inirala Evropom .68 Dolazim o u iskušenje da odbacim o De Golove intervencije kao hirove čoveka ogorčenog svojom borbom da ubedi Britance i Am erikance da priznaju poraženu Francusku, i njega lično, kao značajnog člana m eđu saveznicim a koji su porazili Nem ačku i prim orali je na kapitulaciju. De Gol nije nikada oprostio Am erikancim a što su odbili da Francuska dobije svoje m esto za stolom pobednika u završnim fazam a D rugog svetskog rata, naročito na sastanku na Jalti izm eđu Frenklina D. Ruzvelta, V instona Čerčila i Josifa Staljina. M eđutim , pom isliti tako nešto značilo bi potceniti De Golovu opravdanu zdravorazum sku zabrinutost u vezi sa sklonošću supersila da postanu arogantne i da na kraju tako sam e sebe destabilizuju.69 De Gol je imao prim edbe na američke posleratne globalne planove jo š i pre 1946. Preciznije, počinju 6. decembra 1946, kada je Džejm s F. Berns, američki državni sekretar, otputovao u Štutgart zbog svog G ovora nade - značajne revizije američke politike u odnosu na Nem ačku. D o tada su saveznici bili jedinstveni u nameri da pretvore „Nemačku u zemlju prvenstveno zasnovanu na zem ljoradnji i stočarstvu“ .70 B ernsov govor je bio prvi posleratni znak da će nemački narod biti pošteđen poriva revanšističke đeindustrijalizacije koji je do kraja četrdesetih godina dvadesetog veka uništio 706 industrijskih postrojenja. Berns je najavljivao važan politički preokret, navodeći da „nem ačkom narodu ne bi trebalo d a ... bude uskraćeno pravo da koristi... ušteđevinu koju bi uspeo da akum ulira teškim radom i skrom nim životom kako bi sagradio svoju industriju za m irnodopske svrhe“.71

Nepristojna ponuda

75

N aravno, nada jedne osobe je košm ar neke druge. De Gol je zasigurno bio van sebe jer je znao da bi, u kontekstu finansijskog sistem a koji je vezan za dolar, reindustrijalizovana N em ačka kao neto-izvoznik Francusku pretvorila u finansijskog zavisnika od anglosfere, od Amerike, pa čak i od Britanije - daleko bilo! General De Gol je bio otelotvorenje opsesije francuske vojske pruskim vojnim i industrijskim junaštvom . Jednako se plašio i divio nemačkoj odlučnosti i efikasnosti. De Gol se protivio gradnji M ažino linije tridesetih godina dvadesetog veka i optuživao francusko M inistarstvo odbrane da pokušava da ponovo povede Veliki rat. De G olova vizija nadolazećeg D rugog svetskog rata poklapala se s planom nacističke vrhovne komande: izuzetno živa, zasnovana na kolonama tenkova koje se brzo kreću oslobođene spore pešadije, i potom prevoženim kam ionim a i vagonima. Kada je izbio rat, De Golove tenkovske jedinice bile su jedine koje su se ovenčale kakvom-takvom slavom, dok se statična odbrana M ažino linije pokazala kao prava nacionalna sramota. Gađenje koje je De Gol osećao zbog propasti zemlje bilo je puno poštovanja prem a načinu na koji su nemačka taktika i industrija sarađivale da bi ponizile Francusku, okupirale njene teritorije onoliko koliko je to Berlin želeo, stvorile vazalnu državu s gradom Višijem kao prestonicom i započele još jedan francuski građanski rat (huškajući pobornike i saradnike V išija protiv Pokreta otpora), koji je trajao, na retoričkom nivou, sve do sredine osam desetih godina dvadesetog veka. K arakteristika je drevnih društava d a p o d pritiskom savremenih iskušenja iznova izmišljaju stare strahove. De Gol je rođen i odgojen u oblaku nacionalne sramote. Dvadeset osam godina pre njegovog rođenja, 1862, pruskikancelar

76

A


Oto fon Bizm ark održao je govor o krvi i čeliku, u kome je lukavo objavio da će Pruska rešiti „goruća pitanja sadašnjosti“ ne „kroz govore i odluke većine... već uz pom oć čelika i krvi“ . Perspektiva reindustrijalizovane N em ačke koja se prom alja kroz svoju čeličnu odoru pedesetih godina X X veka nikako nije m ogla da se sviđa čoveku čiji je život, od malih nogu, bio oblikovan predstavam a u kojim a nemaČki čelik obilno prosipa francusku krv. I još gore, De Gol je bio opterećen sklonošću Francuza da prolivaju sopstvenu krv, dok su nemački livci i Besemerovi konverteri izlivali visokokvalitetan čelik. Godine 1871, dok je Bizmark objavljivao nemačko ujedinjenje i krunisao pruskog kralja im peratorom N em ačkog carstva, vojska francuske vlade je ulazila u francusku prestonicu da bi otpočela nemilosrdnu borbu protiv revolucionara Pariske komune, ubijajući desetine hiljada u toj akciji. Za De Gola, prva polovina X X veka nije bila ništa više do rekapitulacija tog žalosnog kontrasta: francuske nemoći nasuprot nemačkom uspehu, koji je Francusku načinio zavisnom od Anglosaksonaca. Žestok francuski otpor preokretu koji je državni sekretar Berns nagovestio svojim G ovorom nade usporio je proces rehabilitacije Nemačke. M eđutim, kad je Vašington odlučio, iz sopstvenih razloga, da Nem ačka treba da odigra ključnu ulogu u okviru am eričkog plana za posleratni svet, bilo je sam o pitanje vremena kada će N em ačka zaista biti rehabilitovana, a njena industrijska osnova ne sam o proširena već i podstaknuta. Govor koji je 18. m arta 1947. održao Herbert Huver, prethodnik predsednika Ruzvelta, označio je novu američku politiku prem a Evropi. „Postoji iluzija“, rekao je Huver, ,,da N ova N em ačk a... može da bude redukovana na stočarsku državu. To ne može d a se desi ukoliko ne istrebim o ili ne uklonimo 25 m iliona ljudi iz nje.“72

Nepristojna ponuda

77

I upravo tada su general De Gol i većina francuskih kreatora politike shvatili da pred sobom im aju novu borbu koja zahteva novu strategiju. Strategija koju je De Gol izabrao i koja bi uključivala novu Nem ačku bila je čudna, ali ne i nelogična: njegovim daviteljskim zagrljajem Francuska je pokušala da uguši svog oživljenog suseda. Jelisejski sporazum koji je potpisan u januaru 1963. i Žiskarova nepristojna ponuda u martu 1964. bili su rane manifestacije te strategije. Uslediće ih još mnogo.

Američki globalni plan 73 To što je Vašingtonodlučio da poštedi Nem ačku od povratka u idiličnu prošlost nije bilo iz hum anitarnih razloga.74 N iti je am erička prom en a m išljenja bila prouzrokovana isključivo nagom ilavanjem oblaka H ladnog rata i novim pravim im perativom oličenim u pretnji širenja uticaja Sovjetskog Saveza. D ok je geopolitički podsticaj bio jasan i sveprisutan, pripadnici Nju dila kao što su bili Džejms Berns, Džejm s Forestal75, Džordž M aršal76 i Din Ačeson77 imali su još jedan odličan razlog da dozvole Nemačkoj da ponovo preuzm e svoje mesto m eđu industrijalizovanim nacijama. Sistem Breton Vuds, koji je bio uspostavljen već 1944,78 postavio je dolar kao okosnicu čitave građevine globalne trgovine i finansija. Ako bi iz bilo kog razloga američka ekonom ija iskusila recesiju, dolar bi odmah počeo da funkcioniše kao superprovodnik za recesione talase, koji bi putovali bez prepreke do dalekih kutaka globalnog kapitalizma. Čak i male američke recesije m ogle bi da dobiju na brzini i žestini stižući do Evrope, Japana i ostatka Azije, gde bi izazvale

78

A


mnogo više štete nego u Čikagu ili Ohaju. Amortizeri šokova su bili hitno potrebni da bi ovo sprečili. U globalnom sistem u s fiksnim kursevim a, amortizeri šokova poprim aju oblik jakih regionalnih valuta, koje izdaju snažne centralne banke, da bi igrali ulogu sekundarnih stubova u potpori glavne sistem ske valute. Postojala je potreba za najm anje jednom takvom valutom u Evropi i još jednom u Aziji. Naravno, jake regionalne valute se ne m ogu stvoriti; vodeće zemlje teške industrije moraju da ih podupru. Međutim, evo problem atičnog dela: vodeće industrijske zemlje stvaraju više proizvedene robe nego što dom aće ekonomije m ogu da apsorbuju - pom islite na Kinu danas. Da bi nastavile dalje, ovim ekonom ijam a su potrebna tržišta - države u okruženju koje su u stalnom deficitu u odnosu na njih kako bi one same mogle da i dalje budu u višku.79 Tako je prvo važno pitanje glasilo: koje bi to bile vodeće ekonomije u Evropi i Aziji? U Evropi je Ujedinjeno Kraljevstvo bilo rani kandidat. Sam o što je, kako to obično biva s ranim favoritima, Britanija ubrzo diskvalifikovana. Njene elite su bile odlučne u nameri da zadrže svoju imperiju, koja je u očim a Vašingtona bila u isto vreme i om ražena i neodrživa. Njeni vojnici povratnici su, pošto su prolili krv za kralja i otadžbinu, bili rešeni da se ne vrate svojim predratnim žalosnim nadnicam a i bednim uslovim a života. Upravo to je bio razlog što je 1945. Vinstona Čerčila, nacionalni stub m oći za vreme rata, zbrisala ogrom na izborna većina, uvodeći na velika vrata laburističku vladu, koja je zvučala prilično radikalno (pogotovo američkim ušim a). G odinu dana kasnije fiskalna kriza je okončala konvertibilnost britanske funte sterlinga i još više narušila britansku kandidaturu za evropski stub u okviru am eričkog globalnog plana. Ovaj razvoj situacije je pojačao sum nje Vašingtona koje su bile

Nepristojna ponuda

79

umnožene iluzijom britanskog establišmenta da je dobio rat i da zato ima pravo da diktira uslove mira. G ledajući u pravcu D alekog istoka, am erička adm inistracija je shvatila da je jedina nacija koja je sposobna da tam o preuzm e ulogu neophodnog am ortizera bio Japan: m oćna industrijska sila čije su fabrike u najvećoj meri bile neoštećene, osim u H irošim i i N agasakiju , čija je radna snaga bila visokokvalifikovana i impresivno disciplinovana, čiji su ustav Sjedinjene D ržave imale priliku da kontrolišu, i, na kraju ali nikako na poslednjem m estu po važnosti, bila je to zemlja kojom su vladale američke oružane snage. Čim su pogledali unazad ka Evropi, slagalica je bila rešena: Zapadna N em ačka je bila očigledan ekvivalent i sjajan kandidat za ulogu evropskog stuba koji upija šokove u okviru globalnog plana. A zašto ne Francuska? Iz tri dobra razloga. Prvo, nemačka industrija je bila daleko naprednija od Francuske. Godine 1945, uprkos rešetanju kom su bile izložene od strane saveznika u završnim fazam a rata, nemačke fabrike proizvodile su više nego dvostruko u odnosu na francuske. Drugo, poraženi N em ci, pribojavajući se pastoralne budućnosti, mogli bi da odahnu ako bi Sjedinjene Države stavile pod svoj patronat njihovu ekonomiju, ulagali u nju i uopšteno uzeli je pod svoje okrilje. N asuprot tome, general De Gol i velika većina Francuza bili bi razjareni i na sam u pom isao o jednoj takvoj intervenciji, a kam oli ako bi bilo reči o preuzim anju p o d svoje. Treće, baš kao i u slučaju Japana, A m erika je sastavila U stav Savezne Republike Nemačke i čak osnovala Bundesbanku. Činjenica da su američke snage kontrolisale zemlju, more i vazdušni prostor Zapadne Nem ačke m ogla je sam o da doprinese čitavoj zamisli.

80

A


D rugo pitanje je sad a bilo: ko će obezbediti deficitno zaleđe za vodeće ekonom ije Nem ačke i Japana?

De Golov uvid Godine 1945, da bi svoj plan razvio od koncepta do primene, Vašington je trebalo da prevaziđe i De Gola i francusko suprotstavljanje. General De Gol je uviđao da će pravcem kojim je svet krenuo Francuska biti svedena na silu trećeg reda, vraćajući bolna sećanja ratnog poniženja njegove nacije. M eđutim , njegovo protivljenje ovoj perspektivi izgubilo se u m noštvu posleratnog centralnoevropskog konzervativnog konsenzusa koji je bio oduševljen dolarizacijom Evrope. D vadesetog januara 1946. visoka inflacija i preovlađujuće nezadovoljstvo De Golovim strogim konzervativizmom prouzrokovali su njegovo uklanjanje s m esta lidera francuske privremene vlade. Interesantno pitanje je sledeće: zašto De G ol nije pokušao da se vrati ubrzo nakon toga? Zašto je dobrovoljno odlučio da se povuče u osam u i da tam o ostane do 1958?80 De Gol je m ogao da nasluti da francuske elite nisu rade da podele njegove strepnje u vezi s američkim globalnim planom i na taj način da rizikuju da izgube privilegije koje im je Amerika nudila da bi je sledile. M eđutim, on je ipak nastojao da ih upozori protiv ideje jednog dolara kao globalnog standarda pri čem u bi nem ačka m arka bila valuta podrške unutar Evrope. Uvideo je da je, u svrhu ostvarivanja ove uloge, marki bila neophodna pozam ašna nemačka teška industrija, koja bi sa svoje strane nužno zahtevala da okolne nacije budu u stalnom trgovinskom deficitu u odnosu na Nemačku. Sam o na taj način bi potreba za nemačkom

Nepristojna ponuda

81

industrijskom izvoznom robom bila pokrenuta. Zar njegov narod to nije m ogao da vidi? M ogao je. Sam o što je Vašington igrao pam etno i ponudio francuskim zvaničnicim a i bankarim a nešto što oni nisu mogli da dobiju. Francuska prednost je uvek bio kvalitet organa uprave. Svake godine grandes ecoles proizvode konstantan broj ljudi, u poslednje vreme i žena, čiji je izbor bio rad u javnim službama - ljudi izvanredne erudicije, superiornog baratanja brojkam a i izražene sposobnosti da vode multinacionalne birokratije efikasno i s poletom. To je bilo večno zaveštanje, poklon francuskoj naciji od N apoleona Bonaparte. Dalje, francuske banke su bile daleko sofisticiranije od nemačkih. Svesni toga, pobornici N ju dila ponudili su francuskom establišm entu m oćan podsticaj da se prećutno slože s reindustrijalizacijom Nemačke: zauzvrat bi, pošto bi prihvatili nemačku industrijsku moć i neumitan primat nemačke marke, francuske birokrate vodile jedinstvenu Centralnu Evropu (iz Pariza i iz Brisela), dok bi francuske banke rukovodile tokovim a kapitala i nem ačkih profita kako unutar tako i van ovog entiteta. De Gol je bio m ožda jedini od veom a m alog broja Ijudi iz francuskog establišm enta koji je odbio da bude namamljen ovom privlačnom ponudom. Ljudi poput Žana Monea (jedan od očeva Evropske unije), Žaka Ruefa (uticajni ekonom ista) i Roberta M aržolina (trebalo je da bude na čelu administracije M aršalovog plana, koji je evoluirao u današnji O E C D - O rganizaciju za ekonom sku sarad n ju i razvoj) shvatili su da De Gol neće ni d a čuje. Za razliku od njih, on je sum njao da će, uprkos obećanjima Vašingtona, Francuska klonuti ako am erički globalni plan bude sproveden. Činjenica je, i što se toga tiče De Gol je bio u pravu, da bi rezultat jedne reindustrijalizovane, ka izvozu orijentisane

82

A


Nem ačke uvek bio oslabljeni francuski franak unutar globalnog m onetarnog sistem a s fiksnim kursnim listam a koje se oslanjaju na dolar. Francuska bi onda zavisila od podrške V ašingtona da održi svoju valutu u paritetu s nem ačkom valutom. M eđutim , takva transatlantska podrška za Francusku bi m ogla biti obezbeđena sam o ako bi Amerika i dalje nastavila da stvara višak. De Gol je predosećao da će Sjedinjene Države protraćiti svoje viškove, i da će u trenutku kada se to desi Pariz postati zavisan od ljubaznosti Bundesbanke. Upravo tako su se stvari razvijale.

Grčki okidač Postojao je još jedan ključni faktor u pozadini privrženosti SAD Nem ačkoj: Hladni rat. Ono što većina sveta zaboravlja jeste da je m oja m ajušna nacija bila vesnik i ove velike drame. Prvi sukob Istoka i Zapada zbio se na ulicama Atine kao jedna od posledica nacističkog povlačenja u aprilu 1944. godine, i uključivao je desničare koje je podržavala Britanija i levičare partizane koje je podržao SSSR. Ovi sukobi su doživeli svoj krešendo u decem bru 1944. i odveli su u grčki prljavi građanski rat koji je trajao od 1946. do 1949, što je ostavilo neizbrisive ožiljke na svakoj grčkoj porodici koju znam . T o je takođe bio i preludijum m eđusobnom suprotstavljanju Istoka i Zapada koje je obezbedilo Trezoru Sjedinjenih Država i Stejt departmentu mogućnost i podršku Kongresa da sprovede jedan drzak eksperiment u Evropi: da spoje Francusku i Nem ačku unutar Evropske unije, što je bio bitan deo u okviru globalnog ekonom skog projekta. Preokret plan a d a se uništi nem ačka teška industrija bio je p o tpom ogn ut rastućim tenzijam a koje su prvo

Nepristojna ponuda

83

eksplodirale u Atini. Takozvani dugački telegram američkog diplom ate D žordža Kenana iz M oskve, koji je upozoravao na sovjetske ekspanzionističke ambicije, probudio je kod Vašingtona hitnu potrebu da ograniči SSSR i koincidirao je s eskalacijom grčkog građanskog rata. Bernsov Govor nade, koji je predskazivao postojan nemački oporavak, usledio je pošto su Grci prethodno bili uvučeni u gnusni bratoubilački sukob koji je bio prvi „posrednički rat“ supersila H ladnog rata u nastajanju.81 Doktrina koju je objavio predsednik Trum an 12. marta 1947. bila je usredsređena na to da Zapad dobije Grčku82 ali, što je još važnije, predstavljala je predsednikovu nezvaničnu objavu Hladnog rata.83 Ona je oblikovala američku Evropu. Od tog trenutka pa nadalje, i počevši s Grčkom , Sjedinjene D ržave će postaviti ograničavanje sovjetskog uticaja kao svoj glavni prioritet. Sam o što je čuo Trum anovu deklaraciju, Pariz se naježio. Francuski lideri, m eđu kojim a je prvi i glavni bio De Gol, shvatili su da je novoam eričko isticanje ograničavanja Sovjeta u prevodu značilo nem ačku industrijsku renesansu. N em ačka industrijalizacija se desila sam o zato što su Sjedinjene Države izabrale da se ona desi. Isto tako, Evropska unija je stvorena zato što je V ašington shvatio da je jakoj nemačkoj marki bila potrebna uspešna nemačka teška industrija, kojoj su trebala susedna tržišta za njenu robu, što je nam etnulo o d strane Am erike orkestriran dil s Parizom - dil koji je francuski establišm ent nerado prihvatio, ali koji je izbacio generala De G ola izvan politike na duže od jedne decenije. Nekoliko godina kasnije, 1953, Herman Jozef Abs, direktor Dojče banke za vreme nacističke ere,84 predvodio je delegaciju nemačke vlade u Britaniju. Povod je bila konferencija

84

A


koju su sazvali Amerikanci da bi se postigao takozvani Londonski sporazum o dugu. U suštini, Sjedinjene Države su se oslonile na Britaniju, Francusku, Grčku, Italiju, Španiju, Švedsku, Jugoslaviju, Norvešku, Švajcarsku i m noge druge zemlje d a otpišu veći deo nem ačkog predratnog duga prem a njima. Britanska vlada je protestovala, navodeći da je Nem ačka ne sam o m ogla da plati već je imala i moralnu obavezu da to učini. Vašington je ignorisao London i, preuzim ajući vođstvo prim erom , m om entalno otpisao zajmove koje je bio dao Bonu posle 1945. Čitave nacije i privatni kreditori kojim a su nemačka država i nemačke korporacije dugovale novac bili su prim orani da im otpišu više od 70 odsto tog novca.85 Olakšice duga su od suštinske važnosti za svaku osobu, kom paniju ili naciju koja je pala u nepopustljiv stisak nesolventnosti. Bez njih, pojedinci venu u dužničkom zatvoru, a nacije kopne sve dok njihovi pripadnici ne em igriraju ili se ne podignu protiv kreditora i njihovih kvislinga. Ako je kapitalizam sve više jačao u devetnaestom veku, to je bilo zato što su zatvori bili zam enjeni ograničenom odgovornošću. T o što je Dženeral motors danas živ i aktivan im a da zahvali adm inistraciji predsednika Obam e koja m u je 2009. godine otpisala 90 odsto duga. T o što se Nemačka podigla pedesetih godina X X veka da bi postala ekonom ska supersila bilo je om ogućeno pošto su Sjedinjene D ržave prim orale ostale Evropljane da joj daju pozam ašne olakšice duga. Nem ačka, zlikovac rata, tako se digla iz pepela, dok je G rčka - prva zem lja koja je odbila snage Pakta86 - im ala katastrofalno posleratno iskustvo: prvo je sagorela u ognju građanskog rata, a onda je, pošto se ta tužna epizoda završila 1949, bila gotovo opustela jer su njeni stanovnici krenuli dugim putem ekonom ske em igracije. T okom ranih

Nepristojna ponuda

85

pedesetih godina X X veka, dok su Grci išli trbuhom za kruhom u Sjedinjene D ržave, K anadu, A ustraliju, Belgiju i, ironično, u Nem ačku (kao visokoproduktivni gastarbajteri - gosti radnici), grčka vlada je popuštala pod pritiskom da otpiše znatnu sum u koju joj je N em ačka dugovala. U m eđuvrem enu, pri čem u njihova posleratna sudbina nije bila ni blizu toliko tragična kao grčka, Francuska i Britanija, navodno ratni pobednici, pripremale su se za interesantna ekonom ska vrem ena koja su ih čekala. Ironijom sudbine, to što G rčka danas i dalje ostaje u dubokoj ekon om skoj depresiji jeste zato što od 2010. N em ačka odlučno odbija da Atini odobri olakšicu duga i niko, uključujući Sjedinjene Države, nije voljan ili sposoban da natera Berlin da učini za Grčku ono što je Amerika učinila za Nem ačku 1953. Rezultat nije sam o predvidiva depresija, već i bujanje nacista iz Zlatne zore. Tokom m oje prve zvanične posete Berlinu, 5. februara 2015, prizvao sam avet grčkih nacista i dugom izazvanu depresiju koja ih je katapultirala u parlament kao treću najveću partiju Grčke.87 Kom binacija dosađivanja i odbijanja kojom je moja molba za olakšanje duga bila primljena potvrdila je kako m oje tako i najgore strahove ostatka Evrope: establišment Nemačke je izbrisao svako sećanje na američki čin m ilosti ili veruje da je nemačka država zaslužila, odm ah posle kraja užasnog rata koji je bila izazvala, poseban tretm an, koji druge evropske države danas ne zaslužuju.

Dolarizovani kartel Da bi osnovao evropski stub svog globalnog plana, V ašington je m orao da napravi jedan važan ustupak. Ekonom ska unija

86

A


koju je želeo da stvori, s obzirom na to da je zaleđe nemačke marke m oralo biti sagrađeno oko kartela teške industrije, m orala je obezbediti tom kartelu poziciju na nivou tržišne sile, na šta su pobornici Nju dila bili alergični. Ali nisu imali drugu mogućnost. Jedina dva ujedinjujuća evropska pokreta od kojih su m ogli da dobiju podršku, i s kojim a su m ogli da sarađuju, bili su internacionalna marksistička levica i tradicionalna konzervativna tradicija Centralne Evrope koja je bila povezana s krilaticom Mitteleuropa ili Paneuropa. Nije bilo dileme oko izbora. U svom najzdravijem izdanju, Mitteleuropa je probudila multinacionalni, multikulturalni intelektualni ideal u korist ujedinjene Centralne Evrope koja se nešovinističkim delovim a njene konzervativne elite prilično dopadala. M eđutim,

Mitteleuropa je takođe bio i naslov uticajne knjige koju je napisao Fridrih N aum an, i to usred Velikog rata, koja je podržavala ekonom ski i politički integrisanu Centralnu Evropu zasnovanu na nemačkim principima i s „m inornim " državama stavljenim pod nemačku vlast.88 M nogo liberalnija od Mitteleurope, Paneuropa je bila mentalno čedo grofa Kudenhove-Kalergija, intelektualca austrijsko-japanskog porekla, koji je celog života vodio kam panju za ostvarenje panevropske političke i ekonomske unije.89 U prkos razlikama, cilj Mitteleurope i Paneurope bila je zaštita evropskog centra od geopolitičkih i ekonomskih zadiranja Rusije sa istoka i anglosfere sa zapada. One su takođe delile stav da bi evropsko jedinstvo m oralo biti postavljeno preko postojećih institucija Centralne Evrope i, štaviše, da bi trebalo biti zasnovano na strukturam a njene preovlađujuće akcionarske moći. Evropska unija u skladu s vizijam a Mitteleurope ili Paneurope m orala bi da funkcioniše uz pom oć

Nepristojna ponuda

87

ograničene konkurencije između korporacija, izm eđu nacija i izm eđu kapitala i rada. Ukratko, Centralna Evropa bi ličila ne jednu gigantsku korporaciju koja je strukturirana po hijerarhiji i koju vode tehnokrate, čiji bi posao bio da depolitizuju sve i ublaže sukobe. N em a potrebe navesti, vizija Mitteleurope-Paneurope ođuševila je nemačke industrijalce. Valter Ratenau, predsednik AEG -a i kasnije nemački ministar spoljnih poslova, otišao je toliko daleko da je opisao ekonom sku uniju Centralne Evrope kao „najveće dostignuće civilizacije“ .90 Ideja je bila toliko privlačna ne sam o korporacijam a kao što su

AEG, Krup i Simens, već i Rimokatoličkoj crkvi i političarima kao što je bio Robert Šum an, još jedan od očeva Evropske unije, koji je rođen u Nem ačkoj, ali je završio kao Francuz, ljubaznošću pokretnih granica. U septem bru 1947. godine, dok su pobornici N ju dila zam išljali E vropsku uniju u skladu sa svojim globalnim planom, grof Kudenhove-Kalergi govorio je na konferenciji U n ije evropskih parlam entaraca. T em a njegovog govora je bila hitna potreba da se stvori ujedinjena Evropa uz pom oć stvaranja velikog centralnoevropskog tržišta sa stabilnom valutom . Ono što je izostavio iz svog govora bilo je da bi ovim ,,tržištem“ po potrebi dom iniralo nekoliko velikih korporacija koje bi im ale slobodu da koordinišu svoje cene na takav način da m ogu da spreče pojavu svake realne konkurencije izm eđu sebe, kao i onu koja bi poticala od novopristiglih biznism ena i, što je vrlo važno, o d strane anglosfere. To su bili akteri - Ijudi poput dobrog grofa Kudenhove-Kalergija, Roberta Šum ana i Žana M onea - s kojim a su Am erikanci trebalo da obave posao.

88

A


Proces stvaranja Mitteleurope-Paneurope, kad je jednom počeo, bio je nezaustavljiv. U januaru 1946, po naredbi američke misije u Francuskoj, osnovan je Kom esarijat za planiranje u Parizu. Nekoliko meseci nakon objavljivanja Trumanove doktrine, Džordž M aršal, Trum anov državni sekretar, obratio se okupljenim slušaocim a na H arvardu govorom koji je označio početakM aršalovogplana: ogrom nogpaketa pomoći, koji je prevazišao dva procenta nacionalnog dohotka SAD i kojim je započeo proces evropske dolarizacije.91 U roku od nekoliko nedelja, Kom esarijat za planiranje distribuirao je jednu trećinu ukupne M aršalove pom oći u Evropu, postavljajući ciljeve rasta za čitavu Evropu i u tu svrhu zapošljavajući ništa manje nego 3.000 ljudi u Parizu za taj posao. Trećegaprila 1948. predsednikTrum an jeosnovao Odeljenje za ekonom sku saradnju, i trinaest dana kasnije Sjedinjene Države i evropski saveznici stvorili su Organizaciju za evropsku ekonomsku saradnju (OEEC), sa zadatkom da odredi kuda treba kanalisati subvencionisanje, pod kojim uslovim a i s kojim ciljem. Godine 1961. O EEC je promenio ime u ono što nam je danas poznato kao Organizacija za ekonom sku saradnju i razvoj (O ECD ). D ok su francusku elitu smirili luksuzna administrativna uloga koja joj je dodeljena i mnogo novca, prava igra se odvijala u carstvu teške industrije. Godine 1950. Evropska unija je zvanično rođena kao kartel uglja i čelika pod nemačkom dom inacijom , i naravno pod rukovodstvom administracije izvan granica i pod francuskom dom inacijom , sa sedištem u Briselu. Pod kojim imenom? Evropska zajednica za ugalj i čelik. Bilo je to napuštanje američkih principa vladavine koji su bili vredni pažnje, pri čemu je američki princip vladavine od vremena predsednika Teodora Ruzvelta uključivao

Nepristojna ponuda

89

zdravu dozu razbijanja kartela. M eđutim, američki globalni plan nije m ogao d a dobije krila u Evropi ukoliko ne sklopi m ir s ideologijom Mitteleuropa-Paneuropa koja je bila čvrsto povezana s centralnoevropskim kartelima. Sklapajući m ir s centralnoevropskim korporativizm om , američki kreatori politike m orali su da progutaju ne sam o ideju o građenju nove Evrope zasnovane na kartelu velikog biznisa, već i na neprijatnom političkom dnevnom redu koji je uz to išao. K orporacionisti poput Roberta Šum ana i Žana M onea imali su nam eru da stvore birokratiju s bazom u Briselu koja bi bila zona oslobođena dem okratije. G rof Kudenhove-Kalergi je to jezgrovito izrazio u jednom od govora kada je iskazao nadu da će E vropa uspeti da „nadom esti dem okratiju“ i to „društvenom aristokratijom duha“ .92 Kao što to obično biva kada tehnokratija koja gaji duboki platonistički prezir prem a dem okratiji postigne prekom ernu m oć, završavam o u antidruštvenoj, razduhovljenoj, bezum noj autokratiji. Evropljani je prepoznaju u današnjoj birokratiji čija je baza u Briselu. Svaka anketa evropskog javnog m njenja ukazuje na postojanje velike većine koja nem a nim alo poverenja u institucije Evropske unije. D ok stoji da su građani širom sveta - na prim er u Britaniji, Sjedinjenim Državam a ili Indiji - veom a kritični prem a svojim državnim institucijam a, nezadovoljstvo Briselom je kvalitativno drugačije. U zm im o na prim er Britaniju. Britanska država je evoluirala kao skup institucija čija je funkcija bila da regulišu borbu između raznih socijalnih grupa i klasa. Netrpeljivost između kralja i plem stva dovela je do Magna karte, sporazum a čija je suština bila da ograniči kraljevu moć. Pošto je klasa trgovaca zadobila ekonom sku m oć nesaglasnu s njenim

90

A


socijalnim i političkim statusom , država je evoluirala još više kako bi se prilagodila njihovim interesim a isto kao i interesima aristokratije, naročito posle Slavne revolucije iz 1688. Industrijska revolucija je uvela nove socijalne slojeve u već postojeću kom binaciju (industrijalaca, sindikalista, lokalne zajednice sačinjene od bivših seljaka), proširujući prava i podešavajući državni aparat. U međuvremenu, na drugoj strani Atlantika sličan proces, sponovanje*, odigravao se unutar am eričkog Ustava. Vlada i birokratija Sjedinjenih Država takođe su se iskristalizovale u vreme intenzivnih sukoba između stečenih prava i socijalnih klasa. Z em ljoposednici koji su im ali robove, uglavnom na jugu, sukobljavali su se s trgovcima i proizvođačim a s Istočne obale, iz Ilinoisa, Bostona i Viskonsina. Kupovina Luizijane je bila okidač za nova komešanja raznorodnih interesnih grupa. Brutalni građanski rat pokazao se nesposobnim da spreči konsolidaciju Amerike i zapravo ju je sam o jo š više pospešio. Kasnije je uspon radničkih sindikata i vojnoindustrijskih kom pleksa označio početak novih rivalstava. D a bi ujedinio naciju i hom ogenizovao njene institucije kako bi m ogao da se nosi s političkim , socijalnim i finansijskim krizama koje su te napetosti uzrokovaie, Kongres je m orao de preuzm e centralnu uravnotežavajuću ulogu. Naim e, nijedan autoritet ne može u Sjedinjenim Državam a da prkosi Kongresu ili da ga ignoriše. Bez obzira na sve nedostatke koje američka dem okratija m ožda ima, nema sumnje da dem okratski proces im a suštinsku važnost za održavanje jedinstva zajednice. * Od engleske reči spawn koja označava proces u okviru programiranja uz pomoć kog se stvara potprogram ili više potprograma, proces poznat i kao spawn-ovanje. (Prim. prev.)

Nepristojna ponuda

91

N asuprot tome, institucije Evropske unije nisu evoluirale kao odgovor na socijalne sukobe. N acionalni parlam enti i institucije obavile su težak posao da bi ublažili socijalne sukobe dok je briselska birokratija osm išljena da bi rukovodila poslovim a industrijskog kartela centralnoevropske teške industrije. U nedostatku dem osa - onoga „U ime n a ro d a ..." - da ih održava u skladu, i da čak legitim iše njihove aktivnosti, briselske birokrate su om alovažavale dem okratiju i bile zaštićene od njene kontrole i balansirajuće uloge. D ok je kartel kojim su upravljali dobro napredovao pod pokroviteljstvom globalnog finansijskog sistem a koji je isplanirala A m erika, institucije Evropske unije uživale su široko odobravanje. M eđutim , za razliku od kongresocentričnog sistem a Amerike, Evropskoj uniji je nedostajao dem okratski proces na koji bi m ogla da se osloni kad dođu teška vremena. S tačke gledišta njene zvanične ideologije, Evropska unija je vrlo ličila na Sjedinjene Države, čak i na liberalnu Britaniju. Liberalizam slobodnog tržišta je izgleda bio na meniju, a jedinstveno tržište oslobođeno državnog patronata glavni cilj Unije. Pa ipak, značajno je bilo to što je Evropska unija započela život kao kartel proizvođača uglja i čelika koji je, otvoreno i legalno, kontrolisao cene i izlaz uz pom oć multinacionalne birokratije obezbeđene o d strane pravnih i političkih sila koje su zamenjivale nacionalne parlamente i dem okratske procese. Zaista, osnivački zadatak briselske birokratije je bio da fiksira cenu proizvoda od čelika i uglja i da ukloni sva ograničenja na njihovo kretanje i trgovinu između država članica kartela. Začudo, m ožda je ovo bilo savršeno smisleno: koji bi bio smisao jednog nadnacionalnog kartela bez granica ako bi njegovi proizvodi bili zaustavljeni

92

A


na granicam a, oporezovani i ometeni od strane zvaničnika nacionalnih vlada? Ekvivalent ovoga bi u Sjedinjenim Državama bio ako bi vašingtonska birokratija, delujući bez Senata ili Predstavničkog dom a Kongresa koji drže birokrate pod kontrolom, m ogla da se stavi iznad vlada država, i ako bi bila nepokolebljiva u nam eri da odredi fiksne cene na nivoima višim od onih koje bi tržište odredilo. Sledeći korak je takođe bio očigledan: kad su u nekom trenutku tarife na ugalj i čelik uklonjene, bilo je logično da se uklone sve tarife. O sim što se francuskim farmerima, koji su oduvek imali izuzetan uticaj na politički sistem Francuske, nije dopala ideja nezaustavljive konkurencije mleka, sira i vina iz uvoza. D a bi se umilostivili francuski farmeri, osnovana je takozvana zajednička poljoprivredna politika. Koja je bila njena svrha? D a osigura saglasnost farmera s Evropskom slobodnom trgovinskom zonom pom oću prebacivanja dela m onopolskih profita kartela u njihovu korist. Do kraja 1950, Evropska unija je bila u potpunosti stasala (tada je bila poznata kao Evropska ekonom ska zajednica, koja je evoluirala iz Evropske zajednice za čelik i ugalj93) iz m ultinacionalnog kartela teške industrije i njegovog političkog ovaploćenja u Briselu. Pošto su ga Sjedinjene Države depolitizovale, ubrzo je počeo da proizvodi velike viškove, koji su finansirali posleratni prosperitet Ćentralne Evrope u okruženju stabilnog sveta koji je obezbeđivao sistem Breton V uds, sistem su sa svoje strane konstantno stabilizovale Sjedinjene Države, spremne i voljne da u Evropi recikliraju veliki deo američkih viškova. Svanulo je zlatno doba koje je k ip d o o d visokih prinosa, nepostojeće nezaposlenosti i niske inflacije, rađalo je novu Evropu u kojoj je cvetalo blagostanje. Bio je to američki trijumf, koji su elite Evrope bile rešene da predstave kao svoj sopstveni.

Nepristojna ponuda

93

Nemir se širi obalama Rajne Evropska zlatna era počela je da se iscrpljuje čim su američki viškovi počeli da se sm anjuju. Rast izvoza nemačkih i japan skih industrijskih proizvoda - koje su Sjedinjene D ržave podržale na razne načine - odveo je njihova dva štićenika u pravcu gom ilanja sopstvenih viškova. I pošto je višak jedne ekonomije deficit druge, nemački i japanski viškovi počeli su da se gom ilaju na štetu Sjedinjenih Država, koje su više bile zaokupljene stalnom stabilizacijom svetske ekonom ije nego očuvanjem sopstvenih viškova. T ako su, iako je postajalo očigledno da se Amerika pretvara iz nacije kreditora u naciju dužnika, zvaničnici Vašingtona znali da bi stezanje kaiša nacije - kresanjem troškova vlade, povećanjem poreza i štam panjem manje količine dolara - kako bi i dalje dom inirala svetom i pored deficita koji se rađao, destabilizovalo svetski poredak koji se oslanjao na američku darežljivost. I tako je Fed nastavio da štam pa onoliko dolara koliko je bilo neophodno da bi sprečio da oštra recesija prožm e čitav globalni kapitalizam. Kao rezultat, vlada Sjedinjenih Država i privatni sektor uronili su još dublje u crvenu zonu, postajući neto dužnici u ođnosu na Evropu i Japan. Ali, sve dok je Am erika zadržavala m onopol nad jedinom svetskom m onetom , dolarom , koristeći ono što je Žiskar nazvao prekom ernom privilegijom, u sistem u Breton Vuds ostajalo je m alo života. U međuvremenu, američka Evropa je počela da se okreće protiv sebe. Dvostruki pokušaj predsednika De Gola, 1963. i 1964, da nam am i Nemačku u davljenički zagrljaj bio je odraz njegove anksioznosti koja je nastala kada je uvideo da se

94

A


američki globalni plan osipa po krajevim a i preti političkoj dom inaciji Francuske unutar Evropske unije. K ada je kancelar Erhard odbio njegovu ponudu u korist neposredne valutne unije, De G ol je odgovorio povećavanjem uloga protiv Sjedinjenih D ržava i Breton V udsa. Uveren da je Amerika imala više moći nego što je za nju bilo korisno, ali m anje nego što je često i sam a uviđala, nekoliko m eseci nakon njegove provokativne konferencije za novinare održane u januaru 1965. godine, na kojoj je pozvao na vraćanje zlatnom standardu, francuski predsednik je naručio da se iz podrum a ispod njujorških Federalnih rezervi ukloni 25.900 zlatnih poluga, koje su težile više od 350 tona, i odm ah ih je prebacio u Pariz.94 Niko ne može da porekne, kad je reč o semiologiji, Francuzim a nem a premca. N ovosti su prisilile nekoliko evropskih kom panija, i razne evropske centralne banke, da zahtevaju od američkih vlasti zlato u zamenu za nagomilane zalihe evro-dolara. Kao što sm o videli u prethodnom poglavlju, špekulanti koji su nanjušili krv pridružili su se, pozajm ili ogrom nu količinu dolara da bi kupili zlato i nezvanična cena zlata je porasla na više od 70 dolara za uncu u trenutku kada je Amerika još bila pravno vezana da prodaje zlato po ceni od 35 dolara za uncu. D a stvar bude još gora, De Gol je izvukao vojne snage Francuske izvan N ATO -a, zahtevajući da se odm ah uklone sva postrojenja N A TO -a s francuskog tla.95 U Nem ačkoj se odvijala paralelija drama. Nesprem nost Bundesbanke da podrži sistem 3reton V uds dostizala je vrhunac u vreme kada je saradnja s bankom zasigurno imala suštinski značaj. Podržati Breton V uds u praksi je značilo da Bundesbanka treba da štam pa sve više i više nemačkih m araka i njima da usisa dolare i franke koje su špekulanti pozajmljivali od komercijalnih banaka da bi kupovali marke

Nepristojna ponuda

95

- kladeći se, što im je bila navika, na rast vrednosti nemačke valute. Sve dok je Bundesbanka ovo činila, špekulanti su se držali na odstojanju. M eđutim , u trenutku kada bi Bundesbanka usporila svoje štam parije, zvanične vrednosti dolara i franka (po Breton Vudsu) postale bi neodbranjive. U tom trenutku nesprem nosti Bundesbanke, ili su političari morali da se sastanu u vašingtonskim kancelarijama M M F-a da bi se složili oko politički opasne revalorizacije kurseva ili bi čitav sistem propao.96 Ne bi bilo preterano reći da je do sredine šezdesetih godine X X veka budućnost posleratnog am eričkog plana zavisila od sprem nosti Bundesbanke da štam pa marke. Za iritirane nemačke centralne bankare kancelar Ludvig Erhard postao je omražen. Mislili su da je on čovek Vašingtona, političar kome je više bilo stalo do toga da pom ogne Americi da stabilizuje Breton Vuds (i da izbegne De Golove ponude) nego do krstaškog rata koji je vodila Bundesbanka u pokušaju da obezbedi stabilnost nemačkih cena, pribojavajući se pritom da bi, ako bi bila prinuđena da štam pa još novca, njihov rast mogao eskalirati. Zlopamtila kakvi su bili, krili su svoje ogorčenje jer nisu nikada oprostili Erhardu što je, dok je bio m inistar finansija 1961, odbacio njihove prim edbe na američki zahtev da se m arka revalorizuje.97 I šta su ljudi Bundesbanke učinili? Potezom koji je više podsećao na ponašanje neke banana republike nego jedne evropske demokratije, centralna banka Nemačke je inscenirala oštru recesiju da bi svrgnula vladu. Kako Bundesbanka to radi? Jednostavno. Sm anjila je m ogućnost komercijalnih banaka da izdaju poslovne i zajm ove za dom aćinstva. O vako ogran ičen a likvidnost redukovala je ekonom sku aktivnost i pooštrila stanje na tržištu rada prouzrokujući kratku recesiju, za koju je glasačko telo okrivilo Erhardovu

96

A


vladu. A kako m i to znam o? Znam o zato što je predsednik Bundesbanke Karl Blesing to priznao m nogo godina kasnije. Bez trunke nelagode ili kajanja, on je rekao: „M i sm o m orali da prim enim o golu silu da bism o stvari stavili na svoje m esto.“98 Pod tim ,,na svoje m esto“ her Blesing je podrazum evao uspon na mesto kanceiara Georga Kisingera, jo š jednog bivšeg člana nacističke partije, koji se našao na čelu velike desno-leve koalicione vlade koja je Bundesbanci garantovala, zbog slabosti nove adm inistracije, m nogo veći stepen slobode u okviru koga bi m ogla da odugovlači dok brani sistem Breton Vuds. U periodu od tri godine koji je usledio nakon prevrata Bundesbanke, u Zapadnoj N em ačkoj je vladala dvojna m onarhija. D em oh rišćani (desničari) i socijaldem okrate (levičari) vladali su zajedno u nacionalnom pokušaju da prevaziđu recesiju koju je njihova centralna banka proizvela u svojoj uspešnoj nam eri da svrgne Erharda i dovede njih na vlast.99 Im ajući ovo stalno na umu, izmislili su takozvani Pakt stabilnosti i rasta, model za oporavak baziran na prostoj logici: obuzdavanje nadnica da bi se inflacija Nemačke održala na nivou nižem od Francuske, Britanije i Amerike, kao i podstrek za povećanje izvoza. Za sam o godinu dana, Pakt stabilnosti i rasta urodio je plodom . Nem ačka se oporavljala dok su njeni izvozni proizvodi preplavljivali Francusku, Britaniju i Sjedinjene Države na štetu svih ostalih, što je još više destabilizovalo sistem Breton V u ds.100 U međuvremenu, zapadno od Rajne, Francuska je dostigla tačku ključanja. De Gol je znao da je njegovo suočavanje s organizovanim radom neuspešno u odnosu na ono koje su sprovodile nemačke elite, koje su radničke sindikate integrisale ne sam o u vladu (učešćem u njoj socijaldem okrata) već su ih postavili i u upravne odbore, gde su sindikalisti

Nepristojna ponuda

97

sedeli do direktora kom panija i pristajali na ograničenja nadnica, a zauzvrat dobijali m oć. D e G ol se nadao da bi usvajanje jedne čvrste valute - bilo zlatnog standarda ili nem ačke m arke - učvrstilo francusku državu i oslabilo levičarski ološ. M eđutim , kako je N em ačka odbila njegovo otvaranje, a povratak zlatnom standardu je bio sam o retorika, D e G ol je bio zaglibljen u m očvari nekontrolisane inflacije i rastućeg nezadovoljstva. U poslednjem pokušaju da se odupre plim i, naložio je Žiskaru d ’Estenu da zategne m onetarne uzde u pokušaju da načini franak jačim , više nalik nemačkoj m arki.101 Rezultat je svejedno bio još gori: zaposlenost u Francuskoj se smanjila, cene su nastavile da rastu, francusko-nemački trgovinski balans je uronio još više u crveno, a špekulanti su nastavili da pozajmljuju franke da bi kupovali nemačke marke u iščekivanju jo š jednog Vaterloa za franak. Kao što smo videli, u m aju 1968. francuski studenti su organizovali pobunu koja će ostaviti traga na čitavoj generaciji i koštati De Gola najveće m oguće neprijatnosti, pošto će prvi po snazi čovek u Francuskoj m orati da zatraži utočište u Nemačkoj. Uprkos tome je, uz podršku vojske, uspeo da se održi na mestu predsednika, ali je godinu dana kasnije dao ostavku, predajući palicu svom zameniku Žoržu Pompiduu. U jednom od prvih intervjua predsednika Pompidua, kada je zamoljen da prokomentariše francusku ekonom sku slabost u ođnosu na Nemačku, njegov uznemirujući odgovor je bio da „Nemačka im a svoju nemačku marku, a m i im am o našu m alu bom bu“, misleći pritom na francusku nuklearnu m oć.102 Očigledno se ffancuski establišment savio pred nemačkom finansijskom nadmoći, što je za njegove pripadnike bilo koliko neizbežno toliko i nezamislivo, pa su gledali da se tome suprotstave uz pom oć francuskog nuklearnog oružja.

98

A


Nekoliko meseci kasnije, u septembru 1969, u Nemačkoj su održani opšti izbori. Špekulanti su osetili da će sledeća vlada m orati da revalorizuje nemačku m arku kako bi ponovo uspostavila m inim um balansa u evropskoj trgovini, tako da su pozajmljivali od svakog ko je bio voljan da im da zajam u dolarim a, francim a, liram a ili čak zlatu kako bi kupili marke. M asa novca je preplavila Nemačku, preteći porastom cena naciji koja je imala fobiju od inflacije. Desno-levičarska vlada je zatvorila Berzu i zaustavila čitav fm ansijski sistem na četiri dana, u nadi da će zadržati plimu. Izborni rezultat je bio m ešovit. D ok su dem ohrišćani dobili većinu glasova, partija socijaldemokrata Vilija Branta izašla je iz izbornog okršaja ojačana više od bilo koje druge partije i imala je nameru da preuzme inicijativu u formiranju vlade u koaliciji s m alom Slobodnom dem okratskom partijom. D ok je ovaj dil dogovaran, Kisingerova privremena vlada je m orala da donese odluku Šta će da učini s tržištima novca. Socijaldemokrate u kabinetu su iznenadile sve predlažući da vlada stisne zube i da revalorizuje marku, i to velikodušno. Ovo je isto kao kad bi lider britanske Laburističke partije danas podržavao strože mere štednje od torijevaca ili kad bi neki američki dem okrata obećavao veća sm anjenja u socijalnom osiguranju od pokreta Čajanka! Socijaldemokrate su bile poznate po svojoj nevoljnosti da oštete izvozne industrije na koje se oslanjalo njihovo najšire biračko telo (industrijska radnička klasa), a ipak su ovom prilikom oni predlagali veliku revalorizaciju nemačke valute. Kisinger je oklevao, zabrinut da bi nemački industrijalci i izvoznici m ogli da se okrenu protiv njega. Za to vreme, po tpredsedn ik Bundesbanke O tm ar Em inger sm islio je intrigantan kom prom is: ,,Ne treba nam ništa. Sam o nas oslobodite, tiho, naše obaveze da branim o vrednost dolara“ .

Nepristojna ponuda

99

Iscrpljeni, političari su Bundesbanci dali zeleno svetlo: Breton Vuds će biti stavljen sa strane, makar i sam o privremeno; Bundesbanci će biti dozvoljeno da odobri predah štam pariji nemačke marke, a pritom će se m arka upustiti u plovidbu po jo š neistraženim vodam a.103 Kad su tržišta ponovo otvorena, marka je propisno počela da raste, dok je Bundesbanka, uveliko kršeći svoje obaveze prem a Breton Vudsu, sedela skrštenih ruku. Čitavih mesec dana, dok nova Brantova vlada nije preuzela vlast, Bundesbanka je dozvolila nemačkoj valuti da poraste u odnosu na dolar, ali je intervenisala da spreči svaki rast u odnosu na franak kako bi podržala nem ački izvoz u Francusku. Pariz je bio van sebe, dok je Vašington ostao nonšalantan. Žiskar d’Esten je poslao plahovita zvanična pism a u Bon i Frankfurt, optužujući N em ce za razaranje posleratnog m onetarnog poretka i ugrožavanje Evropske unije. Početna nesprem nost Vašingtona da ukori Bon bila je rezultat izvesnog olakšanja koje je uzrokovano privremenim popuštanjem pritiska nastalog u pokušaju da se zaštiti dolar. D ok je m arka rasla, ograničavajući tok dolara ka Nemačkoj kao i američke kupovine autom obila marke Mercedes-Benc, Fed je m ogao m alo da odahne. Ubrzo je, međutim, N iksonova adm inistracija došla u situaciju da protum ači unilateralni potez Bundesbanke kao agresivan čin. Č ak i ako je Bon bio vrlo rad da objasni da je plutanje nemačke marke privremeno i da joj je dozvoljeno sam o kratko dok ne bude ponovo vraćena na mesto (i na višu vrednost), na svoju pravu vrednost određenu po Breton Vudsu, bilo je jasno da će vraćanje duha nazad u bocu biti vrlo težak zadatak. Britanija i Francuska su bile na kolenima. Porast marke nije bio dovoljno brz da bi vratio u ravnotežu njihovu trgovinu s Nemačkom. Folksvagen i Simens mašine za rublje sada

100

A


su bile skuplje u Londonu i Lionu, ali ne dovoljno da bi to izazvalo pad u nem ačkom trgovinskom višku. M eđutim , im presivni rast nemačke marke i konstatacija d a vlasti nisu intervenisale da zaustave njen uspon prvi put od četrdesetih godina X X veka naveli su bogate ljude koji su imali novca za trošenje da predvide da će nem ačka m arka i dalje rasti. Tragajući za načinom da iskoriste ovu novonastalu situaciju, poslali su svoj keš u Nem ačku, izazivajući egzodus novca iz Pariza i Londona u Frankfurt. Suočen sa situacijom koja je sve više postajala neizdrživa, Žiskar d’Esten se setio svog putovanja u Bon iz 1964. i uputio je nove pozive na zajedničku valutu, sam o što je ovog puta (oslobođen od generala De Gola) želeo da uključi i druge evropske nacije u razmatranja. Bon je ponovio svoj razumni argum ent da bi zajedničkoj valuti m orala da prethodi politička integracija, što za Francusku ne bi bilo prihvatljivo. Ovaj obrazac će se ponavljati iznova i iznova - u sedamdesetim, osamdesetim, devedesetim godinam a X X veka, sve do danas: Pariz će pozivati na m onetarnu uniju, a nemačka vlada će se slagati pod uslovom da se uspostavi politička unija koja bi joj om ogućila da kontroliše trošenje francuske vlade. Č ak i kada je m onetarna unija uspostavljena, a pogotovo pošto je evro počeo da oseća vrelinu svoje sopstvene krize, isto neslaganje se nastavilo. Im ao sam iskustvo iz prve ruke, oko 2015. godine, slušajući usijanu raspravu vrhovnih francuskih i nemačkih zvaničnika baš o tom pitanju. Zaista, postalo m i je jasno iz tih susreta da kriza evra istrajava upravo zato što Pariz neće da prihvati nadzor svog nacionalnog budžeta. (Više o ovoj temi videti u poglavlju br. 4) Ako se vratim o u m art 1971, videćem o da se finansijski svet probudio jed n o g ju tra i ugledao neverovatne vesti: Savezna Republika N em ačka je sad a držala više stranih

Nepristojna ponuda

101

rezervi - u dolarim a, jenim a itd. - nego vlada Sjedinjenih Država. Jedva dve i po decenije posle Govora nade sekretara Bernsa koji je označio američku odluku da dozvoli Nemačkoj da se oporavi, Nem ačka je prestigla svog m nogo većeg i bogatijeg dobrotvora količinom stranog novca, uključujući dolar, koji je posedovala. Vesti su iznenadile svet, uzdigle nem ačku ekonom sku m oć do m itskog statusa i odigrale značajnu ulogu u ubrzavanju odliva kapitala u Nem ačku. Očekivanje da će Amerika m orati da napusti svoju obavezu da prodaje svaku uncu svoga zlata za tričavih 35 dolara sve je više raslo, uveravajući špekulante da je cena zlata u dolarim a na rubu eksplozije. D olari su m asovno bivali m enjani za zlato. A kada trgovci nisu m ogli da pronađu dovoljno zlata da kupe, ubeđeni da je dolar osuđen na propast, počeli su čak d a m enjaju svoje dolare za franke i funte. Pariz i London su posedovali nove zalihe dolara, uprkos tome što su njihove valute i dalje gubile tlo pod nogam a u odnosu na Nem ačku. Devetog m aja 1971, kancelar Brant je pokušao da smiri nerve predsednika P om pidua jednim rukom napisanim pism om kojim je iznova iskazivao svoju nepokolebljivu privrženost ideji „osnivanja (Evropske) ekonomske i monetarne unije“ . Pom pidu nije bio ubeđen.104 U isto vreme dok ga je Brant iznova uveravao, Pom pidu je bio ubeđen da se Bundesbanka priprem a da ponovo pusti u opticaj m arku kao plivajuću valutu, kao što je učinila 1969. Posledice ovoga bila bi ozbiljna destabilizacija kako za Francusku tako i za Britaniju. D ok se bližilo leto, Pariz je upitao Amerikance da li bi njihove tajne zalihe novog dolara mogle biti zamenjene za zlato. Vašington je bio van sebe od gneva. Tako je, kada se 11. avgusta 1971. pridružio i London, zahtevajući da se tri milijarde njegovih ličnih tajnih zaliha evro-dolara zamene

102

A

S L A B I T R P E ONO Š T O M O R A J U

za američko zlato, Pol Volker rekao Džonu Konaliju, koji se s njim odm ah složio, da je bilo vreme da ubede predsednika N iksona da očita bukvicu Evropljanima. Petnaestog avgusta Evropljanim a je bila objavljena vest: igra je završena.105 Jedna m oja bliska prijateljica mi je nekada rekla da joj je, pošto je saopštila svom ocu da se udaje, on odvratio pitanjem: „Protiv koga?“ T o je upravo bilo u duhu De Golove ponude monetarnog braka iz 1964. upućene Saveznoj Republici Nemačkoj. U nedostatku ekonomske moći da potčini nemačku industriju i Bundesbanku u direktnoj borbi, Francuska je htela da umesto toga ponudi svoju ruku u okviru m onetarnog braka. Francuska je uvek gledala na m onetarnu uniju više protiv nego sa N em ačkom . D a ovo nije bila sam o jed n a od D e Golovih fiksacija bilo je potvrđeno više puta uzastopce. M ožda se najbolji prim er za to desio 18. septem bra 1992, ubrzo pošto su se Francuska i iznova ujedinjena Nem ačka složile M astrihtskim sporazum om da stvore evro. Francuske konzervativne dnevne novine Figaro su u vezi s tim na naslovnoj strani objavile sledeće: „D vadesetih godina X X veka odlučeno je da je Nem ačka trebalo da plati reparacije. Sada N em ačka i plaća. M astrihtski sporazum je Versajski sporazum bez rata!“ 106 N em ački zvaničnici su ovo znali 1964. kao što su znali i 1992. Za francuske elite, projekat zajedničke valute s N em ačkom predstavljao je pokušaj da se Nem ačka neutrališe, zapravo da se osvoji Bundesbanka bez ispaljenog metka. Oni koji donose odluke u Nem ačkoj, posebno zvaničnici Bundesbanke, nikada nisu dozvolili da to zaborave. Ali zašto je N em ačka na kraju pristala na m onetarnu uniju ako je vrlo dobro znala da je ona bila deo francuske strategije uperene protiv nje? Konvencionalna m udrost

Nepristojna ponuda

103

nalaže zaključak da se kancelar Helmut Kol poklonio francuskim zahtevim a za m onetarnom unijom u zam enu za nemačko ujedinjenje. Iako ovo nije bila beznačajna protivusluga, odgovor je negde drugde: u goloj istini da nemačka ekonom ija koja se zasnivala na izvozu nikada ne bi m ogla da priušti sopstvenu valutu sa zaista slobodnoplivajućim , fluktuirajućim kursom. D ok je m arka bila ugrađena u američki globalni plan, a njena vrednost određena na osnovu m eđunarodnog monetarnog sistem a p od im enom Breton Vuds, nemački lideri i zvaničnici su m ogli da se ponašaju kao menadžeri šljašteće fabrike Evrope. M ogli su da se usredsrede sam o na pravljenje jakih autom obila i impresivnih uređaja, ostavljajući Ameriku da brine o globalnom kapitalizmu - baš kao što su Sjedinjene Države bile isplanirale da stvari funkcionišu pred kraj četrdesetih godina X X veka. Ali avaj, čim su se Sjedinjene Države otarasile sistem a Breton Vuds, a zajedno s njim i Evrope, nemački lideri nisu više mogli da se odnose prem a globalnom okruženju kao prem a vremenu - to jest kao prem a prirodnom sistem u događaja na koji njihove akcije i uverenja nisu imali nikakvog uticaja. M ogli su priznati da međunarodna ekonomska sredina više nije božanski ustrojena i nezavisna od onoga što oni odlučuju. M orali su, drugim rečima, da nešto učine da bi oblikovali tu međunarodnu sredinu na načine koji bi bili u skladu s neprestanim ekonom skim uspehom Nemačke. Neradi da razm išljaju globalno, da pokušaju da oblikuju svet po sopstvenom viđenju, nemački zvaničnici su zauzeli minim alistički stav: oni su pretpostavili da bi evropska varijanta sistem a Breton V uds m ogla biti dovoljna kao zamena za američki original. I ako bi takav evropski monetarni sistem bilo m oguće napraviti da funkcioniše u interesima

104

A


nemaćke industrije, zajednička valuta na kojoj je Pariz toliko insistirao m ogla bi, napokon, postati prihvatljiva i za njih. Ali sam o nakon što bi skršili ambicije Francuske da ostane na poziciji kočijaša dok bi nemačka industrija bila upregnuta da vuče.107

3 Zabrinuti hodočasnici

Jednog tm urnog jesenjeg popodneva, dva čoveka u odelima, koji su odisali ogrom nim autoritetom, ušli su u katedralu u Ahenu. Došli su da se poklone ostacim a Karla Velikog, franačkog kralja iz IX veka koji je nakratko bio ponovo ujedinio Rimsko carstvo i čiji je duh otelotvorivao, bar za stanovnike centralne Evrope koji su bili tradicionalisti, san o celovitoj hrišćanskoj evropskoj oblasti bez granica: o oblasti koju drugačije zovu i Mitteleuropa ili Paneuropa. Stojeći na grobu hrišćanskog ratnika, a pored njegovog drevnog prestola, njih dvojica su pokušavali da uguše popriličnu strepnju prouzrokovanu onim što su upravo bili učinili: obavezali svoje dve zemlje, Francusku i Nem ačku, da spoje svoje monete. Nešto ranije istog dana, ujutro 15. februara 1978, potpisali su bilateralni sporazum o stvaranju Evropskog m onetarnog sistem a (ESM ) - preteče evra kao m onete.108 „M ožda je, d ok sm o razgovarali o m onetarnim pitanjim a“ , reče jedan o d dvojice hodočasnika nekom italijanskom novinaru istog tog popodneva, ,,duh Karla Velikog lebdeo nad nama.“ 109 Ko je bio taj hodočasnik? Valeri Žiskar

106

A


d ’Esten, nekadašnji m inistar finansija koga je predsednik De Gol bio poslao u Bon marta 1964. da iznenadi nemačku vladu predlogom o neposrednoj m onetarnoj uniji i tadašnji ponosni stanar Jelisejske palate, dvadeseti predsednik Francuske. D rugi hodočasnik koji je m olio duha Karla Velikog da odobri monetarnu uniju bio je nemački kancelar Helmut Šmit, socijaldem okrata posvećen u istoj meri kao i Žiskar stvaranju Ujedinjenih država Evrope.110 Ogorčeni evroskeptici, posebno oni koji su imali anglosaksonska ubeđenja,111 odbacili su D ’Estenovu i Šm itovu posetu večnom dom u Karla Velikog kao još jedan prim er evro-kiča, kao epizodu sapunske opere koja je trebalo da obezbedi podršku francuskih i nemačkih glasača tradicionalista. Svako ko je gledao takmičenje za Pesmu Evrovizije prepoznaće njoj svojstven element izveštačenosti u činjenici da su predsednik Francuske i kancelar Nemačke osetili potrebu da posete grobnicu drevnog kralja kako bi dobili njegov blagoslov za svoj pokušaj da stvore m onetarnu uniju. D ok priče koje su usledile da je duh Karla Velikog u njih usadio ideju o Evropskoj centralnoj banci prevazilaze svaku granicu lakovernosti,112 nema sum nje da su dvojica državnika imali dobar razlog da budu veoma, veom a zabrinuti. Strah koji je prati o važne pojedince na njihovim čudnim hodočašćim a zasigurno je bio manji. Žiskar je bio opsednut sećanjem na kasni izlazak Francuske iz prethodno katastrofalnog eksperim enta s monetarnom unijom: zlatnog standarda. Za razliku od Britanije, koja se oslobodila gušilačkog zahvata zlatnog standarda, koji se osipao još 1931, i od Sjedinjenih Država, koje su sledile prim er Britanije početkom 1933, Francuska je ostala vezana za zlatni standard do tužnog kraja - sve do 1936. Rezultat je bio da je njena ekonom ija bila skrhana recesijom ,113 njena

Zabrinuti hodočasnici

107

politika je postala haotična, a nacija toliko oslabljena da nije m ogla da se odupre invaziji nacističke N em ačke,114 doživevši sram otni poraz 1940. Naravno, m onetarna unija s Nem ačkom je bila Žiskarova lična ideja, koju je on neuspešno predstavio u Bonu 1964. Ipak, kao m isaon čovek, Žiskar m ora da je bio bolno svestan činjenice da nam i najosvetoljubiviji bogovi ipak ispunjavaju iskrene želje. D a li će Francuska bolje proći u ovoj novoj monetarnoj uniji nego što je prošla izm eđu dva rata? D a li je Žiskar bio upravo pristao na instituciju koja je m ogla biti pogubna za Francusku, a da pritom ne garantuje uspeh ujedinjene Evrope koja bi obuhvatala apsolutnu moć Karla Velikog? Ne bi me iznenadilo da je Žiskar zaista izgovorio kratku molitvu tog popodneva, upućenu duhu Karla Velikog. Helmut Šm it je takođe bio vrlo zabrinut. Sećanje na ono što se desilo kancelaru Ludvigu Erhardu 1966. bilo je veoma m učno za njega. Jer, ako je Bundesbanka osećala da je im ao pravo da prouzrokuje recesiju da bi oterala jednog kancelara za vreme relativnog m ira iz sredine šezdesetih godina X X veka zbog njegovog gnusnog zločina da se ne složi s kursom nemačke m arke u odnosu na dolar,115 Šm it je im ao dobar razlog da drhti na sam u pom isao na reakciju Bundesbanke ako bi makar sam o naslutila šta on to sprema sa Žiskarom od prošlog aprila. Zbilja, Šmit je i Bundesbanku i svoj sopstveni kabinet držao u totalnom mraku u vezi s planom o ovom evropskom m onetarnom sistem u, da ga ne bi podrio. Ne bi bilo iznenađujuće da je, stojeći iznad groba Karla Velikog, i Šm it izgovorio m alu m olitvu u stilu: „M olim te, Karlo Veliki, ne daj Bundesbanci da se okom i na mene, misleći da pretvaram njen autoritet nad nemačkim novcem u miraz za Francuze“ .

108

A


Zmija gmiže u neuravnoteženi svet Zemljotresi isteruju zmije na otvoreno, čineći da omamljene gmižu unaokolo sve dok se tektonske ploče ponovo ne smire. N iksonov šok je bio jedan takav zemljotres. On je prouzrokovao da se pojave linije raseda u zonam a krivice Evrope iz kojih se, gotovo m om entalno, na površini pojavila pom ena vredna zmija. T a zm ija je bila prvobitna reakcija Evrope na kolaps sistem a Breton Vuds. D ok se dolar survavao, a nemačka marka, vinuvši se uvis, sve više rasla, evropskim valutam a je pretila opasnost da budu rastrgnute. Neke su uspele da drže korak s m arkom; druge su s entuzijazm om sledile strm oglavljivanje dolara. Ako ništa ne bi bilo učinjeno da se one nekako vrate u normalu, nemački izvoznici bi počeli da negoduju. Njihovi autom obili i veš-mašine postajali su nedopustivo skupi u Britaniji, Italiji i Francuskoj, gde je postojao gnev zbog rastućih cena i opadajućeg životnog standarda. Pre 1971. Evropa je bila uljuljkana u lažni osećaj stabilnosti pod am eričkom upravom. Evropske nacije su se navikle na to da su njihove valute poduprte zelenom novčanicom i da vrednosno variraju vrlo malo jedna u odnosu na drugu. Institucije Evropske unije takođe su bile regulisane tako da funkcionišu u okviru kretanja evropskih valuta poput plovila, rastući ili opadajući u zavisnosti od nivoa uobičajene ekonomske plime i oseke, i vrlo retko su bivale pogođene nekim hirovitim talasom . Tako su, kada je 1971. E vropa izbačena iz zone dolara, kursevi njenih valuta počeli da variraju, čas gore, čas dole; neke od njih su padale tako silovito d ok su druge rasle, i Evropska unija se našla u velikoj nevolji u okviru


109

upravljanja kartelom teške industrije i zajedničkom poljoprivrednom politikom koje su bile u njenom središtu. Bez stabilnih cena čelika, uglja i agrarnih proizvoda širom Francuske, N em ačke, Belgije, H olandije, Francuske i Italije, ograničavanje cena svojstveno kartelim a bilo je nemoguće. A bez centralnoevropskog kartela Evropska unija bi izgubila sm isao postojanja, upadajući u ratove cena koji bi uništili uspostavljenu distribuciju političke m oći i usledilo bi raspuštanje briselske birokratije, kao i otvoreni antagonizm i izm eđu evropskih prestonica s haotičnim socijalnim nemirim a na jednom kontinentu koji se bori da ostavi za sobom izuzetno burnu prošlost. Rođenje evropske valutne „zm ije u tunelu“ bilo je reakcija na sve ovo. Ideja posle toga je bila da se stimulišu fiksni kursevi sistem a Breton V uds unutar Evrope. Pošto Evropa nikako nije m ogla da ubedi Vašington da ponovo veže njene valute za dolar, njeni lideri su odlučili da ih spoje s nem ačkom markom , dom inantnom na Starom kontinentu. Tako su se 1972. zemlje Evropske unije, plus Britanija, Irska, Danska i Norveška,116 složile da ograniče fluktuacije u kursevim a svojih valuta unutar vrlo strogih ograničenja.117 D a bi se opisao ovaj kvazifiksni sistem kurseva valuta, iskorišćena je nepovoljna m etafora zmije u tunelu, koja je trebalo da dočara ideju o tom e da se svakom kursu (recimo, franka i nemačke m arke) dozvoli da gmiže gore-dole unutar strogo ograničenog prostora. Evropska zm ija se radosno m igoljila unutar svog tunela tokom nekoliko m eseci, njeno telo bile su ekonom ije s viškom sa N em ačkom u centru, njen rep su sačinjavale nacije s deficitom kao što su Francuska, Italija, Britanija i Irska. Ali avaj, kada je cena nafte u dolarim a eksplodirala 1973, zadnji deo zmije je otpao kao rep guštera u nevolji.

