Hladno_oruzje_iz_osmansko-turskog_perioda_15-19._vijek-libre

ХЛАДНО ОРУЖЈЕ ИЗ ОСМАНСКО-ТУРСКОГ ПЕРИОДА У МУЗЕЈУ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

1

Братислав Теиновић

ХЛАДНО ОРУЖЈЕ ИЗ ОСМАНСКО-ТУРСКОГ ПЕРИОДА У МУЗЕЈУ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КАТАЛОГ МУЗЕЈСКЕ ЗБИРКЕ I

МУЗЕЈ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ БАЊА ЛУКA РЕПУБЛИКА СРПСКА БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА 2008

ХЛАД НООРУЖЈЕ ИЗ ОСМАНСКО-ТУРСКОГ ПЕРИОД АУ МУЗЕЈУРЕПУБЛИКЕСРПСКЕ

2

ПРЕДГОВОР

4 - 13

II

ИСТОРИЈАТ ЗБИРКЕ

14 - 19

III

ХЛАДНО ОРУЖЈЕ ОСМАНЛИЈА НА ТЕРИТОРИЈИ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ (XV-XIX вијек) 20 - 35

I

IV

V

VI

VII

VIII IX

Садржај

3

ХЛАДНО ОРУЖЈЕ ЗА СЈЕЧУ И УБАДАЊЕ Мачеви, сабље, ножеви

36 - 59

ХЛАДНО ОРУЖЈЕ НА МОТКИ Копља

60 - 65

ХЛАДНО ОРУЖЈЕ ЗА УДАРАЊЕ Млат и салма, буздовани, бојне сјекире, ратна кладива

66 - 76

ЗАШТИТНО ОРУЖЈЕ Шљемови, штит

78 - 81

БИБЛИОГРАФИЈА

82 - 94

КАТАЛОШКЕ ЈЕДИНИЦЕ

95 - 157

SAŽETAK, SUMMARY, RÉSUMÉ

158 - 176

РЈЕЧНИК МАЊЕ ПОЗНАТИХ РИЈЕЧИ И ТУРЦИЗАМА

177 - 183

РЕГИСТАР ВАЖНИЈИХ ИМЕНА

184 - 186

IMPRESUM

187


4

“

5

Савршенство технике, напредак материјалне културе, економска моћ каквога народа - све се то огледа у војној спреми његовој. (Д. М. Павловић 1903, 4.)

Р О В О Г Д Е Р П

I

”

Историја развоја оружја представља једно од најважнијих питања у историји људских односа готово увијек повезана са развојем људске културе. Као предмет борбе, творевина интелигенције и маште историјско оружје, прије свега, илуструје развој материјалне културе и напредак ратне технике, те као дио општег културног наслијеђа представља израз свједочанства времена у коме ја настајало. У историографији ранијег времена војноисторијска секвенца била је најважнија компонента у тумачењу историјских процеса. Прве писане историје, не само да су биле сведене на опис ратова, већ су и остали историјски догађаји евидентирани на основу њих. Историје ратова једино се изучавају на историјским и војним студијама, док је тзв. „полемологија” наука у повоју. На војним наукама историја ратова изучава се јер су јој предмет изучавања разне врсте наоружања, војне технике и тактике у прошлости. На историјским наукама историја ратова, и све што се уз тај појам може везати, проучава се јер је живот људи готово под сталним његовим дјеловањем. Данас је у неким земљама као што је то случај у Хрватској, наука о историји оружја (дио војне историје) помоћна историјска наука, једнако важна као што су то: палеографија, епиграфија, хералдика, хронологија, вексилологија, сигилографија и друге. Историјско оружје представља дио историјских музејских колекција од самих музејских почетака. Први колекционари старог оружја и зачетници историјских збирки у Европи били су средњовјековни великаши са тзв. армаментаријима. Један од првих у том послу био је велики војвода Фердинанд Тиролски, који је у дворцу Амбрас, крај Инсбрука, сакупио прву збирку оклопа и оружја. У доба Ренесансе најпознатији сакупљач старог оружја био је Алберт Вителсбах из Минхена. Семјуел Квикелбергер, који је музеолошким трактатом „Theattrum sapientie” (1565.) 5 доприњео образовању првих музеја са историјском тематиком, и сам је био страствени сакупљач старог оружја. Жеља за прикупљањем ове врсте музејске грађе код нас први пут је исказана идејом Валтазара Богишића 1866. о 6 Оружје потреби оснивања „Словенског музеума” са једним од задатака стварања збирке иисторијског оружја. војну опрему превасходно прикупљају војни музеји, у којима је, као у најстаријим историјским музејима, историјска 1

2

3

4

1 2 3 4

5 6

F. Brodel 2001, 172. I. Balta 2000, 223-297. B. Šulc 1984, 3. G. Basin 1950, 23, 24. V. Žnidar 1972, 8. В. Богишић1867, 58.


Предговор

6

концепција најбоље реализована. Осим музејски уређених 7 један арсенала у Бечу, Грацу, Минхену, Паризу и Венецији, од најрепрезентативнијих музеја оружја и војне историје је Палата оружја у Москви, гдје је презентовано оружје од XII до XX вијека. Војни музеј у Београду, основан 1878. са основним задатком да прикупља историјско оружје и војну опрему од 9 најстаријих времена до данас, најстарији је наш музеј ове врсте. У Босни и Херцеговини је послије Османлија остало, осим под земљом, доста оружја по утврђеним топханама, магацинима, кулама, као и у власништву приватних лица. Босански бегови чували су различито оружје заједно са коњском опремом у сарачанама, издвојеним собама унутар дворова. Почетком XIX вијека, више миндерлука крај главе, држао је нови босански везир скупоцјено оружје оковано у срми, сребру, злату и у драгом Бањалучке камењу. кујунџије, које се нису бавиле производњом оружја, већ само његовим украшавањем, излагале су га у својим радњама, а након аустроугарске окупације, поготово крајем XIX вијека, продавалe странцима са Запада. Иван Франо Јукић присјећа се да је 1833. нека група аванту риста, приликом потраге за скривеним благом код куле Хум крај Бусоваче, нашла два товара 13 Окупација копаља и разног другог старинског оружја. Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске монархије 1878. имала је у првим годинама штетне посљедице за све културно–историјске споменике, нарочитo за покретне споменике културе. Нове аустроугарске власти затекле су у турским касарнама и код локалног становништва разне врсте старинског оружја, за којим је у новим околностима настала права јагма.15 Према сјећањима Луке Сењака и Фра Јаке Балтића заплијена оружја тешко је прихваћена „Ovo Muhamedanim najteže bih, jer su s oružjem, од стране муслиманског становништва: živili, ubijali, i otimali; običavali su reći-nož i puška otac i majka. Zato su mnogo oružja pokrili, a pridali, što je gore. Sramota jim se činjaše, osobito bezim hoditi bez oružja”.16 Велики број

17 Нове њих покушао је да га сакрије, а неки су са оружја скидали сребро власти и злато. Османско-турско оружје, декретом забраниле су даљу занатску производњу оријенталног услијед чега је оружја, у XV-XIX вијек релативно кратком периоду оно постало права ријеткост. Посебно су за предмете оријенталне провенијенције били заинтересовани Дворски музеј у Бечу и будимпештански Народни музеј. Омиљени предмети 19 Када пљачке било је старинско оружје свих врста, поготово османско-турско. је аустроугарски пуковник Петар Вујић извршио пацификацију Фоче 1878. прво што је урадио била је заплијена јатагана од једног Фочака. Већи дио конфискованог оружја које није било за даљу употребу, специјалним наређењем новог управника ген. Јосипа Филиповића, послана је у загребачки Народни музеј. Иницијатива је потекла од Музеалног равнатељства из Загреба, које је ген. Јосипа Филиповића замолило да „...blagoizvoli od zarobljenoga oružja u Bosni koj komad historičke ili narodnoumjetničke vriednosti zem. muzeju veledušno pokloniti...”. „Tu je bila sila kićenoga i dragim kamenjem okovanoga oružja”, с тим да су сакупљачи оружја за себе пробрали боље, па се за загребачки музеј спасило једва неколико лијепих комада, присјећа се фра Гргo Мартић. Ген. Ј. Филиповић је био љубитељ старина, а и сам је 1878. Народном музеју у Загребу поклонио једнуОтимано турску сабљу. је оружје од трговаца, пушкара и ножара. Првих дана окупације пуна кола оружја допремио је Али паша Ченгић у Филиповићев конак, а не у касарну како је наређено, да би га овај прегледао и највјероватније за себе одабрао Турску боље сјекиру примјерке. са натписом „Sarajevo 1879 Nikola Badovinac” истом музеју поклонио је и Никола 25 Данас, Бадовинац, аустријски дворски савјетник у Сарајеву. Хрватски повијесни музеј у Загребу, као један од баштиника некадашњег јединственог хрватског Народног музеума, од османског оружја посједује највише примјерке израђене рукама врсних мајстора оружара са подручја Босне и26 Само Херцеговине. мањи дио оружја задржао се у приватном власништву и понешто у новоформираном сарајевском Земаљском музеју гдје је било изложено на сталној етнографској изложби тридесетих година

A. Бауер1979, 127. D. Piletić 1986, 197. I. Čejvan 1968, 9. M. Mažuranić 1938, 50. М. М. Вукићевић1898(II), 350. I. Bilić 1974, 63. I. F. Jukić 1953, 77.

17

8

10

11

јуе зу М у а ц п са о л је б а н гаа та ј ка ш р Д

12

е ск п р С ек и л б у п е Р

14

7 8

9

7

14

15 16

R. Petrović 1979, 48. A. Dautbegović 1988, 264. FraR. Drljić 1937, 158.

18

20

21

22

23

24

18

19

10

20

11

21

12

22

13

23

H. Kreševljaković 1991(IV), 120. M. Šercer 1983(I), 32. D. Tafro 1956, 7. Đ. Petrović 1974, 20. Gen. J. Filipović 1879, 29. FraG. Martić 1956, 259. M. Šercer 1979, 66.

24

25 26

H. Kreševljaković 1991(IV), 120. M. Šercer 1972(II), 65. M. Šercer 1983(II), 7.


Предговор

8

9

27 Осим Земаљског музеја, тих је година оружје познатих историјских личности прикупљао и Музеум Поповића из Зеленака на површини земље нашла прошлог вијека. Све до једно почетка копље. Другог свјетског рата доста перних старе Српске православне цркве у Сарајеву, који је према једном попису 1890. откупио златом везен буздован старих буздована могло се пронаћи и по домовима босанских муслимана. бегова Атлагића из Ливна. Етнолози и историчари, оријенталисти, као и заљубљеници у старине прикупљали су османско-турско хладно Прије аустроугарске окупације сакупљачи различитих старина, па тако и оружја, били су босански фрањевци. оружје за Земаљски музеј у Сарајеву од самог његовог формирања и у релативно кратком временском периоду Француски путописац Луј Патен био је јако изненађен када је почетком 1878. видио како по зидовима фрањевачких образовали врло вриједну збирку.45 Ова институција била је једина у земљи која је прикупљала оружје, али искључиво ћелија висе пушке, пиштољи29иКад ханџари. је генерал Ј. Филиповић наредио да се у року два дана преда сво као дио народне ношње локалних националних заједница, а у мањој мјери као војноисторијске предмете. Не би 46 оружје новим властима, фра Грго Мартић се присјећа да није „A jaбио planem, нимало jer sam imao сретан: i ja nešto требало изгубити из вида да је у босанској Крајини оружје дуго времена било саставни дио мушке народне ношње. oružja.” Иза Мартића остало је доста оружја, које се данас чува у његовој спомен соби самостана у Крешеву. Од Најатрактивнији и најегзотичнији примјерци оружја из периода османске власти, сакупљани у првим годинама хладног оружја фра Грго је имао два велика јатагана , од којих је један бјелосапац, а други црносапац. На дршци првог дјеловања Земаљског музеја, били су изложени 1891. на изложби народног одијела у Бечу као предмети босанске 47 утиснути су његови иницијали F. G. M, а на другој година 1872. Имао је и два ножа, један већи ловачки, а други мањи етнографије. Посебну пажњу посјетилаца ове изложбе привукао је костим отмјеног аге са потпуним наоружањем. био је од хајдука Кике, као и сабљу са двоструким ћириличним натписом. На једној страни сјечива сабље писало је Други пут Европа је босанско-турско оружје могла да види 1896. на Миленијумској изложби у Будимпешти. „Живио бан Јелачић”, а на другој „Све за домовину”. У посебној соби заједно са осталим занатским производима босанске чаршије, на изложби је било приказано 49 Од хладног Фра Мартин Недић поклонио је загребачком Народном музеју док властити је 1896. фрањевачки наџак, босанско старинско оружје које је продавао телал. оружја биле су изложене: османско-турске сабље, самостан у Толиси учествовао са својом збирком оружја на МиленијумскојПослије изложби у Будимпешти. ханџари, наџаци, топузи, буздовани и др. Од познатих своје лично оружје (ханџари) изложили су фра Грго Мартић окупације оружје се прикупљало стихијски и без а већина јасног концепта, потенцијалних оружних музеалија, осим и Перо Крецо, војвода устанка Срба у Босни 1875-1878. Деведесетих година XIX вијека старинско оружје могло се ејк у бечким и загребачким музејима завршавала је и у приватним колекцијама. Један од највећих колекционара старог откупљивати и од колекционара. Тих година оријентално босанско оружје у Сарајеву рекламирали су и продавали и в 35 Албинжупан X оружја у то вријеме био је Алфред Маканец, историчар и аустријски велики Паниан у Травнику. фирма „Елиас Кабилио и друг” и приватник Мулага Мусакадић.50 I -X је 1878. у кули Краљичин град у Прусцу пронашао шкрињу са стријелицама и покрај ње двије жељезне кациге.36 До данас врло је мало објављеног оружја из османско-турског периода путем расправа, каталога изложби, V X 37 , Пронађени материјал послао је у Загреб, а наредне године и друго сакупљено оружје. студијских каталога не само из Земаљског музеја, него и осталих музеја са територије Босне и Херцеговине. Вејсил је Коста Ковачевић крајем XIX вијека упозоравао је на случајне налазе хладног оружја из периода турскеж Ћурчић, Милан Праунспергер и Марија Шерцер први су писци историја наоружања Турака код нас. Док је први увласти. р о У пећини села Прашчјак, крај језера, Ковачевић је 1889. опазио тробридно турско копље миздрак у стијени, док је писао као етнограф истичући народну пјесму и пјевача из овог раздобља као релевантан историјски извор, 51 друго о кс у истој пећини неки дјечак пронашао омањи топуз шестопер. Исте године у Грмуши, на десној обали Уне, неки двоје су о оружју писали као историчари. Проучавање оружја на основу сачуване народне традиције, како је радио р у тсељаци пронашли су буздован од осам пера.39 Ковачевић истиче како се у Горјевцу, крај Бихаћа, прије аустроугарске Вејсил Ћурчић, кустос Земаљског музеја у Сарајеву, а без научне историографске анализе и њене методологије, о кс окупације испод земље могло пронаћи старинских ножева, сјекира, мачева, и пошто се није знала њи хова вриједност уобичајено за старија раздобља, није сасвим испунило свој задатак. Наука о старом оружју третира се као посебна ан те су се ствари загубљивале и уништавале. У околини Крупе према Бихаћу, на тзв. „Јанковића разбојишту”, у некој грана историографије, или као засебна научна дисциплина, као таква ненадокнадива помоћна дисциплина за м с О малој шумици сељаци су проналазили доста пребијених сабљи, Народ копаља је крајем и челенки. XIX вијека у хуманистичке науке и темељне музејске дисциплине-историју и њој комплементарне науке, етнологију или социјалну једној градини крај Петровца налазио поред других старина, и старинско оружје. Тих је година кћерка неког Ристе антропологију, археологију и историју умјетности. Народна традиција, која је све мање у стању да од за борава сачува 43

44

28

30

48

31

32

33

34

38

40

41

42

М. Карановић1940, 38. Ј. Деспић1890, 319. 29 M. Šamić 1981, 263. FraG. Martić 1956, 259. A. Čičić 1930, 139. M. Šercer 1972(II), 71. БиХ 1896, 1896, 181.

Z. Malčić 1988, 19. V. Ćurčić 1943, 223. 36 A. Panian 1879, 30. 37 В. Ћоровић1914, 3. К. Ковачевић1889(I), 21, 22. 39 К. Ковачевић1889(II), 27. К. Ковачевић1890, 26.

27

34

41

28

35

42

30

31

32 33

38

40

P. Mirković 1889, 22. P. Mirković 1890, 155.

П. С. Иванчевић1892, 97. V. Ćurčić 1943, 66. H. Kreševljaković 1951, 129; A. Dautbegović 1988, 15. И. Димић1889, 153. Ћ. Трухелка1891, 20, 21. БиХ 1896, 1896, 104. 49 M. Š. 1897, 61. 43

50

44

51

45 46 47

48

БиХ 1896, 1896, 177, 188. и без пагинације. V. Ćurčić 1928, 72.


Предговор

10

поједина сазнања, па и она из контекста историје наоружања, без учешћа других извора немоћна је да пружи све податке о овој врсти материјалних остатака. Етнографија се задовољава дескрипцијом оружја, опредјељујући га првенствено етнички, обичајно и стилски, не сагледавајући његов историјски развојни пут.52 Етнографи, осим тога често заборављају праву функцију оружја, па се често наилази на текстове у којима се убојито оружје убраја у дио народне 53 Главна ношње што поништава његову примарну функцију. помоћ етнологије у разумијевању проблема старог оружја огледа се првенствено у тумачењу епитета о оружју, исказаних у народној поезији, а које је на 54 а наставила 55 научној основи прва започела Ђурђица Петровић, Станислава Савић. Помоћ археолошке науке, која се бави типолошком класификацијом, етногенезом и датирањем музејских предмета, суштински је слаба, будући да је своја истраживања временски ограничила закључно са средњим вијеком. Осим тога, археолози и историчари различито „посматрају” исте п редмете. У археолошким збиркама, осим што су музејски артефакти, предмети представљају извор за археолошку науку. С друге стране, историјске музејске збирке састављене су од музеалија, којима је тек системским истраживањем или сачуваним контекстом, дефинисана историјска релевантност и позиција у историјској збирци.56 На резултате истраживања историје умјетности не можемо се у потпуности ослонити, јер су засновани само на процјени умјетничке вриједности оружја, што је за историјску науку од секундарног значаја. Историографија проучава оружје ослањајући се највише на писане изворе, који у многим случајевима, посебно за новије вријеме, веома детаљно говоре о постојању различитог оружја, његовој изради, набавци, употреби и руковању, посматрајући га, прије свега, у контексту извјесних догађаја и Сабље из Музеја Републике Српске одређених историјских раздобља, уз то, везујући га за важније историјске личности.57

52 53 54 55 56 57

Г. Шкриванић1957, 6. С. Н. Костић2003, 18. Ђ. Петровић 1987, 433-443. С. Савић 1998, 132-148. I. Maroević 1993, 159. Г. Шкриванић1957, 6; С. Н. Костић 2003, 18.

11

Основне смјернице истраживања наоружања, које 58су дали Арни Хоф 59 важе и данас. Што се музеографије и музеологије тиче, и Ђурђица Петровић, 60 систем прикупљања оружја у музејима конципирали су Љиљана Константиновић 61 Збиркама историјског оружја и војне опреме данас је дат акценат у и Душан Оташевић. свим историјским музејима, гдје се оно излаже на монографским, дидактичким и историјским изложбама.62 Ове збирке, као драгоцјени документи, служе за презентацију значајних ратних сукоба у протеклим историјским збивањима, без чијег приказа на изложбама са ратном тематиком посјетилац 58 Да би се музејско оружје на ваљан начин објаснило потребне су двије процедуре, истиче Арни Хоф. Прво, пoтребно je утврдити поријекло оружја, односно истражити када, гдје и како је предмет израђен, какво је било његово употребно дејство и на крају у којим је историј ским догађајима било кориштено. Други дио истражив ања састојао би се у састављању приче о предмету, односно о синтетисању дотадашњих истраживања и прикупљених података о примјерцима оружја и његовој популаризацији путем расправа или каталога (S. Radisa vljević 1966, 236 .) ЂурђицаПетровић, нашнајвећи познавалац историје наоружања, прије више од тридесет година изнијела је основне смјернице у проучавању оружја из времена османске владавине, ударивши темељ модерне методологије војноисторијске и оружне музеологије код нас. Упозорилаје да свака од врстаоружја из овог периода захтијева посебан третман, истичући значај познавања стручне литерату ре и свихрасполож ивихписанихи ликовних извора. Дескрипција оружја према Петровићевој, моралаби бити прецизна и детаљна највише због његовог временског и територијалног датирања. Посебну пажњутребало би обрат ити на натписе и жигове , док је приликом узимања димензија оружја потребно водити рачуна о неколико утврђених и уобичајенихначина мјерења дужине и ширине, као и вагања тежине. Провјеравање аутентичности о припадности оружја некој историјској личности врши се на два начина: анализом, којом се доказује прип адностпредмет а одређеномвремену и помоћу писаних извора и литерат уре, провјером аутентичности навода о вези предме та са одређеномличношћу. Од ликовних извора за даљу успјешну валоризацију консултујусе: надгробни споменици, цртежи, гравире и портрети из епохе. Коришћење главних-писаних извора (архивски извори, објављене збирке докумената, путописи, мемоари) подлијеже општим утврђеним правилима методологије историјске науке (Đ. Petrović 1974, 2-4.). 60 Прикупљање оруж ја у музејима првенствено зависи од два главна чиниоца: историјск е вриједности, тј. везаности за одређенуличност, историјски догађајили појаву, као и намјене, којаје одређена тематиком, односноулогом(Љ. Константиновић 1977, 238.). 61 Даби се формирала музејска колекција историјског оружја, музејски кустос обавезан је упознати се, прије свега, са историјским смислом одређеног примјерка, његовим поријеклом, улогом и мјестом у социјалном развоју, односно тематикомкоју ријешава. Уз све ово неопходно је и објашњење типичности примјерка и његових карактеристика за одређенукатегорију историјскихизвора, као и његове важности упојавама и процесима историјских догађаја који се проучавају и музејски прик азују (D. Otaševi ć 1976, 18.). 62 M. Šercer 1983(I), 34. 59


Предговор

12

13

63 Документарна вриједност историјског оружја је велика: поред не може да добије конкретне информације. непромјенљивост облика сјечива и дршке и бог ата украшеност предмета. информација о употребној и типолошкој вриједности, оно пружа и вриједне податке о материјалу, времену настанка, Временско опредјељивање примјерака хладног оружја отежана је због немијењања облика сјечива и дршке, осим 64 Осим декорацији, аутору или радионици и власнику каоза личности. приказивање ратне ако није обиљежена година на сјечиву. Одређивање мјеста израде практично је неизводљиво, због неинвентивности или војне историје, оружје је врло погодан инструмент за приказивање привредног и неуношења новина, односно, копирања већ постојећих предмета, што је била општа појава у свим оружарским развоја, а нас помоћу натписа, амблема, симбола, жигова и других ликовних центрима. Такође, неопходна је пажљивост и према датирању анализом орнамената на сјечивима, дршкама, елемената, непосредно обавјештава и о идеологији произвођача.65 паразванама, хашермама и корицама због велике сличности у раду кујунџија на цијелом балканском простору. Осим Према облицима, употребној вриједности, процесу развоја, тога, копирање и преношење орнаменталних украса из једног у други центар, која даје утисак серијске производње 66 хладно оружје османско-турског периода, осим намјенскоотежава и онако сложену проблематику идентификације ове врсте музејског материјала. техничких својстава у каталогу је сагледавано и са аспекта опште За писање каталога послужили су раније писани радови о хладном оружју из овог периода. Подаци су црпљени периодизације историје тј. као оружје из периода новог вијека. У прије свега из радова пионира и стручњака из области оријенталне оружне музеологије: Милана пл. Праунспергера, каталогу су изнесени резултати досадашњег истраживања ове Вејсила Ћурчића и Гавре Шкриванића. Затим од нешто млађих стручњака: Ђурђице Петровић, Љубинке Рајковић, е љ б проблематике, од проучавања оружја из овог периода, историјата Rahmanа Zakyа, Carlа Panseriа, Марије Шерцер, до савремених истраживача и писаца историје наоружања Бранка ас ек музејске збирке, војне организације Османлија на територији Богдановића, Анђелије Радовић, Бранке Милосављевић и др. Осим ових радова за писање каталога послужила је и с Босне и Херцеговине, са посебним освртом на хладно оружје, архива Музеја Републике Српске, тј. музејске инвентарне књиге од оснивања Музеја Врбаске бановине 1930. до данас. ур -т о до стручних прилога о појединим врстама хладног оружја. Историографска литература и историјски извори послужили су за даљу разраду теме. Иако се већина историографских е ск ск н Текстове прате илустрације (бакрорези, слике, фотографије) са радова, прије свега војноисторијске провенијенције, ослања на податке истраживача старог оружја, ови радови п а р см еС приказом војника са овом врстом оружја служећи у каталогу послужили су „заокруживању” теме, чији је основни циљ да се оружју и војној опреми у каталогу да историјски и о и ки превасходно као ликовни извор. На крају, у каталошким музеолошки контекст. ц л ш уб јединицама илустративно су представљени најрепрезентативнији р д п е а Р примјерци хладног оружја, уз дескрипцију цјелокупне збирке, која н у а је броји 141 музеалију. ав з л у ав М Акценат у каталогу дат је превасходно на анализи три врсте хладног у ал оружја, које се у XVIII и XIX вијеку, као и у ранијим вијековима, највише израђивало у г а н Босни и Херцеговини. Ријеч је о сабљама, буздованима и дугим ножевима-јатаганима. Ђ. га н Петровић образложила је низ проблема око валоризације ових предмета, дефинишући си е основну карактерологију хладног оружја произведеног и коришћеног у Босни и Херцеговини М за вријеме Османског царства: типолошка припадност оријентално-исламском оружарству, 63 64 65

K. Тančevski 1979/80, 223. Lј. Konstantinović 1983, 170. Из дискусије 1977, 329-331.

66

Đ. Petrović 1974, 5, 6.

ХЛАД ОГГ ХЛАДНООРУЖЈЕ НООРУЖЈЕ ИЗ ОСМАНСКО-ТУРСК ОСМАНСКО-ТУРСКО ПЕРИОД АУ МУЗЕЈУРЕПУБЛИКЕСРПСКЕ А УМУЗЕЈУ РЕПУБЛИКЕСРПСКЕ

14

15

Соба са оружјем, Музеј Врбаске бановине 1930-1941

II ИСТОРИЈАТ

ЗБИРКЕ

У збирци оружја и војне опреме историје новог вијека Музеја Републике Српске налази се 141 примјерак хладног оружја. Подјела збирке оружја и војне опреме извршена је према стандардима оружне музеологије. На хладно и ватрено извршена је подјела према техничким својствима, док је према намјени хладно оружје подијељено на навално и заштитно. Хладно оружје даље је класификовано у неколико група: оружје за сјечу и уба дање (мачеви, сабље, ножеви), оружје на мотки (копља), оружје за ударање (буздовани, сјекире, наџаци) и одбрамбено оружје (шљемови и штит). Оружје и војна опрема највећим дијелом приспјели су у Музеј Врбаске бановине личним ангажманом првог директора Шпире Боцарића. Почетком тридесетих година прошлог вијека Музеј је у релативно кратком времену на различите начине успио прикупити различито хладно оружје из турског времена: мачеве, сабље, буздоване, дуге-ножеве јатагане, ханџаре, пале, балте, копља, 1

1

M. Šercer 1980, 8, 9.


Историјат збирке

16

наџаке, највише заслугом љубитеља старина и старинског оружја: др Станка Сиелског из Бихаћа, Стјепана Матијевића из Бањалуке, Хинка Ледерера и Леона Кајзера из Загреба. Највјероватније је да су приватне колекције оружја и војне опреме из османско-турског периода имали и потомци познатих бањалучана Мухаремa бег Ибрахимбеговића, Рагибa бег Џинића, Смаилa бег Џинића и Давида Салома, учесника Миленијумске и зложбе 1896. у Будимпешти,4 премда у инвентарним књигама нема писаног трага о њиховом ангажману у формирању збирки Музеја Врбаске бановине. Прикупљачка активност развијала се и преко других агената са терена. Оружје и војну опрему из периода турске власти (хладно и ватрено) Музеју су поклањали љубитељи старина, државне организације и општине, или се оно откупљивало 5 Према инвентарним књигама по јефтиној цијени. Музеј Врбаске бановине између 1931. и 1941. од хладног оружја откупио је: 16 бодежа, 15 мачева, 16 ножева и сабљи, а наџака и сјекира 10 комада. 6 7 У Од 1932. до 1936. откупљено је 16 ханџара. периоду од 1933. до 1941. Музеј је обогатио своју збирку хладног оружја за 4 балте, 13 копаља, 8 ножева, 26 сабљи, ножева и јатагана 8 Године 1939. откупљене су 9 3 пале. и 2 топуза. Један од највећих регионалних колекционара старинског оружја био је Август Клима дрварски трговац из Дубице.

17

2

3

ДрСтанко Сиелски измеђуДвасвјетскаратарадио је као љекаропште праксе и био је директорунеколико мјестау Босни и Херцеговини од чега највише уДому здрављау Бихаћу. Једно вријеме био јешеф Епидемиолошке станицеуТузли. Од 1941. Сиелски је директорЗавода засузбијање сифилисау БањаЛуци и предстојникЗаводаза сузбијање ендемијског сифилисаза цијелуБосну и Херцеговину. Првије деканновооснованог Медицинског факултетау Сарајеву1944. и професорПовијести медицине наистом факултету. ТокомДругог свјетског ратанаводно је заједно садр АнтомВулетићем и дрИваном Рагужемспасио бројне јеврејскељекарске породице. Писао је онародномлијечењу, народнојмедицини, а 1942. објавио је и једну љекарушуиз Босанске Хрватске. Прикупљао је арапске и турске медицинске рукописе и спремао књигу о народној медицини за објавукојуније довршио. Врије дназбиркаамајлијаи амулета, коју је као љекарприкупи о током праксе у околини Бихаћаи Бањалуке, изложенаје први пут2001. наизложби о народнојмедицини уЕтнографскоммузеју уЗагребу. Бавио се и археологијомобјављујући dr Stanko Sielski,Arheološki nalasciu okoliniTravnika iŽepča,Glasnik Zemaljskogmuzeja XXXIII,sv. својаистраживања уГласникуЗемаљског музеја, II,za historiju ietnograju, Sarajevo 1931.Написао је најпотпуније дјело оdrамајлијама, Stanko Sielski,Hamajlije, „Etnografska istraživanja igrađe”;knj. 3,Hrvatski državnietnografski muzej,Zagreb 1941. (M. Garčević 1942, I, IV; Lj. Štefan 1999, 17; A. Brenko, M. Randić 2002, 95; I. Mašić 2004, 169, 177, 178). Хинко Ледерерзвани „дедица” био је пчелар, трговац, нумизматичар, фалериста и један од највећихколекционараи трговаца умјетнинама на простору бивших Краљевине и социјалистичке Југославије. Испостава за унутрашње послове на Цетињу доставила је 1960. Заводу за заштитуспоменика културе допис укоме се каже даје загребачки Вијесник2. децембра 1959. објавио чланак Милана Векићапод насловом „Барокпутује уиностранство” укоме се наводе шверцери споменицимакултуре међукојима и Хинко Ледерер, закојег се каже даје израелски држављанин настањен уБеоградуи да је тастпознатијег ОскараДавича. Премаполицијском извјештајуХ. Ледерерје практично легализовао посао на проналажењу умјетнинана терену, које по јефтин ој цијени купује од сељакаи продаје по вишој готово свим већим музејима у земљи. Имао је проблеме савластимау Македонији, као и у Будви гдје је био у посједунекихважнихпредметапронађе ниху томмјесту 1938, које је наводно купио од некихКоторана (M. Jovićević, D. Ćirović 2007; Danas2006.). Пред самрат 1940. Археолошком музејуу Загребу продао је приватнунумизмат ичкуколекци ју од 8 140примјера ка бакарног новцаза само 240динара, која се данас третир а као посебна Lederer, истици, Robert Frangeš-Mihanović kao medaljar, нумизматичка збирка „H. Lederer”(Ž. Demo 1983, 227). Ледерер је писао H. о фалер Numizmatičkivjesnik 2, Zagreb1939. iH. Lederer,Dvije medaljeiz nekadašnjeVojne krajine,Numizmatički vjesnik 11,Zagreb (I. 1958 Mirnik 2001, 215.). БиХ 1896, 1896, 180. 5 Поред поменут их др С. Сиелског, Х. Ледерера, С. Матијевића и Л. Кајзера, хладно оружје тридесетихгодина XX вијекаМузеју Врбаске бановине поклонили су: општине Тешањ, Добоји Бос. Крупа, Срескаиспоставаиз Доњег Вакуфа, Реџо Мелкићиз Тодорова, Драгутин Банчић и Стево Челикиз Бања Луке, Душан Вуковићиз Теслића, Бећо Дурчићиз Миостре, Фрањо Андрес из Бос. Петровца, Ловачко друштво из Бос. Градишке, АхметАдилагић из Цазина, фирмаFichtner из Тешња, ЈованкаТодићиз Босанске Крупе, ХајдукМилић из Теслића, Мехмед Хаџићиз Бихаћа, Томо Бојађија из Бос. Костајнице, Хасан Исак, СалихХамикадић и Мавро Магистер, сви из Санског Моста, Богдан Ћорчић из Кобаша, апродали: ЗаимКовачевић, Асим Сеферагић, ПетарШешум, Васо Мисита, НаталијаКурбалић, МустафаКеновић, АдемагаШћета, Бего Цацо, Мирко Ђокић, Драгутин Банчић, АхметДујсо, Даница Дебељак, ХашимСилахић, Суљо Капиџић, Суљо Мешиновић, Р. Голдбахер, Исидор С. Сарафић, Симо Мирјанић, Фарук Башагић, АлексаИвић, Бранко Матавуљ, Боја Мостарац, Стево Петковић, сви из БањаЛуке, ТадијаСтошић из КоторВароша, ДрагомирМалић из Санског Моста, Мирко Козомораиз Кмећана, Мирко Пилиповићиз Бос. Новог, Винко Губићиз Долине, Вукашин Гламочанин из Приједора, Назиф Хамзићи Мехмед Х. Османагић из Цазина, Ахмед Р. Шарићиз Старог Мајдана, Стјепан Гуљев из Свилаја, Дане Матаругаиз Добрње, Стеван Радоњићиз Гламоча, АхметХаџиосмановић из Козарца, Душан Малешиз Јајца, ИбрахимПашалић из Бос. Крупе, Џон Лоренц из Пећи и ЉубомирНикодимовићиз Имљана (ИKбр. 1, МВБ БЛ, 1930-1941, 69, 70, 71, 119, 120, 132; ИKбр. 2, МВБ БЛ, 1930-1941, 125; ИK бр. 3, МВБ БЛ, 1930-1941, 79, 183; Ш. Боцарић1930-41, без пагинације; ИК ИО-Т, MБK БЛ, 33-54). 6 ИKбр. 1, МВБ БЛ, 1930-1941, 69, 71, 119, 129. 7 ИKбр. 2, МВБ БЛ, 1930-1941, 125; У старијојлитератури ханџари супогрешно изједначавани сајатаганима, па суосим Ш. Боцарићагрешку правили и кустоси из Земаљског музејауС арајевукоји су све јатагане инвентарисали као ханџаре (Niškanović 1988, 13). ИKбр. 3, МВБ БЛ, 1930-1941, 79, 183, 193, 203, 214. 9 ИKбр. 4, МВБ БЛ, 1930-1941, 109. 2

3

4

8

Откуп сабљи за музеј, из књиге инвентара Музеја Врбаске бановине


Историјат збирке

18

19

Он је тридесетих година XX вијека у својој колекцији посједовао од оружја: 42 кубуре, пет пушака из Цариградског Тек са доласком првих школованих историчара у Музеј након Другог свјетског рата, оружје и војна опрема арсенала, 7 фишеклија (4 посребрене, једна позлаћена, 2 бакарне), балту тауширану златом, наџак, неколико буздов добили ана, су своје право мјесто. Третирани од тог времена као војноисторијски предмети и експонати, у највећем броју 27 јатагана, каму, мач, сабљу димискију, два стара појаса. У Дубици је постојао и „Босанско-дубички одбор за прикупљање припали су Историјском одсјеку. Највећу пажњу у ревалоризацији предмета ове збирке посветила је историчарка старина”, са основним циљем да се све што је прикупљено на терену шаље у Бановински музеј у Бањалуци. НаИванка челу Билић, кустосица и аутор неколико историјских изложби из османско-турског периода на којима је било одбора стајао је дубички прота Славко Почетак Вујасиновић. рада Музеја Врбаске бановине није се одликовао излагано и оружје. Билићева је оружје валоризовала разврставајући га у двије категорије као војноисторијске и као систематичношћу, која подразумијева савремену класификацију Одсуство систематичности, предмета. као и предмете културне историје. Друге је чак и цртала у пописима и инвентарима. У вријеме социјализма Музеј Босанске стручног музејског кадра, условило је праксу да оружје у музеј улази превасходно као дио народне крајишке ношње Крајине више је откупљивао, а мање добијао на поклон оружје из овог периода. Из музејских регистара види се да је тј. као етнографски предмет, вреднован према етнографско–стилско-орнаменталној Ово је естетској садржини. седамдесетих година прошлог вијека у Бањалуци било породица (Јово Божић, Озрен Радуловић, Махмут Хусеџиновић) донекле и разумљиво, с обзиром на чињеницу да појам „историјске етнографије” тада није ни постојао. Оружје се на са колекцијама османско-турског оружја у приватном власништву, а које нису изражавале спремност да их поклоне, ширем подручју сјеверозападне Босне највише могло сакупити код сељака, које је у в ријеме Турака дио мушке народне завјештају или продају Музеју, чувајући их као породичну успомену. ношње Динараца. Томо Ковачевић, агент српске владе запазио је још средином XIX вијека да у босанској Крајини, Хладно оружје из Музеја Републике Српске послије Другог свјетског рата, заједно са осталим врстама оружја и 15 Посебно потурице и раја носе оружје за појасом и кад на њивиако раде. је било украшено филиграном, оружје је у војне опреме, излагано је само два пута. Иванка Билић излагала је оружје првида пут бикао издвојену збирку 1977, 16 Крајини сматрано украсом и симболом који је допуњавало одијело мушкарца. сличну изложбу двадесетак година касније реализовао Драго Трнинић.25 Предмети су углавном површно регистровани што је отежавало њихово стручно истраживање и стварало додатне проблеме око даље валоризације. Међутим, непотпуна документација о оружју није спречавала Боцарића да 17 Оружје га изложи на првој сталној поставци и то на два начина: у посебну собу и уз из турски османскоентеријер. турског периода било је без посебног третмана, али је позитивно то што се између Два, и током Другог свјетског рата, осим превођењем писане грађе са оријенталних језика превођењем епиграфских натписа на оружју бавио Мухамед Гарчевић, кустос Музеја. Застој у развоју музеја, који је током Другог свјетског рата преименован у Хрватски (државни) етнографски 19 анеколико музеј, одразио се и на ову збирку. Ратних година збирка је попуњена са тек оружје изнових предмета, времена Турака красило је музејску салу са основним задатком да подсјећа на дугу прошлост везану за турску власт, писале су једне загребачке новине. 21

10

11

22

12

13

23

14

24

18

20

У Србији овајпроблем разријешен је доношењем Крајине поклонио је након рата Незир ДЕМБЛ/ЕМБК Маглић БЛ/МБК БЛ 1948-1964, 100; ИК посебног закона1995. године. РјешењемНародне из Жепча, а продали: Владо Тр ивуновић ИО-Т, MБKБЛ, из 33-54, 62). скупштине Републике Србије о утврђивању Влатковића на(Котор Варош), Иво Врањак RVOI 1970-1978, из MBKBL, bez paginacije. длежности музеја према врстама умјетничкоЈајца, Иво Светиновић из Ливна, Бе кир I. BilićСа1977(I), bez paginacije. 25 Д. Трнинић1998, историјских дјела регулисане су надлежности лихагић, Шухрета Курбеговић, Сафет Хусебез пагинације. специјализованих музеја. Оружје занатск џиновић, е Здравко и Кецман, Озрен Радуловић и фабричке израде од крајасредњег вијекадо Петар данас Адамовић, сви из Бања Луке. Неколико у ингеренцији је Историјског музеја Србије, примјеракахладног оружја приспјело је уМузеј матичне куће за све музејске историјске заједно збирке саосталим предметима и књигама са21

16 Д. Алексић 1931, 63-65. I. Bilić, F. Sedić 1980, bez paginacije. Бихаћа преселио у Бањалуку, Музеју 1943. 17 I. Bilić 1977(II), bez paginacije. I. Bilić 1983, 26. поклонио један буздован, продао пет јатагана B. Suručić 1962, 15. M. Garčević 1942(I), 3-4. и три сабље. Двије аустријске сабље 1943. 13 Историјска етнографија, као помоћна 19 Збирка ди- хладног оружја токомДругог Музеју свје-је поклонио Ђуро Кецман из Бања сциплина историје и етнологије, тског проучава рата обогатила се за тек Луке. неколико Јатаган црносапац поклонио је 1944. укупнуситуацију једног етницитетаили њене предмета. Тајништво ликвидатораМузејуЈосипЦернериз Врбаске Бања Луке(ИKбр.3, поједине дијелове сасвим карактеристик бановине амаБањаЛукапоклонило је 1941. МВБ Музеју БЛ, 1930-1941, 214; ИKбр. III (7), HDEM којима се тајнарод одликује (В. Стојанчевић једну сабљу. Хатиџа Вехабовић продала је BL1941-1945/ДЕМБЛ1945-1948, 57, 97, 98, 99; 2002,119.). 1942. Музеју наџак. Златко Берберовић ИК ИО-Т, из MБKБЛ, 33-54). M. Draškić 1972, 26. Бања Луке продао је 1943. Музеју буздован, B. Murgić 1945, 9. 15 Т. Ковачевић1879, 68. док је др Станко Сиелски, који се 1941. из 10 11 12

14

18

20

23 24

на територији Србије (М. Кљаић, Њ. Кљаић мостана 1996, Траписти, 1946. 152.) партизанске властикоје (ИК су бр. II, EO заплијениле ДЕМ БЛ/ 22 Примјерке хладног оружја Музеју ЕМБК Босанске БЛ/МБК БЛ 1948-1964, 424; ИK бр. V,


20

“

21

„Како жена ужива у својем накиту, тако је Бошњаку био највећи понос у оружју.” (Босна и Херцеговина на Миленијској изложби 1896, Будимпешта 1896.)

”

Османлије као освајачки народ никада се нису растајали од оружја, које је у ствари било саставни дио њихове ношње. Код феудалног племства оно је увијек било од сребра, оковано, тауширано или инкрустирано седефом, уз богати војни прибор. Наоружање османскo-турских војних формација није се битно разликовало од европских армија тога времена, с тим да су лукови и стријеле кориштени више него у европским војскама. Спах ије (коњаници) и јањичари (пјешаци) осим кратким копљем, мачем и сабљом, кратким штапом са шиљком, дугим копљем, затим вилом са два жељезна шиљка и бојном сјекиром, били су наоружани и буздованима, док им је омиљено оружје био дуги нож-јатаган. Носили су и оклопе, прилично лакше Стога од европских. је производња оружја и војне опреме била засигурно једна од најразвијенијих привредних грана, која није стагнирала ни у вријеме највећих криза у Царству. Нарочито у доба „султана ратника” и ширења Империје током XV и XVI вијека највећа могућа пажња поклањана је оружју и војној опреми. У првим годинама постојања Османског царства, које функционише као ратничка Империја, када нису постојале цивилне службе, као ни цивилна одликовања, умјесто колајни за заслуге у војним службама, војницима су се додијељивалa војна одијела, челенке, а од оружја „извезени ножеви и сабље”. На велики значај оружја код Османлија налазимо у списима западних историчара тога времена. Бузбек у „Епистолама” из 1595. за османске војнике биљежи да су „дан и ноћ са оружјем у рукама.” Осим на коње и одијело, Османлије су нарочито пазиле на оружје. Ништа није било љепше, писао је један писац, него видјети османског витеза 5 Француски на коњу, чија се сва војна опрема сија у злату, сребру и драгом путописац ка мену. Антоан Жефроа примјетио је 1546. да османски Турци нарочито воле да су им мачеви и сабље украшени сребром и златом.6 Носити такво оружје није могао свако и била је то права привилегија. Ускочки харамбаша из Пољица Ђорђе Синовчић, док је ратовао за 1

2

ХЛАДНО ОРУЖЈЕ ОСМАНЛИЈА НА ТЕРИТОРИЈИ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ (XV-XIX вијек)

III

3

4

1 2 3 4

5 6

Lj. Mladenović 1954, 77. VE 10. 1967, 236-238. M. A. Karamehmedović 1980, 203. R. Muderizović 1917, 105. Д. Ј. Поповић 1939, 146, 150. Đ. Petrović 1989, 15.


