Balkandownload.org
Mitch Cullin
Gospodin Holms: Nerešena misterija Preveo Vladan Stojanović Naslov originala: Mitch Cullin - A Slight Trick of the Mind
BD4U
Balkandownload.org
Za moju majku, Šarlot Ričardson, obožavateljku misterija i upečatljivih životnih staza; i za pokojnog Džona Beneta Šoa, koji mi je jednom poverio svoju biblioteku
BD4U
Balkandownload.org
Konačno bejah siguran da sam video lice koje je odigralo ključnu ulogu u mom životu. Bilo je humanije i više nalik detetu nego u mojim snovima. Ne saznadoh ništa više zato što je odmah nestalo. Morio Kita, Duhovi
Kakav to neobičan tihi glas zbori pčelama, i nikome drugom? Vilijam Longud, Kraljica mora umreti
BD4U
Balkandownload.org
Prvi deo
BD4U
Balkandownload.org
1
T
OG LETNJEG POP ODNEVA,
po povratku s putovanja u inostranstvo, ušao je u svoju kamenu seosku kuću. Ostavio je prtljag ispred ulaznih vrata, kućepaziteljki. Povukao se u biblioteku. Sedeo je okružen tišinom, uživajući u blizini svojih knjiga i prisnosti doma. Odsustvovao je skoro dva meseca. Putovao je vojnim vozom preko Indije i brodom Kraljevske mornarice do Australije, da bi konačno stupio nogom na tle posleratnog Japana. Na putovanju do tamo i natrag najčešće je bio u društvu grubih vojnika. Malo ko je primećivao vremešnog džentlmena koji je obedovao ili sedeo pored njih (matorca spora koraka, koji je večito pretraživao džepove u potrazi za šibicom koju nikako nije mogao da nađe i neumorno žvakao nezapaljenu jamajkansku cigaru). Gruba vojnička lica bi se, u retkim prilikama kad bi upućeniji oficir otkrio njegov identitet, ozarila. Tada bi ga pomnije osmotrili. Nije se zgrbio, iako se kretao pomoću dva štapa. Nagomilane godine nisu zamutile njegove prodorne sive oči. Gustu i dugu snežnobelu kosu i bradu češljao je unazad po engleskoj modi. „Da li je to istina? Da li ste to zbilja vi?” „Bojim se da jesam.” „Vi ste Šerlok Holms? Ne, ne mogu da verujem.” „Ne smeta. I meni je teško da u to poverujem.” Konačno se vratio domu svome. Maglovito se sećao dana provedenih u inostranstvu. Odmor ga je ispunjavao kao obilan i ukusan obrok, ali je bivao sve nerazaznatljiviji, istačkan kratkim živopisnim uspomenama koje će ubrzo postati bledi utisci, da bi na kraju i one potonule u zaborav. Vratio se nepromenljivim odajama seoske kuće, ritualima urednog seoskog života i pouzdanom pčelinjaku. U poznatom okruženju snalazio se bez imalo prisećanja. Imanje je u decenijama dugoj izolaciji postalo sastavni deo njegovog bića. Tušu bile i pčele o kojima se brinuo: svet je nastavio da se menja, baš kao i on, ali su one uporno istrajavale. Pčela će mu poželeti dobrodošlicu kad zatvori oči i primiri dah - radilica koja mu se pojavljivala u mislima naći će ga, sleteće mu na grlo i ubošće ga. Dobro je znao da je, ako ga pčela ubode u grlo, najbolje da pije slanu vodu, da će tako sprečiti ozbiljne posledice. Prvi korak je vađenje žaoke, najbolje nekoliko sekundi nakon oslobađanja otrovnih izlučevina. Za četrdeset četiri godine bavljenja pčelarstvom na južnim padinama Saseks DaunBD4U
Balkandownload.org
sa - između Siforda i Istborna, gde je najbliže selo bilo sićušni Kakmir Hejven - pčele radilice ubole su ga tačno 7.816 puta (gotovo uvek po rukama i licu, ponekad i po ušima, vratu i grlu; imao je vremena da dobro prouči uzrok i posledice svakog uboda i sva zapažanja uredno je zapisivao u knjižicama dnevnika, koje je čuvao u tavanskoj radnoj sobi). S vremenom je, zahvaljujući prilično bolnim iskustvima, razvio širok spektar lekarija. Primenjivao ih je u zavisnosti od ubodenog dela tela. Služio se slanom hladnom vodom, mešavinom mekog sapuna i soli. Prislanjao je raspolućeni crni luk na mesto uboda. Pravovremeno nanetim blatom i raskvašenom glinom ponekad je viđao naročito bolne ubode. Koristio bi ih do povlačenja otoka. Decenijsko iskustvo pokazalo je da je vlažni duvan natrljan u kožu odmah posle uboda najdelotvornije sredstvo za otklanjanje posledica i sprečavanje zapaljenja posle pčelinjeg uboda. I pored decenijama prikupljanog znanja - sedeći u biblioteci i dremajući u fotelji pored praznog kamina - uspaničio se u snu, nesposoban da se seti onog što mora biti učinjeno posle iznenadnog uboda u Adamovu jabučicu. Video je samog sebe, u snu. Stajao je na nepreglednom polju i stiskao vrat dugim, artritičnim prstima. Oticanje je već počelo. Osećao gaje pod rukom kao nadutu venu. Strah ga je savladao i paralisao. Ukočio se u mestu dok je otok rastao, spolja i iznutra (okrugli otok razdvojio mu je prste, sužavajući mu grlo). I tamo, na polju nevena, video je sopstvenu priliku. Isticala se među crvenim i zlatnožutim cvetovima ispod njega. Onako nag, blede puti izložene iznad cveća, podsećao je na sasušeni skelet pokriven tankim slojem pirinčanog papira. Penzionerska odeća - pouzdani vuneni i štofani odevni predmeti koje je svakodnevno nosio pre Velikog rata, za vreme drugog Velikog rata, tokom devedeset tri godine - iščezla je. Rastresita kosa prilepila se za lobanju, a gusta duga brada svela na strnjiku na upalim obrazima. I štapovi pomoću kojih se kretao - oni koje je prebacio preko krila u biblioteci - iščezli su u snu. Ipak je stajao, dok mu se grlo sužavalo, onemogućavajući mu disanje. Samo su mu se usne micale. Bezglasno je mucao, boreći se za vazduh. Ništa drugo - ni njegovo telo, ni rascvetalo cveće, ni visoki oblaci - nije se micalo. Kao da je sve postalo nepomično, izuzev drhtavih usana i samotne pčele radilice, koja je crnim nogama jurila po izbrazdanom čelu.
BD4U
Balkandownload.org
2
H
dašćući. Otvorio je oči. Osvrnuo se po biblioteci i pročistio grlo. Duboko je udahnuo. Zagledao se u zrake zalazećeg sunca. Dopirali su s prozora okrenutog zapadu. Stvarali su igru svetlosti i senki na uglancanom parketu. Šunjali su se kao kazaljke sata i sezali do ruba persijskog tepiha pod njegovim nogama. Na osnovu njihovog položaja znao je da je tačno 5 i 18 po podne. „Da li ste se probudili?” pitala ga je gospođa Manro, mlada kučepaziteljka. Stajala je nedaleko od njega, okrenuta leđima. „Poprilično”, odvratio je, posmatrajući njenu vitku priliku. Podigla je dugu kosu u visoku punđu. Kovrdžavi tamnosmeđi uvojci padali su joj preko vitkog vrata. Svezala je kecelju na leđima. Iz pletene korpe na stolu u biblioteci vadila je svežnjeve prepiske (pisma sa inostranim poštanskim žigovima, paketiće, velike koverte). Počela je da ih slaže u gomile po veličini. Naložio joj je da to radi jednom sedmično. „Radili ste to u snu, gospodine. Ponovo ste krkljali, kao pre odlaska na put. Hoćete li da vam donesem vođe?” „Ne verujem da mi je potrebna”, rekao je i dohvatio štapove. „Ako vi tako kažete.” Nastavila je da slaže prispelu poštu - pisma levo, pakete u sredinu, a velike koverte desno. Obično uredni sto za vreme njegovog odsustva ispunio bi se opasno visokim gomilama poštanskih pošiljki. Znao je da će u prepisci biti poklona, neobičnih predmeta izdaleka. Biće mnogo zahteva za intervjue iz novina i s radija i molbi za pomoć (izgubljeni kućni ljubimac, ukradena burma, nestalo dete i gomila drugih, beznadežnih tričarija na koje je najbolje ne odgovarati). Slali su mu i „još neobjavljene” rukopise: obmanjujuće i gnusne maštarije zasnovane na njegovim prošlim podvizima, visokoparna kriminološka istraživanja, gomile detektivskih antologija - praćene laskavim pismima s molbama za pozitivne komentare o neodštampanim zaštitnim omotima ili uvodnim obraćanjima. Retko kad je odgovarao na takvu poštu. Nikada nije izlazio u susret novinarima, piscima ili lovcima na publicitet. Uprkos tome, proučio bi svako pismo i pregledao sadržaj svakog isporučenog paketa. Jednom sedmično - bez obzira na toplotu ili hladnoću u spoljašnjem svetu - radio je za stolom, pored žestoke vatre u kaminu. Cepao BD4U
OLMS SE PROBUDIO
Balkandownload.org
je koverte i pregledao tekst, pre no što bi predao zgužvani papir plamenu. Poklone je odvajao na stranu. Pažljivo bi ih odlagao u korpu od pruća, da ih gospođa Manro podeli dobrotvornim društvima u gradu. Pismo je imalo dobre izglede da bude pošteđeno plamena ako u njemu nije bilo ispraznih pohvala i ako bi se na pametan način bavilo onim što ga je najviše zanimalo kako dobiti maticu iz jajašca pčele radilice, blagodetima redovnog korišćenja matičnog mleča, novim saznanjima o uzgoju lekovitog bilja poput bodljikavog jasena (još jednog čuda prirode koje, poput matičnog mleča, zaustavlja bespotrebnu atrofiju koja počesto opseda staračko telo i um). Takvo pismo našlo bi put do njegovog džepa na kaputu. Prebivalo bi u njemu sve dok se ne bi osamio za pisaćim stolom u radnoj sobi na tavanu. Izvadio bi ga iz džepa dugim prstima da ga detaljnije prouči. Ponekad bi ga ta srećna pisma prizivala na druga mesta: u vrt s travkama kraj srušene opatije pored Vordinga, u kom je rastao neobičan hibrid čička i crvenog poljskog zelja; u pčelinjak pored Dablina, pukim slučajem blagosloven malo kiselijom, ali ne i bljutavom berbom meda, nakupljenom tokom jednog naročito vrelog perioda zahvaljujući vlazi na saću. Najnovije takvo pismo stiglo je iz Šimonosekija, japanskog grada u kom se pripravljaju specijalna jela od bodljikavog jasena, koja su zajedno s miso pastom i fermentiranim zrnima soje omogućavala meštanima održivu dugovečnost (potreba za dokumentovanjem i prikupljanjem znanja iz prve ruke o retkim načinima ishrane koji možda produžavaju život bila mu je glavna preokupacija u usamljeničkim godinama). „Doveka ćete se boriti s ovim papirima”, reče gospođa Manro. Klimnula je ka nagomilanoj pošti na stolu. Spustila je praznu pletenu korpu na pod pre no što je nastavila: „Samo da znate, ima ih još u ormanu u hodniku proklete pošiljke zauzele su sav slobodan prostor.” „Vrlo dobro, gospođice Manro”, rekao je oštrim glasom, ne nameravajući da se upušta u razgovor. „Da donesem još pošte? Ili da sačekam da završite s ovom na stolu?” „Sačekajte!” Pogledao je put vrata kako bi joj dao do znanja da želi da se povuče. Prenebregla je nemi signal. Uspravila se, zategla kecelju i nastavila: „Ima je baš mnogo u tom ormanu u hodniku. Ne znam ni sama koliko.” „Razumeo sam vas. Usredsrediću se na ono što je na stolu.” „Rekla bih da imate pune ruke posla, gospodine. Ako vam zatreba ikakva pomoć…” BD4U
Balkandownload.org
„Izaći ću na kraj s tim - hvala vam.” Ovog puta pogledao je i klimnuo ka vratima. „Da li ste gladni?”, pitala je. Oprezno je stupila na persijski tepih i sunčevu svetlost. Poslodavčev namršteni izraz zaustavio ju je u pola koraka. Malo je smekšao i uzdahnuo. „Ni najmanje”, rekao je. „Da li ćete večeras nešto jesti?” „Pretpostavljam da je to neizbežno.” Nakratko je zamislio kako neoprezno posluje u kuhinji, prosipa iznutrice po posudu ili ispušta hleb i savršene kriške sira po podu. „Nameravate li da spremate onu neukusnu kobasicu s jorkširskim pudingom?” „Rekli ste mi. da vam se to jelo ne dopada”, odvratila je. Zvučala je iznenađeno. „Ne dopada mi se, gospođo Manro, zbilja mi se ne dopada - ne u vašoj interpretaciji. A opet, vaša pita s mesom pravo je blago.” Odobrovoljila se, iako su joj obrve ostale spojene. „Pa, da vidimo. Ostalo mi je nešto teletine od nedeljne pečenice. Mogla bih je iskoristiti izuzev što vi više volite jagnjetinu.” „Ostaci teletine mogu da posluže za pitu.” „Dogovorili smo se. Spremiću pitu s mesom”, rekla je. Najedanput je zazvučala užurbano. „Samo da znate, raspakovala sam vaše stvari. Nisam znala šta da radim s onim čudnim nožem koji ste doneli s puta. Odložila sam ga kraj vašeg jastuka. Nadam se da se nećete iseći.” Teatralno je uzdahnuo. Zažmurio je, tako da mu je nestala s vidika: „To je kusun-gobu, draga moja. Cenim vašu brigu - ne bih želeo da iskrvarim po posteljini.” „Ko bi želeo?” Zavukao je desnicu u džep kaputa. Tražio je polupopušenu jamajkansku cigaru. Izgleda da ju je negde zaturio (možda mu je ispala dok se iskrcavao iz voza, kad se sagnuo da dohvati štap koji mu je kliznuo iz ruke - verovatno mu je tada ispala iz džepa i pala na peron. Neko ju je sigurno zgazio u gužvi). „Možda je”, mrmljao je, „ili je možda…” Pretražio je i drugi džep. Slušao je kako gospođa Manro silazi s tepiha, gazi preko parketa i izlazi (posle sedam koraka izašla je iz biblioteke). Prsti su mu se svili oko valjkastog predmeta (po dužini i obimu sličnom polovini jamajkanke, iako je po težini i tvrdoći znao da nije reč o cigari). Otvorio je oči i video da drži bočicu od providnog stakla na raširenom dlanu. ZagleBD4U
Balkandownload.org
dao se u nju. Sunce je sijalo na metalnom zatvaraču. U njoj su bile dve mrtve pčele - priljubljene, upletenih nogu. Kao da su se rastale s životom usred zagrljaja. „Gospođo Manro…” „Da?”, oglasila se iz hodnika. Okrenula se i žurno vratila. „Šta je bilo?” „Gde je Rodžer?”, pitao je, vraćajući bočicu u džep. Ušla je u biblioteku. Prešla je sedam koraka, kao kada je započela put. „Oprostite?” „Vaš dečak - Rodžer - gde je? Još ga nisam video.” „Ali, gospodine, zar se ne sećate da vam je nosio prtljag? Poručili ste mu da vas pričeka kod košnica. Rekli ste da želite da ih pregledate.” Zbunjeni izraz proširio se njegovim bledim, bradatim licem. Uvek bi se sneveselio kad bi primetio da ga pamćenje izdaje (koliko toga je zaboravio, koliko toga je procurilo kao pesak između stisnutih prstiju i koliko toga sigurno zna?). Pokušao je potisne brige u drugi plan i da nađe razumno objašnjenje za neprijatnu situaciju u kojoj se našao. „Imate pravo, tako je. Znate, putovanje je bilo veoma zamorno. Retko sam imao prilike da se dobro naspavam. Da li me dugo čeka?” „Čeka vas prilično dugo, nije popio čaj. Sigurna sam da mu to ni najmanje ne smeta. Mogu da vam kažem da, otkad ste otišli, o tim pčelama brine bolje no o rođenoj majci.” „Doista?” „Da, to je tužno, ah istinito.” „Dobro de”, rekao je i dohvatio štapove, „pretpostavljam da me je dovoljno čekao.” Podigao se iz fotelje pomoću štapova. Zaputio se ka vratima. U sebi je brojao korake - jedan, dva, tri. Nije obraćao pažnju na gospođu Manro, koja je govorila iza njega: „Hoćete li da vam pomognem, gospodine? Dobro vam ide i bez mene, zar ne?” Četiri, pet, šest. Nije video kako se mršti gledajući ga dok se vuče napred i dok opaža jamajkanku nekoliko sekundi nakon što je izašao (sagnula se, zgrabila smrdljivu cigaru s fotelje i bacila je u kamin). Sedam, osam, devet, deset - posle jedanaest koraka stigao je do hodnika. Trebalo mu je četiri koraka više od gospođe Manro i dva više od sopstvenog prošeka. Kad je povratio dah ispred ulaznih vrata, zaključio je da su njegova trapavost i sporost prilično očekivane. Obišao je pola sveta. Mesecima je preskakao redovni doručak od matičnog mleča na prepečenom hlebu. Matični BD4U
Balkandownload.org
mleč, bogat vitaminima B-kompleksa i s mnogo šećera, proteina i organskih kiselina, bio je preko potrebna hrana za održavanje životne energije i zdravlja. Telo mu je nesumnjivo pretrpelo izvesne posledice usled neodgovarajuće ishrane. Sporost i trapavost bile su samo neke od njih. Prešao je preko praga. Pogled na zemlju okupanu poslepodnevnim suncem osnažio mu je um. Biljni svet nije podsticao nesigurnost, niti su okolne senke ukazivale na praznine u njegovom sećanju. Imanje se decenijama nije menjalo. Zbog toga je lakim korakom krenuo niz baštensku stazu. Prošao je pored divljih žutih narcisa, leja s lekovitim biljem, pored tamnoljubičastih leptirovih cvetova i džinovskog čička koji je sezao uvis. Čitavim putem duboko je disao. Laki povetarac šaputao je u borovim granama. Uživao je u škripi đonova i štapova po pošljunčanoj stazi. Da se osvrnuo ka kući, ne bi je video iza velikih borova. Ulazna vrata, prozori ukrašeni ružama, nadstrešnice iznad njih i šare od cigala na spoljašnjim zidovima bile su jedva vidljive od gusto isprepletenih grana i borovih iglica. Ispred njega, na mestu na kom se staza završavala, prostirao se veliki pašnjak prošaran brojnim azalejama, lovorom i rododendronima. Na njegovom kraju dizali su se ponosni hrastovi. Ispod njih je bio njegov pčelinjak. Sastojao se od dva pravilna niza košnica. Šetao se pčelinjakom dok mu je mladi Rodžer - rad da ga zadivi valjanom brigom o pčelama u njegovom odsustvu, idući od košnice do košnice bez vela i visoko podvrnutih rukava - objašnjavao da se roj smirio početkom aprila, samo nekoliko dana pre Holmsovog odlaska za Japan. Odonda su pčele postavile voštani temelj u ramovima, izgradile saće i popunile sve šestougaone ćelije. Dečak je, na njegovo zadovoljstvo, već smanjio broj ramova na devet po košnici. Tako je pčelama obezbedio dovoljno mesta za život i rad. „Odlično”, reče Holms. „Lepo si zbrinuo ova stvorenja preko leta, Rodžere. Veoma sam zadovoljan poslom koji si ovde obavio.” Procenio je da je kucnuo čas da ga daruje. Izvadio je bočicu iz džepa. Stiskao ju je između savijenog kažiprsta i palca. „Ovo sam ti doneo s puta”, rekao je. Dečak je prihvatio bočicu. Posmatrao ju je s blagim čuđenjem. „Apis cerana japonica - a mogli bismo ih jednostavno nazvati japanskim pčelama. Kako ti se dopadaju?” „Hvala vam, gospođine.” Rodžer mu se nasmešio. Holms gaje nežno potapšao po neurednoj plavoj kosi Odgovorio mu je osmehom. Zagledao se u dečakove savršeno plaBD4U
Balkandownload.org
ve oči. Okrenuli su se košnicama i ćutke ih posmatrali. Nikad neće prestati da uživa u dragocenim trenucima tišine u pčelinjaku. Iz dečakovog opuštenog držanja zaključio je da i on gaji slična osećanja. Retko je provodio vreme s decom, ali nije mogao da ne gaji očinska osećanja prema sinu gospođe Manro (često se pitao kako je tako neugledna žena mogla da donese na svet tako obećavajućeg potomka). Ali i u tako poodmaklom životnom dobu nije umeo da iskaže naklonost, pogotovu prema četrnaestogodišnjaku, kome je odsustvo oca, koji je pao kao žrtva rata na Balkanu, sigurno teško padalo. Suzdržan nastup prema kućepaziteljkama i njihovim bližnjima uvek je bio preporučljiv. Bilo je dovoljno što ćutke stoji pored dečaka i što posmatraju košnice i zanjihane grane hrastova, razmišljajući o suptilnom prelazu popodneva u veče. Nadao se da njihova prisnost iskovana u tišini govori glasnije od reči. Gospođa Manro dozivala ih je s baštenske staze. Htela je da joj Rodžer pomogne u kuhinji. Pošli preko pašnjaka oklevajući. Nisu žurili. Zastali su da pogledaju plavog leptira koji je lepršao oko mirišljavih azaleja. Trenutak pre sumraka ušli su u vrt. Dečak ga je držao za lakat. Prošli su kroz ulazna vrata seoske kuće. Nije se rastajao od njega dok se nije bezbedno popeo uz stepenice i ušao u radnu sobu na tavanu (penjanje uz stepenice nije bio tako težak poduhvat, iako je bio zahvalan Rodžeru kad god bi zaigrao ulogu ljudske štake). „Hoćete li da vam javim kad večera bude gotova?” „Molim te.” „Hoću, gospodine.” Sedeo je za stolom i čekao da mu dečak ponovo pomogne, ovog puta da siđe niz stepenice. Na trenutak se zabavio beleškama koje je ispisao pre polaska na put. Čitao je zagonetne poruke nažvrljane na iscepanim papirićima - levuloza je predominantna, rastvorljivija je od dekstroze - čije značenje mu je izmicalo. Opazio je da je gospođa Manro iskoristila njegovo odsustvo. Složila je knjige koje je razbacao po podu i prebrisala pod. Prašina nije nigde čišćena, shodno njegovim izričitim uputstvima. Duvan mu je bio sve potrebniji. Pomerao je sveske i otvarao fioke, u nadi da će pronaći neku jamajkanku ili cigaretu. Na kraju lova ostao je praznih šaka. Odlučio je da potraži spokoj u pregledanju najdraže prepiske. Odabrao je jedno od brojnih pisama Tamikija Umezakija, poslato nedeljama pre no što je krenuo na dugi put: Dragi gospodine, izuzetno sam zahvalan stoje moj poziv naišao na ozbiljno zanimanje i što ste odlučili da budete moj gost ovde u Kobeu. BD4U
Balkandownload.org
Ne moram da vam kažem kako jedva čekam da vam pokažem veliki broj hramovnih vrtova u ovom delu Japana, kao i… I ovaj pokušaj se izjalovio. Oči su mu se sklopile čim je počeo da čita, a brada polako pala na grudi. Zaspao je i nije osetio kako mu pismo klizi kroz prste, niti je čuo lako krkljanje iz grla. Nakon buđenja nije se sećao polja s nevenima na kom je stajao, niti sna koji ga je vratio na njega. Probudio se i iznenadio kad je video Rodžera iznad. Pročistio je grlo, zagledao se u dečakovo zabrinuto lice i nesigurno prostenjao: „Da li sam spavao?” Dečak je klimnuo. „Vidim… vidim…” „Vaša večera samo što nije poslužena.” „Da, moja večera samo što nije poslužena”, promrmljao je i dohvatio štapove. Rodžer je kao i ranije diskretno pomagao Holmsu. Našao mu se dok se dizao iz stolice. Bio je pored njega kad su izašli iz radne sobe. Prošli su hodnikom. Spustili su se niz stepenice i ušli u trpezariju. Tu se Holms izmakao iz Rodžerovog lakog stiska. Pošao je sam ka velikom viktorijanskom hrastovom stolu, na kom je gospođa Manro postavila tanjir i escajg za njega. „Posle večere bih”, Holms se obratio dečaku bez osvrtanja, „veoma voleo da popričam o poslu oko pčelinjaka s tobom. Želeo bih da mi ispričaš o svemu što se ovde događalo u mom odsustvu. Uveren sam da ćeš mi dati iscrpan i tačan izveštaj.” „Verujem da ću moći”, odvratio je dečak. Gledao je s dovratka kako Holms uspravlja štapove uza zid, pre no što je seo za sto. „Vrlo dobro”, konačno će Holms, gledajući preko prostorije Rodžera. „Videćemo se u biblioteci za jedan sat, zar ne? Pod uslovom da me pita s mesom tvoje majke u međuvremenu ne dokrajči.” „Da, gospodine.” Holms je posegnuo za presavijenim ubrusom. Otvorio ga je, otresao i zatakao ispod kragne. Sedeo je uspravno u stolici. Natenane je osmotrio uredno složen tanjir i escajg. Uzdahnuo je i položio ruke s obe strane praznog tanjira: „Pa gde je ta žena?” „Stižem”, hitro će gospođa Manro. Pojavila se iza Rodžera. Držala je poslužavnik koji se pušio. „Pomeri se odatle, sine”, rekla je dečaku. „Nikome ne pomažeš tu gde si.” „Izvini”, reče Rodžer. Pomerio se da oslobodi prolaz u trpezariju. Kad BD4U
Balkandownload.org
je majka žurno prošla pokraj njega i pohitala ka stolu, načinio je lagani korak unazad - a za njim još jedan i još jedan - sve dok nije izašao iz trpezarije. Neće se muvati okolo, da ga majka ne bi poslala kući ili naložila da ode u kuhinju da je počisti, Neopazice je šmugnuo iz trpezarije da izbegne takvu sudbinu. Zbrisao je pre no što je stigla da završi s posluživanjem Holmsa i da ga pozove po imenu. Nije izašao i potrčao prema pčelinjaku, kao što bi majka pretpostavila niti je ušao u biblioteku da se pripremi za Holmsova pitanja o pčelama. Umesto toga, tiho se popeo uz stepenice i ušao u jedinu prostoriju koju je Holms rezervisao isključivo za sebe, njegovu radnu sobu na tavanu. Rodžer je u nedeljama koje je Holms proveo na putu satima proučavao njegovu radnu sobu. Isprva je skidao stare knjige, prašnjave monografije i naučne časopise sa polica. Listao bi ih sedeći za stolom. Pažljivo ih je vračao na policu kad bi zadovoljio radoznalost kako se ne bi videlo da ih je neko dirao. Ponekad bi se pretvarao da je Holms. Ljuljao bi se u stolici, sastavljenih prstiju. Zurio bi kroz prozor i udisao nepostojeći dim cigare. Njegova majka, naravno, nije znala za njegova cunjanja po zabranjenoj prostoriji. Da jeste, sigurno bi mu zabranila pristup kući. Istraživao je Holmsovu radnu sobu (ispočetka oprezno i s rukama u džepovima) sa sve više odvažnosti. Zavirivao je u fioke, istresao pisma iz otvorenih koverti i s poštovanjem držao pero, makaze i lupu, Holmsov svakodnevni alat. Ubrzo je počeo da lista gomile rukom ispisanih stranica na radnom stolu. Pazio je da ne ostavi nikakve tragove na njima dok je pokušavao da dešifruje Holmsove beleške i nedovršene pasuse. Većina onog što je pročitao bilo mu je nerazumljivo, zbog Holmsovog nečitljivog rukopisa ih zbog nejasnog, preterano stručnog i suvoparnog sadržaja. Ipak je pročitao i proučio svaku stranicu, gonjen željom da nauči nešto jedinstveno i bitno o slavnom čoveku koji je sada vladao seoskim pčelinjakom. Otkrio je malo toga što bi bacilo novu svetlost na Holmsa. Njegov svet se po svoj prilici sastojao od tvrdih dokaza i neporecivih činjenica, iscrpnih zapažanja o spoljnim činiocima, s tek pokojom rečenicom koja je imala veze s njim. Dečak je ipak, u gomili nasumično ispisanih poruka i beležaka, naleteo na nešto što je probudilo njegovo zanimanje - na kratki nedovršeni rukopis pod naslovom „Staklena harmonika”, svežanj papira pričvršćenih gumenom trakom. Rukopis mu je, za razliku od ostalih Holmsovih pisanija na stolu, odmah privukao pažnju. Bio je pažljivo sastavljen i čitko napisan. BD4U
Balkandownload.org
Ništa nije precrtavano, niti je išta pisano po marginama ili zamrljano prosutim mastilom. Tekst je držao pažnju - zato što je bio pristupačan i imao ličnu notu. Opisivao je ranija događanja iz Holmsovog života. Rukopis se, na dečakovo razočaranje, naglo prekidao posle dva poglavlja, tako da je rešenje slučaja ostalo nepoznato. Dečak ga je uprkos tome često uzimao u ruke. Vraćao se tekstu i iščitavao ga s nadom da će uvideti nešto što je prevideo u ranijim čitanjima. Seo je za sto u tavanskoj radnoj sobi, kao u nedeljama Holmsovog odsustva, i vešto izvukao rukopis ispod organizovanog nereda. Brzo je skinuo gumenu traku i stavio stranice ispod stone lampe. Proučavao je rukopis od zadnje strane. Brzo je pregledao poslednjih nekoliko strana, iako je znao da Holms nije nastavio s pisanjem teksta. Vratio se na početak. Nagnuo se preko stola i počeo da čita. Okretao je stranicu po stranicu. Verovao je da će te večeri pročitati prvo poglavlje, ako ga niko ne prekine. Podigao je glavu kad ga je majka pozvala. Vikala je u vrtu ispred kuće, tražeći ga. Ponovo je spustio pogled kad je njen glas utihnuo. Govorio je sebi da nema mnogo vremena - za manje od sata moraće da bude u biblioteci. Ubrzo će morati da vrati rukopis tamo gde ga je i našao. Kažiprstom je sledio Holmsov tekst. Često je treptao, ali nije skretao pogled s pripovesti. Usne su mu se bezglasno micale dok su rečenice prizivale poznate scene u dečakovom umu.
BD4U
Balkandownload.org
3 STAKLENA HARM ONIKA Uvod AKO BI SE stranac noću uspeo na tavan, lutao bi nekoliko sekundi u tami pre no što bi stigao do vrata moje radne sobe. I u najgušćoj pomrčini ugledao bi tanku liniju svetlosti ispod zatvorenih vrata. Zamišljeno bi stajao ispred njih, pitajući se kakva zanimacija drži čoveka budnim daleko posle ponoći. Čime li se iza tih vrata bavi dok većina njegovih zemljaka sneva? Ako bi se latio kvake ne bi li zadovoljio radoznalost, shvatio bi da su vrata zaključana, a ulaz u sobu zabranjen. Ako bi prislonio uvo na vrata, čuo bi tiho grebanje i zvuk brzog kretanja pera po papiru. Znao bi da se reći suše i novi simboli rađaju, vlažni od najcrnjeg mastila. Nije nikakva tajna da mi u poodmaklom životnom dobu pamćenje postaje nepouzdano. Beleženje mojih davnašnjih poduhvata, iako predmet neiscrpne fascinacije za čitalačku publiku, nikada nisam smatrao prijatnim poslom. Džon je godinama opisivao brojne zajedničke dogodovštine. Njegova vešta, donekle ograničena opisivanja smatrao sam pomalo preteranim. Osuđivao sam ga zbog podilaženja niskim ukusima. Zahtevao sam da bude verniji činjenicama i brojevima, zato što je moje ime postalo sinonim za neretko površne poduhvate. Moj stari prijatelj i biograf branio se nagovarajući me da se prihvatim pera i opišem svoje doživljaje. „Predlažem ti da se latiš spisateljskog posla, Šerloče”, govorio mi je više no jednom, „ako misliš da sam na nedostojan način opisao naše dogodovštine!” „Možda i hoću”, gunđao bih, „jer bi tako konačno dobio priliku da pročitaš tačni prikaz naših avantura, bez autorskih ulepšavanja.” „Želim ti svaku sreću u tom poslu”, progunđao je. „Biće ti neophodna.” Tek u penziji imao sam vremena da poslušam Džonov savet. Rezultati bi se teško mogli nazvati impresivnim, ali bili su prosvetljujući na ličnom nivou. Pisanje mi je, ako ništa drugo, pomoglo da uvidim da i istiniti prikaz mora biti sastavljen tako da bude zanimljiv čitaocima. Štaviše, shvatio sam da je to neizbežno i odustao od praćenja Džonovog načina pripovedanja nakon objavljivanja dve priče. Posle toga poslao sam kratko pismo mom dobrom doktoru, u kom sam se najiskrenije izvinio zbog kritika upućenih na račun njegovih spisateljskih napora. Odgovorio mi je brzo i bez okolišanja: Nema potrebe za izvinjenjem, prijatelju moj. Prihodi od autorskih prava odavno su te razrešili svake krivice, i nastavljaju da to čine, uprkos mom žestokom protivljenju. DŽ. H. V. Džon mi je ponovo u mislima, stoga ću iskoristiti priliku da se pozabavim onim što mi u zadnje vreme ponajviše smeta. Doznao sam da ga dramaturzi i takozvani pisci detektivskih romana prikazuju u nedostojnom svetlu. Ove individue sumnjivog ugleda, čija imena nisu vredna pomena, uporno ga portretišu kao beskorisnog glupaka i smetenjaka. Ništa nije dalje od istine. Sama pomisao da bih se opteretio plitkoumnim saradnikom možda izgleda smešno na pozorišnim daskama. Ja takve insinuacije doživljavam kao ozbiljne uvrede na Džonov i moj račun. Možda je do tih grešaka došlo delimično i zbog njegovih pisanih radova, u kojima je uvek neštedimice uvećavao moje sposobnosti, smanjujući svoj nemerljivi doprinos. Činio je to s hvale vrednom skromnošću. Moj odani i dragoceni saradnik je, osim toga, u svakoj prilici iskazivao urođenu oštroumnost i dubokoumnost, koje su nemerljivo doprinosile rešenju slučajeva. BD4U
Balkandownload.org Istina, pokatkad nije mogao da dođe do očiglednih zaključaka ili da izabere najbolji pravac akcije, ali retko kad je bio neinventivan u iznošenju stavova i donošenju zaključaka. Bilo mi je zadovoljstvo da provodim dane mladosti u društvu prijatelja sposobnog da pronađe nešto avanturističko i u najprizemnijim slučajevima. Izlazio je u susret svom ekscentričnom i često nepodnošljivom prijatelju s poslovičnom strpljivošću i odanošću. Ako klevetnici zbilja žele da ukažu na budalastog člana našeg dvojca, duboko verujem da bi trebalo da usmere svoje nečasne napore isključivo na mene. Na kraju ću pomenuti da nostalgije, koju čitalačka publika gaji prema mojoj nekadašnjoj adresi u Ulici Bejker, kod mene nema ni u tragovima. Nimalo ne žalim za londonskom vrevom i bukom, niti za cunjanjem po lavirintima mračnih sokaka po kojima se kreću kriminalci od karijere. Mogu reći da je život u Saseksu prevazišao sva moja očekivanja. Najveći deo vremena provodim u spokojnoj osami radne sobe ili među metodičnim stvorenjima, obitavaocima pčelinjaka. Priznaću da mi je duboka starost unekoliko smanjila sposobnost pamćenja, ali još sam prilično živahnog urna i tela. Uspevam da gotovo svake nedelje prošetam do plaže u predvečerje. Poslepodne obično provodim šetajući stazama u vrtu. Gajim cveće i lekovito bilje. Dosta vremena provodim revidirajući poslednje izdanje Praktičnog priručnika za gajenje pčela. Takođe dovršavam četvorotomnu Sveobuhvatnu veštinu detekcije. Ovaj drugi posao je zamorno, komplikovano pregnuće. Nastavljam da radim na njemu, uveren da će delo biti nezaobilazno u svakoj privatnoj biblioteci, kad bude objavljeno. Morao sam da prekinem rad na svom životnom delu da bih pokušao da ostavim tačno svedočanstvo o prošlosti. Večeras sam se prisetio podataka o slučaju. Nikako ne bih želeo da ih zaboravim. Unapred se izvinjavam ako nešto od onog što će biti rečeno ili opisano odstupa od stvarnosti, kao i zbog slobode s kojom sam popunio praznine ili nejasne predele u mom sve nepouzdanijem pamćenju. Garantujem da će čitav prikaz - kao i osobe povezane sa slučajem - biti najtačnije moguće predstavljene, i ako fikcija prevlada na stranicama koje slede.
I SLUČAJ GOSPOĐE ERV KELER IZ FORTIS GROUVA SVE JE POČELO u proleće 1902. godine, samo mesec dana posle istorijskog leta Roberta Falkona Skota balonom preko Antarktika. Posetio me je gospodin Tomas R. Keler, dežmekasti, lepo obučeni mladić uskih ramena. Dobri doktor još se nije bio preselio u svoje prostorije u Ulici kraljice Ane. Slučaj je hteo da je tog dana bio na odmoru. Lenstvovao je na obali mora u društvu žene koja će uskoro postati treća gospođa Votson. Stan u Ulici Bejker po prvi put u nekoliko meseci pripadao je samo meni. Po običaju sam dočekao posetioca sedeći leđima okrenut prozoru. Pozvao sam ga da sedne na fotelju preko puta. Tako sam - s njegove tačke gledišta - bio slabo vidljiv zbog snažnog spoljašnjeg svetla, dok je on - s moje tačke gledišta - bio savršeno jasno osvetljen. Gospodin Keler se od samog početka osećao nelagodno u mom prisustvu. Isprva nije mogao da progovori. Nisam učinio ništa da mu pomognem da se opusti ili da smanjim njegovu nelagodnost. Koristio sam neprijatnu tišinu da bih ga što bolje proučio. Smatrao sam da je za mene uvek bolje da klijent na samom početku stekne utisak o sopstvenoj ranjivosti. Ovaj klijent nije zahtevao veliki trud. Brzo sam doneo zaključak o prirodi njegove posete. „Vidim da ste veoma zabrinuti za vašu suprugu.” „U pravu ste, gospodine”, odvratio je, zatečen mojom opaskom. BD4U
Balkandownload.org „Takođe vidim da je veoma pažljiva bračna družbenica. Stoga zaključujem da niste došli zbog problema u vezi sa njenom vernošću.” „Otkud to znate, gospodine Holmse?” Zbunjeno je žmirkao, kao da pokušava da me što bolje osmotri. Pripalio sam jednu od Džonovih cigareta, „pozajmljenu” iz njegove tajne zalihe ispod pisaćeg stola, dok je klijent čekao odgovor. Hotimice sam izdahnuo dim na sunčeve zrake kada sam procenio da je mladić dovoljno dugo čekao. Predstavio sam mu svoja zapažanja. „Kad zabrinuti džentlmen uđe u moju sobu odsutno se poigravajući burmom, nije teško dokonati prirodu njegovog problema. Vaša odeća je nova i ukusno izabrana, ali nije profesionalno skrojena. Siguran sam da ste primetili blagu neujednačenost manžetni ili tamnosmeđi konac korišćen na rubu leve nogavice različit od crnog na desnoj. Ne znam da li ste opazili srednje dugme na košulji, koje je, iako po boji i izgledu veoma slično ostalima, ipak nešto manje? Pomenuti znaci ukazuju na to da vaša supruga pažljivo održava vašu odeću i da se trudi da što bolje obavi posao u nedostatku odgovarajućeg materijala. Već sam rekao da je pažljiva. Zašto mislim da je ono što sam zapazio na vašoj odeći delo vaše supruge? Pa, vi ste mladić skromnog imovnog stanja, očigledno ste u braku, a na vašoj posetnici piše da ste mlađi računovođa u Trokmortonu i Finliju. Nema mnogo računovođa početnika sa sluškinjama i kućepaziteljkama, zar ne?” „Ništa vam ne promiče, gospodine.” „Uveravam vas da ne raspolažem nikakvim natprirodnim moćima, ali sam naučio da zapažam očigledno. Siguran sam da me niste posetili da biste se divili mojim talentima. Šta se desilo prošlog utorka, što vas je nateralo da dođete ovamo iz vašeg doma na Fortis Grouvu?” „Ovo je neverovatno”, omaklo mu se. Zapanjeni izraz ponovo je osvanuo na mladićevom upalom licu. „Smirite se, dragi moj. Vaše pismo je juče stiglo do mene - u sredu - s adresom pošiljaoca. Lično ste ga isporučili. U utorak ste svojeručno napisali datum na njemu. Nesumnjivo ste ga napisali noću, inače biste ga isporučili istog dana. Tražili ste da vas primim danas - u četvrtak - što znači da se u utorak po podne ili uveče desilo nešto značajno i zabrinjavajuće.” „Da, napisao sam pismo u utorak uveče, nakon što sam raskinuo odnose s madam Širmer. Ne samo da se mešala u moj brak već je pretila da će isposlovati moje hapšenje…” „Doista vam je rekla da će isposlovati vaše hapšenje?” „Jeste. To su bile poslednje reći koje mi je uputila. Madam Širmer je navalentna žena. Ne sporim da je talentovana sviračica i učiteljica muzike, ali bih lično pozvao policiju da ne strahujem za svoju dragu En.” „Pretpostavljam da je En vaša supruga.” „Tako je.” Mladić je izvadio omanju uramljenu fotografiju iz sakoa. Pružio mi ju je da bih je pogledao. „Ovo je En, gospodine Holmse.” Nagnuo sam se u fotelji. Brzim, pronicljivim pogledom osmotrio sam crte žene od dvadeset tri godine. Pozirala je fotografu s podignutom obrvom i napetim poluosmehom. Delovala je ozbiljno i strogo, starije od svog godišta. „Hvala vam”, rekao sam, podigavši pogled s fotografije. „Fotografija zrači jedinstvenim kvalitetom. Zamolio bih vas da mi predočite sve što bi trebalo da znam o odnosu vaše supruge s pomenutom madam Širmer.” Gospodin Keler se namrštio. „Reći ću vam sve što znam”, počeo je, kad je vratio fotografiju u džep sakoa. „Nadam se da ćete naći razlog ovim dešavanjima. Znate, ovaj problem od utorka opseda moj um. Jedva da sam oka sklopio u prethodna dva dana, stoga vas molim da mi oprostite ako nešto od onog što ću vam reći ne bude sasvim jasno.” „Pokušaću da budem što strpljiviji.” Mudro je postupio kad me je upozorio. Bojim se da bih ga prekinuo, da mi BD4U
Balkandownload.org nije naznačio da ću čuti prilično nesređeno i nelogično izlaganje. Ovako, spremio sam se za neprijatno iskustvo. Zavalio sam se u fotelju i sastavio vrhove prstiju. Zabacio sam glavu ka tavanici, spreman da ga saslušam s najvećom pažnjom. „Slobodno počnite!” Duboko je udahnuo, pre no što je započeo priču. „Moja supruga - En - i ja venčali smo se pre nešto više od dve godine. Ona je kći jedinica pokojnog pukovnika Bejna. Njen otac je poginuo dok je bila veoma mala. Ubijen je u Avganistanu, u Ejubkanovom ustanku. Odgajila ju je mati u 1st Hemu, u kom smo se upoznali kao deca. Znajte da nije bilo lepše devojčice, gospodine Holmse. Još tada sam se zainteresovao za nju. S vremenom smo se zaljubili. To je bila ljubav zasnovana na prijateljstvu, partnerstvu i želji da delimo sve u životu. Venčali smo se i ubrzo uselili u kuću u Fortis Grouvu. Neko vreme je izgledalo kao da ništa ne može pomutiti sklad našeg skromnog doma. Ne preterujem kad kažem da smo uživali u idealnom, srećnom braku. Bilo je nekoliko težih perioda, poput smrtonosne bolesti mog oca i iznenadne smrti Enine majke. Najvažnije nam je bilo što imamo jedno drugo. Postali smo još srećniji kad smo saznali za Eninu trudnoću. Šest meseci kasnije doživela je spontani pobačaj. Pet meseci posle toga ponovo je zatrudnela i ponovo pobacila. Drugi pobačaj bio je praćen obilnim krvarenjem, koje ju je zamalo stajalo života. Doktor nas je, dok je ležala u bolnici, obavestio da verovatno neće moći da zatrudni i da bi je dalji pokušaji koštali života. Nakon toga počela je da se menja. Pobačaji su je duboko potresli i sasvim zaokupili. Bivala je sve tužnija, odsutnija i ravnodušnija, gospodine Holmse. Poverila mi je da joj je gubitak beba bio najveći udarac u životu. Smatrao sam da će terapeutska aktivnost ili nova zanimacija biti najdelotvorniji lek protiv hronične melanholije koja ju je spopala. Mislio sam da bi za njen duh i osećanja bilo najbolje da pronađe hobi, koji bi ispunio prazninu u njenom životu. Imao sam utisak da se ta praznina svakodnevno produbljuje. Od nedavno preminulog oca nasledio sam staru staklenu harmoniku. Pripadala je njegovom dedi. Otac je tvrdio da ju je starac kupio od slavnog belgijskog pronalazača, Etjen Gaspara Robertsona. Kako god, doneo sam je kući zbog En. Posle popriličnog oklevanja složila se da pokuša da zasvira na njoj. Imamo prostran i udoban tavan. U jednom trenutku planirali smo da ga preinačimo u dečju sobu. Bio je prirodan izbor za muzičku sobu. Očistio sam i izglancao postolje staklene harmonike. Zamenio sam staru osovinu da bi se stakla sigurnije okretala. Učvrstio sam nožnu pedalu, koja je pre nekoliko godina oštećena. Ono malo zanimanja koje je En iskazala prema instrumentu gotovo odmah je u potpunosti nestalo. Nije volela da bude sama na tavanu. Nije dobro muzicirala na staklenoj harmonici. Neobični zvuci koje su stakla proizvodila dok je prstima kružila po njihovim rubovima smetali su joj. Poverila mi se da je čine još tužnijom. Nisam hteo da se pomirim s tim. Znate, verovao sam da je staklena harmonika bolja od drugih instrumenata i da tonovi koje stvara daleko nadmašuju sve ostale. U rukama znalca njeni tonovi s lakoćom se pojačavaju i smanjuju blagim pritiskom prsta. Čudesni zvuci veoma dugo se održavaju. Ne, nisam hteo da odustanem. Znao sam da će En promeniti mišljenje o instrumentu, ako bude čula kako zvuči u rukama obučene i vešte muzičarke. Slučaj je hteo da moj kolega prisustvuje recitalu Mocartovog ‘Adađa i ronda za harmoniku, flautu, obou, violu i čelo’. Rekao mi je da je recital izveden u omanjem stanu iznad knjižare u Ulici Montagju, nedaleko od Britanskog muzeja. Pronašao sam mesto bez pomoći detektiva. Krenuo sam na tu stranu grada. Ubrzo sam stajao ispred Portmanove specijalizovane knjižare i prodavnice mapa. Vlasnik mi je pokazao stepenište koje je vodilo do stana na spratu, u kom je moj prijatelj slušao staklenu harmoniku. U međuvremenu sam zažalio što sam se popeo tim stepenicama, gospodine Holmse. U to doba sam s velikom znatiželjom čekao da vidim ko će mi otvoriti vrata.” Gospodin Tomas R. Keler izgledao je kao čovek koga nasilnici maltretiraju BD4U
Balkandownload.org zabave radi. Delovao je nezrelo i snebivljivo. Govorio je drhtavim, tihim glasom i blago zamuckivao. „Pretpostavljam da madam Širmer sad stupa na scenu”, rekao sam i zapalio novu cigaretu. „Imate pravo. Ona mi je otvorila vrata. Ugledao sam krupnu, muškobanjastu ženu, iako ne i korpulentnu. Moj prvi utisak bio je prilično povoljan, iako je bila Nemica. Uvela me je u salon i poslužila čajem. Verovatno je pretpostavljala da tražim časove muzike. Soba je bila puna raznovrsnih instrumenata, uključujući i dve divne, temeljito rekonstruisane staklene harmonike. Znao sam da se nalazim na pravom mestu. Madam Širmer me je šarmirala gracioznim nastupom i očiglednom ljubavlju prema instrumentu. Objasnio sam joj razloge mog dolaska. Ispričao sam joj o mojoj supruzi i tragičnim pobačajima. Rekao sam da sam doneo staklenu harmoniku u naš dom da bih joj pomogao da lakše izađe na kraj s tugom. Požalio sam se da nije zavolela instrument. Madam Širmer me je pažljivo slušala. Kada sam završio tužnu pripovest, predložila mi je da je dovedem na časove. Oduševljeno sam dočekao njenu ponudu, gospodine Holmse. Želeo sam samo jedno - da En čuje instrument u rukama vešte muzičarke, tako da je njena ponuda prevazišla moja očekivanja. Pogodili smo se za deset časova - dva puta nedeljno, utorkom i četvrtkom po podne. Platio sam sve časove unapred. Dala mi je nižu cenu zbog posebne situacije u kojoj se nalazila moja supruga. Pogodili smo se u petak. En je sledećeg utorka započela tečaj. Trg Montagju nije mnogo daleko od naše kuće. Nisam seo u kočiju, već sam odlučio da pešačim do kuće da bih saopštio dobru vest supruzi. Malčice smo se sporečkali. Otkazao bih časove da nisam verovao da će joj biti korisni. Po povratku sam zatekao navučene zavese i gotovo apsolutnu tišinu. En mi nije odgovorila kad sam je pozvao. Potražio sam je u kuhinji i spavaćoj sobi. Otišao sam u radnu sobu. Tamo sam je našao - obučenu u crno od glave do pete, kao da je u žalosti, leđa okrenutih vratima. Tupo je zurila u orman s knjigama. Sedela je sasvim nepomično. Soba je bila tako mračna da je En podsećala na nešto tamniju i krupniju sen. Nije se okrenula prema meni kada sam izgovorio njeno ime. Silno sam se zabrinuo, gospodine Holmse. Zaključio sam da se njeno mentalno stanje ubrzano pogoršava. ‘Već si se vratio’, rekla je umornim glasom. ‘Nisam te očekivala ovako rano, Tomase.’ Objasnio sam joj da sam tog popodneva iz privatnih razloga ranije izašao s posla. Zatim sam joj ispričao gde sam išao i saopštio novost o časovima staklene harmonike. ‘Nije trebalo da ugovaraš takvo nešto bez mene. Nisi me pitao da li želim časove muzike.’ ‘Pretpostavio sam da nećeš imati ništa protiv. Siguran sam da ćeš od njih imati samo koristi. Ne mogu biti gori od sedenja u mraku između četiri zida.’ ‘Pretpostavljam da nemam izbora.’ Okrenula se prema meni. U tami sam jedva razaznavao njen lik. ‘Ja se u ovoj stvari ništa ne pitam?’, prozborila je. ‘Naravno da se pitaš, En. Kako bih mogao da te nateram da radiš nešto što ne želiš? Hoćeš li prisustvovati makar jednom času i poslušati muziciranje madam Širmer? Neću tražiti da nastaviš s tečajem ako posle toga to ne budeš želela da ideš.’ Neko vreme je ćutala. Polako se okrenula prema meni i oborila pogled. Kad je konačno podigla glavu, na licu je imala izraz nekog ko je potučen do nogu i spreman da uradi sve što se od njega zatraži, bez obzira na ono što uistinu oseća. ‘U redu, Tomase’ rekla je, ’neću ti se protiviti ako želiš da idem na časove, ali nadam se da ne očekuješ mnogo od mene. Tebi se dopada zvuk tog instrumenta, a ne meni.’ ‘Volim te, En. Želim da ponovo budeš srećna. Oboje zaslužujemo bar toliko.’ BD4U
Balkandownload.org ‘Da, da, znam. U zadnje vreme preterano sam tužna. Moram ti reći da ne verujem da ću ikada više spoznati sreću. Bojim se da svaki pojedinac raspolaže unutrašnjim životom, da se suočava s komplikacijama, koje ponekad, ma koliko se trudio, ne može artikulisati. Od tebe tražim samo jedno, da budeš tolerantan prema meni i da,mi podariš neophodno vreme za bolje razumevanje same sebe. U međuvremenu ću otići na taj čas. Moliću se da mi to pruži onoliko zadovoljstva koliko i tebi.’ Na sreću - ili posle svega, na nesreću - pokazalo se da sam imao pravo, gospodine Holmse. Moja supruga je, posle jednog časa kod madam Širmer, počela da sagledava staklenu harmoniku u drugom, povoljnijem svetlu. Koliko sam samo bio oduševljen njenim novopronađenim zanimanjem za instrument. Posle četvrtog ili petog časa bio sam spreman da posvedočim da je doživela čudesnu transformaciju duha. Morbidnost je iščezla, kao i letargija, koja ju je često vezivala za postelju. Priznajem da sam tih dana u madam Širmer video nešto bogomdano i da sam gajio ogromno poštovanje prema njoj. Nekoliko meseci kasnije supruga me je zamolila da produžim časove s jednog na dva sata. Pristao sam bez oklevanja. Izveštila se u muziciranju. Uživao sam dok je satima - po podne i noću, ponekad po čitav dan - vežbala ovladavanje različitim tonalitetima staklene harmonike. Naučila je Betovenovu Melodramu, i razvila neverovatnu sposobnost improvizacije i sastavljanja muzičkih komada. Njene kompozicije bile su veoma neobične i duboko melanholične. Bile su protkane tugom, koja se širila s tavana, prožimajući čitavu kuću.” „To je na zaobilazni način veoma zanimljivo izlaganje.” Prekinuo sam ga usred priče. „Ali, šta su - ako mi dozvolite da vas požurim - razlozi vašeg današnjeg dolaska u moj dom?” Nije mi promaklo da je oštra upadica zbunila klijenta. Odlučno sam ga posmatrao. Pribrao sam se, ponovo spustio kapke i sastavio vrhove prstiju, znatiželjan da čujem bitne činjenice slučaja. „Ako mi dozvolite”, zamuckivao je, „upravo sam hteo to da vam kažem, gospodine. Kao što sam rekao, duhovno stanje moje supruge poboljšavalo se od početka saradnje s madam Širmer - bolje reći, tako je izgledalo. Naslućivao sam izvesnu odsutnost u njenom držanju, izvesnu rasejanost i nemogućnost da uzme učešće u dužem, sadržajnijem razgovoru. Polako sam shvatao da joj nešto nedostaje, iako je, površno gledano, delovala bolje. Sumnjao sam da je smetena zbog preteranog bavljenja staklenom harmonikom. Nadao sam se da će s vremenom u potpunosti doći sebi. To se nije dogodilo. Ispočetka sam primetio samo nekoliko stvari - neoprane tanjire u sudoperi, poludovršena ili zagorela jela, nenamešten krevet. Uskoro je počela da provodi najveći deo vremena na tavanu. Često bih se budio sa zvukom staklenog instrumenta u ušima. Isti zvuk poželeo bi mi dobrodošlicu nakon povratka s posla. Postepeno sam zamrzeo zvuke u kojima sam nekada toliko uživao. Nekim danima bih je viđao samo na zajedničkim obrocima. Legla bi u zajedničku postelju kad bih zaspao i ustajala iz nje u zoru, pre no što bih se probudio. Muzika, ti tužnjikavi otegnuti tonovi, nikad nisu prestajali. Počeli su da me izluđuju, gospodine Holmse. Novi hobi nesumnjivo je prerastao u nezdravu opsesiju. Krivio sam madam Širmer za tu pramenu.” „Zašto bi ona bila odgovorna za nju?”, pitao sam ga. „Sigurno nije znala za probleme vašeg domaćinstva. Ona je naposletku samo učiteljica muzike.” „Nije, nije, ona je više od toga, gospodine. Bojim se da je ona žena opasnih verovanja.” „Opasnih verovanja?” „Da. Opasnih za one koji očajnički tragaju za nekom vrstom nade i koji su prijemčivi za apsurdne obmane.” „I vaša supruga pripada toj kategoriji ljudi?” „Žao mi je što moram da kažem da pripada, gospodine Holmse. En je oduvek bila veoma osetljiva, blagorodna duša, spremna da svakom pokloni poverenje. Kao da je rođena da iskusi svet temeljnije nego ostali. To je ujedno njena velika snaga i slabost. Ovaj retki kvalitet, kad ga prepozna osoba podlih namera, postaje nešto što se lako da iskoristiti. To je madam Širmer i učiBD4U