110

A


Zm ija nije m ogla zadržati svoj rep jer je razlog bio isti onaj zbog koga je propao i sistem Breton Vuds: u nedostatku gorostasnih reciklirajućih viškova u delovima sistem a koji su gajili iznurujuće deficite, nacije u deficitu nisu m ogle da održe fiksne kurseve sa ostalim valutam a, pogotovu u kriznim vremenima. D a bi ostala u okviru evropske monetarne zmije, zemlji koja gaji trgovinski deficit, na prim er Francuskoj, hitno je bilo potrebno da privuče strani novac da bi finansirala neto uvoz. Strani novac se privlači visokim kam atam a i odvraća m akar i najm anjim izgledima da država neće biti u m ogućnosti da plati svoje račune ili da isplati kreditore. D rugim rečima, da bi ostao unutar putanje zmije, Pariz je trebalo da načini pozajm ljivanje skupljim i istovremeno da ograniči javne troškove. Ali skuplji novac bi sm anjio investiranje francuskog preduzetništva, što bi sa svoje strane snizilo nivo zaposlenosti i lične prihode. Iako bi troškovi vlade bili takođe smanjeni, da bi se umirili strani ulagači, ukupna potrošnja (privatna plus javna) bila bi smanjena. A čime ukupna potrošnja može da se izjednači? Nacionalnim dohotkom , naravno. Ukratko, za Francusku, kao i za Britaniju, Italiju i Irsku, ostanak unutar kretanja zmije značio bi rušenje sopstvenih ekonom ija.118 M eđutim, ni napuštanje zmije ne bi baš bilo povoljno za zemlje s deficitom. To bi značilo devalviranje njihovih valuta u odnosu na nemačku marku, što bi sa svoje strane podiglo ne sam o cenu folksvagena, već i cenu uvezenih m ašina koje su omogućavale funkcionisanje britanske nacionalne zdravstvene službe, rad nuklearnih reaktora Francuske, porast proizvodnje Fijatovih autom obila, kao i da vozovi stižu na vreme. Suočavajući se s teškim izborom izm eđu toga da se osirom aši nečija ekonom ija ili da se izazovu socijalni nemiri prouzrokovani inflacijom , većina vlada - V ašington u


111

svakom slučaju - izabrala bi m anje zlo inflacije uzrokovane napuštanjem zmije. To je svakako bila pozicija Britanije. M eđutim, preko Lam anša, u Francuskoj, drugi prioritet je zaokupljao kolektivnu volju establišmenta: spasti ono što je, za elite u svakom slučaju, predstavljao famozni, vrlo unosni centralnoevropski kartel i njegova ogrom na multinacionalna birokratija u Briselu. Naravno, nijedan ekonom ski imperativ koji favorizuje interese relativno male elite ne može autom atski preovladati nad interesima velike većine. D a bi se tako nešto postiglo, potrebna je dom inantna ideologija koja dozvoljava elitama da pridobiju sve ostale slojeve, da predstave lične zagarantovane interese kao opšte. Evropski ideal je bio, i ostao, takva ideologija. Lik Karla Velikog, u tom kontekstu, nije toliko kič i beznačajan kao što može da izgleda onim a koji žive izvan centralne Evrope. Evropski ideal, nesum njivo m oćan i dragocen sam po sebi, ponudio je političarim a u Parizu i Rimu blistav ideološki veo kojim su m ogli da sakriju svoju prikrivenu rešenost da učine šta god je potrebno kako ne bi bili odsečeni od zemlje dembelije moći i finansiranja koju je nudila političkoadm inistrativna ruka kartela. Čak i ako je to značilo oštru, bolnu recesiju za njihove dom aće ekonomije, političari iz zem alja koje su bile neraskidivo isprepletane s kartelom obično su bili ti na koje je kartel m ogao računati da će zadržati svoje nacije trajno vezane za njega. U skladu s tim prirodno se nameće postavljanje sledećeg retoričkog pitanja: zašto su onda francuske, belgijske, holandske, italijanske elite napustile prvi evropski eksperiment monetarne unije, tzv. zmiju, relativno brzo? D a li zbog ekonom ske cene koju su nam etale svojim populacijam a, posebno radnicima koji su sve svoje prihode zaradili? Sudeći

112

A


po istrajnosti kojom su se drzali najskorijih reinkarnacija zm ije,119 to je bilo najneverovatnije objašnjenje. Jedan još uverljiviji odgovor imao bi veze s nem ogućnošću zmije da pruži verodostojnu perspektivu zaposlenja am bicioznim diplom cim a francuskih grandes ecoles i studentima drugih evropskih rasadnika gde stasava sledeća generacija birokrata čija je baza u Briselu. Zmija se pojavila bez novih institucija koje bi joj bile posvećene; nije bilo zgrada s njenim logom, kao ni armije birokrata čije bi izdržavanje i beneficije zavisili od nje, niti impresivnih titula za funkcionere čije bi životno delo bilo da pevaju u slavu zmije. Ukratko, zmiju nisu zavolele elite i zato je bila osuđena na propast od sam og početka. Godinu dana posle svog rođenja izgubila je rep i ono što je od nje ostalo bilo je nešto gotovo beskorisno za Nemačku, živa bruka za Francusku i neprijatna besmislica za briselske tehnokrate. Evropski monetarni sistem (European M onetary Spstem, ESM ) koji su D ’Esten i Šm it doveli na ovaj svet 1978. da nadom esti prem inulu zmiju učinio je više od pukog prizivanja duha Karla Velikog u monetarno carstvo Evrope: on je bio zaokružen sistem, s novim radnim mestim a i šansam a za birokratiju iz Brisela. Za razliku od zmije, ESM je zahtevao centralnu upravu od strane briselskih birokrata, koji bi njime upravljali u sprezi s birokratam a u velikim prestonicam a Evrope - od ove perspektive ide voda na usta elitama koje tragaju za prostran ijim bojnim poljem na kom bi mogle razviti svoje potencijale.

Neobično pristojan predlog Pet m eseci pre hodočašća u Ahen Helmut Šm it je sreo Roja D ženkinsa, tad ašn jeg aktuelnog predsedn ika Evropske


113

kom isije i bivšeg m inistra u vladi Laburističke partije.120 Prilikom tog susreta Šm it je poverio Dženkinsu da, ukoliko bi francuski levičari izgubili parlam entarne izbore koji su bili planirani za naredni mesec, čem u su se nemačke socijaldem okrate nadale, on bi predložio „veliki korak u pravcu monetarne unije; da mobilišemo i skupimo sve naše novčane rezerve u jed an zajednički b aze n ... da form iram o jedan monetarni blok“.121 Razlika izm eđu takvog m onetarnog bloka i zmije nije m ogla biti drastičnija. Baš kao što je Breton Vuds bio sagrađen na M M F-u, i u manjoj meri na Svetskoj banci, isto tako bi predloženi ESM zahtevao konkretnu birokratiju da sakuplja strane devize partnerskih centralnih banaka, da koordinira razvoj i da, čemu su se svi nadali, stabilizuje kurseve. Nadnacionalne birokrate koji bi imali moć da donose ove odluke izvan granica nacionalnih vlada očigledno su bili neophodni. Brisel je odjednom počeo da odiše dahom novog izvora moći: moći nad stranim deviznim rezervama i kamatam a država članica. Ovo je u stvari bio značajan preokret u stavu nemačkog kancelara. Sam o nekoliko m eseci ranije on je rekao ,,da“ m onetarnoj uniji, ali ,,ne“ ukoliko bi ona značila da će nemačka inflacija porasti za 8 odsto. Šta je Šmit podrazumevao pod tim uslovom u vezi s nem ačkom inflacijom? Kancelar je sasvim razum no aludirao na nemački strah od ponavljanja poslednjih godina Breton Vudsa, kada je, da bi stabilizovala franak, Bundesbanka m orala iznova da štampa nemačke marke kao odgovor na tendenciju francuskog franka da devalvira, zaslugom nem ačkog trgovinskog viška u odnosu na Francusku.122 Jedini način da se vrednost franka u nemačkim m arkam a održi stabilnom bio je, zapravo, da Bundesbanka nastavi

114

A


da čini upravo ono što je prezirala: da neprekidno kupuje franke koristeći sveže odštam pane nemačke marke. Čak i ako bi te marke ostale sakrivene u trezorima centralne banke - ili bilo gde drugde - Bundesbanku ne bi uopšte bilo briga. Sam o što te novčanice nisu ostajale pod ključem i katancem, već su stalno vraćane u Nemačku, pošto bi ih Francuzi iskoristili da kupe jo š folksvagena, a špekulanti promenili svoje franke u marke u uverenju da će u nekom trenutku Bundesbanka pustiti da franak sklizne, obezbeđujući im zaradu i iznenadnu sreću. A zašto bi Bundesbanka pustila da franak sklizne? Zato što su nemačke marke povratnice povećavale količinu novca koji je cirkulisao u Nem ačkoj, dižući cene i uzrokujući inflaciju u naciji koja je prezirala rast cena svim svojim srcem, naciji koja je im ala poverenja u Bundesbanku i očekivala da će ona svakako sprečiti tako nešto. Šm it je strahovao da bi jedan m onetarni blok, u vidu režim a fiksnih kurseva izm eđu Fran cuske i N em ačke, doveo do rasta cena u N em ačkoj, pri čem u je rezonovanje Bundesbanke bilo konvencionalna m udrost i u Bonu i u Frankfurtu. Vezivanje franka za m arku lako bi m oglo vratiti Bundesbanku i saveznu vladu u situaciju koje su se one toliko gnušale u prošlosti, šezdesetih godina X X veka: da m oraju da štam paju nemačke novčanice da bi podržale francusku valutu, dok bi Pariz neprestano vršio pritisak na Nem ačku da štam pa jo š više i pritom grdio Bon što nije dobar evropski građanin. O sim toga, kada je francuska desnica, Ž iskarova vladajuća koalicija, neočekivano dobila izbore 2. aprila 1978, Šmit se, kao čovek od reči, susreo sa Žiskarom u Rambujeu i rekao m u da je prom enio mišljenje. Žiskarovo lice je zasijalo i onda su zajedno isplanirali sledeće korake, koji su ih odveli, nekoliko meseci kasnije, na grob Karla Velikog posle


115

prvog potpisivanja francusko-nem ačkog ESM sporazuma. To nameće nekoliko pitanja. Šta je navelo Helm uta Šm ita da uputi Žiskaru neobično velikodušan predlog koji je u prolazu bio pom enuo Roju Dženkinsu? D a li je bilo novih osnova za usvajanje Žiskarove ideje iz 1964, iste one koju je kancelar Erhard po kratkom postupku odbacio? D a li je bilo razloga da se pom isli da je predlog bio uslovljen porazom francuske levice? I otkud Šmitu tolika hrabrost da se usudi da deluje iza leđa Bundesbanke i rizikuje da na sebe navuče njen gnev? Kancelar Šm it je bio privržen pobornik evropeizma, bez ikakve sumnje. Ovo objašnjava zašto je želeo m onetarnu, ekonom sku i političku uniju, m ada ne obavezno i tim redosledom. M eđutim, to ne objašnjava njegovu iznenadnu prom enu odluke, njegovo ostavljanje po strani nervoze u vezi s inflacijom i njegovo očigledno zanemarivanje potencijalno osvetoljubive Bundesbanke. D a bi čovek razumeo njegovu velikodušnu pon u d u francuskom predseđniku, treba da se priseti da je Šmit, pored toga što je bio evropejac, bio i posvećeni pobornik atlantizma. D ok je pričao s Francuzim a i diskutovao s Britancima, Šmitove oči su posm atrale stvari sa suprotne strane Atlantika, i pratile razvoj situacije u korist hegem ona koji je oblikovao posleratnu Evropu kako bi uz pom oć delotvornih m era i ubuduće obezbedio sprovođenje svojih ništa manje hegem onističkih nam era. Šm it je stavio po strani nevoljnost da rizikuje nemačku inflaciju i gnev Bundesbanke zbog istorijskog razvoja koji je, sm atrao je, obezbeđivao stvaranje evropskog m onetarnog sistem a u odgovarajućem trenutku: ili konkretnije, rađanje novog tipa i nove ere američke finansijske dom inacije koja će se nametnuti u osam desetim godinam a i kasnije.

116

A


Opet taj „prokleti Volker" Bila je 1960. Posleratna američka m onetarna supremacija, u form i sistem a Breton Vuds, bila je čvrsta kao stena. Jednog jutra je m ladi bankar zaposlen u Čejs Menheten banci bio iznenađen kad je jedan asistent naglo ušao u njegovu kancelariju s užasnim vestima: „Zlato je poskupelo na četrdeset dolara.“ U svetu koji je bio stvoren po slici i prilici Amerike, gde je zlato bilo navodno fiksirano na neograničeno vreme na 35 dolara za uncu, novosti su Polu Volkeru, m ladom bankaru iz naše priče, izgledale prilično apokaliptično. Istoga dana Volker je shvatio: sistem Breton V uds odbrojava poslednje dane. Da li bi američka hegem onija nestala zajedno s njim ? Ne u svakom slučaju, pretpostavio je. Kako su se šezdesete godine X X veka bližile kraju, omladina iz čitavog sveta se dizala protiv nesigurnog obilja koje je doneo Breton V uds i proslavljala svaki znak njegovog posrtanja. Pariska pobuna iz 1968, čak i V udstok, bili su politički i kulturni znaci jednog globalnog sistem a u nevolji. Do tada se Volker uspinjao na političkoj lestvici, nalazeći se na pozicijam a naizmeničnih dem okratskih i republikanskih vlada dok nije ispunio svoju svrhu u okviru dem ontaže sistem a Breton Vuds. Objava Niksonovog šoka 1971. m ožda se pam ti po teksaskom naglasku D žona Konalija, ali je „verovatno taj prokleti Volker“ , kako ga je jednom prilikom nazvao predsednik N ikson, bio čovek čiji ga je intelektualni i tehnički rad podupro. Šta su bili Volkerov interes i cilj? D a obezbedi da smrt sistem a Breton Vuds, koja je bila neminovna zbog prom ene statusa američke nacije s viškom ka statusu nacije s deficitom, zavešta Sjedinjenim Američkim D ržavam a više moći, nikako manje.


117

Svega nekoliko nedelja nakon što su Žiskar i Šmit obavili svoje hodočašće na grob Karla Velikog, pošto su potpisali sporazum o stvaranju francusko-nem ačkog evropskog m onetarnog sistem a, V olker je održao važan govor studentima i osoblju na Univerzitetu u V orviku.123 Bio je 9. novem bar 1978, sedam godina posle N iksonovog šoka, i Volker se obratio publici u svojstvu predsednika njujorških Federalnih rezervi. Deset meseci kasnije predsednik Karter je bio taj koji ga je naimenovao za predsedavajućeg sistem a Federalnih rezervi, dajući m u šansu da praktično primeni ono što je propovedao u Vorviku. Volkerov govor u V orviku124 relativno je nepoznat, ali sigurno treba da bude zapamćen kao možda najznačajniji od svih koji su održani u istoriji centralnih banaka.125 „Stav da je tržište nepristrasni sudija jeste prim am ljiv“, rekao je Volker, koristeći frazu toliko banalnu da bi čak i studenti prve godine počeli da zevaju kad je čuju. Naravno, žaoka se nalazila u reči ,,primamljiv“ , s obzirom na to da Volker nije čovek koji često podleže iskušenju um erenosti. N jegova sledeća rečenica je bila sastavljena tako da to i potvrdi, uz prim enu izvesnog stepena sirove iskrenosti, po kojoj centralni bankari nisu baš poznati: „Ali stavljene pred izbor između zahteva za jednim stabilnim m eđunarodnim sistem om naspram želje da se zadrži sloboda akcije za nacionalnu politiku, m noge zemlje, uključujući i SAD, izabrale bi ovo drugo.“ I kao da takva neobuzdana iskrenost nije bila dovoljna, Volker je dodao frazu koja bi bila ekvivalentna podrivanju svih pretpostavki na kojim a su Z apadna E vropa i Japan podigli svoja posleratn a ekon om ska čuda: „K ontrolisana dezintegracija u svetskoj ekonom iji je legitimni cilj za osam desete godine X X veka.“ Bio je to odgovarajući epitaf za sistem Breton V uds i najjasniji izraz druge posleratne

118

A


faze rađanja, u čiju korist je Volker vredno radio. Ali zašto bi jedna „dezintegracija u svetskoj ekonom iji“, m akar bila „kontrolisana11, značila pom oć Sjedinjenim Državama osamdesetih godina X X veka? Volker je pokušavao da odgovori na pitanje koje je sebi bio postavio šezdesetih godina X X veka, kada je sasvim neočekivano cena zlata skočila na 40 dolara. Kako je Amerika m ogla da zadrii svoju hegem oniju od trenutka kad je otišla u deficit u odnosu na Japan, Nem ačku i kasnije Kinu? Ako Sjedinjene Države ne bi imale viškove koje bi reciklirale, kako bi mogle da dom iniraju globalnim kapitalizmom? Volkeru je bilo potrebno neko vreme da sroči potpuno razrađen odgovor, a 1978. bio je sprem an da ga predstavi publici u Vorviku, m alo pre svog prem eštaja iz m oćnih njujorških Federalnih rezervi u svemoćni Fed. Suština njegovog predavanja u V orviku bila je da ako Amerika više ne može da reciklira svoj višak, pošto je šezdesetih godina X X veka skliznula i našla se na poziciji nacije s deficitom, onda sada m ora da reciklira višak drugih! Ali kako, bilo bi logično pitanje, i m ože li nacija s deficitom da reciklira viškove drugih nacija? Sigurno oni koji imaju novca - vlasnici viška - im aju m oć da s njim učine šta ih volja, ne obraćajući nim alo pažnje na m išljenja onih s deficitom? Obično je tako, ali ne uvek, pom islio je Volker. Trik je, po njegovom uverenju, bio u tom e da ubedi strane kapitaliste da pošalju svoj kapital na Volstrit. Teško, ali ne i nemoguće. Način da se ovo postigne bio bi pogoditi dva inače kontradiktorna cilja istovremeno: s jedne strane podići američke kamatne stope do nebesa, a s druge strane osigurati da Volstrit u svojoj ponudi pruži ulagačim a unosnije tržište od ekvivalenata u Londonu, Frankfurtu, Tokiju, Parizu ili bilo gde drugde.


119

Visoke kam atne stope su divne za one koji se izdržavaju na nezarađenom dohotku, takozvane rentijere,126 ali ne tako dobre za proizvođače, koji uviđaju da će se njihovi investicioni troškovi vinuti u nebesa, dok će kupovna m oć njihovih m ušterija sve brže početi da tone. Iz tog razloga, kom binacija visokog povraćaja finansijskog kapitala (koji zahteva visoke kam atne stope) s visokim stopam a profita za am erička preduzeća (koje zahtevaju niske kam atne stope) ni u kom slučaju nije m ogla biti laka, i Volker je to znao. Ta kom binacija je bila ostvariva sam o u slučaju da se pronađe drugi način da se obezbedi taj profit. I jedan od načina da se to postigne bilo bi sm anjivanje nadnica. Fed bi pustio da se kam atne stope vinu uvis; u međuvrem enu bi mu federalna vlada gledala kroz prste, štaviše prom ovisala bi politike koje je trebalo da skrše izglede realnih nadnica američkih radnika. Prvi put u američkoj istoriji, uključujući i Veliku depresiju, američki radnici morali su da se suoče s periodom pada realnih nađnica.127 Taj pad u globalnoj ekonom iji koji je nametnut „kontrolisanom dezintegracijom", o kojoj je Volker tako bestidno govorio, bila je cena koju su siromašniji Amerikanci morali da plate kako bi Sjedinjene Države zadržale svetsku dom inaciju uprkos tome što su postale nacija s deficitom. U skoro bi sudbina američke radničke klase zarazila i slabije građane u Britaniji, Francuskoj i, do kraja devedesetih, čak i Nem ačkoj. Što se tiče Afrike i Latinske Amerike, niži društveni slojevi su tamo trpeli gubitke koje bi sam o veliki romanopisci mogli da pokušaju da ispripovedaju. K ad se udobno sm estio na funkciju predsedavajućeg Federalnih rezervi, V olker nije časio časa, već je odm ah prim enio svoj plan. K am atn a stopa dolara se zaustavila na 20 odsto; am erička inflacija je pobeđena; Treći svet je

120

A


bankrotirao; na afričku i inače sputanu industrijalizaciju stavljena je tačka; sovjetski sateliti kao što su Jugoslavija, Poljska i Rum unija, koji su uzeli velike zajm ove od Zapada u zelenim novčanicama, propali su i radnici na svim geografskim dužinam a i širinam a bili su prim orani da vode očajničku trku na dnu, nalazeći se pred izborom dap on u d e nadnice niže od onih koje su prim ali radnici u drugim delovima sveta ili da se suoče s nezaposlenošću. Dezintegracija je lebdela u vazduhu i većina ljudi u većini zemalja se na kraju prećutno složila s m išlju da je rad bio precenjen i prezaštićen, da je proizvodnja bila takođe privilegovana, dok su finansije bile potcenjene i imale su potrebu da budu oslobođene okova. Svaka vrednost je postajala sve podložnija redukciji finansijske vrednosti. Proizvođači na glasu, poput Dženeral motorsa u Americi i Kadberija u Britaniji, bili su svedeni na vrednost na berzi, gubeći u svesti javnosti m esto institucija dostojnih poštovanja. Inženjeri su gubili pred m ladim drskim diplom cim a M BA, koji su se uprkos svom neiskustvu uzdigli na m esta da vode gigante kakvi su bili Ford i Dženeral elektrik. R adnici su takođe svedeni na finansijske elemente, prim orani da preuzimaju sve veće rizike u okviru tržišta nekretnina i penzija. N ova m antra da nema drugog izbora - „There is no alternative" ili TIN A - bila je rođena i njoj će uskoro biti odenuto ideološko ruho M argaret Tačer u Britaniji i Ronalda Regana u Sjedinjenim Državam a. G rađani pogođeni finansijskim stresom su tom stresu bili izloženi pošto nisu imali pristup kapitalnim dobrim a i nezarađenom dohotku, te su se tako suočavali s frontalnim napadom koji nije bio viđen od tridesetih godina X X veka, bili su pod frontalnim napadom koji su N ju dil i veliki socijalni program i u Sjedinjenim Državam a, kao i državni ugovori koji su činili sastavni deo


121

kartelizovane ekonom ije Evropske unije, obećavali da će navodno.sprečiti u posleratnoj eri. U kontinentalnoj Evropi se kartelizovana ekonom ija bez granica, koja je bila sastavljena od jurisdikcija raznih valuta, suočavala sa specijalnim izazovima. Volkerova dezintegracija je zarila oštri vrh velikog klina u njeno tkivo. Sa svakim porastom kamatnih stopa, sa svakim potresom zbog razilaženja u vrednosti valuta evropskih nacija s viškom i nacija s deficitom, Evropa koju je Amerika sagradila krajem četrdesetih godina X X veka sada je razdirana. Centralnoevropski političari, popu t Šm ita i Žiskara, nisu gubili nadu da će njihov evropski monetarni sistem odigrati ulogu veziva koje bi držalo na okupu posleratne stvarnosti. Istorija će pokazati da su bili u velikoj zabludi.

Ne sopstvenim izborom Istorija nema vremena za demokratske procese, već juriša na čelu prethodnice kao parni valjak čiji je cilj poravnanje našeg kolektivnog prilagođavanja. S vremena na vreme to nije loše. D a su Evropljani koji su živeli pod feudalizm om nekim slučajem bili pozvani da izaberu industrijsku revoluciju nasuprot kmetstvu, gotovo sasvim sigurno bi to odbili. Kolaps Breton V udsa nije bio takav slučaj. Čak bi i Pol Volker lično, koji je odigrao glavnu ulogu u njegovom demoliranju, više voleo da je on opstao. I bio bi u pravu. Breton V uds je bio osm išljen kao izbalansirani sistem m eđunarodne trgovine i finansijskih tokova. N ju dil, koji je stabilizovao Am eriku tridesetih godina prošlog veka, iako nesavršeno, bio je internacionalizovan posle rata, proširujući svoj pravedni dom et na sve četiri strane sveta takozvane

122

A


zapadne hem isfere. Č injenica da se nejednakost izm eđu i unutar nacija ograničila tokom trajanja sistem a Breton Vuds bila je deo plana.128 Kao rezultat, pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka sirom ašnim a, u skladu s poznatom frazom, nikada nije bilo bolje zbog gorostasa koji je bio svestan činjenice da je njegov lični interes ispraćen na najbolji način prosvećenim dovođenjem u ravnotežu svetskogkapitalizma, koji je podrazumevao kontrolu nad finansijama, ograničenja svih vrsta profiterstva i aktivnu redistribuciju prihoda u korist onih koji nemaju. Centralno m esto u tom globalnom planu, čiji je Breton Vuds bio m onetarna kom ponenta, pripadalo je američkoj poziciji viška - činjenici da je iz Sjedinjenih Država izašlo u okviru ratnog izvoza m nogo više dobara i poljoprivrednih proizvoda nego što ih je uvezeno. D a bi stabilizovala globalnu dom inaciju, Am erika je koristila svoj trgovinski višak prom išljeno, politički i hegem onijski potpuno svesna suštinske razlike između hegem onije i autoritarnosti. U takvom svetu bankari poput Pola Volkera držani su na distanci. Tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka američki bankari su bili prim orani da delaju unutar striktnih ograničenja koja su propisale institucije N ju dila. Njihove plate su bile velike, ali nisu srazmerno, šest ili sedam puta, prevazilazile plate njihovih podređenih u poređenju s današnjim bestidnim srazm eram a od tri stotine i više puta većim prim anjim a u odnosu na ove druge. Plaćali su poreze po stopam a kojim a bi se današnji bankari podsm evali i nisu imali pravo na pristup čitavom arhipelagu poreskih rajeva. Kam atne stope su bile fiksne, na nivou od blizu pet procenata, a m ogućnosti za kockanje novcem ulagača bile su strogo propisane drakonskim ograničenjim a, po uzoru na nekadašnju vladu Frenklina Delana Ruzvelta.


123

Breton V uds je zadržao Pola Volkera i njegove kolege bankare u okovim a koji su bili skovani u radionicam a Velike depresije i isprojektovani tako da spreče sledeći nastup u stilu finansijalizacije iz dvadesetih godina prošlog veka (u kojoj trgovina finansijskim proizvodim a nadm ašuje sve ostale, tako da više profita biva stvoreno iz kredita i duga nego iz kapitala), koja bi m ogla da ponovo razbije kapitalizam o hridi.129 Bila bi, međutim, velika greška smatrati da je Volker radio u pravcu dem oliranja Breton V udsa zbog ovih ograničenja sopstvene slobode na profitiranje. Nesputano bankarstvo nije bilo njegov izbor. Naprotiv, Volker je i sam bio pobornik N ju dila koji je stasao i ispekao zanat u pokušaju da odbrani, podrži i stabilizuje sistem Breton Vuds. I tekkada je shvatio da je globalna uravnotežavajuća uloga Breton V udsa osuđena na propast od strane sila izvan američke kontrole, aktivirao je svoj pragm atizam . U m esto da se povuče u svoj bunker i da se odbrani od sistem a koji se urušavao oko njega, kao što to Evropljani obično rade, Volker i m nogi drugi njegovog kova uradili su ono što su najbolje znali: pokušali su da zauzdaju događaje, da ih usmere, da sagrade naredni globalni finansijski sistem iz ruševina onog koji su uništili kad su uvideli da nema svrhe pokušavati spasti ga. Volker je sim bol sam ouverenog američkog kreatora politike čija je najveća greška što ne dovodi u pitanje uverenje da je ono što je dobro za Sjedinjene Države dobro i za čitav svet; m ana koju kompenzuje neverovatnom sposobnošću da pronikne u budućnost i da uvidi razliku između onog što je poželjno i onog što je moguće. D a je V olker im ao izbora, on bi izabrao d a popravi i zadrži Breton V uds uprkos restrikcijam a koje je nametao bankarskim aktivnostima. Zašto? Zato što je shvatao da prava i održiva dom inacija zahteva odbacivanje logike atinskih

124

A


generala iz Tukididovog Peloponeskog rata.130 Pobornici Nju dila su m ožda izgledali nesnosno arogantno u očim a jednog Evropljanina kakav je bio predsednik D e Gol, ali su svakako prepoznali jednostavnu istinu: da čak i ako „slabi trpe ono što m oraju“, njihova sposobnost, a o volji da i ne govorim o, da reprodukuju m oć jakih strm oglavo opada.

Kondorseova mala tajna Da li slabiji zaista reprodukuju moć jakih? Zar moćni ne čine ono za šta im se pruža prilika bez pom oći slabih, koji utehu nalaze u moralizatorskoj glorifikacij i sopstvene bede? Godine 1794, dok se Francuska revolucija priprem ala da ustupi mesto novom despotizm u, markiz D e Kondorse je briljantno aludirao na „tajnu da se prava m oć ne krije u tlačitelju već u potlačenom “ .131 Bila je to tačka koje su pobornici Nju dila bili bolno svesni, ali koju su evropske elite tek trebale da dokuče. M oć da akum uliraju trgovinski višak, da gom ilaju veliki deo zajednički proizvedenog bogatstva, da donose odluke - to nisu form e m oći koje m ogu da se održavaju zadugo na osnovu sirove sile ili autoritarnosti. Sm ožditi stranu u deftcitu kada više nije u stanju da isprati obaveze neminovno vodi u uništenje pozicije viška njenih jačih trgovinskih partnera. Teranje neplatiša u dužnički zatvor garantuje da njihovi dugovi neće nikada biti plaćeni. Štaviše, sam o kada slabiji im aju razloge da brane sistem koji prom oviše njihovu potlačenost, carstvo m oćnih može da preživi. V olker je, kao i svi pobornici N ju dila, gajio duboko poštovanje prem a sposobnosti m oći da sam u sebe podriva,


125

kako na nivou nacionalne ekonomije tako još više na međunarodnom nivou. U m ladosti je bio svedok toga kako je neobuzdana finansijalizacija dovela do likvidacije kapitala na veliko i kako su neuređeni m eđunarodni odnosi doveli do nestanka m iliona ljudi na bojnim poljim a, u koncentracionim logorim a, pustinjam a prašine Velike depresije. M alo je verovatno da je Volker ikada pročitao Tukididovu pripovest o govoru predstavnika stanovnika ostrva M ela ili m akar nazore markiza De Kondorsea. M eđutim, pripadao je generaciji koja je sm atrala da su slabiji po potrebi mogli biti sravnjeni sa zemljom, ali sam o u slučaju da se moćni suočavaju spotpunim uništenjem. P aip ak je do 1978. morao uvideti da je američki posleratni pokušaj da stvori sistem koji bi štitio ekonomski slabije građane i nacije doživeo neuspeh. D a bi se spasli američki način života i njegova globalna dom inacija, svetska ekonom ija je m orala biti dezintegrisana na kontrolisan način. A m onetarna politika u okviru koje je Pol Volker nameravao da preuzme vodeću ulogu u procesu donošenja odluka bila bi njegovo oružje masovne dezintegracije.

Volkerov izazov je prihvaćen Volker je osećao da je njegova dužnost dapod ign e kamatne stope na neviđene nivoe u do tada vodećim kapitalističkim ekonom ijam a. Standardna interpretacija toga je bila da je zapravo stajao na putu bauku inflacije: i to znatno podižuči kamatne stope kako bi podstakao Amerikance da štede. S obzirom na to da veće uštede m ogu biti postignute sam o sm anjenjem trošenja, potrošači bi sm anjili svoje potrebe za

126

A


dobrim a i uslugam a, uzrokujući na taj način usporavanje inflacije. Ali ovo je sam o delić čitave priče. Volkerovi razlozi su bili m nogo dublji. Posleratni sistem koji je ograničio finansijsku moć moćnih nad slabijima, ljudim a i čitavim nacijam a bio je završen. I bio je završen pošto je Am erika izgubila višak, taj veliki stabilizatorski instrum ent koji je održao posleratni svetski poredak na okupu. K ada je Džon Konali objasnio predsednikuN iksonu, oslanjajući se na Volkerovu izvornu analizu, da ,,svi stranci im aju nam eru da nas srede i da je zato naš zadatak da ih sredim o prvi“, ono na šta je mislio bilo je da je uravnotežavajuća funkcija Breton V udsa ispala iz ravnoteže zbog viškova zemalja kao što su Nem ačka i Japan. Z aštićeni od globalne odgovorn osti koju prate veliki trgovinski viškovi, ovi stranci su pokušavali da iskoriste privrženost Sjedinjenih Država globalnoj ravnoteži, što je rezultiralo kolapsom posleratne ravnoteže. N alik nezreloj deci koja ne znaju šta je za njih dobro, oni su koristili poteškoće Amerike, uz pogubne posledice za sve. Trebalo im je pokazati gde im je mesto. I te kako su bili vraćeni na svoje mesto, ne jednom , ne dva puta, već tri puta. Prvi put 1971, kada su evropske valute izbačene iz zone dolara. Drugi put s naftnom krizom 1973. i 1979, kada je ograničena prednost cena evropske i japanske industrije u odnosu na američku. I na kraju, što ni u kom slučaju nije m anje značajno, Volkerovo naglo podizanje kamatnih stopa između 1979. i 1982, koje je pogodilo Evropu i Japan m nogo jače nego što je pogodilo američku, višestruko otporniju ekonomiju, imalo je za posledicu neverovatan kolaps ekonom skih aktivnosti s obzirom na to da je neprosleđivanje kapitala u Volstrit im alo vrlo visoku cenu.


127

Volkerov govor iz 1978. u Vorviku bio je za Evropljane veliko upozorenje. On je efektno bacio rukavicu u lice Bonu, Parizu, Londonu i Tokiju. Izm eđu redova, predskazivao je drugu fazu am eričke posleratne globalne dom inacije. Godine 1971. Volker je implicitno rekao slušaocim a da je Am erika dem ontirala m onetarni sistem čiji su integritet Evropljani nepromišljeno podrili. Njen sledeći potez je bio da uspostavi novi neuravnotežen globalni sistem koji bi Sjedinjene Države kontrolisale upravo zbog sopstvenog dvostrukog deficita - u trgovini i budžetu federalne vlade, a ne uprkos tom deficitu. Cena tog novog sistema, koji bi proširio američku dominaciju, bila je visoka: slabi ljudi i krhke zemlje još jednom su bili prepušteni sam im sebi, da trpe, ne ono što je bilo globalno optimalno, već ono što su ,,morali“ u okviru svetske ekonomije koja nije bila kontrolisana pravilim a i institucijam a nalik onim a iz N ju dila. Politika je postala pogubna; socijalna solidarnost je oslabila; m eđunarodni odnosi su postali prljaviji; sirom aštvo je bujalo u Latinskoj Americi i Africi. I pored toga, m eđutim, Sjedinjene Države su imale nam eru da isplivaju na površinu kao zemlja koja je profitirala iz ovih bolnih prom ena, što je bila m isao koja je tešila Volkera uprkos njegovom učešću u dem oliranju globalne verzije N ju dila, koji ga je oform io kao m ladog čoveka sprem nog da posveti život javnim službam a.132 Praskozorje ove nove, manje sigurne ere načinilo je godinu 1978. važnom i m otivisalo je kancelara Šm ita da ponovo prom isli o ideji o francusko-nem ačkoj m onetarnoj uniji koju je inicijalno pređložio Valeri Žiskar d ’Esten 1964. Novi američki globalni plan, zasnovan na kontrolisanom demontiranju sistem a m eđunarodne trgovine i bankarstva koji bi

128

A


vodio V ašington, iznenada je prid od ao privlačnost ideji institucionalizovane monetarno ujedinjene Mitteleurope. D uhu Karla Velikog je bilo suđeno da dobije postm oderni spin kad je kancelar Šmit, zajedno s predsednikom Žiskarom , prihvatio Volkerov izazov.

Trijumf optimizma? D ok je Volker priprem ao svoju kontrolisanu dezintegraciju, nemački kancelar je dao dijagnozu da je, u ovom vrlom n ovom fin an sijskom svetu, evropski m onetarni sistem m ogao da stvori m nogo više od prostih unosnih poslova za sinove elite centralne Evrope u novim fensi briselskim direkcijama. U okolnostima nove uloge Amerike, sada je bilo prilično verovatno da bi ESM m ogao da deluje, potvrđujući tako jo š jednom trijum f nade nad iskustvom. Kancelar Šmit je znao da su Amerikanci planirali da puste globalnu ekonom iju niz brzake finansijalizacije koristeći američke kamatne stope kao poluge. Od vremena Erharda Bon je uvek bio bolje prilagođen ponašanju Vašingtona, bar u poređenju sa sam ozadovoljnim jelisejskim zvaničnicima, koji su Ameriku više prezirali nego procenjivali na osnovu razboritog prom išljanja. D ok je Žiskarov tim bio preokupiran onim što se dešavalo u Briselu i zadubljen u odnos Nem ačke prem a njegovim planovim a, nemački zvaničnici su se vredno priprem ali za m ogući sudar s monetarnim blokom koji m ora da je bujao unutar Volkerovog novog plana. Zm ija je, oni su to znali, propala iz dva razloga, od kojih je svaki na svoj način bio savršeno sposoban da prouzrokuje njenu preuranjenu smrt. Prvi je bio nedostatak udruženih


129

institucija koje bi m ogle da zacrtaju stvaranje zajedničke m onetarne politike. ESM bi ih sadržao u form i potpuno novih briselskih kom iteta. D rugi razlog, potencijalno još važniji, bio je isto ono svojstvo koje je osudilo na propast sistem Breton V uds kasnih šezdesetih godina prošlog veka: nepostojanje mehanizma podrške fiksnih kurseva kroz recikliranje viškova; što bi značilo uzimanje profita iz zemalja koje su ga proizvodile (ili bar primale) i njegovo preusmeravanje u regije ili nacije s deficitom. Sistem Breton V uds je im ao institucije neophodne za koordinisanje kam atnih stopa i intervencije centralnih banaka na tržišta novca. Ali to nije pom oglo da se ublaži tenzija izm eđu Bundesbanke i nem ačke savezne vlade pošto je Amerika izgubila sposobnost da reguliše trgovinu i finansijske tokove kroz izvoz sopstvenog viška. Zašto bi ESM, čak i ako bi posedovao prave institucije, uspeo kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih godina prošlog veka tamo gde Breton Vuds nije uspeo kasnih šezdesetih. Evo jedne misli koja je kancelaru Šmitu dala nadu: ako je Volkerov globalni plan prouzrokovao neprekidnu bujicu nem ačkog kapitala koja je tekla ka Volstritu, m ožda bi m onetarna unija s Francuskom bila delotvorna protiv tog toka. D a bi ovog puta stvari ispale drugačije bila je nada koja objašnjava, bar delimično, Šmitovu prom enu mišljenja. Da li je ovaj optim izam bio razum no predznanje ili što-milo-to-snilo puštanje m ašti na volju? Osamdesete i devedesete godine prošlog veka, pa čak i prva decenija XXI veka, potvrdile su da je bilo izvesne doze razuma u optimizmu iza ESM-a. Volkerova dezintegracija, postignuta inicijalno kroz prilično velika povećanja kamatne stope, omogućila je Sjedinjenim Državama da ostvare podvig jedinstven u istoriji: da povećaju m oć svoje imperije povećavajući

130

A


trgovinski i budžetski deficit. „Ali ko će platiti umesto njih?“, bilo bi pravo kalvinističko pitanje. „Ostatak sveta!“, hitro bi uzvratio Pol Volker. ,,Kako?“ ,,Uz pom oć stalnog transfera kapitala“, bio je odgovor američkih kreatora politike koji je dat u praksi, i koji čak nikada i nije bio izgovoren. D ok bi nemački zvaničnici radije umrli nego što bi imitirali ekstravaganciju am eričkih dizajnera, Šm itov tim je m ogao da planira početak evropskog Breton V udsa unutar ove nove faze američke dominacije. Američki deficiti koji su bili u stalnoj ekspanziji funkcionisali bi kao džinovski usisivač, apsorbujući nemačke viškove u robi i kapitalu. Pod tim uslovima, postojala je m ogućnost da bi se francuski franak bezopasno zakačio za nemačku m arku.133 Kao krajem šezdesetih godina, Bundesbanka bi m orala štam pati nemačke marke da bi kupovala franke ne bi li zaustavila pad francuske valute. M eđutim , za razliku od kraja šezdesetih godina, nem ačka inflacija je bila m anja pretnja dok je Volker bio na slobodi. Američki usisivač, čije su gorivo bile visoke kamatne stope, bio je nešto na šta se sada m oglo računati da usisa sveže nem ačke m arke, sprečavajuči ih da se iz Francuske odm ah vrate u Nem ačku. Savezna Republika N em ačka je tako mogla, po drugi put od Bernsovog Govora nade 1946, da se uzda u Am eriku da će joj pom oći u učvršćivanju pozicije i reputacije, kao pogonske m ašine Evrope. Kancelar Šmit se, u svom uzdizanju do planova o monetarnoj uniji predsednika Žiskara d ’Estena, m ogao nadati koristi od stabilizacije Evropske unije duž francusko-nemačke osovine, kroz podupiran je centralnoevropskog industrijskog kartela i održavanje stalne potrebe za nem ačkim industrijskim dobrim a od strane Francuske i drugih latinskih zemlja pod njenim uticajem. I sve to bez prethodnih briga o nemačkoj inflaciji koja je izluđivala Bundesbanku.


131

To što gnev Bundesbanke nije bio, ni u ovom slučaju, sprečen potvrđuje da je Šm it im ao dobar razlog da bude zabrinut pošto je potpisao ESM sporazum . Ipak, nije bilo potpuno brzopleto predvideti da bi ovog puta stvari m ožda mogle biti i drugačije. Pokretane američkim deficitom, vodeće svetske ekonom ije s viškom , Nem ačka, Japan i kasnije Kina, nastavljale su da proizvode dobra koja je Am erika apsorbovala, pa ipak je 70 odsto evropskih profita bilo prebacivano nazad u Sjedinjene Države u vidu tokova kapitala prem a Volstritu. I šta je Volstrit učinio s njima? Finansirao je rast finansijalizacije. Oslobađanje bankara od okova N ju dila bilo je u isto vreme sim ptom i preduslov za ovu novu fazu američke dominacije. Ko bi drugi do bankari m ogli da olakšaju ogrom ne transfere kapitala, taj nezaustavljivi cunami, neophodan da zasiti američki deficit, koji je trebalo da nastavi rast kako bi podržao iluziju onoga što je Ben Bernanke, jedan od Volkerovih naslednika, nazvao periodom Velike umerenosti? Recikliranje u dobra vremena, preneseno na svetski nivo, poprim ilo je globalne razmere preuzim ajući palicu od planiranog političkog recikliranja, što je bilo suština sistem a Breton V uds. M ad a ovo nikako nije m oglo dobro da se završi, imalo je sposobnost da gurne svetsku ekonom iju u potroŠačku groznicu koja je trajala tri decenije pre nego što je nastupila propast 2008.134 Francuske i nemačke banke radosno su učestvovale u svem u ovome i, kroz svoje sum anuto davanje kredita, poduprle evropski pokušaj za m onetarnom unijom - prvo kroz ESM, kasnije kroz zajedničku valutu. Tek 2008. Evropa se našla licem u lice s ogrom nom štetom koju su njeni bankari naneli projektu m onetarne unije. Dve godine kasnije, 2010, kriza evra je bila u punom zamahu, a Evropa u haosu.

132

A


Svevremena zver N ekada davno, kako pripoveda čuveni grčki mit, za vreme vladavine kralja M inosa s Krita, vladao je mir, om ogućujući procvat trgovine i slobodno kretanje pučinom teško natovarenih brodova, i ujedno širenje povoljnog uticaja ekonomskogprosperiteta po svim geografskim dužinam a i širinam a tada poznatog sveta. M eđutim , jedna užasna tajna je bila zakopana duboko u tem eljim a palate dobrog kralja. Jer u mreži kanala u suterenu poznatom i pod nazivom Lavirint, živelo je stvorenje koje je bilo toliko svirepo koliko i jadno. S obzirom na to da je bilo plod kraljičine veze sa svetim bikom, strašna sam oća ovog stvorenja bila je uporediva sam o sa stravom koju je ono budilo u ljudim a na sve četiri strane sveta. M inotaur, kako je bilo ime ove nesrećne zveri, imao je neutaživ apetit koji je m oglo da zadovolji sam o ljudsko meso. I čudovište je m oralo biti zadovoljeno ili bi se kraljeva vlast odm ah prekinula božanskom srdžbom. S vremena na vreme, brod natovaren m ladićim a i devojkam a otisnuo bi se od daleke Atine, grada koji je M inos bio potčinio u bici. Pristajući na Krit, brod bi isporučio svoj žrtveni tovar, namenjen M inotauru da ga proždere. Bio je to jeziv ritual, ali je bio od suštinske važnosti za održavanje m ira i poretka čitave jedne epohe i obezbeđivanja njenog napretka. Avet M inotaura, zatočenog u m itologiji čitav milenijum, ponovo je izbila na površinu da bi opsela Evropu kad je Pol Volker održao govor u Vorviku. Nenam erno, Volker je izneo povest koja je izuzetno ličila na kritski mit: obe priče su pripovedale kako jedna užasna tajna podržava naizgled stabilan svetski poredak.135 U oba štiva ravnoteža i prosperitet bili su zasnovani na trgovini pom oću poreza - tj. danaka koji


133

su ubirani s periferije (iz Atine u m itološkom vremenu, iz Evrope i Azije u Volkerovoj verziji), a koji su stizali u sedište m oći (na Krit i na Volstrit). Ovi porezi su hranili rastuću devijantnost sistema, M inotaura u jednom slučaju, američki trgovinski deficit u drugom , proždirući ostatak svetskog neto izvoza i držeći njegove industrije u zadovoljavajućem ritm u stabilnosti. Volker je bio zagovornik rođenja novog, globalnog M inotaura, čiji bi lavirint bio smešten duboko u utrobi američke ekonomije. Ono što je za Bena Bernankea bila Velika um erenost u stvari je bilo najneumerenija, najnestabilnija ravnoteža koju je svetska ekonom ija ikada iskusila. Javna tajna o kojoj se niko nije usudio da progovori bila je da je novi globalni pored ak zavisio od stalnog rasta am eričkog dvostrukog deficita. D rugim rečima, Velika um erenost se oslanjala na tanke zidove gorostasnog balona koji se sve više naduvavao. Što je američki deficit više rastao, to je veći bio apetit globalnog M inotaura za evropskim i azijskim kapitalom . N jegov suštinski globalni značaj je bio uslovljen njegovom ulogom u recikliranju finansijskog kapitala (profita, ušteđevina, viška novca) kroz m eđunarodna strujna kola koja je V olstrit bio stvorio. O državao je svetlucave nem ačke fabrike u pogonu. G utao je halapljivo sve ono što bi bilo proizvedeno u Japanu i kasnije u Kini. I, da bi se zatvorio krug, strani (ili am erički) vlasnici tih dalekih fabrika slali su svoje profite, svoj keš, na Volstrit - bio je to savremeni danak koji je plaćan globalnom M inotauru. Šta bankari rade kada im stiže po jedan cunam i kapitala na dan? K ada m ilijarde dolara, u neto vrednosti, prolaze kroz njihove ruke svakoga jutra svake nedelje? Oni nalaze načine da ih nateraju da se množe. T okom osam desetih, devedesetih godina prošlog veka p a sve do 2008. Volstrit

134

A


je preuzim ao dnevni priliv stranog kapitala i na njegovim leđima nagom ilao planine kao proizvod trgovine finansijskim derivatim a, koji su s vrem enom poprim ili osobine privatnog novca. Finansijalizacija, kako m i danas zovemo taj proces, bila je kritični nusprodukt koji je održavao i povećavao dom inaciju Sjedinjenih D ržava na leđim a rastućih trgovinskih disbalansa i u korist finansiranja am eričkog sve ekspanzivnijeg dvostrukog deficita. Počela je kao stvaranje pene na vrhu toka profita koji je tekao iz Nem ačke i Japana ka Volstritu, kada je Volkerova kontrolisana dezintegracija svetske ekonom ije stupila na snagu. Ali ubrzo je pena preuzela vodeću ulogu, uzurpirajući osnovni tok pravih vrednosti, pretvarajući finansije u kočijaša, a industriju u njegovog slugu. Baš kao i njegov m itološki predak, globalni M inotaur je održao svetsku ekonom iju u životu. Sve dok se, a to se desilo 2008, piram ida privatnog novca sagrađena na osnovu proždrljive m anije M inotaura nije urušila pod sopstvenom težinom . Evropski m onetarni sistem , koji je rođen 1978, bio je taj koji je trebalo da pretrpi konačni udarac. Amerika bi takođe dobila svoj deo, ali je evropska najslabija karika, Grčka, bila sravnjena sa zemljom.

Atinski hodočasnici Grčka diktatura se srušila leta 1974, kad sam završavao prvi razređ srednje škole. K ada se vojni režim raspao, predsednički avion V alerija Žiskara d ’Estena prevezao je jed n og grčkog političara, ličnog prijatelja francuskog predsednika, u Atinu da preuzm e uzde vlade. Pet godina kasnije, i jednu


135

godinu nakon potpisivanja sporazum a o francusko-nemačkom evropskom monetarnom sistemu, isti avion je prevezao Žiskara u Atinu. U noćim a i danim a koji su prethodili, grčke vlasti su dokazale sposobnost za brutalnu efikasnost, završavajući u pogubnom ritm u m agistralu s više traka koja je spajala stari aerodrom s centrom Atine. Bio je to gest - u čast francuskog predsednika - koji je ukazivao na namere Grčke da se modernizuje, s obzirom na to da je Žiskar dolazio u posetu grčkoj prestonici da bi potpisao sporazum na osnovu kojeg bi godinu dana kasnije, 1980. godine, Grčka postala punopravni član Evropske unije. Evo kako je Žiskar u francuskim vodećim dnevnim novinam a opisao razloge svog hodočašća u Atinu 1979. godine. „N aši partneri nas nisu uopšte podržali. Zemlja (Grčka) bila je dezorganizovana, njena dem okratija još se nije bila konsolidovala, a nedostajale su joj i zajedničke granice s bilo kojom od zemalja članica. Doneo sam odluku naglašavajući da sm o to m orali da učinim o (da uvedemo Grčku u Evropsku uniju) da bism o ojačali dem okratiju. I s obzirom na to da sam u to vreme bio na čelu rotirajućeg predsedništva Evropskog zajedničkog tržišta, potpisao sam akt kojim je Grčka bila prim ljena u Zajednicu 28. m aja 1979. u Atini. Logika m oje odluke je bila isključivo politička. Bio je imperativ da G rčka bude podržana posle katastrofalne diktature. M eđutim , bio je to simbolički značaj. M oje obrazovanje, obrazovanje m oje generacije, bilo je zasnovano na ideji demokratije, politike, svih ideja koje su poticale iz te zemlje. Za nas je Grčka sinonim

136

A


za civilizaciju. U tom sm islu, ideja da bi m ogla ostati izvan kapija Evrope bila je nepodnošljiva.“ 136 Trideset šest godina kasnije, m anje od m esec dana od m o g n aim enovanja na m esto m inistra finansija Grčke, Žiskar je dao intervju drugim francuskim novinama u kome je iznosio mišljenje da bi, i pored toga što je „Grčkoj mesto u Evropskoj uniji“, ona trebalo da napusti njenu monetarnu uniju - jedinstvenu valutu koja je bila ,,prirodno“ zaokruženje njegovog i Šm itovog ESM sporazum a iz 1978.137 Baš kao što su Volker, Konali i N ikson počeli da razm išljaju o evrogzitu kao rešenju problem a zone dolara, isto tako su se danas neki od pionira evrozone poigravali ,,grekzitom“ kao načinom da se popravi zajednička valuta.138 Očigledno, nešto je pošlo potpuno naopačke. Bez obzira na to da li je Žiskar bio u pravu što je Grčku uveo u Evropsku uniju u m aju 1979. ili što je bio pristalica ,,gregzita“ u februaru 2015, neverovatna ironija sudbine je u sledečem: m onetarna unija čiji su početak označili on i Šmit u septem bru 1978. prvo je ugušila grčku vladu tokom proleća 2015, a onda je 12. jula 2015, sporazum om evrosamita o Grčkoj, neprom išljeno zgnječila istu onu dem okratiju za koju se Žiskar tako žustro zalagao da je zaštiti uvođenjem Grčke u Evropsku uniju. Osam desete i rane devedesete godine prošlog veka nisu bile baš naklonjene m onetarnom sistem u Evrope. Prvi udarac decenije označio je početak velike globalne recesije (1979-82), kom plikujući zadatak održavanja valuta Evrope u međusobnoj vezi u određenoj proporciji, i u trenutka kada je relativna stabilnost kurseva bila povraćena, u pokuŠaju Evrope da učvrsti svoju m onetarnu uniju, nova recesija koja


137

je nastupila početkom devedesetih ju je u potpunosti opustošila. Nakon gotovo dve decenije provedene u pokušajim a i prom ašajim a da fiksiraju svoje kurseve, da stvore evropski sistem Breton V uds nakon Niksonovog šoka, liderima Evrope bio je nametnut surovi izbor: napustite u potpunosti m onetarnu uniju ili dajte sve od sebe, pretvarajući sistem mnogobrojnih valuta s kvazifiksnim deviznim kursevima u jednu jedinstvenu monetu: u valutu po imenu evro. N a toj prekretnici su se, između 1991. i 1993, našli Žiskarov i Šm itov direktni naslednik, predsedn ik Francuske Fransoa M iteran i kancelar Nem ačke Helmut Kol, koji su predstavljali pokretačku snagu iza projekta evra. M iteranov bivši m inistar finansija, Žak Delor, koji je do tog vremena postao svemoćni predsednik Evropske komisije, upozorio je M iterana da je pristojna m onetarna unija zahtevala m nogo više od pravila i komiteta sa sedištem u Briselu. U najm anju ruku, zahtevala je izvestan zajednički javni dug (kao što je Aleksandar Hamilton, prvi sekretar Trezora, naveo prilikom osnivanja SAD) i zajedničku investicionu politiku (kao što su pripadnici N ju dila vrlo dobro znali). M iteranova reakcija negde oko 1993. bila je u poznatom francuskom stilu. D a, potvrdio je, potreban nam je kako izvestan zajednički dug tako i investicioni program koji bi pokrivao čitavu Uniju. M eđutim , ovo je zahtevalo određeni stepen političke unije koji ni on ni Helm ut Kol nisu imali m oć da nam etnu svem oćnim elitam a Francuske i Nemačke. M iteranovo rešenje, kakvo-takvo, nam erno je postavljalo kočiju ispred konja i onda čekalo susret s velikom džom bom na kolovozu da bi ubedilo putnike sa zadnjeg sedišta Evrope da je bilo neophodno prom eniti položaj činilaca. Evropske valute bi se prvo stopile jedna u drugu. I kada bi nastupila

138

A


sledeća globalna finansijska kriza, upravljači polugam a moći u Francuskoj i Nem ačkoj bi shvatili da treba da spoje svoje političke sisteme u neku vrstu federacije. M iteran je procenio da bi jedinstvena valuta bez zajedničkog duga, ili jedna agregatna investiciona politika koja bi uzimala kapital iz zem alja s viškom da bi ga investirala u zemlje s deficitom, bila veom a problematična. Bar je to bilo ono što je poverio Žaku Deloru u četiri oka.139 Uvideo je da bi oštra finansijska kriza zatekla evro nedovoljno priprem ljenim . Ali je takođe duboko verovao da, kada bi ta sledeća globalna kriza neminovno nastupila, njegovi i Kolovi naslednici ne bi imali drugu m ogućnost već da se prećutno slože s političkom unijom neophodnom za spasavanje zajedničke valute. Ukoliko u tome ne bi uspeli, evro bi se potrošio i umro. N a srceparajuči način, M iteranovi i Kolovi naslednici su se pokazali neverovatno nedoraslim situaciji kad je majka svih finansijskih kriza 2008. godine zakucala na vrata, prim oravajući evro da se baci u kovitlac osam naest meseci kasnije. Tokom leta 2015. im ao sam tu privilegiju (ako je to prava reč) da učestvujem u dugim sastancim a zajedno s njima i da ih slušam tokom telekonferencija koje su trajale do u sitne jutarnje sate. M iteran i Kol bi se sigurno čudili što su njihovi naslednici bili toliko nesposobni da se nose sa situacijom kada je nastupila kriza evra. Imali su brojne prilike da pom ognu da se stvori politička unija kojoj se Miteran nadao, ali su izgubili svaku od tih m ogućnosti (videti poglavlje br. 5). Pitanje je zašto. Zašto je Evropa propustila priliku da se konsoliduje u okviru suočavanja s dugotrajnom krizom koja je nastupila posle 2008? Sjedinjene Države su od početka X IX veka pa nadalje iz svake finansijske krize izlazile jače i ujedinjenije. Zašto to nije bio slučaj i s Evropom ?


139

U naše vreme je uobičajeno da Evropljani žale za nedostatkom sposobnih rukovodilaca i da čeznu za liderim a iz prošlih decenija. „Sam o kad bism o im ali jednog M iterana, Žiskara, K ola ili Šm ita u današnjoj v ladi“ stan dardn a je žalopojka koja se ponavlja po barovim a, taksijim a, pa čak i po parlam entim a Evrope, čija je im plikacija da bi se, ako bism o kojim slučajem im ali te nepostojeće lidere, Evropa sada ujedinjavala na način na koji je to uradila Am erika posle 1929, pod upravom Frenklina D. Ruzvelta. Ali stvari nisu tako jednostavne. Prvenstveno iz razloga naznačenih u prethodnom poglavlju, to jest zato što unija Evrope ni po čemu nije nalik na uniju Amerike: ona je bila osnovana kao adm inistrativni organ koji je trebalo da služi jednom industrijskom kartelu, a ne kao politički m ehanizam kojim bi se regulisali interesi konkurentnih grupa unutar demokratije.140 O sim toga, danas postoje ozbiljni razlozi zbog kojih političko liderstvo nije više on o što je nekada bilo širom sveta. Ovo nije posledica nekakvog kvarenja gena liderstva kod današnje generacije. Pre će biti da je reč o depolitizaciji sam og političkog života, usm eravanog i podsticanog da se razvija u tom pravcu od strane tehnokratske m onetarne unije Evrope, koja je, sa svoje strane, odvraćala od bavljenja politikom prirodno nadarene pojedince s izraženim osobinam a karakterističnim za zoon politikon* Što se više suštinskih političkih odluka preusm erava i prepušta neizabranim tehnokratama drugog reda, to manje nadarenih m uškaraca i žena ulazi u politiku. Pitam se da li bi m ladi Miteran ušao u * Osobine koje karakterišu čoveka kao društveno-političko biće, u aristotelovskom smislu reči, kao biće koje stremi društvenom uređenju (u okviru npr. starogrčkog polisa) i koje van njegovih okvira ne bi moglo da funkcioniše. (Prim. prev.)

140

A


politiku u Evropi u kojoj su pitanja kamatnih stopa, poreskih obaveza i socijalne politike predata bezličnim birokratama? M iteran i Kol su nehotice doprineli tehnokratiji koja se vrti oko m onetarne unije i koja je iskorenila tip političkog liderstva, koje bi u toku krize neizostavno m oralo da preuzme stvar u svoje ruke i završi njihovu kreaciju. Dodavanje političkog am algam a monetarnoj uniji koju su Šmit i Žiskar započeli i razvili zahteva lidere kakve je njihova monetarna unija upravo iskorenila. Zato ovde nije reč o prostom primeru prethodnika i naslednika koji se ispostavljaju nedoraslim zadatku koji su im pioniri poverili. Pre je reč o slučaju pionira koji su osnovali monetarne institucije kojim a su odmah bili potrebni budući političari da ih zaokruže, pri čemu je u isto vreme trebalo obezbediti da političari njihovog kalibra budu izbačeni iz politike. Predivo tragedije je bilo utkano u m onetarnu uniju Evrope od sam og njenog praskozorja. Postoji tendencija u okviru koje bi pionirim a evra, od Žiskara i Šmita do M iterana i Kola, m oglo biti oprošteno. Evropska unija je počela kao kartel teške industrije čiji je izvanredni nusprodukt bila nem ogućnost da se orkestrira naredni potencijalni evropski rat, s obzirom na to da bi u tom slučaju instrumenti neophodni za njegovo vođenje bili ^unutrašnji, im ali bi sveevropski karakter. Zašto oni nisu m ogli da zamisle da bi politička unija m ogla da proistekne iz evropeizacije novca? D a li je M iteran m ogao znati da će m onetarna unija imati suprotan efekat od onog koji je on anticipirao? D a će pre otežati postizanje političke unije nego što će politička unija biti rezultat prirodnog razvoja sistem a jedinstvene valute? Da će posledično m ožda čak i srušiti demokratiju, počev od slabih karika u lancu kao što je Grčka, pa sve do Francuske i Nem ačke, kojim a će takođe naneti ogrom nu štetu?


141

O dgovor na kome insistiram jeste da M iteran i Kol ne sam o da su m ogli to znati, već su m orali to znati. „O pasna je greška verovati da m onetarna i ekonom ska unija m ogu da prethode političkoj uniji ili da će ona delovati (iskazano rečima Vernerovog izveštaja141) kao snažan podstrek za razvoj političke unije bez koje na duge staze m onetarna unija neće biti sposobna da opstane.“ Ove reči napisao je ekonomista s Kembridža Nikolas Kaldor ne 2015. ili 1993. već 1970, u vreme kada je dobri profesor m ogao sam o da predvidi sprovođenje Niksonovog šoka, kao i žurbu Evrope da kao odgovor na novonastalu situaciju stavi kočiju ispred konja.142 Kaldor je uočio dovoljno pokazatelja koji su ukazivali na to da su Evropljani bili sprem ni da naprave „opasnu grešku“. Sukob izm eđu Francuske i Nem ačke se razvijao čak i u toj ranoj fazi i Kaldorove osetljive antene su ga registrovale. Vernerov izveštaj, koji je Kaldor pročitao i detaljno prokom entarisao, eksplicitno je govorio o potrebi da se „koordinišu nacionalno trošenje i oporezivanje“ kao preduslov delotvorne m onetarne unije. Ovaj deo je bio uključen u izveštaj koji su podneli nemački predstavnici, uz podršku njihovih italijanskih i holandskih kolega, ali protiv želja koje su izrazili Francuzi. Francuska se, odražavajući De Golovu viziju korišćenja Evrope kao sredstva jačanja (a ne oslabljivanja) francuske nacionalne države, protivila ovoj federalističkoj dimenziji. Pariz je želeo da dobije ,,jare“ (evropeiziranu nemačku m arku) i da zadrži ,,pare“ (nacionalni suverenitet nad budžetskim pitanjim a). Kada je Evropska kom isija podržala Pariz, kako je uobičajavala u vreme pre uvođenja evra, entuzijazam Nem ačke u vezi s čitavom ovom idejom se srušio, m ada je sam o osam godina kasnije, 1978, kancelar Šmit, pod uticajem nove igre Amerike, iznova oživeo ideju.

142

A


Kaldor je bacio brz pogled na ovu opoziciju koja se rađala duž francusko-nemačke osovine i, m nogo pre no što su se Žiskar i Šm it uzdigli da vrha, objavio ozbiljno upozorenje: „(U koliko) stvaranje m onetarne unije i kontrola Zajednice nad nacionalnim budžetim a prouzrokuje trvenja koja će odvesti čitav sistem do kolapsa, to će, um esto da je prom oviše, sprečiti razvoj političke unije.“ 143 U m esto d a obrati pažnju na reči jednog tako m udrog savetodavca, zvanična Evropa je izabrala da uljuljkano pluta po m oru sam ozadovoljnih mitova. Odbijanje osnovnih ekonom skih zakona postalo je njen kam en temeljac, a oholost njen odgovor na proteste stvarnosti. Nem ezis, kao što su grčki tragičari upozoravali, čekala je svoj trenutak, pravo vreme u istoriji.

4 Trojanski konj

London, novembra 1990. Odolevajući nekoliko nedelja uzastopce u ljutoj borbi da se odbrani od gom ile uobraženih m inistara kabineta koji su bili zapeli iz petnih žila da je nadvladaju, M argaret T ačer je pružila posledn ji otpor u okviru sad već čuvenog sastanka kabineta u Dauning stritu br. 10. Pitanje koje je prvacim a Konzervativne partije pružilo m ogućnost da se ujedine protiv svoje prem ijerke bilo je pitanje m onetarne unije Evrope. O na nije htela ni da čuje; njim a je bilo stalo do toga da funtu zakače za evropski m onetarni sistem. U brzo pošto je sastanak kabineta počeo, bilo je jasno da je njena jedanaestogodišnja vladavina završena. M inistri su jedan za drugim , čak i oni do tog trenutka njoj lojalni, napuštali brod, uz sav kukavičluk koji se m ože očekivati od političara koji osećaju da će njihov hleb biti bolje nam azan puterom , a njihove fotelje bezbednije uz novog lidera. Pričalo se da je G vozdena D am a pustila suzu, što je bio znak njene pripadnosti ljudskom rodu koju su m nogi dovodili u pitanje.

144

A


Iste te večeri pojavila se poslednji put u Donjem dom u Parlamenta u okviru uobičajene prakse odgovora koje daje prem ijer na postavljena pitanja. Bila je to predstava za pamćenje. Pokazujući na delu svoje impresivno vladanje Parlam entom , Tačerova nikada ne bi propustila šansu da se osveti svojim kolegam a pokazujući im da niko od njih neće nikada m oći da dom inira u raspravi na način kako je ona to uspevala. Njena malopređašnja suza je postala senka retorike zabiberena hum orom , koja je pregazila njene protivnike. Lider opozicije Nil Kinok sigurno jo š žali što je izabrao temu m onetarne unije Evrope na osnovu koje bi m ogao da poentira protiv premijerke u odlasku. ,,Da li bi premijerka htela da nam kaže“, pitao je jedan od Kinokovih zamenika, u varljivom očekivanju da će Tačerova biti zbunjena temom, ,,da li će nastaviti svoju ličnu borbu protiv jedinstvene valute i nezavisne (što znači evropske) centralne banke?“ Pre no što je uspela da odgovori, još jedan poslanik zlonam erno je dobacio: „Sigurno bi postala njen guverner!“ „Kakva divna ideja!“, uzvratila je Tačerova dok je dobro raspoloženje ispunjavalo D onji dom. I onda je vragolasto prešla na stvar: „Nije mi to palo na pamet. Ali da jeste, to ne bi bila evropska centralna banka koja ne polaže račun nikome, a pogotovo ne centralna banka koja ne polaže račune svim, do poslednjeg, nacionalnim parlam entim a. Jer pod

centralnom bankom te vrste ne bi bilo nikakve demokratije, (a jedna takva centralna banka bi) oduzim ala ingerencije od svakog parlamenta ponaosob i tako bila u mogućnosti da ima jedinstvenu valutu i monetarnu politiku i politiku kamatnih stopa koja od nas oduzim a svaku političku m oć.“ 144 Bio je to m ožda prvi i poslednji put da je prem ijer jedne velike evropske nacije pogodio suštinu u vezi s prirodom

Trojanski konj

145

m onetarne unije Evrope. U tisak da novcem m ože da se rukovodi apolitično, sam o uz pom oć tehničkih sredstva, opasna je besmislica najvećih razmera. Fantazija o apolitičnom novcu je bila ta koja je učinila zlatni standard u međuratnom periodu tako primitivnim sistemom čija je neumitna sm rt iznedrila fašističke i nacističke zločince s posledicam a koje svi dobro znamo i zbog kojih žalimo. Zlatni stanđard je bio potkrepljen idejom o depolitizujućem novcu uz pom oć vezivanja izvesne količine novca za količinu zlata - metala koji političari nisu mogli da stvore ni iz čega s obzirom na to da je njega priroda spolja obezbedila. Danas istu fantaziju o apolitičnom novcu m ožem o naći ne sam o u strukturi Evropske centralne banke, koja ne polaže račune nijednom parlam entu (kao što je Tačerova bila ukazala tako pronicljivo), već i u novonastalim digitalnim valutam a kao što je bitkoin, čija je prednost u odnosu na obične valute upravo nepostojanje političkog autoriteta nad njima. Kako je M argaret Tačer ukazala svojim dragocenim uvidom, kontrola kam atnih stopa i zaliha novca je u suštini politička aktivnost koja bi, ako bi se odstranila iz delokruga demokratski izabranih parlamenata, prouzrokovala siguran pad u autoritarnost. N jena završna reč o ovom pitanju odjekivala je u m ojoj glavi tokom pet meseci kada sam služio kao m inistar finansija Grčke. Svaki put kad bih pogledao preko puta, u pravcu suprotnog krila u parlamentu Grčke, i video razbojnike Zlatne zore kako me gledaju s podsm ehom , ili prilikom svakog sastanka Evrogrupe, na kojoj bi M ario Dragi, predsednik Evropske centralne banke, odredio param etre unutar kojih je trebalo da m i političari delujem o, ne polažući pritom račun bilo kom parlam entu ili bilo kojoj proceduri koja bi

146

A


m ogla biti okarakterisana kao dem okratska,145 reči Tačerove su odzvanjale potvrđujući svoju istinitost: „Jedinstvena valuta je politička stvar Evrope.“146 S vrem ena na vreme vraćam se izbledelom video-zapisu poslednjeg učešća Tačerove kao prem ijera u raspravi u Parlamentu da izvučem m alo gorke radosti. „Uživam u ovome! Zaista uživam u ovom e!“, zaključila je Tačerova veselo pre no što je sela, zadovoljna što je podsetila svoje izvršitelje na to koliki su u stvari mediokriteti. Pošto sam proveo m ladost učestvujući u svim demonstracijam a protiv gđe T ačer i politike njene vlade, m oje današnje uvažavanje njene proročke kritike dem okratskog deficita koji je bio ugrađen u evro je naročito zabavno. Politika, sada shvatam, jeste u svom najboljem elementu kada nas prosvetljava kroz uvide protivnika. U okviru sastanaka u Londonu na kojim a sam se septembra 2015. obratio kao učesnik proslave postavljanja Džeremija Korbina na mesto vođe Laburističke partije, usudio sam se da pom enem svoje odobravanje kritike apolitičnog novca od strane M argaret Tačer. N a m oje veliko olakšanje, publika je izgleda pozdravila moje odavanje pošte političarki koja je, za nas levičare, predstavljala sim bol svega onoga protiv čega sm o se borili.

Greška Tačerove D a je evropska m on etarn a u nija bila politički projekat nije nikada dovedeno u pitanje. Njeni pioniri su otvoreno i ponosn o izražavali svoja političku uverenja. Predsednik Žiskar i kancelar Šmit su 1978. aludirali na stvaranje jedne centralnoevropske oblasti uz blagoslov duha Karla Velikog.

