Ivan-Aralica-Četverored.pdf

Ivan Aralica

Četverored

1996.

Jedni su rekli: »Hrvatski vojnici moraju umrijeti, da bi Jugoslavija mogla živjeti.« Drugi su im odgovorili: »Jugoslavija mora umrijeti, da bi mogao živjeti hrvatski narod.« A ja sam živio u dolini između ta dva brijega dok su se oni samo u mom vijeku nekoliko puta sudarali.

2

1. Drama   je  mog   života   počela   onu   večer   kad   je  jedna   knjiška  drama na kazališnim daskama završila. Bio je to zadnji i predzadnji prizor  Dame s kamelijama, u  kojoj je glavnu ulogu, lik kurtizane Marguerite Gautier, igrala  Božena Kraljeva, a ja njena ljubavnika Armanda Duvala, ne  tako  veliku   ulogu   kakva   je  Boženina,   ali   svakako   ulogu   bez  koje njena gluma nije mogla doći do punog izražaja. Mizernu  ulogu bez koje se ne može, pa se zato i dogodilo da sam je ja tu  večer, kad se ustanovilo da je nosilac role ljubavnika odlepršao  bez   najave,   mogao   iz   nužde   odigrati,   kako   predstava   pred  punim kazalištem ne bi bila otkazana. Na samrti je dama s kamelijama živnula kao što se živne u  knjiškim dramama, na svjetlu pozornice, iako pričaju da takva  vrsta   oživljavanja   postoji   i   u   stvarnom   životu,   u   što   ja  sumnjam   jer   me   do   danas   u   to   stvarni   život   nije   uvjerio.  Preplavljena   blaženstvom   što   me   vidi   i   što   mi,   uz   prigodne  riječi,   može   predati   zavjetni   dar,   uručila   mi   je   medaljon   sa  svojim portretom i rekla: »Sačuvaj   ga,   on   će   kasnije   pomoći   tvom   sjećanju.   Ako   se   jednog dana u tebe zaljubi kakva lijepa djevojka, koju ćeš uzeti   za ženu,   i  nađe  kod tebe taj  portret,  reci  joj   da  je  to  portret   jedne prijateljice, koja se, ako joj je dopušteno da prebiva i u   najmračnijem kutu raja, za tebe i za nju iz dana u dan moli   Bogu. Ako ona bude ljubomorna na tvoju prošlost i zatraži od   tebe   da   žrtvuješ   portret,   učini   joj   po   volji,   bez   straha   i   bez   grižnje savjesti. Ja ti unaprijed opraštam. Moj Armande, da li   me čuješ i da li si me dobro razumio?« Istini za volju, nisam je slušao. A da sam je i slušao, taj  tekst, koji mi je od prvog dana neshvatljiv, ni sad, na kraju  balade,   ne   bih   mogao   razumjeti.   Dok   je   ona   izgovarala   svoj  dugi   monolog,   ja   sam   razmišljao   o   sutrašnjem   danu,   jer   je  današnji bio pri kraju i jer o preksutrašnjem nisam imao hra­ brosti razmišljati. 7

Onda je na pozornicu ušla Šokčevićka i koketnim glasom  rekla: »Dobra moja Marguerite, pisala si mi da si na samrti, a   ja te evo vidim kako si ustala i kako se smiješ.«  U   tom   trenutku   ja   okrećem   glavu   prema   Gustavu,   još  jednom   muškarcu,   postarijem,   koji   služi   da   se   dama   s  kamelijama bolje istakne, i kažem  mu u povjerenju da naša  umiruća ljubav ne čuje, što je u stvarnosti neizvedivo, jer mi je  dama na rukama:  »Oh Gustave, kako sam ja nesretan!« Moram priznati da sam taj uzdah, s obzirom na prinudu da  sam prestao biti inspicijent i postao glumac za jednu večer, i s  obzirom na ono što me iza predstave čekalo, istisnuo iz dubine  ojađene   duše.   Ako   su   to   gledaoci   primijetili   i   pripisali   moju  nesreću glumljenoj tuzi za smrću dame s kamelijama, nemam  ništa protiv toga, osim da bi morali znati kako ja nisam samo  glumac, kako u duši oplakujem još jednu umiruću damu, koju  sam volio, iako je ona, kao i Marguerite, za neke bila kurti­ zana   a   za   neke   romantična   ljubovca.   Mora   da   je   umiruća  dama,   ona   što  sam   je   držao   na   rukama,   prečula  negaciju  u  mojoj izjavi o stanju sreće u mojoj duši, kad je rekla:  »Ja sam na samrti, ali sam također sretna.«  Puštam je da govori, ne ispravljam njen previd, jer pisac u  tom dijelu drame za moju ulogu nije predvidio nikakav tekst.  »Kako   je   neobična   stvar   taj   prvi   život,   a   kakav   će   tek   biti  drugi?«   izgovara   dama   misao   koju   je   pisac   preuzeo   od  jstočnjačkog  vjerovanja  o  inkarnaciji,   što  je  meni   uvijek   bilo  drago čuti, ali za tu robu ne bih dao ni prebijenu paru. Kakav  drugi  život!  »Razgovarajte o meni  koji  put«,  moli  me  i kaže:  »Armande,   daj   mi   svoju   ruku.«   Što   ona   želi,   ja   činim.  »Uvjeravam te da nije teško umrijeti.« Ni u to ne vjerujem. Da  mi nije teško umrijeti, ne bih se bojao preksutrašnjeg dana.  Sad na scenu ulazi Gaston i Marguerite s njim nešto priča.  Ja to i ne slušam. Tek kad ona reče »Ah, kako je to neobično«,  jaje   pitam   što   tu   može   biti   neobično   i   ona   izgovara   svoje  posljednje riječi: »Više ne trpim. Gotovo bih rekla da se život  vraća   u   mene.   Osjećam   blaženstvo   kakvo   nikad   nisam  osjećala... Ah, ja ću živjeti! Oh! Kako se dobro osjećam.« Ona je  sjela i činilo se da je zaspala. Netko kaže, čini mi se Gaston, da  ona spava i sad dolazi red na mene da odigram završnicu. Nekoliko   puta   za   redom   izgovaram   njeno   ime,   a   potom,  slijedeći uputu u didaskaliji »On mora upotrijebiti snagu da bi 8

istrgnuo svoju ruku iz Margueritine«, pokušavam izvući ruku  iz stiska pokojničinih ruku. Mislio sam da taj napor treba sa­ mo  malo  odglumiti,   ali   sam   se  prevario.   Božena   me  ščepala  tako jako da sam morao snažno trgnuti, pa opet nije išlo. Kao  da su joj se ruke zalijepile za moju! Potegnem li još jače, sa  stolice ću je svaliti na pod. Zato, prestravljen vičem: »Mrtva!«  Onako kako je predviđeno u tekstu drame, ali i onako, budući  da sam u dami s kamelijama čitavu večer gledao i nešto dru­ go, kako mi je s dna ojađene duše uskipjelo. Ako ona umire i  lijepo joj je umirati, neka umire, ja umrijeti ni s njom ni bez  nje ne želim! Božena mi je, srećom, ispustila ruku. Da to nije  učinila, svalio bih je na pod i pokvario kraj predstave, kojom,  po zamisli redatelja, dominira slika lijepog i slatkog umira­ nja.  Oslobođen mrtvačeva stiska, mogao sam prići Gustavu i  reći mu – njemu, gledalištu i magli ovoga svijeta:  »Bože moj! Bože moj! Što će biti sa mnom?« Bilo je još toga, nekoliko ganutljivih replika iz usta Gusta­ va   i   Nichette,   ali   ja   to  više   nisam   slušao.   Bilo  je   spontanih  čestitki, čim je pao zastor da sam dobro odigrao Armanda,  da ga bolje ne igra ni Maričić, koji je tu večer nekamo pobje­ gao sileći mene, inspicijenta, da ga zamijenim; bilo je tu i kla­ njanja ispred i između zastora, bilo je i cvijeća i suza, jer smo  svi znali, i glumci i publika, da sutradan uvečer neće biti pred­ stave i da je neće biti do bogzna kada. Bilo je tu mnogo tuge,  ali   je   za   mene   sve  to  završilo  onim   vapajem   »Što   će   biti   sa   mnom?«   I   s   pozornice   sam   otišao   po   odgovor   ravno   Mirti   u  njenu sobicu.  –  Dama je s kamelijama  umrla – rekao sam  joj  kad sam je  tamo našao. – Sad treba vidjeti što će biti s nama. Neka ona  samo  priča   kako  je   smrt   lijepa!   Ne  bih   želio   da   i   nas   dvoje  odvuče u smrt. – Slažem se s tobom. Ja se i pakiram da se to ne bi dogodilo  – reče mi ona. U kartonski kovčežić, koji kod nje nikad nisam vidio pa  ga  je vjerojatno nabavila za ovu priliku, i koji je stajao pred  ogledalom gdje je Mirta i večeras pripremala glumce za izla­ zak na pozornicu, pomno ih odabirući, slagala je vlasulju na  vlasulju. Koliko sam mogao vidjeti dok sam se presvlačio, nije  uzimala  vlasulje alonž   i  rokoko stila,   koje zapremaju  mnogo  mjesta, već vlasulje bidermajer i vlasulje za suvremenike, gra 9

đane, seljake, intelektualce, snahe, starice, vlasulje s čelom i  bez čela. Nije ih stavljala izravno u kovčežić. Prije nego će ih  tamo pohraniti, polagala bi ih u kartonsku kutiju s poklopcem,  kutiju u kojoj su se vlasulje čuvale da ne bi gubile prirodnu  svježinu i da se ne bi prašile. – Imaš li dobar alat, to ti je pola posla. A maskiranje je  umjetnost u koju mnogi ne vjeruju, pa ni ti. Da o glumcima i  ne   govorim!   Dobra   je   maska   pola   dobro   odigrane   uloge.   Ali  gospoda to ne priznaju! Oni čitavu ulogu pripisuju svojoj da­ rovitosti – govorila je Mirta i u kovčežić nastavila slagati smo­ tke krepa i sve vrste brada i brkova, nosni kit, mastiks i eter  za rastapanje mastiksa, pamučni til, grebenar, knif i sve ostalo  što služi izradi vlasulja i lijepljenju noseva, brada i brkova. Na  kraju je na počasno mjesto, u sredinu kovčežića, smjestila li­ menu kutiju, nenačetu, ličila marke Leichner u kojoj su boje  označene brojevima. Bez tih se ličila nijedna maska ne može  završiti ni dovesti do savršenstva, što je želja svakog majstora  koji masku smatra umjetnošću. –   Maska   je   svemoćna,   maskom   se   može   sve   postići   –  govorila je Mirta zatvarajući kovčežić. Uzbuđena, na rubu pla­ ča! I da ne proplače, morala je neprestance govoriti. – Može  povećati i suziti oči. Od mršavog lica može napraviti debelo i  podbuhlo. S nosom masker može učiniti što poželi. S obrazima  također.   Može   ih   umanjiti   i   povećati,   podignuti   i   spustiti.  Maska može sve, pa i jednog inspicijenta kakav si ti, koji je iz  dosade naučio čitav tekst drame, za jednu večer pretvoriti u  glasovitog   glumca,   koji   je   podvio   rep   i   klisnuo   prije   svih,  ostavljajući nama da rješavamo što ćemo s predstavom, da li  da je igramo s inspicijentom u ulozi Armanda ili da iziđemo  pred   prepuno   gledalište   i   kažemo:   »Gospodo,   raziđite   se,  večeras predstave neće biti jer je jedan od nas pobjegao dan  ranije nego ćemo i svi ostali uraditi što i on, razilazeći se kud  koji mili moji.« E, tada sam ja uskočila u igru i rekla da ću te  tako   maskirati   da   nitko   u   gledalištu   neće   zamijetiti   kako  slavnog glumca zamjenjuje inspicijent. Kad ti kažem, maska je  umjetnost! – To ću ti tek sutra povjerovati, kad se osvjedočim da smo,  ja   glasom,   a   ti   maskom,   prevarili   publiku   i   kritičare.   Iz  razgovora na ulici i iz novina! Lako je moguće da smo uspjeli.  Samim tim što su došli večeras u kazalište, u zdravlje njihove  pameti   i   prisebnosti   treba   sumnjati.   Ostavimo   to   za   sutra,  sada te pitam što će ti taj kovčežić i što će ti to što si u njega 10

nabila. Ako  kovčežić  i sve što je u njemu ostaviš u stanu,  u  redu, neka potrebni pribor umjetnici bude pri ruci. Ali, ako tu  prtljagu nosiš sa sobom,'prvo, mislim da bi u taj kovčežić bilo  bolje staviti rublje, a drugo, koga ti na tom putu namjeravaš  maskirati i misliš li ti da tamo kamo idemo nema toga alata i  tog materijala? – Prvo, što se rublja tiče, nosim na sebi uniformu, a ispod  nje samo ono što i vojnik nosi ispod; drugo, ja i tamo kamo  dođem, a nekamo ćemo doći, namjeravam raditi kao maskerka,  jer   drugo   raditi   ne   znam,   pa   će  mi   za   prvu   ruku   ovo  što  u  kovčežiću nosim dobro doći; i treće, jesi li ti siguran da se na  putu   nećemo   morati   pretvarati   da   jesmo   što   nismo,   i   da   to  ponekad   neće   ići   i   tako   daleko   da   ćemo   morati   mijenjati  vanjštinu? Iz kazališta smo, čini mi se, izišli posljednji. Ja sam trebao  pogasiti   sva   svjetla   na   pozornici   i   u   svim   prostorijama   iza  pozornice.   Ali,   kad   smo   krenuli   prema   sjevernom   izlazu   i  vidjeli   da   nigdje   nikoga   nema,   gasio   sam   i   svjetla   u  prostorijama   kroz   koje   smo   prošli.   Na   portirnici   nije   bilo  vratara, pa Mirta reče da i tu treba pogasiti svjetla i zatvoriti  vrata. –   Možda   je   bolje   da   se   svjetlo   ne   gasi   i   da   se   vrata   ne  zaključavaju – rekao sam. – To je vjerojatno bila i vratareva  procjena.   Tko   poželi   ući,   neće   razbijati   vrata,   što   bi,   da   su  zaključana, sigurno učinio. Stanovali smo u unajmljenom suterenskom stanu od dvije pro­ storije  u  jednoj  od  onih kuća  što  se  pružaju uz   sjeverni  rub  perivoja   u   kojem   je   Sveučilišna   knjižnica.   Od   kazališta   do  ulaska   u   kuću,   prolazeći   ispod   tek   ozelenjelog   drveća   po  ugodnoj noći, nismo susreli ni jednog šetača ili prolaznika.  U  stanu  su  nas  dočekale  dvije  kartonske kutije  što  ih  je  Baja, Mirtin brat, koji je imao ključ našega stana, za našeg  izbivanja donio i ostavio na prolazu da ih zapazimo čim u stan  uđemo.   Pošto   je   pored   kreveta   smjestila   svoj   kovčežić   s  vlasuljama i ličilom, Mirta je dohvatila nož, njime razrezala  špagu kojom su bile vezane kartonske kutije i iz njih izvadila  dvije   uniforme,   jednu   manjeg   broja,   za   sebe,   i   drugu   većeg  broja, za mene. Nismo se iznenadili, Baja nam je te uniforme  obećao, čak nas i za veličinu pitao. Mirta je predložila da ih  odmah isprobamo kako bi imala vremena da nešto skrati, pro­ širi, produži i suzi, ako treba, na gazdaričinoj šivaćoj mašini 11

koju smo imali u stanu, gdje je, izuzev nas dvoje, našega bilo  malo ili nimalo!  Uniforme   su   bile  vojničke,   ali   nas   dvoje  nismo  mogli   po­ goditi kojoj vojsci pripadaju. Nisu bile ni ustaške, žute, ni do­ mobranske, sivozelene, a nisu pripadale ni posebnim rodovi­ ma  ustaških i domobranskih postrojbi, zrakoplovstvu ili mor­ narici.   Odgovor   je   nađem   u   Bajinu   pismu   koje   smo   našli   u  jednoj od kartonskih kutija. Baja piše da mu je uniforme, po  narudžbi, dao pukovnik Joso Rukavina, njegov idol, a pukov­ nik je do njih došao u magazinu gdje su se dijelili odjevni pred­ meti vojnim jedinicama čija je odjeća i obuća bila pohabana i  neprikladna   za   put.   Javlja   nam   da   ne   razbijamo   sebi   glave  pitanjem kojoj vojsci te uniforme pripadaju. To je samo odjeća  prikladna   za   put,   a   za   koga   je   krojena   i   šivena,   to   u   ovom  trenutku nije važno. No, ako baš žele znati, reći će im da su  uniforme   šivene   za   kozačke   i   čerkeske   jedinice   u   njemačkoj  službi   i   da   su   bez   oznaka,   ako   se   oznakom   ne   drži   kožom  podšiveni tur. Bilo ih je šteta ostaviti u skladištima, a vojsku  povesti na dalek put u staroj odjeći. Zato je donesena odluka  da se dijele svima koji nemaju prikladne odjeće, bez obzira tko  su i da li pripadaju ili ne pripadaju vojnim jedinicama. Toliko  u Bajinu pismu! Po onomu što smo mogli vidjeti dok smo ih oblačili, bile  su to uniforme sivoplave boje, slične onima što ih nose zrako­ plovci, uniforme šivene od dobra sukna, uniforme čija se blu­ za sprijeda zakopčava i po osnovnim oznakama kroja, po stru­ ku, džepovima i ovratniku, nalikuje na rusku košulju, na ru­ bašku. Pošto smo o njima doznali što se imalo doznati, i po­ što  smo ih svojim očima razgledali, potom odjenuli, pogledali  jedno   drugo   i   svatko   sebe   sama   u   ogledalu,   obostrano   smo  zaključili da nam odgovaraju veličine, da nam uniforme lije­ po pristaju i da će u njima biti zadovoljstvo putovati. – Ako je točno to što Baja piše, da u ovoj odjeći nećemo biti  sami, da će je mnogi imati, lako je pogoditi da će je mnogi i  poželjeti, pa bi bilo dobro da na nju stavimo svoje oznake. Vesti  inicijale nemamo kada, ali ja imam drugo rješenje – rekla je  Mirta.   U   svojim   je   torbama   pronašla   kutiju   sa   slovima,  odabrala   tri   koja   će   joj   trebati,   namočila   ih   na   jastučiću   s  bojom za pečate i na boku hlača, iznad džepa a ispod vezice za  pojas,   otisnula   naše   inicijale.   Na   mojim   hlačama   I   T,   na  svojima M M. Uniforme smo svukli i, kako se ponovo nismo htjeli obla­ čiti u civilnu odjeću, jer se približavala ponoć a sutra smo 12

morali rano ustati i nastaviti pripreme za dugo putovanje u  nepoznato, zagrlili smo se i svalili na postelju, gdje smo prije  sna vodili blagu, dugu i snenu ljubav. Kad sam pokušao zaspati, u predsnu, jedna mi izreka, koja  je kao riba iz morskih dubina isplivala iz mog sjećanja, nije  dala da tvrdo usnem. »Odjeća čini gospodina«, govorila mi je  majka kad bi me spremala za nedjeljnu misu. Ta odjeća koja  čini čovjeka gospodinom sad je, kao proždrljiva riba s dna na  površinu, upadala u moj razrijeđeni san i nije mi dopuštala da  na miru i tvrdo spavam. Ako je točno da odjeća čini čovjeka, mora biti točno i da ta  uniforma nekoga vraga znači. Ona se ne može obući bez opa­ snosti da te u njoj netko ne prepozna kao Kozaka i  Čerkeza,  kako to lakomisleni Baja misli. Uniforma čini vojnika, a običan  je čovjek tek u uniformi vojnik! Uniforma znači i pripadništvo  pojedinim   vojskama,   držao   Baja   ili   ne   držao   do   izreke  moje  majke   i   onog   što   proizvodi   moj   sneni   mozak,   on   bi   morao  znati da se uniforma u ratne dane ne oblači samo tako, jer ti  je ćef i jer ti je u njoj udobno. Ali, što je Baja mogao znati  a što ne znati, bilo je pitanje na koje se ni upol bijela dana ne  može naći odgovor, a kamoli ćeš ga naći u snu o ponoći. I tako o tomu čitavu noć, uvijek ukrug na isti način. Kad  sam se sutradan probudio, držao sam sve to nepotrebnim op­ terećenjem i prihvatio oblačenje čerkeske uniforme kao što bih  prihvatio oblačenje prikladne odjeće za subotnje penjanje na  vrh Sljemena. Do tada sam znao da je naša putna uniforma  bez oznaka, a tada sam otkrio da je i bez kape, što je postalo  posebno  značajno.   Uniforma   može  biti   samo  kapa   i  odjeća  s  oznakama kojoj se vojsci i kojem rodu vojske pripada; a uni­ forma   bez   oznaka,   bila   ili   ne   bila   s   kapom,   samo   je   svako­ dnevna odjeća. U našem slučaju odjeća s kožnim turom.

Morao sam otići kod Baje, čuti najnovije vijesti, one koje se ne  mogu naći u novinama, one  što do njega dopiru iz  posebnih  izvora,   najviše   od   pukovnika   Rukavine   i   Nove   Senjaka,  ministra   u   nekom   ministarstvu.   I   da   vidim   kako   teku  pripreme  za polazak,   kad  točno krećemo  i  što  sve  sa sobom  treba ponijeti. Na putu do Jurišićeve ulice, gdje je Baja stanovao, na kio­ sku  sam   na  Cvjetnom   trgu  kupio  »Hrvatski   narod«,   kao  što  sam   ga  kupovao  svako  nedjeljno  jutro  kad  bih  prije  ručka 13

prošetao do Trga u potrazi za društvom. Da nedjeljno jutro  nije obično, moglo se zapaziti po velikom broju vojnika i mno­ štvu svijeta sa sela i iz provincije. I jedni su i drugi besciljno  lunjali ulicama ili sjedili uz rub nogostupa i na stubama is ­ pred ulaznih vrata. Očito, nešto se krupno pokrenulo, nešto  se izglobilo iz svakodnevne kolotečine, ali ni gužve, ni nereda,  ni očaja još nije bilo. Sve nešto u pripremi za pokret i očeki­ vanju spasonosne zapovijedi da se tu ostane i nikamo ne odla­ zi. Ne znam ni danas je li to doista bilo tako ili sam ja svoje  duševno stanje preslikavao na ono što sam vidio oko sebe. Dok   sam   prolazio   Trgom,   gdje   nema  opasnosti   da   se  su­ dariš   s   prolaznicima   jer   te   mogu   vidjeti   izdaljega   i   zaobići,  bacam pogled na novine, za početak na zadnje stranice, gdje  se nalaze oglasi po kojima se najbolje poznaje pulsira li život  u  gradu normalnim ili ubrzanim, bolesnim pulsom. Nalazim  tu   da   netko   prodaje   posteljinu   u   koju   ubraja   strunjaču,   ja­ stučiće, perinu i dva vunena pokrivača. Čovjek očito nema što  jesti! Drugi prodaje zlatninu! Zanimljivo, koji je to novac da­ nas,   marke   ili   kune,   toliko   vrijedan   da   se   za   njega   prodaje  zlato? I što se to danas ne može kupiti zlatom, a moglo bi se  kupiti   markama   i   kunama?   Ako   tu   problem   nije   težina,   ne  znam   o   čemu   bi   se   drugom   moglo   raditi.   Čovjek   ima   toliko  zlata da mu ga je teško nositi, pa želi nešto pretvoriti u marke  koje je lakše tegliti putem! A onda: »Gospođa prima osobu k  sebi u sobu. Upitati: Vlaška 97.« Ne kaže prima li se muško ili  žensko,   vjerojatno   jer   se   žensko   podrazumijeva   kao   što   se  podrazumijeva ćudoredna narav oglasivačice. Ali zašto se ne bi  tražilo   i   muško,   zašto   gospođa   ne   bi   zlorabila   ćudorednost  oglasnika?   Da   mi   nije   Mirte,   koja   je   navalila   da   iskoristi  priliku   i   ode   u   svoj   civilizirani   zapadni   svijet,   i   da   mi   nije  njena brata, koji na tom putu očekuje apoteozu, najbolje bi bilo  da   odem   u   Vlašku   do   te   gospođe   i   upitam   je   želi   li   muško  primiti k sebi u sobu, bar na kraće vrijeme, dok se sve ovo ne  smiri.   Sudeći   po   tih   nekoliko   oglasa   i   mojim   reakcijama   na  njih,   izobličenim   sumnjama,   neke   su   tetive   života   u   gradu  pukle, a neke su se napele do rasprsnuća. Tražim   u   »Hrvatskom   narodu«   recenziju   izvedbe   Dame   s  kamelijama,   da   vidim   što   je   recenzent   uspio   zapaziti   za  vrijeme predstave i napisati sinoć kasno, dok smo ja i Mirta  vodili blagu ljubav. Čitam: »Rasprodano gledalište bilo je dugo pod dojmom Božene Kra­ ljeve i Veljka Maričića. Za vrijeme rata, kad je koncentracija te­ 14

ška, ne samo za kazalište već pogotovo za umjetnike, a smrt je   gost dnevni našeg vremena, teatar je opet pobijedio. Gledalište   je   ipak   bilo   potreseno  i   nad   turobnom   sudbinom   Marguerite   Gautier...« I prestajem čitati jer sam s Trga prešao na nogostup  u  Jurišićevoj,   gdje  bih  s otvorenim  novinama  smetao  svijetu  nenaviknutu na gradsku vrevu da bez sudaranja prolaze jedni  pored drugih. Ne vjerujem da je Mirta takav umjetnik da bi od mog lica  mogla   napraviti   lice   glumca   Maričića,   niti   vjerujem   da   sam  tako   dobar   imitator   da   bih   mogao   odigrati   njegovu   glumu  Armanda..Bit će da.koncentracija, o kojoj recenzent Vladimir  Kovačić  priča  kako  u  ratnim  danima  slabi   i  kod glumaca  i  kod  kazališne publike, sinoć u gledalištu nije bila na visokoj  razini.   Ili   gledalište  razliku  između  mog  oponašanja  Mariči­ ćeve   glume   nije  zapažalo   ili   ju   je  pripisalo  ratnoj   dekoncen­ traciji glumaca? A što se tiče potresenosti gledališta »nad  tu­ robnom sudbinom Marguerite« i pobjede teatra nad ratnim stra­ hotama, to neka recenzent priča nekom drugom a ne meni, ja  valjda   znam,   i   po   sebi   i   po   drugima   nad   čijom   je  turobnom  sudbinom  publika  bila potresena  i  koga je  oplakivala  u liku  dame s kamelijama, što priča daje smrt slatka i što vjeruje da  će joj svi grijesi biti oprošteni, jer je mnogo voljela i mnogo za  ljubav žrtvovala. Isto tako dobro znam da je rat pobijedio tea­ tar, ako ni po čemu, onda po tomu što večeras predstave neće  biti, jer su svi izvođači krenuli putem glavnog glumca, posa­ krivali se čekajući one što dolaze ili se, kao ja, spremaju po­ bjeći.

Baju sam našao ushićena, u tamnoplavoj uniformi vojnih pi­ tomaca, iako je njemu kao studentu prava treće godine pripa­ dala samo uniforma Časne radne službe, sivozelenkasta i ne  odveć paradna odjeća. Na moje pitanje gdje je to nabavio, ka­ že  mi da ih je bilo tamo gdje je i naše uniforme našao koliko  hoćeš i kakvih hoćeš, sva su skladišta otvorena i danas možeš  dobiti sve ono što jučer dobiti nisi mogao. To izobilje pred od­ lazak dobar je predznak izobilja koje nas – i ove je riječi zna­ čajno naglasio – tamo očekuje. Sve mi je to govorio krećući se  po   sobi   u   sporom   ritmiziranom   hodu,   pri   čemu   je   posebnu  pažnju poklanjao  mimohodu pored  dva  ogledala u kojima se  odražavao   njegov   lik   u   pitomačkoj   odori,   s   pomnjivo   začeš­ ljanom »Tarzan« frizurom, koja je bila ne samo u modi već i 15

znak statusa mladih pripadnika ustaške vojnice. Svaki put kad  bi prošao pored ogledala i pogledao se u njemu, lijevom bi ili  desnom   rukom,   ovisno   pored   kojeg   je   ogledala   prolazio,   za­ gladio onu stranu »tarzanice« koja se u ogledalu odražavala.  No, ni »tarzanica«, jutros posebno lijepo začešljana, jer je glavu  čitavu   noć   imao   opasanu   rupcem,   koji   kosu   u   zaliscima  sljubljuje uz glavu, a onu na tjemenu pušta da strši kao pjevčji  rep, ni pitomačka uniforma nisu razlog da se Baja vinuo u sed­ mo nebo radosti. –   Kakva   sreća!   Kakva   slučajnost!   Nepojmljivo!   Kad   sam  jučer iz vojarne iznosio one vaše čerkeske uniforme, na izlazu  vidim kako se neki natporučnik muči s motor­kotačem. Neće  da mu upali! Dignuo taj glavu, psuje i tare znoj s čela. Vidim,  poznat   mi   je!   Kad   tko,   Keko   Tomljenović,   moj   gimnazijski  kolega! »Što je?«, pitam ga. »Neće da upali, a potpuno je nov.  Njemačka   marka   NSU,   iz   magazina,   neka   rezerva.   Ti   se  razumiješ u mo–tor–kotače. Baja«, kaže mi Keko. »Daj, molim  te, pogledaj što mu je.« Ja znam motor–kotač voziti, ali se u  mehaniku ne razumijem. Ipak, pogledam i vidim da je Keko  zaboravio   otvoriti   dovod   benzina   iz   rezervoara   u   motor.  Otvorim benzin, zakurblam i motor rikne! Dajem ga Ke–ku da  uhvati ručice  upravljača i odmagli,  a on meni kaže: »Eto ga  tebi, Baja! Ja se u to ne razumijem i neću da s tim imam posla.  Naći   ću   drugo   prijevozno   sredstvo   ili   ću   ići   pješke...«   Kakva  sreća! Kakva slučajnost! Znaš da je moj Guzzi u slabom stanju,  na   popravku   kod   Miceka   Jurleka?   Odem   k   Miceku   i   kažem  mu:   »Prestani   popravljati   Guzzija.   Darujem   ti   ga.   Samo   mi  prikolicu   s   Guz–zija   premjesti   na   NSU.   Da   napraviš   one  sklopke!« I on sretan! Hoće! Kako ne bi bio sretan kad je za  malo rada dobio rabljen motor–kotač. On će ga srediti i bit će  kao nov. A meni je obećao da će mi to s prikolicom do danas  srediti. Ali mu ja ne vjerujem. Znaš ti toga kretena Jurleka, on  je uz onoga tko je trenutno s njim; a kad s njim nema nikoga,  on je sam svoj. Ne budem li uz njega, on to s prikolicom nikada  neće napraviti. Ako je sada netko s njim u garaži, on za njega  radi; ako nema nikoga, on popravlja svoj Guzzi, iako taj poklon  nije  odradio.   Zato  moramo  ići   k   Jurleku   i   biti   uz   njega  dok  nam to ne sredi. A kad sredi, ti na sjedalo iza mene, Mirta u  prikolicu i gari na zapad. – A Magdalena? – Ona ima osiguran prijevoz, neki kamion. A sa mnom ne  bi ni htjela ići. Kaže, što bi joj njezini rekli? 16

–   Pametno!   Ona   se   na   motor­kotaču   ne   bi   ni   održala   –  rekao sam. Baja se nasmijao kad je shvatio na što aludiram, i  krenuli smo k onom kretenu Miceku.

Našli smo ga na Guzziju, doslovce, uronjena u njega do ušiju.  Rastavio je sve što se dalo rastaviti i, pošto je svaki dio očistio  od stare masti i premazao novom, započeo sve ono rastavljeno  sastavljati.   Ili   je   mislio   da   ćemo   doći   nešto   kasnije   ili   je  očekivao   da   i   nećemo   doći,   da   će   mu   Baja   prepustiti   oba  motor–kotača!   Počeo   se   izmotavati   kako,   evo,   samo   što   nije  prešao   na   rad   s   našom   prikolicom.   Da   je   istina   što   govori,  dokazivao je time što je prikolicu prije našeg dolaska odvojio  od Guzzija i primaknuo NSU­u. Mi smo šutjeli i uvažavali njegove isprike, ali smo mu dali  do znanja da se ne mičemo dok nam ne obavi posao. Videći  da nam ne može izvrdati, svojski je prionuo na posao. Na ono  zavarivanje, na to brtvljenje, što li je sve to bilo, jer se ja još  manje od Baje razumijem u mehaničarske poslove. Dok je tra­ žio prikladne komade željeza u drvenoj sandučini, gdje je bilo  svega i svačega, koje će zavariti na motor–kotač i na njih na­ biti već postojeće brtve na prikolici, dok je namještao aparat  za zavarivanje i turpijom strugao ležište za var, govorio je što  bi mu tog trena palo na pamet, a padalo mu je samo ono što  se ticalo posla i našeg odlaska. Sve ono što je izrekao dok sam  ja bio uz njega, a bio sam dok nije počeo variti, ne bi se zbog  obilja izrečenoga dalo zabilježiti da sam sve to i popamtio. Ali  nešto malo, ono što se ticalo našeg putovanja, moram navesti  jer ću se toga često sjećati u danima što stoje preda mnom. – Evo, ja! Ja se nikada ne miješam u politiku i zato sam  pametniji   od   svih   političara.   Goni   se,   ostavi   me!   I   to   ti   je  politika nad politikama. Sad jedni odlaze, drugi će doći, a ja  sam stalno tu. Meni kažu: »Mijenjaš se, Micek!« Ne mijenjam  se ja, čovječe, mijenjaju se oni! A ja ostajem uvijek isti. Tebi se,  Baja, čisto čudim što odlaziš. Pa što si ti bio? Tamo nešto među  studentima,   Časna   radna   služba   i   tomu   slično.   Svući   tu  uniformu,   koju   nikada   do   sada   ni   nosio   nisi,   obuci   radni  kombinezon i dočekaj ih ako hoćeš, ovdje sa mnom u garaži!  Popravljaš svoj motor–kotač i ni za što te nije briga! Ja ću to  potvrditi  i gotovo!  Imaš  lijepu frizuru,  imaš  motor–kotač, pa  kad   raspališ   od   Crnomerca   do   Maksimira,   za   tebe   će   se  djevojke lijepiti kao muhe za muholovku. Em ti zeca! Čekat će 17

na red da sjednu na stražnje sjedalo i obujme te rukama oko  pasa. Pa ti prislone lice uz lice! Ti juriš, a vjetar ti baca žensku  kosu po licu. Baja, promisli što radiš! Sjeti se onoga što gubiš!  I od koga da bježiš? Od onih što dolaze, onih partizana, onih  komunista. Pa, ovako: kad razmišljam tko su oni, komunisti,  velika stvar, gadna stvar, trta me hvata. Ali kad ja to prize­ mljim, pa se sjetim svojih prijatelja i znanaca koji su otišli u  partizane, čisto mi na srcu bude lakše. Pa to su, Baja, dobri  dečki! Ti neke od njih poznaješ, popravljali su ti Guzzija što si  ga meni darovao. One koje ti ne poznaješ, poznajem ja i mo­ gu ti reći da su još bolji od onih što ih znaš. Slušaj ovamo!  Vida Meglu poznaješ, dobar je kao kvasan kruh. Tončija Mar­ tinjaka isto znaš. Taj nikomu nije dao da plati ceh mimo nje­ ga. To mu je bilo nešto kao pitanje časti. Zvonkeca Pajeka isto  znaš, onog auto–električara. Taj samo o ženama slini. Daj mu  dobru pucu i taj  će misliti daje u komunizmu. Drageca Skr­ beina ne znaš, to je istina, ali ne misli da je išta gori od njih  trojice, čak je i bolji, taj će za dobru klopu svima sve oprostiti.  Ne znaš ni vratara Punčeca, ali to je mustra kao i svi ostali.  Eto, ti će sada doći, to su sve ti strašni komunisti. Baja, nemaš  se čega bojati... E, ali Mato Godec, auto–limar, to je nešto čisto  drugo. Taj ih je sve osim mene zaludio komunizmom i odveo  u šumu. Taj je zajeban! Ali, pokuša li on nešto meni podvalji­ vati, neće to dati drugi dečki, znaju oni tko je Micek Jurlek. I  tebe bi oni, Baja, kao svoju staru mušteriju zaštitili... Čuj što  mi je jutros pričao Jura Zvonarek, tu, naš čistač, bogec, ju­ tros  došao iz bolnice na Rebru. Otpustili ga jer otpuštaju sve  koje mogu otpustiti. A njemu je komad željeza zgnječio samo  tri prsta na lijevoj nozi. Kaže, bio kod njih u sobi neki četnik  Rista. I čuo on kako se priča, eto partizana na vratima. Ma  nije se mislilo na vratima bolnice, nego na vratima grada. Znaš  kako   se   ono   kaže!   A   on   glupan   pomislio:   eto   ih   na   vratima  bolnice.   I   kako  je   čuo,   tako  je  štakom,   jer   je  imao  ranjenu  nogu,  udario bolničara i sestru preko leđa. Jedva ga svladali  da i druge ne izudara. Pobjesnio je! A kad su ga primirili, pi­ taju ga što je počeo mlatiti štakom. On kaže da ga je uhvatilo  veselje kad je čuo da su partizani na vratima. Kažu mu: nisu  došli tvoji, četnici, došli su partizani. A on odgovara da je to  svejedno, i partizani su njegovi. I sad tu mene nešto brine:  ako su četniku i partizani njegovi, što onda tom Risti dođu oni  moji   dečki   koje   je   Mato   Godec   nagovorio   da   odu   u   parti­ zane? Hoće li on i njih svrstati na svoju stranu ili će ih svrsta ti na stranu ustaša? To me, em mu zeca, brine! Jer, možda me  dečki od Riste i Ristinih partizana neće moći zaštititi ni ako 18

budu htjeli? A posebno me brine ono što mi je Jura Zvonarek  na   kraju   rekao.   Kaže   on   meni:   »Pazi,   Micika,   ako   je   Rista  počeo tući štakom samo kad je čuo da su partizani u blizini,  kako će tek tući kad partizani uđu u grad?« Ti bokca, a? Ima  pravo Jura! A ja opet vjerujem našim dečkima da ćemo imati  našu socijalističku republiku i da nam nitko neće moći ništa. A  Švabe neka idu v rit!

Kad je Jurlek počeo zavarivati, kad su iskre poletjele na sve  strane   i   on   prestao   govoriti,   da   mu   jarko   svjetlo   vara   ne   bi  prouzročilo upalu očiju, udaljio sam se od Baje, koji je pratio  sve što Micika radi i od zavarivača i zašao u dijelove radionice  gdje   su   bile   parkirane   olupine   raznih   vrsta   vozila,   koje   su  nalikovale na riblje kosture s kojih je skinuto .sve što je valjalo  pojesti. Odneseno što je  komu nedostajalo! Na toj sam šetnji  otkrio da u prostranoj radionici Micika nije sam. Na samom  kraju,   pred   nekim   kioskom,   bio   je   parkiran   luksuzni  automobil.   Sagnut   nad   volanom,   u   njemu   je   po   električnim  instalacijama   kopao   i   petljao   neki   mladi,   valjda,  auto–električar, ako je taj ikakvo zvanje imao. Ako to nije bio  naučnik   bez   zvanja   i   znanja.   Dok   je   on   kopao   i   petljao   po  žicama, udaljivši se od njega, da majstor ne bi slušao njihov  razgovor,   dva   su   ustaška   časnika,   najvjerojatnije   vlasnici  automobila,   vodili   temperamentan   ali   prigušen   razgovor.   Da  ne   bi   umukli   kad   mene   ugledaju,   zastao   sam   iza   jedne  oglodane olupine i, tek kad sam se sklonio, zapazio sam sliku  obojice u velikom retrovizoru starog autobusa iza kojeg sam se  sakrio. Sad sam ih mogao i čuti i vidjeti. Bio je to mladolik  bojnik i sredovječan vojni kapelan. – Što je bilo sa »Zvonimirovom linijom«? Gdje se zagubila  kad   je   trebala   postati   vidljiva,   kad   je   trebala   proraditi?   Do  jučer su mu usta bila puna »Zvonimirove linije«, a sad o njoj  šuti. Uvjeravao nas je sve da će se Zagreb braniti, da preko  »Zvonimirove   linije«   neće   partizani   prijeći.   A   sad,   što   možeš  vidjeti?   Sva   je   vojska   kao   stado   nagrnula   u   grad   i   nikakve  obrambene linije nema. Ta vojska po ulicama i vojarnama nije  vojska, to je rulja koja ne zna što će sa sobom, jer onaj koji joj  je   zapovijedao   nije   znao   što   će   s   njom   –   govorio   je   vojni  kapelan. – Da vam istinu kažem, oče, ja ne znam što je bilo s tom  linijom.   Zašto  se  od  toga  odustalo  i   je  li   se  odustalo.   Valjda 19

postoji neki razlog. Dapače, ja vjerujem da postoji i da ga on  zna   –   govorio   je   bojnik,   koji,   čini   se   nije,   bio   dorastao  kapelanovoj žestini i obaviještenosti. – Ja ga znam, ako ga vi ne znate. Taj razlog! To je gerila, to  je ona njegova: »Ako partizani uđu u gradove, mi ćemo otići u  šume i samo ćemo na izmijenjenim položajima nastaviti rat.«  To je bila alternativa »Zvonimirovoj liniji«. I  što je ostalo od  nje? Mislite da je moguće te vojnike s ulice poslati u šumu? –  pitao je kapelan. – Ne, mi s ovolikim brojem vojnika ne možemo voditi  ge­ rilu. A kad je tako. onda je gerila nemoguća u ovom času, pa se  postavlja   pitanje   imamo   li   pravo   izvrgnuti   novom   pokolju  narod i mladež – rekao je bojnik. – Hvala vam na objašnjenju! Iako sam ja to objašnjenje čuo  od časnika s višim činom nego što ga vi imate. A svi smo ga mi  čuli   od   jednog   čovjeka.   Od   njega   smo   ga   čuli!   –   rekao   je  kapelan   i   pokazao   na   sliku   što   je   na   zidu   visila,  polurazderana, samo najednom čavliću. – A otkuda, molit ću  lijepo   –   pitao   bih   ja   njega   kad   bi   mi   dopustio   da   mu   se  približim   –   sad   najednom   toliki   obziri   prema   pravu   na  izlaganje naroda žrtvama, kad do sada tih obzira nismo imali,  kad smo se ponašali tako rastrošno kao da nas je pedeset a ne  pet milijuna? Otkuda sad najednom to? – Nije isto ono prije i sada – rekao je bojnik – prije je trajao  rat   u   čitavom   svijetu,   a   sad   je   rat   završio,   sad   je   ratovati  zločin.  Pokretač  se  rata  ubio  prije  četiri  dana.  Ubio,   nestao,  predao vlast, svejedno! Nema ga! – Nismo mi vodili ni svjetski ni europski rat! Zapravo, mi  smo ga vodili, a nismo ga trebali voditi, nego smo trebali voditi  svoj rat. I sad bismo mi, kad bi bilo pameti, trebali voditi svoj  rat. Bar sada! Mi nismo u prilici da biramo između dobroga i  lošega; prilike su takve da mi biramo između zla i gorega. Zato  i mislim da je bolje sada se oduprijeti svom  žestinom, ili na  »Zvonimirovoj liniji« ili u šumama, nego bježati. Kamo bježati?  Gdje je ta zemlja u koju bježiš? Koji je to domaćin što će te  primiti? U bijegu se krije velika opasnost. Izvedi toliki narod  na put bez cilja, i što si učinio? Izložio si ga smrtnoj pogibli,  sramotnom   stradanju,   učinio   si   ga   bespomoćnim   pred  neprijateljem koji ne zna što je milost. I nestali su s retrovizora. Ni čuo ih više nisam. Dok sam  očekivao  da   se   ponovo   pojave,   začuo   sam   paljenje   motora,   a 20

kad sam pogledao tko to čini, ugledao sam ih obojicu na pred­ njim   sjedalima.   Bojnik   je   upravljao   automobilom,   a   kapelan  mu   je   sjedio   zdesna.   Vjerojatno   je   i   dalje   uvjeravao   sebe   i  vozača da ne bi trebalo bježati na zapad. Svejedno će pobjeći!  Time   će   svoje   lamentacije   o   otporu,   o   vođenju   rata   u   svoju  korist, svestj. na puki verbalizam kroz koji se iz sebe izbacuje  strah od puta u neizvjesnost, kao što lađar, čijoj lađi propušta  dno, loncem izbacuje vodu da bi mogao, čak i besciljno, plutati  i da ne bi potonuo.

–   Baja,   ja   sam   ti   garant,   sto   godina   –   govorio   je   Micek  kuckajući   čekićem   po   varu  da  odstrani   garež   i   provjeri   je   li  željezo dobro zavareno. – Samo, kad nađeš vremena, premazi  var, najprije minijem, a onda crnom bojom da ne hrđa. I sto  godina! Garant! Prije će ovo željezo pući –i pokaza na kostur  motor–kotača – nego moj var. Garant! Vozi, Baja! Ja smo i ti  kvit! Guzzi je moj, a ovo je tvoje.

Baja   je   vozio   prema   Novakovoj   ulici   gdje   je   u   jednoj   od  prekrasnih kuća živio Novo Senjak, njegov gospodin ministar,  sa svojom suprugom Malvinom. Bio je to dužnosnik najvišeg  ranga do kojeg su doprla Bajina politička poznanstva. Meni nije prvi put da ga posjećujem. Baja nije mogao odo­ ljeti dražima da me ne upoznaje sa svima onima koje je sam  poznavao,   jer   je   svako   svoje   poznanstvo   držao   predvorjem   u  nova  poznanstva  s  ljudima  na   vrhu  vladajuće  kreme.   Meni  se,  čim   sam   ga   prvi   put   vidio,   taj   čovjek   nije   dopao.   Nisam  mogao shvatiti da je Baja toliko zaslijepljen i da u tom  čo­ vjeku  ne vidi siromaška zabrinuta za svoju kožu i svoj obraz.  Obraz, koji je bio najupitnija stvar u njegovu  životu. Pričalo  se da je ciganskog porijekla, da je od onih Cigana koji su pri­ hvatili katoličanstvo, što nije bilo posebno važno, kao ni bilo  koje drugo porijeklo kad je u pitanju karakterna crta. Ali je  važno kad se želi steći uvid u njegovu karakterološku sliku,  jer se tom porijeklu pripisivala njegova prevrtljivost u politici.  Zapravo,  njegova postojanost,  u smislu  da  se  održi  na vlasti  kroz sve mijene i u smislu onoga što je kreten Micika rekao  za  svoj slučaj, da se on ne mijenja, da on ostaje isti, nego se  mijenjaju oni što dolaze i odlaze. Tom se porijeklu – najvjero­ jatnije  stoga  što  postoji   stereotip  da  Cigane  ne   možeš   ničim 21

uvrijediti ako im uz uvredu dadeš milodar, stereotip isto toliko  problematičan kao i svaki drugi – pripisivala i njegova osobina  da lako prelazi preko uvreda. Prelazio je preko njih kao da ih  ne čuje, ako ih je slušao, i kao da ih nije bilo, ako bi mu ih  netko drugi saopćio ili bi ga o njima obavijestile novine. Kamo  te   uvrede   trpa,   a   bilo   ih   je   puna   torba,   nitko   nije   znao,  pogotovo ne oni koji bi planuli, izgubili prisebnost i rasuli se  na   najsitniju   primjedbu.   I   jedno   i   drugo,   da   je   u   politici  postojan onoliko koliko mu postojanost omogućava ostajanje u  njoj, i da ga ne možeš uvrijediti ni uvredom izbaciti iz sedla,  dokazivano   je   djelićem   njegove   biografije,   po   kojem   je   prije  rata sudjelovao u desetak jugoslavenskih vlada, da bi se, kad  je rat počeo i bila osnovana hrvatska država, našao i u njenoj  vladi,   s   portfeljem   koji   nikad   nije   bio   ustaljen,   jer   je   Novo  Senjak   bio   istinski   ministar,   što   znači   ministar   za   što   god  hoćeš, ministar u nekom ministarstvu. Baju   je   upoznao   kao   nadobudnog   aktivista   studentske  mladeži na nekom susretu, na nekom sastanku, prije godinu  dana,   a   kako   je   bio   ljepljiv   na   sve   što   bi   mu   u   određenom  trenutku moglo pomoći, ili da se uspne ili da se održi, poklonio  mu je malo pažnje. A Baji, koji je čeznuo za pažnjom onih što  se penju svako jutro na Markov trg, nije trebalo mnogo. Odatle  su se izlegli Bajini povremeni odlasci u Novakovu ulicu, ne više  od jednom mjesečno, jer »gospodin ministar« ima puno posla.  Za   pola   sata,   koliko   je   susret   trajao,   Novo   bi   ga   nakljukao  tajnim vijestima od kojih bi moj  šogor živio mjesec dana, do  drugog   susreta,   koji   bi   uslijedio   kad   bi   se   Bajine   baterije  ispraznile. Na novom punjenju često bi čuo stare vijesti, malo  prepravljene,   ali   i   kao   stare   u   novoj   opremi   dobivale   su  munjinu koja bi Baju nosila isto onako kao da je vijest prvi put  čuo. Takva jedna vijest, vijest koja se stalno obnavljala i koja je  u   Bajinu   zanosu   imala   značaj   lajtmotiva  kroz   čitavu   godinu  njihova poznanstva, bila je priča o njemačkom tajnom oružju  koje će jednog dana, kad iziđe iz tvorničkih hala, preokrenuti  ratnu sreću sa savezničke na njemačku stranu, kao što je bilo  na početku rata. Tajno je oružje nosilo ime »Fau 3« i pripada­ lo  je porodici već poznatih oružja »Fau«, koja su eksplodirala  pod brojem jedan i dva. O tomu se i u javnosti pričalo, to je  bila tajna samo za onoga koji o tomu nije ništa htio čuti. Baja  je pak od svog ministra donosio pojedinosti  o  tome  dokle se  stiglo   s   izradom,   što   su   pokazali   pokusi,   koja   količina   toga 22

oružja treba da bi se s njime krenulo u akciju i kakvi se poli­ tički preokreti očekuju. Iz Bajinih sam priča doznavao da to  oružje ima razornu moć, da uništava sve živo i ruši sve što je  podigla čovjekova ruka na prostoru od dvadeset četvornih ki­ lometara. To će oružje prisiliti protivnika, najprije, na bezglavo  povlačenje, a potom, kad bude sabijen u stupicu, na predaju. Tajne informacije o tom oružju nisu ni do danas prestale  curiti.   Ipak,   nemam   snage,   sada   dok   me   vozi   u   Novakovu  ulicu,  gdje  ćemo Novu Senjaka pitati   što najviša vlast  kaže,  treba li se povlačiti ili ostati u gradu, upitati Baju što je bilo s  tim oružjem, je li proizvedeno ili nije, hoće li zapucati ili se već  ispucalo   u   pričama   o   njegovoj   razornoj   moći   i   presudnom  utjecaju na ratnu sreću. Nema razloga da prema Baji budem  pakostan, dok je on prema meni i Mirti toliko obziran, premda  mi, ne od danas, njegovi zanosi idolima i njegovo vjerovanje u  ono što idoli kažu, sve više smeta. Makar i on u svemu tome  imao nekakvo pravo: kamo ćeš dospjeti ako nikomu ne budeš  vjerovao, a nisi ostao bez potrebe, nisi otupio i nisi poludio, da  vjeruješ i da se nadaš! Vrata nam je, nakon kratke zvonjave, otvorila sluškinja i  odvela  nas   u  prostran  salon,   gdje  smo  našli   Novu  i   njegovu  gospođu Malvinu. Uz njih još najmanje petnaestak muškaraca  raznih godina i svega tri postarije žene. Je li nekoga od njih  Baja poznavao, ne znam, ni s kim se nije rukovao, ni prema  komu se nije ophodio kao da ga poznaje. Sudeći po tomu, bit će  da   nikoga   nije   poznavao,   ali   kako   se   nije   rukovao   ni   s  domaćinom ni s njegovom ženom, tomu se ne može pokloniti  potpuna vjerodostojnost. Možda je nekoga i poznavao? Sva su mjesta bila zauzeta. I među onima koje smo zatekli  bilo ih je na nogama. I oni  što su sjedili i oni što su stajali  držali su se skrušeno, kao da je u susjednoj sobi mrtvac, a mi  se skupljamo u predsoblju da bismo, kad nam dopuste pristup  odru, preminulom odali počast, križanjem, prskanjem svetom  vodom i kratkom molitvom, a ožalošćenima izrazili sućut. Nije  se znalo koji mrtvac leži u susjednoj sobi. Da nije moja dama s  kamelijama?   Da   ja   ponovo   neću   izvlačiti   ruku   iz   njezina  pred–smrtnog stiska? Nije se znalo ni tko je ožalošćen, ni tko  izražava sućut. Ali da je u salonu atmosfera bila pogrebna, bila  je! Da se čekalo što će biti s pokojnikom, čekalo se! To ili nešto  drugo, ali se čekalo! Nakon dugog čekanja, kad smo se već upitali čemu dalje  čekati, čovjek koji je stajao uz nas, pogledavši prije toga na sat,  rekao nam je ispod glasa: 23

– Gospodo, sad je jedan. Točno u jedan i trideset gospodin  ministar ima zakazan telefonski razgovor s Poglavnikom. Tada  ćemo znati na  čemu smo. A  do tada... –I zašuti,  umjesto da  kaže kako treba čekati i šutjeti. Kad   smo   došli   i   uklopili   se   u   pogrebni   ugođaj,   nekih   je  šaputanja, sličnih onomu što smo ga maloprije čuli, i bilo, ali  su bivali sve rjeđi što smo bili bliže trenutku telefonskog raz­ govora, da bi desetak posljednjih minuta zavladala grobna ti­ šina, na kraju koje je gospođa Malvina dala mužu znak da je  sudbonosni čas kucnuo, da mora ustati, otići u susjednu sobu,  okrenuti   brojeve   telefona   koje   zna   napamet,   a   onda,   držeći  slušalicu na uhu, saslušati što se ima čuti, ma koliko to bilo  gorko. Novo je poslušao ženu i otišao u susjednu prostoriju, a  iz nje do telefona nekamo dalje. Nije zaboravio zatvoriti vrata,  ni  ona na  salonu ni  sva ona  kroz  koja je  trebao  proći  da  bi  dohvatio   slušalicu,   što   se   u   tišini   salona   razgovijetno   čulo.  Pretpostavljam da je to bio ustaljeni obred kad bi razgovarao  s   kraljem,   poglavnikom   i   predsjednicima   vlada   u   kojima   je  bio ministar. Pretpostavljam da ta ceremonija i ta diskrecija  nije  upriličena za ovu zgodu, kako bi nas  fascinirao, kao  da  govori s nekim s onoga svijeta. Čovjek koji se družio s Bajom  i volio lakovjerne mora da je uživao u teatru što ga je od vre­ mena  do  vremena   mogao   upriličiti   kako  bi   lakovjerni   povje­ rovali da imaju posla s posrednikom između zemlje i nebesa. Vrata na koja je izišao Novo otvorila su se nakon pola sata  telefoniranja,   primanja   poruke,   povjerljivog   razgovora   ili  čekanja – nismo znali čega koliko. Novo ih je otvorio, ali ih nije  zatvorio niti je ušao u salon. Ostao je na vratima i s vrata nam  se obratio. –   Gospodo,   našao   sam   Poglavnika   u   dobru   raspoloženju.  Mogu reći, optimistički raspoložena. Rekao je da Zagreb neće  biti branjen, jer ne bi mogao biti obranjen. Za obranu nema­ mo odgovarajućeg oružja, niti bi nam doteklo streljiva za oružje  što ga imamo. Osim toga, budemo li ga branili, boljševici će  uz  pomoć Anglosaksonaca razoriti grad koji je do ovog trenu­ tka ostao netaknut ratnim razaranjima. Mi na takav avantu­ rizam, na nanošenje štete hrvatskom narodu, nemamo moral­ no   pravo.   Zato   je   Poglavnik   odlučio   da   se   vojska,   državna  uprava i civili koji to  žele povuku prema Austriji, gdje  će se  staviti pod zaštitu civiliziranih naroda, Engleza, Amerikanaca  i Francuza, koji će s njima, prema ratnim zakonima, čovječno  postupati. Na taj će način biti sačuvano ljudstvo i izbjegnuta 24

surova   komunistička   osveta.   Štoviše,   Poglavnik   misli   da   će  uskoro   između   Rusa   i   zapadnih   saveznika   doći   do   ratnog  sukoba, pa će zapadnjaci zatražiti savezništvo s Hrvatima i mi  ćemo   se   u   Hrvatsku   vratiti   kao   pobjednici.   Sve   u   svemu,  gospodo, situacija jest mučna, ali nije, kako ste čuli, bezizlazna  i bez dobrih izgleda za konačnu pobjedu. Poglavnik mi je još  rekao da on odlazi iz Zagreba danas poslije podne. Razumije  se, iz sigurnosnih razloga nije mi rekao ni sat polaska ni smjer  kretanja  prema   Austriji.   Mislim   da   to   za  nas   nije   ni   važno,  neka   krene   kad   tko   može   tijekom   noći   i   sutrašnjeg   dana,   a  putovi su dobri svi koji vode u Austriju, gdje ćemo naći vojsku  zapadnih civiliziranih naroda.  Ni   nas   dvojica   ni   itko   od   gostiju   na   rastanku   nije   se   s  domaćinom pozdravio. A ipak je to bio rastanak značajniji od  svih   dosadašnjih.   Možda   je  za  ganutljiv  rastanak   kod   nekih  gostiju   i   bilo   volje,   primjerice   kod   Baje,   ali   za   to   nije   bilo  prilike, jer se bračni par Senjak, Novo i Mal–vina, uz dubok  naklon i  »do viđenja svima«,  povukoše  u susjednu  sobu i  za  sobom hitro zatvoriše vrata, ostavljajući gostima u salonu na  volju da se raziđu odmah ili nakon kraće izmjene misli, u kojoj  oni sami ne žele sudjelovati.  Baja se neko vrijeme motao po salonu. Čini se da mu nije  sve   bilo   jasno,   pa   je   neke   pitao   kako   će   teći   ta   predaja  zapadnim   saveznicima.   Na   to   mu   pitanje   nije   imao   tko  odgovoriti u skupini ljudi od kojih nitko nije davao odgovore na  postavljena   pitanja   koja   su   svi   odreda   jedan   drugomu  postavljali.  Dok je Baja tragao za odgovorom, ja sam, gledajući slike po  zidovima   salona,   pronašao   da   je   sa   zida   iznad   stolice   za  pisaćim stolom nestala jedna poveća slika. To se jasno vidjelo  jer je prostor što ga je prekrivala bio bjelji od ostalih dijelova  zida koji  su na svjetlu i prašini  požutjeli. Tu se našlo čak i  malo paučine, znak da slika nije davno skinuta i da posluga  nije imala kada zid pomesti. Gotovo sam siguran da uklonjena  slika nije prikazivala ni pejzaž ni mrtvu prirodu, gotovo sam  siguran da je to morao biti portret na mjestu gdje su se i prije  njegova   sklanjanja   događale   smjene   portreta   po   filozofskom  načelu kretena Micike: da se on ne mijenja, da on ostaje isti, a  oni   se   mijenjaju,   portret.   Kad   za   tu   mudrost   znade   jedan  kreten iz garaže, zašto za nju ne bi znao i jedan profesionalni  ministar  koji   je   ministarsku  fotelju   zauzimao   u   više   vlada  i  više država. 25

Kolone vojske, civila i svakojakog svijeta prema zapadnom su  se izlazu iz grada počele kretati već u kasnom popodnevu toga  dana i nastavile se kretati čitavu noć. Premda smo, što se tiče  odluke   i   što   se   tiče   priprema,   i   mi   mogli   krenuti   toga  popodneva,   čim   smo   se   vratili   od   ministra,   na   put   nismo  krenuli   među   prvima,   odmah   iza   Poglavnika,   nego   smo  odlučili pričekati svitanje sljedećeg dana, osmi svibnja, koji je  padao u ponedjeljak. Baja je tu noć kod nas prespavao, pošto je  motor–kotač s prikolicom ugurao u haustor i lancem ga vezao  za rukohvat, da mu ga tko ne ukrade, što je u ovoj bježaniji  bilo prirodno očekivati.

Kad smo se u svitanje probudili, što je išlo i bez budilice jer  smo sve troje imali lagan san, i kad smo izgurali motor–kotač  na ulicu, zapazio sam da ptice u mladom zelenilu kestenja i  breza pjevaju kao što ih nikad nisam čuo pjevati. Ne kažem  da tako nisu pjevale drugih jutara, kažem sasvim precizno da  ih ja nisam nikad čuo tako pjevati. Taj mi je pjev učinio be­ smislenim svaki odlazak. Može se zbiti što god hoće, danas i  sutra, te će ptice pjevati sutra isto kao  što pjevaju danas. A  ipak sam odlazio i smatrao nužnim otići. Naše pripreme za odlazak, uključujući u to sve što smo  do  tog jutra i to jutro učinili, jedva da se moglo nazvati pri­ premama, ako se ima na umu da smo odlazili u nepoznato,  na  daleki put preko stranih zemalja gdje su nas očekivali su­ sreti s različitim vojskama. Te su pripreme bile na razini pri­ prema za jednodnevni izlet u okolicu grada, gdje nas očekuje  sve  što  je  potrebno  za  ugodan  provod  u   jednom   danu.   Kad  smo  zaključali  stan i  sjeli  na  motor–kotač,  ja i  Baja  na dva  sjedala, a Mirta u prikolicu, mi smo, osim Mirtina kovčežića,  četkica za zube i brijaćeg pribora, od putnih potrepština imali  uza   se   još   samo   prikladnu   odjeću   i   tri   deke   kojima   smo   se  namjeravali pokrivati gdje budemo noćivali. Uz to je Baja na  glavi imao kožnu kapu kakvu nose vozači motor––kotača i na­ očale   za   prašinu   i   vjetar,   Mirta   sunčane   naočale   i   maramu  kojom je vezivala kosu, a ja nisam imao ni pokrivalo za glavu  ni bilo kakve naočale jer sam smatrao da to meni ne treba: od  vjetra ću se sklanjati iza Bajinih leđa, a bude li prašine, zatvo­ rit ću oči. Mislio  sam; ako taj put potraje nekoliko svibanj­ skih  dana, kakve mi to putne nedaće i vremenske nepogode  mogu činiti nepremostive teškoće? 26

Kakve   su   bile   naše   pripreme   za   put   i   s   koliko   smo  lakomislenosti   na   nj   pošli,   pokazat   će   se   već   na   prvom  kilometru putovanja. Prošli smo pokraj kazališta i ja smo se i  Mirta pogledali – tu smo se upoznali, tu smo se zavoljeli. Za  nama   je   ostajalo   ono   što   je   bilo   samo   naše.   Stezalo   nam   se  nešto   oko   srca   pa   nismo   ni   primijetili   kako   Baja   skreće   u  stranu, zaustavlja motocikl i gasi motor. Neki čovjek, očito Bajin znanac, stojeći pokraj automobila u  kojem je bila žena s dvoje djece, molio je Baju da iskrca nas  dvoje   i   da   njim   ode   do   Trešnjevke,   kako   bi   odande   donijeli  nekoliko  kanistara  benzina   što  ga  je  on  zaboravio  ukrcati   u  automobil.   I   ne   samo   to,   nego   je   zaboravio   i   rezervoar  napuniti, pa mu je tu ponestalo benzina i bez Bajine pomoći ne  može   ni   naprijed,   na   zapad,   ni   natrag,   na   Trešnjevku   po  kanistre. Ako ga Baja odveze na Trešnjevku, i njemu će dati  kanistar, dva, koliko mu treba i koliko može povesti. – Em ti – udari se Baja po čelu. – Dobro da sam naišao na  ovog   Blazinića.   Sama   Providnost!   Ni   ja   nemam   ni   pun  rezervoar ni bilo kakvu rezervu. A vi iziđite! – rekao nam je. –  Daj, Blaziniću, sjedaj iza mene i odjuriše kao vjetar. Dok   su   oni   bili   na   putu   do   Trešnjevke   i   natrag,   ja   sam  promatrao gospođu Blazinić i njezino dvoje djece. I ona i djeca  bili su veseli što odlaze na taj put. Držala je jedinom nezgodom  što su zaboravili naliti benzin u rezervoar. Sad, kad se našao  mužev znanac koji će riješiti tu nezgodu, pred njenom obitelji  više nevolja nema: auto je nov, muž je dobar vozač, a put do  Austrije neće prvi put uz muža prevaliti. Dugo je godina samo  u Austriji kupovala odjeću, pa su i taj auto tamo kupili. Kad je Baja došao s benzinom i Blazinić mu ustupio dva  kanistra, a Mirta ih stavila do svojih nogu, ostavili s mo obi­ telj sretnom što je prvu nepriliku, sigurno najveću, riješila na  tako  lak  način.  Oni  će sad nastaviti   ugodno obiteljsko puto­ vanje. Eto, nismo bili jedini koji su ovo putovanje shvatili kao izlet  u malo udaljeniju okolicu grada.

Kad smo se približili Ilici iz jedne sporedne ulice blizu Črno­ merca, našli smo je u svoj širini zakrčenu vozilima na motor­ nu i konjsku vuču, biciklima i pješacima svih uzrasta. Ljudi 27

su se opraštali, obećavali jedni drugima da će se uskoro vidjeti,  nagovarali   jedni   druge   da   krenu   na   put   ili   da   od   puta  odustanu.   Sve   se   doimalo   ishitreno,   lakomisleno,   bez   prave  nužde, iz hira! Iako tu nismo dugo stajali i promatrali, bili smo  svjedoci kako su neki nagovaranje i prihvatili, vraćali se ili se  pridruživali   onima   koji   su   ih   zvali   da   s   njima   krenu,   bez  ikakvih priprema, onako s ulice držeći prazne ruke u praznim  džepovima.   Ulica   nije   bila   toliko   zakrčena   da   se   Baja  motor––kotačem ne bi mogao ubaciti u tu bujicu ljudi, vozila i  životinja.   Čekali   smo   prolazak   kamiona   sa   studenticama   iz  Časne   radne   službe,   među   kojima   je   bila   Bajina   djevojka  Magdalena   Matijaš.   Baja   je   odlučio   voziti   iza   toga   kamiona  kako bi Magdalenu držao na oku i kako bi se s njom nalazio na  odmorištima i konačištima. Dobio je obavijest da će oni krenuti  rano,   kao   i   mi,   oko   šest   sati,   i   nadao   se   da   bismo   ih   mogli  presresti   na   Črnomercu   oko   sedam,   ali   se   dogodilo   ono   s  benzinom i sad nismo znali da li su djevojke otišle ili ih još  treba čekati.  Dok smo tu stajali ne znajući što nam je činiti, do nas je s  Gornjeg grada dopirao miris paljevine. I mirisa je i dima bilo  toliko da nisu mogli potjecati od male vatre. Ili je gorjela kuća  ili su gorjele vatre velike kao lomače. Rekoše nam oni oko nas  da   to   u   Banskim   dvori–ma   pale   povjerljive   spise,   a   kako   je  jutro vlažno, dim se ne diže u visine, prema Sljemenu, nego  pada   po   gradu   i   koloni   ljudi   i   vozila   koja   se   na   zapadnom  izlazu izlijeva iz grada.  Daljnjeg nas je čekanja oslobodio jedan Bajin znanac, koji  nikamo  ne odlazi, koji iz obližnje kuće izlazi od vremena do  vremena da vidi tko je sve krenuo na put. Upitao je Baju što  čeka, što ne upada kad je odlučio ići, a kad mu je Baja kazao  što   je   posrijedi,   reče   da   je   taj   kamion   s   djevojkama   Časne  radne službe u sivozelenim bluzama i hlačama prošao kad je  on zadnji put bio na ulici. Tako, bit će prije pola sata! Baja je  dao gas pa smo se uključili u kolonu. Put jest bio zakrčen od jednog do drugog ruba, ali, kako  nije bilo prometa iz suprotnog smjera, Baja je uspijevao pre­ tjecati   pješake,   zaprežna  kola   i  kamione.   Bilo  je  i  guranja  i  psovki,   ali   ni   na   jedno   ni   na   drugo   nismo   obraćali   pažnju.  Brzina kretanja kolone u cijelosti nije prelazila brzinu kreta­ nja umornog i lijenog pješaka, pa ni brzina što smo je posti­ zali pretjecanjem nije prelazila desetak kilometara na sat. Neki  su se izvlačili iz tog krkljanca, sjedali na zemlju pokraj puta i 28

nešto čekali, nešto razmišljali, najvjerojatnije da li put nasta­ viti ili se vratiti tamo otkuda su pošli. Bilo je i pijanih, koji su  se valjali po travi i vikali da oni neće ići nikamo ili, o–bratno,  da će ići pa makar im to rakija i ne dala. Ti pijani kao  čep  vikali su da im se tek sada razbistrio um, da tek sada vide što  nikad do sada nisu vidjeli, da tek sada shvaćaju stvari koje za  sve četiri godine rata nisu mogli shvatiti.  Kamion s djevojkama Časne radne službe, među kojima je,  kako   je   Baja   očekivao,   morala   biti   i   Magdalena   Matijaš,  sustigli   smo   na   obali   Save   kod   Podsuseda,   nakon   puna   dva  sata   prestizanja.   Ako   se   zna   kolik   smo   put   prešli,   može   se  znati i kojom smo se brzinom kretali. A tek kolona koja je bila  još sporija od nas! Djevojke su sjedile u karoseriji kamiona na  klupama   koje   su   bile   pribijene   na   pod   od   lijeve   do   desne  strane.   Gledale   su   u   smjeru   kretanja   vozila   i   bile   nam  okrenute leđima. Da privuče njihovu pažnju, Baja je zatrubio.  Nijedna se nije okrenula, valjda stoga što su se već bile navikle  ne pridavati nikakvu pozornost ni vici ni trubljenju, čega je u  ovoj gužvi i polaganom putovanju bilo i previše. Tek kad je i po  treći   put   zatrubio,   jedna   se  djevojka   obazrela,   ugledala   ga  i  prepoznala. Onima je oko sebe rekla koga vidi, pa se prema  nama najednom okrenula čitava zadnja klupa.  Ne znam što su učinile djevojke kad su prepoznale Baju.  Nakon  kraćeg  vremena  pred  onima  iz  zadnjeg  reda,   koje  su  sjedile i gledale naprijed, našla se Magdalena koja je stajala i  gledala natrag, prema nama. Bila je to izrazito lijepa djevojka,  kao   papir   čiste   i   bijele   puti,   zelenih   očiju   i   plave   kose   s  uvojcima koji su joj padali po ramenima, djevojka koju smo ja i  Mirta poznavali iz viđenja, kad bi nam Baja u prolazu pokazao  na nju i rekao da je to njegova odabranica. Nikad nas s njom  nije  u–poznao,  pa  nismo znali  ni  da li  se  ni  gdje  on s  njom  susreće. Ili je samo po izdaljeg gleda kao i mi? Rekoh da ne znam kako su djevojke nagovorile Magdale­ nu  da je iz dubine karoserije, s ne znam koje klupe, dovedu  pred   zadnji   red,   odakle   je   mogla   vidjeti   motociklista   koji   ih  slijedi. Jesu li joj rekle da je tu onaj koji joj se udvara, iako mu  ona   ne   daje   povoda   za   udvaranje   niti   mu   govori   što   o   tom  udvaranju misli? Jesu li joj rekle daje tu onaj što joj dosađuje,  ili su je na kakav trik dignule s njena mjesta  i dovele pred  nas? Kako god bilo, ona, kad je ugledala Baju, nije pokazala  nikakvo osjećanje, ni da joj je mrsko ni da joj je drago što je i  na ovom putu slijedi kao što ju je i po gradu slijedio. Trljala je 29

snene oči, i dva puta zijevnula, a kad se uvjerila zbog čega su  je kolegice izmamile, okrenula se i otišla na svoje mjesto.  –   Spavala   je!   –   rekao   je   Baja.   –   Probudile   su   je!   Voli  spavati.  Nalazio   je   razumijevanje   za   Magdalenino   ponašanje,  općenito   i   maloprijašnje.   Došla   je   iz   Vukovara,   na   prvoj   je  godini   studija.   Drži   se   roditeljskog   savjeta   da   ne   popušta  muškarcima dok ne upozna njihovo poštenje i prave namjere.  Drži se i majčina savjeta da zaspi kad joj je najteže. Nakon sna  sve će biti drukčije, vedrije i u tebi i oko tebe.  Više   nismo   pretjecali   vozila,   išli   smo   za   kamionom   s  djevojkama, i pretekli bismo samo ono što bi i on pretekao. Iza  nas je išla neka domobranska jedinica, dijelom na konjima a  dijelom na karama i lafetima tri topa. Iza Zaprešića, dok smo  se   približavali   slovenskoj   granici,   putovanje   je   postajalo   sve  brže.   Niti   se   smanjivao   broj   putnika   niti   su   se   prijevozna  sredstva mijenjala, nego se sam od sebe stvarao nekakav red  na   uskoj   makadamskoj   cesti.   Oni   što   su   pješačili,   a   dobrim  dijelom i oni što su krenuli na biciklima, nisu mogli izdržati  tempo, guranje i pretjecanje motornih vozila, jahača i zaprega,  pa su se, kad je dužina puta razrijedila masu, počeli kretati  lijevim   i   desnim   rubom   ceste.   Sredina   ceste   prepuštena   je  motornim   i   zaprežnim   vozilima,   koja   su   se,   zato   stoje   na  kotačima   bilo   svega   i   svačega,   kretala   samo   nešto   brže   od  pješaka.   Sva   sreća   što   su   proteklih   dana   padale   lagane  proljetne   kiše,   pa   je   kolnik   bio   vlažan   a   samo   ponegdje   i  blatan.   Mnogo   bi   gore   bilo   da   je   put   bio   prašan   ili   sav   u  kaljuži! Tek pred večer, koji kilometar iza Šenkovca, kad smo naišli  na napuštenu kompoziciju vlaka, sjetili smo se da toga dana  nismo ništa jeli, još gore, da smo, pripremajući se za odlazak,  zaboravili ponijeti hrane i za jedan dan. Čini se da nismo bili  sami,   u   napuštenim   vagonima,   uz   oružje   koje   nije   nikoga  privlačilo, našlo se i prepečenih listića krumpira i kockica u  kojima je bila slijepljena kava i šećer. Ljudi koji su bili gladni i  bez ikakvih zaliha hrane navalili su na pečene krumpiriće i na  tu   mješavinu   kave   i   šećera.   Učinile   su   to   i   djevojke   Časne  radne službe koje hranu nisu ponijele kao ni mi, ili su htjele  povećati zalihe. Nas troje, da ne bi ponovili pogrešku, natrpali  smo   tim   krumpirićima   i   kockicama   sve   stoje   bilo   šuplje   na  našoj odjeći, motor–kotaču i prikolici. 30

 Baja je imao i dopunski posao. Kad su vidjele što je u va­ gonima,   djevojke   su   Časne   radne   službe   poiskakale   iz   svog  kamiona i počele trpati kockice i krumpiriće u torbe i džepo­ ve, samo je Magdalena ostala sjediti na klupi kao da ne shva  ća o čemu se radi ili kao da očekuje da će druge djevojke uči­ niti za nju ono što je ona za samu sebe trebala učiniti. Baja se  u   vagonima,   gdje   je   bilo   svega   i   svačega,   dočepao   platnene  torbice,  napunio je kockicama kave sa  šećerom i  prženim  li­ stićima krumpira i odnio je do karoserije, u kojoj je, još uvi­ jek, Magdalena sjedila sama.  – Uzmi! – rekao je Baja. – Trebat će ti!  Ona je ustala bez riječi, uzela torbicu i počela jesti. Gledali  su jedno u drugo. Ona je žvakala listiće hrskavog krumpira,  a Baja je uživao u tomu kako jede hranu koju joj je on dao. Ali  ta sreća nije mogla beskrajno potrajati. Uz buku su im prišle  druge djevojke, počele uskakivati u kamion i razbile idilu.  Baja se k nama i motor–kotaču vratio sretan i presretan.  Vidjelo se to po načinu kako je zakoračio na sjedalo, kako nas  je   upozorio   da   budemo   spremni   na   polazak,   kako   je   upalio  motor, a posebno kako je pritisnuo na papučicu za gorivo prije  nego   će   motor   ubaciti   u   brzinu   da   bi   motor–kotač   kliznuo  kao  što   pri   iznenadnu   polasku   klizne   mamuzom   podboden  konj. Izvukli   smo   se   iz   gužve   nastale   oko   vagona   s   hranom   u  istom   poretku   u   kojem   smo   i   bili   došli:   naš   motor–kotač   u  sredini,   ispred   nas   kamion   s   pripadnicima   Časne   radne  službe, iza nas topnička bitnica na konjsku zapregu, a s jedne i  s druge strane puta pješaci koje polako pretječemo. Vozi se u  prvoj brzini, malokad u drugoj, a čim naiđemo na nizbrdicu, u  leru,   na   kočnici.   Sunce   je   zašlo,   hvata   se   mrak   i   mnoge  skupine skreću s puta na livadu, u šumu i na seoske trgove  gdje kane prenoćiti, a druge, one koje se kreću na kotačima, još  ustraju   na   vožnji,   pale   automobilske   farove   i   fenjere   na  zaprežnim kolima i sve se više uvjeravaju da će noćna vožnja  biti nemoguća, pa će najbolje biti da skrenu s puta i zanoće na  livadi. To čine mnogi, pa je to učinio i vozač djevojaka Časne  radne službe. Skrenuo je na livadu ispred visoke šume, gdje je  jedva   našao   mjesta.   Za   njim   smo   skrenuli   mi,   kojima   je  smještaj bilo lakše naći, a za nama topnička bitnica, koja se  smjestila uz sam rub puta tako da od nje nitko više na livadu  ne može skrenuti. 31

Sjahujem  s  motor–kotača nakon  prvog  dana  vožnje i,  za­ čudo, osjećam ponos što sam prevalio taj put, što sam na ovo  putovanje   krenuo   i   što   sam   dio   ove   beskrajne   povorke.   Uz  ponos osjećam i prkos što idem s ovim ljudima koji su krenuli  u nepoznato a da ne pokazuju nikakva straha. A kad se zapi­ tam čemu se nadam na kraju toga putovanja, što, vjerojatno,  sudjeluje i u mom ponosu  i u mom prkosu, odgovaram da je  već  bilo vrijeme krenuti na zapad, u civilizaciju, gdje me  če­ kaju neslućene mogućnosti rada, napredovanja u poslu i, bude  li sreće, nešto slave u kazališnim krugovima, na čemu god ona  bila   stečena,   na   glumi,   na   pisanju   tekstova   ili,   što   će   biti  najniža razina, na inspicijenciji.  Za   Mirtu   dobro  znam   da   osjeća   nešto  slično:   želi   postati  vrhunski   majstor   maske   koji   će   za   svoj   rad   biti   dobro  nagrađen.   O   Bajinim   razlozima   za   ovo   putovanje   ne   treba  mnogo razmišljati, on slijedi svoje političke ideale i idole: otići,  pokloniti   se   civiliziranom   Zapadu,   dobiti   njegovu   podršku   i  kući se vratiti kao pobjednik nad mrakom koji je na trenutak  izmilio iz balkanskih šuma. I još: on slijedi svoju Trnoružicu,  koja spava kad god ima priliku zaspati. A zašto Magdalena ide  na Zapad, i je li ponosna i prkosna kao nas troje, to ne znam  niti mogu znati. Ima li neke ciljeve kao što ih imamo nas troje  ili ona, četvrta u našoj skupini, cilja nema i na ovaj put odlazi  samo zato što na nj idu njene kolegice sa studija? Što god od  toga bilo, mislim da ni ona nije bila odveć zabrinuta kad je u  svakoj prilici mogla zaspati.

2. Ne znam koliko sam od prve izbjegličke noći probdio umotan  u  deku a koliko prespavao, ne znam jesam li imalo spavao ili  sam i u snu bdio, ali, kad je ciknula zora i na putu se pojavile  prve skupine  pješaka,   prvi   automobili   i  prva  zaprežna  kola,  meni se više nije dalo glumiti spavanje, ustao sam, i drhturio  na prohladnom jutru zaogrnut dekom gledajući kako prame­ novi magle vise nad pozaspalim domobranima, pripadnica­ ma  Časne radne službe i svima ostalima koji su zanoćili na  livadi   između   šume   i   puta.   Nisam   se   ni   rasanio   a   već   sam  primijetio da nisam jedini budan. Bila nas je nekolicina, među  nama i satnik topničke bitnice s kojom smo jučer putovali od 32

Podsuseda. Mlad mi se, bljedolik i mršav čovjek, kad sam mu  prišao  i  poželio  dobro jutro,  predstavio  kao Rudi  Hunjeta,  u  građanstvu učitelj, u domobranskoj odori satnik na zapovjed­ nom mjestu topničke bitnice, koja se usput, a putuje od Vin­ kovaca, prepolovila, što i nije loše, jer ovo što ih je ostalo ne  mora pješačiti, svi imaju mjesta u sedlu, na lafetima i u kara­ ma. Kažem satniku da sam ja civil i da sam samo zbog pri­ stanka da budem odjeven u prikladnu odjeću u uniformi, a na  zapad   putujem   iz   karijerističkih   pobuda,   znate   ono,   civili­ zacija, mogućnost učenja i velike zarade. On je pak vojnik i,  ako   nekamo   putuje,   mora  imati   zapovijed  kamo   putuje,   pa  bih ga molio, ako je ima, da mi kaže kamo mi idemo, kamo  ide sva ova vojska i sav ovaj narod? – Previše očekujete od mene – reče. – Ja ni za sebe ne znam  kamo idem, ni zašto idem tamo kamo, kako vidite, ipak idem.  A zapovijed da idem dobio sam, još na polasku, i ona je ovdje. Otvorio je kožni torbak u kojem sam vidio nekoliko poha­ banih   zemljovida,   bilježnicu,   logaritamske   tablice   i   okruglu  kožnatu kutiju. Uzeo je tu kutiju, a ostalo poklopio poklop­ cem  ne   zakopčavajući   ga.   Kutija   je   po   svemu   nalikovala   na  kutiju   od   kreme   za   cipele,   onoj   od   dva   jednaka   dijela.   Na  sastavu poklopaca bila je sljubljena ljepilom koje se skrutnulo  kao pečatni vosak, i otvoriti je kutiju bilo moguće samo ako se  ta plomba polomi. Iz kožnate kutije, kao kod metara od tankog  lima   koji   se   izvlače   iz   sličnih   ležišta,   stršio   je   komadić  papirnate vrpce. Satnik je uzeo kutiju s dva prsta lijeve ruke,  kažiprstom i palcem, onako kako bi uzeo kolice iste veličine, a  vrpcu   na   istovjetan   način   prstima   desne   ruke.   Prišao   mi   je  sasvim blizu i rekao: – Sad ćete vidjeti što su mi na polasku dali i saznati sve što  i ja za današnji dan moram znati.  Počeo   je   pažljivo   istezati   papirnatu   vrpcu,   pri   čemu   se  kožnata kutija nije vrtjela, ali se u njoj vrtjela neka osovina i  neko kolice oko kojeg je vrpca bila namotana. Na vrpci su se  vidjela   slova   pisana   strojem   u   dva   reda.   Ali   se   nije   dalo  pročitati   što  piše  sve  dok  satnik,   ugledavši   okomito  ucrtanu  crvenu liniju, nije prestao vrpcu izvlačiti. – Dalje ne smijemo. Tu je sve  što mi je zapovjeđeno za  današnji dan. – On je čitao glasno, a ja slušao i pratio pogle­ dom što čita: – »Dana 8. svibnja razmak od hrvatsko–slovenske  granice do prilaza Zidanom Mostu prijeđi u usporenom hodu. 33

Imaj na umu da si od danas na tuđoj zemlji i da se moraš odno­ siti pažljivo prema pučanstvu. Ne otimati ni vodu ni hranu! Sa­ mo moliti i plaćati. Ako susretnete slovenske partizane, izbjega­ vajte sukob, ali, napadnu li vas, branite se.« – A cilj? – upitao sam. – Unutra, na preostalom dijelu vrpce. – Može li se to pogledati? – Ne! Ako izvučem vrpcu do kraja, što bih mogao učiniti, ne  mogu je vratiti, jer se osovina i kolice na kojemu je ne mogu  natrag   okretati.   Ako   moj   pretpostavljeni,   a   ja   susret   s   njim  očekujem   negdje   na   putu,   nađe   vrpcu   izvučenu   i   više   od  zapovijedi izdane za dan koji je u tijeku, mora me podvrgnuti  stegovnim mjerama. A ja to ne želim! Kad bih bio učitelj ili ono  što ste vi, ja bih svojoj radoznalosti udovoljio, ali, gospodine, ja  sam još uvijek časnik Hrvatske vojske – reče mi Rudi Hunjeta  i ode među svoje ljude koji su spavali i među svoje konje koji su  pasli po livadi.

Kad   je   sunce   odskočilo,   topnički   konji   bili   osedlani   i  u–pregnuti, a djevojke iz Časne radne službe na livadi i u šumi  dovršavale jutarnju toaletu, prišao sam Baji, koji se umio na  potoku   i   sada   dotjerivao   svoju   tarzanicu,   i   ispričao   mu   svoj  razgovor sa satnikom, posebno naglašavajući kako satnik ima  kožnatu   kutiju   s   trakom   na   kojoj   su   ispisane   zapovijedi   za  pojedini dan, pa je tu, valjda, ispisan i cilj putovanja. Rekao  sam to Baji, koji od početka vjeruje da ovim povlačenjem, ma  koliko   ono   bilo   kaotično,   upravlja   jedan   viši   um,   onaj   što   je  preko   telefona   gospodinu   Novi   i   njegovoj   Malvini   otposlao  zapovijedi pred sam pokret. Baji je bilo neshvatljivo da ja sum­ njam u postojanje cilja. Za njega su plan i cilj puta postojali, a  to što ga mi ne znamo nije od značenja, sve ćemo doznati kad  dođe vrijeme. I pošto je čuo za postojanje kožnate kutije u kojoj postoji taj  plan i taj cilj, ispisani crnim slovima na bijeloj vrpci, držeći  da  je to taj trenutak spoznaje, navalio je na mene da obojica  odemo do zapovjednika bitnice i da ga nagovorimo neka ku­ tiju otvori. Baja jamči da će je ponovo slijepiti i da se neće  moći poznati da je otvarana. Rekao sam mu da ja na to satni­ ka nagovarati neću. Želi li, neka ga ide nagovarati sam. I mo­ lim, neka satniku ne kaže kako sam mu ja otkrio postojanje 34

te   kutije.   Ipak   sam   ga   podsjetio   kako   nije   lijepo   nagovarati  čovjeka   da   krši   vojnu   stegu   i   time   mu   utirati   put   u   zatvor.  Nego,   mi   se   držimo   satnika!   Naše   danohode   usuglasimo   s  njegovima! Što bude njemu, neka bude i nama! Ne treba juriti  bezglavo kao što neki preporučuju. Nikada ne znaš je li bolje  zakasniti ili uraniti. Uz satnika ćemo stići kad stići treba!  – To bih morao reći zapovjednici djevojaka i vozaču njihova  kamiona – složio se Baja. – Zato sam ti to o kutiji i kazao – rekoh i već mu vidjeh leđa  kako   u   trku   odlazi   do   vozača,   koji   je   već   bio   za   volanom,   i  zapovjednice,   koja   je   nadzirala   ukrcavanje   djevojaka,   među  kojima sam vidio i Magdalenu. Ovoga puta u budnom stanju,  ispavanu! Baja je i u trku gladio svoju lijepu tarzanicu!

Na cestu nije bilo lako izići, bila je zakrčena pješacima i za­ prežnim   kolima.   Na   trenutke   se   promet   rijedio,   ali   baš   kad  smo mi naumili krenuti, nastala je velika gužva. Želimo li ići u  jučerašnjem   poretku,   djevojke   prve,   mi   za   njima,   a   iza   nas  bitnica,   moramo   na   nekoliko   trenutaka   zaustaviti   kolski  promet.   Izišao   sam   na   cestu   da   pokušam   nagovoriti   kojeg  kočijaša neka zastane dok mi ne upadnemo. I posrećilo mi se  da naiđem na Josipa Sertića, željezničara iz mog rodnog sela  koji sa ženom i djevojčicom u kolima, što mirišu na sijeno, gura  na civilizirani Zapad, koji će i njega, vlakovođu iz Generalskog  Stola,   primiti   u   svoje   velikodušno   naručje.   Pošto   smo   se  pozdravili,   ne   propitujući   se   ni   za   zdravlje   ni   za   što   drugo,  pošto sam ga zamolio da odglumi kvar na kolima i pošto je on  pristao bez velikog nagovaranja, upitao sam ga što on, za Boga  miloga bježi, koliko god nas taj Zapad primao raširenih ruku,  kad ima dva sina u partizanima? – Imam! Ali jednoga imam i među ustašama. Taj je sam u  Generalskom Stolu poznatiji od one dvojice u partizanima. –   Pa   što?   Ona   dvojica   u   partizanima   ne   mogu   zaštititi  njega, ali mogu tebe. – E, moj Ivane Telebaru! Dok moja dva sina partizana dođu  da me zaštite, mene će susjedi ubiti, ozlojeđeni na mog sina  ustašu. I požurit  će se upravo zato da budu hitriji od  mojih  sinova!

35

Mirno smo putovali i do Brežica i kroz Brežice, i do Krškog i  kroz Krško. Put nije bio onako zakrčen kao što je bio dok smo  putovali kroz Hrvatsku. Nije bilo  čekanja da se čep odčepi i  kolona krene. Ljudska se masa razvukla na dugom putu, pa  makar   nisi   mogao   juriti,   nisi   ni   zastajao,   išlo   se   polako   ali  postojano. Nisam poznavao taj put niti sam imao podataka o  kilometraži   između   jednog   i   drugog   mjesta,   pa   ne   znam   po  čemu   sam   očekivao   da   ćemo   do   Zidanog   Mosta,   ovakvim  tempom kretanja, stići i prije kraja dana. Razumije se, ako na  putu ne iskrsnu nepredviđene poteškoće. Razmišljao sam ka­ kve bi naravi te poteškoće mogle biti. Dokučio sam samo dvije:  da  nam   tko  prepriječi   put,   minira  most   i  nešto  slično   ili   da  dođe   do   borbe   s   partizanima.   Ono   što   će   se   zbiti   kod   sela  Rožno, koje, dok smo kroz njega u miru prolazili, nije bilo ništa  ružnije od drugih sela, nije bilo ni jedno ni drugo od te dvije  očekivane poteškoće. Avione nismo ni čuli ni vidjeli, samo smo začuli pucnjavu u  pozadini,   na   prijeđenom   dijelu   puta.   Mi,   zapravo,   ni   tu  pucnjavu,   od   buke  motora,   nismo  jasno   čuli.   Čuli   smo  samo  nekakav šum od niza eksplozija, a čim smo ga čuli, ugledali  smo  avione iznad svojih glava i doživjeli pucnjavu avionskih  mitraljeza   po   koloni   nabojima,   koji   su   u   dodiru   s   ciljem  eksplodirali  kao  što  eksplodiraju  kukuruzna  zrna  kad  se  na  vrućem limu pretvaraju u bulke. Dok smo još svi bili na cesti,  prvi je avion doletio tako nisko da sam, kao da je u karoseriji s  djevojkama Časne službe, vidio mitraljesca pod partizanskom  kapom kako po koloni ispucava dugi rafal. Baja je bio priseban pa je skrenuo s puta niz laganu pa­ dinu  do dna grabe, koja je stajala nad samim sprudom Save.  Zaklon nije bio loš da nije bio obrastao svibanjskom koprivom,  koja   ne   peče   kako   će   u   srpnju   peći,   ali   nas,   kad   bismo   je  dodirnuli   rukama   i   licem,   ni   sada   nije   štedjela.   Možda   nas  tako jako ne bi ni opekla da nije doletio drugi avion i da nismo,  pekla ne pekla, morali u koprivu leći. Između naleta drugog i  trećeg   aviona   imali   smo   vremena   i   smogli   hrabrosti   da  ustanemo iz kopriva i pogledamo što se oko nas zbiva. Koliko   smo   mogli   vidjeti,   pješaci   su   se   ili   posakrivali   po  grabama ili su bježali niz padinu, što dalje od ceste i što bliže  rijeci. Najveći dio pripadnica Časne radne službe posakrivao  se ispod kamiona, a manji je dio zalegao po okolnim graba­ ma.  Samo su domobrani uz svoje konje i topove ostali nasred  ceste. Negdje jedan, a negdje i dvojica držali su konje za uzde 36

i   nastojali   im   žvale   što   više   približiti   prsima,   umirujući   ih  tapšanjem   dlanom   po   vratu   i   sapima,   da   ne   podivljaju   od  straha i ne pobjegnu bezglavo kao što su pobjegli i podivljali  konji   u   civilnim   zapregama.   Vojnički   konji,   naviknuti   i   na  pucnjavu   i   na   obuzdavanje   u   pucnjavi,   podnosili   su   strah  topćući na mjestu i drhtureći kožom po čitavom tijelu čineći je  sličnom   jezerskoj   vodi   kad   je   namreška   olujni   vjetar,   ali   su  konji civilnih zaprega i oko ceste i na cesti stvarali kaos i bili  uzrok brojnim nesrećama. Kad je naletio i treći avion a mi se  bacili na zemlju gdje nije bilo kopriva, koliko smo strahovali da  će nas avijatičar pod petokrakom presjeći rafalom, toliko smo  se i bojali da preko nas ne protutnje kopita dvaju konja i prođu  kola što ih podivljali konji za sobom vuku. Većim su dijelom to  bile napuštene zaprege. Kočijaš je, kad je mitraljiranje počelo,  ispustio uzde i zajedno s onima koje je vozio potražio zaklon, a  konji su na cesti ostali sami i, onako uplašeni, počeli bježati na  sve   strane.   U   bijegu   su   se   sudarali   s   drugim   zapregama,  njištali i rzali, sami se zapletali i upadali u grabe i grmlje, ne  štedeći nikoga tko bi im se našao na putu. Iza četvrtog aviona peti se – što smo ga očekivali kad su  nam domobrani rekli da partizani  imaju pet aviona i da svih  pet odjednom napadaju – nije pojavio i putnici su se stali dizati  iz zaklona, prilaziti cesti i nastavljati put, ako su bili pješaci, a  ako su se u nečemu vozili, tražiti svoja vozila i gledati mogu li  u njima nastaviti putovanje. Nas smo troje iz grabe izgurali  naš motor–kotač i stali uz rub ceste, između kamiona Časne  radne službe i bitnice. Začudo, na strani ceste, onoj do rijeke,  što smo je iz grabe mogli vidjeti,  nije bilo ni mrtvih ni teže  ranjenih. Bilo je okrznutih gelerom, ogrebenih i opečenih ko­ privom koliko hoćeš! Ali   na   drugoj   strani   ceste,   koju   nismo   vidjeli   dok   nismo  izišli   iz   zaklona,   bilo   je   i   mrtvih   i   ranjenih,   a   ponajviše   po­ lomljenih kola. Pozornost je privlačio zadnji dio seoskih talji­ ga,  koji je ostao u grabi kad su pobješnje–li konji rudo i prvi  dio odvukli ne zna se kamo. Na toj polovici rastrganih taljiga,  na  vreći   brašna,   držeći   se  ručicama  za  lanac   koji   je  vezivao  stupove,   stajala   je   djevojčica,   ni   starija   od   pet   ni   mlađa   od  četiri   godine.   Držeći   se   lanca,   stupčila   je   nogicama   po   vreći  brašna i derala se koliko se jače derati mogla. Povremeno je  ispuštala krikove užasnutosti kao što to čine nasmrt prepad­ nuta djeca. Svi koji su na cesti bili mogli su je i čuti i vidjeti,  ali joj nitko nije pritekao u pomoć. Jedno, što je u tom trenu­ 37

nutku svatko liječio svoj strah, a drugo, što dijete, ostalo samo  u zadnjem trapu taljiga, kad su drugi njegovi suputnici iz njih  poiskakali ili odjezdili na prvomu, za repovima konja, nije bilo  ni   u  kakvoj   životnoj   opasnosti.   Moglo  je  pustiti   lanac,   sići   s  vreće, napustiti kola i prići ljudima bez ičije pomoći. Kao i svi ostali, ni Baja nije potrčao djevojčici u pomoć, iako  ju je uočio, kao što su je svi uočili. Ali, pošto je postalo očito da  djetetu nitko ne priskače u pomoć a netko bi ipak morao, Baja  je   pogledao   prema   djevojkama   Časne   radne   službe,   ugledao  svoju   Magdalenu   i   više   povlačenja   nije   moglo   biti,   ako   je   u  očima   svoje   ljubavi   i   njenih   prijateljica   želio   ostati   dostojan  »Tarzan« frizure, koju je s pravom njegovao, jer mu je dobro  pristajala.   Ostavio   nas   je   uz   motor–kotač,   otrčao   do  grabe   i  polovi.ce taljiga, djevojčicu razdvojio od lanca i k nama je donio  u   naručju.   Imala   je   žutu   kosicu,   sve   na   uvojke,   imala   je  umazano lice, umazano suzama, brašnom i kolomašću što ju je  s lanca nanosila na obraščiće kad je s njih brisala suze. Djevojčicu je od Baje preuzela Mirta i sve bi bilo blistavo –  Baja   bi   postao   milostiv   junak   u   ovoj   džungli,   a   mi   njegovi  pomagači   i   poklonici   –   da   je   djevojčicu   imao   tko   od   nas  preuzeti, njen otac, njena majka, i brinuti o njoj brigu kao što  je   brinuo   prije   naleta   onih   prokletih   aviona.   Taj   se   netko,  međutim, nije javljao. Tko zna otkuda su te taljige dovezene i  tu   se   raspolovile,   tko   zna   što   je   bilo   s   onima   koji   su   uz  djevojčicu putovali? Jesu li poginuli, jesu li se razbježali, jesu li  tamo gdje je i prednji dio taljiga ili su se, kad su im pobjegli i  kola i konji, predomislili i, umjesto da idu naprijed, za konjima  i svojom djevojčicom, vratili se odakle su i krenuli? Cestom se kretao svatko tko se na bilo koji način mogao  kretati. I mi smo morali krenuti, kamion Časne radne službe,  nas   troje  i   bitnica,   ali   nismo   krenuti   mogli,   jer   nismo  imali  komu   predati   djevojčicu.   I   umili   smo   je,   i   utješili   smo   je   i  nahranili smo je slanim krumpirićima, ali je nismo imali komu  predati da se o njoj brine. Što s njom, pitalo se nas troje; što s  njom, pitao se satnik Hunjeta; što s njom, pitale su djevojke i  njihova   zapovjednica.   Ljudi   pored   nas   prolaze,   dolaze   iz  pozadine otkuda su došle i te taljige s djevojčicom, ali nitko od  onih što dolaze i prolaze ne kaže da je to njegovo dijete. Da je ostavimo kraj puta, neka tu stoji i plače dok njezini  ne naiđu? Nije lijepo, nije u skladu sa suštinom milosrđa i nije  dostojno   onog   što   znači   »Tarzan«   frizura.   Da   je   sa   sobom  povezemo, na Mirtinim koljenima, gdje se od početka vozi Mir­ 38

tin kovčežić s perikama i ličilima? Mogli bismo kad bismo znali  dokle ćemo je tako voziti i komu ćemo je na kraju toga puta  predati. Mogli bismo kada bismo znali kamo mi zapravo idemo  i što nas sve na tom putu čeka. Mogli bismo kad bismo mogli  znati da je i tamo negdje nećemo.morati ostaviti kraj puta i  zaključiti kako bi bilo bolje da smo je već ovdje, kod Rožnog,  ostavili, kao što sada zaključujemo kako bi bilo najbolje da je  Baja nije ni skidao s vreće brašna. Kako je plitka posudica u kojoj držimo milosrđe i kako se  brzo   troše   zalihe   junaštva!   Kako   je   želja   za   samoodržanjem  duboka i, kad iz te dubine šikne, kako natkriljuje i nas i sve  oko nas! Netko reče, netko od djevojaka i domobrana, da se krenuti  mora, da se stajati ne smije i da djevojčicu nosimo, malo jedni,  malo drugi. Ako ništa drugo ne budemo mogli, ostavit ćemo je  u nekom većem naselju, netko će je naći i odvesti kući. Drugi  rekoše da to ne valja, bit ćemo krivi što djevojčica nikad neće  naći svoje roditelje, koji moraju biti tu negdje u pozadini, koji  će se  kad–tad   pojaviti   na  ovom  mjestu.   Zato  je ostavimo  na  njenoj   polovici   kola   i   na   njenoj   vreći   brašna.   I   to   kao   da  odlučismo! Ali nitko nije imao snage da djevojčicu odnese do  njene vreće brašna. Tek jedan vojnik, na opće zaprepaštenje,  reče da će on to učiniti kad drugi nitko neće. – Ja znam, dijete moje... – reče on uzimajući djevojčicu u  naručje – ...ja znam kako se ovo zove. Nije mi prvi put da ovo  činim. Oprosti! Vojnik je iskoračio s kolnika na livadu uputivši se prema  ostatku   onih   kola.   Bio   je   praćen   pogledima   sviju   nas,  poniženih i ojađenih nad svojom bespomoćnošću i nad onim što  u toj bespomoćnosti činimo, kad je djevojčica u krilu vojnika  raširila ruke i viknula: – Mama! Bako! Dvije   su   žene,   jedna   sasvim   mlada,   ne   mnogo   starija   od  pripadnica   Časne   radne   službe,   a   druga   u   četrdesetim  godinama,   trčale   prema   vojniku   koliko   su   brže   mogle   i  odjednom   obje   uzele   djevojčicu   u   naručje,   ljubile   je   i   grlile.  Razumije se da smo s olakšanjem prihvatili ovakav završetak!  Ali je ovakvu završetku prethodio drukčiji završetak, onaj kad  je   vojnik   s   djevojčicom   u   naručju   pošao   prema   vreći   brašna  govoreći da on dobro zna o čemu se ovdje radi. Zato je pravi  završetak: – taj  u zagrljaju  bake i mame s unukom i kćeri, u 39

bakinu i maminu zahvaljivanju, u njihovoj isprici da djevojčicu  nisu napuštale nego su izgubile vlast nad konjima i poispadale  iz kola, i u njihovoj priči da je djed djevojčice poginuo prije tri  dana   a  da  joj   je  otac  negdje  u   vojnim   postrojbama  na   ovom  putu   –   bio   bez   sjaja,   bez   osjećanja   da   smo   nešto   učinili   i  učinjenim pobijedili neiscrpnu količinu sebičnosti. A što je bilo u slučaju s djevojčicom, što je to vojnik prije  svih nas znao, doznali smo čim smo krenuli. Ne znam je li stanje na dijelu puta od Rožnog do Zidanog  Mosta,   kamo   smo   do   mraka   morali   stići,   isključivo   bila  posljedica ona četiri avionska naleta ili je takvo stanje vladalo  i   prije   dolaska   aviona.   Što   god   bilo,   ono   nije   nalikovalo   na  stanje na putu što smo ga dotad bili prošli. Odjednom su se uz  rub ceste, s jedne i s druge strane, uz sam kolnik i podalje od  njega, u žitu na njivama i u travi na livadama, pojavile lešine  mrtvih   konja,   smrskana   seljačka   kola,   različita   prtljaga,  prevrnuti automobili, automobili koji gore i automobili koji su  jednostavno stali, crknuli, i postali beskorisni. Valjda su svim  onim biciklima što smo ih vidjeli da kreću iz Zagreba, na ovom  dijelu puta, pošljunčanu i neutabanu, izdušile gume i popucala  pedala – toliko ih je bilo odbačenih u grabama pored puta. U   tom   kršu   od   vozila   i   prtljage   koja   se   iz   vozila   rasula  ležali   su   ljudi   za   koje   nitko   nije   znao,   jer   ih   nitko   nije  pretraživao, jesu li mrtvi, jesu li u ranama ili su samo umorni  od puta i iznenađenja pa spavaju. Uz one što su ležali i snivali  vječni ili okrepljujući san, susretali smo žene, djecu i muškarce  kako sjede ili stoje, plaču, bulje u prazno, a ako se pokrenu,  sudeći   po   tomu   u   kakvu   su   stanju,   prije   će   natrag   nego  naprijed. Bilo ih je i izgubljenih, doista, onih koji su izgubili  svoje   znance   i   svoj   rod,   i   onih   koji   su   se   izbezumili   i   samo  odlutali. I jedni i drugi su nas pri susretu u mimoilasku pitali  jesmo li čuli za toga i toga, jesmo li ga možda vidjeli, tako i  tako   izgleda.   Koga   ćemo   mi   čuti,   koga   ćemo   vidjeti   i  prepoznati? Tada sam shvatio što je vojnik znao, a mi znali nismo, kad  je uzeo djevojčicu iz Bajinih ruku i ponio je do njene polovice  kola. Sad i ja i svi ostali koji se nadaju doći tamo kamo smo  pošli, znamo vojnikovo znanje. Ni čuti ni vidjeti – ni odbačena  vozila ni ljude uz njih što traže pomoć – ni čuti ni vidjeti, nego  samo ići naprijed, ako se i ti ne misliš, pomažući im, zaustaviti  na putu.

40

Kod   sela   Orehovo,   nadomak   Zidanom   Mostu,   središnji   dio  kolone   je   stao.   Naprijed   se   nije   moglo,   a   još   manje   natrag.  Pješaci su još neko vrijeme napredovali, ali nakratko. Većina  ih se pridružila onima koji su i prije zastoja zastali dvoumeći  se da li ići naprijed, ostati gdje jesu ili se vratiti kući. Sunce se  klonilo zapadu i, bude li zastoj duže potrajao, danas Zidanog  Mosta, odredišta satnikove bitnice, nećemo vidjeti. Od   Zidanog   Mosta   dopirala   je   žestoka   pucnjava,   nimalo  slična pucnjavi koja nas je pratila čitav put, sporadičnoj, već  pucnjava koja govori da se ispred nas vodi žestoka bitka. Iz pozadine su naišla dva motor–kotača i na njima po dva  »crnca«,   kako   smo,   ako   ih   nismo   zvali   »bobanovci«   po  zapovjedniku   Rafaelu   Bobanu,   nazivali   pripadnike   »Crne  legije«. Jedan je »crnac« vozio, a drugi je oglašavao da se s puta  sklanjaju   vozila,   kako   tko   zna   i   može,   makar   tko   i   u   Savu  morao  skočiti.  Da  ga  ozbiljno  shvate,   povremeno je  pucao iz  strojnice.   Suvozač   na   drugom   motor–kotaču,   koji   je   također  povremeno pucao, bio je nešto izdašniji u obavijestima što se  pred nama događa i što će se kod nas za koji trenutak dogoditi.  –   Partizani   su   nam   zakrčili   put   kod   Zidanog   Mosta.  Moramo izbiti čep! Sklanjajte se da vojska može proći naprijed.  Koga god ovi što za nama dolaze nađu na putu, ubit će ga –  reče i ode.  Nismo   mnogo   oklijevali.   Mjesto   za   konačenje   nije   bilo  najzgodnije: uzan ispust na vrhu krivine ispod koje teče Sava.  Stisnuli smo se, što nam je preostalo, i kamion Časne radne  službe, i Hunjetina bitnica, i nas troje. A za Hunjetinu bitnicu,  uzgred kazano, to što se pred kolonom vodi bitka i što »Crna  legija«   hita   u   pomoć   nije   značilo   baš   ništa.   U   njihovoj  zapovijedi za današnji dan lijepo piše da stupe u borbu samo  ako budu napadnuti, a oni za sada napadnuti nisu. Kad smo se sklonili u stranu, vozeći brzinom kojom smo i  dovde   vozili,   budući   da   se   po   ovakvu   putu   brže   voziti   nije  moglo, naišla je kolona »crnaca« u kojoj je bilo deset kamiona.  Za   svakim   kamionom   vukao   se   top.   Legionari   su   sjedili   u  karoserijama, na klupama, a na kabine su bila postavljena po  dva mitraljeza s cijevima u smjeru kretanja. Crna im je bila  odjeća, kamioni su im bili obojeni sivo, topovi sivozeleno, a za  njima   je   padala   crna   noć   puna   očekivanja   hoće   li   do   jutra  ukloniti prepreke s puta, i hoćemo li, kad se probudimo, moći  nastaviti putovanje. 41

Ni za noć od osmog na deveti svibnja ne znam reći jesmo li je  probdjeli ili prespavali. Bilo je i jednoga i drugoga, pa  će biti  da   smo   bdjeli.   Borbe   su   na   Zidanom   Mostu   trajale   do   pred  samo   svitanje,   a   kad   je   pred   svitanje   pucnjava   utihnula,  uhvatio nas je još veći strah nego dok je trajala. Nismo znali  tko je pobjednik, nismo znali je li čep probijen i hoćemo li u  razdan   krenuti   naprijed   ili   naši   uzmiču,   kad   nam   ne   bi  preostalo ništa drugo nego povratak tamo otkuda smo krenuli.  I na tom povratku posvemašnje rasulo! U   tim   trenucima   iščekivanja   ni   ja   ni   Mirta   nismo   mogli  spavati. Ogrnuli smo se dekama i sjeli na sprud gledajući pod  sobom rijeku koja šumi i nad sobom zoru koja sviće. Pitao sam  je bi li, daje sada u našem suteren–skom stanu i da zna što  sada znade, krenula na civilizirani Zapad sa svojim vlasuljama  i ličilima? Krenula bi, ali bez oduševljenja! Bez lakomislenosti,  kako sad ocjenjuje stanje u kojem je donijela tu odluku. Treba  pričekati i vidjeti, prilike su teške, ali se brzo mijenjaju i nisu  beznadne.   Možda   je   cilj   tu   odmah   pred   nama,   iza   Zidanog  Mosta? – Znaš li koja je ono zvijezda? – upitala me. –   Toliko   astronomije   ipak   znam.   To   je   zvijezda   Danica,  zvijezda Zornjača ili Večernjača, kako je zovu u Generalskom  Stolu. Planet Venera! Toj ne nedostaje imena! I to bi bilo sve  što od astronomije znam a ne bih znao ni toliko da ta zvijezda  nije svijetlila mojim ranim ustajanjima za ljetnih ferija, kad je,  da bi se izbjegla žega, trebalo poraniti na poljske radove. –   Hajde   da   uz   pomoć   te   zvijezde   igramo   romantični  igrokaz! Mi smo ipak kazališni radnici, bez igre i romantike ne  možemo.   Dakle,   ovako!   Ti   vidiš   koliko   ih   se   na   ovom   putu  izgubilo samo u dva dana, pa možeš pretpostaviti koliko će ih  se izgubiti nakon deset dana, ako samo toliko put do cilja bude  trajao. I nas se dvoje možemo izgubiti. Nitko nam ne jamči da  smo od toga zaštićeni u ovoj gužvi, u ovom krkljancu, gdje svi  nešto gube i nekoga traže. Gdje se mnogi gube i ne nalaze se!  Ako se nama to dogodi, ja obećavam, a i ti obećaj, da ćemo se  svako   jutro   buditi   i   gledati   u   zvijezdu   Danicu,   misleći  intenzivno   jedno   na   drugo.   Ako   i   budemo   izgubljeni,   s  pogledima koji će se na toj zvijezdi križati, bit ćemo jedno uz  drugo i radit ćemo jedno za drugo. –   Prihvaćam!   Meni   je,   čini   se,   već   na   početku   ovog  putovanja   namijenjena   uloga   romantičnog   ljubavnika.   Neka  tako bude do kraja puta! 42

Razdanilo se i do našeg motor–kotača, uz koji smo proveli noć,  dolazi   satnik   Rudi   Hunjeta   s   namjerom   da   pred   nama   iz  kožnate kutije izvuče vrpcu s dnevnom zapovi–ješću za sebe i  svoju bitnicu. I za nas troje, i za djevojke Časne radne službe!  Ja sam bio prisutan jučerašnjem izvlačenju i kutija me i vrpca  danas nisu opčinjavale koliko jučer. Kako su Mirta i njen brat  izvlačenju vrpce prisustvovali prvi put, iz njihova je ponašanja  bilo vidljivo da kožnatu kutiju gledaju kao što je Mojsije gledao  gorući grm na Sinaju i da, isto kao i Mojsije, očekuju glas sa  zapovijedima kamo da se ide i kako da se ponaša na tom putu,  zapovijedima koja uz naputak propisuju i nagrade kojima  će  biti nagrađeni ako se naputka budu pridržavali. A   taj   glas   iz   kožnate   kutije,   po   mom   dojmu,   bio   je  prozaičniji od jučerašnjega koliko je ponavljanje prozaičnije od  prvi put čuvenog naputka. Za deveti svibnja bitnici se određuje  put   od   Zidanog   Mosta   do   Laškog   nadomak   Celju,   gdje  bezuvjetno   mora   zanoćiti,   kako   bi   u   Celje   prispjela   tek  sutradan. Da smo u Zidanom Mostu, to ne bi bio dug put, ali ni  od mjesta gdje smo noćili, blizina sela Orehova, do odredišta  nije daleko, pa ćemo zarana stići u Laško bude li probijen čep  kod Zidanog Mosta i ne bude li avionskih naleta kao jučer. I  ovoga   se   puta   preporučivala   suzdržanost   pri   susretu   s  domaćim   partizanima,   ako   oni   ne   napadnu   prvi,   i   strogo  zabranjivalo   otimanje   hrane   od   stanovništva   kroz   čija   sela  prolazimo. Taman  smo pročitali što na vrpci piše, kad nas netko sa  »Zdravo,   drugovi«   pozdravi   na   slovenskom   jeziku.   Mi  pogledasmo   u   smjeru   otkuda   pozdrav   stiže   i   ugledasmo   tri  partizana odjevena u engleske uniforme. Zastao nam je dah, i  nismo znali ništa drugo nego im odgovoriti s »Dobro jutro« na  hrvatskom. Obazreli smo se oko sebe i s jedne strane vidjeli  domobrane a s druge djevojke Časne službe kako zure u ta tri  pristojno odjevena čovjeka, nimalo neprijateljski raspoložena,  kao što bi zurili u troglavu zmiju koja bi iz grmlja isplazila na  put   i   ustremila   se   na   zapovjedništvo   naše   dobrom   voljom  sastavljene skupine. Dalje od pozdrava razgovor se nije micao.  Gledamo mi njih, gledaju oni nas! – Braćo Hrvati – rekao je jedan od njih – vi sigurno znate  da se Hitler ubio prije tjedan dana. Ali sigurno ne znate da je  Njemačka noćas potpisala kapitulaciju. Rat je završen! – Braćo Hrvati – rekao je drugi – bili vi ustaše ili domo­ brani, ne pucajte na nas, a  mi nećemo na vas. Dajte da za­ jednički razoružamo Nijemce koji su bili i naši i vaši okupatori. 43

– Druže – rekao je treći partizan Baji – nama bi trebao tvoj  motor–kotač da odemo tamo gdje se Nijemci razoružavaju. Daš  nam ga? Sad   je   bio   na   Baji   red   da   odgovori   prihvaća   li   noćašnju  njemačku   kapitulaciju   i   suradnju   Hrvata   na   razoružavanju  zajedničkog neprijatelja, dakako, dokazujući jedno i drugo us­ tupanjem ovoj trojici svoj motor–kotač s prikolicom. Baju smo  gledali Mirta i ja i imali razumijevanja za njegov teški položaj,  strahujući   i   za   odluku   da   i   za   odluku   ne.   Baju   su   gledale  djevojke, očekujući od njega da se usprotivi, jer su ga sve vi­ djele kao neukrotiva pripadnika Ustaške mladeži koji spreman  dočekuje svaku priliku u kojoj može pokazati svoju čvrstinu.  Baju su gledali i domobrani, na čelu sa satnikom, ne znajući  kako   u   ovoj   prilici   tumačiti   zapovijed   da   se   partizanima   ne  pruža otpor, osim ako s njihove strane nisu napadnuti. – Gospodine Mešog, mislim da vam je tako ime – rekao je  satnik   Hunjeta,   procjenjujući   da   ovo   nije   napad   na   koji   bi  trebalo odgovoriti vatrom – gospodine Mešog, mogu vam samo  reći da su nam i noćas pobjegla trojica domobrana i da za vas  troje ima kod nas mjesta. Vas dvojica u sedla, a gospođa na  lafet. – Eto, prijevoz imate! – rekao je treći partizan. – Može se  reći,   bolji   od   vožnje   motor–kotačem!   Kad   zađete   u   planine,  kakvi vas putovi tamo očekuju, ili će vam motor crknuti ili ćete  potrošiti sav benzin. Konjska je zaprega na takvim putovima  bolji prijevoz! –   Hvala,   satniče,   na   ponuđenoj   usluzi.   A   vama   gospodo  odgovaram: radije ću ga zapaliti ili gurnuti niz sprud u Savu  nego vam ga dragovoljno predati. Pokušate li silom – i Baja  zavuče ruku u torbu koja je visila o upravljaču motor–kotača –  sili ću se oduprijeti. Bit će mi zadovoljstvo ako bar jednog od  vas usmrtim. Do sada nisam ubio ni jednog partizana, pa bi  bilo vrijeme da to već jednom učinim.  Nastao je trenutak raspleta.  –   Oni   pred   nama   kreću   –   vikala   je   zapovjednica   Časne  službe. – Djevojke, na svoja mjesta! Štef, pali! Krećemo! – Kako hoćeš, mladiću – rekao je treći partizan. – S takvom  glavom nećeš daleko dogurati. – Na konje! – zapovjedi Hunjeta. –   Na   svoja   mjesta!   –   reče   nam   Baja   i   mi,   smotavši   na  brzinu deke, uz žestoko roktanje motora, s ispusta prijeđosmo 44

na kolnik koji je bio mokar od rose ili od kišice  koja je jučer  ovuda prsnula. Išli smo, bar mi koji smo se držali sredine ceste  i bili na kotačima ili u sedlima, dva puta brže nego jučer prije  zastoja,   čudeći   se   takvoj   propusnosti.   Usput,   kao   i   jučer,  susretali   smo  očajnike  uz  njihova  nepokretna   kola,   izdušene  bicikle i pobijenu zapregu, ili smo, pogotovo u selima, susretali  manje i veće skupine partizana, naoružanih i nenaoružanih.  Kao i ona trojica što su od nas tražila motor–kotač, i ovi su nas  obavještavali o Hitlerovoj smrti, o potpisivanju kapitulacije, i  pozivali da zajednički pohvatamo i razoružamo Nijemce, koji  se pokušavaju probiti do Austrije i izbjeći pravednu kaznu. Za  razliku od one trojice, ovi od nas, osim pomoći u razoružavanju  Nijemaca, ništa drugo nisu tražili. Iz njihovih poziva, povika i  preklinjanja   doznali   smo   što   se   to   jučer   zbivalo   u   Zidanom  Mostu. Tu je iz smjera Zagreba naišla kompozicija puna njemačkih  vojnika.   Malobrojna   skupina   partizana   minirala   je   prugu   i,  kad je prvi vagon, budući je lokomotiva bila straga, naišao na  minu   i   odletio   u   zrak,   osula   kompoziciju   vatrom,   a   Nijemce  pozvala na predaju. Ali se Nijemci nisu htjeli predati, nego su  pokušali partizane odbaciti od pruge, popraviti  štetu  koju je  mina učinila i nastaviti vožnju vlakom prema Celju. U tomu  ne bi uspjeli, kao  što uspjeli jesu, da im u pomoć nije došla  »Crna legija«, koja je partizane otjerala daleko od pruge, dok  su je Nijemci popravili i produžili put. Da se to ne bi dogodilo i  kod nove zasjede koju će leteći partizanski odredi malobrojnih  slovenskih   partizana   postaviti   njemačkom   okupatoru,   ti   su  partizani   molili   braću   Hrvate   da   pomažu   a   ne   odmažu  razoružavanje Nijemaca. –  To  je  dobro  –  rekao  nam   je  Hunjeta  za  kraćeg  zastoja  pred sam prolaz kroz Zidani Most – dok se god osjećaju slabiji,  neće nas napadati. Nije trebalo ulaziti u Zidani Most, na poprište borbe koja  se vodila u noći kad je Njemačka kapitulirala, da vidimo za  što  se kolona danas kreće brže nego se kretala protekla dva  dana. Na ulazu u selo Breg presreo nas je jedan od onih ka­ miona   u   kojima   su   se   vozili   »crnci«   prepun   razgoropađenih  vojnika. Dok su nas mimoilazili, za što im je trebalo oslobodi­ ti prolaz zastajući pored puta, oni su nama, pješacima i nesre­ tnicima što su ostali bez nade da ovaj put ikamo vodi upu­ ćivali prijetnje da se svi što brže krećemo, jer da će oni kad se  budu vraćali, a vratit će se tijekom današnjeg dana, pobiti sve 45

kolebljivce, sve koji odustaju od puta. Upućujući nam prijetnje,  ispuštali su u zrak rafale iz »šaraca« kojima su svi odreda bili  naoružani.  Ni sto metara dalje nakon susreta s »crncima«, više nismo  uz put susretali ni plačljive očajnike ni one koji su se odlučili  na povratak. Možda je bilo onih koji su skre–tali u šume i sela,  kao što svake noći skreću i gube se Hunjetini topnici, ali takve  usput nismo mogli susretati. Sve je hitalo naprijed ne želeći se  susresti   sa   »crncima«   kad   se   vrate   i   kad   pred   sobom   budu  tjerali ljude kao stado ovaca. A kako je put od Zidanog Mosta  prema Celju jučer, dok su trajale borbe između Nijemaca i par­ tizana, bio ispražnjen od hrvatskih izbjeglica, što su bježale od  borbi u svojoj pozadini, sad smo od Zidanog Mosta imali put  nezakrčen i kolona je mogla napredovati brže nego prethodnih  dana. Na   prolazu   kroz   sam   Zidani   Most   dočekuje   nas   mnogo  prevrnutih   vagona,   mnogo   napuštenih   vagona,   mnogo  nesahranjenih mrtvaca nad čijim leševima zuje muhe, mnogo  oružja svake vrste, mnogo municije za sva oružja, mnogo vreća  s brašnom i mnogo konzervi i marmelade. Čini mi se da su od  svih koji su odstupali prema zapadu jedino Nijemci mislili da  će na tom putu trebati i nešto jesti i da se jesti neće imati što  ako   hranu   ne   ponesu   sa   sobom.   Iako   je   sva   ta   hrana   bila  ispreturana i pokrivena rojevima muha, pronašli smo snage da  oko  tjelesa  mrtvih  pronađemo  nekoliko  konzervi   i   tako  obogatimo svoje zalihe. Ne samo nas troje, i djevojke iz Časne  službe – sve osim Magdalene, koja je i ovu zgodu propustila, pa  se za njenu hranu pobrinuo Baja – i Hunjetini domobrani u  tom   su   kršu   i   među   tim   mrtvacima   našli   ponešto   za   jelo.  Hunjetini vojnici veliku kantu marmelade, koja je bila načeta i  na kojoj su bili rojevi muha što su, prije nego na marmeladi,  bili na krvi mrtvih ljudi. – Ostruži gornji sloj i nosi kantu na lafet – zapovjedio je  satnik svojim vojnicima koji su prema marmeladi punoj muha  pokazivali gađenje. – Da mi je tko o ovomu prije tri dana pričao, da mi je ovo  predskazivao, ne bih mu vjerovao – rekao sam Mirti.