Balkandownload.org nila. Ja to dugo nisam zapažao. To mi je promicalo sve donedavno. Znate, bilo je to obično veče. En i ja smo, kako smo u poslednje vreme uobičajili, Ćutke večerali. Nakon nekoliko oskudnih zalogaja ustala je i požurila na tavan da bi se posvetila muziciranju. I to je postalo uobičajeno. Te večeri još nešto je trebalo da se dogodi. Jedan klijent mi je tog dana u kancelariji podario skupocenu bocu vina. Tako mi se zahvalio za uslugu koju sam mu učinio povodom njegovog računa. Nameravao sam da iznenadim En vinom na večeri. Nije mi pošlo za rukom, pošto je ustala od stola pre no što sam izneo bocu. Odlučio sam da joj odnesem vino na tavan. Popeo sam se uz stepenice s bocom i dve vinske čaše u ruci. Već je svirala na staklenoj harmonici. Njen zvuk - izuzetno tih, monoton i suzdržan - prožimao me je od glave do pete. Vinske čaše u mojim rukama počele su da vibriraju nadomak tavanskih vrata. Uši su me zabolele. Ipak sam dobro čuo. Nije izvodila muzički komad, niti je ležerno improvizovala na staklenoj harmonici. Ne, čuo sam nešto drugo, gospodine - neko bogohulno bajanje. Nazvao sam to bajanjem zbog onog što sam zatim čuo: moja supruga se nekom obraćala, govoreći tiho, gotovo na nivou tonova koje je stvarala.” „Hoćete da kažete da to nije bilo pevanje?” „Daj bože da je bilo, gospodine Holmse. Uveravam vas da je s nekim razgovarala. Nisam uspeo da čujem većinu onog što je rekla. Užasnuo sam se od onog što jesam.” „‘Ovde sam, Džejmse’, rekla je. ‘Grejs, hodi k meni. Ovde sam. Gde se kriješ? Volela bih da te ponovo vidim…’” Ućutkao sam ga podignutom rukom. „Gospodine Keleru. Moje strpljenje je vrlo ograničeno. Iscrpio se gotovo u potpunosti. Pokušali ste da udahnete životnost i boje u vašu pripovest, ali dosledno ste odlagali pominjanje problema zbog kog ste kod mene došli. Pozabavite se tim činjenicama, ako je moguće, pošto će mi samo one biti od koristi.”. Moj klijent je nekoliko sekundi ćutao. Skrenuo je pogled i podigao obrve. „Da smo dobili dečačića”, konačno je rekao, „zvao bi se Džejms. Grejs je bilo ime koje smo odabrali za devojčicu.” Ućutao se, savladan osećanjima. „C-c-c!”, rekao sam. „Nema potrebe za pokazivanjem osećanja na ovom mestu. Molim vas da nastavite tamo gde ste stali.” Klimnuo je i stisnuo usne. Prešao je maramicom preko čela i oborio glavu. „Spustio sam bocu i vinske čaše na pod i otvorio vrata. Iznenadio sam je. Smesta je prestala da svira. Mrko me je pogledala razrogačenim očima. Tavan je bio osvetljen svećama poređanim ukrug oko instrumenta. Osvetljavale su je drhtavom svetlošću. Ličila je na duha, zahvaljujući samrtnom bledilu. U njoj je bilo nečeg onostranog, gospodine Holmse. Taj utisak nisam dugovao samo drhtavom plamenu sveća već i njenim očima - zapravo načinu na koji me je posmatrala. Ukazivao je na odsustvo nečeg osnovnog, ljudskog. Obratila mi se tihim glasom, lišenim osećanja. ‘Šta je bilo, dragi? Uplašio si me.’ Krenuo sam ka njoj. ‘Zašto ovo radiš?’, povikao sam. ‘Zašto govoriš kao da su ovde?’ Polako je ustala sa stolice pored instrumenta. Prišao sam joj i ugledao slabašni osmeh na njenom belom licu. ‘U redu je, Tomase. Sve je u redu.’ ‘Ne razumem’, rekao sam. ‘Izgovarala si imena naše nerođene dece. Obraćala si im se kao da su živa i u ovoj odaji. 0 čemu se radi, En? I koliko dugo sve ovo traje?’ Nežno me je uhvatila za ruku i povela me dalje od staklene harmonike. ‘Moram da budem sama dok sviram. Molim te da poštuješ moju privatnost.’ Vodila me je ka vratima. Želeo sam odgovore. ‘Znaš šta’, rekao sam, ’nigde ne idem dok mi ne objasniš svoje postupke, koliko dugo ovo traje? Moram da znam. I zašto to radiš? Da li madam Širmer BD4U
Balkandownload.org zna za ovo?’ Izbegavala je moj pogled. Ponašala se kao žena uhvaćena u strašnoj laži. Neočekivano hladni odgovor prešao joj je preko usana. ‘Da’, rekla je. ‘Madam Širmer je u potpunosti upoznata s onim što činim. Pomaže mi, Tomase - pobrinuo si se za to. Laku noć, dragi.’ Zatvorila mi je vrata ispred nosa i zaključala ih iznutra. Pobesneo sam, gospodine Holmse. Znajte da sam sišao niz stepenice krajnje uznemiren. Neodređeno objašnjenje moje supruge navelo me je na sledeći zaključak: madam Širmer nije je podučavala muzici. U najmanju ruku ohrabrivala ju je da izvodi neprirodni ritual na tavanu. To je bila uznemirujuća situacija, ako su moje pretpostavke bile tačne, i istina je mogla da se sazna isključivo od Nemice. Hteo sam da odem do njenog stana iste večeri i da raščistim stvar. Iskapio sam najveći deo vina iz boce da bih se smirio. U tom stanju nisam mogao da je posetim. Odložio sam viđanje s njom do sledećeg jutra. Do njenog stana stigao sam trezan i odlučan. Suočio sam madam Širmer sa mojim brigama čim je otvorila vrata. ‘Kakvim đubretom ste mojoj supruzi punili glavu?’, pitao sam, ’i, molim vas, ne pretvarajte se da ništa ne znate, zato što mi je En već dovoljno rekla.’ Usledila je neprijatna tišina. Prošlo je izvesno vreme pre no što je progovorila. Pozvala me je da uđem i uvela me u salon. ‘Her Keler, vaša supruga je nesrećna žena koja se dosađuje’, rekla mije. ‘Moje lekcije mnogo je ne zanimaju. Neprestano razmišlja o bebama - bez obzira na sve, misli samo na njih - što znači da su dečica problem, zar ne? Naravno, vi želite da ona svira, a ona želi bebe - stoga sam učinila nešto za oboje, zar ne? Ona sad divno svira. Mislim da je srećnija, a vi?’ ‘Ne razumem. Šta ste učinili za nas oboje?’ ‘Ništa preterano teško, her Keler. Stvar je u prirodi stakla; znate, ono je odjek božanske harmonije. Tome sam je naučila.’ Ne možete da zamislite kakve gluposti mi je ispričala.” „Oh, ali mogu”, rekao sam mom klijentu. „Gospodine Keleru, posedujem nešto znanja o neobičnoj istoriji tog instrumenta. Pripisivani su mu izvesni problemi. To je izazvalo paniku među Evropljanima i staklena harmonika nije više bila tako popularna. Zbog toga se one danas retko viđaju i još rede čuju.” „O kakvim problemima govorite?” „O svemu u rasponu od oštećenih živaca do teških depresija. Pričalo se da izazivaju svađe u kući, prerane porođaje i kojekakve nevolje sa smrtonosnim ishodom - čak crkavanje kućnih ljubimaca. Ne sumnjam da je madam Širmer upoznata s policijskim naredbama koje su nekad postojale u brojnim nemačkim državama, s proklamacijama koje su zabranjivale prokazani instrument u interesu javnog reda i zdravlja. Pošto melanholično raspoloženje vaše supruge prethodi upotrebi instrumenta, on ne može biti izvor njenih problema. Ipak, postoji još jedan sloj priče o staklenoj harmonici. Madam Širmer aludira na njega kad pominje odjek božanske harmonije’. Neki - poštovaoci idealističkog učenja osoba poput Franca Mesmera, Bendžamina Frenklina i Mocarta - tvrde da ovakva muzika promoviše neku vrstu ljudske harmonije. Drugi čvrsto veruju da slušanje zvukova staklenog instrumenta može da izleči bolesti krvi, dok neki - sumnjam da je madam Širmer među njima - tvrde da oštri, prodorni tonovi instrumenta mogu da putuju iz našeg sveta u onaj drugi. Drže da izuzetno daroviti svirač na staklu može da po volji prizove mrtve i da živi mogu da se obraćaju preminulim osobama do kojih im je veoma stalo. To vam je rekla, zar ne?” „Upravo tim rečima”, rekao je moj klijent. Delovao je prilično iznenađeno. „Nakon toga ste raskinuli poslovni odnos s njom?” „Da… ali kako ste…” „Sinko moj, to je bio neizbežan zaključak, zar ne? Smatrali ste je odgovornom za okultne radnje vaše supruge, što znači da ste nameravali da je otpustite pre no što ste pošli kod nje tog jutra. Bilo kako bilo, da je još BD4U
Balkandownload.org ostala u vašoj službi, ne bi vam pretila hapšenjem. Molim vas da mi oprostite na čestim prekidanjima. Znajte da su neophodna za ubrzavanje procesa dedukcije. Nastavite!” „Šta sam, pitam ja vas, mogao da učinim? Nisam imao izbora. Trudio sam se da nastupim pošteno. Nisam tražio da mi vrati isplaćeni novac za časove koji neće biti održani, niti mi je ona takvo nešto ponudila. Bio sam preneražen njenim ponašanjem. Kad sam joj rekao da nam njene usluge više nisu potrebne, osmehnula se i klimnula. ‘Dragi gospodine, slažem se s tim’, rekla je, ‘ako mislite da je tako najbolje za En. Naposletku, vi ste njen suprug. Želim vam dug i srećan zajednički život.’ Nije trebalo da joj verujem na reč. Tog jutra kad sam izašao iz njenog stana, dobro je znala da je En pod njenim uticajem i da je neće napustiti. Siguran sam da je spletkaroš najgore vrste. Posle svega mi je jasno zašto mi je ponudila nižu cenu poduke. Učinila je to samo da bi - kad napuni glavu sirote En okultnim đubretom - predložila produženje poduke i izmamila mi više novca iz džepa. Posumnjao sam da je nasledstvo Enine majke - pristojna, iako ne prevelika suma - pravi cilj ovog zamešateljstva. Ma, sasvim sam siguran u to, gospodine Holmse.” „To vam tada nije palo na pamet?”, pitao sam. „Nije. Mislio sam samo o Eninoj reakciji kada sazna. Na poslu sam neprestano mozgao o tome. Tragao sam za odgovarajućim rečima da joj saopštim novosti. Pozvao sam je u radnu sobu nakon povratka s posla te večeri. Pribrano sam joj se obratio kad je sela nasuprot meni. Skrenuo sam joj pažnju na to da je u poslednje vreme zanemarila supružničke dužnosti i da je njena opsesija staklenom harmonikom - prvi put sam njen odnos s instrumentom opisao tim rečima - ispunila naš brak napetošću. Rekao sam joj da imamo odgovornost jedno prema drugom, da je moja obaveza da joj pružim sigurno, spokojno okruženje, a njena da obavlja svoje poslove i održava domaćinstvo. Stavio sam joj do znanja da sam duboko uznemiren onim što sam zatekao na tavanu i objasnio da to ne znači da joj zameram zbog tuge izazvane gubitkom dece. Zatim sam joj prepričao posetu madam Širmer i rekao da više neće biti muzičkih časova i da se madam Širmer složila da je tako najbolje. Uhvatio sam je za ruku i zagledao se u njeno bezizražajno lice. ‘Zabranjujem ti da ponovo vidiš tu ženu, En. Sutra ću izneti staklenu harmoniku iz kuće. Ne želim da budem okrutan ili nerazuman povodom toga, ali moram da povratim moju suprugu. Želim da mi se vratiš, En. Hoću da sve bude kao nekada. Moramo da povratimo red u naš život.’ Zaplakala je. To nisu bile suze gneva, već pokajanja. Kleknuo sam pored nje. ‘Oprosti mi’, rekao sam, pre no što sam je zagrlio. ‘Ne’, prošaptala mi je u uvo, ’trebalo bi da ja tražim oproštaj od tebe. Tako sam zbunjena, Tomase. Čini mi se da više ništa ne mogu da uradim kako valja. Ne shvatam zašto se tako osećam.’ ‘Ne smeš da se predaš tom osećanju, En. Pokloni mi poverenje, pa će sve doći na svoje mesto.’ Tu i tada zarekla mi se da će mi biti bolja supruga. Izgledalo je da se drži date reći. Zapravo, nikad ranije nije tako brzo i temeljito promenila ponašanje. U pojedinim trenucima naslućivao sam dublja strujanja u njenoj psihi. Pokatkad bi se naglo i naizgled bezrazložno sneveselila. Činilo ml se da joj nešto teško pritiska dušu. Znala je da neobično dugo i pažljivo čisti tavanski prostor. Nisam se brinuo zbog toga, zato što staklena harmonika više nije bila u kući. I zašto bih se brinuo? Po povratku s posla zaticao sam kuću u najboljem redu. Posle večere uživali bismo u međusobnom društvu, kao što smo činili u srećnijim vremenima. Satima smo razgovarali u salonu. Izgledalo je da se sreća vratila u naš dom.” „Baš mi je drago zbog vas”, rekao sam ravnim glasom i zapalio treću cigaretu. „Ali mi još uvek nije jasno zašto ste se obratili meni. Vaša priča je u izvesnoj meri zanimljiva. Vi ste zabrinuti zbog nečeg što još niste pomeBD4U
Balkandownload.org nuli. Rekao bih da ste sposobni da sami rešavate porodične probleme.” „Molim vas da me saslušate do kraja, gospodine Holmse. Potrebna mi je vaša pomoć.” „Ne mogu vam pomoći sve dok ne budim znao pravu prirodu vašeg problema. Vaša dosadašnja priča ne ukazuje ni na kakvu zagonetku.” „Ali moja žena iznova nestaje!” „Iznova nestaje? Da li to znači da se iznova pojavljuje?” „Da.” „Koliko puta se to desilo?” „Pet puta.” „Kad je počela da nestaje?” „Pre dve nedelje.” „Shvatam. Verovatno utorkom. A zatim četvrtkom. Prekinite me, ako grešim, sledeće nedelje to se ponovilo - i prošlog utorka, naravno.” „Upravo tako.” „Sjajno. Konačno smo krenuli u dobrom pravcu, gospodine Keleru. Jasno je da se vaša priča završava pred vratima madam Širmer. Ipak mi je ispričajte. Možda će se pojaviti neki podaci koje još nisam dokonao. Voleo bih da počnete s prvim nestankom, iako ta reč ne odgovara stvarnim dešavanjima.” Gospodin Keler me je tužno pogledao. Zatim je usmerio pogled kroz prozor i zabrinuto zavrteo glavom. „Previše sam razmišljao ovome”, započeo je. „Znate, oko podneva uglavnom imam mnogo posla. Kurir mi obično donosi obrok u kancelariju. Tog dana imao sam manje obaveza. Odlučio sam da se vratim kući i ručam s En. Nisam se mnogo zabrinuo kad je nisam zatekao kod kuće. U poslednje vreme sam je ohrabrivao da što češće izlazi iz kuće. Poslušala je moj savet i počela da odlazi u popodnevne šetnje. Pretpostavio sam da je izašla da prošeta. Napisao sam joj poruku i otišao u kancelariju.” „Gde je išla u šetnju?” „Odlazila je kod mesara ili na pijacu. Zavolela je park oko Društva fizičara i botaničara. Govorila mi je da provodi sate šetajući između cvetnih leja.” „Naravno, taj park je idealno mesto za takvu razbibrigu. Nastavite, molim vas.” „Te večeri stigao sam s posla i shvatio da se još nije vratila. Moja poruka je još bila na ulaznim vratima. Ništa u kući nije ukazivalo na to da je u međuvremenu svraćala. Tada sam se zabrinuo. Hteo sam da je potražim. Kad sam prekoračio preko praga, ugledao sam je na kapiji. Izgledala je veoma umorno, gospodine Holmse. Učinilo mi se da je kratko oklevala kad me je videla. Pitao sam je zašto se vraća tako kasno. Rekla mi je da je zaspala u parku oko Društva fizičara i botaničara. To je bilo malo verovatno, ali ne i nemoguće objašnjenje. Nisam hteo da je propitujem. Iskreno rečeno, laknulo mi je kad sam je video. Ista stvar desila se dva dana kasnije. Nije bila kod kuće kad sam se vratio s posla. Došla je nedugo potom i rekla kako je ponovo zaspala pod drvetom u parku. To se ponovilo i sledeće nedelje. Nestajala je samo utorkom i četvrtkom. Ne bih ništa posumnjao da je nestajala drugim danima, niti bi mi palo na pamet da ovog utorka proverim moje sumnje. Znao sam da su njeni časovi muziciranja počinjali u četiri i završavali u šest po podne. Ranije sam izašao s posla i stao preko puta Portmanove knjižare, na mesto s kog sam mogao da neprimećeno osmatram. U četiri i petnaest malčice sam se oraspoložio. Baš kad sam se spremao da prekinem prismotru, opazio sam je. Nonšalantno je šetala drugom stranom Ulice Montagju. Nosila je suncobran koji sam joj poklonio za rođendan. Zastave su mi pale na pola koplja. Nastavio sam da stojim na istom mestu. Nisam pošao za njom, niti sam je pozvao. Samo sam gledao kako zatvara suncobran i ulazi u knjižaru.” „Da li vaša supruga ima običaj da kasni na sastanke?” „Upravo suprotno, gospodine Holmse. Ona tačnost smatra vrlinom. Bolje reči, donedavno je smatrala.” BD4U
Balkandownload.org „Shvatam. Nastavite, molim vas.” „Možda možete da zamislite bes koji se uskovitlao u meni. Nekoliko sekundi kasnije ustrčao sam uz stepenice do stana madam Širmer. Čuo sam kako En svira staklenu harmoniku - te grozne, neprijatne tonove. Jezivo muziciranje podjarilo je moj gnev. Zalupao sam na vrata svom snagom. ‘Eni’, vikao sam. ‘Eni’ Nisam se susreo sa suprugom, već s madam Širmer. Otvorila je vrata i odmerila me najotrovnijim mogućim pogledom. ‘Želim da vidim moju suprugu i to odmah!’, zaurlao sam. ‘Znam da je unutra!’ Muzika iz stana u taj čas naglo je prestala. ‘Idite kući ako želite da vidite vašu suprugu, her Keler!’, progovorila je tihim glasom. Zakoračila je u hodnik i zatvorila vrata za sobom. ‘En više nije moja učenica!’ Držala je jednom rukom kvaku i njeno masivno telo se isprečilo između mene i vrata. Nisam mogao da prođem pored nje. ‘Obmanuli ste me’, rekao sam. Govorio sam dovoljno glasno da me En čuje. To važi za obe. Neću to trpeti! Vi ste pokvarena, zla osoba!’ I madam Širmer se razgnevila. Ja sam bio toliko ljut da sam govorio kao osoba pod dejstvom alkohola. Sad shvatam da sam se nerazumno poneo. Ne zaboravite da me je ta grozna žena izdala i da sam strahovao za moju suprugu. ‘Ja samo podučavam’, rekla je, ’a vi mi pravite nevolje. Vi ste pijanac. Sutra ćete se ljutiti na samog sebe zbog ovog što ste danas učinili! Više neću razgovarati s vama, her Keler. Da se niste usudili da mi opet ovako zakucate na vrata!’ Posle ovoga sam sasvim izgubio kontrolu, gospodine Holmse. Bojim se da sam bezrazložno povisio glas. ‘Znam da je dolazila ovamo. Siguran sam da nastavljate da joj mutite um đavolskim lažima! Nije mi jasno kakvom se dobitku nadate. Ako mislite da ćete se domoći njenog nasledstva, uveravam vas da ću preduzeti sve što je u mojoj moći da vas sprečim u tom naumu! Znajte da ću vas pratiti na svakom koraku. Neću vam dozvoliti da me obmanjujete. Neću se smiriti sve dok se moja supruga ne oslobodi vašeg uticaja!’ Pustila je kvaku i stegnula pesnicu. Mislio sam da će me svakog časa udariti. Već sam rekao da je ona krupna, zdepasta Nemica. Ne sumnjam da bi lako izašla na kraj s većinom muškaraca. Suzdržala se i rekla: ’l ja ću vas upozoriti, her Keler. Idite i ne vraćajte se više. Ako mi još jednom donesete nevolje na prag, pozvaću policiju da vas uhapsi’ Okrenula se na petama i ušla u stan. Zalupila mi je vratima ispred nosa. Krenuo sam kući, žestoko uzdrman i s namerom da pošteno izgrdim En kad se vrati. Bio sam siguran da je čula moju svađu s madam Širmer. Još više me je ozlojedilo što je odabrala da se krije u salonu te žene, umesto da mi se pokaže. Nisam imao razloga da poričem da sam je špijunirao. Sad je bila svesna te činjenice. Na moje bezmerno čuđenje, po povratku sam je zatekao kod kuće. Ništa mi nije bilo jasno. Nije mogla da izađe iz stana madam Širmer pre mene, zato što je stan bio na spratu. I da je nekim čudom uspela, ne bi stigla da mi spremi večeru do mog povratka. Još nisam shvatio kako je to izvela. Za večerom sam čekao da pomene moju svađu s madam Širmer, ali to se nije dogodilo. Kad sam je pitao šta je radila tog popodneva, rekla je: ‘Počela sam da čitam novi roman. Nakratko sam se prošetala parkom oko Društva fizičara i botaničara.’ ‘Ponovo si bila tamo? Zar ti to mesto nije dosadilo?’ ‘Kako bi moglo? Tako je divno.’ ‘Da nisi kojim slučajem srela madam Širmer u šetnji, En?’ ‘Ne, Tomase, naravno da nisam.’ Pitao sam je da li se vara. Uporno je poricala. Počela je da se nervira.” „U tom slučaju vas laže”, rekao sam. „Neke žene su čudesno vešte u obmanjivanju muškaraca. Sposobne su da ih ubede u istinitost očiglednih laži.” „Ne razumete šta hoću da kažem, gospodine Holmse. En nije sposobna da izgovori uverljivu laž. Tako nešto jednostavno nije u njenoj prirodi. Prozreo bih je i optužio bez trunke oklevanja da je to pokušala. Ali ne, nije me laBD4U
Balkandownload.org gala. Pročitao sam joj to na licu. Ubeđen sam da nije znala za moju svađu s madam Širmer. Ne shvatam kako je to moguće. Siguran sam da je bila tamo, baš kao što sam siguran da mi je rekla istinu. Ništa mi nije jasno. Zbog toga sam vam napisao poruku te noći, tražeći vaš savet i pomoć.” Klijent me je napokon suočio sa zagonetkom. Možda je delovala beznačajno, ali neki aspekti su bili zanimljivi. Oslonio sam se na dugo usavršavani metod logične analize. Počeo sam s otpisivanjem protivrečnih zaključaka, sve dok nije ostao samo jedan. Činilo se da veoma mali broj mogućnosti utiče na ovaj slučaj. „Da li ste u toj knjižari i prodavnici mapa uočili još nekog radnika pored vlasnika?”, pitao sam ga. „Nisam video nikog izuzev starog vlasnika. Stekao sam utisak da radi sam, iako se nije pretrzao od posla.” „Otkud to?” „Hteo sam da kažem da je izgledao bolesno. Njegov neprestani kašalj zvučao je zabrinjavajuće. Vid ga izdaje. Osmotrio mi je lice lupom kada sam prvi put ušao u knjižaru i pitao za stan madam Širmer. Prilikom poslednje posete nije ni opazio da sam ušao u radnju.” „Verovatno je proveo previše vremena zgrbljen nad lampom osvetljenim tekstovima. Veoma dobro poznajem Ulicu Montagju i njenu okolinu, ali moram priznati da je ta knjižara izmakla mojoj pažnji. Da li je dobro snabdevena?” „Ne bi se moglo reći, gospodine Holmse. To je mali lokal. Verujem da je nekad bio stan. Svaka odaja je prepuna knjiga. Mape po svoj prilici drže na drugom mestu. U izlogu radnje je natpis koji od mušterija traži da o mapama porazgovaraju s gospodinom Portmanom. Ne sećam se da sam video makar i jednu mapu u knjižari.” „Da li ste nekim slučajem pitali gospodina Portmana - pretpostavljam da je to vlasnikovo ime - da li je video kako vaša supruga ulazi u radnju?” „Nije bilo potrebe za tim. Rekao sam vam da starac ništa ne vidi. Video sam kako moja supruga ulazi u knjižaru. Moj vid je više nego dobar.” „Ne dovodim kvalitet vašeg vida u pitanje, gospodine Keleru. Problem nije tako veliki, ali nekoliko pitanja moramo da rešimo na licu mesta. Odmah ću krenuti s vama u Ulicu Motagju.” „Odmah?” „Danas je četvrtak, zar ne?” Cimnuo sam lanac i izvadio sat. Bilo je pola četiri po podne. „Stići ćemo do knjižare pre vaše žene ako odmah krenemo.” Ustao sam da uzmem kaput i dodao: „Od sada pa nadalje moramo biti obazrivi, zato što imamo posla s emocionalnim problemima najmanje jedne namučene žene. Nadajmo se da je vaša supruga pouzdana i tačna kao moj džepni sat. lako ne bi bilo loše da još jednom zakasni.” Žurno smo izašli na Ulicu Bejker. Uronili smo u gužvu na londonskim saobraćajnicama. Razmišljao sam dok smo napredovali ka Portmanu. Nametao mi se zaključak da je problem koji mi je gospodin Keler predstavio po svoj prilici beznačajan. Slučaj ne bi potakao zanimanje dobrog doktora. Imao sam posla sa sitnom aferom, koja bi me možda zaintrigirala u prvim godinama karijere detektiva-konsultanta. U smiraj radnog veka radije bih je prosledio nekom od mlađih početnika - verovatno Setu Viveru, Trevoru od Sadarka ili Liz Piner. Sve njih čekala je izgledna karijera detektiva-konsultanta. Moram priznati da moje zanimanje za neprilike gospodina Kelera nije počivalo na zaključcima izvedenim iz njegovog preopširnog izlaganja, već se u potpunosti zasnivalo na dve nepovezane, snažne fascinacije: muzičkim čudesima koje proizvodi zloglasna staklena harmonika - instrument koji sam zbilja želeo da vidim i čujem - i privlačnim, radoznalim ženskim licem viđenim na fotografiji. Lakše bih objasnio zanimanje za muziku nego za fotografiju. Moje kratkovečno zanimanje za lepši pol verovatno je bilo potaknuto Džonovim često predočavanim uverenjem o blagotvornom uticaju ženskog društva na zdravlje. Nisam mogao razumeti privlačnost koju sam osetio gledajući tu, ni po čemu izuzetnu, fotografiju udate žene. BD4U
Balkandownload.org
4
H
pogladio po bradi kada ga je Rodžer upitao kako su se dve japanske medonosne pčele našle u njegovom posedu. Posle kraćeg razmišljanja pomenuo je pčelinjak koji je otkrio u centru Tokija: „Pronašao Sam ga zahvaljujući pukoj sreći. Promakao bi mi da sam išao automobilom. Hteo sam da protegnem noge posle dugog boravka u skučenom brodskom prostoru.” „Da li ste daleko išli?” „Verujem da jesam. Siguran sam da jesam, iako nemam tačne podatke o pređenom rastojanju.” Sedeli su jedan nasuprot drugom u biblioteci. Holms se zavalio u fotelju s čašom brendija u ruci. Rodžer se nagnuo napred. Čvrsto je stiskao bočicu s pčelama između dlanova. „Znaš, vreme je tog dana bilo idealno, veoma prijatno za šetnju. Želeo sam da razgledam grad.” Holms je opušteno i poletno prepričavao ono što mu se desilo u Tokiju, jutro po dolasku u grad. Podrazumeva se da je izostavio neke neprijatne događaje. Nije rekao da se izgubio u poslovnoj četvrti Šindžuku dok je tragao za železničkom stanicom i da ga je inače nepogrešiv osećaj za pravac u potpunosti izdao dok je lutao uskim uličicama. Nije bilo svrhe govoriti dečaku da je zamalo zakasnio na voz za lučki grad Kobe ili da je, pre no što je danuo dušom u pčelinjaku, video najneprijatniji deo stvarnosti posleratnog Japana, muškarce i žene u kolibama sklepanim od kartona i zarđalog lima u najprometnijem delu grada; domaćice s bebicama na leđima u redu za kupovinu pirinča i slatkog krompira; ljude u pretrpanim vagonima, na njihovim krovovima i plugovima lokomotiva; bezbrojna gladna azijska tela koja su se kretala ulicama i upućivala izgladnele poglede izgubljenom Englezu koji je hodio među njima (s, dva štapa i nedokučiva lica zbog duge kose i brade). Rodžer je tako saznao samo za Holmsovo iskustvo s urbanim pčelama. Dečak je bio potpuno očaran onim što je čuo. Ni na trenutak nije skretao pogled sa starčevog lica. Izgledao je usredsređeno i opušteno. Usmerio je ženice na Holmsove plemenite, inteligentne oči, kao da u njima vidi daleka treperava svetla na tamnom horizontu, odsjaj nečeg drhtavog i živog što postoji nadomak njega. Sive usredsređene oči - jednovremeno prodorne i brižne - pokušavale su da premoste vreme koje ih je razdvajalo, dok je brendi BD4U
OLMS SE
Balkandownload.org
nestajao iz čaše i dok se bočica zagrevala između dlanova. Stari, iskusni glas nagnao je Rodžera da se oseća mnogo zrelije i iskusnije od svog godišta. Holms je sve dublje prodirao u Šindžuku. Zainteresovao se za pčele radilice koje su tragale za hranom. Zujale su oko malobrojnog cveća ispod uličnog drveća i u saksijama ispred rezidencija. Odlučio je da sledi radilice. Ponekad bi jednoj izgubio trag, ali brzo bi uvrebao drugu. Odvele su ga do oaze u srcu grada. Izbrojao je dvadeset kolonija, od kojih je svaka proizvodila značajnu količinu meda. Kako su lukave, pomislio je. Mesta za ispašu kolonija u Šindžukuu sigurno se menjaju s godišnjim dobima. Verovatno duže lete u septembru, kad je cveće retko i mnogo kraće u leto i proleće dok cveće cveta. Imale su obilje hrane kad trešnje procvetaju u aprilu. Objasnio je dečaku da kraći put do ispaše povećava delotvornost kolonije. Moglo bi se reći da je u Tokiju bilo više dostupnih izvora hrane nego u udaljenijim oblastima, kad se uzme u obzir manja konkurencija za cvetni nektar i polen urbanih oprašivača, kao što su ose, muve, leptiri i bubice. Rodžer još nije dobio odgovor na pitanje o japanskim pčelama (dečak je bio previše učtiv da bi navaljivao). Holms nije zaboravio na njega. Odgovor svejedno nije stizao, već je titrao kao ime zapelo za vrh jezika. Da, doneo je pčele iz Japana. Da, nameravao je da ih pokloni dečaku, ali nije mogao da se seti kako su došle u njegov posed. Možda se to desilo u tokijskom pčelinjaku (iako je to malo verovatno, pošto je tada bio zaokupljen traganjem za železničkom stanicom), ili na putovanjima s gospodinom Umezakijem (dosta su putovali nakon njegovog dolaska u Kobe). Strahovao je da je zakazivanje pamćenja posledica promena u mozgu izazvanih starenjem. Kako bi se inače moglo objasniti zašto neka sećanja ostaju netaknuta, dok druga nezaustavljivo blede i nestaju? Neobično je što se savršeno dobro sećao nekih trenutaka iz detinjstva, kao što je jutro kad je ušao u mačevalački salon majstora Alfonsa Bansena (žilavo građenog Francuza, koji je trljao žbunaste brkove, ljubopitljivo posmatrajući visokog, vitkog, stidljivog dečaka), iako mu se neretko dešavalo da pogleda džepni sat i shvati da ne zna kako je proveo poslednjih nekoliko sati. Još uvek je verovao da mnogo više uspomena opstaje no što se gubi. Uveče, nakon povratka kući, sedeo je za pisaćim stolom na tavanu i naizmenice radio na nedovršenom životnom projektu (Sveobuhvatnoj veštini detekcije) i revidiranju trideset sedam godina starog Praktičnog priručnika BD4U
Balkandownload.org
za gajenje pčela, za novo izdanje Biča i Tompsona. Misli su mu se neizbežno usmerile ka mestu koje je posetio. Video je sebe kako na železničkom peronu u Kobeu, posle duge vožnje vozom, čeka gospodina Umezakija, posmatrajući gomile američkih oficira i vojnika među japanskim meštanima, poslovnim ljudima i porodicama. Ponovo se obreo u kakofoniji neobičnih glasova i žurnih koraka na peronu, koji su nestajali u noći. „Šerlok-sane?” Pred njim se iznenada pojavio vitki muškarac s alpskom kapom, belom košuljom otvorene kragne i patikama. S njim je bio još jedan čovek, nešto mlađi i istovetno odeven. Posmatrali su ga kroz naočari sa žičanim okvirima. Stariji - verovatno je imao pedeset i neku, iako je to bilo teško proceniti kod azijskih muškaraca - učtivo se naklonio. Onaj drugi hitro se poveo za njegovim primerom. „Vi ste sigurno gospodin Umezaki.” „Jesam, gospodine”, reče stariji, ne prekidajući naklon. „Dobro došli u Japan i dobro došli u Kobe. Čast nam je da vas konačno upoznamo. Još veća nam je čast što ćete biti gost u našem domu.” Pisma gospodina Umezakija otkrivala su dobro poznavanje engleskog, ali Holms je bio prijatno iznenađen njegovim britanskim naglaskom, koji je svedočio o širokom obrazovanju stečenom van granica Zemlje izlazećeg sunca. Jedino što je znao o njemu bilo je da dele strastveno zanimanje za bodljikavi jasen (koji se na japanskom zove hire sanšo). Ovo zanimanje potaklo je opsežnu prepisku (gospodin Umezaki pisao mu je prvi nakon Što je pročitao Holmsovu davno objavljenu monografiju Vrednost matičnog mleča, s komentarima o koristi po zdravlje od bodljikavog jasena). Nije imao prilike da vidi žbun ili da proba jela od njegovih listova, pošto je uspevao isključivo pored morske obale u dalekom Japanu. Štaviše, na putovanjima u mladosti nikad mu se nije ukazala prilika da ode u Japan. Primivši poziv gospodina Umezakija, shvatio je da neće dobiti drugu priliku da ispita divne vrtove o kojima je čitao, ili da jednom u životu vidi primerak neobične razgranate biljke koja ga je tako dugo očaravala. Imao je razloga da veruje kako je ta biljka sposobna da produži ljudski život, baš kao i njemu tako dragi matični mleč. „Recimo da je čast obostrana.” „Slažem se”, reče gospodin Umezaki kad se uspravio. „Molim vas, gospodine, dozvolite mi da predstavim svog brata. Ovo je Hensuiro.” Hensuiro je nastavio da se klanja, poluzatvorenih očiju: „Senseju… BD4U
Balkandownload.org
zdravo, vi ste veoma veliki detektiv, veoma veliki…” „Hensuiro, zar ne?” „Hvala vam, senseju, hvala vam… vi ste veoma veliki…” Bih su zbunjujući par. Jedan brat je bez napora govorio engleski, dok je drugi natucao pokoju reč. Holms je, nedugo potom, kad su pošli sa železničke stanice, primetio da mlađi brat na neobičan način ljulja bokovima. Pomislio je da Hensuiro ženstveno njiše bokovima zbog težine prtljaga, ali je zaključio da je prirodno sklon tome zato što prtljag nije bio naročito težak. Mladić je spustio torbe kad su stigli do tramvajske stanice. Ponudio mu je paklicu cigareta: „Senseju…” „Hvala vam”, reče Holms. Uzeo je cigaretu i prineo je usnama. Hensuiro je kresnuo šibicu i obuhvatio plamen šakom ispod ulične svetiljke. Holms se nagnuo ka šibici. Osmotrio je muškarčeve fine šake poprskane crvenom bojom, glatku kožu, podsečene nokte prljave po ivicama (ruke umetnika, zaključio je, i nokti slikara). Povukao je dim i pogledao niz mračnu ulicu. U daljini je opazio mnoštvo ljudi u četvrti s mnogo neonskih reklama. Odnekud je dopirala tiha ali živahna džez muzika. Između dimova cigarete udisao je miris pečenog mesa. „Verovatno ste ogladneli”, reče gospodin Umezaki, koji je od železničke stanice ćutke hodao pored njega. „Jesam”, reče Holms. „Takođe sam prilično umoran.” „Ako je tako, bolje da vas što pre smestimo. Poslužićemo vam večeru, ako dopuštate.” „To je odličan predlog.” Hensuiro se obratio bratu na japanskom. Živo je gestikulirao prefinjenim rukama dok mu je cigareta igrala među usnama. Dodirnuo je alpski šešir i nekoliko puta napravio pokret ispred usta, oblikujući nešto nalik maloj kljovi. Nakon toga se široko osmehnuo i klimnuo u pravcu Holmsa. Završio je predstavu plitkim naklonom. „Hteo bi da zna da li ste poneli svoj čuveni šešir”, reče gospodin Umezaki. Videlo se da mu je malo neprijatno. „Verujem da se zove lovački šešir. Pita i za veliku lulu - da li ste je poneli sa sobom?” Hensuiro je još klimao glavom. Istovremeno je pokazao na alpski šešir i cigaretu. „Ne, ne”, odvratio je Holms, „bojim se da nikad nisam nosio lovački šešir ili pušio veliku lulu - to su dodaci maštovitog ilustratora. Pretpostavljam da su smišljeni da bi me učinili prepoznatljivim i da bi poboljšali BD4U
Balkandownload.org
prodaju časopisa. Verujte mi kad vam kažem da me niko nije pitao za mišljenje u vezi sa ilustracijama.” „Uh”, reče gospodin Umezaki. Lice mu je svedočilo o gubitku iluzija. Isti izraz pojavio se na Hensuirovom licu kad mu je istina saopštena (mladić se smesta poklonio, vidno postiđen). „Doista nema potrebe za tim”, reče Holms, naviknut na takva pitanja. Razvejavanje mitova oduvek mu je pričinjavalo veliko zadovoljstvo. „Recite mu da je sve u redu, da je sve u najboljem redu.” „Nismo znali”, pravdao se Umezaki, pre no što se obratio Hensuiru. „Malo njih zna”, tiho će Holms, udišući dim. Ubrzo se pojavio tramvaj. Kotrljao se ka njima iz carstva neonskih reklama. Hensuiro je podigao prtljag. Holms je ponovo bacio pogled niz ulicu. „Čujete li muziku?” pitao je gospodina Umezakija. „Da, u stvari, često je čujem. Ponekad odjekuje po čitavu noć. U Kobeu nema mnogo turističkih atrakcija. Taj manjak nadomeštavamo bogatim noćnim životom.” „Tako dakle” reče Holms. Žmirkao je, pokušavajući da bolje vidi jarko osvetljene klubove i barove iza njih (muzika se više nije čula zbog kloparanja tramvaja). Udaljavali su se od neonskih reklama. Prolazili su kroz mračnu četvrt punu zatvorenih radnji i praznih trotoara. Tramvaj je ubrzo zašao u carstvo ratnih razaranja, predeo pun ruševina i zgarišta, bez uličnog osvetljenja. Samo je svetlost punog meseca obasjavala sumorni, apokaliptični pejzaž. Holmsovi kapci su se spustili, a telo opustilo na tramvajskom sedištu, kao da je pogled na zaboravljene i opustele avenije Kobea naglasio njegov umor. Dugi, sadržajni dan dobrano ga je iscrpao. Ono malo snage što mu je ostalo utrošiće na sedenje u tramvaju i hodanje uza strmu ulicu (Hensuiro je išao prvi, gospodin Umezaki je pridržavao Holmsa za lakat). Lupkao je štapovima po tlu. Topli, blagi, morski vetar gurao ga je otpozadi, donoseći miris slane vode. Udisao je noćni vazduh. Pomislio je na Saseks, na svoju seosku kuću koju je nazvao „La Paisible” (Moj mir, tako ju je jednom opisao u pismu bratu Majkroftu) i obalsku Uniju snežnobelih litica, vidljivu s prozora radne sobe na tavanu. Onako željan sna, zamišljao je urednu spavaću sobu i postelju u svom domu. „Još malo pa smo stigli”, reče gospodin Umezaki. „Odavde možete videti moje nasleđe.” Na kraju ulice bila je neobična jednospratnica, anomalija u zemlji tradiBD4U
Balkandownload.org
cionalnih minka nastambi. Rezidencija gospodina Umezakija bila je kuća od čvrstog materijala u viktorijanskom stilu - obojena crvenom bojom, okružena niskom drvenom ogadom, s prednjim dvorištem sličnim engleskom vrtu. Tama ju je okruživala sa svih strana. Samo je velika lampa od brušenog stakla prosipala svetlost iznad širokog trema. Zbog nje je kuća podsećala na svetionik koji šija na noćnom nebu. Holms je bio previše iscrpljen za komentar. Ćutke je sledio Hensuira. Našao se u hodniku punom impresivnih staklenih predmeta izrađenih u art nuvo i art deko stilu. „Skupljamo Lalika, Tifanija i Galea, između ostalih”, ponosno će Umezaki, dok ga je vodio hodnikom. „Vidim”, napomenuo je Holms, s lažnim zanimanjem. Činilo mu se da je bestelesan, da lebdi u zamornom snu. Nije mogao da se seti ničega iz te prve noći u Kobeu. Zaboravio je šta je jeo, o čemu je razgovarao za trpezom i kako je otišao u krevet. Nije se sećao upoznavanja sa zlovoljnom ženom po imenu Maja, iako mu je poslužila večeru, nasula piće i nesumnjivo otpakovala prtljag. Video ju je sledećeg jutra. Probudila ga je kad je raskrilila zavese. Njeno prisustvo ga je zaprepastilo. Prepoznao je njeno tvrdo lice, iako je bio polusvestan kad su se upoznali. Da li je ona supruga gospodina Umezakija, pitao se Holms. Možda je kućepaziteljka? Nosila je kimono. Kosu protkanu sedim vlasima češljala je na zapadnjački način. Izgledala je starije od Hensuira, ali nije mogla biti mnogo starija od rafiniranog Umezakija. Nije bila privlačna. Okrugle glave, spljoštenog nosa i očiju sličnih tankim prorezima podsećala je na slabovidu domaćicu. Ma, ličila je na krticu. Ova žena nije mogla biti ništa drugo do kućepaziteljka. „Dobro jutro”, promrmljao je, gledajući je s jastuka. Nije mu odgovorila. Otvorila je prozor i pustila morski vazduh u sobu. Izašla je, da bi se brzo vratila s poslužavnikom, na kom se pušila šolja čaja, pored poruke ispisane rukom gospodina Umezakija. Holms je upotrebio jednu od malobrojnih japanskih reči koje je znao, ohajo, kad je spustila poslužavnik na stočić pored kreveta. Ni ovog puta nije reagovala. Ušla je u kupatilo da mu pripremi kupku. Uspravio se u sedeći položaj i ispio čaj. Pročitao je poruku: Imam neka posla. Hensuiro vas čeka u prizemlju. Vraćam se pre sumraka. BD4U
Balkandownload.org
Tamiki „Ohajo”, ponovio je sebi u bradu. Izgovorio je to razočaranim glasom. Brinuo se, zato što je imao utisak da je svojim dolaskom poremetio ravnotežu domaćinstva (možda domaćin nije mislio da će njegov poziv biti prihvaćen, ili je bio razočaran teško pokretnim džentlmenom koji gaje čekao na železničkoj stanici). Laknulo mu je kad je Maja izašla iz sobe, ali se sneveselio pri pomisli na Hensuirovo društvo i čitav dan bez valjanog razgovora. Moraće gestikulacijom da objasni šta želi - hranu, piće, toalet, dremku. Nije hteo da sam istražuje Kobe, zato što je postojala opasnost da će se domaćin uvrediti ako sazna da se iskrao iz kuće. Nelagodnost je rasla u njemu dok se kupao. Smatrao se građaninom sveta, ali je gotovo polovinu života proveo u osami Saseks Dauna. Strahovao je da se neće snaći u stranoj zemlji, pogotovo bez vodiča koji govori engleski. Brige su nestale kad se obukao i sreo s Hensuirom u prizemlju. „Dobro ju-te-ro, Senseju”, sa osmehom je zamuckivao Japanac. „Ohajo.” „O, da, ohajo - dobro, vrlo dobro.” Holms je pojeo jednostavni doručak od zelenog čaja i pirinča sa sirovim jajetom. Hensuiro je neprestano živahno klimao glavom da bi odao priznanje gostovoj veštini sa štapićima za jelo. Nešto pre podneva izašli su iz kuće. Uživali su u šetnji po divnom vremenu, ispod bistrog, plavog neba. Njegov domaćin gaje, baš kao i Rodžer, držao za lakat. Opušteno ga je vodio po gradu. Šetao je osvežen snom i jutarnjim kupanjem. Iznova je kušao Japan. Kobe je za videla bio potpuno drugačiji od opustošene ravnice koju je video kroz tramvajski prozor. Razrušenih zgrada nije bilo na vidiku. Pešaci su zakrčili ulice. Iz brojnih radnjica s rezancima dopirao je žagor i ključanje vode. Na severnom pobrđu bilo je mnogo kuća u viktorijanskom i gotskom stilu. Pretpostavljao je da su pripadale stranim trgovcima i diplomatama. „Mogu li da vas pitam čime se vaš brat bavi, Hensuiro?” „Senseju..” „Vaš brat… čime se bavi? Koji je njegov posao?” „To… ne… ja ne razumeti, razumeti samo malo, ne mnogo.” „Hvala vam, Hensuiro.” „Da, hvala ti… puno ti hvala.” „Bili ste sjajno društvo u ovom prijatnom danu, uprkos izvesnim nedoBD4U
Balkandownload.org
stacima.” „I ja tako mislim.” Šetali su se saobraćajem zagušenim ulicama, nailazeći na sve očiglednije tragove gladi. Polunaga deca po parkovima nisu živahno trčkarala, već su stajala, kao da nemaju snage za igru. Rebra su im se ocrtavala ispod koščatih ručica. Muškarci su prosili ispred radnjica s rezancima. I oni koji su delovali uhranjeno - prodavci, mušterije i parovi - behu obeleženi sličnom, mada manje uočljivom žudnjom. Činilo mu se da se iza užurbanosti japanske svakodnevice skriva nemi očaj, da se iza osmeha, klimanja glavom, naklona i sveprisutne uljudnosti šunja nešto drugo, slabo i neuhranjeno.
BD4U
Balkandownload.org
5
H
svojim putovanjima pokatkad nailazio na znake neizmerne žudnje koja je prožimala ljudsko bivstvovanje. Nikako nije uspevao da u potpunosti sagleda istinsku prirodu te želje. Ta neiskaziva žudnja zaobilazila je njegovo seosko imanje. Ipak gaje povremeno posećivala. Bivala je sve prisutnija među neznancima koji su uporno upadali na njegov posed. Uljezi su u davnašnja vremena obično bili mešavina pijanih studenata namernih da mu ukažu poštovanje, londonskih istražitelja u potrazi za savetima u rešavanju nerasvetljenih zločina, mladića iz Gejblsa - poznate gostionice na kilometar od Holmsovog imanja - ili porodice na odmoru, koje su se nadale da će načas ugledati slavnog detektiva. „Žao mi je”, govorio je svima bez izuzetka, „ali obavezni ste da poštujete moju privatnost. Najljubaznije vas molim da se udaljite s mog poseda.” Veliki rat doneo mu je malo mira. Mnogo manje ljudi remetilo je njegovu osamu. Bio je miran i dok je drugi Veliki rat besneo po Evropi. Uljezi su ga u mnogo većem broju opsedali između ratova. Stari konglomerat polako je ustupio mesto novom: lovcima na autograme, novinarima i čitalačkim grupama iz Londona i drugih mesta. Pomenute individue znatno su se razlikovale od obogaljenih ratnih veterana, zauvek vezanih za invalidska kolica i s brojnim disajnim problemima, i od izgubljenih slučajeva koji su se pojavljivah na njegovom kućnom pragu kao okrutni darovi sudbine. „Žao mi je… stvarno mi je žao…” Laka srca odbijao je intervjue, fotografije, razgovore i davanje autograma, sve što su tražili uljezi željni druženja sa slavnom osobom. Teže mu je padalo odbijanje nerazumnih i nemogućih zahteva očajnika i nevoljnika. Onih koji su tražili da položi ruku na njih i da izgovori nekoliko reči, neku isceljujuću bajalicu (kao da je samo on mogao da reši misterije njihovih bolesti). Dosledno je odbijao i jedne i druge. Često je grdio pratioce koji su gurali invalidska kolica s nevoljnicima, ne obazirući se na tablu s natpisom ZABRANJEN ULAZ NA POSED. „Molim vas da se odmah udaljite! U protivnom ću obavestiti pozornika Andersona!” Tek nedavno je prvi put odstupio od samonametnutog pravila. Neko vreme proveo je pored mlade majke i njenog odojčeta. Rodžer ju je prvi ugledao kako čuči pored vrta s lekovitim biljem, s bebom umotanom u šal krem BD4U
OLMS JE NA
Balkandownload.org
boje. Bebina glavica počivala je na ogoljenoj levoj dojci. Dečak je poveo Holmsa do nje. Starac je lupkao štapovima po stazi i glasno gunđao da bi ga izdaleka čula. Govorio je kako je upad u vrt strogo zabranjen. Starčev gnev raspršio se kad je video nevoljnicu. Oklevao je da joj priđe. Posmatrala ga je proširenim, mutnim zenicama. Štrokavo lice svedočilo je o teškom gubitku. Otkopčana, blatnjava i iscepana žuta bluza govorila je o kilometrima koje je prepešačila da bi stigla do Holmsovog imanja. Pružila mu je šal s odojčetom. „Vrati se u kuću”, naredio je Rodžeru tihim glasom. „Pozovi Andersona. Reci mu da imamo hitan slučaj. Kaži mu da ga čekam u vrtu.” „Da, gospodine.” Uočio je ono što je dečaku promaklo: sićušni leš u majčinim drhtavim rukama, ljubičaste obraze, modrocrne usne i mušice koje lete i pužu po rukom tkanom šalu. Odložio je štapove u stranu i s izvesnim naporom seo pored žene kad se dečak udaljio. Ponovo mu je ponudila šal. Pažljivo ga je prihvatio. Prislonio je bebicu na grudi. Vratio je odojče majci pre Andersonovog dolaska. Neko vreme je stajao pored pozornika na stazi. Ćutke su posmatrali zavežljaj na ženinim grudima. Stalno je prstima prislanjala bradavicu na bebine ukočene usne. Sa istoka su se začule sirene ambulantnih kola. Približavale su se, sve dok nisu utihnule na kapiji imanja. „Mislite li da je reč o kidnapovanju?”, prošaptao je Anderson, trljajući blago svijene brkove. Zurio je u ženine grudi otvorenih usta. „Ne”, odvratio je Holms, „mislim da u ovom slučaju nema mnogo kriminalnih elemenata.” „Doista”, odvratio je pozornik. Holms je osetio nezadovoljstvo u njegovom glasu: nisu naišli na veliku misteriju. Pozornik neće moći da poradi na slučaju rame uz rame s herojem svog detinjstva. „Šta mislite, s čim imamo posla?” „Pogledajte njene šake”, rekao mu je Holms. „Zapažate li prljavštinu i blato ispod noktiju, na bluzi, koži i odeći?” Kopala je, pomislio je. „Pogledajte njene blatnjave cipele - prilično su nove i bez tragova dugog nošenja. Prešla je značajno rastojanje, ali nije pešačila duže od Siforda. Na njenom licu prepoznaćete bol majke zbog gubitka novorođenčeta. Pozovite kolege u Sifordu. Pitajte za noćas oskrnavljeni dečji grob i za odneto telo - i pitajte da li je majka dečaka nestala. Pitajte da li se novorođenče zvalo Džefri.” Anderson se oštro okrenuo prema Holmsu, kao da je ošamaren. „Otkud BD4U
Balkandownload.org
to znate?” Holms je slegnuo ramenima. „Ne znam… bolje reći, nisam siguran.” Čuo je gospođu Manro u dvorištu. Objašnjavala je bolničarima gde ih čekaju. Anderson je podigao obrvu, nemoćno potežući brk. Rekao je: „Zašto je došla ovamo? Zašto je došla k vama?” Mračni oblak pokrio je sunce. Bacio je dugu senku po vrtu. „Zbog nade, pretpostavljam”, reče Holms. „Bije me glas da pronalazim odgovore u najtežim trenucima. Ne bih gubio vreme na dublja nagađanja.” „Otkud vam to da se zvao Džefri?” Holms je objasnio: pitao je kako se odojče zvalo dok ga je držao. Učinilo mu se da je rekla: „Džefri.” Pitao je koliko je staro. Samo je ćutke oborila pogled. Pitao je kad je rođeno. Nije odgovorila ni na to pitanje. Da li je dugo putovala? „Siford”, promrmljala je, terajući muvu s čela. „Da li ste gladni?” Ništa. „Verujem da ste prilično gladni i da ste žedni.” „A ja verujem da je ovaj svet glup”, konačno je progovorila i posegnula za šalom. Rekao bi joj da se slaže s njom, da je nameravao da joj se iskreno obrati.