Хладно оружје Османлија на т ерит орији БиХ

22

23

Османско-турскавојска на бојном пољу, XVI вијек

Турке, подигнут је од стране Дивана на степен војводе, са правом да може носити „сабљу од сребра 7 Звање силахдара, похраниоца оружја имало је заслужно мјесто у Османском царству. Ово и злата.” звање за Мехмеда пашу Соколовића било је један од ступњева у хијерархији, до коначног именовања за великог везира. У освајачким походима на Балкан османски Турци стигли су са хладним оружјем, које је по техничким и тактичким својствима било 9већ У складу усавршено. са војничким потребама у новоосвојеним земљама Балканског полуострва, највише су полагали на оружарске занате, који су били развијенији у пашалуцима на периферији Царства (Босна) и у областима склоним оружју и безвлашћу (сјеверна Албанија). Занатлије овог посла регрутовале су се из реда јањичара који су као учитељи преносили своја знања домаћим и чинили људима су војни еснаф. Османски војни систем почивао је на читавом низу заната, од чега писана грађа раног османског периода највише помиње коваче и радионице за израду оклопа и стријела. У тврђавама су постојале посебне јединице састављене од људи различитих занимања са основном улогом да војним потрепштинама снабдијева гарнизон. По освајању Босне 60-тих година XV вијека, у новој сарајевској вароши, поред бројних занатлија настанили су се и први ножари Оружно и сабљари. занатство у Босни временом је ојачало толико да је постало једна од полуга централне власти која је почивала на плаћеничкој војсци. Иначе, мајстори оружног заната уживали су знатне повластице не само у Босни, већ и у 15 цијелом Царству. Без оружја није се могао замислити ни један сиромашнији муслиман. Поготово су босански муслимани вољели оружје и били поносни на њега. Увијек су пазили да буде врло добро и чисто, а носити и имати га да је само 16њихово Француски право. путописац Пуле примјетио је 1667. да на зидовима сарајевских домова и нема других украса до реда клинова, о које је објешено оружје, „ствар коју највише цијене и на коју највише троше”.17 Оружно занатство у Босни нарочито се развија средином XVII вијека, услијед општег пада вриједности сребра. У то вријеме нагло се уздиже жељезна индустрија, везана за учестале ратове, који су изискивали огромне количине производа од жељеза, посебно оружја. Сва рударска мјеста, поготово у средњој Босни постала су радионице оружјa, у којима су се искивале сабље, ханџари и наџаци за потребе локалне војске. Само у малом Коњицу егзистирало је у то вријеме 75 ковачница сабљи. И средином XIX вијека Босна је обиловала 8

10

11

12

13

14

18

7 8

9

A. P. Pavich 1903, 405. K. Gujić 1943, 203. А. Радовић2002, 19. H. Kreševljaković 1949, 170. A. Özcan 2004, 453. Н. Белдичану2002, 155. V. Skarić 1937, 39.

14

15 16

10

17

11

18

12 13

А. Радовић2002, 7, 8. Ć. Truhelka1954, 256. Д. Ј. Поповић 1939, 150. М. Караулац 1998, 97. V. Mikolji 1944, 162-16.

рудом жељеза, због чега није било потребе из Пеште, као ни из Граца, увозити ножеве, већ су се могли правити у Варешу, Фојници или Крешеву, писао је 1865. неки босански католик под псеудонимом19С. П. Босански бегови у своме приватном власништву имали су праве мале арсенале оружја. Од оружја иза Рустем паше, великог везира с краја XVI вијека остало је: 2 000 панцира, 670 сабљи, мачева и ханџара са украшеним корицама и 1 000 буздов ана шестопера. Иза Смаил бега Џенетића 1777. остале су: сребрене сабље („гадаре” и „ћемерлије”), наџак, топуз и сребрени нож. Према попису заоставштине травничког аге Хаџи Хасенаге Коланџија из 1799, његовом потомству остало је од хладног оружја: сребрени топуз, обични топуз, мач гадар, двије сабље „гадаре”, сјекира балта и мали „шамски” Када јенож. након пораза од султанове војске 1832, прелазио у Славонију Хусејин капетан Градашчевић од хладног оружја понио је са собом: два златом окована и четири „урешена” ханџара, двије сабље „окићене” драгуљима, копље џилит и два обична копља. И Омер паша Латас имао је приватну колекцију драгоцјеног старинског оружја. Леополд Ранке истиче да је нарочито код босанских муслимана „вјежбати се оружју” „које не остављају био велики понос. Босански муслимани посебну пажњу придају оружју осим кад спавају”, примјетио је почетком XIX вијека Шарл Пертизје, француски путописац.25 Јуначке и витешке игре младих босанских ага и бегова састојале су се углавном у игрању 26 џилита, борбама са сабљама као и у гађању уМатија коњском Мажуранић трку. у свом путопису кроз Босну из 1839-40. за босанске „Лијепе Турке хаљине, каже: лијепо оружје и лијепи чибук, то им је сва 27дика.” У Босни су клчлије (сабљари) и ножари (бичакчије), као и пушкари (туфекчије), били организовани у ковачки који еснаф, су новог везира на путу за Травник са осталим 29 еснафима дочекивали у сарајевској чаршији са добрим оружјем у „срми окованом”. Послије Карловачког мира 1699, усљед слабљења централне власти, локалним великашима запријетило је губљење дотадашњих привилегија. Основни услов њиховог самоодржања, поготово у Босни, најзападнијој провинцији пространог Османског царства, постало је оружје. Зато су босански војници увијек били спремни подићи се на оружје. Валија Мехмед 20

21

22

23

24

28

30

26 М. М. Вукићевић1898(II), 350. R. Horvat 1937, 109. заистраживање друштвене структуре 27 M. Mažuranić 1938, 62. H. Kreševljaković 1991(I), 322, 362. власникатих предмета, као и вјерског H. Kreševljaković, D. M. Korkut 1961, 143. А. Радовић2002, 11; Зареконструкцију опредјељењаондашњег становништва(N. H. Kreševljaković 1931, 128, 129. и изучавање занатскихрадионица Filipović 1985, 195.). 29 В. Ст. Маријан 2005, 216. I. Esih1934, 227. великумогућност пружајуепиграфски Л. Ранке 1892, 284. натписи нахладном оружју. Осимтога Đ. Petrović 1962, 143. 25 М. Караулац 1998, 172. они представљајуи прворазредан извор 19

20 21

28

22 23 24

30



24

25

Тахир паша Ченгеловић, осјетивши 1848. да Босни пријети спољна опасност од царске коњице, устројене од домаћих сарајевским дућанима. Ремек дијела старих призренских радионица продавала су се у мањем сарајевском безистану. спахија, моментално је затражио да им коњи буду добри и снажни, а „оружје чисто”. Ту се могло видјети и друго слично оружје, а најбољег је квалитета оно увезено из Валоне, свједочио је Еванс. Током времена Босна је постала један од највећих произвођача и извозника хладног оружја. У XVI и XVII вијеку и Константне ратне операције изискивале су сталну оружану спремност локалног муслиманског становништва, у домовима сусједног ренесансног Дубровника предмети занатско-умјетничке производње турског поријекла играли а атмосфера у којој су потребе за оружјем биле неограничене, предстаљала је плодно тло за развој оружарских заната. су врло значајну улогу. Турско оружје увезено из сусједне Босне често се помиње Diversa canу серијама аката Архива Оружарски центри у Босни током османске власти били су углавном оријентисани на производњу најзаступљенијег cellariae, Diversa notariae, Testamenta као и Diversa de foris. Сарајевски трговци су и касније, средином XVIII вијека у хладног наоружања босанске провинцијске војске: јатагана, ножева и сабљи. Након османског освајања оружарство је Дубровник извозили сабље и фочанске ножеве. Касније, више од свих, босанско оружје увозиле су бивше покрајине у Босни наставило да се развија у Фојници, Фочи и Сарајеву, мјестима гдје су од раније постојале погодне сировинске Османског царства. Предустаничка Србија набављала је оружје, осим са Косова „Разно и добро” Албаније и из Босне. базе, да би се касније развило у Мостару, Травнику и Требињу, услијед новихБосански војнополитичких потреба. оружје правило се у Фојници и Фочи, писао је 1865. фра Томо Ковачевић, због чега се извозило у друге провинције оружари у својим радионицaма као сировину за производњу сјечива и хладног оружја углавном су користили челик 35 Поред Фојнице и Фоче, по љепоти и квалитету израде разних врста ножева, мачева и сабљи, из иностранства. Челик из Дамаска био је високо цијењен, а од сјечива: мајмун, индијска, кара хоросан и хинд-демир. Османског царства. истицао се у ранијем периоду и Коњиц.36 Само је током 1865. из Босне у Србију, Грчку, Румунију и Албанију извезено Поред неопходне техничке солидности ових израђевина, босански оружари велику пажњу поклањали су љепоти 37 Од оружја у вриједности 350 000 акчи. оружја највише су се из Босне за бивше „турске државе” извозиле сабље, ножеви и украсима, чиме су стварали запањујућа дјела примјењене Оружје је умјетности. у Босни и Херцеговини као и у и пушке. Извозна вриједност оружарске робе у Турску, Црну Гору и Србију средином XIX вијека износила је до 500 цјелокупном османском свијету било врло цијењено, поготово ако је било украшавано сребром, златом, полудрагим и 39 000 пјастера годишње. Богато украшено турско оружје, првенствено јатагане увозила је и Далмација, о чему свједочедрагим камењем, емаљним уресима, златним, сребреним Босански и другим сабљари апликама. окивали су балчаке пописи покретнина далматинских кућа. и коре (сагрије) у злато или су их украшавали Археолог и путописац Артур Еванс дао драгим камењем, док су оштрице врло 45 је опис продавнице оружја у Травнику често „извезивали” златом. Такво оружје Марш османско-турске војске, XVI вијек и Сарајеву, пред сам крај владавине поклањали су османски великаши једни Османлија. У првима: то су дућани „ оружја другима у знак поштовања. Гази Али паша са ханџарима или босанским јатаганима пред смрт 1557. поклонио је великом веи са чудно украшеним пушкама и пизиру Рустем паши „окићен” ханџар, шест поштољима.” „Злокобно нагомилани и накосребрених кацига, шест позлаћених кацига и стријешени” ножеви и сабље од чувеног прибор за ношење оружја, а Семиз Али паши босанског челика били су изложени у Рогатичком поклонио је три посребрене и 31

41

32

33

34

42

43

38

44

40

R. Muderizović 1929, 5. V. Han 1958, 115. В. Винавер1954, 257. Б. Богдановић1984, 43. Т. Ковачевић1879, 8-10. Ć. Truhelka1954, 250. 37 Đ. Petrović 1989, 12, 13. I. F. Jukić 1953, 332. 39 П. В. Ефендија 1958, 57. C. Fisković 1973, 180. 31

41

32

42

33

43

34

44

35

45

36

38

40

A. Dž. Evans 1973, 166, 213. Đ. Petrović 1989, 2, 3. Ć. Truhelka1954, 252. ELU3. 1964, 604. V. Ćurčić 1926, 25.

ХЛАД ОГ ХЛАДНООРУЖЈЕ НООРУЖЈЕ ИЗ ИЗ ОСМАНСКО-ТУРСК ОСМАНСКО-ТУРСК ОГ ПЕРИОД ПЕРИОДАУ АУ МУЗЕЈУРЕПУБЛИКЕСРПСКЕ МУЗЕЈУРЕПУБЛИКЕСРПСКЕ


26

46 три позлаћене кациге и један панцир. Османлије су као и сви други источни народи вољели украшавати сваку па и најмању површину. Декорација и орнаменти заправо су оружју османских Турака давали особиту драж, што се посебно примјећује на оружју из XVI и XVII вијека на којем су арабеске и вегетабилна орнаментика најчешћи мотиви украшавања. Од краја XVI до краја XIX вијека стилизовани цвијет тулипана, каранфила или вазе са цвијетом је континуиран. На прелазу из XVII у XVIII вијек јављају се и украси од непрекинуте преплетене црте изведене таушираном жицом са мјестимично аплицираним тачкама. Од половне XVIII вијека подражавају се барокне лиснате витице и завоји, док се од средине XIX вијека на османском оружју јављају рококо мотиви. 47 Јатагани, мачеви, парадни шљемови, буздовани, бодежи и друга богато украшена војна опрема, као најрепрезентативнији примјерци оружне умјетности Османлија, данас се могу видјети у Топкапи музеју у Истанбулу. У првој фази османских освајања Фоча је послије Сарајева најважнији босански центар и оно што ју je одвајало од богате сарајевске чаршије и осталих занатских центара је диференцијација појединих обрта, као и ви сока специјализованост умјетника занатлија. То се нарочито односило на раскошну обраду и израду ножева, ханџара и јатагана, које је током XVI и XVII вијека достигло савршенство обраде, превазилазећи чак и цариградско мајсторство. Израђевине фочанских мајстора указивале су не само на специјализовано знање обраде и израде појединих врста хладног оружја, већ и на специфичан начин украшавања техникама инкрустације, цизелирања и тауширања. Инкрустацију, увезену у Босну са Оријента, скоро искључиво у служби украшавања оружја углавном су примјењивали 49 Тауширањем фочански ножари и то при украшавању дрвених корица. на оружју у ранијем 50 Обрађивачи времену бавили су се ковачи оружја а касније кујунџије. сребра израђивали су за 51 оружје најљепше искиване и лијеване окове, украшене драгим ка мењем. Босански великаши толико су цијенили своје оружје, тако да није био риједак случај да су га и увакуфљавали. Гази Хусрефбег увакуфио je 1531. сабље „искићене” драгим 48

а м и са р ук и еч ва о н о сл д о а н гаа та ј ак ш р Д

е кс п р С ек и л б у п е Р јуе зу М у а ал р о к д о

H. Kreševljaković 1991(I), 313. M. Šercer 1983(II), 14. J. M. Rogers, C. Kőseoģlu 1987, 192-195. M. A. Karamehmedović 1980, 92, 145. Љ. Младеновић1958, 98. 51 Ć. Truhelka1954, 256.

камењем, златне ножеве „окићене” драгуљима и52ханџаре. У XVIII вијеку бројно оружје дио је кућног инвентара муслимана, врло ријетко Срба и католика у Босни и Херцеговини.53 Сли чно је вијек касније примјетио и Артур Еванс који вели да је у босанским градовима ношење оружја било дозвољено само 54 муслиманским вјерницима. Овакве прилике утицале су да се оружје из овог периода сматра и назива искључиво турским. Држећи до квалитетног оружја све до краја владавине Османлија Босанци су увозили Османско-турско квалитетно „албанско оружје”.55 хладно оружје у Музеју Републике Албанци су долазећи у Босну као добри Српске трговци доносили тзв. албанске типове оружја. Босна је 1865. године 56 из Албаније увезла оружја у вриједностиСамо 900 000јеакчи. у Бања Луку из Албаније 1870. увезено ножева и осталог оружја у вриједности 120 57 000 аустријских форинти. Све провинције Османског царства имале су неку врсту аутономије у погледу војне организације. У првим годинама постојања Босанског пашалука босанска провинцијска армија састојала се од три основна дијела: провинцијске коњице-спахија или тимарника, као најважније војне формације, пограничних војних снага–серхат кулија и локалне војне снаге–јерлу кулија.58 За све вријеме османске управе у Босни хладно оружје остало је главно оружје борбе, али и накита мушкарца, прије свега, због његове техничке усавршености и раскошног изгледа. Од освајања Босне 1463. до Аустроугарске окупације 1878. Османлије су у наоружању задржале углавном исто оружје: лукове и стријеле, 55 П. В. Ефендија 1958, 56. Ć. Truhelka1912, 215. 56 Đ. Petrović 1989, 6, 13. A. Bejtić 1974, 147-167; Кад је 1768. избио ратсаРусијом 57 A. Karabegović 1948, 67. Портаје ферманомнаредилаконфискацију оружјаод 58 H. Šabanović 1960, 174. хришћанске раје, даби нешто касније одлукаизмијењена у користтрговаца, који су имали право посједовати оружјезбог самоодбране од разбојниканапуту (V. Skarić 1937,149). 54 A. Dž. Evans1973, 88.

46

52

47

53

48

49 50

27 27



28

Османско-турски пјешак-јањичар, XVI-XVII вијек

мачеве, сабље, јатагане, пале, ножеве, топузе и буздоване, млатове, салме, 59 Почетком наџаке, балте, копља, штитове, кациге, панцирне кошуље. XV вијека османски војници највише су наоружани сабљама, копљима, буздованима и топузима, малим штитовима и углавном лаким оклопима. Спахије и елитни одреди јањичара били су спартански дисциплиноване регуларне јединице и представљали су ударну снагу Османског царства. У пуном броју ове јединице биле су увијек спремне на акцију, за разлику од европских војски код којих је у мирно вријеме само командни кадар био у борбеној приправности. Све је ово подржавала релативно добра државна благајна којој је порески систем осигуравао годишњи приход од око 2 милиона дуката од чега се за војску и наоружање издвајало чак 60%.60 Готово сви европски писци, који су у XVI вијеку писали о јањичарима (tur. jeni çeri, нова трупа), признавали су њихову премоћ над европском пјешадијом, првенствено због своје систематичне војне извјежбаности и безусловне покорности61 старјешинама. Имали су прилично једноставну ратничку опрему. Као пјешаци-стријелци били су наоружани: луковима и тоболцима са стријелама, копљима, хелебардама, буздованима, бојним сјекирама, мачевима, кривим широким сабљама, дугим ножевима-јатаганима, ханџарима а од дефанзивног оружја носили су штитове. Иако су били наоружани оружјем на даљину, њихова главна улога била је борба „прса у прса”.62 Бројни турски извори говоре да је турска пјешадија у то вријеме од личног наоружања највише користила: сјекире, наџаке, топузе или буздоване, као и гаргије (копља), а до краја XV вијека и праче.63 Ово хладно оружје било је основно лично наоружање и босанских провинцијских јањичара. Хенри Блант, енглески путописац, боравећи у Сарајеву почетком XVII вијека, био је мета многих пријетњи 59 60 61 62 63

M. Niškanović 1988, 11. D. Lovrenović 2006, 92, 93. Ч. Мијатовић1872, 163. VE 4. 1961, 122; Г. Шкриванић1964, 56, 60. R. Muderizović 1917, 111.

копљима и јатаганима, као и предмет напада буздованом од стране неког пијаног јањичара.64 У класичном периоду Османског царства sipāhi, спахије (pers. sipāh, војска), наоружане „старовременским” хладним оружјем, 65 Почетком образовале су главнину османске војске.XVI вијека у Босни их је било преко 1 000, а почетком наредног вијека о ко 3 000. Као коњаници од акције, који су били увијек спремни да крену на војну интервенцију, спахије су представљале витешки слој османског друштва. Ишли су у рат на добрим јахаћим коњима, наоружани сабљом, копљем, стријелом, док су на главама носили кацигу, а на леђима оклоп.66 Све до краја XVI вијека њихово главно оружје састојало се од лукова67иТоболце стријела. су носили са обје стране. У једном су држали лук, а у другом стријелице. На лијевом рамену носили су штитове за одбрану од удараца мача или буздована. Спахије су у десној руци обично носиле копље у зелено обојено, а око паса кратку, драгим камењем украшену, 68 Били су изузетно вјешти у руковању сабљу и на седлу буздован. луком и стријелом у трку, као и кратким копљима-џилитима и кратким штаповима са шиљком на врху, које су снажно бацали приликом јахања. Ради лакшег кретања и јахања нису никад носили пуни оклоп, као западноевропска коњица тога времена, већ само дијелове заштитне69опреме. Носили су и бодеже гадаре. 70 Као лака коњица носили су јушмане, врсту лаких п анцирних кошуља, које су 71 преузели од Перзијанаца. Вриједни и аутентични извори за историју наоружања османске коњице у првим годинама постојања Османског царства представљају гравире и бакрорези западних умјетника Z. Levental 1989, 88. Р. Самарџић2000, 58-60. H. Šabanović 1960, 205, 206. VE 10. 1967, 238 Д. Ј. Поповић 1939, 150. 69 VE 4. 1961, 684. 70 J. Szendrei 1896, 759. 64

71

Ć. Truhelka1914, 239, 240.

65 66 67 68

Османско-турска коњица-спахије, XVI-XVII вијек

29



30

Акинџија, XVI вијек

72 73 74 75

31

друге половине XVI вијека (Уман из Франкфурта, Франчески из Венеције, Бургкмаир из Вајскунига, Цимерман и др.), на којима су османска коњица и пјешадија наоружане: дугим копљима, луковима и стријелама (у тоболцима), сабљама, буздованима, сјекирама, штитовима.72 На гравири објављеној 1530. у Курипешићевом путопису приказани су Каменград и два османска војника са основним наоружањем тога времена. Коњаник је приказан са штитом и копљем у руци, а великаш са опасаном сабљом.73 Жан Палерн Фрезјен 1582. каже за спахије да су од личног хладног наоружања носили: копља, двије сабље (једну о боку, а другу на седлу), сјекиру, буздоване и овај опис подудара се са каснијим 74 свједочанством Франсоа де ла Кроа из друге половине XVII вијека. Што се тиче оружја, одијела и коњске опреме босанске спахије уживале су добар глас у турској војсци. Ови уживаоци тимара његовали су своје коње и били од хладног оружја наоружани: луком и стријелом, кратким мачем или сабљом, лаким округлим штитом, кратким и лаки копљима, буздованима, а уколико је доходак са њиховог тимара премашивао одређену суму новца, ратовали су и под оклопом. Доламе, чакшире и турбан касније су замијенили кацигама или калпацима од разних крзана. 75 Од друге половине XV вијека војне формације у Босни чине три основна рода војске: мустафхизи, топџије и џебеџије или џебелије са арабаџијама. Први, као најважнија војна снага у утврђеним градовима, били су дужни да и дању иноћу бране град са пушком и сабљом у руци. Џебеџије или џебелије са арабаџијама биле су локална плаћеничка војска чији је основни за датак био припрема и чување оружја (стријелe, лукови, сабљe, штитови, копља, оклопи,

пушке, пиштољи, прах, танад...),76 муниције и остале војне опреме за мустафхизе. Учествујући у рату са спахијама, као коњаници носили су оклоп (cebe), по чему и носе назив. Метални оклоп највише се користио ради заштите од ударца сабље, стријеле и копља. Дио оклопа који се навлачио на груди звао се гогуслук (гокуслук или гојуслук), на шаке колчак, на кољена диџик, на леђа аркалик, на руке елдивен и на77главу У рат мигфер. је ишао сваки шести џебелија, а од личног хладног оружја носили су: сабљу, копље, лук и стријеле, кацигу и штит.78 Поред ових родова, у градовима биле су стациониране посаде серхаткулија-граничара (крајишници), састављене од: акинџија, делија, војнука, мартолоса, азапа, пасбана, бешлија, диздара, фариса,79ђонлија или гонулија. Акинџије су представљале лаку и злогласну коњицу која је својим упадима, разарањима и харањима припремала освајања. Слично ленској спахијској коњици, били су лако наоружани: копљем (günder, gönder), стријелом (ok), луком (yay), сабљом (kiliç) и штитом (kalkan). Уз сво ово оружје, османски извори у наоружању акинџија помињу и перје (yelek) под чим се подразумијевало перје за стријеле (okyeleği). Почетком XVI вијека у Босанском санџаку било је око 1 000 акинџија. Тешку кризу преживљавали су између 1526. и 1540, када их је почео потискивати нови војнички ред-делије. Делије су биле засебан род лаке коњице, који се у Босни први пут јавља 1526. године. За вријеме Хусреф бега у Босни је било 10 000 делија. Били су препознатљиви по томе што су им на копљима, кацигама и штитовима у облику ромба била прикачена крила птица. Страни путописи извјештавају да су изгледали лудо и страшно: на леђима су носили велика орловска крила, а преко рамена оклоп од медвјеђе коже или коже друге звијеради. Од оружја су носили штитове, 84 и жељезну кошуљу. кациге, копља, кратке и шиљате мачеве, а понеки

J. V. Pugk Harttung 1910, 251-267; M. Šercer 1974, 39-41. H. Kreševljaković 1991(II), 418. И. Мијић1994, 193. S. beg Bašagić 1900, 44, 45; Х. Иналџик1974, 160, 161.

76

80

81

82

83

77 78 79 80 81 82

E. Čelebija1967, 605. H. Hadžibegić 1954, 199, 204. VE 2. 1959, 684. H. Kreševljaković 1951, 123, 124; H. Šabanović 1960, 210-213. H. Šabanović 1960, 213. H. Hadžibegić 1954, 199. H. Šabanović 1960, 214, 217.

83 84

P. Vasić 1992, 92, 93. P. Matković 1890, 81.

Делија, XVI вијек



32

Антонио Менавин, у путопису „Vita et legge turchesca” из XVI вијека, каже за босанске делије да су при себи од оружја имали: сабље, штитове, буздоване и копља на којима су била 85 Када привезана орлова пера. је за новог босанског везира именован дотадашњи клишки санџакбег Ферхат паша Соколовић, на инаугурацију 1574. у Травник пратило га је 86 око 300 делија у одијелима од вучине, под жељезним калпацима. Средином XVII вијека енглески путописац Пол Рико видио је на далматинско-босанској граници босанске делије са копљима угарског типа, мачевима и сјекирицама.87 Основна обавеза војнука, најстаријег турског војног пјешадијског и коњаничког реда код нас у ранијем османском периоду била је да као помоћни влашки одред, наоружан углавном кратким копљима (darda), учествује у војним походима. У неким изворима мијешају их са џебелијама, што говори у прилог претпоставци да су највјероватније носили и панцире. Војнуци, организовани у мање војне јединице-гендер или гондер, назване по њиховом основном оружју-копљу (günder, gönder, künder) и до средине XVI вијека, представљали су бројну снагу босанске провинцијске војске. Од заштитног оружја носили су штитове. Мартолоси су били домаћи хришћански плаћеници у османској војсци, са основним задатком да чувају кланце и недовољно сигурне путеве, као и да врше општу службу јавне безбједности. Вршили су и уходарску службу, водили борбе, четовали су и вршили упаде. Били су наоружани: 89 Азапи сабљама, копљима, штитовима, панцирима, праћкама и стријелама. су били засебан род турске пјешадијске флоте, првобитно ангажован у ријечној и поморској флоти, а затим као лака пјешадија у тврђавама у првом реду оним уз пловне ријеке. Према једном бакрорезу, објављеном у књизи Ј. Каисерера, азапи су у XVI вијеку били наоружани: дугим копљима, сабљама, кацигама и штитовима. Према другом бакрорезу Жаспера д’ Ајзака, осим лука са стријелама азапи су почетком наредног вијека били наоружани широким сабљама са дршкама у облику птичијег кљуна.90 88

Азап са сабљом чија је глава у облику пичијег кљуна

V. Ćurčić 1943, 40. S. beg Bašagić 1900, 39. Z. Levental 1989, 156. Б. Ђурђев 1947, 86, 87; H. Šabanović 1960, 214, 215; А. Стојановски 1989, 144. M. Vasić 1967, 69. 90 P. Vasić 1992, 93, 94.

33

Да су азапи носили сабље са стилизованим птичијим главама на балчаку, свједочи и један дрворез Николаса де 91 Николаја из 1568. 92 врло преведени у јерли куле, Гонулије или ђонлије били су лака коњица серхат кула, да би касније били способна у борбама са копљима, стријелицама и мачевима. Осим наведених војних формација, постојали су у босанској војсци и други родови војске наоружани хладним оружјем. Као изванредни стријелци са луковима и 93солаки стријелама, ханџаром и сабљом о појасу су били наоружани још кратким копљем. За чауше један старији извор вели, да су од хладног оружја носили 94жељезне Сарахори, буздоване. од хладног оружја 95 по Константину Михаиловићу из Островице, посједовали су: сабље, копља, штитове и панцире. Уз претпоставку да су сејмени и пандури били једно те исто, чувајући у XVII вијеку турску границу у Босни према Млетачкој Републици, од хладног оружја носили су: ханџаре, криве турске сабље и копља са коњским реповима.96 Када у XVIII вијеку војна наука достигне тачку савршенства, како се у то вријеме мислило, што је подразумијевало војнике аутомате–машине у армији пруског краља,97 „Бошњаци” у XVIII вијеку плаћени су ратници у неколико европских земаља (Пољској, Данској, Пруској), истичући се као добри коњаници и копљаници. Уланска коњаничка пуковнија Бошњака, копљаника у пруској армији, среди98 Почетком ном XVIII вијека била је врло вјешта у руковању сабљама. XVIII вијека босански утврђени градови имали су посебне просторије за чување оружја. У вријеме Бањалучке битке (1737.), оружје се чувало у кули са покривеним сводовима, старијем дијелу бањалучке тврђаве. У циљу боље опремљености бихаћке тврђаве тридесетих година истог вијека је из Истанбула послано 70 коња натоварених разним врстама оружја.99 Почетком XIX вијека босански јањичари од личног хладног оружја носе: нож, сабљу, копље и сјекиру, а браниоци градских утврђења само сабље. Према попису градских утврђења у Босни 30-тих година XIX вијека градске посаде биле су од хладног оружја оборужане понајвише: луковима и стријелама, копљима, сабљама и Босански ножевима. (муслимански) ратници из одреда Хасан аге Крајишника су почетком XIX вијека носили о врат објешене јатагане и криве сабље и то им је било једино Мјере оружје. за модернизацију турске армије по европском примјеру предузете су средином и у другој половини XIX вијека највише уз помоћ Нијемца 100

101

102

П. Васић 1953, 130-134. H. Šabanović 1960, 216-218. A. Özcan 2004, 443. D. Kniewald1956, 92. M. Vasić 1967, 69. 96 VE 6. 1964, 619. 97 P. Chaunu1977, 57.

85

91

98

86

92

99

Ф. Генте 1899, 537-605. E. Pelidija2003, 244, 250. R. Muderizović 1917, 113. H. Kreševljaković 1951, 128, 129. М. М. Вукићевић1898(I), 321.

87

93

100

88

94

101

89

95

102

Бошњак-копљаник у европским војскама, XVIII вијек



34

35

Османско-турска пјешадијајањичари, XIX вијек

Молткеа, а касније Француза Голца. Реформама 1839-42. ударени су темељи новој турској армији. Уведена је општа војна обавеза (за муслимане), а војска је подијељена на активну (муаваз, низам аскерија), резерну (редифа) и посљедњи позив (хијад, мустафхиз). Реформе војске касниле су у Босни у односу на остале османске провинције, а спахијски ред задржан је у Босанском ејалету све до реформи Омер Матија паше Латаса. Мажуранић имао је четрдесетих година XIX вијека прилику да у Високом крај Сарајева види босанске спахије са сабљама о појасевима и „копјима” на раменима како 105 називају сјекирице. Сабље типа к’лч постале су дио обавезног личног наоружање турских официра након војних реформи.106 Шесдесетих година XIX вијека регрутовани су први босански муслимани за регуларну војску чије се наоружање није ни по чему разликовало од остале активне војске. Године 1865. султановим ферманом образована је и босанска милиција.107 У Босни су се све до краја османске управе 1878. одржале бројне нерегуларне јединице које су од личног наоружања имале разне врсте старог оријенталног оружја. А. Еванс дао је у своме путопису по Босни из 1877. опис башибозука који су од хладног оружја били претрпани ханџарима и кратким мачевима. 103

104

108

103 104

105 106 107 108

VE 10. 1967, 241. I. Tepić 1986, 93, 94. M. Mažuranić 1938, 24, 62. А. Радовић2002, 27. I. Tepić 1986, 102, 114. A. Dž. Evans 1973, 176.


36

37

ОРУЖЈЕ ЗА IV ХЛАДНО СЈЕЧУ И УБАДАЊЕ МАЧЕВИ Мачlat. ( gladius, ensis, spatha, eng. sword, fr. gavie, épée, ita. spada, ger. Schwert, Degen) је оружје којим се убада, сијече и удара. Састоји се од сјечива и балчака. На сјечиву, које је најчешће двобридно и на коме се налази један или више жлијебова, разликују се: сјечиво (оштрица), врх, жлијеб (олук), хрбат (код једносјеклих) и коријен. Сјечиво се завршава коријеном, на коме је дршка. Балчак се састоји од дршкe која је краћа или дужа, јабучице и ваљкасте, округле или призматичне накрснице. Дршке су обично дрвене, пресвучене храпавом или ребрастом кожом и овијене жицом, да би се спријечило клизање руке. Дужине су и до 2 m, а држе се у корицама од дрвета, споља обложених кожом. Носе се на појасу, преко рамена (пјешаци) или на коњу (коњаници). По правилу имају широко сјечиво са обје стране и ријетко су оштри само са једне стране. Испод крснице по оштрици је накрсница (парир или браник) з а чување шаке од непријатељског ударца, искована у правом углу. На дуге и кратке дијеле се мачеви према дужини. Турци су користили неколико врста мачева. Мач палош са једнобридним сјечивом јавља се у XVI и XVII вијеку. Османски мач палош или „палошина”, како су га још звали, био је широк и раван, или пак мало завинут, једнобридни мач. Османски Турци користили су и шишеве, мачеве који су служили за пробијање панцира. Пол Рико, у Историји Османског царства из 1672, каже за спахије, да уз сабље, носе и гадаре, тешке и масивне мачеве са широким и правим сјечивом. Гадар је прости персијски мач доста сличанПрема дугом првом кинђалу. детаљном попису из 1489, у 5 Роскијевиц 6 Сарајеву је регистрован један мачар. посебно хвали бањалучке коваче, који су већином били и мачари. 7 Мач Најпознатији приказ мача из времена Турака на нишану је Махмута Бранковића из Бранковића, код Рогатице. 1

2

3

С. Тројановић 1928, 220; VE 5. 1962, 285; M. Šercer 1976, 8; M. Šercer 1980, 12, 13. M. Šercer 1983(II), 10. Г. Шкриванић1953, 53, 54. R. Zaky1961, 21. M. A. Karamehmedović 1980, 68. С. Тројановић1928, 220. 7 V. Ćurčić 1943, 89. 1 2 3 4

5 6

4


Хладно оружје за сјечу и убадање

38

39

је ликовно приказан и на једном нишану у Камену, крај Гламоча. Град Сокол у грачаничком кадилуку имао је 1833. по ватре приморана да се креће брже, али и да удара хладним оружјем и то у пуном трку. Од хладног оружја сабља је у 9 Српска инвентару један мач-шиш, а сарајевска тврђава три велика народна мача. пјесма опјевала је мачеве из времена новом вијеку постала најподеснија за такву врста ратовања. Турака под разним именима: „зелени”, „бритки”, „пламенити” и „пламени”, „огњени”. Из периода Турака у Музеју Републике Српске чувају се два мача. Оба су западноевропске провeнијенције и САБЉЕ као таква највјероватније представљају ратни плијен Турака у рату са Аустријом и Млетачком Републиком. Ријеч је о једнобридном кратком мачу европске коњице са почетка XVII вијека (инв. бр. 522/Т) и скјавони (инв. бр. 506-4), мачу далматинских ускока из истог периода. Једнобридни мачеви европске коњице кориштени су у блиској борби. Сабља gre.( mahera, arap. seïf, per. scimitar, ita. sciabola, tur. kiliç, rus. сабля, fra. sabre, eng. sabre, ger. der SäОсновна им је карактеристика кратка дршка и широко разгранат рукобран или браник („pas d’âne”) доста сличан 11 bel, polj. nožna) је хладно оружје коњице и пјешака рапирима, који се састоји од два обруча која окружују сјечиво мача. Сјечива ових мачева су равна, уска и једнобридна. Мачеви „schiavone”, карактеристични за цијели XVII вијек, били су највише у употреби ускочких чета, иначе претежно и састоји се од кривог сјечива и балчака. На састављених од далматинских Раније Срба. су „schiavone” погрешно идентификовани као шкотски „claymore” сјечиву, које је наоштрено са испупчене мачеви. У свјетски признатој литератури о историји наоружања ови мачеви представљају војничке мачеве словенске стране, разликујемо: коријен, сјечиво гарде млетачких дуждева, са карактеристичним Најприје дршкама. су се у XVI вијеку намјенски производили у (оштрицу), врх (оштар са обје италијанским радионицама за стражу млетачког дужда, састављенуНајстарији од далматинских податакСловена. стране), жлијеб (олук) и хрбат о овом мачу је из 1529. у Дубровнику, гдје се помиње „una spata schiavona”. Нешто касније, на разне начине, доспјели (телуће). Балчак се састоји су у кућне инвентаре далматинских градова. Међу пописаним стварима покретнине трогирског племића Ivanaод Sta-полиране дрвене или tilea iz 1562. по љепоти (са сребреним украсом) издвајао се 15 мач Од зван XVII вијека „skiavon”.мачеви „schiavone” коштане дршке, обложене специјално се израђују у италијанским радионицама за ове словенске ратнике у Далмацији. Овај ти п мача специфичан кожом, на којој може, али је због посебне форме балчака, састављеног од пуне корпе, израђене од жељезних шипки, распоређених ребрасто или и не мора бити штитник мрежасто. Сјечиво му је најчешће двобридно. У музејима и приватним збиркама дуж далматинске обале чува сеили велики рукобран. Сабље број примјерака ових мачева, а највјероватније су их у каснијим временима производили и домаћи мачари. Приватна су се обично држале у 16 Збирке збирка мачева „schiavone” Владана Деснице данас је у Хрватском повијесном ових мачеве музеју.налазимо и у дрвеним или металним 17 као и у Војном музеју у Београду гдје су углавном поклони Земаљском музеју у Сарајеву, Мачприватних „schiaлица. корицама (канијама), а vone” у Музеју Републике Српске, по свему судећи, ратни је плијен Османлија у рату против ускока током млетачконосиле о ункашу седла османских ратова у XVII вијеку. У инвентарним књигама нема трага о његовом поријеклу, а ослањати се на податак са лијеве стране. једног новинара, да је ријеч о мачу ускочког харамбаше Стојана Јанковића,19 без доказа, научно је неодговорно. Посматрано са војноПочетком новог вијека коњица је постала главна маневарска снага, која је због све јаче и прецизније пушчане тактичког гледишта, 8

10

12

13

14

18

20

Š. Bešlagić 1978, 35, 36. H. Kreševljaković 1951, 168, 170. С. Савић1998, 134. M. Byam 1990, 42-44. Б. Теиновић2005, 139. Ć. Truhelka1914, 242; M. Šercer 1972 (I), 96; R. W. Latham 1977, 25. 8

14

9

15

10

16

11

17

12

18

13

19

M. Šercer 1972, 95. C. Fisković 1984, 199. M. Šercer 1972(I), 95-98. Ć. Truhelka1914, 242. B. Milosavljević 1993, 17, 18. B. Murgić 1945, 9.

20

VE 8. 1966, 431.



40

сабља се сврстава, у првом реду, у коњаничко оружје за сјечу и убод у брзом налету, замаху и окршају. Крајем XVI вијека један италијански историчар вели за Турке да сабље употребљавају највише приликом борби прса у прса. Прве ликовне приказе овог оружја налазимо на старим персијским минијатурама „Šah-name” из XIV вијека. Сматра се да су прво Селџуци, а затим и османски Турци, сабљу преузели од Персијанаца. Сабље које су од доласка османских Турака у употреби код нас персијског су поријекла. Уз лук и стријелу, сабља је била „свето оружје” Турака. Основне карактеристике османскотурских сабљи су више или мање закривљено сјечиво са јалманом (двобридно проширење доњег дијела сјечивапрема врху) и плошни балчак, који се састоји од дршке и крснице са језицима (служи за учвршћивање сјечива у корице). Ближе или даље босанско окружење имало је још у средњем вијеку сабље у свом наоружању. У дубровачкој архивској грађи, најкомпетентнијем извору за проучавање историје средњовјековних држава Дубровника, Босне и Србије, велика сабља („la sabia granda”) први пут се помиње 1363. У већини дубровачких докумената из XIV вијека сабља се наводи као „sabia” и „sabla” , али се као извор за српски језик подразумијева мађарски термин „szably”. Малобројност и висока цијена од преко 20 дуката говори у прилог чињеници да је сабља у то вријеме само импортовани луксуз са Истока, углавном окован скупоцјеним и лијепо обрађеним сребром. Први помен османско–турске сабље („unam sablam turches21

22

23

24

Османско-турске сабље у Музеју Републике Српске

21 22 23 24

M. Šercer 1980, 15. Г. Шкриванић1957, 61. M. Šercer 1979, 12; M. Šercer 1980, 15; M. Šercer 1983(II), 9. M. Šercer 1980, 16.

41

cham”) у Дубровнику потиче25из премда 1403, су дубровчанима сребрене сабље („sablae argentatae”) биле познате вијек раније. Вјерује се да су касносредњовјековне војске Чешке, Њемачке, Угарске и Србије биле наоружане сабљама, али у мањој мјери од мачева. О томе нам говоре и ликовне представе у манастирима по Србији: Наг оричино, Грачаница, Пећ, Дечани, Лесново, Манасија, Каленић. Иако су Срби у средњем вијеку сабље наручивали у Њемачкој, оне се сматрају 26 искључиво турским оружјем. За Босну нема података о кориштењу сабљи прије доласка Османлија. Основана претпоставка је да су војници војводе Хрвоја Вукчића Хрватинића знали за сабље с обзиром на његово војно савезништво са Османлијама у позним годинама владавине Доњим Крајима почетком XV вијека. Узима се у обзир да је сабља у Босну дошла са Османлијама и да је врло брзо у личној употреби замијенила средњовјековне мачеве. Преласком на нову вјеру, у циљу заштите ранијих привилегија, босанско феудално племство радо је прихватило ново оружје, а сабља је постала дио личног наоружања босанских спахија. Посљедњи босански краљ Стефан Томашевић скончао је живот тако што је посјечен османском сабљом.27 Када је 1487. Влатко Косача пребјегао Пољичанима, похранио је једну посребрену сабљу код сплитског златара Јеронима Радуничића. Прије или касније све европске војске, под ути цајем турског начина ратовања, преузеле су основно оружје османске коњице-сабље.29 Код свих балканских народа од XV до краја XVII вијека биле су у употреби криве османско-турске сабље („ensis turchus sive sabia”). Домаћа производња овог оружја започела је у Босни средином У једном документу XV вијека. из 1477. у Сарајеву се помиње сабљарска чаршија („Suki-sejjan”). Према попису из 1489. овдје је радило троје сабљара: Мустафа, Ахмед и Мехмед. Када 1697. сабљарска чаршија изгори услијед продора Еугена Савојског, сабљари се селе у Коваче. Изврсне сабље коване су у Коњицу, гдје је у XVII вијеку било 75 ковачница сабљи, које су по кв алитету заостајале само за њемачким. Познати сабљари у XIX вијеку били су фојничани, досељеници из Коњица. О надалеко познатим „коњичким сабљама” прављеним од чврстог жељеза, писао је Евлија Челебија. Коњичани израђују „пала килич”савијене мачеве као и остало ратно оружје и оруђе од жељезне руде и угља из оближњих брда. Међутим, преимућство западне ратне технике осјетио је већ тада и Челебија, који је хваљеним коњичким сабљама претпостављао „аламанске” (њемачке) сабље. И у Тешњу су постојали познати сабљари, који су ишчезли половином XIX вијека. Јозо Банић Касало, иако туфегџија по занимању у Ливну, „стављао” је златне натписе на сабље и ханџаре. Ахмед Јунузовић из Вареша, такође 35 Изврсне пушкар, био је све до пред краја турске власти изврстан ковач сабље сабљи. у првој половини XIX вијека 28

30

31

32

33

34

Đ. Petrović 1976, 35-37. Г. Шкриванић1957, 59, 61, 62, 67. 27 S. beg Bašagić 1900, 17. М. Шуњић1983, 146. 29 M. Šercer 1979, 12. T. P. Vukanović 1962–63, 257. С. Тројановић1928, 220. 25 26

28

30 31

Х. Крешевљаковић1949, 187, 188; H. Kreševljaković укључене усвјетскутрговинусабљама. Такође, и 1951, 129, 130; H. Kreševljaković 1991(II), 81; M. A. сарајлије суизвозиле своје сабље уСолун, Цариград Karamehmedović 1980, 68; Фојничким сабљама и Сплит(Đ. Petrović 1989, 11, 12.). уXVIII и XIX вијекутрговало се директно и E. Čelebija1967, 20, 470. посредно. Народнатрадицијаговори о чувеним H. Kreševljaković 1961, 82, 93. фојничкимсабљама „шумановкама”, које35су H. Kreševljaković 1943, 445. Фојничани разносили до Дамаска, гдје субиле 32

33 34



42

43

36 Мостарски производиле су се и у Мостару, трврди Иван Франо Јукић. сабљари били су међу најстаријим занатлијама карактеристичан за период од XVIII у том граду. Њихов први помен (Мехмед Челебија, Мехмед и Мустафа син Ахмедов) је из 1632. и највјероватније је вијека до друге половине XIX вијека, да су се одржали до краја XIX вијека, јер неки је аустријски путописац у Мостару 1810. запазио сабљарску радњу препознатљив за је по својој задебљаној и 37 производњу димискија. Иако су се сабље у Травнику само поправљале тамо се 1788. помиње У сабљар Сулејман. повијеној луковичастој главици. нашим радионицама израђивале су се сабље, чији се облик вијековима није мијењао. Босански сабљари, поготово У музејској збирци хладног сарајевски, израђивали су сјечива сабљи знатно шира од персијских „лављих репова,” јер типично персијско сјечиво оружја највише је заступљено увијек је преузимано од неке друге сабље.39 сабљи са дршком у облику Вриједност, а тиме и цијене сабљи зависиле су и од материјала за њихову производњу. Варирале су од 120 повијене луковичасте главе е ке акчи вриједности за обичне сабље, произведене 1773. у Сарајеву, до 9 960 акчи за (инв. бр. 497-4, инв. бр. 498н ш је р 4, инв. бр. 499-4, инв. бр. ви д о ку 261/Т, инв. бр. 262/Т, инв. п и ку л бр. 263/Т, инв. бр. 267/Т, и б л о б у а инв. бр. 388/Т, инв. бр. N6/T, о и љ у л то инв. бр. N7/T, инв. бр. N8/T и а и ш м ве и Сабља са дршком у облику стилизоване инв. бр. N9/T). „Карабела” се први ка ал п ш г птичије главе у Музеју Републике Српске р е пут јавља у Пољској у XVII вијеку, због д т а ас чега је дуго времена носила примат аутохтоног пољског коњаничког наоружања. Сабља с „карабела” је сребрене сабље, произведене у истом мјесту четири године касније. Или рецимо, сабље произведене од ч е и љ в обичног црног гвожђа (Сарајево) процијењене су 1805. на 90 пара, док су пет година касније сребрене у XVII и XVIII вијеку дио наоружања османско-босанске војске. Сабље типа „к’лч” , „шамшир” и тзв. аб ко С улједнобридно, (Сарајево) вриједиле 2960 пара. Боснаје извозила своје сабље у сусједство. У периоду од 1722. до 1759. Босна је у „мамелучке сабље” разврстане су по облику сјечива. Први тип сабље „к’лч”, има сјечиво односно једносјекло, и готово право до средине, гдје се нагло и постепено савија и шири у два брида Дубровник извезла 152 ременаТрговачка за сабље. породица Џенетић из Сарајева средином XVIII вијека трговала према врху. „Шамшир” сабља је персијског поријекла (XV-XVI вијек) и готово никад није производ је сабљама са сусједима. радионица, а његова основна карактеристика је велика закривљеност и истањеност према Основна карактеристика сабљи у каснијем периоду је, више или мање, закривљено сјечиво са јалманомдомаћих и врху, плошни балчак, на којему су дршка и крсница са језицима. Облик дршке и сјечива основне су двије карактеристике запа се још назива и „лављи реп” („Tail of the Lion”). „Шамшир”, супротно сабљи „к’лч”, нагло се сужава разликовање сабљи османско–турске провенијенције са подручја Босне. По облику дршки издвајају се двије врсте или на посљедњој трећини према врху. Типичан примјерак персијског „шамшир” сјечива у збирци је сабља инв. бр. 499-4, а „к’лч” сјечива сабља инв. бр. 263/Т. два типа сабљи, које су се најдуже задржале у употреби. То је сабља зв ана „карабела”, чија је дршка у облику стилизов ане птичије главе и карактеристична је као ди о личног наоружања османско–турске коњице спахија у XVII и XVIII вијеку.На османско-турским сабљама неколико је врста накрсница: са равно пруженим крацима, која се најчешће среће и са двокраким језиком. Равно пружени краци крснице могу бити краћи тупасти, дужи са копљастим завршецима или Музеј посједује четири овакве сабље (инв. бр. 268/Т, инв. бр. 271/Т, инв. бр. 272/Т и инв. бр. 382/Т). Други тип сабље, 38

42

40

41

36 37 38

39 40 41

I. F. Jukić 1953, 332. H. Kreševljaković 1991(II), 272. H. Kreševljaković, D. M. Korkut 1961, 61. Đ. Petrović 1974, 10. Đ. Petrović 1989, 9, 21, 22. H. Kreševljaković 1991(I), 345.

