Čiča Gorio Autor; Onore de Balzak Inspiraciju za roman "Čiča Gorio" Balzaku je poslužila Šekspirova tema iz “Kralja Lira” koji se lišava svega da bi njegove nezahvalne kćeri mogle ostvariti svoje ambicije. Istorijska osnova: Onore de Balzak živi i radi u prvoj polovini 19. veka, u vreme kada se u Francuskoj sukobljavaju prošlost, sadašnjost i budućnost i kada jača buržoazija u svojoj nezadrživoj težnji za vlašću i bogaćenjem. Sila novca je jedina sila koja pokreće taj svet. U svojoj Ljudskoj komediji Balzak ističe da Francuskom ne vladaju ni kralj, ni ustav nego - "svemoćna petofranka". U svojim delima diže glas protiv društvenog morala svoga doba, protiv ljudskih konvencija, nepravde, nečovečnosti i protiv zakona koji su "paučina kroz koju se provlače krupne muve, a zaglavljuju sitne mušice". Aristokratiju je smatrao nosiocem kulturnih vrednosti. Iako je u romanu "Seljaci" hteo prikazati tragediju komadanja plemićkih veleposeda, on je prikazao svu težinu položaja seljaka koji su posle revolucije oslobođeni, izborili za sebe deo zemlje od feudalaca, da bi odmah iza toga počeli robovati seoskom kapitalu. Kroz priču o tome kako je čiča Gorio stekao svoje bogatstvo čitalac saznaje čitavu istoriju uspona francuske buržoazije. Književni rod: epika Književna vrsta: roman Tema romana je ljubav oca Goria prema kćerima koje ga iskorišćavaju i želja mladog čoveka iz provincije da uspe u velikom gradu. Ideja (poruka): Ovde bi mogla da stoji ona biblijska, ali u inverziji: Ko tebe hlebom, ti njega kamenom, ili “Novac je život ! Novac je sve!”, kako veli Čiča Gorio. Međutim, zakon jačeg vlada u životinjskom carstvu, ljudi bi trebalo da se od medveda, lava, magarca, jelena... razlikuju jer poseduju: savest, svest i osećajnost. Ali u društvu, pokvarenjaka, prevaranata i lažljivaca pošten čovek ne može uspeti i doći na vrh lestvice ako ne prihvati njihova pravila borbe; to je najbolje shvatio Ežen Rastinjak. Mesto i vreme radnje: Pariz. Radnja romana je vremenski tačno određena: kraj 1819. i početak 1820. godine. Period između 1814. i 1830. je doba Burbonske restauracije, period obnove monarhije posle Napoleonovog poraza. Tada se na vlast vratila burbonska kraljevska dinastija svrgnuta 1792, za vreme Velike francuske revolucije (1789-1799). Fabula: Pansion Roman počinje opisom kuće Voker, pansiona u Parizu, čiji je vlasnik udovica, starija gospođa Voker. Gosti su student prava Ežen de Rastinjak, misteriozni Votren i penzionisani fabrikant rezanaca Žan Joahim Gorio. Kuća je na tri sprata, iza kuće je dvorište gde složno žive svinje, kokoši i kunići, a u dnu dvorišta je drvarnica. Između drvarnice i kuhinjskog prozora visi ormančić za jelo. Ispod njega otiču splačine iz kuhinje. Tu su mala vratašca, kroz koja kuvarica izbacuje smeće i koje ispira velikom
količinom vode. S prednje strane je vrt s nekoliko voćaka i povrćem, a u hladu pod lipama je okrugli sto sa stolicama, gde penzioneri sede za vreme velikih vrućina i piju kafu, ako im to imovno stanje dopušta... U prizemlju je salon koji je povezan s trpezarijom. Taj salon izgleda vrlo tužno sa stolicama s naslonjačima za okruglim stolom na sredini. Ta glavna soba zaudara na plesan, užeglost, hladna je i vlažna, uvlači se u odelo, bazdi na kuhinju, poslugu i sirotinjski dom. Ona je bila nekada obojena, ali se boja više ne raspoznaje. Dugački sto prekriven je stolnjakom koji je toliko mastan, da se na njemu može prstom pisati. Pokućstvo je staro, istrošeno, trulo, crvotočno i konačno tu vlada beda i to ona zgusnuta izlizana štedljiva beda. Ujutro oko 7 sati prvo ulazi mačak, koji odmah počinje njuškati po zdelama, a onda ulazi udovica. Gospođa Voker Njeno bucmasto lice, s nosom sličnim papagajevom kljunu, s debelim telom u skladu je sa odajom čiji topli smrdljivi vazduh gđa. Voker udiše bez gađenja. Kada je ona tu, slika je potpuna. Ima oko 50 godina, liči na sve žene koje je pogodila nesreća. Sada u pansionu stanuje sedam osoba. Na prvom spratu su dva najbolja stana. U lošijem stanuje gazdarica, a u drugom gđa. Kutir, udovica službenika. Pokraj nje je živela mlada devojka ViktorinaTajfer. Na drugom spratu živi starac zvani Poaro, a u drugome, muškarac oko 40 godina, koji nosi crnu periku i boji brkove, lažni trgovac gospodin Votren. Treći sprat činile su 4 sobe od koje su dve izdane, jedna nekoj staroj devojci - gđici.Mišono , a druga bivšem proizvođaču rezanaca kojega su zvali čiča (otac)Gorio, ''jednom nesrećnom i odgurnutom stvorenju, jednom mučeniku sa kojim su svi terali šegu''. Ostale sobe su se izdavane siromašnima koji nisu mogli platiti više od 45 franaka mesečno. Sada je u jednoj od te dve sobe stanovao mladić čija je porodica živela u velikoj nemaštini, kako bi on mogao studirati pravo u Parizu.
