1
Gabrijela Pul
MRAČNA AKADEMIJA
1.Tajni životi
Naslov originala: Gabriella Poole Darke Academy Secret Lives S engleskog prevela Nataša Drašković
2
min
@
Prolog - Hej, jesi li to ti? Željno je piljila kroz tamu dok joj je srce tuklo sve brže. Nije bilo odgovora. Nešto je zašuštalo u šiblju; komarac je zazujao. Razočarana, promenila je položaj na zidu starog hrama i obgrila kolena. Ipak nisu u pitanju koraci. To je samo neko noćno stvorenje. No, on ju je upozorio da će možda kasniti. Ali čekaj me! Čekaj me, Džes, i ja ću doći... Ipak se blago osmehula. Naravno da će doći. Oni su poput magneta. Može je u trenutku pronaći, u bilo kojoj skupini ljudi, u bilo kojoj učionici i neće je izgubiti, čak ni sada, u mraku. Ona će ga blago prekoriti što je zakasnio i njegov smeh će joj tad smekšati srce, isto onako kao što to i njegov divan glas čini. Volim te, Džes. Nemoj se smejati. Kunem ti se. Nijedan dečak ne može tako dobro da se folira. Pogotovo ne on. Doći će on. Mršteći se, podigla je šaku ka mesečini da pogleda na sat. Deset minuta se pretvorilo u dvadeset. Pa šta? Ne bi se toliko odužilo da je dan. Ne bi se toliko odužilo u prepunom i bučnom kafiću. Ovde, među sablasnim senkama ruševina drevnog hrama, čovek se lako uplaši. To je sve. Spuštala se sa zida tapkajući nogama i trljajući ruke, koje su se cele naježile iako joj nije bilo hladno. Još jedan komarac joj zazuja kraj uveta i ona ga ljutito tresnu. Gotov si! Okej, sada je već ljuta. „Malo ću kasniti" ne znači da treba da je ostavi da stoji ovde u mraku. Već trideset minuta! Ovo je trebalo da bude jedna romatična šetnja, a ne test njenog strpljenja. Mada bi možda i trebalo da se naljuti na njega. Ako se ne naljuti, lako bi mogla da se preplaši čekajući ga ovde sama, među nemim senkama. Ili ne baš tako nemim. Naglo se okretala na svaki zvuk lomljenja osušenih grančica i šuštanja lišća. To je jedan baš veliki pacov. Drhtala je. Ovo mesto bi joj se dopalo da je dan. Bujno zelenilo kao iz džungle, ogromno korenje koje je obgrlilo prelepe oronule zidove, toplina i živahnost i tajnovitost prostora. Međutim, prizor nije tako veličanstven u tami, pod varljivim mesečevim senkama koje od svakog širokog stabla drveta prave čudovište, a od svake nevidljive životinje nekakav užas što je proganja. „Četrdeset sedam minuta!", pomislila je. 3
Vreme je da ode odavde. Ona mu je pružila priliku, a on je samo napravio budalu od nje. Uh, šta će mu sve reći... Odlučno je krenula, ali ubrzo i zastala. A, ne, neće ka ogromnom pacovu. Zadrhtala je, progutala knedlu, vratila se dva koraka unazad i okrenula se. Suštanje. Pucanje drveta. To je zbog vetra. Ali... nema vetra. A onda se pred njom pojavi još jedan preveliki pacov. U redu, moraće da prođe pored njega, ali on će pobeći čim je bude čuo kako nailazi. Pobogu, to je samo pacov. Ili zmija. Ili... „Ma, samo kreni, Džes!", hrabrila se. Tek što je zakoračila, krajičkom oka primetila je nekakav pokret. To nije ni pacov ni zmija. Veliko je - veliko poput nje. Nešto se brzo kreće kroz splet lišća i granja. Ona koraknu unazad, pa još jednom. To nešto se pomera. Ka njoj. Čuje se disanje. Meko, samouvereno i ljudsko. - Jesi li to ti? - viknula je. - Hej! Prestani da se izmotavaš! Nema odgovora. - Ozbiljna sam! Prestani! - Trudila se da zvuči ljutito, ali glas joj je bio piskav i drhturav. - Nije smešno! Taj zvuk: možda se to samo mokro trulo lišće prevrtalo pod nogama stvorenja. Ili je to možda smeh, dahtav i tih. To sigurno nije on. Jednostavno nije. Uzgred, njih je dvoje. Osetila je kako joj taj drugi, polako i zlokobno, prilazi sa desne strane. Još jednom pokuša da vikne, ali kada je otvorila usta, iz njih je izašao samo prestravljen dah. Okrenula se i potrčala, spotičući se usput. Zaista je teško u tami održavati pravac. Pouzavice i lišće je udaraju po licu, grane je vuku, korenje joj grabi stopala. Je li ovom stazom i došla ovde? Staza? Ovo nije staza. Sišla je sa staze i bezglavo potrčala među drveće. U ušima joj sve bubnja, ali iza sebe čuje ili možda samo oseća prisustvo uljeza. Oni su iza nje, pored nje, svuda oko. Kakav glup predosećaj. Ali jesu. Okružili su je... Skliznula je niz padinu spotičući se o debelo korenje pa se ugnezdila tik iza njega. Zagrizla je šaku, trudeći se da ne zaplače. Okej, sada bi volela da je kod kuće. „Mama, ovo nema smisla. Ovo nije stvarno tako da možeš da uđeš i probudiš me, odmah sada. Tata, hajde ismejavaj me, reci mi da sam sve samo sanjala. Skub..." Skubi. Setila se kako je pucao od ponosa kad ju je ispratio u uzbudljivu novu školu. 4
- Ćao, seko! - Ćao, mali gnjavežu! Ovaj - mlađi brate! Smejali su se. Mahala je i ona njemu. „Skubi..." Opet neki šum? Duboko je disala. Iznad nje, srebrna mesečina oivičila je drevne zgrade hrama. Žile jednog drveta obgrlile su stub poput ruke ljubavnika. Poput njegove ruke. „Gde je on? Šta li mu se desilo?" Korenje, puzavice, granje. Uvukli su se u drevne zidine i dave ih, grle, guše. Nešto se pomerilo u lišću kraj njenog uveta. Ona zamalo vrisnu, ali je u pravom trenutku pritisla usta šakom. Ovo nema smisla, ponovo je pomislila. Nema smisla. Ako nije san, onda je šala. Neslana šala. Ali njeno telo se nije saglasilo sa tim. Oblio ju je znoj: zbog vlage, trčanja, od straha. Komarac je opet zazujao i ona pljesnu lice šakom kako bi ugušila vrisak. To je samo jedan insekt. Nešto mnogo strašnije vreba iz ruševina. Lovi... Polako, pomislila je. Ostani smirena. Iza nje su bile guste isprepletane puzavice i crna čeljust drevnih vrata, čije je drvo odavno istrulelo. Zaboravivši da se plaši i pacova i zmija i paukova, zakoračila je unatraške i izbezumljeno zamahala nogama sve dok je sluzavo lišće s druge strane vrata nije gotovo sasvim prekrilo. Ničeg se više ne plaši. „Izuzev njih." Ostaće ovde, sklupčana među ruševinama, dok se ne prolomi zora. Biće u neprilici, smejaće joj se, ali zar je to bitno? Za nekoliko sati ovo mesto će biti preplavljeno turistima. Do tada će se verovatno i ona samoj sebi smejati. Ti turisti trenutno spavaju u nekom klimatizovanom hotelu, sanjaju o danu koji sledi i o drevnom Angkor Vatu, hramu civilizacije koju su pregazile surove sile prirode. Divljina i lepota, svetost i strah. Tako romantično i tajanstveno. Kako za turiste, tako i za strance. Nekoliko sati čekanja. To nije tako mnogo. Kroz noć su se sada prolamali glasovi: razgovetni, utišani, ali napeti od uzbuđenja, kao tokom lova. Možda ipak ne bi trebalo da čeka. Možda bi trebalo odmah da pobegne. Neodlučna je. Besno je protrljala slepoočnice. „Budalo, šta ti uopšte tražiš ovde? Nikada se nisi ni uklapala." Na obrazu joj zalepetaše nekakva krila. Udarila je bubu, ali samo ju je oterala na vrat i niz grudi. Tad je zajecala naglas. Tresnula je dlanom preko grudi i osetila kako se buba raspršila u sluz i deliće ljušture. Zacvilela je.
5
Lepljiva buba ju je vratila u stvarnost. Ovo nije nikakav san. Tamo ima nečeg što je progoni i što je stvarnije i od škole, od doma, od njega. Naravno da nije došao. Šta li je ona umislila? Jadna mala, glupava mala devojka sa stipendijom. Ostavio ju je ovde samu i sada oni dolaze... Pre samo dvadeset i četiri sata oni su zajedno pijančili na ulicama Pnom Pena. Zaljubljeni, mislila je ona, i divlje uzbuđeni zbog odlaska u Šijem Reap i Angkor Vat. Setila se njegovog pištavog smeha i kako su oboje zajedno bodrili njenu prelepu, smešnu najbolju drugaricu dok je pozirala i pevala „It's Raining Men" u karaoke-baru. Van sebe od sreće, okrenula se da ga pogladi po obrazu. Voli ga... Zaledila se na mestu. Glas, sada već jasan, blizu nje i gladan. Poznati glas, ali više nije glas prijatelja. Ne peva, ne flertuje, ne šali se, već zavija na nju. Blizu. Toliko blizu. I zaista ga je prepoznala. Ona poznaje taj glas. Trebalo bi da pobegne, ali krv joj je u žilama bila kao tečni led. „Molim vas. Molimvasjavasmolimjavasmolim..." Glasovi i hladan dah dopreše joj do uha. - Uhvatili smo te. Samo za trenutak, jedan uzaludni trenutak nade, pomislila je da je ovo u redu. Da, sve je ovo šala. Okrutna šala. Poigravaju se sa devojkom koja se nije uklopila. „Oh, hvala ti, Bože", pomislila je. Namirisala je kožu i znoj, osetila naelektrisano uzbuđenje i strah u vazduhu. - To si ti - šapnula je promuklim glasom. Osmeh i ruka ispružena kako bi je pomazila po obrazu. - Ne baš. A sada ih jasno vidi. Vrisnula je i odjurila iz ruševina nazad u džunglu. Čula je bat stopala i dahtanje, izgladnele uzdahe. Videla je figuru kako juri između drveća, namirisala sopstveni strah. I potrčala je. Ali već je znala da nikada neće moći da im utekne.
6
1. „Ja ovde ne pripadam." Kasi Bel se naglo zaustavila. Žena iza nje samo što se nije spotakla. - Merde! Imbecile!* - Oprostite! Šuškajući sjaktavim kesama, žena promrsi još jednu psovku preko ramena i ode. Kasi je izgubila strpljenje. - Džabe trošite glasne žice! - viknula je. - Ne razumem francuski. Žena ili ne čuje ili je i ne zanima. Kasi ponovo oseti kako se smiruje. - Ah, prokletstvo - promrmljala je. - Ja zaista ne pripadam ovde. Zgrade koje je okružuju nalik su ovoj ženi: visoke, gorde, neverovatno otmene. Vazduh je opojan i težak, nedokučiva mešavina skupih parfema, kasnog leta i izduvnih gasova. Čak joj se i ime ulice ruga jer je jedva uspevala da ga izgovori. Šta ona traži u ulici sa takvim imenom? Šta ju je uopšte nagnalo da pomisli daje ovo dobra zamisao? Ri di Fobur Sen-Onore!** Njene polovne patike mora da su uvreda za ovu kaldrmu. Njoj je mesto u Krenlejk Kresentu, pod „starateljstvom", kako to obično nazivaju. Nije joj mesto u Parizu. Sklonivši braonkaste pramenove s lica, bacila je pogled na komadić papira u ruci. Budući da je uspela da stigne dovde, čak iz Gar di Nord železničke stanice, bilo bi donekle sramota ako sada ne bi uspela da pronađe školu. Međutim, očekivala je nešto upečatljivije, bar što se arhitekture tiče. Na ulici ima nekoliko ogromnih dvoraca, ali oni su skoro neprimetljivi jer su smešteni iza visokih zidina i kapija od kovanog gvožđa. Ulica bazdi na novac, iako niko ne maše njime, sem u buticima, pored kojih je prolazila sa sve raščepljenom vilicom od zaprepašćenja. Kad bolje razmisli, možda bi bilo bolje da ne pronađe školu. To bi bio odličan izgovor zato što je ovo jedna velika greška. Okej, moraće da se ušunja u Krenlejk Kresent i ispašće glupa pred svima. Okej, moraće da proguta ruganje ostale dece, kao i drske komentare omražene Džili Biton u _____________________________________ * Merde! Imbecile! (fr) - Sranje! Glupačo! (Prim. prev.) **Rue du Fauborg Saint-Honore {fr) - čuvena pariška ulica, poznata po prodavnicama visoke mode. (Prim. prev.)
7
stilu ,,šta sam ti rekla". I što je još gore, moraće da se suoči sa tužnim razočaranjem u Patrikovom pogledu, koje on neće sasvim uspeti da sakrije. Ali i to bi bilo bolje nego da pravi budalu od sebe kao sad... Srce joj je poskočilo. Jedva svesna da i dalje hoda, Kasi je iza sebe na točkićima vukla svoj izudarani kofer. Ne zna šta ju je nagnalo da baš u tom trenutku digne pogled i pogleda prekoputa. Tako zbunjena i pomalo uplašena, mora da je sve radila nagonski, jer se našla tačno ispred sjajne mesingane table ugrađene u kameni stub.
MRAČNA AKADEMIJA
Ništa drugo, čak ni natpis s objašnjenjem da se zvoni pritiskanjem malog mesinganog dugmeta usađenom u kamen ispod table. Sve deluje nedovoljno primamljivo. Kasi bi se razočarala da nije uočila kako se čak i sa ove strane ulice može nazreti zgrada: visoki kameni stubovi i timpanoni, obline statue od pozelenele bronze polusakrivene u dvorištu, a sve to iza kapije od kovanog gvožđa. Progutavši knedlu, Kasi čvrsto uhvati ogrebanu ručku svog kofera. Sišla je sa ivičnjaka, a kofer je za njom čangrljao na neispravnim točkićima. Njen kofer. I šta se nalazi u njemu? Pismo u kojem piše da ona zaista tamo pripada. Da je Kasandra Bel, od svih manje pogodnih ljudi, dovoljno dobra za stipendiju za školovanje na Mračnoj akademiji. Kratko pismo je otkucano na skupom i debelom papiru, sličnom pergamentu, a i dobro je što je tako. Jeftin papir bi se do sada raspao u komadiće, s obzirom na to koliko ga je puta otvorila i presavila, upijajući reči sve dok joj se nisu poput kiseline urezale u mozak. Sada pismo počiva pažljivo odloženo u svesci sa kožnim povezom, poklonu koji joj je Patrik dao pri rastanku i na koji je sigurno potrošio veliki deo svoje savetničke plate. I šta će ona sad? Da mu gurne svesku nazad pod nos i kaže kako joj je žao, kako je omanula i pre nego što je stigla? Ne, nikako. Pismo je to potvrdilo. Ona je učenik Mračne akademije! S osmehom na licu pretrčala je ulicu, a kofer je lupao za njom. Vozač je naglo zakočio i povikao na nju, a ona mu veselo pokaza srednji prst. Ona ima pravo da bude ovde. Uklopiće se. I što je bitnije, ovo mesto će joj se veoma dopasti. Ne dišući, mahala je kažiprstom nad dugmetom zvona. To je to, pomislila je. Sad ili... 8
Međutim, ustuknula je, iznenađena. Vrata kapije su se već širom otvarala, bez zvuka i glatko. Skupila je šaku u pesnicu i zagrizla usnu. Nije ni dotakla zvonce. - Pazi! Neko ju je zgrabio za rame i povukao i utome se jedan crni automobil, dugačak i otmen, lagano propeo na pločnik i promolio kroz kapiju. Izgledalo je kao da ništa ne bi poremetilo njegovo glatko kretanje, čak ni nemarni pešak. Stisak na ramenu naglo popusti. Kasi se okrenula s osmehom na licu, a osoba iza nje zakorači unazad. Bio je to dečak otprilike njenih godina, visok i plećat, sa veoma kratkom kosom. Izgledao je zdravo i jedro, kao da provodi dosta vremena u prirodi, pa Kasi pretpostavi da inače nije tako bled kao sada. Njegovo ljupko lice otkrivalo je iznenađenost; izgledao je kao da mu se sva krv sjurila iz glave u pete. - Hvala - rekla je Kasi kako bi prekinula neprijatnu tišinu. Nije odgovorio. Umesto toga, okrenuo se na petama i otišao bez ijedne reči, prošavši kroz kapiju Akademije. Kasi ga je uporno posmatrala. Muževan, drzak i Amerikanac. Nisu ga odale samo ta jedna otegnuta reč nego i neupadljiva odeća i njegov korak, samouveren i jednostavan. Pa, bar joj je drago što nije jedina u farmerkama koje nisu namerno pocepane. Ponovo se unervozila i duboko udahnula. „Uđi unutra, Kasi! Ovde ti je mesto. Sećaš se?" Nasmešila se. Kao da joj je Patrikov glas odzvanjao u glavi. Pre nego što su se vrata kapije sasvim zatvorila, Kasi je provukla svoj kofer kroz kapiju i dovukla ga u dvorište. „Opa!" Dvorište je ogromno, mnogo veće nego što deluje sa ulice. Sunčeva svetlost se prolama kroz krošnje kestena i šara izlizani kameni pločnik. Popločani prilaz za vozila vodi u velikom krugu oko bazena zelenog od paprati i egzotičnih biljaka sa mesnatim lišćem i korenjem što se zavija po zemlji poput zmija. U sredini bazena je statua koju je maločas bila primetila - vitka devojka, izlivena u bronzi, stoji na vrhovima prstiju i graciozno isteže ruke i podiže lice ka labudu. Ali labud uopšte nije bio graciozan. Njegova mrežasta stopala zgrabila su devojčino telo poput kandži. Krila su mu se nadvila iznad nje u obliku luka, a vrat i divlja glava stoje mu uzdignuti kao kod zmije koja je spremna da napadne. Izgleda zverski i pobedonosno. 9
Kasi oseti kako joj drhtaji prožimaju čitavo telo. Oduvek je labudove smatrala za mirne ptice. Nežne. Lepim na jezercima. Ali ovaj nije takav. Statua je lepa, ali uznemirujuća. Zato se Kasi okrenula ka grupici učenika koji su tračarili nešto povišenog glasa, uzbuđeni zbog početka novog polugodišta. Kasi proguta knedlu. Svi do jednog bili su otmeno bogati i lepi. Oduvala je pramen kose sa lica i požalila što nije imala dovoljno novca za modernu frizuru. Prokletsvo, trebalo je da zaradi novac. Da zavešta dušu đavolu ili nešto drugo. Usudila se da im se nasmeši, ali oni su se s prezirom okrenuli na drugu stranu. Jedna Japanka se nepoverljivo nasmejala, a onda se okrenula ka svojoj prijateljici i promrmljala nešto zbog čega su se obe potom zakikotale. Kao i ostali učenici, i one su odisale uobraženošću koja ide uz novac i visoko društvo. Nigde ni traga od onog neuglađenog momka, Amerikanca. Kasi oseti kako joj se utroba steže od ljutnje pa još jače stegnu dršku kofera. Pismo. Ono je tu unutra. Njeno pismo. Njena stipendija. Ovi đaci su kupili svoja mesta ovde. Ona je svoje zaslužila. I neće odustati. Ne dolazi u obzir. Crna limuzina je stajala parkirana ispred kamenog stepeništa. Vozač je otvorio zadnja vrata, krijući lice iza crnih naočara za sunce. Kasi stade da posmatra, prezrivo očekujući da iz auta iskoči još jedan razmažen bogataš. Međutim, umesto njega, pojavila se starija žena, nežna i lepa poput uvelog cveta. Kasi nikada nije mogla ni da zamisli kako neko toliko star može tako divno da izgleda. Ali ova gospođa upravo tako izgleda. Krhka, izrazito mršava, poput paučine, ali ipak zapanjujuće lepa. Ako je to posledica života u Parizu, pomisli Kasi, onda će ne samo izdržati već ostati ovde zauvek. Osmeh sa lica joj je nestao kad je vozač limuzine blago zalupio vrata i vratio se nazad za volan. Zar joj neće pomoći ni uza stepenice? Pa kakav je on to šofer? Kasi je besno pogledala u njega pa u ostale učenike, koji nimalo pažnje nisu obraćali na staricu. - Neverovatno - Kasi izgovori glasno. Odložila je kofer kod podnožja stepeništa i otišla do starice. - Treba li vam pomoć? Polako, veoma polako, starica je okrenula glavu. Kasi je zamalo ustuknula. Gospođa se nagnula nad svoj štap sa srebrnom ručkom kao da joj je to bio jedini oslonac, ali u njenom pogledu nije bilo ni naznake slabosti. Njene su oči isijavale žestinu. Ali to nije bio 10
neprijateljski pogled. Pre je bio... ispitivački. Koža joj je bila poput naprslog porcelana, providna i pokrivena mrežom malih bora. Potpuno seda kosa bila je skupljena u punđu. Kosti njenog lica kao izvajane od granita. Kasi proguta knedlu. - Mislim, ako ne želita da vam... Ne želim da izgleda... Blede usne se naboraše. - Da li se ti to nudiš da mi pomogneš, mlada damo? - Pa, da. - Kasi se uzvrpoljila osetivši se pomalo bleskasto. - Kako je to savršeno dražesno! - Zapovednička hladnoća se istopila u blistav osmeh. - Bi li mi pružila ruku? Kasi nezgrapnim pokretom ispruži ruku i čvornati prsti joj se obaviše oko mišice. Na trenutak se setila onog labuda u dvorištu, kako njegova mrežasta stopala poput kandži grabe devojku u bronzi, a onda se sabrala i uzvratila osmeh. Iza njih se začu brundavi zvuk motora i crni automobil ode. - Baš je lepo imati mlado telo - promrmljala je žena. - Šta? - Kasi je trepnula. - Mislim, izvinite, nisam vas razumela. - Mlado telo - osmehnula se starica - da mi pomogne. Kako si ti uljudna. Iako je žena iznenađujuće snažno stiskala Kasinu mišicu, telo joj je bilo lagano poput lista. Kasi joj oprezno pomognu uz stepenice. Čini se da ih ima mnogo. - Trinaest stepenika - reče gospođa, kao da joj čita misli. Zastala je kako bi uhvatila vazduh i zapiljila se u klasičnu fasadu škole. - Toliko je mnogo vremena prošlo otkako sam poslednji put bila ovde, ali sećam se ovih stepenica kao da je bilo juče. Ti si, moje drago dete, nova ovde. Zar ne? - Zar je to toliko očigledno? - Kasi se nasmešila. Smeh joj je odjeknuo poput nežnog zvona. - Da, ali ništa loše ne mislim time. Poslušaj moj savet, hoćeš... - Ja sam Kasandra. Mada svi me zovu Kasi. - Kasandra! Kakvo predivno ime. Ja ću te zvati Kasandra. A ja sam madam Azedin, ali možeš me zvati Estel. A moj savet ti je da iskoristiš sve ono što Akademija nudi. - Ponovo je zastala i silno uzbuđena, okrenula se ka Kasi. - To je jedna od najboljih škola. Akademija, zaista, nije samo škola već mnogo više toga. Izvuci najviše što možeš od svega što ti se nudi, Kasandra, i ona će promeniti tvoj život. Zauvek. Da li me razumeš? - Pa... da. Madam Azedin se promućurno zasmeja. 11
- Mislim da ipak verovatno ne razumeš. Ne sasvim. Ali shvatićeš, drago moje dete. Toliko toga ćeš saznati. Akademija može da ti promeni život. Sada su samo nekoliko stepenika udaljene od vrha i dah stare gospođe je postao brz i plitak. - To i želim. - Kasi umalo stavi svoju šaku preko ove što se držala čvrsto o njenu ruku. Ali ona nije naročito bolećiva, ma koliko njeno trenutno saosećanje prema ovoj ljubaznoj i strogoj ženi bilo snažno. U svakom slučaju, svakako ne bi primakla svoje izgrickane nokte ni blizu te šake sa kožom tankom poput papira i besprekornim manikirom. Madam Azedin načas spusti ruku preko grudi kako bi došla sebi. - A šta to, tačno, želiš, Kasandra? - Želim da preokrenem svoj život. - Da ga preokreneš? - Kada su stigli do vrha stepeništa, madam Azedin pusti Kasinu ruku. - Ne! Akademija će te naučiti da savladaš život, da ga potčiniš i oblikuješ prema svojoj volji. Pravi maturanti Mračne akademije hvataju se ukoštac sa životom, Kasandra! Upamti to! Neobični trnci spustiše joj se niz kičmu, ali Kasi ih zanemari i nasmeši se. - Hoću - kaže ona. - Hoću! Madam Azedin uz osmeh stegnu Kasine šake. - Odlično! Iz pravca ulaza zakrivenog senkom začuo se kašalj i Kasi samo što nije iskočila iz kože. - Madam, dobro došli. - Zdepast muškarac u tamnoj uniformi promolio je glavu. - Ser Olrik vas očekuje. Ona se radosno nasmeja. - Naravno da me očekuje! Izvini sad, Kasandra, moje drago dete. I srećno! - Hvala, madam Az... hoću reći, Estel - promrmljala je Kasi. - I da doživiš mnogo, mnogo uspešnih godina u Akademiji. - reče madam Azedin i uputi joj osmeh pun zadovoljstva. - Potpuno sam uverena da hoćeš.
12
2. Pomalo uznemirena, Kasi je posmatrala staricu kako odlazi. Dopala joj se madam Azedin. Veoma joj se dopala. Samo što... Oh, pobogu. Kasi samo nije bila pripremljena za sve ovo. Žao joj je jadne starice. Mora da ima blizu sto godina. Koliko ona misli da Kasi ima godina? Pošto ima petnaest godina, u Akademiji će provesti najviše dve ili tri godine, a ne mnogo godina. Ukoliko, podrazumeva se, ne napusti školu ili je ne izbace. Madam Azedin možda izgleda odlično za svoje godine, ali malo je počela da se gubi. Nje se ne treba plašiti. Ona je elegantna i samouverena, to je sve. Vreme je da i Kasi nauči tako da se ophodi. Ali ona sama barem, pomislila je Kasi ljutito, ume da se ponaša kao ljudsko biće - za razliku od ovdašnjeg osoblja. Ovaj vratar, ili šta li je već, uopšte se nije ponudio da pomogne starici. Taj krupan čovek špicastog lica jednostavno je samo išao za njom dok je ona hramala kroz ogromni barokni hodnik. Nekoliko minuta kasnije oboje su joj se izgubili iz vidnog polja. Kasi slegnu ramenima. To je se ne tiče. Setila se da joj je kofer i dalje na dnu stepeništa, okrenula se na petama pa se lakim korakom i čak pomalo bezbrižna vratila dole. Srce joj se odmah sjurilo u pete. Nekolicina đaka se okupila u polukrug oko njenog kofera. Dok im je Kasi nervozno prilazila, ona Japanka joj iskosa uputi zlobni osmeh. - Moža bi trebalo da pozovemo žandare - glasno izjavi ona. - Mislim, možda je u pitanju bomba. - Oh, Keiko, mislim da čak i teroristi imaju više stila. To je izgovorio neki Amerikanac, ali mnogo drugačiji od momka kog je Kasi videla malopre. Ovaj je imao markirane naočare, kožne cipele, nove sportske pantalone i majicu sa kragnom sa prepoznatljivom skupom etiketom. Izgledao je kao da je upravo u onoj ulici napolju pošteno ojadio svoju kreditnu karticu. - Hajde, Peri - otezao je jedan Englez, držeći šake ležerno uvučene u džepove. - Nemoj biti tako nemilosrdan. Postoji i nešto što se naziva otrcani šik. Keiko se kikoće. - Ričarde, kako je to snishodljivo. Siromašni su uvek među nama. Toga treba da si svestan. - Neuljudna si, Keiko. - rekao je Peri blago gurkajući Kasin kofer 13
nožnim palcem. - Siromašni, uprkos svemu, ipak poseduju izvesnu draž radničke klase. Ovo je pre... kako to Francuzi kažu? Petit bourgeoisi* Ričardova obrva se podigla toliko visoko da se izgubila u tamnim oklembešenim šiškama. - Ah, Peregrine. Ko je sada uskogrud? Na otprilike tri sekunde Kasi je poželela da se uvuče u najbližu rupu i umre. No to osećanje je ubrzo minulo i tad se u njoj zapali mala vatrena lopta besa. Zapljuštale su psovke. - Sklanjaj ruke s mojih stvari. - Skačući niz nekoliko zadnjih stepenika, gurnula je Keiko u stranu. Iako je Keiko izgleda sasvim ljutito, i Kasi je svojevremeno učestvovala u jednoj ili dve tuče. Stegnula je pesnice. Izaći će ona na kraj sa ovom uobraženom kučkom. Amerikanac Peri je zakoračio unazad i tako jako udahnuo da je zvučalo skoro kao da je uplašen, a nasmejani Ričard je samo prekrstio ruke. - Ovo će biti zanimljivo - promrmljao je. Kasi se stegnula delimično očekujući da joj Keiko skoči za vrat, ali nakon jednog trenutka prelepa devojka se nasmejala. - Uopšte nisam dirala tvoje „stvari", devojčice sa stipendijom. Ne bih da prljam ruke. Kasi zari svoje hrapave nokte u dlanove. Oh, kako bi rado udarcem sklonila taj zlobni osmeh sa Keikinog lica. Ali očigledno je da ova mala sujetna zlobnica ne želi da se upušta ni u šta tako bourgeois** poput tuče pesnicama. Uostalom, oni bi svakako voleli da vide kako Kasi sama sebe uvaljuje u nevolje zbog kojih bi bila izbačena iz škole već prvog dana? Neće moći. Nije vredno toga. - Okej - procedi kroz zube Kasi. - Sada si dokazala da sam bolja od tebe. - Dragi bože - ubaci se Peri. - Kako se usuđuješ tako da razgovaraš s Keiko? - Ah, meni se dopada što se usuđuje - otezao je Ričard, lenjo namigujući Amerikancu. - Ovo može da ispadne zabavno! Hajde sada, Peregrine, briši! Ovo se tiče Odabranih! Otkačio ga je tako strogo da je Kasi očekivala da će se Peri suprotstaviti, ali on se samo poslušno udaljio i još jednom je pogledavši popreko, okrenuo se i otrčao uz stepenice do školskog ulaza. ____________________________________ * Petit bourgeois (fr.) - sitna buržoazija. (Prim. prev.) *Bourgeois (fr.) - buržuj, buržujsko, ovde u pogrdnom značenju „malograđanski". (Prim. prev.) 14
Ričard joj je prijateljski prebacio ruku preko ramena. Kasi pokuša da se otrgne i odgurne ga, ali oseti koliko je on jak. Rvanje ne bi uopšte bilo u redu, pogotovo ako joj ništa ne garantuje da će pobediti. - Hajde, sad. Hmm... kako se zoveš? - Kasi Bel - promrmljala je. - Pa dobro, Kasi Bel, opusti se. Svi želimo da uživaš ovde. Peri i Keiko su se malo našalili. Nije baš ispalo smešno, tu si u pravu - Keiko mu zbog ovoga uputi besan pogled - ali moraćeš da očvrsneš. To jest, ako želiš da opstaneš. Kasi se ugrizla za usnu kako bi se uzdržala od drskog odgovora. Nevolja je u tome što nije sigurna ni u šta. Možda se zaista ovako ponašaju učenici najboljih škola? Kako bi ona mogla to da zna? Nije znala kako da se ponaša, kao što nije znala šta uopšte traži tu. Ona ne pripada... - Želiš da se uklopiš, zar ne? - blago upita Ričard. - Želim ti samo dobro, veruj mi... - Hej, Engleskinjo! Naglasak tog drskog glasa Kasi nije mogla sasvim da prepozna. Sekund kasnije, među njih je, poput tornada, uletela devojka i laganim pljeskom oborila Ričardovu ruku. Ona je visoka, vitka poput mladice drveta, i sjajna tamna kosa joj slobodno pada. Njene braon oči su užarene. - Šta to smeraš, Engleskinjo? - Mahala je prstom pred Ričardovim licem. - Ova devojka je nova, zar ne? Obuzdaj tu svoju zversku privlačnost! - Ah, bella* Izabela! - Ričard je strastveno uhvati za ruku i poljubi je, zbog čega Izabelinine lažno namrštene oči zaigraše u uglovima. - Volim tvoju latinsku ćud kao što volim i tvoje bleštave oči. A ti opet toliko pogrešno sudiš o meni! Keiko i ja smo samo upoznavali mladu Kasi Bel sa nekim pravila škole... - Kasi Bel! Kasandra? Izabela se okrenula. Na trenutak je izgledala kao da se uplašila, ali se ipak osmehnula. Kasi se trudila da ne uzvrati osmeh. Nema poverenja u nijednog od ovih samopouzdanih i samoljubivih krelaca. - Da. Pa? Izabela se nasmejala. - Pa, ti ćeš poći sa mnom. - Jednom rukom je uhvatila Kasinu mišicu nešto labavije nego Ričard, a drugom je zgrabila ručku kofera. - Hajdemo ___________________________________ * Bella (ital) - lepa. (Prim. prev.)
15
da te sklonimo od ove rulje. Ne obraćajući pažnju na Keiko, Izabela se koketno osmehnula Ričardu i odvukla Kasi prema zasvođenim kolonadama na kraju dvorišta, a kofer je zveckao i udarao za njom. - Stani malo - usprotivi se Kasi pa Izabela naglo zastade. - Ne možeš sa mnom kako ti padne na pamet. Šta li si ti umislila? Njena ratobornost je samo naterala prelepu devojku da prasne u smeh. - Ja nisam umislila, Kasi, ja znam! Ja sam Izabela Karuzo. Ja sam tvoja cimerka! *** - Reci mi da je ovo reprodukcija. Kasi se uz strahopoštovanje naglo zaustavila ispred velikog pozlaćenog rama. I dalje vukući Kasin kofer preko bledoplavog itisona, Izabela se okrenu i namršti se. - Šta? Taj Mone? Naravno da nije reprodukcija, blesavice. Sve su prave. Nego, hajde, Kasi. Kasi se nerado odvojila od slike i nastavila za Izabelom. Iako se trudila da izgleda hladno i nezainteresovano i samouvereno, osećala je strašan nagon da se na prstima šunja iza Izabele. Svakog trenutka može naići neko ko će je proveri, a onda za uvo izbaciti napolje kao nekog prevatanta, što ona i jeste. - U pitanju je strašna greška - rekli bi joj hladno. - Slučaj zamenjenog identiteta. Umećeš sama da se vratiš nazad? U Kresent Lejk, gde ti je i mesto? Mi ćemo pokriti troškove puta, naravno. I izgledaš kao da ti treba milostinja... U međuvremenu može barem da upija atmosferu. Bože, ovo je prekrasno. I mislila je da ovakve zgrade postoje, ali samo u bajkama. Zar ne treba da imaš svilene haljine i krinoline da bi se motao ovakvim zdanjem? Ili bar klupko kanapa kako se ne bi zauvek izgubio? Pozlaćeni hodnici i predsoblja i lučni svodovi čine se beskrajnim. Tavanice ukrašene karnižama toliko su visoke da je vrat počeo da joj se koči od piljenja u božanstva i monstrume koji se igraju u oslikanom nebu. Mekani itison je ugušio čak i škripavo klepetanje jeftinog kofera. Kasi je pocrvenela dok je posmatrala Izabelu kako ga kotrlja. Između ostalog, to je polovni, jeftini kofer i izgleda kao da će se raspasti svakog trenutka. Nije ni čudo što su se ona bogata razmažena derišta smejala. - Okej, još samo malo. Dopašće ti se, Kasi - Ah! 16
Izabela je odvuče do drvenih vrata i ubode prstom u lakiranu pločicu zakucanu u drvo.
KASANDRA BEL IZABELA KARUZO
- Vidiš? Cimerke smo! - Izabela je jedva uspevala da obuzda uzbuđenje, ali Kasi je zanemela kad su se vrata tiho otvorila. - Sviđa ti se? - Izabelino oduševljenje odjednom splasnu i ona se smrknu u sekundi. - Ne sviđa ti se! Kasi se konačno vratio glas ali je promukao. - Da li mi se sviđa? Ne mogu da... Mora da je u pitanju neka greška. - Nije greška. - Izabela se ponovo razveselila i bacila Kasin kofer na jedan od svilenih prekrivača za krevet, odmah pored čitave male planine markiranog prtljaga. Svesna da verovatno deluje kao da je zalutala, baš kao i njen kofer, Kasi oseti kratak napad nostalgije za skučenom rupom u Krenlejk Kresentu, koju je delila sa još dvema devojkama. Sada umesto zidova od komposta i podnih dasaka boje povraćke ima ružičaste zidove s pozlatom i zaboga! - luster. Ranije je imala zajedničko kupatilo koje se oseća na vlagu i nokte nožnih prstiju, a sada je primetila da se kroz jedna vrata vode u kupatilo sa pločicama u edvardijanskom stilu* i kadom sa nogarama u obliku šapa. Umesto da se prepire oko šminke i CD-ova sa devojkama koje psuju i koje život nije mazio, kakva je i ona sama, sada ima cimerku koja izgleda i ponaša se kao egzotična filmska zvezda. Međutim, Izabela se zasad zapravo čini... prijatnom. - Ovo nije soba, nego palata. - Kasi nije znala da li da se smeje ili da plače. Kolena su joj klecnula pa se bacila na skupoceni prekrivač, ali se odmah trgnula i uspravila jer se uplašila da će ga izgužvati. Izabela se uozbiljila. - Aha. Vidim u čemu je problem. - A je li? - reče Kasi napeto. Ako primeti da se ova neverovatno lepa devojka samo na tren podrugljivo osmehnula, istog trena će joj šamarom skloniti kez sa lica. - Misliš da si mnogo bolja od nas, ha? Ovo je bilo sasvim neočekivano. - Čekaj malo, ti... - poče Kasi. ____________________________________ * Arhitektonski stil s početka 20. veka, nazvan po britanskom kralju Edvardu VII (1901-1910) (Prim. prev.) 17
Izabela nadmeno odmahnu rukom. - Znam. Znam. Ti si marljivo radila da bi došla ovde, da, da, bla-bla. E pa, gospođice Kaćiperna devojko sa stipendijom, ti možda jesi zaslugom stekla svoje mesto ovde, ali znaj da su neki od nas svoja mesta kupili. Zabezeknuta, Kasi je širom otvorenih usta tek dve sekunde buljila u Izabelu kad primeti kako se devojčina razjapljena usta trzaju. Trenutak kasnije i ona je počela da se ceri pa onda obe prasnuše u smeh. Izabela se stropoštala nazad na mekani dušek. - Vidiš? Biće nam zabavno, Kasi Bel. Meni i tebi. Jel' tako? Ne obaziri se na onu dosadu Perija Hatona, ni na Odabrane, te uobražene snobove. Naučiću te sve o Akademiji. Inače - reče i vragolasto namignu - Ričard je sladak i zabavan. Zar ne? - Da, kako da ne. Kako god ti kažeš. - Cereći se kao blesava, Kasi nehajno dohvati svoj kofer. Nikada se ni sa kim nije tako brzo sprijateljila. Zapravo, ona jedva da ima prijatelje, pomislila je tugaljivo. - A ja ću tebi zauzvrat malo pomoći oko engleskog. Niko više ne koristi reč „kaćiperan". U redu? - Je li? - Mi obično kažemo „Keiko je baš podigla nos". - Podigla nos. Dobro! - Izabela se zakikotala. - Dakle, ko su Odabrani? Jesu li oni nekakvi redari ili tako nešto? - Tako nešto. Hajde da ne pričamo o njima sada. Ne! Ne raspakivaj se! Hajde! - Izabela je zgrabi za ruku. - Idemo da istražujemo! - Pričaj mi o stipendiji! Hajde, devojko sa stipendijom! Kasi se iskosa nasmešila Izabeli. Devojka sa stipendijom. Što više Izabela bude tako srdačno upotrebljavala ovaj izraz, manje će boleti kada ga neko poput Keiko bude koristio da bi se rugao - a Kasi je imala osećaj da je njena nova cimerka toga svesna. - Nema šta da se priča. Polagala sam neki ispit, ali nije bilo posebno teško. - Mogu da se kladim da jeste - Izabela je ozbiljno izjavila. - Kladim se da ja ne bih prošla. Ja sam došla u Akademiju zato što je moj otac veoma bogat. A ovde unutra - reče kucnuvši se o slepoočnicu - šuplja kao zvonce. - Kao crkveno zvono. - Ispravi je Kasi nezainteresovano. -I nisi šuplja. Inače, prošla sam intervju. Želeli su sve da saznaju. Šta sam prethodno učila, kako razmišljam, odakle sam poreklom. Kao da su mi čačkali po mozgu. Dobro je da me je Patrik pripremao. - A on je... 18
- Mani me se toga! - Kasi se nasmejala. - On mi je glavni staratelj u domu u kom živim, okej? On je divan. Šteta što on nije upravnik. - Na tren je zadrhtala od ljutnje kad se prisetila te noći prošlog meseca. Kao i obično, probudila se usred noći i načula onaj poznati glas koji je poput biča šibao novu devojčicu, mršavu, utučenu i uplakanu jedanaestogodišnjakinju. „Samopovređivanje. Zar je dotle došlo, gospođice? Šta sve nećeš uraditi za malo pažnje! Ja bih sekla malčice dublje da sam na tvom mestu. Džili Biton je jedna zla krava. Inspektori je vole, ali ona se ponaša kao prava krava kada oni odu. - Kod mene, u Argentini - frknu Izabela - krave su nam veoma važne, ali one znaju svoje mesto. Užasno sećanje u trenu je nestalo. Suzdržavajući se da se ne zasmeje, Kasi munu Izabelu laktom u rebra. - U svakom slučaju, Patrik je sjajan. Ne znam šta bih radila da nije njega bilo. On me je stalno gnjavio da se prijavim za stipendiju. Rekao je da je neki njegov poznanik ranije već uspeo i da bi i meni to pošlo za rukom samo ako pokušam. I znaš sta? Bio je u pravu. - Pa, naravno da jeste. Nego, mislim da smo obišle sve sem vrtova. I naravno, dom za maturante, ali ta zgrada je odvojena, na drugoj strani ulice. U međuvremenu, evo nas! Opet smo kod glavnog ulaza. Zaista? Kasi mora da je izgubila pojam o prostoru. Ona je, naravno, već bila u ovom visokom zdanju, ali samo je virkala unutra posmatrajući madam Azedin kako nestaje među senkama. Sada je ostala bez daha. Od njih do hodnika obloženog mermernim pločama spuštalo se ogromno vijugavo stepenište poduprto masivnim stubovima, a između svakog stuba bila je po jedna bela statua na postolju. Ponovo nekakva božanstva i čudovišta što sijaju poput alabastra. Kasi je zanemela videvši raskošnu pozlatu, a čak je i Izabela sijala od ponosa. - Zar nije prelepo, Kasi? Nadam se da ćemo ovde ostati više od jednog polugodišta. Ovo je jedno od najlepših zdanja u kojima smo imali nastavu. To jest, bar najlešpše od svih u kojima sam ja bila. Mislim da je škola nekad već bila ovde, ali veoma davno. - Kako to misliš? Nije uvek ovde? Izabela se zatrese od smeha i uze Kasi podruku. - Samo što smo stigli ovde! Akademija se premešta svakog polugodišta. Nisi to znala? - Ne! Posle svakog polugodišta? Ozbiljno?
