Izvor: Studije kulture, kulture, zbornik, ur. Jelena Đ or đ ev i ć , Beograd: Službeni glasnik, 2008, str.
Stjuart Hol
KODIRANJE, DEKODIRANJE Stjuart Hol (Stuart Hall), rođen na Jamajci, jedan je od najvažnijih teoretičara i
istraživača i direktor Birmingemskog centra za savremene studije kulture. Bio je aktivan u pokretu britanske Nove levice, osnivač ,,New left review" („Revija nove levice") i saradnik u teoretskom časopisu britanske komunističke partije ,,Marxism today" („Marksizam danas"). U svom radu nastojao je da udruži politički angažman sa osnovnim teorijskim tokovima druge polovine XX veka. Najznačajnija dela: Kodiranje i dekodiranje dekodiranje u televizijskom diskursu (Encoding and Decoding in the Television Discourse, 1973), Nadgledanje Nadgledanje krize (Policing the Crisis, 1978), Otpor kroz rituale (Resistance Through Rituals, 1989), Pitanje kulturnog identiteta (Questions (Questions of Cultural Identity, 1996), Kulturne reprezentacije reprezentacije i praksa praksa označ avanja avanja (Cultural Representations and Signifying Practices, 1997). Ovaj esej predstavlja jedan od centralnih tekstova studija kulture, medijskih i komunikoloških studija. Smatra se jednim od prelomnih trenutaka u studijama medija, predstavljajući otklon od klasi č ne ne kritič ke ke teorije i analiza Frankfurtske škole, s jedne strane, i empirijskih analiza uticaja medijskih sadržaja na publiku, s druge strane. On odstupa od linearnog tuma č enja enja odnosa izme đ u pošiljalaca i primalaca poruka, kao i od tumač enja enja medija kao ogledala stvarnosti. Istovremeno, on predstavlja prekid sa shvatanjem medija medija kao središtem manipulativnih manipulativnih strategija kapitala kapitala i klase na vlasti na osnovu kojeg se publika smatrala pasivnim primaocem poruka. Hol, oslanjaju ći se na lingvistič ke ke i semiološke teorijske modele, nudi jedan nov model koji pretpostavlja da mediji prenose ideološke poruke dominantnih grupa, što zna č i da oni obra đ uju uju stvarnost, da oni to č iine ne prema formalnim zahtevima odre đ enog enog medija i da na taj nač in in nude zeljena zna č enja enja stvarnosti. Na osnovu složenog procesa izgra đ ivanja ivanja znač enja enja na razli č itim itim nivoima komunikacije, na kraju lanca se nalazi publika koja ta znač enja enja dekodira ili interpretira na razli č ite ite nač ine. ine. Publika može prihvatiti dominantan, hegemonijski kod, to
276
Studije kulture
jest prihvatiti sliku stvarnosti koju mediji stvaraju, može tu sliku preispitivati ili se suprotstavljati znač enjima koja joj se nude.
Istraživanje masovnih medija tradicionalno konceptualizuje proces komunikacije kao kružnog ili upravljačkog kola. Model je kritikovan zbog njegove linearnosti - pošiljalac/poruka/primalac - usredsređenosti na nivo razmene poruka i odsustva strukturnog razumevanja različitih momenata kao složene strukture odnosa. No, moguće je (i korisno) razmišljati o ovom procesu kao jednoj strukturi koja nastaje i održava se artikulacijom povezanih, ali odvojenih momenata proizvodnje, kruženja, distribucije, potrošnje, reprodukcije. To bi značilo shvatiti proces kao „složenu strukturu dominacije", održavanu artikulacijom povezanih praksi, od kojih svaka, ipak, zadržava svoju posebnost i vlastiti specifični modalitet, vlastite forme i uslove postojanja. „Predmet" ovih praksi su značenja i poruke u obliku nosilaca specifične vrste znakova organizovanih, kao i svaki oblik komunikacije i jezika, delovanjem kodova unutar lanca sintagmi nekog diskursa. Tako se, u određenom momentu (momentu „proizvodnje/kruženja"), aparati, relacije i prakse javljaju u obliku simboličkih nosilaca u okvirima „jezičkih" pravila. To je diskurzivna forma u kojoj se odvija cirkulacija „proizvoda". Na svom proizvodnom kraju proces, dakle, zahteva svoje materijalne instrumente - svoja „sredstva" - kao i sopstvene skupove društvenih (proizvodnih) odnosa - organizaciju i kombinaciju praksi unutar medijskih aparata. No, cirkulacija proizvoda kao i njegovo distribuiranje različitoj publici odvija se u diskurzivnom obliku. Pošto se ostvari, diskurs mora biti preveden - iznova transformisan - u