Trojanski konj

147

Kasnih osamdesetih godina i početkom devedesetih prošlog veka Fransoa M iteran je zam islio jedinstvenu valutu kao uvod u evropsku federaciju. Evro je uvek bio, po rečim a M argaret Tačer, „politička stvar Evrope". Pitanje je bilo o kojoj vrsti politike je reč? O onoj koja prom oviše ideju zajedničkog prosperiteta unutar dem okratske Evrope? Ui o onoj koja deli Evropljane i pretvara njihove demokratije u prazne košulje koje se raširene suše na štriku centralne banke koja nikom ne polaže račune? N ažalost, to je bilo pitanje koje nije nikada ozbiljno postavljeno. Politička dim enzija m onetarne unije je bila ograničena na propovedi o tome kako je ona bila deo istorijske dužnosti Evrope ka sve čvršćoj uniji. Svaka zabrinjavajuća prim edba o tome da bi zajednička valuta mogla, m ožda om aškom , da prouzrokuje naprsiine u socijalnoj ekonomiji Evrope bila bi m om entalno odbacivana kao čangrizanje opasnih populista u zabludi, nedostojnih d ab u d u primljeni u otmeno društvo. Zaista, u okviru priprem a koje su dovele do osnivanja evra, svaka pa i najm anja sum nja u solidnost građevine nove valute bila je rutinski korišćena kao dokaz da je onaj koji je sum njao bio neevropski nastrojen, nacionalista, m ožda čak i šarlatan. Ovo se nije m nogo razlikovalo od tretm ana u Sjedinjenim Državama, rezervisanom za one što su kritikovali planove Pentagona koji su prethodili invazijam a na Irak i Avganistan. D ok se političari establišm enta nisu usuđivali da daju različite poglede na monetarnu uniju, birokrate su s vremena na vreme nazivale stvari pravim imenom. Godinu dana posle nastupa Tačerove u Donjem domu, 1991, nemački ekonom ista i političar V ilhelm N oeling, član upravnog saveta Bundesbanke, potvrdio je njenu procenu: ,,Ne bi trebalo da

148

A


gajim o bilo kakve iluzije o tome da današnja kontroverza o novom evropskom m onetarnom poretku nije pitanje moći, uticaja i ostvarenja nacionalnih interesa.“ 147 Zbunjujuće je to što je Evropa podlegla iluziji da je kritika m onetarne unije nem inovno im ala kao svoju pokretačku snagu nacionalizam i da su, sasvim suprotno, oni koji su bili pobornici zajedničke valute m ogli biti sam o oni koji su odbijali sopstveni nacionalni interes u korist evropskog. N oelingova tačka gledišta bila bi ispravna da su oni koji su se borili za zajedničku valutu u Francuskoj i u N em ačkoj videli m onetarnu uniju kao sredstvo za sticanje m oći i ostvarivanje onoga što je u njihovoj percepciji bilo identifikovano kao nacionalni interes, često protiv interesa njihovih evropskih partnera. Rat drugim sredstvim a - kako je predsednik De Gol nazvao lični plan o m onetarnoj uniji s N em ačkom davne 1964.148 U idealnom slučaju, institucije Evrope trebalo je da usklade- nacionalne interese svojih članica unutar zajedničkog evropskog projekta. Ali pretpostaviti da če m onetarna unija autom atski postići ovu harm oniju bio je opasan uzlet mašte. D a je monetarna unija dobra za ekonom iju Evrope, kao i da je u skladu s evropskom dem okratijom , trebalo bi da bude teorema. Evropa je, međutim, odlučila da tretira ove iskaze kao aksiom. Prim edbe M argaret T ačer, koje su se slučajno podudarale sa onim a evropske radikalne levice, bile su dvojake. M onetarna unija bi proizvela ekonom sku katastrofu. I on a bi redom po d rila parlam ente zajedn o s n jih ovim teško stečenim dem okratskim pravim a. U jednom intervjuu, koji je dala nekoliko m eseci posle odlaska s m esta prem ijera, pro gn ozirala je d a će ,,ova jed in stven a valuta, kao i svi režim i fiksnih kurseva, na kraju pu ći. N eće

Trojanski konj

149

rezultirati harm oničnim razvojem .“ D rugim rečima, kriza širokih razm era je neizbežna kada se kontrola nad novcem različitih nacija poveri tehnokratam a koje ne kontroliše parlam entarni proces da bi kod njih održao osećanje strahopoštovanja ili ih podržao kad to bude neophodno. Kada jednom nem inovna kriza pokuca na vrata, nacionalni interesi ponovo izbijaju na površinu s osvetničkom žestinom. N eophodno je da čovek bude prilično naivan da bi se složio s M iteranom da je politička unija na neki način u stanju da potčini nacionalnu netrpeljivost. Tačerova je, ukratko, ponovila proročanstvo N ika Kaldora (koje je prepričano na kraju prethodnog poglavlja) da bi m onetarna unija pre omela nego om ogućila formiranje dem okratske političke unije koja bi podrazum evala čitavu Evropu. U trenutku kada se kontrola nad novcem odvojenih političkih jurisdikcija depolitizuje, donošenje odluka u vezi s važnim pitanjim a seli se iz parlam enata; tada parlamenti gube razlog postojanja, dem okratski legitimitet vene i, kada neizbežna ekonom ska kriza nastupi, autoritarna, isključivo politička rešenja se pojavljuju kao jedina m ogućnost. Omiljena TIN A - „There is no alternative" - M argaret Tačer se onda pojavljuje u svom najgroznijem vidu - onom kojeg se čak i Tačerova pribojavala. Postoji, m eđutim , jedn a ključna stvar u vezi s kojom Tačerova nije bila u pravu. O dgovarajući u D onjem dom u na pitanje o jedinstvenoj valuti, ona je tvrdila da jedinstvena valuta uvodi „evropsku federaciju na m ala vrata“ . Tačno je da su neki od njenih neprijatelja s one strane Lam anša imali tu nameru. Predsednik M iteran, šarm antni protivnik Tačerove, zapravo jeste im ao nam eru da evro bude Trojanski konj uz pom oć koga bi prokrijumčario kroz odbranu Evrope federaciju, koju bi E vropljani inače odbacili, nesprem ni

150

A


i nevoljni da prebace političku m oć iz svojih nacionalnih parlam enata na neku federalnu instituciju u Briselu. Greška Tačerove je bila što je pretpostavila da bi Miteranova shem a trebalo da uspe. N ije prepoznala - kao što nije ni M iteran - da m ogućnost form iranja evropske federacije, zbog problem a proisteklih iz njene m onetarne unije, nije bila u genim a Evropske unije. M onetarni T rojanski konj ne bi doveo ni do kakve federacije. Kao što objašnjavam u nastavku, evro i njegovi birokratski čuvari nisu bili sposobni da stvore takav izdanak. Sam o neefikasan, sveobuhvatan autoritarni sistem m ogao bi da bude iznedren iz njegove drvene utrobe.

Nijejoj biio suđeno Kako je m oguće da je, ako su staratelji evropske monetarne unije bili kriptofederalisti, kao što se Tačerova pribojavala, a čem u se M iteran nadao, evropska federacija danas jo š dalja nego što je ikada bila? Fransoa M iteran, m ožda kao i nemački kancelar Helmut Kol, znali su da bi zajednička valuta pokrenula nezaustavljive odlive novca iz zemalja s viškom u zemlje s deficitom. M ogli su da vide da je kriza velikih dim enzija bila neizbežna. Ali su se nadali da će kriza stvoriti politički im perativ ka jednoj federalnoj Evropi. Što se ni u kom slučaju nije obistinilo. Kriza evra koja je udarila svom snagom 2010, počev od Grčke, bila je savršena šansa za političare i birokrate koji su priželjkivali federaciju da povuku svoj potez. Pošto su negde banke potonule, povlačeći za sobom vlade koje je trebalo da ih izbave polaganjem bejlaut kaucija (kao u Irskoj i Španiji), dok su banke u drugim zemljama doživljavale bankrot zbog

Trojanski konj

151

nesolventnih država u kojim a im je bilo sedište (kao što su Grčka i Portugalija), stvaranje federalnih institucija bi za njih bilo savršen lek.149 Um esto toga, evropski zvaničnici, čak i danas, čine sve što je u njihovoj kolektivnoj moći ne bi li izbegli poteze u pravcu federacije. Po cenu bespotrebnih akutnih recidiva krize, bila je stvorena čitava serija trošnih simulacija federalnih institucija, pri čemu je uvek vođeno računa o tome da se obezbeđi da one izgledaju federalno, dok u suštini nisu tom e bile ni nalik.150 T ako se rodila prava konfederacija nesposobnosti iz buke prenapregnutih socijalnih ekonomija i demantovala opravdanost zabrinutosti Tačerove. Jesu li kriptofederalisti koje je gospođa Tačer 1990. videla svuda nestali ili su ućutkani do 2010? Ui m ožda nikada nisu ni bili dominantni? Već sam izabrao stranu o ovom pitanju, diskutujući u prethodnim poglavljim a o tom e da su geni Evropske unije bili upošljeni od sam og početka - jo š od 1950. - u pravcu depolitizacije političkih odluka. Elite Evrope su želele megabirokratiju u sprezi s glom aznim , oligopolističkim preduzećima bez hirovitosti federalne demokratske politike. Zasnovana na paradoksu, „Evropa d ržava1bila je postavljena u namernoj suprotnosti s „Evropom građana". Brisel je funkcionisao ,,u ime vlada.. kako bi isključio ideal ,,u ime n a ro d a ...“. Ova m egabirokratija bila je izmišljena da bi služila kartelu velikih preduzeća koja su zahtevala zajednička pravila i industrijske standarde u potpunosti oslobođene od bilo kog parlam enta s pravom da odlučuje o svojim aktivnostima. Nije stoga slučajno što je Evropski parlament, kada je osnovan da bi Evropskoj uniji dao privid demokratske odgovornosti, bio formiran kao telo bez ikakve zakonodavne sposobnosti.151 Velika nada među evropskim dem okratam a bila je da bi dem okratija m ogla neupadljivo da se uvuče u Evropsku uniju baš kao što se to dogodilo s

152

A

S L A B l T R P E O NO Š T O M O R A JU

institucijam a nacionalnih država kao što su bile Britanija i Francuska. Nacionalne države ove vrste počele su kao instrumenti moćnih, ali su s vremenom demokratizovane. Ako su Britanija, Sjedinjene Države i Nem ačka m ogle da postanu liberalne dem okratije, zašto ista ta sudbina ne bi m ogla da transform iše i Brisel? E ngleski evroskepticizam odvraća o dgo vo rom d a je autentična parlam entarna dem okratija sagrađena na temelju zajedničkih obaveza i evoluirajućih konvencija koje može da generiše sam o jedna nacija. Ako je tako, multinacionalna Evropa neće nikada evoluirati u dem okratsku uniju. S ove skeptične tačke gledišta ,,Evropljanin“ je geografski i verovatno kulturni označitelj koji ne može da deluje kao vezivno tkivo evropske dem okratije jer će ga uvek nadigrati bazični identiteti, francuski, italijanski, nemački ili grčki, koji su u njegovoj osnovi. Ali ovaj pogled na stvari je kako logički nekoherentan tako i prilično uvredljiv za, recimo, Škote. Jer ako je tačan, to bi m oralo da znači da Ujedinjenom Kraljevstvu ili nedostaje dem okratski legitimitet ili da ni Škoti, kao i Englezi, ne predstavljaju više istinske nacije. Razmislite o tom e na trenutak. Ako su Škoti zaista nacija, stav da jedan jedinstveni parlam ent m ora da odgovara sam o jednoj suverenoj naciji vodi do jedinstvenog zaključka da je Donji dom sa sedištem u Londonu nereprezentativan za škotsku naciju i d a sam o služi pukom projektu širenja engleskog nelegitim nog autoriteta severno od H adrijanovog zida.152 Jedina m ogućnost koja ostaje dosledna perspektivi jedna-nacija-jedan-suverenitet bila bi da Škoti više nisu sam i po sebi punopravna nacija, već nacija koja je asim ilovana u britansku naciju. Ali ako je tako, onda ni Englezi ne sačinjavaju naciju, oba odvojena identiteta (engleski i škotski) spojila su se pre izvesnog

Trojanski konj

153

vrem ena u sveobuhvatni britanski identitet sposoban da podrži britansku parlam entarnu demokratiju. Tako su jednonacionalni konzervativci, bilo da subritanski torijevci ili protivnici otcepljenja Katalonije od Španije, čije je sedište u M adridu, morali da se odluče. Ako zajednički evropski identitet i osećaj nadnacionalne pripadnosti nije bio m oguć, Evropska unija bi trebalo da se rasform ira, a Škotim a i Kataloncim a bi trebalo garantovati nezavisnost od Londona i M adrida. S druge strane, ako je nadnacionalni evropski identitet m oguć i sposoban za genezu jednog evropskog suverenog naroda, onda je demokratska Evropska unija isto tako moguća. Većina Evropljana (uključujući i pisca ove knjige) podržava drugi pogled, u uverenju da nevolje Evropske unije nikako ne m ogu biti prouzrokovane nem ogućnošću da se stvori sveobuhvatni evropski identitet koji sadrži, ali ne uzurpira pojedinačne nacionalne identitete koji ga sačinjavaju. Evropljani su naprosto prevareni u vezi s tim kako Evropska unija može evoluirati od birokratske institucije u službi ekonom skog kartela do demokratije koja služi suverenom narodu Evrope. Devetnaesti vek je prepun prim era kako su reifikacija, trijum f akumulacije kapitala u odnosu na feudalni autoritet, i prateće uklanjanje unutrašnjih granica stavili u blender stvaranja identiteta čitavo mnoštvo regionalnih karaktera da bi stvorili nove nacionalne identitete. Nem ačko ujedinjenje, kao rezultat gvozdene ruke Pruske, odličan je primer. Stav da bi ekonomska unija jednoga dana m ogla izroditi evropski identitet, ono ,,u ime naroda E v rop e...“, nije niti preteran niti neprirodan. Zapravo bi se staza institucionalne konsolidacije koja je prokrčena pedesetih godina X X veka svakako m ogla i završiti u istom tom pravcu evropskog identiteta.

154

A


Program i razmene studenata najbolji su primer procesa koji je vodio Brisel, sistem atski ispunjavajući obećanje uvođenja evropskog identiteta m eđu om ladinom Evrope. Izglede da Evropska unija evoluira u dem okratsku federaciju sazdanu na plećim a evropskog identiteta u razvoju teško su oštetili pre m onetarna unija i njom prouzrokovano nezadovoljstvo, nego nem ogućnost postojanja tako razvijen og identiteta. Unifikacija novca Evrope proširila je kako m oć birokrata nad izabranim zvaničnicima tako i intenzitet bilo koje buduće ekonom ske krize. Jedno je bez prestanka hranilo ono drugo, s izvesnošću da će dem okratizacija Evropske unije biti krajnja žrtva. M onetarna unija, baš kao što su predvideli i M argaret Tačer i Fransoa Miteran, stvorila ja krizu velikih razmera. Ono što nijedan od ovih mudrih političara nije video da se približava bila je činjenica da je kriza dala birokratam a moć da povećaju autoritet uz čiju su pom oć odbijali svaki demokratski pritisak da bi umanjili njegovu m oć.153 U začaranom krugu uzajamnog pojačavanja, monetarna unija, ekonomska kriza i dem okratski deficit postali su jedno. Nikakva federacija ne može da se rodi iz tako otrovne smeše. I upravo zato se to nije ni desilo.

Duga senka Frankfurta N em ačka centralna banka, Bundesbanka, m ogla je videti svrhu u sm anjivanju fluktuacija kurseva, čak i u pravom fiksiranju kurseva. Ono čega se ona gnušala bila je ideja da bi političari m ogli biti ti koji bi sproveli dotično fiksiranje, čak i ako bi ti političari bili Nemci. Kada je Helm ut Šm it objavio svoju i Ž iskarovu nam eru da stvore evropski m onetarni

Trojanski konj

155

sistem, Bundesbanka je namerno preterala kako bi postavila ograničenja ESM -u, političarim a i naravno birokratam a u Briselu. T akođe je pokrenula kam panju d a Šm it povuče obećanje dato Žiskaru o osnivanju bejlaut fonda, koji bi bio nazvan evropski m onetarni fond, a čija bi svrha bila da daje zajmove državam a članicam a koje bi se privremeno našle u nem ogućnosti da ostanu u vezi s nemačkom markom. Vrednost nemačkog novca određivala bi Bundesbanka sa sedištem u Frankfurtu, insistirao je njen upravni odbor. Tačka. Teret bilo kakvog prilagođavanja vrednosti drugih valuta, da bi ESM održao korak, trebalo bi da padne na slabije valute, ne na nemačku marku. Jednostavno rečeno, Bundesbanka je zahtevala da dobije m ogućnost kontrole kursa nemačke marke u odnosu na dolar i na jen; oni koji su zaostajali u Evropi, pogotovo Francuska, m orali bi da daju sve od sebe kako bi održali korak. Zahtev Frankfurta bio je ravan deklaraciji kojom se daje do znanja da vrednost marke nikada neće biti podignuta da bi se pružila pom oć Parizu. Da je francuski franak padao ispod svoje ESM minimalne vrednosti, Francuzi bi morali da trpe veću recesiju, i to zbog znatno viših kamatnih stopa, čija je svrha bila da povećaju vrednost franka i dovedu ga do nivoa na kom je po ESM sporazum u trebalo da se nalazi. Frankfurt je otvoreno odbio da spusti svoje kamatne stope da ne bi tako pružio ruku franku. Upravo je ovo bio razlog što je nesimpatični N orm an Tebit, omiljeni ministar kabineta M argaret Tačer, voleo da opisuje Mehanizam kurseva (Exchange Rate Mechanism ERM - deo ESM -a čiji je zadatakbio d a održava kurseve stabilnim) kao m ehanizam večite recesije. Kancelar Šm it je 1978. dao sve od sebe da um iri Bundesbanku. U nekom trenutku, doveden do očajanja, pribegao je uceni, govoreći njenom predsedniku da bi ga dalja

156

A


neposlušnost Frankfurta naterala na primenu zakonodavnih mera kako bi ograničio dragocenu autonom iju Bundesbanke. N jegov naslednik Helm ut Kol m oraće da ponovi ovu pretnju petnaest godina kasnije, 1993, da bi naterao centralnu banku Nemačke da prihvati učešće u formiranju evra. Bio bi vrlo veliki eufem izam reći da je odnos između političkih lidera N em ačke i njihovih kolega iz centralne banke bio nelagodan odnos. Neočekivano, bar iz perspektive Frankfurta, ESM kao i u njega ugrađeni ERM na početku su dobro funkcionisali. Koji je bio razlog? Volkerov plan je delovao na način koji je kancelar Šmit proračunato bio predvideo. Šoping molovi s kraja na kraj Sjedinjenih Država bili su ispunjeni uvezenim nemačkim, japanskim i kasnije kineskim proizvodim a dok je Volstrit bio preplavljen novcem koji se slivao u njega iz čitavog sveta. Am erički radnici ispali su iz lifta rastućeg realnog dohotka kojim su se penjali više od veka, ali su sada umesto toga mogli da se uzdaju u lako dostupne kredite i da se nadaju da će njihova kuća pod hipotekom neverovatno dobiti na vrednosti. S tačke gledišta Helmuta Šmita, američka ekonomija je počela da funkcioniše kao usisivač, uvlačeći u Sjedinjene Države višak novca iz Nemačke, sprečavajući na taj način da se inflacioni pritisci gom ilaju u Saveznoj Republici Nemačkoj. Rast dolara, koji je usledio pošto je Volker nam etao prekomerne kamatne stope, bio je bogom dan za Bundesbanku i poboljšao je njen stav prem a ESM -u. K ako je vrednost nemačke marke padala u odnosu na zelenu novčanicu, skliznula je niže čak i u odnosu na italijansku liru i špansku pezetu, valute koje su tradicionalno bile osetljivije na kretanja dolara. Uljuljkana u toplini srednje vrednosti željenih raspona u odnosu na latinske parnjake, nem ačka m arka je

Trojanski konj

157

između 1978. i 1980. iskusila dve ili tri godine udobnosti na nedrim a goluždrave evropske monetarne unije. Loša strana Volkerove dezintegracije nije pak ostala daleko izvan vidokruga.154 Do 1980. ona je uzrokovala globalno usporavanje. Premijer Francuske Rejmon Bare postavio je sebi zadatak da se ozbiljno drži ESM -ER M projekta, rešen da obezbedi radna m esta i ekonom sku aktivnost u Francuskoj, dobijajući zauzvrat stabilnu vrednost franka.1551 tako je, dok je nezaposlenost u Francuskoj rasla, on usvojio ono što sada poznajem o kao mere štednje - ukidanje beneficija, rast poreskih stopa prodaje, redukcije u javnim investicijama - žrtvujući na taj način još više radnih m esta na oltar zadržavanja vrednosti nemačke marke u francim a unutar dogovorenih limita. G odinu dana kasnije, 1981, Bareova fiskalna štedljivost koštala je Žiskara predsedništva i dovela u Jelisejsku palatu socijalistu Fransoa Miterana. S druge strane Rajne, kancelar Šm it je bio vrlo uznemiren. Zabrinut da će i on doživeti istu sudbinu, pošao je u suprotnom pravcu. Rešen da pospeši zaposlenost, on je dozvolio saveznom budžetu Nemačke da ode u deficit. Uprkos tome što se zaposlenost zadržala na visokom nivou, kao što je bilo planirano, fobija od deficita Bundesbanke značila je da su Šm itovi kancelarski dani odbrojani. S inflacijom koja je sve više rasla i nemačkim trgovinskim bilansom da ulazi u crveno kao nikad do tada, Bundesbanka je odgovorila burno. Kada cene rastu brzo i neto uvoz se naduvava, postoji sam o jedan kratkoročan lek koji vole oni koji im aju fobiju od deficita: povećanje cene dom aćeg novca (iliti kamatne stope), koje gasi lokalnu potražnju, stavlja poklopac kako na cene tako i na uvoz, i guraju dom aću ekonom iju u recesiju. H elm ut Šlezinger, potpredsedn ik Bundesbanke, ubedio je odbor da n adm aši V olkera u Volkerovoj politici i

158

A


da poveća kratkoročne kamatne stope do neverovatnih 30 procenata. U m eđuvrem enu, Šm itov koalicioni partner, Slobodna dem okratska partija (FDP), zahteva mere štednje. Kombinacija neuobičajenih kamatnih stopa centralne banke i sm anjenja troškova savezne vlade rezultirala je do 1982. udvostručenjem nezaposlenosti u Nemačkoj. U tom trenutku se rep federalne vlade Nemačke otkinuo od njenog trupa: m ali FD P je napustio Šm ita i njegove socijaldem okrate i otišao um esto toga u koaliciju s Kolovim dem ohrišćanim a. Zajedno sa Šmitovom vladom, i Šmitovo obećanje Francuzima da će ESM-u biti dodat evropski monetarni fond tresnulo je o zemlju i razbilo se. Svaka mogućnost da evropski sistem Breton V uds liči na američki original nestala je. D o 1982. V olker je nehotice prouzrokovao zam enu evropske osovine Ž iskar-Šm it drugim francusko-nem ačkim parom koji je imao ključni značaj, a činili su ga: Fransoa M iteran i Helm ut Kol. Kako je Amerika ozbiljno shvatala svoju ulogu Minotaura na svetskoj sceni, dvojac koji je osnovao monetarnu uniju 1978. predao je palicu sledećem paru, koji je 1994. osn ovao Evropsku centralnu banku i krstio njen izdanak evrom. I nikada previše daleko od ovog dugačkog lanca ustupaka, dilova i marifetluka, u pozadini bitnih događaja na svetskoj sceni - kao što je bio kraj H ladnog rata - Bundesbanka je uvek budno pratila tokove, vodeći, ostvarujući i aktivno podrivajući francusko-nem ačku osovinu oko koje se vrtela Evropska unija.

Ambiciozni ološ Francusko-nem ačka osovina je E vropska unija. M ada to niko nikada neće priznati, ostale zem lje članice zapravo

Trojanski konj

159

sam o dodaju liturgijsko posvećenje onom e što nem ački i francuski lideri odluče. To je zato što uticaj njenog francusko-nem ačkog porekla i centra nije nikada presušio, čak i kada su se granice Unije proširile, stvarajući tako evropsku periferiju koja se stalno širila. Nakon Žiskarovog hodočašća u Atinu 1979, koje je Grčku dovelo u njeno okrilje 1980, Evropska unija se proširila sa deset na dvadeset osam država članica i taj broj se stalno povećava. Pošto je pripojila države kojim a su prethodno vladale desničarske diktature (Grčka, Španija i Portugalija), dizanje Gvozdene zavese je otkrilo dragocenu zaleđinu koja se stabilno asimilovala, uključujući i tri bivše sovjetske republike. D ok se Nem ačka i Francuska vredno bore da održe plamen m onetarne unije u životu, nove države članice su rado odbacivale svoju m onetarnu nezavisnost da bi sudbin u predale ma čemu što bi se pojavilo iz francusko-nem ačke laboratorije. Paradoksalno, m onetarna unija je bila ojačana aspiracijam a onih koji su bili najm anje sposobni da prežive, a kam oli da unutar nje napreduju. Prioritete evropskih zemalja koje predstavljaju pogonsku m ašinu za zajedničku valutu je lako razum eti.156 Ali kako da se shvati sklonost slabih društava, kao što je Grčka, ka jakoj valuti koja preti da ih iscedi kao krpe? Posle N iksonovog šoka i velikih napada inflacije koji su usledili sedam desetih godina, elite u gradovim a kao što su M ilano i Atina um orile su se od devalvacije valuta. N jihove jahte, kuće u gradu, vikendice, deonice u lokalnim preduzećim a, kao i njihovi dom aći bankovni računi konstantno su gubili vrednost kada bi se prebacili u dolare iii nemačke marke. Svaki put kada su elite posećivale London tokom pozorišne sezone ili odlazile na skijanje u Švajcarsku, shvatale su da se neto vrednost

160

A


njihovih bogatstava u zemlji smanjila. N jihov cilj je bio da pribegnu unovčavanju bogatstva kod kuće i da pronađu načine da prekrše kontrolu kapitala svoje zemlje da bi izvezli kapital u Ženevu, London, Volstrit ili Frankfurt. Kam o sreće da postoji sam o jedna valuta i da je dozvoljeno slobodno kretanje kapitala; kam o sreće da je m oćna nem ačka m arka svačija valuta, sve ove brige bi odm ah nestale. Radnička klasa u Grčkoj, Italiji, Španiji i drugde takođe je postala nestrpljiva u vezi s nacionalnim valutam a. O grom an napor s njene strane - skupi štrajkovi, zam orno organizovanje, preterani um or i ogorčenost koji su pratili mobilizovanje kolega radnika, i tako dalje - bio je investiran u kolektivno cenkanje s poslodavcim a da se postignu veće nadnice. Zatim , u trenutku kada bi nacionalne centralne banke objavile jo š jednu devalvaciju, svaka dobit koja bi bila obezbeđena pretvorila bi se u prah i pepeo dok bi inflacija bujala kao odgovor na rast cena uvozne nafte, koja je sa svoje strane redom uzrokovala da većina cena počne da raste. D ok su devalvacije omogućavale radnicim a da zadrže poslove koji bi inače nestali, kod radnika se, u pokušaju da zaštite proizvode svoga rada da ne budu potopljeni od najezde konkurentnog uvoza iz zemalja kao što je Nemačka, pojavio zamor od devalvacije, a elite su ga vešto eksploatisale da angažuju svoju radničku klasu u korist m onetarne unije. Politika se takođe ubacila u jednačinu, na drugačiji način, ali snažno i to u svakoj državi članici. V lada Irske bila je sprem na da učini nešto što bi imalo malo ekonom skog smisla, ali bi sadržalo zgusnutu političku i sim boličnu m oć: da razdvoji irsku funtu od britanske funte i da je radije stavi u senku nem ačke m arke. N em ačka vlada je, zahvalna zbog Dablinovog odobravanja ESM -a, ponudila finansijsku pom oć. T a pom oć nije prom enila činjenicu da je većinu

Trojanski konj

161

svoje spoljne trgovine Irska i dalje imala s Britanijom, ali je pridodala političku korist vladi kaja je tragala za sticanjem veće nezavisnosti od Londona i malim vratim a kroz koja bi uvela uticaj Evropske unije na pitanje Severne Irske. Italijanski, španski i portugalski političari takođe su bili ključni igrači u projektu m onetarne unije. Kancelar Šm it je uložio ogrom an politički kapital, u saradnji s Vašingtonom , ne bi li potvrdio činjenicu da je levica ipak izgubila u pokušaju da stekne m oć na Iberijskom poluostrvu157 i naravno u Italiji, gde je uskrsla Kom unistička partija pod prosvetljenim vođstvom Enrika Berlinguera radila na postizanju „istorijskog kom prom isa" s naprednim elementima koji bi poticali od italijanskih dem ohrišćana. M onetarna unija i perspektiva zajedničke valute bile su veom a vredni politički pokloni konzervativnim silam a na periferiji Evrope, ali su francuski i nemački lideri m am ac ESM -a takođe koristili s velikom spretnošću, u nam eri da nadm udre vlade s periferije Evrope, nudeći unosne ugovorne sporazum e lokalnim biznismenima u ime francuskih i nem ačkih m ultinacionalnih korporacija. K o m bin acija novca poreklom iz Brisela i poslovne veze nam etnuta je s velikim entuzijazm om , a u službi m onetarne unije, sprečavajući ozbiljnije izazove koji bi više bili u duhu logike monetarne unije. Zajedno s političkim agentima, poslodavci su stekli ogrom ne beneficije iz ovih dilova, um irujući njima dotle buntovne radničke sindikate i inteligenciju koji su tražili razloge da se pobune protiv onog što su videli kao evropsku hom ogenizaciju. U zem ljam a kao što su Italija i Grčka, dom aći kleptokrati pam etno su iskoristili kartu m onetarne unije da bi proširili svoju vlast. D rsko priznajući svoju krivicu u vezi s inflacijom, nesposobnošću upravljanja i korupcijom , koja

162

A


je harala njihovim nacijam a, zahtevali su da dobiju jo š vrem ena dok Rimom, Atinom, M adridom i Lisabonom ne bi m oglo da se vlada direktno iz Brisela i Frankfurta u okviru m onetarno ujedinjene Evrope. Grčki i italijanski političari koji su predstavljali sum njive lokalne interese, kao recimo Đ ulio Andreoti i Betino Kraksi, dvojica najozloglašenijih prem ijera Italije, i vodeći članovi vlada partija kao što su N ova dem okratija i PASOK u Grčkoj, ponudili su intrigantan predlog glasačim a kojim a ih je bilo dosta: Nastavite da glasate za n a s... i uskoro ćem o vas osloboditi naše vlasti! K ada m onetarna unija bude okončana, našim zem ljam a će defakto upravljati Evropljani sa severa. Zato nas podržite još sam o malo i m i ćem o vas osloboditi... od sebe samih! M odernizacija stiže! Kalvinistički adm inistratori će preuzeti uzde naše nacije, pretvarajući je u Nem ačku, ili m ožda Dansku, na M editeranu! V ećina G rka koje ja poznajem potajno je podržavala ovaj predlog, čak i ako su protestovali sam o za oči sveta i za dobrobit svoje povređene sujete i nemirne savesti. Pretpostavljam da je isto važilo i za Italiju, Španiju, Portugaliju, pa čak i za Irsku. Severna Evropa je bila drugačija, m ada ne baš toliko. I ovde su politički faktori određivali stavove prem a monetarnoj uniji. Belgija je dobar primer. Pre Velikog rata, Belgija je bila u francuskoj sferi interesa, vezana čitave decenije za Latinsku m onetarnu uniju, a jedan pokušaj iz X IX veka da stvori zajedničku evropsku novčanicu na osnovu francuskog zlatnog franka učinio je da on posustane za H olandijom i N em ačkom u vreme kada su se ove dve zemlje brzo industrijalizovale. Kasnije, tridesetih godina X X veka, sudbina Belgije je opet bila vezana za sudbinu Francuske, s obzirom na to da su obe nacije lakoverno ostale vezane za umirući

Trojanski konj

163

zlatni standard dok visoke vrednosti njihovih valuta nisu desetkovale njihove ekonomije. Decenijam a su flamanske oblasti protestovale zbog štete nanesene preteranim oslanjanjem Belgije na Francusku, tako da je, kada su Sjedinjene D ržave ponovo uobličile Evropu posle D ru gog svetskog rata, Sporazum Beneluksa vezao Belgiju za Holandiju i njen franak za nemačku marku. M eđutim, imajući u vidu etničke podele holandskih i francuskih govornih područja, francusko-nem ačka m onetarna unija bila bi upravo ono što bi doktor prepisao za Belgiju, bez obzira na ekonomske argumente i stvarnost. Pošto je Berlinski zid pao, pojavile su se različite vrste zemalja članica. Bivši sovjetski sateliti, pošto su prošli kroz naizmenična smanjivanja, duboke recesije, dotad neviđene nivoe sirom aštva i često potpuno pustošenje, čekali su u redu da se pridruže Evropskoj uniji, konkurišući u vreme kada je m onetarna unija bila glavna igra u gradu. Radi da budu pušteni da uđu, i da ostave za sobom sećanje i strah od sovjetskog medveda, prigrlili su s entuzijazm om novu mantru. Tradicija vernog praćenja partijske linije geopolitičkog hegemona, udvostručena širokom upotrebom recesije kao načinom da se regulišu socijalni sukobi, značila je da su zemlje kao što su Slovačka i Letonija bile pripremljene za logiku, kakva je ona i bila, monetarne unije kojoj nedostaje politički upravljano recikliranje viškova neophodno za njenu pristojnu stabilizaciju. Nem ački političari, koji su jedva čekali da prošire domet nemačke marke koliko god je to bilo moguće, iskoristili su priliku. U isto vreme uključivanje u U niju čak i slabijih i još više osirom ašenih država članica dozvoljavalo je Nem ačkoj da pravda smanjenje državne potpore za ambiciozni ološ zemalja kao što su G rčka i Italija. „K ako vi dovodite u pitanje

164

A


grčke mesečne penzije od sedam stotina evra kada Litvanci i Slovenci m oraju da se pom ire s tri stotine evra?“ , bilo je pitanje na čijem sam udaru bio svaki put u okviru sastanaka Evrogrupe 2015. Moj odgovor je bio da bi logika ovakvog pitanja isključivala dopuštanje A lbaniji da se integriše u EU, jer bi u tom slučaju Litvanci i Slovenci doživeli kresanje penzija za 60 odsto, kako bi se izjednačili s kolegam a u Albaniji. Logika njihovog argum enta je bila logika trke do dna. Ovo nije urodilo plodom . D ok sm o razgovarali o m om slučaju pak, nisam m ogao a da ne prim etim zabrinuti izraz lica francuskog m inistra finansija. Jer on je znao da će alijansa pod nem ačkim vođstvom , sačinjena uglavnom od m inistara finansija Istočne Evrope, vršiti na mene pritisak da prihvatim nehum ana sm anjenja ionako niskih penzija i sm ešna povećanja poreza na prom et osnovnih nam irnica i da će tom e uskoro biti izložen i o n .158 Šta je to toliko um anjilo m oć Francuske u odnosu na dane kada su Helmut Kol i Fransoa M iteran zajedno skovali zaveru da poguraju napred M astrihtski sporazum i da stvore evro? Tokom osam desetih i devedesetih godina prošlog veka, uprkos m nogim povlačenjim a i od strane Francuske i od strane Nemačke, a u vezi s kontrolom njihovog smelog projekta, bilo je bliske saradnje nemačkih i francuskih zvaničnika. Odm ah nakon stvaranja ESM -a 1978, pozicija Francuske je učvršćena prvom fazom širenja Evropske unije, kada su nacije s jakim opozicionim partijam a na levom krilu (Grčka, Španija, Portugalija) bile uvedene u zajednicu. M eđutim , druga faza ekspanzije, koja je bila svedok širenja Evropske unije na istok u prostrani bivši komunistički dom inion poharan recesijom i s navikom da se potčinjava hegemonu, porem etila je ravnotežu snaga na štetu Francuske. Ove nove članice - na prim er baltičke države i Slovačka

Trojanski konj

165

- takođe su bile zemlje s deficitom (kao i Francuska), ali nisu imale nikakav socijalni sistem da ih zaštiti (za razliku od Francuske), već su bile pogođene surovim m eram a štednje i bile su rade da dem onstriraju svoje kvalitete kao dostojni pratioci berlinskog vođstva u Evrogrupi. Brzo premotavanje filma unapred, do 2010, i Francuska je iznenada nadglasana tačno u trenutku kada je kriza evra gurala njen nacionalni budžet u crvenu zonu.159

Usporeni snimak poraza Francuske To što je bila deficitni partner jedne Nemačke koja im a fobiju od deficita, i čiji se budžet kretao ka m raku upravo zbog iste krize, u velikoj meri je podrivalo poziciju Francuske.160 U m eđuvrem enu, neuspeh njenog m inistra finansija da postigne prom enu unutar Evrogrupe bio je gotovo prirodna posledica ekspanzije evrozone. Ali libreto poraza Francuske bio je napisan još 1983, iako je trebalo da prođe jo š deset godina da bi se odigrao na sceni evropske monetarne unije. Kao što sm o videli u poglavlju br. 2, predsednik De Gol je šezdesetih godina prošlog veka došao na ideju zajedničke valute kako bi ublažio uticaj iznova narasle Nemačke i uklonio je izvan direktne kontrole Vašingtona. I kao što sm o videli u poglavlju br. 3, tokom sedam desetih godina predsednik Žiskar d’Esten potpisao je sporazum ESM kako bi potpom ogao širu evropsku federaciju i iskoristio vezu franak-m arka ne bi li podveo moćne francuske trgovačke sindikate pod uravnilovačku m oć discipline Bundesbanke. Jednu deceniju kasnije predsednik M iteran je kombinovao projekte De Gola i Žiskara u novi odvažan plan: da iskoristi Bundesbanku kao instrum ent za ostvarenje na evropskom

166

A


nivou ekonom skog program a koji je bio nem oguć na nivou francuske države. Da bismo razumeli logiku ovog nečuvenog plana, koji je na kraju visokoparno propao i doveo do velikog sužavanja francuske moći, m oram o prvo da se vratim o na početak njegovog mandata. Fransoa Miteran je bio izabran u m aju 1981, odigravši na kartu formiranja vlade od socijalističko-komunističke koalicije s hitnim nalogom da se okonča politika štednje, iznova uspostavi jednakost i prom oviše rast. Verujući da će nova vlada postaviti rast i radna m esta iznad održanja relativno visoke vrednosti franka unutar sporazum a ESM - oko kojeg su se Žiskar, M iteranov prethodnik, i Šm it bili dogovorili 1978. - špekulanti iz londonskog Sitija i s Volstrita počeli su da se klade da će M iteranova vlada dozvoliti da franak padne. M oć proročanstva špekulanata ozbiljno su uzeli u obzir čak i mali investitori koji su, anticipirajući pad kursa franka u odnosu na nemačku m arku, poslali svoju gotovinu u Nem ačku. N a taj način, ubrzo pošto se Miteran preselio u Jelisejsku palatu, dogodio se egzodus kapitala iz Francuske u Frankfurt, finansijski centar Nemačke. M iteran nije bio rad da pocepa sporazum ESM s Nemačkom u prvoj nedelji svog mandata. U nadi da će dobiti na vremenu, ovlastio je Banku Francuske da podigne kamatne stope do 25 procenata kao podsticaj francuskim Štedišama da zadrže gotovinu u zemlji, ali i kako bi se privukao strani novac u Francusku. U međuvrem enu, njegov m inistar finansija Žak Delor uveo je zamrzavanje cena da bi obuzdao inflaciju. N išta od toga nije upalilo i M iteran je dao Deloru uputstva da pregovara s N em ačkom o devalvaciji franka unutar ESM -a. Nem ačke vlasti su pristale pod uslovom da se prim eni trenutno zam rzavanje plata u celoj Republici Francuskoj. Ovo je podstaklo francusku levicu da zahteva

Trojanski konj

167

neposredni izlazak iz ESM -a, ili bi M iteranova vlada bila svedena na agenta za sprovođenje izabranih nemačkih politika... za Francusku. M iteran je m orao da bira izm eđu izlaska iz ESM -a uz jednostranu devalvaciju franka i napuštanja svog program a protiv mera štednje kako bi ostao unutar sistema. N a veliko nezadovoljstvo levice, predsednik se opredelio za ESM, ali je držanje za taj proto-evro učinilo nužnim privlačenje stranog novca u Francusku, koje je sa svoje strane značilo rast kamatnih stopa, niže javne troškove i u suštini redukciju francuske privrede da bi se održala stabilnost kursa franak-m arka. Bio je to prvi put da jedna prolevičarska vlada odbacuje politiku protiv m era štednje, a u korist vernosti gvozdenoj logici m onetarne unije Evrope.161 M eđutim, Žak Delor, majstor taktiziranja, ubedio je svog predsednika da je njihova socijalistička agenda bila ravna okretu od 180 stepeni vraćanja na m ere štednje. N jegov argum ent je bio da su, ukoliko su želeli da pobede mere štednje, m orali prvo da ih prigrle, u kontekstu (i ovo je moj termin, ne Delorov) pojačane strategije protiv mera štednje. Delorov argum ent izgledao je ovako: sve dok je Francuska insistirala na proradničkim politikam a, kao što su smanjivanje nezaposlenosti kroz javne radove i zaštita nadnica, finansijska tržišta anglosfere bi se kladila protiv franka, povećavala cene državnog pozajm ljivanja, prouzrokovala odliv kapitala u N em ačku i drugde, i na kraju prisilila na devalvaciju kako francusku valutu tako i francusku državu. Inflacija bi usledila posle toga i, pre no što bi toga postali svesni, vlada bi pala. D a li je to dakle značilo da je trebalo da dignu ruke o d svega? Ne, odgovorio je Delor. Značilo je da su njihove mere štednje, koje nisu mogle biti sprovedene na nivou Francuske kao nacionalne države, mogle umesto toga

168

A


biti sprovedene na nivou ESM prostora, današnje evrozone. S obzirom na to da je francuski franak bio valuta jedne zemlje s deficitom, londonski Siti i Volstrit m ogli su da ga tretiraju kao da je njihova igračka, ali to ne bi bio slučaj ako bi franak bio nevidljivo povezan sa savršenom nemačkom markom. Način da se sprovede njihova agenda iz 1981, zaključio je Delor, bio je da se ,,zarobi“ Bundesbanka i da se na neki način ubedi nem ačka vlada da usvoji socijalističku agendu na evropskom nivou. Puko navođenje ovog predloga danas je dovoljno da njegova neverodostojnost zasija u punom sjaju; elite Nemačke nikada ne bi podlegle i ne bi usvojile francusku socijalističku agendu. U prkos tom e, 1983. nečuvena am bicija je im ala znatnu težinu u pariskim krugovima. Elitne francuske vođe svih političkih ubeđenja duboko su verovale da su građanske i nuklearne vojne sposobnosti Francuske, njihov superiorni adm inistrativni sistem , njihove relativno (u poređenju s Frankfurtom ) sofisticiranije banke, i uz to neodlučnost Nemačke da vodi Evropu bili dovoljni razlozi da se održe u sedištu vozača kontinenta. Krstaški mentalitet Žaka Delora je ovom osećaju legitimiteta dodao još sam o glazuru protiv mera štednje, svoje uverenje da bi nemački zvaničnici mogli biti ubeđeni u m udrost francuskog kejnsijanizm a sve dok bi Pariz pokazivao N em cim a sposobnost da sebe dovoljno disciplinuje da bi održao franak toliko jakim koliko je to bila i nemačka marka, bez obzira na cenu. I tako je vlada predsednika M iterana napustila politiku protiv mera štednje koja je bila zasnovana na prem isi da su mere štednje m ogle biti poražene jedino na nivou čitave Evrope, d ab i francuskoj ekonom ijibilo nametnuto plaćanje rata u okviru mera štednje koje bi bile dovoljno velike da um ire tržišta novca i ubede elitu N em ačke da se pokloni

Trojanski konj

169

superiornoj mudrosti francuskogkreiranja ekonomske politike. Francuska „socijalistička11 štednja bi, na osnovu ovog zlosrećnog plana, uljuljkala Bundesbanku u sm islu osećanja sigurnosti uz čiju pom oć bi je onda spustila pravo u Delorovo naručje, om ogučavajući tako francuskim birokratam a da osnuju evropsku centralnu banku po francuskom nahođenju. Odatle bi se jedinstvena evropska m oneta širila uz pom oć Miteranovih i Delorovih ekspanzionističkih politika orijentisanih na rast, a protiv mera štednje - istih onih koje su kod kuće upravo bili napustili - i to kroz čitavu uniju. Ili je tako nekako bajka predviđala. D o 1983. Helmut Kol je postao kancelar N emačke i sviđalo m u se ono što je video preko granice - sprem nost Žaka Delora da podrži franak. Onda su se dve vlade upustile u projekat koji je s nam a sve do danas: N em ci su uspeli da ubede svoje glasače da je m onetarna unija germanizovala Francusku i izvezla germansku disciplinu u latinsku Evropu, pretvarajući cvrčke u mrave, a da pritom nije uvezla francusku lenjost u Nem ačku. Štaviše, dve godine nakon Kolovog izbora i Delorovog napuštanja orijentacije protiv mera štednje, Delor se preselio iz Pariza u Brisel kao možda najmoćniji predsednik Evropske kom isije Unije svih vremena. Jedan od hirova istorije predstavlja i tendencija čovečanstva da više potpada pod uticaj svojih neuspeha nego svojih želja. Fransoa Miteran je ušao u Jelisejsku palatu s najboljim nam eram a protiv štednje, ali su upravo njegov neuspeh i obrt koji je usledio ostavili neizbrisiv trag na Evropu i naravno na Francusku. D anašnji sastanci Evrogrupe, na kojim a francuski m inistar finansija ne igra gotovo nikakvu ulogu, direktna su posledica tog neuspeha. Značaj prom ene kursa francuske ekonom ije ka štednji u inspiraciji Delora, koja bi preuzela ulogu ovna u rušenju

170

A


kapije Bundesbanke, bila je ojačan a M iteranovim jedinstvenim dostignućem da ubedi u Delorov cilj tradicionalno neposlušnu većinu francuske levice da aktivno podrži konzervativni centralnoevropski kartel na severu. Um esto socijalizm a-unutar-zem lje koji je bio obećao francuskim glasačim a 1981, završio je u tandem u s kartelizovanim-korporativizmom-na-čitavom-kontinentu ili, da budem o malo precizniji, duž osovine Pariz-Berlin. U prkos tome, veliki broj francuskih marksista bio je impresioniran Miteranovim čvrstim determ inizm om , koji ih je zasigurno podsvesno podsećao na Staljinov entuzijazam što je bio na pravoj strani jednog neizbežnog istorijskog procesa. Tako su neki postali njegovi verni saputnici na putu ka monetarnoj uniji. Izm eđu 1983. i 1986. ESM je funkcionisao onako kako je Bundesbanka želela, dozvoljavajući odnosu M iteran-Kol da cveta. Volkerov usisivač je nastavio da funkcioniše po planu, usisavajući suvišni nem ački kapital u Sjedinjene Države, održavajući dolar jakim i om ogućavajući, kako je kancelar Šmit anticipirao kasnih sedamdesetih godina, da spona franak-m arka opstane, potpom ognuta povrem enim novim dozam a štednje u Francuskoj. Ali stvari su krenule po zlu 1986, kada su američke vlasti odlučile da isključe usisivač, ograničavajući stopu po kojoj je američki deficit rastao. Recesija iz ranih osamdesetih godina koja je prouzrokovana Volkerovim astronom skim kamatnim stopam a i rana budžetska sm anjenja Ronalda Regana uplašila su Reganovu administraciju. Koristeći vojni budžet Sjedinjenih D ržava kao glavni instrum ent, V ašington je ostvario najkejnsijanskiju m akroekonom sku ekspanziju u istoriji Amerike. Bilo je to prilično neverovatno. Predsednik koji je pobedio na izborim a 1980, propovedajući protiv

Trojanski konj

171

javnog trošenja i u korist sm anjenja obim a države, ponovo je dobio izbore 1984, objavljujući kako je „Am erici ponovo svanulo“ i to na osnovu m asovnog potrošačkog pira. M inotaur je sa svoje strane poludeo - u stvari, potpuno je pomahnitao, s uvozom koji se sve više gomilao i američkim izvozom koji je bio ozbiljno osakaćen visokom vrednošću dolara. Opredeljen za održavanje priliva stranog novca u Ameriku, Vašington nije želeo znatnije da sm anji kamatne stope. Ali na koji način bi američke vlasti mogle da nametnu m eđunarodni pad vrednosti dolara (ne bi li pospešile američki izvoz i smanjile pir uvoza), a da pritom ne smanje dolarsku cenu pozajmljivanja i kreditiranja, koje je Minotauru bilo preko potrebno da bi ostao na svom nivou? Odgovor V ašingtona je bio tipično am erički i glasio je: uz pom oć prim ene brutalne političke m oći na svetskoj sceni. Do sporazum a poznatog kao Plaza Akord iz 1985. Tokio je bio prim oran da suštinski poveća vrednost jena u odnosu na dolar, dok je nem ačka m arka bila prinuđena da odmah zatim učini isto. Japanska izvozna aktivnost pretrpela je veliki udarac, nemačka nešto manji. Cilj Vašingtona bio je postignut sam o što se ,,korekcija“ pokazala većom nego što je bilo poželjno. D o 1987. dolar je devalvirao do nivoa koji je dovodio u opasnost Volstrit. Iste te godine sastanak grupe G7 održan je u Parizu i na njem u su am erički zvaničnici izvršili pritisak u suprotnom pravcu, ka jačanju dolara. N a tom sastanku, koji je poznat i po imenu Luvr Akord, Vašington je prisilio Evropljane da prihvate udružene napore za jačanje dolara. Bundesbanka je bila nezadovoljna što su političari van njene direktne kontrole mešetarili u vezi s vrednošću nemačke marke u svetu. N ije prošlo m nogo vrem ena pre no što

172

A


se njeno nezadovoljstvo ispoljilo u obliku destabilizacije sistem a E SM -E R M na štetu Francuske. D a bi postigla tako nešto, nemačka centralna banka je trebalo sam o da tržištima da znak kroz glasine ili m ala podešavanja u visini kamatnih stopa koje je kontrolisala da neće stupiti u akciju kada to bude neophodno da bi stabilizovala vrednost franka, što je bio stav koji je u vreme sistem a Breton Vuds izazvao veliki nem ir (setiti se poglavlja br, 2). Francuska vlada je dala sve od sebe kako bi nastavila da pred Bundesbankom potvrđuje svoj kredibilitet štediše, koristeći svako dostupno sredstvo uz čiju bi pom oć m ogla da gurne francusku inflaciju ispod nemačkih nivoa, dovodeći kam atne stope Francuske u liniju s onim a koje su preovladavale u Frankfurtu i pokazujući tako da je franak na istom nivou s nem ačkom m arkom . Francuski zvaničnici su ponavljali novi refren: oni su se pravili da je monetarna unija Francuske i N em ačke već postignuta, m ožda sa jedinim izuzetkom u vezi s različitim ilustracijam a na francuskim i nemačkim novčanicama. Što je više raslo nezadovoljstvo Bundesbanke, to su francuski zvaničnici sve više glum ili da vlada harm onija. Tadašnji direktor Trezora Francuske, izvesni Žan-Klod T riše162, ovaplotio je oholost francuskih vlasti na najbolji način. U pokušaju da opovrgne prostu istinu da je nemačka marka bila sidro koje je držalo ESM -ER M sistem postojanim , negirao je dom inaciju nemačke valute neverovatnom izjavom da je „sidro (ESM ) sistem a bio sam sistem “.163 N esposobni da uvide finije aspekte francuskog postm odernog izvrtanja istine, zvaničnici Bundesbanke su bili užasnuti. Nijedan fiksni regionalni sistem kurseva ne može sam sebe da ukotvi!, zasigurno su razmišljali, i to ispravno. Čak je i Breton V uds zahtevao vezu zlata sa zelenom novčanicom

Trojanski konj

173

da bi se učvrstio. Trišeovo negiranje činjenice da je nemačka m arka držala usidrenom evropsku m onetarnu uniju neće proći nekažnjeno. Kazna je, m eđutim, m orala biti odložena zbog nem ačkog ujedinjenja. Kancelar Kol je dao instrukcije Bundesbanci da bude m irna dok su Sovjetski Savez, pod predsednikom M ihailom Gorbačovom , i predsednik Miteran davali znake da će svojevoljno dopustiti Zapadnoj Nem ačkoj da pripoji N em ačku D em okratsku Republiku. Francuskoj su za sada morale biti dozvoljene njene iluzije, čak i ako bi to zahtevalo da Bundesbanka bude zatvorena u kavez poput divlje zveri da joj se ne bi om aklo da kidiše na Delora ili Trišea. Frankfurt je dobio svoju šansu kada je ujedinjenje uspešno sprovedeno. Izgovor koji je dat Bundesbanci predstavljao je cenu koju je trebalo platiti radi ponovnog ujedinjenja Nemačke, koje je sa svoje strane om ogućilo podizanje nemačkih kam atnih stopa do takvih visina da se Pariz iznenada našao usred nove dileme, ne toliko različite od one s kojom su se D elor i M iteran suočili 1983: devalvirati franak i na taj način priznati da je konstantni paritet franka i nemačke marke bio ugodna laž, ili podići francuske kamatne stope do nivoa koji bi udvostručio nezaposlenost za nekoliko meseci? Priznati nemačkoj marki da im a liderstvo u ESM sistem u ili ući u recesiju? To je bio izbor pred koji je Frankfurt sa zadovoljstvom stavio Pariz posle dugotrajnih meseci tokom kojih je čekao svoje vreme i tiho patio slušajući neprestano samozadovoljne čestitke u vidu izjava francuskih zvaničnika. Ali ponižavanje Francuske, koliko god bilo zadovoljavajuće sam o po sebi, nije bilo jedina briga Bundesbanke. Ona je takođe bila rada da se osveti onim nam ačkim političarima, Kolu posebno, koji su zanem arili njene primedbe u vezi s m onetarnom

174

A


unijom dve Nemačke, ne smetnuvši s um a da je ta unija dala istočnim N em cim a po jednu (zapadnonem ačku) m arku za svaku bezvrednu istočnonemačku marku koju su oni predali Bundesbanci. Pod Helmutom Šlezingerom, svojim novim bosom , Bundesbanka je ubrzo ubila dve muve jednim udarcem. Evropski m ehanizam kurseva (ERM ), glavni m otor ESM-a, bio je projekat mezimac i Pariza i Berlina, njegova ,,trajektorija“ ka jedinstvenoj valuti. Do početka 1993. Bundesbanka je uništila istu tu trajektoriju. Zašto? Zato što nikada nije oprostila saveznim političarim a iz Berlina što su postigli sporazum s Parizom da ostvare m onetarnu uniju iza njenih leđa i bez njenog potpunog odobrenja. A kako je Bundesbanka to učinila? Kroz politiku kamatnih stopa i podzemnih mahinacija koje su nam erno iščupale utrobu sistem a E SM -E R M .164 Č im su političari iz Berlina dobili zasluženu kaznu, i pošto im je bila očitana bukvica (još jedn om ) na grublji način da je ostavljanje Bundesbanke po strani u njihovim dilovima s Parizom bilo jedna užasna ideja, Bundesbanka je bila rada da razmisli o m ogućnosti zajedničke valute. Ali pod njenim uslovima i direktnom kontrolom. Čim su Berlin i Pariz priznali Frankfurtu autoritet i prioritete, pa čak i tada s velikim negodovanjem, Bundesbanka se osetila spremnom da ispuni želju političara da zamene E SM -E R M nečim još ambicioznijim: jedinstvenom valutom poznatom i kao evro. Što se tiče Francuske, bila je podvrgnuta još jednoj politički iskonstruisanoj recesiji tokom koje je veliki deo populacije posm atrao kako se njen prosperitet i nade žrtvuju na oltaru klimave m onetarne unije Francuske i Nemačke. Tu recesiju je bilo naročito teško podneti, pogotovo što nije uspela čak ni u tome da održi u životu Delorov i Trišeov san o monetarnoj uniji jednakih.

Trojanski konj

175

K ad a je došlo vrem e evra, pošto su žalosni pokušaji Evrope da fiksira kursne liste bili napušteni, bilo je sasvim jasno da franak i nem ačka m arka nisu ulazili u romantični brak. ,,Preuzimanje“ je termin koji opisuje čitav postupak preciznije od termina ,,unija“. Štaviše, formiranje evrozone priziva obe verzije ujedinjenja Nemačke: onu iz 1871, kojom je dom inirala Pruska, i onu drugu iz 1990, kada je Istočna Nem ačka pripojena Zapadnoj Nem ačkoj. M ožda je jedina svetla strana za političare Francuske bila ta što su u praskozorje evro projekta njihove nemačke kolege takođe vidale rane koje im je nanela Bundesbanka.

Surova trajektorija O sm og decembra 1991. Sovjetski Savez prestao je da postoji. Istoga dana evropski lideri su započeli putovanja u holandski grad M astriht, gde je tokom sledećih nekoliko dana trebalo da sroče m atični list rođenja evra: M astrihtski sporazum . D ok se crvena zastava spuštala poslednji put u Krem lju, evropske valute su bile posvećene zajedničkoj putanji po novoj trajektoriji, koja je trebalo da ih bezbedno odvede do zajedničkog sletanja, zajedničke valute koja bi okončala dvadeset godina nemira prouzrokovanih Niksonovim šokom iz 1971. N a nesreću, putanja do jedinstvene valute pokazala se više kao neartikulisan bandži skok nego kao harmoničan let. Početna ideja je bila da bi fluktuacije vrednosti ostalih valuta Evrope i nemačke marke bile eliminisane tokom prvih nekoliko godina s nam erom da se one bezbedno zaključaju u određenoj proporciji. K ad bi jednom počele da se kreću u savršenoj sinhronizaciji, rastući i padajući u okviru tačno utvrđenog kursa u odnosu na dolar, trebalo je da budu

176

A


zamenjene evrom. Bar je to bio plan, koji je trebalo realizovati do 1997.165 Jedna od izuzetnih odlika briselskog m edijskog establišmenta je to što njegovprofesionalni uspeh izgledaupravo kao da je obrnuto proporcionalan njegovoj sposobnosti predviđanja. Danijel Gros, ekonom ista i komentator čije se mišljenje i danas sm atra ultimativnom konvencionalnom mudrošću u vezi s Evropskom unijom, imao je sledeći komentar na ugovoreni proces: „Sve u svemu, nem a m nogo razloga da se poveruje kako je ESM bio destabilizovan nasumičnim sam oispunjavajućim napadim a u devedesetim godin am a... pri čemu su osnovni činioci stabilnosti kurseva bili stalan i verodostojan napor da se dom aći politički ciljevi podrede odbrani kurseva.“ 166 Da li bi iko stvarno m ogao da očekuje od Francuske ili Nemačke da podrede svoje ciljeve odbrani neodbranjivih kurseva? Događaji iz 1992. uskoro će pokazati da je takva postavka bila od početka pogrešno ustrojena. Da bi se kvalifikovala za uključivanje u zonu evra, jedna nacija bi trebalo da eliminiše svaku kontrolu nad kretanjem novca u zemlji ili izvan nje tokom najm anje dve godina i, za to vreme, da dokaže da kurs njene valute u odnosu na nemačku m arku može da ostane unutar uske trake gornjeg i donjeg limita dok se u potpunosti ne stabilizuje. Dodatni kriterijumi, poznati i kao M astrihtski kriterijumi, određuju zajednička pravila koja upravljaju ukupnim javnim dugom i m aksim um om budžetskog deficita koji bi bio dozvoljen nekoj državi članici.167 Posledično, N em ačka bi odustala od nemačke marke ili dozvolila ostalim zem ljam a da koriste jednu njenu verziju, ako bi ostatak Evrope ostao veran finansiranju svojih sopstvenih deficita, pritom ne računajući na pom oć Nemačke ili nove centralne banke.

Trojanski konj

177

Mastrihtski sporazum je potpisan nekoliko meseci kasnije, u februaru 1992, predviđajući stvaranje evropske centralne banke čija bi povelja verno odražavala povelju Bundesbanke i čiji bi zadatak bio da garantuje da će gramzivi političari iz Pariza, Atine, Rima i M adrida imati tačno nula procenata kontrole nad novcem Evrope. M a kakva iluzija da bi trajektorija ka novoj valuti bila glatko ucrtana odmah bi bila raspršena, uprkos striktnim pravilim a sporazum a. Devet dana pošto je sporazum sastavljen, čak i pre no što je potpisan, Bundesbanka je Parizu nanela bol, osim ako se Francuzi nisu usudili da sebe ubede da su oni preuzeli centralnu banku Nemačke u skladu s originalnim planom Žaka Delora. Gurajući glavnu kam atnu stopu do njenog najvišeg nivoa od kraja rata, Frankfurt je davao signal nacijam a s deficitom da je jedinstvena valuta proširena da i njih obuhvata pod uslovom da su stalno spremni da budu vraćeni na mesto u svoj recesioni obor. Ako ne bi uspeli da i sam i povećaju svoje kam atne stope, po cenu da nezaposlenost raste, a investicije se sm anjuju, njihove valute bi patile i bili 'oi izbačeni iz dogovorene trajektorije. M ogli su da izaberu putanju koja vodi do evra ili su m ogli da biraju politiku usmerenu ka rastu. N isu mogli izabrati oboje u isto vreme. Pjer Beregovoj, francuski premijer, otvoreno je govorio o „pobedi nemačke sebičnosti nad međunarodnom solidarnošću“;168 italijanske novine su objavile osude onoga što je bilo opisano kao „m asovno otpuštanje“ od strane Bundesbanke. U junu 1992. Danska, čija je ekonomija patila od duge recesije koja je bila rezultat očajničkog pokušaja vlade da održi valutu unutar trake lim ita ESM -ER M -a, održala je referendum da bi ratifikovala Mastrihtski sporazum. Kada su Danci neočekivano glasali protiv njega, u pokušaju da održe relativnu nezavisnost od Bundesbanke što im je om ogućavala

178

A


njihova nacionalna valuta,169 briselski zvaničnici su bili u pometnji; trajektorija je bila dovedena u pitanje i tržišta su počela da se okreću protiv valuta nacija s deficitom. Italija, Francuska i Španija prve su reagovale, nalažući svojim centralnim bankam a da potroše sve rezerve sam o da bi održale liru, franak i pezetu na trajektoriji. A kada se to pokazalo nedovoljnim u odnosu na zanos špekulanata, okrenuli su se još većoj štednji. U m eđuvrem enu, u Bundesban ci je predsedn ik Šlezinger planirao dalji rast kam atnih stopa, pribojavajući se rasta nemačke inflacije, dok je kancelar Kol iskoristio svaki dostupan trik i svaku m oguću pretnju protiv Bundesbanke, uključujući i m ogućnost donošenja zakona o sužavanju autonom ije Frankfurta, da bi se sprečio novi rast kamatnih stopa koji bi pretvorio trajektoriju u slobodan pad. Šesnaestog jula 1992. Bundesbanka je reagovala podižući jednu, ali ne sve svoje stope - bio je to signal, m ada neprikladan, da želi da sklopi m ir sa saveznom vladom. Margaret Tačer je napravila dve greške u vezi s Evropom. Prva, koja je bila uobičajena među britanskim političarima i kom entatorim a, bila je zam isao da je jedinstveno evropsko tržište moguće bez postojanja nečeg što bi ličilo na jedinstvenu evropsku državu. Tarife m ogu da se snize, a kvote da se ukinu a da ne utiču na suverenitet nacionalnih parlamenata, ali jedinstveno evropsko tržište zahteva m nogo više: zahteva jedinstveni pravilnik. To znači da države članice gube svaku m oć da postavljaju konkretne standarde kvaliteta, kontrole prirodne sredine koji su skrojeni za specifična staništa ili zaštitu za radnike i penzionere iz različitih naroda i slojeva. Jedinstveno tržište m ožda nema potrebu za jedinstvenom valutom već za jedinstvenom državom, nalik federaciji, da

Trojanski konj

179

bi moglo dobro da funkcioniše. I u tom slučaju, ako bi dakle postojala jedinstvena država nalik federaciji, m ožda bism o mogli imati i jedinstvenu valutu. M argaret Tačer je bila zaprepašćujuće m udra u kritikovanju ideje jedinstvene valute bez dem okratske države koja bi je podupirala. Ispravno je predvidela da projekat evro nije m ogao odvesti do „harmoničnih okolnosti“ u trenutku kada se zajednička centralna banka ponašala kao da je bilo moguće depolitizovati najpolitičkiji od svih ekonomskih entiteta: novac i njegovu cenu (kam atnu stopu). Ali nije bila u pravu kad je zamislila da je evro Trojanski konj čija je svrha da se na m ala vrata prokrijum čari federacija. D ruga greška Tačerove bila je, drugim rečima, brkanje tradicionalističke centralnoevropske konzervativne tendencije u pravcu Evrope sačinjene od više država sa željom za pravom federacijom. M iteranova greška je, m eđutim, bila više m oralne i političke prirode u tom e što je, poput De Gola, Pom pidua i Žiskara pre njega, izabrao da ne pravi razliku između ,,U ime v lad a...“ i ,,U ime n aro d a...“ . Ovo je krucijalna razlika s obzirom na to da sam o ovo drugo može stvoriti institucije, poput onih u Briselu, koje bi imale moć da sprovode zakonodavnu ulogu u njihovo ime. Vlade to nikako nisu u stanju. Evropa država obezbedila je odgovarajuću osnovu za kartel teške industrije na kom e je Evropska unija pedesetih bila zasnovana. Za evropske elite i političare establišmenta je zato ideja o federalnoj republici u kojoj bi golje Francuske, Španije, daleko bilo i Grčke, imale pravi uticaj na kolektivne odluke Evrope bila pravo prokletstvo. N aprosto se nije podudarala s njihovim nam eram a. I tako je, nesposobna da uči iz istorije i nevoljna da zaboravi svoje m inorne interese,

180

A


vladajuća klasa Evrope pokušala da iznova stvori zlatni standard, dem onstrirajući tako svoj grandiozni prom ašaj u shvatanju pravog sm isla tog čina. K ejns je opisao zlatni stan dard kao „o p asn i i varvarski ostatak prohujale ere“ . N ikako nije m ogao znati da će ga Evropa ponovo stvoriti pred kraj devedesetih godina, kopirajući na taj način uslove za nastupanje nove Velike depresije u prvoj deceniji XXI veka, ekonom ske krize koja bi završila - kao što je Nikolas Kaldor (još jedan ekonomista s Kem bridža) predvideo 1971. - upravo tako što bi sprečila političku uniju koja je trebalo da bude njen protivotrov.

5 Ona koja je uspela da se izvuče

Im ao sam nekada prijatelja koji je išao na žurke sam o da bi posle kukao kako su bile dosadne. Nije teško povući paralelu s britanskim stavom prem a Evropskoj uniji. Obe glavne partije, laburisti i torijevci, godinam a su se oštro sukobljavale po pitanju Evrope. Do dan-danas, im perativkoji je bio nametnut britanskim zvaničnicima koji redovno posećuju Brisel da održavaju odnos i s evrolojćdistima i s evroskepticima širom političkog spektra Britanije činio je da se ponašaju nalik na m og prijatelja: da svuda budu prisutni kako bi svuda deklarativno izražavali svoje stalno nezadovoljstvo. M argaret Tačer, kao predstavnik desnice, i Toni Ben, kao predstavnik levice, reprezentativno ukazuju na razloge zbog kojih je protivljenje Britanije Evropskoj uniji zasnovano na veom a značajnim činjenicam a i nije posledica kapricioznog britanskog snobizm a. U prkos tom e što potiču sa suprotnih krajeva političkog gledišta, oboje su bili suprotstavljeni daljoj integraciji Britanije s Evropom na osnovu m išljenja da bi ona rezultirala neđem okratskim razbijanjem m oći britanskog P arlam enta.170 K ao tradiciorialno trgovačka nacija,

182

A


Britanija im a potrebu da bude deo velikog tržišta koje se nalazi na njenom pragu. U isto vreme, homogeno jedinstveno tržište zahteva pravila, standarde i regulacije o kojim a ne m ogu biti donesene ođluke na nivou nacionalne države.171 Sam suverenitet, koji britanske političke sile bilo sleva ili zdesna žele ljubom orno da sačuvaju unutar svog om iljenog D onjeg dom a, našao se pod pritiskom hitnih potreba najmoćnijih socijalnih grupa: trgovaca, industrijalaca i naravno londonskog Sitija, za koje je bregzit predstavljao rešenje prepuno opasnosti. Ovo nadvlačenje konopca, između suvereniteta s jedne strane i snaga novčanog kapitala s druge strane, stavilo je Britaniju u poziciju nepouzdanog doma: Britanija jeste unutar Evropske unije, ali stalno preti izlaskom iz nje, održava svoju m onetarnu nezavisnost, ali se oseća nasam arenom razvojem situacije u evrozoni čija kriza im a posledice koje su van dom ašaja kontrole Londona. Im ajući u vidu njenu već institucionalizovanu neodlučnost u vezi s evropskim pitanjim a u svakom slučaju, nem a ni najm anje sum nje da je Britanija bila pošteđena ekonom skog bola velikih razmera pošto je ostala van projekta evro valute u poslednjem trenutku. Priroda njenog bega od evra i razlozi zbog kojih Britanija ostaje stalno nezadovoljna u odnosu s Briselom baca korisno svetlo na stanje u kom se nalazi Evropska unija.