Ežen de Rastinjak. Mladić koga je nevolja navikla na rad, Već u ranoj mladosti shvata da njegovi roditelji očekuju mnogo, da bi ga oni prvi iskoristili. Iznad trećeg sprata bio je tavan za sušenje rublja i dve mansarde u kojima su stanovali pokućar (sluga) Kristof i kuvarica Silvija. Osim tih stalnih, imala je gospođa na ručku i studente medicine i 23 stanovnika iz obližnje okoline. Svi ti stanari bili su siromašni, koji su vezali jedva kraj s krajem, a to se ogledalo u njihovim odelima i pohabanom rublju. U njihovim uvelim i oronulim ustima bleskali su se zubi, u njima su se ocrtavale žive neme, ledene, svagdašnje drame koje potresaju srce. Stara gospođica Mišono umornih očiju da čoveka hvata jeza od njenog pogleda. Gospodin Poarobio je kao automat, izgledao je kao neka utvara. Gospođica Viktorina Tajfer imala je bolesno beo ten, uvek snuždena i slabašna izgleda, a sličila je na biljku požutelog lišća koja je netom presađena. U poređenju s drugima, ona je bila lepa, pa je tako bila srećna i zanosna. Njoj je nedostajalo kao i svakoj ženi lepe haljine i ljubavna pisma. Otac je nije hteo priznati za kćer, a gđa. Kutir, rođakinja njene majke, brinula se o devojci kao da je njeno dete. Ežen de Rastinjak bio je pravi južnjački tip, imao je belu kožu, crnu kosu i plave oči i bio je iz plemićke porodice. Gospodin Votren (40 godina) imao je široka
pleća, snažna prsa, lice puno bora, grub, ali nije neugodan. Bio je uslužan i šaljiv. On je o svemu znao i odmah bi pritekao u pomoć, ali je ulivao strah svojim pronicljivim i odrešitim pogledom. Najstariji stanovnik bio je čiča Gorio, koji je imao 69 godina. Dok je bio dobro stojeći, bio je u stanu u kojem je sada gđa. Kutir. Imao je lepu odeću, koju je menjao svakoga dana, a ormani su bili puni srebrnog posuđa. Kada je domaćica Voker videla još i državne obveznice, ona se odmah zagledala u njegov novac: "kao jarebica u slanini topila se na vatri želje koja ju je obuzimala da se oslobodi mrtvačkog pokrova muževog i da uskrsne u Goriu". No on nije mario za nju i to je nju razjutilo, jer su propali njeni snovi. Na svoju nesreću Gorio je morao preći na drugi sprat i da ubuduće plaća stan i hranu 900 franaka godišnje. Svi su bili iznenađeni, a gospođa ga je odmah počela zvati čiča Gorio. I počele su priče po pansionu: "on sigurno izdržava ženu, pa je prisiljen štedeti". Krajem treće godine čiča Gorio smanji svoje izdatke. Odseli se na treći sprat plaćajući 45 franaka godišnje. Odrekne se duvana, otkaže berberina i prestane se puderisati. Njegovo lice zbog patnje, čiji uzrok niko nije znao, bivalo je sve tužnije i očajnije. Nakon četvrte godine u pansionu, on nije više ličio na samoga sebe. Kćeri mu više nisu dolazile. Ežen de Rastinjak, kao i sva mlada francuska omladina, našao se pred mnogim preprekama, a trebalo je mnogo muke da ih otkloni marljivim radom. Želeo je uspeti u društvu, a kako je bio plemić, počeo se raspitivati o svojim rodbinskim vezama. Uskoro dobije poziv na bal od svoje daljnje rođake vojvotkinje Bozean. Želeo je zaviriti u sve salone Pariza i naći zaštitnicu kako bi uspeo u životu. Na balu upozna groficu Anastaziju de Resto, visoku i vitku s najlepšim stasom u Parizu. To je bila žena o kojoj je snevao, a bila je jedna od dve kćeri čiča Goria, što Ežen nije znao. Dve posete: Sutradan Rastinjak ode u posetu gđi. de Resto. Kada je ulazio u salon, začuje glas čiča Goria i odjek poljupca: “Šta to Gorio ima s groficom Resto?”. U to uđe grofica u divnoj kućnoj haljini. Bila je prelepa. Njena lepota bila je profinjena. Pozdravljala se s grofom Maksimom i silna mržnja obuzme Rastinjaka prema tom mladiću. Maksimo je imao lepe i čiste čizme, dok su njegove uprkos pažnji bile blatnjave, kaput mu je pristajao kao saliven, dok je on posle podne imao frak. Motreći tog kicoša vitka i visoka oseti što znači biti bogat. Ežen shvati šta grof znači de Resto i pomisli: “Evo moga suparnika, moram ga pobediti !”. Nije znao da grof Maksim de Traje dopušta da ga vređaju, ali prvi puca i ubija. Nakon posete kod grofice, odveze se u palatu vikontese de Bozean da poseti svoju rođaku, kako bi zadobio njenu naklonost. Ona je već tri godine bila u prisnim odnosima s jednim od najbogatijih portugalskih plemića markizom de – Pinto. Muž je hteo, ne hteo morao poštovati tu morganatsku (nezakonitu) vezu pred svetom. Svi su znali osim nje da se markiz ženi, zbog toga je i došao u posetu, ali nije se usudio joj saopštiti takvu vest. Njena prijateljica vojvotkinja de Lanžez bez ikakvog obzira otkrije joj da će se sutra objaviti veridba gosp. de Ažuda – Pinto i gđice. Rošefild. Ežen u razgovoru sazna da je grofica Anastazija de Resto, kćerka čiča Goria, a druga Delfine je udata za barona de Nisenžan. Dve kćeri, koje su se odrekle dobrog oca, dobile su bogat miraz, dok je sebi ostavio sitniš, verujući da će njegove kćeri omogućiti mu izdržavanje. Posle su ga zetovi oterali iz svojih domova kao poslednjeg bednika. Vikontesa savetuje