19
min
- Svakog polugodišta. Prošlo smo proveli u Sidneju! Bilo je tako uzbudljivo. Proleće smo proveli u Moskvi, a prošle godine u ovo vreme odredište je bio Rio de Žaneiro. Ja sam oduševljena Riom. Kasi zinu u čudu. - Premešta se po čitavom svetu? - Naravno! Zahvaljujući Akademiji, školovala sam se u Kejp Taunu, u Bangkoku, u Madridu... Ah, i ne pamtim više sve. - Izabela zabaci kosu. Zbog toga je pohađanje ove škole toliko uzbudljivo. Nisu ti pričali o tome? - Ne, uopšte nisu. Nego, zašto bi se selili? - Na Kasino iznenađenje, Izabela je bila pomalo razočarana. - Tako je prelepo ovde. - Gdegod da se Akademija preseli, uvek bude prelepo - rekla je Izabela ravnodušno. - Gospodin Olrik se uvek postara za to. Ah! Džejkl Džejk Džonsone! Da se nisi usudio da se pretvaraš kako me nisi primetio! Na dnu stepenica jedan momak prekida razgovor sa plavokosom devojkom i podiže pogled. Kratka braon kosa i iznošene farmerke. Kasi ga odmah prepozna. To je onaj Amerikanac - onaj muževan i nevaspitan momak. On se nasmeši Izabeli, koja je potrčala niz stepenice preskačući po dva stepenika odjednom. Potom je pogledao ka Kasi i kolebljivo podigao ruku u znak pozdrava. Ništa više od toga nije ni mogao da uradi jer mu se Izabela bacila u naručje i glasno ga poljubila u oba obraza. Veoma hrabar potez, pomisli Kasi, s obzirom na to kako je Džejkova prijateljica besno posmatra. Ako se za Džejka može reći da dobro izgleda, onda je ova plavokosa devojka zadivljujuće lepa. Oči su joj led-plave, a lice kruto od prezira, ali ipak je prelepa. Poput Snežne kraljice, pomisli Kasi prisećajući se starih slikovnica. Dijamantske minđuše koje joj šljašte na ušima nisu tako neumoljive i hladne, ali čoveče, ona je zaista lepotica. Njena koža zrači. Nalik zimskom suncu. - Džejk! - uzviknula je Izabela, odmičući se. - Divno je videti te opet, Izabela - rekao je on i pogledao u stranu, ka plavokosoj boginji. Zvučao je nekako zvanično i uzdržano pa Izabelinim licem pređe senka razočaranja. S osmehom se okrenula ka plavuši, ali je bila primetno napeta. - Zdravo, Katerina. - Zdravo, Izabela. Glas joj je bio dubok i grlen, a reči zbrzane. „Skandinavka?", pitala se Kasi. „Nemica?" Ovo ju je podsetilo na to kako je dosadna subotnja popodneva u Krenlejk Kresentu provodila gledajući stare filmove. Katerina 20
@
je nedodirljiva i uzdržana kao, možda, Greta Garbo ili Ingrid Bergman. Hladna poput neke Hičkokove plavuše. - Zar nije divno što smo opet ovde, draga? A ko je ovo? - Kasi se uzrujala zbog njenog napregnutog osmeha. - Dozvolili su nam da ovog polugodišta povedemo i pomoćnike? Da sam samo znala... Krv jurnu u Izabelino lice. - Ne, Katerina. Ovo je... Savladavši nalet besa - jedva - Kasi nevoljno ispruži ruku. - Ja sam Kasi Bel. Ja sam nova devojka sa stipendijom. Izabeli je laknulo. Katerina prekri usta prstima. - Oh, molim te, oprosti mi. - Graciozno je prihvatila Kasinu ispruženu ruku. - Uvek, ali uvek se tako izlanem. Zar ne, Džejk? - reče uz blistav osmeh. - Nipošto, Katerina! - Vrlo si ljubazan, Džejk. Kasi, dobro došla u Akademiju. Sigurna sam da će to biti jedno potpuno novo iskustvo za tebe i da ćeš mnogo toga naučiti. Uz nadljudski napor Kasi nastavi da se smeška. Samo kad bi Katerina skinula taj svoj osmeh sa lica. Samo joj se zubi vide. - Dobro. Imam toliko posla. Odabrani su sazvali kongres za sutra pa moram da pomognem sa pripremama. - Uputila je Izabeli pogled koji se Kasi učini podrugljivim i prepredenim. Oh, za boga miloga, pomisli Kasi. Sad već umišlja. Katerina se samo nasmešila Izabeli. To je sve. Dobrodušna je i osećajna kao rotvajler, ali ipak nije Kruela de Vil. Ako ne prestane ovako nesmotreno da rasuđuje o drugima, Kasi nikad neće steći nove prijatelje. - Zdravo, Katerina - uspela je da izusti. - Drago mi je da smo se upoznale. - I meni, rekla bih. Doviđenja, Džejk. - Katerina ga je još neko vreme držala za ruku. - Vidimo se kasnije. - Još jednom se osmehnula pa otišla, držeći se graciozno poput mačke. Izabela se ućutala. Džejkovi obrazi su se zarumeneli dok je žudno piljio za Katerinom. Kasi se nakašlja i proguta svoj ponos. - Hvala - rekla je veselo. - Jutros si me spasao sigurne i gadne smrti. - Molim? - Pod kolima? Kod kapije? - Ah, da. - Džejk se nespretno počeša po vratu. - Nema na čemu. Izvini što sam bio pomalo grub. Ti si me... Uplašio sam se. 21
- Pa, dobro. Ne bi me kola stvarno pregazila. - Jesi li baš sigurna? - izgovorio je tajnovito pa onda naglo promenio temu. - Pa, uživaš li u Danu svežeg mesa? Kasi se namršti. - Izvini? - Džejk! - prekori ga Izabela. - Izvinjavam se, jesam li ja to rekao Dan svežeg mesa? Hteo sam da kažem Dan brucoša, naravno. - Kasi je zažmurila na njegov gorak sarkazam. - Slušaj, Izabela, drago mi je što sam te video, ali moram da idem i uzmem raspored predavanja. Vidimo se kasnije, važi? - Oh. Važi. - Bila je vidno razočarana. - Onda, drago mi je što smo se upoznali - rekla je Kasi. -I meni - protrtlja Džejk. - Dobro došla u Akademiju. O, Izabela? - Da, Džejk? Za ime božje, pomisli Kasi. Izabela bi maltene mogla na čelu da istetovira Učiniću sve za tebe. Gledajući u Izabelu, Džejk je klimnu glavom ka Kasi. - Pripazi je. Važi? Ti se dobro snalaziš ovde, za razliku od nje. - Naravno, Džejk. Znaš da hoću. - Snishodljiv pokvarenjak - promrmlja Kasi dok se Džejk udaljavao dugačkim koracima. Kada je prestala opčinjeno da zuri u njegova leđa, Izabela pogleda Kasi. - Nije on takav, zaista, samo je malo... Kasi joj se polako nasmešila. Izabela slegnu ramenima pa snuždeno zagrize usnu. - Samo je malo pun sebe? - Tačno tako. Obe su se nasmejale, Izabela čak pomalo histerično. Izabela opet uze Kasi podruku. - Hajde da se prijavimo. - U redu. Ja... Osetila je neko peckanje na vratu. Kasi se namrštila i okrenula. Jedan mladić u besprekornom modernom crnom odelu je stajao na prevoju stepenica. U rukama je imao otvorenu knjigu, ali ju nije čitao. Podozrivo je posmatra, naizgleda zadržavajući dah. Kasi je pomislila da će se postideti, ali mladić se nije okrenuo. Pomno ju je posmatrao svojim 22
tamnim prodornim očima, ali nije se osmehnuo. Kao ni Kasi. Ponovo je nešto zapecka po vratu. Njegova drskost ju je iznenadila i uzbudila, ali ako on neće da skrene pogled, zašto bi ona to učinila? Kosa mu je crna, ten svetlosmeđ i prelep je. Lep je kao i Katerina, ali nekako drugačije. Njegova lepota nije hladna. Ozbiljna je topla, i uzvišena - upravo ta reč joj pade na pamet... Za ime boga! Šta joj pada napamet? Povukla je Izabelu za ruku. - Hajdemo! - procedila je kroz zube. - Samo polako - reče Izabela smejući se. - Znaš, smeš da gledaš. I zašto ne bi? Kad je on u pitanju, to je sve što je ikome pošlo za rukom. - Zašto? - Ona se neće, neće, neće okrenuti da vidi da li je on i dalje tamo. Iako je tako teško odoleti tom porivu. - To je - objasni Izabela - Randžit Sing.
23
3. Kasi je zbacila sa sebe i poslednji pamučni čaršav i ostala da leži raširenih nogu, zureći očarano u luster, koji je treptao i nežno zveckao pod mesečinom. Pre pola sata malo je razmakla teške zavese od damasta i širom otvorila prozor, ali to nije pomoglo. U sobi je suviše toplo, krevet je suviše mek. Jeftina pidžama iz supermarketa prilepila joj se za kožu. A Izabela spokojno spava čvrstim snom i nežno hrče. Kasi se kiselo osmehnula cimerki. Lepo je znati da i živahne latinoameričke lepotice hrču. U svakom slučaju, nema nameru da je budi. Naravno da Izabela neće prve noći biti uzbuđena koliko i devojka koja je došla u Akademiju zahvaljujući stipendiji. Oh, ovo nema smisla. Skliznula je sa kreveta, u tišini otišla do prozora i još malo razmakla zavese. Prepoznatljiva obeležja grada, koja prepoznaje po slikama iz knjiga koje joj je Patrik pokazivao, blešte poput ogromnih dragulja: Trijumfalna kapija, ogromni obelisk na Trgu Konkord, Ajfelov toranj. Ranije te večeri Izabela ju je odvukla do prozora. - Tako je prekrasno, pogledaj! La ville lumiere* Kasi, Grad svetlosti! Izabela se smejala od zadovoljstva. - Ima li boljeg mesta za Mračnu akademiju? Njihova soba je na trećem spratu. Šta bi tek videla sa krova? U sobi je bilo toliko nepodnošljivo vruće da Kasi nije htela da obuče bade mantil i da nazuje papuče. Uostalom, pidžama joj je sasvim pristojna, komplet od majice kratkih rukava i dugačkog donjeg dela, iako malo zaostaje za otmenim pariškim stilom. Kasi polako otvori vrata, a Izabela se promeškolji, okrenu se na drugu stranu i opet zahrka. Kasi odahnu i išunja se u hodnik. Laknulo joj kad je videla da su mali fenjeri na zidovima uključeni i da stvaraju kružiće blage svetlosti u tami. Nije da se Kasi plaši mraka. Ona zna da duhovi, vampiri i vukodlaci nisu jedini i najgori užasi kojih se treba plašiti. Reči, na primer. Reči mogu da budu kao kljove, ako ih izgovaraju stručnjaci poput Džili Biton. Reči mogu da nanesu teške rane. „Ah, ti si jedna bezvredna mala drolja, Kasandra Bel. Čak te nijedna velika bezvredna drolja kao što je tvoja majka nije htela." ____________________________________ * La ville lumiere (/r.) - grad svetlosti. (Prim. prev.)
24
Kasi se nekada plašila Džili Biton. Toliko se plašila da nije smela nikome da se požali na njeno siledžijsko ponašanje. „Ionako ti niko neće verovati jer si ti jedna bezobrazna mala lažljivica. To je u tvom dosijeu, patološki lažov. Pokušaš li ikome išta da kažeš, srediću da ti ponovo ukinu sve povlastice?" I tako Kasi nikada nikome nije ni rekla. Umesto toga, naučila je sama da se brani. Kako je rasla i sazrevala, shvatila je da se hladnim i praznim pogledom punim mržnje postiže više nego plačom ili vikom, pa ju je Džili Biton ostavila na miru i umesto nje kinjila mlađu decu. Samo, sada Džili nije znala kada će se usred mučenja neke jadne devojčice okrenuti i videti Kasi kako je nemo posmatra, kao da joj bez reči obećava zasluženu kaznu. To ju je nerviralo pa bi se povlačila i ostale devojčice bi predahnule, barem na nekoliko nedelja. Zadrhtavši, Kasi se pokajala što ipak nije obukla bade mantil. Bar ima Patrika. Ima poverenja u njega, samo ne u vezi sa svim, to je sve. On ju je izvukao iz njene ljušture, doneo joj osmeh na lice, naučio je da nije bezvredna. I evo je sada ovde, u jednoj od najprestižnijih škola na svetu. Čudan je život... Bosa, prikradala se ogromnom stepeništu. Nije se uplašila, ali ovo mesto je zaista jezivo. Ako se dovoljno udubi u misli, ako dovoljno pažljivo oslušne, skoro da može da čuje zvuke. Škripu. Šaputanja. Dah blagog povetarca. Korake. „Oh, nemoj da si luda", opomenula se u mislima. Ne. Evo ga opet. Ukočila se i napregla da oslušne. Da. Bez sumnje. Zvuk dolazi odozdo. Veoma mek korak. Da nije naišao na mermerni pod predvorja kod ulaza, ne bi ga ni čula. Ovo nije oprezno koračanje nekoga ko se trudi da ne ometa previše spavače. Ovo je neko ko uopšte ne želi da bude primećen. Kasi ume da ih razlikuje. Neki provalnik? Neodlučna, spustila je dlan na pozlaćenu ogradu stepeništa i začkiljila kroz mrak. Gledan kroz mesečinu i senke, hodnik se za trenutak ispunio duhovima. Srce joj je poskočilo u grudima. Sekund kasnije Kasi je prepoznala bele oblike, bile su to statue koje je videla ranije tog dana. Mada, nešto i dalje nije u redu. Ahil nemilosrdno ubija Hektora, na tom postolju stoje samo dve mermerne figure. Pa zašto onda tri senke padaju na pod? Neko se krije. Ko god to bio, sagnuo se iza postolja kad je čuo da neko nailazi. Sada je i Kasi začula neprigušene korake. Dok je posmatrala, 25
zadržavajući dah, pojavio se zdepasti vratar i stao da budno i bez reči osmatra. Zadržavajući dah, Kasi se nije usudila da se pomeri kako ne bi privukla vratarevu pažnju. Ostalo joj je samo da se nada da on neće pogledati gore. Ne zna tačno zbog čega, ali nekako je znala kako ne bi valjalo da je ovaj grub čovek uhvati izvan sobe. Ne bi valjalo da ikoga uhvati. Čak i lopova. Vratar se konačno okrenuo, očigledno ne želeći da istraži svaku senku u hodniku, pa se izgubio iz vidokruga. Ispod Hektorovog tela pomerila se ona treća senka, pa skliznula iz zaklona statue i krenula ka stepeništu. Sa srcem u guši, Kasi se odmakla, izbezumljeno tražeći gde da se sakrije. To noćno tumaralo će se popeti uz ovo ogromno stepenište i proći tačno pored nje. Dođavola. Pretrnula je od straha. Nigde nema zavesa kojima bi se prikrila, već samo senke i jedna mala niša. Leđima se oslonila o zid i ostala da stoji potpuno nepomično. Koraci su sada bili skoro sasvim nečujni na gustom itisonu, ali kad je osetila da joj se približavaju, Kasi je udahnula i zadržala dah, ne odajući ni šum. Samo je njeno srce tuklo kao čekić, ali ovaj uljez to, srećom, ne može da čuje. A nije mogao ni da je vidi dok je prolazio tuda kao neka utvara. Džejk Džonson. Namrštila se. Šta li on to smera? Na trenutak je poželela da se vrati u sobu. U svoju udobnu, bezbednu, prelepu sobu, u kojoj njena cimerka blaženo hrče. Podnela bi čak i malo nesanice. Samo jedno joj se ne dopada, zaključila je Kasi: ne voli noćna šunjala. Oni uvek donose nevolje. Ako nešto nije u redu, ona želi prva to da sazna. Znanje je moć: ovu lekciju je dobro naučila u Krenlejk Kresentu. Uostalom, čega da se plaši? Dok je čekala da se Džejk pojavi na sledećem odmorištu, izmakla se iz senki kako bi ga pratila. Dođavola, dobar je. Bolje se snalazi čak i od Džili Biton. Zna da treba iznenada da zastane i oslušne da li ga neko prati. Brzo se kreće i šunja po mraku isto kao ona. Na vrhu stepenica Kasi zamalo da mu izgubi trag. Ušunjao se u gornje predvorje. Mrak je gušći ovde, na pustom najvišem spratu: tavanica je niska i svetlost dopire samo sa donjih spratova. No, Kasi je dovojno radoznala da zanemari napetost. Zakoračila je u predsoblje. Dok su joj se oči prilagođavale na mrak, Kasi u tami raspozna polukružni odblesak svetlosti. Zarila je nožne prste u mekani, udobni itison, ali odmah zatim načini još jedan drhturavi korak, pa još jedan. Okej, to je to. Napred, Kasi! Čega se plašiš ? 26
Napredovala je užasno sporo. Očekivala je da će Džejk odnekud izleteti, ali njega nigde nije bilo. A onda je, nakon suviše neizvesnosti, razaznala njegovu siluetu pravo ispred sebe. Samo što je htela da požuri za njim, zaustavila se u mestu. Nemoguće da to još neko korača? Zasigurno to moraju biti Džejkovi koraci. Ne. Ovi koraci su iza nje. Ne toliko tihi, ali ipak prigušeni. I bez sumnje na velikom stepeništu. Onaj zlobni vratar? Možda. Šta bi uradio ako pomisli da se to ona tuda šunja? Da je oda nastavnicima? Ili će sam da se pozabavi njome? A šta ako to nije vratar? Oh Bože. Kasi potrča glavom bez obzira. Gotovo savladana strahom, jurila je ka onom polukrugu svetlosti, koji se uvećavao sve više i više, dok se konačno nije zatekla tik ispod njega. Pridržala se o zid pa se naslonila, pokušavajući da dođe do daha. Ponovo je začula korake i odlučila, zašla je za ugao i stupila na manje stepenište. Naspram užasno mračnog predsoblja, ovde je bilo kao usred bela dana. Kasi više nije razmišljala o tome da li će je Džejk primetiti. To se više nije činilo tako strašnim naspram pomisli na to da će je uhvati ko god ili šta god to bilo iza nje. Džejk je sada bio tek mrlja koja hitro promiče stepenicama dva sprata niže, i Kasi je gotovo očajnički želela da ga sustigne, kakve god to posledice imalo. Uhvatila se za ogradu stepeništa i u tišini krenula dole. Kada je stigao na treći sprat, Džejk je skrenuo kroz zasvođen prolaz. Potiskujući strah, Kasi pričeka jedan tren. Iza nje se i dalje čuo odjek mekih koraka. Nema mnogo vremena. Stegla je zube i pažljivo provirila iza ugla. Ovaj novi hodnik je možda desetak metara dugačak. Čitavom dužinom nizale su se male niše, koje su pružale dovoljno svetla, premda pomalo sablasnog, i u kojima su stojale klasične biste. Džejk je neverovatno hrabar, pomislila je Kasi. Straža sastavljena od mermernih glava izgleda jezivo stvarno i živo sa tim svojim belim očnim jabučicama. Ali Džejk je morao proći između njih jer eno ga gde čuči kraj vrata na kraju predvorja i hvata se za kvaku. Međutim, vrata se nisu otvorila. Nešto je ubacio u bravu pa mahnito stao da gura i okreće, ali kad je opet probao, kvaka se nije pomerila. Sa strahom u očima, pogledao je ka šupljinama vrata sa obeju strana, ali nište se nije pomerilo, niko mu nije pružao otpor. Posle još nekoliko pokušaja s bravom, Džejk se naslonio na vrata i očajnički pritisnuo glavu o drvo. 27
O, ne. On samo što nije odustao, a ako se sada okrene, zasigurno će je primetiti. Vreme je za bežanje. Snebivajući se, Kasi se vrati tri koraka unazad. Ne dolazi u obzir da se vrati gore u onaj mrkli mrak predsoblja, da krene u susret onim drugim koracima. Ne. Umesto toga, sići će dole i pokušaće da nađe drugi put do sobe. Požurila je niz stepenice. Ako bi samo stigla do dna stepenica, bila bi bezbedna. Sigurna je u to. Skoro da je stigla... Bila je na pola puta poslednjeg reda stepenica kada je osetila trnce između lopatica. Neko je posmatra. Naglo je zastala i snažno zagrizla donju usnu, svim silama se trudeći da ne zavrišti. Sada je kasno da se krije. Ako se okrene, videće šta je to ili koje to iza nje, a ona zaista, zaista ne želi to da vidi. Možda je to onaj vratar. Možda je to Džejk. Ali ko zna šta u ove sitne sate još vreba u ovom sablasnom prostoru? Glupačo. Kakva je ona kukavica. Naravno da mora da pogleda. Stisnula je zube, osvrnula se i namrštila. U mraku zasijaše oči. Kasi se ukočila od straha. Figura se povukla bez žurbe. Niz kičmu joj se spustiše trnci. To nije Džejk. Nije ni čuvar. Ali ova silueta, i naročito njena smirenost, bila je zastrašujuće poznata. Kasi je već jednom osetila štipanje tog zverski hladnog pogleda po potiljku. Iako nije imala dokaza za to, Kasi je duboko u duši znala ko je to bio. „Zašto i ne bi pogledala, Kasi? Kad je on u pitanju, to je sve što je ikome pošlo za rukom..."
28
4. - Matematika! - zakuka Izabela. - Zašto prvo matematika? Kasi je jednom rukom čvrsto stegla svoje udžbenike, a drugom prihvatila cimerku za lakat kako bi je utešila. - Nešto mora biti prvo. Nije tako loše. - To je strašno loš predznak. Ja ću ove godine ponavljati. Znam da hoću. Tata će biti mnogo ljut. - Mišliš, odbiće da ti kupi nekoliko novih ponija za polo? - dodade Džejk Džonson hvatajući korak iza njih. - Sirota mala naslednice. Moraćeš nekako da se snadeš sa starima. Izabela ga je nimalo nežno munula laktom. - Nemoj biti takav, Džejk. Suviše sam nežna za tvoje prezrive komentare - reče i zabaci kosu gustu poput grive. - Nežan južnjački cvet. Džejk se naglas nasmeja. - Da, a kad da ti pokažem rebro koje si mi upravo polomila? - Kad god ti odgovara. - Ljupko mu se nasmešila. Iako joj je sve ovo bilo zabavno, Kasi je bila pomalo napeta. Izabelino koketiranje joj se činilo mnogo ozbiljnijim od Džejkovog. Uostalom, zar on nije zacopan u Snežnu kraljicu? Kasi ne bi želela da joj se cimerka zaljubi u nekog ko joj ljubav neće uzvratiti. Uostalom, šta li on to smera? Džejk izgleda veselo, srdačno, kao pravi Amerikanac. Izgleda kao sasvim normalan momak. Teško je poverovati da ga je sinoć pratila. Da ispod njegovih tamnih očiju nije videla podočnjake, Kasi bi skoro i pomislila kako je sve to samo sanjala. Kada joj se nasmešio, ona mu nije uzvratila osmeh i on se zato blago namrštio. Ne znam šta smeraš, ali znam da nameravaš nešto... Osećajući se pomalo nelagodno, Džejk usmeri svu pažnju ka Izabeli. - U svakom slučaju, gospođice Karuzo, matematika je upravo ono što ti treba. Najviše dostignuće razuma. - Širok kez je smekšao njegovo lepo lice. - Ona se ne pokorava surovim emocijama. Unosi red u potpuni haos. Razumeš li me? Aj! Ponovo ga je udarila, ovog puta udžbenikom. - Džejk Džonsone, ako nameravaš da me vređaš, neću razgovarati sa tobom čitavog polugodišta. Ah! - Izabela privuče Kasi do ogromnog portreta i lice joj se razvedri. - Ovo moraš da vidiš, Kasi. A ti, Džejk Džonsone, gubi 29
se.
- Hej! - uzviknu on podigavši ruke i osmehujući se. - Dobro si me naribala. Uzgred - pokazao je palacem ka slici - izvinićete me što ne mogu da ostanem da se poklonim. - A onda se odgegao do učionice. Izabela se namršti. - Ovaj momak je nemoguć! - viknula je. - Bezobziran je, ne haje ni za koga. Čak ni za ovog neverovatnog čoveka - reče mlatarajući ka slici. - Vidi, Kasi. Možda je ovo sve što ćeš od njega ikada i videti. - Zaista? - Portret je toliko velik da je Kasi morala da zakorači unazad kako bi ga u celosti sagledala. - Ko je to? - Ovo je ser Olrik Mračni. Kasi ga dobro osmotri. Dakle, ovo je legendarni osnivač Mračne akademije? Portret je savremen. uglasto lice Olrika Mračnog oslikano je naizgled nehajnim potezima četkice. Njegove sive oči isijavaju mudrost i svetlucaju kao liskun u granitu. Proseda kosa i duboki zalisci krase mu čelo, zajedno sa jednim zalutalim pramenom koji pada slobodno, savijen kao tanko sečivo. Ser Olrik je oslikan kako sedi za radnim stolom, sa šakom preko otvorene knjige, i hladno i znatiželjno gleda u umetnika koji ga slika. Kasi je imala osećaj kao da joj je tim pogledom prodro u misli i dušu. - Isuse! - rekla je nakon jednog trenutka. - Kladim da ove oči isprate sve što se dešava. - Zapanjujuće, zar ne? - Izabela je povuče za ruku. - Hajde, Kasi, ne možeš da ostaneš ovde zauvek. Zakasnićemo! Kasi je dozvolila Izabeli da je odvuče prema učionici, ali nije mogla da se suzdrži pa se još jednom osvrnula. Aha, oči ih bez sumnje sve vreme posmatraju. - Gospođice Karuzo. - Dok je Izabela živahno skakutala, nastavnik matematike ju je gledao preko naočara u obliku polumeseca. - Prvi je dan polugodišta. Molim te, nemoj mi reći da umeš da gledaš na sat jednako kao što umeš da rešavaš zadatke iz algebre. Opet. - Oh, her Štolce, izvinite, molim vas. - Izabela mu se umilno osmehnula pa povukla Kasi ka klupama. - Sasvim sam sigurna da ćete me naučiti nešto ovog polugodišta. Iz pozadine učionice začu se neko mumlanje, ali Kasi nije razabrala reči. Osvrnula se po učionici: Katerina. Devojka koja je sedela pored nje promrmlja nešto kroz smeh. Pa da. Keiko. Naravno. Ne obraćajući pažnju na njih, Izabela baci svoje knjige na klupu. 30
Štolcova usna zaigra i on se namršti. - A i novu učenicu si povela stranputicom? Sram te bilo, Izabela. Nego, dobrodošla u Akademiju, Kasi. Video sam tvoje testove, svaka čast. Polažem velike nade u tebe. Kasi oseti kako joj se lice rumeni kad su se svi učenici osvrnuli i zapiljili u nju. Povijenih ramena, skliznula je u stolicu pokušavajući da zauzme što manje mesta. Ali tada je Izabela munu u rebra i ona duboko udahnu, ispravi se i povuče ramena unazad. Džejk se nije šalio kad se požalio na polomljeno rebro. Kad se se Štolc okrenuo ka tabli, taj isti Džejk se nagnuo preko stola sa njene leve strane - To je zbog toga što Izabela toliko uporno trenira polo - objasnio je pritvornim šapatom. -Opasna je po život kad uzme drvenu palicu. Tako mi bar kažu. - Ne obraćaj pažnju na njega - ljutito dobaci Izabela. - Gledaj sada, Kasi. Ovaj sladak plavokosi momak, to je Diter. On je iz Bavarske. Pored njega je Kormak, on je iz Dablina. Vidi samo kako ima prelepe plave oči! Izabela nastavi glasno da opisuje još neke učenike. - Ajiša je s Kariba, mislim s Barbadosa. Ona je baš fina... - reče i nastavi nešto tiše - mnogo finija nego nekih od njih. - A onda nipodaštavčki klimne glavom ka Keiko i ostalima udno učionice pa nastavi da objašnjava. - Pored Ajiše sedi njena cimerka, Freja. Ona je Norvežanka. Alis je Engleskinja, kao i ti. Perija Hatona si upoznala, nažalost, a jadan Ričard mora da deli sobu s njim. -Frknula je negodujući. - Ono tamo je Džejkov cimer, Pamzil, i on je iz Južnoafričke Republike. On ima sestru bliznakinju, Graku, ali ona je u drugom odeljenju. Dobro je što su ih razdvojili, ako mene pitaš... - GOSPOĐICE KARUZO! - Izvinite, molim vas - reče i ljupko mu se nasmeši. - Nikog ti ne moliš - promrmlja Džejk. - A vi, gospodine Džonsone - rekao je nastavnik, ne okrenuvši se. - Ako biste bili ljubazni da pogledate u tablu umesto što očijukate, možda biste mogli da mi odredite vrednost x u ovoj jednačini? - U redu - kazao je Džejk, a onda, i ne pogledavši u tablu, odgovori: - To je b minus y podeljeno sa z, jesam li u pravu? Ne, u redu je, her Štolce. Znam da sam u pravu. - Ta tvoja pamet će te uvaliti u nevolje, Džejk - reče Štolc, ali uz osmeh. - I te kako - dobaci neko s kraja učionice. Kasi se okrenula. Da, prepoznala je glas: Ričard, uglađen Englez, toplo 31
joj se osmehnuo i mangupski joj namignuo. On, Keiko i Katerina zajedno su u toj ne baš tako dobroj grupici koju joj je Izabela pokazala. Sad kad ih je malo bolje osmotrila, Kasi je ostala zapanjena njihovom lepotom. Izgledaju kao da su sišli sa stranica nekog mondenskog časopisa, Veniti fera ili Voga, nekog od onih modnih mesečnika koje je Džili Biton čitala svojevremeno. Katerina je sedela pravih leđa i nežno se lupkala mon blan penkalom po bradi. Keiko se, međutim, ogledala u malom ogledalu i popravljala karmin tapkajući nalakiranim noktom ugao usana. Ričard je sedeo ispruženih nogu i ruku prekrštenih iza glave. Sve i da pokuša, ne bi uspeo da izgleda manje zainteresovan za jednačine. Kasi je očekivala da će se Štolc brecnuti na Ričarda, kao što je to učinio Izabeli i Džejku, ali to se nije desilo. Čak se nije ni okrenuo. Dok je buljio u tablu, vrat mu se zacrveneo i on ga nervozno protrlja jednom rukom i pritom kredom zaprljala kosu. - Gospodine Halton-Džounse. - Ponovo je zastao. - Zaista ne mislim... - Oh, ma hajde, nemojte, her Štolce - reče Ričard zevajući i istežući se. Naš prijatelj Amerikanac se samo pravi važan. Izaziva vas, rekao bih. Nije baš dobro započeo polugodiše. A ni vama nije olakšao. - Ričarde! - zasikta Ajiša i mrko ga pogledala. - Dosta je bilo. Džejk se narogušio. Štolc pokuša da ih primiri. - Gospodine Halton-Džounse, verujte mi, ne smetaju mi tako precizni i brzi odgovori. A sada... - Staviše, mislim da je upravo ta jednačina navedena kao primer u novom udžbeniku. - Ričard se namrštio i napućio usne. - Siguran sam da sam je video. - Ma, kako da ne - brecnu se Džejk. - Dobro, Džejk, ne treba da se stidiš ako moraš da bubaš tokom praznika kako bi sustigao nas ostale. Džejk se malo pridiže u stolici. - Možeš da me poljubiš u... - Gospodo! - viknuo je Štolc. Crvenilo mu se proširilo skroz do jagodica. - Džejk, sedi. Ne dozvoljavam takvo ponašanje u učionici. Dođi na razgovor posle časa. Zapanjene, Kasi i Izabela se zgledaše. Štolc se jednostavno vratio tabli, bacajući pogled ka udžbeniku, koji mu je blago podrhtavao u levoj ruci. - Ričarde. - Blag glas prekinu nelagodnu tišinu. - Ajiša je sasvim u pravu. Obuzdaj se. Ne daješ dobar primer novoj devojci sa stipendijom. Ričard se isceri. 32
- Kako god ti kažeš, Katerina. Zaista se izvinjavam. - U stvari, svi dugujemo izvinjenje. - Katerina pogleda na sat. Gospodine Štolce, Odabrani su pozvani na kongres. Da li možemo da odemo, molimo vas? - Ljupko se osmehnula iščekujući odgovor, ali je već počela da pakuje svoje knjige. Baš kao još nekoliko drugih učenika. Samo je Ajiša delovala posramljeno dok je ustajala. - Izvinite, her Štolce. Trebalo je da vas obaveste. Štolc se okrenuo ka njoj. - Hvala ti, Ajiša. U pravu si, nisam bio obavešten, ali, da, naravno. Stegnuo je kredu toliko da se prelomila napola. - Možete ići. „Uzalud troši glasne žice", pomislila je Kasi. Oni su svakako već krenuli napolje, a Štolc nije čak ni pokušao da ih zaustavi. Licem mu je zavladao čudan spoj besa, zabrinutosti i olakšanja. - Uzgred, Randžit vam šalje izvinjenje. - Katerina naročito naglasi to ime. Preletela je pogledom po razredu, onda se zagledala u Štolca. - Jutros je morao da obavi neke važne poslove za Odabrane, ali se nada da će sutra doći na čas. Kasi je zinula od čuda, ostali đaci su ostali ravnodušni dok su ovi napuštali učionicu, svi su ćaskali izuzev Ajiše, koja se tiho izvinjavala. Keiko još jednom mrko pogleda u Kasi i oni zatim odoše. Ostatak odeljenja je mirno sedeo dok je Štolc vrteo polomljenu kredu u prstima. Kasi je bila zaprepašćena onim što je upravo videla. Đaci jesu tražili odobrenje od nastavnika da napuste čas, ali nisu sačekali odgovor. Šta li je Randžit Sing umislio? Štolc nije ništa rekao, ama baš ništa. - Gde smo stali... - Nakašljao se i snažno zabio patrljak krede u tablu. Vrednost z... - Šta je ovo bilo? - Iako voli matematiku, Kasi je jedva dočekala da se čas završi kako bi spopala Izabelu u hodniku. - Da li to časovi nisu obavezni za redare? Izabela je bezbrižno sklonila kosu iza uha. - Nisu oni redari, oni su Odabranima. Njima je sve dozvoljeno, manje ili više. - Slegnula je ramenima i nastavila niz hodnik. - Neki od njih to zloupotrebljavaju, a neki ne. - Ali ko su oni? - Odabrani, rekla sam ti. Miljenici ser Olrika. - Ravnodušno je odmahnula. - Ali deluje kao da ne mare baš za nastavnike. 33
- Pa, sad. Oni su mnogo važniji od pukih nastavnika, Kasi. - Ma, hajde. - Ozbiljno. Odabrani takoreći vode školu. Nezvanično, naravno, ali to je zaista tako. Nemoj da im staješ na put, to ti je moj savet. Neki od njih su savršeno dobri, ali ostali... - To je ludost. A kako se postaje, ovaj, jedan od Odabranih? Izabela slegnu ramenima, negodujući. - Najbolji i najpametniji i najlepši. Ha! Kasi je gurnu laktom smešeći se. - Pa zašto i ti nisi jedna od njih? Izabela se nasmejala. - Laskaš mi, Kasi. Hoćeš da ti kažem istinu? Nisu me ni pitali! Eto. - To je zaista neverovatno - rekla je Kasi. - Možda su ti zlobnici samo ljubomorni pa te zato izbegavaju ili tako nešto. Ti si mnogo zgodnija od Keiko, a kladim se da si i pametnija. - Oh, svakako. I ona je svesna toga. - Izabela se smeši. - No, kako čujem, ovog polugodišta spremaju inicijaciju. To znači da će se još neko pridružiti Odabranima . - Onda mora da si ti ta! - Mogu da me pitaju, ako baš žele. A i ne moraju. Kako god. - Izabela nadmeno podiže bradu. - Peri Haton - kako se to kaže? - pikira na to. Ali nije mi baš ni stalo, u svakom slučaju. „Aha", pomislila je Kasi podrugljivo. „Kako da ne." - A Katerina? Da li je ona najbolji đak generacije? - Pre će biti da je najvažnija osoba generacije. - Izabela se blago namršti. - Odakle je ona? - Iz Švedske - odgovori Izabela ravnodušno. Ah, tačno tako. Znači, Kasi je potpuno ubola pogađajući koju ulogu igra ova zvezda. S tim što ne može baš da zamisli da bi „Katerina ikada želela da bude sama". Ko je još iz Švedske? Grupa Aba? Kasi namreška nos. Nije baš neko poređenje. - Mada, mogu da je zamislim u srebrnom jednodelnom odelu promrmljala je sebi u bradu. - Molim? O, gle. Evo ih dolaze. - Izabela je munu u rebra. Učnici koji su ćeretali u mermernom hodniku naglo ućutaše i nervozno se raziđoše. Između njih prođoše učenici koji su izašli sa časa matematike, zajedno sa još šestoro ili sedmoro novih, jednako lepih. Nekoliko njih, Ajiša, 34
plavuša pored nje i Irac Kormak, dozvaše svoje drugove i odvojiše se iz ohole skupine. Drugi su nadmeno prošli pored ostalih đaka, kao da su sami na svetu. - Mora da se završio kongres. Vidiš? Miljenici ser Olrika ne mogu čak ni da drže sastanke kao svi ostali. Oni moraju da održe kongres. Iako je na tren izgledala kao da želi da pljune, Izabela ubrzo zaboravi na nestašluke i primiri se. - Kasi, dođi! Moram da te upoznam sa Randžitom! Oh, bože. Otkud ovaj udar čistog užasa? Kasi zavrte glavom. On je najobičniji momak. Mada, lep momak, a može se reći da je još lepši izbliza. Dopadljiv. A ima i stila. Njegov crni sako je nešto najelegantnije što je ona ikada videla, a on ga nosi bezbrižno i samouvereno, sasvim neuobičajeno za mladiće njegovih godina. Kad ju je Izabela povukla ka Randžitu, Kasi se oseti sasvim šupljoglavo. - Randžite! On se okrenuo i Kasi duboko udahnu. Stojao je tačno ispred jedne od lepših statua. Bože, pomisli Kasi, pored njega Ahil deluje kao klošar... Teško je poverovati da su te nežne oči boje ćilibara izgledale tako zastrašujuće sinoć. Randžit klimnu glavom. - Izabela. Ona ga žustro poljubi. Kasi se zabrinula da će je njegove izražene jagodične kosti ozlediti. - Randžite, ovo je Kasi Bel. Ona je nova. Pozdravi se! - Zdravo - reče on - Kasandra Bel. Uspela je da se nasmeši. Ili bar približno. Pre će biti da je napravila nekakvu neodređenu grimasu. Nikada nije čula tako tih i umilan glas, i zbog njega se sva istopila. Bože dragi. Jedina reč koja joj pada napamet, izuzev opa, jeste nedostupan. - Kasandra Bel - ponovio je. -Ti si... - Devojka sa stipendijom - izgovorila je stisnuto. Randžit ju je gledao nekako čudno, smejući se i mršteći se istovremeno. - Hteo sam da kažem da si ti ona pametnica. - Oh - rekla je Kasi neubedljivo - Da, tako je. - Pa, kakvo ti se čini ovde zasad? Joj! Zar je moguće da ga zaista zanima?! Možda ipak nije tako nedostupan. - Pa, veoma se razlikuje... – započela je, ali je Randžitov pogled već 35
odlutao. - Ne sumnjam - odsečno ju je prekinuo, zureći negde preko njenog levog ramena.- No, izvinite me. - I utom se okrenu i nestade u gomili. Auh. Nikada nije bila tako bezočno odbijena. Onda ga ipak i ne zanima baš toliko. - Oh. - Katerina im priđe i napući se negodujući. - Uvek juri negde. Jadan Randžit. Toliko je vredan. Stojeći tik uz Katerinu, Ričard se nagnu i šapnu joj u uvo. - Zar nije trebalo nešto da porazgovaraš sa njim? - Trebalo je, u pravu si. - Katerina se potom nasmešila, poljubila ga u obraz i otišla. Kasi je malo došla sebi i osetila kako malopređašnje zaprepašćenje popušta pod navalom besa. Jadan Randžit, zaista. Šta li je taj uobraženi krelac umislio? Ako nekoga ovde treba sažaljevati, onda je to Džejk. Skoro svi dečaci iz hodnika krišom su zurili u Katerinu, samo je Amerikanac, stigavši sa zakašnjenjem nakon ribanja kod Štolca, stajao kao hipnotisan. Čak i kada se Šveđanka izgubila iz vidokruga, on je nastavio da bulji za njom. Oh, baš se zatreskao. Ali taj dečko koji danas ne skriva svoja osećanja isti je onaj dečko koji se sinoć šunjao hodnicima. Šta li on to smera? - Kasi Bel, prava si zvezda. Kasi se trgla i vratila u stvarnost kad ju je Ričard uhvatio za ruke i poljubio u obraz pre nego što je i pomislila da se odmakne. Sumnjičavo ga je pogledala. - Ma, nije valjda? - Štolcova nova miljenica, matematički genije. Šta ću ja sad? - Stvarno? - izgovarila je hladno. - Ja sam mislila da svi mi moramo da bubamo kako bismo te sustigli. - Touché!*- Viknu on i namignu joj. - Ne svi vi. Samo jedan. - Nagnuo se kako bi joj šapnuo u uvo. - Zapravo, to između Džejka i mene... Čista ljubomora s moje strane. Te oči sokolove, ta stegnuta vilica, ta uredno podšišana kosa. On je prava slika i prilika Amerikanca, mogli bi da mu isklešu lik na Maunt Rašmoru, zar ne? - Zatim joj je pustio dlanove, uzdahnuo i sklopio ruke na grudima. - I ta namerno pohabana odeća! Ne može se porediti sa kicoškim stilom jednog Engleza. Kasi uhvati sebe kako mu uzvraća jednako nestašan osmeh. Dobro, _____________________________________ * Touché! (fr.) - Tuše! — uzvik kojim se odaje priznanje (fig.). (Prim. prev.) 36
barem je iskren. A slatko je i kako sam sebe omalovažava. Dopadljiva kombinacija, naročito jer je u pitanju mladić koji izgleda jednako božanski kao i svi ostali Odabrani. - Ah, pa nisi ti tako ružan - rekla mu je veselo. On potom prihvati njene šake, privuče ih svojim usnama i poljubi ih, a potom ih prisloni na grudi. Kroz beli pamuk košulje Kasi je osetila otkucaje njegovog srca. Zgranuta, pogledom je dozvala Izabelu u pomoć, ali Argentinka se nije ni pomakla, izgledala je kao da se zabavlja i pomalo samozadovoljno. Kasi potom pokušava da joj se namršti, ali ni to joj nije pošlo zarukom. - Baš si me obradovala. - Ričardov osmeh ju je gotovo zaslepio. - Dozvoli mi da te odvedem na kafu i malo ti pokažem Pariz. Znam jedan savršen kafić u Mareu. Sutra u devet sati? - Zar nemamo nastavu? - Sutra pre podne po rasporedu treba da učimo. Taman imamo malo slobodnog vremena za razgledanje grada. Za uranjanje u njegovu kulturu. Gde da se nađemo? Baš ovde? Kasi Bel, ti si moj anđeo. - Poslao joj je poljubac i izgubio se u pravcu u kom je bila otišla Katerina. Kasi zatrepta. - Šta se ovo, dođavola, desilo? Izabela se zasmeja. - Sviđaš mu se, Kasi! - On je mangup, to je sve. - Naravno! Kako i da ne bude? Njegov otac je vlasnik polovine vašeg engleskog zapada. Nema ništa čarobnije od toga. - Izabela je potom blago gurnu i namiguje joj. - No, dobro. - Kasi tugaljivo klimnu glavom, još se boreći sa sećanjem na onaj njegov osmeh. - To je samo jedna kafa, zar ne? Sta ima loše u tome?