BD4U
Balkandownload.org
6
G
UMEZAKI SE u Kobeu i na putovanjima zapadno od njega raspitivao o Engleskoj. Hteo je da zna da li je Holms posetio Bardovo[ 1] rodno mesto, Stratford na Ejvonu, da li se šetao ispod misterioznih kamenih gromada Stouhendža i da li je video čuvene obale Kornvola, vekovno nadahnuće pesnika. „Svakako”, obično bi odgovorio, pre širih objašnjenja. Da li su veliki engleski gradovi preživeli ratna razaranja? Da U je duh engleskog stanovništva ostao netaknut u bombardovanjima Luftvafea? „Uglavnom jeste. Znate, moji zemljaci imaju nesalomljivi karakter.” „Pobeda ga još više osnažuje. Slažete li se sa mnom?” „Pretpostavljam da je tako.” Rodžer mu je po povratku kući postavljao pitanja o Japanu (iako su bila manje precizna od pitanja gospodina Umezakija). Dečak ga je, jednog popodneva, posle sečenja iždžigljale trave oko košnica i čupanja korova da bi pčele mogle da neometano odlaze i dolaze do svojih domova, pratio u šetnji do obližnjih litica. Izuzetno pažljivo su se spustili, dugom, strmom stazom koja se završavala na plaži. Sitni i krupni šljunak prostirao se kilometrima u oba pravca. Obala je bila istačkana plitkim zalivima i plimskim bazenima (idealnim pojilištima, koja su se popunjavala posle svake plime). U danima bez oblaka, u daljini se video maleni zaliv sa seocetom po imenu Kakmir Hejven. Uredno su složili odeću na šljunak pored omiljenog plimskog bazena. Polako su ušli u vodu do grudi. Samo im je glava virila. Popodnevno sunce blistalo je iznad mora. Rodžer je pokrio oči šakom i rekao: „Gospodine, da li japanski okean liči na naš Kanal?” „Pomalo. Bar onaj deo koji sam video. Slana voda je slana voda, zar ne?” „Da li ste tamo videli mnogo brodova?” Holms je zaklonio oči. Shvatio je da ga dečak ljubopitljivo posmatra. „Video sam”, rekao je, iako nije znao da li je brojne tankere, tegljače i barže video u japanskoj ili australijskoj luci. „Japan je, naposletku, ostrvska nacija”, glasno je razmišljao. „I oni, kao i mi, nikad nisu daleko od mora.” Dečak je izbacio stopala iz vode. Bezbrižno je mrdao prstima. „Da li je istina da su Japanci mah ljudi?” „Bojim se da jesu.” BD4U
OSPODIN
Balkandownload.org
„Da li su mali poput patuljaka?” „Viši su od njih. Prosečni Japanac je tvoje visine, sinko moj.” „Da li su žuti?” „Kako to misliš? Pitaš li me za kožu ili karakter[ 2]?” „Govorim o njihovoj koži - da li je žuta? Imaju li krupne zube, kao zečevi?” „Tamnija je od žute.” Pritisnuo je Rodžerovo suncem opaljeno rame vrhom prsta. „Otprilike je ove boje. Vidiš li?” „A, kakvi su im zubi?” Nasmejao se i rekao: „Nisam siguran. A opet, valjda bih se sećao prevelikih, isturenih sekutića. Verujem da su im zubi manje-više poput tvojih i mojih.” „Auh”, promrmljao je Rodžer. Ućutao se na neko vreme. Poklonjene pčele potakle su dečakovu radoznalost, zaključio je Holms. Dva bića u bočici, slična engleskim pčelama, a opet različita, nagoveštavala su postojanje paralelnog sveta, u kom je sve bilo uporedivo, ali ne i sasvim isto. Dečak je nastavio da ga propituje dok su se peh stazom. Hteo je da zna da li su u japanskim gradovima tragovi savezničkog bombardovanja još vidljivi. „Primetni su na nekim mestima”, odgovorio je Holms, svestan Rodžerovog zanimanja za avione, vazdušne dvoboje i smrt u vatrenoj stihiji. Zaključilo je da dečak veruje da će u gnusnim podacima o ratu pronaći neke odgovore u vezi s očevom pogibijom. „Da li ste videli mesto gde je bačena bomba?” Zastali su da se odmore. Sedeli su na klupi postavljenoj nasred staze. Holms je pružio duge noge ka ivici litice. Posmatrao je Kanal i razmišljao o Bombi. Ne o zapaljivoj vrsti, niti onoj koja se koristi protiv žive sile, već o atomskoj. „Zovu je pika-don”, rekao je Rodžeru. „To znači ’munja-eksplozija’ - i da, video sam mesto na kom je bačena.” „Da li su svi u okolini izgledali bolesno?” Holms je nastavio da zuri u more. Zalazeće sunce bojilo je sivu vodu crvenom nijansom. Rekao je: „Ne, većina nije izgledala bolesno. Nekolicina jeste. Teško je to opisati, Rodžere.” „Auh”, odvratio je dečak. Pogledao gaje pomalo zbunjeno. Holms je uhvatio sebe u razmišljanju o najnesrećnijem događaju u životu košnice, iznenadnoj smrti matice. Košnica tad ostaje bez mogućnosti za BD4U
Balkandownload.org
stvaranje novih naraštaja. Ali kako da objasni duboku nesreću koja se javlja posle neočekivanog pustošenja, golemu tugu nataloženu u svakom običnom Japancu? Bilo je teško opaziti je kod tako rezervisanih ljudi, iako je bila stalno prisutna. Povlačila se po ulicama Tokija i Kobea. Ogledala se na ozbiljnim licima demobilisanih mladića i u praznim pogledima neuhranjenih majki i dece. Čula se u često pominjanoj frazi. „Kamikaze mo Juki sokone.” Druge večeri s domaćinima u Kobeu pili su sake u prepunom lokalu. Gospodin Umezaki preveo je uzrečicu: „‘Božanski vetar nije zaduvao’ - to je otprilike to.” Pijani gost u staroj vojnoj uniformi za to vreme teturao se od stola do stola, vičući: „Kamikaze mo fuki sokone! Kamikaze mo fuki sokone! Kamikaze mo Juki sokone!” Slučaj je hteo da su pre pijančevog ispada razgovarali o Japanu posle kapitulacije. Gospodin Umezaki je zapravo naglo prekinuo razgovor o predstojećim putovanjima i pitao Holmsa da li i on misli da je retorika savezničkih okupacionih vlasti o slobodi i demokratiji u sukobu s praksom neprestanog pritiska na japanske pesnike, pisce i umetnike. „Zar ne mislite da je zbunjujuće što toliko ljudi gladuje, a nama nije dozvoljeno da otvoreno kritikujemo okupacione snage? Kad smo već kod toga, zabranjuju nam da žalimo izginule zajedno kao nacija i da objavljujemo nekrologe mrtvima, da se takvi skupovi i izjave ne bi protumačili kao promocija militarističkog duha.” „Iskreno”, priznade Holms i prinese šoljicu usnama, „ne znam mnogo o tome. Žao mi je.” „Nemojte da se izvinjavate. Žao mi je što sam to pomenuo.” Rumeno lice gospodina-Umezakija još je snažnije pocrvenelo. Izgledao je umorno i pripito. „Nego, gde smo ono stali?” „Verujem da smo pričali o Hirošimi.” „Tako je. Zanimali ste se za posetu Hirošimi…” „Kamikaze mo fuki sokone”, zaurlao je pijanac. Svi su se trgli, izuzev gospodina Umezakija. „Kamikaze mo fuki sokone” Pribrani gospodin Umezaki nasuo je još jedno piće sebi, Holmsu i Hensuiru, koji bi uvek ispraznio šolju u jednom gutljaju. Holms je posmatrao gospodina Umezakija pošto su uklonili bučnog pijanca iz bara. Zapazio je da ga svako piće čini za nijansu tužnijim. Zurio je u stolnjak s izrazom oštro ukorenog deteta. Inače veseli Hensuiro izgledao je smrknuto i povučeno. Gospodin Umezaki konačno se obratio Holmsu: „Pa, gde smo ono stali? O, da, govorili smo o putovanju na BD4U
Balkandownload.org
zapad - hteli ste da znate da li je Hirošima ha toj strani. Pa, mogu vam reći da jeste.” „Veoma bih želeo da vidim taj grad, ako se slažete.” „Svakako, i ja bih voleo da ga vidim. Poslednji put sam ga posetio pre rata, ako ne računam prolaske kroz grad vozom.” Holms je nazreo strah od budućnosti u glasu svog sagovornika. Pripisao ga je iscrpljenosti. Kad ga je gospodin Umezaki tog popodneva pozdravio po povratku kući s posla, izgledao je veoma umorno. Nije ličio na brižnog i predusretljivog tipa s kojim se juče sreo na železničkoj stanici. Dremnuo je posle obilaska grada s Hensuirom, pa je na večeri bio budan, dok se umorni gospodin Umezaki borio sa snom (neprestani unos alkohola i nikotina pomagao mu je u toj borbi). Holms je uočio dosta toga kad je ranije istog dana otvorio vrata radne sobe gospodina Umezakija. Zatekao ga je kako stoji pored radnog stola, izgubljen u mislima, s palcem i kažiprstom pritisnutim na kapke i s razvezanim rukopisom u rukama. Na sebi je imao šešir i sako. Holms je zaključio da se nedavno vratio s posla. „Oprostite”, reče Holms. Osećao se kao uljez. Hodao je po tihoj kući, u kojoj su sva vrata bila zatvorena, ne čujući i ne videći nikoga. Nehotice je prekršio sopstveno pravilo: čitavog života verovao je da je radna soba sveto tle, neprikosnoveni prostor za razmišljanje i utočište od spoljašnjeg sveta, mesto namenjeno ozbiljnom radu ili posvećivanju tekstovima mislilaca u osami. Zbog toga je najviše voleo radnu sobu na tavanu kuće u Saseksu. Gospođa Manro i Rodžer znah su da nisu dobrodošli sve dok su vrata zatvorena, iako im nikad nije ništa rekao na tu temu. „Nisam hteo da vas uznemiravam. Izgleda da me starost tera da se šunjam po sobama bez valjanog razloga.” Gospodin Umezaki je podigao pogled. Nije izgledao naročito iznenađeno. Rekao je: „Naprotiv, drago mi je što ste došli. Uđite, molim vas.” „Da li ste sigurni? Ne bih želeo da vam smetam.” „Mislio sam da spavate. U protivnom bih vas pozvao da mi se pridružite. Uđite, razgledajte moju biblioteku. Recite mi šta mislite o njoj.” „Samo ako insistirate”, reče Holms. Prišao je ormanima za knjige od tikovine. Pružah su se preko čitavog zida. Krajičkom oka gledao je šta radi njegov domaćin. Spustio je rukopis na sredinu stola i pažljivo ga poklopio šeširom. „Žao mi je što sam odsustvovao iz poslovnih razloga. Verujem da se BD4U
Balkandownload.org
moj drug brižno starao o vama.” „O, da, proveli smo prijatan dan, ako se izuzmu problemi oko jezika.” Maja se oglasila iz hodnika. Zvučala je ljutito. „Oprostite”, reče gospodin Umezaki „Odmah se vraćam.” „Samo polako”, reče Holms, koji je stajao ispred ormana s knjigama. Žena je ponovo povikala. Gospodin Umezaki je žurnim korakom izašao. Zaboravio je da zatvori vrata za sobom. Holms je posmatrao knjige. Pogledom je prelazio s jedne na drugu policu. Većina je imala skupoceni, tvrdi povez, na kojima je uglavnom video japanske znakove. Na jednoj polici bila su zapadnjačka dela, pažljivo raspoređena u kategorije - američka književnost, engleska književnost, pozorišni komadi, veliki deo posvećen poeziji (Vitman, Paund, Jejts, brojni oksfordski udžbenici o poeziji romantizma). Polica ispod ove bila je gotovo u potpunosti posvećena Karlu Marksu. Na njoj se našlo mesta i za nekoliko Frojdovih dela. Okrenuo se i obazreo oko sebe. Radna soba gospodina Umezakija bila je mala, ali brižljivo uređena. Tu je bila fotelja za čitanje, podna lampa, nekoliko fotografija. Visoko iznad stola visilo je nešto nalik na uramljenu univerzitetsku diplomu. Čuo je nerazumljivi, bučni razgovor gospodina Umezakija i Maje. Njihova rasprava na momente je zvučala kao oštra svađa. Hteo je da gvirne u hodnik, ali se domaćin vratio. Rekao je: „Došlo je do zabune u pogledu jelovnika za večeru. Bojim se da ćemo jesti kasnije no obično. Nadam se da vam to ne smeta.” „Nipošto.” „Verujem da bi nam piće dobro došlo, dok čekamo na obed. Nedaleko odavde je bar. Prilično prijatno mesto. Predlažem da u njemu porazgovaramo o putovanju.” „To sjajno zvuči.” Izašli su i opuštenim korakom krenuli ka lokalu. Nebo je bivalo sve tamnije. U baru su se zadržali mnogo duže no što su planirali. Pošli su kući tek kad je gužva postala veća, a buka nesnosnija. Kod kuće ih je čekala jednostavna večera od ribe, nešto povrća, kuvanog pirinča i miso supe. Maja im je donosila jela u trpezariju. Odlučno je odbijala sve ponude da im se pridruži za stolom. Holmsa su članci na prstima boleli od upotrebe štapića za jelo. Gospodin Umezaki predložio mu je da se povuku u njegovu radnu sobu čim ih je odložio. „Hteo bih nešto da vam pokažem.” Ustali su od stola i krenuli u hodnik. Ostavili su Hensuira da se pobrine za ostatke obroka. Dobro se sećao onog što se te noći desilo u radnoj sobi gospodina UmeBD4U
Balkandownload.org
zakija, iako je bio umoran od hrane i pića. Domaćin je, za razliku od prošlog puta, bio živahan. Sa osmehom je ponudio Holmsu mesto u fotelji za čitanje i zapalio šibicu pre no što je našao jamajkanku. Holms se udobno smestio u fotelji, sa štapovima na krilu i zapaljenom cigarom. Gledao je kako domaćin otvara fioku pisaćeg stola i vadi tanku knjigu u tvrdom povezu. „Šta mislite o ovome?”, pitao je gospodin Umezaki. Prišao mu je i pružio knjigu. „Rusko izdanje”, reče Holms kad je prihvatio knjigu. Prepoznao je carski grb na inače praznim koricama. Prstima je prešao preko crvenog poveza i zlatotiska na ivicama. Počeo je da lista knjigu i zaključio da u rukama drži unikatni prevod veoma popularnog romana. „Pretpostavljam da je ovo Baskervilski pas, odštampan u jednom primerku.” „Jeste”, reče gospodin Umezaki. Zvučao je zadovoljno. „Odštampan je za carevu biblioteku. Voleo je da čita priče o vama.” „Zaista?”, reče Holms kad je vratio knjigu. „Zbilja je voleo da čita knjige o vašim pustolovinama”, odvratio je gospodin Umezaki. Prišao je stolu, vratio retku knjigu u fioku i nastavio: „Kao što možete pretpostaviti, ovo je najcenjeniji primerak u mojoj biblioteci. Vredna je svakog za nju plaćenog novčića.” „Svakako.” „Sigurno posedujete mnogo knjiga o vašim avanturama, različita izdanja, brojne prevode.” „Zapravo, ne posedujem nijednu - pa čak ni jeftine džepne knjige mekih korica. Uistinu sam pročitao samo nekoliko tih priča - pre mnogo godina. Nikako nisam mogao naučiti Džona osnovnoj razlici između indukcije i dedukcije. U jednom trenutku sam odustao. Prestao sam da čitam njegove ulepšane verzije istinitih događaja, zato što sam se ljutio zbog njihove netačnosti. Tek da znate, nikad mu nisam rekao ‘Votsone’. Za mene je uvek bio Džon, samo Džon. Bio je vest i veoma maštovit spisatelj. Usuđujem se da kažem da je fikcijom baratao bolje nego činjenicama.” Pogled gospodina Umezakija počivao je na njemu. U njegovim očima bilo je tragova zbunjenosti. „Kako je to moguće?”, pitao je kad je seo za sto. Holms je slegnuo ramenima. Udahnuo je dim i rekao: „Bojim se da je to sušta istina.” Ono što je zatim usledilo ostalo mu je u naročito živom sećanju. Njegov BD4U
Balkandownload.org
od pića rumeni domaćin duboko je udahnuo, kao da i on puši. Neko vreme je razmišljao. Zatim se nacerio i priznao da nije previše iznenađen što književni prikazi nisu u potpunosti tačni. „Vaše sposobnosti - ili bolje reći sposobnosti književnog lika - da izvlačite konačne zaključke iz često beznačajnih zapažanja uvek su mi se činile nestvarnim. Zar ne mislite da imam pravo? Hoću reći, nimalo ne ličite na osobu o kojoj sam toliko čitao. Kako da vam kažem? Izgledate manje ekstravagantni, manje živopisni.” Holms je prekorno uzdahnuo i odmahnuo rukom, kao da želi razagnati dim. „Pa, mislite na aroganciju moje mladosti. Sad sam starac. Otišao sam u penziju kad ste vi bili u kratkim pantalonama. Moram se postideti kad pomislim na svu taštinu koja je karakterisala moje mlađe izdanje. Zbilja je tako. Znate, omanuli smo u nekoliko važnih slučajeva. Žao mi je zbog toga. Ali ko bi želeo da čita o neuspesima? Ja sigurno ne bih. Ovo vam mogu reći sa zamašnom dozom sigurnosti: naši uspesi možda su prenaglašeni, ali nestvarno zaključivanje, kako ste ga nazvali, nije.” „Odista?” Gospodin Umezaki je ponovo ućutao. Još jednom je duboko udahnuo i nastavio: „Pitam se šta znate o meni. Da li je i vaš dar penzionisan?” Holms ne bi mogao da se zakune da je gospodin Umezaki to rekao baš tim rečima. Sećao se da je zabacio glavu i upro pogled u tavanicu. Počeo je polako, sa zapaljenom cigarom u ruci: „Šta znam o vama? Pa, vaše vladanje engleskim jezikom ukazuje na univerzitetsko obrazovanje stečeno u inostranstvu. Na osnovu starih oksfordskih izdanja na policama vaše biblioteke rekao bih da ste studirali u Engleskoj. Diploma na zidu sigurno potkrepljuje taj zaključak. Vaš otac je bio diplomata sa snažnom naklonošću prema svemu što dolazi sa Zapada. Zašto bi inače izabrao ovako netradicionalno zdanje - nazvali ste ga vašim nasleđem, ako me pamćenje služi - ili poslao sina na studije u Englesku, zemlju u kojoj je nesumnjivo obavljao najveći deo svojih poslova?” Zažmurio je. „Što se vas lično tiče, dragi moj Tamiki, jasno mi je da ste načitan i učen čovek. U stvari, čudesno je koliko toga može da se sazna o nekom preko knjiga koje poseduje. Vi se, na primer, zanimate za poeziju - pogotovo Vitmana i Jejtsa, što mi govori da cenite i osećate stih. Ne samo da ste čitalac poezije već je često i pišete. Zapravo, pišete je tako često da verovatno niste ni shvatili da je poruka koju ste mi jutros ostavili haiku. Mislim da rukopis na vašem stolu sadrži vaše neobjavljeno delo, iako ne mogu biti siguran dok ga ne pogledam. Rekao sam neobjavljeno zato što ste ga sakrili ispod šešira. To me dovodi do prirode vašeg danaBD4U
Balkandownload.org
šnjeg posla. Ako ste se vratili kući s rukopisom - mogao bih da dodam, pomalo obeshrabreni - imam razloga da sumnjam da ste ga jutros poneli sa sobom. Kakav posao zahteva od pisca da nosi neobjavljeni tekst? I zašto bi se vratio kući u takvom raspoloženju, s tekstom u rukama? Verovatno je došlo do sastanka s izdavačem - koji se nije najsrećnije završio. Neko bi pretpostavio da vaš rukopis nije prihvaćen zbog kvaliteta, ali ja ne mislim tako. Pretpostavljam da problem nije bio u kvalitetu, već u sadržaju vašeg dela. Zašto biste izrazili krajnje nezadovoljstvo zbog snažnog pritiska koji saveznički cenzori usmeravaju na japanske pesnike, pisce i umetnike? Pesnik koji ima toliko Marksovih dela u biblioteci teško bi mogao biti zatočenik carskog militarističkog duha. Mnogo je verovatnije da ste neka vrsta salonskog komuniste. To bi pak značilo da ste meta cenzure, kako okupacionih snaga, tako i onih koji još visoko cene cara. Hensuira ste večeras nazvali drugom, što je neobičan izbor reči za rođenog brata. To nagoveštava vaše ideološke sklonosti, kao i idealizam. Hensuiro, naravno, nije vaš rođeni brat, zar ne? Da jeste, vaš otac bi ga nesumnjivo poslao vašim stopama u Englesku, što bi nam omogućilo da mnogo bolje komuniciramo. Neobično je i što vas dvojica živite u istoj kući, što se isto oblačite i što stalno koristite zamenicu mi, umesto ja, poput bračnih parova. Ni najmanje me se ne tiče, ali ubeđen sam da ste rasli kao jedinac.” Sat na kaminu se oglasio. Holms je otvorio oči i upravio pogled u tavanicu. „Na kraju - zbilja se nadam da se nećete uvrediti kad ovo čujete - zapitao sam se kako ste uspeh da opstanete u relativnoj udobnosti u ova teška vremena. Nisam zapazio nijedan znak siromaštva. Imate kućepaziteljku. Prilično ste ponosni na vašu zbirku art deko staklarije - što vas smešta na nešto viši nivo od sitne buržoazije, zar ne? Komunista koji prodaje stvari na crnoj berzi nešto je manje licemerna pojava - pogotovo ako prodaje svoju robu po pristojnoj ceni, pripadnicima kapitalističkih hordi koje su okupirale njegovu domovinu.” Holms je duboko udahnuo i ućutao. Na kraju je rekao: „Siguran sam da to nije sve, ah ne mogu svega da se setim. Znate, pamćenje me više ne služi kao nekad.” Sagnuo je glavu. Vratio je cigaru u usta i oprezno pogledao gospodina Umezakija. „Čudesno!” Gospodin Umezaki je s nevericom odmahivao glavom. „Neverovatno!” „Zbilja, nema potrebe za takvim rečima.” Domaćin je pokušao da zgleda pribrano. Izvadio je cigaretu iz džepa i držao je između prstiju, ne trudeći se da je pripali. „U potpunosti ste me BD4U
Balkandownload.org
opisali, s izuzetkom jedne ili dve greške. Ponekad se pojavljujem na crnoj berzi, ali samo kao kupac. Moj otac je bio veoma imućan. Postarao se da svi u porodici budu zbrinuti, što ne znači da ne cenim marksističku teoriju. Takođe ne bi bilo istinito reći da imam kućepaziteljku.” „Znate, ovo nije egzaktna nauka.” „I pored toga ste me zadivili. Vaše zapažanje o meni i Hensuiru nije bilo tako veliko iznenađenje. Ne želim da zazvučim preterano prisno - ali vi ste neženja koji je godinama živeo s drugim neženjom.” „Uveravam vas da je naša veza bila u potpunosti platonska.” „Kako vi kažete.” Gospodin Umezaki je nastavio da ga posmatra sa strahopoštovanjem. „Zbilja ste čudesni.” Holms je izgledao zbunjeno: „Da li sam pogrešio - žena koja kuva i održava kuću… Maja… ona je vaša kućepaziteljka, imam li pravo kad to kažem?” Gospodin Umezaki je očigledno bio neženja po vlastitom izboru, ali mu je bilo čudno što se Maja ponaša više kao zlostavljana supruga, nego kao kućna pomoćnica. „To je stvar semantike - ali ne bih voleo da tako razmišljam o mojoj majci.” „Razume se.” Holms je protrljao ruke. Izbacivao je plavičasti dim iz sebe, u nadi da će zatomiti ono što je uistinu bio sramni previd. Zaboravio je na prirodu domaćinovog odnosa s Majom, koja mu je sigurno predočena još prve večeri pri predstavljanju. Domaćin je možda načinio previd - možda mu nije pomenuo tu činjenicu. Šta je bilo, bilo je (greška je bila razumljiva, pošto je žena izgledala premlado da bi bila majka gospodina Umezakija). „Nadam se da ćete mi dozvoliti da se povučem”, reče Holms. Držao je cigaru na desetak centimetara od usta. „Zbilja sam se umorio. Sutra rano ustajemo.” „Svakako. I ja ću uskoro otići u krevet. Dozvolite mi da vam kažem da sam vam istinski zahvalan zbog odluke da me posetite.” „Nema potrebe za tim”, reče Holms kad je ustao pomoću štapova, s cigarom u uglu usana. „Ja sam vama zahvalan. Lepo spavajte.” „I vi.” „Hvala vam. Laku noć.” „Laku noć.” Holms je nakon toga izašao u slabo osvetljeni hodnik. Svetlost je bila ugašena, senke su gospodarile prostorom ispred njega. BD4U
Balkandownload.org
Pomrčina nije bila potpuna. Nešto svetlosti prodiralo je kroz odškrinuta vrata. Krenuo je ka njoj. Zastao je ispred svetlom oivičenog dovratka. Gvirnuo je u sobu i opazio Hensuira na poslu. Bio je go do pasa, u oskudno nameštenoj prostoriji. Čučao je ispred slikarskog platna, koje je, koliko je Holms mogao da vidi, prikazivalo krvavi pejzaž prepun geometrijskih oblika (pravih crnih linija, plavih krugova, žutih kvadrata). Nagnuo se i opazio dovršene slike raznih veličina, poredane po golim zidovima - s crvenom osnovom i sumornom tematikom (srušene zgrade, bledi opruženi leševi, zgrčene ruke, savijene noge, kandžaste šake i jezive gomile glava bez lica). Na drvenom podu i zidovima behu bezbrojne kapi i mrlje boje, slične prosutoj krvi. Opružio se u krevetu, razmišljajući o pesnikovoj diskretnoj vezi s umetnikom. Dva muškarca predstavljala su se kao rođena braća, iako su živela pod istim krovom, nesumnjivo u istoj postelji, ako je suditi po prekornom pogledu nezadovoljne, ali brižne Maje. To je morao bio dvostruki život, suptilan i potpuno tajnovit. Zaključio je da u ovom domu ima i drugih tajni i da će jedna ili dve delikatne činjenice uskoro izaći na videlo. Sumnjao je da pisma gospodina Umezakija kriju drugačije motive od onih sadržanih u tekstu. Poziv je otposlat i prihvaćen. Sledećeg jutra krenuće na put s domaćinom. Ostaviće Hensuira i Maju same u velikoj kući. Kako sam vešto ovde namamljen, pomislio je pre no što je zaspao. Konačno je utonuo u san, poluzatvorenih očiju. Ubrzo je začuo poznato, tiho zujanje.
BD4U
Balkandownload.org
Drugi deo
BD4U
Balkandownload.org
7
H
probudio stenjući. Šta se desilo? Sedeo je za pisaćim stolom i gledao u tavanski prozor. Vetar je monotono i uporno zavijao s druge strane stakla. Povijao je grane borova u dvorištu i cveće u lejama. Sve u njegovoj radnoj sobi, izuzev naleta vetra iza prozorskog stakla i napredovanja noći, ostalo je isto kao i pre padanja u san. Nestalne nijanse sumraka, uokvirene raskriljenim zavesama, ustupile su mesto najcrnjoj pomrčini. Lampa je bacala nešto svetlosti preko stola, na kom su bile nasumično razbacane beleške za treći tom Sveobuhvatne veštine detekcije, stranice i stranice raznovrsnih razmišljanja i reći naškrabanih na marginama i od linije do linije, bez ikakvog vidljivog reda. Prva dva toma dovršio je bez mnogo naprezanja (pisani su naporedo u petnaestogodišnjem periodu). Rad na trećem se otezao, jer nije mogao da se u potpunosti usredsredi na pisanje. Seo bi za sto i brzo zaspao s perom u ruci. Zagledao bi se kroz prozor, umesto da radi. Ponekad je satima zurio kroz staklo. Seo bi za sto i počeo da mahnito ispisuje uglavnom nepovezane rečenice, kao da se nadao da će se iz gomile napabirčenih ideja iskristalisati nešto upotrebljivo. Šta se desilo? Dodirnuo se po vratu i lako protrljao grlo. To je samo vetar, pomislio je. Hujanje s one strane prozora probilo se u san. Uznemirilo ga je i probudilo. To je samo vetar. Stomak mu je zakrčao. Podsetio ga je da je ponovo propustio večeru. Gospođa Manro je petkom obično pripremala rozbif s jorkširskim pudingom i prilozima. Bio je siguran da će naći poslužavnik u hodniku (prženi krompirići su se ohladili ispred zaključanih vrata). Doneo ga je brižni Rodžer, pomislio je. On je zbilja dobar dečak. Prošle nedelje nije napuštao tavan. Preskakao je večeru i uobičajene poslove u pčelinjaku, ali poslužavnik je uvek nalazio put do njegove radne sobe. Naišao bi na njega kad god bi zakoračio u hodnik. Holms se ranije istog dana suočio s grižom savesti zbog zanemarivanja pčelinjaka. Posle doručka je izašao napolje i izdaleka ugledao Rodžera kako vetri košnice. Dečak je predvideo toplo vreme. Znao je da je proizvodnja nektara na vrhuncu. Doneo je mudru odluku da otvori gornji odeljak BD4U
OLMS SE
Balkandownload.org
na svim košnicama. Vazdušna struja prolazila je kroz otvor i izlazila na vrhu, pomažući lepetanju krila, koja su hladila košnice i pomagala isparavanju nektara uskladištenog u odeljku. Sva griža savesti koju je osećao nestala je kad je uvideo da pčele dobijaju neophodnu negu i da je očigledno da njegov nenametljivi, ali sistematični napor da nauči Rodžera pčelarstvu donosi plodove (sa zadovoljstvom je zaključio da je pčelinjak siguran u dečakovim sposobnim, brižnim rukama). Rodžer će uskoro početi sam da skuplja med. Oprezno će vaditi jedan po jedan okvir. Smirivaće pčele oblačićima dima. Koristiće žičani češalj da bi podigao voštane pokrivke sa saća. U sledećih nekoliko dana mala količina meda isteći će kroz dvostruku cediljku u kofu za med. Kasnije će poteći obilnije. Holms je sa svog mesta na vrtnoj stazi zamišljao kako stoji pored dečaka u pčelinjaku, pokazujući mu najjednostavniji metod za proizvodnju meda. Objasnio je dečaku da je bolje upotrebiti osam umesto deset okvira za ekstrakciju i da se to radi samo u periodima proizvodnje nektara. Dva preostala okvira trebalo bi postaviti usred odeljka. Potrebno je koristiti bežično pčelinje saće. Ako se sve dobro uradi, kolonija će se stuštiti na saće i popuniti dva okvira medom. Kad se saće napuni medom i zapečati, mora odmah biti zamenjeno drugim - pod uslovom da se sve odvija u skladu s predviđanjima. Ako se pokaže da proces teče sporije od predviđenog, preporučljivo je zameniti bežično saće žičanim. Naglasio je kako se košnice moraju često obilaziti da bi se donela najbolja odluka u pogledu izbora odgovarajućeg metoda ekstrakcije. Proveo je Rodžera kroz čitav postupak. Pokazao mu je svaki korak procesa. Bio je uveren da će Rodžer - kad med bude spreman za berbu - doslovce primenjivati njegova uputstva. „Znaj, dečače, da ti poveravam ovaj zadatak zato što si u potpunosti sposoban da ga obaviš bez greške.” „Hvala vam, gospodine.” „Imaš li neko pitanje?” „Ne, nemam”, odvratio je dečak. Govorio je s učtivim poletom, koji je nekako stvarao pogrešan utisak da se osmehuje - iako je imao ozbiljan i pažljiv izraz. „Vrlo dobro”, reče Holms. Više nije gledao dečakovo lice, već košnice. Zbog toga nije primetio da ga Rodžer posmatra s tihim obožavanjem kakvo je on osećao prema pčelinjaku. Umesto toga, razmišljao je o odlascima i dolascima stanovnika pčelinjaka, o užurbanoj, posvećenoj, živoj komunikaBD4U
Balkandownload.org
ciji između košnica. „Vrlo dobro”, ponovio je šapatom tog ne tako davnog popodneva. Okrenuo se na vrtnoj stazi i polako krenuo ka kući. Znao je da će gospođa Manro na kraju obaviti svoj deo posla. Napuniće teglu za teglom medom. Isporučiće ih dobrotvornom društvu Vojske spasa kad bude otišla u grad u kupovinu. Holms je poklanjao med, svestan da tako obavlja svoj deo posla. Darivao je gusti ekstrakt iz košnica (koji je ponekad smatrao korisnim sporednim proizvodom u procesu sticanja saznanja o pčelinjoj kulturi i koristima po zdravlje od matičnog mleča) onima koji su ga delili u neobeleženim teglama (tražio je da se njegovo ime nikad ne pominje onima koji ga dobijaju) da bi siromašni u Istbornu i na drugim mestima mogli da se valjano zaslade. „Gospodine, radite blagosloveni posao”, jednom mu je rekla kućepaziteljka. „Sigurna sam da sledite božju volju pomažući sirotinju.” „Ne budite smešni”, prezrivo je odvratio. „Ako neko ovde sledi nečiju volju, vi sledite moju. Predlažem da izbacimo boga iz ove jednačine. Hoćemo li?” „Kako želite”, rekla je raspoloženim tonom. „Ako me pitate, rekla bih da u tome vidim božju volju.” „Draga gospođo, podsećam vas da vas niko nije ništa pitao.” Šta je mogla znati o bogu? Holms je pretpostavljao da njena predstava o bogu odgovara onoj najrasprostranjenijoj. Za nju je on bio izborani, sveznajući starac, koji sedi na zlatnom prestolu i vlada onim što je stvorio s vazdušastih oblaka, govoreći otmenim i zapovedničkim tonom. Njen bog nesumnjivo ima dugu bradu. Zabavljala ga je pomisao da Tvorac gospođe Manro umnogome podseća na njega - samo što je njen bog postojao kao tvorevina mašte, dok on to nije bio (ne u potpunosti). Ako se izuzme sporadično pominjanje božanstva, kućepaziteljka nije pokazivala naklonost prema crkvi ili religiji, niti je činila vidljive napore da usadi svest o bogu u sinovljevu dušu. Bilo je jasno da dečak ima veoma sekularna interesovanja. Holmsu je prijao mladićev pragmatični karakter. Zbog toga je te vetrovite večeri za svojim stolom odlučio da napiše nekoliko redaka za Rodžera, nekoliko rečenica koje će mu nešto kasnije dati da pročita. Ni sve dogme ni drevne doktrine neće ti pomoći da dostigneš duboko razumevanje stvarnosti. Do njega ćeš doći isključivo BD4U
Balkandownload.org
praćenjem stalne evolucije nauke i pažljivim posmatranjem prirodnog okruženja s one strane prozora. Da bi istinski spoznao sebe, stoje ravno istinskoj spoznaji sveta, ne moraš gledati dalje od obilja života oko sebe - rascvetale livade, neispitane šume. Mislim da prosvećeno doba neće nastupiti sve dok čovečanstvo ne proklamuje to kao svoj osnovni cilj. Odložio je pero. Dva puta je pročitao ono što je napisao. Glasno je izgovarao reći, ne načinivši nikakvu izmenu u tekstu. Savio je papir u savršeni kvadrat. Razmišljao je o odgovarajućem mestu na kom će ga ostaviti, na kom ga neće zaboraviti i na kom će ga lako pronaći. Fioke na pisaćem stolu nisu dolazile u obzir, zato što bi se beleška brzo izgubila među brojnim spisima. Nesređeni, prepuni orman iz istog razloga bio je previše rizično mesto, baš kao i nerešiva zagonetka koju predstavljaju njegovi džepovi (u koje je bez razmišljanja trpao svakakve sitnice - komadiće papira, slomljene šibice, cigare, stabljike trave, zanimljive kamenčiće i školjke pronađene na plaži i druge neobične stvari koje je skupljao u šetnjama - koje su nestajale samo da bi se na jednako magičan način pojavile). Moraće pronaći sigurno mesto koje neće zaboraviti. „Gde ćeš je staviti? Razmisli…” Pogledao je knjige nagomilane pored zida. „Ne…” Pomerio je stolicu i pogledao na police s knjigama pored vrata. Usmerio je pogled na onu s njegovim delima. „Možda…” Trenutak kasnije stajao je ispred svojih knjiga i monografija. Kažiprstom je povlačio horizontalnu liniju preko prašinom pokrivenih korica - O tetovažama, O praćenju otisaka stopala, O razlikovanju pepela 140 proizvođača duvana, Studija o utkaju zanimanja na oblikovanje šake, Simuliranje, Pisaća mašina i kriminal, Tajno pisanje i šifre, O Lasusovim motetima, Studija o haldejskim korenima drevnog korniškog jezika, Upotreba pasa u detektivskom poslu - sve dok nije stigao do prvog velikog dela, objavljenog u poznim godinama - Praktičnog priručnika za gajenje pčela s nekoliko zapažanja o izdvajanju matice. Držao je veliki, teški tom u rukama. Umetnuo je poruku za Rodžera između četvrtog poglavlja („Napasanje pčela”) i petog poglavlja („Propolis”). Štrčala je iz knjige kao obeležavač, zato što je Holms procenio da će retko izdanje biti odgovarajući poklon za BD4U
Balkandownload.org
dečakov rođendan. Morao je da pita gospođu Manro kada će proslaviti srećni datum, pošto je retko obraćao pažnju na takve stvari (da li je već prošao ili se bliži?). Zamišljao je iznenađenje na Rodžerovom licu kad mu bude predao knjigu, dečakove prste koji sporo okreću stranice dok je čita sam u spavaćoj sobi gostinske kuće, i neminovno otkriće presavijenog papirića (tako će mu proslediti važnu poruku na okolišni, manje formalan način). Vratio je knjigu na policu, ubeđen da je poruka na sigurnom. Okrenuo se i zaputio ka stolu, spreman da se posveti poslu. Seo je u stolicu i zagledao se u rukom ispisane stranice koje su prekrivale pisaći sto. Svaka je bila puna na brzinu ispisanih reći. Slova su podsećala na dečja. Niti njegovog sećanja baš tad počeše da se odvijaju. Više nije bio siguran čemu su ove stranice namenjene. Odmotane niti bledele su i nestajale u noći kao lišće iz slivnika. Sedeo je zureći u stranice, ne pitajući se, ne sećajući se i ne razmišljajući ni o čemu. Ruke mu nisu mirovale, iako su mu misli besciljno bludele. Ispipavao je sto. Prsti su mu klizili preko mnogobrojnih stranica. Povremeno bi podvukao neku rečenicu. Besciljno je preturao po gomilama papira. Činilo se da prsti postupaju vođeni sopstvenom voljom, da traže nešto što je nedavno zaboravljeno. Odvajao je stranicu za stranicom i slagao ih na novu gomilu na ivici stola. Sve dok nije podigao nedovršeni rukopis svezan gumenom trakom. „Staklena harmonika”, pisalo je. Isprva je tupo zurio u njega, naizgled ravnodušan posle ponovnog otkrića započetog dela. Nije primetio da ga je Rodžer često držao u rukama, ni da se šunjao po tavanu da proveri je li priča nastavljena ili završena. Naslov rukopisa konačno je prenuo Holmsa iz dremeža. Radoznali, skromni osmeh rascvetao se u njegovoj bradi. Verovatno bi ga stavio na novu gomilu, gde bi ponovo postao nevidljiv, ispod naslaga nepovezanih, haotičnih beležaka, da naslov nije bio napisan krupnim slovima na vrhu stranice, iznad prvog pasusa. Skinuo je gumenu traku i pustio je da padne na sto. Nagnuo se u stolici i pročitao nedovršenu priču, kao da nije njegovo delo. Uspomena na gospođu Keler izoštrila mu je um. Setio se njene fotografije. S lakoćom je prizvao lik njenog zabrinutog supruga, koji je sedeo preko puta njega u Ulici Bejker. Posle nekoliko sekundi zurenja u tavanicu, uspeo je da zamisli sebe u prošlosti - hitao je Ulicom Bejker s gospodinom Kelerom. Umešali su se u gužvu na londonskim saobraćajnicama na putu ka Portmanovoj knjižari. Te noći bolje se snalazio u prošlosti nego u sadašnjoBD4U
Balkandownload.org
sti, u kojoj je vetar hujao pod strehama.
BD4U
Balkandownload.org
8 II NEVOLJE U ULICI MONTAGJU MOJ KLIJENT i ja stajali smo tačno u četiri časa po podne pored ulične lampe preko puta portmanove knjižare. Čekali smo gospođu Keler, koja nije dolazila. Slučaj je hteo da se nađemo u blizini stana koji sam iznajmljivao u Ulici Montagju, kad sam 1877. godine došao u London. Nije bilo razloga da podelim tu informaciju lične prirode s klijentom, niti da pominjem kako je u doba moje mladosti Portmanova knjižara bila pansion za žene sumnjive reputacije. Komšiluk se malo promenio otkad sam stanovao u njemu. Sastojao se uglavnom od identičnih zdanja s prizemljem od belog kamena i tri sprata od cigle. Stajao sam preko puta knjižare dok mi je pogled putovao između prošlosti i sadašnjosti. Iznenadilo me je koliko sam žalio za onim što je u međuvremenu iščezlo. Nedostajala mi je anonimnost moje konsultantske detektivske prakse, sloboda kretanja bez smetnji i prepoznavanja. Ulica se možda nije mnogo promenila, ali moja starija inkarnacija prilično se razlikovala od čoveka koji sam bio kad sam u njoj stanovao. Tada sam pribegavao maskiranju kao sredstvu za infiltraciju i osmatranje. To je bio način da se bez napora uklopim u različite delove grada dok prikupljam podatke. Igrao sam brojne uloge da bih to postigao. Bio sam besposličar, raskalašni mladi vodoinstalater Eskot, uvaženi italijanski sveštenik, francuski ouvrier, pa i starica. Pri kraju karijere ograničio sam se na nošenje lažnih brkova i naočara iz jednog jedinog razloga - da bih izbegao sve brojnije poklonike Džonovih radova. Više nisam mogao da se neometano bavim svojim poslom, niti sam mogao da jedem u restoranu a da me neko ne prekine usred obroka kako bi izrazio želju da porazgovara sa mnom, da mi stisne ruku ili da mi postavi niz nepodnošljivih pitanja o mom pozivu. Žurio sam Ulicom Bejker s gospodinom Kelerom kad mi je palo na pamet da sam počinio nesmotrenu grešku izašavši iz kuće bez maske. Na putu ka knjižari naleteli smo na prijateljski raspoloženog i ne naročito inteligentnog radnika, s kojim sam nevoljno razmenio nekoliko reči. „Vi ste Šerlok Holms?”, obratio mi se dok smo žurili Totenhem kort roudom. „Gospodine, to ste vi, zar ne? Pročitao sam sve vaše priče, gospodine.” Odgovorio sam oštrim pokretom ruke. Neko bi pomislio da želim da ga gurnem u stranu. To ga nije omelo. Zablenuo se u gospodina Kelera i rekao: „Pretpostavljam da je ovo doktor Votson.” Klijent me je pogledao s izvesnom nelagodnošću, zatečen neznančevom opaskom. „To je apsurdna tvrdnja”, rekao sam s omalovažavanjem. „Ako sam ja Šerlok Holms, molim vas, objasnite kako ovaj mnogo mlađi gospodin može biti doktor?” „Ne znam, gospodine. Ali vi ste Šerlok Holms - nisam od onih koji se lako zbunjuju. Siguran sam u to.” „Možda ste malo budalasti?” „Ne, gospodine, ne bih rekao da sam takav.” Zastao je. „Da li radite na slučaju?”, povikao je za nama. Zvučao je malčice zbunjeno i kolebljivo. Ponovo sam odmahnuo rukom. Nisam ni pokušao da mu se obratim. Tako sam obično izlazio na kraj s nametljivcima. Da je radnik s pažnjom pratio Džonove pripovesti, znao bi da, dok sam na slučaju, nikad ne traćim vreme na isprazne razgovore, niti bilo kome otkrivam moja razmišljanja. Gospodin Keler je ćutao, iako je bio zatečen mojim grubim postupanjem. Ćutke smo nastavili BD4U
Balkandownload.org put do Ulice Montagju. Zauzeli smo položaj preko puta knjižare. Tek tada sam ga pitao nešto što mi je usput palo na pamet. „Zanima me plaćanje…” Gospodin Keler me je prekinuo usred rečenice. Žurno je govorio, stiskajući revere tankim prstima. „Gospodine Holmse, istina je da ne zarađujem mnogo, ali daću sve od sebe da dostojno nagradim vaš trud.” „Dragi dečače, volim moj posao, on mi je dovoljna nagrada”, rekao sam sa osmehom. „Ako budem imao ikakve troškove - u šta ne verujem - možete me obeštetiti kad god vam vaša skromna primanja to omoguće. Zamolio bih vas da se na trenutak smirite i da mi dozvolite da dovršim misao. Hteo sam da znam sledeće: kako vaša supruga plača tajne časove muziciranja?” „Ne znam”, rekao je. „Ne zaboravite da raspolaže sopstvenim sredstvima.” „Mislite na njeno nasledstvo?” „Tako je.” „Vrlo dobro”, rekao sam, posmatrajući ljude u pokretu na drugoj strani ulice. Velike kočije su mi s vremena na vreme zaklanjale pogled, kao i sve češći prizor na londonskim ulicama, bar dva automobila, bučna transportna sredstva najimućnijeg društvenog sloja. Nestrpljivo sam čekao nailazak gospođe Keler, uveren da je slučaj gotovo okončan. Počeo sam da se pitam da li je došla pre vremena kad se ni posle nekoliko minuta nije pojavila. Možda je, svesna muževljevih sumnji, odlučila da izbegava Ulicu Montagju. Hteo sam da predočim ovu drugu mogućnost klijentu. Odustao sam od tog nauma kad je klimnuo glavom i progovorio: „Eno je.” Istog časa hteo je da pojuri za njom. „Polako”, rekao sam i stavio mu ruku na rame. „Držaćemo se na odstojanju.” I ja sam je ugledao. Nehajno je koračala ka knjižari. Sporija prilika lagano se kretala u bržoj ljudskoj struji. Drečavožuti suncobran lebdeo je iznad nje, oštro odudarajući od žene koja ga je držala. Sićušna gospođa Keler odenula je konvencionalnu sivu haljinu jednostavnog kroja, usku u struku da bi naglasila vitku liniju. Imala je bele rukavice i držala je malu knjigu smeđih korica. Na ulazu u Portmanovu knjižaru spustila je i zatvorila suncobran. Zatakla ga je pod ruku i ušla. Gospodin Keler otimao se iz mog stiska. Sprečio sam ga da se otrgne i pojuri ka knjižari sledećim pitanjem: „Da li vaša supruga ima običaj da koristi parfem?” „Da, koristi ga.” „Sjajno”, rekao sam. Pustio sam ga i zakoračio na ulicu pored njega. „Kako bi bilo da pogledamo o čemu se ovde radi?” Moja čula su - kao što je moj prijatelj Džon svakako pribeležio - izuzetno obučena za prijem podataka iz okoline. Odavno tvrdim da brzo rešenje slučaja često zavisi i od sposobnosti hitrog prepoznavanja parfema. Kriminalistički stručnjaci bi, shodno tome, trebalo da budu dobro upućeni u njihovo razlikovanje. Što se mirisa gospođe Keler tiče, koristila je sofisticiranu mešavinu ruža, upotpunjenu natruhom začina. Osetio sam ga na ulazu u knjižaru. „Koristi ’kameo rouz’, zar ne?”, prošaptao sam klijentu. Nije mi odgovorio - samo je žurno prošao pored mene. Miris je jačao iz časa u čas. Zastao sam da ocenim odakle dopire. Imao sam utisak da gospođa Keler nije daleko. Pogled mi je lutao po pretrpanoj, prašnjavoj knjižari. Stari, opasno nagnuti ormani ispunjavali su čitav lokal. Svi su bili puni knjiga. Od gomila knjiga na podu jedva se prolazilo slabo osvetljenim prolazima između polica. Nisam video gospođu Keler, kao ni postarijeg vlasnika. Mislio sam da će starac sedeti iza pulta pored ulaza, zagledan u neki opskurni tekst. Portmanova knjižara bez osoblja i kupaca izgledala je jezivo. Ličila je na napušteno mesto. U tom trenutku čuo sam muziku sa sprata, koja kao da je naglašavala ionako neobičnu atmosferu. „To je En, gospodine Holmse. Gore je, svira!” Nisam siguran da je tako eterična apstrakcija zasluživala da bude nazvana BD4U
Balkandownload.org muzikom. Delikatni zvuci koji su dopirali do naših ušiju nisu imali oblik, aranžman, niti bilo kakvu melodiju. Uprkos tome, magnetizam instrumenta uticao je na slušaoce. Različiti tonovi obrazovali su jedinstvenu, suzdržanu harmoniju, istovremeno neskladnu i zamamnu. Neobični zvuci su nas mamili. Prošli smo pored polica s knjigama i stigli do stepenica. Gospodin Keler je grabio ispred mene. Na stepeništu sam shvatio da se miris gospođe Keler ne oseća na njima, već samo u prizemlju. Osvrnuo sam se i osmotrio radnju. Ni ovog puta nisam video nikoga. Sagnuo sam se da bih bolje pogledao. Nisam ništa uočio. Nastavljao sam da osmatram. Zbog toga nisam stigao da sprečim gospodina Kelera da usplahireno zalupa na vrata madam Širmer. Buka je ispunila hodnik i ušutkala instrument. Slučaj je manje-više bio gotov kad sam mu se pridružio u hodniku. Znao sam da je gospođa Keler otišla na drugo mesto i da će se pokazati da je neko drugi svirao staklenu harmoniku. Otkrivam mnogo toga dok izlažem priču. Ne znam da krijem istinu kao Džon, niti imam njegov dar za zaobilaženje najvažnijih činjenica zarad oblikovanja prenaglašeno dramatičnih zaključaka. „Smirite se, čoveče”, rekao sam klijentu. „Ni u kom slučaju ne bi trebalo da se ovako ponašate.” Gospodin Keler se namrštio i oborio pogled ka podu. „Morate mi oprostiti”, rekao je. „Nemam šta da vam oprostim. Dopustite mi da odsad pa nadalje govorim u vaše ime, zato što bi vaša jarost mogla usporiti napredak istrage.” Tišina koja je nastala nakon klijentovog gnevnog lupanja na vrata ustuknula je pred brzim, jednako bučnim koracima madam Širmer. Vrata su se naglo otvorila. Na njima se pojavila razjarena i gnevna žena, mišićavija od svih koje sam dotad video. Predao sam joj posetnicu pre no što je stigla da se obruši na nas i rekao: „Dobar dan vam želim, madam Širmer. Hoćete li biti ljubazni da nam poklonite nešto vašeg vremena?” Osmotrila me je sa zanimanjem pre no što je gnevnim pogledom ošinula mog pratioca. „Dajem vam reč da vam nećemo ukrasti više od nekoliko minuta”, nastavio sam, lupkajući prstom po posetnici koju je držala. „Možda ste čuli za mene.” Nije uopšte obraćala pažnju na mene. Oštro je progovorila: „Her Keler, ne dolazite više ovamo na ovaj način! Neću trpeti ovakvo ponašanje! Šta vas tera da dolazite kod mene i da mi pravite probleme? A što se vas tiče, gospodine”, dodala je, usmerivši pogled na mene, „isto važi i za vas. Tako je! Vi ste njegov prijatelj, zar ne? Gubite se zajedno s njim i da vas moje oči više nikad nisu videle! Nemam strpljenja za ljude vašeg kova!” „Molim vas, draga gospođo”, rekao sam i izvukao posetnicu iz njene ruke. Gurnuo sam joj kartončić pod nos. Pogled na moje ime izazvao je iznenađujuće odlučno odmahivanje glavom. „Ne, ne, vi niste ta osoba”, rekla je. „Uveravam vas da sam to ja, madam Širmer.” „Ne, ne, to ne možete biti vi. Znate, često ga viđam.” „Da li biste mogli da mi kažete gde se srećete?” „Viđam ga u časopisima, naravno! Detektiv je mnogo viši od vas, zar ne? Ima crnu kosu, onaj nos i lulu. Vidite, nimalo ne liči na vas.” „Ah, časopisi! U njima sam pogrešno predstavljen. U tome se slažem s vama. Bojim se da u stvarnom životu nisam na nivou svoje karikature. Eh, kad bi me većina ljudi koje srećem gledala vašim očima, madam Širmer! Živeo bih mnogo lakše i slobodnije.” „To su smešne tvrdnje!” Zgužvala je moju posetnicu i bacila mi je pod noge. „Idite odavde, ili će vas policija pohapsiti!” „Ne idem ja nikuda”, srčano će gospodin Keler, „dok ne vidim En rođenim očima.” Razgoropađena muzičarka iznenada je lupila nogom o pod. Učinila je to nekoliko puta dok buka nije ispunila knjižaru. „Her Portman”, zaurlala je. Njen snažni glas zaorio se hodnikom. „Imam problem! Pozovite policiju! Dva BD4U
Balkandownload.org provalnika su na mojim vratima! Her Portman…” „Madam Širmer, zalud to činite”, rekao sam. „Izgleda da je gospodin Portman izašao.” Obratio sam se mom duboko ozlojeđenom pratiocu. „Gospodine Keleru, morate biti svesni da madam Širmer ima u potpunosti pravo da se ovako ponaša i da vi nemate zakonskog osnova za ulazak u njen stan. Ona pak mora razumeti da vi delate isključivo nadahnuti brigom za voljenu suprugu. Duboko se nadam da bismo mogli rešiti problem kada bismo proveli samo dva minuta u vašem stanu, madam Širmer.” „Vaša supruga nije kod mene”, reče gnevna žena. „Her Keler, već sam vam sve rekla. Zašto dolazite ovamo i pravite mi probleme? Znate li da vam mogu poslati policiju na vrat?” „Nema potrebe za tim”, rekao sam. „U potpunosti sam svestan činjenice da vas je gospodin Keler nepravedno optužio, madam Širmer. Mešanje policije samo bi zakomplikovalo ionako žalosnu situaciju.” Nagnuo sam se i prošaptao joj nekoliko reči u uvo. „Vidite”, rekao sam kad sam se odmakao od nje, „vaša pomoć bila bi od neprocenjive koristi.” „Kako sam mogla da znam?”, prostenjala je. Izraz joj se preobrazio od ljutnje u kajanje. „U potpunosti ste u pravu”, odvratio sam s razumevanjem. „Moj posao ponekad zna biti veoma sumoran.” Klijent me je zbunjeno posmatrao. Madam Širmer je zamišljeno stajala, s mišićavim rukama na kukovima. Klimnula je i stupila u stranu, pokazavši nam da uđemo u stan: „Her Keler, mislim da niste vi krivi. Uđite, siroti čoveče, ako želite da se sami uverite da vaša žena nije ovde.” Ušli smo u svetli, oskudno ukrašeni salon niske tavanice i poluotvorenih prozora. Pijanino je bio u jednom uglu, a čembalo i mnogo udaraljki u drugom. Dve impresivno obnovljene staklene harmonike behu pored najbližeg prozora. Instrumenti i nekoliko pletenih stolica bili su jedini predmeti u inače praznoj prostoriji. Bledosmeđe podne grede behu izložene pogledima, izuzev četvrtastog prostora u središtu odaje pokrivenog tepihom. Ni na belo okrečenim zidovima nije bilo ukrasa. To je učinjeno hotimično, da bi se zvučni talasi lakše odbijali od njih, proizvodeći čiste tonove. Pažnju mi nisu privukle sprave u salonu, niti miris prolećnog cveća, koji je dopirao kroz otvorene prozore, već nervozna sitna prilika koja je sedela ispred staklene harmonike. To je bio crvenokosi dečak s pegicama na obrazima, ne stariji od deset godina. Zabrinuto se okrenuo na stolici da bi video koje ušao. Moj klijent se ukopao u mestu kad je ugledao dečaka. Pogledom je ispitivao neveliku prostoriju dok ga je madam Širmer posmatrala s dovratka, ruku skrštenih u visini struka. Prišao sam dečaku. Obratio sam mu se najsrdačnijim tonom za koji sam bio sposoban: „Zdravo, sinko.” „Zdravo”, stidljivo odgovori dete. Sa osmehom sam se okrenuo mušteriji i rekao: „Usuđujem se da tvrdim da ovaj momčić nije vaša supruga.” „To je očigledno”, zlovoljno reče klijent. „Ne shvatam šta se dešava. Gde je En?” „Strpljenja, gospodine Keleru, strpljenja.” Privukao sam stolicu staklenoj harmonici i seo pored dečaka. Razgledao sam instrument, upijajući svaki detalj. „Molio bih te da nam kažeš svoje ime, sinko.” „Zovem se Grejam.” „Pa, Grejame”, rekao sam, kad sam opazio da su stara stakla tanja pri vrhovima i lakša za svirku, „da li te je madam Širmer lepo naučila?” „Verujem da jeste, gospodine.” Zamišljeno sam pevušio dok sam nežno prelazio vrhom prsta preko ivice stakla. Prvi put mi se ukazala prilika da izbliza proučim staklenu harmoniku, pogotovo ovako savršeno očuvan primerak. Znao sam da se instrument svira sedeći ispred stakala. Svirač ih je okretao pedalom i povremeno ih vlažio mokrim sunđerom. Svirao se obema rukama. Izvođač je tako mogao istovremeno svirati BD4U
Balkandownload.org na dva različita dela instrumenta. Pomno sam razgledao staklenu harmoniku i primetio da su stakla duvana u obliku polulopti i da svako ima udubljenje s rupom u središtu. Najveće i najviše staklo bilo je G. Da bi se stakla razlikovala, svako - izuzev polutonova, koji su bili beli - bilo je iznutra obojeno jednom od sedam boja: C crvenom, D narandžastom, E žutom, F zelenom, G plavom, A indigo, H ljubičastom i C ponovo crvenom. Tridesetak stakala razlikovalo se po veličini: imala su od dvadeset tri do osam centimetara u prečniku. Bila su pričvršćena za osovinu u metar dugačkom sanduku, prilagođenom konusnom obliku stakala i pričvršćenom za okvir s četiri noge. Osovina je bila načinjena od gvožđa i okretala se na mesinganim nosačima na oba kraja, pružajući se horizontalno preko sanduka. Na najširem delu sanduka bio je četvrtasti držač, na koji je bio pričvršćen točak od mahagonija. Točak je služio kao teg za ujednačavanje kretanja. Osovina i stakla na njoj obrtali su se zahvaljujući pedali. Točak s olovnom trakom na rubu imao je oko četrdeset pet centimetara u prečniku. Na desetak centimetara od osovine, s prednje strane, nalazila se igla od slonovače, s omčom od kanapa koji se pružao od pedale da bi obezbedio kretanje mehanizma. „Ovo je čudesna sprava”, rekao sam. „Čuo sam da se najbolji tonovi dobijaju kad se stakla okreću od krajeva prstiju, ne ka njima?” „Tako je”, odgovorila je madam Širmer iza nas. Sunce se već naginjalo ka horizontu. Njegova svetlost odražavala se na staklu. Grejamov razrogačeni pogled polako se suzio u žmirkanje. Duboki uzdasi mog klijenta muklo su odzvanjali u akustičnoj prostoriji. Spolja je dopirao miris narcisa i golicao mi nozdrve. Bio je sličan mirisu luka, s tragovima budi. Nisam jedini koji ne voli to cveće - i jeleni ga se klone. Još jednom sam dodirnuo stakla i rekao: „U drugačijim okolnostima zamolio bih vas da svirate za mene, madam Širmer.” „O tome se uvek možemo dogovoriti. Stojim vam na raspolaganju za privatne svirke. Znate, ponekad i to radim.” „Razume se”, rekao sam i ustao. Nežno sam potapšao dečaka po ramenu. „Verujem da smo ti oduzeli previše vremena od časa, Grejame. Otići ćemo i ostaviti tebe i učiteljicu na miru.” „Gospodine Holmse!”, zavapio je moj klijent. „Gospodine Keleru, ovde ništa ne možemo naučiti, izuzev onog što je madam Širmer spremna da nam ponudi uz odgovarajuću nadoknadu.” Nakon toga sam se okrenuo na petama i pošao ka izlazu, praćen muzičarkinim zaprepašćenim pogledom. Gospodin Keler mi se pridružio u hodniku. „Hvala vam, madam Širmer. Nećemo vas više uznemiravati. Moglo bi se desiti da vam se obratim zbog časova. Doviđenja”, rekao sam na izlazu iz stana. Vrata su se širom otvorila dok smo odmicali hodnikom i začuli smo njen glas: „Da li je to istina? Da li ste vi onaj čovek iz časopisa?” „Nisam, draga damo, ja nisam čovek iz časopisa.” „Ha!”, rekla je i zalupila vratima. Na dnu stepeništa zastao sam da bih umirio klijenta. Izgledao je postiđeno i smrknuto otkad je u stanu na spratu knjižare zatekao dečaka umesto supruge. Obrve su mu se zgrčile, a oči prevukle mutnom koprenom. Nozdrve su mu drhtale od gneva. Onako obuzet mislima o svojoj supruzi ličio je na ogroman znak pitanja. „Gospodine Keleru, uveravam vas da situacija nije tako loša kao što mislite. Vaša supruga je, ako se izuzmu neki namerni propusti, bila uglavnom iskrena prema vama.” Malčice se odobrovoljio. „Očigledno ste na spratu videli više od mene”, rekao je. „Valjda, iako bih se kladio da sam video isto što i vi. Može biti da sam razabrao malo više. U svakom slučaju, morate mi dati jednu nedelju da okončam slučaj.” „U vašim sam rukama.” „Vrlo dobro. Zamolio bih vas da se odmah vratite u Fortis Grouv. Kad se vaša supruga vrati kući, nemojte joj pominjati ništa od onog što se danas BD4U
Balkandownload.org zbilo. Gospodine Keleru, veoma je važno da u potpunosti sledite moja uputstva.” „Da, gospodine, potrudiću se da tako i bude.” „Sjajno.” „Želeo bih da mi nešto kažete, gospodine Holmse. Šta ste šapnuli na uvo madam Širmer kad je odlučila da nas pusti u stan?” „Ah, to”, napomenuo sam i nehajno odmahnuo rukom. „Rekao sam joj jednostavnu, ali delotvornu laž. I ranije sam je koristio u sličnim prilikama. Saopštio sam joj da umirete i da vas je supruga napustila u najtežem času. Postojala je opasnost da na osnovu mog šaputanja shvati da se radi o laži. Uveravam vas da je trik u najvećem broju slučajeva otvarao sva vrata.” Gospodin Keler me je posmatrao s izvesnim gnušanjem. „Ne budite nakraj srca, čoveče”, rekoh, pre no što sam mu okrenuo leđa. Krenuli smo ka prednjem delu knjižare i konačno smo nabasali na vlasnika - sitnog, izboranog starca. Zatekli smo ga za pultom. Sedeo je u zemljom zaprljanom vrtlarskom odelu, zgrbljen nad knjigom. Drhtavom rukom stiskao je lupu, kojom se pomagao u čitanju. Pored njega behu tek skinute smeđe rukavice. Trgli smo se kad se starac dva puta prodorno zakašljao. Stavio sam prst na usne kako bih upozorio pratioca da ne pravi buku. Vlasnik, baš kao što mi je gospodin Keler rekao, nije bio svestan našeg prisustva. Prišao sam mu na manje od metar i bacio pogled na golemu knjigu ispred njega. Čitao je štivo o veštini gajenja biljaka, ilustrovano znalačkim crtežima žbunja i drveća, okresanog u oblicima slona, topa, majmuna i nečeg što je ličilo na ćup za odlaganje organa pri mumificiranju. Ubrzo smo izašli na ulicu, što smo tiše mogli. Obratio sam se klijentu pod sve slabijom svetlošću kasnog popodneva. Upoznao sam ga s poslednjim zahtevom pre rastanka. „Gospodine Keleru, imate nešto što bi mi u međuvremenu moglo koristiti.” „Šta to?” „Fotografiju vaše supruge.” Klimnuo je oklevajući. „Daću vam je, ako vam je potrebna.” Izvadio ju je iz unutrašnjeg džepa sakoa i nesigurno mi je pružio. Bez oklevanja sam je uzeo i gurnuo u džep. „Hvala vam, gospodine Keleru. Danas više ništa ne možemo učiniti. Želim vam prijatno veće.” Rastali smo se ispred knjižare. Pružio sam korak, s fotografijom njegove supruge u džepu. Autobusi, kočije na dva i četiri točka promicali su ulicama punim ljudi koji su se vraćali kući ili nekud išli. Odmicao sam žustrim korakom ka Ulici Bejker. Nekoliko zaprežnih kola s neprodatim povrćem, jutros dovezenim u prestonicu, prošlo je poreći mene. Dobro sam znao da će se sve saobraćajnice oko Ulice Montagju uskoro utišati i opusteti, kao u svakom selu nakon zalaska sunca. Ja ću tada sedeti u fotelji i posmatrati kako plavičasti dim cigarete plovi ka tavanici.