Ežena: “Želite li uspeti, ja ću vam pomoći. Što hladnije budete računali, bolje ćete uspeti. Zapamtite da ćete ostati niko i ništa, ako ne budete imali ženu koja će se zauzimati za vas. Ona treba biti mlada, bogata i uglađena. Ako nekoga zavolite, dobro čuvajte tu tajnu”. I nastavi dalje: “Postoji suparništvo između dveju sestara. Resto je plemić, njegova žena je primljena u društvo i predstavljena dvoru, ali druga sestra udata za bogatog bankara, lepa gđa. Delfina svisnuće od žalosti i zavisti jer je daleko od svoje sestre, pa se odriču jedna druge, kao što se odriču i oca”. Ežen je bio neraspoložen za večerom u pansionu: “grofica mi je zatvorila vrata, zato što sam joj rekao da njen otac jede za našim stolom !”. Čiča Gorio sakrije oči i okrenu glavu da bi ih obrisao. “Dakle gospodin Gorio je otac jedne grofice” reče gđa. Voker tiho “i jedne barunice” odgovori joj Rastinjak. Još iste večeri napiše pismo majci i zatraži 1200 franaka i, ako ih ne dobije, utonuće u očaj, možda se čak i ubije: “Kadar sam hraniti se suvim hlebom, piti samo vodu, ako treba i gladovati, ali ne mogu bez onoga što je ovde neophodno za uspeh. Ili ću postići cilj, ili ću ostati u blatu. Poznajem naše prilike i ceniću vašu žrtvu”. Zatim je poslao pismo i sestrama, te zatražio njihovu ušteđevinu. Ti plemeniti osećaji i te strahovite žrtve trebaju mu poslužiti kao lestve da se dospe do Delfine de Nisenžan. Nisu ga više primali u palati Resto. Nije išao više ni u školu, samo na prozivke. Odlagao je učenje do ispita. Odlučio je platiti upisninu za 2. i 3. godinu, pa onda u poslednjem trenutku sve naučiti naizust. Na taj način je dobio 15 meseci slobodnog vremena u Parizu, da iskorišćava žene ili da lovi bogatstvo. Ulazak u otmeno društvo Rastinjak je dobio pismo od majke i sestre, te novac od prodanog nakita. Majka ga savetuje da pametno uloži novac, a sestre mu poručuju: “Ako hoćeš, mogli bismo se odreći maramica i sašiti ti košulje !” Kada je Ežen pročitao pisma, je bio uplakan. Setio se čiča- Goria kako noću u sobi svija svoje srebro, kako bi platio menicu svoje kćeri”. To isto je učinila i tvoja majka sa svojim nakitom. Jesam li ja pokrao svoje sestre?” pomisli i oseti kajanje. Posle šetnje Tileriu, prijavi se kod gđe. Bozean i ona ga pozove na ručak. Kakva je to bila raskoš na stolu, a tu raskoš predstavljalo je posuđe i jelo. Trenutak posle sedoše u laku kočiju i začas stigoše u teatar. Svi pogledi bili su upereni prema njima. On pomisli da sanja. I kćeri čiča Goria bile su u pozorištu. Društvo je bilo vrlo otmeno. Te večeri upozna gđu. de Nisežan i reče joj, da je on sused njenom ocu. "Čim sam vas vido, osetio sam kao da me neka struja nosi prema vama. Nisam ni sanjao da ste tako lepi”, i on ostane pored nje do kraja predstave. Kada se vratio u pansion, svrati do čiča Goria i ispriča mu da je upoznao njegovu kćer Delfinu. Prvi puta je bio u sobi čiča Goria i nije mogao sakriti svoje zaprepašćenje kada je video tu rupu u kojoj je živeo otac i seti se raskošne haljine njegove kćeri. Na prozoru nije bilo zavesa, nije bilo tapeta, pa se nazirao čađav zid. Dobri je čovek ležao na lošoj postelji, a imao je samo tanak pokrivač. Pod je bio vlažan i pun prašine, a u kaminu nije bilo ni traga od vatre. “Moje kćeri su dobre, samo da su im muževi dobri, bio bih presrećan. Da sam barem mogao živeti kod njih, meni bi bilo dosta samo da slušam njihov glas i srce bi mi igralo od radosti”. “Al, gospodine, kako možete živeti u ovakvoj rupi, pored toliko bogato udomljenih kćeri”, reče Ežen. “Ma šta će meni bolje? Moj život je u mojim kćerima !”, reče Gorio. Starac i student postali su veliki prijatelji. Rastinjak je bio pozvan kod gđe.