društvene prakse kako bi se kolo zatvorilo i imalo efekta. Bez „značenja", ne može biti ni „ роtrošnje". Ako značenje nije artikulisano u praksi, ne može imati efekta. Vrednost ovog pristupa je u tome što, premda je svaki od momenata artikulacije nužan za kruženje, nijedan momenat ne garantuje sledeći koji ga artikuliše. Kako svaki ima svoj specifični modalitet i uslove postojanja, svaki može da provali ili prekine „protok formi" od čijeg kontinuiteta zavisi tok efektivne proizvodnje (odnosno „reprodukcije"). Mada nikako ne želimo da ograničimo istraživanje na „praćenje samo onih tragova koji proizlaze iz analize sadržaja", moramo priznati da diskurzivna forma poruke ima povlašćeno mesto u komunikacijskoj razmeni (sa stanovišta kruženja) i da su momenti „kodiranja" i „dekodiranja", iako „relativno autonomni" u odnosu na proces komunikacije u celini, određ ujući momenti. „Sirove" istorijske događaje ne mogu, u tom obliku, emitovati, recimo, televizijske vesti. Događaji se mogu označiti jedino unutar audio-vizuelnih formi televizijskog diskursa. U momentu kad neki istorijski događaj potpadne pod diskurzivni znak, podleže svim složenim formalnim „pravilima" po kojima jezik označava. Paradoksalno, događaj mora da postane „priča" pre nego što postane komunikativni događ aj.
Kodiranje, dekodiranje
U tom momentu „dominiraju" formalna potpravila, ali bez brisanja postojanja tako označenog istorijskog događaja, društvenih odnosa u kojima deluju pravila i društvenih i političkih posledica tako označenog događaja. „Forma poruke" nužna e „pojavna forma" događaja na njegovom putu od izvora do primaoca. Transponovanje u „formu poruke" (ili način simboličke razmene) i iz nje, nije slučajan momenat koji možemo po volji uzeti ili ne uzeti u obzir. „Forma poruke" e određujući momenat, iako se na drugom nivou sastoji samo od površinskih kretanja u sistemu komunikacije i, na sledećem, mora da bude integrisana u društvene odnose komunikacijskog sistema u celini, čiji je samo deo. Generalno posmatrano, ovako bismo grubo mogli opisati televizijski komunikacijski proces. Institucionalne strukture emitera, s njihovom praksom i mrežama proizvodnje, organizovanim odnosima i tehničkom infrastrukturom, neophodne su za proizvodnju programa.Ovde proizvodnja stvara poruku. U izvesnom smislu, dakle, kolo počinje ovde. Proizvodni proces, razume se, nije bez „diskurzivnog" aspekta: i on je sasvim uokviren značenjima i idejama - primenjeno poznavanje proizvodne rutine, istorijski odredena tehnička umeća, profesionalne ideologije, institucionalno znanje, definicije i pretpostavke, pretpostavke o gledalištu i tako dalje, uokviruju pravljanje programa preko ove proizvodne strukture. Osim toga, iako proizvodne strukture televizije stvaraju televizijski diskurs, one nisu neki zatvoren sistem. One izvlače teme, tretman, dnevni red, događaje, osoblje, viđenje gledališta, „definicije situacije" iz drugih izvora i drugih diskurzivnih formacija u okviru šire društveno-kulturne i političke strukture čiji su samo poseban deo. Filip Eliot je to sažeto izrazio u tradicionalnijem okvir u raspravh'ajući o načinu na koji je publika istovremeno „izvor" i „primalac" televizijske poruke. Tako su, da se poslužimo Marksovim pojmovima, kruženje i recepcija, zaista „momenti" proizvodnog procesa televizije i inkorporisani su, posredstvom brojnih iskrivljenih i strukturisanih „ роvratnih informacija" u sam taj proizvodni proces. Potrošnja ili recepcija televizijske poruke je, dakle, i sama jedan „momenat" proizvodnog procesa u širem smislu, mada „predominantan", jer je „odredište realizacije" poruke. Stoga proizvodnja i recepcija televizijske poruke nisu identične, ali su povezane kao diferencirani momenti unutar celine društvenih odnosa procesa komunikacije. U određenom trenutku, emiterske strukture ipak moraju preneti kodirane poruke u obliku smislenog diskursa. Da bi se njihov proizvod „realizovao", institucionalno-društveni odnosi proizvodnje moraju podleći diskurzivnim pravilima jezika. Tako nastaje novi momenat diferencijacije kojim dominiraju formalna jezička i diskurzivna pravila. Da bi poruka imala „dejstva" (kako god definisanog), zadovoljila „potrebu" ili bila „upotrebljena", prethodno mora da bude prisvojena kao smislen diskurs i mora da bude smisleno dekodirana. Upravo taj skup dekodiranih značenja koji „deluje", utiče, zabavlja, upućuje ili ubeđuje, ima veoma složene opažajne, saznajne, emocionalne i ideološke posledice na ponašanje. Struktura u „odlučujućem" momentu primenjuje kod i odašilje