BD4U
Balkandownload.org
9
H
jutra sasvim zaboravio na poruku namenjenu Rodžeru. Ostaće u knjizi dok je, nekoliko nedelja kasnije, ne bude skinuo s police da bi potražio neki podatak. Pronašao je presavijenu hartiju između poglavlja (neobičnu poruku ispisanu njegovom rukom, koje se nije sećao). U knjigama na tavanu bilo je još mnogo skrivenih presavijenih komada papira - neposlatih hitnih poruka, mnogo imena, adresa i poneka pesma. Zaboravio je da je sakrio privatno pismo kraljice Viktorije ili priznanicu, svedočanstvo o kratkom angažmanu u Sasanovljevoj šekspirovskoj družini (godine 1879. na londonskoj sceni igrao je Horacija u Hamletu). Zaboravio je da je među stranice Rešenih misterija gajenja pčela M. Kvinbijai ćušnuo grub, ali detaljni crtež pčele matice. Pre dve godine nacrtao ga je tada dvanaestogodišnji Rodžer i gurnuo ispod vrata tavanske radne sobe. Holms je znao da mu je pamćenje sve nepouzdanije. Pogrešno je revidirao događaje iz prošlosti, zato što je stvarna slika bila van njegovog domašaja. Pitao se šta je revidirano, a šta je istina. I šta se može smatrati sigurnim. Najvažnije pitanje bilo je: staje zaboravljeno? Nije imao odgovor. Držao se nepromenljivih koordinanta - imanja, doma, vrta, pčelinjaka i svog rada. Uživao je u cigarama, knjigama i retkim čašama brendija. Najviše je voleo večernji povetarac i časove nakon ponoći. Prisustvo brbljive gospođe Manro često ga je nerviralo, ali je njenog nenametljivog sina oduvek smatrao dragim, dobrodošlim društvom. Mentalna revizija je i ovde izvitoperila prošlost, zapravo istinu. Dečak mu se nije svideo na prvi pogled. Prisustvo stidljivog, snebivljivog dečačića, koji ga je tužnjikavo posmatrao krijući se iza majke, isprva mu je zasmetalo. Dotad je nepokolebljivo ustrajavao u odluci da ne zapošljava kućepaziteljke s decom. Nedavno obudoveloj gospođi Manro posao je bio preko potreban. Imala je sjajne preporuke. I pored toga, od pravila je odstupio samo zato što je pronalaženje pouzdane pomoći u kući bilo prilično težak zadatak. Ponajviše zbog izolovanog položaja njegovog seoskog imanja. Bez okolišanja stavio joj je do znanja da može ostati u službi ako se pobrine da dečakove aktivnosti ograniči na gostinsku kuću i sve dok mu dete bukom ili nestašlucima ne zasmeta u poslu. „Dajem vam reč da se zalud brinete. Moj Rodžer neće izazivati nevolje. BD4U
OLMS JE DO
Balkandownload.org
Pobrinuću se za to.” „Da li smo se dobro razumeli? U penziji sam, ali to ne znači da sam besposlen. Naprotiv, veoma sam zauzet. Neću podnositi ometanje bilo kakve vrste.” „Da, gospodine. To mi je sasvim jasno. Nemate razloga da se brinete zbog dečaka.” „I neću, draga moja, ali očekujem da vi brinete.” „Da, gospodine.” Prošlo je gotovo godinu dana pre no što je Holms ponovo video Rodžera. Jednog popodneva šetao se zapadnim delom imanja, pored gostinske kuće u kojoj je živela gospođa Manro. Ugledao je dečaka u daljini kako izlazi iz kuće s mrežom za leptire. Odonda je češće viđao usamljenog dečaka. Šetkao se pašnjacima, radio domaći u vrtu i pretraživao šljunak na plaži. Nije imao posla s njim sve dok ga jednog dana nije sreo u pčelinjaku. Zatekao ga je okrenutog košnicama. Jednom rukom stiskao je zglob druge i posmatrao žaoku u središtu levog dlana. Holms ga je uhvatio za povređenu ruku i noktom izvadio žaoku. Objasnio mu je: „Pametno si učinio što nisi stisnuo žaoku. Time bi iscedio sav otrov u ranu. Ubuduće je izbaci noktom, da ne bi iscedio kesicu s otrovom. Da li si me razumeo? Stigao sam na vreme. Eto, jedva da će biti nekog otoka. Znaj da sam prolazio mnogo gore.” „Ne boli me mnogo”, reče Rodžer. Posmatrao je Holmsa žmirkajući, kao da sunce šija s njegovog lica. „Boleće - ali samo malo. Ako se bol pogorša, gurni šaku u slanu vodu ili sok od luka - to obično pomaže.” „Uh.” Holms je očekivao da će videti detinje suze (ili neki znak stida zato što je zatečen u pčelinjaku). Bio je zadivljen kad je video koliko brzo je Rodžerova pažnja odlutala ka košnicama. Zaključio je da je dečak očaran životom pčelinjaka i pčelama koje su lutale oko ulaza u košnicu pre i posle leta. Da je dečak makar jednom kriknuo, da je pokazao makar i najmanje odsustvo hrabrosti, Holms ga nikad ne bi doveo do košnice, podigao poklopac i pokazao mu njen svet (medonosnu komoru s ćelijama od belog voska, veće ćelije s leglom trutova i tamnije ćelije ispod, u kojima je živelo leglo radilica); nikad ne bi dva puta pomislio na dečaka, niti bi zaključio da razmišljaju na sličan način. (Čest je slučaj da izuzetna deca imaju obične roditelje.) Ne bi pozvao Rodžera da sutradan po podne dođe u pčelinjak da bi gledao martovBD4U
Balkandownload.org
ske poslove: nedeljnu proveru težine košnica, mešanje kolonija kad bi matica prestala da funkcioniše u jednoj, obezbeđivanje dovoljne količine hrane leglu. Dečak je s vremenom uzrastao od radoznalog posmatrača do cenjenog pomagača. Dobio je zaštitnu odeću koju Holms više nije nosio - rukavice svetlih boja i pčelarski šešir s velom. Odbacio ih je kad je stekao sigurnost u radu s insektima. Njihov odnos ubrzo je prerastao u prijatno, opušteno druženje. Dečak bi se po podne, po povratku iz škole, pridružio Holmsu u pčelinjaku. Leti bi se rano probudio i već radio oko košnica kad bi Holms stigao u pčelinjak. Gospođa Manro im je donosila sendviče, čaj i nešto slatko što bi spremila tog jutra, dok su se brinuli o košnicama ili ćutke sedeli na pašnjaku. U najvrelijim danima, nakon obavljenog posla krenuli bi zavojitom stazom niz liticu, ka osvežavajućim vodama plimskih bazena, koji su ih izdaleka prizivali. Rodžer bi hodao pored Holmsa, podizao kamenje sa strme staze i često posmatrao okean ispod njih. Ponekad bi se sagnuo da nešto prouči (slomljenu školjku, marljivu bubu ili fosil u zidu litice). Dok bi silazili, topli slani miris bi jačao, zajedno s Holmsovim oduševljenjem zbog dečakove ljubopitljivosti. Pametnom detetu poput Rodžera nije bilo dovoljno da primeti predmet Morao je da prouči i oprezno dotakne ono što je pobudilo njegovo zanimanje. Holms je bio siguran da na stazi nema ničeg preterano interesantnog. Ipak je strpljivo čekao Rodžera i još strpljivije komentarisao sve što ga je zanimalo. Kad su se prvi put Zajedno spustili stazom, dečak je posmatrao raskošne nabore litice iznad njih. Pitao je: „Da li se sastoji isključivo od krede?” „Načinjena je od krede i peščara.” Dok su silazili, Holms mu je objašnjavao kako iza krede postoji sloj nabijene gline i zelenog peska. Govorio mu je kako su gromuljice gline i tanki sloj peščara pokriveni kredom, glinom i kremenom, nanesenim olujama koje su eonima besnele na ovim obalama. „Auh”, reče Rodžer i nehajno skrenu ka rubu staze. Holms ispusti štap i povuče dečaka nazad. „Pažljivo, sinko. Pazi gde ideš. Evo, uhvati me za ruku.” Staza je bila jedva dovoljno široka za prolaz odraslog čoveka, nikako za starca u pratnji dečaka. Bila je široka oko metar. Erozija ju je na pojedinim mestima opasno iskrunila. Neobični par napredovao je bez mnogo teškoća. Rodžer je išao pored ivice ambisa, dok se Holms kretao na nekoliko BD4U
Balkandownload.org
centimetara od litice. Dečak ga je držao za ruku. Staza se posle nekog vremena proširila. Naišli su na vidikovac s klupom. Holms je nameravao da se spusti do podnožja litice (zato što se do plimskog bazena moglo stići samo za videla; večernja plima pokrila bi čitavu obalu). Klupa se iznenada nametnula kao pogodnije mesto za odmor i razgovor. Holms je seo s Rodžerom i izvadio jamajkanku iz džepa, samo da bi shvatio da nije poneo šibice. Grickao je cigaru, udisao morski vazduh i pratio dečakov pogled. Rodžer je gledao kako galebovi kruže i kriče po plavim nebesima. „Znate li da sam čuo noćne laste? Juče sam ih čuo”, rekao je. Setio ih se zbog kričanja galebova. „Jesi li? Baš lepo.” „Ljudi ih zovu sisačima koza, iako ne verujem da se njima hrane.” „Hrane se uglavnom insektima. Hvataju plen krilima.” „Auh.” „Imamo i sove.” Rodžer se ozario. „Nikad ih nisam video. Voleo bih da imam jednu kao kućnog ljubimca, ali majka ne misli da su ptice dobri ljubimci. Ja bih voleo da imam jednu u kući.” „Pa, možda bismo mogli da jedne noći uhvatimo sovu. Na imanju ih ima dosta. Jedna neće nikom nedostajati.” „Da, bilo bi lepo.” „Moraćemo da je čuvamo na mestu na kom je tvoja majka neće naći. Moja radna soba nameće se kao njeno utočište,” „Zar neće pogledati u nju?” „Neće, ne bi se usudila. Ako pogleda, reći ću joj da je ptica moja.” Vragolasti osmeh zaigrao je na dečakovom licu. „Poverovala bi vam. Znam da bi vam poverovala.” Holms je namignuo dečaku, iako nije bio ozbiljan u pogledu sove. Cenio je dečakovo poverenje, deljenje tajne i skriveno savezništvo utkano u prijateljstvu. Toliko je uživao u svemu tome da je zatekao sebe kako govori ono što je dugo zaboravljao da kaže: „Bilo kako bilo, Rodžere, razgovaraću s tvojom majkom. Verujem da će ti dozvoliti da držiš papagaja”. Obećao je, kako bi učvrstio prijateljstvo, da će sutra ranije krenuti na plažu. Tako će stići do plimskih bazena znatno pre mraka. „Hoćete li da vas pozovem?”, pitao je Rodžer. „Naravno. Naći ćeš me kod košnica.” BD4U
Balkandownload.org
„Kada, gospodine?” „Tri sata po podne je dovoljno rano, zar ne? Tako ćemo imati dovoljno vremena da se prošetamo do plaže, okupamo i vratimo kući. Bojim se da smo danas prekasno pošli i da nećemo dovršiti šetnju” Sunce je već kopnelo. Okružio ih je prijatni okeanski povetarac. Holms je duboko disao. Žmirkao je, gledajući sunce na zalasku. Okean je ličio na crno prostranstvo, obrubljeno bezmemom vatrenom erupcijom. Trebalo bi da počnemo da se penjemo, pomislio je. Rodžeru se po svoj prilici nije žurilo. Nije ni Holmsu, koji je posmatrao dečaka krajičkom oka. Mlado lice stremilo je ka nebesima. Bistre plave oči merkale su galeba koji je kružio visoko iznad. Ostaćemo još malo, pomisli Holms. Smešio se gledajući kako dečak zaneseno posmatra sunce, blago rastavljenih usana. Ni vatreno sunce, ni morski vetar nisu ga mogli naterati da trepne, žmirne ili skrene pogled.
BD4U
Balkandownload.org
10
H
mnogo meseci kasnije naći sam u Rodžerovoj skučenoj spavaćoj sobi (prvi i poslednji put će zakoračiti u dečakov intimni prostor, među njegove stvari). Otključaće turobno boravište gospođe Manro jednog sumornog, sivog jutra, kad u gostinskoj kući ne bude žive duše. Ući će u kuću. Neće dirati navučene, neprozirne zavese, niti će paliti svetio. Drvenasti miris kuglica protiv moljaca potisnuće sve ostale. Zastajaće posle svaka tri ili četiri koraka da pogleda u tamu i čvršće stisne štapove, kao da očekuje da se neka neodređena, nezamisliva prilika pojavi iz senki. Udarci štapova o pod zvučaće energičnije i odmornije od bata koraka. Stići će do otvorenih vrata Rodžerove sobe i ući u jedinu prostoriju u kućici koja nije bila lišena sunčevog svetla. Prostorija je bila veoma uredna. Znatno se razlikovala od onog što je Holms očekivao da će pronaći. Nije bilo nehajno odbačenih dečjih stvari i nereda, odraza dečakove nepresušne životne energije. Zaključio je da je kućepaziteljkin sin odmalena navikao da obitava u dobro uređenom prostoru osim ako majka nije redovno spremala njegovu sobu. Holms je bio siguran da je dečak pažljivo brinuo o svojim stvarima, pošto je bio prilično pažljiv po prirodi. Prodorni vonj kuglica protiv moljaca nije se osećao u njegovoj sobi, što je nagoveštavalo da gospođa Manro ne vodi brigu o njoj. Umesto njih je namirisao mošusnu, ali ne i neprijatnu, pomalo zemljastu aromu. Tako je mirisala zemlja posle dobre kiše ili sveže iskopana zemlja u šakama. Seo je na ivicu dečakovog uredno nameštenog kreveta. Osmatrao je okolinu - bebi-plavo okrečene zidove, prozore pokrivene providnim čipkanim zavesama, nameštaj od hrastovine (noćni stočić, policu s knjigama, orman s fiokama). Provirio je kroz prozor iznad đačkog pisaćeg stola i video tanke, ukrštene grane s druge strane stakla. Izgledale su nestvarno iza zavese od tanke čipke. Grebale su gotovo bešumno po prozorskom staklu. Usmeno je pažnju na Rodžerove stvari: šest udžbenika na pisaćem stolu, praznu školsku torbu obešenu o kvaku ormana i mrežu za leptire uspravljenu u uglu. Ustao je i polako krenuo u obilazak sobe. Išao je od zida do zida kao posetilac muzeja. Nakratko je prilazio nekim eksponatima. Odupirao se želji da ih dodirne. Ono što je video nije ga iznenadilo, niti mu je pružilo neka nova saznaBD4U
OLMS ĆE SE
Balkandownload.org
nja o dečaku. Naišao je na knjige o posmatranju ptica, pčelama, ratovanju, nekoliko naučnofantastičnih naslova iskrzanih korica i mnogo svezaka Nejšenel džiografika (zauzimale su dve police, hronološki poređane). U sobi je bilo kamenja i školjki pronađenih na plaži. Dečak ih je poređao po veličini i sličnosti, u pravilnim redovima na ormanu s fiokama. Na pisaćem stolu je, pored šest udžbenika, bilo pet naoštrenih olovaka, nešto bojica za crtanje, papira za pisanje i bočica s japanskim medonosnim pčelama. Sve je bilo uredno raspoređeno i na svom mestu. Isto je važilo za predmete na noćnom stočiću - makaze, bočicu gumenog lepka i veliki album za slike s čistim crnim koricama. Najvažniji predmeti bili su zalepljeni ili okačeni po zidovima: Rodžerovi šareni crteži. Vojnici bez prepoznatljivih obeležja razmenjivali su vatru iz smeđih pušaka, zeleni tenkovi su eksplodirali, crvene mrlje su se širile kao eksplozije iz grudi, čela ili zrikavih lica. Žuta protivavionska vatra stremila je uvis ka plavo-crnoj bombarderskoj floti. Izmasakrirane gnjecave prilike ležale su po krvavom razboj ištu dok se narandžasto sunce rađalo ili umiralo na ružičastom horizontu. Tri uramljene fotografije, tamnosivi portreti (gospođa Manro je držala sinčića smešeći se, dok je mladi otac ponosno stajao pored nje; dečak je pozirao s ocem u uniformi na železničkom peronu; majušni Rodžer trčao je u očevo naručje) behu pored kreveta, pored pisaćeg stola i na polici za knjige. Na svakoj je bio snažni muškarac, grubog, četvrtastog lica i kose boje peska začešljane unazad. Imao je blagonaklon pogled nekog ko je zauvek otišao i za kim se neizmerno tuguje. Od svih stvari u sobi, veliki album je najviše privlačio Holmsovu pažnju. Vratio se dečakovom krevetu. Seo je i pogledao noćni stočić, crne korice albuma, makaze i gumeni lepak. Ne, pomislio je, neće prčkati po tim stranicama. Dovoljno je njuškao. Biće najbolje da se na tome zaustavi, upozorio je sebe i posegnuo za albumom. Polako je listao stranice. Pogled mu se zaustavio na nizu složenih kolaža (isečenih i vešto zalepljenih fotografija i reči iz raznih časopisa). Prva trećina albuma svedočila je o dečakovom zanimanju za prirodu, životinje i biljke. Uspravljeni grizliji lutali su šumama, pored pegavih leoparda koji su skakali s afričkog drveća; rakovi pustinjaci krili su se s iskeženim pumama među Van Gogovim suncokretima; sova, lisica i skuša šunjale su se ispod gomile palog lišća. Ono na šta je zatim naišao nije bilo tako prijatno za oko, iako je bilo prepoznatljivo: životinje su zamenili britanski i američki vojnici, a šume i džungle gomile ruševina i bombardovani gradovi. Lišće se preBD4U
Balkandownload.org
metnulo u leševe ili reći - PORAŽENI, SNAGE, POVLAČENJE - razbacane po stranici. Holms je verovao da priroda u skladu sa samom sobom i čovek u večitom sukobu s čovekom predstavljaju jin-jang dečakovog pogleda na svet. Pretpostavio je da su prvi kolaži - oni na početku albuma - načinjeni pre dosta godina, dok je Rodžerov otac bio živ (svijene, požutele ivice isečenih slika to su potvrđivale, baš kao i odsustvo mirisa gumenog lepka). Nakon njuškanja stranica i ispitivanja spojeva tri-četiri kolaža s ratnom tematikom, zaključio je da su načinjeni poslednjih meseci. Bili su složeniji, veštije i metodičnije sastavljeni. Dečakovo poslednje delo izgledalo je nedovršeno. Sastojalo se od usamljene fotografije na središtu stranice. Činilo se da je kolaž tek započet. Možda ga je dečak upravo tako i zamislio, pomislio je Holms. Možda je hteo da monohromatska fotografija pustoši lebdi u crnoj praznini. Možda je turobni, zagonetni, amblematični prikaz zamišljen kao vrhunac i logični kraj svega što mu je prethodilo (šarenih, složenih prikaza flore i farme i sumornih, odlučnih ratnika). Sama fotografija nije predstavljala misteriju. Holms je dobro poznavao to mesto. Obišao ga je s gospodinom Umezakijem u Hirošimi. To je bila nekadašnja vladina zgrada, svedena na skeletne ostatke atomskom eksplozijom („Kupola atomske bombe”, tako ju je nazvao Umezaki). Usamljena zgrada na stranici albuma svedočila je o potpunom uništenju, mnogo jače no kad ju je video uživo. Fotografija je snimljena nekoliko nedelja ili dana nakon bacanja bombe. Pokazivala je veliki grad u ruševinama - bez ljudi, tramvaja ili vozova. Na njoj nije bilo ničeg prepoznatljivog, izuzev jezive ljušture državne zgrade, koja je štrčala iznad poravnatog, sažeženog pejzaža. Iza je bio samo niz praznih, crnih stranica albuma. Pojačavale su uznemirujući utisak koji je ostavljala usamljena fotografija. Holms je zatvorio album, najedanput postavši svestan iscrpljenosti koju je doneo u kućicu. Uhvatio je sebe u razmišljanju da ovom svetu nešto nedostaje. Nešto se promenilo u njegovoj srži, a on nije mogao da dokuči smisao te promene. „Pa šta je istina?”, jednom ga je upitao gospodin Umezaki. „Kako dolazite do nje? Kako otkrivate značenje nečeg što ne želi da bude spoznato?” „Ne znam”, glasno će Holms, u Rodžerovoj spavaćoj sobi. „Ne znam”, ponovio je. Spustio se na dečakov jastuk i sklopio oči, sa albumom na grudima. „Nemam pojma…” Odlutao je posle toga, ali ne u san koji stiže posle totalne iscrpljenosti, BD4U
Balkandownload.org
niti u nemirni dremež u kom su snovi i stvarnost isprepleteni, veću tromo stanje poniranja u golemu nepomičnost. Taj široki, duboki san odveo ga je na drugo mesto, odvukao ga je iz spavaće sobe u kojoj se njegovo telo odmaralo.
BD4U
Balkandownload.org
11
H
UMEZAKI krenuli su na jutarnji voz sa jednim, zajedničkim koferom (poneli su samo najneophodnije). Hensuiro ih je ispratio do železničke stanice. Čvrsto je stisnuo ruke gospodinu Umezakiju i nešto mu grozničavo šaptao u uvo. Stao je pred Holmsa pre no što su se ukrcali u vagon. Duboko se poklonio i rekao: „Videti vas… ponovo… vrlo ponovo, da.” „Da”, veselo će Holms. „Vrlo, vrlo ponovo.” Hensuiro je stajao na peronu kad je voz krenuo iz stanice. Mahao je visoko podignutom rukom usred gomile australijskih vojnika. Njegova sve sitnija, nepokretna prilika konačno je sasvim nestala. Voz je grabio ka zapadu. Holms i gospodin Umezaki ukočeno su sedeli na susednim sedištima druge klase i gledali kako zgrade Kobea postepeno uzmiču pred gustom vegetacijom, koja se kretala, mrdala i promicala iza prozorskog stakla. „Kakvo divno jutro”, napomenuo je gospodin Umezaki. Prvog dana putovanja nekoliko puta će ponoviti taj komentar (divno jutro postaće divno popodne i, konačno, divno veče). „Prilično je lepo”, glasio je Holmsov jednako štur odgovor. To su bili jedine reči koje su razmenili na početku putovanja. Ćutke su sedeli, samodovoljni i otuđeni u svojim sedištima. Gospodin Umezaki je neko vreme pisao po malom crvenom dnevniku (još haikua, nagađao je Holms). Penzionisani detektiv je sa zapaljenom jamajkankom u ruci razmišljao o onom što se moglo videti kroz prozor voza. Pravi razgovor počeo je (inicirao ga je gospodin Umezaki svojom radoznalošću; pokrili su nekoliko tema do dolaska u Hirošimu) tek nakon polaska iz stanice Akaši, kad je oštri trzaj voza izbio cigaru iz Holmsovih prstiju, nakon čega se zakotrljala po podu. „Dopustite mi”, reče gospodin Umezaki. Ustao je i dohvatio cigaru. „Hvala vam”, reče Holms, koji se već podigao iz sedišta. Ponovo se spustio i prebacio štapove preko krila (pazeći na kolena gospodina Umezakija). Gospodin Umezaki se vratio u sedište. Dodirnuo je tvrdo drvo štapa dok je voz promicao seoskim predelom. „Vešto su izrađeni, zar ne?” „Imate pravo”, reče Holms. „Koristim ih najmanje dvadeset godina, verovatno i duže. Znate, oni su moji istrajni saputnici.” „Da li ste oduvek hodali pomoću dva štapa?” BD4U
OLMS I
Balkandownload.org
„Nisam donedavno - donedavno u mojim vremenskim okvirima - koristim ih poslednjih pet godina, ako me pamćenje ne vara”, reče Holms. Objasnio je saputniku da mu je jedan, i to desni štap, dovoljan da bi se kretao, ali da levi igra dragocenu dvostruku ulogu. Oslanjao se na njega kad bi mu desni ispao, a on morao da se sagne kako bi ga dohvatio. Služio je kao zamena za desni kad bi se on iz nekog razloga našao van domašaja. Naravno, nastavio je s objašnjenjem, štapovi mu ne bi bili od velike koristi da redovno ne jede matični mleč. Bio je siguran da bi bez njega odavno bio u kolicima. „Obilja tako mislite?” „Nimalo ne sumnjam u to.” Nakon toga su započeli zanimljiv razgovor. Bili su raspoloženi za priču o blagodetima matičnog mleča, pogotovo o njegovom uticaju na zaustavljanje i kontrolu procesa starenja. Ispostavilo se da je profesor Umezaki pre rata intervjuisao kineskog poznavaoca lekovitih trava. Razgovarali su o blagodarnim svojstvima viskoznog, mlečnobelog sekreta: „Smatrao je da matični mleč leči menopauzu, muški klimaks, kao i bolesti jetre, reumatski artritis i anemiju.” „Leči i oticanje vena, stomačni čir, razna degenerativna stanja”, dodao je Holms, „i opštu umnu i fizičku slabost. Takođe hrani i čisti kožu, izravnava bore i sprečava pojave znakova starenja, pa i preuranjenu senilnost.” Kako je čudesno, pomenuo je Holms, što tako moćna supstanca, čiji hemijski sastav još nije poznat, nastaje kao proizvod grlenih žlezda pčele radilice. Ona stvara matice iz običnih larvi i leči mnoštvo ljudskih zala. „Pronašao sam malo dokaza koji potvrđuju njegova terapeutska svojstva, iako ne sumnjam u njihovo postojanje”, reče gospodin Umezaki. „Ali ima ih”, reče Holms. „Već dugo proučavamo matični mleč, zar ne? Znamo da je pun proteina, lipida, masnih kiselina i ugljenih hidrata, ali se još niko nije ni približio otkrivanju njegovog kompletnog sastava. Ja se zbog toga oslanjam na jedini dokaz koji posedujem - na moje dobro zdravlje. Vi ga, kako vidim, ne koristite redovno” „Ne. Iako sam napisao jedan ili dva članka na tu temu. Moje zanimanje za njega prilično je površno. Bojim se da naginjem mišljenju skeptika.” „Kakva šteta”, reče Holms. „Nadao sam se da ćete moći da mi date teglicu kad krenem na put za Englesku. Već neko vreme ga ne uzimam. Brzo ću to nadoknaditi kad se vratim kući, ali mi je žao što sam zaboravio da ponesem jednu ili dve tegle sa sobom. Pokrile bi mi dnevne potrebe. Na svu sreBD4U
Balkandownload.org
ću, poneo sam više nego dovoljno jamajkanki, što znači da nisam u potpunosti lišen najneophodnijih stvari.” „Mogli bismo nabasati na neku teglu.” „Zar ne mislite da bi to bilo gubljenje vremena?” „Ni u kom slučaju.” „To bi zbilja bilo dobro, iako od zaboravljanja nema leka. Izgleda da ni matični mleč ne može sprečiti gubitak pamćenja.” To je bila nova odskočna daska u njihovom razgovoru. Gospodin Umezaki nagnuo se ka Holmsu i progovorio tihim glasom, kao da mu postavlja najvažnije od svih pitanja. Zanimao se za njegovu neprevaziđenu veštinu - tačnije, želeo je da zna kako je Holms ovladao lakim opažanjem onog što je drugima promicalo. „Svestan sam kako se uzdate u vašu sposobnost opažanja i smatrate je alatkom za dobijanje konačnih odgovora, ali bih voleo da znam kako to radite. Iz onog što sam pročitao i iskusio, izgleda da vi ne samo da posmatrate već da do istine dolazite i oslanjanjem na gotovo fotografsko pamćenje, koje bez napora prizivate.” „‘Šta je istina’, pitao je Pilat”, s uzdahom će Holms. „Iskreno, prijatelju moj, izgubio sam apetit za spoznajom istine. Ako mene pitate, ono što postoji - postoji. Zovite to istinom, ako baš morate. Biću još određeniji - privlači me ono što jasno vidim, prikupljam što više toga iz spoljnjeg sveta i zatim objedinjujem sve prikupljene podatke u nešto što može biti od neposredne koristi. Univerzalne, mistične ili dugoročne posledice - te oblasti u kojima istina, možda, prebiva - ne zanimaju me.” Ali šta je s pamćenjem? Pitao se gospodin Umezaki. Kako ga koristiti? „U smislu oblikovanja teorije, ili izvlačenja zaključaka?” „Da, upravo tako.” Holms mu je ispričao da je vizuelno pamćenje u mladosti bilo temelj na kom je gradio rešenja izvesnih problema. Kad bi posmatrao predmet ili istraživao mesto zločina, sva zapažanja istog časa je pretvarao u precizne reči i brojeve koji su odgovarali viđenom. Kad bi se promene učvrstile kao obrazac u njegovom umu (u obliku niza izuzetno živopisnih rečenica ili jednačina koje su mogle biti izgovorene ih vizualizovane), urezale bi mu se u pamćenje. Mirno bi spavale dok se on bavi drugim stvarima, da bi isplivale na površinu uma kad god bi usmerio pažnju na situaciju koja ih je stvorila. „S vremenom sam shvatio da moj um više nije tako precizan”, nastavio je Holms. „Situacija se postepeno menjala, a sad je u potpunosti drugačija. Pomoćne tehnike pamćenja - razna grupisanja reci i brojeva - više nisu tako BD4U
Balkandownload.org
dostupne. Na primer, putovao sam Indijom i sišao s voza negde usred te velike zemlje. Kratko sam se zadržao u mestu u kome nikad ranije nisam bio. Odmah me je spopao razigrani, polugoli prosjak, vrlo veseli tip. Nekada bih do detalja osmotrio okolinu. Obratio bih pažnju na arhitekturu stanične zgrade, na lica prolaznika i na prodavce koji nude svoju robu. Danas veoma retko posežem za tim. Ne sećam se stanične zgrade i ne mogu da vam kažem da li je u okolini bilo prodavača ili prolaznika. Sećam se samo bezubog, tamnoputog prosjaka, koji je igrao ispred mene s molećivo ispruženom rukom. Milo mi je što posedujem tu divnu sliku. Mesto na kom sam se sreo s prosjakom nije mi važno. Da se to desilo pre šezdeset godina, patio bih zbog činjenice da se ne sećam lokacije i podataka o njoj. Sad zadržavam samo neophodne podatke. Ne pamtim nebitne. Moj um se danas bavi osnovnim utiscima, a ne beznačajnom okolinom. Drago mi je zbog toga.” Gospodin Umezaki isprva je ćutao. Po zamišljenom, odsutnom izrazu lica videlo se da razmišlja o onome što je čuo. Klimnuo je. Izraz mu je omekšao. Zvučao je pomalo nesigurno kad je ponovo progovorio: „Očaran sam… vašim opisom.” Ali Holms ga više nije slušao. Vrata na putničkom vagonu su se otvorila da bi propustila vitku devojku s naočarima za sunce. Nosila je sivi kimono i držala kišobran. Ljuljala se u njihovom pravcu. Često je zastajala, kao da nastoji da povrati ravnotežu. Zagledala se u obližnji prozor, privučena promenljivim pejzažom. Holms je uočio široki, nakazni ožiljak, koji se pružao kao pipak ispod okovratnika (penjao se uz vrat, preko linije vilice i desne strane lica, da bi nestao ispod besprekorne crne kose). Nastavila je dalje i prošla pored njih bez zadržavanja. Holms nije mogao da ne pomisli: Nekada si bila bajna devojka. Donedavno si bila nezaboravni prizor, vizija lepote.
BD4U
Balkandownload.org
12
P
stigli su do stanice u Hirošimi. Iskrcali su se iz voza i zašli među crnoberzijanske tezge. Našli su se usred buke i meteža, koji uvek prate razmenu ilegalne robe. Povremeno bi se čuo plač umornog deteta. Ljudski žagor zvučao je prijatno posle monotonog kloparanja železničke kompozicije. Gospodin Umezaki skrenuo mu je pažnju da ulaze u ponovno rođeni grad, izgrađen na principima demokratije. Nije prošlo ni mesec dana od izbora gradonačelnika neposrednim glasanjem, na prvim posleratnim izborima. Holms je posmatrao predgrađe Hirošime iz putničkog vagona. Nije zapazio nijedan znak cvatućeg grada. Umesto njih, video je grozdove drvenih kolibica. Ličile su na osiromašena sela podeljena poljanama obraslim visokim buhačem. Kad je voz usporio nadomak zapuštene stanice, shvatio je da je buhač - gusto izrastao po crnom grbavom terenu koji je bio mešavina spržene zemlje, betonskih blokova i krša - uspevao na opustošenom tlu na kom su nekad stajale kancelarijske zgrade, stambene i poslovne četvrti. Od gospodina Umezakija saznao je da je, obično omraženi buhač, posle rata postao neočekivani simbol preporoda. Iznenadna pojava ove biljke u Hirošimi nagovestila je novo rađanje i dala nadu ljudima svojim cvetanjem. Raspršila je široko rasprostranjeno uverenje da će grad najmanje sedamdeset godina biti besplodna pustara. Žilava, rasprostranjena biljka sprečila je masovno umiranje od gladi: „Njeno lišće i cvetovi postali su glavni prilog šupama”, reče gospodin Umezaki. „Nisu previše ukusne - verujte mi na reč ali onima praznog stomaka pomažu da se odbrane od gladi.” Holms je nastavio da gleda kroz prozor. Tragao je za vidljivijim obeležjima grada dok je voz ulazio u stanicu. Nije video ništa izuzev sve većeg broja drvenih koliba. Neki od praznih placeva oko njih behu preobraženi u skromne povrtnjake. Reka Enko tekla je paralelno sa šinama. „Stomak mi je malčice prazan. Ne bih imao ništa protiv da probam tu supu - zvuči mi kao jedinstveno jelo.” Gospodin Umezaki je klimnuo. „Jedinstveno je, ali je daleko od preporučljivog.” „Ipak me zanima.” Holms se možda nadao kasnom ručku od rezanaca s buhačem, ali se morao zadovoljiti drugim lokalnim specijalitetom - palačinkama u japanskom OČETKOM POP ODNEVA
BD4U
Balkandownload.org
stilu, u slatkom sosu, punjenim prilozima po izboru. Pravili su ih i nudili ulični prodavci i improvizovani restorančići oko železničke stanice. „Zovu se okonomi-jaki.” objasnio mu je gospodin Umezaki dok su sedeli za šankom restorančića i posmatrali kako kuvar veoma vešto sprema ručak na velikoj gvozdenoj ringli (slatki mirisi dražili su im nozdrve, podstičući apetit). Ispričao je da je prvi put probao ovo jelo kao dečak, kad je s ocem obišao Hirošimu. Posetio ju je još nekoliko puta posle toga. Obično je ostajao kratko, do dolaska voza. Ponekad bi prodavač okonomi-jakija bio na stanici. „Ne mogu da im odolim. Miris tog specijaliteta uvek mi razbudi sećanja na vikend s ocem. Znate, doveo nas je. ovamo da bismo videli Vrt Šukejen. Retko pomislim na naš zajednički boravak u Hirošimi - ili na vreme koje sam proveo s njim, kad smo već kod toga - ako ne namirišem okonomi-jaki” Holms je zastao između zalogaja. Pregledao je unutrašnjost palačinke pomoću štapića za jelo. Posmatrao je mešavinu mesa, knedli i kupusa. Rekao je: „Slažete li se da ovo jednostavno jelo ima divan ukus?” Gospodin Umezaki je podigao glavu sa svoje palačinke. Činilo se da je prezauzet žvakanjem. Nije odgovorio dok nije progutao pozamašni zalogaj. „Ima”, konačno je progovorio. „Ima…” Prezaposleni kuvar objasnio im je kako da stignu do Šukejena, zelene oaze iz XVII veka. Gospodin Umezaki je verovao da će se dopasti Holmsu. Hitao je trotoarom punim pešaka, sa zajedničkim koferom u rukama. Obilazili su krive bandere i povijene borove. Pričao je, slikajući živopisni portret na osnovu uspomena iz detinjstva. Vrt je bio minijaturni krajolik, s ribnjakom po ugledu na čuveno kinesko jezero Si Hu. U njemu je bilo potočića, ostrvaca i mostova. Park je zbog svega toga izgledao mnogo veći no što je bio. Holms je pokušao da zamisli tu neverovatnu oazu. To nije bio lak poduhvat usred grada sravnjenog sa zemljom, koji se upinjao da ponovo oživi. Ni zaglušujuća buka nije mu u tome pomagala. Čekići su lupali, teška građevinska oprema tutnjala, a radnici žurili ulicom između konja i zaprega s gredama na ramenima. Bilo kako bilo, gospodin Umezaki spremno je priznao da Hirošima njegove mladosti više ne postoji. Strahovao je da je vrt verovatno teško oštećen eksplozijom atomske bombe. Verovao je da je nešto od njegovog prvobitnog šarma sačuvano - možda kameni mostić preko bistrog jezera i kamena lampa izvajana u liku Jang Kvej Fej[ 3]. „Pretpostavljam da ćemo uskoro saznati”, reče Holms, željan da se BD4U
Balkandownload.org
skloni sa ulica koje je pržilo sunce u spokojniji, opušteniji ambijent, na neko mesto na kom bi mogao da se odmori u hladu drveća i otre znoj sa čela. Kad su se približili mostu preko reke Motojasu u goletnom središtu grada, gospodin Umezaki shvatio je da su negde pogrešno skrenuli, ili da nije dobro čuo kuvarova prebrzo izgovorena uputstva. Nisu stali, već su nastavili ka građevini koja se uzdizala ispred njih. „To je Kupola atomske bombe”, reče gospodin Umezaki. Pokazao je na betonsku kupolu, oguljenu strahovitom eksplozijom, i upro kažiprstom ka nemilosrdno plavom nebu iznad. Rekao mu je da se baš tamo odigrala golema blesak-eksplozija, neobjašnjiva pika-don, gigantska vatrena oluja koja je proždrla grad. Za njom su usledili dani crne kiše - radioaktivnih padavina pomešanih s pepelom domova, drveća i leševa, zbrisanih s lica zemlje i dignutih u atmosferu eksplozijom. Prišli su zgradi. Iz pravca reke zaduvao je povetarac. Načinio je vrelo popodne podnošljivijim i prigušio neprijatnu gradsku buku. Zastali su da bi predahnuli i popušili duvan. Gospodin Umezaki spustio je kofer pre no što je Holmsu pripalio cigaru. Seli su na srušeni betonski stub (upotrebljivu ruševinu, obraslu svakovrsnim korovom i divljom travom). U okolini nije bilo hlada, izuzev onog ispod nekoliko nedavno posađenih mladara. Bili su na čistini - na kojoj nije bilo nikog izuzev starice s dve mlađe žene - sličnoj pustoj, uraganom opustošenoj obali. Nekoliko metara od njih nalazila se ograda, podignuta oko Kupole atomske bombe. Videli su kako žene kleče i smerno polažu ogrlice od papirnih ždralova među hiljade sličnih. Udisali su i izdisali dim kroz napućene usne. Sedeli su, opčinjeni pogledom na kupolu od armiranog betona - zloslutni simbol u blizini mesta eksplozije, neobični spomenik izginulim stanovnicima Hirošime. Zgrada je bila jedna od malobrojnih koja se nije preobrazila u istopljeni krš posle eksplozije. Skeletni ostaci kupole izdizali su se iz krša stremeći nebesima, dok se gotovo sve ispod nje urušilo, izgorelo, iščezlo. Spratovi nisu opstali, pošto su udarni talasi uništili čitavu unutrašnjost. Ostali su samo vertikalni zidovi. Zgrada je iz nekog razloga u Holmsu budila nadu. Možda zbog vrabaca postrojenih duž zarđale armature, komada plavog neba vidljivih kroz oštećenu kupolu, ili njenog čudesnog opstanka usred razaranja nezapamćenog u ljudskoj istoriji. Kupola ga je, pre nekoliko minuta, kad je prvi put ugledao, nagnala da pomisli na bezbroj izginulih i da se rastuži zbog stanja do kog je savremena nauka doterala čovečanstvo, do ove krhke epohe atomske alhemije. Setio se reci londonskog doktora kog je nekad davno ispitivao. InteliBD4U
Balkandownload.org
gentni, pronicljivi čovek bez znanog razloga ubio je suprugu i troje dece strihninom i zapalio kuću. Mladi doktor odbijao je da kaže bilo šta o razlozima svog zločina. Konačno je ispisao tri rečenice na komadu papira: Velika težina pritisla je Zemlju sa svih strana. Zbog nje moramo da se zaustavimo. Moramo da se zaustavimo da Zemlja ne bi potpuno stala i prestala da se okreće zbog svega čime smo je opteretili. Tek sada, posle toliko godina, nazreo je zračak značenja u doktorovom zagonetnom objašnjenju, koliko god tanušan bio. „Nemamo mnogo vremena”, reče gospodin Umezaki. Bacio je opušak i zgazio ga. Pogledao je na sat. „Ne, bojim se da nemamo nimalo vremena. Moramo požuriti, ako želimo da vidimo Vrt i da se ukrcamo na trajekt za Mijadžimu. Planirali smo da večeras stignemo do Hofua.” „Naravno”, reče Holms i dohvati štapove. Gospodin Umezaki se izvinio i ustao s oborenog stuba. Prišao je ženama da bi ih zapitao gde je vrt Šukejen (povetarac je nosio njegov prijateljski pozdrav i ljubopitljivi glas). Holms je uživao u cigari, posmatrajući gospodina Umezakija i tri žene. Stajali su pored strahotne zgrade i smešili se na popodnevnom suncu. Starija žena, čije je naborano lice video prilično jasno, osmehivala se na neobično blažen način. Zračila je detinjom nevinošću koja se pokatkad javlja u starosti. Sve tri žene su se kao po komandi naklonile. Gospodin Umezaki im je uzvratio istom merom. Hitro se okrenuo i pružio korak. Dok se udaljavao od njih, osmeh na licu mu se topio, ustupajući mesto stoičkom, neveselom izrazu.