Delfine. Ona je bila očajna i nije to krila, no on je želeo znati razlog toj zlovolji: “Hteo bih da budete samo moja!”. Delfina mu ponudi torbicu: “Idite u kockarnicu, stavite 100 franaka, ili izgubite sve ili donesite 6000 franaka. U kockarnici stavi 100 franaka na broj 21 (koliko je imao godina) i na sreću, ne znajući, dobio je 3600 franaka i opet nasumce stavi celu svotu na crvenu boju. Posmatrači su ga zavidno gledali. Točak se okrenuo i dobio je opet 3600 franaka. “Sada imate 7200 franaka. Poslušajte me i idite” šapnu mu bankar.“Vi ste me spasili!” zagrli ga presretna Delfina. Govorila mu je kako joj je loše u braku, donela je sav miraz, a sada nema ništa. “On mi daje samo za moje lične izdatke određenu svotu. Da se obratim ocu, ali sestra i ja smo ga upropastite. Zahvaljujući vama ja sam postala slobodna i radosna”. Uzela je 6000 franaka, a njemu ostavila ostatak. "Vi ćete ručati sa mnom svakoga dana, a pratićete me i u pozorište", reče ona. Opet je čiči morao ispričati kako je bilo kod njegove kćeri Delfine, a dade mu i 1000 franaka od dobitka u kockarnici. “Možda samo oni koji veruju u Boga, potajno čine dobro” a Ežen je verovao u Boga. "Laži Smrt" Rastinjak se neko vreme sasvim prepustio užicima. Bio je u društvu gđe. Delfine, a i kockao se na Ežen. “Sutra ujutro gđic. Viktorina naslediće očevu ljubav i imanje. Moj će mu momak zadati smrtonosni udarac u čelo”. Rastinjak je bio zaprepašćen. Ovaj dvoboj bio je u suprotnosti s njegovim nadama, pa je odlučio obavestiti gospodu Tajfer oca i sina. U međuvremenu Gorio prizna Rastinjaku da odobrava njegovu vezu s Delfinom i otkri mu tajnu: “Sve je sređeno za njegovo preseljenje u novi stan. Obavili smo mnogo posla za jedan mesec bez vašega znanja. Ona će primati 36000 franaka rente godišnje, a od svoga miraza od 800000 franaka uložiće u dobre nekretnine”. Sledećeg dana stigla je vest da je mladi gosp. Frederik de Tajfer teško ranjen u dvoboju. Viktorina je bila pozvana da dođe u kuću svoga oca. “Eto, juče je bila bez novaca, a danas ima milione”, reče Votren i u tom času pade kao sveća. To je bio znak da je napitak počeo delovati. Kada su mu skinuli košulju, ugledali su dva kobna slova. To je bila potvrda da je on odbegli robijaš: “Lako ste zaradili 3000 franaka”, reče Poaro. No, Votren se brzo oporavio nakon leka kojeg je dobio. Na vratima trpezarije pojavila se policija. “U ime zakona i kralja” – reče policajac – ostalo se izgubi u galami. “Priznajem da sam Žak Kolin zvani “Laži Smrt” osuđen na 20 godina robije u okovima. “Ko me izdao?” – zapita Kolin. “Ti si me izdala stara gaduro, ti si mi priredila onu navalu krvi, znatiželjnice!. Ja bih ti dao 6000 franaka da izbegnemo ovaj neugodni put. Oni mene gledaju sa strahom, a tebe s gađenjem. Van uhodo “ - i izbaciše cinkarošicu iz pansiona. Gospoda Gorio i Ežen sele se iz pansiona u divan samački stan koji mu je priredila Delfina: “Ah, ja ću vas uvek mnogo voleti”. Dve kćeri Ežen saznaje da je muž njegove ljubljene Delfine uložio sav novac i svoj i njezin u preduzeća, zbog kojih je morao poslati velike svote u inostranstvo. “Ako ga nateram da mi vrati miraz, moraće obustaviti plaćanje, no ako pričekam godinu dana, on će udvostručiti moj miraz kupovinom nekretnina” – jadala se ocu. “Novac je život ! Novac je sve!” – govorio je otac. U tom trenutku uđe grofica, druga kćerka Goria i reče: “Ja sam nesrećna, propala sam, moj jadni oče! Da bih spasila Maksimov život,
