Pravni fakultet Novi Sad
Seminarski rad iz predmeta Međunarodno pravo
Humanitarne intervencije
STUDENT:
PROFESOR:
Novi Sad, novembar, 2014.
SADRŽAJ:
UVOD..................................................................................................................................................................... 3 1.
DOZVOLJENOST HUMANITARNE INTERVENCIJE............................................................................................. 6
ZAKLJUČAK ............................................................................................................................................................ 9 LITERATURA: ........................................................................................................................................................ 10
2
Uvod O pojmu suvereniteta do danas su se razvila i formulisala mnoga mišljenja i teorije, no, prvi tragovi upotrebe ovog pojma seţu do rimskog carstva, i u daleku 1576. godinu kada je Ţan Boden u svom fundamentalom delu „Šest knjiga o republici“, iskovao i razvio pojam suvereniteta kao glavnu temu politiĉkog i pravnog mišljenja. U tim prilikama Boden suverenitet objašnjava kao apsolutnu, veĉnu i neograniĉenu vlast drţave nad narodom. Kada se u odreĊenim politološkim i filozofskim debatama raspravljalo o fenomenu suvereniteta apriorno se polazilo od ove teze o apsolutnom drţavnom–nacionalnom suverenitetu istiĉući da je drţava ta koja konstantno manifestuje neprekidnost svoje vlasti. MeĊutim, danas ipak ne moţemo reći da je suverenitet prolazeĉi kroz razliĉite faze društvenog razvoja ostao imun na promene u meĊunarodnim odnosima. Već sada postoje odreĊeni otkloni kada je u pitanju pojam suvereniteta i više ne moţemo govoriti o drţavi kao apsolutnom vlasniku suvereniteta, njegovo znaĉenje je promenjeno i više se ne promatra samo sa stanovišta prava drţave već i kao njena duţnost. No, meĊutim,drţava i dalje ostaje kljuĉnim nosiocem suverenosti, s tim da joj ta suverenost implicira odreĊene odgovornosti i obaveze, kojih se drţava treba pridrţavati da bi joj se priznala Poveljom zagarantovana prava. Na tragu toga, primarna odgovornost i obaveza drţave je da zaštiti svoje stanovništvo ne samo od odreĊenih oblika fiziĉkog nasilja već i od svih drugih mogućih oblika nasilja koji će usloviti društvenu nesigurnost. Dakle, jasno je da drţavni suverenitet mora biti u vezi sa individualnim suverenitetom, šta više oni moraju biti u ravnoteţi, jer s jedne strane drţave se danas vide kao instrumenti koji se stavljaju na uslugu svojim graĊanima, drţava je ta koja se pojavljuje u ulozi zaštitinika individue i njenih temeljnih ljudskih prava. Sa druge strane individualni suvereniti pod kojim najĉešće podrazumevamo „fundamentalu slobodu svakog pojedinca garantovanu Poveljom Ujedinjenih nacija i kasnijim meĊunarodnim ugovorima unapreĊen je obnovljenom i širokom rasprostranjenom svešću o vaţnosti ljudskih prava.