BD4U
Balkandownload.org
13
V
opasivala Šukejen, baš kao i Kupolu atomske bombe. Očigledno je podignuta da bi sprečila prilaz radoznalcima. Gospodin Umezaki nije obraćao mnogo pažnje na nju. Sledio je primer ostalih i pronašao pukotinu u ogradi (načinjenu makazama za žicu, procenio je Holms, i proširenu tako da je odrasla osoba mogla da se provuče). Našli su se na kružnoj stazi, pokrivenoj sivkastom prašinom. Obilazila je mračna, beživotna jezera i spaljena stabla šljiva i trešanja. Išli su polako i često zastajali da razgledaju pocrnele, krhke ostatke čuvenog vrta - jezive ruševine soba za čajnu ceremoniju i oskudne azaleje, na mestu gde su nekad cvetale stotine, možda i hiljade cvetova. Gospodin Umezaki je ćutao i, na Holmsovo čuđenje, zanemarivao sva njegova pitanja o nekadašnjem sjaju vrta. Nije se zaustavljao na tome, već je netaktično izbegavao Holmsovu blizinu. Požurio bi napred ili bi namerno zaostao za njim. Japanac se posle razgovora sa ženama pored kupole vidno sneveselio, što je moglo da znači da je saznao nešto što nije hteo. Holms je pretpostavljao da se tako ponaša zato što se veličanstveni vrt prepun posetilaca preobrazio u negostoljubivu golet - u koju je zabranjen pristup građanstvu. Ubrzo je postalo očigledno da nisu jedini uljezi u vrtu. U susret im je išao četrdesetogodišnjak ili pedesetogodišnjak, rukava svijenih do lakata. Sofisticirani gospodin držao je za ruku dečačića u plavom šortsu i beloj košulji, koji je skakutao pored njega. Dok su se mimoilazili, čovek je ljubazno klimnuo gospodinu Umezakiju. Rekao je nešto na japanskom i ponovo klimnuo kad mu je gospodin Umezaki učtivo odgovorio. Činilo se da želi još nešto da kaže, ali ga je dečačić cimnuo za ruku, nestrpljiv da nastavi put. Gospodin je samo klimnuo i pružio korak. Kad ga je Holms pitao šta je čovek rekao, gospodin Umezaki je odmahnuo glavom i slegnuo ramenima. Kratki susret uznemirujuće je delovao na Holmsovog saputnika. Izgledao je odsutno, često se osvrtao i stiskao dršku kofera pobelelim prstima. Ponašao se kao da je video avet. Pre no što je isprednjačio, rekao je: „Kako je to čudno… Verujem da sam upravo prošao pored samog sebe u očevom društvu, iako nisam video mlađeg brata - pravog brata, a ne Hensuira. Bili ste ubeđeni da sam jedinac. Najveći deo života proveo sam bez mlađeg brata, stoga nisam želeo da vam ga pominjem. BD4U
ISOKA OGRADA JE
Balkandownload.org
Znate, umro je od tuberkuloze - zapravo, umro je samo mesec dana nakon što smo zajedno prošetali ovim stazama.” Osvrtao se, ubrzavajući korak. „Krajnje neobično, Šerlok-sane. Čini mi se da odonda nije prošlo mnogo vremena, iako je to bilo veoma davno.” „Imate pravo”, reče Holms. „Zatamljena prošlost ponekad iznenada oživi u obliku živopisnih prizora. Ono što smatramo zaboravljenim iznova nas podseti na sebe.” Staza ih je dovela do većeg jezera i skrenula ka kamenom mostu koji se pružao preko vode. U jezeru je bilo nekoliko sićušnih ostrva - na svakom behu ostaci soba za čaj, koliba i drugih mostova - zbog kog je vrt najedanput izgledao veći i dalji od grada. Gospodin Umezaki je zastao i sačekao da ga Holms sustigne. Obojica su neko vreme posmatrala kaluđera, koji je sedeo prekrštenih nogu na omanjem ostrvu. Bio je spokojan i savršeno nepomičan, kao’ statua. Pognuo je obrijanu glavu u molitvi. Holms se sagnuo, podigao kamičak tirkizne boje sa staze i gurnuo ga u džep. „Mislim da u Japanu nema ničeg sličnog veri”, konačno je progovorio gospodin Umezaki, ne skidajući pogled s kaluđera. „Posle bratovljeve smrti, sve rede sam viđao oca. U to vreme je mnogo putovao, najčešće u London i Berlin. Majčina tuga je posle bratovljeve smrti (zvao se Kendži) u potpunosti prožela domaćinstvo. Očajnički sam želeo da putujem s ocem, ali tako nešto nije dolazilo u obzir. Bio sam školarac, očajnički potreban majci. Otac me je ohrabrio, obećavši mi da će me jednog dana povesti u inostranstvo ako naučim engleski i ako budem dobar u školi. Zbog tog obećanja u slobodno vreme učio sam da čitam, pišem i govorim engleski. Pretpostavljam da sam tada stekao dosta osobina neophodnih za spisateljski posao.” Kaluđer je podigao glavu kad su nastavili šetnju. Usmerio je pogled ka nebu i zapevao duboko. Grleno brujanje širilo se jezerom kao talasići po vodi. „Otac mi je, godinu dana kasnije”, nastavio je gospodin Umezaki, „poslao knjigu iz Londona, kvalitetno izdanje Grimizne studije. To je prvi roman koji sam od početka do kraja pročitao na engleskom. Takođe i prvi susret s vašim avanturama, u tumačenju doktora Votsona. Nažalost, dugo nisam bio u prilici da pročitam engleska izdanja njegovih ranijih dela. To sam učinio tek po odlasku iz Japana i polasku u školu u Engleskoj. Majka mi je zabranila posedovanje i čitanje knjiga u kojima se pominjete vi ili Engleska. BD4U
Balkandownload.org
Nije se zaustavila na tome, već je pronašla onu koju mi je otac poslao. Otkrila ju je i uništila, ne pitajući me za dozvolu. Sreća je htela da dovršim poslednje poglavlje pre no što je se dokopala.” „Prilično oštro je reagovala”, reče Holms. „Jeste. Nedeljama sam bio ljut na nju. Odbijao sam da razgovaram i da jedem njenu hranu. To je bio težak period za sve u kući.” Naišli su na brdašca na severnoj obali jezera. Vrt se tu završavao. Obližnja reka i daleka brda obezbeđivala su ugodan vidik. Mudro posađena kamenčina služila je kao klupa. Gornji deo bio je poravnat i izglačan. Holms i gospodin Umezaki seli su na nju i uživali u pogledu na vrt s uzdignutog položaja. Holms se osećao istrošeno kao drevna kamenčina na kojoj su sedeli. I dalje je bio tu, iako je sve što je nekad poznavao nepovratno bledelo ili nestajalo. Na drugoj strani jezera behu neobični mrkožuti ostaci drveća. Njihove izvitoperene, neplodne grane više nisu štitile vrt od pogleda na zgrade i od buke zakrčenih ulica. Zadržali su se na vidikovcu. Govorili su veoma malo i razmišljali o pejzažu. Holms je prvi progovorio, podstaknut onim što je čuo od gospodina Umezakija: „Ne bih da zvučim previše radoznalo, ali pretpostavljam da vaš otac više nije među živima.” „Moja majka bila je više nego dvostruko mlađa od njega kad su se venčali”, reče gospodin Umezaki. „Zbog toga sam prilično siguran da je mrtav, iako ne znam gde i kako je umro. Iskreno, nadao sam se da ćete mi vi to reći.” „Otkud bih ja to znao?” Gospodin Umezaki se nagnuo ‘napred i spojio prste. Zatim se zagledao u Holmsa. „Da li vam se moje ime učinilo poznatim dok smo se dopisivali?” „Nije, ne mogu reći da jeste. Da li je trebalo?” „A ime mog oca - Umezaki Macuda, ili Macuda Umezaki?” „Bojim se da vas ne razumem.” „Izgleda da ste imali neka posla s mojim ocem dok je bio u Engleskoj. Nisam znao kako da pokrenem ovu temu. Strahovao sam da biste mogli dovesti u pitanje moje motive da vas pozovem u goste. Pretpostavljao sam da ćete se sami nečeg setiti.” „Kada su se ti susreti zbili? Uveravam vas da ih se ne sećam.” Japanac je smrknuto klimnuo i otvorio kofer kraj nogu. Preturao je po svojim stvarima i izvadio pismo. Rasklopio ga je i predao Holmsu. „Stiglo BD4U
Balkandownload.org
je s knjigom koju mi je otac poslao. Namenjeno je mojoj majci.” Holms je prineo pismo licu i pažljivo ga posmatrao. „Napisano je pre četrdeset, možda i četrdeset pet godina, zar ne? Vidite kako je papir požuteo oko ivica i kako je crno mastilo u međuvremenu poplavelo.” Vratio je pismo gospodinu Umezakiju. „Ne znam šta u njemu piše. Nadam se da ćete mi učiniti čast…” „Daću sve od sebe.” Gospodin Umezaki počeo je da prevodi s odsutnim i zanesenim izrazom lica:
„Nakon savetovanja s velikim detektivom Šerlokom Holmsom u Londonu, shvatio sam da je za sve nas najbolje da zauvek ostanem u Engleskoj. Iz ove knjige doznaćeš da je on veoma mudar i inteligentan čovek, i da njegova reč u ovoj važnoj stvari ne bi trebalo da bude olako shvaćena. Sredio sam da sav imetak i finansijska sredstva budu tebi poverena, dok Tamiki ne bude spreman da se prihvati te odgovornosti.” Gospodin Umezaki pažljivo je sklopio pismo. Dodao je: „Na pismu je datum od 23. marta 1903. Tada sam imao jedanaest, a otac pedeset devet godina. To je poslednji put da se javio. Nikad nismo saznali zašto se smatrao obaveznim da ostane u Engleskoj. Drugim rečima, to je sve što znamo o njemu.” „To je zbilja žalosno”, reče Holms. Gledao je kako pismo nestaje u koferu. U tom trenutku jednostavno nije mogao da kaže gospodinu Umezakiju BD4U
Balkandownload.org
da veruje da je njegov otac bio lažov. Procenio je da je dodavanje novog sloja mistifikacije manje zlo i odlučio damu kaže kako nije siguran da li se susret s Macudom Umezakijem uopšte dogodio. „Moguće je da sam ga sreo - a opet, možda i nisam. Ne znate koliko ljudi nam je tih godina dolazilo. Hiljade njih. Zapamtio sam samo nekolicinu iz tog mnoštva, iako mislim da ne bih zaboravio Japanca u Londonu. Zbilja ne mogu da se setim. Žao mi je. Svestan sam da vam nisam ni od kakve pomoći.” Gospodin Umezaki naizgled je nehajno odmahnuo rukom. „Stvar ionako nije vredna truda”, rekao je opuštenim tonom. „Ne držim mnogo do mog oca. Znate, davno je nestao. Sahranjen je u mom detinjstvu zajedno s mojim bratom. Pitao sam vas zbog majke. Nikad nije prestala da razmišlja o njegovoj sudbini. Još uvek tuguje za njim. Shvatam da je trebalo ranije da porazgovaram s vama, ali mi je bilo teško da o tome pričam u njenom prisustvu. Zbog toga sam se odlučio da to pomenem na putovanju.” „Vaša diskretnost i odanost majci”, toplo će Holms, „za svaku su pohvalu.” „Drago mi je da tako mislite”, reče gospodin Umezaki. „Molim vas, ne dozvolite da ova sitnica baci senku na pravi razlog vašeg boravka u Japanu. Znajte da je moj poziv u goste bio potpuno iskren. Imamo mnogo toga da Vidimo i mnogo zanimljivih tema za razgovor.” „Naravno”, reče Holms. Uprkos tome, ništa značajno ili dubokoumno nije pomenuto nakon ovog razgovora. Gospodin Umezaki povremeno bi izrekao nešto krajnje uopšteno. („Bojim se da bi trebalo da krenemo. Ne želimo da propustimo trajekt.”) Nijedan od njih nije bio raspoložen da započne razgovor. Ćutke su napustili vrt. U istom raspoloženju ukrcali su se na trajekt za ostrvo Mijadžima (ćutali su i kad su opazili ogromni crveni tori[ 4] usred mora). Neprijatna tišina se zgušnjavala. Pratila ih je u autobusu do Hofua i dok su se spremali da prenoće u Momidži-so banji, odmaralištu u kom je, po legendi, bela lisica jednom iscelila povređenu nogu u lekovitim izvorima. Pričalo se da gost koji zaroni u kadu čuvene vode može videti lice lisice kako lebdi u pari. Tišina se razvejala neposredno pre večere, kad se gospodin Umezaki obratio Holmsu sa širokim osmehom, rekavši: „Baš divno veče.” Holms je uzvratio osmehom, iako bez entuzijazma. „Prilično je lepo”, lakonski je prozborio.
BD4U
Balkandownload.org
14
G
UMEZAKI možda je nehajnim pokretom rukom stavio tačku na priču o očevom nestanku, ali se Holms zainteresovao za zagonetku koju je predstavljao iščezli Macuda. Postao je ubeđen da mu njegovo ime zvuči neodređeno poznato (ili je taj utisak bio zasnovan na već poznatom prezimenu?). Druge večeri u banji, dok su jeli ribu i pili sake u Krčmi Jamaguči, resio je da sazna nešto više o nestalom ocu njegovog domaćina. Gospodin Umezaki dugo ga je posmatrao nakon prvog pitanja. „Zašto me to pitate?” „Žao mi je, ali moram priznati da sam izgubio bitku s radoznalošću.” „Doista?” „Bojim se da je tako.” Gospodin Umezaki brižno mu je odgovorio na sva pitanja. Neprestano je praznio i punio šoljicu sakea. Polako su tonuli u pijanstvo. Domaćin je sve češće zastajao usred rečenice, nemoćan da završi misao. Jedno vreme bespomoćno je posmatrao Holmsa, stiskajući šolju. U neko doba prestao je da priča. Holms mu je pomogao da ustane od stola. Otišli su u svoje sobe. Sledećeg jutra posetili su tri susedna sela i svetilišta. Nisu pominjali ništa od onog o čemu su razgovarali prethodne večeri. Treći dan putovanja, što se Holmsa tiče, bio je vrhunac avanture. Obojica su, uprkos mamurluku, bili sjajno raspoloženi. Vreme im je išlo naruku. Svanuo je divan prolećni dan. Vozili su se autobusima, šetali seoskim predelima i razgovarali o mnoštvu tema na neposredan, opušten način. Pričali su o Engleskoj, pčelarstvu, ratu i putovanjima iz mladosti. Holms se iznenadio kad je čuo da je gospodin Umezaki bio u Los Anđelesu i da se rukovao s Čarlijem Čaplinom, dok je gospodin Umezaki bio očaran Holmsovom pričom o avanturama na Tibetu, poseti Laši i višednevnim druženjem s DalajLamom. Prijateljski razgovor protegao se na čitavo jutro i dobar deo popodneva. Tog dana razgledali su robu na seoskoj pijaci (Holms je kupio idealni otvarač za pisma: kratki mač kusun-gobu) i prisustvovali neobičnoj prolećnoj svetkovini plodnosti u drugom selu. Krišom su čavrljali dok je povorka sveštenika, muzičara i meštana odevenih u demone paradirala ulicom. Muškarci su držali divovske drvene faluse, dok su žene grlile manje, izrezbarene penise zavijene u crveni papir. Gledaoci su dodirivali vrhove falusa u prolazu da bi osigurali zdravlje za svoju decu. BD4U
OSPODIN
Balkandownload.org
„Čudesni običaji”, prokomentarisao je Holms. „Mislio sam da će vas ovo zanimati”, reče gospodin Umezaki. Holms se stidljivo osmehnuo. „Prijatelju moj, držim da ova svečanost mnogo više odgovara vašem nego mom ukusu.” „Verovatno ste u pravu”, složio se gospodin Umezaki. Sa osmehom je dotakao najbliži falus vrhovima prstiju. To veče je po svemu ličilo na prethodno. Večerali su u krčmi, ispijali ture sakea, pušili cigarete i cigare i razgovarali o Macudi. Gospodin Umezaki nije znao sve o svom ocu. Stoga su njegovi odgovori na mnogobrojna pitanja često bili neodređeni. Neretko su se svodili na sleganje ramenima ili na kratko „ne znam”. Gospodin Umezaki nije izbegavao odgovore i kad su Holmsova pitanja oživljavala teške uspomene iz detinjstva i sećanje na majčinu tugu. „Toliko toga je uništila - gotovo sve što je otac dotakao. Dva puta je podmetala požar u kući. Pokušala je da me nagovori na zajedničko samoubistvo. Predlagala mi je da ušetamo u more i da se podavimo. Mislila je da će se tako osvetiti ocu zbog svega što nam je učinio.” „Vaša majka me u tom slučaju nimalo ne podnosi. Na jedvite jade obuzdava svoj prezir. Odmah sam to osetio.” „Ne, nije vam naklonjena - ali, ako ćemo pravo, ona ne voli nikoga. Pokušajte da to ne shvatite lično. Jedva da primećuje Hensuira. Ne odobrava moj životni put. Nisam se oženio. Živim s partnerom. Misli da je do toga došlo zbog očevog odsustva i da dečak ne može postati muškarac bez oca koji bi ga tome naučio.” „Zar ja, navodno, nisam igrao najvažniju ulogu u njegovoj odluci da vas napusti?” „Ona tako misli.” „Pa, u tom slučaju, moram to shvatiti lično. Kako da ne shvatim? Nadam se da ne delite njena osećanja.” „Ne, ni najmanje. Majka i ja se vrlo razlikujemo u načinu razmišljanja. Nemam ništa protiv vas. Vi ste - ako smem to da kažem - moj heroj, a odskora i prijatelj.” Te večeri na licu gospodina Umezakija ogledali su se poverenje i brižnost. Holms je shvatio da ga sagovornik posmatra s mnogo vere. Govorio je o ocu, o onom što je znao o njemu, verujući da bi penzionisani detektiv mogao baciti nešto preko potrebne svetlosti na njegov misteriozni nestanak, ili da će mu ponuditi nekoliko upotrebljivih zaključaka kad završi sa ispitivanjem. Drugačiji, tužni izraz pojavio mu se na licu kad mu je postalo jasno BD4U
Balkandownload.org
da mu Holms neće ništa otkriti. Izgleda tako istrošeno i melanholično, pomislio je Holms, nakon što se gospodin Umezaki brecnuo na kelnericu koja je slučajno prosula sake po njihovom stolu. Na poslednjoj etapi putovanja usledili su dugi periodi introspekcije, narušenim isključivo izdisanjem duvanskog dima. Gospodin Umezaki unosio je beleške u crveni dnevnik u vozu za Šimonoseki. Holms je - zaokupljen onim što je saznao o Macudi - zurio kroz prozor, sledeći tok uske reke, koja je krivudala u podnožju strmih planina. Voz bi se pokoji put približio seoskim domovima. Ispred svake kuće bilo je bure od stotinak litara (gospodin Umezaki objasnio mu je da na svakom buretu pored rečne obale piše „voda za gašenje požara”). Holms je uočio nekoliko sela ispod visokih planina. Palo mu je na pamet da bi onaj ko se uspenje na njihove vrhove imao zapanjujući pogled na okolne doline, sela, daleke gradove, možda i čitavo Unutrašnje more. Posmatrao j e predivni predeo, razmišljajući o svemu što mu je saputnik rekao o svom ocu. Oblikovao je portret nestalog čoveka u mislima. Činilo mu se da može prizvati njegovu sliku iz prošlosti. Pred očima je imao mršavog, visokog muškarca uspravnog držanja, s izduženim licem i kozjom bradicom intelektualca iz Meidži perioda. Macuda je bio diplomata i državnik, jedan od najuticajnijih ljudi u ministarstvu spoljnih poslova, pre otpuštanja iz službe pod sramotnim okolnostima. Zagonetni čovek nastavio je da igra značajnu ulogu. Bio je poznat po snažnoj logici, veštini raspravljanja i dubokom poznavanju međunarodne politike. Jedno od njegovih najvećih dostignuća bila je knjiga o ratu Japana s Kinom. Napisao ju je za vreme boravka u Londonu. U njoj je, između ostalog, potanko opisao diplomatske igre koje su prethodile izbijanju oružanog sukoba. Političke aspiracije po prirodi ambicioznog Macude počele su da izlaze na videlo tokom Meidžijeve restauracije. Stupio je u državnu službu, uprkos željama svojih roditelja. Smatran je autsajderom zato što nije pripadao nijednom od četiri najmoćnija zapadnjačka klana. Raspolagao je impresivnim sposobnostima koje su ga preporučile za visoke položaje. Ponuđeno mu je nekoliko prefektura na upravljanje. Prvi put je otišao u London 1870. godine, dok je obavljao dužnost prefekta. Nakon napuštanja tog položaja, pozvan je da se pridruži Ministarstvu spoljnih poslova, koje se sve više širilo. Obećavajuća karijera okončala se tri godine kasnije: nezadovoljstvo vladom kojom upravljaju klanovi nagnalo ga je da isplanira njeno zbacivanje. Pošto je zavera propala, završio je u zatvoru. Nije gubio vreme iza rešetaBD4U
Balkandownload.org
ka. Bavio se ozbiljnim poslovima, kao što je prevođenje Uvoda u principe morala i zakonodavstva Džeremija Bentama na japanski jezik. Nakon izlaska iz zatvora, oženio se više nego dvostruko mlađom ženom, s kojom je dobio dva sina. U međuvremenu je nekoliko godina putovao po inostranstvu. Često je odlazio i dolazio u Japan. London je postao njegova evropska baza. Neretko je putovao u Berlin i Beč. Mnogo je učio. Najviše se zanimao za ustavno pravo. Smatran je naučnikom i izvrsnim poznavaocem Zapada, ali nikada nije prestao da veruje u autokratsku vlast. „Ne pravite grešku”, rekao je gospodin Umezaki druge večeri ispitivanja, „moj otac je verovao da državom treba da vlada pojedinac, apsolutistički vladar - mislim da je zato više voleo Englesku od Amerike. Takođe mislim da su ga dogmatska uverenja učinila previše nestrpljivim da bi bio uspešan političar, dobar otac i suprug.” „Mislite da je ostao u Londonu do smrti?” „To je više nego verovatno.” „Niste ga potražili dok ste studirali tamo?” „Ispočetka jesam, ali nisam uspeo da ga pronađem. Iskreno, nisam se dovoljno potrudio. Bio sam mlad, zaronjen u novi život i okružen novim prijateljima. Pronalaženje čoveka koji nas je tako davno napustio nisam smatrao neophodnim. Na kraju sam digao ruke od napora da ga pronađem. Na izvestan način laknulo mi je posle toga. Odavno je pripadao drugom svetu. Otuđili smo se.” Gospodin Umezaki priznao je da je nekoliko decenija kasnije zažalio zbog te odluke. Sad je imao pedeset pet godina. Bio je samo četiri godine mlađi od oca kakvog ga je zapamtio. Suočavao se sa sve većom prazninom u sebi, s crnom rupom stvorenom odsustvom roditelja. Bio je ubeđen da je u njegovom ocu postojala ista praznina izazvana odsustvom porodice, koju toliko dugo nije video. Ta ljuta rana posle Macudine smrti nekako se nastanila u njegovom sinu i postala česti izvor smutnje i uznemirenja. Ustrajavala je kao nerešivi problem u sve starijem srcu. „Odgovori vam, dakle, nisu potrebni samo zbog vaše majke?”, pitao je Holms, umornim, pijanim glasom. „Ne, pretpostavljam da nisu”, odvratio je gospodin Umezaki, s primetnim očajanjem. „Tragate za istinom sebe radi, zar ne? Drugim rečima, važno vam je da saznate šta se dogodilo s vašim ocem.” „Tako je.” Gospodin Umezaki zamišljeno je zurio u šoljicu sakea pre no BD4U
Balkandownload.org
što je ponovo pogledao Holmsa. „Pa, šta je istina? Kako dolazite do nje? Kako otkrivate značenje nečeg što ne želi da bude spoznato?” Nije skidao pogled s Holmsa. Očekivao je da će ovim pitanjima obezbediti uporišnu tačku. Nadao se da će moći izaći na kraj s očevim nestankom i najvećim bolom svog detinjstva ako mu Holms odgovori. Holms je ćutao, naizgled izgubljen u mislima. Njegov zamišljeni izraz pobudio je optimizam gospodina Umezakija. Zaključio je da penzionisani detektiv nesumnjivo prebira po slojevitom i prebogatom pamćenju. Podaci o Macudinom napuštanju porodice i otadžbine će, kad budu pronađeni, pružiti neprocenjivo važne informacije, kao sadržaj dosijea zakopanog duboko u zaboravljenom ormanu. Holms je ubrzo sklopio oči (gospodin Umezaki bio je siguran da um starog detektiva prebira po činjenicama i doseže do najtamnijih krajeva imaginarnog ormana). Ubrzo se začulo gotovo neprimetno, blago hrkanje.
BD4U
Balkandownload.org
Treći deo
BD4U
Balkandownload.org
15
H
otkrio Rodžera krajem popodneva, nakon što se utrnulih nogu probudio za svojim stolom i krenuo u šetnju da bi ubrzao cirkulaciju. Pronašao ga je u blizini pčelinjaka, delimično skrivenog u visokoj travi pašnjaka. Dečak je ležao na leđima, ruku ispruženih pored tela, i zurio u spore oblake. I Holms je pogledao te oblake, pre no što mu se primakao i pozvao ga po imenu. Pitao se šta je privuklo dečakovu pažnju. Na nebu nije video ništa izuzetno, izuzev kumulusa i krupnih senki oblaka, koje su periodično zaklanjale sunčevu svetlost, promičući preko pašnjaka kao talasi koji kupaju obale. „Rodžere, sinko moj”, konačno će Holms. Spustio je pogled dok je gazio kroz travu: „Tvoja majka, na svu žalost, traži da joj pomogneš u kuhinji.” Nije imao nameru da zalazi u pčelinjak. Planirao je kratku šetnju po vrtu. Hteo je da obiđe zasade lekovitih travki, očupa korov i poravna rastresitu zemlju štapom. Tako bi i bilo, da ga gospođa Manro nije opazila dok je prolazio pored kuhinjskih vrata. Otrla je brašno o kecelju pre no što ga je pitala da li bi bio ljubazan i doveo joj dečaka. Složio se, iako ne bez oklevanja, zato što ga je čekalo još posla u radnoj sobi i zato što će šetnja van vrta neizbežno prerasti u produženu ali dobrodošlu razbibrigu (znao je da će do sumraka ostati u pčelinjaku ako zakorači u njega; pregledaće košnice, preuređivati legla, uklanjati suvišno saće). Nekoliko dana kasnije shvatiće da je molba gospođe Manro imala u neku ruku srećan ishod: da je sama potražila dečaka, ne bi otišla dalje od pčelinjaka, bar ne isprva. Ne bi primetila da je visoka trava na pašnjaku polegla pored nove, uske i krivudave stazice. Ne bi se zaputila njome i primetila da Rodžer nepomično leži, licem okrenut golemim belim oblacima. Izvikivala bi njegovo ime sa staze u vrtu. Kad bi njegov odgovor izostao, pomislila bi da je negde drugde (da čita u kući, juri leptire po šumi ili možda skuplja školjke na plaži). Ne bi se naglo zabrinula, niti bi joj se uznemireni izraz razlio licem. Ne bi pošla po travi ka njemu, zazivajući mu ime. „Rodžere”, reče Holms. „Rodžere”, šaputao je dok je stajao iznad dečaka, gurkajući ga vrhom štapa po ramenu. Kasnije, dok bude sedeo zaključan u radnoj sobi, sećaće se samo dečakovih očiju - proširenih ženica usmerenih ka nebu, koje kao da su zračile BD4U
OLMS JE
Balkandownload.org
oduševljenjem. Neće se sećati onog što je video u blago ustalasanoj travi: Rodžerovih nadutih usana, ruku, obraza i bezbrojnih uboda koji su tvorili nepravilne obrasce na dečakovom vratu, licu, čelu, ušima. Niti će se sećati nekoliko reči koje je izgovorio dok je čučao pored njega, trezvenih reči koje bi, da ih je iko čuo, zazvučale neverovatno hladno, nezamislivo bezosećajno. „Prilično si mrtav, sinko. Bojim se da si prilično mrtav…” Holms je dobro poznavao nenajavljeni dolazak smrti - bolje reći, verovao je u to - pa ga njene iznenadne posete više nisu iznenađivale. Za dugog života klečao je pored mnoštva leševa - žena, muškaraca, dece i životinja. Najčešće se radilo o strancima, iako je bilo i poznatih. Video je razne znake raspoznavanja koje je rastanak sa životom ostavljao za sobom (modrice duž jedne strane tela, bledu kožu, prste zamrznute u samrtnom grču, mučni slatkasti miris u nozdrvama živih; video je brojne varijacije jedne te iste neopozive teme). Smrt je, kao i zločin, vrlo rasprostranjena, jednom je napisao. Logika je, s druge strane, retka pojava. Stoga održanje logičnog stava, pogotovu pri suočavanju sa smrtnošću, zna biti teško. I pored toga, u delanju se valja oslanjati na logiku, umesto na smrt. Shodno tome je i tu, sred visoke trave, potegao logiku kao srebrni štit da bi se odbranio od otkrića dečakovog leša koje mu je slamalo srce (da zaboravi na blagu narastajuću vrtoglavicu, uzdrhtale prste ili omamljujuću tugu koja se rascvetavala u umu). Ubeđivao je sebe da Rodžerov odlazak s ovog sveta u ovom trenutku nije važan. Važno je kako je dečak doživeo kraj. Scenario njegove smrti bio je jasan i bez ispitivanja leša, bez savijanja u struku i proučavanja upaljenog, nadutog lica. Dečak je izboden. Izboden je mnogo puta. Holms je to video na prvi pogled. Pre no što je podlegao, koža mu se upalila. Osetio je plamteći bol i nagon za češanjem. Verovatno je bežao od napadača. Udaljio se od košnica i zabasao na pašnjak. Bio je dezorijentisan, gonjen besnim rojem. Na košulji, oko usta i na bradi nije bilo tragova povraćanja, iako je morao patiti od grčeva u stomaku i snažne mučnine. Krvni pritisak mu je pao, stvarajući osećaj slabosti. Grlo i usta su mu oticali, sprečavajući ga da guta ili pozove pomoć. Usledilo je teško disanje, praćeno neravnomernim radom srca i verovatno svešću o neizbežnoj smrti (bio je pametno dete, sposobno da nasluti svoju sudbinu). Zatim se, kao da je propao kroz vrata u podu, stropoštao na travu i izgubio svest. Umirao je širom otvorenih očiju. „Anafilaktički šok”, mrmljao je Holms dok je skidao prljavštinu s dečaBD4U
Balkandownload.org
kovog obraza. Ozbiljna alergijska reakcija, zaključio je. Jedna žaoka previše. Stigao je do kraja alergijskog spektra. To je bila relativno brza i neprijatna smrt. Uperio je bespomoćni pogled ka nebu, ka oblacima koji su jezdili po njemu, svestan neumitnog primicanja sumraka. Kakav nesrećan slučaj se ovde dogodio? Konačno se zapitao dok se uspravljao pomoću štapova. Čime je dečak toliko isprovocirao pčele? Pčelinjak je izgledao spokojno kao i uvek kad se malopre njime prošetao tražeći Rodžera i izvikujući njegovo ime. Nije video roj, niti neobičnu aktivnost oko ulaza u košnice, ništa što bi odudaralo od uobičajenog. Štaviše, nijedna pčela nije letela u dečakovoj blizini. Pčelinjak će morati da bude pomno pregledan, naročito košnice. Obući će radno odelo, rukavice, šešir i veo, da ne bi doživeo dečakovu sudbinu. Prvo će morati da obavesti vlasti. Gospođa Manro mora saznati šta se dogodilo i Rodžerovo telo mora biti odneseno. Sunce je već poniralo ka zapadu, iza polja i šuma. Daleki horizont svetlucao je belom svetlošću. Holms je nesigurnim korakom krenuo preko pašnjaka, prateći sopstveni krivudavi trag da bi izbegao pčelinjak. Gazio je po travi dok nije stao na šljunak vrtne staze. Zastao je, osvrnuo se i pogledao spokojni pčelinjak i mesto u travi na kom je ležao nevidljivi dečak. Oba mesta kupala su se u zlatnoj sunčevoj svetlosti. Progovorio je tiho, zgrožen beznačajnošću sopstvenih tiho izgovorenih reči. „Šta pričaš?”, glasno je izgovorio, udarajući štapovima po šljunku. „Šta… pričaš…” Pčela radilica prozujala je kraj njega, a za njom još jedna. Sputavale su ga svojim zujanjem. Krv mu se povukla s lica. Ruke su mu drhtale na štapovima. Pokušavao je da se pribere. Duboko je udahnuo pre no što se oštro okrenuo prema kući. Nije mogao da krene, zato što je sve pred njim - vrt, kuća, borovi - bilo jedva uočljivo. Na trenutak je bio savršeno nepomičan, zbunjen onim što je video oko i ispred sebe: kako je moguće, pitao se, da sam zalutao na imanje koje nije moje? Kako sam dospeo ovde? „Ne”, rekao je, „ne, ne… grešiš…” Zatvorio je oči i duboko udahnuo. Morao je da se usredsredi. Ne da se pribere, već da se izbori s osećanjem nepoznatog, zato što je ovu stazu on projektovao, baš kao i vrt. U blizini su bili divlji narcisi, a još bliže ljubičasti leptirovi cvetovi. Bio je siguran da će, ako otvori oči, prepoznati džinovski čičak i videti zasade lekovitih trava. Konačno je podigao kapke i ugledao narcise, leptirove cvetove, čičak i borove iza njih. Naterao je noge BD4U
Balkandownload.org
da se pokrenu napred. Koračao je s turobnom rešenošću. „Naravno”, mrmljao je, „naravno…” Te noći stajaće na tavanskom prozoru i gledati u tamu. Neće razmišljati kako je dospeo u radnu sobu, niti će preispitivati sve što je rečeno i objašnjeno - kratki razgovor s gospođom Manro nakon ulaska u kuću, njeno pitanje iz kuhinje: „Da li ste ga našli?” „Jesam.” „Da li je krenuo ovamo?” „Bojim se da… jeste.” „I bilo je krajnje vreme.” Ili tihi telefonski razgovor s Andersonom, u kom ga je obavestio o dečakovoj smrti, objasnio gde će naći leš i upozorio da se kloni pčelinjaka: „Budite pažljivi, pošto nešto nije u redu s mojim pčelama. Ja ću povesti računa o košnicama. Pobrinite se za dečaka i obavestite njegovu majku o onom što ga je zadesilo. Sutra ću vam reći šta sam otkrio.” „Stižemo. Žao mi je zbog vašeg gubitka, gospodine. Zbilja mi je žao.” „Požurite, Andersone!” Ili prekor koji je uputio samom sebi zbog izbegavanja da se lično obrati gospođi Manro - zbog nesposobnosti da izrazi sopstveno kajanje, da podeli nešto od svoje tuge s njom, da bude pored nje kad Anderson i njegovi ljudi uđu u kuću. Umesto toga se, preneražen Rodžerovom smrću i idejom suočavanja dečakove majke sa stravičnom istinom, uspeo do radne sobe, zatvorio vrata i zaključao ih. Zaboravio je da se vrati u pčelinjak, kao što je planirao. Sedeo je za stolom i pisao, nesvestan značenja na brzinu napisanih rečenica. Obraćao je izvesnu pažnju na dešavanja van sobe, na spontane zvuke tuge gospođe Manro, koji su se dizali iz prizemlja (grlene vapaje i bezglasne jecaje - duboki bol koji je prodirao kroz zidove i podove, odzvanjajući hodnicima, da bi prestao naglo kao što je i počeo). Anderson je nekoliko minuta kasnije zakucao na vrata radne sobe i rekao: „Gospodine Holmse… Šerloče…” Holms gaje, oklevajući, pustio u sobu, iako samo nakratko. Zaboravio je detalje razgovora, ono što mu je Anderson predložio i ono na šta je pristao. Prišao je prozoru u tišini koja je zavladala kad su Anderson i njegovi ljudi izašli iz kuće, s gospođom Manro u policijskim i dečakom u ambulantnim kolima. Nije video ništa izuzev neprozirne pomrčine. Ipak je nešto razabirao, nespokojnu sliku koju nije mogao da izgna iz sećanja: Rodžerove plave oči tamo na pašnjaku, te široke ženice, naizgled nepokolebljivo upeBD4U
Balkandownload.org
rene uvis, a ipak nepodnošljivo prazne. Vratio se stolu. Neko vreme odmarao se u svojoj stolici, nagnut napred, s palčevima pritisnutim na zatvorene kapke. „Ne”, promrmljao je, odmahujući glavom. „Da li je tako?”, dodao je glasno, podižući glavu. „Kako je to moguće?” Otvorio je oči i obazreo se oko sebe, kao da očekuje da će nekog zateći u blizini. Bio je sam na tavanu, kao i uvek. Sedeo je za svojim stolom i odsutno je posegnuo za perom. Pogled mu je pao na gomile stranica, zabeležaka - i na nedovršeni rukopis svezan gumenom trakom. Nije hteo da u časovima koji će se otezati do zore misli na Rodžera, niti mu je palo na pamet da je dečak sedeo na istoj stolici, čitajući slučaj gospođe Keler u zaludnoj potrazi za njegovim rešenjem. Ipak je te noći iznenada osetio obavezu da završi davno započetu priču. Posegnuo je za praznim papirima i počeo da uobličava završetak za njega nezavršene priče, odgovarajući na unutrašnju potrebu. Činilo mu se da piše brže nego što misli. S lakoćom je ispunjavao stranice. Reći su tekle po papiru, vraćajući ga nazad, nazad, nazad - dalje od letnjih meseci u Saseksu, dalje od nedavnog putovanja u Japan, dalje od velikih ratova - do sveta koji je cvetao na razmeđu vekova. Pisao je sve do zore. Prestao je da piše kad je u mastionici ostalo još samo malo mastila.
BD4U
Balkandownload.org
16 III U VRTU DRUŠTVA FIZIČARA I BOTANIČARA DŽON JE u svojim kratkim radovima pokazao da često nisam prezao od beskrupuloznih postupaka dok sam radio na slučaju i da nisam uvek bio nesebičan u mojim poduhvatima. U tom svetlu moram priznati da mi fotografija gospođe Keler nije bila potrebna za rešavanje ovog slučaja. Taj posao bio je gotov još pre no što sam tog četvrtka uveče napustio Portmanovu knjižaru. Još tada sam mogao predstaviti čitavu istinu gospodinu Keleru. Možda bih to i učinio, da me lice njegove supruge nije proganjalo. Znao sam da ću se, odgađanjem ishoda, naći u prilici da je ponovo vidim, ali iz boljeg položaja. Fotografija mi je bila potrebna iz privatnih razloga. Nameravao sam da je zadržim umesto honorara. Kasnije te noći sedeo sam pored prozora, dok se ta žena ležerno šetala mojim mislima - visoko podignutim suncobranom štitila je alabasterski belu kožu od jarkog sunca - dok me je njena sramežljiva fotografija posmatrala s krila. Prošlo je nekoliko dana pre no što sam dobio priliku da joj se u potpunosti posvetim. U međuvremenu sam trošio energiju na izuzetno važan slučaj, čijeg rešavanja sam se poduhvatio na zahtev francuske vlade. Prljava afera vrtela se oko pritiskača za papir od oniksa, ukradenog sa stola diplomate u Parizu i skrivenog ispod dasaka na sceni Vest Enda. Ta žena se i tada neprestano motala po mom umu, manifestujući se na sve zavodljivije načine. Te prikaze su me duboko uznemiravale, iako sam znao da su gotovo u celini plod moje mašte. Bilo mi je jasno da su moja razmišljanja zasnovana na maštarijama i da su stoga verovatno netačna. Ipak, nisam mogao da osporim postojanje snažnih i protivrečnih impulsa koji bi se javili kad god bih se suočio s tim luckastim snoviđenjima. Nežnost koju sam osećao prema njoj jednostavno je prevazilazila moć razuma. Zbog toga sam se tek sledećeg utorka prerušio, nakon dugog razmišljanja o ličnosti koja bi najviše odgovarala zagonetnoj gospođi Keler. Odlučio sam se za Stefana Pitersona, usamljenog sredovečnog ljubitelja knjiga, krotke, pomalo ženstvene naravi. Kratkovidi muškarac s debelim naočarima voleo je da oblači iznošeni tvid. Imao je običaj da nervozno prolazi rukama kroz neurednu kosu i odsutno povlači široki plavi šal. „Veoma mi je žao, gospođice”, rekao sam, žmirkajući pred svojim odrazom u ogledalu, izgovarajući ono što sam smatrao ljubaznim i stidljivim prvim rečima mog lika upućenim gospođi Keler. „Žao mi je, gospođice, zbilja mi je žao…” Podesio sam šal i shvatio da bi njegova naklonost prema flori trebalo da se takmiči s njenom ljubavlju prema svemu što cveta. Prošao sam rukom kroz kosu, uveren da njegovoj očaranosti romantičnom književnošću nema para. Bio je, naposletku, strastveni čitalac. Više je voleo da sam sedi nad knjigom, nego da se sreće s ljudima. Ipak je u suštini bio usamljeni muškarac koji je tek u zrelim godinama počeo da uviđa vrednost druženja. Počeo je da proučava suptilnu veštinu čitanja iz dlana, više kao način da uspostavi kontakt s drugim ljudima nego kao sredstvo za otkrivanje budućnosti. Čvrsto je verovao da će mesecima uživati u prijatnoj toplini pravog dlana, ako bi uspeo da ga makar i nakratko drži u ruci. Od tog trenutka više nisam mogao videti sebe iza izmaštanog lika. Kad se danas setim tog popodneva, osećam se odeljenim od svega onoga što se tada BD4U
Balkandownload.org zbilo. Vidim kako Stefan Piterson hoda u umirućoj svetlosti dana, oborene glave i pognutih ramena. Neugledna i žalosna prilika oprezno se kreće u pravcu Ulice Montagju. Ničim ne privlači poglede, niti pažnju prolaznika. Rešen je da obavi zadatak, da stigne do Portmanove knjižare pre dolaska gospođe Keler. Ušao je u nju i tiho prošao pored pulta, za kojim je, kao i pre, vlasnik zurio u knjigu - s lupom u rukama, lica gotovo priljubljenog uz tekst - nesvestan Stefanove blizine. Posumnjao je u kvalitet starčevog sluha dok je žurio prolazom između polica, zato što se starac nije ni mrdnuo kad su vrata knjižare zaškripala na šarkama, ni kad je znak OTVORENO čuknuo u staklo nakon što su se vrata zatvorila. Lutao je prolazima između polica za knjige i presecao zrake sunca pune trunčica prašine. Bilo ih je sve manje kako je dublje zalazio u knjižaru. Ubrzo je prostor ispred njega nestao u senkama. Stigao je do stepenica. Uspeo se uz sedam stepenika i čučnuo na mestu s kog je mogao da posmatra ulazak gospođe Keler u knjižaru, a da ne bude primećen. Sve se odvijalo po planu. Začuo je žalobne vibracije staklene harmonike. Razlegale su se sa sprata kao naručene. Znao je da dečakovi prsti klize po staklima. Vrata na knjižari otvorila su se trenutak kasnije. Gospođa Keler je, baš kao što je radila prethodnih utoraka i četvrtaka, ušla s ulice sa suncobranom ispod ruke i sa knjigom u drugoj ruci s rukavicom. Nije obraćala pažnju na vlasnika, niti on na nju. Zamakla je u prolaze između polica. Povremeno bi zastajala da razgleda knjige i dodiruje omote. Izgledalo je da su njeni prsti primorani na takav pokret. Neko vreme ju je video, a onda je počela da se udaljava se od njega, okrenuta leđima. Gledao je kako lagano klizi ka mračnijim zakucima, postajući sve nerazaznatljivija. Konačno mu se sasvim izgubila iz vida. Pre toga video ju je kako stavlja knjigu koju je nosila na vrh police. Zamenila ju je za drugu, koju je, kako se činilo, nasumice izabrala. Ti ne kradeš, govorio je sebi. Ne, ti samo pozajmljuješ. Mogao je samo da nagađa gde je kad mu se izgubila iz vida. Zaključio je da je blizu, usred obližnjeg prolaza, pošto je na nekoliko sekundi namirisao njen parfem. Ono što je usledilo bilo je očekivano. Naglo sevanje svetla iz zadnjeg dela radnje preplavilo je mračne prolaze, ali nije ga iznenadilo, iako ga njegove oči nisu spremno dočekale. Blesnulo je i nestalo brzo kao što se pojavilo. Hitro je sišao niz stepenice, ženica punih bleštavila koje je nahrupilo spolja. Znao je da ista svetlost sad obavija gospođu Keler. Išao je uskim prolazom između polica s knjigama i udisao snažne ostatke njenog mirisa. Doveli su ga do senki pored suprotnog zida. Zaustavio se ispred njega. Oči su počele da se prilagođavaju dok je tiho šaptao: „Ovde i nigde drugde.” Činilo mu se da prigušeni zvuci staklene harmonike dopiru iz sve veće daljine. Pogledao je opasno visoku gomilu knjiga na levoj i još višu na desnoj strani. Odmah ispred njega bio je prolaz kroz koji je gospođa Keler izašla - zadnji izlaz, zatvorena vrata oivičena bleštavilom koje ga je privremeno zaslepilo. Načinio je dva koraka napred i gurnuo vrata. Nije pojurio za njom zahvaljujući odnegovanoj samokontroli. Svetlost je ponovo ispunila radnju kad su se vrata širom otvorila. Oklevao je da pređe preko praga. Oprezno je žmirkao, gledajući drvene paravane koji su oivičavali uski sokak. Polako je krenuo, kolebljivim, rezervisanim korakom. Uskoro se njen parfem povukao pred izraženijim mirisom lala i narcisa. Nije mogao da se natera da krene dalje od kraja sokaka. Gvirnuo je kroz drveni paravan pokriven puzavicama i ugledao sićušni, brižljivo odgajeni i održavani vrt: travnate leje lepo su napredovale pored živih ograda, ruža i višegodišnjih biljaka s gustim krošnjama potkresanim u obliku životinja, u prostoru omeđenom visokim zidovima. Savršena oaza u srcu Londona, delo vlasnika knjižare, jedva se nazirala s prozora madam Širmer. Starac je verovatno u godinama u kojima ga je vid još-služio odnegovao svoj vrt, u skladu mikroklimom zadnjeg dvorišta. Na mestima na kojima je krov zgrade onemogućavao pristup sunčevim zracima, zasadio je raznoliko rastinje da svojim koloritom osvetljava tamnije oblasti. Drugde su bili zasadi zubača, geranijuma i ljiBD4U
Balkandownload.org ljana. Staza od rečnog kamena vijugala je do središta vrta. Završavala se na kvadratnom komadu tla okruženom živom ogradom. Na njemu je bila klupica, a pored nje velika urna od terakote, presvučena bakrenom patinom. Na klupi, u senci zgrade, sedela je gospođa Keler, sa suncobranom na krilu i knjigom u rukama. Čitala je dok je muzika staklene harmonike dopirala s visokog prozora i padala u vrt kao tajanstveni povetarac. Naravno, naravno, pomislio je kad je podigla pogled s knjige i nagnula glavu u stranu. Pažljivo je osluškivala kad se muziciranje načas prekinulo, samo da bi se nastavilo u prefinjenijem, manje disonantnom obliku. Madam Širmer nesumnjivo je zauzela Grejamovo mesto pored staklene harmonike, da bi mu pokazala kako se svira na staklima. Proučavao je gospođu Keler izdaleka, dok je madam Širmer veštim prstima izvlačila veličanstvene tonove iz instrumenta, preobražavajući vazduh uzvišenim zvucima. Primetio je suptilne promene u njenom držanju - ispuštanje vazduha između razdvojenih usana, opuštenije držanje, lagano sklapanje očiju - i skriveno prisustvo nečeg krotkog u njoj, što se pomolilo samo na nekoliko minuta, u sazvučju s muzikom. Nije mogao da se seti koliko dugo je posmatrao, lica skrivenog iza zelenog zastora, zato što je i on bio očaran bogatstvom veličanstvenog vrta. Iz zanosa ga je prenulo škripanje zadnjih vrata knjižare, praćeno prodornim kašljem koji je ispustio vlasnik kad je prešao preko praga. Starac u prljavom radnom odelu krenuo je sokačetom prema vrtu. Prošao je pored prilike priljubljene uz drveni paravan i zakoračio u vrt ne pokazujući da je svestan uljeza. Stigao je do leja s cvećem baš kad su poslednji zvuci staklene harmonike utihnuli. Kanta za zalivanje kliznula mu je iz ruke. Prevrnula se, tako da se većina vode prosula. Sve se začas završilo. Staklena harmonika prestala je da svira. Knjižar se sagnuo pored ružičnjaka i opipavao travnjak tražeći ono što je ispustio. Gospođa Keler je pokupila svoje stvari i ustala s klupice. Krenula je ka starcu osobenim, ležernim hodom. Sagnula se iznad njegovih ispruženih ruku i uspravila kantu za zalivanje. Knjižar je smesta zgrabio dršku, ne opazivši njenu avetinjsku priliku. Oštro se zakašljao. Zaputila se ka kapiji od kovanog gvožđa u zadnjem delu vrta, klizeći po tlu kao senka oblaka. Okrenula je ključ u bravi i odškrinula kapiju dovoljno da se provuče. Kapija se otvorila i zatvorila s mešavinom škripe i cviljenja. Činilo mu se da nikad nije bila u vrtu ili u radnji. Njena slika se smesta rasplinula u njegovom umu. Kliznula je u ništavilo kad poslednji zvuci instrumenta madam Širmer. Nije pohitao za njom, već se okrenuo i vratio kroz knjižaru i izašao na ulicu. U sumrak se peo stepenicama do mog stana. Usput je kleo paralizu volje, koja ga je sputavala i vezivala za vrt dok se ona gubila iz vida. Tek kasnije - kad su atributi Stefana Pitersona sklonjeni i uredno spakovani u orman s fiokama - razmislio sam o prirodi tog nedostatka rešenosti. Kako je, pitao sam se, tako plemenit i načitan muškarac dozvolio sebi da izgubi prisebnost u blizini sićušne, krhke žene? Pasivno držanje gospođe Keler otkrivalo je malo onog izuzetnog i neobuzdanog u vezi s njom. Da li ga je jaz izolacije i odeIjenosti koji je okruživao njegov život posvećen učenju - samotni sati provedeni u apsorbovanju raznolikih oblika ljudskog ponašanja i razmišljanja - sprečio da shvati šta se od njega očekivalo? Želeo sam da mu kažem da mora biti jak, da mora razmišljati više kao ja. Ona je stvarna, da, ali je takođe tvorevina mašte, žudnja izrasla iz tvoje potrebe. U svojoj usamljenosti usmerio si se na prvo lice koje ti je privuklo pažnju. Znaš, to je mogla biti bilo koja. Ti si, naposletku, muškarac, dragi moj. Ona je samo žena. Ima hiljade takvih u ovom velikom gradu. Imao sam jedan dan da smislim najbolji plan akcije za Stefana Pitersona. Odlučio sam da će je sledećeg četvrtka čekati ispred Portmanove knjižare i izdaleka vrebati njen ulazak u radnju. Nakon toga će ući u sokak iza vlasnikovog vrta i čekati otvaranje zadnje kapije. Moj plan se sledećeg popodneva besprekorno odvijao. Gospođa Kelerje oko pet sati izašla na zadnju kapiju s podignutim kišobranom i knjigom u ruci. Pružila je korak. On je krenuo za BD4U
Balkandownload.org njom. Pratio ju je s odgovarajućeg rastojanja. Nešto ga je zadržavalo kad god bi poželeo da joj se približi. Posmatrao je šnale u njenoj gustoj crnoj kosi i blago talasanje njenih bedara. Često se zaustavljala i zabacivala glavu ka nebu. Tada bi dobio priliku da osmotri njen profil - liniju donje vilice i gotovo providno glatku kožu. Činilo mu se da govori tiho. Usne su joj se micale, ne proizvodeći zvuke. Uprla bi pogled ispred sebe i nastavila put kad bi izrekla šta je imala. Prošla je Trg Rasel, Ulicu Gilford, skrenula levo na Grejs in roud. Prešla je raskrsnicu na Kings krosu i neko vreme išla sporednom ulicom. Krenula je stazom pored železničkih šina blizu stanice Sent Pankras. Išla je zaobilaznim, naizgled slučajno izabranim putem, ali se iz njenih odlučnih pokreta dalo zaključiti da ovo nije bila besciljna šetnja. Kasno popodne počelo je da se preobražava u predvečerje kad je prošla kroz veliku gvozdenu kapiju Društva fizičara i botaničara. Park iza visokih zidova od crvene cigle u kom se našao sledeći gospođu Keler u potpunosti je odudarao od okoline. S druge strane zida bila je važna gradska saobraćajnica. Kolovoz je bio pritisnut komercijalnim saobraćajem, koji se odvijao u oba pravca, a trotoar prepun pešaka. Iza gvozdene kapije parka rasla su stabla maslina, pored zavojitih pošljunčanih staza i leja povrća, ukrasnih trava i cveća. Više od tri hektara bujnog zelenila opkoljavalo je gospodarsku kuću na imanju koje je 1772. godine društvu podario ser Filip Sloun. Odmicala je u senci tog drveća, lenjo vrteći suncobranom. Skrenula je s glavne staze i krenula uskim putićem. Prošla je pored plavog korova i Atropa belladonna, pored konjskog repa i hrizantema. Povremeno bi zastala da nežno, šapćući, pomiluje cveće. Pratio ju je, ali još nije bio voljan da joj se približi, iako je bio svestan da izuzev njih nema nikog na stazi. Prošli su pored irisa i hrizantema. Na trenutak je izgubio iz vida, kad je puteljak oštro zavio iza visoke žive ograde. Video je samo njen suncobran, koji je lebdeo iznad zelenila. Zatim se i on izgubio. Utihnuli su i njeni laki koraci po šljunku. Kad je zašao za ugao, bila je mnogo bliža no što je očekivao. Sela je na klupu na račvanju puteljka. Spustila je sklopljeni suncobran na krilo i otvorila knjigu. Znao je da će sunce uskoro zaći za zidove parka, koji će postati carstvo tamnih tonova. Vreme je za delanje, poručio je sebi. Deluj sad, dok još ima svetla. Nervozno joj je prišao, potežući šal. Rekao je: „Oprostite.” Raspitivao se o knjizi u njenim rukama. Učtivo joj je objasnio da je skupljač knjiga, strastveni čitalac, vazda spreman da sazna šta drugi ljudi čitaju. „Tek sam počela da je čitam”, rekla je. Oprezno ga je pogledala kad je seo pokraj nje. „Ovde je zbilja divno”, nastavio je, s puno poleta, kao da želi da prikrije vlastitu nelagodnost. „Ovo je zbilja prekrasno mesto da se iskusi nešto novo. Slažete li se sa mnom?” „Jeste”, odvratila je trezvenim glasom. Tamne obrve bile su joj veoma guste, gotovo žbunaste. Davale su strog izraz njenim plavim očima. Nešto joj je smetalo - njegovo nametljivo društvo, ili je to bila suzdržana reakcija oprezne, povučene žene? „Ako mi dozvolite…”, rekao je i klimnuo ka knjizi. Kratko je oklevala pre no što mu ju je pružila. Kažiprstom je označio stranu koju je čitala i Ijubopitljivo razgledao korice. „A, Menjšovljeva Jesenja večernja služba. Vrlo dobro. I ja volim ruske pisce.” „Tako dakle”, reče ona. Usledio je dug period tišine, narušen isključivo ritmičnim kuckanjem njegovih prstiju po koricama knjige. „Lepo izdanje - povez je znalački ušiven.” Posmatrala ga je dok joj je vraćao knjigu. Bio je pod snažnim utiskom njenog neobičnog, asimetričnog lica - izvijenih obrva i usiljenog poluosmeha koje je video na fotografiji. Ustala je i posegnula za suncobranom. „Oprostite, gospodine, ali moram da krenem.” Smatra ga neprivlačnim. Kako bi se inače dalo objasniti to što želi da ode, iako je malopre sela na klupu? „Oprostite mi. Uznemirio sam vas.” BD4U
Balkandownload.org „Ne, ne”, rekla je. „Nikako. Prilično je kasno. Očekuju me kući.” „Naravno”, rekao je. U njenim plavim očima, na bledoj koži i u sveukupnom držanju, bilo je nečeg onostranog. Klizila je stazom kao utvara, sporim lelujavim pokretima. Da, bio je siguran da u njoj ima nečeg besciljnog, dostojanstvenog i nesaznatljivog dok se kretala pored žive ograde. Sumrak se prikradao vrtom, donoseći osećanje gubitka. Nije očekivao da će se sve tako brzo završiti. Mislio je da će ga smatrati zanimljivim, jedinstvenim i da će u njemu prepoznati srodnu dušu. čime to nije raspolagao? Šta mu je falilo? Zašto ga je tako brzo napustila, kad mu se činilo da svakim molekulom stremi k njoj? I šta ga je nagnalo da krene za njom, iako mu se činilo da joj njegovo prisustvo ne prija? Nije mogao da kaže, niti da shvati zašto su se njegov um i telo sukobili: prvo je bilo pametnije od drugog, ali je razumnija strana u sukobu bila neodlučnija. Prilika da popravi utisak čekala ga je iza žive ograde. Nije požurila ka izlazu iz vrta, kao što je pretpostavljao. Čučala je pored irisa. Rub njene sive haljine dodirivao je šljunak. Spustila je knjigu i suncobran na tle i držala veliki prekrasni cvet u ruci. Nije bila svesna njegove blizine ni kad je njegova senka pala preko nje, u sve slabijoj svetlosti dana. Stajao je iznad i zaneseno posmatrao kako prstima nežno pritiska latice. Kad je povukla ruku, primetio je pčelu radilicu na njenoj rukavici. Nije se trgla, nije je otresla ni zdrobila pesnicom. Posmatrala je pčelu s blagim osmehom na licu. Obraćala joj se s mnogo poštovanja, nežnim šapatom. Pčela radilica ostala je na njenom dlanu. Nije odletela, niti je zarila žaoku u rukavicu. Sticao se utisak da je insekt radoznalo posmatra. Krajnje neobično, ovako nešto nisam video, pomislio je. Konačno je procenila da je došao trenutak da pusti stvorenjce. Spustila ga je na cvet s kog je došlo i posegnula za suncobranom i knjigom. „Iris znači ’duga’”, promucao je. Nije se uplašeno trgla kad je otkrila da je pored nje. Mirno je ustala i odmerila ga pogledom lišenim strasti. Nije prestao da govori, iako je bio svestan očaja u svom drhtavom glasu. „Nije teško pogoditi zašto se tako zove. Cvetovi mogu biti različite boje plavi, ljubičasti, beli i žuti - kao ovi. Ima ružičastih i narandžastih, smeđih i crvenih, čak crnih. Znate, to je otporan cvet. S dovoljno svetla rašće u pustinji ili u hladnim predelima dalekog severa.” Njen odsutni izraz sada je svedočio o toleranciji. Pružila je korak stazom, ostavljajući mu mesta pored sebe. Pažljivo je slušala njegovu pripovest o cvetu. Iris[ 5] je bila grčka boginja duge, Zevsov i Herin glasnik. Vodila je duše mrtvih žena do Jelisejskih polja. Grci su u skladu s tim verovanjem sadili purpurne irise na grobove žena. Drevni Egipćani ukrašavali su vladarske skiptre irisom. Predstavljao je veru, mudrost i vrlinu. Rimljani su tim cvetom odavali poštu boginji Junoni. Koristili su ga u ceremonijama pročišćenja. „Možda znate da je Iris Florentina - II Giaggiolo - cvet grada Firence. Ako ste bili u Toskani, nesumnjivo ste udahnuli miris ljubičastih irisa posađenih u maslinjacima. Njihov miris veoma podseća na ljubičice.” Slušala ga je s pažnjom i fascinacijom, kao da je nenadani susret s njim obogatio njeno ne tako sadržajno popodne. „Opisujete ga na veoma prijatan način”, rekla je. „Ali, ne, nisam videla Toskanu, niti Italiju, kad smo već kod toga.” „Ah, ali morate, draga moja, zbilja morate. Nema lepšeg mesta od Brdovite zemlje.” U tom trenutku ostao je bez reći. Strahovao je da su presušile i da više nema šta da joj ponudi. Skrenula je pogled na puteljak. Ponadao se će ona nešto reći, iako je bio siguran da neće. Iz frustracije ili nezadovoljstva samim sobom odlučio je da prekine s beskrajnim premeravanjem svake reći i da progovori neopterećen smislom. „Pitao bih vas, ako mi dopustite, šta vas privlači kod tog cveta, irisa?” Duboko je udahnula blagi prolećni vazduh i bez vidljivog razloga odmahnula BD4U
Balkandownload.org glavom. „Šta me privlači tom cvetu, irisu? Nikad nisam razmišljala o tome.” Ponovo je duboko udahnula. Osmehnula se i progovorila. „Pretpostavljam da cveta i u najgora vremena, zar ne? Iris preživljava. Kad svene, zameni ga drugi, isti takav. Cveće je, tako posmatrano, kratkovečno, ali otporno. Moćne i strašne stvari u okruženju ga se ne dotiču. Da lije to odgovor na vaše pitanje?” „U izvesnoj meri.” Stigli su do mesta na kom se puteljak spajao s glavnom stazom. Usporio je korak, gledajući je. Zaustavio se. Povela se za njegovim primerom. Pitao se šta je hteo da joj kaže, posmatrajući njeno lice. Šta je raspirivalo njegov očaj u blagoj svetlosti sumraka? Gledala ga je pravo u oči, čekajući da nastavi. „Imam dar”, čuo je samog sebe. „Voleo bih da ga podelim s vama, ako mi dozvolite.” „Dar?” „Pa, moglo bi se reći da je reč o hobiju, od kog i drugi imaju koristi. Znate, ja sam amaterski hiromant.” „Ne razumem.” Pružio je ruku ka njoj, pokazujući joj svoj dlan. „Odavde mogu prilično tačno predvideti buduće događaje.” Objasnio je da na osnovu pogleda na neznančev dlan može pročitati tok njegovog ili njenog života, da oceni potencijal za pravu ljubav, srećni brak, broj potomaka, raznovrsne duhovne brige i da li nekog čeka dug život. „Sa zadovoljstvom ću vam demonstrirati moj dar ako mi poklonite malo vremena.” Koliko je pritvoran i očajan morao biti u njenim očima! Na osnovu njenog zbunjenog izraza bio je siguran da će ga ljubazno odbiti. Ona je, ne menjajući izraz lica, kleknula i spustila suncobran i knjigu na tle. Ustala je i pogledala ga. Bez trunke oklevanja strgla je rukavicu s desnice. Pružila mu je golu šaku, s dlanom okrenutim nagore, gledajući ga u oči. „Demonstrirajte mi.” „Vrlo dobro.” Obuhvatio joj je šaku. Malo toga je video u oskudnom večernjem svetlu, pa se nagnuo da bi je bolje osmotrio, ali nije mogao da uoči ništa izuzev njene bele puti - blede kože zamućene senkama, koje su zacarile na kraju dana. Ništa se nije izdvajalo na njoj. Nije bilo vidljivih linija, niti udubljenja. Na njenom dlanu nije video ništa izuzev glatke, čiste kože, tankog sloja lišenog dubine. Dlan joj je bio neizmerno besprekoran, lišen svih znakova postojanja, kao da nije rođena. Pripisao je to oskudnoj svetlosti, svetlosnoj varci. Uznemirujući glas obraćao mu se iz dubine bića. Ona nikad neće postati starica. Nikad se neće izborati, niti će se gegati iz jedne u drugu sobu. Ipak je na njenom dlanu nešto jasno video, nešto Što je sadržalo prošlost i budućnost. „Vaši roditelji su umrli”, rekao je. „Vaš otac je umro dok ste bili odojče, a vaša mati nedavno.” Nije se pomakla niti je išta prozborila. Govorio je o pobačenoj deci, o zabrinutom suprugu. Rekao joj je da je ljubljena, da će povratiti nadu i da ćeš vremenom pronaći veliku sreću u životu. „Imate pravo kad verujete da ste deo nečeg većeg”, rekao je, „nečeg blagonaklonog kao što je bog.” Tu, u senkama vrta i parka, nalazila je potvrdu za kojom je tragala. Tu je bila slobodna, zaštićena od užurbanih ulica kojima je promicao neprekidni niz kočija i kojima su teturali muškarci, bacajući duge, kolebljive senke za sobom. Da, video je to na njenoj koži. U prirodnom okruženju osećala se živo i netaknuto. „Ne mogu da vam kažem više od ovog. Smrkava se. Veoma sam raspoložen da nastavim druženje nekog drugog dana.” Ruka joj je zadrhtala. Oštro je odmahnula glavom. Naglo je povukla ruku iz njegove, kao da joj je plamen oprljio prste. „Ne, žao mije”, bio je njen snebivljivi odgovor. Izrekla ga je kad je kleknula da pokupi stvari. „Moram da krenem, zbilja moram. Hvala vam.” Zatim se, kao da nije stajao pored nje, hitro okrenula i požurila glavnom BD4U
Balkandownload.org stazom. Ostavila je toplinu šake i zamamni miris za sobom. Nije pokušao da vikne za njom, niti da napusti park u njenom društvu. Trebalo je da ode bez njega. Bilo je glupo očekivati išta drugo od nje te večeri. Sigurno je tako najbolje, pomislio je, gledajući kako klizi stazom, kako se njeno telo udaljava od njegovog. Ono što se zatim dogodilo bilo je neverovatno. Ubeđivaće sebe da se to nije desilo onako kako je zapamtio. Nestala je sa staze, na njegove oči. Rastvorila se u oblak beličastog etera. Ono što je od nje ostalo, rukavica na koju je sletela pčela, kao list je dolebdela do tla. Zapanjeno je pojurio ka mestu na kom je iščezla. Sagnuo se da podigne rukavicu. Po povratku u Ulicu Bejker ponovo je proverio tačnost svog sećanja. Bio je siguran da se rukavica udaljavala od njega, kao fatamorgana - sve dok nije kliznula van njegovog domašaja i nestala. I Stefan Piterson se, baš kao gospođa Keler i njena rukavica, ubrzo dematerijalizovao. Zauvek je nestao u kretnjama udova, promeni facijalnih karakteristika, otkopčavanju i zakopčavanju odeće. Oslobodio sam se velikog tereta kad je njegovo uklanjanje dovršeno. Ipak nisam bio u potpunosti zadovoljan, zato što je mnogo toga u vezi sa tom ženom nastavilo da me zaokuplja. Često danima nisam mogao zaspati zbog toga. Razmišljao sam o raspoloživim dokazima, razmatrao ih iz svakog mogućeg ugla. Shvatio sam da ne mogu računati na odmor sve dok budem mislio o gospođi Keler. Te večeri tumarao sam po kući u velikom plavom kućnom ogrtaču. Skupljao sam jastuke s kreveta i dušeke sa sofe i fotelja da bih u salonu načinio improvizovani istočnjački divan. Ispružio sam se po njemu sa zalihom cigareta, kutijom šibica i njenom fotografijom. Ugledao sam je u drhtavoj svetlosti lampe. Probila se kroz veo plavičastog dima i pružila ruke prema meni. Ukrstili smo poglede. Sedeo sam nepomično, s cigaretom među usnama dok je svetlost blistala na mekim crtama njenog lica. Njena prikaza odagnala je sve probleme koji su me mučili. Prišla mi je i pomilovala po koži. U njenom prisustvu lako sam utonuo u okrepljujući san. Probudio sam se i otkrio da prolećno sunce obasjava sobu. Popušio sam sve cigarete. Duvanska izmaglica još je lebdela ispod tavanice - ali od nje nije bilo ni najmanjeg traga, izuzev dalekog, zamišljenog lica iza zaštitnog stakla.