svoju sreću, odnela sam zelenašu porodične dijamante do kojih je mome mužu veoma stalo. Maksimo je bio spašen! – ali ja sam mrtva”. Resto je saznao: “da je samo nakit prodan za nižu svotu i treba još 12000 franaka da bi podmirila dug, a on je obećao da će se opametiti i da se više neće kockati”. “Nemam novaca” – reče otac “I više ništa od 1200 franaka doživotne rente. Potrošili smo novac za uređenje stana. U ovoj nevolji nadao sam se pomoći od tebe, a sada vidim da me nikada nisi volela”. I sestre se naljute jedna na drugu. “Vi mi kidate srce! Umreću zbog vas! Obe ste pogrešile. Ništa više nemam!” – zajeca otac. Ežen uplašen, uzme menicu koju je potpisao Votrenu i napravi propisanu menicu na 12000 franaka na Goriovo ime: “Evo vam cela svota gospođo. Spavao sam, vaš razgovor me je probudio i tako saznao koliko dugujem gospodinu Goriu”. Otac je bio jako uzrujan, pa je legao da se odmori, ali mu je bilo sve lošije. Drugi dan mu je bilo još lošije. “Samo ga čudo može spasiti!” – reče student medicine Bjanšo. Obe kćerke spremale su se na bal kod gđe de Bozean. Rastinjak je razmišljao mnogo o čiči Goriu i želeo je prikupiti mnogo razloga da bi opravdao postupke Delfine, jer je on obožavao tu ženu. “Hajdemo odjuriti na čas da ga posetimo!”, reče Ežen. “Hoću, ali posle plesa”, odgovori Delfina. Na balu vinkotesa Bozean zamoli Rastinjaka da ode do markiza de Ažuda i traži da joj vrati sva njena pisma. Kada se vratio vikontesa reče: “Misliću često na vas, vi ste mi se učinili dobar i plemenit, naivan i iskren usred toga sveta, gde su te osobine retke”. Kada su sišli među goste, Ežen ugleda obe kćerke gospodina Goria i to ga rastuži. Dijamanti obeju kćeri podsetiše ga na bednu postelju na kojoj leži čiča Gorio. Očeva smrt Ežen se uplaši kada je video koliko se promenilo njegovo zgrčeno bledo i sasvim iscrpljeno lice. Gorio je želeo videti svoje kćerke: “Otiđi još jednom do njih. Reci im da se ne osećam dobro. Kada bi one bile tu, ne bih se žalio”. Sluga Kristof se vrati jer nije mogao ni s jednom od kćeri razgovarati, gđa. Resto je morala obaviti važan posao, a Delfina spava, jer se kasno vratila s bala”. “Ni jedna!” – odgovori starac i uspravi se u postelji. “Imaju posla, spavaju, neće doći! Tek na samrti shvatamo šta su deca. Vi njima dajete život, a ona vas teraju u grob. Kada bih imao blaga da im ostavim, one bi me previjale i negovale. Obe imaju kameno srce. Sve je bilo radi novca, sve je bilo samo pretvaranje. Nisam znao ni o čemu razgovarati. Strpljivo sam podnosio sve uvrede, a one su mi prodavale neko sitno zadovoljstvo. I tako su me kćeri izbacile iz svojih domova. Ja sam za sve kriv, ja sam ih naučio da me vređaju. Hoću da vidim svoje kćeri! Ja sam ih stvorio! One su moje!Ako ne dođu? – ponovi starac jecajući – “ja ću umreti, umreću od besa! Ja izdišem, mene strašno boli! Osveta! Moji zetovi ne daju im doći! Smrt Restou, smrt Alzašaninu. Oni su moji ubice !” Padne na zaglavlje kao da ga je malj udario. “Blagoslov im dajem” – reče naprežući se – “blagoslov”. Odjednom se sruši. Rastinjak ode do gospođe Resto da je obavesti da joj otac umire: “Gospodine grofe, recite gospođi da gosp. Gorio umire u jednoj bednoj rupi, bez novca i želi videti svoje kćeri”. Grof odgovara: “Ja mnogo ne držim do njega, on je iskvario svoje kćeri, unesrećio mene i narušio mir moga doma. Doći će da ga posete čim budu ispunile svoje obaveze prema meni i mome detetu”. Nakon toga ode do gđe. Nisenžan i zatekne je u postelji: “Prehladila sam se kada sam se vraćala s bala i očekujem lekara” – reče Delfina. “Da ste na samrti,