277
278
Studije kulture
„poruku": u drugom odlučujućem momentu „poruka" dekodiranjem ulazi u strukturu društvene prakse. Sada nam je sasvim jasno da se taj ponovni ulazak u praksu javne recepcije i „upotrebe" ne može shvatiti samo u bihevioristič-kim kategorijama. Tipični procesi identifikovani pozitivističkim istraživanjima izolovanih elemenata - dejstva, upotrebe, „gratifikacije" - i sami su uokvireni strukturama razumevanja i proizvedeni društveno-ekonomskim odnosima koji oblikuju njihovu „realizaciju" na recepcijskom kraju lanca i omogućuju da se značenja označena diskursom transponuju u praksu ili svest (odnosno dobiju društvenu upotrebnu vrednost ili političko dejstvo). program kao „značenjski’’ diskurs kodiranje
dekodiranje
značenjske strukture 1
značenjske strukture 2
okviri znanja proizvodni odnosi tehnička infrastruktura
okviri znanja proizvodni odnosi tehnička infrastruktura
Očito je da ono što smo na dijagramu nazvali „smislene strukture 1" i ,,smislene strukture 2" ne moraju biti isto. Tu nema „neposredne identičnosti". Kodovi kodiranja i dekodiranja ne moraju biti savršeno simetrični. Stepeni simetrije odnosno stepeni „razumevanja" i „pogrešnog razumevanja" u komunikacijskoj razmeni - zavise od ustanovljenog stepena simetrije/asimetrije (odnosa ekvivalencije) između pozicija „personifikacija" – šifranta-pošiljaoca i dešifranta primaoca. A to opet zavisi od stepena identičnosti ili neidentičnosti između kodova koji savršeno ili nesavršeno prenose, prekidaju ili sistematski deformišu ono što se prenosi. Nedostatak sklada između kodova umnogome zavisi od strukturnih razlika u odnosu i položaju izmedu emitera i publike, ali unekoliko i od asimetrije između kodova „izvora" i „primaoca" u momentu transformacije u i iz diskurzivne forme. Ono što se naziva „deformisanjem" ili „pogrešnim razumevanjem" upravo nastaje iz nepostojanja ekvivalencije izmedu dve strane u komunikacijskoj razmeni. I to, opet, ne definiše „relativnu autonomiju", nego „determinisanost" ulaska i izlaska poruke u njenim diskurzivnim momentima. Primena ove rudimentarne paradigme već počinje da transformiše naše razumevanje starijeg termina - televizijskog „sadržaja". Tek počinjemo da shvatamo kako ona može da transformiše i naše razumevanje recepcije publike, „čitanja" i reakcije. Počeci i krajevi već su naglašavani u istraživanjima komunikacije, pa moramo biti oprezni. Ipak, izgleda da ima osnova mišljenje da je,
Kodiranje, dekodiranje
možda, na vidiku jedna nova i uzbudljiva, sasvim drugačija faza u istraživanju publike. Primena semiotičke paradigme na svakom kraju komunikacijskog lanca obećava da će prognati biheviorizam koji već dugo prati istraživanje medija, posebno u pristupu njihovoj sadržini. Iako znamo da televizijski program nije stimulacija, kao udar po čašici kolena, tradicionalni istraživači gotovo da nisu bili u stanju da konceptualizuju proces komunikacije bez upadanja u neku vrstu biheviorizma. Znamo da, kako je primetio Gerbner, predstave nasilja na televizijskom ekranu „nisu nasilje već poruke o nasilju", ali i dalje istražujemo problem nasilja kao da nismo u stanju da shvatimo tu epistemološku razliku. Televizijski znak je složen: sastoji se od spoja dva tipa diskursa - vizuelnog i zvučnog. On je, osim toga, i ikonički znak, po Persu, pošto „poseduje neka od svojstava stvari koju predstavlja". Upravo to je izazvalo veliku zbrku i obezbedilo tlo za intenzivne kontroverze u istraživanjima vizuelnog jezika. Pošto vizuelni diskurs prevodi trodimenzionalni svet u dvodimenzionalne plohe on, naravno, ne može da bude referent ili pojam koji označava. Pas na filmu može da laje, ali ne može da ujeda! Stvarnost postoji izvan jezika, ali je stalno posredovana jezikom i kroz njega: ono što možemo da