Na mostu preko Savinje, odmah do njena ušća u Savu i nešto  pred račvanje ceste, od koje jedan smjer vodi na sjever prema  Celju, a drugi na zapad prema Ljubljani, čekala nas je neka­ 46

kva   kontrola   i,   kao   što   se   moglo   očekivati,   usporila   prijelaz  preko   rijeke.   Dok   smo   prilazili   mostu   nismo   mogli   znati   o  čemu se radi, o prebrojavanju, o provjeri, o popisu? Nijedno od  toga što nam je padalo na pamet nije moglo izdržati provjeru  zdravog razuma: čemu sad još i to? Oni što bi kontrolu prošli,  otišli bi uz rijeku i nisu nam mogli reći o čemu se tu radi, zašto  toliko čekamo. Tek kad smo mostu prišli na stotinjak metara i  gotovo   došli   na   red,   vidjeli   smo   da   kontrolu   vrši   grupa  »crnaca«,   onih   istih   ili   njima   sličnih   koji   su   probijali   čep   i  prijetili da će vatrenim bičem natjerati naprijed sve one koji su  klonuli duhom i žele se vratiti. Kad smo prišli još bliže i stupili  na   sam   most,   vidjeli   smo   da   grupom   »crnaca«   zapovijeda  satnik   bez   lijeve   ruke   do   ramena,   medvjed   od   čovjeka,  bikovskoga  glasa,   a  i   ponašanja.   Hunjeta  ga  je   prepoznao   i,  uzdahnuvši: – Bože, što taj ludi Šaban ovdje sada radi – otkrio  »crnčevo« ime i njegovu narav. –   Koliko   ja   znam   njega   su   iz   »Crne   legije«   otjerali   zbog  pijančevanja i nasilja i postavili za zapovjednika farme vojnih  krava   negdje   u   okolici   Karlovca.   Mora   da   je   ostavio   krave   i  čobane i ponovo se našao među »crncima«. Ali kako i što sad  među njima traži? Prve   su   na   red   došle   pripadnice   Časne   radne   službe.  Kamion se zaustavio pred Šabanom, on se popeo na papučicu i  povirio   u   karoseriju,   gdje   su   bile   djevojke,   i   kroz   prozor   u  kabinu, gdje je bila zapovjednica s vozačem. – U redu! Uniforma je tu, a gdje su kape? – rekao je. – Nama nisu propisane – rekla mu je zapovjednica. – A oznake? – pitao je. – Ni to! – rekla je zapovjednica. – Sad ću vam ja propisati. Svi ćete dobiti kape i na njima  slovo   U.   Takvi   ćemo   izići   pred   zapovjednike   i   zapadnjake.  Nema izmotavanja: »Mi nismo bili ustaše!« Svi smo bili, i sada  smo ustaše! Jeste li razumjeli? – Pa! – rekla je zapovjednica. – Dijeli im kape! – zapovjedio je »crncima« što su ga pratili  noseći u vrećama ustaške kape. Kad je došao red na nas troje, djevojke su bile pod kapama  i mi smo znali što Šaban za prolaz mostom traži. Baja se ispri­ čavao Šabanu da ustašku kapu ne nosi samo zato što na gla­ vi ima kožnu, vozačku. Na to mu je Šaban odgovorio da ne­ 47

ma problema, dobit će i kapu sa slovom U i odvojeno slovo U,  da ga prikopča na vozačku kapu, pa neka nosi na glavi što kad  poželi.   Mene   je   ukorio   što   imam   lijepu   uniformu   a   nemam  prave   kape   i   svojim   mi   je   rukama   nabio   kapu   koja   mi   je  pokrila i uši i čelo.  –   A   gospođa?   Ona   je   izvoljela   obući   hlače   s   potkožanom  guzicom,   ali   joj   se   kapa   i   slovo   U   ne   nose?   Nabij   joj   je!   –  zapovjedio   je  jednom   »crncu«   i,   dok   je  ovaj   nabijao   kapu   na  Mirtinu bujnu kosu, Šaban je došao do Hunjete. – Vidi, vidi! Koga to moje oči vide? Nisi li ti, satniče, onaj  Hunjeta,   onaj   učitelj?   –   reče.   –   Pa   gdje   se   ono   nas  dvojica  zadnji put susretosmo? – Na kravljoj farmi. Ti si učio regrute kako se muzu krave i  batinao si ih kad ne bi znali, a ja sam došao po sljedovanje  sira. – Jest, jest! Onda sam ti ja opsovao majku što me gnjaviš  sa svojim sirevima dok obavljam finu obuku novaka. – Da, baš tako, satniče! – E, sad pazi, Hunjeta, što ću ti reći. Najradije bih tebi i  tvojoj satniji nabio na glave ustaške kape, ali nemam dovoljno  kapa. Trebaju mi za one koji idu gologlavi. Nego, ti ćeš i tvoji  vojnici   skinuti   s   kape   domobransku   oznaku,   malo   slovo   U  iznad grba, i na to ćete mjesto pričvrstiti veliko, ustaško slovo  U, kojem je grb u sredini. Razumiješ? –   Razumijem   –   reče   Hunjeta,   skide   kapu,   odvrnu  domobransku  oznaku,  baci   je  preko  ograde  mosta  u  rijeku  i  ispruži   ruku   prema   »crncu«   da   mu   dade   ustaško   slovo   U.  Gledajući što im radi satnik, i ostali vojnici učiniše isto, tako  bez ikakva opiranja. Samo jedan vojnik, konjevodac i, čini se, malo tup, ne skide  kapu i ne uze novo slovo. – Što ti svoju ne skidaš? – upita ga Šaban. – Što usporavaš  prolaz? –   Ja   je   neću   ni   skinuti,   ja   ću   pod   ovom   kapom   i   ovim  znakom prijeći preko mosta – reče konjevodac. – A zašto tako, delijo? – pita ga Šaban. –   Ja   sam   pod   ovom   kapom   i   pod   ovim   znakom   ratovao  četiri godine. I što bih se ja pred tim zapadnjacima prikazivao  onim   što   nisam   bio?   Nisam   imao   čast   biti   ustaša,   bio   sam 48

čitav rat domobranski tutlek i takav ću se i pred zapadnjacima  pokazati. Pa, kud puklo da puklo! Je li konjevodac imao još što kazati, nikad se neće znati. U  riječi ga je presjekao hitac iz Šabanova pištolja. Gađao ga je s  dva metra razmaka. –  Začepi   –   uz   pucanj   je  viknuo   Šaban   i   s   dva  ga  metka  pogodio u usta. – Ne dajte da ometa prolaz! Bacite ga u rijeku!  – rekao je »crncima«. – Prolazi! – rekao je svima nama koji  smo   dobili   nove   kape   ili   novi   znak   i   bili   ustrašeni   i  zaprepašteni konjevodčevom smrću. Noć od devetog na deseti svibnja proveli smo na ledini uz  crkvu i groblje oko nje, za koju nam se učinilo da je općinsko  vlasništvo,   pa   nas   mještani   Laškog   neće   optuživati   da   im  uništavamo   usjeve.   Na   livadi   je   rasla   trolisna   djetelina   u  cvatu, taman za konjski zub, i Hunjetini će se konji do sutra  najesti.   S   livade   je   vodio   lagan   prilaz   Savinji,   koju   uzvodno  slijedimo   još   od   Zidanog   Mosta.   Na   rijeci   smo   pojili   konje,  grabili vodu za piće, umivali se i prali noge. Ulogorili smo se  prije zalaska sunca, računajući da ćemo sve te radnje morati  obaviti za vidjela. Od Zidanog Mosta do te crkvice, pred samim  ulazom u Laško, usput nismo susretali ni civile ni partizane s  njihovim   pozivima   da   sada,   kad   je   rat   završio,   zajednički  razoružamo   Nijemce   i   ne   dopustimo   im   da   pobjegnu   u  Austriju.   Prestala   su   upozorenja:   »Otraga   idu   'crnci',   ne  zaostajte i ne vraćajte se!« Većina je ljudi iz kolone, kao i mi,  pronašla noćni smještaj negdje kraj puta. Tu noć nismo ležali  ponaosob. S Mirtom u sredini, zato što je više od nas dvojice  bila zimogrozna, složili smo se jedno pored drugoga i zaspali  čvrsto   kao   nijednu   drugu   noć   od   ovih   što   ih   provodimo   pod  vedrim nebom. Ja smo se i Mirta ranije od Baje izvukli ispod  deka i pošli se umiti na Savinju prije svih. Nakon umivanja  vježbali smo promatranje zvijezde Zornjače. Razdvojili smo se,  ja iza jednog, a Mirta iza drugog spruda i promatrali zvijezdu.  Mirta mi je rekla da je to idiotska igra, da njome izazivamo  nesreću. Rastanak! Osim toga, dok gleda zvijezdu, ne misli na  moj   pogled   koji   se   s   njenim   na   njoj   križa,   nego   na   moju  prisutnost iza susjednog spruda. Odgovorio sam joj da tu igru  ne igramo što bismo željeli izazivati nesreću, nego je igramo da  bismo nesreću preduhitrili. Moramo neprestance misliti da se na ovom putu, gdje se  mnogi  gube, ni pod koju. cijenu ne razdvoiimo jedno od dru­ 49

goga. Zagrljeni smo se složili i da se više ove idiotske igre ne  igramo i da se živi ne rastajemo. Potom smo otišli do Baje i probudili ga. Jedva! Tek kad smo  mu   rekli   da   su   sve   djevojke   na   nogama   i   da   je   Magdalena  otišla na Savinju prati se i češljati kosu, uspravio se a da nije  ni oči otvorio. Otvorio ih je tek kad je od sestre primio ručnik i  krenuo prema rijeci. Otišli smo i do Hunjete da prisustvujemo izvlačenju vrpce i  pročitamo   što   na   njoj   za   današnji   dan   piše   onaj   koji   je   ovo  putovanje   smislio   prije   mjesec   dana.   Onda   kad   je   Hunjetu  poslao na put! Hunjetu smo našli, ako se tako u ovim prilikama može reći,  sretna zbog dvije stvari: ni jedan mu od domobrana noćas nije  kidnuo u šumu, pa će i dalje moći vući svoje topove, i nijedan  domobran nije s kape skinuo slovo U, pa na putu neće imati  neprilika   s   bezrukim   Šabanima,   koji   ovakvo   vrijeme   drže  svojim   vremenom.   Čim   smo   mu   prišli   i   čim   nam   je   kazao  razlog   svom   dobrom   raspoloženju,   pristupio   je   izvlačenju  vrpce. Tamo je pisalo da se deseti svibnja bitnica od Laškog treba  približiti Celju, što ranije. U Celju će sudjelovati u smotri što  će   je   obaviti   Poglavnik.   On   će   u   tom   gradu   dočekati   sve  hrvatske jedinice koje će tamo doći iz sva tri smjera: iz onoga  što   od   Zaprešića   preko   Krškog   i   Zidanog   Mosta,   kojim   mi  idemo,   vodi   u   Celje;   iz   onoga   što   u   isto   odredište   vodi   iz  Krapine, Rogaške Slatine i Šentjurja; i onoga što prema istom  cilju vodi iz Varaždina, preko Ptuja i Slovenske Bistrice. Na  kraju   stoji   napomena   da   treba   uspostaviti   vezu   sa  zapovjedništvom smotre. Neka bude strpljiv, jer će se na okupu  naći velika vojska! Zapovijedi će i dalje dobivati. Ne kaže se od  koga! Od zapovjedništva parade ili i dalje iz kožnate kutije s  vrpcom? Od Laškog nismo daleko odmakli, svega nekoliko kilometara,  i u selu Tremerje, gdje smo bili zaustavljeni,  dočekala  nas  je  potvrda onoga što je za današnji dan pisalo na vrpci iz Hunje­ tine kutije. To nije niti može biti slučajno! To je podudaranje  svih   dijelova   plana   koji   je   napravljen   bar   četiri   tjedna   prije  svoje završnice u Celju. Iz vozila koja su išla ispred nas i zau­ stavila se kao što smo se i mi zaustavili, dobili smo obavijest  da se sklonimo uz desnu stranu ceste, što više možemo, i da  dobivenu obavijest prenesemo na one što putuju iza nas, ka­ 50

ko bi, nošena od usta do usta, došla do kraja kolone, ma gdje  kolona   završavala.   Uz   to   smo   upozoreni   da   budemo   mirni,  skrušeni i dostojanstveni, jer predstoji prijelomni trenutak u  našem   životu.   I   neka   nikako   s   mjesta   ne   krećemo   dok   ne  dobijemo zapovijed da krenemo, kako se u Celju ne bi stvorila  neopisiva gužva, uvjetovana slijevanjem vojske i naroda iz tri  putna   smjera.   A   zapovijed   kad   krenuti   dobit   ćemo   s   čela  kolone. Otuda će nam dolaziti, od usta do usta prenošene, i sve  druge obavijesti. Za početak nam javljaju da je Poglavnik jučer u Ljubljani  dogovorio našu predaju Englezima. S   čela   nam   se   kolone   potom   zapovijeda   da   poruke   ne  izvikujemo svi, nego da izaberemo ljude koji će biti na vezi i  izvikivati ono što čelo kolone odluči. Ono je na ulazu u Celje.  Mi smo odabrali Baju, neka budno sluša što će mu dovikivati  zapovjednica   Časne   radne   službe   i   to   prenosi   Hunjeti,   a   on  onima što putuju iza njegove bitnice. Pošto se obavijest s čela  kolone   da   nas   u   Celju   čeka   smotra   poklopila   s   dnevnom  zapoviješću na vrpci, Hunjeta nam je otkrio za njega značajnu  tajnu: njegova bitnica pripada domobranskom gorskom zdrugu  pod  zapovjedništvom   generala  Peričića;  za  njega Hunjeta  ne  zna   gdje   je,   ali   ga   se   nada   susresti   na   smotri   i   tom   mu  prilikom   predati   neraspečaćenu   kožnatu   kutiju   koju   je   od  njega i primio. Nedugo   nakon   dobivenih   zapovijedi   i   obavijesti,   po  oslobođenoj   su   cesti   iz   pozadine,   jedan   za   drugim,   počeli  vrvjeti   luksuzni  automobili   pretrpani  putnicima i   prtljagom.  Kroz zatamnjena, blatna i prašna stakla, u brzoj vožnji, jedva  smo   zapažali,   zato   što   su   najčešće   sjedili   na   stražnjim  sjedalima, da se u tim snažnim vozilima nalaze vojni časnici,  ponekad sami, u skupinama po četvorica i petorica, a ponekad  sa ženama i djecom. Bilo je i gospode u civilu, ali ni približno  koliko gospode u uniformama. Nije nas ni čudilo ni smetalo što  nas pretječu. Zna se, kad je parada, naprijed idu najvažniji, za  njima manje važni, bez kojih parade ne može biti, i na kraju  nevažni, bez kojih bi se moglo, koji se trpe, a bilo bi najbolje  kad ih ne bi bilo. Sebe smo, dakako, ubrojili među one druge,  bez   kojih   parada   ne   može.   Zato   smo   bez   zavisti,   štoviše,   sa  zadovoljstvom što propuštamo da idu prvi oni koji nas vode k  spasu, promatrali tu kolonu lijepih i udobnih vozila. Da nam  nisu   rekli   kako   je   Poglavnik   jučer   bio   u   Ljubljani,   očekivali  bismo   da   se   i   on   tu   negdje,   dobro   skriven,   nalazi.   Ako   se 51

ne nalazi on, nalazi se netko drugi tko ga tu zastupa! Neka  prolaze! Što je tih limuzina više, to nam je put izvjesniji. Pitali smo se samo jesu li se ti automobili nalazili u koloni  otkad  se  i   mi   u   njoj   nalazimo,   pa   sad,   kad  je  došla  vijest   o  smotri, idu na čelo, što bi nam bilo drago  čuti, ili su oni na  putu tek od jučer, što nam čuti ne bi bilo drago, jer sebi ne  bismo mogli navesti razloge koji su ih naveli da na put krenu  sa znatnim zakašnjenjem. Čime sebi razbijamo glave! Oni su  znali da u Celju treba biti tek deseti svibnja. Upravo to! Da je  to razlog kašnjenju govori i Hunjetina kutija s vrpcom. Uz   luksuzne   automobile   u   pretjecanju   je   sudjelovalo   i  nekoliko kamiona s vojnim jedinicama. Nisu išli u formacijama  jedan za drugim, išli su raštrkano i, koliko se moglo vidjeti, a  vidjeti se moglo malo zato što su kamioni imali nove cerade,  bili   su   to   časnici   i   podčasnici   osobnog   odjela   Poglavnikova  tjelesnog   zdruga   ili   pripadnici   ustaškog   obrambenog   zdruga  kojima je zapovijedao Maks Luburić. Oni su nas mimohodili, a s čela su kolone, od usta do usta,  stizale   vijesti.   Uz   Poglavnika   će   na   svečanoj   tribini   biti  engleski maršal Alexander. Kad pred njima dvojicom izvršimo  mimohod, prelazimo pod englesku zaštitu, pod blagu upravu  zapadne   civilizacije.   Eto   nam   onoga   što   priželjkujemo!   Mi  ćemo ipak biti dobitnici u ovom ratu. Zatim   uslijedi   začudna   zapovijed:   da   s   kapa   i   odjeće  skinemo znak U i bacimo ga daleko od sebe! Ako su nam i na  dugmadima znakovi U, ili su vezeni na dijelovima odjeće, neka  dugmad isparamo i bacimo, a končiće neka izrežemo i isučemo.  Englezi   nas   ne   pristaju   primiti   pod   tim   znakom,   jer   svaku  stranačku   vojsku,   pa   i   ustaše,   drže   fašističkom   i  komunističkom, drže nespojivom sa zapadnom demokracijom.  I   neka   se   nitko   ne   čudi   ovoj   zapovijedi,   ona   je   odavno  očekivana   i   za   nju   su   izvršene   pripreme   kad   je   u   siječnju  odlučeno   da   se   sve   hrvatske   snage   ujedine   pod   jednim  imenom,   Hrvatske   oružane   snage.   Tada   je   nestalo   ustaša   i  domobrana! Bar što se naše skupine tiče, nas troje, djevojaka i bitni­ čara, svi smo, izuzev Baje, laka srca poskidali sa sebe i kape i  znakove Šabanove. Baja pak nije zapovijed proveo do kraja: s  kapa je U skinuo, ali ih je umjesto u Savinju, potopio u duboki  džep   čerkeskih   hlača.   Ispred  nas   i   iza  nas   bilo  je   prosvjeda  sličnih   prosvjedu   konjevodca   pred   Šabanom:   »Pod   ovim   sam  četiri godine ratovao, u ovom ću pred Poglavnika i na smotru 52

izići,   da   vidim   kakvu   kapu   i   kakav   znak   on   sada  nosi!«   Ne  znam koliko je tog otpora bilo. Koliko god da ga je bilo, kad je  stigla  sljedeća   zapovijed,   otpor   je  prestao,   bez   štete,   jer   nije  bilo nikoga slična Šabanu koji bi kažnjavao. Našom kolonom, glasila je ta zapovijed, koja u Celje ulazi iz  smjera Laškog, zapovijedat će Ante Moškov, ustaški pukovnik,  koji   to   zbog   odbojnosti   Engleza   prema   ustašama   više   nije,   i  domobranski   general,   koji   je   i   prije   i   sada   zapovijedao  Poglavnikovim tjelesnim zdrugom. On je izdao sve obavijesti i  sve zapovijedi koje su nam prenesene od usta do usta. A sad  ostanite   mirno   na   svojim   mjestima,   on   će   izdati   i   konačnu  zapovijed – da krenete na paradu!

Uslijedila je stanka koja će potrajati puni sat vremena. Niti  je   tko   pristizao   sa   začelja   kolone,   niti   su   nam   s   njena   čela  slane   obavijesti   i   zapovijedi.   Pogotovo   ne   onu   koja   nam   je  obećana   i   koju   smo   iščekivali,   da   se   pokrenemo.   Kad   se  čekanje   otegnulo   i   više   od   jednog   sata,   nastaje   vrijeme  istezanja vratova, da bi se vidjelo što se sprijeda događa. Neki  su se penjali na kabine kamiona, neki na stabla oko puta, neki  su izlazili i na pobrežja, ali nitko pred sobom nije vidio ništa  osim kolone koja stoji. Slijedeći još od Zidanog Mosta tok Savinje, cesta je na tom  mjestu išla s desne strane te rijeke. Kao što je činila na čitavu  prevaljenom potezu, i kod Tremerja je napravila zavoj, pa se s  kabina i stabala mogao vidjeti samo dio kolone od ulaska do  izlaska  iz zavoja.  Na  mjestu gdje  smo  mi  zastali,  Savinju je  premošćivala željeznička pruga. S druge strane rijeke dizalo se  brdo.   Neki   su,   kad   im   je   dosadilo   istezanje   vrata,   došli   na  misao   da   se   popnu   na   taj   brijeg   u   nadi   da   će   s   njega   pući  pogled na cestu od zavoja do predgrađa Celja. Mnogi su željeli  prijeći most i popeti se na brdo, ali su se pribojavali da  će u  međuvremenu stići zapovijed da se krene, što će vozilo u kojem  putuju   morati   poslušati.   Može   im   se   dogoditi   da   na   paradu  podu pješice, ili da na nju nikada i ne stignu. Nagovaran od djevojaka, izložen žalopojkama da se iste­ zati vrat i čekati više ne može, uvjeren da će, ako kolona kre­ ne  prije  nego  se  on  vrati   s  vidikovca,   sustići   koga  god  bude  želio,   preko   željezničkog   se   mosta   uputio   samo   Baja.   S   odo­ bravanjem   su   ga   ispratili   svi   kojima   je   istezanja   vrata   i  čekanja bilo dosta. 53

– Nema nikakvog čela kolone! – rekao je Baja kad se vra­ tio.  –   Onih   limuzina   nema!   Na   sredini   pravca   od   zavoja   do  predgrađa stoje dva kamiona, a ispred njih sve do grada nema  ničega. Sjedajte! – rekao je meni i Mirti. – Treba ići i vidjeti  što se tamo događa. Krenete li i vi prije nego se mi vratimo,  naći ćemo se negdje na putu –rekao je zapovjednici djevojaka,  a preko nje i svojoj Magdaleni, koja je jedina bila u karoseriji.  Iskoristila   je   priliku   kad   auto   ne   treska,   ispružila   se   na  praznu klupu i zaspala.

Po   slobodnoj   strani   ceste,   vozeći   punom   brzinom   pored  kolone koja je istezala vratove, mi smo učas prošli zavoj i izbili  na ravni dio ceste i njime se dovezli do dva kamiona. Oba su  na   karoseriji   imala   cerade   i   pripadala   onim   teretnjacima   u  kojima   su   se,   neravnomjerno   posijani   po   koloni   limuzina,  provezli   časnici   i   podčasnici   osobnog   odjela   Poglavnikova  tjelesnog   zdruga   i   pripadnici   zdruga   koji   je,   pod  zapovjedništvom   Maksa   Luburića,   čuvao   logore.   Ni   u  karoseriji   ni  u  kabini   stražnjeg kamiona  nije  bilo  nikoga.   U  prednjemu,   u   karoseriji,   također   nitko,   ali   je   u   kabini   za  volanom sjedio krupan čovjek, tako da je lice zabio u središte  volana. Ne silazeći s motor–kotača, Baja je otvorio vrata kabine i  povikom   »Ej«   pozvao  čovjeka   da  se  probudi.   S   upravljača   se  podiglo   podbuhlo   lice,   od   sna   bunovna   ili   od   rakije   pijana  čovjeka.   U   njemu   smo   prepoznali   Šaba–na   koji   nam   je   u  Zidanom Mostu nabijao ustaške kape na glavu, i silio nas da  skidamo sa sebe znak bivših domobrana i šijemo znak bivših  ustaša. Sad ni na njegovoj kapi ni na reverima njegove bluze  nije bilo ustaškog obilježja. Na bluzi nije bilo čak ni dugmadi,  koje je, najvjerojatnije, pokidao kad je stigla naredba da se sa  slovom   U   pred   Engleze   ne   može   izići.   Nije   nas   prepoznao.  Koga će on ovakav prepoznati! A i da nije ovakav, zar on može  znati kolikima je kapu nabio na glavu, i koliko ih je poslao niz  Savinju. A da nas je i prepoznao, sada to ne bi pokazao jer se i  u njemu u vezi s tim znakovljem i s tim kapama nešto bolno  prelomilo. Nije nas prepoznao, ali nas je s nekim zamijenio! – Onda, ide li se!? Je li ta pozornica već namještena? Jesu  li se na njoj naredale one glavešine, one prdonje što se slikaju  uz Poglavnika? – pitao nas je kao da smo mi oni što ih očekuje  da   se   vrate   iz   Celja   i   povedu   ga.   –   Ja   sam   uvijek   govorio: 54

on je dobar, ali se, brate, okružio govnarima. Da ja dođem do  njega, da mu ja kažem što narod misli, ne bi on zapovijedao da  se skidaju znakovi i kidaju dugmad! Onda, idemo li? Ulazi i  vozi! Da znaš, da imam obje ruke i da znam voziti, ne bih ja  ovdje čekao, gario bih ja za njima. Ali mi Moškov reče: »Sjedi  tu, čekaj, doći će netko po tebe!« Svaka mu čast, poslao vas je!  Hajde, ulazi i gari! – Pijana budalo! Za tebe je preteška zadaća i kravu pomu­ sti – reče mu Baja, zalupi vratima kabine i dade gas do daske. Ni od koga neometani, do središta smo Celja stigli u tren  oka.

U gradu nas je dočekalo veliko i, bez tuđe pomoći, neobjašnjivo  iznenađenje. Nakon razgovora sa Šabanom, nismo očekivali da  ćemo zateći binu s glavešinama, mimohod i predaju civilnog i  vojnog ljudstva pod englesku zaštitu, pa s te strane nikakvog  iznenađenja   nije   bilo.   Nismo,   doduše,   znali   tko   se   i   zašto  poslužio  Šabanom,   ali   smo  slutili   da  se  iza  svega  toga   krije  nekakva prevara i da, prema tomu, ne očekujemo ni binu ni  glavešine na njoj. Celjsko je iznenađenje bilo druge vrste. Što  smo se više približavali središtu grada, to smo, na trotoarima,  u parkovima i sporednim ulicama, zatjecali sve više ljudi. Nije  čudan   bio   samo   broj   ljudstva,   premda   je   i   to   zapanji–valo,  čudna   je   bila   mješavina.   Pomiješani,   pod   oružjem,   bili   su  partizani, Nijemci i svi rodovi Hrvatske vojske. Zajedno su bile  civilne izbjeglice iz Hrvatske i celjski građani. Na kućama su  se vijorile slovenske zastave s petokrakom zvijezdom, a dolje, u  ljudskoj vrevi, vile su se zastave s ustaškim znakovljem. Bilo je  tu srpskih i crnogorskih četnika, bilo je tu čerkeske i kozačke  vojske, svačega, i nitko nikoga nije napadao! Sve   se   to   ljudstvo   motalo   po   trotoarima,   parkovima   i  sporednim ulicama. Na glavnim putnim smjerovima mogao je  biti   samo   onaj   tko  prolazi   kroz   grad,   pješice,   na   konju   ili   u  kakvu vozilu. Red na prometnicama i savjete kojim smjerom  krenuti, davali su naoružani slovenski partizani koji su nosili  crvenu vrpcu na lijevom rukavu. Oni nisu dopuštali da se itko,  dulje   nego   mu   bude   pružena   uputa   kamo   da   ide,   zadrži   na  kolniku, oni su one koji bi se poželjeli zadržati u gradu, silili  da   se   miču   s   glavnih   prometnica.   Zahvaljujući   njihovu  prometovanju, koliki je nered vladao na trotoarima, toliki  je  red bio na prometnicama. 55

Kad smo došli u samo središte grada na križanje cesta iz  četiri smjera, i kad nismo znali na koju stranu krenuti, obratili  smo se jednom od tih redara za pomoć i začudili se što govori  tečnim hrvatskim jezikom. – Pretpostavljam da želite u Austriju? – rekao nam je. –  Od  ovog raskršća ima više cesta koje tamo vode. Ako pođete  cestom iza mojih leđa, što ide na sjever, stići ćete preko Fran­ kolova i Vitanja do Slovenjgradeca i Prevalja u blizini austrij­ ske granice. Cesta nije najbolja, na nekim je mjestima popri­ lično uska, ali nigdje nije tako uska da motor–kotačem nećete  moći proći. Ako pođete ovom cestom, meni  zdesna, stići ćete  samo do Šempetra, gdje, ne želite li zalutati u Ljubljanu, mo­ rate skrenuti desno i doći u Velenje. I iz Velenja se ceste ra­ čvaju na dva kraka, a oba vode do austrijske granice kod Pre­ valja. Pođete li desno od Velenja, doći ćete na Mislinje, odakle  put vodi do Slovenjgradeca, Ravnama na Koroškem i Prevalja.  A   ako   iz  Velenja   skrenete   lijevo,   preko  Šoštanja   ćete   stići   u  Mežicu, a otuda također u Prevalje. Ovo je, što se trase tiče,  najgori put, ali mislim da je na njemu najmanja gužva i da se  njime do granice dobrim autom još danas može stići. – Oprostite, mogu li vas nešto upitati? – umiješao sam se u  razgovor   između   Baje   i   prometnika.   –   Koliko   vidim,   vi   ste  jedini Hrvat među redarima. Otkuda vi ovdje? – Ja sam jedan od vas iz kolone. Samo sam na glavu nabio  titovku i prometujem. Ovdje se danas sve može. Partizana je  malo! Pokušali su nas razoružati, ali su ih »crnci« ohladili pa  sad   samo   reguliraju  promet.   Žele  da   što  prije  prođemo   kroz  grad, kako bi u miru proslavili završetak rata. Kad svi naši  prođu i ja ću baciti titovku i doći za vama. Onda, jeste li se  odlučili kojim ćete putem? – Onim kojim je krenuo Ante Moškov i kolona luksuznih  automobila što je došla otkuda i mi dolazimo – rekao je Baja. – Oni su otišli u smjeru Velenja i raspitivali su se za put od  Velenja   preko   Soštanja   do   Mežica.   To   je   taj   najlošiji   ali  najslobodniji put. Da li će njime i produžiti, ili će od Velenja  skrenuti na Mislinje, to ne znam – rekao je prometnik.  – A jesu li ovdje u Celju bili Poglavnik i maršal Alexander?  – pitao sam ga. – Ovdje nisu! Oni tamo čekaju! – kaže prometnik. – Gdje tamo? – pitam. 56

– To oni što su s Moškovim otišli znaju. Oni su i odjurili  sporednom cestom da taj doček pripreme. Tako su bar rekli! –  uvjerava   nas   prometnik.   –   Ali   nisam   siguran   da   će   tu  sporednu   cestu   naći.   Zamislite,   on,   general,   iz   Zagreba   je  pošao bez zemljovida! I mene pita kuda da ide! – Stići ću ja njih i pitati – rekao je Baja, pa smo se povezli  što smo brže voziti mogli.

Samo malen dio puta, kroz Celje i od Celja do mjesta  Žalec,  morali   smo   zaobilaziti   kolonu   izbjeglica,   istina,   prilično   raz­ rijeđenu. Od Žaleca do  Šempetra, gdje je kolona skretala na  sjever i gdje smo dobili obavijest da crne limuzine nisu htjele  ići na Mislinje kuda je većina izbjeglica išla, sve do  Šoštanja,  kad   smo   sustigli   začelje   limuzina,   na   putu,   izuzev   seljačkih  zaprega i krava, nismo susreli nikoga. Kolonu smo limuzina  sustigli na izlazu iz Šoštanja, kad se uska cesta još više suzila,  počela se penjati i vijugati i kad je svako pretjecanje postalo  nemoguće. A gdje bi se ukazala prilika da se pretekne samo  jedno   vozilo,   bilo   je  nasmrt  opasno!   Po   takvoj   se  cesti   išlo  polagano pa smo mogli dovikivati s bjeguncima u automobilu  na začelju koji je bio otvoren. U njemu su bile dvije mlade žene  i dva avijatičarska časnika. Od njih smo doznali da je Moškov  na   čelu   i   da   idu   nekamo   gdje   ih   čeka   Poglavnik   koji   će   ih  staviti pod englesku zaštitu. Vožnja je na začelju trajala vrlo  dugo, a pomak nije bio velik. Sunce je zašlo za zapadno brdo i  po udolinama kojima smo vijugali padao je suton. Po ovakvoj  se cesti nije moglo putovati i na čelu su kolone, u jednoj udolini  uz   potok   pitke   vode,   odlučili   stati   i   zanoćiti.   Na  samoj   cesti  vozila nisu mogla ostati svu noć, trebalo ih je skloniti u stranu,  najviše   na   usku   ledinu   koja   je   dijelila   cestu   od   potočića.  Mnogima se nije žurilo sklanjati auto s ceste, pa smo, u želji  da što prije izbijemo na čelo kolone i upitamo Moškova gdje će  biti ta primopredaja i smotra, o kojoj i Hunjetina vrpca govori,  imali   dosta   muke   da   se   probijemo.   Kad   smo   dogurali   do  sredine  i  vidjeli   čelo  koje  je  zastalo  ispred  nekih   planinskih  kuća,   zapazili   smo   da   se   muškarci,   pretežno   visoki   vojni  časnici,   na   čudan   način   pripremaju   za   noćenje,   koje,   nije  potrebno   ni   reći,   neće   biti   na   ledini,   nego   na   sjedalima  automobila. Za prilike u kojima smo bili pravi luksuz! Moškovljevu smo  novu Tatru našli  praznu.  Bila je parki­ rana pred ulazom lijepe lugarske kuće. S puta smo vidjeli da 57

je kuća puna časnika, pa smo se uputili tamo pretpostavljajući  da je među njima i Moškov. Našli smo časnike kako rade isto  ono što su radili i časnici koje smo mimoišli. I jedni su i drugi  svlačili vojničko odijelo a oblačili civilno; prvi su to radili kod  svojih vozila, a drugi su ušli u lugarsku kuću da ih nepoželjni  ne bi gledali gole. Mirta je ostala uz motor–kotač, u lugarnicu  smo ušli samo nas dvojica, uniformirani kao i svi ostali, pa na  nas   nitko   nije   obraćao   pažnju.   U   ovom   je   bijegu   najmanje  iznenađivalo naći se u blizini čovjeka kojeg do tada nikada nisi  vidio. Stali smo na vrata i gledali što unutra rade. Nisu   mijenjali   samo   gornju   odjeću,   mijenjali   su   i   rublje.  Umjesto  sivih  vojničkih  gaća  i  isto  takve  košulje,  oblačili  su  bijele gaće i još bjelju košulju, vežući kravate dok su još bili u  samom rublju. Umjesto zelenkastih vunenih  čarapa nazuvali  su crne, od svile. A umjesto čizama lakirane salonske cipele.  Umjesto vojničkih bluza, oblačili su prsluke i kapute štofanih  odijela,   istovremeno   se   lišavajući   činova   i   ordenja.   Umjesto  čakšira s pojasom, oblačili su hlače s naramenicama. Mi smo i  dalje stajali na vratima i gledali to presvlačenje, to sijevanje  golih guzica, te dlakave noge i runjava prsa što smo ih sve do  malo prije viđali pokrivene gajtanima, ulaštenim sarama, po­ zlaćenim ordenjem, epoletama i raznobojnim lentama i ešar­ pama. – Je li ovdje netko tko se zove Ante Moškov? – upitao sam. – Da, što želite? – odgovorio je čovjek koji je svukao gaće i  pokazao nam tur. –   Gdje   ćemo   se   susresti   s   Poglavnikom   i   maršalom  Alexanderom? – pitao je Baja. – O čemu taj govori? – upitao je Moškov. – O onomu što nam je obećano da će se dogoditi u Celju, pa  smo   morali   stati   u   stranu   i   propustiti   vaše   limuzine   –   reče  Baja. – Ja da sam vam to obećao? Ja da sam vas sklanjao s puta?  – kaže Moškov. – Vi! Pa nećete mi valjda reći da je to u vaše ime bez vašeg  znanja činio bezruki satnik Šaban? – kažem ja. – Možda i on, ali ja sigurno nisam – kaže Moškov. – Nećete mi valjda reći da ljudi u koloni kojoj vi stojite na  čelu ne idu prema mjestu gdje će Poglavnik izvršiti smotru i  staviti ih pod zaštitu Engleza – kažem ja. 58

– Neću! Ali oni mogu vjerovati u što god žele i bez moga  nagovora. Zar vi mislite da sam im ja naredio da se presvlače?  – reče Moškov. – Ali ste im rekli da ponesu civilna odijela – kaže Baja. – Ne, toga su se oni svi sami sjetili – reče Moškov. – A što ste nama govorili? Da civilno odijelo ne nosimo ni  na   sebi   ni   uza   se,   da   moramo   biti   u   uniformama   iako   smo  civili, kako bi vojske bilo više, kako bi impresionirali Engleze!  – kaže Baja. – Ja da sam vam to govorio? – čudi se Moškov. – Vi meni niste, ali jest ovaj kraj vas, ustaški pukovnik Joso  Rukavina – kaže Baja. Rukavina se prvi od svih ucivilio i svoju vojničku odjeću,  smotanu u klupko, bacio u kut lugarnice. Kako je prepoznao  Baju   čim   smo   se   pojavili,   požurio   se   presvlačiti,   da   bi,  presvučen, pristupio Baji i smirio ga. – Daj se urazumi, Baja! Ne vrijeđaj gospodu. U teškoj smo  situaciji. Nitko nas ne želi zaštititi. Prepušteni smo sami sebi. –   A   civilno   odijelo,   gospodine   pukovniče,   niste   zaboravili  ponijeti? Meni ste rekli da ga ne smijem nositi, ni na sebi ni  uza   se.   Da   ga   na   sebi   ni   uza   se   ne   smiju   nositi   ni   moji  suputnici, ovaj čovjek, moj zet, i moja sestra tamo u prikolici  motor–kotača.   Je   li   ili   nije   istina   što   govorim,   gospodine  pukovniče? – Baja, ne zovi me više »gospodine pukovniče«. Ja više ni za  tebe ni za koga drugog nisam gospodin pukovnik. Ja sam i za  tebe   i   za   svakoga   drugoga   samo   Joso   Rukavina.   Joso!  Razumiješ!? A ni Moškov nije general, on je samo Ante! A ti  nađi negdje civilno odijelo pa se presvuci i budi kao i mi – kaže  Rukavina. – Gdje da ga nađem, Joso? Nas smo troje, gdje da nađem  dva civilna odijela i proljetnu odjeću za jednu ženu? Gdje da ih  nađem kad su civilna odijela na velikoj cijeni? – rekao je Baja. –  Mi  vas,  gospodine  Joso,   nećemo smetati.  Mi  smo  samo  došli   vidjeti   da   li   ste  nas   onom   paradom   u   Celju   obmanuli,  kako biste nas zaobišli, odvojili se od nas, i sutra, kad svane, u  Austriju došli prije svih. Sad smo vidjeli što se imalo vidjeti –  rekao   sam.   –   Vraćamo   li   se,   Baja?   –   pitao   sam   ga.  Pretpostavljao sam da ćemo se vratiti tamo gdje smo ostavili  Hunjetu i djevojke Časne radne službe. 59

Na   povratku   smo   se   nagledali   časnika   kako   u   civilu,  ulašteni   i   uštirkani   kao   da   odlaze   na   proslavu   Desetoga  travnja,   prema   potoku,   preko   livadice,   nose   svoje   uniforme,  svoje činove i ordenje da ih bace u grmlje kraj korita, kako bi  ih   prve   bujice   odnijele   bestraga.   U   tom   poslu,   da   se   iz  luksuznih Tatri odstrane svi tragovi pripad–ništva vojsci, čak i  miris kamfora, što se postizalo prskanjem kolonjske vode po  sjedalima,   pomogle   su   im   supruge,   zaručnice   i   ljubavnice.   I  one su odlazile do potoka i u nj bacale sitne predmete, među  kojima   je   bilo   mnogo   papira,   najvjerojatnije   osobni   vojni  dokumenti njihovih supruga, zaručnika i ljubavnika. Baja je  pijuckao i ružno psovao! Mirta se pitala kako će nam ti ljudi  tamo – a ona je u postojanje toga tamo žarko vjerovala – moći  pogledati u oči i hoće li Joso Rukavina ikad više tražiti da ga  oslovljavaju »gospodine pukovniče«. Ja sam se šalio i tješio ih  prirodoznanstvenim   podatkom   da   zmije   koje   prezime   svlače  staru kožu i dobivaju novu, jer je nova godina i nova sreća, a za  novu sreću i odjeća treba biti nova. Za   danjeg   svjetla   došli   smo   do   Šoštanja,   a   budući   da   se  noću nismo pouzdavali voziti, našli smo praznu šupu, ugurali  u nju motor–kotač i tu proveli noć od desetoga, dana celjske  parade,   na   jedanaesti   svibnja,   dana   velike   potrage  i   lutanja  kojekuda.

Ujutro smo se rano probudili i, čim smo Mirta i ja od–vježbali  križanje pogleda na zvijezdi Danici, ona s jedne a ja s druge  strane štaglja,  sjeli   smo  na  motor–kotač   i  krenuli.   Bajina  je  zamisao  bila,   što  mu  nas   dvoje  nismo  mogli,   pa  ni   pokušali  osporiti, da pronađe kamion s Magdalenom i djevojkama. Sve  do Polzele, gdje put od Celja skreće prema Velenju, mislili smo  da   je  Bajina   namjera   lako  izvediva,   jer   smo  vozili   po   uskoj,  lošoj, ali gotovo pustoj cesti. Ali smo od Polzele do Celja naišli  na zakrčenost koja nam je onemogućila vožnju i prisilila nas  da sjašemo i guramo motor–kotač. Tada nam se učinilo da je  Bajina namjera, da odemo na mjesto gdje smo djevojke ostavili  i vidimo jesu,, li još tamo,  neostvariva.  To  mu ipak ni  ja ni  Mirta nismo smjeli reći, a još manje predložiti da motor–kotač  okrenemo   i   otputimo   se   tamo   gdje   svi   idu,   a   djevojke  prepustimo samima sebi, u nadi da ćemo ih na ovim cestama,  ili tamo kamo svi idemo, ponovo susresti. Nismo to predložili  ni zato što nam je bilo žao da Baja, koga je nosio idealizam, na­ 60

kon   pokopa   jedne   iluzije,   one   u   lugarnici,   doživi   još   jedno,  mnogo bolnije odricanje.Da ostane bez mogućnosti služenja vo­ ljenoj osobi i iskazivanja pred njom, ne mareći gleda li ona na  te usluge i to iskazivanje u budnom ili pospanom stanju. Na guranje motor–kotača i na sporu vožnju od Polzele do  Celja   utrošili   smo   sve   vrijeme   do   prve   otpodnevne   ure.   Po  Celju, tražeći uzalud onog prometnika od jučer, u namjeri da  ga   pitamo   je   li   zapazio   kamion   pun   djevojaka   Časne   radne  službe, a ako jest, u kojem su smjeru krenule, utrošili smo još  dva sata i tako se na putu prema Zidanom Mostu, gdje smo  djevojke ostavili, našli tek između treće i četvrte otpodnevne  ure. Tada smo rekli Baji da nema smisla ići do Tremerja gdje  smo   ih   ostavili   još   jučer,   jer   je   nemoguće   očekivati   da   svi  prolaze  tim  putem,  a da  one stoje i  čekaju nas.  Nije se dao  odvratiti, morao se sam uvjeriti u ono što mu kažemo. Došli  smo   tamo,   rezgledali   mjesto   tražeći   neku   poruku,   ali   osim  kolone   u   kojoj   su   bili   novi   ljudi,   nove   vojske,   ovoga   puta  mnoštvo crnogorskih četnika, nismo našli ništa i nikoga. Vremena smo imali još samo toliko da se vratimo u Celje.  Zanoćili   smo   u   parku   blizu   raskrižja   i   tu   dočekali   zoru  dvanaestog   svibnja.   Padala   je   kratkotrajna   kišica,   toliko   da  skvasi prašinu na cesti, a onda se razvedrilo. Tog jutra Mirta i  ja zvijezdu iza oblaka nismo mogli vidjeti. Bila je to opomena  da će, izgubimo li se u ovim gužvama, biti jutara kad se ni na  zvijezdi, ukrštajući poglede, nećemo moći sresti.

Kad   smo   se   odlučivali   kojim   putem   da   krenemo   iz   Celja,  prevladalo je mišljenje da pođemo najboljim putem, onim na  koji se najveći broj izbjeglica upućuje. Mislili smo da je najbolje  ići kud mnogi idu i stoga što smo se nadali da su takvu odluku  i djevojke donijele i da ćemo ih, makar u zakašnjenju od koji  dan,   na   tom   putu   sustići.   Pošto   smo   proputovali   dio   puta,  premda smo prestizali gdje god se dalo, ubrzo smo uvidjeli da  će   od   prestizanja   biti   malo   koristi.   Mnogo   opasnosti,   mnogo  psovki od onih koje smo zaobilazili, a više ih je od polovice bilo  pod   oružjem,   pa   smo   od   opasnog   i   nekorisnog   prestizanja  odustali. Išli smo onom brzinom kojom je išla ta rijeka ljudi,  vrlo polako za onoga tko sjedi na motor–kotaču.  Od Velenja, gdje su mnogi iz kolone, u prvom redu jedinice  »Crne   legije«   i   Poglavnikova   tjelesnog   zdruga,   odlučili  prenoćiti, kolona se razrijedila i moglo se, doduše rijetko, i pre­ 61

tjecati. Put je išao uz rječicu Paku i ne znamo zbog čega, da li  stoga   što   je   kraj   vode   najzgodnije   logorovati,   ili   zato   što   je  negdje naprijed došlo do za–krčenja, sve što je na putu bilo u  sunčev   smiraj,   na   putu   je   ostalo   preko   čitave   noći   od  dvanaestog na trinaesti dan svibnja.

Ustali smo u zoru, odgrickali pržene krumpiriće, čija se zaliha  opasno   smanjila,   pa   smo   razmišljali   o   nabavi   nove   hrane,  odgledali   zvijezdu   Zornjaču   i,   kad   se   kolona   počela   kretati,  krenuli   smo   i   mi.   Našli   smo   se   usred   kolone   postrojbi   prve  hrvatske   udarne   divizije,   koja   je   bila   sastavljena   od  Poglavnikovih   tjelesnih   i   gorskih   zdrugova,   točnije   rečeno   u  bojni bojnika Gaveza, još točnije, u onom što je od nje ostalo.  Mileći   što   je   pravi   izraz   za   brzinu   putovanja   kojom   smo  putovali,   od   vojnika   smo   doznavali   kojoj   jedinici   pripadaju.  Gdje   su   drugi   dijelovi   jedinice,   je   li   s   njima   i   zapovjednik  divizije general Gregorić, vojnici nisu znali reći. Zato je Baja  kazao   njima   gdje   je   generala   vidio,   u   lugarnici,   što   ih   je  razljutilo   i,   čini   se,   zabrinulo   i   ražalostilo.   Ali,   ni   tako  polagano, mileći, nismo dugo putovali. Pribrajajući ono što smo sinoć do konaka prošli i ono  što  smo, mileći, prevalili trinaesti svibnja, na sedmom ili osmom  kilometru od Velenja, kad smo ušli u vraški uzak kanjon kroz  koji je, usporedo s Pakom, vodio put, zbog zakrčenja su morali  stati svi oni koji su se kretali u vozilima. Većina pješaka i neki  koji   su  jahali   na   konjima  razmilješe  se  po  livadama,   ako  se  uski   komad   zemlje   livadom   može   nazvati,   i   tako   nastaviše  napredovati uz lijevu stranu ceste. Oni koji nisu htjeli stati ni  kad je od usta do usta, iz dubine kanjona, stigla zapovijed da  se ostane na mjestu i ne pravi nered, sve su više punili tijesno  zemljište između brda i ceste, dok se sami nisu uvjerili da ih to  nikamo ne vodi, pa su zastali, na tom uskom prostoru, jer na  cesti za njih nije bilo mjesta. Iako je stigla zapovijed da se čeka, iako je zapovijed u prvi  mah poslušana, iako su se nestrpljivi uvjerili da prolaza nema  ne prođe li se cestom, jer je tanko zemljište bivalo sve tanje a  kanjon sve uži, ipak se masa, kad se čekanje odužilo, korak po  korak pomicala naprijed i ljudi je u tom kanjonu, u toj rupi,  što se vrijeme čekanja otezalo, bivalo sve više i više. Bojnik Toma Gavez, energičan čovjek, uspio je pri–tjerati  svoje vojnike uz desnu stranu ceste i tako osloboditi lijevu da 62

bi   se   sam   mogao   kretati   od   kraja   na   kraj   ceste   što   ju   je  zapremala   njegova   jedinica   i   civili,   mi   i   nekoliko   drugih  automobila koji su se u njoj zatekli. Od   bojnika   smo,   koji   je,   za   razliku   od   onih   što   su   se  presvlačili u civilnu odjeću, imao uza se zemljovide, doznali da  se kanjon u kojem smo zastali zove Huda Luk–nja, što bi se na  hrvatski   moglo   prevesti   kao   Vražja   Rupa.   Ime   nimalo  dopadljivo,   ali   prilično   često   za   tjesnace,   kanjone   i   klance.  Hudoj   Luknji   s   jedne   strane   stoji   brdo   Pečovnik   a   s   druge  Tisnik.   Kroz   nju   se   preko   sela   Dolič   dolazi   do   Mislinje,   u  dolinu istoimene rijeke, uz koju vodi put sve do Dravograda,  krajnjeg   cilja   našeg   putovanja.   Odatle   do   austrijske   granice  nije   daleko.   Govoreći   i   nama   i   svojim   vojnicima   gdje   smo   i  kakvo je mjesto gdje se nalazimo, bojnik je pokazivao sve veće  znakove zabrinutosti zbog toga što se to u Hudoj Luknji zbiva  da se ne može naprijed, makar i mileći. U jedan mah nam je rekao da je do zakrčenja, možda, došlo  kod Gornjeg Doliča, gdje se naša cesta spaja s cestom koja iz  Celja ide preko Frankolova i Vitanja, ali je domalo odbacio tu  mogućnost. Jer, kolika god bila navala ljudstva iz tog smjera,  onaj tko upravlja prometom morao bi dopustiti uključivanje u  promet i koloni koja nadire iz smjera Hude Luknje, pogotovo  što od Gornjeg Doliča počinje cesta bolja od obje ceste koje su  dotle   vodile   iz   Celja.   Te   su   ga   brige   navele   da   prema   čelu  kolone pošalje poruku: »Pitaj što je?« Nakon dva sata poruka  se vratila kao odgovor: »S partizanima se vode pregovori, naš  je   pregovarač   pukovnik   Franjo   Sudar.«   Bila   je   to,   i   prema  mišljenju   bojnika,   ohrabrujuća   vijest.   Jedno,   daje   Sudar,  zapovjednik proslavljene osme divizije, poznatih »sudarovaca«,  među nama, na čelu ovog naroda i ove vojske, a drugo, što će  on znati uvjeriti slovenske partizane da su slabiji i da im je  najpametnije pustiti nas proći i kroz ovu vražju rupu kao što  su to činili posvuda drugdje. – Ali... – zaustio je bojnik, ali nije nastavio govoriti, očito  zapadajući ponovo u stare nedoumice. – Što ali? – pitao sam ga. – Možda pukovnik Sudar više nema pred sobom slovenske  partizane? – Nego koje? – pita Baja. –   Ne   znam   koje.   Vidjet   ćemo   ih   –   reče   bojnik   i   pogleda  strmine nad kanjonom, Pečovnik i Tisnik. 63

Slijedeći njegov pogled, zapazili smo da na tim kosinama  postoje  i   neke  kolibe,   nešto   kao   šumske   kućice  za   odmor   ili  vinogradarske klijeti. – Ta su brda prohodna – reče Gavez. – Da ne dangubite,  okrenite topovske i mitraljeske cijevi prema onim kućicama!  –  zapovjedio  je  mitraljescima  i   posadi   dvaju  topova.   –   Pre­ blizu su da upotrijebite nišanske sprave – rekao je topnicima.  – Odaberite dvije i nanišanite ih kroz cijev! Točno   u   podne,   prije   nego   je   do   nas   doprla   ikakva   vijest   o  ishodu   Sudarovih   pregovora   s   partizanima,   s   vrhova   i   obro­ naka brda što nadvisuju kanjon i u njemu cesta, uske laptiće  zemlje   i   korito   rijeke   Pake,   grunula   je   vatra   iz   svih   vrsta  oružja po ljudskoj masi koja se u taj tjesnac bila natiskala. Paljba   je   otvorena   i   po   dijelu   kolone   u   kojem   smo   se   mi  zatekli.   Nas   nije   mogla   tući   puščana   i   mitraljeska   vatra   s  kosina   iznad   naših   glava,   jer   su   nas   zaklanjale   hridi   što  prethode rupčagi u brdu kroz koju se provlači i cesta i rijeka.  Nekoj   vražjoj   rupi!   Od   izravnih   smo   se   pogodaka   mogli  skloniti,  ali  nismo se  mogli   skloniti  od  granata   iz   haubica  i  mina iz bacača, koje su najčešće padale baš ispred te rupe u  brdu.   Dok   smo   mi   tu   čekali,   netko   je   podešavao   nišanske  sprave na haubicama i bacačima mina! Čim je zaglušna pucnjava počela, začuli se jauci ranjenih i  prolomila njiska konja, iz kolone je Gavezove bojne, u suludoj  vožnji,   izletio  jedan  automobil,   crna  i   potpuno  nova  Tatra,   i  počeo   prema   rupi   u   brdu   voziti   onim   dijelom   puta   što   gaje  bojnik oslobodio da bi mogao komunicirati sa svojim vojnicima.  U onoj pucnjavi, u onoj strci i potrazi za zaklonom na to jureće  vozilo nitko  nije obraćao pozornost  osim  nas  dvojice,  mene  i  Baje.   Mirtu   je   pucnjava   zatekla   u   prikolici,   Baju   i   mene  dvjesta metara ispred motor–kotača, prema prolazu kroz brdo.  Kad je počelo gruvati, potrčali smo do Mirte i vozila, ali je prije  nas do nje stigla ona luda crna Tatra. A kad je došla, iznenada  je skrenula udesno i lijevim bokobranom udarila u prikolicu  tako jako da je var ludoga Jurleka prsnuo kao stara kost, a  prikolica zajedno s Mirtom poletjela niz  strminu u nabujalu  Paku. Odguravši prikolicu u provaliju, Tatra se zaustavila na  njenu rubu. Otvorila su se vrata i iz crne je limuzine izašao  mlad gospodin. Nas smo dvojica trčali prema njemu i izdaleka mu prijetili  da ćemo ga mi ubiti, ako partizani neće. 64

– Nemojte, molim vas! – govorio je. – Ovo mi je prva vožnja  u životu. Imao sam vozača! Nije htio na put sa mnom, pa sam  morao sam voziti. – Ubit ću te, budalo! – vikao je Baja. Bez   potrebe!   Prije   nego   ćemo   mu   se   približiti,   granata  bacača   pala   je   na   vjetrobransko   staklo   Tatre   i,   zajedno   s  hrpom kovčega, raznijela i gospodina i njegovu suprugu. Zatim  je   eksplodirao   benzin   i   Tatra   se   u   komadima   i   plamenu  otkotrljala   prema   brzacima   Pake,   tamo   gdje   je   i   Mirta   s  prikolicom dospjela. Padala je mina za minom, a dva mitraljeza, ona ruska što  ih zovu »Maksim«, utvrđena kod onih kuća na brdu, po koloni  su tukla polako ali ubojito. Zato smo, umjesto da potrčimo za  Mirtom, potražimo je i pružimo joj pomoć, ako joj je potrebna,  morali prileći iza grebena na strani ceste do rijeke. Svi koji su  pokušavali   pregaziti   rijeku   i   dokopati   se   šume   u   podnožju  brda, padali su pokošeni od tih mitraljeskih rafala, dok su je  gazili ili dok su, pregazivši je, trčali prema šumi. Iz   ležećeg   položaja,   svega   nekoliko   metara   od   povaljenog  motor–kotača, iz kojeg je curio benzin, gledali smo niz strminu  prema rijeci i dozivali Mirtu. Vidjeli smo da je prikolica pala u  vrbak na obali Pake i, onako prevrnuta, ostala u granju koje se  bilo nadvilo nad vodu. Mirtu niti smo vidjeli niti smo čuli da  nam   se   odzivlje   u   kratkotrajnim   predasima   između   jedne   i  druge eksplozije. Je li Mirta među leševima što su popadali u  vodu i plove, to nismo mogli vidjeti, ako i sami nismo  željeli  poginuti. Čekali smo da se vatra smiri pa da pođemo u potragu  za njom.

U prvim trenucima ovog pokolja, jer se to bitkom nazvati ne  može, i bojnik i njegovi vojnici bili su zbunjeni silinom vatre i  teškim položajem u kojem su se našli. Oni koji nisu pokošeni  prvim   rafalima   potražili   su   zaklone   na   zemljištu,   oko  topovskih lafeta i iza mrtvih konja. Kad su se pribrali i uočili  ona   dva   ubitačna   mitraljeska   gnijezda,   njih   nekoliko   uz  bojnika napuniše ona dva topa i opališe po jedan hitac. Jedan  je pogodak bio izravan. „Planinska je kućica odletjela u zrak, a  mitraljez   je   ušutio.   Drugo   su   mitraljesko   gnijezdo   topnici  pogodili   nakon   nekoliko   usporednih,   iz   oba   topa   ispaljenih,  granata. Povikali smo »Hura!« ali se iz zaklona nismo micali.  Rekoh Baji da bismo se sada mogli pokrenuti i potražiti Mirtu. 65

Gledajući kako bismo to učinili, gledajući cestu iza sebe i  sav onaj prostor oko ceste, primijetili smo da se, razvijen i po  dnu klanca i po padinama s obje strane kanjona, formira gusti  streljački   stroj   »crnaca«.   Gledajući   ih   u   čudu   kako   idu  uspravno kao da se šeću po Zrinjevcu, pretpostavljali smo da to  nije   prva   navalna   linija,   da   istovjetni   streljački   strojevi  nastupaju na dijelovima brda što ih mi ne vidimo, i da tamo  zalaze partizanima za leđa. Da nije tako, zar bi se ovi što ih  gledamo ovako nemarno šetali ispred cijevi onima što su nas  do sada s brda doslovno klali? I   baš   kako   smo   predmnijevali,   prve   su   u   borbu   s  partizanima,   na   oba   brda   iznad   kanjona,   stupile   zalazni–ce  »crne legije« i treće bojne Poglavnikova tjelesnog zdruga, čiji je  zapovjednik bio bojnik Stjepan Zdunić, jedan od onih koji nije  napustio   svoje   vojnike.   Tek   tada,   kad   se   razlegla   žestoka  pucnjava   na   Pečovniku   i   Tisniku   i   partizani   prestali  nekažnjeno   mrcvariti   kolonu   izbjeglica   u   Hudoj   Luknji,  streljački su strojevi »crnaca«, a bila su dva,  žestoko krenuli  duž   kanjona.   U   prvom   su   stroju   »crnci«   nastupali   u   paru.  Jedan je nosio dva sanduka municije i imao zauzete obje ruke.  Njegovo je rame služilo kao oslonac cijevi mitraljeza što ga je u  rukama držao strijelac, njegov drug u paru. Išli su hodom, ne  saginjući   se,   i   svakih   nekoliko   koraka   ispaljivali   rafal   od  dvadesetak metaka. Pošto   je   prvi   streljački   stroj   prošao   i   partizani   po   nama  prestali pucati, namjeravali smo ustati i pretražiti svaki grm i  svaku udolinu ne bismo li Mirtu  našli živu ili mrtvu. Ali je  onda naišao drugi val »crnaca« koji su u proboj i raskrčivanje  ceste tjerali sve što je ostalo živo, a od vozila sve što je bilo  pokretno. Na sve se strane vikalo »Naprijed!« a tko naprijed  nije htio, pogotovo ako je na sebi imao uniformu, »crnci« su ga  kažnjavali naistrožom kaznom. Da nas ne zateknu u uniformi  a bez oružja i da nas primjerno ne kazne, uzeli smo puške od  mrtvih domobrana i s drugim valom »crnaca« krenuli u juriš i  raščišćavanje ceste od mrtvih ljudi, mrtvih konja i oštećenih  vozila. Taj smo posao obavljali što smo bolje mogli sve do potkraj  dana, do izlaska iz vražje rupe, do sela Doliča. Ne vidio ga, o  moj Bože, nikad više! Tu su se obje zalaznice »crnaca« i dijelo­ va treće bojne Poglavnikova tjelesnog zdruga susrele s jedini­ cama »crnaca« koje su krčile put kroz Hudu Luknju. Ne bilo je!  Sa   sobom   su   s   okolnih   brda   doveli   više   od   tri   stotine   veza­ 66

nih partizana. Po odjeći je na prvi pogled bilo vidljivo da to  nisu   Slovenci,   da   to   nisu   slovenski   partizani   s   kojima   smo  onako skladno živjeli, putovali i usput razgovarali. Doznajemo  od   njih   da   pripadaju   majevičkoj   brigadi   sedamnaeste  isto–čno–bosanske udarne divizije koja je u sastavu treće ju­ goslavenske armije na čijem je čelu Košta Nađ. Kažu nam da  je čitava armija došla da presječe odstupanje hrvatske vojske i  naroda koji je slijedi. Primicala se noć. »Crnci« su i dalje progonili razbijenu ma­ jevičku brigadu i  druge  jedinice sedamnaeste  istočno–bosan­ ske divizije, što dalje od ceste koja je dolinom Mislinje išla u  smjeru Slovenjgradeca. Ne znajući što će s njima, »crnci« su  zarobljene partizane natjerali u vodu Pake, koja tu negdje iz­ vire i na tom mjestu nije duboka. Poredavši se dvojica po dvo­ jica, onako kako su išli u proboj, sve su ih pobili. Ako im rane  nisu  bile   smrtonosne,   voda   ih  je   ugušila.   Kad  su  to   obavili,  krenuli su naprijed, ne goneći ovaj put nikoga pred sobom. Iako   zahvalni   što   su   nas   proveli   kroz   Hudu   Luknju   i  otjerali partizane daleko od puta, ja smo i Baja jedva dočekali  da se od njih odlijepimo, bar stotinjak metara, bar koju uru  hoda.   Željeli   smo   se   vratiti   do   mjesta   pred   vražjom   rupom,  gdje smo ostali bez Mirte. A kad je tvrdo zanoćilo, zaključismo da to mjesto po mraku  nećemo   naći,   i   ugledavši   kraj   ceste,   nad   koritom   Pake,   ne­ kakav kućerak, mlin. što li. uđemo unutra i zovnemo ima li  koga. Odazvaše se dvojica. Rekoše nam da i za nas ima u kući  mjesta,   da   imaju   kruha,   a   ovdje   su   našli   nekog   kiseliša.  Pojedemo kruh, popijemo kiseliš i zaspimo. Tvrdo, kao što su i  ona druga dvojica spavali, kao  što  i inače spavaju podnapiti  ljudi.

Tek  četrnaesti   svibnja  ujutro,   kad   smo  se  probudili   i   vidjeli  daje   kuća   u   kojoj   smo   zanoćili   klijet   s   dvije   vinske   bačve,  upoznali smo se s našim sustanarima. Jedan   od   njih   bio   je   Stipe   Ivas,   mladić   od   devetnaest  godina,   koštunjav   i   okretan.   Pripadao   je   gorskom   zdrugu  generala Peričića, dok se zdrug nije raspao negdje oko Rogaške  Slatine, a viši časnici otišli naprijed ostavljajući vojsku da se  snalazi sama. On se snašao tako da se u jednom okršaju skrio,  a kad je okršaj završio, ostao izgubljen i nikako da nađe svoju  jedinicu.   Na  jednak  je  način  postupio  i   sinoć   kad  su  »crnci« 67

sve živo što se zateklo u uniformi natjerali da uzme pušku i  krene u proboj. Neko je vrijeme trčao s »crncima«, a onda se  sklonio u klijet i prepustio »crncima« da posao do kraja obave  sami. Od nas je čuo da je prolaz probijen, ali nam nije vjerovao  da smo se vratili ni kad smo mu rekli daje žena radi koje se  vraćamo jednom od nas sestra, a drugom nevjenčana supruga,  pa nije vjerovao da je proboj izvršen. U proboj nije vjerovao ni drugi naš sustanar, Silvije Hižar,  violinist u vojnoj glazbi Poglavnikova tjelesnog zdruga. I on je,  kad   je   njegov   zapovjednik,   satnik   po   činu,   uzjahao   bijeloga  konja   i   uz   povik   »Hura,   za   domovinu!«   krenuo   na   juriš   uz  »crnce«,   trčao   uz   satnika   s   violinom   ispod   ruke,   samo   do  neugledne drvene klijeti, gdje je zatekao Stipu Ivasa. U njega  je prvoga uplašeni dječak iz Šepurine zatražio milodar kojim  će,   preživi   li   ove   strahote   podignuti   kapelicu   Svetom   Anti.  Možda i crkvicu, budu li darežljiviji oni od kojih će prositi milo­ dare! Hižar mu je dao tri tisuće kuna! Nas   je   Stipe   za   prilog   zamolio   ujutro,   a   kad   smo   čuli   o  čemu   se  radi,   kad  nam   je  rastumačio  da  takve  zavjete  daju  mornari u olujama i da otuda potječu one kapelice po otocima i  primorju, i nas smo dvojica priložili po tri tisuće kuna svaki. Kako   ni   Ivas   ni   Hižar   nisu   vjerovali   daje   put   prohodan,  naprijed   se   nisu   usuđivali   ići   sami,   pa   su   pristali   da   nas  pričekaju dok se ne vratimo iz potrage za Mirtom, a onda  će  dalje   uz   nas.   Tog   jutra,   četrnaesti   svibnja,   nakon  sedmodnevnog   zajedničkog   putovanja   prvi   sam   put   sam  promatrao zvijezdu Danicu, ne znajući da li je Mirta gleda, a  ako je gleda, odakle je gleda. Osjećanja su ta neopisiva! Zašto?  Zato   što   svaki   pokušaj   opisa   osjećanja,   želeći   dosegnuti  njegovu   snagu,   zastranjuje   u   patetiku   i   banalnost.   Reći   ću  samo   toliko   da   mi   je   to   jutro   bilo   vraški   teško   gledati   u  zvijezdu samo nekoliko trenutaka. Ništa lakši od tog gledanja nije bio ni trenutak kad smo,  pomno   obišavši   mjesto   nesreće,   pretraživši   svaki   komadić  zemlje,   uzevši   deke   i   torbake   s   motor–kotača   koji   je   u  komadima ležao na zemlji, zaključili da dalje moramo poći bez  nje. Moram priznati, ipak mi je bilo lakše nego da smo je našli  mrtvu. Odsad ću i ja nju kao Baja Magdalenu tražiti na ovim  putovima, zemaljskim, gdje se ljudi lako gube, i nalaziti je na  nebeskim putovima, na zvijezdi Danici, gdje se svi razdvojeni  nalaze.   Prihvatimo   li   gubitak   kao   početak   traženja   s   izvje­ 68

snošću nalaženja, ako i uplovimo u samoobmanu, bol ćemo lak­ še preživjeti. Svratili   smo   se   u   klijet   nad   Pakom,   pokupili   violinista   i  skupljača   milodara   i   krenuli   prema   izlazu   iz   Hude   Luknje.  Dok smo prolazili pored mrtvih i onih koji su umirali jer im  rane nije imao tko poviti, sjetio sam se djevojčice što ju je Baja  skinuo s raspolovljenih kola i pouke onoga vojnika: »Što vidiš,  ne   vidi,   što   čuješ,   ne   čuj!«   Krajnja   sebičnost,   krajnja  bešćutnost. A može li se sebičnošću i bešćutnošću zvati i stanje  kad ti ništa ne preostaje nego da se od bespomoćnosti zaštitiš  sebičnošću i bešćutnošću? Na   jednom   dijelu   te   ceste   dolinom   mrtvih,   kako   bi   od   sada  Hudu Luknju trebalo zvati, na jednoj livadi, neki su lešinari  usred   gluhe   noći,   kad   cestom   nitko   nije   prolazio,   posjetili  mrtve u potrazi za novcem, zlatom i skupocjenim predmetima.  Izvlačili su im iz odjeće novčanike i, spram svjetla zvijezda ili  baterijske lampe u njima tražili novac. Pretražujući novčanike  iz njih su izbacivali one sličice dragih osoba što ih svi nosimo  uza se i, kad nam je teško, a drage osobe uz nas nisu, gledamo  njihove slike i tješimo se vjerom da rastanci nisu vječni. Sad,  kad je svanuo dan i sunce otkrilo ono  što su lešinari učinili  noću, oko mrtvih ljudi stoje razbacane slike njihovih ukućana,  slike s vjenčanja, slike rođendanskih gozbi, slike zaljubljenih  parova, slike iz školskih klupa i sa sportskih natjecanja, slike  novorođenčadi   i   slike   djece   u   igri   –bezbrojne   slike   njihova  života   koji   je   skončan   u   Hudoj   Luknji.   Uz   slike   su   pisma,  izlizana,   zgužvana,   čitana,   nošena,   pamćena!   Vjetar   što   piri  ispod sunca nosi i prevrće slike i papir dok ih ne zadjene za  busen trave, za grm, za odjeću i kosu mrtvih. *

* Partizanski su povjesničari nerado i rijetko govorili o pokolju u Hudoj Luk­ nji i zato što je tu izvršeno vjerolomstvo napadom na kolonu prije nego se  vratilo izaslanstvo s pregovora s partizanima, i zato što je tu izvršen zločin  nad   civilnim   bjeguncima,   a   najviše   zato   što   su   tu   dijelovi   sedamnaeste  istočno–bosanske  divizije,  osobito  majevička   brigada,  doživjeli  veliki   poraz,  što je bio dokaz da Hrvatska vojska ni u povlačenju nije trpjela poraze, da je i  tada bila kadra zadati žestok udarac svom protivniku. A kad su ipak govorili, jer su nešto reći morali, pošto bi priznali broj  svojih gubitaka »osamdeset i dva mrtva i sto osamdeset šest ranjenih«, i pošto  bi   naveli   da   je   na   strani   protivnika   bilo   »tri   tisuće   mrtvih,   deset   tisuća  devetsto   šezdeset   zarobljenih,   uz   četiristo   ubijenih   konja«,   poslužili   bi   se  pričanjem priča kao što je priča da se »razvila ljuta i ogorčena borba kad su

69

–   Gledaj!   –   rekao   mi   je   Baja   upirući   prstom   u   jednog  satnika koji je ležao na uznak okružen svojim domobranima. –  Nije li to Hunjeta?« Satnika   su   lešinari   noćas   obišli,   i   njegov   su   novčanik  ispraznili i njegove su slike razasuli. Našli su mu u džepu i  onu kožnu kutiju s vrpcom. Otpečatili su je, a kad u njoj nisu  našli ništa, bacili su je na njega. Digao sam je s njegovih prsa i  gledam:   kutija   je   iznutra   obložena   baršunom;   na   kolicu   s  osovinom   oko   kojeg   je   bila   omotana   vrpca   ostao   je   samo  komadić  papira  i  na  njemu  ispisana  posljednja  postaja puta  prevaljena prema zapovijedima – Celje. Dalje od Celja ništa!  Dalje je  od Celja  bila  vražja  rupa  i  u  njoj   vjetar   koji,   i  kad  umremo, razvijava naše uspomene.

poneki položaji na stanovitim visovima po nekoliko puta prelazili iz ruke u  ruku«   i   sotonizacijom   Hrvatske   vojske,   kao  štoje   da   su   »ustaše   upadale  unaokolo u seljačka gazdinstva, ubijali, pljačkali i palili dok su njihove obi­ telji strepjele skutrene uz vozila i zaprežna kola na cesti u strahu od teškog  oružja«. Jedan je od tih povjesničara u sotonizaciji išao najdalje tvrdeći da je  skupina partizana »među kojima je bio i   Štefan Vertić  iz Ptuja, naišla na  ustaše koje su pekle uhvaćenog partizana na ražnju«.  Ima istine u njihovu neumjerenu hvaljenju da »majevička brigada nije  dopustila  neprijatelju  da predahne«,  i  da je »po  njegovoj  koloni  u kanjonu  tukla svime čime je raspolagala«, ali nema istine u zaključku kako je »mrtvih  hrvatskih vojnika bilo toliko, kako je uništeno toliko tehnike da se njihove  kolone više nisu mogle povlačiti«. Istina je da su partizani bili poraženi, a da  su se hrvatski vojnici i civili, ostavljajući svoje mrtve, i dalje povlačili prema  granici.  U dvije se stvari slažu svi povjesničari, bez obzira na politički predznak, i  svi prenosioci usmenih predaja. Prvo, da je »bistra planinska rijeka Paka tri  dana nakon bitke tekla krvava«. I drugo, da je u Hudoj Luknji, kao posljedica  nepodnošljivog smrada od raspadajućih lešina ljudi i konja, koje su seljaci  djelomice pokopali u plitke grobnice, došlo do promjena u prirodi. Četiri se  godine u tom kanjonu nije od raslinja plodilo ništa  čiju oplodnju obavljaju  pčele, jer su pčele već treći dan nakon bitke iščeznule i nije ih u dolini bilo  pune četiri godine.

70

3. Ako te je sreća napustila, otplivat ćeš niz Paku; ako te sreća  podupire, moći ćeš plivati i uz tako brzu rijeku kakva je Paka.  Zato što me Paka nije odnijela i zato što nisam ostao mrtav u  toj prokletoj rupi kroz koju se tiska cesta i rijeka, ja bih mogao  reći da je sreća još uza me i da uz rijeku, čak i tako brzu kakva  je Paka, mogu plivati. Ali, zato  što se Mirta zagubila, da ne  kažem ono groznije, što je Mirtu Paka odnijela, ne mogu reći  da me sreća služi, jer ja sreće bez Mirte nemam otkako sam je  upoznao   jedne   večeri   na   početku   »Macbetha«   dok   je   pravila  masku starog kralja na glavi mlada glumca. Među nama, valjda stoga što smo bili kazališni radnici i što  smo znali da se patetika može glumiti, što se ona, uglavnom,  glumi   i   na   daskama   i   u   životu,   nikada   nije   bilo   patetičnih  riječi. Ne pamtim da smo ikad jedno drugomu rekli »Volim te«  ili   »Ljubavi   moja«.   Međutim,   odsutnost   patetike   u   riječima  oslobađalo je prostor nježnostima, koje su se protezale od zore  do   mraka,   od   mraka   do   zore,   u   svim   radnjama   što   smo   ih  zajedno radili, na poslu i kod kuće, na nogama i dok smo ležali  jedno uz drugo. To se steranje ljubavi i stanje zavisnosti dalo  obuhvatiti   uzrečicom,   kojom   smo   se   služili   i   kojoj   smo   se  istovremeno podsmjehivali: volimo se kao mutavi, ljubimo se  kao mutavi! Sad, kad je nestala u Paki zaklonjena plamenom onog zlo­ sretnog automobila, sad kad  se izgubila i kad više ne mogu  gledati   njene   plave   oči,   njene   piknjice   na   nosu   i   obrazima   i  uživati blagodati njene poduzetnosti, koja me i povela na ovaj  put,   sad   je   ta   mutava   ljubav   i   ovisnost   progovorila   punim  glasom. Taj glas i ta patetična ljubav klizili su na dva kolosije­ ka. Kako je pronaći ako se zagubila i ako, kao sve ovo ljudstvo,  hrleći zapadu, traži mene kao što ja nju tražim? Kako preuzeti  njenu   ulogu   koju   je   od   prvog   dana   imala   u   našem  neozakonjenom braku, kako upravljati sudbonosnim koracima,  kako određivati što valja a što ne valja činiti, i kako kormilariti  u ovoj oluji u koju me ona povela tvrdeći da je vična kormilu? U   Hudu   sam   Luknju   ušao   kao   čovjek   vođen   i   poprilično  ravnodušan prema onomu  što se oko njega događa;  kao čo­ vjek koji je, iako su razočaranja slijedila jedno za drugim, bio  sklon   nadanju   i   podložan   obmanama   i   iluzijama   čitavog   ko­ 71

lektiviteta u kojem je zatečen. A iz Hude sam Luknje izišao  kao   čovjek   koji   preuzima   sudbinu   u   svoje   ruke,   koji   nema  iluzija da nas na putu igdje išta dobro čeka, i kao čovjek koji je  spreman, slijedeći egoizam što se posvuda oko nas razlistao,  raditi samo i isključivo na osobnom preživljavanju, koliko god  se   pritom   služio   zajedništvom   s   drugim   ljudima.   Prelazeći  preko livada što se steru od one rupe u brdu, po kojoj je čitav  kanjon nazvan Huda Luknja, do sela Doliča, prolazeći kroz ono  snoplje pokošenih ljudi, koji su i pod vodstvom i pod prisilom  »crnaca« jurišali iz klanca preplavljena smrću, naoružao sam  se strojnicom, pištoljem i nožem koje sam preuzeo od mrtvog  domobrana.   To   je   Baja   učinio   prije   mene.   Ivasa   smo   našli  naoružana,   samo   Hižar,   pravdajući   se   kako   je   njemu   teško  nositi i violinu sa četiri gudala, nije htio uzeti oružje.

Nas četvorica, trojica naoružana a jedan s violinom i gudalima,  zaputili smo se od Doliča prema granici u namjeri da do nje i  dođemo, ali s malo nade da ćemo je prijeći ne posluži.Jjuoaa  sreća  i   ne  pronađemo  li   kakvo  prijevozno  sredstvo.   Na  putu  nismo bili sami. Kroz Hu–du se Luknju još uvijek prolazilo, a  prolazili   su   i   oni   što   su   se   za   vrijeme   jučerašnje   borbe  posakrivali ili oni koji su još uvijek nadirali od Celja. Ni jedni  ni   drugi   nisu   imali   prijevozna   sredstva,   pa   niti   smo   mi,  također bez vozila, njih sustizali niti su oni nas prestizali. Bili  su to ostaci goleme ljudske mase, kojima se ništa dobro ne piše  i   koji   će,   ili   ovdje   ili   negdje   drugdje,   biti   protivniku   lagan  plijen. Ako   smo   ipak   nekoga   prestigli   i   ako   nas   je   ipak   netko  sustigao,   Ivas   bi   od   njega   tražio   milodar   za   gradnju   kapele  Svetom Anti, koji nas je spasio od smrti u Hudoj Luknji. Nije  bilo   čovjeka   koji   se   nije   odazvao   njegovoj   prošnji,   najčešće  darujući kune i marke. Na raskršću, gdje se u jedan prema Slovenjgradecu slije­ vaju dva puta, onaj kojim smo mi došli i onaj preko Vitanja  kojim od Celja nismo htjeli ići, odlučili smo zastati i pričekati  neće li iz jednog ili drugog smjera naići kakvo vozilo, tu za­ stati, da se raspita za najbolji smjer bijega, i tako nam pružiti  priliku i da im pokažemo kamo treba ići i da ih zamolimo za  prijevoz.   Dugo   nije   nailazio   nitko   izuzev   onih   koji   su   sličili  nama, koje je Ivas molio da mu udijele milodare i koji su mu, 72

ne zaustavljajući se, milodare davali pouzdajući se samo u svo­ je   noge.   Od   Vitanja   nisu   ni   takvi   dolazili,   bilo   zato   što   su  potoci  ljudstva iz  tog  smjera uspjeli  pobjeći  prije  nego su  ih  partizani   presreli,   bilo   zato   što   su   im   partizani   uspjeli  zatvoriti   put.   I   baš   kad   nam   se   učinilo   nepotrebnim   tu  dangubiti, jer je jedan smjer mrtav a na drugomu nema vozila,  iz Hude je Luknje naišla kolona od šest bolničkih kola. Približiše nam se i stadoše kad su stigli na raskršće bez  putokaza. Po oznakama na njima vidjeli smo da su to vozila  pokretne bolnice Poglavnikova tjelesnog zdruga, koja je stalno  sjedište imala na Kunišćaku. Kao sva bolnička vozila i ova su  bila   zatvorena,   pa   nismo   mogli   vidjeti   jesu   li   popunjena  ranjenicima i bolničkim osobljem, ni kad smo se  nadvirili na  prozore   koji   su.bili  ispod   samog   krova.   Jedino   je   dvometraš  Hižar mogao odozgo pogledati kroz te prozore. On  mi je, na  pitanje ima li unutra mjesta, odgovorio da bi ga se moglo naći  kad bi se sestre i liječnici stisnuli, jer bolesnike u prvim kolima  nije vidio. Za put prema Dravogradu pitao nas je debeli bojnik  koji je sjedio uz vozača. Poslao sam Baju ispred kola, a ja sam  se debeljku stavio na uslugu. Rekao sam mu ukratko što je s  nama četvoricom i zamolio ga da nas poveze. Vozač je šutio, a  bojnik je rekao da nas nema kamo utrpati,  sve je puno kao  šipak koštica, put je loš, gume su im izlizane i veliko je pitanje  dokle će i oni doći. – Ne povezete li nas, izrešetat ćemo vam gume – rekao sam  i začudio se sam sebi što govorim. Nisam to rekao ni ljuteći se  ni prijetećim glasom, rekao sam to da isprobam je li promjena  što je u meni nastala nakon Mirtina nestanka stvarna ili je  samo privid. – Misliš li da bi bušenje tih guma preživio? – pita me debeli  bojnik. – Ne mislim i za to me nije briga! A kakvu biste vi imali  korist od toga da me ubijete? Gume vam moja smrt ne bi ni  zakrpala ni napuhala – rekao sam. –  Što   da   radim,   momci,   kad   mjesta   nema!?   –   zavapio   je  bojnik. – Ako ga je na polasku i bilo, usput su ga ispunili oni  koje smo morali primiti, jer su nam prijetili bušenjem guma. – Onda primite i nas četvoricu, da vam ne bi bilo uzalud što  ste pokupili sve one koji su dosad tražili da ih pokupite – rekao  je Baja petljajući nešto oko okidača na strojnici. 73

Dok   smo   vodili   tu   prepirku,   kojoj   se   kraj   nije   mogao  predvidjeti, jer niti smo mi bili pripravni pucati u gume niti je  bojnik   imao   srčanosti   proći   pored   nas,   na   cesti   koja   do  raskršća dolazi iz smjera Vitanja, cesti kojom nitko nije prošao  otkako   smo   mi   tu   čekali,   odjeknula   je   jaka   eksplozija   i  privukla pažnju i nas na cesti i onih u kolima pokretne bolnice  s   Kunišćaka.   Kad   smo  pogledali   u   smjeru  eksplozije,   vidjeli  smo razmrskan kamion u plamenu, a uskoro i drugi kako uz  eksploziju,   zajedno   s   ljudima   u   njemu,   raskomadan   polijeće  uvis.   Od   buke   motora   bolničkih   vozila   nismo   čuli   jauke  ranjenih   ljudi,   ali   smo   vidjeli   one   koji   su   ranjenike   kupili   i  nosili ih u pozadinu do čitave kolone raznih vozila, koja je, kad  su dva prva kamiona naletjela na minu, zastala, jer ni od vatre  i krhotina, ni od tjelesa mrtvih i ranjenih, ni od straha da i oni  ne nalete na minu, nisu mogli produžiti dalje. –   Evo   nam   partizana!   –   rekao   sam   debelom   bojniku   i  vozaču bolničkih kola. – Maknite nam se s puta da krenemo! – očajavao je bojnik. – Povežite nas ili pucamo u gume – vikao sam. – Ali kamo da vas smjestimo? – zdvajao je bojnik. – Na blatobrane – rekao je Baja – na prednje blatobrane! – Onda se penjite na blatobrane, ali ne krivite mene ako s  njih   padnete   i   poginete   –   odahnuo   je   bojnik,   zaražen  sebičnošću kao i svi mi, ali očito čovjek koji ima i srce i obraz. Sjeo sam na lijevi blatobran prvih kola. Noge sam stavio na  papučicu s koje se ulazi u kabinu, tur na oblinu blatobrana;  jednom   sam   se   rukom   držao   za   ležište   lijevog   svjetla,   a  drugom, raširivši dlan, za ravnu površinu haube. Baja i Ivas  potražili su istovjetan smještaj na drugom  vozilu, a violinist  Hižar   pokušao   se,   oponašajući   mene,   smjestiti   na   desnom  blatobranu.

Putovanje cestom koja siječe polja i prati rijeku Mislinju niz­ vodno, putovanje putem na kojem nema ni uspona ni zavoja,  iako   sam   sjedio   na   blatobranu   i   jedva   održavao   ravnotežu,  bilo  je   moje   najbrže   putovanje   u   sedam   dana   bijega.   Vojnih  jedinica koje bi bile veće i cjelovitije nismo sustizali. Nailazili  smo samo na pojedince i skupine, ostatke raspršenih postroj­ bi,  bez   zapovjednika   i,   najvjerojatnije,   bez   ikakva   znanja   u  kakvom su položaju i kamo će stići, skupine slične nama če­ 74

tvorici,   koji   smo   se   slučajno   našli   i   držali   se   jedan   drugoga  misleći kako ima nešto u tvrdnji da je u ovim prilikama bolje  biti u grupi nego sam. Sve do sela Šmartno, čije sam ime kao i imena ostalih mje­ sta doznavao ili iz Hunjetina zemljovida ili s putokaza koji su  preživjeli   rat,   činilo   mi   se   da   nas   kolona   automobila   punih  partizana, čija su dva prednja vozila nadomak Doliču naletjela  na   minu,   neće   sustići,   jer   će   u   strahu   od   mina   napredovati  polaganije   od   nas.   Ali   u   Šmartnu,   budući   da   sam   se   vozio  okrenut   natrag,   na   dugoj   ravnoj   cesti,   na   svoj   sam   užas  primijetio   da   nas   partizani   u   zarobljenim   njemačkim  kamionima slijede i sustižu brže nego što smo očekivali. Rijetki  bjegunci na koje su nailazili nisu im pružali nikakav otpor, niti  su im bili prepreka. Dapače, služili su im kao dokaz da put  nije minirana i da bez bojazni mogu napredovati. Tamo   kod   Doliča,   razgledajući   razbojište   na   izlasku   iz  kanjona mrtvih, vidio sam i kamione u kojima su se dovezli  pripadnici majevičke brigade prije nego će napraviti zasjedu i  pokolj   u   Hudoj   Luknji.   »Crnci«   su,   obračunavajući   se   s  Majevičanima,   te   kamione   oštetili   ili   zapalili.   Nisu   samo  kamioni bili njemački, dio obilnog plijena koji je partizanima  zadnjih   dana   pao   u   ruke,   nego   su   i   vozači   bili   njemački.  Vjerojatno partizani, pretežno neuki seljaci iz Bosne, za tolik  broj   kamiona   nisu   imali   dovoljno   vozača,   pa   su   prisilili  Nijemce da ih voze. Mi više nemamo posla s partizanima koji  pješače, ni s onima  što »po šumama i gorama« gaze šumske  staze. Nas gone partizani koji praše cestama u njemačkim ka­ mionima, s njemačkim vozačima. Uz takvu spoznaju, gledajući ih kako nas slijede, pobojao  sam se da ni do granice nećemo stići. Sjedeći na blatobranu,  svoje   strahovanje   nisam   imao   s   kim   podijeliti,   a   još   manje  pronaći način da progonitelje zaustavimo.

Na   raskršću   pred   ulazom   u   Slovenjgradec,   pred   putokazom  čija je jedna pločica, građena u obliku strelice, pokazivala na  put koji vodi u Dravograd, a druga na put koji vodi u Ravne na  Koroškem,   sustigli   smo   domobransku   jedinicu   veličine   dviju  satnija.   Zastali   su   jer   kao   ni   mi,   nisu   znali   kojim   putem  krenuti. Kad smo i mi stali, budući da od njih i njihovih vozila  nismo mogli ni lijevo ni desno, sišao sam s blatobrana i upi­ 75

tao vojnike tko im je zapovjednik. Javio se zastavnik i rekao da  se zove Josip Falčević. Odmah je dodao da on nije zapovjednik,  da ovo što vidim oko njega nije nikakva jedinica, da su to samo  ostaci bojne brzog hrvatskog zdruga kojeg su partizani razbili  na planini Žutnici. Njega su vojnici imenovali zapovjednikom,  jer višeg čina među njima nije bilo; viši časnici su izginuli ili se  odvojili   i   pobjegli   sami.   Zajedno   smo   pogledali   karoseriju  kamiona   koja   je,   odvojena   od   kabine,   stajala   pored   puta   u  smjeru   Dravogra–da.   Netko   je   od   onih   što   su   pred   nama  bježali,   i   vodili   brigu   o   nama   što   za   njima   dolazimo,  karoserijom   prepriječio  put,   ne   da  se   mimo   nje  ne   bi   moglo  proći nego da se pored nje ne može proći, a daje ne primijetiš.  Oni koji su brinuli o nama što nailazimo, na karoseriji su crve­ nom bojom napisali: »Odstupanje   preko   Dravograda   je   prekinuto!   Skrenite   za   Ravne na Koroškem i odatle idite na Prevalje!« – Imate li mina, nagaznih, onih za kamione? – pitao sam  zastavnika ne znajući te mine nazvati pravim imenom. – Mislim da nešto ima u jednom kamionu. Da, sigurno ima,  vidio sam – rekao je zastavnik. – Znate što ću vam predložiti! Ovu karoseriju odgurajte s  ceste i pazite da legne na onu stranu na kojoj piše upozorenje  da se prema Dravogradu ne ide. I tu cestu minirajte! – rekao  sam. – Zaboga, a oni koji bježe za nama? – rekao je zastavnik. – Oni do tih mina neće stići. Njima dotle neće dati da dođu!  – rekao sam. – Kad to učinite, zapovjedite pokret cestom na  Ravne. Mi ćemo vas prestići, a vi zaosta–nite. Tada minirajte i  tu cestu. Ako želite doći do Pre–valja, na više mjesta minirajte  cestu za sobom, minirajte dokle god budete imali mina! – A naši što za nama idu? – još uvijek me pitao zastavnik. – Ako za nama netko naš i ide, taj na cilj neće stići. To sam  vam već rekao! Za nama ide kolona od stotinu vozila u kojoj su  vozači Nijemci, a oni što se voze, to su partizani. Shvaćate li,  zastavniče? – rekao sam. On me shvatio i dao se na posao. Vojnici su ga slušali i svi  su poslovi bili brzo dogotovljeni, karoserija gurnuta u stranu  i mine ukopane u kolnik. Ja sam sjeo na svoj blatobran i bol­ nica   je   s   Kunišćaka   pretekla   ostatke   bojne   brzog   hrvatskog  zdruga, koji nisu ni časa časili, koji su obavili posao i pohitali 76

za nama. Zbog onoga što sam smislio i uz pomoć zastavnika  proveo u djelo nisam se osjećao vojnikom, još manje junakom.  Osjećao   sam   se   onim   što   sam   bio,   kazališnim   radnikom,   za  sada   inspicijentom,   a   u   budućnosti,   budu   li   ambicije  zadovoljene, glumcem ili režiserom. Sve što sam smislio i izveo  uz   pomoć   vojnika   i   njihova   slučajnog   zapovjednika   samo   je  režija,   samo   je   sitna   kreacija   u   ovoj   kaotičnoj   predstavi   bez  dirigenta i režisera. Bez ikoga tko bi mislio kamo se ovo ide, i  kuda nas ovo vodi! Jedva   da   smo  zaobišli   Slovenjgradec   i   zaputili   se  cestom  koja   je   imala   mnogo   zavoja   i   nešto   manje   uspona,   jer   nije  slijedila dolinu ni jedne rječice, nego je birala prolaze između  niskih brdašca, kad su se jedna za drugom začule dvije snažne  eksplozije. Time je predstava što sam je izrežirao do prvog čina  bila završena. Koliko će činova do Ravna biti ovisit će o daru  zapažanja partizanske prethodnice i o raspoloživim minama u  posjedu zastavnikove skupine.

Do   Ravnog   smo   stigli   oko   dva   sata   poslije   podne,   bez   vjjb.  smetnji. Ali smo tu – gdje se spaja put iz Slovenjgradeca, kojim  smo   došli,   s   cestom   iz   Dravograda   koja   se   na   tom   mjestu   s  lijeve   obale   Meže,   preko   drvenog   mosta,   prebacuje   na   njenu  desnu   stranu   –   naišli   na   mnoštva   ljudi,   konja,   zaprega   i  motornih   vozila,   mnoštvo   koje   nam   nije   dopustilo   da   se  uključimo u promet i produžimo put prema austrijskoj granici.  Drveni most nije mogao propustiti sve ljudstvo što je dolazilo iz  Dravograda.   Mnogi   od   onih   koji   su   išli   pješke   ili   jahali   na  konjima   silazili   su   niz   sprud   i   gazili   rječicu,   koja   nije   bila  duboka.   Svi   su   bili   izbezumljeni   i   neskloni   bilo   kakvim  ustupcima koji bi i na trenutak usporili njihov bijeg. Vojvođan­ ski   partizani,   koji   su  im   spriječili   da  prijeđu  Dravu i   uđu  u  Austriju, kad im je bila nadohvat ruke, slijedili su ih u stopu i  mogli su se svaki čas pojaviti i oko ovog tijesnog mosta – kako  su nam rekli kad smo neke od njih na glavi mosta molili da na  tren zastanu i dopuste izlazak na cestu bolničkih vozila. Zapravo   se   tu   nije   imalo   koga   moliti.   Uslugu   što   smo   je  tražili,   da   kuljanje   strahom   izbezumljene   mase   načas   stane  dok se mi ne uključimo u promet, mogao je učiniti samo za­ povjednik te mase, a takvoga nije bilo. Kola su se pojedinač­ no, naša prva a ostala kad izbiju na čelo, s vremena na vrije­ me  mogla uključiti u promet, ali debeli bojnik na to nije pri­ 77

stajao držeći da će se bolnica raspršiti i da se više nikada neće  prikupiti.   A   pokretna   bolnica   može   djelovati   samo   ako   je  cjelovita.   Nama   četvorici   je   preostao   izbor   ili   da   siđemo   s  blatobrana   i   nastavimo   put   pješke   ili   da   čekamo   dok   se   ne  pojave partizani što nas od Doliča progone. Bili bismo odabrali  pješačenje   ali   nas   je,   mene   i   Baju,   bojnik   zamolio  da   ga  ne  napuštamo, da smo ga od jutros dva puta izvukli iz neprilika,  pa očekuje da ćemo ga i iz ovog jada izvući. Izbavili bismo i  njega i sebe, ali kako? Kad bi taj most preko Meže samo na  nekoliko trenutaka postao neprohodan i sve bi bilo riješeno, mi  bismo bježali dalje. –  Bilo   je   korisno   –   rekao   mi   je   zastavnik   Josip  Falčević,  najviši  časnik u ostacima bojne brzog zdruga,  čija se kolona  priključila našoj, a on, videći da ne može naprijed, došao do  prvih bolničkih kola da vidi o čemu se radi. – Tri smo ih puta  zaustavili. I četvrti bismo, ali nam je ponestalo mina. Ipak je  sve zaludu! Oni su tu i uskoro će se pojaviti! Nadiru ne štedeći  ni ljude ni vozila. – Vidite li vi način kako da se ubacimo u ovu masu?– pitao  sam ga. – Ne vidim! A ako mislite na moć moga čina, zaboravite  na to! Ni da sam general oni me ne bi poslušali. Kad se vojska  raspadne, ona ne vidi činove. Ovi me moji slijede samo zato  što sami ne znaju kamo bi... Ali znam zašto nas ovi od Mi­ slinja  tako   uporno   progone.   Znam   otkako   sam   ugledao   taj  most! – Zašto? – bilo je jedino što sam ga uspio upitati. Odnekud s neke od okolnih  čuka – s onih  što se uzdižu  nad  lijevom obalom Meže iznad ceste što vodi iz Dravograda,  ili s onih što stoje Meži zdesna, preko čijih je podnožja vijugao  put kojim smo mi došli – zapucao je teški mitraljez i meci su,  cijepajući   daske   na   drvenom   mostu,   zapljuštali   kao   grad.  Teškom   mitraljezu   pridružila   su   se   druga   oružja   i   oruđa   i  najednom je most, naselje, ceste, Mežu i livade oko nje zasuo  živ   oganj   olovnih   i   eksplozivnih   zrna.   Dva   su   kamiona   bila  pogođena na samom mostu i bujica je ljudi njime prestala teći,  zbog vozila koja su se pretvorila u baklje i zbog najgušće vatre  kojoj   je   most   bio   izložen.   Vojska   i   narod,   sve   što   se   našlo  nabijeno   na   dravogradskoj   cesti   napuštalo   je   prijevozna  sredstva i s ceste prelazilo na livadu, ne bi li, gazeći i plivajući  Mežu, došli do puta koji će ih izvesti iz ovog užarenog grotla. 78

U   taj   se   trenutak,   kad   je   presahlo   kuljanje   mase   preko  mosta, put pred nama pročistio i mi smo zauzeli naša mjesta  na blatobranima. Dok su vozači bolničkih kola palili motore,  zastavnik mi je Falčević odgovorio na postavljeno pitanje zašto  nas   partizani   od   Mislinja   ovako   uporno   i   samoubilački   sli­ jede. – Dobili su zapovijed da na ovom mostu prekinu odstupanje  i zarobe sve što se nalazi na cesti od Dravograda do Ravna. To  upravo sada čine. Mi smo opet zadnji, ili među zadnjima – reče  i ode u susret svojima.

Zadnji   ili,   točnije   rečeno,   među   zadnjima,   budući   da   su   za  nama išli oni koj su uspjeli pregaziti ili preplivati Mežu, mi  smo   polagano,   ali   neometano,   došli   nadomak   selu   Prevalju,  gdje cesta ponovo preko drvenog mosta prelazi rijeku, slijedi je  nekoliko kilometara uzvodno i jednim odvojkom skreće u brda  da bi domalo izbila na austrijsku granicu. Most   je  u   Prevalju,   kao   i   onaj   u   Ravnama,   imao   drvenu  građu i daščani kolnik. Iz dva mitraljeska gnijezda, koja su se  nalazila na brežuljku iznad sela s lijeve strane rijeke, most je i  komad ceste slijeva i zdesna držan pod stalnom vatrom. Vozila  koja bi se odlučila prijeći most vozila su kroz kišu zrna. Dva  bacača s istog onog brijega, pošumljena jelom, bacala su minu  za minom pokušavajući pogoditi most, srušiti ga ili zapaliti. I  prije našeg dolaska jedna je mina most pogodila, vjerojatno s  nekom   zapaljivom   smjesom   jer   je   most   po   sredini   uz   lijevi  bokobran izgarao. Najveći broj mina most nije pogađao. Padale  su   okolo,   po   rijeci,   livadi   i   selu.   Mnogi   su   se   u   vozilima  zalijetali i uspijevali ga bez veće štete prijeći. Naš   se   bojnik   na   to   nije   mogao   odlučiti.   Zastali   smo   na  prilazima   mostu,   u   mrtvom   kutu,   gdje   nas   mitraljezi   nisu  mogli dohvatiti a minobacačima nismo bili zanimljivi, jer su  računali da ćemo, svi, sruše li most, i vozila i ljudstvo pasti u  njihove   ruke,   kao   što   su   pali   oni   koji   su   se   našli   između  Dravograda   i   Ravna   kad   je   odstupanje   u   Ravnu   bilo  presječeno. Od nas do mosta, na livadi i njivama, nalazilo se  mnoštvo mrtvog i živog svijeta. Mrtvi su ležali i mirovali, a živi  su ležali i puzli. Krili su se iza olupina, mrtvih ljudi i mrtvih  konja i nastojali se dokopati Meže i ceste s njene lijeve strane.  Sto nam je bilo činiti? Ili puziti po zemlji od zaklona do zaklo­ 79

na i gaziti rijeku ili, sjedeći na blatobranima, projuriti mostom  kroz plamen i tanad. Nije mi se sjedilo na blatobranu i čekalo dok most izgori. I  to sam rekao svoj trojici! Bojniku sam predložio da sam odluči  hoće li iskušati sreću vozeći preko mosta  ili će poći pješke, a  neoštećeno   vozilo   ostaviti   partizanima.   Nije   htio   pješačiti,   a  nije ni mogao, u kolima je bilo nepokretnih ranjenika. Dakle,  iskušat će sreću? Hižar ga je zamolio da mu poveze violinu i  gudalo. S tim bi mu bilo nezgodno puziti i gaziti Mežu. To je  bojnik držao razumnim. Nas   smo   četvorica,   držeći   se   jedan   drugoga,   puzeći   po  mokroj   zemlji   i   koristeći   zaklone,   vrbe,   tjelesa   ljudi   i   lešine  konja, u zatišjima kad ne bi pucalo s okolnih brda, došli na  obalu Meže, koja jest bila brza, ali nije bila preduboka. Kad mi  na obalu, i prvo je vozilo bolnice s Kunišćaka došlo na most, a  ostala   su   ga   vozila   slijedila   u   stopu.   Mi   smo   prijelaz   preko  rijeke   odabrali   nizvodno   od   mosta,   jer   je   na   tom   dijelu  prilaznog   zemljišta   bilo   mnogo   starih   debelih   vrba,   a   na  suprotnoj obali velika stijena, siguran zaklon od mitraljeskih  metaka,   iako   bi   razumnije   bilo   da   smo   ga   našli   negdje  uzvodno,   kamo   su   mnogi   išli,   dalje   od   mosta   i   mitraljeske  vatre. Učinili smo to i stoga što smo se nadali da će bolničkim  kolima uspjeti prijelaz preko mosta, pa ćemo, čim se zajedno  nađemo na cesti pod onom stijenom, uzjahati svoje blatobrane  i krenuti prema novim iskušenjima. Dospjeli smo se spustiti niz sprud, smočiti cipele i nogavice,  izmjeriti   Mežinu   dubinu   i   savjetovati   Ivasu   da   milodare,  zbijene   u   platnenu   vrećicu   drži   visoko   nad   vodom,   kad   je  minobacač   jednom   granatom   pogodio   prvo   bolničko   vozilo  ravno   u   vozačevo   staklo,   bojnika   i   vozača   usmrtio,   a   motor  zapalio. Plamen motora spojio se s plamenom koji je do tada  gorio po sredini mosta, u ogradi i na daščanom kolniku. Sad je  svom širinom po sredini most buktio u plamenu. Neke su od  dasaka  i  greda,  već  dogorjele,  kao užarene  glavnje padale  u  rijeku.   Među   tim   kršem   od   mosta   i   kola   u   rijeku   je   pala   i  Hižarova violina, zapravo njeni zdrobljeni ostaci. Sve smo to  gledali  stojeći  okamenjeni  do koljena u vodi.  I tek kad smo,  odavši   dužno   priznanje   našem   smionom   bojniku,   vidjeli   da  bolničko   osoblje   napušta   nepogođena   vozila   i   kreće   preko  livada da pregazi rijeku i put nastavi pješice, odlučili smo se i  mi pokrenuti. Pogotovo što je i bacačka i mitraljeska vatra s 80

okolnih   brda   prestala.   Nisu   ludi   da   tuku   po   svojim   novim,  ispražnjenim bolničkim kolima! Što god s nama bilo, ni nepun  sat neće proći i oni će se u njima voziti. –   Eno   ih!   Eno   glazbe   Poglavnikova   tjelesnog   zdruga!   –  vikao je Hižar. – Našao sam ih! Eno ih! Gledajte ispod lukova  mosta, baš sad prelaze rijeku. Pogledali smo. Ja ne znam što su Baja i Ivas vidjeli ispod  lukova   drvenog   mosta,   čije   su   ograde   i   kolnik   gorjeli   a   iz  plamena u vodu padalo ugljevlje. Ne znam ni da li su što od  dima   i   vatre   mogli   vidjeti.   Ja   sam   vidio   časnika   u   odjeći  glazbenika   Poglavnikova   tjelesnog   zdruga   na   bijelom   konju,  kako gazi rijeku. A da li su oni što su ga slijedili bili glazbenici  nisam   mogao   vidjeti.   U   masi   što   je   gazila   za   bijelcem   i  konjanikom   bilo   je   i   civila   i   vojnika,   pa   je   moglo   biti   i  glazbenika, ali da bi to bila glazbena kapela u cjelini i pred  njom hrabri kapelnik na bijelom konju – u to nisam siguran. – Evo našeg kapelnika! Čujete li ga kako viče: »Za mnom,  momci«? Čista romantika! Ako nije bio već viđena slika na nekoj drugoj rijeci, u ne­ koj drugoj sličnoj zgodi, u onoj u kojoj se Hižar izgubio, ako je  satnik   bio   stvarnost,   mi   ga   uskoro   nismo   mogli   vidjeti   ni  onoliko koliko smo ga vidjeli, jer je most po sredini dogorio i  mnoštvo   je   glavnja,   plamenova   i   krijesnica   poletjelo   prema  riječnom   koritu,   zatvarajući   dimnim   i   vatrenim   zastorima  otvore   ispod   mosta,   kroz   koje   smo   kako–tako   mogli   gledati  kapelnika na bijelom konju. – Zašto mi se ovo moralo dogoditi? I to baš sada kad sam ih  našao!   Ostao   sam   bez   violine.   Kako   ću   se   pred   kapelnikom  ispričati? – rekao je Hižar i krenuo prema matici rijeke, tamo  gdje je među drvenim otpacima s mosta voda nosila i komade  njegova razbijenog glazbala. Mi smo ga slijedili, a kako smo  došli među onaj krš što je plutao, do mene je doplivalo gudalo.  Čitavo! Ponio sam ga do zaklona ispod stijene s druge strane  rijeke. – Evo, nosi bar njega! – rekao sam Hižaru kad je živ došao  do mene. On ga je uzeo, prešao prstima preko strune, koja je omlo­ havjela, da iz nje iscijedi vodu i zahvalio mi. Nije bilo vremena za plač nad izgubljenom violinom, ni­ smo  više bili vezani ni za koga i krenuli smo, birajući od mi­ 81

traljeskih   metaka   najzaklonjeniji   dio   puta,   dok   se   na   putu  prema   poljani   i   tom   odvojku   za   austrijsku   granicu   nismo  utopili u masi pješaka, mokrih, izmorenih i uplašenih kakvi  smo i sami bili. Je li sunce zašlo, ne znam, ali njegove svjetlosti nije bilo ni u  dolini Meže ni na sunčanoj strani bregova iznad ceste kojom  smo išli kad smo došli do mjesta gdje se opet pucalo, ali mnogo  manje   nego   oko   ona   dva   mosta.   To   zapravo   i   nije   bilo   selo,  svega nekoliko kuća, možda ni dva domaćinstva, i među tim  kućama crkva s lijeve strane ceste, do rijeke, i kapela s desne,  do brda. Ispred kapele nalazi se ploča na kojoj piše ime mjesta,  a  ispred   crkve  putokaz,   čija   je   strelica   usmjerena   nadesno   i  pokazuje  odvojak  puta   prema   planinama.   Do  tog  se  odvojka  ide usponom po golom brdu. Ispod te uzbrdice, tog odvojka i  tog golog brda steru se polja i livade oko  rijeke,  po  čemu je  lokalitet i seoce na njemu dobio naziv Poljana. Ne   mogu   se   nikako   sjetiti   je   li   podloga   putokaza   bila   u  bijeloj   ili   u   svijetloplavoj   boji,   ali   sam   siguran   daje   bila  obrubljena crnim okvirom. Isto tako ne mogu se sjetiti jesu li  na   tom   putokazu   bili   upisani   kilometri   koji   nas   dijele   od  Poljane   do   mjesta   na   koje   putokaz   pokazuje,   ali   se   dobro  sjećam   da   je   na   putokazu   velikim   crnim   slovima   pisalo  PLIBERK,   a   ispod   toga   malim,   u   zagradama,   BLEIBURG.  Toga se dobro sjećam, jer se uz nas, dok smo čitali što na ploči  piše našao vojnik, kako se moglo pročitati na amblemu što ga  je nosio na lijevom rukavu, iz tristo devedeset i druge »Plave  divizije«, u kojoj su, pod zapovjedništvom njemačkih časnika,  služili Hrvati obučeni u Stockerauu. Upitao nas je znamo li što  na njemačkom znači Bleiburg, iz čega su i Slovenci napravili  svoje   iskrivljeno   Pliberk.   Kad   smo   mu   rekli   da   ne   znamo,  poučio nas je da to znači olovni grad. S obje je ruke uhvatio  naramenice ruksaka i krenuo prema golom brdu preko kojeg je  zavijao put prema tom olovnom gradu.

Krenuli   smo   za   njim.   Nismo   otišli   daleko,   svega   nekoliko  koraka iza putokaza, kad smo ponovo stali. Sklonivši se s puta da ne smeta gomili koja stalno nadire i  zaklonivši se za crkveni zid da bi se zaštitila od puščane vatre  što dopire s druge strane Meže, pokraj malih kola za munici­ 82

ju,   kola   s  dva  kotača  i   dvije   rukunice,   među   koje   se  upreže  jedan konj, iznad nepomičnog ranjenika u tim kolima, stajala  je   uplakana   bolničarka   i   molila   prolaznike   da   joj   pomognu  voziti kola. Ona ih sama voziti ne može, a ne može ni ostaviti  ranjenika samog. Mladi   je   vojnik   mirno   ležao   i   gledao   taj   silni   narod   koji  prolazi i neće mu ili ne može pomoći. Ni jedne geste, ni jedne  grimase da bi prosvjedovao, korio, ljutio se. Samo blaga patnja  i mir koji govori kako je prešao crtu koja dijeli brige i nemire  ovoga svijeta od mira onoga u koji nerado odlazimo. U koloni,  sastavljenoj od ljudi koji su pregazili Mežu i tamo na drugoj  obali   ostavili   i   zaprege   i   motorna   vozila,   nije   bilo   ni   jednog  konja   koji   bi   se   mogao   upregnuti   u   rukunice   malih   kola   za  prijevoz municije, a nije bilo ni motornog vozila za koji bi se  rukunice privezale. Što je preostalo onomu koji bi se odlučio da  pomogne bolničarki i ranjeniku? Ništa drugo nego da se sam  upregne u rukunice i pokuša vući kola s ranjenikom. Po ravnu  bi to donekle mogao, ali po uzbrdici ni donekle. Kola bi mogla  izvući grupa ljudi, ali hajde je ti nađi u toj individualiziranoj  masi gdje svatko spašava svoju kožu. Nas   smo   četvorica   zastali   pokraj   kolica,   što   drugi   nisu  činili, i u bolničarke se pojavila nada da ćemo se mi upreći u  njih. Prestala je plakati i raspričala se. –   On   je   pripadnik   druge   satnije   treće   doknadne   bojne  dvadeset i prvog ustaškog zdruga. Da njih nije bilo, nitko od  vas  sada  ne bi   prolazio  ovim   putem.  Nitko!  Oni  su  jutros   u  zoru naišli onim tamo putem, onim od Me–žica i Crna. Znam,  s njima sam bila! I ovdje smo na Poljani našli čitavu brigadu  slovenskih   partizana,   brigadu   nekog   Šlandora.   Taj   Šlandor  nije dao da idemo u Austriju. I onda su naši krenuli na juriš,  prsa o prsa, samo bombama i noževima. Pogledajte mrtvace,  tamo dolje ispod onih kuća! Naši i njihovi pomiješani! Naši su  ih otjerali u one šume tamo, otkuda povremeno pucaju. Ali ne  smiju   naprijed,   jer   prilaze   cesti   brani   i   dalje   druga   satnija,  koja   će   se   zadnja   povući,   kad   posljednji   naš   čovjek   prođe  ovuda. A ovaj je ranjen prije dva sata. Jadna li sam i ja i on!  Ostaviti ga ne mogu! Neću! Da nije njega nitko od vas ovuda  ne bi prošao. – Da pokušamo! – rekao je Baja.  –  Možemo!  I  što  ćemo  učiniti? Premjestit  ćemo ga  s  do­ brog na loše mjesto. Ostavili ga ovdje ili ga ostavili tamo do ­ kle ćemo ga dogurati, svejedno ga moramo ostaviti – rekao 83

sam i sjetio se one djevojčice i savjeta onog domobrana: »Ni čut  ni vidjet moja muka sva je!« –   Ne   ostavljajte   me   –   govorila   je   žena   za   nama   kad   je  vidjela da smo kod nje pobudili lažnu nadu. – Pođi s nama! Ostavi ga samog! Njemu više nitko ne treba  – savjetovao joj je Hižar. – Neću – govorila je bolničarka. – Ostat ću uz njega dok  mu  oči  ne  sklopim.   I  povući  ću  se  tek  kad  se  druga satnija  bude povlačila. Ja njima pripadam, a vi ne pripadate nikomu.  Sram vas bilo! Ne samo vas nego svih koji tuda prolazite bez  stida.

Na   to   smo   raspelo   naišli   prije   nego   ćemo   prijeći   austrijsku  granicu, u sam sumrak, na uzvisini uz cestu, uzvisini oko koje  se ovijala planinska staza i gubila se među jelama. Uzvisina  nije bila veća od jednog metra i, ako se primakne desnom rubu  ceste, stajala je svakom putniku, svakom bjeguncu nadohvat  ruke. Križ je bio drven, obojen paklinom, kakvih ima bezbroj  na raskršćima, a Spasiteljevo je tijelo b'ilo sasvim bijelo. Bijela  je bila čak i perisoma koja mu je opasivala bokove. Posljednje  svjetlo četrnaestog svibnja, svjetlo dana koji se, na sreću, za­ vršava, na pozadini od crnog drva isticala je to tijelo i nitko živ  tko   je   mimo   njega   prolazio,   u   kakvom   god   stanju   bio,   nije  mogao proći a da ne zapazi njegovu raspetu bjelinu, mrki križ i  mračnu pozadinu u koju uvire staza. Oko križa je bila četvrtasta ograda. Građena od o–guljenih  oblica prepiljenih nadvoje i umočenih u kolo–maz, kao i križ,  da dulje izdrže na suncu i kiši, ona je, u dužini od tri i visini od  jednog   metra,   opasivala   prostor   oko   križa   veličine   devet  kvadratnih metara. Taj prostor uz ograde pored ceste do vrha  a   uz   ogradu   do   brda   preko   polovice,   bio   je   ispunjen  novčanicama kuna i maraka. Bilo je u tom košu našušurenih,  zgužvanih,   presavijenih,   izglačanih   i   novčanica   vezanih  končićem, onih koje su prometane i u prometanju se pohabale,  a bilo ih je i u svežnjevima, potpuno novih, koje nikada nisu  korištene i koje su svojom težinom pritiskale one zgužvane i  našu–šurene, priječeći da ih vjetar ne odnese.  Oni koji su vidjeli bijelo Spasiteljevo tijelo, a vidjeli smo ga  svi,   na   posljednjem   svjetlu  dana   što  smo  ga  samo  s   Božjom  pomoću preživjeli, pretraživali su džepove i torbake, vadili o­ 84

tuda smotuljke ili svežnjeve novčanica i bacali ih preko ograde  od prepiljenih oblica, križali se, mrmljali molitve i nastavljali  put. I mi smo to nakanili učiniti. – Da sve bacim? – pitao nas je Ivas i pokazivao platnenu  vrećicu s milodarima za gradnju kapele Svetom Anti. Baja   je   rekao   da   ne   zna,   neka   čini   što   hoće.   Violinist   s  gudalom, a bez violine, koji još nije našao svoga kapelnika na  bijelom konju, svoju čistu romantiku, savjetovao je da bi to bilo  dobro, jer bi se svi milodari našli na jednom mjestu i, ako se  nešto želi sagraditi, lakše bi se sagradilo. Ja sam pak Ivasu  savjetovao da prikupljene milodare zadrži za sebe, da ih i dalje  prikuplja, jer od novca unutar ograde od prepolovljenih oblica  nitko nikada ništa neće sagraditi. Jedno, što će se uspomena  na   nas   zatirati   i   trajat   će   koliko   budu   trajali   otisci   naših  stopala na putu; a drugo, novac bačen preko ograde, novac je  bačen niz vjetar, namjerno, da ga vjetar odnese na nebo kamo  će   i   svi   naši   vapaji   stići.   Ako   tko   bude   gradio   kapelice   kao  uspomenu na  naš  put   i spas,  gradit  ćemo  ih  samo  mi.  Zato  neka Ivas nosi milodare, a preko ograde neka ubaci od svoga  novca koliko može.

Kojim   smo putem  od  tog  križa putovali,   ako  je  putova  bilo  više, kroz koja smo mjesta prolazili, ako je usput bilo ikakvih  mjesta,   gdje   smo   prešli   austrijsku   granicu   –ništa   od   svega  toga  ne znam. Pala je noć, okoliš se nije mogao vidjeti, puto­ kazi čitati, a put uspoređivati s onim što je ucrtano u kartu.  Nakon   onoliko   zla   što   smo   ga   proživjeli   u   minulom   danu,  utonuli smo u mlaki mrak bez pucnjave, s laganim vjetrom i  zvjezdanim nebom, pa smo, gazeći jedan uz drugoga i jedan  za  drugim zadrije–mali u hodu i doživjeli poznatu nelagodu,  koju   redovito  doživljava  umoran  putnik,   što  noću,   umjesto  da legne i zaspi, mora putovati i ne zna kad  će tom putova­ nju, tom mučenju snom, doći kraj. Bila je to prva noć na sed­ modnevnom   bijegu   kojom   smo   putovali,   ne   svojom   voljom  nego  kolektivnom  inercijom   da  se  i  po  noći  ode  što dalje od  mjesta na kojima smo vidjeli toliko smrti i doživjeli toliko stra­ ha. Premda sam znao da se toj inerciji treba prepustiti i otići  što dalje, nadam se, u Austriju, gdje nas partizani neće moći  progoniti kao do sada, meni je to noćno putovanje teško pa­ dalo: ne volim putovati a da točno ne znam kuda putujem i  kamo putujem. Istinabog, prema onom putokazu znam da je 85

cilj našega puta »olovni grad«, ali bih želio vidjeti kakav put  do  njega   vodi,   i   znati   da   li   sigurno   tamo   vodi.   Ništa   od   te  potrebe!   Samo   mrak,   nas   četvorica   jedan   uz   drugoga,   šljap­ kanje obuće i zrikanje zrikavaca po okolnim livadama, zrika­ vaca  koji   su  u  noći   krijesili   zvukom   kao  što  zvijezde  krijese  svjetlošću. Najednom,   ali   doista   najednom,   iz   mraka   smo   izbili   na  hrbat nekakva brijega, odakle je cesta, to se i noću vidjelo, išla  podnožjem brda ispod kojeg se sterala trokutasta ravan. To da  put ide podnožjem brda, to da je pred nama trokutasta ravan  pokazivala   su   nam   svjetla   nekog   gradića   i   vatre   koje   su  zapaljene s kraja na kraj polja, a najgušće uz cestu kojom smo  trebali   ići   i   uz   cestu   koja   je   trokutasta   polje   presijecala   po  sredini. Bilo je tu malih vatara koje su jedva tinjale, bilo je tu  vatara uz koje su se mogla grijati dva–tri čovjeka, a bilo je i  vatara kakve su one logorske, one svibanjske,  što ih zovemo  ivanjskim   kresovima.   Svjetla   vatara  po  polju  olovnog   grada,  ako je to on, svjetla zvijezda na svibanjskom nebu koja su zem­ lji bliža nego i u jednom drugom mjesecu, zrikanje zrikavaca  koji   noć   krijese   zvukom   i   eto   ti   slike   doline   spasa,   eto   ti  nagrade za ono što si propatio na sedmodnevnom bijegu. Ta  harmonija vatara, oko kojih se vide ljudi, kamioni, konji i kola,  taj   bliski   sjaj   zvijezda,   ta   pjesma   zrikavaca   na   kraju   dana  punog zla, to se nikad ne zaboravlja i prava je šteta što nas te  slike i ti zvukovi sile na san, što ih ne možemo svu noć gledati  i slušati. Kako  ostali,   tako   smo   i   nas   četvorica   učinili.   Na  jednom  mjestu gdje se otvorio prazan prostor, što je značilo prostor bez  zapaljene vatre, sišli smo s ceste, prema svjetlu drugih vatara  i   nakupili   drva,   a,   kad   smo   ih   složili,   otišli   smo   do   prvih  susjeda da nam posude goruću glav–nju za pripalu naše vatre.  Ja sam išao po pripalu i uz vatru našao skupinu avijatičara,  još budnu, u razgovoru. Dok biraju glavnju koja će gorjeti kad  je budem nosio do našeg ognjišta, pitam ih otkad su ovdje. Kad  rekoše da su tu od jutros, pitam ih što ima novo. – Ah, što ima novoga! – rekao je jedan u  činu satnika. –  Danas su Englezi u onom dvorcu što svijetli na brdu – i pokaza  rukom prema toj svjetlosti – primili naše izaslanstvo. Kad su  se izaslanici vratili, proširio se glas da će nas Englezi primiti u  svoje   zarobljeništvo.   Nakon   te   vijesti,   koju   nitko   nije   ni  potvrdio ni zanijekao, neki su zapovjednici, a nema ih mnogo,  pristupili   popisivanju  i   reorganizaciji   prisutnih   jedinica   s 86

ciljem   da   se   Englezima   preda   popis   jedinica,   ljudstva   i  zapovjedništva.   Navodno   to   traži   engleska   komanda   u  Bleiburgu. Neki su i civile popisivali! Išlo je sporo i traljavo, ali  je bilo ljekovito! Uz te vatre što gore, u tim ljudima što uz njih bde, noćas će  od  tih  dobrih vijesti  tinjati  mnogo  nade.  Nada  je tinjala  i u  nama četvorici dok smo vatru pripaljivali, dok smo se uz nju  grijali i dok smo, kad se vatra ugasila, uz nju pozaspali.

Jedva sam dočekao svitanje petnaestog svibnja. Želio sam na  svjetlu dana vidjeti polje gdje se utaborila Hrvatska vojska i  mnoštvo naroda koji je tu vojsku slijedio iz različitih pobuda.  Ponekad vrlo razumnih, ako se radilo o rodbinstvu, ponekad  vrlo   nerazumnih,   ako   se   radilo   o   iluzijama.   A   htio   sam  pogledati i zvijezdu na kojoj će se, ako je ostala živa, ako se  bilo gdje nalazi, ukrstiti moji i Mirtini pogledi, moja i njena  pitanja, moje i njene priče. Kad je zora konačno ciknula, ovo  potonje   nisam   mogao   ostvariti,   jer   se   iznad   našeg   vatrišta  uzdizao izdužen šumovit brežuljak koji je zatvorio pogled na  jutarnje nebo od sjevera do juga i bio najviši na mjestu gdje se  Zornjača nalazi u jutarnje sate. Čak kad bi se i navrh brda  popeo, a palo mi je i to na pamet, jer sam zvijezdu žarko želio  pogledati, ne bih je vidio. Dok bih se do vrha popeo, razdanilo  bi se i svjetlost bi zvijezde nestala u danjoj svjetlosti. Zato sam sjeo na panj prepiljenog brijesta, okrenut licem  Bleiburškom polju, i upitao se: »O Bože moj, je li moja Mirta u  toj masi svijeta, koji dijelom još spava a dijelom tumara uokolo  misleći kako će preživjeti ovaj dan? Ako je tamo, u tom narodu,  sama i izgubljena, ili u društvu koje je oko sebe okupila kao  što sam ga i ja okupio, jer je »u grupi lakše«, ima li načina da  je nađem? Ima li načina da je dozovem? Ima li načina da je  kojim čudom privučem sebi? Sinoć   je   avijatičarski   satnik   spominjao   prestrojavanje  vojnih jedinica i popis civila, gdje su, kod koga su ti popisi. Da  ih nađem, da ih pogledam pa da vidim je li na njima ime Mirte  Mešog? Da   mi   je   znati   gdje   si   u   ovoj   ljudskoj   masi,   u   ovom  mravinjaku, da mi je znati na kojem si mjestu u ovom polju,  što ga proučavam i čeznem za tobom, ja bih do tebe došao i,  umjesto jutarnje zvijezde, gledao tvoje podrugljive oči, piknjice  po tvom licu i tvoju kukuruznu kosu. Kad bih se svega toga 87

nagledao, upitao bih te: »Stara, na što ti ovo polje miriše, na  kraj ili na početak?« Ti, koja ni u jednom kraju ne gledaš kraj,  rekla bi da smo na novom početku, što je za tebe svaki kraj,  nakon čega bih te ja upitao: »Stara, na početku čega?«

I   po   vatrama   u   noći   moglo   se   vidjeti   da   je   Bleiburško   polje  trokutasta oblika. Sad, kad ga danju gledam, to je još lakše  zapaziti.   Brdo   na   čijem   smo   podnožju   zanoćili   i   brdo   njemu  preko   polja   tvore   dvije   stranice   trokuta,   čiji   se   vrhovi  približavaju   kod   dvorca   i   gradića   ispod   njega.   Taj   razmak  između   krajeva   dva   brda   s  gradićem   i   zamkom   iznad   njega  nalikuju na lijevak kroz koji protječe sve što poljem teče, kroz  koji se provlači sve što poljem prolazi, i vodotoci i putovi. Jedan  potok   teče   u   podnožju   jednog   brda,   a   drugi   u   podnožju  drugoga, da bi se tamo gdje se lijevak sužava, pred ulazom u  gradić, sastali i odatle tekli zajedno koritom rječice koja optače  gradić   i   veže   ga   s   dvorcem   na   brdu   u   jedinstvenu   i   lako  branjivu cjelinu. Slično potocima i ceste, slijedeći potoke i pod­ nožja brda, sastaju se u grlu lijevka i kroz gradić prolaze kao  jedinstven putni smjer, koji će, kad prođe kroz gradić i usmjeri  se prema unutrašnjosti, slijediti tok rječice. Kroz sredinu polja  vodi još jedna cesta, glavna, koja se s druge dvije združuje na  slivu   potoka   i   na   spoju   te   dvije   bočne   ceste.   Da   bi   se   slika  trokutasta polja zaokružila, razmaknute krajeve brda u ulozi  hipotenuze,   idući   po   visokom   nasipu.  presijeca   željeznička  pruga.   Polje   se   stere   i   s   onu   stranu   pružnog   nasipa,   izvan  trokuta, i na tom se dijelu vide brojne izbjeglice, najviše civili,  ali je većina vojske, pomiješana s narodom, u trokutu. Da je tko danima smišljao koje će mjesto odabrati da u nj  namami ovoliku vojsku, opkoli je i učini nemoćnom, ne bi ga  smislio boljeg nego ga je smislila puka slučajnost. Slivovi potoka ispod grada bili su granica do koje je Hrvat­ ska vojska smjela napredovati, a vodotoci potoka u podnož­ ju brda međa do koje su se izbjeglice i vojska smjeli proširiti.  Na čelu kolone, oko čvorišta cesta, preprečujući prilaze gra­ diću  i   prolazu   u  dubinu   austrijskog  teritorija,   stajali   su   en­ gleski tenkovi, čiji su topovi i mitraljezi bili upereni u vojsku i  narod, što je kroz to Bleiburško ždrijelo htio proći. Na nekim  od tenkova, čija je posada i zoru dočekala na kupolama grdo­ sija, spremna pucati na one koji pokušaju prijeći most ili pre­ gaziti   potok,   vile   su   se   engleske   zastave   i   zastave,   ako   sam 88

dobro   vidio,   trideset   osme   irske   pješačke   brigade.   Tenkovi  »Sherman« bili su ukopani ili su pronašli zaklone iza kuća i  zemljanih izbrežina,  pazeći  da im  i  topovi  i  mitraljezi  mogu  izravno tući prilaze potocima, ceste i polje otkuda bi, odluči li  se na samoubilački proboj, Hrvatska vojska mogla udariti, kao  što je činila u više navrata kad su pred nju na putu bijega stali  partizani. Nisam vojnik, nisam upućen u ratovanje, ali i kao  nestručnjak mogao sam ocijeniti da Hrvatska vojska u sukobu  s  oklopom  »Sherman«  i  ovom  pješačkom  brigadom,  koja ima  obuću od čelika na motorni pogon, nema nikakvih izgleda da  se iz ove mišolovke izvuče kroz Bleiburška vrata. Englezima zdesna, na brdu što mi je nasuprot, vije se cr­ vena zastava neke jedinice komunističke vojske Jugoslavije, a  Englezima  slijeva,   na   brdu   na   kojem   se  nalazi,   nedaleko  od  dvorca, vezana za vrh jele kao i ona crvena, vije se slovenska  zastava s  petokrakom   zvijezdom.  Te  zastave ne  znače  drugo  nego da najednom brdu   stoje partizani iz Vojvodine i Bosne,  što   su   nas   progonili   kroz   Sloveniju,   a   na   drugom   slovenski  partizani,   koji   su   u   početku,   dok   su   bili   malobrojni,   prema  nama bili dobri, a na kraju, kad su im u pomoć na njemač­ kim  kamionima pristigli srpski partizani, gori od Srbijanaca.  Jer, onaj tko ti na bijegu postavlja zasjede, u prilici je da ti  nanese više štete od onog tko te progoni! Ne vidim, tamo mi  pogled ne seže, ali ne bi trebalo sumnjati da su i brda s onu  stranu željezničkog nasipa, što rube jugozapadni dio Bleibur­ škog  polja,   otkuda  smo  noćas  došli,   zaposjeli   partizani,   oni  koji su nas progonili od Mislinja, oni koji su nas potiskivali od  Dravograda i oni koji su nam presijecali put u Ravnama, Pre­ valju i Poljani. Ti su nas slijedili u stopu, po mraku; oni čije se  zastave viju na vrš,ikama jela došli su iza engleskih tenkova; i  sad smo tu gdje jesmo, s nadom da će nas Englezi primiti u  svoje zarobljeništvo i da nas neće izručiti vojsci jugoslaven­ skih komunista.

Kad je sunce izišlo iznad brda, što zvijezdi Danici nije uspjelo  jer je prije izlaska izgubila sjaj, i obasjalo Blei–burško polje,  hrvući se s rijetkim oblacima koji bi ga s vremena na vrijeme  zasjenili, dogovorili smo se da ne stojimo na mjestu, da se ne  razilazimo jer je »u grupi lakše« i da zajednički sva četvorica  tražimo što smo izgubili; violinist s gudalom svog kapelnika na  bijelcu   ispred   glazbe   Poglavnikova   tjelesnog   zdruga,   Baja 89

Magdalenu spavalicu, koja se, valjda, nakon Hude Luknje pro­ budila, ako nije tamo zauvijek zaspala, a ja svoju Mirtu. Ivas  će usput skupljati milodare za gradnju spomen–ka–pele »ako  se iz svega ovoga sretno izvučemo«. Čim smo s kosine ispod ceste sišli na polje i preko brvna od  dvije   spojene   jele   prešli   potočić,   našli   smo   se   u   logoru  pripadnika   »Crne   legije«   Rafe   Bobana,   treće   bojne  Poglavnikova   tjelesnog   zdruga   koju   je   vodio   bojnik   Zdunić   i  Luburićeva   ustaškog   obrambenog   zdruga.   Smještaj   i   red  hrvatskih udarnih jedinica, koje su se izdvojile sg bjegunaca, u  kojima   nije   hite   civila   i   u   kojima  je   vladala   svakodnevna  atmosfera, kao da oko njih nema nikakve opasnosti, i začudila  nas je i ugodno iznenadila. Violinist je iskoristio priliku, kad  smo prolazili pored momaka bojnika Zdunića, da upita jednog  zna   li   gdje   je   glazba   Poglavnikova   tjelesnog   zdruga,   gdje   je  glazba njegove jedinice. – Ljudi, gledajte ovo čudo! Ovaj traži našu glazbu! Zbilja,  recite mi ako znate, gdje je završila naša glazba?  – pitao je  svoje drugove, a oni su mu odgovorili da ne znaju. – A što će  tebi glazba kad imaš samo odijelo glazbenika i gudalo? – pitao  ga je i sam odgovorio. – Ništa! Ne trebaju ti. Nego ti ostani tu s  nama! Ostavi gudalo i uzmi strojnicu! Dođi ovamo, nešto ću ti  u povjerenju reći. Vidiš li onaj dvorac na brdu? Vidiš! E, tamo  se pregovara s Englezima i partizanima. Prime li nas Englezi,  onda   trči,   traži   svoje   kolege   i   kapelnika,   vi   ćete   ići   ispred  Zdunićeve  bojne   i  svirati.   A  pokušaju   li   nas   Englezi   izručiti  partizanima, uzmi strojnicu i sviraj s nama. Vidjet ćeš glazbe!  Jesi li možda bio u Hudoj Luknji? Momak i njegovi drugovi smijali su se ovoj šali, koja je za  nas sadržavala i važnu obavijest o pregovorima koji se i danas  vode u dvorcu i unaprijed donesenu odluku kako će se ponašati  prema dva moguća ishoda tih pregovora. Oni su se smijali, a  mi   smo   otišli   postiđeni.   Blago   onima   koji   odluke   donose  unaprijed   i   bez   dvoumljenja,   blago   onima   koji   ne   poznaju  kolebanje i blago onima koji i odluke što vode u smrt donose s  podsmijehom. Blago njima, ako takvih ima, ako i oni koji se  takvima  prikazuju,  ispod posprdna smijeha  što krije zebnju,  takvi nisu!