42

Kiliç је турскаријеч засабљу, али се често као термин користи при установљавањуброја заимаи тимарника (H. Hadžibegić 1947, 174.).

44



45

извијени у облику латиничног слова S. Од краја XVII вијека дршке ових сабљи постале су шире, са повијеним кружним и на врло скупоцјеном гајтану или тканици, који је ударао с десног ра мена косо преко леђа и прса и није се пасала. задебљањем, познатије као „дршке у облику пиштоља.” На сјечивима ових сабљи чести су у злату и у сребру тауширани Посао казаза био је привезивање сабље за гајтан, јер то није свако умио. епиграфски натписи, односно, изреке из Курана писане на арапском језику. Натписи у изузетним случајевима садрже Два су примјерка сабљи из Музеја Републике Српске са таушираним епиграфским натписима на сјечивима (инв. и име власника, мајстора, па и муслиманску годину израде сабље по Хиџри. Чувале су се у корицама (ножницама, бр. 263/Т и инв. бр. 385/Т). Осим тога, натпис може бити изгравиран и на хрпту сјечива сабље (инв. бр. 261/Т). Дршке канијама или цагријама), висећи на кајасима о лијевом куку, или преко десног рамена и десног кука. Сабља се носила сабљи обично су од дрвета, слонове кости, рога, рјеђе од моржове кости увезене у Истанбул преко Скандинавије. Да „Нема сабље осим Зулфикара нити ју нака осим Алије”, најчешћа је сентенца на сјечивима сабљи са таушираним текстовима. Највећи број сабљи из Музеја Републике Српске је са дршкама од полираног дрвета и обојене слоноваче. Најљепши примјерак са дршком од слонове кости је сабља са месинганом главом лава, са искеженим зубима, гривом и листастим украсима на врату (инв. бр. 498-4). Међу босанским муслиманима врло укоријењена је традиционална легенда о Зулфикару, чудесној сабљи Хазрети Алије. По овој сабљи давана су имена босанској мушкој муслиманској дјеци. Такође, карактеристична слика легендарне сабље Зулфикара од м Хазрети Алије често је изрезбарена у дрвету или извезена на о ск 45 ћилимима, са попратним текстовима из Курана. ар уг Босански војници, за разлику од остале турске војске ро ст 18) у 9 која је пасала сабљу обавезно преко рамена, наводно су сачували дА -1 о 8 п 7 традицију ношења сабљи о пасу, како су то чинили средњовјековни не (18 46 с босански војници. До реформи Омер паше Латаса 1851. сабља се у Босни Бо носила окачена преко рамена о свилене Грб или вунене гајтане црвене или зелене боје, 47 допирући тако до Гајтани бедара. су се провлачили кроз отвор на проширеном дијелу дршке. Послије реформе пасала се на каишима. Право ношења сабљи имали су сви посједници берата, па и трговци и свештеници. Осим муслиманских, и српске спахије у Босни носиле су у 49турско Сарајевски вријеме Србин сабље. 50 Нико Бесаровић носио је у вријеме османске управе на поправак у Цариград властиту сабљу, свједочи његов син. 51 а одврло Сабља је на муслиманским надгробним споменицима нишанима хладног честа оружја појава, засигурно најзаступљенија, поготово у крајевима ближе занатским центрима, у којима су се израђивале. Највише 43

44

48

Дванаестокраказвијезда на сјечиву сабље из Музеја Републике Српске

С. Тројановић 1928, 220; M. Praunsperger 1943, 92-94; H. Kreševljaković 1951, 129, 130; R. Zaky 1961, 18-22; VE 8. 1966, 431; Đ. Petrović 1974, 10; M. Šercer 1979, 14, 15; M. Šercer 1980, 15, 16; M. Šercer 1983(II), 9, 10; А. Радовић2002, 28. 45 A. Šimčik 1932, 138, 139. 46 E. Imamović 1999, 69. 43

44

47 48

49 50 51

Л. ГрђићБјелокосић1898, 40. Đ. Petrović 1974, 10. С. Косановић1889, 244. Ј. Х. Н. Бесаровић1886, 42. V. Ćurčić 1943, 105.



46

их има приказаних на нишанима и другим муслиманским надгробним споменицима у источној и централној Босни (Турови крај Трнова, Борје, Јажиш, Божановићи и Влахољи крај Калиновика, Поповићи између Трнова и Калиновика, Грлица и Ступ крај Сарајева, Жунови крај Oлова, Царевa и Алаџа џамијa у Фочи, Врхпрачa, Бранковићи крај Рогатице, Добрун крај Вишеграда, Кушлат и Сапна крај Зворника, Шехитлуци крај Градачца, Мајмун-крај Прусца, Сабља са дршком у 52 а мање итд.), у западном дијелу земље облику дршке пиштоља Мусалa крај Зенице, Шепова лука крај Високог, 53 Ликовни (Кључ, Мала Кладуша, Гламоч, Камен крај Гламоча). приказ сабље налазимо и повијеним крацима према сјечиву из Музеја и на српским споменицима с краја XIX и почетка XX вијека у Босни. На споменику Републике Српске у облику крста неком Ковачевићу из Медне крај Мркоњић Града, учеснику Српског устанка у Босни 1878-78, са десне стране приказана је сабља са дршком у облику повијене луковичасте 54 главе. Као персонификација власти и моћи, сабља је била представљена и 55 Сабља на босанским заставама (сабља са два сјечива у руци на црвеном је билапољу). симбол и босанске нововјековне хералдике. Према Жефаровић-Месмеровом грбовнику 56 из 1741, грб Раме представљен је са сабљом у испруженој Могуће десној је да руци. је као основа за ову гравиру послужио нешто старији хералдички извор-грб Босне, насликан на карти краљевине Угарске, од аустријског картографа Мартина Штајера, штампаној 1664. у Нирнбергу, као и босански грб на карти Матеуса Сојтера, штампаној 57 Нешто модификован, овај грб постаће званични амблем 1709. у Аугзбургу. аустроугарске провинције Босне и Херцеговине (1878-1914). Према попису босанских утврђених мјеста и градова из 1833. види се да је у наоружању турских војних јединица сабља доста заступљено оружје. У кули бихаћког капетана биле су 83 сабље са корицама и 30 без корица, а у ливањском кадилуку било је укупно пописано 288 цијелих и 50 сјечива старих сабљи, док је у бањалучком кадилуку било 300 нових и 325 старих сабљи. По том попису у јајачком кадилуку било је 23, а у травничком 379 нових, 929 старих и 20 старих сабљи са корицама. У тешањском кадилуку било је 296 сабљи. Маглајска тврђава имала је 16 сабљи, а Доња Тузла 227. На територији Сарајева, према једном ферману из 1824, Š. Bešlagić 1962, 49; M. Mujezinović 1977, 12, 18, 19, 29, 43, 92, 101, 104, 109, 122, 138, 184, 307, 440, 461. 53 M. Mujezinović 1982, 17, 84, 453; Š. Bešlagić 1978, 35, 36. 54 M. G. Monograja1973, bez paginacije. 55 V. Skarić 1937, 101. 56 Х. Жефаровић, Т. Месмер 1961, без пагинације. 57 M. Kozličić 2003, 171, 175, 349, 358. 52

47

било их је укупно 670, а пописом из 1833, нe више од 700 комада. У кадилуку Новосел биле су 63 старе сабље. У каменградском кадилуку било је 49, а у Костајници 40 неупотребљивих сабљи.58 Више врста османских сабљи тога времена је у употреби у Босни, код којих се по народним називима открива њихово поријекло: „димискија”, „димишћија”, „демишкиња”, „демешкиња”, „димишкија”, „димишчија”; „гадар” или „везена гадара” (од арап. gadar–штета, зло); „аламанка” или „ђерманкиња” (произведена у Њемачкој); „мађарлија”, „маџарка” или „маџаркиња” (сабље израђиване у Мађарској док је била у саставу Османског царства); „шамлијанке” или „шам сабља” (по мјесту Шам у Сирији); „мисирлија” или „мисиркиња” (по Мисиру-Египат); „аџемкиња” или „аџемовка” (АџемистанПерсија); „ћорда ћирманија” (Ћирман у јужној Персији); „прекоморка” (из Италије); „млетачкиња”; „ћемерлије” (коване у царском арсеналу и врло су савијене); „коланкиња ћорда”, „исфиханка” (Исфихан је град у Персији) итд.59 Ранију Шкриванићеву тврдњу за сабље „димискије” да су коване у радионици Димишки-хане у Цариграду, подигнуту за вријеме Мехмеда Освајача,60 оповргнуо је Панзери, истичући да је занатска производња квалитетног челика из Дамска у Сирији (по чему ове сабље носе искривљен назив) није никаква легенда, већ традиција мануфактурне производње још 61 Сабља „гадара”, уствари тешки је и масивни двоиз времена Диоклецијана. сјекли мач са широким и правим сјечивом. Између мача и сабље са једне, и „корде” са друге стране требало би правити разлику. „Корда”, погрешно 62 Назив називана сабљом, у суштини, прије представља велики „ћорда” нож. постао је синоним за сабљу када је сабља потиснула мач, а то је могло бити у османском периоду у XVII вијеку, тврди историчар 63 Гавро Шкриванић. Сабље су биле врло цијењено оружје босанске муслиманске господе, међу којом је размјена сабљи у знак поштовања и пријатељства био стари обичај.64 62 Г. Шкриванић1953, 52-56. V. Skarić 1937, 161; H. Kreševljaković 1951, 146-179. 63 Г. Шкриванић1957, 63. V. Ćurčić 1926, 25; V. Ćurčić 1943, 114, 115; Народна 64 A. Makanec 1944, 84. епикапознаје сабље и:„саочима”, „са три балчаказлатна и уњима три каменадрага”, „арапаче”, „ковалатинскога”, „приморкиње”, „скадаркиње”(С. Савић1998, 135, 147). 60 Г. Шкриванић1953, 56. 61 C. Panseri 1965, 5. 58 59

Спахије са сабљама XVI-XVII вијек

ХЛАД ОГ ХЛАДНООРУЖЈЕ НООРУЖЈЕ ИЗ ИЗ ОСМАНСКО-ТУРСК ОСМАНСКО-ТУРСК ОГ ПЕРИОД ПЕРИОДАУ АУ МУЗЕЈУРЕПУБЛИКЕСРПСКЕ МУЗЕЈУРЕПУБЛИКЕСРПСКЕ


48

Султаново слање сабље 1715. босанском везиру Јусуф паши био је знак да се спрема за рат са Аустријом идуће године.65 Након Бањалучког боја 1737. султан Махмуд I „убојитом сабљом” одликовао је босанског в езира Али пашу Хећимоглуа у знак побједе над аустријском војском.66 Бошњаци су више жалили за отетом сабљом Кулин капетана него за изгубљеном 67 Пјер битком вођеном 1806. са Милошем Обреновићем код Поцерја, каже један извор. Давид француски конзул у Травнику хвалио је 1807. босанског везира Хусреф Мехмед пашу да је био „изузетно вјешт на сабљи”, коме је да би подигао морал босанских муслимана у борби против Карађорђа послата почасна сабља из Цариграда са печатом Великог падишаха на корицама.68 Хусејин капетан Градашчевић оставио је 1832, након одласка у иностранство међу 69 Наконсабљу”. многим стварима у Травнику, једну „изврсну пропасти Османског царства сабља је остала један од симбола босанских муслимана. По једном попису регрута, новачених 1889. за аустроугарску војску, у рубрици примједбе за једног муслимана Бошњака стоји да на 70 десној мишици има истетовирану сабљу. Музеј Републике Српске посједује 23 сабље из нововјековног периода, од чега 21 османско–турску, једну аустријску и једну мађарску. Аустријска сабља М. 1862 (инв. бр. N4/T) највјероватније потиче из времена устанка босанских Срба 1875-78. Устаници су од личног наоружања користили аустријске моделе официрских сабљи добијених од Граничара са аустријске стране, којих је било приличан број у чети Голуба Бабића, принца Петра Мркоњића и х е 71 пуковника Милете Деспотовића. и к н с

70 L. Glück 1891, 266. S. beg Bašagić 1900, 91. 71 Б. Теиновић 2006, 40-42. E. Pelidija2003, 393. A. Makanec 1944, 81. М. Караулац 1998, 123, 128. R. Muderizović 1927, 216; У Хрватскомповијесноммузеју уЗагребу „Szpomen od налази се усребруоков анасабљасанатписомнасјечиву : Huszein Kapetana Gradachevicha 1832” (M. Šercer 1979, 64.). 65 66 67

е аш р ук а ац ап с о ел ј б а агн а ајт е к ш р Д

НОЖЕВИ Нож eng. ( knife, dager, fra. daque, poignard, couteau, ita. pugnale, coltello, ger. Messer, Dolch, rus. нож) је врста хладног оружја, који се састоји од једнобридног сјечива и симетричне или асиметричне дршке. Сјечиво чини оштрица, врх, жлијеб (олук) и хрбат (телуће), а завршава се коријеном на коме је дршка од дрвета, метала или слоноваче. Израђиван је од камена, кости, дрвета и метала. Као блиско хладно оружје и то најчешће као помоћно, користи се у борбама „прса у 72прса”. Код нас су се под Османлијама израђивала три типа ножева: 73 за бодење и сјечу. прави једносјекли за сјечење, за бодење и криви Бичакчијски (ножарски) занат био је један од најважнијих обртних грана у вријеме процвата Османског царства. Бичакчије су у Босни производиле врло цијењене јатагане и ханџаре од домаћих, или са Истока импортованих врста челика, 74 У изради од којих су нарочито биле цијењене демискиње и кара-хоросанске врсте. опреме за ножеве и јатагане осим ножара, који су израђива ли сјечиво и коштане дијелове дршке, учествовали су још: израђивачи дрвених корица, срмаџије, који су украшавали сјечиво, и кујунџије, који су израђивали украсне дијелове, хашерму, паразвану као и украсе 75 Јатагани су дуги криви ножеви са ојачаним сјечивом и оштрим само са на корицама. једне стране, дужине између 60 и 75 cm.76 Саме оштрице јатагана дуге су између 60 и 70 cm, ширине 3 cm. Дршке су дуге између 5 и 10 cm. 77 Има их и са равним сјечивом. Између балчака и оштрице обично су смјештене тучане солупе, док је балчак увијек снажан. Дршке (камзе, кабзе) јатагана састоје се од језичка, на којем су са обје стране прикуцане камзе (сапи), проширене на врху попут уха. Израђене су од слонове или обичне бијеле кости, од црног рога или од дрвета с ушима. Класификација јатагана извршена је према облику сјечива

п р С ке и л уб

п е Р а ејз у М з и а м и л а р о к

49

72 73 74

68

75

69

76 77

VE 6. 1964, 287, 288; M. Šercer 1980, 17. Đ. Petrović 1974, 6. БиХ 1896, 1896, 110. Đ. Petrović 1956, 176; M. Šercer 1975, 8. Lj. Rajković 1954, 107. V. Ćurčić 1943, 97. Вјероватно је В. Ћурчићмислио надужину дршке без продужетакаи паразване.



50

51

Црвени камен на паразвани јатагана из Музеја Републике Српске Цвијетнаорнаментика на сјечиву јатагана из Музеја Републике Српске

на кривце и правце; према врсти дршке на црносапце, бјелосапце (бјелоушци, бјелоуши) и са мједеним дршкама као и на основу украшавања на: оне са барокном орнаментиком (завоја, витица и љуски) и оне са филиграном, нијелом и инкрустацијама корала. Јатагани бјелосапци имају балчаке са бијелим ушима, а црносапци са црним, највише од биволских рогова. Јатагани су због два уха рачвасти, па су се забадали у земљу током борбе, а између рачви наслањала се пушка за лакше гађање. Затицали су се за силах, уз обавезан пар пиштоља, и другим врстама ножева. У XIX вијеку сјечива јатагана претварају се у продужетак пушака као бајонети. Облик сјечива бајонета код пушака француског система Шаспо или енглеског Енфилд, које су користили турски војници од прве половине XIX вијека подсјећају на сјечива турских јатагана. Дршке дугих ножева врло често израђене су од сребреног лима и „искићене” великим мерџанима (црвени корали) или другим камењем (стакло и сл.). Корице од сребреног лима украшавале су се калемљеним (искуцавање, цизелирање) орнаментима или су „кићене” мерџанима и другим камењем. Корице од 78 Вриједност дрвета опшивене су кожом и само на крајевима оковане. „мерџанли” ножева најбоље се огледа у једној оставинској расправи из 1777. у Сарајеву, гдје је нож са мерџанима процијењен на 14 4 00 акчи у односу на два сребрена ножа вриједности од по 2 400 и 3 600 акчи. 79 У музејској збирци заступљено је неколико изврсних примјерака јатагана код којих су дршке украшене мерџанима тј. црвеним и зеленим камењем (инв. бр. 490-4, инв. бр. 491-4, инв. бр. 494-4, инв. бр. 278/Т, инв. бр. 283/Т, инв. бр. 284/Т, инв. бр. 289/Т, инв. бр. 303/Т, инв. бр. 355/Т, инв. бр. 355/Т-II, инв. бр. 367/T и инв. бр. 518/T). Један број јатагана има дршку од ливене орнаментисане мједи и они су без паразване, уз основану претпоставку да су израђивани у далматинском Бјелосапце залеђу. као и јатагане са металним дршкама карактерише висок квалитет челика, као и богато украшавање корица и сјечива. С друге стране, црносапци су углавном без украса и имају сјечива слабијег квалитета. Најљепши и најквалитетнији јатагани су са металним дршкама чији су дијелови богато украшени.82 Збирка хладног оружја посједује пет јатагана са богато орнаментисаним дршкама од мједи (инв. бр. 306/Т, инв. бр. 362/Т, инв. бр. 364/Т, инв. бр. 365/Т и инв. бр. 366/Т). Главна особеност домаћих дугих ножева је што су наши ножари примјењивали лакши начин спајања сјечива са дршком преко металног дијела (паразване), а не преко прстена, као што је случај Јатагане код су ножева са Оријента. обично носили пјешадинци, али и коњица приликомКао јуришних хладнонапада. оружје користили су се у расутом строју како за одбрану, тако и за напад при јуришу. Осим за сјечу служили су и за убадање. Због специфичног облика сјечива, које је лучно повијено у два различита правца (конкавно-од дршке ка врху и конвексно-ка врху сјечива), снага 80

81

83

84

78 79 80 81 82 83 84

V. Ćurčić 1926, 22, 23; V. Ćurčić 1943, 97-99. H. Kreševljaković 1991(II), 84. А. Радовић2002, 22. Lj. Rajković 1954, 109. А. Радовић2002, 22. Đ. Petrović 1974, 6. M. Praunsperger 1943, 97.



52

53

Орнаментисана мједена дршка јатагана из Музеја Републике Српске

јатагана лежи при врху приликом убадања, док се приликом сјечења лако забада у тијело. а м Готово код свих јатагана сјечива имају један или ријеђе два жлијеба (олука) дуж инхрпта гаа (телућа), које је ојачано ради чврстоће85и јачег ударца. та ј Јатагани су типично оружје османских Турака за сјечу и бод, које је у Европу стигло ан 86 Турци су јатагане називали „yatagan bicagi”, што у преводу ж са њиховом најездом. у р значи нож који лежи за87појасом. Највјероватније је да су се у почетку израђивали ао н у војним радионицама, да би се од друге половине XVI вијека израдом овог оружја аг бавили јањичари. Најпознатији босански занатски центар за производњу јатагана акивећ с у XVI вијеку била је Фоча, а прва вијест о ножарском обрту је из 1600, када се у једном ар босанском попису као дужник вакуфа помиње ножар Дурак из Џами Атик махале. чи ањ Ј Француз Лефевр пише за ово мјесто 1611. да прави мноштво ножева које је на гласу 89 „Фочански не због чврстоће, већ због „укусне израде”. јатаган” био је у османско доба појам квалитетног јатагана,90 за чију се израду челик доносио чак из Дамаска, 91 Персије („мајмун” сјечиво) или За Индије. потребе ножара фочаци Бесаре и Ћуковићи увозили су из Русије собовину, кости сјеверног јелена, од чега су 92 Фоча је производила јатагане по квалитету равне се израђивале дршке. 93 а добре цариградским, писао је средином XIX вијека Француз Ами Буе, фочанске ножеве у првој половини XIX вијека хвалио је и Иван Франо Јукић: „Овдје се начињају добри ножеви (ханџари), мали и велики, који 94 се по свој Турској разносе. Фочак” Мустафа Лалић, најчувенији ножар за вријеме 95 Осимза османске владавине, лично је израђивао дуге ножеве Лалића аге и бегове. чувене бичакчијске породице у овом мјесту биле су: Бичани, Јагње, Кадрибеговићи, 96 Јатаганима Колубаре, Краме, Летићи, Мезбури, Поље и Реџе. се трговало на велико,97 а из Сарајева другог важног центра за производњу јатагана, сваке године се током XVIII вијека извозило у Далмацију око 1 000 комада овог оружја. Извоз фочанских јатагана ишао је караваном или Дрином, до Саве, у чијем разношењу су учествовали лично ножари. Јатаганима из Фоче снабдијевала се и предустаничка 88

Lj. Rajković 1954, 112; Đ. Petrović 1974, 8. 91 Љ. Младеновић1958, 93. 92 H. Kreševljaković 1949, 197; A. Bejtić R. Zaky1961, 23. Đ. Petrović 1974, 8. 1957, 53. A. Bejtić 1956, 37; M. A. Karamehmedović 93 Đ. Petrović 1956, 177. 94 I. F. Jukić 1953, 390. 1980, 92. 89 A. Bejtić 1957, 52. 95 V. Ćurčić 1926, 22, 23; V. Ćurčić 1943, 90 Đ. Petrović 1989, 7. 97-99. 85

96

86

97

87

88

H. Kreševljaković 1991(II), 350, 351. П. В. Ефендија 1958, 61.



54

з и м о к ш р д м о ен ш а р ук то га о б са ж о Н

Србија, а продавали су се на свим важнијим панађурима и у Македонији. И Сарајево је у турско вријеме врло живо трговало својим ножарским производима, као и ножарским производима из Фојнице и Фоче, на које су сарајевске кујунџије стављале украсне окове, дајући им посљедњи сјај. Караванским саобраћајем ова роба лиферовала се у солунску, цариградску и сплитску луку, а из њих даље 98 И у Фочи, као и у Сарајеву постојала су два јака еснафа на Исток и на Запад. 99 У Сарајеву бичакчије имале су радње у Ковачима, бичакчија или ножара. Браваџилуку и Зилџилуку који се некад у изворима зове и Бичакчијска чаршија. Најпризнатије сарајевске бичакчије до забране 1878. били су: Османага, Бајрамага и Авдага Фочо, Топал Хусеин, Авдага Гачанин и Хаџи Салих Бичакчић. Османага Фочо посљедњи је ћехаја овог еснафа, док су остали већ 1878. прешли на трговину. Од осталих босанских градова по производњи ножева истицали су се још: Мостар, Горњи Вакуф, Бугојно, Варцар Вакуф (Мркоњић Град) и Ливно. Мостарски ножари који се први пут помињу крајем XVII вијека били су малобројнији од сабљара и заједно са њима и пушкарима припадали су тимурџијском (ковачки) еснафу. У Варцар Вакуфу ножеве су производили ковачи, а у Горњем Вакуфу најпознатији ножар, уједно и пушкар у првој половини XIX вијека био је Дервиш Салих Лакала. Био је један од најбољих инкрустатора ајета и других натписа на сабљама, ножевима и пушкама. Нешто касније производња јатагана се развила и у другим центрима: Херцег Нови, Котор, Рисан, Ужице, Призрен, Травник и Скопље. Међутим, мјесто израде јатагана тешко је одредити, првенствено због недостатка писаног и упоредног материјала, као и због непромјенљивости ове врсте оружја кроз све вијекове свога постојања. Сви дијелови јатагана: дршка (камза, кабза), сјечиво, паразвана, хашeрма (спојница, метални дио који спаја оба дијела дршке) и корице (канија), исти су од постанка јатагана у XII вијеку, до престанка његове производње у XIX вијеку. Датирање је могуће једино ако је година израде тауширана на сјечиву, док на мјесто израде може да указује орнаментика на паразвани, хашерми и сјечиву, или ако је идентична са украсима на јатагану из познате радионице. У XVII и XVIII вијеку јатаганима су наоружани углавном турски пјешадинци100

е ск п р С ек и л б у п е Р а ејз у М

101

98 99

Đ. Petrović 1989, 10-12. H. Kreševljaković 1949, 187, 188, 197. H. Kreševljaković 1991(II), 84, 272, 273, 378, 379. Đ. Petrović 1956, 172, 173.

јањичари. Бошњаци, плаћеници у пруској армији током XVIII вијека носили су за потпашајем дуге ножеве иАртур ханџаре. Еванс описао је 70-тих година XIX вијека „ножеве босанских муслимана”, како је називао јатагане, као врло популарне, убојите али и Највећи опасне.број јатагана, произведених у XIX вијеку, рађени су по тзв. „призренској моди”. То су већином јатагани бјелосапци са идентичним оковима од месинганог лима, равномјерно украшени: распоређеним кружићима од тордиране жице, коралима, гранатима, розетама и ромбоидима. Цариградски и фочански јатагани са дршкама од слоноваче украшавани су гранатима или перлама. Једина разлика између фочанског и призренског украса била је што се у Фочи користило сребро и позлата и што се на хашерми и паразвани умјесто, тордиране жице, примјењивала гранулација. Посебну врсту јатагана производили су сарајевски ножари. С обзиром на чињеницу да је цјелокупно оружарство централне Босне било под великим утицајем Турске, ово се одразило и на производњу јатагана који су некад били, чак, копије персијско-турског начина рада и украшавања. То су били јатагани без паразване, умјесто које је тај дио, заједно са цијелим сјечивом, обично тауширан жицом, са подражавањем персијског стила у основним мотивима. Такође, у Сарајеву су израђивани јатагани и са раскошним дршкама од сребра, са аплицираном ливеном 105 Сјечиво је најчешће украшено барокном орнаментиком. са обје стране по дужини техником тауширања, сребреном и златном жицом. Осим ножара, јатагане су производиле и фабрике. Oко, шестокрака звијезда или Соломонов 102

103

104

102 103

100

104

101

105

M. Šercer 1983(II), 10. Ф. Генте 1899, 570, 571. A. Dž. Evans 1967, 44. Đ. Petrović 1974, 8, 9.

м сао п за м о н гаа та ј са к зу о б и аш Б

55

ХЛАД ХЛАДНООРУЖЈЕ НООРУЖЈЕ ИЗ ИЗ ОСМАНСКО-ТУРСК ОСМАНСКО-ТУРСКОГ ОГ ПЕРИОД ПЕРИОДАУ АУ МУЗЕЈУРЕПУБЛИКЕСРПСКЕ МУЗЕЈУРЕПУБЛИКЕСРПСКЕ


56

Шестокрака звијезда на сјечиву јатагана из Музеја Републике Српске

печат, петокрака звијезда, дрво живота, полумјесец, двоструки крст, два квадрата, крст у кругу, најчешћи су ликовни мотиви геометријске орнаментике који се срећу на сјечивима јатагана и за сваки од њих Љубинка Рајковић дала је објашњење 106 Поред геометријске могућег значења. орнаментике, која је по својој форми најпростија на сјечивима ножева, као и на сабљама, врло је честа и вегетабилна или флорална орнаментика, иначе карактеристична за културе Истока и Азије. Зооморфни ликови, као и вегетабилни орнаменти омиљени су код Источних народа и доста се рјеђе јављају на сјечивима или на неком другом дијелу хладног оружја. Антропоморфни мотиви комбинују се најчешће са другим орнаментима, углавном вегетабилним, али и геометријским. Ликови коњаника, ратника, мудраца су од примјера ове 107 На сјечивима врсте, која је и најрјеђа. сабљи из Музеја Републике Српске сусреће се неколико врста геометријских орнамената: пет зракастих десетокраких кружића (инв. бр. 497-4), два полумјесеца (инв. бр. 268/Т, инв. бр. N6/T, инв. бр. Lj. Rajković 1954, 114-116. 107 D. Frlan 1988, 4. 106

57

N8/T), више мањих полумјесеца (инв. бр. N9/T), девет шестокраких зракастих кружића или цвијетића (инв. бр. N10/T), шестокрака звијезда (инв. бр. 385/Т) и дванаестокрака звијезда (инв. бр. 271/Т). На сјечивима јатагана то су: осмокрако сунце (инв. бр. 490-4), Соломонов жиг (инв. бр. 494-4 и инв. бр. 283/Т), Давидова звијезда (инв. бр. 367/Т), искуцана три круга (један у другом) (инв. бр. 278/Т), урезани зарези (инв. бр. 295/Т) и шест зареза на хрпту (инв. бр. 303/Т). Богатија вегетабилна орнаментика сусреће се на сјечивима код неколико јатагана, на којима су извезене прелијепе гранулације, осмокраке латице, љиљани и сл. (инв. бр. 300/Т, инв. бр. 303/Т, инв. бр. 328/Т, инв. бр. 355/Т). Зооморфна орнаментика заступљена је на штиту (инв. бр. 486-4), на коме су приказане сцене из лов а, газеле, пси, ловци са стријелама, а антропоморфна на једном ловачком ножу (инв. бр. 385/Т-I ) и на двије сабље (инв. бр. 261/Т и инв. бр. 272/Т). На оштрицама јатагана често се сусрећу епиграфски натписи на арапском језику. То су углавном цитати из Курана. Вјеровало се да разне куранске изреке и дове, са помоћу Божјом, доносе побједу над непријатељем. Уз ове текстове на сјечивима јатагана обично се налазе имена мајстора, власника и година израде. На дугим ножевима у „Ослањам се на Бога”, „Нема јунака над Алију, а нити сабље на Зулфикар”, Музеју Републике Српске исписане су ријечи: „Нож у руци, Бог на језику”, „О Мухамеде, Боже олакшај послове”, „Посредуј Божју милост за сљедбеника”, „О Боже отвори врата милости”, „О Боже сачувај власника овог ножа од несреће”, „Роб се ослања на свога Ствараоца” . Ова врста натписа убраја се међу записе и амајлије, а била је писана сребреном, а код богатијих златном жицом. То се радило техником тауширања, тако што се жељени орна мент прво угравира у металну подлог у, а потом се удубљења испуњавају сребреном 109 жицом одговарајуће дебљине. Једно кратко вријеме аустроугарска војна окупација увела је забрану за даљу производњу и продају јатагана на подручју Босне и Херцеговине. Најстарији датирани јатаган (из 1461. године), старије израде, данас се налази у Војном музеју у Београду, док се у Хрватском повијесном музеју у Загребу чува најмлађи босански јатаган. Ријеч је о краћем јатагану са равним сјечивом, латиничним текстом „Priedor, и годино 6/9 1878.” м наКрајем сјечиву: XIX вијека дозвољена је занатска производња оружја, а најпознатији ножари из Сарајева Омер Бичакчић и Лудфија Кадрибеговић своје производе су изложили 1896. на Миленијумској изложби Двадесетих у Будимпешти. година XX вијека у Фочи је било чак 40 бичакчија. Ханџари који се на више мјеста у старијој литератури неоправдано изједначавају са јатаганима су истина дуги ножеви али доста краћи од јатагана. Жељезни дио ханџара је до половине оштар са обје стране, а носили су их богати 108

110

111

112

113

108

109 110 111 112 113

M. Garčević 1942(II), 3-4. M. A. Karamehmedović 1980, 145, 146. А. Радовић2002, 23. M. Šercer 1983(II), 32. БиХ 1896, 1896, без пагинације. V. Ćurčić 1926, 22.



58

људи који нису имали право носити сабљу (нпр. аге). Богато су украшавани сребром и разним драгим камењем, највише мерџанима, а понекад су били и позлаћени. Најбољи ханџари током османске епохе излазили су из сарајевских занатских радионица, у чијој производњи се највише истицала породица Бићиновић. Наводно, сјечива Бићиновићевих позлаћених ханџара расијецала су најбоље оклопе. Поносни 115 Добри на своје ханџаре, означавали су их жигом радионице. ханџари производили су се за вријеме турске власти116иМузеј у Варешу. Републике Српске не посједује ни један ханџар нити палу (саравним и једнобридним сјечивима, компактних дршки без 117, иако се тзв. ушију најчешће пресвучене сребреним оковима) ово оружје помиње у инвентарним књигама Музеја Врбаске бановине.У збирци се налази неколико дугих ножева черкеског изгледа, као и један кинђал (инв. бр. 372/Т). Ову врсту хладног оружја у нашу земљу су након руске окупације Кавказа 1864. донијели кавкаски народи, када се велики број Черкеза населио на Косову. Кинђал је национално оружје кавкаских народа и оно представља руску верзију персијског ханџара. Током XIX вијека у Призрену и у Фочи израђивани су кинђали само мањих димензија од кавкаских и са локалним варијантамаМеђутим, украшавања. слични кинђалима су мачеви гадари које неки западни аутори практично изједначавају са кинђалима. На неким мјестима називају их гадар, а на другим једноставно кавкашке каме.119 Посебну врсту ножева представљају бајонети којих у збирци има четири и сви су аустријског поријекла (инв. бр. 521/Т, инв. бр. 390/И, инв. бр. 1849/И и инв. бр. 525/T). Бајонети су бодно и сјечно оружје које чини жељезно или челично сјечиво, дрвена или метална или пак комбинована дршка која је причвршћена за уста пушчане цијеви, ножице или каније за ношење о појасу. Назив je по француском градићу Бајон гдје су се још у XVI вијеку производили лов ачки ножеви. Појава бајонета на ватреном оружју услиједила је због потребе да се мускетири осамостале у борби и ослободе заштите и пратње копљаника. Служе за борбу из близине. Први бајонети имали су облик двосјечног ножа дужине 30 и ширине 2, 5 cm и стављани су на цијеви пушака 114

118

Л. ГрђићБјелокосић1898, 79. Ć. Truhelka1954, 252. H. Kreševljaković 1942/43, 443. M. Šercer 1983(II), 10. Đ. Petrović 1968, 146, 169. 119 R. Zeller, E. F. Rohrer 1955, 314.

59

уз помоћ дрвених дршки дугачких и до 20 cm. Прве бајонете користили су 1647. француски мускетири маркиза Де Пијизегира у Фландрији. У другој половини XVII вијека бајонети су обавезно оружје француске и енглеске пјешадије. Године 1703. нови бајонет за француско пјешаштво патентирао је маршал Вобан. Нови б ајонет натицао се на пушчану цијев уз помоћ цјевчице са утврђивачем, а сјечиво је било троугластог или четвероугластог пресјека и одвојено од цијеви цилиндричним кољеном. Четрдесетак година касније ријешен је и проблем стабилности бајонета на цијеви и то уз помоћ зареза на цјевчици, мушици и испуста на цијеви. У наоружању француске пјешадије уведен је нови бајонет за пушку Chassepot M. 1866. уоблику сабље који се на пушчаној цијеви утврђивао помоћу прстена и утв рђивача, а 1874. уведен је бајонет налик на мач са дугим и танким сјечивом. Л. Грђић Бјелокосић истиче да су за турско вријеме у Босни бајонетима претходиле касатуре, кратке војничке са бље, које су се умјесто бајонета натицале на пушке, а носиле су се о бедру. Године 1833. у бањалучкој тврђави пописано је 8 кукастих, у травничкој 2 стара, а у сарајевској 95 ножа, док је у куленвакуфској пописано 3 ножа. Ножеви су врло често опјевани у нашим народним пјесмама као поклон једног човјека другоме о неком великом празнику или значајном тренутку у животу ( рођење, крштење, вјенчање). У пјесмама су често синоними за мачеве или сабље са епитетима: „злаћани”, „племенити”, „оковани”, „кова стамбулскога”, „кова млетачкога” и сл. Пала се помиње са епитетима: „златалија”, „латинкиња”, „дуга палошина”. Мањи ножеви у лименим корицама служили су војницима у току рата и као амајлијe. Од укупно 74 ножа из османско-турског периода Музеј Републике Српске посједује: дуге ножеве-јатагане (црносапце, бјелосапце и са мједеним дршкама), кинђал, бајонете и украсне ножеве мањих димензија. Таушираниарапски 120

121

122

123

124

натписи на сјечиву јатагана

114

120

115

121

116

122

117

123

118

124

VE 1. 1958, 466, 467. Л. ГрђићБјелокосић1898, 80. H. Kreševljaković 1951, 150, 154, 170, 174. С. Савић 1998, 137, 147. S. Sielski 1941, 27.


60

61

Копље -миздрак из Музеја Републике Српске

V

ХЛАДНО ОРУЖЈЕ НА МОТКИ

се задржало и у каснијем времену, као и код неких европских коњица све до краја I Свјетског рата.5 Историчар Пјер Шани коментаришући копљаника на једној гравири из 1647. тврди да је копље у то вријеме архаично оружје, а да су копљаници већ тада „бројали своје посљедње дане”.6 Османлије су га задржале у личном пјешадијском наоружању све до краја XIX вијека. tur. demir arap. bitevi, Неколико је врста османских копаља: темре , жељезо), ( битевија ( tur. džida раван, пљоснат, без бридова), џида , танко ( и дуго), хишт (или џилит),arap. миздрак ( mizdrak, јабука, копље), костањево (коштуница или костајница). Копље битевије су једноставна, џиде танка и дуга копља. Џида је мања од обичног копља, а в ећа од џилита, које је често украшено сребром, златом или срмом. Миздрак се разликује од обичног копља јер бодеж има три до четири брида, а при дну тулца је углавном једна или двије јабуке. У збирци хладног оружја Музеја Републике Српске најзаступљенији су османско-турски миздраци са три брида (инв. бр. 449-4, инв. КОПЉА бр. 451-4, инв. бр. 460-4, инв. бр. 462-4, инв. бр. 463-4, инв. бр. 470-4, инв. бр. 471-4, инв. бр. 475-4, инв. бр. 476-4, инв. бр. 477-4, инв. бр. 573-2 и инв. бр. 515/Т). Копља са четири брида у збирци има два lat.( hasta-contus, falarica, lancea, pibum, fra. la lance, esp. lanza, asta, ita. lancia, bigordo, ger. der Speer, Spiess, Копље (инв. бр. 469-4 и инв. бр. 478-4), колико има и двобридних (инв. бр. 472-4 и инв. бр. 474-4). Све до Pike, Lanze, eng. lance, spear) у пуном обиму чини дрвено копљиште по два метра дуго, са ужим или ширим челичним 7 доласка Аустроугарске миздрацима су били наоружани читави одреди турског коњаништва. дијелом на врху. Челични дио или бодило (двобридно, тробридно или четверобридно) закован је са једним или На двадугачка танка копља наилазимо у свим ратничким сценама у оријенталној ликовној клинца тулцем за копљиште. Турска копља имају карактеристичне облике бодила, чији су бридови веома наглашени и од XV до XVII вијека. умјетности врло често орнаментисани. На вратовима ових копаља понекад се налази и мједена јабука. Дрвенa дршка копља била Турци су били ненадмашни у бацању копља. Вјежбали су од малих ногу. Босанске је обашивена сукном или вуном, како се не би клизале руке. Спада у бодно хладно оружје, једнако пјешака и коњаника. „нису имали другога заната, него да вјежбају у јахању и џилитању, спахије, као и акинџије, Бодило је обично дуго између 15 и 25 цм. Дуго копље (pique) задржало се у пјешадијском наоружању све до крајакако би у боју спретнији и вјештији ” , вели били историчар Сафвет бег9 Башагић. XVII вијека, кад га мијења бајонет. Европска пјешадија састављена углавном од истурених копљаника била је најбоље Француски путописац из XVII вијека Пуле описао је Турке као војнике који одлично средство у борби противкоја коњице је копље избацила из употребе крајем XVI вијека, са изузетком улана, код којих рукују копљима: „Држе га објема рукама по средини и б ацају га вјешто и снажно да би 8

1

2

3

4

1 2 3 4

С. Тројановић1928, 218; M. Šercer 1972(II), 25-26; M. Šercer 1980, 9. Г. Шкриванић1953, 41. VE 4. 1961, 709. Д. Живојиновић1995, 169.

