Isaija Berlin, Koreni romantizma, Službeni glasnik Beograd 2006 , U Korijenima romantizma sakupljena su posthumno objavljena predavanja koja je jedan od najvećih i najuticajnijih istoričara ideja u 20. vijeku, Isaija Berlin, održao 1965. godine u Vašingtonu, a koja su kasnije u više navrata emitovana na Bi Bi Si -u (BBC). Razmatrajući
romantizam kao prvenstveno njemački antiprosvetiteljski, antiracionalistički, antiuniverzalistički, antimaterijalistički i antiutilitaristički intelektualni pokret, Berlin pokušava da ga objasni i definiše, da izdvoji i analizira njegovu suštinu, ali i da pokaže zašto su romantičari duboko promijenili politiku, etiku i filozofiju modernog čovjeka u najradikalnijoj, najdramatičnijoj i najdubljoj promjeni pogleda na svijet koja se dogodila u moderno doba. Berlin prije svega
analizira ideje Hamana, Herdera, Šilera, Šelinga i Novalisa i pokazuje kako su učestvovale u oblikovanju nacionalizma i konzervativizma, ali i egzistencijalizma. On piše na sebi svojstven način, na koji se o tako širokom i složenom intelektualnom pokretu jedino i može pisati kombinacijom epistemologije, aksiologije, estetike, etike i politike. Korijeni su knjiga koja je jednako dobrodošla onima koji tek treba da se upoznaju sa idejama političkog romantizma, ali i
dobrim poznavaocima tradicije, koje će inspirisati na drugačije promišljanje temelja i posljedica djelovanja romantičarskog pokreta. Čitajući ovu knjigu postajemo svjesni zajedničkih intelektualnih
korijena
savremenog
postmodernizma,
neoromantizma,
nacionalizma,
komunitarizma i antiglobalizma i klasičnog romantizma 19. vijeka. edicija Načela politike, mek povez,latinica, 184 strane, očuvano, I
Filozof, politički teoretičar, istoričar ideja i esejista Isaija Berlin (Isaiah Berlin) roĎen je 6. juna 1909. u Rigi, glavnom gradu Letonije koji se tada nalazio u okviru carske Rusije, a u porodici Jevreja koji su govorili ruski (Berlin je govorio engleski s blagim ruskim akcentom kojeg se do kraja života nije oslobodio). Berlinova porodica se 1915. godine preselila u Andreapolj, a 1917.
godine u Petrograd. U Petrogradu su dočekali najpre socijaldemokratsku, a po tom i boljševičku revoluciju (Berlin je živeo dovoljno dugo da dočeka i raspad Sovjetskog Saveza). Berlinovoj porodici dozvoljeno je da se 1920. vrati u Rigu, a 1921. kompletna Berlinova porodica prelazi u Veliku Britaniju i nastanjuje se u okolini Londona. U Velikoj Britaniji Isaija Berlin će provesti najveći deo svog života (osim perioda od 1940 do 1946). Studirao je, gotovo da nije ni potrebno
naglašavati da je to radio briljantno, u Oksfordu krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina. Proučavao je istoriju i filozofiju, ali i politiku i ekonomiju. Posle toga sledi njegova elitn a akademska karijera. Već 1932. Berlin je predavač na Nju koledžu, čiji je saradnik bio do 1950. godine. Od 1957. do 1967. predavao je socijalne i političke teorije (njegovo inauguralno predavanje bilo je "Dva koncepta slobode"). Pomogao je u osnivanju Volfson koledža 1967. i bio je njegov prvi predsednik. predsednik. Berlin je bio profesor humanističkih studija na Univerzitetu Njujork. Predavao je, pored ostalog, i na Harvardu i Prinstonu, a proglašen je počasnim doktorom univerziteta u Jerusalimu i Atini. Kraljica mu je 1957. dodelila plemićku titulu. U periodu od 1966. do 1975 . Berlin je bio dekan Volfson koledža. Od 1974. do 1978. bio je predsednik Britanske akademije. Isaija Berlin umro je 5. novembra 1997. u 88. godini.
Vodio je buran život sa pomalo kontroverznim elementima. Pored ostalog, bavio se i
obaveštajnim poslovima za vreme Drugog svetskog rata koji je proveo u SAD. Prvo je od 1940. do 1942. bio u britanskoj informativnoj službi u Njujorku, a od 1942. do 1945. radio je u britanskoj ambasadi u Vašingtonu. Posle rata obavljao je jedno vreme dužnost sekretara britanske ambasade u Moskvi (1945- 1946). Čuveni istoričar Erik Hobsbaum, inače Berlinov prijatelj ali i neistomišljenik, napominje da sa Berlinom "oko jevrejstva nije bilo pogaĎanja". Berlin je imao značajnu ulogu u stvaranju države Izrael. Poznat je kao čovek koji nije rado davao intervjue i upućeni kažu da postoji mali broj njegovih fotografija. Berlin je bio bonvivan i strasno je voleo muziku, literaturu (od ruskih klasika posebno je cenio Turgenjeva) i umetnost. Oženio se u zrelim godinama, ali je drugima uvek sv esrdno preporučivao bračni život. Družio se sa velikim ruskim piscima Anom Ahmatovom (postoji priča da je hladni rat usledio nakon Berlinovog susreta sa Ahmatovom u Moskvi 1945. godine) i Borisom Pasternakom, a bio je blizak prijatelj sa britanskim filozofom Alfredom Ajerom.
Berlinovo delo je ogromno i sadržajno raznovrsno. Pisao je knjige i članke iz filozofije, istorije ideja i književnosti. Najčešća forma Berlinovog izražavanja je, kao što se vidi iz naslova njegovih knjiga - esej. Njegove knjige nastaja le su kao zbirke eseja okupljenih oko neke zajedničke teme. Berlinove sabrane tekstove počeo je 1978. da objavljuje Henri Hardi (Henry Hardy), koji je bio postdiplomac kod Berlina.
Imajući u vidu da je Berlin objavljivao svoje eseje i po malo poznatim časopisima, bez Hardijevog brižljivog sakupljanja svega što je Berlin objavio mnogo toga bi verovatno ostalo nepoznato i zaboravljeno. Do sada Hardi je objavio dvanaest tomova, kao i jedan od tri planirana toma Berlinove prepiske.