znamo i kažemo mora se proizvesti u diskursu i kroz njega. Diskurzivno „znanje" nije proizvod transparentnog predstavljanja „stvarnog" u jeziku, već jezička artikulacija stvarnih odnosa i uslova. Stoga nema razumljivog diskursa bez delovanja koda. Ikonički znaci su otud i kodirani znaci čak i ako ovde kodovi deluju drugačije nego kod drugih znakova. U jeziku ne postoji nulti stepen. Naturalizam i „realizam" - navodna vernost predstave predstavljenoj stvari ili pojmu - rezultat je, učinak, specifične jezićke artikulacije „stvarnog". Ona je rezultat diskurzivne prakse. Neki znaci, naravno, mogu biti tako rasprostranjeni u konkretnoj jezičkoj zajednici ili kulturi i tako rano naučeni da izgleda kao da nisu konstruisani - rezultat artikulacije između znaka i označenog - već kao „prirodno" dati. Jednostavni vizuelni znaci kao da su u tom smislu bezmalo dostigli „univerzalnost": mada ostaje činjenica da su čak i naizgled „prirodni" vizuelni kodovi kulturno specifični. To, medutim, ne znači da nikakvi kodovi nisu umešani, već pre da su kodovi duboko naturalizovani. Delovanje naturalizovanih kodova ne otkriva transparentnost i „naturalnost" jezika, već dubinu, uobičajenost i bezmalo univerzalnost primenjenih kodova. Oni proizvode naizgled „prirodna" prepoznavanja. Posledica (ideološka) je prikrivanje postojeće prakse kodiranja. No, ne smemo biti zavarani prividima. Ono što naturalizovani kodovi, zapravo, pokazuju este stepen sviknutosti koji se postiže kada postoje temeljna poravnatost i reciprocitet - ostvarena ekvivalencija - između kodiranja i dekodiranja u razmeni značenja. Funkcionisanje kodova na strani dekodiranja često poprima status naturalizovanih percepcija. To nas navodi da pomislimo da vizuelni znak za „kravu" zaistajesre životinja, krava (pre no njena predstava ). Ali ako razmislimo o vizuelnoj predstavi krave u priručniku za životinjsku farmu - i još više, o lingvističkom znaku „krava" - videćemo da su oba, na različite načine,
279
280
arbitrarna u odnosu na pojam životinje koju predstavljaju. Artikulacija arbitrarnog znaka - vizuelna ili verbalna - sa pojmom na koji se odnosi nije proizvod prirode nego konvencije, a konvencionalnost diskursa zahteva umešanost, podršku kodova. Tako je Eko tvrdio da ikonički znaci „izgledaju kao objekti u stvarnom svetu, jer reprodukuju uslove (to jest, kodove) percepcije posmatrača". Ti „uslovi percepcije" su, međutim, rezultat visokokodiranog, makar i nesvesnog, skupa operacija dekodiranja. Ikonički znaci su, ipak, posebno podložni tome da budu „čitani" kao prirodni, pošto su vizuelni kodovi percepcije široko ras prostranjeni i pošto je ovaj tip znakova manje arbitraran od jezičkog: jezićki znak „krava" ne poseduje nijedno svojstvo stvari koju predstavlja, dok vizuelni znak kao da imaneka od njih. To nam može pomoći da razjasnimo zbrku u savremenoj lingvističkoj teoriji i da precizno definišemo kako se neki ključni termini koriste u ovom tekstu. Lingvistička teorija često primenjuje razliku izmedu „denotacije" i „konotacije". Termin „denotacija" često se izjednačava sa bukvalnim značenjem znaka: pošto je to bukvalno značenje gotovo univerzalno prepoznatljivo, naročito kad se koristi vizuelni diskurs, „denotacija" se često brka sa bukvalnim transkribovanjem „stvarnosti" u jezik - otud i sa „prirodnim znakom", onim koji je prozveden bez intervencije koda. S druge strane, „konotacija" se koristi jednostavno za manje fiksirana i otud konvencionalnija i promenljivija asocijativna značenja, koja očito variraju od jednog do drugog slučaja i zato moraju da zavise od intervencije kodova. Mi na taj način ne koristimo razliku denotacija/konotacija. Sa našeg stanovišta, razlika je samo analitič ka. Korisno je kad se u analizi može primeniti grubo, jednostavno pravilo kojim razlikujemo one aspekte znaka koje izgleda svak a ezička zajednica u ma kom vremenu uzima kao njegovo „bukvalno" značenje (denotaciju) od asocijativnijih značenja znaka koja on može da pobudi (konotaciju). Ali, analitičke distinkcije ne smeju se brkati sa distinkcijama u realnom svetu. Tek u retkim slučajevima znaci organizovani u diskurs označavaju jedino svoje „bukvalno" (odnosno, gotovo univerzalno prihvaćeno) značenje. U realnom diskursu većina znakova kombinuje denotativne i konotativne aspekte (kako smo ih napred redefinisali). Zato bi se moglo postaviti pitanje zbog čega uopšte zadržavamo razliku među njima. To je uglavnom stvar analitičke vrednosti. Zbog toga što se čini da znaci poprimaju svoju punu ideološku vrednost - čine se otvorenijim za artikulisanje sa širim ideološkim diskursima i značenjima - na nivou njihovih „asocijativnih" značenja (odnosno, na saznajnom nivou) - pošto tu „značenja" nisu vidno fiksirana u prirodnoj percepciji (odnosno nisu potpuno naturalizovana), pa se fluidnost njihovog značenja i asocijacije mogu potpunije iskoristiti i transformisati. Dakle, situacione ideologije na spoznajnom nivou znaka menjaju i transformišu označavanje. Na tom nivou jasnije možemo sagledati aktivnu intervenciju ideologija u diskursu i na njemu: tu je znak otvoren za nove naglaske i, po Vološinovu, tu u potpunosti ulazi u borbu
Studije kulture
Kodiranje, dekodiranje
oko značenja - klasnu borbu u jeziku. To ne znači da je denotativno ili „bukval-no" značenje izvan ideologije. Zapravo, mogli bismo da kažemo da je njegova ideološka vrednost snažno fiksirana - pošto je postao toliko univerzalan i „prirodan". Termini „denotacija" i „konotacija" su, dakle, samo korisna analitička sredstva za razlikovanje, u konkretnim kontekstima, ne prisustva ili odsustva ideologije u jeziku, već različitih nivoa na kojima se ideologije i diskursi preklapaju. Nivo konotacije vizuelnog znaka, njegove kontekstualne referentnosti i pozicioniranja u različitim diskurzivnim poljima značenja i asocijacije je tačka u kojoj se, već kodirani, znaci presecaju sa dubokim semantičkim kodovima neke kulture i dobijaju dodatne, aktivnije ideološke dimenzije. Ovde možemo uzeti primer iz reklamnog diskursa. I tu, takođe, nema „čisto denotativne", a sigurno ne „prirodne" reprezentacije. Svaki vizuelni znak u reklami konotira neki kvalitet, situaciju, vrednost ili zaključak, koji je prisutan kao implikacija ili implicitno značenje, zavisno od konotacijskog pozicioniranja. U Bartovom primeru, džemper uvek označava „toplu odeću" (denotacija), pa time aktivnost ili vrednost da vam „bude toplo". Ali, može, na konotativnijim nivoima, da označava i „dolazak zime" ili „hladan dan". U specijalizovanim modnim potkodovima džemper može da konotira modni stil haute couture ili, alternativno, neformalni stil odevanja. Ali, postavljen u odgovorajuću vizuelnu pozadinu i pozicioniran romantičnim potkodom, može da konotira „dugu jesenju šetnju šumom". Kodovi ovog nivoa jasno sažimaju relacije znaka sa širim univerzumom ideologija u nekom društvu. Ti kodovi su sredstva kojima se, u konkretnim kontekstima, moć i ideologija služe za označavanje. Oni povezuju znake sa „mapama značenja" koje klasifikuju svaku kulturu; a te „mape društvene stvarnosti" imaju čitav niz društvenih značenja, praksi i upotreba, a moć i interes su ,,upisani" u njih. Konotativni nivoi označivača, primećuje Bart, „tesno komuniciraju s kulturom, znanjem, istorijom i upravo kroz njih, da tako kažem, životni svet plavi lingvistički i semantički sistem. Oni su, ako hoćete, fragmenti ideologije". Takozvani denotativni nivo televizijskog znaka fiksiran je određenim, vrlo složenim (ali ograničenim ili „zatvorenim") kodovima. Ali, njegov konotativni nivoje, iako i sam zatvoren, otvoreniji, podložniji aktivnijim transformacijama koje eksploatišu njegove polisemičke vrednosti. Svaki tako stvoreni znak može se transformisati u više od jedne konotativne konfiguracije. Polisemija se, međutim, ne sme brkati sa pluralizmom. Konotativni kodovi nisu međusobno jednaki. Svako društvo ili kultura teže, sa različitim stepenima zatvorenosti, da nametnu svoje klasifikacije društvenog, kulturnog i političkog sveta. Te klasifikacije čine dominantni kulturni poredak, koji ipak nije ni jednoglasan ni neosporavan. Ovo pitanje „strukture vladajućih diskursa" je ključno. Različite oblasti društvenog života javljaju se kao unete u diskurzivne domene, hijerarhijski organizovane uvladajuća ili oželjna znač enja. Novi, problematični ili uznemirujući događaji, koji izneveravaju naša očekivanja i protive se našim „zdravorazumskim konstrukcijama", našem ,,zdravo-za-gotovo" poznavanju društvenih