D. Piletić 1984, 101. P. Chaunu1977, 113. V. Ćurčić 1943, 37, 38; М. С. Филиповић 1950, 123, 124. З. Јанц 1958, 134. 9 S. beg Bašagić 1900, 10. 5 6 7

8


Хладно оружје на мот ки

62

могли пробити оклоп које не би пробио ни м етак из кубуре....турски пјешаци б ацају копља у трку, а и коњаници бацају копља врло . Игра хитро са копљем–џилитање ” била је врло популарна у турским земљама на Балкану и неким арапским. То је било најпопуларније турско војничко вјежбање, настало као вјежба за бацање копља хишта, које је било оружје турских коњаника у XVII вијеку и носило их се по три у тоболцу. Игра се изводила у Цариграду испред Царске палате, као и на тргу султана, на којој је учествовало и до 1 000 војника. Џилитање је била најдража игра међу дјецом и одраслим момцима у босанској Крајини и играла се све до 1926, иако је забрањена стотину година раније. Да је џилит „омиљена” игра међу босанским муслиманима примјетио је почетком XIX вијека и Шарл Пертизје, француски путописац. „Џилитао” се и Хусејин капетан Градашчевић у Славонији док је био у изгнанству, присјећа се Јосип Јурај Штросмајер који га је тада гледао као гимназијалац. karki( merak) је било коњаничко Коштуница лично наоружање украшавано највише двопламеном заставицом и, по Глиши Елезовићу, носи тај назив по босанској Костајници у којој су живјели, на глаКопље хелебарда из Музеја су чувени, Крајишници. Републике Српске Може се сматрати да су Босанци, а нарочито Крајишници, били изврсни копљаници чија се слава проширила по читавој Европи. У сврху Другог шлеског рата 1745. основана је уланска пуковнија Бошњака, коњаника копљаника у пруској армији, у руковању копљима врло вјештих. И официри и оби чни војници носили су копља, с том разликом да су официри на копљима имали веће заставице, израђене од скупоцјеног сукна. Чак се у једном оновременом извјештају за њих каже да се, осим копља, не могу 10

11

12

13

14

10 11 12 13 14

J. Jelavić 1908, 23. Đ. Petrović 1962, 136, 138, 140, 141. М. Караулац 1998, 172. H. Kreševljaković 1931, 129. Г. Шкриванић1953, 59, 60.

63

навикнути ни на какв о друго оружје. Посебно се у вјештини руковању копљем истица о бошњачки мајор Липски, који је 70-тих година XVIII вијека у бошњачким јединицама увео као обавезно: окретање копља међу прстима, дизање копљем бачених предмета са земље, као и штићење и заклањање копљем,15 а Бошњаци све у најбржем су јахаћем трку. били најзаслужнији што се копље, које је било готово одбачено код других европских војски тога времена на прелазу из XVII у XVIII вијек,16 увело прво у пруску, а касније и у цијелу17њемачку војску. Челебија вели да се у Бањалуци израђују врло добра Претпоставља гвоздена копља. се да име 19 села Копљевић крај Мркоњић Града потиче од заната-ковања врхова за копља. У непосредној близини током борби „прса у прса” у Бањалучкој бици 1737. Бошњаци су највише од оружја користили копља. Током исте битке, бањалучки вицекапетан Салихага у својеврсном двобоју ранио је копљем аустријског генералаУ Мифлинга. јајачкој тврђави 1833. било је 321 копље без дршки, а у травничкој тврђави само 2 жељезна копља. У Сарајеву је исте године жељезних копаља На нишану било у 137Поповићима, комада. између Калиновика и Трнова, приказано је османско копље. Нишан муслиманског јунака Мује Хрњице недалеко од Велике Кладуше у облику је гаргије (копља). У збирци хладног оружја налазе се по једна глефа, опсадно копље и хелебарда. Највјероватније је да ријеч о материјалним преостацима угарске Јајачке бановине или пак о ратном плијену османске војске. Претеча глефе био је косир, да би коначну форму добио у XV вијеку. 25 Поред више кукастих добио је и један јак усправни шиљак, док је хелебарда комбинација копља са широком брадвом. Главна одлика глефе је дуго неправилно сјечиво, на чијем је хрпту полумјесечасти наставак или српаста избочина, које су служили за одбијање или за хватање противничког оружја. Од XVI вијека глефа је парадно оружје тјелесних стража. Хелебарда је копље са дугом дршком, намијењено за борбу пјешака против коњаника. Основни дијелови хелебарде су копље, сјечиво које служи за расијецање оклопа и српаста кука или кљун, кога није било све до XVI вијека, а служио је за збацивање оклопника са коња. Глава овог оружја тулцем се причвршћује за дрвену дршку која је обично од јасена, дужине између 1, 8 и 2, 4 m. Назив потиче од њемачких ријечи Helm, Halm, што значи мотка и Barta, Barda, што означава сјекиру. Развој хелебарде може се пратити од XIV до XVII вијека, од када служи као ознака чина код пјешадијских официра, док у XVIII и XIX вијеку постаје ознака ноћобдија.26 Хелебарда је била првобитно оружје швајцарских горштака са којим су се прославили у биткама код Моргартена 27 1315, Лаупена 1339. и Земпаха 1386, да би на тај начин ушло у наоружање других европских армија. 18

20

21

22

23

24

15 16 17 18

19 20 21

Ф. Генте 1899, 548, 569, 570, 583, 591. VE 6. 1964, 728. Ф. Генте 1902, 388. E. Čelebija1967, 213. M. G. Monograja 1973, bez paginacije. E. Pelidija2003, 358. H. Kreševljaković 1936, 97.

H. Kreševljaković 1951, 153, 157, 170. Š. Bešlagić 1962, 49. А. Ј. Поповић1888, 251. Ć. Truhelka1914, 242. Љ. Рајковић1955, 120; M. Šercer 1972(II), 22-24; VE 3. 1972, 407, 408; M. Šercer 1980, 10. 27 М. Хауард 1999, 31. 22 23 24

25 26


Хладно оружје на мот ки

64

65

„Убојно”, најчешћи је епитет за копље у нашим епским пјесмама. Наша епика идентификовала је и копље костајницу, коштаницу, коштуницу и коштујницу. Од 18 копаља, колико их Музеј Републике Српске посједује из османско-турског периода, поред поменуте глефе (инв. бр. 473-4), хелебарде (инв. 524/Т) и једног опсадног копља (инв. бр. 514/Т) датираних у XVI вијек, сва остала су турски миздраци и потичу из XVII-XIX вијека. 28

Бошњак - копљаник у европскимвојскама, XVIII вијек

28

С. Савић 1998, 141, 147.


66

Млат из Музеја Републике Српске

67

ОРУЖЈЕ VIХЛАДНО ЗА УДАРАЊЕ МЛАТ И САЛМА Млатgre. ( agrum, mbriatum, eng. ail, fra. éau, ger. Kriegsegel, esp. Trillo de guerra, ita. trebbia di guerra, rus. кистень ) је ударно хладно оружје за блиску борбу. Састоји се од жељезне или дрвене кугле, оковане жељезним или коњским ексерима, која је причвршћена кратким ланцем Постојали за дрвенису држак. и цилиндрични млатови, али је њихова употреба била врло ријетка. У науци се узима да је млат од млатача потиснут у позном средњем вијеку. Млатачи или цијепови имали су дужу дрвену дршку, која је досезала и до 40 cm. Користили су се у западноевропским земљама све до краја средњег вијека, а код Нијемаца и до XVII вијека. Салме су мале кугле од олова, жељеза или туча на ланцу или каишу са већом петљом, која је на врху довољно широка за протицање Салма шаке. се разликује од млата јер нема дршку. Представља куглу на ланцу или каишу, за који се, да се не би измицао из руке, качила повећа петља, на5 Могла коју се се натицала лако сакрити рука. у џепу или пасу, 6 Носила па се њоме ударало или бацало из бусије. се као и буздован о ункашу на коњу. 7 У ливањској тврђави 1833. године пописан је један жељезни маљ, у бањалучкој десет нових маљева од дрвета, а у травничкој 2 жељезна. Млат и салма користили су се у Босни и Херцеговини све до 1878. године, када је нова аустроугарска власт забранила њихову даљу употребу.9 Музеј Републике Српске посједује један млат (инв. бр. 501-4) и једну салму (инв. бр. 500-4) датиране у XVI-XVIII вијек. 1

2

3

4

8

V. Ćurčić 1943, 76; VE 5. 1962, 648. Т. П. Вукановић1973, 227. VE 5. 1962, 648. Л. ГрђићБјелокосић1898, 124. V. Ćurčić 1943, 77. 6 Ć. Truhelka1914, 244. 7 V. Ćurčić 1943, 78. 1

8

2

9

3 4

5

H. Kreševljaković 1951, 148, 151, 156. V. Ćurčić 1943, 76; M. Šercer 1983(II), 11.

Хладно оружје за ударање

68

ХЛАД ОГ ХЛАДНООРУЖЈЕ НООРУЖЈЕ ИЗ ИЗОСМАНСКО-ТУРСК ОСМАНСКО-ТУРСК ОГ ПЕРИОД ПЕРИОДАУ АУ МУЗЕЈУРЕПУБЛИКЕСРПСКЕ МУЗЕЈУРЕПУБЛИКЕСРПСКЕ

Буздовни из Музеја Републике Српске

БУЗДОВАНИ Буздован или топуз tur. bozdogan, ( topus, hun. buzogány, ger. die Kriegskeule, Keule, Streitkolben, lat. clava, ita. mazza, clava, fra. massue, masse d’arme, engl. club, mace) спада у изразито ударно и бацачко хладно оружје, помоћног карактера. Састоји од дрвене или жељезне дршке, на који је натакнута дрвена, бронзана или жељезна главица, различитог облика. Од В. Ћурчића и М. пл. Праунспергера почела се правити дис тинкција између топуза и бу здована, сличне врсте оружја, чији су називи истог, турског (или мађарског) поријекла. Први имају пуну главу округлог или крушколиког облика, са или без испупчења, а други главу вертикално раздијељену Иначе, у листиће лијеване зване главице пера. буздована су луковичастог, крушколиког или кугластог (лоптастог) облика. Цијев (тулац) буздована је шупља, да би му тежина била мања. Дршке од дрвета или метала, на које се причвршћивала глава или насађивао тулац, биле су дуге од 50 до 80 цм. Пјешадинци су носили буздоване са дужом дршком и то закачену о појасу или на рамену, док су коњаници носили буздоване са краћом дршком који је висио о седлу. Војник наоружан буздованом звао се буздованлија, а његов старјешина буздованер. Премда су обични пјешаци носили буздоване у десној руци, буздованлија их је у боју бацао замахом руку. Чести ликовни прикази топуза на босанским нишанима XV и XVI вијека говоре у прилог чињеници да су били заступљенији у прво, а пернати буздовани у друго вријеме османске владавине. Продор Турака на Балкан увео је у моду ово ударно оружје, које се користило у средњем вијеку под именом буџа, 16 У бат, палица, кијача 15код или нас, киј, кијац и кијец код Хрвата. једном дубровачком документу из 1443. буздован се помиње као изразито турско оружје: „uno basdochan turchescho”. Тридесетих година XV вијека дубровачки извори помињу турске буздоване („mazia I ferrea turchescha” и „clava una turchescha cum ferro”) у власништву неких Дубровчана.17 Функционално савршенство буздовани су добили у XV и XVI вијеку, од када се сасвим разликују дијелови: дршка, тулац, врат, глава и дугме Од XVI на вијека тјемену. главице буздована веће су и теже, а број пера повећава се на чак двадесет. У наредна два вијека главице које су мањег обима чешће се израђују од бронзе, а урези 19 Дршке буздована биле су кожом обшивене, нашаране или у сребро оковане. Турски војници пера су доста плићи. радо су носили буздоване. Њима су биле наоружане цијеле Енглески чете турске путописац војске.Хенри Блант тридесетих година XVII вијека био је свједок када су Турци, како каже, оружјем те земље–буздованима сломили два 10

11

12

13

14

18

20

M. PL. Praunsperger 1932, 131; M. Praunsperger 1943, 51; M. Šercer 1972(II), 7. M. Šercer 1983(II), 11. VE 10. 1967, 119. M. Praunsperger 1943, 81. Š. Bešlagić 1962, 49, 50. 15 Г. Шкриванић1957, 86, 87. 10

16 17

11

18

12

19

13

20

14

M. Praunsperger 1943, 131. Đ. Petrović 1976, 51, 55. Д. Миловановић 1977-79, 61, 62. M. Šercer 1983(II), 11. V. Ćurčić 1943, 69, 73.

69



70

ребра једном дубровачком трговцу, који је заједно с њим код Сплита прелазио млетачко–босанскуФра границу. Никола Лашванин у свoм љетопису из 1746. свједочи да је топуз и у то доба у употреби у Босни и да се њиме ефикасно убија. Бацање буздована била је и једна врста егзерцира у османској војсци. Пера османско-туских буздована у периоду новог вијека заобљена су и троугласта, са шест, десет, дванаест и двадесет пера, па су главице у већем броју случајева веће и масивније. Љубав према валовитим линијама, издуженим облицима и богатим профилацијама, која се јавља у вријеме барока, створила је крушколики облик буздована. У каснијим периодима (XVII и XVIII вијек) израђивани су најчешће од мједи и бронзе (урези пера су још плићи) и служили су као командни знакови и обиљежја части и положаја, Османско-турски перни буздован 25 прије свега, због својих декоративних Са пернатим облика. турским буздованом у лијевој руци, као атрибутом власти насликан је велики 26 За разлику од западне турски везир Мехмед паша Соколовић. Европе, у којој су појавом ручног ватреног оружја половином XVI 27 у Босни су се задржали у употреби вијека буздовани напуштени, све до XIX вијека. До средине XIX вијека буздовани се израђују са промјенљивим квалитетом, а све у зависности од стручности мајстора, потреба и политичко-економских Било односа. их је окованих сребром и златом, „везених” и на разне начине украшаваних (драгуљима).29 Буздовани се јављају на муслиманским надгробним споменицима, нарочито на оним старијим, на којима су прикази буздована округласте главе (Рогатица, Фоча), млађи у западној Босни су више пернати (Гламоч). Приказ палица на нишанима, 21

22

23

24

28

71

по В. Скарићу означавао је судску власт босанских великаша над поданицима. Као трофејни знак буздован је приказан на мушким токама из Ливна с почетка НаXIX неким вијека. буздованима налазе се и епиграфски натписи. Буздован са врло невјешто изведеним епиграфским натписом, домаће производње, власника Хаџи Салиха Лоје, вође побуне против аустроугарске окупације 1878, чува се у Земаљском музеју. Буздовани су најопјеваније турско оружје. У народним пјесмама топузи или топузине редовно су тешки, шестопери или шестоперци су златни, док су буздовани углавном перни и шестопери. На једном мјесту пјесма пјева о буздовану од тридесет и четири чиме се, пера, највјероватније, жели апострофирати снага јунака који га носи. Свих десет нововјековних буздована у Музеју Републике Српске османско-турске су провенијенције и потичу из XVIXVII вијека, девет је пернатих и један обле главе. Османскотурски буздовани у Музеју Републике Српске су са 8 (инв. бр. 440-4), 9 (инв. бр. 437-4), 12 (инв. бр. 432-4, инв. бр. 436-4, инв. бр. 438-4 и инв. бр. 442-4), 16 (инв. бр. 439-4), 17 (инв. бр. 327-4) и 20 пера (инв. бр. 431-4) и један са заобљеном главом (инв. бр. 441-4). 31

32

33

34

30

Z. Levental 1989, 94. V. Ćurčić 1943, 66. A. Özcan 2004, 451. Г. Шкриванић1957, 87. 25 M. Šercer 1972(II), 11. 26 J. V. Pugk Harttung 1910, 263. 27 VE 10. 1967, 120.

Д. Миловановић 1977-79, 62. С. Тројановић1928, 218; M. Praunsperger 1943, 81. V. Ćurčić 1943, 64, 65; M. Mujezinović 1982, 138.

21

28

22

29

23 24

31 32 33

30

34

Османско-турски перни буздован

В. Скарић1927, 195. Б. ВладићКрстић 1995, 416, 463. N. Filipović 1985, 212. С. Савић 1998, 141, 147.

Мехмед паша Сколовић са буздованом као знаком владарске моћи



72

73

Османско-турски војници са бојним сјекирама, XVI-XVII вијек

БОЈНЕ СЈЕКИРЕ gre. securis, bipennis, fra. hache d’armes, g er. Streitaxt, eng. battleaxe , it a. azza) је најстарије хладно Бојна сјекира ( оружје за блиску борбу. Од друге половине XVI вијека сјечиво и дршка бојних сјекира често су украшавани сребром и златом. Код нас у то вријеме најчешће у употреби била је једносјечна бојна сјекира балта, украшавана сребром и златом, кориштена све до XVIII35вијека. Сјечиво код балти закошено је према сјекиришту. Украшаване су инкрустацијом 37 Састоје месинга, сребра и36 злата. Обашивенe у кожу, балте су ношенe о ункашу на седлу. се од сјечива, које може бити у облику пачетворине, полумјесеца или лепезе, ушице и масивног хрпта. Сјекире са издуженом брадом су брадве. Традиционални називи дијелова сјекире су: калпак (горњи дио на дрвету), сикиришће или ушице (жељезни дио који се натиче на дрвену дршку) и тријеска (доњи дио којим се сјече). Брадва је заступљена и у сеоским газдинствима и 39 У (кровна користила се за тесање капламе или шиндре настојању даска). да се пробије све јача заштитна опрема, сјекира у каснијем времену добија нове додатке, тако да је била основни предложак из којег су се развили хелебарда, глефа, наџак, и друго оружје на мотки. Осим тог а, сјекире су у каснијем времену служиле као ознака чинова коњаничких официра, па су из тих разлога биле богато орнаментисане. Турске сјекире биле су украшене витицама и у rumi стилу. Сјекира са широком формом главна је одлика арапске балте и разликује се од персијске, код које је форма ужа и са златом везеним орнаментима. У збирци хладног оружја двије сјекире арапског облика сјечива су са украсима рађеним у rumi стилу (инв.бр. 393/Т и инв.бр. 480-4), док једна сјекира има персијску форму сјечива (инв. бр. 479-4). Приказ балти врло је чест на турским надгробним споменицима–нишанима. Лијеп приказ балти је на нишанима 44 из XVI вијека у Поповићима (између Трнова и Калиновика) и у Јажишима као и у(крај Челебићима. Калиновика), 45 као Турске сјекире приказане су и на једном турском надгробном споменику са гробља Алипашине џамије у С арајеву, 46 Интересантан на нишану у Загону, крај Јошанице, близу Фоче и на једном нишану крај Гламоча. приказ бојне сјекире је и на нишану Жујо Мустафе у Стоцу.47 Приказ сјекире налазимо на већ поменутим мушким токама и служио је као трофејни знак. На муслиманским сеоским кућама често се може видјети дрвена сјекирица као амајлија. Вјеровање у „чувало је оно и младо и амулет ово оружје у прошлости било је велико па му је дато чак и религиозно значење, а као 49 Евлија старо од злих очију, и разних других ограма и незгода. ” каже да су се у Бањалуци средином XVII вијека Челебија израђивале врло добре50 Сјекире сјекире. и брадве правили су у османско доба ковачи из Варцар Вакуфа. 51 38

40

41

42

43

48

35 36 37 38

39 40 41

VE 1. 1958, 707. Г. Шкриванић1957, 97. V. Ćurčić 1943, 83. M. Šercer 1980, 11. A. Kristić 1937, 116, 117. M. Šercer 1972(II), 20, 21. V. Ćurčić 1926, 27.

V. Ćurčić 1943, 79. Š. Bešlagić 1962, 49. M. Mujezinović 1982, 429. V. Ćurčić 1937, 92. V. Ćurčić 1943, 80. 47 M. Mujezinović 1982, 383, 386. Б. ВладићКрстић 1995, 416, 463. 42

49

43

50

44

51

45 46

48

V. Ćurčić 1935, 53-55. E. Čelebija1967, 213. H. Kreševljaković 1991(II), 378.



74

75

Ратно кладиво или наџак из Музеја Републике Српске

На „завидној висини и потражњи” биле су крешевске сјекире и брадве.52 Енглез Пол Рико, који је био очевидац млетачко-турских ратова, прошавши наше области у интервалима од 1623. 53 Приликомлудаци-делије. до 1677. године, каже да су сјекирицама били наоружани неуредни заузимања Козарца, у 54 Нису сви рату са Турцима 1697, аустријски војници проналазили су у турским кућама двосјечне босански сјекире. градови, нити војне јединице били једнако наоружани овом врстом хладног оружја. Док је у бихаћкој тврђави 1833. пописано 29, у травничкој, према истом попису, затечене су само двије сјекире. У сарајевској тврђави пописано је исте 55 године 374 жељезних сјекира, у куленвакуфској тврђави 34 сјекире, а у крупској тврђави биле с у 103 нове сјекире. Музеј Републике Српске посједује пет османско-турских сјекира: једна је брадва, а четири балте.

РАТНА КЛАДИВА fra. marteaux d’armes de cavalier, eng. horseman’s hammer, ita. martello, ger. Streithammer, hun. Ратно кладиво ( csàkàny, fokos, csàkànyfokos) представља челини чекић на доста дугој дрвеној дршци, или штапу. Турска ријеч за ратно кладиво или бојни чекић је наџак. Основни дијелови наџака су кљун, који је краћи или дужи, шири или тањи, мање или више повијен, ушица, која служи за насад дуже или краће дршке и хрбат, који је проширен у масивну плочицу. Османско-турски наџаци богато су орнаментисани, чије су главице обично тауширане сребреном жицом, а понеки су инкрустирани коралима. Тешки оклопи и жељезни шљемови нису се могли расјећи само сјекиром, па се на њима у новом вијеку јавио продужетак у облику кљуна којим се продирало у пукотине оклопа. Кљуну је придодат масивни хрбат, сличан чекићу, којим се наносио снажан ударац. У почетку искључиво оружје пјешадије, наџак у XVI вијеку носе и коњаници. Носио се на седлу или се помоћу куке затицао о појас. Врло рано постаје ознака војничког положаја и части.56 Наџак је служио за ударање, чијим се хрптом наносио снажан ударац, а спретним захватом кљуна противник се избацивао из седла. Обашивени у кожу (усарачени), ношени су о ункашу на седлу са лијеве стране. 57 По свом изгледу, а и по намјени, наџаци су врло слични бојним сјекирама, балтама. Могу бити четвороугаони или округли, а одоздо равни или са ниским пирамида лним завршетком. Прављени су од челика и месинга. Код месинганих наџака сјечива су тупа. Натицали су су се на дрвене дршке, дужине обичног штапа, или су биле краће. Доста чешћи наџаци су са украсима од оних једноставних. Украшавани су профилисањем самог облика: извођењем разних усјека, 52 53 54 55 56 57

A. Kristić 1937, 113. Z. Levental 1989, 147. В. Богићевић1949, 102. H. Kreševljaković 1951, 146, 159, 169, 174, 178. М. С. Филиповић1950, 113; M. Šercer 1980, 11; M. Šercer 1972(II), 21, 22. V. Ćurčić 1926, 26; V. Ćurčić 1943, 79, 83; M. Praunsperger 1943, 86.


76

задебљања, што је могуће љепшим обликом самог чекића или кљуна, урезивањем или утискивањем разних шара и испуњавањем тих шара Османско-турски коњаникнаџаком разбија кацигу противнику сребром или златом. То су „везени” или тауширани и врло скупоцјени

наџаци, који су служили више као знак богатства, достојанства или силе 58 Чугељ је мање познати турски израз за наџак.59 османских бегова. Према инвентару босанских градова из 1833, у травничком ка дилуку било је 11 чекића, без прецизног одређења о којим чекићима је ријеч. У сарајевској тврђави, према истом инвентару, био је један жељезни чекић, а у куленвакуфској тврђави 1833. пописана су 2 жељезна чекића. Велики чекић пописан је исте године60 у Артур Бужиму. Еванс, који је прошао Босном током Српског устанка 1875-78, видио је наџаке код муслиманских бораца и бегова. Он каже да су наџаци слични тешким маљевима, чији су крајеви претјерано изведени као гвоздени кљун или канџа. Наџак, мистериозно и смртоносно оружје користили су најгори муслимански посједници. Овом ужасном направом насилник може размрскати мозак или расцијепити тијело своје жртве, свједочио је Еванс. Наџак украшен сребром, који је Еванс држао у руци и описивао, устаници су заплијенили у љетниковцу бегова Куленовића.61 Наџак (инв. бр. 404/Т) доста сличан описаном Куленовићевом посједује збирка хладног оружја Одсјека за историју у Музеју Републике Српске. На Сватовском гробљу, крај Гламоча, на једном старинском башлуку исклесан је наџак, чија је ликовна представа на нишанима у Босни врло ријетка.62 Музеј Републике Српске посједује четири наџака и сви су османскотурске провенијенције.

58 59 60 61 62

М. С. Филиповић 1950, 117, 120. V. Ćurčić 1943, 84. H. Kreševljaković 1951, 159, 171, 174, 177. A. Dž. Evans 1967, 113, 114. V. Ćurčić 1943, 79; М. С. Филиповић1950, 116.


77


78

VII

ЗАШТИТНО ОРУЖЈЕ

79

ШЉЕМОВИ Шљем или кацига ita. elmetto, ( ger. Helm, fra. casque, eng. helmet, rus. шлем, каска ) дио је личне опреме војника и основна намјена му је заштита За разлику главе. од западноевропских витезова тога доба, који су више обраћали пажњу на опрему за пасивну одбрану, како би им тијело било што више заштићено, османски ратници у том погледу били су доста лакши, а тиме и окретнији и спретнији, поготово Oдбрамбена коњаници. опрема муслиманског ратника редовно је садржавала конични шљем са пирамидалним вршком, покретним штитником за нос и са браником затиљка, као и мали округли челични штит. Османско-турско заштитно оружје украшавано је тауширањем, ниелом и емајлом. Персијски мајстори били су највјештији у тауширању кацига и дијелова оклопа. Од XII до XIV вијека овом техником декоративно су на шљемовима и штитовима аплициране вјерске изреке, биљни и ратни мотиви. Тенденција богатих и разноврсних украса на овом оружју (али и другом) обновљена је два вијека касније. За детерминацију и тумачење развојних и промјенљивих форми шљемова османских Турака, од XIV до XVII вијека, данас највише могу да допринесу војне музејске колекције. У ранијим периодима османско-турски шљемови били су купастог (конусног) облика, пресвучени металним плочицама. Од XIV до XVI вијека они постају доста масивнији, са врло исцрпним декорацијама. Ношени су преко турбана, због чега су касније прозвани „турбански шљемови”.5 Засигурно, једна од најљепше израђених и украшених је кацига великог везира Мехмед паше Соколовића изложена у Војном музеју у Бечу, међу осталим оријенталним оружјем. Кацига са којима је приказан на некима од 6 гравира и слика у облику је шиљате капе са богатом арапском јазијом (ајети из Курана) у орнаментисаном дијелу. Оријенталне оружарске радионице извозиле су у раном османском периоду велике количине нападног оружја у западноевропске земље, али не и одбрамбеног, јер европском модном укусу облик практичних османских оклопа није одговарао.7 У сарајевском Земаљском музеју налази се тзв. монголска капа или кацига, која доста сличи кациги из Музеја Републике Српске. На тјемену ових кацига већином су избочине са хоризонталном шиљастом стрехом на челу, док на затиљку имају уску паралелну пругу. По средини чела је покретна жељезна Типски, кациги шипка за за штиту носа. из Музеја Републике Српске (инв. бр. 481-4) врло је слична позлаћена и сјајно декорисана са умецима религиозних 9 као натписа кацига Великог Шахбаза (1587-1629) у Британском музеју и оне у Лондону, под именом Kulah Kudh из оријенталне збирке Henria Mosera-Charlottenfelsa у Бернском историјском музеју. 1

2

3

4

8

10

VE 9. 1967, 571. M. Praunsperger 1943, 68. Ф. Танцик1966, 98. ELU3. 1964, 604. R. Zaky 1961, 24-26. 6 V. Ćurčić 1907, 415, 419. 7 Ф. Танцик1966, 98, 99.

Ć. Truhelka1914, 239. R. Zaky1961, 28. R. Zeller, E. F. Rohrer 1955, 65-75.

1

8

2

9

3

10

4

5


Заштитно оружје

80

81

Арапски епиграфски натпис на штиту из Музеја Републике Српске

Током 2006. збирка оружја и војне опреме новог вијека обогаћена је за један шљем аустријских кирасира М.1845 (инв. бр. 513/Т), усвојен као дио одбрамбене опреме какав још су 1798, у каснијем периоду носилa прва ватрогасна друштва из друге половине XIX в ијека у Аустроугарској монархији. 11

12

ШТИТ Штитita. ( scudo, fra. bouclier, eng. shield, ger. Schild, rus. штит ) је одбрамбено оружје за личну заштиту од хладног оружја. Различите је величине и облика: овалног, округлог, троугаоног, четвероугаоног, шестоугаоног, бадемастог. Споља је испупчен а изнутра удубљен. На унутрашњој страни има ручице за држање и каишеве за ношење. Штитови су израђивани од различитог материјала: дрвета, коже, прућа, трске, метала, а облагани су обично платном и кожом. У раном османско-турском периоду држао се у лијевој руци, а носио на рамену или леђима. Носили су га једнако и пјешадинци и коњаници. Турци су се дуго времена служили копљима и јатаганима па су се и штитови одржали дуже него на Западу. У својој Историји Османлија Ахмед Расим за штит каже да је једно од средстава за одбрану које се ставља на руку ради заштите од сабље, тешког топуза, кратког копља и другог оружја. Штитови су се правили од коже или јаког метала, као и од смоковине обложене кожом. Шемсудин Сами писао је за турске штитове да су се у прошлости правили од метала и од коже носорога или слона, а било их је четири врсте: На терс, једном медње, хаџфе и сипар. 15 Босанска нишану крај Гламоча види се исклесан калкан, турски округли штит са металним муслиманска плочама. војска користила је и албанске штитове прављене од дрвета или коже. У Дрнишу главној османској оперативној бази 16 средином XVII вијека босанска коњица била је наоружана саЈедан овом такав врстом штит штита. из истог вијека, израђен од врбовог прућа везен с приједа разнобојном свилом а изнутра некада постављен кожом и ремењем за ношење, посједује Хрватски повијесни17музеј Штиту је Загребу. приказан и на нишанима у Борју и Божановићима код Калиновика, као и код Сапне крај Зворника. Приказ штита кружног облика је на нишану на муслиманском гробљу у Камену, селу надомак19Гламоча. У сарајевској тврђави пописан је 1833. Штит један у штит. Музеју Републике Српске је сипар врсте. Од заштитног оружја нововјековног периода Музеј Републике Српске има два шљема или кациге и један штит (инв. бр. 486-4). Један шљем и штит су османско–турског поријeкла, док је други шљем аустријског. 13

14

18

20

P. Vasić 1992, 223. Š. Bešlagić 1962, 49. В. НедељковићАнгеловска2005,1957. Š. Bešlagić 1978, 35, 36. VE 9. 1967, 632, 633. H. Kreševljaković 1951, 171. В. Богићевић1949, 103. V. Ćurčić 1937, 92. 16 G. Stanojević 1958, 111. 17 M. Šercer 1983(II), 13. 11

18

12 13 14

15

20


82

VIIIБИБЛИОГРАФИЈА

83

Објављени

E. Čelebija 1967. Evlija Čelebija, Putopis, preveo, uvod i komentar napisao Hazim Šabanović, Sarajevo 1967. Danas 2006. Danas, „Srpski antikviteti na sajmu u Trstu, Ako se radi bez srca-nema uspeha”, Beograd, 6. novembar 2006. Ј. Деспић 1890. Јефтан Деспић, „Музеуму старе српскоправославне цркве у Сарајеву поклонише”, Босанска Вила бр. 19. и 20, год. V, Сарајево 1890. (319). Gen. J. Filipović 1879.Gen. Josip Filipović, Dopisi, Viestnik hrvatskoga arkeologičkoga družtva, god. I, Zagreb 1879. (29). H. Hadžibegić 1954.Hamid Hadžibegić, Kanun–nama sultana Sulejmana Zakonodavca, odgovor na kritiku Gliše Elezovića, Glasnik Zemaljskog muzeja, n. s.-istorija i etnograja, sv. IX, Sarajevo 1954. (185-204). Необјављени П. С. Иванчевић 1892. Петар С. Иванчевић, Село Зеленика и његове старине, Гласник Земаљског музеја, год. IV, књ. I, Сарајево Ш. БОЦАРИЋ 1930-41. ШпироБоцарић,СвескапоклоњенихпредметаМузеју Врбаскебановине 1892. (95-97). V. Jelavić 1908. Vjekoslav Jelavić, Doživljaji Francuza Poulleta na putu kroz Dubrovnik i Bosnu (godine 1658), Glasnik Zemaljskog muzeja 1930-41, Бања Лука. XX, Sarajevo 1908. (23-75). ИK бр. 1, МВБ БЛ 1930-1941. Инвентарна књига бр. 1, Музеј Врбаске бановине, 1930-41, M. Jovićević, D. Ćirović 2007.Marija Jovićević, Dušanka Ćirović, „Kad zasija zlato i noću se vidi”, serijal-Pohara kulturno-istorijskog blaga Бања Лука. Crne Gore (9), Pobjeda, Podgorica, 30. januar 2007. ИK бр. 2, МВБ БЛ 1930-1941. Инвентарна књига бр. 2, Музеј Врбаске бановине 1930-41, I. F. Jukić 1953. Ivan Frano Jukić, Putopisi i istorisko-etnografski radovi, Sarajevo 1953. Бања Лука. М. Караулац 1998. Мирослав Караулац, Приче француских путника са пута по отоманској Босни, избор, превод и предговор ИK бр. 3, МВБ БЛ 1930-1941. Инвентарна књига бр. 3, Музеј Врбаске бановине 1930-41, Мирослав Караулац, Нови Сад 1998. Бања Лука. D. Kniewald 1956. Dragutin Kniewald, Dubrovčanin Feliks Petančić o ratovanju sa Turcima 1502, Vesnik 3, Vojni muzej, Beograd 1956. ИK бр. 4, МВБ БЛ 1930-1941. Инвентарна књига бр. 4, Музеј Врбаске бановине 1930-41, (80-106). Бања Лука. К. Ковачевић 1889Коста (I). Ковачевић, Село Прашчјак и његова пећина, Гласник Земаљског музеја I, Сарајево 1889. (21-23). ИK бр. III (7), HDEM BL 1941-1945/ДЕМ БЛ 1945-1948. Инвентарна књига бр. III (7), (инвентар (II). Ковачевић, Рушевине дворца Јајице војводе, у селу Грмуши, Гласник Земаљског музеја II, Сарајево предмета збирке етнологије, историје, археологије и минерологије), Hrvatski državni etnografski К. Ковачевић 1889 Коста 1889. (26-29). muzej Banja Luka, 1941-1945/Државни етнографски музеј Бања Лука, 1945-1948. К. Ковачевић 1890. Коста Ковачевић, Село Горијевац и његове старине, Гласник Земаљског музеја књ. I, Сарајево 1890. (25-27). ИК бр. II, EO ДЕМ БЛ/ЕМБК БЛ/МБК БЛ 1948-1964. Инвентарна књига бр. II Етнографског Т. Ковачевић 1879. Томо Ковачевић, Опис Босне и Херцеговине, Београд 1879. одјељења, Државног етнографског музеја Бања Лука/Етнографског музеја Босанске крајине Бања Z. Levental 1989.Zdenko Levental, Britanski putnici u našim krajevima od sredine XV do početka XVIII vijeka, Gornji Milanovac 1989. Лука /Музеја Босанске крајине Бања Лука, 1948-1964. Fra G. Martić 1956. Fra Grgo Martić, Izabrani spisi, predgovor, izbor i redakcija Ilija Kecmanović, Sarajevo 1956. ИK бр. V, ДЕМ БЛ/ЕМБК БЛ/МБК БЛ 1948-1964. Инвентарнакњигабр. V,Државниетнографски P. Matković 1890. Petar Matković, Putovanje po Balkanskom poluotoku XVI vijeka. Putopis Marka Antuna Pigafette ili drugo putovanje музеј Бања Лука/Етнографски музеј Босанске крајине Бања Лука/Музеј Босанске крајине, Бања Antuna Vrančića u Carigrad 1567, Rad Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti knj. C, Zagreb 1890. (65-168). Лука 1948-1964. Петар Мирковић, Јанковића разбојиште или сватовско гробље на Брезовици, Гласник Земаљског музеја, књ. ИК ИО-Т, MБK БЛ. Инвентарна књига Историјског одјељења-Турски период, Музеј Босанске П. Мирковић 1889. IV, Сарајево 1889. (21-23). Крајине, Бања Лука. P. Mirković 1890.Petar Mirković, Bilaj, Glasnik Zemaljskog muzeja II , Sarajevo 1890. (152-157). RV OI 1970-1978, MBK BL.Registar vlasnika predmeta od umjetničke i kulturno-istorijske vrijednosti

ИЗВОРИ

na području Banja Luke i okolice Odsjeka za Istoriju 1970-1978, Muzej Bosanske Krajine, Banja Luka.

Библиографија

84

M. Mažuranić 1938. Matija Mažuranić, Pogled u Bosnu, ili kratki put u onu Krajinu učinjen 1839–40. po jednom Domorodcu, u Zagrebu 1842, drugo izdanje 1938. R. Muderizović 1917.Riza Muderizović, Jedan popis sarajevskih j anjičara iz početka XIX vijeka, Glasnik Zemaljskog muzeja XXIX, Sarajevo 1917. (105-114). R. Muderizović 1929. Riza Muderizović, Popis sarajevskih zanatlija iz god. 1848, Glasnik Zemaljskog muzeja XLI, sv. II (za historiju i etnograju), Sarajevo 1929. (5-32). B. Murgić 1945. Božidar Murgić, Ljepota i vriednost muzeja u Banjoj Luci, Nova Hrvatska, 14. siečnja 1945. A. Panian 1879. Albin Panian, Dopisi, Viestnik hrvatskoga arkeologičkoga družtva, god. I, Zagreb 1879. (30). M. Šamić 1981. Midhat Šamić, Francuski putnici u Bosni i Hercegovini u XIX stoljeću (1836-1878) i njihovi utisci o njoj, Sarajevo 1981. Lj. Štefan 1999.Ljubica Štefan, Dr. Vuletić u časnoj akciji spašavanja liječnika Židova, Vijesnik, Zagreb 17. svibnja 1999.

ЛИТЕРАТУРА Д. Алексић 1931.Драгослав Алексић, Кнежопоље и Кнежопољци у прошлости и садашњости, Босанска Дубица 1931. I. Balta 2000. Ivan Balta, Pregled pomoćnih povijesnih znanosti, Osijek 2000. G. Basin 1950. Germain Basin, Museologie, Paris, 1950. S. beg Bašagić 1900.Safvet beg Bašagić, Kratka uputa u prošlost Bosne i Hercegovine od 1463. do 1850, Sarajevo 1900. А. Бауер 1979. Антун Бауер, Хисторијски музеји у хисторији музеја, Зборник Историјског музеја Србије 15-16, Београд 1979. (123-133). A. Bejtić 1956.Alija Bejtić, Povijest i umjetnost Foče na Drini, Naše starine III, Sarajevo 1956. (23-74). A. Bejtić 1957.Alija Bejtić, Povijest i umjetnost Foče na Drini, Naše starine IV, Sarajevo 1957. (33-62). A. Bejtić 1974. Alija Bejtić, Lični i kućni komfor u Bosni i Hercegovini XVIII vijeka, Jugoslovenski istorijski časopis 3–4, Beograd 1974. (147-167). Н. Белдичану 2002. Никоара Белдичану, Организација Османског царства (XIV-XV век), Историја Османског царства, приредио Робер Мантран, Београд 2002. Ј. Х. Н. Бесаровић 1886. Јово Х. Н. Бесаровић, Из прошлости сарајевске и босанске, Босанска вила, бр. 1, год. I, Сарајево 1886. (42). БиХ 1896, 1896.Босна и Херцеговина на Миленијумској изложби у Будимпешти године 1896, Издање Изложбеног уреда Бос.херцеговачке Земаљске владе, Сарајево 1896. I. Bilić 1974. Ivanka Bilić, Kujundžijski zanat u Banjoj Luci i posljednje kujundžije Banjolučani, Zbornik krajiških muzeja VI, Banja Luka 1974. (57-68).


85

I. Bilić 1977 (I).Ivanka Bilić, Oružje naših zbirki srednjeg vijeka i turskog perioda, katalog izložbe, Muzej Bosanske Krajine, Banja Luka 1977. I. Bilić 1977 (II).Ivanka Bilić, Bocarićev muzeološki rad, (razdoblje od 1930-1941), Vidosava Husedžinović, Špiro Bocarić, Banja Luka 1977. I. Bilić, F. Sedić 1980.Ivanka Bilić, Fadil Sedić, Odjeća, vez i nakit, iz zbirke Muzeja Bosanske Krajine, katalog izložbe, Banja Luka 1980. I. Bilić 1983.Ivanka Bilić, Odjeljenje za istoriju, Zbornik кrajiških muzeja VII, Banja Luka 1983. (26-31). Б. Богдановић 1984. Бранко Богдановић, Наоружање војске у Првом српском устанку 1804-1813, Зборник Историјског музеја Србије 21, Београд 1984. (43-114). В. Богићевић 1949. Војислав Богићевић, Округли кожни штитови у нашим музејима, Музеји 3-4, Београд 1949. (87-104). В. Богишић 1867. Валтазар Богишић, Словенски музеум, Мисли о потреби научног средишта за сваколика словенска племена, Србски летопис за год. 1866, год. XL, књ. 111, Нови Сад 1867. (31-83). Š. Bešlagić 1962.Šek Bešlagić, Izbor stećaka i nišana za novu stalnu izložbu Vojnog muzeja JNA, Vesnik 6-7, Vojni muzej, Beograd 1962. (37-54). Š. Bešlagić 1978.Šek Bešlagić, Nišani XV i XVI vijeka u Bosni i Hercegovini, Sarajevo 1978. A. Brenko, M. Randić 2002.Aida Brenko, Marija Randić, Kako se stvarala izložba „Narodna medicina”, Informatica museologica 33, (1-2), Zagreb 2002. (94-97). F. Brodel 2001.Fernan Brodel, Mediteran i mediteranski svijet u doba Filipa II, Podgorica 2001. M. Byam 1990. Michele Byam, Oružje i oklopi, Zagreb 1990. P. Chaunu 1977. Pierre Chaunu, Civilizacija klasične Evrope, Beograd 1977. I. Čejvan 1968. Idriz Čejvan, Dvadeset godina Vojnog muzeja u Beogradu, Vesnik 13-14, Vojni muzej, Beograd 1968. (9-25). A. Čičić 1930. A. Čičić, Monograja o fra Grgi Martiću, 24. I 1822-30. VIII 1905, Zagreb 1930. В. Ћоровић 1914.Владимир Ћоровић, Научни рад Земаљског Музеја, Гласник Земаљског музеја XXVI, Сарајево 1914. (3-34). V. Ćurčić 1907. Vejsil Ćurčić, Kaciga Mehmed paše Sokolovića, velikog vezira, Glasnik Zemaljskog muzeja XIX, Sarajevo 1907. (415421). V. Ćurčić 1926. Vejsil Ćurčić, Starinsko oružje, sa 56 slika u tekstu, Sarajevo 1926. V. Ćurčić 1928. Vejsil Ćurčić, Narodno oružje, Napredak, hrvatski narodni kalendar za godinu 1929, godina XVIII, Sarajevo 1928. (7174). V. Ćurčić 1935. Vejsil Ćurčić, Oružje u narodnoj medicini, Napredak, Hrvatski narodni kalendar za godinu 1936, godina X, Sarajevo 1935. (53-58). V. Ćurčić 1937. Vejsil Ćurčić, Lov za sokolom, Napredak, Hrvatski narodni kalendar za godinu 1938, god. XXVII, Sarajevo 1937. (81100). V. Ćurčić 1943. Vejsil Ćurčić, Starinsko oružje u Bosni i Hercegovini, Glasnik hrvatskog državnog muzeja, god. LV, Sarajevo 1943. (21225).