37
5. - Šta bi to zapravo trebalo da proučavamo? Kasi je kuckala kašičicom o šoljicu kafe, iako je znala da zbog toga deluje kao da je uzrujana. Ričard se zavalio u stolici. - Život, gospođice Bel. Ljude. Kulturu. - Pružio je ruku kao da joj poklanja ceo grad. On bi to verovatno i mogao da uradi, pomislila je pomalo ravnodušno. - Znači, to nije samo jutarnje dangubljenje ili lečenje kupovinom? - Hajde, smiri se. Ser Olriku je veoma stalo do samopodstrekivanja, zalaganja, do takvih gluposti. Zato sam te najpre odveo u Pompidu centar i u muzej. - Licem mu se raširio osmeh. - Sada možemo da dangubimo. - Aha. Okej. Sunce joj je grejalo vrat, a blagi povetarac se poigravao među lišćem platana i malim stolovima od cinka ispred kafića. Izduvni gasovi saobraćaja su se pomešali sa jakim mirisima kafe i hleba i nečijom oporom francuskom cigarom. Nervoznim pokretima je podigla šoljicu pa je ponovo spustila. Bila je prazna. - Dozvoli da ti naručim još jednu. - Jedva primetno namignuvši i pucnuvši prstima, Ričard dozva kelnera u beloj kecelji. - Želiš nešto da pojedeš, Kasi? - Pa, ja... Ne sačekavši njen odgovor, on je izgovorio porudžbinu na tečnom francuskom jeziku i završio zaslepljujućim osmehom na koji čak i nabusit kelner nije ostao ravnodušan. Razoružan, okrenuo se i odjurio nazad, kao da se postideo što je pokazao iskricu ljudskosti. - Na onom drvetu ima ptica - rekla je Kasi, pokazujući glavom ka jednom od platana na trgu. - Idi, isteraj ih odande svojom šarmom, čik ako umeš. Ričard se radosno nasmeja. - Ja bih više voleo da šarmiram tebe. Kasi u njegovog osmehu potraži naznaku poruge, ali Ričard ju je samo netremice gledao osmehujući se. - Nemoj da te toliko brine to što došla ovde zahvaljujući stipendiji rekao je. - Ti si mnogo zanimljivija od svih ovih razmaženih naslednica i despotskih kćerki. I lepša, takođe. - Ah, mani me se. - Kasi oseti kako joj se obrazi rumene. - Ili možda 38
hoćeš da kažeš da sam ja lepša od despota? Ričard negoduje i prekida je. - Sviđaš mi se, Kasi Bel! Ti si pravi učenik, i duhovita si pride. One druge devojke, one su zalogajčići. Kasi trepće. - Ne razumem. - Mogao bih da ih pojedem u jednom dahu - reče i iskezi svoje bele zube. - Možeš samo da sanjaš, druškane. Mada, iskreno rečeno, pomisli Kasi, on verovatno može da bira među svim onim devojkama u školi. Mešavina njegovog izgleda i privlačnosti može da ošamuti. - Ali ozbiljan sam, zaista. One devojke su divne, svakako, na neki veštački način, ali tvoja lepota je zapanjujuća. Tvoj pogled bi mogao da proseče kroz pravi metal, svega mi. Kakva im je to boja? Zelena? Oči su ti tako svetle da su skoro žute. Kasi se nervozno igrala kosom. - Ne znam. Obična? - Oh, sve osim toga. A tvoj oblik lica je da poludiš. - Dosta više. Imam špicastu bradu. - Upravo ono što sam rekao. Zadivljujući oblik lica. Znaš na koga ti ličiš? Ti stvarno ličiš... - Na...? Ali Ričard se zaustavi na polovini rečenice. - Ti nisi prelepa - brzo izgovara, pomalo nipodaštavački naglasivši tu jednu reč. - Ti nisi kao despotkinje. Ti si prirodnija. Stvarna. Sveza. Uzgred - dodao je zavereničkim tonom - neke od njih se čak i ne briju ispod miški. U tom trenutku su stigle nove kafe pa je Kasi morala da stavi šake preko usta kako bi ugušila eksploziju smeha. Kelner ju je drsko pogledao. - Ti si neprevaziđen - rekla je kad je kelner otišao. - Šta je ovo? - Pain au chocolat.* Hajde, probaj, božanstveno je. Kasi sumnjičavo uze zalogaj. Toplo je i neobično, baš kao i Ričard, pomisli ona i nasmeši se za sebe, i sasvim ukusno. Bože, nije ni bila svesna koliko je gladna. Ne znajući da li je umakanje peciva u kafu s mlekom uobičajeno, ali zašto da ne, ona ga ipak umoči. Kako joj je istopljena čokolada dospela na jezik, blaženo je uzdahnula. Ričard ju je ljubopitljivo posmatrao i ona se odjednom postidi. _____________________________________ *Pain au chocolat (fr.) - pecivo od lisnatog testa punjeno čokoladom. 39
min
Iskreno, jede kao da nije videla hranu čitav mesec. Iako to nije želela, spustila je pecivo i uzela veliki gutljaj kafe. - Dopada mi se kad devojka ima dobar apetit - izgovori on zadirkujući je. Kasi ga pogodi salvetom. - Zar ti nisi gladan? - I ne volim baš to da jedem. - Prešao je prstom po rubu majušne šoljice za espreso. - Mada, bol sa čokoladom* zaista zvuči veoma primamljivo. - To ne znači to - kaže mu Kasi. - Čak i ja to znam. Baš si zločest. Ričard podiže jednu obrvu ne skidajući pogled s nje. - Ne možeš ni da pretpostaviš koliko. Kasi je morala ponovo da se nasmeje i da zavrti glavom. Otkud ona uopšte ovde? Sedi na pariškom suncu, u bašti kafića, sa momkom koji je toliko izvan njenog domašaja da bi jednako mogao da se nalazi u sledećoj galaksiji. - Odakle si ti onda, đavole? Njegov osmeh zablešta. - Hajds i Norfolk - odgovori i uze gutljaj svoje guste crne kafe. - Je li? Izabela je spomenula nešto u vezi sa zapadom Engleske. - Ne moramo da živimo tamo samo zato što smo vlasnici prilično velikog dela te oblasti. Kakav je ovo izraz lica? Po prvi put da joj se nešto u vezi s njim nije dopalo. Kasi se namršti. - Jesi li zbog toga uspeo da pristupiš Odabranima ? - Oh, Kasi, nemoj tako da me gledaš. Preklinjem te. - Pogled mu je tugaljiv. - Izvini ako sam te uvredio. Ja sam jedno bogato i razmaženo derište i to se ponekad ispolji. Naravno, to je takođe dobra kvalifikacija za pridruživanje Odabranima . - Da li zato Izabela nije jedna od vas? Hoću da kažem, ona je bogata i lepa, ali nije razmaženo derište. - Kasi, u srce si me pogodila. - Teatralno je preklopio šake preko srca. Ali pretpostavljam da istina boli. - Ponovo joj se osmehnuo i razgalio je. Što se tiče lepe, prelepe Izabele, nikad se ne zna. Ovog polugodišta pripremamo inicijaciju još jednog člana, a nisu svi među Odabranima samoljubive svinje poput mene. Izabela ima šanse. A ako i dobije pozivnicu za treći sprat, neće još dugo čekati, po mom skromnom mišljenju. _____________________________________ *Igra rečima: pain (engl.) - bol, i pain (fr.) - pecivo. 40
@
- Da li je tvoje mišljenje ikada skromno? - Kasi i dalje ne može da suzbije osmeh, a srce joj odjednom ubrza. - Šta je na trećem spratu? - Naš salon za okupljanje. Mislim, salon Odabranih. - Stvarno? - upita, srknuvši kafu. – Kladim se da je divan. Da li bi mogao da mi ga pokažeš? Da li bi mogao? - C-c-c-c!- Ričard zavrte prstom. - Naravno da ne mogu. Kako me samo izazivaš! - Ponovo se nasmešio. - A nije baš da nije bilo posebnih poziva. - Nastavi. Zaista si mi zagolicao maštu. On je kažiprstom drsko lupnu po nosu. - Pozivi za dolazak u naš salon moraju biti upućeni od svih Odabranih. Žao mi je, draga moja, ali takvo je pravilo. Ne mogu te samo tek tako odvesti gore. Kasi slegnu ramenima kao da joj uopšte nije ni stalo do toga. - Vi ste zakon sam za sebe, vaša grupica. Zar ne? Odabrani. Mislim, kakvo je to ime? Šta vi još radite, izuzev što bežite s časova? Hoću reći, za šta se vi zalažete? - Smeh joj je bio pomalo usiljen. Ričard je ponovo pažljivo osmotri, a onda se osmehnu, pomalo zamišljen. - Kafa se ohladila. - Zagrebavši stolicom o kameni pločnik, on ustade i gleda na sat. - I vreme za učenje je prošlo. Iznenađen sam, Kasi. Baš si zabavna. - Razdragano ju je uhvatio za ruku i povukao sa stolice. Hajdemo. Vraćam te u Akademiju.
41
6. - Stigla si, Kasi! Kakav je bio izlazak? Hajde, ispričaj mi sve! Izabelu je zatekla u biblioteci na drugom spratu, gde je sedela sa Džejkom na kožnom kauču boje uglancanog divljeg kestena. Kasi se pokajala što ih je prekinula. Izabela je izgledala tako srećna dok dodiruje Džejkovu ruku, zasmejava ga i smeje se kad on ispriča nešto mračno ili zanimljivo. Da je ona na Izabelinom mestu, Kasi ne bi volela da ih bilo ko prekida, ali Argentinka samo pljesnu rukama i pokaza joj da im se pridruži. I Džejk pogleda ka njoj. - Hajde! Šta se dešavalo? Gde ste bili? Kako se Ričard ponašao? Izabela lupnu dlanom između sebe i Džejka, pokazujući joj gde da sedne, ali Kasi ipak izabra naslon za ruke. Nije želela da ih na bilo koji način razdavaja, a ionako se oseća zaista nelagodno u Džejkovom prisutvu. Njegov pogled ju je potpuno uznemiravao. Da li on zna ga je pratila pre neku noć? Da li ju je ipak primetio? Ona pomno razgleda police sa knjigama koje dosežu skoro do tavanice bogato ukrašene detaljima od gipsa. Jedini deo zida koji nije pokriven knjigama jeste ogromno pozlaćeno ogledalo iznad baroknog kamina. Ova prostorija je jednako prekrasna kao i ostatak dvora, ali ko bi ikada uspao da pročita sve ove knjige? - Pa, hajde. Pričaj! Da li te je Ričard poljubio, Kasi? - Naravno da me nije poljubio! - Kasi slegnu ramenima i zarumene se. Bio je prijatan. Zanimljiv. Sviđa mi se. - M-hm. - Izabela je mune u rebra. - Gde ste išli? - Oh! Prvo do Pompidu centra. Onda u jedan predivan muzej u Ri d Sevinje, a koji je nekada bio kuća u privatnom vlasništvu. I konačno u jedan savršen mali kafić - kaže smeškajući se. - U Ri d la Bastilja. - Zar nije tu nekada bio zatvor za aristokrate? - promrmljao je Džejk. Najpogodnije mesto za njega. Pripazi se tog momka, Kasi. Kasi ga iznenađeno pogleda, ali se Izabela veselo nagnu ka Džejku i dlanom ga šljepi o koleno. - Džejk, nemoj biti toliki mrgud. Odveo ju je u Karnavale muzej! To je tako romantično. Tako predivno - reče Izabela i uzdahnu. - A to važi i za Ričarda. - On je jedan predivan romantičan pacov. - Džejk očigledno nije imao nameru da popusti. 42
- Hej, povuci to - rekla je Kasi s omalovažavanjem. - Hoćeš da kažeš da ja samo pacovima mogu da budem privlačna? - Naravno da nije tako. - Nasmešio joj se. - Ali on je mangup. Pripazi se. To je sve. - On je baš fin - rekla je Kasi, ljutnuvši se. - Ne možeš da rasuđuješ o njemu na osnovu njegove porodice. Ili po tome koliko je bogat. Kladim se da to ni tebi ne bi bilo pravo. - Uzgred, pomisli Kasi, ti si taj kog se treba paziti. Džejkovo se smrknu. - Moja porodica nema veze s ovim. - Pa, možda nema ni njegova! - Džejk, znam da ti se ne dopada Ričard, ali nema potrebe za tim - rekla je Izabela smirujući ga. - Ne budi tako ozleđen. Takav si i prema Randžitu. Kasi nikada ranije nije zaista videla kako se nekome lice ukočilo. Mislila je da se to samo tako kaže, ali Džejkovo lice se skamenilo. Tolika mržnja mu ne pristaje. Ali to je ono što izbija: mržnja. - Ne pominji ga - prosikta on, a potom se prisili na nešto poput osmeha. - A inače kaže se ozlojeđen. Zatečena, Izabela načas ostade bez daha, ali ubrzo se nasmeši s olakšanjem. - U redu, neću ga pominjati. Ričard i ti ste isti. Ili bar približno. Izgleda da je uspela malo da ga razveseli. - Da, ali ja znam koliki mangup on može da bude. Iz ličnog iskustva. Iznenađena, Kasi zatrepta. - Nije valjda? - Ah, pa naravno. Ali ja nisam baš u tom fazonu. Zapanjena, ona planu. - Znači, zato ti se ne dopada? - Ma ne. Meni nije smetalo što mi se nabacuje, ali je njemu i te kako zasmetalo to što sam ga odbio. Od tada se nameračio na mene. Izabela ga mrko pogleda. - Sada ti kvariš Kasin sudar. - Ne, ne kvari ga. Ne marim za to. - Baš tako. Ričard Halton-Džouns je dobra prilika, Kasi! - Ričard Halton-Džouns je prevrtljivac - promrmljao je Džejk. -I to ne samo sa devojkama. - Znaš šta? Baš lepo što se se brineš za Kasi. Ti to ne moraš da radiš, ali svejedno si veoma pažljv. - Izabela se ponovo nagne da ga poljubi u obraz. On pocrvene i tako iznenađen joj se šeretski osmehnu. 43
- Kako divan mali skup - začu se hladan glas. Poskočivši, Džejk zamalo da zbaci Izabelu sa kauča i toliko je pocrveneo da se činilo da će eksplodirati. - Katerina, Šveđanka im elegnatno mahnu. - Ne, Džejk, neću vas prekidati. Divno je videti da se neko druži sa Izabelom. Ponekad mislim da joj manjka društva. O, da. Bez sumnje Snežna kraljica, nikako Kraljica plesa* Kasi zaključi da je Katerina namerno stala baš tu jer je znala da će svetlost koja prodire kroz visoke prozore istaći njen bled ten. Takođe je izabrala i pravu pozadinu: naspram onih bogato ukrašenih tamnoplavih zavesa ona blista kao snežni anđeo. Džejk je izgledao kao da je začaran. Izabela pocrvene od besa. - Katerina! Sačekaj! - molio je Džejk. - Samo smo razgovarali. Izabela se samo... zanela. - Ah, Izabela se uvek zanese. U svemu. Zato mi se i dopada! Draga Izabela, mislim da ti mnogo bolje od nas doživljavaš život i ljubav. Uvek s toliko radosti. Kao neko štene! Katerina se zadovoljno osmehnula, ali Kasi shvati da se iza tih reči krije uvreda. Izabela uzduhnu, ali čak je i ona zanemela. Kasi pogleda u Džejka, očekujući da će se on ponovo poneti kao gospodin i skočiti u Izabelinu odbranu. Na trenutak je i izgledalo kao da će to uraditi. Onda je zatvorio usta i posramljeno pogledao u Izabelu. - Aha, Izabela, baš mi se dopada kako uživaš u životu! - rekao je suviše veselo. Na trenutak se kolebao, kao da će se nagnuti ka njoj i uzvrati joj poljubac, ali pažnju mu odvrati diskretno nakašljavanje. - Džejk, budi dobar. - Katerina se okrenula ka policama za knjige i prešla prstima po kožnim koricama. Džejk zadrhta kao da su to njega njeni prsti pomazili duž kičme. - Trebaju mi Volter i ona dva toma Rusoa, ali pogledaj ih samo, ogromni su! Ne verujem da ću moći sama. - Naravno, Katerina! - reče on ljubazno pa izvuče knjige s police i ponese ih za njom. Kasi ih je zgranuto posmatrala dok su odlazili niz hodnik. - ,,Oh, možeš li da mi poneseš knjige, Džejk?" Fuj! - Izabeli se konačno vratio glas. Mada malo kasno, pomisli Kasi sa žaljenjem. – Džejku će se ___________________________________ * „Dancing queen" (engl) - „Kraljica plesa", poznata pesma čuvene švedske pop-grupe Aba. (Prim, pev.) 44
iskriviti kičma do kraja školovanja. - Hoće li? - upita Kasi. - Od tolikog vrtenja oko Katerininog malog prsta. - Izabela besno stisnu pesnice. - On je suviše glup da prepozna kada ga vuku za nos. Poput jednog od onih bikova mog oca. Ha! - Ne brini, ne bih rekla da se on njoj zaista sviđa. Hoću da kažem kako si ti u pravu. Ona ga samo zavitlava. Dosadiće joj to. I on će je preboleti. - Da ne brinem? Zašto bih uopšte brinula? Zašto bi mene bilo briga da li će je on preboleti ili će se baciti u Senu zbog ljubavi prema njoj? Mene ne zanima momak koji razmišlja... - Izabela! Zasmejale su se i Izabela prebaci ruku preko Kasinog ramena. - U pravu si, znam. Jadan Džejk. Ona ga je omađijala čim je došao u Akademiju. Džejk čezne za Katerinom, a Katerina čezne za Randžitom Sinom tako da je Džejk nikada neće imati. Tako mu i treba. - Završila je prilično pakosno. - Da li Džejk zato ne podnosi Randžita? Kada si ga pomenula, oči su mu sevale od mržnje, kao da bi ga mogao ubiti. - A, to. - Načas je Izabela samo nervozno grizla prevoje prstiju, ali već sledećeg trena se pribrala. - Pa, hoće to kad se glupavi momci zaljube. To je sve zbog hormona, naravno. Nepopustljivi primitivni nagon polnih organa. - Zaveži! - kikoće se Kasi. - Pa to bi bilo zaista okrutno, ali... Kasi se zacenila od smeha. - Prekini! Nego, ozbiljno. Da li je i Džejk isto došao zahvaljujući stipendiji? - Da. Mislim da ga je to spaslo. - Izabela uzdahnu, ponovo sva blaga i saosećajna. - Nakon što mu je sestra umrla, on je, kako vi to kažete?, prolupao? Malo je poludeo. Uvalio se u mnoge nevolje: tuče, bande, droga. Tri srednje škole su ga izbacile, ali ser Olrik se založio za njegovu budućnost. Hteo je da mu pomogne. - Džejkova sestra je umrla? A zato je on bio tako narogušen! Lepo od ser Olrika, ali... - Kasi slegnu ramenima, a potom zagrize usnu. - Zašto je to uradio? Hoću da kažem, Džejk čak i ne deluje kao da je nešto posebno zahvalan. - Oh, pa naravno da se ser Olrik osetio odgovornim! Džesika Džonson je imala stipendiju za školovanje u Akademiji pre nego što ju je Džejk dobio. 45
- Aha, okej. Znači, on je poznavao Džejka preko njegove sestre? - On je Džejku ponudio stipendiju u znak sećanja na njegovu sestru. Ser Olrikje dobro postupio, rekla bih. Bio je to lep gest, štagod Džejk rekao. - Izabela stisnu Kasinu ruku i nastavi nešto tiše. - To se desilo u školi. - Šta se desilo u školi? - Kasi oseti jezu duž kičme. - Ta nesreća. Džejkova sestra je umrla u Mračnoj akademiji.
46
7. Kasi se naslonila o kitnjastu balustradu i zapiljila ka stepeništu zapadnog krila. Ovde je pre tri nedelje stajao Randžit i posmatrao je. Ona pokuša da se priseti koliko je bila uplašena te noći, ali na dnevnoj svetlosti stepenište izgleda samo predivno, nimalo zastrašujuće. Nešto niže, učenici žure ka trpezariji, ćaskajući i smejući se. Usred uobičajenih zvukova čavrljanja Kasi je prepoznala Ričardov glasan samouveren smeh i obradovala se. Međutim, nikako nije mogla da se oslobodi onog neugodnog osećaja da nešto nije u redu. Kad su se galama i trućanje polako izgubili, Kasi se lenjo pokrenula, namrštena. Balustrada je cela bila od vijugavih šipki kovanog gvožđa i dodatno ukrašena pozlaćenim buketima perja i suncima. Kasi pogleda preko ramena i u ogledalu sa kitnjastim zlatnim ramom spazi sebe i odraz visokog prozora što gleda na jug. Ko bi rekao da ova zgrada može da deluje tako mračno i sablasno. Kasi zavrte glavom. „Ona je umrla u Mračnoj akademiji. Džejkova sestra je umrla.." U Akademiji, u Kambodži. Sasvim neuobičajeno, Izabela nije htela da pojasni. Kasi je morala danima da joj dosađuje. - Ne bi trebalo o tome da pričam. Iskreno, Kasi. Strašno. Zaista veoma tužno. Tako mlada devojka je stradala. A nije ni prv... Sasvim neočekivano, Izabela pocrvene i stisnu usne, odbijajući da završi rečenicu uprkos Kasinom navaljivanju. A nije ni prva. Da li je to nameravala da kaže? Ne. Ko zna šta šta je htela da izgovori. Koješta, Izabela je možda upravo nameravala da izgovori ,,A nije ni prvi put da je neko nastradao", ili: „A nije ni prva koja je tragično stradala od srčanog udara". Ali Kasi je zbog nečega bila ubeđena da u pitanju nije bila nijedna od ove dve rečenice. - Ne znam šta se dogodilo. - Izabela neraspoloženo slegnu ramenima. Nikada nam nisu rekli detalje. Činilo se... da nije u redu da pitamo, znaš već? Bilo je glasina. Njih uvek ima. Kasi se ugrizla za usnu, nadajući se da neće ispasti morbidno radoznala. - Kakve glasine? - Oh, grozote. Ljudi izmišljaju kada nema pravih podataka. Zato 47
smatram da je trebalo da nam kažu. Onda ne bi bilo tračeva. - Izabela se snebivala i čačkala nokat. - Inače, ti ličiš na nju. - Na Džejkovu sestru? - Kasi zadrhta. Nije baš prijatno kad ti kažu da ličiš na preminulu devojku. - Malo. Naravno, ne sasvim, ali imate veoma slične oči. Njene nisu bile tako svetle, ali su bile tako žućkastozelene. I lica su vam sličnog oblika, kako vi kažete, špicasta? Inteligentna. Mislim da se Džejk malo prepao kad te je upoznao. Tad se Kasi seti. Kao da je bio ugledao duha. - Pa kakve su to bile te glasine? - Oh, ludosti. Da je njeno telo bilo... oštećeno. - Šta? - Kasi proguta knedlu. - Misliš, osakaćeno? Kao da ju je neko ubio? Jadan Džejk. - Ne, ne. Ne znam. Ne osakaćeno. Pre... isceđeno, isušeno. Možda se isekla i iskrvarila namrtvo; ili to bar ja mislim. Slučajno ili namerno, ko bi to znao? Nešto tako jednostavno a tako tragično. - Zaboga, od togo joj se ne bi celo telo osušilo. Izabela slegnu ramenima. - Možda je suviše dugo ležala na suncu. Mislim, pre nego što su je pronašli. Užasno, ali verujem da je sve bilo preuveličano. Oh, kakve gadosti ljudi govore. I eto zato... - Zato šta? Hajde, Izabela, reci više. Izabela uzdahnu i provuče prste kroz kosu. - Zato se Džejku ne dopada Randžit. Vidiš, Džes je bila Randžitova devojka. U školi se pričalo da je on umešan. Kasino preblede. - Ali to je... - Ludost, naravno! Ali Džejk ne može da ne čuje glasine. On ne može da se otarasi pomisli da je možda Randžit... pa, ja čak ne volim to ni da izgovorim. To je bila strašna nesreća, to je sve, i Džejk još pati. On ne može to samo da pripiše usudu ove škole. - Usud - ponavlja Kasi oblizujujući usne. Isušeno... - Da. Samo usudu. Imamo sreće da ser Olrik ima uticajne prijatelje. I naše roditelje, takođe. To jest, hoću da kažem... - Ugrizla se za usnu, jarko pocrvenela i nastavila brzo. - Takvi incidenti bi uništili školu, zar ne? - Takvi incidenti - ponovi Kasi. U nekom trenutku će stvarno izgovoriti nešto, umesto što samo ponavlja za Izabelom, poput nekog zbunjenog papagaja. 48
- Nesrećni slučajevi, trebalo bi da kažem. Još jedna pre nekoliko godina. A pre toga... pa. Hajde da ne pričamo o tome, Kasi. Hajde da pričamo o Ričardu! I Kasi to, u ovom trenutku razgovora, više nego rado prihvati. Ipak, ne liči na Izabelu da ućuti. Ha! Veliki eufemizmi našeg doba, razdragano pomisli Kasi. Oh, verovatno samo umišlja. Pričinjava joj se. U svakom slučaju, stojeći na stepenicama neće doživeti nikakvo čudesno otkrovenje. A i gladna je pride. Izabela će biti u trpezariji, kao i Ričard. Trebalo bi da se nađe sa njim kasnije, ali bilo bi lepo sada naleteti na njega. Bila je na pola puta do trećeg sprata kada je čula glasove. Nisu bili prigušeni. Odzvanjali su jasno i samouvereno. Odmah ih je prepoznala. Posebno Ričardov. - Oh, hajde, Katerina. Ne liči na tebe da si nesigurna. - Nesigurna? - Kasi se sledila zbog zlobe u Katerininom glasu. - Uopšte ne shvatam šta želiš da kažeš, Ričarde. Skrivena vrata se zatvoriše uz tresak i Kasi poskoči. Katerina i Ričard su bili u onom dugačkom hodniku sa nizom bista, u kom je Kasi pratila Džejka. U onom što vodi do salona Odabranih, odjednom zaprepašćeno shvati Kasi. Kasi nervozno pogledala ka zasvođenom ulazu predsoblja pa strča niz stepenice do odmorišta i sagnu se iza kredenca sa mermernim vrhom. Ogroman pozlaćen sat i dva velika svećnjaka su joj zaklonili vidik, ali je uspela da gviri tik pored njh. Luda, pomisli Kasi i zamalo da se zasmeje. Zašto se krije? To je samo Ričard. I Katerina, naravno, ali ko se još plaši Polarnog rotvajlera! Međutim, kada su se pojavili udno hodnika, nije istupila da se pozdravi. Ne još. Opet ima onaj predosećaj... - Draga, ona je prava sirotanka - reče Ričard pa prekrsti ruke i značajno pogleda u Katerinu. - Nije valjda da se osećaš ugroženom? Kasi se ukočila od glave do pete. Na trenutak nije mogla ni da diše. - „Prava sirotanka", kakva neobična fraza, Ričarde - kaza Katerina kao da se beskrajno dosađuje. - To jadno malo stvorenje sa stipendijom. Kako mi samo ide na živce. Sva je kao neko zalutalo mače. A ti si, izgleda, slab na nju. - Ne luduj, draga Katerina. Lepo mi je u njenom društvu i zabavna je. I ti bi to rekla da si iskrena. - Ma, kako da ne - Katerina prezrivo negoduje. - A i nisam ni jedini koji je slab na nju - promrmlja Ričard sebi u bradu. 49
- Džejk jedva skida pogled s nje, ako shvataš šta hoću da kažem. - Oh, da. Njegovi zaštitnički nagoni - s prezirom izgovara Katerina. Ona baš liči na jadnu malu Džesiku, uistinu. - Zar te to ne brine? - upita on pomalo pakosno. -I Džesika je bila zgodna. - Zašto bi me to brinulo? - prasnu ona. - Randžit je bio do ušiju zaljubljen u devojku koja je ispod njegovog nivoa. I to se završilo tragično, zar ne? - Usne su joj se grčile dok se ogledala u najbližem ogledalu. - Teško da će ponoviti takvu grešku. - Zato te obožavam - namignu joj Ričard. - Taj tvoj večiti optimizam. Katerina ga prostreli pogledom. - A ono stvorenje sa farme je ohrabruje da gradi visoko mišljenje o sebi. Gospode Bože, dragi, Izabela je mogla barem da je podstakne da sredi frizuru i nabavi neku pristojnu odeću. Tvoja „sirotanka" ne ume čak ni da izgovori versače. Ona ne razlikuje pradu od primarka. - Možda bi bella Izabela mogla da joj da neku svoju polovnu odeću. Ričard se zadovoljno smejulji. - Nije ni čudo što se ser Olrik krije u svojoj kancelariji. Mislim, zamisli tek šta će oni poput Kasi Bel ili Džejka Džonsona obući za božićni bal. Ovo mesto trpi zbog svih tih koji dolaze nakon što ih izbace iz svratišta za siromašne, zar ne? Očigledno su nameravali još da kukaju i ogovaraju pre nego što krenu niz stepenice i Kasi je čula svaku reč. I bilo joj je žao zbog toga. Obrazi su joj goreli od stida i besa, i žudela je da iskoči, zgrabi ove krelce za gušu i kaže im šta misli o njima. Ali nešto ju je zadržalo. Katerina je odsutno uvijala pramen svoje satenske svetle kose. - Ne shvatam zašto ser Olrik podstiče ovu besmislicu sa stipendijama. - Hajde, hajde, draga - smrknuto reče Ričard. - Vrlo dobro znaš zašto. Uostalom, to je odlično za odnose sa javnošću. Bili bismo u velikoj nevolji da ser Olrik nije vičan u tome. Iako bespomoćno besna i posramljena - Kako sam samo mogla da budem tako glupa!? Kasi je bila radoznala. Nešto ovde nije u redu. Nije umislila. Ovaj savršeni svet Akademije krije nešto veoma ružno. Uverena je u to. Isto bi moglo da se kaže i za prelepa lica Ričarda i Katerine. Oči je zapekoše i ona stisnu zube. Dođavola s tim. Neće ona plakati zbog njega. On je isti kao Katerina: zavlači je isto kao što se Katerina poigrava sa Džejkom. Ponizili su je, i to je sve. Na vrhu stepenica, Ričard se okrenu i isceri se Katerini: 50
- Zar nisi gladna? - Umirem od gladi, dragi. Ali mislim da ću preskočiti ručak. A ti? Ričard odjednom povika kroz smeh. - Znaš, rado bih pojeo nešto dansko. - Molim te, drži se dalje od Ingrid. - Katerina ga je strogo pogledala, ali bilo je očigledno da je sve ovo zabavlja. - Ona je moja cimerka. Da te ser Olrik čuje sada... - On nimalo nije duhovit. To mu je mana. - Ričard se radosno zakikota i potrča niz stepenice. Katerina je stajala nepomično na trenutak, kao i Kasi, a oči su joj svetlucale u ogledalu. Još jednom se osmehnula sebi u ogledalu, a onda se okrenula i otišla niz predvorje sa bistama. Kasi se nije usudila da se pomeri sve dok nije čula otvaranje i nežno zatvaranje vrata. A potom potrča. Ne može da se suoči sa prizorom u trpezariji: crveni zidovi prekriveni svilom, laneno platno i kristal, gungula nastala tračarenjem. Ne može da se suoči sa pritajenim poprekim pogledima drugih učenika. Zgrožena, utom shvati da nije ni morala da se trudi da nauči kada se koja prokleta viljuška koristi: oni će je uvek prezirati. Uvek. Bože, da li svi do jednog znaju kakvu je budalu napravila od sebe? Da, budalu, Kasi! Bila je zaslepljena belim zubima, toplim očima i slatkorečivošću. Ne može da se suoči čak ni sa Izabelom i Džejkom. Ustuknuvši, postrance je prošla hodnikom i išunjala se kroz visoke dvokrilne prozore. Ponovo sa suzama u očima, protrčala je između dveju ogromnih kamenih urni pa niz vijugave stepenice, preskačući po dve odjednom, a onda se preko prostranog travnjaka oteturala do senki starih kestenova, koji su plenili lepotom, već prošarani jesenjim nijansama. Kasi zareža i pesnicom udari jedno od stabala. Pa još jednom. I opet. E, sad se bolje osećala. Ne mnogo bolje, ali su joj bar bolni zglavci skrenuli misli sa nagnječenog ponosa. To je zapravo ono što boli, pomislila je. A ne slomljeno srce. Samo njen glupi ugruvani ponos. Šta li je ona umislila pokušavši da zadivi mamlaza iz visokog društva kao što je Ričard Halton-Džouns? Utučena, obgrlila je svoju izgrebanu pesnicu, a onda je podigla kako bi obrisala zalutalu suzu. Sunce je okupalo zlatno-bronzano drveće i oživelo ga kao na platnu nekog umetnika impresioniste. Piljeći u njih, Kasi pomisli kako bi više nego bilo šta na svetu želela da se vrati u korovom obraslo dvorište Krenlejk Kresenta i gleda u tamošnji izlokan travnjak opasan zarđalom žicom. Oči su joj se napunile suzama od same pomisli na to. 51
Odjednom joj u zamućeni vidik ušeta nekakva prilika, visoka i ljudska, idući preko travnjaka. Prokletstvo. Izašavši iz senke jednako zamućenog drveća, prilika zastade u mestu. Zbunjena, Kasi protrlja oči i trepnu. Ma, kakvo prokletstvo - dvostruko prokletstvo. Randžit. On je na trenutak samo stojao, zatečen, i buljio u nju. Besna na samu sebe, Kasi ponovo zažmirka. Prekrasan Randžit. Pa, naravno: po prvi put u poslednjih nekoliko nedelja on je spustio svoj prinčevski nos i primetio je, a evo nje, crvenih očiju, zapušenog nosa, i namrštena je poput zlovoljne harpije. Premerio ju je uzduž i popreko. - Šta se dešava? - Ništa - prasnu Kasi. - Dobro sam. - Zašto se istresaš na njega, Kasi?, prekorela je sebe. - Ne izgledaš tako. Šta te muči? - Ništa me ne muči. - Stisnula je pesnice. - Bar ništa što ne mogu sama da rešim. Ne treba mi tvoja pomoć. On je toliko uporno piljio da se Kasi stresla. - Nemoj biti tako sigurna u to. Ne znajući šta da odgovori, Kasi je samo besno zurila i disala duboko. Možeš izaći iz Krenlejk Kresenta, pomislila je ljutito, ali Krenlejk Kresent ne može izaći iz tebe. Randžitova savršena lepota nije dovoljna da bi mu verovala, baš kao u slučaju Ričarda. Ona mora da bude na oprezu. Poniženja koja je doživela u prethodnih pola sata tako jako bole. - Daću ti jedan savet - rekao je on. - Bez obzira na to da li ga ja želim ili ne? - Da. - Randžitov pogled je hladan. - Drži se dalje od Ričarda Haltona-Džounsa. - To sam i sama shvatila. Hvala ti - planula je. - Tako, dakle. - Namrštio se. - Žao mi je. - Molim te, nemoj me sažaljevati. Samo se skloni. - Kasi zagrize usnu, očajnički se trudeći da ne brizne u plač pred njim. - U redu, ako i ti meni učiniš uslugu. Zapravo, učini sebi uslugu. Drži se dalje od svih nas. - Nisam dovoljno dobra za prefinjene Odabrane, zar ne? - O, spusti se na zemlju. Slušaj, kajaćeš se ako se upleteš sa Odabranima. Kasi oseti kako joj krv vri u vratu i grlu. - Da li mi ti to pretiš? 52
- Ne. Upozoravam te. - A otkud tebi, dođavola, pravo da me upozoravaš? - Sam sam sebi dao to pravo, Kasandra. Izgovorio je njeno ime skoro kao da je zabrinut. Međutim, Kasi ga bolje pogleda i nije mogla ništa da dokuči. Mamlaz. - Pa, onda možeš slobodno da odustaneš. Ne trebaju meni tvoji saveti i upozorenja. I stvarno ne treba da me progoniš hodnicima noću. Randžit razrogači oči i Kasi se zadovoljno nasmeši. Ovo nije očekivao. - Nisam... - Slegnuo je ramenima i nekako joj se čudno i kiselo nasmešio. - Dobro, ako si već tako savršeno sama sebi dovoljna, onda neću traćiti vreme brinući o tebi. Kasi ga je u neverici posmatrala kako krupnim korakom odlazi preko travnjaka. Nije se čak ni jednom osvrnuo, krelac. Ma, nek se nosi. Očigledno mu niko nikada neće biti dovoljno dobar. Kasi se srozala na zemlju naslonjena o stablo i nastavila da pilji za njim. Nikada u životu nije upoznala takvu magarčinu. A ludo joj se dopada.