BD4U
Balkandownload.org
17
S
VANULO JE JUTRO.
Mastilo je bilo na izmaku. Ostao je bez papira za pisanje. Pisaći sto bio je pokriven grozničavim noćnim ostvarenjima. Ovog puta nije beležio nasumične misli. Sinoć se posvetio mnogo značajnijem poduhvatu. Radio je sve do zore. Nastavio je priču o ženi koju je sreo pre nekoliko decenija i koja je iz nekog razloga noću zaokupljala njegove misli. Prikazala mu se kao živopisna, u potpunosti oblikovana avet dok se odmarao za stolom, s palčevima pritisnutim na zatvorene kapke: „Nisi me zaboravio, zar ne?”, rekla je odavno preminula gospođa Keler. „Nisam”, prošaptao je. „Nisam ni ja tebe.” „Da li je tako?”, pitao je, podigavši glavu. „Kako je to moguće?” I ona je, kao mladi Rodžer, šetala s njim pošljunčanim, cvećem obrubljenim stazama. Najčešće nije mnogo govorila (pažnja joj je bludela; usmeravala se na zanimljive predmete u okolini) - i ona je, poput dečaka, kratko gostovala u njegovom životu. Bio je rastrojen i prazan nakon rastanka s njima. Nikada nije saznala ništa o njegovoj istinskoj prirodi. Nije znala da je on slavni detektiv koji ju je pratio prerušen. Zapamtila ga je kao stidljivog skupljača knjiga, povučenog muškarca koji je, kao i ona, voleo biljke i rusku književnost - neznanca kog je jednog dana srela u parku, ali srodnu dušu, koja joj je nervozno prišla dok je sedela na klupi da bi se učtivo raspitala o romanu koji je čitala: „Oprostite mi - nisam mogao da ne primetim - da li čitate Menjšovljevu Jesenju večernju službu?” „Tako je”, rekla je pribranim glasom. „Zar ne mislite da je knjiga čudesno napisana?”, nastavio je. Govorio je poletno, kao da želi da sakrije napetost i nelagodnost. „Nije bez propusta iako se greške u prevođenju mogu očekivati. Pretpostavljam da se ponekad daju oprostiti.” „Nisam zapazila nijednu. U stvari, tek sam počela…” „Ipak, morali ste da ih zapazite”, rekao je. „Možda su vam promakle lako ih je prevideti.” Oprezno ga je pogledala kad je seo pokraj nje. Tamne obrve bile su joj veoma guste, gotovo žbunaste. Davale su njenim plavim očima strog izgled. Nešto joj je smetalo - njegovo nametljivo prisustvo, ili je to bila suzdržana BD4U
Balkandownload.org
reakcija oprezne, povučene žene? „Ako mi dozvolite…”, rekao je i klimnuo u pravcu knjige u njenim rukama. Pružila mu ju je* posle kraćeg oklevanja. Označio je stranicu koju je čitala kažiprstom i potražio nešto na početku knjige. Nastavio je: „Vidite, evo ovde: Na početku su gimnazijalci bili goli do pasa. Menjšov piše: ‘Čovek zapovedničkog držanja postrojio je dečake gole do pasa u vrstu. Vladimir se osećao izloženo pored Andreja i Sergeja. Spustio je duge ruke.’ Na sledećoj strani piše: ‘Kad je čuo da je čovek general, Vladimir je diskretno zakopčao manžetne iza leđa i ispravio uska ramena.’ Kod Menjšova ćete naći mnogo sličnih primera - bolje reći, u prevodima njegovih dela.” Kasnije nikako nije mogao precizno rekonstruisati njihov razgovor. Sećao se da je pitao za knjigu i da je potpao pod uticaj njenog snebivljivog pogleda (tog neobičnog, asimetričnog lica - podignutih obrva, suzdržanog poluosmeha koji je prvo zapazio na fotografiji - kakvo se sreće kod bezosećajnih heroina). Bilo je nečeg onostranog u njenim plavim očima, bledoj koži i sveukupnom držanju - u sporim, lelujavim pokretima njenih udova, u avetinjskom lebdenju po vrtnim stazama. U svemu tome bilo je nečeg besciljnog, dostojanstvenog i nesaznatljivog - nečeg rezigniranog i fatalističkog. Odložio je pero. Vratio se oštroj stvarnosti svoje radne sobe. Od jutros je zanemarivao fizičke potrebe. Sići će s tavana (koliko god se grozio takve ideje) i isprazniti bešiku. Napiće se vode pre obeda i ispitati pčelinjak za videla. Polako je sakupio stranice sa pisaćeg stola, razvrstao ih i naslagao na gomilu. Nakon toga je zevnuo, protegavši se. Koža i odeća mirisali su mu na ustajali i opori dim cigare. Osećao je vrtoglavicu zbog celovečernjeg rada. Glavom i ramenima nagnuo se preko stola. Podigao se sa stolice pomoću štapova i polako oslonio na noge. Okrenuo se i krenuo prema vratima. Nije slušao krckanje kostiju, ropac zglobova pokrenutih posle dugog mirovanja. Slike Rodžera i gospođe Keler pomešale su se u njegovom umu. Izašao je iz dimom ispunjene radne sobe. Po navici je pogledom potražio poslužavnik s večerom koji je dečak ostavljao u hodniku, znajući da neće biti na svom mestu i pre no što je prešao prag. Obamrlost od prethodne noći je prošla. Strašni crni oblak koji mu je onesposobio čula i preobrazio prijatno popodne u najcrnju noć raspršio se. Bio je spreman za ono što predstoji: za silazak u kuću u kojoj nije bilo ni žive duše izuzev njega, oblačenje zaštitne oteće i lagano putovanje kroz vrt do pčelinjaka. Prići će mu pokriven veBD4U
Balkandownload.org
lom, u beloj odeći, sličan avetinjskoj prikazi. Dugo je stajao na vrhu stepenica. Čekao je da se Rodžer pojavi i da mu pomogne da siđe. Zatvorio je umorne oči. Dečak se hitro uspeo uz stepenice. Materijalizovao se i na drugim mestima na kojima ga je Holms viđao u prošlosti. Zaranjao je u plimski bazen i tresao se od hladne vode koja mu je obavijala telo. Trčao je kroz visoku travu s raširenom mrežom za leptire. Nosio je raspasanu pamučnu košulju, rukava podvijenih do lakata. Kačio je hranilicu za pčele pored košnica. Stavio bi je na sunčano mesto za stvorenja koja je toliko voleo. Neobično je što su sve slike dečaka bile prolećne ih letnje. Osetio je zimsku hladnoću i zamislio dečaka pod zemljom, u hladnom grobu. Setio se reči gospođe Manro. „On je dobar dečak”, rekla je kad je prihvatila posao kućepaziteljke. „Povučen je i prilično stidljiv - veoma je tih. Takav je bio i njegov otac. Dajem vam reč da vam neće biti na teretu.” Samo što je Holms sad znao da je dečak postao teret, najteži mogući teret. Ipak, govorio je sebi, svaki život ima kraj. To važi za Rodžera, baš kao i za svakog drugog. Upravio je pogled na stepenice ispod i počeo da silazi. Ponovio je pitanje na koje je od mladosti zalud tražio odgovor: „Kakvo je značenje svega ovog? Koji je cilj ovog kruga bede? Mora služiti nekom cilju, ili slučajnost upravlja vaseljenom. Ali, kom cilju služi?” Stigao je do prvog sprata i upotrebio toalet. Umio je lice i vrat hladnom vodom. Na trenutak je čuo tiho brujanje. Pomislio je da je to pesma ptice ili nekog insekta. Zamislio je stablo i krošnju koja ih zaklanja. Ni drvo ni insekt nisu učestvovali u bedi čovečanstva. Možda se zato - za razliku od ljudi - oni iznova vraćaju. Tek kasnije, kad je stigao do prizemlja, shvatio je da brujanje dopire iznutra. Tiho pevušenje iz ljudskog grla bojilo je kuhinju svetlim tonovima. To je bio ženski ih dečji glas, ah sigurno nije pripadao gospođi Manro, a pogotovo ne Rodžeru. Holms je posle pet-šest hitrih koraka stigao do kuhinjskih vrata. Ugledao je paru koja se dizala iz ključalog lonca na peći. Ušao je u kuhinju. Stajala je pored daske za sečenje. Sekla je krompir i zamišljeno pevušila, leđima okrenuta vratima. Uznemirio se pri pogledu na njenu dugu, talasastu, crnu kosu, ružičastobelu kožu ruku i sićušno telo. Sve to ga je podsećalo na zlosrećnu gospođu Keler. Ćutke je stajao, nesposoban da se obrati prikazi sve dok konačno nije razdvojio usne i očajnički zavapio: „Zašto si došla ovamo?” Pevušenje je utihnulo. Glava se oštro okrenula ka njemu. Suočio se s deBD4U
Balkandownload.org
vojkom prostog izgleda, ne starijom od osamnaest godina, krupnih blagih očiju i prijatnog, pomalo tupavog izraza. „Gospodine…” Nadvio se nad nju. „Ko ste vi? Šta ovde radite?” „To sam ja, gospodine”, odvratila je. „Em, kćerka Toma Andersona. Mislila sam da znate.” Zavladala je tišina. Oborila je glavu, izbegavajući njegov pogled. „Vi ste kćerka pozornika Andersona?”, tiho će Holms. „Da, gospodine. Verovatno niste doručkovali - spremam ručak.” „Ali šta radite ovde? Gde je gospođa Manro?” „Sirotica spava.” Nije zvučala snuždeno, već srećno što ima šta da mu poveri. Spustila je glavu, kao da razgovara sa štapovima. Malčice je zviždala u govoru, kao da izduvava reći kroz zube. „Doktor Bejker je noćas bio pored nje. Sada spava. Ne znam šta joj je dao.” „Ona je u gostinskoj kući?” „Da, gospodine.” „Shvatam. Anderson vas je poslao ovamo?” Delovala je zbunjeno. „Jeste, gospodine. Mislila sam da znate - da vam je otac rekao da će me poslati ovamo.” Holms se napokon setio da mu je Anderson prošle noći zakucao na vrata radne sobe. Postavio mu je nekoliko pitanja, rekao neke trivijalnosti i spustio ruku na rame. Sećanja na taj susret bila su mu mutna i neodređena. „Naravno”, rekao je, gledajući prozor iznad sudopere i sunčeve zrake na pultu. Teško je disao. Ponovo se obratio devojci. „Žao mi je - imao sam veoma zamorno veće.” „Nema potrebe da se izvinjavate, gospodine.” Podigla je glavu. „Potreban vam je izdašan obrok.” Holms se, mamuran zbog nedostatka sna, počešao po bradi i zevnuo. Namrštio se kad je devojka prešla rukama preko bokova, nakon što je hitro natočila vodu iz česme (pružila mu je čašu sa zadovoljnim, pomalo zahvalnim osmehom). „Hoćete li još nešto?” „Ne”, rekao je i obesio štap o zglob da bi oslobodio ruku i prihvatio čašu. „Ručak je na šporetu”, rekla je i prišla dasci za sečenje. „Recite mi ako se predomislite u pogledu doručka.” BD4U
Balkandownload.org
Podigla je nož za sečenje s pulta i počela da secka komad krompira. Pročistila je grlo dok je sečivo poigravalo iznad daske. Nastavila je da pevuši kad je Holms iskapio čašu. Stavio ju je u sudoperu i izašao iz kuhinje bez reči. Stigao je do ulaznih vrata, slušajući njeno pevušenje. Pratilo ga je neko vreme u dvorištu, iako ga više nije čuo. Išao je ka šupi za alat. Devojčino pevušenje lepršalo je oko njega kao roj leptira, dok se približavao šupi. Potisnulo ga je razmišljanje o lepoti njegovog vrta: cvetovima okrenutim bistrim nebesima, mirisu obrnike u vazduhu, raspevanim pticama u obližnjim borovima - i pčelama koje sleću na latice i nestaju u cveću. Jogunasti radnici, pomislio je. Nestalni insekti koji slede praiskonske navike. Stao je ispred drvene šupe. Setio se vekovima starog saveta rimskog pisca o poljoprivredi (zaboravio je njegovo ime, ali ne i prastaru poruku): Ne smete upasti zadihani i uzrujani, niti se žurno kretati među njima. Ne smete se odlučno braniti kad vam se učini da vas napadaju, već polako mahnite rukom ispred lica i nežno ih sklonite. I konačno, ne smete nastupiti kao stranac. Širom je otvorio vrata šupe, da bi svetlost razagnala senke u prašnjavoj unutrašnjosti. Sunčevi zraci obasjali su prepune police (vreće zemlje i semena, baštenske alatke, prazne saksije i uredno spakovanu odeću pčelarapočetnika), ka kojima je pružio ruke. Obesio je kaput o uspravljenu grabulju u uglu i obukao belo radno odelo, svetle rukavice i šešir širokog oboda s velom. Iz šupe je izašao preobražen. Osmotrio je vrt kroz prozračni veo i krenuo napred - niza stazu, preko pašnjaka, do pčelinjaka. Samo su štapovi svedočili o njegovom identitetu. Stigao je do pčelinjaka, u kom je sve izgledalo uobičajeno. Opustio se u zaštitnoj odeći. Osmotrio je mračnu unutrašnjost prve košnice, a zatim i druge. Video je pčele u njihovim voštanim gradovima. Čistile su antene i živahno trljale zadnje noge oko složenih očiju, spremajući se da polete. Sve u pčelinjem svetu na prvi pogled delovalo je uobičajeno. Društvena stvorenja vodila su svoj automatski, rutinirani život, uz postojani, harmonični mrmor bez ijednog znaka pobune u dobro uređenoj zajednici. U trećoj košnici zatekao je isto stanje. Tako je bilo i u četvrtoj i petoj (sva rezervisanost brzo je isparila, ustupivši mesto strahopoštovanju i skromnosti; složena civilizacija košnice uvek ga je ispunjavala tim osećanjima). Uzeo je štapove s mesta na kom ih je ostavio tokom pregleda. Ponovo se osetio neranjivim. Nećete me BD4U
Balkandownload.org
povrediti. To je bila smirujuća pomisao. Nemam se čega bojati. Zloslutna senka pala je po njemu kad se sagnuo da bi podigao poklopac šeste košnice. Iznenađeno se trgao. Pogledao je u stranu kroz veo i primetio crnu odeću (žensku haljinu, obrubljenu čipkom), zatim desnu ruku i tanke prste, stisnute oko drške crvene kantice za petrolej od četiri i po litra. Stoičko lice koje ga je netremice posmatralo ostavljalo je najsnažniji utisak - proširene ženice, tuga iskazana odsustvom osećanja. Čitav prizor podsetio ga je na mladu ženu koja je došla u njegov vrt s mrtvom bebom, samo što je ovo lice pripadalo gospođi Manro. „Znate, nisam siguran da je ovde bezbedno”, rekao je kad se uspravio. Nije skrenula pogled, niti je na bilo koji način odgovorila. „Da li ste me čuli?”, rekao je. „Ne znam da li ste u opasnosti. Moguće je da jeste.” Nije skidala pogled s njega. Usne su joj se micale. Prošaptala je: „Hoćete li ih ubiti?” „O čemu govorite?” Progovorila je nešto glasnije: „Hoćete li uništiti vaše pčele?” „Naravno da neću”, stigao je njegov nedvosmislen odgovor, iako je saosećao s njom. Njeno prisustvo sve više mu je smetalo. „Morate”, rekla je, „ih ću ja to učiniti umesto vas.” Znao je da nosi kanticu s petrolejom (zato što je bila njegova; koristio ga je za paljenje istrulelog drveća u obližnjoj šumi). U drugoj ruci držala je kutiju šibica. Nije mogao zamisliti da će u ovom stanju imati snage da spali košnice. A opet, u njenom ravnom glasu bilo je nečeg odlučnog i nepokolebljivog. Znao je da tugom obuzete osobe često potpadaju pod uticaj moćne, okrutne ozlojeđenosti. Gospođa Manro koja je stajala pred njim (nepokolebljivo hladna i nekako neosetljiva) veoma se razlikovala od brbljive, vesele kućepaziteljke koju je godinama poznavao. U prisustvu ove gospođe Manro, osećao se snebivljivim i nesigurnim. Podigao je veo da bi pokazao da pati koliko i ona. Rekao je: „Potreseni ste, dete moje - i zbunjeni. Najbolje da se vratite u kuću. Poslaću devojku po gospodina Bejkera.” Netremice ga je posmatrala. „Za dva dana sahraniću sina. Večeras odlazim. Poneću ga sa sobom. Putovaće u London u sanduku —to nije u redu.” Duboka tuga uselila se u Holmsovu dušu. „Žao mi je, draga moja. Tako mi je žao…” Izraz mu je smekšao. Nadjačala je njegov glas: „Niste imali hrabrosti da BD4U
Balkandownload.org
mi se obratite, zar ne? Sakrili ste se na tavanu.” „Žao mije…” „Mislim da ste sebični starac. To je istina. Takođe mislim da ste odgovorni za smrt mog sina.” „To su besmislice”, promrmljao je, iako nije osećao ništa osim tuge. „Krivim vas koliko i te monstrume koje štitite. Ne bi bio ovde da nije bilo vas, zar ne? Vas bi izbole do smrti, a ne mog dečaka. To nije bio njegov posao, zar ne? Nije morao da bude ovde sam - nije morao da bude tako sam na ovom mestu.” Holms je proučavao njeno namučeno lice - upale obraze i zakrvavljene oči, tragajući za podesnim rečima. Konačno je progovorio: „Ali on je želeo da bude ovde. To vam je sigurno poznato. Mislite li da bih ga poslao da se pobrine za košnice da sam mogao da predvidim opasnost? Znate li koliko patim zbog onog što mu se desilo? Patim i zbog vas. Zar ne vidite?” Pčela joj je kružila oko glave. Nakratko joj je sletela na kosu. I dalje je posmatrala Holmsa blistavim očima, ne mareći za stvorenje. „U tom slučaju vi ćete ih pobiti”, rekla je. „Sve ćete ih uništiti, ako imalo marite za nas. Učinićete ono što je ispravno.” „Neću to učiniti, draga moja. To nikom ne bi pomoglo, čak ni dečaku.” „Onda ću ih ja potamaniti. Ne možete da me sprečite.” „Nećete učiniti ništa slično.” Nije se mrdala. Holms je nekoliko sekundi razmišljao o narednim koracima. Ako ga obori, neće moći da spreči uništenje košnica. Mlađa je. On je krhak. Ah, ako on prvi napadne, ako zamahne štapom i ako je pogodi u bradu ili vrat, mogla bi pasti. Ako padne, mogao bi je obasuti udarcima. Pogledao je štapove, naslonjene na košnicu, pa nju. Ćutke su posmatrali jedno drugo, ne mičući se. Ustuknula je, odmahnula glavom i progovorila drhtavim glasom: „Eh, da vas nikad nisam srela, gospodine. Eh, da nam se putevi nikad nisu ukrstili na ovom svetu. Znajte da neću zaplakati kad ga napustite.” „Molim vas”, zavapio je, posegnuvši prema štapovima, „ovde nije bezbedno. Vratite se u kuću.” Gospođa Manro već mu je okrenula leđa. Polako se udaljavala, kao da hoda u snu. Stigla je do ivice pčelinjaka bez kantice s petrolejom. Odbacila je i kutiju šibica. Došla je do pašnjaka i ubrzo mu nestala iz vida. Holms je čuo njen plač i sve gorče jecaje. I taj zvuk bivao je sve slabiji dok je odmicala prema gostinskoj kući. BD4U
Balkandownload.org
Stao je ispred košnice i nastavio da posmatra pašnjak i visoku travu, koja se povijala za ucveljenom kućepaziteljkom. Poremetila je spokoj pčelinjaka, a zatim i mir pašnjaka. Čekao ga je ozbiljan posao. Hteo je da vikne za njom, ali se predomislio. Znao je da joj tuga pustoši dušu. Misliće samo o neposrednom zadatku (ispitivanju košnica, pronalaženju mira u pčelinjaku). Imala je pravo kad je rekla da sam sebičan čovek, pomislio je. Suočavanje s ovim saznanjem izazvalo je mrštenje na njegovom napetom licu. Ponovo je odložio štapove i seo na tle. Osećanje praznine bubrilo je u njemu. Čuo je tiho brojanje košnice, samo što taj zvuk nije prizivao sećanje na spokojne godine posvećene uzgajanju pčela, već je naglašavao neporecivu i duboku usamljenost njegovog bivstvovanja. Ta praznina lako ga je mogla progutati. Možda bi se i rasplakao kao gospođa Manro da nije bilo samotnog neznanca žutocrnih krila. Sleteo je na košnicu, privukavši Holmsovu pažnju. Zadržao se dovoljno dugo da izgovori njegovo ime: „Vespula vulgaris.” Vinuo se u vazduh. Leteo je izlomljenom putanjom, ka mestu na kom je Rodžer nastradao. Mašio se štapova odsutnim pokretom i nabranog čela. Šta je sa žaokama? Da li je bilo žaoka na dečakovoj odeći ili koži? Nije mogao biti siguran, iako je pokušavao da se seti Rodžerovog leša. Zapamtio je samo dečakove oči. Verovatno je upozorio Rodžera na ose. Pomenuo je opasnost koju predstavljaju za pčelinjak. Sigurno mu je objasnio da su ose prirodni neprijatelji pčela, sposobne da ubijaju pčelu za pčelom svojim vilicama (neke vrste mogu ubiti više od četrdeset pčela u minutu). Uništavale su čitave košnice i krale larve. Sigurno mu je objasnio razliku između pčelinje i osinje žaoke. Krivi, šiljati organ pčela zabijao se u kožu, kidajući nutrinu stvorenju. Manje kriva igla osa blago je prodirala u meso. Povlačila se iz žrtve, spremna da ubode više puta. Ustao je i žurno prošao kroz pčelinjak. Zagazio je u visoku travu, idući paralelno s Rodžerovom stazom. Nastojao je da odredi putanju dečakovog hoda od pčelinjaka do mesta na kom je stradao. (Ne, nisi bežao od pčela, razmišljao je. Nisi bežao, ne još.) Rodžerova staza oštro je skretala na pola puta do mesta na kom je zatekao leš. Krivudala je do mesta na kom je pao male, krečnjačke čistine okružene travom. Holms je uočio još dva traga ljudskih stopa, koji su se pružali od daleke vrtne staze i zaobilazili pčelinjak. Svaki je vodio do čistine i od nje (jedan je načinio Anderson sa svojim ljudima, a drugi Holms, nakon pronalaženja leša). Razmišljao je da li da prati svoj trag po pašnjaku dok ne nađe ono što je očekivao. Okrenuo se i BD4U
Balkandownload.org
pogledao poleglu travu. Uočio je stazu koja je odvela dečaka do čistine i počeo da se vraća sopstvenim tragom. Zastao je na skretanju i pogledao na Rodžerovu stazu. Trava je do zavijutka gažena odlučno i ravnomerno, što je ukazivalo na to da je dečak, baš kao i on, hodao ravnomerno od pčelinjaka. Pogledao je ka čistini. Trava je samo ponegde polegla, što mu je govorilo da je dečak trčao do nje. Osmotrio je skretanje na kom je promenio pravac i naglo ubrzao. Dovde si hodao, pomislio je, da bi odavde potrčao. Krenuo je napred dečakovim tragom. Zastao je i pogledao travu iza skretanja. Nekoliko metara dalje zapazio je srebrnkasti odsjaj među stabljikama. „Šta je to?”, rekao je samom sebi, tragajući za odsjajem. Ne, nije se prevario: nešto se sijalo u visokoj travi. Krenuo je napred da bi video o čemu se radi. Napustio je dečakov trag, ali je uskoro shvatio da je naleteo na drugu, manje vidljivu stazu, koja je dovela dečaka do dela pašnjaka najgušće obraslog travom. Nestrpljivi Holms ubrzao je korak. Gazio je dečakovom stazom, nesvestan ose na ramenu - i još jedne iznad šešira. Prešao je još nekoliko koraka u polučučnju i pronašao izvor neobičnog sjaja, kanticu za zalivanje, onu iz vrta. Ležala je postrance. Voda je još kapala iz vlažnog grlića, utažujući žeđ tri ose (crno-žute radilice letele su oko prskalice, vrebajući krupniju kap). „Loša odluka, sinko”, rekao je. Ispravio je kanticu za zalivanje štapom. Uplašene ose su se razbežale. „Strahovito loša procena…” Spustio je veo pre no što je nastavio. Nije se brinuo zbog ose koja je obilazila oko vela kao stražar. Znao je da je blizu njihovog gnezda i da ne mogu da se odbrane. Bio je bolje opremljen za uništenje osinjaka od dečaka. Završiće ono što je Rodžer Započeo. Polako je napredovao, pogledom premeravajući tle. Preneo je mnogo znanja dečaku, ali mu nije saopštio najvažniju lekciju: da sipanje vode u osinje gnezdo samo podstiče bes insekata. Nije mu rekao da je takav postupak uporediv s dolivanjem ulja na vatru. „Siroti dečače”, rekao je kad je ugledao rupu u zemlji, koja je podsećala na razjapljena štrokava usta. „Siroti moj dečače”, rekao je i gurnuo štap u rupu. Izvukao ga je i prineo velu da bi osmotrio ose nahvatane na njemu (sedam ili osam stvorenja razljućenih pojavom štapa gnevno su bola tvrdog uljeza). Pretresao je štap i rasterao ose. Zatim je pogledao u rupu blatnjavih ivica od prosute vode. Tama u njoj dobijala je oblik. Kretala se nagore. Osa za osom izlazila je iz otvora. Veliki broj je poleteo u vazduh. Neke su sletele na veo, a neke zujale oko rupe. Dakle, ovako se to desilo, pomislio je. BD4U
Balkandownload.org
Ovako si stradao, dečače. Povukao se bez panike i krenuo ka pčelinjaku. Pozvaće Andersona i reći mu ono što lokalni mrtvozornik upravo sad beleži, ono što će i gospođa Manro po podne čuti: na dečakovoj koži i odeći nema žaoka, što ukazuje na to da je Rodžer bio žrtva osa, a ne pčela. Holms će svima staviti do znanja da je dečak pokušavao da zaštiti košnice. Nesumnjivo je opazio ose u pčelinjaku, pronašao njihovo gnezdo i pokušao da podavi stvorenja. Nije uspeo. Samo ih je nagnao da krenu u opšti napad. To nije sve. Holms će Andersonu poveriti još podataka (dečak je bežao dalje od pčelinjaka, dok su ga ose ubadale, verovatno da bi ih odveo od košnica). Uzeće odbačenu kanticu petroleja i šibice pre no što pozove pozornika Andersona. Ostavio je jedan štap u pčelinjaku. Dohvatio je kanticu i krenuo ka pašnjaku. Sipao je petrolej u rupu, dok su se bespomoćne ose uspinjale ka otvoru. Jedna šibica je bila dovoljna. Plamenovi su liznuli po tlu, kao fitilj. Stigli su do rupe iz koje je buknula šišteća vatra. Iz nje nije izletelo ništa sem nekoliko izvitoperenih pramičaka dima, koji su se raspršili iznad netaknute trave). Matica i oplođena jajašca u trenu su uništena, kao i radilice zatočene u koloniji, golemom i složenom carstvu, opkoljenom žućkastim papirom gnezda. Sve to otišlo je u trenu, baš kao i mladi Rodžer. Daleko vam lepa kuća, razmišljao je Holms dok je koračao po visokoj travi. „Daleko vam lepa kuća”, glasno je izgovorio, glave podignute ka nebu bez oblačka i pogleda izgubljenog u plavom prostranstvu. Nakon tih reči savladala ga je neizmerna tuga zbog svega pretrpljenog u životu, svega što se desilo i što će se desiti ispod večito savršene i prisutne nepomičnosti. „Daleko vam lepa kuća”, ponovio je i zaplakao bez glasa iza pčelarskog vela.
BD4U
Balkandownload.org
18
O
suze došle? Zašto je - ležeći u postelji, hodajući po radnoj sobi, šetajući po pčelinjaku sledećeg jutra - Holms trljao glavu i vlažnim prstima dodirivao zaliske, iako ga nikakav obogaljujući jecaj ili moćna tužbalica nisu iznutra razdirali? Negde drugde - zamišljao je malo groblje na periferiji Londona - stajala je gospođa Manro s rođacima. Svi su nosili turobnu odeću sličnu sivim oblacima koji su jezdili preko mora i kopna. Da li je i ona plakala? Ili je isplakala sve suze na usamljeničkom putovanju do Londona, da bi u gradu izdržavala zahvaljujući snazi i utehi koju pružaju porodica i prijatelji? Nije važno, govorio je sebi Ona je na drugom mestu, a ja ovde - i ne mogu ništa da učinim za nju. Ipak je pokušao da joj pomogne. Dva puta je, pre no što je pošla za London, poslao Andersonovu kćerku u gostinjsku kuću s kovertom, u kojoj je bilo više nego dovoljno novca za put i troškove sahrane. Devojka se oba puta vratila s obaveštenjem da je ponuda odbijena. „Nije htela da uzme, gospodine - niti da razgovara sa mnom.” „U redu je, Em.” „Hoćete li da ponovo probam?” „Bolje nemojte - mislim da nećete ništa postići.” Bio je sam u pčelinjaku. Ukočeno je stajao s odsutnim, strogim i smetenim izrazom, kao da je pored ožalošćenih kraj dečakovog groba. Čak su ga i košnice - redovi belih kutija pravougaonog oblika bez ukrasa, koje su se uzdizale iz trave - podsećale na nadgrobne spomenike. Nadao se da se malo groblje ne razlikuje mnogo od pčelinjaka, da je to jednostavno mesto, zeleno i dobro održavano, bez korova, zgrada ili puteva u blizini, bez motornih vozila i buke koje proizvode ljudi, koja bi mogla zasmetati mrtvima. Zamišljao ga je kao mirno mesto, usklađeno s prirodom, dobru lokaciju za večito počivalište dečaka i za majčin oproštaj od njega. Zašto je plakao bez ikakvog napora i emocija? Zašto su suze tekle same od sebe? I zašto je - prilikom drugih smrti kad se tuga mogla meriti s ovom koju sad oseća - izbegavao pogrebe voljenih osoba, ne prolivši nijednu suzu, kao da je žalost nešto nedolično? „Nije važno”, promrmljao je. „To je besmisleno.” Nije tragao ni za kakvim odgovorom (bar ne danas), niti je verovao da BD4U
TKUD SU TE
Balkandownload.org
su današnje suze zgusnuti izraz svega što je za nekoliko decenija video, saznao, do čega je držao, izgubljenog i potisnutog - delića mladosti, uništenja velikih gradova i carstava, golemih ratova što menjaju geografiju, laganog propadanja vernih saputnika, zdravlja, pamćenja, prošlosti. Sve složene nijanse života i značajni, odsudni trenuci sveli su se na tečnu slanu supstancu u njegovim umornim očima. Spustio se na tle i sedeo na njemu kao kamena statua koja se neobjašnjivo zatekla u pokošenoj travi. I ranije je sedeo na istom mestu - pored pčelinjaka, u prostoru omeđenom s četiri kamena doneta s plaže pre osamnaest godina (tamnosivi kamenovi izglačani i poravnati dejstvom plime, koji su savršeno pristajali njegovom dlanu). Razmestio ih je na jednakom odstojanju. Jedan je bio ispred, drugi iza, treći levo i četvrti desno od njega. Omeđivali su neupadljivi, nenametljivi komad zemlje, koji je zadržavao i razvodnjavao njegov očaj. To je bila sitna varka uma, neka vrsta igre s najčešće blagotvornim ishodom: u prostoru između kamenja mogao je da meditira i da razmišlja o onima koji su otišli. Tuga doneta na taj komad zemlje ostajala bi na njemu, iako samo nakratko, kad bi istupio iz njega. „Mens sana in corpore sano”, bila je njegova bajalica. Izgovarao ju je kad bi se našao u tom prostoru. Ponavljao bi je kad bi istupao iz njega. „Sve ide ukrug, pa i pesnik Juvenal.” Između četiri kamena, u spokoju i slozi pčelinjaka, prvo je 1929. a zatim i 1946. godine opštio s mrtvima i obuzdavao tugu. Godine 1929. silno je propatio. Te godine je stara gospođa Hadson - kućepaziteljka i kuvarica još iz londonskih dana, jedina osoba koja je nakon penzionisanja pošla za njim u Saseks - pala u kuhinji, slomivši kuk i vilicu. Tom prilikom ostala je bez zuba i svesti (saznao je da se kuk najverovatnije slomio neposredno pre kobnog pada; da staračke, krte kosti više nisu mogle da podnose njenu težinu). U bolnici je umrla od upale pluća. (Blagosloven kraj, pisao mu je doktor Votson kad je čuo za njenu smrt. Zapaljenje pluća je, kao što se zna, blagoslov za slabe, milosrdni čin za stare.) Taj događaj ga je zamalo upropastio. Ubrzo nakon što je odložio pismo doktora Votsona u arhivu, predao stvari gospođe Hadson njenom nećaku i unajmio kućepaziteljku da brine o domaćinstvu, doživeo je novi udarac. Dugogodišnji drug, dobri doktor, jedne noći je neočekivano izdahnuo (oko deset uveče lepo je večerao s decom i unucima, popio tri čaše crvenog vina, nasmejao se šali najstarijeg unuka prišapnutoj na uvo i poželeo svima laku noć; umro je nešto pre ponoći). Vest koja mu je slomila srce stigla je telegramom. Poslala ga je treća supruBD4U
Balkandownload.org
ga doktora Votsona. Uručila mu ga je mlada kućepaziteljka (prva od velikog broja žena koje će prodefilovati kroz kuću; bez roptanja su podnosile plahovitog poslodavca i po pravilu davale otkaz za manje od godinu dana). Holms je danima nakon toga od svitanja do sumraka lutao po plaži. Posmatrao je more i kamenje pod nogama. Od leta 1920. godine nije se video niti razgovarao s doktorom Votsonom. Te godine doktor je proveo vikend kod Holmsa sa suprugom. Poseta je bila neprijatna, više za Holmsa nego za goste. Nije bio naročito prijateljski raspoložen prema trećoj ženi (po njegovom mišljenju bila je prilično tupa i ohola). Shvatio je da nema više mnogo zajedničkog s doktorom Votsonom, izuzev uspomena na davnašnje avanture. Večernji razgovori neizbežno su se završavali neugodnom tišinom. Narušavala ju je samo gošća, gonjena potrebom da pominje decu ili iskaže ljubav prema francuskoj kuhinji. Govorila je govora radi, kao da tišinu smatra smrtnim neprijateljem. Holms je, uprkos tome, smatrao doktora Votsona najbližim prijateljem. Njegova iznenadna.smrt, zajedno s gubitkom gospođe Hadson, ličila mu je na naglo zatvaranje vrata ka svemu što ga je činilo onim što jeste. Dok je šetao plažom, zastajući da pogleda bešćutne talase, shvatio je koliko se otuđio od sveta. Za nepunih mesec dana najčistije veze s onim što je nekad bio gotovo u potpunosti su raskinute. Četvrtog dana lutanja obalom počeo je da posmatra kamenje. Prinosio ga je licu, proučavao i odbacivao, sve dok nije odabrao četiri kamena koja su mu se najviše dopala. Stavio ih je u džep. Znao je da i najmanji kamen sadrži tajne čitave vaseljene i da je kamenje koje je poneo stazom uz liticu neuporedivo starije od njega. Ono je, nepromenjeno, čekalo na obali, dok je začet i rođen, dok se obrazovao i ostario. Četiri obična kamena, potpuno nalik na ostale na koje je nailazio, behu obdarena svim elementima koji su obrazovali veliku avanturu čovečanstva, svako moguće stvorenje i zamislivu stvar. Nesumnjivo su sadržali rudimentarne tragove doktora Votsona i gospođe Hadson, kao i njega samog. Holms je pronašao odgovarajući prostor za kamenje. Seo je na odabrani komad tla prekrštenih nogu i očistio um od onog što ga je mučilo - smutnje prouzrokovane odsustvom dve njemu najdraže osobe. Otkrio je da nečije odsustvo na neobičan način znači i njegovo prisustvo. Udisao je jesenji vazduh pčelinjaka i izdisao tugu (spokojstvo misli bila je njegova neizgovorena mantra - spokojstvo duha, kao što su ga učili tibetanski lamaisti). Osećao je da se primiče kraju i da mrtvi, dok se lagano udaljavaju, pokušavaju da se rastanu od njega u miru da bi mu konačno dozvolili da se digne i nastavi BD4U
Balkandownload.org
dalje. Zauzdavao je drhtavu tugu između prastarog kamenja. „Mens sana in corpore sano.” U drugom delu 1929. godine šest puta je ušao u taj prostor. Svaka meditacija bila je kraća od prethodne (tri sata i osam minuta, sat i dva minuta, četrdeset sedam minuta, dvadeset tri minuta, devet minuta, četiri minuta). Do naredne godine izgubio je želju za sedenjem u prostoru između kamenja. Odonda je pohodio to mesto samo da bi se brinuo o njemu. Čupao je korov, šišao travu i utiskivao kamenje u tle, kao ono oko baštenske staze. Proći će gotovo dvesta jedan mesec pre no što će ponovo sesti na taj komad tla. Učinio je to nekoliko sati pošto je primio vesti o smrti rođenog brata Majkrofta. Dah mu se pušio kad god bi izdahnuo, tog ledenog novembarskog popodneva. Oblačić bi nestao kao krajičkom oka opažena eterična vizija. Zaokupila ga je unutrašnja vizija. Uobličavala se u njegovom umu. Odvela ga je u Sobu za strance Diogenovog kluba, u kojoj se Holms četiri meseca pre toga poslednji put susreo s jedinim živim bliskim srodnikom. Pušili su cigare i pijuckali brendi. Majkroft je dobro izgledao - imao je bistar pogled i naznake rumenila na gojaznim obrazima - iako ga je zdravlje izdavalo. Polako je gubio umne sposobnosti. Ipak, tog dana je bio neverovatno lucidan. Pričao je o ratnim poduhvatima, obradovan posetom mlađeg brata. Holms je neposredno pre toga počeo da mu šalje tegle matičnog mleča u Diogenov klub. Verovao je da lekovita supstanca već blagotvorno utiče na poboljšanje bratovljevog zdravlja. „I pomoću tvoje mašte, Šerloče”, rekao mu je Majkroft, dok mu se masivno telo treslo od smeha, „ne bih mogao zamisliti kako se iskrcavam na obalu iz barže, s mojim starim prijateljem Vinstonom. ‘Ja sam Bulfinč’, reče Vinston - zato što je to bilo dogovoreno šifrovano ime - ’i došao sam da se lično uverim kako stoje stvari u Severnoj Africi”’ Holms je sumnjao da su dva velika rata do krajnosti iscrpla njegovog veličanstvenog brata (Majkroft je ostao u državnoj službi dugo nakon vremena predviđenog za penzionisanje; bio je nezamenljiv, iako je retko napuštao fotelju u Diogenovom klubu). Misteriozni čovek bio je na samom vrhu Britanske tajne službe. Nedeljama je radio bez valjanog odmora. Crpeo je snagu iz hrane, koju je proždirao u ogromnim količinama dok je nadzirao mnogobrojne zakulisne radnje u zemlji i inostranstvu. Nije ga iznenadilo što je bratovljevo zdravlje počelo da se ubrzano pogoršava posle Drugog svetskog rata. Bio je siguran da Majkroft duguje novostečenu energiju matičnom mleču. BD4U
Balkandownload.org
„Bilo mi je zadovoljstvo, Majkrofte”, reče Holms kad je ustao da krene. „Ponovo si postao antiteza letargije.” „Sad sam kao tramvaj koji juri seoskom sokakom?”, sa osmehom će Majkroft. „Otprilike”, reče Holms. Pružio je ruku bratu. „Bojim se da je prošlo previše vremena od našeg poslednjeg susreta. Kada ćemo se ponovo videti?” „Žao mi je što moram da ti kažem, ali nećemo.” Holms se sagnuo ka bratovljevoj fotelji i stisnuo mu krupnu, meku šaku. Nasmejao bi se, da nije video ozbiljan izraz u bratovljevim očima. Bio je nesiguran i rezigniran. Nemo mu je poručivao: umočio sam stopala u dva veka, kao i ti, brate. Moja trka je zamalo pa istrčana. „Znaš, Majkrofte”, reče Holms, kuckajući štapom o bratovljevu cevanicu, „kladim se da si pogrešio u tome.” I ovog puta pokazalo se da Majkroft nikad ne greši. Uskoro je i poslednja nit koja je vezivala Holmsa s prošlošću prekinuta nepotpisanim pismom poslatim iz Diogenovog kluba (u njemu nije bilo izraza saučešća; ništa izuzev obaveštenja da je njegov brat tiho umro u utorak 19. novembra, i da je u skladu s poslednjom voljom - sahranjen bez ceremonija na nepoznatom mestu). To tako liči na Majkrofta, pomislio je i savio pismo. Stavio ga je među papire na stolu. Koliko si bio u pravu, razmišljao je, sedeći među kamenjem. Sedeo je tamo u ledenoj noći, nesvestan da ga Rodžer uhodi s daleke vrtne staze. Nije znao da je gospođa Manro zatekla dečaka i da mu se obratila prekornim tonom: „Pusti ga na miru, sine. Danas je nakrivo nasađen - pitaj boga zašto.” Holms nije nikom pomenuo Majkroftovu smrt, niti je pokazao ikakva osećanja kad je dobio drugu pošiljku iz Diogenovog kluba. Paketić je stigao tačno nedelju dana posle pisma. Otkrio ga je na pragu. Zamalo što ga nije zgazio kad je ujutru krenuo u šetnju. Ispod smeđeg papira bilo je iskrzano izdanje Stradanja čovekovog Vinvuda Rida (knjigu je još u detinjstvu dobio od oca Sigera, dok se mesecima oporavljao u tavanskoj sobi roditeljskog doma u Jorkširu), s bratovljevom kratkom porukom. Čitanje poruke i držanje knjige oživeli su dugo potiskivano sećanje. Pozajmio je knjigu starijem bratu 1867. godine. Tražio je da je pročita: „Kad završiš s čitanjem, pošalji mi utiske - želeo bih da znam šta misliš o njoj.” Sadrži mnogo zanimljivih misli, napisao je Majkroft sedamdeset osam godina kasnije, iako malo rasplinutih za moj ukus. Dugo sam je čitao. BD4U
Balkandownload.org
To nisu bile prve reči koje su mu uputili preminuli. Pre njih naišao je na poruke koje je gospođa Hadson pisala samoj sebi. Verovatno se radilo o podsetnicima nažvrljanim na kojekakvim papirićima. Dobijao ih je od njenih zamenica, koje su ih nalazile u kuhinji, ormanu za metle i po čitavoj gostinskoj kućici. Uručivale su ih sa istim zblanutim izrazom lica. Neko vreme ih je čuvao. Razmišljao je nad svakom, pokušavajući da poveže naizgled besmislene podatke. Na kraju krajeva shvatio je da ne može da iscedi nikakvo značenje iz poruka gospođe Hadson. Sve su se sastojale od po par pojmova: kutija za šešir papuče; raž sapun; svećnjak marcipan; hrt pokućar; crkveni kalendar žeton; šargarepa kućna haljina; voće ekser; kutlača sud; biber ječmena pogača. Izborio se sa sentimentalnošću i odlučio da ih baci u kamin u biblioteci (jednog zimskog dana spalio je zagonetne žvrljotine gospođe Hadson; sagorele su zajedno s gomilom pisama od neznanaca). Slična sudbina je iz opravdanog razloga zadesila i tri neobjavljena dnevnika doktora Votsona. Doktor je od 1874. do 1929. godine precizno beležio podatke o svemu što mu se dešavalo. Ispisao je bezbrojne tomove koji su ispunili police njegove radne sobe. Tri dnevnika koja je poverio Holmsu - pokrivali su period od četvrtka 16. maja 1901. godine do kraja oktobra 1903. godine - sadržala su podatke škakljivije prirode. Uglavnom su se bavili stotinama manjih slučajeva, s nekoliko zamašnijih poduhvata, kao i naročito zabavnom anegdotom o ukradenim trkačkim konjima („Kasački slučaj”). Sadržale su i trivijalne beleške, kao i šačicu prljavih, potencijalno štetnih afera: raznovrsne indiskrecije rođaka kraljevske porodice, priču o stranom velikodostojniku slabom na crne dečake i belešku o druženju četrnaest članova parlamenta s prostitutkama. Doktor Votson je pametno postupio kad mu je poverio tri dnevnika osetljive sadržine. Tako je sprečio da padnu u pogrešne ruke. Holms je odlučio da ih uništi, da posle njegove smrti doktorovi tekstovi ne bi bili objavljeni. Ono što će biti izgubljeno ionako je već objavljeno u obliku ne preterano značajne beletristike ili je zasluživalo da nestane da bi se sačuvale tajne onih koji su se oslanjali na njegovu diskreciju. S tom mišlju je - ne okrenuvši nijednu stranicu i ne pogledavši makar načas ono što je doktor Votson zapisao - predao dnevnike vatri u kaminu radne sobe. Papir i korice brzo su nestali u narandžasto-plavim plamenovima. Holms se mnogo godina kasnije, na putovanju po Japanu, s izvesnom žalošću setio uništenih dnevnika. Gospodin Umezaki je tvrdio da je -1903. godine savetovao njegovog oca. To je značilo da su podaci o tom susretu, ako BD4U
Balkandownload.org
je priča bila istinita, sigurno završili u vatri. Dok su se odmarali u krčmi u Šimonosekiju, zamislio je dnevnike doktora Votsona kako gore u kaminu. Sagoreli papir, nekad prekriven podacima o davno prohujalim vremenima, raspadao se i uzdizao kroz dimnjak, kao duše umrlih na putu ka nebesima. Postajao je nesaznatljiv i neuhvatljiv dok je lebdelo u nebo. Sećanja su mu otupila rasuđivanje. Ispružio se po futonu zatvorenih očiju. Iskusio je prazninu, neobjašnjivi osećaj gubitka. Isto snažno osećanje bespomoćnosti vratilo mu se mesecima kasnije. Spopalo ga je dok je sedeo među kamenjem tog tmurnog, sivog jutra. Dok su Rodžera sahranjivali na nekom drugom mestu, Holms nije mogao da pojmi ili razume ništa živo, niti je mogao da potisne osećaj da je načisto ogoljen (umanjene sposobnosti sad su brodile nenastanjenom oblašću, malo-pomalo izgnane iz poznatog, bez mogućnosti povratka u svet). Usamljena suza ga je oživela. Kliznula je niza zaliske, do vilice i visila na dlakama brade, iznad nervoznih prstiju. „U redu je”, rekao je s uzdahom i otvorio oči. Video je pčelinjak. Podigao je prste s trave, da bi uhvatio suzu pre no što padne na tle.