Pomenućemo samo nekoliko najpoznatijih Berlinovih radova: "Karl Marks: njegov život i okruženje" (1939); "Političke ideje XX veka" (1950); "Istorijska neminovnost" (1954); "Doba prosvećenosti: filozofi osamnaestog veka" (1956); "Dva shvatanja slobode" (1958); "Viko i Herder" (1976); "Koncepti i kategorije: filozofski eseji" (1978); "Protiv struje: eseji iz istorije
ideja" (1979) prevedeni su na naš jezik; "Ruski mislioci" (1978); "Lični utisci" (1980); "Trulo drvo humanosti" (1990); "Ispravno istraživanje čovečanstva" (1997); "Koreni r omantizma" omantizma" (1999) - knjiga predstavlja Melonova predavanja u Nacionalnoj umetničkoj galeriji u Vašingtonu koja je Berlin održao 1965. godine (prevedena je i na naš jezik); "Snaga ideja" (2001). Ipak, verovatno njegovo najpoznatije i najcitiranije delo je s u "Četiri ogleda o slobodi" koje se pojavilo 1969. (prevedeno na naš jezik). U ovoj knjizi, pored opsežnog uvoda u kojem Berlin odgovara na neke kritike svojih stavova, sadržana su četiri važna eseja za razumevanje njegovih ideja: Političke ideje u XX veku, Istorijska neminovnost, Dva shvatanja slobode, Džon Stjuart Mil i ciljevi života. II
Berlin je bez ikakve sumnje najpoznatiji kao istoričar ideja, ali to je preterano uopšteno i pojednostavljeno tumačenje. U svojim bravuroznim analizama ideja brojnih mislilaca, Berlin je
zapravo analizirao bazična filozofska pitanja, a istovremeno je ukazivao i na njihovu relevantnost za vreme u kojem je živeo. U uvodu knjige "Četiri ogleda o slobodi" Berlin je naveo četiri teme, odnosno četiri tačke napada koje su njegovi radovi izazvali kod stručne javnosti. To su pitanje determinizma i njegove relevantnosti za naše poimanje ljudi i njihove istorije; pitanje mesta vrednosnih i moralnih sudova u istorijskom i sociološkom mišljenju; mogućnost razdvajanja "negativne" i "poz itivne" slobode, te problem monizma ljudskih ciljeva. Reč je, u krajnjoj liniji, o centralnim temama njegovog intelektualnog interesovanja.
U nastavku ćemo se nešto detaljnije usmeriti na neka od ovih pitanja, ali i na neka druga koja su sa njima u bliskoj vezi. Imajući u vidu Berlinovu odbojnost prema sistematizovanju svog dela, odnosno svoĎenju na nekoliko teza i šablona, i ovaj prikaz njegovih ključnih ideja biće slobodniji. Zbog bogatstva njegovog jezika, odnosno da bi čitaoci osetili njegovu originalnu misao koju je gotovo nemoguće verno preneti prepričavanjem, češće ćemo se služiti citatima nego što je to običaj u ovakvim radovima. Tokom tridesetih godina prošlog veka Berlina je zaokupljala analitička filozofija, preciznije, filozofija jezika i teorija saznanja. To je sasvim razumljivo imajući u vidu u kakvoj sredini je studirao i formirao se. Britanska filozofska tradicija (različiti pravci unutar ove tradicije) na njega je ostavila snažan uticaj. Tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka proučavao je i držao predavanja o Berkliju i Hjumu. Planirao je da o njima napiše i knjige, ali ta ideja je, nažalost, ostala nerealizovana. Već svojom prvom knjigom, "Karl Marks", Isaija Berlin se zapravo odvojio od tadašnjih dominirajućih trendova. Tu je već jasno iskazano njegovo zanimanje za istoriju ideja. MeĎutim, tek nakon Drugog svetskog rata, intenzivno proučavajući dela ruskog mislioca Hercena (Aleksandar Ivanovič Hercen, 1812-1870), kojeg je visoko cenio (Ignjatjev smatra da je upravo u sjajnim esejima o H ercenu Berlin najjasnije izrazio i svoje stavove), odlučuje da svoju intelektualnu pažnju u potpunosti usmeri na istoriju društvenih i političkih ideja. Veliki uticaj na Berlinovo usmerenje prema istoriji ideja imalo je i njegovo proučavanje dela ruskog filozofa Plehanova (Georgij Valentinovič Plehanov, 1856 -1918). Sve u svemu, kasnih pedesetih i ranih šezdesetih godina prošlog veka Berlin se, u punom značenju te reči, usmerio na istoriju ideja (rusku intelektualnu istoriju, ideje prosvetiteljstva i njihov e kritičare, istoriju teorija marksizma i socijalizma, itd.). Jedna od tvrdnji koju je isticao u različitim prilikama glasi da velika opasnost po čovečanstvo dolazi usled zanemarivanja ideja i njihovog uticaja. Verovatno nikada ranije u modernoj istoriji - ni na Istoku ni na Zapadu - fanatična odanost
društvenim i političkim učenjima nije tako duboko menjala, a ponekad i uveliko remetila shvatanja, pa čak i živote tako velikog broja ljudi. Ideje koje su zanemarili oni čiji bi one trebalo da budu posao - to jest oni koji su naučili da o njima kritički misle - ponekad zadobijaju nezaustavljiv zamah i toliku moć nad masama da ta moć može postati nasilna i na nju više ne utiče racionalna kritika. Jedna od njegovih fundamentalnih misli glasi da su ideje koliko sn ažan podsticaj društvenom
životu toliko i po njega opasne. Zato je neophodno da se njima bave profesionalci, da ih
obrazlažu u punom značenju i bez bilo kakvog iskrivljavanja i ublažavanja, ali da ih i kritikuju. Pre svega, da ih sami razumeju. Način na koji je to sam radio, teško je ponovljiv. Berlin je zapravo povezivao proučavanje ideja britanskih filozofa sa proučavanjem nastanka, razvoja i uticaja ideja koje su se javljale na evropskom kontinentu. Posebno je važno, prema Berlinovom mišljenju, poznavati nastajanje i održavanje "velikih teorijskih sistema" koji neminovno vode u neki oblik despotizma - komunizam ili fašizam. Ovi teorijski sistemi se u svojoj realizaciji neminovno prepliću sa ideologijom. U kriznim vremenima dezorijentisanosti ljudi su obič no skloni da prihvataju laka i pojednostavljena obrazloženja - ideologiju. Sve ideologije, smatra Berlin, počivaju na globalnoj tezi da istorija ima neki unapred odreĎeni smisao, odnosno da je njen ishod neminovan. Drugim rečima, počivaju na snažnoj veri u progres. u progres. Samo ishodište te vere je mnogo dublje i ono je rezultat, kako to Berlin kaže, "prosvetiteljskog optimizma" koji se zasniva na radikalnom racionalizmu. III