90

Od one klijeti u Hudoj Luknji, od trenutka kad me je susreo i  zaprosio   milodar,   ja   nikako  da   shvatim   koji   to   razlozi   Ivasa  nukaju da od jednih traži milodar, a u drugih ga ne traži, i  kako to da milodar dobije svaki put kad se odluči zatražiti ga.  Pitam se bi li ga dobio svaki put i da prosi bez izbora po tim  samo njemu znanim kriterijima  nitam sr da li bi. kad bi sreda  molio, naišao i na one koji bi ga odbili, pa čak i potvorili da je  prevarant, da će sve to strpati u svoj džep? Mimo kolikih smo  ljudi prošli u jučerašnjem danu! Samo je rijetki od njih prosio i  svi su se na prošnju odazvali. Ili Ivas zna prepoznati ljude koji  će dati ili smo svi mi u ovim kolonama smrti spremni darivati  kao što smo darivali dok smo prolazili kraj onog križa na putu  od Poljane do austrijske granice? Bili   smo   usred   logora   »Crne   legije«,   među   vojnicima   što  jurišaju   u   paru,   kad   se   Ivas   obratio   za   milodar   četvorici  »crnaca«   koji   su   sjedili   na   kutijama   municije,   dvojica   sa  »šarcima« u naručju, a dvojica praznih ruku. –   Dajte   prilog   za   gradnju   kapele   Svetom   Anti   ako   se   iz  svega ovoga živi izvučemo – rekao je kao što je govorio svima u  kojih se odlučio milodar zaprositi. – Svetom Anti, kažeš? – rekao je jedan od one dvojice, što  se od »šaraca« nisu odvajali. – Ako je za Antu, dat  ću, što ne  bih! I meni je ime Ante, Ante Zlatanović! A Ante će mi i sinu  biti   ime,   ako   ga   budem   imao.   Ja   sam,   prijatelju,   od   prvog  dana unutra – reče i pokaza na slovo U na reveru svog kapu­ ta,  da ne bi bilo zabune gdje je on to od početka. – Dat ću ti  zlatnik, najbolju valutu! Svugdje pali! Ali, pazi, prijatelju, što  ću ti reći! Oni tamo u dvorcu, kažu, pregovaraju o našoj koži, a  mi baš o tomu razgovaramo, kad ti ispruži ruku. Tamo su pred  dvorac otišli Luburić, Zdunić i Boban. Ne znam hoće li ih u  dvorac pozvati. Otišli su da čuju što će se tamo dogovoriti! E,  pazi   sad!   Što   god   oni   dogovorili,   ja   znam   svoje.   Ja   sam   od  prvog dana unutra. Meni ovu uniformu ni »šarca« nitko neće  oduzeti! Oni tamo što su zastave na jele izvjesili, mogu mi ovo  oružje   samo   mrtvu   iz   ruku   uzeti.   Ja   znam   svoje!   Nešto   se  šuška   o   predaji   partizanima.   Ni   lud!   A   mislim   da   to   ni  Poglavnik neće dopustiti. Znam, ne mislim! E, sad da ja tebi  kažem ovako! Evo ti zlatnik, strpaj ga u torbu! Ako ti s tom  torbom u kojoj nosiš priloge za nama, za mnom, jer ja znam  svoje, kreneš, pa se izvučeš iz ovoga, onda ćeš sagraditi kapelu.  Ali,   ako   se   ti   iz   ovoga   izvučeš   tako   dajte   Englezi   predaju  partizanima,   onda   kapele   neće   biti,   onda   bacaj   tu   torbu   od 91

sebe  jer  ćeš   zbog  mog  zlatnika  izgubiti   glavu.   Neka  tebi   taj  zlatnik bude blagoslovljen, ali govorim ti istinu. Ja znam svoje!  Ja   sam   od   prvog   dana   unutra   i   mene   Englezi   neće   nikome  predavati. Kad bi i Boban došao i rekao da se predam, ne bih  ga poslušao! Ja znam svoje! Odmah   do   »crnaca«,   između   poljske   staze   i   glavne   ceste   za  Bleiburg koja je išla sredinom polja, naišli smo na ranjenike i  bolničko   osoblje.   Mislili   smo   da   bi   se   Mirta   ili   Magdalena  mogle nalaziti među bolničarkama, kojih je mnogo više nego  bolničara i liječnika. Mislili smo da žensko ide ženskom kad  zavlada rasulo. Osim što smo se nagledali prizora kakav je bio  onaj   kod   crkve   u   Poljani,   nikakvog   traga   o   našim   ženama  među tim ženama nismo našli. Ali smo našli mnogo nade da će  ove   ranjenike   primiti   Englezi   i   da   će   njihove   patnje   trajati  samo dok ti pregovori, o kojima svi govore, ne završe. Do tada,  te su žene tješile neutješive i previjale rane ako su ih još imale  čime previti.

Ni među oružničkim jedinicama, koje su se smjestile između  ranjenika i željezničkog nasipa, uz glavnu cestu, nismo nikoga  našli.   Istinabog,   nismo   tamo   nikoga   ni   tražili,   nego   smo   se  popeli na željeznički nasip i pogledali tko je tamo s onu stranu.  A tamo je bilo nepregledno mnoštvo naroda, polegla po polju  bez ikakva reda. Tražiti nekoga u toj masi bila bi ludost. Zato  smo   se   okrenuli   i,   idući   glavnom   cestom   prema   Bleiburgu,  prošli pored hrpa kamiona, topova i zaprežnih kola, koji su s  ceste   skrenule   nalijevo,   na   tvrd,   brežuljkast   teren   i   tu   u  najvećem broju slučajeva napuštene, jer su se i vozači i oni koji  su   se   vozili   primakli   gradiću,   slivovima   potoka   i  pregovaračima. Ljudi su ostavili sve i otišli naprijed da vide  što se tamo događa. Kao što obično čine kad im netko, dok u  masi nastupaju, negdje sprijeda zapriječi put. Dakako da nisu  išli   sami,   išli   su   u   skupinama,   u  satnijama,   u   vodovima   ili  točnije   kazano,   u   onomu   što   je   od   satnija   i   vodova   ostalo.  Držali su se na okupu jer je »u grupi lakše«. Ali se vojničkog  reda, upravljana zapovijedima s jednog mjesta, iz jedne glave  ili   jednog   stožera,   više   nisu   držali.   I   tako   su   se   od   vojske  pretvorili u naoružanu gomilu koja nije znala ni što će ni kamo  će, osim što je vjerovala da je u »grupi lakše«, kao što smo i nas  četvorica vjerovali. Dečki se drže skupa i idu naprijed da vide 92

tko je to zapriječio put, i koji je vrag s tim pregovorima. Što ne  završavaju! Čitavim putem od nasipa do mostova na slivovima potoka  susretali su nas engleski džipovi. U njima su vozači i posada  na mitraljezu bili Englezi, a po nekoliko putnika, nekad dva  nekad tri, časnici jugoslavenske komunističke vojske. Englezi  su šutjeli, pušili lule i gledali nas s visoka, jer su na visokom  bili,   kao   da   smo   gusjenice   što   su   pritisnule   polje   i   cestu,  gusjenice koje još ne treba gaziti, pa su trube džipova stalno  uposlene. U rastjerivanju gusjenica s ceste pomagali su im i  titovci. Ti su nas razgonili pucajući bičevima vrlo vješto, kao  što to rade čobani u ravnicama, kad razgone ovce, prasad ili  krave.   Koristeći   pozornost   što   su   je   izazivale   trube   i   bičevi,  partizani   su   obezglavljenim   vojnicima   dobacivali   umi–rujuće  riječi   koje,   kad   se   sabere   sve   što   smo   ih   na   tom   putu   čuli,  ovako zvuče: – Drugovi, rat je završio! Nema smisla više ratovati! Dosta  je bilo ubijanja! Odbacite oružje i vratite se kući! Nikomu se  tko nije počinio zločine neće ništa dogoditi. A vi ih niste činili,  činile su ih vaše glavešine. Oni što stoje pred mostom i oni što  u   dvorcu   pregovaraju,   a   pregovore   završiti   ne   mogu,   traže  nemoguće. Vratite se kući, zemlja je porušena, zajedno ćemo je  obnavljati   i   zajedno   ćemo   graditi   najpravednije   društvo   na  svijetu, komunizam.  Drugovi, odbacite oružje i  ništa vam  se  neće dogoditi. Na jednom od džipova bio je i razglas, koji se, doduše, nije  čuo   s   kraja   na   kraj   polja,   ali   se   čuo   dovoljno   daleko   da,   uz  pomoć prijenosa od usta do usta u one dijelove gdje mu glas ne  dopire, svi saznaju što to komunisti pričaju i u priči nude. Te  poruke, koliko god nekomu bile lažljive i odbojne, kao što su  odbojne   onomu   »crncu«   što   je   »otpočetka   unutra«   i   što   »zna  svoje«,   te   poruke   su   uspjele   vojne   postrojbe   preobraziti   u  gomilu   koju   na   okupu   drži   još   samo   krilatica   »Držimo   se  skupa,   zajedno   je   lakše!«   Taj   zov   su   poslušali   pokolebani,  umorni,   obezglavljeni,   izmučeni   i   obeznađeni   ljudi,   a   da   ni  znali nisu kako ga slušaju. Makar to bio zmijski zov, on pruža  neku mogućnost kad drugu mogućnost, osim ginuti, nitko više  ne pruža.

93

Na tornju bleiburške crkve, kad smo došli ispred mosta gdje se  okupilo   ono   što   se   držalo   zapovjedništvom   Hrvatske   vojske,  zazvonilo   je  podne.   Istovremeno   se   podnevni   zvon,   sitniji   od  zvona  župne   crkve,   začuo s  tornjića  kapele koja  je stajala u  predvraću dvorca. Iznad nas, gotovo nadohvat ruke! Baš u tom  trenutku, kad su ponude s ozvučenog džipa najjače treštale,  leteći uzduž polja smjerom glavne ceste, naletjela su tri aviona  u tako niskom letu da ih nismo zapazili prije nego su nam bili  nad   glavama.   Samo   što   su   ta   tri   odletjela,   začuli   smo   šum  naleta druge trojke i, kako smo sada svu pažnju poklonili tim  avionima, neki su u njima prepoznali engleske »Spitfire« i to  što su prepoznali glasno izvikivali. Leteći nisko, ni na dvadeset  metara visine, avioni bi, da ga nisu zaobilazili i prolazili kroz  bleiburški   tjesnac,   zakvačili   ne   dvorac   nego   pošumljene  obronke ispod njegovih zidova. Vjetar što su ga dva naleta izazvala dizao je i vitlao kao  vihor   sve   što   je   bilo   papirnato   i   platneno   na   zemlju.   Treći  nalet, opet u trojcu, i četvrti odmah za njim podigli su takav  vjetar daje nosio kape s glava, bluze prebačene preko ramena,  zavoje na sušilu i sve prnje i sav platneni i kartonski otpad  koji ostaje za vojskom i narodom na logorovanju. Nevjerojatno, ti naleti aviona i taj vihor što su ga izazvali  unio   je   oduševljenje   među   ljude,   do   maloprije   snuždene   i  očajne.   Počeli   su   vikati,   skakati   i   oponašati   vihor.   Ne  znam  zašto. Bilo zato što su to prvi avioni koji nas nadlijeću nisko i  ne   boje   se   vatre   iz   našeg   oružja,   bilo   zato   što   su   u   tom  paradnom nadlijetanju vidjeli znak engleske naklonosti? – Jesam li vam rekao – govorio je domobranski zastavnik u  mojoj blizini – da su Englezi o nama obaviješteni? Štoviše, da  vode brigu o nama i da će nas primiti u svoje zarobljeništvo?  Ti su avioni najbolji znak. Kad se slegla prašina što su je avionski naleti izazvali po  cestama i polju, kad su se papiri smirili nagru–vani u neku  rupu i  kut,  kad  su  zastave  hrvatske,  engleske  i  partizanske  prestale bućno vijoriti i objesile se na sparini bez vjetra, kad se  čulo   kako   žito   raste,   nestalo   je   i   vihora   nade   u   ljudima,   a  smiraj   koji   je   nastao,   kad   je   s   tornja   bleiburške   crkve  zabrencao   poziv   za   otpodnevnu   molitvu,   sav   se   skrutnuo   u  grčevito pitanje: »Što su oni u dvorcu dogovorili, i jesu li išta  dogovorili?«

94

U vrijeme molitvenog zvona, koji je bio bliže drugoj nego prvoj  uri tog popodneva, nas smo četvorica i dalje bili ispred mosta  gdje   se   okupljalo   zapovjedništvo   Hrvatske   vojske,   gdje   su  izabrani   emisari   za   pregovore   u   dvorcu   i   gdje   se   iščekivao  njihov povratak. S onu stranu mosta i potoka, onu do grada i  dvorca, stajala su dva tenka s posadom pripravnom za borbeno  djelovanje. Nijemo su gledali prema nama i samim pogledom  priječili prolaz preko rječice, koja je desetak metara desno od  mosta nastala od dva potoka. Pristup mostu s naše strane nije  nitko   zabranjivao,   a   ipak   nije   bilo   gužve   pred   njim,   jer   su  narod   i   vojska   imali   obzira   prema   časnicima   i   pustili   ih   da  ostanu sami, stvarajući na taj način oko njih ničim ne branjeni  zaštitni   krug.   Oni   koji   su   bili   drski   kao   nas   četvorica,   što  povazdan   nešto   i   nekoga   tražimo,   mogao   se   pomiješati   sa  zapovjednicima   i   razgovarati   s   njima   što   hoće.   Čekajući  povratak   pregovarača,   ni   časnici   nisu   imali   nikakva   posla.  Dosađivali su se, strepjeli i bili pripravni na razgovor da bi se  razgovorom oslobodili dosade i neizvjesnosti. Od   njih   smo,   iz   njihovih   ljutitih   odgovora   i   jadiko–vki,  doznali   da   su   od   svih   napušteni,   da   ovo   što   vidimo   pred  mostom, zajedno s onom trojicom što su most prešli i otišli u  dvorac, nisu nikakvo zapovjedništvo Hrvatske vojske, da među  okupljenim časnicima ne postoji nikakva hijerarhija, da nema  centra   odlučivanja,   da   s   vrhovnim   zapovjedništvom   nemaju  nikakve   veze   otkako   su   krenuli   iz   Zagreba.   Ovo   je   samo  skupina   časnika   pojedinih   vojnih   jedinica,   cijelih   ili  raspolovljenih, koja se, kad je vidjela da vodstva nema, okupila  pred   ovim   mostom   pa   pokušava   odigrati   ulogu   glavnog  zapovjedništva. Uspoređujući   to   što   smo   čuli   s   onim   što   smo   vidjeli,  posvuda   osim   u   taboru   »crnaca«,   mogli   smo   zaključiti   u  kakvom smo jadnom stanju. Da bi nam i primjerom pokazali  kako nikakve vrhovne komande nema, rekli su da tri časnika  što su otišla na pregovore nisu nikakvo vrhovno zapovjedništvo  niti   izaslanici   poslani   od   vrhovnog   zapovjedništva,   već   ljudi  koje su oni, ti isti časnici okupljeni pred mostom, odabrali i oni  koji   su   bili   voljni   da   ih   izaberu   i   pošalju   na   taj   nimalo   lak  zadatak – da neprijatelju predaju svoju vojsku. Čak je i u ovoj  skupini ispred mosta bilo pozvanijih od njih trojice, ali se oni  nisu   dali   izabrati   tvrdeći   da   oni   znaju   svoje   i   po   svojem   će  postupiti, kako god pregovori završili. Ja im i Baja – ja tiše, Baja žešće; ja da bi ih umirio, Baja da  bi odagnao njihove zle slutnje – prenosimo dojmove što smo 95

ih stekli obilazeći taborišta u potrazi za svojima. Kažemo im  kako   u   vojsci   i   narodu   postoji   uvjerenje   da   su   jučerašnji  razgovori   s   engleskim   zapovjedništvom   u   dvorcu   bili  ohrabrujući, da nam je pružena nada da će nas Englezi primiti  u zarobljeništvo i kako su današnji razgovori, na čiji se ishod  čeka,   samo   utana–čenje   do   pojedinosti   jučer   dogovorene  predaje,   čak   su   i   nadlijetanje   aviona,   koje   je   bilo   strahovito  nisko,   vojska   i   narod   shvatili   tako   kao   da   ih   »Englezi   ne  zaboravljaju, znaju za njih i vode računa o njima«. A nisu to  nadlijetanje aviona, istinabog bez borbenog djelovanja, shvatili  kao prijetnju ne budu li poslušni prema porukama koje su im  iz dvorca stigle i koje će još stizati. Odgovorili su nam da je  upravo   ta   lažno   pobuđena   nada   najbolji   dokaz   kako   nad  vojskom i narodom nema nikakvog zapovjedništva, kako smo  izgubljen   slučaj,   prepušteni   sami   sebi,   pa   neka   se   u   danim  prilikama   snalazimo   kako   nam   se   svidi.   Na   odsutnost  zapovjedništva   podsjeća   i   odsutnost   bilo   kakvog   sistema  prenošenja   zapovijedi.   Mi   nismo   bili   u   stanju   obavijestiti  vojsku i narod što je našem čovjeku jučer u dvorcu rečeno. A  da   smo   i   imali   kakav   sistem   obavješćivanja,   recimo,   taj  engleski džip s razglasom, nedostajalo bi nam snage otvoreno  vojsci reći što smo to u dvorcu čuli. Od svega što se u vojsci i u  narodu priča o tom posjetu i razgovoru, istina je samo to da su  jučer,   kad   su   nam   prepriječili   put,   Englezi,   ne   želeći   borbu,  primili u dvorac jednog našeg čovjeka, kojem već danas nitko  imena ne zna, jer je taj, čuvši ono što su mu u dvorcu rekli  »znao svoje« i otišao tamo kamo je znao da se ide nakon takva  odgovora. Našem je časniku engleski general, koji se, kako se  čuje,  zove   Patrick   Scott,   rekao   da   britanska   vojska   ne   može   pri­ hvatiti   našu  predaju iz  dva  krupna  i  za  njih važna  razloga.  Prvo, na sastanku trojice velikih saveznika u Jalti dogovore­ no  je   da   se   na   svršetku   pobjedonosnog   rata   zarobljeni  neprijateljski   vojnici   moraju   naći   u   rukama   onih   saveznika  protiv kojih su ratovali. Englezi Tita drže za svog saveznika, a  kako smo se mi čitav rat borili protiv Tita, a ne protiv Engleza,  Amerikanaca   i   Rusa,   mi   po   dogovoru   u   Jalti   moramo   u  zarobljeništvo   jugoslavenske   komunističke   vojske,   koja   je   tu,  oko nas, na brdima, spremna da našu predaju prihvati. Drugo,  Englezi su se u ugovoru, sklopljenom pred koji dan s Titovim  izaslanicima,   obvezali   da   će   mu   izručiti   sve   jugoslavenske  zarobljenike  koji  se  nađu  u  njihovim  rukama,  a  neskloni  su  njegovoj vlasti, na što će Tito uzvratiti preuzetom obvezom da  će do dvadeset i prvog svibnja u sedamnaest sati iza jugosla­ 96

venske granice povući svoju vojsku, koja je prodrla u Austriju  progoneći u stopu neprijatelje. Posao što ga Scott treba obaviti  nama se može činiti bljutav i svakakav, ali ga on mora izvršiti,  makar se i njemu takav činio. On je u interesu više politike! I  to   je   nalog   komande   osmog   ekspedicionog   korpusa,   kojem  pripada i Scottova brigada! Ako je podnevna molitva u bleiburškoj crkvi započela nešto  prije dva sata i trajala jednu uru, mora da je bila završila kad  je   engleski   džip   iz   dvorca   pred   most   dovezao   generala  Herenčića   i   pukovnike   Crljena   i   Servatzija.   Oni   su   na   glavi  mosta izišli iz džipa i izazvali pozornost okupljenih časnika s  druge  strane   rječice,   koji   su  dugo   čekali   njihov   povratak   da  čuju što im donose iz onog začaranog dvorca, za koji su znali  da je vlasništvo plemićke obitelji Thurn–Valsassina i trenutno  prebivalište   generala   Scotta.   Kao   većina   drvenih   mostova  preko rječice i potoka u alpskim predjelima i ovaj je, i s jedne i  s druge strane, bio uzdignut iznad razine ceste, pretpostavljam  zbog  čestih  bujica  i   poplava,   kad,   tako  uzdignut   stoji   poviše  vode koja plavi okolna polja i ne trpi udarce bujice, koja bi ga  odnijela   da   je   niži   ili   u   razini   polja   i   ceste   na   njemu.  Zahvaljujući tom uzdignuću mosta, kad ga je prešlo i stalo na  njegov   kraj,   pred   okupljenim   se   časnicima   izaslanstvo   našlo  kao da je na pozornici. Ser–vatzi je bio rastresen. To se jasno  vidjelo,   stalno   je   gledao   u   zemlju.   Herenčić   je   bio   utučen   i  nerado je pristao da se zaustavi pred okupljenim  časnicima.  Htio   je   mimo   njih   proći   bez   riječi,   i   bio   bi   to   učinio   da   mu  prolaz nije bio prepriječen i da se nije bojao sablazni koju bi  izazvalo izbjegavanje odgovornosti. Crljen je bio ljut, razjaren i  spreman govoriti kako bi nastavio raspravu iz dvorca koja se  nije završila po njegovoj volji. – Ja sam engleskom generalu rekao ono što bi mu svaki od  vas rekao – pjenio se Crljen u srdžbi. – Naši su civili pošli u  izbjeglištvo   u   nadi   da   će   u   zapadnim   zemljama   steći   pravo  azila   i   tako   se   spasiti   od   komunističkih   i   velikosrpskih  progona, koji će uslijediti i koji će željeznom metlom mesti sve  stoje hrvatsko i sve što se borilo protiv komunizma. Da su se  naši   vojnici   htjeli   predati   partizanima,   mogli   su   to   učiniti   i  tamo u zemlji. Oni su pak pošli na ovaj put u nadi da će im biti  omogućeno položiti oružje pred zapadnim saveznicima i tako  doći pod zaštitu međunarodnog ratnog prava, što ga zapadne  demokratske   zemlje   strogo   poštuju,   a   komunističke   ga   niti  priznaju niti primjenjuju, niti do njega drže, nego se s njim  izruguju i zovu ga zapadnom dekadencijom. 97

To se znalo i to nije nimalo zadovoljilo radoznalost časnika.  Netko je to i rekao: da ne dulji s tim što je on tražio, neka kaže  što je Englez odgovorio! – Mrtav–hladan, kao da pred njim stoji krepana riba a ne  predstavnik tolikih ljudskih sudbina, odgovorio mi je kako nije  točno ono što sam rekao o komunistima, naprotiv, točno je da  njihovi   saveznici   partizani   priznaju   međunarodne   ugovore   o  ratnom pravu i da su se obvezali postupati u skladu s njima.  Još mi je rekao: »Vaš se narod ne treba bojati naših saveznika!  Vi   niste   smjeli   ni   narod   ni   vojsku   zastrašivati   svojom  propagandom i nagovarati ih da napuštaju zemlju bez ikakve  potrebe.«   Kad   ga   je   general   Herenčić   na   blag   način   htio  uvjeriti   da   to   nije   točno,   da   njegovi   saveznici   kao   i   svi  komunisti, ne priznaju međunarodno ratno pravo, nego svoje,  revolucionarno pravo, koje je čisto razbojstvo, on mu je hladno  i   gadljivo   odgovorio:   »Nemate   pravo!   Tito   je   osobno   obećao  generalu   Alexanderu   da   će   čovječno   postupati   sa   za­ robljenicima koje ćemo mu predati.« * Zatim   su   iz   časničke  skupine   uslijedila   pitanja   tko  je  od  partizana bio prisutan pregovorima i kakve je uvjete predaje  postavljao.   Crljen   je   htio   da   na   to   pitanje   odgovori   general  Ferenčić, ali je on odgovor prepustio Crljenu koji je rekao da su  pregovorima   prisustvovali   dvojica   komesara.   Samo   je   jedan  govorio, drugi je za sve vrijeme imao zašivena usta pa Crljen  ne zna tko je taj. Onaj što je govorio zove se Milan Basta, lički  Srbin, trenutno komesar pedeset i prve vojvođanske divizije.  Mladi,   bahati,   umišljeni   i   beskrupulozni   komunist   i   srpski  šovinist,   komu   su   svi   Hrvati   koji   se   bore   za   svoju   državu  fašisti, koljači i izrodi koje treba odreda potamaniti. Njemu su,  uostalom,   komunizam   i   srpski   šovinizam,   po   onomu   što   su  pregovarači iz njegovih usta mogli čuti, ista stvar. – On ne pregovara – rekao je Crljen – on traži bezuvjetnu  predaju u roku od jednoga sata. Ako je prihvatimo, žene se i  djeca mogu vratiti svojim kućama. Vojnici i časnici bit će za­

* Časopis »Die Furche« u broju dvadeset i tri od sedmi lipnja 1958. godine  donosi članak svog dopisnika Aleksandra Kelera pod naslovom: »210 000 ljudi  za jedan automobil«. U članku Keler govori o jezovitom otkriću prema kojem  je   Vladimir   Bakarič,   predsjednik   federalne   jugoslavenske   republike  Hrvatske,   u   pijanom   stanju,   na   jednom   primanju,   izjavio   da   je   engleski  general Patrick Scott dobio na dar luksuzni auto Packard da bi pred Blei­ burgom predao cijelu hrvatsku vojsku partizanima.

98

držani kao zarobljenici. Časnici će otići u Maribor, gdje će pred  sud izići samo oni koji budu okrivljeni, ostali  će biti pušteni  kućama. Ako ne prihvatimo ove uvjete, za četvrt sata započet  će na nas opći napad iz zraka i sa zemlje, bez obzira na civilno  pučanstvo što je s nama. I nećemo se imati pravo pozivati na  konvencije međunarodnog ratnog prava, jer nismo vojnici, jer  ratujemo nakon svršetka rata, pa da smo banditi, hajdučija! * – Englez se s takvom predajom složio – rekao je Herenčić,  uzevši riječ kad mu je nitko nije nudio i kad se nije očekivalo  da će je uzeti, pa je među časnicima zavladala tišina veća ne­ go što je prethodno bila. – Rekao je da je razumna, čovječna i  u skladu s dogovorom među saveznicima. Pukovnik Crljen i  ja smo znali da neki dijelovi naše vojske neće prihvatiti preda­ ju   partizanima.   Zato   smo,   i   bez   prethodnog   dogovora,   htjeli  produžiti vrijeme predaje na više sati. Na koliko se više bude  moglo! Basta je to odbio. Jedan sat i ni minutu više. Rekli  smo  da   mi   za   jedan   sat   ne   možemo   ni   obavijestiti   sve   naše  jedinice, jer nam veze ne funkcioniraju, pa može doći do ne­ sporazuma.   Onda   se   u   natezanje   oko   vremena   umiješao   ge­ neral Scott i savjetovao Basti da nam dade dva sata za preda­ ju. To je produženje vremena bilo neznatno. Mi smo htjeli mno­ go više. Po mogućnosti do sutra ujutro! Komunisti su i takvo  produženje   odlučno   odbili.   Mi   smo   se   pozivali   na   Englezov  prijedlog, ali Englez, kad je vidio da njegov prijedlog odbijaju  komesari, nije na njemu više inzistirao. Naprotiv, počelo ga je  smetati što se mi opiremo tako kratkom roku za predaju po­ zivajući se na njegov prijedlog, pa je najednom teatralno ustao  sa  stolice,  ukipio se i  rekao nam:  »Gospodo,  vi  ste opkoljeni  engleskim   tenkovima   koji   stoje   na   raspolaganju   našim  saveznicima.« Potom se okrenuo Basti i rekao mu: »Gospodine  komesaru, provedite predaju pod uvjetima koje ste postavili.  Pristala ova gospoda na predaju ili ne pristala, nakon jednog  sata moji tenkovi i avioni, čije ću nalete naručiti, stoje vam na

* Tobyllow, sadašnji lord Aldington, šef glavnog stana petog korpusa engleske  vojske, koji je potpisao zapovijed o izručenju Kozaka i Hrvata, na inzistiranje  Nikolaja Tolstoja, koji ga optužuje daje tom zapovijedi počinio ratni zločin,  kaže   »da   tragedije   nisu   nikle   iz   konspiracije   ili   neosjetljivosti,   nego   kao  posljedica administrativne konfuzije – posebice što se tiče Hrvata – oprostive  nesposobnosti   da   se   ocijeni   narav   sudbine   koja   je   izručene   zarobljenike  očekivala...   Tvrdim   da   nijedan   od   odgovornih   britanskih   oficira   nije   u   to  vriieme znao da će doći do pokolja repatriranih zarobljenika.«

99

raspolaganju.«   Ja   sam   šutio,   jer   više   nisam   imao   što   reći.  Pukovnika Crljena spopao je bijes pa, ako želi, neka vam sam  kaže što je generalu rekao. – Rekao sam mu: »Gospodine generale, nikad vam povijest  neće oprostiti ako dopustite da tristo tisuća Hrvata padne u  ruke komunistima i velikosrbima, koji će ih na najgori način  masakrirati.«   Nije   ni   okom   trepnuo.   Fućka   se   njemu   na  povijest koja je puna engleskih zločina. U tom trenutku, a moglo je biti oko tri sata po podne, umjesto  zvona   s   bleiburške   crkve   koja   zovu   na   molitvu,   odasio   se  Bastin   razglas  montiran   na   džipu   koji   je   polagano   vozio  središnjom   cestom   preko   Bleiburškog   polja.   Časnici   su  zašutjeli da bi ga mogli čuti. Nije bio daleko od nas i zato je bio  preglasan i razgovijetan. Čut će se i bit će razumljiv i na veću  udaljenost nego je ova što nas dijeli od njega, ali se s kraja na  kraj taborišta, od jednog do drugog brda i od dvorca do planina  koje rube ostatak polja  ispod  pružnog nasipa, neće čuti. No,  tada će proraditi prijenos vijesti od usta do usta. Ono što je iz  zvučnika izišlo bit će ogoljeno na nekoliko riječi, na: »Rat je  završen«, »Tamo se negdje naprijed predaje oružje« i »Dočekali  smo   priželjkivanu   predaju   Englezima«.   A   iz   zvučnika   je  izlazilo ono što je Basta pomno sastavio, da se ne bi vidjelo što  se pod tim krije. –   Izbjeglo   stanovništvo   vratit   ćemo   kućama.   Cjelokupna  vaša vojska, ako u roku od jednog sata pristane na bezuvjetnu  kapitulaciju,   bit   će  provedena   u  zarobljeničke  logore.   Prema  pripadnicima   vaše   vojske   postupat   će   se   prema  međunarodnom ratnom pravu o ratnim zarobljenicima. Svim  oficirima   i   vojnicima   bit   će   ostavljena   najnužnija   oprema.  Generali  do  daljnjeg naređenja  mogu  ostaviti  svoje  posilne i  osobno naoružanje. Ukoliko se ne prihvate ovi uvjeti, smatrat  ćemo – s obzirom na to da nastavljate ratne operacije poslije  službene obustave Drugog svjetskog rata – da vas više ne štiti  međunarodno   pravo   o   ratnim   zarobljenicima.   U   tom   slučaju  tretirat ćemo vas kao odmetnike, čiju će likvidaciju pomoći i  naši saveznici.  Nakon čitanja ovog vješto složenog teksta – vješto jer se u  njemu   nigdje   ne   kaže   komu   se   Hrvatska   vojska   predaje   –  uslijedili bi usmeni pozivi na predaju, s uputama gdje  će se  predaja vršiti. 100

–   Braćo   Hrvati!   Rat   je   završen!   Fašistička   je   Njemačka  kapitulirala i rata više nema. Odložite oružje! Izvjesite bijele  zastave! Svatko ide svojoj kući. Ne vraćajte se putem kojim ste  došli! Taj je put miniran. Produžite cestom duboko u Austriju,  tamo   vas   čekaju   pripremljeni   logori.   Kad   prođete  pored  engleskih   tenkova,   odložite   oružje   i   produžite   put!   Braćo  Hrvati, ne čekajte istek roka od jednog sata, odmah krenite na  predaju! *

– Potpuna zbrka! Potpuna prevara! – rekao je Crljen kad smo  saslušali ono što je iz razglasa dopiralo. – Ljudi će misliti da ih  Englezi   uzimaju   pod   svoju   zaštitu,   a   Englezi   će   ih   samo  razoružati   i   oružje   predati   komunistima.   Ja   u   ovomu   ne  sudjelujem, ja ništa nisam ni potpisao ni dogovorio, ja se sam  ne predajem. A vi, neka svatko postupi kako želi! – Tko hoće da se preda, neka se preda, ja se predati neću –  rekao je Rafael Boban. – Braćo, tko se ne želi predati, neka  pođe za mnom! Za njim su pošli Crljen, Herenčić, Servatzi – sva tri prego­ varača   –   Maks   Luburić   i   svi   časnici   »crnaca«,   Poglavnikova  tjelesnog   zdruga   i   Luburićeva   obrambenog   zdruga.   Samo  nekoliko   oružničkih   časnika,   a   od   domobrana   gotovo   nitko!  Koliko će im se usput vojnika i časnika pridružiti, dok budu  išli kroz vojsku do tabora »crnaca« i drugih udarnih jedinica,  ne   znam.   Znam   sigurno   da   u   kolonama   koje   će,   kad   vojska  preda   oružje,   krenuti   iz   Bleiburga,   »crnaca«,   crnih   uniformi  nije bilo i da su se svi koji nisu znali što se dogodilo na glavi  mosta pitali kud nestadoše »crnci«, koji su nam do Bleiburga  krčili put. A i gonili nas pred sobom! Nas smo četvorica ishod pregovora u dvorcu čuli iz prve ruke.  Nismo bili nikakva jedinica  i nismo imali zapovjednika. Bili  smo   lutajuća   skupina,   jer   je   »u   grupi   sigurnije«,   i   odluku * Iz razgovora što ga je Milovan Đilas dao »Encounteru« u prosincu 1979.  godine izdvajamo ovaj odgovor: »Da budem otvoren – mi nismo mogli nikako  razumjeti   zašto   su   Britanci   inzistirali   da   vrate   te   ljude.   Vjerovali   smo,  gledano   u   ideološkom   kontekstu   koji   je   prevladavao   u   to   vrijeme,   da   će  Britanci imati mnogo razumijevanja za te izbjeglice, zato što su izbjegle iz  komunizma. Računali smo da će Britanci pokazati klasnu solidarnost s nji­ ma, a neki smo se od nas i pribojavali da bi ih mogli unovačiti za buduće  borbe protiv komunističkih vlada i posebno protiv naše. Ali, na naše veliko  iznenađenje oni nisu ništa od toga uradili nego su ih predali naše ruke,«

101

da li ćemo otići za »crncima« ili ćemo se predati morali smo  donijeti sami, pojedinačno, svaki za sebe. Da počnem od sebe! Nisam se znao odlučiti. Uza me nije  bilo   one   koja   je   donosila   odluke,   ili   mi   pomagala   da   ih  donesem.   Sam   bih   najradije   natrag,   kući,   ali,   ako   bih   nju  našao i ona mi savjetovala da za »crncima« idemo na uljuđeni  Zapad, rado bih je poslušao. Da mi se tamo ide – ide mi se i  pored onog skota u bleiburškom dvorcu!  Baja bi bez ustezanja pošao za Rafom Bobanom. To njega  ne treba ni pitati, u to se mora vjerovati. Ali što učiniti s Ma­ gdalenom   Matijaš?   »Crnci«   će   imati   muka   da   se   probiju   iz  obruča. Oni će se sami probiti, ali će to probijanje za djevojke  na prvoj godini studija biti teško i veliko je pitanje hoće li ih na  njega povesti zapovjednica Časne službe. Jer radi se o krhkim  djevojkama, sva je prilika da će se odlučiti na predaju, pa što  god se iza toga krilo. Zato će Baja s odlukom pričekati. On ne  gubi nadu da će Magdalenu, ako nije negdje zauvijek zaspala,  naći u redu za predaju, kad predaja počne tamo gdje je Englezi  već   pripremaju.   Ne   nađe   li,   on   će   za   »crncima«,   makar   ih  morao danima sustizati.  Violinist Hižar nikad ne bi htio sam za »crncima«. Njima  više   glazba   ne   treba.   Njih   više   nikakve   parade   i   nikakve  svečanosti ne očekuju. Ali on pod svaku cijenu, prije nego se  preda,   želi   naći   svoju   kapelu   i   svog   kapelnika.   Neka   mu   je  ostalo samo gudalo, pridružit će im se, pa što bude njima, neka  bude i njemu!  Od onog, od koga se tomu nismo nadali, čuli smo jasnu i  nedvojbenu odluku. Stipe Ivas, pripadnik razbijenog gorskog  zdruga  generala  Peričića,   sada   sakupljač   priloga  za  gradnju  kapele Svetom Anti: »Ako se iz ovoga izvučemo, ostavlja nas,  sad  odmah,  i  ide  u  taborište  'crnaca'  da  tamo bude  kad  oni  krenu, onako, dva po dva, kako smo ih vidjeli da kreću »a juriš,  u Hudoj Luknji.«  –  Kad  sam  počeo  ovo  s  kapelom  – rekao  nam  je  –  ne bi  valjalo   da   to   ne   dovršim,   da   u   grm   bacim   ovu   vrećicu   s  prilozima.  Jeste li   čuli  što mi  je rekao onaj koji  je od prvog  dana   unutra   i   koji   zna   svoje?   Ako   se   izvučem   predajom   i  vratim se kući, kapelu neću moći sazidati. I što ćeš onda: dao  obećanje,   bio   uslišan,   a   obećanje   ne   mogu   ispuniti!   Ako  krenem za »crncima« i izvučem se iz ovoga, svoje ću obećanje u  slobodnom svijetu, valjda, moći ispuniti. I ja smo i svetac mirni  – on mene izvukao – ja njemu kapelu! E, a što ćeš, tako ti je! 102

Kad   sam   se   s   njim   opraštao,   kad   sam   mu   poželio   da   se  izvuče iz ovoga i sagradi katedralu a ne kapelu, činilo mi se da  ovog mladića poznajem dvije godine a ne dva dana. Sto su sve  moje proživljene godine naspram ta dva dana! Razlika se može  samo doživjeti. Riječima izreći ne može!

Rastanci, rastanci i rastanci! Jedni na predaju pristaju, drugi  je odbijaju. Rastanci su zavladali Bleiburškim poljem. Muževi  su se opraštali od svojih supruga, očevi od svoje djece, odrasli  sinovi   od   svojih   starih   roditelja.   Brat   se   rastajao   od   brata,  sestra od sestre! Braća su se rastajala sa sestrama. Rođak se  rastajao   s   rođakom,   prijatelj   s   prijateljem.   Jedni   su   bili   za  predaju i povratak kući, drugi su bili za proboj i bijeg u tuđinu.  Ljube se, plaču i jedni i drugi. Nitko nikom ne zamjera, nitko  nikog ne nagovara da učini ono što će on učiniti. Razlozi su i za  jednu   i   za  drugu   odluku   poznati.   Oni   koji   su   se   odlučili   na  predaju nadaju se milosti, a oni koji su se odlučili na proboj  znaju da njima oprošteno neće biti.  Svi   su   ti   rastanci   teški,   ali   su   najteži,   najdramatičniji  rastanci   drugova   po   oružju,   zapovjednika   od   svojih   jedinica.  Dramatični i nabijeni elektricitetom koji prijeti da sijevne kao  munja. Takvih rastanaka nije bilo mnogo. Većina se jedinica  raspala i prije dolaska na Bleiburško polje. Opisat ću samo dva  rastanka u onim jedinicama koje su i do Bleiburškog polja i na  tom  polju  ostale   čitave.   Bilo   je   teško,   bilo   je   mučno   gledati  razbijanje tih jedinica, koje su izdržale sva iskušenja, a sad su  se   morale   pretvoriti   u   masu   bez   identiteta.   Taj   prelazak   iz  organizirane vojske u obezličenu masu najbolje je izrazio jedan  mladi pitomac, koga sam čuo kako lomi ruke i dušu govoreći: – Još prije petnaest minuta bio sam ponosan pitomac ča­ sničke škole hrvatskih obrambenih snaga! Pripadnik nepobi­ jeđene vojske, koja je bila kadra udariti i na samog vraga. A  sada,  ostavljen  od  svojih  zapovjednika,   čekam   da  budem   ra­ zoružan, ponižen i popljuvan od zadnjeg ljudskog ološa! Užas! Eh, ti bleiburški rastanci i te bleiburške pretvorbe!

Neki je satnik, za koga mi rekoše da se zove Đuro Petnjarić,  postrojio svoju satniju, koja je ostala gotovo u punom sastavu.  Blijed, ustreptao, gledao je u zemlju, a ne vojnicima u lice. 103

Onda je vidio da to ne ide, gledati u zemlju, pa je pogledao u  vojnike.  Ali,  kad  je počeo govoriti,   opet mu  je pogled bio na  vrhovima cipela. – Rat je završen za zelenim stolom. Naši su pretpostavljeni  generali   završili   pregovore.   Ostaje   i   dalje   politički   rat   za  glasove   na   izborima.   Za   vlast   koju   će   narod   izabrati   na  slobodnim   demokratskim   izborima.   Do   tog   će   vremena   biti  vlast privremena. U svakom će mjestu biti narodni sud. Tu će  narod suditi onima koji su se ogriješili o ratne zakone. Najveća  će kazna biti pet godina prisilnog rada. Pošto nam je domovina  razorena, svi ćemo sudjelovati u dobrovoljnom radu na obnovi  zemlje. A sad se predajte tamo Englezima! Dajte im oružje u  ispravnom stanju! Očito, Petnjarić je slušao i pamtio što su komunisti govorili  preko razglasa. –   Sad   nas   razoružavaš   –   vikao   je   jedan   domobran   –   i  prijetiš nam narodnim sudom za one stvari za koje si nam do  jučer dijelio odlikovanja i pohvale! –   Ja   sam   prije   rata   –   odgovorio   mu   je   Petnjarić   –živio  mirnim   životom   seoskog   učitelja.   Kad   sam   dobio   poziv   za  vojsku, odazvao sam se kao što ste se i svi odazvali. Ispunjavao  sam zapovijedi pretpostavljenih kao što i sada činim. A kako  mi je pri duši, to samo ja znam. Od ovog trenutka nisam više  vaš   zapovjednik.   Ja   sam   izdao   svoju   posljednju   zapovijed   –  predajte se! Ovu mi zapovijed nije bilo prenijeti na vas, moje  pratioce do posljednjeg cilja. Ako smatrate da je ova predaja,  ovaj   poraz   došao   mojom   krivnjom,   izvolite,   stojim   vam   na  raspolaganju. Ušutio   je,   ostao   na   mjestu   i   zaplakao.   Satnija   se   učas  raspala.   Nezadovoljni,   njih   desetak,   odoše   prema   taboru  »crnaca«, a ostali se stadoše pripremati  za  predaju.  Pošto je  vidio da svi odoše svojim putem i satnik krene svojim. Njegovi  su domobrani stvarali grupice, jer je »zajedno lakše«, a on je  otišao potražiti grupu sebi sličnih. Vrlo je vjerojatno da će je  naći jer je takvih kao on puno Bleiburško polje.

Pored potoka što teče u podnožju brda na kojem smo proveli  noć, zatječemo postrojenu bojnu bojnika Brace Tomljenovića.  U  stavu  su  voljno,  ali  vlada  mrtva  tišina.  Bojnik se sprema  nešto reći  i čeka tišinu u kojoj  će  se čuti »kako  muha  zuji«. 104

Traje to  dugo,  dugo,  to  traženje  tišine  za čujnost  muhe  i  ta  tišina nastala u tom očekivanju. – Momci, vojnici moji! Djeco moja! – rekao je Tomljenović.  – Vojsko moja nepobijeđena! Pred nama su crni dani! Odlučeno  je da se predamo, da svi moramo predati oružje, osim časnika  kojima   ostaju   opasač   i   pištolj.   Ja   vas   kao   vaš   zapovjednik  oslobađam   vojničke   prisege   i   od   ovog   ste   trenutka   slobodni.  Idite kamo želite i činite što držite da je za vas najbolje. Moja  je osobna odluka da se ne predam, da još ne ispuštam oružje iz  ruku. Vojnici moji, tko hoće, neka me slijedi, a tko neće, neka  se preda i neće biti zamjerke s moje strane. Vas koji ostajete  molim   da   svu   municiju,   strojnice   i   mitraljeze   dadete   onima  koji će za mnom ići, ako to od vas zatraže. Iz stroja se u prvi mah izdvojilo stotinjak ljudi i svrstalo uz  svoga   bojnika.   Druga   se   stotina   iz   bojne   izdvojila   polakše,  jedan   po   jedan,   jer   su   od   onih   što   su   ostajali   preuzimali  municiju i  puške mijenjali  za strojnice  i  mitraljeze.  Jednoga  stoje išao uz Tomljenovića i preuzimao strojnicu od onog koji se  odlučio na predaju čujem kako kaže: –   Lako   je   vraćati   se   kući   vama   što   ste   iz   Podravine   i  Zagorja.   Vas   možda   i   poštede,   u   vašim   selima   nema   mnogo  Srba. Mi  iz Bosne i Hercegovine ne možemo se vratiti  kući.  Ako sve preživimo i dođemo kući, kod kuće će nas ubiti.  Kad je Tomljenović, ne gubeći vrijeme, jer sat brzo prolazi,  krenuo s onima što su uz njega pristali, oni što su se odlučili  na predaju počeše se skupljati u grupice po rodu, zemljaštvu i  starim prijateljstvima, pitajući se što da sada, kad su sami i  slobodni, rade. Ne znajući na to odgovoriti, mnogi su plakali i  kleli  zemlju  što se'ne  prosjedne,  a nebo  što im ne padne  na  glavu.

U četiri sata toga popodneva Boban, Luburić, Zdunić i svi oni  koji su im se pridružili poveli su »crnce« u proboj preko padi­ na brda Libiča što se diže Bleiburškom polju sa zapadne stra­ ne, padina koje se dodiruju sa željezničkim nasipom i leže bar  kilometar južnije od mjesta gdje se na jeli vila komunistička  zastava i, po svoj prilici, nalazila glavnina partizanskih sna ­ ga.  Pucnjava iz mitraljeza, strojnica i pušaka počela je odjed­ nom svom žestinom. A onda, kad su se na obroncima Libiča,  ni kilometar udaljenim od glavne ceste, pojavile crne unifor­ me  u nezaustavljivu trku, puščana je i strojnička paljba po­ 105

stala sporadična, a odjekivati su počele ručne bombe. Ni to nije  dugo trajalo. I puščana vatra i eksplozije bombi bivale su sve  rjeđe i sve udaljenije, da ih se oko četiri i pol ni čuti nije moglo.  Čini se da je »crncima« uspjelo! U četiri sata toga popodneva hrvatske zastave, izuzev onih  što   su   ih   odnijeli   »crnci«   između   Libiča   i   pružnog   nasipa>  prestale   su   vijoriti.   Skinute   su   sa   štandara–ca   i   bačeJie   na  zemlju,   a   Bleiburškim   su   poljem   zavijorile   bijele   zastave,  zapravo bijele krpe, bijeli ručnici na štan–darcima s kojih su  skinute   zastave.   Komadi   bijelog   platna   vezani   za   vrhove  kukuruzovih trski ili, u najvećem broju, džepni rupčići vezani  za cijev pušaka tamo gdje se nalazi prednji nišan. Vikalo se:  »Skidaj   hrvatske   zastave   i   vješaj   trijele!«   I   svi   su   to   činili.  Vješali su bijele krpe tamo gdje hrvatskih zastava nikad nije  bilo, na vrhove pušaka, na vrbove kolce, i na kukuruzovinu.  Sve kao znak volje za predajom, kao znak razlike od onih koji  su krenuli il proboj. Da su to bile jednoobrazne bijele zastave,  moglo bi se reći da je Bleiburško polje najednom procvjetale  bijelim   cvjetovima.   Kako   su   to   bili   nečisti   rupčići,   umaljani  ručnici i komadi od znoja požutjelih košulja, tu o cvjetanju ne  može biti govora. U   četiri   sata   toga   popodneva,   čim   je   počela   pucnjava   i  zavijorile se bijele prnjetine, u engleskim džipovima, koji su i  dalje   kružili   cestom,   nisi   mogao   vidjeti   nijednog   od   onih  komesara   koji   su   preko   zvučnika   oglašavali   ultimativnu  predaju i obećavali miran povratak kućama. Nije ih bilo ni na  zemlji, među Englezima, nije ih bilo nigdje. Ili su se prepali  pobune   »crnaca«,   ili   su   nestali   poštujući   s   Englezima  dogovoreni postupak, da ih, kad predaja počne, tu ne bude. Mi  smo čeznuli za njima, željeli srno da ih nikad više ne vidimo, a  ipak smo se pitali zašto su se tako naglo skrili, ne pokazujući  interes ni za nas ni za ratni plijen koji bi im pri predaji mogao  pasti u ruke? U četiri sata toga popodneva, pošto su izvršili sve pripreme  u stvaranju kordona duga dvjesto metara kroz koji će proći svi  oni koji su odabrali predaju i zarobljeničke logore, engleski su  se vojnici popeli na svoje tenkove, nanizane uz lijevu i desnu  stranu ceste koja služi za kordon, a od tog prolaza i onih koji će  njime   prolaziti   odijeljeni   su   bodljikavom   žicom   u   obliku  rastegnutih kolutova. U   četiri   sata   toga   popodneva   počela   je   predaja,   počeo   je  prolaz  kordonom  i bacanje  oružja  na  mjesto  koje  su Englezi 106

obilježili, a zatim, na izlazu iz kordona, površna provjera jesu  li doista časnici oni koji su zadržali opasač i pištolj. U četiri sata toga popodneva nebo se naoblačilo, dan postao  tmuran i počela je padati sitna, spora kišica. Čitav nam je dan  pri duši bilo tmurno. Otkako je kiša počela sipiti, a mi nabili  kape na glave i uzdigli ovratnike kaputa uz vrat, u duši je bilo  još tmurnije. U   četiri   sata   toga   popodneva   nas   smo   trojica   sjela   na  prazan sanduk iz kojeg su odnijeli municiju oni što su otišli u  proboj. Sličili smo  lastavicama, u jesen, kad se spremaju na  selidbu i kad, čučeći na telefonskoj žici, čekaju da se prije duga  leta   okupi   čitavo   jato.   Gledali   smo   u   kolonu   onih   što   nose  krpetine na kolčevima, puškama i trskama, onih koji ulaze u  kordon i čekali neće li naići oni s kojima bismo i nas trojica  krenuli na tu neizvjesnu seobu.

Čekali smo puna tri sata i počeli gubiti nadu da će i jedan od  nas   trojice   naći   ono   što   traži.   Hižar   je   prvi   našao.   Ne  glazbenike,   oni   su,   iako   u   posebnim   uniformama,   izdaleka  nalikovali   na   sva   uniformirana   lica.   Našao   je   instrumente,  trube i bubnjeve. – Eno ih v. rekao je – to su oni! Samo je jedna glazba u  bijegu. – Potom je ustao sa sanduka i čekao da naiđu, kako bi  im se pridružio s gudalom u ruci. Išli su polagano kao i čitava  kolona. Nikakvog bijelca nije bilo pred njima. I kapelnik ide  pješice kao što pješice ide sve što prolazi kroz kordon. Ni kola  zaprežnih,   koja   su   vozila   stalke   i   notni   materijal,   nema   uz  njih. To se negdje uz put zagubilo. Možda u Meži, niz koju je  otplutala i smrvljena Hižarova violina. – Neka sve voda nosi,  glavno da su oni tu! – zaključi violinist. Ali,   kad   se  glazba   primakla,   ugledasmo  da   ispred  nje,   u  nevelikoj   grupi,   mnogo   manjoj   nego   što   je   bila   kad   je   u  kamionu krenula na put, idu pripadnice Časne radne službe,  bez svoje voditeljice koja se u njihovoj skupini, dok je s njom  bila, jasno prepoznavala, jer je od djevojaka bila i krupnija i  starija. Čim ih je ugledao, Baja je djevojkama pohrlio u susret.  Odmah potom iz grupe se djevojaka izdvojila Magdalena i, ne  ispuštajući iz ruku kolac s bijelim rupcem na vrhu, potrčala  prema Baji, koga je, otkako je znam, izbjegavala. Nije mu samo  prišla, pozdravila se s njim i upitala ga gdje je bio, nego ga je i  zagrlila   oko   vrata,   stavila   svoj   obraz   uz   njegov,   propla­ 107

kala i stalno ponavljala kako se mogao izgubiti kad im je bilo  najteže, kad ih je polovica nastradala, kad im je zapovjednica  nestala i kad su ostali bez kamiona i hrane. Grleći ga, vukući  ga   za   ruke,   odvela   ga   je   među   djevojke,   u   njihove   zadnje  redove. Baja se tom grljenju, tom povlačenju i tom svrstavanju  pokorio. – Ne ostaj sam! – rekao mije kad je vidio daje Hižar otišao  k svojim glazbenicima. – Ne smiješ ostati sam! Dobro znaš što  znači   grupa.   Ako   je   Mirta   u   koloni,   naći   ćeš   je   na   drugom  mjestu.  Bezvoljno sam ustao sa sanduka i svrstao se tamo gdje su  se dodirivale skupine djevojaka i glazbenika, tamo gdje su se u  mojoj   blizini   nalazili   Hižar,   Baja   i   Magdalena   –   opet   nas  četvero. Ne u jednom redu, jer nikakvih redova nije bilo. Na  predaju se išlo hrpimice. Prolazili   smo   kroz   kordon   opasan   bodljikavom   žicom   i  tenkovima. Ja sam svoju strojnicu bacio tamo gdje su mi rekli  da je bacim, i osjetio sam olakšanje upravo onoliko koliko je  težilo oružje koje sam nosio od Hude Luk–nje dovde. Nakon  kratkotrajnoga dogovaranja preko žice treba li im instrumente  uzeti   kao   ratni   plijen,   kao   što   su   oduzimali   doglede   i  foto–aparate,   engleski   su   vojnici   dopustili   glazbenicima   da  zadrže   svoja   glazbala,   pa   je   i   Hižaru   ostalo   njegovo   gudalo.  Nešto prije izlaza iz kordona naišli smo na engleske vojnike  koji su prilično površno utvrđivali tko je časnik i komu treba  ostaviti   opasač   i   pištolj   do   dolaska   kući,   kako   je   preko  zvučnika rečeno. Misleći za pitomačku odjeću da je časnička,  čiji   je   kakav–takav   sjaj   uspio   sačuvati,   Baji   su   dopustili   da  zadrži  i pištolj i opasač,  što je Baja sam poželio  i što mu je  silno godilo pred djevojkom, koja mu je visila o laktu i kad je  strojnicu bacio na golemu hrpu pješačkog naoružanja i kad su  mu priznali časničku povlasticu.  Obavili smo sve što smo imali obaviti. Promičemo korak po  korak između odbačenog oružja, bodljikave žice i tenkova dok  sitna   kiša   sipi,   a   engleski   vojnici   stoje   na   kupolama   iza  mitraljeza i brzometnih topova koji su u nas upereni. Obrijani  su i namirisani. Pokraj njih su bačve s pivom. U rukama drže  krigle ili lule, neki ijedno i drugo. Gledaju nas kao što se gleda  beskrajni niz gusjenica, koje, ne znajući kamo se ide, plaze za  zatkom one što pred njima plazi. Nekoliko je od onih što su se nalazili na kupolama tenkova  u   rukama   imalo   olovku   i   notes.   Ti   su   nas   brojili   i   brojeve 108

upisivali u notes. Kad svi prođemo, kad svaki od njih zbroji što  je upisao i kad se usporede rezultati svih popisivača, znat će,  otprilike, koliko je  gusjenica prošlo kroz  dva reda bodljikave  žice.

U   sam   sumrak,   u   kišni   sumrak   koji   nastupa   ranije   i   traje  dulje, usput smo počeli susretati i po kojeg partizana. Englezi  su putovali s nama zajedno, pratili su nas, ako se jedan vojnik  na svakih sto metara može zvati pratnjom, a partizani bi se  pojavljivali stojeći kraj puta na jednom mjestu. I njih je bilo  malo, manje nego Engleza. Da nisu govorili ono što su govorili,  mnoge ne bismo ni primijetili i zbog toga što je padao suton i  zbog toga što su bili odjeveni u civilna odijela, a od uniforme su  imali samo kapu i na njoj crvenu zvijezdu od sukna. Govorili  su  isto  ono  što  su  govorili   i  njihovi   drugovi   na  Bleiburškom  polju. – Drugovi, rat je završen! Vama treba odmora. Još malo pa  ćete se nahraniti i odmoriti. Idete svojim kućama, a tamo ćemo  zajednički graditi što je u ratu porušeno.  Jedan koji je stajao kraj puta i govorio  što su i svi ostali  govorili, kad je naišao Baja pod ruku s Magdalenom, zaletio se  u redove zarobljenika kao kobac u jato sjenica i pokušao Baji s  prsa   skinuti   znak   ustaške   mladeži,   sjajan   znak,   u   suton  upadniji nego na danjem svjetlu. Uočivši zarana što taj smjera,  Baja je uzmaknuo i  napadaču pljunuo u lice. Ne odustajući,  napadač   je   udario   Baju   šakom   u   sljepoočnicu,   a   Baja   je  potegnuo pištolj i htio u partizana pucati. Ja sam zgrabio Baju  za ruku i iz nje mu istrgnuo pištolj, a Englez iz pratnje, koji je  pritrčao   kad   je   primijetio   komešanje,   uhvatio   je   partizana,  dječaka mlađeg od šesnaest godina, odvukao ga u grmlje kraj  puta i tamo ostavio. – Skini to, Baja, s grudi! Izazivlješ! Nema smisla – rekao  sam kad se Baja primirio, pošto smo odmakli od mjesta gdje je  došlo do neprilike i našli se u mrklu mraku.  – Neću – rekao je. – Neka puknu! – Dobro ti kaže! Skini to! – rekla je Magdalena kunjajući u  hodu, obješena o Bajin lakat. – U redu, skinut ću – rekao je, skinuo s prsa znak mladeži i  zavitlao ga u mrak. – Eto vam ga! Ja i bez njega ostajem ono  što sam bio s njim. 109

Išli smo vrlo lošom cestom, najlošijom od svih po kojima smo  do tada hodali. Uska je, puna lokava i lokvetina. Po mraku ne  možemo birati suhe dijelove pa gazimo na  što naiđemo. I po  lokvetinama   u   kojima   je   voda   do   gležnjeva!   Već   sam   negdje  rekao da me hvata tjeskoba kad idem putem za koji ne znam  kamo   vodi,   makar   to   bila   šumska   staza   ili   poljski   puteljak.  Kartu   koju   sam   uza   se   imao   nisam   mogao   razviti   dok   je  padala kiša, jer bije smočila, i dok je bilo danjeg svjetla, jer bi  me mogli vidjeti pratioci što radim i oduzeti mi zemljovid kao  ratni   plijen.   Kad   je   minula   ponoć,   išlo   se   polako   i   noge   su  odrvenjele.   Primijetio   sam   u   jednog   glazbenika   baterijsku  lampu. Zamolio sam ga da mi osvijetli zemljovid  ne bih li na  njemu našao trag puta kojim idemo. On mi posvijetli. Gledam,  od Bleiburga u unutrašnjost Austrije vodi nekoliko cesta. Bez  nekog oslonca, samo tako, pogledom, ne da se utvrditi koja je  od tih cesta ucrtanih u kartu ona kojom idemo. Ili cesta kojom  idemo nema putokaza ili ih u mraku oblačne noći pospanim  očima ne možemo vidjeti. Tek kad bih vidio ime nekog mjesta,  mogao bih na karti naći cestu kojom idemo. Jedno je, čini mi  se,   sasvim   izvjesno,   ulazimo  sve  dublje   i   dublje  u  austrijski  teritorij. Pitam ljude oko sebe, sve glazbenike, neka mi kažu  što misle kamo ovaj put vodi. Oni o ovom putu ništa ne znaju,  čak ih to i ne zanima, dovoljno im je da znaju kako ih put vodi  u zarobljeničke logore, koji su tamo negdje u dubini Austrije  već   pripremljeni   za   doček.   Zar   im   to   nije   preko   razglasa  rečeno? A tamo ih čeka suha postelja i obilna hrana. Zar im i  nije to obećano? * Pred   zoru   nebo   se   razvedrilo,   a   zvijezde   kroz   zrak   pun  ozona   zasjale   punim   sjajem.   Pojavila   se   i   zvijezda   Zornjača.  Mogao sam je  gledati  ne okrećući  se ni  lijevo ni desno,  i po  tome   sam   zaključio   da   nas   put   vodi   na   istok,   ne   sasvim   u  središte Austrije, ali svakako u njen teritorij. U svitanje, kao  da ih je noć progutala, iz naše se pratnje nestali engleski voj­ nici i pojavili se partizani u velikom broju. Neki su stajali kraj

* »Mučio nas je problem« – piše u svojoj knjizi Rat je završen sedam dana  kasnije  komesar  Milan  Basta  – »kako ovu ogromnu  masu  svrstati u  zaro­ bljeničku  kolonu i  uputiti  natrag  u zemlju, u Dravograđ. Velik broj  civila,  seljačka kola, ratna tehnika i ostali krš na putu to znatno otežavaju. Nije lako  vratiti tu mračnu gomilu koja je stotinama kilometara težila samo naprijed, s  namjerom da pošto–poto pobjegne iz Jugoslavije. Za to je potrebno mnogo više  naših snaga, utoliko prije što se mogao očekivati lokalni otpor pojedinaca i  grupa, kao i bježanje. Noć i šumoviti predio omogućava bježanje.«

110

ceste kao i do tada, a neki su nas pratili idući uz rub ceste ili  po livadama. Razdanjivalo se pa smo vidjeli kakva je vojska  što nas je zarobila. Bili   su   to   izrazito   mladi   ljudi,   momci   između   šesnaest   i  devetnaest godina, neki razvijeni i muževnijeg obličja, a neki  kržljavi i bebasti, prava dječurlija i deriščad. Rijetki su na sebi  imali uniforme, a i oni koji su je imali, nisu je imali čitavu, već  u dijelovima, netko hlače, netko bluzu a netko kišnu kabanicu.  Kad bi, slučajno, svi odjevni predmeti bili vojni, onda je to bila  mješavina skrpljena od njemačkih, talijanskih, domobranskih  i tko zna kojih i čijih uniformi. Sve ili kratko ili predugo! Ništa  po   mjeri!   Najveći   ih   je   broj   bio   u   civilnoj   odjeći,   u   srpskim  suknenim   čakširama,   u   izvezenim   seljačkim   koporanima,  mnogi su na nogama imali raskvašene seljačke opanke, a nije  bio ni malen broj onih koji su bili naprosto bosi. Nevojnički su  nosili puščetine na ramenima, bili prljavi i nepočešljani. I po  uzrastu, i po stasu, i po odjeći i po vojničkom držanju sušta  suprotnost vojsci koju su provodili u zarobljeništvo, iako je ta  vojska na putu i u borbama provela nekoliko teških dana, bila  gladna, izluđena neizvjesnošću i neispavana. Po   neurednosti   i   prljavštini,   po   odbojnom   ponašanju   i  mrzovolji, više nego muškarci, upadale su u oči njihove žene,  kojih   je   bilo   gotovo   jedna   trećina   i   koje   su   bile   ljuće   i  smrknutije od muškaraca. U očima im se, dok su nas gledale,  vidjela mržnja psa i pohlepa hijene. Naspram naših žena, te su  jadnice nalikovale na strašila u prosovu polju. Koliko se gladi  vidjelo na njihovim licima i u kretnjama! Gladi za hlačama čiji  su   turovi   i   koljena   podšiveni   kožom,   gladi   za   kaputima  podstavljenim   krznom,   gladi   za   cipelama   uz   nogu,   gladi   za  čizmama sjajnih sara i za kožnim torbicama u kojima je čisto  rublje. Gledale su, mjerkale, ali ni pitale ni otimale nisu ništa.  Kao ni muškarci! * Zaustavili   su   nas   nekoliko   stotina   metara   pred   mostom  koji  je,   kako   smo   mogli   pročitati   na   putokazu,   premošćivao

* U spomenutoj knjizi komesar Basta piše i ovo: »Što je kolona dalje odmicala,  naši su ih sve organiziranije svrstavali u redove, pojačavali tempo pokreta i  broj   oružane   pratnje.   Poslije   se   ispostavilo   daje   većina   ovih   zarobljenika  mislila da ide u dubinu austrijskog teritorija, u savezničke logore. To što su ih  vodili partizani, nije još značilo da se vraćaju u Jugoslaviju... Noć je i nisu  primijetili kuda idu. Ovdje – ondje vide se na cesti njemački natpisi. Noću se  teško orijentirati, pogotovu u tolikoj masi.«

111

Dravu i vodio u grad Lavamude. Izvadio sam kartu i krišom  pogledao   gdje   smo.   Cesta   od   Bleiburga   do   Lavamündea   na  mojoj   karti   nije   bila   ubilježena,   ali   sam   po   položaju  Lavamündea   zaključio   da   smo   sada   bliže   jugoslavenskoj  granici   nego   jučer,   dok   smo   bili   u   Bleiburgu.   Postalo   mi   je  jasno što se noćas dogodilo. * Nisam   imao   ni   potrebe   ni   vremena   da   svoju   spoznaju  priopćim   onima   oko   sebe.   Prljavi,   otrcani   i   nedorasli   vojnici  koji su nas provodili, poput hrpe ovčarskih pasa, zalajali su na  nas uglas: – Trk, trk, trk! – Pošto su po nekoliko hitaca opalili  u zrak, uperili su u nas puščane cijevi ne prestajući lajati. I mi  smo, spotičući se jedni o druge, potrčali prema mostu. Kao svi drveni mostovi, kako sam već negdje opisao, i ovaj  je bio uzdignut, više nego i jedan drugi. Toliko uzdignut da se  sa ceste ispred njega nije moglo vidjeti što se na njemu događa.  Pretrpali   smo   taj   uspon   i   našli   se   na   mostu.   Tek   smo   tada  mogli vidjeti da, za razliku od sličnih mostova, ovaj ima vrata  na strani kroz koju smo ušli, pa ih, najvjerojatnije, ima i na  onoj na koju ćemo izići. Uz ogradu mosta stajali su partizani  odjeveni kao i oni što su nas do mosta dopratili, ali sve odreda  snažni i zreli muškarci i robustne ženetine. I oni su lajali: –  Trk,   trk   –   i   –   Nabij,   nabij!   –   sve   dok   se   most   nije   napunio  ljudima. Tada su zatvorili ulazna vrata mosta, kao  što su, i  prije   nego   što   će   našu   grupu   natjerati   u   taj   tor,   zatvorili  izlazna. Odjednom,   partizani   i   partizanke   što   su   stajali   uz   rub  mosta, svatko na svom odjeljku, počeše razoružavati časnike,  pretraživati nam torbe, njedra i džepove i uzimati  što im se  svidi. Tko bi se opirao,  ćuškali  su ga i udarali  kundakom u  rebra, ali je takvih bilo malo, pa su, da utjeraju strah u kosti,  tukli i one koji se nisu opirali. Ipak, pljačku su ograničili na  oduzimanje  satova,  nakita,  prstenja,  pištolja,  bodeža  i  svega  onoga što bi moglo poslužiti kao oružje. Neki se časnik dva–tri koraka iza nas odupro i nije dao da  mu  skinu   opasač   s  pištoljem,   jer  da   je   dogovoreno   da   će  ga  nositi dok ne dođe kući. Četvorica su ga zgrabili i preko ogra­ de  bacila u Dravu zajedno s pištoljem i opasačem. Molio sam  Baju da ne pruža otpor i ne leti u  Dravu. Magdalena mi se * Pišući o toj prevari, komesar Basta slavodobitno zaključuje: »Mnogi su se  iznenadili kad su se već sutradan našli na jugoslavenskom teritoriju, na putu  u Dravograd i Maribor.«

112

pridružila i Baja je mirno otrpio predaju oružja. Mirnije nego  gubitak značke Ustaške mladeži. Bili   smo   do   kraja   razoružani   i,   ako   smo   štogod   vrijedna  imali   a   to   nismo   znali   sakriti,   okradeni.   Tada   su   partizani  ponovo naslonili leđa na lijevu i desnu ogradu mosta i, vičući –  Trk,   trk!   –   počeli   udarati   po   nama   onim   što   im   se   našlo   u  rukama, najviše opasačima i kundacima pušaka. Potrčali smo  nabijajući   se   po.   sredini   mosta   u   nadi   da   ćemo,   trčeći   po  sredini,   izbjeći   udarce   slijeva   i   zdesna.   Ali   nam   to   nije  uspijevalo,   i   zato   što   su   se   partizani   odvajali   od   ograde   i  primicali masi, i zato što su opasači, osobito ako je udarano  brnjicom,   dosezali   i   do  sredine   uskog  mosta.   Tim   nevoljama  pridružila se i ona kojoj je uzrok labilna konstrukcija mosta.  Od   trka   stotina   ljudi   most   se   ljuljao   a   pojedine   su   daske   u  njegovu kolniku, nepričvršćene za osnovu, iskakale i sudarale  se s vrhovima obuće bjegunaca. Mnogi bi samo posrnuli, a neki  su   i   pali.   Morao   si   preskakati   preko   palih   ili   se   zaustaviti,  pomoći im da se dignu i pri tom primati udarce. Ja   smo   i   Baja   trčali   držeći   Magdalenu   između   sebe   i  primajući udarce, i one koji su bili namijenjeni nama i one koji  su bili namijenjeni njoj. S djetetom u naručju ispred nas je trčala mlada, snažna i  lijepa žena. Daska iz kolnika zapela joj je za nogu i ona je s  djetetom   pala   na   most.   Jedan   ju   je   partizan  psova   i   tukao  opasačem. – Kud si bježala, hrvatska kurvetino! – govorio joj je dok se  žena uz moju i Bajinu pomoć pridizala na noge. Njeno je dijete  Baja nosio do kraja mosta, a ja sam je vodio za ruku, jer je u  padu povrijedila koljeno pa je lagano hramala. S druge nas je strane mosta dočekala pratnja na konjima. – Gdje su »crnci«?! Toliko ih je prošlo, a ni jednog »crnca«  među  njima  nisam  vidio.  Da se nisu presvukli? – govorio je  jedan od njih. –   Nego   što!   Sve   je   to   crno   ispod   odjeće   i   ispod   kože   –  odgovorio mu je drugi.

Put nas je vodio niz Dravu. A ja znam kamo Drava teče kad  teče   kroz   Austriju.   Prisilili   su   nas   da   trčimo.   Ušli   smo   u  Jugoslaviju i trčali neko vrijeme. Onda su stražari zapovjedili  da na zemlju legnemo potrbuške. Kao što su do tada vikali: – 113

Trk, trk, trk! – tako su sada vikali –Legi, legi, legi! – što nam  je bilo čudno, jer se ni na srpskom ne kaže »legi«. Polegli smo i  ja i Baja i Magdalena. I Hižar je s glazbenicima ležao negdje u  blizini. – Ljubite zemlju koju ste izdali! Koga vidimo da je ne ljubi  dobit će batine. Ljubite dok vam mi ne kažemo da je dosta –  zapovijedali su stražari na konjima.

4. Da nije bilo one zvjerske vike: »Legi, legi, legi!« i šestokrakog  biča   koji   je   dohvaćao   one   koji   su   se   pomicali   tražeći   bolji  položaj,   da   nije   bilo   neizvjesnosti   što   tako   dugo   traje   to  ljubljenje zemlje, ležanje bi na putu bio svojevrstan i zaslužen  odmor nakon putovanja koje je trajalo od sutona do zore. Tek  kad sam nakon polusatnog ležanja s ustima punim zemlje, oko  tisuću metara ispred nas, čuo da stražari viču: – Dig se, dig se,  dig  se!   –   a   odmah   potom   –  Trk!   dok  su  oni   oko   nas   i   dalje  zapovijedali: –Legi! – i mlatili bičem, koji ima šest krakova a  na završetku svakog kraka olovnu kuglicu, shvatio sam čemu  služi ono »Trk, legi i dig se!« Obor napravljen na mostu, koji je u prvom redu služio za  razoružavanje časnika, samo je u manjoj mjeri masu ljudi od  nekoliko   stotina   tisuća   uspio   razdvojiti   na   manje   dijelove,  kojima bi se, dok budu putovali, moglo sigurno upravljati. Ne  gubeći ono što je na mostu postignuto, da bi se iz mase koja je  kuljala iz bleiburške noći izdvojile grupe od dvije do tri tisuće  ljudi i povjerile partizanskoj jedinici u veličini čete, te je grupe  putem trebalo odvojiti razmakom od nekoliko kilometara, kako  bi  se  i  u  hodu  i  u  zastoju  zbog  bilo  čega  mogle  zaokružiti   i  držati u stezi. Tko će se sve naći u skupini od tri tisuće ljudi,  žene,   vojnici,   časnici   ili   intelektualci,   u   ovom   trenutku  sprovodnicima nije bilo važno, ali i da jest, na skupine nas po  vrstama   zarobljenika   nisu   mogli   ni   na   mostu   ni   uz   put  razdijeliti.   Kad   je   nakon   još   pola   sata   ležanja   i   nad   nama  počela   dreka:   –   Dig   se!   –   bilo   mi   je   jasno   da   su   moja  predviđanja   točna,   da   je   grupa   ispred   nas   najmanje   tri  kilometra udaljena, a da će grupa iza nas, što je ostala ležati  kad  smo  mi   potrčali,   za  nama   zaostati   isto  toliko  dok  je  na  noge ne digne: – Dig se! 114

Prije dvije sam godine na nekoj vrsti medenog mjeseca s  Mirtom   bio   na   ljetovanju   u   Crikvenici   i   gledao   ribara   kako  priprema ješku za parangal od neobičnog i vrlo dugog morskog  crva. Neobičnog jer je crv imao tisuću pari nožica, što obični  crvi   nemaju,   a   vrlo   dugog   jer   je   crv   prelazio   dužinu   od   tri  metra.   Kao   što   je   ribar   tog   crva,   živog   i   dok   je   još   obilno  krvario trepereći nožicama, rasijecao na komadiće, isto su tako  naši   sprovodnici   bleiburšku   kolonu   rasijecali   na   grupe,   ne  obzirući   se   nimalo   na   to   što   ona   krvari.   Slično   ribaru   i  sprovodnici će odsječene komade nadjenuti na udicu parangala  s kojim je nevidljivi i nepoznati lovac krenuo u lov na ljudske  duše i živote. Nisu   samo   partizani,   da   bi   njome   lakše   upravljali,   seg­ mentirali ljudsku masu na skupine, i mi sami, koji smo mar­ širali u tim skupinama, segmentirali smo se na manje grupe.  One su nastale ili prije goleme kolone u bleiburškoj noći ili u  tih nekoliko sati hoda, pretresanja, trčanja i ležanja na zemlji.  Ljudi su u tim grupama često vrlo malo znali jedni o drugima.  Ponekad   samo   ime   i   prezime,   ponekad   čin   i   rod   vojske,  ponekad razlog koji ih je natjerao na bijeg, a ponekad ništa od  svega toga, samo poznato lice u svom okolišu, odjeću na njemu  i stvari koje uza se nosi, torbu, torbak ili platnenu vreću. Pa  ipak, premda smo jedni o drugima znali malo ili nimalo, mi  smo se, sjedinjeni mjestom u koloni, osjećali svojima i nerado  gledali na onog tko bi nezvan zalutao među nas. Mene i Baju s redovima ispred nas, u kojima nisu stupale  samo pripadnice Časne radne službe nego i supruge časnika  čiji su muževi otišli za »crncima«, spajala je Magdalena, koja je  neke od njih otprije a neke tek u .koloni upoznala. S redovima  iza   nas,   u   kojima   je   bilo   najviše   glazbenika,   ali   i   drugih  vojnika, časnika i civila, koji su se među njima našli, slučajno  ili   kao   znanci   otprije,   povezivao   nas   je   Hižar.   Tako   se,  zahvaljujući   svom   sastavu,   naš   cetverored   našao   u   koloni  okružen brojnim znancima koje, ako ih nismo znali Baja i ja,  znala   je   Magdalena   i   Hižar,   što   je   bilo   isto   kao   da   ih   i   mi  poznajemo,   jer   smo   u   svakom   trenutku   od   njih   dvoje   mogli  doznati tko su. Zato se i moglo dogoditi da smo čovjeka koji se  među nama našao nešto prije ulaska u Dravograd svi zapazili i  da smo ga držali uljezom. K nama su ga ugurali stražari, a on se ispričavao što smeta. I  doista je smetao. Pratioci su zahtijevali da stupamo u  četve­ roredovima,   a   on  je,   kamo   god  bi   došao,   bio  peti,   pa  taj   za­ 115

htjev   stražara   nije   mogao   biti   ispunjen   i   u   dva   su   navrata  drugi zbog njega dobili udarce knutom, šesterokrakim bičem s  olovnim   kuglicama   na   vrhu   svakog   kraka.   Iako   ga   nismo  pitali, rekao nam je da se zove Blaž Blažinić i da pripada ko­ turaškoj  jedinici  koja je bila  na izobrazbi  u  Stockerauu,  a  u  Zagreb se vratila dva dana prije bijega. Njegovi koturaši mar­ širaju na čelu naše skupine, ispred dvije satnije domobrana i  ženskog   dijela   naše   kolone.   Iz   njegova   ga   je   četveroreda  izvukao   jedan   partizan   kad   je   vidio   da   na   prstenjaku   lijeve  ruke   nosi   predivan   zlatni   prsten   s   bijelim   opalom   u   kruni.  Odvukao ga je do plota obrasla divolozom, gdje mu je pokušao  skinuti prsten kad već nije mogao to učiniti onako, u hodu, ni  sprovodnik ni Blaž koturaš. Naime, Blaževa je majka prije dvije godine svom sinu, kao  uspomenu  na  svršetak  gimnazije  i  polaganje  mature,  kupila  zlatan   prsten   s   bijelim   dragim   kamenom   kao   simbolom  nevinosti i duhovne čistote koja je krasila njena sina. On je, da  ne iznevjeri majčinu ljubav i uspomenu, stalno nosio prsten na  ruci i nakon druge godine, dok je bio u koturaškoj jedinici, gdje  su   mu   prsti   ojačali   a   ruka   ogrubjela,   ustanovio   da   prsten  preko zadebljanog zgloba više ne može skinuti. Mazao je prst i  sapunicom i vazelinom, ali prsten preko zgloba nije mogao, pa  mu je samo preostalo, želi li ga skinuti, da ga presiječe. Partizan koji ga je odvukao za plot s divolozom namučio se  pokušavajući prsten skinuti s prsta, ali nije uspio. Skinuo mu  je samo pitomačku bluzu s ramena, dao mu svoj otrcani gunj  od   seljačkog   sukna   i   otrčao   naprijed   da   se   ponovo   nađe   na  svom mjestu uz koturaše, a njemu je zapovjedio da upada u  kolonu k nama, ako ne želi da ga jednim hicem obori s nogu.  Sad nije imao bluzu, čijim bi rukavom mogao pokriti prsten, a  rukavom   košulje,   koja   se   kopčala   dugmetom   i   bila   mu  prekratka, to nije mogao učiniti, pa je, da opet ne izazove kojeg  sprovodnika, lijevu ruku stalno držao u džepu i raspitivao se  ima   li   tko   od   nas   kliješta   kojima   bi   mogao   presjeći   prsten.  Kliješta ni piliće nitko od nas, međutim, nije imao. Cesta kojom smo išli pratila je korito rijeke Drave. Ponekad bi  se   njenoj   obali   približio   na   nekoliko   metara,   a   ponekad,  zaobilazeći   udoline,   od   njene   bi   se   vode   udaljio   i   stotinjak  metara. Bez obzira na tu blizinu s ceste se do rijeke nije moglo  lako sići, jer su ih dijelile strmine obrasle gustim  žbunjem  i  prepletene divolozom. 116

Četveroredovi su hodali polovicom ceste do rijeke, a druga  je polovica, ona do brda, ostajala na upotrebu pratnji i rijetkim  automobilima koji su nas prestizali ili zaobilazili. Prelazak s  desnog na lijevi dio ceste, s naše na njihovu stranu, prelazak  onog neugaženog dijela šljunka koji se stvara između kotača  zaprežnih kola, kažnjavao se udarcem biča, vikom: »Odbij!« i  najgrubljim psovkama, pa ga nismo ni prelazili, osim kad ga  nije bilo moguće uočiti tamo gdje je i taj dio ceste bio jednako  ugažen kao i svi ostali dijelovi. Naši   su   pratioci,   sve   odreda   pripadnici   srpskih   i   voj­ vođanskih   jedinica,   bili   i   konjanici   i   pješaci.   Na   otprilike  svakih sto metara jahao je po jedan konjanik s bičem u ruci.  Između   dvojice   konjanika   pješačilo   je,   kao   što   smo   i   mi  pješačili, nekoliko partizana, nikad više od petorice. Stražari  koji su išli pješice strogo su se držali svojih dijelova kolone i,  ako   se   tako   može   reći   za   čovjeka   u   kretanju,   bili   uvijek   na  istom   mjestu.   Konjanici   su   pak,   nadzirući   svojih   stotinjak  metara, mijenjali položaj tako da su bili čas na sredini a čas na  krajevima   toga   prostora.   Samo   čovjeku   otupjelu   od   gladi,  beznađa,   žeđi   i   udaraca   moglo   se   učiniti   da   u   provođenju  kolone nema  reda,  da je to hrpa  stražara koja provodi  hrpu  zarobljenika. Kao što je bilo planirano sjeckanje trakavice koja  je izišla iz bleiburške noći, tako je i provođenje kolona teklo po  unaprijed skrojenom planu. Samo jedan konjanik, onaj na bijelcu, obučen u englesku  uniformu, koga su pratioci zvali komesar Miloš, ne navodeći  komu je on komesar, roju, satniji ili bojni, špartao je na svom  bijesnom konju lijevom stranom ceste od čela do začelja čitave  kolone, davao upute, kudio i hvalio držanje pratilaca, a na nas,  kao   da   ne   postojimo,   nije   obraćao   pažnju.   Za   njega   je   bilo  važno samo to da li njegovi vojnici vrše svoju dužnost kako im  je zapovjeđeno da je vrše. S nama je samo preko njih općio. Naši pratioci, ne samo ona petorica koje smo mogli izbliza  promatrati   nego   i   svi   pripadnici   treće   jugoslavenske   armije  koja nas je zarobila, bili su, kako sam već jednom rekao, odje­ veni u čudnu mješavinu. U osnovi je bila civilna odjeća i obuća,  narodna   i   građanska:   čakšire   od   sukna,   seljački   koporani   i  građanske   jakete;   čarape   do   koljena   i   neki   bastard   između  opanka i cipele što ga je proizvodio vukovarski »Bata«: civilne  hlače, pa čak i civilne kape, šubare i kačketi s nemalim brojem  šešira uska oboda. Na tu civilnu osnovu dodavani su dijelovi  uniformi   svih   mogućih   vojski   koje  su   ratovale  na   našim   po­ 117

dručjima, njemačkih, talijanskih, mađarskih,  ruskih i  domo­ branskih. Ni ti vojnički dodaci nisu bili u bogzna kakvu stanju.  Više   nego   novih   bilo   je   izlizanih,   otrcanih   i   zakrpanih.   U  usporedbi   s   nama   u   koloni,   s   nama   koji   smo   se   pristojno   i  lijepo odjenuli prije nego ćemo krenuti na put prema okrilju  zapadne civilizacije, ta je vojska bila izrazito ružno i loše odje­ vena.   Viđao   sam   ih   i   potpuno   golih   i   bosih,   onih   kojima   su  zijevala gola koljena i goli rukavi, a prsti virili iz raspale obuće. Svi   ti   mladi,   sirovi,   neodjeveni   i   neobuveni   ljudi,   svi   ti  pobjednici svjesni svoje pobjede i željni da se njome okoriste,  da   postanu   lijepi,   odjeveni,   priznati   i   voljeni,   pripadali   oni  našim   pratiocima   ili   jedinicama   koje   smo   usput   susretali,  gledali   su   na   nas   očima   gladne   zvjerke   u   noći   koja   prati  ranjenu životinju, njuši krv njenih rana i znoj njenih napora i  čeka   trenutak   kad   će   postati   bespomoćna,   da   se   oštrim  deračima baci na nju. Pratnja tih gladnih odrpanaca, i te kako  svjesnih  da  će kao  pobjednici   s  nama  moći   činiti  što žele,   a  najmanje će od svega što nam mogu učiniti biti da nas svuku,  traje prekratko, tek od zore, da bi, dok još nisu uvjereni koliko  vladaju nama, mogli otvoreno pokazati svoje namjere. Osim to­ ga, dobre je odjeće i obuće na nama bilo toliko da pratioci, kad  bi je i uzeli, izuzev onoga što bi sami obukli, ne bi znali što bi s  ostatkom. Samo je pitanje vremena i prigode kad će nas i na  koji način početi svlačiti. A sebe oblačiti! Svi su naši pratioci, izuzev komesara Miloša koji je vladao  sobom, bili egzaltirani do krajnjih granica,  što su pokazivali  onim   »Trk«,   »Legi«,   »Dig  se«   i   »Odbij«,   a   ponajviše  prostače­ njem, u kojem je slanje u majčinu bila osnova, a sve ono što se  dodavalo u obliku pridjeva i komentara duhovna bijaše nad­ gradnja tih sirovih, nezrelih i u biti jadnih i uplašenih ljudi.  Svi su oni bili egzaltirani, ali su, ipak, njihove žene, kojih nije  bilo malo, bile još egzaltiranije od muškaraca. One su vrištale,  kriještale, psovale i mlatile, ponižavajući tako i sebe i sve oko  sebe. Te goropadne djevojke i žene, te bubuljičave, neumivene i  nepočešljane curetine u seljačkim čakširama i njemačkim ši­ njelima, s ručnim bombama oko pasa i njemačkim šmajserima  na prsima, to dno ljudskog života, to dno ružnoće i nakaznosti,  nije se moglo usporediti ni sa  čim ružnim, zlim i jadnim što  sam do tada u životu vidio. Ne nalazeći tomu sličnost u životu,  našao   sam   je   u   lektiri,   točnije,   u   lektiri   o   slikarstvu!   Te  žene   tupih   i   nabreklih   pogleda,   njihova   vanjština   i   njiho  vo kreveljenje podsjetili su me na slike slikara Callota, koji  je  živio   u   sedamnaestom   stoljeću   i   u   svojim   crtežima 118

ovjekovječio grozote rata i poratnih obračunavanja pobjednika  nad poraženima. Samo na našem stometarskom odjeljku kolone, od jednog  do drugog konjanika, među pratiocima koji su išli pješice bile  su i dvije žene, jedna crnka, mršava i nešto starija, po svemu  se čini udana ili bi bar u tim godinama udana morala biti, koja  je izvikivala samo standardno »Trk«, »Legi«, »Dig se« i »Odbij« i  standardno   nas   slala   u   majčinu,   i   druga   mlada,   debela  djevojka, kojoj nije moglo biti više od osamnaest godina, koja je  imala   mu–škarački   glas   i   znala   na   standardnu   zapovijed   i  psovku dodavati cio niz pogrda. Mogao bi ih nekoliko navesti,  kao primjer, ali se ne usuđujem navesti ni jednu, jer se bojim  da bi i ta jedna usmrdila ovu knjigu, koju pišem u želji da ne  bude   ni   smrdljiva   ni   gadljiva,   iako   će   biti   puna   slika   nad  kojima  se  čovjeku  zgadi   i  puna  ljudskog  jada  koji  zaudara  i  kad kroz vjekove struji ovjekovječen na slikama, u zapisima i u  kamenu – kistom, perom i dlijetom. Ova   se   potonja   žena,   čije   je   mjesto   u   pratnji   bilo   baš   tu  negdje   oko   nas,   više   uz   djevojke   nego   uz   glazbenike,   zvala  Bosiljka,  jer su je kolege u izravnom  kontaktiranju od milja  nazivale   Bosiljče,   a   preživala   se   Đurić,   jer   su   je   kolege   u  neizravnom   oslovljavanju   zvali   Đurićka.   Od   ramena   do  gležnjeva   pokrivala   ju   je   kabanica   njemačkog   časnika,  kabanica   namijenjena   krupnijem   čovjeku   od   nje.   Iako   joj   je  bila preduga, kabanica joj nije bila preširoka, jer je Bosiljka za  svojih   osamnaestak,   možda   manje   možda   više,   godina   bila  podebela   i   širina   joj   je   kabanice   odgovarala.   Opasana  opasačem na kojem su visile dvije »kragujevke«, a za nj bile  zadjenute dvije njemačke bombe s drškom, bubuljičava lica, s  pramenjem ulijepljene kose ispod »titovke«, ona je neprestance  nešto   govorila,   vikala,   psovala,   zapovijedala,   od   čega   je  promuknula,   ali.   je,   umjesto   da   prestane   i   odmori   glasnice,  povećavala i količinu izgovorenih riječi i pojačavala ton kojim  ih je izgovarala. Nisam vidio razlog zašto kolona mora stati, ja i oni oko mene  samo  smo   čuli   viku   stražara   oko  nas   da   se  prenese  po   vezi  neka kolona stane i vidjeli kako dva konjanika, onaj sprijeda i  onaj   straga,   kreću   prema   nečemu   što   se   zbiva   pored   kolone  djevojaka Časne radne službe. Vidjeli smo i komesara Miloša  kako   galopira   s   čela   kolone,   gdje   ga   je   zatekla   vijest   da   se  nešto događa u njegovoj pozadini i da treba doći i vidjeti što je. 119

U dreci stražara, da stanemo, da se ne mičemo, nije se čuo  glas Bosiljke  Đurić, koji  se inače do tada čuo kao prvi glas,  onaj koji nadglasava i najgrlatije i najegzaltira–nije. Neke nam  djevojke   ispred   nas   rekoše   da   se   baš   njoj   dogodilo   to   što   se  dogodilo   i   zbog   čega   je   kolona   morala   stati.   Zamolio   sam  Hižara da  mi  ustupi  svoje mjesto krajnjeg  u  četveroredu  na  lijevoj strani i, kad sam izdužio vrat, vidio sam da dvadesetak  metara ispred nas leži Bosiljka. Između nogu njenih drugova,  između čarapeti–na i čakšira vidjelo se kako se Bosiljka grči,  praćaka i previja, slično odsječenom komadu gliste, ne štedeći  pritom ni svoje lice ni svoju kabanicu od prašine i tucanika na  cesti. Kad   je   povika   pratilaca   prestala,   a   kolona   se   umirila   i  napela uši da čuje što se to na cesti zbiva, razlegao se ponovo  Bosiljkim glas, ovoga puta kao hropac, kao rezanje, a mogao se  pretvoriti   u   suvisle   riječi   i   rečenice   samo   zato   što   je   imao  uvijek isti početak: »Daj mi!« – Daj mi toga u crnoj uniformi da ga zakoljem! Daj mi da  mu se krvi napijem! Daj mi toga legionara da ga ubijem! Daj  mi   to   banditsko   dijete   da   ga   isiječem   na   komade!   Daj   mi,  majčicu mu njegovu, to... – Zašto joj ne date vezu? – rekao je komesar Miloš kad je  došao na mjesto zbivanja. – Dajte joj vezu! Onda je jedan od pratilaca, dok su joj druga dvojica održala  ruke   i  glavu   da   njima   ne   mlatara  po   cesti,  Bosiljki   skinuo  »titovku«   s   kose,   što   nije   bilo   lako,   jer   je   s   obje   strane   bila  pribadačom za kosu pribodena. Pošto mu je to na jedvite jade  uspjelo, pribadače je sebi zadjenuo za rever, a kapom je, držeći  je čvrsto u šaci, počeo mahati ispred Bosiljkinih ruku, koje su  nesuvislo   lamatale   tamo––amo.   Cilj   mu   je   bio   da   Bosiljka  zgrabi   kapu   jednom   od   svojih   ruku.   Prstima   kojima   je   po  zraku nešto lovila! Možda isto ono što je tražila i riječima što  su kuljale iz njenih zapjenjenih usta. – Veza, alo, veza, Bosiljče! Tu smo, veza, alo, veza! Bosiljče,  tu smo, nisi se izgubila. Uhvati, alo, veza – govorio je onaj što  je mahao kapom želeći da je Bosiljka zgrabi rukom.  – Zapovjedite onima da gledaju u rijeku – rekao je komesar  Miloš. –  Gledaj   u   rijeku,   gledaj   desno!   Majku...   –  zagraktali   su  naši pratioci. Morali smo gledati u rijeku da ne bismo vidjeli  kako Bosiljka hvata vezu i iz svoje bolesti, koju ćemo od sada 120

često   viđati   i   prozvati   je   »partizanskom   bolešću«   prelazi   u  normalno stanje koje, po onomu što sam do sada kod nje vidio,  nije bilo ništa manje bolesno od same »partizanske bolesti«. – Ubit ćemo svakoga tko bude gledao nalijevo – vikali su  pratioci  sve dok Bosiljka nije uhvatila kapu,  prestala tražiti  »Daj mi« i prestala se praćakati kao komadić odsječene gliste. Kad je zapovjeđeno da se krene ubrzanim korakom, vidje­ li  smo Bosiljku na nogama, sa  šmajserom na  prsima i bom­ bama oko pasa. Onaj što joj je skinuo kapu sad joj je tu istu  kapu pribadačama pribadao za kosu, a oni što su je držali sad  su joj dlanovima stresali prašinu s kabanice. Ni stotinjak ko­ raka prevaljenog puta, već smo je čuli kako psuje i prostači. Ni  dvije   stotine   metara   prevaljenog   puta,   bila   je   već   na   svom  mjestu, uz lijevi bok kolone gdje su se nalazile časničke žene i  pripadnice Časne radne službe, na mjestu gdje je bila i prije  nego što je pala na cestu, orna za viku, psovku i pocikivanje  kao da se nije ni valjala po cesti. Zbilo se to nešto prije ulaska u Dravograd, na onom mjestu  gdje   cesta   napušta   tok   rijeke   Drave,   koja   tu   pravi   zavoj,   i  udara prečacem prema prvim kućama gradskog naselja. Ni taj  događaj, kao ni slučaj »partizanske bolesti«, nisam pratio od  početka. Bolje reći, nisam bio očevidac početka, kao što ću biti  onom događaju koji je uslijedio odmah nakon ovoga i s njim  činio   jedinstvo.   Početak   su   mi   ispričale   Magdalenine  prijateljice koje su iz pozicije trećeg reda ispred nas vidjele i  čule sve što se dogodilo. A dogodilo se munjevito! Pratilac na konju s početka našeg odjeljka, našavši se sam  u   tom   dijelu   kolone,   jer   su   prethodni   odmakli   a   oni   što   ga  slijede zakasnili, svukao je svoju staru bluzu, koja je, dok joj  rukavi   na   laktovima   nisu   zinuli,   pripadala   njemačkom  podčasniku.   Svučenu   je   bluzu   držao   u   ruci   u   kojoj   je   držao  uzde omotane oko zapešća, dok je u desnici držao bič. – Ej ti! – rekao je jednom domobranskom časniku, navodno  Hercegovcu, na koga je dugo vremena motrio. – Ti  što imaš  »Tarzan« frizuru! Ti što imaš crnu grivu na glavi! Da, da, ti!  Majčinu ti nabijem! Svuci dolamicu pa da se đoramo!  Domobranski se časnik pravio da se to njega ne tiče, iako je  svima oko njega bilo jasno da se to baš njega tiče.  –   Što,   nećeš?   –   rekao   je   pratilac   i   udario   mladića   bičem  preko leđa. Mladi se časnik stresao od boli  što ju je izazvao  remen   sa   šest   krakova   u   čije   je   vrhove   bila   ušivena   olovna 121

kugla. Kad je pratilac i po drugi put zamahnuo, časnik je go­ lim rukama dočekao šesterokraki remen i povukao ga k sebi, u  namjeri da ga istrgne iz pratiočeve ruke, što mu je i uspjelo.  Međutim, držak je biča zakvačio konjanika za raspor na ko­ šulji, konj se, uplašen od nasrtaja, maknuo u stranu, pratilac  se nagnuo nadesno, ispao iz sedla i našao se na zemlji. Dok se  on snalazio u onom što mu se zbilo, časnik je u dolamici izvu­ kao nož iz sara desne čizme i zabio ga pratiocu u lijevu stranu  prsa.   Skinuo   mu   je   s   grudi   njemački   šmajser   i   torbu   s   o­ kvirima   za   municiju   i,   prošavši   kroz   četveroredove   žena,   s  ceste skliznuo niz strminu prema Dravi. Tek kad je sve bilo  dokončano, a dokončalo se u vremenu manjem od tri minute,  dotrčala je Bosiljka, opsovala nam majku i otposlala, i naprijed  i natrag, poruku da kolona stane. – Majčicu vam nagarim, što učiniste poštenu čovjeku! Sve  ćete ovo platiti! Tko mrdne, pucam! – govorila je i ona i drugi  pratioci sve dok negdje iz pozadine nije došao komesar Miloš. – Zapovjedite im da sjednu! Po dvojica, leđa na leđa! Ruke  podlaktiti! – rekao je on ne gubeći živce i ne slijedeći viku i  strogost koju je tražio od svojih vojnika. – Sjedni! Leđa na leđa! Ruku pod ruku! – vikali su pratioci  duž   čitave   kolone,   a   one   koji   to   nisu   znali   učiniti   učili   su  udarcima kundaka u leđa. To je pomoglo da taj položaj već kod  prve primjene brzo naučimo. Baja se spario s Magdalenom, što  je razumljivo, a ja s Hižarom. Nije mi ga bilo lako držati ispod  lakata jer je bio mnogo viši od mene. – Eno ga, pliva! – rekao je komesar. – Popnite se na onu  stijenu   i   pokušajte   ga   pogoditi   –   zapovjedio   je   Bosiljki   i   još  dvojici pratioca. Mi, sjedeći na cesti što je od rijeke dijeli strmina, raslinje i  livada uz korito, nismo mogli vidjeti što bjegunac radi i što se  događa   s   njim   dok   ga   gađa   ono   troje   sa   stijene,   Bosiljka  njemačkim šmajserom a ona dvojica iz pušaka. – Još pliva! – reče jedan što je gađao. – Predaleko je za šmajser! – ustvrdi Bosiljka. – Pobježe, majku mu njegovu – reče treći strijelac. Nakon toga su se sva trojica sa stijene vratili do komesara  Miloša neobavljena posla. – Sklonite druga sa ceste – rekao je komesar. – I pokrijte  ga   dekom.   Kad   dođemo   u   Dravograd   poslat   ću   nekoga   iz  saniteta da ga pokupi i sahrani. 122

Ona  trojica  što  su  uzalud  gađali   bjegunca   skloniše  ukraj  ceste pokojnikovo tijelo i pokriše ga dekom. – Bosiljče, uzmi njegova konja! – zapovjedio je komesar i  ušutio kao da nešto smišlja prije nego izda zapovijed da kolona  krene. Dvojica mladih poručnika, koji su sjedili naslonjeni leđima na  leđa u trećem četveroredu iza nas, među glazbenicima, misleći  da   je   taj   mir   i   ta   neodlučnost   komesarova   prava   prilika   za  njihovu molbu, okrenuše se njemu i na koljenima ga stadoše  moliti neka im dopusti izići iz kolone i zaci za prvi grm, imaju  proljev i ne mogu više trpjeti, začas će biti gotovi. – Ustanite! Dođite ovamo! – rekao im je komesar. – Skinite  sa sebe cipele, hlače i bluzu! Oni to bez riječi protivljenja učiniše. – Trk iza onog grma i tamo budite dok vas ne pozovem!  Oni otrčaše. – Bosiljče, svuci tu šinjelčinu sa sebe i obuci jednu od ovih  uniformi! »Batine« opanke također zamijeni ovim cipelama. A  drugu  uniformu  uzmi  ti,   drugarice  –  rekao  je drugoj   ženi  u  našoj   pješačkoj   pratnji.   –   Lijepo   mi   se   dotjerajte,   ali   brzo!  Imate vremena dok se ja ne vratim. Malo! Komesar je sjahao s konja i kroz travu i grmlje otišao do  one dvojice poručnika u čarapama i donjem rublju. Ne znam  što su drugi mislili, ja sam pomislio da koristi priliku da i sam  obavi nuždu. Mislio sam također da će ono što dvije partizanke  svuku   dvojica   poručnika   obući.   Partizanke   su   se   presvlačile  pred   svima   nama.   Crna   je   žena   svukla   sa   sebe   suknene  čakšire   i   njemačku   bluzu,   a   Bosiljka   ništa   drugo   osim  kabanice. Ispod kabanice nije imala ništa drugo osim košulje i  pletenog pulovera. Košulju je ugurala u poručnikove hlače, a  pulover je ostavila ispod poručnikove bluze. Dok su njih dvije,  već   propisno   odjevene   i   opasane   opasačima,   obuvale   cipele  dvojice poručnika, u grmlju su, tamo gdje su se poručnici skrili  pred   očima   kolone   i   kamo   je   komesar   otišao,   odjeknula   dva  hica iz pištolja. Samo dva! Skamenili smo se sjedeći na cesti  oslonjeni jedni na druge leđima. – A što mi lijepo izgledate! – rekao je komesar izlazeći iz  grmlja   na   cestu   i   zakopčavajući   usput   sponu   na   futroli   za  pištolj. – A, što ste mi lijepe! 123

– Hvala, druže komesaru! – odvratile su njih dvije, nejasno  da li na daru ili na komplimentu. – Ništa! Ništa za to! – odgovorio je na zahvale komesar, sad  već   u   sedlu   svoga   bijelca.   –   Bit   ćete   vi   i   ljepše   obučene!  Zaslužile ste! Ovo sam ja ovima u koloni htio pokazati da svaki  odjevni   predmet   na   njima   pripada   vama,   da   je   svaka   stvar  koju uza se imaju vaša i da vam bez opiranja, za svoje dobro,  moraju dati sve što poželite. A najmanje je što poželjeti možete  da cipele s njihovih nogu, bluze s njihovih ramena i hlače s  njihovih   bedara   prijeđu   na   vaše   noge,   na  vaša  ramena  i   na  vaša bedra. Do Maribora svi mi morate biti obučeni i obuveni  u novo. A opet, ono što ćemo im mi oduzeti, neće biti ni stoti  dio   onoga   što   će   im   biti   oduzeto.   Sad   možemo   krenuti!   –  zapovjedio je i odjahao na čelo kolone zadržavajući dugo pogled  na zarobljenicima ispred našeg četveroreda. Različit   je   to   bio   pogled   od   onoga   kojim   je   gledao   dvije  partizanke dok im je lagao da su lijepe u poručničkoj odori.  Istina jest da su sada bile pristalije nego prije, jer su prije bile  grdobe, ali ni jedna ni druga nisu bile onoliko lijepe koliko su  bile lijepe djevojke i žene u koloni, osobito pripadnice  Časne  radne službe, sve studentice prve godine, u dobi i sa statusom  kad su i u kojem su žene najljepše. – Čuli ste što je kazo komesar Miloš – rekla je Bosiljka iz  konjskog sedla – sve što je vaše, to je naše! I reko vam je kako  izlaska iz kolone radi pišanja i sranja nema! Kako nema kroz  grmlje pa preko rijeke! Nego, tko mora pisat i srat, neka sere i  piša u gaće. Osim ako ne želi završit ko ona dvojica. Nek ga  nosi u gaćama i istrese tamo gdje bude dat odmor! Razumije­ te? – pitala je i grohotom se nasmijala kao što se smije žena s  Callotova   crteža   učinku   jednog   zamaha   svoga   noža:   nadvoje  rascijepljenoj lubanji svog protivnika koja je, kao na još čvrstoj  stapki uvenuo cvijet s dvije latice, u dva dijela visila o neras­ polućenu vratu. Ne znam jesu li je ili nisu drugi poslušali kad im je došla  nužda. Mi jesmo bili tjerani i tretirani kao stoka, ali smo bili  još daleko od toga  da postanemo stoka. I u ovakvim  smo se  prilikama stidjeli jedni drugih. Ne znam što su drugi učinili,  kažem, ali ja sam, kad mi je dogustilo pa više nisam mogao  izdržati, pustio vodu da mi teče niz bedra. Nisam to nikomu  oko sebe rekao, nisam nikoga pitao što on radi u nuždi, nisam  gledao tragove kapi za tuđim stopalima, ali mislim da nisam  bio jedini koji je to učinio. 124

U Dravogradu na mostu gdje cesta, prešavši Dravu, izbija na  put za Maribor, dočekale su nas skupine bugarskih vojnika s  košarama   kruha,   raženog   i   kukuruznog,   čija   težina   nije  prelazila   pola   kilograma.   Jedni   su,   stojeći   kraj   puta,   čuvali  košare i kruh u njima, a drugi su, noseći po kruščić ili dva,  zalazili u naše redove i trgovali, iako su im to partizani nerado  dopuštali.  Što su im ipak dopuštali, razlog je bio taj što je to  bila slaba trgovina, u prolazu, s lošim platišama, i što trgovci  nisu razbijali kolonu, koja je, trgujući ili ne trgujući, svejedno  prolazila. – Imaš uru, dobiješ hljeb! – govorili su bugarski vojnici. –  Bracika, daš uru, dobiješ hljeb! Sele, hljeb za uru dajem! –   Nemamo   uru,   ali   smo   gladne   –   rekla   je   jedna   od  Magdaleninih  drugarica  mladom   Bugarinu  s   dva  kruščića  u  rukama.   Bugarin   se   zbunio,   pogledao   sebi   u   noge,   a   zatim,  stavivši jedan kruščić pod pazuho, drugi izlomi na četiri dijela  i   podijeli   ga   četveroredu   djevojaka   koji   je   išao   ispred   nas.  Podijelivši iedan kruh iz milosrđa, s drugim se našao u našem  redu. – Bracika, daš uru, dobiješ hljeb – nudio je. Mašio sam se pod lijevo pazuho i otuda izvadio ručni sat što  sam ga sa zapešća bio sklonio dok su nas pljačkali na mostu  kod Lavamündea. Čim sam izdaleka vidio kakva se trgovina  vodi na kraju mosta, odlučio sam trampiti sat za kruh i bar  donekle utažiti glad, sebi i njima troje u redu. Kad sam vidio  milosrđe mladog Bugarina, bilo mi je drago što s njim trgujem.  Bugarin   je   sa   satom   napustio   prostor   ispred   našeg  četveroreda,   a   dok   sam   ja   lomio   i   dijelio   kruh,   on   je,  zaustavivši   se   ukraj   puta,   stavljao   sat   na   podlakticu   lijeve  ruke. Vidim, na podlaktici mu je desetak ručnih satova. Bit će  ura i za one što čuvaju kruh u košarama! – Stavljajte u usta male komade i dugo  žvačite! –učim ja  ono moje troje kako gladan čovjek s malo jela mora jesti. Tu su  školu mnogi ljudi uspješno završili i svi kažu da, koliko god  male  komade  stavljao  u  usta  i  koliko  god  ih dugo   žvakao,   s  četvrtinom   kruha   od   pola   kilograma   u   jednom   danu   sit   ne  možeš   biti,   ali,   budeš   li  imao  vode,   možeš   izdržati   i  najveće  napore. Bili   smo   bliže   podnevu   nego   svitanju.   Sunce   se   izdiglo   nad  planine i sa sredine neba grijalo dolinu Drave. Zrak je treperio  kao što treperi para nad loncem u kojem na laganoj vatri isku­ hava voda. Rosa, koja je preko noći bila navlažila tanak sloj 125

ceste već je isparila i nad kolonom se dizao oblak prašine. U  sparini, na suncu koje je peklo kao srpanjsko, teško smo disali  i znojili se i po licu i po  čitavu tijelu. Uzalud je bilo skidati  odjeću,   bluzu   i   košulju.   Vjetra   nije   bilo   niotkuda,   a   vlaga,  mlaka i ljepljiva, jednako je izbijala i iz obučenog i iz ogoljenog  tijela. Čini se da je znoja bilo manje na prsima i ispod pazuha  ako si u bluzi nego ako si u košulji ili sasvim ogoljen. Žeđ je postajala neizdržljivija od gladi. Da im se znoj ne bi slijevao niz čelo i vrat, oni koji su sa  znakom na kapi bacili i kapu, a takvih je, kad smo predavali  oružje u Bleiburgu, bilo mnogo, sad su, vezujući dva i dva ugla,  na glave stavili rupčiće, najčešće bijele ili šarene u kojima je  bjelina   prevladavala.   Od   tih   je   rupčića   kolona   pobijeljela.   I  žene su, da spriječe slijevanje znoja s glave preko vrata na leđa  i   preko   čela   u   oči,   povezale   kose   rupčićima   koje   su   prije  vezivanja savile u gužvu. Još jučer o žeđi nitko nije brinuo. Mnogi su vojnici bili bez  čuturica, a i oni koji su ih imali, koji ih i sada uza se nose, nisu  ih  upotrebljavali,  kao ni  civili  koji  su  uza se nosili  nekakvu  posudu za vodu! Zašto vodu nositi u čuturi ili kakvoj drugoj  posudi, zašto da se mučiš i da se voda zagrijava, kad voda teče  i   izvire   posvuda   oko   tebe?   Imaš   je   u   koritima   čistih   rijeka,  imaš   je   u   grabama   pokraj   ceste,   imaš   je   na   izvorima   što  izbijaju   iz   stijenja,   imaš   je   na   lijepo   uređenim   krajputnim  česmama! Do jučer je vladalo to vodeno izobilje, a već danas  skapavamo od žeđi. Mi, koji smo nešto pojeli, više od onih koji  nisu jeli ništa. Zar je za samo jedan dan moglo presahnuti ono obilje vode  što ga u svibnju daju slovenske šumovite planine? Doduše, mi  se   ne   vraćamo   putem   kojim   smo   bježali,   ali   svejedno,   tako  velika razlika između puta kojim smo bježali i puta kojim nas  vraćaju ne može biti. Kako bi mogla biti kad nas gone cestom  uz   rijeku   čija   se   voda   može   piti   s   istom   slašću   kao   i   voda  gorskog potoka sto metara ispod vrela. Kao na cesti kojom smo  bježali, i na ovoj se s planinskih visova u rijeku slijevaju brojni  brzaci.   Vidimo   ih,   čujemo   ih!   Pjenušaju   se   slijevajući   se   niz  stijenje na dno dubokih jaruga, protječu ispod puta, a kad se  pojave na drugoj strani, brzaju jednako hitro prema rijeci na  dnu doline. I ovdje je, kao i na putovima bijega, voda posvuda  uokolo. – Nema vode dok ne dođete u logor. Požuri pa će bit vode!  Tamo vas čekaju pune bačve – kaže Bosiljka i uzima čuturicu 126

s konjskog sedla. Mućka njome, pije, nalijeva usta, skida grlo  čuture   s   usana   i   ispljunu   vodu,   »samo   da   malo   promućkam  grlo«,   kaže   sebi   i   nama.   –  Vama   je   bolje   ne   pit.   Manje  ćete  pišat u gaće! Odjednom   dreka   pratilaca   da   kolona   stane,   da   nitko   ne  mrda s mjesta, da će pucati ako tko pokuša sići s ceste. Nešto  se dogodilo među satnijama domobrana što marširaju ispred  pripadnica Časne radne službe. Čini se da je netko pobjegao,  da je netko skrenuo s puta kojim moramo ići ne osvrćući se na  vodotoke posvuda oko nas. Netko je ugledao dvadesetak domobrana, dolje, kraj rijeke,  koji  su  niz  oputinu skrenuli  bez dopuštenja stražara.  I  upo­ zorio nas da su oni krivci za zastoj kolone. Na tom je mjestu  raslinje na kosini što dijeli cestu od korita Drave bilo nisko,  sasječeno,   pa  smo  mogli   lijepo vidjeti   domobrane  kako  traže  mjesto uz rijeku gdje će kleknuti, prileći i piti kao što životinje  piju.   Svima  su   glave  povezane  bijelim   rupčićima,   pa  sudimo  da, možda, i nisu domobrani. Naime, domobrani su u većem  broju sačuvali svoje kape. Kape su sa znakom najčešće bacale  ustaše koje su ustašama postale na silu. Svi ih gledamo, svi im  zavidimo na hrabrosti, svi smo spremni učiniti isto što i oni  ako nas odjednom obuzme hrabrost, ako niz strminu odjednom  zajednički krenemo. Dvadesetak glava s bijelim povezima nanizanih uz rub riječ­ ne obale – piju vodu. Kako je to lijepa slika očima žedna čovjeka! Odjednom,   kao   zapovijed   da   stanemo,   po   ljudima   koji   s  bijelim povezima na glavi piju vodu zapraštaše njemački šmaj­ seri rafalnom paljbom. Gledam i vidim kako na bijelim rup­ čićima   izbijaju   crvene   kuglice.   Svaka   od   glava   čiji   se   rupčić  isprišta s jednom ili više kvržica, na mjestu gdje je pila vodu,  potone u rijeku. Pucnjava prestaje. Sve su glave s bijelim rup­ čićima potonule u rijeku dok tijela kojima pripadaju potrbuške  leže na obali. – Kreni! – deru se pratioci. – Oni tamo ostadoše pit! – kaže Bosiljka. Na izlasku iz jednog zavoja i ulasku u drugi, tamo gdje cesta  slijedi   rub  duboke   uvale,   prvo   što   sam   ugledao  na  kraju  vidljivoga komada ceste bio je širok, debeo mlaz vode. Izbijala  je iz lijepo oblikovanog zida koji je pravio branu na brzaku i  svu vodu iz njega puštao kroz rupu u sebi, ili je bio maska, 127

podzid na stijeni, iz koje izbija voda. A voda je  šikljala kroz  kameni oluk i pravila luk padajući nekamo dolje, što od tijela  ljudi u koloni nisam mogao vidjeti. Kao i svi drugi vodotoci koji  su dolazili s brda, provlačili se ispod ceste i otjecali u Dravu, i  ovaj je bio s lijeve strane ceste. Dok sam očima pio vodu s toga  mlaza, mislio sam da bih, pokušam li do njega i usnama doći,  morao prijeći i dio ceste rezerviran za pratioce, njihove konje i  automobile.   Ne   bih   ni   došao   do   mlaza   a   već   bih   napravio  prekršaj   i   zaslužio   udarac   knuta   po   leđima.   Bi   li   to   bila  podnošljiva cijena za dva gutljaja vode? Primjećujem da i moje  suputnike   privlači   debeo   mlaz,   čitava   kolona   prelazi   opasnu  crtu po sredini puta i primiče se vrelu. – Ko je žedan može se napit friške vode – viče Bosiljka, koja  je prošla česmu i zaustavila se tamo gdje put ponovo zavija, da  bi se izvukao iz uvale i udaljio od  česme. Čudim se što i to  Bosiljka dopušta i što je nitko, kad do česme dođe, ne posluša,  makar njena ponuda i ne bila iskrena. Čudim se, ali, istini za  volju, više se ničemu ne čudim! Tek   što   sam   se   primaknuo   mlazu,   vidim   da   se   od   ceste  kojom idemo prema česmi spušta odvojak puta. Ispod zida iz  kojeg izlazi oluk i niz koji šiklja mlaz nalazi se korito pojila za  zaprežnu marvu, konje i volove. Na samoj glavi odvojka koji se  spušta do vode kolona je osvojila sav zabranjeni dio ceste, kao  da smjera uputiti  se do mlaza i  pojila  ispod njega.  Ja  ću to  učiniti! Ja ću to učiniti, makar nitko iz kolone ne bude htio! A  vidim da neće! Vidim nešto drugo! Kad kolona dođe na to skre­ tanje prema vodi, nastane komešanje, i koliko se god trudi do  tog   mjesta   primaknuti   se   mlazu,   sad   se   nastoji   od   njega  udaljiti. Ustuknuo sam i ja kad sam došao do tog skretanja. U  četveroredu sam bio drugi slijeva. Zgrabio sam Hižara, koji je  bio   krajnji,   za   ruku   i   povukao   za   sobom,   dok   sam   Baju   i  Magdalenu   odgurao   na   desnu   stranu   ceste,   da   iz   daljine,   u  prolazu,   gledaju   debeli   mlaz   vode   i   da   ne   uzimaju   ozbiljno  Bosiljkinu ponudu. Dolje,  na odvojku puta koji  vodi  do  vode,  između pojila i  otvora ispod ceste kroz koji protječe neutrošena voda iz korita,  vidio sam hrpu mrtvih ljudi, a odmah zatim, kako sam očima  tražio onoga tko to učini, partizana u šarenim čarapama kako  sjedi na panju iznad izvora, drži šmajser na koljenima i gleda  neće li tko sići po vodu kao što su sišli oni što leže na odvojku  puta.   Neće   li   koga  zanijeti,   zaslijepiti   i   opčiniti   vodeni   mlaz  kad ga ugleda na zavoju ispred prilaza česmi i pojilu. 128

Već na prilazima u naselje zvano Radije, kako smo pročitali na  limenoj ploči koja se jedva držala na drvenom stupu, cesta se  počela   udaljavati   od   rijeke   Drave.   Između   ceste   i   riječnog  korita steralo se polje, a bliže vodi livada obrasla šašom oko  nekoliko jezeraca što su sličila plavim očima. Na dijelu polja,  onomu što se nalazi oko ceste za koju putokaz govori da vodi u  naselje Vuhred, vidjeli su se ostaci jedne od bolnica Hrvatske  vojske. Ti su ostaci zapremali i kut polja između ceste kojom  smo   išli   i   ceste   koja   skreće   u   Vuhred,   krajeve   obiju   cesta   i  dobar dio njihova kolnika. Prazna   ambulantna   kola,   oštećena   i   prevrnuta;   kola   na  konjsku   vuču,   bez   konja   i   kočijaša;   nosila,   krvave   plahte   i  pokrivači,   zavoji,   boce   i   kutije  od   potrošenih   medikamenata;  bolesnici   na   livadi   i   na   nosilima;   dijelovi   osobne   opreme  bolesnika i bolničkog osoblja, porcije,  čuture, žlice i viljuške;  duge trake zavoja, krvavih i posve bijelih, najrazličitijih širina,  krvave gaće i košulje – sve se to nalazilo ukraj te dvije ceste i  sezalo   nama   pod   noge.   Nekad   je   to   bila   bolnica   jednog   od  zdrugova Hrvatske vojske, sada, kad je bolničko osoblje otišlo  samo ili je na silu odstranjeno, kad su svi konji ispregnuti iz  kola i odvedeni, a ispravna motorna vozila, i ambulantna i ona  za provijant i medikamente, odvezena da drugima rane liječe,  sad je to ostatak nekadašnje bolnice, koji će uskoro i nekamo  biti premješten. Kamo, to smo mogli vidjeti i čuti kad smo se  našli među njenim ostacima. Prije nego će na nosilima ponijeti ranjenike cestom prema  Vuhredu,   partizani   su   ih   po   nogama   i   rukama   u   gipsu   i  zavojima, po ranama na kojem  god  dijelu tijela bile,  udarali  željeznim šipkama, da ranjenika usmrte ili da ga onesvijeste  žestinom boli koja uslijedi nakon povrede stare rane. –   Ne   gledaj   nadesno!   –   komandirala   je   Bosiljka   i   njeni  drugovi, oni što su išli uz naš dio kolone, oni ispred nas i oni  iza nas, kad bi vidjeli da nam pozornost zaokuplja mrcvarenje  na   livadi   i   kad   kolonom   počnu   strujati   jauci   i   rezanje   koji  prethode pobuni. – Gledaj nalijevo! Ne gledaj nadesno! Tamo  nemaš što vidjeti! Pamtim pouku starog domobrana da je spasonosno ne ču­ ti i ne vidjeti ništa, samo proći mimo. Ali, kad sam se našao  na  desnom krilu našeg četveroreda, uz sam rub ceste, kamo  sam   dospio   ustupajući   bolji   dio   kolnika   Baji   i   njegovoj   izne­ mogloj dragani, nisam mogao ne vidjeti ono što mi je bilo do  nogu, nisam mogao ne čuti kako pod udarcima željezne šipke 129

hrska gips. Nešto mi je bolesno i prokleto privlačilo pogled na  tu zabranjenu sra–nu, a i morao sam se na tu stranu osvrtati  ako nisam htio zapeti za nosila, za ranjenike i zavoje koji su  pokrili rub ceste. Odlanulo mi je kad sam čuo zapovijed da ko­ lona stane, da se stisne uz lijevu stranu ceste, bliže nosilima i  ranjenicima,   da   se   svi   okrenemo   licem   stražari–ma   i   da  pričekamo dok ne prođe drug Milan Basta. – Mora požurit do Maribora da preda raport komandantu  treće armije drugu Kosti Nađu – saopćila nam je Bosiljka dok  smo čekali da taj Basta prođe. Basta se vozio u potpuno novom džipu, džipu na kojem  se ni zelenkasta boja još nije bila osušila! Sjedio je na zadnjem  sjedalu,   iza   vozača   i   pratioca,   uspravljen.   Držao   se   objema  rukama   za   rukohvat   koji   je   ugrađen   na  naslonu   vozačeva  i  pratiočeva, sjedala. Džip je bio otvoren i Bastu smo mogli lije po vidjeti. Nisam zapazio ništa na njegovu licu što bi se moglo  zapamtiti, valjda stoga što se džip, vozeći po makadamu, po  šljunku i rupama u kolniku, treskao i lice se komesarovo treslo  ne  dopuštajući   mi   da  uočim   njegove  obrise  i  karakteristične  crte kao što ih ne mogu uočiti ni na crtežu koji je izrađen u  tehnici »pedeset crta tamo gdje bi bila dovoljna i samo jedna«.  U tom truckanju, u tom stajanju, kao da je na paradi, i u toj  laganoj   vožnji,   kao   da   vrši   smotru   svoga   plijena,   uočio   sam  samo nadutost balavca koji umišlja sebi da je ključni sudionik  povijesti. Ali ni sada ne znam jesam li to pročitao u njegovu  držanju ili sam mu to samo pripisao, poznajući njegovu ulogu  u bleiburškom dvorcu. * – Gospodine Basta – viknuo je stari, potpuno sijedi domo­ branski pukovnik Silvije Niederlander koji se nalazio u trećem

* U svojoj knjizi »Bat je završen sedam dana kasnije« Basta će ovaj mimohod  bleiburških   zarobljenika   ovako   opisati:   »Poslije   podne   šesnaestog   svibnja  krenuo   sam   u   Maribor   u   štab   armije   na   referiranje.   Ogromna   kolona  zarobljenika   omela   me   je   da   na   vrijeme   stignem.   Automobil   se   s   mukom  probijao.   Drum   je   bio   prohodan   tek   na   nekoliko   kilometara   od   Maribora.  Kolona se otegla od Dravograda do Maribora, na dužini od gotovo šezdeset  kilometara. Put je trajao puna tri sata. Pružila mi se prilika da za vrijeme te  usporene   vožnje   posmatram   ljude,   njihova   lica   i   ponešto   razmišljam   o  ustaškoj   izdaji.   Na   nekoliko   mjesta   zaustavljao   sam   se   uslijed   zastoja,  zastanaka ili odmora kolone. Među zarobljenicima bilo je dosta mlađih, ali  više   sredovječnih,   čak   i   potpuno   sijedih   ljudi   u   vojničkim   uniformama   i   s  rancima na leđima. Na neobrijanim licima umor, nespokojstvo i apatičnost S  velikim su interesom gledali moja kola.«

130

četveroredu iza nas, među glazbenicima, kad nas je komesar u  sporoj   vožnji   mimoilazio.   –   U   bleiburškom   dvorcu,   koliko   ja  znam, nije dogovoreno ni ovo – i pokaza kažiprstom na kolonu  – ni ono tamo – pa pokaza istim prstom na ostatke bolnice i  mlaćenje željeznim motkama ranjenika po ranama. Pukovnik  Silvije bio je i od Hižara viši, za glavu viši od svih u koloni.  Onako   visoka,   sjedokosa,   starca   među   djecom,   Basta   ga   je  morao   zapaziti   i   prije   nego   stoje   pukovnik   progovorio.   Zato  gaje i čuo, uza svu buku koju je stvarao rad motora i hrskanje  guma po tucaniku makadama. – Stara budalo! – dobacio mu je Basta bez ustručavanja. –  Da si bio pametan, ne bi  pod  starost krenuo putem  izdaje i  zaludio ove mladiće i djevojke. Valjda znaš da sve ne može biti  dogovoreno, pa da i ne treba biti dogovoreno. Vidjet ćeš ti još  toga što nije dogovoreno. Baš   u   trenutku   kad   je   Basta   dorekao   odgovor   starome  Niederlanderu,   osjetio   sam   kako   me   netko   povlači   za   lijevu  nogavicu, kao da me tko iz zemlje k sebi zove! Prestrašio sam  se i okrenuo da vidim tko me to zove, ne hajući za zabranu da  se   na   tu   stranu   ne   smije   gledati.   Na   zemlji   do   svojih   nogu  vidim ranjenika. Obje su mu noge u gipsu. Dok smo mi stajali  a komesar Basta prolazio u džipu, on je, puzeći na rukama,  sišao s nosila i doplazio do moje nogavice. –   Brate,   tko   si   da   si,   jedno   mi   učini!   Zovem   se   Ivan  Marinović.   Iz   Bruške   sam,   iznad   Benkovca.   Preživiš   li,   javi  mojima da se kući neću vratiti. Ovi što nas nose rekoše da ću  još danas u bolnicu. Ali im ja ne vjerujem. Dok sam bio na  kolima prije nego što će me spustiti na zemlju, dok sam bio na  višemu, vidio sam što rade s onima koje odnose i vidio sam  gdje je ta bolnica. To su ona jezerca uz rijeku slična oku. Ona  što oko njih raste šaš, pa se od šaša i ne vidi što po njima pliva.  Tamo nas bacaju* – rekao mi je ranjenik i otpuzio do svojih  nosila da ne smeta koloni koja će dočas krenuti. – E, Basta, Basta! E, komesaru, ovoga u pregovorima nije  bilo! – rekao sam samu sebi. *   Milovan   Đilas   u   svojoj   knjizi   »Wartime«   donosi   i   ovaj   podatak:   »Ta   su  ubijanja bila potpuno luđačka. Bili su ubijani odvojeno, svaka skupina tamo  gdje   su   preuzeti   kao   zarobljenici.   Godinu   ili   dvije   kasnije   mrmorilo   se   u  Centralnom   komitetu   Saveza   komunista   Slovenije   da   imaju   problema   sa  seljacima iz tih područja jer su podzemne rijeke izbacivale tjelesa, a ona koja  su   trunula   u   plitkim   masovnim   grobnicama   nadimala   su   se   tako   daje  izgledalo kao da zemlja diše.«