53
8. Kasi naglo otvori oči. Mora da je to bila noćna mora. Trljajući ruke, buljila je u trakaste zavese i osluškivala mesečinom obasjanu tišinu. Bila je budna do duboko unoć i ležala zgrčena, razmišljajući o Ričardu. Tako, dakle, uzdržana Kasi Bel, dobro upoznata sa životom ulice, pala je na nešto malo slabašnog šarma? Zaista bedno. A on i nije baš toliko slabašan. Zapravo, đavolski je šarmantan. Ali sve je to samo spoljašnjost. I vrlo je verovatno da su i sva ostala ovdašnja bogata derišta ista takva. Zato ne bi trebalo da dozvoli Randžitu da joj se onako lako ušunja u misli. Premda nije mogla da se seti detalja, sigurna je da je on bio deo noćne more koja ju je upravo probudila. Iako se košmar raspršio čim se probudila, Kasi je još osećala kako joj unutrašnjost kapaka gori od pogleda užarenih noćnih očiju. A tu je i uvek zloslutna tišina pri buđenju iz košmara, iako još čuje odjek avetinjskog šapata. Ne, to nije odjek i ne pričinjava joj se. To zaista neko šapuće. Spustila je noge sa kreveta i primirila se. Meki koraci. Još mekši glasovi. Kao i obično, Izabela spava kao beba. Kasi požele da je prodrma i probudi je, ali oduprela se iskušenju. I ona sama bi mogla da ostane u krevetu. I trebalo bi da ostane u krevetu. Ono što bi sada trebalo da uradi jeste da navuče meku posteljinu preko glave, izbriše iz glave one šaputave glasove i vrati se spavanju. Ono što bi stvarno, stvarno trebalo da uradi jeste da gleda svoja posla... O, da. Izabelin dugačak pleteni džemper na raskopčavanje bio je prebačen preko stolice. Kasi se ogrnu njime pa otvori vrata sobe. Iako je oktobar i premda nije toliko hladno, Kasi je zadrhtala kad je oprezno zakoračila na hodnik. Da li je to opet Džejk? Ovoga puta će se suočiti sa njim. Ovaj put će saznati šta on to smera. Nije Džejk. Kasi stade leđima uza zid. Dve devojke su bez reči išle prema zapadnom krilu. Jednu od njih dve bi prepoznala bilo gde: sitna i savršeno građena, sa moderno podšišanom crnom kosom. Keiko. Druga devojka je malo viša i ima plavu kosu. Kasi je nije odmah prepoznala, ta devojka obično kosu nosi skupljenu u modernu punđu: to je 54
Alis, Keikina cimerka. Pod svetlom zidnog svećnjaka, Kasi uoči da Keiko drži Alis za ručni zglob. Nije baš da je ova vuče, ali Alis ne izgleda baš oduševljena što ide sa njom. Kasi se namršti. - Keiko - začuo se Alisin šapat kroz tiho predvorje. - Ne sviđa mi se ovo. - Cimnula je Keiko i njih dve zastadoše. Keiko se okrenu ka cimerki i nemo je pogleda na trenutak. Kasi se još više sabila uza zid. - Već sam ti objasnila - umilno zaromori Keiko. - To zahtevaju Odabrani. Ne možeš da odbiješ. Hajde, Alis, čega se plašiš? - Ne znam. Ne znam... Šta se dogodilo prošli put? Mislim, ne sećam se. Keiko jače stisnu Alisin zglob i cimnu. - To je zato što si previše popila. Veruj mi, divno si se provela. - Jesam li? - Naravno. Hajde više, ovo je prava čast. Piće u kasnim večernjim satima u salonu Odabranih? Neke devojke bi ubile za takvu priliku. - Stvarno? Pa zašto baš ja? - Ti imaš tu sreću da sam ti ja cimerka, to je sve. Čak ni sa tolike udaljenosti, Kasi se nije svideo osmeh koji je Keiko uputila Alis, ali on je plavokosu devojku, izgleda, malo ohrabrio. - Onda mi nemoj dozvoliti da mnogo popijem ovaj put, u redu? - Okej... I ja ću se potruditi da ne popijem previše. - Keiko potom progovori malo strože. - Čega se uopšte sećaš? Od prošlog puta. - Samo da sam bila tamo. Mnogo se razgovaralo. Uzela sam neko piće. Ne sećam se šta se desilo posle toga. - Alis slegnu ramenima i gotovo se zakikota. - Nisam ni bila svesna da sam toliko popila. - Ja ću te paziti. - Keiko joj stisnu ruku i nasmeši se. - Nemaš brige. Pustivši Alis, Keiko nastavila dalje, praveći se da je nije ni briga hoće li njena cimerka krenuti za njom ili ne. Alis je oklevala samo na trenutak, a onda pojuri. Kasi pođe za njima, držeći se na odstojanju. Nikako ne bi želela da je Keiko primeti, a i zna gde su krenule. Keiko je na prstima došla do stepeništa zapadnog krila pa povela Alis na treći sprat, u hodnik u kom biste praznih očiju, poput duhova na oprezu, čuvaju stražu. Kasi se došunjala do zasvođenog prolaza i, svesna opasnosti, pogledala iza ugla. Na kraju hodnika senke su se produbile, ali se udno vrata videla linija zelenkastog svetla. Bez kucanja, Keiko okrenu kvaku i uvuče Alis u salon. 55
Kasi je uzdahnu s olakšanjem. Šta sad? Ne može samo da stoji tu dok one ne krenu nazad. S druge strane, ako se odšunja nazad u krevet, ionako ne bi mogla da zaspi. Ovo joj je jedina prilika da malo pročeprka i prokleta bila ako je propusti. Samo napred, Kasi. Stisnula je pesnice i naterala se da hoda, nogu pred nogu. I opet. Hajde. Sada već čuje prugušeno zveckanje kristala i meki žagor. Uopšte ne deluje kao razuzdana ponoćna žurka, ali vrata su debela i teška te su zvuči prigušeni. Mora da priđe bliže. Blesak koji je primetila krajičkom oka umalo je ne natera da vrisne. Nešto se pomerilo u mraku onih udubljenja kraj vrata. Kasi se skamenila. Malo je začkiljila i prepoznala siluetu. Ljudsku siluetu. Džejk Džonson. Naravno. Kasi mu se još malo približila i spazila kako mu se svetlost odbila sa sata i kako on pokušava da šakom preklopi zglob. Shvatio je. Podigla je glavu i uhvatila njegov pogled. Bezizražajnog lica, on blago cimnu glavu, prenoseći jasnu poruku. Ostavi nas na miru i vrati se u krevet... Onda mu je nešto odvratilo pažnju i on se povukao do niše. Koraci. I ona ih je čula. A odavde nema izlaza. Sada su koraci već na odmorištu. Kasi ne može da se iskrade iz hodnika neprimećena. Može da otrči do Džejka, uvuče se i sakrije kod njega. Ali onda se setila njegog tajanstvenog i odlučnog noćnog šunjanja. Da li želi da bude sa njim u tišini mraka, plašeći se da je ne otkriju, potpuno prepuštena njemu na milost? Ne, odlučila je. Zabola je nokte u dlanove, duboko i uplašeno udahnula i okrenula se u mestu. Neki čovek se naglo zaustavio na ulazu u hodnik. Kasi ga je do sada videla samo na naslikanom portretu i to ne baš verodostojnom. Netremice ju je gledao svojim čelično- sivim očima, jedinim svetlim detaljem na licu od kamena. Iako sigurno nije preko dva metra visok, takav utisak odaje. Dlačice na Kasinom vratu su se naježile kao da je ušla u električno polje. Ser Olrik Mračni se nasmešio. - Kasi Bel. Uzvratila mu je osmehom, najvedrijim i najblesavijim koji je mogla da namesti. - Tako je. Dobro veče. - Blago mu je mahnula prstima jedne šake. - Izgleda da si se izgubila, a veoma je kasno. Da li ti treba pomoć? Ustreptala i svesna Džejkovog prisustva, Kasi priđe ser Olriku. Njegove oči zasvetlucaše kad je pogledao negde iza nje. Zakoračila je pred njega, rešena da zadrži njegovu pažnju. 56
- Da li biste mi pomogli, molim vas? Uopšte se ne snalazim u nepoznatom prostoru. Blago se nasmejao. - Ovo je prilično veliko zdanje, zar ne? Naći ću nekoga da te otprati do sobe. Uzgred, ja sam Olrik Mračni. - Znam. Da. Hoću da kažem - Kasi se nakašlja ne odustajući od osmeha - videla sam vašu sliku. Uhvatio ju je za lakat i odveo do vrata salona. Bio ljubazan, ali kao da je oko sebe imao neko zaštitno polje, u kom je Kasi osetila zapovednički ton i opasnost. Dok su prolazili pored pritajenog Džejka, Kasi je netremice gledala u vrata, plašeći se da ga ne oda. Ser Olrik otvori vrata i uvede Kasi u sobu. Uprkos prigušenom svetlu salon je izgledao elegantno, kao i sve ostalo u Akademiji. Kasi ugleda zagasitocrvene kožne fotelje, barokne lampe, bogato dekorisanu drvenariju i slike koje obiluju bojama. Tu su bila i poznata lica: Katerina, Keiko, maturant iz Rusije s kojim ide na kurs mačevanja. Ričard je bio iznenađen što je vidi. Bilo ih je još, takođe iz krasnih Odabranih, ali ne i Randžit. A tu je i Alis, u visokoj pozlaćenoj stolici, sa srebnim peharom u rukama, ukočena i zbunjena. - Keiko - obrati joj se ser Olrik, smireno, ali hladno i strogo. Japanka se okrenula, bleđa nego obično. - Zašto je Alis ovde? - Ona... to jest, ja... - Cimerke - prosikta ser Olrik - treba poštovati. - Ja sam samo... - I trebalo bi da me obavestite o svim sastajanjima u kasne sate. Zar nije tako? Pokorno mu je odgovorila - Naravno, ser Olriče. Oprostite. Iako Kasi baš i ne voli Keiko, čini se da je ser Olrik preterao u kritici ponoćnog skupa. Čvrsto ju je držao svojim čeličnim prstima. - Katerina - rekao je umilno. - Raščistite sve. Kada se vratim za deset minuta, neću nikog da vidim ovde. Ti bi barem trebalo da znaš pravila. Keiko, pođi sa nama, molim te. Kasi je zalutala. Ti ćeš joj pokazati put do sobe. Keiko ustade sa svog mesta pored Alis i pogleda Kasi s gnušanjem, a onda se ljupko osmehnu ser Olriku. - Naravno. 57
Kasi je očekivala da će je ser Olrik prepustiti Keikinoj milosti, ali on je izašao za njima i zastao da zatvori vrata. Kasi krišom pogleda ka niši u kojoj se Džejk skrivao. Prazna je. On je očigledno dobro iskoristio priliku dok su oni bili u salonu i pobegao. - Kasi, molim te sačekaj nas na kraju hodnika. Keiko, ti ostani ovde na trenutak. Keiko joj uputi jedan pakostan pogled i ostade. Pomalo posramljena i sažaljevajući Keiko, Kasi ode. Možda ser Olrik nije svestan koliko ona ima dobar sluh, a izoštrila ga je špijunirajući Džili Biton. Bila je ubeđena da on nije imao nameru da ga čuje kako prekoreva Keiko deset metara dalje. Glas mu je mek, ali prekoran. - Zabranjeno je deliti! - Znam, ser Olriče, ali... - Smatraj ovo poslednjom opomenom, Keiko. Cimerku si dobila s razlogom. Jasno? - Da, ser Olriče. Jasno. Bez ijedne reči više, okrenuo se u mestu i krupnim koracima krenuo ka Kasi, a Keiko, nadurena, pođe za njim. - Oprosti što se nisam postarao da se ranije upoznamo, Kasi. - Ser Olrikov glas više nije bio svirep i hladan, već ljubak. Melodičan poput muzike. Neprekidno sam zauzet administrativnim poslovima. - Oh, da, nema veze. Vi ste veliko poboljšanje u odnosu na Džili Biton. Pocrvenela je. - Mislim, iz Krenlejk Kresenta. Tamo gde sam ranije bila. Iako je Keiko sve vreme ćutke stajala iza njih, prezir prema Kasi je bio očigledan, gotovo opipljiv. - Naravno - rekao je ser Olrik nakon poduže pauze. - Ovo je verovatno prilično velika promena, ali verujem da ćeš se vrlo dobro uklopiti. Tvoji nastavnici su te baš nahvalili, kao i Odabrani. Veoma nam je drago što si ovde, kod nas, u Mračnoj akademiji, Kasi, veoma nam je drago. - Ovaj - promrmljala je nespretno - divno. Hvala. - I da li ti se dopada ovde? Ser Olrik se okrenu ka Kasi i ona pomisli kako bi morala da mu uzvrati pogled. On je zaista neverovatan čovek. Iako se bliži šezdesetoj, ipak dobro izgleda, a mogao bi da ih sve oduva svojom harizmom. Kasi se nasmeši. - Da. Ah, ovde je... očaravajuće. Da, naravno da mi se dopada. - Začudo, shvatila je, to je sasvim tačno. - Odlično. To je odlično. - Klimnuo je glavom. – Da li ima nešto što te 58
muči? Ima li nešto što te... brine? Kasi slegnu ramenima i skrenu pogled. - Ovaj. Ne. Da li bi nešto trebalo da me brine? - Glupa opaska, pomislila je samoprekorno. Ali ser Olrik to nije ni čuo, ili se bar pravio da nije čuo. - Drago mi je. Ja zaista ohrabrujem učenike da mi se obrate ukoliko imaju bilo kakvih problema, ma koliko sitnih. Imaj to na umu, Kasi, u redu? - Ponovo joj se nasmešio, tako blistavo i zarazno da nije mogla da mu ne uzvrati osmehom. - Neki učenici me smatraju malo... nepristupačnim. Donekle povučenim. Sam sam kriv za to, naravno, ali ne želim da me i ti tako posmatraš. Slobodno dođi do mog kabineta kad god hoćeš, Kasi, ako imaš neka pitanja, ako ti zatreba pomoć ili savet. Zato sam ja ovde. Stigli su do podnožja stepeništa zapadnog krila i on je povede niz predsoblje. Keiko i dalje nije progovarala, ali njeno ćutanje je odisalo besom. Kiptela je, ali nemoguće je proceniti da li je i ser Olrik to primetio. Dobro je da je on između njih dve, pomisli Kasi. Osećala se bezbednijom sa njim kraj sebe pa joj je srce poskočilo kada su izbili kod glavnog ulaza, gde je ser Olrik zastao. - Keiko će ti pokazati kako da stigneš do svoje sobe. - Oh, ne treba... sada je u redu. Mogu sama da se snađem. On je ućutka smeškajući se. - Ja bih se zabrinuo. To tvoje snalaženje u prostoru! Molim te, Kasi, pusti da te Keiko odvede nazad. - Ali... U redu. - Kasi pogleda u Keiko, koja je samo buljila u prazno. - Drago mi je da sam te konačno upoznao. Ti ćeš biti vredan dodatak Akademiji. Uveren sam u to. Prilagodila si se kao da si rođena za nju. Uzeo ju je za ruku. - Čuvaj se, Kasi. - A potom progovori ledenim glasom. Keiko. Moj kabinet. Odmah ujutro. Keiko je ćutala sve dok njegovi koraci nisu utihnuli. Onda je Kasi začu kako mrmlja, toliko tiho da nije bila sigurna čak ni da li se njoj obraća. - Da li znaš ko su likovi prikazani na skulpturama? Da li to ona zapravo pokušava da ćaska? Iznenađena, Kasi zavrte glavom. - Ahil? - rekla je sa zadrškom. - A prepoznala sam i Ledu i labuda u dvorištu. Keiko je prezrivo pogleda. - Labud je prerušeni Zevs, koji postupa kako mu je volja sa običnim smrtnicima. 59
min
- Znam to - rekla je Kasi, uvređena zbog Keikine snishodljivosti. - A ta skulptura je Hermes, je l' tako? - Da. - I ne pogledavši Hermesa, Keiko se okrenula jelenu prikazanom kako se propinje na zadnjim nogama, nepomičan od straha, dok ga lovački psi ujedaju za bedra. Pored je prekrasno isklesana žena koja prezrivo posmatra ovaj prizor. U vazduhu se oseća jeza, pomisli Kasi. - Pa ko je onda ovo? - Artemida. Boginja lova - reče Keiko, pomalo veselo. - Jelen je Akteon, lovac koji se usudio da je posmatra iz prikrajka dok se kupala. Artemida ga je za kaznu pretvorila u jelena. A onda su ga njegovi lovački psi rastrgli na komade. Nastade jeziva tišina. Ne, Keiko zasigurno ne pokušava da bude druželjubiva. Kasi se unervozila od njenog kikota. - Oh, to je samo mit. Opomena iz drevnog doba. Božanstva ne bi trebalo shvatati olako, znaš to? Bogove ne treba ismevati. Mislim, pogledaj samo ovu malu tragediju... Gotovo nevoljno, Kasi je pratila Keiko kroz hodnik sve do mermerne statue dveju žena. Jedna žena je klečala kraj nogu one druge žene i u očaju držala podignutu ruku, štiteći se ili moleći za milost. Ona druga je zamahnula sekirom, kao da nikad nije ni čula za milost. - Ovo je tvoja imenjakinja. Da li si znala to? - Keiko dodirnu molećivu mermernu ruku. - Kasandra. Da li si čula za Kasandrino prokletstvo? Kasi zavrte glavom, ne progovarajući. - Ona je bila proročica. Uvek dobra i pametna, jer su se sva njena proročanstva obistinila. - Keiko zafrkta. - Kasandra nikada nije pogrešila. Oh, da, ona je uvek znala kada će se nešto grozno dogoditi. Ali niko joj nije verovao. - Kiselo se osmehnula. - Niko. Kasi se nakašlja. - To je baš glupo. - Nije li? Ovo je Klitemnestra. Ona je ubila Kasandru kada ju je Agamemnon doveo iz Troje. Kasandra je znala i da će se to desiti. Odbila je da uđe u palatu, uzvikujući kako oseća miris krvi. - Aha. - Kasino srce besno lupa. - A ni u to niko nije poverovao? - Niko. - Keiko zavrte glavom, glumeći tugu. - I onda je ušla u palatu. Klimnula je glavom ka Klitemnestrinoj sekiri. - I dobila je svoje. - Jadna Kasandra - rekla je Kasi pokušavajući da ostane pribrana. - Zaista - uzdahnu Keiko i utom kao da nešto kvrcnu u njoj. - No, dosta 60
@
smo vremena protraćile. - Ne treba mi tvoja pomoć - rekla je Kasi kruto. - Ne moraš da ideš sa mnom. Neću reći ser Olriku. - Baš si zlatna. Kao i on - prosikta Keiko. - Ma nemoj? - Da, ti ne pripadaš ovde, Kasandra. Misliš da si mnogo pametna, zar ne? - Sva njena lažna uljudnost se raspršila i ona sad frknu prezrivo. - Ti si vežba iz odnosa sa javnošću i ne smeš to nikada da zaboraviš. Ti si ovde radi nas, a ne obrnuto. Kasi stegnu pesnice kako je ne bi ošamarila. Saberi se, Kasi. Ona to i želi, dapukneš. - A šta je s njim uopšte? Zašto Alis ne sme u salon? - upita i podrugljivo doda - Ima neke veze sa Odabranima , jel' tako? Keiko nije odgovorila. Zakoračila je unazad, pa još jednom, i ispružila ruku da pomazi bok prestravljenog jelena. Prstima je potom prešla preko hladnog mermera i pomilovala njuške besnih lovačkih pasa. Kasi se stresla. Majstorska rezbarija. Kljove deluju kao da su zabijene u živo meso. - Ne mešaj se u to, Kasi Bel, ako ne želiš da se kaješ. - Keiko se okrenu u mestu, skloni blistavu kosu iza uveta i osmehnu se. - I lepo spavaj.
61
9. - Pusti sada statue. - Izabela je stajala prekrštenih ruku, ushićena i odlučna. - E ovo je erme tašna. - Ti me izluđuješ. - Kasi je iznenađeno pogleda. - Možeš da kupiš celu jednu malu državu za taj novac. Izabela je pogladila mekanu puterastu kožu tašne. - A šta će meni mala država? Hajde da i tebi kupim jednu, Kasi! Nikada te neće izneveriti. To nije samo zadovoljstvo, to je investicija! - Jednu malu državu? Kasi se zakikota, ali je Izabela tako jako munu u rebra da je ostala bez daha. - Erme tašnu, prostakušo jedna. - Ah, ne. Nikako. - Kasi odlučno zavrti glavom pritiskajući bolno mesto. - Zadovoljna sam onom koju već imam. To i nije baš istina, iako je savest i dalje grize, šest meseci pošto ju je ukrala iz prodavnice, Kasi ipak voli svoju tašnu. U svakom slučaju, neće dozvoliti Izabeli da joj kupuje poklone. Dok trepne, već će imati krdo ponija za polo, a gde bi ona sa njima? Nasmešila se. - Šta je tako smešno? Oui* gordo reče Izabela prodavačici. - Uzeću je, molim vas. Vous** primate ovu karticu, ne? Merci tako veoma beaucoup.*** - Očajno govoriš francuski. - reče Kasi kad Izabela baci karticu na pult. - Mada ipak bolje nego ja. - Nije istina. A znam ga taman onoliko koliko mi treba, uostalom! Hajde, od kupovine uvek strašno ogladnim. Ja častim ručak i nemoj da si se usudila da se pobuniš. Šta si to htela da me pitaš? Pošto nije htela da o tome razgovara pred nadmenim visokim sveštenicama butika, Kasi je sačekala da izađu iz butika i uđu u restoran na Montenj aveniji. Nezgrapno je skliznula u stolicu koju su joj pokazali. Bilo joj je nelagodno jer je restoran raskošniji čak i od trpezarije u Akademiji. I moderniji, takođe. - Hajde da uzmemo poule aupot**** Izvrsna je. - Izabela se očaravajući ______________________________________ * Oui (fr) - Da.(Prim. prev.) ** Vous (fr.) - Vi. (Prim. prev.) ***Merci... beaucoup {fr.) - Hvala... mnogo. (Prim. prev.) **** Poule au pot (fr) - barena piletina (Prim. prev.) 62
osmehnula konobaru i tako mu poletno vratila glomazan jelovnik da je ovaj poleteo poput frizbija. - Hajde, Kasi. Da čujem. Celo jutro se ponašaš kao mačka na vrućem limenom koferu. - Na usijanom limenom krovu - ispravi je Kasi. - Zamalo da kelneru otkineš glavu. Izabela zapreti prstom. - Nemoj da menjaš temu. - Izabela - reče Kasi oklevalajući. - Zašto bi iko usred noći išao u salon Odabranih? Izabela otvori elegantnu kesu i proviri u nju, zadovoljno se osmehujući. - Ne znam. Neko je zaboravio svoje knjige? Neko se sastao sa svojim dečkom? - Ne. - Kasi poče da tapka noktima o sto. - To je bilo nekakvo okupljanje. U dva sata ujutro. - Stvarno? - Izabela je svu pažnju usmerila na ono što je kupila. - Oni imaju kongrese u čudno doba ponekad. Ne brini. - Ovo sigurno nije bio kongres. Ser Olrik nije bio obavešten. Kad se pojavio, bio je besan. Oh, inače, i Alis je bila tamo. Izabela se odjednom trgnu. - Alis? - Znaš već, Keikina... - Da, da. Naravno. Ali Alis? - reče Izabela mrzovoljno. - Zašto ona? - Upravo to želim da saznam. - Očigledno je, zar ne? Oni hoće da je prime. Da bude član njihove grupe - reče Izabela pomalo ogorčeno. - O da, Alis će veoma lepo popuniti upražnjeno mesto. Kasi prekinu bubnjanje prstima i spoji šake. - Ne bih rekla. To nije bio razgovor povodom prijema u Odabrane. U to mogu da se kladim. - Mene to i ne zanima, znaš. Uopšte me se ne tiče. Ne moraš da se trudiš da me oraspoložiš. - Ne, ne, kunem se da ne radim to. Ja sam samo sigurna da ona nije zbog toga bila tamo. Oni su... - Pst! - Ispravivši se u stolici, Izabela je žurno lupnu po ruci. - Prestani. Nemoj više ništa da govoriš. Kasi isprati Izabelino nimalo suptilno trzanje glavom i nađe se pod udarom prodornog pogleda ledenoplavih očiju. 63
Tri stola dalje sedele su Katerina Svenson i još tri starije devojke, maturantkinje. Katerina se nije nasmešila, kao ni Kasi. - Uh, odjednom sam se smrzla - zakikotala se Kasi i gurnula Izabelu laktom, ali kad su se vrata restorana ponovo otvorila, smeh joj je zamro na usnama. - Oh, dođavola. To je on. Ne! Izabela, ne okreći se! Prekasno. Izabela mu je mahnula, ozarena. - Džejk! Hej, Džejk! - Možeš li ti malo da se uzdržiš? - promrmljala je Kasi. - Da tvrdiš pazar, tako nešto? - Ali ja ne želim - izgovori Izabela nestašno. - Ne kad je on u pitanju. Hej, Džejk. No Džejk Džonson, pomisli Kasi, neće ni imati priliku da zakorači ka njihovom stolu. Jadna Izabela. Katerina se okrenula, nežno spustila šaku na Džejkovu ruku dok je prolazio i zavodljivo mu se nasmešila. - Džejk, dušo. Iako nije mogla da razazna reči kroz žagor uobičajen za vreme ručka, Kasi je uspela da ih pročita sa Katerininih usana. Kad se Džejk, omamljen, zaustavio, Šveđanka se podrugljivo osmehnu ka Izabeli. Džejk se pognuo, poljubio Katerinu u obraz i nešto joj rekao. Katerina se nasmejala i prihvatila ga za dlan, a Kasi je, razočarana, čekala da Džejk sedne i zagrli je. Ali on to nije učinio. Iznenađena, Kasi se namršti. Džejk se nasmejao, uspravio se i pustio Šveđankinu ruku. Onda se okrenuo i pošao ka Kasi i Izabeli, a Katerinin zadovoljan smešak utom ispari. Kasi je morala da stavi šaku preko usta kako bi sakrila svoj radostan osmeh. Taj izraz Katerininog lica? Kad bi samo mogla da ga iskleše u mermeru i postavi na bistu kod ulaza, za buduće generacije. - Zdravo, Izabela. Zdravo, Kasi. - Džejk cimnu stolicu i sede. - Izabela, da nisi ti to možda ponovo bila u kupovini? Da li je to tatica stavio ranč pod hipoteku? Izabela ga udari pesnicom u ruku. - To me vređa, Džejk. Stalno mi nanosiš bol. - Rugao se lonac loncu, i tu opasku smatram veoma zajedljivom. Šta si kupila? Obraza rumenih od miline, Izabela podiže kesu i dade mu da zaviri. Dok je Džejk ispitivao sadržaj kese, Kasi ponovo pogleda u stranu. - Da li te bole leđa? - rekla je pakosno. - Jer su puna bodeža. - Hm? - Džejk se okrenuo, ali Katerina brzo skrenu svoj ubilački pogled. Džejk se počeša po vratu i pocrvene. - Oh, Katerina. Okej je ona. 64
Njegov oštre crte lica se istopiše u bespomoćni osmeh. - Ovaj... Zapravo, neverovatna je. - Neverovatna - promrmlja Kasi. - To si dobro rekao. Pitam se gde li joj je ortakinja Keiko. - Kažnjena je - reče Džejk i namignu, zlobno se osmehujući. - Jutros je bila pozvana u ser Olrikov kabinet. Navodno je dobila žešći ukor. - Stvarno? - reče Kasi, glumeći iznenađenje. Dakle, ser Olrik nije sasvim završio sa jadnom devojkom sinoć? I ipak nije uspela da potisne osmeh. - Jadna Keiko. - Oh, dragi Bože. Ser Olrik baš ume da se razbesni, čak i na Odabrane. - Izabela se trudila da zvuči zabrinuto. - I da li Katerini smeta to što sediš sa nama? - Ma, ne. Zašto bi joj smetalo? Ja sam samo hteo da porazgovaram sa vama... drugarima. Kasi primeti da se Džejk koleba i shvati da je on netremice posmatra. Namrštila mu se. On ne samo što ima zlokobne mesečarske navike nego je pažljiv otprilike koliko i Katerina. Kasi se namerno nasmešila Izabeli umesto Džejku. - Je li? O čemu? - Zapravo, Kasi, zanima me da li bismo mogli da... porazgovaramo? Kasi se zapitala da li može da dosegne dovoljno daleko da ga dobro i jako šutne. - Mi? Naravno da možemo. Šta te muči? - Pa, ja... - On se uzvrpoljio i okrenuo ka Izabeli. Kasi primeti kako se krv penje uz Izabelino grlo i kako joj lice postaje modro. Argentinka potom naglo ustade, stiskajući lanenu maramicu u pesnici. - Izvinjavam se. Baš sam glupa. Naravno, to je nešto između vas dvoje. - Sagnula se da poljubi Kasi u obraz i zgrabila svoje kese. - Znaš, nisam baš nešto gladna. Vidimo se u školi, Kasi. - Uputila im je prenaglašeno vedar osmeh, okrenula se i otišla iz restorana. Kasi nije propustila Katerinin samozadovoljni smešak. - To je bilo veoma nepristojno - negoduje Kasi i odmah ustaje. - Idem sa njom. Ako imaš nešto da me pitaš, slobodno pitaj pred mojom prijateljicom. Čvrsto ju je zgrabio za zglob. - Kasi, molim te. Molim te. - Nosi se. - Izvini, okej? - očajnički je prošaptao. - Slušaj, iskupiću se ja njoj za to. 65
Kunem se da ću joj se izviniti. Molim te, ostani, Kasi. Ovo je važno. Veoma je važno. Kasi se namršti. - Iskupićeš se? - Da. Ovaj, da. Obećavam. Kasi mu se neumoljivo osmehnu. - Cveće. - Šta? - zatrepta on. - Cveće. To je jedini način da se valjano izviniš nekoj devojci. Zar ti baš ništa ne znaš? - Cveće? Kasi pomisli kako bi mogla i da bude drska. Stvarno bi trebalo da plati za ovo. - Neka to bude orhideja. Lepa orhideja. - Okej, okej, obećavam. A sada, hoćeš li me saslušašti? - Pet minuta - brecnula se. - I pusti me. Oslobodio joj je zglob, i sam iznenađen što ga još drži. - Šta si to sinoć radila, Kasi? Ona je načas oklevala, iznenađena njegovom neposrednošću, a potom se ponovo zavalila u stolicu. - Zar nije to pomalo intimno pitanje? - Hajde, molim te. Ne zamajavaj me. Ovo je ozbiljno. - Koliko ozbiljno? Uzeo je viljušku i počeo daje okreće i okreće. - Kasi, šta si tražila na trećem spratu sinoć? - Hodala sam u snu. Pretpostavljam da je to uobičajena pojava, zar ne? Usledila je nelagodna pauza. - Vidi, ja... - duboko je udahnuo. - Ja sam samo... - Je li? Ti si samo šta? Kakvu ti igru igraš, Džejk? - Nije mogla da suzbije ljutit, podrugljiv osmeh. - Zar si toliko očajan da moraš da uhodiš Snežnu kraljicu? Džejk vrati viljušku na stolnjak. - Kasi, znam da čudno izgleda, ali kunem se da ne radim ništa loše. Molim te, hoćeš li mi samo reći zašto si ti bila tamo? - Ne pre nego što ti meni kažeš, ptico. - U redu. - Počešao se po glavi. - Samo mi jedno reci. Znam da je Mračni preslišao Keiko, ali šta je tebi rekao? - Ništa naročito. - Kasi slegnu ramenima pa pređe pogledom po sobi, 66
tražeći nešto što će da ih prekine. Gde je, dođavola, onaj kelner? Džejk ne popušta. - Da li je on... da li ti je pretio? - Naravno da nije. Ne budi smešan. - A Randžit? - Šta? Šta s njim? - Da li ti je on zapretio? Mislim, u salonu. Da li ti je nešto rekao? Kasi okleva. Ali on nije bio tamo, Džejk... Zamišljena, ona zagrize usnu. Nema razloga da ga laže. Ali nema ni razloga da mu veruje. - Nije - rekla je konačno. - Nije mi ni Randžit pretio. Zašto bi? Džejk nije odgovorio. Bio je zabrinut. - Moram da idem - reče Kasi. - Nadam se da voliš piletinu jer treba da se izboriš sa dva obroka. - Ustala je. - I da ih platiš. Načas je hteo ponovo da je zgrabi za ruku, ali je uspeo da se obuzda. - Kasi, molim te, budi pažljiva. Veoma pažljiva. - Ti si zaista jedna snishodljiva budala, zar ne? - Možda. - Džejk se jedva osmehnuo. - Ali sam ozbiljan. - I ja sam. I da mi više nikad nisi povredio drugaricu. - Ovde? - Uputio joj je šeretski osmeh. - Nisam ja taj koji povređuje. Kasi se okrenula na petama i još jednom ljutito pogledala Katerinu. Osetila je njen prezir i Džejkov prodoran pogled i veoma pažljivo je izašla napolje. Sada bi bio najgori mogući trenutak da se spotakne. Pariška elegancija, rekla je sebi strogo. I ponos. Ja sam učenik Akademije, dovraga! I neće im dozvoliti da to zaborave.
67
10. Kasi se usredsredila na nastavnika likovne umetnosti. Učenici su napustili muzej Oranžeri i sve njegove dragocenosti pa sada sede napolju i žmirkaju pod suncem dok im sinjor Poldino, veselo mašući rukama, pokazuje park Tileri. Nastavnik i nije baš neki prizor, blažen bio, ali bar nije naporan za posmatranje. - Setite se Les Nymphéas* - uzviknuo je oniži nastavnik poskakujući od uzbuđenja. - Utiska koji ostavljaju na oči i na srce! Zamislite teksturu i svetlost, zamislite da stvarate svoj pejzaž od ovoga! Posmatrajte Moneovim očima! Koristite boje! Koristite osećanja! - Možda da koristimo foto-aparat? - proneo se mrmor poznatog engleskog naglaska kroz čist jesenji vazduh. - Budući da je tehnologija napredovala od Moneovog vremena. Keiko prekri lice blokom za crtanje i veselo se zakikota. Sinjor Poldino se zacrveneo kao bulka. Džejk zlobno pogleda Ričarda, a Kormak se namršti i povika: - Prekini, Ričarde. - Baš - prasnu Ajiša. - Nastavite, sinjor Poldino. Molim vas. Neki od nas su bili oduševljeni „Lokvanjima". Neki od nas žele još da nauče. Poldino je zahvalno pogleda. - Ostaviću vas da prošetate vrtom. Molim vas, vratite se ovde za... pogledao je na svoj staromodni džepni sat - ...dva sata. Siguran sam da će neki od vas imati prekrasne crteže. - Nasmešio se Ajiši i Kormaku, a potom i Kasandri. - Bože - promrmlja Ričard Periju dok je ustajao i protezao se. - Ajiša se pretvara u nepodnošljivu uobraženicu. I stari Irac je jednako pokvaren. Peri se pakosno zakikota. - Mislim da mu se ona dopada. - Peri! - viknu Keiko zapovednički. - Hajde, idi, traže te. A pokušaj i da uradiš nešto, Peregrine. Ne želim da se slab učinak mog cimera odrazi i na mene. Peri se još jedanput ulagivački zakikota i ode. Osetivši Ričarda tik uz svoje rame, Kasino srce brže zakuca kad se on nagnuo ka njoj. - Hoćeš da vidiš moju četkicu? - rekao je zavodnički. ____________________________________ * Les Nymphéas (fr:) - „Lokvanji" - serija od oko 250 ulja na platnu francuskog slikara impresioniste Kloda Monea (1840-1926). (Prim. prev.) 68
- Ha-ha! - rekla je i ne okrenuvši se. Da on samo zna koliko ga malo deli od dobrog šamara... Ali na koje od njegova dva lica bi se nameračila? Ne, mnogo je bolje da se i dalje pretvara da je sve u redu. Nema nameru da se svađa sa njim pred svima. Već joj je dovoljno neprijatnosti priredio. - Izvini. Glupa fora. Onda mi bar budi muza, prelepa Kasi? Kasi je svu pažnju posvetila razvrstanju poluspljoštenih tuba u svojoj kutiji za boje. - Ričarde, ako nemaš ništa protiv, htela bih... ovaj... da budem sama. Udahnula je duboko, pogledala ga i nekako se osmehnula. - Nikada nisam bila ovde. Zaista je neverovatno. Moram malo da sredim utiske. Ako se ne ljutiš... - Oh. Naravno da ne. Bio je iskreno zatečen i razočaran. Međutim, i njegova laskanja su zvučala sasvim iskreno, dok se nisu pokazala drugačijim. Ričard se još nekoliko sekundi samo stajao, kao da očekuje da će se Kasi predomisliti, a onda je otišao. Kasi ispusti dah olakšanja i okrenu se. Prokletstvo. Zaboravila je na Randžita. Pogledao ju je krajičkom oka, a kada su im se pogledi susreli na delić sekunde, on se okrenuo i otišao, ozbiljan. Ozlojeđena, Kasi je ustala i hitro krenula na drugu stranu. Treba ispuniti naredna dva sata: sigurno će nešto vredno slikanja, budući da Poldino očigledno od nje opet očekuje dobar rad. Vrtovi nisu prostrani, ali mora da izbegne Randžita. I Ričarda. I Džejka, koji je danas mrzovoljan. A bilo bi poželjno da izbegne i Keiko, takođe... Gospode, kako joj je ograničen prostor. Kada se uverila da je dovoljno udaljena od svih ostalih, Kasi je sela na nizak zid i počela da niže nepovezane figure u svom bloku za skiciranje. Crtanje bilo zanimljivije i više joj je zaokupljalo pažnju nego što je očekivala. Međutim, turisti su ubrzo prestali da je zanimaju, a i gužva je počela da se osipa. I baš tad je spazila jednu devojčicu u žutoj kabanici sa svetloplavim balonom u ruci. E, to je već bolje. Primetivši da je Kasi posmatra, devojčica se namrštila. Kasi joj je uzvratila istom merom. Devojčica se isplazi, a odmah zatim i Kasi. Užurbano skicirajući balon zarobljen u malenoj pesnici, Kasi shvati da se našla usred nadmetanja u pravljenju grimasa. Obe su se kikotale sve dok roditelj nije zgrabio dete za ruku i poveo je ka galeriji. Pih. Nije dobro naslikala kragnu, izgledala je kao elizabetanski okovratnik. Nezadovoljna, zabuljila se u prazan prostor gde je devojčica do 69
maločas stojala pa prvi put nakon skoro celog sata pogledala unaokolo. Protrljala je oči, bolne od zurenja. Kad joj se pogled razbistrio, uočila je dve poznate figure, jedva pet-šest metara dalje od nje. Randžit i Džejk. Randžit se pridigao sa klupe i stao naspram Džejka, koji mu stajao iznad glave. Džejk je bio spreman za napad i lice mu je bilo iskrivljeno od besa. Držao je Randžitu tešku pridiku. Randžit je izgledao zapanjeno, iznenađeno, i kako je Džejk govorio sve glasnije, on ga je pratio. - Džejk, saslušaj me, pobogu... Kasi je ustala i prišla im. Obojica se istovremeno osvrnuše ka njoj. Džejk se, bez ijedne reči, okrenuo i odjurio, čangrljajući po šljunkovitoj stazi. Randžit opet sede na klupu. Iako je oklevala, Kasi nije mogla da odoli Randžitovom tužnom licu. Pažljivo mu je prišla, trudeći se da ne izgleda usiljeno. - Šta je ovo bilo? Umetničke nesuglasice? Randžit teško uzdahnu i preklopi lice šakama. Kasi pričeka, srećno što joj se ukazala prilika da ga posmatra izbliza. Rukavi su mu bili zavrnuti i otkrivali zlatne ruke. I šake su mu prelepe, i jake, mada trenutno stegnute u pesnice i malo ubledele. - Ne želiš da pričaš o tome, a? - Tako je. - Sklonio je šake sa lica i pogledao za Džejkom. - Kao i ti, Kasandra. Slegnula je ramenima i osmehnula se, znajući da on to ne može da vidi. Randžitov blok za crtanje ležao je poluotvoren. Kasi ga još jednom krišom pogleda. I dalje je ne gleda. Nagnula se i okrenula koricu bloka. Da se nije prepala, možda bi bolje proučila sliku. Naime, Randžit se okrenuo brzo poput kobre i oteo joj blok. Njegovi tamni obrazi se zarumeneše. - Nije završena! Kasandra se ugrize za usnu, izbegavajući njegov pogled. - Mogu li da vidim kad bude gotova? - Ako je uopšte završim - odgovori on odsečno i ustade. - Treba da se vratimo. Iako su celim putem do muzeja Oranžeri išli rame uz rame, Randžit nije ni reč progovorio. Stigli su poslednji i Kasi oseti radoznale poglede. Keiko je bila besna, nema sumnje da će Katerina vrlo uskoro čuti kako su se Kasi i Randžit zajedno pojavili iz žbunja. Ričard se osmehuje, nešto manje samouveren. Džejk ne gleda ni u koga i ni u šta. Barem im se sinjor Poldino obradovao. Zapljeskao je debeljuškastim dlanovima. - Divno! A sada moramo da se vratimo u školu. Kasi, Randžite! Jedva 70
čekam da vidim vaše radove. Valjda će Randžit ipak završiti svoj, pomisli Kasi čežnjivo. I valjda će joj ga pokazati. Nacrtao je dve jednostavne figure kako se posmatraju s neskrivenom radošću i oduševljenjem: malu devojčicu u žutom mantilu s balonom i tinejdžerku koja prekrštenih nogu sedi na niskom zidu i smeje se dok skicira devojčicu. Tinejdžerka je izgledala tako bezbrižno, Kasi je lako prepoznala samu sebe. A to i jeste bila ona. - Oh, pretty woman* - pevao je neko s američkim naglaskom. Kasi podiže glavu očekujući da će videti Džejkove prepoznatljive crte lica. Ali to je bio Ričard. Tresnuo je svoje knjige na Džejkovu klupu, izvukao stolicu i skljokao se u nju pa sklopio ruke iza glave prilično dobro izigravajući razmetljivog Amerikanca. Kasi ga odmeri. - Dobro ti to ide. - Šta to? - Imitacija. Zvučao si baš kao on. - Pa, hvala - reče on i zatrepta onim dugim trepavicama. - Uopšte, prilično si dobar glumac. - Hm? promumla, odjednom malo napet. Kasi zbog toga pomisli na zmiju. Kao kada se zmija pred napad celom dužinom napne kao feder. Budi pažjiva, rekao joj je Džejk u restoranu. Svađanje sa Ričardom bi moglo da ima zaista, zaista loše posledice, zbog mnogo toga. Ali ona i ne mari baš za Džejkov savet. Međutim, bude li se posvađala sa svakim ko joj se zameri, neće moći da sazna tajne Akademije. Zato nemoj da se ljutiš, rekla je sebi, već vrati milo za drago. Uostalom, Ričard nije jedini dobar glumac ovde. Kasi mu je uputila smešak zbog kojeg se on ponovo osmehnuo onako široko i vedro. - Gde je Džejk? - On neće doći na nastavu danas. - Ričard blago podiže ramena. - Čuo sam da se ne oseća baš najbolje. On pati od nesanice, znaš. Možda je imao lošu noć. - Šteta - kaže Kasi ravnodušno. - Nego, ti to mene izbegavaš ili šta? - Draga! - Uspravio se. - Ja sam pomislio da ti mene izbegavaš! - Naravno da nije tako. Samo sam zauzeta, to je sve. ___________________________________ * Oh, pretty woman (engl.) - Oh, lepa ženo; takođe, stih iz istoimene pesme američkog pevača Roja Orbisona. (Prim, prev.) 71
- I ti si malo neispavana. Skoro da sam pao sa stolice kada sam te video na vratima salona pre neku noć. - Nagnuo se napred, kao zabrinut. - Slušaj, ako već toliko želiš da vidiš tu prostoriju, možda mogu da sredim nešto. Kasi se smeteno osmehnu. - Zapravo, to bi baš bilo lepo. Samo sam se bila malo izgubila, to je sve. Volim da tumaram noću kada ne mogu da zaspim. Oduvek. Bolje nego da samo ležim i buljim u plafon. - Razmišljaš o Engleskoj - otegnu Ričard. - Sviđa mi se taj prizor. Kasi se smeje. - Ponavljam, ti si neprevaziđen. U prednjem delu učionice neko se nakašlja. - Viktor Igo, dame i gospodo. Hoćete li, molim vas, okrenuti stranu četrnaest... Madam Lefevr nije baš najstroži nastavnik u školi, a osim toga je i kratkovida. Kasi oseti kako se Ričard vrpolji i lista knjigu. Konačno, on se nagnu prema njoj. - Tebe zanimaju Odabrani, zar ne? - prošaptao je. Kasi zatapka kažiprstom po otvorenoj knjizi, pretvarajući se da joj smeta što je ometa. Ričard se opet nasloni i uzdahne, ali se kroz minut ponovo nagnu ka njoj. - Vidi, reći ću ti šta će se desiti na kraju. Gledao sam film. - Postoji film? - prošapta ona. - O Odabranima ? Ričard se isceri. - Šališ se. Mislim na Zvonara. On umire, u redu? Dosadno mi je. Pa, koliko te zanima? - Obuzdaj se. I ućuti. Tiho se nasmejao. - Mislim, Odabrani. Koliko te oni zanimaju? Da li bi ti želela da postaneš član? Kasi zatrepta, zanemela. Ovo nije očekivala. Iako je se nisko sunce probijalo kroz visoke prozore tako da nije mogla da mu razazna lice, Kasi je ipak u Ričardovom glasu nazrela nestrpljenje. - Jesi li ti to ozbiljan? - Mademoiselle Bel! - Oprostite. Kasi pokuša da se usredsredi na knjigu, ali misli su joj odlutale. Da postane član Odabranih! Ima li boljeg način da sazna šta se zapravo dešava? Ponovo se krišom okrenula ka Ričardu. Uhvatila ga je kako je 72
posmatrao, i pogled mu je bio drugačiji, zamišljeniji. Posmramljen, odglumio je osmeh i vratio se knjizi. Aha! Ipak mu se dopada, shvati Kasi sa zadovoljstvom. Neće mu dozvoliti da je opet prevari, ali ona se njemu stvarno sviđa. Onog dana je bio zaista neprijatan prema Katerini, kao što se pred Kasi ponašao kao zaljubljeni pastir. Ali on ne zna da ga je Kasi slučajno čula kad je pričao. Tu je ona u prednosti. On očigledno ne želi da povredi Katerinu, ali isto tako ne želi ni da se svađa sa Kasi. Oh, ovo bi moglo da postane zanimljivo. Ugušila je osmeh. Koliko li on maski nosi! Možda čak ni on sam više ne zna koja je prava. Premda, nema ništa loše u malo pretvaranja. On samo hoće sebe da zaštiti, i to se Kasi dopada. Ona i sama zna kako da se čuva. Poznat joj je taj nagon. Budi pažljiva, Kasi. Namrštila se kad je ponovo začula Džejkov glas u svojoj glavi. Šta se uopšte desilo sa Džejkom? Suviše noćnog šunjanja, kao što je Ričard nagovestio? On nije jedini koji se pravi bolestan. Ni Alis nije u svojoj klupi. - Ti bi bila odlična za Odabrane - prošapta Ričard. - Nekima od njih se stvarno dopadaš. Oni misle da ti imaš... duha. - Nije valjda? - Kasi se seti prazne klupe tri reda ispred nje. - Šta je sa Alis? - Oh, Alis - rekao je smeškajući se. - Još se oporavlja od mamurluka, ja bih rekao. - Od pre tri noći? - Kasi zbunjeno upita. - Pa. Ta devojka može puno da potegne, da ti ja kažem. I naravno, bila je preterano uzbuđena što je pozvana u salon. Ti nikada ne bi bila tako nerazumna, zar ne? Kasi se namršti. Preterano uzbuđena? Ne bi ona to tako nazvala. Alis nije tako izgledala, onako nameštena na stolici, stežući srebrni pehar u šakama, prebledela, tupog pogleda, mlitavog tela. - Ne - konačno je promrmljala i podrugljivo se nasmejala. - Mene, sunce, ne možeš tako lako oboriti s nogu. - Znam. - Reče on i namigne joj. - Zato bi ti bila savršena. A neko te je već preporučio. Kasi se izbeči. - Ko? Ser Olrik? - Bože, ne. - Ričard je delovao uznemireno. - Nemoj mu reći da smo razgovarali o ovome, važi? Ja ne bi trebalo da... ovaj... pričam preko reda. Neka to bude tajna zasad, okej? 73
- Malo je verovatno da ću ja ćaskati sa njim - reče Kasi hladno. Zašto bi ser Olriku smetalo da ona postane član Odabranih? Ričard je očigledno jedan uvrnuti snob, čim ne može da prizna da mu se ona sviđa. I Kasi ponovo nije bila sigurna da li joj se dopada Ričard i da li mu veruje ili ne može da ga podnese. - Pa, ko onda? Ko me je preporučio? - Neko veoma važan. To je sve što ti... - Monsieur Halton-Džounse! Možda bi želeo da nam iznešeš svoje viđenje strukture ovih uvodnih poglavlja? - Madam Lefevr, naravno! - Ričard nastavnici uputi zaslepljujući osmeh, nakašlja se i hitro otvori svesku. Verovatno je samo umislila, pomisli Kasi, nervozno olakšanje na nastavničinom licu. Malo se zarumenela, kao opijena zanosom što se usudila da počini jedno takvo gnusno delo poput prekorevanja jednog od Odabranih. Puls joj je brzo tukao u slepoočnici. Ričard opruži svoje duge noge pa ih prekrsti. - Jadan Kvazimodo - započeo je. - Tragedija je nagoveštena još na samom početku...