86



87

A. Dautbegović 1988.Almaz Dautbegović, Uz stogodišnjicu Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine u Sarajevu, Spomenicastogodišnjice K. Gujić 1943. Kasim Gujić, Mehmed paša Sokolović, najslavniji turski državnik iz naših krajeva, Napredak, Hrvatski narodni kalendar za rada Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine 1888-1988, Sarajevo 1988. (7-34). godinu 1944, godina XXXIII, Sarajevo 1943. (202-208). Ž. Demo 1983. Željko Demo, Einige Beispiele für die Nachahmung antiker Münzen auf der Grundlage von Münzfunden im SlawonischeH. Hadžibegić 1947.Hamid Hadžibegić, Rasprava Ali čauša iz Soje o timarskoj organizaciji u XVII stoljeću, Glasnik Zemaljskog muzeja, Syrmischen Raum, Vjesnik Arheološkog muzeja, Zagreb vol. 15, No 1, Zagreb, srpanj 1983. (211-250). n. s. društvene nauke, sv. II, Sarajevo 1947. (139-205). И. Димић 1889. V. Han 1958. Verena Han, Orijentalni predmeti u renesansnom Dubrovniku, Prilozi za orijentalnu lologiju i istoriju jugoslovenskih И. Димић, Српска народна ношња у Босанској Крајини, Босанска вила бр. 10, год. IV, Сарајево 1889. (152-154). M. Draškić 1972. Miroslav Draškić, Narodne nošnje sjeverozapadne Bosne II, Zenica 1972. naroda pod turskom vladavinom VI-VII, Sarajevo 1958. (115-135). Fra R. Drljić 1937. Fra Rasto Drljić, Okupacija Bosne, prema bilješkama Luke Senjaka i fra Jake Baltića, Napredak, Hrvatski narodni kalМ. Хауард 1999. Мајкл Хауард, Рат у европској историји, Београд 1999. R. Horvat 1937. Rudolf Horvat, Iz nedavne prošlosti Bosne, Obrt u Bosni god. 1865, Napredak, Hrvatski narodni kalendar za godinu endar za godinu 1938, god. XXVII, Sarajevo 1937. (153-158). Б. Ђурђев 1947. Бранислав Ђурђев, О војнуцима, са освртом на развој турског феудализма и на питање Босанског пашалука, 1938, godina XXXVIII, Sarajevo 1937. (108-112). Из дискусије 1977. Гласник Земаљског музеја II, н. с, друштвене науке, Сарајево 1947. (75-137). Из дискусије на саветовању о историјским музејима у савременом друштву, Зборник Историјског музеја П. В. Ефендија 1958.Паско Васа Ефендија, Босна и Херцеговина за време мисије Џевдет ефендије, Сарајево 1958. Србије 13-14, Београд 1977. (325-337). ELU 1964. Enciklopedija likovnih umjetnost, Zagreb 1964. E. Imamović 1999.Enver Imamović, Historija bosanske vojske, Sarajevo 1999. I. Esih 1934. Ivan Esih, Serdar Ekrem Omer paša Latas, novi podaci prema bugarskim i grčkim izvorima, Napredak, Hrvatski narodni Х. Иналџик 1974. Халил Иналџик, Османско царство, класично доба 1300-1600, Београд 1974. З. Јанц 1958. kalendar za godinu 1935, godina XXV, Sarajevo 1934. (221-227). Загорка Јанц, Минијатуре у Хатифијевој „Тимурнами”, Зборник Музеја примењене уметности 3-4, Београд 1958. A. Dž. Evans 1967. Artur Dž. Evans, Ilirska pisma, Sarajevo 1967. (129-137). А. Dž. Evans 1973.Artur Dž. Evans, Pješke kroz Bosnu i Hercegovinu tokom ustanka avgusta i septembra 1875, Sarajevo 1973. A. Karabegović 1948.Ahmet Karabegović, Istorija grada Banja Luke od godine 1293-1945, Banja Luka 1948. М. С. Филиповић 1950.Миленко С. Филиповић, Наџак и џида, Музеји 5, Београд 1950. (113-128). M. A. Karamehmedović 1980.Muhamed A. Karamehmedović, Umjetnička obrada metala, Sarajevo 1980. N. Filipović 1985.Nenad Filipović, Orijentalni natpisi na hladnom oružju iz zbirke odjeljenja za etnologiju Zemaljskog muzeja, Glasnik М. Карановић 1940. Милан Карановић, Вођа кроз Етнографски музеј у Сарајеву, Гласник Земаљског музеја, прва свеска (за Zemaljskog muzeja (e), n. s. sv. 40, Sarajevo 1985. (195-216). хисторију и етнографију), год. LI-1939, Сарајево 1939/40. (37-63.) C. Fisković 1973.Cvito Fisković, Dalmatinski majstori u srednjovjekovnoj Bosni i Hercegovini, Radovi sa simpozijuma „Srednjovjekovna М. Кљаић, Њ. Кљаић 1996.Мирјана Кљаић, Његован Кљаић, Правни систем заштите културних добара у Србији, Београд 1996. Љ. Константиновић Љиљана 1977. Bosna i evropska kultura”, Zenica 1973. (147-199). Константиновић, Тродимензионална грађа у историјским музејима, Зборник Историјског C. Fisković 1984. Cvito Fisković, Trogirski zlatari od 13. do 17. stoljeća, Starohrvatska prosvjeta 14, sv. III, Split 1984, (183-200). музеја Србије 13-14, Београд 1977. (235-240). D. Frlan 1988. Damodar Frlan, Ornament-umjetnost i simbol, katalog izložbe, Etnografski muzej, Zagreb 1988. Lj. Konstantinović 1983.Ljiljana Konstantinović, Tematske izložbe u istorijskim muzejima, Vesnik 29, Vojni muzej, Beograd 1983. (153M. Garčević 1942 (I). Muhamed Garčević, Zapisi i hamajlije, I dio, Hrvatski državni muzej u Banjoj Luci, svezak 1, Zagreb-Sarajevo 173). С. Косановић 1889. 1942. Саво Косановић, Црте из Босне, о српским спахијама под турском владавином, Гласник Српског ученог M. Garčević 1942 (II).Muhamed Garčević, Košulja-hamajlija Husein kapetana Gradaščevića, Zagreb-Sarajevo 1942. друштва, књ. 69, Београд 1889. (243-258). Ф. Генте 1899. С. Н. Костић 2003. Софија Н. Костић, Оружје у Србији кроз векове, каталог изложбе, Етнографски музеј, Београд 2003. Фрањо Генте, Бошњаци у војништву страних држава, Гласник Земаљског музеја XI, Сарајево 1899. (537-609). Ф. Генте 1902. Фрањо Генте, Саско-пољска пуковнија Бошњака и холандијски копљаници „Бошњаци”, Гласник Земаљског музејаM. Kozličić 2003.Midhat Kozličić, Regiones umina Unnae et Sanae in veteribus tabulis geographicis, Unsko-sansko područje na starim XIV, Сарајево 1902. (369-390). geografskim kartama, Sarajevo-Bihać 2003. Л. Грђић Бјелокосић Лука 1898.Грђић Бјелокосић, Збирчица о оружју, Зора, Лист за забаву, поуку и књижевност, година III, H. Kreševljaković 1931. Hamdija Kreševljaković, Husein kapetan Gradaščević, Zmaj od Bosne, Napredak, Hrvatski narodni kalendar za Мостар 1898, (37-40), (79-80), (123-125). 1932, Sarajevo 1931. (105-131). L. Glück 1891. Leopold Glück, Rezultati tjelesnog mjerenja 140 bosansko-hercegovačkih vojnika, Glasnik Zemaljskog muzeja III, god. III, Sarajevo 1891. (263-274).

88


H. Kreševljaković 1936.Hamdija Kreševljaković, Bitka pod Banja Lukom 4. VIII 1737, Narodna uzdanica, kalendar za godinu 1937, god. V, Sarajevo 1936. (91-113). H. Kreševljaković 1942. Hamdija Kreševljaković, Vareš, kao glavno središte gvozdenog obrta u Bosni i Hercegovini do 1891, Glasnik Zemaljskog muzeja LIV, Sarajevo 1942/43. (409-459). H. Kreševljaković 1949. Hamdija Kreševljaković, Gradska privreda i esna u Bosni i Hercegovini (1463-1851), Godišnjak istorijskog društva Bosne i Hercegovine I, Sarajevo 1949. (168-209). H. Kreševljaković 1951. Hamdija Kreševljaković, Prilozi povijesti bosanskih gradova pod turskom upravom, Prilozi II, Sarajevo 1951. (115-184). H. Kreševljaković 1961.Hamdija Kreševljaković, Esna i obrti u Bosni i Hercegovini, Sarajevo 1961. H. Kreševljaković 1991 (I).Hamdija Kreševljaković, Znamenite ličnosti i porodice, Izabrana djela (I), Sarajevo 1991. H. Kreševljaković 1991 (II).Hamdija Kreševljaković, Esna i obrti u Bosni i Hercegovini (1463-1878), Izabrana djela II, Sarajevo 1991. H. Kreševljaković 1991 (IV).Hamdija Kreševljaković, Sarajevo u doba okupacije Bosne 1878, Izabrana djela IV, Sarajevo 1991. H. Kreševljaković, D. M. Korkut 1961.H. Kreševljaković, D. M. Korkut, Travnik u prošlosti 1464-1878, naročito kao glavni grad Bosne 1699-1850, Travnik 1961. A. Kristić 1937. Augustin Kristić, Narodni nazivi kovačkog obrta u Kreševu, Napredak, Hrvatski narodni kalendar za godinu 1938, god. XXVII, Sarajevo 1937. (113-118). R. W. Latham 1977. Robert Wilkinson Latham, Swords in Colour, Including other Edged Weapons, Dorset 1977. D. Lovrenović 2006.Dubravko Lovrenović, Kultura, kao smisao povijesti, Baština II, Godišnjak Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika Bosne i Hercegovine, Sarajevo 2006. (89-105). A. Makanec 1944. Alfred Makanec, Sulejman paša Skopljak, Napredak, Hrvatski narodni kalendar za godinu 1945, godina XXXV, Sarajevo 1944. (79-89). Z. Malčić 1988. Zlatko Malčić, Muzejske zbirke i karakteristike koje ih određuju, Zbornik radova 9/10, Muzej Revolucije BiH, Sarajevo 1988. (11-38). I. Maroević 1993.Ivo Maroević, Uvod u muzeologiju, Zagreb 1993. I. Mašić 2004. Izet Mašić, Korijeni medicine i zdravstva u Bosni i Hercegovini, Sarajevo, 2004. В. Ст. Маријан 2005. Владо Ст. Маријан, Српска историјска читанка 3, Историја Срба у XVIII веку према одабраним историјским изворима, Београд 2005. V. Mikolji 1944.Vinko Mikolji, Rudarstvo Bosne za turskog perioda, Napredak, Hrvatski narodni kalendar za godinu 1945, godina XXXV, Sarajevo 1944. (160-168). M. G. Monograja 1973. Mrkonjić Grad, monograja, urednik Ivan Lovrenović, Mrkonjić Grad 1973. Ч. Мијатовић 1872. Чедомиљ Мијатовић, Пре триста година, прилог к изучавању извора за историју нашег народа у XVI веку, Гласник Српског ученог друштва, књ. XXXV, Београд 1872. (155-219).


89

И. Мијић 1994.Иван Мијић, Хладно оружје Кнежевине Србије 1804–1881, према збирци Ивана Мијића у Историјском музеју Србије, Зборник Историјског музеја Србије 28, Београд 1994. (189-267). Д. Миловановић 1977-79. Душан Миловановић, Четири металне палице из збирке Музеја примењене уметности у Београду, Зборник Музеја примењене уметности 21-23, Београд 1977-79. (57-64). B. Milosavljević 1993.Branka Milosavljević, Mačevi (XIV-XX) u zbirkama Vojnog muzeja, katalog izložbe, Vojni muzej, Beograd 1993. I. Mirnik 2001. Ivan Mirnik, Stanje proučavanja umjetnosti medalja u Hrvatskoj, Zbornik I kongresa hrvatskih povjesničara umjetnosti, Zagreb 15-17. XI, Zagreb 2001. (211-219). LJ. Mladenović 1954. Ljubica Mladenović, Sarajevo u doba turskog feudalizma, Sarajevo od najstarijih vremena do danas, Sarajevo 1954. Љ. Младеновић 1958. Љубица Младеновић, Уметничка обрада метала у Босни и Херцеговини од доласка Турака до данас, Зборник Музеја примењене уметности 3-4, Београд 1958. (89-98). R. Muderizović 1927.Riza Muderizović, O blagu Husejin-Kapetana Gradaščevića (Zmaja od Bosne), kojeg je ostavio u vezirskoj palači u Travniku pri bijegu u Srijem nakon poraza kod Sarajeva, Glasnik Zemaljskog muzeja XXXIX, Sarajevo 1927. (215-220). M. Mujezinović 1977.Mehmed Mujezinović, Islamska epigraka Bosne i Hercegovine, knj. II-Istočna i centralna Bosna, Sarajevo 1977. M. Mujezinović 1982. Mehmed Mujezinović, Islamska epigraka Bosne i Hercegovine, knj III.–Bos. Krajina, zapadna Bosna i Hercegovina, Sarajevo 1982. В. Недељковић Ангеловска 2005.Недељковић Ангеловска, Ватрогасци петроварадински, каталог изложбе, Музеј града Весна Новог Сада, Нови Сад 2005. M. Niškanović 1988. M. Niškanović, Osmanski period, Brunislav Marijanović, Ivana Marijanović, Tihomir Glavaš, Miroslav Niškanović, Oružje kroz vijekove, katalog izložbe, Zemaljski muzej, Sarajevo 1988. D. Otašević 1976. Dušan Otašević, Prikupljački rad u istorijskim muzejima, Zbornik radova 2, Muzej Revolucije BiH, Sarajevo 1976. (1128). A. Özcan 2004. Abdülkadir Özcan, Organizacija vojske kod Osmanlija, Historija osmanske države i civilizacije I, priredio E. Ihsanoğlu, Sarajevo 2004. K. Tančevski 1979/80. Kiril Tančevski, Studijske zbirke u muzejima, Zbornik radova 5-6, Muzej Revolucije BiH, Sarajevo 1979/80. (221224). C. Panseri 1965.Carlo Panseri, Damascus steel in legend and in reality, Gladius, Etudes sur les armes anciennes, l’armement, l’art militaire et la vie culturelle en Orient et Occident, tomo XIV, Instituto de estudios sobre armas antiguas, Madrid 1965. (5-66). A. Pavich 1903. Alfons Pavich, Prinosi povjesti Poljica, Glasnik Zemaljskog muzeja XV, Sarajevo 1903. (59-100). Д. М. Павловић 1903.Драг. М. Павловић, Култура и ратови, историјска скица, Летопис Матице српске, књ. 218, св. II, Нови Сад 1903. (1-24). E. Pelidija 2003.Enes Pelidija, Banjalučki boj iz 1737, uzroci i posljedice, Sarajevo 2003.

90



91

Đ. Petrović 1956.Đurđica Petrović, Prilog datiranju jatagana prema mestu izrade, Vesnik 3, Vojni muzej, Beograd 1956. (172-188). XXIV, бр. 93-94, Београд 1998. (132-148.) Đ. Petrović 1962.Đurđica Petrović, Nekoliko podataka o igri džilit u našoj prošlosti, Vesnik 6-7, Vojni muzej, Beograd 1962. (135-144). S. Sielski 1941.Stanko Sielski, Hamajlije, poseban otisak iz „Etnografskih istraživanja i građe”, knj. III, Zagreb 1941. Đ. Petrović 1968.Đurđica Petrović, Oružje Kavkaza, zbirka u Vojnom muzeju, Vesnik 13-14, Vojni muzej, Beograd 1968. (137-192). A. Šimčik 1932. Ante Šimčik, Zulkara, sablja Hazreti Alije, Napredak, Hrvatski narodni kalendar za godinu 1933, godina XXII, Sarajevo Đ. Petrović 1974.Đurđica Petrović, Prilog upoznavanju načina rada sa muzejskim zbirkama oružja i vrsta oružja izrađenog na Kosovu, 1932. (136-139). В. Скарић 1927. u Makedoniji, Bosni i Hercegovini u XVIII i XIX veku, Obrada i zaštita istorijskih zbirki u muzejima, Osnovni principi, Matična služba Владислав Скарић, Гробни натпис браће Радиловића у Чадовини, Гласник Земаљског музеја XXXIX, св. I, Istorijskog muzeja Srbije, Beograd 1974. (1-24). Сарајево 1927. (193-197). Đ. Petrović 1976.Đurđica Petrović, Dubrovačko oružje u XIV veku, Beograd 1976. V. Skarić 1937. Vladislav Skarić, Sarajevo i njegova okolina od najstarijih vremena do austrougarske okupacije, Sarajevo 1937. Ђ. Петровић 1987. Ђурђица Петровић, Вукове белешке о старом оружју, Зборник радова о Вуку Стефановићу Караџићу, Сарајево G. Stanojević 1958.Gligor Stanojević, Dalmacija u doba Kandijskog rata (1645-1669), Vesnik 5, Vojni muzej, Beograd 1958. (93-182). А. Стојановски 1989. 1987. (433-443). Александар Стојановски, Попис војнука с краја XV века, Врањски гласник XXII, Врање 1989. (143-279). Đ. Petrović 1989. Đurđica Petrović, Trgovina proizvodima domaćih oružara u jugoslovenskim oblastima pod Turcima u XVIII i XIX В. Стојанчевић 2002.Владимир Стојанчевић, Историјска етнографија Босне у XIX веку до окупације 1878. године, Из историје veku, Glasnik Zemaljskog muzeja 43/44, (e/ns), Sarajevo 1989. (1-26). Срба у Босни и Херцеговини, Београд 2002. R. Petrović 1979.Rade Petrović, Pokret otpora protiv Austrougarske okupacije 1878. godine (prema izvještajima italijanskog konzulata), B. Suručić 1962. Branko Suručić, Muzej Bosanske Krajine u Banjoj Luci, Zbornik krajiških muzeja I, Banjaluka 1962. (7-31). J. Szendrei 1896. Johann Szendrei, Ungarische kriegsgeschichtliche Denkmaler, in der Millenniums–Landes–Ausstell ung, Budapest Naučni skup „Otpor Austrougarskoj okupaciji 1878. god. u Bosni i Hercegovini”, Posebno izdanje ANU BiH, tom II, Sarajevo 1979. (343373). 1896. J. V. Pugk Harttung 1910. J. V. Pugk Harttung, Geschichte des Orients, Berlin 1910. H. Šabanović 1960.Hazim Šabanović, Vojno uređenje Bosne od 1463. do kraja XVI stoljeća, Godišnjak društva istoričara Bosne i HerceD. Piletić 1984.Dragoslav Piletić, Hladno oružje kroz vekove, Vesnik 30, Vojni muzej, Beograd 1984. (73-104). govine XI, Sarajevo 1960. (173-223). D. Piletić 1986.Dragoslav Piletić, Palata oružja Moskovskog Kremlja, Vesnik 31-32, Beograd 1986. (197-207). M. Š. 1897. M. Š, Bosna i Hercegovina na Milenijskoj izložbi u Budimpešti, Bošnjak, Kalendar za prostu godinu 1897, Sarajevo 1897. (56А. Ј. Поповић 1888. Алекса Ј. Поповић, Браћа Хрњице, прилог историји Босне, Босанска вила, бр. 16, год. III, Сарајево 1888. (25063). M. Šercer 1972 (I).Marija Šercer, Mačevi Schiavone Povijesnog muzeja Hrvatske, Vesnik 18, Vojni muzej, Beograd 1972. (95-118). 251). Д. Ј. Поповић 1939.Душан Ј. Поповић, Војводина у турско доба, Војводина I, од најстаријих времена до Велике сеобе, Нови Сад M. Šercer 1972 (II).Marija Šercer, Staro oružje na motki, katalog muzejskih zbirki VII, Povijesni muzej Hrvatske, Zagreb 1972. M. Šercer 1974. Marija Šercer, Naoružanje i vojna oprema u Hrvatskoj u XVI stoljeću, Vesnik 19-20, Vojni muzej, Beograd 1974. (331939. M. pl. Praunsperger 1932. Milan pl. Praunsperger, Nešto o starom hrvat skom oružju, Narodna starina XI/28, Zagreb 1932. (130-132). 50). M. Praunsperger 1943. Milan Praunsperger, Oružje starih Hrvata, u poviesti i u narodnoj pjesmi, Zagreb 1943. M. Šercer 1975.Marija Šercer, Jatagani, katalog muzejskih zbirki XI, Povijesni muzej Hrvatske, Zagreb 1975. S. Radisavljević 1966. Slobodan Radisavljević, Neki podaci o falsikatima i drugim promenama na oružju,Vesnik 11-12, Vojni muzej, M. Šercer 1976.Marija Šercer, Mačevi, bodeži, noževi, katalog muzejskih zbirki XIV, Povijesni muzej Hrvatske, Zagreb 1976. M. Šercer 1979.Marija Šercer, Sablje, katalog muzejskih zbirki XVIII, Povijesni muzej Hrvatske, Zagreb 1979. Beograd 1966. (234-264). А. Радовић 2002.Анђелија Радовић, Занатско оружје Балкана, каталог изложбе, Војни м узеј, Београд 2002. M. Šercer 1980. Marija Šercer, Oružje u prošlosti, katalog izložbe, Povijesni muzej Hrvatske, Zagreb, 1980. LJ. Rajković 1954.Ljubinka Rajković, Zbirka jatagana Vojnog muzeja JNA, Vesnik 1, Vojni muzej, Beograd 1954. (106-123). M. Šercer 1983 (I).Marija Šercer, O kartoteci izlaganog oružja Povijesnog muzeja Hrvatske, Informatica museologica 1-2, Zagreb 1983. LJ. Rajković 1955.Ljubinka Rajković, Razvoj helebarde od XIV do XVII veka, Vesnik 2, Vojni muzej, Beograd 1955. (120-138). (31-34). Л. Ранке 1892.Леополд Ранке, Србија и Турска у деветнаестом веку, Београд 1892. M. Šercer 1983 (II).Marija Šercer, Tursko oružje, katalog izložbe, Povijesni muzej Hrvatske, Zagreb 1983. J. M. Rogers, C. Kőseoģlu 1987.J. M. Rogers, Cengiz Kőseoģlu, The Topkapi Saray Museum, The Treasury, Istanbul, 1987. Г. Шкриванић 1953. Гавро Шкриванић, Прилози за разјашњење извесних назива оружја у народним умотворинама, Наш језик, Р. Самарџић 2000. Радован Самарџић, Срби под туђинском влашћу 1537–1699, Историја српског народа, књ. III-1, Београд н. с. књ. V, св. 1-2, Београд 1953. (52-60). Г. Шкриванић 1957.Гавро А. Шкриванић, Оружје у средњовековној Србији, Босни и Дубровнику, Београд 1957. 2000. С. Савић 1998. Станислава Савић, Оружје у Вуковим епским песмама, Расковник, часопис за књижевност и културу, година

92


Г. Шкриванић 1964.Гавро Шкриванић, Ангорска битка (28. јула 1402.), Војноисторијски гласник 2, Београд 1964. (53-76). B. Šulc 1984. Branka Šulc, Razvoj muzeja u Jugoslaviji, Informatica museologica 4, Zagreb 1984. (3-7). М. Шуњић 1983. Марко Шуњић, Влатко Косача у Пољицама 1487. године, Годишњак друштва историчара Босне и Херцеговине XXXIV, Сарајево 1983. D. Tafro 1956. Derviš Tafro, Iz historije zaštite spomenika kulture u BiH do oslobođenja 1945, Naše starine III, Sarajevo 1956. (5-12). Ф. Танцик 1966. Фердинанд Танцик, Украшени оклопи у Народном музеју у Љубљани, Зборник Музеја примењене уметности 9-10, Београд 1966. (81-99). Б. Теиновић 2005. Братислав Теиновић, Мачеви и пушке као дио наоуружања далматинских ускока током млетачко–османских ратова у XVII вијеку, I, Гласник удружења музејских радника Републике Српске 3, Бања Лука 2005. (131-147). Б. Теиновић 2006.Братислав Теиновић, Српски устанак у Босни 1875-1878, каталог изложбе, Бања Лука 2006. I. Tepić 1986.Ibrahim Tepić, Osmanska vojska i policija u Bosanskom vilajetu od pedesetih do sedamdesetih godina XIX vijeka, Godišnjak društva istoričara BiH XXXVII, Sarajevo 1986. (91-116). Д. Трнинић 1998. Драго Трнинић, Старо оружје из збирки Музеја Републике Српске, каталог изложбе, Музеј Републике Српске, Бања Лука 1998. С. Тројановић 1928. Сима Тројановић, Oружје, Народна енциклопедија српско–хрватско-словеначка (уређује Станоје Станојевић), III, Н-Р, Београд 1928. (фототипско издање Нови Сад 2000. године). (217-225). Ћ. Трухелка 1891. Ћиро Трухелка, Изложба народног одијела у Бечу 1891, Гласник Земаљског музеја III, књ. I, Сарајево 1891. (19-23). Ć. Truhelka 1912. Ćiro Truhelka, Gazi Husrefbeg, njegov život i njegovo doba, Glasnik Zemaljskog muzeja XXIV, Sarajevo 1912. (91233). Ć. Truhelka 1914. Ćiro Truhelka, Osvrt na sredovječne kulturne spomenike Bosne, Glasnik Zemaljskog muzeja XXVI, Sarajevo 1914. (221-252). Ć. Truhelka 1954. Ćiro Truhelka, Umjetnost dekoriranja u bosanskoj metalnoj industriji, Naše starine II, Sarajevo 1954. (251-257). M. Vasić 1967. Milan Vasić, Martolosi u jugoslovenskim zemljama pod turskom vladavinom, Sarajevo 1967. П. Васић 1953.Павле Васић, Југословенске ношње у XVI веку, Зборник Етнографског музеја, Београд 1953. (129-143). P. Vasić 1992.Pavle Vasić, Odelo i oružje, Beograd 1992. VE 1. 1958. Vojna enciklopedija 1, Beograd 1958. VE 2. 1959. Vojna enciklopedija 2, Beograd 1959. VE 3. 1972. Vojna enciklopedija 3, Beograd 1972. VE 4. 1961. Vojna enciklopedija 4, Beograd 1961. VE 5. 1962. Vojna enciklopedija 5, Beograd 1962. VE 6. 1964. Vojna enciklopedija 6, Beograd 1964. VE 8. 1966. Vojna enciklopedija 8, Beograd 1966.


93

VE 9. 1967. Vojna enciklopedija 9, Beograd 1967. VE 10. 1967. Vojna enciklopedija 10, Beograd 1967. В. Винавер 1954. Вук Винавер, Сарајевски трговци у Дубровнику средином XVIII века, Годишњак историјског друштва БиХ, год. VI, Сарајево 1954. (249-265). Б. Владић Крстић 1995. Братислава Владић Крстић, Сеоски накит у Босни и Херцеговини у XIX вијеку и првој половини XX вијека, књ. II, Београд 1995. T. P. Vukanović 1962-63.Tatomir P. Vukanović, „Oružje u srednjovekovnoj Srbiji, Bosni i Dubrovniku” povodom knjige G. Škrivanića o ovom problemu, Glasnik Muzeja Kosova i Metohije VII-VIII, Priština, 1962–63. (245-300). Т. П. Вукановић 1973.Татомир П. Вукановић, Средњовековни млат из Призрена, Врањски гласник IX, Врање 1973. (227-231). М. М. Вукићевић 1898 (I).Мил. М. Вукићевић, Хасан ага Крајишник, Босанска вила бр. 21, год. XIII, Сарајево 1898. (320-321). М. М. Вукићевић 1898 Мил. (II). М. Вукићевић, Хасан ага Крајишник, наставак, Босанска вила бр. 23-24, год. XIII, Сарајево 1898. (349-356). R. Zaky 1961. Rahman Zaky, Introduction to the study of Islamic Arms and Armour, Etudes sur les armes anciennes, l’armement, l’art militaire et la vie culturelle en Orient et Occident, tomo XIV, Instituto de estudios sobre armas antiguas, Kalundborg (Danemark) 1961. (17-29). R. Zeller, E. F. Rohrer 1955.Rudolf Zeller und Ernst F. Rohrer, Orientalische Sammlung Henri Moser-Charlottenfels, Bernisches Historisches Museum, Bern 1955. Х. Жефаровић, Т. Месмер,Христифор 1961. Жефаровић и Тома Месмер (резали у бакру), Стематографија, Изображениј оружиј илирических, Беч 1741, фототипско издање Матице српске, Нови Сад 1961. Д. Живојиновић 1995.Драгољуб Живојиновић, Успон Европе 1450-1789, Београд 1995. V. Žnidar 1972. Vincenc Žnidar, Zadaci i oblici saradnje muzeja i škola, Muzeologija 15, Zagreb 1972. (1-135).


94

КАТАЛОШКЕ ЈЕДИНИЦЕ

IX

95


96

97

IV ХЛАДНО ОРУЖЈЕ ЗА СЈЕЧУ И УБАДАЊЕ

САБЉЕ МАЧЕВИ 1

MaчSchiavona,млетачки,XVIIвијек

1

Челично, равно и двобридно сјечиво има жлијеб по средини, који нестаје од прве трећине укупне дужине. На обје стране сјечива на жлијебу утиснут жиг (по два x). Дршка завршава нарезаном ромбоидном мједеном главицом, са два већа и истакнута округла окова. Карактеристичан рукобран-испреплетена кошарица. Нема корице. Без података о начину набавке. Дужина сјечива 700 mm, дршке 120 mm, укупна 820 mm. 2

Е КЕ ШЦ ОИ ЛН АИ Т АЕ Д КЈ

Сабља, османско–турска, XIX вијек

инв. бр. 497-4

инв.бр.506-4

инв. бр. 522/Т Мач, западноевропски, XVIII вијек Челично, једнобридно, равно и краће сјечиво тање је и има један широки и дубљи жлијеб по средини. Врх сјечива поломљен. Дрвена резбарена дршка. Мједена крсница богато профилисана (један дио отпао) завршава се осмоугаоном капом, на којој су постављене коцкице са зв јездастим украсима. Нема корице. Без података о начину набавке. Дужина сјечива 405 mm, дршке 125 mm, укупна 530 mm.

Челично, једнобридно и закривљено сјечиво, са једним уским и другим ширим жлијебом. На десној страни сјечива утиснут жиг (5 десетокраких зракастих кружића или цвјетића). Дршка у облику дршке пиштоља, од обојене (црвенкасте) слоноваче покована цвјетастим мједеним лимом (отпао на лијевој страни), са оштећењем на десној и напукнућем на лијевој страни. У врху дршке на обје стране, мједена розета, од којих је једна отпала. Месингана крсница са дужим и правим крацима, прстеновима и куполастим завршецима (горњи крак мало повијен према дршци). На лијевој страни крснице одломљени дио. Кожне корице, оковане са предње и задње стране мједеним лимом. Без података о начину набавке. Дужина сјечива 870 mm, дршке 120 mm, укупна 990 mm.

Ј К ЕА ДТ ИА НЛ ИО ЦШ ЕК Е


98

2


инв. бр. 498-4

4

Челично, једнобридно, закривљено и уско сјечиво, са широким и дубоким жлијебом. Дршка (расклимана) од дрвета у облику дршке пиштоља, која је пресвучена плочицама од слонове кости. На врху дршке расклимана месингана глава лава са искеженим зубима, гривом и листастим украсима на врату. Коштани украс дршке,покован лименом плочицом одлистног вијенца. Мједена краћа крсница у обликулатиничног слова С. Мједени оков, са горње стране дршке одвојио се, а доњи отпао. Нема корице. Музеју 1943. продао др Станко Сиелски из Бања Луке. Дужина сјечива 800 mm, дршке 135 mm, укупна 935 mm. 3

Сабља, османско–турска, XVIII/XIX вијек

инв. бр. 499-4 5


Челично, једнобридно и јако савијено сјечиво (персијски шамшир тип–лављи реп), са три мања жлијеба по дужини. Дршка у облику дршке пиштоља, од обојене слоноваче, украшена мједеном танком „цик–цак” жицом и ситним мједеним оковима. На средини дршке развучени ромб, у коме је утиснут напукли плави камен са лијеве, док је зелени камен са десне стране испао. Хрбат и глава дршке, покована мједеним лимом и на том дијелу један камен је испао. Метална крсница са дужим и правим крацима, са коцкастим завршецима. Један крак са лијеве стране напукао. Н ема корице. Без података о начину набавке.

Дужина сјечива 800 mm, дршке 130 mm, укупна 930 mm.

Сабља, османско-турска, XIX вијек

99

инв. бр. 562-4

Челично, једнобридно и криво сјечиво има шири жлијеб. На лијевој предњој страни, благо извијеног сјечива, утиснут жиг у облику слова ет. Дршка (расклимана) од обојене слоноваче, омотана тордираном жицом. Месингани рукобран има перфорацију само са десне стране. На месинганом рукобрану утиснут звијездолики осмокраки жиг и рељефно аплициран месингани полумјесец. Жељезне корице, при врху мало закривљене у десно, имају пафте са а лкама за пасање сабље. Припадала јањичарској породици Јуркић из Ливна. Музеју 1961. продао Иво Светиновић из Мркоњић Града. Дужина сјечива 800 mm, дршке 115 mm, укупна 915 mm.

инв. бр. 261/T Сабља, османско–турска, XIX вијек Челично, једнобридно, закривљено и шире сјечиво постепено се сужава на врху оштрице (благи к’лч, прелазни облик). Дуж сјечива два дубља и шира жлијеба. На обје стране сјечива антропоморфна орнаментика (изгравирани мотиви коњаника са шеширом и сабљом у десној руци) изнад које је „извезена” цвијетна гранулација. На хрпту изгравирани арапски натпис. Дршка у облику дршке пиштоља, од полираног дрвета са гравираним цвијетним орнаментом, покована посребреним цвијетно орнаментисаним лимом. Дршка има већи посребрени оков. Крсница отпала. На црним дрвеним корицама два месингана окова са Ј К металним алкама за повлачење каиша. ЕА Без података о начину набавке. ДТ ИА Дужина сјечива 850 mm, дршке 125 mm, укупна 975 mm.

НЛ ИО ЦШ ЕК Е


100

6

7


101

инв. бр. 262/T Сабља, османско-турска, XVIII вијек инв. бр. 267/T 8 Сабља, османско–турска, XVIII/XIX вијек Челично, једнобридно и закривљено сјечиво од средине према врху јако се савија–тип шамшир. Нема Челично, једнобридно и закривљено сјечиво са широким и дубоким жлијебом уз хрбат (благи к’лч). Дршка жлијебове. Са десне стране сјечива аплицирана три орнамента са арапским текстовима. Дршка у облику у облику дршке пиштоља од полираног дрвета, по кована посребреним лимом. Дијелови дршке повезани дршке пиштоља, од глатког и полираног рога са четири метална окова (два отпала). Дршка покована са металном основом са три метална eксера. Оков на десној страни отпао, а на лијевој мједени оков посребреним лимом. Горњи дио посребреног лима на дршци одвојио се. Крсница отпала. Дрвене корице цвијетастог облика. Крсница отпала. Нема корице. са посребреним пафтама, на којима су алке за пасање сабље. Врх и крај корица поковани мједеним лимом. Без података о начину набавке. Купљена 1939. од Хинка Ледерера из Загреба. Дужина сјечива 730 mm, дршке 125 mm, укупна 855 mm. Дужина сјечива 820 mm, дршке 110 mm, укупна 930 mm. инв. бр. 268/T 9 Сабља, османско–турска, XIX вијек инв. бр. 263/Т Сабља, османско–турска, XIX вијек

Челично, једнобридно, широко и благо повијено сјечиво сужава се ка врху (благи к’лч, прелазни облик). Са обје стране сјечива три дубока жлијеба. На десној страни сјечива златом тауширан иницијал AD (Anno Domini-Љета Господњег) и година 1375. (комеморативно, јер у то вријеме у Европи није било сабљи) између којих је турски натпис Хаџи Артина, мајстора јерменског поријекла. Дршка у облику дршке пиштоља од смеђе слоноваче. Мједени поков дршке украшен цвијетним орнаментом. Лијеви дио дршке, 10 са два метална окова, мало напукао. Крсница са повијеним крацима према доље, од мједи (персијски тип), оивичена је вегетабилном орнаментиком (мотиви грања, лишћа и трака). Нема корице. Музеју 1941. поклонило Тајништво ликвидатора Врбаске бановине, Бања Лука. Дужина сјечива 790 mm, дршке 130 mm, укупна 920 mm.

Челично, једнобридно и шире сјечиво типа к’лч (благо се криви на другој трећини) има два шира жлијеба. Са лијеве стране сјечива утиснут геометријски орнамент (два полумјесеца, окренута један насупрот другом). Дршка од резбарене црне кости облика стилизоване птичије главе, са седам мједених цвјетастих окова (отпало 3, било укупно 10) и повученим „цик-цак” линијама. Поков дршке отпао. Метална крсница, већа, са правим и дужим крацима и лоптастим завршецима. Нема корице. Поклон из 1932. општине Тешањ. Дужина сјечива 840 mm, дршке 120 mm, укупна 960 mm.

инв. бр. 270/T Сабља, османско–турска, XVIII вијек Челично, једнобридно и више закривљено сјечиво има жлијеб уз хрбат. Дуж хрпта, са десне стране, Ј К утиснут жиг (пет пута x) . Без дршке, остала само метална основа са рупицом за причвршћивање дршке. ЕА Има дрвене корице. ДТ Поклон Реџе Мелкић из Тодорова. ИА Дужина сјечива 820 mm, дршке 70 mm, укупна 890 mm. НЛ

ИО ЦШ ЕК Е


102

11


инв. бр. 271/T

103

Поков дршке отпао. Дршка са десне стране напукла. Мједена крсница са правим крацима, прстеновима и лоптастим завршецима, чији је го рњи отпао. Нема корице. Без података о начину набавке. Дужина сјечива 820 mm, дршке 100 mm, укупна 920 mm.

инв. бр. 384/Т 14 Сабља, османско-турска, XVIII/XIX вијек Челично, једнобридно, закривљено и шире сјечиво типа к’лч са јаче наглашеним јалманом. По средини Челично, једнобридно и закривљено сјечиво без жлијеба. Дршка у облику дршке пиштоља, од полиране закривљеног сјечива пружа се дубљи и шири жлијеб. На десној страни сјечива аплициран геометријски обојене слоноваче са металним оковом (на лијевој страни отпао), поко вана посребреним лимом. Дијелови орнамент (дванаестокрака звијезда са седам положених кругова у унутрашњости). Дршка од резбарене дршке за металну основу причвршћени са два метална ексера. Десни дио дршке има оштећења, а лијеви је црне кости у облику стилизоване птичије главе, са четири мједена окова (један са лијеве стране отпао). мало напукао. Крсница отпала. Нема корице. Поков на дршци отпао. Мједена (расклимана) крсница са правим и краћим крацима, са којих су отпали Без података о начину набавке. Дужина сјечива 750 mm, дршке 125 mm, укупна 875 mm. лоптасти завршеци. Нема корице. Купљена 1931. од Мустафе Кеновића из Бањалуке. инв. бр. 385/Т 15 Сабља, османско-турска, XVIII/XIX вијек Дужина сјечива 800 mm, дршке 120 mm, укупна 920 mm.

Е КЕ ШЦ ОИ ЛН АИ Т А Д КЕ Ј

12

инв. бр. 272/Т Сабља, османско–турска, XVIII/XIX вијек Челично, једнобридно и закривљено сјечиво има два жлијеба уз хрбат. На обје стране сјечива слабо видљиви антропоморфни орнамент (као на сабљи 261/Т). Дршка од полираног дрвета у облику стилизоване птичије главе. Поков отпао. Дијелови дршке за металну основу причвршћени са четири метална ексерчића. Мједена крсница (расклимана) са равним крацима и лоптастим завршецима. Има дрвене корице. Купљена 1934. од Тадије Стошића из Котор Вароша. Дужина сјечива 835 mm, дршке 110 mm, укупна 945 mm.

13

Сабља, османско-турска, XVIII/XIX вијек

инв. бр. 382/T

К Челично, једнобридно и тање сјечиво на десној страни има орнамент и гравираниЈ (S.....нечитко... Енатпис А gloria, тај дио сјечива нагрижен). На хрпту гравирани натпис (....нечитко...Johannes Mah(?)orer Zu Wens). ДТ На лијевој страни сјечива цвијетни и геометријски орнамент (шестокрака звијезда). И А Сјечиво има два дубока жлијеба. Дршка (са десне стране мало оштећена) у облику дршке пиштоља,Н одЛ полираног дрвета са великим мједеним оковом. Поков отпао, као и крсница. Има дрвене корице са предње и задње стране, са ИО мједеним ојачањима. Корице имају двије мједене пафте са једном алком за пас (једна Ц Шалка испала). Без података о начину набавке. ЕК Челично, једнобридно и закривљено сјечиво, танко и благ стилизоване о се повија при врху саглаве, два дубља шира жлијеба Е од средине до врха. Дршка од полираног дрвета у облику птичије са трии метална окова.Дужина сјечива 890 mm, дршке 125 mm, укупна 1015 mm.


104

16

Сабља, османско-турска, XVIII вијек

инв. бр. 388/T

105

избоченом заковицом. Жељезни рукобран валовит, са заобљеним угловима, који се продужавају у крсницу са повијеним задебљаним краком, на чијем врху је фабрички утиснут број 23. Нема корице. Без података о начину набавке. Дужина сјечива 640 mm, дршке 130 mm, укупна 770 mm. 18

Сaбља, османско-турска, XVIII/XIX вијек

инв. бр. N6/T

Сјечиво јако повијено, уско и танко (персијски тип–шамшир). Нема жлијебова. Врх сјечива мало повијен. Дрвена дршка у облику дршке пиштоља, са једним мједеним оковом. Дршка покована мједеним лимом, на коме су украсни кружићи. Један дио мједеног лима отпао при врху. Крсница равна са дугим и правим Челично, једнобридно и више закривљено сјечиво има два шира и дубља жлијеба. На десној страни сјечива крацима чији су завршеци прстенасти и лоптасти, од ојачаног мједеног лима. Један крак крснице са лијеве утиснут геометријски орнамент (два полумјесеца окренута један насупрот дугом). Дрвена дршка у облику стране отпао. Дрвене корице обложене црном кожом (већи дио отпао), са мједеним ојачањима са предње дршке пиштоља, са четири цвјетолика већа метална окова. Поков са дршке отпао. Мједена расклимана крсница са лоптастим завршецима и прстеновима савија се према дршки. Нема корице. и задње стране. Без података о начину набавке. Без података о начину набавке. Дужина сјечива 880 mm, дршке 110 mm, укупна 990 mm. Дужина сјечива 770 mm, дршке 120 mm, укупна 890 mm. 17


Сабља М. 1862, пјешадијска, аустријска, XIX вијек

инв. бр. N4/T

19

Челично, једнобридно и благо закривљено сјечиво са широким жлијебовима на објема странама. Са лијеве стране сјечива фабрички утиснут натпис (GF MITTER). Дршка дрвена, браздана, пресвучена кожом и омотана тордираном жицом. Жељезни оков дршке, шестоугаоно фасетиран, има плитку капицу са

инв. бр. N7/Т Сабља, османско-турска, XVIII/XIX вијек Челично, једнобридно и више закривљено (к’лч) сјечиво, са два шира и дужа жлијеба. Са лијеве стране сјечива на доњем жлијебу утиснут геометријски орнамент (четири x). Крсница отпала. Дршка од полираног дрвета у облику дршке пиштоља, са четири метална ексера. Дршка читавом дужином покована мједеним Ј К лимом. На једном мјесту отпао оков. Нема корице. ЕА Без података о начину набавке. ДТ ИА Дужина сјечива 720 mm, дршке 120 mm, укупна 840 mm.



106

20


инв. бр. N8/T

22


107

инв. бр. N10/Т

Челично, једнобридно и закривљено сјечиво (избраздано по средини) шири се, од друге трећине према врху, једним ширим и једним плићим жлијебом. На десној страни сјечива слабо видљиви комбиновани геометријско-вегетабилни орнамент (два полумјесеца и четири шестокрака цвијета). На почетку Челично, једнобридно, закривљено и шире сјечиво, са једним дубљим и ширим жлијебом (благи к’лч проширења (јалман) на обје стране утиснут геометријски орнамент (кружић са осам крака). На лијевој тип). На десној страни сјечива утиснут геометријски орнамент (два мања спојена полумјесеца). Дршка од страни утиснути вегетабилни орнамент (девет шестокраких цвијетића) и арапски жиг. Дршка у облику полиране обојене слоноваче у облику дршке пиштоља, покована мједеним лимом. Оков са дршке отпао, па су дијелови дршке за металну основу причвршћени са два метална ексера. Крсница отпала. На дрвенимдршке пиштоља, од полираног црног рога покована мједеним лимом, са три мања метална окова корицама, које су по средини обложене црвеним платном, постављено мједено ојачање са предње и задње (ексерчића) и једним већим, мједеним (троугластим). Мједени оков на горњој страни напукао. Метална крсница, већа са осмоугаоним мједеним капицама на врху. Горњи дио крснице напукао, па се благо савија стране. Корице имају двије мједене пафте, са мједеним алкама за повлачење каиша, а на лијевој рупицу за према дршци. Нема корице. причвршћивање каиша. Без података о начину набавке. Без података о начину набавке. Дужина сјечива 750 mm, дршке 140 mm, укупна 890 mm. Дужина сјечива 810 mm, дршке 120 mm, укупна 930 mm. 21


инв. бр. N9/Т Сабља, османско-турска, XVIII/XIX вијек 23 Челично, једнобридно, закривљено (благи к’лч) сјечиво, има три шира и дубља жлијеба (један иде до друге трећине укупне дужине сјечива, а друга два до врха). На десној страни сјечива антропоморфни орнамент у комбинацији са геометријским (два полумјесеца са људским ликом, окренута један према другом, између којих су искуцане три тачке). Изнад антропоморфног орнамента су два тања и краћа, водоравно постављена жлијеба, која се завршавају са три мања полумјесеца, постављена усправно. На лијевој страни сјечива геометријски орнамент (два полумјесеца, просте израде, окренута један насупрот другом, поред којих су утиснуте по три тачкице са предње и са задње стране). Изнад орнамента, олуци са мјесецима, као и на десној страни. Напријед, према врху, на жлијебовима утиснут је геометријски орнамент (два полумјесеца окренута један насупрот другом). Дршка од полиране црне кости у облику дршке пиштоља (имитација). Дијелови дршке за металну основу причвршћени са три метална окова. Метална крсница равна са куполастим завршецима. Нема корице. Без података о начину набавке. Дужина сјечива 800 mm, дршке 120 mm, укупна 920 mm.