Mejdžorova glupost, Lamontovo kupanje Osam desete godine prošlog veka bile su grozno vreme za levicu. Sindikati su bili poraženi; radnička klasa je počela da se sm anjuje po broju i uticaju; nejednakost je ozbiljno rasla prvi put od Velikog rata; Sovjetski Savez se rušio pod

Ona koja je uspela da se izvuče

183

teretom sopstvenog m orala i ekonom skog propadanja, a socijaldemokratske partije širom sveta su bivale namamljene od strane zveri finansijalizacije.172 U isto vreme, osamdesete su zadale m oćan udarac prostodušnom m onetarizm u koji su M argaret Tačer i njeni ratnici nove desnice nametnuli kao m odni trend. M onetaristička m antra koju je London usvojio 1979, s dolaskom Tačerove na vlast, bila je jednostavna. Inflacija, insistirala je mantra, bila je proizvod toga što su neprestano postojale rastuće sum e novca na raspolaganju za kupovinu manje-više iste količine robe unutar date ekonomije. Kada se ovo desi, sum a koja je na raspolaganju da bude potrošena za dotičnu robu - njena cena - raste, održavajući na taj način inflaciju na visokom nivou.173 Po ovoj logici, monetaristički lek za inflaciju bio bi da se drži plafon na stopi na kojoj takozvana zaliha novca raste. Sve što je bilo neophodno da bi se povratila stabilnost cena koju je N iksonov šok uništio 1971. bilo je da se obezbedi da tem po kojim količina novca raste bude u saglasnosti sa stopom rasta proizvodnje dobara i usluga. M onetarizam je išao ruku podruku sa zakonodavnim kretanjima i ekonomskim politikama koje su uništile britanski organizovani rad i njegovog političkog agenta, Laburističku partiju. Ali u isto vreme on je opustošio tržište rada, osirom ašio proizvodnu osnovu Britanije i stavio zemlju u orbitu rastućih socijalnih konflikata. Do 1983. ekonomskom timu Tačerove bilo je jasno da bi prosto postavljanje količine novca174 kao cilja sam o ubrzalo njihovpolitički kraj. Period između 1983. i 1987. bio je interregnum posebne vrste. Sirovi m onetarizam bio je napušten i ekonom ija se oporavila. Sam o što se oporavila na leđim a novog mehura u dom enu nekretnina i finansija - m ehura koji je uskoro podstakao

184

A


rast dužničkog goriva koji je bio potpuno u suprotnosti s viktorijanskim vrednostim a Tačerove. U međuvremenu, rastuće cene su počinjale da utiču na ukidanje kredibiliteta torijevaca kao partije zdravog novca i niske inflacije. Trebalo je pronaći neko novo rešenje kojim bi se nadom estila rastuća količina novca, kako bi se obuzdala inflacija i osiguralo da se Britanija ne vrati broju od četiri m iliona nezaposlenih iz perioda 1981-1983. Bilo je to u vreme kada je Evropski m onetarni sistem (ESM ), s nem ačkom m arkom u središtu, počeo da preti nekolicini članova vlade M argaret Tačer. O d 1987. pa nadalje, London je podešavao kurs funte u odnosu na nemačku marku, testirajući m ogućnost funte da se održi na kolim a koja su nosila orkestar E SM -E R M -a175 tako da zadrži inflaciju na uzici i pritom ostavi britanskoj ekonom iji malo prostora da prodiše. Problem s ovom strategijom je bio u tome što su kam atne stope neophodne za održavanje vezanosti funte za novac Nem ačke bile toliko visoke da su postale politički toksične. I tako funta nije uspela da održi korak s nemačkom m arkom, što je rezultiralo time da je do 1990. godine stopa inflacije Britanije bila tri puta viša od stope N em ačke.176 D o kraja osam desetih godina politička uloga M argaret T ačer počela je da slabi, posle više od jedne decenije na kormilu. O ktobra 1990. bila je vezanih očiju ubeđena da prihvati članstvo Britanije u ESM -ER M -u, u šta ju je uverio Džon M ejdžor, njen m inistar finansija, koji ju je ubedio da je to jedino dostupno antiinflatorno sredstvo.177 Mesec dana kasnije oterali su je evrolojalisti (videti prethodno poglavlje) pošto je odbila da načini sledeći korak - da od prihvatanja ESM -E R M -a pređe na prihvatanje evro projekta - i zamenjena je Mejdžorom, koji je sa svoje strane naimenovao Normana Lam onta na svoje dotadašnje mesto ministra finansija.

Ona k ojaje uspela da se izvuče

185

Lam ont je tako preuzeo zadatak da predstavlja Britaniju u sistemu ESM -ER M fiksnih kursnih lista i pokušao da iz toga izvuče m aksim um , koristeći sistem kao nasip za snižavanje inflacione stope Britanije s 12 odsto, kolika je ona iznosila u vreme kada je on postao ministar, do 2 odsto 1992.178 U aprilu 1992. M ejdžor je pobedio na četvrtim uzastopnim opštim izborima torijevaca. U izuzetnom raspoloženju zbog svoje u velikoj meri neočekivane pobede i relevantnog uspona funte koji je usledio kao odgovor na to,179 M ejdžor se osetio dovoljno sam ouverenim da istupi s izjavom zbog koje će se kajati do kraja života: funta je trebalo da postane najjača valuta E SM -E R M sistem a, m ožda čak i njegovo sidro. Lam ont se ugrizao za jezik, znajući vrlo dobro da bi takav rezultat bio jednako neverovatan koliko i nepoželjan, i nekoliko meseci kasnije čak i samo mesto Britanije u sistemu E SM -ER M -a našlo se u opasnosti. Rane devedesete, kao i rane osam desete godine prošlog veka, bile su godine svetske recesije. U američkim Federalnim rezervama bili su presrećni pošto su se oslobodili fobije od deficita Bundesbanke, pa su reagovali spuštajući kamatne stope za više od polovine u odnosu na nivo koji je preovladavao u Evropi. Kako je dolar padao, britanska trgovina sa Sjedinjenim D ržavam a je trpela i funta se borila da održi korak s rastom nemačke marke, s obzirom na to da je Bundesbanka pokrenula zamajac rasta nemačkih kamatnih stopa kako bi m ogla da se nosi s cenom nem ačkog ujedinjenja.180 Svi su očekivali da će kancelar Lam ont poslati uvis britanske kamatne stope da bi održao funtu unutar okvira svoje E SM -E R M obaveze. Nerešivi zadatak s kojim je Lam ont m orao da se suoči sastojao se u tome da je lojalnost prema njegovom premijeru bila u sukobu s njegovim pesimizmom u vezi s budućnošću monetarnog projekta Evrope. Do avgusta

186

A


1992. on je mislio da je igri došao kraj: ESM -ER M su pomogli Britaniji da se oslobodi visoke inflacije koju joj je bio zaveštao m onetarizam iz osam desetih, ali nisu imali ništa više da ponude Ujedinjenom Kraljevstvu osim nepotrebne recesije i zagarantovanog socijalnog stradanja uzrokovanog pokušajim a da se kamatne stope podignu do nebesa da bi održale korak s nemačkom markom. Dvadeset šestog avgusta 1992. pritisak na funtu je prouzrokovao da londonski Siti i svi igrači na tržištu očekuju od Lam onta povećanje kamatnih stopa što bi održalo funtu iznad donjeg nivoa njene ESM -ER M obaveze, ali je ministar shvatio da ne postoji ta kam atna stopa koja bi m ogla da održi Britaniju u sistem u E SM -E R M -a a da na sruši njenu realnu ekonomiju. U m esto da sroči jasnu izjavu i kaže da će povećati kamatne stope, Lam ont je izgovorio snažan, m ada nebulozan iskaz o tome da će učiniti sve što je neophodno da podrži funtu. Tržišta su naslutila njegovu nesprem nost da podigne kam atne stope i pretpostavila su da bi sam o pod rška Bundesbanke m ogla da zadrži Britaniju unutar problem atičnog m onetarnog sistem a Evrope. Ali da li je Bundesbanka uopšte im ala nam eru da dođe na žurku? U narednih nekoliko sedm ica valute Britanije i Italije bile su izložene ogrom nom pritisku i nalazile su se na rubu silazne putanje koju je od provalije delilo svega nekoliko santimetara. Trećeg septem bra Lam ont je objavio da je, umesto da podigne kamatne stope, im ao nam eru da pozajm i više od 10 milijardi funti kako bi podržao funtu. Sve oči su se još jednom okrenule u pravcu Bundesbanke: da li će stupiti u akciju i odobriti anglo-italijansku pom oć? Već sledećeg dana rešenje je bilo izliveno u kalup koji je form iran kao odgovor na jed n u televizijsku debatu u Parizu. Francuska se sprem ala da raspiše referendum o


187

M astrihtskom sporazum u. Neočekivano, i uprkos preporukam a u korist glasa ,,za“ koji je forsirala većina glavnih partija, glas ,,protiv“ dobijao je sve više pristalica, podsećajući na iznenađujući rezultat nedavnog danskog referenduma. Ako bi i Francuzi odbili M astriht, evro bi bio m rtav i zakopan. M iteran je to dobro znao i iskoristio je izuzetnu televizijsku debatu te večeri kako bi osigurao pobedu kampanje ,,za“. Debata je bila izuzetna jer je uz Miterana u njoj učestvovao i Helm ut Kol, kancelar Nemačke. N a suprotnoj strani je bio Filip Seguin, predstavnik kam panje ,,protiv“, koji je lansirao tiradu protiv M iteranovog pom irenja s neodgovornom, antidem okratskom Evropskom centralnom bankom. Njegovi argumenti nisu bili daleko od kritike koju je iznosila M argaret Tačer. Štrecnut argum entacijom protivnika i pribojavajući se da bi ga m ogla koštati referenduma, predsednik je otišao nekoliko koraka preko onog što je Bundesbanka bila u stanju da svari. Njegov argum ent je bio da: „Tehnokrate (Evropske) centralne banke im aju nalog da u m onetarnom dom enu prim ene odluke Evropskog saveta... To je protum ačeno kao da će Evropska centralna banka im ati glavnu reč u odlučivanju. Što nije bilo tačno! Ekonom ska politika pripada Evropskom savetu i prim ena m onetarne politike je zadatak (Evropske) centralne banke, u okviru odluka Evropskog saveta... Ljudi koji odlučuju o ekonomskoj politici, u okviru koje m onetarna politika nije ništa više do sredstvo implementacije, jesu političari... (članovi ECB-a bili bi nešto kao članovi kom isije) i bez ikakve sum nje ne m ogu a da ne osećaju izvesnu osetljivost za interese sopstvene zemlje.“ 181

188

A


Bilo je sam o pitanje vremena kada će dobri ljudi u Frankfurtu prihvatiti insinuaciju da će Evropska centralna banka, kojoj je upravo trebalo da se priklone, postati igračka u rukam a francuskih političara. N aslućujući da Bundesbanci nije bilo stalo do toga da stane iza postojećih kurseva - što bi bio sam o još jedan način da se političarim a očita bukvica - trgovci novcem testirali su sistem odm ah se kladeći protiv lire. Kao što su i očekivali, Bundesbanka nije pohrlila da izbavi italijansku valutu i lira je bila pretvorena u prah. N išta što bi Italijanska centralna banka učinila, čak i ako bi podigla kamatne stope sa 1,75 na 15 procenata, ne bi moglo pom oći da se povrati vrednost lire u nemačkim m arkam a. Nekoliko dana kasnije, na neform alnom sastanku održanom u engleskoj banji Bat na kome su učestvovali bankari centralnih banaka i m inistri finansija Evrope, Lam ont je pokušao da izm am i od Šlezingera, koji je bio na čelu Bundesbanke, pristanak na sm anjenje nemačkih kamatnih stopa. To bi funtu i liru donekle oslobodilo pritiska i m ožda održalo u životu san o ostajanju na trajektoriji sletanja (u zajedničku valutu). Bez uspeha. Bundesbanka je bila odlučna u nameri da ponizi Francuze tako što bi primorala Miteranovu vladu da podnese zahtev za form alnu devalvaciju franka unutar ESM -ERM -a. Tražila je formalni francuski pristanak u obliku zahteva za devalvacijom koji bi stavio tačku na opuštenu, neizostavnu priču o zajedničkoj trajektoriji. Za predsednika M iterana, koji je toliko m nogo bio uložio u mit da je franak već zaključan unutar nem ačke marke, ovo bi verovatno bilo ravno bacanju čini u korist poraza na predstojećem, izuzetno važnom referendumu. Za italijansku vladu pristanak na devalvaciju na koju Francuska ne bi pristala bio bi podjednako poguban. Britanija se takođe odupirala ideji o devalvaciji, u nam eri da zadrži kamatne


189

stope Britanije na nivou bliskom nemačkim. N a kraju, uprkos pritisku sa svih strana, Šlezinger nije ni na šta pristao i čak je dao intervju da bi objavio nam eru Bundesbanke da sedi skrštenih ruku i čeka. Džon M ejdžor, prem ijer Britanije, onda je pokušao da prevaziđe legendarnog kralja Knuta govorom u kom e je obavezao svoju vladu da odbije „m eku opciju, opciju devalvacije koja bi predstavljala izneveravanje naše budućnosti i budućnosti naše dece“.182 Bio je to signal na koji su špekulanti, trijum falno s D žordžom Sorošem na čelu čopora, čekali kako bi poveli britansku vladu u čistionicu: bila je to šansa koja se javlja jednom u čitavom veku, da se profitira na osnovu obavezanosti na kursnu stopu u odnosu na nem ačku m arku, za koju je Bundesbanka svim a dala do znanja da nem a nam eru da je brani. Iskazano terminologijom konjskih trka, bilo je to kao da je znao ime konja koji će pobediti (Nem ačka M arka), pri čemu je jedan vrlo bogati kladioničar (Banka Engleske) bio rad da uloži velike sume na jednog drugog konja (Funta): što je više novca Soroš m ogao izmoliti, pozajm iti i ukrasti da bi se kladio protiv bogatog kladioničara, to bi njegov profit bio veći. U tom smislu, on je poveo čitav sindikat špekulanata s 10 m ilijardi dolara koji su m u stavljeni na raspolaganje, i uz pom oć kojih se kladio protiv Banke Engleske i funte. Procena njegovog profita iz te opklade bila je reda veličine jedne m ilijarde dolara za ,,posao“ od svega nekoliko sati. Lam ont je znao da će izjava njegovog premijera završiti katastrofalno. Sasvim jednostavno, nije bilo te kamatne stope ispod postojećih nivoa stratosfere k o jab i mogla da sprovede potrebni trik. I 16. septem bra 1992, na sastanku kabineta u Dauning stritu br. 10, predložio je napuštanje ESM -ER M -a i to odm ah.183 Njegov predlog je bio odbijen i umesto togabilo

190

A


m u je naloženo da poveća kamatne stope na 15 odsto. „B d a je to Mejdžorova skupa greška, ali naravno krivica je svaljena na uvek dežurnog krivca“, kao što je to Lam ont nedavno opisao u jednom našem privatnom razgovoru. Iste te večeri, koja je poznata i kao Crna sreda, i posle svih pokušaja da se održi kurs koji je već bio doživeo neuspeh, M ejdžor je bio prim oran da da izjavu da Britanija izlazi iz E SM -E M R -a m edijim a koji su ismevali spektakularni prom ašaj njegove vlade. Nekoliko dana kasnije štam pa je objavila reportažu da je Lam ont, um esto da bude loše raspoložen, pevao dok se tuširao u kupatilu. Kao i uvek, m ediji su pogrešno shvatili: Lam ont je naprosto otišao da se o k u p a *!184

Razilaženje Britanija je bila jedina nacija čiji je m inistar finansija pevao u kupatilu dok se E SM -ER M rušio na njegove oči, ali London nije jedini podlegao špekulantim a. U sledio je Rim, i vrlo brzo je čitava E vropa bila prim orana da digne ruke pred neostvarivošću ESM -ER M trajektorije. Otvoreno prihvatanje Londona da je sve to užasna greška takođe je bilo jedinstveno viđenje situacije i u velikoj meri uslovljeno rešenošću m inistra Lam onta da iskoristi Crnu sredu da saseče u korenu svaku m isao o tome da bi Britanija ponovo m ogla da bude uhvaćena u m režu monetarnih shem a Evrope. D ok su neki ministri, oni kojim a je u prvom planu bilo zbacivanje Tačerove, gajili nade u povratak m ehanizm u E SM -ER M , Lam ont nije hteo ni da čuje.185 * Fraza to take a bath koristi se u finansijskom slengu za opis reakcije investitora nakon doživljenog gubitka. (Prim. prev.)

Ona k ojaje uspela da se izvuče

191

Švedska i Finska, zemlje van Evropske unije za koje i nije bilo planirano da se pridruže ERM -ESM -u, već su same usaglašavale svoje valute i platile težak danak zbog toga,186 sledile su prim er Britanije i jasno se distancirale od monetarnog eksperimenta Evrope. N asuprot njima, Južna Evropa, Rim i posebno M adrid gnušali su se ideje da priznaju poraz. U oblasti Mediterana ESM -ERM je postao sinonim za strategiju lokalnih elita da održe vlast, obećavajući da će na kraju predati pravo na kontrolu i prebaciti svoju vlast kompetentnoj grupi tehnokrata koje će voditi Evropu iz Brisela. Establišm ent Francuske im ao je poseban razlog da se pretvara da je to bio posao kao i obično - da E SM -ER M nije nikad bio u boljem stanju. Za vreme dugotrajnog Miteranovog predsedničkog m andata (1981-1995) dom inantne partije centralne levice i centralne desnice smenjivale su se na vlasti,187 preuzim ajući redom nametanje mera štednje u pokušaju da ustano vefrancfort, nastavljajući tako Delorov prvobitni plan iz 1983. po kome bi mere štednje kod kuće pridobile Bundesbanku i na taj način okončale mere štednje na nivou celog Kontinenta. Čitava jedna decenija političkog kapitala, zasnovana na ovoj maštovitoj strategiji, bila je uložena radi postizanja ovog cilja, tako da je jedna besmislica bila bolja od otvorenog priznavanja neuspeha. D a bi izbegli priznavanje debakla ESM -ER M -a, bio je iskorišćen izum sm okvinog lista, što je bila jedna od karakterističnih izm išljotina Evropske unije: sistem bi ostao na m estu sam o što bi postao labavo obavezujući, pošto bi valutam a unutar njega bilo dozvoljeno da fluktuiraju do neverovatnih plus-m inus 15 odsto. D rugim rečima, ako valute nisu mogle da budu isprogram irane da ostanu u okviru originalno planirane trajektorije, onda bi definicija trajektorije bila proširena da uključuje bilo šta - čak bi i sunovrat s neba

192

A


ili strm oglavljivanje pravo na neko daleko brdo sada bili sm atrani dokazom da trajektorija i dalje služi svojoj svrsi. Jedina evropska institucija koja je gledala na događaje iz pozne 1992. kao na oslobađanje od optužbe bila je nemačka Bundesbanka. H ans Titmejer, koji je zamenio Šlezingera na čelu Bundesbanke sledeće godine, imao je jednostavan dnevni red: monetarnoj unijibi svakako bilo odobreno postojanje sve dok bi ideja o simetriji izm eđu Francuske i Nem ačke m ogla biti nadom ešćena gvozđenom i nesputanom dominacijom Bundesbanke nad evropskom ekonom skom politikom. Parizu i ološu je trebalo očitati svaku neophodnu lekciju koja bi ih naterala da se pokore liniji Frankfurta i da se povinuju njegovom autoritetu. Francuska je znala da nema drugu opciju. Referendum iz 1992. bio je dobijen, m akar sam o za dlaku,188 ali veliki plan njenih elita je bio u dronjcima. Čitavu deceniju prihvatali su ulogu druge violine u odnosu na Bundesbanku, osuđujući svoju ekonom iju na dugoročnu tihu vatru recesije, pri tom sm atrajući to pošten om cenom koju je trebalo platili za stvaranje Evropske centralne banke pod dom inacijom Francuske k o jab i na kraju neutralisala Bundesbanku i načinila je zastarelom jednom za sva vremena. Ovaj plan je Frankfurt doveo u pitanje jer je dobro procenio njegove periodične prazne hodove, dok je nesuđeni sužanj postao vrhovni kom binator. Konačni udarac nemačke centralne banke bio je način na koji je ona isplanirala kolaps ESM -ER M -a 1992. Bio je to m ajstorski udarac uz pom oć kojeg je Bundesbanka obezbedila da evropska centralna banka bude form irana po uzoru na nju, da bude locirana u Frankfurtu i isprojektovana tako da nameće periodične varijabilne štednje slabijim ekonom ijam a, uključujući i Francusku.


193

Posle olujne 1992, 1993. je izgledala kao bezop asn a godina. Recesija u Nem ačkoj, pogoršana visokim kamatnim stopam a uz pom oć kojih je Bundesbanka podrivala ESM -E R M , krišom je otvorila vrata labavijoj m onetarnoj politici iz Frankfurta.1891 „labaviji novac“ koji bi proistekao kao posledica labavije m onetarne politike Nemačke funkcionisao je kao ulje koje je sipano po uzburkanim vodam a i inače uvek olujnog franko-nem ačkog kanala. Sam o što bi, svaki put kada bi se m ir vratio, am bicija obuzela francuske zvaničnike, a to bi rezultiralo izjavom da Bundesbanka oseća da je njena obaveza da reaguje u svom neponovljivom stilu. Aprila 1993. guverner Francuske centralne banke mislio je da je bilo m udro ponoviti nečuvenu tvrdnju - i to ne sam o Bundesbanci - da su nemačka i francuska valuta bile jednake i da su stoga pružale identičnu podršku jedinstvenoj valuti. Bilo je to kao kad bi Francuska zatražila još nekoliko udaraca od Bundesbanke pre nego što bi Nem ačka podelila svoj novac s Francuzima. Bez odlaganja, u roku od nekoliko sati, nemačke kam atne stope su porasle i Francuska centralna banka je platila cenu.

Pomoć finansijalizacije D ok je Francuska na kraju ipak savladala umeće potčinjavanja gotovo silom, M inotaur je divljao u utrobi američke ekonomije, proždirući ogrom ne količine uvozne robe i stranog novca. Ovo je pom oglo da se stabilizuje ekonomija Nemačke isisavanjem iz nje ogrom nih količina neaktivnog keša koji se tam o gom ilao zbog velikog trgovinskog viška zemlje. Klintonova adm inistracija i naročito Robert Rubin i Lari Sam ers, prvi iz N acionalnog ekonom skog saveta, a drugi

194

A


iz Trezora SAD, imali su pune ruke posla ne bi li ispratili M inotaurovu bulim iju. Američki deficit je održao globalni kapitalizam u životu, stvarajući iluziju Velike m oderacije dok su ispod površine tržišta postajala sve zavisnija od rastućeg am eričkog disbalansa. Ukoliko bi se konzumentska m anija proizvoda i novca drugih zaustavila, tržišta bi doživela udarac, banke bi propale i globalna ekonom ija bi se srušila. U pravo kao što se desilo 2008. D a bi ovo sprečila i da bi održala M inotaura sitim, Klintonova administracija imala je potrebu da oslobodi finansije poslednjih preostalih okova koji su je ograničavalijoš od Nju dila. Da bi se održala iluzija stabilne globalne ravnoteže, bile su neophodne stalne injekcije finansijske energije. Međutim, to je značilo oslobađanje bankara od okova i njihovo puštanje na slobodu da bi mogli da kreiraju gigantsku papirnu ,,vrednost“ od kapitala koji se kretao, ulazeći i izlazeći, Volstritom i londonskim Sitijem. U tom vrlom novom svetu finansijalizacije, gde su bankari stvarali nove ,,proizvode“ koji su ubrzo po rođenju počinjali da se ponašaju kao privatni novac, svet finansija i bankarstva se odvojio od planete Zemlje na načine koje je svet bolno shvatio pozne 2008. Trošenje i pir investicija po čitavom svetu imali su kao svoju pokretačku energiju privatni novac stvoren unutar privatnih banaka i finansijskih institucija kao što su - Lejman braders, Goldman Saks, AIG i tome slično - čije su aktivnosti postajale sve udaljenije od onog što je običan svet, uključujući nemačke industrijalce, sm atrao bankarstvom. Sredinom devedesetih, evropski bankari i njihovi politički prijatelji su shvatili da se nešto značajno dešava u anglosferi, i da je Evropa ili trebalo da to prihvati ili da to odbije. Osim ako zvanična Evropa nije im ala političke hrabrosti


195

da načini izbor ili je bila lišena analitičke sposobnosti koja bi joj om ogućila da zauzm e stav u vezi sa svakom kontroverzom. N jena prirodna tendencija bila je taktiziranje; da pokuša da učini oboje u isto vreme; da obezbedi da i vuci b u d u siti i ovce na broju. T ako Brisel nije učinio ništa. U m esto da reguliše banke Evrope i zaustavi ih u gom ilanju opasnih papira koje su kupovale naveliko, sam o je nastavio da zvižduće u prazno. U međuvremenu, Bundesbanka je takođe postala svesna nadolazećeg talasa finansijalizacije. N jena avet je uplašila ljude u Frankfurtu jer su oni znali koliko su nemačke banke bile primitivne. Bundesbanci su se one sviđale takve kakve su bile, a gnušala se sveobuhvatnog anglo-stila banaka koje su obraćale m alo pažnje na potrebe srednjih proizvođača kao što su bili oni koji su činili industrijsku kičmu Nemačke. Nem ačko bankarstvo se, čak i danas, sastoji od m alog broja svetskih banaka sa sedištem u Frankfurtu i čitave mreže brojnih malih banaka, od kojih su m noge regionalne i usko povezane s državnim vladam a i lokalnim proizvođačim a. Bundesbanka je zasnovala svoju m oć na održavanju jakih veza s oba tipa banaka. Od Niksonovog šoka centralna banka Nemačke je intenzivno intervenisala u odbranu malih banaka koje su strani špekulanti pokušali da preuzmu. Sada je uspon finansijalizacije u anglosferi dao Frankfurtu ozbiljne razloge za brigu kako u vezi s malim bankama, koje su bile krvotok nemačke industrije, tako i s m ultinacionalnim bankam a Nem ačke, koje su rizikovale da se odvoje od ekonomije Nemačke ili da naprave gluposti koje bi m ogle da ih dovedu u opasnost. S brigam a ovakve vrste, Bundesbanka je pronašla još razloga190 da se založi za osnivanje Evropske centralne banke locirane u Frankfurtu s poveljom koja bi bila kopija njene sopstvene

196

A


i karakteristikama nasleđenim od Bundesbanke koje bi određivale njenu politiku: veći nemački uticaj na razvoj i prirodu finansijalizacije širom čitave Evrope i održavanje kontrole Bundesbanke nad svetskim bankam a Nemačke. D o kraja 1993. kapitulacija francuskih vlasti i njihova predaja Bundesbanci bile su sprovedene, i put je bio otvoren za zaokruženje m onetarne unije koju je Pariz prvobitno bio zam islio kao sredstvo za ograničavanje Bundesbanke, ali koju je Frankfurt konačno prigrlio pošto je prvo sklonio francusko ratno lukavstvo izvan dometa. M iteran, njegova vlada i zvaničnici u centralnoj banci Francuske znali su da su poraženi, ali su odlučili da gledaju stvari s lepše strane. K ada je bila zaključana unutar evra kojim je dom inirala Bundesbanka, vladajuća klasa Francuske, kao i tehnokrate u čijoj je proizvodnji ona bila toliko uspešna, bar su m ogli da se nadaju da će održati svoju m oć unutar Francuske i duž koridora P ariz-B risel. M ožda nisu uspeli da osvoje Evropu, ali bar nisu izgubili Francusku - ili se to jo š uvek nije desilo.191 N jihova vlada je tako m ogla bolje da se odupire pritiscim a organizovanog rada, a njihovi aparatčici su m ogli da se teše činjenicom da su upražnjavali veštine unutar Evropske kom isije, koju je Ž ak D elor razvijao u nam eri da od nje načini nešto što bi ličilo na vladu Evrope. I uprkos francuskom neuspehu da osvoji Bundesbanku, Evropska unija je zadržala sposobnost da prom oviše sistemsko planiranje, što je bio kod za brigu o velikim francuskim kom panijam a kroz spasonosne bejlaut mere, kao što je na prim er bilo spasavanje Er Fransa, ili pom oć francuskim kom panijam a da se šire po Evropi, kao u slučaju kada je francuska k om pan ija u državnom vlasništvu, potpom ognuta i podsticana od strane Brisela, kupila veći deo privatizovane elektroindustrije Britanije.192


197

I tako je bilo, uz skrom nu pom oć anglocentrične finansijalizacije i sukcesivnih pobeda Bundesbanke protiv političara kako u Parizu tako i u Berlinu, pa je evru dozvoljeno da bude rođen. I čak i pre nego što je evro ušao u naše novčanike, džepove i bankom ate, jedan pogled na to na šta će evrozemlja ličiti (naročito pošto je period m edenog meseca bio završen) bio je omogućen narodim a Evrope kroz događaje iz devedesetih godina prošlog veka. U nedostatku m ehanizm a za recikliranje viška, evropska m onetarna unija odlučila je da najslabije nacije i njihovi najkrhkiji građani m oraju da trpe žestoko stezanje u trenutku kada je evropski kapitalizam doživljavao grč kao odgovor na neizbežne napade finansijalizacije. Sam o je M iteranova prvobitna nada da će buduća globalna finansijska kriza naterati evrozonu na federalno rešenje nudila predah od nemilosrdne realnosti. D o 2010, dve godine nakon izbijanja krize onog tipa koju je M iteran im ao na um u, i ta nada se ugasila.

Etiketa za pridruživanje Jedinstvena evropska valuta evro može da se uporedi s klubom čija su pravila za prijem od početka bila napravljena tako da budu prekršena i čije su funkcije bile sačinjene poput čudnovatih mozgalica. Pravila za ulazak, takozvani M astrihtski kriterijumi merljivih pragova - na primer, limit na javni dug zemlje ne veći od 60 procenata nacionalnog dohotka, ili deficit godišnjeg budžeta vlade ne veći od 3 procenta nacionalnog dohotka - funkcionišu kao knjiga pravila članova. Ti kriterijum i, koje treba deklamovati u pravilnim razmacima, jesu Deset zapovesti evrozone, koje propisuju osnovna pravila o tome

198

A


šta se sm e a šta ne, i odišu protestantskim prezirom prem a labavim finansijam a. To su tekstovi ritualnih bajalica koji promovišu obožavanje ,,apolitičnog“ novca Evrope - onaj tip novca na koji je M argaret Tačer upozoravala. Naravno, prava svrha Mastrihtskih kriterijuma bila je da se u evrozonu puste zemlje koje ih ne ispunjavaju i da se onda prinude da učine sve što je potrebno kako bi im udovoljile. Grčka je svetski poznata po svojoj statistici i po kreativnom načinu na koji je ta statistika bila ispeglana da bi m ojoj zemlji bilo dozvoljeno da uđe pod okrilje evrozone, ali da bism o bolje shvatili šta se zapravo dogodilo m oram o da se pozabavimo Italijom. Italija je trebalo da bude integrisana u evrozonu od početka - od 2000. - izm eđu ostalog i zato što je nem ačkim proizvođačim a bilo dosta lire koja stalno pada, što je pom agalo da se konkurentnost Fijata u odnosu na Folksvagen i ostale periodično oporavi. Evrozona bez Italije, ali s Francuskom nije imala nikakvog smisla, uzimajući u obzir jake trgovinske veze severne Italije s Francuskom i Nemačkom, učešće njene teške industrije u prvobitnom kartelu na kom e je Evropska unija bila zasnovana, kao i njenu potpunu kulturnu pripadnost centralnoj Evropi. Ali javni dug Italije je bio dvostruko veći od onog propisanog po M astrihtu kao m aksim alni dozvoljeni nivo za novopridošlu zemlju, dok je njena stopa inflacije i dalje bila u crvenoj zoni. Rim je dao sve od sebe kako bi pogurao ove brojke u pravcu njihovih m astrihtskih pragova. Pam etni zvaničnici su se, radeći uz pom oć najboljeg finansijskog inženjeringa koji je Goldman Saks m ogao obezbediti, prepustili kreativnom računovodstvu koje je ošišalo nešto duga i malo deficita budžeta vlade. Međutim, brojke su se vrlo malo pom erile čak i kada je Rim prim enio široke mere štednje kako bi snizio cene, sm anjio troškove i uopšteno pridodao


199

Italiji osobine nacije koja se nalazila u procesu preuzim anja germanskih vrlina. Tako je bilo jasno da je m astrihtska pravila trebalo saviti kako bi Italija razmenila svoju nevoljenu, obezvređenu liru za bronzom optočeni evro. I, razume se, bila su savijena. Brisel i Frankfurt su ponudili široko tumačenje svoje knjige pravila: sve dok su se zemlje kretale u pravcu M astrihtskih načela, vlasti Evrope su mogle odlučiti da su te zemlje uspešno ispunile očekivanja. Za godinu dana ili nešto malo više Grčka je takođe bila primljena u evrozonu. Ekonomski časopisi vrveli su od priča o lukavim grčkim zvaničnicima koji su prekrili koprenom oči zvaničnika iz severne Evrope, tzv. grčkom statistikom kao oružjem za postizanje ciljeva, ali nijedna od ovih priča nije bila tačna. K ada sam upitao jednog prijatelja, koji je odigrao centralnu ulogu u pregovorima Grčke za ulazak u evrozonu, kako su uspeli da ubede Nemačku da pusti Grčku u evrozonu, njegov odgovor je bio neverovatno jednostavan: „Sam o smo iskopirali sve ono što su učinili Italijani, i još nekoliko trikova koje je upotrebila sam a Nemačka. I kada su oni zapretili da će staviti veto na naš ulazak, m i sm o im uzvratili pretnjama da ćemo reći svetu šta su to Italija i Nemačka spremale.“193 Kada su jednom savijena da bi omogućila ulazak Italiji, mastrihtska pravila nisu m ogla da zadrže Grčku izvan zone - bar ne bez objavljivanja onoga što su zvaničnici bili učinili.

Zajednička vaiuta, neobične mane Evro je zasnovan na tri paradoksa i jednoj grešci. Prva dva paradoksa su već bila uključena u sistem E SM ERM, evropski pokušaj simulacije sistema Breton Vuds. Prvi

200

A

S L A B I T R P E ONO Š TO M O R A J U

paradoks potiče iz 1983, kada je francuska socijalistička vlada prihvatila mere štednje kao sredstvo koje je trebalo da okonč a ... mere štednje na panevropskom nivou.194 Drugi je bio obećanje grčko-špansko-italijanske oligarhije sopstvenim narodim a da će ih evro osloboditi vlasti iste te oligarhije!195 Treći paradoks je uobličen ekskluzivno za evro. Zajednička valuta bila je obezbeđena Evropskom centralnom bankom kojoj je nedostajala država koja bi sa svoje strane podržavala njene odluke, dok države članice nisu imale centralne banke da im pruže podršku u teškim vrem enim a.196 D a bi nadomestio ovu institucionalnu prazninu, Mastrihtski sporazum i iz njega proizašli sporazum i stvorili su paletu neuverljivih pravila da bi ograničavali države. N aravno, takva pravila završila su kao prekršena pravila. Gledajući kako se njegova pravila krše, Brisel i Frankfurt su izmislili nova, još stroža pravila (videti poglavlje br. 6) a završila su tako što su ugušila one koji su pokušali da ih sprovedu. Što se tiče greške u temeljima evra, reč je o grešci koju je čovečanstvo m oralo shvatiti jo š izm eđu dva rata, kada ga je ista odvela na nezaboravan način, kam o sreće da to nikada ne smetnemo s uma, u Depresiju i rat. Podržavanje slobodne trgovine ukidanjem tarifa i kvota može isplativo da se kombinuje s pokušajim a da se fiksiraju kursevi kako bi se dugoročne cene učinile predvidivijim za prodavce i kupce, ali ako bi se tako nešto učinilo i istovremeno dozvolilo slobodno kretanje novca preko granica, to bi značilo ozbiljne nevolje. Razlog za tako nešto je to što su kamatne stope više kada se novac slobodno kreće i kada su dobra vremena. Zemlje s deficitom nude više stope i, pod uslovom da važe fiksni kursevi, vrlo su privlačne za višak novca država s viškom. Ali ovo prouzrokuje gom ilanje duga u regijam a s


201

deficitom koje krene po zlu na prvi znak ekonomske krize. U pravo zato, jedna od malobrojnih stvari oko kojih ekonomisti im aju tendenciju da se slože jeste da nesputana sloboda kretanja dobara i novca ne može da se kom binuje s fiksnim kursevim a, osim ako m ehanizam političkog recikliranja viška nije isto tako deo dogovora.197 Fiksiranje kurseva između različitih ekonomskih regija uvek nakratko đonosi pređnosti, ali liči na invazije na teritoriju Rusije iz prošlosti: oštar početak pun entuzijazma i nade, brzo napredovanje koje izgleda nezaustavljivo, praćeno dirljivim usporavanjem kako nastupa surova zim a uzimajući svoj danak, da bi se završile krvlju po snegu i beskrajnim odm azdam a. Am erikanci su naučili ovu Iekciju triđesetih godina prošlog veka, sa svojim zlatnim standardom iz dvadesetih, i primenili svoje znanje za vreme ere Breton V udsa sve dok im nije ponestalo viškova koje bi reciklirali. U trenutku kada je čovek kakav je bio Pol Valker uvideo da je recikliranje političkog viška bilo izvan dom ašaja američke ekonomije, srušili su čitav sistem - uz pom oć N iksonovog šoka iz 1971. Jer, oni su razum eli grešku koju je Evropa odbijala da uvidi: ukoliko uspostaviš sistem slobođne trgovine, slobodnog kapitala i jedinstvene valute bez mehanizma političkog recikliranja viška, završićeš s nečim nalik na zlatni standard iz dvadesetih godina X X veka. Pošto je nastupio N iksonov šok, evropski lideri su se bacili na posao ne bi li fiksirali kurseve između svojih valuta, ostavljajući po strani sigurnost posledičnih asimetričnih recesija - pri čemu bi najveći gubitak dohotka pogađao najslabije ekonomije. Godine 1978. kancelar Šmit i predsednik Žiskar d’Esten stvorili su monetarni sistem Evrope. Devedesetih godina kancelar Kol i predsednik M iteran nadgledali

202

A


su projektovanje putanje njegove trajektorije ka jedinstvenoj valuti. I na kraju je evro - m ajka svih fiksnih kurseva bio inaugurisan 2000. Svaki ovaj pojedinačni srceparajući pokušaj da se ostvari monetarna unija bio je vođen po istom obrascu: obećavajući početak koji se uskoro m enja u suze i m eđusobne optužbe, dok ekonom ski rat izbija i eskalira, a recesija osirom ašuje najslabije Evropljane. Razlog što je Evropa izgleda napredovala kasnih devedesetih pa sve do 2008, uprkos tome što je bila uvela neodrživi zlatni standard, skoro da nije imao nikakve veze s projektom njene jedinstvene valute, ali je i te kako im ao veze s činjenicom da nije bilo nikakve potrebe za političkim recikliranjem viška, s obzirom na to da je svet privatnog finansiranja dok su bila dobra vremena završavao većinu recikliranja upravo na leđim a am eričkog M inotaura. Godine 2008, pošto se Volstrit srušio pod težinom sopstvene oholosti i planinama rizika koje je finansijalizacija bila nagom ilala (pri čem u se pretvarala da je oslobođena rizika), Amerika više nije m ogla da ispuni Evropskoj uniji zahteve za njen izvoz koji se do tada stabilizovao. M inotaur je bio sm rtno ranjen. Evropa je ubrzo otkrila da su njene privatne banke bile prepune otrovnog duga Volstrita i da su zemlje poput Grčke bile nesolventne države. Smrtni zagrljaj ili kolo sudbine između nesolventnih banaka i nesolventnih evropskih država bio je stvarnost. Ostalo su istorijske činjenice. Arhitektura evrozone je bila u nem ogućnosti da odoli talasim a pristiglim od zem ljotresa iz 2008. O d tada se ona nalazila u dubokoj krizi uveliko pojačanoj odbijanjem Evropske unije da prizna da nešto nije u redu s pravilim a u vezi s njenom valutom , jer bi to posledično dovelo u pitanje njihovu primenu.


203

Eurofilija, germanofobija i francuske elite Z ašto su Evropljani stvorili evro? Potpuno pogrešan, ali zabavan odgovor izgleda ovako:198 „Francuzi su se plašili Nemaca. Irci su hteli da se otarase Britanije. Grci su bili prestravljeni od Turske. Španci su hteli da postanu više nalik Francuzima. Južni Italijani su vapili za m igracionim pravim a u Nemačkoj. Severni Italijani su hteli da postanu Nemci. H olanđanim a i A ustrijancim a je falilo još sam o da postanu Nemci. Belgijanci su tragali za lekom za svoje duboke podele uz pom oć stapanja kako s H olandijom tako i s Fran cuskom p o d pokroviteljstvom obnovljene nemačke marke. Baltičke države su se tresle na sam u pom isao o ponovo uskrsloj Rusiji. Slovaci nisu im ali kud drugo d a odu pošto su se odvojili od češke braće. Slovenija je bežala s Balkana. Finska je m orala da učini nešto što Švedska ne bi. I konačno, Nem ci su se plašili N em aca!“ Kao i sve velike laži, i ova sadrži male, ali značajne istine. Korum pirane vladajuće klase Grčke, Italije, Španije i njim a slične dobile su sva ovlašćenja na osnovu datog obećanja da će svoju vlast prebaciti na Brisel i Frankfurt. Francuske elite su se veoma plašile Nemaca. A nemački narod je imao razloga

204

A


da se plaši tog straha, kao i sposobnosti sopstvene nacionalne države da se sam ouništi kroz ekstremnu ratobornost. Reč je gotovo o instinktu koji su razvili oni koji kritikuju evro i koji sve njegove negativne posledice svaljuju na Nem ačku i Nemce. O duvek sam se protivio ovoj tendenciji iz dva razloga. Prvo, ne postoji nešto što bism o m ogli nazvati ,,Nem cim a“. Ili ,,Grcim a“. Ili ,,Francuzim a“ u okviru istog. „Svi ste vi pojedinci“, citiram čuvenog Brajana i reči koje je uputio nepoželjnim sledbenicim a u klasičnoj kom ediji M ontija Pajtona. Ozbiljna stvar je ovde u tom e što im a m nogo više razlika u karakteru, vrlinam a i m išljenjim a između sam ih Grka i između samih Nem aca nego što ih ima izm eđu N em aca i Grka. Drugi razlog što sam uvek pružao otpor ustaljenom kritikovanju Nem ačke bila je činjenica da ukoliko bism o dozvolili argum entaciji da se spusti do tog stereotipnog nivoa, Pariz bi snosio veću odgovornost nego Berlin za nedostatke evra. Setite se užasnog članka u francuskim konzervativnim dnevnim novinam a Figaro koji sam prvi put pom enuo u poglavlju br. 2. Bio je objavljen dva dana posle Crne srede i dva dana pre nego što su francuski glasači davali svoj glas za M astrihtski sporazum ili protiv njega i to sledećim rečima: „Protivnici M astrihta se plaše da će zajednička valuta i nova centralna banka ojačati superiornost nemačke marke i Bundesbanke. Ali desiće se upravo suprotno. Ako dođe do M astrihta, Nem ačka će m orati da deli svoju finansijsku moć s drugim a. ’Nem ačka će platiti’, govorili su dvadesetih godina prošlog veka. Danas Nemačka zaista i plaća. Mastriht je Versajski ugovor bez rata.“ 199 Nijedan Nem ac, ili bolje reći nijedan Evropljanin, ne bi m ogao oprostiti takvo ponašanje i niko ne bi očekivao ništa manje od Bundesbanke do plan da se natera konzervativni


205

establišm ent Francuske, čiji je Figaro znam eniti glasnogovornik, da povuče ono što je rekao. O čajnička borba u koju su francuske elite bile uvučene da bi ubedile skeptično biračko telo Francuske da da pozitivan glas ,,za“ M astrihtski sporazum na referendum u (jer je rezultat referenduma za dlaku izbegao pobedu glasa ,,protiv“ ) nije bila nikakav izgovor. Versajski ugovor iz 1919. osudio je Nem ce na neizrecivu bedu, ponizio jednu ponositu naciju ipriprem io je d aje preuzm u nacistički zločinci. N acisti bi ostali istorijska fusnota da Nem ačkoj nisu bile nametnute nem oguće reparacije na koje pobedonosni saveznici nisu imali prava da je obavežu, a koje nem ačka vlada sa svoje strane nije im ala m oralno pravo da prihvati. I nije bilo reči sam o o tom nesrećnom članku u novinama. Predsednik De Gol je, kao što sam pom enuo u poglavlju br. 2, video m onetarnu uniju s N em ačkom kao rat drugim sredstvim a upravo u duhu članka u Figarou. Čak ni Delorov okret za 180 stepeni nije bio ništa m anje do francuski plan da se uzurpira jedna institucija koju je odnegovao nemački n arod - Bundesbanka - da se pođvede pod centralnu banku k o jo m dom in ira Francuska i d a se na N em ačku i ostatak Evrope prim eni politika bliska Parizu. Iz nemačke perspektive, D elor i Figaro su m anje-više bili na istoj strani. Č injenica da su civilizovani Francuzi poput Delora i M iterana iskreno verovaii da će se njihova politika pokazati dobrom i za Nem ačku, takođe nije ni na čijoj strani. N a sličan način, većina zvaničnika Bundesbanke veruje sa svoje strane d a je njihov striktni m onetarni stav dobar za Francusku, čak i za Grčku. Č injenica da nem ački političari poput V olfganga Šojblea im aju tendenciju da neprestano ponavljaju stavove o svetosti pravila, dok su njihove francuske kolege sklonije

206

A


term inologiji koja više odiše francuskim prosvetiteljstvom, nije dokaz da je problem Evrope previše nemačke moći. Kad sam bio mlađi, slušao sam često lepo vaspitane predstavnike francuskih vladajućih klasa kako se pozivaju na evropsku opštu volju i zajednički interes, i m oje grčko srce bi zaigralo od sreće. Ali efekat koji su na mene imale tako fine reči se prom enio kada sam naučio da ih prevodim u ono što su one zapravo značile. Pre no što je evro bio uveden, De Gol, M iteran, D elor i njihovi srodnici su pričali o zajedničkom dobru Evrope, pri čem u su u stvari zahtevali d a ostatak Evrope podnosi žrtve u znak podrške skupoj iluziji da je franak bio isto toiiko žilava valuta kao i nem ačka m arka.200 I kad god bi se dobro razrađeni planovi Francuske razbili o hridi stvarnosti, bacali su krivicu na necivilizovane strance koji nisu znali da cene finije aspekte francuskog plana.201 Evro je sve to prom enio. Zaključani u svom čeličnom zagrljaju, sofisticirani administrativci Francuske su gutljaj po gutljaj ispijali svoje gorko shvatanje da im monetarna unija neće pružiti Nemačku na tacni - naprotiv, da gube Francusku. Ovo poslednje je bio prirodan i ne nepravedan rezultat jednog monetarnog eksperimenta u čiju korist je Pariz žestoko agitovao, dok je Nemačka više bila nevoljni saučesnik. Ova hronika putovanja ka valuti evro trebalo bi da svakom čitaocu objasni da ni u kom trenutku to nije moglo biti opušteno putovanje preko pučina globalne ekonom ije. U našem slučaju, neuspeh Evrope da u devedesetim godinam a prošlog veka shvati da vrednost novca ne može nikada biti depolitizovana odvela je u očajničku borbu za dom inaciju unutar tonućeg broda m onetarnog sistema. O d vremena Niksonovog šoka evropske valute tvrdoglavo su odbijale da se usklade, uprkos najboljim pokušajim a vlasti. Evro je trebalo da se pozabavi tom tvrdoglavošću.


207

Sam o što je, umesto da ukloni glavobolje koje su bile izazvane fluktuacijama kurseva, izazvao čitavu seriju migrenoznih napada stvarne ekonomije. Posle početnog perioda iracionalnog optim izm a, koji je uzdigao nove planinske vence privatnog i javnog duga, nova valuta je počela da hrani stare problem e steroidim a i onda ih pustila na naivne građane Evrope koji ni slutili nisu šta ih čeka. Posm atranje visokih evropskih zvaničnika na delu devedesetih godina, dok je am erički M inotaur čak olakšavao putovanje Evrope ka evru, podsećalo je pom alo na gledanje predstave Magbet ili Otelo pri čemu se gotovo sam o nametalo pitanje kako su navodno pametni ljudi m ogli biti toliko lakoverni. Pošto je am erički M inotaur ozbiljno povređen 2008, realnost je povukla tepih pod nogam a evra i rukovodstvo Evrope je degradirano od tragično nesposobnih aktera do protagonista kom edije zabune. Kako je tako m nogo vrhunskih novinara, akadem skih građana, funkcionera i političara m oglo verovati da će biti održivo povezati francuski franak i nem ačku m arku, a o italijanskoj liri, španskoj pezeti i grčkoj drahmi da i ne govorimo, bez mehanizma za recikliranje nemačkih i holandskih viškova i upravljanja defkitom privatnog i javnog sektora? Zar nisu videli da će nemački viškovi, koji su bili dati frankfurtskim i pariskim bankarim a da ih raseju po čitavoj periferiji Evrope, poplaviti regije s deficitom, proizvodeći ogromne mehurove? Kako su mogli da očekuju da će evrozona, bez ikakvih m ehanizam a da se nosi s problem im a, m oći da izađe na kraj s predodređenim pucanjem tih mehurova? Veliki deo krivice treba svaliti na reč ,,unija“ . K ad se reči ,,m onetarna“ i ,,unija“ stave jedna pored druge, odm ah m ože da se zam isli neka vrsta konvergencije - nalaženje ekonom ija i naroda u procesu spajanja. Sam o što pregled

208

A

S LA B I TRPE ONO ŠTO M OR AJU

osam desetih i devedesećih godina prošlog veka u prethodna dva poglavlja otkriva upravo suprotno: jer svaljivanje svake cene koju treba platiti u procesu prilagođavanja na deficitne ekonom ije jeste ponavljanje kardinalne greške zlatnog standarda. M eđutim, za razliku od zlatnog standarda, gde su države naprosto mogle da odu prekidajući preko noći vezu izm eđu sopstvene valute i zlata, kada su se države članice evrozone jednom našle u Hotelu Kalifornija nisu nikada više mogle da iz njega izađu. Ovo je lepota i prokletstvo evrozone. Kad se u nju jednom uđe, nedostaje valuta uz pom oć koje bi bilo moguće izaći iz zone evra; evro je jedino što postoji. Da bi izašle iz evropske monetarne unije, Grčka i Italija, na primer, prvo bi trebalo da stvore novu drahmu ili novu liru i da je onda otkače od evra. Ali stvaranje nove papirne valute, njeno distribuiranje širom zemlje, usklađivanje bankarstva i sistema plaćanja da funkcionišu s novom valutom i sve ostalo što je neophodno zahteva najmanje dvanaest meseci. Pod uslovom da je svrha prolaženja kroz metež ponovnog uspostavljanja jedne izgubljene valute njena devalvacija u odnosu na novac u džepovima građana,202 izlaženje iz evrozone je ravno objavi vehke devalvacije godinu dana pre no što će se ona zapravo desiti. Na najmanji znak o mogućnosti devalvacije za dvanaest meseci od datog trenutka, momentalno počinje besomučna trka. Svaki Tom , Dik i Harijet pohitaće da unovče svu svoju imovinu, da je pretvore u evre, da iznesu svoje evre izvan bankarskog sistema i da ih gurnu u slamaricu ili da ih odnesu preko granice u Nemačku ili Švajcarsku radi bezbednog čuvanja. Pre no što se izgovori reč ,,panika“, banke propadaju, iz zemlje biva isceđena sva njena vrednost i ekonomija se ruši. Zato bi klauzula Hotela Kalifornija koja je bila ugrađena u projekat evrozone uvek sprečavala izlazak iz nje upravo


209

ekonom ijam a kojim a je najviše trebalo da budu van evra. Kad su se jednom našle unutar evrozone, zemlje s deficitom uhvaćene su ogrom nom gravitacijom zajedničke valute i osuđene na neprestano rastuću depresiju od trenutka kad bi se globalna ekonom ija raštimovala. K ad nastupi taj trenutak, vlade se suočavaju s tri opcije: prva je sm rt koja potiče od beskrajnih restrikcija u okviru m era štednje, druga je sm rtonosni izlazak iz zone evra, dok treća opcija predstavlja sprovođenje kam panje nepokoravanja ediktu Brisela i Frankfurta kako bi se Evropa naterala ili da ponovo razmisli o arhitekturi svoje valute ili da prekrši sopstvene zakone i silom istera problem atičnu državu članicu iz evrozone. Kao grčki ministar finansija, ja sam podržavao treću opciju i dao ostavku u julu 2015, kada je moj premijer prihvatio prvu, u uverenju da Brisel ima nameru da Grčkoj nametne drugu opciju - to jest prisilni izlazak.203 Viđeno s izvesne emotivne i istorijske distance, ovo izgleda kao da je Evropa pretvorila sopstvenu balkanizaciju u cilj, u umetničko delo. Ono što bi u drugom slučaju bilo bezopasna recesija završilo se kao razdvajanje Evropljana i sprovođenje vlasti nad njima, produbljavanje podela u životnim standardim a i rađanje različitih životnih perspektiva u različitim delovima Unije. Ovo je bila posledica pokušaja da se valute održe zaključanim jedna u drugu, a da prethodno nije stvoren nikakav mehanizam za recikliranje viškova od strane onih koji su te viškove proizvodili, i to u vidu investicija sačinjenih od delova ovih viškova koji bi redom bili ulagani u zemlje i regije s ozbiljnim deficitom. Pred konačno zaključavanje kurseva kasnih devedesetih, čem u je prethodilo lansiranje evra, fiksni kursevi Evrope imali su tendenciju da sam i sebe periodično oslobode fiksiranosti u okviru posledica političkog pritiska koji su vršili

210

A


narodi pateći zbog toga što su kursevi bili loše podešeni. U m esto da iz ovoga izvuku nauk, oni koji donose odluke odlučili su da podrže suprotno: da fiksiraju kurseve na neizmenjiv način, da nadom este sve valute jednom jedinom i pritom da ne učine ništa kako bi stvorili osnovni politički mehanizam recikliranja koji je nedostajao. D a je N orm an Lem ont nasledio ne E SM -ER M već evro, ne bi trebalo da se brine o devalvaciji svoje nacionalne valute. Pošto bi funta bila ukinuta, umesto toga bi se suočio s kolapsom stvarne ekonom ije Britanije, gom ilanjem neodrživog duga i zahtevima od svirepe Evropske centralne banke za više mera štednje koje bi redom beskrajno hranile sve više i više recesije. Ukratko, evro je zamenio strah od devalvacije sigurnošću Depresije. Tokom kraja devedesetih, dok se evro pom aljao na horizontu, sećam se usijanih debata koje sam vodio s raznim ekon om istim a širom sveta, kao i s prijateljim a u Atini. Koliko god da sam pokušavao da im objasnim da je evro loše dizajniran, bilo je uzalud. K oristio sam analogije iz vožnje, jedriličarstva, iz bilo koje oblasti života koja m i je padala na pam et, da bih upozorio da će ne sam o Grčka, već i Francuska, Italija, Španija i ostali m nogo toga da izgube ulazeći u brzopleto iskonstruisanu zajedničku valutu. ,,To je kao kad bism o odstranili amortizere iz autom obila i onda ga usm erili pravo u najveću ru pu “, govorio sam d ok su moj glas sve više gušile obilno tapacirane izvesnosti mojih sagovornika. ,,To je kao spuštanje finog rečnog čam ca u mirni, veličanstveni okean, uz saznanje da on nije napravljen za olujno vrem e“, bilo je jo š jedno m oje poređenje koje je proizvelo ravnodušnost istug stepena. M am ac evra se pokazao sposobnim da nadvlada i najracionalnije ekonom ske argumente.


211

Neki tvrde da je idealizam te vrste dokaz vrlina Evrope. Nisu u pravu. Totalitarizam je podržan ideologijama nepropustljivim za razum i sposobnim da namam e u zagrljaj savršeno razumne ljude. U filmu Mefisto Ištvana Saboa m ožda je na najbolji način oslikano preuzimanje m oćnog um a od strane zlokobne ideologije. Kako protagonista, koga igra Klaus M arija Brandauer, gubi kritičke sposobnosti, on ih zam enjuje rastućom glađu za moći koju ukrašava čarobnim rečima besmislenih izvesnosti. M oji razgovori s prijateljima kasnih devedesetih dali su m i značajne dokaze da je Evropa bila zahvaćena sličnim trendom. U uglednom društvu Evrope, kao i m eđu m ojim prijateljima i kolegama, sumnje u vezi s funkcionisanjem goluždravog evropskog sistem a centralnih banaka (sačinjenog od ECB-a i centralnih banaka svih država članica Evropske unije) sm atrane su ,,antievropskim“ . Podređivanje agendi elita radi ceđenja nadnica, kao i autom atskom pravu Brisela da diktira odgovore na suštinska politička pitanja, smatralo se ,,m odernizacijom “. „Evropeizam " je postao sinonim za svođenje nacionalnih parlam enata na agencije za rešavanje pitanja po kratkom postupku, i uz pokoravanje slabih superiornom mišljenju jakih. Korišćenje samoporažavajućih mera štednje kao jedinog makroekonomskog instrumenta za kreiranje politike nametnulo se kao „razum no". I tako dalje. Običan svet, kome se sviđala ideja da deli istu valutu sa svim ostalim Evropljanim a kao prvi korak u pravcu jedne mitske federacije, nikako nije m ogao znati da će prvi biti žrtvovan na oltaru ništavnog evropskog suočavanja s neizbežnom krizom evra od strane Evrope. M eđutim, legitimno izabrani predstavnici građana nisu imali takav izgovor, osim u slučaju da su bili previše zauzeti učešćem u ogrom noj realnoj moći i materijalnim nagradam a koje je evro projekat

212

A


u obilju davao hiljadam a birokrata i adm inistratora koji su doprineli njegovom stvaranju. M argaret Tačer se plašila da bi, pod velom evra, evropska federacija bila ubačena na mala vrata. Kam o sreće da je bila u pravu! Ali ako je evro bio Trojanski konj, on je zaveštao nešto m nogo manje herojsko: besmislenu, neefikasnu birokratiju sa svim njenim m ističnim verovanjim a, koja neum orno radi za političare beskrajno sposobne da deklamuju neostvariva pravila. Dem okratija je previše krhak cvet da bi preživela toliku tugu.

6 Obrnuti alhemičari

Kako je Gvozdena zavesa nestajala, jedan film je elegantno zabeležio emotivni rezultat posleratne podele Evrope, ali je isto tako preneo sveprožimajući nemir u vezi s transformacijom Evropske unije. Bio je to film Kšištofa Kješlovskog pod naslovom Veronikin dvostruki život iz 1991. Izražajno sredstvo Kješlovskog je bila očaravajuća veza dve neznanke identičnog izgleda, to su Veronika (VVeronika) iz Poljske i Veronika (Veronique) iz Francuske, koje je u oba slučaja igrala Irena Žakob. Njihove putanje se ukrštaju samo jednom , dok traje ponovno ujedinjenje Evrope. Ushićena pošto je upravo pozvana na audiciju za značajni muzički angažm an, W eronika žuri kući preko glavnog krakovskog trga i zaglavi se usred m asovnih dem onstracija. Jedan od demonstranata slučajno joj zakači torbu i njene notne sveske se prosipaju po zemlji. D ok ih skuplja, primećuje Veronique kako se penje u turistički autobus. Pogledi dveju žena se ukrštaju na delić sekunde. Posle uspešne audicije W eronika dobija ulogu, ali dok daje sve od sebe na premijeri, gubi svest na sceni i umire. U tom istom trenutku, u Parizu, Veronique obuzim a duboka, neobjašnjiva tuga.

214

A


Emotivna i muzička veza Veronique s njenom poljskom dvojnicom (spaja ih ljubav za istu m uziku) i intenzivno osećanje gubitka koje oseća u trenutku W eronikine smrti sim bolizuju solidarnost i kulturnu i duhovnu vezu između zapadnih Evropljana i onih koji su bili ostavljeni iza Gvozdene zavese, kao i onih u južnoj Evropi, u Grčkoj, Španiji i Portugaliji, koji nisu bili oslobođeni od fašizm a sve do sredine sedamdesetih godina. Filmovi poput Veronikinogdvostrukogživota otelotvoruju evropsko kulturno jedinstvo koje ne sam o da je opstalo već je zapravo poraslo u senci oštrih podela. Takođe, čini deo kulturnog opusa koji je pom ogao da se iznese ideja jedinstvene evropske valute. Kako su granice nestajale a jedinstvena tržišta trijumfovala, suštinsko ujedinjavanje je postalo sinonim za monetarnu uniju koja je počela život 1972. sa zm ijom koja je imala loš kraj, začela sporazum ESM između Žiskara i Šmita 1978. i dobila konačan oblik 1993. pod čvrstim vođstvom Miterana i Kola. Gorka ironija, kao što nam pokazuje sadašnjost, jeste što se impuls ka evropskom ujedinjenju vratio kao bumerang, uzrokujući nezadovoljstvo bez presedana. D anas bi W eronika verovatno potpisala ugovor s diskografskom kućom u Parizu ili Londonu, ali bi njena muzika bila hom ogenizovana unutar evropskog muzičkog i tržišta za umetnost koje ne poznaje granice i nema rodnu grudu. Um esto da budu vezane m elodijom , emocijom, krivicom i kulturom, Veronique i W eronika bi bile vezane ugovorom koji je sastavila neka svetska advokatska firma. Zapravo, Veronique bi verovatno bila zabrinuta da se W eronika ne preseli u Pariz i otme joj posao. U ovom surovom svetu više nema m esta za filmove kao što je Veronika Kješlovskog koja daje rom antični pogled na jedinstvo Evrope.

Obrnuti alhemičari

215

U prohujalim vekovim a alhem ija je bila izraz beskrajnog optim izm a da bi olovo nekako m oglo biti pretvoreno u zlato - da je nešto dragoceno m oglo biti stvoreno iz nečeg svakodnevnog. Pre zacrtavanja trajektorije jedinstvene valute, Evropska unija je bila dragocen izvor nade, svetlucavi m agnet snova. Ali onda su došli obrnuti alhemičari. Verni eksploataciji veličanstvenih m ogućnosti za profit i m oć koji su postali dostupni zahvaljujući ludosti depolitizacije novca Evrope, oni su se upustili u sistematsko, m ada nenamerno, pretvaranje evropskog zlata u olovo.

Pomama Franc je radio za jednu veliku nemačku banku čitavih dvadeset pet godina. Novem bra 2011. sedeli sm o jedan pored drugog tokom dugotrajnog leta od Frankfurta do Njujorka. Posle prvih nekoliko sati, tokom kojih smo razmenili nekoliko gestova i sedeli u tišini, kao što je običaj m eđu strancima, zapodenuli sm o razgovor o krizi evra koja je bila počela u Grčkoj, godinu dana ranije. Za sam o nekoliko minuta Franc mi se poverio da su ,,dobre“ godine evra, pod čim je podrazumevao period od kraja devedesetih do nešto pre 2008, bile najgore godine njegovog života. Pre 1998. njegov p o sao je pod razum evao službena putovanja u prestonice Evrope, radi odobravanja kreditne sposobnosti vlada, lokalnih vlasti, kom unalnih preduzeća, građevinskih preduzetnika, lokalnih banaka i velikih preduzeća. Potencijalni klijenti su ga vodili u najbolje restorane, priređivali m u duge prezentacije biznis planova, podilazili njegovom egu, vodili ga u operu, izlagali ga m ešavini poniznosti i superiornosti i, što je najvažnije, trudili se da dokažu

216

A


svoju kreditnu sposobnost. Franc se nije vezivao, hvatao bi let nazad za Frankfurt i, natenane, pažljivo razmatrao podatke i dokum enta koja je vraćao sa sobom kako bi odlučio ko će dobiti i koliko novca njegove banke. „Pre evra“, rekao mi je, „osećao sam se kao kralj.“ Stvari su se naglo prom enile u trenutku kada su tržišta shvatila da je evrozona stvarnost koja će se desiti i da će čak i Grčka da joj se pridruži. Oko 1998. Francov lagodan život se iznenada pretvorio u košm ar. Pritisak njegovih bosova postao je nemilosrdan. „Pozajm ljuj, pozajm ljuj, pozajm ljuj!“, bila je njihova nova vera. O d opuštenog liferanta neznatne količine novca bio je transform isan u stresom pogođenog preplačenog proletera. Nedeljna kvota zajmova koje je trebalo da da bez obzira na kreditnu sposobn ost njegovih klijenata koštala ga je ugleda koji je u prethodnom periodu učinio da se oseča važnim. Neverovatni bonusi koje je zarađivao zato što je prevazilazio svoje kreditne ciljeve nisu bili nikakva kompenzacija, insistirao je, jer su njegovi klijenti ubrzo shvatali da on više nije glavni. Oni su bili glavni. Kada su španski biznismeni, irski preduzetnici, grčki bankari, italijanski industrijalci shvatili pod kakvim pritiskom je bio Franc da im pozajm i novac, njihov stav se prom enio. Kako su iz generalštaba nalozi za istovar što veće količine novca koji se gom ilao u njihovoj jazbini u Frankfurtu bivali oštriji, to su oni postajali arogantniji. Već duže vreme Franc je pokušavao da upozori odbor banke na plim u neodlučnih m ušterija koje banka do juče ne bi dotakla ni prutom . Njegove izveštaje su ignorisali i osećao je hladni talas neodobravanja koji su emitovali njegovi pretpostavljeni na neplaniranom sastanku. U skoro je uvideo da su njegovi izveštaji bili u sukobu s biznis planom

Obrnuti alhemicari

217

više uprave. Bio je u ozbiljnoj opasnosti da ga okarakterišu kao nelojalnog i nepouzdanog. U strateškim predavanjim a organizovanim da bi se podstakla radna snaga u vezi s novom logikom više uprave, Franc i njegove kolege su otkrili da je opis njihovog radnog m esta dram atično prom enjen. N isu više bili tu da bi preneli zdravo rasuđivanje na svoje klijente. Procena rizika i upravljanje bili su im u potpunosti oduzeti. Oni su se tu nalazili da bi davali zajmove, dostigli svoje kvote na način ne m nogo različit od trgovačkih putnika koji su prodavali enciklopedije i čije su plate zavisile od toga koliko če prim eraka prodati. „Ali šta u vezi sa skopčanim rizikom?11, pitao ih je Franc jednom. Za razliku od prodavca enciklopedija, koje on može da ignoriše čim postanu vlasništvo mušterije, zajmovi imaju lošu naviku da povratno utiču na dobavljača. Bankari poput Franca su se osećali važnim zato što su bili odgovorni za procenu rizika svakog zajm a koji bi dali. Upravo to je bilo ono što im je davalo značaj, njihov osećaj sam ovažnosti, čaroliju. Ali avaj, nova podela rada u okviru bankarstva je na sve to stavila tačku. Ljudi poput Franca sada su dobili uputstva da ne obraćaju pažnju na rizik. „Ostavite rizik našim m enadžerim a rizika“, bilo im je rečeno. „V aš zadatak je da idete u lov na dobit204 i da maksimizirate sum e koje pozajm ljujete.“ Čim bi klijent potpisao i prim io zajam od Franca, ugovor je prosleđivan m enadžeru rizika i on bi započeo proces koji je prvobitno razvijen na Volstritu. Baš kao i u Sjedinjenim D ržavam a, Francov zajam je bivao isečen na male kom ade, pom ešan i sparen s kom adim a drugih zajmova, zatim stavljan u paket drugih proizvoda, poznatih pod imenom derivati, i prodat

218

A


dalje drugim finansijskim institucijam a na sve četiri strane planete. I tako je rizik koji je Franc stvorio dajući kredite prevrtljivim Evropljanim a bio navodno raspodeljen po prostranom arhipelagu globalnog rizika ,,bez rizika“ .205 Francove nove okolnosti očigledno nisu bile karakteristične za banke evrozone. One su bile rođene na Volstritu kao rezultat finansijalizacije sagrađene na leđima američkog M inotaura, zatim su otvorile put do londonskog Sitija, pa do Frankfurta i Pariza. Ono što se sada razlikovalo u Francovom iskustvu, u poređenju s njegovim kolegam a iz anglosfere, bio je poseban vid gluposti koji je imao veze isključivo s oblikom koji je taj lov na dobit poprim io na prostoru evra. M astriht je objavio da je m onetarna unija večna. D a bi zacem entirao ovu m isao, sporazum iz 1993. strogo je određivao uslove za ulazak u zonu jedinstvene valute, ali se nije pobrinuo da sastavi odredbe i za izlazak iz nje. Tako je doktrina Hotela Kalifornija bila ugrađena u evropski zakon. Čim su tržišta počela da veruju da niko nikada neće izaći iz evrozone, nemački i francuski bankari su počeli da gledaju na irske i grčke prim aoce zajm a kao na ravnopravne po kreditnoj sposobnosti s nemačkim klijentom. Bilo je logično. Ako su portugalski, austrijski i malteški prim aoci zajm a svi prim ali zarade u evrima, zašto bi onda bili tretirani drugačije? Iako rizik koji je bio skopčan s kreditiranjem dotičnih individua, preduzeća ili vlada nije bio problem, s obzirom na to da su krediti nestajali iz poznatog univerzum a odm ah pošto bi bili odobreni, zašto svi potencijalni dužnici iz čitave Evrope ne bi bili tretirani na isti način? Sada kada su Grci i Italijani zarađivali novac koji nikada više ne bi m ogao devalvirati u odnosu na nemački novac, njihovo kreditiranje je nem ačkim i francuskim bankam a

Obrnuti alhemičari

219

izgledalo isto toliko unosno kao i pozajmljivanje holandskim ili nem ačkim entitetima. Zapravo, čim je evro izmišljen, bilo je unosnije davati zajmove pojedincima, kom panijam a i bankam a iz zemalja članica s deficitom nego m ušterijam a iz Nemačke ili Austrije. To je bilo zato što je u zemljama kao što su Grčka, Španija i južna Italija privatna zaduženost bila ekstremno niska. Ljudi su naravno bili generalno siromašniji u odnosu na Evropljane sa severa, živeli su u skrom nijim kućama, vozili starije automobile i tako dalje, ali su oni bili vlasnici svojih dom ova u potpunosti, nisu imali kredit za autom obil i obično su ispoljavali duboko usađenu averziju prema dugu zbog svežeg sećanja na siromaštvo. Bankari vole mušterije s niskim nivoom zaduženosti i neku vrstu zaloga u obliku poljoprivrednog imanja ili stana u Napulju, Atini ili Andaluziji. Čim je strah od devalvacije lire, drahme ili pezete u njihovim džepovima nestao, oni su postali mušterije na koje su upućivani bankari poput Franca da ciljaju kao u svoju metu. Franc mi je, u nameri da me impresionira, naširoko ispričao priču o neočekivanosti i žestini kojom je njegova banka opsedala evropsku periferiju. Njen novi biznis plan je bio jasan: da osvoji veći procenat tržišta evrozone od drugih banaka, naročito u odnosu na francuske banke, koje su takođe bile u svom pozajm ljivačkom piru. Ovo je značilo jedno: pozajmljivati zemljama u deficitu, koje su nudile bankarima trostruko preimućstvo. Kao prvo, niski nivoi privatne zaduženosti ostavljali su ogrom an prostor za m nogo više pozajmljivanja. N a brzinu pribeležene kalkulacije na poleđini koverte činile su da francuskim i nemačkim bankarim a ide voda na usta čim pomisle na davanje zajm ova u području Mediterana, u Portugaliji i u

220

A


Irskoj. Za razliku od britanskih i holandskih klijenata, koji su bili pod hipotekom do ušiju i u poziciji da pozajm ljuju malo ili nimalo novca, grčke i španske mušterije su mogle da učetvorostruče pozajmice, s obzirom na to da su imali veoma malo duga od sam og početka. D rugo, izvozi nacija s viškom u zemlje s deficitom koje su upravo bile primljene u zonu evra sada su postali imuni na devalvacije ukinutih, slabijih valuta. U okviru onog što su bankari sm atrali periodom povoljnim po ekonomski rast, davanje sve više zajm ova u zemlje s deficitom proreklo je stvarni rast domaćih privreda, koji je redom opravdavao zajmove koji su im odobravani. Treće, nemački bankari su stalno balavili o razlici u kamatnoj stopi kojom su m ogli da oglobe nem ačku m ušteriju i tekućoj kam ati na m estim a kao što je Grčka. Jaz između te dve kamate bio je direktna posledica trgovinskog disbalansa ovih zemalja. Veliki trgovinski višak je značio da su automobili i veš-mašine m asovno otprem ani iz zemlje s viškom u zemlju s deficitom pri čemu je keš tekao u suprotnom smeru. Zemlje s viškom postale su preplavljene likvidnošću - to jest kešom koji se gom ilao u direktnoj proporciji s neto izvozom kojim je zapljuskivan njihov trgovinski partner. Kako zaliha keša raste u bankam a nacije s viškom - ili preciznije, u Frankfurtu - ona postaje sve dostupnija i stoga jeftinija za pozajmljivanje. D rugim rečima, njena cena pada. A koja je cena novca? K am atna stopa! Zato su kam atne stope u Nem ačkoj bile m nogo niže nego u Grčkoj, Španiji i sličnim zemljama odakle je odliv keša tekao ka Nemačkoj, a to što su Grci i Španci kupovali sve više i više folksvagena održavalo je cenu evra na jugu Evrope na višem nivou u odnosu na njen ekvivalent u Nem ačkoj.206 U pravo je taj sve veći bezdan koji je delio kamatne stope zajm ova u zem ljam a koje su činile jezgro evrozone od

Obrnuti alhemičari

221

zajmova zemalja na periferiji upropastio Francov život, jer je njegov zadatak bio da pozajm ljuje tamo gde je m ogao da postigne najvišu kam atnu stopu - u okviru lova na dobit. Stvaranje evra nehotice je prezasitilo nemačke banke likvidnošću, koju su zatim ljude poput Franca njihovi pretpostavljeni prim oravali da iznova izvezu u svaku nedođiju nacija s deficitom - nacija koje su do tada imale tipično nizak nivo zaduženosti. Francova misija je bila da poveća zaduženost u zemljama s deficitom radi ubiranja ogrom nih nagrada koje su poticale od ponora koji se širio između kamatnih stopa u slabijim i jačim nacijam a evrozone. D ug koji je nadm ašivao svako drugo dugovanje poteklo iz pozajmljivanja, zbog ogromnih sum a o kojim a je bilo reči, bio je javni dug - odnosno zaduživanje vlada. Čak i vrlo male razlike izm eđu kam atnih stopa kojim a su bankari teretili grčku državu u odnosu na nemačku vladu predstavljale su odobrenje da se štam pa novac. Sve dok je trajala pretpostavka da je m onetarna unija večna, te razlike u kamatnim stopam a - poznate i kao spreads - garantovale su da bankar koji iznosi novac iz Nemačke ili Francuske (po stopi od, recimo, 3,5 odsto) i pozajm ljivao ga grčkoj državi (za, recimo, 4 odsto) ima m ogućnost da postigne profit bez rizika. U kojoj meri, pitate se. Meru profita predstavlja razlika između dveju kam ata (tj. 0,5 odsto) pom nožena ukupnom sum om zajm a datog grčkoj vladi. Ali što je više novca pozajmljivano grčkoj vladi (ili irskim bankam a, u istu svrhu) to je spreađ207 bio niži, pa je bankar morao da izda za toliko više zajm ova kako bi održao svoj profit. Pom am a je verovatno previŠe blaga reč da bi dočarala ono što se stvarno zbivalo. „Živeo sam životom zajmodavca predatora“, bile su Francove reči d ok se avion prizem ljivao. Preuzim ajući svako svoj prtljag, uputili sm o se ka carinskoj kontroli. Franc m i

222

A


je stisnuo ruku, dodajući: „Grčka je bila naše glavno tržište visokorizičnih subprime kredita.* Svako dobro, prijatelju.“ Nijedan od nas dvojice nije m ogao zamisliti da ću se četiri godine kasnije boriti da svojim kolegam a m inistrim a finansija objasnim da je neotplativi dug Grčke bio simptom kolektivne gluposti evrozone.