281
282
struktura, moraju se uneti u diskurzivne domene da bi se uopšte moglo reći da „imaju smisla". Najčešći na čin „mapiranja" je unošenje novog u neki od domena postojećih „mapa problematične društvene stvarnosti". Kažemo dominantan, a ne „determinisan" pošto se neki događaj uvek može svrstati, klasifikovati, pripisati i dekodirati u više od jednog „mapiranja". Ali kažemo „dominantan", jer postoji jedan obrazac „preferiranih čitanja". Ta čitanja imaju institucionalni/politički/ideološki poredak upisan u njih, koji je i sam institucionalizovan. Domeni „preferiranih značenja" imaju u sebe ugrađen čitav društveni poredak kao skup značenja, praksi i verovanja: svakodnevno poznavanje društvenih struktura, toga „како stvari funkcionišu za sve praktične svrhe u ovoj kulturi", hijerarhijski poredak moći i interesa i struktura legitimacija, ograničenja i sankcija. Zato da bismo razjasnili „nesporazum" na konotativnom nivou moramo da se pozovemo, preko kodova, na poretke društvenog života, ekonomske i političke moći i ideologije. Pored toga, pošto su ova mapiranja „strukturisana po dominaciji", ali nisu zatvorena, komunikacijski proces ne sastoji se od neproblematičnih smeštanja svakog vizuelnog delića na datu poziciju u okviru skupa prethodno aranžiranih kodova, već od performativnih pravila - pravila kompetentnosti i upotre be, primenjene logike - koja aktivno teže da ojač aju ili daju prednost jednom semantičkom domenu u odnosu na drugi i smeštaju i vade delove iz odgovarajućih skupova značenja. Formalna semiologija je isuviše često zanemarivala ovu praksu interpretativnog rada, mada on predstavlja, zapravo, realne relacije televizijskog emitovanja. Kad govorimo o dominantnim znač enjima, ne govorimo o jednostranom procesu koji određuje kako će svi događaji biti označeni. On se sastoji od „rada" potrebnog da se osnaži, učini verodostojnim i upravlja legitimnim dekodiranjem događaja unutar vladajućih definicija u kojima je događaj konotativno označen. Terni primećuje: „Pod č itanjem ne podrazumevamo samo sposobnost identifikovanja i dekodiranja određenog broja znakova, već i subjektivnu sposobnost da se s njima i sa drugim znacima stupa u kreativni odnos - sposobnost koja je, po sebi, uslov potpune svesti o nečijem totalnom okruženju". Ovde je za nas sporan pojam „subjektivne sposobnosti", jer kao da je referent televizijskog diskursa objektivna činjenica, a interpretativni nivo individualizovana i privatna stvar. Čini se da je baš obratno slučaj. Televizijska praksa preuzima „objektivnu" (to jest, sistemsku) odgovornost za odnose koji remete saglasje među znacima u svakom diskurzivnom slučaju, te tako stalno rearanžira, delimitira i propisuje u koju „svest o nečijem totalnom okruženju" se te stvari uklapaju. To nas dovodi do problema pogrešnog razumevanja. Televizijski proizvođači koji nalaze da njihova poruka „nе uspeva da se probije" često su zaokupljeni jačanjem spojeva u komunikacijskom lancu kako bi poboljšali „efikasnost"
Studije kulture
Kodiranje, dekodiranje
svoje komunikacije. Mnoga istraživanja koja tvrde da su objektivna „analiza usmerena na politiku [kuće]" reprodukuju taj administrativni cilj nastojeći da otkriju koliko se poruke publika seća i da unaprede stepen razumevanja. Pogrešno razumevanje u bukvalnom smislu, bez sumnje, postoji. Gledalac ne poznaje korišćene termine, ne može da sledi složenu logiku argumentacije ili izlaganja, ne zna dobro jezik, nalazi da su mu pojmovi isuviše strani ili teški, biva obmanut uvodnim narativom. Emitere, međutim, češće brine da li je publika uspela da primi poruku kako su oni - emiteri - nameravali. Ono što, u stvari, hoće da kažu je da gledaoci nisu delali u okvirima „dominantnog" ili „preferiranog" koda. Njihov ideal e „savršeno transparentna komunikacija". Umesto nje, ono s čim moraju da se suočavaju je „sistematski deformisana komunikacija". Odskora se protivrečnosti ove vrste obično objašnjavaju pozivanjem na „selektivnu percepciju". Kroz ta vrata