74
11. Kasi je toliko toga imala na pameti. Misli i sumnje su joj se komešale, a o Viktoru Igou nije znala ništa više nego do pre jednog sata. Ako ovako nastavi, biće izbačena kao ponavljač pre nego što sazna bilo šta. Učenici su se gurali kroz hodnik i žurili na sledeći čas, ali Kasi je išla polako, uzburkanih misli, preispitujući svoje mogućnosti. Ričard ne bi spomenuo da bi ona mogla postati jedan od Odabranih da nije bio ozbiljan. Sigurno. Pomislivši na Izabelu, Kasi oseti bolne ujede savesti. Ako je pozovu da se pridruži Odabranima, da li će njena cimerka biti strašno povređena? Da li bi trebalo da se poveri Izabeli ili da je ostavi u blaženom, bezbednom neznanju? I u koliku bi opasnost došla ako je vrbuju? Rastrojena, Kasi je jedva znala gde se nalazi, a kamoli na koji čas je krenula. Zato joj se zamalo krv zaledila u žilama kada su se vrata pored nje naglo otvorila. Zaustavila se u mestu, a srce joj je lupalo kao ludo. - Kasi! Baš sam tebe tražio. Odmah je prepoznala taj milozvučni glas, kao i stas i držanje osobe. Kako i ne bi, bila je toliko blizu da razjapljenih usta buljila u dugmad njegovog sakoa i njegovu otmenu svilenu kravatu. - Dobar dan, ser Olriče. - Pogledalala ga je trepćući ka njegovom lepom licu. - Opet si se izgubila? - upitao je u šali. Ona odmahnu glavom. Bacila je pogled iza njega, u njegovu kancelariju. Tamnozelene zavese bile su skupljene u stranu, povezane zlatnom užadi. Širok radni sto od mahagonija zauzeo je veći deo jednog zida, a pod je bio zastrt debelim tepihom. U sredini sobe nalazio se još jedan, manji sto, na kojem su bile postavljene šoljice od sevreskog porcelana i srebrni čajnik. Dve bledožute fotelje šćućurile su se kraj stola kao stari prijatelji. U jednoj od njih sedela je osoba lako prepoznatljivog osmeha i pljeska krhkim šakama. - Kasandra, dušo. - Estel Azedin nije ni pokušala da ustane. - Baš divno! Da li ti je lepo u Akademiji? - Divno. Dobro. Mislim, veoma mi se dopada. - Kasi joj trapavo uzvrati osmeh. - Dobar dan, madam Azedin. - Estel. - Madam Azedin zapreti prstom u šali i namršti se. Ser Olrik pogleda jednu pa drugu. 75
- Već ste se upoznale? - Baš Kasandrinog prvog dana. Bila je toliko ljubazna da mi pomogne uza stepenice. Ser Oldrik se zadovoljno osmehnuo. - Ma nije valjda? A kad već pominjemo tvoj prvi dan, Kasi, tek pošto smo se konačno upoznali ove nedelje, shvatio sam koliko si vremena provela u Akademiji pre nego što sam ti se predstavio. Dozvoli mi da se iskupim za svoje loše manire. Molim te, popij čaj s nama. Kasi nervozno pogleda na sat. - Ali ja imam... - Čas kod gospodina Čelnikova? Ne brini za to! Marate! Kasi zamalo da poskoči od iznenađenja. Onaj zdepasti portir se odjednom pojavio iza njenih leđa, kamenog zlobnog lica. - Marate. Molim te, obavesti gospodina Čelnikova da će gospođica Bel danas opravdano izostati sa njegovog časa. Ja želim da razgovaram sa njom. Izvini mu se u moje ime. Marat je bez reči klimnuo glavom i otišao. - Uđi, Kasi. - Ser Olrik je zatvorio teška vrata i privukao još jednu stolicu naspram madam Azedin, koja joj namignu. - Kako sam počastvovana. Mlado društvo. Da li koristiš sve mogućnosti koje ti škola pruža, kao što sam ti napomenula, Kasandra? - Da. Hoću da kažem... - Uz nalet griže savesti Kasi se setila poslednjeg, protraćenog sata. - Trudim se - reče i žalobno slegnu ramenima. - I veoma joj dobro ide. Kasi je uspešna u mnogim predmetima. - Ser Olrik joj uputi ohrabrujući pogled. - Mislim da mogu sa sigurnošću da tvrdim kako je od svih naših stipendista ona to najviše zaslužila. - Zaista divno! - Madam Azedin se malo uspravi. - Dakle, pametna je? - Da, svakako - reče ser Olrik, staloženo sipajući čaj za Kasi. - I veoma lepa, takođe! Tvoja lepota je zapanjujuća, drago moje dete. Nikada nisam videla tako neobične oči. Zar ne, ser Olriče? - Nisam o tome razmišljao. - Skoro saučesnički se nasmešio Kasi. Usuđujem se reći da ste u pravu. Kasi, zapravo sam hteo da razgovaramo o onoj noći. Brine me to što ne spavaš dobro. I nadam se da te to što si videla nije... uznemirilo. Zaista sam bio ozbiljan kado sam rekao da dođeš kod mene ukoliko imaš bilo kakvih problema. - Oh, ne brinite - reče ona veselo, zadovoljna što više ne razgovaraju o njenom izgledu. - Ja oduvek imam loš san. A u Krenlejk Kresentu je bilo mnogo više problema. 76
- Ah, naravno. Pretpostavljam da život tamo nije bio lak. - Umilno ju je pogledao. Kasi shvati da joj se ser Olrik zaista dopada. Tad madam Azedin ponovo progovori. - Objasni mi to, Kasandra. Imala si težak život? Zapanjena, Kasi zaćuta i uze gutljaj čaja. Iako joj se miris i ukus napitka nisu svideli, to joj je pružilo trenutak više da razmisli. - Ja... moglo bi se reći. Ne znam. Bila sam u nekoliko hraniteljskih porodica. Ali ne mnogo. - Odjednom se iscerila. - Malo sam nestašna, pretpostavljam. Teško me je obuzdati. I uvek sam se na kraju vraćala u Krenlejk Kresent. Niko te ne želi, bezvredna ništarijo. Niko! - Teško te je obuzdati! - reče kroz grleni smeh madam Azdeini, prekidajući odjek glasa Džili Biton. - To, drago moje dete, jednostavno znači da imaš duha. I još postižeš tako dobre rezultate u školi, bez obzira na sve poteškoće, pa, to je zaista veličanstveno. Sreća naša što je Kasandra došla ovamo. Zar ne, ser Olriče? - Zaista je tako. Ser Olrik se pomeri i malo zakloni staričin napregnut pogled. Kasi je porumenela, postiđena zbog bujice pohvala. Ipak, cenila je to što je madam Azedin tako uljudna prema njoj. Ser Olrik ne mora baš toliko da pokazuje da mu se to ne dopada. Brzo je spustila svoju šoljicu. - Treba da krenem. Ser Olrik pogleda na ručni sat. - Da. Možda bi trebalo. Iako su je oboje posmatrali, samo jedan osmeh joj je upućen dok su se vrata nežno zatvarala po drugi put. *** - Kasi, Kasi, pogledaj ovo! Iako je poslednja dva dana bila veoma neraspoložena, Izabela sada nije pokazivala ni naznaku te turobnosti. Prokletstvo, pomisli Kasi stojeći u vratima njihove sobe, snebivajući se da uđe. - Pogledaj šta mi je poklonio! Sto mu gromova! Nije imala pojma da orhideje mogu toliko da izrastu. Da li je ovo cveće genetski modifikovano? Prirodno bele i veoma lepe, i verovatno su koštale mnogo više nego što Džejk može sebi da priušti. Ovo je bila jedna od Kasinih manje pametnih ideja, ne bi želela da Izabela gaji lažnu nadu. Ali bar je Džejk održao reč. 77
- Znaš, ja baš i ne volim orhideje - reče Kasi mršteći se. - One crne orhideje u dvorištu pored statue? Tako su zlokobne! - Oh, njih ser Olrik najviše voli. One su zaštitni znak, simbol Akademije, ali niko osim njega ih nikada nije video niti čuo za njih. Raspitivala sam se. Čak ni moja mama ne zna za njih, a ona je gotovo stručnjak. - Stvarno? - Kasi je odjednom obuzela uznemirenost. - Ah, ali ova orhideja! - Izabela se nasmejala, nimalo pokolebana, i prstom pogladila jednu svežu laticu. - Nevina, ali privlačna. I tako romantična! Kasi nije mogla da obuzda osmeh. - Oh, prekrasna je. - Kao i Džejk, hm? - Izabela nežno poljubi cvet. - A ima nešto i za tebe ovde, Kasi. - Od Džejka? - upitala Kasi iznenađeno. Izabela slegnu ramenima, i dalje se blesavo osmehujući svojoj orhideji. - Ne znam. Ne verujem. Nije njegov rukopis. Evo. Izabel baci kovertu i Kasi je zgrabi u letu. Prepoznala je težak papir nalik pergamentu. Zvanični dopis Akademije! Oh, dođavola. Da li ser Olrik ima neke zamerke na njeno ponašanje na čajanki? Da li je ovo obaveštavaju o isključenju? Drhtavim prstom je rascepila kovertu i izvukla papir sa reljefnim žigom. Sadržaj je iščitala tri puta pre nego je smogla snage da pogleda Izabelu. - Izabela - reče Kasi grizući usnu. - Šta? Šta je bilo? - Iskreno se nadam da ne mariš za ovo. Ne želim da ti upropastim veče. - Kasi proguta pljuvačku, okrenu papir prema prijateljici i spazi kako joj osmeh nestaje s lica dok čita:
Mračna akademija Iz kabineta Odabranih Kongresu je dostavljeno vaše ime kao potencijalnog kandidata za članstvo u Odabranima. Molimo Vas da prisustvujete sastanku u salonu Odabranih 12. novembra u 19.00 h. Podrazumeva se da nećete kasniti.
78
12. - Gospodo. Spremni? Obojica klimnuše, salutiraše senjor Alvarezu i međusobno pa navukoše mačevalačke maske. - En garde ,* onda. Spremni? Počnite. Ričard jako zamahnu na Randžita i ovaj zakorači unazad, odbi napad i uzvrati. Kasi se nervozno igra svojim plastronom**. Ona je već zabrljala dok je navlačila opremu i nikako neće moći da izgleda tako elegantno kao Randžit i Ričard. Ili kao bilo ko od svih njih. Izabela izgleda kao boginja borilačkih veština, u toj beloj mačevalačkoj opremi i s sjajnim konjskim repom koji joj pada niz leđa. Ležerno položivši vrhove prstiju na svoj epee***, i držeći masku pod miškom, ćaskala je sa Perijem, kojeg je upravo poprilično dotukla. Kasi je mučila i griža savesti. Izabela je uporno pokušavala da se ponaša normalno, ali taj njen nezainteresovan stav prema poslednjim događajima nije delovao sasvim iskren. Kada je konačno sela, zaglađujući mokre pramenove svoje tamnocrvene kose, Kasi joj se nasmešila. Možda se ona sama suviše smeje u poslednje vreme, i možda ni to nije baš normalno. Kasi je duboko udahnu. - Izabela - reče pa zaćuta nakratko. - Da li ti smeta što sam ja pozvana na razgovor? Razgovor je sutra. Od same pomisli na to već danima ne spava, a sada su joj se od uzbuđenja trnci spustili niz kičmu. Po prvi put Izabela se nije pobunila ili odgovorila samo sleganjem ramenima. Ozbiljno je pogledala u Kasi. - Ne smeta mi, zaista. Ti si to zaslužila, ti... - zaćuta. - Možda sam samo razočarana. Što me ni ove godine nisu zvali. Ali srećna sam zbog tebe. U redu? - kaže i stegnuto se osmehnu. - Trebalo je tebe da pozovu. Žao mi je. Ja sam nova, i ti polažeš više prava na to, i... - Ne, nije stvar u tome. Nego to što... Izabela je pocrvenela i preklopila usta šakom. _____________________________________ * En garde (fr.) - pozor. (Prim. prev.) ** Plastron - zaštitni mačevalački psluk od sintetičkog materijala, protkan metalnom žicom (Prim. prev.) *** Epée {fr) - mač. (Prim. prev.) 79
min
- Šta? - Kasi se namrštila. - Ništa. - Sigurno jeste nešto. Reci mi. - Kasi reče malo strože. - Da čujem, Izabela. - Vidi, to nije moje mišljenje. Ljudi su samo zbunjeni, to je sve. Zato što... Kasi je čekala. Izabela žurno progovori. - Nikad ranije nisu pozvali stipendistu. To je sve. - Tako, dakle. - Kasi skinu rukavicu i zavrnu je. Izabela raspusti kosu. - Kasi, ja ne mislim da to nije u redu, ili tako nešto. To samo pokazuje koliko si ti posebna, zar ne? Samo su neki u školi... - Iznenađeni - dovrši Kasi. - Da. I to ne prijatno, pretpostavljam. Izabela zinu da odgovori, ali utom elektronski zvučni signal objavi još jedan pogodak pa Kasi preusmeri pažnju na stazu za mačevanje. Nimalo uzrujan, Randžit je savladao Ričarda. Ponovo. Vešti i veličanstveni, lica sakrivenih crnom mrežicom, pripijene jakne i pantalone... Dovoljno da se devojci zavrti u glavi. Mada, lako ih je razlikovati, čak i kada su im lica pokrivena. Obojica su brzi i okretni i obojica zamahuju lukavo poput zmija, ali jedan od njih je jednostavno neverovatno elegantan, svaki pokret odmeren, graciozan i učinkovit. Čoveče, kako Randžitu dobro stoji oružje! - Kasi! - Zatečena, ona zatrepta kad je Izabela gurnu laktom. - Gledaj ovamo - prošapta Izabela nestašno. Dobro raspoloženje joj se vratilo. - Ti si na redu. Borba je završena. Ričard i Randžit su svukli maske sa lica i rukuju se. Petnaest prema devet, primeti Kasi, bacivši pogled na rezultat. Za Randžita, naravno. Pokušava da deluje razočarano. - Kasi - ponovi senjor Alvarez. - Na stazu, molim te. Jedan od vas dvojice nek ostane. - Ja ću se boriti s njom - dragovoljno se ponudi Ričard. - Ne. - Randžit je stao ispred njega. - Ja ću. Izgledalo je kao da će Ričard započeti prepirku, a onda je slegnuo ramenima i isključio svoju žicu, pružajući je Kasi. - Prokletstvo - promrmlja ona. - Uništiće me. - Hm - prošapta Ričard, uvređeno. - A misliš da ja ne bih mogao? - Ma, da - reče i nasmeši mu se dok joj je povezivao žicu za jaknu pa je okrenuo i zatvorio joj zaštitni okovratnik. Bio je tako blizu da je osetila 80
@
njegov topao dah i miris svežeg znoja; prstima joj je skoro dodirivao grlo. Takođe, osetila je i Randžitovo negodovanje kako silovito izbija iz njegovog tihog pogleda. Randžit joj je salutirao bez osmeha pa navukao crnu masku preko lica. - Zapamti, Kasi - kaže joj senjor Alvarez - drži zglob ovako i čuvaj telo pod ovim uglom. I dalje pružaš svom protivniku suviše šansi, podležeš napadima. I nemoj se povlačiti svaki put! Nemoj se plašiti da zamahneš! Sada! Spremna? Klimnula je glavom, salutirala i stavila masku. - En garde. Spremni? Počnite. Nije imala šanse. Randžit je bez imalo truda odbio svaki napad, blokirao svaki njen zamah. Elektronski brojač se oglasio poražavajuće mnogo puta, a Kasi se umalo nije onesvestila od olakšanja kada je Randžit pogrešio i ona poentirala. Bar je neće sasvim poraziti najvećom razlikom. Kasi je veoma dobro znala da je tu i Katerina, koja je završila borbu i sada ih gleda samozadovoljno se smeškajući. Kad je Randžit zakoračio unazad pa skinuo masku i pružio ruku, nakon kratkog rukovanja, Kasi oseti olakšanje jer se ovo završilo. - Petnaest prema jedan, s moje desne strane - reče senjor Alvarez, malo razočaran, ali nimalo iznenađen. - Izabela. Ričarde. Na stazu, molim vas. Kasi otkači žicu sa tela pa ponudi priključak Ričardu, i tad im se prsti nakratko dodirnuše. - Nimalo viteški - prošaptao je. - Ja bih ti dozvolio da me pogodiš nekoliko puta. - A šta bi time postigao? - upita Randžit prezrivo, prolazeći pored njih i idući ka klupi. Kada je prošao, Kasi namignu Ričardu. - On je u pravu, naravno. - I neverovatan davež, osim toga. - Srećno. - Nasmešila se kad se okrenuo da salutira Izabeli. Randžit je sedeo sam na klupi, a dva metra dalje bio je učenik drugog razreda, Hamid, koji je, premda jedan od Odabranih, pomalo nervozno gledao u Randžita. No, Kasi ga se ne plaši. Bar ne van staze... Sručila se odmah do Randžita i stala da bacaka svoju masku gore-dole. - Da li bi mogla da prestaneš? Baš me iritira to što radiš. Kasi uzdahnu i spusti masku u krilo. Stojeći pored aparata za vodu, Katerina ju je besno posmatrala, međutim, nije mogla da čuje Kasin i 81
Randžitov razgovor zbog zvonjave oštrica mačeva i neprestanog zujanja monitora. - Jednog dana ću te savladati, druže - reče Kasi veselo. - Siguran sam da hoćeš. Ali ne zato što ću te ja pustiti. - Rekavši to, prezrivo je pogledao u Ričarda, koji se povlačio pred Izabelinim zamahom. I on se usudio da kaže kako ona njega iritira? Kasi se ljutito okrenu. - Ne dopadam ti se, zar ne? - Nema to veze s tim. - A sa čim to onda ima veze? Sa stipendiranjem učenika? - To ne liči na tebe. - Svašta. Ja sam mislila da to ne liči na tebe. - Kasandra. - Udahnuo je. - Nećeš me na silu naterati da te zamrzim. Ona slegnu ramenima. - Pa i ne moram da te prisiljavam, zar ne? - Rekao sam ti, to nema nikave veze sa nedopadanjem. - Ali nisi mi rekao sa čim to ima veze, zar ne? Randžit divljački povuče čičak-traku na štitniku svoje maske. Ponovo ga je zatvorio, pa opet otvorio. Pošto se senjor Alvarez namrštio, Randžit prestade da se igra sa čičkom i prodorno pogleda u Kasi. - Ne dopada mi se kako se ja osećam zbog tebe, okej? - Oh. - Ovome se nije nadala. - Ja ne mogu da se petljam sa osobama poput tebe. Ljutnja ponovo sevnu, brza i zverska. Mamlaz. - Oh, ni ja, takođe. - Ustala je. Randžit zagrize usnu. - Nisam mislio... - Zapravo, mislim da jesi. Zgrabio ju je za ruku, povukao i ona brzo skliznu nazad na klupu. Neverovatno je jak. - Nisam to tako mislio, kunem ti se. - Pustio ju je i preklopio lice šakom. - Mislim, ta osećanja koja izazivaš u meni, i zaista ih izazivaš, pa, to je neprihvatljivo, Kasandra. - To je neprihvatljivo? - Tako je. - Odjednom i bez najave, on se protegnu i veoma nežno je pogladi po kosi. Kasi se stresla od njegovog mekog dodira. - Što to znači? - Malo se odmakla i prekrstila ruke. - Znači to što sam rekao. - I opet se unervozio. - Ja sam uvek takav. Kasi oseti nečiji pogled: Katerina, usijana od besa. 82
- Izgleda da je čas završen - rekla je odsečno i ponovo ustala. - A ukoliko se ne uklonim iz nečijeg vidika, ja ću spontano sagoreti. Randžit pogleda preko njenog ramena i ukočio se kad je ugledao smrknutu Šveđanku. U čemu je njegova tajna? Iritantan poput škripe noktiju po školskoj tabli, ali Kasi je i dalje tražila njegovo društvo. Ne smeta joj ni poraz od petnaest prema jedan, sve dok je on u pitanju. Sabrala se i otišla do Ričarda i Izabele, koji su pakovali oružje i žice za telo. Sa Ričarda je curio znoj. - Pobedila me je - rekao joj je žalosno. - Naravno - samozadovoljno se smeška Izabela. - Više nikad se neću mačevati s tobom kada sam ovoliko umoran. Dobaci mi taj peškir, molim te. Izabela se okrenu da ga dohvati, a Ričard skinu zaštitnu jaknu i plastron. Ispod toga je imao samo veoma uzan prsluk bez rukava. Uobražen đavolak, pomisli Kasi, zabavljajući se. On je veoma dobro znao da čak i poražen izgleda prokleto dobro. Uzela je da namotava svoju žicu za telo, i tad se namrštila. Ričard je na lopatici imao ružan ožiljak. Ali kada je pogledala bolje, shvatila je da je ožiljak zapravo jasna šara u obliku isprepletanih linija, oko pet centimetara u prečniku. Ličila je na žig, i Kasi nikada nije videla nešto slično tome Ričard joj se nasmešio preko ramena, ali uhvativši njen pogled, osmeh mu se ukočio i on brzo zgrabi duksericu i obuče se. Ovo nije bila nikakva gluma, zaključila je Kasi. Ovo je on stvarno pogrešio. A sudeći po Randžitovom ljutitom pogledu, i on je pomislio isto to. - Hej! - Izabela ju je ponovo munula laktom i gurnula joj peškir u šake. - Da li možeš na sekund da prestaneš da zaljubljeno piljiš u Ričardove oznojane bokove? Hajdemo da se istuširamo, ti zločesta, zločesta devojko. Pre nego što spaziš nešto što ne bi smela! Kasi pokušava da uhvati Ričardov pogled dok ju je Izabela vukla iz sportske sale, ali bio joj je okrenut leđima. - Izabela - promrmljala je sebi u bradu - mislim da već jesam spazila!
83
13. - Ričarde, dušo. Hvala što si doveo kandidatkinju. Katerina je prekrštenih nogu sedela u pozlaćenoj stolici. Nije čak ni pogledala u Kasi, za razliku od svih ostalih u prostoriji. Toliko su buljili da ju je prosto zabolelo. Da Ričard nije odlučno spustio dlan na njena krsta, ona bi se verovatno okrenula u mestu i otišla. - Biće sve u redu - prošaptao joj je, a onda naglas nastavio: - Mislim da većina nas poznaje Kasi, zar ne? Sem možda vas, društvo. - Ričard pokaza rukom u tri prelepa maturanta, koje je Kasi videla iz daljine. - Vasilije, Indija, Saro, ovo je Kasi Bel. Ona je došla u Akademiju ovog polugodišta. - Oh, svi znaju Kasi - dobaci Katerina sipajući sebi čašu crnog vina i razmenjujući zlobne smeške sa Keiko. - Kao da je oduvek sa nama. - Hajde, sedni, Kasi. - Pokazujući na stolicu u središtu salona, Kormak Doji joj namignu i čarobno se nasmeši. - Katerina ume da deluje zastrašujuće, ali niko ne ujeda. Ričard je ohrabri primakavši joj stolicu. - Da - dodala je Ajiša. - Predstavi nam se, Kasi. Zato smo te pozvali reče uz blistav osmeh. Kasi nesigurno sede, očekujući neku podvalu. Međutim, nije bilo nikakvih detinjastih trikova. Svi su sedeli u polukrugu oko nje, jedni zavaljeni, drugi elegantno uspravljeni, ali svi usredsređeni i podozrivi. Odmah je primetila da Randžit nije prisutan. Ni ovaj put. - Da li će nam se Randžit pridružiti? - upita Kormak, kao da joj čita misli. - Ne - kazala je Katerina brzo, pomalo napeta, ali i zadovoljna. Mihaile, ako nemaš ništa protiv, možemo da počnemo. - Dobro sam - začu se promukao glas s kraja polukruga. - Možete da počnete. Kasi se okrenula. Bio je to učenik druge godine, sa tršavom plavom kosom i skoro jednako lep kao Katerina, ali suviše upadljiv. Lice mu je koščato i iznureno, a koža bleda i suva kao papir. Na podu pored njegove stolice bila je flaša za vodu, ali kada ju je podigao do usta, bila je prazna. Katerina ogorčeno uzdahnu i Ajiša ustade te mu donese drugu. On je zahvalno zgrabi i stade da pije velikim žednim gutljajima. - Još te muči taj gadan virus? - blago upita Ričard. - Baš nemaš sreće, Mihaile. Nego, ja sam zamoljen da predložim Kasi. Šta da kažem? Ona je 84
pametna, snažna, odgajana je u teškim uslovima, za razliku od većine nas, i sasvim zanosno lepa. - Hmm - promumla Keiko. Katerina je samo prekri usta prstima, i ne trudeći se sasvim da sakrije oholi osmeh. - Takođe - nastavi Ričard, uprkos njima dvema - dozvolite mi da naglasim: zapala je za oko veoma poštovanom članu Odabranih. Svi znamo koliko se to mišljenje ceni te stoga mislim da ne treba ništa više da kažem. Ima li nekih pitanja? - Pa, Ričarde - rekao je Mihail posle kratke tišine. - Niko nikada ne bi mogao da ti zameri za dosadne govorancije. - Grubo se nakašljao i uzeo još jedan veliki gutljaj vode. - Kasi. - Ajiša se malo nagnula napred i Kasi se nasmeši. Ona je barem druželjubiva. - Šta te je dovelo u Mračnu akademiju? Odmah je odgovorila, bez oklevanja. - Stipendija. Ajiša klimnu glavom, ali Keiko se samo podrugljivo zakikotala. Kasi uloži dodatni napor da ostane smirena. - Naravno, to smo već znali - rekla je Ajiša, naizgled zadovoljna Kasinim krajnje iskrenim odgovorom. - Svaka čast. - Zatim je podigla prst u znak upozorenja. - To nam, međutim, stvara neznatne nevolje. Tehničke prirode, zapravo. - Ne mora da znači. Stipendija - dodao je Kormak - znači da ju je ser Olrik doveo ovde. On proverava rezultate ispita i zapise sa prijemnih razgovora. Dakle, da li postoji bolja preporuka od te? - Osmehujući se, ispitivalački je pogledao sve okupljene. - Odabrani nikada nisu prihvatili stipendistu. - Naravno, to je bila Keiko. Čvrsto je preklopila ruke i napućila usta. - Nikada nisam čula za tako nešto. - Premda - promrmljala je Katerina - moram priznati da bi to bio poprilično odstupanje od tradicije. Ali za sve postoji prvi put, Keiko. Kasi je čvrsto stisnula usne, više da bi sprečila sebe da se ne zasmeje nego da im ne bi uzvratila. Katerina i Keiko se ponašaju besmisleno nadmeno, a očigleno još neki članovi Odabranih isto tako misle: Indija glumi zevanje iza Katerininih leđa; Ajiša gurnu laktom Kormaka i umalo se zacerekala; Ričard se skljokao na kauč i namignuo joj. Katerina nije obraćala pažnju na njih. - Zašto nam ne kažeš nešto o svojoj porodici? - Zato što ona nema porodicu - odbrusila je Keiko, zarumenevši se od 85
jeda. Mirna, Kasi. Ostani smirena. - Tatu ne viđam - rekla je britko - ali ga imam, kao i svi ostali. - A majka te se odrekla, pretpostavljam. Jesi li bila toliko nezgodna? - Njoj je izgleda stalno tako - dobaci Keiko drsko. - Ili možda - nastavi Katerina - jednostavno nisi bila vredna truda. Iznenada savladana bolom, Kasi duboko udahnu. Ali bol nije nestao. Kao da se opet susreće sa Džili Biton, koja se svojski potrudila da joj to utuvi u glavu. Nisi vredna truda, uličarko. Ričard ju je pomno posmatrao. Kasi se nasmešila široko i neiskreno. - Moja mama nije mogla da izađe na kraj sa mnom. Ričard potvrdno klimnu glavom. - Ko bi uopšte mogao? - Baš tako - odbrusi Kasi. - Smetala sam njenom novom dečku. Ona je želela njega više nego što je želela mene, a sada imaju i zamenu. Dečaka. Iskreno, drago mi je da sam se izvukla odatle. Stalno mi je do njih koliko i njima do mene. Sledeće pitanje? Ućutkala ih je, pomisli Kasi zadovoljno. Iako samo na trenutak, uspela je da ućutka te samozadovoljne gadove. Tišinu razbi nečiji kratak kašalj, a zatim i promukao glas: - Možemo li razmotriti školska pravila? To je bio Mihail. Pažljivo je gledao Kasi dok je ponovo nespretno pokušavao da napipa flašu s vodom. Nešto tečnosti mu iscuri iz usta i on obrisa bradu drhtavim dlanom. Izgledao je još gore nego malopre, ali to nikog nije posebno zabrinulo. Kasi se namrštila. - Nekada su - nastavi on gotovo šapatom - stipendisti imali veću ulogu od... pukog poboljšanja odnosa sa javnošću. Kasino saosećanje splasnu, i zameni ga uznemirenost. Ulogu? Na pamet joj padoše Keikine reči: Tisi ovde radi nas, a ne obrnuto. - Mihaile. - Bio je to je maturant po imenu Jusuf, čudo od šahiste. Pošto stoji u senci, Kasi ga nije primetila dok nije progovorio. - Nisi nam se tako davno pridružio. Nov si i neiskusan. Nemoj se pretvarati da znaš koliko i mi. - To je deo istorije Odabranih. Dosta sam čitao o tome. - Mihail je spojio dlanove i tako čvrsto stisnuo prste da su mu zglobovi pobeleli. Sedeo je poguren, savijen poput opruge, i nije mogao oka da skloni sa Kasi. U redu. Sad bi trebalo da ustane i ode. To bi bilo povlačenje od kojeg se 86
nikada ne bi oporavila, ali šta ima veze. Sad joj se salon čak i ne dopada. Sav nameštaj je tamnih nijansi: stolice, zavese, tapete, svileni abažuri, sve je rubincrveno, ljubičasto i tamnozeleno. Soba je puna boja, ali istovremeno i zastrašujuća. Prelepa je, kao i sve u ovom zdanju, ali atmosfera je neprijatna. Ona ne želi da bude ovde, sada ili ikad. Ne. Neće otići. Ovo je njena šansa da sazna tajne Odabranih, ali i više od toga. Ona vredi koliko i svi ovi ovde okupljeni. Čak i više od njih. Neće pokleknuti i pobeći kao preplašen miš. Stisnula je zube i uzvratila Keiko jednako prodoran i prezriv pogled. Ta njena čistobela košulja što stvara zapanjujući kontrast naspram plavo-crne kose, to je šanel, zar ne? Što se Kasi tiče, mogla bi da bude bilo koje marke, ali ju je prepoznala jer je takvu Izabela odbacila baš prošle nedelje. Onda to ne treba spominjati Keiko. Kasin krut osmeh se pretvori u iskren i široki kez. Već se oseća mnogo bolje. - Tradicije se menjaju. - Ričard joj uputi prodoran pogled. Izgledao je zadovoljno i ponosno. - One se razvijaju. Sve se menja i razvija. Čak i mi reče i glasno se zasmeja. - Mnogo sam žedan - zavapi Mihail. - Vidi - reče Kasi, pa nervozno pogleda u Odabrane i onda ponovo u Mihaila. - Znam da to ne treba da me se tiče, ali da li ti je dobro? - Dobro mi je - odbrusio je Mihail, zajapuren od groznice. - Oh, zaboga. - Katerina zapucketa prstima. Umorno uzahnuvši, Hamid ustade i još jednom zameni praznu flašu punom. Kasi je buljila. - Slušaj, njemu nije dobro. - E, to te se zaista ne tiče - reče Katerina stegnuto se osmehujući. - Bar dok ne postaneš jedna od nas. Uporno se smešeći, maturantkinja Sara se nagnula prema njima. - A mislim da imaš dobre izglede za to, Kasi. Mislim da možemo da prevaziđemo... prigovore. A i veoma je lepa, rekla bih. - Ovo je uputila svima prisutnima, očigledno ne očekujući odgovor. - Starešine vole takve kandidate. Kakve to ima veze sa bilo čime, vi hrpo uskogrudih čudaka? Pomisli Kasi i nekako se uzdrži da to i ne izusti kad joj Ričardova šaka blago dodirnu rame. - Lepa? - razmišlja se Katerina. - Valjda i jeste. Neobična je. Prava lepota, po mom mišljenju, zahteva malo okrutnosti. To joj nedostaje. - Dobro je ako je tako - promrmlja Kasi sebi u bradu. 87
Ričard je preteći pogleda. - Uz pravo... usmeravanje, mislim da bi mogla da bude prekrasna - reče Sara i ponovo se nasmeši. Kasi poče da sumnja u iskrenost tih osmeha. Zar ne? Izbavite me odavde! Odabrani ne samo da su plitki već su i zlonamerni. Možda je, posle svega, ipak vreme da ode. Ričard pljesnu. - Da li neko ima još nekih pitanja? - Ono najvažnije - slabašno progovori Mihail. - Ono za koje smo se saglasili da je neophodno. - Naravno. - Katerina je vrtela čašu u prstima i posmatrala kako se crno vino talasa. - Postoji samo jedno prazno mesto i za njim veoma žudi nekoliko učenika. - A jedan od njih je Peri Haton - brecnu se Keiko. Očigledno je za koga ona navija. - I Izabela Karuzo - veselo dodade Katerina. - Bella, bella Izabela. Jusuf se priključi, zamamno šapućući. - Dakle, naše pitanje je... - Da li bi ti... - nastavi Vasilij. - ...svojoj najdražoj prijateljici uskratila... - dodade Sara. Katerinine usne se iskriviše u bleštav osmeh i ona dovrši: - ...ono što joj srce ište. Svi su posmatrali Kasi u tišini. Ona proguta knedlu. Besprekorna Katerina Svenson, primeti Kasi zadovoljno, ima mrlje od crnog vina u uglovima usana. Kasi se ne plaši Odabranih, ali oni su ipak u pravu. Ona se upravo plaši da će povrediti Izabelu. Zaista mudro pitanje, a njena budućnost sa Odabranima možda zavisi od njega. Da li ona to toliko žarko želi? Čak i da otkrije tamnu stranu Akademije? Da li to želi toliko da bi žrtvovala prijateljstsvo sa Izabelom? - Žedan - zaškripa Mihail. Grlo mu se trza dok velikim gutljajima ispija vodu. Ostali ga blago sažaljevaju, ali nisu baš zabrinuti. Šta li njih muči? Zar on nije dovoljno lep kad je bolestan? Izabela je lepša od svih njih, čak i bez okrutnosti. Njena lepota nije površinska. - Pa? - planu Katerina. - Čekamo. Da li mariš za to što bi povredila svoju najbolju drugaricu? Do srži? Odgovor se odjednom javio, naizgled zaslepljujuće očigledan. - Ne. - Kasi uzvrati svaki oštar pogled. - Ne. Zašto bih? 88
Vasilij je uporan. - Zato što ona jeste tvoja najbolja prijateljica i poznato je koliko ste bliske. Samo stavka za koju smo mislili da ćeš je ti možda uzeti u obzir dodao je podrugljivo. - Vi ste grupica razmaženih derišta. - Hej - prekide je Kormak - koga ti nazivaš razmaženim? Kasi nije obratila pažnju na njega. - Vi ne znate šta znači biti u ovoj školi. Ja i ne očekujem da razumete. Vi nikada niste znali ni za šta sem za privilegije, zar ne? Vi se nikada niste osetili jadno ili bespomoćno. Svi se ukočiše. Čak je i Ajišin srdačan osmeh dobrodošlice nestao. Pošto joj se učinilo da će Mihail ustati i krenuti ka njoj, Katerina podiže ruku da ga upozori i on ostade da sedi, čvrsto se drži za naslon za ruke. Stariji među njima, Sara, Vasilije, Jusuf, imaju čudne izraze lica. Zabavno im je? Ili su radoznali? Sada, pomisli Kasi. Sada ima priliku da im kaže šta misli o njima i da se izvuče odavde. Šta ona traži sa njima? Ti zaista ne treba da želiš da budeš ovde, Kasi... Ne. Uzdržala se. Ona ipak vrlo dobro šta traži ovde. Što se više viđa sa njima, to je radoznalija. Znanje je moć, Kasi. I upravo je moć ono što će joj ovde biti neophodno ako ne želi da propadne. Drhteći, duboko je udahnula. - Mračna akademija je moja šansa da napredujem. A da usput budem i član Odabranih? Nikada više ne bih bila ni očajna, ni nemoćna, ni siromašna, zar ne? Meni je muka od svega toga. Muka mi je od toga. - Koliko ti je muka, zapravo? - smireno upita Vasilij. - Nisam baš toliko glupa pa da pomislim da vam se svima dopadam reče Kasi ravno - ali vi ste ljudi koje treba poznavati. Vi ste nekakvo udruženje, zar ne? Zar nije to ono što Odabrani predstavljaju? Odabrani razmeniše poglede. Neki su se nasmešili. Ne smeš da uprskaš, pomislila je Kasi. Ne sada. - Dakle, mogu da izgubim prijatelja. Pa šta? Steći ću nove. Naravno, dopada mi se Izabela. Ali ona nije... - stegla je srce i udahnula. - Ona nije nezamenljiva. Tišina je postala teža. Ričard je bledo pogleda, Sara je bila razdragana, Ajiša delovala pomalo razočarano. Za divno čudo, Katerina je delovala zadovoljna. Vasilij se zavalio u stolicu i proteže se. - Dobro, ja mislim da se Kasi izvrsno snašla s onim što je nas najviše 89
brinulo. Hvala, Kasi. Nego, sad je sve jasnije. Da li smo svi saglasni da možemo nastavili proceduru? - upita i ljubopitljivo osmotri sve prisutne. - Sasvim - rekla je Ajiša gledajući na sat. - Slažem se, i ne vidim zašto bismo odugovlačili. Dogovorila sam se sa Frejom da se nađemo u biblioteci za četvrt sata i ne želim da je izneverim. - Mogu misliti - promrmlja Vasilij drsko - Na kraju krajeva, ona tebe nikada nije ispalila. Kormak ga ljutito pogleda. - Hajdemo, Ajiša - reče i ustade. - Hajde da ne gubimo vreme. Kasi, ovo je bio veoma zanimljiv razgovor. Vrlo zanimljiv. Mislio sam da si potpuno drugačija. - I ja, takođe. - Ajiša joj se ponovo nasmešila, nešto uzdržanije. Onda je uzela Kormaka za ruku i oni odoše. Da sve bude još nelagodnije, još nekoliko njih takođe ode, uključujući i Indiju. Nije ostao niko ko bi bio saosećajan. Izuzev za Ričarda, naravno. - Pa - reče ona vedro. - Pretpostavljam da bi i ja trebalo da krenem. Hvala što ste me pozvali. Bilo je... - Ostani još malo - tiho progovori Ričard i zadrži je u stolici. - Zar ne želiš da vidiš salon? - Želim, ali... - Pomalo očajnički je pogledala ka vratima, koja su se upravo zatvorila za nekom devojkom koju ne poznaje i ne voli baš naročito mnogo. - Hajde onda da ti pokažem Matisa. Neverovatan je. - Možda neki drugi put. Suviše kasno. Vrata se zatvoriše i sobom zavlada tišina. Kasi pokušava da uhvati Ričardov pogled, ali on je gledao na drugu stranu. Ona se uzvrpolji, pitajući se da li da samo ustane i ode. Ali utom Mihail naglo ustade, obori flašu sa vodom i zakorači prema njoj. Kasi više nije bila uznemirena, sada je već bila uplašena. - Ne osećam se dobro. Hamid se pridiže. - Katerina, zaustavi ga! Katerina prasnu: - Mihaile! - On zastade, klateći se. - Idi u svoju sobu. Nije ti dobro. Cimer ti se verovatno već vratio iz posete roditeljima. On može... da te pripazi. - Oh, Katerina, pusti ga da popije piće - reče Keiko trepćući. - Pravo piće. I zašto ne bismo dali i Kasi jedno, kad smo već kod toga? 90
- Pa, dobro - reče Jusuf, posmatrajući Mihaila, koji je teško i duboko disao. - Ne može da škodi. Zaprepašćen, Hamid se okrenu. - Jusufe! Znaš šta je on rekao. - Uh, Hamide! - podrugljivo mu se obrati Keiko. - Možda se ti plašiš Randžita, ali Katerina ga se ne plaši. - Naravno da ga se ne plašim - planu Katerina. - Ali izvesne želje moramo ispoštovati. - Ja sam mislio da mi to i radimo. Tim pre. - Mišljenja se razlikuju, Keiko. Mišljenja se razlikuju. - Ponudite... našoj gošći... piće. Molim vas. - Mihaile, tebe hvata bunilo. Kakav si ti žutokljunac. Sledeći put malo više razmišljaj unapred! Hamide, odvedi ga u njegovu sobu. - Ali, Katerina... - pobuni se Mihail. - Da budem iskren - slegnu ramenima Vasilij - slažem se sa Keiko i Jusufom. To ne znači da mi ne možemo doneti odluku o njoj posle toga. To je samo jedno piće. Sara se zakikota. - Hamide, Katerina, gore glave! Nego, Kasi, nismo bili gostoljubivi. Hoćeš li da popiješ piće sa nama? - Zatim ustade i okrenu se ka poslužavniku položenom na tamnoj natkasni. Kasi je bilo strašno neprijatno dok je posmatrala Sarino lepo lice. Ne bi bilo u redu, a čak ni moguće samo skočiti i otići. To bi predstavljalo bežanje. Ali ona zaista ne želi piće... - Uostalom - otegnu Keiko - Randžit nije ovde. Sigurno ne mari baš toliko mnogo. - Zar nisi dobila poslednju opomenu, Keiko? - Vasilija je zabavljalo njeno buntovništvo. Keiko se našepuri. - Da, ali ni ser Olrik nije ovde, zar ne? - Oh, kako god hoćeš - prasnu Katerina. - I požuri, Mihaile! Mihail blaženo uzdahnu i sva napetost napusti njegovo telo. Polako je prišao Kasi i željno ispružio drturavu ruku. - Šta je ovo? Svi se ukočiše. Vrata su se širom otvorila, Randžit je stajao tamo, nepomičan. Njegov hladan pogled je išao s jednog na drugog, zadržavajući se na Ričardu i potom na Katerini. Nekoliko Odabranih ustade, a čak su i maturanti izgledali malo smušeno. Konačno, iznenađen, ljut i na trenutak 91
zanemeo, pogledao je u Kasi. - Šta ona traži ovde? Čoveče, on joj baš ide na živce, premda se i ona sama to isto upravo zapitala. Skočila je i osvrnula se, spremna da prospe nekoliko probranih psovki, ali je ostala nema čim mu je ugledala lice. Puls mu jako tukao u grlu. Međutim, nešto drugo mu sevnu licem, nešto što Kasi ne može sasvim da definiše. Strah? Da li se on to plaši? Plaši se nje? Ne, naravno. Za nju? Ričard prekinu tišinu. - Ona je kandidat, Randžite. - Oh, nije valjda? Mislio sam da sam bio potpuno jasan u vezi s tim. Katerina ga uze podruku i odlučno ga okrenu ka sebi, gladeći mu rever. - Hajde de, dragi Randžite. Sviđa mi se tvoje novo odelo. Je li to armani? Randžitove usne su se iskrivile od zaprepašćenja. - Mihaile, izgledaš veoma loše. Idi u svoju sobu. - To sam mu i ja upravo rekla - prošapta Katerina, odustavši od laskanja. Plavokosi momak se išunjao iz salona, čvrsto stežući još jednu flašu sa vodom. Randžit se nije osvrnuo za njim. - Kasandra, molim te, izvini nas. Tvoj predlagač će te... — rekavši to, ljutito pogleda Ričarda - otpratiti u sobu. - Hvala - odgovori ona oštro. - Ne treba mi pratilac. - Ričarde - progovori Randžit prepoznatljivo strogo. - Hajde, Kasi. - Ričard prebaci ruku preko njenih ramena i Randžit mu uputi još jedan ljutit pogled. - Hajdemo da pronađemo tvoju... prijateljicu. Mislim, Izabelu. - Odluku ćemo doneti u toku meseca - dobaci Katerina zlobno se osmehujući. - Moramo da razgovoramo i sa ostalim kandidatima, a konačnu odluku donosimo uz saglasnost starešina. Bićeš obaveštena. Mahnula je i tako joj kaza da je slobodna. - Dobro si se pokazala - rekao je Ričard dok su se vrata tiho zatvarala iza njih. Poveo ju je kroz predvorje oivičeno bistama. - Dobro je - uzvrati Kasi ravnodušno. - Ali ja nemam takav osećaj. - Mislim da ti imaš odličan stav. I znaš šta? Mislim da to Izabeli ionako neće mnogo smetati. To je bilo samo nagađanje, zar ne? Samo si pokazala 92
svoju odlučnost. Koliko si ambiciozna. - I nemilosrdna - promrmljala je Kasi. - Ako ti tako kažeš. Ali neće doći do toga. Valjda neće, pomisli Kasi u očaju. Pomislila je na to kako bi Izabela reagovala i istom se ponadala da će je Odabrani odbiti. Ali istovremeno se žestoko ponadala da će je primiti. U svakom slučaju, rekla je sebi već ko zna koji put, mora da sazna šta to oni rade. Otkrivanje tajni, ljudi, staranje o samoj sebi, zahvaljujući tome je opstala u Krenlejk Kresentu. To je ono što ju je izvuklo odande i dovelo ovde u Pariz. Ako bude povlačila dobre poteze, to će joj pomoći da opstane i u Akademiji.