Nein na treći Septembra 2008. Dik Fuld, poslednji CEO Lejman bradersa, moli Henka Paulsona, am eričkog m inistra finansija, da m u odobri ogrom an kreditni paket kako bi spasao Lejman braders i održao ga da ne potone. Paulson ga poslovično odbija. N ajviše što m ože da učini, kaže Fuldu, jeste da priupita druge investitore bankare da li bi eventualno hteli da m u pom ognu da se reši nekih od Lejmanovih loših transakcija tzv. bad trades. Ali sve to zajedno značilo je jedno: da nam a bejlaut paketa. „Prijavi stečaj, ako ne nađeš drugo rešenje.“ Zam islim o sada malo drugačiji, u potpunosti izmišljeni, razgovor u kom e bi m inistar finansija SAD rekao Fuldu: ,,Za tebe nem a bejlaut paketa, a nije ti dozvoljeno ni da prijaviš stečaj!“ M olim ? Svakako da čak ni najveći autoritet ne bi m ogao da zahteva od jednog entiteta pod stečajem da se uzdrži od nesolventnosti i da istovremeno odbija da m u odobri bejlaut paket. To naprosto nije moguće. M eđutim, upravo to se desilo. Naravno ne u Sjedinjenim Državama, već u Evropi osam naest meseci kasnije. Pred kraj 2009. Jorgos Papandreu, novoizabrani grčki premijer, im ao je sve indikacije da je Grčka sledeći slučaj poput Lejman bradersa. D o jan u ara 2010. u to nije bilo *Tržište drugorazrednih hipotekarnih kredita. (Prim. prev.)

Obrnuti alhemičari

223

sumnje: G rčka nije im ala nikakve šanse da i dalje redovno servisira svoj gigantski dug veći od 300 milijardi evra. Zatočena u evrozoni, nije imala ni drahm u koju bi m ogla devalvirati, niti grčku centralnu banku koja bi joj pom ogla. U očajničkoj potrazi za bejlaut paketom, pre no što tržišta i građani postanu u potpunosti svesni situacije, on je kontaktirao s evropskim partnerim a Grčke tražeći od njih pomoć. Dve osobe su bile ključne, sposobne d a odgovore na njegov uznemirujući poziv: kancelarka Nemačke Angela Merkel i Žan-Klod Triše, Francuz koji je bio predsedavajući Evropske centralne banke i kome je bilo užasno stalo da se francuske elite i dalje pretvaraju da Francuska i Nem ačka govore istim jezikom i dele jedinstvenu agendu o monetarnim pitanjima. Odgovor Merkelove, koji je s entuzijazmom podržao Triše, ostaće zapam ćen u istoriji: nein u vezi s bejlaut paketom za Grčku, nein sm anjenju kamatnih stopa208 i, zapanjujuće, nein za difolt grčkog duga u stilu Lejmana. Bilo je to najživopisnije odbijanje ikada sročeno koje je objavljeno s najvećim m ogućim sam opouzdanjem . Lider jedne bankrotirane države, čija je valuta izdata u Frankfurtu i koju je kontrolisao gospodin Triše, dobio je instrukcije od kancelara Nemačke da i ne pom išlja na to da objavi bankrot, uprkos tome što m u je svaka pom oć uskraćena. Povlačenje paralele izm eđu Grčke i Lejman bradersa opravdano je iz više razloga, uprkos činjenici što je jedno zemlja a drugo trgovinska banka koja je prestala da postoji. Kako Lejman bradersu tako je i Grčkoj bilo suđeno da propadne čim bi finansijalizacioni sistem upao u probleme. Im ajući zadatak da hrani enorm ni apetit am eričkog M inotaura u korist izvoza i novca nacija s viškom , finansijalizacija bi svakako doživela oštar zaokret čim bi se planina finansijskih derivata koje je nagom ilala našla u bezizlaznoj

224

A


situaciji. Poput zlokobne oseke koja se pojavljuje bez upozorenja, kredit i novac nestali su iz finansijskih električnih kola Amerike i Evrope. Lišeni gomila privatnog novca, finansijeri ' su svakodnevno predviđali da će entiteti s najvećim teretom duga biti prvi koji će biti razoreni. Lejman i Grčka su dva najčuvenija od tih entiteta; m eđutim, iza naslova, i iza tragičnih figura kao što su gospodin Fuld i gospodin Papandreu, odvijalo se nešto m nogo veće i stravičnije: izvesnosti na kojim a je evrozona bila podignuta upravo je trebalo da se pokažu iluzornom. Trostruko nein nemačke kancelarke gospodinu Papandreuu izražavalo je određenost kojom je establišm ent Evrope odbijao istinu o evrozoni: da je ona makroekonomija svetskog značaja koja je najmanje spremna da odoli udaru talasa najagresivnijeg m ogućeg kraja veka.

Vrdanje Kuća od karata (ili da budem o precizni, od finansijskih derivata) finansijalizacije počela je da se ruši 2007, pod teretom sopstvene oholosti. D ok je štam panje privatnog novca jenjavalo, pošto bankari više nisu imali poverenja u papirne produkte koje su izdavali svaki za svoju banku, likvidnost je svuda brzo presušila. Prva banka koju je zahvatila panika (tzv. bank run ) bila je britanska banka N ordern Rok, da bi usledio prvi bejlaut paket spasavanja koji su finansirali poreski obveznici i koji je bio organizovan radi spasavanja investicionc banke SA D Bir Sterns. A m erički zvaničnici kao Paulson, predsednik Feda Ben Bernanke i načelnik njujorškog Feda Tim oti G ajtner frenetično su pokušavali da zaustave zarazu. U narednih dvanaest meseci oni su odobrili

Obrnuti alhemičari

225

izdavanje toliko javnog novca koliko su procenjivali da je bilo neophodno, u nameri da nadomeste privatni novac koji je nestajao iz sistem a. Ali koje bi od svih svojih prijatelja bankara oni trebalo da spasu, a koje bi trebalo da prepuste razjarenim silama tržišta? Septembra 2008. oni su se odlučili za odgovarajuću reakciju. Oni bi dozvolili da jedna banka, Lejman, propadne radi m oralnog nauka za ostale bankare i kao signal američkom narodu da njihovi javni zvaničnici nisu bili u potpunosti pod činima banaka. U međuvremenu, pripremali su se da odobre bejlaut paket svim ostalim finansijskim institucijama, ukoliko bi nesolventnost Lejmana izmakla kontroli. Rezultat je bio najveći transfer privatnih gubitaka iz knjiga banaka na stanja glavnih računovodstvenih knjiga javnog duga. Problemi Volstrita odm ah su inficirali londonski Siti i anglosfera je prešla iz svetske supremacije u globalni izgubljeni slučaj. Zvaničnici u Briselu, Parizu, Frankfurtu i Berlinu su likovali, uvereni da su Anglosi, koji su im držali lekcije o lošem kvalitetu evropske monetarne unije i modelu socijalnog tržišta, dobili zasluženu kaznu. Sve dok, a to znači kad su ustanovili da su nemačke i francuske banke bile u goroj situaciji od Lejmana, njihove računovodstvene knjige nisu dotakle dno zbog finansijskih derivata am eričkog porekla koji su izgubili 99 procenata vrednosti. Saveznu vladu Nemačke uhvatila je panika. Godine 2009. Bundestag, nemački parlament, prinuđen je da izdvoji 500 m ilijardi evra za kredite i transfere za spasavanje nemačkih banaka. Slična akcija je sprovedena u Francuskoj, gde su se četiri najvažnije finansijske institucije suočile s neposrednim uništenjem. Parlam entarcim a iz obe nacije rečeno je vrlo konkretnom term inologijom : iznedrite neverovatne

226

A


sume novca koje su neophodne za banke ili će svetu koji poznajete doći kraj. I tako je i bilo, pa su političari koji su bili navikli da gunđaju zbog nekoliko m iliona evra koje je trebalo potrošiti na penzije, zdravlje ili obrazovanje dali svojim vladam a blanko dozvolu da izvrše transfer od više stotina m ilijardi u korist bankara do tada preplavljenih likvidnošću. T o je pom oglo nemačkim i francuskim bankam a da prežive kolaps izazvan njihovim naivnim trgovanjem kreditnim derivatima. Međutim, još jednoj nesreći bio je dat znak da nastupi: zajmovi koje su bankari poput Franca dali regijam a evrozone s deficitom bili su dovoljni da odvedu njihove nacije do bankrota, ukoliko bi prenapregnute irske, španske i grčke banke zapale u nelikvidnost i nem ogućnost izvršenja obaveza. Pre no što se mastilo na prvom ugovoru osušilo, drugi bejlaut banaka je bio na svom putu: bejlaut bankara iz zem alja s defkitom čije vlade nisu mogle sebi da priušte njihovo spasavanje. V lad am a Francuske i N em ačke bila je m rska i sam a pom isao da treba da se vrate u svoje parlam ente i da od njih zahtevaju odobrenje za svež novac koji bi bio namenjen irskim, italijanskim, španskim i grčkim bankam a, pa su taj zadatak prebacile na Evropsku centralnu banku. U nedostatku m oći kojom bi jedna pristojna centralna banka trebalo da raspolaže, ECB je dozvolio bankam a evrozone da sprovedu nešto izuzetno opasno: da izdaju IO U (I Owe You) koje niko ne bi želeo da kupi209 (s obzirom na to da su banke bile nesolventne), pa da te IO U proslede m inistrim a finansija svojih vlada, da IO U dobiju pečat m inistara u ime državne garancije (za koji bi svi znali da ne služi državi na čast) i da konačno banke polože iste te IO U -e nazad u ECB kao zalog u zam enu za novac koji je ECB stvorio kako bi im dao kredit.

Obrnuti alhemičari

227

U stvarnosti je centralna banka evrozone, kojoj je povelja iz mastrihtske ere zabranjivala da pozajm ljuje vladam a zem alja članica ili nesolventnim bankam a, pozajm ljivala indirektno vladi svake nacije s deficitom novac koji je njenim nesolventnim bankama bio neophodan da bi se pretvarale da nisu nesolventne.210 Tako su se banke pretvarale da su solventne; države s deficitom su se pretvarale da su imale novac da garantuju da su banke bile solventne; i ECB je stajao uz njih, pretvarajući se da su ovi žalosni parovi nesolventnih banaka i nesolventnih država savršeno solventni i stoga dostojni, po povelji ECB-a, likvidnosti ECB-a. Najčudniji ritual koji sam bio primoran da istrpim tokom onih pet meseci u prvoj polovini 2015, dok sam služio kao m inistar finansija Grčke, im ao je veze $ m arifetlukom koji je primenjen skoro osam godina pošto je bio izmišljen. Moj pom oćnikkom e sam najviše verovao i đobar prijatelj Vasilij Kafuros došao bi u m oju kancelariju držeći ugovore u skladu s kojim a je m oje m inistarstvo, i sledstveno tom e grčka država, garantovalo IOU-e u ime bankara Grčke. Ne sm ećući s um a prezir koji sam gajio prem a ovom sporazumu, Vasilij bi m i prišao s najvećom m ogućom pažnjom i sam o u trenucim a za koje je procenjivao da su relativno oslobođeni stresa. Obojica sm o kipteli od gneva zbog tužne činjenice da su m oji potpisi garantovali više od 50 m ilijardi evra duga privatnih banaka, dok naša clržava nije m ogla da sastavi nekoliko stotina m iliona evra d a bi platila za naše javne bolnice, naše škole ili penzionere Grčke. Stavljanje sopstvenog potpisa na ove papire, iz nedelje u nedelju, verovatno je bilo najčudnije i u isto vreme najružnije što sam m orao da obavljam. Sledeći kandidat u trci za titulu N ajneprijatnije m inistarske dužnosti bila je obaveza

228

A


ponavljanja laži da su banke Grčke solventne i da bi vlada stala iza svake njihove obaveze prem a svim njihovim kreditorima, uključujući i garante koje sam potpisivao savršeno svestan činjenice da ukoliko bi to zahtevala prilika ja ne bih m ogao da ih podržim . M oja jedina uteha je bila da u svemu tome nisam bio sam: svi ministri finansija evrozone i bankari centralnih banaka s čitavog Kontinenta su od početka sudbonosnih dana iz jeseni 2008. bili zaokupljeni sopstvenim istovetnim pokušajem velikog vrdanja.211

Odbijanje Razlog što je Grčka očigledno postala prva zemlja evrozone koja je doživela bankrot je jednostavan. O d trenutka kada je izgledalo da je drahm a najverovatnije otišla u istoriju, a da je m esto Grčke u okviru evrozone sigurno, bankari kao što je bio Franc prepustili su se pom am i davanja zajm ova i to iz razloga koje m i je on lično bio objasnio na tako elokventan način dok sm o leteli ka Njujorku. Deo priče koju je Franc izostavio, verovatno zato što nije bio prepoznao njegov značaj, bio je onaj koji se odnosio na mere u odnosu na tržište rada - poznate i pod nazivom Harc reforme212 - koje je Savezna Republika Nemačka ratifikovala čim su evro novčanice počele da cirkulišu. Sprovedene u vreme rasta pod liderstvom SAD, cilj ovih reform i je bio da pospeše izvoz Nem ačke i njegovu konkurentnost čineći ga jeftinijim uz pom oć znatnog sm anjenja prosečne neto nadnice nemačkih radnika, kako kroz sm anjenje stope zarade po satu rada, tako i kroz usm eravanje velikog broja radnika ka takozvanim mini poslovim a.213

Obrnuti alhemičari

229

Rezultat ovoga je bio da nemački radnici, pošto se njihov deo u okviru profita njihovih poslodavaca sm anjivao, nisu mogli priuštiti dobra koja su proizvodili. Pošto m u je bila uskraćena dom aća potražnja, višak nemačkih proizvoda je posledično preusm eravan u zemlje kao što su Irska, Grčka i Španija, gde je potražnja za njima podržana zajm ovim a koje su Franc i njegove kolege bankari iz Frankfurta, uronjeni u nemačku korporativnu prezasićenost profitom, prebacivali na periferiju Evrope. Izvoz nemačkih proizvoda i nemačkog profita u ostatak evrozone stvorio je godišnji rast na dužničko pogonsko gorivo u visini od 5 procenata u Grčkoj i Irskoj, čineći da ova osetljiva, deficitom poharana društva izgledaju kao čudesne ekonomije, u suprotnosti s Nem ačkom čiji je rast dostizao ništavnih 1 odsto. D a li je on da čudno što su finansijski prenapregnuti nemački radnici koji su posećivali Grčku tokom letnjih meseci trljali oči gledajući rastući životni standard o kome oni nisu m ogli ni da sanjaju? I da li je onda iznenađujuće što se na evropskom jugu, kada je pukao mehur koji je Nemačka prenaduvala, ova zbunjenost pretvorila u neprijateljstvo prem a grčkim, španskim i italijanskim cvrčcima? Naravno, ono što nemački turisti nikada nisu videli je činjenica da je Grčka puna mrava koji su teško radili u borbi da opstanu u tim godinam a čuđesnog rasta. N adničarim a s niskim prim anjim a i penzionerim a govoreno je da im nikada ranije nije bilo tako dobro - da su njihove realne nadnice i životni standard u porastu - sam o što oni to nisu osećali baš tako. I bili su u pravu.214 D ok su bogatiji Grci, koji su živeli bogato na osnovu nemačkih i francuskih bankarskih zajmova, prosperirali, sirom ašniji Grci su sve više upadali u zam ku sirom aštva. I to dok su trajala dobra vremena! A kada su 2010. nastupila loša vremena, rečeno im je da su upravo oni

230

A


bili ti raskalašni cvrči koji su proizveli krizu pa zato sada m oraju da plate cenu za sve to. M nogi su se pitali: zar vlasti u Briselu, Berlinu i Atini nisu prepoznale da grčki javni dug (i način života bogatih Grka) nije bio održiv? Zapanjujući odgovor je da nisu, a evo i zašto: ako razmišljate o javnom dugu i nacionainom dohotku jedne nacije kao o dve rastuće planine, dug izgleda kao da je održiv i u okvirim a onoga s čim je m oguće nositi se sve d ok je pod kontrolom i sve dok se planina dohotka uvećava na osnovu veće stope rasta u odnosu na planinu duga. Planiita duga raste autom atski dok se kam ata gom ila na njenom vrhu po jednakoj kam atnoj stopi. U Grčkoj je ta stopa pćda na 3 procenta, zbog pozajm ljivačkog pira stranog poreklat. U isto vrem e, planina nacionalnog dohotka (m erena u etvrima) rasla je m nogo brže, po stopi od 8 procenata - 3 procenta od toga bio je rast zbog rasta cena, a 5 procenata je rezultiralo iz povećane proizvodnje. N a taj način je izgledalo da je javni dug Grčke, uprkos tome što je bio veliki, održavan unutar okvira gde je bilo m oguće njegovo servisiranje zahvaljujući m nogo bržem rastu prihoda. M eđutim , kada su događaji iz 2008. proširili kreditni krah, dve užasne stvari su se dogodile u isto vreme i to je stavilo tačku na ovu iluziju. Prvo, gotovo sveukupan prestanak davanja novih kredita značio je da grčka država više ne m ože d a fiinansira svoj dug ukoliko nije sprem na da plati kam atu višiu od 10 procenata m alobrojnim preostalim investitorim a nai tržištu novca koji su voleli rizik. Drugo, grčki nacionalni dohodak je doživeo negativni rast, padajući zbog globalne jrecesije koja je oslabila turizam i dohotke bezbrojnih G rka koji su trgovali uvozn om robom finan siran om dugom . K a d a je stop a rasta planine d uga - kam atna stopa - ispaljjena od 3 na 10 procenata, a pritom je planina dohotka umiesto da

Obrnuti alhemičari

231

raste počela da se sm anjuje (prvo za 3 procenta, onda za 5 procenata), održivost duga Grčke je postala ovaploćenje term ina kontradikcije. Protiv ovih brutalnih činjenica, trostruko nein kao odgOvor na molbu Jorgosa Papandreua za pom oć početkom 2010. bilo je katastrofalno u svojoj besmislenosti. Bio je to toliko realističan potez kao kad bi m u predložili da teleportuje Grčku u drugu galaksiju u kojoj bi bilo m oguće izbeći objavljivanje bankrota bez devalvacije, bez olakšanja duga i bez novih zajm ova. T rostruko nein je bilo refleksna reakcija koja je izražavala odbijanje Evrope da prizna da se suočava s jednom strukturnom krizom. Stvorila je m onetarnu uniju sačinjenu od država bez centralnih banaka koje bi mogle da ih podrže u vreme globalne krize i Evropsku centralnu banku bez države koja bi joj čuvala leđa. Pravilima koje je propisivao M astriht bilo je nemoguće povinovati se. Trostruko nein je trajalo od januara 2010. do m aja iste godine, ili do trenutka u kom e Berlin i Frankfurt nisu više m ogli da izbegavaju priznavanje činjenice da će Grčka prestati da plaća dugove prem a nemačkim i francuskim bankam a. U tom trenutku je evropsko odbijanje m utiralo u drugu formu: u takozvani bejlaut paket spasavanja Grčke, koji je trebalo da postane šablon za jednako vredne akcije u Dablinu, Lisabonu i M adridu, i koji je ostavio trag na Rim, čak i na H olandiju i na Francusku, gurajući čitav Kontinent u novu fazu recesije.215 Suština dila koji je ponuđen Grčkoj bio je jednostavan: pošto ste sada nesolventni, mi ćemo vam izđati najveći zajam u istoriji čovečanstva pod uslovom da sm anjite nacionalni dohodak do mere koja nije viđena od vrem ena plodova gneva. Č ak bi i pam etnom osm ogodišnjaku bilo jasn o da takav bejlaut paket spasavanja ne može im ati dobar kraj.

232

A


M eđutim , ovo nije bio bejlaut paket. Grčka nikada nije spasena bejlaut paketom. N iti su to bile ostale svinje Evrope - ili PIIGS, poim ence Portugalija, Irska, Italija, G rčka i Španija kako su ove zemlje bile kolektivno brendirane. Grčki bejlaut, zatim bejlaut Irske, pa Portugalije, pa onda Španije bili su prvenstveno paketi spasavanja za francuske i nemačke banke. U procesu prilagođavanja svojih pravila kako bi spasla privatne banke PIIGS-a izdavanjem prethodno navedenih lO U -a, ECB je kancelarki Merkel i francuskom predsedniku Nikoli Sarkoziju dozvolio mali predah od obaveze da se upute nazad svojim parlamentima kako bi dobili još novca poreskih obveznika za francuske i nemačke bankare. Ali sada je bilo potrebno m nogo više. Do m aja 2010. obveznice grčke vlade izgubile su 82 procenta vrednosti. D rugim rečim a, banka ili privatni investitor kom e je grčka država dugovala 100 evra mogli su dalje da prodaju taj dug za sam o 18 evra. To je bila propast za one francuske i nemačke banke kojim a je Grčka bila dužna 200 m ilijardi evra. A to je bio sam o vrh ogrom nog ledenog brega. Izloženost nemačkih banaka grčkom , irskom, španskom , portugalskom i italijanskom dugu dostigla je 2009. vrtoglave 704 m ilijarde evra.216 M nogo, mnogo više od ukupne osnovice u kapitalubankarskog sistem a Nemačke. Ako bi Grčka propala i ako bi zarazila neke od ostalih perifernih banaka, bankarski sistem Nemačke bi se pretvorio u prah i pepeo. Iznenada je spasavanje Grčke postalo imperativ. Ali s grčkom državom koja je bila odsečena od tržišta novca, upravo kao što nijedan norm alan investitor ne bi pozajm io vladi u Atini, i nemačke i francuske banke plašile su se onog najgoreg: Grčka bi m orala da objavi stečaj i prestane da plaća rate, i u tom slučaju bi banke bile prepuštene na

Obrnuti alhemičari

233

milost i nem ilost regulatora čija su pravila jasno određivala da bi trebalo objaviti nesolventnost uglednih banaka kao što su recimo BNP Pariba ili Finansbank. Sledeći bejlaut paket nemačkih i francuskih banaka je postao neizbežan. Drugi po redu za m anje od dve godine. Problem je bio u tome što kancelarka Merkel i predsednik Sarkozi nisu smeli ni da pom isle da će m orati da se vrate u parlamente po još novca za svoje bankarske drugare, tako da su prešli na sledeću raspoloživu m ogućnost koja je po njihovom mišljenju bila prihvatljivija: obratili su se parlamentima pozivajući se na dragoceni evropski princip solidarnosti s Grčkom, pa onda s Irskom , zatim s Portugalijom i na kraju sa Španijom . N a taj način je gospodin Papandreu bio primoran da prihvati najveći zajam u istoriji, čiji je najveći deo, više od 91 procenta, potrošen na podupiranje francuskih i nemačkih banaka i to posredstvom otkupa onih njihovih obveznica od sto evra čija je tržišna vrednost bila pala na manje od dvadeset evra. Cinična smicalica, koja je prebacila gubitke vredne više od m ilijardu evra iz knjiga francuskih i nemačkih banaka na pleća poreskih obveznika Evrope, pređstavljena je svetu kao m anifestacija evropske solidarnosti. Ono što ovaj transfer čini pre zlokobnim nego ciničnim jeste činjenica da grčki zajam nije poticao sam o od francuskih i nem ačkih poreskih obveznika, već i od portugalskih, slovačkih, irskih - od poreskih obveznika čije banke nisu imale nikakvu korist. U suštini, privatni gubici francuskih i nemačkih banaka raspodeljeni su p o čitavoj evrozoni, prim oravajući čak i najslabije građane najslabijih država članica da daju svoj doprinos. Grčki bejlaut nije dobro prošao u šesnaest parlamenata u kojim a je bio na dnevnom redu. Nacionalisti i antievropejci ugrabili su priliku da ospore svoje vlade što su se usudile

234

A


da pitaju narod d a ispljune novac za najgore od mediteranskih cvrčaka u trenutku u kom su i sam i patili od recesije izazvane 2008. Iza kulisa bi ih njihove vlade inform isale o tome da je grčki bejlaut bio zapravo skopčan sa spasavanjem njihovih banaka, ali je šansa da se odigra jedan šou patriotizm a bila previše prim am ljiva da bi je ignorisali. Tako su oni zahtevali da se prikaže puštanje m alo grčke krvi pre potpisivanja dila. Grčki zajmovi su tako išli zajedno s nemilosrdnim kažnam a - kaznam a koje su bile tako napravljene da prouzrokuju vidljiv bol najslabijim G rcim a. U slovi, kako su te kazne bile nazvane, sveli su se na razaranje osnovnih odredaba socijalnog blagostanja, s tim što su čitav proces nadgledali zvaničnici koji su predstavljali ECB, E vropsku kom isiju i M eđunarodni m onetarni fond.217 Tako je rođena trojka - trijum virat u čijem su sastavu bili ECB, E K i M M F. Sačinjavala je malu grupu izvršitelja, koji su bili prerušeni u tehnokrate i koji su zadobili m oći o kojim a vlade Evrope nisu mogle ni da sanjaju. Sa svakim posezanjem trojke za snom o zajedničkom evropskom napretku zadavan je još jedan udarac.

Fiskalni voterbording M oje korišćenje termina fiskalni voterbording iz 2010, pošto sam postao m inistar finansija 2015, bilo je iskorišćeno kao dokaz da sam provokator. U stvari, bio je to savršeno odgovarajući i razložan term in koji je m ogao biti iskorišćen u opisu postupaka trojke u Atini i drugde. Šta sve voterbording podrazum eva? Žrtva se prim orava da legne na leđa i onda

Obrnuti alhemičari

235

joj se lice preplavljuje vodom do davljenja. Trenutak pre no što nastupi smrt, dolazi pauza, žrtvi je dozvoljeno da udahne nekoliko puta u agoniji pa se postupak ponavlja. Sve dok se ne dobije priznanje. Fiskalni voterbording očigledno nije fizičke, nego fiskaine prirode. Ali reč je o istoj ideji, i upravo to se desilo svim grčkim vladam a od 2010. naovamo. Um esto vazduha, grčke vlade koje su gajile neodržive dugove bile su umorene nedostatkom likvidnosti. U isto vreme im je bilo zabranjeno da prestanu da plaćaju obaveze kreditorima. Suočavajući se s plaćanjem rata koje su bile obavezne da ispune, uskraćena im je likvidnost do poslednjeg trenutka, tik do pred formalni bankrot. U m esto priznanja, grčke vlade su bile prinuđene da potpisuju nove kreditne ugovore, za koje su znale da će krizi prikačiti dodatne nesreće. Trojka bi obezbedila upravo onoliko likvidnosti koliko je bilo potrebno da bi isplatila sopstvene članove. U pravo kao u voterbordingu, likvidnost koja bi bila obezbeđena bila je iskalkulisana da bude tačno onolika koliko je bilo neophodno da bi se sužnju dozvolilo da nastavi dalje bez form alnog prestanka plaćanja obaveza, ali da ne bude ni za trunku veća od toga. I tako se mučenje nastavljalo s vladom koja je bila držana kom pletno pod kontrolom trojke. To je fiskalni voterbording, i ne m ogu da zam islim bolji i tačniji termin da bih opisao ono što se zbiva od 2010. Tokom m ojih pet m eseci u M inistarstvu finansija im ao sam priliku da bliže upoznam ovaj izuzetno zanim ljiv proces iz prve ruke. Kao, na prim er, kada je Evropska centralna banka spletkarila da sm anji pristup likvidnosti našoj vladi sprečavajući grčke banke da kupuju naše blagajničke zapise. N aravno, problem s voterbordingom je da je to slabo sredstvo za izvlačenje istine, pošto će subjekt priznati sve što

236

A


njegov ispitivač želi da čuje da bi prekinuo mučenje. Isto je bilo i s fiskalnim voterbordingom trojke. Sve vlade zaduženih zemalja članica evrozone uvek bi se složile s program im a trojke, iako su znale da će oni sam o produbiti krizu.

Poncijeve mere štednje Franc i njegove kolege bankari zapravo su sprovodili ogrom nu Poncijevu shem u u nacijam a s deficitom monetarne unije Evrope. To je ono što je Franc podrazum evao kada je tužno priznao: „Živeo sam životom predatora zajmodavca." A kada se piram ida srušila, kako to neizbežno biva s Poncijevim shem am a, Poncijev rast se transform isao u ono što sam jednom nazvao Poncijevim m eram a štednje. Standardne Poncijeve shem e se baziraju na lukavstvu koje stvara varku postojan ja fonda čija ukupna vrednost raste brže od vrednosti investicija uloženih u njega. U stvarnosti važi upravo suprotno. Prevarant iza Poncijeve sheme obično sebi olakšava pristup izvesnoj količini pristižućeg kapitala, ali fond ne stvara nikakav novi kapital kojim bi se mogle nadom estiti sume koje su iscurile, a kamoli da se povrate ulozi kao što je obećano. Dividende koje su plaćene da bi se održala iluzija rasta potiču od novih investicija. I ovaj privid rasta, koji u stvarnosti ne postoji, naravno, m am ac je koji u shem u uvodi nove učesnike, čiji kapital rukovodioci Poncijeve sheme koriste da bi se održala fasada. Poncijeva štednja je obrnuta od Poncijevog rasta. Poncijeve sheme rasta su zasnovane na prim am ljivosti rastućeg fonda, d ok se u slučaju Poncijevih m era štednje privlačnost krije u obećanju sm anjenja duga da bi se našlo rešenje

Obrnuti alhemičari

237

za nesolventnost kroz kom binaciju m era štednje u smislu stezanja kaiša i novih zajmova, kroz kom binaciju koja bankrotiranom obezbeđuje neophodna sredstva da plati dugove koji stižu na naplatu, u vidu recim o obveznica. Pošto je nem oguće da se na ovakav način izbegne nesolventnost, uz zagarantovan negativni uticaj m era štednje na prihod, Poncijeve sheme štednje, baš kao i Poncijeve sheme rasta, zahtevaju stalni priliv novih zajm ova da bi se održala iluzija da je bankrot sprečen. M eđutim, da bi privukli te zajmove, rukovodioei Poncijeve štednje m oraju dati sve od sebe kako bi održali fasadu sm anjenja deficita. Piram ida Poncijevog rasta odavno je oko nas. M eđutim, bilo je neophodno da se stekne m udrost velikih i dobrih ljudi Evrope da bi nastala prva Poncijeva shem a štednje u istoriji. Grčki, portugalski, irski, španski i kiparski kreditni ugovori su sjajni primeri toga. Države koje su bankrotirale, u zagrljaju smrti s bankarskim sektorom koji je takođe bankrotirao, bile su prim orane da uzim aju sve više i više zajm ova (uglavnom od evropskih poreskih obveznika) pod uslovom da stegnu kaiš u okviru strogih mera štednje. Kako je shema napredovala i sve više zajm ova bivalo ugovoreno, javni dug u odnosu na nacionalni dohodak sve je više rastao. I ovog puta, baš kao i u okviru Poncijevih shema rasta, gde je neophodno sve više i više investicija da bi se održao privid rasta, u slučaju Grčke, Portugalije, Irske, Španije i Kipra bilo je neophodno sve više i više zajmova kako bi se održao privid sm anjivanja duga. Evo jed n o g prim era u stilu Poncijeve štednje koju je sprovela evrozona u najgorem izdanju. Bilo je to u proleće 2012. kada se grčka vlada koja je potpisala drugi bejlaut paket 218 srušila pod teretom građanskog nezadovoljstva i jadnog stanja u kom e se nacija nalazila. N ovi izbori bili su

238

A


raspisani za maj 2012. i predviđanja pobede Sirize, radikalne leve partije koja se zalagala za ukidanje bejlaut ugovora, brzo su rasla u anketama. U žasnuta izgledima vlade koju bi formirala partija koja je protiv trojke, trojka je suspendovala isplatu akontacije zajm a privremenoj vladi Grčke.219 Vladi nije bila ostala druga m ogućnost nego da suspenduje sve obaveze prem a institucijam a i pojedincim a. Bolnice, škole, plate, penzije - svi moraju da ispaštaju. M eđutim, briga koju su veliki i dobri brinuli bila je grčki dug prem a Evropskoj centralnoj banci. Vidiš, dragi čitaoče, 2010. jedan nesuđeni pokušaj predseđnika E C B -a m esjea Ž an -K loda T rišea da se pod u pru obveznice grčke vlade, predviđao je kupovinu od strane ECB-a tranša grčkih obveznica po vrlo, vrlo niskim cenama. Navedeni cilj je bio da se podrži njihova vrednost i da se na taj način potpom ogne sprečavanje da grčka država izgubi pristup tržištu - sposobnost da pozajm ljuje novac od privatnih investitora.220 Trišeova sm icalica je propala, kao i Grčka.221 Bez obzira na sve, ECB i dalje ostaje u posedu tih obveznica, koje počinju da pristižu za naplatu. D a ih nije kupio ECB 2010, bile bi ,,ošišane“ (otpisane u knjigam a) zajedno sa svim ostalim obveznicam a grčke vlade u privatnim rukam a nekoliko meseci kasnije, početkom 2012. Ali ne, Evropska centralna banka ne m ože da prihvati računovodstvena sm anjenja vrednosti zemalja članica jer je to protivno njenoj povelji, koja joj zabranjuje da upražnjava bilo šta što bi ličilo na finansiranje države članice - osim, naravno, kada krši sopstvena pravila kako bi spasla razne belosvetske bankare, kao što sm o ranije videli.222 Ovo znači da privremena vlada Grčke, dok provlači svoju socijalnu ekonom iju kroz presu, m ora da nabavi 5 milijardi

Obrnuti alhemičari

239

evra za nekoliko dana kako bi platila ECB-u za jednu od onih obveznica koje pristižu na naplatu. Odakle će proisteći taj novac? Trojka je suspendovala plaćanje zajm ova i nikakav privatni investitor nije bio sprem an da se upusti u ono u šta je čak i trojka odbijala da se upusti. Očigledna stvar koju bi trebalo učiniti pod prethodno navedenim uslovim a bila bi da Atina ne isplati obveznice koje poseduje ECB ili da ECB ponudi grčkoj vladi duži rok otplate, zam enu duga ili nešto slično. Ali to je nešto što Frankfiirt i Berlin zlobno odbijaju. Kada je reč o zemljama kao što su Nem ačka i Francuska, pravila su tu da bi se kršila.223 Ali za zemlje poput Grčke pravila su uvek pravila! Čak i ako su nem oguća ili neispunjiva. Grčka država može da prekrši svoje obaveze prema najslabijim grčkim ili negrčkim građanim a, prem a penzionim fondovim a i slično, ali njen dug prem a ECB-u je svetinja. M ora biti plaćen po svaku cenu. Ali kako? Evo šta su smislili um esto rešenja: ECB će dozvoliti grčkoj vladi da izda bezvredne IO U - kratkoročne blagajničke zapise - koje nijedan privatni investitor neće ni dotaći, i da ih prosledi nesolventnim grčkim bankam a.224 Grčke banke će zatim uručiti te IOU evropskom sistemu centralnih banaka225 kao zalog u zam enu za zajmove koje će onda banke dati nazad grčkoj vladi kako bi Atina m ogla da plati ECB-u. Ako ovo zvuči kao Poncijeva shema to je zato što je to m ajka svih Poncijevih shem a, jed an ringišpil Poncijevih m era štednje koje su učinile kako nesolventne banke tako i nesolventnu grčku državu još nesolventnijim, dok je grčki narod tonuo sve dublje i dublje u očaj. I tako je Evropska unija m ogla da se pretvara da su njena besm islena pravila ispoštovana.

240

A


Ovo je sam o jedan prim er začaranog kruga Poncijeve sheme štednje koja je neprekidno ponavljana kroz evrozonu. N jena deklarativna svrha bilo je sm anjenje duga. Ali dug je svuda rastao.226 D a li je to neuspeh? I jeste i nije. Neuspeh je u odnosu na proklam ovane ciljeve Brisela, ali ne i u odnosu na motive koji se nalaze iza tih ciljeva. Jer prava svrha bejlaut zajm ova je bila da ukupnu sum u loših dugova s periferije evrozone natovari iz računovodstvenih knjiga (uglavnom ) severnoevropskih banaka na pleća poreskih obveznika Evrope, i to po cenu rastućih dugova i recesije uzrokovane uslovim a koji su pratili nove zajmove. Ti toksični transferi, sprovedeni u ime evropske solidarnosti, odveli su u ples smrti nesolventne banke i bankrotirane države; tužni parovi su se jedan za drugim strmoglavljivali s litice konkurentne štednje. Deflacija, ultraniske investicije, društveno raslojavanje i rastuće siromaštvo garantovali su da će velike grupe ponosnog evropskog stanovništva, uglavnom iz redova onih najslabijih, biti gurnute ka savremenom vidu viktorijanskog prihvatilišta za siromahe.

Impotencija I tako stižem o do 2011. godine. Zaraza nem ogućnosti plaćanja i slom a širi se uz pom oć zajedničke valute iz zemlje u zemlju. M inistar finansija jedne velike evropske nacije, pred čijom ekonom ijom grčka ekonom ija predstavlja patuljka, otvoren je d a čuje ideju o tom e kako je m oguće sprečiti domino efekat koji će i njegovu zemlju u nekom trenutku da povuče na dno. On pristaje da se sretne s m ojim prijateljem koji želi da m u predloži kako bi se m ogao zaustaviti pohod paklene m ašine duga evrozone.

Obrnuti alhemičari

241

M inistar je saslušao ideju, koja m u se veom a dopada. O dm ah zahteva od svojih pom oćnika da se organizuju sastanci njegovog posetioca sa zvaničnicima u Briselu, članovima Evropskog parlam enta i slično, u nam eri da pomogne posetiocu da izlobira ove važne evropske kreatore politike u korist ovog m eđunarodnog predloga. U tom trenutku njegovposetilac m u se obraća sledećim rečima: „Ministre, u čemu je stvar? Zašto bih ja pokušao da ubedim sve te zvaničnike ako sam uspeo da ubedim tebe? Ti si m inistar finansija jedne velike evropske nacije. T i učestvuješ na sastancim a Evrogrupe i Ekofina (Saveta m inistara finansija Evropske unije). Ako ti se dopada m oj predlog, zašto ga ne objaviš kao svoj sopstveni na sledećem sastanku?“ M inistar se smeši. Zavaljen u svojoj plišanoj fotelji, on odgovara na način koji je, vrlo tragično, savršeno logičan. ,,Da li znaš šta će se dogoditi ako im predočim ovaj tvoj izvanredni predlog? SM S poruke će početi da pljušte sa svih strana dok jo š budem govorio. N ovinari će ubrzo poslati izveštaje o tome da predlažem centralnu upravu za deo duga svake zemlje članice evrozone. Za nekoliko sekundi tržišta novca će odbiti da daju zajam m ojoj vladi, izuzev po zelenaškim kam atnim stopam a, dok će se neverovatnom brzinom pročuti glasina da, čim iznosim takvu ideju, m oja vlada nije u mogućnosti da finansira svoj dug. Prijatelju, tako bih otišao s m esta m inistra već sledećeg dana. D a li bi to na bilo koji način pom oglo prom ociji tvog predloga?“ Godinu dana kasnije taj ministar je svakako otišao sa svog mesta, kao i čitava njegova vlada. Ono što nikada nije prevaziđeno, sudeći i po m ojim nedavnim iskustvima, jeste užasna neartikulisanost izm eđu vrlo razumnih stvari koje neki m inistri govore iza zatvorenih vrata i njihovih besmislenih

242

A


izjava tokom zasedanja Evrogrupe i drugih zvaničnih tela kada su uključene televizijske kamere.

Domino efekat ili planinari koji se strmoglavljuju s litice? Kako se grčka bolest širila, preteći zarazom Irskoj, Portugaliji i Španiji, pre no što će zahvatiti Italiju i zapretiti da sruši čitavu kulu od karata, m etafora dom ino efekta previše često se koristila u m edijim a. Bolja analogija bi bilo poređenje s družinom planinara. Zamislite grupu planinara, pojedinci su zakačeni za strmu planinsku liticu i m eđusobno su vrlo različiti, neki su spretniji, drugi su u lošijoj formi, ali su svi vezani jedan za drugog u prinudnoj solidarnosti, pom oću jednog jedinog konopca. Potpuno neverovatno, članovi našeg planinarskog kluba se pridržavaju neprikosnovenog pravila: zajednički konopac nikada nije zakaČen za stenovitu stranu litice uz koju se penju. Iznenada se dešava zem ljotres (kao što je recimo krah Volstrita) i jedan od njih (recimo predstavnik helenskog nasleđa) otkaći se i njegov pad biva zaustavljen isključivo ovim konopcem. Pod težinom ugroženog člana koji visi u vazduhu, uz neke vrlo labave stene koje su se odronile i padaju odozgo, sledeći planinar koji je najslabija karika u lancu (m ožda Irac?) bori se da se održi na svom mestu, ali na kraju ipak ne može da izdrži i m ora da se pusti. Pritisak nad preostalim planinarima se enormno povećava, sledeći po redu koji predstavlja najslabiju kariku u lancu sada se sve jače ljulja i sam o što se nije otkačio, a kada se i desi, to će izazvati sledeći jeziv trzaj koji će opasno uzdrm ati sve preostale planinare u spasonosnom visećem nizu. Hoće

Obrnuti alhemičari

243

li jači članovi uspeti da se održe? Hoće li uspeti da stignu do vrha, vukući za sobom one koji vise, pre no što neumoljiva snaga gravitacije ne strm oglavi čitavu grupu u duboki klanac? Ili će se najjači članovi odvojiti, oslobađajući se ostalih u nizu uz pom oć svojih noževa (i vratiti se nečemu što liči na nemačku marku)? Razlog što je analogija s družinom planinara toliko uspešnija od metafore s domino efektom ima veze s arhitekturom same evrozone i konkretno s pravilom M astrihta koje glasi da nijedna država članica ne bi trebalo da računa na finansijsku pom oć drugih zemalja članica ili na pom oć Unije takozvana no bejlaut klauzula čija je svrha prvenstveno bila da odvrati vlade od toga da upadnu u nevolje.227 D a li je ovo pravilo (koje je ekvivalent nekačenja zajedničkog konopca za stenu litice) m oglo biti ispoštovano da se istovremeno zabranilo zem ljam a kao što je Grčka da objave bankrot i da prestanu da plaćaju svoje obaveze prem a bankama? Obični um ovi bi dali negativan odgovor na ovo pitanje. Ali funkcioneri u Briselu nisu obični ljudi. U z konsultacije koje im vešto pružaju finansijski savetodavci koji su napravili bogatstvo na osnovu priklanjanja logici njim a u korist, funkcioneri su sm islili ingenioznu m ogućnost. Stvorili su novi fond, koji su nazvali EFSF (European Financial Stability Facility) ili M ehanizam za evropsku finansijsku stabilnost, da bi spasavao posrnule države članice, tako što bi im pozajmljivao novac neophodan da bi bankari ostali čitavi. Bio je to finansijski ekvivalent čvršćeg privezivanja naših planinara jednog za drugog, ali i dalje bez pričvršćivanja zajedničkog konopca za stenu litice. Trik koji je dozvoljavao državam a članicam a da pozajmljuju drugim pogođenim članicama dok bi prividno i dalje poŠtovale no bejlaut klauzulu bio je skriven u dem onskoj

244

A


strukturi obveznica koje bi m ehanizam EFSF izdavao. N a početku, kada je sam o Grčkoj bio potreban novac za bejlaut u visini od recimo jedne milijarde evra, mehanizam EFSF bi izdao obveznicu čija bi vrednost odštam pana na vrednosnim papirim a bila milijardu evra, prodao je tržištima novca i prosledio novac grčkoj vladi, koja bi ga redom rado prosledila bankarim a Evrope. O dgovornost za m ilijardu evra je sada padala na Grčku, ali je bila potpom ognuta državama članicam a evrozone koje su i dalje bile solventne i koje su iznenada postale kreditori Grčke, preuzim ajući svaka pojedinačno određenu proporciju ovog novog duga analognu njenim relativnim nacionalnim dohocim a.228 D a bi se ispoštovala

no bejlaut klauzula i da bi se sprečilo stvaranje bilo kakvog zajedničkog duga - to jest da bi svaki evro duga pripadao jednoj i sam o jednoj državi članici - parče obveznice u vrednosti jedne milijarde evra koje je pripadalo recim o Francuskoj podrazum evalo bi kam atnu stopu naplativu vlasniku obveznice (investitoru koji bi je kupio) jednaku kamatnoj stopi koju je Francuska plaćala da bi pozajm ila novac za sopstvene svrhe. Špansko parče bi nosilo različitu kam atnu stopu, isto kao i italijansko i tako dalje. T ako je svaka nacija koja je učestvovala u spasavanju Grčke, ili kasnije Portugalije, Irske i ostalih, plaćala tržišne kam atne stope u zavisnosti od lične kreditne sposobnosti, koja je odražavala specifični rizik od bankrota dotične države. T o je značilo da je država članica s najvišom verovatnoćom d a pođe stopam a Grčke plaćala veće kam ate za parče EFSF obveznice za koje je garantovala da bi G rčka m ogla da dobije m ilijardu evra novog duga. Oni koji su upoznati sa strukturom finansijskih derivata koji su srušili Lejman braders i za sobom povukli Volstrit

Obrnuti alhemičari

245

- takozvane kolateralizovane dužničke obaveze ili C D O - prepoznaće u bejlaut obveznicama EFSF-a isti oblik sintetizovanog rizika. O sim što su EFSF obveznice bile jo š opasnije od škodljivih finansijskih derivata s Volstrita! Da biste shvatili o čemu je reč, setite se onoga što se dogodilo kada je Irska bankrotirala i kada joj je bio potreban bejlaut finansiran iz EFSF fonda. N ovi zajam m orao je da odobri EFSF da bi pozajm io Irskoj u ime svih zemalja članica evrozone osim Grčke, koja je već bila pala u nesolventnost, i naravno Irske. Ovo je značilo da je, bez Grčke i Irske koje su ispale iz grupe nacija kreditora, veći teret trebalo da podele preostale članice EFSF m ehanizma. Tržišta su se odm ah usredsredila na sledeću zemlju na margini, na onu koja je u to vreme pozajmljivala po najvišim kam atnim stopam a unutar EFSF-a kako bi dala novac na zajam posrnulim a Grčkoj i Irskoj: na Portugaliju. Istog trenutka, kam atne stope Portugalije su se vinule u nebesa, gurajući je preko ivice u provaliju. Ovo bi m oglo da se nastavi sve dok niz nacija unutar EFSF m ehanizm a ne postane toliko mali da više nije u stanju ili nije voljan da snosi teret kom binovanog duga palih država. U tom trenutku, pod vođstvom Nemačke, ostale solventne nacije bi m orale da označe gorki kraj evra i njegovo povlačenje. Ili bi ECB m orao da izum i još jedan trik kako bi prekršio svoj nem ogući pravilnik.

Neznanje M inistri finansija Evrope se tradicionalno skupljaju najm anje jednom m esečno u okviru Evrogrupe. U najgorem

246

A


period u krize evrozone njihovi sastanci su proizvodili, jed n u za d rugom , čitav niz pogubn ih odluka. D o 2011, kada su tržišta naučila da ignorišu zvanične optim istične konferencije za m edije Evrogrupe, njihov pozitivan uticaj na raspoloženje tržišta potrajao bi sam o nekoliko sati, u najboljem slučaju. N a jesen 2011. Evrogrupa se sastala u Poljskoj. Tim oti Gajtner, am erički m inistar finansija, bio je učesnik s izvesnim soliđnim savetim a upućenim Evropljanim a u vezi s tim kako bi m ogli da razdvoje iz sm rtnog zagrljaja nesolventne banke i bankrotirane države. G ajtnerov glavni savet se sastojao u tom e da bi Evropska centralna banka na neki način trebalo da objavi sprem nost da jam či za deo duga ključnih zemalja, kao što je Italija, da bi pokazala tržištim a da je E vropa sprem na da zaustavi dom ino efekat koji je pretio da sruši evrozonu. Nije bio naprosto ignorisan; bio je napadnut. K ako se sastanak završavao, gospođa M arija Fekter, austrijska m inistarka finansija, govoreći u im e evropskih kolega, iznela je m išljenje d a Am erikanci nisu imali prava d a im daju uputstva o tom e kako da se nose s dužničkom krizom u trenutku kada je am erički dug bio viši od duga evrozone. ,,Ne trebaju nam lekcije Sjedinjenih D ržava“, rekla je prkosno.229 K ad a sam je čuo na televiziji kako izgovara ove reči, m oram priznati da sam pao u očaj. Očajavao sam zato što su njene reči otkrile duboko neznanje evropskih lidera i njihovu nesprem nost da shvate jednostavan, koristan savet koji im je am erički m inistar finansija uputio. O na i ostali ministri finansija evrozone izgledali su kao da im je zadatak da pogrešno razum eju sopstveni problem . Kao da veruju da je problem Evrope dug. A dug nikada nije bio problem Evrope. Bio je sim ptom jed n o g užasno lošeg institucionalnog

Obrnuti alhemičari

247

ustrojstva. N aši ministri finansija ličili su na lekare koji su dali pogrešnu dijagnozu pacijentu s rakom u užasnim bolovima, sm atrajući da je pogođen napadom bola. N ikakvo čudo što je lek koji su propisali bio gori od bolesti.

Poncijeve mere štednje se šire Pred kraj 2011. Žan-Kloda Trišea, predsednika ECB-a, koji je verovatno bio najgori bankar centralne banke na svetu, zamenio je M ario Dragi, zastrašujuće pam etan bivši ministar finansija i predsednik Centralne banke Italije i, što nije beznačajno, bivši potpredsednik Goldman Saks internešenela. Dragi je m ogao da vidi da je njegovoj zemlji ostalo svega nekoliko meseci pre no što će se zaglibiti u istu brazdu kao Grčka, koja onemogućava kako Španiju tako i Francusku da servisiraju dugove u multitrilionima (10 na 12) evra. U stvari, evro je upravo trebalo da se raspadne dok su se članovi planinarskog kluba evrozone jedan za drugim survavali, i to kao na usporenom snimku, u am bis. Tako je D ragi odlučio da odm ah stupi u akciju. Njegov prvi potez, nekoliko nedelja pošto je preuzeo kormilo ECB-a, bio je da ,,ođštam pa“ jedan trilion evra i da ih pozajm i pogođenim bankam a evrozone. Sve dok su bankari m ogli da pronađu neke listove papira unaokolo, D ragi bi ih prihvatao kao zalog i uručio im keš.230 Kao što to Evropa im a običaj, ovoj prostoj operaciji je bilo dato složeno ime, Long Term Refinancing Operations ili LTRO (D ugoročne operacije refinansiranja). D ragijeva prava nam era s LTRO-om bila je da bankam a da zajam gotovo bez kam ate kako bi onda banke, sa svoje strane, učinile ono što m u povelja E C B -a nije dozvoljavala da učini: d a pozajm i posrnulim

248

A

S L A B I T R P E O NO Š TO M O R A J U

državama, konkretnije italijanskoj vladi, koja je već bila na putu ka prihvatilištu za sirotinju. U m eđuvremenu je koncept zone oslobođene od demokratije, koji je započeo život u Briselu pedesetih godin a prošlog veka, upravo doživeo obrt u Rimu i začudo u Atini. D vojicu prem ijera, Jorgosa Papandreua u Grčkoj i neponovljivog Silvija Berluskonija u Italiji, kancelarka Merkel (s francuskim predsednikom Sarkozijem kao prikolicom ) procenila je kao nesposobne da održe korak neophodnih mera štednje kako bi Bundestag odobrio podršku za neodržive dugove Italije i Grčke, bilo kroz EFSF mehanizam ili uz pom oć ECB-a. Teško je poverovati da premijeri evropskih nacija m ogu biti gurnuti sa strane ili izabrani kao posledica hira nekog drugog evropskog lidera, ali upravo to se dogodilo kada je Papandreua zamenio bivši potpredsednikEC B-a, izvesni gospodin Lukas Papadim os, a Silvija Berluskonija M ario M onti, bivši načelnik Evropske kom isije.231 Montijeva misija je bila da zavede neku vrstu reda u javnim finansijama Italije. On je znao da je Berlin bio sklon ideji da Italiju izloži istom košmaru kao Grčku, s omraženom trojkom koja vrši invaziju na ministarstva Rima i nameće hiperštednju. Tako je on pokušao ovo da spreči uvodeći umereniju formu mera štednje, nadajući se da će zauzdati dug Itahje pre nego što on stigne do plafona Evrogrupe i potpadne pod njenu kontrolu. U ovom poslednjem zadatku, pogled m u je bio uperen u onog drugog Marija, iz ECB-a, u gospodina Dragija, od koga je očajnički očekivao pomoć. Plan je bio da ona i stigne u obliku prethodno navedenog LTRO trika. U isto vreme sve evropske banke su bile na ivici kolapsa, dok je državam a s prve linije kao što je Italija išlo isto tako loše. ECB se nadao da će njegovi LTRO zajm ovi, po skoro nultoj kam ati, obezbediti bankam a zajm odavcim a

Obrnuti alhemičari

249

simpatični m ali profit od daljeg pozajm ljivanja dobijenog novca državama po višim kam atnim stopam a koje bi međutim bile m nogo, m nogo niže od zelenaških stopa koje su privatni investitori zahtevali od istih tih vlada. I bankam a i državam a bi na taj način laknulo, bar nakratko. Jednog jutra u februaru 2012. predsednikjedne od najvećih banaka Italije obavestio je Montijevu vladu da je njegova banka u velikoj opasnosti da propadne, ukoliko ne dobije 40 m ilijardi evra i to odmah. Država koja je bila sprem na da se sruši pod teretom sopstvenog duga, u grčkom stilu, bila je tako stavljena pred užasnu dilemu: da odreši kesu i ponudi sum u koju nije mogla da priušti ili da sedi skrštenih ruku dok nacionalne banke zatvaraju vrata jedna za drugom. Srećom pa im se našao Dragijev LTRO mehanizam koji je bio na raspolaganju. I evo šta i kako se desilo: banka koja je propadala izdala je IO U od 40 milijardi evra istog tog jutra, koji nijedan investitor nije želeo da kupi, im ajući u vidu jadno stanje u kom se banka nalazila. Italijanski m inistar finansija garantovao je ovaj privatni dug, pripisujući m u buduće poreze, i time dodajući 40 milijardi evra javnog duga Italiji. N a kraju, banka je odnela ove IO U u ECB i dobila keš od velikodušnog LTRO program a gospodina Dragija. I tako je na kraju tog dana bez presedana Dragijev plan da podrži italijanske banke i italijansku državu propao. Umesto toga, njegova shem a je podržavala banke, ali je uvalila italijansku državu jo š dublje u neodrživi dug.

Despotizam G ospodin Klaus M asuh doskora je bio predstavnik ECB-a u delegaciji trojke koja je širila paniku gde god bi otišla.

250

A


Početkom 2012. trojka je protutnjala kroz Dablin. N a pres-konferenciji nakon sastanka s irskim zvaničnicima gospodin M asuh se osetio dovoljno udobno u prisustvu većine novinara ulizica da bi izneo svoj stav da je irski narod vrlo prefinjen pošto je razumeo da su nastojanja trojke bila surova, ali neophodna. Njegove tačne reči su bile sledeće: „Stav (irskog naroda) koliko ja m ogu da prim etim , a ja im am ograničenu perspektivu, jeste vrlo pozitivan. Impresioniran sam dubinom razgovora u Irskoj i stepenom razum evanja kom pleksnih finansijskih i ekonomskih argum enata... kada dolazim s aerodrom a taksijem taksisti su vrlo dobro informisani, tako da sm atram da je to vrlo dobar znak da ovde im am o otvorenu diskusiju. Reč je o teškom procesu prilagođavanja, ali postoji ekonom ska rasprava i upravo to je ono što je potrebno.“ U tom trenutku V insent Braun, iskusni irski novinar, postavio je ubitačno pitanje, koje je pokrenulo fascinantu razm enu argumenata. Braun: Klaus, da li vam je vaš taksista rekao da je irski narod zbunjen što se od nas zahteva da bez garancija platim o vlasnicim a obveznica milijarde evra za dugove s kojim a irski narod nem a nikakve veze, niti im a bilo kakvog uticaj na njih, uglavnom da bi se spasle evropske banke ili da bi se obezbedio njihov suverenitet? Ako bi vas vaš taksista priupitao tako nešto, šta biste m u na to odgovorili? M asuh: Rekao bih da m ogu da shvatim da je ovo teška odluka koju je donela vlada, ali postoji čitav niz različitih pitanja koja treba da se m eđusobno izbalansiraju i razum em da je vlada m ogla da uvidi da bi

Obrnuti alhemičari

251

cena za irski narod, za stabilnost bankarskog sistema, za poverenje u bankarski sistem bila m nogo veća za poreske obveznike nego aktivnosti koje ste pom enuli... Tako da u slučaju drugačijeg razvoja situacije finansijski sektor ne bi ostao bez posledica, poverenje u finansijski sektor bi bilo ozbiljno poljuljano. Jasno mi je, naravno, da je to vrlo teška odluka. Braun: T o nije odgovor na m oje pitanje! O d nas se traži da platim o umesto te propale banke, na način koji je irelevantan za boljitak irskog naroda, milijarde za obveznice bez garanta da bi se obezbedilo zdravlje evropskih banaka. Kako biste objasnili tu situaciju taksisti na koga ste se pozvali ranije? M asuh: M islim da sam odgovorio na pitanje. Braun: Ne, niste odgovorili na pitanje. Govorili ste o održivosti finansijskih institucija. Ova institucija o kojoj ja govorim je propala. Gotova je. Više ne postoji. Zašto se onda od irskog naroda zahteva, pod pretnjom ECB-a, zašto se od irskog n aroda zahteva da plati milijarde posednicim a obveznica bez garancije pod pretnjom EC B-a?232 M a su h :... (nerazgovetno) Braun: N iste dali odgovor na pitanje prošli put, m ožda ćete odgovoriti ovaj put. M a su h :... Braun: Potrudite se malo! Ljudi, vi vršite veliki uticaj na ovo društvo, uzrokujući ogrom nu štetu, zahtevajući od nas da plaćam o ne za dobrobit ljudi ovde u Irskoj već za dobrobit evropskih finansijskih institucija. Morate odgovoriti na pitanje. Zašto je irski narod pritisnut ovim teretom?

252

A


M asuh: M islim da sam odgovorio na pitan je... Braun: Nem ate šta da kažete? N em a odgovora, jel’ tako? To je to? N em a odgovora? M asuh: Dao sam odgovor... Braun: Dali ste odgovor na neko drugo pitanje. M oderator: To je vaše mišljenje. Braun: To svakako jeste m oje mišljenje, a biće da je i mišljenje taksiste! N em oćan da ućutka nezaustavljivog novinara, M asuh je pokupio svoje papire i napustio prostoriju podvivši rep. Ako neko želi da se svojim očim a uveri u m anjak dem okratije u Evropi ili da dobije objašnjenje zašto njeni građani sve češće nem aju nimalo poverenja u evropske institucije, nek ukuca „Vincent Browne versus ECB official" na svom pretraživaču, odgledajte video i dobro se isplačite. Kroz jedan od svojih likova Bertolt Breht se jednom našalio rekavši: „Sirova sila je prevaziđena - zašto poslati ubice kad m ožeš da u posliš sudske izvršitelje?"233 U eri trojke Evropa je dala njegovoj šali novi uzlet, upošljavajući u tu svrhu savršeno doterane tehnokrate kao što je gospodin Masuh. Tri godine kasnije, u februaru 2015, desilo se da sam se licem u lice sreo s gospodinom M asuhom , on je bio u istoj ulozi, kao čovek ECB-a unutar trojke, ja u ulozi m inistra finansija grčke vlade izabrane da kaže ,,ne“ iracionalnoj m izantropiji koja se ustalila kao zvanična evropska politika.234 D ok sam sedeo preko puta K lausa u jednoličnoj briselskoj kancelariji, razm enjujući ljubaznosti pre no što će početi surovi pregovori, te slike iz video-zapisa s Jutjuba sa smelim Vinsentom Braunom u glavnoj ulozi vrzmale su mi se po glavi. N aš sastanak je zapao u ćorsokak zato što sam , za razliku od irske vlade 2009, ja im ao ovlašćenje kabineta,

Obrnuti alhemičari

253

našeg parlam enta i prem ijera da m u kažem ne. Vinsentu Braunu bi se to baš dopalo, rado pom išljam .235

Montijeva pobuna U našoj priči, dok je zim a 2012. predavala štafetu m utnom proleću, Italija je bila na kolenim a, na sam o korak od katastrofe, i M ario M onti je boreći se osećao naprezanje državnih finansija na izdisaju i banaka s bujajućim crnim rupam a u knjigam a. Većina Italijana videla je M ontija kao čoveka od poverenja, zahvaljujući sigurnom stalnom mestu u Briselu, jakoj akadem skoj pozadini i osnovnoj ljudskoj pristojnosti. M eđutim , on nije bio izabran i dugovao je svoj m eteorski uspon do najviše službe u Italiji insistiranju kancelarke Merkel da zameni izabranog m ada m rskog Silvija Berluskonija - što nisu bili baš najbolji akreditivi da bi ga preporučili italijanskoj javnosti, skeptičnoj u vezi s pravom nem ačkog lidera da odlučuje o tom e ko će vladati njihovom nacijom . Kancelarka Merkel je zadala M ontiju nem oguć zadatak da zauzda rastući dug Italije u vreme kada su kamatne stope koje je država plaćala vrtoglavo rasle zbog zaraze koja je izbila u Grčkoj. M ontijevi lični prioriteti bili su drugačiji. Pošto je budno pratio poniženje kojem je Grčka bila izvrgnuta k ada se našla u rukam a trojke, njegova patriotska dužnost, kako je on to video, bila je da iskoristi svoj dobar odnos s nem ačkom vladom da bi sproveo jedan tip lakih mera štednje koje bi zadržale gospođu Merkel na odstojanju, i na taj način bi izbegao da trojka preuzme njegovu zemlju. U brzo po naim enovanju, M ario M onti je m ogao da uvidi da je njegov zadatak praktično nem oguć. Banke Italije

254

A


ubirale su sve koristi koje su im om ogućili napori M arija D ragija, a da pritom same nisu čak ni izašle iz opasnosti. M eđutim, tržišta obveznica, na kojim a je Italija svakodnevno m orala da pozajm ljuje novac kako bi servisirala svoja 2 biliona evra duga, pom ahnitala su, tražeći prekom erne kamatne stope i na taj način ispaljujući ukupni dug Italije u stratosferu. M onti je sad a znao da, sve d ok investitori gledaju kako se problem atične banke Italije oslanjaju na problem atičnu vladu, nema tog nivoa umerene štednje koji bi ih umilostivio. Naslućujući bezizlaznost njegove situacije, njegovi kritičari, kako oni na levici, koji su prezirali njegovu politiku štednje, tako i oni koji su se pušili zbog proterivanja njegovog prethodnika Berluskonija, oštrili su noževe, dok su m alobrojni poštovaoci gubili veru u njegovu magiju.

Monti je znao da mora da dela, pa je tako i bilo! N a evropskom sam itu u junu 2012, kako se sastanak bližio kraju i kancelarka Merkel se sprem ala da izađe izprostorije, M onti je zatražio da m u se odobri m inim alna cena. Blagim glasom izgovorio je m ožda najsuroviju rečenicu u svom životu. Kancelarka je ponovo sela, uviđajući da čim M ario M onti izražava takav stav m ora da se zbiva nešto važno. M ontijeva poruka je bila jednostavna: ukoliko se ne postigne radikalan sporazum , a onda i sporazum o finansiranju banaka evrozone, nam eravao je da stavi veto na zvanični izveštaj samita. Njegov argument je bio da je apsurdno očekivati od država pod pritiskom , kao što je bila Italija, da pozajm ljuju novac u ime nesolventnih banaka i da se pritom očekuje od istih tih banaka da finansiraju državu kroz zajmove uzete od ECB-a.236 Stvari su morale da se promene.

Obrnuti alhemičari

255

Konkretno, Monti je zahtevao da banke koje su imale potrebu za dodatnim injekcijam a kapitala pozajm ljuju direktno od bejlaut fonda Evrope ili od Evropskog mehanizma stabilnosti (ESM ), koji je u međuvremenu uspeo da stvori privremeni EFSF. M ontijev ključni argum ent je bio da bi u okviru ovih zajmova, datih od ESM -a bankam a, nacionalne vlade trebalo u potpunosti da budu zaobiđene, a ne da se ti zajmovi računaju kao deo nacionalnog duga država članica. Bilo bi bolje da neka komercijalna banka u Italiji, Španiji ili Grčkoj, kojoj je potreban novac poreskih obveznika da bi ostala u igri, insistirao je M onti, dobije taj novac iz bejlaut fonda, a ne od vlada Italije, Španije i Grčke koje su i same prenapregnute do krajnjih granica. M onti je prekršio protokol čineći nešto užasno radikalno po evropskim standardim a, nešto što je, m eđutim , u isto vreme izgleda bilo radikalno razumno: zahtevao je pristojnu bankarsku uniju, kao što je bila ona u Sjedinjenim Državama. Ako bi njegov ključni argument bio odobren, italijanske banke koje su upale u nevolje bile bi evropeizovane - njima bi rukovodila i finansirala ih evrozona direktno, upravo kao što bi neku banku u Nevadi koja je zapala u nevolje dokapitalizovao, brinuo i uopšteno vodio Vašington, a da se pritom ne zahteva od vlade Nevade da pozajm i novac u ime banke od Volstrita ili londonskog Sitija.237 Nekoliko trenutaka M ontijevu izjavu pratila je sablasna tišina. Zatim se, pokrenut sopstvenom željom da pronađe slično rešenje za propadajuće banke Španije, španski prem ijer Rahoj usudio da podrži M ontijev predlog. I onda im se, m ožda najumereniji od svih lidera, francuski predsednik Oland, u prvoj intervenciji na samitu, pridružio. Suočena s ujedinjenim latinskim ffontom , kancelarka Merkel je popustila, ali je dodala jedan preduslov: U redu, nek se izvrši

256

A


usm eravanje dokapitalizacija za italijanske i španske banke, ali sam o pošto se države članice slože da stvore formalnu bankarsku uniju unutar m onetarne unije Evrope. Ko je m ogao da se ne složi s jednim tako razumnim predlogom? Ja bih se, na primer, složio i to s entuzijazmom. Ideja da bi sve banke trebalo da budu pod istim regulatornim principom , da ih nadgleda jedinstveni supervizor čije je sedište u frankfurtskim kancelarijam a ECB-a, odgovoran direktno Evropi kao celini i za čitavu U niju zajedničkim dokapitalizacionim fondom - ESM -om , u skladu s M ontijevim predlogom - bila je redak prim er racionalnosti po standardim a sam ita Evropske unije. D a li je na taj način M ario M onti uspeo da ubedi nemačku kancelarku da načini prvi i verovatno najznačajniji korak u pravcu pristojne ekonomske unije? Ekonomske unije voljne i sposobne da tretira propast neke banke u Italiji, ili u Grčkoj, ili u Nemačkoj kao nesolventnost evropskog finansijskog sektora koji će rešiti jedna evropska institucija, a da se pritom propali bankar ne usmerava ka prezaduženim vladam a država članica? N a trenutak je tako izgledalo. Sam o što je to bio trenutak koji je brzo prom akao.