3
Drţavni suverenitet, nekada posmatran iz ugla vladara, danas se mora posmatrati iz ugla naroda, te stoga moţemo govoriti o narodnom a ne drţavanom suverenitetu. Iz toga proizilazi da ukoliko stanovništvo trpi ozbiljnu štetu koja je rezultat unutrašnjih sukoba, pobune, represije ili propadanja drţave, kada je ta drţava nevoljna, i u nemogućnosti da zaustavi takvo stanje ili pak sama posegne za vršenjem nasilja nad svojim graĊanima kršeći njihova temeljna ljudska prava, ona se ne moţe više pozivati na naĉelo suverenosti i tvrditi da je ono štiti od kritike izvana ili vanjske intervencije. U takvoj situaciji princip neintervencije se stavlja u drugi plan a meĊunarodna zajednica ima odgovornost da zaštiti. Mnogi će reći da je ovakav stav u suprotnosti sa meĊunarodnim pravom i da nema uporište ni u jednom meĊunarodno–pravnom dokumentu, šta više Povelja Ujedinjenih nacija kao jedan od najvaţniji meĊunarodno–pravnih dokumenata kroz svoj ĉlan 2. stav 4. direktno proklamiran naĉelo neintervenicije istiĉući da se svi ĉlanovi u meĊunarodnim odnosima uzdrţavaju od pretnje ili upotrebe sile protiv teritorijalnog integiriteta ili politiĉke nezavisnosti svake drţave. Ako bi na takav naĉin razmišljali o intervencionizmu u meĊunarodnim odnosima, slepo sledeći pravnu normu onda bi bilo koja intervencija koja ide na uštrb suvereniteta jedne drţave bila nelegalna i nelegitimna. No, postavlja se pitanje da li mi taj naĉin prihvatimo i legalizujemo nasilje i da li je meĊunarodno humanitarno pravo, kao korektor ponašanja strana u sukobu, u kontradiktornosti sa svojom osnovnom svrhom, ciljem i misijom? Pored toga postavlja se pitanje etike/moralnosti u meĊunarodnim, meĊudrţavnim, meĊuljudskim odnosima. Da li je moralno i ljudski nemo gledati kako suverena drţava vrši direktno nasilje nad svojim stanovništvom i krši osnovana ljudska prava, da li je u toj situaciji moralno pozvati se na drţavni suverenitet i naĉelo neintervencije? 1 Humanitarna intervencija, kao oblik upotrebe oruţane sile radi zaštite ljudskih prava, izazivala je i još uvek izaziva brojne pravne dileme meĊu drţavama i internacionalistima. Strana vojna intervencija radi zaštite ljudskih prava je kontraverzna kako u sluĉaju kada se preduzme Somalija ili Kosovo – tako i onda kada izostane - stradanja Jermena ili Kurda u Turskoj.
1
Luka, Glušac (2010), Humanitarne intervencije u konceptu ljudske bezbjednosti, BZP
4
Ponovna upotreba unilateralne humanitarne intervencije krajem XX veka i najave nekih meĊunarodnih organizacija da će u svoju strategiju uvrstiti i pravo na upotrebu sile radi zaštite ljudskih prava bez odobrenja Saveta bezbednosti, kao i izostanak adekvatnih akcija Saveta bezbednosti u situacijama masovnih kršenja ljudskih prava, presudno su uticale na autora da se opredeli za prouĉavanje ovog problema. Pored toga, nedovoljna zastupljenost humanitarne intervencije u istraţivanjima domaćih autora znaĉajno je doprinela izboru teme ove disertacije. Humanitarna intervencija predstavlja predmet intezivne i dugotrajne debate u pravnoj, politiĉkoj i filozofskoj literaturi. Prilikom prouĉavanja humanitarne intervencije, u skladu sa temom ove disertacije, glavni akcenat je stavljen na pravnu analizu, dok njeni ostali aspekti predstavljaju uzgredne probleme koji se uzimaju u razmatranje samo kada je to neophodno za potrebe pravne analize. 2 Humanitarna intervencija spada u domen meĊunarodnog prava odnosno u deo meĊunarodnog prava koji reguliše upotrebu sile u meĊunarodnim odnosima. Humanitarna intervencija izaziva u meĊunarodnom pravnom poretku tenzije izmeĊu suverenosti i zabrane upotrebe sile, na jednoj strani, i zaštite ljudskih prava i pravde, na drugoj strani. Kod humanitarne intervencije se suprostavljaju naĉelo neintervencije i zahtev za spreĉavanjem ili zaustavljanjem ozbiljnog i masovnog kršenja ljudskih prava. Sve ove vrednosti su postulati na kojima se bazira današnje meĊunarodno pravo. Suverenost je najstarija meĊu njima i drţave, naroĉito one koje nisu moćne, ljubomorno ĉuvaju ovu tekovinu koju su teškom mukom stekle. Zabrana upotrebe sile je našla svoje mesto u meĊunarodnom pravu tek nakon stradanja koja su donela dva svetska rata i postala je temelj savremenih meĊudrţavnih odnosa. Poštovanje ljudskih prava je vrednost koja je najkasnije izgradila sebi mesto u meĊunarodnom pravu, ali je svojim intezivnim razvojem dostigla takav znaĉaj da je neki smatraju vaţnijom od suverenosti i zabrane upotrebe sile. 3
2
Davorka, Matić – Robert, Mikac (2010), Humanitarni intervencionizam: etiĉka, pravna i sigurnosna pitanja u 21.