BD4U
Balkandownload.org
19
T
AMO, PORED
pčelinjaka - pa zatim onamo, negde drugde. Sunčeva svetlost se pojačala. Oblačno letnje jutro pomerilo se unazad u vetroviti prolećni dan - do druge obale, do one daleke zemlje. Jamaguči-ken, najzapadnija tačka Honšua, ostrvo Kjušu vidljivo s druge strane uskog moreuza. „Ohajo gozaimasu”, reče hostesa okruglog lica kad su Holms i gospodin Umezaki seli na tatami prostirke (sedeli su za stolom s pogledom na vrt, u sivim kimonima). Odseli su u Šimonoseki Rjokanu, tradicionalnoj krčmi u kojoj su svi gosti dobijali kimono i mogućnost da po zahtevu probaju hranu iz tog kraja (razne supe, pirinčane kuglice i jela sa šaranom kao glavnim sastojkom). Hostesa je iz trpezarije ušla u kuhinju, iz kuhinje opet u trpezariju, noseći poslužavnike. Bila je gojazna. Stomak joj se nadimao ispod pojasa svezanog oko struka. Tatamiji su podrhtavali kad bi se približila. Gospodin Umezaki glasno se pitao kako je ostala tako debela kad u zemlji vlada nestašica hrane. Stalno se klanjala gostima, iako nije razumela engleski gospodina Umezakija. Odlazila je i dolazila u trpezariju kao dobro uhranjen, poslušan pas. Činije, tanjiri i vrela jela ispunili su sto. Gospodin Umezaki je obrisao naočari, vratio ih na nos i posegnuo za štapićima za jelo. Holms je proučavao doručak. Pažljivo se prihvatio štapića. Zevao je posle nemirnog sna (razjareni vetar je do zore drmao zidove; zbog zastrašujuće huke čitave noći lebdeo je na granici sna). „Da li biste bili ljubazni i rekli mi šta sanjate noću?”, iznenada upita gospodin Umezaki dok je uzimao kuglicu od pirinča. „Šta sanjam noću? Siguran sam da uopšte ne sanjam.” „Kako je to moguće? Sigurno nešto sanjate. Zar se to ne dešava svima?” „U detinjstvu sam sanjao. Prilično sam siguran u to. Ne mogu reći kada sam prestao. Verovatno posle adolescencije ih kasnije. U svakom slučaju, ne sećam se šta sam nekada sanjao. Takve halucinacije beskrajno su korisnije umetnicima i teistički nastrojenim umovima. Slažete li se sa mnom? Za ljude poput mene predstavljaju prilično nezgodan problem.” „Čitao sam o ljudima koji tvrde da ne sanjaju, ah nikad nisam verovao u njihove tvrdnje. Pretpostavio sam da iz nekog razloga potiskuju sećanja na snove.” „Pa, ako me snovi i pohode, navikao sam se da ih zanemarujem. Pitaću vas nešto, prijatelju moj. Šta se noću zbiva u vašoj glavi?” BD4U
Balkandownload.org
„Mnogo toga. Ponekad su to veoma određene stvari - mesta na kojima sam bio, lica koja svakodnevno viđam, često obične situacije. Sanjam i uznemirujuće scene - detinjstvo, mrtve prijatelje, ljude koje sam dobro poznavao, ali koji ne liče na sebe. Pokatkad se budim zbunjen. Ne znam gde sam, ni šta vidim - kao da sam zarobljen negde između stvarnosti i mašte. To osećanje ne traje dugo.” „Poznato mi je.” Holms se osmehnuo i pogledao kroz prozor. Crvene i žute hrizanteme povijale su se na vetru u vrtu pored trpezarije. „Svoje snove smatram potrganim komadima pamćenja”, reče gospodin Umezaki. „Sećanje je kao tkanje nečijeg postojanja. Mislim da su snovi slični iskidanim nitima prošlosti, komadićima neravnih ivica koji su se odvojili od tkanja, ali su jošte njegov deo. Ne znam, možda je to preterano maštovit pristup. Zar ne mislite da su snovi vrsta sećanja, apstraktni odraz događaja?” Holms je neko vreme gledao kroz prozor. Zatim je rekao: „Da, to je maštovita tvrdnja. Što se mene tiče, već devedeset tri godine odbacujem košuljicu i regenerišem se. Morao bih imati mnogo iskidanih niti o kojima govorite. A opet, možda su niti mog sećanja izuzetno dugotrajne i jake. U protivnom bih se - na osnovu vaše metafore - odavno izgubio u vremenu. Bilo kako bilo, ne verujem da su snovi apstraktni odraz prošlosti - mogli bi biti simboli naših strahova i želja, kao što kaže austrijski doktor.” Holms je štapićima ulovio komad kiselog krastavca iz činije. Gospodin Umezaki gledao je kako ga pažljivo prinosi ustima. „I strahovi i želje”, reče gospodin Umezaki, „proizvod su prošlosti. Nosimo ih svuda sa sobom. U snevanju ima mnogo više od toga, zar ne? Zar vam se ne čini da u snu zalazimo u drugu oblast, u svet sazdan na temeljima iskustva iz ovog?” „Ne bih znao reći.” „Koji su vaši strahovi i želje? Ja ih imam mnogo.” Holms je ćutao, iako je gospodin Umezaki čekao da progovori. Usmerio je pogled na činiju kiselih krastavčiča. Izgledao je veoma uznemireno. Ne, neće odgovoriti na pitanje, niti će reći da su se njegovi strahovi i želje u jednom trenutku sveli samo na jednu stvar, na zaboravljanje koje ga je sve teže pritiskalo. Naglo se budio zbog njega, dašćući. Osećanje poznatog i sigurnog okretalo se protiv njega, čineći ga bespomoćnim i izloženim. Borio se za dah. Zaboravljanje je predstavljalo i obuzdavanje očajničkih misli. Ublažavalo je odsustvo onih koje više nije mogao da vidi. Utemeljivalo ga BD4U
Balkandownload.org
je u sadašnjosti, gde je sve što bi mogao želeti ili što bi mu moglo zatrebati bilo pri ruci. „Oprostite mi”, reče gospodin Umezaki. „Nisam hteo da zabadam nos u tuđa posla. Trebalo je da razgovaramo sinoć, kad sam došao k vama. Učinilo mi se da je trenutak pogrešan.” Holms je spustio štapiće i prstima podigao dva krastavčiča iz činije. Otro je prste o kimono kad ih je pojeo. „Dragi Tamiki, da li sumnjate da sam sinoć sanjao nešto o vašem ocu? Da li mi zato postavljate ova pitanja?” „Ne baš.” „Ili ste vi sanjali o njemu, pa sad želite da mi prepričate to iskustvo za doručkom na pomalo zaobilazan način.” „Sanjao sam ga, da - iako se to odavno zbilo.” „Shvatam”, reče Holms. „Molim vas, recite mi - zašto je to bitno?” „Žao mi je.” Gospodin Umezaki je oborio glavu. „Izvinjavam se.” Holms je znao da je bio neprilično štur. Saputnik mu je dodijavao upornim traženjem odgovora koje nije imao. Naljutio se na njega zato što je sinoć ušao u njegovu sobu. Kleknuo je pored futona dok je on nemirno spavao. Kad se prenuo iz sna zbog vetra - molećivog, žalosnog vriska na prozorima - ostao je bez daha zbog senovitog prisustva u sobi (nadneo se nad njega kao crni oblak i pitao tihim glasom: „Kako se osećate? Recite mi. Šta se dešava s vama?”). Nije mogao ništa da kaže, ni da pomakne ruke ili noge. Koliko mu je samo u tom trenutku bilo teško da se seti gde je ih da shvati šta govori onaj koji mu se obraćao iz tame: „Šta se dešava, Šerloče? Možete da mi kažete.” Povratio se tek kad je gospodin Umezaki otišao. Tiho se udaljio i otvorio i zatvorio klizeća vrata između soba. Okrenuo se na stranu i slušao melanholični poj vetra. Dodirnuo je tatami pored futona i protrljao ga vrhovima prstiju. Zatvorio je oči i razmišljao o onom što ga je gospodin Umezaki pitao, o napokon shvaćenim rečima: Recite mi. Šta se dešava? Možete da mi kažete. Shvatio je da je gospodin Umezaki, uprkos priči o uživanju u zajedničkom putovanju, odlučan u nameri da nešto sazna o svom izgubljenom ocu. Bio je spreman da bdi pored njegovog uzglavlja ne bi li postigao taj cilj (zašto bi inače ušao u njegovu sobu - postoji li drugo objašnjenje njegovog postupka?). I Holms je na sličan način ispitivao usnule razbojnike, zavisnike od opijuma, osumnjičene ubice (šaptao im je u uši i prikupljao podatke iz jedva čujnog snenog mrmljanja; počinioci bi se prenerazili tačnošću snenih ispovesti). Nije osuđivao sam metod, ali želeo je da gospodin BD4U
Balkandownload.org
Umezaki zaboravi na misteriju svog oca, makar do kraja njihovog putovanja. Hteo je da mu kaže da te brige pripadaju davnoj prošlosti i da malo toga može dobiti od bavljenja njima. Macudini motivi za bekstvo iz Japana verovatno su bili opravdani. Dobrobit porodice je po svoj prilici igrala značajnu ulogu. Znao je da čovek koji je rastao bez oca može da se oseća kao nekompletna osoba. Šta god Holms nameravao da čini te noći, ni na trenutak nije smatrao da je potraga gospodina Umezakija za podacima o ocu beznačajna. Naprotiv, vazda je držao da je preporučljivo da čovek istraži zagonetke iz svog života. U Macudinom slučaju znao je da su bilo koji tragovi koje bi mogao da ponudi - ako su oni i postojali - odavno uništeni u kaminu. Zaokupilo ga je sećanje na spaljene dnevnike doktora Votsona i otupelo mu um. Više nije čuo vetar - iako je ležao budan na futonu - koji je divljao po ulicama, cepajući papirom pokrivene prozore. „Trebalo bi da se ja izvinim”, reče Holms za doručkom. Pružio je ruku preko stola i potapšao gospodina Umezakija. „Imao sam prilično tešku noć, zbog gadnog vremena i svega ostalog, ali se danas dobro osećam.” Gospodin Umezaki je klimnuo, ne dižući glavu. „Sinoć sam se zabrinuo. Učinilo mi se da ste kriknuli u snu - bio je to zastrašujući zvuk.” „Naravno”, reče Holms da bi ga odobrovoljio. „Znate, lutao sam baruštinama u kojima vetar huči tako da imate utisak da neko viče. Taj zvuk liči na daleki krik ili vapaj, nečiji poziv u pomoć. Oluja može lako da zavara uši. Uveravam vas da se i meni to dešavalo.” Sa osmehom je povukao ruku. Zaronio je prste u činiju s krastavčićima. „Verujete da sam se prevario?” „To je moguće, zar ne?” „Jeste” reče gospodin Umezaki. S olakšanjem je podigao glavu. „Pretpostavljam da je moguće.” „Vrlo dobro”, reče Holms. Prineo je krastavčić ustima. „Toliko o tome. Predlažem da iznova započnemo dan! Čime ćemo se ovog jutra baviti? Hoćemo li poći u još jednu šetnju po plaži? Kako bi bilo da se konačno pozabavimo svrhom našeg dolaska ovamo - potragom za nedostižnim bodljikavim jasenom?” Gospodin Umezaki delovao je zbunjeno. Koliko često su razgovarali o Holmsovim razlozima za posetu Japanu (želji da proba jela s bodljikavim jasenom i da vidi žbun u divljini) i njihovom odredištu? Kasnije istog dana stigli su do rustične izakaje na morskoj obali (Holms je, čim je ušao, shvaBD4U
Balkandownload.org
tio da je to japanska verzija paba). Ušli su u izakaju i zatekli vlasnikovu suprugu, koja je seckala sveže ubrano lišće bodljikavog jasena iznad ključalog kazana. Meštani su podigli glavu. Neki su ih gledali s nepoverenjem preko čaša piva ili sakea. Holms se zapitao koliko puta je gospodin Umezaki pomenuo kolač koji se prodavao u izakaji, napravljen od prženih plodova i semenki bodljikavog jasena, umešanih u brašno? I koliko često su pominjali godinama razmenjivana pisma, koja su se uvek bavila zajedničkim interesovanjem za spororastući, razgranati žbun (hranjen solju bogatom sredinom, suncem i suvim vetrovima) koji možda može da produži i poveća kvalitet života? Kako izgleda, nijednom. Izakaja se osećala na biber i ribu. Seli su za sto. Pijuckali su čaj i slušali bučne razgovore. „Ova dvojica su ribari”, reče gospodin Umezaki. „Svađaju se oko žene.” Vlasnik je prošao kroz zavesu koja je delila restoran od zadnje sobe. S bezubim osmehom obraćao se svakom gostu napadnim, komičnim glasom. Smejao se s poznanicima. Stigao je i do njihovog stola. Sa zanimanjem je posmatrao starog Engleza i rafiniranog zemljaka, raspoloženo lupkajući gospodina Umezakija po ramenu. Namignuo je Holmsu kao da su stari znanci. Seo je za sto i posmatrao Holmsa, dok je nešto govorio gospodinu Umezakiju na japanskom. Svi u izakaji nasmejali su se na njegovu upadicu, izuzev Holmsa. „Šta je rekao?” „Nešto prilično duhovito”, objasnio je gospodin Umezaki. „Zahvalio mi se što sam doveo oca ovamo - rekao je da ličim na vas - samo što ste vi mnogo lepši.” „Složio bih se s njim”, reče Holms. Gospodin Umezaki preveo je Holmsovu napomenu vlasniku. Ovaj je prasnuo je u smeh i klimanjem lavom dao do znanja da se slaže s gostom. Holms se obratio Umezakiju nakon što je popio čaj: „Voleo bih da pogledam taj kazan. Hoćete li zamoliti novog prijatelja da mi to dozvoli? Recite mu da bih voleo da vidim kako koristi bodljikavi jasen.” Zahtev je prenet. Vlasnik je odmah ustao. „Sa zadovoljstvom će vam dozvoliti”, reče gospodin Umezaki. „Ali njegova žena kuva. Samo ona može da vam pokaže proces.” „Sjajno”, reče Holms i ustade. „Da li biste mi pravih društvo?” „Uskoro - čim popijem čaj.” „Znate, ovo je jedinstvena prilika. Nadam se da vam neće smetati ako BD4U
Balkandownload.org
krenem bez vas.” „Ne, samo izvolite”, reče gospodin Umezaki. Oštro je posmatrao Holmsa, kao da se oseća napuštenim. Ubrzo su stajali pored kazana. Držali su lišće žbuna i gledali kako vlasnikova supruga meša čorbu. Rečeno im je gde raste bodljikavi jasen - dalje uz plažu, negde među dinama. „Kako bi bilo da pođemo ujutru?”, oglasio se gospodin Umezaki. „Mogli bismo i danas, nije prekasno.” „Daleko je, Šerlok-sane.” „Kako bi bilo da pređemo deo puta - dok se ne smrkne?” „Ako tako želite.” Radoznalo su osmotrili izakaju pre polaska. Bacili su pogled na kazan, čorbu i ljude s čašama pre no što su izašli. Išli su preko peska i zašli među dine. Do sumraka nisu pronašli žbun. Odlučili su da pođu natrag na večeru u krčmu. Bili su iscrpljeni od pešačenja. Preskočili su uobičajeno piće i ranije otišli na spavanje. Te večeri - druge noći u Šimonosekiju - Holms se probudio oko ponoći. Prenuo se iz još jednog nemirnog sna. Prvo što je zapazio bilo je da ne čuje vetar kao prethodne noći. Setio se onog što ga je zaokupljalo pre no što je zaspao: trošne izakaje pored mora, lišća bodljikavog jasena koje ključa u kazanu sa čorbom od šarana. Ležao je ispod pokrivača i zurio u jedva vidljivu tavanicu. Posle nekog vremena ponovo mu se prispavalo. Zatvorio je oči, ali nije utonuo u san; umesto toga je razmišljao o bezubom krčmaru - zvao se Vakuj - i njegovim duhovitim komentarima koji su oduševili gospodina Umezakija. Među njima je bio i jedan neukusni, na carev račun: „Zašto je general Makartur pupak Japana? Zato što je iznad kurca.” Nijedna šala nije oraspoložila gospodina Umezakija više od Vakujevog duhovitog zapažanja da je Holms njegov otac. Dok su se krajem popodneva zajedno šetali po plaži, gospodin Umezaki je ponovo načeo tu temu. Rekao je: „Neobično je što bi moj otac, da je živ, bio tek nešto stariji od vas.” „Pretpostavljam da je tako”, reče Holms, pogleda uprtog u dine, u potrazi za bodljikavim, razgranatim žbunom. „Vi ste moj engleski otac - kako vam se to dopada?” Iznenada je uhvatio Holmsa za ruku. Nije ga puštao. „Vakuj je duhovit tip. Voleo bih da ga sutra posetimo.” Holms je tek tada shvatio da je izabran - verovatno nesvesno - kao zamena za Macudu. Znao je da iza Umezakijevog zrelog, introspektivnog držaBD4U
Balkandownload.org
nja leže duboke psihološke rane iz detinjstva. Ostatak priče postao je očigledan nakon što je njegov saputnik ponovio Vakujevu napomenu i uhvatio ga za ruku. Holmsu je puklo pred očima da je Macuda nestao iz njegovog života kad je on ušao u njega, u obliku književnog lika. Jedan čovek je nestao da bi ga zamenio drugi. Usledila su pisma iz Azije, poziv u goste nakon nekoliko meseci intenzivne i sadržajne prepiske, putovanje po japanskim seoskim predelima, dani provedeni u druženju. Putovali su kao otac i sin koji pokušavaju da se zbliže posle dugogodišnjeg razdvojenog života. Prešao je veliki put da bi se pridružio gospodinu Umezakiju, spavao je u porodičnoj kući u Kobeu. Pošli su na putovanje na zapad i posetili vrt u Hirošimi u koji je Macuda vodio gospodina Umezakija u detinjstvu. Holms možda nije imao konkretne odgovore, ali je postojala nada da će njegova blizina iznedriti neko rešenje. Konačno mu je postalo jasno da se gospodin Umezaki nije mnogo zanimao za bodljikavi jasen, matični mleč ili bilo koju drugu temu o kojoj su razmenjivali mišljenja u inteligentno sročenim pismima. One su bile samo sitno, ali delotvorno izvedeno lukavstvo - svaka tema je marljivo istražena, umešno predstavljena i verovatno odmah zaboravljena. Eh, ta deca bez očeva, razmišljao je Holms. Mislio je na gospodina Umezakija i mladog Rodžera dok je koračao među dinama. Ovo je vreme usamljenih, tragalačkih duša, mozgao je dok su mu domaćinovi prsti sve jače stiskali ruku. Rodžer je, za razliku od gospodina Umezakija, znao sudbinu, svog oca i živeo u uverenju da je, njegova pogibija - iako tragična na ličnom nivou nesumnjivo bila herojski čin na opštem, istorijskom planu. Gospodin Umezaki pak nije mogao da tvrdi nešto slično. Umesto toga se oslanjao na krhkog starog Engleza, s kojim se zaputio među peščana brda pored plaže. Stiskao je njegov koščati lakat. Uistinu se više držao za njega no što mu je pomagao u hodu: „Da li hoćete da se vratimo?” „Da li ste se umorili od potrage?” „Nisam, ali sam se zabrinuo za vas.” „Mislim da smo stigli preblizu cilja da bismo se sad vratili.” „Smrkava se.” Holms je otvorio oči i ponovo pogledao tavanicu. Razmišljao je o rešenju problema. Morao je da ponudi nešto što je ličilo na istinu da bi umirio Umezakija (pomešaće ono što je bilo s Onim što nije i stvoriti celovito, neporecivo delo - kao što je doktor Votson smišljao zaplet priče). Da, njegov BD4U
Balkandownload.org
susret s Macudom nije bio nemoguć - i da, njegov nestanak može biti objašnjen, uz nešto pažljivog doterivanja. Kada su se prvi put sreli? Možda u Sobi za strance Diogenovog kluba, po Majkroftovom nagovoru. Ali zašto? „Kad bi se detektivski posao mogao od početka do kraja obavljati čistim razmišljanjem iz ove sobe, ti bi, Majkrofte, bio najbolji istražitelj koji je ikad postojao. Ali, avaj, ti si potpuno nesposoban za obavljanje praktičnih radnji, neophodnih za rešenje slučaja. Pretpostavljam da si me zato danas pozvao ovamo.” Zamislio je Majkrofta u fotelji. Pored njega je sedeo T. R. Lamont (ili R. T. Laner?) - tvrd, ambiciozan čovek polinežanskog porekla, član Londonskog misionarskog društva, žitelj pacifičkog ostrva Mangaja i špijun Britanske tajne službe. Držao je urođeničko stanovništvo pod strogom policijskom kontrolom pozivanjem na moral. Hteo je da pomogne ekspanzionističkim ambicijama Novog Zelanda. Lamont ih Laner razmatran je za novu i važnu ulogu - poziciju pregovarača s poglavicama Kukovih ostrva, sa zadatkom da utre put novozelandskoj aneksiji. Da se nije možda zvao Dž. R. Lambet? Ne, ne, setio se Holms, zvao se Lamont, sigurno se zvao Lamont. Bilo kako bilo, to se desilo 1898. godine ili 1899, a možda i 1897? Majkroft ga je pozvao da da svoje mišljenje o Lamontovom karakteru. (Poznato ti je da sam i sam sposoban za donošenje sjajnog stručnog suda, poručivao mu je brat u telegramu, ali skupljanje podataka o nečijoj istinskoj vrednosti ne spada u moje jače strane.) „Moramo imati naše adute u igri”, objasnio je Majkroft, veoma svestan francuskog uticaja na Tahitiju i Društvenim ostrvima. „Prirodno, kraljica Makea Takau želi da se ostrva pripoje nama, ali naša vlada ostaje suzdržana povodom toga. Premijer Novog Zelanda, s druge strane, zna šta želi - stoga smo obavezni da mu u što većoj meri pomognemo. Znamo da se gospodin Lamont dobro slaže s urođenicima i da deli više nego jednu fizičku osobinu s njima. Stoga verujemo da bi bio prilično koristan za ostvarenje tog cilja.” Holms je odmerio niskog, nekomunikativnog tipa, koji je sedeo desno od Majkrofta (gledao je kroz naočare, sa šeširom u krilu; izgledao je patuljasto pored goleme prilike levo od sebe). „Ko su bni’ o kojima govoriš, Majkrofte?” „To je, dragi moj Šerloče - kao i sve izgovoreno u mom društvu - najveća tajna. Sad nije vreme za razgovor o tome. Potreban mi je tvoj savet u vezi sa ovde prisutnim kolegom.” „Shvatam…” BD4U
Balkandownload.org
Samo što to sada nije bio Lamont, Laner ili Lambet. Pored Majkrofta je sada sedeo visoki muškarac, izduženog lica i kozje bradice, Macuda Umezaki. Upoznali su se u Sobi za strance. Holms je gotovo odmah znao da kandidat odgovara zahtevima pozicije. Iz dosijea dobijenog od Majkrofta bilo je jasno da je Macuda inteligentan čovek (pisac nekoliko zapaženih knjiga, uključujući i jednu o tajnoj diplomatiji), sposoban agent (njegova služba u japanskom Ministarstvu spoljnjih poslova je to jemčila) i anglofil razočaran u svoju zemlju (voljan da putuje, kad god je to potrebno, od Japana do Kukovih ostrva, pa u Evropu, i nazad u Japan). „Misliš li da je on naš čovek za ovaj posao?”, pitao je Majkroft. „Svakako”, sa osmehom će Holms. „Mi mislimo da je savršen.” Zato što će, kao Lamont, i Macuda biti diskretan i politički osvešćen u svakom poduhvatu. Olakšaće aneksiju Kukovih ostrva dok njegova porodica bude mislila da proučava ustavno pravo u Londonu. „Želim vam svaku sreću”, reče Holms kad je na kraju ispitivanja prodrmao Macudinu ruku. „Siguran sam da će se misija glatko odvijati.” Sreli su se još jednom - u zimu 1902 - ili još bolje, početkom 1903. godine (dve godine nakon što je Novi Zeland formalno okupirao ostrva) - kad je Macuda zatražio Holmsov savet zbog problema na Nijueu, ostrvu koje je nekad pripadalo Samoi i Tongi, ali je osvojeno godinu dana nakon aneksije. Macudi je ponovo poverena važna pozicija, iako sad za račim Novog Zelanda umesto Engleske. „Moram priznati da je to veoma isplativa prilika, Šerloče. Ostaću na Kukovim ostrvima na neodređeno vreme, umiriću proteste na Nijueu tako što ću mu dodeliti zasebnu upravu. Nastojaću da unapredim javne službe na drugim ostrvima.” Sedeli su u salonu Holmsove sobe u Ulici Bejker i razgovarali uz bocu klareta. „Da li strahujete da bi se vaša dela mogla smatrati izdajom Vajthola?”, pitao ga je Holms. „Unekoliko.” „Ne bi trebalo da se brinete zbog toga, dobri čoveče. Učinili ste ono što je traženo od vas. Štaviše, odlično ste obavili svoj posao. Slobodni ste da iskoristite vaš talenat na drugom mestu, zašto ne biste bili?” „Da li zbilja tako mislite?” „Mislim, mislim.” Macuda se zahvalio Holmsu, baš kao i Lamont. Zamolio ga je da nikom ne priča o njihovom razgovoru. Iskapio je čašu pre odlaska. Naklonio se na BD4U
Balkandownload.org
vratima, pre izlaska na ulicu. Vratio se na Kukova ostrva. Putovao je bez problema s ostrva na ostrvo. Sastao se s pet velikih i sedam malih poglavica, i predstavio im ideje za osnivanje zakonodavne skupštine. Posle toga je otišao na Eromango na Novim Hebridima. Tamo je poslednji put viđen u najzabitijem budžaku ostrva (mestu koje stranci retko pohode; izolovanoj oblasti prekrivenoj gustim zelenilom, poznatoj po velikim totemima od lobanja, ukrašenim ogrlicama od ljudskih kostiju). Priča, naravno, nije bila bez rupa. Holms je strahovao da će, ako ga gospodin Umezaki pritisne, pomešati imena, datume, istorijske okolnosti. To nije bio jedini problem. I pored sveg truda nije mogao da na zadovoljavajući način objasni zašto je Macuda napustio porodicu da bi živeo na Kukovim ostrvima. Bio je siguran da će i tako manjkava priča poslužiti svrsi, zato što je gospodin Umezaki osećao očajničku potrebu za njom. Macudini razlozi da započne novi život, kakvi god bili, nisu ga se ticali (oni su se, nesumnjivo, zasnivali na veoma ličnim motivima o kojima nije ništa znao). Umezaki će uz njegovu pomoć saznati dosta nimalo beznačajnih podataka o svom ocu. Doznače da je odigrao glavnu ulogu u sprečavanju francuske invazije na Kukova ostrva i u suzbijanju pobune na Nijueu. To nije sve: pre nestanka u džungli uspeo je da okupi ostrvljane oko ideje o uspostavljanju sopstvene vlasti. „Britanska vlada”, reći će mu, „veoma je poštovala i cenila vašeg oca. Znajte da je među starešinama Rarotonga - i onima na susednim ostrvima - njegovo ime legendarno.” Holms se pod mekim sjajem svetiljke pored futona mašio štapova i ustao. Odenuo je kimono i krenuo ka kliznim vratima između soba. Pazio je da se ne spotakne o svoje noge. Neko vreme je stajao pred njima. Iz Umezakijeve sobe dopiralo je hrkanje. Kuckao je štapovima po podu, gledajući ispred sebe. Čuo je nešto što je zvučalo kao kašljanje, praćeno komešanjem (pomeranje Umezakijevog tela, šuškanje posteljine). Osluškivao je još neko vreme, ali ništa nije čuo. Konačno je pružio ruku. Očekivao je da će napipati ručku. Umesto nje našao je udubljenje pomoću kog je pomerio vrata. Susedna soba bila je ista kao i njegova. U žućkastoj svetlosti lampe video je futon na podu, stočić i jastuke za sedenje ili klečanje. Prišao je futonu. Spavač je zbacio posteljinu sa sebe. Gospodin Umezaki spavao je na leđima, polunag, nepomičan i tih. Činilo se da ne diše. Levo od futona - pored lampe - bio je par uredno poređanih papuča. Holms se spustio na pod. Gospodin Umezaki se iznenada probudio. Zabrinuto je govorio na japanskom i zurio u senovitu priliku pored sebe. BD4U
Balkandownload.org
„Moram nešto da vam kažem”, oglasio se Holms. Spustio je štapove na krilo. Gospodin Umezaki se uspravio u sedeći položaj, gledajući ispred sebe. Posegnuo je za lampom. Podigao je i osvetlio Holmsovo ozbiljno lice. „Šerlok-sane? Kako se osećate?” Holms je žmirkao pod svetlošću lampe. Spustio je dlan na Umezakijevu podignutu ruku s lampom i blago je gurnuo nadole. Progovorio je iz senki: „Tražim da me saslušate bez prekidanja i da me ne propitujete kad završim priču.” Gospodin Umezaki nije odgovorio. Holms je nastavio. „Godinama sam poštovao pravilo da nikada - ni pod kojim okolnostima - ne govorim o slučajevima koji su zahtevali najveću diskreciju ili bili povezani s nacionalnim interesima. Nadam se da razumete moje razloge. Ugrozio bih nečiji život ili doveo u opasnost moj ugled ako bih odstupio od tog pravila. U međuvremenu sam ostario. Mislim da bi bilo pošteno reći da je moj ugled neupitan i da su ljudi zbog kojih sam decenijama ćutao napustili ovaj svet. Drugim rečima, nadživeo sam sve što me određuj e.” „To nije istina”, napomenuo je gospodin Umezaki. „Molim vas, nemojte me prekidati. Ako budete ćutali, ispričaću vam ono što znam o vašem ocu. Želeo bih da vam predočim sve što znam, pre no što i to zaboravim. Hoću da me pažljivo slušate. Povući ću se u moju sobu kad završim priču. Molim vas da više nikada nikom o tome ne govorite. Večeras ćete, prijatelju moj, prisustvovati jedinom odstupanju od tog pravila za mog života. Molim vas da mi dozvolite da večeras dam sve od sebe i donesem mir i vašoj i mojoj duši.” Holms je posle upečatljivog uvoda počeo s pripovedanjem pripremljene priče. Njegov tihi, šaptavi ton imao je izvesnu snenu boju. Neko vreme su se posmatrali kad je završio sa šaputanjem. Nisu se micali, niti su govorili. Dva neodređena obličja odražavala su jedno drugo, sve dok Holms nije tiho ustao. Polako je krenuo u svoju sobu. Umorno je koračao ka postelji, dok su štapovi lupkali po tatamiju.
BD4U
Balkandownload.org
20
H
Saseks nije mnogo razmišljao o onom što je rekao gospodinu Umezakiju one noći u Šimonosekiju, niti je mozgao o putovanju u senci Macudine zagonetke. Njegov um ga je, dok je bio zaključan u radnoj sobi na tavanu, naglo prebacio na to mesto. Pred njim su se ukazale daleke dine po kojima je šetao s gospodinom Umezakijem; tačnije, video je samog sebe kako se kreće ka njima. Šetao se po plaži s gospodinom Umezakijem. Povremeno bi zastajali da osmotre okean ili nekoliko belih oblaka iznad horizonta. „Vreme je divno, zar ne?” „O, da”, složio se Holms. To je bio njihov poslednji dan u Šimonosekiju. Nisu dobro spavali (Holms se naizmenice uspavljivao i budio, pre no što je otišao u Umezakijevu sobu; gospodin Umezaki ostao je budan dugo nakon Holmsovog odlaska), ali su odmicali po plaži u dobrom raspoloženju. Tragali su za bodljikavim jasenom. Vetar je tog jutra sasvim prestao. Kretali su se ispod savršenog prolećnog neba. I grad je oživeo. Napustili su krčmu nakon okasnelog doručka. Ljudi su izlazili iz domova i radnji. Čistili su sve što je vetar naneo. Stariji par pevušio je sure na suncu ispred crvenog svetilišta Akamadžingua. Ugledali su ljude na plaži. Desetak žena i staraca preturalo je po kršu koji je nanelo more. Skupljali su školjke i sve što se dalo iskoristiti (neki su nosili zavežljaje naplavljenog drveta na leđima; drugi su prebacili debele svežnjeve morske trave oko vrta kao iscepane, prljave šalove). Brzo su prošli pored češljača plaže i stupili na usku stazu koja je vodila među dine i postepeno se proširivala. Ubrzo su izbili na prostrani, meki teren. Vetrom namreškane dine behu istačkane divljom travom, grozdovima školjki ili stena. Od njih nisu videli okean. Činilo im se da se brdašca protežu od obale, da poniru i da se uzdižu ka dalekom planinskom lancu na istoku, ili ka nebu na severu. Slani pesak pomerao se dok su napredovali, iako nije bilo vetra. Kovitlao se za njima, padajući im po odeći. Otisci njihovih stopa lagano su nestajali, kao prekriveni nevidljivom rukom. Ispred njih, tamo gde su se dine sretale s nebom, podrhtavala je fatamorgana slična pari koja se diže s tla. Još su čuli udarce talasa o obalu. Češljači plaže su se dovikivali, a galebovi kričali iznad talasa. Holms je, na Umezakijevo iznenađenje, pokazao na mesto koje su preBD4U
OLMS POSLE POVRATKA U
Balkandownload.org
tražili prošle večeri i na predeo koji bi, po njegovom mišljenju, valjalo istražiti - severno, pored dina najbližih vodi. „Vidite da je pesak tamo vlažniji. To je idealno mesto za rast našeg žbuna.” Nastavili su bez zaustavljanja. Zaklanjali su oči od sunca i duvali da bi skinuli pesak s usana. Cipele su im povremeno upadale u duboke džepove na dinama. Holms se mučio da održi ravnotežu na nezahvalnom terenu. U više navrata ostao je na nogama samo zahvaljujući čvrstom stisku gospodina Umezakija. Konačno su stigli do čvršćeg peska. Okean je bio na samo nekoliko metara od njih. Izbili su na otvoreni prostor pokriven divljom travom, rastinjem i velikim komadom naplavljenog drveta, delom korita potopljene ribarske brodice. Zastali su. Otresali su pesak s nogavica i pokušavali da povrate dah. Gospodin Umezaki je seo na naplavljeno drvo i maramicom otirao znoj koji mu je kapao s čela, niz lice i bradu, dok je Holms istraživao divlju travu s nezapaljenom jamajkankom među usnama. Pažljivo je proučavao okolno rastinje. Konačno se zaustavio pored razgranatog žbuna prekrivenog mušicama (napasti su se rojile oko biljke; skupljale su se u velikom broju na njoj). „Tu li si, lepi moj”, gotovo da je uzviknuo Holms. Odložio je štapove i nežno dodirnuo grančice naoružane kratkim trnjem pri dnu listova. Primetio je muško i žensko cveće na različitim biljkama (grozdovi cvetova izbijali su iz stabljike; jednopolno cveće, zelenkasto, sićušno; bele, sedmokrake latice duge dva i po milimetra). Muški cvetovi imali su oko pet prašnika, a ženski četiri ili pet slobodnih tučaka (svaki s dva neoplođena jajašca). „Izuzetno”, rekao je. Obraćao se bodljikavom jasenu kao osobi od poverenja. Gospodin Umezaki je čučnuo pored žbuna. Izdahnuo je dim cigarete na mušice i razjurio ih. Nije se zanimao za bodljikavi jasen, već za Holmsovu očaranost biljkom. Starac je okretnim prstima milovao lišće i mrmljao kao da izgovara mantru („Neobični perjasti skup, dužine dva i po do pet centimetara - glavna osovina je blago proširena, bodljikava, s po tri para sedmokrakih listova, s blistavim završetkom…”). Starac se čudio, a njegov blagi osmeh i blistavi pogled isijavali su čisto zadovoljstvo. Holms je u jednom trenutku pogledao gospodina Umezakija. Opazio je izraz koji nije video na saputnikovom licu od početka putovanja. Delovao je opušteno i smireno. „Pronašli smo ono za čim smo tragali”, rekao je, gledajući svoj odraz na domaćinovim naočarima. „Da, verujem da jesmo.” „Oduševljava me svojom jednostavnošću. Ne mogu da objasnim zašto.” BD4U
Balkandownload.org
„I ja se tako osećam.” Gospodin Umezaki se naklonio i gotovo odmah uspravio. Činilo se da ima nešto važno da kaže, ali je Holms odmahnuo glavom da bi ga odgovorio od tog nauma. „Predlažem da u tišini uživamo u ovom trenutku. Hoćemo li? Naša zapažanja samo bi naružila ovaj veličanstveni momenat - a mi to ne želimo, žar ne?” „Ne želimo.” „Dobro je”, reče Holms. Posle toga su izvesno vreme ćutali. Gospodin Umezaki je popušio cigaretu i zapalio drugu. Gledao je kako Holms posmatra, pipa i čapka bodljikavi jasen, neumorno žvaćući kraj jamajkanke. Talasi su nedaleko odatle udarali o obalu. Žamor češljača plaže dopirao je iz sve veće blizine. Složna tišina ostavila je snažan utisak na Holmsa (savršeni prolećni dan, dvojica muškaraca pored bodljikavog jasena, među dinama, nedaleko od okeana). Malo toga bi se materijalizovalo da je pokušao da zamisli krčmu u kojoj su odseli, ulice kojima su zajedno prošli ili zgrade kraj puta. Zapamtio je slike peščanih brda, mora, žbuna i saputnika koji ga je domamio u Japan. Sećao se kratkotrajne tišine, prekinute neobičnim zvucima s plaže. Isprva slabašnim, a zatim sve jačim: oštro odsviranim akordima, praćenim visokim glasom. „To je svirač šamisena”, reče gospodin Umezaki. Ustao je da bi bacio pogled preko divlje trave, koja mu je golicala bradu. „Svirač čega?” Holms je zgrabio štapove. „Šamisena - to je nešto nalik lauti.” Holms se uspravio, uz pomoć gospodina Umezakija. Gledao je preko divlje trave. Zapazili su dugu povorku dece na obali kako se polako kreće u pravcu češljača plaže. Na čelu je išao čovek razbarušene kose, u crnom kimonu. Svirao je velikom trzalicom na instrumentu s tri žice (pritiskao je žice srednjim prstom i kažiprstom jedne ruke). „Poznajem tu sortu”, reče gospodin Umezaki kad je procesija prošla. „To su putujući prosjaci koji sviraju za hranu i novac. Većina je vešta. Prilično dobro prolaze u većim gradovima.” Deca su išla za muzičarem kao u Bajci o čarobnom sviraču. Slušala su ga dok je pevao i svirao za njih. Povorka je stala kad je stigla do češljača plaže. Stalo je i sviranje i pevanje. Povorka se raspršila. Deca su okružila muzičara. Posedali su u pesku. Češljači plaže su im se pridružili. Skinuli su teret s leđa. Kleknuli su ili stali iza dečice. Svirač je udario po šamisenu BD4U
Balkandownload.org
kad su se svi smestili. Pevao je mešavinom lirskog i narativnog stila. Njegov visoki glas preplitao se s oštrim akordima, proizvodeći gotovo električne vibracije. Gospodin Umezaki je lenjo nakrivio glavu. Posmatrao je plažu. Predložio je, onako uzgred: „Hoćemo li da mu priđemo i poslušamo ga?” „Rekao bih da nemamo izbora”, odvratio je Holms, gledajući neobični skup. Teška srca rastao se sa žbunom. Otkinuo je nekoliko listova i gurnuo ih u džep (uzorci su izgubljeni negde na putu do Kobea). Poslednji put je pogledao bodljikavi jasen pre polaska na plažu. „Nisam video ništa slično tebi”, obratio se biljci, „i bojim se da i neću…” Holms je krenuo. Probijao se kroz divlju travu s gospodinom Umezakijem. Stigao je do plaže i seo među češljače i decu. Slušao je svirača šamisena, koji je pevao svoje pripovesti i potezao žice (kasnije će saznati da je delimično šlep i da neprekidno putuje s kraja na kraj Japana, uglavnom pešice). Brod je plovio nadomak horizonta, a galebovi ponirali i klizali nebesima, kao da su i oni očarani muzikom. Holms je sve to - savršeno nebo, brojnu publiku, stoičkog izvođača, neobičnu muziku i primireni okean - video s besprekornom jasnoćom. Prekrasna scena bila je vrhunac putovanja. Ono što se zatim dogodilo zapamtio je u fragmentima, kao odlomke živopisnog sna. Povorka se ponovo obrazovala krajem popodneva. Poluslepi muzičar predvodio je sledbenike između lomača od naplavljenog drveta na plaži. Povorka je konačno ušla u izakaju slamnatog krova pored mora. Vakuj i njegova supruga pozdravljali su sve goste na ulazu. Sunce je sijalo na papirom pokrivenim prozorima. Senke grana behu nejasne i crne. Šimonoseki, poslednji dan 1947. godine, napisao je Holms na salveti, koju je sačuvao kao podsetnik na to popodne. I on je, kao gospodin Umezaki, pio drugo pivo, kad ih je Vakuj obavestio da je već prodao posebne kolače s bodljikavim jasenom. Nastavili su da sede u izakaji. Neko vreme je uživao u piću i onom što je pronašao na obali. Tu, u smiraj dana, dok je pio s gospodinom Umezakijem, pred očima je imao usamljeni žbun. Cvetao je van naseobina, opsednut insektima. Bodljikava biljka možda nije bila lepa, ali je bila jedinstvena i korisna. Veselila ga je pomisao da je umnogome slična njemu. Gosti su ispunili izakaju, privučeni muzikom šamisena koja je dopirala s kraja bara. Deca su krenula kući, suncem oprljenog lica i odeće pune peska. Mahala su i zahvaljivala muzičaru na rastanku. „Zove se Čikuzan TakaBD4U
Balkandownload.org
haši. Vakuj kaže da svake godine prođe ovuda. Deca se lepe za njega kao muve.” Posebni kolači bih su prodati. Putujući muzičar, Holms i gospodin Umezaki morali su da se zadovolje pivom i čorbom. Brodice su istovarivale svoj ulov. Ribari su šetali ulicama i stizali do otvorenih vrata krčme. Udisali su primamljivi miris alkohola, koji bi ih zapahnuo kao ospokojavajući povetarac. Zalazeće sunce još je prizivalo veče, a Holms se osećao da li zbog drugog, trećeg ili četvrtog pića, pronalaženja bodljikavog jasena ili muzike prolećnjeg dana? - celovito, neiskazivo, a ispunjeno, kao da se postepeno budi iz noćnog sna. Gospodin Umezaki je spustio cigaretu. Nagnuo se preko stola i rekao koliko god je mogao tiše: „Želeo bih da vam se zahvalim, ako mi dozvolite.” Holms je odmerio saputnika sa osetnom nelagodnošću. „Zašto biste, za ime sveta, to učinili? Trebalo bi da se ja vama zahvalim. Ovo je bilo predivno iskustvo.” „Ako biste mi dozvolili… Rasvetlili ste najveću zagonetku mog života možda nisam dobio sve odgovore, ali je i ovo što imam više nego dovoljno. Još jednom vam se zahvaljujem na pomoći.” „Prijatelju, uveravam vas da ne znam o čemu govorite”, tvrdoglavo će Holms. „Bilo mi je važno da vam to kažem. To je sve. Dajem vam reč da o tome nikad više neću izustiti ni reč.” Holms se poigravao svojom čašom. Konačno je rekao: „Pa, kad ste toliko zahvalni, mogli biste da naručite još jednu turu. Čaša mi je ponovo prazna.” Gospodin Umezaki neštedimice ga je obasuo svojom zahvalnošću. Stizala je u mnogo oblika. Naručivao je turu za turom. Smešio se čitave noći bez vidljivog razloga i postavljao pitanja o bodljikavom jasenu, kao da se naglo zainteresovao za njega. Trudio se da prenese svoje veselo raspoloženje svim gostima koji bi ga pogledali (neumorno se klanjao, klimao i podizao čašu). Onako pijan đipio je da bi pomogao Holmsu da ustane kad su krenuh. Sledećeg jutra, u vozu za Kobe, nastavio je s napadno brižnim i druželjubivim ponašanjem. Cerio se i pružao po svom sedištu, naizgled neopterećen mamurlukom koji je mučio Holmsa. Skretao mu je pažnju na zanimljiva mesta pored pruge (hram skriven drvećem, poprište čuvene srednjovekovne bitke) i povremeno pitao: „Kako ste? Treba li vam štogod? Da li da otvorim prozor?” BD4U
Balkandownload.org
„Ništa mi ne fali”, progunđao bi Holms. Nedostajala mu je Umezakijeva rezervisanost s početka putovanja. Iz iskustva je znao da je povratak uvek zamorniji od dolaska (polasci na put su bez izuzetka nosili obećanje čudesnih avantura). Stoga se trudio da pri povratku što više spava. Dremuckao je, gutajući kilometre, dok je njegovo umorno telo jurilo ka domu. Stalno se meškoljio u sedištu, otvarao i zatvarao kapke i zevao, pokrivajući usta rukom. Smetalo mu je saputnikovo preterano brižno lice, ovenčano večitim osmehom. „Kako ste?” „Prilično dobro.” Holms nije ni sanjao da će se obradovati Majinom nepopustljivo neprijateljskom izrazu, niti da će, po dolasku u Kobe, srdačni Hensuiro pokazivati manje poleta od doskora rezervisanog gospodina Umezakija. Nervirao se zbog domaćinovog osmeha i neiskrene radosti, iako je mislio da se tako ponaša iz časnih namera. Želeo je da Holms u njemu vidi promenjenog čoveka koji je izvukao silnu korist iz Holmsovog poverenja, nekoga ko će mu biti doveka zahvalan zbog saznavanja onog što je smatrao istinom. Trudio se da gost stekne povoljan utisak o njemu u poslednjim danima boravka u njegovom domu da bi zatomio sećanja na pređašnje mušičavo i turobno raspoloženje. Majino ponašanje nije se promenilo. (Da lije gospodin Umezaki rekao majci ono što je od mene saznao, pitao se Holms, i da li je za to marila?) Izbegavala ga je kad god je to bilo moguće. Trudila se da ne pokaže da je svesna njegovog prisustva. Prezirno je gunđala kad god bi seo za sto. Znao je da nije važno da li je njegova priča o Macudi stigla do njenih ušiju. Saznanje u ovom slučaju ne bi bilo ništa utešnije od neznanja. U oba slučaja krivila bi njega (istina tu nije igrala nikakvu ulogu). Ono što je mogla saznati od sina samo bi je navelo na zaključak da je Holms nenamerno poslao Macudu u naručje karlibalima i da je njen sin zbog toga ostao bez oca (što je bio razoran udarac za dečaka, zbog kog je po njenom mišljenju ostao bez neophodnog muškarca na kog bi se ugledao, što mu je uskratilo pristup ženskoj ljubavi, izuzev njene). Holms je znao da bi ga prezirala bez obzira na laž za koju bi se odlučila - onu iz davno poslatog Macudinog pisma ili onu iz priče ispričane jednom kasno u noć. Postojale su samo te dve mogućnosti. Njegovi poslednji dani u Kobeu uprkos svemu tome bili su prijatni. Zapamtio je nekoliko zamornih šetnji po gradu s gospodinom Umezakijem i Hensuirom, pića posle večere i rane odlaske u krevet. Zaboravio je gde su BD4U
Balkandownload.org
išli i o čemu su razgovarali. Sećanje na plažu i dine ispunjavalo je prazninu. Bilo mu je neprijatno zbog Umezakijeve preterane predusretljivosti. Iz Kobea je poneo sećanje na istinsku naklonost prema Hensuiru. Nikad nije zaboravio kako ga je mladi umetnik uhvatio za lakat bez ikakvih prikrivenih motiva. Srdačno ga je pozvao u svoj studio da bi mu pokazao slike (crvena neba, crne pejzaže, zgrčene plavičastosive leševe). Umetnik je stidljivo oborio pogled na bojom isprskani pod dok je Holms posmatrao platna. „Prilično su - kako da kažem - moderna, Hensuiro.” „Hvala vam, senseju, hvala vam…” Holms je proučavao nedovršena platna - izmrcvarene, koščate prste koji su očajnički sezali ka nebesima iz ruševina i narandžastu zdepastu mačku koja je u pozadini kidala ostatke svoje šape. Pogledao je Hensuira, njegove osetljive, gotovo stidljive smeđe oči i toplo, dečačko lice. „Tako nežna duša, a tako puna groznih utisaka. Sigurno vam je teško da uskladite te suprotnosti.” „Da… hvala vam… tako je…” Holms je razgledao dovršena dela, naslonjena na zidove. Zaustavio se ispred platna drugačijeg od ostalih, klasičnog portreta zgodnog mladića od tridesetak godina. Pozirao je ispred tamnozelenog lišća, u kimonu, hakama pantalonama, haori sakou, tabi čarapama i geta klompama. „Šta je ovo?”, pitao je Holms. Isprva nije znao da li gleda autoportret, ili gospodina Umezakija iz mlađih dana. „To je moj brat”, reče Hensuiro. Objasnio je, najbolje što je mogao, da mu je brat mrtav - ali da nije poginuo u ratu ili u nekoj velikoj katastrofi. Ne, prešao je kažiprstom preko zgloba, njegov brat se ubio. „Ta žena koju je voleo… znate… i ona je, tako.” Ponovo je prešao prstom preko zgloba. „Moj jedini brat…” „Dvostruko samoubistvo?” „Da, rekao bih.” „Shvatam”, reče Holms. Nagnuo se da bi izbliza osmotrio lice mladića na portretu. „Slika je divna. Mnogo mi se dopada.” „Honto ni arigato gozaimas, sensei - hvala vam…” Holms je kasnije, neposredno pre polaska iz Kobea, osetio neobičnu želju da zagrli Hensuira. Odupro se tom impulsu. Klimnuo je i lupnuo štapom po umetnikovoj cevanici. Gospodin Umezaki je iskoračio na staničnom peronu i spustio ruke na Holmsova ramena. Poklonio mu se i rekao: „Nadamo se da ćemo vas jednog dana videti - možda u Engleskoj. Možda ćemo vas BD4U
Balkandownload.org
posetiti.” „Možda”, reče Holms. Ukrcao se u vagon i seo pored prozora. Gospodin Umezaki i Hensuiro posmatrali su ga s perona. Izbegavao je njihove poglede. Dugo je odlagao štapove i protezao noge. Nije voleo prenaglašene izlive osećanja na sentimentalnim rastancima. Voz je krenuo. Na izlasku iz stanice nakratko je pogledao ka mestu na kom je par stajao. Namrštio se kad je video da su otišli. Tek nadomak Tokija pronašao je poklone koje su mu tutnuli u džepove kaputa: staklenu bočicu s parom japanskih medonosnih pčela i kovertu s njegovim imenom, s nekoliko haikua iz pera gospodina Umezakija. Moja nesanica neko vrišti u snu, vetar mu odgovara. Tragamo po pesku, lutamo i vrludamo, dine kriju bodljikavi jasen. Šamisen svira dok sumrak zaziva seni noć grli drveće. Voz je otišao s mojim prijateljem - leto počinje, proleće nas napušta. Znao je poreklo haikua, ali ga je bočica zbunjivala. Prineo ju je licu, razmišljajući o dve mrtve medonosne pčele u njoj. Bile su priljubljene, isprepletenih nogu. Otkud one tu? Da li su iz tokijskog urbanog pčelinjaka? Da li su s putovanja s gospodinom Umezakijem? Nije mogao biti siguran (baš kao što nije mogao da objasni većinu čudnih predmeta koje je nalazio po džepovima). Nije mogao da zamisli kako Hensuiro hvata pčele da bi ih pažljivo pohranio u bočicu, pre no što je ćušnuo u njegov kaput, među komade papira, ostatke duvana, plavu školjku, zrnca peska, tirkizni kamenčić iz Šukejena i semenku bodljikavog jasena. „Gde li sam vas našao? Razmisli…” Koliko god da se trudio, nije mogao da se seti kako je bočica došla u njegov posed. Morao je imati neki razlog da pokupi mrtve pčele. Možda je BD4U
Balkandownload.org
to učinio zbog istraživanja, uspomene radi, ili da bi ih poklonio mladom Rodžeru (da bi mu se zahvalio na staranju o pčelinjaku u njegovom odsustvu.) Holms je, dva dana nakon Rodžerovog pogreba, zatekao sebe kako čita rukom pisane haikue. Pronašao ih je ispod gomile papira na stolu. Stiskao je papir vrhovima prstiju, tela svijenog u stolici, s jamajkankom među usnama i dimom koji se uzdizao ka tavanici. Gledao je kako se diže, lebdeći kao eterično pramenje. Video je sebe u vozu, s kaputom i štapovima u krilu. Pored seoskih predela, pored predgrađa Tokija, ispod mostova izgrađenih preko železničkih šina. Video je sebe na palubi broda Kraljevske mornarice, među regrutima koji su ga posmatrali. Jeo je sam. Bio je ostatak istrošene epohe. Izbegavao je razgovore. Sećao se samo jednoličnih obroka iz brodske kuhinje i monotone plovidbe. Gospođa Manro gaje, po povratku u Saseks, pronašla usnulog u biblioteci. Probudio se i otišao u pčelinjak. Darivao je Rodžera bočicom s medonosnim pčelama. „Ovo sam ti doneo s puta. Apis cerana japonica - a mogli bismo ih jednostavno nazvati japanskim pčelama. Kako ti se dopadaju?” „Hvala vam, gospodine.” Video ja sebe kako se budi u tami i osluškuje sopstveno dahtanje. Pomislio je da ga je razum konačno napustio. Za videla je shvatio da je još netaknut. Pokrenuo se uz škripu kao zastarela, zarđala aparatura. Kad mu je Andersonova kćerka donela doručak od prženog hleba namazanog matičnim mlečom, pitala ga je: „Da li se gospođa Manro javljala?” Video je sebe kako odmahuje glavom, govoreći: „Nismo se čuli.” Ali šta je bilo s japanskim medonosnim pčelama? Razmišljao je kad se mašio štapova. Gde ih je dečak čuvao? Pitao se, gledajući kroz prozor. Jutro je bilo oblačni i sivi produžetak noći. Gušilo je zoru dok je radio za pisaćim stolom. Gde vas je stavio? Pomislio je kad je izašao iz kuće, s rezervnim ključem gostinske kućice na dlanu ruke kojom je držao štap.