131

Bosiljka je, kad smo se ponovo približili Dravinim obalama i  vukli se cestom kao što se voda vuče koritom, sja–hala s konja  i   dala   ga   onoj   crnomanjastoj   partizanki   neka   ga   ona   jaše.  Treba  biti   pravičan,   komentirala  je  svoje  sjahivanje,   treba  s  drugom sve podijeliti, i teškoće i veselje, zadnju koru kruha, pa  i konjsko sedlo. Partizanima je drugarstvo svetinja! Isto toliko  sveto koliko je sveta mržnja prema neprijateljima svih vrsta.  Nije rekla, ali se čini da je sjahala samo zato da vidi kako joj  stoji poručnikova uniforma. To u sedlu, koliko god htjela, nije  do kraja mogla sagledati. Koliko god bila ružna i koliko se god  nama   činila   ružnom,   težila   je   da   bude   lijepa   i   od   svojih  drugova voljena. I zbilja je bila ljepša u poručničkoj uniformi  nego u onoj kabanici njemačkog podčasni–ka. Četiri bombe o  pojasu bile su joj preteške za opasač pa joj je pod pritiskom  čelika  klizio  niz  bluzu  prema  kukovima.   Zato  ga  je  Bosiljka  neprestano pritezala i podizala prema sisama, a krajeve bluze  istezala nadolje, nastojeći da mreške što ih opasač stvara budu  ravnomjerno raspoređene, sprijeda, straga i po kukovima. Da  pogleda   kako   joj   stoje   cipele,   noge   je   dizala   visoko   kako   bi  nogavica ogolila kapicu, a njoj se pružio pogled na obuću od  prstiju do peta. Kao kazališni čovjek pitao sam se kako bi se ta osoba, kad  bih je  postavio  na  pozornicu  i  odjenuo  kao  što  je odjenuta  i  obavijestio   publiku   kako   je   došla   do   te   odjeće,   dojmila  gledališta?   Bi   li   im   bila   smiješna   ili   strašna   ili   i   smiješna   i  strašna?  Sve  ovisi   o  položaju  iz  kojeg   je  gledaš:   iz   kolone  je  grozna; kad bi je susreo na putu i s njom ne imao ništa, bila bi  smiješna;   s   malo   retuša   u   vanjštini   i   duhovnosti,   ako   si   joj  drug, mogla bi postati i idealna drugarica. – Ej, ti tamo! Ti, ustašo, s tom pijevčevom kosom! – rekla je  Bosiljka koračajući uz naš četverored, uz Hižarev lakat. – Misliš na mene? – pitao je Baja. – A da na kog nego na tebe! Imaš li ti »Tarzan« frizuru?  Imaš. Nose li ustaše tarzanicu? Nose. Jesu li svi ustaše koji  nose »Tarzan« frizuru? Jesu. E,  pa onda, kad je sve tako, što  me pitaš na koga mislim?  Što ne isturiš kosu s desne strane  glave,   ispod   kape,   ko   naš   komesar   Miloš?   Nećeš   jerbo   tako  kosu   nose   partizani!   Ma   s   kim   ja   pričam!   Da   li   ti,   ustašo,  koristiš   zarobljeničku   kolonu   za   ljubakanje?!   Ti   ko   da   si   na  korzu,   uzeo   curu   ispod   ruke   pa   uživa!   Lako   je   tako   bit  zarobljenik!   Dobro,   nek   ti   bude!   Tjeraj   ljubav,   vidjet   ćemo  dokle ćeš dotjerat. 132

Uhvatio sam Baju, koji je išao uza me, za ruku i, čvrsto je  stišćući,   ispucanim   usnama   šaputao   mu   u   uho,   zaklanjajući  usta iza njegove glave, da ga Bosiljka izaziva, da traži povod  iako s nama može učiniti što god želi bez ikakva povoda, da uz  nas ne hoda žena nego čudovište pa da ga molim neka radi  sebe i sviju nas zadrži prisebnost i ne usprotivi joj se, pa što  god   ona   rekla   i   tražila.   Baja   je   na   moj   stisak   odgovorio  stiskom,   ali   nisam   znao   smisao   njegova   odgovora   na   moje  preklinjanje. Kaže li on tim uzvratnim stiskom da se slaže sa  mnom   i   da   će   me   poslušati   ili   mi   poručuje   da   se   sprema  udariti   klinom   na   klin?   Učini   li   ovo   potonje,   Bosiljka,   u  sedmom nebu otkako je ušla u poručničke hlače, neće dopustiti  da je netko s »Tarzan« frizurom skida s nebesa. – A ni ti, droco, ne uživaš na ovom korzu ništa manje od  svog ustaše! – rekla je Bosiljka prelazeći s Baje na Magdalenu.  A onda, buljeći u Magdalenine dojke, koje su se krajičkom raz­ golitile kad je Magdalena skinula bluzu i raskopčala dva dug­ meta   na   košulji   ispod   vrata,   dojke   bijele,   bez   bubuljica,   bez  nabora,  dojke nalik na pjenu:  – Vidi, vidi  što ustaška droca  ima! Zlatnu ogrlicu! Cura je spustila niže u njedra pa misli da  je nećemo vidjet! Skidaj to, droco, i dodaj meni! Dosta si je ti  nosila,   sad   je   došlo   vrijeme   da   je   i   ja   nosim.   A   onda,   do  Zagreba   ćeš   pješačit,   pa   bi   ti   je   teško   donde   bilo   nosit.   Što  čekaš? Skidaj i dodaji! Odlučio sam se pohrvati s Bajom pokuša li bilo što učiniti i  molio Boga da prosvijetli um Magdaleni, djevojci koju nisam  poznavao pa i nisam znao što od nje u ovom trenutku mogu  očešati.   Ono   što   sam   od   Baje   o   njoj   čuo,   one   mladenačke  idealizacije, da je iz fine obitelji, da je fino odgojena, da se fino  ponaša,   nije   mi   za   procjenu   njena   ponašanja   na   Bosiljkin  nasrtaj ništa značilo. – Rado ću vam je ustupiti – rekla je Magdalena, a meni je  odlanulo. Ovog smo puta spašeni! – Dobili ste lijepo odijelo, i  ova   će   vam   ogrlica   uz   njeg   pristajati.   Meni   je   stvarno  doteščala. Nanosila sam je se! – rekla je Magdalena i pokazala  da je i fina i pametna. Dobivši   ogrlicu,   Bosiljka   ju   je   neko   vrijeme   razgledala  koračajući šutke uz nas. Zatim ju je stavila u lijevi džep na  prsima  poručničke bluze  i,   kao  da  se  u  njoj   probudilo nešto  stida, za našim četveroredom zaostala nekoliko koraka. Tako  nas   je   ostavila   na   miru.   Ispustio   sam   Bajinu   ruku,   a  Magdaleni rekao da je učinila dobro ono što je učinila, i neka  tako postupi u svim sličnim slučajevima. 133

– Ako se tako postupiti bude moglo! – odgovorila mi je. –  Ako ne budu tražili što se ne može skinuti sa sebe kao ogrlica. Za tu su djevojku, dok je Baju izbjegavala, dok ga je držala  na odstojanju, ne želeći da to odstojanje bude ni veće ni manje  nego što ona želi, njene prijateljice tvrdile da uvijek spava. Ako  to nije bila jedna od igara što je prijateljice, u dogovoru s onom  koje   se   to   tiče,   igraju   da   bi   zaljubljenog   momka   zajednički  vozale – ne znam što bi drugo moglo biti. Naime, pospanost i  lijenost duha meni su nespojive s Magdalenom otkako je prišla  Baji i dospjela u moju blizinu. Nakon   koji   kilometar   hodanja   bez   Bosiljkina   zanovijetanja,  nakon njena bezglasnog maštanja, koje je lako pretpostaviti i  bez ikakva očitovanja, kako će to biti kad se ona u novoj haljini  pojavi  s  ogrlicom  oko  vrata na  nekom  svečanom  primanju  –  izbila je prepirka između nje i pukovnika Niederlandera koji je  marširao   u   trećem   četveroredu   iza   nas.   Bio   je   to   nastavak  prepirke   između  Baste   i   pukovnika.   Ono   što   je   pukovnik  započeo   a   Basta   prihvatio,   Bosiljka   je   htjela   produžiti,  preuzimajući u prepirci komesarovu poziciju. – Ej, ti tamo! Ti, stara budalo! Kud je tebe vrag ponio pu­ tem izdaje. Ko je tebe trebo!? Mogo si sjedit kod kuće i gledat  svoja posla. A on digo sijedu grivu i pravac u izdajnike! – go­ vorila je Bosiljka. – Ja nisam sam pošao! Ja sam dobio poziv da dođem, ja  sam mobiliziran – odgovorio joj je pukovnik. – Ne laži! Ko takve starce mobilizira? Sam si ti išo! – Ni u jednu vojsku, ni u ovu čiju odoru nosim, ni u tu tvoju  bez odore, ja ne bih dragovoljno išao. Ja sam profesor kemije i  u vojsku idem samo kad moram. – E, sad si ispo još gori nego što sam mislila. U vojsku hoće  na silu, a neće dragovoljno! Pa, budalo stara, je li ti, kad već  moraš ići, bolje bit dragovoljac nego prisilno mobilizovan! Kako  to ne shvataš! – Ja se to ne trudim shvatiti, pa nikad neću ni shvatiti. Za  mene su sve vojske iste – suvišne! – I da mi tebe sada mobilizujemo, ti bi išo s nama? – Što bi mi preostalo? Morao bih! – U redu! Mobilizovat ću ja tebe. Mladić nisi da te mobi­ lizujem u vojnike. Ti si stari konj i mobilizovat ću te ko što se 134

konji mobilizuju. Za vuču i jahanje! Kad si ko stari konj služio  banditima, možeš i nama služit. Uzjahat ću te, da vidim kako  stara konjina nosi sedlo. – Uzjaši kad ti se jaše! – rekao je pukovnik. I   Bosiljka   ga   je   uzjahala.   Podvikujući   kao   što   jahači  podvikuju, mamuzala ga je nogama po trbuhu i bedrima. Čitav  kilometar! –   Ala,   snažne   konjine!   –   rekla   je   kad   je   sjahala,   jer   je  komesar Miloš zapovjedio odmor u šljiviku koji se protezao uz  cestu. Na zemlju. Dvoje po dvoje oslonjeni na leđa i nalakćeni s  obje   ruke.   Jadan   je   to   odmor!   Uostalom,   nije   ni   namijenjen  nama nego pratnji koja hoda pješice. Samo   je   komesar   Miloš   ostao   na   svom   bijelcu   i   jahao   s  kraja na kraj kolone. Svi ostali pratioci, i oni što su jahali i oni  što su pješačili, posjedali su na povišeno zemljište uz rub ceste  do brda i visoke šume na njegovim obroncima, da bi nas, i dok  sjede, jedu i piju, mogli držati na oku. Vode, samo da nam je  bilo vode! Samo na nekoliko koraka od nas zdesna teče velika  rijeka,   a   slijeva   bistar   potok   na   kojem   stražari   nalijevaju  čuturice. Po licima se pratilaca vidjelo da nam netko s  čela kolone, po  slobodnom   dijelu   ceste,   dolazi   u   susret.   Pratioci   su   prestali  jesti,   ustali   su   i   stavili   ruke   na   oružje.   Komesar   Miloš   je,  ostajući na konju, stao ukraj puta baš pored nas, da tu dočeka  one što dolaze i toliku pozornost izazivaju kod naših stražara. – Narode! – rekao je komesar Miloš kad smo i sami ugledali  prašinu   koja   se  dizala   za  automobilom   u   mahnitoj   vožnji.   –  Dolaze Rusi! Zaustave li se i budu li tražili što od vas, dajte što  god zatraže. A ne budete li imali što dati, mene za ono što će  vas snaći ne smatrajte krivim! Auto   se   zaustavlja   ispred   komesara   tako   naglo   da   nas  posipa   šljunkom   koji   vrca   ispod   guma.   Vozač   ostaje   za  upravljačem, a dvojica, onaj što je sjedio kraj vozača i onaj što  je bio na stražnjem sjedalu, iskaču iz vozila kao mladi hrtovi.  Učiniše nekoliko koraka do komesara i tu stadoše. – Može? – pitaju ga. –   Može,   drugovi!   Kako   ne   bi   moglo.   Za   vas   sve!   –   kaže  komesar. 135

Dva su Rusa nosila na ramenima epolete velike kao duga  bačvice čija je zapremnina deset litara. Sjale su se kao da su  izvezene   zlatnom   niti.   Na   grudima   im   je   visilo   po   desetak  ordenja, što malih što velikih, što smeđih od bakra, što bijelih i  žutih od lakiranog lima. Sudeći po epoletama bili su časnici.  Koje   su   činove   imali,   ne   znam,   ne   poznajem   oznake   činova  ruske   vojske.   Sudeći   po   ordenju,   bili   su   prekaljeni   i  dugogodišnji ratnici, zato što se ordenje ne daje svakomu i zato  što se toliko ordenja ne može skupiti u nekoliko mjeseci. Da  su  profesionalni   vojnici   i   da   imaju   veliko   iskustvo  sa  zarobljenicima, pokazali su od početka do kraja pretresa koji  nije potrajao dulje od dvadesetak minuta. Kad su zašli među  nas   i   počeli   nas   pretraživati,   nisu   tražili   da   se   osovimo   na  noge. Nisu nas ništa pitali niti su s nama razgovarali drukčije  osim   gestama   ili,   kad   bi   ipak   progovorili,   jednom   jedinom  riječi. Djevojke su im bile zanimljivije od muškaraca i od njih  su počeli. Jedan od jednog, drugi od drugog kraja kolone! Nisu  svakoga pregledavali, samo onu ili onoga za koje bi, po nekom  čudnom mjerilu, ustanovili da nešto uza se kriju. Pretraživali  su s obje ruke prsa, pazuha, struk, kod žena međunožje, kod  muškaraca mošnje, kod jednih i kod drugih nogavice i cipele.  Zavlačili su ruke ispod košulja, majica i gaćica, ali su i prelazili  prstima preko tih odjevnih predmeta kad im se, tko zna zbog  čega, nije dalo kopati ispod njih. Kao da love zlatne ribice u  travnatoj   muljevitoj   rijeci!   Svaki   put   kad   bi   nešto   napipali,  lančić, prsten, ogrlicu, narukvicu ili sat, ne bi sami uzeli, nego  bi   u   onog   kod   koga   je   stvar   pronađena   zatražili   da   im   pro­ nađeno sam dade. Najčešće gestom, a nekad i uz dodatak riječi  »Davaj«. Prihvatili bi predmet s dva prsta, pogledali ga, bacili  u zrak, dočekali u šaku i, dok bi ga stavljali u džep, viknuli  »Ura!«   Za   samo   dvadesetak   minuta,   prelazeći   prstima   po  našim   tijelima,   iznad   i   ispod   košulja   i   gaća,   po   mliječnim  grudima   pripadnica   Časne   radne   službe   i   po   runjavim   i  znojnim   prsima   vojnika,   nakupili   su   pune   džepove   satova,  lančića, prstenja i ogrlica, vrijednih i bezvrijednih predmeta,  uspomena i uporabnih stvari. Kad   su   došli   do   četveroredova   u   kojima   su   bili   pretežito  muškarci, a to su bili oni iza mene, izgubili su volju i prestali  pretraživati.   Zaustavili   su   se   kod   Blaža   Blažinića   i   njegova  neodoljiva   prstena   koji   nisu   morali   ni   tražiti.   Čudila   su   se  obojica, ako sam dobro razumio što su govorili, i tomu kako je  to lijep prsten, i tomu kako ga nitko od pratilaca nije već uzeo. 136

Blaž im je pokušao pomoći da se prestanu čuditi: prsten je  tako lijep jer je to majčin dar za maturu, a ne može se skinuti  jer  je članak prsta danas deblji  nego onda kad je prsten na  kažiprst nataknut.  Rusi  su ga slušali  i  kanda razumjeli,  ali  nisu slijedili njegovu misao nego svoju: kako da prsten skinu  ne natežući se s njim. Već su pokazali da znaju posao obavljati  i brzo i bez mnogo natezanja. Jedan se Rus nečemu dosjetio i  rekao to onomu drugomu, što ni mi ni Blaž nismo razumjeli,  pa   je   otišao   do   džipa.   Tamo   je   otvorio   kutiju   u   kojoj   bijaše  pohranjen priručni alat.  Što je od alata uzeo nismo vidjeli, ni  dok   je  tražio  po  kutiji   i   bio  nam   okrenut   leđima,   ni   kad   se  okrenuo   koloni   i   pošao   prema   nama,   jer   je   ruku   u   kojoj   je  držao alat skrio iza leđa. – Neka ga presijeku! Žao mi ga je, ali  mi ga je već dosta! Svima se oči lijepe za njega. Ovi će me Rusi  osloboditi muka – govorio je Blažinić držeći ispruženu ruku. A  šaku mu je pridržavao Rus što je ostao uz njega i čekao da mu  se drug vrati s kliještima. Svi   osim   Blažinića,   koji   je,   ispruživši   ruku   i   gledajući   u  stranu, prepustio Rusima da s prstenom rade što žele, umjesto  kliješta u rukama smo Rusa koji je dolazio od spremnika za  alat ugledali škare kojima se sijeku žičane prepreke na pravcu  juriša. Škare su zinule i sklopile se, a prst je bio presječen u  korijenu tako da je prsten ostao na odsječenom komadu prsta.  Blaž se onesvijestio. Stari je pukovnik Niederlander tražio ima li tko joda. On  ima zavoj, pa da dečku zavijemo ruku. Da ga vratimo svijesti  prije nego krenemo! Ostane li u nesvijesti kraj puta, ubit će ga.  Rus,   koji   je   donio   škare   i   odsjekao   prst,   obrisao   je   krv   sa  sječiva na visokoj travi, vratio alat u spremnik i popeo se na  stražnje   sjedalo   automobila.   Rus,   koji   je   dobio   prsten   s  komadom prsta, otišao je do potoka, prst bacio u vodu, prsten  oprao od krvi i nataknuo ga na svoj lijevi prstenjak. Kad je  sjeo u vozilo i dao vozaču znak da krene, najprije je pokazao  prsten komesaru Milošu, a onda ga pozdravio tom istom  lije­ vom rukom. Za njim je ostao oblak prašine. –   Od   njih   treba   učiti   –   rekao   je   komesar   Miloš  svojim  vojnicima,   koji   su   kao   i   on   ostali   zaprepašteni   ruskom  dosjetljivošću. – Od njih se treba učiti. Pokušat ćemo. Srećom, prije nego što se začula vika: »Dig se« i »Kreni«,  pukovnik je uspio zaviti Blažiniću ramu i momak se osvijestio. –  Živ   sam!   –  rekao   je.   –   Sve   će   se   drugo   pretrpjeti.   Bez  jednog se prsta može živjeti. 137

Kad   se   prođe   selo   Brezno,   cesta,   slijedeći   Dravino   korito   u  blagom luku, postaje gotovo ravna i preglecma kao rijetko gdje  na ovom putovanju od zore. Od rijeke je dijeli svega nekoliko  metara, dijelom šaša i šiblja, a dijelom livade s mladom travom  i polja s mladom  pšenicom.  Ne znam je  li komesar Miloš, u  žarkoj želji da pokaže nama i svojim vojnicima kako brzo uči,  odjahao   naprijed   i   pronašao   komad   pogodna   puta   gdje   će  pokapati svoju bistrinu ili je taj komad puta odabrao nasumce  kad ga je ugledao jašući na čelu kolone. Učenici ovakve vrste,  kompilatori,   vole   i   jedno   i   drugo.   Vole   ići   na   provjereno   i  sigurno,   a   vole   se   i   prikloniti   improvizaciji   i   srejći   u   koju  duboko vjeruju. Kako god bilo, kad se kolona otegnula po tom  blago povijenom i preglednom dijelu ceste komesar je negdje sa  sredine   kolone,   što   će   reći   u   blizini   našeg   četveroreda,  zapovjedio trk. –   Trk,   bando!   –   proderali   su   se   pratioci   i   tom  »trku«   uz  obveznu   »bandu«,   dodavali   ono   što   je   proizlazilo   iz   njihove  mašte,   duhovnosti   i   kućnog   odgoja,   a   što,   izuzev   nekoliko  sočnih   izraza   naše   Bosiljke,   ne   kanim  bilježiti.   Odmah   sam  zapazio da naši pratioci ne trče zajedno s nama, ni pješaci ni  konjanici, da se samo razvlače na odstojanje dvostruko veće od  dosadašnjeg, a kad ga postignu, tu i ostaju. Tako se dogodilo da smo mi trčali a oni se raspoređivali duž  ceste s blagim zavojem, od mjesta gdje je bilo začelje kolone  kad je trka počela do mjesta  što ga je  čelo kolone dosegnulo  kad je komesar zapovjedio: »Nalijevo krug« i kad je počeo drugi  krug trke, prema mjestu otkuda se trčati počelo. Sad, kad su  se stražari ravnomjerno rasporedili ukraj puta, dočekivali su  nas psovkama i udarali onim što im se našlo u rukama, bičem  sa šest olovnih jezičaca, kundacima i koljem što su ga našli ili  na brzinu posjekli u grmlju. – Nalijevo krug! – stigla je zapovijed iz grla naših pratila­ ca  kad smo dotrčali na mjesto otkud smo trčati počeli. Opet  smo išli prema mjestu što smo ga bili dosegnuli u prvom tr­ čanju, od polazišta trke udaljenu kilometar, možda kilometar  i  koju   stotinu   metara,   a   kad   smo   do   njega   došli,   opet   stiže  zapovijed   da   se   okrenemo   i   trčimo   ispod   bičeva,   kundaka   i  kolaca i po četvrti put, najvjerojatnije peti ili  šesti kilometar  puta, po suncu koje žari, onako gladni i žedni, pod telećaci­ ma,  dekama i ostalom opremom koju smo do tada uspjeli sa­ čuvati. Neki, mahom ranjeni, bolesni i stariji ljudi odustaju  od trke i liježu na zemlju kraj puta. Stražari prelaze na tu 138

stranu, tuku posustale i sile ih da se uključe u trku. Sprijeda i  straga odjekuju pucnjevi iz pištolja. Kolonom se pronosi vijest  da ubijaju one koji odustaju od trke, koji padnu i ne mogu se  dići. Kao odgovor na to kolonom struji savjet da od trke nitko  ne odustaje, a ako tko zbilja ne može dalje, neka ga drugi, koji  još   mogu,   uzmu   pod   ruke   i   pomognu   mu.   Opet   se   čuju  pucnjevi,   sprijeda,   straga   i   u   našoj   blizini.   A   kolonom   se  pronosi još jedna vijest: ubijaju i one koji pomažu iznemoglima.  Kao potvrda da su vijesti što ih kolona prenosi istinite služe  leševi pokraj ceste koju tamo–amo već po peti put pretrčavamo. Na   početku   pete   trke   iz   usta   stotinjak   pratilaca   stiže  zapovijed   koja   bi   se,   kad   je   odijelimo   od   psovki,   prijetnji   i  batina, dala ovako izreći: –   Na   lijevu   stranu   ceste,   pred   noge   stražara   koji   stoje,  mlate  i  gone bandu,  bacite sve  vrijedne  predmete  što ste  ih  dosad   uspjeli   zadržati   kod   sebe.   Zlatne   i   srebrne   lančiće,  ogrlice,   privjeske,   narukvice,   naušnice,   ukosnice,   broševe,  pribadače, dugmad s rukava košulje, satove svih vrsta, ručne i  džepne,   ženske   i   muške!   Foto–apara–te,   penkale,   upaljače   i  tabakere, bilo kakve i bilo od čega! Sve to dragovoljno izvadite  iz   svojih   džepova   i   torbi,   iz   svojih   mošanja   i   međunožja,   i  bacite pred noge svojih sprovodnika, ako ne želite da vas ovako  tjeramo   do   mraka   i   ubijamo   po   redu,   kako   tko   iznemogne   i  prestane trčati. Bolje vam se tih stvarčica sad odreći i spasiti  život, nego zbog njih izgubiti glavu. – Neka svatko baci ponešto, neka svatko baci bilo što, neka  svatko dade polovicu od onoga što je do sada uspio sačuvati! –  od usta do usta struji kolonom. I pred noge stražara počinju  padati   zlatnici,   prstenje,   lančići,   ogrlice,   usnici,   penkale,  dugmad, satovi i tabakere. Ali još uvijek u nedovoljnoj mjeri.  Dok   nije   izdana   zapovijed   za   ponovnu   trku,   šestu!   Onda   je  kolonom   prostrujio   vapaj:   –   Dajte   im   što   god   imate!  Spašavajmo se! Sve nas više odustaje od trke. –   Imate   deset   minuta   vremena   da   otrčite   na   rijeku,  napijete se vode, natočite čuturice i vratite se na svoje mjesto  u stroju. Samo deset minuta! Mi ćemo na vaše satove gledati  da li ste točni. Tko zakasni, ode mu glava! – vikali su stražari  kad smo dovršili šesto trčanje i našli se na istom mjestu odakle  smo trku i počeli. Mi smo krenuli prema rijeci po vodu, a stražari su, svaki  na svom odjeljku ceste, počeli skupljati zlatninu i srebrninu. 139

Ono što su pokupili strpali su u telećake i džepove. Kad smo se  vratili na cestu s vodom u želucu i u svemu drugom što smo  uza se imali a moglo je držati vodu, našli smo ih vesele i orne  da   nam   poklone   još   malo   odmora,   leđa   uz   leđa,   ruke   ispod  lakata.   Dok   smo   mi   tako   sjedili,   oni   su   se   međusobno  obavještavali što je komu donijela naša trka i naš strah. – Bilo bi mi drago da su ovo Rusi vidjeli! I oni bi od nas  imali što naučiti – rekao je komesar Miloš kad je došao u našu  blizinu, i u blizinu Bosiljke koja je opet stala uz nas. – Narode, javljaju nam po vezi da dolaze svatovi – rekla nam je  Bosiljka kad se prestala došaptavati sa susjednim stražarom  na konju. – To nisu vaši nego naši svatovi. Vi samo sjedite i  šutite, a mi ćemo svatove pozdravit. Ženi se komandant treće  armije   drug   Kosta   Nađ.   Naš   komandant!   A   nevjesta   je  drugarica   Dušanka   Jovičić,   sekretar   Skoja   naše   armije,   moj  sekretar. Žene se pa  šta!? Rat  je završio, bando, i sad  će se  zenit momci i djevojke. Oni koji nisu zastranili u izdaju ko vi! Svatovi su se vozili u tri džipa i jednom kamionu. Zastave,  jedna jugoslavenska a druga komunistička, nisu bile u prvom  vozilu   nego   u   zadnjem,   u   kamionu.   Čini   se   da   svatovska  povorka   u   početku   nije   imala   više   od   dva   džipa,   da   je   treći  dobila   tek   kad   ju   je   susreo   komesar   Basta,   podnio   izvještaj  mladoženji i pridružio se svatovima osobno i vozilom kojim je  putovao. U prvom džipu, na sjedalu do vozača, sjedio je rumen  debeljko u bluzi s gajtanima, u bluzi na kojoj je ordenje bilo  teže nego sukno i podstava od kojih je bluza sašivena. Držao je  u ruci bocu rakije i bio jedini među svatovima nakresan, jedini  koji je svatovanje shvatio kao žderanje i opijanje. Iza debeljka  su sjedili mladenka i mladoženja, u uniformama, bez ikakva  znaka   na   sebi   da   se   danas   žene.   U   drugom   je   džipu   bilo  onoliko časnika koliko ih je u džip moglo stati. Ni kod Baste  nije   bilo   praznih   mjesta,   a   na   kamionu   s   dvije   zastave   na  krajevima   kabine   nalazila   se   družina   glazbenika   koju   su  tvorile djevojke i muškarci, svi uniformirani, s tamburama u  rukama, na sebi ili pored sebe. Oni su svirali i pjevali nekakve  pjesme i trudili se da budu veseli, ali veseli nisu bili, jer im  pjevanje i svirka nisu ni na što nalikovali. Veseo je bio samo onaj rumeni debeljko s rakijom u ruci i  ordenjem na prsima, navodno neki ruski visoki časnik. Prvi se džip zaustavio ispred nas kad je Košta Nad ovlaš  dotaknuo vozača po ramenu i nešto mu rekao. Najvjerojatni­ 140

je  da   stane   i   zašto   da   stane.   S   početka   smo   mislili   da   se  svatovska   kolona   zaustavlja   kako   bi   se   komandant   armije  pozdravio s komesarom Milošem, koji se taj tren uz nas našao,  i   upitao   ga  kako   ide  posao.   Ubrzo   smo   shvatili   da   njega   ne  zanima ni komesar ni partizanka Đurić, nego da ga zanimaju  glazbenici   u   plavim   odorama,   čija   se   glazbala   nisu   mogla  sakriti   i   na   čijim   je   odorama   bilo   mnogo   gajtana,   žirova   i  izvezenih listova, latica i vitica. – Dignite se na noge svi vi u tim plavim uniformama, s tim  instrumentima! – rekao je Nađ, a pošto su se digli – i oni koji  su imali instrumente i oni koji su ih bacili ili nesretno izgubili  kao Hižar – on ih, praveći se nevješt, upita: – Ko ste vi? – Mi smo glazba Poglavnikova tjelesnog zdruga, gardijska  glazba, kako bi vi rekli – kazao je kapelnik u činu satnika, ne  onako   nadahnuto   kao   kad   je   zapovijedao   juriš   za   domovinu  preko Meže, ali i ovoga puta s treperavom emocijom u kojoj se  miješao plač što su tu gdje su i ponos što su bili ono što se vidi  da   su   bili.   I   što   mogu   dokazati   svakog   trenutka,   čak   i   uz  pomanjkanje instrumenata! – Onda ste vi ustaše! – rekao je Nađ kao da izriče smrtnu  presudu koja se sama po sebi razumije. – Mi nismo bili ustaše,  mi smo bili ustaška glazba, a to je nešto drugo. Mi nismo nosili  puške nego instrumente – rekao je kapelnik. –   Druže   komandante,   sve   je   to   banda,   sve   bi   to   trebalo  postrijeljati. Oni su dizali moral ustašama, pa su još gori od  ustaša – rekao je komesar Miloš. – Nemoj tako, druže! – umiješala se u razgovor mladenka. –  Zašto   ih   streljati?   Svirali   su   ustaškoj   bandi,   sad   će   svirati  nama. Zašto ne bi svirali, to im je posao!? Osim toga, mogli bi  podučiti   sviranju   one   naše   omladince   u   kamionu   koji   ono  nekoliko pjesama što znaju stalno vrte. – Drugarica ima pravo! – rekao je komesar Miloš. – Nisam  na to mislio! Ima pravo! – A što vi znate svirati? – upitao je Nađ kapelnika. – Što god želite! Operne arije, potpurije, koncerte, koračni­ ce, svaku pjesmu za koju postoje note – rekao je kapelnik. – A imate li tu taj notni materijal? – pita Nađ. –   Nemamo.   Bili   smo   ga   povezli   sa   sobom   u   zaprežnim  kolima,   ali   su   kola   pogođena   granatom   na   prijelazu   preko  rijeke i sav je notni materijal, zajedno sa stolcima, odnijela ili  potopila voda. 141

– Ne mari što su ostali bez notnog materijala. Naći ćemo ga  u   svakom   većem   mjestu.   I   u   Deutschlandsbergu   –   rekla   je  mladenka mladoženji. – Ja sam za to da ih pokupimo. Nešto  notnog   materijala   imaju   i   oni   naši   u   dramskoj   i   muzičkoj  sekciji. Ako se zajednički potrude, već nam sutra uvečer mogu  svirati. – Svi koji su sačuvali instrumente neka istupe iz stroja i  neka   se   ukrcaju   u   kamion,   tamo   gdje   su   i   ostali   članovi  dramske i muzičke sekcije. Ti, drugarice – rekao je Bosiljki – i  ti, druže, rekao je komesaru Milošu – izvršite ovo naređenje!  Brzo, da ne čekamo! Oni mi bez instrumenata ne trebaju. Njih  gonite dalje! Glazbenici su krenuli prema kamionu. Usput su prolazili  kroz   provjeru.   S   jedne   je   strane   stajala   Bosiljka,   a   s   druge  komesar   Miloš,   pa   su   između   sebe   propuštali   samo   one  glazbenike   koji   bi   pokazali   instrument.   I   Hižar   se,   nakon  neuvjerljivog opraštanja s nas troje, jer nije bio siguran da će  proći,   uputio   prema   tom   spasonosnom   kamionu.   Ni   prvi   ni  zadnji, među zadnjima! Na provjeri je rekao da je violinist, ali  da je violinu izgubio, ostalo mu je samo gudalo, jedno od četiri  koja je sa sobom ponio. To je kao jedna trećina instrumenta!  Ako se nađu i one druge dvije trećine, bilo kakva violina, on bi  mogao dizati moral komu hoćeš! –   Ne   možeš   proć,   čuo   si   komandantovu   naredbu.   Bez  instrumenta niko! Vrati se u stroj. Daj to gudalo! – zapovjedila  mu je Bosiljka. On joj ga je dao, pokorno kao što je sve činio, a  ona ga je slomila preko koljena i bacila u grmlje. – Slutio sam da neće ići! Ali, eto, pokušao sam, pa sad ne  razbijam sebi glavu jesam li trebao pokušati. Čim sam ostao  bez  nje,   čim   sam   vidio   kako   njene   ostatke   nosi   rijeka,   znao  sam da će me udarati nesreća za nesrećom. Što sam ja bez nje?  Ništa!   I   tu   Bosiljka   ima   pravo!   –rekao   je   Hižar   kad   je  svatovska povorka s dijelom glazbenika krenula svojim a mi  svojim putem. * * Jagica (Ico) Živičnjak, pripadnik glazbe Poglavnikova tjelesnog zdruga, u  svojim uspomenama, pisanim potkraj života, o sudbini dijela te glazbe, dijela  što su ga partizani odveli da im »diže moral«, piše i ovo: »Istu večer došli smo u Deuschlandsberg, u dio Austrije koji su partizani  okupirali i namjeravali zadržati. Ostali smo u istim uniformama. Samo smo  stavili zvijezdu na kapu i zdravo! Htjeli su u tom gradu imati svoju glazbu  koja   će  im  donijeti  naklonost  domaćeg   stanovništva.  Austrijski  su  građani  zbilja bili oduševljeni pojavom ove vrsne glazbe. Svirali smo u raznim dvora­ nama, a svakog dana o podne na gradskom trgu. Bili smo pridruženi jednoj

142

U sam zalazak sunca bili smo pred pločom na kojoj je pisalo da  se pred nama nalazi selo zvano Janževa Gora. Čelo je kolo­ ne  skrenulo s glavne ceste i pošlo oputinom preko pšeničnih  polja   prema  obali   Drave,   gdje   se,   okruženo   bodljikavom   ži­ com  na betonskim stupovima, nalazilo nekakvo zdanje. Opu­ tina kojom smo išli nije bila nogostup, nego kolski put pokri­ ven tankim slojem tucanika. Da tu prolaze kola vidjelo se i  kad   smo   kroz   žičanu   ogradu,   između   dva   betonska   nosača  žice, bez traga kakvih vrata, ušli u travnat i ograđen prostor.  U   sredini   tog   prostora,   tridesetak   metara   od   rijeke,   kojoj   je  pristup   bio   slobodan,   što   nas   je   obradovalo   jer   nećemo   biti  žedni, nalazilo se zdanje više nalik na barku nego na zidani­ cu.  Da je bilo od drva, da nije bilo zidano ciglom i pokriveno  crijepom, bila bi baraka. Na postolju u visini zaprežnih kola  podignuta je kuća slična baraci, tako da joj od temelja do ru­ ba  postolja,   posvuda   uokolo,   ostaju   tri   metra   slobodna  prostora.   Taj  slobodni   prostor,   ta  terasa,   taj   ispust,   kako  ga  god nazvali, mora da je služio za pretovar robe, iz zaprežnih  kola u kuću, iz kuće u zaprežna kola. Kuća je pak i s jedne i s  druge strane imala jednoličan raspored otvora. Kao na golu­ binjaku, vrata pa prozor, redalo se petnaest vrata i petnaest  prozora.   Kakav   je   raspored   prostorija   u   kući   izvana   se   nije  moglo vidjeti. Postoji li u kući samo jedna prostorija kao u

kulturno–umjetničkoj grupi. Ti su raspolagali nekakvim notama koje su nam  dali. Od marševa imali su note samo za »Budi se istok i zapad«, pa smo to  najviše svirali. Ta je grupa bila odnekud iz Vojvodine. Imali su mali pjevački  zbor   koji   je   pjevao   partizanske   pjesme.   Davali   su   neke   manje   komade,  igrokaze   iz   partizanskog   života.   Pretežno   su   to   bili   mladi   ljudi,   dobrim  dijelom djevojke od šesnaest do osamnaest godina. Austrijanci su bili oduševljeni našim sviranjem. Govorili su: »Ti partizani,  to je kultura!« Nedjeljom smo išli u crkvu zajedno s građanima, pa su govorili:  »Au, oni čak idu i u crkvu!« Partizani su znali što rade: htjeli su ih prevariti! Upoznao   sam   pobliže   jednu   djevojku   iz   one   vojvođanske  grupe  koja   je  stanovala  zajedno  s  nama  u  kancelarijama  tvornice   stakla.  Ime  joj  je  bilo  Vedrana, svirala je bisernicu i nije imala još ni sedamnaest godina. Dvadeset  i trećega svibnja nestala je i ona i svi njeni drugovi. Mi nismo ni vidjeli kad ih  je nestalo. Nakon tri dana evo ti ih natrag. Pitam ja Vedranu: »Pa dobro, gdje  ste bili?« Ona reče kao izvan sebe i ne gledajući mi u oči: »Mi smo svoja tri  dana   odradili,   sad   neka   odrađuju   drugi.   Sve   smo   ih   pobili!   Njih   tiideset  tisuća! Punili smo njima tenkovske rovove oko Maribora. I ti si ustaša, i tebe  ću   ubiti!«   To   reče   i   poče   se   tresti.   Dobila   je   onakav   napad   kakve   smo   mi  nazivali »partizanska bolest« ili »kozara«. Srušila se na zemlju, počela greiti i  vikati da će ubiti, da će sve ubiti. Bio sam iznenađen i prestrašen, makar mi  nije bilo prvi put vidjeti napadaj te bolesti. U blizini su bili i komesar i dele­

143

magazinima,   a   tolika   su   vrata   radi   toga   da   bude   kraći   put  utovara i istovara robe od kola uz ispust do pojedinih dijelova  skladišta? Ili je kuća razdijeljena na onoliko pregradaka koliko  je ulaznih vrata? Čim   sam   na   našoj   obali   Drave   ugledao   skelu,   a   na  suprotnoj  željezničku  postaju,  znao  sam  da  je  kuća magazin  koji   stanovništvu   na   lijevoj   obali   rijeke   služi   da   u   njega  privremeno skladišti robu koju otprema ili dobiva željeznicom.  Dok   smo   prilazili   magazinu   sa   sjeverne   strane,   dok   nisam  vidio što se događa na čelu kolone, mislio sam da bismo mogli  provesti   noć   u   toj   kućerini   s   mnoštvom   otvora,   u   njoj   i   na  ispustima oko nje. Ali, kad sam došao na dio dvorišta između  kuće i rijeke i vidio da kolonu smještaju samo na tom prostoru,  čovjek do čovjeka, leđa na leđa, znao sam da ćemo noć provesti  kao što smo provodili kratke odmore na putu, oslonjeni leđima  jedan na drugoga. Ostala mi je nada da bar podlakćeni nećemo  morati biti čitavu noć. Dali   su   nam   vode   koliko   smo   htjeli,   ali   na   rijeku   nismo  smjeli silaziti. Uzimali smo je iz lonaca što su ih zarobljenici,  od straže odabrani za taj posao, raznosili idući između redova.  Ako   je   netko   imao   kakav   komadić   hrane,   šećer,   bombon,  čokoladu   ili   baškot,   mogao   je   večerati.   Ako   nije   imao   ništa,  mogao   je   pasti   travu   ili   ne   večerati.   Mnogi   su   pokušali   s  travom. Nije išlo, još nismo bili do te mjere izgladnjeli. Nuždu  smo morali vršiti tu gdje jesmo. U rupicu, pa zatrpati, ako je  velika. A ako je mala, uz pomoć onih oko sebe skloniti se od  očiju ostalih, olakšati se i sačuvati nešto od ljudskog ponosa.  No, veliku nuždu malo je tko vršio, jedno, bili smo mladi i gat, njegov zamjenik, pa su odmah priskočili u pomoć. Xjoj pomažu da se ne  slupa,   a   mene   ispituju:   »Što   je   govorila?   Što   ti   je   rekla?«   Branio   sam   se:  »Ništa mi nije rekla. Samo se najedanput počela tresti i pala.« Očito, bilo joj je  zabranjeno kazati gdje je bila ta tri dana i što je tamo radila. To je morala  ostati tajna! Sad   vjerujem   priči   onog   Sime   Dubajića,   kad   izjavljuje   daje   bio   stalno  pijan,   dok   je   zapovijedao   streljačkom   jedinicom   koja   je   vršila   pokolj   nad  jamama u Kočevskom Rogu. To je samo pijan čovjek mogao čitav preživjeti.  Nagoniti te mlade ljude na takvo nešto za mene je veći zločin od onog što su  ga ti mladi ljudi nama činili. Neka čitalac obrati pozornost na dane nestanka tamburašice Vedra–ne,  dane i mjesto što ga je spomenula prije napada padavice, pa će bez po muke  pogoditi u kakvoj je vezi zapis Jagice  Živičnjaka s Hižarom, drugom Ivana  Telebara u četveroredu i s glazbenikom koji je, ostavši bez glazbala, ostao bez  duše, sreće i života.

144

mogli smo se susprezati, a drugo, nismo već gotovo dva dana  ništa jeli i za veliku nuždu nismo imali potrebe. Znali smo da  je ta igra s obavljanjem nužde dio programa za ponižavanje, za  ubijanje otpora, za razaranje dostojanstva i osobnosti, pa smo  je   trpjeli   kao   što   smo   otrpjeli   čitav   program   današnjeg  ponižavanja. Ogrnuli smo se dekama, kabanicama, onim što je  tko imao i sačuvao za ogrtanje i prostirku i, oćutjevši vlažan  dah rijeke u blizini, pokušali uhvatiti malo sna i prije nego se  potpuno smrači. Primijetio   sam   da   su   na   straži   oko   zarobljenika   i   među  njihovim redovima gotovo same žene, a među pratiocima ih je  bilo, po mojoj procjeni jedna trećina. Muškarci su se nalazili u  kući i, sudeći po razgovoru koji je do nas dopirao, razgovoru  preko   zalogaja,   dalo   se   zaključiti   da   večeraju   i   da   će,   kad  povečeraju, zamijeniti svoje drugarice na straži dajući i njima  priliku da se na miru nahrane. Pošto se potpuno smračilo iz  kuće su jedan za drugim, noseći fenjere u rukama, na ispust  za pretovar robe počeli izlaziti siti i napiti muškarci. Otkuda  toliki   fenjeri?   Ili   su   ih   partizani   nosili   sobom,   što   je  nevjerojatno, vidjeli bismo ih, ili su ih našli u tom skloništu.  Možda   im   je   netko   fenjere   dopremio   prije   nego   što   smo   mi  ovamo došli kako bi uspješnije obavili noćno stražarenje kraj  zarobljenika. Jedan je fenjer sišao s ispusta i uputio se prema nama. Tek  kad nam se približio na dva–tri koraka, vidjeli smo da je to  kolski fenjer koji oko stakalca ima žičanu zaštitnu masku, da  se staklo cilindra ne bi razbilo kad se fenjer, obješen o kola,  ljulja. Fenjer se zaustavio pred Bajinim nosom i potpuno mu  osvijetlio lice. Glava onoga  što je fenjer nosio bila je u sjeni,  iznad   svjetlosti,   i   Baja   je,   zaslijepljen   svjetlošću   nije   mogao  vidjeti. Ne znam je li Baja prije početka razgovora znao s kim  će razgovor voditi. Pretpostavljam daje znao i daje od početka  igrao igru čistu kao suza. Ali, tko zna, možda i nije bilo tako  kako ja pretpostavljam. Da napomenem, usporedo s tim fenjerom što svijetli pred  Bajinim očima, i drugi su fenjeri sišli s ispusta i zašli među  redove zarobljenika. – Je li, ti, što si bio? – pitao je stražar što je do nas donio  fenjer, po glasu se poznaje, komesar Miloš. – Pripadnik Ustaške mladeži – kaže Baja svjetlosti fenjera,  jer onoga tko s njim razgovara od te svjetlosti ne može vidjeti. Koliko si Srba ubio? – pita komesar. 145

– Na žalost, ni jednoga! – kaže Baja. – A, tako, na žalost! Kad si pristupio ustašama? – Godine tisuću devetsto dvadeset i devete. – A koliko ti je godina sada? – Dvadeset! –  Znači,   u   četvrtoj   si   godini   postao   ustaša!   Ako  ja  dobro  poznajem  povijest  ustaštva,   ustaški  je pokret  osnovan  te go­ dine, dvadeset i devete. Razumijem što si mi htio reći, da si  ustaša   od   rođenja!   Slušaj,   banditu,   ja   ću   te   svojom   rukom  ubiti, pa ćeš znati s koliko sam ja godina postao komunist. – Što čekaš, što mi ne pokažeš!? – rekao mu je Baja. –   Ima   vremena!   Sad   ću   ovo   učiniti   –   rekao   je   i   uhvatio  Magdalenu za ruku. Odveo ju je prema kući s mnogo otvora. Iz   Magdaleninih   usta   čuli   smo   samo   jednom   izgovoreno  Bajino ime – Martine. Za sve vrijeme dok ju je komesar vodio u  kuću,   pri   svjetlosti   sam   fenjera  vidio  njenu  ispruženu   ruku,  prema   nama   i   njenu   Martinu.   Očekivao   sam   da   Baja   neće  izdržati,   taj   zaziv   imena   i   to   traženje   pomoći   ispruženom  rukom, da će se uplesti u obračun s komesarom i prije nego što  Magdalena prođe kroz jedna od onih petnaest vrata. Moje se  očekivanje nije ispunilo. Baja je ostao mirno sjediti i kad su se  vrata za komesarom i Magdalenom zatvorila. Istovremeno   kad   i   komesar   Magdalenu,   neki   su   stražari  također odabrali žene i poveli ih u kuću. Neki, ne svi! Nisam  vidio da je bilo ikakva otpora.  Stražari  koji žene birati  nisu  htjeli,  poredali  su svoje fenjere po  rubu ispusta da osvijetle,  koliko mogu, i pročelje kuće s mnogo vrata i zarobljenike na  ledini. Ako u brojenju nisam pogriješio, devetnaest je fenjera u  kuću odvelo devetnaest žena. Ja nijednoj nisam vidio lice osim  Magdaleni,   ne   znam   tko   su   bile   druge   odabranice,   pret­ postavljam da su bile lijepe i mlade kao i Magdalena, i nevine  kao ona, i obrazovane kao ona i da su, kao i ona, bile odabrane  za vrijeme marša, na danjem svjetlu. Pri svjetlu fenjera bile su  samo pronađene u noći! – Jesi li ih vidjela što rade!? – rekla je Bosiljka onoj crnoj  mršavoj partizanki kad se našla u našoj blizini, a nije ni od  nas   htjela   kriti   što   želi   reći.   –   I   komesar   s   njima!   –   reče   i  pijunu. – Oni bi se sutra tim kurvetinama oženili prije nego  nama. One su slatke i fine, a mi smrdimo na znoj i uniformu. 146

Nek rade šta hoće, ovima se neće  ženiti! A nas na smetlište!  Razumiješ li ti šta to znači?! Moglo se jasno razlikovati kad su krikovi, jauci i zapoma­ ganje   bili   posljedica   početnog   opiranja,   kad   spoznaje   da   su  nadvladane,   a  kad   penetracije  i  razdiranja  himena.   Po  vrsti  različitih, i jednih, i drugih i trećih, bili su dugi i prodorni, pa  nam   se   činilo   da   od   dubine   njihove   boli   i   poniženja   trepere  svjetla u fenjerima na rubu ispusta. Da se radilo o zrelim že­ nama, sigurno bi i onda bilo prodorne vriske od tri vrste, ali  prigušenije. I ne bi bilo onog završnog vriska što ga ispuštaju  djevice kad nasilno gube djevičanstvo. U jeku najjače vriske nevinih djevojaka Baja se pokrenuo i,  kao   kad   mačka   skače   gospodaru   na   rame,   zaskočio   crnu  partizanku s leđa i zajedno s njom pao na zemlju, a da to nitko  od okolnih stražara nije vidio. Crna je partizanka vrisnula i  pozvala u pomoć kad ju je Baja oborio i nastavio smirivati na  zemlji. Njen krik i poziv pridružili su se krikovima i pozivima  silovanih   djevojaka,   pa   ga   njeni   drugovi   nisu   mogli   čuti   i  prepoznati. Baja je sa zemlje ustao s partizanskom kapom na  glavi i strojnicom u rukama. Stao je tamo gdje svjetlost fenjera  ljude čini vidljivima, ali ih ne čini prepoznatljivima. Vriska je djevojaka prestala. U kuću je utrčala Bosiljka. Koju minutu nakon njena ula­ ska, u kući je počela pucnjava iz samo jedne strojnice. Pojedi­ načna paljba, najviše tri metka jedan za drugim! Dok je puc­ njava trajala, a neće trajati dugo, na ispust su izlazili stražari  koji  su  u  kuću  uveli  odabrane  žene.  ovoga  puta  bez   fenjera.  Pošto je pucnjava prestala, na ispust je izišla i Bosiljka. – Sve sam ih! Da znate, prasci! – rekla je. – Drugarice – rekao je komesar – opasno je na koji ti način  liječiš ljubomoru. I ne zaboravi da si učinila goru stvar nego  što smo je mi učinili! – Komesare, ovdje sam! – rekao je Baja i u istom trenutku  počeo rafalnom vatrom pucati po stražarima na ispustu, kao  da obara glinene golubove poslagane na dasku. Promašiti nije  mogao   ni   da   je   htio.   Pri   kraju   rafala   vidio   sam   kako   Baja  vrluda,   kako   mu   strojnica   ispada   iz   ruku   i   kako   pada   ne  uspijevajući se održati na nogama. A onda je nastao muk! Mi ne ustajemo sa svojih mjesta, ostajemo na njima i želi­ mo potonuti u zemlju. Trepere svjetla preostalih fenjera. Ne­ 147

gdje netko plače. Netko jauče u hropcu, a netko traži pomoć.  Preostali partizani, među kojima se ne može čuti ni komesar  ni Bosiljka – a oni bi se čuli da mogu govoriti – opominju nas  kratkim zapovijedima da ne mrdamo, da će pucati u svakoga  tko se uspravi. Ne znam koliko je potrajala ta i takva tišina i ne znam je li  tko od nas što smo bili na zemlji dotle zaspao. Oni što su nas  čuvali   spavali   sigurno   nisu.   U   neko   doba   noći   došla   su   tri  kamiona   puna   partizana.   Poiskakali   su   iz   vozila,   preuzeli  stražu nad zarobljenicima, a onima koji su nas jučer provodili  rekli da pokupe svoje mrtve i ranjene, pa neka s njima, u ona  tri   kamiona   što   su   njih   ovamo   dovezla,   žurno   krenu   prema  Mariboru. *

Sviće zora. Vidim da nas čuvaju sredovječni ljudi. Tražim zvi­ jezdu   Danicu.   Mislim   na   svoju   Mirtu   i   preko   zvijezde   joj  poručujem   da   više   ne   živi   ni   njen   brat   ni   njena   nesuđena  nevjesta. A živi li ona? Zar sam od nas četvoro na životu ostao  samo ja? Uz mene je ostao Mirti nepoznat čovjek, violinist bez  violine.   I   dok  preko  zvijezda  razgovaram   s   onom   koju  toliko  volim da se nikad nisam usudio reći joj koliko je volim, jer bi  svaka   izjava   bila   ispod   razine   ljubavi,   čujem   kako   jedan  stražar govori drugomu: – Ma, to ti je bila omladinska četa prve brigade vojvođan­ ske divizije. Ludo, mlado i obijesno! Šteta, izginu ih dvadese­ tero! I sve ih je ovaj jedan pobio. Pogledaj ga! Primjećuješ li  što? Zar ne vidiš da ima »Tarzan« frizuru? Sve bi njih s tarza­ nicom trebalo izdvojiti i pokokati. Ti su najljući! Taj im je ko­ kotov rep znak tajnog bratstva... A i taj komesar! Gdje mu je  pamet bila? Što mu je to trebalo pred drugaricama?

* Jednom je u televizijskoj emisiji o poratnim ubojstvima na tom području, o  ratu nakon rata, kako bi rekao Basta, Francek Pučar, prometnik na  želje­ zničkoj postaji Fale, pričao kako je u ratu pored rijeke, koju je sam iskopao,  sahranjivao mrtve što su ostali iza kolone koja je u magazinskom dvorištu  provela noć između šesnaestog i sedamnaestog svibnja. Tada je i ovo rekao:  »Bilo je mnogo razbijenih kolskih fenjera. A od mrtvih bio je jedan mladić  bujne   plave   kose   i   devetnaest   djevojaka.   Djevojke   su   mogle   imati   između  petnaest   i   devetnaest   godina.   Sjećam   se,   bilo   ih   je   kojima   su   grudi   tek  propupale i nalikovale na naranče.«

148

5. Nismo rano krenuli na put, tek kad se dobro razdanilo, pa  smo se imali vremena i umiti i obrijati, ako se tko htio umivati  i brijati. Bilo je vremena i za doručak, ako je tko imao što jesti.  Brijali smo se i umivali, češljali se i mirisali lice gotovo svi, a  doručkovao   je   malo   tko,   jer   su   kod   većine   zalihe   hrane   bile  iscrpljene. A i kod onih kojima je ostalo nešto hrane, budući da  je   nisu   mogli   trošiti   sami,   budući   da   su   je   morali   dijeliti   s  drugovima iz četveroreda, zalihe su se brzo tanjile i do večeri  će   u   svih   nas   biti   prazni   džepovi   i   torbaci.   Svima   će   nam  preostati da jedemo lišće s drveća i travu s ledine, što su već  toga   jutra,   koristeći   slobodno   vrijeme,   činili   oni   koji   su  poznavali  hranjive  trave  i  lišće,  a  oni  koji   se  s  tim  znanjem  prvi put susreću marljivo su ga usvajali od onih što su i dosad  znali što je glad. U slobodno vrijeme prije polaska ja smo se i Hižar morali  pobrinuti za novi par u četveroredu. Nismo htjeli u redu biti  bilo s kim ni ostati udvoje da nas pratioci smatraju onima koji  namjeravaju   pobjeći   pa   ne   drže   ni   do   kolone   ni   do   četve­ roreda  kao   njene   osnove.   Znali   smo   da   par   možemo   naći   i  među redovima koji su jučer bili pred nama i među redovima  koji su nas u jučerašnjem maršu slijedili, pa smo pokušali za­ ključiti što je bolje. Složili smo se da par ne treba tražiti među  ženama, jer smo predmnijevali da će uskoro doći do diobe na  mušku  i   žensku  kolonu   i   da   bi   taj   par,   uzmemo   li   ga,   bio  kratko  vrijeme među nama. Kad smo prešli na izbor između  muškaraca koji su jučer išli za nama i nakon odlaska glazbe­ nika ostali bez svojih četveroredova, vidjeli smo da nam, bu­ dući da su se mnogi združili ili pridružili, od znanaca ne pre­ ostaje nitko nego pukovnik Silvije Niederlander i Blaž Blažević. Pukovnik   je   svojom   visinom,   sijedom   kosom   i   muškim  držanjem,   privlačio,   kao   munje   hrast   na   osami,   pažnju  pratilaca. To smo svi oko njega mogli vidjeti jučerašnjeg dana.  Zato su svi izbjegavali da ga prime u svoj red. Blažević pak, s  ranom   na   ruci,   ovisio   je   o   pukovniku,   koji   mu   je   ranu   prvi  previo,   a   i   jutros   ju   je   previjao   moljakajući   zavoje   i  medikamente   od   svih   koji   su   ih   još   imali   i   bili   ih   voljni  ustupiti. Ni za ranjenim Blažinićem nije se nitko otimao, pa su  njih dvojica kao i nas dvojica ostali bez para. Predložili smo im  da se združimo, a oni su pošto su nas jučer upoznali i znali što  se dogodilo Baji i Magdaleni, rado na to pristali. 149

Ako se čovjek ne usteže biti cinik, a u ovim je prilikama to  bio   opasan   luksuz,   mogao   bi   reći   da   četverored   što   smo   ga  sastavili   za   danas   nije   bio   ni   bolji   ni   gori   od   jučerašnjeg.  Ranjeni   Blažinić   neće   biti   veći   teret   od   Magdalene,   a   ni  markantni pukovnik neće privlačiti veću pažnju pratilaca nego  što ju je jučer privlačio Baja vodeći Magdalenu ispod ruke. A  drugo, i tu smo sad na cinizmu, mislim da je bolje biti u dolini  ispod hrasta koji je na brijegu i privlači munje iz olujnog neba,  nego stajati sam na brijegu s trojicom jednakim sebi i ne znati  u kojeg će od nas četvorice udariti grom. Ili, još gore, stajati  sam na vrhu brijega s onom trojicom u podnožju.  Na kraju oputine što od skladišta, gdje smo prenoćili, vodi  do glavne ceste, naš četverored, kao i one što su se pred nama  nizali   dočekuje   crnomanjasti   partizanski   časnik   na   zekastu  konju, u kožnoj bluzi, s bičem u ruci, i izvikuje ono  što su i  ostali   stražari   izvikivali,   da   požurimo   polako   i   da   što   prije  iziđemo   na   cestu.   Ni   od   njega   kao   glavnog   starješine   ni   od  njemu podčinjenih pratilaca nije se čulo ni »Dig se«, ni »Trk«,  ni »Legi«, stoje pripadalo rječniku omladinske čete koja nas ju  jučer   sprovodi–la.   Ovi   su   govorili   »Požuri«,   »Priključi«   i   »Ne  zaostaj«, kao što pratioci bilo koji i bilo čega, obično govore. Ne  znam je li to bilo prije nego  što smo mi naišli, ali, kad smo  izišli na cestu, časnik je onomu da požurimo dodao i verbalnu  razglednicu o onima koji će nas danas provoditi. Čim sam čuo  njegov glas, još prije nego što ću ga pogledati, pogodio sam da  je to isti onaj čovjek čiji sam govor čuo u zoru, dok sam gledao  zvijezdu, govor o nezrelosti naših jučerašnjih pratilaca, potrebi  da se s nama vještije postupa i, napokon, o značenju »Tarzan«  frizure i postupku prema onima koji je nose.  –   Požurite,   ujkani!   –   govorio   je.   –   Neće   vas   i   danas  sprovoditi   oni   balavanderi   od   jučer.   Gadne   su   vam   stvari  napravili,  ali  ni   vi  njima,   sveca  mi,  niste ostali   dužni!  Toga  danas neće biti ni s naše, a, nadam se, ni s vaše strane. Ako bi  s vaše štogod bilo, bit će gadno! Danas vas sprovode pripadnici  šeste  krajiške  brigade  koja  je  ovog  časa  u  sastavu  pedeset   i  prve   divizije,   a   prethodno   je   bila   u   sastavu   trideset   i   šeste.  Prekaljeni borci iz banjalučke okolice. Ima u njoj predstavnika  svih naroda i narodnosti. Jugoslavija u malom! Odgovorni ljudi  pod mojom komandom! A ja sam vam, ujkani, Vujadin Priča,  komandant trećeg bataljona slavne šeste proleterske, komu je  zadatak da vas žive i zdrave danas dotjera u Maribor. Hajde,  ujkani, požurite! Sad sve znate i red je da i vi sve od sebe date  kako se ono jučerašnje ne bi ponovilo. 150

Bilo nam je drago čuti da će postupci stražara danas biti  blaži   i   da   Baja,   ako   se   to   obistini,   nije   poginuo   jedino   kao  osvetnik nego i kao dobročinitelj koji je, žrtvujući se, partizane  priveo pameti. Imali smo pravo nadati se boljemu, nismo se  imali   pravo   obmanjivati,   jer   smo   već   jednom   bili   grdno  obmanuti. Zato smo razglednicu o našim stražarima primili na  znanje   i   čekali   njenu   provjeru,   a   Vujadina   smo   Priču,  komandanta   trećeg   bataljona   »slavne   šeste   proleterske«,  prozvali Ujkanom, ne dovodeći tim nazivom u sumnju njegovo  ime  i   prezime,   već   njegovo  obećanje  da  će  se  s   nama   danas  lijepo postupati. Među nama je bilo ustaša, ne prevelik broj,  koji to ni pod koju cijenu ne bi zatajili, i onih koji su to tajili,  koji su se, ako su mogli, prerušavali u druge uniforme, ali sve  nas nazivati ustašama mogao je samo onaj koji o nama ništa  dobro ne misli i koji s nama lijepo postupa samo zato  što će  tako   lakše   ostvariti   zamisli   o   sudbini   nosilaca   »Tarzan«  frizure. To sam mislio ja i svi oni koji su čuli njegov razgovor u  svitanje, a nije nas bilo malo u polju  čujnosti njegova glasa.  Tako su nešto, čini se, slutili i oni koji su ga prvi put čuli na  spoju oputine i ceste. Zajednički smo ga prozvali Ujkanom. On  nama pogrdu, mi njemu nadimak!  –   Taj   je   Ujkan   srednjobosanska   proleterska   sirovina,  proizvod   loše   pilane,   cjepanica   ili   daska,   neobrađeno   drvo.  Nema   ničeg   prozirnijeg   od   sirovine   koja   se   pravi   lukava,  duhovita i mudra. On ti tu pred očima izvodi bijesne gliste i  misli da vidiš samo ono što ti on pokazuje, da mu ne vidiš rep  otraga. A ti ga prozireš i ne možeš se othrvati napasti da mu to  ne kažeš. Kažeš li, okrenut će rit, šibnuti te repom po ustima i  opaliti kopitom u prsa – govorio je Niederlander.  No, što god mi očekivali, u što god sumnjali, što govorili  a  što prešućivali kao ono  što se podrazumijeva, putovanje je  pod   Ujkanovom   komandom   postalo   podnošljivije.   U   nejedna­ kim vremenskim razmacima, kad bi osjetio da smo se zamo­ rili i kad bi pronašao zgodan pristup rijeci, Ujkan nam je da­ vao polusatni odmor i dopuštao da pijemo vodu iz rijeke, da  nalijevamo čuturice, da se umivamo i da, ako želimo, čupa­ mo trave i beremo lišće s drveća, spremamo to u torbe i usput  žvačemo. Prema jučerašnjem danu bilo je to obilje dobara i  milosrđa. Daje li nam to Ujkan od srca ili zato što zna znanje,  nije bilo važno. Na svakom zastanku, a do kraja puta u tom  danu bila su tri, prikazivao bi, kao  što putujući glumac  pri­ kazuje, jednu od svojih predstava. U njima je sirovina iz sred­ 151

njobosanske pilane igrala mudra, lukava i dovitljiva čovjeka.  Ali   ja   ni   za   jednu   nisam   kao   pukovnik   mogao   reći   da   je  prozirem, da znam  što ona znači u doslovnom i prenesenom  smislu. Prisjećajući se njegova razgovora u svitanje, pomno ga  gledajući   i   slušajući   nešto   se   moglo   zaključiti,   ali   mutno   i  dvosmisleno.  Nije to s prozirnošću sirovine tako jednostavno  kao što tvrdi Niederlander!

Na prvom zastanku, kad smo se napili vode i kad se polusatno  vrijeme   bližilo   kraju,   kolonu   je   nadletjelo   jato   vrana.  Strvinarkama   se   učinilo   nešto   zanimljivo   pa   su   počele   u  krugovima nadlijetati veliku skupinu ljudi. Naviknute da na  mjestu   taborovanja,   gdje   ljudi   jedu,   nalaze   otpatke   hrane,  čekale su da se dignemo i odemo. Dok ne odemo, one  će nas  nadlijetati i nastojati s visine uočiti odbačene komade hrane,  kako bi, čim se prostor tabora isprazni, sletjele na taj iz zraka  uočeni   zalogaj   i   u   letu   ga   zgrabile   pretječući   druge   ptice   i  noseći ga tamo gdje će ga na miru same kljucati. Ptice nisu  znale da ova skupina ljudi jede lišće i gricka travu i da iza nje  neće ostati ni mrvice odbačene hrane. Ptice su ptice i ne znaju  sav spektar ponašanja ljudi. Same se ponašaju prema onomu  što su naslijedile od pamćenja vrste kojoj pripadaju, a ne znaju  za ljudsko odstupanje od uobičajenog. Što   je   Ujkanu   smetala   ta   ptičja   nazočnost,   to   ptičje  neznanje o ljudskim navikama i izuzecima od navika nitko nije  znao   kad   smo   ga   ugledali   kako   iz   strojnice   pojedinačnom  paljbom gađa jato vrana. – Skidam ih s neba! – govorio je. Nije pogađao svakim metkom. Od deset metaka pticu bi u  letu pogodio jedva jedan metak. Ali, budući da je bio uporan i  da ptice nisu odletjele uplašivši se pucnjave, niti ih je smetalo  što   pogođene   padaju   na   zemlju,   Ujkan   ih   je   pet   »skinuo   s  neba«. – Ne plašite se, ujkani! – govorio nam je. – Neću na vas!  Ovo   je   za   trening   očiju!   Moram   biti   u   formi,   i   moram   dati  oduška duši. Ja to često radim, A najvolim gađati vrane i žabe  u   bari.   Žaba,   na   žalost,   nema   još!   Bit   će   i   njih!   Ono   kad  krekeću   a   ja   raspalim   rafalom!   Ne   volim   kreket   žaba   i  graktanje   vrana!   Tako   vam   je   to   sa   mnom,   ujkani!   Hajde,  pokret! 152

Na drugom zastanku, odmah na početku, prije nego što ćemo s  ceste   krenuti   na   pojilo,   Ujkan   je   sjahao   s   konja   i   prišao  mladom vojniku u novoj ustaškoj uniformi. – Ti! Čekaj malo da se nečega sjetim! – rekao je mladiću. Nije čekao samo mladić, koji se zvao Lujo Miličević, nego i  svi mi oko njega, jer smo znali, čim se pratioci zarobljenicima  tako obraćaju, da za pozvanog i sve nas slijede važna zbivanja.  –   Ti   si   Hercegovac?   Žuti   Hercegovac?   Je   li?   –   pitao   je  mladića. – Jesam – odgovorio mu je. – I zoveš se? – Lujo Miličević, fra Lujo Miličević. –  Tako je!  Fratar Miličević!  Sjećam  te  se  ko da  je danas  bilo!   Ti   si   bio   u   sastavu   Francetićeve   »Crne   legije«   kad   je  prodrla u Šipovo. Jesi, bio si, priznaj! – Nisam! – Ma, priznaj, bolan! Tko prizna pola mu se prašta. I s tom  si »Crnom legijom« došao u Šipovo, moje rodno mjesto. Sjećaš  se Šipova? – Ne! –  Pa  da,   neće  čovjek  da   prizna!   Tu   si,   Miličeviću,   učinio  veliku gadost. Na pragu njihove kuće, svojom si rukom zaklao  ženu i djevojčicu. Ta žena bila je moja majka, a ta djevojčica  moja sestra. Priznaj i pola ti se prašta! – Neee! – zanijekao je Miličević, zaljuljao se, pao u nesvijest  i skljokao se na rub ceste poklopivši gornjim dijelom tijela grm  divoloze i procvalog pasjeg drijena. Miličević je stupao u redu ispred našega, pa smo se našli  među onima koji su mu pokušali pomoći. A sve što smo mogli,  bilo je da ga skinemo s grma i ispružimo na travnatu zemlju. – Bijednik! – rekao je Ujkan nad ispruženim mladićem u  nesvijesti.   –   Mislio   je  da   ću   se  osvetiti.   Usro  se   od   straha  i  skljokao! Gnjida! Dodaj mi tu čuturicu – rekao je Blažu, a kad  mu je Blaž dao čuturicu u kojoj je bilo malo vode, prolio je vodu  po mladićevu licu. – Polijevajte ga da dođe k svijesti, ako ne  mislite da ga ostavite tu gdje jest. Bijednik!

153

Zatim je otkopčao remen na poklopcu svog kožnog torbaka i  iz njega izvadio komad kruha. Ja sam mu bio najbliži pa je  kruh gurnuo meni u ruke. – Nemoj ga sam požderati! Daj ga njemu kad se probudi.  Iako je on meni  zaklao majku i sestru, ja njemu neću ništa  nažao učiniti. On mene kamenom, ja ću njega kruhom. Daj mu  taj kruh, nek se najede! Nek mu sudi narodni sud, ja neću –  rekao ja Ujkan, uzjahao konja i ostavio nas same. Nisam znao što ću s komadom kruha. Nisam ga htio držati  u rukama, dražiti gladne ljude oko sebe i sam sebe dovoditi u  napast da odgrižem dio ili ga čitava pojedem, pa sam, kad su  drugi otišli na rijeku, kruh stavio u Miličevićevu torbu i otišao  do vode, kamo su i drugi bili otišli. Kad smo se vratili s rijeke i  našli Miličevića pri svijesti, potpuno obaviještena o Ujkanovu  ponašanju nakon njegova pada u nesvjesticu, rekao sam mu da  otvori torbu i da će u njoj naći dokaz o istinitosti onoga što su  mu rekli. On učini kako sam mu savjetovao i iz torbe izvadi  komad kruha. – Ja taj kruh ne bih jeo – reče Miličević. –   Onda   ga   izlomi   i   podijeli!   –   rekao   sam   mu.   On   tako   i  učini.   Mene   je   dopao   jedan   zalogaj   koji   sam   dugo   žvakao   i  preko   njega   u   ustima   upitao   mladića:   –  Što   je   od   onog  Ujkanova istina? –  Ništa  osim   da sam   iz  Hercegovine  –  rekao   mi  je  i  is­ pričao  kako   je   dospio   u   tu   novu   ustašku   uniformu.   Kad   je  došlo vrijeme da se bježi, njih je nekolicina mlađih fratara,  koji su se tek zaredili, krenula na put u fratarskim habitima.  U  Zagreb  su došli  tri  dana  prije  nego  što  će iz   njega  početi  bježanija. U ta tri dana posvuda su se oko njih obavljale pri­ preme  za   daleko  i   slavodobitno  putovanje  na  civilizirani   Za­ pad. Svi su im rekli da je na taj put nezgodno krenuti u habi­ tu i u civilnom odijelu, ni zbog čega drugoga nego zbog toga  što  ni habit ni civilno odijelo nisu za dug  marš, za naporno  putovanje prašnim i blatnim putovima bez pripremljenih ko­ načišta. Zato neka se pobrinu i nađu vojničko odijelo, sukneno,  s   kabanicom.   Preko   nekog   znanca,   koji   je   imao   pristup   ma­ gazinima odjeće u vojarnama, došli su u prostrano skladište  gdje   je   bilo   vojničke   odjeće   koliko   hoćeš   i   kakvih   brojeva  poželiš, ali samo one što su je nosile ustaše i legionari. Žute i  crne!  Odlučili  su  obući  žute  uniforme.   Do Bleiburga  su  i  na  kapi i na reverima nosili ustaške oznake. Tu su ih po direktivi 154

poskidali i s kapa i s revera, ali njihov trag ni s jednog ni s  drugog   mjesta   nisu   mogli   izbrisati,   pa   im   paranje   u  prikrivanju nije mnogo pomoglo. U bleiburškoj gužvi, kad se  nije znalo tko kamo ide i što se gdje zbiva, Miličević se izgubio  iz fratarske skupine i ostao sam. Odjeću bi bio rado zamijenio  za civilno odijelo ili za fratarski habit, ali ni do jednoga ni do  drugoga ne može doći. I sad mu dolazi taj Ujkan iz Šipova i  kaže   što   kaže.   Kako   da   ne   pobjegneš   u   nesvijest   kad   je  stvarnost nesvjestica i snoviđenje; kako da ne pokušaš razum i  realnost naći s onu drugu stranu svijesti, u nesvjestici?! Na   trećem   zastanku   Ujkan   je   opet   sjahao   sa   svog   zekana   i  prišao našem redu prije nego što ćemo sva četvorica krenuti  prema rijeci. – Daj mi, bogati, reci jesi li ti ustaša? – pitao je pukovnika  Niederlandera. – Ni govora, ustaše su dragovoljci i stranačka vojska, a ja  ne   pripadam   ni   jednoj   stranci   i   u   vojsku   sam   mobiliziran.  Doveden   sam   preko   svoje   volje,   na   silu!   Ili   sam   se   odazvao  svojoj dužnosti! Kako želite! – rekao mu je pukovnik. –  Daj,   ne  izmotavaj   se!   I  ne   tumači   mi   kao  pučkoškolcu!  Budi muško i reci mi jesi li ustaša? – nastavljao je Ujkan. – Nisam, čovječe, ja sam domobran – branio se pukovnik. –  I ako hoćeš ne volim ustaše! – Nemoj mi reći! Čuj, ništa ti se neće dogoditi. Rat je gotov.  Lijepo   priznaj!   To   mi   je   potrebno   radi   evidencije.   Ne   mogu  vjerovati da nisi ustaša. Ta uniforma, ti činovi! –  Što uniforma, što činovi! Znate li vi, čovječe, da od tri­ naestog siječnja ove godine postoji jedinstvena vojska,  Hrva­ tske oružane snage, i slovo U, na ovaj ili onaj način smješteno  i   okićeno   svi   nose   na   kapama   i   reverima.   Moja   je  uniforma  pukovnička   uniforma   tih   jedinstvenih   oružanih   snaga.   Ako  vi  među nama  budete  tražili  one  koji  su prije  trinaestog si­ ječnja   bili   ustaše   a   koji   domobrani,   oko   toga   ćete   se   dobro  namučiti. A moji su činovi, tri stilizirana trolista na zlatotka­ nom pleteru, činovi pukovnika Hrvatskih oružanih snaga. Da  sam prije trinaestog siječnja bio ustaša i želio ustaša ostati,  hrvatski bi mi grb na kapi bio unutar slova U. Kako sam bio  domobran i domobran želio ostati, U mi stoji iznad hrvatskog  grba. Je li vam sad jasno tko sam? Moralo bi biti, jer ja, za 155

razliku od drugih, sa sebe nisam skinuo ni jednu oznaku. Sve  je još na meni. Gledajte i čitajte!  – Petljaš, petljaš! Meni bi samo trebalo znati jesi li ti us­ taša   ili   nisi.   Samo   to!   Radi   evidencije!   –   rekao   je   Ujkan   i  savjetovao pukovniku da o tom odgovoru, ali u jednostavnom  obliku, razmisli do narednog susreta s njim.

Ispod kuća naselja Kamnica, nadomak Mariboru, u Dravi je  otok, jedan od mnogih što će ih, osobito u toku kroz ravnicu,  biti do ušća u Dunav. Na mostu što premošćuje Dravin pritok,  bezimeni planinski potok, dočekala nas je straža s naredbom  da žene produže put cestom preko  mosta u smjeru Maribora,  do nekog drugog taborišta, a muškarci neka uz obalu otoka,  puteljkom,   siđu   do   riječne   obale   i   otuda   mostom,   koji   je  napravljen   za   ovu   zgodu,   prijeđu   na   riječni   otok,   gdje   će  taborovati dok odatle ne odu. Noć, noć i dan, nekoliko dana i  noći, to još nitko ne zna i ne treba znati!  Most   kojim   prelazimo   na   otok   nekoliko   je   usporedno  položenih   dasaka   preko   četiri   vojnička   čamca.   Daske   su  nepričvršćene, čamci tonu pod teretom i dižu se kad je teret  manji. Sve se klima, sve se njiše, sve pluta! A mi se kao zrnje  niz drven žlijeb prosipamo na otok, dijelom ravan, obrađen, a  dijelom, osobito uz obalu, obrastao vrbom i rakitom. Obradivi  je dio zarastao u travu i bit će uskopan nešto kasnije, kad dođe  vrijeme za sadnju kupusa. Tu se i lani sadio kupus, vidi se to  po ostacima korijena koji, suhi, strše iz trave. Smjestili smo se  na tom kupusištu, onako kako smo bili raspoređeni u koloni.  Ujkan je tražio da ni na spavanju ne razbijamo četveroredove,  ali nije tražio da sjedimo oslonjeni leđima na leđa, nego nam je  dopustio   da   se,   postrojeni   i   dok   spavamo   na   kupusištu,  ispružimo po zemlji, prostremo nešto poda se, ako prostrijeti  imamo što, i pokrijemo se ako se pokriti imamo čime. Ja smo  se   i   Hižar   pokrili   dekom,   pukovnik   i   Blaž   pukovnikovom  kabanicom. Ušli smo u noć s namjerom da je, koliko god bila  vlažna i hladna, prespavamo.  Ne znam koje je doba noći bilo, sat mi je otišao za kruh, ali  mora   da   je   bilo   negdje   oko   ponoći   kad   kroz   san   začuh  šaputanje i otvorih oči. Uz pukovnika, koji je ležao do mene,  klečao je Ujkan. Lice je približio pukovnikovu.  – Probudi se, stari! – šaptao je. 156

– Budan sam – odgovorio je pukovnik šaptom.  – Da nastavimo prekinuti razgovor!  – Nastavimo!  –   Možda   si   ti   ustaša   bio   samo   pet   mjeseci?   Ono   potkraj  rata, od trinaestog januara, kad ste svi na kape morali staviti  slovo U.  – Čovječe, rekao sam vam kako je to bilo do siječnja, a kako  nakon siječnja. Ako baš hoćete, neka vam bude, za evidenciju:  bio sam ustaša zadnjih šest mjeseci i sad sam, prema tomu,  ustaša – priznade pukovnik i ono što nije bila istina. – A majku ti tvoju! – sikće Ujkan – Ipak si bio ustaša! A tu  me čitav dan lažeš! Te mobilizacija, te preimenovanje vojske,  te činovi! Te ovo, te ono, a ono tamo ustaša!  Mrkli je mrak. Ne vidim oružje kojim se Ujkan služi, ali na  mjesečini   vidim   zamahe   njegove   ruke.   Ponoćni   se   posjetilac  uspravlja. Pukovnik krklja, a Blaž se, pod istom kabanicom s  njim, ne miče. Ili tvrdo spava ili je premro od straha?  Onako, u prolazu, Ujkan me udara nogom u glavu. Tresem  se i mislim: »Sad smo ja ili Blaž na redu.« Čini se da nismo ni  jedan ni drugi! Jer, ili samu sebi ili nekomu koji radi što i on radi, Ujkan  šapuće:  – Po mojoj evidenciji, ovo je noćas deveti. Koji će biti kad  zbrojim   sve   zajedno,   vidjet   ćemo.   Muči   me   što   nije   okrugao  broj. Gdje li je prilegao onaj što sam ga jučer kruhom hranio?  Ne znaš? Šteta, nisam na njeg pazio! A mogao sam u evidenciji  imati okrugao broj. Deset!  Ostatak sam noći proveo u strahu i polusnu. Pukovnik bi se  umirio, a onda najednom prokrkljao trzajući udovima. Zadnji  su trzaji bili pred zoru. Blaž je izvukao glavu ispod kabanice i  prema meni i Hižaru, koji također nije spavao, prošaptao kako  se   čini   da   je   pukovniku   kraj   i   kako   on   više   ne   namjerava  izigravati   spavača.   Ustat   će,   a   kabanicom   će   pokriti   samo  pokojnika. Nije se uspravio, to od stražara nije smio, samo je  sjeo   na   zemlju   a   otraga   se   podupro   rukama,   što   smo   nas  dvojica bili učinili prije njega.  Sva trojica smo gledali svitanjem obasjano istočno nebo i  na nebosklonu zvijezdu  Zornjaču,  samo  sam  ja razgovarao  s  nekim tko ovoga časa, ako je na životu, gleda tu istu zvijezdu 157

koju i mi gledamo. U meni osim pitanja je li živa i gdje je, ako  živi, nema ništa važnije da joj kažem. Iz svih su riječi iscurile  emocije i, koju god upotrijebiš, doimlje se laganom i suhom kao  komušina kukuruzova klipa kad s njega skinu žuto zrnje.  Zar   da   joj   kažem   što   mi   je   nakon   Ujkanova   noćašnjeg  odlaska najveća briga: kako naći četvrtoga u redu? Mislim na  mladog fratra, ne smeta mi što ga je Ujkan jučer obilježio, a  noćas htio posjetiti. Već sam jednom rekao: ili biti uz drvo koje  privlači munju ili biti jedno od drveća koje će munju privući.  Svejedno? Ne, bolje je ono prvo, ako se može birati.  Kao   da   čujem   njen   odgovor   preko   zvijezde!   Dobro   je   biti  proračunat, ali se u ovim prilikama ništa pouzdano ne može  predvidjeti. I neka ne tajim, taj mi se mladi fratar sviđa i samo  ću   ga   zbog   toga   primiti   u   svoj   red.   Kružim   pogledom   po  ljudima koji leže u lanjskom kupu–sištu i vidim da je i Lujo  Miličević budan. Pitam ga, postoje njegov red ostao bez dvije  žene, pristaje li doći u naš četverored. Kima mi glavom u znak  da   pristaje.   Sad   ćemo,   kad   padne   zapovijed   da   krenemo,   u  redu biti Blažinić, Hižar, Miličević i ja, Ivan Telebar.  A pokret je zapovijeđen tek u deset sati kad je prigrijalo i  kad smo pobrstili sve lišće s vrba i rakita na otoku. Izvlačili  smo   se   preko   mosta,   penjali   se   puteljkom   uz   strminu   po  sprudu  planinskog  potoka  i   na  cesti  svrstavali   u  kolonu.   Za  premještanje s otoka na cestu bio nam je potreban čitav sat,  jer nas stražari nisu požurivali. Više im je bilo stalo do reda  nego do brzine.  Ni na mostu ni na puteljku nije bilo zarobljenika, svi su  stajali svrstani u kolonu na cesti, samo ih je nekoliko ostalo na  otoku u kupusištu. Svi leže i svi su pokriveni kabanicom ili  dekom.  – Oni su ostali na spavanju! – kaže Ujkan. – Ala tvrda sna,  ljudi   moji!   Pa,   kad   hoće,   nek   spavaju,   mi   odlazimo!   Pokret,  ujkani!

Mariborska kadetnica, škola za pričuvne časnike jugoslaven­ ske vojske, pred koju smo došli o podne, imala je dvoja kolska  vrata, oboja s lučnim nadvraćem. Na jednom je nadvraću pi­ salo   »Civili«,   na   drugom,   onom   zdesna   nama   koji   dolazimo,  pisalo je »Vojnici«. Natpisi su bili na bijelim trakama pak–pa­ pira, ispisani crnom bojom i čitljivi istovremeno kad se i vrata 158

ugledaju.   Prilazeći   tim   vratima   i   tim   natpisima   u   nadvraću  imali smo vremena razmisliti spadamo li u civile ili u vojnike,  imali   smo   vremena   odlučiti   na   koja   ćemo   vrata   ući   u   prvu  kuću nakon zarobljavanja i imali smo vremena za nadu da će  iza tih vrata biti bolje nego što je bilo na putu do njih.  Očekivali   smo   da   je   izbor   vrata   na   koja   ćemo   ući   naš   i  pomirili smo se s rastankom. U ovoj šarolikoj ljudskoj masi ni  odjeća ni dokumenti ne mogu biti dokaz jesi li civil ili vojnik.  Oblačio je što je tko imao obući, ili ono, ako je imao izbor, u  čemu   je  mislio   lakše   putovati.   Dokumenata   mnogi   i   nemaju  uza se, odbacili su ih, zagubili ili ih nikad i nisu imali uza se.  Malo   je   pravih,   najviše   je   dvojnih,   probranih   između   više  mogućnosti   koje   će   nosioca   predstaviti   u   najbezbolnijem  izdanju. Sigurno će vlastiti izbor biti lakše prihvaćen od onih  koji će nadzirati razdiobu, ako ga potkrijepi odjeća i dokument,  ali će se i pored odjeće i pored nedostatka osobnih isprava vla­ stiti izbor morati priznati ako netko ovo šaroliko ljudstvo zbilja  želi podijeliti na civile i vojnike.  Nas   smo   se   četvorica   dogovorili   kamo   da   koji   krene,   na  civilna ili na vojna vrata. Blaž Blažinić nije mogao birati, on je  bio stožerni stražnik, što se vidjelo na naramenicama njegove  domobranske   odore.   Dva   stilizirana   trolista   na   suknenoj  podlozi!   Imao   je   i   vojnu   knjižicu   u   kojoj   je   pisalo   i   gdje   je  završio   obuku   i   što   je   po   činu.   Silvije   Hižar   bio   je   na   muci  kamo da sebe ubroji. Kao glazbenik što je jedino bio, on spada  u civile; a kao pripadnik glazbe Poglavnikova tjelesnog zdruga,  u   čijoj   je   uniformi   i   pod   čijim   je   znakovljem,   on   je   vojnik,  štoviše, pripadnik elitnih ustaških jedinica, Hižar uza se nema  ni osobne iskaznice ni vojne knjižice, nije ih ni od kuće ponio.  Oboje je držao suvišnim za potvrdu svog identiteta. Mislio je  da su violina i četiri gudala dovoljna za identifikaciju. A kako  u sebi ne osjeća pripadnost nikomu i ničemu osim violini, on će  se,   kaže,   ugurati   među   civile   i   misli   da  će  njegov  izbor   biti  dočekan s pohvalama, zato što se on sam, svojevoljno, odriče  pripadništva Poglavnikovu tjelesnom zdrugu. Lujo Miličević je  tugovao za civilnim odijelom i fratarskim habitom. I jedno je i  drugo   oznaka   civilstva,   prvo   više   od   drugoga.   Ni   on,   kao   i  Hižar, nije imao nikakvih dokumenata. Civilnih, jer vojnih nije  mogao   ni   imati!   Već   jednom   osvjedočen   da   je   ovdje   odjeća  presudan dokument, nije vjerovao da će mu dopustiti ulaz na  vrata kroz koja prolaze civili. Ipak će pokušati kroz njih proći,  pa što bude! 159

I najposlije ja, četvrti u redu! Zna se što sam. Stopostotna  civilna budala koja je na ovaj put pošla slijedeći san svoje žene  o kulturnom Zapadu i san njena naivnog i vatrenog brata o  paradama   i  bratimljenju   antikomuni–sta.   Ja  sam   u  društvu  svog četveroreda najčistiji civil, ali je i na meni vojničko odijelo.  Čerkesko, ako ga budu prepoznali! Kao dvojica mojih drugova i  ja sam vanjštinom vojnik a u duši civil. Zato ću se i ja kao i oni  pokušati provući ispod nadvraća za civile. Sad ljuto žalim što  svoju   odoru,   novu,   s   hlačama   na   kojima   je   tur   pod–šiven  kožom,   nisam   zamijenio   za   civilne   prnje   nekog   partizana   iz  pratnje. Takvih je zamjena bilo, ja sam ih dvije vidio. Možda  bih i ja to učinio da prepreka nije bila u tomu što je pratilaca  bilo malo a nas, s dobrom odjećom mnogo, pa su se pratioci,  svlačeći nas milom ili silom, lako obukli i obuli. Mnogi koji su  htjeli zamijeniti vojnu za civilnu odjeću ostali su bez prilike za  zamjenu.  Kad je došlo vrijeme da se dijelimo, kad smo se približili  partizanima koji nadziru podjelu na vojnike i civile, ne znamo  što nam je činiti, da li da se opraštamo ili da se bez pozdrava  rastanemo. U rastanak, naime, ni jedan od nas ne vjeruje. I  kako to obično biva kad neizvjesnost caruje duhom, ne činimo  ništa   suvislo,   samo   šutke   srljamo,   Blaž   prema   vratima   za  vojsku, a nas trojica prema vratima za civile.  –   Stanite,   vas   trojica!   Kud   ste   navalili!   Ovamo   je   za  vojnike! – graknula su na nas trojica stražara, a svaki je od  njih ščepao svoga. – Ja sam fratar – pravda se Miličević.  – Još i to! Fratar i ustaša. To se zna! Goni se na ovu stranu,  jebo majku fratarsku! – viče stražar koji je zgrabio fra Luju,  udara ga nogom u stražnjicu i tjera za Blažem.  – Ja sam, gospodine, violinist. Ja sviram, glazba, znate... –  pokušava   Hižar   svom   izbacivaču   objasniti   svoj   identitet,   ali  vidi da za to nema vremena. – Što, Cigo si? Ma nemoj me zajebavati! Ti Cigo, a bijel si  ko maslac i visok ko kolac za hmelj. A on Cigo, mali crni Cigo!  Imaš odijelo generalsko! Gledaj, tu ti je na reveru bilo U veće  od potkove. Tjeraj se tamo među ustašluk, majci ti ga nabijem!  Cigo, violina! Ti ćeš mene zezati! – govorio je stražar koji je  Hižara odgurao prema vratima za vojnike. – Misliš me zajebavati u zdrave oči! Ti civil! Pogledaj se!  Ogledalo nemam da se vidiš od glave do pete, ali valjda i bez 160

ogledala znaš u što si obučen – govori stražar koji se sa mnom  objašnjava.  – Rekli su mi da je u ovom lakše putovati – branim se.  – Koga ti tucaš u zdrave oči? Koga, bre? Daj se priberi! Ti si  vojnik,   premda   ja   po   toj   uniformi   ne   znam   koje   vojske.   Na­ likuješ mi na Rusa. Samo ti guraj tamo! Tamo će se već ispitati  koja vojska hlače na turu podšiva kožom.

Trokatna zgrada mariborske kadetnice s dvoja ulazna vrata,  duga nekoliko stotina koraka, samo je pročelje okrenuto ulici  prostranog  kompleksa  vojarne,   što smo  ga  ugledali  kad  smo  kroz dug svod izišli na dvorište kojem  se kraj ne vidi, jer se  tamo gdje bi morao biti diže pošumljeno brdo. Kroz središte  pošljunčanog prostora u kojem smo se našli, dijeleći one koji su  ušli na vrata za civile od onih koji su ušli na vrata za vojsku,  od   pročelne   zgrade   do   pošumljena   brda   protezao   se   zid   od  cigle. Bio je tako nizak da si ga mogao prekoračiti i nije mogao  služiti kao pregrada. Služio je za markiranje da je prijelaz s  jednog na drugi  dio kruga, kako se zovu otvoreni prostori u  vojarnama,   nedopustiv   ili   nepreporučljiv.   S   jedne   i   s   druge  strane   tog   zidića,   ostavljajući   dovoljno   prostora   za  postrojavanje vojnika i u desetored po dubini stroja, uzdizale  su se dugačke dvokatne zgrade od crvene i sive cigle. Bile su  pokrivene crijepom koji je pocrnio od starosti, a na pojedinim  mjestima,   gdje   se   za   crninu   uhvatio   lišaj   i   mahovina,  pozelenio. Prozori su na tim kućama bili veliki, četvrtasti, bez  kapaka,   ali   premreženi   gustim   željeznim   šipkama   u  vodoravnom i okomitom položaju. I po općem dojmu i po tim  željeznim mrežama te su kuće nalikovale na skladišta što ih  viđamo na velikim željezničkim postajama.  Pred   svakom   od   tih   zgrada,   na   dijelu   kruga   za   po­ strojavanje   postavljene   su   prepone   od   stolova   s   uskim  prolazom u sredini te barikade kroz koji je odjednom mogao  proći samo jedan  čovjek. Uz te stolove, kao i uz čitav zid od  cigala,   stajali   su  gusto  poredani   stražari   sa   strojnicama  »na  gotovs« i gledali nas kako mirno prilazimo onom uskom otvoru,  gdje   nekoliko   oficira   komunističke   vojske   provjerava  zarobljenike i određuje tko kamo treba da ide.  Na   prvoj   prepreci,   ispred   prve   zgrade,   na   školskoj   ploči  koju su zajedno s nogarima iznijeli iz neke od učionica kadet­ 161

nice, da vidimo iz daljine, kredom velikim slovima piše: US­ TAŠE,   LEGIONARI,   POGLAVNIKOV   TJELESNI   ZDRUG  (vojnici, podoficiri i oficiri).  Ploča i natpis na njoj ne ostavljaju u dvojbi nikoga tko je  čita, a čitamo je svi, koga na ovoj prepreci izlučuju iz kolone i  odvode u zgradu s oznakom Al. Od onih koji su bliže mjestu  provjere, stižu obavijesti da se iz džepova i iz torbaka izvade  vojne   knjižice   kojima   ćeš   dokazati   da   nisi   ni   ustaša,   ni  legionar,   ni   pripadnik   Poglavnikova   tjelesnog   zdruga.  Odnosno, iz kojih će se pročitati da tamo spadaš i da se moraš  smjestiti u prvu zgradu zdesna. Šire se glasovi da se tu nije  dobro smjestiti, da bi bilo bolje produžiti do sljedeće provjere i  sljedećeg izlučivanja iz kolone, iako zasad ne vidimo što piše  na drugoj ploči i ne znamo koga tamo izdvajaju. Tko knjižicom  ne može dokazati, jer je nema, da ne pripada ni ustašama, ni  legionarima   ni   zdrugovcima,   a   to   žarko   želi,   morat   će   se  pozvati na odoru, ako ta što je on nosi ne pripada ni jednom od  ta   tri   roda   vojske.   Ukoliko   je   pak   odjeven   u   ustašku,  legionarsku ili zdrugovsku odoru, bez dokumenata je i želi reći  da nije to što mu odora kaže da jest, koliko se god trudio neće  mu se vjerovati, pa je bolje, preporučuju oni što izbliza prate  kako se provjera obavlja, da se oko toga ne trudi, može samo  dobiti batina. Ustašama se ne drže oni koji su u »ustašama« od  trinaestog siječnja kad se sva hrvatska vojska »poustašila«. To  se može dokazati odjećom i knjižicom i ničim drugim. Riječima  se ne vjeruje.  – Bukvicu! – rekao je partizanski oficir fra Luji Miličeviću.  – Nemam vojne knjižice. Ja sam fratar – kaže on. – Fratar? Pa kako si se našao u ustaškoj uniformi? – Tako! Obukao sam ono što mi je došlo pod ruku. – Naivno! Koga ti misliš varati?! Hajde, među ustaše!  I Miličević nas napusti.  Blaža   su   pitali,   kad   su   mu   knjižicu   pročitali,   je   li   čin  stožernog   stražnika   isto   što   i   čin   starijeg   vodnika   u   jugo­ slavenskoj vojsci, ali im Blaž na to pitanje nije znao odgovoriti,  jer da se on ne razumije ni u vojske ni u činove. On je samo  maturant i htio bi studirati ekonomiju.  – Ovi su domobrani zvekani – reče mu partizanski časnik.  – Prave se zvekanima, bolan – reče drugi.

162

I   Blaž   je   prošao   prvu   barijeru,   priznali   su   mu   domo­ branstvo.  Oko   Hižara   su   se   namučili   da   pogode   komu   on   s   tom  uniformom,   jer  dokumenata  nije  imao,  pripada.  Ustaša nije,  nema ni crnu ni žutu uniformu, a i ne doimlje se kao ustaša.  Kad   ga   pitaju   što   je,   kaže   da   je   violinist,   pa   bi,   po   svemu  sudeći, mogao biti domobranski pričuvni časnik. Kaže da nije  ni pričuvni časnik, da je svirao ustašama, pa se ne zna bi li ga  se kao ustaškog zabavljača trebalo ubrojiti među ustaše.  – Goni ga naprijed! Bio ustaša ili rezervni oficir isto mu se  piše; trinaesti bataljon! – rekao je partizanski oficir i Hižar je  otišao za domobranima. Mora da je sretan što mu je to uspjelo.  Stalno je govorio da je sa svima lakše nego s ustašama i kad si  pod   njihovom   komandom   i   kad   si   s   njima   u   partizanskom  zarobljeništvu.  Oko  mene  se  nisu   mnogo   trudili.   Upitali   su   me  imam   li  knjižicu.   Kad   sam   im   rekao   daje   nemam,   i   pokušao   im  objasniti   zašto   sam   bez   nje,   iako   sam   u   uniformi,   nisu   mi  dopustili da govorim.  – Bacio momak bukvicu! Htio od oficira postati redov. Ne  pali   taj   vic   kod   nas!   Tornjaj   se,   domobranska   oficirčino!   –  rekao mi je onaj što je u odlučivanju bio glavni.  Na drugoj nas je provjeri, tamo gdje su izdvojene smještali  u zgradu s oznakom A2, dočekala nova školska ploča i na njoj  natpis: DOMOBRANI I ONI KOJI SU SAMO OD SIJEČNJA  BILI USTAŠE.  Pred   tom   je   provjerom   u   našim   redovima,   među   onima  koji nisu imali knjižicu, čvrst dokaz da su bili domobrani i da  su U na kapi nosili tek zadnjih pet mjeseci kao pripadnici Hr­ vatskih oružanih snaga, vladala strepnja hoće li im uspjeti da  se uguraju među domobrane ili će ih proslijediti naprijed, me­ đu časnike i podčasnike. Opće je mišljenje bilo da će se najgore  provesti   oni  koji  su  zatečeni  u  ustaškim  i   legionarskim  uni­ formama,   ali  nitko  nije znao  reći   što  će im  se  dogoditi.  Sad  najednom, kad njih među nama nema, širi se glas da su neki  slovenski partizani, koji su u svakoj prilici pokazivali ravno­ dušnost prema onomu što će nam se dogoditi, savjetovali ne­ kim našim časnicima i podčasnicima da se preruše u obične  domobrane,   jer  da  će  domobranski   časnici   i   podčasnici,   koje  srpski partizani drže prikrivenim ustašama, završiti isto ona­

163

ko loše kako će završiti sve ustaše i svi legionari. Što će im se  to loše dogoditi, ni slovenski partizani nisu znali. Zato, dečki,  svi u domobrane! To nije vojska koju bi pobjednici mrzili koliko  mrze one ostale!  Oni što su provjeravali ili procjenjivali, ako se nije imalo iz  čega provjeriti, je li tko domobran ili domobranski časnik, oko  mene se i Hižara nisu mnogo dvoumili. Što god mi govorili, za  njih smo bili domobranski časnici posebne sorte i zato posebno  obilježeni.   Imali   smo   časničke   odore   za   koje   oni   nisu   znali  kojem rodu domobranstva i kojem činu pripadaju. Što mari da  oni ne znaju! Zaludu smo mi tvrdili da je to odora glazbenika i  uniforma čerkeskog vojnika koju je jedan glupi civil obukao da  mu putovanje bude ugodnije. Njima je tu sve  čisto: tornjaj i  prolazi!  Na Blažu su se zadržali duže nego na nama. Nije im bilo  jasno je li čin stožernog stražnika, što mu piše u knjižici i što  mu se može vidjeti na suknenim naramenicama, čin posebno  obučenog podoficira, vodnika, starijeg vodnika i slično, ili je to  čin koji se daje vojnicima, kao što su razvodnik, desetar i mlađi  vodnik.  – Jesi li ti podoficir ili govnu brat? – pitali su Blaža.  Blaž nije znao odgovoriti pa su zaključili da je ovo potonje.  Nije potrebno da stožernog stražnika unapređuju u podoficira.  Neka se on tornja u domobrančine. Bit će mu bolje! I naš dobri  Blaž, mahnuvši rukom pod zavojem, ode u domobransku kuću  A2, a nas ostavi unaprijeđene u domobranske časnike.  Hižar je proklinjao vezove i gajtane na svojoj odjeći, a ja tur  podstavljen kožom, zakoju su partizani mislili da je najveći čin  u svakoj vojsci. Bili su pomamni na kožnu odjeću. Na kožne  kabanice i na hlače s kožnim turom posebice! Na trećoj provjeri ispred zgrade A3 dočekala nas je ploča s  porukom: REZERVNI OFICIRI I PODOFICIRI. Za razliku od  dosadašnjih   izdvajanja   i   dioba,   koje   su   komunistički   oficiri  obavljali na osnovi dokumenata, odjeće i vlastite procjene, ako  s   prvom   i   drugom   nije   bilo   sve   čisto,   na   trećoj   je   prepreci  razdvajanje   aktivnih   od   rezervnih   domobranskih   časnika  vršeno samo na osnovi osobne izjave, iako se to lučenje moglo  vršiti i po dokumentima za one časnike koji su ih imali.  Ja smo se i Hižar našli pred novom poteškoćom. Petljati i  dalje što smo i kako smo ovdje zatečeni, nema smisla. Nasta­

164

vimo li i dalje tako, njima  ćemo prepustiti, pošto su nas već  proizveli  u  časnike, i  da  odluče jesmo li  rezervni ili  aktivni.  Zato će biti bolje da sami izvršimo izbor od onog što nam se  nudi.   Izbor   bolje   mogućnosti,   koja   je   postojala   na   svakoj   od  dosadašnjih dioba, pa će postojati i na ovoj, čini se, posljednjoj.  Tko   će   nam   reći   što   je   bolje'   odabrati:   aktivno   ili   rezervno  časništvo? Pitamo jedan drugoga i slušamo bojnika Ilića kako  govori:  – Tko može, neka se javi kao aktivni časnik. A može svatko,  jer oni tu ništa ne bilježe. Samo nas luče kao što se luče ovce  na muzne i jalove. Aktivni časnici u svim pravnim državama  rade svoj profesionalni posao. Školovani će ga vojnici vršiti i u  komunističkoj   državi.   Oni   su   profesionalci!   A   partizanskoj  vojsci trebaju profesionalni vojnici, jer je njihov sadašnji kadar  neškolovan i nestručan.  – Koje li naivnosti bojniče – kaže mu satnik Ćosić. – Što da nas dvojica kažemo? – pitam Hižara. – Što god da  kažemo, lagat ćemo i nećemo pogriješiti. – Zato recimo što je reći bolje – kaže mi Hižar, ali ne kaže  što je bolje.  Izrazi   aktivni   i   rezervni   časnik   za   nas   su   bili   strani,  nezgrapni   i   smiješni.   Mi   smo   za   aktivnog   govorili   da   je  djelatni, a za rezervnog da je pričuvni. I kao što to obično biva  kad dvije dosad poznate riječi za dva srodna pojma mijenjaš s  dvije   dosad   nepoznate   riječi,   nismo   uspijevali   svaki   put  pogoditi   da   je   aktivni   djelatni   a   rezervni   pričuvni,   pa   smo  miješali i za aktivnog mislili da je pričuvni a za rezervnog da  je djelatni. Bilo je malo vremena da čovjek nauči dvije stare  riječi zamijeniti s dvije nove. Dodatnu je zbrku unosila i naša  dvojba za što da se izjasnimo kad budemo upitani.  Kad   je   Hižar   došao   na   red   i   bio   upitan   kamo   spada,  odgovorio je:  – U pričuvne!  – Bando jedna, što ti je to pričuvni? – izderao se partizan.  – Rezervni – umiješao sam se kao prevodilac s hrvatskoga  na srpski.  – Aktivni, aktivni! – zabrzao je Hižar ne shvaćajući da sam  mu   htio   pomoći   i   misleći   da   je   pričuvni,   kako   se   izjasnio,   i  aktivni, kako je sama sebe preveo, istoznačno.

165

– Onda produži! – reče mu partizan. – A ti idi u A3 – kaza  meni, misleći da sam ja s onom upadicom rezervni rekao za  sebe što sam.  I tako, zabuna u prevođenju rastavi me od čovjeka s kojim  sam proveo pet dana dugih kao pet godina. Od čovjeka koga  sam zavolio kao što se zavoli onaj što s njim, bez trzavica, u  slozi   i   zajedničkom   ispomaganju   proživiš   pet   dugih   godina  iskušenja i isposništva. On ode u A4, zadnju kuću u nizu, a ja  u A3, kuću do njegove. Ni pozdravili se nismo!  Koliko   sam   mogao   vidjeti,   a   mogao   sam   dovoljno   jer   su  napisi na njihovim pločama bili vidljivi i iz naših redova, civile  su podijelili na tri skupine, na seljake, radnike i intelektualce.  Intelektualci su ušli u zgradu nasuprot onoj u kojoj sam se ja  našao, pa će biti da je nosila oznaku B3, jer su i zgrade za  smještaj   civila  bile  obilježene   slovom   uz   četiri   broja.   Jesu  li  civile dijelili prema dokumentima, prema izjavama ili prema  procjeni – ne znam. 

Sutradan, devetnaesti svibnja, zvijezdu Danicu nisam mogao  vidjeti. Prenoćio sam u prizemlju, u prostoriji čiji prozor gleda  na zapad.  Čitavu su noć pred kadetnicu dolazile zarobljeničke kolone,  ulazile na dvoja vrata i prolazile kroz prepreke na kojima se  obavljala dioba i čitavu se noć punila naša zgrada u koju su  smješteni pričuvni časnici Hrvatskih oružanih snaga i oni, kao  što   sam   ja,   koji   su   među   njih   ubrojeni.   Bili   smo   umorni   i  gladni, pa smo pozaspali čim smo došli do svog komadića poda,  ali mira u tom prizemlju gdje su me ugurali nije bilo ni obnoć  ni   kad   je   svanuo   dan.   Bilo  je  tijesno   i   kad   sam   ja   došao,   a  obnoć   je  bivalo  sve  tješnje.   Uvijek  si   se,   ne  prekidajući   san,  nekamo morao pomicati i nekomu praviti mjesto da sjedne ili  legne. A kad je dan svanuo bilo je toliko tijesno da su morali  nešto   poduzeti,   ili   prestati   dovoditi   nove,   ili   nas   pustiti   da  iziđemo   na   dvorište   ili   nas   nekamo   premjestiti.   Ni   prvo   ni  drugo nije  dolazilo u  obzir.  Novi  će  dolaziti  dok novih bude.  Puste li nas na dvorište, pomiješat ćemo se s onima iz drugih  zgrada i tako će biti poništen rezultat dugotrajne diobe. Nema  druge nego nas nekamo preseliti!  Na  ležaju   sam   upoznao   Tadiju  Jelčića.   U   civilstvu   je  bio  činovnik na željeznici. Iz slavonsko–brodskog je kraja. Pričuv­ 166

ni je časnik postao još u staroj jugoslavenskoj vojsci. U četiri  godine   domobranstva   napredovao   je   od   zastavnika   do  natporučnika. S tim će činom, čini se, završiti vojničku službu.  Sudeći po tomu da su obje države koje je vjerno služio propale  – neuspješnu i zaludnu službu. On je, kao i ja, kroz ove diobe  ostao  bez  svojih pajdaša  u  četveroredu.  Ponudio mi  je  da  se  držimo   zajedno   i   da   pokušamo   naći   još   dvojicu   prije   nego  uslijede marševi.  Na pokret su nas, kad je do pokreta došlo, silili udarcima  nogom u leđa i glavu onih koji su još ležali, a ćuškama po licu i  vratnim žilama onih koji su na prvi poziv skočili na noge. Nisu  nas izgonili na vrata na koja smo u kuću ušli, nego na njima  nasuprotna, ona koja su vodila na parkiralište koje je služilo  za smještaj zaprežnih kola, kamiona i artiljerijskih oruđa, što  se   moglo   vidjeti   po   nekoliko   olupina   i   konjušnicama   u  pozadini. Na izlazu smo iz zgrade, prije nego će nas svrstati u  četveroredove,   morali   prići   stražarima   koji   su   vezivali  zarobljenike.   Tu   je   bilo   nekoliko   kolutova   telefonske   žice.  Jedan   je  stražar  malom   sjekirom   odsijecao  komade  te  žice  i  slagao ih na klupicu do sebe. Oni što su nas vezivali, a bilo ih  je   desetak,   dolazili   su   do   te   klupice,   uzimali   po   nekoliko  komada i pozivali zarobljenike da im priđu dvojica po dvojica.  – Vežu na ruski način. Primitivno! – kaže nam natporučnik  Knežević. – Ruku za ruku, preko mišica! Pazite, kad vas budu  vezali, napnite mišić što više možete! Oni će stezati što jače  budu mogli. Stezanje je glavna karakteristika tog vezanja. Da  te strašno zaboli, pokušaš li se odmaknuti od onog s kojim si  vezan! Kad vas svezu, olabavite mišić i bit će vam lakše.  –  Bando,  ne  pokušavaj  driješiti  ono  što  mi  svežemo!  Ovo  jest   telefonska   žica,   ali   njome,   odriješite   li   je,   nećete   moći  odaslati poziv za pomoć u nevolji koja će vas nakon driješenja  snaći. Bando, ovo je najlakše vezivanje što ga poznaje povijest.  Rusko,   čovječno   vezivanje!   I   nemojte   zloupotrebljavati   našu  dobrotu! – govorili su oni što su nas vezivali.

Iz grada smo, kroz njegov rubni dio Tezno, izišli na cestu pre­ ma   Celju.   Na  našoj   desnoj   strani   prostiralo   se   polje   s   mno­ štvom seljaka koji su obrađivali svoje njive. Ne obraćaju po­

167

zornost na našu kolonu, bilo stoga što su bešćutni bilo stoga  što su se na ovo navikli i zaključili da zbog našeg prolaska ne  treba dangubiti. S lijeve strane nalazila se šuma, na nisku i  ravnu   zemljištu,   pa   od   nje   nismo   vidjeli   ništa   osim   visokih  stabala uz odvodni kanal usporedan s cestom. Pošto smo stigli  do   putokaza   i   prvih   kuća   sela   Bohove,   skrenuli   smo   ulijevo  putem   koji   vodi   kroz   šumsku   prosjeku.   Stotinjak   koraka   od  odvodnog kanala, dublje u šumi, nailazimo na drven most koji  premošćuje   svježe   iskopanu   »pancergrabu«,   široku,   otprilike,  sedam i duboku dva i pol metra. A dugačku? Koliko se može  vidjeti   slijeva   i   zdesna   od   mosta,   kroz   šumsku   prosjeku,  nekoliko stotina metara ili kolika je duga šuma od predgrađa  Tezno do sela Bohove. Bio je to pouzdan znak da se u šumi ima  što braniti od tenkova koji bi napali iz smjera celjske ceste.  Šumski nas je put doveo na čistinu okruženu visokom šu­ mom sa svih strana. Pošto smo prešli preko još jedne tenkov­ ske grabe, koja je išla rubom šume i opasivala sav ograđeni  prostor,   našli   smo   se   pred   kapijom   koju   su   tvorile   dvije   na  istovjetan   način   sagrađene   barake.   Građene   na   betonskim  temeljima visine jednog metra, imale su oblik velikog slova L.  Duža je strana tvorila pročelje, a kraća vratnice širokih vrata  koja   su   se   rasklapala   kao   harmonika   i   ostavljala   prolaz   po  potrebi i želji. Staza nastala u prolazu između dvije barake,  ravna i pošljunčana, nastavljala se uzduž čitave ograđene čisti­ ne. Mora da je služila kao uzletište vojnih aviona. Uz uzletnu  stazu, ako je to bilo vojno uzletište, na pojednakoj udaljenosti  vidjelo se po pet hangara sa svake strane. Mogli su služiti za  smještaj   letjelica   i   ratne   opreme,   ali   za   smještaj   ljudstva  sigurno   nisu   bili   građeni,   jer   nisu   imali   ni   jednu   ni   drugu  lastavicu, nego samo lučni krov od jednog do drugog temelja.  Na ulazu nam je rečeno da jedni drugima možemo odriješiti  žicu   s   ruku,   ali   da   taj   komad   žice   bezuvjetno   sačuvamo   za  vezivanje   kad   iz   ovog   logora   krenemo   nekamo   dalje.   Jer   da  telefonsku   žicu   treba  štedjeti,   ona  je  skupa  i  nismo  vrijedni  daje   na   nas   mnogo   troše.   Tko   taj   komad   telefonske   žice   ne  sačuva, bit će vezan bodljikavom. Pa sad neka radi što hoće,  neka je izgubi ili sačuva! Inače smo u ovom logoru voljno sve  dok nas ponovo ne pozovu da krenemo.  Vode je bilo dovoljno, na česmama i u koritima, za piće i za  pranje.   Već   pet   dana   ne   jedemo   ništa,   ili   gotovo   ništa   osim  lišća i trave; ne obavljamo veliku nuždu i živimo samo o vodi, 168

sretni i kad nje ima u izobilju. Na uzletnoj stazi trave nije bilo,  tamo nije rasla. A da je i rasla prije nego je zrakoplovna baza  pretvorena  u zarobljenički   logor,  nas  dvojicu  ne  bi   dočekala,  popasli bi je bili oni koji su tamo došli prije nas. Kao što su  popasli   onu   ispred   i   između   hangara.   Ali,   između   hangara  graditelji su uzle–tišta u Tezanskoj šumi posadili po dva reda  jabukovih stabalaca. Deblo im je debelo kao ruka u zapešću, a  krošnja nešto veća od crnog seljačkog kišobrana. Na krošnja­ ma ne zatječemo ni jednog listića, sve je pobršćeno i pojedeno.  Stabalca   su   bijela,   bez   kore.   I   koru   su   gladni   ljudi   ogulili   i  pojeli.   Ostale  su   nepojedene   samo   grančice   izrasle  proljetos.  Uz svaku je jabučicu po nekoliko zarobljenika, lome grančice  od lanjske godine i jedu ih. Što da nas dvojica radimo? Da i mi,  dok tih grančica još ima, nešto pojedemo? Ne, Tadija zna za  nešto bolje!  Bolje ali opasnije! Da opasno nije bilo i drugi bi se tomu  dosjetili   i   popasli   zelenje   prije   nas.   Već   smo   vidjeli   kako   je  uzletište   u   Tezanskoj   šumi   zaštićeno   s   dva   reda   tenkovskih  graba. Jedan red opasuje  čitavu šumu, a drugi ide uz samu  ogradu   s   vanjske   strane.   Sama   je   ograda   uzletišta   od  bodljikave žice razapete na gusto posađene betonske stupove,  koji   su,   kao   labuđi   vratovi,   svinuti   prema   vani,   prema  tenkovskim grabama. Uz žicu i stupove raste kupina, malina i  divoloza penjući se prema vrhu ograde, ali nisu dosegle dalje  od polovice. U donjem su dijelu ograde trave i povijuše stvarale  živicu kroz koju pogled ne prodire. S vanjske strane ograde, na  prostoru   između   tenkovske   grabe   i   žice,   nalaze   se   stražari.  Njih ne zanimaju ni grabe, ni šuma, ni posjeti s vanjske stra­ ne. Oni samo paze neće li tko od zarobljenika pokušati pobjeći  kroz bodljikavu žicu, pa prijete svakomu onomu tko se ogradi  približi.  Tadija   je   predložio   da   prilegnemo   na   ledinu   na   kojoj   se  zeleni   nešto   nejestive   trave   i   da,   hineći   kako   jedemo   i   taj  smrdež,   dopuzimo   do   ograde   i   nenjegovane   živice   na   njoj   u  kojoj ima i kopriva, najjestvenijeg bilja u proljeće. Puzli smo, a  on   me   učio   da   koprivi   kidam   samo   vršike,   samo   mliječne  dijelove,   i   neka   ih   jedem   bez   straha   da   će   mi   opaliti   usne.  Nikako brati donje lišće na stabljici, lišće starije od pet dana;  ono bi mi i prste opeklo, a nekmoli usne. Dugo smo se zadržali  uz tu živicu s koprivama, jer koprivu treba pažljivo brati i jer  ubrano treba dugo žvakati. Stražari nas nisu primijetili, ali su  nas primijetili zarobljenici i činili što smo i mi činili. Teško da  će od kopriva uz žičanu ogradu do sutra, kad smo odlučili po­ 169

novo u pašu, ostati išta više nego je ostalo od mladih stabalaca  jabuka.  –   Hoće!   –   rekao   mi   je   Tadija,   stručnjak   za   koprive.   –  Koprive kao i gljive rastu preko noći. Zar nisi čuo izreku: gle,  raste kao kopriva! – I preko noći će ih, budu li rasle, jeli! – rekao sam. Zasićeni koprivama, a i dalje gladni svega što je namijenjeno  ljudskoj ishrani, nas smo dvojica krenuli u šetnju uzletištem  da   vidimo   koji   je   hangar   najmanje   pretrpan   i   da   u   njemu  pronađemo   ležište   za   narednu   noć.   I   gle   čuda   Božjega,   na  uzletnoj stazi, gdje su mnogi tumarali tražeći ono čega nema,  naiđosmo na violinista Silvija Hižara, mog druga još od Hude  Luknje, i na fra Luju Miličevića, svećenika u ustaškoj odori.  Predstavljam im svog novog druga Tadiju Jelčića, a Tadiji njih  trojicu i predlažem da odsad budemo četverored, s čime se njih  trojica slažu.  Odmah   se   upitasmo   kako   to   da   su   nas   nakon   stroge  selekcije u kadetnici, stroge i nepravedne jer ni jedan od nas  nije dospio tamo gdje pripada, ponovo smjestili zajedno? Na to  nitko od nas ne zna odgovoriti. Sudeći po rijetkim znancima a  mnogo više po odorama, u Tezanskoj su se šumi ponovno našli  zajedno   ustaše,   legionari   i   pripadnici   Poglavnikova   tjelesnog  zdruga.   Svi,   vojnici,   časnici   i   dočasnici!   Od   domobranstva  djelatni i pričuvni časnici, a od civila samo intelektualci.  U   međusobnoj   razmjeni   mišljenja   radi   čega   ta   dioba   i  ponovno skupljanje onih koji su bili razdijeljeni, dolazimo do  zaključka   da   ima   nekog,   nama   zasad   nedokučivog   smisla,  odvojiti elitu od običnog puka, mozak od tijela. To se u sličnim  prilikama   uvijek   čini,   bilo   stoga   da   elita   ne   utječe   na  ponašanje   puka,   bilo   stoga   da   moć   elite,   nakon   određenog  usmjeravanja,   iskoristi   onaj   koji   je   izvršio   njen   odabir   i  separaciju.   Ono   prvo   gotovo   je   sto   posto   točno,   jer   je  pobjednicima sada najvažnije osigurati pokornost mase, onog  što  se  zove  »običan  čovjek«;   a  ono  drugo  moglo  bi   biti   točno  samo ako je točna tvrdnja bojnika Ilica, da je dobro izjasniti se  aktivnim časnikom, profesionalcem, jer će svakom režimu, pa i  komunističkom,   biti   potrebni   obrazovani   kadrovi   u   vojsci,  prosvjeti i gospodarstvu. Kad sve to zaokružimo što znamo, što smo rekli i što smo  zaključili, vidimo da o svom sutrašnjem danu, a da i ne spo­ 170

minjemo dane koji slijede za njim, znamo opasno malo pa da će  najbolje   biti   maknuti   se   s   uzletišta,   u   nekom   hangaru   naći  zaklon   od   kiše   koja   prijeti   i   prespavati   noć   u   nadi   da   ćemo  sutra znati više nego večeras. Zora   dvadesetog   svibnja   zori,   ja   se   budim,   ustajem   i   iz  hangara   izlazim   na   mokro   uzletište,   otkuda   ću   poletjeti   do  zvijezde. O zvijezdo moja, gdje si? Ako si živa, pomozi mi; ako  si otišla u plavet, daj mi znak da si tamo, pa će mi lakše biti  poći za tobom. Prvom prilikom, zvijezdo moja, a ona se neće  ukazati   prije   narednog   marša,   ispisivat   ću   i   bacati   uz   put  papiriće s tvojom adresom. S našom zagrebačkom adresom jer  druge ne znam! Na papiriću će biti molba nalazniku da ti taj  papirić pošalje poštom o svom trošku. Poruka na papiriću imat  će samo jedan sadržaj: kojim putovima hodam i s kojeg sam  mjesta   toga   dana   gledao   zvijezdu   Zornjaču.   Olovku   imam,  papiriće   skupljam!   Od  deset   nalaznika   jedan   će,   valjda,   biti  dobar čovjek!  Nitko   nas   ništa   nije   pitao,   nitko   nas   nikamo   nije   tjerao,  nitko nam nije donosio hranu i pitao za zdravlje. Samo su novi  pristizali, i obnoć i sutradan do kasnih popodnevnih sati. Sve  što je, opkoljeno žicom, raslo na ravnici usred Tezanske šume  nestajalo je pod noktima i zubima zarobljenika. Od obećanja  Tadijina da će kopriva obnoć izrasti, nije bilo ništa. Kako je  kopriva rasla, tako su je jeli! Ni uz hangare, ni ispred živice, ni  u   živici   više   se   nije   moglo   naći   ni   jestiva   lišća   ni   jestivih  stabljika.   Sve   što   je   ostalo   u   plotu   bilo   je   s   bodljama   kao  malina i kupina, ili je peklo kao stara kopriva, ili je smrdjelo  kao bunika.  Ali   je  Tadija  našao   novo  mjesto   gdje   raste  kopriva,   slak,  trputac i kisela divoloza. Oni rastu uz plot na samom kraju  uzletne staze, tamo gdje se pored vrta, potoka u vrtu i šume  diže oronuo i ne odveć raskošan dvorac. U tom su se dvorcu  smjestili komunistički vojnici koji čuvaju stražu s vanjske stra­ ne logora šećući se pod oružjem između ograde i tenkovskih  graba. Pred dvorcem je, duž šumskog puta parkirano dvadeset  kamiona, a u vrtu su poredani stolovi na kojima straža ručava  ili   se  odmara  kad  nije  u  službi.   Ne,   nećemo  se  mi   prikrasti  njihovim   stolovima   i   ukrasti   dio   njihova   objeda.   Mi   to   ne  možemo,   od   tih   nas   stolova   dijeli   bodljikava   žica   i   deseci  strojnica što ih stražari drže uza se i dok jedu i dok dangube.  Sve što mi hoćemo jest da se kao jučer puzeći dovučemo do te  žičane ograde pa da, krijući se od stražara, jer nam oni to ne 171

bi   dopustili,   pobrstimo   u   živici   sve   jestivo   zelenilo.   Najprije  mladu koprivu kao poslasticu! A to što smo nakanili moramo  učiniti   što  prije,   da  nas   drugi   ne  preteknu,   da  nam   i   tu  ne  ostane samo ogoljena stabljika, stara kopriva, malina, kupina i  bunika.   U   napad   na  zelen   krenuli   smo  sva  četvorica.   Puzili  smo kao što puževi puze a, kad smo došli pod plod, lomili smo i  grickali kao što grickaju puževi golaći.  S onu stranu ograde, stražari su kao i mi uživali u dobrom  objedu. Njihov zapovjednik, koristeći priliku što su na okupu i  u veliku broju, održat će im dnevni »čas političkih informacija«.  Čujemo da im kani govoriti o »plemenitoj mržnji«, članku što  gaje u »Borbi« napisao Milovan Đilas. Po glasu u zapovjedniku  i   predavaču   prepoznajemo   našeg   Ujkana.   Pravim   imenom  Vujadina   Pricu,   »komandanta   trećeg   bataljona   slavne   šeste  proleterske brigade«.  – Dakle, to je drug Đilas rekao, a ne ja. Ma šta rekao, on je  to stavio crno na bijelo. Ne možete vi meni reći: »Ti Vujadine  izmišljaš!« Ako meni ne vjeruješ, njemu moraš vjerovati! Kud  bismo mi došli kad Đidi ne bi vjerovali! A on tu lijepo kaže tko  je   i   što   je   naš   neprijatelj.   On   odgovara   na   pitanje   je   li   naš  neprijatelj   ljudsko   biće:   »Fašistički   psi   osjećaju   da   su   psi,   bijesni psi na najnižoj stepenici ljudskih bića.« Dalje on kaže  kako s tim psima treba postupati. To je posebno potrebno za­ pamtiti!   Tu  među  nama   ima  mekušaca   i  kolebljivaca,   pa  se  nećkaju,  pa  se  dvoume,   trebalo  bi,   i  ne  bi  trebalo.   Evo  vam  Đidina   riječ   o   tome:   »Nemojte   ih   ispitivati,   nemojte   trošiti   vrijeme uzalud, ne pravite se fini prema njima. Pobijte ih kao   što se psi ubijaju, kako su i zaslužili. Osvetite nedužne žrtve!   Oni   nisu   saučesnici,   oni   su   pravi   zločinci.   Tražiti   u   ovim   zvijerima   nešto   ljudskoga   značilo   bi   pripisivati   im   nešto   što   nemaju, niti mogu imati već po svom socijalnom stanju.« To se  što sam pročitao odnosi na sve fašiste, ali kod Đide ima nešto  posebno   za   ustaše.   Poslušajte:   »Hrvatske   su   ustaše   najokrutnije  zvijeri,   bez  srca  i   duše.   Njihovo  srce   je   gnijezdo   zločina,   njihov   mozak   služi   jedino   za   iznalaženje   uvijek   sve   strašnijih zločina.« Meni tu neki od vas kažu: neka su ustaše,  oni su Hrvati, a mi smo u najvećem broju Srbi, pa ne bi valjalo  da ih mi kažnjavamo, neka to čine njihovi. Evo, drugovi, što o  njihovu   hrvatstvu   piše   Đido:   »Oni   nisu   Hrvati,   oni   su   krvožedne   životinje   iz   šume   njemačko–fašističkih   im­ perijalista.« Što nas sili da ratujemo, da ginemo, da trpimo sve  i   svašta?   Ljubav   prema   narodu.   A   kako   se   dokazuje   ljubav  prema narodu? Neću ja da vam odgovorim, pa da netko kaže: 172

naš se komandant preserava, nego ćemo mi poslušati Đilasa.  Pa kad čuješ, reci da nema pravo! »Jedini pokazatelj u ovom   času ljubavi prema narodu jest dubina mržnje prema neprija­ telju.« To pamtite, i toga se držite. A sad na kraju nešto, ona­ ko, okruglo o tomu što je to »plemenita mržnja«, još jednom, ali  jače kazano nego dosad, sočnijim jezikom: »Mrziti okupatora,   mrziti njihove pomoćnike, ovaj ogavni rak u lijepom narodnom   tijelu, mrziti ih svom dušom, čitavom svojom mišlju, u svakoj   kaplji   krvi,   znači   biti   prožet   plemenitim  i  velikim   osjećajem   osvetnika   naroda...   Osjećati   samilost   i   milost   prema   ovim   krvožednim životinjama ne bi li značilo izdaju upravo onog što   te tjera u borbu? Nepoštedna mržnja prema njima, to je ono što   treba biti tvoj program i tvoja zakletva, plemeniti žar ideala, za   koje   se   boriš...   Sjetite   se   daje   veliki   vođa   naprednog   čovječanstva   drug   Staljin   rekao:   'Ne   može   se   pobijediti   neprijatelj ako se ne nauči mrziti ga...'« Učite, drugovi, učite  mrziti,   ovo   vam   je   jedinstvena   prilika!   –   rekao   je   Ujkan  privodeći kraju svoj sat dnevnih političkih informacija. – To se  ne   smije  propustiti!   Kad  ja   ovo   pročitam,   obuzme   me  tolika  mržnja da  mislim  jedino  na  prirodne  jame,  ponikve,  duboke  šume, rijeke, močvare, lokve, napuštene rudokope, tenkovske i  pješačke rovove, naročito na rovove! To je kopano za vrijeme  rata, je li? To nakon rata treba zatrpati, je li? Šteta je da ih  prazne  zatrpamo, je li?  Najbolje je da  u njih sahranimo one  koji su ih kopali, je li?  Narednu noć, onu između dvadesetog i dvadeset i prvog svib­ nja, sanjao sam san koji mi, kad sam ga odsanjao i probudio  se,   na   san   nije   nalikovao   nego   na   stvarnost,   dok   mi   je,   po­ vezano   s   tim   snivanjem,   na   san   nalikovala   Ujkanova   inter­ pretacija   Đilasova   članka   o   »plemenitoj   mržnji«.   Čudnovata  zamjena, o kojoj sam Mirtu preko zvijezde obavijestio, ali sam,  kao i uvijek otkako među nama zvijezda posreduje, ostao bez  odgovora.   Ne  znam   što   je   s  njom,   ali   za   sebe  sa  sigurnošću  mogu reći da pojma nemam kako to da me se stvarnost doimlje  kao   san,   a   odsanjano   kao   stvarnost.   Ipak,   ako   mi   je   kao  sni–vaču   i   zamjenjivaču   koji   se   odriče   vjerodostojnosti   do­ pušteno nešto reći, u toj zamjeni posreduje vjerojatnost. Meni  se, jednostavno kazano, čini da u mom snu ima više realnosti,  više vjerojatnosti da je to istina, nego  što je vjerojatno da je  Ujkanovo   predavanje   o   »plemenitoj   mržnji«   istinito.   Možda  sam ja predavanje sanjao, a svoj san doživio? Kako god bilo, taj  san   i   to   snovito   predavanje   dvije   su   stranice   istog   lista   u 173

knjizi   snivanja   i   življenja,   snivanja   o   životu   i   življenja   u  snovitim stanjima.  Evo toga, ne znam čega, sna ili djelića stvarnosti.  Spavam u nekakvoj lokvi pokraj Drave. Ležim u toj lokvi, a  netko dolazi, drma me i budi:  – Brate, brate, probudi se! Ubijaju sve one koji leže – kaže  taj što me budi. Probudim se, gledam oko sebe i, onako bunovan, ne znam  što   se  oko  te  lokve,   na   tom   sprudu   događa.   Zora  je   i   još   se  dobro ne vidi. Pri ono malo svjetlosti ipak nešto mogu vidjeti.  Posvuda su oko mene leševi ljudi koji su, kao i ja, prenoćili u  lokvama. Na riječnom sprudu jedna glava visi, nadolje, prema  vodi,   a   noge   su   čovjeka,   čija   je   glava,   okrenute   na   gore.   Ne  vidim na čemu ta glava visi i ne vidim na što se oslanjaju te  noge dok strše na jutarnjem nebu.  Tu   mi   slike   leševa,   lokava   i   rijeke   s   obješenom   glavom  nekamo nestaju i ja se nađem u koloni koja polako gmiže kroz  zoru. Tada s lijeve strane kolone odjekne čudan glas, koji mi  jezivo zvuči, jezivije od obješene glave:  –

Hrvati, Hrvaaa–tii! 