stoljeću, Polemos br.13. 3
Luka, Glušac (2010), Humanitarne intervencije u konceptu ljudske bezbjednosti, BZP
5
1.
Dozvoljenost humanitarne intervencije
Humanitarna intervencija, pojam i aktivnost koja je sama po sebi kontroverzna bez obzira da li bila pokrenuta ili ne. To je jedno od najosetljivijih i najkompleksnijih politiĉkih pitanja današnjice na koje ne postoje jednostavni i konkretni odgovori. U teorijskim, a i politiĉkim krugovima najĉešće je definišu kao snaţnu akciju preduzetu od drţava ukljuĉujući i upotrebu oruţane sile prema ili u drugoj drţavi bez pristanka njene vlade, sa ili bez odluke Veća sigurnosti Ujedinjenih nacija u cilju spreĉavanja ili zaustavljanja brutalnog, masovnog nasilja nad ljudskim pravima ili meĊunarodnom humanitarnom pravu.4 Kao jedno od najvaţnih globalnih društveno–politiĉkih pitanja humanitarna intervencija je još jednom uspela da zavadi tradicionalne škole mišljenja unutar meĊunarodnih odnosa pa tako imamo razliĉite teorijske poglede na pitanje intervencionizma. Pristalice teorije meĊunarodne društvene solidarnosti su kategoriĉni kada je u pitanju intervencionizam ĉvrsto zastupajući stav da drţave imaju legalno i moralno pravao i obavezu da intervenišu u izuzetnim sluĉajevima kada se ne poštuje minimum humanitarnih standarda, a suštinu njihovog stava ĉini ideja o prošitivanju osnovne uloge i svrhe Ujedinjenih nacija na zadatke zaštite ljudi. Promatrana iz liberalistiĉkog ugla humanitarna intervencija je opravdana, a opravdanje je popriliĉno jednostavno postavljeno i polazi od toga da ukoliko verujemo u osnovna ljudska prava, dakle ona prava koja apriorno pripadaju svakoj osobi samom ĉinjenicom da je ona ljudsko biće, moramo verovati da se ona moraju štiti univerzalno i ĉiniti šta god moţemo da ih oĉuvamo. Ovakva liberalistiĉka konceptualizacija nalazi uporište u analogiji Pitera Singera koji je ovu dilemu da li intervenisati uporedio sa dilemom da li treba pomoći nepoznatom detetu koje se davi ako takva pomoć ne ugroţava pomagaĉa. Ovakva Singerova postavka po kojoj on odgovornim za delovanje smatra svakog ko je u stanju da deluje postaće jedan od tri liberalistiĉka pristupa koja povezuju ljudsku patnju sa univerzalnom duţnošću da se deluje. 4
Davorka, Matić – Robert, Mikac (2010), Humanitarni intervencionizam: etiĉka, pravna i sigurnosna pitanja u 21.
stoljeću, Polemos br.13.