Isaija Berlin bio je kritičar radikalnog racionalizma koji je svoj zenit dosegao u doba prosvetiteljstva. U ovom kontekstu vredno je pomenuti nekoliko Berlinovih eseja: "Raskid
izmeĎu prirodnih i društvenih nauka"; "Protiv prosvetiteljstva"; "Vikov pojam znanja"; "Viko i ideal prosvećenosti". Kako uopšte izgleda radikalni racionalizam? Berlin naglašava da centralna tradicija zapadne misli počiva na tri osnovne pretpostavke: svako pravo pitanje ima samo jedan ispravan odgovor, a svi ostali odgovori su pogrešni; metod koji vodi ispravnim rešenjima racionalan je po karakteru i identičan na svim poljima (kako u oblasti prirodnih tako i društvenih pojava); dobijena rešenja istinita su univerzalno, večno i nepromenjivo. Ovako se zapravo opisuje ono što Berlin naziva "monizam". Berlin je kritikovao stanovište da su prirodne nauke paradigma znanja koju treba da slede i društvene nauke, odnosno da se metodi istraživanja slični metodama Njutnove fizike s jednakim uspehom mogu primeniti na etiku, politiku i ljudske odnose u celini. Prema njegovom mišljenju, razlika izmeĎu prirodnih i društvenih nauka postoji i ona se ogleda kako u predmetu kojim se bave tako i u metodama koje primenjuju. Kao mislioca koji je odigrao ključnu ulogu u suprotstavljanju ovoj prosvetiteljskoj racionalističkoj tradiciji, Berlin označava Vikoa (Đanbatista Viko, 1668-1744). Otpor je d ošao i od romantičarskog pokreta (o tome ćemo govoriti kasnije, ali i od mislilaca kao što su Karlajl, Dostojevski, Šopenhauer, Niče). Potrebno je naglasiti i to da Berlin ukazuje i na opasnosti koje dogmatizam "neprijatelja
prosvetiteljstva" može da d a izazove. izazov e. Sve u svemu, Berlin smatra da d a sve do 18. veka nije bilo jasne svesti o suprotnosti izmeĎu područja prirodnih i društvenih pojava. Tada je nekoliko mislilaca svojim radovima "uzdrma lo zgradu prosvetiteljstva", pa tako i ovo stanovište. Đanbatista Viko je zastupao gledište o postojanju dva suprotstavljena metoda. Viko je, tvrdi Berlin, insistirao na pluralizmu kultura i, shodno tome, dovodio pod znak pitanja bazično stanovište o posto janju jedne jedine "strukture stvarnosti". stvarnosti". Berlin novinu koju je Viko uneo u posmatranje društvenih procesa opisuje sledećim rečima: "Novo je, mislim, sledeće: da razumeti
istoriju znači razumeti šta su ljudi učinili od sveta u kojem su se našli, šta od njega traže, koje su im potrebe, ciljevi, ideali; on nastoji da otkrije njihovu viziju sveta, pita se koje su želje, pitanja, aspiracije odredili pogled na stvarnost jednog društva; i da mislim da je stvorio novi metod koji će mu otkriti kategorije u kojima su ljudi razmišljali, delovali i menjali sebe i svoj svet. Ova vrsta znanja nije znanje činjenica ili logičkih istina, do kojeg se dolazi posmatranjem, naukom ili deduktivnim mišljenjem; niti je to znanje kako nešto raditi; niti znanje do kojeg se dolazi v erom, zasnovano na božanskom otkrovenju, u koje je Viko otvoreno verovao. To je više znanje koje posedujemo o prijatelju, njegovom karakteru, njegovom načinu razmišljanja ili delovanja, intuitivni osećaj nijansi ličnosti, osećanja ili ideja koji Montenj ta ko dobro opisuje, i koji je Monteskje takoĎe uzimao u obzir. Za ovo je potrebno posedovati imaginativnu snagu visokog stepena, kao umetnici, a naročito romanopisci. Pa čak ni ona nas neće odvesti daleko u razumevanju načina života dalekog i različitog od našeg. Ni tada ne treba potpuno očajavati, jer ono što želimo da shvatimo jesu ljudi - ljudska bića obdarena, kao i mi, umom, ciljevima i unutrašnjim životom - njihova dela ne mogu biti sasvim neshvatljiva, za razliku od neprobojnog sadržaja ne-ljudske prirode." Društvene nauke (human sciences), prema Berlinu, istražuju svet koji stvaraju ljudska bića, a prirodne nauke istražuju spoljni fizički svet. U prirodnim naukama istraživač stoji izvan, a u društvenim on je unutar samog predmeta istraživanja. Prirodne nauke nastoje da utvrde zakone koji važe za klasu pojava, a društvene nastoje da objasne pojedinačni ljudski život, odnosno one su usmerene na razumevanje (i objašnjenje) jedinstvenosti svake pojedinačne ličnosti. Društvene nauke, budući da analiziraju ljudski život, moraju da poĎu od razumevanja drugih ljudskih bića, njihovih osećanja i motiva. IV
Berlin zapravo govori o dva shvatanja života, odnosno o dva različita shvatanja o tome na čemu počiva društveni život ž ivot u celini. Na jednoj strani su racionalisti (monisti, odnosno "ježevi"), a na drugoj oni koji polaze od pretpostavke o raznovrsnosti života i sveta (romantičari, pluralisti, to jest "lisice"). Čujmo kako Berlin u čuvenom eseju "Jež i lisica" opisuje tu razliku: "I meĎu fragmentima grčkog pjesnika Arhiloha ima jedan stih koji kaže: ’Lisica zna mnoge stvari, ali jež zna jednu veliku’. Mišljenja učenjaka su se razilazila u vezi sa ispravnim tumačenjem ovih mračnih riječi, koje mogu značiti ništa više do to da lisicu, uprkos svoj njenoj prepredenosti, pobjeĎuje ježeva jedna jedina odbrana. MeĎutim, ako uzmemo figurativno, te riječi mogu stvoriti osjećaj koji obilježava jednu od najdubljih razlika što dijele književnike i mislioce, a, moguće je, i ljude uopšte. Naime, postoji širok jaz izmeĎu onih koji, s a jedne strane, sve dovode u vezu sa jednom jedinom središnjom vizijom, jednim sistemom, manje ili više dosljednim ili razgovjetnim, u smislu u kom razumiju, razmišljaju i osjećaju - jednim jedinim univerzalnim organizacionim načelom u smislu u kojem jedino sve ono što oni jesu ili kažu ima značenja - i, sa druge strane, oni što teže ka brojnim ciljevima koji često meĎusobno nisu ni u kakvoj vezi, već su čak i protivrječni, povezani - ukoliko su uopšte povezani - samo na neki de facto način, iz nekog psihol oškog ili fiziološkog uzroka, i ne odnose se ni na jedno moralno ili estetsko načelo. Oni