Nekoliko puta tako! I kolona stade.  Odozgor,   s   brda,   kroz  paprat,   ide  zrakoplovni   časnik.   Uz  njega ide žena  obučena  također u  odoru  zrakoplovca.  On joj  baca ruku preko ramena. Časnik u drugoj ruci drži šmajser i  goni pred sobom partizana, bosa, pod šaj–kačom, u poderanoj  odjeći njemačkog vojnika. Zrakoplovni časnik dovodi partizana  pred oficira u kožnoj bluzi, jednog od onih što nas prate, što  zapovijedaju pratiocima kolone.  – Što je bilo? – pita oficir zrakoplovca.  – Ja sam sa suprugom gore spavao. On je došao i htio nas  je svući i ubiti nas. Ja sam ga razoružao i doveo vam ga. Evo,  pa mu vi sudite! – Kakvo je to ponašanje! – reče oficir u kožnoj bluzi onom  partizanu.  Nisam vidio kako, ali gaje oficir ubio. Čuo sam daje puklo.  A onog je zrakoplovca i njegovu ženu utjerao u kolonu.  –  Tu   vam   je  mjesto!   I   ne  bojte  se!   Neće  više   biti   sličnih  ispada – rekao je oficir supružnicima.

174

Umjesto  da nam  donesu  objed,  bilo  što,  repu,  kukuruz,  zob,  kašu, toga su dana u podne počeli prazniti logor u Tezanskoj  šumi,   dajući   nam   znati   da,   dok   smo   tu,   iz   njihovih   ruku  nikakve hrane nećemo dobiti. Nisu nas svrstavali u kolone i  upućivali na pješačenje do novog odredišta, kao što su to do  sada radili. Odvozili su nas kamionima u turama, toga dana  jednom iza podneva, a drugi put u sumrak. Nije bilo prozivke  jer nikakvih popisa nije bilo. Tretman je bio kao prema stoci,  odbroj i tjeraj! Odvozili su one koji su sami htjeli ići među prvi­ ma,   a   ako   njih   ne   bi   bilo,   zašli   bi   dublje   u   logor,   zapasali  onoliko  koliko   im   za  tu   turu   treba,   i   otjerali   ih   pred   sobom  prema izlazu. Ne da se tomu nitko nije opirao, nego su ljudi u  oba slučaja išli drage volje misleći da tamo kamo idu ne može  biti gore nego što im je bilo u Tezanskoj šumi.  Malo   otpora   tom   odlaženju   moglo   se   nazreti   samo   u  propitkivanju kamo ih to vode. Razumije se da nam odgovor  nije   mogao   dati   nitko   drugi   nego   pratioci.   Od   onih   što   bi  jednom otišli, nitko se, kad kamioni dođu po drugu turu, ne bi  vratio da nam kaže kamo se ide i što nas tamo čeka. A što i da  su se vratili i da su nam rekli da je tamo gore, nego ovdje? Zar  bismo   išta   mogli   promijeniti,   osim   što   se   više   ne   bi   javljali  dragovoljno, nego bismo čekali da nas zapašu, kao što se ribe  zapasuju mrežom, i doguraju do kamiona.  A  pratioci   su  nam,   kad   smo  ih  upitali,   rekli   da  idemo  u  vojsku,   u   trinaesti   bataljon.   Da   je   to   istina,   kleli   su   se   na  časnu   riječ.   A   kad   smo   ih   pitali   kolik   će   taj   bataljon   biti,  savjetovali   su   nam   da   oko   brojnosti   bataljona   ne   razbijamo  sebi glavu. Trinaestih bataljona ima koliko i brigada. Mnogo!  Svaka brigada ima svoj trinaesti bataljon u kojem se obavlja  preodgoj   zalutalih   i   zabludjelih.   Kad   svladaju   obuku   i  preodgoje se, idu u prekoman–du u druge bataljone ili idu, ako  su   odslužili   vojni   rok,   kući.   Tako   su   nam   govorili:   »Idete   u  trinaesti bataljon!« i tako su nam objašnjavali što znači služba  u toj jedinici.  – Ja znam za jedan drugi bataljon koji je postojao u našoj  vojsci   –   rekao   je   Tadija.   –   Zvali   su   ga   podzemni.   Podzemni  bataljon! Ako je komunistima trinaesti što i nama podzemni,  onda je gadno. Ali istina je i to da postoje radni bataljoni, ba­ taljoni za preodgoj kažnjenika i zatvorenika. I mi smo ih imali.  Ako je partizanima trinaesti što i nama radni, onda pred na­ ma i nisu tako loši dani. Zato predlažem da se ne žurimo, da  se dragovoljno ne primičemo kapiji i da se ne damo zapasati. 175

Utješno   je   bilo   što   ni   dragovoljce   ni   zapasane   nitko   nije  pitao za onaj komad telefonske žice kojim smo bili vezani kad  smo dolazili u Tezansku šumu. 

Tadijin savjet da ne idemo grlom u jagode bio je razlog da i  dvadeset   prvi   i   dvadeset   drugi   svibnja   samo   gledamo   kako  drugi odlaze. A onaj zaborav komada telefonske žice, koji smo  uza se čuvali, ponukao nas je da i nas četvorica dragovoljno, ali  među   posljednjima,   pa   je   ta   dragovoljnost   bila   slabašna,  krenemo prema regrutnom centru za taj trinaesti bataljon, što  god on bio, radni ili podzemni. U drugoj turi, noćnoj, dvadeset i  drugi svibnja!  Valja reći, što mi je promaklo kad sam govorio o dolasku na  uzletište u Tezanskoj  šumi, da su one dvije barake u obliku  slova   L,   što   stoje   na   ulazu   i   tvore   svojim   položajem   široka  vrata, od hangara gdje smo se morali zadržavati, bile udaljene  preko trista metara i ograđene trnovom živicom u obliku luka,  koji se u sredini prekidao da propusti uzletnu stazu koja se  pruža   od  ulaza   do   kraja   uzletišta.   Mi   u   taj   prostor   ograđen  trnovom živicom, otkako smo ovamo došli, nogom nismo smjeli  stupiti. Pristup nam nije branila trnova živica, branile su ga  jake straže.  Sad smo, odlazeći u trinaesti bataljon jugoslavenske vojske  na preodgoj i izobrazbu u duhu komunizma, u taj trnovi krug  uvedeni i svrstani u dvije kolone četverore–dova, i odmah, zato  što   se   sve   radilo   žurno,   odvedeni   prema   vratima   baraka   na  ulazu, jedna kolona na jedna, a druga kolona na druga vrata.  Odjednom   bi   u   baraku   ušlo   deset   četveroredova,   što   znači  četrdeset   ljudi.   Tek   kad   smo   ušli   u   baraku   i   našli   se   u  prostoriji   kakva  se   obično  susreće  u  takvom   tipu   nastamba,  vidio sam da svi prozori, i na lijevoj i na desnoj strani, stoje  neobično, kapke imaju iznutra, i da su svi oni zatvoreni pa se s  vanjske strane ne može ni čuti što se unutra radi. Svjetlo u toj  zatvorenoj prostoriji, slabo svjetlo, davale su dvije žarulje što  vise na uvijenoj električnoj žici.  – A sad vas molim – rekao je jedan partizan stojeći na  vratima nasuprot onima na koja smo ušli i ugodno nas izne­ nađujući riječju »molim« – da sve svoje stvari, odjeću i obuću,  skinete sa sebe i ostavite uz lijevi zid, što bliže vratima na toj  strani sobe. Jesmo li se razumjeli? Hajde, svlači se! – Razu­ mjeli smo se i svlačili se, a on je nastavio: – Danas je malo 176

zahladilo, čini se da će kiša i  gol nije ugodno biti, ali to neće  dugo potrajati. Muškarci smo, majku mu!  Kad smo se svukli dogola ostavivši na sebi samo gaćice, bez  dopuštenja ali i bez prosvjeda od strane čuvara, u prostoriju  nahrupi nekoliko partizana s vrećama. Ušli su kroz vrata na  lijevoj strani uz koju smo slagali svučenu odjeću, po svoj prilici  iz krila barake koje čini pročelje ulaza. U jedne vreće strpaše  našu odjeću, u druge obuću, a u treće torbe, i sve to odnesoše  kroz vrata otkuda su došli.  –   A   sad   se   ispred   mene   svrstajte   u   dvored!   –   rekao   je  partizan što nas je svukao dogola i ostavio bez odjeće, koja je,  u nedostatku dokumenata, svih ovih dana bila i odjeća i dokaz  našeg identiteta, koja nam je u diobama određivala sudbinu i  dovela nas pred partizana  što nam jednom riječju omekšava  srca, iako nas lišava sve naše uboge imovine. Sparili smo se ja  i Hižar, Tadija i fra Lujo, i stali jedni iza drugih, da bismo,  dođe li do formiranja četveroredova, bili u jednom redu.  – Budite mirni i čekajte – rekao je onaj umiljati pred kojim  smo se svrstali u dvored. – Dok čekate, da vam kažem što vas  sve očekuje. Kad vas pozovu, izići ćete na vrata iza mojih leđa i  pretrčati prostor između barake i tenkovskog jarka. Nad tim  smo jarkom podigli šator, a pod šatorom napravili kupatilo s  toplom vodom. Tu ćete se dobro okupati, tijelo i glavu, osušiti i  prijeći   u   susjedni   šator,   gdje   će   vam   biti   podijeljena   nova  odjeća i obuća. Radna, kakva pripada trinaestom bataljonu. I  što onda? Onda je s vama gotovo. Ulazite u kamion i odlazite u  svoju   jedinicu.   Tamo   ćete   večerati.   Pazite,   ne   prejedajte   se!  Želuci su vam prazni i prejedanje bi vam moglo prisjesti... Sad  čekamo da se okupaju oni što su pred vama otišli na kupanje.  – Kad ti nešto šećere, treba znati da je to što ti sa šećerom  nude bez šećera gorko – šapnuo mi je Tadija na uho.  – Neka krenu! – rekao je partizan koji je otvorio vrata iza  leđa partizanu što moli. – Sve je spremno za doček!  – Trk, ne usteži se! – rekao je onaj što je dosad molio kad je  od nas nešto tražio.  Istrčali smo na pješčan put pred ulazom u logor i natrčali  na   dvoredni   špalir   stražara   koji   su   se   razvukli   od   izlaza   iz  barake do mosta na tenkovskom jarku, gdje je stajalo nešto,  koliko   se   u   suton   moglo   vidjeti,   slično   šatoru,   pa   smo   se  ponadali   da   bi   to   moglo   biti   montažna   kupaonica.   Stražari,  između kojih smo skakutali, stajali su raskrečeni na ujedna­ 177

čenom razmaku i držali ruke na leđima. Šutke su promatrali  našu trku i hramanje po pijesku koji je za tabane bio prekrupan.  – Stoj!   Ni   makac!   –   povikali   su   stražari   kad   je   čelo  dvoreda došlo na mostić.  Približili su nam se, pokazali komade telefonske žice i za­ povjedili da priljubimo ruku uz ruku, po dvojica, kako bi nas  mogli vezati na ruski način. Bili smo zatečeni i nismo se imali  kada   ni   sjetiti   da   bi   trebalo   napregnuti   mišice.   Čim   su   nas  povezali, nogama su nas, šakama i kundacima potjerali pre­ ko mostića na grabi. A tamo je, okrenut zadnjim dijelom izla­ zu s mosta, stajao parkiran kamion čija je karoserija pokrive­ na ceradom. Ispred ulaza u karoseriju postavljene su stepenice  po kojima se usporedo mogu penjati po dva čovjeka. Sa svake  strane stepenica nalazi se po jedan stol a na stolu stražar s  bičem   u   ruci.   Svaki   par   zarobljenika,   penjući   se   tim   ste­ penicama između tih stolova, dobio bi najmanje po dva udarca  remenjem po golom tijelu, jedan od jednog a drugi od drugog  stražara; a ako su se uspinjali sporo, dobili bi po tri i više. Zato  su goli ljudi kroz udarce bičeva protrčavali brže nego što bi se  to od nas, onako izgladnjelih, poniženih i poživinčenih, moglo  očekivati. Visok, mlohav i nespretan Hižar dobio je tri udarca,  ja isto toliko, iako bih, da sam bio vezan s Tadijom, prošao s  dva.*  U mraku smo se karoserije tijelom uz tijelo našla sva če­ tvorica. Tadija je rekao da mu se čini kako taj trinaesti bataljon  nije ništa drugo nego podzemni. S tim smo se teška srca i nas  trojica   složila.   Pošto   su   nas   svu   četrdesetoricu   strpali   u   ka­ mion, u karoseriju je ušao jedan pa drugi stražar, a obojica su * Evo svjedočenja jednog jugooficira kako su ubijani zarobljenici u Mariboru.  Poručnik Jovan Kecman, sin Vidoja, rodio se u Drvaru 1926. godine. Mlad je  demobiliziran  jer  je  bio   nesposoban  da  bilo   što  nauči   i  da  bilo  koga   čemu  poduči.   Nakon   demobilizacije   nastanio   se   u   Petrovaradinu,   u   Reljkovićevoj  ulici   na   broju   8,   otkuda   mu   je   bila   supruga.   Od   Mare   Sremčeve   kupio   je  posjed s velikim vinogradom i prepisao ga na punicu, kako bi mogao primati  puni dječji doplatak na troje djece i punu mirovinu. Kao bogat čovjek, uz to  lijenčina, išao je od krčme do krčme i u pripitom stanju pričao svašta. Među  ostalim, i kako je zaslužio čin:  »Bio sam u šestoj krajiškoj proleterskoj brigadi. Jedno jutro dođe komesar te  me pita: 'Mali, bi li ti unapređenje u oficirski čin?' A ja balavac i ništa ne  znam, jer sam ponajviše bio kurir, smijem se i kažem: 'Ne znam, druže ko­ mesaru, to ti znaš.' 'Ma ti si hrabar i pametan, a ako ne znaš, naučit ćeš, svi  se mi u revoluciji školujemo', kaže komesar. Dalje on reče: 'Jovice, imam je­ dan posao za tebe, što će ti pomoći da dobiješ čin.' 'Hoću, samo ti reci, druže!'  Noćas i nekoliko noći iza toga moramo likvidirati bandu.' 'Ma kako ne!' kažem

178

u rukama nosila upaljene fenjere kakve viđamo na konjskim  kolima.   Stražari   su   zatvorili   platnene   poklopce   na   ulazu   u  karoseriju   i   kamion   je   krenuo.   Nije   vozio   dugo,   svega   koju  minutu. Stražari s fenjerima nisu nas bičevali, ali su od nas  tražili   da   šutimo   i   mirujemo   kao   što   miruje   vozilo   u   kojem  smo. Nisu nam branili da se molimo Bogu kad nas je fra Lujo  pozvao   na   molitvu,   valjda   zato   što   smo   se   molili   šapućući.  Prekrstili smo se rukom koja nije bila vezana, i molili Krunicu.  Ne   znam   koliko   smo   od   Krunice   izmolili   dok   smo   čekali  parkirani na šumskom putu da se napune preostali kamioni  kao što je naš bio napunjen. Kad smo krenuli i prestali moliti  zajedničku molitvu, jer se to od treskanja i ljuljanja više nije  moglo,   počelo   je   sijevati   i   grmjeti.   Zapuhao   je   jak   vjetar.  Cerada   je   titrala,   a   kamion   se   ljuljao.   Nismo   znali   iz   kojeg  smjera dolazi, ali iz kojeg god bilo, dolazilo je veliko nevrijeme.  Ako je tko moliti i dalje htio, morao je moliti sâm.  – Dat ću vam jedan savjet – rekao je Tadija. – Ne znam  valja li, nisam ga isprobao, nisam imao prilike. Kad nas budu  strijeljali,  a to  je sada više nego sigurno,  gledajte  u prst na  otponcu onoga tko u vas puca. Ako spram svjetla onih fenjera  prst na otponcu budete mogli vidjeti. Mislim da hoćete! Kad  prst napravi prvi pomak, padajte na leđa. Nikako više od dvije  sekunde prije nego što će pucanj prasnuti. Pokušajte, ništa vas  ne   košta!   Možda   preživite   strijeljanje,   ako   vam   poslije,   kad  padnete na zemlju, ne budu gađali u glavu.

ja. Pred večer dođe nas oko dvadeset komandosa u mariborsku gimnaziju.  Čekali smo posao. U dvorište su dovodili skupinu po skupinu ljudi vezanih  žicom, a onda su ih driješili trojicu po trojicu, pa su im rekli da se skinu i da  uđu u hodnik, te da idu kroz zgradu na izlaz, da će se, navodno, ondje okupati  i dobiti novo odijelo i ići u narodnu armiju. S druge strane zgrade čekao je  spreman   kamion,   pokriven   ceradom   i   nacurikan   pravo   na   ulaz.   Ondje   je  gorjela slaba žarulja i vidjelo se samo malo oko stražnje strane kamiona. Uz  stepenice  smo postavili  stol  i  ja sam se  popeo na  nj, a  na stepenicama  je  stajao drugi vojnik dobrovoljac. Obojica smo imali tokmake, teške maljeve, pa  kad   zarobljenika   vidimo   na   izlazu   kako   trči   prema   nama,   ja   ili   drug   ga  maznemo po glavi. Taj bi samo učinio hik i pao, a dva jaka ga druga zgrabe  onako golog i u zaletu ga ruknu u kamion. Kad bi se kamion napunio i ljude  postalo teško nabacivati gore, dao bi se nalog da taj kamion ode, a da se drugi  nacurika na isto mjesto. Nekog sam tako marnuo po ćiverici da mu je odmah  mozak   prsnuo   na   sve   strane,   a   poslije   sam   se   uvježbao,   pa   je   išlo   mnogo  lakše. Kad smo se umorili, dobili smo smjenu.« 

179

  Dugo se nismo vozili, a u kojem smo smjeru išli, ne znam. Ne  znam ni koliko je vozila bilo u koloni. Znam samo da je kamion  bio  i  ispred  i   iza   nas.   Ispred  jer  je  naš   vozač   psovao  majku  vozaču kamiona ispred sebe što naglo koči. A straga jer sam  pri bljesku munje kroz rasparanu ceradu na stražnjem dijelu  karoserije vidio da nas slijedi jedno vozilo. Odjednom je vozač  naglo prikočio, tko zna po koji put  opsovavši majčicu vozaču  ispred sebe i skrenuo ulijevo, niz strminu. Po trešnji i nagibi­ ma smo kamiona osjetili da se više ne vozimo ni po cesti ni po  poljskom putu, već livadom koja je,  što se gornjeg sloja tiče,  ravna, ali je ta ravnina valovita kao većina zemljišta u podnož­ ju brda. Ti su nas nagibi bacali s jedne na drugu stranu karo­ serije, s prednjeg na stražnji dio i obratno, sve dok nismo stali.  Tada se oko našeg kamiona sjatilo mnoštvo partizana. Ona  dvojica što su s nama došla noseći uza se fenjere, iskočiše na  livadu, otvoriše stražnja vrata karoserije, podmetnuše one iste  stepenice uz koje smo se u karoseriju popeli, i zapovjediše da  izlazimo   van   dvojica   po   dvojica,   kako   smo   ušli   i   kako   smo  vezani.  – Brže, brže, kiša će! – čuli smo iz tame nečiji glas koji mi  se   učini   da   je   Ujkanov.   Ne   mogu   jamčiti   da   nas   je   to   on  požurivao. Osim toga glasa, sličnu su zapovijed izricali i drugi  zapovjednici.   U   ovom   ili   onom   obliku,   a   najčešće:   –   Brže!  Pobite tu gamad pa brzo nazad u kamione! Nećemo da zbog te  gamadi pokisnemo!  Na svjetlosti fenjera, na bljeskovima munja i uz grmljavinu  kakvu sam malokad čuo, osim kamiona u kojem smo mi došli, i  lijevo i desno od nas vidio sam mnogo kamiona pod ceradama.  Ali, koliko ih je bilo ukupno, na toj varljivoj svjetlosti, da je i  bilo vremena za brojenje, nisam mogao vidjeti.  Nešto ću ipak reći bez pretjerivanja! Svjetlost fenjera u ru­ kama stražara,  svjetlost  fenjera koji  se  njišu  na vjetru  i  pri  hodu   onih   što   ih   nose;   svjetlost   munja   koje   bliješte   sa   svih  strana nebom, a ponajviše iznad naših glava, ta prodorna svje­ tlost koja reže tamu kao nož – ta svjetlost, i sve te svjetlosti,  nisu bile ništa prema svjetlostima koje su se palile i gasile u  mojoj glavi. Ja ne znam, niti  ću ikad znati, jesu li svjetlosti  koje sam   očima  gledao  i  grmljavina  koju  sam  ušima slušao,  potjecale od munja na nebu i stijenja u kojem izgara petrolej,  ili su potjecale od fenjera u mojoj duši i od oluje koja je tamo  nastala. 180

– Brže, brže! Postrojte tu stoku uz ivicu jarka i pucajte bez  komande! Kiša će! Pogasit će nam se fenjeri. Točkovi će nam  zaglibiti u blatu. Ma, kud je baš sad odlučila padati, majku joj  jebem! Njoj i onomu tko je šalje kad nije vrijeme. Brže, brže! –  deru se na sve strane.  Gurali su nas, vukli, tjerali, naprijed u mrak, a kad smo  došli do graba, istovjetnih onima što opasuju Tezen–sku šumu,  tražili su da se okrenemo licem njima. Sjetio sam se Tadijina  savjeta!   Spram   žućkaste   svjetlosti   fenjera   i   jarke   svjetlosti  munje – ne onoj  što bljesne pa se ugasi,  nego onoj   što titra  pružajući trakavicu s jedne na drugu stranu neba – ugledao  sam   djevojačko   lice,   uokvireno   plavom   kosom   što   je   vjetar  vijori na sve strane, kako nišani u nas dvojicu i kako rukom  pokušava   smiriti   uvojke   koji   joj   smetaju   pri   nišanjenju.  Iznenada   se   sjetih,   ne   znajući   kakve   to   veze   ima   s   tom  djevojkom, da bi danas morao biti dvadeset i treći svibnja. Dan  moje   smrti   koji   nitko   neće   pamtiti,   jer   nitko   za   njega   neće  znati. I odmah zatim: »Gdje si, zoro, gdje si, moja zvijezdo, da  joj preko tebe kažem mjesto gdje sam završio i dan kad je to  bilo,   uz   inscenaciju   kakvu   nijedna   pozornica   na   svijetu   ne  omogućava i kakvu nijedan scenograf ne može zamisliti!« Plamen   koji   je   izbio   iz   cijevi   strojnice   zaklonio   je   lice  djevojke s plavom kosom. Odjeknuli su pucnji na sve strane,  ništavni u usporedbi s pucnjevima groma. Osjetio sam nagao,  nesavladiv   trzaj   na   ruci   koja   je   bila   vezana   s   Hižarevom  rukom. Nešto me teško, teško kao odvaljena stijena, povuklo  natrag, u dubinu tenkovske grabe. Letio sam gubeći svijest, od  straha, udarca prostrela – čovjek bez svijesti ne može znati od  čega.* * Čovjek nepoznata imena, koji je nakon rata pobjegao na Zapad i pristao  svjedočiti o sudbini Hrvatske vojske, ali nije pristao kazati svoje ime bojeći se  osvete jugoslavenske policije, pa su ga sakupljači dokumenata o blei–burškoj  tragediji vodili pod brojem trideset, o ubijanju časnika i intelektualaca nad  tenkovskim   grabama   daje   pouzdane   podatke.   Bezimeni   svjedok,   po   redu  trideseti s takvom željom, bio je kao vozač prisilno mobiliziran u Križevcima  kad je šesta brigada pobjedonosno napredovala prema Mariboru i kad su joj  za vozila što ih je zaplijenila trebali vozači i drugo osoblje. Razlog njegovu  bijegu na Zapad bio je strah da će ga jugoslavenska policija kao nepouzdana  svjedoka strašnih zločina na neki način ukloniti.  »Na strijeljanje su ih odvodili u grupama veličine sto do petsto ljudi, kako  kada. Vozili su ih u kamionima prekrivenih karoserija na čijim je ceradama s  jedne i druge strane bio znak Crvenog križa. Ja sam bio jedan od vozača tih  kamiona.  Prve  se  vožnje  najbolje  sjećam.  Kad   je  kolona  kamiona   prepuna  golih zarobljenika stigla na neku livadu, zatekli smo tamo mnogo partizana  sa strojnicama. Trebalo mi je malo vremena da se priberem od trešnje u ka­

181

Prvo što sam ugledao kad sam se osvijestio i otvorio oči, bila je  lipova grana u cvatu na kristalno plavom nebu. S te grane, s  njena krajnjeg lista, klizila je, polagano, kaplja obasjana sun­ cem, a kad bi oteščala, padala je meni ravno na bradu. Lipin  cvijet, orošen kišom, zadržao je na svojim laticama toliko is­ kričave svjetlosti da se pretvorio u baklju. A sunce od kojeg su  potjecale sve te vodene i svjetlosne čarolije, to sunce na nekom  od nebosklona, istočnom prije nego na zapadnom, nisam vidio  jer sam bio na dnu jame. Na leševima, ali ipak na dnu. Koliko  se sjećam, u tom trenutku nisam mislio ni na što, ni gdje se  nalazim, ni što tu radim, ni što će sa mnom biti. Uz blaženstvo  što me svega obuzelo, da vidim lipovu granu, kaplju,  nebo i  sunčevu zraku, jedino što sam još doživljavao bila je tupa bol u  desnoj   nadlaktici   koja   mi   je   žicom   bila   vezana   s   Hižarovom  rukom. Peckava bol iznad desnog uha nije vrijedna spomena.  Ipak, dok sam uživao u blaženstvu i dok su mi kaplje s lista,  jedna za drugom, padale na bradu, rasprskavale se i vlažile  usne, upitao sam se što je s Hižarom. Nisam se pomaknuo da  to   provjerim.   Zaključio   sam   napamet   da   mije   zdesna,   daje  zatrpan  leševima  i  da  sigurno  ne gleda  blaženo  u  osunčanu  kaplju vode.  Ne   znam   koliko   je   potrajalo   to   blaženstvo   buđenja   i  gledanja,   sat,   dva  ili   samo  nekoliko trenutaka,   kad  sam,  ne  mičući se, vidio da netko hoda po jarku gazeći od leša do leša i

mionu, jer smo vozili valovitim terenom, gore–dolje i lijevo–desno. Kad sam  se malo pribrao ostajući uz volan, čuo sam viku: 'Silazi dvojica po dvojica!' čim  su prvi sišli, dočekali su ih batinama. Kundak, kolac, noga! Lupali su ih po  glavi, licu i želucu tako okrutno da nisam mogao gledati tu strahotu. Među  ubojicama je bilo malodobnika od petnaest do sedamnaest godina i neobično  mnogo žena mlađe dobi. Osupnut ovim strašnim prizorom, u prvi mah nisam  ni   primijetio   jarak  od   tri  metra  dubine   i   četiri   širine.  Tomu  se  jarku  nije  mogao vidjeti kraj ni s lijeve ni s desne strane. Bio je do polovice zatrpan  leševima.   Neki   su   od   onih   što   smo   ih   mi   dovezli,   kad   bi   bili   pretučeni,  ustrijeljeni i bačeni u jarak, odozdo jaukali: 'Ubijte me, još sam živ!' Ubojice  su se cinično rugale: 'Mi nikoga ne  ubijamo, mi želimo da svi žive.' Neki su  molili: 'Bože moj, Isuse i Marijo, pomozite mi!' To je zazivanje pomoći među  ubojicama izazivalo sprdnju i smijeh. Sve odreda su ih gurali na rub jarka.  Tamo su ih čekale ubojice. Jedan daje nalog: 'Pucaj!' Krvnici pucaju u grudi,  u zatiljak i istovremeno ubijenog guraju u jarak na druge leševe.  Tako su se redom, iz dana u dan, praznili kamioni sa znakom Crvenog  križa na ceradama.  Svaki su dan u brigadi tražili vojnike koji žele strijeljati. Mnogi su se  ljudi klonili toga, a najviše su se javljali mlađi Srbi koji su do pred nekoliko  mjeseci bili četnici. A takvih u brigadi nije bio malen broj.

182

da se, kako ne bi pao jer je put popločen leševima sklizak i  neravan,   pridržava   rukama   za   stijenku   grabe   djelomično  obraslu   travom   pazeći   da   se   osloni   na   travnat   bus   a   ne   na  vlažnu ilovaču. U gaćicama kao i svi mi, živi i mrtvi, bio je to  snažan, visok čovjek, toliko rutav po nogama, prsima i rukama  da sam načas pomislio kako to i nije čovjek, kako je to neki od  primata što se nekim čudom zatekao u ovim šumama. Čovjek  je dolazio gazeći leševe i pazeći da, kad već gaziti mora, ne gazi  po njihovim licima. Kadikad bi stao, pogledao oko sebe i tiho  upitao:  – E, braćo, ima li među vama koga živa? Dugo   mu   se   nitko   nije   odzivao.   A   ja,   koji   sam   ga   čuo   i  mogao se odazvati, nisam htio prije nego mi se približi, jedno,  što još nisam znao jesam li živ ili je kaplja koju gledam kaplja  nebeska,   a   drugo,   što   sam   izbliza,   kad   ga,   ne   mičući   se,  pogledom odozdo gore, htio vidjeti je li taj runjavi čovjek doista  jedan od nas ili je neki uljez koji traži bogzna što. Ali, dok sam  ja   čekao   da   mi   priđe,   netko   je   između   mene   i   tog   rutavca  uskočio preko reda i javio se za riječ:  – Ja sam živ. Ali nikako da se odriješim od svog parnjaka  koji je mrtav i zatrpan leševima. Dođi i pomozi mi otpetljati  žicu – reče taj što se preko reda javio. – Ja sam i u tomu imao sreću – kazuje rutavi dok otpet­ ljava telefonsku žicu. – Metak mi je okrznuo nadlakticu i presje­ kao žicu. Ja sam se, ako dobro pogađam, još u padu oslobo­ dio svog parnjaka. To me spasilo. Da sam bio vezan za njega,  iako   me   metak   nije   pogodio,   iz   onog   se   tamo   blata   ne   bih Jednom   sam   s   drugom   dvojicom   vozača   bio   primoran   puniti   pištolj  zapovjedniku svog bataljona majoru Vujadinu Prici. On je, prije nego nam je  dao da punimo, izbrojio metke. Navečer je izjavio daje, prema evidenciji koju  od početka ovoga posla vodi, do sada ubio dvije tisuće i četrdeset ujkana, kako  je  on  zvao  Hrvate,  sve  odreda,   čuvši   to,  politički   komesar  bataljona  Petar  Milenković pohvali se daje on ubio oko četiri stotine ujkana, možda i više, ne  vodi   točnu   evidenciju.   Njegov   zamjenik   Kundak   je   na   to   dodao:   »Moj  komesaru, ja ni manje ni više nego dva puta toliko.«  Jednom sam htio provjeriti dužinu jarka, ali mi je jedan vojnik rekao da  za to nemamo vremena. Da ga obiđem s jednog na drugi kraj trebala bi mi  najmanje jedna ura. Jarak je bio dug dva i pol kilometra, a mi smo bili negdje  po sredini. Pitao sam ga je li jarak na svim mjestima pun leševa kao što je  pun dio na kojemu smo bili. Odgovorio mi je da je po prilici tako posvuda.  Moja   je   jedinica   zatrpala   taj   jarak   uz   pomoć   jedinica   iz   drugih   brigada.  Prema onomu što su pričali komandant i komesar, na onom je mjestu ubijeno  više od dvadeset i četiri tisuće ljudi.

183

mogao izvući... Ja sam, znaš, odavno budan! Padala je strašna  kiša. Ja od zore hodam po ovoj jami i tražim ima li tko živ.  Nikoga nema osim tebe! – I mene! – usudio sam se javiti, pa što bude! – Onda smo trojica živi – reče rutavi čovjek. – A, to si ti, Ivane – reče mi onaj što mu je rutavi oslobodio  ruku. – Jesam, natporučniče Tadija – rekoh. Nadlaktica mi  je bila nažuljena.  Ništa. Metak mi je pro­ svirao između uha i lubanje oderavši komad kože s kosom. I to  je ništa! Kao i ostala dvojica preživjelih, uspio sam se osoviti  na   noge,   pregaziti   preko   dva   lesa,   nasloniti   se   na   stijenku  grabe i upitati što ćemo sad. Kako iz grabe do ledine, šume i  polja?  – Da vam se predstavim, dečki! Ja sam Franta Podolnik, iz  Fužina,   drvosječa,   u   devetom   stajaćem   zdrugu   časnički   na­ mjesnik. A vi?  Kad smo se  Franti  Podolniku predstavili, pita me Tadija  jesam li slušao njegov savjet. Gledam Hižara, onaj dio njegova  tijela koji se vidi. Pogođen je u vrat.  – Mislim da nisam – kažem Tadiji. – Ona je cura bila loš  strijelac. I smetala joj je kosa. Njega je pogodila u vrat, mene  iza uha. Bit će da me spasila Hižareva visina. Htjela nas je  pogoditi u glavu, jednim rafalom obojicu. Jedna je glava bila  viša, druga niža, pa cura nije znala izvesti ono što je naumila.  A ti? – Ja sam gledao prst na okidaču i uspjelo mi je. Malo mi je  bedro okrznuto – kaže Tadija. Preživjeli smo, ali kako iz jame izići – pitamo se po drugi  put.  Franta   predlaže   da   pri   jednoj   stijenci   grabe   naslažemo  leševe   kao   što   se   slažu   cjepanice,   jedan   red   uzduž,   drugi  okomito.   Pokušavamo,   ali   odustajemo   i   prije   nego   što   smo  složili   temeljni   red.   Leševi   nisu   ni   kruti   ni   u–spravni   kao  cjepanice, leševi su krivi, zgrbljeni, raširenih ruku i zgrčenih  nogu, leševi su se ohladjeli i postali slični kvrgavim i granatim  stablima graba što raste na kamenitu i suhu zemljištu. Kako  ih god složio, kad na njih staneš nogom, leševi klize kao srdele  u   ribarskoj   kaseti.   Od   njih   nikada   nećemo   složiti   kamaru  preko koje bismo mogli izići na livadu. Ima samo jedan način,  da ih naslažemo od jedne do druge stijenke, ali za to nemamo  snage, zaključuje Franta i odustaje od svoje zamisli. 184

Pokušavamo   s   usijecanjem   rupa   u   glinenu   stijenku,  dovoljno dubokih da u njih stane prednji dio stopala. Ako je  busenje trave čvrsto uraslo u ilovaču, držeći se za nju rukama i  oslanjajući se stopalom na rupu u ilovači, mogli bismo se, od  rupe do rupe i od busa do busa, dočepati livade. Zamisao je  dobra i uspjela bi da ilovača nije raskvašena na noćašnjoj kiši,  pa se busenje trava lako  čupa a rupe se na pritisak stopala  razvaljuju. Nakon nekoliko pokušaja i od toga odustajemo.  Došli smo na misao da nas dvojicu lakših snažni Franta na  svojim   leđima   jednog   po   jednog   podigne   do   ledine.   Kad   se  nađemo izvan grabe, naći ćemo nešto, neko drvo, uže, bilo što,  i   spustiti   ga   u   jarak   da  se   Franta   s  pomoću   toga   izvuče   za  nama. Prvi sam se ja trebao popeti Franti na ramena, kad se  nad jarkom začuše nečiji glasovi i dvije se glave nadnesoše nad  nas.   I   ne  znajući   tko  su   ti   ljudi   što  u  nas   dugo   zure  razro­ gačenim   očima,   mi   smo,   kao   goluždravci   kad  nad   gnijezdom  osjete lepet majčinih krila, zinuli i uglas zavapili da nam po­ mognu, da nas izvuku iz ove grabe. Gledaju nas i gledaju, ali  ne govore! I ne rekoše ništa, pogledaše se i odoše bez riječi.  Kad se nakon nekoliko minuta opet nadnesoše nad grabu, spu­ stiše nam snažno uže. Komad konjske orme, štranjge valjda!  – Hitro, hitro! – požurivali su nas dok smo se penjali uz  uže, pa i kad smo od jarka pošli po livadi za njima, što su se  stalno osvrtali oko sebe, u strahu da ih ne zateknu partizani.  Bila su to dva slovenska pastira iz sela na Pohorju, četrdesetih  godina, vrlo jadno odjevena, u samim dronjcima. Jedan nam je  rekao, odmah kad smo iz grabe izišli, da se zove Janez, a da  nam prezime ne želi kazati, pa se bojim da nam ni svoje pravo  ime nije kazao, jer je u Slovenaca toliko Janeza daje to ime za  Slovenca   postala   inačica.   A   drugi   nam   je   rekao   da   ga   ne  zovemo nikako, ni imenom ni prezimenom koje nam ne želi ka­ zati, a ako smo razumni ljudi, znat ćemo zašto tako postupa.  Predložili smo im da ih obojicu zovemo Janezi. Oni su se s tim  složili i poznanstvo je bilo sklopljeno u trci preko livade, sve  oko nekakva grmlja i po travi, koja je tabane bola više nego  drugdje, kao da je tek pred kratko vrijeme košena.  Iz jednog takvog grma Janezi su izvukli dvije naprtnjače  pune   odjeće.   Pokazali   su   nam   kamion,   parkiran   na   jednom  puteljku. Ostavljen u kvaru! Da li noćas ili prije više dana, to  se   ne   može   znati.   Rekli   su   nam   da   je   kamion   pun   odjeće   i  obuće.   Neka   sva   trojica   odemo   do   njega   i   uzmemo   što   nam  treba, ali neka ne gubimo vrijeme na oblačenje i obuvanje, 185

već neka se s odabranom odjećom i obućom u rukama vratimo  do   njih.   Oni   će   nas   čekati   iza   toga   grma,   ali,   naiđu   li  »drugovi«, pobjeći će ne čekajući nas, a mi neka se spašavamo  onda sami kako budemo znali!  Kamion   je   bio   pun   domobranske   odjeće,   obuće   i   rublja.  Samo smo cipele obuli, da isprobamo da li nam pristaju, i da  možemo brže i bezbolnije trčati, a ostalo smo strpali u ruksake  ili prebacili preko leđa i ponijeli u rukama.  Čim   su   nas   ugledali   da   se   vraćamo,   Janezi   su   ustali   i  krenuli   prema   šumi.   Mi   smo   ih   slijedili   na   razmaku   od  stotinjak metara sve dok nismo zašli duboko u brda i dok nas  njih dvojica nisu dočekala kod lijepa izvora. Dopustili su nam  da se napijemo vode, nisu nam dopustili ni da se odmaramo ni  da   se   oblačimo.   Dok   pijemo   vodu,   oni   nam   uz   pomoć   riječi,  gesta   i   grimasa   kazuju   svoju   priču,   u   koju   smo   nas   trojica  upali nezvani i neželjeni.  Oni su s Pohorja, gdje imaju staje i gdje im je selo. Sišli su  u dolinu Drave  čuvši da se na cesti uz rijeku predaje velika  vojska i da, ako si sretan, možeš doći do dobre obuće i odjeće.  Njima se sreća ispunila, naišli su na kamion u kvaru pun o­ djevnih predmeta, pa već treći dan silaze s brda u dolinu Dra­ ve i vraćaju se kući u brda punih naprtnjača. Znali su za stri­ jeljanja nad grabama, ali do graba nisu silazili sve do jutros.  Pa ni jutros ne bi da u mirnom početku dana nakon noćašnje  oluje nisu začuli naše glasove. Bili su radoznali. Nadnijeli su  se nad grabu, ugledali nas, prestrašili se i pobjegli. U bijegu su  se sjetili kako smo upravo mi prilika da iskupe grijeh što ga  već treći dan čine. Ako trojicu od tih nesretnika spase, bit će  im oprošten grijeh što ga drsko i opetovano čine prisvajajući,  kao oni što su Spasitelja raspeli, odjeću mrtvih ljudi. Ne mari  što su je našli u kamionu, a ne na mrtvacima! Janezi nisu bili  sentimentalni ljudi. Sve su nam to govorili u  šali, koja im je  bila   potrebna   nakon   živčane   napetosti   što   su   je   proživjeli  kradući odjeću i izvlačeći nas iz grabe.  Sve   do   podne   pješačili   smo   jedan   za   drugim   na   čelu   s  Janezima.   Uspinjali   smo   se,   spuštali,   zaobilazili   i   prelazili  brvna   dok   nismo   došli   do   sjenika,   koji   je   bio   u   vlasništvu  jednog   od  Janeza,   onoga   što  nam   nije  htio  otkriti   ni   ime  ni  prezime. Na koritu smo se umili i okupali, a u sjeniku obukli u  uniforme što smo ih uzeli iz onog kamiona. Janezi su u sjeniku  imali dva komada kukuruzna kruha, što su ih iz sela sebi za  objed   ponijeli,   ali   ih   sami   nisu   htjeli   jesti   nego   su   kruh  podijelili na 186

nas   trojicu.   Oni   će,   rekli   su,   jesti   kad   navečer   dođu   u   selo.  Odnekud su donijeli tek proklijala luka pa smo kao ljudi ručali  prvi put nakon tjedan dana. Još dok smo bili na putu, Janezi  su nam pokazali travu kiselkasta okusa i savjetovali nam da je  usput žvačemo. Hranjiva je i stvara dojam sitosti, iako se od  nje nikad nitko nije nasitio. A na sjeniku su nam pokazali gdje  ta trava, duguljasta lista i kiselkasta kao šipkova špica, raste  izobilno,   jer   je   sade   i   njeguju.   Ne   zasitimo   li   se   lukom   i  kuružnjakom, preporučuju nam da se krijepimo tom travom,  dok se oni sutra ujutro ne vrate iz sela i ne donesu nam hrane,  da najedemo i da ponesemo sa sobom na put. Neće se vratiti  obojica, vratit će se samo Janez čiji je sjenik, onaj što taji svoje  ime,  pa  se  pravi   Janez  s  nama  pozdravi   i  zaželi   nam   svako  dobro od Boga.  – Hvala vam na svemu što ste za nas učinili – rekao mu je  Tadija, uz odobravanje Frante Podolnika i moje. –   Ovo   je   djelo   Bogu   bilo   ugodno.   Neka   je   Bogu   hvala!   –  rekao je on prteći na leđa tešku naprtnjaču.  Čim smo Janeze ispratili, pojeli što su nam dali i napili se  vode, namjestili smo ležaj na sjeniku i izvalili se u namjeri da  spavamo  do sutra, da se odmorimo, pa  da ujutro, odmorni i  siti, krenemo na put ne znam kamo. Svu noć je padala lagana  proljetna   kiša,   svu   noć   smo   je   slušali   na   lišću   bukava,   na  šindri sjenika i u drvenim olucima ispod streha. Ali ne znam  jesam li tu noć spavao ili nisam. Ako jesam, ne znam koliko je  to trajalo; ako nisam, ne znam koliko sam bio budan. Spavao,  ne spavao, preda mnom su uvijek bile slike što sam ih sinoć  prije nesvjestice i jutros nakon nesvjestice vidio. Cijev strojnice  u   plamenu,   njihanje   fenjera,   sijevanje   munja,   lice   djevojke  kojoj vjetar razbacuje kose dok u mene gađa i osunčana kaplja  kiše na lipovu listu. 

Janez  koji   taji   svoje  ime  došao  je  rano  ujutro,   netom   sam   s  Mirtom   preko   zvijezde   Danice   pokušao   izmijeniti   nekoliko  riječi. Nebo je bilo oblačno i zvijezda se toga jutra nije mogla  vidjeti. Donio nam je kukuruznog kruha, kuhanog krumpira i  luka, a za put i po komad suhe slanine i grumen mrvljenog  sira. Htio se odmah vratiti u selo, ali smo ga zamolili da još  malo ostane s nama, da nam kaže gdje se nalazimo i da nam  preporuči što nam je dalje činiti. Poslušao je i ostao s nama  dok smo mi naglas razmišljali kamo da krenemo. 187

U obzir je dolazio ponovni prelazak austrijske granice i put  na   naš   dragi   Zapad.   Obeshrabrujuće   je   bilo   iskustvo   s   tim  prelaskom   i   s   ponašanjem   zapadnoeuropskih   vojnika   prema  nama. Uspije li nam prijeći granicu i doći u njihove ruke, opet  će nas izručiti komunistima, kao što su to već jednom učinili.  Zato   smo   otvorili   raspravu   o   drugoj   mogućnosti,   da   se  pokušamo probiti do Zagreba, odnosno do Fužina i Slavonskog  Broda – do svojih kuća. Kako? Sve su ceste zakrčene kolonama  zarobljenika i jugoslavenskom vojskom, koja je, radi završnih  bitaka   u   ovim   krajevima,   Sloveniju   pritisnula   kao   skakavci  žitno polje. Po svim su cestama zarobljenici i vojska, a preko  polja, brda i rijeka ne možemo ući neprimijećeni u Hrvatsku.  Valja   pretpostaviti   da   su   i   hrvatske   ceste,   brda   i   polja  pritisnuli skakavci s petokrakom zvijezdom na čelu, pa se ni  tamo nećemo moći kretati. Te dvije mogućnosti bijega, od kojih  ni jedna ne vrijedi, postavljaju pred nas pitanje što je to bijeg  za kojim tragamo. Bijeg je kamo pobjeći! Ako ne znaš gdje te  čeka utočište, onda bijega nema i nemoj na nj ni misliti. Ako ti  je   bijeg   trenutno   rješenje,   bježanje   iz   jedne   u   drugu   omču,  smiraja   u   utočištu   nikad   nećeš   naći.   Naći   ćeš   ga   u   šakama  onoga tko te lovi kad ne uspiješ izići iz jednog i ući u drugi  škripac. Bijeg je kamo pobjeći, pa nemaš li utočišta, ne bježi!  Ostani na sjeniku! To bi bilo moguće kad bi Janez dopustio, ali  on to neće dopustiti. On je ostao s nama samo da čuje kamo  odlazimo,   iako   ga   smjer   ne   zanima.   Zanima   ga   samo   da  odlazimo! O tomu neka ne brine, mi odlazimo jer bi ostanak na  sjeniku preko njegove volje za nas bilo najnesigurnije mjesto  na svijetu. Ali savjet kamo da krenemo, može nam dati.  –   Vratite   se   u   zarobljeničku   kolonu!   –   rekao   nam   je   ne  trepnuvši okom.  Nije   ostao   samo   kod   golog   savjeta,   svoj   je   savjet   i  obrazložio. U Austriju niti možemo niti bi imalo smisla ići, jer  bi   nas   odande   vratili;   do   Zagreba   je   preko   šuma   i   rijeka  nemoguće; na sjeniku ne možemo ostati, jer je Pohorje puno  domaćih partizana koji love bjegunce i koji će nas lako pronaći  na mjestima gdje su se oni do jučer krili. Nema nego natrag u  kolonu! Sad su komunisti iz kolona izlučili one koje su htjeli  pobiti. Kolone što sada kreću u Hrvatsku, kolone su ljudi koji  se vraćaju svojim kućama. Ako nismo krivi, povratka se svojoj  kući ne treba bojati.  Ako je o  krivnji  riječ,   mi   zbilja nismo  krivi,  razmišljamo  naglas pred Janezom, slijedeći logiku njegove začudne prepo­ 188

ruke. A tko smo mi? Jedan pričuvni domobranski časnik, jedan  pričuvni   domobranski   dočasnik   i   jedan   civil   u   vojnoj   odjeći,  pogrešno svrstani među one koje treba strijeljati, zato što oni  koji   su   probirali   »ujka–ne   radi   evidencije«   nisu   znali   da   je  pričuvni natporučnik željeznički činovnik iz Slavonskog Broda,  da je časnički namjesnik običan drvosječa iz Fužina, a da je  momak u čerkeskoj uniformi kazališni radnik, inspicijent, a u  nuždi glumac i scenograf. Ako i takve kao mi budu trpali u  tenkovske grabe, graba neće biti dovoljno i neće nas imati gdje  pokokati.   Ništa   nego   zabuna!   Ništa   nego   nemar   i   neznanje!  Ništa   nego   prijeke   i   sulude   naravi   nas   su   trojicu   odgurale  tamo gdje ne spadamo. I sad kad smo se sami izvukli odande  gdje nam nije bilo mjesto, sami ćemo otići i tamo gdje nam je  mjesto, među domobrane i civile koji u kolonama odlaze svojim  kućama.  Janez   nas   je   samo   njemu   poznatim   stazama   doveo  nadomak cesti koja od Maribora vodi do Celja, i rekao nam da  nas tu prepušta samima sebi. Na rastanku smo ga još jednom  zamolili   da   nam   kaže   svoje   ime,   selo   i   zadnju   poštu,   kako  bismo mu, kad dođemo kući, mogli zahvaliti na svemu što je za  nas učinio. I nagraditi ga! Ne, ni na rastanku nam nije htio  otkriti tko je. A što se tiče nagrade za učinjeno dobročinstvo?  – Ako sam zaslužio, Bog će mi platiti – rekao je.

6. Na cestu koja vodi od Maribora do Celja spustili smo se o­ broncima Pohorja prolazeći kroz voćnjake i sjenokoše sela čije  ime nismo znali. Pred pogledima seljaka nije bilo lako sakriti  se. Svi su, i staro i mlado, bili izvan kuća, na poljima, uz plug, u  vrtovima,   uz   motiku,   na   livadama,   uz   krave.   Spasonosno   je  bilo   što   ti   ljudi,   zabavljeni   svojim   poslom,   nisu   obraćali   po­ zornost na vojsku, bila ona poražena i pobjednička, koja lunja i  dangubi   u  dane   kad   bi   valjalo  da   sve   ruke   budu   na   motici,  plugu i kosi. Kad bi se morali susresti s nama, nisu pokazivali  zanimanje tko smo i kamo idemo. Njihova je šutnja govorila da  ne   vole   našu   blizinu,   da   ne   žele   ispitivanje   svoje   savjesti   i  milosrđa, i da im je najdraže kad odemo s  milim  Bogom  ne  dotičući ih se. To što se oko njih zbiva nije njihov rat, makar  se  zbivao na njihovoj zemlji. Ono malo čovječnosti što smo je 189

našli   kod   dva   Janeza,   zatečena   u   lešinarenju,   govori   da   je  njihova želja da što brže odemo svojim putem, kao što odlaze  bujice nakon povodnja a vojske nakon sraza, bila razumljiva,  opravdana i po nas progonjene više korisna nego štetna.  Pošto   smo,   slijedeći   seoski   put   koji   je   vodio   na   glavni  cestovni pravac, došli u blizinu ceste, na putokazu, što stoji na  početku   seoskog   puta,   pročitali   smo   da   se   selo   zove   Morje.  Popeli smo se na mali izbrežak obrastao lijeskom, ispod kojeg  se   sterala   zapuštena   livada,   a   s   njega   se   pružao   pogled   na  dobar dio ceste i prema Celju i prema Mariboru. Vjerojatno bi  se uz cestu našlo i bolje mjesto da smo ga tražili, ali smo se  zadovoljili   tim   brijegom,   da   nam   bude   vidikovac,   i   tim  lijeskovim grmljem, da nam bude zaklon. S tog mjesta, koliko  god   nadvisivalo   cestu   i   pobrežje   kojim   se   pružala,   nije   se  mogao vidjeti velik dio kolnika, jer je kolnik vijugao iz doline u  dolinu  i  jer su ga na  pojedinim  mjestima  nadvisivala  velika  stabla bukava, brijesta i jele.  Kolnik   se   nije   vidio,   ali   se   vidjelo   kuda   cesta   vijuga.   Po  prašini! Po oblacima prašine što su je s bijele ceste dizale noge  tisuća ljudi u starim cipelama. Ti oblaci prašine, koja se počela  dizati čim se osušila vlaga od noćne rose, a mi smo došli baš u  to   vrijeme,   dizali   su   se   lijeno   i   pokazivali   nam   kuda   cesta  prolazi.   Nadvisivali   su   doline   kroz   koje   se   cesta   provlači   i  stabla   ispod   čijih   krošanja   kolone   vijugaju.   Prašinu   si   vidio  prije nego ljude i na dijelovima ceste što je zaklanjaju krošnje i  uvale   i   na   dijelovima   koji   su   pogledu   otkriveni.   Ljudi   su  sićušni u usporedbi s prašinom koju dižu njihove noge. Ljudi  su kao mravi! Mile! I da ne praše, njihovo se tegobno miljenje  ne bi vidjelo dalje od drugog grma kraj puta. Kao mravlje!  Sudeći   po   oblacima   prašine   i   onomu   što   smo   izravno   na  cesti mogli vidjeti, pojedine su kolone tvorile skupinu od dvije  do tri tisuće ljudi. Između kolona bio je izvjestan razmak, ne  veći   od   tri   kilometra,   i   otvoreno   je   pitanje   bilo   jesu   li   te  skupine   od   dvije   do   tri   tisuće   ljudi   zasebne   kolone   ili   su   to  samo dijelovi kolone kojoj mi ne vidimo ni početka ni kraja, pa  joj   o   brojnosti   ne   možemo   nagađati,   kao   što   nagađamo   o  brojnosti njena odjeljka.  Kao što u nebeskim oblacima, kad su kišni ili gradonosni,  sijevaju munje i praskaju gromovi, isto su tako i u oblacima  prašine nad cestom praštali pucnjevi strojnica i palucali pla­ meni   jezici   na   otvorima   puščanih   cijevi.   U   što  se   pucalo?   U  zrak, u brdo ili u meso, od prašine se nije vidjelo. Čula se dernja­ 190

va stražara iz promuklih grla i fijuk puščanih zrna iznad naše  promatračnice.  U   prašini,   koja   je   vijugala   pobrđem   kao   Kumova   slama  nebom, ključalo je kao u uzavrelu loncu. A mi smo, već jednom  oprženi, htjeli ući u taj kazan, u taj dim, u tu viku i pucnjavu!  I što je još čudnije, nismo se pitali čemu da ponovo silazimo u  prašni kotao, nego kako da se u njega ubacimo, a da pritom  pokušaju ne budemo otkriveni i kažnjeni. O Bože, da nam je  samo   mirno   se   priključiti   koloni,   te   od   ujkana   i   njihovih  časnika osuđenih na smrt postati civili i tutlasti domobrani,  koje kao marvu tjeraju kući, da se tamo bave svojim poslom,  obrađuju polja i mrče ruke po tvornicama. O Bože, da nam je u  tom kazanu postati ono što jesmo!  Da iziđemo na cestu pred stražara, kažemo mu kako smo  zaostali za svojom kolonom, i zamolimo ga da nam dopusti da  stupimo u kolonu kojoj je on u pratnji, neizvjesno je na kakvog  ćemo čovjeka naići. Bude li od onih što im je pratilačkog posla  dosta, zbog umora ili zbog gađenja, reći će nam neka upadamo;  a   bude   li   od   onih   koji   traže   priliku   da   pokažu   strogost   i  upriliče   osvetu,   sam   će   nas   pobiti   kao   dezertere   ili   će   nas  izručiti gorima od sebe, koji će to isto mnogo stručnije izvesti...  A da se ne prijavljujemo stražarima, da stražare zavaramo i  kri–šom upadnemo u kolonu? Kad bi nam to i uspjelo, ne bi  nam   uspjelo   izbjeći   komešanje   među   zarobljenicima,   što   će  nastati   kad   se   uguramo   među   njih   i   poremetimo   redoslijed  četveroredova. Kad stražari to primijete, dođu do nas i upitaju  nas gdje nam je četvrti iz reda, što da im odgovorimo? Jesmo li  mu   dopustili   da   bježi   u   grmlje   a   da   to   nismo   prijavili   na  vrijeme?   Zato   ćemo   sva   trojica   biti   kažnjena   najstrožom   ali  pravednom kaznom!  Olakotna bi okolnost bila da ljudi u koloni nisu popisani, da  ne   postoje   popisi   ni   dijelova   ni   kolone   u   cjelini,   da   se  zarobljenici tretiraju kao bezimeno krdo, kao što su se tretirali  prije   diobe   na   one   koje   treba   odmah   ubiti,   i   na   one   koji   će  putovati   kući   i   uz   put   biti   samo   slučajno   ubijeni.   Nikakvih  popisa  nije   bilo,   samo   odavde  dovde,   kao   što   se  stado   ovaca  goni, luči, sjavljuje u tor i iz tora izgoni. U tom je nepopisanom  stadu jedini red u četveroredu! Nekad je ta olakotna okolnost  postojala, a postoji li i sada? Ako je popis kolone proveden, pa  čak  i   četvero–redovi   zapisani,   onda  je  neprimjetan   ulazak  u  kolone neizvediv. Tada, ne samo što smo trojica bez četvrtog  nego smo i trojica nepopisanih. Bjegunci! Psi skitnice koji su  našli svoga macakana, svoga strvodera. 191

Što nam je činiti? Da se povučemo dublje u planinu, gdje  ćemo o odluci da stupimo u kolonu još jednom razmisliti?  Pred podne, kad smo izgubili svaku nadu da ćemo se bez  smrtne   opasnosti   priključiti   koloni,   iznenada   nam   se   ukaza  prilika da postanemo dio jedne od njih. Točno ispod brijega na  kojem je bilo lijeskovo grmlje a mi u njemu skriveni, zaustavila  se jedna od kolona da, kako su stražari vikali, »puste pijevcu  vodu« onaj koji za time ima potrebu, i da obavi »ono drugo« ako  tko i za time potrebu ima, što bi bilo veliko čudo i što bi otkrilo  da taj ima skrivene zalihe hrane.  – Ne idi daleko od ceste! Samo na desnu stranu. Ne dalje od  prvog grma. Tko krene prema brijegu, u njeg ćemo pucati! –  izvikivali   su   stražari,   jedni   jedne,   drugi   druge   zapovijedi,  otkrivajući naglaskom otkuda su. Među njima je onih s tvrdim  izričajem, ijekavaca koji potječu iz Like ili iz okolice Knina, i  onih   s   mekim   izričajem,   otočana   sa   šibenskog   i   zadarskog  arhipelaga. Da ne radim u kazalištu, to sigurno ne bih znao  pogoditi.  – Sad je prilika – rekao je Tadija. – Pomiješati se s njima  možemo na livadi, a na zapovijed: u kolonu, svrstat  ćemo se  kao i ostali. Za četvrtoga ćemo se u redu nekako morati snaći.  Ovdje u lijeski nikad nećemo doći do njega.  Dok smo se prikradali, učinilo mi se da  među onima što  driješe   hlače   i   vade   pijevca   vidim   čovjeka   koji   ima   zavoj   na  lijevoj   ruci,   i   komu,   zbog   te   rane,   posao   oko   otkopčavanja  dugmadi na prorezu hlača ne ide lako. Granje mi je zaklanjalo  čovjekovo lice pa nisam mogao vidjeti tko je to, ali me slijepa  intuicija   nagnala   da   povučem   Tadiju   za   bluzu,   da   stanem  ispred njega i da naše prikradanje, kad sam se našao na čelu,  usmjerim na rasporak što ga otkopčava ruka ovijena prljavim i  pohabanim zavojem. Iako slijepa i stoga nepouzdana, intuicija  me,   što   joj   se   ne   događa   često,   dovela   u   blizinu   Blaža  Blažinića,   mladića   komu   su   Rusi   odsjekli   prst   da   bi   s   njeg  skinuli zaglavljeni prsten. Rekao sam svojoj dvojici drugova da  ostanu iza grma dok budem pitao Blaža možemo li upasti u  kolonu. Ako mi kaže da možemo, pozvat ću ih; ako mi kaže da  ne možemo, vratit ću se k njima u grmlje sam ili s Blažem.  Nakon kratkotrajnog iznenađenja što me vidi, počeo je ku­ kati nad stanjem u kojem se nalazi. Ranu mu nitko ne previ­ ja, nema zavoja i nitko za to ne mari, a on se boji sam odmo ­ tati  zavoj i pogledati ranu otkako ga prst sve jače boli; dani­ 192

ma ništa nije jeo, ni trave ni lišća, što tek od jutros, otkako su  ih izveli iz one proklete kadetnice, može činiti; u koloni ubijaju  svakoga tko ne može hodati,  tko gubi korak ili  na zastanku  padne na zemlju pa ne može ustati, a on osjeća da neće moći  daleko, da će morati zaostati; ubijaju svakoga tko nema svoj  red, svoju četvorku, pršljen u kičmi kolone, a njemu su dvojica  iz   njegova   četveroreda   rekla   da   će   na   prvom   zastanku,   na  ovomu,   pobjeći;   on   sada,   kad   viknu   »Pokret«,   nema   svoga  četveroreda; onaj četvrti što nije želio pobjeći ugurao se u red  iz  kojeg  je jedan  izostao i  bio  ubijen.  Blaž  je  ostao  bez  svog  reda, Blaž je iverak zdrobljena pršljena, njega će kao petoga u  redu   ili   kao   onoga   koga   nitko   u   red   neće,   ubiti   čim   kolona  krene.  – Ja ću s tobom u red – rekao sam mu.  – Ti si jedan! Ubit će nas obojicu – odvratio je sav se tresući  od straha i slabosti. – Nas smo trojica – rekao sam mu, otišao u grmlje i pozvao  onu dvojicu da se pokažu i Blažu i straži. Ali oprez! Prije nego  što   će   izići   iz   grmlja   na   vidjelo,   neka   otkopčavaju   rasporke,  izvade pijevce i puste im vodu. Dok su to oni, pa i ja s njima,  složno   radili,   Blaž   se   smirivao   i   pitao   nas   imamo   li   kakve  hrane. Valjda se tamo gdje smo bili jede više nego u koloni?  U   domobranskoj   odjeći,   koju   sam   uzeo   iz   onog   kamiona  pored tenkovskih rovova, u unutarnjem džepiću kabanice na­ šao sam nožić s koricama u obliku ribe, na kojima je s obje  strane pisalo »Sarajevo«. Bio je oštar kao britva i njime se,  iako je bio malen, moglo rezati sve što poželiš. Izvadio sam iz  torbe   onaj   komad   Janezove   slanine   i,   prije   nego   što   ću   mu  odrezati i malo kukuruznog kruha, odrezao mu nožićem uzak  komadić slanine. Htio sam mu slaninu izrezati na kriščice i  odvojiti od tvrde sasušene kože, ali mi Blaž nije dopustio. Uzeo  je   slaninu   u   jednu   a   kruh   u   drugu   ruku   i   stao   naizmjence  odgrizati   sad   slaninu,   sad   kruh,   s   halapljivošću   koju  susrećemo kod gladna i iznemogla čovjeka, s halapljivošću čija  je osobitost velika želja da se jede, i velika nemoć da se ta želja  ostvari. Savjetovali smo mu da jede polako i žvače dugo, bit će  za to i u koloni vremena! On nas je, čini mi se, htio poslušati,  ali   je   u   njemu   bilo   nešto   jače   od   njegove   volje.   Cesto   je  polusažvakani   zalogaj   gutao.   Slaninu   je   odgrizao   tako  da  bi  čitav komad strpao u usta, gornjim zubima pritiskao kožu, a  donjim, sjekutićima, rasijecao slaninu i odvajao je od kože. U

193

jedan mah nešto je ispljunuo ne prestajući jesti. Uskoro mu se  u desnom kraju usta pojavio tanak curak krvi.  – Što si to ispljunuo? – pitao sam ga. – Zašto ti iz usta teče  krv?  – Na koži sam slomio zub – reče preko zalogaja. – Ne mari!  Petica! Bio je plombiran. Slomio bi se kad–tad!  Kad   su   stražari   povikali:   »Pokret«   i   pozvali   nas   da   se  svrstamo   u   četveroredove,   Blaž   je   bio   prvi   koji   je   zapovijed  poslušao i izveo nas iz grmlja na cestu. Sad je on imao svoj  četverored,   tri   svoja   čovjeka   s   kojima   će   dijeliti   teškoće   i  izmjenjivati   riječi   ohrabrenja,   ljude   s   kojima   će   u   kratkom  roku,   za   nekoliko   sati,   sklopiti   prijateljstvo   gradeći   ga   na  uzajamnoj   pomoći   i   na   činjenici   da   je   četverored   pršljen   u  kralježnici   ovih   kolona,   zarobljenicima   jedini   oblik  uzajamnosti,   a   pratiocima   jamac   pokornosti.   Kakva   je   sreća  imati   svoj   četverored!   Kakva   je   sreća   ne   biti   peti!   Kakva   je  sreća izbjeći odgovornost što ti je četverored ostao krnj!  Odmaknuli   smo   tek   komadić   puta,   toliko   da   podignemo  prašinu, koja jedva da se slegla dok je trajao zastoj, kad su u  našoj   neposrednoj   pozadini   odjeknula   dva   hica.   Blaž   se   nije  okrenuo da vidi u što su to stražari pucali. Okrenula smo se  nas   trojica   i   vidjela   da   je   jedan   hitac   usmrtio   petoga   u  četveroredu, a drugi čovjeka koji je ostao ležati na ledini kad je  zapovjeđen pokret, bilo zato što se kretati nije mogao, bilo zato  što   putovati   nije   htio.   Osvjedočeni   o   tome   u   što   je   pucano,  svratili   smo   pogled   na   Blaža.   On   je   imao   lice   čovjeka   koji  šutnjom kazuje koliko je bio u pravu kad nam je rekao što se u  koloni događa, i kad je strahovao da bi se nešto slično i njemu  moglo dogoditi. 

S naše lijeve strane, po dijelu ceste namijenjenu stražarima i  kolima   koja   nas   mimoilaze   i   pretječu,   u   blizini   našega   reda  kretao   se   stražar,   mlad   čovjek   crnih   brkova,   visoka   stasa   i  koščata lica, i koji je uvijek nešto sam sebi pod brk govorio.  Najčešće mu se s usana, iako su se micale kao što se miču usne  čovjeka   koji   govori,   nisu   riječi   odvajale   i   postajale   čujne.  Ponekad bi se začuo šapat, a ponekad bi se usta razglavila i iz  njih bi provalilo nekoliko nesuvislih riječi. Iz tih nekoliko pro­ ključalih riječi, govora koji je neprestance tekao, nije se moglo  razumjeti što čovjeka muči da sam sa sobom priča. I to svad­ ljivo! Kao da ga tko za što proglašava krivim, a on se kriv ne 194

osjeća.   A   i   taj   neprovjereni   dojam   kako   se   pravda   pred  optužbom   da   je   kriv,   stekao   sam   na   osnovi   nekoliko  proključalih   riječi,   koje   su   šiknule   kao   vrela   voda   iz  podzemnog grotla: »Nisam kriv«, »Krivo je tako misliti«, »Treba  i mene čuti«.  Stražar   je   bio   odjeven   u   odjeću   skrpljenu   od   nekoliko  uniformi, što je bila partizanska moda. Meni su zapele za oči  čerkeske   hlače   podstavljene   kožom   na   turu,   što   nije   bilo  rijetkost vidjeti, nekad na nama a sada na našim stražarima.  Premda je bila smiješna pomisao da bi na  njemu mogle biti  moje   hlače,   upravo   sam   na   to   pomislio.   Ako   je   i   smiješno,  moguće   je!   Bio   on   prisutan   mom   izvođenju   na   strijeljanje   i  sudjelovao u podjeli odjeće ubijenih, ili je do mojih hlača došao  u nekom skladištu gdje se skladišti odjeća ubijenih, odakle su  je nosili partizani koji na drugi način do odjeće nisu htjeli ili  nisu znali doći, svejedno. Ako su hlače moje, onda bi na boko­ vima iznad džepa i ispod petlje kroz koju se provlači remen, s  obje strane, morali biti inicijali /. T., koje je Mirta slovima, što  ih je namočila na jastučiću za pečate, otisnula na sivoplavom  suknu. Nisam to mogao provjeriti odmah, čim sam se sjetio te  gluposti, jer je stražar na sebi imao njemačku bluzu koja je  pokrivala mjesto na hlačama gdje su se inicijali mogli nalaziti.  Kad   mu   je   u   bluzi   postalo   vruće,   stražar   ju   je   skinuo   i  prebacio preko ramena. Tada sam, na svoje čuđenje ustanovio  da hlače na boku imaju dva inicijalna slova otisnuta pečatnim  crnilom.   Ali   ne   inicijalna   slova   moga   imena,   nego   imena  Mirtina: M. M. – Mirta Mešog! Čovječe, htio sam ga upitati,  reci mi, ako Boga znadeš, otkuda ti te hlače, i znaš li štogod o  onoj koja ih je prije tebe nosila? Ne, to pitati ipak nisam smio!  Razmišljao sam o načinu kako da ga baš to upitam. Tražio  sam bezopasan način. Kakav, kad je svaki opasan, kad svaki  govori   kako   je   uzimanje   odjeće   od   zarobljenih   vojnika  lešinarenje najgore vrste? Vjerojatno taj način nikada ne bih  sam   pronašao   da   mi   stražar   nije   pružio   priliku.   Pješačeći  sasvim blizu našeg reda, u uspavljujućem ugođaju, kad se čulo  samo   struganje   obuće   koja   diže   prašinu,   stražar   je   počeo  razgovijetno, ispod glasa, govoriti:  – Ja sam Ante Runje, krojač iz Osijeka. Mene ne krivite za  to   što  vam   se  događa.   Ja   s   tim   nemam   ništa.   Ja   sam   prije  mjesec dana bio što i vi, domobran. A kad je krenulo nizbrdo,  nisam htio bježati s vama nego sam se ubacio medu partizane.  Što i vi to niste učinili? Ja vas samo zato držim krivima. A 195

mogli ste! Ne možete ni zamisliti koliko je dojučerašnjih do­ mobrana među nama što vas gonimo. Ubijamo i mi, kao i stari  partizani. Prisiljavaju nas komunisti! Kažu, hoćeš li ili nećeš,  druže?! Dokaži se, druže! Dokaži da si se promijenio i da mrziš  neprijatelja!   I   mi   se   dokazujemo!   Evo,   skinut   ću   s   nogu  svakoga  tko  nije  u  svom   redu  i   tko izostaje.   Ti   namjeravaju  klisnuti u grmlje. A ja za to što sam te skinuo s nogu nisam  kriv. Prvo, natjerali su me da se dokazujem, a drugo, što niste  otišli u partizane kad i ja?  – Da smo znali što će nam se dogoditi, učinili bismo to što  si i ti učinio – kaže mu Tadija.  –   Nismo   znali,   i   mislili   smo   da   će   nas   Zapad   prihvatiti  raširenih ruku. – Morali ste znati da je Zapad trul. Sama gnjilež! I da kod  tog jadnika pomoći nećete naći. To sam sto puta čuo od našeg  komesara. Ne mislite da je meni lako kad me izaberu u vod za  strijeljanje. Nije lako, ali se moram dokazivati. Ne dokažem li  se, ode i ja u majčinu! A što to znači dokazivati se? To znači  znati preživjeti. A to je glavna stvar: preživjeti dokazujući se  na vama. Ali, da znate, ja s tim što vam se čini, nemam ništa. – Imate lijepe hlače! – rekao sam mu. – I lijepe i dobre. A tur je od kože, možeš sjesti gdje hoćeš,  na mokro i neravno. Voda ne probija, a neravnine ne žuljaju.  Tko je ovo s podšivanjem tura smislio, dobro je smislio. Kad bi  se   mene   pitalo,   svakim   bih   vojničkim   hlačama   tur   podšio  kožom. Krojač sam, znam ja što valja! – rekao je Runjo.  – Odlične su. A kako ste do njih došli? – pitao sam.  – Ne, nisam ih svukao s jednog od vas. Ako na to misliš!  Zamijenio   sam   ih   s   jednom   drugaricom.   Evo,   tu   su   njezini  inicijali,   ali   joj   ja   imena   ne   znam.   Ja   sam   njoj   dao   plave  avijatičarske hlače, a ona meni ove. Ona je predložila zamjenu,  jer su i moje avijatičarske bile lijepe.  Skinuo sam ih s jednog zrakoplovca kad su ga poveli tamo  otkuda   nema  povratka.   Ja   mu  kriv   nisam,   a   meni   su   hlače  trebale – rekao je Runje. – Znate li što o toj drugarici? – pitao sam ga.  – Ništa posebno. Samo toliko da je u partizanima odsko­ ra.  To   mi   je   kazala   dok   smo   mijenjali   hlače.   Prije   zamjene  hlača vidio sam  je nekoliko puta. Vozila je kamione.  Čudno,  žena, a znade voziti kamiončinu! I to mi je upalo u oči. Nakon  zamjene hlača nisam je nikad više vidio. Tko zna kojim putem 196

sada vozi onu kamiončinu, i  gdje dere tur mojih hlača! Znaš,  partizani cijene vozače. Zarobili su mnogo kamiona, a ne znaju  njima   upravljati,   pa   su   vozače   mobilizirali   sve   odreda,   bez  provjere. Ti nešto, kao, ispituješ mene? Možda ti poznaješ tu  M. M. kožnatog tura? Je li ta tvoja znala voziti kamion?  – Jest – rekao sam. – Brat joj je volio mašine, pa je i nju  naučio voziti. – E, jebi ga! Malen li je svijet – rekao je, očito razočaran što  je   svijet   tako   malen   i   što   se   u   njemu   zna   sve   što   tko   radi.  Nakon tog razočaranja izgubio je volju da s nama razgovara.  Krojač Runje bio je krojač svoje sudbine i djelomice sudbine  onih na kojima se dokazivao kako bi vlastitu sudbinu prekrojio  na drugačiji način nego bi mu bilo suđeno da je do kraja ostao  među nama. Posljedice tog dokazivanja i prekrajanja po samog  krojača   neće   biti   lake.   On   će   dugo,   a   možda   i   trajno,   imati  potrebu da se pred samim sobom ispričava za ono što čini, ili  kako on kaže, što ga primoravaju da  čini i potrebu da se od  vremena do vremena približi onima na kojima se dokazivao,  da   se   ogleda   u   njihovim   očima,   da   ispripovjedi   svoj   slučaj   i  ponudi ispriku za ono što je učinio i što čini. Da provjeri misle  li i drugi kako on ničemu nije kriv!  A što se tiče vijesti koju mije donio, daje Mirta živa, da vozi  kamion i da mijenja hlače, zbunjen sam, smeten, izgubljen, i  ne znam što da kažem, što da mislim i čemu da se od te vijesti  nadam.   Doduše,   još   ne   znam   kako  je   iz   prikolice,   koja   se   u  Hudoj   Luknji   odvojila   od   motor­kotača,   došla   do   sjedala   za  upravljačem   kamiona,   kao   što   ne   znam   ni   je   li   svijet   tako  malen   da   se   u   njemu   događaju   čudna   suočenja,   ali,   ako   je  točno   da   se   izvukla   iz   Hude   Luknje   i   ako   je   točno   da   je  djevojka   koja   je   s   krojačem   zamijenila   hlače   Mirta   Mešog,  onda   je   moja   radost   pomućena   teškim   pitanjem   i   gorkom  sumnjom.   Mora   li   se   i   Mirta,   da   bi   ostala   živa,   da   bi   je  prihvatili kao svoju i da bi vozila kamiončinu, dokazivati kao  što se i krojač dokazuje? Ako se tako mora dokazivati, onda je,  što   se   mene   tiče,   svejedno   je   li   ostala   u   vodama   Pake   ili   je  dospjela   za   upravljač   kamiona.   A   što   onda   ako   se   ne   mora  dokazivati kao Runje, i  što onda ako je sjela za volan i juri  cestama da bi negdje našla mene, svoga brata i njegovu lijepu  odabranicu koja stalno spava? Zbilja, što onda?  O,   zvijezdo   moja,   koju   jutros   od   oblaka   nisam   mogao  vidjeti, kad te sutra ugledam, reci mi što je s njom! Dokazuje li  se ili me traži? 197

Na   ulazu   u   Celje,   pred   velikom   trgovinom   boja   i   lakova,  dočekala   nas   je   grupa   mladeži   s   kistovima   i   temeljnom  crvenom bojom u velikim limenkama. Tih s kistovima i bojom  nije bilo više od desetak, a ostali su gledali što oni s kistovima  rade. Nisu bili bučni, nisu iskazivali nikakvu mržnju prema  nama. Ono što su radili shvaćali su kao šalu, i oni što su to  činili   i   oni   koji   su   ih   bodrili   da   to   čine.   Nisu   ni   parole  izvikivali, samo su se dobro zabavljali, i međusobno i s nama u  koloni. A što su to tako veselo radili?  Namočili bi kist u boju i krenuli prema koloni. Kad bi se  našli   među   zarobljenicima,   na   leđima   bi   jednoga   ili   dvojice  ispisali   slovo   U   i   vratili   se   tamo   otkuda   su   krenuli   prema  četveroredovima.   Onda  bi   komentirali  kako  su  U  nacrtali,   a  kad bi se dovoljno nabrbljali i nasmijali, ponovo bi krenuli s  kistom namočenim u boju među gladne i umorne ljude, ljude  posivjele od jada i prašine. Koji im je bio kriterij izbora ljudi  kojima će na leđima, ponekad na košulji a ponekad na bluzi i  kabanici, ispisati slovo U i tako ga obilježiti imenom zločinca,  to nije bilo jasno. Ali, kako nisu iskazivali nikakve emocije, a  mržnje najmanje, čini se da ih je netko na ovu neukusnu šalu  nagovorio, a budući da u tom kraju za vrijeme rata ustaša nije  moglo biti, valjda nisu ni znali da to slovo U znači isto kao da  su na leđa nesretniku napisali »koljač«.  Jedna   djevojka,   kojoj   nije   moglo   biti   više   od   petnaest  godina, zaletjela se za leđa našeg četveroreda i uspjela u tili  čas slovo U ispisati meni na kabanicu a Blažu na bluzu. Ja  sam   iza   nekoliko   koraka,   čim   smo   izišli   iz   vidokruga   te  obijesne   dječurlije,   kabanicu   bacio   u   grabu   kraj   puta   i  predložio Blažu da on isto tako učini s bluzom. Odgovorio mi je  da bi i on, kad bi je imao i kad bi na njoj ispisali U, kabanicu  bacio u grabu, ali bluzu ne može, jer će mu, čim sunce zađe, u  samoj košulji biti hladno. Za njega je to tek igra neodgojenih  dripaca,   koja   nikomu   neće   naškoditi,   pa   zbog   tog   slova   ne  treba bacati bluzu, niti sam ja  trebao baciti kabanicu toliko  potrebnu   na   zastanku   i   noćištu.   Nisam   mislio   daje   natpis  »koljač« bezopasno nositi na leđima, čak i kad su ga ispisala  obijesna djeca, koja su nagovorena ili neodgojena. Tko će već  za prvim   uglom  znati   da  su nam  to dječurlija,   nasumce,   na  leđima   ispisala.   Tko   god   to   vidi,   a   o   toj   djeci   ne   zna   ništa,  mislit će da su natpisi »koljač« ispisani nakon duge i temeljite–  provjere na leđa onih koji su to zaslužili. Koji su zaslužili da se  u   koloni   prepoznaju   i   da   se   s   njima,   ako   se   to   komu   bude  htjelo, postupa kao s »koljačima«. 198

–   Skini   to   s   leđa,   čovječe,   ostat   ćeš   bez   glave   ako   neka  budala, ili neki ojađeni čovjek, povjeruje da je U ispisano na  leđima onoga tko ga je zaslužio na leđima nositi – rekao sam.  – Ostat ću onda bez bluze –jada se Blaž.  – Nećeš! Svuci je! Imam nožić. Ja ću to U izrezati nožem,  tako   da   poštedim   podstavu.   Umjesto   U   imat   ćeš   izrez   na  leđima. Izrez ne znači ništa – rekao sam.  Prošli smo kroz Celje i, idući seoskim putem na sjeveroistok ne  duže   od   četiri   kilometra,   došli   do   malog   sela   Bezigrada   u  smiraj   vrućeg   i   prašnog   dana.   Tek   što   smo   kroza   nj   prošli,  našli   smo   se   pred   vratima   logora   smještena   na   obronku  između dva sela, Bezigrada, čije smo ime u prolazu pročitali, i  nekog drugog sela s crkvom u sredini, do kojeg nismo došli, a  od logora je udaljeno koliko i Bezigrad. Na blagoj strmini ispod  koje je  prolazio  put,  ne  baš   blizu  ulaznih  vrata  ali  ni   odveć  daleko   od   njih,   logor   je   imao   četvrtast   oblik   i   bio   ograđen  bodljikavom   žicom   koju   su   razapeli   na   betonske   stupove  povije–ne   prema   unutra,   istovjetna   s   ogradom   uzletišta   u  Te–zanskoj   šumi,   s   tom   razlikom   što   su   tamo   stupovi  po–vinuti prema van, a ovdje prema unutra. Pouzdan znak da  ovo nije vojarna pretvorena u logor, nego zarobljenički logor od  sama početka.  Unutar logora, stupnjevito poredane u dva reda po četiri,  nalazile   su   se   barake   duge   trideset   do   četrdeset   metara,  barake s malim prozorima na kojima su se vidjele rešetke. I to  je bila potvrda da je to bio i ostao logor, nekada za njemačke a  sada   za   partizanske   zarobljenike.   U   sredini,   između   dva  četveroreda stupnjevito poredanih baraka, nalazilo se nekakvo  betonsko spremište nejasne namjene, s donje strane od razine  zemlje uzdignuto jedan metar, a s gornje, do brda, sraslo s ko­ sinom.   Straže   su   bile   izvan   žice,   kao   i   u   Tezanskoj   šumi,   a  zarobljenici su se razmjestili posvuda oko baraka. Samo ih nije  bilo   ispred   onog   betonskog   spremišta   nejasne   namjene,   na  prostoru   koji   je   mogao   biti   središte   logora,   nekakav   trg,   u  svakom slučaju, zborno mjesto gdje se formiraju kolone i gdje  se kolonama daje razlaz.  S vrata logora išlo se ravno do zbornog mjesta ispod onog  betonskog   spremišta.   Još   u   hodu,   bez   zapovijedi   koju   bismo  čuli, stražari su iz kolone izvlačili ljude obilježene slovom U i  upućivali ih da brže nego kolona pođu prema betonskom spre­ mištu nejasne namjene. Dok se kolona smještala na zborištu, 199

izdvojili   su   njih   stotinjak   obilježenih   crvenom   bojom   na   le­ đima. Straža, koja ih je  dočekala ispred betonskog spremišta,  povela ih je uza stube na njegovu krovišnu ploču, odakle su,  što mi nismo mogli vidjeti jer smo se nalazili na nižoj razini,  kroz nekakav otvor sišli u unutrašnjost betonskog spremišta  nejasne namjene. Kad su svi sišli, stražari su za njima zatvo­ rili željezna vrata. Nismo vidjeli, ali smo čuli kako je lupnulo  kao što lupnu željezna vrata kad ih se s visoka ispusti iz ruku. –   Odčepi   –   rekao   je   partizanski   oficir   koji   je   stajao   na  krovišnoj ploči  spremnika, jednom od stražara  što su se oko  njega skupili kad su obilježene zatvorili u beton. Nismo vidjeli  gdje taj što mu je zapovjeđeno odčepljuje, ni što odčepljuje, ali  nam se učinilo da čujemo šum vode. Tek tada, potaknuti tim  šumom,   zapažamo   da   su   u   zemlju   podno   betonskog   zida  ukopana korita,  a  da iz  zida  vire kameni   slivnici.  I  korita i  slivnici suhi! Nije li taj betonski sanduk sa stubama postrance,  s   koritima   ispod   donjeg   zida,   sa   željeznim   poklopcem   na  krovišnoj ploči, spremnik za vodu napravljen na vrelu ili na  vodotoku gorskog potoka, da bi logor imao obilje vode i kad su  sušni   dani,   i   kad   vrelo,   ako   je   vrelo,   i   kad   vodotok,   ako   je  vodotok, nisu dovoljno izdašni? Na pitanje nam nije imao tko  odgovoriti,   šum   je   vode   bio   slab   da   bi   potvrdio   našu  pretpostavku, slavine su nad koritima i dalje bile suhe, pa smo  ostali i bez odgovora i bez dokaza.  – Sad će Periša raspaliti govoranciju dok se spremnik za  vodu bude punio – rekao je Ante Runje dok je stajao uz nas.  Sad je sve s tim betonskim sandukom, s tim spremnikom za  vodu i s tim Perišom koji će držati govor, ne znamo komu, bilo  do kraja jasno. – Još jednom ti hvala – rekao mi je Blaž hvatajući leđni  izrez   na   svojoj   bluzi   koju   je   držao   prebačenu   preko   lijeve  podlaktice. – Nema na čemu! I drugi put! – rekao sam. –   A   ona   su   djeca   s   kistom   i   crvenom   bojom   bila   onako  vesela, onako bezazlena!  – rekao je Blaž.  – Tko bi se nadao  ovakvom kraju te igre! – Ništa ovdje nije veselo ni bezazleno – rekao sam.  – Sad ćete vidjeti tko je kriv. Ja nisam, pa da sam i vodu  svojom rukom pustio u spremnik – rekao je Runje. – Sad  će  Periša   dati   svoj   mali   prilog   grandioznoj   borbi.   –   Drugovi   i  drugarice!   I   vi   drugi   što   ste   nitko   i   ništa!   Vi   ljudske   nule!  Osjeća se kod mnogih, pa i kod članova Komunističke partije, 200

 što može imati vrlo loših posljedica, da je rat završen kad smo  vojnički   likvidirali   neprijatelja.   Nema   sumnje   da   je   time  postignut velik uspjeh, ali se rat, ljudi moji, nastavlja i dalje,  jer   još   uvijek   nije   uništena   kapitalistička   reakcija.   Osnovna  suprotnost u svijetu postoji između socijalizma i kapitalizma.  Zato reakcija nastoji svim silama da nam svugdje oteža rad i  da nam spriječi čovječanstvo dovesti u socijalizam. Reakcija se  služi svim mogućim snagama da oslabi napredne snage. Kod  nas   još   uvijek   postoji   pitanje   tko   će   koga.   Sad   je   prijelazno  doba   kad   se   postavlja   pitanje:   ili   socijalizam   ili   natrag   u  kapitalizam!   Trećega   nema!   Mi   imamo   sve   preduslove   da  ostvarimo socijalizam, ali treba temeljito i do kraja obračunati  s   ostacima   fašizma.   To   su   njihovi   kadrovi   koji   će   im   vjerno  služiti, i zato ih treba nemilosrdno likvidirati. Samo ćemo tako  sačuvati   tekovine   naše   borbe,   likvidacijom   ustaša   i   ostale  reakcije. A ovo je bio moj mali prilog toj grandioznoj borbi u  svjetskim razmjerima – završio je Periša. – A sad brzo, nema  razlaza, odmora i sna dok ove ne izvučete iz spremnika i ne  odvučete u onu dolinu blizu puta. U one rovove tamo!  Tada je niz kamene slivnike ispod korita počela teći voda.  Spremnik  se  praznio.   Oni   koji   su   u  njega   sišli,   kad   je   voda  istekla, i otuda izvlačili leševe ljudi obilježenih crvenom bojom,  pričali su nam, dok smo leševe vukli i bacali u one rovove, da  spremnik nije dublji od metra, da su ljudi s oznakom »koljač«  na leđima morali klečati jedan uz drugoga dok je voda punila  spremnik,   dobrim   dijelom   već   ispunjen   njihovim   tijelima.   I  zato što je spremnik plitak, i zato što je velik dio zapremnine  bio ispunjen ljudima, i zato što je potok obilovao vodom, spre­ mnik se napunio za kratko vrijeme, a ljudi se podavili – dok je  Periša   držao   govor   o   grandioznoj   borbi   kapitalizma   i   socija­ lizma na kugli zemaljskoj, poprištu dragu svim komunistima  toliko   da   su  ćelavu   Lenjinovu   glavu,   koja   je  sve   to  smislila,  najvoljeli uspoređivati s globusom, tim poprištem odsudne bitke.  Kad smo nakon odvlačenja podavljenih do rovova, gdje su ih  drugi   zarobljenici   zatrpavali,   očekivali   smještaj   u   kojoj   od  baraka, munjevitom se brzinom zbio slučaj koji će nam snove  ispuniti  većom  stravom  nego davljenje  obilježenih.  Iz  smjera  jedne   od   baraka   lijevo   od   kolone,   koja   se,   obavivši   prijenos  mrtvih tijela, ponovo uspostavila i čekala zapovijed za smještaj  i   noćenje,   naišao   je   mladi   partizanski   poručnik   u   žutoj  engleskoj odori, kakve su imali partizani dalmatinskih briga­ 201

da koji su bili bliže moru i mjestu gdje su pristajali brodovi s  engleskim ratnim pošiljkama. Blaž je bio krajnji u četveroredu  s te strane, i čim se poručnik pojavio, on se odvojio od nas i  krenuo nesigurnim korakom prema njemu. U jednom trenutku  obojica   su   stala   i   zagledala   se   jedan   u   drugoga,   a   onda   su  jedan drugomu poletjeli u zagrljaj. – Blaž! – rekao je poručnik. – Jadranko! – rekao je Blaž. Zavladao je muk dok su se njih dvojica ljubili. – Što ti je taj, poručniče? – pitao ga je Periša. – Brat, druže majore – odgovorio je poručnik. – Pa što ako ti je brat! Zar ga moraš ljubiti kad je reakcija,  izrod? – rekao je Periša. –   Pa   –   mučio   se   poručnik   stojeći   pred   majorom   u   stavu  mirno. – Brat je brat, pa što bio! –   Nije,   poručniče!   Nije!   I   brat   je   izrod   ako   je   neprijatelj  socijalizma.  Nego,   što  se  ja  s  tobom  tu natežem!   Došao si  k  nama prije dva mjeseca iz domobrana. Ostavili smo ti domo­ branski čin poručnika. Mislili smo: mlad je, dokazat će se i bit  će nam kao školovan čovjek koristan. Sad vidim da je to bila  zabluda. Umjesto da se dokazuješ, ti si se pokazao u pravom  svjetlu. I sad ja moram ispraviti tu našu tešku grešku* – re­ *   Potkraj   tisuću   devetsto   devedeset   i   treće,   Simu   Dubajića   –   koji   je   dvije  godine prije toga na cestama oko Knina postavljao balvane, ubijao putnike i  sa svojim sijedim dugim brčinama bio medijski snažno eksponiran dok nije  otišao u Beograd  i tamo  se primirio  – iz medijskog  je mraka na trenutak  izvukla nezavisna televizijska postaja »Studio B«, koja je prikazala film iz  produkcije BBC–a,  snimljen još  tisuću  devetsto  i  devedesete  pod  naslovom  Britanska   izdaja.   Film   govori   o   krivnji   Engleza   za   stradanje   zarobljenih  hrvatskih vojnika. Ključni je sugovornik u njemu Simo Dubajić, koji je, bez  ustručavanja, ledenim glasom, kao da govori o broju gledatelja na utakmici,  posvjedočio   kako   je   potkraj   svibnja   i   na   početku   lipnja   tisuću   devetsto  četrdeset i pete zapovijedao bataljonom  što je na području Slovenjgradeca,  Celja, Laškog, Zidanog Mosta i Kočevja pobio oko trideset tisuća Hrvata.  Na početku film prikazuje kako se Dubajić sasvim predao vjeri. Aktivan je u  crkvenom odboru, nosi veliki drveni križ na prsima i sebe naziva grešnikom i  pokajnikom. U primaćoj sobi oskudno namještenoga dvoipolsobnog stana, u  kojoj se odjeća suši na radijatorima, ikona je svetog Đorđa koji ubija zmaja, a  ispod nje kandilo koje stalno gori.  Da   bi   potvrdio   svoju   odanost   pravoslavlju,   Dubajić   se   često   križa,   a   goste  pozdravlja   sa:   »Mir   Božji!«   i   »Bog   ti   pomogao!«   Stalne   su   mu   poštapalice:  »Bože sačuvaj«, »Bogu hvala« i »Sačuvaj Bože i Majko Božja«!

202

kao je i opalio dva metka iz pištolja poručniku u prsa, a dva  Blažu   u   glavu.   Braća   su   pala   jedan   preko   drugoga,   nisu   se  dugo mučila. Svega nekoliko trzaja i mir zauvijek!  Zapovjeđeno nam je da se smjestimo u onu baraku iz koje  je izišao i k nama pošao zlosretni Blažev brat. Tugovali smo za  Blažem i brinuli koga da nađemo da ga zamijeni u četveroredu  kad noćas ili sutra krenemo na put. 

Drvosječa je htio da biblijsku braću ne sahranimo u masovnu  grobnicu, u one rovove gdje su sahranjeni i oni podavljeni u  spremniku za vodu. Pokopat ćemo ih u poseban grob, jednog  uz drugoga. To je bilo moguće. Kad je zanoćalo, svi su stra­ žari napustili logor i nas, koliko nas je god unutra bilo, a nije  nas   bilo   manje   od   deset   tisuća,   ostavili   same,   da   lunjamo  logorom koliko nas je volja i da spavamo gdje stignemo. Nama  jest bilo  doznačeno mjesto gdje bi trebalo prenoćiti i  sutra,  kad  kolone ponovo krenu na put, naći se na zbornom mjestu;  nama jest bilo rečeno da ne prilazimo ogradi, ali nama, izuzev  prelaska   ograde,   kad   su   stražari   izišli   iz   logora   i   prešli   u  vanjsko osiguranje, unutar logora nije bilo zabranjeno ništa.  Sutra,   kad   kolone   krenu   iz   ovog   do   nekog   drugog   logora,  stražari neće tražiti da se svrstamo u one kolone u kojima smo Na pitanje kaje li se zbog tih trideset tisuća smaknutih ljudi odgovara:  – Bože sačuvaj! Za trideset hiljada ustaša koje sam pobio nemam kajanja.  Žalim što ih tamo nije bilo i sto hiljada.  Na pitanje zar vjeruje da su među tolikim poubijanim Hrvatima baš svi  bili ustaše odgovara:  – Svi!  O  tomu postoje i dokumenti na engleskom jeziku. Tito je donio  odluku da oni nestanu, a ja sam samo izvršio zadatak.  Na pitanje zbog čega se onda kaje ako se ne kaje zbog tolikih ubojstava  odgovara:  – Pitanje kajanja moralna je stvar duše i srca. Valja se kajati samo za  grijehe protiv Isusa Hrista. Stoga se pitam: ima li ikakve mogućnosti da mi  Isus sudi zato što sam bio komandant bataljona za likvidaciju, kad je Bog  odredio da to budem upravo ja? Njegova je želja bila da ja budem taj koji će se  osvetiti ustašama za onolika zla što su ih počinili nama Srbima! Znam   da   osveta   nije   po   Hristovim   načelima,   ali   po   Jahvinim   –   jeste.  Mojsijeve   su   knjige   mahom   o   klanjima   i   ubijanjima.   U   njima   je   osveta  proklamirana kao glavni aksiom postojanja. Ruka za ruku, oko za oko, noga  za nogu, krv za krv! Nisam ja to izmislio, to je Jahvino, a mi smo prihvatili  »Stari zavjet«. Naši srpski sveci, Nemanja i Lazar, bili su pravi hrišćani, a oni  su i ratovali i ubijali.

203

jučer   došli,   jer   koja   bi   to   kolona   bila   ne   znamo   ni   mi   ni  stražari, nego će nas iz logora puštati da izlazimo kao ovce iz  tora i formirati nove kolone, čija će trajnost ponovo biti samo  put od jednog do drugog logora. Stalan će u tim kolonama, ako  i to bude moguće, biti samo četverored, četiri čovjeka vezana  jedan za drugoga. Na silu vezana, jer sve što se ne zna držati  četveroreda, što pluta, što je višak, ostaje za kolonom kao lišće  za granom koju vuku cestom. Zato je naša briga o četvrtome u  redu   sutra,   kad   kolone   krenu,   bila   ravna   brizi   lista   čija   je  peteljka napukla i njime zavladao strah da  će sutra, kad se  vuča grane nastavi, ostati kraj puta. I zato je Franta Podolnik  odlučio   da   se   Blažu   i   njegovu   bratu   iskopa   zaseban   grob:  tugujući za onim koga smo izgubili, objavit ćemo želju da mu  nađemo zamjenu! Na pitanje što je bio njegov posao u tim likvidacijama odgovara:  – Ja sam vodio akciju, ali nisam prisustvovao egzekuciji. Sjedio sam ispred  krčme, primao raporte i stalno sam, u velikim količinama, u sebe ulijevao  »Bakarsku   vodicu«.   Neprekidno   sam   bio   pijan.   Mrtav   pijan!   Zbog   toga   ne  isključujem mogućnost da sam upravo ja naredio da se nakon streljanja u  jame baca eksploziv, kako se niko živ ne bi izvukao.  Na pitanje kako su se ponašali oni koji su ubijali zarobljenike odgovara:  – Ljudi su se sa streljanja vraćali ludi, potpuno pomahnitali. Jedan mi je  doviknuo: »Mama, ja sam gladan i  žedan. Pio bih i jeo!« Njih bar desetak  završilo je u ludnici još za vrijeme masakra, koji je trajao pet do petnaest  dana, kako za koga. Neki više nisu mogli nazad kad su se otreznili. Mnogi su  dobili takozvanu partizansku padavicu, a velika ih je većina ostala do kraja  poremećena i traumatizovana.  Na pitanje da kaže tko je izravno zapovijedao streljačkim strojem kad to nije  bio on, odgovara:  – Ljubo Periša, zvan Dinko, rodom iz Šibenika i Hrvat po nacionalnosti. Taj je  bio komunist i sve je činio da se dokaže kao komunist. A i druge je na to silio.  Inače, prostačina i čovjek bez veze! Pričali su mi, nisam tome bio prisutan, da  se pred njim u Bezigradu kod Celja odigrala biblijska scena. Periša je vidio  susret svoga partizana, poručnika, sa zarobljenim bratom. Ubio ih je obojicu.  Nije taj mario za »Bibliju«... Kraj tog Periše bio je strašan. Krajem šezdesetih  ili   početkom   sedamdesetih   radio   je   kao   pukovnik   jugoslovenske   armije   u  Novom Sadu. Imao je dva sina koje je jako razmazio. Stariji je uzeo njegov  džip i mladenački razulareno poveo svoje društvo na vožnju gradom. Kad se  vratio kući, Ljubo ga je strašno izgrdio i došlo je do žestoke raspre, u kojoj je  sin   izudarao   oca.   Periša   je   rekao   kako   njega   nitko   nije   udario   i   ostao  nekažnjen. A zatim je otišao u komandu, uzeo iz ladice pištolj i ubio sina čim  mu je otvorio vrata. Žena je istrčala iz kupatila, pa je i nju ubio, a mlađeg je  sina   ranio,   pucajući   na   njega   dok   je   iskakao   kroz   prozor   i   bježao   preko  dvorišta. Na kraju je i sebe ubio. O tomu su tada pisale sve novine. Naravno,  nije bilo nigdje spomenuto da je Periša bio komandant streljačkog bataljona.

204

Sišavši   do   onih   rovova   u   koje   su   pobacali   podavljene   u  vodospremniku,   Franta   je  otuda   donio   nešto   čime   se   zemlja  kopa i zgrće, nešto između motike i krampa i, dok smo tražili  ležaj uz južni zid barake, jer je u baraci bio usmrđen zrak, u  mekoj je zemlji nekoliko koraka od nas počeo kopati grob. Ni  od koga nije tražio da mu pomogne, sam je odlučio sve učiniti,  a   nama   je   rekao   da   spavamo,   treba   se   odmoriti   i   pribrati  snagu za sutrašnji dan. U ovom logoru nije bilo trave kao u  Tezanskoj šumi. Posvuda je bio pijesak kao na zborištu ispod  vodospremnika ili crnica kakvu nalazimo na pobrežjima gdje  su nekad rasle guste šume. Franta je, vičan šumi i šumskom  zemljištu, za grob odabrao najpogodnije mjesto, u nasipu koji  je nastao kad je na pobrežju građena stepenica na kojoj će biti  podignuta baraka, u zemlji već jednom prekopanoj, ali grob ni  u   takvoj   zemlji,   alatom   koji   je   imao,   nije   bilo   lako   iskopati.  Kopao ga je pokraj nas i pokraj mnogih drugih ljudi koji su  ležali uokolo. Kao što nama to kopanje nije smetalo, isto tako  nije smetalo ni jednom od zarobljenika.  Franta je kopao odmjereno, u jednakim razmacima, štedeći  snagu   i   znajući   da   posao   ne   obavlja   nagljenje   već   upornost  kojoj   nema   kraja.   To   je   njegovo   noćno   kopanje   umornim,  gladnim   i   poniženim   ljudima   bilo   uspavanka,   nešto   slično  večernjem zvonu u daljini, nešto slično koracima majke koja  tapka   po   kući   dok   u   krevetcu   spavamo   zaštićeni   njenom  brigom, nešto utješno u izvjesnom očekivanju da ćemo sutra,  ako  se  iz  sna  ne probudimo,   biti  ljudski   sahranjeni   rukama  nekog dobrog drvosječe, zvao se on ili ne zvao Franta Podolnik,  bio on ili ne bio časnički namjesnik Hrvatskih oružanih snaga.  Ne znam do kojeg je doba noći Franta kopao grob, ne znam  kako je sam dovukao braću i spustio ih u zemlju. Znam samo  da   je,   kad   sam   se   probudio   u   svitanje   kako   bih   s   Mirtom  porazgovarao preko zvijezde, zemlja na grobu bila poravnana,  a na crnoj sipkoj zemlji od bijelih oblutaka, što ih je Franta na  mjesečini   našao   u   šljunku   zbornog   mjesta,   stajao   je   nevelik  križ. I znam da je drvosječa ležao uza me i tvrdo spavao.  – Brate, brate – netko me zvao kad je vidio da sam budan.  Taj me prekinuo u razgovoru s njom. – Što hoćeš? – pitao sam ga ispod glasa, da ne probudim  umornoga Frantu. – Vidio sam da ste ostali bez četvrtoga, a moja su se sva  trojica razišla. Nisu se slagali. Pa sam mislio... 205

– Da te primimo! A tko si ti? –   Luka   Katušin   iz   Bogićevaca.   Nisam   vojnik,   ja   sam  krenuo  uz  konje.   Pokupili   konje  i   kola  po  selu  i   tata   rekao:  »Kad  je  tako idi!   Budi   uz  konje  i,  pošto  ih  dovezeš   tamo do  Zapada, ti se kući vrati s konjima i kolima.« Kad vidi što se  dogodilo!   Odnio   vrag   i   konje   i   kola!   Sad   moram   spašavati  glavu. – Ako si civil, što ne tražiš društvo civila? – Ma koga ćeš ovdje naći? Ovo je sve izgubljeno! Ovdje se  sve izmiješalo! A civil jesam, vidiš odijelo, ruke, lice! – Što je s rukama i licem? – Lice mi opaljeno, seljačko; ruke otvrdle, kočijaške!  Tadija je čuo naš razgovor i probudio se.  –   Primi   ga,   Ivane   –   rekao   je.   –   Jedno   je   sigurno:   iz  Bogićevaca je. Po govoru znam da je otuda. A je li pošao uz  konje   ili   je   na   granicu   izbio   kao   vojnik   u   kolima   što   ih   je  nekom rekvirirao, to je sad svejedno. To ovdje nitko ne pita, pa  što da mi pitamo! –   Bit   ću   vam   pouzdan   –   rekao   je   Katušin   kad   smo   mu  kazali da svoje stvari, ako ih ima, donese i do polaska ostane u  našoj blizini. Otišao je i vratio se s dekom koju je smotao u  trubu, bacio preko ramena i zavezao joj krajeve. Takvog smo  ga pamtili: konjušar Luka s dekom od koje se nikad nije ra­ stajao. S novim jutrom u logor su ušli i novi pratioci. Po onomu što  su govorili, i kako su se prema nama držali, sasvim različiti  od jučerašnjih. Nije ih bilo mnogo, nije ih bilo ni onoliko ko ­ liko  ih   je   u   našoj   pratnji   jučer   bilo   i   koliko   nas   je  u   logoru  dočekalo. A i ono je bilo malo! Sad ih nije bilo ni četvrtina od  jučerašnjeg broja. U tom broju stražara i u tim njihovim če­ stim izmjenama ima nešto za nas neshvatljivo. Kao da im ne­ dostaje vojnika, kad ih nemaju ni za solidnu pratnju; kad im  jedni pobjegnu s tog mučnog posla, pa hitno moraju dopre­ miti druge; kao da žele da im sva vojska prođe obuku dokazi­ vanja   na   zarobljenicima,   pa   ih  često   mijenjaju,   kako   bi   svi  došli na red; kao da svi žele osjetiti slast pobjednika u iživlja­ vanju nad pobijeđenima, pa se redaju jer za sve odjednom ne­ ma mjesta; kao da nas promjenama žele izluditi, pa nam jed­ nom šalju mirne, za progon, osvetu i iživljavanje nad nemoć­ 206

nima bližnjima nezainteresirane ljude, a drugi put bijesne pse  koji koriste svaku zgodu da ubijaju, ponižavaju i muče.  Kako nam   je  zapovjeđeno,  svi  smo  s  ono  malo stvari   što  smo   ih   uza   se   imali   izišli   na   zborno   mjesto   ispred   onog  betonskog spremnika za vodu kao ispred kakve pozornice. Na  krovišnoj   ploči   spremnika   stajao   je   plavokos   čovjek   u   činu  kapetana, okružen nekolicinom stražara. Mjesto je jučerašnje,  ali je predstava na toj pozornici sasvim druga, što se vidjelo po  pozivima   da   se   skupimo   na   zborno   mjesto,   po   ležernom   i  strpljivom   ponašanju   kapetana   dok   je   čekao   da   se   gladni   i  pospani   dovučemo   tamo   gdje   nas   je   pozvao   i   po   toj,   već  opisanoj, malobrojnosti pratilaca. Kad smo se skupili i utišali,  kapetan nam je održao govor. – Drugovi! Drugaricama se ne obraćam jer ih među vama  nema, ako se neka nije sakrila u muške hlače. Prepuštam va­ ma da je pronađete! Dakle, drugovi, ja znam da ste gladni i  umorni i da ste, što da krijemo, ustrašeni. Pozivam vas da se  još   malo   strpite,   pa   ćete   dobiti   hrane   koliko   želite.   Vi   sada  idete u Zagreb, a onda, kad vas tamo popišemo i izdamo vam  nove lične dokumente, idete svaki svojoj kući. Mi smo komu­ nisti širokogrudni, sve smo vam oprostili.  Što je do sada bilo,  moralo je biti, jer vas je valjalo pročešljati željeznim češljem,  da od čistih odvojimo nečiste, od zdravih gubu, otrov, zarazu.  Sad ste od svega čisti i možete kući. A kući nećete pješke, do­ sta je bilo pješačenja, idete vlakom. Na celjskom vas kolodvo­ ru  čekaju prazne kompozicije. Istina, nisu vagoni prve klase,  ali   i   vagoni   za   teret  i  stoku  dobri   su  onima  koji   su  danima  pješačili. Što je bilo, bilo je, ne ponovilo se! Je li da ćete biti  dobri dečki? A sad polako, grupa po grupa i ravno u vagone! Nitko   na   pitanje   plavokosog   oficira   hoćemo   li   biti   dobri  dečki nije odgovorio ni da hoćemo ni da nećemo, ali je jedna  grupa Podravaca, kojih je među nama bilo mnogo, zapjevala,  što su prihvatili svi koji su znali i koji nisu znali pjevati tu  pjesmu:  »Ja sam junak iz daljine, iz te ravne Podravine. Mene moja majka zove: 'Dođi sine!'« Od  logora   pokraj   sela   Bezigrada   do   željezničke  postaje  u  Celju,   uz   zvuke   tužne   podravske   pjesme,   potaknut   kontek­ stom oficirova govora o besmislenosti bijega kad smo nado­ mak kući, intenzivno razmišljam što priječi ove ljude da bježe  i kad pobjeći mogu, i što ih ponovo vraća u kolonu kad jednom 207

pobjegnu, o čemu sam, moram priznati, kratko razmišljao kad  sam sam donio takvu odluku.  Tom sam prilikom rekao da bježati može samo onaj koji zna  kamo bježi, a ovog bih puta dodao, i onaj koji zna od koga bježi.  Onaj   od   koga   bi   mi   trebali   bježati   mijenja   ponašanje   i   na  trenutke nam se čini da je Sotona, da nam ništa ne preostaje  nego bijeg, a na trenutke da zna što je praštanje, da luči dobre  od zlih, krive od nevinih, i da ćemo uz njega moći živjeti.  U početku, kad se najavljivala katastrofa i kad smo krenuli  u sveopći bijeg, znali smo cilj bijega, civilizirani Zapad koji će  nam otvoriti svoja njedra i zaštititi nas od tavorenja u ropstvu,  od duhovne i fizičke smrti. Ali, kad smo uz velike teškoće došli  na taj Zapad i on nam zalupio vratima pred nosom i izručio  nas našim neprijateljima, uz prijetnju da će to ponovo učiniti  ponovimo li bijeg, više nismo znali kamo ćemo bježati ako se  odlučimo bježati iz zemlje.  Odlučimo li bježati, kako se tada govorilo, »u šumu«, što je  značilo postati odmetnik, nismo znali tko nas u toj šumi čeka,  tko je organizator odmetništva i kakvi su mu ciljevi. Zato je  bijeg »u šumu« bio isto što i bijeg u bijeg. Radnja bez ikakvih  izgleda da ćeš pobjeći, i s vrlo velikim izgledima da ćeš ponovo  biti uhićen i ponovo vraćen u nešto, možda i gore od kolone. Nismo   zaboravili   ni   treću   mogućnost,   bijeg   kući.   Preko  rijeka i brda, stranputicama do svog doma! Prvo, kad bi nam i  bile  poznate  te  staze  do  svog  doma,   kad  bi   se  ovolika   masa  ljudi   i   mogla   razmiljeti   krajolicima   i   nesmetano   umaknuti  očima   pobjednika   koji   vladaju   prometnicama,   morali   smo  računati   da   naš   dom   nije   mjesto   slobode,   da   je   okružen  stražama iste vojske koja i putovima nad nama stražari, i da  ćemo u domu kao na dlanu biti izloženi provjeri tih stražara, i  gdje  smo bili  i od  koga  smo  bježali.  A drugo,  mi  smo ovdje,  daleko od doma koji ima ime i komu se zna povijest, tek broj u  masi,   osoba   bez   biografije   i,   ako   sve   oko   nas   i   mi   sami   ne  budemo pobijeni, a činilo nam se da nećemo, nadali smo se na  ovim   putovima   steći   legitimitet,   nekakav   papir   iz   kojeg   se  može   vidjeti   da   smo   ispaštali   i   ispaštanjem   stekli   pravo   na  život u svom domu, papir koji će domaće progonitelje priječiti  da nas i dalje progone.  Osim cilja, čini mi se da je za bijeg potrebno i neokrnjeno  dostojanstvo. Uvjerenje da si pravednik, da si bio i ostao na

208

pravom putu i da pripadaš onima koji, usuprot privremenim  poteškoćama,   u   konačnici   pobjeđuju.   A   naše   je   dostojanstvo  bilo   ranjeno   nizom   nevjerojatnih   poniženja,   koja   su   nas   od  ljudi pretvorila u čovječuljke. Nekad slavne pukovnije, bojne i  zdrugovi, nekad slobodni ljudi, prolazeći kroz stalna poniženja,  izgladnjivani, moreni hodom i žeđu, svlačeni i bičevani, postali  smo pregršt nevolje i šaka jada, ljudi od kojih je pomisao na  bijeg, što je značilo korak na vlastitu odgovornost, bila daleko  kao   zvjezdano   nebo   od   zemlje.   Isprepadani   i   izvarani,  uključivali smo se u kolone, držeći se četvero–reda kao jedine  slamke spasa, jedinog pouzdanog kolektiviteta, i kretali se bez  cilja   i   misli   o   cilju,   kao   hipnotizirani   nasiljem,   kao   bolesni  mjesečari.   A   kad   ne   misliš   kamo   ideš   i   kamo   ćeš   stići,   ne  misliš ni na spas u bijegu.  A   što   je   sa   smrću   koja   jedne   kosi   a   svima   prijeti?   Zar  suočenje   sa   smrću   i   čovjeka   bez   cilja   i   čovjeka   svedena   na  ostatke   čovječnosti   ne   sili   da   bježi?   Smrt   je   svakako   važan  pokretač bijega, ali je sa smrću nevolja u tome što je osobno  iskustvo smrti uvijek iskustvo smrti koja bira. Jedne zadesi,  druge   poštedi.   Nikad   ne   kosi   sreda.   Osim   toga,   ne   postoji  vlastito   iskustvo   smrti,   u   iskustvu   se   smrt   javlja   samo   kao  tuđa smrt. Nemogućnost uključivanja iskustva vlastite smrti u  svoje pamćenje temeljni je prilog našem doživljaju smrti kao  tuđe smrti, što nas, nakon opetovanih potvrda da je smrt samo  tuđa, navodi na privikavanje na život uz tuđe smrti, otupljuje  nam želju za bijegom od smrtne opasnosti i izoštrava vještinu  izbjegavanja prilika kad bi smrt mogla postati i naša. Tako je  u životu općenito, a kako je kolona, čini se, zgusnut život, tako  je i u njoj. Što je u životu deset godina, to je u koloni deset sati.  Zašto onda ne bismo ostali u koloni, pa ma bila i kolona smrti? 

Vagoni, koji su nas čekali i u koje su se po redu, kad se jedan  napuni, počinje se puniti drugi, ukrcavali oni na čelu kolone,  nalazili su se na kolosijeku pri samom izlazu iz postaje u smje­ ru Zidanog Mosta, pa smo morali proći dobar dio puta uz trač­ nice celjske željezničke postaje, koja je prostrana jer se račva u  tri   smjera,   da  bismo   došli   na   mjesto   ukrcaja.   Pa  i   kad   smo  tamo došli, morali smo čekati na red, jer je nabijanje ljudi u  vagone iziskivalo izvjesno vrijeme, koliko god ljudi bili poslu­ šni i koliko se god radovali putovanju kući, koje će, mislili su,  trajati do ranog popodneva toga dana, dvadeset i šesti svibnja. 209

Dok smo čekali na ukrcaj, kraj nas je stao vlak s kompo­ zicijom od pet teretnih vagona, u manevru, s namjerom da tih  pet vagona prikopča za kompoziciju u koju smo se mi utova­ rivali, a brojila je najmanje dvadeset vagona. Dva se partizan­ ska oficira, idući uz taj vlak iz smjera lokomotive koja je vago­ ne pred sobom dogurala, zaustaviše kod jednog od tih vagona. – Trebalo bi vidjeti jesu li puni. Ako nisu i njih bi trebalo  napuniti do vrha. Mjesta neće biti dovoljno – rekao je jedan od  oficira. – Nisu plombirani. Da otvorimo i vidimo! – rekao je drugi.  Nakon   kratkotrajnog   petljanja   oko   tri   zapornja   za   zatva­ ranje  vagonskih   vrata,   koja  su   se   otvarala   »na   šiber«,   vrata  zajedničkim snagama naglo otvoriše. Pošto su otklizla do kraja,  bubnuše tako jako da se jedan od ljudi što su spavali na podu  vagona probudi i skoči na noge, dok su se ostali budili i pro­ tezali ne ustajući s poda. Svi su trljali oči braneći se od danjeg  svjetla koje je nahrupilo u mrak vagona kad su se vrata otvorila.  –   Kaj   smo   već   u   Londonu?   –   rekao   je   mladi   vojnik,   ni  osamnaest   mu   godina   nema,   u   odori   tristo   devedeset   druge  plave   legionarske   divizije,   u   kojoj   su   vojnici   bili   Hrvati,   a  časnici Nijemci. – Kaj je London tak blizu? –   Koji   London?   Jebo   te   London!   –   dobaci   mu   jedan   od  oficira. –   Nas   su   Englezi   ukrcali   u   ovaj   vlak,   mi   smo   se   njima  predali. Sve kaj je ostalo od plave divizije! Oni nam nisu niš'  rekli kam idemo. Al svi dečki misle da idemo u Englesku. Evo,  pitajte ih, ako meni ne vjerujete! – Što da ih pitam? Vjerujem ti! A sad znaš da ne ideš u  Englesku. Englezi su kurve, nisu htjeli reći da te vraćaju kući,  jer ti kući nisi htio. A sad jezik za zube! Zatvaramo vrata –  rekao   je   oficir   i   počeo   povlačiti   vagonska   vrata   ispred   nosa  dječaka koji su buljili sneni kao mačja mladunčad, ne znajući  jesu li budni ili sanjaju. – Ako bude potrebno, ovdje ih se može  nagurati još dvadeset, pa neka i oni putuju u London!  Koliko   sam   vidio,   u   kompoziciji   su   bila   samo   tri   vagona  prasećaka, a jedan je od njih, onaj srednji, zapao nas četvoricu.  Ta   nam   sreća   nije   bila  draga,   ali   joj   izbjeći   nismo   mogli.   U  vagone se ulazilo po četveroredovima, pa nismo mogli ni po­ žuriti ni zadržati se kako nas ta sreća ne bi zapala. To su, ako  tko ne zna, oni vagoni koji imaju dva poda, a namijenjeni su  prijevozu stoke sitnog zuba, prasadi, ovaca i koza. Kako se u 210

njima najčešće prevoze svinje, zovu ih prasećaci. I u prasećake  je  ukrcano   osamdeset   ljudi,   četrdesetorica   na  jedan  a   druga  četrdesetorica na drugi pod. Isto onoliko koliko se ukrcavalo i u  teretne   vagone   s   jednim   podom.   Olakšica,   da   je   na   podu  prasećaka bila samo polovica od broja onih što su se nalazili  na podu teretnog vagona s jednim podom, dana nam je jer se u  prasećacima nije moglo stajati na nogama. Budući da smo u  njima morali klečati, sjediti ili ležati, ako smo se kako–tako  željeli smjestiti, bilo nam je potrebno najmanje dvostruko više  mjesta nego onima što su ih zapali vagoni u kojima se čovjek  može osoviti na noge.  Po  svoj   prilici,   u  našem   se  vagonu  odavno   nisu   vozile  ni  ovce   ni   prasad.   U   njemu   nije   bilo   ni   svježih   brabonjaka   ni  svježeg   prasećeg   izmeta.   Samo   suha   kora   čiji   je   sastav   bio  davno   izbrabonjan,   utaban   i   osušen   izmet.   Ni   traga   travi,  kukuruzu   i   sijenu!   Nasuprot   tomu,   već   zagrijan   na   suncu,  vagon je po ovčjem brabonjku i prasećem izmetu zaudarao  i  više nego da smo se našli u svježim izmetinama. Sasušena se  kora na podu ljuštila pod našim rukama, nogama, koljenima i  turovima   i   od   toga   se   dizao   prah.   A   kako   smo   bili   pognuti,  ustima   blizu   poda   gdje   se   mrve   suha   govna,   taj   smo   prah  udisa–li,   on   nam   se   hvatao   za   ruke   i   odjeću.   Lica   će   nam  nakon sat vožnje, kad se zbog trešnje vagona prah bude po­ jačano dizao, biti siva kao da nas je tko posuo lugom.  Čim smo ušli, dok se još ni smjestili nismo, za nama su se  zatvorila vrata. Čuli smo kako stražari brtve jednu, drugu i  treću bravu. Pretpostavljam da je u našu kompoziciju i u onih  pet nepopunjenih vagona što su na putu u London zalutali u  Celje,   bila   ukrcana   četvrtina   od   broja   zarobljenika   koji   su  minulu   noć   proveli   u   logoru   Bezigrad.   Ubrzo   nakon  ukrcavanja,   krenuli   smo   prema   Zidanom   Mostu,   da   bismo  ustupili kolosijek kompoziciji praznih teretnih vagona koja je  dolazila iza nas.  No,   kako  smo  brzo   krenuli,   tako   smo,   ni   nakon   polsatne  vožnje, brzo i stali na postaji Globoko. Stali i satima ni makac  s mjesta. Ni vrata prasećaka ni vrata teretnih vagona ne otvara­ ju se. Sunce zagrijava drvo oklopljeno željezom nekoliko puta  jače nego da je vlak u pokretu. Prašina, iako se ne truckamo,  pa   i   ne   vrpoljimo   se   pretjerano,   postaje   nepodnošljiva.   Zbog  zagrijavanja,   sigurno!   Zrak   u   vagon   ulazi   kroz   nekoliko   u­ skih  prozora na kojima su žičane mreže i rebrasti kapci, pa  svatko želi biti prozorčićima bliže i udisati svjež zrak. Na taj se  način smanjuje ionako mali dotok svježine. Prašina, vrućina 211

i nedostatak zraka znojenjem cijede iz naših tijela zalihe vode.  A nas, pijući zalihe vode što smo je ponijeli u čuturicama, sve  više hvata panika od žeđi, ako ovo stajanje u Globokom i na  ostalim postajama do Zagreba bude ovako dugo trajalo.  Ne čuju se ni željezničari koji provode vlak ni stražari koji  provode   nas   u   vlaku.   Ili   ih   nema   ili   su   se   skutrili   u  sprovodničkim   kućicama   na   kraju   teretnih   vagona.   Umjesto  njih,   na   postaji   buci   skupina   mladića   i   djevojaka   koji,   kako  djelomično   vidimo   kroz   prozorčiće   s   rebrastim   kapcima,   u  rukama   nose   kante   s   bijelom   bojom   od   kreča   i   kistove   za  ličenje zidova. Kad su se približili nama, shvatili smo da nešto  ispisuju po vagonima. Dugo su tražili ravnu podlogu gdje će  ispisati   ono   što   ispisuju,   jer   prasećaci,   zbog   dva   poda   i   dva  reda prozorčića u visini svinjske njuške, nemaju na pročeljima  mnogo transparentnog prostora. Ispisujući vagone, radi čega  valjda i čekamo toliko, mladež se neobuzdano zabavljala. Pitali  su nas kroz prozorčić je li nam tijesno, i gdje obavljamo nuždu  kad nas uhvati. U  džep!  To im je s nuždom  jako smiješno i  beskrajno se dugo hihoću ponavljajući: »U džep, u džep!« Dok  jedan nije rekao da možda ni džepa nemamo. Čemu su se opet  nastavili smijati, dok drugi nije rekao da to činimo u porciju. A  ako   ni   nje   nema?   I   tako   besmisleno   unedogled,   gdje   bismo  mogli obavljati nuždu ako je nemamo obavljati gdje? –   Ovo   je   za   njih!   –   kaže   djevojački   glas.   –   Ovi   praseći  vagoni! – Šteta što sva gospoda nisu tako udobno smještena – veli  mladić. –  Nismo   imali   više  takvih   vagona   –   odgovara   mu   netko.  Pratilac robija ili pratilac vlaka? – Ja se čudim što ih vozite i u ovakvim vagonima. Oni ni to  nisu zavrijedili. Trebalo ih je tjerati cestom, kao stoku, pješice  po prašini – kaže djevojački glas. –   Trebalo   je,   slažem   se   –   odgovara   joj   glas   onog   istog  muškarca.   –   I   bili   bismo   ih   gonili   pješice   i   dalje,   ali   nam  nedostaje sprovodnika. I naši se ljudi umore hodajući uz njih.  Moramo ljude mijenjati svakih trideset kilometara. Zato smo  odlučili da ih prebacimo željeznicom. Sad bar znamo zašto se vozimo, a ne pješačimo. I mladež  koja   ispisuje   vagone   i   pratioci   govore   hrvatski.   Čini   se   da  domaće   stanovništvo   u   svemu   ovomu   nerado   sudjeluje,   da  jedva čeka da i mi i partizani odemo odakle smo došli. 212

Nitko od nas nema sata i nitko ne zna kad smo, ispisani kao  uskršnja jaja, krenuli iz Globokoga. Ako je po žezi suditi, bili  su  to   popodnevni   sati.   Zalihe   su   vode   bile   pri   kraju.   Jedan  domobran, stariji čovjek, i jedan seljak, gonič konja kao i naš  Luka, nisu izdržali žeđ, prašinu i zgrčen položaj tijela. Oni što  su im bliže kažu da ne glume smrt kako bi dobili prostor za  ležaj, da su prestali disati. Petnaest minuta vožnje i opet smo  stali. Ovoga puta u Zidanom Mostu. Stali   smo   na   ušću   Savinje   u   Savu,   iznad   mosta   koji  premošćuje   pritoku,   mosta   na   kojem   su   nas,   u   bijegu   na  Zapad,   pripadnici   »Crne   legije«   silili   da   na   glave   nabijemo  ustaške kape i na njih stavimo U s hrvatskim grbom u sredini.  Stali smo na onom zavoju iznad dviju rijeka odakle, čak i kroz  uske   prozore   prasećih   vagona,   puca   pogled   na   obilne   vode  dviju rijeka. Naše su zalihe vode, koliko god da smo ih štedjeli,  bile   na   Zidanom   Mostu   do   kraja   potrošene.   Gledati   u   vodu,  gledati kako se brzaci pjene, žednu je čovjeku paklena muka i  sve mi se čini da smo tu i stali kako bismo tu muku mučili.  Usne su nam  se osušile,  usne su  nam pucale,  a pred očima  nam je tekla pitka voda gorske rijeke. Ako gledati nismo mogli,  ili ako snage za to nismo imali, u ušima nam je šumila voda  dviju rijeka. U uskoj dolini, čak i do nas u prasećaku, dopirala  je sparina vlage toliko draga žednu čovjeku ako nagovještava  susret s pitkom kapi, i toliko mučna žednu čovjeku ako zna da  mu usne neće srknuti vodu što se nalazi nadohvat ruke. Tko  nas to muči dvostrukom mukom, i žeđu i pogledom na vodu?  Je li to slučajnost ili su nas namjerno ovdje zaustavili? Ako ne  čekamo   ubacivanje   na   kolosijek   prema   Zagrebu,   ako   nas  namjerno   ovdje   drže   i   ako   nas   namjeravaju   držati   dok   ne  pocrkamo, onda je sve to smislio um sličan umu onog Periše  koji   je   rukom   bezazlene   dječurlije   slučajno   obilježene   ljude  davio u spremniku za vodu.*

* Donosimo zapažanje preživjelog sudionika kolona i marševa:  »Svatko od onih koji su se našli u prilici da brinu o grupi zarobljenika  postupao je po vlastitoj savjesti, a kako su kriteriji morala i osjećanja odgo­ vornosti pali ispod granice čovječnosti, rezignirano sudjelovanje u obostranom  psihičkom   kažnjavanju,   što   su   razočarani   zarobljenici   iz   svojih   nesretnih  sudbina, u kojima nije bilo mjesta nadi, prenijeli i na polulude, histerično  razdražljive stražare koji su se smirivali samo novim nedjelima, postalo je  sasvim normalnom reakcijom. Ponekad se čini da su zarobljenici, preživlja­ vajući, prisiljavali na takve postupke osvetnički bijesne, a zapravo nemoćne  pobjednike, koji su svojim zarobljenicima mogli nauditi samo fizički.«

213

Iz  kuća što stoje uz sam  brijeg s lijeve obale Savinje, na  glavi zidanog mosta po kojemu je to raskršće dobilo ime, izišle  su djevojke i mladići, ovoga puta domaći ljudi jer su govorili  slovenski, noseći među sobom košare pune okruglih hljebova.  U   prvi   smo   mah   mislili   da   se   kod   domaćeg   stanovništva  pojavila   samilost   i   da   nas   žele   nahraniti,   ali   kad   su   ispod  nasipa na kojem je zaustavljena naša kompozicija, počeli lomiti  hljebove, jesti ih i dovikivati nam da gledamo kako oni jedu,  vidjeli   smo   da   je   njihov   izlazak   pred   nas   plod   istog   onog  paklenog   mozga   koji   nas   žedne   već   satima   drži   ovdje   kako  bismo, žedni, gledali u protok dviju rijeka ispod nas. Jeli su,  lomili, bacali kruh ribama i dovikivali nam neka crknemo!  Našeg   Luku   Katušina,   čovjeka   koji   je   »pošao   uz   konje«,  spopala je velika nužda. Gdje da je obavi, pitao se on i pitali  smo   se   svi   mi   do   njega   na   podu   prasećeg   vagona.   Najprije  smo se čudili što ima nuždu. Mi je ostali, uz svu travu koju  smo pojeli u ovih deset dana, nismo osjetili. Kad smo ga upi ­ tali   otkud   mu   nužda,   rekao   nam   je   da   je   imao   zalihe   pre­ pečenog   kruha   i   da   ih   je  pomalo  trošio.   Po  svoj   prilici,   što  nam nije rekao, ne dijeleći prepečenac ni s kim. Tek smo po­ tom počeli sudjelovati u raspravi gdje učiniti ono što se učiniti  mora.  – Hoće li biti tvrdo ili meko? – pita ga Tadija. – Ja očekujem da će biti tvrdo kao rog – rekao je Luka.  – Telebare, daj nožić! – rekao je Tadija meni. – A ti izvuci iz  hlača jedan od dva ruba košulje! Koji želiš! – rekao je Luki.  Tadija je nožićem zarezao, a potom otparao komad košulje,  koji mu je, kako je košulja bila duga, ionako bio nepotreban.  Od tog je komada na isti način otparao traku. Nju je zadržao, a  ostatak   je   platna   dao   Luki,   rekavši   mu   neka   od   sada   bude  njegova briga kako će se oprostiti s onim što ga muči. A kad se  Luka oslobodi tereta, donijet će ga Tadiji lijepo umotana u taj  komad košulje.  I,   zbilja,   pošto  je  Luka   učinio  što  mu   je  rečeno,   donio   je  teret  kojeg se  oslobodio umotana u sivo platno vojničke ko­ šulje. Teret je bio duguljast desetak centimetara i tvrd kao ro­ ščić jednogodišnjeg jarčića. Tadija ga je oprezno uzeo pa platno  u kojemu je roščić bio omotao onom platnenom trakom vezujući  je kao što se veže mašna na kikicama djevojčica. Nešto  mojim  nožićem a nešto prstima, razmaknuo je žice na rešetki i kroz  prošireno   okance   izgurao   zamotuljak   pazeći   da   ga   baci 214

što   dalje   od   vagona.   Pošlo   mu   je   za   rukom   i   da   smotuljak  padne   na   podzid   nasipa,   i   da   se   niz   kameni   ukošeni   zid  zakotrlja prema mostu na Savinji. Prema košarama hljebova i  mladeži koja nas je dražila kao što ose draže gladne pse na  lancu. Skačući od kamena na kamen, sve hitrije, praćen očima  mladića   i   djevojaka   otkako   je   izbačen   iz   prasećeg   vagona,  umotani se roščić s mašnom dokotrljao do košara s hljebovima.  Omladinci su ga neko vrijeme sumnjičavo gledali, a onda su,  uvjereni   da   ne   može   biti   eksplozivna   naprava,   jer   takvo   što  zarobljenici   ne   bi   smjeli   imati,   pokazali   smjelost,   odriješili  mašnu i vidjeli što je unutra. Još nekoliko trenutaka gađenja,  pa su zaredale najteže psovke. – Još to možete, ali ni to nećete dugo! – dovikivali su nam  oni   od   košara   ispravno   shvaćajući   Tadijinu   poruku   da   ćemo  preživjeti i bez njihova kruha. U jeku najtežih psovki i grožnji, na što smo mi u vagonima  ostali   nijemi,   nad   dolinom   je   dviju   rijeka   sijevnula   munja   i  razlegao se prasak groma, dug, sličan kotrljanju gromade niz  kamenu   strminu.   Omladinci   su   se   zgledali,   uzeli   košare   i   s  hljebovima se pred kišom sklonili u kuće iz kojih su pred nas  bili izišli. U razmacima između jedne i druge munje, jednog i drugog  groma,   čuli   smo   zvonjavu   crkvenih   zvona.   Nismo   mogli  razaznati zvone li zvona da rastjeraju gradonosne oblake, ili  možda   zvone   večernje   pozdravljenje   Mariji.   Što   god   bilo,  kleknuli smo na pod i u jednom i u drugom odjeljku svinjskog  vagona, i počeli moliti glasno i uglas »Zdravo Marijo, milosti  puna...«  – Molite, samo molite! Ni ona vam neće pomoći – čuli smo  stražara  kako  govori   penjući   se  u  kućicu  za  željezničara  iza  našega vagona. I čuli smo znak pištaljkom da vlak kreće, upravo kad je po  krovu   vagona   počela   bubnjati   kiša.   Oko   nas   žednih   voda  pljušti! A mi se i dalje molimo. 