trebalo bi da otpuzite k svome ocu. On vas zove” – reče Ežen. “Moj otac jamačno nije toliko bolestan kako vi kažete. On bi svisnuo od tuge kada bi moja bolest postala pogibeljnom zbog toga izlaska. Doći ću posle lekarskog pregleda”. “Zašto ne nosite svoj sat?” Student joj šapne na uho: “Vaš otac nema čime kupiti pokrov u koji će ga večeras poviti. Založio sam sat, jer ništa drugo nema. "Idem, idem – ja ću pre vas stići”, reče Delfina. On je srećan što može javiti samrtniku da će mu bar jedna kćer doći. U sobi je doktor lečio čiču Goria. Pekli su mu leđa srebrnim nitratom. To je bio poslednji lek za koji nauka zna, ali lek bez pomoći. “Nema mu više pomoći, ne možemo ga spasiti. Treba mu obući belu košulju i promeniti posteljinu”, reče lekar. Gospođa Voker reče: “Čiča Gorio nema više ni santima. Ako bih dala čaršave za čoveka koji samo što nije izdahnuo, a i jedan se mora dati za pokrov, ko će meni nadoknaditi troškove ?” – udovica kao da nije u stanju izgubiti. “Uzmi prevrnute čaršave iz sobe br. 7, one su dobre za mrtvaca” – šapne sluškinji. “Nasie! Fifine!” reče otac. “Ah moji anđeli!” i odleti njegova duša. Delfina nije došla jer se posvađala s mužem oko novca, koji je tražila od oca. Gđa. Resto ipak je došla i kad ugleda oca, briznu u plač: “Oprostite moj oče! Svi me mrze, samo me vi volite. Ja sam bestidnica, nisam ga cenila. Otac je umro!” vrisnu grofica i onesvesti se. “Potražite sveštenika i položite starca na odar između dve sveće u praznu sobu”. Rastinjak napiše pismo baronu i grofici da pošalju ljude koji će podmiriti sve troškove oko sahrane. Sutradan Rastinjak i student medicine prijavili su starčevu smrt. Kako zetovi nisu poslali novac,niti je iko došao, Ežen je platio sveštenika, a student je u svojoj bolnici kupio bedni mrtvački sanduk da ga mogu pokopati. “Ako zetovi i kćeri ne budu hteli vratiti novac koji si dao, zapovedi da se ureže na grobu natpis”: “OVDE POČIVA G. GORIO OTAC GROFICE de RESTO i BARONICE de NISENŽAN SAHRANJEN O TROŠKU DVOJICE STUDENATA” Uzalud je Rastinjak dolazio kćerima, nisu ga htele primiti: “Njima je umro otac, pa su u velikoj žalosti”. Kada se vratio u pansion, Ežen je zaplakao kada je na ulazu spazio mrtvački sanduk jedva pokriven crnom čojom, stavljen na dve stolice u toj pustoj ulici. Jedno ružno škropilo bilo je umočeno u posudu punu svete vodice. To je bila siromaška smrt, bez sjaja, bez pratnje, bez prijatelja i rođaka. U crkvi dva sveštenika, pevač i crkvenjak obaviše pogreb za 70 franaka, jer crkva nije bila bogata da bi molila besplatno. Kada su smestili sanduk u pogrebnu kočiju, dođoše dvoja kola s grbovima grofa de Resto i barona de Nisenžan, ali prazna i otpratiše mrtvački sanduk do groblja Pere - Lašez. Spustiše telo čiče Goria u raku oko koje su bile sluge njihovih kćeri, koji se pomoliše sa sveštenikom, kada je zamolio kratku molitvu koju je platio student. Grobarima, da bi pokrili sanduk zemljom, Rastinjak je morao dati napojnicu. No on nije imao novca, pa je pozajmio od sluge Kristofa 20 santima. Tužno se zagleda u grob i u njemu pokopa svoju poslednju suzu koja odleti u nebo čim je pala na zemlju. U romanu «Čiča Gorio» jasno se vidi da povratak Burbona nije značio i potpuno uspostavljanje režima koji je bio na vlasti pre revolucije. Plemstvo je suviše oslabljeno da bi predstavljalo vodeću društvenu snagu. Ako je plemićka titula i dalje na ceni, ako se mesta u visokoj društvenoj administraciji po pravilu dodeljuju pripadnicima plemstva, buržoazija je snažnija od plemstva zato što je bogatija. Moć novca jača je od svega. Odnose među ljudima određuje novac kao neko mračno božanstvo. Sa tog aspekta nema suštinske razlike u odnosima ljudi bilo da se nalaze u pansionu gospođe Voker ili u salonu vikontese de Bosean. U oba slučaja na snazi su vučji zakoni. Pisac insistira na samom početku romana kako je ono o čemu on govori: «All
is true», «sve je istinito», «ona je tako istinita da svak može videti njene elemente oko sebe, u svojem srcu možda». Izvesno je da je priča istinita, u tom smislu što su njeni pojedini delovi, pojedinačne karakterne crte likova, kao i istorijski podaci, uzeti iz životne stvarnosti – «svak može videti njene elemente oko sebe».