drugi vode život, vrše postupke i podržavaju ideje centrifugalne, a ne centripetalne; njihove su misli raštrkane i rasute, kreću se na više nivoa, love suštinu beskra jne raznolikosti raznolikosti iskustava i predmeta za ono što jesu u sebi samima, ne pokušavajući da se, svjesno ili nesvjesno, uklope u bilo kakvu nepromjenljivu, sveobuhvatnu, ponekad samo protivrječnu i nepotpunu, nep otpunu, s vremena v remena na vrijeme fanatičnu, jedinstvenu unutarnju viziju, ili da se isključe iz nje. Prva vrsta intelektualaca i umjetničke ličnosti pripada ježevima, druga lisicama." Shodno njegovim stavovima, Berlin je bliži "lisicama". Berlin se strasno i žustro suprotstavljao ideji da se stvarnost može jednom zauvek spoznati, te da se to saznanje može pretočiti u racionalan (i zatvoren) teorijski sistem koji je samo "mudrima i odabranima" razumljiv. Posledice
prihvatanja takvog stava često se pokažu pogubnim po društvo. Naime, kada se utvrdi "večna istina", sve što preostaje jeste odgovarajuće društveno reorganizovanje, i ukoliko je to nužno, žrtvovanje sadašnje generacije (a ako je potrebno i nekoliko generacija) zbog sreće nekih budućih generacija. Svi oni koji ne mogu da shvate šta je njihovo dobro treba da se u t o ubede, ako je potrebno i brutalno b rutalno (prošli vek je pokazao kako sve to konkretno može mož e izgledati - koncentracioni logori fašizma i staljinizma). Desilo se upravo ono na šta je upozoravao Edmund Berk u svojim "Razmišljanjima o revoluciji u Francuskoj" - svaka utopija kada se operacionalizuje za vršava isključivošću i terorom. Berlin se monizmu suprotstavljao dubokom i razornom kritikom. Analizirajući istoriju ideja, kao ključne protivnike monizma Berlin navodi Makijavelija, Vika i Herdera. Reč je, drugačije posmatrano, o dubinskoj kritici konstruktivizma, odnosno ambicioznog socijalnog inženjeringa. Racionalizam ovako shvaćen, koji je osnova konstruktivizma, smatra Berlin, praktično tvrdi da postoji samo jedno jedino "pravo rešenje". S druge strane, svaki determinizam (predodreĎenost i neizbežnost nekog dogaĎaja i njegovih posledica), ukoliko se na njemu dosledno insistira, isključuje slobodnu volju i onemogućuje izbor. Gubi se ljudsko dostojanstvo, odnosno u krajnjoj liniji negira se postojanje morala. Tamo gde nema mogućnosti izbora nema ni morala (Berlin je u brojnim esejima naglašavao značaj moralnih vrednosti za društveni život, ali i za samopotvrĎivanje ljudskog bića kao takvog). Ukoliko nema slobode, nema ni lične odgovornosti, pa shodno tome nema ni morala. Liberalni duh podrazumeva pluralizam (raznovrsnost) kako u domenu nauke tako i u domenu
politike ili estetike. Pri tom ne treba isključivati ni iracionalno i nesvesno. Bez takvog pristupa, smatra Berlin, nemoguće je očuvati slobodu čoveka. Sloboda predstavlja centralnu vrednost, nešto što život čoveka čini vrednim življenja. Ljudski ideali, smatra Berlin, treba da se posmatraju pluralistički. Oni ne mogu da budu realizovani svi u isto vreme, niti se čak mogu porediti na nekoj zajedničkoj skali tako što bi se tvrdilo da su jedni značajniji od drugih. V
Sloboda može doći u sukob sa nekim drugim vrednostima: pravednošću, javnim poretkom, jednakošću i slično. Zbog toga bi liberalna vlada trebalo da ima u vidu da sukobljene političke
vrednosti vode u društveni konflikt, koji se može prevazići samo i isključivo dogovorima i kompromisima. Veština da se takvi kompromisi realizuju govori o odgovor nosti nosti i sposobnosti neke vlade.
"Moja teza glasi: Pošto se neke vrednosti mogu suštinski sukobljavati, uverenje da se u načelu može otkriti obrazac u kojem su sve one usklaĎene temelji se na jednom pogrešnom apriornom stanovištu o svetu. Ako sam u pravu, i ako je čovekov položaj takav da onemogućuje potpuno izbegavanje izbora, tome nije razlog samo očigledna činjenica koju su filozofi retko predviĎali, naime, da ima mnogo mogućih pravaca delanja i mnogo izazovnih načina života, i da je odabiranje izmeĎu njih suštinski element racionalnog bića ili čoveka sposobnog za moralno rasuĎivanje; čovek ne može da izbegne izbor pre svega zato što postoji sukob ciljeva, što ne može sve da se ima (u uobičajenom smislu, to je pojmovni, a ne empirijski razlog). Iz toga sledi da sam pojam idealnog života u kojem nikada ništa vredno ne mora da se izgubi ili žrtvuje, u kojem sve racionalne (i li moralno valjane ili na neki drugi način opravdane) želje mogu biti istinski zadovoljene, nije samo utopijski, već i nedosledan. Nužnost da se bira, da se neke najviše vrednosti žrtvuju nekim drugim najvišim vrednostima, trajna je osobina ljudskog usuda." Iz toga je sledila i razorna kritika paternalizma u bilo kojem obliku i od bilo koga da dolazi.