Neke smo žičane mreže i kapke na prozorčićima uspjeli otvo­ riti,   druge istrgati,  a  kroz  treće  samo provući  ruku.  Žeđ je  bila tako velika da nismo mislili na posljedice onoga što radi­ mo. Tješilo nas je što su prozorčići tako uski da se kroz njih, ni  na   stajalištu   a   nekmoli   u   vožnji,   nitko   nije   mogao   izvući, 215

pa   nismo   mogli   biti   potvoreni   za   pokušaj   bijega   i   kažnjeni.  Slaba   utjeha!   Kroz   te   prozorčiće,   polegavši   na   pod,   ispružili  smo   ruke,   ako   je   bio   sasvim   otvoren,   najmanje   četiri   na  svakomu. U rukama smo držali posude i hvatali kišnicu. Kad  bismo osjetili da je posuda oteščala, uvlačili bismo je u vagon i  pili ono što je u nju nakapalo. Nije išlo brzo, nije ni kiša padala  uvijek jednakom jačinom, nismo svi imali posude i morali smo  ih jedni drugima posuđivati, ali, vozeći se isto onako sporo kao  do   Zidanog   Mosta,   hvatajući   kapi   iz   oblaka   i   one   što   su   se  slijevale s krova vagona, uz velik smo trud preko čitave noći  utažili žeđ i napunili čuturice, kako bismo imali zalihe vode  kad kiša prestane padati.  Jesmo li tu kišu izmolili, je li se nebo smilovalo na nas kad  je vidjelo kako nas draže jelom i pićem, je li nam Providnost  dosudila   kraj   teži   od   skapavanja   žeđu,   nije   na   meni   da  prosuđujem,   ali   ta  kiša i   taj  izum,   da  je  hvatamo  u  porcije,  mnoge su od nas spasili od smrti u prašnom prasećaku, a sve  od nesnosnog žeđanja do dolaska na nepoznato odredište. Za  koje više ne vjerujemo da je Zagreb! Kiša koja je stalno padala, sad rominjajući, sad plju–šteći i  tjerala  stražare  da  traže  zaklon  u  kućicama  za  željezničare,  noć koja je bila jača od svjetlosti na željezničkim postajama i  naš oprez da za vrijeme dugih stajanja u postajama koristimo  samo prozorčiće na neosvijetljenoj strani vagona, bili su uzrok  da ni stražari ni željezničari, sve dok nije svanulo, nisu otkrili  kako dolazimo do vode.  A kad je svanulo, dok smo prolazili kroz prvu postaju, iza  Brezica,   koje   ime   nismo   uspjeli   pročitati   i   u   kojoj   vlak   nije  stajao, zapucalo je po nama s jedne i s druge strane vlaka, iz  pištolja, pušaka i strojnica. Oni što su pucali po porcijama u  koje   ispružene   ruke   hvataju   kišnicu   nisu   mogli   biti   naši  pratioci. Oni su se vozili vlakom kao i mi. To je morala biti  neka partizanska jedinica na proputovanju ili zatečena na toj  postaji. Nisam uspio spasiti svoju porciju od aluminija. Pogodio  ju je metak dok mi je bila u ruci pa je odletjela, ali, na moju  sreću, nisam bio ranjen. Nekima je uspjelo spasiti posudu i ne  dopasti   rana.   Trojica   su   ostala   bez   porcije   i   zadobila   lakše  ozljede.   Jednog   je   prostrijelio   metak   koji   je   probio   stijenku  vagona. S njim smo u vagonu imali trojicu mrtvih.  Nakon tog okršaja u prolazu, kiša je prestala padati. Ali da  je   i   padala,   sa   zalihama   vode   u   čuturicama   i   u   želucu,   na  danjem svjetlu, te se opasne igre ne bismo igrali. 216

Prije ulaska u Podsused, na onom uskom prolazu između o­ bronka   Medvednice   i   korita   Save,   kroz   koji   prolazi   cesta   i  željeznička pruga, vlak je iznenada stao, kao da će tu pričekati  signal   da   je   ulaz   u   podsusedsku   postaju   slobodan.   Najprije  muk   i   iščekivanje,   a   onda   glasovi   stražara   sa   strane   vlaka  okrenuta rijeci. Nešto odvezuju na zapornjima vrata, a kad su  odvezali, vrata klize u stranu i u mrak svinjskog vagona s dva  poda   ulazi   svjetlo   i   svjež   dah   jutarnje   rijeke,   mladih   vrba   i  procvjetalog šaša, u kojem prevladava divoloza. Od tračnica do  rijeke, od nas do vode, spušta se strmina ozidana kosim zidom  ili obrasla grmljem. Kad bi se kamen ili kakav drugi okrugao  predmet   niz   nju   zakotrljao,   ako   ga   ne   bi   zaustavilo   grmlje,  otkotrljao bi se do korita i potonuo u vodu.  – Ima li među vama krepanih? – pita stražar.  – Trojica. Dvojica su umrla, a jedan je ustrijeljen kad su  pucali po zdjelicama s kišnicom – kažemo. – Nije mnogo – komentira stražar. – U drugim vagonima  ima ih i više. Dajte mi ih ovamo! Treba očistiti vagone prije  nego uđemo u Zagreb. Tamo ne bismo znali što s njima.  Dovlačimo do vrata vagona jednog po jednog mrtvaca. Od  ruke do ruke, jer ih ne možemo nositi i tako, bar na trenutak,  odati   počast   njihovim   zemnim   ostacima.   Mi   ih   dovučemo  do  ruba vrata, jedan ih stražar uhvati za ruke a drugi za noge,  zanjišu   dva   puta   i   na   znak:   »Ho­  ­ruk«   bacaju   niz   podzid  prema   koritu   rijeke.   Ne   mogu   ih   baciti   do   vode,   daleko   je.  Dvojica su se do riječnog korita otkotrljala, jedan je leš zapeo  za   vrbovo   granje.   Jedan   se   od   stražara   brine   zbog   toga   i  pokušava sići niz podzid, otkvačiti leš i zakotrljati ga u vodu.  –   Pusti,   šta   se   mučiš!   Drugi   će   ga   otkvačiti.   Mi   smo   za  njega   dosta   učinili.   Dolazi   ovamo   da   zatvorimo   vrata,   vlak  kreće!

Mnogi od nas, navlastito oni koji su potjecali iz Zagreba i nje­ gove okolice, odavno su skupljali neispisane papiriće i spre­ mali se, kad dođu na područje Hrvatske, pisati pisma svojima  i moliti ih da nas potraže i spase od gladi. Našli smo i olovke,  ja  čak dvije, malene, i njih kao i nožić u onoj domobranskoj  odjeći. Dok smo se približavali Zagrebu, koristili smo stajanja  vlaka, koja nisu bila rijetka, i ispisivali poruke na te papiriće.  Na sve koliko smo ih god imali, jer nismo mogli računati da 217

će takvom poštom svako naše pismo stići na svoju adresu. Ali,  ako ih pošaljemo deset i bacimo na pravo mjesto, jedno će na  svoju   adresu   morati   doći.   Bila   su   to   istovjetna,   umnožena  pisma na samo jednu ili više adresa, a imala su sadržaj sličan  mom pismu Mirti. Pismo se sastojalo od dva dijela, od pisma  nalazniku   papirića   i   od   papirića   osobi   kojoj   se   obraćamo  tražeći pomoć.  Dio nalazniku cedulje:  »Dragi prijatelju, kad nađeš ovu ceduljicu, kao Boga te   molim   pošalji   je   o   svom   trošku   na   adresu   Mirta   Mešog,   Mažuranićev trg broj 7, Zagreb.«  Dio upućen adresatu: »Draga Mirta, ja sam došao u Zagreb. Ne znam gdje ću biti. Traži me posvuda i donesi mi hrane. Tvoj Ivan.«  Od nas četvorice pisma smo pisali samo ja i Tadija. Franta  je rekao da nema komu pisati. Ima komu, majci i ocu, ali oni  nisu ljudi koji bi mogli doći u Zagreb i tu ga pronaći, oni se u  svom   životu   nisu   makli   iz   Liča,   njegova   rodnog   sela   kraj  Fužina. Luka je odbijao i pomisao da piše u Bogićevce, on je  »išao uz konje« i on će se sigurno vratiti.  – A što da pišem? – rekao je dobroćudni Franta. – Netko bi  još u selu, tko me ima na zubu, mogao čuti gdje sam i doći da  se osladi. Neka ide sve kako ide!  Čim   je   vlak,   nakon   obavljenog   čišćenja   vagona,   krenuo,  prilegao sam na pod i namjestio oko na otvor u prozorčiću da  što bolje vidim prugu i njen neposredni okoliš. Svi ostali koji  su napisali pisma i jedan dio odlučili baciti uz prugu, a drugi  kad se nađemo na Kolodvoru, pružili su ruke kroz prozorčiće i  držali   u   prstima   papiriće.   Mogli   smo   ih   bacati   i   po   pruzi  pretpostavljajući da i prugom netko hoda, da netko od naših  među pragovima namjerno traži naše poruke, i pretpostavlja­ jući   da   će   ih   vjetar   s   pruge   odnijeti   na   cestu   koja   je   s  tračnicama velikim dijelom usporedna. Mogli smo, da se nismo  opredijelili kako ćemo ih bacati samo na nadvožnjacima koji  prelaze iznad cesta i ulica, a od Podsuseda do Kolodvora ima  ih nekoliko, većih i manjih.  – Sad! – viknuo sam kad smo naišli na prvi nadvožnjak, i  papirići su poletjeli. I moj je Mirti poletio! Bacio ga je Franta, 218

ja nisam mogao i  škiljiti okom i držati ruku ispruženu kroz  prozorčić. – Sad! – viknuo sam kad smo naišli na drugi nad­ vožnjak i tako vikao sve dok nismo stigli do ulaza u Kolodvor.  Nisam   mogao   vidjeti   kako   papirići   padaju   iz   našeg   i   iz  ostalih vagona. Da bih to vidio, morao bih biti na cesti ispod  nadvožnjaka. Zato sam zamišljao kako te ceduljice laptaju kao  što lapta rijetki snijeg neobično krupnih pahulja. Mogao sam  zamisliti kako iznenađeno te pahulje gledaju oni koji ih prvi  put   vide,   i   kako   ih   love   oni   koji   danima   očekuju   poruke   od  svojih milih i dragih koji su pred koji tjedan otišli na uljuđeni  Zapad i sad im otuda na ovaj način pišu pisma i šalju pakete.  Da, i pakete! Neki od nas, oni koji su uspjeli sačuvati prsten ili  lančić,  ne vjerujući da će to i dalje moći skrivati, umotavali su  zlato u papiriće i molili nalaznike da ga pošalju njihovima, kao  potvrdu vijesti da su živi i kao vapaj da im se pomogne.  Paketići sa zlatom i papirići s pozlaćenim porukama! Može  se   reći   da   iz   vlakova,   dok   prelaze   preko   zagrebačkih  nadvožnjaka, sipi suho zlato. Tu su se našle i pozlaćene ruke  koje su hvatale papiriće s porukama, stavljale ih u omotnice,  ispisivale na njih adresu, lijepile poštansku marku i bacale u  poštanski   sandučić   da   poruke   i   zlato   dođu   onomu   komu   su  poslani.   Pozlaćene   su   ruke,   darujući   joj   samozatajno  dobročinstvo, i dušu činile zlatnom.

Posljednje  što  sam   kroz  tu  rupicu  vidio,   kad  su  zaškripa–le  kočnice, bio je komad perona ispod bijele ploče na dva željezna  nosača,   ploče   i   na   njoj   ime   postaje   –   ZAGREB.   Ispod   ploče  stajao je željezničar. U ruci je imao fenjer, na leđima torbu, a  na glavi kapu. Štitnik je kape pokrivao oči i dobar dio nosa.  Vidio sam mu samo brk, dva obraza i bradu. Na kapi je bila  crvena zvijezda. Ono što mi se usjeklo u pamćenje, bio je taj  masni štitnik i ta jarkocrvena zvijezda. Nemam ništa protiv ni jedne zvijezde, ni jednog  štitnika.  Neka se šire, i neka zastiru oči komu hoće! Protivim se samo  onoj zvijezdi i onom štitniku koji će meni zastrti i zaslijepiti oči  da   ne   mogu   vidjeti   onu   čiji   se   pogled   s   mojim   na   zvijezdi  Zornjači susreće. A ovaj je štitnik upravo to, i ova je zvijezda  upravo to!

219

Izlazimo iz vagona i postrojavamo se na peronu. Partizana je  više nego što ih je do sada svih zajedno uz nas bilo. Više ih je  nego   nas,   dva   na   jednoga!   Oni   uz   nas   ne   stra–žare,   oni   su  svojim   tijelima   i   oružjem   zapremili   čitav   peron,   osim   uska  prostora koji je za nas rezerviran i koji su oni sa svih strana  opkolili kao more otok.  Preko  kolodvorskog razglasa  govori   čovjek  koji  je  umek­ šavao  izgovor nekih suglasnika, što je djelovalo strano i neo­ bično.   Mnogo   se   ljuti   i   pravi   dugu   stanku   nakon   što   kaže  »Drugarice i drugovi«, a to govori vrlo često. U tim stankama, i  onda   kad   kaže   nešto   važno,   slušaoci   mu   odobravaju  skandiranjem »Tito, Tito!« Bit  će da to Tito negdje govori, a  razglas ga prenosi po Kolodvoru. Najveći dio nas prvi ga put  slušamo.  Gledam kolodvorski sat i ploču s nadnevkom. Danas je, i po  mom računu i po onomu što piše na ploči, dvadeset i sedmi  svibnja.   A   sati   je   jedanaest.   Koliko   je   dana   proteklo   ovim  peronom   otkako   sam   napustio   Zagreb?   Malo,   nevjerojatno  malo!   A   opet   tako   mnogo!   Vagoni   u   kojima   smo   se   vratili  ispisani su vapnom. Tek sada možemo pročitati ono što nam je  pisalo na leđima: »Vodimo ustaške koljače na suđenje«, »Smrt  ustašama«, »Dolje reakcija« i tomu slično. Vapno se još nije bilo  osušilo a udarila je kiša, pa su slova procurila i sad, kad ih  čitamo, čini se da plaču od stida. Što bi se slova sramila! Sram  zbog bestidnosti pripada onima što su ih napisali.  Krenuli smo prema izlazu s Kolodvora preko neizgrađena  prostora što ga koriste vozila za pretovar robe u vlakove i iz  vlakova.   I   kad   smo   se   našli   na   ulici,   bili   smo   okruženi  mnoštvom vojnika koji su pravili debeo špalir osiguranja. Tko  bi pokušao pobjeći, zaglavio bi se u prvom redu tog špalira. To  bi se dogodilo i onomu tko bi se pokušao nama približiti.  Koračajući pognute glave, obratio sam pozornost na ono što  Tito govori, jer sam zapazio da govori o nama.  »Što   se   tiče   onih   izdajnika   koji   su   se   našli   unutar   naše   zemlje, u svakom narodu posebice – to je stvar prošlosti. Ruka   pravde,   ruka   osvetnica   našeg   naroda   dostigla   ih   je   već   ogromnu većinu, a samo jedan mali dio uspio je pobjeći pod   krilo pokrovitelja van naše zemlje.«  O kakvim taj pokroviteljima govori? Mi takve među oni­ ma za koje smo mislili da će nam biti pokrovitelji tamo nismo  našli.   »Naši   pokrovitelji«  s  uljuđenog   Zapada   izručili   su  nas 220

njegovoj nemilosrdnosti i, koliko i on, sukrivci su u našoj gladi,  mukama, poniženju i umiranju.* Nigdje civila! Samo vojnici i oružje. I jedna osamljena dje­ vojka na onom povišenom prilazu za kola koja odvoze i dovoze  pošiljke pred velika poštanska vrata.  Djevojka  je odjevena u  crvenu suknju, plavu bluzu i crne čarape. Na nogama joj cipele  od zmijske kože s visokim potpeticama, a na glavi bijeli šešir s  plavom vrpcom iznad širokog oboda. Taj obod joj pokriva dobar  dio   lica,   pa   ne   mogu   vidjeti   da   li   nas   djevojka   ispod   njega  krišom promatra ili se, kao na modnoj pisti, koketno šetka ne­ zadovoljna što je, zbog našeg prolaska ulicom, prisiljena neko  vrijeme   ostati   pred   zatvorenim   poštanskim   vratima.   Da   li  nešto  kazuju njene nervozne, nagle kretnje; da li  je to izraz  nezadovoljstva ili bojazni da radi što raditi ne bi smjela? Kako  joj kosa ispod šešira pada po vratu, ušima i obrazima, od njena  obličja   vidim   manje   nego   što   sam   vidio   od   obličja   onog  željezničara ispod petokrake i masnog štitnika. Ne trudim se  da je prepoznam, mučim se da odgonetnem prezire li nas što  joj   ometamo   prolaz,   ili   možda   među   nama   traži   neko   drago  lice.   Gledam   joj   struk,   noge,   kosu   i   kretnje,   gledam   je * »Odluka o likvidaciji više desetaka tisuća pripadnika 'kvislinških postrojbi',  koje   su   u   Sloveniji   zarobili   jugoslavenski   partizani   i   onih   koje   su,   nakon  predaje   u   Austriji   i   Italiji,   partizanima   izručile   jedinice   britanskoga  feldmaršala Alexandera, vjerojatno je donesena na tajnom vojnom sastanku  Tita   i   zapovjednika   četiriju   partizanskih   armija   u   Zagrebu   deseti   svibnja  tisuću devetsto četrdeset i pete. Na njemu su uz Tita i zapovjednike armija  bili   prisutni   i   predstavnici   generalštaba   jugoslavenske   armije.   Ne   postoji  zapisnik s tog sastanka!«  Tu verziju tragičnih događaja iz svibnja i lipnja tisuću devetsto četrdeset i  pete godine iznosi u knjizi Traženja Mitja Ribičič, predsjednik jugoslavenske  vlade   sedamdesetih   godina,   visoki   vojni   funkcionar   slovenskih   partizana   i  poslije rata šef OZNE za Sloveniju. U knjizi Ribičič  navodi da je odluku o  bezobzirnom   fizičkom   uništenju   diktirala   vojna   logika   da   se   zalede  potencijalnog   frontalnog   sukoba   imeđu   britanskih   i   Titovih   snaga,   zbog  Churchillova   inzistiranja   da   se   partizani   vrate   na   stare   jugoslavenske  granice,   očisti   od   »trojanskog   konja«   kojeg   bi   u   tom   sukobu   predstavljali  zarobljenici.  »Neposredna ratna opasnost trajala je od prvi do osamnaesti lipnja. Odlučne  jugoslavenske mjere i razumna diplomatska aktivnost pridonijele su tomu da  plan za engleski prodor kroz postojnska i možda još i ljubljanska vrata nije  bio   ostvaren.   Na   sreću,   nisu   se   upleli   u   novi   rat.   I   tako   su   se   masovno  likvidacije,   sve   te   izvanredne   mjere   i   nervoze   u   prvom   mjesecu   nakon  oslobođenja, pokazale kao nešto nepotrebno, nepromišljeno, kao histerično i  bezglavo nasilje«, piše Ribičič. On u knjizi demantira da je u odluci da se ubije  više tisuća slovenskih domobrana sudjelovao i slovenski vojni i politički vrh,  te odluku pripisuje Titu i njegovu štabu.

221

kao što muškarac gleda ženu, i pitam se zar toga još uvijek na  zemlji ima. Tek   kad   smo   prošli   pored   poštanskih   vrata,   kad   je   više  nisam   imao   na   vidiku   iz   dopuštenog   položaja,   kad   sam   se  morao obazreti ako sam je želio vidjeti, i za to osvrtanje dobiti  udarac   palice   po   leđima,   tek   sam   tada   pomislio:   »O   Bože,  jesmo   li   se   u   ovih   nekoliko   minulih   trenutaka   gledali   bez  posredstva jutarnje zvijezde?« 

7. Kad se na kraju Branimirove ulice skrene udesno i prođe is­ pod dugog nadvožnjaka kojim prolazi  željeznička pruga, iz­ bije  se   na   širok   lokalitet   koji   se   zove   Kanal.   On   se   stere  između   korita   potoka   Medveščaka,   koji   je   dijelom   pod  pločnikom a  dijelom još uvijek otvoren i vrijedi kao gradski  odvodni   kanal,   i  sabirnog   kanala   koji   ispod   pruge   prolazi  nešto   bliže   Kolodvoru   i,   lomeći   se,   uvire   u   glavni   odvodni  kanal,   zapravo,   produbljeno   i   ozidano   korito   potoka  Medveščaka, kroz koje u Savu otječe većina gradskih otpadnih  voda.   Po   sredini   tog   prostora,   na   kojem   se   nalaze   vrtovi   i  drvene nastambe vrtlara što su tu samo povremeno prebivali,  vodi puteljak zvan Zavrtnica. Ime mu je otuda što se njime išlo  »za vrtove« koji su tu našli smještaj baš zbog otpadnih voda,  koje   su   optjecale   zemljište   sa   svih   strana   i   činile   ga  svojevrsnim   riječnim   otokom.   Naime,   nekad   su   se   otpadne  vode bez straha i srama upotrebljavale za zimsko gnojenje tla.  Čitavu bi zimu po toj zemlji, dok na njoj ne bi bilo raslinja,  vrtlari   prolijevali   vodu   iz   kanala,   nasitili   je   dušikom   i   u  proljeće na njoj dobivali najbolju salatu, kupus, grašak, blitvu,  špinat   i   drugo   povrće.   Nedopustivo   je   bilo   samo   otpadnim  vodama zalijevati zemlju dok je na njoj povrće, pa su se vrtlari  kleli   sanitarnim   inspektorima   da   to   ne   čine,   a   sanitarni   su  inspektori  pred općinskim vlastima jamčili da vrtlari  govore  istinu i tako pravdali svoju plaću i svoje namještenje. A što je  bila  istina,   znali   su  samo  krastavci   koji   su  tamo  kao  nigdje  rasli.  Nisam često, ali jesam u nekoliko navrata s Mirtom dolazio  na   Kanal.   U   šetnji!   Ne  sjećam   se  da   bi   taj   prostor   po  rubu  odvodnog i sabirnog kanala koji ga opasuju bio ograđen bod­ ljikavom žicom na kolju. A sad sam ga upravo takvog, ograđena,

222

našao.   U   žici   su   se   nalazili   neobrađeni   vrtovi   ugaženi  stopalima tisuća ljudi, neke barake nanovo izgrađene i stotine  vrtlarskih kućeraka, dobro mi znanih sa šetnji, skrpljenih od  svega   i   svačega.   U   žici   se   većim   dijelom   našla   i   Zavrtnica,  puteljak   kojim   ćemo   ući   u   taj,   i   na   prvi   se   pogled   vidjelo,  improvizirani logor, najveći i najtraljaviji od svih u kojima smo  do tada bili.  Dok   smo   uzduž   željezničkog   nasipa   prolazili   sa   strane  Branimirove   ulice,   na   nasipu   nisam   primijetio   nikoga,  vjerojatno  stoga  što je ta  strana  ili   ozidana   ili  se  nalazi   iza  nekoliko   baraka.   A   kad   smo   prošli   ispod   nadvožnjaka   i  skrenuli   sasvim   udesno,   ispod   samog   nasipa   kuda   je   vodila  Zavrtnica, na kosini smo nasipa ugledali mnoštvo žena razne  dobi, starica i djevojaka, udanih žena s djecom i bez njih. Ne  može se znati otkada se tu nalaze. Ne vjerujem da su očekivale  samo našu ili bilo koju drugu kolonu posebice. One su, čini se,  dočekivale   sve   kolone   u   nadi   da   će   u   njima   pronaći   nekoga  svoga; one su tu stajale onoliko koliko su mogle stajati, koliko  su im svakodnevni poslovi dopuštali, i koliko su im stra–žari  dopuštali;  one su tu stajale da isplaču svoje brige,  da  obave  svoju dužnost, da za svoje drage ne propuste učiniti ono što se  učiniti može; one su stajale tu da se uvjere ima li razloga nadi,  ima li razloga trudu da se voljenomu pomogne ili će se morati  pomiriti s novim stanjem, s novim odricanjima i snalaženjima.  Te su žene bile razdražljive, izluđene brigom i nesnom, kivne  na one što su im sve to učinili.  – Pustite ih kući! – vikale su te žene. – Što im činite? Što  su oni krivi! Bili su samo vojnici! Rat je završen! Dosta je bilo  smrti! Vratite ih nama! Što ćemo mi bez njih? I nas ubijte s  njima, i nas vodite s njima, ako vam se vodi i ubija!  – Eno moga sina! – vikala je jedna žena na samom vrhu  nasipa pokušavajući se probiti kroz načetane žene i djecu i doći  do kolone. – Pustite me, žene, našla sam ga! – Kao da se pred  njenim navaljivanjem sva masa pokrenula prema Zavrtnici.  – Dosta! Ostanite na mjestu! – vikali su stražari braneći  ženama silazak s nasipa i pristup koloni, braneći i onoj što je  našla   sina   i   uspjela   se   progurati   do   dna   nasipa.   Žena   nije  uzmicala  i   stražar  opali   rafal   u  zrak.   –   Drugi   put   pucam   u  meso! – Tek tada žene ustuknuše, među njima i ona koja je  vidjela   sina,   a   nije   mu  mogla   sad   odmah  dati   ono   što   je   za  njega ponijela.

223

–   Eno   Konjske   Smrti!   –   vikale   su   žene   povlačeći   se  natraške prema vrhu nasipa. One koje su bile na samom vrhu,  na   tračnicama,   spuznuše   na   drugu   stranu   nasipa   da   bi   se  sakrile od onoga što jaše i što ga žene zovu Konjskom Smrću.  – Nisam ja Konjska Smrt, kurvetine ustaške! Ja sam smrt  za vaše jepce, koji će, ako već nisu, ubrzo ostati bez kite. Ja  sam Stojan Stojko iz Nočila i ove ćete stvari od sada raditi sa  Stojkom i njegovim drugovima ili ih uopće nećete raditi. E, a  što vam ja mogu! Tako vam je suđeno! Odbij! – vikao je čovjek  na   konju,   mašući   bičem   što   ga   nose   čobani   i   konjokradice,  bičem sa šest olovnih jezičaca, koji smo imali prilike upoznati i  osjetiti na leđima.  Pred Konjskom Smrću, konjskim kopitima i olovnim bičem  sve su se žene s jedne strane nasipa premjestile na drugu i  otuda, provirujući iznad tračnica, gledale tko sve ide u koloni.  Jedna   od   tih   žena   što   su   izvirivale   uspravila   se   i,   noseći  dvogodišnje   dijete   u   naručju,   kao   mjesečarka   za   noćnim  suncem, krenula niz kosinu prema koloni.  – Eno moga muža! Eno moga Bartola! Eno tate! – govorila  je sebi i djetetu.  Istovremeno   kad   i   žena   s   djetetom   niz   nasip,   iz  četve–roreda ispred našeg, odvojivši se od kolone, uz nasip je  prema   ženi   krenuo   čovjek   u   avijatičarskoj   uniformi.   Dok   je  prolazio   pored   nas,   Franta   ga   je   vukao   za   rub   bluze   i  preklinjao da se vrati u svoj red. Čovjek nije slušao ni Frantu  ni nas nekolicinu koji smo Franti povlađivali, a, čini se, ni sebe  sama.  Vučen magnetizmom  očinstva,  u  mjesečarskom  stanju  kao i njegova žena, krenuo je u zagrljaj ženi i djetetu. Našao se  posred nasipa, svega tri koraka ispred žene i djeteta kad je u  ruci Stojana Stojka iz Nočila opalio pištolj. Bartol se zanjihao  i, njišući se, pao u zagrljaj žene i djeteta. Grleći ga, ljubeći ga,  ona ga je uz pomoć snage što je u njemu ostala, neko vrijeme  uspjela zadržati uspravnim, a onda je, kad je omlohavjelo tijelo  ostalo   bez   trunka   moći,   pala   zajedno   s   njim   i   djetetom   na  kosinu nasipa.  – Eto, sad ga imaš, gospođo! – rekao je Stojko zvan Konjska  Smrt, naglo obrnuo konja nalijevo i pošao u logor, jer žene više  nisu navaljivale.  Skrile su se za drugu stranu nasipa i otuda nisu pomaljale  glavu. Smrću su se morali ušutkati njihovi jezici i podmukle  namjere onih u koloni, mislio je onaj iz Nočila. 224

Ušli smo u logor i stali uzduž Zavrtnice. Rečeno nam je da tu  čekamo daljnja naređenja, i čekali smo ih sve dok nije došao  mlad partizanski oficir u novoj uniformi engleskog oficira, koja  na sebi nije imala oznaku čina, ali je bila svježe izglačana i  sprijeda,   ispod   lijevog   prsnog   džepa,   okićena   redom   krpenih  nadomjestaka za šest ordena. Pope se na klupu ispred jedne  barake   i   pozva   nas   da   ga   pažljivo   saslušamo.   On   je   Mato  Rajković, zapovjednik ekipe istražitelja u ovom logoru. Od toga  koliko   ćemo   ga   pažljivo   slušati   i   poslušati,   ovisit   će   naša  daljnja sudbina. On zna da bismo mi rado nešto pojeli, jer smo,  vjerojatno,   na   putu   izgladnjeli,   ali   nam   on   ne   može   želji  udovoljiti   prije   nego   se   obave   prijeko   potrebne   formalnosti.  Kad ih obavimo, naći će se nešto i da se pojede, na kazanu, ili  ako nam netko naš nešto donese iz grada. Unošenje hrane u  logor,   ako   to   dosad   nismo   znali,   dopušteno   je,   ali   samo  pokornima i poslušnima, što ćemo lako razumjeti. – Vi ste do sada bili razvrstavani po različitim osnovama,  najčešće  po  rodu  vojske koji  ste služili   i  po  činu,   na  brzinu,  odoka, na povjerenje ili prema dokumentu koji ste pokazali.  U  ovom   logoru   ta   će   obrada   biti   nastavljena,   ali   mnogo   te­ meljitije. Njima se tamo žurilo, nama se ovdje ne žuri. Svaki  će  od vas dobiti svoj karton u koji  će biti ubilježeni svi vaši  podaci, ali ne samo oni koje nam vi kažete nego i oni do kojih  će  istražitelj, uzimajući u obzir ono što ste vi rekli, što doku­ menti o vama govore i što kažu ljudi koji vas poznaju, u toku  temeljite istrage doći i tek ih tada, kao potpuno vjerodostojne,  ubilježiti u karton. Vi ćete sada dobiti listiće koje treba ispuni­ ti.   Koji   znaju   pisati,   sami;   a   koji   ne   znaju,   uz   pomoć   onih  ljudi  za stolovima što sjede i čekaju da vam budu na usluzi.  Pazite i vi koji znate pisati i koji ćete sami ispunjavati anketni  listić, i vi koji ćete odgovarati na upite pisara – što bilježite, i  što dopuštate da se ubilježi. Najprije, ne zavaravajte se da nas  možete obmanuti, i nemojte davati krive odgovore, jer se mi  prevariti ne damo. Mi dosta toga i sami znamo, a što ne zna­ mo,  možemo za kratko vrijeme doznati. Nađemo li da tko što  skriva,   da   je   nešto   zatajio,   zatajeno   ćemo   mu   udvostručiti,  ako  se radi o krivnji. A o ničemu se drugom ne može raditi,  samo se krivice taje! Priznaj, i pola ti se prašta! Zataji, i grijeh  će ti se udvostručiti. A potom, vodi računa da o svakoj riječi  koju  ćeš napisati, ili ćeš dati da se napiše ovisi tvoja daljnja  sudbina.  Ovisi  da li   ćemo te pustiti  da ideš  odmah kući,  da  budeš  kažnjen  zasluženom  kaznom,  ili  da kreneš   na daljnju 225

obradu, na daljnje isljeđivanje. Sve od iskrenosti zavisi i zato  iskrenost iznad svega! – rekao je Mato Rajković*, prije nego  što   su   nam   pisari   počeli   dijeliti   anketne   listiće,   a   i   olovke  onima koji su odgovore odlučili ispisati sami. Sva   smo   četvorica   uzeli   olovke   i   odlučili   sami   ispuniti  anketni   listić,   iako   su   nam   ruke   drhtale,   iako   smo   bili  iscrpljeni   putem,  glađu  i   poniženjem.  Stali  smo  za neki   stol  jedan pored drugoga onako kako u koloni stojimo i počeli od  imena, prezimena i dana, godine i mjesta rođenja. Odgovori na  ta   pitanja   nisu   nam   predstavljali   nikakvu   teškoću,   kao   ni  odgovor   na   zahtjev   da   upišemo   ime   oca   i   ime   i   djevojačko  prezime majke. Začudilo nas je  što smo sva  četvorica rođeni  iste   godine,   što   smo   za   smrt   jednako   premladi.   Tek   prvi  kvartal čovjekova vijeka! Ja sam se dodatno čudio što je Tadija  rođen u Petrinji, i što su mu tamo i otac i majka. Sa   završenom   školom   već   je   išlo   malo   teže   i   bilo   nešto  raznolikije.   Ja   smo   i   Tadija   upisali   gimnaziju   zanemarujući  nekoliko semestara neredovitog studija. Franta je napisao šest  razreda   pučke   škole,   a   Luki   je,   našem   konjušaru,   zadrhtala  ruka i on, na naše čuđenje, napisa da je u Bogićevcima završio  osnovnu školu od četiri godine, a u Zagrebu dvogodišnju školu  Hrvatskog   radiše,   iz   koje   je   izišao   kao   školovani   i   izučeni  bravar.  Neke dugovječne službe nitko od nas nije imao. Tadija je  bio  činovnik tek dvije godine, ja inspicijent samo pola godine  više. Franta broj godina otkad drva siječe, nije znao jer ih siječe  * Mato Rajković, u ratu i nakon rata »oznaš«, što znači pripadnik komuni­ stičke   policije,   potom   novinar   »Večernjeg   lista«,   što   znači   komunistički   po­ licajac na zadatku u novinarstu, u brojnim člancima glorificira rad komuni­ stičkih policajaca, a kad govori o svom poslu i poslu svojih kolega u logoru na  Kanalu, piše i ovo:  »U   to   su   vrijeme   u   Zagrebu   dva   sabirna   logora   za   uhapšene   činovnike,  službenike,   vojne   i   druge   nosioce   vlasti   u   takozvanoj   Nezavisnoj   Državi  Hrvatskoj. Jedan je logor na Kanalu, drugi u Maksimiru. Ovdje rade dvije  istražne ekipe, a ja sam im šef. Odgovoran sam za svoj rad Antunu Biberu –  Teheku. On traži da istražitelji rade brzo i točno. Tamo gdje već prva istraga  pokaže da je riječ o težem zločinu, uhapšenika zadržati. U lakšim slučajevima  pustiti na slobodu i dati na znanje puštenome da očekujemo lojalnost prema  našoj vlasti.  Istražne   su  ekipe   bile   jake.   Koji   šef  istražnog   odsjeka   ne  bi   poželio   takve  istražitelje   kakvi   su   bili   vrlo   inteligentni   Mladen   Zvonarević,   revni   Darko  Špetić, uporni Jovo Lončar–Volođa i staloženi, ozbiljni Joco Katana, čovjek  profinjenih manira.«

226

otkako za sebe zna. I opet je zapelo na konjušaru koji nas je  iznenadio   svojom   bravarskom   kvalifikacijom,   pa   nas   je  iznenadio i kad je napisao da je u bravarskoj radionici Tome  Piljka,   što   na   šegrtovanje  što   kao   radnik,   proveo   sedam  godina.   Čekao   sam   da   odgovori   na   naredno   pitanje   pa   da  otkrijem   tko   je   taj   Luka   konjušar.   Ono   što   je   u   anketnom  listiću napisao o sebi, učinilo mi se nespojivim s onim što je na  početku o sebi govorio, da je na bijeg krenuo »uz konje« i da se  namjeravao vratiti kući kad teret prebaci do posljednje postaje  na Zapadu.  Tadija   je   u   rubrike   o   vojsci   ubilježio   da   je   pričuvni  domobranski   natporučnik   i   da   je   zarobljen   u   domobranskoj  uniformi;   ja  da  nisam   vojnik,   ali   su  me  zarobili   u   čerkeskoj  uniformi;   Franta   da   je   pričuvni   časnički   namjesnik   devetog  domobranskog stajaćeg zdruga; a Luka se i tu preznojavao što  da upiše. On je, kao, bio u raznim rodovima vojske i, umjesto  da   ih   nekoliko   navede,   naveo   je   samo   domobranstvo   ne  spominjući jedinicu. O činu se nije izjasnio, a za uniformu je  rekao   da   je   na   bijeg   »krenuo   uz   konje«,   u   civilnom   odijelu,  razumije se, u čemu je i sada.  Tadija u »neprijateljskoj vojsci« nije imao nikoga, dakako,  osim sebe sama, ali je u partizanima imao sestru, od prvoga  dana; ja u partizanima nisam imao nikoga, ali mi je otac bio  »neprijateljski  žandar«, a brat ustaša, pa smo, s obzirom na  moje   čerkeske   hlače,   svi   bili   »neprijateljska   vojska«;   Franta  nije imao, ili u anketnom listiću nije htio imati, nikoga ni na  jednoj ni na drugoj strani; a Luka je, iako ga za to nitko nije  pitao, odgovorio da su njegova četiri brata i otac i u ratu bili  ono što su i prije rata bili, seljaci bez uniforme.  Na zadnje anketno pitanje zašto smo bježali, Franta su i  Tadija odgovorili da su se povlačili sa svojim jedinicama, da  su  slušali   zapovijedi;   ja   sam   odgovorio   da   sam   se   htio   na  Zapadu usavršiti u struci; a Luka je ostao pri svomu, »pošao je  uz   konje«,   pa   što   god   o  tomu   šef   grupe   istražitelja   Rajković  mislio.  Listiće   smo   predali   tamo   gdje   su   se   ispunjeni   listići  predavali. Rekli su nam da se gdjegod smjestimo i da držimo  otvorene uši, bit ćemo na saslušanje pozvani kad na nas dođe  red. Na saslušanje su pozivali preko razglasa, pa si mogao čuti  kad te prozovu ako ti je i čep u ušima.

227

Smjestili   smo   se  u   jednoj   od   vrtlarskih   koliba,   po   svemu   se  čini,   kolibi   za   alat,   jer   je   i   za   najoskudnije   stanovanje   bila  pretijesna. Smjestili i krenuli u potragu za hranom, onom koju  nam je Rajković obećao, ali obećanje nije ispunio, i onom koju  bismo mogli isprositi od starih zatvorenika. Vode je u logoru  bilo koliko hoćeš, vode iz vrtlarskih crpki posvuda uokolo. Na  svakoj   je   parceli   bila   po   jedna.   Nešto   smo   hrane   isprosili   i  međusobno podijelili, ali nam se činilo da je od isprošenog više  ostalo na zubima nego što je prošlo kroz jednjak. Po tom se  može suditi koliko je te hrane bilo.  Njuškajući   za   hranom,   ustanovili   smo   daje   ovo   labavo  branjen   logor,   da   je   ovo   nekakav   stacionar   u   koji   se   sliježu  zarobljeni   i   osumnjičeni   i   iz   kojeg,   nakon   saslušanja,   ljudi  odlaze danju i noću. Nekamo odlaze i ovamo se više ne vraćaju.  Odlaze pješice i odvoze ih kamionima, s ceradama i bez njih.  Rekoše nam da se tu dugo ne ostaje, svega nekoliko dana, i da  se tu nema što pojesti ako ti tko iz grada ne donese jelo. Ono  što povremeno dijele iz kazana ne može se držati jelom ni kad  bi bilo redovito dijeljeno. Stacionar je opkoljen bodljikavom ži­ com koja je rastegnuta od jednog do drugog drvenog kolca, kao  što se prave žičane ograde, ali je bodljikava žica jednostruka, a  kolčevi   su   daleko   jedan   od   drugoga,   pa   se   žica   može  razmaknuti želiš li se kroz nju provući, a još lakše želiš li kroz  nju komu što dati. Stražari koji stražare s vanjske strane žice,  po zapovijedi a ne svojevoljno, jer se mnoštvu ljudi u žici hrana  ne dijeli redovito ni u dovoljnim količinama, dopuštaju da žene  kroz   žicu   dodaju   hranu   svojim   muževima,   braći   i   sinovima.  Zato  se  većina  logoraša  kreće  uz  žicu  na   nasipima   kanala  i  očekuje da s onu drugu stranu ugleda nekoga svoga i primi  nešto od njega.  – Ivan Telebar! – vikao je stražar s vanjske strane žice. –  Tko je Ivan Telebar, neka se javi! – Za njim su i logoraši, meni  nepoznati ljudi, počeli prozivati moje ime. Shvatio sam da je to  upriličenje sastanka s onim tko me kroz  žicu želi vidjeti, pa  sam pozvao svoje iz četveroreda da me slijede.  Dvije je žice razmaknuo Franta, a ja sam kroz nastali ot­ vor ispružio ruke i, prije nego što će nam pristupiti starica  koja,  kako mi rekoše, mene traži, a koju ja, ako mi pamćenje  nisu izbrisale muke, prvi put vidim i u njoj ne prepoznajem   ni  majku, ni rod, ni susjedu. Čak ni ženu viđenu jednom na  ulici! Odjevena kao što se odijevaju prigradske seljanke koje  su  odbacile  narodnu  nošnju,   a  gradsku prigrlile prilagodivši 228

je narodnoj, ta  žena u dugoj crnoj suknji, crnim  čarapama i  cipelama s visokom petom, ta starica u bluzi i pregači ciglene  boje, sa sijedom kosom i kavenom maramom na glavi, nije mi,  kako već rekoh, nalikovala ni na koga poznata, a ipak sam je,  sa zavežljajem u rukama, nekom bijelom platnenom vrećicom,  doživljavao   kao   najbliskije   čeljade,   moje   od   davnina   i   moje  dovijeka, kao utjelovljenje milosti koja se spušta s rosom poput  mane nebeske. Bijela platnena vrećica i njena bijela kosa, lice  koje   je   starost   posrebrila   sivilom,   kao   da   su   rođeni   iz   sjaja  jutarnje zvijezde i, pošto su oblikovani u staricu, prišli su ovoj  razmaknutoj   žici,   kroz   koju   bih   i   ja   mogao   proći   svjetlosti  zvijezde   u   susret,   kad   mi   put   ne   bi   priječio  stražar   koji   me  dozvao da priđem žičanoj ogradi.  Dok mi je u ruke davala platnenu vrećicu, gledao sam samo  u ono što  mi  pruža,  a  nisam   iskoristio  priliku da  joj  izbliza  pogledam lice. A kad sam u rukama imao ono što mi je starica  donijela, i odlučio je pogledati i upitati tko je, bilo je kasno.  Starica je otišla preko brvna na kanalu i mogao sam joj vidjeti  samo leđa, a uskoro, budući da je stražar stao između mene i  nje, ni njih. Misli su mi bile teške kao stajaće vode, kretnje su  mi bile usporene kao zijev dosade, osim želje za jelom, sve su  mi druge želje bile umrtvljene kao pokošena trava, pa sam se  tek tada sjetio, kad je žena nestala prema nadvožnjaku, da su  ruke  iz   kojih   sam   uzeo   vrećicu   bile  mlade  i   da   nikako   nisu  odgovarale sijedoj kosi i popepelje–nom licu starice. Bile su to  mlade njegovane ruke, s plavim žilama na nadlanici, s lijepo  oblikovanim noktima ispod prozirnog laka, bez bora, iako su  bile koščate, ruke žene koja živi od rada svojih ruku, ali joj je  posao fin, mekan i ne ostavlja tragova na dlanu i jagodicama.  Zabavljen mišlju da su sjedine, bjelina torbe i posrebreno lice  potekli od svjetlosti zvijezde, nisam obratio pažnju na to da su  ruke žene koja mi je donijela hranu zrake jutarnje svjetlosti s  neba i tako sam propustio priliku upitati je da li je sišla sa  zvijezde.  S   hranom   u   rukama,   gladan,   ja   sam   bulaznio!   A   sve   te  priče o bjelini i posrebrenju u svjetlosnoj pjeni, sve te priče o  mladim rukama s plavim žilama na nadlanici, sve je to samo  sadržaj bulažnjenja gladna i izmučena čovjeka.  – Što stojiš, Ivane? Što čekaš? Driješi! – rekao mi je Franta  Podolnik, dobrodušni drvosječa, kojem su oči bile zakrvavlje­ ne  od nesanice. – Što se čudiš? Ne poznaješ je? A otkud bi je  poznavao?   Žena   je   našla   tvoje   pismo.   Osobno   ga   je   odnijela 229

na adresu i tamo nije nikoga zatekla, pa se smilovala i donijela  ti hranu.  – Dijelimo i štedimo! – rekao je Tadija.  – Ovo su dobri znaci! – rekao je konjušar. Sutradan su nas, donekle samo site jer smo hranu morali šte­ djeti, svu četvoricu istovremeno pozvali na saslušanje. Preko  razglasa, nešto prije devet sati, dok su njih trojica spavala, a ja  bdio još od gledanja jutarnje zvijezde i preklinjanja njena sjaja  da mi kaže gdje je ona i što sada radi. Ujedno smo obaviješteni  da   na   saslušanje   dođemo   u   baraku   s   tom   namjenom,   ja   na  vrata broj pet, Tadija na broj osam, Franta na broj devetnaest  i Luka na broj trideset i tri. Baraka u koju je trebalo otići bila  je potpuno nova, duž Zavrtnice, ni po čemu slična vrtlarskim  straćarama   po   logoru.   Na   njenim   su   nas   vratima   dočekali  stražari i, kad smo im jedan po jedan rekli svoja imena, jedan  po   jedan   dobili   smo   pratnju   dvojice   koji   su   nas   odveli   do  odgovarajućeg   broja   sobe,   pokucali   na   vrata   i,   pošto   su   im  iznutra odgovorili da je ulaz slobodan, gurnuli bi nas u sobu a  sami ostali na straži ispred vrata.  Pri desnom zidu sobe, na kojemu je visila Titova slika, za  stolom i pisaćim strojem sjedila je mlada žena u uniformi, bez  kape   na   glavi   i,   pošto   me   upitala   kako   se   zovem   a   ja   joj  odgovorio, uzela je sa stola moj anketni listić, ustala i pošla  prema   stolu   za   kojim   je   sjedio   čovjek   i   čitao   novine   ne  odvajajući pogleda od slova ni kad sam ja ušao.  – Druže Volođa, oprostite što vam smetam, ali je vrijeme da  počnemo – rekla je žena.  – Ništa, ništa, drugarice, posao je posao. Ja sam se malo  zadubio u ovaj članak. Uh, kad će ovo završiti, pa da na miru  čitam!   –   rekao   je   drug   Volođa,   što   mu   je   vjerojatno   bilo  konspirativno ime, sad razotkriveno i legalizirano. Pogledao je  papirić što sam ga jučer ispisao, pogledao je mene i rekao: –  Aha, ti si taj! Opa, bato, znamo mi sve o tebi! – Rekavši to,  ispružio je lijevu ruku i pričekao da mu drugarica u uniformi  dade   drugi   papir,   na   kojem   je   napisano   to   sve   o   meni.  Drugarica   mu   dade   što   traži,   on   pogleda   to   sve   što   tamo   o  meni piše i odnekud ispod stola stade izvlačiti dugačak štap  sličan pastirskoj batini.  Rukohvat štapa bio je savinut kao kod većine štapova, ali je  savinuti   dio,   što   nije   često,   završavao   kuglom   sličnoj   kugli 230

topuza, dok je uspravni dio štapa, na dijelu što je virio iznad  stoka, bio kvrgav, jer su ostale do kraja neporezane grane na  stabalcu od čijeg je drveta i korijena štap napravljen. Pošto je  štap uspravio i oslonio se na njega, Volođa je počeo ustajati sa  stolice, pa sam vidio da mu s lijevom nogom nešto nije u redu,  da   mu   dio   noge   manjka,   da   ima   protezu   ili   štaku.   Što   je  posrijedi,   nisam   mogao   vidjeti   od   stola.   Ustao   je,   učinio  nekoliko koraka i pokazao da bez tog štapa ne može ni ustati  ni kretati se.  – Gospodine majore – rekao sam ne znajući ni da li je major  ni da li ga smijem zvati gospodine. »Drugom« ga sigurno ne  mogu oslovljavati, on bi se na to naljutio. – Ček, ček! – rekao je on skraćujući riječi na već poznati  način. – Koga ti to zoveš gospodine? – uhvatio je štap za donji  dio, a kukom  štapa zakvačio mi  vrat i počeo lagano vući  k  sebi. Vučen tom kukom, došao sam do njegova stola, a kad  dalje  nisam mogao, i dalje vučen, nagnuo sam se nad stol i  prignuo glavu prema Volođi do krajnjih mogućnosti. –  Ček,  ček!  Ti meni gospodine! Ti gospodinom možeš zvati onog Loj­ zeka Stepinca*, onog smrdljivog popa, a mene ne možeš. Ja se  vrijeđati ne dam.  – Oprostite, ali  ja ne znam kako da vas oslovim – rekao  sam, s Volođinim stolom ispod brade i kukom njegova štapa iza  vrata.  – Nikako! Nikako ti mene ne oslovljavaj! – rekao je Volođa.  – Nego nam reci istinu što si bio, i što si radio. – Ja sam taj tamo, taj zapisani, Ivan Telebar. Iz Generalskog  Stola! Bio sam inspicijent u kazalištu. Nisam bio naoružan, * Tih je dana Alojzije Stcpinac, zagrebački nadbiskup, u pismu predsjedniku  vlade  Narodne  Republike  Hrvatske  Vladimiru  Bakariću,   za  koje  je  Volođa  vjerojatno znao i na njega pred Telebarom reagirao, pisao i ovo: »Konačno,   nameće   se   pitanje:   gdje   postoji   moralno   opravdanje   za   progon  tisuća hrvatskih časnika i stotina tisuća hrvatskih vojnika, koji su u najboljoj  vjeri i potpunom predanju da služe Hrvatskom Narodu, vršili svoje vojničke  dužnosti. Po etičkim i pozitivnim načelima ratovanja ni  jedan od njih ne bi  smio biti podvrgnut kazni osim onih, koji su prekršili međunarodne principe  ratovanja   i   možda   nepravedno   napadali   mirno   pučanstvo,  koje   uopće   nije  sudjelovalo u ratnim operacijama. Neće biti možda suvišno, da se u obranu  ovih hrvatskih časnika i vojnika naglasi i to, da su oni svoju borbu smatrali  kao   obrambenu   borbu   protiv   svih   onih   nepravdi,   koje   su   im   po   priznanju  predstavnika 'narodnog oslobodilačkog pokreta' počinjali  šovinistički režimi  predratne Jugoslavije. Pogotovo kad su ti časnici i vojnici danas najspremniji  da surađuju na  obnovi  i  procvatu  onakve  Jugoslavije,  koja  bi bila istinska  garancija ravnopravnosti i jednakosti svih naroda Jugoslavije.«

231

nisam služio vojsku, nisam sudjelovao ni u kakvim akcijama,  nisam nikoga ubio, nisam mrtva čovjeka vidio dok se nisam  dao u bijeg, nisam bio u borbi osim na bijegu. – Ti nisi, ti nisi! A mi mislimo da jesi. Jer znamo da su ti  otac i brat krvoloci. Znaš li što ti je brat radio u Ribniku?  – Ne znam. U Ribniku nikad nisam bio. To znam! – To ti kažeš! A ja bih se kladio da si bratu bio šegrt dok  ste u Ribniku ubijali zarobljene partizane – rekao je Volođa i s  vrata mi digao kuku štapa. Dok sam se ispravljao i odmicao od  Volođe, udario me u tjeme onom kvrgom na kraju savinutog  rukohvata toliko jako da je udarac zveknuo kao da je kvrga  udarila o dasku stola. Poletjele   su   mi   svjetlice   ispred   očiju   i   uhvatio   sam   se  šakama za udareno mjesto. Kreveljio sam se, jaukao i kroz to  jaukanje govorio kao navijen. – Ja nisam nigdje bio, ja nisam vidio nikakve zarobljene  partizane, ja partizane uopće nisam viđao. – Sve mi znamo! – reče Volođa i odrapi me batinom po uhu  tako žestoko da mi se učinilo da mi ga je otkinuo.  –  Vi  tvrdite nešto što nikako ne može biti točno – rekao  sam.  – A brat tvoje ljubavnice, Martin Mešog zvani Baja? I njega  smo izmislili? Tog poglavnika ustaške mladeži na sveučilištu! I  njega   smo   izmislili?   Toga   što   je   tamo   negdje   kod   Maribora  pobio   hrpu   naših   ljudi   kad   se   dočepao   oružja?   A   bio   je  zarobljenik! Je li, scenski radniče, i njega smo izmislili? I sad,  sve oko tebe same zmije ljutice, otac, brat, šogor, a ti neotrovna  bjelouška! Ma nemoj mi reći! Svi ste vi gnijezdo otrovnica! –  rekao je, napravio stanku i potom upitao drugaricu: – Jesi li  sve ovo zapisala? –  Jesam,  druže  Volođa.  Ukratko,  ali  sve!  – rekla  je  žena  koja   je   doista   sporo   ali   ustrajno   kucala   za   sve   vrijeme   mog  razgovora s Volođom. Što, to samo ona zna! –   Onda   dopiši:   »Nepopravljiv,   na   daljnju   provjeru,   južni  pravac, šifra »Banje«. Je li gotovo? Izvuci! Daj ovamo! – Uze  papir, stavi na njega paraf, pruži ga meni zajedno s olovkom i  reče: – I ti se potpiši! Ovdje! – Mogu li pročitati? – upitah. – Što ćeš ti čitati! Ne vjeruješ nam? Reci! 232

– Pa, red je da pročitam!  – Potpiši! – rekao je Volođa i zamahnuo štapom.  Mislim, ako me sad opali onim buzdovanom, probit će mi  lubanju, i potpišem a da i ne znam što sam potpisao, izuzet  zaključka da sam nepopravljiv i da pod šifrom »Banje« odlazim  nekamo na jug.  – Sad si miran dok te ne pozovemo. Izlazi! – reče Volođa i,  srećom, ne udari me ponovo topuzom po glavi.

Prepričavali   smo   jedni   drugima   kako   je   bilo   na   saslušanju.  Batine   sam   dobio   samo   ja.   Njihovi   su   istražitelji   imali   obje  noge i nisu se oslanjali na štap ni pri ustajanju sa stolice ni pri  hodu. Tadija i Franta imena im nisu znali, a Lukin se zvao  Mladen Zvonarević. S njima su postupali lijepo, ali im kao ni  moj   meni   nisu   dopustili   da   pročitaju   zapisnik   prije   potpisi­ vanja, jer da bi to bilo suvišno zadržavanje. Tamo ionako nije  zapisano   ništa   što   nije   rečeno,   treba   imati   povjerenje   u  istražitelje. To će vjerojatno biti tako kako kažu, da se tamo  nema   što   pročitati,   jer   je   napisano   već   čuveno,   ali   je   čudna  konspiracija oko nečega u čemu nema nikakve tajne, po njiho­ vu osobnom priznanju. A ako to nije ponižavanje da im ne daju  čitati što potpisuju, onda se ne zna što bi drugo moglo biti.  Za razliku od mene, komu je u zaključku dopisano da sam  »nepopravljiv« i da idem na »daljnju provjeru«, Tadiji i Franti  je dopisano da kao časnik i podčasnik moraju proći »predviđeni  tretman«. To svakako nije isto, bar nije na isti način rečeno, a  je li isto u primjeni, i u čemu je razlika, ako isto nije, trebat će  pričekati i vidjeti. Ni Luka zaključak nije imao, on ga nije čuo.  Nije  čuo  nikakvo   zaključivanje,   nikakav  izdiktirani   dodatak.  Čak ni onaj koji je nama trojici bio zajednički, »južni pravac« i  šifra »Banje«. Njemu je samo Zvonarević na rastanku rekao da  će se još jednom morati vidjeti. Jer da stvari s njim nisu na  ovom saslušanju raščišćene. Tražit će se dopunske obavijesti! 

Mene su opet prozvali stražari što čuvaju stražu izvan žice.  Odazvala   smo   se   sva   četvorica.   Odlučio   sam   bolje   pogledati  staričine ruke i upitati je tko je ona. I ovaj je put Franta ra­ širio   žicu,   a   ja   ispružio   ruku   kroz   otvor.   Dok   smo   se   mi 233

namještali da primimo pošiljku, starica je, stojeći uz stražara,  od nas i žice bila udaljena više od trideset metara. Ona je bila  s   onu  stranu   brvna,   na   drugoj   obali   kanala.   Stražar   je  pita  jesam li ja taj koga ona traži, što ne čujemo, što pogađamo po  gestama, a ona mu kimanjem glave potvrđuje da sam ja njezin  i  da meni treba  odnijeti hranu.  Ali, kad je trebalo da krene  prema   meni,   opet   sa   zavežljajem   u   bijeloj   vrećici,   nije   to  učinila, nego je vrećicu predala stražaru, a dok je on kretao s  vrećicom   prema   nama,   ona   se   okrenula   i   otišla   u   smjeru  nadvožnjaka. Ni od gledanja ruku ni od razgovora sa staricom  nema ništa. Ne znam samo je li joj stražar zabranio prilaz žici,  ili ga je ona zamolila da mi, umjesto nje, kojoj je teško hodati  po brvnu, odnese jelo.  – Zašto mi ona nije donijela vrećicu? – upitao sam stražara.  – Zar nije svejedno tko ti je donosi? – rekao mi je. –   Imate   pravo!   –   rekao   sam,   a   trojici   svojih   drugova:   –  Jučer   sam   bio   sklon   misliti   da   mi   hranu   dariva   milosrđe,  starica   koja   je   našla   moje   pismo   a   nije   našla   adresata,   ali  danas   u   to   vjerujem   manje   nego   jučer,   jer   se   milosrđe  iscrpljuje   u   jednom   davanju,   jer   je   milosrđe   obično  jednokratno. U   otpodnevnim   satima   toga   dana,   dvadeset   i   osmi   svibnja,  straža je s vanjske strane ograde pozvala da žici  priđe Luka  Katušin, naš konjušar. Mislili smo da mu je tko donio hranu.  Pa smo uz njega pošla i nas trojica, kao i kad je hrana meni  donesena.   Jedna   je   muka   hranu   dobiti   kroz   žicu,   druga   je  muka   odlučiti   što   valja   odmah   jesti,   jer   je   kvarljivo,   a   što  sačuvati za crne dane, a treća je muka kako hranu sačuvati od  onih   jadnika   kojima   hranu   nitko   ne   donosi,   koji   u   gradu  nemaju nikoga svoga i prisiljeni su živjeti od prošnje i krađe.  Njima svi pomalo daju i svi jednako od njih hranu kriju, jer je  toliko da bi učas pojeli sve što stigne i o štednji se ne bi moglo  ni   misliti.   Solidarnost   u   patnji   i   mukama   hvale   je   vrijedno  ponašanje,   ali   preživljavanje,   samoživost   zvana,   i   bez   hvale  ima   u   ovakvim   prilikama   veću   vrijednost.   Zato   smo   se   i  udružili,   zato   se   i   ponašamo   kao   četveročlani   čopor   –   da  preživimo.  Mimo   očekivanja,   na   žici   smo   zatekli   mladu   djevojku,   ni  osamnaest joj godina nije bilo, u žutoj haljini na plave cvjetiće  oblikom slične različku, bez ičega u rukama. Stražar je bio iza  nje na drugoj obali kanala, iznad nasada graha, koji se propeo 234

po kolju i gotovo nadvisio nasip. Nastupali smo iza Luke neko­ liko koraka i on nam, kad je prepoznao djevojku, reče da se  vratimo,   od   hrane   nema   ništa.   Neka   ga   pričekamo   u   našoj  kolibi za smještaj alata i vrtnih plodova. Poslušali smo ga, ali  smo,   ostavljajući   ga   s   »curom   iz   susjedstva«,   kako   nam   je  predstavio   djevojku   kad   nas   je   zamolio   da   se   vratimo,  osvrnuvši   se  vidjeli   kako  se  s  »curom   iz   susjedstva«   izljubio  kroz žicu, oprezno, da ih oštri žičani šiljci ne ogrebu po licu.  Otišli   smo   i   čekali   puna   tri   sata.   Nismo   znali   što   se   s  Lukom i curom na žici događa, a nismo ni otišli vidjeti što se  zbiva, poštujući njegovu želju da mu ne diramo u intimu, za  koju   smo   znali   da   postoji,   da   nije   mala   i   da   nije   laka!  Uostalom, već dulje vrijeme sumnjamo u njegovu priču kako je  »išao uz konje«.  Luka   se   na   vratima   kolibe   pojavio   vidno   uplašen,   s  razderanom košuljom i na leđima i na prsima. Na leđima je  imao uzdužnu brazgotinu od nekog oštrog predmeta, iz koje je  obilno tekla krv, a na prsima je prošao bez ogrebotina.  –   Od   čega   ti   je   to?   –   pitao   ga   je   Franta,   koji   je   našao  nekakvu krpu i njome mu obrisao krv s leđa, kako se ne bi  razlila po košulji i hlačama, pazeći da krpom ne dodirne rane.  – Provlačio sam se kroz bodljikavu žicu! – Pokušao si bježati? – nastavlja Franta. – Ne – rekao je Luka, a kad se malo smirio, prepuštajući  Franti da mu ranu do kraja sredi, onako pogrbljen, ispričao  nam je što se zapravo dogodilo.  Kad smo mi otišli, njegova je »cura iz susjedstva« – zapra­ vo  djevojka   kojoj   se   neko   vrijeme   udvarao,   kojoj   je   napisao  pismo   i   bacio   ga   kroz   prozorčić   prasećeg   vagona   –   uspjela  nagovoriti stražara, dobra ili glupa čovjeka kad se na to dao  nagovoriti,   da   Luki   dopusti   proći   kroz   žicu   i   doći   do   njenih  roditelja koji su se nalazili u onom nasadu graha penjača, me­ đu koljem i lišćem, jer su se bojali da ih tu koji znanac ne vidi.  Dobri ili glupi stražar, svejedno, koji je šetao po nasipu kanala  i držao s visine na oku i taj grah penjač i sve što je u njemu,  dopustio je curi da Luka prođe kroz žicu pod uvjetom da se,  kad se u grahu nađe, ne miče s jednog mjesta. Od klupice i  panja na kojima je vlasnik te parcele doručkovao dok bi radio  u svom vrtu! »Djevojka iz susjedstva« pristala je na taj uvjet,  pridržala  raširene  žice  i,  kad  se Luka  izvukao  na  čist  zrak,  odvela ga do svog oca i  majke koji  su i  sami  sjedili   na  onoj  klupici usred visokog graha na kojem su cvjetali prvi cvjetovi. 235

Luka nam nije otkrio što je s »curom iz susjedstva« i njenim  roditeljima razgovarao puna tri sata. Kakve su tamo prepirke  vođene, kakve pogodbe sklapane i kakve ucjene padale na čast  i   na   glavu!   Činilo   nam   se   da   je   »cura   iz   susjedstva«,   iako  mlada,   neko  vrijeme  bila  pri–ležnica  iz   susjedstva   i   da   je  u  grahu   tražila   podmirenje   dugova   i   ispunjavanje   obećanja.  Jedno je ipak otkrio, da su razgovarali i o njegovu bijegu, da je  stari   bio   spreman   s   njim   zamijeniti   odjeću,   jer   on   u   svojoj  odjeći, iako jest civilna, ne bi mogao proći nezapaženo, takve  prnje nose samo logoraši. Gotovo da je pala odluka da se stari  svlači, ali se Luka nije htio svlačiti, nije htio bježati. Sto će kad  pobjegne? Da se krije po gradu? Jednom mora iz rupe van i  opet   u   logor.   Što   da   bježi   preko   granice   sa   »curom   iz  susjedstva«? Zar već tamo nije sam bio? Nema drugog izlaza  nego kroz logor, saslušanja i marševe.  Kako je priča o bijegu stalni sadržaj svih naših razgovora i  svake naše šutnje, bilo je to najmanje, gotovo ništa, što nam je  mogao otkriti iz dugog razgovora s curom i njenim roditeljima.  A čini se da je tamo bilo teških prepirki oko odabiranja puta za  izlazak i oko počinjenih nesmotrenosti.  Dok su oni tako sjedili, kovali planove o bijegu, ucjenjivali  jedni druge, prijetili i psovali, promijenila se straža na nasipu.  Umjesto onog dobrog ili glupog stražara, na njegovo je mjesto  došao drugi, ni glup ni dobar. Onaj što je otišao, odlazeći, nije  svojoj zamjeni rekao koga ima u visokom grahu ispod nasipa,  prije stoga što je bio glup nego stoga što je bio dobar. Kad je  novi   stražar,   odmoran   i   oran   za   izvršavanje   obveza,   vidio  odrpanog Luku u razgovoru s djevojkom i dvoje starijih ljudi,  zaključio je da to ne može biti nitko drugi nego logoraš koji se  provukao kroz žicu i razgovara sa svojim posjetiocima. Sjurio  je s nasipa i obrušio se na Luku.  – Jesi li ti logoraš? – pitao ga je bijesno. –   Jesam   –   priznade   Luka,   koji   se   pomirio   sa   sudbinom  logoraša i odustao od zamjene odijela s perspektivnim tastom.  – A što onda tu radiš, majku ti jebem! – proderao se stražar  i iščupao kolac zajedno s grahom. – Pustio me da kroz žicu prođem onaj što je prije vas bio na  straži – rekao je. – Ona ga je molila – i pokaza na »curu iz  susjedstva«. – Ma tko te pustio, banditu jedan? Tko te je smio pustiti?  Tko može izmoliti  da  te puste? Htio  si   ti  bježati!     –  I  onim  kolcem oko kojeg se svio grah udari ga po lijevom ramenu. 236

I djevojka i njeni roditelji, što iznenadi stražara, skočiše u  Lukinu   obranu   i   zajednički   se   uhvatiše   za   kolac   vičući   na  stražara da ne smije tako, da su i oni na partizanskoj strani,  da su oni doista izmolili da ga propuste kroz žicu i da će se oni  žaliti višoj komandi. Stražar se zbuni, otupi napad, ne sjeti se  da ima oružje,  a Luka iskoristi  priliku i preko brvna  pojuri  prema   žici.   Kroz   žicu   se   provukao   onakav   kakvog   smo   ga  vidjeli kad je došao u klijet, i rekao nam da ga dva stražara,  onaj što je iščupao kolac i još jedan, traže i po logoru.  –  Jednoga  u   rasparanoj   košulji,   krvavih   leđa,   s   »Tarzan«  frizurom!   Njega   tražimo!   –   govorio   je   netko   prolazeći   pored  kolibe, ali, na sreću, ne svraćajući u nju. – Obuci moju bluzu! Stavi na glavu zavezani rupčić! Brzo! –  rekao   mu   je   Franta.   –   Tako!   Sad   iziđi   van   i   prati   ta   dva  stražara   u   stopu!   Uvijek   za   njima   dok   kroz   žicu   ne   odu   na  svoje stražarsko mjesto. Izlazi! Slušaj što sam ti rekao! To ti je  najsigurnije sklonište.  Luka   se   vratio   u   sumrak   i   rekao   da   su   njegovi   uporni  progonitelji otišli i da je Frantin način skrivanja uspio. Rekao  je da u svim tim neprilikama ima i jedna dobra stvar: »cura iz  susjedstva« i njeni roditelji nisu htjeli stražaru odati njegovo  ime! Imali su ga snage zatajiti! Ta je moć očita, i to je dobro!  Da   su   odali   njegovo   ime,   stražar   bi   otišao   u   baraku   za  saslušavanje i prijavio ga, otuda bi ga pozvali i tražili da kaže  zašto je pokušao bježati.  To tajenje imena jest bilo dobro, složila smo se i nas trojica,  ali smo ipak, za svaku sigurnost, predložili Luki da mu Franta  ostriže »kokoticu«, dok još ima danjeg svjetla, nožicama, što ih  je   našao   među   alatom   u   kolibi,   a   vrtlarima   su   služile   za  rezanje   vršika   bilju   ili   za   rezanje   lika   kojim   su   stabljike  vezivane za kolje.  – Na »Tarzan« frizuru se pale! Divljaju! – rekao je Franta  dok je šišao Luku. – Zato treba skinuti taj mamac!  Složili smo se da je i to šišanje za Luku dobro. Ali smo sva  trojica znali, što mu nismo rekli, da u onomu što mu se toga  dana   dogodilo,   zanemarujući   dobre   pojedinosti,   gledajući  općenito, nema ohrabrujućih znakova.  Dan koji je slijedio, dvadeset i deveti svibnja, nalikovao je na  prethodni. Prohladan u svitanje – dok sam preko zvijezde Mirtu  pitao je li, ako je iz Hude Luknje izišla živa, sačuvala i svoj 237

kovčežić s perikama i šminkom za maske – postao je vruć čim  je sunce odskočilo za jedno koplje i čim se magla, satkana od  rosne prašine, posušila. Do dva sata poslije podne dan je za  nas četvoricu protjecao bez događanja. Drugi su pozivani na  žicu i drugi su pozivani na saslušanje, druge su dovodili u lo­ gor i druge su u kolonama odvodili iz logora, a mi smo čekali i  pomalo jeli od onog što mi je starica donijela.  Točno u dva sata Luka je pozvan preko razglasa da hitno  dođe   pred   vrata   svog   istražitelja   Mladena   Zvonare–vića.  Otišao   je   u   nadi   da   će   zapisnik   s   njegova   saslušanja,   kao   i  naši, završiti s nekim zaključkom, nekim pravcem kretanja i  nekom šifrom, ali vratio se vrlo brzo a da Zvonarevića nije ni  vidio, s onom »curom iz susjedstva« i s još dva momka svojih  godina,   jednim   u   partizanskoj   uniformi   s   činom   poručnika   i  drugim u civilu, u plavim hlačama i kariranoj košulji. Onaj s  titovkom i zvijezdom na njoj, od oružja je imao samo pištolj.  Sve troje nosili su u rukama gitare. I danas u onoj žutoj haljini  s cvjetovima različka na sebi, djevojka je, za razliku od jučer,  kad smo je vidjeli kako ozbiljno s Lukom razgovara preko žice,  bila izuzetno vesela, čak i neprirodno vesela za ovo logorsko  okruženje.   Naprotiv,   druga   dva   Lukina   gosta   nisu   bila   ni  posebno tužna ni previše ozbiljna, ali ni veselost nisu hinili.  Bili su samo zadovoljni što su tu, u gostima kod svog znanca  Luke. Pred kolibom je »cura iz susjedstva« gitaru dala Luki, uz  značajan smiješak i riječi da je gitara njegova bila i ostala, da  ona,   kako   mu   je   poznato,   ne   zna   svirati   na   njoj   i   da   nitko  nakon njega na njoj ni svirao nije.  Pošto su vrtovi na Kanalu opasani žicom i na njih naleglo  mnoštvo   logoraša,   od   vrtova   su   ostali   samo   ugaženi   ostaci  povrća, obrisi lijeha, straćare i kolibe za alat skrpane od koje­ čega, i klupice sa stolićima koje su vrtlari, nabijajući kolčeve u  zemlju i povezujući ih komadom daske, gradili posvuda gdje  im   se   činilo   zgodnim   odmarati   se   i   blagovati.   Jedan   takav  stolić   na   dva   kolca   i   dvije   klupice,   također   na   kolčevima,  poslužili   su   Lukinu   društvu   da   se   razmjesti,   uzme   gitare   i  počne   pjevati   predratne   pjesme   o   rascvalim   voćnjacima,   o  starog ribara kćeri, o čežnji za putovanjima, o Mliječnoj stazi i  o koječemu drugomu, što se u ovim danima i u ovim prilikama  čini nestvarnim, toliko nestvarnim da je to bila prije perverzija  nego sentimentalno sjećanje na minule dane. Djevojka u žutoj  haljini na cvjetove različka sjela je na klupicu, ogolila noge do  polovice bedara, pa pjeva i klikće, a njih trojica pritisli na gi­ 238

tare i drmaju li, drmaju.  Čemu sve to sliči u ovim vrtovima  jada, u ovim nasadima gladi, rana i sveprisutne smrti?  – Ovo volim! Staro društvo! Maza, to jest ja! Škrip, to jest  ti!   –   i   pokaza   na   Luku.   –   Srp,   to   jest   ti!   –   i   pokaza   na  partizanskog   poručnika.   –   Macola,   to   jest   ti!   –   i   pokaza   na  momka u plavim hlačama i kariranoj košulji. –   Staro   društvo,   ali   nove   prilike!   Novi,   kako   se   to   sada  kaže, raspored snaga! Ti si, Mazo, ostala ista – maza! Ali i nisi  baš ista, i kod tebe se koješta promijenilo – rekao je Srp.  – Ista, ista! – klepetala je Maza. – Ja sam postao partizanski poručnik. Pobjednik! Škrip je  od   ustaškog   poručnika,   koji   se   silno   ponosio   svojim   činom,  postao zarobljenik. A Macola je postao... E, što si ti?  – Odbornik, sekretar... – rekao je Macola. – Staro društvo! Da! – rekao je Luka. – Pa i nije! Zbilja nije!  U starom smo društvu nas dvojica ševili nju, našu Mazu. I to  se   znalo   u   susjedstvu.   A   tko   koga   sada   u   novom   starom  društvu ševi, to se ne zna. Ili se zna i tko ševi i koga ševe?  – Hajde, Škrip, nemoj tako! Gubiš, nervozan si! Nitko mene  nije ševio osim Srpa. To priznajem. To priznaje i on. Je li, Srp?  – Jest, Mazo! – kaže Srp. – A ti si me, Škrip, htio ševiti, ali ti nisam dala. Macola nije  ni pokušavao, jer je znao da nema pristupa dok je Srp tu. A  susjedstvo pusti, neka priča što hoće! Je li tako, Macola?  – Tako je, Mazo! Daj pjesmu, onu o grmlju kraj potoka! Ali,  ja   razumijem   Škripa   i   ono   njegovo   o   ševi.   Njemu,   dečki   i  puce, nije lako biti  što je bio, i postati što je sada. E, to se  mora otplakati. Ali smo mi uz njega, stari pajdaši, da ga raz­ veselimo. Daj pjesmu! Rekao sam, o potoku u grmlju!  –  Može!  –  klikće Maza.  – Vas  trojica počnite,   muzika  pa  riječi! A ti, Škrip, nemoj srati! Tko je mene ševio osim Srpa?  Ni–tko! A ti gubiš i nemoj se ljutiti. Gubi kao čovjek!  Bilo   je   dugo   to   mučenje   uz   pjesmu,   na   koje   je   Luka   čas  pristajao i pjevao s voljom, kao nekad davano na nekom platou  u   zagrebačkim   predgrađima,   na   travi   uz   sprudove   Save,   a  dočas, kad bi se sjetio što taj posjet ima za cilj i što je svrha  tom   pjevanju,   tužno   udarao   po   žicama   i   gledao   Mazu   kako  pjeva i razgolićuje noge do gaćica. Uzdižući glavu iznad svega

239

što se oko njega zbiva u pjesmi je tražio prostor za disanje i  život, oponašajući ribu što svaki čas izranja na površinu da bi  udahnula zraka, jer je voda toliko prljava da se u njoj ni na  škrge ne može disati. Nama trojici, koji smo sjedili u našoj palači od šiblja, lima,  dasaka i kartona, s početka je ta pjesma četveročlanog društva  iz   zagrebačkog   predgrađa   bila   zanimljiva,   dok   nismo   otkrili  ulogu svakoga od četiri sudionika te opake igre. Kad smo te  uloge otkrili, bilo nam je sve to odurno kao što nam je odurno  svako   drugo   mučenje.   Kao   svako   drugo   grubo   nasilje!   Jer,  hajde,  recimo,  ovo je nasilje s  grumenom   duhovitosti,   ovo  je  profinjena perverzija u kojoj troje, žena i dva muškarca, žele iz  osvete otkantati četvrtoga, koji im se zbog nečega, vidjelo se  zbog čega, silno zamjerio!  I ta je rafinirana, perverzna ševa u oči trajala do kasnog  popodneva, kad nam je svima, koji smo je bili prisiljeni slušati  i gledati, postala odvratna, kad je počela vika stražara da se  svi postrojimo u jedan red, koji  će s kraja na kraj logora ići  preko nekadašnjih lijeha,  i kad su svi istražitelji,  odjednom,  ostavili svoje kancelarije i našli se ispred nove barake da vide  kako će nas stražari postrojiti. Luka je morao s nama u red, a  Srp su i Macola krenuli prema baraci, gdje su se skupili istra­ žitelji.  – Daj mi gitaru, Škrip – rekla je Maza prije nego što će poći  za njima. – Tvoja je, nema Boga, ali ti zasad ne treba. A ja ću  je čuvati kao uspomenu na tebe. Budi bez brige, i bez tebe će  ona svirati! Zna se, u rukama moga ševca!

Luka je u stroj sa sobom ponio i svoju torbu i deku. Što uza se  nosi deku prebačenu preko ramena, to nas nije čudilo, od nje  se malo kad rastajao, ali nas je  čudilo što nosi torbu kad je  vidio da smo mi svoje ostavili u kolibi. Pretpostavljali smo da  on o svrsi ovog predvečernjeg postrojavanja nešto zna, da su  mu o tomu nešto prišapnuli njegovi današnji posjetioci ili da  mu je to jučer u grahu, u žaru prepirke i ucjena, bilo rečeno.  Zato ga i nismo podsjetili da nas nitko od stražara nije zvao u  stroj   sa   svim   svojim   stvarima,   nego   su   svi   vikali   da   se  postrojimo u  jedan  red.  Osim  toga,  padalo  je u  oči  da  je na  kraju snaga, da je ostao bez štita kako je »pošao uz konje«, i da  se, ogoljen do kosti, izgubio u strahu što će s njim biti, jer je  dobro znao što se dogodilo onima koji  su bili slični njemu, i 240

ustaše i časnici. Prepustili smo ga njegovu pjevu, da blagom  riječi imenujemo stanje u kojem se našao, ali smo ga stavili u  sredinu da ne bi osjetio da ga napuštamo. Sto je, pred Bogom  treba biti iskren, bila istina.  – Mirno! Tišina! Ne mrdaj! Ni riječi! – derali su se stražari,  kojih nije bilo manje nego kad smo iz vagona izišli na peron  zagrebačkog kolodvora.  Istražitelji, i moj Volođa koga je bilo lako prepoznati, kad  smo   se   primirili   postrojeni   u   više   usporednih   jednoredova,  uđoše u baraku otkuda su i bili izmiljeli. Oni u baraku, a iz  barake iziđoše, jedno za drugim, ljudi i žene, njih tridesetak,  čija su lica bila pokrivena maskama od crnog kartona. Maske  su sličile pokladnima i sasvim je moguće da su bile pokladne, s  prorezima za oči i usta i izbočinama za nos i jagodice, ali su od  pokladnih   bile   dublje,   pokrivale   su   i   uši   i,   za   razliku   od  pokladnih koje su u bojama, sve su bile crne. Oni što su nosili  crne maske, žene i muškarci, bili su odjeveni i kao vojnici i kao  civili,   ali   mi   se   čini   da   je   maskiranih   civila   bilo   više   nego  vojnika.   Idući   jedna   za   drugom,   šutke,   u   neravnomjernim  razmacima,   ali   nikad   manjima   od   deset   koraka,   one   su   se  približile   prvom   jednoredu   i   započele   polagano   ophodnju   od  zarobljenika   do   zarobljenika.   Svaka   od   maski   kroz   crni   je  karton  pogledala svakog  od zarobljenika, pa je svaki  od nas  prolazio   provjeru   nepoznatih   kriterija   onoliko  puta   koliko  je  bilo   maskiranih   ljudi.   Manje   od   trideset   ili   više?   Ne   znam,  nisam tu pošast punu strave mogao brojiti, jer su me oči koje  su piljile u ljude i primicale se meni, oči koje su gledale kroz  proreze kartona, izluđivale.  Dovoljno je  bilo  da samo jedna maska  upre  prstom  u lo­ goraša i već bi na njega skakala dva stražara, grabila ga za  ruke   i   vodila   u   baraku,   valjda   na   provjeru   kod   istražitelja.  Prokazivanja prstom, to sam odmah primijetio, nisu bila če­ sta. Iz prvog su reda, dok su maske došle do nas, a u njemu je  bilo oko trista ljudi, u baraku odvedena samo  četiri čovjeka.  Bude  li  tako  po svakom  redu,  računao sam  da  će  ih  biti  iz­ dvojeno stotinjak. Prvih deset maski temeljito je odgledalo nas  četvoricu, na početku drugog jednoreda, i prošlo ne uprijevši  prstom   ni   u   jednog   od   nas.   Ali,   kad   nam   je  pristupila  crna  maska u žutoj haljini s različkovim cvjetovima, uprla je pr­ stom  u Luku, pa njega stražari odmah pograbiše i povedoše u  baraku. Dok su ga odvodili, još su dvije maske, jedna u voj­ ničkoj   odori,   a   druga   u   plavim   hlačama   i   kariranoj   košulji, 241

uprle   prstom   u   Luku,   želeći   time   posvjedočiti   da   je   odabir  maske u žutoj haljini tri puta ispravniji od drugih, jer su ga tri  maske potvrdile. I te tri i sve ostale maske koje su ih slijedile  nas su trojicu ostavile na miru.  Maske su otišle na odabir, čega i koga ne znamo, u druge  redove i biranje je trajalo do sumraka, jer je išlo polagano, jer  je   jednoredova   bilo   mnogo   i   jer   je   odvođenje   izabranih   u  baraku, iako pod prisilom, moralo teći bez gužve i vike. Maske  su nastavile birati, a mi smo i dalje stajali u stroju, ni makac s  mjesta, ni riječi iz usta, i gledali što se oko nas događa, i žalili  za konjušarom, i bili malčice sretni što mi nismo odabrani. Po  konjušarevu smo slučaju znali da taj odabir ne nosi nikakvo  dobro. Pred   baraku   za   preslušavanje,   vozeći   natraške   po   Zavrt­ nici,   nagurana   su   dva  kamiona,   jedan   s   ceradom,   drugi   bez  nje. Stražari su otvorili stražnja vrata karoserije, podmetnuli  ljestvice, i oni što su ih crne maske odabrale a stražari poveli  do   istražitelja   počeše   izlaziti   iz   barake.   Imali   su   ruke   na  leđima svezane žicom. Nekoliko ih je izišlo nevezano, ali ti nisu  ukrcani u kamione, već su se pridružili nama u stroju. Padala  je   noć   i   mi   Luku   sigurno   ne   bismo   vidjeli   kad   je   izišao   iz  barake i ušao u kamion da na njemu, prebačena preko ramena  i vezana s druge strane pod pazuhom, nije bila njegova deka.  Maske   su   nestale!   Nama   daju   razlaz   i   preporučuju   spa­ vanje, a dva kamiona puna vezanih odabranika crnih maski  pale motore i kreću, prvi onaj s ceradom, a za njim onaj bez  nje. Izišli su na vrata logora i, dižući prašinu, krenuli uz nasip  prema   prolazu   ispod   nadvožnjaka.   Kad   drugi   kamion   naiđe  ispod  svjetiljke  što  je  sjala  na  nosaču  pričvršćenu   za most  i  osvjetljavala prolaz ispod njega i sve  što prođe, neka žena u  kućici na mostu vrisnu i istrča otuda vičući:  –   Prepoznala   sam   ga!   On   je!   Jaoj   meni!   –   Čini   se   da   je  druge žene smiruju dok ona viče: – Ne mogu šutjeti dok njega  odvode na strijeljanje. Ne mogu!  I   taj   vrisak   žene   koja   je   prepoznala   nekoga   svoga,   i   taj  šapat   žena   koje   stražare   skrivene   u   kućici   da   bi,   dok   noću  njihovu čeljad odvode na stratište, pri svjetlosti svjetiljke pre­ poznale   odvode   li   njihove   i   bivale   sretne   ako   nikoga   svoga  nisu  prepoznale,   sve   je   to   bila   samo   uzgredna   epizoda,   ne­ znatna bilješka na širokom platnu muka, strahova i strada­ nja koja su nas posvuda okruživala, a nisu se čula od pobjed­ ničkih fanfara ni vidjela od pobjedničkog blještavila. Sve je to 242

u   znaku   pjevanja   starih   pjesama   uz   gitare   s   onim   koji   ode  opasan dekom.  Noć noća, mi se zavlačimo u kolibu, a naš Luka put putuje!  Koga dovesti na njegovo mjesto u  četverored kad krenemo u  »južnom pravcu« pod šifrom »Banja«?  – Ej, zašto ti tako rano ustaješ i buljiš u istok? Ovo je treće  jutro što te gledam. Jesi li šenuo pameću? – pitao me trideseti  svibnja čovjek koji je, sjedeći na klupici blizu naše kolibe, bdio  kao i ja. – A zašto ti ne spavaš? – uzvratio sam mu.  – Rana me peče – kaže i hvata se desnom šakom za lijevo  rame. – Zar si ranjen? – Jesam, tu, ispod lijevog ramena, u mišicu, ali krijem da  sam ranjen. Nemoj to nikom reći. A i druga sam izgubio. Sinoć  su   crne   maske   prokazale   Štefa   Petrinjaka,   mog   velikog  prijatelja.   On   mi   je   i   ranu   previjao.  Što   ću   kazati   njegovoj  sestri   kad   danas   dođe   na   žicu   i   pita   me   gdje   je?   –   reče   mi  čovjek a ja sjedoh na klupu uz njega. S tim sam se čovjekom družio čitav taj dan. Upoznao sam s  njim Tadiju i Frantu, pa su nam se i oni s vremena na vrijeme  pridruživali. Mi smo tražili četvrtog, a on, koji nije znao što su  marševi, tražio je samo nadomjestak Štefu Petrinjaku; tražio  je nekoga tko će s njim prikupljati i dijeliti hranu, i nekoga tko  će mu previjati rane. Mislio je da sam ja taj, i nije se od mene  udaljavao. Moram priznati, ja sam toj ljepljivosti izmicao, jer  on s onom ranjenom rukom, iako se činilo da je na putu oz­ dravljenja, nije bio pravi izbor za četvrtoga u redu. Nisam htio  sam donositi odluku i pitao sam za mišljenje Frantu i Tadiju.  Tek   kad   su   ga   oni   ispipali   sa   svih   strana   i   rekli   mi   da   je  momak dobar, kazao sam mu neka nam se pridruži, neka svoje  stvari prenese u našu kolibu, i da ćemo od sada biti zajedno.  On je ponudu jedva dočekao i priznao da nas promatra otkako  smo došli, i da mu se naše zajedništvo dopada.  Naš novi supatnik zvao se Hinko Štajminger, a bio je rodom  Karlovčanin, po zanimanju postolar. Dok nije ranjen u Kozi­ brodu na Uni, pripadao je prvoj hrvatskoj udarnoj diviziji ko­ ja je bila sastavljena od dijelova Poglavnikova tjelesnog zdruga 243

i  tri   gorska  zdruga.   Bio  je  pripadnik  Poglavnikova  tjelesnog  zdruga,   druge   bojne.   Divizijom   je   zapovijedao   general  Gregorić,   načelnik   stožera   bio   je   Nališ,   njegovom   bojnom  zapovijedao   je   bojnik   Gavez,   a   njegovom   satnijom   satnik  Medić. Nakon ranjavanja dospio je u bolnicu na Šalati, gdje su  mu, namjestivši zdrobljenu ramenu kost, povili ranu i lijevu  ruku stavili u gips. Gips mu je bio i oko pasa da bi se imala za   što   pričvrstiti   ispružena   ruka.   Rana   je,   prema   riječima  liječnika, dobro zacjeljivala i vjerojatno bi već bila zaci–jeljela  da u Zagreb nisu došli partizani i liječenje njegove rane bilo  prepušteno njemu i Štefu Petrinjaku.  Na kraju mise u bolničkoj kapeli dvadeset i drugi travnja,  kad   je   svima   bilo   jasno   da   partizani   dolaze,   jedan   je  domobranski časnik svim pripadnicima Poglavnikova tjelesnog  zdruga, svim ustašama i legionarima, svima koji su zbog rana  morali   dočekati   partizane   u   bolnici,   svima   koji   nisu   imali  domobranske dokumente, podijelio domobranske vojne knjižice  u  kojima  je  pisalo  kojoj   su  jedinici   pripadali   i   tko  im   je  bio  zapovjednik   satnije.   Hinko   je   prema   toj   knjižici   pripadao  domobranskom   gorskom   zdrugu   generala   Peričića,   a   satnik  mu je bio Ante Zlatanović. Mjesto ranjavanja postalo mu je ono  stvarno,   Kozibrod   na   Uni.   Domobranski   časnik   koji   im   je  podijelio te, a što drugo nego lažne dokumente, savjetovao im  je da tajnu nikomu ne odaju, da će, odaju li, skriviti i svoju  smrt   i   smrt   mnogih   svojih   drugova  koji   su  takav   dokument  primili, jedino što su za njih, koji u bolnici, ranjeni, dočekuju  partizane,   mogli   učiniti   njihovi   zapovjednici   i   liječnici.  Savjetovao im je i da neka vojne knjižice, prave, zapale u peći,  odmah, čim se iz kapele vrate u bolničke sobe.  Kako je bio bez domobranske odore, kao i svi oni koji su  primili   nove   vojne   knjižice,   podijelili   su   im   u   crkvi   nešto  odjeće. Hinko je dobio lijepe dočasničke hlače. Za ostalo nije  važno, proljeće je i dolazi ljeto!  Na   kraju   nam   je   rekao   da   dobro   zapamtimo   jedinice   i  zapovjednike   koje   ćemo   naći   upisane   u   knjižici,   i   da   to   na  saslušanjima,   koja   će   biti   duga,   mučna   i   nasilna,   stalno  ponavljamo i da, zaboga, ne promijenimo iskaz.  Hinko misli da samo toj knjižici i tom savjetu ima zahvaliti  što je još na životu.  U  rane jutarnje sate deseti svibnja kroz prozore su i bo­ lesnici i bolničko osoblje, koje je uz njih ostalo, gledali kako u  dvorište bolnice na Salati ulaze troja zaprežna kola, dugačka, 244

bačvanska, s dugačkim i visokim ogradama. Kola su, kao ci­ ganska,   bila   pokrivena   žutom   ceradom,   a   oko   cerade   na  stupovima   i   ogradama,   kao   kod   čergara,   visili   su   kotlovi   i  limenke raznih veličina.  – Iz straha i radoznalosti načičkali smo se na prozorima,  jer smo znali da će toga dana partizani preuzeti bolnicu – kaže  Hinko.  Uz tri zaprege, u dvorište vojne bolnice na Salati ušao je i  bolnički   vod,   dvanaest   drugarica   koje   su   držale   konjske  štranjge u rukama i upravljale konjima ili išle uz kola. One sa  štranjgama zategoše uzde i uz povike »Hej, Zekane!« i »Stoj,  Riđo!«  zaustaviše  se.   Čim   se  konji   smiriše,   njih  se  dvanaest  okupi   oko   trinaeste,   koja   je   bila   starješina   voda,   i   krenuše  prema ulaznim vratima vojne bolnice gdje ih je čekao ravnatelj  sa   svim   sestrama,   u   nadi   da   će   se   obaviti   primopredaja  bolnice,   kako   je   to   običaj   u   svim   ratovima,   gdje   je   svaka  bolnica na usluzi svima koji su ranjeni, bez obzira pripadaju li  pobjedničkoj   ili   poraženoj   strani.   I   ravnatelj   i   časne   sestre  izdužili  su  vratove očekujući  napeto  prve  riječi  osloboditelja,  kako su partizani sami sebe zvali.  – Će da ovo raskužimo, drugarice – rekla je trinaesta oko  koje su se ostale okupile. – Idemo, trk! – dodade i one uđoše  kroz   vrata   i   raziđoše   se   po   katovima,   a   da   ni   riječi   nisu  progovorile ni s ravnateljem ni sa časnim sestrama, kao da ih  na ulazu u bolnicu nije ni bilo, kao da je primopredaja bolnice  u kojoj se podnosi izvještaj o bolesnicima i osoblju gospodska  izmišljotina na koju se ne treba osvrtati. –   Vidiš   li,  Štef,   tko   nas   pobijedi?   –   rekao   je   Hinko  Petrinjaku i s prozora otišao do svoje postelje i legao u nju s  ispruženom rukom kao galeb s ranjenim krilom. U njihovu sobu, u kojoj je bilo dvadeset ranjenika, ušla je  malena   partizanka,   obučena   u   žutu   englesku   bluzu   i   hlače  koje   su   joj   bile   i   kratke   i   tijesne.   Stražnjica   joj   je   bila   kao  berda. Zalizala je pramenje duge kose i splela ga u pletenicu,  koja   joj   je   dosezala   do   vrha   stražnjice.   Na   tjemenu,   na  zalizanom dijelu kose, imala je kapu s petokrakom izrezanu od  crvene čohe. –   Čim   uđe   –   priča   Hinko   –   uputi   se   prema   našim  krevetima.   Podigao   sam   glavu   misleći   da   će   me   pitati   za  zdravlje. Ipak je ona bolničarka, a i naše su časne sestre lijepo  pazile   ranjene   partizane,   pa   će   se   i   ona   valjda   lijepo  predstaviti. 245

Vraga,   ona   i   ne   pogleda   ranjenike   nego   udari   pravo   na  Hinkov   noćni   ormarić   i   poče   po   njemu   prevrtati   zatečene  stvari.   Nije   našla   ništa   vrijedno   njezine   pažnje,   pa   zatvori  ormarić,   uspravi   se   i   na   vješalici   iznad   Hinkova   uzglavlja  ugleda lijepo uglačane dočasničke hlače. Skinu ih s vješalice,  pogleda i upita obojicu, Hinka i Petrinjaka: – Čije je ovo? – Moje – odgovori Hinko. – E, sad ćemo se  đorati, druže! – reče i poče raskopčavati  svoje hlače, tu, pred nosom njih dvojice. Svoje kratke i tijesne hlače jedva je skinula preko širokih  guzova i debelih bedara. Načas je ostala samo u gaćicama, dok  je svoje hlače motala u trubu i bacala ispod kreveta. Zatim je  Hinkove dočasničke hlače začas obukla i potpasala se. Kad je  vidjela kako joj lijepo stoje, poskočila je, vrisnula i rekla:  – Jebo te, što mi dobro stoje! Gledajte, cure! – obratila se  drugim bolničarkama u sobi. – Boga vam vašega, imate li još  što ovako dobro? – pitala je njih dvojicu. A   njih   su   dvojica   ostala   zapanjena:   kakva   je   to   sestra  bolničarka koja bogara i uzima osobne stvari ranjenika? Ali,  kad   su  pogledali   po   sobi   da  vide  što   druge   bolničarke   rade,  vidjeli su njih pet kako otvaraju bolesničke kovčege i ormariće,  prevrću   po   njima   i   uzimaju   što   im   se   svidi.   Njihova   ih   je  bolničarka, ona s dupetom u veličini berde, šećući posred sobe,  pozivala   da   na   tren   prekinu   krađu   i   pogledaju   kako   njoj  podčasničke hlače lijepo pristaju. – Bogec zagorski! – rekao je Hinko svom Štefu Petrinjaku.  – Vidiš li da su nas počeli i po drugi put oslobađati?  Nakon   dva   dana,   dvanaesti   svibnja,   opet   rano   ujutro  zapovjeđeno im je da svi oni koji mogu hodati iziđu na dvorište  i postroje se, a koji ne mogu, neka ostanu u krevetu. Svi se sele  u novu bolnicu, oni koji mogu hodati, ići će pješice, a oni koji  ne mogu, bit  će na novo mjesto prebačeni bolničkim kolima.  Petrinjak, koji je bio ranjen u nogu, ali mu je rana zacijeljela  pa je mogao hodati, reče Hinku neka i on krene pješice. Jest da  ruku mora držati raskriljenu, ali mu nogama nije ništa. I on se  odluči na pješačenje!  Rečeno im je da nitko na dvorište ne smije izići u bolničkoj  pidžami.   Ono   što   pripada   ovoj   bolnici,   mora   u   njoj   i   ostati.  Kako su Hinko i Petrinjak sve svoje stvari i odjevne predmete 246

prilikom dolaska u bolnicu bili pohranili u bolničko spremište,  koje   su   oslobodioci   počistili,   a   ono   što   im   je   u   kapeli   dano  odnijele su bolničarke, nisu imali što drugo obući do bolničkih  pidžama.   I   oni   se   u   njima   uputiše   prema   izlazu   iz   bolnice.  Tamo   bolničarki,   koja   je   pregledavala   tko   izlazi   i   tko  što  sa  sobom   nosi,   rekoše   da   nemaju   što   obući   svuku   li   bolničku  pidžamu.  – Skidajte to sa sebe, pas vas jebo! – reče sestra drugarica,  zaleti se na njih kao kobac na sjenicu i skide s Petrinjaka i  donji i gornji dio pidžame, a s Hinka samo donji, jer gornji s  raskriljene   ruke   nije   bilo   lako   skinuti   i   jer   on   nije   imao  potkošulju kao Petrinjak, pa joj se, valjda, učinilo sablažnjivo  da ga istjera na dvorište sasvim gola. Na kraju im je svakomu  dala nogom u guzicu i naglavačke ih izbacila na dvorište.  Hinko   je   ostao   u   gornjem   dijelu   pidžame,   a   Petrinjak   u  potkošulji. Od pasa naviše bio je u gipsu, lijevu je ruku imao  raširenu,   na   željeznoj   šipci,   pa   mu   je   preostala   samo   jedna  ruka zdrava i slobodna da njome pokrije mušku sramotu među  nogama.   Petrinjaku   su   za   taj   posao   na   raspolaganju   ipak  ostale   dvije   šake.   Ušli   su   u   sredinu   gomile   na   dvorište  izbačenih ranjenika, da bi se njihova sramota manje vidjela,  ali, kad su se tamo našli, vidjeli su da bez gaća nisu samo njih  dvojica, golih je bilo koliko i onih u gaćama.  Na dvorištu su ih zadržali sve do podnevnog zvona, a onda  su   ih   svrstali   u   četveroredove   i   tužna   je   povorka   golih,  polugolih i odjevenih ranjenika krenula prometnim gradskim  ulicama, Draškovićevom, Palmotićevom i ne sjećam se kojom  još.   Prošli   su   i   Zrinjevcem   i   ispred   Kolodvora.   Tamo   ih   je  pogledom   pratila   masa   svijeta.   Jedni   su   pljuvali   po   njima   i  vikali: »Bando, dolijali ste«, a drugi su, da im se suze ne vide,  pokrivali  oči šakama,  okretali  se od njih i  bježali nekamo u  stranu.   On   su   i   Petrinjak   krili   svoju   muškost,   ali   je   bilo  vojnika koji svoju sirotinju nisu skrivali, nego su puštali da se  vidi sve što se ima vidjeti.  Smjestili su ih u nekakvu školu, nekakav dom mladeži, što  li je to bilo, na podove bez ikakve prostirke i pokrivača. Kako je  samo bilo tužno gledati gole i polugole ljude kako leže na podu  bez prostirača. Ranjeni su i morali bi  biti  u bolnici!  Gladni,  bolesni,   bez   ičije   pomoći,   a   straže   posvuda   oko   njih.   Već  sutradan   u   novom   ih   je   obitavalištu,   koje   je   bilo   negdje   u  blizini   Kolodvora  –   zvižduci   su   se  lokomotive  čuli   kao   da  je  peron na dvorištu kuće u kojoj su bili – posjetila Petrinjakova 247

sestra. Vidjela je što im treba i istog dana i jednomu i drugo­ mu   donijela   hlače   s   još   nekoliko   komada   najnužnije   odjeće.  Tomu su se obradovali više nego da im je tko poklonio slobodu.  Ima nešto neizdrživo ponižavajuće u tomu da hodaš gol!  Što   se   dalje   zbivalo   s   njim   i   s   njegovim   drugom   Štefom  Petrinjakom, Hinko nije morao pričati. U tom je obitavalištu, u  malom notesu što mu ga je s olovkom donijela Štefova sestra,  počeo voditi dnevnik. Pod svaki nadnevak po jednu rečenicu,  rijetko po dvije, samo u dva navrata više od toga. Pokazao nam  je taj dnevnik i dao da ga pročitamo, što nije bilo teško, jer tu  se   čitati   više   od   deset   minuta,   imajući   na   umu   i   to   da  postolarov rukopis nije bilo najčitljiviji, nije imalo što.  Prema onomu što je u dnevniku zabilježio, u toj su »bolnici«  ostali   do   dvadesetog   svibnja.   Do   tada   »prozivke,   popisi,   raspored   i   preslušavanja   cijeli   dan   i   noć.«   Komesar   ga   je  šutnuo   nogom   i   rekao   mu   da   je  »džukela,   propalica  i   da  ga  treba streljati«. »Glad. Odveli su poveću skupinu, a nitko ne  zna   kamo.«   »Dobili   smo   prvi   put   kukuruzni   kruh,   jedan   na  četiri čovjeka.« »Ništa za jelo. Glad i odlazak druge skupine u  nepoznato.« »Moja i Petrinjakova skupina za koji dan  će biti  preseljena u neki drugi logor.«  Zapis na dan uoči preseljenja, točnije dvanaesti svibnja, bio  je   za   njegov   način   vođenja   dnevnika,   svaki   dan   po   jedna  rečenica, vrlo opširan. Toga dana bilježi: »Petrinjakova sestra  nam je rekla da je njihov kum Miko, vozač kamiona, u Savi  prepoznao Iveka i Drageca, dečke koji su s nama bili u bolnici  na Salati, jedan bez desne, drugi bez lijeve noge. Miko je dečke  svojim očima u lice pogledao. Kad mu je Petrinjakova sestra  rekla da to ne može biti istina, on joj je odgovorio: 'Je bog i  bogme, sve su ih u Savu pobacali. One što nisu mogli hodati i  što su  ostali  u sobi.  Njih  četiristo i  pedeset.'  Ne  znam  da li  Miko  govori   istinu,   ali   oni   što  nisu  mogli  hodati   nikad  nisu  dovezeni   u   novu   bolnicu,   a   rečeno   im   je   bilo   da   će   biti  prevezeni. I meni su to rekli, ali me je Petrinjak nagovorio da s  njim pođem.«  Novo prihvatilište, sad već logor jer za njega liječenja više  nije bilo, bio je sabirni logor u Prečkom. Tu su zatekli više od  pedeset   tisuća   vojnika   vraćenih   iz   Slovenije   i   zagrebačkih  civila koji su uhićeni kod kuće i tamo dotjerani. Bojao se da ne  završi u Savi kao što su završili nepokretni ranjenici iz bolnice  na Salati, sad samo zato što je ranjen, što ima ruku u gipsu i  što   neće   moći   raditi.   »Petrinjak   mi   iza   barake   klamfom   ra­ sjekao na leđima gips i odvalio ga, iako sam bio još u ranama i 248

slomljene ruke, ali sam se bojao, jer se pričalo da će ranjeni  koji ne mogu raditi biti likvidirani. Tako sam navukao bluzu  koju sam dobio na poklon i uvrstio se medu zdrave.« Čak se i  za rad javljao kad su tražili one koji će nešto raditi.  U logoru u Prečkom proboravio je sedam dana, a onda je  zajedno s Petrinjakom prebačen u logor na Kanalu, istog dana  kad smo i mi došli u njega. Za tih je sedam dana u dnevnik  ubilježio: »Neki su naši došli do Maribora i kažu da su ondje  poubijani   mnogi   naši   ljudi,   a   oni   koji   su   došli   u   Prečko  određeni   su   za   vojsku   jer   su   mladi.«   »Zaista,   ode   poveća  skupina   ljudi,   oko   tri   tisuće,   da   ih,   navodno,   obuku   u  partizanske uniforme.« »Dobili smo rijetku puru. Neprekidno  dovoze zagrebačke civile, mlade i stare, muške i ženske.« »Dani  su   nam   dugi   kao   godine:   nitko   ne   zna   kamo   i   kad   će   biti  odveden.« »Noćna su preslušavanja mučna i duga. Ja se držim  onoga što piše u mojoj vojnoj knjižici.« »Opet su neki došli iz  Slovenije,   a   neki   odvedeni   pješice   za   Skopje   –   tako   kažu  stražari.« »Otišla  je  poveća  kolona  za Vršac   –  tako  se priča.  Mene i Petrinjaka sutra šalju u logor na Kanalu. Još će nas  ispitivati tko smo.«  Pod   jučerašnji   nadnevak,   kad   je   ostao   sam,   Hinko   je  zabilježio: »Mog druga Stefa Petrinjaka prokazala je osoba pod  crnom maskom i on je odveden u nepoznato. Ja mislim zato jer  je rekla da  on  nije  bio  domobran,  kako mu u  vojnoj  knjižici  piše,   nego   pripadnik   Poglavnikova   tjelesnog   zdruga.«   Što   će  ubilježiti pod današnji dan, kad je postao jedan od četvorice u  redu, ne znam. 

U tri sata trideset i prvi svibnja preko razglasa je najavljena  prozivka   i   spremanje   za   odlazak   onih   koji   budu   prozvani.  Svrstavanje u kolonu onim redom kako je tko prozvan, trajalo  je  od  pet  sati  do  svitanja.   Zvijezdu  sam  Zornjaču  toga jutra  gledao   svrstan   u   četverored   s   Frantom,   Tadijom   i   Hinkom.  Gledao i mislio na papiriće što sam ih pripremio i što sam ih  djelomice ispisao, koje ću dopuniti i posijati usput, čim saznam  cilj i smjer našeg putovanja. Ne ostavljaj me, zvijezdo moja!  Kolona u kojoj je bilo tisuću do tisuću i tristo ljudi krenula  je   Zavrtnicom,   ispod   nadvožnjaka,   Branimirovom   do   Ko­ lodvora. Na njenu čelu išli su domobranski časnici s činovima  višim od satnika. Prvi slijeva nosio je transparent na kojem je  pisalo: OVO SU POGLAVNIKOVI OFICIRI I VOJNICI. Dvojica 249

u sredini nosila su Pavelićevu rukom naslikanu sliku. A četvrti  je   u   redu   nosio   transparent   s   natpisom:   SUTRA   ĆE   I   ON  PROĆI OVIM PUTEM. Ispod toga je crvenom bojom ucrtana  strelica koja je pokazivala da se to što gore piše odnosi na onog  sa slike.  Na Kolodvoru smo nabijeni u vagone za prijevoz stoke sa  zakovanim   prozorima.  Krenuli   smo na  jug  i  bili   iskrcani   na  željezničkoj postaji u Karlovcu. Kroz Karlovac smo prošli kao  što smo prošli i dio puta kroz Zagreb, u koloni, s Pavelićevom  slikom i svim onim pisanijama na čelu. Nastavili smo putovati  kroz   Kordun,   gdje   su   nas   pokazivali   tamošnjem   srpskom  stanovništvu pričinjavajući mu time veliku radost i zabavu.

8. Kolona koja je od Zagreba do Karlovca prevezena vlakom nije  bila  sastavljena samo od ljudstva zarobljena u Sloveniji i do  Zagreba   dopremljena   raznim   smjerovima   i   na   razne   načine,  nego i od ljudstva polovljena po gradu i okolnim mjestima, a  porijeklom   iz   središnjih   ili   južnih   dijelova   Hrvatske.  Porijeklom, ili su uz te krajeve bili vezani službom, bilo vojnom  bilo   civilnom.   Do   te   smo   spoznaje   došli   i   uvidom   u   mjesto  rođenja   i   službovanja   članova   našeg   četveroreda   i  propitivanjem ostalih pripadnika kolone što ih veže uz južni  smjer   i   šifru   »Banja«.   Oni   koji   su   bili   rodom   iz   tih   krajeva  donijeli su u vagonima, čim su po imenima postaja otkrili u  kojem smjeru idemo, preoptimističan zaključak da nas voze u  mjesto rođenja, stanovanja i zaposlenja, i da će nas tamo, kad  smo na Kanalu izbjegli odabir crnih maski i kad nas noću, po  nalogu istražitelja, kamioni nisu odvezli u nepoznato, pustiti  svojim   kućama,   kao   što   su   neki   i   na   Kanalu,   pogotovo  Zagrepčani, bili pušteni. Taj je optimizam splasnuo kad smo se  iskrcali u Karlovcu i bili ponovo svrstani u kolonu, s parolama  i slikom na čelu kakve smo nosili i na prolazu kroz Zagreb, i  kad smo kroz grad krenuli cestom prema Slunju, a nitko od  Karlovčana, kojih je u koloni bilo najviše, ne ostade u gradu i  ne ode svojoj kući.  Ističem sastav kolone  da bih kazao kako kolona  nije bila  očerupana, kako je, u cjelini uzevši, bila pernata, a neki njeni  pripadnici   i   bogato   opremljeni.   Od   nje   se   imalo   što   oduzeti. 250

Oni koji su uhapšeni u Zagrebu i okolici, dovedeni u logor na  Kanalu, tu ispitivani i, kako su porijeklom bili negdje s juga,  bili upućeni u južnom smjeru, imali su na sebi dobru odjeću i  obuću,   izletničku,   i   preobilnu   opremu,   porcije,   čuturice,  ručnike i mnoštvo drugih sitnica. Nešto su od toga sa sobom  bili donijeli kad su bili uhićeni, a nešto im je donosila obitelj i  rodbina, po potrebi i narudžbi, dok su boravili na Kanalu, neki  i po više tjedana. Sve što su sa sobom donijeli, sve što im je  doneseno u logor, ponijeli su sa sobom na južni put u uvjerenju  da će im sve to trebati i da bez toga neće moći živjeti. A oni koji  su očerupani došli u kolonama s austrijske granice, ponekad  bez ikakvih  potrepština,   a  ponekad  i   bez  dijelova  odjeće,   na  Kanalu su, bilo darovima rodbine koja ih je posjećivala, bilo  prošnjom   od   onih   koji   su   imali   viška,   popunili   i   zaokružili  svoju garderobu i opremu. I jedni i drugi činili su kolonu, kad  smo se u Karlovcu iskrcali, privlačnim plijenom za grabljivice,  kakvih smo se mi, stari članovi kolona, nagledali, a novajlije o  njima ništa nisu znale.  Čim   sam   ugledao   našu   pratnju,   koja   nas   je   dočekala   na  peronu   karlovačke   željezničke   postaje   i   tu   naš   postrojila,  naslutio   sam   da   će   biti   perušanja,   jer   je   kolona   bila   i   bolje  odjevena i bolje opremljena od naših pratilaca. Rekao sam to  svojima, pa smo se, što bi se reklo, izmjerili koliko smo teški.  Nas   trojica,   Franta,   Tadija   i   ja,   odjeveni   smo   bili   u  domobransku odjeću što smo je našli kod tenkovskih graba, ne  bilo ih više. Nije nova, nije ni stara! Usporedi li se s najboljim  što   kolona   ima,   bar   u   prvi   mah   neće   biti   privlačan   plijen.  Nadali smo se da deračina neće ići tako daleko da bi i naše  uniforme,   kad   se   očerupa   sve   šareno   perje,   grabljivicama  postale zanimljive. Jedino teške vojničke cipele, koje smo sva  četvorica imali, mogle bi za pratioce kakve vidimo pred sobom  imati   prednost   pred   plitkim   civilnim   cipelama,   u   kojima   su  mnogi   u   koloni   pošli   na   put.   Hinko   je   ipak   bio   nešto   bolje  odjeven od nas. Sestra njegova druga Štefa Petrinjaka za njega  se brinula kao i za svog brata. Imao je čak i torbu s higijen­ skim priborom i, zamislite, nepromočivu kišnu kabanicu! Sto  opet   nije   bila   rijetkost!   Dobar   dio   onih   koji   su   iz   Zagreba  kretali   u   koloni   prvi   put   imali   su   uza   se   kišnu   kabanicu   s  kukuljicom, kakva je i Hinkova bila.  Sudeći   po   odjeći   –   a   po   čemu   bi   se   drugom   u   prvi   mah  moglo suditi? – naši su pratioci mogli i biti i ne biti regularna  partizanska vojska. Vidjeli smo i gore i šarolikije odjevene parti­ 251

zane, doslovce gole i bose dok nas ne bi očerupali, pa ipak su se  nazivali   slavnim   udarnim   divizijama   i   brigadama.   Prema  tomu,   obučeni   jednako   loše   kao   i   oni   što   smo   ih   sreli   na  austrijskoj granici, i ovi bi na Kordunu mogli biti neka udarna  brigada. Samo, oni su na austrijskoj granici bili mladi ljudi, a  ovi su sredovječni ili sasvim stari, sve odreda sjedokosi. U po­ habanoj   i   pokrpanoj   odjeći,   svi   na   konjima.   Ali   na   kakvim  konjima? Osim nekoliko uhranjenih jahaćih konja pod sedlom i  vojnom ormom, sve su to bila kljusad ispre–gnuta iz pluga i  pojahana kad im je jahač na glavu stavio ular od konopa a na  leđa komad sukna od biljca ili kakve druge ponjave. Neke su  od   tih   raga   bile   tako   niske   da   su   se   noge   jahača   vukle   po  zemlji. Kakvi god bili, konje su pod sobom svi imali, i svi su  imali  nove i  jednoobrazne  partizanske  kape sa zvijezdom  od  crvene čohe. Jedan su drugoga, ne dodajući predznak »druže«,  zvali imenom, prezimenom ili nadimkom. Tako su oslovljavali i  zapovjednike, ne navodeći im ni čin ni položaj u toj vojsci na  »tatarskim   konjima«.   Tako   su   jednog   zapovjednika,   koji   je  prenosio   zapovijedi   od   čela   do   začelja   i   u   toj   ulozi   stalno  trčkarao   duž   kolone,   zvali   Radića,   a  drugoga,   koji   je  bio  na  čelu, kod Pavelićeve  slike i parola, i izdavao  zapovijed da se  ubije svaki onaj koji, kad kolona krene, ne bude u svom redu,  zvali su Gaćonja.  – Sve sami Mićuni – rekao je čovjek u četveroredu iza nas.  – Što ti je to? – pitao sam ga, ali mi on nije odgovorio. – Tako Karlovčani zovu kordunaške Srbe – šapnuo mi je na  uho Hinko Štajminger. Dok   smo   prolazili   gradom   pored   sjetnih   pogleda   većine  prolaznika,   bilo je  i  nekoliko pokušaja  da nas   napadnu i  da  nam štogod otmu. Naoružani seljaci pod zapovjedništvom svog  Gaćonje i Radice nisu to dopustili. U nama, koji smo iskusili  kolone, pojavila se slabašna nada, lahor od nade, da će nas ova  vojska braniti i od drugih i, što je još važnije, od same sebe.  Tako je i bilo sve dok se s Turanjskih brda nismo spustili u  Tušilović i tamo, neočekivano, nakon usiljenog marša, gonjeni  povicima   konjanika   na   lošim   konjima,   dobili   odmor,   na  njivama,   samo   uz   desnu   stranu   ceste,   da   bi   stražari   na  konjima lijevom mogli nesmetano cirkulirati.  – Hinko – rekao sam Štajmingeru, kojem je ovo, zanema­ rimo li šetnju s gologuzim ranjenicima kroz zagrebačke ulice, 252

bilo   prvo   putovanje   u   koloni   –   dobro   bi  bilo   da   svoju   kišnu  kabanicu strpaš u Frantinu staru vrećetinu.  – Zašto? – pitao je Hinko. – Strpaj i dočas ćeš vidjeti zašto. Uostalom, ti to već znaš.  Zbog   istog  onog   zbog   čega  si   ostao   bez   podčasničkih  hlača   i  pidžame.  »Đoranje« je, kako su svi partizani koje sam vidio nazivali  tu radnju, otpočelo kraćim govorom zapovjednika Gaćonje, koji  je jahao na bijelom konju, boljem od svih. Opetovao ga je tri  puta, na čelu, na sredini i na začelju, jer ga inače ne bismo čuli  bez obzira što je bio na konju i bez obzira što je bio poprilično  grlat. – Bando ustaška! – rekao je. – Pas vam mater jebo! Sad će  biti »đoranje« odjeće i obuće između vas i mojih vojnika. Ako  niste   znali   što   je   to,   ja   ću   vam   reći.   To   vam   je   ovako:   ja  zatražim tvoje hlače, ti mi ih dadeš i zauzvrat dobiješ moje. Je  li pravedno? Jest, jer vi ste banda, a mi smo vojska. A banda  od  vojske  mora  biti   lošije  obučena.   Je  li   tako?   Ako  se  netko  suprotstavi, pa neće da se »đora«, metak u čelo, nogom u dupe i  u grabu kraj puta. Je li jasno? Jasno je, kako ne bi bilo jasno,  pas vam mater...!  Kad   je   održao   govor   o   »đoranju«,   što   je,   valja   priznati,  savjesno obavio, i sjahao s konja u našoj blizini, vidjelo se da je  to čovjek niska rasta, jedar i krivonog kao stepski jahač. Sa  spljoštenim nosom, ispupčenim jagodicama i očima usađenim  duboko   ispod   čeone   kosti,   u   licu   je   bio   prava   nakaza.   Je   li  prešao   četrdesetu   i   rano   posje–dio,   ne   znam.   On   je   prvi  započeo »đoranje« tako što je, idući desetak koraka uz kolonu,  prstom pozivao pojedine zarobljenike da s njive iziđu na cestu.  Kad su ga poslušali, rekao im je tko što s njim »đora«. Ti hlače,  ti bluzu, ti cipele! Na kraju, ti kišnu kabanicu, ali bez zamjene  jer   Gaćonja   nikakve   kišne   kabanice   nije   imao.   Tako   je  primjerom   svojim   vojnicima   pokazao   da   »đoranje«   ne   treba  usko   shvaćati   kao   zamjenu,   nego   ga,   gdje   zamijeniti   nemaš  što, možeš proširiti i na oduzimanje bez naknade, što se onda  imenuje imperativom glagola »đorati« i glasi »đorni!«  Za njim su, oponašajući ga i govorom i načinom odabira što  će   »dorati«   a   što   »đornuti«,   sve   kako   i   on   učinili   i   njegovi  vojnici. Kad su ponovo uzjahali na svoju kljusad, a kolona se  digla   i   krenula,   u   novoj   ih   odjeći,   koju   su   i   na   konjima   još  namještali, nisi mogao prepoznati. Nisu nas oni uzalud, dok 253

smo   prolazili   kroz   grad,   branili   od   pohlepnih   nasrtljivaca   i  strvodera. Mi smo njihovi! Oni su to znali još kad su s novom  kapom na glavi krenuli nama u susret, oni su i išli pred nas da  novoj   kapi   nađu   i   prikladnu   odjeću.   Njih   nisi   mogao  prepoznati, ali ni one u koloni koji su do maloprije imali lijepu  odjeću, a sad su bili odjeveni u seljačke prnje i odrpane dijelove  svih mogućih uniformi.  Nas četvoricu »đoranje« nije zahvatilo, što sam ja predvidio,  zato   što   je   stražarima   na   raspolaganju   stajao   bolji   izbor   od  onog   što   smo   mi   na   sebi   imali,   i   zato   što   je,   kod   brojčanog  odnosa   da   tridesetak   logoraša   dolazi   na   jednog   stražara,   u  Tušiloviću ponuda premašila potražnju. Bojao sam se da tako  neće   biti   u   drugim   mjestima,   pa   sam   i   predlagao   da   nas  trojica, Franta, Tadija i ja, izrežemo kapice na cipelama i tako  od njih otklonimo opasnost prilikom narednog »đoranja«. Bolje  nam je imati ove cipele s izrezanim kapicama, nego neke druge  koje će nam biti tijesne i svakojake. Ne bude li »đoranje« nego  »đorni«,   može  nam   se  dogoditi   da   ostanemo  i   bosi.   Nisu   me  poslušali. Kažu da za to ima vremena! Nisam uvjeren da će u  svakoj prilici vremena biti. Neka im bude, i iz Tušilovića smo  put nastavili u cipelama čitavih kapica. 