93
14. Mora da postoji neko s kim bi mogla da porazgovara. Sada joj, više nego svih prethodnih nedelja, nedostaje Patrik Malon i njegov razdragan duh. On bi znao šta treba činiti. On bi znao šta je ispravno. Ali njega nema. Ona je sama. Nesrećna, Kasi krišom glednu u Izabelu. Ona podiže glavu od knjige i namignu joj. Dok je madam Lefevr oduševljeno govorila o Prustu, pregrejanom učionicom se širio kužni miris dosade. Napolju je rani jutranji mraz oivičio golo drveće. Her Štolc? Ne, ne poznaje ga dovoljno dobro. Madam Lefevr? Teško. Drugi nastavnici? Neki od njih su potpuno zastrašujući, nastavnik prirodnih nauka Čelnikov je grozomoran. Jedina osoba kod koje bi otrčala sa bilo kojim problemom je Izabela. A ne dolazi u obzir da se njoj poveri, naravno. Ser Olrik Mračni? Nikako. A neko ko ima dovoljno godina i iskustva, ko zna sve što treba znati o Akademiji? Na primer, madam Azedin? Čini se da joj je stara gospođa naklonjena. I Kasi je naklonjena njoj, takođe, i ima poverenja u nju. Mogla bi da porazgovara sa madam Azedin. Na kraju krajeva, toliko toga želi da je pita. Alisina klupa je i dalje prazna. Iako je jedva poznaje, Kasi je u poslednjih nekoliko nedelja shvatila kako žudi da se Alis vrati na časove. Što je ona duže odsutna, to je Kasi uznemirenija. Bar je Ričard prestao da se pretvara da je u pitanju mamurluk. - Jadnica. - Juče u kafiću samo je slegnuo ramenima i naručio još jedan krosan za Kasi. - Baš ju je izmučio taj virus. - Nego, da li je neko pozvao doktora? - Naravno. Ali ona je ostala jednako zbunjena kao i svi. Misli da je u pitanju postvirusni sindrom. Prebrodiće Alis to. Treba joj odmor, to je sve. Izvio je obrve. - Hajde, curo, ne dozvoli da ti to upropasti apetit. Barem Mihail Ševčenko izgleda bolje, pomisli Kasi. Mnogo bolje, zapravo. Već jutra nakon Kasinog razgovora Mihail je bio jedrog zdravlja, obrazi su mu bili rumeni i sjajni, a pogled jasan i nestašan. Nije bilo čak ni naznake njegove čudne neopisive žeđi. Njegov cimer Saša je, jadničak, bio iznuren. Verovatno je bio budan cele noći jer je pazio na Mihaila. To je bila misterija o kojoj bi mogla da 94
porazgovara sa Izabelom da ova nije sve vreme pričala samo o svom razgovoru za prijem u Odabrane. Dan nakon Kasinog boravka u salonu ispod vrata im se pojavila raskošna pozivnica. Ista poruka, isto vreme, drugačiji datum. - Vidiš? Zar nije ovo divno? - reče Izabela, pomalo snuždena. - Samo jedno upražnjeno mesto. Znam. - Njeno nestalno raspoloženje se ponovo promenilo i ona se razdragano nasmeja. - Ali sledeći put kad se uprazni mesto, obe ćemo biti članovi Odabranih! Dođavola, pomisli Kasi, nadam se da nećemo. - Vreme, dame i gospodo! - Strog glas madam Lefevr prekinu Kasino sanjarenje. - Svi ste bili veoma rasejani danas. Molim vas, sutra budite malo znatiželjniji. Oh Bože, pomisli Kasi, kad biste samo znali... Dok su izlazili iz učionice, Kasi je morala da zgrabi Izabelinu mišicu kako bi je naterala da uspori. - Hej, sačekaj me! - Oh, Kasi. Izvini. Uzbuđena sam, to je sve! - Bila je poput neotvorene boce šampanjca, samo što ne zapeni. - Večeras je. Osećanje užasa se ugnezdilo u Kasinom stomaku. Naravno da je razgovor večeras. Znala je ona to. Prišunjalo joj se, to je sve, iako je uporno pokušavala da ne misli o tome. - Izabela - reče i zaustavi je. - Da li zaista misliš da bi se dobro slagala sa njima? Zbunjenost prelete preko Izabelinog lepog lica. - Kasi, da li tebi smeta što sam i ja pozvana na razgovor? - Ne, ne. Naravno da ne. Drago mi je zbog tebe. Samo... Kasi shvati da nema šta da kaže. Ako nastavi ovako trapavo, samo će pokvariti prijateljstvo sa Izabelom. - Samo što ja ne mogu da zamislim nijednu od nas dve među Odabranima. - Sabravši se, namignula je Izabeli. - Oni mogu da budu malo... - Uobraženi - prošaputa Izabela i obe se prigušeno zakikotaše. - Ne brini, Kasi. Kada budemo članovi, a bićemo, mi ćemo to promeniti! Mi ćemo biti revolucionarke! Zbog nas će članstvo u Odabranima biti zabavno! Otplesala je nekoliko koraka unazad, nasmejala se naglas pa otrčala do stepenica. Kasi je pošla za njom, ali utučena. Članstvo u Odabranima zabavno. Kako da ne. 95
*** - Izgledaš čarobno. - Zadivljena, Kasi bulji u Izabelu. - Sviđa ti se? - Izabela se elegantno okrenula ukrug, a svilena valentino haljina joj zaleprša oko kolena. - Predivna je. Zaista. - Kasi spusti olovku i podiže obrvu. - Uopšte neću ni da pitam koliko je koštala. Samo bih se onesvestila i povredila se pri padu. - Tako je - reče kroz smeh Izabela. - Ali morala sam da se doteram za razgovor, zar ne? Razgovarala sam sa tatom danas i on je veoma uzbuđen i još kaže kako moram da ostavim dobar utisak. Insistirao je da izađem danas popodne i... - Kao i obično, Izabela se pokajala i snuždila. Jako se ugrizla za usnu. - Oh, Kasi, izvini. Uvek lupam gluposti pred tobom. Ja sam, kako vi ono kažete, suptilna koliko i... - Buldog? Cigla? - Kasi se nasmešila. - Ne brini, pobogu. Ja nisam osetljiva kao ti. Prestani da se grizeš, upropastićeš ruž. - Šta... - Karmin. Prestani da ga jedeš. Izabela se nasmeja, ponovo srećna. Zaista, pomisli Kasi, Izabela raspoloženja menja kao čarape. - Ubeđena sam da me neće izabrati ovaj put - pokuša Izabela da je ohrabri, mada ju je izdao širok osmeh. - Sigurna sam da ćeš im se ti najviše svideti. Kao i meni! Ali uskoro, Kasi, uskoro, kunem ti se, obe ćemo biti tamo! - Naravno da hoćemo. - Kasi ustade i čvrsto je zagrli, pazeći da joj ne izgužva predivnu haljinu. - Izabela? - Molim? - Izabela zastade kraj otvorenih vrata, željna da krene. - Nadam se da će tebe izabrati - slagala je Kasi. - To je sve. Srećno. *** Ovo nije jedna od onih nepromišljenih odluka. Kasi je planirala ovo otkako je Izabela dobila pozivnicu. O svemu je razmislila, izvagala sve rizike, sve vreme znajući da ne sme propustiti takvu zlata vrednu priliku. Keiko će biti zaokupljena razgovorom. Ona ne voli Izabelu i zato će hteti da bude tamo kako bi joj se rugala, postavljala joj teška pitanja, omalovažavala je. Kasin razgovor je trajao satima, čak i kada je polovina Odabranih otišla. Naravno, trajao bi još znatno duže da ih nadobudni Randžit nije prekinuo. Mada, on ne bi imao nikakve zamerke na bogatu devojku poput Izabele, tako da večeras to neće biti problem. Svi Odabrani će biti zajedno, zatvoreni sa Izabelom u teškoj atmosferi njihovog salona. 96
Nema pogodnije prilike da pronjuška. Naravno, i dalje su tu cimeri Odabranih, cimeri koji će možda biti budni na oprezu u svojim sobama. Svi sem jednog. Jedan ima hronično bolesnog cimera, koji je verovatno pod karantinom u sobi za bolesnike... Stotinu puta je ovo premetnula u glavi. Biće sve u redu. Onda nema zašto da sumnja. Protresla je glavom i gumicom vezala svoju razuzdanu kosu, a potom se sagnula da zaveže pertle na patikama. Srce joj je tako snažno udaralo da jedva diše. Čega li se toliko plaši? Okej, to što namerava da uradi nije u redu. Nepošteno je i nečasno pride. Zbog toga bi mogli da je izbace iz škole. Ali teško da može poginuti. Priberi se, Kasi! I tad se seti... Izabela na ukrase za kosu troši jednako mnogo novca kao i na sve drugo, pomisli Kasi zadovoljno. Šnale za kosu iz njene male kutije za nakit od orahovog drveta su skupe, ali jake i savitljive, ukrašene malim zlatnim ljiljanima. Kasi se iskrala iz sobe i prošunjala kroz tihe hodnike, nadajući da neće da upropasti ovu jednu šnalu koju je izabrala, ranije je otvarala brave pomoću slabih žica, šrafcigera i kreditnih kartica i nikada ništa nije polomila. Hodala je polako i nezainteresovano pa niko nije ni obratio pažnju na nju. Barem zasigurno zna da će Odabrani biti zaokupljeni Izabelinim razgovorom, a ona sama može da se neopaženo provuče pored običnih učenika i nastavnika kad god poželi. Jedino se plašila da ne naleti na portira Marata, ali od njega nije bilo ni traga. Kasi se lagano došetala do istočnog hodnika na drugom spratu. Lako je pronašla Alisinu i Keikinu sobu. Otprilike je znala gde se nalazi, a baš lepo što su svi imali tablice sa imenima na vratima. Brzo pogledavši levo i desno, prislonila se na vrata. Ništa se ne čuje, ni grebanje olovke, ni šuštanje časopisa, ni žagor sa radija, čak ni puko hrkanje. Ili nema nikog u sobi ili Alis spava dubokim snom, nesvesna ostatka sveta. Ako Alis zaista spava, Kasi bi se lako provukla, sasvim dobro ume da se kradom kreće iz sobe u sobu u kojima ljudi spavaju. Barem bi onda znala da je Alis dobro. Barem bije to ohrabrilo i smirilo. Ali ako Alis nije tamo... Bilo bi šteta da ne pronjuška. Uzalud je pritiskala kvaku. Zaključano, ali nije ni očekivala ništa drugo. Rasklopila je Izabelinu šnalu i ugurala je u ključaonicu. Ovo bi mogla da radi i zatvorenih očiju. Bukvalno. Mogla bi to da radi i naslonjena na vrata, bezbrižno posmatrajući oba kraja hodnika... 97
Konačno, šnala se zakači o nešto u bravi. Još jedno pomeranje napred-nazad, još jedno guranje šnale i okretanje prstima i brava popusti uz prigušeno zvec. Kasi zadrža dah jedan dug i bolan trenutak, ali iz sobe se i dalje ništa ne čuje. Ponovo je probala da spusti kvaku i ova tiho popusti, a vrata se širom otvoriše. Iako je svetlo u sobi bilo prigušeno i dopiralo od samo jedne lampe sa ružičastim abažurom, Kasi je odmah uočila Alis kako leži na krevetu, otkrivena, u beloj pamučnoj pidžami sa ukrasnim vezom i širokog kroja, predivno čistu i očigledno skupocenu. Sigurno je nije nosila sve vreme dok je bila bolesna. Alis je ležala na boku, okrenuta prema vratima, a kosa joj je raščupano padala na vrat i preko čela. Jedna ruka joj je oklembešena pred grudima, a jedna noga isturena napred, kao da je onesvešćena. Kasi je sve to spazila u jednom trenu, i to sasvim jasno. A primetila je i da su Alisine oči otvorene. Iznenađena, Kasi promrmlja nekakav izgovor, ali Alis se nije ni pomerila. Pogled joj je bio toliko prazan da je na jedan grozan trenutak Kasi pomislila da je mrtva. Potom se začulo plitko i slabašno disanje. - Keiko? - promumlala je Alis. - Jesi li to ti? Kasi brzo i tiho zatvori vrata. - Keiko, molim te, nemoj. - Iako je Alis pričala nerazgovetno, Kasi začu suze koje ova nije imala snage da ispusti. - Molim te, ne ponovo. Dosta je bilo. Molim te. Iako zna da ne bi trebalo da razgovara sa njom, Kasi nije mogla da se uzdrži videvši koliko Alis očajno izgleda. - Alis, Alis, u redu je. - Zatim čučnu pored kreveta i uhvatila Alisinu mlitavu ruku. - Keiko? - Ne. To sam ja, Kasi Bel. Alis? Ali ova je, izgleda, nije čula. - Molim te, nemoj... - Alis - Kasi joj došapnu. - Alis, moram da ti pomognem. Ne znam kako. Šta da radim? Koga da zovem? Alis, molim te. Probudi se. Slušaj. Unezvereno se osvrnula po sobi. Na noćnom stočiću pored kreveta je mobilni telefon. Kasi ga otvori i pogleda adresar. Ebi. Baka Kolet. Džek. Keiko. Mama... Mama? Šta bi mogla da kaže Alisinoj mami? Da li ona uopšte može da ima predstavu o tome šta joj priča? Da li bi je ona uopšte shvatila ozbiljno? Niko ne veruje Kasandri. Niko joj nikada nije verovao. Kasi beznadežno 98
shvati da ne zna kako se majke ponašaju u ovakvim situacijama. Nadzornici prihvatilišta se ne računaju. Barem ne oni koje je ona upoznala. Odjednom joj je došlo da zaplače. Da li zbog samosažaljenja, zapitala se prezrivo. Ili je to zbog Alis, koja tako žalosno leži tu i jedva govori, ali ipak preklinje... Kasi je zurila u reč Mama ispisanu na ekranu telefona i prstom prevlačila preko tastature. Kvaka vrata se zatrese. U već otvorenoj bravi zazvecka ključ. Kasi se okrenu u mestu. Spolja se začuo glas, razmenjivanje nestrpljivih učtivih fraza u hodniku. Kasi nije razaznala reči, ali bi glas prepoznala i u snu. Keiko.
99
15.
min
- Evo o čemu se radi. Keiko je sela na ivicu kreveta. Stala je da odsutno masira Alisine mlitave prste, kao da hoće trljanjem da ih zagreje. Čak i ona sama izgleda... užasno. Skoro jednako loše kao i Alis: bleda je, mršava, iscrpljena. Pognuta je, kao neka starica. Miriše na nešto što Kasi ne može da prepozna. - Ja se razvijam. Gladna sam. Naglo rastem, šta da ti kažem - reče Keiko i surovo se zakikota. - Trebaš mi, ali neće trajati još dugo, obećavam. Pitala sam jednog od starešina. Uskoro će biti gotovo i biće ti bolje. Ti se čak ovoga nećeš ni sećati. Zato morate da pijete. Užasnuta i istovremeno zadivljena, Kasi posmatra iz tame kupatila. Vrata su blago odškrinuta, nije se usudila da ih zatvori kad je Keiko ušla kako reza ne bi škljocnula. Sada se plaši da će je odati bolno udaranje srca u grudima i kucanje krvi u ušima. Stajala je u kadi, naslonjena na zidne pločice, nespretno sakrivena samo providnim staklenim vratima tuš-kabine. Ne paniči, rekla je sebi. Ostani mirna i ona će otići. Samo da joj se ne pripiški... Alis je prestala da se buni, i dalje na boku, skvrčena. Međutim, Keiko je uhvati za rame i lako je prevrnu na leđa. Alis se zagleda u plafon preko Keikinog ramena, tresući se od užasa. - Hajde, š-š-š. Biće sve okej. Znam da si sada malaksala, ali ser Olrik mi je rekao da si ti veoma jaka. Bićeš ti dobro. Keiko se zatim sagnula i poljubila je. Kasi se razrogačila. Ko bi ovo očekivao? No, dobro, kako ono Parižani kažu? Chacun á son goút, o ukusima ne vredi raspravljati... Mada joj se učinilo da je Keiko bacila oko na Perija Hatona. Alis uopšte ničim nije uzvratila na ovaj poljubac. Sada se već cela žestoko tresla. Zanemarivši nelagodnost zbog onoga što je videla, Kasi se namršti. Keikin poljubac nije bio nežan, priljubila je svoje usne na Alisine i žustro ih usisala kao kakav pobesneli usisivač. Alisina bosa stopala se cimnuše. Vene na nogama bile su joj izražene i ljubičaste, poput tankih žica, kao da pokušavaju da joj probiju kroz kožu. Isto je i sa rukom, kojom uzalud mlatara pored Keiko. Kad se Keiko odmakla da udahne, Kasi jasno vide Alisino lice, i ono je bilo isprepletano venama, koje su pod kožom belom kao sir kucale i pulsirale ka usnama. Na slepoočnicama su joj se sušile suze, kao da ih je sve istrošila. 100
@
Keiko naglo okrenu glavu, kao da je čula nešto. Sada je izgledala mnogo bolje, koža joj je meka i zanosna, kosa sjajna, usne vlažne. - U redu je - smirivala je Alis, gladeći joj obrve. - Alis, ja sam vešta. Ne grešim tek tako. Marljivo sam vežbala. Neću te povrediti. Nećeš imati trajne posledice. Alis se nije ni pomerila kad se Keiko još jednom sagnula ka njoj. Kasi se s olakšanjem oslonila na hladne pločice, da nije njih, verovatno bi pala jer su joj se noge tresle. Nabila se u ugao, ne skidajući pogled s dveju devojaka u susednoj prostoriji. Keiko ponovo usisa Alisine usne, ali ovoga puta na svega nekoliko sekundi. Zatim joj se telo ukrutilo i steglo, podigla je glavu i protresla je da skloni bleštavu crnu kosu sa očiju. Zapiljila se u noćni ormarić kraj kreveta, tamo gde je ranije bio Alisin telefon, a gde sada leži Izabelina zlatna šnala za kosu. Oh, dođavola. Vrata se otvoriše uz tresak i Keiko jurnu ka Kasi kao divlja zver. Nešto joj zasvetluca u pesnici. Dugačko, zakrivljeno, bledo. Oštrica. Kasi snažno udari Keiko vratima tuš-kabine. Besno vičući, Keiko se zateturala i proklizala po podnim pločicama. Kasi je ponovo tresnu vratima u glavu, pa uz prštanje stakla iskoči iz kade i jurnu napolje. Keiko je potom snažno zgrabi za članak. Kasi se gušila od straha. Keiko zagreba po pločicama u pokušaju da dograbi nož koji joj je maločas ispao iz šake. Razjareno mlatarajući Alisinim telefonom, Kasi je udarala Keikine prste sve dok je ova nije pustila, uz životinjski vrisak. Kasi pogodi Keiko telefonom u glavu i potrča. Zalupila je vrata za sobom, ali gotovo istog trena začu kako se ona opet otvaraju. Beži, Kasi, beži. Samo beži. U predsoblju nema žive duše. Pa naravno. Pojurila je ka stepenicama. Pala je noć. Zidni svećnjaci sijaju. Koliko dugo je krišom posmatrala Alis? Suviše dugo. Iza nje se čuju hitri koraci, sve bliži i bliži. Kasi zgrabi tešku kamenu statuu konja sa mermernog postolja pa se okrenu i baci na Keiko, ali ova se samo zaustavila, podigla ruku i odbila skulpturu kao da je oblutak. Iako je Keikin osmeh bio zloban i užasan, Kasin pogled su privukle Japankine oči. Više nije bilo prelepih tamnih dužica na bistrim beonjačama, oči su joj cele bile krvavocrvene. Keiko zareža pa prebaci nož iz jedne ruke u drugu i zamahnu. Kasi se izmaknu i sjuri se niz stepenice. I opet se za njom začuše koraci, sada u trku. Dahćući, Kasi začu tiho likovanje, skoro pored svog uveta. Preskočila je ogradu stepeništa, nezgodno se dočekala na spratu niže i nastavila da beži. 101
Ne daj da te uhvati. Preskočila je i poslednju ogradu i dočekala se na noge u glavnom predvorju. Pluća je bole, mišići su joj ukočeni od straha. Nije dovoljno brza. Pridržavajući se o mermernu ruku okrenula se u mestu i sakrila ispod statue, u dubokoj senci. Kasandra i Klitemnestra. Baš prikladno. Sada zaista osećam miris krvi. Nešto elegantno pade na pločice u hodniku. Kasi se tresla i duboko disala. Mora ostati mirna, sasvim nepomična. Ali iz grla joj nešto pišti: strah. Keiko se više ne smeje. Obazriva i samouverena, prebacuje nož iz ruke u ruku. Oštrica zlokobno svetluca, ali Kasinu pažnju privukla je drška, učinilo joj se da se metal pomera u Keikinim prstima, da se koprca, migolji i traži krv. Iako pretrnula od straha, Kasi je zadivljena ovime. Stojeći savršeno mirno, Keiko podiže glavu i oprezno omirisa vazduh. Nasmešila se. Lagano je prišla statui i pogladila istu onu mermenu ruku koju je Kasi bila dotakla. Gledajući Keiko kako zakoračuje dublje u mrak, Kasi je čula njen nestrpljiv dah i osetila miris njenog skupog parfema. Onaj mučan samrtnički vonj je nestao. Kasi zatvori oči očekujući stisak snažne pesnice i ubod oštrice. Samo da ne boli. Ne mnogo. Jače je zažmurila kako bi zaustavila suze. Međutim, Keiko utom vrisnu i Kasi naglo otvori oči. Ovo nije bio pobednički vrisak, već gnevan i zbunjen jauk. Keiko se zateturala unazad i umalo pala kad ju je nečija šaka čvrsto zgrabila i povukla za kosu. Tek posle nekoliko trenutaka Kasi je, potpuno zbunjena, razaznala osobu iza Keiko. Džejk Džonson. Dok se Kasi izvlačila iz senke, on je gurnuo Keiko u stranu, a zatim zgrabio Kasinu šaku. - Hajde! - Stani! - Kasi se okrenu u mestu. Keiko je već bila na nogama. - Džejk! Dahćući, Džejk podiže ruku da se zaštiti od Keikinog napada. Kasi se sagnula pa zamahnula nogom. Promašaj. Ponovo je pokušala, bacila se na Keiko i zgrabila je, ali ju je ova otresla kao muvu i ona svom težinom pade na pod. Bože, Keiko je baš snažna. Ošamućena, trapavo se pridigla i videla kako se Keiko i Džejk bore prsa u prsa. Džejk se borio da skloni oštricu noža sa svog vrata. Iako je i on veoma jak, Keiko je uspela da mu vrh noža prisloni na kožu. Usne su joj se razvukle u jeziv i odlučan kez. Kasi je još jednom zaskoči i posegnu joj za kosom. Keiko jauknu poput 102
mačke i zagreba. Tada Džejk iskoristi priliku i svom silinom joj tresnu ruku o statuu te Keiko ispusti nož. Sečivo zaklopara i zavrte se na podu. Sve troje istovremeno pohrliše da ga ugrabe. Džejk nespretno ramenom udari u Keiko i obori je, a Kasi slete stomakom na podu, samo nekoliko centimetara dalje od noža. Nevešto je zagrabila za drškom, klizavom od znoja, i kada ju je konačno uzela u šaku, ova joj se savršeno smesti u dlan. Kao hipnotisana, na trenutak je zblanuto piljila u njega; Džejkovo vikanje je povrati. Okrenula se na leđa i videla da joj se Keiko približava. Nagonski i bez razmišljanja, ispružila je nož ispred sebe baš kad je Džejk šutnuo Keiko među lopatice. Ona tad polete napred i pade na Kasi, udarivši je glavom u grudni koš toliko snažno da joj je izbila sav vazduh iz pluća. Sluđena od straha, Kasi zaboravi na nož i ispusti ga da bi se izbezumljeno izbatrgala pod Japankinom težinom. Boreći se za dah, odgurnula ju je pa se dočekala na noge i okrenula da se spremno dočeka sledeći napad. Ali napada nije bilo. Pokušavajući da se pridigne, proklizavajući, Keiko se okliznula i pala. Zatim se malo sabrala i pridigla se na sve četiri. Tišina je bila neizmerna. Džejk je pomogao Kasi da se pridigne na noge, ali ni on ni ona nisu bili sposobni da potrče. Keiko je zabacila glavu pod neprirodnim uglom i Kasi pretrnu od užasa ugledavši dršku noža. Oštrica se nije videla , cela je bila zabijena u Keikino grlo. Lepota i živost koje je Keiko isisala iz Alise brzo su nestajale. Usne se su joj se stanjile i razvukle u kez. Košulja joj se pretvorila u rite i potpuno se raspala, a Kasi je na trenutak uspela da vidi etiketu pre nego što se i ona raspršila u prah. Koža joj se osušila i smežurala, a oči joj se zacrveneše u samrtnom gnevu. I tad Kasi spazi beleg na Keikinoj lopatici. Mnoštvo isprepletanih linija što čine šaru s pet centimetara u prečniku. To nije bio žig, nije ni tetovaža. Linije su bile zaslepljujuće, bele od usijanja. Keiko se maši za nož, očajnički pokušavajući da ga izvuče iz svog gotovo raspalog tela. Šake su joj bile kvrgave, poput kandži, a nokti žuti i oštri. Džejk je tako jako stegao Kasinu ruku da joj je zamalo zaustavio protok krvi. Kad se zgrčena sručila na pod, kosa joj otpadala u suvim pramenovima i uvijala se na podu, Keiko još jednom slabašno zgrabi dršku noža. Oštrica se pomerila, ali nije iscurelo nimalo krvi, već samo jedan tračak svetlosti, koji se odmah raspršio u vazduhu. Beleg na njenom 103
ramenu se utulio kao sveća. Otegnuto sikćući, Keiko se skvrči i umre. Kasi još jednom pogleda u njene oči, ali njih više nije bilo. Kao da je prošla čitava večnost pre nego što je ponovo čula Džejka kako diše. Neobuzdano se tresao. Njoj je bilo jezivo hladno. Keikino smežurano lice bez očiju i dalje ih gleda. Džejk opsova. - To nije, nije ono što je ubilo... - Celo telo mu se divlje streslo. Odjednom su shvatili šta se desilo. - Moramo da bežimo. Hajde!- rekla je Kasi, hladna i smirena, i odvukla ga od Keikinog leša. - Čekaj. Džejk je bio iznuren, ali je bar drhtanje prestalo i sada je i on hladan i odlučan. Nakratko je razmislio, a onda se sagnuo do stvora i izvukao nož. Oštrica je bila suva i prašnjava. Ubacio je nož pod košulju. - Sada možemo.