Paternalizam, kaže Berlin, nije despotizam zato što više ugnjetava nego prosta i neprosvećena tiranija, već zato što nedopustivo vreĎa sliku čoveka o samom sebi kao ljudskom biću koje je odlučilo da vodi život u skladu sa vlastitim ciljevima (koji ne moraju uvek biti racionalni ili dobronamerni), i koje ima pravo da ga drugi priznaju kao takvo. U knjizi "Korijeni romantizma" Berlin nastoji da utvrdi izvore romantizma (ambijent u kojem je
nastajao i mislioce koji su ga razvijali), da identifikuje ključne ideje koje su zastupali romantičari i, konačno, da ukaže na uticaj njihovih ideja na zapadnu civilizaciju. Berlin smatra da romantizam predstavlja najveći skorašnji pokret koji je transformisao život i misao zapadnog svijeta. Prema njegovom mišljenju r ij iječ je o radikalnoj transformaciji koja se odvijala od 1760. do 1830. godine - ovo vremensko odreĎenje treba shvatiti uslovno - poslij e koje više ništa nije bilo isto. U tom periodu došlo je do "preloma u svijesti". Berlin smatra da je za razumijevanje romantizma neophodan strpljiv istorijski metod. Potrebno je usmj eriti pažnju na početak 18. vijeka i objasniti šta je činilo osnovne elemente tadašnje situacije (ideje koje su dominirale), kao i šta je to što je dovelo do njenog potkopavanja. Berlin smatra da zapadna civilizacija kasnog 17. i ranog 18. vij eka počiva na tri stuba (načela).
Prvo, da se na sva istinska p itanja može dati odgovor, a ako ne može, onda to i nije pitanje. Drugo, svi ovi odgovori mogu se saznati, to jest otkriti sredstvima kojima se drugi ljudi mogu podučiti - ratio princip (postoji samo jedan način da se otkriju ovi odgovori, a to je upotreba razuma - deduktivno u matematičkim naukama i induktivno u prirodnim naukama).
Treće, svi odgovori moraju biti u meĎusobnom skladu, a ukoliko ni jesu jesu nastaje stanje haosa.
U ovom periodu bili su brojni predmeti sporenja, ali postojalo je slaganje oko toga da se vrlina
sastoji u znanju. Berlin dodaje da su ovi stavovi duboko prodrli ne samo u nauku i etiku već i u umetnost. To je bio skup ideja na koje je reagovao romantizam.
Prve pukotine "u zidu prosvećenosti" napravili su Monteskje i Hjum, ali pravi napad koji je trajno uzdrmao cijelu zgradu došao je od N jemaca. Berlin tvrdi da je početni udarac prosvećenosti izveo Johan Georg Haman (susj ed i prijatelj Imanuela Kanta). Haman je smatrao da je slika čov jeka i društva koju nude prosvetitelji neprihvatljiva. Njegovo osnovno učenje svodi se na to da Bog (kao stvaralac) nije geometar i matematičar, nego - pjesnik. Istinski osnivači romantizma su, prema Berlinovom mišljenju, Herder i Kant. Obojica su nastala iz ovog pokreta, ali su im pozicije bile različite. Herder je bio dio pokreta (dj elio je i razvijao njegove ideje), a Kant je bio žestoki kritičar romantizma koji je, paradoksalno, svojom kritikom zapravo unaprijedio njegove ideale. Berlin ima u vidu Kantovu moralnu filozofiju ko ja počiva na ljudskoj slobodi i konstatuje da je glavna Kantova tvrdnja da jedina stvar koju vrijedi posj edovati jeste volja lišena okova. Berlin smatra da su tri činioca najdublje uticala na romantizam, kako estetski tako i moralno i politički: Fihteova teorija saznanja, Francuska revolucija i Geteov roman "Vilhelm Majster". VI
Koje su ključne ideje koje je doneo romantizam? Najpre, ideja neukrotive volje: ono što čovek postiže nije spoznaja postojećih vrednosti, nego njihovo stvaranje. Druga ideja svodi se na konstataciju da ne postoji nepromenjiva struktura stvari, odnosno da ne postoji obrazac kojem se
čovek mora prilagoditi. Berlin tvrdi da pokušaj da se uništi ideja o postojanju stabilne strukture bilo čega, predstavlja najdublje u ovom pokretu. Ove ideje imale su dubokog i dalekosežnog uticaja ne samo na umetnost već i na pravnu teoriju, istorijsku teoriju, filozofiju. Šta je najvažnije što moderno doba duguje romantizmu? Berlin na to odgovara sledećim rečima: "Rezultat romantizma je liberalizam, toler ancija, obzirnost i uvažavanje nesavršenosti života; neki stupanj povećanog racionalnog samorazumevanja. Ovo je bilo veoma daleko od namera n amera romantičara. Ali, istovremeno - i u toj meri romantičarsko učenje je istinito - oni su najsnažnije naglasili nepredv idivost svih ljudskih delatnosti. Oni su bili uhvaćeni u vlastitu zamku. Ciljajući na jednu stvar, srećom po sve nas, proizveli su tačno ono što je suprotno od toga." Ovakvo globalno ishodište Berlina dovodi do složene problematike shvatanja i tumačenja slobode. Berlin se zalaže za svoje ključne ideje i stavove, tako da esej na neki način predstavlja sublimaciju njegovih bazičnih stavova iz političke filozofije. Da se podsetimo, to je bilo vreme oštrih ideoloških konfrontacija, ali i teško vreme za branioce slobode. Čuvena je Berlinova opaska da kada neko u 20. veku pomene reč sloboda, odmah mora da se opravdava. Berlin polazi od stava da je jedan od najvećih tadašnjih problema rat koji se vodi izmeĎu "dva sistema ideja" od kojih svaki daje odgovore na pitan je poslušnosti i prinude. Preciznije, reč je o dubokoj nesaglasnosti o prihvatljivim granicama prinude.