инв. бр. 523/Т Сабља хусарска, мађарска, XVII/XVIII вијек Челично и једнобридно сјечиво (јако захрђало) има жлијеб по средини. Сјечиво на врху напукло. Уз хрбат, дуж обје стране сјечива до друге трећине укупне дужине, распоређени геометријски орнаменти (већи полумјесечасти жигови). Дрвена дршка, око које је омотана метална жица (распада се), има два већа округласта мједена окова. Метална крсница има правоугаоно продужење према врху, који је у облику Ј К птичијег кљуна. Ојачање на предњем дијелу сјечива о д посребреног лима, распукло се. Нема корице. ЕА Без података о начину набавке. ДТ Дужина сјечива 720 mm, дршке 110 mm, укупна 830 mm. ИА



108

109

НОЖЕВИ 1

Ј атаганцрносапац,османско-турски,XIXвијек

317-4 инв. бр.

3

Јатаганбјелосапац,османско-турски,XVIIIвијек

490-4 инв. бр.

Челично, једнобридно и закривљено сјечиво има жлијеб уз хрбат. На десној страни сјечива флорални орнамент, а на лијевој флорални орнамент и арапски натпис који у преводу гласи: „Име мајстора Мејми (?), власника Бекри”, до њега слиједи кратак натпис на турском и година по Хиџри 1224. (1810.). Дршка (расклимана) од полираног црног дрвета, покована посребреним лимом (хашерма се распукла, већи дио отпао). Дијелови дршке причвршћени за металну основу са четири метална ексерчића. Продужетак дршке од посребреног лима, са лијеве стране напукао. Паразвана од посребреног лима. Корице од дрвета, на три мјеста поковане лимом. Купљен 1974. од Здравка Кецмана из Бања Луке. Дужина сјечива 585 mm, дршке 145 mm, укупна 730 mm. 2


Јатаган црносапац,османско-турски,XVIII/XIX вијек

инв. бр. 328-4

Челично, једнобридно сјечиво закривљено и без жлијеба, има флорални орнамент на десној и арапски натпис на лијевој страни (на крају се разазнаје име Ахмед). Дршка од полираног дрвета, покована мједеним лимом. Лимени продужетак дршке одвојио се са десне стране. Дијелови дршке за металну основу причвршћени са осам ексерчића на десној страни (четири мједена и четири метална) и четири мједена на лијевој страни. Нема корице. Купљен 1976. од Озрена Радуловића из Бања Луке. Дужина сјечива 545 mm, дршке 135 mm, укупна 680 mm.

Челично, јако, једнобридно и закривљено сјечиво има један жлијеб уз хрбат. На хрпту утиснут жиг. На десној страни сјечива утиснут геометријски (осмокрако сунце) и флорални орнамент. На лијевој страни сјечива арапски жиг, флорални орнамент и арапски натпис који у преводу гласи: „Мајстор Ибрахим, власник Алија, 1202” (1787.). Дршка од слоноваче, покована мједеним лимом са четири метална ексерчића и украшена са 7 црвених корала. На десној страни паразване постављен црвени корал, док је са лијеве камен испао. Нема корице. Купљен 1932. од Асима Сеферагића из Бањалуке. Дужина сјечива 650 mm, дршке 150 mm, укупна 800 mm. инв. бр. 491-4 4 Јатаган бјелосапац, османско-турски, XVIII/XIX вијек

Челично, једнобридно и благо закривљено сјечиво (готово равно) има жлијеб уз хрбат. На десној страни сјечива богат флорални орнамент, а на лијевој уз флорални орнамент непотпуна година и Јмуслиманска К арапски натпис, који у преводу гласи: „Израдио Ибрахим...власник”, затим нечитко. Дршка од слоноваче, ЕА покована мједеним лимом. Дијелови дршке за металну основу причвршћени са четири Д Т метална ексерчића. ИА Хашерма украшена са 5 црвених корала. На обје стране фино израђене паразване постављен по један НЛ црвени корал. Нема корице. ИО Музеју 1931. поклонио Душан Вуковић из Теслића. Дужина сјечива 590 mm, дршке 140 mm, укупна 730 mm. ЦШ

ЕК Е


110

5

Јатаганцрносапац,османско-турски,XVIII/XIXвијек

493-4 инв. бр.

7

Челично, једнобридно и закривљено сјечиво има жлијеб уз хрбат. На лијевој страни сјечива слабо видљив флорални орнамент. Дрвена дршка (са великим ушима), покована посребреним лимом, чији су дијелови за металну основу причвршћени са четири метална ексерчића. Продужени дио дршке од слоноваче има два метална ексера. Паразвана, лијепе израде од посребреног лима. Нема корице. Без података о начину набавке. Дужина сјечива 560 mm, дршке 150 mm, укупна 710 mm. 8 6



инв. бр. 494-4

Јатаганцрносапац,османско-турски,XVIIIвијек

111

495-4 инв. бр.

Сјечиво челично, једнобридно и закривљено има жлијеб уз хрбат. Са лијеве стране сјечива читавом дужином у богатој флоралној орнаментици арапски текст који у преводу гласи: „Израдио Абдулах, власник Ибрахим, 1213.” (1798.) Слиједи, слабо читљива, сентенца на арапском језику која у преводу гласи: „О Мухамеде посредуј божју милост за свога сљедбеника Ибрахима”. Дршка отпала (остала само метална основа). Продужетак дршке од посребреног лима на десној страни отпао, а оштећен на лијевој. Паразвана од посребреног лима оштећена је. Нема корице. Музеју 1944. поклонио Јосип Цернер из Бања Луке. Дужина сјечива 555 mm, дршке 120 mm, укупна 675 mm.

Јатаган црносапац, османско-турски, XIX вијек инв. бр. 496-4 Челично, једнобридно и закривљено сјечиво има жлијеб уз хрбат. На десној страни сјечива флорални орнамент, а на лијевој флорални орнамент и арапски натпис, који у преводу гласи: „Израдио Хамдулах, власник Ахмед, 1224” (1810.). Арапска сентенца, која слиједи, нечитљива је. Дршка од полираног црног дрвета, покована посребреним лимом. Дијелови дршке за металну основу причвршћени са четири мједена ексерчића. Уши имају оштећења. Продужетак дршке од посребреног лима, отпао са лијеве стране. Паразвана од посребреног лима, на лијевој страни оштећена. Нема корице. Без података о начину набавке. Дужина сјечива 575 mm, дршке 135 mm, укупна 710 mm.

Челично, једнобридно, закривљено и мало извијено (јако избраздано) сјечиво има жлијеб уз хрбат, а на лијевој страни геометријски орнамент (Соломонов жиг). Дршка (расклимана) од полираног та мног дрвета, Ј К ЕА инв. бр. 502-4 9 Јатаган са мједеном дршком, османско-турски, XIX вијек покована мједеним лимом, украшена лименим филиграном и са четири црвена корала (два су отпала , било ДТ Челично, једнобридно, краће и равно сјечиво, при врху једноставно украшено геометријским орнаментима их шест). Дијелови дршке причвршћени за металну основу са четири мједена ексерчића. Нема корице. ИА (валовитим, рецкавим линијама и тачкицама). Дршка мједена, богато флорално орнаментисана, за металну Купљен 1930. у Бањалуци на Б алканској пољопривредној изложби. НЛ основу причвршћена са четири метална ексерчића. Има лимене корице. Дужина сјечива 500 mm, дршке 150 mm, укупна 650 mm О И Без података о начину набавке. Ш Дужина сјечива 310 mm, дршке 125 mm, укупна 435 mm. Ц

ЕК Е


112

10

11


инв. бр. 278/Т Јатаган бјелосапац, османско-турски, XVIII/XIX вијек Челично, једнобридно и закривљено сјечиво има жлијеб уз хрбат. На десној страни сјечива геометријски орнамент: искуцана три круга (један у другом), а на лијевој страни тачкицама искуцан орнамент. На хрпту четири зареза. Дршка од слоноваче, покована мједеним лимом. На хашерми постављено пет црвених каменова (један отпао, било их шест). Десно ухо отпало. Хашерма са доње стране напукла. Продужетак13 дршке од дрвета. Дијелови дршке за металну основу причвршћени са три метална ексера. Нема корице. Купљен 1939. од Хинка Ледерера из Загреба. Дужина сјечива 500 mm, дршке 100 mm, укупна 600 mm. инв. бр. 283/Т Јатаган бјелосапац, османско-турски, XVIII/XIX вијек

113

мједи. Мједена паразвана са црвеним ка мењем постављеним на обје стране. Нема корице. Без података о начину набавке. Дужина сјечива 620 mm, дршке 160 mm, укупна 780 mm.

Јатаган бјелосапац, османско-турски, XVIII/XIX вијек

инв. бр. 289/Т

Челично, једнобридно и закривљено сјечиво има жлијеб уз хрбат. Нема украса, орнамената и натписа. Дршка од слоноваче, покована мједеним лимом, украшена са девет црвених корала и једним плавим каменом (један отпао, било их 11). Нема корицe. Музеју 1930. поклонио Ахмет Адилагић из Цазина. Челично, једнобридно и закривљено сјечиво има жлијеб уз хрбат и на хрпту жиг. На десној страни сјечива Дужина сјечива 520 mm, дршке 140 mm, укупна 660 mm. слабо видљив геометријски орнамент (Соломоново слово), а на лијевој слабо видљиви флорални орнамент инв. бр. 295/Т 14 Јатаган бјелосапац, османско-турски, XVIII/XIX вијек и арапски натпис. Сјечиво на предњој страни мало избраздано. Дршка од слоноваче, покована мједеним лимом, украшена са три црвена корала (три су отпала, било их укупно 6). Дијелови дршке за металну основу причвршћени са четири метална ексерчића. На обје стране, фино израђене, паразване постављен по један црвени корал. Нема корице. Без података о начину набавке. Челично, једнобридно и благо закривљено сјечиво има жлијеб уз хрбат. На предњој страни хрпта четири Дужина сјечива 620 mm, дршке 120 mm, укупна 740 mm. урезана зареза. На десној страни сјечива флорални орнамент, а на лијевој арапски натпис. Дршка од инв. бр. 284/Т 12 Јатаган бјелосапац, османско-турски, XIX вијек слоноваче, покована црним дрветом. Продужетак дршке, према сјечиву, од дрвета. Дијелови дршке Ј К причвршћени за металну основу са четири мједена ексера. Дио дршке има оштећење са десне доње стране. ЕА Нема корице. ДТ Музеју 1933. поклонио Стево Челик из Бања Луке. ИА Дужина сјечива 575 mm, дршке 140 mm, укупна 715 mm. Л Н Челично, једнобридно и закривљено сјечиво на десној страни има богат флорални орнамент, а на лијевој у ИО богатом флоралном орнаменту арапски натпис, који у преводу гласи: „Израдио Махмут, власник Мухамед ЦШ ага, Ослони се на свог старатеља, о Мухамеде, посредуј за милост своме сљедбенику, 1220.” (1805.). Дршка од слоноваче (лијево отпало), покована посребреним Хашерма (три напукла). Дијелови дршкеухо за металну основу причвршћени са четири ексера.лимом. Продужетак дршке од украшена са седам мерџана

ЕК Е


114

15

Jатаган бјелосапац, османско-турски, XVIII/XIX вијек

115

Дијелови дршке за металну основу причвршћени са четири мједена ексера. Продужетак дршке и паразвана од посребреног лима. Нема корице. Без података о начину набавке. Дужина сјечива 600 mm, дршке 135 mm, укупна 735 mm.


инв. бр. 301/Т 18 Јатаган бјелосапац, османско-турски, XVIII/XIX вијек Челично, једнобридно и благо закривљено сјечиво нема жлијеб. На лијевој страни сјечива арапски натпис Челично, једнобридно и закривљено сјечиво има жлијеб уз хрбат. На десној страни флорални орнамент (или орнамент). Дршка од слоноваче, покована посребреним лимом, који је са горње и доње стране мало оштећен. Дијелови дршке причвршћени за металну основу са три мједена ексерчића. Дршка мало избрисан, само се мањи дио види. Дршка од слоноваче (са равним ушима), покована посребреним лимом. закривљена улијево. Продужетак дршке од посребреног лима са лијеве стране мало оштећен. Нема корице.Хашерма, флорално орнаментисана, има три коцкаста украса од метала. Дијелови дршке за металну основу причвршћени са три метална ексерчића. Продужетак дршке од посребреног лима. Паразвана оштећена са Без података о начину набавке. десне стране, а са лијеве отпала. Нема корице. Дужина сјечива 470 mm, дршке 120 mm, укупна 590 mm. Музеј купио 1931. од Мустафе Кеновића из Бања Луке. инв. бр. 299/Т 16 Јатаган бјелосапац, османско-турски, XVIII вијек Дужина сјечива 530 mm, дршке 120 mm, укупна 650 mm. 19

Челично, једнобридно и закривљено сјечиво нема жлијеб. Шпиц врха сјечива мало закривљен у десно. На лијевој страни сјечива арапски натпис, који у преводу гласи: „Израдио Омер, власник Омер, 1212”. (1797.). Дршка (расклимана) од слоноваче, покована посребреним лимом. Хашерма оштећена са горње десне стране и са доње лијеве, према дршци. Дијелови дршке за металну основу пичвршћени са четири метална ексерчића. Продужетак дршке отпао. Нема корице. Купљен 1937. од Наталије Курбалић из Бањалуке. Дужина сјечива 535 mm, дршке 130 mm, укупна 665 mm.


17

Јатаган бјелосапац, османско-турски, XIX вијек


Челично, једнобридно и закривљено сјечиво има жлијеб уз хрбат. На десној страни сјечива богат флорални орнамент, а на лијевој у флоралном орнаменту арапски натпис који у преводу гласи: “Израдио Мехмед, власник Мустафа 1222.” (1807.). Дршка од слоноваче (десно ухо отпало), покована посребреним лимом.

Јатаган бјелосапац, османско-турски, XIX вијек


Челично, једнобридно и равно сјечиво има жлијеб уз хрбат. На десној страни сјечива дужи флорални орнамент, а на лијевој у богатом флоралном орнаменту арапски натпис (разазнаје се само година по Хиџри 1244.-1829.) На хрпту шест зареза. Дршка од слонов аче, покована посребреним лимом. Десно ухо отпало. На хашерми постављена два црвена мерџана (два отпала, било их четири). Дијелови дршке за металну основу причвршћени са четири метална ексера. Продужетак дршке од мједи. Нема корице. Купљен 1935. од Стеве Петковића из Бањалуке. Ј К Дужина сјечива 610 mm, дршке 150 mm, укупна 760 mm. Е

А ДТ ИА НЛ ИО ЦШ ЕК Е


116

20



23

Челично, једнобридно, закривљено и избраздано сјечиво има жлијеб уз хрбат. На десној страни сјечива флорални орнамент (слабо видљив), а на лијевој у богатом флоралном орнаменту арапски натпис. Дршка од слоноваче (лијево ухо отпало), покована мједеним лимом, са 38 мањих куполастих капица (једна отпала, било их 39). Десни дио дршке мало одвојен од хашерме. Дијелови дршке за металну основу причвршћени са четири метална ексера. Мједени продужетак паразване прелази на сјечиво (има флорални орнамент). Нема корице. Купљен 1930. у Бањалуци. Дужина сјечива 530 mm, дршке 150 mm, укупна 680 mm. 21

22

Јатаган са дршком од јелењег рога, османско-турски, XIX вијек инв. бр. 306/Т Челично, једнобридно и равно сјечиво има жлијеб уз хрбат. На десној страни сјечива слабо видљив флорални орнамент, а на десној арапски натпис у богатом флоралном орнаменту који у преводу гласи:24 „Власник Хасан, 1220”. (1805). Дршка од јелењег рога, покована мједеним лимом. Дијелови дршке за металну основу причвршћени са три метална ексера. Продужетак дршке од мједи. Нема корице. Без података о начину набавке. Дужина сјечива 485 mm, дршке 115 mm, укупнa 600 mm. Јатаган црносапац,османско-турски,XVIII/XIX вијек

инв. бр. 310/Т 25


Челично, једнобридно и закривљено сјечиво има жлијеб уз хрбат. На обје стране сјечива арапски натпис, који у преводу гласи: „Израдио Осман, власник Ахмет”. Дршка од полираног дрвета, покована мједеним лимом. Дијелови дршке за металну основу причвршћени са четири метална ексерчића. Десно ухо мало одвојено од хашерме. Нема корице. Без података о начину набавке. Дужина сјечива 560 mm, дршке 140 mm, укупна 700 mm.

Јатаган црносапац, османско-турски, XIX вијек

117

инв. бр. 311/T-I

Челично, једнобридно и закривљено сјечиво има жлијеб уз хрбат. На хрпту слабо видљиви орнамент. На десној страни сјечива флорални орнамент, а на лијевој страни сјечива флорални орнамент и арапски натпис који у преводу гласи: „Израдио Омер, власник Ибрахим 1223” (1809.). Дршка (расклимана) од црног дрвета, покована посребреним лимом. Десно ухо се мало одвојило од хашерме са доње стране. Дијелови дршке причвршћени за металну основу са четири метална ексерчића. Продужетак дршке отпао. Паразвана од посребреног лима на десној страни отпала, а на лијевој очуван само један дио. Нема корице. Музеју 1932. поклонила општина Тешањ. Дужина сјечива 615 mm, дршке 145 mm, укупна 760 mm.

Јатаган црносапац, османско-турски, XIX вијек инв. бр. 311/T-II Челично, једнобридно и закривљено сјечиво има жлијеб уз хрбат. Н а предњој страни хрпта слабо видљиви орнамент. На десној страни сјечива флорални орнамент, а на лијевој арапски натпис. Дршка од полираног црног дрвета (са великим ушима), покована посребреним лимом. Дијелови дршке причвршћени за металну основу са четири метална ексера. Мједени продужетак дршке ојачан посребреним лимом. Десно ухо са доње стране мало се одвојило од хашерме. Паразвана од посребреног лима. Нема корице. Музеју 1932. поклонила општина Тешањ. Дужина сјечива 615 mm, дршке 145 mm, укупна 760 mm. инв. бр. 312/T Јатаган црносапац, османско-турски, XIX вијек Ј К Челично, једнобридно и закривљено сјечиво нема жлијеб. На десној страни сјечива Е флорални орнамент, А Д 1227” а на лијевој арапски натпис који у преводу гласи: „Израдио Мехмед власник Бекић, Т (1813). Дршка И А од кога је остао (расклимана) од полираног дрвета (са равним ушима), покована посребреним лимом, Л Н мали дио на продужетку дршке. Дијелови дршке за металну основу причвршћени са четири мједена ексера. Дршка са лијеве стране ојачана поковом од мједеног лима. Нема корице. И О ЦШ Купљен 1936. од Петра Шешума. Дужина сјечива 600 mm, дршке 145 mm, укупна 745 mm.

ЕК Е


118

26

Јатаган црносапац, османско-турски, XVIII/XIX вијек

инв. бр. 313/T

28

Челично, једнобридно и закривљено сјечиво има жлијеб уз хрбат. Н а десној страни сјечива арапски натпис који у преводу гласи: „Израдио Кадир”, а на лијевој флорални орнамент. Врх сјечива мало одломљен. Дршка од полираног дрвета равна (са равним ушима), покована посребреним лимом, са девет украсних цвијетова на хашерми. Дијелови дршке причвршћени за металну основу са четири метална ексерчића. Лијево ухо на дршци мало оштећено (има рупу). Лијепо стилизована паразвана, са флоралном орнаментиком. Нема корице. Купљен 1937. од Наталије Курбалић из Бања Луке. 29 Дужина сјечива 530 mm, дршке 150 mm, укупна 680 mm. инв. бр. 315/Т 27 Јатаган црносапац,османско-турски,XVIII/XIX вијек



119

инв. бр. 319/T-I

Челично, једнобридно и закривљено сјечиво има шири жлијеб уз хрбат. Дршка од дрвета, покована простим мједеним лимом, има лимени продужетак. Дијелови дршке за металну основу причвршћени са три метална ексера. Дрвене корице пресвучене кожом, чији је врх ојачан посребреним лимом. Поклон Ахмета Адилагића из Цазина. Дужина сјечива 525 mm, дршке 140 mm, укупна 665 mm.

инв. бр. 319/T-II Јатаган црносапац, османско-турски, XVIII/XIX вијек Челично, једнобридно и криво сјечиво, без жлијеба, на лијевој страни има флорални орнамент и арапски текст. Дрвена дршка (равних ушију) краћа, причвршћена за металну основу са три метална ексера, покована гравираним мједеним лимом (један дио са горње стране, према лијевом уху, отпао). Продужетак дршке са два ексера. Нема корицe. Поклон Ахмета Адилагића из Цазина. Дужина сјечива 530 mm, дршке 125 mm, укупна 655 mm.

Челично, једнобридно и закривљено сјечиво има флорални орнамент и арапски натпис на десној страни, инв. бр. 322/Т 30 Јатаган црносапац, османско-турски, XIX вијек који у преводу гласи: „Израдио Ибрахим, власник Ахмед”. Флорални орнаменти и арапски жигови гравирани и на лијевој страни. Дршка од полираног дрвета, покована посребреним лимом (мало напукао са горње предње стране). Дијелови дршке причвршћени за металну основу са четири метална ексера. Продужетак дршке отпао. Паразвана од посребреног лима, мало оштећена са обје стране. Нема корице. Ј К Купљен 1935. од Суље Мешиновића из Бањалуке. ЕА Челично, једнобридно и равно сјечиво има жлијеб уз хрбат и 11 зареза на хрпту. На десној страни сјечива ДТ Дужина сјечива 560 mm, дршке 135 mm, укупна 695 mm. флорални орнамент, а на лијевој арапски натпис који у преводу гласи: „Израдио Ибрахим, власник Али ИА паша, 1229”. (1814). Дршка од полираног дрвета (има велике уши), покована металним Дијелови Л Нлимом. дршке причвршћени за металну основу са четири метална ексерчића. Дршка има И Опродужетак према сјечиву од јелењег рога, причвршћеног металним ексером. Паразвана од посребреног лима (дијелом Ш Ц отпао на десној страни). Нема корице. ЕК Без података о начину набавке. Е Дужина сјечива 590 mm, дршке 140 mm, укупна 730 mm.


120

31

Јатаган црносапац, османско-турски, XIX вијек


34


121


Челично, једнобридно и закривљено сјечиво има жлијеб уз хрбат. Сјечиво има флорални орнамент на Челично, једнобридно и закривљено сјечиво нема жлијеб. На десној страни сјечива флорални орнамент, десној страни и арапски натпис на лијевој страни који у преводу гласи: „Израдио Ахмет, власник Ибрахим, а на лијевој арапски натпис, који у преводу гласи: „Израдио Бекир, власник Мехмед”. Дршка (расклимана 1228”. (1813). Дршка (расклимана) од полираног дрвета, покована мједеним лимом. Дијелови дршке и са већим ушима) од обојене слоноваче, чији су дијелови за металну основу повезани са четири метална причвршћени за металну основу са четири метална ексерчића. На листастој паразвани са лијеве и десне ексерчића. Дршка покована металним лимом. Нема корице. стране постављен по један црвени камен. Нема корице. Купљен 1937. од Наталије Курбалић из Бањалуке. Музеју 1931. продао Ахмет Шарић из Старог Мајдана. Дужина сјечива 550 mm, дршке 140 mm, укупна 690 mm. Дужина сјечива 580 mm, дршке 135 mm, укупна 715 mm. инв. бр. 328/T 35 Јатаган црносапац, османско-турски, XVIII/XIX вијек инв. бр. 324/Т 32 Јатаган црносапац,османско-турски,XVIII/XIX вијек

Челично, једнобридно и закривљено сјечиво има жлијеб уз хрбат. На десној страни сјечива, читавом страном, у богатом флоралном орнаменту аплицирани жигови и арапски натпис који у преводу гласи: „Израдио Мехмед, власник Салих”. На лијевој страни сјечива, као и на десној, арапски натпис у богатом флоралном орнаменту. На хрпту седам зареза. Врх сјечива напукао. Дршка (десно ухо напукло) од полираног дрвета, покована мједеним лимом. Продужетак дршке од мједи. Дијелови дршке за металну основу причвршћени са два метална ексера. Паразвана од посребреног лима. Нема корицe. инв. бр. 326/Т 33 Јатаган црносапац, османско-турски, XIX вијек Без података о начину набавке. Челично, једнобридно и закривљено сјечиво има жлијеб уз хрбат. На десној страни сјечива флорални Дужина сјечива 625 mm, дршке 125 mm, укупна 750 mm. Ј К орнамент, а на лијевој флорални орнамент и арапски натпис, који у преводу гласи: „Израдио Осман, власник ЕА инв. бр. 329/T 36 Јатаган црносапац,османско-турски,XVIII/XIX вијек Хасан, 1236” (1821). Дршка од црног дрвета (уши отпале), покована посребреним лимом. Дијелови дршке ДТ причвршћени за металну основу са четири метална ексерчића (један на десној страни отпао). Продужетак Челично, једнобридно и закривљено сјечиво има дубљи жлијеб уз хрбат, а на лијевој И А страни утиснут жиг. Дршка (расклимана, лијево ухо отпало, а десно мало оштећено) од црног дрвета. Дијелови дршке за дршке и паразвана од посребреног лима. Нема корице. НЛ металну основу причвршћени са три метална ексерчића. Продужетак дршке отпао, Без података о начину набавке. И Окао и поков. Кожне корице, на врху мало поковане. Дужина сјечива 580 mm, дршкe 120 mm, укупна 700 mm. ЦШ Купљен 1931. од Мустафе Кеновића из Бањалуке. ЕК Дужина сјечива 505 mm, дршке 135 mm, укупна 640 mm. Е Челично, једнобридно и равно сјечиво има жлијеб уз хрбат. Нема натписа ни орнамената. Дршка од полираног дрвета (равна), за металну основу причвршћена са три мједена ексера. Нема покова (хашерме), а два су ди јела дршке један за други додатно причвршћена металном жицом. Нема корице. Музеју поклонила општина Бос. Крупа. Дужина сјечива 555 mm, дршке 155 mm, укупна 710 mm.



122

37

Јатаган црносапац, османско-турски, XVIII вијек

инв. бр. 330/T

40

Челично, једнобридно и закривљено сјечиво нема жлијеб. На десној страни сјечива флорални орнамент, а на лијевој арапски натпис и година по Хиџри 1190. (1777.). Дршка (велика, са великим ушима) од полираног дрвета, покована мједеним лимом, са 17 цвијетова и три коцкаста окова на хашерми. Дијелови дршке 41 повезани са металном основом са четири метална ексера. Лијеви дио дршке напукао. Лијепо стилизована паразвана на обје стране има по осам цвјетића. Нема корице. Без података о начину набавке. Дужина сјечива 575 mm, дршке 160 mm, укупна 735 mm. 38


инв. бр. 331/T 42

Челично, једнобридно и закривљено сјечиво нема жлијеб. На лијевој страни сјечива арапски натпис. Дршка од дрвета покована посребреним лимом (као код пала). Дијелови дршке причвршћени за металну основу са четири метална ексерчића. Продужетак дршке од посребреног метала. Хашерма напукла са горње и доње стране. Нема корице. Без података о начину набавке. Дужина сјечива 565 mm, дршке 140 mm, укупна 705 mm. 43


39

инв. бр. 332/T Јатаган црносапац,османско-турски,XVIII/XIX вијек Челично, једнобридно и закривљено сјечиво нема жлијеб. На лијевој страни сјечива флорални орнамент и нечитка година израде по муслиманској Хиџри (?). Дршка од полираног обојеног дрвета са већим ушима, покована металним лимом (један дио хашерме, према дршци, отпао). Дијелови дршке за металну основу причвршћени са четири метална ексерчића. Нема корице. Без података о начину набавке. Дужина сјечива 565 mm, дршке 130 mm, укупна 695 mm.

123

инв. бр. 334/T Јатаган црносапац,османско-турски,XVIII/XIX вијек Челично, једнобридно и закривљено сјечиво нема жлијеб. На десној страни сјечива флорални орнамент, а на лијевој флорални орнамент и арапски натпис. Дршка дрвена (уши мало одбијене), поков ана посребреним лимом. Дијелови дршке за металну основу причвршћени са пет мједених ексерчића. Продужетак дршке од посребреног лима. Нема корице. Без података о начину набавке. Дужина сјечива 555 mm, дршке 145 mm, укупна 700 mm. инв. бр. 337/T Јатаган црносапац,османско-турски,XVIII/XIX вијек Челично, једнобридно и закривљено сјечиво има жлијеб уз хрбат. Без натписа и украса. Дршка од полираног дрвета са великим ушима, покована посребреним лимом. Дијелови дршке за металну основу повезани са три метална ексерчића. Продужетак дршке од посребреног лима. Паразвана од посребреног лима на лијевој страни оштећена. Има дрвене корице, поковане на в рху простим лимом. Без података о начину набавке. Дужина сјечива 565 mm, дршке 140 mm, укупна 705 mm. инв. бр. 338/Т Јатаган црносапац,османско-турски,XVIII/XIX вијек Челично, једнобридно и закривљено сјечиво нема жлијеб. На лијевој страни флорални орнамент и кратак арапски натпис. Дршка (расклимана) од полираног црног дрвета, покована мједеним лимом. Дијелови дршке причвршћени за металну основу са четири ексера (два мједена и два метална). Продужетак дршке отпао. Нема корице. Без података о начину набавке. Дужина сјечива 555 mm, дршке 140 mm, укупна 695 mm. инв. бр. 339/Т Јатаган црносапац,османско-турски,XVIII/XIX вијек Ј Ксјечива флорални Челично, једнобридно и закривљено сјечиво има жлијеб уз хрбат. На десној страни ЕА орнамент, а на лијевој у богатом флоралном орнаменту арапски натпис. Дршка (расклимана, десно ухо ДТ мало оштећено) од смеђег дрвета, покована металним лимом (један мањи дио саИдесне А стране отпао). Дијелови дршке причвршћени за металну основу са три метална ексерчића. Дио продужетка дршке отпао, НЛ а дио паразване оштећен. Нема корице. ИО Без података о начину набавке. ЦШ Дужина сјечива 540 mm, дршке 125 mm, укупна 665 mm.

ЕК Е


124

44



инв. бр. 354/Т Јатаган,османско-турски,XVIII/XIX вијек Челично, једнобридно и закривљено сјечиво, без жлијеба. На лијевој страни сјечива у флоралном орнаменту арапски натпис. Дрвена дршка без ушију (налик дршкама сабљи са повијеном луковичастом главом) пресвучена посребреним лимом, има два мањ а оштећења. Дрвене корице на врху поковане. Без података о начину набавке. Челично, једнобридно и закривљено сјечиво има жлијеб уз хрбат. На лијевој страни, у флоралном Купљен 1939. од Беге Ћацо из Бањалуке. орнаменту, арапски натпис. Дрвена дршка (са краћим равним мањим ушима, истачкана са обје стране) Дужина сјечива 555 mm, дршке 110 mm, укупна 665 mm. покована једним дијелом мједеним, а другим дијелом, посребреним лимом. Без покова на доњој страни. инв. бр. 355/Т 48 Јатаган црносапац, османско-турски, XVIII/XIX вијек Дијелови дршке за металну основу причвршћени са три метална ексера са мједеним ојачањима. Паразвана 47

на десној страни отпала (види се само траг), а на лијевој оштећена. Нема корице. Без података о начину набавке. Дужина сјечива 465 mm, дршке 130 mm, укупна 595 mm.


125

45

инв. бр. 346/Т Јатаган црносапац, османско-турски, XVIII/XIX вијек Челично, једнобридно и више закривљено сјечиво има жлијеб уз хрбат. Нема ни натписа, ни орнаменте. Шпиц врха сјечива напукао. Дршка (расклимана) од полираног црног дрвета, покована мједеним лимом. На хашерми постављена: два цвјетића, један правоугаони мједени камен, један обични округли и један зелени на доњој страни. Дијелови дршке за металну основу причвршћени са четири метална ексерчића. Дршка има мједени продужетак. Нема корице. Купљен од Адемаге Шћете из Бања Луке. Дужина сјечива 560 mm, дршке 140 mm, укупна 700 mm.

46


инв. бр. 351/T

Челично, једнобридно и закривљено сјечиво има жлијеб уз хрбат. Без орнамената и натписа. Дршка (расклимана, равних ушију) од слоноваче, покована мједеним лимом. Уши се одвојиле од хашерме, па дршку придржавају само два метална ексера (са десне стране испала су три). Хашерма украшена са шест црвених корала (један напукао, један испао, било их седам). Продужетак дршке од мједи, као и паразвана, која на десној страни има црвени камен (на лијевој испао). Нема корице. Купљен 1943. од др Станка Сиелског из Бања Луке. Дужина сјечива 485 mm, дршке 140 mm, укупна 625 mm.

49

Челично, једнобридно, закривљено и јако избраздано сјечиво има на десној страни, читавом дужином богат флорални орнамент (15 цвијетних мотива: осмокраке латице, љиљани). На лијевој страни сјечива, читавом дужином, флорални орнаменти, арапски натпис и један геометријски орнамент (шестокрака звијезда у двоструком кругу). Дршка (са краћим равним ушима) од обојене слоноваче, покована мједеним лимом. На хашерми постављено шест црвених корала (један отпао, било их седам). Дијелови дршке за металну основу причвршћени са три метална ексера. Продужетак дршке од мједи продужава се у мједену паразвану, која на десној страни има зелени камен. Лијева страна паразване отпа ла. Има кожне корице. Без података о начину набавке. Дужина сјечива 535 mm, дршке 140 mm, укупна 675 mm.


инв. бр. 355/Т-II

Ј К ЕА ДТ И

Челично, једнобридно и закривљено сјечиво има жлијеб уз хрбат. Дршка од црногАполираног рога, Н Л мједена ексерчића. покована мједеним лимом. Дијелови дршке причвршћени за металну основу са четири ИО Хашерма украшена са пет црвених корала (један испао, било их шест). На фино израђеној паразвани са ЦШ обје стране отпао по један камен. Има кожне корице.

Без података о начину набавке. Дужина сјечива 590 mm, дршке 145 mm, укупна 735 mm.

ЕК Е


126

363/Т инв. бр.XVIII/XIX вијек Јатаган са мједеном дршком, османско-турски, Дршка (лијево ухо отпало) од флорално орнаментисане мједи, покована орнаментисаним лимом. Дијелови дршке за металну основу причвршћени са једним металним ексером (један отпао, било их два). Продужетак дршке, саставни дио челичног, једнобридног и равног сјечива, са дубоким и широким жлијебом уз хрбат. На обје стране сјечива (на предњим странама) флорални орнамент. При врху (на крају жлијеба) на обје стране сјечива гравиран геометријски орнамент (љиљан или крин). Корице од мједеног лима украшене на десној страни са девет рељефних испупчења. Купљен 1939. од Хинка Ледерера из Загреба. Челично, једнобридно и јако закривљено сјечиво, без жлијеба и без натписа и орнамената. Дршка од метала (отпале уши, остао метални дио са два метална ексера), покована мједеним лимом. Паразвана од Дужина сјечива 560 mm, дршке 115 mm, укупна 675 mm. посребреног лима. Има дрвене грубе и необојене корице. Заплијењен 1946. у самостану Траписти крај Бања Луке. инв. бр. 364/Т Јатаган са мједеном дршком, османско-турски, XVIII/XIX вијек 55 Дужина сјечива 645 mm, дршке 110 mm, укупна 755 mm. Дршка од флорално орнаментисане мједи са два метална окова, покована мједеним лимом. Лијево ухо инв. бр. 358/Т отпало. Продужетак дршке саставни дио челичног, једнобридног, равног и мало поломљеног (на првој 51 Јатаган са мједеном дршком, османско-турски, XVIII/XIX вијек трећини) сјечива. На обје стране челичног, једнобридног и равног сјечива флорални орнамент (постављен Челично, једнобридно и закривљено сјечиво има жлијеб уз хрбат. На хрпту осам зареза. Обје стране сјечива флорално орнаментисане. Дршка од орнаментисане мједи покована бакарним лимом. Са х ашермена предњим странама). Нема корице. отпало пет украсних каменова. Продужетак дршке од челика-саставни дио сјечива. Дијелови дршке за Купљен 1939. од Хинка Ледерера из Загреба. Дужина сјечива 575 mm, дршке 130 mm, укупна 705 mm. металну основу причвршћени са два метална ексера. Нема корице. Купљен 1932. од Мирка Ђокића из Бањалуке. инв. бр. 365/Т 56 Јатаган са мједеном дршком, османско-турски, XVIII/XIX вијек Дужина сјечива 560 mm, дршке 140 mm, укупна 700 mm. инв. бр. 360/Т 52 Јатаган са мједеном дршком, османско-турски, XIX вијек Челично, једнобридно и благо закривљено сјечиво има два жлијеба. Сјечиво нема украсе, орнаменте и Челично, једнобридно и право сјечиво са једним жлијебом. Дршка од мједи са богатим флоралним натписе. Дршка од богато флорално орнаментисане мједи са три мједена окова. Нема корице. орнаментом. Дијелови дршке за металну основу причвршћени са три метална окова. Нема корице. Без података о начину набавке. Музеј 1931. купио од Драгутина Банчића из Бањалуке. Дужина сјечива 575 mm, дршке 90 mm, укупна 665 mm. Ј К Дужина сјечива 560 mm, дршке 120 mm, укупна 680 mm. ЕА инв. бр. 362/T 53 Јатаган са мједеном дршком, османско-турски, XIX вијек ДТ инв. бр. 366/Т Челично, једнобридно и закривљено сјечиво има жлијеб уз хрбат. На лијевој страни сјечива флорални57 Јатаган са мједеном дршком, османско-турски, XVIII/XIX вијек ИА Челично, једнобридно и равно сјечиво нема жлијеб. На лијевој страни сјечива цвијетни орнамент. Дршка орнамент и арапски натпис који у преводу гласи: „Израдио Хасан, власник Омер бег 1267.” (1851.). Дршка НЛ (расклимана) од флорално орнаментисане мједи, код које је поков отпао. Дијелови дршке повезани са од флорално орнаментисане мједи, покована бакарним лимом. Дијелови дршке за металну основу ИО причвршћени са три метална ексера. Продужени дио дршке од посребреног лима са мањим оштећењима металном основом са четири мједена ексерчића. Нема корице. ЦШ Без података о начину набавке. на горњој, и већим оштећењима на до њој страни. Нема корице. ЕК Купљен 1939. од Дане Матаруге из Добрње. Дужина сјечива 495 mm, дршке 130 mm, укупна 625 mm. Е Дужина сјечива 515 mm, дршке 135 mm, укупна 650 mm. 50


Јатаган са металном дршком, османско-турски, XVIII/XIX вијек

356/Т инв. бр.

127

54


128

58



60

Челично, једнобридно и закривљено сјечиво има један жлијеб уз хрбат. На десној страни утиснут геометријски орнамент (Давидова звијезда), а на лијевој арапски натпис. Дршка од слоноваче, покована мједеним лимом. Дијелови дршке причвршћени за металну основу са четири метална окова. Хашерма украшена са пет црвених корала (један отпао, било их 6). Са обје стране, фино израђене, паразване испао по један камен. Нема корице. Без података о начину набавке. Дужина сјечива 620 mm, дршке 145 mm, укупна 765 mm. 61 59


Кинђал, османско-турски, XVIII/XIX вијек


129


Челично, једнобридно и равно сјечиво без жлијеба. На десној страни сјечива, према врху, утиснут флорални орнамент (љиљани или кринови), а на лијевој арапски натпис. Дршка од обојене слоноваче, покована посребреним лимом, оштећеним на једном дијелу. Дијелови дршке за металну основу причвршћени са три мједена ексерчића. Продужетак дршке од посребреног лима. Има кожне корице. Поклон Милић Хајдука из Теслића. Дужина сјечива 285 mm, дршке 105 mm, укупна 390 mm. инв. бр. 385/Т-I Ловачки нож, османско-турски, XVIII/XIX вијек


Челично двобридно сјечиво са дубоким жлијебом, који иде средином, до друге трећине укупне дужине сјечива. Тип сјечива је „језик шарана”, карактеристичан за ову врсту ножева, чије су прва половина или прве двије трећине дужине исте ширине, а затим се сужа ва и прелази у в рло оштар врх. На предњој страниЧелично, једнобридно и благо закривљено сјечиво има широки жлијеб по средини. На десној страни сјечива, испод жлијеба, утиснут жиг. Посребрени продужетак према сјечиву мало закривљен. На металној богат антропоморфни орнамент у комбинацији са геометријским орнаментом (гравирани иницијали основи дршке, са предње стране, слоновача, а са спољне, обојена слоновача. Дршка за металну основу неког племића, приказаног са турбаном на глави и полумјесецом са људским ликом). На лијевој страни причвршћена са три већа окова од посребреног лима (два су цвијетаста, а средњи у облику ромба). Дршка сјечива гравирана три геометријска орнамента у облику цртежа (два копља са заставицама Ј К и стријелом, Е слоноваче, индоперсијског облика, код које је база нешто шира од основе сјечива и прелази у четверострано заобљенигрб са турбаном и полумјесецом, иницијали са полумјесецом и звијездом). Дршка од А шира у ДТ врат, а затим у ширу јабуку. Има кожне оковане корице. облику стилизованог птичијег кљуна, покована посребреним флорално орнаментисаним лимом. Краће ИА Дар Јованке Тодић из Бос. Крупе. продужење дршке од посребреног лима. На дршци три већа посребрена окова. Крсница од посребреног Л Н Дужина сјечива 360 mm, дршке 120 mm, укупна 480 mm. лима, повезана са кљуном дршке плетеном тракицом од метала. Нема корице. О И Без података о начину набавке. ЦШ Дужина сјечива 490 mm, дршке 130 mm, укупна 620 mm.

ЕК Е


130

62

Мали нож, османско-турски, XVIII/XIX вијек

инв. бр. 162-4

Од сребра са лијепо инкрустираном оштрицом по корицама и ручки, богато покићен некалемљеним сребреним филиграном. Без података о начину набавке. Дужина сјечива 190 mm, дршке 140 mm, укупна 330 mm. 63


инв. бр. 163-4

64

Од сребра. Инкрустиран по корицама и још љепше „покићен” нешто крупнијим цвјетићима по средини. Без података о начину набавке. Дужина сјечива 120 mm, дршке 80 mm, укупна 200 mm.


Окрњен од већег ножа. На лијевој страни позлаћени геометријски орнамент, а на десној унутар позлаћеног геометријског орнамента арапски натпис. Сјечиво има жлијеб и поломљено је на врху. Са предње стране окован мједеним лимом. На заковици металног дијела (на којем је била дршка) фабрички утиснут натпис (Dreper) и број (851). Без дршке. Има кожне корице. Без података о начину набавке. Дужина сјечива 180 mm, дршке 100 mm, укупна 280 mm. 65



131

инв. бр. 619-2 Мали нож, османско-турски, XVIII/XIX вијек Мједени ножић за резање папира. Сјечиво тупо и пљоснато. На једној страни в рло једноставно стилизована шара од гранчице. Дршка отпала са једне стране. Дршка комбиновано лијевана флорално-зооморфним мотивима (цвијеће, лишће, птице). Без података о начину набавке. Дужина сјечива 155 mm, дршке 80 mm, укупна 235 mm. Ј К

ЕА ДТ ИА НЛ ИО ЦШ ЕК Е


132

66

Јатаган са дршком од кухињског ножа, османско-турски, XVIII/XIXинв. вијек бр. 516/Т

69

Челично, једнобридно и закривљено сјечиво има жлијеб. На лијевој страни сјечива флорални орнамент и арапски натпис. Дршка као код кухињског ножа. Без покова и има два метална окова. Видљиви остаци паразване од посребреног лима, која је о тпала. Има корице. Без података о начину набавке. Дужина сјечива 550 mm, дршке 115 mm, укупна 665 mm.


133

Јатаган са дршком и крсницом од сабље, османско-турски, XVIII/XIX вијек инв. бр. 519/Т

Челично, једнобридно, закривљено и избраздано сјечиво има жлијеб уз хрбат. Нема украсе, орнаменте и натписе. Дршка и крсница од сабље. Дршка у облику дршке пиштоља има четири метална окова. Крсница (расклимана) са лоптастим завршецима. Нема корице. Без података о начину набавке. Дужина сјечива 495 mm, дршке 135 mm, укупна 630 mm.

инв. бр. 520/Т Јатаган црносапац, османско-турски, XVIII/XIX вијек Челично, једнобридно и закривљено сјечиво има жлијеб уз хрбат. Сјечиво на хрпту има зарезе. На десној страни сјечива флорални орнамент, а на лијевој арапски натпис, у богатом флоралном орнаменту. Дршка од дрвета са великим ушима, чији су дијелови за металну основу причвршћени са три метална ексерчића (било их четири, један испао). Дршка, покована посребреним лимом, који је са доње стране, према уху, отпао. Уши се са доње стране мало одвајају од покова. Посребрени поков отпао са десне стране. Нема корице. Без података о начину набавке. Дужина сјечива 615 mm, дршке 100 mm, укупна 715 mm.