U jednom trenutku razočaranja, kada je ljubavnik bio napustio, kazuje Rastinjaku istinu o životu i upućuje ga kako da se ponaša u društvu u koje hoće da uđe: "Dakle, gospodine de Rastinjak, postupajte s ljudima onako kako zaslužuju. Želite da uspete, ja ću vam pomoći. Uvidećete koliko je duboka ženska pokvarenost, izmerićete veličinu bedne ljudske sujete. Iako sam pažljivo čitala tu knjigu o svetu, bilo je stranica koje su mi ostale nepoznate. Sad znam sve. Ukoliko hladno budete računali, utoliko ćete bolje uspeti. Ako hoćete da vas se svet boji, udarite bez milosti. I ljude i žene smatrajte za poštanske konje koje ćete na svakoj stanici ostavljati da crknu, pa ćete ostvariti sve želje". Lik čiča-Gorija GorioIzmeđu gostiju pansiona posebnu pažnju privlači prezreni lik kome su se svi podsmevali – čiča Gorio, nekadašnji fabrikant rezanaca. Čiča Gorio je stekao bogatstvo za vreme revolucije prodajući brašno deset puta skuplje no što ga je kupovao. Kada je ostao udovac, svu svoju ljubav je posvetio dvema kćerima: kupovao im haljine, nakit, kočije; obezbedio im velik miraz i obe su se udale u aristokratske porodice. Starija kćer Anastazija postala je grofica de Resto, mlađa Delfina je postala baronica de Nisenžan. Kada su ušle u visoko društvo, njihove potrebe su postale veće - želele su da se istaknu na balovima i svečanim večerama. Novac su dobijale od oca koji je, zaslepljen očinskom ljubavlju, zadovoljavao njihove prohteve i hirove, rukovođen stavom: ''Očevi uvek treba da daju, pa da budu srećni. Uvek davati- to znači biti otac''. Dok je imao pare, pazile su ga i kao parajliju svakome pokazivale. A kad je nestalo novca, nemilosrdno su ga oterale. U pansionu Voker je našao sklonište, prezren i siromašan. Stalno menja spratove i iznajmljuje jeftine sobe. Odrekao se duvana, otpustio berberina, prestao je da se puderiše, nije više nosio skupa odela, bivao je sve mršaviji. Čiča Gorio '' koji je imao šezdeset i dve godine i izgledao kao da nema ni četrdeset (...), koji je imao nečeg mladalačkog u osmehu, sada je ličio na izlapelog, nemoćnog i bledog starca od sedamdeset godina''. Kada je ponestalo novca, prodao je nakit, zlatne tabakere, svećnjake, posuđe od srebra, uvek je kćerima davao sa suzama radosnicama u očima, srećan što su one zadovoljne i srećne. Kada bi u pansionu neko spomenuo ime neke od njegovih kćeri, osluškivao bi da čuje kako su izgledale, jesu li bile srećne, jesu li se lepo provele. Da je njegova ljubav slepa, pokazuje slučaj kada je zakupio stan da bi njegova kćer Delfina imala gde da se sastaje sa Rastinjakom. Tek na samrti, kad danima ne bilo njegovih kćeri jer nije bilo ni novca, prvi put će izraziti razočarenje i bunt : "Ne, one neće doći! Znam ja to ima već deset godina. Ja sam to pomišljao ponekad, ali nisam smeo da verujem". Umro je čiča Gorio sam i napušten od kćeri, kao ubogi siromah. Ispratili su ga samo Rastinjak i Kristof, domar gospođe Voker. Kćeri, za koje je sve žrtvovao, nisu došle na sahranu - poslale su prazne kočije i kočijaše. Čiča Gorio u jednom trenutku kaže Rastinjaku kako bi prodao Oca, Sina i
Svetog Duha da svojim ćerkama uštedi jednu suzu. Ono što pokreće Goria, zbog čega živi, jeste tragična, prevelika ljubav prema ćerkama. Balzakove junake pokreću strasti. Votren govori Rastinjaku o ljudima sa strastima u Parizu. Gorio je jedan od njih. Sa tog aspekta roman Čiča Gorio je duboka analiza ljudskih strasti. Ežen de Rastinjak Kao poseban značenjski sloj romana izdvaja se priča o Rastinjaku kao mladom čoveku koji ulazi u život. Ežen de Rastinjak je mladić koji je iz provincije došao u Pariz na studije prava. Tu je osetio velegradski život, upoznao siromaštvo i blagostanje, uporedio svoju porodicu u svetlu pariskog života i shvatio da mora nešto da promeni. Shvatio je da u velikom gradu mora imati zaštitnika da bi opstao i da bi mogao da uđe u visoko društvo koje je postalo njegova preokupacija i glavni cilj. Brzo je došao u vezu sa daljom rođakom vikontesom de Bozean i njena kuća mu je postala prva stepenica za ulazak u visoko društvo. Činjenica da je rođak vikontese de Bozean, koja je po svom imenu i po svom