"Naši vlastiti stavovi i delatnosti ostaće nam verovatno nejasni ukoliko ne shvatimo najvažnije probleme sveta u kojem živimo. Najvažniji od njih jeste problem otvorenog rata koji se vodi
izmeĎu dva sistema ideja koji daju različite i protivrečne odgovore na ono što je dugo bilo glavno političko pitanje - pitanje poslušnosti i prinude. Zašto bih ja (ili bilo ko drugi) slušao nekog drugog? Zašto ne bih živeo kako ja hoću? Moram li da slušam? Ako ne slušam, smeju li da me prisile na poslušnost? Ko, u kojoj meri, u ime čega, i radi čega? Upravo se u odgovorima na pitanje dopustivih granica prinude danas temelje mnogi uzajamno suprotstavljeni pogledi koji svi
odreda tvrde da uživaju podršku velikog broja ljudi". Berlin, dakle, insistira na razlikovanju dva koncepta slobode. Naime, reč je o tome da se ista stvar posmatra iz dva različita ugla. Pojedinac koji nastoji da deluje slobodno, svoje nastojanje zapravo svodi na zahtev da njegova akcija zaista bude njegova i ničija druga. Stoga, sloboda može biti iskazana na dva načina: čovek može biti osloboĎen prinude ili čovek može biti u stanju da sam upravlja sobom i svojim postupcima. Prvo je sloboda u "negativnom", a drugo u "pozitivnom"
smislu: "Prvo političko značenje o mogućnosti ili slobodi (koristiću obe reči u istom smislu), koje ću po ugledu na mnoge prethodnike nazvati "negativnim", sadržano je u odgovoru na pitanje: Šta je područje koje je ostavljeno subjektu (jednoj osobi ili grupi njih), n jih), da čini ili da bude ono za z a šta je sposoban da čini ili bude, bez uplitanja drugih ljudi? Drugo značenje koje ću nazvati "pozitivnim", sadržano je u odgovoru na pitanje: Šta ili ko svojim nadzorom ili uplitanjem može da primora nekoga da učini, ili bude pre jedno, a ne drugo?" Iako se na prvi pogled ova dva shvatanja mogu učiniti bliskim, odnosno kao tvrĎenje iste stvari na dva različita načina, ipak nije tako. Ova dva shvatanja slobode, tvrdi Berlin, razvijala su se u različitim pravcima, sve dok se na kraju nisu i direktno sukobila. Da budemo malo precizniji. Sloboda u negativnom smislu znači jednostavno neometanost od drugih. Dosledno poštovanje negativne slobode vodi i do zaključka da treba računati i sa onim stavovima i v rednostima koje nisu uvek poželjne sa društvenog stanovišta. To je zapravo "cena" liberalizma. Ovakvo tumačenje je, prema Berlinovom mišljenju, značenje koje slobodi daju klasici engleske i francuske političke filozofije od sedamnaestog do ranog devetnaestog veka. Razilazili su se samo u tome koliko treba da bude njeno područje, ali su smatrali da područje čovekovog slobodnog delanja mora biti omeĎeno zakonom. VII
Negativnu slobodu je, prema Berlinovom mišljenju, u pomenutom periodu najvatrenije branio Benžamin Konstan. Berlin se u eseju "Dva koncepta slobode" detaljno bavi i pozitivnom slobodom. Pozitivna sloboda jeste ona sloboda koju država dozvoljava pojedincu namećući mu pravila. Naime, država ograničava neke slobode u ime opšte slobode za sve. U tome se često koristi i prinuda, odnosno jedni članovi zajedniće vrše pritisak na druge da bi ih "uzdigli do višeg stepena slobode". Preciznije, pozitivnu slobodu Berlin povezuje sa svim teorijama koje su
usmerene na autonomiju čoveka i njegovo samoostvarenje (meĎu njima je i Rusoova teorija slobode).
Pozitivna sloboda se uvek završava paradoksom. Naime, svi koncepti koji definišu slobodu kao neki oblik samoostvarivanja, pri čemu je samoostvarivanje unapred definisano, završavaju
gušenjem same slobode. Drugim rečima, insistiranje na slobodi u pozitivnom smislu uništava previše slobode u negativnom smislu (upravo na ovakav ishod opominjali su liberali iz prve polovine devetnaestog veka). Berlin pokazuje kako se od doktrine individualne odgovornosti i
samousavršavanja došlo do nečega što je bilo nenameravano: autoritarne države. Preciznije, on objašnjava kako je došlo do toga da evropski politički mislioci izjednače slobodu s političkom disciplinom, odnosno ubedljivo rekonstruiše kako je težnja za slobodom postala težnja za nekim oblikom kolektivne kontrole. Prema njegovom mišljenju, jedan od uzroka jeste duboka ukorenjenost koncepta pozitivne slobode u racionalističku tradiciju. U tu tradiciju, kao što smo već rekli, spadaju sva ona viĎenja koja tvrde da postoji samo jedan ispravan odgovor na sva pitanja o tome kako ljudi treba da žive ž ive i kako da se ponašaju. pon ašaju. Takvo viĎenje ima kao neizbežnu posledicu paternalizam. Naime, ako postoji samo jedan pravi odgovor, tada su oni koji ga znaju
dužni da "saopšte istinu" i neprosvećenima. Kada neprosvećeni "saznaju istinu" dužni su da se prema njoj i ponašaju. Ključni problem sa pozitivnom slobodom sastoji se u tome što se ljudi prisilno svrstavaju "pod zastavu jednog ideala". A odatle do masovnog nasilja samo je jedan korak.
Izgleda da se svaki od ta dva pojma može preobratiti upravo u ono zlo radi čijeg suzbijanja je stvoren. MeĎutim, dok se za krajnji liberalni individualizam teško može reći da predstavlja neku značajniju snagu u današnje vreme, retorika pozitivne slobode, makar i u svom izvitoperenom obliku, daleko je prisutnija, i nastavlja da igra (kako u kapitalističkim tako i u antikapitalističkim društvima) svoju istorijsku ulogu - naime, da prikriva despotizam u ime šire slobode. Pojam pozitivne slobode preobratio se prema njegovom mišljenju u svoju suprotnost - apoteozu vlasti. To je, tvrdi Berlin, najrasprostranjenija i najsumornija pojava našeg vremena. Da ne bude nesporazuma, pozitivnu slobodu Berlin je takoĎe smatrao potrebnom ljudskoj zajednici. Pozitivna i negativna sloboda, iako ponekad mogu biti u sukobu, mogu biti i povezane. Berlin,
dakle, nije kritikovao pozitivnu slobodu kao takvu, već one zahvate koji su kombinovali pozitivnu slobodu sa nekim dodatnim pretpostavkama i tako dovodili do monizma i paternalizma.