6
Pored toga liberali uporište za intervenciju odnosno odgovornost za delovanje ĉitaju iz meĊunarodnog prava i teorije pravde Dţona Rolsa. Kada je reĉ o pristupu utemeljenom na meĊunarodnom pravu on svoje utemeljenje nalazi u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima, taĉnije u ĉlanu 28. deklaracije koji kaţe „svako ima pravo na društveni i meĊunarodni poredak u kojem prava i slobode objavljeni u ovoj Deklaraciji mogu biti potpuno ostvareni“.(Univerzalna deklaracija UN-a, 28) Sa druge strane kada je reĉ o pristupu koji je utemeljen na Rolsovom principu pravde, koji se opet sam po sebi temelji na dva principa, principu slobode, gde svako ima prava na jednake fundamentalne slobode ukljuĉujući i politiĉku slobodu, slobodu da se uĉestvuje u politiĉkom procesu, religijsku slobodu, slobodu govora i okupljanja, kao i slobode povezane sa vladavinom prava–ukljuĉujući i zaštitu telesnog integriteta, i principu jednakih mogućnosti koji iskljuĉuje svaki vid klasnih ili porodiĉnih, a zašto ne i rasnih, etniĉkih ili nacionalnih razlika, već poziva na jednake mogućnosti i izglede za sve ljude, on se moţe primeni na svetski nivo.5 Pored svega nevedenog opravdanost intervencionizma se moţe dovesti i u vezu sa konceptom ljudske sigurnosti, koji se prvi put spominje dvadesetih godina prošlog veka u UNovim a posebno izveštaju UNDP-a iz 1994. godine, koji ljudsku sigurnost definiše kao stanje u kojem su ljudi osloboĊeni od trauma koje opterećuju ljudski razvoj, ljudska sigurnost znaĉi, kao prvo, sigurnost od takvih hroniĉnih pretnji kao što su glad, bolest i represija, a kao drugo, znaĉi zaštitu od iznenadnih i štetnih poremećaja svakodnevnice–bilo u domovima, na radnim mestima ili u zajednicama, i koji je kao takva podreĊen suverenitetu drţave. Da ovakav stav ne bi bio shvaćen kao onaj koji zanemaruje drţavnu sigurnost vratićemo se na tezu da drţavni i individualni suverenitet moraju biti u ravnoteţi, te stoga i ljudska sigurnost mora biti u vezi sa drţavnom sigurnošću, šta više ona je neodvojiva od drţave jer se drţava pojavljuje kao garant kljuĉnih elemenata sadrţanih u konceptu ljudske sigurnosti. No, šta se dešava kada drţava zanemari ljudsku sigurnost, kada stanovništvo trpi ozbiljnu štetu koja je rezultat 5
unutrašnjih
sukoba
uzrokovanih
ekonomskom
nesigurnošću,
zdravstvenom
The Role of the United Nations, the African Union and Africa’s Sub-Regional Organizations in Dealing with
Africa’s Human Rights Problems: Connecting Humanitarian Intervention and the Responsibility to Protect, Jeremy Sarkin
7
nesigurnošću, ekološkom nesigurnošću, politiĉkom nesigrunošću, represijom i nesigurnošću zajednice?