Gaženje običaja K ada se sam it u jun u 2012. završio, m ediji su opravdano hvalili M arija M ontija kao heroja koji je spasao evrozonu ili je bar uspeo d a nametne nemačkoj kancelarki i njenom m inistru finansija politiku koja je stvarala prvi značajan upijač šokova u sistem u.238 Bilo je to takođe prvi put da sam, u svojstvu kom entatora evro krize, bio na televiziji da bih

Obrnuti alhemičari

257

pohvalio jednog evropskog lidera i rekao pozitivne stvari o odluci sam ita EU. Ali, nekoliko nedelja kasnije M ontijev trijum f je ispario. Prvi znaci onoga što je sledilo pojavili su se u pism u koje je nem ački m inistar finansija V olfgang Šojble objavio u Fajnenšel tajmsu u avgustu 2011. U tom pism u239 dr Šojble je pozdravio odluku da se oform i bankarska unija, ali je zloslutno dodao da ne može da zam isli kako bi takva unija, koja bi bila sastavljena od više od šest hiljada banaka, m ogla biti ostvarena u praksi. Ovo je bio početak procesa kojim je upravljano iz Berlina, uz čiju je pom oć osnovana bankarska unija sam o nom inalno kako bi se deklarativno odobrio sporazum iz juna 2012, dok je M ontijev predlog zapravo bio neutralizovan. Ovaj proces je zahtevao nekoliko pažljivih koraka. Prvo, Berlin je insistirao da se bankarska unija tiče sam o „sistemski značajnih“ finansijskih institucija, što znači 124 banke. N jena svrha? Da izostavi m noge manje, nemačke regionalne banke koje je osnovala država i čiju su mrežu politički i korporaciono nemačka vlada i Bundesbanka želele da zadrže za sebe i izvan bilo kakvog evropskog nadzora. Drugi korak je bio da se bankarska unija ograniči na zajednički nadzor velikih banaka od strane ECB-a, ostavljajući većinu troškova sanacije propalih banaka na nacionalnom nivou.240 Treći korak je bio da se stvori zajednički osiguravajući fond u koji bi svi davali svoj doprinos, kom e bi se pribeglo u slučaju novog kraha, ali bi on u stvari bio beznadežno neodgovarajući ukoliko bi nastupila neka nova kriza kao ona iz 2010. Uzete zajedno, druga i treća m era značile su jednu stvar: veza propalih banaka i bankrotiranih država članica - taj gnusni zagrljaj - trebalo je d a ostane netaknuta. A ko bi kriza zapretila nekoj nemačkoj ili holandskoj banci, štediše

258

A


su bile sigurne. Ako bi kriza pogodila grčku ili portugalsku banku, štediše s više od 100.000 evra u banci verovatno bi doživele veliki udarac,241 i osigurane štednje (koje su bile m anje od dotične sum e) opteretile bi već prenapregnute državne finansije. Ukratko, M ontijeva odlična ideja izgleda da je bila ideja koja zaslužujepre da segazi negopazi*. Slavljena bankarska unija Evrope živi sam o form alno, dok je u stvarnosti i u praksi njena bankarska razjedinjenost opasna kao i obično. Konačni dokaz u prilog ovoj tezi stigao je u poslednjim nedeljam a m oje pozicije grčkog m inistra finansija, kada je ECB zatvorio grčke banke iako ih je, u ulozi jedinog supervizora bankarske unije, sm atrao solventnim. K oja bankarska unija dozvoljava zatvaranje banaka koje sm atra solventnim kako bi prisilila vladu zemlje članice da prihvati više fiskalnih mera štednje, naknadna sm anjenja penzija, veće poreze na prom et i slično? S Montijevim propalim pokušajem da nađe spas u poslednjem trenutku, dani su m u bili odbrojani. Istog leta, 2012, teret spasavanja Italije - koji je ravan preživljavanju sam og evra - trebalo je da bude prebačen na onog drugog M arija, koji predsedava Evropskoj centralnoj banci.

Sve što je potrebno? D ok se 2012. letnja žega povećavala, raskol između država članica evrozone se sve više produbljivao. Italija i Španija su bile države na prvoj liniji, čije odbrane su bile na udaru * Hamlet, kraljević Danske, Vilijam Šekspir, Sabrana dela, I čin, scena IV, 1263 str, Službeni list SRJ, Beograd, 1995, prevod Aleksandar Saša Petrović. (Prim. prev.)

Obrnuti alhemičari

259

opklada koje su ohrabreni dileri obveznica sprovodili protiv sposobnosti Rima i M adrida da izbegnu sudbine slične onim a koje su doživele Grčka, Portugalija i Irska. Berlin je priznao da se suočava s jednostavnom dilemom : da izađe iz same monetarne unije ili da dozvoli ECB-u da spase evro kršeći duh, m ožda čak i slovo njene povelje koju je nametnula Bundesbanka. Sredinom jula Kristijan Nojer, koji je predstavljao Centralnu banku Francuske, izneo je do tada nezamislivo priznanje u intervjuu za nemačke finansijske dnevne novine Handelzblat : „T ren utn o posm atram o neuspeh m ehanizma prenošenja m onetarne politike. Iz perspektive tržišta, kam atna stopa u slučaju pojedinačnih privatnih banaka zavisi od cene finansiranja države u kojoj im je sedište, a ne od brzopletih kam atnih stopa E C B -a ... Zato m ehanizam prenošenja ne funkcioniše.“242 Poređenja radi, bilo bi to kao kad bi pilot avio-kom panije uzeo m ikrofon i obratio se putnicim a sledećim rečima: „Stajni trap se pokvario i krila će svakog časa otpasti.“ Dvadeset šestog jula 2012. M ario Dragi je uzeo stvari u sopstvene ruke elegantnim govorom u Londonu, obraćajući se iznurenim investitorima: „Evro je poput bum bara. Reč je 0 m isteriji prirode jer on ne bi trebalo da leti, ali leti. Tako je 1 evro bio bum bar koji je leteo vrlo dobro nekoliko godina. A sada se, čini m i se, ljudi pitaju: ’Kako je to bilo m oguće?’ M ožda je nešto bilo u atmosferi, u vazduhu, što je om ogućavalo bum baru da leti - sada m ora da se nešto prom enilo u vazduhu, a posle finansijske krize mi znam o i šta. Bum bar će zato m orati da diplom ira i postane prava pčela. I upravo to je ono na čem u bum bar radi.“ N esum njivo, D ragi je hteo d a doživi da evro diplomira i postan e prava valuta, koja je prevazišla m ehanizam

260

A


recikliranja viškova i onu vrstu političke legitimnosti koju sam o liberalna dem okratija može da rodi - upravo ona liberalna dem okratija koju je evrozona izbegla načinom svog nastanka. Dragi je položio nadu u političku investiciju da se ne dozvoli jedinstvenoj valuti da propadne, na način na koji je ESM -ERM propao početkom devedesetih, i on je to sasvim jasno i iskazao: „K ada ljudi razgovaraju o osetljivosti evra i njegovoj rastućoj krhkosti, ili m ožda o krizi evra, veom a često, kako države članice tako i lideri izvan prostora evra, nipodaštavaju sav politički kapital koji se investira u evro.“ Pošto je ponovio da je evrozona politički projekat, m ada pom alo paradoksalan s obzirom na to da je sagrađen u vidu zone koja je oslobođena od politike, Dragi je izgovorio rečenicu koja je učinila više da bi spasla evro leta 2012. od svih onih stotina milijardi zajedno koje je ECB sručio u njenu stabilizaciju: ,,U okviru našeg mandata, ECB je sprem an da učini sve što je potrebno da bi sačuvao evro. I verujte mi, to će biti dovoljno.“243 Šta je podrazum evao pod ,,sve što je potrebno" i ,,u okviru našeg m andata“? U sledećih nekoliko nedelja jedno zvanično obaveštenje ECB-a objasnilo je Dragijevu rešenost: Španiji, Italiji, pa čak ni Francuskoj, neće biti dozvoljeno da pođu stopam a Grčke. „Sve što je potrebno“ značilo je da Španija i Italija, države s prve linije u bici za spasavanje evra, neće m orati da pozajm e novac od ostalih poreskih obveznika Evrope; njihov dug će biti servisiran novcem koji je odštam pao ECB. Ali kako je to moglo biti sprovedeno u okviru Dragijevog m andata? Njegov odgovor je došao u obliku objavljivanja program a Direktne monetarne transakcije (OutrightMonetary Transactions - OM T). Jednostavna ideja O M T-a je glasila da će u tajm ingu koji sam bude izabrao ECB - drugim rečima, kada se stvari u Italiji i Španiji zaista pogoršaju - ECB izaći na tržišta novca da

Obrnuti alhemičari

261

bi kupio neograničen broj italijanskih i španskih obveznica kako bi stabilizovao njihovu vrednost - i zajedno s njima i kamatne stope koje su italijanska i španska vlada plaćale da bi refinansirale svoj javni dug. A kako bi ECB finansirao ove kupovine? Stvaranjem digitalnih evra ni iz čega. Ali da li je ovakva podrška duga države članice bila legitimna na osnovu povelje ECB-a? Zar nije kršila no bejlaut klauzulu za koju je Bundesbanka insistirala da treba da bude glavna stvar ECB-a? Dragijev ingeniozni argument bio je da program OM T-a nema nikakve veze s podrškom državnih finansija Italije i Španije; u ovom program u je reč o ponovnom uspostavljanju prekinutih strujnih kola kroz koja je monetarna politika ECB-a bila emitovana u čitavoj evrozoni.244 U pravo tako, čak i ako su kamatne stope ECB-a pale niže od 1 procenta, kom panije u Italiji i Španiji morale su da pozajm ljuju po 9 procenata, dok su takve kom panije u Nem ačkoj i Holandiji dobijale zajmove za m anje od polovine te kam atne stope. Stoga je Dragijev argument bio da cilj program a OM T-a nije bio da monetarno pom ogne vlade Španije i Italije, s obzirom na to da je tako nešto bilo eksplicitno zabranjeno poveljom ECB-a. N e, cilj kupovine italijanskog i španskog javnog duga (vladinih obveznica), tvrdio je Dragi, bio je da ECB iznova stekne kontrolu nad kam atnim stopam a transakcija koje su plaćane u čitavoj evrozoni; da ECB dobije natrag sposobnost da čini ono što njegova povelja od njega zahteva: da održava potpunu kontrolu nad kam atnim stopam a koje preduzeća i dom aćinstva plaćaju. Osim što je, kako je D ragi objasnio, da bi se tako nešto desilo, ECB prvo trebalo da spusti kam atne stope koje su države plaćale u nadi da će se desiti terapeutsko prelivanje koje bi takođe spustilo i komercijalne kamatne stope.245 D rugim rečima, Dragi je

262

A


predstavio O M T kao m ehanizam uz pom oću kojeg bi ECB ponovo stekao kontrolu nad kam atnim stopam a, pri čemu je svaka pom oć državnim finansijam a Italije i Španije bila sam o sekundarna posledica njegove politike - n aprosto jedno sredstvo, ni u kom slučaju cilj sam po sebi. D ok je istina da je mehanizam prenosa m onetarne politike ECB-a prekinut i da m u je trebala popravka, takođe je istina da je prava Dragijeva namera bila da spreči italijansku i špansku vladu da bankrotiraju u grčkom stilu. A jedini način da se ovo sprovede bio je da se učini ono što je poveIja ECB-a zabranjivala: a to je sprovođenje ,,monetiziranja“ javnog duga država članica.246 S Bundesbankom , koja je čekala u zasedi da osudi M arija Dragija kao otpadnika i prekršioca M astrihtskog sporazuma, predsednik ECB-a m orao je da preduzm e važne zakonske mere predostrožnosti: m orao je da uslovi svaku kupovinu italijanskog i španskog javn og duga koju prihvate Rim i M adrid, odnosno program a strogih m era štednje u grčkom stilu, koje je trebalo da sprovede om ražena trojka. To je bila cena koju je gospođa Merkel nametnula gospodinu Dragiju da bi m u bilo dozvoljeno da spase evro najavljivanjem svog O M T program a. Čak i pre nego što je O M T bio najavljen, Dragijev londonski govor i ,,sve što je bilo potrebno“ su delovali. Kamatne stope su naglo pale, dajući Italiji i Španiji dobrodošlo odlaganje. Trgovci novcem bili su toliko gladni za pričam a koje su predstavljale dobre vesti iz Evrope da su prigrlili Dragijevo obavezivanje, ignorišući sve činjenice da je to bilo neuverljivo, loše obavezivanje - jedna pretnja ili obećanje, koje predsedniku ECB-a neće biti dozvoljeno da ispuni ukoliko bi se tako nešto pokazalo neophodnim .247

Obrnuti alhemičari

263

D ragi je, m eđutim, bolje znao. Znao je upravo ono čega sm o se mi koji sm o naslućivali pogrešno projektovanje evra takođe plašili: O M T program bio je zasnovan na pretnji bez osnove od strane ECB-a upućenoj protiv trgovaca obveznicam a koji su planirali da ,,skrate“ italijanski i španski dug - što znači da se klade u veliki novac da će njihove vrednosti pasti. Kao što su M ario M onti i Luis de G uindos, španski m inistar finansija, potvrdili u razgovorim a koje sm o vodili kasnijih godina tokom trajanja m oje funkcije m inistra finansija, ni Rim ni M adrid nisu bili sprem ni da potpišu m em orandum o saradnji u grčkom stilu s Evropskom kom isijom , Evropskom centralnom bankom i Međunarodnim m onetarnim fondom . Jer, ukoliko bi sklopili dil s trojkom , italijanska i španska vlada ne bi trajale više od nekoliko nedelja. U istoriji O M T će ostati kao neizvesna priča o uspehu. Ona je ućutkala tržište obveznica Italije i Španije, nešto kasnije Portugalije i Irske takođe, na osnovu nesigurnog obećanja ECB-a da kupi m nogo tih obveznica. Razlog što je to upalilo, kao što biva kada blefiranje uspe, bio je taj što ECB nije nikada testiran. D ragijeva reč je bila prim ljena iz poverenja - ili iz straha, da budem o precizniji. Trgovci deonicama počeli su da kupuju italijanski i španski dug kako bi zadržali dobit od rasta cena deonica nakon D ragijevog govora, tako da on nije m orao da priča nego sam o da dela, a rezultat je bio da Rim i M adrid nisu m orali da potpišu m em orandum o razum evanju s trojkom. Tako je M ario D ragi kupio dragoceno vrem e za evro. Rim i M adrid su sam i sebi nametnuli umerene mere štednje da bi sprečili m nogo oštriju verziju trojke, i kamatne stope su iznenada pale, ali isto tako i prosečne cene i prim anja, čineći dugove ovih zemalja jednako neodrživim kao i uvek.

264

A


Italija se, konkretno, našla u ćorsokaku: zemlja je izvozila više nego što je uvozila, i njena vlada je objavljivala zdrav višak, u koji nisu bila uključena plaćanja kam ata i duga, više od 2 procenta nacionalnog dohotka. I opet je njen javni dug znatno rastao, proporcionalno nacionalnom dohotku. Zašto? Zato što je ukupni nacionalni dohodak i dalje padao, dok je dug i dalje rastao - m akar i sporo, što je bio rezultat O M T program a ECB-a. Dragi je znao da m u je O M T kupio u najboljem slučaju godinu dana. Trebalo bi da uradi m nogo više monetarizacije duga država članica ukoliko je želeo da iluzija spasenja evra potraje. N a nesreću za Dragija, Jens Vajdm an, predsednik Bundesbanke, to je takođe znao. U OM T-u on je video kršenje pravila koje je Bundesbanka postavila kao preduslov da bi se odvojila od nemačke marke. I on je takođe predvideo da bi ovo kršenje trebalo da postane m nogo, m nogo gore ukoliko bi Dragijeva odiseja na tragu spasenja evra uspela.

Sever i jug Irci i Grci se po m nogo čem u veom a razlikuju. Pa ipak je kriza evra snažno preplela njihove sudbine s obzirom na to da su najslabiji Grci i najslabiji Irci bili prim orani da pokriju privatne gubitke nemačkih i francuskih banaka.248 N apadi Vinsenta Braunija na K lausa M asuha na konferenciji za novinare doveli su bespom oćn og zvaničnika ECB-a u nem oguću poziciju da treba da brani neodbranjivo ponašanje ECB-a prem a narodu Irske. U svojim pitanjim a Braun je više puta aludirao na to da je ECB ucenjivao dablinsku vladu i primoravao je da prebaci privatne dugove u javni novčanik za jednu banku koja je bila mrtva i pokopana i zato

Obrnuti alhemičari

265

nije predstavljala nikakvu pretnju finansijskoj stabilnosti Irske. Braun m eđutim nije m ogao znati da prljavi posao ECB-a još nije bio u potpunosti obavljen. Krenimo od početka. Kada su Anglo-ajriš banka i s njom i druge slične finansijske tempirane bombe eksplodirale 2009, ECB je naterao tadašnju irsku vladu, bez pristanka njenog izbornog tela, da bankarim a koji su bankrotirali ponudi takozvane menice - drugi oblik IO U - što je, kao što svaki Irac i svaka Irkinja dobro znaju, dovelo naciju do bankrota, vratilo na scenu m asovnu em igraciju i većinu osudila na neizrecive teškoće. Irsko M inistarstvo finansija redovno je plaćalo donosiocim a menica, iako su bile preskupe i trebalo ih je platiti za nekoliko godina, što je prouzrokovalo kako krizu likvidnosti u javnom sektoru tako i nesolventnost irske države. Propale irske banke uzele su ove menice i položile ih kao zalog pri centralnoj banci Irske, crpeći tako likvidnost kako bi isplatile svoje (uglavnom nemačke) vlasnike neosiguranih obveznica. T a vlada je propala pod teretom sopstvene oholosti. I nova irska vlada se takođe savila pod pritiskom ECB-a, ali ne da bi ,,ošišala“ menice. Umesto toga, Dablin je usvojio strategiju koja se zasnivala na „m odelu zatvorenika“: „Učinićemo onako kako nam je naloženo, nadajući se kasnijim olakšavajućim okolnostim a.“ O d tog trenutka pa nadalje menice su se ugnezdile u knjige centralne banke Irske i vlada u Dablinu se borila da ih plati kako se dan naplate bližio. Čitave dve godine irska vlada je slala peticije u Brisel i Frankfurt ne bi li se produžio planirani rok za isplatu menica dok su najslabiji građani Irske bili podvrgnuti najgorim m eram a štednje koje je severna Evropa videla od vremena Velike gladi u Irskoj. Ali avaj, ECB je bio neumoljiv: centralna banka Irske nije im ala dozvolu da svojoj sopstvenoj vladi da bolje uslove zato

266

A


što bi se to sm atralo kršenjem no bejlaut klauzule Mastrihtskog ugovora. D rugim rečima, neosigurane privatne bankare trebalo je spasti ilegalno249 i na krajnje nemoralan način, dok poreskim obveznicima koji su bili prisiljeni d a preuzmu njihov bejlaut nisu m ogli biti obezbeđeni bolji uslovi za isplaćivanje ovog m rskog privatnog duga koji su bili prinuđeni da preuzm u kako bi spasli bankare. Tek 2014. ECB se smilovao, prihvatajući da se menice na duži rok zamene za obveznice irske vlade koje nose kamatu. Zapravo, ECB je priznao da je ovaj neprihvatljivi dug trebalo restrukturirati, sm anjujući neznatno pritisak koji je vršen na irsku državu. Tako je centralna banka Irske zam enila om ražene menice250 koje je držala za sveže obveznice irske vlade koje su obećavale svom nosiocu znatne isplate kamata na duže staze. I, sve dok je nosilac bila centralna banka Irske, a ona je držala ove obveznice do dospevanja, vlada je plaćala ove kamate svojoj sopstvenoj centralnoj banci, a ona je sa svoje strane vraćala određenu sum u vladi u vidu dividendi. U neku ruku, dugoročno, irski poreski obveznici imali su koristi od toga, što je bila m ala kom penzacija za bol kroz koji su ih proveli ECB i bankari. M eđutim, ECB nije hteo ni da čuje. Njegovi frankfurtski zvaničnici su mislili: Zar da irska država zaradi od zamene

menica za državne obveznice?Ne možemo to daprihvatimo! To bi bio poklon poreskim obveznicima Irske. Monetarno finansiranje irske države od strane ECB-a. Što će pomisliti Bundesbanka? I tako su dobri ljudi iz Frankfurta izvršili pritisak na centralnu banku Irske da se oslobodi državnih obveznica, da ih proda privatnim bankarim a koji bi onda, kada dođe vreme, ubrali kam ate od irskih poreskih obveznika. Ako je neko trebalo da zaradi, to je ponovo trebalo da budu bankari i hedž fondovi. Nikako građani.

Obrnuti alhemičari

267

Nešto slično dešavalo se u isto vreme u Grčkoj. U proleće 2012. javni dug Grčke je na kraju ipak bio srezan, potvrđujući da će dug koji ne može da se plati biti podvrgnut sm anjenju bez obzira na stavove evropskih zvaničnika. Pitanje je bilo ko će da izgubi i ko će da dobije od tajm inga i karakteristika tog rezanja. U ovom slučaju udarac su pretrpele obveznice koje su uglavnom držali grčke banke, grčki posednici malih im anja i penzioni fondovi. Trojka je insistirala da grčka vlada ništa ne čini da bi obeštetila vlasnike im anja ili penzione fondove, ali da u potpunosti nadoknadi štetu bankarima. Grčke banke su u stvarnosti izgubile 38 m ilijardi evra vraćajući dug, pa su ipak, uprkos svim nam eram a i ciljevima, doživele bankrot251. Tako je drugi grčki bejlaut, koji je usledio nakon sm anjenja duga u proleće 2012, ostavio sa strane 50 m ilijardi evra koje bi vlada pozajm ila od EFSF-ESM m ehanizm a za dokapitalizaciju banaka - sum u koja bi, sasvim suprotno od insistiranja M arija M ontija, još više povećala javni dug Grčke. U stvarnosti, bankrotiranu grčku državu Evropa je prinudila da pozajm i od Evrope u ime propalih grčkih bankara i da se pobrine da ovi drugi dobiju injekcije kapitala, a da pritom ne izgube kontrolu nad svojim bankama - niti da one budu nacionalizovane. Da bi dozvolio bankarim a da zadrže kontrolu nad svojim bankam a, grčki parlam ent je izglasao zakon koji kaže da, ukoliko bi bankari pokazali da m ogu da obezbede 10 procenata od dodatnog kapitala, grčka država se obavezuje da učestvuje s ulogom u visini preostalih 90 procenata koji su neophodni - novac koji bi poreski obveznici pozajm ili od Evrope - ali ne bi imala nekakvu kontrolu nad funkcionisanjem banaka.252 I kao da to nije bilo dovoljno, isti taj deo zakona je precizirao da bi privatni kupci akcija banaka uz akcije dobili i nešto što se zove varanti. Varanti su suštinske mogućnosti da

268

A


se kupi jo š akcija po prvobitno niskoj ceni deonice. Drugim rečima, država nije sam o dozvoljavala bankarim a da održe kontrolu nad bankam a koje su bankrotirale pod njihovim upravljanjem, već se i obavezivala da će im proslediti svaku dobit iz rasta cena akcija banke. N a čelu država gubi, na repu bankari dobijaju. Jednostavno! Prirodno, ovi bolesno velikodušni uslovi su, pogotovo varanti, proizveli vrtlog špekulativne kam ate u bankam a Grčke. D a bi se dobiti bankara zapečatile, u aprilu 2014. prom ena u dokapitalizacionim pravilim a banaka puštena je kroz parlam ent Grčke na takav način da skoro nijedan parlam entarac to nije primetio. Jedna očigledno bezazlena popravka računa sprečavala je grčku državu da kupi nove akcije koje je banke trebalo da izdaju. D ozvoljavajući da nove akcije budu izdate po cenam a dosta ispod onih koje je grčka država platila za vreme injekcije od gotovo 40 milijardi dolara u banke i istovremeno zabranjujući da država kupi te akcije, državne akcije izgubile su vrednost i njihova cena u bankam a je u suštini potpuno obezvređena. Ukratko, grčka javnost je bila prevarena za kusur kao u Irskoj iste te nedelje - kada je centralna banka Irske bila prinuđena da se oslobodi državnih obveznica koje je dobila za svoje menice. I koja je zajednička nit ovih novih udaraca nanesenih irskom i grčkom narodu? Prisustvo evropskog nadstojnika evra, zaštitnika m onetarnog carstva, zavojevača evropskog zajedničkog interesa: Evropske centralne banke.

Imperija uzvraća udarac U decem bru 2012, na U stavnom sudu zem lje, centralna banka Nem ačke, nepopustljiva Bundesbanka, uzvratila je

Obrnuti alhemičari

269

udarac protiv ECB-a i program a OM T-a gospodina Dragija svedočenjem predsednikabanke Jensa Vajdm ana. Tri izjave su ovo svedočenje pretvorile u senzaciju. Prva je otvoreno dovodila u pitanje ovlašćenje ECB-a da spreči kolaps evra. D ruga izjava je dovodila u opasnost zajedničku odluku kancelarke Merkel i predsednika ECB-a D ragija u leto 2012. da zadrže Grčku unutar evrozone. A treća izjava je iznosila sum nju u često navođeno ubeđenje gospodina D ragija da je neispravan m ehanizam m onetarnog prenošenja ECB-a trebalo popraviti što pre. Uzete zajedno, ove tri izjave predstavljale su čin objavljivanja rata protiv evra kao suverene valute, posebno ako se im a u vidu činjenica da su ovo bila zvanična svedočenja koja je uputila Bundesbanka Ustavnom sudu Nemačke radi stavljanja ustavne zabrane na poslednje monetarne instrumente koji su gospodinu Dragiju preostali, a kojim a je on pokušavao da zadrži evrozonu na okupu. M eđutim, ukoliko nije bio zadatak ECB-a da održi evro u celini, kao što je her Vajdm an sugerisao, čiji je onda to bio zadatak? Dovođenjem u pitanje ideje da je opstanak evra bio polje ECB-a, Bundesbanka je usvojila zanimljivu novu poziciju: spasenje evrozone nije bilo najvažnije, čak i ako je političko vođstvo Evrope tako mislilo. Tendencija Bundesbanke da postane vozač sa zadnjeg sedišta u evoluciji Evrope evidentno nije poslata na odm or pošto je voljena nemačka marka ukinuta. Čak i ako je nakratko otišla na spavanje, s Jensom V ajdm anom ona je sada bila iznova probuđena. Ako se pak svedočenje predsednika Bundesbanke pročita m alo pažljivije, ono dobija sablasno verodostojno obrazloženje. Svedočenje je pokušalo da raznese u param parčad kredibilitet O M T program a, uz pom oć koga se gospodin D ragi borio za stabilnost evra, koristeći G rčku kao svoju

270

A


artiljeriju. V ajdm an je podržavao odlučnost ECB-a da održi Grčku u evrozoni koja nije bila u skladu s njenom poveljom. U koliko bi opasn ost od stalnog rasparčavan ja m onetarne unije učinila nužnom sprem nost da se uradi ono što je bilo neophodno ,,po svaku cenu“, kako bi grčke banke ostale otvorene, onda je ECB objavljivao svetu svoju opredeljenost da kupi dug koji su posedovale grčke banke čak i pošto su one izgubile svaki istinski dokaz u prilog svojoj solventnosti. M eđutim , takva izjava je im ala istu vrednost kao izjava ECB-a da je sprem an da prekrši svoju povelju kako bi spasao evro! V ajdm an je naravno bio u pravu. Da bi evrozona ostala netaknuta, ECB je m orao stalno da nalazi lukave izgovore kako bi se prilagođavao sopstvenim sm ešnim pravilim a iz ere M astrihta. Niko to nije učinio na bolji način, ili s više poleta, od M arija Dragija. T o što je evro danas živ, bilo to dobro ili loše, im a da zahvali um ešnom rukovođenju predsednika E C B -a ovom potencijalno eksplozivnom igrom : igrom podrivanja zakonika ECB-a na način koji nije ni očigledan, niti u potpunosti prikriven. Jens V ajdm an je ovo m ogao da vidi i znao je da će Dragi m orati da poveća ulog. Čim O M T bude uspostavljen kao politika dobre volje, m oraće da ide jo š dalje kako bi ostao u prednosti u odnosu na trgovce obveznicama. Van sebe zbog izgleda daljeg kršenja povelje koju je na tako m ukotrpan način uspela da nametne ECB-u, Bundesbanka je bila i ostala sprem na da učini ono što je bilo neophodno kako ,,bi po svaku cenu“ zaustavila M arija Dragija u njegovim trikovima. Činjenica da her V ajdm an za sada nije uspeo u svojoj nameri svedoči o tome da postoji odlučnost kancelarke Merkel da se evro ne sruši za vreme njenog m andata. M eđutim, kao što i D ragi vrlo dobro zna, ni on niti Berlin ne m ogu

Obrnuti alhemičari

271

sebi da dozvole da ignorišu kako gnev Bundesbanke tako ni njenu preferenciju za m anji prostor evra.

Nepopustljivo popuštanje Direktne m onetarne transakcije (O M T) gospodina D ragija bile su savršeno oružje po tome što ono nikada nije upotrebljeno. Predsednik ECB-a, međutim, svakako je dobro znao da ukoliko bi njegov blef zbog zahteva nosilaca obveznica m orao da bude upotrebljen, rezultat bi bio poražavajući.253 Takođe je m ogao da vidi da su m ere štednje koje su bile nametnute Grčkoj pre no što su izvezene u većinu ostalih zemalja evrozone proizvodile začarani krug deflacije, koja je pretila da povuče čitavu evrozonu u postm odernu verziju Velike depresije iz tridesetih godina prošlog veka. U tom sm islu, O M T m u je naprosto kupio m alo vrem ena da bi upotrebio pravo oružje: kvantitativno popuštanje (Q E )*.254 Kvantitativno popuštanje je izum koji potiče iz Japana devedesetih godina prošlog veka i koji je prihvaćen u Sjedinjenim D ržavam a posle katastrofe 2008. K ada se kriza pokaže toliko velikom da svi pokušavaju, suprotno svakom nadanju, da isplate dug u uslovim a u kojim a se prihodi sve više i više sm anjuju, niko ne želi da pozajm ljuje čak i ako se kam atne stope približavaju nuli. U tom trenutku centralne banke ostaju bez sredstava za stimulaciju ekonomije na uobičajeni način - uz pom oć sm anjenja kam atnih stopa. N ula je, zapravo, radikalan broj i svaka kam atna stopa ispod njega znači da će ulagači, koji sada m oraju da plate da bi * Kvantitativno popuštanje tj. povećanje mase novca (engl. Quantitative easing ili QE) predstavlja povećanje zaliha novca od strane centralne banke kupovinom efektive kao što su državne obligacije. (Prim. prev.)

272

A


banke zadržale svoj novac, pohrliti da povuku svaku paru, prouzrokujući tako kolaps bankarskog sektora. Džon M ejnard Kejns je, još 1936. godine, m orao da citira Ibzenovu Divlju patku kako bi svojim čitaocima dočarao problem s kojim se jedna centralna banka suočava kada kamatne stope padaju na nulu dok je ekonomija i dalje u depresiji: „Divlja patka je zaronila do dna - do dubine do koje može da stigne - i otplivala na dno velikom brzinom, noseći sa sobom trave i upletene alge i svakakvo đubre koje se tamo dole nalazi, i bio bi neophodan izuzetno pam etan pas da zaroni za njom i da je izvuče na površinu.“255 Kejns je QE ili kvantitativno popuštanje poistovetio s „izuzetno pametnim psom “ - poslednjim preostalim m ogućim načinom uz pom oć kojeg bi centralne banke stimulisale ekonomiju. Ideja je jednostavna: centralne banke kupuju od komercijalnih banaka dug drugih ljudi. Ko su ti „drugi ljudi“ ? M ogle bi biti porodice koje duguju bankam a zajmove pod hipotekom, korporacije ili čak vlada koja je banci prodala obveznice. U zam enu za ove dugove i tokove prihoda koje oni proizvode, centralna banka ulaže dolare ili evre na jedan račun koji kom ercijalna banka drži u centralnoj banci. Gde centralna banka nalazi novac? U vazduhu, glasi odgovor: reč je naprosto o brojevim a koje centralna banka izmišlja i dodaje na račun komercijalne banke. Zašto to čini? U nadi da će komercijalna banka iskoristiti ovaj novac pozajmljujući ga preduzećim a koja žele da investiraju i porodicam a koje žele da kupe kuće, autom obile, oprem u i tako dalje. Ako se to desi, ekonom ska aktivnost će ponovo doživeti rast čim likvidnost počne da pritiče. Bar tako stoji u teoriji u vezi s tim kako kvantitativno popuštanje (QE) stimuliše klonulu ekonomiju.

Obrnuti alhemičari

273

Kvantitativno popuštanje deluje, ali čak i u najboljim m ogućim uslovim a ne deluje dovoljno dobro niti na način na koji je predviđeno. Razlog je u tom e što je, da bi se krug uspeha QE zavrteo, neophodno da se dogodi koincidencija nem ogućih verovanja. Džek i Džil, koji predstavljaju klijente Banke Y, m oraju da poveruju da je tržište nekretnina izašlo iz duboke krize u novi srednjoročni period i da su njihovi poslovi dovoljno sigurni da se usude da traže od banke zajam pod hipotekom. Banka Y m ora da bude voljna da preuzme rizik daljeg proširivanja već prevelike liste aktive u nekretninama (liste zajmova koji su dati na osnovu prim anja), pozajm ljujući D žeku i Džil novac da kupe kuću u nadi da će Banka X kupiti taj zajam pod hipotekom od nje uz pom oć svog rezervnog računa u centralnoj banci na osnovu QE mehanizma za finansiranje. Kompanije koje su razmišljale o tome da zaposle ljude kao što su bili Džek i Džil na srednjoročni ili dugoročni period m orale su verovati da će Banka X zaista kupiti D žekov i Džilin hipotekarni zajam od Banke Y i da će, štaviše, ova vrsta transakcije povećati potrebu za njihovim proizvodima, opravdavajući na taj način veće zapošljavanje radnika. D a skratim o priču, m ora da se uspostavi ogrom no poverenje pre no što QE m ehanizam ostvari obećanje da ojača realnu ekonomiju. Ali, im ajući u vidu stanje sam opotvrđujućeg pesim izm a koji preovladava u dubinam a velikih kriza, očekivati da će ovo poverenje preplaviti mozgove različitih činilaca u istom trenutku ravno je verovanju u čuda. M nogo je verovatnije, kao što sm o bili svedoci u Japanu i Americi, gde je QE m ehanizam bio potpuno oproban, da banke im aju tendenciju da novac koji izdaju centralne banke ne daju drugim bankam a ili Džeku i Džil, već kom panijam a.

274

A


O sim što ove kom panije ne investiraju pozajmljeni novac u m ašine ili radnu snagu, u strahu da neće biti dovoljno tražnje za viškom proizvedenih dobara. Ono što one čine jeste kupovina sopstvenih akcija na berzi kako bi povećale njihovu cenu i zaradile lep bonus kojim su „pridodali vrednost kom paniji". D ok ovaj proces zaista pospešuje rast, do izvesne mere, cene nekretnina u prestižnim kvartovima i tražnju za luksuznim proizvodima, ono što jedino ima pravu korist od svega toga jeste užasna nejednakost. U Japanu i u Sjedinjenim Državam a QE nije uspeo da donese oporavak256, ali je bar sprečio da se recesija pretvori u depresiju. U Evropi bi se QE uvek pokazao problematičnijim što je bio rezultat loše arhitekture evrozone, koja se odražava u isključivostima M astrihtskog sporazum a. Predsednik D ragi je ovo znao, ali je osećao da nem a druge m ogućnosti osim prim ene QE. Za to su postojala dva glavna razloga: prvi, jer je znao da će njegov blef s O M T-om pre ili kasnije biti prepoznat, i drugi, jer je očekivao da će se, čim Federalne rezerve i Banka Japana počnu da ograničavaju svoj sopstveni QE negde tokom 2014, nesigurnost vratiti i da će njegov lukavi O M T plan zahtevati pojačanje. Kako Bundesbanka neprestano podseća M arija Dragija, ECB nema prava da unovčava dug države članice. Tako ne m ože da kupi željene italijanske obveznice od italijanskih ili španskih banaka na način na koji Fed kupuje blagajničke zapise.257 D a bi ostao što je više m oguće unutar struktura svoje povelje, upravni odbor ECB-a pod vođstvom Dragija došao je na ideju da lansira sledeći plan: obveznice bi bile kupovane od svake države članice proporcionalno njenim akcijam a u ECB-u - što znači, u proporciji s obim om njene privrede. Dragi je otvoreno računao na izgovor da, ako bi

Obrnuti alhemičar

275

ECB unovčio svačiji dug u srazm eri s elativnim obimom njegove ekonom ije, nikom e ne bi bi potreban bejlaut. Nadalje, da bi se suočio s tvrdnjom Jesa Vajdm ana da je kupovanjem obveznica država dužnikaiCB-a išla u pravcu kupovine duga od banaka dužnika koj su bile povezane s njima, D ragi je priznao da su nacije k
276

A


Jedino rešenje je bilo da ECB priđe nemačkim penzionim fondovim a i kom ercijalnim bankam a, m oleći ih da učestvuju sa svojim obveznicama kako bi nadom estili razliku. Problem u vezi s ovom idejom je bio u'tom e što većinu nem ačkih penzionih fondova i osiguravajućih kom panija obavezuje nemački zakon da pretvaraju svoje rezerve u obveznice. Shodno tome, ECB je m orao platiti neverovatne cene da bi nabavio obveznice koje su m u bile potrebne od banaka, hedž fondova ili privatnih lica koji su ih gomilali. D a bism o ilustrovali koliko su besmislene bile ove cene, u mnogo slučajeva jedan kom ad papira koji je obećavao svome vlasniku 1.000 evra za pet godina, ECB je kupovao za 1.010 evra! Kao kad bi Džek m orao platiti Džil za privilegiju da joj pozajm i novac; ili, drugim rečima, da joj da negativnu kam atnu stopu. Problemi nastali ovim negativnim kam atnim stopam a bili su mnogi. Nem ačke štediše i penzioni fondovi, koji se oslanjaju na pristojne kamatne stope da bi opstali, suočili su se s uništenjem. O sim toga, špekulanti su, iskoristivši stope koje su se u Nem ačkoj vukle po dnu, pozajm ili novac da bi kupili akcije na berzi, podižući vrednost deonica i stvarajući na taj način finansijsku dobit za već bogate Evropljane, u vreme kada su radni ljudi patili zbog niskih nadnica u Nemačkoj i suočavali se s propašću u zem ljam a kao što su Grčka i Španija. Da je M ario D ragi im ao dozvolu da deluje kao doličan nezavisni centralni bankar, bio bi u m ogućnosti da kupi sam o španske i italijanske obveznice, i nijednu nem ačku Bunds, odražavajući činjenicu da deflacija pogađa Španiju i Italiju, ali je praktično nepostojeća u Nemačkoj. Ali ne, ECB m ora da kupi nemačke Bunds kako bi održao fikciju da je besm islena povelja ECB-a ispoštovana.

Obrnuti alhemičari

277

Vrlo evropski potez Kvantitativno popuštanje gospodina D ragija uzrokovalo je da cene deonica i nekretnina u elitnim kvartovima u zemljama s viškom kao što su Nemačka i Holandija porastu, ali nije pom ogao da utiče da se u tim zem ljam a pokrenu neaktivne štednje uz pom oć njihovog pretvaranja u isplative investicije, a pogotovo nije pom ogao da se ovo postigne u zemljama pogođenim krizom. A pritom , ekonom ski časopisi i dalje žive u ubeđenju da je QE uspeo. Zapravo, desilo se to da je kako je količina evra koju je stvorio ECB rasla deo tih evra razmenjen u druge valute, i što je više evra prodavano na stranim berzama deviza za druge valute, svetska vrednost evra je - ili njegov kurs - padala. Za neke zemlje kao što je Španija ovo je stvaralo kratkotrajnu izvoznu bonancu. Ali treba baciti sam o jedan pogled na poharano tržište rada Španije, gde su nadnice bile na sam om dnu, da bi bilo jasno da su jedina radna m esta stvorena ovim rastom bila na račun poslova u Francuskoj, gde nadnice još nisu bile pale. Evropske korporacije su naprosto iskoristile izmučene Špance, dok je pravi efekat na zaposlenost u evrozoni bio zanemarljiv. Realnost koja nije bila za potcenjivanje jeste da je Evropa devalvirala sopstveni rad kroz unutrašnju konkurenciju baš kao što je devalvirala sopstvene valute kroz konkurenciju za vreme tridesetih godina prošlog veka. U ovom kontekstu, QE program gospodina D ragija stabilizovao je deflatorne sile evrozone sam o da bi dozvolio da zaživi ovaj oblik politike jalovog i za integritet štetnog osirom ašenja suseda bez prave pom oći u pokušaju da se kriza zaista prevaziđe.

278

A


Ironično, najveći uspeh QE politike ECB-a iz perspektive Brisela, Frankfurta i Berlina bio je taj što je dozvolio trojci da poništi napore grčke vlade da iznova pristupi pregovorim a oko propalog program a, koji je naš narod osudio na depresiju bez kraja. Kako je to učinjeno? D o kraja 2012. dva bejlauta Grčke okončala su prenos potencijalnih privatnih gubitaka na poreske obveznike Evrope, štiteći na taj način banke Evrope od grčke drame. Dolaskom QE program a, činjenica da je gospodin Dragi m ogao d a odštam pa do 60 ili 70 m ilijardi evra svakog m eseca da bi kupio obveznice fiskalno ugroženih nacija (osim GrČke) delovala je kao novo sredstvo za ublažavanje šoka na finansijskim tržištima. Ovo je dozvolilo Evrogrupi i ECB-u da zatvore banke Grčke bez posledične panike na tržištu obveznica. Politika čiji je cilj bio da pobedi deflaciju širom Evrope prvo je isključila zemlju kojoj je takav tretman bio najviše potreban - Grčku - a onda je zadavila njenu novoizabranu vladu što se usudila da dovede u pitanje program m era štednje i neodrživi dug koji je pre svega i proizveo depresiju. Sam o je evrozona m ogla da stvori takvu prezira dostojnu ulogu za m onetarnu politiku koja je bila namenjena ublažavanju bola svojih građana.

Poročnost Pre nekoliko godina, dok se još nije ni nazirala m oja politička karijera, našao sam se u Briselu da diskutujem o poslednjim obrtima krize s jednim od visokih sveštenika Evropske komisije. Bila je to m oja prva diskusija s nekim tako važnim i m oćnim čovekom iz sam ozadovoljne briselske tehnokratije,

Obrnuti alhemičari

279

i postavio sam m u nekoliko gotovo drskih pitanja na koja sam, na moje iznenađenje, dobio iskren odgovor. „Zašto Kom isija vrši pritisak na Portugaliju da poveća indirektne poreze u vreme kada potražnja drastično opada?“ (Zar neće takve poreske hajke srozati prodaju i, po logici stvari, i poreske prihode države? Isto važi i za udvostručavanje poreza na gorivo za grejanje u Grčkoj.) „Zašto insistirate na tom e?“, upitao sam. „Zar ne vidite da ljudi naprosto više neće grejati svoje domove i da će poreski prihodi od poreza na gorivo opasti?“ „Naravno. Ali mi insistiram o na višim porezim a na prodaju i gorivo sam o radi zastrašivanja. Stvar je u tom e da pokažemo Rimu šta m u se to sprem a ukoliko se ne povinuje našim zahtevima za većim m eram a štednje.“ Uskoro, dok sam pregovarao u ime grčke vlade s Komisijom, ECB-om i M M F-om , susreo sam se upravo s istim tim obrazloženjem. K ada sam jednog sagovornika pitao da li je mislio da bi preterane poreske stope na prodaju, koje je pokušavao da mi progura kroz grlo, poboljšale poreske prihode naše države, on je otvoreno priznao da ne bi. „Zašto onda insistirate na njim a?“, upitao sam ga. Njegov odgovor? Neko, čiji su pogledi na stvari ovde bitni, želi da demonstrira Parizu šta se sprem a Francuskoj ukoliko odbije da sprovede strukturne reforme. Zato nije neopravdano što kad god se obraćam italijanskoj ili francuskoj javnosti u vezi s tem om m ojih nedavnih iskustava s trojkom , to činim na sledeći način, govoreći: „N isam došao ovam o da tražim vaše saosećanje ili pomoć. Ovde sam da bih vas upozorio da ne postoji nešto što je grčka, ili irska, ili portugalska kriza. Zajedno sm o u njoj. Grčka je sam o jedna ogrom na laboratorija gde se propale politike

280

A


isprobavaju pre no što se izvrši njihovo presađivanje u vaše zadnje dvorište.“ Eto šta je kriza evra učinila Evropi, Jedna politička elita koja nema pojm a, i odbija prirodu i istoriju krize čiji koreni sežu bar do 1971, nam eće politiku koja je srodna tehnici tepih bom bardovanja ekonomija ponositih evropskih nacija kako bi ih spasla. Grčka, Portugalija, Irska i Španija prebijene su do srži kako bi se Italija i Francuska držale u strahu i ECB u funkciji. U međuvremenu, ove mizantropske politike predstavljaju se kao da postoje u ime zajednice, solidarnosti, efikasnosti, odgovornosti i, naravno, iskrene brige za gubitak takozvane kredibilnosti evropskih institucija. Obrnuta alhemija nije nimalo lakša od alhemije. Pretvaranje olova u zlato, Sveti gral svakog alhemičara, pokazalo se nemoguće teškim za postizanje; pretvaranje zlata u olovo nije ništa lakše. Obrnuti alhemičari Evrope - birokrate, političari, komentatori i akadem ski građani čija je dostignuća ovo poglavlje nabrojilo - vredno su radili tokom dugog niza godina da bi postigli nešto što je za očekivati da bude isto toliko nemoguće: zamenjivanje decenija kontinentalne integracije olovnim razjedinjavanjem , koje teško pritiska srca i um ove Evropljana. Ali uspeli su u tome - uz pom oć jedinstvene valute. Gledajući s visina čuvenog Ferisovog točka u zabavnom parku Prater u Beču, Hari Lajm - čiju je ulogu igrao Orson Vels u filmu Treći čovek - razvija provokativnu teoriju o evropskoj civilizaciji. Pod Bordžijam a, veli on, tri decenije krvoprolića dale su nam renesansu. N asu prot tom e, pet vekova švajcarske dem okratije i mirne koegzistencije nije stvorilo ništa spektakularnije od sata s kukavicom.258 M ada je Lajm ova teorija zasigurno šaljiva (da ne pominjemo veliku nepravdu prem a švajcarskoj istoriji), evropska

Obrnuti alhemičari

281

istorija i kultura ipak su natopljene krvlju i podsticane sukobom. Upravo to je razlog što su Evropljani gajili ideju o uniji. U m etnost i m uzika, polja u kojim a je Evropa dala veliki doprinos čovečanstvu, nude jo š dokaza o našoj tam nijoj strani. Pikaso je rekao da svrha jedne slike nije da ukrašava već da igra ulogu „oružja protiv neprijatelja“. Betoven je posvetio svoju Treću simfoniju N apoleonu i onda pocepao posvetu sav ljutit kada je Napoleon sebe proglasio imperatorom. Dejvid Herbert Lorens izrazio je gnevni prezir prem a demokratiji, s trunkom zaraznog antisemitizma koja je ubačena za svaki slučaj. Poezija Ezre Paunda slavila je njegovu ogrom nu ljubav za evropsku kulturu, što nažalost nije bilo dovoljno da postane prepreka njegovom slavljenju fašizma. Protiv tako bogate i nezadovoljne kulturne pozadine, zajednička valuta koja radi na tome da razori evropsko jedinstvo izgleda manje paradoksalno. Od trenutka kada je Evropa izbačena iz utešne posleratne zone američkog dolara, njene elite su se borile da ponovo stvore zonu unutar Evrope. Pošto nikada nisu naučile lekciju koju su pristalice N ju dila naučile tokom tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka, evropski vrh je ponovio greške dvadesetih godina, stvarajući loše dizajniranu valutu koja je ličila na zlatni standard u srcu Evrope. Od kraja devedesetih naovamo, banke Evrope su kopirale postupke svem ogućeg finansijskog sektora anglosfere, a da pritom nisu imale sigurnosnu m režu Federalnih rezervi, Banke Engleske ili m akar Banke Japana da ih prihvati kada se dogodi neizbežni pad u nemilost. Kombinacija loše monetarne konstrukcije evrozone i im perativa anglosaksonske finansijalizacije, koja je inficirala pariske i frankfurtske banke pred nosom Brisela i ECB-a, proizvela je takvo oslanjanje na tržišta novca kakvom monetarna unija Evrope nije mogla da se odupre.

282

A


D ok je američki M inotaur rikao i održavao takt m otora nemačkih, holandskih i kineskih fabrika u harm oničnom ritm u, E vropa je sledila Britaniju i Sjedinjene D ržave u potčinjavanju svoje industrije finansijam a i preobraćenju društva novoj veri, po kojoj su tržišta sam a sebi cilj, totemi koje treba obožavati po sebi, hram ovi čija je svetost izvan racionalnog shvatanja. Nije bilo ničeg lošeg u ideji jedinstvenog tržišta od Atlantika do Ukrajine i od Šetlandskih ostrva do Krita. Granice su ožiljci na planeti i što pre ih uklonim o to bolje, kako potvrđuje i skorašnja sirijska izbeglička kriza. I takođe, nije nimalo loše imati jednu jedinstvenu valutu. Ono što je opasno nastrano jeste ideja da sm o stvorili jedinstveno tržište i zajedničku valutu bez m oćnog dem osa koji je trebalo da održava ravnotežu, da stabilizuje, da civilizuje. Zaboravite vrtoglave ekonom ske m ozgalice u vezi sa svim tim. Jedan pogled na estetiku evra vredi hiljadu reči. Pogledajte bilo koju banknotu evra. Šta vidite? Privlačne arkade i mostove. M eđutim, to su fiktivne arkade i nepostojeći mostovi. Kontinent prepun kulturnog blaga je potpuno neverovatno izabrao da ne ukrasi svoju sveže iskovanu zajedničku valutu nijednim od njih. Zašto? Zato što birokrate nisu želele nikakav sadržaj na novom novcu. Hteli su da odstrane kulturu iz naše valute na isti način na koji su žudeli za depolitizacijom politike i za tehnokratizacijom novca. Č ak i ako neko ne zna ništa o ekonomskoj nauci i o odvratnoj finansijskoj konstrukciji evrozone, jedan pogled na kulturnu pustinju koja je prikazana na novčanicama evra m ogao je biti dovoljan da čovek pogodi šta će se desiti. N a m estu gde su živeli suvereni evropski narodi s kulturom koju su delili i koja se ponosito odslikavala na novčanicama, Evropa je nastavila istim onim putem kojim je išla pedesetih

Obrnuti alhemičari

283

godina prošlog veka, prenoseći ogrom nu političku m oć na kolosalnu nominalno tehnokratsku birokratiju koja je omogućila da se dem okratija i solidarnost pre gaze nego paze.259 I evo ironije. Pre nego što su ograde graničnih prelaza bile oborene između Poljske, Nemačke, Francuske i Britanije, jedan film poput Veronikinog dvostrukog života savršeno je zvučao u V aršavi, u Parizu, u Londonu i u Štutgartu. D anas jedan sličan film ne bi. Veronique i W eronika ne bi imale nikakve veze, nikakvu m ističnu povezanost. One bi sažaljevale jedna drugu u kontekstu bezočne Evropske unije, gde je solidarnost svedena na predatorske ,,bejlaute“ koji povećavaju dug, na „reform e11 koje se prevode u divljačka sm anjenja nadnica i penzija najsirom ašnijih Evropljana i gde je ,,kredibilitet“ sinonim za čitav sled propalih ekonom skih recepata. Briselskocentrični stalež novinara insistira na ukazivanju na to da potreba za članstvom u Evropskoj uniji nije nikada bila snažnija. Zar to nije dokaz da Evropa funkcioniše? Zaboravljaju da se Rim sko carstvo urušilo kada je njegovo unutrašnje jezgro postalo previše krto dok su se njegove granice širile na istok. Rezultat je bio kulturna degeneracija poznata kao srednji vek. D anas Evropska unija takođe vidi kako joj se srž raspada u vreme ekspanzije na istok. D ok ponosne nacije jedna za drugom bivaju podvrgnute fiskalnom voterbordingu; dok se ljudi okreću jedan protiv drugog, dok Poncijev rast neprim etno biva nadom ešćen Poncijevim m eram a štednje, bez ozbiljne rasprave o tome kako je moguće sagraditi razumnu ekonomsku konstrukciju, i dok su neki Evropljani sve uvereniji da su oni zaslužniji Evropljani od drugih, srž Evrope se oslabljuje do propasti i spone autentične solidarnosti se kidaju.

284

A


U m eđuvrem enu, preko A tlantika, A m erikanci su s nepoverenjem pratili kako kontinent kom e su godinam a pom agali da se spase od sam oga sebe sada stoji na istom putu: okreće se protiv sebe, seje sem e konflikta po svom središtu i u tom procesu ugrožava napore Amerike i Kine da stabilizuju svetsku ekonomiju. Postoji li nešto što bi se m oglo učiniti da se zaustavi zastrašujuća obrnuta alhemija Evrope? M ože li Evropa da istrgne dem okratsku budućnost iz čeljusti postm odernog m račnog doba? Ili je Evropljanim a, još jednom , potrebna pom oć s one strane Atlantika, čak i ako je oni ne žele? Jedno je sigurno: Evropa je previše važna da bi bila ostavljena svojim vladarim a koji nem aju pojma.

7 Povratak u budućnost

Svaki put kad sam bio na svom poslaničkom m estu u parlamentu Grčke, odm ah naspram mene sedeli su dem okratski izabrani razbojnici nacističke partije Zlatna zora.260 Svaki put kada ne bih uspeo da izbegnem njihov pogled ili pak kada bi prijatelji iz Sjedinjenih Država, Britanije, Australije, Tajlanda ili Kine zahtevali od mene da im objasnim fenomen Zlatne zore, setio bih se Kapnijasa. Bio je decembar 1991. kada sam prvi put sreo Kapnijasa, na farm i na južnom Peloponezu koju je delio s bakom G eorgijom , svojom ženom , kojoj sam išao u posetu i čija životna priča zaslužuje da bude centralni ukras dela nekog talentovanog tragičara.261 Pošto sam se dovezao iz Atine da bih proveo s njim a vikend, ugledao sam ga kako stoji pored svojih koza, d ok je jed an soko lebdeo nepokretan iznad naših glava na pozadini intenzivnoplavog neba. Razbarušena m ada prosečna figura, odevena u radnu odeću, koju sirom ašni m editeranski farm eri sm atraju svojom uniform om , s licem osam desetogodišnjaka, izbrazdanim upadljivim ožiljcim a od vremenskih prilika, prekrivenim sedom

286

A


bradom , osm ehnula mi se. Prijateljski i u isto vreme preteći osm eh prepun obećanja uznemirujućih priča i istina koje se ne m ogu odgonetnuti. „N apokon je došlo vreme da se upoznamo! D obro došao na m oje skrom no im anje“ , uzviknuo je, šireći ruke. U prkos činjenici da K apn ijas nije baš bio na dobrom glasu, uopšte nisam bio priprem ljen za priličnu surovost dobrodošlice koju m i je priredio te večeri. Pošto sam se sm estio u sobu koju je baka G eorgija s ljubavlju sprem ila za m oj boravak i pošto sm o zajedno večerali, pozdravio sam ih i odvezao se do obližnjeg grada da se nađem s lokalnim prijateljima. K ada sam se vratio na farm u, u sitne sate, m ogao sam da čujem Kapnijasovo udaljeno hrkanje i mnoštvo uzbuđenih mačaka. Iscrpljen, bio sam spreman za noćni odm or u zagrljaju drevnog Peloponeza. Tada sam ugledao dve knjige koje su bile položene na moj jastuk. N aslov prve je bio Memoari premijera, a njihov autor je bio A dam antios A ndrucopulos, poslednji prem ijer vojne diktature koja je pomračila m oju mladost i marioneta Dimitriosa Joanidisa, brigadira koji je odveo neofašističku huntu dublje u teritoriju neonacizm a posle m asakra studenata 17. novembra 1973. D ruga knjiga je bila jedan mali kožom uvezani tom u poodm aklom stanju raspadanja. Nepoverljiv čak i kada sam pročitao njegov naslov, Majn kampf, otvorio sam je. Bilo je to jedno od originalnih nemačkih izdanja, objavljeno negde u Nem ačkoj 1934. M aterijal za laku noć d a šokira gosta levičara, pretpostavio sam. Učtivost polupism enog farm era koji je jasno želeo da prenese poruku. K ada sam se ujutro probudio, nisam žurio da ustanem iz kreveta, u nadi da je Kapnijas u m eđuvremenu izašao da nam iri životinje i da poradi u polju. Bez uspeha. N i u kom

Povratak u budućnost

287

slučaju ne bi propustio moj izlazak, sav nestrpljiv da proceni m oju reakciju na njegove ponoćne darove. I tako smo počeli da razgovaramo. Kapnijas je nekada bio jedan od ,,nedodirljivih“ poljoprivrednih radnika vezanih za oca bake Georgije, koji je pre rata bio nešto kao vlastelin u planinskom selu iz koga su poticali - jednom lepom selu koje je praktično opustelo kao posledica građanskog rata 1944-1949. T okom nacističke okupacije (1941-1944) G eorgijin otac je bio veza između britanskih obaveštajaca i lokalnih partizana levičara, u zajedničkoj operaciji sabotiranja obližnje brigade V erm ahta i nekoliko vodova italijanske armije. Georgija, lokalna lepotica, zaljubila se i tajno udala za Georgiosa Ksenosa, jednog od partizana. Čak i u okolnostim a surovog rata, dvoje mladih su postali srećan par, uprkos svemu. U međuvremenu je Kapnijas, sluga tinejdžer, odlučio da oproba sudbinu sa suprotnom stranom: pridružio se paravojnoj formaciji koju je okupio lokalni Gestapo i bio je poslat na Krit na obuku u um ešnosti saslušavanja i sprečavanja diverzija. Tam o m u je Hans, njegov instruktor, dao kopiju

Majn kampfa u kožnom povezu, poput onih propovednika koji uručuju prim erak Biblije nepismenim dom orocim a pre no što pređu na preobraćanje drugih. Drugi svetski rat se završio, ali se sukob u Grčkoj pojačao kako je zemlja tonula sve više u močvaru košmarnog građanskog rata. Saveznici su se okrenuli jedni protiv drugih, brat protiv brata, ćerka protiv oca. Ksenos, Georgijin m už partizan, našao se u situaciji da se bori protiv narodne vojske koju su form irali Britanci, a koje je Georgijin otac podržavao. U roku od dve godine moderna Grčka tragedija se u potpunosti razvila. Ksenos je bio ranjen u bici protiv narodne vojske i

288

A


dokrajčio ga je jedan američki oficir tokom isleđivanja koje je usledilo po njegovom zarobljavanju.262 Georgijinog oca odm ah nakon toga ubili su partizani, drugovi njenog muža, zato što je ranije dokrajčio jednog ranjenog partizana koji je zatražio utočište u njegovoj kući. Tako je G eorgija postala udovica zbog nacionalista njenog oca, a siroče zbog partizana njenog muža. Ovi događaji su bili K apnijasov šlagvort. Pošto je prošao tranziciju i transform aciju od člana paravojne formacije u organizaciji G estapoa do službenika lokalne žandarmerije, sada je bio u poziciji da izvrši osvetu nad višom klasom svog m aJog kvazifeudalnog univerzuma. Prišao je Georgiji s ponudom : „U daj se za mene, i ja ću zaustaviti meni slične u istrebljivanju takvih kao što ste ti i tvoji kom unistički izdanci“ , misleći na njena dva siročeta. Georgija je prećutno pristala, u nadi da će Kapnijasova uniform a obezbediti sigurnost za nju i njenu decu, čije je poreklo ona uvila u zgodnu laž da su njihovog oca ubili sami partizani. Na nesreću, nedugo po njihovom sum ornom venčanju, K apnijas je otpušten iz žandarm erije zbog prim ene preterane sile tokom ispitivanja - što bi bilo isto kao kad bi Mefistofel bio otpušten zbog previše zlobe. Njegov gnev i s njim skopčana brutalnost okrenuli su se protiv njegove nove žene, njenog potom stva i čitavog sveta. Tako je G eorgija kupila svojoj porodici opstanak po cenu života punog zlostavljanja, siromaštva, suza i terora zbog ustaljeno surovog Kapnijasovog ponašanja. Nikada nije našla mir, sve do smrti 2012. U ono vreme pretpostavio sam da su likovi poput Kapnijasa vrsta u izum iranju čiji su istom išljenici nestali iz zemlje naših roditelja. Nije bilo suđeno, kao što je potvrdio pogled na poslanike Zlatne zore u atinskom parlam entu nekoliko godina kasnije.


289

Gen guje Ništa ne priprema ljude za autoritarni sistem bolje od poraza koji u stopu prate nacionalno poniženje i ekonom sko urušavanje.263 Poraz Nem ačke u Velikom ratu i njeno pokoravanje Versajskom ugovoru, u kom binaciji s ekonom skim nedaćam a sređnje klase nešto kasnije, odigrali su dobro potkrepljenu ulogu u usponu nacista. Grčka je doživela sličan poraz i poniženje 1922. od ruke M ustafe Kem ala kao posledicu oholosti sopstvene vlade.264 Politička nestabilnost koja je sledila ovu vojnu i ekonom sku katastrofu, u kombinaciji s povećanim sirom aštvom posle svetske krize iz 1929, omogućila je uspon naše sopstvene varijante fašizma, režima Joanisa M etaksasa koji je nametnut pučem 4. avgusta 1936. Naravno, ništa od svega ovoga nije nastalo iz čista mira. Sam o nekoliko dana pre nego što je rođen fašistički režim Grčke, Španija je pala u istu pukotinu u ledu napadom na republikance s generalisim usom Frankom na čelu. Italija se bila okrenula fašizm u deset godina ranije pod M usolinijem, kao uostalom i Portugalija pod Salazarom. M ađarska, Srbija, Rumunija, Bugarska i baltičke države su sve redom podlegle istoj vrsti guje.265 Čak je i Britanija im ala svoj kontakt s fenom enom preko crnokošuljaša Osvalda Mozlija, a neke m onarhe pronacističkog raspoloženja da i ne pom injem o. Danas im am o tendenciju da zaboravljamo da je avet fašizma opsedala većinu Evrope m nogo pre nego što su se oglasili Hitlerovi prvi topovi, avionski napadi i pancir divizije, označavajući početak D rugog svetskog rata. Takođe zaboravljam o da je san o Evropskoj uniji prethodio ratu. Duh Karla Velikog, koji su francuski predsednik Valeri Žiskar d’Esten i kancelar Helm ut Šmit prizvali

290

A


decenije kasnije da podrži evropsku m onetarnu uniju, imao je nem ilu istoriju ranijih prizivanja. Pred kraj 1944, kada je svim a koji su im ali oči da vide i uši da čuju bilo jasno da je Hitler izgubio rat, izm eđu sedam i jedanaest hiljada Francuza prijavilo se u novu SS diviziju koja je dobila ime po Karlu Velikom - da budem o precizniji, 33. Waffen-Grenadier-Division der SS Charlemagne (franzosische Nr. 1) ili SS divizija „Karlo Veliki“ (1. francuska). U m esecim akoji su usledili oni su se borili uporno i bili su poslednja SS jedjnica koja je branila Firerov bunker, boreći se do gorkog kraja.266 Nešto je motivisalo te Francuze da se bore, i to nešto je imalo veze s idejom Paneurope vredne zaveštanja Karla Velikog, koje je u njihovim pomućenim umovima predstavljao Hitler. Ovo je m oćni podsetnik da bi simboli evropskog jedinstva, koji su jednom postali plen tamne strane našeg kontinenta, mogli to lako da postanu ponovo. D an as E vropljani pretpostavljaju da je tam na strana našeg kontinenta iskorenjena. D a E vropska ekonom ska zajednica, koja je M astrihtskim ugovorom evoluirala 1993. u Evropsku uniju, predstavlja bedem protiv totalitarizma. D ok to važi za Evropljane koji su posle rata zamišljali da novi Evropljani kontinenta predstavljaju brane protiv novog rata i novog totalitarizma, ni u kom slučaju se ne podrazum eva da su i institucije koje sm o zapravo stvorili bile u potpunoj saglasnosti s tom aspiracijom . Ukoliko je shvatanje istorije preduslov za sprečavanje uskrsnuća raznih oblika zla, ova pretpostavka se m ora preispitati. Zadatak čiji opis sledi u nastavku m ogao bi u tome da pom ogne. Pogledajte sledeća dva citata i pogodite ko je, i u kom kontekstu, m ogao izgovoriti tako podsticajne reči. „Iznad i preko koncepta nacionalne države, idej a nove zajednice izmeniće životni prostor koji nam je svima


291

dala istorija u novu duhovnu oblast... N ova Evropa solidarnosti i saradnje svih njenih naroda, jedna Evropa bez nezaposlenosti, bez monetarne krize... pronaći će zagarantovanu osnovu i ubrzano rastući napredak čim nacionalne ekonomske barijere budu uklonjene.“ „N arodi Evrope sve bolje razumeju da velika pitanja koja nas razdvajaju, u poređenju s onima koja će proisteći i koja će biti rešavana između kontinenata, nisu ništa više do pitanja koja se tiču beznačajnih porodičnih feu da... Uveren sam da za pedeset godina Evropljani neće razmišljati u terminima odvojenih zemalja." Prvi od ova dva govornika bio je Artur Zajs-Inkvart, nacista koji je, kao novoimenovani kancelar Austrije, potpisao anšlus pre no što je postao m inistar bezbednosti i unutrašnjih poslova u nacističkoj vladi posle anšlusa. Kasnije je bio postavljen na mesto prefekta okupirane Holandije. U navedenom citatu obraćao se holandskim podanicim a 1940.267 Zajs-Inkvart je bio osuđen na smrt na Nirnberškom procesu 1946. Drugi je Jozef Gebels u govoru iz 1940.268 D a li činjenica da su nacisti bili prvi koji su planirali evropsku ekonom sku i monetarnu uniju - uniju koja je m ožda previše bliska ovoj današnjoj da bi to bilo utešno za Evropsku uniju - nagoveštava da je ova poslednja zasnovana na fašističkom principu? Ne, naravno da ne implicira. Ono što je bitno nije stav da je guja položila jaje Evropske unije već pre nešto konstruktivnije, da Evropljani im aju moralnu dužnost da rasprše opasne iluzije da je ideja o Evropskoj uniji u kojoj nacionalizm i i nacionalne države treba da se postepeno izgube suštinski nespojiva s pojavom autokratskih, mizantropskih, rasističkih, nehumanih ratnih huškača koji su se dočepali vlasti, što je bilo posledica međuratne evropske

292

A


krize. M eđutim, ujedinjena Evropa zasnovana na slobodnoj trgovini, slobodnom kretanju kapitala, zajedničkim radnim zakonima i jedinstvenoj valuti nažalost je podjednako spojiva s nacističkom agendom kao i s onom progresivnom, humanističkom, internacionalističkom. To je trezvena m isao koju Evropa danas im a obavezu da drži u kolektivnoj svesti. Konferencije o evropskoj integraciji, zajedničkoj poljoprivrednoj politici, koordinisanim privrednim politikama, zajedničkim shemam a da se promoviše tehnološki napredak, monetarna unija i tako dalje, nisu sam i po sebi potezi u pravcu svetlije evropske budućnosti. Prva takva konferencija, s punim učešćem akademskih krugova, ministara vlade i zvaničnika, da bi se razmotrilo (i citiram iz zvaničnog programa) „formiranje jedne evropske ekonomske zajednice“ održana je u Berlinu 1942. godine pod pokroviteljstvom Valtera Funka, Hitlerovog m inistra finansija. To znači da jedna evropska unija koja je veoma nalik na onu kojom sada rukovode briselske tehnokrate nije nespojiva s totalitarizmom. Čitavo m noštvo zala može se sakriti iza ideološkog vela evropske integracije od vrha do dna, posebno kada je ona postignuta usred (i čak uz pom oć) jedne opasne, asimetrične recesije. Evropeisti žude da zamisle Evropu kao naš zajednički dom , ali oni se isto tako logično pribojavaju da Evropa klizi u autoritarizam, preteći da pretvori naš zajednički dom u koncentracioni logor u kome zajedno bitišemo, zato bolje da pazimo. Iskliznuće u totalitarizam ne bi trebalo da bude sprečeno tehničkim sredstvim a koja prim enjuju bezlične birokrate čije su prvenstvene brige njihove jadne karijere. Ono može dabude sprečeno jedino funkcionalnom, zdravom demokratijom. Upravo onim političkim procesom koji briselski i frankfurtski zvaničnici tako duboko preziru i koji se osirom ašuje sa svakim sledećim obrtom zavrtnja


293

trojke. Sa svakim opasnim bejlautom, sa svakim trijum fom Evrogrupe nad dem okratski izabranom vladom , Evropa se gura sve dublje u m račnu i jalovu budućnost u potpunom skladu s planovim a guje. Dokazi su svuda oko nas. U danu dok pišem ove rečenice, predviđa se da će Francuski nacionalni front, čiji su koreni zakopani u dubinam a rasističke mitologije odbijanja postojanja Holokausta, pobediti u prvom krugu narednih predsedničkih izbora. M ađarska im a vladu s punom oćjem ultradesnog krila. U baltičkim zemljama se često organizuju kom em orativne svečanosti u spom en lokalnim nacistim a koji su se pridružili SS trupam a i borili se zajedno s Divizijom „Karlo Veliki", i to ih organizuju dem okratski izabrani ministri vlade. Političke partije i paravojne grupe koje izražavaju odanost uspom eni na nacističke kolaboracioniste iz ratnih godina, i dalje su uticajne u Ukrajini, Srbiji, Hrvatskoj i Albaniji. Kako bilo da bilo, G rčka ostaje zagonetni predvodnik. Sam o je u m ojoj zem lji jedna bestidna nacistička partija, Zlatna zora, uspela da zabeleži impresivan izborni rezultat. Zašto su se nacisti vratili u parlament Grčke? Španci, Irci, Portugalci i Italijani takođe su osetili udarac krize evrozone na sopstvenoj koži. Zašto je onda sam o u Grčkoj okorela nacistička partija ušla u parlament, dok njene ozloglašene falange terorišu po ulicama? O snovni razlog je što je ekonom ski kolaps u Grčkoj bio m nogo ozbiljniji od onih koji su se dogodili u drugim zem ljam a evrozone. P ošto je prva pala, posle globalnog kraha 2008, G rčka je postala eksperimentalna laboratorija trojke. N ajneodrživijim m ogućim javnim dugom trojka se pozabavila na takav način što je sprovela najveći bejlaut uz pom oć kredita koji je bio praćen najsurovijim m eram a

294

A


štednje. Eksperim ent je katastrofalno propao, s gubitkom gotovo trećine ukupnog dohotka i radnih m esta i dugom koji nad Grčkom baca sve dužu senku u kojoj ništa ne može da procveta osim straha i gađenja. Tako da je, kada je uspela da obrati pažnju na druge propale države članice evrozone, trojka već bila u strahu da zona neće opstati. D a bi m alo popravila situaciju posle pustoši koju je prouzrokovala u Grčkoj, prim enila je m nogo lakšu verziju štednje u Irskoj, Portugaliji, Španiji i Italiji. M anje mera štednje, blažu recesiju, m anje prostora za nacizam da pusti svoje korenje. Još jedan razlog što se fašizam ponovno pojavio u Grčkoj skriven je u Kapnijasovoj priči. U Grčkoj su nacistički okupatori pokušali da stvore lokalne trupe nalik esesovcima sačinjene od m arginalizovanih ljudi, nezadovoljnih kako lokalnom buržoazijom tako i levicom, koji su živeli pod stalnom senkom kolektivne sram ote koju je donelo prethodno nacionalno poniženje. ,,Kapnijas“ je nadim ak (njegovo pravo ime je bilo Georgije) koji potiče od grčkih reči za duvan ( kapnos) i za garež ( kapnia ), reči čiju je destruktivnu gorčinu Kapnijas prigrlio kao svoju reprezentativnu sliku i priliku: ogorčeni, gnevni čovek koji je u neprestanom traganju za osvetom prem a svetu koji m u nikada nije dao šansu. Sve dok mu, istina je, G estapo nije ponudio jednu; šansu koju je on zgrabio oberučke i kojom se naslađivao do gorkog kraja, okružen svojim nedužnim, bezazlenim kozama. Tokom našeg dugog razgovora, K apnijas je izgledao kao da je zatrovan m oći koju su m u dodelili njegovi nacistički instruktori. U potpu nosti u skladu s njihovom tam nom stran om koju je iskreno podržavao, slavio je povlačenje nacista iz pristojnosti, koja je obeležila njegov život od tada pa nadalje. „Nemci subili iznad Boga“, rekao m i je. ,,Za razliku od Italijana ili naše bagre, oni su m ogli iskoristiti svako


295

sredstvo da bi obavili posao. A da ne trepnu! Bez straha! Bez strasti!... Trebalo je sam da ih vidiš.“ „Bili su veličanstveni", to su njegove poslednje reči o ovoj temi, njegovo lice je čitavo sijalo, ozareno poput božićne jelke, njegovo srce ispunjeno dodatnim zadovoljstvom zbog toga što je primetio da m i se stom ak prevrće na svaku njegovu reč. Pa ipak, m ogu da razum em njegovu priču. Pošto m u je uručena ta m ala knjiga u kožnom povezu, koju K apnijas nije m ogao pročitati bez Nem ca, bilo je to za njega nešto kao prijem u jedno evropsko bratstvo - bratstvo zla, bez sumnje, ali bratstvo koje je istovremeno bilo neuporedivo tehnološki naprednije od njegove zajednice, što je davalo skrajnutoj kukavici kakva je bio Kapnijas dragocen osećaj pripadanja nekom krugu izabranih. Osećaj koji iz čoveka može da izvuče najgnusniji izliv nasilnih osećanja, reči, dela. Uticaj m izantropa poput K apnijasa je kopneo, ali nije nestao kada su partizani levičari bili slomljeni 1949. Ljudi njegovog kova, postavljeni na visoke položaje državne hijerarhije, ostali su središne figure u posleratnoj grčkoj državi, i ubili parlam entarca s levog krila G rigorisa Lam brakisa 1963,269 preuzeli vlast 1967. uz pomoć vojnog puča270 i ostali do danas u raznim državnim institucijam a posle propasti diktatorskog režima 1974. godine. Kapnijas je um ro 2009, kao i većina njegovih ratnih drugova. M eđutim , gujin gen nije nestao s njima; prim irio se u stanju hibernacije, čekajući sledeću krizu da ponovo izbije na površinu.