preostali pluralizam izbegava prisile visoko strukturisanog, asimetričnog i nejednakog procesa. Uvek će, naravno, biti privatnih, individualnih, varijantnih čitanja. Ali, „selektivna percepcija" gotovo nikad nije tako selektivna, nasumična i privatizovana kako to pojam sugeriše. Iznad individualnih varijanti, obrasci pokazuju značajnu bliskost. Stoga će svaki novi pristup istraživanju publike morati da počne kritikom teorije „selektivne percepcije". Već je rečeno da, pošto nema nužne korespondencije između kodiranja i dekodiranja, prvo može da pokuša da „preferira" ali ne može da propiše ili jemči drugo, er ono ima vlastite uslove postojanja. Ako nisu u potpunom raskoraku, rezultat kodiranja je uspostavljanje nekih od granica i parametara u kojima će se odvijati dekodiranje. Da nema granica, publika bi mogla u svaku poruku prosto da učitava šta god hoće. Neka potpuno pogrešna razumevanja ove vrste, bez sumnje, postoje. Ali, široki raspon mora sadržati neki stepen reciprociteta između momenata kodiranja i dekodiranja, inače uopšte ne bismo mogli da govorimo o efektivnoj komunikacijskoj razmeni. Međutim, ova „korespondencija" nije data - konstruisana je. Ona nije „prirodna", nego je proizvod artikulacije između dva odvojena momenta. Kodiranje ne može da determiniše ili garantuje koji će kodovi dekodiranja biti primenjeni, inače bi komunikacija bila savršeno ekvivalentan tok i svaka bi poruka bila slučaj „savršeno transparentne komunikacije". Zbog toga moramo misliti o različitim artikulacijama u kojima se kodiranje i dekodiranje mogu kombinovati. Da bismo to razvili, ponudićemo jednu hipotetičku analizu nekih mogućih pozicija dekodiranja i ojačati argument u prilog ,,ne-nužne korespondencije". Identifikovali smo tri hipotetičke pozicije s kojih se može graditi dekodiranje televizijskog diskursa. One se moraju empirijski proveriti i prečistiti. Ali, argument da dekodiranja ne slede nužno iz kodiranja, da ona nisu identična, podupire argument o ,,ne-nužnoj korespondenciji". On, isto tako, pomaže da dekonstruišemo zdravorazumsko značenje „pogrešnog razumevanja" u okviru teorije „sistematski deformisane komunikacije".
283
284
Studije kulture
Prva hipotetička pozicija je dominantno-hegemonistič ka pozicija. Kad gledalac uzima konotirano značenje iz, recimo, televizijskih vesti ili nekog aktuelnog programa, u celini i izravno, i dekodira poruku u okvirima referentnog koda u kome e ona kodirana, moglo bi se reći da gledalac deluje unutar dominantnog koda. To je ideal - tipski slučaj „savršeno transparentne komunikacije" - ili bar najbliže što joj se možemo primaći ,,za sve praktične svrhe". U istim okvirima možemo razlikovati pozicije koje su proizvod profesionalnog koda. To je pozicija (stvorena onim što bi možda trebalo identifikovati kao „metakod"), koju profesionalni emiteri uzimaju kad kodiraju poruku koja je već bila označena na hegemonistički način. Profesionalni kod e „relativno nezavisan" od dominantnog koda, utoliko što primenjuje vlastite kriterijume i transformacione operacije, naročito one tehnološke prirode. Profesionalni kod, ipak, deluje unutar „hegemonije" dominantnog koda. On, zapravo, služi reprodukovanju dominantnih definicija upravo stavljanjem u zagrade njihovog hegemonističkog karaktera i radom sa izmeštenim profesionalnim kodiranjima koja u prvi plan izbacuju naizgled neutralno-tehnička pitanja kakva su vizuelni kvalitet, prezentacione vrednosti, televizuelni kvalitet, „profesionalizam" i slično. Hegemonističke interpretacije, recimo, politike Severne Irske ili čileanskog puča , ili Zakona o industrijskim odnosima načelno potiču od političkih i vojnih elita: konkretni izbor prilike za prikazivanje, izbor personala, izbor slika, postavljanje debata biraju se i kombinuju delovanjem profesionalnog koda. Pitanje kako su profesionalni emiteri u stanju da rade i sa vlastitim, „relativno autonomnim kodovima, i da deluju tako da reprodukuju (ne bez protivrečnosti) hegemonističko označavanje događaja, suviše je složeno da bi se ovde njime bavili. Biće dovoljno da kažemo da profesionalci nisu vezani s elitama samo institucionalnim položajem emitera kao „ideološkog