bogatstvu, jedna od najvećih plemkinja, otvarala mu je vrata aristokratskih kuća i obezbeđivala pozivnice za balove. Već na prvim koracima u ovo društvo Rastinjak mlad, neiskusan i čista srca doživljava poniženje : njegovo odelo, dolazak pešice na bal ili neuglednim kočijama, izazivaju podrugljive poglede i osmehe slugu koji mu otvaraju vrata. Prvi ulasci o tom društvu otkrili su mu neiskrenost, pritvornost, prevare, laž. Mladom i neiskusnom Rastinjaku žele da pomognu svojim savetima robijaš Votren i vikontesa Bozean. U Rastinjaku je dvojstvo : on je mlad, neiskusan, čist, neiskvaren, rešen da uspe. Ali on je opljačkao majku i sestre da bi kupio skupo odelo i vozio se kočijama, što je uslov da se uđe u visoko društvo. Po tome je sebičan, kao što su sebične kćeri čiča Goria. Ali će taj isti Rastinjak odbiti nečasnu Votrenovu ponudu da se oženi bogatom naslednicom Viktorinom pošto je ubijen njen brat. Rastinjak ima svoj put: "Moja je mladost još čista kao vedro nebo ko hoće da postane velik ili bogat čovek, treba da se pomiri s tim da mora lagati, povijati se, puzati i uspravljati se, laskati, pretvarati se. Ko pristane na to, zar ne znači da je pristao da bude sluga onih koji su lagali, povijali se, puzali. Prvo im treba biti sluga, pa onda postati njihov saučesnik. O, ne. Ja ću plemenito, kao svetac, radiću danju i noću da stičem bogatstvo samo svojim radom. To će bogatstvo vrlo sporo ići, ali ću zato spavati mirne savesti". Ali, kada postane ljubavnik Delfine de Nisenžan, kada oseti miris bogatstva, upoznaće vrednost novca i njegovo dejstvo na čoveka: kada ima novac, čovek je siguran, samouveren, prav i dostojanstven. Visoko društvo i, bogatstvo i moralna čistota to ne može da opstane jedno pored drugog, shvatio je Rastinjak. Sudbina čiča Goria iz temelja potresa Rastinjaka. Sahrana svoga stradalnika bez krivice ruši sve iluzije koje je Rastinjak gajio o svetu. Kada je morao da pozajmi franak od domara Kristofa da bi grobarima dao napojnicu, Rastinjaka obuzima tuga i gorčina. U tom trenutku je nestao dotadašnji Ežen de Rastinjak koji je želeo da svet osvaja trudom, zaslugom i vrlinom. Pojavio se novi Ežen de Rastinjak koji upućuje društvu preteće reči a sad je na nas dvoje red . Na ručak kod gospođe de Nisenžan odlazi Rastinjak koji prihvata borbu sa društvom Sen Žermena, ali prihvata i sredstva kojima se ono služi. Na kraju romana Rastinjak je spreman na bespoštednu borbu u kojoj pobeđuju najjači i najbezobzirniji.
Votren dobro je upoznao svet i iskusio društvene nepravde, pa nastoji da Rastinjaku otvori oči i ukaže mu na neprijatne istine. Za Votrena je Pariz obična kaljuga : Oni koji se u njoj ukaljaju, vozeći se kolima, to su pošteni ljudi, a oni koji se ukaljaju idući pešice, to su lopovi. "Ako vam se desi nesreća da ukradete neku sitnicu, pokazuju na vas na trgu pred Palatom pravosuđa kao na kakvo čudovište. Ali ako ukradete milion, onda će vas u salonima smatrati za poštenog čoveka". Pokvarenost je opšta pojava i oružje ljudi osrednjih osobina. U društvo treba krčiti put bleskom genija ili umešnom pokvarenošću. U ljudske mase treba ili uleteti kao topovsko đule, ili se uvući kao kuga. Poštenjem se ništa ne postiže.
Tipološke odlike romana Roman Čiča Gorio je složene strukture, tipološki višeznačan te se može odrediti i kao društveni roman, i kriminalistički i ljubavni i roman o vaspitanju ili o razvoju karaktera. Balzak neposredno i verno prikazuje stvarnost, analitički postupa u obradi, zauzima kritički odnos prema savremenim pojavama i likovima, prikazuje predstavnike različitih društvenih slojeva. "Ovakav skup ljudi - piše Balzak - sadrži uglavnom bitne elemente celog jednog društva". Pisac daje široku i vernu analitičku sliku društva prateći svoje likove u njihovom razvoju, sazrevanju, kretanju u različitim društvenim krugovima. Pored toga, u romanu se javlja zaplet karakterističan za kriminalističke romane. Nosilac tog značenjskog dela romana je tajanstveni lik Votren. U romanu su prikazana i tri ljubavna trougla. Lik glavnog junaka Ežena de Rastinjaka dat je u razvoju pa se roman može odrediti i kao roman o vaspitanju ili o razvoju karaktera.