Migrantski snovi, Poncijev rast, širenje nezadovoljstva Kada je Grčka uspela da uđe u evrozonu 2001, bilo je to u velikoj meri zahvaljujući prilivu migrantske radne snage tokom

296

A


devedesetih iz zemalja koje su se nalazile iza srušene Gvozdene zavese. Španija i Italija su takođe imale ogrom nu korist od neregistrovanih stranih radnika, koji su popravili njihove pokazatelje konkurentnosti i podržali ih u naporu da pokažu kako se približavaju M astrihtskim kriterijumima. Međutim, dok je periferija Evrope, od Grčke do Iberijskog poluostrva i odatle do Irske, vrvela od života uz zvuke buldožera i bušilica a što su finansirali bankari pod pritiskom, poput m og saputnika Franca, gigantska borba da se ove zemlje ubace u evrozonu zapravo je osudiia veliki deo njihovih siromašnijih sugrađana na sporogoreću nevidljivu recesiju. Ekonomska aktivnost jeste cvetala, ali ispod površine pravi poslovi su nestajali: dok je većina investicija na periferiji upum pavana u građevinski sektor, tradicionalniproizvodni centri su zapravo izumirali, udavljeni talasim a proizvoda uvezenih iz razvijenijih ekonomija s viškom. Mehuri pružaju velike šanse probisvetim a, ali stvaraju vrlo m alo smislenih, održivih radnih mesta, posebno kada veliki nemački, holandski i francuski konglom erati dolaze užurbano da bi kupili lokalne firme, smanjuju njihove proizvodne aktivnosti i koriste njihovu infrastrukturu kao skladišta da bi smestili proizvode uvezene iz njihovih pogona.271 Vreme uspona na periferiji Evrope se paradoksalno poklopilo s padom životnog standarda slabijih. Č ak i ako su kupili nove automobile i frižidere na kredit, znali su da se plim a likvidnosti može jednoga dana pretvoriti u bujicu likvidacija. I zaista, plate su rasle tokom zlatne decenije evrozone, od 1998, kada su zvanične kam atne stope izjednačene, pa sve do 2008. U nekim slučajevima, kao što su Grčka, Irska, Francuska i Španija, bilo nam je rečeno da su plate rasle prebrzo, čineći ove ekonom ije m anje konkurentnim u odnosu na Nem ačku, Finsku, Holandiju i ostale, gde je cena rada po


297

jedinici proizvoda ili padala ili rasla sporije. I pored toga, nezadovljstvo je ipak raslo. U Nemačkoj je razlog bio očigledan: radnici su radili više, njihove kom panije su stvarale dobit bez presedana, ali nadnice nisu držale korak s tim razvojem i njihov životni standard je stagnirao. Ali zašto je u zemljama kao što su Francuska, Španija i Grčka bilo čak i više nezadovoljstva kada su nam zvanične statistike, televizijski voditelji, novinski izveštaji i političari govorili da nam nikada nije bilo bolje, da je naša kupovna m oć u usponu, da naš napredak ne može biti zaustavljen? D ovoljan je jedan pažljiv pogled na zvaničnu statistiku da razjasni ovaj površni nazoviparadoks. N adnice zaista jesu rasle u nacijam a s deficitom malo brže nego što je prosečna brzina kojom su rasle cene. tako da je bila istina da je ,,prosečnom “ Grku, Ircu, Špancu zaista bilo bolje. M ada, ne postoji nešto što bi m oglo da se nazove prosečnim Grkom , Ircem ili Špancem . U stvari, cenc osnovnih dobara - stvari koje svako m ora kupiti, koliko god sirom ašan bio - zapravo su rasle m nogo brže od proseka. U m eđuvrem enu, cene luksuznih proizvoda, kao što su oni koje je kupovalo 10 procenata stanovništva na vrhu, dram atično su padale.272 U proseku, plate su rasle, sam o što je većina radnih ljudi živela m nogo gore od proseka - pogotovo što je taj prosek bio žestoko izobličen ogrom nim zaradam a menadžera oligarha i padom cena dobara koja su sebi m ogli priuštiti sam o privilegovani.273 U poredo s ovim bezdanom koji je zjapio između bogatih i sirom ašnih, rastao je još jedan podm ukao raskol: između dom aćih radnika i radnika im igranata. Ovi drugi su bili m obilniji, voljni da trpe ponižavanja koja bi dom aći odbijali i zato sprem ni da rade za m anje i da iskoriste poslove na m estim a na koja dom aći radnici, vezani za nepokretne

298

A


porodice i velike troškove dom aćinstva, nisu m ogli d a se presele. Tako su slabi postajali još slabiji, podeljeni i nezadovoljni, dok su jaki postajali bogatiji i oholiji nego ikada. I sve to za vreme najveće Poncijeve sheme rasta u istoriji, tokom koje je Španija bila preplavljena belim slonovinaa kao što su recim o auto-putevi koji ne vode nikuda, Grčka je postala ogrom no gradilište, gde su nicali auto-putevi, nietro sistemi i događaji u okviru O lim pijade 2004, d ok je Keltski tigar ili gradio beskrajne redove blokova zgrada usfed ničega ili zagađivao nebo nad Dablinom komercijalnim ,,prostorima“ . Prikriveno ovom kakofon ijom tako o gro m n o g zarađivanja novca, gujino jaje se u inkubaciji lepo razvijalo. G rejano skrivenom recesijom koju su osećali sam o slabiji, a koju nisu priznavali otvarači šam panjca m edijskog staleža, redovi radnika s plavim kragnam a bivali su sve više prepušteni sirenam a rasističke m izantropije. D ok je evropska levica vidala svoje rane od istorijskog poraza iz 1991, kada se sovjetsko carstvo srušilo, i d ok su socijaldem okratske partije žurile da se prikače na voz finansijalizacije, jedine političke partije koje su se hranile rastućim nezadovoljstvom bile su rasisti, ultranacionalističke organizacije kao što su francuski N acionalni front, italijanska Liga severa i naravno grčka Zlatna zora. D o 2005. m alo se sm anjila stopa po kojoj su Volstrit, londonski Siti i frankfurtske banke izdavali privatni novac. T a m inorna redukcija u stopi Poncijevog rasta uzrokovala je da im igranti bez papira vrlo teško m ogu đa n ađu poslove. Evo jednog primera: kako su se Olimpijske igref u Atini 2004. približavale, imigranti koji su radili kao mravi d a bi stadioni bili završeni na vreme za sportiste i važne ličniosti iznenada su ostali bez posla. O djednom su postali vidljiviji, ali istovrem eno m anje unosni. N e sam o da su bili „prokleti stranci“,


299

već su sada imali i m anje novca da troše. N a sličan način, u Francuskoj i drugde širom čitave Evrope gujini mladunci su bili spremni da izađu iz svojih ljuštura, kriveči imigrante zbog skrivene recesije koja je pogađala slabije dom aće stanovništvo, a koja je zapravo bila uzrokovana neminovnim greškam a u projektovanju evrozone. Francuska izborna mapa beležila je nagli okret glasačkog tela od partija levog krila, koje su tradicionalno bile povezane s odbranom slabijih, ka N acionalnom frontu; pilići socijalističkog predsednika M iterana vraćali su se kući na spavanje. Isto je važilo i za Grčku, Italiju, Irsku i Španiju, gde su partije levice centra, pošto su odigrale ključnu ulogu u stvaranju monetarne unije, sada izgubile moralni autoritet pa su bile svedoci kako se m nogi njeni glasači okreću netolerantnoj, nacionalističkoj desnici. Otprilike u isto vreme grčki nacisti su promenili brzinu, planirajući kam panju „čišćenja" kvartova, što je proizvelo očajanje kod preživelih iz tridesetih godina prošlog veka. Kopirajući strategiju koju su u Nem ačkoj pionirski primenili ultradesničari iz Nacionaldem okratske partije Istočne Nem ačke devedesetih godina, Zlatna zora je im ala kao cilj ,,oslobađanje“ kvartova u kojim a su živeli m nogi imigranti. Zvali su ih „sm eđim ološem '1i uskoro su oform ili „komitete građana“ koji su predstavljali efikasne rasističke grupe za građansku sam ozaštitu, koje su bile tolerisane a u m nogim slučajevima pom agala im je policija.274 Ubrzo su neki delovi, kao što je Trg Atiki (nedaleko od centra Atine), postali opasni za bilo koga ko bi se usudio da izgleda drugačije. Radnje koje su bile u vlasništvu m igranata u više navrata postajale su m eta u stilu Kristalne noći, i žrtve su naučile na najgori način da riema nikakvog smisla prijaviti napade policiji. G raditelji stam benih naselja su u Zlatnoj

300

A


zori videli m ogućnost za lepu zaradu - kupiti nekretnine po niskoj ceni, pobrinuti se da migrante silom ukloni Zlatna zora i onda unovčiti. Čak su i vodeći televizijski kanali davali reč „razjarenim stanovnicim a11 tih kvartova koji su opisivali m igrante kao besnilom inficirane životinje koje je trebalo zatvoriti u karantin ili čak uništiti. Ubrzo je lista onih koji su bili na udaru proširena na prostitutke, gejeve, lezbijke, transseksualce i, naravno, levičare koji su bili na strani migranata. A onda je došao kraj am eričkog M inotaura i posledičan ekonom ski cunam i koji je krajem 2009. doveo do bankrota Grčke i odveo do takozvanog bejlauta u m aju 2010. Čelične žice m era štednje pratili su ogrom ni zajam ski ugovori, koji su rasturili socijalnu ekonom iju Grčke. Sa Zlatnom zorom u stroju i političkim centrom koji je gubio tlo pod nogam a zbog loše ekonomske situacije u zemlji, povam pirenje nacizm a bilo je više nego izvesno. Likovi kao što je Kapnijas iznenada su se iz sećanja na užasnu prošlost probili u vrlo aktuelnu realnost. D ok je Grčka bila usam ljeni predvodnik, svastika se nije vijorila na barjacim a m asa u ostalim delovim a Evrope, ali rasizam i njegov bauk su se širili po čitavom Kontinentu. To je postalo užasno vidljivo tokom leta 2015, kada su lideri navodno civilizovanih evropskih zem alja izgledali kao da se m eđusobno takm iče oko toga ko će ponuditi utočište m anjem broju izbeglica koje su pristizale iz ratom opustošene Sirije. Ali to ne bi trebalo da nas iznenađuje. D ok je nesputano kretanje dobara, novca i bogatih rukovodilaca uvek bilo sveta krava svetskih finansija i osnovni princip zona slobodne trgovine kao što su Evropska unija, Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (N A FTA ) ili Transatlantsko trgovinsko i investicijsko partnerstvo (T T IP),


301

ekvivalentna sloboda kretanja za obične ljude uvek je bivala ozbiljno onemogućavana. Nije stoga nikakvo čudo što rasizam raste upravo proporcionalno ekonom skim krizam a naših slobodnih trgovinskih zona.

Nacisti na vlasti, uprkos tome što nisu u vladi M nogi će s pravom primetiti da postoje velike razlike između Evrope danas i Evrope iz tridesetih godina prošlog veka: na primer, danas ne postoji nacistička partija koja bi bila blizu preuzim anja kontrole neke vlade u Evropi. M eđutim, ultradesničarski pokreti ne m oraju biti u vladi da bi imali moć. Ne sam o da je Nacionalni front Francuske legitimisao otvoreno ksenofobični nacionalistički narativ, nego je snažno uticao na politike vodećih partija: veliki deo političkog spektrum a Francuske preusm erio se udesno u okviru reakcionarnog pokušaja da spreči još veći odliv nekada levo orijentisanih glasova radničke klase. Grčka Zlatna zora je prvi put okusila pravu m oć nešto pre izbora u m aju 2012, kada je zabeležila svoj prvi izborni uspeh. On je došao u obliku dekreta vrednog prezira koji je izdao tadašnji m inistar za javnu bezbednost M ihalis Hrisohoidis, dugotrajni ministar Socijalističke partije. Hrisohoidis i njegov kolega Andreas Loverdos, tadašnji m inistar zdravlja, pokrenuli su kam panju protiv najnezaštićenijih žena u Grčkoj. Loverdos se čak obratio konferenciji u Ujedinjenim nacijama, informišući zapanjene slušaoce da su grčki „porodični ljudi“ suočeni s velikim rizikom zbog H IV pozitivnih afričkih prostitutki.275 Dvojica m inistara su naredili policiji da uhapse prostitutke u centralnom delu Atine, od kojih su m noge bile imigrantkinje bez dokum enata, prim oravajući

302

A


ih da se podvrgnu H IV testovima, i onda objavili njihove fotografije i im ena na veb-sajtu M inistarstva kako bi na taj način upozorili potencijalne klijente Grke. U sledećih nekoliko nedelja policija je češljala centralnu oblast Atine, hapseći bez naloga svaku ženu koja njim a nije izgledala dovoljno pristojno, uterivala je u kombi i vodila u policijsku stanicu, gde bi je držali dok testovi krvi ne bi bili obavljeni. Ukoliko bi rezultat testa na HIV bio pozitivan, bacili bi nesretnu ženu u policijsku ćeliju bez ikakvog razloga, tereteći je za ugrožavanje zdravlja javnosti. Jednim udarcem, svežanj dragocenih principa liberalne demokratije bio je rasturen. Zbog čega? Da bi dvojica političara socijalista u svom sprem anju za bitku m ogli da profitiraju u glasovim a na osnovu moralne panike zasnovane na ksenofobičnim pričama, koje su sam o navodile vodu na vodenicu organizacija kao što je Zlatna zora.276 U ovom sm islu Zlatna zora ušla je u vlast čak i pre nego što je ušla u Parlament. Zašto bi se njeni banditi brinuli o tome da li su izabrani, ako su njenu politiku prihvatali vodeći političari koji su sedeli u m inistarstvim a po kom andi trojke kreditora Grčke? Kao iskreni ideolozi, brutalni pripadnici Zlatne zore slavili su pretvaranje svoje zloslutne agende u javnu politiku Bejlautistana. N ekoliko nedelja kasnije, u jun u 2012, dva uzastopna izborna kruga iznedrila su novu grčku vladu pod vođstvom konzervativca A ntonisa Sam arasa. V lada nije gubila vreme donoseći jedan izuzetan zakon kojim je davala na znanje da grčko državljanstvo i dobre ocene na prijem nom ispitu nisu dovoljni uslovi da bi jedan m lad čovek m ogao da bude prim ljen na policijske i vojne akademije Grčke. Šta je još biio neophodno? D okaz o nacionalnosti - grčkom krvnom rodoslovu - koju naturalizovani m igranti naravno nisu imali.


303

Zašto su to tražili? D a bi se dodvorili glasačim a Zlatne zore, koji kao i svi fašisti im aju sklonost ka krvi i zemlji, u nadi da će ih privući nazad pod okrilje vodećeg desnog krila. T ako je, prvi pu t od donošen ja nacističkih zakona iz tridesetih godina prošlog veka, jedna evropska zemlja uvela zakonodavstvo koje klasifikuje njeno građanstvo (ne naprosto njene rezidente) na osnovu toga ko ima „ispravnu krv“, a ko nema. G rozom orna jeza bi morala prostrujati duž naše kičme na sam u pom isao na tako nešto i duboka sram ota bi trebalo da nam ispuni srca što je dozvoljeno da se tako nešto dogodi u današnjem svetu.

Lotofagi Jednog vrelog junskog popodneva 1968, nešto više od godinu dana pošto su generali došli na vlast i bacili senku na naše živote, m oja m ajka i ja sm o peške prolazili ispred drevnog stadiona gde su se 1896. odigrale prve O lim pijske igre u modernoj eri. Jedan raznosač novina je iz petnih žila vikao, objavljujući da je Bobi Kenedi mrtav. Oči m oje majke su se ispunile suzam a. Vrlo živo se sećam njenih prvih reči pošto se povratila od šoka: „Bio je naŠa poslednja šansa.“ U danim a m oga crvenog ćebeta, dva političara s nemačkog govornog područja i jedan Am erikanac bili su figure koje su ulivale nadu. Kancelari N em ačke i A ustrije, Vili Brant i Bruno Krajslđ, bili su socijaldem okrate koji su se usprotivili grčkom fašizm u i stvorili džepove autentične solidarnosti u kojim a sm o m ogli da nađem o utočište. Amerikanac je bio senator Bobi Kenedi, renom irani šam pion Pokreta za građ an ska prava i 1968. popu larn i kan didat dem okrata za m esto predsednika. Za m o ju m ajku, Bobi

304

A


Kenedi je predstavljao nadu da će se Sjedinjene D ržave pokajati zbog svoje podrške našoj neofašističkoj diktaturi i olakšati povratak dem okratske vlasti. N jena tuga na vest o njegovom ubistvu bila je m otivisana njenim očajem da je jedan m oćni zaštitnik slabih nestao. Gledano s distance, Bobi Kenedi je predstavljao još nešto: m ožda poslednjeg Amerikanca koji je m ogao do održi duh N ju dila živim unutar Bele kuće. S njegovom sm rću i Lindonom Bejnsom D žonsonom koji je otišao sa scene, nije više bilo nikoga da stane na put N iksonovom šoku koji će nepovratno osloboditi sile koje će razbiti Evropu. Nekada davno, socijaldem okrate Evrope i pristalice N ju dila u Americi shvatili su kakva je trebalo da bude njihova uloga. Oni su znali da je civilizovanje kapitalizma zahtevalo izdvajanje dela dobiti industrijalaca za finansiranje projekata kao što su osnivanje bolnica, škola, osiguranja za nezaposlene i podrška umetnosti. Bruno Krajski, Vili Brant, švedski socijaldemokrata U lof Palme,277 Laburistička partija Britanije, svi su oni razumeli da je to bio njihov zadatak. Neki su bili uspešniji od drugih, ali su svi delili isto ubeđenje. M eđutim , kada je finansijalizacija došla u grad na leđima M inotaura, negde posle 1980, sve se promenilo. O sam desetih i devedesetih socijaldem okrate Evrope i američke dem okrate napustile su ideju da kapitalizam treba da postane civilizovan uz pom oć nem ilosrdnog cenkanja s čelnicim a industrije, uz poštovanje organizovanog rada i kontrolisanje prirodnih instinkata bankara. Oni su zaboravili da su neregulisani rad i finansijska i tržišta nekretninama suštinski neefikasna. Ignorisali su nejednakost stvorenu kao nusprodukt te neefikasnosti. Izgubili su uvid u činjenicu da nejednakost destabilizuje finansijska tržišta i pojačava tendenciju kapitalizm a da pada na nos.


305

Šta je to opsedalo Klintonovu adm inistraciju da rasturi poslednje ostatke ograničenja Volstrita na osnovu N ju dila? Napokon, nisu to bile ni pristalice Regana niti neokonzervativaca, već iskrene dem okrate poput Roberta Rubina, Larija Sam ersa i T im a Gajtnera, koji su devedesetih učestvovali u stvaranju Glas-Stegalovog akta i s njim povezanim zakonskim ograničenjim a finansija, i koji su na taj način izložili planetu ekstremnoj finansijalizađji, pri čemu planeta nije ni sum njala šta je čeka. I zašto su socijaldem okrate Evrope napustile dragocene principe Bruna Krajskog, Vilija Branta i U lofa Palmea? Jedan od odgovora je u transformaciji globalne ekonomske teorije i finansija u okviru posledica koje je na njih imao N iksonov šok p o d rukovodstvom Ijudi kao što je bio Pol Volker.278 Kao što smo videli, za rađanje am eričkog globalnog M inotaura bilo je potrebno da finansije budu oslobođene kako bi zver m ogla da obavi svoj posao, obezbeđujući nemačkim, japanskim , švedskim i, kasnije, kineskim fabrikam a dovoljno tražnje dok je jednako hranjena profitima nemačkih, japanskih, švedskih i, kasnije, kineskih vlasnika fabrika koji su se slivali na Volstrit.279 Zaradom od ,,hartije“ koja je rasla, evropske socijaldemokrate i američke dem okrate na vlasti bile su namamljene u faustovsku transakciju s bankarim a na Volstritu, u londonskom Sitiju, Frankfurtu i Parizu, koji su bili više nego raspoloženi da dozvole da reformistički nastrojeni političari dobiju mali deo njihovog plena sve dok ti političari pristaju na potpuno oslobađanje finansijskih tržišta. Franc i njegovi drugari m orali su da ispune kvote u davanju zajm ova i nisu im ali drugu m ogućnost nego da ulaze u oportunističke transakcije s najvećim oportunistim a iz redova političara.280 Izgledalo je kao da je reč o onoj vrsti situacije koja je vrlo iritirajuće - bar m eni - označena kao ,,win-win“ ili

306

A


situacija u kojoj svi dobijaju.281 Bankari su se oslobodili okova i političari s levog centra nisu više m orali da se nose s čelnicima industrije koji su trebali da finansiraju njihove socijalne programe. Finansijeri su sam o trebali da simuliraju nezadovoljstvo prilikom uručivanja nekih mrvica s njihove bogate trpeze da bi se političari složili s njenom logikom i prilepili etiku finansijalizacije, povukli svoj kritički stav prem a kapitalizmu i duboko poverovali da finansijski sektor najbolje zna kako sam og sebe da reguliše. Rečeno H om erovom term inologijom , socijaldemokrate Evrope postale su lotofagi našeg vremena.282 ,,Lotosi“ koji su ih načinili m ekim i podložnim saučesnicim a u užasnim praksam a tzv. runaway finansija* bili su oličeni u procesu izdavanja privatnog novca koji je inaugurisao Volstrit, a koji su njegovi imitatori u svetu brižljivo kopirali. „Lotosov" m edeni sok uljuljkao bi ih u izmaglici vere da je m oguće imati i jare i pare u situaciji gde je rizik bio bez rizika i gde je tajanstvena guska bankara rađala sve veće količine zlatnih jaja od kojih bi država blagostanja, jedina preživela veza s njihovom svešću, m ogla biti finansirana. I tako, kada se 2008. ogrom n a piram ida finansijskog kapitala srušila uz veliku buku, socijalđem okrate Evrope nisu imale mentalne instrumente ili m oralne vrednosti uz pom oć kojih bi m ogle da se izbore s bankarim a ili da podvrgnu sistem na izdisaju kritičkom ispitivanju. I za razliku od njihovih američkih kolega, koji su ponovo došli na vlast posle pobede Baraka Obame u novembru 2008, socijaldemokrate Evrope nisu imale čak ni leđa u vidu funkcionalne centralne banke, pri čem u se ludačka košu lja pravilnika Evropske centralnebanke podrazumevala. PredsednikObama, od prvog dana na vlasti, im ao je na raspolaganju Fed, * Vreme koje je ostalo nekoj firmi dok joj ne istekne gotovina. (Prim. prev.)


307

voljan i sposoban da ga podrži na svakom koraku, dok je njegova adm inistracija pokušavala da ponovo naduva Volstrit i da počisti nered koji je taj isti Volstrit bio napravio. N esum njivo je rezultat ovih pokušaja ostavio jo š m nogo toga u dom enu želja, ali zamislite koliko bi tek loše stvari stajale u Sjedinjenim Državama, i u čitavom svetu, da je Fed m orao da deluje po nalogu Evropske centralne banke i da koristi njen pravilnik. U nedostatku etičkog, intelektualnog i finansijskog oružja koje su oni i njihovi prethodnici svojevoljno sklonili ili odbili da stvore nekoliko godina ranije, zadovoljni um esto toga stabilnom zalihom bankarskih lotosa, socijaldemokrate Evrope su bile zrele za pad. Spremne za povlačenje. Da saviju glavu pred zahtevima bankara za bejlaute koji bi bili kupljeni sam oporažavajućim m eram a štednje za najslabije. D a zatvore oči pred činjenicom da se cena krize od onih koji su za nju bili odgovorni prebacivala na račun većine građana, N em aca i G rka podjedn ako, upravo onih ljudi koje su socijaldem okrate navodno trebale da predstavljaju. Nije zato iznenađujuće što je evropska socijaldemokratija otišla pod zemlju, ostavljajući otvoreni put rasističkim ultradesničarskim huljam a koje su jedva čekale da sebe prikažu kao zaštitnike slabih - sve dok ovi poslednji im aju ispravnu krv, boju kože i predrasude.

Meternihov odjek Godine 1993, s M astrihtskim sporazum om u punom razvoju, preovladavajuća priča je bila da je ponovno ujedinjenje, koje je pratio pad Berlinskog zida, bilo sam o deo projekta panevropske unifikacije koja je trebalo da započne u oblasti

308

A


novca: u evrozoni. Zabrinutost zbog nemačke dominacije, koje su se predsednik De Gol, M argaret Tačer i drugi pribojavali i koja je visila u vazduhu u Francuskoj i drugde dugi niz godina, sada je bila olakšana zato što su istočni i zapadni Nem ci želeli da se iznova ujedine ali u okviru jednog šireg procesa integracije unutar Evropske unije. Ž ak D elor, bivši francuski m inistar finansija i čelnik evrozone, u okviru svog m andata predsednika Evropske komisije, dizao je veJiku gaJamu oko potrebe da se ograniči uticaj velilđh zemalja lcroz princip decentraiizacije: ideje da bi područja uprave koja bi se m ogla organizovati na razum an i kompetentan način na nivou nacionalne države trebalo prebaciti nacionainim vladam a da ih skroje i primene same. Decentralizacija je trebalo da bude kočnica nemačke i ffancuske dom inacije Unijom. U isto vreme, m nogi komentatori, istoričari i političari povlačili su paralele izm eđu evropske m onetarne unije i načina na koji se sam a N em ačke ujedinjavala - ne 1991. već tokom čitavog X IX veka. Pre 1833, ono što je danas Nemačka činilo je mnoštvo različitih država, gradova-država i jurisdikcija, od kojih je svaka im ala sopstvene standarde, vremensku zonu i valutu. Trgovina preko ovog mnoštva granica bila je košm arna i razlog što je Nem ačka bila toliko iza Britanije u industrijalizaciji, inovacijam a i upravi. Nem ačko ujedinjenje počelo je carinskom unijom poznatom kao Zollverein, sporazum om iz 1833. izm eđu raznih tefitorija, koji je prom ovisan kao prvi korak u pravcu slobodnije trgovine i preko potrebne ekonom ske integracije. Jedan proračunati posm atrač je u ono vreme bio duboko zabrinut zbog Zollvereina. Kancelar A ustrougarskog carstva Klem ens fon M eternih bio je ldjučna figura u takozvanoj Svetoj alijansi, savezu Austrije, Pruske i ruske monarhije, čiji


309

je zajednički cilj bio da koči svaki politički pokret i sprečava svaku prom enu koja bi m ogla dovesti u opasnost ustaljeno stanje stvari. M eternih nije m ogao a da ne prim eti da je sporazum Zollverein vodila Pruska, dom inantno nemačko kraljevstvo, i da nije uključivao Austrougarsko carstvo. Baš kao što Peking danas vidi kao veliku pretnju američkoj potrebi da stvori slobodnu trgovinsku zonu u basenu Pacifika koja ne uključuje Kinu u obliku Transpacifičkog pertnerstva (TPP), M eternih je na isti način osećao da je Pruska sprem na da napravi štetu. U jednom pism u svome im peratoru on je napisao: ,,U okviru velike konfederacije, form ira se jed n a m anja unija, jedna država u državi u punom smislu tog izraza, koja će se ubrzo navići na postizanje sopstvenih ciljeva sopstvenom m ašinerijom i obratiće pažnju na ciljeve i mašineriju konfederacije sam o kada to njoj bude u interesu... N a svako pitanje koje bude postavljeno u Dieti (parlam entu konfederacije) (i ne sam o u vezi s trgovinskim poslovim a) delaće i glasati kao celina u skladu s prethodnim dogovorim a. Posle toga neće više biti nikakvih korisnih rasprava u Dieti; razgovori će biti zam enjeni glasanjim a koja su unapred dogovorena i koja su inspirisana ne interesima konfederacije već ekskluzivnim interesom Pruske... Č ak i sada je, nažalost, lako odrediti unapred kako će ti glasovi biti iskorišćeni u odnosu na sva pitanja u kojim a je interes Pruske u sukobu s interesom federalnog tela.“283 Ovaj opis bi m ogao poslužiti, s vrlo m alo prepravki, za m oje iskustvo prom išljanja sastanaka Evrogrupe u svojstvu

310

A


ministra finansija jedne male evropske nacije 2015. Meternih bi m ogao pisati i o načinu na koji su se rešavala suštinski važna pitanja za razne države članice evrozone, posebno one s velikim deficitom i nepodnošljivim dugovima, na osnovu „ekskluzivnog interesa" m oderne pruske države.284 U m odern a vrem ena m i zam išljam o da su političari iz X IX veka prvenstveno koristili sablju da bi širili svoja carstva, pre nego se pozivali na lični interes potencijalnih podanika. To nije važilo za nemačku konfederaciju. Ideja o dobrovoljnom pristupu na osnovu ličnog interesa manjih država zapravo je bila centralna ideja Zollvereina. Pruska je ubedila manje nemačke države da uđu u nove dogovore tako što je insistirala da će im biti bolje unutar te unije, u kojoj bi imale dobru poziciju da utiču na razvoj situacije, nego da ostanu izvan nje, odakle bi mogle sam o da reaguju na odluke koje donosi konfederacija. Čak je bila upotrebljena i ideja drugorazrednosti, ili nešto njoj slično. Obećanje decentralizovane m oći učinilo je čuda u ubeđivanju da se pridruže nemačke države koje su se pribojavale unije pod pruskom dom inacijom . M eđutim, neki sm atraju da je to bila dobro postavljena zamka. Nem ački ustavotvorac Hajnrih Tripel primetio je da „labavija povezanost država ohrabruje hegem oniju više nego čv ršća... što više unitarnih elem enata preovladava u jednoj federaciji to im a više unutrašnje čvrstine, i tim su veće prepreke za stvaranje hegemonije“.285 Naim e, država s viškom koja traži dominaciju nad konfederacijom m ogla bi ovo postići upravo oslabljivanjem centralnih institucija: odsustvo centralnog političkog m ehanizm a recikliranja viška, koji je neophodan za odbijanje kriza i njihovo gašenje kada se dese, povećava rizik od žestokog ekonom skog pada; s većinom država članica koje su se do te faze integrisale u velikoj meri, hvatanje


311

ukoštac s ekonom skom krizom zahteva sistem atska rešenja - ili drugim rečima, centralizaciju. U toj fazi, u nedostatku dobro definisanih federalnih procedura za tako nešto, centralizaciju preuzim a autom atski pilot i centralne institucije bivaju stvorene po uslovima koje diktira najm oćnija država. Ovo se dogodilo u N em ačkoj posle 1833. U pravo isto to se dogodilo u evrozoni pošto je M astrihtski sporazum oboleo od krize evra 2010: svako pozivanje na vrednosti supsidijarnosti i decentralizacije ubrzavalo je nastup talasa autoritarne, neobjašnjive vlasti iz centra. U X IX veku je razvoj hom ogenog zakonodavstva proistekao iz pruske države koja je im ala obavezu da ustanovi industrijske standarde i zakonodavstvo koje bi se dopadalo Berlinu. U evrozoni sve institucionalne prom ene koje su izvršene od 2010. sprovedene su u skladu s prioritetim a Savezne Republike. Proces centralizacije kojeg se M eternih toliko pribojavao 1871. om ogućio je uspon nem ačke imperije, sa sve centralnom bankom (Reichbank), jedinstvenom valutom (Reichsmark) povezanom sa zlatnim standardom i zajedničkim parlam entom (Bundesrat) pod dom inacijom Gvozdenog kancelara, Ota fon Bizmarka. Pruska je im ala sam o sedam naest glasova od ukupno pedeset osam u Bundesratu, ali je do te faze već im ala punu kontrolu uz pom oć glasova predstavnika m anjih država koje su jo š od 1833. pale u zonu uticaja Pruske.286 Međutim, do trenutka pisanja ovog teksta, m alo je verovatno d a će se istorija ponoviti na doslovno isti način. Evrozona m ožda zaista liči na Nem ačku iz, recimo, šezdesetih godin a X IX veka, s čitavom pregršti državica koje se m eđusobno takmiče u vezi s tim koja od njih će biti izabrana kao najbolji đak Pruske, ali su okolnosti prilično različite. Francuska je značajna po tom e što je, uprkos brzom padu nakon svog lošeg pokušaja d a zarobi Bundesbanku, nju

312

A


i dalje teško potčiniti i gotovo nemoguće uvući u savremenu verziju Bizm arkovog jedinstvenog carstva. U svakom slučaju, kom binacija dve nem ogućnosti ostavlja ogroman znak pitanja da lebdi u vazduhu u vezi s budućnošću Evrope. S jedne strane, nem oguće je da evrozona nastavi da postoji u ovom užasnom sadašnjem ustrojstvu i stalno izbacuje razne verzije grčke tragedije. S druge strane, postoji nemogućnost formiranja jedinstvene, centralizovane države s Berlinom i Frankfurtom u centru i Parizom koji prihvata svoju sudbinu i vazalni status jednom zasvagda. Ovo nam ostavlja dve m ogućnosti: raskid ili pristojna federacija. Problem je u tome što je suviše m nogo političkog kapitala investirano da bi se dozvolio plišani razvod, dok u isto vreme kriza evra form ira toliko m nogo neprijateljstava m eđu narodim a Evrope da jedna prava federacija ne bi m ogla biti veća utopija nego što ona to jeste danas.

Povratak u SAD Vrlo m ali broj progresivnih E vropljana bi se upustio u raspravu protiv demokratskih Sjedinjenih evropskih država, s jednom dostojno izabranom vladom na osnovu panevropske karte, koja bi bila odgovorna dostojnom parlam entu kom e bi bio dat potpuni suverenitet nad svim odlukam a i pitanjima. Ali to je puštanje m ašti na volju. Surova realnost jeste ta da u genima Evropske unije nije zapisano da se ona razvije u federaciju. R azlog što evrozona doživljava stalnu egzistencijalnu krizu bez kraja koja okreće Evropljane jed n o g n asuprot drugom jeste što se, kao što smo videli, oslanja na inicijalno recikliranje viška u dobra vrem ena um esto da se osloni na


313

pristojan politički utemeljen mehanizam recikliranja viška. Ono što je još važnije jeste to što su njene političke institucije i stečeni interesi koji se nalaze iza njih - u konkretnom slučaju, frankfurtske i pariske komercijalne banke - pokazali žilaviju odlučnost da ne stvore takav mehanizam čak i posle erupcije krize. Glavno pitanje koje se ovde postavlja je: zašto? Zašto odbaciti političko recikliranje viška koje ima, kao što su Sjedinjene Države uvidele četrdesetih godina, suštinsku važnost za održavanje asimetrične monetarne unije? Jedan od razloga je što su evropske elite uzele zdravo za gotovo da bi evropska preduzeća m ogla unedogled da imaju besplatno napajanje direktno iz američkog sistem a za recikliranje viška. Oni su pretpostavili da bi Amerika igrala ovu stabilizujuću ulogu zauvek u ime Evrope. Štaviše, ova pretpostavka je bila jedan od osnivačkih principa evrozone, postavljenih u Mastrihtu, prema kojem volim da se odnosim kao prem a „principu savršeno odvojivih sektora dugova i bankarstva". Ideja iza njega je jednostavna: svaki evro duga, bilo privatnog ili javnog, zaustavlja se na graničnom prelazu nacionalne države. Nijedan evro koji se duguje ne sme da završi kao dug više od jedne države, bez obzira na to da li je reč o evru koji duguje grčka vlada nekoj francuskoj banci ili o dugu irske banke prem a nekom privatnom kreditoru. Ne sm e da postoji objedinjavanje duga evropskih nacija, niti podela tereta osiguravanja bankarskih ulagača, kao ni zajednički fond uz pom oć kojeg bi mogla da se povede borba protiv krize zajedničkog m onetarnog sistema. U vrlo značajnom smislu, ovaj princip je zabrana stvaranja m ehanizm a političkog recikliranja viška. Što je još važnije, nedostatak takvog mehanizma nije proistekao zbog previda kreatora evra da se on stvori; on je bio nameran. Kao posledica toga, evro je m ogao da funkcioniše sam o kao

314

A


stabilna valuta ukoliko bi je neko drugi stabilizovao. Taj neko drugi su bili ekonomija Sjedinjenih Država i njen Minotaur. U eri sistem a Breton V uds koja je završena 1971, i u posledičnoj eri Minotaura, evropski proces integracija tržišta i birokratija, s Briselom kao stožerom, napredovao je prilično glatko. I sve dok su reke privatne likvidnosti u dobra vremena nastavljale da teku iz anglosfere, one su omogućavale Briselu i Frankfurtu da održavaju iluziju da nema potrebe da se centralizuju fiskalne politike - da je recikliranje u dobra vrem ena bilo sve što je njihovoj trošnoj evrozoni potrebno; da nem a potrebe da evropski dem os drži pod kontrolom tehnokratiju s bazom u Briselu i proces zakonodavstva, koji nije bio ograničen ničim što bi ličilo na suvereni parlament. S nacionalnim parlam entim a koji su navodno vršili demokratsku kontrolu fiskalne politike, institucije Evropske unije radile su u korist neprirodnog saveza izvornog kartela teške industrije centralne Evrope, visokoproduktivnih (uglavnom francuskih) poljoprivrednika i rastućeg finansijskog sektora. M eđutim , 2008. Sjedinjene Države izgubile su sposobnost da stabilizuju globalnu ekonom iju kroz funkcionisanje Volstrita i deficita trgovine i budžeta federalne vlade. I tako je evrozona počela da se raspada. Što je više Evropa tvrdila da događaji iz 2008. m ogu da se usklade s njenim pravilim a, to je veća kriza pogađala Evropljane. Što se Evropa više spuštala u krizu, to je teže postajalo za Fed i za Trezor SAD da ponovo pokrenu m otor američke ekonom ije u zastoju. N a tom kritičnom raskršću nije bilo alternative centralizaciji upravljanja javnim dugom Evrope, a tako i fiskalnim politikam a. Ali kako su fiskalne politike mogle biti centralizovane kada su u principu ostale u dom enu nacionalnih parlam enata i vlada koji su u suštini doživeli bankrot i to


315

u zagrljaju sm rti s nesolventnim t>ankarskim sektorom ? O dgovor koji je Evropa podržavala nije, čak ni sada, bio da stvori federalnu političku uniju koja joj je bila toliko potrebna. Um esto toga, izabrala je centralizaciju druge vrste: onu koja je sprovedena uz pom oć velikib zajm ova nesolventnim nacijama, koji su da bi dobili odobrenje parlamenata zemalja s viškom imali u svom sklopu ugradene kaznene mere. N a taj način je centralizacija fiskalne politike evrozone postignuta kroz stvaranje skupa mčra štednje koja pojačava krizu, što je rezultiralo gotovo raspadom evra, a kada je, napokon, Evropska centralna banl išta od onoga što su oni m ogli da učine da bi pom ogli onirfia koji su donosili odluke u Evropi. D ok se raskol m eđu d ržavan ia članicam a evrozone s viškom i s deficitom produbljivaio, čitava konstrukcija je gubila koherentnost i klizila u rasparčavanje. Čak i najrevnosniji branioci originalnog evropskog projekta, koji američkim zvaničnicim a govore da gledaju svoja posla, sada to shvataju. N apokon su Čak počeli <3a brane mišljenje da je za spas evrozone neophodno da se stvori politička unija. U svakom slučaju, trebalo bi priznati: kardinalna je greška brkati priču o političkoj uniji s potezom u pravcu federalne dem okratije.

316

A


Šojbleov plan ,,U idealnom slučaju, Evropa bi trebalo da postane politička u n ija... Razm otrim o dva predloga u vezi s tim. Zašto ne bi bilo moguće uvesti funkciju evropskog člana kom isije za budžet koji bi im ao ovlašćenje da odbaci nacionalne budžete ukoliko oni ne bi korespondirali s pravilim a s kojim a sm o se svi zajednički složili?,.. Takođe, podržavam o uvođenje jo š jedne institucije koja bi bila nešto kao ’parlament evrozone’ i činili bi je članovi Evropskog parlam enta zem alja evrozone, a trebalo bi da ojača dem okratsku legitimnost odluka koje utiču na blok jedinstvene valute.“288 Navedeni tekst sastavila su dva uticajna nem ačka političara, koji su sm atrani izvornim federalistima ranih devedesetih zahvaljujući njihovim člancima u kojim a su polemisali u korist političke unije: Volfgang Šojble, sadašnji m inistar finansija Nemačke, i Karl Lamers, član saveznog parlamenta, odgovoran za spoljnu politiku u nemačkoj konzervativnoj D em ohrišćanskoj uniji.289 Pritom se Šojble vratio svojoj om iljenoj temi: konkretnoj form i političke unije koju on podržava, nudeći dva prim era kako bi ona m ogla da funkcioniše. Ko ne zna da čita između redova m ogao bi pom isliti da je moćni ministar finansija Nemačke zagovarao dva predloga koji bi Evropu odveli u pravcu federalne dem okratije. M eđutim, to nije bio slučaj. Za sada, Evropska kom isija s bazom u Briselu proučava budžete država članica i daje predloge. Ukoliko budžet ode u deficit prem ašujući m aksim um M astrihtskog ugovora o d 3 procenta, K om isija izdaje upozorenja k o ja na


317

kraju m ogu odvesti do sankcija. Obično ovaj proces pokreće dugotrajne pregovore država članica i Komisije koji postaju tem a zam ornih sastanaka Evrogrupe, što dalje vodi u neke dodatne mere štednje za zemlju o kojoj je reč, uz dodatak m noštva trivijalnosti u vezi s njenim m akroekonom skim računovodstvom . Šojbleov prvi radikalni predlog je bio u korist jednog fiskalnog vrhovnog vođe koji bi okončao nacionalnu nezavisnost nad budžetom . K oji bi im ao pravo, i dužnost, da baci pogled, recimo, na stanje u nacionalnom budžetu Francuske i da ga ili proceni sposobnim da prođe ili proglasi neprihvatljivim. Ovo bi označilo znatno udaljavanje od sadašnje prakse. N acionalni budžet koji je odobrila nacionalna skupština m ogao bi da odbaci, naprečac, vrhovni vođa čije je sedište u Briselu. Prirodno, Šojbleova ideja je izazvala oštre reakcije, posebno u Parizu. Ali m oram o m u priznati sledeće: on je jedini namački političar koji je doveo sadašnju filozofiju i strukturu evrozone do logičnog zaokruženja. Pokazujući veliku doslednost svih ovih godina, dr Šojble je ponavljao, m ožda u nešto blažem obliku, poglede koje je istakao još pre dvadeset godina. N a primer, 8. juna 2000, u Frankfurter algemajne cajtungu, okomio se na ideju nacionalnog suvereniteta, nazivajući je besm islicom i izražavajući prezir prem a „akadem skoj debati u vezi s tim da li je Evropa federacija ili savez država".290 Ako je dr Šojble bio u pravu, da ne postoji velika razlika izm eđu federacije i saveza država, onda bi ideja po kojoj bi evrozona trebalo da ustanovi fiskalnog vrhovnog vođu s pravom veta na nacionalne budžete bila savršeno logična. Stvaranje takve pozicije ogrom ne centralne m oći zaista bi ukazivalo na čvršću političku uniju i povlačenje poteza ka federaciji. Ali zar zaista nem a nikakve razlike izm eđu

318

A


federacije i saveza država ili Evrope sastavljene od različitih nacija? N aravno da ima. I to je razlika između demokratije i despotizma.

Bez suvereniteta nema demokratije Često zaboravljana činjenica u vezi s liberalnim demokratijam a jeste da je legitimitet svakog ustava određen politikom, a ne njenim političkim sitničarenjem. Kao što je Toni Ben, britanski političar laburista, nekada predložio, m i bi trebalo da onim a koji nam a vladaju stalno postavljam o pet pitanja. Kakvu vlast imate? O d koga ste je dobili? U čijem interesu je sprovodite? Kom e ste odgovorni? I kako m ožem o da vas se rešim o?291 Još od Sofoklove Antigone znam o da sve dobre žene i dobri m uškarci im aju obavezu da krše zakone kojim a nedostaje politički i m oralni legitimitet. Politički autoritet je cement koji drži zakonodavstvo na okupu, a suverenitet političkog tela koje stvara zakonodavstvo je njegov temelj. Tvrditi, kao što je dr Šojble učinio 2000. i kao što je ponovo nagovestio 2014, da nem a nikakve razlike da li je evrozona savez nezavisnih suverenih država ili sam a po sebi suverena federacija država znači nam erno ignorisati činjenice da sam o suvereni narod može da stvori politički autoritet, dok savez država to ne može. Savez država dr Šojblea može naravno da se složi i dođe do uzajam no korisnih dogovora, kao što je odbram beni vojni savez protiv zajedničkog agresora, ili d a se članice usaglase oko zajedničkih industrijskih standarda, ili čak da stvore slobodnu trgovinsku zonu. Ali nikada ne može legitimno da postavi vrhovnog vođu s pravom da sruši ili


319

da prenebregne suverenitet jedne zemlje članice, s obzirom na to da nem a kolektivnog suvereniteta koji važi kroz čitav savez iz kog bi se mogao izvući neophodan politički autoritet da se tako nešto učini. Eto zašto je razlika izm eđu federacije i saveza država značajna. Jer dok federacija zamenjuje suverenitet oduzet na nacionalnom ili državnom nivou sa suverenitetom na zajedničkom, federalnom nivou, centralizacija moći unutar saveza država je, po defmiciji, nezakonita jer nem a političkog tela koje bi joj m oglo dati legitimitet. Neko može da odvrati kontraargum entom da su demokratski akreditivi Evropske unije besprekorni, pošto su kom isiju naim enovali izabrani čelnici države koji takođe osnivaju i Evropski savet sa zakonodavnom ulogom u ime saveza država dr Šojblea. Štaviše, tu je i Evropski parlament koji ima moć da ukine delove ovog zakonodavstva. Prilikom zaokruživanja ove razmene argumenata, često se dodaje da je suverenitet u svakom slučaju precenjen i suštinski besmislen u m eđuzavisnom, globalizovanom svetu. U globalnom selu Francuzi, Nemci - svi Evropljani, pa čak i Grci - uživaju više suvereniteta k ada udruže nacionalne suverenitete u okviru zajedničke evropske teritorije. I ako to znači da treba da stvorim o fiskalnog nadvođu i da m u dopustim o da nas sve drži u fiskalnom strahopoštovanju, i u liniji s pravilima evrozone, neka tako i bude. M eđutim , ovi argum enti pokazuju koliko su evropska shvatanja osnivačkih principa liberalne dem okratije degradirana. Ključna greška ovakve argumentacije jeste brkanje političke vlasti s moći. Parlament je suveren, čak i ako nije naročito moćan, kada može da otpusti nekog administratora pošto nije uspeo da izvrši zadatke koji su parlam entu povereni u okviru onih ograničenja m oći koja se odnose kako

320

A


na adm inistratora tako i na parlament. N išta slično tome ne postoji danas u evrozoni. D ok su članovi Evropskog saveta i Evrogrupe izabrani političari koji su odgovorni, bar teoretski, svaki svom nacionalnom parlamentu, ni savet, ni Evrogrupa nisu sa svoje strane odgovorni nikakvom parlamentu, niti generalno bilo kakvom političkom telu. Štaviše, Evrogrupa, gde se donose sve značajne ekonomske odluke, jeste telo koje čak i ne postoji u evropskom zakonu, a deluje na osnovu onog da „jaki čine ono što ih je volja, dok slabiji trpe ono što moraju “, koje nadalje ne vodi nikakav zapisnik o proceduram a i čije je jedino pravilo da su njegova razm atranja poverljiva - što znači da nisu za deljenje s građanstvom Evrope. T o je zapravo entitet iskonstruisan upravo s nam erom da zatre svaki suverenitet čiji bi se koreni mogli pratiti unatrag do svakog pojedinačnog naroda Evrope. U glavnom se raspravlja o tom e da li je neka evropska zem lja m oćnija unutar evrozone ili izvan nje, ali šta je s njenim suverenitetom? Pruska je, kao što je Meternih predvideo, ubedila manje nemačke države da bi njihov suverenitet bio bolje zaštićen unutar Zollvereina nego izvan unije - sam o da bi je po kratkom postupku ukinula ubrzo potom. I upravo to se danas događa u Evropi, ali brže i s m anje otpora zato što se događa usred krize. Činjenica da će kao krajnju posledicu prouzrokovati rasklapanje Evrope - u trenutku kada narodi Francuske, Italije i drugih zemalja u nekoj fazi kažu: ,,Dosta“ ! - sam a po sebi ne usporava ovaj pogubni proces. ,,Ni u kom slučaju nema m esta za male suverene države u ovom globalizovanom svetu“, rekao m i je drugi m inistar finansija tokom pauze u okviru jednog sastanka Evrogrupe.


321

„Island nikako ne m ože postati zaista suverena država“, zaključio je, zadovoljan što je postigao svoj cilj. Sam o što je njegov cilj bio šupalj. Tvrditi da je suverenitet Islanda iluzoran jer je to suviše m ala zemlja da bi imala relevantnu m oć izgleda kao da neko tvrdi da bi jedna sirom ašna osoba s gotovo nimalo političkog uticaja mogla odustati i od svog biračkog prava. Ili drugačije, male suverene nacije poput Islanda im aju pravo na izbor unutar širih ograničenja koja su im dali priroda i ostatak čovečanstva. Koliko god ograničeni ti izbori bili, političko telo Islanda zadržava apsolutno pravo da drži svoje izabrane zvaničnike odgovornim za odluke koje su postigli unutar spoljašnjih ograničenja njihove nacije i da opozove svaki delić zakonodavstva za koji se odlučilo u prošlosti. U oštrom kontrastu s tim, kada se ministri finansija evrozone vraćaju kući iz Brisela - ili iz bilo kog drugog m esta u kom e su se Evrogupa ili Ekofin upravo sastali - oni odm ah ocrnjuju odluke koje su upravo potpisali, koristeći se standardnim izgovorim a: „Bilo je to najbolje što sm o m ogli da postignem o u pregovorim a" ili „Bio sam nadglasan“ . M oje protivljenje, u svojstvu m inistra finansija Grčke, ovakvim sporazum im a koje sam m ogao poneti nazad u Atinu i odbraniti kao sporazum e koji su u interesu Grčke i Evrope, bilo je napadano kao svojeglavost, kao oblik tvrdoglave nerazum nosti. Zadovoljstvo koje sam priuštio evropskim silam a kada sam dao ostavku na m esto m inistra finansija 6. jula 2015. prouzrokovano je upravo m ojom neobičnom privrženošću nam eri da ne potpišem nikakav dogovor iza koga ne bih m ogao da stanem kao ekonom ista, političar, intelektualac i kao Grk. Takvo ponašanje smatrano je neprihvatljivim u instituciji koja je stvorena da tretira suverenost

322

A


i odgovornost kao neprijatnosti koje koče glatko funkcionisanje monetarne unije Evrope. Kriza evra prouzrokovala je da jaz u centru Evrope počne da raste strahovitom brzinom . Funkcioneri iz Brisela, nemački i francuski zvaničnici, predstavnici Evropske centralne banke, svi su oni naučeni da očekuju od predstavnika m anjih država članica da se povinuju odlukam a jakih, baš kao što je od predstavnika sovjeta bilo očekivano da podignu svoje karte tokom zasedanja Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza. I oni su od nas očekivali da se vratimo kući i da kažemo našim nacionalnim parlamentim a da, uprkos tome što se protivimo odlukam a Evrogrupe ili Saveta, im am o preveliku ,,odgovornost“ da bism o mogli da se oduprem o. U isto vreme, nije bilo neuobičajeno da zvaničnici moćnijih država okrivljuju druge predstavnike za loše odluke na koje su pristali pod prinudom kako se ne bi podrivala evropska solidarnost. Tako da čak i ako bi većina članova Evrogrupe odbila logiku o, recimo, grčkim bejlautima, Evrogrupa bi je prihvatila i onda bi trojka preuzela stvar, provlačila i izglasavala bejlaut sporazum e kroz nacionalne parlamente u strahu da ne budu okarakterisani kao ,,nerazumni“ ili ,,neevropski“. Nikakav forum ili zbor evropskih građana, uključujući i takozvani Evropski parlament, nije m ogao posle tog trenutka da obori te odluke ili da cenzuriše one koje su do njih već bile dovele, čak i ako je bilo sasvim jasno da su to bile grozne greške. U tom sm islu, m ali Island bez m oći i dalje je uživao pun suverenitet dok je u poređenju s njim svemoguća Evropska unija bila lišena svakog cblika suvereniteta. Da li bi išta od svega toga ikako bilo poboljšano da je drugi predlog Volfganga Šojblea, onaj koji se ticao form iranja


323

komore ekskluzivno začlanove evrozone unutar Evropskog parlamenta, bio prihvaćen?292 Evropski parlam ent je zaista jedina institucija Evropske unije koja neznatno podseća na jedno federalno telo. Izabran direktno na panevropskim izborima, izgleda, neistreniranom oku, kao ekvivalent Predstavničkog dom a Sjedinjenih Američkih Država ili britanskog D on jeg dom a. M eđutim , ako se pogleda pažljivije, Evropski parlament nije nekakav skup koji bi bio u skladu s liberalnom dem okratijom . U ovoj poslednjoj sve zakonodavne m oći stečene su u parlam entu ili kongresu, s jasnim razgraničenjem između izvršne i zakonodavne aktivnosti. U Evropskoj uniji glavni zakonodavni organ ostaje Savet ministara, koji se sastaje i glasa iza zatvorenih vrata i sačinjen je ne od zakonodavaca već od članova izvršne vlasti država članica. Štaviše, evrozonom vlada neformalna grupa - Evrogrupa - koja se sastaje u tajnosti i koja, pošto je neformalna, nikada ne podnosi izveštaj Evropskom parlamentu. Ova rotirajuća vrata između zakonodavne vlasti u centru i izvršne vlasti država članica bila su namerno isprojektovana tako da obezbede da zakoni m ogu da se provlače bez ozbiljnog nadzora od strane suverenih parlamenata kojim a je vlast dao konačni sudija demokratije, narod. Iako je Evropski parlament nakon dugog niza godina zadobio nove moći zajedno sa Savetom, to jo š nije pravi parlament. Činjenica da deli zakonodavnu m oć s Evropskim savetom i, što je značajno, nema vlast da pokrene bilo kakvu zakonodavnu proceduru, znači da m u nedostaje politička moć koja je neophodna da bi ozakonio prebacivanje suvereniteta s nacionalnog nivoa na bilo koju evro kom oru unutar Evropskog parlamenta. Takav transfer bi bio jednak prebacivanju vode iz lokalnog izvora do dalekog centralnog rezervoara pom oću sita.

324

A


Volfgangu Šojbleu se dopada ideja jedne kom ore evra jer on pretpostavlja d a bi ona ozakonila aktivnosti i dala vlast njegovom fiskalnom nadvođi; da bi ona obezbedila „dem okratsku zakonitost odluka koje se tiču bloka jedinstvene valute“.293 M eđutim , jedini način da se neko složi s njim jeste da izbriše iz sopstvenog poim anja svako razumevanje onoga što parlam enti treba da budu i čine.

Demokratija naspram diskrecionog prava Ovo poglavlje bi trebalo da bude izlišno. Činjenica da nije izlišno odražava na najbolji način jedan svet koji je izgleda zaboravio m inim um zahteva za funkcionalnom liberalnom dem okratijom . I eto nas ponovo na početku onoga što su nekada davno svi vrlo dobro znali, ili konkretnije da je glavna svrha zakona da stvori teren za igru između slabih i jakih. Pri čemu taj teren ne isključuje eksploataciju i ozbiljno kršenje slobode, već predstavlja minim um koji vladavina zakona m ora da obezbedi. Svođenje ukupnog ljudskog delovanja na odnose m oći jeste upravo suprotno od vladavine zakona i predstavlja vrata ka despotizm u. D a bi se sprečilo svođenje ljudi na odnose m oći i da bi se despotizam održao na odstojanju, ekskluzivnu m oć izvršnih vlasti m ora umanjiti suvereno političko telo koje poseduje odgovarajuća sredstva i mehanizme da bi zaista m oglo tu m oć minimizirati. S ove tačke gledišta, predlozi dr Šojblea predstavljaju zloslutno štivo. Fiskalni nadvođa koga on predlaže jeste levijatan koji bi im ao dvostruki uticaj: da odgovori bilo pozitivno ili negativno na predlog budžeta koji bi njegovoj kancelariji predala jedna država članica. Pri čemu bi on imao pravo da pokopa i vrati predlog budžeta koji krši pravila


325

evrozone (M astrihta) vladi njegovogpošiljaoca. Ali kako bi to izgledalo u praksi? Vratim o se m alo unazad, u 2009. K ad a je dvostruki m ehur nekretnina i bankarstva prsnuo u Irskoj, vladu je Evropska centralna banka prinudila da pridoda u državnu knjigu privatni dug i da onda zahteva od poreskih obveznika da oni pozajm e brda para da bi ga isplatili.294 Rezultat je bio da se budžetski deficit, kao i javni dug, vinuo u nebesa, kršeći u tom procesu pravila evrozone. Slično se dogodilo i u Španiji - gde je vlada održavala pretkrizni dug na dohodak na nivou koji je bio niži nego u Nem ačkoj kada je kriza iz 2008. uzrokovala rast deficita vladinog budžeta i duga iznad mastrihtskih limita. Šta je Šojbleov levijatan trebalo da učini u tom trenutku - da pošalje budžete vlada Španije i Irske nazad u M adrid i Dablin? Iz kog razloga? Činjenica je da nije bilo tog nivoa m era štednje koji bi m ogao spustiti deficit Dablina ili M adrida ispod 3 procenta BDP-a bez razaranja njihovih nacionalnih ekonom ija i posledičnog odvođenja tih zemalja u neizvršavanje novčanih obaveza prema javnom dugu godinu dana kasnije. Slično je bilo i s Francuskom 2015: nije bilo tog nivoa mera štednje koji bi mogao da ograniči deficit zemlje unutar propisanih okvira, a da u sam om tom procesu ne uništi evrozonu i odmah zatim ne dovede na vlast ultradesnicu Nacionalnog fronta. D rugim rečima, ukoliko fiskalni levijatan treba da odigra neku odlučujuću ulogu, on bi m orao biti sposoban da kaže m nogo više nego što je jedno nein. N e bi sm eo biti dvosm islen - tj. da daje odgovor 1 ili 0, da ili ne. M orao bi imati slobodu da predloži nacionalnim vladam a alternativne budžete koji bi ipak, uprkos svemu, nastavljali da krše pravila. Ali bi, od svih budžetskih kršenja pravila, ona koja je levijatan favorizovao trebalo da preovladaju u odnosu na ona kojim a

326

A


su prednost davale nacionalne vlade. U suprotnom , šta bi bio sm isao njegovog postojanja? M eđutim , šta se događa u slučaju da se nacionalna vlada odupre prim eni budžeta kojim a je levijatan naklonjeniji i odbije njegove intervencije odbacujući razloge koje levijatan sm atra neodgovarajućim ili neubedljivim? Volfgang Šojble svakako veruje da levijatan m ora da im a m ogućnost da upravlja nacionalnim budžetom u konkretnim pravcim a koji ne m ogu proisticati na jedinstven i prirodan način iz već postojećih zajednički dogovorenih pravila. O grom na diskreciona m oć će stoga biti stvorena u centru Evrope defakto, čak i ako se to dejure negira. V raćajući se jo š jed n o m u 2008, pretpostavim o da je shem a dr Šojblea primenjena. N aš fiskalni levijatan ostao bi m iran pre krize evra (bar u slučaju irskog i španskog budžeta, koji su iz godine u godinu ostajali stabilni u okviru pravila), ali bi onda bio žustro bačen u akciju čim bi kriza zakucala na vrata, upražnjavajući m aksim alnu diskrecijsku m oć po čitavom kontinentu. D a li bi pokazao istu sklonost ka intervenciji u slučaju irske kao u slučaju nemačke vlade, koja se takođe ne bi pokoravala lim itim a kako deficita tako i duga koji je propisao Mastriht? Koji god bio odgovor, jasno je da bi stupanje na snagu shem atskog plana za poboljšanje funkcionisanja evrozone uputilo evrozonu posle 2008. u pravcu vladavine golih o dn osa m oći izm eđu levijatana i krizom pogođenih društava Evrope, prekršilo vladavinu zakona na evropskom nivou i uskratilo slabijim građanim a i državam a Evrope svaku ustavnu zaštitu od proizvoljne, diskrecione moći. Pod uslovom d a bi bilo koji levijatan trebalo da im a autoritet ne sam o da odbije, već i da oblikuje budžete vlada država članica, da li bi kom ora evra, koja bi bila ugrađena u


327

Evropski parlament ili bi činila njegov sastavni deo, bila u stanju da obezbedi političko telo koje je nedostajalo kako bi zaštitila Evropljane od njihovih sopstvenih izvršnih politika i održala vladavinu zakona u srcu Evrope? M inim um uslova da bi ova zaštita bila efikasna bio bi da kom ora evra: a) ima jedinstveno pravo da aktivira ili da suspenduje levijatana; b) predstavlja izvor konačnog autoriteta u vezi sa sadržinom budžeta svake države članice; i c) ima moći koje su u ustavu jasno naznačene. Jasno je kao sunce da bar dva od ovih uslova neće biti ispunjena. N i u kom slučaju, nemačka vlada, kao ni francuske elite, ne bi prepustila evro kom ori da upošljava ili suspenduje levijatana po svom nahođenju. Kao što se ne bi usudile da se upuste u sastavljanje jednog evropskog ustava. Ispada da kalem ljenje jedne federalne dem okratije na jednu tehnokratsku mašinu sa sedištem u Briselu nije nimalo jednostavno, posebno kad pod tehnokratskom m ašinom podrazum evam o svetu alijansu aparatčika, jednog m oćnog centralnoevropskog kartela teške industrije, nacionalnih političara koji im aju svoj lični udobni odn os s propalim lokalnim bankarim a i velikim m eđunarodnim bankama. I tako čitava priča o postepenim koracim a ka političkoj uniji i „više Evrope“ nisu prvi koraci u pravcu evropske demokratske federacije, već pre predstavljaju skok u gvozdeni kavez koji produžava krizu i satire sve izglede za iskonsku, evropsku dem okratiju u budućnosti. Bacanjem naroda Evrope u taj gvozdeni kavez u ime napretka ka obećanim Sjedinjenim državam a Evrope završiće posao ukidanja legitimiteta ,,Evrope“ u očim a Evropljana. U sve tešnjem obruču zastrašujućeg stezanja, despotizam i ekonom ska slabost nastaviće da se m eđusobno hrane sve dok Evropa ne bude dovedena do tačke pucanja.

328

A


Decentralizovana evropeizacija, lli kako da na mesto na kome jeTina dođeTatiana Gvozdeni kavezi nikako ne m ogu prirodno da se razviju u demokratsku federaciju. Bilo bi suludo očekivati da se demokratska politička unija pojavi posle zaključavanja država evrozone u sistem proizvoljne, diskrecione m oći bez političkog recikliranja viška neophodnog da se unija harmonizuje. M račna država u kojoj vlada stalna ravnoteža mera štednje, niskog investiranja i visoke nezaposlenosti jedini je prirodni ishod, nešto što ne proriče ništa dobro, naročito ne uspostavljanje dem okratske federacije. Graditelji im perija su nestrpljivi s čekovima i bilansim a izvršne vlasti, posebno kada su u žurbi i pod prinudom. Čak i kada su njihovi postupci dobri i primereni, sasvim izvesno će eskalirati i krenuti po zlu bez ograničenja izvršne vlasti. Čim su politike štednje izvršne vlasti EU gurnule Evropu u deflaciju, predlozi poput onih koje su dali Volfgang Šojble i Karl Lam ers odslikavali su razum nu žudnju za parlamentarnim listom smokve zvaničnika koji su tražili još više arbitrarne m oći da bi postigli svoje nemoguće ciljeve. M oje kratko m inistarsko iskustvo tokom 2015. dalo m i je priliku da zauzm em m esto u prednjem redu na sastancim a tokom kojih je nemački m inistar finansija predstavljao svoju viziju Evrope. Ono što je Šojble im ao da kaže bilo je puko potvrđivanje navedene procene: Evropa je trebalo da spase svoju posustalu monetarnu uniju disciplinovanjem političke unije, koja je dijam etralno suprotna od dem okratske federacije. I Grčka je trebalo da bude žrtveni jarac koji će probuditi strahopoštovanje kod elita Francuske, iznuđujući njihov pristanak na verziju političke unije dr Šojblea.