Jasno je da se u tom sluĉaju sukobljavaju dva koncepta, koncept ljudske sigurnosti i drţavnog suvereniteta, a pravo pitanje je kome u toj situaciji dati prednost ljudima ili drţavi, moralu ili interesima kao treĉoj kategoriji. S razlogom u ovu raspravu o intervencionizmu uvodimo ovu kategoriju interesa, jer vrlo ĉesto oni, kako je to praksa pokazala, bivaju elementom prevage u odluci da li intervenitrati ili ne. Šta više uz probleme finasiranja, materijalnih resursa i bojazi od stradanja vlastitogog osoblja, nepostojanje strateških nacionalnih i globalnih interesa za intervenciju se sve ĉešće istiĉe kao glavni razlog protiv intervencije. Praksa iz Afganistana, Iraka, Sudana, Somalije, Ruande, Bosne i Hercegovine, Libije, Sirije, Malija nam pokazuje da su interesi zapravao kljuĉni elemnt na tasu vage na kojem se vaga odluka da li intervenirati i zaštititi ljudska prava. MeĊunarodna, svetska zajednica je upravo u ovim kriznim podruĉjima testirala svoje pristupe i pokazala svoje pravo lice. Na primeru Irka se videlo da se moţe intervenirati i bez saglasnosti Veća sigurnosti, da ne ulazimo u raspravu o stvarnim razlozima za ovu intervenciju, dok su primeri Ruande i Bosne i Hercegovine najoĉigledniji primeri svog licemerstva i tzv. humanosti meĊunarodne zajednice kada nije reagovala na gnusne zloĉine ĉekajući da se u tim podruĉjima desi genocid kako bi reagovala i ukazala se kao veliki spasioc i zaštitnik ljudskih prava. Sve su prilike da isti genocidni scenariji oĉekuje i Siriju. Sirija je i dalje poprište najkrvavijih sukoba, u Siriji se se dešavaju masovna ubistva svet i meĊunarodna zajednica i dalje nemo posmatraju masovne zloĉine koje vrši vlada jedne suverene drţave.
8
Zaključak
Drţavni suverenitet implicira odgovornost vlasnika suvereniteta tj. drţave da zaštiti svoje stanovnike i obezbedi poţeljni nivo sigurnosti u svim njenim dimenzionalnim oblicima. Ukoliko njeno stanovništvo trpi štetu, koja je rezultat unutrašnjih sukoba, nasilja, represije i ukoliko drţava odnosno njena vlast posegne za nasiljem, te sisitemski krši ljudska prava, ukoliko je primetan gubitak ljudskih ţivota sa postojanjem genocidne namere sa ili bez nje, gubitak koji je rezultat nemarnog postupanja drţave ili zanemarivanje ili nesposobnost drţave da ga spreĉi, ukoliko je prisutno etniĉko ĉišćenje bilo da je izazvano ubistvima, prisilnim isterivanjem i terorom meĊunarodna zajedenica i svet su odgovorni da deluju – intervenišu. MeĊunarodna zajednica i svet od Sirije ne smeju napraviti novu Ruandu i Bosnu i Hercegovinu. Intervencija u Siriji mora biti brţa i efikasnija u protivnom meĊunarodna zajednica i svet će biti glavni krivci za tragediju sirijskog naroda.
9
Literatura:
Davorka, Matić – Robert, Mikac (2010), Humanitarni intervencionizam: etiĉka, pravna i sigurnosna pitanja u 21. stoljeću, Polemos br.13. Ilija, Vujaćić – Ĉedomir, Ĉupić (2009), Konslolidacija demokratije – 20 godina nakon pada Berlinskog zida, Zbornik radova, Beograd, FPN, KAS. Jovan. Ćirić (2008), Suverenitet u savremeno doba, filozofija i društvo, orginalni nauĉni rad Luka, Glušac (2010), Humanitarne intervencije u konceptu ljudske bezbjednosti, BZP Mirza, Smajić (2012), Evolucija koncepta sigurnostu u savremenim sigurnosnim studijama, Sarajevski ţurnal za društvena pitanja, (jesen – zima) Nermin, Lapandić – Mirnes, Alibašić,(2009) Suverenitet i NATO, nauĉni skup sa meĊunarodnim uĉešćem, Bijeljina, Sinergija Olga, Mitrović (2010), Analiza argumenata „za i protiv“ rata u Iraku 2003.godine u svetlu principa pravednog rata, BZB The Role of the United Nations, the African Union and Africa’s Sub-Regional Organizations in Dealing with Africa’s Human Rights Problems: Connecting Humanitarian Intervention and the Responsibility to Protect, Jeremy Sarkin Humanitarian intervention in a post-Iraq, post-darfur world: is there now a duty to prevent genocide even without security council approval? Sarah Mazzochi Moral Internationalism and the Responsibility to Protect, Anne Orford
10