Ono što nam se događalo na putu od Tušilovića, preko Vojnića,  Slavskog Polja, Vrginmosta, Topuskog i mnoštva drugih sela i  zaselaka, pa do sela gdje se nalazio logor skriven pod šifrom  »Banja«,   ne   da   se   opisati   kao   što   se   opisuju   drugi   događaji  vezani uz put, tako da se usputna zbivanja vežu uz mjesto gdje  su  se  dogodila  i  osobe  kojima  su  se  dogodila,   zato  što  su  se  istovjetna   događanja   dogodila   na   svim   putnim   postajama,   i  zato što su se istovjetne stvari događale svima nama. Kad bih  to učinio, upao bih u,ponavljanje, glib u svakom pričanju.  Stjecao   se   dojam   da   su   dočeci   što   nam   ih   priređuje   pu­ čanstvo usputnih naselja, unaprijed dogovoreni, vjerojatno o­ nog  trenutka  kad  se po  tim   mjestima  prikupljala  Gaćonjina  vojska, koja je, pošto se skupila, odjezdila u Karlovac da nas  dovede i pokaže. Kad bi se kretalo od mjesta do mjesta, kolo­ na je išla usiljenim maršom, što stražarima nije bilo teško pro­ voditi jer su jahali na konjima, a kad bi došla u naselje i bila  opkoljena ženama, djecom, starcima i muškinjem nesposob­ nim  za   vojsku,   sve   samim   odrpanim   i   gladnim   svijetom, 254

Gaćonja je naređivao da se zastane. Usred one vike, usred onih  prostačkih psovki, kamenovanja i udaraca  šakom i toljagom!  Nakon udaraca, pljuvanja i pogrda, taj bi se narod pomiješao s  nama   i   nastalo   bi   »đorni«   –   uzimanje   bez  zamjene,   jer   taj  narod nije htio ili nije imao što s nama mijenjati. Ako bi se tko  od  kolonaša   usprotivio  pa   ne   bi   htio   izuvati   cipele   i   svlačiti  hlače, onaj koji bi ga odlučio izuti i svući pozvao bi stražara u  pomoć. Ovaj bi pak repetirao pušku, i hlače bi bile svučene a  cipele   izuvene.   To   bi   »đorni«   trajalo   dok   bi   god   Gaćonja  smatrao da treba trajati. – Dosta, narode! Ajde, što je tko ugrabio, dobro je ugrabio.  Povlači se u stranu! Kolona, kreći! – vikao bi. – Još, još! – odgovarao bi narod. –   Ne   može.   I   drugi   čekaju,   i   njima   treba   nešto   ostaviti.  Odbij, narode! – rekao bi a mi bismo krenuli, postajući osorni  prema grabežljivcima koji nisu na vrijeme završili posao, jer ih  stražari više nisu štitili.

U tom narodu koji nas je dočekivao, u toj rulji nije bilo mladih  i zdravih muškaraca, sami bogalji i ljudi u visokim godinama,  pa   su   najnasrtljivije   bile   mlade   žene,   a   najdrskiji   nedorasli  momčići   od   dvanaest   do   petnaest   godina.   Te   primitivne  ženturače bez srama i milosrđa skidale su s nas sve što bi im  se  svidjelo,   sve  što  je  od  odjeće  i   obuće  valjalo  i  usput   nam  stalno psovale ustašku majku. Franta je iz one svoje vrećetine,  u  koju  je  uzalud  sakrio Hinkovu  kišnu  kabanicu  jer  ju  je  u  Vojniću nanjušila jedna od tih žena i odnijela, uspio spasiti par  čarapa. Ništa posebno, polovna roba od runske vune s domaćih  ovaca! U Slavskom Polju je na njega nasrnula jedna goropadna  alapača da joj dade te čarape psujući mu ustašku majku.  – Ja nisam ustaša – rekao joj je Franta.  – Kako nisi? A jesi li Hrvat? – upitala ga je alapača.  – To jesam!  –   Pa   onda   si   i   ustaša!   –   odgovorila   mu   je   kao   da   se   ta  jednakost sama po sebi razumije. – Daj čarape i gubi se dok se  nisam predomislila i probola te nožem. –   Daj   joj   čarape!   –   rekao   je   jedan   stražar   držeći   Franti  puščanu cijev na leđima. 255

Kod kuća ne znam kojeg sela iza Vrginmosta, gdje nas je  dočekalo   mnoštvo   naroda   i   gdje   su   s   nas   skinuli   sve   što   je  valjalo, stali smo ispred skupine seljaka kojih nije bilo više od  trideset, »da se i oni pomognu«, kako je rekao Gaćonja, ako im  štogod na nama zapne za oko.  Ja sam još u Vojniću na tri mjesta proparao kapice svojih  cipela i takve ih, razderane, sačuvao do tih kuća. A Franta i  Tadija, koji me ni na prilazima Vojniću nisu poslušali, u tom  su mjestu ostali bez svojih vojničkih cokula, a kao nadomje­ stak od onih što su cokule obuli dobili njihove gumene opanke,  što je bilo velika sreća, jer su i bez opanaka mogli ostati. Kao i  mnogi drugi u koloni, Hinko je bez svojih cipela ostao također  u Vojniću, a u Slavskom Polju se domogao nekakvih cipeletina,  što ih je ukrao seljaku dok je on izuvao svoju a obuvao obuću  koju   je   uzeo   nekom   iz   kolone.   Videći   kako   mu   ukradene  prilično dobro pristaju, za svojima je manje žalio nego što su  Franta i Tadija oplakivali svoje.  Kod tih kuća iza Vrginmosta i moje su se rasparane cipele  svidjele   nekom   balavcu   od   četrnaest   godina   koji   je   nosio  kratku talijansku pušku u rukama.  – Daj mi te svoje cipele! – reče mi. – Odlazi, zar ne vidiš da su poderane? – kažem mu. I balavac ode, ali se uskoro vrati sa stražarom. – Izuvaj se, banditu! – reče mi pratilac. –  Čekaj   malo!  Ne  mogu  bos!  –  pobunim   se  očekujući   ne­ kakvo razumijevanje, nekakvu zamjenu, jer dječakovu obuću  na svoje noge nisam mogao obuti. – Nisam te ništa pitao! Izuvaj se i šibaj dalje bos! – reče on  i uperi pušku u mene. Kad sam se izuo, balavac uze cipele i  naredi mi da pođem ispred njega u prvo grmlje, s čime se stra­ žar složio i zaprijetio mi da »tog momka« slušam ako ne mislim  ostati bez glave. Pošto smo se našli u grmlju, naredio mi je da  se svučem dogola. Tog mi je časa kroz glavu prostrujala misao  da je ovo kraj, da će me taj mali divljak, kad svučem sve sa  sebe,   ustrijeliti   jednim   metkom.   Dakako,   pomislio   sam   i   na  bijeg. A kamo drugdje nego u kolonu? To bih vjerojatno bio i  učinio da me uz kolonu nije čekao onaj stražar što me prisilio  da se pokoravam malom razbojniku. Međutim, kad sam sve sa  sebe skinuo i kad je trebalo odlučiti: pobjeći ili ostati da me  mali   razbojnik   ustrijeli,   mali   je   pokupio   moje   gaće,   čarape,  potkošulju i košulju i sve to odnio do susjednog grma gdje sam 256

ugledao   hrpu   odjevnih   predmeta   i   gdje   je   mali   pljačkaš   u  međuvremenu   i   moje   cipele   sklonio.   Preda   mnom   su   ostale  samo hlače i bluza. Rekao mi je da to obučem na golu kožu i da  se vratim u kolonu. On ode drugoga svlačiti na isti način i na  istom   mjestu.   Moram   priznati   da   sam   odahnuo   dušom   čim  sam, ugledavši hrpu odjeće, najviše rublja, jer su ostalo što je  valjalo opljačkali oni koji su pljačkali prije tih kuća, zaključio  da taj balavac ne ubija, da on samo pljačka, svaka mu čast,  domišljato kao kakav starac.  Da  bi   mi,   kad  krenemo  po   putu  punom   šljunka,   zaštitili  tabane,   moji   su   na   dva   dijela   isparali   Frantinu   ispražnjenu  vrećetinu i oko svake mi noge, kako su najbolje znali, omotali  po jednu polovicu. Kod Frante se u džepovima našao i komad  špage kojim je povezao polovice vreća od gležnjeva naviše. Za  vezivanje  vreće  oko  stopala,   gdje  špaga   ne  bi   dugo  izdržala,  našao je komad žice u plotu kraj kojeg smo sjedili, pa sam, kad  je   kolona   krenula,   na   sebi,   ipak,   imao   kakvu–takvu   obuću.  Nadao sam se, i to sam rekao društvu, da ova bar nikomu neće  zapeti za oko.  – Ne reci dva puta! – kazao mi je Tadija. – Ako se ovaj put  otegne, skinut će s nas sve do posljednje krpice. Uzet će i ono  što   je   na   početku   »đoranja«   bilo   njihovo.   Tada   će   skidati   i  komade vreće sa špagom i žicom s tvojih nogu.  – Oni nas kroz ova sela ne vode ni radi čega drugoga nego  da bi nas mogli pljačkati i pljuvati po nama – rekao je Franta. Na   samom   prilazu   logoru   pod   šifrom   »Banja«,   na   usponitu  putu  što od  Topuskog vodi   kroz selo Cemernicu,  ispred dvo­ rišnih vrata koja su zarasla u povijušu, zatekli smo starca s  bocom rakije u ruci. Bio je to nizak starčić, suhonjav, s visokom  ćelom,   s   nešto   malo   prorijeđene   kose   iznad   ušiju   i   zatiljka.  Imao je crven, kapulast nost pijanice, rascvao i rupičast kao  da je od spužve, i lice bolesnog rumenila kakvo imaju ljudi  koji se ne trijezne. O vratu su mu, vezana vezicama, visila  dva  para vojničkih cokula i par žutih mokasinki, a preko ra­ mena, jedna svrh druge, bile prebačene dvije bluze njemačkih  vojnika. U jednoj je ruci držao bocu od pola litre i svaki čas na  njen   grljak   ispijao   sitne   gutljaje,   otpuhujući   glasno   kad   bi  grljak maknuo s usana i kad bi mu žestoka rakija skliznula  niz  grlo.   U   drugoj   je   ruci   držao   dva   para   vunenih   čarapa  vezana podvezama, pa je njima vitlao koliko i bocom. Trčka­ rao  je od vrata do kolone i od kolone do vrata tako da bi na  kraju  trke   udario   i   u   vrata   i   u   nekoga   u   koloni.   Iako  pijan, 257

tresući  ramenima,   povijajući   vrat   i  vitlajući  onim   čarapama,  uspijevao  mu  kazati   zbog   čega  je  veseo:   došao  je  do  obilnog  plijena   perušajući   kolone   koje   su   danas   ovuda   prolazile.   Put   je   bio   ravan.   Starac   je   i,   sa   svojom   vanjštinom   i   sa  svojim ponašanjem, bio dovoljno dugo u našem vidnom polju  da   ga   zapazimo   i   da   ga   proučimo.   Bio   sam   krajnji   u  četveroredu i mnogo sam ga bolje vidio od onih u dubini reda.  Pribojavao sam se da se s tom pijanom budalom ne sudarim,  jer mi se, s onim plijenom na sebi, uza sve ono što sam toga  dana   vidio   i   doživio,   taj   čovjek   sa   svojim   pijanim   veseljem  gadio. I baš mi se dogodilo ono što sam želio izbjeći. Čovjek se  zaletio u mene i, onako pijan, spetljao se sa mnom nekoliko  sekundi.   Dok   me   pipkao,   nisam   znao   što   da   učinim,   da   ga  odgurnem   ili   da   od   njega   ustuknem,   pa   nisam   učinio   ništa.  Prepustio sam njemu da se od mene odlijepi.  No,   kad   se   čovjek   od   mene   odvojio,   i   oteturao   prema  dvorišnim   vratima,   a   ja   požurio   za   svojim   redom   da  nadoknadim izgubljene korake, primijetio sam da mi o vratu  visi par onih cokula  što su visile o vratu starca, i da mi na  lijevoj ruci, vezan podvezama, visi par čarapa što su domalo  prije visile na starčevoj. U čarapama je bilo nešto teško. Što bi  to   moglo   biti?   U   papir   umotani   komadi   hrane?   Kruh,   sir,  slanina? U jednoj sam cipeli našao gaćice, u drugoj potkošulju.  Prvi put me, otkako putujem, obuzelo osjećanje da o meni  na ovom jadnom putu netko vodi brigu, da nisam napušten, da  imam   pokrovitelja   i   zaštitnika,   da   sam   odabran   i   da   mi   se  ništa ne može dogoditi.  – Je li bilo stvarno ono što ste vidjeli? – upitao sam svoje u  redu. – Jest – potvrdila su sva trojica. – Onda ja ništa ne znam! Onda ja ne znam ništa! – rekao  sam.  Sagrađen   na   neplodnu   zemljištu   na   uzvisini,   s   tri   strane  okružen   šumama   a   s   četvrte   cestom   i   livadama,   udaljen   od  sela   čije  je  ime   nosio,   mali   je  četvrtasti   logor   Čemernica   sa  svih   strana   bio   ograđen   bodljikavom   žicom.   U   sredini   toga  četverokuta nalazila se drvena kuća na dva kata sagrađena u  posavskom stilu, kuća kakve se u velikom broju mogu vidjeti i  na   Baniji.   Oko   te   kuće   nalazili   su   se   gospodarski   objekti,  štagalj   i   štala,   koji   su,   zajedno   s   kućom,   opasivali   dvorište.  Unutar toga dvorišta i oko njega rasla su stabla šljiva i jabuka,  stara, nenjegovana i kržljava. Na četiri ugla logorske ograde, 258

na hrastovu kolju, podignute su stražarnice tako da iz svake  od njih puca pogled i na čitav logor i na njegovu neposrednu  okolicu.   Dvije   su   stražarnice   i   na   zemlji,   sa   svake   strane  ulaznih vrata po jedna. Vrata su se zatvarala ježom od kolja  isprepletena   bodljikavom   žicom.   Otvaraju  se  samo  onda   kad  izlaze   ili   ulaze   logoraši.   Stražari   su   imali   prolaz   kroz  stražarnice. Na ulazu zdesna bila je nekakva brvnara slična  čekaonicama   što   ih   seljaci   prave   na   stajalištima   autobusa.  Logorska je ograda temeljito napravljena, ni nalik na onu na  Kanalu kroz koju se moglo provlačiti. U zemlju su, nekakvu  crvenu   ilovaču,   debelu   ali   neplodnu,   bili   pobijeni   hrastovi  stupovi, visoki tri metra, ni metar razmaka jedan od drugoga.  Žica je bila pričvršćena za te stupove u nizovima tako gusto da  između   jedne   i   druge   žice   razmak   nije   bio   veći   od   tri   cen­ timetra. Ni ptica kroz tu žicu ne bi mogla proletjeti! Takva je  ograda podignuta u tri reda, pa je postojao unutarnji, središnji  i vanjski red, metar udaljeni jedan od drugoga. Uz vanjski je  red   žice   vodila   staza   kojom   su   šetali   stražari   od   jednog   do  drugog ugla logora, od jedne do druge stražarnice. U gradnji  toga   logora  i   materijalu   koji   je   upotrijebljen   vidjela   se   ruka  seoskog majstora koji se u gradnji koristio onim što mu je bilo  pri ruci, ali i temeljitost nalogodavca kojemu, je bio cilj da iz  tog obruča od hrastovine i  žice nitko ne može lako izići.  Na  kapiju   logora   u   Čemernici   stigli   smo   pred   sunčev   zalazak.  Kolona   se   razvukla   i   tu   se   čekalo   da   se   nabije   čovjek   na  čovjeka, pa će nam onda otvoriti vrata. Smaknuti s ulaza onu  napravu stoje neki zovu jež, a neki jarac! Kad su vrata otvorili  i kad su nam rekli neka ulazimo, nisu dopustili da se raziđemo  po logoru, koji je, odmah smo to vidjeli jer je bio malen, bio  prazan, bez logoraša koji bi tu prebivali prije nas. Zapovjedili  su   nam   da   ostanemo   u   blizini   ulaza,   bit   će   vremena   da  upoznamo svoj novi dom. Što se samog doma tiče, rugali su se  stražari, on nije primjeren zagrebačkoj i karlovačkoj gospodi,  navikloj   na   prostrane   stanove,   cvjetna   dvorišta   i   parkove   s  klupama u hladovini, ali im se mora vjerovati na riječ da su  dali sve od sebe kako bi nam sagradili prikladno prebivalište.  Te   njihove   šale,   koje   su   nas   pratile   uz   put   i,   evo,   s   njima  putovanje završavamo, ne daju se ni pamtiti ni zabilježiti. To  prostaštvo   nabijeno   mržnjom   i   cinizmom   nije   sadržavalo   ni  zrno duhovitosti.  Kad smo svi ušli i našli se gusto zbijeni između brvnare  slične   čekaonici   i   kuta   logora   koji   je   bio   niži   od   ostalog   ze­ mljišta, svježe prekopan i pokriven hrastovim granjem, pred 259

nas je izišao Gaćonja, bez konja, kao i ostali stražari. Pogledao  nas   je,   odvagnuo   kakvog   smo   raspoloženja,   i   zapovjedio   da  sjednemo na zemlju i da šutimo kao da su nam usta zalivena  olovom. A tko progovori, on će mu osobno usta zaliti olovom.  Tu zapovijed, da sjednemo, dočekali smo s olakšanjem, prvu  otkako smo Gaćonju sreli.  Sjedimo, šutimo, čekamo da Gaćonja progovori. Čekanje je  dugo i imamo vremena pogledati što se nalazi oko nas.  –   Gledaj!   –   šapnuo   mi   je   Tadija   pokazujući   na   brvnaru  sličnu čekaonici, koja nam je, kad smo sjeli okrenuti Gaćonji i  kutu logora pokrivenu lišćem, bila iza leđa. Pogledala smo sva  trojica   i   ispod   krova   brvnare   ugledali   hrpe   stare,   uprljane,  krvave   odjeće,   slične   onoj   u   kojoj   smo   bili   mi   na   kraju  današnjeg puta, odjeće u kojoj se nitko ne bi osjećao udobno,  odjeće   u   kojoj   bi   se   svatko   osjećao   ponižen.   Gledali   smo   tu  hrpu, gledali su je i drugi logoraši i nitko ne upita čije je to, tko  je to svukao sa sebe i komu je trebalo da svučeno tamo donese.  Nitko   nije   pitao!   Logor   smo   zatekli   prazan,   pa   što   da   koga  pitaš kad znaš da je to odjeća, slična našoj, odjeća onih koji su  prošli isti put kao i mi, koji su tu boravili neko vrijeme i odatle  otišli, po svemu se čini, goli, ako im tko, kad su prošli pored  bodljikavog jarca, nije dao bolju odjeću. Nitko nije pitao čija je  to odjeća i zašto je svučena i tu nabacana, bilo zato što su svi  to znali, bilo zato što to nisu htjeli znati.  Dok   čekamo   da   Gaćonja   progovori,   ja   skidam   s   nogu  vrećetinu, špagu i žicu, a Franta vadi jelo iz čarapa i dijeli ga  na četiri dijela. Ja to činim da bih mogao obuti čarape i cipele,  a Franta da jelo posakrivamo po džepovima i njedrima.  – Gledajte! – kaže nam opet Tadija kad sam svezao vezice  na cipelama i mogao pogledati ono što nam pokazuje.  Taj je kut bio nešto niži od ostalog logorskog terena, bio je  zapravo   početak   vododerine   koja   se   iza   ograde   spuštala   niz  brijeg.   I   prije  prekopavanja  ulegnut,   bez   trave  i   bilo  kakvog  drugog raslinja, taj je početak vododerine prije nekoliko dana  morao   biti   prekopan.   Kad   je   iskopana   zemlja   bila   ponovo  vraćena na staro mjesto, svrh nje su nabacane hrastove oblice  istovjetne   stupovima   u   tri   reda   žičane   ograde.   Budući   da  takvih oblica nije bilo dovoljno da bi se sav prekopani dio kuta  pokrio,   naknadno   su   posječena   hrastova   stabla   u   obližnjoj  šumi i donesena ovamo zajedno s lišćem i granjem. Po lišću,  koje   se   samo   sparušilo,   moglo   se   pogoditi   da   su   stabla  posječena prije dva–tri dana. 260

Tadija   nas   nije   upozoravao   da   gledamo   ni   vododerinu   ni  hrastovo   granje   nad   oblicama,   on   je   želio   da   pozornost  obratimo   na   mršavog   bijelog   lovačkog   psa   koji   se   šetao   po  oblicama i provlačio se kroz granje njuškajući zemlju i dižući  njušku   u   zrak,   kao   što   to   čine   lovački   psi   kad   slijede   trag  divljači. Tog bijelog psa, komu se rebra vide na rubu sunčeva  zalaska, uznemirena i raspomamljena psa koji hoda uzduž i  poprijeko prekopane zemlje, ne dotičući je, samo po granju i  deblima,   nismo   gledala   samo   nas   četvorica,   gledala   ga   je   i  većina   onih   koji   su   uz   sav   umor   i   strah,   mogli   još   ponešto  zapažati i koji su budni mogli dočekati da Gaćonja progovori.  Taj   mršavi   pas   koji   njuška,   i   taj   Gaćonja   koji   traži   olovnu  tišinu, mnogima su iz stvarnosti prelazili u san postajući likov­ ni znak umora i svekolikog jada što su ga toga dana proživjeli  od izlaska do zalaska sunca.  – Što se čudite!? – progovorio je Gaćonja, uz koga je stajao i  Radića. – Meni nema ništa čudno u tomu što dobar pas i ispod  hrastića nanjuši izdajničku krv. Je li on čuvar kuće ili nije? –  To je bilo onako usput rečeno, još nije počeo pravi govor, ali na  njega nismo dugo čekali. –Slušaj ovamo, bando! Slušaj me što  ću ti  reći  i  gledaj   u  one hrastiće  ispod  kojih  leži  vaša pasja  braća. Pokušate li uteći ili napasti bilo koga od nas, svi ćete, a  ne   samo   onaj   koji   je   pokušao   bježati   i   koji   je   napao,   biti  pokošeni   i   ovdje   do   njih   pokopani.   Trebamo   vas   kao   radnu  snagu u izgradnji zemlje, koju ste vi porušili, ali ako ne budete  pokorni, poubijat ćemo vas do posljednjega. Makar to bilo na  našu štetu! Hranu ćete dobiti sutra. Neće je biti dovoljno, ali će  se  od   nje  moći   živjeti.   Tko  na   takvoj   hrani   neće  da  živi,   ne  mora. Mi baš nikoga nećemo siliti da živi. Spavati možete gdje  želite,   oko   šljiva,   na   ledini,   u   staji,   štaglju   i   kući.   Gdje   god  gospoda požele! Ali da mi mnogo ne šetkate i da ne pričate!  Pucamo   na   one   što   galame   i   mrdaju   tamo–amo.   Na   zahod  nitko ne smije ići noću. Takav je režim: seri i pišaj po danu!  Zahodi   su   vam   tamo,   nema   kabina,   na   otvorenom.   I   nema  zahoda za žene i zahoda za muškarce. Otpisi to! Svi na iste  rupe!   Nema   mnogo   žena.   Ako   ste   kavaliri,   kad   ih   vidite   da  čuče,   okrenite   od   njih   glave!   E,   sad,   još   malo   političke  naobrazbe!   Znate   li   što   je   rekao   drug   Doka   Jovanić,   moj  komandant, a ja sam vojnik šeste ličke proleterske brigade? Ne  znate? Rekao je: »Moramo streljati sve bandite koji su služili u  hrvatskoj vojsci!« A njegova je riječ za mene svetinja!  – Stoko! – govori netko iza mojih leđa, tiho kao da šapuće  molitvu. – Ti proleter! Gaćonja u partizanima! Ti, Dušan Pu­ 261

var zvani Gaćonja, i taj uz tebe, Stole Janjanin, zvani Radica,  bili ste do pred nekoliko mjeseci pod zapovjedništvom Milutina  Vujoševića, četničkog vojvode u Topuskom. I što su drugo mogli  biti   nego   Vujoševićevi   četnici   oni   koji   su   nas   danas   pratili  jašući na konjima? A sad proleteri!  Tu se, kao dogorjela voštanica, gasi moja izdržljivost za taj  dan. S bijelim psom koji njuši, s hrpom odjeće, s Gaćonjom koji  drži govor i sa šapatom čovjeka iza mojih leđa, tonem u san i  ne znam ni kako je ni kada je Gaćonja završio svoju nastupnu  besjedu. Kad sam se probudio, a mogao je biti četvrti sat novog dana,  drugi lipnja, pred svitanje, pogledao sam oko sebe i na ledini,  gdje je kolona sjedila u sunčev zalazak, nisam ugledao nikoga.  Ni svoje pajdaše iz reda, što me začudilo i prestrašilo. Pogledao  sam u vedro nebo i našao mjesec na zapadnom nebosklonu, a  zvijezdu   Danicu   na   istoku.   Oko   mene   u   niskoj   travi   zriču  zrikavci. Osim njih, ni čuti ni vidjeti živa stvora!  Pokušavam gledati u jutarnju zvijezdu i upitati tko je bio  onaj   pijani   starac   koji   mi   je   dao   cipele,   čarape,   gaćice,  potkošulju i nešto hrane, ali mi misao bježi i traži odgovor na  pitanje zašto me moji iz reda nisu probudili  kad je Gaćonja  završio   besjedu   i   kad   su   oni   nekamo   otišli.   Zato,   umjesto   u  zvijezdu, gledam na zapad i spram svjetla mjeseca na zalasku  vidim obrise one posavske kuće, onog štaglja, one štale i onih  šljiva u dvorištu i oko njega. Mutnom, još neispavanom glavom  zaključujem da bih se morao pomaknuti, iako sam sinoć čuo od  Gaćonje da se noću po logoru ne smije ni kretati ni govoriti. Ne  mogu   ostati   sam,   moram   k   ostalima!   I   osama   se   smatra  prijestupom,   pripremom   i   pokušajem   bijega.   I   za   nju   je  nagrada zemlja ispod hrastića i hrastova lišća.  –   Ej   –   netko   me   tiho   zove   iz   smjera   one   brvnare   slične  čekaonici. Ne smije me zovnuti glasnije, pa nastavlja dozivati  zviždanjem sličnu zriku zrikavaca. Kad sam mu se okrenuo,  kaže   mi:   –   Dođi,   samo   pazi   da   te   ne   primijete   oni   u  stražarnicama.   Ničemu   se   ne   čudi   –   rekao   mi   je   čovjek.   –  Gaćonja je držao dugu govoranciju. Ljudi su ili pozaspali ili su  postali pospani. Kad je dao razlaz, oni su pospani otišli dalje, u  kuću   i   oko  kuće,   a   ti   si   ostao  spavati.   Čudim   se   što  ih  nije  ostalo više.  – Ja imam pajdaše! Zašto me oni nisu probudili? 262

–   Nisu,   onako   pospani,   ni   znali   da   spavaš.   A   kad   su  primijetili   da   te   nema,   nisu   se   smjeli   vratiti,   jer   su   sa  stražarnica   zapucali   u   zrak   kao   upozorenje   da   će   pucati   u  meso i na kretanje i na viku. A ti si sve to prespavao! – Zašto ti ne spavaš? – pitao sam ga. – Ja nisam došao s vama. Ja sam od onih što su tu bili prije  vašeg dolaska. Ja sam se naspavao preko dana dok sam vas  čekao. A i ne mogu spavati. Od ušiju! Pojedoše me uši! Ima ih  masa u tim prnjetinama, u kojima danju spavam i krijem se!  Neizdržljivo! I onda, kad dođe noć, iziđem iz tih prnja, otresem  uši iz odjeće koliko mogu i, evo, ovako čekam do jutra, da se  opet zavučem u tu odjeću, da me nastavi gristi milijun gladne  gamadi. Negdje dolje prema Topuskom štekće mitraljez.  – Nisi s nama došao! Kako to da si ostao ti sam? – pitam ga.  – Da se predstavim. Ja sam Petar Janjac iz Donje Doline  kraj Bosanske Gradiške, rojnik drugog gorskog zdruga. A ti? –  I   ja   mu   kazah   tko   sam,   što   on   ne   poprati   nikakvim  primjedbama. – Nas je ovdje prije četiri dana bilo nešto oko  pet– šest stotina. I onda dođe nešto, ne znam što, pa za dva  jutra, ovako pred zoru, odvedoše po sto, po dvjesta, dolje na  Topličku kosu. Čuješ štektanje mitraljeza i ništa više. Za dva  nam se jutra broj smanji na sto, na sto pedeset. A onda treće  zore   dovedoše   taj   ostatak   u   taj   kut.   Najprije   naređenje   da  kopamo zemlju. Pa, kad smo je iskopali, dođe naređenje da se  svlačimo   dogola.   Nama   petorici,   također   golima,   zapovjediše  da odjeću prenesemo  u ovu brvnaru.  Nekoliko smo  puta  išli  tamo–amo dok odjeću ne prenesosmo. A kad smo je prenijeli,  ja   vidim   što   je   na   stvari!   Nisam   se   htio   vratiti   do   jame,  uvučem se u te prnjetine, dršćem, čekam i začujem mitraljez.  Rokće! Noću sam se izvukao ispod odjeće i vidim te hrastiće  što ste ih i vi vidjeli dok je bio dan. – I što sad namjeravaš? – pitam ga.  – A što? Pomiješati se s vama. Zar misliš da tu netko drži  do   popisa?   Ja   ovdje   ne   smijem   dočekati   dan.   Ti   bi   možda   i  mogao. Ja bih im bio sumnjiv. I neću se moći više kriti u ovoj  odjeći, odnijet će je nekamo. Sad kad ste vi došli, kad je ima  tko nositi. Zato ti predlažem da mi, dok još ima mraka, puzeći  krenemo prema onima dolje, da se negdje među njih smjestimo  pa   da   se   ujutro   zajedno   s   njima   probudimo.   A   ti   ćeš   kao  prijatelj   šutjeti   o   mom   slučaju.   I   molim   te,   upoznaj   me   sa 263

svojim drugovima, da ne budem sam, da neki  od stražara u  meni ne otkrije starog. Ne žele oni svjedoka za ono što čine ni  kad ne kriju ono što čine.*  Puzimo   nas   dvojica   usporedo   i   dopuzismo   do   one   štale.  Uspravili   smo   se,   tu   nas   sa   stražarnica   ne   mogu   vidjeti,   i  pokušavamo ući unutra. Pipamo po mraku, ali gdje god pipneš,  kamo god kreneš, stoji nečija glava, nečije noge. Sve čovjek do  čovjeka,   samo   da   ne   bi   spavali   na   otvorenom.   Želimo   li  naprijed,   moramo   po   njima   gaziti.   Onda   ja   s   druge   strane  zgrade ugledam nekakvo sklonište, građeno s onim hrvatskim  uglovima,   na   kojima   su   planke   prekrižene   i   isturene,   za  razliku od njemačkih uglova kad sljubljene planke završavaju  ravnim   kutom.   Po   onim   izbočenim   plankama   popesmo   se   u  potkrovlje.   Gore   sve   miriše   na   pšenicu   i   kukuruz,   ali   ni  pšenicu ni kukuruz ne možemo napipati. Sve prazno, miris je  žitarica ostao u drvu. Napipasmo praznu škrinju, spustismo se  u nju, legosmo jedan uz drugoga i nastavismo spavati.

*   Radica   Stojiljković,   stražar   u   logoru   Čemernica,   koji   se   tisuću   devetsto  četrdeset i sedme doselio u Vrbas i nastanio u kući protjeranog Nijemca, kad  se   u   tom   mjestu   zaposlio   kao   konobar,   u   pripitom   je   stanju,   ne   odoljevši  nastupu   iskrenosti,   jednom   gostu,   koji   je   slučajno   bio   iz   Topuskog   i   još  slučajnije sudionik kolone u kojoj je putovao i Ivan Telebar, ispričao kako je  došlo do toga da je, prije nego će prispjeti nova kolona, u tom logoru pobijeno  šest   stotina   hrvatskih   vojnika   i   časnika.   Prema   zabilješci   toga   gosta,  Stojiljković   je   kazao:   »To   nisu   bile   samo   ustaše,   bilo   je   tu   svačega,   i  domobrana i civila. Mi smo ih sve zajebali! Kako smo došli do njih? Kad smo  mi  samoinicijativno sagradili  logor, Oblasni je komitet poslao naše ljude s  Banije i Korduna da obiđu druge logore, u Zagrebu najviše, da izdvoje između  zarobljenika one koji su rodom iz naših krajeva ili su u njima službovali i  ratovali i da sve to dovedu u Cemernicu, da tima mi sudimo. Sve koje su  pronašli, njih oko šest stotina, doveli su u logor sagrađen na brzinu. Među  njima je bilo najviše Karlovčana, pa ljudi iz Gline, Petrinje i drugih mjesta.  Pomalo smo ih dotucali! Ali kad je stigla obavijest da nam iz Zagreba  šalju  novu turu od tisuću i petsto ljudi, morali smo ili odbiti prijem ili napraviti  mjesta   za   nove   logoraše.   Kako   ih   odbiti?   Njih   su   slali   naši   ljudi   koji   su  isljeđivali po zagrebačkim sabirnim centrima. Dušan Puvar zvani Gaćonja,  upravitelj   logora,  htio  je  nove  logoraše,  da  ih  pokaže  narodu,  da  ih  narod  propusti kroz svoje šake, a nije znao što će sa starima, pa je od Oblasnog  komiteta zatražio i dobio dozvolu da ih se sviju riješi. Veći dio završio je na  Topličkoj kosi, a ono što je ostalo kopalo je sebi jamu u uglu logora. Kad su je  iskopali, mi smo ih naganjali unutra i sve likvidirali. Samo smo ostavili osam  mladića, koji su usjekli hrastiće, polili po le–ševima kreč i karbon, vratili u  jamu   iskopanu   zemlju   i   pokrili   je   hrastovim   granjem.   Ta   su   osmorica  predana štabu Komiteta narodne obrane i oni su ih likvidirali na Topličkoj  kosi. Tako za to, osim nas stražara, nitko ne zna. A da nismo to učinili, ne bi  mogli primiti novu kolonu i prirediti narodu veliko zadovoljstvo.«

264

Spavali   smo   sve   dok   nas   nije   probudio   razgovor   na  dvorištu.   Sunce   je   već   bilo   odskočilo.   Sišli   smo   s   potkrovlja  magazina   kako  smo   se   i   popeli   na   nj,   od   planke   do   planke.  Našli smo Frantu ispod jedne šljive. Pita on mene gdje sam,  gdje sam se izgubio! Pitam ja Frantu kud odoše, i kud mene  ostaviše! Predstavljam mu svog novog znanca i kažem da je taj  noćas, kad sam se probudio i s njim susreo, pogodio kako sam  se našao sam na livadi kraj grobnice pod hrastovim lišćem. 

Kao   što   smo   i   očekivali,   jer   nam   je   to   Gaćonja   u   svom   si­ noćnjem govoru obećao, oko deset sati počele su pripreme za  ručak. Stražari su izdavali zapovijedi, a sve su radnje obavljali  logoraši,   koji   bi   se  sami   javili   ili   bi   ih  stražari   odabrali.   Na  dvadeset ognjišta naložena je vatra i, dok se plamen razgarao,  logoraši   su   u   kotlovima   donosili   vodu.   Voda   se   donosila   s  potoka, koji je tekao nekoliko koraka ispod logora, a do njega  se dolazilo na mala vrata u ogradi, vrata za vodu. Nismo je  grabili   iz   matice   potoka,   već   iz   bunara   što   ga   je   potok  nalijevao, a bio je iskopan i sagrađen uz njegovo korito davno  prije   nego   što   je   logor   osnovan.   Pošto   bi   na   ognjište   od   tri  ciglena   prijeklada   namjestili   bačvu,   u   kojoj   je   nekada   bilo  strojno   ulje,   izlili   bi   u   nju   kotao   vode,   što   bi   ga   s   potoka  donijela četvorica, po dvojica naizmjence, na kolcu provučenom  kroz   ušice.   Druga   bi   dvojica   donijela   krupno   mljeveno  kukuruzno brašno određeno za jednu bačvu, vreću u kojoj je  moglo   biti   dvadesetak   kilograma,   i   to   sasuli   u   vodu.   Tu   bi  smjesu   jedan   logoraš   stalno   miješao   drvenom   mješajom,   a  drugi bi ložio vatru. I to se tako kuhalo dugo, dugo, dulje od tri  sata. Da se raskuha i bude ga više, i da voda ishlapi i pura se  stvrdne, kako su nam govorili stražari.  Koliko god ta kaša od kukuruznog brašna bio slab ručak,  pogotovo kad smo znali da je to sve što ćemo dobiti u jednom  danu, za nas koji putujemo od austrijske granice bio je to prvi  ručak skuhan u logoru, pa zato velika radost i nada da bi se,  bar što se gladi tiče, na toj kaši mogli preživjeti jadi koji nas  prate.  Dok se pura kuhala, nastala je potraga za zdjelama u koje  ćemo puru,  kad bude dijeljena, primati, i za  žlicama kojima  ćemo puru jesti.  Na polasku iz Zagreba svi su uza se nosili  pribor za jelo, ali je to od Tušilovića do Čemernice bilo pokra­ deno i ostalo je u nas samo ono što se nije svidjelo ni pratioci­ 265

ma  ni  narodu  koji  nas  je perušao,  malen dio,  najviše  starih  ulubljenih vojničkih porcija, koje, i kad bi ih na putu našao,  samo   bi   "nogom   šutnuo   u   stranu.   Ljudi   su   se   razmiljeli   po  logoru tražeći bilo što, koru od hrastova drveta, komad lima ili  daske, a kad ni do toga ne bi mogli doći, odlučivali su da će  puru primiti u cipelu, u opanak ili na saru stare čizmetine. Mi smo sačuvali jednu aluminijsku porciju s poklopcem i  odlučili   da   dvojica,   Tadija   i   Hinko,   u   nju   prime   puru.   A   za  preostalu dvojicu, Frantu i mene, dobrom se Franti posrećilo  naći   sjenilo   za   svijeću   ulične   rasvjete,   koje   je   i   prije   nas  nekomu u logoru služilo kao zdjela, jer smo u» otvoru za grlo  žarulje   našli   nabijen   drveni   čep.   Žlice   su   nam   usputni  grabljivci   sve   pokrali,   ali   je   Franta   od   četiri   lipove   trešćice  mojim nožićem izdjeljao tri žlice, na kojima će i nakon ručka  imati   što   raditi   da   bi   ih   učinio   približno   sličnim   pravim  žlicama. Drugi   se   logoraši   oko   nabave   žlica   nisu   trudili   koliko   se  trudio Franta. Ako ne budu imali jesti ničim drugim, odlučili  su jesti prstima. – Narode, bando posrana! Navali! Ručak je gotov, iako ga  nitko   od   vas   nije   zaslužio   –   vikao   je   Gaćonja,   koji   je   za   tu  prigodu došao u logor. Isto ili malo drukčije, ali jednako pa­ nično da će nestati ako se brzo ne dođe, izvikivali su i stražari. Izmučeni   glađu   i   dugim   čekanjem   i   podjareni   izazovnim  pozivima,   zatvorenici   su   bezglavo   potrčali   prema   bačvama  pure i izazvali neopisivu gužvu.  Ni   jedan   od   nas   četvorice   nije   vidio   kad   se   i   kako   to  dogodilo.   I   mi   smo   kao   i   ostali   trčali   da   budemo   što   bliže  kotlovima, ako je moguće, prvi u redu. Odjednom smo, budući  da prvi do bačava nismo došli, čuli kako stražari bjesne i mlate  kundacima   one   što   su   bili   do   samih   bačava,   pa   nisu   mogli  natrag od mase koja ih je pritiskala s leđa.  – Odbij, bando! Deset koraka odbij! – vikali su stražari, što  onima sprijeda nije bilo lako poslušati. A kad smo se odmaknuli od bačava s purom, svi smo vidjeli  da u dvadesetoj bačvi, onoj u blizini Gaćonje, naglavačke dubi  čovjek,   komu   su   se   noge,   vireći   iznad   bačve,   neko   vrijeme  trzale, a potom umirile i, savivši se u koljenima, pale preko  ruba limenke s vrelom purom.  – Eto, marvo! Ni jesti ne znate ko ljudi! Vidite li šta je ovaj  učinio,   nasrnuo   i   udavio   se   u   kaši!   A   sad   ću   ja   vas   naučiti 266

kako   se   jede.   Pred   svako   bure   da   se   postroji   šezdeset   i   pet  komada!   Tek   kad   se   postrojite   i   kad   vas   izbrojim,   počinje  dijeljenje. Svatko će dobiti! Sve je izračunato! Danas šezdeset  pet na svaku od dvadeset buradi! A sutra ćemo vidjeti! Ako vas  bude manje, smanjuje se broj buradi! Sve je izračunato! Sve  štima ko pura! – završio je Gaćonja i otišao.  Sa svojom purom u razlupanoj porciji i sjenilu lampe ulične  rasvjete, sklonili smo se iza štaglja, da nas drugi ne vide kad u  puru,   koja   je   i   nezasoljena   i   nezačinjena,   budemo   stavljali  malo soli iz bakelitne kutijice koju je Franta čuvao, i kad puru  budemo prismakali komadićima slanine od naših ušteda i dara  s neba. Sve smo to obavili prije nego što nas je pronašao Petar  Janjac i zamolio da uz nas sjedne.  – Ovo bi trebalo oprati – rekao sam pokazujući na porciju i  sjenilo. – Usmrdjet će se do sutra! – Nema se to ovdje čime prati – rekao je Petar Janjac. –  Jedva da ćete dobiti vodu za piće, a o pranju suđa i umivanju  nema ni govora. Zato, dok se pura ne skori, i sjenilo i porciju  dobro otarite travom. – Zar u potoku nema dovoljno vode i za pranje suđa i za  umivanje? – pitam ga. – Ima, ali znaš li što oni kažu kad im se to reče? Kažu, voda  je u potoku da teče, a ne da je vi svu popijete. Pravi je razlog –  ne dopuštaju često izlaženje po vodu, boje se da bi tko na tom  putu pobjegao... A ono s onim što se udavio u kaši! Ne vjerujte  da se sam udavio! On je jadnik prvi dotrčao do bačve. Tada su  mu dva stražara podigla noge sa zemlje, a kad se on, gubeći  ravnotežu   i   tlo   pod   nogama,   uhvatio   rukama   za   rub   bačve,  preokrenuli su ga i nabili glavom u kašu. To je Gaćonjin štos!  Tako se i nama, na vlas isto ovako, dogodilo kad smo prvi put  nagrnuli na bačve s purom. Nakon   ručka   pedesetorica   je   bila   prozvana   i   odvedena,  kako im je rečeno, u drugi logor, jer da je u ovomu pretijesno.  Među prozvanima bilo je najviše civila. Nas nitko nije dirao. I  to   bi   bilo   sve   što   se   zbilo   tog   prvog   dana   našeg   boravka   u  Čemernici. Kad preživiš dan, kad ti se u tom danu nije ništa  dogodilo, kao da se nigdje ništa i nikomu ništa i nije dogodilo!  Sebičnost je drugo ime bešćutnosti, puževa kućica za ranjiva  golaća kakav je čovjek.

267

Noći su na otvorenom, naročito od ponoći do zore, bez pokri­ vača   na   goloj   zemlji,   i   vlažne   i   hladne,   zato   smo   odmah   s  večeri, jer nakon dvanaeste ure bit će nemoguće, tražili mjesto  za ležaj u štaglju, štali, hambaru i posavskoj kući od podruma  do potkrovlja.  Nije samo odjeća skinuta s ubijenih u kojoj se krio Petar  Janjac bila puna ušiju. I zdanja u kojima su logoraši spavali,  ako   su   tu   mogli   naći   mjesto,   vrvjela   su   od   tih   nametnika.  Štoviše, i uši  zatečene u odjeći  onih koji  su  morali  umrijeti,  pokupljene su po tim zgradama gdje se moralo spavati i pod  cijenu da si svu noć hrana toj gamadi.  Kad bismo se ujutro probudili, kad bi sunčeve zrake probile  kroz otvore trošnih zdanja a mi sa sebe stresli slamu i uši što  bi   se   zatekle   u   njoj,   imali   smo   priliku   promatrati   rijedak  prizor. Stresene uši ubrzo bi se sakrile u prahu ispod slamnate  površine   poda   i,   dok   bi   one   rile   po   glinenu   prahu   i   tražile  ljudsku kožu u koju će zariti rilce i sisati krv, dlačice na po­ leđini njihova zatka, njihovih ticala i glave odozdo su prianjale  za   slamu,   a   kako   mi   tu   uš   što   na   sebi   nosi   slamku   nismo  vidjeli, činilo nam se da slamke po podu same putuju i plove.  Slijedeći   navadu   svih   logoraša   otkad   je   svijeta   u   kojem  postoje   logori,   na   suncu   bismo   se   svukli   dogola,   a   košulju,  gaće, bluzu, hlače i ostalo razastrli po travi. Sunce pripeče i  tjera uši da napuste šavove i siđu u travu gdje je hladovina. I  tom   smo   prilikom   gledali   prizor   koji   se   rijetko   viđa.  Napuštajući  šavove  i  zakrpe,  gdje  su  se  krile i  nesle  gnjide,  bježeći prema zemlji i travi, jer se sunčeva toplina na bijelom  pamučnom   tkanju   primicala   točki   vrenja,   uši   su   svojim  dlačicama na poleđini čitava tijela micale košulju, pa  je ona  drhtala a nama se činilo da je trese lagan povjetarac.  Na taj način, skupljajući noću uši po kući u šavove odjeće i  istjerujući   ih  iz  šavova  po  danu,   na  ledini,   uz   pomoć   sunca,  logoraši  su, mi i oni  što su tu bili prije nas, ušima napučili  čitav   prostor   logora.   Natkriveni   i   nenatkriveni!   Bilo   je   sve­ jedno gdje proveo noć i gdje danju boravio. Gdje god bio, bio si  izložen   najezdi,   poplavi   ušiju.   Čitav   je   logor   bio   jedno   i  jedinstveno ušinje leglo.  Već drugog dana boravka u logoru, po kalendaru treći lipnja,  u  kojem   smo   se   bavili   proučavanjem   života   ušiju   i   načinu

268

obrane od njih u zatečenim prilikama, pred večer, pošto je bila  prozvana nova pedesetorica i odvedena u taj drugi logor, Hinko  je počeo pokazivati znakove bolesti. Teško je govorio, i teško  disao. Tijelo mu je klonulo, a čelo gorjelo.  Sutradan, četvrti lipnja, dok smo iz odjeće uz pomoć sunca  istjerivali uši pokupljene minule noći na sjeniku, bilo je jasno  da je obolio i da mu u hladu moramo naći ležaj i brinuti se o  njemu. Tužio se na bolove u ramenoj kosti, tamo gdje mu je  bila   rana   koju   je   morao   kriti   i   od   stražara   i   od   logoraša.  Odmotali smo zavoj i vidjeli da se rana ucrvala. Sva četvorica  smo,   na   obred,   vrhom   spljoštena   drvca   vadili   crve   iz  površinskog sloja rane. Dolazilo nam je da povraćamo i boljele  su nas sljepoočnice. Nismo znali što je u dubini rane i svi smo  zbog tih crvi bili zabrinuti, samo je Franta govorio da to ništa  loše ne mora značiti, da je on znao neke ranjenike kojima je  rana   nakon   crvanja   zacijeljela   brže   nego   onima   u   kojih   nije  bila ucrvana.  Uz  to  je Hinko  obolio  i  od  srdobolje.   Zlo nikad  ne dolazi  samo! Od te smo ga bolesti liječili kako su se od nje liječili svi  logoraši,   ja   ne   znam   po   čijem   receptu,   ne   znam   po   čijem  iskustvu.   S   ognjišta   smo   uzimali   ugljen   od   hrastova   drva,  mrvili ga u prah, miješali s vodom do koje smo teško dolazili i  davali mu da to pije svakih nekoliko sati.  Pred   večer   je,   uza   svu   našu   brigu,   zanijemio,   i   nije   se  mogao osoviti na noge bez naše pomoći. Pitali smo ga da li čuje  i razumije što mi govorimo, a on je potvrdnim kimanjem glave  odgovorio i da nas čuje i da nas razumije. Gestama nam je dao  znak i da mu se vid muti. Upitao sam ga mogu li za taj dan, i  dokle god bude bolestan, nastaviti vođenje njegova dnevnika, a  on mi je dao znak da mogu, dapače, zahvalan mi je.  Za taj sam dan, kao da Hinko piše, zabilježio:  »Rana mi se rastrovala i dobio sam proljev. Ne jedem ništa,   samo pijem. Jutros je mrtvo osvanulo pet Zagrepčana, porijeklom  iz ovih krajeva. Sve su to ljudi koji nisu naučili na štrapac i loše  postupke. Ljudi iz ureda i u srednjim godinama, prilično uhra­ njeni, pa su dobili krvave proljeve, a nisu se htjeli liječiti guta­ njem praha od ugljena. Prije smrti noću su zapomagali od bolova,  a straža je s promatračnica pucala po kući i gospodarskim zgra­ dama. Morala je biti tišina, da se zrikavd čuju, i kad se umire.   Jednog su po jednog iznijeli na lojtrama kroz vrata za odlazak   po vodu. Donijeli su ih na onu stražarsku stazu s južne strane 269

logora i bacili u jarugu. Leševi su se skotrljali do dna, stražari   su se spustili za njima i na njih nabacali ilovaču koja je bila   crvena kao krv. Biti bolestan kao što sam ja i gledati kako se to   radi! Nije lako!« Za   peti   sam   lipnja   zabilježio,   i   ovoga   puta   oponašajući  postolara, ali ne držeći se njegove kratkoće: »Svaku večer odvode po pedeset ljudi. I večeras su ih odveli.   Svaki je dan, jer nas biva manje, ijedna bačva na ognjištu ma­ nje. Danas ih je bilo osamnaest, sutra će već biti sedamnaest.   Po bačvama se vidi kako kopnimo. Nastavi li se ovim tempom,   za   sedamnaest   dana   na   ognjištu   neće   biti   ni   jedne   bačve.   Danas mi je mnogo bolje nego jučer. Rana me ne boli, samo   peče i bridi, a proljev je zaustavljen. Sam se mogu osoviti na   noge i bolje vidim. Dopustili su nam, ako tko ima čime, da od   drva izdjeljamo žlice. Ali, čime bi ljudi napravili žlicu kad uza   se ne smiju imati ništa oštro ? Franta, koji je nama izdjeljao   žlice, koje skrivamo, nije se dao nasanjkati. Kaže da to Gaćonja   želi otkriti tko uza se ima kakav nožić ili bilo što oštro.«  Za   šesti   sam   lipnja,   praveći   bilješku   prije   dvanaest   sati,  zabilježio: »Jednog   su   činovnika   ubili,   jer   je   čupao   korjenčiće   nekih   trava i jeo ih. Rekli su da taj prokleti bandit ne treba  živjeti   kad uz tako dobru logorsku hranu još i korijenje jede. I jednu   su ženu ubili, jer je jadnica, ne dobivši vode, koju dijele tako   škrto kao da je s mjeseca donose, uzela ispod kotla podliven   komad zemlje i prinijela ga usnama da ga siše i tim sisanjem   ublaži žeđ do naredne podjele vode za piće. Oboje su ih odnijeli   na lojtrama do crvene gline, tamo gdje odnose i one što osvanu   mrtvi. Obradovali smo se posjetu Tadijine sestre koja se najavi­ la   na   kapiji   i   tražila   da   Tadija   iziđe   pred   nju...«   i   tu   sam  prestao bilježiti u Hinkov dnevnik. Prizdravio je pa je mogao i  sam zabilježiti, ako je htio, što se do kraja toga dana dogodilo i  s tom sestrom i sa svima nama. Ako ti je sestra došla u posjet i zove te da pred nju iziđeš na  kapiju, ne moraš nas siliti da pođemo s tobom. Posjet je tvoj,  a mi smo samo radosni zbog nje. Ako ti sestra nešto dade, ne  moraš nas zvati za svjedoke. Mi vjerujemo da ćeš sve što od  nje  dobiješ, a može se podijeliti, s nama podijeliti. Ono što za  diobu  nije,   zadrži   za sebe  i  nećemo  ti   zamjeriti.  Sve  smo  to  kazali Tadiji kad je po njega došao stražar s viješću da mu je 270

sestra na ulazu, s naredbom da do vrata pođe za njim, i kad  nas   je   Tadija   molio   da   ga   ne   ostavljamo   samog,   da   s   njim,  držeći se odstojanja od trideset koraka, iziđemo do vrata i nje­ gove sestre. Čemu da izazivamo stražare, čemu da im poka­ zujemo našu uzajamnost? Tadija razumije našu suzdržanost,  mi mislimo da je to susret brata i sestre kakvih smo na žici  logora   na   Kanalu   viđali   svakog   dana   i   svakog   sata.   Ali   to  takav susret neće biti! On se sa svojom sestrom nikada ni u  čemu, pogotovo u politici, nije slagao, pa predmnijeva da će taj  susret biti nastavak davnašnjih političkih svađa, u  kojem će  ona nastojati dokazati da je bila u pravu, da je sada u pravu i  da će biti i ubuduće. Osim toga, on je nije vidio četiri godine,  otkako je otišla u partizane, pa ne zna u  što se ta djevojka,  sada već žena, pretvorila. Ne zna s kim će se susresti! Zato nas  želi   kao   svjedoke!   A   kad   bi   ikako   mogao,   on   bi   ovaj   susret  izbjegao, čak i kad bi znao da mu nosi zavežljaj s hranom. Jer,  i  ta  će  hrana  biti  nastavak  nadmetanja tko  je u  čemu imao  pravo. Razumije se, imala ga je ona koja donosi hranu onomu  čije su vizije propale, a budućnost postala mračna.  Poslušali smo ga i pošli za njim samo Franta i ja, jer se  Hinko   još   oporavljao   od   bolesti,   koja   je   naglo   buknula   i,  srećom, naglo splasnula.  Tadijina   sestra,   čije  ime  ne   znam,   u  logor   nije   ušla  kroz  stražarnicu kako su to činili svi osim logoraša. Nije uopće ušla  nego   je   zastala   ispred   bodljikavog   jarca   na   ulazu.   Bila   je   u  društvu   trojice   partizanskih   oficira,   jednog   majora   i   dvojice  kapetana.   I   sama   je   na   potpuno   novoj   engleskoj   uniformi  nosila oznake kapetanskog čina: na ramenima široke epolete s  tri zvijezde. Oružja duge cijevi nije na sebi imala kao ni njena  tri pratioca. Imala je pištolj, kao i njih trojica, i nešto što njih  trojica nisu imali, raketni pištolj, prvi o lijevom, a drugi o de­ snom boku na lakiranom opasaču. Imala je kosu kao većina  onovremenih   gradskih   žena,   »trajnu   ondulaciju«,   kako   se   to  govorilo. Na toj je kosi titovka s metalnom zvijezdom, u koju je  ugraviran srp i čekić, stajala kao što bi stajala da je nabiješ na  grmčić   kakva   cvijeta   kovrčava   lišća.   Imala   je   blijedo   lice,  žućkasto i čisto kao ovaj papir na kojem pišem svoje uspomene  na   rat   nakon   rata.   Imala   je   usne   jedva   primjetno  narumenjene. Dok joj se brat približavao u pratnji stražara i  nas   dvojice   daleko   straga,   nije   pokazivala   znakove   ljutnje.  Dapače,   samilosno   se  smiješila  i,   da  između  njih  nije  stajao

271

jarac od kolja i bodljikave žice, pomislio bi da će se s bratom,  kad joj se približi, zagrliti i poljubiti. – A tu li si! – rekla je. Nije se ni pomakla s mjesta niti je u  srdžbu preokrenula blažen i samilostan izraz lica.  – Kako vidiš! – rekao je Tadija. – A htio si pobjeći na Zapad i nastaviti borbu protiv nas! –  kaže ona. – Htio sam samo pobjeći. Borbe mi je bilo dosta! – rekao je  on. –   Da,   gospodin   je   natporučnik   postao   krotak.   Znaš   li   da  sam te došla ubiti svojom rukom? – rekla je ona. – Ne znam, ali mogu pretpostaviti! No, ako to učiniš, misliš  li na ono što će reći mama kad za to čuje? Kako će se ona pri  tom osjećati? – kaže joj Tadija. –  Što   mama   ima   kazati!   Rekla   sam   joj   kad   sam   ovamo  pošla, i nije kazala ništa. I ona zna da bandit kao ti ne treba  da gazi travu – rekla je, izvukla raketni pištolj i preko jaraca s  metar   udaljenosti   ispalila   raketu   Tadiji   u   lice.   Još   dok   je  plamen   rakete   buktio   na   bratovoj   glavi,   ne   pogledavši   ga,  vratila   je   pištolj   u   futrolu   i   okrenula   se   svojim   pratiocima.  Jedan joj od njih, major, pruži ruku da se na njega osloni. I sve  četvero krenu prema vozilu, koje ih je čekalo na cesti okrenuto  prednjim dijelom prema Topuskom. –  Što  da   radim?   Načela  ga,   a   nije   posao   završila   –  kaže  stražar   i   gleda   kako   se   Tadija,   spaljena   lica   i   raspolućene  glave, bori za dvije minute života. Izborio je i tri, a onda je sve  bitke odjednom izgubio. Franta je molio stražare neka nam daju alat i dopuste da  mi sahranimo Tadiju. Nisu nam dopustili. Kao i ostale koji su  umirali u logoru, odnijeli su ga na lojtrama, bacili u jarugu i  zatrpali crvenom glinom. 

Uvečer, iza štalja, oplakujući suhih očiju i suhih duša našeg  Tadiju, na njegovo smo mjesto u četveroredu, očekujući nova  putovanja, primili Petra Janjca iz Donje Doline kraj Bosanske  Gradiške.   Njegovo   mjesto   rođenja   o   njemu   je   kao   odraslu  čovjeku govorilo malo ili ništa. Po mjestu je rođenja morao biti  ratar ili čobanin, a nije bio ni jedno ni drugo. Uopće nije bio  seljak. Ali bilo bi teško reći i da je građanin. Bio je stanovnik 272

gradskih predgrađa, ledina na ulazu u gradove, pustopoljina  uz   velika   sela.   Bio   je,   naime,   član   putujućeg   cirkusa.   Među  osobljem tog cirkusa posljednji po značenju. Prije bi predstave,  dok se cirkuski šator punio gledaocima, po okrugloj pozornici  za ular vodio šarenog ponija, maskotu cirkusa »Luna«, u čijem  su   sedlu   jahala   djeca   i   odrasli   plaćajući   jedan   krug   jahanja  kovanicom od dvadeset i pet para. Bio je livrirani vodič ponija  sve   dok   mu   ne   ponudiše   uniformu   Poglavnikova   tjelesnog  zdruga.   U   njoj   da   paradira   i   da   ne   voda   nikakva   šugava  konjića,   čije   balege,   pobalega   li   se   za   kruženja   pozornicom,  mora   pokupiti   sam   vodič   uz   gromoglasan   smijeh   gledališta,  kako bi zvijezde cirkusa mogle doći na čistu pozornicu. 

Preko puta logorskih vrata s jarcem od bodljikave žice i kolja  nalazila se kuća zidana od crvenih opeka, po svemu se čini,  ladanjska kuća nekog građanina koji je volio visine i čist zrak.  Sad je služila stražarima kao kasarna i zborno mjesto, tu su  ručali, spavali i boravili dok nisu bili na stražarskim mjestima.  Iz te je kuće često dopirala svirka harmonike i bučna pjesma  pjevača  s  malo  sluha,  a  toga  popodneva,  šesti  lipnja,  bila  je  najbučnija i, razmjerno jačini, najnemuzikalnija. Dobro, možda  smo   mi   imali   odbojan   odnos   prema   sadržaju   tih   pjesama,   i  imali smo ga, ali se ovdje nije radilo o riječima, koje se nisu ni  razaznavale,   nego   o   pjesmi   kao   pjevanju.   Istina   je   i   to   da  nama, s obzirom na blizinu smrti i život kojim smo živjeli, ni  do kakve pjesme nije bilo, a do stražarske ponajmanje. No, uza  sve te ograde, pjesme je stražara i njihovih gošći, od početka  gruba,   kako   se   noć   približavala,   postajala   sve   grublja   i   sve  glasnija, jer je grla koja pjevaju bivalo sve više.  –   Drugovi   su   priredili   zakusku   –   kaže   stražar   koji   prati  nosače kotla s vodom za piće. – Bit će i drugarica! Meze, pijaca  pa onda igranka! Bit će noćas tabananja! Gosti su čitavo popodne dolazili pješice, na konjima, u dvoja  kola   na   konjsku   zapregu   i   u   dva   automobila.   Harmonika   je  neprestano treštala, u zbornom je pjevanju bilo prekida, vje­ rojatno kad se mezilo i  pilo. A  što su jeli,   što su pili, to mi  nismo vidjeli,  ali  smo,  kao ljudi  moreni  glađu i žeđu, inten­ zivno zamišljali. Komade sira, kriške pršuta i mekani kruh! U  susjedstvu gošćenja, veselja, pjesme i raskalašenih igara, nas  nije smetala ni pjesma ni miris jela, koliku nam je brigu zada­ valo strahovanje što će ti ljudi činiti kad se opiju. Što će činiti 273

neki od njih, jer je poznato da alkohol dijeli ljude na dvije sku­ pine, na krotke, plačljive, pune kajanja i grizodušja, i na podiv­ ljale, agresivne, željne izravnavanja računa iz doba kad su bili  trijezni i nemoćni da išta učine. Što će ovi potonji činiti kad  zanoća?  Sunce je bilo u vršikama hrastove šume zapadno od logora  kad su se oglasili stražari sa stražarnica i pozvali nas da se u  četiri reda postrojimo ispred ulaznih vrata. Toga dana nije bilo  prozivke za odlazak u drugi logor, pa smo mislili da će to sada  biti obavljeno. Stoga smo se do stroja vukli puni straha hoćemo  li biti prozvani. Nije se znalo kamo odlaze oni što svakog dana  smanjuju   broj   bačava   u   kojima   se   kuha   pura.   Da   li   odlaze  tamo gdje je bolje ili gore nego ovdje? Svejedno, nitko nije volio  da   ga  prozovu,   jer   je  svaka   prozivka,   i   kad   te   zovu   da   ideš  nositi vodu za piće i dolaziš u priliku da se dobro napiješ, u  sebi   sadržavala   nešto   prijeteći,   nešto   čemu   ne   možeš  predvidjeti kraj ni usputna iznenađenja.  Pošto smo se postrojili, stražari su s ulaznih vrata maknuli  u   stranu   onog   žicanog   jarca,   a   od   kuće   građene   crvenom  opekom krenula je skupina od pedesetak ljudi i žena vičući:  – Tko želi, neka ih pogleda! Idemo ih svi pogledati! Ušli su na vrata, ali dalje od njih nisu išli, tek koji korak  prema unutrašnjosti logora. Valjda su od stražara upozoreni  da   ne   idu   dalje,   da   se   ne   približavaju   logorašima,   jer   su   i  logoraši, i kuće u kojima stanuju, i čitava ledina na kojoj je  logor, puni ušiju, stjenica i buha. I muškarci i žene, ove potonje  pogotovo,   buljeći   u   nas,   smijući   se   i   dobacujući   prostakluke,  držali su odstojanje i od ušljivaca i od ušljive ledine, po kojoj su  gazili   kao   da   ispod   svake  vlati   trave   drijema  zločest   poskok  koga nije pametno dirati. To nam je bilo drago vidjeti. Uši su,  stjenice i buhe postale naša obrana, naš kineski zid. Kad ne bi  bilo   njih,   od   prijetnji   što   nam   ih   upućuju   nešto   bi   možda  pokušali i ostvariti. Mislim,   ali   ne   mogu   tvrditi,   da   sam   iza   leđa   sitih   i  razgoropađenih ljudi, što su ih uši zaustavile na ulazu, vidio  toga mladića kad je došao do vezanih konja na kojima su gosti  dojahali na zakusku i ples, odriješio jednoga vezana za stup i  pojahao. Ako ga tada nisam vidio, sigurno sam ga vidio kad je  na konju projahao mimo onih što su se natiskali na ulazu i  kasom krenuo duž našega stroja. Njegova dosjetljivost, da uz­

274

jaše   konja   i   da   se   na   konju   do   nas   probije  kroz   polje   ušiju,  stjenica i buha, izazvala je u podnapitom društvu buru odušev­ ljenja. Jahač na zekastu konjiću, nevičnu jahanju pa je kaskao  više   nalik   na   magarca   nego   na   konja,   bio   je   mlad   čovjek   u  engleskoj uniformi, s njegovanim brčićima seoskog kicoša i s  kosom koju je svu koliko je ima prebacio na lijevu stranu da bi  na   ogoljeno   tjeme   s   desne   strane   mogao   nabiti   titovku   s  petokrakom. Jašući duž našeg stroja, nije ništa govorio. Nije ni  trebao govoriti, govorili su oni na ulazu. A i da je štogod rekao,  ne bi ga nitko čuo od njihove dreke. Samo je podbadao konjića  da se miče, zagledao nam u lice, plazio jezik, stavljao palac na  usta   i   mahao   raširenim   dlanom,   onako   kako   činimo   onomu  komu želimo reći da je budala. Osim ulara na glavi, konjić je  na vratu imao zobnicu tkanu od vune. Ništa neobično, takve  zobnice u tim krajevima često vise o konjskom vratu.  Jašući tamo–amo uzduž stroja, jahač je smanjivao dužinu  kretanja i u jednom i u drugom smjeru. A kako sam se nalazio  po sredini, prvi od nas četvorice, kad su se zaustavili, konj su  se   i   jahač   preda   mnom   zaustavili.   Jahač   je,   izazivajući   kod  sudionika zakuske i plesa urnebesan smijeh, skinuo zobnicu s  konjskog vrata i objesio je meni o vrat.  – Neka živinče zoblje! – rekao je licem okrenut sudionicima  veselice, koji ga od svoje vike nisu mogli čuti, ali su, i ne čujući  ga,   mogli   pogoditi   što   im   želi   reći.   Zatim   je   ponovo   počeo  trčkarati na konjiću svom dužinom staze od jednog do drugog  kraja stroja zaboravljajući zobnicu obješenu o mom vratu.  Svratio   sam   pogled   na   otvor   zobnice   koji   mi   je   stajao   u  razini pojasa i vidio da je u zobnicu ugurana torba od bijele  krpe slična onim torbama u kojima mi je nepoznata starica u  logoru   na   Kanalu   donosila   hranu.   Sijevnulo   mi   je!   Okrenuo  sam se Franti koji je bio iza mene. – Izvuci to i sakrij u njedra! – rekao sam mu. A Franti ne  treba dva puta govoriti istu stvar. Zauzeo   sam   ponovo   svoj   prvobitni   položaj.   Konjska   mi  zobnica visi o vratu! Prazna! Jahač je dojahao do mene, sagnuo  se, skinuo zobnicu s mog vrata i stavio je na konjski, a kad je  krenuo prema izlazu iz logora, gdje su ga  čekali oduševljeni  stražari i njihovi gosti, povikao je: – Kljuse se nazobalo i iz prazne zobnice!

275

Kao i uvijek kad me Providnost dariva, kad dobijem dokaz  da nisam napušten i da se o meni netko brine – ja nisam ništa  znao.  Ništa više od onog  što sam  vidio  i  čuo.  Osim,  u ovom  slučaju,   da   je   ona   s   kojom   sam   jutros   razgovarao   preko  zvjezdane svjetlosti, sama ili sa mnom, odlazila na hipodrom,  jer je voljela šetnje uz Savu i jer je voljela gledati i jahati dobre  konje.  Bože moj, kakav smo strah te noći od sitnih sati do zore pro­ živjeli! Kako su, slijedeći onog jahača na zekanu, napustili lo­ gorska vrata i otišli u crvenu ladanjsku kuću, tako su nas do  ponoći   sasvim   zaboravili   baveći   se   jelom,   pićem,   pjesmom,  plesom i eventualnim tabananjem, ako je bila točna stražareva  pretpostavka.   Ali   nakon   toga   bavljenja   sobom,   u   ponoć,   ako  smo po položaju zvijezda znali odčitati točno vrijeme, nastala  je uraganska pucnjava iz svih oružja što su ih gosti i stražari  koji su terevenčili imali uza se. Uznemirili smo se mi, uznemi­ rili se i stražari na stražarskim mjestima.  Mi smo, videći kako svijetleći meci padaju po logoru ili ga  nisko nadlijeću,  sišli sa sjenika,  s potkrovlja i s  katova svih  zgrada  i  potražili   zaklon u  podrumu  i  prizemlju  kuće ili   na  zaklonjenim  i ulegnutim dijelovima terena. Silazeći i tražeći  glavi zaklon, morali smo se kretati, što je noću bilo zabranjeno,  i  govoriti,   što  je  bilo  još   zabranjenije.  To  je  kretanje  i  taj  je  govor   izazvao   stražare  na   promatračnicama,   koji   su   najprije  povikali   da   se   umirimo   i   umuknemo,   a   kad   ih   nismo   mogli  poslušati, jer su meci ispaljeni na vrata i prozore crvene kuće  cijepali daske oko nas i ranjavali ljude, i oni su osuli vatru po  nama i po zraku iznad naših glava.  Neki su logoraši bili pogođeni. Jauci do neba! Pozivi da im  se pomogne! To je dodatno uzrujalo stražare i oni su obnovili  paljbu   urlajući   da   zapomaganje   prestane   jer   će   još   žešće  pucati. Kad bi jauci jenjali a stražari se primirili, u igru su  upadali   oni   iz   crvene   kuće   i   krug   bi   se   obnovio.   Uz  kratkotrajne predahe između jauka ranjenih, vatrene srdžbe  stražara i pijanog odgovora gostiju, ova je vrtnja rana, vatre i  ludila trajala sve do svitanja. A onda, kao da se tamo među  njima nešto dogodilo! Kao da je među njih netko došao i rekao  kako je dosta divljanja, dolje se u gradu od njihove ludosti ne  može na miru spavati. Čuju se koraci konjskih kopita, škripa  zaprežnih kola i paljenje automobilskih motora. A potom muk  – samo ranjeni cvile ispod glasa. 276

Koliko je u toj pucnjavi bilo ranjenih, ne zna se. Ranjeni su,  pogotovo ako su im rane bile lakše, svoju nesreću krili bojeći se  još nečeg goreg. Mrtvih je bilo petero! Na lojtrama su ih kroz  vrata   za   vodu   do   crvene   gline   odnijeli   prije   osam   sati   još  neotriježnjeni stražari, kojima je zapovijedao Radića ili Stole  Janjanin, ako je bio dobro obaviješten onaj šaptač iza mojih leđa.  Tog su nas jutra pozvali da s potoka donesemo vode koliko  je budemo mogli popiti, što dosad nikad nisu učinili, ni prije ni  nakon ručka od kukuruzne kaše. Obično su po vodu uz jedan  kotao   išla   četvorica.   S   razlogom   se   javio   naš   četverored   u  cijelosti: nakon doručka iz one platnene torbe bili smo žedni.  Na vodu je uz pet kotlova i dvadeset logoraša išla straža od  deset   ljudi,   kojom   je   zapovijedao   još   neotriježnjeni   Stole  Janjanin zvani Radica. Ja sam grabio vodu iz bunara za naš kotao, a kad sam ga  napunio,   sić   sam   s   ostatkom   vode   nagnuo   na   usta   i   počeo  piti. – Tko ti je, banditu, dopustio da piješ? – reče mi Radica i ja  odmah prestadoh piti i pružih sić sljedećoj trojici da pune svoje  kotlove.   Iako   sam   ga   poslušao,   Radica   me   nije   ostavljao   na  miru. Nego, upirući u mene svoj pijani pogled, skide s ramena  pušku, repetira i gurnu metak u cijev. – Ma, neđeljicu ti tvoju, otkud ja tebe poznajem? – reče mi  a ja postadoh svjestan da mu je nešto puhnulo u glavu.  Ne   znam   što,   dobro   sigurno   nije!   Nesvjesno   se   počnem  povlačiti natraške prema strmini ispod koje je bio sagrađen taj  protočni bunar, a ostali logoraši, videći da tu slijedi obračun  između   mene   i   neotriježnjenog   Radice,   stadoše   se   izmicati   i  stvarati oko nas slobodan prostor da trijeska od tučnjave ne bi  i na njih pala. – Meni se čini da i ti znaš tko sam ja, je li? – reče on. Na   muci   sam,   treba   li   reći   da   ga   poznajem   po   imenu   i  prezimenu   ili   da  o  njemu  ništa   ne   znam?   Nisam   znao   čime  mogu   ublažiti   njegovu   srdžbu,   čime   raspršiti   njegovo  sumnjičenje.   Time   što   znam   tko   je,   a   samo   se   za   glasovite  znade, ili time što nikad za njegovo ime nisam čuo i držim ga  nikogovićem, grmaljem bez imena i korijena? – Znam – rekoh i odmah se ugrizoh za jezik. Vidio   sam   kako   mu   sijevnuše   pijane   oči   kao   da   je   pro­ našao  dokaz   za   ono   što   mu   je   maloprije   puhnulo   u   glavu. 277

Kažiprst mu je tražio okidač, kao da je naumio skratiti našu  raspru.  – De, de, da čujem! – nuka me. – Stole Janjanin – kažem i gubim dah prije nego što sam  mu izgovorio prezime do kraja. – Nego što, imam ja pravo! Sjećam se ja toga – govori Stole  i primiče kundak ramenu. Tada   neki   stariji   stražar   priđe   Janjaninu   i   već   na   mene  naciljanoj pušci podiže cijev, tako da mi metak, ako Janjanin  opali, preleti iznad glave. – Radice, što to radiš?! – reče mu taj čovjek. – Neđelju mu svetu, taj mi je ubio ćaleta – kaže i kundak  puške vraća nozi, a svu pažnju alkoholiziranog mozga prenosi  na raspru sa starim stražarom. – Ma daj! – kaže mu stražar. – Jest, neđelju mu njegovu! Zna mi ime. A mom je ćaletu  ime ko i meni. Otkuda bi mu ime znao ako ga nije ubio? – tvrdi  Radica i koluta očima. – Ma daj, Radice, nemoj biti lud! Tvoj je otac živ i zdrav! Ja  sam ga jučer vidio. Ti do njega možeš pješice doći za dva sata.  Srami   se!   Nisi   ga   obišao   ima   pola   godine   –   kaže   mu   stari  stražar. – Je li živ? Kad ti kažeš da je živ, onda je živ. Nisam znao,  mislio sam da su ga reznuli... Ali je ovaj bandit htio bježati.  Pio je vodu prije nego je ušao u logor, da ne bude žedan dok  bježi. Treba ga... – i dalje je Radica tjerao svoju pjesmu. – Ma pusti čovjeka, ne budi lud! Dosta je ovoga bilo! Zar ne  znaš da su nam poručili – dosta? *   I za nas je bolje da ovo * Onaj Radica Stojiljković, stražar u Čemernici i kolonist u Vrbasu, čije smo  svjedočenje o nastanku i radu logora u  Čemernici već citirali, o njegovu je  raspuštanju svom gostu u restoranu gdje je bio konobar, rekao i ovo: »Pročulo  se tamo gore u Oblasnom komitetu da mi logoraše tamanimo kao štakore. Na  Toplićkoj   kosi!   I   dođe   one   noći   kad   smo   imali   zabavu   sa   ženetinama   iz  Topuskog depeša i u njoj piše – dosta, pretjerali ste! Drug se Tito zbog takvih  stvari   mora   opravdavati   inozemstvu   koje   kaže:   mi   smo   vam   izručili  zarobljenike, a vi ih sve pobiste. Ne ide to tako! Jebo te pas, svi vidimo da je  Gaćonja presro! A i on mi se usro od straha, nije ni on bio čist, i on je šurovao  sa četničkim vojvodom u Topuskom. Ovamo presro, a tamo je sam jeo govna!  Jebo te pas! Tolike ljude pobiti! Goni što je ostalo! Skidaj žicu, čupaj kolje,  nema više logora u Čemernici! Nisu nam dopustili da mi do Siska otpratimo  preostale robijaše. Nisu nam vjerovali.«

278

prestane.   Poživinčili   smo!   –   rekao   je   Radici   stari  stražar.   A  meni? – A ti marš u ogradu! Što ga izazivaš! I ja potrčah prema malim vratima za vodonoše, ostavljajući  kotao s vodom Franti, Petru i Hinku. Do   sada   sam   bio   svjedok   dolazaka   u   logor,   u   ovaj   u   Če­ mernici i onaj na Kanalu, pobjednika u minulom ratu, stvar­ nih i onih koji su to samo željeli biti, koji su tražili i nalazili  zarobljenike s kojima su bili prisni dok ih rat nije razdvojio, i s  onima koji su im tijekom rata učinili nešto ružno. S prvima, da  im   se   podsmjehne   zbog   doživljenog   poraza,   s   drugima   da  izravnaju račune. Teško je to reći, ali imao sam razumijevanja  i prema podsmijehu i prema osveti. Nisam odobravao, razumio  sam! Jer, i da su današnji zarobljenici u ulozi pobjednika, a  pobjednici u njihovoj koži, događala bi se potpuno ista stvar.  Moj slučaj s Radicom na bunaru upozorava me da postoji  sasvim   iznimna   vrsta   prepoznavanja   i   podsmijeha   i,   na   toj  osnovi,   izravnavanja   računa.   Ispod   takvog   prepoznavanja   ne  postoji ništa stvarno, nikakav predživot, nikakve nesuglasice,  nikakvi   dugovi,   postoji   umišljaj,   bolest,   mržnja   bez   granica,  sadistička   nastranost   i   sve   bolesti   ovoga   svijeta   na   kojima  počiva   nasilje.   To   umišljeno   poznavanje   i   prepoznavanje  izokrenuta je slika svijeta u oboljelu mozgu, smiješna kad su  okolnosti takve da je njen nosilac ne može prenijeti na druge, a  strašna   kad   je   njen   nosilac   može   emitirati   i   nametnuti   kao  istinu. Ima li išta strasnije nego biti predmet fiksacije mozga  oboljela umišljajem, koji te čini onim što nisi i koji ima moć da  te time i učini?  Ostatak dana, u kojem umalo što ne završih kao ubojica oca  jednog   stražara,   i   naredni   dan,   osmi   lipnja,   protekli   su   bez  ikakvih događanja, s dojmom da smo napušteni i da ćemo, kao  ostavljeni   na   kraju   svijeta,   u   toj   žici   i   među   tom   gamadi,  dokončati svoje hodanje po ovoj zemlji. Nešto se negdje dogo­ dilo, a nismo znali što, pa sam zamolio Hinka da nam pročita  što   je   za   taj   dan   zabilježio.   Iz   nekoliko   njegovih   rečenica  zaključio sam daje i tog dana bilo i te kako važnih zbivanja.  »Vlada zatišje, nešto se očekuje. Danas nije bilo ni vode ni   pure. Nestali su i kotlovi u kojima se donosila voda i bačve u   kojima se kuhala pura. I iz crvene kuće preko puta ulaza u logor  stražari nekud odnose pokućstvo i posuđe. Danas ni jedan stra­ žar nije ušao u logor. Oni što stražare s vanjske strane žice, na 279

naše čuđenje, s vanjskog reda ograde skidaju bodljikavu žicu i   motaju je u kolut. Da li kradu žicu ili razvaljuju logor? Možda   i jedno i drugo. Onda su ukrali i  naše današnje sljedovanje   pure zajedno s limenim bačvama. Gladni smo i žedni. Žeđ  je   gora od gladi!«

9. Za izlazak iz logora postrojavali smo se u osvit deveti lipnja.  Stražari su nas brojili, a njihov je zapovjednik nosio nekakve  popise u ruci, ali nijednom nije u njih pogledao. S obzirom na  to da je na vatri bilo petnaest bačava kad se prošli put kuhala  pura   i   imajući   na   umu   večernja   odvođenja   po   prozivci   i  jutarnje   sahrane   u   crvenoj   glini,   nas   je,   kao   ostatak   kolone  koja je prije nekoliko dana došla u Čemernicu, moralo u novoj  koloni biti oko devet stotina. Koliko su nas stražari izbrojili,  koliko   nas   je   na   popisu   ostalo   neprekriženih,   to   nam   nisu  rekli. Ipak, ne bi trebalo brzopleto zaključiti da o točnom broju  nije vođena briga i da negdje, bez prisutnosti naših očiju, nije  izvršena primopredaja između starih stražara, kojih nije bilo  nigdje vidjeti, i novih, koji su, čim su se ujutro pojavili, kod nas  izazvali čuđenje – što je sad ovo!?  To čuđenje kod svih logoraša nije bilo isto. Kod novajlija,  koji   su   poznavali   samo   Gaćonju   i   njegove   seljake,   ta   će  promjena   izazvati   provalu   optimizma   i,   uglavnom,  neopravdanih očekivanja, a kod nas starih kolonaša, koji smo  doživjeli promjene pratnje i poznata nam je bila razlika među  njima,   dolazak   novih   stražara   izazvao   je   samo   odušak   i  olakšanje, u nadi da  ćemo ovaj dio puta do nepoznatog cilja  lakše   prevladati.   Računali   smo,   kolona   je   mala,   pratnja   je  meka i putovanje će biti lakše od ostalih.  Po imenima, a oni su se samo imenom oslovljavali pa su i  svog  zapovjednika   zvali   Mujaga,   i  po   prezimenima  moglo  se  zaključiti da su sve to muslimani iz obližnje Kladuše, vojsci  nevični   ljudi,   neka   muslimanska   jedinica   zadnjeg   poziva,  sastavljena od ljudi koji su prevalili četrdesetu. Bili su šaroliko  obučeni, u odore svih mogućih vojski koje su se tijekom rata  kretale ovim krajevima. Kape su im bile jednoobrazne, titovke,  a   nosili   su   ih   na   glavi   bez   kose   nabijene   do   ušiju.   Takve,  razvaljene na gornjem dijelu, nisu bile ni nalik na one kicoške 280

titovke na glavama naših dosadašnjih stražara, titovkama koji­ ma su sva četiri ruba na gornjem dijelu bila složena kao listovi  nepročitane   knjige.   Uz   nemar   prema   tim   nabijenim,  raskupusanim   kapama,   još   su   veći   nemar   pokazivali   prema  petokrakama na njima, odreda, od crvene čohe. Nekima je na  kapi ostao samo jedan krak, samo crven  čvarak, a većini su  visile pribodene s nekoliko končića.  – Slušaj ovamo, narode – rekao nam je na polasku Muja­ ga.  – Ja neću svađu. Hoću da se razumijemo ko ljudi.  Što je  bilo, bilo je! Ja nisam oni, a oni nisu ja! Meni su rekli da vas  dotjeram do Siska, i ja ću to učiniti. Tko bude dobar, bit ćemo  mu dobri! Tko bude pogan, neka mu bude pogano! Ja znam da  bi   trebalo   da   nešto   pojedete,   ali   vam   ja   nemam   što   dati.   A  napoj ću vam dozvoliti gdje god naiđemo na vodu. Samo red,  molim!   Narode,   svakakva   naroda   ima!   Kroz   svakakva   ćemo  sela  proći.  Ja i  ne znam  kakva!  Neki  će  htjeti  da  vas  tuku,  neću dati da vas diraju. Neki će htjeti da svuku to prnja što ih  na sebi nosite, ni to neću dati. Ako mi kažu da ste banditi i da  zaslužujete   batine,   ja   ću   im   reći:   »Stani   malo!   Oni   su   naši  zarobljenici   i   treba   s   njima   ljudski   postupati.   Ako   su   krivi,  narodni će im sud suditi. A vi ruke k sebi!« E, sad pazi ovamo!  Ako vam narod usput bude davao hranu, uzmite je na svoju  odgovornost.   Kad   bi   mene   pitali,   ja   bi   vam   rekao   da   je   ne  uzmete. Ima ih što truju hranu. Ne izmišljam, vjere mi! Jučer  su tako otrovali tu negdje gore deset ljudi u koloni. A opet, ima  ljudi   što   žele   i   nahraniti   i   napojiti,   Boga   radi.   Ja   sam   vam  kazao što sam imao reći, a vi činite kako znate. Samo jedno da  znate: iz kolone ne izlazi, četverored ne razbijaj! E, tu milosti  neće biti. Sad smo se razumjeli? –  Jesmo – odgovorio  je velik broj zatvorenika. Bilo  im  je  drago čuti Mujagine riječi, što god se iza njih nalazilo. –   E,   onda   kreni   i   požuri   polako!   Ni   ja   konja   pod   sobom  nemam! – rekao je Mujaga i prvi izišao na vrata Čemernice, u  čijim stražarnicama više stražara nije bilo. Oni   što   su   još   jučer   stražarili,   eno   ih,   skidaju   s   kolja  bodljikavu žicu i motaju je u kolutove. Trebat će im za ograde  na   livadama   i   njivama.   Do   večeri   pokupit   će   sve   i   odnijeti.  Ostat će samo uši, stjenice i buhe!

281

Zaista, mi smo žurili polako, onako kako smo mogli, nitko nas  nije   tjerao   i,   uz   nekoliko   odmora,   prošavši   bez   ikakvih  neprilika   Glinu,   oko   jedanaest   sati,   kad   je   sunce   pripeklo,  stigli smo u selo Prekopu, selo na ravnu i plodnu zemljištu.  Čim smo se primakli tom selu, do nosnica nam je, miješan  s isparenjima bujnog raslinja, dopro i miris kruha. Miris onih  hljebova što se mijese od pšenična i kukuruzna brašna, što se  domaćim   kvasom   kvasaju   u   drvenim   koritima   i   što   se   u  tepsijama, razdijeljeni nadvoje i izbockani viljuškom, peku u  dvorišnim pećima ili u pećnicama zidanih štednjaka. Taj miris  nije mogao dolaziti od kruha koji se tek peče, iz jedne krušne  peći   i iz  jednog zidanog  štednjaka.  On je  dopirao od stotinu  hljebova što se, zamiješeni u rano jutro, pred podne hlade prije  nego počne užina i prije nego ih iskrižaju na prostrtu stolu.  Teško   je   pretpostaviti   da   su   ti   hljebovi   pečeni   za   nas,   iako  ništa ljepše od toga ne bi bilo; teško je pretpostaviti da ćemo od  tih hljebova dobiti išta više izuzev mirisa, a ipak, svaki od nas  zamišlja kako te hljebove lomi, kako mu se prelomljeni kruh  puši u rukama, kako odlomljeni komad prinosi ustima i kako  zagriza u hrskavu koru na kojoj trice od kukuruza blistaju kao  listići pozlate.  Udišući miris toga kruha, gledajući oko sebe kako su svi,  pa i stražari, tim mirisom zaneseni, iz sjećanja mi je izronila  slika zimskog jutra u pekarnici u Petrinjskoj ulici. Zima, snijeg  prekrio ulice, pod nogama hrska mraz, a na vrata pekarnice,  kao   sada   iz   Prekope,   suklja   miris   svježeg   kruha,   najljepši  miris od svih koji postoje. A pekarnica ima izlog i u tom izlogu  sve vrste kruha i peciva  što  se jutros prodaju i na otvorena  vrata   mirišu.   Pred   staklom   izloga   prostrana   je   daska,   a   na  dasci promrzli vrapci skakuću i živkaju. Ne boje se kupaca koji  ulaze i izlaze iz pekarnice, i dalje pjevaju blagu pjesmu kruhu,  blagodati ravnih polja, kiše i sunca. Pjevaju i udaraju kljunom  u staklo iza kojeg stoje pogače, pletenice, žemlje, kruščići i sve  ono obilje oblika što se pravi od vode i praha pšeničnog zrna.  O, kad bi se tko od tih ljudi što kupuju kruh sjetio što je glad i  po   dasci   ispred   stakla   posuo   šaku   mrvica,   da   gladne   ptice  nešto   pojedu,   da   ne   otprhnu   gladne,   još   gladnije   s   mirisom  krušnim u nosnici i slikom kruha u očima!  O,   da   se   tko   od   onih   što   žive   u   tim   kućama   gdje   se   od  jutros kruh pekao, sjeti što je glad i iziđe na cestu s košarama  kruha  i  podijeli   nam  ga,  da  iz Prekope  ne  iziđemo  gladniji  nego   što   smo   u   nju   ušli!   O,   da   se   tko   sjeti   kako   smo   i   mi 282

vrapci  koji   na   dasci   izloga   pekarnice   pjevaju   blagu   pjesmu  imenu kruha.  A kad se nitko toga nije sjetio, mi smo, slijedeći zov mirisa,  prema   kruhu   u   krušnim   pećima   i   pećnicama   zidanih  štednjaka krenuli sami. Nije nam nitko izdao zapovijed, nije to  unaprijed dogovoreno,  jedan je to  učinio prvi  i svi su ostali,  omamljeni mirisom kruha, krenuli za njim. I kad su krenuli,  kad je nestalo dvoumljenja: ići ili ostati, nastala je trka prema  kućama koje su bile s jedne i s druge strane ceste, udaljene  pedeset do dvjesta koraka. Mujaga je vikao: što činimo, neka  ne bježimo iz kolone, pucat će; stražari su bezglavo larmali i  htjeli   nas   zaustaviti   rukama,   a   kad   im   to   nije   uspjelo,   ne  hoteći pucati u meso, pucali su u zrak. Koliko bi dlanom o dlan  dva puta, na cesti od logoraša nije ostalo nikoga. Nisu tamo  ostali ni stražari. Slijedili su nas do kućnih vrata i preklinjali  da   se   vratimo,   da   ćemo   grdno   nastradati.   Sve   im   je   bilo  uzalud, nešto u kućama s jedne strane ceste, nešto u kućama s  druge   strane   ceste,   čitava   je   kolona   bila   po   kućama   sela  Prekope.  Ni   jedan   nam   se   mještanin   na   ulazu   u   kuću   nije  suprotstavio, ni jedna vrata nismo našli zatvorena. Kao da su  nas željeli i očekivali!  Nas   smo   četvorica   ušli   u   prizemnicu,   čiji   je   ulaz   bio  obrastao   lozom,   a   ukupan   izgled   nije   odavao   ni   raskoš  graditelja   ni   bogatstvo   domaćina.   Išao   sam   prvi   i   odmah   s  vrata,   ne   osvrćući   se   na   domaćina,   čovjeka   u   pedesetim  godinama, krenuo ravno prema pećnici zidanog štednjaka, na  čijim je otvorenim vratašcima još u tepsiji mirisao topao, pečen  kruh.   Sagnuo   sam   se,   opipao   koru   i   osjetio   da   je   vrela,   a  čovjek, koga smo u kući zatekli i nismo pitali smijemo li uzeti  njegov kruh, ustade sa stolice i približi mi se s leđa. Potapša  me   dlanom   po   ramenu,   kao   da   me   pita   što   ja   to   radim.  Iznenađen   vrelinom   kruha   i   zapahnut   toplinom   pećnice,  okrenuo sam se i susreo oči u oči s domaćinom. On nije rekao  ništa,  pa ni ja! On je ustuknuo dva koraka,  a  ja sam golim  rukama   uhvatio   vreli   kruh,   izvadio   ga   iz   tepsije   i,   kako   ga  onako vrela nisam dugo mogao držati na dlanovima, bacio sam  ga u naručje Franti. Ovaj Petru, a vodič ponija ponovo meni.  Hinko je u međuvremenu svukao bluzu, raširio je i kruh smo u  nju umotali. Povlačili smo se natraške iz kuhinje u hodnik, iz  hodnika na dvorište. Prokletstvo! Jesmo li zaboravili kako se  ispričava i kako se zahvaljuje? Ni riječi nismo znali izgovoriti. 283

Domaćin   nas  je   slijedio  do   kućnog   praga,   dalje   nije   išao,  vjerojatno   stoga   jer   nije   znao   što   je   značila   kratkotrajna  pucnjava koja nas je pratila kad smo trčali od ceste do kuća.  –   Neka   vam   Bog   blagoslovi   svaku   mrvicu   toga   kruha   –  rekao je čovjek za nama. Taj se blagoslov nikad ne zaboravlja!  Mi smo bili ušli u neuglednu kuću i zato smo se tamo našli  samo   nas   četvorica.   U   veće   i   naočitije   kuće   upadalo   je   i   po  dvadesetak logoraša. Sve što se našlo za jelo u zrnu i komadu  opustošili su, bilo tako što su sami uzimali ili tako što su im to  žene i stariji ljudi, zatečeni u kući, sami davali. Neki su našli  veći i  ukusniji  komad, ali su svi našli ponešto. A oni  što su  ugrabili hljebove dijelili su ih na veći broj ljudi, da nitko ne  ostane bez komada kruha.  Nismo se u tim kućama zadržali dulje od desetak minuta. I  prokletstvo! Nakon tog kratkog izleta ponovo smo se svi našli  na cesti među svojim čuvarima. Oni pak, kad su vidjeli da se  vraćamo  s  jelom   u  ustima  i   u  rukama,   bili   su   sretni   što  se  vraćamo isto toliko koliko i mi što jedemo. Nisu nam odobrili  ono što smo učinili, ali su pokazali strpljivost i razumijevanje.  Rekli su nam da posjedamo uz cestu i da na miru, kao ljudi,  pojedemo što smo našli.  Iz kuća, dok smo mi jeli, od brojne čeljadi što smo ih zatekli  nitko iz kuća ni na dvorište nije izlazio. Znali smo da vire kroz  prozore   i   da   prate   što   mi   na   cesti   radimo,   a   ni   našim  pratiocima to nije ostalo skriveno.  – Ej, žene! Vi što virite kroz prozore! Donesite vodu, da se  ovi ljudi napiju iza jela! – viknuo je Mujaga dva puta, jednom  prema kućama desno od ceste a drugi put prema kućama lijevo  od ceste. A nama je rekao: – Dobro, neka  ste učinili što ste  učinili, ali mi to ne činite više! Ovo je, čini mi se, vaše selo, pa  ste dobro prošli! I ne bježite, Alahom vas preklinjem! Gadnu  ćete mi stvar napraviti ako počnete bježati: ili mi je da pucam  u vas ili ću sam najebati.  Prve su izišle dvije žene noseći sićeve pune vode i lončiće,  kao da provjeravaju misli li taj ozbiljno. Kad su vidjele da je  poziv iskren, i druge su žene pošle na bunar, napunile posuđe  vodom i ponijele ga prema cesti. Za ženama su izišla djeca i  stariji ljudi. Neke su žene brisale suze. Sve su, i one što plaču  i one koje ne plaču, šutjele i po kosi milovale djecu koja su se  motala oko njihovih sukanja i u čudu gledala nas kako jede­ mo  ne obzirući se ni na što oko sebe. Kao glodavci u kavezu 284

kad   im   čuvari   zoološkog   vrta   ubace   šaku   zrnja,   sivi,   gladni  glodavci!  Samo su starci, među njima i onaj što je blagoslovio svaku  mrvicu   ukradenog   kruha,   htjeli   sa   stražarima   zapodjeti  razgovor. A kad su ga zapodjeli, odnekud su izvadili čuturicu  rakije i ponudili ih pićem. – Ajde, može! – rekao je Mujaga. – Brani vjera, brani par­ tija, ali, kad bi  čovjek svakoga slušao, ostao bi bez pameti i  gaća. U zdravlje! – reče i potegnu li, potegnu. – Rakija je do­ bra, ali je sve drugo sranje!  Što vucaraju ove ljude po putovi­ ma, po ovoj jebenoj vrućini i prašini? Što ih ne puste kućama?  Je li rat završio ili nije? Kažu da jest! Pa, jebi ga, što ih onda  mučiš! Daj da još jednom gucnem! – i potegnu li, potegnu. –  Daj drugima, meni je dosta! – reče i pljunu u stranu.  Što je učinio on, učinilo je još nekoliko stražara, ali ih dobar  dio nije htio rakijati.  U Prekopi smo se zadržali sat vremena. Mujaga je bio još  uvijek   toliko   trijezan   da   je   izdao   zapovijed   neka   se   krene  polako,  do  večeri   se moramo  dovući   do  Siska.  Kad smo selo  napustili s hranom u džepovima i želucu, dremljivi i oni koji su  pili rakiju i oni koji su zalogaj zalijevali samo vodom, Mujaga  se našao pored našeg reda. Vidimo, čovjek jedva hoda, nešto  mrmlja i zapleće nogama. Ne znamo što mu najednom bi. Pijan  čovjek, ništa drugo! – De, ponesi mi ovo – reče Mujaga Franti, koji je bio krajnji  u redu, i dade mu svoju pušku. – Jebi ga, ubij me, ako ti se  ubija! Samo je nosi! Do Petrinje! I ne kazuj nikomu da si je  nosio! Ne bježi! Nemaš kud pobjeći. A ubit možeš. I što bi imao  od toga? – govorio je hodajući uz nas, teturajući!  – Na ovim ćeš putovanjima svašta doživjeti. A ako preživiš  pa to nekada nekomu budeš pričao, neće ti vjerovati – govori  Franta i zaključuje: – Nezgoda je samo u tomu što bi čovjek  pobjegao   kad   pobjeći   ne   može;   a   kad   može   pobjeći,   neće   da  bježi. – I ne samo što mu nosiš pušku, i ne samo što ga nećeš  ubiti, i ne samo što nećeš pobjeći, nego si i pun straha da se  njemu i njegovim vojnicima štogod ružno ne dogodi. Kao, mi  bismo za to bili krivi! Pa, što je ovo? – Cirkus – kaže Petar Janjac, gonič ponija ukrug cirkuske  pozornice, koji zna što je cirkus. 285

I opet razmišljanje o bijegu. O tomu sam sve rekao, da nisam  rekao   ništa,   kad   smo   se,   preživjevši   pokolj   na   tenkovskim  rovovima,   vratili   u   kolonu.   Sve   što   sam   tada   kazao,   da   bih  prikazao   mudrim   taj   suludi   čin,   bilo   je   suvišno   reći,   pa   je  suvišno i sve ono što bih ovom zgodom tomu mogao dodati. Nas  su   potvarali   da   namjeravamo   bježati,   nas   su   ubijali   zbog  pokušaja   bijega.   A   činjenica   jest   da   su   mnogi   od   nas   željeli  bježati, isto kao što je činjenica da su mnogi na bijegu i zbog  bijega stradavali. Istina je da se bijeg skupo plaća, a istina je i  da se, ne gledajući na visoku cijenu, bježalo uporno i suludo.  Ali,   zašto  nas  je  većina  među  onima  kojima  se  bježi   kad  se  bježati ne može, a ostaje u koloni kad bi mogli pobjeći? Evo,  sad dok nam je puška u ruci i dok Mujaga tetura? Nalazimo  ispriku   u   tomu   što   bismo   bijegom   učinili   nepravdu   tom  čovjeku. Je li poznato da je igdje ikad bjegunac vodio brigu o  posljedicama   što   će   ih,   uspije   li   bijeg,   imati   njegov   čuvar?  Nešto je drugo posrijedi! Samo ću to dodati pa ću o bijegu, toj  našoj stalnoj misli, prestati govoriti.  Rat je završio, nestale su zaraćene strane i mi nemamo od  koga   komu   pobjeći;   rat   je   završio,   pobjednici   su   u   zemlji   i  inozemstvu i poraženi nemaju kamo pobjeći; rat je završio i mi  kod svoje kuće, koja je pod nadzorom nove vlasti, ne možemo  naći   utočište   bez   privole   te   vlasti;   rat   je   završio   i   mi   smo  pripravni na pokoru nakon koje dolazi oprost; rat je završio i  mi   ne   želimo   ratovati   i   nakon   rata;   rat   je   završio   i   sve   što  želimo dade se svesti na dvije riječi – pravo na život. Rat je  završio  i   to   je   razlog  što,   i   uz   san   o  bijegu,   ne  bježimo  kad  bježati možemo. 

Za jednu noć i jutro do jedanaest sati nisam mogao upoznati  logor Viktorovac kao što sam upoznao one logore u kojima sam  proboravio   nekoliko   dana.   Koliko   sam   mogao   vidjeti   za   to  kratko vrijeme taj se logor nalazi u predgrađu Siska, uz cestu  iz smjera Petrinje. To je dobro ograđena šuma slična parku,  nekadašnje skrovito izletište gdje su mnoge djevojke u ljetnim  večerima   gubile   nevinost   a   muškarci   stjecali   trofeje.   Tko   je  ikad   taj   raj   za   osamljene   parove   koji   žele   »ići   do   kraja«  pretvorio u logor, nije mi znao reći nitko koga sam pitao. Vidio  sam neku baraku na brežuljku do kojeg nisam došao, i vidio  sam nekoliko baraka ispod brežuljka u koje nisam ni zavirio,  jer su nam branili i jer su bile prepune. 286

Naš je dobri Mujaga, već potpuno trijezan, sa svojim Kla­ dušanima i sa svojom puščetinom, ostao na vratima logora, a  nas je, svrstavajući nas u šesteroredove, što mi je bila novost,  preuzela   unutarnja   logorska   straža   i   stjerala   između   dvije  barake   pune   logoraša.   Rekoše   da   tu   ostajemo   do   polaska   iz  logora.   Samo   na   tom   kratkom   putu   od   ulaska   do   prostora  među   barakama   unutarnja   je   straža   pokazala   koliko   se  razlikuje   od   Mujagine   pratnje.   Kundačila   je   koga   je   stigla  kundačiti. Svi koji su nosili san o bijegu, a bježati nisu htjeli  kad su mogli, sad su se pokajali što iza Prekope nisu pobjegli, i  time potvrđivali ispravnost teze da se žudjelo za bijegom kad  se   bježati   nije   moglo,   a   da   se   odustajalo   od   bijega   i   nadalo  oprostu nakon pokore, kad se bježati moglo. U svitanje deseti lipnja jutarnju sam zvijezdu morao gle­ dati   kroz  granje  lipa   i   hrastova   koje   je  natkriljivalo  prostor  između dvije barake. Puhao je lagan vjetar i njihao lišće, pa bi  mi,   kad   se   namjestim   i   prodrem   pogledom   do   zvijezde,  zanjihani  list   povremeno  zatvarao  vidik.   Molio  sam  zvijezdu  neka mi kaže, neka mi ne skriva, je li mi se razum pomutio pa  u bunilu mislim da me štiti ona koja ovog trenutka, kao i ja, u  nju gleda, ili mi je razum, prisiljen da udeseterostruči svoju  moć, došao do spoznaje koja se u normalnim prilikama ne bi  mogla spoznati? Pitao sam to, ali zvijezdina zraka, koja se čas  krila iza lista a čas se iza njega pomaljala, ništa nije rekla,  osim što mi se namigivanjem narugala. Što se tu može, uvijek  je općenje sa zvijezdama i općenje preko zvijezda sadržavalo u  sebi   dobru   dozu   nebuloze   i   ludila,   pa   me   zvjezdani   muk   i  namigivanje ne moraju zabrinjavati.  Pratioci koji su nas preuzeli tog jutra u Viktorovcu nisu ni  po odjeći ni po ponašanju sličili pratiocima koji su nas dotjerali  u Cemernicu, a još manje onima koji su nas iz nje odveli. Samo  su   po   strogosti,   po   predanosti   poslu   i   po   gađenju   koje   su  pokazivali prema nama, nalikovali na one sredovječne seljake  na konjićima koji su nas preuzeli na karlovačkoj željezničkoj  postaji. Doimali su se kao školovani, profesionalni podmladak  onih,   za   nuždu   mobiliziranih   seljaka   »trećepozivaca«.   S  pratiocima pod Mujaginim zapovjedništvom ni to im nije bilo  zajedničko.  Bili su to sve odreda mladi ljudi, ni jedan nije prelazio dva­ deset i petu, lijepo obučeni, u različite odore, ali sve novo i do­ tjerano. Od oružja su imali samo strojnice, engleske, njemač­ ke, ruske, bilo čije, samo daje strojnica, na prsima bezuvjetno. 287

Sastavni dio njihove odjeće i, čini mi se, znak prepoznavanja  bile su različite kišne kabanice, različite po boji, po materijalu  od   kojeg   su   šivene,   najviše   od   kože   i   gumiranog   platna,   i  različite   po   porijeklu,   po   vojsci   kojoj   su   prvobitno   bile  namijenjene.   Nisam   vidio   da   bi   i   jedna   bila   bez   kukuljice,  premda   su  ih,   kad  su   došli   k  nama   i   preuzeli   nas,   najčešće  nosili prebačene preko podlaktice. Netko je, ne znam po čemu,  u   njima   prepoznao   »knojevce«,   pripadnike   korpusa   čiji   je  zadatak da čuva državne granice i da očisti državu od ostataka  raznih neprijateljskih vojski, pružali oni ili ne pružali otpor.  Ako su to oni »knojevci« kojima je Gaćonja  svaku večer slao  prozvanu pedesetoricu na razgovor na Topličkoj kosi, onda se  nemamo   ničemu   dobrom   nadati   od   ovih   profesionalaca,   čija  poslovnost kod nas izaziva čudnu smirenost. Zapovjednik im je bio netko koga su zvali kapetan Raša ili,  bez kapetana samo Raša. Bio je to stasit, izuzetno lijep čovjek,  kao da je sišao s filmskog platna, onih filmova koji govore o  romantici ratovanja, pa redatelj za nosioce glavnih uloga bira  ljepotane. Izišao je pred nas s onim popisom što smo ga jučer  vidjeli u Mujaginoj ruci. Tražio je, kad čujemo da je naše ime  prozvano, i da se odazovemo i da podignemo ruku. Tko se ne bi  odazvao,   a   odazvali   se   nisu   oni   koji   su   u   nekoliko   navrata  odvedeni iz Čemernice, oni koji su osvitali mrtvi i oni koji su  na   razne   načine   ustrijeljeni,   njegovo   bi   ime   nekoliko   puta  precrtao, a  pored imena  onih koji su se odazivali stavljao je  kvačicu. Kad je prozivku obavio, dao je popis jednom od svojih  »knojevaca« i rekao mu neka to nosi u kancelariju, da se hitno  prepiše učisto. Pošto se taj uskoro vratio s prijepisom, opet nas  je prozivao tražeći ovoga puta da iziđemo iz stroja koji je bio  ispred njega i postrojimo se u stroj iza njegovih leđa. Svi su  prešli iz stroja u stroj, samo je neprozvan ostao Petar Janjac, a  nas smo trojica jedini znali zašto. – Što,  tvoje se ime izgubilo u prepisivanju? Zašto se nisi  javio kad te prvi put nisam prozvao? – pitao je Rašo. –  Mislio  sam   ne  moram.   Niste  tražili   da   se  javi   tko  nije  prozvan. A pravilo je: ne odgovaraj kad nisi pitan – rekao je  Petar. – Imaš pravo! – rekao je Rašo. – Ime se izgubilo, ali se ti  nisi izgubio. Reci kako se zoveš! – A kad mu Petar kaza: – Što  si bio? – Domobran – rekao je Petar i došao k nama u novi stroj. 288

Kad smo bili prebrojeni, popisani i postrojeni za odlazak,  naši su pratioci posjedali u sedla uhranjenih, snažnih konja.  Jašući na bijelcu, pred stroj je izišao Rašo i održao uobičajenu  nastupnu besjedu zapovjednika straže na pojedinim dionicama  puta, nastupnu besjedu po kojoj smo ih pamtili i po kojoj smo,  otprilike,   mogli   pogoditi   kako   će   se   pratioci   prema   nama  odnositi.  –   Tražim   od   vas   red   i   disciplinu.   Ne   činite   ništa   i   ne  zamišljajte ništa što nije dozvoljeno. A što je dozvoljeno, ja ću  vam   reći.   Drži   se   svoga   reda,   ne   prelazi   iz   reda   u   red   i   ne  zaostaj za svojim redom! Strogo kažnjavam svakoga tko se toga  ne   drži.   Ne   razvlači   redove,   i   to   kažnjavam!   Čime?   Bičem,  kundakom   i   metkom!   Tko   ne   može   hodati   zbog   bilo   čega,  bolest, rana ili šta ja znam, ostaje sjediti kraj puta. Na kraju  kolone   idu   bolnička   kola   s   bolničkim   osobljem.   Oni   će   ga  pregledati,   pružiti   mu   liječničku   pomoć   ili   ustanoviti   da  zabušava. I zabušavanje se kažnjava! Pa, molim, izvolite! Što  vam još imam reći? Ništa, ostalo ćete vidjeti na putu – rekao  nam je, a svojim »knojevcima«: – Onu kolonu prepolovite! Pola  ih ide naprijed, onda dolaze ovi iz Čemernice, a za njima ona  druga polovina kolone ustaša, legionara i druge žgadije.  Tako   smo   doznali   važnu   stvar,   da   nismo   sami,   da   smo  pomiješani s kolonom kojoj samo Providnost može olakšati put. 

Od  Siska   do   Popovače  išli   smo  usiljenim   maršem,   za  kakav  smo bili sposobni! Za one koji su nam se pridružili u Vikto­ rovcu ne mogu reći u kakvoj su kondiciji bili. Mi pak iz  Če­ mernice, okrijepljeni jučerašnjim objedom u Prekopi, gdje smo  i nešto zaliha za danas stekli, imali smo snage da prelazimo po  tri do četiri kilometra na sat. Dokle? To se nije moglo znati.  Na  ono malo hrane najbolje je bilo ne misliti. Misleći na nju,  ostat ćeš bez nje, ni znati nećeš kako ju je sama misao pojela!  Noćas ili uoči našeg prolaska, po poljima, prepunim rječica i  potoka,   kroz   koja   je   cesta   prolazila   padala   je   obilna   kiša   i  ulokvila se u svim udubinama. Ako ne razbijemo  četverored,  ako se predugo ne zadržavamo, ako smo hitri, »knojevci« nam  ne brane usput grabiti vodu iz tih lokvica, najčešće iz udubina  što su ih u mekoj zemlji pored šljunčanog sloja ceste napravili  papkom   krave   a   kopitom   konji.   Nas   smo   četvorica   imali  porciju, poklopac na njoj i bakelitnu kutijicu u kojoj je Franta 289

držao sol. Sol smo premjestili u komadić platna, pa smo vodu  iz  otisaka kopita  i  papaka  grabili  poklopcem  s  porcije  i tom  bakelitnom   kutijicom.   To   su   činila   dvojica   na   bokovima  četveroreda.   Usput,   hitro   zagrabljenu   vodu   slijevali   smo   u  porciju i pili kad bi ožednjeli. Ne sjećam se da bi itko na tom  dijelu puta, koliko god marš bio usiljen i koliko god to nekim  zagrebačkim   činovnicima   teško   padalo,   sjeo   ukraj   kolnika   i  pričekao pomoć liječničke ekipe, koja je, vozeći se u bolničkim  kolima, išla za nama.  Izostajanja   su   počela   tek   na   potezu   od   Popovače   do   Vi­ drenjaka i postajala sve češća kad smo od tog sela, planinskim  putem preko brda Moslavačke gore, krenuli prema Mustafinoj  Kladi.   Od   Popovače   do   Vidrenjaka   cesta   je  pred   koji   mjesec  bila u svoj širini posuta debelim slojem tucanika i nije imala  onog   dvotračnog   uravnanog   dijela   što   ga   prave   željezom  okovani   kotači   zaprežnih  kola.   S   kraja  na   kraj   sve  sam   goli  škriljevac, tek smrvljen, tek iz kamenoloma prispio. A stražari  ne dopuštaju da idemo travnatim rubom, jer se onda razbijaju  četveroredovi, nego ravno po tim, kao noževi oštrim, škriljama.  Na   one   što   su   sjedali   kraj   ceste   i   odlučivali   se   pričekati  liječnike i bolničare s kolima »knojevci« se nisu ljutili. Ne bi ih  čak ni pitali zašto donose takvu odluku. Jesu li utrudili noge,  jesu li u tijelu malaksali, probijaju li im škrilje kroz potplate,  jesu li im tabani prokrvarili ili im se štogod drugo dogodilo?  Brinuli   su   se  o  popunjavanju   četveroredova  i   o  hodu   kolone  uvijek   istim   tempom,   a   preko   onoga   što   iz   kolone   ispadne  prelazili   su   šutke,   kao   da   to  nije   njihov   posao.   I   nije!   To   je  posao ekipe liječnika i bolničara koja slijedi kolonu na razum­ noj udaljenosti.  Mi   smo   imali   muka   s   Petrom   Janjcem,   a   on   sa   svojom  lijevom   cipelom.   Nakon  kratkotrajnog  hoda   po  tucaniku   pot­ plat   mu   se   lijeve   cipele   rascijepio   na   nekoliko   dijelova   i   u  komadima   otpadao,   dok   kapica   nije   ostala   bez   potplata,   a  Petrov taban bez zaštite u dodiru s oštrim kamenjem. Ljudi s  takvom   srećom,   ljudi   koji   bi   ostali   bosi   na  jednu   ili   na   obje  noge, sjedali bi s raskrvavljenim tabanima pored ceste i čekali  liječnika da im previje ranu i dodijeli bilo kakvu obuću. Petar  se pokazao kao brzoplet čovjek i, čim mu se to dogodilo, donese  odluku da će i on stati i pričekati te sanitarce.  – Nećeš! – rekao sam, i on se tomu iznenadio. – Zašto? Oni će mi previti nogu i prevest će me u kolima  ovaj pošljunčani dio puta. To je najmanje! – rekao je. 290

–   Neka   oni   to   drugima   rade,   a   ti   se   osloni   na   mene   i  Frantu, pa hramlji! Desnom nogom  čvrsto gazi, a kad lijeva  dođe na red, osloni se na nas – rekao sam mu. Poslušao me i  tako smo išli dio puta. – Neće to tako dugo ići – rekao nam je »knojevac« s konja, s  visoka. – Vi niste tu da pružate pomoć. Ima onaj koji je za to  zadužen – i ostavio nas na miru misleći da ta solidarnost neće  biti duga vijeka, da neće izdržati do kraja pošljunčane ceste. Ipak, izdržala je, na našu i cirkusantovu sreću. Hinko je na  rubu ceste spazio odbačenu kožnu rukavicu što je nose radnici  koji rade s oštrim kamenom. Napršnjaci su joj bili poderani na  dijelu   koji   pokriva   jagodice   prstiju,   ali   su   joj   dijelovi   koji  pokrivaju   dlan,   nadlanicu   i   zapešće   bili   čitavi.   Ja   sam   joj  odrezao napršnjake, izrezao prostor za gležnjeve i dao je Petru,  neka je navuče na stopalo, a kad to učini, neka na stopalo u  ostatku   rukavice   obuje   svoju   razvaljenu   cipelu.   Tako   će   mu  rukavica   služiti   kao   potplat   i,   uz   lagan   oslonac   na   naša  ramena,   kad   »knojevac«   ne   gleda,   doći   će   do   kraja   ovog  prokletog tucanika. Sve smo to učinili u hodu, krišom!  – Što je? Prohodao čovjek! – rekao je »knojevac« kad je vidio  da Petar hoda tucanikom ne oslanjajući se na naša ramena. –  Naviknuo  se!  –  rekao  sam,  a  »knojevac«  se  osmjehnuo.  Značajno! Da   bi   se   znalo   što   je   taj   osmijeh   značio,   a   ja   sam   znao,  treba   reći   da   je   prije   toga   negdje   daleko   iza   začelja   kolone,  tamo   gdje   su   liječnici   i   bolnička   kola,   zapucalo,   najprije  rafalno, a onda pojedinačno, po tri metka za redom. Ono što  sam predmnijevao oslanjalo se na prividnu nebrigu i izraženu  dobrohotnost »knojevaca« prema onima koji su izostajali, a u to  me   uvjerila   pucnjava   daleko   na   začelju.   Ni   ono   što   sam  predmnijevao   ni   ono   u   što   sam   se   uvjerio,   nisam   povjerio  svojim drugovima. Nisam bio siguran da bi mi povjerovali. Za  njih će osvjedočenje morati doći na drugi način.  Od   Vidrenjaka,   kad   smo   skrenuli   udesno,   cesta   nije   bila  posuta   tucanikom,   pa   su   oni   koji   su   imali   slabe   ili   nikakve  potplate mogli lakše hodati. Ali je to sada bio šumski put koji  se uspinjao i padao, išao pravo i zavijao, i na svim dijelovima  više nalikovao na dno vododerine nego na put. U kolniku je  samo   mjestimično   bilo   nešto   kamena   zabijena   u   ilovaču,   a

291

sve ostalo bilo je izrovano, vlažno od noćašnje kiše, klizavo i  nepouzdano da bude oslonac nozi u hodu. Dan je prilazio kra­ ju, nebo se oblačilo, a »knojevci« su prijetili da nema odmora  prije stočnog sajmišta u Čazmi, pa su ljudi na ovom dijelu puta  u mnogo većem broju odustajali od hodanja, sjedali ukraj puta  i čekali pomoć koja se vuče iza začelja.  Bilo   mi   je   teško   gledati   te   ljude   na   zemlji,   na   kladi,   na  suhom   lišću,   kako   sjede   i   čekaju   nešto   u   što   i   sami   debelo  sumnjaju. Ali, eto, dalje ne mogu ovako, žele iskušati to drugo,  pa što god bilo! Što ih je više ostajalo kraj puta, to je na začelju  kolone pucnjava bivala češća i dulje je trajala. No, kako se u  dane   naših   putovanja   pucalo   na   sve   strane   kud   god   smo  prolazili,   toj   pucnjavi,   čini   mi   se,   nitko   osim   mene   nije  pridavao nikakvo značenje. Prije nego ćemo ući u Mustafmu Kladu, nekoliko brvnara  pored puta–vododerine, začuo sam šapat četvorice iz reda koji  nas je slijedio: –   Ne   izostaj!   Ubijaju   one   koji   zaostaju!   Nema   tamo  nikakvih liječnika, samo vod za strijeljanje. Prenesi dalje! – I  mi smo prenijeli, da znaju svi ono što sam ja odavno znao. * Kad smo prošli kroz Mustafinu Kladu, odjednom grmljavina i  prolom   oblaka!   Šumski   put   sličan   vododerini   pretvara   se   u  potok. Kapetan Raša jaše na bijelom konju, u mraku, na kiši,  zaogrnut kabanicom s kukuljicom i daje naredbu stražarima  da   ubiju   svakoga   tko   i   metar   skrene   s   puta   po   kojem   plavi  voda. Noć je sve mrklija, kiša jača, sijevanje munja i grmljavi­ na   sve   su   učestaliji.   Kako   su   prema   pucnjevima   groma   sla­ * Znanstvenik  koji se bavio »kolonama smrti« nudi zaključak koji je ovdje  potrebno   navesti:   »To   je   bio   samo   prilično   primitivan   način   polaganije   i  uspješnije   likvidacije   tisuća   ljudi   bez   obrane,   koje   su   naoružani   partizani  tjerali u raznim smjerovima, a bilo im je glavno da je kolona u pokretu. I tako  su uz pomoć dizenterije, pjegavog i trbušnog tifusa i drugih bolesti, zajedno  kaznili ljudske živote. Možda im prilike nisu dopuštale drugi, efikasniji način  genocida, oni su i ovako ostvarili svoje zločinačke ciljeve...«  Milovan  Đilas, komunistički pokajnik, o istoj  stvari u knjizi Wariime piše:  »Sigurno   je   da   je   među   ubijenima   bilo   i   onih   koje   bi   i   najstroži   i  najnepravedniji  sud   poštedio.  Ali   ratovi,   a  specijalno  revolucije   i  kontrare­ volucije,  ravnaju  se  prema  dogmatskim  i   ideološkim  kriterijima  koji   u  po­ stupku istrebljenja postaju strast i praksa, navika i vrlina: osoba je kriva ne  zato što je, možda, učinila nešto, nego jednostavno što je pripadala nečemu.  Bijes i mržnja su važni čimbenici u tim odlukama, ali ne odlučujući.«

292

bašni   pucnjevi   puške,   sprijeda   i   straga,   posvuda   gdje   ima  skretanja s puta! Kako je prema svjetlosti što je napravi samo  jedna munja slabašna svjetlost električnih lampi što ih imaju  »knojevci« i  svijetle  njima  kad  nas  kontroliraju!   Sitni  li  smo  prema   nebu!   Čuje   se   vrisak   na   začelju   kolone,   začudo  prodorniji   od   pucnjave!   Siječe   mozgom   kao   prasak   groma.  Bljeska,   lijeva,   sve   se   cijedi,   sve   teče!   Ali   je   volja   da   i   ovo  preživimo nenačeta. Nas smo se četvorica uhvatili ispod ruke.  Ako   se   jednom   posklizne   noga,   drugi   će   ga   zadržati   da   ne  padne. Pazimo na stražare, pazimo na rub puta. I što vidimo?    U lišću, ispod stabla, spram bljeska munje? Vidimo kako  nečija ruka na lišću briše krv s oštrice noža prije nego će ga  uvući   u   korice.   I   vidimo   bijelog   konja   kako   njišti   i   želi   se  otrgnuti s uzde koju u drugoj ruci drži onaj što ne želi krvlju  onečistiti ležište svog noža.  A   onda   pljusak   prestaje.   Tišina,   samo   rijetki   pucnjevi  daleko iza nas.   Čuje  se  kako  šljapkamo po  mokrom  putu.  S  grana kaplje. A na obzoru se vide svjetla nekog većeg mjesta.  Oni koji poznaju ovaj kraj kažu da je to ta Čazma i da ćemo se  uskoro naći na njenu stočnom sajmištu. U   mraku,   u   kutu   čazmanskog   stočnog   sajmišta,   gdje   smo,  ležeći mokri na mokroj zemlji, imali provesti noć, pronašli smo  polusrušenu   daščaru   i   u   njoj   šaku   suhe   slame.   Franta   je  pronašao i komade dasaka, ja sam od jednog nožićem isjeckao  drvo za potpalu pa smo sve to naslagali na onu suhu slamu.  Da nam je žigica pa da upalimo vatru! Franta je bio smion i  jednog   je   »knojevca«,   koji   je   sve   vrijeme   izbliza   gledao   što  radimo ne govoreći nam ništa, zamolio da nam, ako ima žigica,  zapali   vatru.   »Knojevac«   nije   ni   riječi   progovorio,   prišao   je  slami,   kresnuo   žigicu   i   zapalio   je.   Bez   riječi   je   i   otišao   ne  pomaljajući lice ispod kukuljice.  Tako   smo   došli   do   vatre.   Oko   nje   smo   se   okupila   sva  četvorica, da nam se prije sna prosuši mokra odjeća. Kad su  ljudi vidjeli što smo mi učinili, prozebli od mokrine kao i mi,  počeli su činiti što smo i mi učinili. Učas su vatre planule po  čitavom sajmištu, a ostaci su daščare nestajali u plamenu tih  vatara. Sajmištem se širio miris jelove smole i zadah ljudskog  znoja. Prvi od smole u jelovini koja je izgarala na vatri, drugi  od isparenja što su se dizala iz odjeće koja se na vatri sušila.  Čini se da je netko od »knojevaca« kapetanu Raši, kad je  ugledao vatre po sajmištu i upitao tko je naložio prvu, rekao 293

da smo to učinila nas četvorica. Zato je, ne propitujući tko je  taj, došao do naše vatre i stao iznad  nas  dok smo sjedili na  opekama iz temelja one daščare, sasvim blizu plamenu, i bili  omamljeni   mirisom   jelove   smole,   toplim   parama   iz   svojih  njedara i snom nakon mučnog puta. – A, tako vi, bando ustaška! Nije vam bilo dosta razaranja  za četiri godine, nije vam bilo dosta rušenja i paljenja dok je  rat   trajao,   nego   to   i   sada,   u   miru,   radite?   –   kaže   nam   bez  uzbuđenja Raša. –   Mokri   smo,   hladno   je!   Morali   smo   naložiti   vatru,  kapetane! – kažem mu ja.  Dok   sam   se   opravdavao,   sjedeći   na   cigli   kao   i   dotad,   i  gledao u lice Raši, vidio sam da uz njega, iza svoga starješine,  stoji poznata kukuljica i pod njom čovjek nevidljiva lica, koji je  svojom žigicom potpalio sve te vatre na čazmanskom sajmištu.  – Stoji da ste mokri. Ali stoji i to da biste se do sutra i bez  vatre  osušili.   Ne  želite  se  strpjeti   i   pokazujete  drugima   pri­ mjerom   kako   se   treba   snalaziti.   Od   one   barake   ništa   nije  ostalo,   sve   gori,   a   mi   smo   sajmište   trebali   ostaviti   onakvo  kakvo smo našli – podučavao nas je i kad na njegove poduke  nismo odgovarali. Obazreo se oko sebe da vidi ima li u blizini  koji od stražara, a kad ga je ugledao, reče mu: – Popiši njihova  imena   i   odmah   mi   donesi   taj   popis!   Moramo   to   primjerno  kazniti. Onaj komu je Raša rekao da nas popiše, isti onaj koji nam  je   pripalio   vatru,   s   blokom   je   i   olovkom   u   rukama   išao   od  jednog do drugoga i pitao kako se zovemo kreštavim glasom  kakvim   govore   dječaci   kad   uđu   u   razdoblje   mutiranja.   Na  njegovo   monotono   pitanje   kako   se   zovemo,   odgovaramo   bez  volje i čudimo se zašto Raša, kad mu je toliko žao razrušene  daščare čazmanskog sajmišta, ne dade pogasiti vatre. To čemu  se u sebi čudimo Franta glasno pita popisivača naših imena.  – Što bi time dobio? Što je od daščare zatečeno, to je sada  na   vatri.   Njemu   je   potrebno   da   to   izgori,   kako   bi   prikazao  logičnim   ono   što   će   sutra   uraditi   –   rekao   je   potpaljivač   i  popisivač,   iskinuo   list   iz   bloka   s   našim   imenima   i   odnio   ga  Raši kapetanu.  Sutradan, jedanaesti lipnja, u svitanje, pod vedrim nebom,  na kojem još svijetle samo sjajnije zvijezde, stojimo postrojeni  na čazmanskom sajmištu, dok nas, po odjelima, stražari bro­ je i  broj odnose Raši, koji ga bilježi u svoj blok. Kad je dobio 294

izvještaj od onih »knojevaca« koji su brojili, podvlači crtu, zbra­ ja i dobiveni zbroj uspoređuje s brojnim stanjem koji je kolona  imala na polasku iz Viktorovca.  – Da, nešto nas je jutros manje – rekao je. – To je razum­ ljivo, mnogi su završili u bolnici. Iz džepa je izvadio papirić i pogledao što na njemu piše.  –   A   sad   ovo!   –   rekao   je.   –   Kad   smo   sinoć   došli   na   ovo  sajmište, tu je – gledajte tamo gdje vam pokazujem – stajala  lijepa baraka. Nje sada više nema. Sva je položena na vatrama  što ste ih noćas ložili. To je razaranje narodne imovine i to se  mora primjerno kazniti. Najstrožom kaznom! One koji su prvi  vatre   naložili   kaznit   ćemo,   a   one   koji   su   vatre   od   njih  pripaljivali opomenut ćemo da to drugi put ne rade. Oni što ću  ih prozvati neka iziđu pred stroj: Mile Kukavica, Stojan Ćuk,  Šimun   Zec   i   Jankec   Golob.   Što   je  ovo,   sve   sama   životinjska  prezimena?  Pred stroj ne izlazi nitko!  Kad smo čuli da, sinoć popisana a jutros pročitana, imena  nisu naša, u srca nam ulazi blaga struja topline pa se počinju  pomalo   topiti   i   kucati   kao   što   su   kucala   prije   prijetnje  strijeljanjem što od sinoć visi nad našim glavama. U srcu mi  biva sve toplije, a ja gledam u jutarnju zvijezdu i pitam je gdje  je na zemlji smještena ona koja je sada gleda i misli na mene.  Nema odgovora a to nije utješno. Ali je utješno i što poziv Raše  kapetana ostaje bez odgovora. Bez odaziva!  – Što ne izlaze oni koje sam prozvao? – pita Raša. – Poznaje  li ih tko? – Niti oni izlaze niti ih tko poznaje. Kapetan ponovo  čita   imena.   –   Kukavica,   Zec,   Ćuk,   Golob!   Tko  mi   je  sinoć   u  mraku dao ovaj papirić? – pita svoje »knojevce«. – Tko mi je  ovo podvalio? – žesti se kapetan na svoje žešće nego što se ikad  na nas žestio. – Strijeljat ću ga umjesto njih! – Nije se javio  nitko.   Tko   se   kada   javio   da   ga   strijeljaju?   On   ga   onda   sam  pronaći ne može. Dere papirić na komadiće, hvata uzde svoga  konja   što   mu   ih   dobacuje   seiz,   diže   se   u   sedlo   i   zapovijeda  pokret. – Svugdje ima dobrih ljudi – kaže Franta misleći na onog  »knojevca« koji je, umjesto naših, u svoj blok upisao izmišljena  imena. – Mene netko štiti – rekao sam misleći na zvijezdu koja se  kao kristal u vodi istopila na svjetlosti jutra. 295

Gledam   kosu   Frante   Podolnika   i   vidim   da   je   Franta,   ne  znajući   za   postojanje   dobrih   ljudi   u   našoj   blizini,   noćas  posijedio. O sretno selo Štefanje! Neka Bog i Stjepan Prvomučenik budu  tvoji zaštitnici!  Već prilikom ulaska u to selo, na čelu je kolone, gdje je bio  Raša, počela sporadična pucnjava, koja je potrajala, s većom ili  manjom učestalošću, sve dok iz njega nismo izišli. U početku  nismo   znali   što   se   to   na   čelu   zbiva.   Do   tada   se   pucalo   na  začelju, gdje se nalazila bolnička ekipa, dok smo još u njeno  postojanje vjerovali. Pošto smo zašli dublje u selo i našli se na  onim mjestima gdje su na cesti ležale netom ispaljene čahure,  otkrili smo razloge toj pucnjavi.  Prethodnica »knojevaca« pucnjavom je tjerala seljane da ih  s ceste i dvorišta, gdje su se okupili da nas dočekaju, stjera u  kuće,   gdje   će,   dokle   god   kolona   bude   prolazila,   ostati   iza  zatvorenih vrata i prozora.  – U kuće! – vikala je prethodnica pucajući seljacima iznad  glava.   –   Zatvori   vrata!   Zatvori   prozore!   –   zapovijedali   su   i  pucali po krovištima.  Što   su   seljaci   namjeravali   kad   su   im   s   crkvenog   tornja  promatrači javili da dolazi nova kolona zarobljenika, vidjelo se  po   bačvama   i   koritima   što   su   ih   poredali   uz   cestu   i   nalili  pitkom   vodom.   Išli   smo,   kao   što   je   kolona   išla,   po   desnoj  polovici   puta,   pa   smo   vodu   mogli   grabiti   samo   iz   korita   i  bačava na toj strani kolnika. Nezamislivo je bilo da prijeđemo  na lijevu polovicu i pomiješamo se s »knojevcima« i njihovim  konjima. Stoga  je na desnom boku četveroreda gazio Franta  koji je imao najduži korak i najduže ruke, pa je mogao lakše od  nas prići koritu i zagrabiti vode. Odmah do njega bio sam ja,  da mu pomognem i da ga zamijenim bude li u bačvama i oko  bačava i nešto više od vode.  »Knojevci« su ljutito gledali na ta korita i najradije bi ih bili  izvrnuli i prolili da ta radnja nije iziskivala silazak s konja i  naprezanje oko prevrtanja velikih bačava i korita u kojima je  bilo i po desetak hektolitara vode. Ali, dokle smo se god mi  držali reda, dakle grabili iz korita ne zaustavljajući se, i dokle  god su nas seljaci  iza vrata i  prozora  šutke promatrali  kroz  rupe i zavjese, oni su ostajali mirni. Napeti, da, spremni pucati  u zrak i meso, ali mirni! 296

U   svom   dotadašnjem   životu   nikada   i   nigdje   nisam   vidio  toliko   trešanja   koliko   sam   ih   tada   vidio   u   selu   Šte–fanju.  Možda sam ih i imao prilike gledati, možda sam i bio u sličnom  trešnjiku, ali ih nisam gledao s tolikom glađu, s tolikom željom  da ih uberem, pa kao da tih prilika i nije bilo. Trešnje su se  granale   u   dvorištima,   u   vrtovima,   ispod,   pored   i   iza   kuća;  trešnje  su nadrastale dvorišne i vrtne  ograde i  nadnosile se  nad   nogostup   između   taraba   i   odvodnog   kanala   duž   puta;  trešnje   su   nadrasle   kuće,   štagljeve,   kukuruzane   –   crvene,  osunčane, rumene i bijele trešnje. U grozdovima, na kitama,  na savinutu granju! Trešanja je bilo za sve košare, sve spr–tve  i sva usta! I pitali smo se što će tom selu tolike trešnje! Nije li i  njih tko posadio za nas kao što je za nas usput poredao bačve i  korita i nalio ih vodom? Posvuda su trešnje kao prvi proljetni  rod izazovno voće, a trešnje su štefanjske izazovnije od svih.  Samo nas je strah od smrti mogao spriječiti da se ne objesimo  o trešnjevo granje i ne počnemo zobati.  Pretpostavljam,   ne  mogu  sa  sigurnošću  tvrditi,   da  se ko­ lona u svoj svojoj dužini našla među kućama sela kad je po njoj  počela padati kiša od krišaka kruha, kobasica, slanine i sira.  Hrana   je   na   nas   bacana   iza   taraba,   iza   krošanja   lipa   i  trešanja, kroz tavanske prozore, iz štagljeva, svinjaca i svega  drugoga što u seoskom dvorištu pruža zaklon pogledu s ulice.  Oni koji su bacali nisu se dali vidjeti, ali smo mogli zamisliti  kako, skriveni, stoje nad zdjelama i košarama i bacaju kriške i  komade pazeći da padnu na kolonu, ili bar u njenu blizinu. Sve  što   je   pogađalo   kolonu   spremno   je   dočekano   i   spremljeno   u  torbe   i   u   džepove,   da   bi   se   jelo   kad   mana   s   neba   prestane  padati.   I   ono   što   je   palo   blizu   ceste   s   desne   strane   dalo   se  dohvatiti i završilo je  u našim spremnicima. Ono pak  što bi  palo na lijevu polovicu puta, pod konjska kopita, ostajalo je na  zemlji   i   mamilo   nas   istom   snagom   kojom   su   nas   mamile  trešnje.  »Knojevci« su i bacanje hrane skrivenih seljaka dočekali i  trpjeli mirno. Napeto, ali mirno! Nisu li strpljivi zato  što mi  ipak negdje nešto moramo jesti da bismo ostali uspravni na  ovim putovanjima bez cilja?  –   Mama,   glejte,   Štef!   –   viknula   je   djevojčica   otvorivši  tavanski prozorčić prizemne kuće u trešnjama s lijeve strane  ceste, one po kojoj stražari jašu. Taj je Štef, vjerojatno stariji  brat djevojčice, morao biti u koloni negdje blizu nas. Ali se na  sestrin   poziv   nije   odazvao.   Je   li   rukom   dao   znak,   ne   znam,  nismo vidjeli. 297

Na vrata kuće iz koje je djevojčica zvala iziđe sredovječna  žena, jaka i odlučna, noseći u rukama sprtvicu sačinjenu od  košarice i bijelog rupca, sličnu onima u kojima se težacima u  polje nosi objed. Učas je, dok su komadi hrane padali oko nas,  prešla preko dvorišta i izbila na mostić što premošćuje odvodni  kanal   između  taraba  i  kolnika.   Jedan  joj   »knojevac«  konjem  prepriječi put, a kad je pokušala proći mimo, natjerao je konja  na  nju i   srušio  je  u  kanal.   Ono  što  je bilo u  sprtvici,  kruh,  slanina i sir, prosu se po mostiću. Žena s dna jarka puna blata  od   noćašnje   kiše,   poče   larmati   i   psovati   nerazumljivo   koga.  »Knojevci«   se   uznemiriše   i   skupiše   oko   nje   u   većem   broju.  Samo su, gubeći mir, prouzročili gužvu i nered. Jer, najednom  škrinuše   svi   prozori   i   sva   vrata   a   seljaci   se   pojaviše   ispred  svojih kuća. Mi ćemo posljednji poremetiti red. Ne   izdržavši   sirenski   zov   trešanja   i   hrane   koja   nije  dobačena do kolone, neki od nas krenuše i prema trešnjama i  prema   hrani   koju   su,   usput,   uz   trešnje,   kupili   i   spremali   u  džepove. Smjelih i ludih nije bilo mnogo, njih petnaestak. Svi  smo   ostali   marširali   u   koloni   i   očekivali   da   vidimo   kako   će  petorica ludo smjelih završiti. Neki su uspjeli pojesti nekoliko  trešanja, neki su ih tek bili ubrali kad su zapraštale strojnice i  njih   su   desetorica,   brojio   sam,   ostali   ležati   pod   stablima  trešanja,   a   ostali   su   uspjeli   pobjeći,   dotrčati   do   kolone   i  nastaviti marš.  O, sretno selo Štefanje! Neka te Bog i Stjepan Prvomučenik  štite! A mi koji smo taj put prošli kroz tebe, nikada nećemo  zaboraviti tvojih trešanja. *

* U prvoj polovici lipnja članovi Komunističke partije u Bjelovaru poslali su u  svoj Centralni komitet u Zagrebu dopis u kojemu je i ovo pisalo: »Na našem  okrugu jaki su tragovi fašizma. Ljudi iz tog okruga nalazili su se masovno u  neprijateljskoj   vojsci,   što   se   najbolje   vidi   iz   toga   što   za   vrijeme   prolaza  neprijateljskih   kolona   stotine   žena   čeka   s   košarama   hrane   ne   bi   li   među  zarobljenicima našle članove svoje obitelji... Narod je pobožan i kler na njega  ima   jak   utjecaj,   a   kler   nam   je   danas   najopasniji   neprijatelj.   Omladina   je  masovno okupljena u katoličkim društvima... Zadatku čišćenja terena prišlo  se  dosta   energično,   ali   ne  s   dovoljno   plana.  Uhapsili   smo   oko  dvije   tisuće  ljudi. Jedan dio njih je nakon istrage pušten kućama. Glavne poteškoće što se  nije moglo pristupiti planskom čišćenju terena bile su nedostatak vojske, slab  pregled ljudi koji su se o nas ogriješili i sporost u izdavanju iskaznica, pa se  nije moglo pristupiti masovnim racijama po selima, jer nemamo pregleda tko  se prijavio, tko nije. Svi naši aktivisti po selima sudjeluju u tom zadatku na  taj način što obavještavaju organe policije o sumnjivim ljudima, a policija ih  ne može sve pohapsiti jer nema dovoljno snaga na raspolaganju.«

298

Na brijegu iznad Plivničke rijeke, na samom ulazu u grad Bje­ lovar, naišli smo na zdanja vojarne Vojnović, gdje ćemo, prema  darežljivoj   najavi   »knojevaca«   biti   smješteni   nekoliko   dana.  Radi provjere! Upitao sam neke Bjelovarčane u koloni, koji su  se bojali povratka u svoj grad, a posebice na to zloguko mjesto,  otkuda   vojarni   takvo   ime?   Nije   li   taj   Vojnović   bio   nekakav  vojvoda? Rekoše da nije, da ime ne potječe ni od političara ni  od vojnika, a, čini se, ni od kojeg čovjeka. Tu su od davnina  rasle   lipe,   možda   u   vlasništvu   nekog   Vojnovića   o   kojem   se  ništa ne zna. A možda ime dolazi od vojske, od vojnice, koja je  na   tom   mjestu   izvodila   vježbe   još   od   vremena   kad   je   grad  osnovan kao vojni tabor? Prije od vojnice nego od vlasnika lipa,  jer na to upućuje i podatak da se tu odvajkada nalazi barutana  po   kojoj   se   i   brijeg   na   kojem   je   vojarna   Vojnović   zove  Barutanski.  Kako god bilo s etimologijom tog čudnog imena, tu je prije  četiri   godine   počela   gradnja   vodotornja,   kapele,   vojarni,  stambenih zgrada za časnike, kazališne dvorane i ograde koja  je   sve   to   opasivala.   Kad   je   gradnja   dovršena,   tu   se   uselila  oružnička škola.  Prema   tim   kazivanjima,   mogli   smo   očekivati   udoban  smještaj u oružničkim vojarnama ili negdje drugdje. To smo i  očekivali   dok   smo   ulazili   na   sjeverni   ulaz   namijenjen  tenkovima i svim vrstama vozila. Ali smo se ubrzo osvjedočili  da od tog očekivanja nema ništa. Vojarne i stanove zauzela je  straža, kako nam rekoše pripadnici crnogorskih partizanskih  jedinica,   a   nama   je   ostalo   zemljište   ispod   lipa,   u   krugu  prostrane ograde. Iako prostrano, jer je bilo prenapučeno, za  našu se kolonu našlo mjesta jedino oko barutane, koja je bila  bliže   Plivničkoj   rijeci   nego   ulazu   u   vojarnu   na   vrhu  Barutanskog brijega. 