329

Ali dosta je bilo žalopojki o prirodnoj tendenciji zvanične Evrope u pravcu krizom hranjenog despotizm a. Postoji li neki jedn ostavan , realističan protivpredlog? M ožem o li izbalansirati duboku kritiku Evropske unije procenom enorm ne cene koju bi nam etnula njena podela? M ogu li postojeće institucije, koje su daleko o d savršenih, da se iskoriste kako bi se zaustavila kriza i oživela dem okratija u Evropi? Čak i pre nego što je Evropa bila zvanično zahvaćena krizom, opsedala su me ova pitanja. Zajedno s dvojicom velikih prijatelja, kolegam a ekonom istim a, Stjuartom H olandom , bivšim britanskim parlam entarcem , i Džejmijem G albrajtom , renom iranim am eričkim ekonom istom , latio sam se posla da stvorim shem atski plan za suočavanje s ovom jedinstvenom krizom Evrope. N ism o bili toliko naivni da bism o pom islili kako će naš plan biti prim enjen sam o na osnovu m oći njegove logičnosti. Ne, njegov cilj je bio jednostavniji: trebalo je da se pokaže sposobnim za suprotstavljanje zvaničnoj doktrini Evrope uz pom oć naše doktrine. Da bism o odgovorili eurokratam a koji su insistirali na neoliberalnoj sintagmi Nema alternative od engleskog There is no alternative (TIN A ) koja poštuje ugovore i važeća pravila, uzvratili smo sintagm om Potpuno

neverovatno alternativa zapravo postoji - That, astonishingly, there is an alternative (TA TIA N A ). N aša TATIAN A, čiji je podnaslov „Jedan skrom ni predlog za rešavanje krize evrozone", jeste plan za suočavanje s krizom kroz evropeizaciju njene četiri kom ponente - krizu javnog duga, krizu banaka, nedovoljno investiranje i eksploziju sirom aštva dok bi se u isto vreme vršila decentralizacija političke vlasti kroz smanjenje diskrecione moći koju protivzakonito upražnjava trougao Brisel-Frankfurt-Berlin. V iđeno iz druge perspektive s m anje političkog naboja, najveća vrednost

330

A


ovog predloga je u tom e što on nudi način da se napusti problem atični princip evrozone po kom e je m oguće savršeno razdvajanje sektora dugova i sektora bankarstva i u tome što uvodi političke mehanizme recikliranja viška koji nedostaju i to bez stvaranja autokratske diskrecione m oći u centru Evrope ili neposredne potrebe da se iznova sastave važeća pravila i ugovori Evropske unije. Kako ovaj, na prvi pogled kontradiktoran skup ciljeva može da bude postignut odjednom ? Kako m ožem o evropeizirati rešenje krize bez centralizacije? N aš je odgovor da evropeizacija četiri potkrize (duga, banaka, nedovoljnog ulaganja i sirom aštva) može biti postignuta pregrupisavanjem evropskih institucija - Evropske centralne banke, Evropskog mehanizma stabilnosti (ESM) i Evropske investicione banke - na takav način da: ,,se održava diskreciona m oć upravljanja na minim um u postavljanjem jasnih pravila u okviru novih, iznova isprojektovanih uloga; da se sistem atično reše sistem ski problem i evrozone kao što su javni dug, banke s m anjkom kapitala, da se pospeše investicije koje su žalosno niske i da se zaustavi rast sirom aštva koji poprim a opasne razmere; kao i da se om ogući da nacionalne vlade poštuju važeća pravila evrozone.“ Razlog što u okviru ovog predloga nisu neophodni potezi u pravcu političke unije, a sam im tim ni bilo kakve diskrecione moći koje bi bile potrebne za neki novi fiskalni levijatan, jeste taj što se u okviru pregrupisavanja koje m i predlažemo: ,,ne zahteva da nemačka, austrijska i finska vlada plate dugove ili investicione potrebe G rka ili Italijana;


331

pregrupisavanje koje predlažem o m oguće je postići unutar postojećih sporazum a; i njime treba da se rukovodi na osnovu u potpunosti zakonom određenog upravljanja u okviru postojećih institucija." Pošto ovo nije mesto na kom e treba da se u potpunosti razradi „Skrom ni predlog“ (koji je um esto toga uključen u ovu knjigu u vidu dodatka), nam era je da se pronađe način da se sim ulira federacija, Sjedinjene države Evrope, pom oću autom atizovanih pravila koja, za razliku od onih u M astrihtskom sporazum u i njegovim ugovorim a naslednicima, zapravo suštinski i deluju. N aša je m isija bila da smislimo dodatna pravila koja su u skladu s drugim postojećim pravilim a i ne zahtevaju nova diskreciona prava za Brisel ili Frankfurt. Uz njihovu pom oć, četiri potkrize bi mogle da budu prevaziđene na evropskom nivou - da budu evropeizirane - dok bi prava m oć bila vraćena nacionalnim parlamentima. Otud moj termin „evropeizirana decentralizacija“ . Nijedna od naših predloženih strategija ne krši postojeća pravila evrozone. Zapravo, one bi mogle biti u potpunosti uključene kroz stvaranje dodatnih pravila za Evropsku centralnu banku, Evropski m ehanizam stabilnosti i Evropsku investicionu banku, koja, za razliku od današnjih pravila, ne bi stvarala nikakve protivrečnosti i zato ne bi zahtevala diskrecionu m oć za upravitelje koji pokušavaju da ih primene. U sam om procesu, oslobođene velikih glavobolja, nacionalne vlade bi im ale m ogućnost da po štu ju važeća pravila na lakši način i da im aju više prostora da sprovedu prioritete svojih vlada. Aleksis de Tokvil je jednom napisao da oni koji slave slobodu sam o zbog materijalnih dobiti koje ona nudi, tu slobodu nikada nisu duže zadržali. U današnjoj Evropi, oni koji

332

A


ponavljaju pesm u o svetosti njenih postojećih pravila sami su sebi najgori neprijatelji i sluge diskrecione, autokratske moći. Evropske demokrate moraju, iztog razloga, da paze na one koji govore o potezim a ka političkoj uniji i „više Evrope“, jer je njihov pravi cilj da održe neodrživu monetarnu konstrukciju. Trajno nametanje nem ogućih pravila otvara vrata zlim duhovim a naše zajedničke prošlosti. Im ajući u vidu istoriju Evropske unije i sadašnje stanje evrozone, politička unija, fiskalna unija i razne druge ideje u pravcu dalje centralizacije nisu ni održive, niti su poželjne. Institucije Evropske unije stvorene su jo š pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka kako bi se upravo politika iskorenila iz njih. I s obzirom na to da ništa nije toliko politično niti toliko otrovno kao što je pokušaj da se depolitizuje jedan politički proces, rezultat je bio da su institucije došle u suprotnost s konceptom i praksom demokratije. Evropljani to bolje razum eju sad a kada je evro kriza izbacila na površinu posledice institucionalnog ustrojstva njihove unije. Posebno nakon kraha grčke vlade u kojoj sam služio, u julu 2015, Evropljani sve više vide tehnokrate iz Brisela i Frankfurta kao okupacione snage, pom alo isto onako kako su Francuzi gledali na višijevski režim. Oni ne žele da se Brisel, onako kako je danas ustrojen, razvije u centralnu vladu odgovornu za krizu koju je stvorila sam a Evropska unija. I to s razlogom. Nemački filozof Jirgen Haberm as nekada davno primetio je da kapitalizam im a težnju da razvije „legitim ni deficit“ - situaciju u kojoj građani, nezavisno od svojih političkih verovanja ili ideologije, gube poverenje u pravo političkih i upravnih vlasti da delaju kao što delaju.295 K ako Evropljani gube poverenje u institucije Evrope, suočavaju se s užasnom faustovskom nagodbom u vidu dileme: prihvatiti


333

manje demokratije sada i više centralizacije sutra, i u nekom trenutku u budućnosti postići nešto slično federalnoj državi. Ali avaj, jer prihvatanje jednog ovakvog dogovora neće federaciju nimalo približiti. Um esto toga, sam o će: „učvrstiti ekonom sku krizu i obezbediti da planine duga još više porastu, još više gušeći ulaganje i odlažući ga za pristojniju budućnost; uniziti Evropsku uniju jo š više u očim a Evropljana; zam eniti svaku postojeću dem okratiju koja nam je preostala na nacionalnom nivou savetodavnim procesom koji Brisel koristi kako bi zacementirao stalnu vezanost za deflatorne, intenzivno redistributivne politike (u korist prvenstveno banaka i sasvim pouzdano onih jakih koji su već na vlasti); sm anjiti političke rasprave u vezi s ekonom skom politikom i svesti ih na pseudotehnokratske rasprave koje se vode u krugovim a neizabranih menadžera lojalnih tehnokratskoj mašineriji stvorenoj da služi interesima sveprisutnog centralnoevropskog kartela i sveproždirućeg finansijskog sektora; pripisati kvazidoslednost Evropskom parlamentu, ili evro kom ori, što u stvarnosti nem a za posledicu ništa što bi bilo nalik na parlament, već nešto što pre koristi svoju sličnost s parlam entom , kako bi prikrilo činjenicu da je evropski zakon donesen u potpunom odsustvu pravog parlam entarnog procesa; i ugraditi u evropski zakon opasnu ideju da je suverenitet prevaziđen u eri globalizacije." Nijedan od opisanih razvoja nije u saglasnosti s održivom Evropskom unijom. U nekom trenutku Evropljani će stresti sa svojih leđa taj m onstruozni teret i pobeći iz gvozdenog

334

A


kaveza koji se gradi svuda oko njih. N a nesreću, evropska dezintegracija koja će uslediti imaće groznu socioekonom sku cenu, biće to današnji ekvivalent sveopšte depresije iz tridesetih godina prošlog veka. Stvar je u tome da se izbegne kavez, a da se pritom ne uništi naš zajednički dom. P aradoks kontinenta koji je razdvojen zajedničkom valutom m ora biti zamenjen drugim paradoksom : onim o decentralizovanoj evropeizaciji - o ponovnom na zakonima zasnovanom pregrupisavanju ključnih evropskih institucija (Evropske centralne banke /ECB/, Evropskog m ehanizm a za stabilnost i Evropske investicione banke) kako bi napale četiri potkrize Evrope, dok bi u isto vreme osvežile nacionalne demokratije Evrope. Tada i sam o tada, kada demokratija bude oživljena na nivou države članice, m oći ćemo da počnem o razgovor koji m oram o zapodenuti o tome kakvu budućnost želimo za Evropu. U m eđuvremenu, m oje iskustvo iz prve ruke o načinu na koji se vlada Evropom priziva mi u sećanje oživljeni lik Kapnijasa, čoveka čiju sam životnu priču ispričao na početku ovog poglavlja. Specifičan oblik zla koje ga karakteriše ukazao m i je na to da naše gnušanje najgorih neprijatelja demokratije može upravo ojačati njihovu rešenost da istraju i obnove svoj duh. N aučio me da sam o stabilan, nepokolebljiv, nepristrasan, mržnje oslobođen otpor može da pobedi tu njihovu rešenost. N aučio me je da se jedan Grk koji se nikada nije susreo s jednim Jevrejinom - u današnjem slučaju s Pakistancem - m ogao prilično lako isprogram irati da veruje d a su u tom čoveku koreni njegove svekolike patnje. Takođe me je naučio da se guja ne da lako uništiti. Da, kad se jednom njen gen ubaci u društva kroz poniženje nasilnom i bezuslovnom predajom,296 guja vreba pritajena veoma dugo, čekajući sistem sku krizu da se ponovo izmigolji i razmnoži.


335

„K ada se večeras budem vratio kući, naći ću se u parlam entu u kome je treća najveća partija nacistička“, rekao sam Volfgangu Šojbleu pred okupljenim novinarima tokom m oje prve posete nemačkom Ministarstvu finansija u februaru 20 15.297 Bila je to molba da stupimo u zajedničku akciju. On je, kao i nemački mediji, protum ačio to kao zauzim anje pozerskog stava. Sedam m eseci kasnije, u septem bru 2015, pošto su dr Šojble i Evrogrupa uspeli u zbacivanju naše vlade uz pom oć dovoljnog broja uzastopno ponovljenih seansi njenog davljenja sve dok se prem ijer Cipras nije predao, Zlatna zora je povećala parlam entarno prisustvo u Atini,298 dug Grčke je dostigao m nogo veće visine, naše društvo je izgubilo volju da sam o sebe reformiše i, ono što je najozbiljnije, evropska dem okratija je bila duboko ranjena. M igrantska kriza koja je nastupila toga leta, zajedno s desetinam a hiljada ubogih duša koje su pristizale na grčke obale, pri čemu su se lideri Evrope i Amerike prepirali u vezi s tim kako da ih ne primimo, sam o su potvrdili da se integritet i duša Evrope nalaze u stanju raspadanja. Nove granice, nove podele i veća neslaganja jesu upravo ono što je evropska m onetarna unija požela na kontinentu na koji je čitav svet toliko želeo da se ugleda. Kontinent koji je nekada proizvodio tako m nogo svetlosti, sada izvozi sum ornost i recesiju u čitav ostali svet. Ali ne m ora da bude tako. Inovativne politike m ogu da kom binuju decentralizaciju m oći za kojom Evropljani žude s evropeizacijom osnovnih, zajedničkih problema, koja im je potrebna. Međutim, bila bi potrebna jedna radikalna ideja da se ukloni ovaj Isterlin paradoks u razvijenim zemljama i da se zaustavi guja koja gmiže. To zaista jeste neshvatljiva ideja, koja - pogodili

336

A


ste - takođe potiče iz m oje problematične, nepodnošljive, briljantne postojbine: ideja demokratije. D a bism o jednom zasvagda ostavili ljude kakav je Kapnijas da počivaju s mirom po čitavoj Evropi, Evropljani moraju ponovo povratiti kontrolu nad svojom politikom i svojim novcem od neverovatnih tehnokrata. M oram o krenuti prim erom Am erikanaca kako bism o Evropu koja koristi sintagm e ,,Mi vlad e...“ i ,,Mi tehnokrate...“ preobratili u Evropu koja se obraća sa ,,Mi narodi Evrope. . . Tokom ovog procesa pom oglo bi ako bi se proneo s kraja na kraj našeg kontinenta francuski triptih slobode, bratstva i jednakosti, proširen na taj način da u njega stanu još tri sveža principa: 1. N ijedna evropska nacija ne može biti slobodna sve d ok se neka druga dem okratija krši. 2. Nijedna evropska nacija ne može da uživa u dostojanstvu sve dok se nekoj drugoj ono uskraćuje. 3. Nijedna evropska nacija ne može se nadati napretku ukoliko je neka druga gurnuta u stalnu nesolventnost i depresiju. Tek kada ovi principi budu ispoštovani u čitavoj Evropi, zlobno cerenje će biti izbrisano s lica Kapnijasovih naslednika.

8 Kriza Evrope, budućnost Amerike

Globalne finansije su doživele imploziju prvi put 1929. i još jednom 2008. Pošto su 1929. banke Volstrita upale u crnu rupu koju su sam e iskopale, zajednička valuta tog vremena počela je da se raspada. Bio je to zlatni standard. Neposredno zatim, u Evropi smo završili pod vlašču nacista i raznoraznih fašista. Godine 2008, pošto su se banke Volstrita urušile pod teretom trgovine bankarskim derivatima, zajednička valuta našeg vremena počela je da se raspada. Bio je to evro, oživljeni zlatni standard u srcu Evrope. Do februara 2010. eksplozija iz 2008. stigla je do Evrope, dovodeći do tačke pucan ja svoju najslabiju kariku, Grčku. Evro je počeo da se savija, s potencijaino zastrašujućim posledicam a za banke Evrope, preduzeća, ljude i politiku. Ali, um esto da se uznemire zbog užasnih izgleda ovih postmodernih tridesetih godina prošlog veka, lideri Evrope su imali drugačije prioritete. Tim oti Gajtner, sekretar finansija SAD koji je potrošio prethodnih dvanaest meseci boreći se protiv krize s druge strane Atlantika, nije m ogao da poveruje svojim ušim a tokom sastanka s evropskim kolegama.

338

A


„O čitaćem o G rcim a bukvicu“, rekli su mu. „Rasturićem o i h «299

Gajtner nije poznat po osetljivosti. Uopšte mu ne bi poremetilo san da je u pitanju bilo sam o uništavanje Grka od strane gnevnih severnih Evropljana. Štaviše, rekao je svojim sagovornicim a da sam o tako nastave ako im je to želja: „Možete zgaziti vratove tih tipova, ako je to ono što želite. Ali pritom morate poslati signal kojim ćete uveriti Evropu i svet da ćete zadržati U niju na okupu i da nećete dozvoliti da se ona raspadne. D a ćete zaštititi ostale članice."300 Okružen m oralno razjarenim Evropljanim a, G ajtner je bio jedini u prostoriji koji je bio usredsređen na značenje reči - na užasnu posledicu koju bi ,,rasturanje“ Grka moglo imati po Nemce, Francuze, pa i sam e Amerikance. Otprilike u isto vrem e, potpuno nezavisno i potpuno neobavešten o Gajtnerovom razgovoru s m inistrim a finansija Evrope, artikulisao sam svoje strahove o onome što se sprema Evropi u članku pod naslovom „Novi Versaj opseda E vropu“.301 „Pretvaranje država poput Grčke u sprženu pustu zemlju“, napisao sam, ,,i primoravanje ostatka evrozone da krene još brže niz spiralu duga-deflacije jeste najefikasniji način da se podrije ekonomija sam e Nemačke." Strahovao sam , a procenjujem isto tako i Gajtner, da je istorija upravo bila sprem na da se ponovi. Sav teret prilagođavanja 1929. bio je nametnut najslabijim dužnicima. Takva politika ne može da uspe s obzirom na to da rezultirajuća deflacija truje dinam iku duga, a m asovna nezaposlenost truje demokratiju. Neizbežno nije uspela. Još jednom 2010. najveći teret je pao na pleća najslabijih. U pericdu od nekoliko godina Evropa je gubila integritet i sada se nalazi u poodm aklom stadijum u predavanja svoje duše.

Kriza Evrope, budućnost Amerike

339

Duh Versaja N aslovna strana Figaroa koja je 1992. slavila M astrihtski ugovor kao novi V ersajski ugovor - onaj koji će naterati Nem ačku da ponovo plati za Francusku, i to bez ispaljenog metka - nesum njivo je bila nečuvena uvreda za evropsku istoriju.302 Francuske konzervativne novine očigledno su bile slepe za glupost Versaja. Suština tog nesrećnog ugovora nije bila toliko u tom e što je rasturila N em ačku ekonom ski i nanela N em cim a neizreciv kolektivni bol, već u tom e što je n a kraju krajeva on bio autogol: užasan ugovor čak i za pobednike - sam oporažavajući kažnjenički akt koji je D žon M ejnard K ejns rano shvatio,303 a ostatak sveta ga prepoznao kao takvog tridesetih godina prošlog veka, kada je bilo prekasno. Iako je za francuske konzervativne novine bilo uvredljivo što su predstavljale M astriht kao novi V ersaj, bilo bi savršeno tačno povući paralele između V ersaja i bejlaut paketa evrozone, pogotovo onog grčkog paketa. Citirajući 2010. Kejnsovo delo Dr Melhior: Poraženi neprijatelj, njegovo autobiografsko razm išljanje o uslovim a ugovora, uz prosto m enjanje im ena protagonista, upotrebio sam pišući304 o neiskrenom prihvatanju grčke vlade „nem ogućih uslova koje nije im ala nam eru da sprovede - prihvatanje koje je učinilo Grčku (Nem ačku) gotovo isto toliko krivom što je prihvatila ono što nije bila u stanju da ispuni, koliko i trojku (saveznike) što su nam etnuli ono što nisu im ali pravo da iznude“. Zabavljen m erom u kojoj je Kejnsova kritika V ersajskog ugovora odgovarala grčkoj drami, nastavio sam , citirajući ovog puta iz njegove knjige Ekonomske posledice mira:

340

A


„M otivisan bolesnim varkam a i nesm otrenim sam oobmanjivanjem, grčki (nemački) narod je preokrenuo osnove na kojim a smo svi mi živeli i gradili. Međutim, zastupnici Evropske unije (pobedonosni saveznici Velikog rata) preuzimali su na sebe rizik da zaokruže razaranje, koje je G rčka (N em ačka) započela, uz pom oć bejlaut sporazum a (V ersajskog ugovora) koji, ako bude dosledno stupio na snagu, m ora još više pogoršati, a reč je o tome da je trebalo da povrati osetljivu, složenu organizaciju, već poljuljanu i narušenu krizom iz 2008. (ratom), koja je jedina nada evropskih naroda za uspešan život i rad.“ M nogim čitaocim a ovo može izgledati kao neverovatno preterivanje, naime da grčki bejlaut predstavlja pretnju za Evropu, pa čak i za globalnu ekonomiju. M eđutim, to nije nikakvo preterivanje. Evropski zvaničnici nisu imali pravo što su se nadali da bi zarad spasenja banaka severne Evrope bilo dovoljno da se pozajm e ogrom ne nepovrative sum e Grčkoj i da onda ostave m oju zemlju da se valja u neprekidnoj depresiji kao upozoravajući prim er za druge. Ova strategija, koja je tada bila korišćena u vidu matrice za ostatak evropske periferije, pretvarajući većinu evropskih država u ono što ja u šali nazivam Bejlautistan, svakako bi im ala povratnu reakciju na evropsku ekonom iju. Tim G ajtner i Džek Lev, njegov naslednik na m estu sekretara finansija SAD, dobro su to razumeli. Oni su delili mišljenje da je ono što je počelo u Grčkoj 2010. apsurdnim bejlautom i užasnim m eram a štednje stavilo Evropu u poziciju koja podriva oporavak Amerike i preti perspektivama Kine, Latinske Amerike, pa čak i Indije i Afrike.


341

Američka budućnost je izložena opasnosti Sjedinjene Države su obezbeđivale stabilizatore na koje se globalni kapitalizam oslanjao posle D rugog svetskog rata. Sistem Breton Vuds, širi globalni plan u koji je bio ugrađen, i vrli novi svet Pola Volkera nakon 1971.305 nalazili su se iza posleratnog trijum fa kapitalizm a na čitavoj planeti. Čim e je to Am erika doprinela globalnom kapitalizm u s tolikim uspehom ? O dbacivanjem fobije od deficita od strane Vašingtona. Fobija od deficita ide ruku podruku sa sklonošću ka fetišu merkantilističkog viška. Kada najmoćnijim ekonom ijam a vladaju političari opsednuti fobijom od deficita, ekonom ski ratovi svih protiv sviju u stilu osirom aši-svoga-suseda podižu svoju ružnu glavu. O nda se države takmiče za svetske rezerve i bivaju vođene, kao nekom nevidljivom rukom, u užasnu ekonomsku ravnotežu iz koje niču politička i m oralna zla svake vrste. Posle 1944. svet je bio blagosloven pojavom pristalica N ju dila u V ašingtonu koji su ovo sve savršeno shvatili i koji su bili odlučni u nameri da nikada više ne dozvole da tragedija iz tridesetih godina prošlog veka ponovo poseti planetu. Evo kako je zam enik savetnika za nacionalnu bezbednost Lindona B. D žonsona, Fransis Bator, opisao njihov način razm išljanja i njihove politike 1968: „Kroz veći deo posleratnog perioda problem nesklada bio je m askiran - i svet pošteđen njegovog štetnog uticaja - zato što su Sjedinjene Države, u saradnji s ostatkom sveta, bile spremne ne sam o da ostanu izvan takmičenja za rezerve, već i da odigraju ulogu svetske centralne banke, upumpavajući likvidnost, dopuštajući

342

A


drugim a da zadovolje svoje želje za viškom i rezervama, dok je u isto vreme smanjivala svoje bruto rezerve i povećavala obaveze u likvidnosti nacije. Sistem je funkcionisao savršeno zato što su Sjedinjene Države bile tako dugo imune na fobiju od deficita.“ I pre i posle N iksonovog šoka Amerika je stvorila teren na kom e su nemačke, japanske i kasnije kineske kom panije i ekonomije mogle akumulirati rezerve i viškove. Spremnost V ašingtona d a se upusti u preterivanje bila je pretpostavka da bi ostali m ogli d a uspeju. Nije bilo u tome nikakve filantropije, sam o prosvećen sopstveni interes am eričkih zvaničnika koji su razumeli čudne puteve kapitalizma. Američka sposobnost da nosi teret globalnog kapitalizma na svojim plećima pogubno se sm anjila 2008. Kolaps Volstrita bio je zadržan potezima ljudi kao što su Timoti Gajtner i Ben Bernanke,306 ali se sposobnost am eričkog globalnog recikliranja viška nije oporavila. O d 2009. pa nadalje, nepostojanje američke fobije od deficita pom oglo je da se podvuče crta ispod recesije; američki trgovinski deficit je ponovo porastao, pom ažući kineske i nemačke fabrike da u izvesnoj meri ožive svoje umanjene kapacitete, a deficit budžeta federalne vlade SAD nastavio je da nudi investitorima iz sveta utočište za kojim su toliko žudeli.307 M eđutim, deficit SAD nema više tu sposobnost da održava mehanizam koji om ogućava globalnu protočnost dobara i profita u ravnoteži koja je postojala pre 2008. Američki M inotaur je ranjen i nije više sposoban da obavlja dužnosti koje su m u Pol Volker i ostali poverili krajem sedam desetih godina prošlog veka. V lada Kine hrabro je pokušala da stabilizuje svoju ekonom iju - i štaviše globalno stanje stvari - uz pom oć namernog stvaranja investicionog m ehura zasnovanog na tržištu


343

nekretnina i naduvanog prodajom parcela od strane regionalne vlade.308 D ok je smicalica Pekinga bila uspešna neko vreme, održavajući ritam funkcionisanja kineskih, i u velikoj meri nemačkih fabrika, uz pom oć obezbeđivanja neophodne tražnje za njihovim proizvodim a, mehuri koje je ova smicalica stvorila sada se izduvavaju. N em ačka je iskoristila ovaj made in China m ehur da pošalje tam o proizvode koje je prethodno slala u evropske zemlje s deficitom, kao što su Španija, Grčka i Portugalija, čiji je uvozni sektor u međuvremenu propao. Međutim, za razliku od Berlina, koji fobija od deficita sprečava da uvidi svoju obavezu da pom ogne da se recikliraju globalni viškovi, Peking je dobro razumeo kako svoju obavezu tako i svoja ograničenja. Shvatio je da njegova sposobnost da naduva kinesku ekonom iju i tako je udalji od nevolja i u isto vreme stabilizuje evropske zemlje s viškom nije mogla da potraje duže vreme. Ukoliko se Evropa ne bi pridružila Americi, Japanu i Kini u pokušaju da se stabilizuju globalni tokovi dobara i novca, kineski mehur bi se ispum pao i svet bi potonuo u dublje nevolje.309 Zvaničnici iz Vašingtona bili su svesni da će se ovo dogoditi pa su budno motrili, tragajući za bilo kakvim znakom prizivanja razum u Evropljana. Ali avaj, fobija od deficita nacija s viškom iz Evrope, njihova privrženost onom e što sam nazvao „principom savršeno razdvojenih polja javnog duga i bankarskih sektora“ (videti poglavlje br. 7, „Povratak u SA D “) i potpuno pokoravanje tom e ostatka zemalja članica evrozone potvrdili su da Vašington, Tokio i Peking nisu primili nikakvu pom oć od autistične, makroekonomski naivne evrozone. Grčka je, još jednom , predstavljala lakm us test, test na kom e je trou gao B risel-F ran k fu rt-B erlin stalno padao. V ašington ima sve razloge da oseća gnev prema Evroplj anima

344

A


zbog njihove fobije od deficita i štetnih posledica ove fobije. U prkos planinam a novca koje je Fed odštam pao kako bi stimulisao dom aću ekonomiju, korporacije sa sedištem u SAD odbijaju da dovoljno investiraju u kvalitetne poslove i rast produktivnosti, pribojavajući se još jednog hladnog talasa iz Evrope koji će, u povratnoj sprezi s kineskim usporavanjem, sm anjiti ekonom sku aktivnost u čitavom svetu. Ako danas na tržištu rada u SAD vlada nedostatak američkih radnika koji bi bili voljni da rade više sati dnevno, ali im se ne da m ogućnost za tako nešto, ako su nadnice prikovane za dno, ako kompanije vole da iskoriste višak gotovine da bi otkupile sopstvene deonice više nego da ulažu, evropski propusti su u velikoj meri upravo razlog za to. Ukratko, gubitkom američke sposobnosti da stabilizuje svet, najveći bivši korisnici ove sada izgubljene sposobnosti, Evropljani, odriču se svojih obaveza prem a Americi i ostatku sveta.

Od Gajtnerovog moždanog udara do Levovog beznađa. K ada se T im oti G ajtner suočio s ogrom nim neuspehom Evropljana da shvate pravu prirodu krize evrozone310 i simptomatični značaj Grčke, bio je doveden do ivice m oždanog udara.311 N jegov naslednik u Trezoru SAD Džek Lev stupio je na scenu kada su se stvari znatno smirile, ali je i dalje bio u čudu zbog toga što Evropa nije razumela sopstveni negativni uticaj na globalnu ekonomiju. Lev je 30. oktobra 2013. K ongresu predstavio izveštaj O deljenja T rezora p o d n aslovom „Izveštaj K on gresu o


345

politikama u vezi s ekonomskim i razmenskim stopam a“.312 U njem u je on zadao udarac Nem ačkoj, optužujući je zbog izvoza ekonomske krize u ostatak evrozone i čak i na nivo globalne ekonomije. M inistarstvo Volfganga Šojblea je sledećeg dana odgovorilo na sledeći način: ,,U Nemačkoj nema disbalansa koji bi trebalo korigovati. Naprotiv, inovativna nem ačka ekonom ija u znatnoj meri doprinosi globalnom rastu kroz izvoz i uvoz kom ponenata za gotove proizvode.“313 Retko se javlja situacija u raspravi gde je jedna strana potpuno u pravu, dok druga posledično skroz greši. Ovo je jedna takva situacija. Džek Lev je bio u pravu, a nemački odgovor je bio potpuno smešan. Ishodišna analiza u izveštaju Trezora SAD bila je zasnovana na osnovam a makroekonomije koje su Berlin i Evrogrupa (kao što sam se i lično uverio) odbijali da prihvate. Obrazloženje je jasno. Plan Berlina po kom e bi države članice evrozone trebalo da prevaziđu krizu oslanjao se na kom binaciju neto izvoza i ujednačenog budžeta. Imajući u vidu da je štednja m nogo veća od ulaganja, kako u državam a članicam a evrozone s viškom , tako i u onim s m anjkom , jedini način na koji bi plan Berlina m ogao da uspe bio bi ako bi se evrozona pretvorila u trgovinskog demona. U prostim brojkam a to znači da ukoliko bi evrozona želela da se izbavi iz krize na ovaj način, m orala bi da dostigne sadašnji knjigovodstveni višak314 u odnosu na ostatak sveta ne m anji od 9 procenata ukupnog evropskog dohotka. Za slučaj da sm o zaboravili, Kina je sm atrana velikom destabilizujućom silom u svetskom poretku kada je njen trgovinski višak bio na tim nivoim a tokom 2008. godine. Pošto je trgovinski višak jedne ekonom ije deficit druge, povećanje neto izvoza jedne velike ekonom ije kao što su

346

A


Kina ili Evropa isto tako znači izvoz deflacije u ostatak sveta. Devet procenata trgovinskog viška evrozone uništilo bi nade Am erike, Kine, Latinske Am erike, Indije, Afrike i jugoistočne Azije za stabilnost i razvoj.315 Značio bi m asovnu nezaposlenost u ostatku sveta, političku nestabilnost i pozive na podizanje protekcionističkih barijera koje bi sm anjile prihode svuda, pa čak i u Nemačkoj. To je razlog što Trezor SAD gleda na planove Berlina i Brisela s kom binacijom neshvatanja i negodovanja. Vašington zna da će, ukoliko uspeju, politike Berlina koje im aju fobiju od deficita, pri čemu Berlin pokušava da te politike natovari na ostatak evrozone (počev od grčkog zam orčeta), u tom slučaju one uništiti svaku ravnotežu koja je preostala u svetskoj ekonom iji. Ali s obzirom na to da ove politike nikako ne m ogu uspeti,316 one im aju za cilj da istovremeno ostvare dva druga zadatka: da jo š više upropaste periferiju Evrope317 i da zadaju stalne šokove deflacije globalnoj ekonomiji. Američki zvaničnici su sve ovo posm atrali s one strane Atlantika, trzajući se na svaku sliku i zvuk koji su bili prouzrokovani silam a deflacije i koje je jedna tupava Evropa, zajedno s pogubnim posledicam a zbog sopstvenih sam oporažavajućih politika, slala u pravcu Vašingtona. Lični susreti sa zvaničnicima Amerike doveli su me do sledećih uvida. 1. Oni znaju da Amerika više nema m oć da sam ostalno stabilizuje svetsku ekonomiju. 2. Oni shvataju da su politike Evrope štetne za budućnost Amerike. 3. Oni su frustrirani što njihovi evropski sagovornici ne sam o da ne poznaju proste m akroekonom ske zakone već ih začudo nije ni sram ota tog neznanja.


347

Epilog: sazrevanje„verskih" pravila K ada se ekonomije ruše, religiozne konstrukcije uvek slede neposredno posle toga. Vladavina evrozone i njeno ostajanje na vlasti uprkos njenom užasnom neuspehu ne m ogu da se razum eju u potpunosti bez izvesnog uvida u način na koji razm išljanje religijskog porekla preuzim a glavnu ulogu u vrem enim a dugotrajnih kriza. T okom jedne rasprave u septem bru 2015.318 Em anuel M akron, m inistar ekonom ije Francuske, upozorio je da je stalna evro kriza uvlačila Evropu u zam ku novog verskog rata izm eđu katolika i kalvinista. U tom trenutku ja sam ga prekinuo, u šali, dodajući da bi se ovi levi pravoslavni Grci, koji su još i autsajderi i treba da na nivou naroda budu naterani da prim ene ortodoksne mere, u slučaju da dožive neuspeh u primeni tih mera, mogli pokazati kao veći protestanti od kalvinista. Ne toliko u šali, M akron i ja sm o aludirali na nedostatak ozbiljne ekonom ske analize koja bi prožim ala Brisel i Frankfurt i na njenu zam enu jednom kvazireligioznom privrženošću odbrani prave vere evrozone. Branitelji evrozone, dodao bih, iskopirali su gotovo svaku postojeću religiju: oni prihvataju sve verske dogm e kada dođe do pravljenja logički nepodesnih doktrina koje političari onda ponavljaju širom Kontinenta kao istine. E konom ske ,,analize“ (dogm e je bolji term in) bivaju odobrene sam o u onoj m eri u kojoj potvrđuju ortodoksna proročanstva Evropske kom isije ili Evropske centralne banke. K ada se činjenice ne slažu s dogm am a, tim gore po činjenice. Em pirijski dokazi koji osuđuju Poncijeve mere štednje, na prim er, bivaju suočeni sa sličnom jezuitskom strategijom prepiranja u korist dogm e m era štednje i u isto

348

A


vreme u korist činjenica koje su u suprotnosti s dogm om . U m eđuvremenu, ritual birokrata steže obruč pravih vernika u tom sm islu da se izuzim aju nevernici - kakvi su recimo oni koji se usude da dovedu u pitanje objave trojke - koji m ogu biti ,,spaseni“ kroz neum orna ponavljanja bajalica u slavu spasonosnih mera štednje. Am erički institucionalista Klarens Ers (1891-1972) jednom je napisao sledeče o birokratam a, m isteriozno predviđajući postojanje Evrogrupe, Evropske komisije, Evropske centralne banke, Evropskog mehanizma stabilnosti i ostalog: ,,...o n i realnost uznose na viši nivo dodavanjem elem enata verovanja i uznose je ritualno, ali oni to čine kako bi postigli vrednovanje sam og tog stanja, a ne da bi postigli efikasnost. Na neki način, Evropom vlada mreža Verovanja koja su odvojena od Razuma i od Dokaza. Njeno ponašanje manje liči na metod koji su Dekart, Hjum , Njutn ili Lajbnic učinili čuvenim, a više na mrežu mitoloških ubeđenja koju je antropolog Evans-Pričard otkrio tridesetih godina prošlog veka u uverenju da predstavlja ideološki mehanizam koji podržava strukturu moći afričkog plemena poznatog pod imenom Azande: ’Azande uviđaju isto kao i mi da nemogućnost njihovog proročanstva da tačno predviđa događaje zahteva objašnjenje, ali su toliko upleteni u mistične pojm ove da m oraju da ih iskoriste kako bi objasnili neuspeh predviđanja. Nasuprot tumačenju iskustva, mistična pojava se objašnjava uz pom oć druge mistične pojave.’“319 Oportunizam okreće i ,,m odernog“ čoveka ka ritualnim verovanjim a, posebno u nedostatku racionalne rasprave


349

unutar funkcionalne demokratije. U kriznim i stresnim vrem enim a m oderna društva uhvaćena u ritualna verovanja brzo padaju u sam okažnjavanje. U članku pod naslovom „M i Nem ci ne želimo nemačku Evropu“ 320 iz 2013. godine Volfgang Šojble je raspravljao o tome da većina Evropljana podržava njegov recept za okončanje krize evrozone (ignorišući pritom većinu makroekonom ista, Trezor SAD i ostatak sveta). „Velika većina ljudi“, pisao je nem ački m inistar finansija, ,,ne sam o u severnoj Evropi već i na jugu, podržava suočavanje s krizom kroz reforme, sm anjenje javnih troškova i redukciju duga.“ Svakako, može biti tako. Ali to nije toliko bitno. Zbunjeni Evropljani, uhvaćeni u neprekidnu spiralu koja ih vuče ka dnu i lišeni demokratske kontrole nad onima čije odluke određuju njihove živote, zatvaraju se u sebe i počinju da krive sebe. Davno u srednjem veku, kada je crna smrt pogodila Evropu, većina Evropljana je iskreno verovala da je kugu izazvao njihov poročni način života i da je mogla biti oterana samokažnjavanjem. Naravno da nisu bili u pravu, a nešto slično događa se i danas. D anas u svetu najvažniji spis nije Biblija ili njene interpretacije onih koji tvrde da im aju direktnu vezu sa Svevišnjim, već je to pravilnik koji je stvoren pom oću evropskih ugovora i bejlaut sporazum a: zvaničnih dogovora po kojim a oni koji su ušli u krug evro-vernika m oraju i da im se pokoravaju ili im se loše piše. Znam to pošto sam iskusio na sopstvenoj koži. Im aš izbora, bilo m i je rečeno na nedvosm islen način, izm eđu važećih uslova bejlaut sporazum a tvoje zemlje (koji su potpisale prethodne grčke vlade) i autoputa. Fascinantno je da kada sam pokušao da zapodenem razgovor u vezi s prikladnošću i realnošću tih uslova, kao i u vezi s pravilim a na kojim a su se oni zasnivali, odgovor je

350

A


bio: „Pravila su dobra, ispravna i odgovarajuća zato š to .. m ada više u stilu „Pravila su pravila“.321 Bilo je to nekako slično susretu s Henrijem Fordom , ali ovog puta ne u kontekstu prodaje njegovog m odela T, koji je m ušterija m ogla naručiti u bilo kojoj boji sve dok je to bila crna boja, već na nivou internacionalnog ekonom skog donošenja odluka, gde je naša novoizabrana vlada mogla da izabere koji god m iks politika joj drago sve dok su one praktično identične onim kobnim politikam a koje je nametnula trojka prethodnim grčkim vladam a.322 Religiozna vernost kontradiktornim pravilim a za koja ekonomske sile nem aju nikakvo poštovanje u prošlosti srušila je moćne ekonom ske sile - u najskorije vreme Sovjetski Savez. Sada je izgleda Evropska unija ta koja kao da je krenula ka paklu, gazeći stazom koja ne vodi nikuda. No bejlaut pravilo je dobar prim er za naš slučaj. O no je odražavalo formalnu rešenost u pravcu njegove dosledne primene kada je bilo sročeno 1993, ali je bilo nem oguće primetiti ga kada je nastupila neumitna kriza evra 2010. N a tragičan način, ovaj paradoks je odredio i vodio sve ono što je evrozona potom učinila. U m esto pitanja „Kako ćem o se suočiti s ovom krizom ?“, m oćni su postavili gotovo religiozno pitanje: „Kako ćemo izvršiti bejlaut Grčke, Irske i ostalih država a da to ne bude očigledno kršenje no-bejlaut dogm e?“ Potrebno je sam o na trenutak razmisliti i shvatiti da je postavljanje drugog pitanja umesto prvog Evropu usm erilo na pogrešan put. Čitavo m noštvo grehova proisteklo je iz tog pogrešnog poteza. D o k bi bilo vrlo jed n ostavn o i savršeno legalno dozvoliti irskim bankam a ili grčkoj državi da prestanu da plaćaju obaveze prem a privatnim kreditorim a kako bi se ispoštovala no bajlaut klauzula, osećaj krivice vlasti u vezi


351

s njenom željom da izvrši bejlaut nem ačkih i francuskih banaka, a da to ne objavi poreskim obveznicima kao ono što zapravo čine, dovelo je do potrebe da se prekrši no bejlaut pravilo uz pom oć zakuvavanja d rugog aksiom a: no difolt pravila, koje nije nikada bilo deo originalnog sklopa pravila Evrope. Kako sveže iskovano no difolt pravilo tako i originalna no bejlaut klauzula bili su politički hirovi jakih prerušeni u legalna ograničenja koja su se odnosila na slabe. M oćni krše svoja pravila kako im se prohte i sastavljaju nova pravila kad god im se čini da im to odgovara. Najneverovatniji prim er za to je nedavna odluka doktora Šojblea po kojoj Grčka ne može da prestane da plaća obaveze poveriocim a unutar evrozone, ali bi m ogla da postigne tako nešto ako bi bila prinuđena da napusti evro. Ovo je neverovatno zato što se, prvo, niko nikada nije dogovorio o takvom pravilu i, drugo, upravo pravila ne dozvoljavaju nijednoj državi članici da bude izbačena iz evrozone. Ukratko, religiozna vernost pravilim a koja karakteriše Evropu nije ništa drugo do veo iza koga jaki izmišljaju pravila kako im odgovara da bi ona bila u skladu s njihovom političkom agendom. M ožda to i ne bi bilo tako loše da pom enuta agenda nije sam o brzi m arš koji vodi Evropu i globalnu ekonom iju u ekonomsku, političku i m oralnu kaljugu.

Pogovor

Od nesklada do harmonije

U toku m og petom esečnog m andata, kada sam 2015. bio na prvoj borbenoj liniji tokom direktnog sudara evropskih političkih razmirica, ustanovio sam jednu stvar: za integritet i dušu Evrope vodi se titanska bitka, pri čemu sile razum a i hum anizm a gube, za sada, pred rastućom iracionalnošću, autoritarizmom i zlobom. Ostatak sveta, pogotovo Amerika, zabrinut je, ali ne toliko koliko bi trebalo. Evropa je dva puta u poslednjih sto godina povukla planetu na dno u užasno blato. M ože to ponovo da učini. Evropa je, kao što su to pobornici N ju dila shvatili četrdesetih godina prošlog veka, suviše bitna da bi bila prepuštena nam a Evropljanima. Čitav svet polaže nade u pobedu razuma, slobode, dem okratije i hum anizm a u rodnom m estu tih ideja. Leonard Šapiro nas je, pišući o staljinizm u,323 upozorio da „pravi predm et propagande nije da uveri, pa čak ni da ubedi. Zadatak je da proizvede jedinstvenu matricu javnih iskaza u kojim a se prvi trag neortodoksne misli lako otkriva u obliku neskladne disonance.324 Tokom petomesečnih pregovora s E vrogrupom u ime Grčke bio sam na udaru

Pogovor: Od nesklada do harmonije

353

najveće propagande upravo ovog tipa. M oji pokušaji da ulijem izvesni racionalni humanizam u pregovore o fiskalnoj agendi i agendi reformi moje zemlje bili su prihvaćeni s koncentrisanim naporom da se naš razumni predlog pretvori upravo u takav nesklad. Prilično je upečatljivo, ali pom alo razočaravajuće, što je jedna pronicljiva prim edba koja je nekada napisana o staljinizmu tako moćno odzvanjala danas u hodnicim a m oći u Briselu, Frankfurtu i Berlinu. M eđutim, disidenti ne bi trebalo da klonu duhom. Lažne dogm e su na kraju ipak uvek osuđene na propast, u Evropi, kao što se desilo u Sovjetskom Savezu i drugde. Ono što je ovde i sada važno jeste da bi one trebalo da brzo propadnu. Jer cena u žrtvam a ove krize u Evropi previše je visoka i može da dosegne delove planete koji ne zaslužuju da pate kao rezultat jo š jednog evropskog debakla. Kada su Gandija pitali šta misli o zapadnoj civilizaciji, on je dao svoj čuveni odgovor: „M islim da bi to bila dobra zam isao." Ukoliko bi nas pitali šta m islim o o Evropskoj uniji danas, mogli bism o da pređem o s reči na dela u smislu odgovora: „Kakva sjajna ideja! Kam o sreće da sm o u stanju da je ostvarim o!11 M islim da m ožem o da je ostvarimo. Ali ne bez stavljanja tačke na aveti iz prošlosti Evrope, kao ni bez uvođenja velikog dem okratskog stimulusa, koji očevi i oci Evropske unije m ožda ne bi odobrili.

Izjave zahvalnosti

Počeo sam da pišem ovu knjigu još 2012, kada sm o se m oja supruga Danai i ja preselili u Ostin, gde sam prihvatio mesto predavača na Univerzitetu u Teksasu na Katedri „Lindon B. D žonson" škole za javne poslove. Za m oje pisanje bio je koristan uticaj studenata s ovog fakulteta, kao i ohrabrenja koja su m i u O stinu pružili dvoje veom a posebnih ljudi: D anai i moj veliki prijatelj i kolega Džejm i Galbrajt. Ubrzo pošto sam počeo da istražujem za knjigu, Vendi Strotman je postala moj književni agent, Nejšnbuks je pristao da izda knjigu i ona je počela da poprim a oblik. Nažalost, nisam uspeo da završim prvu ruku pre januara 2015. To se pokazalo kao važan propust s obzirom na neočekivano raspuštanje Parlamenta Grčke i iznenadno raspisivanje opštih izbora za 25. januar, čiji je rezultat bio moj izbor za poslanika i posledično naimenovanje na mesto ministra finansija Grčke. U tom trenutku je stavljanje knjige na čekanje bilo sasvim izvesno. Šest m eseci kasnije više nisam bio ministar. Štaviše, do septembra 2015. Parlament u koji sam bio izabran takođe je

356

A


bio raspušten. I tako sam tokom leta 2015. pronaŠao neophodno vreme da se vratim rukopisu. S glavom punom novih činjenica i slika s m esta u prednjem redu koje gleda na srce evropske krize prepravio sam već napisana poglavlja i dodao novi materijal. Pazio sam da u knjigu ne uvrstim iskustva iz pregovora u kojim a sam učestvovao tokom prve polovine 2015. i takođe da izostavim triler koji je našu vladu odveo u sukob sa zvaničnom Evropom i s M eđunarodnim monetarnim fondom - sukob okončan završnim udarcem kojim je vlada bila efikasno srušena.325 Sam o m oji uvidi koji su značajni za priču o tom e što je dovelo do evro krize 2010. i do nem ogućnosti Evrope da se s njom efikasno suoči prokrčili su sebi put do ovog teksta. Triler će m orati da pričeka do sledeće knjige - da bi bio ispričan, kao što zaslužuje, s m alo veće distance. Vil H am ond i Alesandra Bastalji, između ostalih dobrih ljudi u izdavačkim kućama Pingvin Rendom haus i Nejšnbuks, zaslužuju zahvalnice od srca za sjajno redigovanje, kao i moj ratni drug Nikolas Teokarakis za savesne kritičke komentare. N a kraju, želim da zahvalim bezbrojnim ljudima koji su sa m nom podelili ideje, činjenice, glasine i analize, konkretno lordu (N orm an) Lam ontu za dragocene podatke u vezi s događajim a iz perioda 1990-1993, kao što su navedeni u poglavlju 5.

Dodatak

Skromni predlog

Delovi iz izdanja Jedan skromni predlog za rešavanje krize evrozone, autora Janisa Varufakisa, Stjuarta H olanda i Dž. K. Galbrajta, objavljenog jula 2013. Kriza evrozone se odvija na četiri m eđusobno povezana polja. Bankarska kriza: Postoji zajednička globalna bankarska kriza, a uglavnom ju je pokrenula katastrofa koja je pogodila am eričke finansije. M eđutim , evrozona se na jedinstven način pokazala nesposobnom da se nosi s njom, i to je problem strukture i upravljanja. Evrozona poseduje centralnu banku bez vlade, i nacionalne vlade bez centralnih banaka koje bi ih podržavale, koje stoje naspram svetske m reže m egabanaka čije aktivnosti ni u kom slučaju ne m ogu da nadgledaju. Odgovor Evrope je bio da ponudi zaokruženu bankarsku uniju - što je u principu bila odvažna mera koja je u praksi ostavljena trajno u stanju privremene neaktivnosti. Kriza duga: kreditni krah iz 2008. ukazao je kako je princip savršeno razdvojivih javnih dugova zem alja evrozone potpuno neostvariv. Prisiljena da stvori bejlaut fond koji

358

A


ne bi prekršio no bejlaut klauzulu povelje E C B -a i Lisabonskog ugovora, Evropa je stvorila privrem eni Evropski fond za finansijsku stabilnost (European Financial Stability Facility - EFSF), pa zatim stalni Evropski mehanizam stabilnosti (ESM ). Stvaranje ovih novih institucija izašlo je u susret neposrednim potrebam a finansiranja nekoliko zem alja članica, ali je zadržalo pogrešan princip odvojenih javnih dugova i tako nije m ogla da se zaustavi kriza. Stoga je, počev od leta 2012, ECB došao na ideju da izmisli novi pristup: m onetarizovanje javnog duga, prvo kroz politiku koja je bila najavljena, ali nije nikada bila aktivirana (tzv. Program direktnih monetarnih transakcija - Outright Monetary Transactions Program ili O M T), i 2014. godine kroz pravo kvantitativno popuštanje (Q E), zasnovano na čudnom principu kupovanja javnog duga srazm erno veličini ekonomije svake nacije (a ne u skladu s njenom deflacionom spiralom). D ok su ove mere ublažile kreditni krah, nisu prevazišle ni dužničku krizu niti deflatorni proces koji pogađa čitavu evrozonu. Kriza investiranja: N ed ostatak investiranja u E vropi preti njenom životnom standardu i njenoj m eđunarodnoj konkurentnosti. S obzirom na to da Nem ačka posle 2000. sam a upravlja velikim viškovim a, rezultirajući trgovinski disbalansi uverili su da će, kada nastupi kriza 2008, tražnja i ulaganje u regijama s deficitom drastično opasti. S težinom prilagođavanja koja je u celini pala na ekonomije s deficitom u deficitnim zonam a, koje nisu bile u stanju da je izdrže, i bez postojanja m ehanizm a da se ta težina, uz pom oć deflacije, pošalje u nacije s viškom , situacija je bila zrela za odliv investiranja upravo iz regija u kojim a je investiranje bilo najviše potrebno. Tako je Evropa završila s niskim ukupnim

Dodatak: Jedan skromni predlog

359

investiranjem i s nejednakom distribucijom tog investiranja između njenih regija s viškom i onih s deficitom. Socijalna kriza: G odine surovih m era štednje uzele su danak od naroda Evrope. O d Atine do Dablina i od Lisabona do istočne Nemačke, milioni Evropljana izgubili su pristup osnovnim d obrim a i dostojanstvo. N ezaposlenost raste. Broj beskućnika i glad se povećavaju. Penzije se sm anjuju; porezi na osnovne potrepštine u m eđuvremenu nastavljaju s rastom. Prvi put tokom dve generacije Evropljani dovode u pitanje evropski projekat, dok nacionalizam pa čak i nacističke partije jačaju.

Politička ograničenja i rešavanje krize Svako rešenje za suočavanje s krizom mora da poštuje realna ograničenja političke akcije... Četiri ograničenja s kojim a se danas suočava Evropa jesu: a) ECB-u neće biti dozvoljeno da direktno izvrši monetizaciju dugova, pomažući da se smanji teško zaveštanje dugova u zemljama koje su se savile pod njihovim teretom. ECB neće kupovati državne obveznice na primarnim tržištima, niti će se određivati stepen zaduženosti od strane Evropske centralne banke ili usm eravanje EFSF-ESM m ehanizm a da kupuje suverene dugove, kako s prim arnih tako i sa sekundarnih tržišta. (b) O M T m ehanizam E C B -a i program kvantitativnog popuštanja ne povezuju stabilnost s rastom , i zato će se, pre ili kasnije, pokazati nedovoljnim. (c) Zemlje s viškom neće pristati da „zajedničkim snagam a i u nekoliko navrata" garantuju izdavanje evro

360

A


obveznica da bi se postiglo zajedništvo sa zem ljam a s dugom i m anjkom . Francuska bi se svakako suprotstavila gubitku suvereniteta koji bi joj bio nametnut zbog nepostojanja federalne unije u okviru koje bi prenos sredstava pristojno funkcionisao, federalne unije koju Nem ačka, razumljivo, odbija. (d) Evropa ne može da čeka na federaciju. Ako rešenje krize zavisi od toga da li postoji ili ne postoji federacija, evrozona će biti prva koja će nastradati. Promene u okviru postojećih sporazum a koje je neophodno sprovesti da bi se form iralo pristojno evropsko finansijsko telo, s ovlašćenjem da razrezuje porez, troši i pozajm ljuje, ne m ogu, i ne bi smele, da prethode rešavanju ove krize. Sledeći deo predstavlja četiri strategije koje bi mogle da odgovore ovim ograničenjima.

Skromni predlog - Četiri krize, četiri strategije Skrom ni predlog ne uvodi nijednu novu instituciju EU i ne krši nijedan postojeći sporazum . U m esto toga, predlažem o da se postojeće institucije iskoriste na načine koji ostaju u okviru slova evropskog zakonodavstva, ali dopuštaju nove funkcije i strategije. Te institucije su sledeće: Evropska centralna banka (ECB, Ih e European Central Bank) Evropska investiciona banka (EIB, Ih e European Investm ent Bank)


361

Evropski investicioni fond (EIF, The European Investment Fund) Evropski m ehanizam stabilnosti (ESM , The European Stability M echanism)

STRATEGIJA br. 1 - Bankarski program slučaj-po-slučaj (CCBP, Case-by-Case Bank Program) Za sada predlažemo da banke koje imaju potrebu za rekapitalizacijom iz ESM-a budu prebačene direktno na ESM - umesto što nacionalne vlade pozajmljuju u ime banke. Onda bi ESM, a ne nacionalna vlada, restrukturirao, dokapitalizovao i rešavaopropale banke, posvećujući najveći deo svogkapacitetafinansiranja u ovu svrhu. Evrozona bi na kraju morala postati jedinstven bankarski prostor s jedinstvenim bankarskim autoritetom , jedinstvenom shemom osiguranja i zajedničkom fiskalnom zaštitnom m režom . Ali taj krajnji cilj je postao neprijatelj ispravne tekuće m onetarnepolitike... Po našem predlogu, jedna propala banka trebalo bi da bude odstranjena iz svoje nacionalne jurisdikcije i da bude premeštena u novu, specijalizovanu nadležnost evrozone. U tom slučaju E C B postavlja novi upravni odbor da bi banka bila resolvirana ili dokapitalizovana. U drugom slučaju, ESM obezbeđuje kapital i deonice ekvivalentne potrebnoj injekciji kapitala i prebacuje ih ESMu. Restrukturiranje banke može da podrazum eva spajanje s drugom bankom , sm anjenje, čak i potpuno novo rešenje za banku, pri čemu se podrazum eva da će biti preduzeti koraci kako bi se u svakom slučaju izbeglo kresanje ušteđevina.

362

A


Čim banka bude restrukturirana i dokapitalizovana, ESM će prodati svoje deonice i nadoknaditi troškove.

STRATEGIJA br. 2 - Ograničeni program konverzije duga (LDCP, Limited Debt Conversion Program) Mastrihtski sporazum dozvoljava svakoj evropskoj državi članici da izdaje svoj suvereni dug u vrednosti od 60 procenata njenog nacionalnog dohotka. Od krize 2008, većina država članica evrozone prevazišla je taj limit. Mi predlažemo da ECB ponudi državama članicama mogućnost konverzije duga za svoj deo mastrihtski kompatibilnog duga (MCD), dok bi nacionalne deonice za konvertovani dugsvaka država članica servisirala posebno. Veran klauzuli svoje povelje koja ne dozvoljava monizaciju, ECB ne bi tražio da kupi ili garantuje suvereni M CD dug direktno ili indirektno. Um esto toga ECB bi preuzeo posredovanje, delujući u svojstvu posrednika između investitora i država članica. U stvari, ECB bi trebalo da koordinira konverzioni servisirajući zajam za M CD , radi otkupljivanja tih obveznica po vremenu dospeća.326 Konverzijski kredit deluje na sledeći način: refinansiranje m astrihtskog kom patibilnog dela duga, koji se sada poseduje u vidu ECB obveznica, obavljale bi države članice, ali po kam atnim stopam a koje odredi ECB tek nešto malo iznad (ultraniskih) sopstvenih obvezničkih prinosa. Akcije nacionalnog duga konvertovane u obveznice ECB-a treba da budu u njegovom posedu na nekim debitnim računima. One ne m ogu biti korišćene kao kolateralne za stvaranje

Dodatak: Jedati skromni predlog

363

kredita ili finansijskih derivata.327 Države članice će preuzeti na sebe da otkupe obveznice u celini po njihovom prinosu po vremenu dospeća ukoliko se njihovi posednici odluče za ovu opciju radije nego da ih prolongiraju za niže, sigurnije stope koje nudi ECB. Vlade koje žele da učestvuju u shemi mogu to da učine na osnovu tešnje saradnje za koju je potrebno najm anje devet država članica.328 One koje ne načine taj izbor zadržavaju svoje obveznice čak i za svoj deo M CD-a. D a bi se zaštitio kredibilitet ove konverzije, i da bi se obezbedila zaštitna m reža za obveznice ECB-a kojim a ne treba m onetizacija ECB-a, države članice pristaju da priušte svojim debitnim računim a u ECB-u status superseniornosti, i tako mehanizam konverzijskog zajm a za servisiranje ECB-a može biti osiguran od strane ESM -a, uz korišćenje sam o m alog dela kapaciteta za pozajmljivanje ovog drugog. U slučaju da neka država članica ode pod nekontrolisani stečaj pre no što obveznice ECB-a izdate u njeno ime dospeju, plaćanje obveznica ECB-a biće pokriveno posredstvom osiguranja plaćenog ili obezbeđenog uz pom oć ESM-a.

STRATEGIJA br. 3 - Program oporavka i konvergencije usmeravan investicijama (IRCP, An Investment-led Recovery and Convergence Program) IRCP kojipredlažemo jepoduprt sledećim činjenicama. Evropi su očajnički potrebna ogrom na ulaganja koja podstiču rast. Evropa je prepuna neaktivnog keša, previše uplašenog da bi bio investiran u proizvodne aktivnosti, u strahu od m anjka tražnje proizvoda pošto ti proizvodi siđu s

364

A


proizvodne linije. Zato ECB želi da kupi hartije od vrednosti kako bi zaustavio deflatorna iščekivanja koja su rezultat prethodno navedenog. M eđutim, ECB ne želi da bude prim oran da kupi nemačke ili itaiijanske ili španske hartije od vrednosti ukoliko neće dabude optužen za kršenje sopstvene povelje ili za favorizovanje Nemačke, Italije, Španije itd.

Evo šta bi ECB mogao učiniti da bi postigao svoje složene ciljeve. Evropskoj investicionoj banci (EIB) (i njenom m anjem ogranku Evropskom investicionom fondu - EIF) trebalo bi dati zeleno svetlo da se ukrca na jedan panevrozonskim investiranjem usm eravan program oporavka u nivou od 8 procenata BDP-a evrozone, s EIB-ijem koji se usm erava na infrastrukturne projekte velikih razmera i EIF-ijem na startap kredite, mala i srednja preduzeća, tehnološki inovativne firme, istraživanja na polju zelene energije itd. Decenijama su EIB/EIF izdavali obveznice kako bi finansirali investicije, pokrivajući tako 50 procenata troškova projekta. Sada bi trebalo da u celini preuzm u izdavanje obveznica koje bi pokrile finan siran je p an evrozon skog investiranja usm eravanog program a oporavka; što znači odbacivanje konvencije da 50 procenata fondova potiče iz nacionalnih resursa. D a bi se obezbedilo da obveznice EIB/EIF ne budu pogođene rastućim prinosima, kao rezultat ovih velikih izdavanja obveznica, ECB može biti na stendbaju, sprem an da uskoči na sekundarno tržište i kupi koliko god bude neophodno tih EIB/EIF obveznica da bi održao prinose obveznica EIB/ EIF-ija na njihovim tekućim, niskim nivoima. D a bi ostali u skladu sa svojim sadašnjim propisanim nivoom , nivo ovog tipa kvantitativnog popuštanja m ogao bi biti postavljen na 1 trilion evra za period od sledećih nekoliko godina.


365

Po ovom scenariju, ECB sprovodi kvantitativno popuštanje kupovinom solidnih evroobveznica; s obzirom na to da su obveznice koje je izdao EIB/EIF izdate u ime svih država Evropske unije (kojim a nedostaje struktura nalik CD O -u koja je karakteristična za obveznice ESM -a). N a taj način je olakšana praktična briga u vezi s tim kojih nacija obveznice treba kupiti. Štaviše, predložena form a kvantitativnog popuštanja podržava direktno isplativo investiranje, nasuprot naduvavanju rizičnih finansijskih instrumenata, i nema nikakve posledice po evropska fiskalna pravila (pošto EIB finansiranje ne bi trebalo da bude protivteža deficitu ili dugu države članice).

STRATEGIJA br. 4 - Hitni program socijalne solidarnosti da bi se pobedio rast siromaštva (ESSP, An Emergency Social Solidarity Program) Predlažemo da Evropa odmah započne hitan program socijalne solidarnosti koji će garantovati dostupnost hrane i osnovnih energetskih potreba za sve Evropljane, uzpomoć evropskogprograma markica za ishranu po ugledu na američki ekvivalent i evropski program minimuma energije. Ove program e bi finansirala Evropska kom isija pom oću kam ata, koje su akum ulirane unutar evropskog sistem a centralnih banaka, kroz disbalans evropskog sistem a transakcija TA RG ET2, i to od profita koji potiču od vladinih transakcija obveznicam a i, u budućnosti, drugih finansijskih transakcija ili taksi na završne račune o kojim a EU trenutno razm išlja.

366

A

S L A B l T R P E ONO Š T O M O R A JU

Obrazloženje Evropa se sada suočava s najgorom hum anitarnom i socijalnom krizom od kraja četrdesetih godina prošlog veka. U državam a članicama, kao što su Grčka, Irska, Portugalija, ali i u drugim zem ljam a evrozone, uključujući zemlje koje čine njenu srž, osnovne potrebe nisu ispunjene. To je tačno naročito za starije, nezaposlene, m alu decu, decu u školam a, za hendikepirane i beskućnike. Postoji prost m oralni im perativ da se dela u tom pravcu kako bi se zadovoljile te potrebe. Štaviše, Evropa se suočava s jasnom i sveprisutnom opasnošću od ekstremizma, rasizma, ksenofobije, čak i od otvorenog nacizma - pogotovo u zemljama kao što je Grčka koje su ponele najveći teret krize. Nikada ranije tako mnogo Evropljana nije tako m alo cenilo Evropsku uniju i njene institucije. H um anitarna i socijalna kriza brzo se pretvaraju u pitanje legitimiteta za Evropsku uniju.

Razlog za finansiranje iz programa TARGET2 TA RG ET2 je tehničko ime za sistem internog računovodstva monetarnih tokova između centralnih banaka koje čine evropski sistem centralnih banaka. U dobro izbalansiranoj evrozoni, gde je trgovinski deficit jedne države članice finansiran neto prilivom kapitala u tu istu državu članicu, pasiva centralne banke te države prem a centralnim bankam a drugih država trebalo bi da bude jednaka njenoj aktivi. Tako izbalansiran protok trgovine i kapitala doneo bi prinos TARG ET2 blizu nule za sve države članice. I to je, manje-više, bio slučaj koji je važio za čitavu evrozonu pre krize. M eđutim, ova kriza je prouzrokovala velike disbalanse koji su se ubrzo odrazili na ogrom nim TA RG ET2 disbalansim a. Kako su tokovi priliva kapitala prem a periferiji


367

presuŠivali, a kapital počeo da teče u suprotnom pravcu, centralne banke perifernih država počele su da gom ilaju velike neto pasive, a centralne banke država s viškom podjednako velike neto aktive. Projektanti evrozone pokušali su da naprave kočioni mehanizam unutar sam og sistem a pom oću istovrem enog plaćanja, kako bi se sprečilo gom ilanje ogrom nih pasiva s jedne strane i relevantnih aktiva s druge. M eđutim, ovaj m ehanizam je poprim io oblik naplaćivanja kamate na neto pasivu nacionalnih centralnih banaka po kamatnoj stopi za refinansiranje ECB-a. Ove naplate su zatim bivale distribuirane centralnim bankam a država članica s viškom, koje bi ih nadalje prosleđivale ministarstvima finansija svojih vlada. Tako je evrozona sagrađena na pretpostavci da će TARG ET2 disbalansi biti posebni slučajevi, nekarakteristični d ogađaji, koje je trebalo korigovati akcijom nacionalne politike. Sistem nije uzeo u obzir m ogućnost eventualne pojave fundamentalne strukturne asimetrije i sistemske krize. D anas su ogrom ni disbalansi unutar TA RG ET2 sistem a monetarni tragovi krize. Oni svedoče o tragovima na putanji stalne hum anitarne i socijalne katastrofe, koja uglavnom pogađa regije s deficitom. Povećana TARGET2 kamata se ne bi nikada dogodila da se nije desila kriza. One se akumuliraju sam o zato što, na primer, ulagači koji im aju averziju prema riziku koji vlada u Grčkoj i Španiji, prilično zdravorazumski, prebacuju ušteđevine u neku frankfurtskubanku. Kao rezultat toga, po pravilim a sistem a TARGET2, centralne banke Španije i Grčke m orale su da plate kam atu Bundesbanci koja bi bila redom prosleđena saveznoj vladi u Berlinu. Ova indirektna fiskalna podrška zemlji s viškom nem a nikakvu racionalnu niti m oralnu osnovu. Pa ipak, fondovi su tamo

368

A


i m ogli bi biti iskorišćeni da spreče socijalnu i političku opasnost s kojom se Evropa suočava. Postoji jaka argumentacija u prilog činjenici da bi kamate skupljene od centralnih banaka država članica s deficitom trebalo kanalisati ka jednom računu koji bi finansirao naš predloženi hitni program socijalne solidarnosti (ESSP). D odatno, ako bi EU uvela porez na finansijske transakcije, ili taksu proporcionalnu veličini korporativnog završnog računa, slična argum entacija bi m ogla biti data u prilog finansiranja ESSP-a odatle. U skladu s ovim predlogom , ESSP ne finansiraju fiskalni transferi niti nacionalni porezi.

ZAKLJUČAK: Četiri realne strategije koje bi mogle da zamene pet lažnih izbora Godine krize kulminirale su u okviru Evrope koja je izgubila legitimitet kod sopstvenih građana i kredibilitet u ostatku sveta. Evropajepotpuno bespotrebno još naputu niskog investiranja i zanemarljivograsta. Dok su tržišta obveznicama umirena delovanjem ECB-a, evrozona i dalje ostaje naputu ka dezintegraciji. D ok ovaj proces iznutra izjeda potencijal Evrope za zajednički prosperitet, evropske vlade ostaju u zatočeništvu lažnih izbora: između stabilnosti i rasta; između mera štednje i stimulansa; između sm rtnog zagrljaja nesolventnih banaka s nesolventnim vlad am a i jedne divne, ali nedefinisane i beskrajno odlagane bankarske unije;


369

izm eđu principa savršeno razdvojivih dugova zem alja članica i navodne potrebe da se ubede zemlje s viškom da finansijski podrže ostale; iztneđu nacionalnog suvereniteta i federalizma. Ove kvazidileme zarobljavaju m isao i im obilišu vlade. One su odgovorne za krizu identiteta u vezi s ispravnošću evropskog projekta. I rizikuju katastrofalnu humanitarnu, socijalnu i dem okratsku krizu u Evropi. N asuprot tome, Skrom ni predlog sm atra da: Prava dilem a predstavlja izbor kao što je onaj između deflacije u vidu strategije osirom aši-svog-suseda i oporavka vođenog investicijama u kom binaciji s društvenom stabilizacijom. Oporavak na osnovu investiranja bio bi zasnovan na globalnom kapitalu, koji bi uglavnom bio obezbeđen iz nezavisnih investicionih fondova i penzionih fondova koji zahtevaju dugoročna investiciona napajanja. Socijalna stabilizacija bi inicijalno m ogla biti finansirana uz pom oć TA RG ET2 shem a platnog prometa. Nije potrebno da poreski obveznici u Nemačkoj i drugim nacijam a s viškom potroše novac na finansiranje evropskog program a ekonom skog oporavka 2020, kao ni na restrukturiranje suverenog duga, rešavanje bankarske krize ili na hitni hum anitarni program koji je toliko užasno potreban evropskoj periferiji. N i ekspanzionistička m onetarna politika, kao ni fiskalni stim ulus u N em ačkoj i ostalim zem ljam a s viškom , iako dobrodošli, ne bi bili dovoljni za oporavak Evrope. Promene u okviru sporazum a u pravcu federalne unije m ožda neki priželjkuju, ali će im biti potrebno m nogo vremena, m nogi im se suprotstavljaju i nisu neophodne da bi se sada rešila ova kriza.

370

A


N a temelju četiri strategije Skrom nog predloga ostvarivi su koraci uz čiju pom oć se U nija može odlučno suočiti s bankarskom krizom Evrope, s krizom duga, s m anjkom investicija, nezaposlenošću kao i s humanitarnim, socijalnim i političkim vanrednim stanjem. Iako širok u svojoj nameri, Skromni predlog ne predlaže nikakve nove institucije i nije m u cilj redizajniranje evrozone. Ne trebaju m u nikakva nova pravila, fiskalni palćtovi ili trojke. Ne zahteva nikakav prethodni dogovor da bi napravio okret u federalnom pravcu, pri čem u računa na saglasnost kroz pojačanu saradnju, pre nego kroz nametanje mera štednje. U ovom sm islu ovaj predlog, svakako, jeste jedan skroman predlog.

0 autoru

Janis Varufakis postao je 2015. godine najistaknutiji protivnik mera štednje u svetu kada je, u svojstvu ministra finansija Grčke, odbio da prihvati uslove ugovora o zajmu koji su nametali lideri evrozone njegovoj zemlji koja je doživela bankrot. Otkad je podneo ostavku na mesto ministra, našao se na čelu jednog međunarodnog pokreta građana i u tom svojstvu obraća se javnosti, hiljadam a ljudi koji se okupljaju po gradovima širom Britanije, Francuske, Nemačke, Portugalije, Španije, Irske, Italije, Singapura i Rusije. Janis Varufakis rođen je u Atini 1961. i dugi niz godina je radio kao profesor ekonom ije u Britaniji, Australiji i Sje/ dinjenim Američkim Državama, pre no što će ući u grčku vladu. Trenutno predaje ekonomiju na Univerzitetu u Atini. yanisvaroufakis.eu / @yanisvaroufakis

Janis-Varufakis-A-slabi-trpe-ono-što-moraju.pdf

Recommend Documents