67

инв. бр. 517/Т Јатаган бјелосапац, османско-турски, XVIII/XIX вијек 70 Челично, једнобридно и закривљено сјечиво има жлијеб уз хрбат. Корице комплетно мједено ојачане, са оштећењима на десној страни и орнаментом на предњој страни са девет куполастих кружића. Дршка од слоноваче, покована посребреним лимом. Дијелови дршке за металну основу причвршћени са три метална ексера. Продужени дио дршке од мједи. Нема корице. Без података о начину набавке. Дужина сјечива 495 mm, дршке 130 mm, укупна 625 mm.

68

инв. бр. 518/Т Јатаган бјелосапац, османско-турски, XVIII/XIX вијек Челично, једнобридно и закривљено сјечиво има два жлијеба уз хрбат. На десној страни и збрисан орнамент, Ј К инв. бр. 521/Т 71 Бајонет аустријске пушке, крај XVIII вијека док се на десној страни орнамент слабије види. Дршка од слоноваче, покована мједеним лимом, има пет ЕА Тробридно бодило завршава се са шиљком на врху, а у доњем дијелу усађено у импровизовану облу и црвених каменова (било их 12, седам отпало). Дијелови дршке за металну основу причвршћени са четири ДТ метална ексера. Десни дио дршке напукао. Паразвана од мједеног лима, као и продужени дио дршке. На дрвену дршку, поковану посребреним лимом на задњем дијелу. На једној страни бодила утиснут је слабо ИА видљив фабрички жиг (11 G). десној страни паразване, која је оштећена при врху испао камен. На хрпту два зареза. Нема корице. НЛ Без података о начину набавке. Без података о начину набавке. ИО Дужина бодила 440 mm, дршке 150 mm, укупна 590 mm. Дужина сјечива 550 mm, дршке 155 mm, укупна 705 mm. ЦШ

ЕК Е


134


135

72

Бајонет аустријске пушке, крај XVIII вијека

73

Четверобридног, жељезног и изгриженог бодила завршава се са шиљком на врху, а у доњем дијелу прелазиЧеличног, једнобридног и широког сјечива (поломљеног врха) са ширим жлијебом по средини. У доњем у настав ак кружног пресјека савијеног на горе под углом од 90 степени. Бодило за чауру причвршћен дијелу прелази у наставак кружног пресјека савијен на горе под углом од 90 степени и причвршћен је за водоравним зарезом са једне стране за качење на цијев пушке. ваљкасту цијев са једним уздужним прорезом. На цијеви гривна за качење на цијев пушке. На крају цијеви Без података о начину набавке. прстенасто задебљање. На сјечиву пет мањих рупичастих оштећења. Дужина тулца 60 mm, бодила 480 mm, укупна 540 mm. Без података о начину набавке. Дужина тулца 165 mm, сјечива 575 mm, укупна 740 mm. Бајонет аустријске пушке Lorenz M 1854/67, XIX вијек инв. бр. 1849/И

инв. бр. 390/И

74

Бајонет за ловачки аустријски штуц (кратка пушка типа Lorenz M 1854/I) инв. бр. 525/T

Четверобридног, жељезног, тањег и изгриженог бодила, (врх закривљен у десно) завршава са шиљком на врху. У доњем дијелу прелази у наставак кружног пресјека савијен на горе под углом од 90 степени и причвршћен за ваљкасту цијев са два уздужна прореза спојена са једним попречним. На цијеви гривна за забрављивање на цијев пушке. На крају цијеви прстенасто задебљање. Без података о начину набавке. Дужина тулца 120 mm, бодила 470 mm, укупна 590 mm.



136

V ХЛАДНО ОРУЖЈЕ НА МОТКИ

3

Хелебарда, западноевропска, XVI/XVII вијек

137


КОПЉА 1

Глефа, угарска, XVI вијек

инв. бр. 473-4

Челично, једнобридно, закривљено и краће сјечиво, са једне стране на хрпту има мало закривљен српасти наставак. Заобљени тулац, краћи, насађен на импровизовану дрвену мотку. Отупљено 1934. од Р. Голдбахера. Дужина (са тулцем) 265 mm, дужина српастог наставка 150 mm. 2


Сјечиво жељезно. Копље дуго, четверобридно са полумјесечастом сјекирицом (на једном крају врх мало окрњен) и кљуном, на коме је са једне стране фабрички утиснут жиг HW. На кљуну један а на сјекирици три тролисна пробоја. Уз кљун, са горње стране, мањи витичасти завој. Шина, краћа, са двије рупице за причвршћивање на мотку. На импровизовану дрвену мотку причвршћена са једним ексером. Музеју 1986. поклонио Незир Маглић из Жепча. Дужина бодила 530 mm, укупна дужина (са тулцем и шином) 6 60 mm, ширина (од вр ха кљуна до врха сјекирице) 260 mm.

инв. бр. 514/Т Копље опсадно, западноевропско, XVI вијек Опсадно копље (Belagerungshaken) са жељезним, краћим и двобридним бодилом, из којег са једне стране 4 Копље миздрак, османско-турско, XVII-XIX вијек излази дужа, савијена кука или српасти наставак. При дну тулца четири рупице (по двије са обје стране) за причвршћивање на дрвену мотку, која недостаје. Предмет пронађен у Врбасу у Бањалуци. Музеју 2008. поклонио Срђан Шушница из Бања Луке. Дужина бодила 325 mm, куке (од тулца) 465 mm.

инв. бр. 449-4

Ј К ЕА ДТ

Тробридно жељезно краће бодило. Тулац му се шири и при дну, са једне стране, дубоко је урезан. Са обје ИА стране истурених крајева су рупице за причвршћивање дрвене мотке која недостаје. НЛ Без података о начину набавке. ИО Дужина тулца 75 mm, бодила 100 mm, укупна 175 mm. ЦШ

ЕК Е


138

5

Копље миздрак, османско-турско, XVII-XIX вијек

инв. бр. 460-4

8


139

инв. бр. 463-4

Тробридастог, уског и врло дугачког бодила, које је при врху мало искривљено. Тулац се састоји од три чланковита задебљана прстена (јабуке) од којих је посљедњи најшири и има косе зарезе, попут турбана. Витко жељезно копље, оштрог тробридастог бодила, које се продужава у два задебљана прстена (јабуке), Даље се продужава у четвртасто стреласто нарезану дршку, која се обла попут вретена завршава са из којих се тулац благо шири при дну, гдје је оштећен. Тулац има шест рупица за причвршћивање мотке, оштећеним отвором на коме су са једне стране три, а са друге стране двије рупице за причвршћивање која недостаје. дрвене мотке. Без података о начину набавке. Без података о начину набавке. Дужина тулца 140 mm, бодила 215 mm, укупна 355 mm. Дужина тулца 225 mm, бодила 405 mm, укупна 630 mm.


6

инв. бр. 451-4 Копље миздрак, османско-турско, XVII-XIX вијек Жељезно, уског тробридастог бодила. Тулац му је оштећен и нагрижен, и без рупа за насад мотке. Без података о начину набавке. Дужина тулца 100 mm, бодила 220 mm, укупна 320 mm.

7


инв. бр. 462-4

9

Копље миздрак, османско-турско, XVII-XIX вијек инв. бр. 469-4 Жељезно четверобридасто копље, са једним прстеном (или јабуком), продужава се у обло задебљање. Предњи дио копља има украсе двоструких косих црта. На тулцу, који се мало распукао по средини, има рупице за мотку. На импровизовану мотку од дрвета причвршћен са једним металним ексером. Без података о начину набавке. Дужина тулца 160 mm, бодила 320 mm, укупна 480 mm .

инв. бр. 470-4 10 Копље миздрак, османско-турско, XVII-XIX вијек Жељезно двобридасто копље, са једним прстеном или јабуком. Тулац има мања оштећења. Врх бодила мало закривљен. На импровизовану мотку од дрвета причвршћен са једним металним ексером. Жељезно, кратког тробридастог бодила. Продужава се у тулац, са два задебљана прстена (јабуке) и Без података о начину набавке. неколико уских прстенастих набора, па се зато благо шири. При дну тулац распукнут и оштећен. На њему Дужина тулца 205 mm, бодила 290 mm, укупна 495 mm . се виде три елипсасте водоравне шупљине, које су служиле за причвршћивање дрвене мотке. Ј К инв. бр. 472-4 11 Копље миздрак, османско-турско, XVII-XIX вијек ЕА Без података о начину набавке. ДТ Дужина тулца 170 mm, бодила 80 mm, укупна 250 mm.

ИА

Жељезно тробридасто копље, са два прстена (јабуке). Испод прве јабуке има два коса Н Лзареза. Тулац (врх се мало распукао), који се шири према дну, има отвор за дрвену мотку. За импровизовану И О дрвену мотку причвршћен са металним ексером. ЦШ Без података о начину набавке. ЕК Дужина тулца 185 mm, бодила 230 mm, укупна 415 mm. Е


140


141

12


инв. бр. 474-4

15

инв. бр. 477-4 Копље миздрак, османско-турско, XVII-XIX вијек Жељезно. Бодило тробридасто, завршава се прстенастим (јабука) задебљањем. Тулац му је напукнут, са три рупице за дрвену мотку. За импровизовану дрвену мотку причвршћен са једним металним ексером. Без података о начину набавке. Жељезно двобридасто бодило, пљоснато, са два благо уочљива жлијеба. Бодило утакнуто у тулац, који у Дужина тулца 210 mm, бодила 210 mm, укупна 420 mm . виду издуженог језичка улази у бодеж. На спојном мјесту урезана су два правоугаоника. При дну тулца инв. бр. 478-4 16 Копље миздрак, османско-турско, XVII-XIX вијек јако изражен задебљани прстен. На крају тулца двије рупице за дрвену мотку. На импровизовану мотку од Жељезно, четверобридастог бодила (без јабуке), који се, попут клина равномјерно сужава. Тулац му је дрвета причвршћен са једним металним ексером. окрзнут и веома кратак. Купљен 1933. од Хашима Силахића из Бања Луке. Без података о начину набавке. Дужина тулца 140 mm, бодила 270 mm, укупна 410 mm. Дужина тулца 60 mm, бодила 215 mm, укупна 275 mm.

13


инв. бр. 475-4

17


инв. бр. 573-2

Жељезно копље са три брида. На тулцу има два мања задебљана прстена (јабуке), са водоравним зарезима.Бодило тробридно (један брид има мало оштећење), жељезно и дуго, танко са благим искривљењем. На средини издужене и танке дршке, која се благо шири према крају, једноставног профила, јабука у облику На крају има двије рупице за мотку. На импровизовану мотку од дрвета причвршћен са једним металним ширег прстенастог задебљања (која се слабо види). Руб тулца оштећен и нагрижен, а на очуваном дијелу ексером. виде се три рупице за причвршћење дрвене мотке, која недостаје. Купљено 1931. од Алије Хусића из Бања Луке. Купљено 1988. од Петра Адамовића из Бања Луке. Дужина тулца 160 mm, бодила 260 mm, укупна 420 mm. Дужина тулца 225 mm, бодила 380 mm, укупна 605 mm. инв. бр. 476-4 14 Копље миздрак, османско-турско, XVII-XIX вијек инв. бр. 515/Т 18 Копље миздрак, османско-турско, XVII-XIX вијек Ј К слично копљу инв. Жељезно тробридасто копље. На тулцу, који је краћи од оштрице, налазе се два већа задебљана прстена Краће жељезно копље, тробридасто и зашиљено према врху. Нема дрвену мотку. Доста ЕА бр. 449-4. или јабуке, попут спљоштених кугли. Прстенови су прилично размакнути. На тулцу су двије рупице, ДТ које служе за причвршћивање дрвене мотке. На импровизовану мотку од дрвета причвршћен са једним Музеју 2008. поклонио Завод за заштиту културно-историјских споменика Републике Српске, Бања Лука. ИА Дужина тулца 90 mm, бодила 120 mm, укупна 210 mm. металним ексером.

Купљено од Хашима Силахића из Бања Луке. Дужина тулца 230 mm, бодила 250 mm, укупна 480 mm.



142

143

VI ХЛАДНО ОРУЖЈЕ ЗА УДАРАЊЕ

БУЗДОВАНИ САЛМА И МЛАТ 1

Салма, османско-турска, XVI-XVIII вијек

1

Буздован, османско-турски, XVII вијек инв. бр. 327-4 Жељезни седамнаестоперац (једно перо недостаје). Састоји се од спљоштене ребрасте кугле, са куполастим тјеменом. Кугла се проширује у шупљу дршку, у коју је у тиснут закривљени дрвени рукохват, причвршћен јачим жељезним клином. Купљен 1976. од Озрена Радуловића из Бања Луке. Дужина тулца 190 mm (са дршком 300 mm), главе 70 mm, укупн а 370 mm.

2

Буздован, османско-турски, XVII вијек

инв. бр. 500-4

Састоји се од кугле, која је у облику луковице, са усађеном ушицом на ланцу од осам карика. Ланац закачен на дрвену вретенасту дршку, помоћу окова. При дну дршке шупљина, кроз коју је био провучен парваз за руку. Музеју 1931. поклонио Драгутин Банчић из Бања Луке. Дужина дршке 200 mm, ланца 300 mm, кугле 60 mm, укупна 560 m m. 2


Млат,османско-турски,XVI-XVIII вијек

инв. бр. 431-4

инв. бр. 501-4 Жељезни двадесетоперац. Дршка такође жељезна, са кратким рукохватом од дрвета, крушкастог облика. Пера се шире према средини, тако да личи на нарезану куглу са спљоштеним куполастим тјеменом на врху. Купљен 1943. од Златка Берберовића из Бањалуке. Дужина тулца 225 mm (са дршком 285 mm), главе 75 mm, укупна 36 0 mm. Ј К

ЕА Састоји се од масивне дрвене дршке, која се вретенасто и наи змјенично сужава и шири. При в рху и сасвим инв. бр. 432-4 3 Буздован, османско-турски, XVII вијек ДТ при дну покована жељезним клинцима, испупчених и печуркастих глава. При врху масивни жељезни Жељезни дванаестоперац. Јако оштећен. Од укупно 12 пера, сачувано само седам. ИТјеме А на врху такође обруч. У самом врху јака жељезна квака, за коју су закачене двије алке (у облику осмице), за нешто мању оштећено, као и жељезни тулац, који се распукао. За дрвену дршку причвршћен са једним Н Л металним оковом. кваку, која пролази кроз дрвену куглу и излази из ње у виду јаког шиљка. Кугла, по средини покована јаким Поклон др Станка Сиелског из Бихаћа. ИО жељезним обручем (као и дршка), са два жељезна шиљка (друга два су отпала). Дужина тулца 205 mm (са дршком 310 mm), главе 100 mm, у купна 410 mm. ЦШ Без података о начину набавке. Дужина дршке 995 mm, кугле 225 mm, укупна 1220 mm.

ЕК Е


144

4


инв. бр. 436-4

145

6

Буздован, османско-турски, XVII вијек инв. бр. 438-4 Жељезни дванаестоперац, код којег једно перо недостаје. На врху има уздигнуто тјеме. Жељезна дршка оштећена и изгрижена. Из распукнутог рукохвата види се остатак дрвета. Без података о начину набавке. Дужина тулца 150 mm, главе 130 mm, укупна 280 mm.

7


инв. бр. 439-4

Жељезни дванаестоперац. На врху главе, као и у жељезном рукохвату (тулцу) видљиви остатци дрвене дршке. Купљен 1938. од др Станка Сиелског из Бихаћа. Жељезни шеснаестоперац, коме једно перо недостаје. На врху уздигнуто куполасто тјеме. Жељезна дршка Дужина тулца 295 mm, главе 120 mm, укупна 415 mm. (тулац) оштећена и хрђом нагрижена. Рукохват се задржава дрвеним дијелом, закуцаним једним ексером 5



инв. бр. 437-4

кроз рупицу. Музеју 1931. поклонио Магистер Мавро из Санског Моста. Дужина тулца 310 mm (са дршком 455 mm), главе 110 mm, укупн а 565 mm.

Сав од жељеза. Глава од девет полукружних пера (једно окрњено). На врху издужени, већи жељезни тјемен. Жељезна дршка шупља и при дну оштећена. Купљен 1948. од Владе Тривуновића из Влатковића. Дужина тулца 270 mm, главе 150 mm, укупна 420 mm.



146

8


инв. бр. 440-4

10

147

Топуз, османско-турски, XVII вијек инв. бр. 442-4 Мали жељезни дванаестоперац, крушколике главе, коме су пера различито размакнута. На врху округло плитко тјеме. Метална шупља дршка (тулац) при врху и дну оштећена. Недостаје дрвени дио рукохвата, који је у њега био утиснут. Купљен 1931. од Стјепана Матијевића из Бања Луке. Дужина тулца 245 mm, главе 85 mm, укупна 330 mm.

Мали жељезни осмоперац. Пера тупо и плитко зарезана. Врх, такође плитак и зарубљен. Жељезна дршка кратка, у коју је био утакнут дрвени рукохват. Пронашао га инжињер Јосиф Радуловић 1905. у Рипчу крај Бихаћа, приликом премјеравања шуме. Музеју 1953. поклонио Озрен Радуловић из Бања Луке. Дужина тулца 95 mm, главе 55 mm, укупна 150 mm. 9



инв. бр. 441-4

Глава месингана, обла и једноставна. На дну и врху радијално ишарана браздама. Дршка од простог и необрађеног дрвета, утакнута у куглу, која је шупља и излази на њеном врху. Дрвена дршка оштећена и распуцала. Поклон др Станка Сиелског из Бихаћа. Дужина тулца 70 mm, главе 200 mm, укупна 270 mm.



148

БОЈНЕ СЈЕКИРЕ 1

Бојна сјекира балта, османско-турска, XVIII/XIX вијек

2


149



Жељезна сјекира, украшена флоралним орнаментом, напукла са лијеве стране. Има дрвену дршку. Купљена 1937. од др Станка Сиелског из Бихаћа. Дужина сјекире (од ушице до сјечива) 150 mm, дршке 860 mm, укупна 1010 mm. 3



Арапског облика, богато украшена флоралном орнаментиком у руми стилу, техником инкрустације, са сребреном жицом. Дршка недостаје. Музеј 1935. купио од др Станка Сиелског из Бихаћа. Дужина (од ушице до сјечива) 140 mm.

инв. бр. 479-4

Ј К ЕА ДТ

Иготово А По свом облику доста личи чекићу, од грубог кованог гвожђа. Благо закривљена, равна. На њој Н Л урези и крстови). примитивно урезани геометријски орнаменти (на обје стране мали полумјесечасти ИО Дршка недостаје. ЦШ Купљена 1939. од Стјепана Матијевића из Бањалуке. Дужина (од ушице до сјечива) 135 mm.

ЕК Е


150

4


инв. бр. 480-4

Арапског облика, богато украшена флоралним орнаментима у руми стилу. Техника инкрустације сребреном жицом. Дршка недостаје. Купљена 1936. од Ибрахима Пашалића из Бос. Крупе. Дужина (од ушице до сјечива) 140 mm.


5

Бојна сјекира брадва, западноевропска, XVII/XVIII вијек

151

инв. бр. 4256/2

Плоха у облику велике палмете. Са десне стране п лоха украшена геометријском орнаментиком (утиснути полукругови, спојени у низ, у елипсе, у круг, а има угравиран и троугао, као и утиснуте кружиће). На ушици утиснута два иста фабричка жиг а (WR). Челично, једнобридно сјечиво савија се у луку према горњем шиљку. Ушица у облику дуге цијеви, са задебљањем са горње стране. Дршка недостаје. Купљена 1949. од Иве Врањка из Јајца. Ј К Дужина сјечива (од шиљка до шиљка) 460 mm, ширина (преко ушице) 215 mm. Е

А ДТ ИА НЛ ИО ЦШ ЕК Е


152

РАТНА КЛАДИВА 1

Ратно кладиво наџак, османско-турско, XIX вијек

3

Са једне стране сличан чекићу, а са друге пијуку. Недостаје дршка. На дв анаест мјеста нарезан издуженим жљебићима. На ушици и једном дијелу кљуна врло примитивни геометријски орнаменти (сунце и полукругови), рађени техником инкрустације, највјероватније златном жицом. Купљен 1933. од др Станка Сиелског из Бихаћа. Дужина (од ушице до врха кљуна) 160 mm. 4


инв. бр. 483-4


На дрвену осмобридну дршку (са металним ојачањем на крају) смјештено жељезно кладиво обле главе, украшено флоралном и геометријском орнаментиком (урезани цвијетићи и кривуље), у техници инкрустације сребреном жицом. Између кладива и дршке мједени прстен са 20 зареза. Купљен 1942. од Хатиџе Вехабовић из Бања Луке. Дужина (од ушице до врха кљуна) 180 mm, дрвене дршке 880 mm. 2

Ратно кладиво наџак, османско-турско, XVIII/XIX вијек

153

инв. бр. 482-4 Ратно кладиво наџак, османско-турско, XVIII/XIX вијек Кљун, нешто дубљи и тањи, мање или више повијен. Дрвена дршка недостаје. Кљун, ушица и хрбат украшени флоралнoм и геометријском орнаментиком (разгранате нити лозе са кружићима), сребреном жицом, у техници инкрустације. Без података о начину набавке. Дужина (од ушице до врха кљуна) 160 mm.

Ратно кладиво наџак, османско-турско, XVIII/XIX вијек

инв. бр. 484-4

Ј К ЕА ДТ ИА НЛ Обле округле главе и мало завинутог кљуна. По цијелој површини украшен флоралним орнаментом, у О техници инкрустације сребреном жицом (листићи, кружићи и испреплетена И винова лоза). Недостаје ЦШ дршка. ЕК Купљен 1934. од др до Станка Сиелског Бихаћа. Е Дужина (од ушице врха кљуна) 180изmm.


154

VII ЗАШТИТНО ОРУЖЈЕ

2

ШЉЕМОВИ 1


Шљем, османско-турски, XVII/XVIII вијек Кацига или шљем округле монголоидне форме. Богато украшен и флорално-геометријски орнаментисан (стилизовано сунце са образинама, флора). Медаљони округлог и елипсастог облика садрже розете и стилизовано neshi писмо. На кациги трагови фине златне инкрустације у виду флоралних украса, која је, као и цијела површина шљема, орибана тј. оштећена нестручним конзервирањем. На челној страни имао је браник за нос, који је придржавао чврст челични гвинт, ослоњен на оштри шиљак при врху. Са обје старне гвинта, по средини кациге, двије шупље затикаче, које су служиле за постављање украсног перја. По ободу отвора су рупице, на које је био закачен заштитни жичани плетер, који недостаје. Недостаје постава. Без података о начину набавке. Промјер отвора шљема 225 mm, висина 260 mm.

инв. бр. 481-4

Кацига кирасира М. 1845, аустријска, XIX вијек

155


Парадни официрски „предреформни” (прије 1850.) шљем аустријских кирасира, од никлованог месинганог лима. Полулоптастог облика, са ободом, лучно проширеним на чеоном и потиљачном дијелу и месинганим ојачањем уз ивицу. Недостаје амблем (кокарда) на челној страни. На обје стране два кожна подбрадника, покривена месинганом плочицом у облику стилизованог ловоровог листа. Подвратак причвршћен са месинганим медаљонима, са стилизацијом лавље главе на обје стране. Гребен, који је остао без гусјенице, насилно обрађен (спојен). Пронађен у ријечици Јошавци крај Челинца. Откупљен 2006. од Милана Вујића из Залужана крај Бањалуке. Промјер отвора шљема 250x195 mm, висина 200 mm.



156

157

ШТИТ 1


Штит, османско-турски (персијски), XVII/XVIII вијек

инв. бр. 486-4

Округао, а споља испупчен по средини. Правилно распоређена четири испупчења, слична роговима, која се при дну завршавају розетама. Руб штита појачан бакарном траком. Читава површина штита украшена техником искуцавања финим геометријским мотивима. У централном дијелу геометријски орнаментисано пет стилизованих образина у сунчаном оквиру, док је сав простор између њих испуњен преплетом од флоралних (биље), зооморфних (сцене из лова, мноштво животиња, газела, паса) и антропоморфних орнамената (ловци са натегнутим луковима и стријелама). С обзиром на исламски кодекс, невјероватно присуство живих бића, људи и животиња у слици, упућује на утицај персијских минијатура у широком појасу око руба штита између флоралних вијенаца. У оквиру издужених осам елипси, између којих су кругови са розетама, натписи исписани веома стилизованим арапским словима. Штиту недостаје постава и ремење. Без података о начину набавке. Промјер штита 470 mm.



158

SAŽETAK

159

Bratislav Teinović, istoričar, kustos Muzej Republike Srpske 78 000 Banja Luka, RS/BiH [email protected]

Hladno oružje iz osmansko-turskog perioda u Muzeju Republike Srpske

SUMMARY

SAŽETAK

Collection of Ottoman –Turkish edged and blunt weapons in the Museum of the Republic of Srpska

RÉSUMÉ

Les armes blanches de la période de l’Empire ottoman collectionnées au Musée de la République Serbe

Kao predmet borbe, tvorevina inteligencije i mašte, istorijsko oružje, prije svega, ilustruje razvoj materijalne kulture i napredak ratne tehnike, te kao dio opšteg kulturnog naslijeđa predstavlja izraz vremena u kome je nastajalo. Istorijsko oružje predstavlja dio istorijskih muzejskih kolekcija od samih muzejskih početaka. Ove zbirke, kao dragocjeni dokumenti, služe za prezentaciju značajnih ratnih sukoba tokom proteklih zbivanja. Dokumentarna vrijednost istorijskog oružja je velika: pored informacije o upotrebnoj vrijednosti, ono pruža i vrijedne podatke o materijalu, vremenu nastanka, dekoraciji, autoru ili radionici, o vlasniku kao ličnosti. U Bosni i Hercegovini poslije Osmanlija, osim pod zemljom, ostalo je dosta starinskog oružja po utvrđenim tophanama, magacinima, kulama, kao i u vlasništvu privatnih lica. Veći dio konskovanog oružja, koje nije bilo za dalju upotrebu, specijalnim naređenjem novog upravnika generala Josipa Filipovića, poslana je 1878. u zagrebački Narodni muzej. Samo manji dio oružja zadržao se u privatnom vlasništvu i ponešto u novoformiranom sarajevskom Zemaljskom muzeju. Osmanski Turci kao osvajački narod nikada se nisu rastajali od oružja, koje je ustvari bilo sastavni dio njihove nošnje. Najveća moguća pažnja poklanjana je oružju i vojnoj opremi naročito u doba „sultana ratnika” i širenja Imperije tokom XV i XVI vijeka. U osvajačkim pohodima na Balkan osmanski Turci stigli su sa hladnim oružjem, koje je po tehničkim i taktičkim svojstvima bilo već usavršeno. Oružno zanatstvo u Bosni vremenom je toliko ojačalo da je postalo sastavna poluga centralne vlasti koja je počivala na plaćeničkoj vojsci. Osnovni uslov njihovog samoodržanja, pogotovo u Bosni, najzapadnijoj provinciji prostranog Osmanskog carstva, postalo je oružje. Tokom vremena Bosna je postala jedan od najvećih proizvođača i izvoznika hladnog oružja. Konstantne ratne operacije iziskivale su stalnu oružanu spremnost lokalnog muslimanskog stanovništva, a at-

160

Sažetak

mosfera u kojoj su potrebe za oružjem bile neograničene, predstavljala je plodno tlo z a razvoj oružarskih zanata. Oružarski centri u Bosni tokom osmanske vlasti bili su uglavnom orijentisani na proizvodnju jatagana, noževa i sablji, najzastupljenijeg hladnog naoružanja bosanske provincijske vojske. Nakon osmanskog osvajanja oružarstvo je u Bosni nastavilo da se razvija u Fojnici, Foči i Sarajevu, mjestima gdje su od ranije postojale pogodne sirovinske baze, da bi se kasnije, uslijed novih vojnopolitičkih potreba, razvilo u Mostaru, Travniku i Trebinju. Oružje je u Bosni i Hercegovini, kao i u cjelokupnom osmanskom svijetu, bilo vrlo cijenjeno, pogotovo ako je bilo ukrašavano srebrom, zlatom, poludragim i dragim kamenjem, emajlnim uresima, zlatnim, srebrenim i drugim aplikama. Od osvajanja Bosne 1463. do austrougarske okupacije 1878. Osmanlije su u naoružanju z adržale uglavnom isto oružje: lukove i strijele, mačeve, sablje, duge noževe-jatagane i pale, topuze i buzdovane, mlatove i salme, ratna kladiva-nadžake, bojne sjekire-balte, koplja, štitove, kacige. Početkom XV vijeka osmanski vojnici najviše su naoružani sabljama, kopljima, buzdovanima i topuzima, malim štitovima i uglavnom lakim oklopima. Gotovo svi evropski putopisci, koji su u XVI vijeku pisali o janjičarima(tur. jeni çeri, nova trupa), za njih kažu da su imali vrlo jednostavnu ratničku opremu. Kao pješaci-strijelci bili su naoružani: lukovima i tobolcima sa strijelama, kopljima, helebardama, buzdovanima, bojnim sjekirama, mačevima, krivim širokim sabljama, dugim noževimajataganima, handžarima, a od defanzivnog oružja nosili su štitove. U klasičnom periodu Osmanskog carsta spahijepers. ( sipāhi, sipāh, vojska), naoružane starovremenskim hladnim oružjem, obrazovale su glav ninu osmanske vojske. Išli su u rat na dobrim jahaćim konjima, naoružani sabljom, kopljem, strijelom, dok su na glavama nosili kacigu, a na leđima oklop. I ostale vojne formacije u Bosni nosile su isto ili slično naoružanje za vrijeme čitave osmanske uprave. Početkom XIX vijeka bosanski janjičari, pred samo ukidanje ovog reda, od ličnog oružja nose: nož-jatagan, sablju, koplje, sjekiru, dok branioci gradskih utvrđenja imaju samo sablje. Prema popisu gradskih utvrđenja 30-tih godina XIX vijeka, gradske posade u Bosni bile su od hladnog oružja naoružane ponajviše: lukovima i strijelama, kopljima, sabljama i noževima. Zbirka hladnog oružja iz osmansko-turskog perioda broji 141 primjerak, od čega: 2 mača, 23 sablje, 74 noža, 18 kopalja, jednu salmu, jedan mlat, 10 buzdovana, 5 sjekira, 4 nadžaka, 2 šljema i jedan štit. Iz perioda Turaka u Muzeju Republike Srpske čuvaju se samo dva mača (jednobridni kratki mač evropske konjice i skjavona, mač dalmatinskih uskoka iz XVII vijeka), zapadnoevropske provenijencije, koji najvjerovatnije predstavljaju ratni plijen Turaka u ratu sa Austrijom i Mletačkom republikom. Sablja, uz luk i strijelu (Muzej Republike Srpske ne posjeduje ni jedan primjerak ovog oružja), predstavljala je „sveto oružje” osmanskih Turaka. Osnovne karakteristike osmansko-turskih sablji su manje ili više zakrivljeno sječivo sa jalmanom i plošni balčak. Kod svih balkanskih naroda od XV do XVII vijeka bile su u upotrebi krive osmansko-turske sablje („ensis turchus sive sabia”). Domaća proizvodnja ovog oružja započela je u Bosni sredinom XV vijeka. U jednom dokumentu iz 1477. pominje se sabljarska čaršija („Suki-sejjan”) u Sarajevu. Po obliku drški izdvajaju se dva tipa sablji, koje su se najduže zadržale u upotrebi.


161

Karabela, sa drškom u obliku stilizovane ptičije glave, karakteristična je kao dio ličnog naoružanja osmansko-turske konjicespahija u XVII i XVIII vijeku. Drugi tip sablje, karakterističan za period od XVIII vijeka do druge polovine XIX vijeka, prepoznatljiv je po svojoj zadebljanoj i povijenoj lukovičastoj glavici. Sablje tipa k’lč, šamšir i tzv. mamelučke sablje razvrstane su po obliku sječiva. Prvi tip sablje, k’lč, ima jednobridno sječivo i gotovo pravo do sredine, gdje se naglo savija i širi u dva brida prema vrhu. Šamšir sablja je persijskog porijekla (XV/XVI vijek) i gotovo nikad nije proizvod domaćih radionica, a njegova osnovna karakteristika je velika zakrivljenost prema vrhu, pa se još naziva i lavlji rep („Tail of the Lion”). Šamšir, suprotno sablji k’lč, naglo se sužava na posljednjoj trećini prema vrhu. Drške sablji obično su od slonove kosti, drveta, roga, rijeđe od morževe kosti, uvezene u Istanbul preko Skandinavije. Bosanski vojnici, za razliku od ostale turske vojske koja je pasala sablju obavezno preko ramena, navodno su sačuvali tradiciju nošenja sablji o pasu, kako su to činili srednjovjekovni vojnici. Do reformi Omer paše Latasa 1851. sablja se u Bosni nosila okačena preko ramena o svilene i vunene gajtane, crvene ili zelene boje, dopirući tako do bedara. Sablja je na muslimanskim nadgrobnim spomenicima-nišanima vrlo česta pojava, a od hladnog oružja zasigurno najzastupljenija, pogotovo u krajevima bliže zanatskim centrima, u kojima su se izrađivale. Muzej Republike Srpske posjeduje 23 sablje iz novovjekovnog perioda, od čega 21 osmansko-tursku, jednu austrijsku i jednu mađarsku. Bičakčijski (nožarski) zanat bio je jedan od najvažnijih obrtnih grana u vrijeme procvata Osmanskog carstva. Bičakčije su u Bosni proizvodile vrlo cijenjene jatagane i handžare od domaćih, ili sa Istoka importovanih vrsta čelika, od kojih su naročito bile cijenjene demiskinje ili kara-horosanske vrste. Dugi noževijatagani tipično su oružje osmanskih Turaka za sječu i bod, koje je u Evropu stiglo sa njihovom najezdom. Nazivali su ih „yatagan bicagi”, što u prevodu znači nož koji leži za pojasom. Oni su dugi i zakrivljeni sa ojačanim sječivom i oštrim samo sa jedne strane, dužine između 60 i 75 cm. Klasikacija jatagana izvršena je prema obliku sječiva na krivce i pravce; prema vrsti drške na crnosapce, bjelosapce i sa mjedenim drškama, kao i na osnovu ukrašavanja: sa baroknom ornamentikom. Obično su ih nosili janjičari, ali i spahije prilikom jurišnih napada. Kao hladno oružje koristili su se u rasutom stroju, kako za odbranu, tako i za napad pri jurišu. Osim za sječu, služili su za ubadanje. Zbog specičnog oblika sječiva, koje je lučno povijeno u dva različita pravca, snaga jatagana leži pri vrhu prilikom ubadanja, dok se prilikom sječenja lako zabada u tijelo. Najpoznatiji bosanski zanatski centar za proizvodnju jatagana već u XVI vijeku bila je Foča, u kojoj su, kao i u Sarajev u, postojala dva jaka esnafa nožara. Od ostalih bosanskih gradova poproizvodnji noževa isticali suse: Bugojno, GornjiVakuf i Livno. Svi dijelovi jatagana (drška, sječivo, parazvana, hašerma i korice), isti su od postanka jatagana u XII do prestanka proizvodnje u XIX vijeku. Na oštricamaovog oružja česti su epigrafski natpisi na arapskom jeziku. To su uglavnom citati izKurana, jer se vjerovalo da kuranske izreke uz pomoć Božju, donose pobjedu nad neprijateljem. Uz ove tekstove, na sječivima jatagana obično se nalaze imena majstora, vlasnika i godina izrade. Od ukupno 74 noža iz osmansko-turskog perioda, Muzej Republike Srpske posjeduje:

162

Sažetak

64 duga noža-jatagana (crnosapce, bjelosapce i sa mjedenim drškama), jedan kavkaski kinđal, jedan lovački nož, 4 bajoneta i 4 ukrasna noža manjih dimenzija. Nekoliko je vrsta osmanskih kopalja: temre (tur. demir, željezo), bitevija (arap. bitevi, ravan, pljosnat, bez bridova), džida (tur. džida, tanko i dugo), džilit ili hišt, mizdrak (arap. mizdrak, jabuka, koplje), kostanjevo (koštunica ili kostajnica). Najpoznatije koplje mizdrak razlikuje se od običnog koplja, jer bodež ima tri do četiri brida, a pri dnu tulca je uglavnom jedna, ili dvije jabuke. Sve do dolaska Austrougarske mizdracima su bili naoružani čitavi odredi turskog konjaništva. Od 18 kopalja, koliko ih Muzej Republike Srpske posjeduje iz osmansko-turskog perioda, pored jedne glefe, jednog opsadnog koplja i helebarde iz XVI vijeka, sva ostala (15) su turski mizdraci i potiču iz XVII-XIX vijeka. Mlat se sastoji od željezne ili drvene kugle, okovane željeznim ili konjskim ekserima, koja je pričvršćena kratkim lancem za drvenu dršku. Salme su male kugle od olova, željeza, mjedi (tuča) na lancu ili kaišu sa većom petljom, koja je na vrhu dovoljno široka za proticanje šake. Razlikuje se od mlata po tome što nema dršku. Muzej Republike Srpske posjeduje u svojoj zbirci po jedan primjerak mlata i salme. Prodor Turaka na Balkan uveo je u modu buzdovane, koji su se kod nas koristili u srednjem vijeku pod imenom budža, bat, palica, kijača, kij i kijac. U jednom dubrovačkom dokumentu iz 1443. buzdovan se pominje kao izrazito tursko oružje: „uno basdochan turchescho”. Od XVI vijeka glavice buzdovana su veće i teže, a broj pera povećava se čak na dvadeset. U naredna dva vijeka glavice manjeg obima češće se izrađuju od bronze, a urezi pera dosta su plići. Turski vojnici rado su nosili buzdovane. Njima su bile naoružane cijele čete turske vojske. Pera osmanskih buzdovana u periodu novog vijeka zaobljena su i trouglasta, sa šest, deset, dvanaest i dvadeset pera, pa su im glavice veće i masivnije. Za razliku od z apadne Evrope, u kojoj su pojavom ručnog vatrenog oružja polovinom XVI vijeka buzdovani napušteni, u Bosni su se zadržali u upotrebi sve do XIX vijeka. Svih deset novov jekovnih buzdovana iz Muzeja Republike Srpske osmansko-turske su provenijencije i potiču iz XVI-XVII vijeka, devet je pernatih i jedan oble glave. Bojna sjekira je nastarije hladno oružje za blisku borbu. Od druge polovine XVI vijeka sječivo, koje je zakošeno prema sjekirištu, i drška bojnih sjekira često su ukrašavani inkrustacijom mesinga, srebra i zlata. Kod nas u to vrijeme najčešće u upotrebi bila je jednosječna turska bojna sjekira balta, ukrašavana srebrom i zlatom, korištena sve do XVIII vijeka. Obašivene u kožu, nošene su o unkašu na sedlu. Muzej Republike Srpske posjeduje pet osmansko-turskih sjekira: bradvu i četiri balte. Turska riječ za ratno kladivo ili bojni čekić je nadžak, čiji su osnovni dijelovi kljun, ušica i hrbat, koji je proširen u masivnu pločicu. Osmanski nadžaci, čije su glavice obično tauširane srebrenom žicom bogato su ornamentisani. Muzej Republike Srpske posjeduje četiri nadžaka i svi su osmanske provinijencije. Odbrambena oprema muslimanskog ratnika redovno je sadržavala konični šljem sa piramidalnim vrškom, pokretnim štitnikom za nos i sa branikom zatiljka, kao i mali okrugli čelični štit. U ranom osmanskom periodu štit se držao u lijevoj ruci, a


163

nosio se na ramenu i na leđima. Štitovi su se pravili od kože ili jakog metala, kao i od smokovine, obložene kožom. Bilo je četiri vrste štitova: ters, mednje, hadžfe i sipar. Štit u Muzeju Republike Srpske pripada sipar vrsti. Od šljemova Muzej posjeduje jedan iz XVII vijeka i jedan austrijski iz XIX vijeka. Oružje i vojna oprema najvećim dijelom prispjeli su u Muzej Vrbaske banovine (danas Muzej Republike Srpske) ličnim angažmanom prvog direktora Špire Bocarića. Početkom tridesetih godina prošlog vijeka Muzej je u relativno kratkom vremenu na različite načine prikupio raznovrsno hladno oružje iz osmansko-turskog perioda: mačeve, sablje, buzdovane, duge noževe-jatagane, handžare, pale, sjekire-balte, koplja, ratna kladiva-nadžake, najviše zaslugom ljubitelja starina i starinskog oružja: dr Stanka Sielskog iz Bihaća, Stjepana Matijevića iz Banjaluke, Hinka Lederera i Leona Kajzera iz Zagreba. Hladno oružje iz Muzeja Republike Srpske poslije Drugog svjetskog rata, zajedno sa ostalim vrstama oružja i vojne opreme, izlagano je samo dva puta. Ivanka Bilić izlagala je oružje prvi put kao izdvojenu zbirku, da bi sličnu izložbu dvadesetak godina kasnije realizovao Drago Trninić. Moja zamisao, kao autora, je da se studijski obradi kompletna zbirka oružja i vojne opreme iz osmansko-turskog perioda (prvo hladno, a zatim i vatreno), a potom, u bližoj perspektivi, jedinstveno izloži na tematski uređenoj izložbi posvećenoj oružju i vojnoj opremi osmanskih Turaka.