Već   sam   na   dva   mjesta   u   ovim   kazivanjima   govorio   o   pre­ poznavanju, jedanput o pravom prepoznavanju i priredbi koja  je uz njega upriličena, a drugi put o »prepoznavanju« u kojem  sam ja bio »prepoznat« i umalo da nisam završio kao ubojica  oca   svog   ubojice.   Ovdje   u   Vojnoviću,   za   našeg   šestodnevnog  boravka, od jedanaesti do sedamnaestog lipnja, ništa se drugo  i   nije   događalo   nego   prepoznavanje.   Na   njihovu   putu  od  Bleiburga   ili   kojeg   drugog   mjesta   do   nepoznata   cilja,   u  Vojnović su svraćali deseci tisuća ljudi u namjeri da među nji­ 299

ma pronađu sve one koji su porijeklom iz bjelovarskog kraja ili  su se u tom kraju prije rata nalazili kao službenici i radnici, a  u ratu kao pripadnici Hrvatske vojske. Izdvojene je trebalo tu  kazniti ili pomilovati! Činilo se da mi, koji odavde ne potječemo i u Bjelovaru i  njegovoj okolici nikad nismo radili, kad smo od starosjedilaca  doznali o kakvim se prepoznavanjima radi, ne moramo brinuti  brigu kakvu su Bjelovarčani brinuli. Iskustvo nas je, međutim,  poučilo   da   ima   prepoznavanja   i   »prepoznavanja«,   i   da   zbog  toga   ne   bismo  smjeli   biti   pretjerano   opušteni.   Ta  se  razlika  nije izvana vidjela, za nju je mogao znati samo »prepoznati«.  Samo   on!   Bojim   se   da   ni   onaj   koji   gaje   prepoznao,   ili  »prepoznao«, sasvim jasno nije znao. Njemu je bilo potrebno da  nekoga prepozna i na njemu iskali svoj bijes. A je li prepoznao  ili »prepoznao«, to mu ponekad i nije bilo važno: svi stjerani u  Vojnović, u jednakoj su mjeri krivi i svejedno je tko će ti od  njih platiti račun!  Uz te dvije vrste prepoznavanja, koje su postojale posvuda,  u   Vojnoviću   ćemo   upoznati   još   tri   vrste:   prepoznavanje   po  popisu   i   dokumentima,   prepoznavanje   građana   oči   u   oči   i  prepoznavanje na mamljenje. Prvo ću samo opisati, jer ni je­ dno od nas četvorice nije zakvačilo. Druga ću dva, koja su nas  pogađala i pogodila, predočiti kazivanjem onoga što se dogo­ dilo.   Ono što je od njegove kolone ostalo na putu od Viktorov–ca do  Vojnovića, kapetan Raša postrojio bi svako jutro oko deset sati  tamo   gdje   su   logorovali,   ispod   barutane.   On   ili   netko   od  njegovih »knojevaca« započeo bi s prozivkom koja bi potrajala  čitav sat, i dulje, ako u međuvremenu ne bi došli oni radi kojih  je kolona postrojena. Ne dođu li dok prozivka traje, stroj se ne  bi razilazio nego bi ostao postrojen sve dok ne bi došli. Oni radi  kojih   smo  se   postrojavali   i   koje   smo   čekali,   bili   su   oficiri  OZNA–e koji su dolazili s popisima i dokumentima. Okupljeni  pred strojem ukrug, prevrtali bi papire  što su ih donijeli i o  nečem se dogovarali, a kad bi se dogovorili, jedan bi se od njih  okrenuo stroju i viknuo: – Neka iziđe... – I dodao bi ime!  Taj bi izišao i svrstao se u posebnu vrstu, koju bi nekamo  odveli kad bi za taj dan »oznaši« izvršili odabir, zapravo, pre­ poznavanje po popisu i dokumentima. Kako su to sve bili ljudi  iz Bjelovara i okolice, mislilo se da ih vode na saslušavanje, 300

nakon čega će ih poslati kući ili na izdržavanje kazne. * Čudno  je bilo što Bjelovarčane nisu odvojili odjednom, jednog jutra,  nego su ih odvajali malo––pomalo, nekoliko jutara, i na kraju  ih nisu sve izdvojili. Velik  će ih broj ostati i u koloni kad iz  Vojnovića krene na daljnje putovanje.  Valja priznati da se »oznaško« prepoznavanje odvijalo bez  ikakva   nasilja,   tiho,   uljuđeno,   bez   trunka   dramatike.   A  završavalo se odlaskom odabranih i podjelom jedinog obroka,  kaše od kukuruznog brašna, onima koji su ostajali u koloni što  je smještena uz barutanu.   

Drugi oblik prepoznavanja obavljao se u popodnevnim satima i  trajao   je   do   kasno   u   noć.   Kako   smo   mi   u   Vojnović   došli   u  predvečernje sate, upoznali smo ga prije od prvoga.  Smjestili smo se uz lipovo deblo pokraj barutane. Dvojica  su ostala uz stvari, oznaku našeg tabora, a preostala su dvo­ jica   bila   slobodna   i   mogla   su   hodati   s   jednog   na   drugi   kraj  Vojnovića,   da   izvide   što   se   gdje   događa,   osobito,   jesu   li  dopušteni posjeti, i da pronađu gdje se može dobiti voda. Ja  sam bio među slobodnom dvojicom.  Otišao sam  do vodotornja. Tu mi  rekoše da tamo nikada  vode nije bilo, pa je nema ni danas. Nego, ako tražim vodu,  mogu je dobiti na donjem izlazu iz vojarne, tamo gdje se izvan  ograde vidi zgrada klaonice. Tamo grupa logoraša iz Plivničke  rijeke donosi vodu i lijeva je u limene bačve. Ako bude sreće i  ne   nađem   dug   red,   mogao   bih   se   napiti   i   doći   do   zaliha,  dopuste li mi stražari. Nekad daju, nekad ne daju!  * Na pozivnici upućenoj uzvanicima na proslavu pedesete obljetnice stradanja  i   pogubljenja   na   području   bjelovarsko–bilogorske   županije,   nalazimo   i   ovaj  podatak: »Na užem području grada Bjelovara masovna pogubljenja počela su  u   noći   od   četrnaestog   na   petnaesti   lipnja   tisuću   devetsto   četrdeset   i   pete  godine   u   šumi   Lug   kod   Trojstvenog   Markovca,   koja   je   od   središta   grada  udaljena tri kilometra. U šumi Lug dvadeset i drugog srpnja tisuću devetsto  devedeset i druge godine otkriven je prvi lokalitet od ukupno sedam grobišta,  iz kojih je izvađeno dvjesto dvadeset i osam kostura. S obzirom na pronađene  predmete, među kojima su džepni nožić, remen, novčanici i zlatni predmeti,  moglo bi se zaključiti da svi ti mučenici nisu dovedeni iz bjelovarskog zatvora,  nego su, na temelju izjava svjedoka što ih je prikupljala OZNA, birani među  onima koji su na Križnom putu došli u Bjelovar i bili smješteni u vojarni  Vojnović. Oni su prozivani kao Bjelovarčani. One koji su se javili, misleći da  će biti pušteni svojim kućama, pripadnici su treće crnogorske divizije vezali  žicom   i   odvodili   u   Lug   ili   neko   drugo   stratište,   kao   stoje   Jasenak   kod  Klokočevca i groblje Svetog Andrije, gdje su ih strijeljali metkom u potiljak,  što svjedoče rupe na iskopanim lubanjama.«

301

Lunjajući   po   logoru,   susretao   sam   skupine  i   pojedince   iz  okolice   Bjelovara   i   iz   udaljenijih   krajeva,   što   su   dobili  dopuštenje od stražara da uđu u vojarnu i tu potraže one koji  su  im  u  minulom  ratu  nešto nažao  učinili.  Bilo  ih  je  čak  iz  Crne   Gore,   po   svoj   prilici,   dio   onih   koji   su   došli   u   posjet  vojnicima iz crnogorske divizije, pa, kad su već tu, hajde da  potraže   onoga   što   im   je   stao   na   žulj!   Nisam   bio   previše  oprezan,   misleći,   iako   mi   se   iskustvo   takvom   mišljenju  protivilo, da ti ljudi dobro poznaju lica onih koje traže. Kako bi  mene mogli prepoznati kao Bjelovarčanina ili Hercegovca kad  ja u tim krajevima niti sam živio niti kada nakratko bio. Među  tim egzaltiranim tragačima, koji su išli od grupe do grupe, od  jednog do drugog logora, bilo je i žena i muškaraca, u civilu i u  uniformama, bilo je čak i djece. Vodu sam pronašao, napio se i dobio dopuštenje da sobom  ponesem pola porcije. Stražari su, zbog sumraka koji je padao,  prekinuli donos vode s Plivničke rijeke. Željeli su da se bačve  što prije isprazne pa da za danas završe posao. Pošao sam k  svojima kad iza jednog grma iziđe preda me žena od trideset  do četrdeset godina, odjevena u haljinu od nečeg sivog, raskrili  ruke,   malo   se   pognu   i,   topćući   nogama   kao   pijevac   kad  namjerava kvocnuti kljunom u nešto opasno, reče mi:  – Konačno sam te našla! Sad si moj! Nisam uzalud ovamo  dolazila! Zgrabila me za rukav one ruke u kojoj nisam nosio porciju s  vodom   i   stala   potezati   prema   nekoj   skupini,   ne   znam   da   li  stražara   ili   tragača   sličnih   sebi.   U   sumrak,   ispod   krošanja  gustih stabala, nije se vidjelo! – Ja vas nikada nisam vidio! – rekao sam joj. – Za koga me  to držite? – Vidio si, vidio! Samo me onda nisi gledao u lice. Gledao si  mi među noge. A toga sada nećeš vidjeti! Zar ti nisi pripadnik  »Crne   legije«   Jure   Francetića   koja   je   u   istočnoj   Hercegovini  bila? – Nisam!  – Zar ti u selu Ulogu nisi silovao jednu  ženu  pred njene  dvoje djece? – Niti sam bio u »Crnoj legiji«, niti sam vidio selo Ulog, niti  sam ikad ikog silovao. – Znam ja takve! Neće da prizna! Misli se izvući. I ne oče­ kujem od tebe da priznaš! – rekla je i dalje me vukući za ruku. 302

Nisam se dao pomaknuti s mjesta. Videći da me  sama neće  odvući tamo gdje želi, odlučila je pozvati pomoć. Stražara, a  možda i svoje znance među crnogorskim vojnicima! Prostrujalo  mi  je  kroz  svijest  da  mi  je  odzvonilo pozove li  ih.  Izusti  li  i  samo riječ! Završit ću kao legionar Jure Francetića koji je pred  njihovom djecom silovao snahe po Ulogu. Nisam smio dopustiti  da progovori! Vodu sam joj iz porcije bacio u lice i zaslijepio je  začasak,  toliko da  mi  ispusti   rukav.   Onda sam   je  munjevito  udario šakom   posred  lica,   onesvijestio  je i  oborio  na zemlju.  Pobjegao   sam   prema   barutani.   Moja   sreća,   nitko   iz   one  skupine prema kojoj me žena vukla, nije vidio što sam učinio,  kako   sam   vodom   i   šakom   još   jednom   povrijedio   onu   koju   je  »crna legija« već jednom bila nagazila.  Što je nju iz Uloga dovelo u Vojnović? Nije li možda kurva  nekog od oficira iz treće crnogorske divizije koja se usput bavi  prepoznavanjem? Što je moglo biti zabavno i korisno! Ušetaš u  vojarnu i tko ti se dopadne kažeš da ti je taj učinio što želiš da  ti je u ratu učinjeno, bilo ili ne bilo učinjeno. Zatim pozoveš  stražare i oni dođu. Ništa ne ispituju. Vežu prepoznatog, prave  bilješku od jedne rečenice i šalju ga u onu istu skupinu koju su  jutros   iz   stroja   kolona   izvukli   »oznaši«,   policajci   koji   djeluju  tiho   i   sporazumijevaju   se   migovima,   kao   liječnici   za  vrijeme  operacije.  Prije   nego   sam   otišao   k   svojima   i   ispričao   im   što   se  dogodilo,   ne   da   ih   uplašim   nego   da   ih   upozorim   kako   nije  bezopasno   onima   što   po   logoru   tragaju   pokazati   lice,   otišao  sam tamo gdje se dijelila pura. Tu sam napipao mokru zemlju,  zablatio dlanove i to blato nanio sebi na lice i vrat, a ni s ruku  blato nisam skinuo. S tom crnom ilovačom na licu, u sumrak  sam postao crnac. Sve sam to radio da ona iz Uloga, kad se  osvijesti, ne bi prepoznala i onoga koji ju je silovao, i onoga koji  ju je onesvijestio udarcem šake.  Ni kad se zanoćalo, ni kad smo polijegali po zemlji i htjeli  zaspati, ti nas tragači nisu ostavljali na miru. Hodaju po gru­ pama u pratnji stražara, što nose žicu za vezivanje prepozna­ tih, pa neki fenjerima a neki baterijskim lampama osvjetlja­ vaju lica zaspalih i budnih zarobljenika, kao da po danu nisu  imali dovoljno vremena za taj posao. Imali su, premda su ra­ spolagali samo popodnevom, jer je jutarnje vrijeme rezervirano  za   »oznaše«,   ali   su   se   htjeli   iživljavati   tražeći   nas   spram  svjetlosti   svijeća,   kao   da   smo   zvijeri,   ptičurine,   ribetine,   op­ ćenito životinje koje se noću love jer se danju vješto skrivaju. 303

A pričinja im zadovoljstvo što nam ni noću ne daju mira  kao što nam ga nisu dali po danu. Pričinjalo im je vrhunsko  zadovoljstvo kad bi nekoga čak i po noći prepoznali i otpremili  tamo kamo su odlazili i prepoznati po popisu i dokumentima.  Premda sam zamrčio lice da me ni ona s kojom se svakog  jutra pogledom rukujem na zvijezdi ne bi prepoznala, ja sam,  dok su skupine tragača kružile vojarnom, a kružile su do pola  noći,   budan   ležao   okrenut   licem   zemlji.   Bojao   sam   se   kao  Sotone one iz Uloga i premirao od straha kad bi se svjetlila  tragača   primicala   našem   logoru   uz   lipovo   deblo.   Pet   su   me  puta   udarali   nogom   u   slabine   i   tražili   da   pokažem   lice.  Glumeći grčeve u želucu, prema svjetlosti sam svijeća izlagao  izmučeno i od slabosti i boli pocrnjelo lice.  – Toga ne treba ni prepoznavati! Taj će do sutra otegnuti  papke!   –   rekao   je   jedan   nosač   fenjera   mašući   mi   svjetlošću  ispod nosa.

– Eno je! – rekao je sutradan, dvanaesti lipnja, oko četiri sata,  Petar Janjac. – Ne odgovarajte na njezina pitanja – ustao je i  otišao na drugu stranu barutane da se sakrije od one što nam  se približavala.  Petar   je  pobjegao,   a   mi   smo   dočekali   krupnu   partizanku  koja je išla u pratnji dvojice stražara i dvije starije žene. I ona  je bila obučena u žutu englesku uniformu, što je bio posljednji  krik tadašnje partizanske mode, znak visokog statusa. Njene  debele   guzove   hlače   su   jedva   obujmile,   pa   je   između   tura   i  nogavica nastao namreškan razdjeljak. Isto je tako i prednji  dio   hlača   bio   napupčen,   a   rasporak   razvučen,   pa   se   stjecao  dojam da su joj hlače od dva dijela: tijesnoga, koji obuhvaća  guzove i trbuh, i prostranoga, u kojem su tanjušne noge. Bluza  je   engleskog   vojnika   po   svom   kroju   u   prsnom   dijelu   bila  prostrana,   pa   se   tu   našlo   dovoljno   mjesta   za   ženine   prsi   i  tkanina   nije   nabrekla   kao   na   gornjem   dijelu   hlača.   Bila   je  samo dobro popunjena. Na velikoj glavi debela lica i slabe kose  nosila je veliku kapu. Imala je englesku strojnicu i torbak od  žute kože, a je li imala i nekakav čin, nije se vidjelo.  – Je li među vama Petar Janjac iz Donje Doline kod Bo­ sanske Gradiške? – pitala je i nas i zarobljenike oko nas, kojih  je bilo mnogo. Nismo joj odgovarali ni mi ni bilo tko. – Rekli   su mi da je ovdje unutra, ali se ne javlja na moje pozive, niti  ga mogu sresti. – A onda se okrene svojoj pratnji i kaže joj: – 304

Molila sam »oznaše« da mi ga oni pronađu i izruče, ali neće  da  mi učine uslugu. Kažu, daj prijavu i dokumente, mi ćemo  provjeriti, pa ako nađemo da je kriv, poduzet ćemo odgovara­ juće mjere i bez tvoje pomoći. Kažu, do jučer se moglo to što ti  želiš, a sada se više ne može – pritisak inozemstva na najviše  rukovodstvo, pa se od nas traži dokumentacija. A ti, kažu, uđi  u   logor   i   traži!   Ako   ga   nađeš,   čini   s   njim   što   želiš!   To   je  individualna osveta, zub za zub, s tim »oznaši« nemaju ništa. I  sad ga ja tražim, ali hajde ga ti đavole nađi u ovolikoj masi  ljudskih gnjida! – Ponovo se okrenula nama i upitala nas: –  Petra Janjca tražim, prije rata vodiča ponija, cirkuske masko­ te, a u ratu strašnog koljača u Poglavnikovu tjelesnom zdrugu.  Hoću ga u svoje šake, a ne preko prijave i dokumenata, pa da  bude pomilovan. A vi, gamadi ljudska, što ga krijete! Gledajte  ovo! – i ona razgoliti desnu stranu vrata i dobar dio prsa. –  Ovaj je ožiljak od njegova noža. Počeo me klati i mislio da me  zaklao, ali nije, preživjela sam njegov nož. Taj vodič ponija nije  znao ni zaklati. Da, da, šutite vi, krije se on! Naći ću ja njega  od sada do sudnjeg dana – reče i ode tražiti Petra oko kazališta  za žandare.  Petar   se,   videći   da   ju   je   vrag   odnio,   vratio   k   nama.  Prenosimo mu od riječi do riječi što je žena rekla, i pitamo ga  tko je ta uniformirana alapača željna da mu se osveti, i je li  istina da joj je on napravio onu gadnu brazgotinu na vratu.  Prema   onomu   što   nam   je   rekao,   Petar   je   s   tom   ženom  radio  tri godine u cirkusu i skitao se od grada do grada, od  vašara do vašara. Ona je bila prodavačica ulaznica dok pred­ stava ne bi počela, a kad bi predstava počela, jednako kao i  Petar, obavljala bi tehničke poslove, zatezala užad i sajle, do­ nosila na pozornicu životinjske kaveze, prostirala tepihe i ku­ pila balegu. Ta je žena, a zove se Spiridona Atanacković i po­ rijeklom je negdje iz okolice Vršca, imala od prvog susreta pik  na njega. Ne da mu je željela štogod nažao učiniti. Svi članovi  cirkusa   zreli   za   ljubav   bili   su   u   bračnim   ili   u   ljubavničkim  odnosima, samo je Spiridona bila nesparena. Ona se neskrive­ no nudila vodiču ponija, balegaru cirkusa i mislila da mu time  čini čast. I pošto mu je otvoreno rekla da želi ševu, a on joj  još  otvorenije   odgovorio,   pred   svjedocima,   da   to   nikad   ne   bi  učinio, makar u svom vijeku ne poševio nijednu ženu, ona ga  je   počela   progoniti   mržnjom   razjarene   tigrice.   Istovremeno  se  dogodila   i   nesreća   koja   je   mogla   tragično   završiti,   ali,  srećom ili nesrećom, nije. Jedna se sajla, čiji je kraj, željeznu 305

kuku, Petar morao dobro pričvrstiti za nosač šatora, tijekom  akrobatove vožnje biciklom po njoj, otkvačila i, dok je akrobat s  biciklom   padao   na   strunjaču,   projurila   pored   Spiridonina  vrata   i   napravila   na   njemu   kukom   duboku   brazgotinu   ne  povrijedivši   joj   ni   jedan   vitalni   organ.   Kad   se   Spiridona   iz  bolnice vratila s tom brazgotinom na vratu, tvrdila je da joj je  to Petar Janjac namjerno učinio, da ju je pokušao ubiti. Petar  joj je odvratio, javno, da tako govori jer je nije htio poševiti kad  mu se nudila. I tako je u cirkusu nastala točka kojoj su se i  nasmrt ozbiljni izvođači cirkuskog programa i tehnički radnici,  nezainteresirani za humor u predstavi, od srca smijali.  Nakon iznenadnog posjeta te opake žene, koja nikoga nije  ostavljala u nedoumici što je sve kadra učiniti, Petar je, kao i  ja, danju bio progonjeni zec komu je pas za petama, a noću,  opet kao i ja, spavao s licem okrenutim zemlji i premirao od  tragača s lampašima u ruci. Ali, u naredna tri dana, točnije do  šesnaesti lipnja, niti se javila njegova Spiridona niti se javila  ona koja je mene prepoznala kao »crnca« Jure Francetića. Toga dana, posljednjeg dana u vojarni Vojnović, pošto smo  primili i pojeli svoj obrok kaše, jedan je stražar s crnogorskim  naglaskom   išao   od   gornjeg   ulaza   u   vojarnu   prema   pojilištu,  onim limenim bačvama za vodu, i vikao: – Petar Janjac neka se odmah javi na kapiju! Došla mu je  sestra u posjet! Čuli smo to i posavjetovali se treba li se pozivu odazvati ili  ne treba. Prvo, takvi pozivi nisu bili rijetkost. Vidjeli smo da se  prozvani   odzivlju   i   otuda   se   vraćaju   s   hranom.   Da   li   se   svi  prozvani vrate, to nismo mogli provjeriti, a nismo ni mislili na  to dok Petra nisu pozvali. I drugo, ta se Spiridona ne javlja već  treći dan, a nije ni uporna u traganju kao oni koje svakog dana  viđamo,   pa   je   vjerojatno   otišla   svojim   poslom,   da   u   slavi   i  pobjedi uživa na drugi način. Zato smo, na Petrov prijedlog,  zaključili   da   iziđe   pred   sestru,   a   da   ga   ja   pratim,   da   mu  pomognem bude li trebao pomoć, ili da budem samo svjedok  onoga što mu se može dogoditi. Iako je to sam Petar htio, na to  ne bismo bili pristali da nam zalihe hrane nisu bile pri kraju.  Nismo pošli ravno na vrata, nego smo oprezno, sa strane,  od  stabla do stabla,  prilazili ljudima koji su bili  na ulazu u  vojarnu. Među nekoliko žena što su se tamo nalazile, Petar je  prepoznao svoju sestru, djevojku od devetnaest godina. U ru­

306

kama je nosila košaru. Meni je rekao da ostanem gdje sam,  iza lipova debla, a on će se približiti vratima koja su, isto kao i  čitava ograda, bila od pletene žice u željeznom okviru. Sestru  će moći vidjeti, ali se s njom neće moći ni rukovati ni poljubiti.  Ako stražari dopuste, a dopustit će kad su ga pozvali, sestra će  mu preko vrata  dodati   košaru,   on  će je isprazniti  i  potrpati  donesenu hranu u bijelu platnenu vrećicu što je nosi uza se. I  Petar krenu da dogovoreno izvrši.  Sestra  ga  je  ugledala  i  pošla  prema  vratima,   ostavljajući  košaru tamo gdje je i do tada stajala. –   Petre   –   plačući   je   govorila   –   nisam   ja   kriva!   Ona   me  prisilila da dođem, da te zovem. Brat   su   se  i   sestra   našli   na   vratima.   Između   njih   je   bio  žičani   pleter.   Iza   sestre,   slijedeći   je   u   stopu,   stajala   je  nasmiješena   Spiridona   Atanacković,   prodavačica   ulaznica   u  cirkusu, pokazujući ožiljak na vratu, a iza Petra dva stražara,  jedan koji mu je unakrsno stavljao zapešća na leđa i drugi koji  je zapešća vezao žicom. – Petre, nisam ja kriva! – grcala je sestra. – Zaprijetila je  da će me ubiti ako s njom ne pođem. Okrenuo   sam   se   i   otišao   do   svojih   da   im   kažem   što   se  dogodilo. Nisu   nam   ostavili   mnogo   vremena   da   sjedimo   u   svom  taboru iznad barutane i tu oplakujemo vodiča ponija. Pozvali  su nas u kolonu. Ne kreće se na put, samo se premještamo iz  jednoga   u   drugi   logor.   U   Vojnoviću   je   postalo   pretijesno.   U  Bjelovaru  smo prepoznati   i  izdvojeni  koliko nas  se  tu moglo  prepoznati   i   izdvojiti,   sada   možemo   dalje,   da   nas   drugi   i  drugdje prepoznaju. Izišli smo na kolska vrata Vojnovića, na ona na koja smo i  ušli, i nismo krenuli ni lijevo ni desno, otkuda smo došli, već  pravo, niz brijeg do ciglane, u koju je  čelo kolone već ulazilo  dok   joj   je   sredina   bila  na   brijegu.   Put   kojim   smo  išli   bio  je  posut   zdrobljenim   crijepom,   kao   i   većina   putova   u   blizini  ciglana. Po   takvu   putu,   po   krhotinama   od   razbijene   cigle   i   po  crvenoj prašini, dvojica su stražara vukla mrtvo Petrovo tijelo  prema borićima što su rasli u produžetku brijega na kojem je  sagrađena vojarna Vojnović.  Naslonjena na zid susjedne kuće, plakala je Petrova sestra.  Gledao je njen plač samo četverored bez četvrtoga. 307

– Za njega je cirkuska predstava završena – rekao sam. –  Završeno je posljednje jahanje oko ringa za dvadeset i pet para  po krugu. * Naš   novi   logor  bio  je  ciglana   koja  trenutno   ne   radi,   ali   nije  tomu   davno   kako   je   radila   punom   parom,   što   se   vidjelo   po  zalihama opeke i crijepa na dvorištu. Mjesto gdje se ta ciglana  nalazila, u dolini, uz potok, zvali su Klanjac, a razlog da su je  tu   podigli,   sasvim   blizu   gradu,   bila   je   glina   koju   su   kopali  nekoliko stotina metara daleko od peći, s onu stranu brijega na  kojem se nalazio Vojnović.  U svemu što smo živjeli i proživljavali, u stanju neke vrste  grozomornog sna, bilo je mnoštvo razloga za ne–prestan strah.  Pa   opet,   kad   na   to   stalno   stanje   straha   padne   novi   razlog  strahu, priznali bismo jedan drugom da smo se prestrašili. A  dodatno smo se prestrašili kad smo ugledali jame iz kojih je  iskopana glina. I glinu u zasječenu brijegu kojom su se te jame  mogle lako zatrpati, jer nad jamama glina visi.  Nismo se ni smjestili, a već nam zapovjediše da tovarimo  ciglu u tri kamiona koja su u dvorište ciglane ušla za nama.  Poredali   smo   se   u   tri   reda   od   kamare   do   karoserije,   na  svaki kamion po jedan, i počeli, iz ruke u ruku, dodavati ci­ glu. Sporo je to išlo, radili su to umorni i gladni ljudi koje  nitko  nije požurivao. Bio sam prvi u drugom redu, dizao sam  cigle s kamare i dodavao ih Franti on Hinku i tako je to išlo  dalje kroz  ruke.  Digao  sam  jednu  ciglu  kad mi  se  učini   da  sam  u   kamari   otkrio   šupljinu.   Zatim   cigla   po   ciglu   i   preda  mnom se otkrije rupa, a u rupi čovjek. Gledam ja njega, gleda  on mene. On i dalje sjedi, ja dodajem cigle i pomalo ga otkri ­ * Pričao mi je prijatelj J.P, koji je odrastao u Bjelovaru, da su u produžetku  brijega na kojem je Vojnović nakon rata izrasli borovi, ispod kojih su vježbali  vojnici što su boravili u susjednoj vojarni. Ispod borova i brijega, na Plivničkoj  rijeci, nalazila se gradska klaonica, koja je, kao što je u to vrijeme bio običaj,  odvajala meso od kosti, meso prodavala a kosti bacala psima i mačkama koji  su se u čoporima motali oko klaonice. Školska djeca, koja su radi financiranja  ekskurzija  kupila   i   prodavala   otpad,  često  su  dolazila   u  blizinu   klaonice   i  skupljala kosti što su ih mačke i psi bili razvukli oko borova, upravo tamo  gdje su vojnici vježbali i za potrebe vježbe kopali rovove.  Jednoga dana zakupac otpada, komu su djeca prodavala kosti, upita ih gdje  su našli jednu kost. Ona mu odgovoriše da su je našli među borovima iznad  klaonice, tamo gdje vojnici kopaju rovove i gdje se psi i mačke zavlače kad  glođu kosti.  – Znate li vi da su to ljudske kosti? – upita ih zakupac otpada.

308

vam. Vide ga i Franta i Hinko i oni bliže njima. A svi u toj  šupljini vidimo čovjeka slična nama. Je li ili nije domobran?  Na   njemu   je   stara   i   prljava   domobranska   odjeća.   Stara   da  starija ne može biti, prljava da prljavija ne može biti!  – Iziđi van, stani u red i ti meni dodavaj ciglu! – rekoh mu  kad sam ga odzidao toliko da iz šupljine može izići. – Pravi se  da si s nama od početka i pričaj nam tko te zazidao! Zazidani se zvao Franjo Marek, bio je građanin Bjelovara  a  po   zanimanju   krojač.   Dok   je   jučer   u   ciglani   pred   istraži­ teljskim stolom s još desetoricom, posljednji u redu, čekao da  dade izjavu tko je, priđe mu partizanski kapetan kicoški odje­ ven i pogleda ga onakvog kakvog smo ga i mi u šupljini našli,  svega u dronjcima.  – Uh, kakva banditina! – reče kapetan kad ga je ponjušio i  osjetio zadah znoja i nečistoće. – Smrdljivac i odrpanac! Smr­ diš kao kakva životinja!  Istovremeno je dlanovima prolazio preko svoje nove odore  oduzete nekom domobranskom časniku. – Tako je, kapetane, smrdim! Ono što je jučer na meni bilo,  to sada vi nosite, a ja sam obukao vaše dojučerašnje odijelo. I  zato zaudaram!  – Straža! – pozvao je ulickani kapetan. A Marek, momak spretan i snažan, iskoristi priliku što ga  se   kapetan   gadi   dotaknuti   i   zametnu   trag,   bježeći   pred  stražarima koji su se sporo odazvali. Dođe do zarobljenika koji  su jučer, isto kao i mi danas, iz ruke u ruku, prenosili ciglu iz  ciglane do skladišta, i zamoli ih da ga zazidaju, mora se sa­ Otkuda ljudske kosti među onima što su ih psi i mačke oglodali, to djeca nisu  znala niti im je to zakupac rekao.  Među tim se borovima nalazi i spomenik Štipanu Filipoviću, onomu što su ga  u Kragujevcu objesili na trgu, a on je, dok su mu namicali omču na vrat,  vikao   da  živi   Komunistička   partija   Jugoslavije.   Vojin   Bakić   koji   je   taj   kip  radio za Kragujevac, jedan je odljevak darovao i svom rodnom gradu. U prvi  su   ga   mah   postavili   u   perivoj,   a   potom   prenijeli   među   te   borove   kad   su  pretvoreni   u   memorijalni   park   poginulim   komunistima   i   njihovim  simpatizerima. Kip je imao otvorena usta, a iznutra je, kao i svaki odljevak,  bio šupalj. Kroz tu je šupljinu ulazila i pri zemlji se lokvila voda. U ljetne  dane na ta bi otvorena usta izlijetali rojevi komaraca. Djeca su gledala i ta  usta i rojenje komaraca oko njih. Znala su da on viče: »Živjela komunistička  partija   Jugoslavije«,   ali   nisu   znala   kakva   je   veza   između   te   vike   i   onih  ljudskih kostiju što su ih prodavali, među kojima su možda bile i kosti vodiča  ponija, cirkuske maskote.

309

kriti pred stražarima koji njuškaju uokolo, i pred kapetanom  koji ponavlja: – Gdje se taj sakri, majku mu jebem! – Mislio je  da će sam, kad padne noć i potjera za njim prestane, odzidati  ciglu   i   izvući   se  iz   kamare,   ali,   kad   je   noć   zanoćila   i   on   to  pokušao,   nije   mogao   ništa   učiniti,   nije   iz   rupe   mogao   van.  Njegova je kolona, i u njoj oni koji su ga zazidali, otišla jutros  rano i, da mi nismo došli i da nam nisu zapovjedili da ukrca­ vamo ciglu u kamione, Marek bi završio zazidan u komori. Marek   ne   zna   kako   se   dogodilo   da   su   oko   njega   i   iznad  njega naslagali više cigle nego što je on može srušiti i izvući  se.  Ne   zna   jesu   li   to   učinili   zarobljenici,   ne   oni   koji   su   mu  pomogli   u   bijegu   i   zazidali   ga,   nego   oni   drugi   koji   su   prve  zamijenili   na   poslu   i   nisu   znali   ništa  o  zazidanom,   ili   je   to  učinio onaj zalickani kapetan kad je, njuškajući, otkrio da se  bjegunac sklonio u brdo cigle i odlučio da ga tu, šireći kamaru  uvis i ušir, umori glađu i žeđu? Zarobljenici iz njegove kolone,  koji   bi   mu   na   to   pitanje   mogli   odgovoriti,   otišli   su   i   ono   će  zauvijek ostati bez odgovora. Svoj   nam   se   trojici   svidio   taj   krojač,   koji   ni   nakon   noći  provedene u zazidanom zatvoru, kad je morao računati da će  među   opekama   i   završiti,   nije   izgubio   smisao   da   se   šali,   ni  snagu da tovari ciglu u kojoj je do maloprije umirao. Predložili  smo mu da nam se pridruži u redu. Izgubili smo prije nekoliko  sati četvrtoga, i Marek je pristao. Ponovo smo imali cjelovit red za putovanje koje će uslijediti  sutra ujutro, sedamnaesti lipnja. *

*  O  tim   putovanjima   bez   kraja,   pogotovo   o   onomu   koje   će   Ivan   Telebar  započeti sedamnaesti lipnja, Alojzije Stepinac, nadbiskup zagrebački, u već  spominjanom pismu Vladimiru Bakariću piše: »Kruta je sudbina tih ljudi,  cvijeta   hrvatskog   naroda.   Oni   su   vršili   svoju   vojničku   dužnost   u   najboljoj  vjeri. Sad oni moraju lutati od jedne nesreće do druge, izloženi su ispadima  šovinističke mržnje, kao ratni zarobljenici u svojoj vlastitoj državi. Mjeseci  prolaze a da se ne mogu javiti svojim obiteljima.  Kad čovjek sve to gleda, samo se od sebe nameće pitanje: da lije kad hrvatski  narod u svojoj povijesti prepatio toliko nevolja kao ove posljednje četiri godine  i ovih nekoliko mjeseci poslije svršetka rata?«

310

10. Ne   volim   kad   su   jutra   oblačna,   posebice   kad   je   oblačno   na  istočnoj strani neba; ne volim jutarnje izmaglice što prekrivaju  zemlju i ne dopuštaju nam pogled iz blata prema kući našega  spasa   u   visinama;   ne   volim   krovove  hala  od   daske   i   crijepa  kakav je nad ciglanom u kojoj smo proveli noć; ne volim kad  me   peku   suzne   oči;   ne   volim   kad   me   svitanja   zatječu   ispod  granja s gustim lišćem u šumi iz koje nema lakog izlaska na  čistac – ništa od svega toga ne volim, jer u takvo jutro ne mogu  preko svjetlosti zvijezde s njom razgovarati i  jer me obuzme  tjeskoba, kao da to neću moći učiniti ni u jednom jutru što će  mi   ga   sudbina   darovati.   A   toga   jutra   s   njom   nisam   preko  zvijezde   razgovarao   i   zbog   crijepa   na   krovu   ciglane,   i   zbog  oblaka   na   istočnom   nebu,   i   zbog   izmaglice   koja   je   pala   na  klanac i potok što protječe njegovim dnom.  Umjesto   razgovora   s   njom,   stajao   sam   u   stroju   i   slušao  nastupnu besjedu novog zapovjednika nove jedinice koja će nas  provoditi   naredni   dio   puta,   komu   se   kraj   ne   zna,   ali   mu   je  svrha   svima   potpuno   jasna,   pogotovo   našim   pratiocima   i  njihovim   zapovjednicima.   I   prvi   pogled   bačen   na   stražare  otkriva da je tek svaki peti na konju, ostali će pješačiti kao i  mi. To nam ulijeva nadu da nas neće tjerati na usiljeni marš,  kao   što   čine   pratioci   na   konjima,   kakvi   im   god   konji   bili,  kljusad   ili   lipicaneri.   S   druge   strane,   što   umanjuje   značaj  utjehe,   iskustvo   nas   je   poučilo   da   su   stražari   pješaci   često  zločestiji   nego   konjanici.   Možda   stoga   što   ih   pješačenje  izjednačuje s nama, pa se trse zloćom što je na nama iskaljuju  pokazati   kako   nisu   isto   što   i   mi,   i   kako   su   samo   zbog   nas,  marve,   prisiljeni   na   tako   dugo   pješačenje.   Među   onima   na  konju,   ali,   začudo,   ne   na   najboljem,   već   na   vremešnom  mlakonji   koji   se   jedva   kretao,   bio   je   i   zapovjednik   novih  pratilaca, koji bi, uvjeren sam, puknuo kao nagaženi tobolac  da u nastupnoj besjedi nije otvorio dušu.  – Da vam ja ne kažem tko sam i što sam, kazali bi oni,  ova  vojska   kojom   komandujem.   Zato   ću   sam   reći.   Zovu   me  Gedžo. Ni čin mi kapetana tom Gedži ne dodaju. Kao, ja sam  taj čin stekao na vojnoj akademiji, a ne kod njih u  šumi, pa  mi taj čin ne vrijedi. Ja sam školovan oficir, a ne šumski rad­ nik   priučen   za   oficira.   Zovu   me   Gedža,   što   će   reći   školovan  čovjek iz kraja gdje svi svršavaju visoke škole. Je li tako? Tako  je,   dabome!   Nemam   ja   vama   što   tu   mazati,   nije   vama   ovo 311

prvo putovanje. Vi ste na ovim putovanjima stekli akademsko  obrazovanje.   Vi   znate   što   vas   čeka   ako   ne   budete   mogli  pješačiti. Čekaju vas bolnička kola koja idu za kolonom. Tko ne  može pješačiti, neka stane malo kraj puta i pričeka! Znam da  vi   ta   bolnička   kola   zovete   hijenama,   čistačima   prirode   od  strvina. Bit će da imate pravo, ali što ja tu mogu, nisam ja ta  kola   izmislio!   Šta   je,   tu   je,   Bože   moj!   Je   li   tako?   Tako   je,  dabome! Nas će put voditi kroz razna sela i varošice, a u tim  selima žive različiti ljudi i različiti narodi. Neki vas vole a neki  vas mrze! I što ja sad tu mogu? Da tjeram one što vas mrze da  vas vole, a one što vas vole da vas mrze? Taman posla! Ja ću se  slagati s narodom, pa tamo gdje vas mrze, i ja ću vas mrziti, a  tamo gdje vas vole, pustit  ću da vas vole i da vam opipljivo  iskazuju svoju ljubav. Je li tako? Tako je, dabome! A od ovih  što im ja zapovijedam tražim samo da vas tjeraju od Bjelovara  i dotjeraju do Virovitice.  Ja njih nisam birao,  dali  su mi  ih,  odlomili od te crnogorske divizije. I ja ih prvi put vidim kao i  vi. A kako će oni tu osnovnu zapovijest sprovesti, to se mene ne  tiče. Mogu  da vas kundače, mogu! Mogu da vas ubiju, mogu!  Mogu da vas more žeđu, mogu! Mogu da vam sve zube stjeraju  u  grlo,  mogu!   Mogu i   da  vas mite  i  da  vas   nose  na  leđima,  mogu! Ja im ništa braniti neću. Je li tako? Jest, dabome! A sad  ću ja vama svima, od čela do začelja, lijepo i ljudski reći: da  vam jebem majku! Vi ste Hrvati velika govna. I nije mi vas  žao. I samo zato što sam profesionalni vojnik, ne tjeram vas  kao  što  vas  ovi   iz  šume tjeraju.   Vi   ste,  govnari,  krivi   što  je  propala   Kraljevina   Jugoslavija   u   kojoj   sam   ja   školovan   za  oficira. Ona vam nije valjala, a valja li vam ova komunistička?  Htjeli ste svoju državu? A gdje vam je sada ta država? U pizdi  materinoj! Kakva ste vi govna, ako ostanete na životu, vi ćete i  ovu rušiti. Zato vam i ne daju da preživite. E, baš me briga!  Krećite!  Izmaglica je nestala čini smo izišli iz doline u kojoj je bila ci­ glana,   a   oblaci   kad   smo   od   Velikog   Trojstva   krenuli   prema  Šandrovcu. Peklo je kao što ponekad peče u lipnju, žešće nego  usred srpnja. Putujemo od sela do sela, preko polja, livada i  šumaraka,   kroz   mlado   zelenilo   koje   isparava   i   miriše   na  kuhano zelje. Znojimo se, teško dišemo, a iznad svega žeđamo.  Toliko da nam od jednog do drugog sela nikada ne mogu doteći  zalihe vode u porcijama i čuturicama. Na ulazu smo u svako  selo žedni kao sušna godina.  A u selu  nas zatječu  korita poredana uz cestu, nadohvat  ruke, puna čiste vode koja se, iako je na suncu, nije pregrijala, 312

jer su korita nalijevana tek pred naš dolazak. Samo onaj koji  je po ljetnoj žezi putovao od izvora do izvora, od rijeke do rijeke  i   od   jednog   do   drugog   bunara,   znat   će   kakva   je   radost   bila  gledati   ta   korita   uz   cestu   i   taj   narod   pred   kućama,   što  nas  pogledima prati i što nam je korita napunio.  Između korita, također uz cestu, nanizani su stolovi, klupe  ili daske na nogarima. Na njima komadi kruha, kriške slanine  i mrve sira. Stražari ne dopuštaju da nas dočekuje neiskrižan  kruh, neusitnjena slanina i neizmrvljen sir. Boje se da  nam  mještani   u   hrani   ne   dostave   oružje   ili   bilo   kakav   oštar  predmet.   Nađu   li   na   stolovima   zavežljaj   ili   košaru   s  neizrezanim   kruhom   i   neusitnjenim   mesom,   bacaju   ih   u  dvorište i traže da se to usitni. I izmrvljenu hranu sa stolova i vodu iz korita uzima samo  prvi zdesna u četveroredu. Ostali ne smiju ni kupiti ni grabiti,  da   se   pred   stolovima   i   koritima   ne   bi   stvarala   gužva   i   da  kolona ne bi stala. Desni s kraja uzima piće i jelo i dijeli ih  svojima   u   redu.   Ne   smije   grabiti   previše   hrane,   da   oni   iza  njega ne bi ostali bez ičega. Na to paze stražari i lakomima  uzimaju   sve   iz   ruku,   ili   ih   udarcem   prisile   da   ono   što   su  neodmjereno zgrabili bace na zemlju. I tako, uzimaš li pomalo,  možeš najesti sebe i svoja tri druga. I možeš stvoriti zalihu za  dane kad tih stolova oko ceste neće biti. Tako smo dočekani u  Velikom Trojstvu, Šandrovcu, Kloštru, Pitomači, Starom Gradcu  i Špišić Bukovici. – To su naši sinovi i mi ćemo ih hraniti – čuli smo povike iz  dvorišta i kuća. – Samo hranite! Ali oni idu i dalje, tamo gdje vas neće biti!  – odvraća im Gedža. – Zašto gonite ove jadne ljude na taj način? – Je li zločin biti hrvatski vojnik? – Oni su u svojoj zemlji, pustite ih kućama! – Meni su rekli da su sve to bile ustaše i da su svi zaslužili  smrt. I koga sad da slušam? – odgovara im Gedža. – Tjeraj ih, tjeraj! Za tebe smo svi mi ustaše, a naš je jedini  grijeh što smo Hrvati. – Djevojko, nemoj mi kvariti dobro raspoloženje! Ja sam uz  narod,   a   kad   ste   vi   nalili   ta   korita   i   postavili   te   stolove   s  kruhom, ja ih, ako me ne naljutiš, neću rasturiti! – odgovara  joj Gedža. 313

U Špišić Bukovici, selu pred Viroviticom, ta je idila korita s  vodom, stolova s kruhom i seljaka koji nas hrane i razgovaraju  sa   stražarima,   naprasno   prekinuta.   Bio   je   to   nagovještaj  ponašanja naših pratilaca što ćemo ga upoznati kad dođemo u  selo gdje nas narod mrzi iz dna duše.  Neka je žena, čini se župnikova kuharica, jer se to dogodilo  u   blizini   župnog   dvora   i   jer   je   uz   nju   stajao   svećenik,   ne  zadovoljavajući se nuđenjem kruha i vode, pred kolonu izišla s  pladnjem   na   kojem   su   bili   pečeni   naresci   i   kruh   namazan  namazom od paprika i  rajčica. Posrebren pladanj, na njemu  čist ubrus, a na vezenu ubrusu kruh; na kruhu namaz i svrh  toga zarumenjeni odresci – to je privuklo osmoricu krajnjih na  desnom boku četveroreda da pođu prema župnikovoj kuharici i  uzme   svatko   svoj   dio   ponuđena   jela.   Ali   je,   na   žalost,   tako  složenih sendviča bilo samo sedam i oko jednog su se dvojica  posvađala. Gurkali su se, rječkali, otimali i onda kad su ostala  šestorica   našla   mjesta   u   svom   četveroredu   i   nastavila  marširati, ostavljajući njih dvojicu daleko za sobom.  – Obezobrazili se! Razmazili smo vas! – reče jedan stražar.  Bio je ljut, izvadio je pištolj i ustrijelio jednog od one dvojice. S  dva metka! Videći   to,   onaj   drugi   baci   i   kruh   i   narezak   i   potrča   za  svojim četveroredom.  – Napustili su četverored i prisilili me da uspostavim red! –  reče stražar i napusti mjesto zločina. – Jao meni! Jao meni, do Boga moga! Što sam to učinila! –  lomila   je   ruke   i   čupala   kosu   župnikova   kuharica.   –   Da   im  nisam ponudila to jelo, ovaj bi jadnik sada bio živ. – Ne svađajte se među sobom, pa da vas oni ovako mire! –  savjetovao nam je župnik i istodobno tješio svoju kuharicu da  je naša nesloga kriva za ono što se u tren oka zbilo, a nikako  njeno milosrđe. Bože,   kako   su   plemeniti   ljudi   skloni   olakoj   samooptužbi,  samo zato što su, nehotice, dali povod zločincu da izvrši zločin!  Prije   ulaska   u   Viroviticu   skrenuli   smo   udesno   i   napustili  glavnu   cestu   kojom   smo   dotad   išli   i   kojom   smo,   da   nismo  skrenuli, trebalo da uđemo u grad. Hodali smo njivom preko  ugažena žita, što znači da nismo prvi koji smo ovuda skrenuli.  Mi   se vučemo  tim   ugaženim   poljem,  a  Gedža  odlazi  na   čelo  kolone i penje se na pružni nasip. 314

–   Sad   ćemo   jedan   mali   dio   puta   od   praga   do   praga,   tko  može, neka skače, tko ne može, neka i po šljunku gazi! – govori  nam   ne   silazeći   s   konja.   –   Sva   četvorica   u   redu   moraju   ići  između dvije šine, nema raštrkavanja! Na one što se nađu izvan  šina, pucamo! Meni su rekli da ste vi ovom narodu ovdje na­ nijeli mnogo zla. Meni su rekli, ja to nisam vidio! I taj vam je  narod priredio doček. Zato u ovaj grad morate ući sagnuti do  zemlje. Naklonjeni! Pokorni! Ono: puzit ćeš preda mnom, maj­ ku ti jebem! Je li tako? Tako je, dabome! I da mi tako pokorni i  pognuti   trčite   od   praga   do   praga.   Tko   padne,   ima   da   bude  pregažen. A sad se penji na prugu!  Pa da vidimo  kako to u  praksi izgleda. Na   prelasku   s   polja   na   željezničku   prugu   kolona   je  presjekla puteljak kojim se iz obližnjih kuća uz sam nasip išlo  u grad. Na tom se puteljku i iz smjera kuća i iz smjera grada  nakupilo   po   desetak   ljudi,   koji   su   strpljivo   čekali   da   se   mi  popnemo do tračnica i oslobodimo im prolaz, kadli se iz grupe  koja   je   dolazila   od   grada   izdvoji   seljanka   sijede   kose,  zabrađena crnom maramom, i nabi mi na glavu čvrst karton  presavijen u obliku krova na dvije vode. Karton mi je pokrio i  glavu i ramena. – Nosi to, štitit će te od sunca – rekla mi je seljanka, kojoj  je grlo tako promuklo da sam jedva razumio što je rekla. A što  je tek mislila reći, ako je govorila u  šiframa, to ni po njenu  glasu ni iz smisla njenih riječi nisam mogao razabrati.  Stražari   su   se   bavili   našim   postrojavanjem   za   trku   od  praga do praga u pozi pokajnika, pa nisu zapazili čime me to  seljanka osedlala. Pri trajnom osjećanju da me netko zaštićuje  kad   sam   u   smrtnoj   opasnosti,   karton   sam   skinuo   s   glave   i,  držeći ga u ruci, skrivena oku stražara, krenuo na željezničku  prugu da i ja sa svojima zauzmem stav za pokajničku trku.  – Sagni se! Niže! Do zemlje! – vikali su pratioci i skupljali  se na pošumljenoj ledini duž pruge do brda. Trčali smo neometano dok nismo došli do plitkog usjeka  u zemljanu brijegu. Tu su nas, stojeći poredani po vrhu lijeve  strane usjeka, dočekali, po odjeći se vidjelo, seljaci iz brdskih  sela oko Virovitice i počeli nas odozgo, sagnute i nabijene me­ đu tračnice, tući kamenjem što su ga prije našeg dolaska bili  pokupili   s   gornjeg   sloja   pružnog   nasipa.   Kamenjem   veličine  jaja i oraha! Sjetio sam se kartona presavijena u obliku krova

315

na   dvije  vode  i,   blagoslivljajući   seljanku   koja   mi   ga  je  dala,  pokrih   njime   glavu   i   vrat.   Kad   me   jedan   kamen   pogodio   u  debelo meso a drugi lupnuo u karton ne dotaknuvši me, prema  jačini bola u debelom mesu mogao sam zamisliti kako bi me  bolio   udarac   u   potiljak   da   nad   njim   nije   bio   onaj   karton.  Boljelo   me?   Onesvijestio   bih   se   i   stampedo   bi   me   pregazio  među pragovima kad bi mi i tijelo postalo prag preko koga se  trči.  Što se sve u koloni događalo, nisam mogao vidjeti. Mogao  sam ponešto zaključiti po onom što su govorili i činili stražari  dok su brđani na nas istresali pružno kamenje. – Ne prelazi šinu! – I pucanj. Da li u zrak ili u meso? – Sagni se, majku ti jebem! Crnoj se zemlji sagni! Ljubi je!  – I rafal tko zna u što. – Gazi ga! Ne preskači ga! I to je prag! – Gurni ga preko šine! Tako! – I dva hica iz pištolja.  –   Gurajte   još   malo!   –   čuli   smo   Gedžu.   –   Ponestat   će   im  kamenja   i   proći   ćete   kroz   usjek.   Onda   ćeš   ko   kučka,   koliko  hoćeš, moći da ližeš rane. A ja s ovim, da znate, nemam ništa.  Ja samo postupam kako narod želi. Je li tako? Jest, dabome!  Govorili su i oni što su nas gađali kamenjem, ali ja, izuzev  psovki,   usklika   kad   nekoga   dobro   pogode,   prijetnji,   iskalji­ vanja bijesa, poziva na osvetu i naslađivanja našem poniženju,  ništa nisam razumio. A to ne držim vrijednim bilježenja, niti  se to dade zabilježiti, kao što se ne da zabilježiti lavež i rezanje  psa, iako obiluje i sadržajem i osjećanjima. – Uspravi se i skreći nalijevo! – zapovjedio je Gedža. – Opet  idemo na cestu. Udovoljili smo volji naroda. I opet ćemo, ako  narod   zatraži.   Eto  što   ti   je   narodna   volja!   Tamo   te  kruhom  časte, a ovdje kamenjem gađaju. E, jebem ti ja takvu pamet  koja se na narod oslanja!  Ali kad traže da se osluškuje bilo  naroda, ja ću ga osluškivati. Uspravi se! Liži rane i ne brini za  one što su ostali uz  šine i pragove. To vam je narod dao. E,  jebem ti narod i njegovu pamet! Ispustio sam iz ruke onaj spasonosni karton.  Prolazimo   kroz   nekakav   park   ili   drvored   u   kojem   su   stabla  mlada, zasađena prije desetak godina. Spuštamo se prema ce­ sti i čelo kolone nailazi na skupinu seljaka s okolnih brda koji 316

u rukama drže vile, grablje, sjekire, motike i toljage. Kako su  to sve sredovječna čeljad, čini se da su na tren ostavila rad u  polju i došla ovamo opet po nekom poljodjelskom poslu, jer su  sa   sobom   ponijeli   alat.   Ne   daju   prolaz   koloni,   nešto   traže   i  Gedža odlazi naprijed da se s njima razjasni. – Što je ovo sad opet? Ovo nije dogovoreno. Opet neki usta­ nak kukom i motikom golorukog naroda! Jebo vas onaj tko vas  diže na ustanak! Što hoćete? Ako vam se osvećivalo, što niste  došli tamo na usjek pa tukli kamenjem i naosvećivali se. Ono  je bilo dogovoreno, ono je bilo u programu, a ovaj vaš ustanak s  vilama nije! – Tražimo da nam daš naš dio – rekao je brkat starac.  – Koji dio, jebo te vaš dio? Pa nisam ja carev haračlija, a ti  Musa Kesedžija koji je napravio u primorju kulu kud prolazi  carevine blago i od svakog tovara što prođe uzima svoj dio. Ne  vodim ja tovare blaga, nego vodim ova hrvatska govna koja su  srušila Kraljevinu i otvorila vrata ovoj narodnoj državi. Državi  naroda s vilama i kamenjem u rukama. Sklonite mi se s puta,  da provedem ova govna pa da se s njima razdužim! – Ne sklanjamo se dok nam ne daš bar jednoga da ga mi  ovim... – i pokaza čaklju. – Ma samo jednoga! – Dobro, kad je vaš dio taj jedan! Slušajte što ću vam reći!  Jebali   vi   meni   majku   ako   vi   ovu   svoju   narodnu   državu   ne  budete   srušili   prije   nego   su   naši   žandari   srušili   Kraljevinu.  Dabome,   budete   li   vladali   kamenjem   i   vilama!   Ali   što  ja  tu  mogu.  Jebite se! Ti, babo, stani kraj kolone i  čakljom izvuci  jednoga. Kojega hoćeš. Činite mu što ste naumili učiniti. Meni  kita puca i za njih i za vas. Prolazili   smo   kroz   drvored   mladih   stabala.   Prolazili   smo  ispod babine čaklje. Prošla smo sva četvorica. Baba je zakva­ čila   mladića   s   visokom   kosom.   S   »kokoticom«!   S   »Tarzan«  frizurom! U redovima iza nas! Zakvačila ga je kukom čaklje za  ovratnik, a kako se mladić otimao, nije htio iz stroja, babi su  pomogli drugi seljaci vukući čaklju i grabeći mladića rukama.  Odvukli su ga dublje među mlado stabalje. Tamo su se okupili  oko njega  i  netko vilama,  netko  grabljama  a  netko motikom  dokrajčili ga kao što se dokrajči gmaz.

317

Utjerali su nas u dvorište pilane. Ograđena livada, u sredini  zgrada,   uokolo   skladišta   rezane   građe   i   jelovih,   hrastovih   i  bukovih balvana. Nismo prvi došli u tu pilanu, nismo sami, pa  nas   smještaju   tamo   gdje   još   ima   mjesta,   između   balvana   i  skladišta parketa, dugačke nadstrešnice u koju ćemo se moći  skloniti počne li padati kiša, jer joj je tek četvrtina ispunjena  parketima. Odmah bismo tamo, da pod krovom zanoćimo, ali  moramo ostati u stroju dok nam Gedža ne da voljno.  Svi   smo   potrošili   zalihe   vode,   svi   smo   žedni.   Gladovati  čovjek   može   danima,   jednom   nešto   pojesti   i   opet   gladovati;  hranu   može   pomalo   trošiti   i   dugo   mrvicama   tažiti   glad.   S  vodom   i   žeđu   je   muka.   Zalihe   se   brzo   troše,   a   napiti   se   ne  možeš za jedan dan, kao što se najesti možeš, i za jedan, i za  dva, i za tri. Vodu moraš redovito piti, a kad je nemaš uza se u  svakoj prigodi, shvatiš da je čovjek vodozemac. Prije nekoliko  smo sati imali obilje vode, u čuturama i u koritima, a sad u  ovoj pilani umiremo od žeđi i pogledima tražimo ima li tu gdje  bunar ili česma. Ima bunar, ali ih je oko njega toliko da ćemo  pocrkati budemo li čekali na red. –   A   sad,   govna   hrvatska,   slušajte   što   ću   vam   na   kraju  današnjeg puta reći – počeo je Gedža svoju završnu besjedu,  što   dosadašnji   zapovjednici   pratnje   nisu   činili.   –   Možete   mi  reći što god hoćete, ali ne možete reći da se obećanog nisam  držao, da nisam slušao glas naroda. Bȉlo naroda, kako to ovi iz  šume kažu! Sve što vam se dogodilo, ružno i lijepo, narodno je  djelo a ne moje. A sad vas ostavljam da s vama sutra nastavi  put   drug   Vasa.   Sretno   vam   bilo   s   njim!   I   na   kraju   vas   sve  šaljem   u   pizdu   majčinu!   Govna   hrvatska!   Sad   ste   se   tu  sparušili   ko   vareni   krastavci,   a   čim   se   malo   oporavite   rušit  ćete i ovu narodnu državu. Jebo mene onaj tko nije ako to ne  budete radili. Znam ja vas, govna jedna! On je otišao, mi se smjestili uz parkete, a u logor su pustili  pet časnih sestara da pomognu ranjenima, da podijele nešto  hrane   i   da   napoje   one   koji   umiru   od   žeđi   ležeći   na   zemlji.  Hinko je pogođen u vrat i sestra mu je jodom namazala ranu  koja je jako krvarila. Franta je kao i ja dobio udarac u deblji  dio tijela, ali kao ni ja krvavi podljev sestri nije pokazao, jer  ona za to nije imala lijeka. Franjo Marek je prošao najbolje,  kamen mu je okrznuo ruku i rasparao rukav iznad lakta. Ja  sam sjeo na parket, a Franta je legao nauznak i čekao sestru  koja je iznemoglima dijelila vodu. – Pretvarat ću se da sam bolestan – rekao je Franta. – Ko­ risti svaku priliku da preživiš, pa nećeš pogriješiti! 318

Poslušali su ga i oponašali Marek i Hinko. Sva trojica leže  ispred mene na suhom zemljanom podu tog skladišta, te su­ šare za parkete.  Sestra vodarica dolazi i daje svakomu po pola lončića vode.  Lončić   je   od   aluminija.   Pratim   ga   i   kad   sestra   njime   grabi  vodu,   i   kad   ga  prinosi   ustima  mojih   drugova.   Ali   njeno   lice  uokvireno bjelinom vela ne gledam, iz bojazni da na njemu ne  pročitam   kakav   sam   jadnik.   Ako   niste   znali,   reći   ću   vam:  sažaljenje   boli   isto   onoliko   koliko   te   boli   i   ono   zbog   čega   te  sažalijevaju. Pošto je njih napojila dajući svakomu po pola lončića, sestra  mi   je   prišla,   zagrabila   pun   lončić   i   ponudila   ga   meni,   iako  nisam   pokazivao   da   skapavam   od   žeđi   kao   moji   drugovi.  Podignem glavu i pokušam je pogledati u lice, da bih joj rekao  neka tu vodu dade jadnijem od mene, ja ću na bunaru sam za  sebe   potražiti   piće.   Ali   nije   dopustila   da   joj   vidim   lice.  Okrenula se i pokazala mi crni dio djevičanskog vela na svom  zatiljku. Lončić mi s vodom ni tada nije odmakla od usta. A ja,  prihvativši taj lončić i dotakavši joj ruku, vodu pohlepno popi­ jem naiskap. I kad sam vodu popio htio sam je pogledati u oči,  ali se ona ni ovog puta nije dala vidjeti. Otišla je do drugih koji  su ležali na zemlji i bili doista iznemogli ili, kao Franta, hinili  iznemoglost. 

Bio   sam   jednom   u   onom   davnom   životu   na   izložbi   slikarice  čijeg se imena ne sjećam, slabo poznate umjetnice, nastavnice  crtanja   u   osnovnoj   školi.   Slikala   je   slike   s   obiljem   ljudskih  figura   u   svakodnevnim   prigodama,   na   poslu,   pri   objedu,   u  šetnji. Koliko je god pažnju poklanjala doslovnom prijenosu iz  života u boju i crtež njihove odjeće i kretnji, toliko je zapuštala  oblikovanje njihova lica. Izuzev vanjskog obruba, granične crte  između lica i kose, lica i rupca, lica i praznog prostora, ona od  lica   nije   slikala   ništa   drugo.   Ostavljala   je   prazan   prostor,   u  bjelini ili kakvoj drugoj boji, ovisno o boji podloge na kojoj je  sliku  radila.  Išao  sam   od  slike do  slike  opsjednut   željom   da  otkrijem čije lice skriva ta praznina. Razumije se da to nisam  otkrio, ali sam, izlazeći na vrata izložbene dvorane, zaključio  kako   je   slikarica,   prepuštajući   gledaocima   dovršavanje  nezavršenih portreta, postigla ono što je željela: da joj se slike  gledaju kroz odgonetavanje zagonetke tko se krije iza njihovih  obrubljenih praznina. 319

Nešto mi se slično dogodilo i tog praskozorja, osamnaesti  lipnja, kad ćemo napustiti  Viroviticu i krenuti dalje.  Gledao  sam jutarnju zvijezdu i, kao i svako jutro, mislio gdje je sad i  što   sad   radi   moja   Mirta.   Sivo   mi   se   nebo   učinilo   haljinom,  svjetlost   zore   svilenom   kukuljicom,   a   svjetlost   zvijezde  bjelinom iza koje se krije nepoznato lice kao na slikaričinim  slikama.   Ne  znam   zašto  sam   se  toga  jutra   sjetio  slikaričine  izložbe,   ni   zašto   sam   bjelinu   zvijezde   prispodobio   bijeloj  praznini njenih slika na mjestima gdje bi trebalo biti iscrtano  lice  prepoznatljiva  čovjeka.  Je  li  stoga  što  mi  je sinoć  časna  sestra dala pun lončić vode, iako mi ni polovica nije pripadala,  ili stoga što je Franta pored svoje glave, kad su sestre otišle a  on se osovio na noge, pronašao hranu u platnenoj vrećici koja  je sličila onim vrećicama u kojima smo i do tada primali hranu  od ljudi čudne dobrote?  Opet smo se postrojili za polazak, opet su nas prozivali, opet su  bili prekriženi oni koji  su na jučerašnjem putovanju nestali,  opet su dopisivani novi, i opet je u koloni ostalo neupisanih.  Naš   Marek   među   potonjima   nije   bio   sam.   Mi   smo   gonjeni  putovima kao krdo i naši su se pratioci prema nama odnosili  kao prema stoci. Ono što mi je, dok sam se čuditi mogao, bilo  začudno,   bilo   je   što   tu  okolnost,   da   nema   točne   evidencije  o  sastavu kolone, nitko nije želio iskoristiti. Čudno, premda ni  sam to nisam htio iskoristiti niti sam znao kako bi se to moglo  iskoristiti. Ako skupinu s kojom si duhovno srastao netko drži  stadom i omogućava joj oblike života namijenjena stoci, onda  budi   siguran   da   ćeš   uskoro   biti   ovca   i   da   ćeš   se   ponašati   u  skladu s ponašanjem stada.  Ponovo   su   svi   stražari   bili   na   konjima,   na   ragama   i  kljusadi.  Jedan je bio i na motor­kotaču sličnu onomu na kojem sam  s Bajom krenuo na Zapad. Jurcao je na motor­kotaču s kraja  na kraj kolone i bukom i brzinom plašio konje. To je izazvalo  čovjeka,   za   kojeg   će   se   domalo   ispostaviti   da   je   zapovjednik  pratnje, Vasu, kako ga je imenovao Gedža.  –   Joka,   prestani   s   tim   prdecanjem!   Joka,   čuješ   li   me,  budalo? – galamio je Vasa, ali ga Joka nije čuo, nešto od buke  motora,   nešto   zbog   kožne   kape   koja   mu   je   pokrivala   uši,   a  najviše   zbog   silenosti   što   je   na   sjedalu   motor­kotača.   –   Daj,  recite mu da prestane! 320

Joka je prestao tek kad su dvojica sjahala s  konja, stala  pred njega, zaustavila ga i rekla mu da ugasi motorčinu. – Slušaj, bando! – rekao je Vasa započinjući svoju nastup­ nu besjedu. – Ovaj dio puta ja vas provodim. Niste mi prvi, a  ni posljednji. Znam s takvima postupati. A i na vama  ću ne­ što naučiti kako da postupam s onima što iza vas dolaze. Neću  vas voditi kroz sela gdje vam korita pune vodom a na stolove  iznose hranu. Vodit ću vas kroz sela iz kojih su došli oni selja ci što su vas jučer u parku presreli s vilama i čakijama. Njima  ću   vas   pokazati,   oni   vam   imaju   nešto   reći.   Toliko   za   sada.  Ostalo ćete vidjeti, pa kad vidite, pričat ćete je li vam se svidje­ lo.  Vasa je bio stamen čovjek, nizak rastom a jedar, nabubrio  od mišića, kao kvasan kruh. Obrazi su mu se rumenjeli, čelo  mastilo,   ali   mu   se   oči   nisu   vidjele.   Nosio   je   velike   sunčane  naočale iza kojih su se krile oči i dobar dio lica oko očiju. Imao  je prekratke usne da mu bez natezanja zatvore usta, pa su mu  bijeli  zubi   bili   ogoljeni   i  kad  šuti  i  kad  govori.   Na glavi   mu  griva, a ne kosa pa zato kapu drži zadjenutu za opasač. Nosi  špagin  na   prsima,   a  torbu   s  okvirima  za  municiju  na   boku.  Stoga mi je neshvatljivo zašto je preko oba ramena prebacio  redenike pune metaka, kad ti meci nisu za špagin. Na nogama  su   mu   niske   čizme   njemačke   konjice   i   na   njima   mamuze.  Podbadao   je   konja   bez   potrebe.   Konj   se,   sputan   uzdama   i  mamuzan, pjenio na žvalama i stupčio nogama, pa se činilo da  jahač konja jedva obuzdava da ne poleti u nebo.  –   Pokuša   li   tko   bježati   –   nastavio   je   Vasa   nedovršenu  besjedu   –   napravit   će   loš   posao.   Ja   sam   mu   garant!   Vodim  bandu već po sedmi put i ni jedan mi nije pobjegao. A bilo je  pokušaja.   Garantiram   da   ću   svakoga   skinuti   s   nogu   na   sto  metara. Pogađam u glavu, u zatiljak! Ja sam vam garant! Vasi  nitko   nije   i   neće   pobjeći,   osim   pod   zemlju.   Iz   kolone   pod  zemlju! Gledaj sad ovo! – pa siđe s konja i skinu špagin s prsa.  – Vidite li onaj vjetrokaz na vrhu dimnjaka pilane? Garant, sto  metara   udaljenosti!   Sad   ću   ga   ja   proburaziti.   –   Nanišani   i  pusti   rafal.   Naboji   su   bili   svijetleći   i   u   rano   se   jutro   kroz  izmaglicu   vidjelo   kako   lete   prema   vjetrokazu   na   vrhu  dimnjaka.   Neki   pogađaju   rep   vjetrokaza,   a   neki   udaraju   u  ciglu   na   vrhu   dimnjaka   i   rasprskavaju   se   iskreći   u   snopu  varnica. – Sad ste vidjeli što mogu. A to može i svaki od mojih  drugara. Zapamtite to!  – Govori, tko je taj? – pita netko u našoj blizini. 321

– Iz Kusonja je kraj Pakraca. Nema lijevog oka. Zato se i  hvali da dobro gađa. A oko mu je izbio konj, kopitom. Prije rata  je bio konjokradica – odgovara mu informator, kojih je o svemu  puna kolona, jer nema kraja kroz koji prolazimo a da u koloni  ne bi imalo svog predstavnika. –  Izbio mu ga  je konj, a za to sam mu ja kriv –  čuje se  netko. Iza Virovitice pruža se selo Suhopolje. Nailazimo na prevrnuta  korita,   stolove   i   klupe.   Viđamo   samo   pse   i   mačke,   seljaka  nema,   oni   su   iza   vrata,   prozora,   štagljeva   i   kuća.   Vire,   ne  smiju se pokazati, ne smiju naliti korita i staviti kriške kruha  na stol. Netko ih je uplašio, netko im prijeti. Možda su u nekoj  drugoj prilici upoznali jednookog Vasu pa se sad, kad znaju da  je on zapovjednik pratilaca, ne usuđuju ništa učiniti? – U Cabuni je sve spremno za doček. Sve izišlo na put –  viče Joka motorist. Bio je otišao ispred kolone i sad se, kad  smo   prošli   Suhopolje,   vratio   s   tom   viješću.   –   Ja   sam   za   to  zaslužan.  Da  nije mene,  u Cabuni  ne  bi  znali  točno  vrijeme  kad nailazi banda. A ja protutnjim kroz selo vičući: »Narode,  vodimo ustaše na suđenje! Izađite da ih vidite!« – Ti si, Joka, klasa! Bez tebe ništa! – kaže mu Vasa. – Pazi  samo da ti ta motorčina ne crkne, pa od tebe nikakve koristi  neće biti. – Meni se čini da ovi sve znaju. I gdje će nas tko dočekati, i  čime će nas dočekati! – kaže Franta. – Sve bih rekao da je ovo  sve   pripremljeno   i   uvježbano,   kao   kakva   predstava.   Cirkus,  skeč, zajebancija! – Što ti se ima činiti! Čuo si Vasu koliko je ovakvih kolona  do sad vodio. I možeš vidjeti što taj majmun na onoj motorini  čini – rekao sam mu. Cabunjani   su   nas   dočekali   koji   kilometar   pred   svojim  selom. Žene, muškarci, djeca i starci! Na odvojku puta prema  papučkim brdima i tamošnjim naseljima! Nismo se iznenadili,  to nam je skretanje u šume Vasa najavio u nastupnoj besjedi.  Jer,   da   smo   proslijedili   glavnom   cestom   između   ravnice   i  papučkih   obronaka,   naišli   bismo   na   sela   u   kojima   bi   nas  dočekivala korita s vodom i stolovi s mrvama kruha.  Cabunjani su, naoružani toljagama i štapinama, napravili  špalir s obje strane puta prema brdima. Mi smo morali trčati 322

kroz  taj  špalir,  pa ako dobiješ  udarac,  dobio  si  ga,  a  ako  ga  izbjegneš, dobro je da si ga izbjegao. Bila je sreća da su mnogi  bili i bez toljage i bez štapina, pouzdajući se samo u svoje šake.  Neki su se ograničili na psovke i pljuvanje. Oni s toljagama i  štapinama   mlatili   su   koga   dohvate,   i   po   čemu   dohvate   ne  ulazeći u kolonu, a oni su se sa šakama zalijetali u kolonu i,  kako od njih nismo mogli bježati, stvarali velik nered. Iz tog  smo špalira izišli s mnogo udaraca, ali ni jedan nije bio opasan  po život. Ni onaj što ga je dobio Hinko Štajminger.  Njega   je   štapina   vrhom   zahvatila   od   tjemena   do   sljepo­ očnice razderavši mu meso do kosti. Da je samo dva centimetra  bio bliže napadaču, štapina bi mu rascijepila lubanju kao što je  rascijepila   šestorici   drugih   ljudi   koji   su   trčali   pred   nama   i  preko kojih smo mi, kad su pali, morali preskakivati. Hinku je  tekla krv niz lice, pa smo na trake poderali torbu od bijelog  platna u kojoj je Franta jučer našao hranu, da bismo mu povili  čelo. Krv je probila zavoj, koji je nalikovao na čalmu, ali se krv  niz lice više nije cijedila. Rekao nam je da se zbog gubitka krvi  osjeća loše, a kad smo vidjeli da zaostaje i posrče, ja smo ga i  Franta uhvatili ispod ruke.  Htjeli   smo   vjerovati   da   smo  kroz  Cabunu   prošli   s   manje  štete   nego   što   smo   je   mogli   imati   da   je   Hinko   bio   štapini  dva–tri centimetra bliže, ali nismo mogli sakriti tjeskobu da  smo   tim   udarcem,   kao   zajednica   čija   otpornost   ovisi   o  otpornosti pojedinca, načeti.  Onaj nas je divljak na motor–kotaču u Cabuni, kad smo prošli  kroz špalir šaka, toljaga i štapina, napustio, a pred ulazom se  u novo selo opet vraća i donosi radosne vijesti od kojih nam  koljena klecaju, a nebo se nad glavom počinje okretati poput  vrtuljka.  –   U   Levinovcu   će   biti   veličanstven   doček.   Došli   i   oni   iz  Miokovićeva. Sve na kolima! Svatovi! Neviđeno! Ja sam ih iz  Miokovićeva doveo. Ja! – govorio je Joka. – Joka, kad se budem ženio, zvat ću te za starog svata. Da  mi organiziraš i uveseljavaš svatove – kaže mu Vasa.  I zbilja, na prilazu tom selu u dolini, pokraj puta koji sli­ jedi  mali   potok,   naišli   smo   na   prizor   sličan   stočnom   sajmu.  Kraj puta i na okolnim njivama, po livadama i vrtovima mnogo  je ljudi, konja i volova, a na visovima mitraljeska gnijezda, čije  su cijevi okrenute prema nama. Mitraljesci polegli iza oružja 323

kao da očekuju zapovijed neka raspale po nama. U krošnjama  na  stablima  ljudi   s puškama.  Na  kućama zastave.  Dernjava  koju oni što se deru drže pjesmom.  »Druže Tito i Staljine, evo vaše omladine!« Stražari nas tjeraju da požurimo, da što prije dođemo na  taj vašar. Tek kad smo se primakli gomili, kad je čelo kolone  ušlo u masu, a pratioci odjahali da masu zaobiđu i dočekaju  nas   kad   iz   nje   iziđemo,   tek   tada   smo   vidjeli   kakva   je   to  predstava. Nova, kao i uvijek! Gora od viđenih, kao i uvijek!  Konjska i volovska kola, iz kojih je ispregnuta vučna marva  i odvedena da pase po okolnim livadama, postavljena su s obje  strane puta u cik–cak liniji, ostavljajući po sredini prostor kroz  koji će se kolona provlačiti kao zmija. A sav je taj silni svijet na  kolima.   Starci,   žene,   djeca!   Ipak   je   najviše   mladeži!   Oni   su  oboružani   svime   što   se   od   alata   može   naći   po   seoskim  štagljevima. Čak i maljevima! Na kola su smjestili kotlove s  vrelom   vodom.   Valjda  nas  njima  ne   namjeravaju  pojiti!   Kad  čovjek   gleda   sve   te   toljage,   vile,   motike,   grablje,   sjekire   i  maljeve, misli da nitko kroz to šiblje neće živ proći. – Svatko svoga! Ne više od jednoga! Treba i drugima nešto  ostaviti! – viču stražari. – A što ćete učiniti onomu koji obori dvojicu? – pita netko  od onih na kolima i izaziva smijeh.  Pljušte udarci koji nanose bol, koji ponižavaju, koji zadaju  rane i koji usmrćuju. Prolamaju se jauci kao znak prosvjeda,  kao odušak duboke boli i kao predsmrtni vrisak. Teško bi bilo i  da su kola, s onima što na njima stoje i mlate, uz put poredana  u   ravnoj   crti,   jer   ni   trčeći   ravno   ne   bi   bilo   lako   umaknuti  tolikim udarcima. Kroz cik–cak se prolaz muke utrostručuju.  Na   ravnom   nas   pravcu   tuku   s   bokova,   a   na   bijegu   sa  zaokretima   i   s   bokova,   i   s   čela,   i   sa   začelja.   Nešto   me   oblo  pogodilo   po   desnom   ramenu   ne   pričinivši   mi   veću   bol,   pa  Hinka,   koji   visi   na   mojoj   lijevoj   i   Frantinoj   desnoj   ruci,   još  uvijek   mogu   vući.   Vidim   i   daje   Frantu   netko   polio   vrućom  vodom po vratu, ali se i on dobro drži i ne pomišlja da ostavi  Hinka.  –   Ovu   ću   dvojicu   osloboditi   tereta!   –   povikao   je   snažan  čovjek na kolima koja su stajala pred nama i koja smo morali  zaobići   skretanjem   ulijevo   da   bismo   izbjegli   udarcu   zamah­ nutog malja u čovjekovim rukama. Taj nam manevar nije u­ spio i malj pogađa Hinka u glavu, koja je već bila oko čela i  zatiljka povijena zavojem zbog rane od štapine. 324

Osjećam na laktovima kako je Hinko nakon udarca ma­ ljem  klonuo i  sasvim  se oslonio na naše ruke, ali ga i dalje  vučemo. Ispustimo li ga, odustajemo od uzajamnosti, vezivnog  tkiva u četveroredu koji nas održava na životu. Ostavimo li ga  na cesti da ga gaze oni koji za nama srljaju prema spasu i nas  ćemo trojica zajedno s njim biti pregaženi.  Već   kod   narednog   zaokreta   i   izbjegavanja   novih   udaraca  Hinko nam postaje nepodnošljivo težak. I ja i Franta zbog sla­ be pokretljivosti dobivamo nove udarce. Marek se nudi da će  zamijeniti  jednog od nas. Franta i ja, trčeći, iskosa gledamo  jedan   drugoga,   a   potom   obojica   Hinkovo   tijelo   koje,   vučeno  našim rukama, od koljena naniže puzi po zemlji.  – Ne treba – odgovara Franta na Marekovu ponudu.  Nas   dvojica   istovremeno   izvlačimo   ruke   ispod   Hinkovih  pazuha i puštamo ga da padne licem na zemlju, da ga pregaze  svi koji za nama dolaze i da ga pokupe bolnička kola koja prate  kolonu. O, Bože, o, moj Bože! Je li to u četveročlanom lancu uza­ jamnosti jedna karika, najprije načeta, potom prekinuta? I mo­ že li se taj gubitak u ovim prilikama nadomjestiti, može li se  lanac ponovo ulančiti?  Na izlasku iz Levinovca, ono što je od kolone ostalo, na Vasinu  zapovijed,   zastaje   kako   bi   se   prorijeđeni   redovi   popunili  premještanjem sa začelja na čelo kolone. Sudeći po broju onih  što se pomiču, naš Hinko ima veliko društvo. Koliko, brojiti bi  se moglo, i doći bi se do približno točnog brojka moglo, ali to ne  činimo ni mi ni tko drugi. Mnogo ih je, a htjeli bismo da ih je u  Hinkovu društvu manje. Manji nam broj daje veću šansu da  ćemo i u novom selu i novu preponu sretno svladati.  – Je li bilo dobro? – pita Joka stražare pretječući kolonu i  nadglasavajući buku motora. – Je li bilo kako? – ponavlja jer  nikako da se nasiti uvijek istog odgovora.  – Samo tako, Joka! Nikako nego tako! Za peticu! – Žurim – kaže Joka. – U Voćinu mora biti još bolje. I bit će  kad ja kažem!  Kolona je popunila redove i kreće dalje. U naš je red došao  čovjek krvava lica od rane negdje na tjemenu ispod guste kose.  Ne pitamo ga tko je, ne ispitujemo ga kakav je, ne želimo se s  njim ulančivati. I ne razmišljamo zbog čega tako postupamo. 325

Da li zbog pijeteta prema Hinku ili zbog toga što umire volja  za udruživanjem, a s njom i želja za preživljavanjem?  Taj mi je put do Voćina u pamćenju čista bjelina. Izmeten,  očišćen   prostor   od   svakog   smisla.   Ta   zasljepljujuća   bjelina,  koja znači sve što u nju staviš i ne znači ništa, stavio u nju  nešto ili ne stavio, slučaj sličan portretima one slikarice, bila je  početak pustoši koja će nastati u meni do smiraja dana i trajati  tjednima, pa neću znati ni gdje sam ni u kojem danu živim, što  sam   oduvijek   znao,   jer   životom   bez   vremenskog   okvira   i  prostorne   podloge   ne   mogu   živjeti.   Neću   znati   ni   što   se   sa  mnom događa. Ne, pamćenje neće nestati, ono će za podlogu  imati   tu   bijelu   prazninu   preko   koje   će   prelaziti   slike   kao   u  kazalištu sjena, a ja ih neću znati povezati u smislen niz. Bit  će to sjene koje su iskoračile iz priče pa lutaju same, s nadom  da   će   ih   tko   ponovo   u   priču   uvrstiti   i   spasiti   od   nestanka.  Ispriku molim, i pomoć molim kad ta pusta bjelina, začeta na  putu od Levinovca do Voćina, sasvim mnome ovlada.  –  U   Voćinu  je  sve  spremno!   –  kaže   Joka,   koji   se  odande  vratio   i   paradira   motor­kotačom   duž   kolone,   plašeći   bukom  konje a viješću nas, onoliko koliko je u nama ostalo moći da se  iznad   straha,   kao   stalnog   stanja   duha,   još   i   ustrašimo   zbog  nečega.  U   Voćinu   nas   je   pred   zidom   nekakve   utvrde,   na   ravnici,  dočekala   omladina   koja   je,   dok   smo   se   mi   zaustavljali   i  postrojavali  igrala  kolo i  pjevala.  Oko  kola  je  bilo poprilično  starijeg   svijeta,   ali   ni   mladež   ni   stariji   uza   se   nisu   imali  nikakvih   predmeta   kojima   bi   nas   udarali   kad   završi   ples   i  utihne   pjesma.   Ta   razigranost   i   raspjevanost,   bez   mržnjom  iznakaženih lica, kakva  smo susretali u dva prethodna  sela,  ulijevali su u nas nadu da se ovdje neće događati onakve stvari  kakve su se tamo događale. Vasa   je   zapovjedio   da   zbijemo   redove   rame   uz   rame,   a  potom, kad nas je zbio, da razvučemo četverored u dubinu i  napravimo   razmak   između   vrsta   od   metar   i   sedamdeset  centimetara,   što  je  visina  prosječno  visoka  čovjeka   u  koloni.  Kad je i to postigao, naredio nam je da legnemo potrbuške i da  svoje stvari, ako ih još imamo, stavimo pored glave.  – Djevojke i momci – rekao je okupljenoj mladeži, koja je  prestala plesati i pjevati, ali kolo nije napustila – jeste li ovo  željeli? – Jesmo! – odgovoriše mu uglas. – Evo, imate što ste željeli! 326

– Kolovođo, naprijed! – vikali su i hvatali se za ruke kao što  se hvata u kozaračko kolo.  Pjevajući pjesmu koju smo i u Levinovcu čuli, »Druže Tito i  Staljine,   evo   vaše   omladine«,   kolom   su   krenuli   preko   naših  tijela. A igrati kolo gazeći po ljudskim tijelima, makar to kolo  bilo   samo   hodanje   u   jednom   redu   za   kolovođom   koji   ide   do  kraja kolone pa se vraća, nije ni lako ni ugodno. Svi su gledali  da nam stanu na leđa, najsigurniji oslonac, ali svaki put ne bi  pogodili, pa su nam stajali i na glavu i na vrat i na noge, a  često bi se i okliznuli i dotaknuli zemlju. To zadržavanje na  tijelu, ta svojevrsna akrobatika, to biranje mjesta gdje da se  ugazi, to je kod mladeži izazivalo veliko veselje, pa se kolo nad  nama više smijalo nego pjevalo.  Na priču kako je nama bilo, ne treba trošiti riječi. Osobito  kad   bi   nam   stali   na   rane   što   smo   ih   bili   zaradili   u   dva  prethodna sela. Ipak, kad se mladež izdovoljila kolom na našim leđima, za  što   joj   je   trebalo   pola  sata   cike  i   smijeha,   a   mi   se  slušajući  Vasinu zapovijed uspravili, na zemlji, iako je nekima zatrebala  pomoć   pri   ustajanju,   nitko   nije   ostao   da   dočeka   hijene   i  higijeničare. Vaša je išao uz kolonu i, pozivajući da iziđe van onaj u koga  upre prstom, pred stroj je izveo petnaest ljudi. Izvedeni su i  Franjo   Marek   i   Franta   Podolnik.   Naš   je   red   bio   po   sredini  kolone, Vasa nije htio ići od kraja do kraja stroja i probirati,  pozvao je one koji su mu bili bliže i tako je od našeg reda uzeo  dvojicu.   Ako   se   slučajno   ne   varam,   ako   ih   nije   radi   nečeg  drugog odabrao! – Stanite u red jedan po jedan i idite prema onom čovjeku –  rekao im je Vasa. Okupljeni narod, i mladež koja je prestala igrati kolo i pje­ vati, s odobravanjem su pratili i odabir zarobljenika i njihov  put   do   onog   čovjeka.   A   taj   čovjek,   što   se   vidjelo   po   njegovu  obličju i po ponašanju, nije bio pri zdravoj pameti. Bila je to  luda   koja  luđače   i   luđakanjem   uveseljava  selo.   Otuda   toliko  odobravanja onomu što on treba učiniti. Kad   mu   je   pristupio   prvi   među   odabranima,   čovjek   je  izvadio džepni nožić i rekao mu:  – Budi miran! Izrovašit ću te! Udarit ću ti žig. Kao ovci i  konju. Urezat ću ti slovo U na čelo. 327

Taj   je,   miran   ili   obamro   od   straha,   ostao   kao   u   zemlju  ukopan i luđak mu je slovo urezao sve do kosti. – Dobro je, Milutine! – vikao je okupljeni narod. – Samo  nastavi! – Budi miran, urezat ću ti slovo U u čelo – rekao je Milutin  drugomu po redu. A drugi je bio Franjo Marek, čovjek koji se  zbog oštra jezika morao zazidati. – Ja ustaša nikad nisam bio i ti meni U u čelo nećeš urezi­ vati – rekao je Marek seoskoj ludi. – Straža! – pozvao je Vasa. – Vežite ovoga i stavite ga uza  zid tvrđave. Kad nije dopustio da mu ga ureze Milutin, urezat  ću mu ga ja. Straža je Mareku svezala ruke otraga. Jedan je kraj užeta  kojim su ga vezali držao jedan stražar a drugi kraj drugi. Od­ veli   su   ga   do   tvrđavskog   zida   i   tamo   čekali   dok   je   Milutin  ostaloj   trinaestorici   urezivao   slova   u   čelo.   Oni   kojima   bi   ga  urezao,   uz   odobravanje   svjetine   što   Milutin   dobro   radi   svoj  posao, vraćali su se u svoj red, pa se i Franta vratio do mene.  Kad su  vidjeli   što  se  dogodilo  Mareku,  ni  jedan  se  više nije  suprotstavio urezivanju slova. –   Tako!   I   rovašenje   je   ovaca   završilo   –   rekao   je   Vasa.   –  Samo da još ja ovomu ucrtam slovo U, pa mi odosmo dalje!  Skinuo je špagin i dugo nišanio,  a kad  je počeo pucati u  Mareka, nije prekidao dok nije ispucao pola okvira. Oni što su  Mareka držali na užetu, da se ne miče s mjesta, ispustili su  krakove  užadi i  on je  pao.  Iza njega je na tvrđavskom  zidu,  krvlju   i   udarcima   u   žbuku   metaka   koji   su   prošli   kroz  Marekovo tijelo, ostalo ispisano slovo U, suženih krakova, jer  promjer Marekova tijela nije pisaru dopuštao veću širinu.  Vaša je zapovjedio da se popune redovi i da se krene. Netko  je došao na Marekovo mjesto. Ali prazninu koja je oko mene  zavladala, bjelinu, pustoš, taj nije mogao ispuniti. Hvatao me  strah da ću u toj bjelini, u tom neispisanom prostoru, nestati  ako se Franti štogod dogodi pa se, kad smo krenuli, oslonih na  njegovo rame.  Što,   zlo   ti   je?   –   pitao   me   je   Franta   dok   sam   mu   gledao  curke krvi kako teku i kako se krutnu oko onog prokletog slova  kojim nas žigošu kao stoku. –   Ovo   će   se   kolo   i   rovašenje   pamtiti   –   kliktao   je   Joka   i  odjurio pred kolonu do drugog sela. Koliko tih sela još ima? I  gdje su sela s koritima vode? 328

– Sad ćete ući u selo Ćoralije u kojem ste ne tako davno palili  kuće i ubijali narod – najavio je Joka kad se odande vratio i  projurio mimo nas. – Vidjet ćete kako će vas oni dočekati.  –   Samo   da   ovo   u   Ćoralijama   ne   pokvari   kiša.   Gadno   se  muti ovo iza leđa i ide brže nego mi – opisuje Vasa ono što svi  možemo vidjeti. Ulazak u Ćoralije bio je praćen sijevanjem i grmljavinom.  Smračilo se, ali smo i u tom zamračenju vidjeli da Joka laže,  da u tom selu nema spaljenih kuća. Počele su padati i prve  krupne  kapi   kiše.   Širimo  ruke,  a  kad  nam   kaplja  padne  na  dlan, preko navlaženog mjesta prelazimo jezikom i usnama.  – Požuri! – viče Vasa. Jako se smračilo, i dalje su na njemu  velike sunčane naočale ispod kojih se ne vidi očna duplja iz  koje je konjsko kopito izbilo oko. – Da ispunimo program, pa  neka pada koliko hoće! A   program   je   sto   metara   ceste   na   kojoj   su   poprijeko  položene   daske   iz   kojih   strše   vrhovi   čavala.   Cesta   je,   da  zarobljenici ne bi skretali lijevo ili desno,  ograđena koljem i  bodljikavom žicom. Iza te će žice stajati seljaci i kolčevima nas  natjerati da trčimo po oštrim šiljcima čavala. Ima i dodatak,  bodljikava   žica   koja   je   na   određenim   razmacima   razapeta  preko   puta   od   jednog   do   drugog   kolca!   Nju,   da   nam   ne   bi  zapela   za   nogu,   moramo   prekoračiti   i   u   iskoračenju   stopalo  jače nabiti na vrhove čavala. Možda   bi   program   bio   prekinut,   možda   bismo   stali   i  pričekali   da   oluja   prođe,   da   čelo   kolone   nije   zagazilo   na   te  daske s čavlima kad su gromovi, oblaci, munje i kiša s krupom  spojili nebo i zemlju, a narod se, okupljen da nas tjera preko  tih prepona, razbježao. Budući da je već trećina kolone bila u  programu, morali su natjerati i preostale dvije da ga provedu,  na kiši, u tami, pod olujnim nebom i bez seljaka koji su nas na  to kolčevima trebali prisiliti. Vasa je od stražara tražio da nas,  kad  nema seljaka, oni na to prisile. I stražari su nas počeli  kundačiti i ubijati sreda!  – Vidiš li ti što on radi? – rekao mi je Franta. A zatim: –  Ubit ću ga! – Pa meni: – Ivane, pokušaj preživjeti sam, ja idem  da izbijem i drugo oko iz glave tom ćoravom psu!  –   Ubijte   svakoga   tko   neće!   –   naređivao   je   Vasa,   koji   se  nalazio na ulazu u program, na prilazu pločniku od dasaka i  čavala, na mjestu gdje su mnogi zarobljenici pokušavali zaobići  i prolaz i čavle u njemu. 329

Franta   je   nasrnuo   šakom   na   jednog   stražara,   ali   ga  nije  uspio s dva udarca oboriti  na  zemlju,  pa se nastavio s  njim  hrvati i otimati za špagin. Vasa je to vidio, događalo se blizu  njega. Držeći špagin u jednoj ruci, pucao je i pogodio Frantu u  leđa.   Potom   je,   također   jednom   rukom,   jer   je   drugom   držao  uzde,   digao   špagin   visoko   iznad   glave.   Konj   mu   je   njištao   i  propeo  se  na  prednje noge,  pa  se  Vasa,  iz  naše  perspektive,  činio   visok   do   oblaka,   koji   su   letjeli   nekoliko   metara   iznad  zemlje. Munja je iz oblaka palucnula kao zmijski jezik i spojila  se s vrhom cijevi uzdignutog špagina, a konj su i konjanik na  trenutak postali izvor svjetlosti ispod mračnog neba. Zasmrdio  je   palež   odjeće,   mesa   i   konjske   dlake,   a   nekoliko   je   ljudi,  zarobljenika   i   stražara   u   blizini   palo   na   zemlju   zajedno   s  Vasom,   njegovim   konjem   i   špaginom,   koji   na   sto   metara  pogađa pticu u letu! Garant! – Ubi Vasu! – vikali su stražari i pustili nas da zaobiđemo i  žicu i čavle.  Gledam. Franta je pao na leđa. Otvorio je usta i nebo mu  napaja   žedno   grlo.   Franta   ostaje   hijenama   u   bijelom,   a   ja  odlazim s beskrajnom bjelinom u sebi. Reći, sam sam – malo  je; reći, opustošen sam – malo je; šutjeti, ni riječju ni pokretom  ne reći ništa – to je jedini način da se nešto kaže od onog što bi  se imalo reći da nije posvemašnje bjeline. 

Do Mikleuša, kad smo ponovo došli na magistralnu cestu kroz  Podravinu,   hodam   s   trojicom   u   redu   koje   ne   poznajem   i   ne  želim upoznati. I oni se na isti način odnose prema meni, bilo  što nikad nisu znali za četveročlani lanac uzajamnosti, bilo što  su   izgubili   volju   da   organiziraju   otpor   i   prepustili   se  pustošenju bjeline kao i ja. U Mikleušu uz cestu zatječemo korita, doduše prevrnuta,  ali nam je i to dosta da bismo znali kroz kakvo selo prolazimo,  pa se opuštamo. Izvedrilo je, spušta se noć i očekujemo zastoj  bilo gdje, samo da legnemo i da se ispružimo. Usred te opustošenosti i tog očekivanja, pri prelasku lokve  nasred  ceste,  mene  grč  hvata u  obje noge.  Kao da  ih  je tko  preko koljena presjekao. Jedva uspijevam dote–turati do ruba  ceste i sjesti na zemlju.  Prilazi  mi  lijep, visok stražar u kišnoj kabanici  koju nije  skinuo, iako je kiša davno bila prestala. Vodi konja na povocu. 330

Radije hoda nego jaše, kao i neki drugi stražari, jer im je kiša  preko sedla smočila tur, i pored kišne kabanice. Stao je pokraj  mene. – Diži se! – kaže. – Ja dalje ne mogu, a ti svoje znaš: ili sam svrši sa mnom  ili   me   prepusti   higijeničarima!   –   kažem   mu   i   hvatam   se   za  noge gdje mi grč u lisnim mišićima uzrokuje jake bolove.  – Ne, nećeš ti umrijeti – kaže mi on. – Ja ću te spasiti. – I  obuhvati me oko pasa i podignu me sa zemlje. – Hajde, penji se  na   konja!   –   Dok   me   podizao   i   smještao   u   sedlo,   reče   mi:   –  Nećeš   daleko   jahati.   Samo   do   željezničke   stanice.   Pa   ćete  vlakom do Osijeka. Što da vas hrane sa stolova i poje s korita!  Do Osijeka su sve vaša sela.  I   događa   se   nešto   neviđeno:   zarobljenik   jaše   pratiočeva  konja, a pratilac ide pješice i vodi konja za ular. Što je s tim  čovjekom? Kakav je to izljev dobročinstva? Je li to opet jedan  od onih slučajeva kad me netko nepoznat, kad me Providnost  zadržava da ne padnem u jamu bez dna? – Znam da razbijaš sebi glavu zašto ovo činim – kaže mi taj  lijepi   čovjek.   –   Misliš   da   sam   Hrvat.   Ali,   da   znaš,   ja   nisam  Hrvat, niti bih te kao Hrvata ikad spašavao. Zapazio sam te u  Virovitici. Bio si u društvu trojice koji su bili pravi vojnici. Ti u  vojsci nisi dugo bio, ili je nisi ni omirisao. Ti si, sve mi se čini,  među   njih   zalutao.   A   njih   su   trojica   bili   drugo   i   zato   su  ubijeni... Dalje te ništa ne pitam. Danas smo ih puno pobili, i  još ćemo, ali ti ćeš poživjeti.  – Možda mi to uspije – kažem mu. – Ako se nađe još takvih  iz kojih iznenada poteče samilost. – Vjeruj u to, pa će ih se naći. S konja sam prešao u vagon. Grč mi je u nogama popustio,  ali mi se čitavo tijelo zgrčilo. Doplazio sam do ugla vagona i  smotao   se   u   klupko   kao   uplašen   jež.   Prespavao   sam   i  predrhtao vožnju do Osijeka. Sjedim na šiški prednjeg kotača vojničkih kola na suhom polju,  koje, kako oko sebe čujem, zovu Zeleno polje. Ne znam ni kako  sam amo došao ni koliko sam tu već dana i noći. Ne znam ni  koji je dan u mjesecu ni koji u tjednu. Ne znam ni gdje je koja  strana svijeta, gdje izlazi sunce, gdje mjesec, a ne znam ni gdje  je koja zvijezda. Ne znam ni tko sam ja ni što radim na ovom 331

suhom polju. Samo znam da u rukama držim porciju s juhom i  da vjetar, koji vije suhim poljem i nosi prašinu, dobar dio ovoga  sitnog   pijeska   ubacuje  i   u   moju   juhu.   Znam   da   za  listićima  tjestenine   žlicom   ne   treba   roniti   duboko,   jer   ću   na   dnu  zagrabiti   zrnca   pijeska,   koja   će   mi,   kad   jelo   stavim   u   usta,  hrskati pod zubima, grepsti mi grlo i jezik. Ali, uza sve to što  znam da je vjetar u juhu nasuo pijesak, ronim žlicom do dna u  namjeri da zagrabim listiće tjestenine makar ih i s pijeskom  pojeo!  I dalje sjedim na šiški onog kotača, ali mi više u ruci nije ni  porcija ni žlica. Njih mi je iz ruku, kad sam stao grepsti po  praznom dnu, uzeo onaj koji mi je i donio to jelo i taj pribor za  jelo. Taj mi je rekao da se zove Zlatko Trlin, a nekad je davno  bio rukovodilac rasvjete u predstavi koja nosi naslov  Dama s   kamelijama. Nikad čuo za dramu pod tim naslovom! Slušam i  gledam toga čovjeka, ali u njemu ne prepoznajem nikoga. Osim  onoga što on jest, čovjeka koji mi donosi hranu.  I dalje sjedim na šiški kotača vojnih kola, a onaj me Zlatko  Trlin šiša dogola. Kosu koju ostriže pažljivo skuplja na hrpicu  do svojih nogu. Čudi se što ga se ne sjećam, i priča kako je on  sada u partizanskoj vojsci brijač, jer se on, osim u rasvjetu,  razumije i u taj zanat. To mu je i otac radio čitav život, i to što  je znao o kosi vezivalo ga je uz neku ženu koja se zvala Mirta, i  koja je bila moja nezakonito zakonita supruga. Slušam ga i sve  čujem, ali ni slovca ne razumijem. Onda mi on priča da je u  logoru Zeleno polje, na kojem suhi vjetar pijeskom puni kotlove  i   porcije,   zavladao   tifus  pjegavac  što   ga   raznose  uši,   i   da   je  došla zapovijed da svi osječki brijači, vojni i civilni, iz grada  dođu na to Zeleno polje i ošišaju sve dlake na nekoliko tisuća  zarobljenika   što   se   tu   nalaze,   kako   bi   se   uši   koliko–toliko  potamanile   i   tako   spriječilo   širenje   bolesti   na   stanovništvo  čitavog grada. Ja gledam što on radi: a on, kad me mašinom  ošišao dogola, trpa moju kosu s one hrpice u papirnatu vrećicu  i nosi je tamo gdje gori vatra i otkuda dopire smrdež spaljene  kose, gnjida i ušiju. Na tu vatru ne baca kosu samo on, to čine  i svi ostali brijači, kojih je mnogo i koji šišaju na sve strane.  I dalje sjedim na šiški onog kotača i samu sebi nalikujem  na Sibilu kojoj se kolo sreće skinulo s osovine, pa se više ne  zna   tko  je  gore   a   tko   dolje,   što   znači   da  ne   zna   na   čijoj   je  strani sreća. Sad meni onaj što kaže da je bio rukovodilac ra­ svjete u Dami s kamelijama nožicama striže bradu u koju sam

332

zarastao, vodeći i dalje računa da mi dlake ne padaju uokolo,  nego da budu skupljene na jedno mjesto i osmuđene na onoj  vatri koja je usmrdila čitav logor, a najviše onu stranu prema  kojoj vjetar nosi dim. Pokraj nas su nekakva razvaljena kola s  kojih je i kotač na kojem sjedim. Nekoliko logoraša pokušava  odvojiti pojedine dijelove, a kad im to uspije, zamahuju time  kao  bojnom  sjekirom   ili  buzdovanom.   Ja  gledam   što rade,   a  onaj što me, pošto je bradu ostrigao, sada brije, tumači zašto to  čine i čemu im služe ti dijelovi kola. Umislili sebi da Nijemci,  koji su smješteni u poseban, ograđen dio logora, imaju zalihe  cibuka,   onih   tvrdih   četverokutnih   kolačića   i   pečenih  krumpirića,   čega   su   uvijek   u   izobilju   imali,   pa   naoružani  toljagama upadaju kroz žicu Nijemcima i iznuđuju te cibuke i  pečene   listiće   krumpira.   A   Nijemci   toga   nemaju   pa   nastaje  tučnjava.   Ovo  je  zvjerinjak,   ovdje  vlada  borba   za  hranu.   Tu  zarobljenike ne treba ubijati, tu se oni međusobno ubijaju za  komadić cibuka. I mene bi ubili, dok jedem hranu što mi je on  donosi, da njega nema uza me, da me on ne štiti. Ovo je kavez  poživinčenih ljudi, i ja iz njega moram još danas izići. Ako to  ne učinim, ovi će me oružjem od kolskih dijelova noćas ubiti.  Mislit će da mije on, koji mi je donio porciju juhe, ostavio za  zalihu i nešto tvrdo, kruh ili kobasicu. Ubit će me, imao ja to  uza se ili nemao. Zato se već danas moram odseliti. On  će i  neka Mirta sve to srediti.  Sad moram skinuti sve sa sebe da mi taj Trlin obrije i stid­ ne dlake i dlake ispod pazuha. I na tim dlakama ima gnjida, i  među tim dlakama živi bijela ili prtena uš, koja je prijenosnik  jedne vrste virusa što izaziva bolest zvanu tifus pjegavac. Kad  sam se svukao bez stida, taj je čovjek obrijao sve dlake s mene,  zamotao ih u moju odjeću i na vatru bacio sve ono što sam na  sebi imao. Plamen je suknuo i začas je, sa svim sivim ušima  što su živjele u dlaci, i sa svim prtenim ušima što su živjele u  šavovima   odjeće,   progutao   moju   odrpanu   uniformu.   Premda  sam ostao gol, Trlina nisam upitao što to učini. 

Stojim pred lijepim velikim dvorcem u parku punom visokih  stabala, dvorcu sličnu onima što ih nalazimo na ilustracija­ ma  Andersenovih   bajki.   Na   meni   je   pidžama   na   pruge.   Za  ruku me, da ne padnem jer se ljuljam kao da stojim na dasci  nasred mora, drži onaj rukovodilac rasvjete u predstavi Dama  s kamelijama i kaže mi da se taj dvorac zove dvorac Mačka–Ma­ 333

me. I priča mi bajku koju ni kod Andersena ni kod braće Grimm  nisam   našao.   Bila   jednom   jedna   osamljena   grofica   s   dvije  mačke i jednim mačkom. Grofica nije rađala, ali su se mačke  macile i, budući da ih grofica nije lišavala njihova potomstva  uz pomoć vreće i vode, kako to drugi domaćini rade s mačjim  nakotom,   za   nekoliko   je   godina   dvorac   bio   pun   mačaka   i  mačora.   Grofica   je   u   podrumu   i   prizemlju   uredila   male  prostorije niska stropa namijenjene mačkama. Koliko grofica,  toliko se i njena posluga bavila mačkama. Veći dio prihoda s  grofičina   imanja   trošio   se   na   uzdržavanje   mačaka,   pa   su   je  ljudi   prozvali   majkom   mačaka,   a   njenu   kuću   dvorac  Mačka–Mame. Ja to slušati mogu, ali koračati više ne mogu  pa na vrata dvorca istrčavaju dvije časne sestre. Hvataju me  ispod ruke i uvode u kuću, a čovjek što me dotle vodio kaže da  će on navratiti, da ću ja ozdraviti i da ćemo nas dvojica ponovo  sudjelovati u izvođenju Dame s kamelijama. Ležim   u   dvorcu   Mačka–Mame   na   svom   komadu   poda  pokrivena slamom i dekom, a oko mene leže drugi na svoja dva  kvadratna metra prostora. Pod glavom mi je opeka umotana u  slamu  i  krpe.  Pokrivam   se  samo plahtom,  jer  je u  toj   uskoj  prostoriji   niska   stropa   vruće   i   zagušljivo.   Ovo   nisu   sobe   za  ljude,   ovo   nalikuje   na   štenare.   Ili   da   to   nisu   mačje   plesne  dvorane?   Kad   god   se   probudim,   nad   sobom   ugledam   dvije  časne sestre. One me hrane, one mi daju injekciju u butinu,  one me poje, one mi brišu znoj s čela. Lica im ne vidim, nema  ga   kao   na   portretima   one   slikarice.   Čudim   se   što   mogu  razlikovati bjelinu na mjestu gdje bi trebale biti crte lica od  bjeline vela koje to mjesto uokviruje. Hodaju pognute, ne mogu  se   uspraviti   od   stropa   koji   je   u   mačjim   plesnim   dvoranama  znatno niži od stropa u dvoranama gdje ljudi plešu. Pokazuju  nam crveni križ na bijeloj traci oko ruke i kažu da ih se ne  bojimo, one su od Međunarodnog crvenog križa, one nas neće  trovati ni jelom, ni vodom, ni lijekovima. To kažu onima koji se  boje njihovih haljina. Mene ne brine tko su one, ni tko ih je  ovamo poslao, ni hoće li me otrovati, meni je samo drago čuti  kad njihove haljine šušte oko mene, kad čujem njihov šapat i  kad, nadnesena na sebe, vidim njihovo lice bez crta. Čim one  obave posao oko mene, ja zaspim i ne budim se dok one ponovo  ne   dođu.   Zato   mi   se   i   događa   da   ih   vidim   svaki   put   kad  otvorim oči.  Mirno ležim na svojoj slami i svom dijelu poda budeći se  od  jednog  do  drugog   posjeta  časnih  sestara,   ali   poznajem   i 334

burna uznemirenja  što padaju između tih  posjeta. Može biti  dan pa malo svjetla dolazi kroz prozor mačje veličine, a može  biti i noć kad je i u mačjoj dvorani i tamo iza mačjeg prozora  dubok  mrak.  Najprije  mi  se  tamo negdje  iz  dubine  provalije  nad kojom stojim, ukaže glava s rilcem i dva ticala. Onda do­ laze   sjajne   modre   oči.   Zatim   tri   para   dlakavih   i   člankovitih  nogu, od kojih svaka završava koštanom kukom, sličnoj kuki  što ju je u Virovitici imala ona baba koja je iz kolone izvlačila  zarobljenika. Kad to  čudovište dođe u moju blizinu, izrastu  mu  krila   pa  ono,   uz  silnu  buku,   uzleti   i  stane  kružiti   nada  mnom. U onome što zuji i leti prepoznajem krilatu uš koja  mi prijeti da će me kukama što ih ima na svih šest nogu iz­ vući  iz kolone i odvući, i odvući, i odvući tamo gdje ću nečiji  biti, kao i onaj što ga je baba kukom izvukla. Strašno se bo­ jim  te krilate prtene uši, pa vičem i zovem u pomoć. Sestre  tada   dotrče   i   pitaju   što   mi   je,   a   ja   im   ne   znam   reći   da   me  progone   krilate   uši.   One   drže   svijeću   nada   mnom,   brišu   mi  čelo, daju napitak, a ja rukama stišćem skut njihove haljine.  Sa skutom u rukama ponovo zaspim.  I   dalje   ležim   na   svom   ležaju,   ali   od   nekog   vremena  počinjem razlikovati dan od noći i više me ne posjećuju krilate  uši.  Jednoga  jutra  –  da je  jutro,  znam  po  tomu  što  mi  kroz  zatvorene   vjeđe   probija   svjetlost   s   mačjeg   prozora   –   čujem  neko dozivanje iz daljine. Taj mene zove. Taj je ta! Odazvao bih  se i otišao k onoj koja me doziva, ali sam zapao u tjesnac sličan  Hudoj   Luknji   kroz   koji   šumi   rijeka   slična   Paki.   Nikako   ne  uspijevam proći kroz taj tjesnac, preko te rijeke, i doći tamo  odakle me taj glas zove. Čujem: »Ivane, probudi se!« Ovaj je  dodatak, da se probudim, bilo uže spasa uz čiju ću se pomoć  izvući iz tjesnaca. Otvorim oči i nad sobom ugledam lice časne  sestre.   Međutim,   ovoga   puta   njeno   lice,   uokvireno   bjelinom  vela,   ima   i   svoje   crte,   svoj   izraz,   svoje   obličje.   I   kad   me   još  jednom zovne imenom, ja u toj časnoj sestri prepoznajem onu s  kojom sam se poslije Hude Luknje susretao samo posredstvom  zvijezde.  – Ivane – kaže mi ona – tebi je sada mnogo bolje, ti se brzo  oporavljaš i uskoro ćeš ozdraviti. Otkako mi se javila i otkrila, zapravo, otkako sam je pre­ poznao, jer valja pretpostaviti da se ona nada me nadnosi od  prvog dana boravka u dvorcu Mačka–Mame, stalno mi dola­ zi, više puta u danu i više puta u noći. Progovorio sam, ali mi  se ne govori niti imam što reći. Pored mojih potvrđivanja, da, 335

dobro i tako je, ona je prisiljena govoriti više nego bi govoriti  trebalo. Ne bi trebalo govoriti, dosta bi bilo da gledamo jedno  u drugo. Već sam jednom rekao da je šutnja najizražajniji go­ vor.  – Nema potrebe ni da bježiš ni da te otimam. Kamo bježati,  kamo   da   te   sakrijem   ako   te   otmem?   Pomogao   mi   je   Zlatko  Trlin, znaš, onaj što te je šišao i na moj nagovor doveo ovamo.  Našli smo jednoga koji nas je htio saslušati, i rekli mu da ti  nisi bio ni u jednoj vojsci i da ne možeš biti kriv za ono što su  činili   tvoj   brat   i   otac.   Otići   ćemo   k   njemu   i   ti   ćeš   potpisati  izjavu da nikada nikomu nećeš, pod prijetnjom novih progona,  kazati   gdje  si   bio,   što   si   vidio  i   što  si   sam   doživio.   Nikada,  nikomu, ništa! I sve će biti kao što je prije bilo, dobit ćeš i isti  posao u kazalištu. Radit ćemo zajedno, živjet ćemo zajedno –  rekla mi je jednom. I pristao sam da ću potpisati, iako me duša boljela kad sam  se   sjetio   onih   s   kojima   sam   išao   u   četveroredu.   Ne   mogu  zamisliti   da   ću   ih   i   ja,   ponovo,   sahraniti   u   grob,   u   grob  zaborava. Ali ću i bolesne duše potpisati, što ne bih potpisao?  Nestane li mene, što će mi se dogoditi ne potpišem li, jer i iz  Osijeka kolone nastavljaju put na istok, nestat će i posljednji  koji   pamti   ono   što   im   se   dogodilo.   Sahranit   ću   ih   i   bit   ću  groblje njihovih grobova – jedino koje ono imaju.  –   Znam   –   rekla   mi   je   drugi   put,   kad   sam   se   već   mogao  pridići sa slame i kad mi je počela smetati njena odjeća, jer je  u  njoj,  iako je bila  lažna,   nisam  mogao zagrliti   i  poljubiti  –  znam da o zapadnoj  uljuđenosti  odavno  ne misliš  ono što si  nekad mislio, dok se s njom nisi susreo. Uostalom, kao i ja! A  sad bih te upozorila da suzdržanije izražavaš i dobro mišljenje  o   našem   svijetu   i   o   čovjeku   općenito,   jer   ćeš,   budeš   li   mu  vjerovao   bez   ograničenja,   ponovo   pasti   u   zabludu   i   prvom  prilikom nasjesti na laži. Usuđujem se tvrditi da najveći dio  dobrote i zaštite koja te je pratila na putu, dobrote i zaštite  kojoj imaš zahvaliti što si ovdje, potječe od mene, premda ne  sporim   da   si   imao   i   drugih   dobročinitelja.   Neke   sam   oblike  pomoći smišljala i provodila preko drugih lica, kako sam znala  i mogla, a neke sam sama smislila i provela u djelo krijući se  iza   maske   što   bih   je   za   tu   prigodu   stavila   na   lice.   Nisam  upotrebljavala samo maske što sam ih u onom kovčežiću po­ nijela na put. Postoje i druge maske, pod njima ćemo od sada  živjeti.   Ukratko,   čini   mi   se   da   sva   uljuđenost   i   sva   dobrota

336

svijeta stanu u školjku s dva poklopca, jedan sam poklopac  ja, a drugi si poklopac ti!  Stojim   pred   dvorcem   Mačka–Mame.   Na   sebi   imam   polovno  civilno odijelo. Uza me je Mirta s kovčežićem za šminku i pe­ rike u ruci. Skinula je lažne redovničke halje, i ona je u civilu,  u   plavoj   svilenoj   haljini   sa   šeširom   sličnom   šeširu   žene   na  vratima zagrebačke pošte. Izišli smo iz ureda čovjeka koji je  našao vremena da do kraja sasluša priču tko sam ja, i kako  sam došao na Zeleno polje. Tom sam čovjeku potpisao izjavu o  »nikad,   nikomu,   ništa«.   Deseti   je   srpnja   i   tri   je   sata   poslije  podne.   Već   deset   minuta   traje   pomrčina   četvrtine   sunca   i  trajat će još šezdeset i dvije minute. Ljudi oko nas gledaju kroz  zagaravljena stakla tu zamračenu stranu sunca i kažu da je  dobro   vide.   Nas   dvoje   to   čudo   sa   zamračenim   suncem   ne  zanima. Vrlo važno! Zamračeni će dio sunca opet za šezdeset i  dvije   minute   zasjati,   a   ono   što   je   u   nama   mrčalo   i   trajalo  šezdeset   i   šest   dana,   nikada   neće   zasjati   budem   li   se   držao  netom potpisane izjave. 

U Zadru i Zagrebu, prosinac 1996.

337