Liberalizam, prema Berlinu, počiva na pluralizmu vrednosti i negativnoj slobodi. Bilo koji cilj da se sledi, ne sme sloboda da bude ta koja je žrtvovana. Ukoliko se to desi, žrtvovano je upravo ono što je najvažnije očuvati u svakoj zajednici - ljudsko dostojanstvo. Nacionalizam predstavlja posebnu temu kojom se Isaija Berlin bavio. Čuven je njegov već pomenuti esej "Nacionalizam: u prošlosti zanemaren, danas moćan" koji je objavljen 1978. godine (dostupan je i na našem jeziku). Berlin je predvideo i, shodno tome, blagovremeno (mada uzaludno) upozoravao na ono što su gotovo svi ključni teoretičari devetnaestog veka (kako socijalisti tako i liberali) zanemarili: otpornost nacionalizma i njegove moguće razorne posledice. VIII "Jedan pokret - piše Berlin u eseju "Nacionalizam: u prošlosti zanemaren, danas moćan"dominirao je u devetnaestom veku u Evropi, i bio tako prodoran i poznat, da samo svesnim
naporom mašte čovek može zamisliti svet bez njega. Imao je svoje pristalice i svoje protivnike, demokratska, aristokratska i monarhističa krila, inspirisao je ljude od akcije i umetnike, intelektualnu elitu i mase. Začudo, meĎutim, ne znam nijednog značajnog mislioca što mu je predviĎao budućnost u kojoj će igrati još značajniju ulogu. Pa ipak, možda nije preterano reći da je to jedno od najsnažnijih, u nekim oblastima i najsnažnije, aktivno kretanje u našem svetu. Neki od onih koji nisu predviĎali ovakav razvoj, to su platili svojom slobodom, pa i životom. Pokret o kojem govorim jeste nacionalizam. Nijedan uticajan mislilac, bar koliko je meni poznato, nije
predvideo njegovu budućnost, u svakom slučaju niko je nije jasno predskazao." U literaturi u 19. veku smatralo se da je nacionalizam "samo jedna prolazna faza" i da je kao
takav prevaziĎen. Tome je posebno doprinelo prosvetiteljstvo svojim težnjama ka univerzalnom. Šta je zapravo nacionalizam? Potrebu za pripadnošću grupi, tvrdi Berlin, ljudi su još od daleke prošlosti smatrali prirodnom pojavom. Traženi su ključni faktori identifikacije i homogenizacije i oni su označavani kao činioci jednog društva, odnosno oni su razlikovali jednu zajednicu u odnosu na drugu. Berlin ne označava ovo osećanje pripadnosti nekoj grupi kao nacionalizam, već nacionalizmom označava posebno "stanje duha": "Pod nacionalizmom ja podrazumevam nešto mnogo odreĎenije, ideološki značajno i opasno: to je uglavnom ubeĎenje, na prvom mestu, da ljudi pripadaju odreĎenoj ljudskoj grupi i da se način života grupe razlikuje od načina života drugih. Karakter pojedinaca koji sačinjavaju grupu, pa se van nje ne mogu shvatiti, oblikuju oni koji su u grupi, te je isti definisan zajedničkom teritorijom, običajem, zakonima, sećanjima, verovanjima, jezikom, umetničkim i religioznim izrazom, društvenim institucijama, načinom života, čemu neki dodaju i nasleĎe, krvno srodstvo, rasne karakteristike; kao i da su to faktori koji oblikuju živa bića, njihove ciljeve i njihove vrednosti." Berlin tvrdi da su posebno italijanski i nemački mislioci bili skloni tome da uzdignu interes jedinstva i samoodreĎenja jedne nacije kao najvišu vrednost pred kojom sva druga pitanja, ako se za to ukaže potreba, moraju da ustuknu. Prvi pravi nacionalisti su, tvrdi Berlin, bili Nemci u 19. veku (puni podsticaj nacionalizmu došao je posle Napoleonovih invazija). Posle Nemačke, virus nacionalizma proširio se i na Italiju, Poljsku, Rusiju, balkanske i baltičke nacije, Irsku. Osim toga, delovao je (i jošu vek deluje) nacionalizam regionalnih i etničkih grupa u brojnim zemljama. U brojnim prilozima, Berlin je smatrao potrebnim da skrene pa žnju na poziciju Herdera, odnosno da ga odbrani od optužbi za nacionalizam. Herder je nesumnjivo bio osnovni pokretač kulturnog nacionalizma meĎu narodima koji su se nalazili u okviru Austro-Ugarske, Turske i Ruske carevine. Ali treba imati u vidu i to da Herder, tvrdi Berlin, nije bio nacionalista u
smislu da je verovao da postoji neka vrsta duboke i neopipljive suštine koja ima veze sa krvlju i rasom.
Berlin je tvrdio da u modernom dobu, posebno u domenu zapadne civilizacije, nema političkog pokreta koji može da uspe ukoliko se na direktan ili indirektan način ne integriše sa nacionalnim osećanjima. Berlin upozorava da je opasnost od nacionalizma povećana činjenicom da je on suptilno ugraĎen u druge ideje i pokrete, odnosno da je vešto maskiran u različite ideologije. IX
"Nacionalizam je poprimio mnoge odlike od svog roĎenja u osamnaestom veku, naročito otkada se stopio sa etatizmom, doktrinom o vrhovnoj vlasti u svim sferama države, posebno nacionalne države, u savezništvu sa industrijalizacijom i modernizacijom koje su nekad bile zakleti neprijatelji. Ma kako bio prerušen, čini mi se da je uvek zadržavao četiri karakteristike koje sam gore pokušao da skiciram: verovanje u prevashodnu potrebu pripadanja nekoj naciji, verovanje u organske odnose svih elemena ta koji sačinjavaju celinu, verovanje u vrednost onoga što je naše samo zato što je naše, i konačno, na prevagu njenih zahteva u pogledu vlasti i lojalnosti, sučeljenih sa suparničkim. Ovi sastojci, u različitim stepenima i proporcijama, nalaze se u svim brzorazvojnim nacionalnim ideologijama koje danas bujaju na zemlji."
Pokazalo se, kao i u mnoštvu drugih slučajeva, da je Berlin bio u pravu. Njegova predviĎanja su se, nažalost, ispostavila kao tačna. Surova cena iznenaĎenosti plaćena je milionima ljudskih života. Teško je govoriti o uticaju Isaije Berlina na razvoj liberalizma u udžbeničkom smislu te reči. Nije nimalo jednostavno ni interpretirati njegovu osnovnu poziciju. Berlin se žustro opirao svakoj kanonizaciji, stvaranju šablona, čvrstoj kategorizaci ji. ji. Njemu su svi pristupi usmereni usmereni na svrstavanje u "škole i sekte" bili strani i neprihvatljivi. Berlinova misao je suptilna, slojevita i iznijansirana, tako da ne dopušta lako svrstavanje u pripremljene šablone. Nije pripadao niti matici anglosaksonske n iti kontinentalne filozofije, iako je bio pod snažnim uticajem i jedne i druge. Mada je sam tvrdio da je izvan filozofije, njegovo delo to nesumnjivo demantuje.