Summary

164

Bratislav Teinović, historian, curator Museum of the Republic of Srpska 78000 Banja Luka, Republic of Srpska, BiH [email protected]

SUMMARY As an object used in battle, a product of intelligence and imagination, historical weapons above all illustrate the development of material culture and progress of war techniques. Being a part of common cultural heritage, weapons are also an expression of the time they were created in. Historical weapons make part of history collections from the time the rst museum has been established. These collections and the precious documents they keep, tell about important war conicts that happened in the past. There is a substantial documentary value of the historical weapons, providing information on the utilitarian v alue, as well as valuable data on the materials, time of srcin, decorations, author or workshop and the owner’s personality. The Ottomans left plenty of old arms in Bosnia and Herzegovina, buried under ground, sheltered in the fortied cannon foundries (tophana), warehouses, towers or left in individual possession. Conscated weapons that was not suitable for further use was sent to the National Museum in Zagreb, by the special order of the new principal, General Josip Filipović in 1878. Only few pieces remained in private property and in then newly found National Museum in Sarajevo. The Ottoman Turks, being conquerors, never really separated from their weapons. It made part of their costume. Weapons and dierent types of military equipment were especially revered in the time of «warrior sultans» and 15th and 16th century expansion of the Empire. Ottoman Turks came to conquer the Balkans wearing edged weapons, greatly improved in terms of technical and tactical features. The weapons craft in Bosnia was developed to the extent it became the supporting arm of the mercenary sustained central authority. The basic to ols of Empire’s survival in its most far western province of Bosnia were the weapons. In time, Bosnia became one of the leading manufacturers and exporters of edged weapons. Constant war campaigns required from local Muslim population to be always prepared to take up arms and this atmosphere of never ceasing


165

need for weapons helped boost the weapon making craft. Bosnian weapon making centers of the Ottoman time have primarily been delivering the most widely spread edged weapons of the Bosnian provincial army: yatagans, knives and sabers. With the arrival of the Ottomans, weapon making craft began to develop in Fojnica, Foča and Sarajevo, the towns with abundant sources of raw material. Due to increasing military and political demand, the weapon production started in Mostar, Travnik and Trebinje. Weapons were highly regarded in Bosnia and Herzegovina, as everywhere throughout the Ottoman Empire, especially when adorned with silver, gold, semiprecious and precious stones, enamel or other applications. From 1463, when Bosnia was conquered, until 1878 and Austrian-Hungarian occupation, the Ottomans used more or less the same types of weapon: bow and arrows, swords, sabers, long knives – yatagans and palas, maces and ails, hammers, ghting axes – baltas, spears, shields and helmets. In the beginning of the 15th century, Ottoman soldiers were armed with sabers, spears, maces, small shields and light armors. Many European travel literature authors, writing about the 16th century Janissaries (jeni çeri in Turkish, meaning a new soldier) describe them as being rather simply armed. Being the infantry archers, they wore bows and quivers with arrows, spears, halberds, maces, axes, swords, curved wide sabers, long knives – yatagans, long daggers - hancers, while shields were worn for defense. In the classical period of the Ottoman Empire, Spahis (sipāhi or sipāh in Persian, meaning cavalry) wearing old types of cold steels, made the major part of the Ottoman Empire. They went to war riding ne horses and wearing sabers, spears, arrows, helmets and armors. Members of other military units in Bosnia wore the same or similar weapons throughout the Ottoman rule. In the beginning of the 19th century, as their order was about to be disbanded, personal weapons of Bosnian Janissaries were a knife - yata gan, a saber, a spear, and an axe. Defenders of the town forts wore only sabers. According to the register of Bosnian towns-fortresses in 1830s, soldiers on watch were armed with bow and arrows, spears, sabers and knives. The collection of Ottoman-Turkish edged and blunt weapons consists of 141 pieces, including: 2 swords, 2 sabers, 74 knives, 18 spears, 1 salma, 1 ail, 10 maces, 6 axes, 4 Turkish battle-axes (nacak), 2 helmets and 1 shield. There are only two swords from the Turkish period kept in the Museum of the Republic of Srpska (single-edged European cavalry short sword and a schiavona, the sword of the 17th century Dalmatian rebels). Both swords srcinate from the Western Europe and, as such, they are probably the spoils of war obtained by the Turks after the war against Austria and Venice. Saber, with the bow and arrows (Museum of the Republic of Srpska does not have bows and arrows in its colle ctions), was a “holy weapon” of Ottoman Turks. The basic characteristics of Ottoman-Turkish sabers are more or less curved blade with a aring tip (yalman) and at hilt. Between the 15th and 17th century, members of all the Balkan peoples used curved Ottoman-Turkish sabers (ensis turchus sive sabia). Local weapon makers started to make this weapon in Bosnia in the mid 14 00s. In a document from 1477, saber street (Suki-sejjan) in Sarajevo is mentioned. Based on the shape of the pommel, we can distinguish two types

166

Summary

of sabers that remained in use for the longest period. Carabella, with a pommel shaped as a stylized bird’s head was a typical personal weapon of Turkish-Ottoman Spahis in the 17th and 18th century. The other saber, characteristic of the period from the 18th to the second half of the 19th century, is recognizable by its bulb-like bent head. The sabers like kilij, shamshir and the so-called, Mameluke sabers dier in the shape of the blade. Kilij has one-edged blade, straight up to the middle part at which point it curves into two edges. Shamshir is of Persian srcin (15th to 16th century) and it has rarely been produced on Bosnian territory. Its basic characteristic is a great curve, which is the reason this sabers is also called the Tail of the Lion. Unlike kilij, shamshir narrows in the part of the blade closest to the tip. Saber pommels are most commonly made of ivory, wood, horn and somewhat rarer, of walrus’s bones imported from Constantinople via Scandinavia. Unlike other Turkish soldiers wearing sabers hanging from their shoulder, Bosnian soldiers apparently kept the medieval tradition of carrying sabers attached on their belts. Until Omer pasha Latas introduced reforms in Bosnia in 1851, the saber was worn hanging on the shoulder on the red o r green silk and woolen cords. Saber is a commonly seen ornament on Muslim tombstones and the most commonly used edged weapon, especially in the areas around the saber making workshops. The Museum keeps 23 sabers from the Early modern period, 21 of them being Ottoman-Turkish and 2 Austrian. Knife making was one of the most important crafts during the most prosperous period of the Ottoman Empire. Bosnian knife makers made highly appreciated yatagans and hancers from locally produced or imported from oriental territories sorts of steel, like Damascus and dark steel from Horosan. Long knives-yatagans are typical Otto man-Turkish edged weapon, arriving to Europe with the Ottoman invasion. These knives were called yatagan bicagi, which means “the knife carried on a belt.” They are 60 to 75 cm long, with curved single-edged blades. The classication of yatagans has been done in regard to the blade shape (curved or straight), type of pommel (the material the pommel is made of, wood, horn, ivory, bone or brass, giving it dark or light color) and ornaments (baroque style). They were usually worn by Janissaries, while Spahis took them to onslaughts. Soldiers dispersed in battle used them for both defense and attack, to cut and to stab. The specic shape of its blade curved forward and backwards, made yatagan a powerful tool for stabbing, while its blade pierced the ash easily. Foča became the best known yatagan producing center in Bosnia already in the 16th century, with two very powerful knife making guilds. Other well developed knife making centers in Bosnia were Bugojno, Gornji Vakuf and Livno. Parts of yatagan: hilt, blade, leaf-shaped part of the blade (parazvana), joint (hašerma) and scabbards have not change since the 12th century when the rst yatagans were made until the 19th century when the production ceased. The yatagan blades are often decorated with inscriptions in Arabic, mostly Kur’an verses, as it was a common belief that these sayings would bring the bearer of the weapon help from God in victory o ver its enemy. Beside these lines, name of the yatagan maker was often engraved on the blade, with the name of the weapon owner and the year of


167

production. Out of 74 Ottoman Turkish knives in the Museum, 64 pieces are long knives - yatagans (with pommels made of ivory or other bones, pommels of horn or wood and those with brass pommels), 1 Caucasian khanjali, 1 hunting knife, 4 bayonets and 4 small decorative knives. There are several types of Ottoman spears: temre (demir in Turkish, meaning iron), bitevija (bitevi in Arabic, meaning at), džida (džida in Turkish, meaning slim and long), džilit or hišt, mizdrak (mizdrak in Arabic, meaning apple, spear), kostanjevo (koštunica or kostajnica). The best known type of spear, mizdrak, diers from the ordinary spear in its three to four edges on the blade. Turkish cavalrymen wore mizdraks until the start of Austrian-Hungarian rule. The Museum’s 18 spears of the Ottoman times include a glaive, a siege spear and a halberd from the 16th century and 15 Turkish mizdraks from the 17th to 19th century. The mace consists of an iron or wooden head with iron or horseshoe nails, attached to a wooden handle with a short chain. Salma is a small ball made of lead, iron or brass, attached to a chain or strap with a large knot, large enough to pull a hand through its upper part. It is dierent from the mace because it does not have a handle. The Museum of the Republic of Srpska has one mace and a salma in the collection. Turkish breakthrough brought mace to the Balkans. In the Middle Ages, it was known in this territory as budža, bat, palica, kijača, kij and kijac. A document from Dubrovnik dated in 1443 mentions maces as a typical Turkish weapon: uno basdochan turchescho. In the 16th century, mace heads became bigger and heavier and the number of anges reached 20. In the next two centuries, heads became smaller and they are made of bronze with shallow anges. Maces were the regular weapon of Turkish army units. In the modern period, anges were shaped as a triangle with rounded tips. The head was thus large and massive, with 6, 10, 12 or 20 anges. Unlike situation in the Western Europe, where rearms made maces obsolete, in Bosnia they were used until the 19th century. All 10 mo dern age maces in Museum’s collection are Ottoman-Turkish from the period of the 16th to 17th century. There are 9 maces with anges and 1 with a round head. Battle axe is the oldest type of close combat edged weapon. In the mid 16th century, the axe blade, tilted towards the helve, and the handle were often incrusted with brass, silver and gold. At that time on this territory, the most often used weapon was single edged Turkish battle axe balta, inlaid with silver and gold. Balta axe was used until the 18th century. Leather braided, it was worn hanging on the saddle. The Museum of the Republic of Srpska has ve Ottoman-Turkish axes: an adze and four balta axes. The term for the battle hammer in Turkish is nacak, the parts of which are tip, blunt end and crest extending to a massive plate. Ottoman nacaks have been lavishly ornamented with inlaid silver wire. The Museum of the Republic of Srpska has four nacaks and they are all of Ottoman srcin. Muslim warrior’s defense gear was usually made of a conical helmet with a pyramidal top, sliding nose shield and nape shield and a small round steel shield. In the early Ottoman times, the shield was held with the left arm and worn on the shoul-

168

Summary

der and the back. The shields were made of skin or hard metal, or leather coated g tree. They used four types of shields: ters, mednje, hadžfe and sipar. The shield kept in the Museum of the Republic of Srpska is of the sipar type. The helmets in the Museum’s collection srcinate from the 17th (one exhibit) and 19th century (one exhibit from Austria). For the most part, weapons and military equipment have arrived to the Museum of Vrbas Banovina (today’s Museum of the Republic of Srpska) thanks to the personal eorts of the Museum’s rst director Špiro Bocarić. During the 1930s, the Museum gathered various pieces of edged and blunt Ottoman weapons in a relatively short time, including: swords, sabers, maces, long knives – yatagans, dirks, palas, balta axes, spears and battle hammers, arriving to the Museum mostly as donations of doctor Stanko Sielski from Bihać, Stjepan Matijević from Banja Luka, Hinko Lederer and Leon Kajzer from Zagreb. Cold steels kept in the Museum of the Republic of Srpska, as well as other types of arms and military equipment have been displayed only twice since the WWII. Ivanka Bilić was the rst to display weapons as a separate collection and Drago Trninić was the author of a similar exhibition some 20 years after. As the author, my idea was to carry out the study of the complete collection of the Ottoman-Turkish weapons and military equipment (this time it is edged and blunt weapons and the re arms study would follow) that would be followed by an exhibition of arms and military equipment of the Ottoman Turks.


169


170

Bratislav Teinović, historien, conservateur Musée de la République Serbe 78 000 Banja Luka, République Serbe / Bosnie et Herzégovine [email protected]

RÉSUMÉ Comme outil de combat, une création de l’intelligence et de l’imagination, les armes historiques illustrent avant tout le développement de la culture matérielle et le progrès de la technique martiale, et ensuite, comme l’expression de l’héritage culturelle collectif, elles représentent l’expression du temps dans lequel elles généraient. Les armes historiques font partie des collections historiques des musées depuis tout le début des muséums. Ces collections sont utilisées comme documents précieux pour présenter les importants combats de guerres dans le passé. La valeur documentaire des armes historiques est considérable de telle sorte qu’elles nous informent non seulement de leur utilité mais nous donnent de précieux renseignements sur le matériau utilisé pour leur fabrication, l’époque de leur création, les ornements, le concepteur, l’usine de fabrication ou sur la personnalité de leur propriétaire. En Bosnie et Herzégovine après la période ottomane, beaucoup d’armes anciennes sont restées enfuies sous la terre, entreposées dans les fortications à canons, les entrepôts militaires, les tours fortiés, ainsi qu’à la possession des individus. Une majeure partie d’armes consquées qui n’ont pas pu être réutilisées sont transférées au Musée Populaire de Zagreb (Narodni Muzej), après un ordre spécial du nouvel administrateur, le général Josip Filipović. Les Turcs ottomans, un peuple envahisseur, ne se séparaient pas de leurs armes qui faisaient partie de leur costume. C’est surtout pendant le XV et le XVI siècle, durant l’expansion de l’Empire ottoman et le temps des « sultans guerriers », que la plus grande importance a été donnée aux armes et équipements militaires. Pendant l’invasion des Balkans, les Ottomans se sont servis d’armes blanches déjà perfectionnées du point de vue technique et tactique. Avec le temps, l’artisanat d’armes en Bosnie s’est tant développé qu’il est devenu un des éléments leviers du gouvernement central qui reposait sur le mercenariat. Les

171

armes sont devenues indispensables à la survie des ottomans, surtout en Bosnie, la province de l’Empire ottoman située le plus à l’Occident. Ainsi, la Bosnie est devenue un des plus grands producteurs et exportateurs d’armes blanches de l’époque. Des opérations militaires en continu sollicitaient une disposition militaire constante du peuple musulman local, alors qu’une demande immense d’armes a crée un climat favorable à l’essor de l’artisanat d’armes. En Bosnie ottomane les centres d’armements ont été orientés vers la fabrication des yatagans, sabres et poignards, qui ont été les armes blanches les plus typiques de l’armée provinciale. Suite à la conquête ottomane de la Bosnie, l’armurerie a continué de se développer à Fojnica, Foča et Sarajevo, là où les matières premières adéquates existaient déjà. Ensuite, à l’occasion de nouveaux besoins militaro-politiques, la confection d’armes s’est développée à Mostar, Travnik et Trebinje. En Bosnie et partout dans le monde ottoman, les armes blanches ont été appréciées davantage si elles étaient décorées avec de l’argent, de l’or, des pierres nes et précieuses, des gravures émaillées, des placages en or, en argent ou autres. Depuis l’invasion ottomane en 1463 jusqu’à l’occupation austro-hongroise en 1878 de la Bosnie, les Ottomans ont conservé les mêmes armes dans leur arsenal militaire : les arcs et èches, les épées, les sabres, les poignards longs – les yatagans et cimeterres, les masses d’armes et matraques, les éaux d’armes et marteaux d’armes, les haches de bataille, les haches d’armes, les lances, les armures, les casques. Au début du XV siècle, les soldat s ottomans ont été généralement armés des sabres, lances, masses d’armes et matraques, petites armures et lances légères. Au XVI siècle, presque tous les auteurs des récits de voyage qui écrivaient au sujet des janissaires {(turc yenīčerī , nouvelle (yeñi ) troupe (čerī)}les ont décrits équipés d’armes très simples. Les tirailleurs portaient des arcs et bourses avec des èches, lances, hallebardes, matraques, haches d’armes, épées, larges sabres courbées, les poignards longs de type yatagans, kandjars, ainsi que d’armures pour la défense. Pendant la période classique de l’Empire ottoman, les spahis (spachi, spaqui « cavalier de l’armée ottomane »; persan sipāhī « cavalier, soldat », dér. de sipāh « armée »), équipés d’armes blanches archaïques, formaient le gros de l’armée ottomane. Les spahis partaient à la guerre à de bons chevaux, armés de sabres, lances, èches, casques sur la tête et armures sur le dos. D’autres formations militaires portaient les mêmes ou similaires armes pendant tout le règne ottoman. Au début du XIX siècle, et avant la résiliation même de leur ordre, l’armement personnel des janissaires de Bosnie a été constitué de yatagans, sabres, lances et haches, alors que les gardes de cités fortiées n’ont été armés que de sabres. Selon le recensement dans les cités fortiées, dans les années 30 du XIX siècle en Bosnie, les garnisons de cités ont été armées d’arcs et de èches, de lances, de sabres et de poignards. La collection d’armes blanches de la période ottomane du Musée compte 141 exemplaires dont 2 épées, 23 sabres, 74 poignards, 18 lances, une massue, un éau d’armes, 10 masses d’armes, 5 haches, 4 haches d’armes, 2 casques et une armure. Au Musée de la République Serbe il y a seulement 2 épées ( l’épée à une lame tranchante d’écurie européenne et des rebelles Dalmates « uskoks » de Schiavone du XVII siècle), les deux d’srcine européenne et butins de guerre des Turques dans la guerre

172

Résumé

contre l’Autriche et la Venise. Le sabre, avec l’arc et les èches (le Musée ne possède pas d’exemplaires de ces deux armes) était « arme sainte » des Ottomans. La lame plus ou moins recourbée avec une pointe à deux tranchants était la caractéristique principale du sabre ottoman. Du XV au XVII siècle, tous les peuples des Balkans ont utilisé les sabres courbés ottomans«ensis ( turchus sive sabia»). En Bosnie, la fabrication de cette arme a commencé au milieu du XV siècle. Un document de 1477 fait mention du marché de sabres à Sarajevo (« Suki-sejjan »). Selon la forme du manche, deux types de sabre se distinguent et sont restés le plus longtemps en usage. Le sabre karabela c(arabella), dont le manche a été stylisé en forme de tête d’oiseau, faisait partie de l’armement personnel des spahis au XVII et au XVIII siècles. Un autre type de sabre caractéristique pour la période du XVIII siècle jusqu’à la moitié du XIX siècle se remarquait par un bulbe massif et courbé sur le manche. Les sabres de type shamshir, mameluke ou kilij (kılıç) sont classés selon la forme de leurs lames. La lame du sabrekilij a un tranchant jusqu’à sa mi-longueur d’où sa forme se recourbe et continue à deux tranchants vers la pointe. Le sabreshamshir est d’srcine persane (XV-XVI siècle) et n’a pratiquement pas été fabriqué par les usines locales. Sa caractéristique principale est l’importante courbure vers la pointe pour laquelle l’on l’appelle « queue de lion ». Contrairement au sabrekilij, le sabre shamshir rétrécit rudement dans le dernier tiers de sa longueur vers la pointe. Les manches de sabres ont été habituellement fabriqués de l’ivoire d’éléphant, du bois, de la corne, et moins souvent de l’ivoire de morse importé à Ist anbul de la péninsule Scandinave ( la Scandinavie). Les soldats bosniaques de l’armée turque attachaient leurs sabres à la ceinture selon une tradition médiévale, alors que d’autres soldats de l’armée turque les portaient strictement à épaule. Jusqu’aux reformes apportées en 1851 par Omer pacha Latas, le sabre a été porté à l’épaule en Bosnie, accroché avec une corde de soie ou de laine de couleur rouge ou verte, descendant jusqu’aux cuisses. Plus régulièrement que d’autres armes blanches, les sabres ornaient les pierres tombales des cimetières musulmans, surtout dans les régions proches des centres de leur fabrication. Dans la collection du Musée de la République Serbe il y a 23 sabres de la période de l’Époque moderne dont 21 sabres ottomans, un sabre autrichien et un sabre hongrois. La coutellerie a été un des plus importants métiers durant le temps de la prospérité de l’Empire ottoman. En Bosnie, les couteliers fabriquaient les très appréciés yatagans et kandjars dont les lames étaient d’aciers d’srcine locale ou d’aciers orientaux importés dont l’acier de Damas et l’acier « noir » de Horasan étaient très appréciés. Les poignards yatagans sont les armes typiques ottomanes conçues pour trancher et donner des coups. Ils sont introduits en Europe avec l’invasion ottomane. Le nom turc «yatağan - bıçağı » désignait le poignard qui est porté à la ceinture. Les yatagans sont longs de 60 à 75 centimètres, avec une lame recourbée et le tranchant renforcé et aiguisé d’un seul côté. Les yatagans sont classiés selon la forme de leurs lames (droits et recourbés), la couleur de leurs manches (noir, blanc et ambré) et le type d’ornements appliqués (style baroque). Les janissaires et spahis utilisaient les yatagans pour l’attaque. En ordre dispersé, les yatagans ont été utilisés comme


173

armes de défense et d’assaut. La forme spécique de leur lame, recourbée dans deux sens diérents, confère aux yatagans une force particulière près de la pointe au moment du coup. Au XVI siècle déjà, Foča a été le plus connu centre de fabrication des yatagans avec deux forts regroupements de couteliers, comme à Sarajevo d’ailleurs. D’autres centres importants de coutellerie ont été Bugojno, Gornji Vakuf et Livno. Toutes les parties de yatagans (le manche, la lame, l’ornement sur la lame «parazvana», la partie entre la lame et le manche « hasherma » et l’étui) sont similaires depuis le tout début de leur fabrication au X II siècle jusqu’à la n de leur fabrication au XIX siècle. Les inscriptions épigraphiques en arabe sont souvent aperçues sur les lames de ces armes. Ce sont habituellement les citations des versets du Coran qui, selon la croyance, avec l’aide de Dieu, octroyaient la victoire à son possesseur. Cependant, d’autres inscriptions comme le nom du fabricant, le nom du propriétaire et l’année de fabrication pouvaient se retrouver sur les lames de yatagans. Sur un total de 74 poignards de la période ottomane, le Musée de la République Serbe dispose de 64 yatagans, un poignardkindjal (kandgiar) d’srcine caucasienne, un poignard de chasse, 4 baïonnettes et 4 poignards ornementés de plus petites dimensions. Il y a quelques types de lances ottomanes:temre (turc demir - acier,),bitevija (arabe bitevi – plat, lisse), dzida (n et long en turc), dzilit ou hist, mizdrak (arabe mizdrak – une lance). La lance de type mizdrak se remarque par ces trois à quatre tranchants sur la pointe. Jusqu’à l’invasion des Austro-hongrois tous les contingents de la cavalerie turque ont été armés de mizdrak. Des 18 lances ottomanes dont dispose le Musée les 15 sont du typemizdrak datant de la période entre le XVII et le XIX siècle. Une lance de type glaive, une lance de type « siège » et une hallebarde datent du XVI siècle. Un éau d’armes est constitué d’une sphère en bois ou en métal, renforcée d’une armature de clous en fer ou de clous du fer à cheval, et xée avec une courte chaîne sur un manche de bois. Les massues sont constituées d’une plus petite sphère en plomb, en fer, ou en laiton, accrochées sur une chaîne ou une courroie se terminant avec une boucle permettant au guerrier d’y passer sa main. Contrairement à des éaux d’armes les massues sont dépourvues du manche. Dans sa collection, le Musée de la République Serbe dispose d’un exemplaire de éau d’armes et d’un exemplaire de massue. Les masses d’armes sont introduites dans les Balkans avec l’invasion des Turcs. Au Moyen Âge les masses d’armes ont été connues sous diérents noms :budža, bat, palica, kijača, kij et kijac. Dans un document de la République de Dubrovnik de 1443 les masses d’armes sont notées comme les armes typiques turques : «uno basdochan turchescho ». À partir du XVI siècle, les sphères sur les masses d’armes sont fabriquées de plus en plus grosses et lourdes, alors que le nombre de piques est augmenté jusqu’à 20. Pendant les 2 siècles suivants, les sphères ont été de plus petites dimensions, le plus souvent fabriquées de bronze, avec les entailles de piques plus nes. Les masses d’armes sont les armes habituelles des troupes de l’armée turque et les soldats turcs les portaient de leur bon gré. Les piques de masses d’armes ottomanes de l’Époque moderne sont arrondies et triangulaires, au nombre de six, dix, douze et vingt, avec les sphères de taille et de masse plus importantes. Contrairement à des masses d’armes de l’Europe occidentale,

174

Résumé

lesquelles sont abandonnées avec la fabrication des a rmes à feu à la première moitié du XVI siècle, l’usage des masses d’armes est maintenu jusqu’au XIX siècle en Bosnie. Toutes les 10 masses d’armes de l’Époque moderne conservées au Musée de la République Serbe sont d’srcine ottomane turque datant de la période entre XVI et XVII siècles. De ce nombre, les neuf masses d’armes ont les sphères avec les piques alors qu’une masse d’armes est avec une sphère lisse. La plus vieille arme blanche utilisée aux combats de proximité est la hache d’armes. Depuis la deuxième moitié du XVI siècle, le tranchant recourbé vers le manche ainsi que le manche ont souvent été incrustés de laments de laiton, d’argent et d’or. La hache d’armes à un tranchant de type balta a été l e plus souvent utilisée dans les Balkans à cette époque. Agrémentée de laments d’argent et d’or la hache balta a été utilisée jusqu’à la n du XVIII siècle. Elle était portée ensachée de cuire et accrochée au pommeau de la selle. Cinq haches d’armes ottomanes turques dont une de typebradva et quatre de type balta sont conservées au Musée de la République Serbe. Le mot turcnadzak désignait le marteau d’armes. Les parties composantes de nadzak sont une tête massive, un bec et une pointe dans le prolongement du manche. Les marteaux d’armes ottomanes de type nadzak, avec les têtes incrustés de laments d’argent, ont été généreusement ornementés. Le Musée de la République Serbe possède 4 marteaux d’armes de type nadzak, tous d’srcine ottomane turque. Les équipements de défense du guerrier musulman étaient généralement composés d’un casque conique muni d’une pointe en forme pyramidale, un blindage mobile pour le nez, une armure pour la nuque, ainsi que d’un petit bouclier rond en acier. Pendant la période ottomane initiale, le bouclier était porté à la main gauche, à l’épaule et sur le dos. Les boucliers ont été fabriqués de cuir et de métal solide, ainsi que de bois de guier enveloppé de cuir. Il y avait quatre types de bouclier ters, : mednje, hadžfe et sipar. Le bouclier gardé au Мusée de la République Serbe est de type sipar. Le Musée possède deux casques: un casque du XVII siècle et un autre d’srcine autrichienne du XIX siècle. Pour la plupart, les armes et équipements militaires collectionnés au Musée de la Banovine de Vrbas Muzej ( Vrbaske Banovine), aujourd’hui le Musée de la République Serbe, sont parvenus grâce à l’engagement personnel de son premier directeur M. Špiro Bocarić. Au début des 1830, en une période de temps relativement courte et de façons diverses, le Musée a collectionné des armes blanches ottomanes de nature hétérogène : des épées, des sabres, des masses d’armes, les poignards longs - yatagans, ka ndjars et cimeterres, les hache d’armes de type balte, des lances, les éaux d’armes de typenadzak. Ce gain a été possible surtout grâce aux amateurs d’antiquités et d’armes antiques Dr Stanko Sielski de Bihac, M. Stjepan Matijević de Banja Luka, M. Hinko Lederer et M. Leon Kajzer de Zagreb. Les armes blanches du Musée de la République Serbe, avec d’autres variétés d’armes et d’équipement militaire, n’ont été exposées qu’une seule fois après la Seconde Guerre Mondiale. Mme Ivanka Bilić a organisé la première exposition d’armes d’une collection séparée, alors qu’une vingtaine d’années après M. Drago Trninić a réalisé une exposition semblable.


Mon projet consiste en une étude de la collection complète d’armes et d’équipements militaires de la période ottomane (comprenant d’abord les armes blanches, et après les armes à feu) qui fera l’objet, dans une perspective rapprochée, d’une exposition thématique intégrale dédiée aux armes et équipements militaires des Ottomans.

175

176


177

РЈЕЧНИК МАЊЕ ПОЗНАТИХ РИЈЕЧИ И ТУРЦИЗАМА

178

а м а з и ц р у т и и ч е ј и р

х и т а н з о п е њ а м к и н ч е ј Р

ХЛАД ОГГ ХЛАДНООРУЖЈЕ НООРУЖЈЕ ИЗ ИЗ ОСМАНСКО-ТУРСК ОСМАНСКО-ТУРСКО ПЕРИОД МУЗЕЈУРЕПУБЛИКЕСРПСКЕ ПЕРИОДАУ А УМУЗЕЈУ РЕПУБЛИКЕСРПСКЕ

179

(Х)АМАЈЛИЈА (арап.) представља запис завијен у платно или у кожу, обично у облику троугла који се носи на ВАКУФ(арап.) је муслиманска задужбина, односно имовина чији су приходи завјештани за одржавање разних мишици руке привезана, објешена на врату, пришивена на одијело. Умјесто записа може се завити и нека друга вјерских или просвјетних установа или за добротворне сврхе. Настајали одрицањем владара или приватних стварчица која, по народном вјеровању, штити од урока, болести и других несрећа. лица, обично су ослобaђани државних даџбина и намета. АГА (тур.) је газда, добростојећи грађанин, првак, господар, велепосједник; титула турских официра плаћеничке ВЕЗИР (арап.) представља министра или члана царске владе, а од XVII вијека ову титулу носе и намјесници војске. покрајина. АЈЕТ (арап.) је реченица из Курана, односно став, ознака, биљег или одломак. ВЕКСИЛОЛОГИЈА (лат.) или заставословље је помоћна историјска наука која се бави проучавањем постанка АКЧА (тур.) је сребрени турски ситан новац, кован од 1328. године (за владе емира Орхана) до краја XVII вијека, и развоја застава кроз историју. а уобичајени европски назив за акчу је аспра или јаспра. ВЕЛИКИ ВЕЗИР (арап.) је први међу везирима и султанов помоћник и заступник у свим државним АЛАЈБЕГ (тур.) је старјешина спахија једног санџака. пословима. АМУЛЕТ (арап.) је предмет или привјесак, који празновјерни људи носе на тијелу као чаробно средство за одбрану ГРАВИРА (фра.) је отисак са слике, урезане или киселинама ујеткане у метал, дрво или линолеум. од разних зала, несрећа, болести. ГРАВИРАЊЕ (фра.) је техника позната у Босни и прије доласка Турака. Најчешћи мотиви на сјечивима хладног АРАБЕСКА (ита.) је типични арапски украсни мотив, састављен од испреплетених геометријских и стилизова них оружја османских Турака су биле арабеске које су гравиране у виду рубних трака или у хоризонталном низу. вегетабилних мотива. ГРАНУЛАЦИЈА (лат.) или кокра је златарска техника украшавања помоћу ситних гранула од племенитих БАКРОРЕЗ (тур.) је графичка техника помоћу које се оштрим удубљивачем урезује цртеж у бакарну плочу, аметала. Дувањем на цијевчицу набацивале су се капљице врелог сребра или злата на глатку површину металног отискивање се врши у машини под јачим притиском. лима. Особито је била популарна у оружарским центрима Метохије (Пећ, Ђаковица), као и у сјеверној Албанији Р БАЛЧАК (тур.) је комплетна дршка на мачевима и сабљама са свим елементима за заштиту шаке. (Скадар). је БАРОК (порт.) је стил европске умјетности од краја XVI до половине XVIII вијека. ДАМАСЦИРАЊЕ (арап.) је спајање челика различите тврдоће понављањем процеса све док се не добије ч н БАШЛУК (тур.) је муслимански надгробни споменик (усправан и истесан камен или дрвена зашиљена даска), и које се послије брусе и компактна маса која се, по хлађењу, нагриза киселином услијед чега се јављају поре к пободен више главе на гробу умрлог. полирају, након чега на површини настају питорескне линије односно дамасти. Техника потиче из Дамаска, а м а БЕГ (тур.) је племић, господин; титула свих турских војника, чиновника или улеме, који су уживали тимаре. преко османских Турака дошла је у Босну гдје су се нарочито истицали фочански мајстори. њ е БЕЗИСТАН (арап.-перс.) је покривени трг, чаршија или затворена тржница, гдје су смјештени дућани са разном ДИВАН(арап-перс.) је султаново вијеће или савјет, а имали су их и велики везири, беглербегови и санџап о увозном и луксузном робом. кбегови. з н БЕНСИЛАХ (перс.-арап.) је кожни појас за ношење оружја (српски народни израз је пашњача или пас). ДОВА(арап.) је молитва богу или благослов. а т и БЕРАТ(арап.) је писани царски декрет, указ, (дозвола или повеља), којим се додјељују звања, одликовања,ЕГЗЕРЦИР (њем.) је војно тренирање (дрил) односно вјежбање (војно). х р привилегије или добра. ЕПИГРАФИЈА (грч.) је помоћна историјска наука која проучава писма на тврдим подлогама (камен, метал, и је БИЧАКЧИЈА (тур.) је ножар, занатлија који је правио и украшавао ножеве. дрво, керамика). ч и ЕСНАФ (арап.) је економска и социјална организација градских занатлија. и т у р ц и з а м а

180



ХЛАД НООРУЖЈЕ НООРУЖЈЕ ИЗ ИЗ ОСМАНСКО-ТУРСК ОСМАНСКО-ТУРСКОГ ОГ ХЛАД ПЕРИОДАУ АУ МУЗЕЈУРЕПУБЛИКЕСРПСКЕ МУЗЕЈУРЕПУБЛИКЕСРПСКЕ ПЕРИОД

181

ЗУЛФИКАР (тур.) представља име сабље коју је пророк Мухамед поклонио халифу Алији, једном од својих НИЈЕЛО (ита.) или сават је гравира у сребру или некој другој ковини и представља систем урезивања украсних насљедника. мотива који се испуњавају мјешавином једнаких дијелова загријаног бакра и олова са четири дијела сумпора, чиме ИНКРУСТАЦИЈА (лат.) је украс утиснут у дрво, кост или камен, обично од седефа или метала (највише сребра). се добијао нијело, глатка црна паста. Ову технику користили су османски Турци и Турци у Да гестану, Туркместану Турски мајстори користили су посебну врсту инкрустације, која се састојала у изради орнамената у металу и на Кавказу. Турци су сават радили на три начина, од којих се највише користио дур сават, једноставан и пљоснат. комбинованом са другим врстама метала и жицом племенитих метала различите дебљине. Код јатагана Други чешћа начин је отисак са одраженим дном, основом и трећи је отисак или сават са орнаментима у шупљинама. техника икрустације се примјењивала тако што се на металну подлогу утискивала танка жица, за шта није НИШАН било (перс.) је надгробни камен на муслиманском гробу. потребно загријавање сјечива. НУМИЗМАТИКА (грч.) је наука која се бави проучавањем старог новца. ЈАЗИЈА(тур.) је писмо, писање или натпис. ОРНАМЕНТ (лат.) је сликовни, графички или скулптурни украс. ЈЕРЛУ (тур.) представља мјесто. ОРНАМЕНТИКА(лат.) је скуп орнамената на неком умјетничком предмету. КАДИЛУК (арап.-перс.) је подручје надлежности кадије, које је обухватало неколико нахија, основних управних ПАДИШАХ (перс.) је владар, султан, цар. јединица у Османском царству. ПАЛЕОГРАФИЈА (грч.) је помоћна историјска наука која се бави настанком и развојем писма. КАМЗА (арап.) је дршка сабље, ножа, ханџара, односно оков око дршке од дрвета или неког другог материјала.ПАНАЂУР (грч.) је исто што и вашар. КАНИЈА (тур.) је футрола или корице у којој се носио мач или сабља, израђен од дрвета, коже или метала и има ПАРАЗВАНА (арап.) је састављач, спојач или спојница и представља листолики дио на сјечивима турских ножева улогу заштите власника од повреда оружјем и оружја од евентуалних оштећења. и јатагана. КИРАСИРИ (фра.) представљају коњицу са пуним оклопима, наоружану са два пиштоља и мачем палашем. ПАША (тур.) је титула највиших турских војника и управних функционера. Р КЛЧЛИЈА (перс.) је сабљар, занатлија који је производи о сабље. ПЕРФОРАЦИЈА (лат.) је пробој. је КОЛАЈНА (ита.) је округла ковна плочица или крст са симболичним натписом или ликом, овјешена о текстилну РОЗЕТА (фра.) је округли орнамент у облику руже. ч н и орнаменти састављени траку, и даје се особама заслужним у знак одликовања. РУМИ СТИЛ(перс.) је селџучки умјетнички стил извођења декорација, у којем доминирају к КОРАЛИ(грч.) су непомичне морске животиње (полипи), по облику слични биљкама. од стилизованих мотив а вегетабилне и зооморфне форме. Најчешће се комбинује са другим мотивима, арабеском м а КУЈУНЏИЈА (тур.) је занатлија који израђује умјетничке предмете од сребра и злата. и флоралним мотивима, као и са геометријским. њ е ЛИВЕЊЕ (срп.) је стара техника по којој се истопљени метал сипао у негатив форме предмета обликованог САП у (тур.) је дршка ножа, сабље, и ли какве алатке. п о пијеску или се пак лив добијен у воску, тако што се међупростор омотача и језгра (одређен за попуну металом) САРАЧ(арап.-перс.) је седлар и занатлија који прави разне предмете од коже. з н претходно испуњавао воском, док се арматура моделирала г лином. САРАЧАНА(арап.-перс.) је посебна собица за држање коњске опреме. а т и МАНУФАКТУРА (лат.) је рукотворство или рукотворина. СЕДЕФ (арап.) је унутрашња страна љуштуре бисерне шкољке и састоји се од бијелих сјајних слојева, а највише је х р МЕРЏАН (тур.) је исто што и корал. служила за украшавање предмета. и је МЕСИНГ (њем.) је легура бакра и цинка. СЕРХАТ (перс.-тур.) представља погранични крај, крајину или границу. ч и МИНДЕРЛУК (тур.) је клупа за сједење (сећија). СИГИЛОГРАФИЈА (лат.) или печатословље је помоћна историјска наукa о старим печатима и печатним и МИНИЈАТУРА(фра.) је нацртан и обојен украс у старим рукописним књигама. отисцима. т у р МЈЕД (срп.) je легура бакра и цинка, а са великим удјелом бакра зове се туч. ц и з а м а

182



ХЛАД ХЛАДНООРУЖЈЕ НООРУЖЈЕ ИЗ ИЗ ОСМАНСКО-ТУРСК ОСМАНСКО-ТУРСКОГ ОГ ПЕРИОД АУ МУЗЕЈУРЕПУБЛИКЕСРПСКЕ

183

СИЛАХ (арап.) је оружје. ФЕРМАН (перс.) је писана заповијест турских владара издавана и овјеравана тугром. СИЛАХДАР (арап.-перс.) је звање службеника-дворанина (код везира или паше) који се бринуо о господаревом ФИЛИГРАН (ита.) представља фини мрежасти рад од сребрене или златне жице, сличан чипки. У Босни за оружју, носио дијелове његовог наоружања и по потреби му га додавао. вријеме турске власти називан је и манастирски рад, јер су овом техником украшаване српскоправославне црквене СРМА (тур.) је сребрени конац који се користи за филигранске радње и за в ез. књиге. Лемљењем тањих или дебљих нити на већ обликованој металној форми предмета, њиховим преплитањем, СРМАЏИЈА (тур.) је мајстор или з анатлија који сребром украшава предмете. постизао се ефектан контраст са сјајном подлогом метала. ТАУШИРАЊЕ (њем.) је поступак или декоративна техника уметања метала у метал (нпр. злата или сребра уФРАЊЕВЦИ (лат.) су мала браћа или минорити, како су себе називали, представљају уствари римокатолички челик), при чему се у изгравиран цртеж на металу дубоко умеће други метал. Жељени мотив прво се урезивао калуђерски ред, који је 1208. основао Фрањо Асишки. Давали су завијет сиромаштву одбацујући сва свјетовна у жлијебове ( на површини 2 мм дебљине) челика, који се у дубини нешто шири. Потом се у жлијебове уметала добра. Издржавали су се понајвише просењем од милостиње вјерника. У Босни су познати још од краја XIII и или пирлитала сребрена или златна фија, жица коју су припремале кујунџије. Слиједило је загријавање сјечива на почетка XIV вијека. благој ватри како би се материјали сјединили, да би се охлађена површина таушираног дијела стругала турпијом, ХАРАМБАША (тур.) је командант над харамијама. премазивала московим тозом и на крају исполирала. Техником тауширања најчешће су рађене разне варијанте ХАШЕРМА (тур.) је спој на дршци ножа. арабески. Рјеђа варијанта ове технике састојала се од утуцавања (батићем) жице у назупчену површину, при чему ХЕРАЛДИКА (грч.) или грбословље је помоћна историјска наука која прoучава постанак и развој грбова у би таква орнаментика остала испупчена. прошлости. ТЕЛАЛ (арап.) је јавни обавијестилац или добошар, извршилац на јавним лицитацијама, гласник који по трговима ХИЏРА(арап.) је пресељење Посланика са првим муслиманима из Меке у Медину (622. године послије Исуса објављује прогласе власти, трговачки посредник, старинар. Христа) и означава по четак Хиџретског календара, према којем муслимани рачунају вријеме. ТИМАР (перс.) је добро у османском феудалном систему, које је уживаоцу доносило годишњу ренту у вриједности ХРБАТ (срп.) или телуће је тупа страна сјечива на једносјеклим мачевима, сабљама,Р ножевима, бодежима и је до 20 000 акчи. јатаганима. ч н ТИМАРНИК (перс.) представља уживаоца феудалног посједа или лена, обично војник који је имао обавезу да као и ХРОНОЛОГИЈА (грч.) је помоћна историјска наука која објашњава вријеме или датуме историјских догађаја и к коњаник, сам или са пратњом иде у рат. историјских докумената. м а ТИМУРЏИЈА (тур.) је жељезар или занатлија који производи предмете од жељеза. ЦИЗЕЛИРАЊЕ (фра.) или искуцавање (калемлук) означава обрађивање умјетничког дјела углатим и облим њ е ТОПХАНА (перс.-тур.) је ливница топова или складиште топова. челичним оруђем, ради добијања глатке површине; заснива се на принципу рељефног искуцавања жељеног п о ТОРДИРАНА ЖИЦА (лат.) је испреплетена жица. орнамента. Овом техником највише су се користиле бичакчије приликом израда окова за металне дијелове з н ТУФЕГЏИЈА (перс.-тур.) је пушкар, занатлија који је правио и поправљао пушке. корица сабљи и јатагана. а т и ЋЕХАЈА (перс.) дословно представља домаћина и издржаваоца породице, газду, настојника, помоћника везира, ЧЕЛЕНКА (тур.) је накит у облику сребрене или златне перјанице, причвршћен на калпаку или чалму, и служила х р беглербегова, санџакбегова, дефтердара. је као турско војно одликовање за посјечену непријатељску главу. и је УЛАН (пољ.) је коњаник наоружан копљем. ШТУЦ(њем.) је кратка пушка. ч и УНКАШ (тур.) представља предњи уздигнути дио седла, који се још назива јабука или облук. и ФАЛЕРИСТИКА (лат.-грч.) је помоћна наука историје која се бави проучавањем ордења, медаља и значки у т у р прошлости. ц и з а м а


184

РЕГИСТАР ВАЖНИЈИХ ИМЕНА БАДОВИНАЦ, Никола (1828-1902) је хрватски финансијски стручњак и политичар у Земаљској управи за Босну и Херцеговину током аустроугарске окупације. БЛАНТ, Хенри (1602-1682) је енглески филозоф и путописац. БОГИШИЋ,Валтазар (1834-1908) је црногорски правник, историчар права и културолог. БУЕ, Ами (1794-1881) је француски геолог, путописац, географ и етнограф. БУЗБЕК, Огије (XVI вијек) је белгијски учењак, дипломата, путописац и политичар. БУРГМАИР, Ханс (1473-1559) је њемачки графичар. ВИТЕЛСБАХ, Алберт (XVI) jе њемачки племић, феудалац и сакупљач старина. ВОБАН, Себастијен ле Претр (1633-1707) је француски маркиз, пројектант, војни инж ењер и писац. ГАЗИ, Хусреф бег (1480-1541) је намјесник у Босни од 1536. до 1541. године. ГРАДАШЧЕВИЋ, Хусејин капетан (1802-1834) познатији као „Змај од Босне” је борац са босанску аутономију у оквиру Османског царства. ДАВИД, Пјер (1772-1846) је француски конзул у Травнику између 1806. и 1813. године. ЕВАНС, Артур (1851-1941) је енглески археолог и путописац. ЖЕФАРОВИЋ, Христифор (1710-1753) је српски сликар, зограф, бакрорезац и калиграф. ЈАНКОВИЋ, Стојан (1635-1687) je вођа котарских и харамбаша далматинских ускока током млетачко-османских ратова у XVII вијеку.

185

ЈЕЛАЧИЋ, Јосип (1801-1859) је хрватско-славонско-далматински бан од 1848. до 1859. године. ЈУКИЋ, фра Иван Франо (1818-1857) је босански фрањевац, пјесник и просвјетитељ. ЛАТАС, Омер паша (1806-1871) је турски паша (српског поријекла) и реформни управник Босне од 1850. до 1852. године. ЛАШВАНИН, фра Никола (XVIII вијек) је босански фрањевац и хроничар. ЛОЈО, Хаџи Салих (1834-?) је бошњачки (муслимански) вођа отпора аустроугарској окупацији Босне и Херцеговине 1878. године. МАЖУРАНИЋ, Матија (1817-1881) је хрватски књижевник и путописац. МАРТИЋ, фра Грго (1822-1905) је босански фрањевац, политички вођа босанских католика, старинар, пјесник и историчар. МИХАИЛОВИЋ, Константин (1453-?) је писац дјела „Успомене јањичара”, којим је европске владаре упознао са османским тактикама ратовања. МОЛТКЕ, Хелмут фон (1800-1891) је генерал пруске и касније уједињене њемачке армије. НЕДИЋ, фра Мартин (1810-1895) је босански фрањевац, пјесник и старинар. ОБРЕНОВИЋ, Милош (1780-1860) је владар Србије (кнез 1815-1839, 1858-1860). ПРАУНСПЕРГЕР, Милан пл. (1881-1960) je генерал војске Независне државе Хрватске, старинар и писац радова из историје наоружања. РИКО, Пол (1629-1700) je енглески дипломата и путописац. СОКОЛОВИЋ, Мехмед (1505-1579) паша је велики везир (српског поријекла) у Османском царству. ФИЛИПОВИЋ, Јосип (1819-1889) је аустријски генерал и за повједник аустроугарских оружаних снага, које су 1878. године окупирале Босну и Херцеговину. ХЕЋИМОГЛУ, Али паша (XVIII вијек) је босански валија од 1736. до 1739. године (први пут) и 1745. године (други пут). Прославио се 1737. године побједом над Аустријанцима у „Бањалучкој бици.” BУКЧИЋ ХРВАТИНИЋ, Хрвоје (1350-1416) је сплитски херцег и владар Доњих Краја, крајине средњовјековне Босне. ЧЕЛЕБИЈА, Евлија (1611-1682) је турски путописац и историчар. ШКРИВАНИЋ, Гавро (1900-1984) је српски историчар, истраживач и публициста радова из области историје наоружања. ШТИЈЕР, Мартин (XVII вијек) је аустријски во јни инжењер, топограф и картограф. ШТРОСМАЈЕР, Јосип Јурај (1815-1905) је католички бискуп, писац и хрватски политичар.


186

187

Издавач Музеј Републике Српске

Избор илустрација Братислав Теиновић

Превод сажетка на француски језик Нинослав Теиновић

За издавача Нада Пувачић

Фотографије Тихомир Станић

Дизајн и компјутерска припрема Драган Савичић

Аутор Братислав Теиновић

Лектура Славица Арсенијевић

Штампа Арт принт, Бања Лука

Рецезензија Бранка Милосављевић, -Војни музеј, Београд

Превод сажетка на енглески језик Оливера Теиновић

Тираж 500 примјерака

Hladno_oruzje_iz_osmansko-turskog_perioda_15-19._vijek-libre

Recommend Documents