BD4U
Balkandownload.org
21
O
raširili su se iznad mora i imanja kad je Holms otključao kućicu u kojoj je živela gospođa Manro. Ušao je u prostoriju s navučenim zavesama, lišenu svetla, u kojoj je drvenasti miris kuglica protiv moljaca potiskivao sve ostale. Zastao bi na svaka tri ili četiri koraka da bi se zapiljio u tminu i bolje oslonio na štapove. Kao da će se neka neodređena, nezamisliva prilika baciti na njega iz tame. Nastavio je napred. Štapovi su zvučali energičnije i odmornije od bata koraka. Stigao je do otvorenih vrata Rodžerove sobe, jedine prostorije u kućici koja nije bila lišena dnevnog svetla. Po prvi i poslednji put našao se među dečakovim stvarima. Seo je na Rodžerov uredno pospremljeni krevet i razgledao prostoriju. Školska torba visila je na kvaci ormana. Mreža za leptire stajala je u uglu. Ustao je i polako obišao sobu. Knjige. Sveske časopisa Nejšenel džiografik. Kamenje i školjke na ormanu s fiokama, fotografije i šareni crteži na zidovima. Predmeti na pisaćem stolu: šest svezaka, pet naoštrenih olovaka, bojice za crtanje, prazan papir - i bočica s dve medonosne pčele. „Shvatam”, rekao je i podigao bočicu. Nakratko je zurio u njen sadržaj (stvorenja u njoj bila su netaknuta, ista kakva bila su kad ih je otkrio u vozu za Tokio). Spustio ju je na sto, pazeći da je vrati tačno na mesto na kom je bila. Dečak je bio tako metodičan i precizan. Sve je bilo poređano i poravnato. To je važilo i za predmete na noćnom stočiću: makaze, bočicu gumenog lepka i veliki album za slike s crnim koricama bez ukrasa. Ubrzo je uzeo album. Seo je na krevet i polako okretao stranice. Proučavao je složene kolaže s prikazima životinja i šuma, i s vojnicima u ratu, da bi se na kraju suočio s fotografijom nekadašnje vladine zgrade u Hirošimi. Umor koji je nosio od jutros stigao ga je kad je konačno završio s razgledanjem albuma. Difuzna sunčeva svetlost naglo je oslabila. Vitke grančice gotovo su bešumno grebale po prozorskim staklima. „Ne znam”, promrmljao je jedva razumljivim glasom na Rodžerovom krevetu. „Ne znam”, ponovio je, polegao po dečakom jastuku i zatvorio oči. Stiskao je album na grudi. „Nemam pojma.” Odlutao je posle toga, iako ne u san koji stiže posle potpune iscrpljenosti, niti u nemirni dremež u kom su snovi i stvarnost isprepleteni, već u tromo stanje poniranja u golemu nepomičnost. Taj široki, duboki san odveo ga BD4U
LUJNI OBLACI
Balkandownload.org
je na drugo mesto, odvukao ga je iz spavaće sobe u kojoj se njegovo telo odmaralo. Bio je odsutan duže od šest sati. Disao je ujednačeno i plitko. Nijednom nije promenio položaj, niti pomerio udove. Nije čuo podnevnu grmljavinu, niti je video oluju koja se obrušila na imanje, poleganje visoke trave ka tlu, ni krupne, teške kapi kiše koje su vlažile tle. Oluja je prošla, ali on nije čuo otvaranje ulaznih vrata i škripu šarki. Nije osetio navalu hladnog, čistog vazduha u glavnoj sobi, u hodniku i Rodžerovoj spavaćoj sobi. Osetio je ledeni dodir na licu i vratu. Probudio se, s mišlju da ga hladni dlanovi blago gurkaju po koži. „Ko je tamo?”, promrmljao je kad se trgao iz sna. Otvorio je oči. Zagledao se u noćni stočić (makaze, gumeni lepak). Pogled mu se malo pomerio. Usmerio se na hodnik, mračni prolaz između svetlosti dečakove spavaće sobe i otvorenih ulaznih vrata. Posle nekoliko nesigurnih sekundi shvatio je da neko čeka u tami, nepokretan i okrenut prema njemu, da se tamna silueta ocrtava na svetlosti koja je dopirala iza nje. Promaja joj je blago talasala odeću. Rub haljine je lepršao. „Ko je to?”, pitao je, nesposoban da se uspravi u sedeći položaj. Prilika se smanjila. Činilo se da je kliznula unazad i stala na prag. Tek tad je postala raspoznatljiva. Gledao je kako unosi kofer u kuću i zatvara vrata. Kućica se ponovo ispunila mrakom. Prilika je nestala brzo kao što se i pojavila. „Gospođo Manro…” Iznikla je iz tmine i krenula ka dečakovoj spavaćoj sobi. Glava joj je lebdela kao bezoblična bela kugla u najcrnjoj pomrčini. Tama je imala nekoliko nijansi. Činilo mu se da se komeša i kovitla ispod nje. Pretpostavljao je da nosi crninu. Imao je pravo. Nosila je crnu haljinu strogog kroja, obrubljenu čipkom. Imala je plavičaste podočnjake i izrazito bledu kožu (tuga je isprala svu mladolikost - lice joj je bilo upalo, pokreti su joj se usporili). Prešla je preko praga i bezizražajno klimnula kad mu je prišla. Nije tužno jecala, kao onog dana kad je Rodžer umro, niti je besnela kao u pčelinjaku. Bila je krotka i popustljiva, verovatno zbog sedativa. Više ne možeš da kriviš mene ili moje pčele, pomislio je. Pogrešno si nas procenila, dete moje. Shvatila si grešku. Pružila je blede ruke ka njemu i oprezno mu uzela album iz ruku. Izbegavala je njegov pogled. Načas je Osmotrio njene široke ženice i prepoznao prazninu koju je video na Rodžerovom lešu. Ćutke je vratila album na noćni stočić, na mesto na kom bi ga i dečak ostavio. „Zašto si došla ovamo?” pitao je kad je spustio noge na pod. Uspravio se u sedeći položaj na krevetu. Pocrveneo je od stida čim je progovorio, zato što ga je zatekla kako leži u njenim odajama, grleći album njenog mrtvog sina. Na njoj je bilo da postavi takvo pitanje. Nije delovala naročito BD4U
Balkandownload.org
uznemireno njegovim prisustvom. Zbog toga se još gore osećao. Osvrnuo se oko sebe i opazio štapove naslonjene na noćni stočić. „Nisam očekivao da ćete se tako brzo vratiti kući”, čuo je sopstvene reči dok je posezao za štapovima. „Nadam se da putovanje nije bilo previše zamorno.” Još više je pocrveneo zato što se stideo plitkih reči. Gospođa Manro je stajala ispred pisaćeg stola. Okrenula mu je leđa (i on je sedeo na krevetu, okrenut leđima). Osetio se manje nelagodno kad je čuo njen pribrani glas. „Došla sam zato što ovde imam dosta posla”, rekla je. „Moram da se pobrinem za neke stvari - Rodžerove i moje.” „Sigurno ste veoma gladni”, rekao je kad je dohvatio štapove. „Reći ću devojci da vam nešto donese - ili biste radije obedovali za mojim stolom?” Pitao se da li se Andersonova kćerka vratila iz nabavke. Gospođa Manro mu je odgovorila kad je ustao: „Nisam gladna.” Okrenuo se ka njoj. Gledala ga je sa strane (te snebivljive, prazne oči nisu ga direktno posmatrale). Uspeo je da prozbori: „Da li vam je išta potrebno? Mogu li da učinim nešto za vas?” „Hvala vam, pobrinuću se za sebe”, rekla je, izbegavajući njegov pogled. Holms je u taj mah shvatio pravi razlog njenog brzog povratka. Posmatrala je predmete na stolu, ruku skrštenih na grudima, kao žena koja razmišlja kako da okonča još jedno poglavlje svog života. „Napustićete me, zar ne?”, izgovorio je bez razmišljanja. Prstima je prelazila po pisaćem stolu. Milovala je bojice za crtanje i prazne papire. Zastala je na uglačanoj drvenoj površini (na mestu na kom je Rodžer radio zadatke, crtao crteže koje je kačio po zidovima i Ustao časopise i knjige). I u smrti je videla dečaka kako sedi za stolom, dok ona kuva i radi u glavnoj kući. I Holms je video Rodžera za stolom - nagnutog napred, poput njega, dok se dan preobražavao u noć, a noć u zoru. Hteo je da podeli viziju s gospođom Manro, da joj kaže da oboje zamišljaju istu stvar. Umesto toga je ćutao. Očekivao je odgovor, koji je konačno samouvereno prešao preko njenih usana: „Da, gospodine - napuštam vas.” Naravno da ćeš me napustiti, pomislio je, kao da podržava njenu odluku. Bio je jako pogođen njenim samopouzdanim tonom. Progovorio je zamuckujući, kao da moli za drugu priliku: „Razmislite, molim vas, ne morate da žurite s odlukom - zbilja - pogotovo u ovakvom trenutku.” „Nisam je donela u žurbi. Satima sam razmišljala o njoj. Nije mogla biti drugačija. Ovde ima malo toga vrednog. U stvari, nema ničeg izuzev ovih BD4U
Balkandownload.org
stvari.” Podigla je crvenu bojicu i kotrljala je među prstima. „Ne, nisam je donela u žurbi.” Vetar je iznenada zaduvao. Grane su zagrebale staklo na prozoru iznad dečakovog stola. Vetar se pojačao. Lišće na drveću je zašumorilo, a grane bučnije zagrebale i zakucale po staklu. Holms je rezignirano uzdahnuo, pogođen odgovorom gospođe Manro. Pitao je: „I gde ćete otići? Za London? Šta će biti s vama?” „Iskreno, ne znam. Moj život ionako više nije bitan.” Sin joj je mrtav. Muž joj je mrtav. Govorila je kao neko ko je sahranio najmilije i legao s njima u grob. Holms se setio pesme koju je pročitao u mladosti, jednog stiha koji ga je proganjao u detinjstvu: Sam ću preći na drugu stranu, da bi me tamo potražio. Koraknuo je prema njoj, dirnut njenim dubokim očajem, rekavši: „Ne može biti nebitan. Ko odbaci nadu, ostaje bez ičega - ne možete to da uradite, draga moja. U svakom slučaju obavezni ste da izdržite. Vaša ljubav prema dečaku neće opstati ako to ne učinite.” Ljubav: gospođa Manro nikad nije čula tu reč iz njegovih usta. Ućutkala ga je hladnim pogledom. Zatim je, kao da želi da izbegne raspravu, ponovo oborila glavu ka pisaćem stolu i rekla: „Naučila sam mnogo toga o njima.” Holms je video da poseže za bočicom medonosnih pčela. „Da li ste?”, napomenuo je. „Ovo su japanske pčele - nežni i snebivljivi insekti, zar ne? Nisu kao one vaše, imam li pravo?” Spustila je bočicu na dlan. „Imate pravo. Dobro ste se obavestili.” Gospođa Manro ga je iznenadila skromnim znanjem o pčelama. Namrštio se kad je video da nema više šta da kaže (nije skidala pogled s bočice i mrtvih pčela u njoj). Nastavio je zato što nije mogao da podnese tišinu: „One su čudesna stvorenja. Stidljive su, kao što ste rekli, ali su sposobne da ubiju neprijatelja.” Objasnio joj je kako japanski džinovski stršljen lovi razne vrste pčela i osa. Kad stršljen otkrije gnezdo, luči sekret da bi označio to mesto. Sekret je signal drugim stršljenovima u oblasti da se skupe i napadnu koloniju. Japanske medonosne pčele pak mogu da osete stršljenov sekret. To im omogućuje da se pripreme za predstojeći napad. Kad stršljenovi uđu u gnezdo, medonosne pčele okruže napadače. Obuhvate ih svojim telima i izlože temperaturi od četrdeset sedam stepeni Celzijusa (prevruće za stršljena, savršeno za pčelu). „Zbilja su očaravajuće, zar ne?”, okončao je priču. „Znate, nabasao sam na pčelinjak u Tokiju - imao sam sreće da lično vidim ta stvorenja.” Sunce se probilo kroz oblake i osvetlilo zavese. Holms se u tom trenutBD4U
Balkandownload.org
ku osetio jadno, zato što se raspričao u tako nedoličnom trenutku (sin gospođe Manro je u grobu, a on ne može da joj ponudi ništa izuzev pametovanja o japanskim medonosnim pčelama). Onako bespomoćan zatresao je glavom, zgrožen sopstvenom glupošću. Smišljao je izvinjenje kad je spustila bočicu na sto. Progovorila je drhtavim glasom. „To je besmisleno. To što govorite nije ljudski. Ništa od toga nije ljudski. Iz vas govore samo knjiga i nauka predmeti nagurani u boce i kutije. Šta vi znate o ljubavi?” Holms je besneo zbog jetke mržnje i prenaglašenog prezira prisutnih u njenom tihom glasu. Nastojao je da se smiri. Nije hteo da joj odgovori u gnevnom raspoloženju. Shvatio je da stiska štapove, tako snažno da su mu zglobovi pobeleli. Nemaš ti pojma, pomislio je. Ispustio je gnevni uzdah, popustio stisak i ponovo seo na Rodžerov krevet. „Nisam ja tako neosetljiv” rekao je kad je zauzeo mesto u podnožju kreveta. „Bolje reći, ne želim da tako razmišljam o sebi - ab kako mogu da vas uverim u suprotno? I šta ako vam kažem da moja strast prema pčelama nije proizašla iz nauke ili iz stranica neke knjige - da li biste me tada smatrali manje nečovečnim?” Ćutke i nepomično je zurila u bočicu. „Gospođo Manro. Bojim se da mi je starost oslabila pamćenje. Ne sumnjam da vam je to poznato. Često zaturim stvari - cigare, štapove, ponekad i cipele. U džepovima pronalazim zapanjujuće predmete. To je istovremeno zabavno i zastrašujuće. Ponekad ne mogu da se setim zašto sam izašao iz jedne sobe i ušao u drugu. Dešava mi se da ne razumem rečenice koje sam napisao. A opet, mnoge uspomene neizbrisivo su urezane u moj paradoksalni um. Na primer, krajnje jasno se sećam osamnaeste godine. Bio sam veoma visok, usamljen i neprivlačan student na Oksfordu. Provodio sam večeri u društvu profesora koji je predavao matematiku i logiku - uštogljenog, sitničavog, neprijatnog čoveka. Stanovao je u Krajst Čerču, kao i ja. Većini je poznatiji pod imenom Luis Kerol, ali sam gaja znao kao prečasnog Č. L. Dodžsona; izumitelja fantastičnih zagonetki, kombinacija reči i matematičkih simbola. Probudio je i moje zanimanje za šifre, koje će me doveka pratiti. Njegovi trikovi sa savijenim papirima neizbrisivo su mi urezani u sećanje. Zapamtio sam i ponija kog sam imao u detinjstvu. Jahao sam ga po jorkširskim pustarama. Sa zadovoljstvom sam se gubio u okeanu vresa. Glava mi je prepuna takvih slika. Sve su mi lako dostupne. Ne znam zašto one opstaju, a druge nestaju. Dopustite mi da vam otkrijem još nešto o sebi, zato što to smatram bitnim. Verujem da u meni vidite čoveka nesposobnog za osećanja. Ne zameram vam zbog toga, dete moje. Upoznali ste me u poznim BD4U
Balkandownload.org
životnim godinama, izolovanog na ovom imanju i u pčelinjaku. Retko sam vam se obraćao, a i tada sam uglavnom govorio o pčelama. Zbog toga vam ne mogu zameriti što mislite loše o meni. U svakom slučaju, do četrdeset osme nisam se mnogo zanimao za pčele, niti za svet košnice. U četrdeset devetoj nisam mogao da mislim ni o čemu drugom. Kako da vam to objasnim?” Uzdahnuo je i nakratko zatvorio oči pre no što je nastavio. „Vidite, istraživao sam jednu ženu - bila je mlađa i meni nepoznata, ali dražesna. U potpunosti me je zaokupila. Nikad nisam u potpunosti razumeo to osećanje. Proveli smo vrlo malo vremena zajedno - manje od jednog sata. Nije znala ništa o meni. I ja sam znao veoma malo o njoj, izuzev da voli da čita knjige, da se šeta i dokoliči među cvećem. Zbog toga sam, znate, i ja šetao s njom među cvećem. Podaci o slučaju nisu bitni, izuzev činjenice da je nestala iz mog života. Tada sam osetio nešto neobjašnjivo, da sam izgubio nešto bez čega se ne može. U meni se otvorila praznina. Ipak je… ipak je počela da se pojavljuje u mojim mislima. Jasno sam je video onakvu kakva je bila prilikom prvog i jedinog beznačajnog susreta. Nikad me nije napustila.” Ućutao se, žmirkajući, kao da priziva prošlost. Gospođa Manro se blago namrštila. „Zašto mi sve ovo govorite? Kakve to veze ima s bilo čim?” Neokaljano čelo joj se namreškalo. Na njemu su se pojavile duboke linije, svedočanstva o njenom raspoloženju. Holms je nije gledao. Uperio je pogled u pod, zaokupljen nečim što je samo on video. Rekao joj je da to nije važno i kad mu se gospođa Keler prikazala, pružajući mu ruku u rukavici kroz vreme. U vrtu Društva fizičara i botaničara pomazila je plavi korov i atropa belladonna-u - konjski rep i hrizantemu. Šakom je obuhvatila cvet irisa. Pustila ga je i primetila pčelu radilicu na rukavici. Nije se trgla, otresla stvorenje, niti ga je smrvila pesnicom. Prinela je ruku licu da bi ga izbliza proučila. Učinila je to s očiglednim poštovanjem (s radoznalim osmehom i nežnim šaputanjem). Pčela radilica ostala je na njenom dlanu. Nije se uznemirila, niti je zarila žaoku u rukavicu. Činilo se kao da ona posmatra gospođu Keler. „Nikako ne mogu da opišem tu prisnu vezu čoveka i insekta. Više nikad nisam video takvo nešto”, reče Holms. Podigao je glavu. „Epizoda je, sve u svemu, trajala desetak sekundi. Sigurno ne duže od toga. Procenila je da je došao trenutak da oslobodi stvorenje. Spustila ga je na isti cvet s kog je došlo. Taj kratak i jednostavni potez - žena i njena ruka, i stvorenje koje je držala s poverenjem - naglavačke me je gurnula u ono što će postati moja najveća preokupacija. Vidite, nisam to učinio nadahnut egzaktnom naukom, draBD4U
Balkandownload.org
ga moja. Nije sve tako nebitno kao što ste tvrdili.” Gospođa Manro nije skretala pogled s njega: „Ali to bi se teško moglo nazvati pravom ljubavlju?” „Ne razumem se u ljubav”, odvratio je žalosnim tonom. „Nikad nisam tvrdio da o njoj išta znam.” Njegovo usamljeničko bavljenje pčelama u potpunosti se zasnivalo na naučnim metodima, a njegove ideje i zapažanja nisu bili namenjeni širokoj publici, bez obzira na onog ili ono što je potaklo fascinaciju koju će slediti do kraja života. U svemu tome ipak je bila gomila zlata. Zlato cvetova. Zlato polenove prašine. Čudesna kultura održavala je svoj način života - vek za vekom, epohu za epohom, eon za eonom - dokazujući koliko je zajednica insekata umešna u prevazilaženju egzistencijalnih problema. U samodovoljnom društvu košnice, nijedna potištena radilica nije se oslanjala na ljudsko vodstvo. U partnerstvu čoveka i pčele uživali su samo oni koji su se držali oboda pčelinjeg sveta, čuvajući evoluciju svog složenog domena. Mir otkriven u skladnom mrmorenju insekata ospokojavao je um i nudio sigurno utočište od meteža na planeti koja se sve brže menjala. Nije sumnjao da je Rodžer iskusio i umeo da ceni misteriju, čudesnost, skromnost i energiju koje su se javljale kad bi kasno popodnevno sunce proželo pčelinjak žutim i narandžastim nijansama. Holms je više nego jednom, dok je radio u pčelinjaku sa učenikom, prepoznao oduševljenje na dečakovom licu. To ga je ispunjavalo osećanjem koje nije mogao lako da izrazi. „Neki bi ga možda nazvali nekom vrstom ljubavi - ako bi hteli.” Izraz mu je sada svedočio o žalosti i utučenosti. Gospođa Manro shvatila je da on gotovo neprimetno plače (suze su mu navirale i klizile niz obraze na bradu). Ipak, suze su presahle isto tako brzo kao što su potekle. S uzdahom je otro vlagu s kože. Čuo je sopstveni glas: „Voleo bih da razmotrite - mnogo bi mi značilo ako biste ostali u mojoj službi.” Odbijala je da progovori. Posmatrala je crteže na zidu, kao da on nije tu. Holms je ponovo oborio glavu. Zaslužio sam ovako nešto, pomislio je. Suze su počele da naviru - da bi odmah zatim presušile. „Da li vam nedostaje?”, pitala je, prekinuvši tišinu. „Naravno da mi nedostaje”, odgovorio je bez oklevanja. Pogled joj je putovao preko crteža. Zadržao se na sivkastoj fotografiji (odojče Rodžer u njenom zagrljaju, dok njen mladi suprug ponosno stoji pored njih). „Divio vam se. Jeste. Da li ste to znah?” Podigao je glavu. S olakšanjem je klimnuo kad se okrenula prema njemu. „Rodžer mi je rekao za te pčele u teglici. Ispričao mi je sve što ste mu rekli o njima. Prenosio mi je BD4U
Balkandownload.org
sve što ste mu rekli.” Tihi, jetki ton je nestao. Gospođa Manro odjednom je osetila potrebu da mu se direktno obrati. Mekoća njenog melanholičnog glasa i njeno stanje uporedivo s njegovim naterali su ga da pomisli kako ga je razrešila greha. Mogao je samo da je sluša i klima glavom, posmatrajući je. Proučavala je njegovo turobno, izborano lice, dok je njena tuga bivala sve vidljivija. „Šta sad da radim, gospodine? Šta sam ja bez mog dečaka? Zašto je morao da umre na taj način?” Holms nije mogao da joj ponudi istinite i ohrabrujuće reči. Pogledom ga je molila da joj kaže nešto dragoceno, smelo i blagotvorno. Sumnjao je da postoji nemilosrdnije i okrutnije mentalno stanje od traganja za pravim značenjem događaja lišenih svakog smisla. Da stvar bude gora, nije mogao da smisli isceljujuću, korisnu laž da bi ublažio njenu patnju, kao što je učinio za gospodina Umezakija. Nije mogao ni da popuni praznine i izvuče zadovoljavajući zaključak, kao što je doktor Votson često činio kad je pisao svoje priče. Ne, istina je bila previše očigledna i neporeciva: Rodžer je mrtav. Poginuo je nesrećnim slučajem. „Zašto je to moralo da se desi, gospodine? Moram da znam zašto…” Govorila je kao mnogo ljudi pre nje - oni koji su ga tražili u Londonu i oni koji su ga godinama posle penzionisanja uznemiravali u Saseksu. Tražili su pomoć, molili su ga da odagna njihove nevolje i povrati im red u životu. Eh, kad bi to bilo tako lako, pomislio je. Kad bi svaki problem imao rešenje. Smetenost koja je označavala periode u kojima njegov um nije mogao da izađe na kraj sa sopstvenim mislima ponovo je bacila zloslutnu senku preko njega. Uspeo je da se izrazi najbolje što je mogao: „Izgleda da se… ili, bolje reći… ponekad se… ponekad se dešavaju stvari koje se opiru našem razumevanju, draga moja. Istina je da su ovi događaji - iz naše perspektive sasvim nelogični, nepravedni i lišeni svakog razloga koji bismo im mogli pripisati - upravo ono što jesu i, na svu žalost, ništa više od toga. I ja verujem, istinski verujem da je to najteže saznanje s kojim se u životu moramo suočiti.” Gospođa Manro ga je neko vreme pomno posmatrala. Činilo se da nema nameru da progovori. Oglasila se s gorkim osmehom: „Da, tako je.” U tišini koja je usledila okrenula se stolu - bojicama, papiru, knjigama, bočici - i vratila na pređašnje mesto sve što je pomerila. Okrenula se ka njemu kad je završila taj posao i rekla: „Oprostite mi, ali neophodan mi je san. PosledBD4U
Balkandownload.org
njih nekoliko dana bili su iscrpljujući.” „Hoćete li noćas prespavati kod mene?” pitao je Holms. Bio je zabrinut za nju. Nešto mu je govorilo da ne bi trebalo da bude sama. „Andersonova kćerka kuva. Videćete da njeni obroci nisu naročito ukusni. Siguran sam da ima čiste posteljine u gostinskoj sobi.” „Hvala* vam. Ovde mi je sasvim dobro”, rekla je. Razmišljao je da li da insistira da pođe s njim. Gospođa Manro je već gledala u mračni hodnik iza njega. Njeno pogrbljeno, odlučno telo i glava, široke ženice - raširene i crne, oivičene zelenkastim krugovima - više ga nisu opažale. Gurale su ga u stranu. Ćutke je ušla u sinovljevu sobu. Očekivao je da će na isti način izaći iz nje. Ipak joj je presekao put kad je krenula prema vratima. Uhvatio ju je za ruku. „Dete moje…” Nije se otrgla, niti je on pokušao da je zaustavi. Držao ju je za ruku, dok je ona stiskala njegovu. Ćutke su se posmatrali. Njen dlan je počivao na njegovom. Komunicirali su pogledima i dodirom prstiju - sve dok nije klimnula, oslobodila se i izašla iz sobe. Ubrzo je nestala u mračnom hodniku, ostavljajući ga da se snalazi u tami. Posle nekog vremena je ustao. Izašao je iz Rodžerove sobe bez osvrtanja. Štapovi su lupkali ispred njega u hodniku, kao da je slepac (iza njega je bila svetlost dečakove sobe, a ispred tama kućice - tu negde bila je i gospođa Manro). Stigao je do ulaza, napipao kvaku i sa izvesnim naporom otvorio vrata. Svetlost dana zaslepila ga je i za trenutak ga zaustavila. Stajao je na pragu, žmirkajući i udišući kišom natopljeni vazduh. Hteo je da krene ka pčelinjaku i spokoju koji je osećao dok je sedeo između četiri kamena. Utočište ga je prizivalo. Duboko je udahnuo pre no što je krenuo. Još je žmirkao kad je stupio na stazu. Ponovo je zastao. Potražio je jamajkanku u džepovima, ali je pronašao samo kutiju šibica. U redu je, pomislio je i nastavio dalje. Gazio je po blatu. Visoka trava oko staze blistala se od vlage. Kad je stigao nadomak pčelinjaka, kraj njega je proleteo crvenkasti leptir. Sledio ga je drugi, kao da ga goni - i još jedan. Kad je poslednji leptir proleteo, osmotrio je pčelinjak, niz košnica i travnati prostor između četiri kamena (sve je bilo vlažno, natopljeno i primireno kapljicama kiše). Krenuo je u drugom pravcu, ka mestu na kom se njegovo imanje susretalo s nebom, a bela zemlja padala strmo ispod kuće, cvetnog vrta i kućice gospođe Manro. Sa litice sa uskom stazom, koja se vijugajući spuštala do plaže, mogla se pročitati evolucija vremena. Svaki sloj svedočio je o neuBD4U
Balkandownload.org
jednačenom napretku istorije, koja se lagano i uporno preobražavala. Fosili i korenje slično pipcima govorili su o tom neumitnom i nezaustavljivom procesu. Silazio je stazom (noge su ga nosile napred, a vrhovi štapova ranjavali vlažno, beličastom kredom prožeto tle). Slušao je kako se talasi lome na obali, daleku tutnjavu, šištanje i kratkotrajne periode tišine. Ti zvuci podsećali su ga na praiskonski govor stvaranja, kakav se čuo pre začetka ljudske rase. Popodnevni vetar i zvuci okeana skladno su se mešali dok je posmatrao ^kilometrima daleko od obale - odraz sunca na vodi namreškanoj od struja. Okean je iz minuta u minut bivao sve svetliji. Sunce se dizalo iz dubina, a talasi valjali u sve jačim nijansama narandžaste i crvene. Sve je izgledalo suviše daleko, veoma apstraktno i strano. Posmatrao je more i nebo. Činilo mu se da se sve više udaljavaju od čovečanstva. Zbog toga je čovečanstvo, mozgao je, u takvom sukobu sa samim sobom - ta otuđenost je bila neizbežni sporedni proizvod vrste koja je daleko nadraslia urođene kvalitete. To saznanje preplavilo ga je ogromnom, neobuzdanom tugom. Talasi su nastavili da se lome. Litice su se visoko uzdizale, povetarac nosio miris slane vode, a tragovi bure smirivali sunčeve zrake. Nastavio je da se spušta. U njemu je rasla želja da postane deo praiskonskog prirodnog poretka, da izbegne ljudske zamke i besmisleni žamor koji nije oglašavao ništa izuzev isprazne taštine. Ta želja se ugnezdila u njemu, potisnula sve što je voleo ili smatrao istinitim (njegova dela i teorije, zapažanja o velikom broju tema). Nebesa su treperila dok je sunce slabilo. I mesec se pojavio na nebu, odbijajući sunčevu svetlost. Visio je kao nejasni, providni polukrug na modrom nebeskom svodu. Razmišljao je o Suncu i Mesecu - o vreloj, zaslepljujućoj zvezdi i frigidnom, beživotnom srpu - zadovoljan što svako od nebeskih tela putuje zasebnom putanjom, iako su jedno drugom suštinski važna. Setio se reči čiji izvor više nije pamtio: Sunce ne sme da stigne mesec, niti noć sme da prestigne dan. Konačno se, kao i toliko puta dotad dok se spuštao krivudavom stazom, primakao sumrak. Sunce je poniralo ka horizontu kad je stigao do sredine staze. Prosulo je zrake preko plimskih bazena i šljunka. Sunčeva svetlost mešala se s dubokim, nazupčenim senkama. Spustio se na klupu na vidikovcu i odložio štapove. Gledao je dole na obalu, pa na okean i na večito promenljivo, beskrajno nebo. U daljini je nazirao nekoliko zaostalih olujnih oblaka. Munja bi pokatkad sevnula iz njih. Galebovi su kričali. Kružili su jedan iznad drugog, BD4U
Balkandownload.org
vešto koristeći povetarac. Lebdeli su iznad blistavih mrkonarandžastih talasa. Na mestu na kom je staza skretala prema plaži, opazio je tek izraslu travu i žbun drača, izgnanike s plodnog tla iznad Utiče. Učinilo mu se da je čuo zvuk sopstvenog disanja - tiho brujanje suzdržanog ritma, slično glasu vetra. Možda je čuo nešto drugo, nešto iz neposredne blizine, tihi žamor litica, vibracije bezmernog slojevitog tla, kamenja, korenja i zemlje koja se eonima taložila. Govorili su o svom prvenstvu nad čovekom, obraćajući mu se glasom vremena. Zatvorio je oči. Omlitaveo je. Umor mu je strujao udovima, održavajući ga na klupi. Ne mrdaj, govorio je sebi, i zamišljaj žilave, otporne stvari. Divlje narcise i leje lekovitih trava. Povetarac je šumorio u borovima, kao što je činio pre njegovog rođenja. Nešto ga je zagolicalo po vratu. Nešto ga je pipkalo u dugim dlakama brade. Polako je podigao ruku s krila. Džinovski divlji čičak izvijao se nagore. Purpurni leptirovi cvetovi su cvali. Danas je padala kiša. Navlažila je imanje i natopila zemlju. Sutra će ponovo pasti. Tle je bilo mirisnije posle pljuska. Azaleje, lovor i rododendroni drhtali su na pašnjacima. I šta je ovo? Šaka je uhvatila osećanje. Golicanje po vratu završilo je u njegovoj pesnici. Plitko je dahtao, ali je otvorio oči. Ispružio je prste, otkrivši je pogledu. Usamljena pčela radilica nervozno je milela, kao obična kućna muva. Imala je pune košare polena. Otišla je daleko od košnica. Čudesno stvorenje, pomislio je, dok je igrala na njegovom dlanu. Prodrmao je rukom, šaljući je u vazduh - zavideo joj je na brzini i lakoći s kojom je poletela u tako promenljiv i nedosledan svet.
BD4U
Balkandownload.org
22 EPILOG I POSLE TOLIKO vremena, teška srca se hvatam pera da bih ispisao poslednje pasuse o okolnostima pod kojim je prerano okončan život gospođe keler. Pokušao sam da na nepovezan i, sad mi je jasno, potpuno nepouzdan način predstavim činjenice o retkoj vezi s tom ženom, od trenutka kad sam prvi put ugledao njeno lice na fotografiji, do onog popodneva, koje mi je konačno ponudilo kratkotrajni uvid u njeno stanje duha. Isprva sam hteo da završim priču u parku Društva fizičara i botaničara i da ne napišem ništa o događaju koji je ostavio neshvatljivu prazninu u mom umu - koju ni četrdeset pet sporih godina još nije u potpunosti popunilo niti uklonilo. Jedne mračne noći prihvatio sam se pera, nagnan željom da ostavim što iscrpnije svedočanstvo, pre no što me rastočeno pamćenje ostavi bez uspomena na nju. Zbog straha od te neumitnosti, nemam izbora do da predstavim događaje onako kako su se odigrali. U petak nakon odlaska iz parka Društva fizičara i botaničara pojavila se kratka vest u novinama, u jutarnjem izdanju Ivning standarda. Redakcija je, ako je suditi po mestu na kom je člančić objavljen, prosudila da je reč o ne naročito važnom događaju. Evo sadržaja kratke vesti: Tragična nesreća desila se ovog popodneva na železničkim šinama pored stanice Sent Pankras. U nesreći u kojoj je učestvovala lokomotiva stradala je jedna žena. Mašinovođa ljan Lomaks, radnik Londonske severozapadne železničke linije, iznenadio se kad je u pola tri ugledao ženu sa suncobranom, koja je išla u susret lokomotivi. Nije mogao da zaustavi lokomotivu pre sudara s njom, stoga je upozorio sirenom. Žena je ostala na šinama. Nije pokušala da se skloni. Telo joj se zdrobilo od strahovitog sudara s lokomotivom. Pala je daleko od šina. Pregledom njenih stvari otkriveno je da je reč o En Keler iz Fortis Grouva. Njen suprug je odonda neutešan. Nije dao zvaničnu izjavu o razlozima njenog postupka. Policija je preduzela istragu da bi utvrdila okolnosti tragičnog događaja i razloge njenog postupka. To su jedine poznate činjenice u vezi s nasilnom smrću gospođe En Keler. Uprkos tome, odlučio sam da produžim ovu ionako predugu priču. Opisaću kako sam - jutro nakon što sam saznao za njenu smrt - drhtavim rukama navukao masku koja se sastojala od naočara i lažnih brkova, kako sam ovladao sobom dok sam pešačio od Ulice Bejker do kuće na Fortis Grouvu, kako su se ulazna vrata polako otvorila preda mnom i kako je jedino što sam iza njih video bilo beživotno lice Tomasa R. Kelera, uokvireno zlokobnom tamom. Nije izgledao zbunjeno ni osokoljeno mojom posetom, niti je moja maska izazvala njegov upitni pogled. Osetio sam prodorni zadah brendija „herez” - „la mark spesijal”, da budem precizan - čim mi se obratio ravnim glasom: „Da, uđite, molim vas.” Ono malo što sam hteo da podelim s njim ostalo je neizgovoreno. Ćutke sam ga sledio po sobama s navučenim zavesama, pored stepeništa, do radne sobe osvetljene lampom. Obasjavala je dve fotelje i između njih stočić s dve boce pića, koje se osećalo u domaćinovom dahu. Džon mi na ovom mestu najviše nedostaje. Mudro izabranim i strateški raBD4U
Balkandownload.org spoređenim detaljima i hiperbolama preobrazio bi prizemnu priču u veoma napeto i zanimljivo štivo. Tako nešto mogu samo istinski daroviti spisatelji. Ne umem da oblikujem priču širokim, rafiniranim potezima. Daću sve od sebe da što živopisnije prikažem dubinu žalosti koja je popala po mom klijentu. Nije rekao gotovo ništa kad sam mu izrazio najdublje saučešće. Nepomično je sedeo, dok mu je neobrijana brada počivala na grudima, zaronjen u teško pijanstvo. Uperio je prazne beživotne oči u pod. Jednom rukom je stiskao naslon fotelje, a drugom grlić boce brendija. Bio je tako pijan da nije mogao da je podigne sa stočića i prinese ustima. Gospodin Keler nije se ponašao kako sam očekivao. Nije krivio sebe za njenu smrt. Samom sebi zvučao sam prazno i beznačajno dok sam objašnjavao kako nije uradila ništa loše. Od kakvog je značaja sad bilo što nije uzimala tajne časove staklene harmonike, što je madam Širmer pogrešno opružena i što je njegova supruga bila uglavnom iskrena prema njemu? Predstavio sam mu nešto podataka koje je skrivala od njega. Skrenuo sam mu pažnju na sićušnu vrtnu oazu gospodina Portmana, na knjige pozajmljene s polica, na muziku koju je slušala dok ih je čitala. Pomenuo sam i kapiju koja je vodila u sokače iza knjižare i njene samotne šetnje - po stazama, uskim sokacima, pored železničkih šina - koje su se završavale u vrtu Društva fizičara i botaničara. Nije bilo nikakvog razloga da pominjem Stefana Pitersona, niti da je supruga moje mušterije provela kasno popodne u društvu osobe čije zanimanje za nju nije bilo od najplemenitije vrste. „Sve je to lepo, ali ne mogu da razumem”, rekao je iz fotelje s tužnim, mutnim pogledom uperenim ka meni, „šta ju je nateralo da to učini, gospodine Holmse? Ne mogu da razumem.” Opsedalo me je isto pitanje, ali nisam mogao da pronađem lak odgovor. Brižno sam ga potapšao po nozi. Zagledao sam se u njegove krvlju podlivene oči, koje su se, kao da su ozleđene mojim pogledom, ponovo spustile ka podu. „Ne mogu vam ništa reći sa sigurnošću, zbilja ne mogu.” Razmišljao sam o nekoliko mogućnosti. Isprobao sam ih u teoriji i nijedna od njih nije izgledala verovatno. Bol zbog gubitka nerođene dece mogao se pokazati kao preteško breme. Tobož moćni zvuci staklene harmonike mogli su zagospodariti njenim krhkim umom. Možda je poludela zbog prevelike količine nepravde u njenom životu ili je bolovala od nepoznate bolesti koja je izazvala ludilo. Nisam mogao da pronađem nijedno ubedljivo, podesno rešenje. Stoga sam se satima bavio teorijama. Upoređivao sam i vagao, bez zadovoljavajućeg rezultata. Neko vreme držao sam se ludila kao najverovatnijeg uzroka. Uznemirujuća, opsesivna preokupacija staklenom harmonikom ukazivala je na nešto psihoneurotično u njenoj prirodi. Činjenica da se jednom zaključala na tavanu da bi satima stvarala muziku za zazivanje nerođene dece potvrđivala je teoriju o ludilu. A opet, žena koja je čitala romantičnu književnost u parku izgledala je pomireno sa sobom i svetom. Mentalno poremećene osobe ne mogu da ne pokažu simptome neuravnoteženosti u ponašanju. Ona nije pokazivala nijedan. Ako ćemo pravo, ništa na njoj nije upućivalo na ženu sposobnu da krene u susret zahuktaloj lokomotivi. Zašto je, ako je bila takva, pokazivala toliko naklonosti prema svemu što živi i cveta u proleće? Trudoljubivo sam razmatrao sve raspoložive činjenice, ali nikako nisam mogao doći do smislenog zaključka. Spao sam na jednu, najprihvatljiviju teoriju. Plumbizam je u to doba bio retka bolest, iako se olovo moglo naći u sudovima, kuhinjskim pomagalima, svećama, vodovodnim cevima, prozorskim okvirima, boji i kalajisanim sudovima za vodu. Olovo se neizostavno nalazilo i u staklu neobičnog instrumenta i u boji na svim činijama koje su pomagale u razlikovanju nota. Dugo sam sumnjao da je hronično trovanje olovom bilo uzrok Betovenove bolesti, gluvoće i smrti, zato što je i on satima svirao na staklenoj harmonici. Ova teorija bila je tako dobro utemeljena da sam rešio da dokažem njenu osnovanost. Ubrzo mi je postalo jasno da gospođa Keler nije pokazivala nijedan simptom akutnog ili hroničnog plumbizma. Nije se povodila u hodu. Nije imala napade, stomačne grčeve, niti je pokazivala da raspolaže umanjenom intelektualnom sposobnošću, BD4U
Balkandownload.org lako je mogla da se otruje olovom ne dotakavši staklenu harmoniku, problemi koje je imala bili su donekle ublaženi, a ne pogoršani drugovanjem s instrumentom. Tek me je ono što sam saznao pogledavši njene šake nagnalo da odbacim sumnju u plumbizam. Na njima nije bilo mrlja, niti je na vrhovima prstiju bilo modrih tonova, karakterističnih za žrtve trovanja olovom. Ne, konačno sam zaključio, gospođa Keler nije bila luda ili bolesna, niti ju je očaj oterao u ludilo. Ona se, iz nepoznatih razloga, jednostavno izuzela iz ljudske jednačine. Posle toga je izgubila zanimanje za opstanak. I dan-danas se pitam da li je stvaranje istovremeno previše lepo i previše stravično za šačicu osetljivih duša i da li duboko poimanje ove protivrečne dualnosti pruža malo mogućnosti izuzev svojevoljnog napuštanja sveta. To je jedino objašnjenje koje mogu ponuditi, jedino koje je bar približno istini. Moram reći da nikada nisam mogao da do kraja prihvatim taj zaključak. Završavao sam složeno izlaganje gospodinu Keleru o njegovoj supruzi, kad se on nagnuo napred u stolici. Ruka mu je mlitavo kliznula duž boce i ostala da leži na ćošku stočića, okrenuta dlanom nagore. Njegove tužne, izmučene crte konačno su smekšale. Disao je polako i ujednačeno. Nesumnjivo je previše tugovao i premalo spavao. Preterao je s pićem. Nisam odmah otišao. Počastio sam se čašom „la mark spesijala” - pa još jednom. Ustao sam iz fotelje tek kad su mi se obrazi zarumeneli od alkohola, koji je otupio melanholiju što je duboko prožela moje biće. Proći ću odajama kuće, u susret sunčevoj svetlosti, koja se nazirala duž ivica navučenih zavesa. Ali neću to učiniti dok ne izvučem fotografiju gospođe Keler iz džepa na sakou i dok je, ne bez izvesnog oklevanja, ne spustim na mlitavi dlan klijentove ispružene ruke. Nakon toga ću izaći iz sobe bez osvrtanja. Preći ću prostor između tame i svetlosti što je brže moguće, utopiću se u popodne koje opstaje u mom sećanju, jednako sjajno, plavo i bez oblaka, kao što je bilo tog davnog dana. Nisam hteo odmah da se vratim u Ulicu Bejker. Tog sunčanog prolećnog popodneva uputio sam se u Ulicu Montagju. Uživao sam u šetnji duž saobraćajnica koje je gospođa Keler tako dobro poznavala. Usput sam zamišljao dno što će me sačekati kad stupim u Portmanov vrt. Nedugo potom obreo sam se u njemu. Prošao sam kroz praznu radnju i kroz sokače iza nje. Našao sam se u središtu vrta, pored klupice okružene živom ogradom. Zastao sam da bih se divio vrtu. Naročitu pažnju obratio sam na višegodišnje zasade i ruže duž zida. Duvao je blagi vetar. Bacio sam pogled iza ograde i primetio zubače, geranijume i ljiljane. Seo sam na klupicu i čekao svirku staklene harmonike. Poneo sam nekoliko „džon bredli” cigareta. Izvadio sam jednu iz sakoa i počeo da pušim. Muzika se još nije čula. Opipljivo osećanje žudnje i izolacije uskomešalo se u meni dok sam zurio u živu ogradu i udisao mirise vrta, pomešane s duvanom. Vetar se pojačao, ali samo na trenutak. Živa ograda se divlje zatresla, višegodišnje biljke su se ljuljale. Vetar se smirio. U novonastaloj tišini shvatio sam da muzika neće u smiraj dana zasvirati za ljude poput mene. Tužno je što me zamamni instrument, bogatog i jedinstvenog zvuka, neće razgaliti kao pre. Otkud mi pomisao da išta može biti kao pre? Oduzela je sebi život. Otišla je. I zar je važno ako sve mora biti izgubljeno, poraženo ili ako ne postoji krajnji razlog, obrazac ili logika u svemu što se radi na planeti? Ona više nije tu, a ja ostadoh. Nikad nisam osetio tako neshvatljivu prazninu unutar sebe! Tu i tada, kad mi se telo pokrenulo s klupice, počeo sam da shvatam koliko sam sam na svetu. Sumrak se brzo primicao. Ne ponesoh ništa iz vrta, izuzev te nepodnošljive praznine, tog odsustva u nutrini, koje je još imalo težinu druge osobe - jaza koji je imao obrise jedinstvene, radoznale žene koja nikad nije imala priliku da me upozna, onakvog kakav sam zaista.
BD4U
Balkandownload.org
ZAHVALNICE Sledećim ljudima zahvaljujem se na podršci, podacima, savetima, prijateljstvu i nadahnuću: Ai, Džonu Barlouu, Koutsu Bejtmanu, Ričardu E. Boniju, Bredamu, Majku i Sari Bruer, Fransin Brodi, Džoiju Bernsu, En Keri, Entoniju Bregmanu i Tedu Houpu, Neko Kejs, Piteru I. Čangu, hrišćanima (Šaris, Kregu, Kameronu, Kejtlin), Džonu Konvertinu, mom ocu, Čarlsu Kalinu, Eliz D’Hejne, Džonu Daueru, Kerol Edvards, Demetriosu Efstratijuu, Todu Fildu, Meri Gejtskil, doktoru Rendiju Garlandu, Hauu i Sofi Gelb (www. giantsand.com), Teriju Gilijamu, Džemi Gomez, grupi Grandedi, Toniju Grisoniju, Tomu Harmsenu, porodici Haruta (čiju pomoć na ovoj knjizi neobično cenim), ljupkoj Kristin Herš, Toniju Hilermanu, Robin Hičkok, Su Habel, Mišel Hačison, Reiku Kaigu, Peti Kiting, Štivu i Džesaji King, Robertu Košikavi, Oušnu Lamu, Tomu Lavoau, Peti Lemej i Polu Nihausu, Raselu Leongu, Verneru Melceru, Džonu Nikolsu, Kenzaburu Oeu, Hikaru Okuizumiju, Dejvu Olifantu, Parasima (Čeju, Marku, Kalenu), Džil Paterson, Čedu i Džodi Pajper, Keti Poris, Endiju Kvonu, Majklu Ričardsonu, Šarlot Rojbel, Saitu Sankiju, Danijelu Šakteru, Martiju i Džudi Šepard, Piteru Stajnbergu, Nen Taliz, Kurtu Vagneru i Meri Mansini, Biliju Vajlderu i I. A. L. Dajmondu, Lulu Vu i Vilijamu Vajldu Zajtleru. Naročitu zahvalnost dugujem Vilijamu S. Baring Guldu i njegovoj sjajnoj knjizi Šerlok Holms iz Ulice Bejker (Bremhol Haus, 1962), omiljenom štivu mog detinjstva, koje se pokazalo nezamenljivim pri pisanju ovog romana. Majkroftov pomen „starog prijatelja Vinstona” preuzet je iz ovog dela.
BD4U
Balkandownload.org
1)
Misli se na Šekspira. (Prim, prev.) <<<
BD4U
Balkandownload.org
2)
Yellow (eng.) znači i „žut" i „kukavica". (Prim, prev.) <<<
BD4U
Balkandownload.org
3)
Prekrasna konkubina poslednjeg kineskog cara iz dinastije Tang (vladao 713-756), koju je mnogo voleo. Često se pominje u drevnoj kineskoj i japanskoj književnosti. (Prim, prev.) <<<
BD4U
Balkandownload.org
4)
Tradicionalna japanska vrata, koja se obično podižu na ulazima u šintoistička svetilišta, simbolizujući prelaz iz profanog u sveto, (Prim, prev.) <<<
BD4U
Balkandownload.org
5)
Na srpskom Irida, ali je zbog sinonimije ostavljen naziv iz originala. (Prim, prev.) <<<
BD4U