Isaija Berlin je, slobodno se može reči, jedan od apostola liberalizma u prošlom veku u punom smislu te reči. Berlinove analize odražavaju ogromno znanje, njegovo duboko i beskompromisno poniranje u stvarne životne probleme, usmeravanje na istinska pitanja čovekove egzistencije, kao i stalno insistiranje na individualnosti, na sumnji i proveri svih zatečenih vrednosti. Berlin se istinski borio za očuvanje lične slobode čoveka u zamršenom klupku ideologija i njihovih pretenzija da budu "jedino ispravno tumačenje" sveta i života. Berlin je nastavljač ideja mislilaca, pre svega onih u osamnaestom veku, koji su dovodili u pitanje "večne i konačne istine" do kojih se dolazi striktnom upotrebom ljudskog razuma. Neprestanim razobličavanjem dogmi branio je ličnu slobodu (slobodu izbora), smatrajući da jedino ona daje smisao ljudskom postojanju. Isaija Berlin je proučavao istoriju ideja (pre svega ideje slobode, determinizma, istoricizma, relativizma, nacionalizma, fašizma) i ukazivao na njihove izvore, nosioce, njihov razvoj, transformaciju, kao i na nenameravane i neočekivane posledice koje su pojedine ideje imale (kao, na primer, romantizam koji je nenameravano doveo do liberalizma). Analizirao je fundamentalna
pitanja političke filozofije. Posebno je naglašavao pluralizam i princip negativne slobode. Poštovanje individualne slobode zapravo stvara pluralizam, koji počiva na uverenju da ne postoji jedan jedini pravi odgovor na važna pitanja ljudske egzistencije. Ideju pluralizma Berlin je posebno razvijao u radovima iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Pluralizam vrednosti bio je tema akademske ras prave devedesetih godina prošlog p rošlog veka. vek a. Analitičari smatraju da je to jedna od njegovih najkontroverznijih ideja. Stručna javnost se, uslovno rečeno, podelila na one koji su branili i dalje razvijali Berlinovu argumentaciju i one koji su je oštro kritikoval i.
Jedna od tema iz te široke rasprave bila je analiza odnosa pluralizma i relativizma, kao i pluralizma i liberalizma. X
Neki analitičari su smatrali da ako se prihvati dosledno Berlinova ideja pluralizma, tada je teško odbraniti liberalizam. Preciznije, ako se prihvati pluralizam, nije moguće dati primat slobodi u odnosu na druge konkurentske vrednosti. Odnosno, da bi se odbranio liberalizam potrebno je pluralizmu dodati neke nove pretpostavke ili moralne principe. Drugi su pak dokazivali da je moguće samo na osnovu plurali zma izvesti načela liberalizma.
S ogromnom intelektualnom snagom i retkom doslednošću kritikovao je sve monističke koncepcije i masovne ideologije. Berlin se, ne samo svojim briljantnim tekstovima nego i predavanjima koja je decenijama d ržao širom sveta, suprotstavljao manipulacijama i
autoritarnostima svih oblika i njihovim nosiocima: komunistima, fašistima, birokratama, revolucionarima, teroristima. Svim "usrećiteljima" koji su u ime svojih ideala bili spremni i na zločine. Svima koji su bili spremni da u ime nekog "višeg cilja" ograniče ljudsku slobodu i posegnu za ljudskim životom. Razbijao je iluzije o mogućnosti postojanja jednog konačnog odgovora o najboljoj organizaciji ljudskog društva. Nije verovao u "završene priče" i zatvorene teorijske sisteme. Konačnih i jedinstvenih odgovora na fundamentalna pitanja ljudskog života, tvrdi Berlin, jednostavno nema. Svaki pojedinac, svaka kultura i svaki istorijski period ima i razvija vlastite vrednosti. Ne postoji, upozorava Berlin, takva org anizacija društvenog života u kojoj realizacija jednih ciljeva ne isključuje realizaciju drugih. Zato su neophodni kompromisi.
Najumesnije je da ovaj prilog završimo rečima iz njegovog najpoznatijeg najpozn atijeg eseja: "Pluralizam koji podrazumeva izvestan stupanj negativne slobode izgleda mi istinitiji i humaniji ideal nego ciljevi
onih koji u velikim, disciplinovanim i autoritarnim ustrojstvima traže ideal pozitivnog samogospodarenja klase, naroda ili celog čovečanstva. Istinitiji je barem zato što priznaje činjenicu da ljudi imaju mnogo ciljeva koji svi nisu meĎusobno samerljivi, i meĎu kojima vlada večito suparništvo. Pretpostavka da se sve vrednosti mogu uneti na lestvicu na kojoj je prostim uvidom moguće utvrditi onu najvišu, izgleda mi da protivreči saznanju da su ljudi slobodni delatnici, odnosno da moralno odlučivanje predstavlja jednostavnu računsku operaciju. Reći da u nekoj krajnjoj, svepomiriteljskoj, no ipak ostvarivoj sintezi, dužnost jeste što i interes, a individualna sloboda jeste što i čista demokratija ili autoritarna država, znači metafizičkim plaštom prekrivati samoobmanu ili svesno licemerje. Pluralizam je humaniji, jer u ime nekog dalekog ili nedoslednog ideala (kao što graditelji sistema čine), ne lišava ljude mnogo čega što im je neophodno da bi živeli kao nepredvidljivo samopreobražavajuća bića. Konačno, ljudi biraju izmeĎu najviših vrednosti; njihov izbor je onakav kakav jeste, jer njihove živote odreĎuju temeljne moralne kategorije i shvatanja koji su, barem u većim vremenskim i prostornim razmacima, deo njihovog bića, mišljenja i osećanja vlastitog identiteta - deo onog što ih čini ljudima.
Moguće je da su ideal slobodnog izbora ciljeva kojima ne priznajemo večnu vrednost, i s njim
povezani pluralizam vrednosti, samo kasni plodovi naše kapitalističke civilizacije koja je na umoru: ideal koji drevna vremena i primitivna društva nisu poznavala i na koji će budućnost gledati sa radoznalošću, pa čak i simpatijom, ali bez mnogo razumevanja. Moguće je da tako i bude, iako mi ne izgleda da iz toga proiz ilaze skeptički zaključci. Načela nisu manje sveta ako njihovo trajanje nije zajamčeno. U stvari, sama želja za jamstvom da su naše vrednosti večne i sigurne u nekoj objektivnoj astralnoj visini, možda je samo žudnja za izvesnostima naše najranije prošlosti. ’Shvatiti relativnu vrednost vlastitih uverenja, rekao je jedan izvanredan savremeni pisac, a ipak ih nepokolebljivo braniti, jeste ono što civilizovanog čoveka razlikuje od varvarina’. Zahtevati i više od toga jeste možda duboka i neizlečiva metafizičk a potreba, ali njoj dopustiti da upravlja našim vlastitim postupcima znak je duboke, ali i opasne moralne i političke nezrelosti." nez relosti."