104
16. - Stani - prošaptao je Džejk. - Pogledaj. Zaustavili su se na poslednjem spratu, odmaralištu s pogledom na glavno predvorje i provirili preko pozlaćene ograde stepeništa. Keiko je i dalje bila tamo, samo rasturena gomila praha na svetlucavim mermernim pločicama. Sada je nad njenim lešom stajao neko, zamišljen. Iako je bilo teško razaznati u mraku ko je to, naročito jer pod ovim uglom izgleda niže, Kasi je bila sigurna daje to Marat. Vratar je držao mobilni telefon uz uvo, a neka veoma bleda tkanina mu je visila preko ruke. Razgovarajući nečujno s nekim, osvrnuo se po predvorju, a potom podigao svoju ružnu glavu ka senkama glavnog stepeništa. Kasi se hitro povuče unazad i povuče Džejka sa sobom. Utom se upališe se svetla, otvoriše se vrata, i začuše se nečiji glasovi. Uprkos opasnosti, Kasi i Džejk baciše još jedan pogled preko ograde i spaziše beli blesak u tami. U tišini su razmenili poglede. Marat je brzo prebacio laneni čaršav preko Keiko. Kasi se stresla. - Hajdemo. *** - Gde si ti bila? - Izabela poskoči kad je Kasi uvukla Džejka u sobu i zatvorila vrata. - Šta se dešava? Zabrinula sam se. Šta se dešava, Kasi? Džejk? Kasi protrlja čelo. Silovito je zatreptala kako bi zaustavila suze. Sada nije povoljan trenutak da poklekne. - Izabela! Tvoj razgovor sa Odabranima. Kako je prošlo? - Bilo je u redu. Sasvim u redu - reče Izabela. - Popili smo po piće, bili su druželjubivi. Razgovarali smo. Zaboga, Kasi, šta... - Koliko dugo si bila tamo? - prekinu je Kasi. - Koliko je trajao razgovor? Izabela je zbunjena. - Jedan sat, možda dva? Nisam ni primetila koliko je vreme brzo proteklo. Ali onda se nešto desilo, baš maločas, i poslali su me u sobu. Zastala je. - Pa sam se vratila ovde, Kasi, i videla da te nema. Hoćeš li mi sada reći šta se dešava? - Keiko je mrtva - izlanuo se odmah Džejk. To je utišalo čak i Izabelu, mada samo na trenutak. 105
- Mrtva? Kako to misliš mrtva? - A šta ti misliš? - planu Džejk. Bio je bled. Kasi ga uhvati za mišicu da ga upozori. - Ovaj, nesrećni slučaj. Teško je objasniti... Izabela preklopi usta šakom, a onda dlan spusti na grlo i proguta knedlu. - Pokušaj da mi objasniš. - Mi nismo hteli... ja nisam... Slušaj, ona je pokušala da ubije Kasi! Džejk na tren spusti glavu među šake. - Kasi, šta se desilo pre nego što sam se ja pojavio? Kasi zinu da odgovori, oklevajući načas. Sve ovo liči na ludu noćnu moru i možda čak ni ona sama ne bi poverovala u ovu priču čim bije ispričala naglas. Ali Džejk je bio bled i zanemeo, a Izabela ljuta i radoznala. Kasi duboko udahnu. - Bila sam otišla u Keikinu sobu. Obila sam vrata... - Šta si uradila? - prasnu Džejk. - Htela sam da saznam više o Odabranima. Htela sam da vidim da li ima nešto zapisano, nekakvi papiri. A i bila sam zabrinuta zbog Alis. - Kasi prkosno napući usta. - Pretpostavljam da bi ti uradio isto to. Gospodine Mesečare. - Oh, sigurno bih da sam imao hrabrosti. Pokušavao sam da uđem u salon, ali nikada u njihove sobe. Znaš li ti koliko je to bilo opasno? - Oh, da. Sada znam. Keiko je jela Alis. - Molim! - zacvile Izabela. - Kasi! - Ne šalim se, kunem se. Keiko je ušla u sobu pa sam morala da se sakrijem i krišom sam posmatrala. Ona je... kao da joj je Alis bila hrana, tako nešto. - Kao vampir? - upita Izabela zgroženo. - To je čudno. Neka deca vide takvo nešto na internetu i odmah... - Ne - rekla je Kasi nestrpljivo. - Mislim, hranila se njenom energijom. Isisala ju je iz nje. Videla sam ih obe i kunem se da se nisu igrale. To nije bila nikakva igra. Keiko je zapravo isisavala život iz Alis. Nije bilo krvi, ništa takvo... Samo... njen život. I onda me je primetila. I onda... - Kasi teško proguta pljuvačku - onda me je pojurila. Sa tim nožem. Izabela ju je bledo gledala. - Kojim nožem? Džejk zavuče ruku pod košulju. - Ovaj no... 106
Neko snažno zalupa na vrata. Njih troje se zgledaše, sleđeni. - Džejk - šapuće Izabela. - Džejk mora da se sakrije. Odmah. - Kasi Bel! Znam da si tu unutra. Otvaraj ova vrata. Čuješ li me? Kasi promrmlja psovku. Katerina. - Kupatilo - prošapta Izabela i zgrabi Džejka za ruku. Kasi nije imala vremena za ubeđivanje, da objasni kako kupatilo nije dobro skrovište. Čim je Džejk ušao u unutra i pustio vodu, Kasi zalupi vrata i dade Izabeli znak glavom. Ona duboko udahnu i širom otvorila vrata sobe, koja se sada već tresla pod upornim udarcima pesnice. Stojeći u dovratku, kipteći od besa, Katerina je izgledala kao tinjajući led. Deluje još viša, pomisli Kasi, a ni trunku pažnje nije obratila na Izabelu. Nije skidala pogled sa Kasi. - Gde si ti sve ovo vreme? - sikće ona. - Tačno tako. Ne znaš gde sam bila. - Kasi joj s prazno osmehnula. Bolje bi ti bilo da me ne čačkaš. - Ne mudruj, gospođice stipendistkinjo. Šta si radila večeras? Gde si bila? Izabela prekrsti ruke i zapilji se u Katerinu. - Kasi se uopšte ne oseća dobro. Boli je stomak. - Utom se začu voda u vodokotliću i Izabela nakrivi glavu. Kasi se namršti. - Zaboga, da. Ne znam ko je pravio one palačinke za večeru, ali... - Nisam glupa, ne laži! - prasnu Katerina, teško dišući. A zašto ne bih lagala? Ovu misao Kasi zadrža za sebe, a naglas izgovori: - Naravno da neću. - Uhvatila se za stomak i napravila grimasu. - Evo ga opet. - Kasi, draga. - Pogledavši je samilosno, Izabela stavila ruku preko njenih ramena. - Da odem po medicinsku sestru? - Ne, biću dobro, ja... - Zastao joj je dah. - O-o-o-o-h! Škrgućući, Katerina nesigurno pogleda jednu pa drugu. Očigledno se gadi ljudske slabosti. - Budem li čula - prosikta ona - budem li ikada čula da si večeras videla nešto što nije trebalo da vidiš, Kasi... Nećeš se dobro provesti. Da li si razumela? - Aha. Ali šta to ne bi trebalo da vidim? - Upita Kasi pa još jednom odglumi bol zbog izmišljenog grča u stomaku. 107
- Mislim da znaš, bitango mala. - Katerinina usna se iskrivi. - Ista si kao kao ona bedna, neprestano nasmejana budala Džejk Džonson, uvek guraš nos gde mu nije mesto. Pazi šta želiš, stipendistkinjo, možda ti se želje jednog dana i ostvare. - Zlobno joj se osmehnula. - A onda ćeš zažaliti. Jako ćeš zažaliti, ali prekasno. - Jako mi je žao i sada, ali moraćeš da me izviniš. - Kasi stavi jednu šaku na kvaku, a drugu preko usta. - Nemoj slučajno pomisliti da sam budala - izgovori Katerina i polako se odmaknu od Kasi. - Ako si imala ikakve veze sa onim što se desilo Keiko večeras, obećavam ti da ćeš platiti. Da li si razumela? - Ne. - Kasi odškrinu vrata kupatila, i dalje hladno gledajući Katerinu. - Šta je s Keiko? Zgrožena, Katerina izađe iz sobe i zalupi vrata. Kasi se čelom nasloni na dovratak. Sada bi trebalo da se kikoću. Trebalo bi da budu ponosne što su nadmudrile Katerinu. Setivši se Keiko, Kasi više nije bilo do smejanja, kao ni Izabeli, očigledno. I sama tužna, Kasi vide da je Izabela briznula u plač. - Izabela - reče Kasi kršeći svoje hladne prste. - Zaista mi je žao. Kunem ti se da je u pitanju nesrećni slučaj. Zaista mi je žao što se to dogodilo, ali ona je mene napala i da Džejk nije... - Nije meni žao Keiko - besno procedi Izabela kroz suze. - Ona je pokušala da te ubije! Oh, Kasi, a šta bi bilo da te je ubila? - Ali nije. - Džejk se pojavi iz mraka kupatila. I dalje drhteći, namestio se uz vrata i zapiljio u prazan prstor gde je maločas Katerina stajala. - Zahvaljujući tebi - naglasila je Kasi. - Svakako. Možda nisam baš potpuna bedna, nesprestano nasmejana budala, hm? - Prekrstio je ruke. - Oh, Džejk. - Izabela zagrli samu sebe, zabijajući prste u ruke, uzdržavajući se tako da ne zagrli njega. - Žao mi je. Zaista mi je žao. Tako mi je žao što si to čuo. I zaista joj je žao, pomislila je Kasi, kojoj je sve ovo zanimljivo i dirljivo. Nežan južnjački cvet brine zbog njegovih osećanja. Izabela se baš zatreskala. - Sve je okej. - Džejk slegnu ramenima. - Izgleda da sam bivao naivan, zar ne? - To je zato što si dobar - bila je nepopustljiva Izabela. - Ti nisi kao ona! Ti ne bi mogao ni da sanjaš da neko može biti tako svirep i nevaspitan... i takav spletkaroš. Ti nisi takav! 108
- Hvala, Izabela. - Slabašno joj se osmehnuo i slegnuo ramenima. - Ali mislim da sam možda samo glup. Znaš? Mislim, razmišljam... - Ne! - uzviknu Izabela preplašeno. - Nemoj govori tako o sebi. Opa! Ovo je bilo odlično! - Ovaj - podrugljivo će Kasi. - Da li biste mogli da prekinete na trenutak? - Okej - osmehnu se Džejk. Kasi duboko udahnu. - Koju igru igraš, Džejk Džonsone? On opsova pa protrlja slepoočnice. - Hoću da kažem - nastavlja Kasi - izgleda da svi ovde igraju neku igru. Ali rekla bih da ti bar, iako zaista imaš nevolje sa mesečarenjem, nemaš loše namere. Jesam li u pravu? - Zagrizla je usnu. Džejk sede na pod i sklopi šake iza glave. Malo će oćutao pa progovorio: - Nešto nije u redu u ovoj školi. Kasi prezrivo zafrkta. - To sam i sama shvatila. - Džejk. - Izabela ljosnu na svoj krevet i nagnu se ka njemu, zabrinuta. - To je zbog Džesike, zar ne? On nevoljno klimnu glavom. - O čemu se radi? Džejk? - Moram da saznam koju je ubio. Šta ju je ubilo. - Ućutao je na trenutak. - U redu? Moram da znam. Tišina je bila tako zagušljiva da je Kasi poželela da širom otvori prozor i propusti malo noćnog zraka. - Džejk - rekla je Izabela nežno. - Znam koliko si bio uznemiren, koliko jesi uznemiren, ali to nije bilo... - Duboko je udahnula i prošaptala - Možda je to bio nesrećni slučaj. - Ne, to nije bio nesrećni slučaj. Neko ju je ubio - rekao je i strogo pogledao u Kasi. - Nju je nešto ubilo. - Ali ti ne možeš sam da... - Pa ko će onda? Ser Olrik Mračni? Policija? Policiju u Kambodži nije bilo briga. Nikoga nije briga ni sada. Ona je bila samo stipendistkinja, zar ne? Kasi se stresla. - Osim toga, Džes nije bila prva - dodao je. - To je zbog zlehude sreće ove škole - ubacila se Izabela. - Baksuzluk. Tako bar kažu. 109
- I to kakav baksuzluk. -I ser Olrik.. - Čuj, ne možeš njega da okriviš. On je bio strašno uznemiren kada se to dogodilo. I tebi je dao stipendiju, Džejk. U znak sećanja na nju. - Misliš, da bi ućutkao moju porodicu. Da bi se ispravila šteta u odnosima s javnošću. Mama je možda pala na njegovo dobročinstvo, ali ja svakako nisam. Ja sam prihvatio stipendiju kako bih saznao šta se desilo sa Džes. - Pa šta si uspeo da saznaš? - upita Kasi. - Ne mnogo toga - reče Džejk ogorčeno. - Ima neke veze s Odabranima, to je sve što znam. Jedan od njih ju je ubio, a mislim da znam ko. Sad to treba da dokažem, to je sve. - Ako dokažeš ubistvo - rekla je Izabela - ako se pročuje da je učenik ubijen i da je to bilo zataškano, to će biti kraj Akademije. - Aha. - Džejk je slegnuo ramenima. - Ako ćemo iskreno, ja želim da zatvore ovo mesto. Zato i ne očekujem da ti se dopadne to što radim. Samo, molim te, nemoj reći nikom. Izabela ustade. - Hej, zar misliš da sam ja neka razmažena bogatašica? Da kažem nekom, zaista! Džejk Džonsone, zaslužio si šamar. - Pa, ja... - Misliš da će zbog mene slast otići u propast? - Kaže se mast - dodade Kasi odsutno. - Da, da. Misliš da bih ti pokvarila planove zato što volim školu? Mnogo više sam volela Džesiku. Ako ju je neko ubio, onda želim da on, ona, oni, plate. Džejk, ako misliš da se ovde nešto loše dešava, i ako misliš da je neko u Akademiji odgovoran za ono što se dogodilo Džes, onda je to i moja briga. Zamišljen, Džejk odgovori: - Čekaj, čekaj... - Umukni - odbrusila je. - Tupavi Ameru, kako si samo ohol. Nemoj biti izolacionista. Mi ćemo ti pomoći. Zar ne, Kasi? - Oh, da. - Kasi mu se nasmešila. - Ona je u pravu, znaš. - Ja sam uvek u pravu - zafrkta Izabela. Kasi je munu u rebra. - Što nas je više, to bolje. To je bar jasno, zar ne? Trostruko bolje. A posle svega što sam videla večeras, Džejk - zadrhta - mislim da ti je pomoć preko potrebna. -A ja sam zaista mala princeza sa bogatim tatom i dobrim vezama. 110
Džejk mahnito zagrize zglavak prsta. - Moglo bi da bude opasno. - Opasnost - Izabela zabaci kosu - to je moje drugo ime. - Okej, okej! - Džejk se gromko nasmejao. - Znaš šta? Drago mi je da sam naleteo na tebe večeras, Kasi. - Nije ti ni izbliza drago kao meni - rekla je umorno. - Džejk, na koga ti sumnjaš? - Ne znam. Ne mogu ništa da dokažem, ne zasigurno. Ali Randžit je znao gde je ona bila te noći. Kasi oseti grčenje u stomaku. - Znao je? Jesi li siguran? - Da. A Randžit i Džes su... Pa, bilo je nešto između njih. Možda su se posvađali, možda se njoj svideo neko drugi pa je on bio ljubomoran... Ne znam. To je najverovatnije objašnjenje, zar ne? Pokušao sam da ga zamolim da objasni, ali on ne želi o tome da razgovara. Neće da razgovara ni o Odabranima. On nešto krije. Možda je samo bolestan. Kasi pomisli kako će se i ona sama razboleti. - Ali šta podrazumevaš po tim da je znao gde je ona bila? Džejk se uozbilji. - Zato što ju je on pronašao. Randžit je pronašao Džesino telo.
111
17. - Tako me grize savest. Da nisam bila bolesna, ko zna šta bi se desilo? Možda bih primetila da nešto nije u redu. Možda sam mogla nekako da joj pomognem. Kasi je prepoznala tugaljiv engleski naglasak. Ukopala se u mestu ispred table za obaveštenja i brzo se okrenula. Glasovi su bili tik iza ugla, približavali se kroz ulazno predvorje. - Ti nisi kriva ni za šta, Alis - progovori druga devojka sa blagim naglaskom. Ajiša? - Ne bih rekla. Da uradi nešto tako strašno... Mora da je bila očajna, trebalo je da primetim. Neko joj je za doručkom rekao da izgleda grozno, da uopšte ne liči na sebe. Oh, trebalo je da primetim... - Hajde, de. - Da, pomisli Kasi, ovo je sigurno Ajiša. - Takve misli i osećanja ljudi najčešće zadrže za sebe, a Keiko je verovatno bila vrlo odlučna. Da skoči sa sprata! Molim te, Alis. Ti tu nisi mogla nikako da pomogneš. Kad su se Ajiša i Alis pojavile iza ugla, Kasi se zapiljila u obaveštenje o božićnom balu. Ajiša se zaustavila i uhvatila Kasi za ruku. - Kasi, zdravo! - rekla je smešeći se. - Oh, zdravo, Ajiša! Nešto sam se zamislila. - Oh, Bože, pomislila je Kasi, nije baš ubedljiva. - Zdravo, Alis. - Progutala je knedlu. - Kako si? - Dobro, valjda - reče Alis, gutajući suze, zbunjena i pomalo uplašena. U stvari, ne. Grozno se osećam. Samo želim da idem na časove. - Zar baš danas... Jesi li sigurna da je to mudro? - Moram nešto da radim. Mnogo sam propustila, to će mi malo skrenuti misli. Ajiša odmahnu glavom. - Mislim da danas neće biti nastave, Alis. Ali bolje je da mi ipak stignemo na vreme. Hajde, Kasi. Kasi krenu sa njima. - Mnogo sam tužna zbog Keiko. - I ja - reče Alis i suze joj kliznuše niz obraze. Dođavola, pomisli Kasi, sva zbunjena. Alis se, očigledno, uopšte ne seća šta je Keiko sinoć pokušala da joj uradi. - Ali bolje ti je? Sigurno? Mislim, preležala si... - Mononukleozu. - Alis izduva nos. - Nije moglo da me snađe u gorem 112
trenutku, zar ne? A sve vreme mi samo govore kako se mamica zabrinula za mene. Kako je tatica unajmio privatnog nastavnika da mi pomogne da nadoknadim gradivo tokom raspusta. Zovu telefonom od pola šest jutros, i baš ih briga za Keiko. Samo ih ja zanimam. Da li sam ja dobro. A jadna Keiko... - Alis preklopi usta šakom. Kasi zbunjeno pogleda Ajišu, koja stade da teši Alis. - Pa, dobro. Verovatno nisu još sve shvatili. A i dalje će se brinuti za tebe. - Kako da ne. Mama je morala da ode u banju na nedelju dana. Da se smiri, znaš? Ajiša je bez reči posmatrala kako Kasi uvodi Alis u her Štolcovu učionicu. - I tebi bi dobro došlo sedam dana u nekoj banji. Hajde, sedni, Alis. Ajiša se nije šalila, pomisli Kasi sedajući pored Izabele. Alis i dalje izgleda loše, kost i koža, bleda i umorna, mada ni izbliza krhka kao juče. Počela je da se oporavlja čim je Keiko umrla. Razumljivo je zašto mora da se vrati svakodnevnom životu, zašto je morala da izađe iz sobe. Kasi to razume verovatno bolje nago sama Alis. Mononukleoza i navodno ci-merkino samoubistvo nisu jedino od čega treba da pobegne. Her Štolc se nakašlja kako bi utišao prigušeni žagor i bez ustručavanja počinje. - Svi ste već čuli za strašnu tragediju koja se dogodila sinoć. - I on je bled, iscrpljen i zbunjen. - Kao što ste mogli i da pretpostavite, danas i sutra neće biti nastave. Svi su slušali u tišini, čak i Odabrani. Kasi je primetila da Randžit nije tu. Ponovo? A osim njega i Katerina. Kasi se zagleda kroz prozor i her Štolcov glas se pretvori u šum. Ne može da se usredsredi, suviše je pitanja i razgovora kojih se sada priseća u pokušaju da ih uklopi. Na primer, zašto je Randžit tako poseban? On se ponaša kao da je škola njegova svojina, čak i više od ostalih Odabranih, kao da je nastava namenjena običnim smrtnicima. Nekako se ne uklapa da bi mu Džesika bila devojka. Ako je iole ličila na Džejka, ona i Randžit nikako ne bi mogli da budu zajedno. To bi bilo jednako neobično kao pomisao na Kasi i Randžita... Trnci joj se sustiše niz leđa. Ona liči na Džes. Svi tako kažu. Ta osećanja koja izazivaš u meni... To je neprihvatljivo, Kasandra. Šta je to trebalo da znači? To je neprihvatljivo jer je on bio zaljubljen u Džes? Ili zato što ju je on ubio? 113
Randžit ju je upozorio da ih se kloni. On nije želeo da Kasi pristupi Odabranima čak i pošto je drska Katerina popustila. Zbog čega mu se ona toliko ne dopada? Griža savesti? Džesi je te kobne noći bila otišla do Angkor Vata i tada je poslednji put viđena živa. Kako li se osećala, sama i uplašena u mraku džungle? Da čuje meke korake, prikradanje ubice kroz mrak... On je našao Džesino telo. -...i svima će nam nedostajati. Kasi se trgla. Tek posle jednog trena je shvatila da to her Štolc govori o Keiko. - Božični bal neće biti otkazan, ali će početi minutom ćutanja. Ser Olrik me je zamolio da vas obavestim kako će na početku drugog polugodišta biti priređena komemoracija. U međuvremenu, ako bilo ko oseti potrebu da popriča sa nekim od nastavnika, neka se slobodno javi. Alis. - Ljubazno joj se nasmešio. - Ovo je tebe naročito teško pogodilo. Znam da želiš da nadoknadiš gradivo, a rad je dobar za skretanje misli. Molim te, ostani u učionici da još malo porazgovaramo. Ostali su slobodni danas i sutra. Naravno, bez nedoličnog ponašanja. - Strogo ih je pogledao. - Možda bi odlazak u kapelu ili neku katedralu bio prigodniji nego poseta aveniji Montenj? Džejk se nagnu ka Kasi i Izabeli dok su pakovale svoje knjige. Oko njih se širio žagor trača i nagađanja. - Notr Dam, društvo? U jedanaest sati? Kasi ga sumnjičavo pogleda. - Nakon ovogo govora, pola škole će biti tamo. Džejk se namršti. - Šta god Štolc rekao, pola škole će ipak otići u aveniju Montenj da troši novac. - A šta kažete na Bulonjsku šumu? - ubaci se Izabela. - To je veoma mirno mesto, pogodno za razmišljanje i sagledavanje stvari, zar ne? Prostrano je i pruža dovoljno privatnosti. - Dobro si se setila. Naći ćemo se kod Donjeg jezera. - Džejk namignu Izabeli. - Kod čamaca. *** - Sledila sam se - gunđa Izabela. - Umreću od hladnoće. - Živni malo, moj južnjački cvete - reče Džejk i zavesla. - Ovo je bila tvoja briljantna ideja. Osim toga, možda ćeš dobiti upalu pluća i skončati neobičnom smrću pa će neko napisati izvrsnu tragičnu operu o tebi. 114
Cvokoćući, Izabela mu se namršti, ali već sledećeg trena poče da mašta o onome što je rekao i sanjalački pomisli na svoju poslednju srceparajuću ariju. Ogorčena, Kasi se nakašlja. - Možemo li da preskočimo priču o neobičnim smrtima? Džejk odloži vesla na držače i osmeh mu nestade s lica. - Mislim da ne možemo, ha? - Zar je iko uopšte poverovao da je Keiko izvršila samoubistvo? negoduje Izabela obmotajući se svojim skupocenim vikunja šalom i uvlači prste pod miške. - Zar niste rekli da joj je nož bio zaboden u grlo? - Ne onda kad su je pronašli. Mali čamac klizi ispod kestenovog drveća na kojem se uhvatio mraz. Džejk uvuče ruku u jaknu i izvadi Keikin nož, umotan u komade stare majice. Čitav minut je razmotavao krpe, a onda je nesigurno uzeo nož i prihvatio ga obema šakama. Kasi i Izabela su netremice posmatrale sečivo. - Marat je pokrio njeno telo pre nego što je bilo ko došao - objasni Kasi. - Posmatrali smo ga. Mora da ga je brzo pomerio nakon što su se svi vratili na spavanje. - Oni su ga pomerili - ispravi je Džejk. - Nije samo Marat umešan. Neko drugi je video telo. - A ko su zapravo ti oni? - promrmljala je Kasi. Jezero je bilo mirno i čamac se tek neznatno ljuljao dok su se oni vrpoljili zbog hladnoće. Izabela se stresla videvši da se na površini vode stvara fin pokrov od leda. Iako joj nije bilo toliko hladno, i Kasi je zadrhtala dok je proučavala nož. Sečivo ima petnaestak centimetara, blago je zakrivljeno, a oštrica je glatka i svetluca na zubatom decembarskom suncu. Decembar. Danas je prvi decembar, pomisli Kasi. Ko bi rekao. Već čitavo polugodište je u Mračnoj akademiji. Čoveče, koliko toga je naučila... - Pogledajte dršku - reče Džejk. - Čudna je. Nikada nisam video tako nešto. - Ni ja - ubaci se Izabela. - A moj tata sakuplja antikvarne mačeve, bodeže, tako to. Sigurna sam da bi nam mogao reći nešto o tome, ali ništa poput ovoga nisam videla u njegovoj kolekciji. Kasi ispruži ruku i dodirnu dršku. Kao da je prastara, bogata rezbarija se čini izglačanom kroz vekove i blistavom od starine. Kasi je opipa kažiprstom. Detalji se vide tek izbliza, svi oblici i zveri i ukrasi su isprepleteni: zmije, morske sirene, karijatide, demoni, izuvijana zamršena iskežena stvorenja nalik na mačke ili vukove. - Rekla bih da vredi čitavo bogatstvo - primeti Kasi. - Znaš, noću 115
izgleda neverovatno, pravi nekakvu optičku varku pa izgleda kao da se rezbarije pomeraju. - Tako stvarno izgledaju, zar ne? - Izabela dodirnu nož pa brzo povuče ruku unazad. - Mada mi se ne dopada. - Meni se dopada - rekla je Kasi. - Meni se niti dopada niti ne dopada. - Džejk ponovo umota nož i vrati ga u jaknu. - To je samo dokaz. - Dokaz za šta? - upita Kasi. - To nije nikakav dokaz, osim ako na njemu nema tragova Keikine lude DNK. Ili naše. A onda smo ti i ja nadrljali, kauboju. - Znam, znam. Ali sigurno možemo još nešto otkriti. Izabela šmrknu i žuštro obrisa sada već crven nos. - Pa dobro. Kako da dođemo do toga? Odakle da krenemo? - Treba nam veza sa Odabranima. To je bar jasno. - Džejk se namršti. Oni igraju ključnu ulogu u ovome. Izabela slegnu ramenima. - I Kasi i ja smo bile na razgovoru kod njih. Odabraće barem jednu. Džejk odmahnu glavom. - Ne dopada mi se to. - Da, ali ne odlučuješ ti o tome, zar ne? - kaza Kasi. - Šta je najgore što može da se desi? Jednu od nas dve prime u grupu, saznamo šta nas zanima, a onda im kažemo da smo se predomislile, kako nemamo vremena i kako treba da učimo... tako nešto. Napustimo Odabrane. - Mislim da niko ne može da napusti Odabrane - upozorio ih je Džejk. - Ja nikada nisam čula za takav slučaj - saglasi se Izabela i duboko uzdahnu. - A šta ćemo sa Randžitom? Džejk se skamenio. - Šta s njim? - On je najvažniji. On je maltene glavni. Oni ga se svi plaše, zar nisi primetio? A mislim i da mu se sviđa Kasi. On se, kako vi ono kažete, zagrejao za nju. - Grešiš - promrmlja Kasi. - On uvek samo gleda da se skloni od mene. - Ne verujem. Videla sam kako pilji u tebe. - To je zato što ga podseća na Džes - ogorčeno izgovori Džejk. - Ona mu budi neprijatna sećanja. Ona nipošto ne sme da se petlja sa njim. Suviše je opasno. Ko zna šta bi uradio ako mu se suviše približi? Možda se upravo to dogodilo... - Zaćutao je. Izabela protrlja ruke. 116
- Onda preko Ričarda? Uzdahnuvši, Kasi provuče prst kroz zaleđenu vodu i tad shvati da je Džejk i Izabela posmatraju u tišini. - Slušajte, Ričard nije baš uticajan - pobunila se. - Nekima od Odabranih se ne dopada što me je predložio. Randžit ga ne voli, a Katerina se prema njemu ponaša kao da joj je kućni ljubimac. On verovatno ne zna ništa što bi vredelo saznati. - On je i dalje naša jedina šansa - reče Džejk. - A njemu se bez ikakve sumnje sviđaš. Ako on i nije deo glavne grupice, onda barem možeš da se sprijateljiš sa ostalima preko njega. - Neka te povede na božićni bal - predložila je Izabela. - To bar neće biti teško. - A je li? - prasnu Kasi. - Ako je to tako lako, zašto ga Džejk ne pozove na prokleti božićni bal? I on mu se dopada, zar ne? - Vidi, znam da ti ne želiš da ga iskoristiš - kazao je Džejk - ali Ričard bi svakako iskoristio tebe. On ne bi oklevao ni tren, Kasi. - Nisam baš sigurna. On je okej, znaš. Ričard. - Obrazi su joj goreli, čak i na zubatom suncu. - To bi bilo bezbednije nego petljati sa Randžitom - istaknu Džejk. Utučena, Kasi uzdahnu. - U redu onda. Ali ništa ne obećavam. - Cenim to. Hvala, Kasi. - Džejk ponovo uze vesla i okrenu čamac prema obali. - Znate li da smo mi jedine budale u čamcu? - Ništa neobično - reče Izabela šmrkćući. - Onaj čamdžija je pomislio da smo neki luđaci. - Ali mi jesmo poludeli - promrmlja Kasi. - Da li znamo u šta se upuštamo? - Jok, vala! - isceri se Džejk. - Život je pun izazova, ha? Prenula ih je glasna muzika i čamac se blago zaljuljao. Kasi nespretno opipa hladnim šakama po džepu kaputa. - Izvinjavam se - rekla je stidljivo pa izvukla telefon i zagledala se u ekran. Iznenađena, konačno progovori: - Nećete poverovati ko me zove. Otvara telefon. - Zdravo, Ričarde. Džejk se povio napred, spustio vesla i pustio da sa njih curi voda. Izabela se šćućurila kraj Kasi, trudeći se da ne cvokoće suviše glasno. - U Bulonjskoj šumi, ako mi veruješ... Da, prokleto je hladno. - Kasi se smeje i grize usnu. - Sa Izabelom... - kratko oklevanje -... i Džejkom... Da, ma nisam te videla kad smo izašli iz učionice... Da, naravno da sam te 117
potražila. Već si bio otišao. - Namrštila se Džejku i stisnula palčeve. Usledio je trenutak tišine pa Kasi, pomalo uznemirena, pritisnu telefon bliže uhu. - Naravno da te ne izbegavam. Gde si ti otišao uopšte? Oh! Notr Dam! Kasi sumnjičavo pogledala u Džejka, koji pokaza olakšanje odglumivši kako briše znoj sa čela. - Nisam znala da si toliki vernik... Posle još jedne pauze, ona se ponovo nasmeje. - Naravno da hoću. Kada? To bi bilo divno, Ričarde. Dobro onda, vidimo se kasnije, verovatno. Zatvorila je telefon. - Misija je završena - rekla je potom malo neveselo. - Misija tek počinje - rekao je Džejk smrknuto - Teško da je završena. Dogovorili ste sastanak? - Kod Trijumfalne kapije. Sutra. Kaže da će to biti zaista poseban dan. Želi da mi pokaže nešto spektakularno. Osećam se kao đubre. Izabela je lupnu po šaci. - Slušaj, pažljivo ga ispitaj. Okej? Možda će čak hteti da nam pomogne. - Možda. Džejk ponovo jako povlači vesla. - Hvala ti, Kasi. Zaista. Dobro si postupila, i ti to znaš. - Znam. - S osećajem nelagode je promatrala zimski pejzaž. - I zato nemoj da brineš - navaljuje Džejk. - To je samo sastanak. Šta bi moglo da krene naopako? I ne moraš da radiš ništa što ne želiš. - Da. Mada, ipak nisam sigurna. - Kasi oliza usne, koje su joj se osušile i ispucale na mraznom vazduhu. - U šta nisi sigurna? - Imam veoma loš predosećaj u vezi sa onim što će se zbiti sutra.
118
18. - Neverovatno, zar ne? - Ričard je stisnu za ramena. Gledali su zalazak sunca, koje je iza Trijumfalne kapije gorelo zlatnim nijansama. Sijalo je sve više i više, stvarajući oko Kapije vatreni oreol. Celo zdanje je bilo u plamenu svetlosti. Zapanjena, Kasi oseti kako se Ričardovi prsti pomeraju ka njenom vratu. Nije mogla da govori, i nije bila sigurna da li je to zbog žudnje ili straha. - Na današnji dan se odigrala Bitka kod Osterlica. To je Napoleonova najveća pobeda. Svake godine na taj dan sunce zađe u ravni sa Kapijom i Jelisejskim poljima. Magnifique - šapnuo joj je na uvo - n'est-ce pas?* - Nego šta - izusti ona. Stojali su nepomično dok je svetlo nestajalo i dok su turisti oko njih pakovali svoje foto-aparate i razilazili se u vrevi raznolikih jezika. I dalje u Ričardovom čvrstom zagrljaju, Kasi se oseti malaksalom. - Hajdemo, inače ćemo propustiti prizor! - Ričard potrča kroz Jelisejska polja. Kasi potrči za njim, ali on nije usporio čak ni kad je prišao saobraćajnom metežu ispod Kapije. - Jesi li ti lud? - povika ona pa se zaustavi videvši kako Ričard protrčava između kola i motocikala, ne obazirući se na treštanje sirena. Na tren je oklevala, ali pomalo savladana njegovim ludilom, Kasi ovo prihvati kao izazov. Duboko je udahnula i s osmehom jurnula u saobraćajnu gužvu. Ludost. Ni sama ne zna kako je uspela da se izvuče. Zamalo ogluvela od škripe guma i jeke sirena, poluslepa od sevanja farova, osetila se kao neko natprirodno biće, kao da joj ništa ne može nauditi. I osećaj je ne vara, shvatila je uz izliv žestoke radosti dok preskače niz niskih stubića oko Kapije. Večeras je besmrtna, dođavola! - Kasi Bel, znao sam da si savršena! - Uzviknuo je Ričard zgrabivši je i zavrtevši je. - Znao sam! - Naravno da jesam - prodahtala je. - Ali uhapsiće nas. - Ma jok. Hajde! Na kamenu i njegovim bogatim rezbarijama i frizovima više nije bilo zlatnog odsjaja. Sada je Kapija, obasjana reflektorima, izgledala avetinjski, sa onim svojim isklesanim konjima i vojnicima. Postalo je hladno. Već je ___________________________________ * Magnifique... n'est-ce pas? (fr.) - Veličanstveno... zar ne? (Prim. prev.)
119
min
kasno. Huk saobraćaja se stišava. - Dvesta osamdeset četiri stepenika - smeje se Ričard. - Hajde da se trkamo! Bože, on je baš u formi. Kasi drage volje prihvati izazov. Prvih stotinak stepenika je uspevala da drži korak dok je Ričard preskakao po dva odjednom, a nije ni mnogo zaostala kada se on doteturao do vrha i povukao je za sobom. Dahćući, posmatrala je kako se plava noć spušta na Parizom. Nije znala da li joj je dah zastao zbog prizora ili zbog griže savesti. Čak se i šaljivdžija Ričard uozbiljio. Kao da je svaki detalj grada oživeo u suton. U daljini, nad Monmartrom, poput bisera sija Sakre Ker. - Rekao sam ti da će ti se dopasti - prošaputao je. Kasi proguta knedlu. - Zadivljena sam. - I on se njoj dopada. U tome je nevolja. - Hoćeš da vidiš nešto još bolje od ovoga? Još lepše od zalaska sunca? - Ne zavitlavaj. - Ne, stvarno. Ozbiljan sam. Postoji nešto bolje. Veruj mi! Kasi utom shvati da je zaboravila šta je trebalo da radi prethodnog sata. Bilo joj je teško da protumači Ričardov izraz lica pri tami večeri, u kovitlacu saobraćaja i živih iskričavih boja grada. Nemoj mu verovati, govorio je Džejk. Ali ona ne može da se obuzda. Odmahnula je glavom. - Naravno da ti verujem. Ali moraće da bude prilično zadivljujuće da bi prevazišlo sve ovo. - Veruj mi, više je nego prilično zadivljujuće. Kasi mu nevoljno dozvoli da je odvuče od srebrne ograde sa šiljatim vrhovima i nazad do stepenica. - Čemu žurba? - Ne plašiš se visine, zar ne? - Ne. Možeš li ipak bar malo da usporiš? Iako se ne plaši visine, ne bi želela da se spotakne i padne na stepenicama. Međutim, Ričard je išao tako brzo da je jedva uspevala da ga prati. Blistajući od uzbuđenja, jedva se obuzdao i kao da je nije ni čuo. Kasi ga cimnu za ruku. - Ehej! - prodahta ona, konačno ga zaustavivši. - Izvini! - Uputio joj je dražestan osmeh izvinjenja. - Zaneo sam se. - I ja sam, zamalo. Polako, imamo vremena. - Ne onoliko koliko ti misliš. - Oči mu svetlucaju, skoro grozničavo. Hajde! Kasi mu pusti ruku i potrča niz stepenice za njim. Spretno se provukao 120
@
između turista, zarazno razdragan. Kasi uhvati sebe kako se smeje kad su zajedno skočili u podnožje. - Čekam to tvoje otkrovenje - zadirkuje ga. - Još samo malo, Kasi Bel. - Nasmešio joj se i oduvao pramen tamne kose s očiju. - Da li si spremna za najveće iznenađenje u životu? - Da li će mi se dopasti? - To već zavisi od tebe. Ali mislim da te sasvim dobro poznajem. - Pa šta bi ti rekao - kaza ona - pošto me tako dobro poznaješ? - Mala, mislim da ćeš se oduševiti! Vrhovima prstiju se pridržao za kamen i nežno pogladio ivicu ogromne ploče. Kad se osvrnuo, pomalo nervozno, i ona učini isto to i vidi da ispod svoda nema toliko mnogo turista, sem jedne grupice koja se, uz upadice i ometanje vodiča, udubila u posmatranje vatre na Grobu neznanog vojnika. Ričard joj namignu pa nežno pogura kamen i ploča se tiho pomeri i otvori. Kasi se zaprepastila. - Sto mu... - Pst! Brzo! - Zgrabio ju je za ruku. - Kreni, ili će nas videti! - Ali gde ovo... - Ovde ima žandara - prošaputao je. - Požuri! Kasi opsova kroz smeh pa se progura pored njega i ude u tamu odaje. On se hitro i bez muke provukao za njom pa ponovo iznutra opipao kamen i tad se tajna vrata zalupiše. Potpunije mrak i hladno je. Kasi zatrepta, ali bez ikakvog učinka. Oseća se blagi miris suvog kamena i dima, i vazduh je pomalo neprijatno slatkast. Kasino srce jače zalupa. - Ričarde? - sablasno odzvanja njen glas. - U redu je, tu sam. Sačekaj sekund. - Začu se zveket zipo upaljača i utom živnu plamen. Kasi zatrepta. Iako je sa svih strana bila okružena kamenim zidovima, bledozlatnim puput same Kapije, Kasi začudo nije mogla da razazna tavanicu, koja je bila suviše visoko među senkama. Vrata iza njihovih leđa su zatvorena, a tama iza plamena se pruža naizgled beskrajno. Očigledno je tamo nekakav prolaz, i to dugačak. Kasi zadrža dah i napregnu se da oslušne. Da li je to neko blago šuškanje ili... gmizanje? Ma, gluposti. Žurno je protrljala ruke. - Ovo je... zadivljujuće. Ali nisam baš oduševljena. - Sačekaj. Ima i svetla, pravog svetla. Kad bih samo našao one... aha. Pusti me da prođem. - Ričard se progurao pored nje, a zatim se okrenuo i 121
osmehnuo pod titravim plamenom upaljača. - Prekidač? - prošapta ona. Utom joj kroz glavu sevnu jak bol. Celom dužinom je pala napred i sletela na kameni pod. A potom se i poslednji tračak svetlosti malog hrabrog plamena ugasio.