aparata", već i strukturom pristupa (odnosno, sistematskim „otvorenim pristupom" za selektivni elitni personal i njegove ,,definicije situacije" na televiziji). Čak bi se moglo reći da profesionalni kodovi služe reprodukovanju hegemonističkih defmicija naročito prikrivenim usmeravanjem svojih operacija u dominantnom pravcu: ideološka reprodukcija se ovde, stoga, odvija tiho, nesvesno, ,,iza leda". Sukobi, protivrečnosti, čak i nesporazumi, naravno, redovno izbijaju izmedu dominantnih i profesionalnih označavanja i njihovih označivača. Drugu poziciju identifikovali bismo kao poziciju dogovornog koda. Većina publike verovatno sasvim dobro razume dominantno definisano i profesional-no označeno. Međutim, dominantne definicije su hegemonističke upravo stoga što su defmicne situacija i događaja koje (globalno) „vladaju". Dominantne definicije, implicitno ili eksplicitno, događaje vezuju za velike totalizacije, velike sintagmatske poglede na svet: njihovo viđenje problema je „široko", one dovode događaje u vezu sa „nacionalnim interesom" ili geopolitikom, makar se te veze uspostavh'ale na oskudan, invertovan ili mistifikovan način. Definicija hegemonističkog stanovišta je da, prvo, na svoj način defmiše mentalni horizont,
285
Kodiranje, dekodiranje
univerzum mogućih značenja, čitav sektor odnosa u društvu ili kulturi; i, drugo, da sa sobom nosi pečat legitimnosti - izgleda u skladu sa onim što je „normalno", „neminovno", ,,zdravo-za-gotovo" u vezi s društvenim poretkom. Dekodiranje u dogovornoj verzijije mešavina adaptivnih i opozicionih elemenata: ono priznaje legitimnost hegemonističkih definicija da prave velika pojednostavlje-nja (apstraktno), ali na ograničenijem situacionom nivou pravi vlastita pravila funkcioniše na osnovu izuzetaka od pravila. Ono je saglasno s privilegovanim položajem dominantnih definicija događaja, ali zadržava sebi pravo na njihovu dogovornu primenu na „lokalne uslove", vlastite korporativnije pozicije. Otud je dogovorna verzija dominantne ideologije razdirana protivrečnostima, mada su one tek u izvesnim prilikama potpuno vidljive. Dogovorni kodovi funkcionišu po onome što bismo mogli nazvati partikularnom ili situacionom logikom, koju održava njihov diferencijalni i nejednaki odnos prema diskursima i logikama moći. Najprostiji primer dogovornog koda je reakcija radnika na odredbe Zakona o industrijskim odnosima kojima se ograničava pravo na štrajk ili na argumentaciju o zamrzavanju plata. Na nivou „nacionalnog interesa" dešifrant može da prihvati hegemonističku definiciju i saglasi se da ,,svi moramo da budemo manje plaćeni da bismo se izborili sa inflacijom". To, pak, ne mora da ima nikakve veze s njenom/njegovom spremnošću da stupi u štrajk za veće plate ili bolje uslove, ili da se protivi Zakonu o industrijskim odnosima na nivou fabrike ili sindikalne organizacije. Sumnjamo da većina takozvanih „nesporazuma" proističe iz protivrečnosti i disjunkcija izmedu hegemonističko-dominantnih kodiranja i dogovorno-korporativnih dekodiranja. Upravo ta nepoklapanja u nivoima najčešće navode definišuće elite i profesionalce da govore o „neuspehu u komunikaciji". Najzad, moguće je da gledalac savršeno razume i bukvalne i konotativne naznake diskursa, ali da dešifruje poruku na globalno suprotan način. On detotalizuje poruku u poželjnom kodu da bi je retotalizovao u nekom alternativnom referentnom okviru. To je slučaj gledaoca koji sluša raspravu o potrebi ograničavanja plata, ali svaki pomen „nacionalnog interesa" čita kao „klasni interes". On postupa u okviru nečeg što moramo nazvati opozicionim kodom. Jedan od najvažnijih političkih momenata (što se, iz očiglednih razloga, podudara i sa kritičnim tačkama u samim medijskim organizacijama) je tačka u kojoj događaji normalno označeni i kodirani na dogovoran način počnu da dobijaju opoziciono čitanje. Tada nastupa „politika označavanja" - borba u diskursu. Prevela Vera Vukelić S. Hall, „Encoding - decoding", Culture Media Language, ed. S. Hall, D. Hobson, A. Lowe i P. Willis, Hutchinson, London, 1980, u edia and Cultural Studies, ed. M. G. Durham i D. Kellner, Blackwell publishing, 2001, pp. 166-177.