122
19. Glavobolja kakvu nikada do sada nije osetila sekla joj je kroz glavu poput hladnog noža. Kada je pokušala da otvori oči, zabolele su je od svetlosti. Ponovo je čvrsto zažmurila, uz novi udar bola. Migrena? Ona ne pati od migrene. Da li je pila? Kasi pokuša da se okrene na bok da dohvati paracetamol. Ne. Ne može da se pomeri. Ruke su joj ispružene iznad glave i ne može da ih pomeri. Kasi ipak pokuša da se mrdne i utom joj oštar bol sevnu ramenima i nešto joj se useče u zglobove šaka. Ponovo otvori oči. Iako joj je sve zamagljeno, uspela je da razazna kako soba uopšte nije mnogo osvetljena. Na zidu treperavo sijaju svetiljke. Ima svetla! Pusti me da prođem... Ričard. Setila se. Oh, Bože. Ona pokuša da se izvuče šutirajući. Ni to nije pomoglo, i stopala su joj vezana. Ležala na leđima, čvrsto privezana na nekakvom glatkom i teškom kamenom stolu. Još na sebi ima farmerke i tanku majicu kratkih rukava, ali je bosa i veoma joj je hladno. Ni traga od džempera i jakne s kapuljačom. Preplašena, ponovo se promeškoljila i metal joj se useče u zglobove šaka i članke. Vrisnula je, prestravljena. Utom je neko pogladi po čelu. I dalje pokušavajući da se oslobodi, očajnički je pokušavala da razazna lik. - Tiše, tiše. Budi mirna. Nemoj da se povrediš. Ne želimo da se povrediš, Kasi. Ovaj muški glas je bio prigušen zbog nekakve kapuljače. Kasi se učini da ga je prepoznala, ali nije bila sigurna. Međutim, nije mogla ni da odgovori jer je teško i piskavo disala i grlo joj se steglo zbog straha. - Da li te boli glava? Zaista mi je žao, ali to je bilo neophodno. Kasi pokuša da se usredredi, da ne paniči. Iako je miris dima sada jači, šta god da je gorelo, nije ublažavalo hladnoću. - Bojali smo se da ćeš pružati otpor. Izgleda da smo bili u pravu. Premda je naslutila osmeh pod tamnocrvenom kapuljačom, nije mogla zasigurno da utvrdi jer je videla jedino uzane proreze za oči. - Ne brini. Uskoro te neće više toliko boleti. Nikada više. Kasi pretrnu od straha i usne joj se potpuno osušiše. Olizala je usne, ali uzalud. - Hoću li umreti? - uspe da izusti. 123
Smeh. - Ne budi smešna. - A smešna sam? - Naravno. Kasi Bel, ne samo da ćeš živeti već ćeš živeti kao nikada do sada. Muškarac se pomerio za korak unazad i Kasi tad pogleda gore u mrak odaje. Pošto su joj se oči prilagodile na slabu svetlost, razaznala je skoro sve. Baklje su stvarale skakutave senke na kamenoj tavanici, na kojoj su bila uklesana razna stvorenja. Ličila su na nešto, ali Kasi nije mogla da se seti na šta. Oh, da. Onaj nož. Čudovišta i demoni iznad nje su nalik na one izgravirane na onoj drevnoj dršci. Poput onih na nožu, i ove rezbarije kao da su oživele, kao da se pomeraju. Ne, nije joj se učinilo. One se zaista pomeraju. Uzdržavajući se da ne vrisne, Kasi opet cimnu i povuče svoje okove, ne obazirući se na već raskrvavljene zglobove šaka i članke. - Dosta je bilo. Pst. Nije ti dozvoljeno da se povrediš - progovori strogo neko drugi približavajući joj se. Kasi se primirila. Ionako ju je od tolikog koprcanja samo još više bolela glava. Uz tešku muku je okrenula glavu i spazila još jednu tamnocrvenu kapuljaču, još jedan par očiju iza proreza. - Tako mi je drago zbog tebe. - Ovoga puta čudan glas je ženski, a naglasak strašno poznat. - Zaista mi je drago, Kasi. Divno ćemo se slagati. Oko devojčinog vrata visi dugačak zlatni lanac sa ključem. Iza nje stoji još zlokobnih figura. Svi stoje ukrug. Bar jedan nije prerušen. - Ričarde? Na tren je izgledao kao da ga muči griža savesti. Uz usiljen šmešak, zakoračio je ka njoj i dotakao njene vezane šake. Ona ga pogleda i on je tad uze za šaku, nervozno joj stiskajući prste. - Znaš šta ima novo, Kasi? Ti si izabrana! - Šta sam? - uspe nekako da vikne. - Izabrana. Primljena! Sada si jedna od nas! Jedna od Odabranih! - Ne baš sasvim, ne još - promrmlja onaj prvi. - Ali uskoro će biti. - Kasi, bio sam u pravu, zar ne? Zar ti nisam rekao da si savršena. Izabrali su tebe! - A šta ako ja ne želim da budem izabrana? - procedi ona kroz zube. - Sama si se dobrovoljno ponudila - umeša se prezriv glas. Prisustvovala si kongresu radi prijemnog razgovora. - Nisam čula da je bilo glasanja. Nije mi rečeno. - Nije bilo glasanja - reče Ričard, očigledno zbunjen. – Na predlog je 124
stavljen veto sa vrha, tako da ovaj kongres nije bio... ah, zvaničan. Ali za tebe se založio jedan veoma uticajan član Odabranih. To je bilo više nego dovoljno. - Bez obzira na sva sitničava pravila škole - neko je dodao. - Nije bio zvaničan? Šta to treba da znači? - A kada jednom postaneš član Odabranih, zauvek ostaješ njihov član. Ser Olrik tu ne može da uradi. Kasi konačno dođe do daha. - Hoćete da kažete da ser Olrik ne zna? - Ti si povlašćena, i to veoma - začu se još jedan hladan glas iz kruga. Ponovo ne može da ga spoji sa licem. Iako je zbog toga besna, pokušaj otkrivanja njihovog identiteta je pomalo i smiruje. - Članstvo u Odabranima nikada nije zavisilo od... - Od stipendije - ispljunu Kasi tresući se. - Pa čemu onda stipendije? - Saznaćeš sve kada pristupiš Odabranima. Nećeš se pokajati. - Mislim da ipak hoću - promrmljala je Kasi. Prvi čovek pod kapuljačom klimnu glavom nekome iza Kasi i ona se odjednom seti kako je Alis bespomoćno ležala, suviše iscrpljena čak i da bi zaplakala, i kako su joj se stopala i prsti na rukama trzali dok su joj iskakale vene... - Ričarde - prošaputala je suznih očiju. Bila je užasno razočarana što je pred Odabranima pokazala tu svoju slabost. - Ne dozvoli im da urade to. Molim te. Šta god da je u pitanju. Molim te. Čvrsto ju je stegnuo. - Kasi, draga! Š-š-š! Znam da se plašiš! I ja sam se plašio! Ona se zagledala u njega, skroz zbunjena, pa ovlažila usne. - Ovo se tebi desilo? - Naravno. To se dogodilo svima nama, Kasi. I uopšte nije tako loše. Ha! - nasmejao se glasno. - Nije tako loše? Oh, to nimalo nije loše! - Ali ja ovo ne želim! - vrisnu ona promuklo. - Tako sam i ja mislio. Mislio sam da ne želim, ali čekaj samo dok ga osetiš! Ne postoji ništa ni nalik tome! - Šta je dođavola TO? On okleva. - Ne brini. Samo ga prihvati. Uživaj u tome, draga! Ne veruj mu, govorio joj je Džejk. On bi tebe iskoristio, i ti to znaš. Napregla se i svom snagom još jednom žestoko cimnula ruke. Ričard je
125
ućutka pa se primaknu kako bi joj očistio krv sa zglobova. Ona tad uloži i poslednji napor, usredsredi se i pljunu. Pravo u centar. Pravo u ljigavčevo oko. Nasmešila se. Ričard obrisa obraz i snuždeno se pomeri unazad. - Kako je samo nevaspitana - otegnu drugi, toliko poznat glas. - Sasvim nevaspitana. Ne mogu da shvatim zašto... - Smiri se, Katerina. Dogovoreno je. Kasi bolno okrenu glavu na drugu stranu. Tamo je bila Katerina, bez kapuljače, i očigledno je uživala u svemu ovome, ta hladnokrvna krava. Odjednom se začuše koraci; vrata se otvoriše i hladan vazduh sunu prostorijom. Katerina se osvrnu. Odabrani se pomeriše kao da nekoga propuštaju pa se ponovo okupiše u krug, sada malo manji. Zatim se ponovo zbiše, pa još jednom, stežući prsten poput omče. Hladan strah kidao je Kasinu utrobu. Koji od njih je Randžit? Ko je ubio Džes? Iako nije mogla da se okrene i pogleda iza sebe, osetila je još nečije prisustvo. Pa ipak je istegla vrat i pritom se izgrebala po glavi, ali nije uspela da se izvije dovoljno da bi saznala ko je tamo. Disanje joj se ubrzalo i jedva je uspela da zadrži suze. Nemoj im pružiti to zadovoljstvo... - Vreme je. - Devojka s kapuljačom skinu zlatni ključ s ogrlice pa otključa okove na Kasinim rukama. Ali uzalud. Ričard i još jedan član Odabranih su je odmah uhvatili za ruke i stegli jednako čvrsto kao gvozdeni lanac. - Molim te - rekao je Ričard uzrujano - pokušaj da se opustiš. Oh, naravno. Neko joj je olabavio lance na nogama, ali ih nije uklonio. Čim je stisak popustio, Ričard i ovaj drugi je povukoše tako da joj glava visi sa kamenog stola a ramena joj leže na ivici. Vrat je sada ludo boli, i mada gleda naopačke, sada konačno može da vidi ko je to iza nje. Neko mršav i poguren, iskrivljen od starosti; bela raspuštena kosa, nežna porcelanska koža i ljubazan osmeh koji, gledan ovako pod uglom, deluje iskrivljeno. Madam Azedin. Starica sedi u pozlaćenoj stolici, nedaleko od Kasi. Svojim krhkim šakama je poduprla Kasinu glavu i tako joj ublažila bol u vratu. Kasi se zapiljila u bore oko plavih očiju samo nekoliko centimetara udaljenih od njenog lica. Starica je ushićena. - Hvala ti za ovo, Kasandra, dušo. - Suvim izboranim palčevima joj gladi slepoočnice. - Dopala si mi se čim sam te ugledala, znaš li to? 126
- Ne, šta vi... - Pogledaj me, Kasandra. Ja sam stara. Šta više da očekujem od ovog tela? Vreme je da se madam Azedin... pokloni i povuče. Došlo je vreme je da preuzmem novo telo. Mlado telo. Ljubazno se osmehnula. - Tvoje telo. Preneražena, Kasi je piljila u staričino lice. Te njene svetloplave oči kao da su bile žive; Kasi se zapita kako to ranije nije primetila. Možda i jeste. Nešto što se kovitla i kotrlja u tim očima. Ko još ima takve oči, koje kipe od života i životinjskog sjaja? Više nije važno. Nekako zna šta će uslediti. I ne može to da spreči, već samo da odloži. Pričom. Pričom. - Šta ćete kad budete završili sa mnom? - Procedi ona, jedva dišući i gušeći strah ljutnjom. - Da me odbacite kao zmija kožu? Kao madam Azedin? - Hajde, de ... - reče i zvonko se nasmeja. - Proživela sam dug i lep život. Bila sam jaka, snažna i lepa. Tebe isto čeka. Nemaš šta da izgubiš, Kasandra. Zaista. - Izuzev svoje duše! - povika Kasi. - Jesam li u pravu? Izuzev sebe. Više ne vidi nikog izuzev madam Azedin. - Ma hajde, Kasi! Zar misliš da je tvoj prijatelj Randžit izgubio sebe? Randžit, Ajiša, Katerina? Zar misliš da je ser Olrik izgubio sebe? Detinjasto se zakikotala. - Naravno da nisu. Mi smo i dalje mi. Duhovima samo dali telesno prisustvo, to je sve. Oni nas nisu nadvladali. Oni su se nama pridružili. - Duhovi? - Kasi je hvatala dah, miris madam Azedin je guši, a kamen joj žulja leđa. - Drevni duhovi, veoma drevni - nastavljala je starica. - Nov život sa svakom generacijom. Ne možeš očekivati da nestanemo i umremo samo radi nekoliko smrtnika. Pogotovo kada ovi smrtnici mogu toliko toga da dobiju. - Na primer? - Ponovo je gubila dah od straha. Sa kim ona razgovara, s madam Azedin ili onim stvorom unutar nje? Možda čak ni sama starica više ne zna. Zborane usne se približiše Kasinim, a ostarelo lice zamišljeno namršti. - Sve, stipendistkinjo - dobaci Katerina hladno i nemilosrdno. - Sve može da se dobije! Mi domaćini nismo izgubljene duše. Duhovi samo dodaju svoju bit našoj. - Duhovi? To su neki demoni? 127
- Nemoj da si tako bezobrazna. - Kasi nikad ne bi ni pomislila da bi Šveđanki ovo bilo baš toliko zabavno. - Mi smo jači, svirepiji, nemilosrdniji sa tim duhom. Lepši samo. Drugim rečima, bolje smo pripremljeni za današnji svet. - Ti si bolesna! - Nisam. Zapravo, nikad se nisam osećala bolje. Šta bi ti, Kasi, želela da budeš kad porasteš? - zakikota se Katerina. - Premijer? Predsednik? Direktor međunarodne korporacije? Veoma poznata javna ličnost? Znaš, neki od nas to i jesu. Mada, ti bi možda bila tek jedva poznata ličnost. - Ja želim da budem ja! - Ali bićeš - umiruje je madam Azedini. - Bićeš to i još više od toga. - Ne! - Žao mi je, dušo. Snažno i nepopustljivo, staričine suve usne spojiše se sa Kasinim. Zapahnuo ju je miris smrti i parfema i ona se zagrcnu. Međutim, nije mogla da ispustiti zvuk, a kamoli da se povrati. Zakoprcala se, očekujući da oseti ono što je i Alis bila osetila, čeka da život bude isisan iz nje. Da li boli? Izgledalo je kao da boli. Suza joj skliznu niz obraz do kose. Još jednom pokuša da se oslobodi, ali suviše čvrsto su joj stegli ručne zglobove. Iz kruga Odabranih jeknu urlik kolektivnog uzbuđenja. Potom joj se glavom razlegnu bol, najjači do sad, a srce joj poskoči u grudima kao preplašena životinja i ceo svet odjednom postade zaslepljujuće beo. I neko negde zavrišta.
128
20. Nije to bila slabost, već snaga. Kasi je odjednom bila potpuno budna, živa. Mršav vrat madam Azedin tako joj je bio blizu da nije mogla da fokusira pogled. Ali je zato jasno videla izbočene ljubičaste izbočene vene kako pulsiraju, osećala kako staro telo počinje da se trza i drhti, osećala ukus trulog mesa. I dalje su bile spojene ustima, ali više nije osećala mučninu. Sad se oseća jakom. Iz daljine ponovo dopre piskavi vrisak pa madam Azedin naglo pusti Kasinu glavu i stisnu pesnice tako snažno da su joj zglavci prstiju postali beli kao kost. Kasi pomisli da će joj glava udariti o kameni sto, ali to se nije desilo. Osetila je snagu u vratu; čak je nije bolelo ni da glavu drži uspravno. Sve vreme je posmatrala dok se staro telo migoljilo i dok je starica pokušavala da se odvoji od nje. Nakon još jednog samrtnog jauka, koji kao da dopire izdaleka, Kasi je shvatila da madam Azedin ne pravi ovu buku naglas, već samo unutar njene glave. Stisak oko njenih zglobova malo olabavi pa se Kasi žudno uspravi. Madam Azedin je na trenutak pusti i Kasi pogleda njeno belo izmučeno lice. Katerina uzviknu nešto i utom joj oslobodiše ruke. Trgnuvši se naglo, Kasi se uspravi i zgrabi madam Azedin za glavu. Privukla ju je sebi i spojila se s njenim ustima, provlačeći prste kroz staričinu sedu kosu. Treba joj to. Ona treba tome. Nema problema... Nešto je zapeče u predelu lopatice, neki intenzivan bol, ali ona ga zanemari. Ne sme da prekida kontakt, da se udalji od starice. Ništa drugo nije važno. Rame joj probadaju vrele igle. Ne, ne. Nema veze... Još jedan vrisak. Ali sada ne u njenoj glavi. Stvaran je i blizu je i strašno je poznat. Ljutit. Besan. Teatralan. Latinoamerički... Nešto tresnu madam Azedini u glavu i otkide joj je. Kasi zagrabi ka starici kad ova tiho posrnu u stranu, ali je nije uhvatila jer su joj noge i dalje bile zarobljene. Telo se pri padu zgrčilo u suvu nepomičnu gomilu, a na staričinim usnama se pojavio providan beli plamičak, koji se potom vinu ka tavanici uz pištavi jauk. Katerina zagrabi ka plamičku. - Budale! - povika ona. - Šta ste to uradili? 129
Kasi upravo to pomisli. I njeni prsti zagrebaše ka magličastom isparenju, a onda urliknu u očaju pa se zgrči i poče da cima lance. Onda se zaustavila i dah joj zastade u grlu. On. Randžit je stajao ispred nje, hladan i nepomičan, okrenut ka Odabranima. Iako joj je okrenut leđima, Kasi jasno čuje njegov besan šapat. - Katerina, kučko jedna. Šta si to ti uradila? Katerina se pogrbila i pljuje od besa, ali mu ne odgovara. Dakle, Randžit nije obavešten o ovoj nezvaničnoj ceremoniji? Kao da Kasi nije već dovoljno sluđena... Da li to znači da je on na njenoj strani? U tom slučaju, gde je bio dosad, dođavola? Krajičkom oka Kasi spazi Džejka kako preteći vitla Keikinim neobičnim nožem ka razjarenim Odabranima. Izabela se popela na kameni sto i sada stoji iznad Kasi i preti okupljenima nečim što liči na veoma dugačak i savitljiv čekić. - Gde si to našla? - uzvikuje Kasi dok snažno pritiska slepoočnice i pokušava da se sabere. - Ovo? - oglasi se Izabela pa zamahnu ka zakukuljenom napadaču i udari ga u glavu. Napadač pade kao pokošen. - Ja ovo svake godine ponesem sa sobom u školu! Znala sam da će kad-tad uslužiti. - Poslužiti - ispravi je Kasi, konačno bistre glave. - Lepo sam ti rekao - dobaci Džejk preko ramena, i dalje držeći na oku zlokobne Odabrane, koji su uz krajnji oprez posmatrali njegov nož. - Da, da - reče Kasi. - Znam. Ubica sa štapom za polo. - Potom je obavila jedan od lanaca kojima su joj bile vezane noge i povukla ga, ali uzalud. Randžit progovori tiho, ali razgovetno. - Džejk. Lanci. Upotrebi nož. Džejk ga pogledao smrknuto i nepoverljivo. - Kao da će to... - Poslušaj me, upotrebi nož! Uz još jedan sumnjičav pogled, Džejk se udaljio, potom okrenuo i tresnuo nožem po lancu i karike se raspadoše. On se potom okrenuo da upozori još dvoje Odabranih što su mu se približili. Oni su načas oklevali, pa zarežali i povukli se za korak. Pa za još jedan. Zaprepašćen, Džejk pogleda u nož. - E ovo je oštrica! Randžit se nije ni osvrnuo. On stoji savršeno mirno i niko od Odabranih se ne usuđuje da mu priđe. U potpunosti se usredsredio na 130
Katerinu. Između njih sevaju varnice. Strast? Bes? Mržnja? Ma, koga zanima! - Džejk! - viknu Kasi povlačeći drugi lanac. - I ovaj, brzo! Još jedan brz zamah i komadići kamena se pretvoriše u loptu prašine. Džejk opsova. - Promašio si. Zamahni ponovo! - povika Kasi. Džejk udari još jedanput i tri karike drugog lanca se razdvojiše. E, tako. Kasi skoči sa stola taman na vreme da pesnicom udari jednog od zakukuljenih napadača koji je pohrlio ka Džejku. Ona pesnicom udari u vilicu napadača i obradova se zbog zvuka lomljenja koji je usledio. Napadač se oteturao. - Odlično si potrefila vreme - rekao je Džejk, malo posramljen jer je bio čučnuo. - I vi. Kako si ti stigao ovde? Izabela zavrte štapom za polo iznad glave. - Reći ćemo ti kasnije. Možemo li da krenemo sada? - Da. Sklanjaj se! - viknu Džejk kad se neko išunjao iz senki sa njegove leve strane. Katerina je prebledela i ukočila se od besa. - Kod tebe je nož! - sikće ona. - Kod tebe. - Zaista se izvinjavam - rekao je Džejk. - Da li je to protiv pravila škole? - Ne sprdaj se - uzdiše Izabela. - Hajde da bežimo. Kasi. Polazi! Kasi se progurala između Izabele i još jedne zakukuljene osobe, koja se zverski ustremila ka Argentinki. Kasi se iskezi i zareži. Čudno kako je to prirodno došlo... Randžit i Katerina su i dalje obuzeti jedno drugim, kao biju nekakvu mentalnu bitku. Njega se očigledno ne tiču ostali Odabrani. Stojao je nepomično i zlokobno kao stena, a oči su mu plamtele. Ovo može postati gadno, Kasi to oseća. - Izabela! Džejk! Do vrata, hajdemo! Ali sada se Izabela kolebala. - Randžit je u nevolji. - On može sam da se pripazi - viknuo je Džejk. - Kreni, Izabela! Ali i Kasi se zaustavila. Randžit i dalje stoji mirno kao smrt i netremice gleda Odabrane. Međutim, ponovo ohrabreni, oni su ga opkolili. Kasi krenu ka Randžitu iako ju je Izabela uhvatila za ruku i povukla. - Kasi, hajde! Molim te! Tužan i razočaran, Ričard je nepomično stojao na donjem kraju stola. Kasi se koleba čitajući mu sa usana reči Molim te... Bez reči, prošli su kroz zasvođen prolaz ispod kojeg se uvijaju zmije. Jedan kameni jezik skoro joj dodirnu rame i ona se trgnu. 131
- Kasi! - ponovo povika Ričard. - Molim te! Kasi mu se kiselo osmehnu. - Idi igraj se u saobraćaju, Ričarde. - Kreni više! - reče ona gurnuvši Džejka. Izabela ga zadrža. - Šta ćemo sa Ran... - Hajde! - viknuo je Džejk. Ovoga puta je povukao Izabelu sa sobom. Kasi zastade. Katerina je režala i izdavala naredbe Odabranima, koji su oprezno opkoljavali Randžita. - Odlazi, Kasandra - rekao je on, hladan kao kamen. - Ja ću za vama. Nema smisla prepirati se. Nema smisla ni ovoliko užasno se brinuti zbog njega. On zna šta radi. Zar ne? Nerado, Kasi se okrenu u mestu i potrča za Džejkom. Iako su i Džejk i Izabela brzo trčali, Kasi ih lako sustiže. - Kako ste me pronašli? - Pošto se nisi vratila u sobu u dogovoreno vreme, pošli smo da te tražimo - objašnjava Izabela bez daha. - Tražili smo te svuda po Akademiji. Na kraju smo otišli do salona Odabranih. - Očigledno je da ni tamo nisi bila, kao ni polovina Odabranih. Tamo su bili Ajiša, Kormak, i još nekoliko njih, i oni su nam rekli kako su Katerina i ostali otišli da se nađu sa Ričardom. Tada smo znali da si u nevolji. - I onda je ušao Randžit - dodala je Izabela. - Da. I znao je kuda će te oni odvesti - kaza Džejk. - Začudo. Hodnik je bio stravično dugačak i krivudav, vijugao je uzbrdo pod sve većim nagibom, ali je Kasi ipak lako trčala. Nije ni znala da je u tako dobroj kondiciji. - Džejk, to nije pošteno! - negoduje Izabela dahćući. - Randžit nije znao za tu... tu ceremoniju! - Bar on tako kaže - promrmlja Džejk mrzovoljno. - On je samo nagađao šta se desilo, Džejk! I on nas je doveo do Kapije, zar ne? Pokazao nam je tajna vrata. - Zadihana, Izabela se zločesto osmehnu Kasi. - Dakle, ipak mu se dopadaš. Vidiš? Izabela se ponovo okrenu i osmotri put pred njima i utom zaneme od iznenađenja. Zaustavila se klizajući i Džejk zamalo da padne preko nje. - Šta, dođavola... - Zdravo, Džejk, srce. Ispred njih, preprečivši im pristup vratima, stojala je vitka devojka duge svetle sjajne kose. Katerina im se nasmešila. 132
Tako nekako. - Isuse - promrmljala je Kasi - ta devojka zaista ima sjajne zube. I tako duge i oštre. - Trebalo bi da znate na šta ste naleteli - promumla Katerina duboko iz grla. Vrlo duboko iz grla. Ona, blago rečeno, više ne liči na sebe. Oči su joj crvene, koža joj je siva, a usta razvučena u životinjski kez. A opet, nekako je to i dalje Katerina, skroz-naskroz. - Trebalo je da pretpostavim! - prasnu Džejk. - Ovo je zamka! Sing nas je doveo ovde i sada je poslao nju na nas. - Nije - odbrusi Kasi. - Gde je Randžit, Katerina? Katerina se treperavo nasmeja i kandžama premesti pramen kose iza uveta. - Ona je u pravu, Džejk. Ne treba meni Randžitova pomoć. Ti misliš da ja ne poznajem ove drevne lavirinte? Ja ih znam sve, u svakom gradu. Poznajem ih vekovima. - A i izgledaš u skladu sa svojim godinama - dodala je Kasi. Katerina zasikta. - Vi ste budale. Ona vam neće zahvaliti, znate - obrati se ona Džejku i Izabeli i pokaza glavom ka Kasi. - Na samom kraju, neće. Štaviše, poželeće da umrete zbog tog glupog prekidanja. Džejk stisnu zube. - Skloni nam se s puta, Katerina. Ne želim da te povredim. - Nego, ozbiljno. Zar mislite da ja prihvatam naredbe od stipendista? Katerininim licem ponovo sevnu jezivi osmeh i kroz zube joj zapalaca dugačak jezik. - Zar zaista misliš da mi možeš nauditi? E pa, ne poznaješ me dovoljno dobro. Skubi. Džejk udahnu i nastavi piskavim glasom. - Šta si to rekla? - Čuo si. Skubi-dubi-du. Ne mogu ti opisati koliko te je glasno dozivala na kraju. Zar te nikada nije zvala tvojim pravim imenom? Iako nepomičan, Džejk se tresao. U šaci mu je labavo i beskorisno visio nož; svakog trenutka mu može iskliznuti iz prstiju. - Ti - rekao je on jedva čujno. - To si bila ti? Katerinine zlobne usne se iskriviše u podrugljiv osmeh. - Oh, zaista, odrasti, Skubi. Naravno da sam to bila ja. Dobro de, Keiko i ja. Randžit ju je samo isporučio. To je sve. Kasi zabrinuto pogleda Džejka, on naizgled uopšte ne diše, ali mu se 133
nazire jako lupanje srca. - Između vas dvoje smetala bilo je samo godinu dana razlike, zar ne? Mora da ste bili veoma bliski, ti i Džes. - Da - prošaputao je Džejk. - I ponovo ćete biti. Hajde da što pre završimo ovo. - Namrštena, Katerina je zurila u svoj nokat, žutu, tup i kvrgav. - Moram da se vidim sa svojom cimerkom. - Nije valjda? - Izabela kipti od besa. - Gladna si? - Iskreno, jesam. Ingrid je zaista ukusna, i sarađuje. Za razliku od Džesike. Žao mi je što ću ovo reći, Džejk, ali tvoja sestra je bila kiselkasta i gorka. Zbog sveg tog trčanja, znaš, onolikog straha. Sav taj adrenal... Džejk je zaurlao i bacio se ka Katerini, divljački zamahujući nožem. Ona se izmigoljila poput zmije i izbegla napad, a onda ga snažno obgrlila oko vrata. Izabela vrišteći jurnu ka njoj, ali Katerina iskrivi Džejkov vrat i sagnu se da izbegne zamah štapa za polo. Zatim se uspravila pa snažno šutnula Izabelu u stomak i tako je oborila, ošamućenu i bez vazduha. Krv u Kasinim žilama se zaledila i ona nije mogla da se pomeri. Katerina je zarila kandže u Džejkov vrat i on ispusti nož, očajnički pokušavajući da joj se otrgne. Istog trenutka Kasi shvati da je to njena prilika. Sagnula se pa jednom rukom uzela nož, a drugom zagrabila pramen Katerinine kose. Šveđanka zaciča od bola, a Kasi joj divljački zamahnu oštricom preko obraza. Zašiklja je krv. Ups, pomisli Kasi, i dalje čvrsto držeći Katerininu čudovišnu glavu. A šta sada? Posle trena užasne tišine, Katerina poče da zavija. Olabavila je stisak tek toliko da Džejk nakratko udahne, ali ga nije pustila. - Glupačo! - zaurlala je. - Kako se usuđuješ? Kasi nije očekivala tako snažan udarac, odbacio ju je na suprotnu stranu hodnika i kako je tresnula o zid, nož joj ispade iz prstiju i otkotrlja se po podu. I dalje držeći Džejka u kandžama, Katerina se baci po nož i zgrabi migoljavu dršku. Kasi pokuša da se pridigne, ali ponovo joj se jezivo zavrte u glavi. Tek koji metar dalje Izabela se i dalje borila za dah. Katerina podiže nož i oštrica zasija. - Sada gledajte kako Džejk umire - nasmejala se ona. Ali nešto se pomerilo brže od noža i snažno udarilo u Katerinu, obarajući je na zemlju. Ispustivši i Džejka i nož, Katerina jauknu od besa pa stade da šutira i uzalud se bori protiv ovog novog napadača. Izgledala je, pomisli Kasi, kao leopard koji pokušava da se odbrani od tigra. Kada su se 134
ova dva izuvijana tela stropoštala o zid hodnika, Kasi je jasno videla ko je bio tigar. Randžit. Bio je grozno iskežen i oči su mu, poput Katerininih, bile potpuno zakrvavljene. Snažnim šakama ju je zgrabio za grlo. Katerina stade se migolji, pokušavajući da dođe do daha, grebući ga kandžama po licu i prolivajući mu krv. Ali njena rana na obrazu je mnogo više krvarila i Randžitove šake su bile skroz krvave. Konačno se otrgnuvši iz njegovog lepljivog stiska, Katerina promuklo zavrišta i razjareno šutnu Randžita u grudi. On se oteturao unazad, a ona se tad, pljujući, pridigla na sve četiri. - Gubi mi se s očiju, mračna sestro - zareža Randžit - pre nego što te ubijem. - Nipošto - sikće Katerina, pritiskajući krvav obraz šakom. - Nikako. Ja ću nju da ubijem. Oh, nećeš ti mene ubiti. Na trenutak ga je posmatra pohlepno, a onda skočila na noge i pobegla. Njih četvoro su naizgled čitavu večnost stajali u tišini. Džejk se prvi pokrenuo i pridigao Izabelu na noge. Kasi nije bila baš sigurna da njena cimerka mora da se toliko pripije uz Džejka i da tako oklembešena visi u njegovim rukama, ali šta ima veze. Uspela je da se osmehne, ali smešak je nestao čim se Džejk sagnuo i napipao nož. Sečivo mu se treslo među prstima dok gaje upirao ka Randžitu, usta iskrivljenih od besa. - Katerina je rekla... rekla je da si je ti isporučio. Da je ubiju. Randžit nije treptao. Premda tup, pogled mu je ponovo bio onaj stari, a koža mu je bila bleda i zategnuta. - Lagala je. Kako bih mogao da povredim Džes? Ja sam je voleo. - Nisi pomagao Katerini? - Ne. Bio sam se dogovorio sa Džes da se nađemo. Međutim, zakasnio sam jer me je neko zadržao. Kasnije sam shvatio da je to bilo namerno, ali sam bio suviše tupav da to tada ukapiram. Kunem ti se, Džons... Džejk. Nisam je ja ubio, a nisam je ni odveo da je ubiju. Po prvi put, Džejk se kolebao. - Pa zašto su je... - pitao je, pa u turobnoj tišini tiho dodao -... ubili? - Katerina. - Randžit bespomoćno slegnu ramenima. - Nisam znao koliko je ona... koliko je ona... - Želela da ukloni Džes? - ubaci se Kasi, polako shvatajući. - Kako bi te imala samo za sebe? Uputio joj je dug i neveseo pogled. - Da. 135
- A Keiko? Randžit uzdahnu. - Ona je bila Džesina najbolja prijateljica pre nego što su je vrbovali. Ali promenila se nakon što se pridružila Odabranima. Postala je bezobzirna, čak i opasna. Bila je dovoljno blesava da radi sve što i Katerina samo da bi bila sa njom. Kasi ništa nije rekla. Ako bi otvorila usta, pitala bi ga ko ga je bio zadržao; ko ga je to toliko zadržao da su stigli da ubiju Džes? Ali, iskreno, nije ni želela da zna. Randžit je pognuo glavu. - Ali mada nisam ja bio taj koji je povredio Džes, kriv sam što su Katerina i Keiko znale gde da je pronađu, tako da sam ipak kriv za njenu smrt. Izvini, Džejk. Zaista mi je žao. Ali zvučalo je kao da ga muči nešto više od griže savesti, deluje kao da mu je i srce slomljeno. Nije ni čudo što se držao podalje od ostalih u školi. Nije u pitanju bio njegov snobizam, već bol. Kako bilo ko može da se nosi sa takvom grižom savesti? Kasi pružila ruku ka nožu pa polako uhvati i stisnu Džejkovu šaku. - Džejk? Mislim da on govori istinu. Molim te? Njegovi prsti se još grčevitije stisnuše oko noža, a onda se odjedanput olabaviše i Kasi mu lagano uze nož. Okrenula se ka Randžitu i pružila mu sečivo. - Ne. - Oprezno je zakoračio unazad. - Sada je Džejkov. Džejk je i dalje stojao ukočen, još uvek ljut i zbunjen. Ali tad ga Izabela obgrli oko struka, a tren kasnije i on zagrli nju. - Uzmi ga, Džejk - rekla je Kasi. - Molim te. Čitavu večnost je gledao u nož. Ali onda je prelomio i zgrabio ga ljutito i odlučno. - Šta ćemo sa ostalima? - Kasi je pokazala ka mračnom prolazu iza njih. - Oni neće još krenuti za nama. Neće bez Katerine. Trebalo je da me oni samo zadrže dok vas ona sustigne. Mi smo se... sporečkali. - Randžit uz trzaj dodirnu duboku posekotinu na podlaktici. - Ali na kraju sam ih ubedio. No ipak predlažem da što pre krenemo. Ako mi Džejk dozvoli. Napet, Džejk se kolebao. Izabela ga stisnu za ramena. - On nas je odveo do Kasi - šapnula mu je. - On nam je pomogao. Vazduh u hodniku, premda hladan, bio je težak i zagušljiv. - Džejk, da li mi veruješ? - upita Randžit. - U vezi sa Džes? 136
- Zašto bih ti verovao? Randžit blago slegnu ramenima. - Onako. Sem što govorim istinu. - Možda - rekao je Džejk. - Hoćeš li mi onda pružiti šansu i verovati mi? - Randžit upita skoro očajno. Džejk je čvrsto stegnuo Izabelinu za šaku i okrenuo se ka tajnim vratima. - Ne. Ali ću se pretvarati da ti verujem. Zasad.
137
21. Glupava pidžama. Zar ne bi trebalo da joj je suviše mala? Bila je vrećasta, istegljena i izbledela, dobro je se seća. Povukla je uništen porub i namrštila se videvši slike Brac junakinja na tkanini. Zar ih nije prerasla? U hodniku je mrak. Međutim, jedna senka se pomerila, tanka i zlokobna poput vrane. Klepetanje štikala. Džili Biton proverava da li je sa decom sve u redu. Jer ukoliko jeste, nešto se mora preduzeti... Zlokobno se nasmešila. Bez žurbe. Bez straha. Prislonivši šake na prozor udno stepeništa, Kasandra je provirila u neuredno dvorište. Jedna kanta je prevrnuta i smeće je rasuto svuda po ispucalom betonu. Verovatno se zbog toga probudila. Žgoljava lisica pretura kroz krš, ali kao da je osetila njen pogled pa se ukočila i zabuljila, držeći prednju šapu i dalje podignutu. Ona joj se nasmeši. Lisica se vratila izvrnutom smeću, a ona se osvrnula ka senki što se šunja hodnikom i koja je zastala ispred Lorinih vrata pa naslonila uho na tanka vrata da upije devojčicine nostalgične jecaje. Koliko godina ima Lori? Osam. Toliko je i Kasandra imala kada je Džili počela da je uništava, spolja i iznutra. Okrenula se u tišini, odmahnula glavom i krenula ua njom. Kako je ona uopšte uspela dovde da stigne? Tačno do Lorine sobe? Oh, da. Zato što joj je ona to dozvolila. Jadna, jadna Džili. Nema kud, i to je to. Šta sada da učini? Da zapreti kako će otići kod nadležnih? Da pozove Patrika i zahteva da je sasluša? Ili da jednostavno izvrne celo dom naopačke? Ma, ne. Džili je prislonila šaku na Lorina vrata i okrenula ručku, ali zastala čuvši neki šum. Okrenula se i zapiljila. Zdravo, Džili. Džilin zločinački osmeh je nestao i ona se skvrči kad Kasandra krenu ka njoj. Kasandra ima svega deset godina, ali ova žena je se veoma plaši! Nasmejala se. Ako je ovo samo prisećanje, onda nešto nije u redu s njim, kad je imala deset godina, ona se nikada nije usudila da se suprotstavi Džili. Ali koga briga? Ovo je tako slatko. Džili se zgrčila i cvili. Kako je samo bedna. Kao i žena onog senatora, Flavija Avgusta, što je pokušala da je otruje. Bedno, kao i pohlepni renesansni sveštenik iz Torina, onaj koji se ne ponaša baš u skladu sa celibatom, na koji se zarekao. 138
Kao i pomodar lord Akton, kada ga je uhvatila kako se, na Božić1790, ako se ne varam, vuče i tetura od pića i požude. Svi su je se plašili na kraju. I s pravom su je se plašili, takođe. No, vratimo se ovoj ovde. Kasandra ju je mrzela. Zbog nje se Kasandra plašila i mrzela sebe samu. Ona je pokušala da otme Kasandrinu dušu, a to ne može da prođe. Nikako ne može da prođe. Dakle, sada je došao red na nju da se uplaši, i nije li se zaista uplašila! Blago rečeno. Izgleda kao da će se unerediti. Onda, poljubac, draga Džili! Jedan mali nežan poljubac! Samo da dokažem da ti ne zameram. Samo da ti pokažem kakav je to osećaj kad te iscede. Jedan poljubac... Uhvatila ju je za glavu obema šakama. Sagnula se, nasmešila joj se pravo u oči pa stisnula i prignječila te stegnute, zlobne usne, silom ih terajući da se naprće. U svojoj sobi, Lori se mekim jecajima, neometana, sama uspavala. *** Ali Kasi se trgnula i probudila. Nije vrisnula; Izabelino umirujuće hrkanje se nije prekinulo. Kasi protrlja vrat trudeći se da uspori otkucaje srca. Na licu je osetila hladan dah decembarskog vazduha: otvoren je prozor. Prozor koji gleda na Pariz, a ne na Krenlejk Kresent. Ona nije desetogodišnjakinja u Brac pidžami, ova koju ima na sebi možda je jeftina, ali bar joj je taman. A ako se nešto i šunja napolju, to nije gradska lisica. Kakav san. Kakva noćna mora. Sišla je s kreveta i tiho otišla do prozora pa se nagnula napolje, halapljivo gutajući hladan vazduh. Zavrtelo joj se u glavi. Pazi se. Možeš da padneš. - Naravno da neću pasti! Ukočila se i nastavila da bulji u zbrku svetla. Niko joj nije prošaptao u uvo. Pa zašto je onda odgovorila? - Estel? - prošaputala je. Ništa. Diše duboko. Ovo je smešno. Šta je smešno u vezi s pravdom, dušo? Možeš je dostići, i ti to znaš. - Šta to? Ti znaš šta je sve moguće. Ti znaš šta ti želiš. Ti si mi obećala da ćeš uzeti ono što želiš. Obećala si. Hvatajući se za prozorsku dasku i buljeći netremice u noć, Kasi ustuknu. 139
min
Zbog tebe se izvukla, Kasandra. Zar ne? - Šta je trebalo da uradim? Šta sam mogla da uradim? Ništa! Zato što si se plašila. To je sve. Pusti me unutra, Kasandra! Pusti me unutra i više se nikada nećeš plašiti. Nikoga! Zajedno, ti i ja. Pusti me unutra! Tišina, duga i teška tišina. Samo joj se priviđa, odlučila je Kasi. Mesečari. To je sve. Umišlja. Kasandra, jednog dana nas dve ćemo je pronaći. Stavila je šake preko ušiju. - Odlazi! Sačekaće ona nas. Lak plen. PUSTI ME UNUTRA! -NE! - Kasi? - promrmlja Izabela pospano. Kasi odskoči od prozora i osvrnu se. - Kasi, šta se dešava? S kim razgovaraš? - Ni sa kim! - drhtavo odgovori Kasi. - Izvini, Izabela! Sanjala sam nešto. - Pored prozora? - Izabela se pridiže, sumnjičava. - Htela sam, ovaj... da udahnem malo svežeg vazduha. Pridremalo mi se. Vrati se da spavaš. - Jesi li okej? - Dobro sam. - Kasi se ponovo okrenula ka noći i promrmljala: - Mi smo dobro. Sačekala je dok Izabela ponovo nije duboko zadisala i zahrkala, a onda je na prstima otišla do kupatila. Povukla je gornji deo pidžame i pogledala lopaticu u ogledalu. Beleg nije tako jasan i oštar kao Ričardov i ne gori tako žestoko kao Keikin, kad je ova umirala. Pomalo je zamrljan i kao da mu nedostaju neke linije, a šara je tu i tamo prekinuta. Ali beleg je zasigurno tu. Sada neće moći da zaspi. Trudeći se da bude što tiša, polako je otvorila garderober i izvukla haljinu koju je Izabela navaljivala da joj kupi. Zaboga, Kasi! Ućuti i smatraj je preuranjenim poklonom za Božić! Versače. Onaj čije ime ne ume da izgovori. Kasi se nasmešila. Tkanina je zašuštala kad je položila haljinu na krevet, Kasi zastade, ali Izabela se nije ni pomakla. Njoj nikad ništa ne smeta, pomisli Kasi nežno. Još od dešavanja kod kapije pre dve nedelje nije bilo noći da se Kasi nije probudila, ali sve to njeno noćno tumaranje po sobi nije zasmetalo njenoj cimerki. Znak mirne savesti, naravno.
140
@
Kasi pogladi haljinu divnog kroja. Hladna je na dodir, i raskošna, i uglađena. Sve ono što Kasi nije. Ne zna kako će izgledati u njoj, ali možda je haljina dovoljno veličanstvena da zamaskira njen manjak samopouzdanja. Da li je taft zelenkastožut ili žućkastozelen? Ne može da razabere. Izabela je rekla da joj se slaže uz oči. Šteta što nema pratioca za bal. Čak nije mogla ni da iskoristi Ričarda, pomisli ona sa grižom savesti. On je izbegava kao virus. Zarazni, smrtonosni virus. Štaviše, jedva da je razgovarao sa bilo kim otkako ga je ser Olrik pozvao u svoj kabinet, dan nakon ceremonije kod Kapije. Sam Bog zna šta mu je tad ser Olrik rekao, ali nakon toga Ričarda je postao tih i posramljen, čak i pomalo ozlojeđen, mislila je Kasi. Nije kao ranije. Ha! Nije kao ranije, u to nema sumnje. Naravno, ni ona sama nije kao ranije. U poređenju sa predvodnikom grupe, Ričard je prošao sa blagom kaznom, kao i ostali, uostalom. Stojeći u kolonadi pokrivenoj senkama drveća, Kasi je krišom posmatrala Katerinin elegantni odlazak iz Mračne akademije, samo dvadeset i četiri sata nakon što je pobegla od njih u čudovišnom obliku. Nosom parajući oblake, plavokosa lepotica se šepurila silazeći niz stepenice, a kosa i koža su joj se sijale kao kod svake kraljice maturske večeri. Nosila je velike tamne naočare, krv-crveni karmin i potpuno nov kosi ožiljak na obrazu. Rana je, pomisli Kasi, zapanjujuće brzo zarasla, ali ožiljak neće sasvim nestati. Kako li se besprekorna Hičkokova plavuša oseća? U vezi s ranjavanjem, brukanjem, isključenjem iz škole? Da li se kaje? Verovatno - ne. Da li želi da se osveti? Ser Olrik je stajao na vrhu stepenica i posmatrao Katerinu sve dok se ona nije graciozno smestila u crnu limuzinu i dok vozač nije za njom zatvorio vrata. Onda se okrenuo i ukrstio pogled s Kasi, samo na trenutak. Sigurna je da je zadrhtao. Kasi je dve nedelje u strepnji iščekivala da i nju pozovu na razgovor, ali to se nije desilo. Mračni ju je izbegavao uporno skoro koliko i Ričard. Ali neće moći da je izbegnu večeras. Večeras je Božićni bal. I svi moraju da prisustvuju, iako im se više nije ni išlo. Bez obzira na skorašnje događaje, cela škola bruji od prigušenog uzbuđenja. Ali Kasi ne oseća ništa od toga. Pripreme, planovi, tračevi, iščekivanje. Ne mari ni za šta od toga. Za nju je Mračna akademija završena. Akademija je završila sa njom. Više nikada neće videti zagonetnog osnivača škole. On će ostaviti Kasi da se sama izvuče iz ove neprilike, to je bar jasno. Ona je sramota, greška, 141
gadna nevolja koju su mu nametnuli nedisciplinovani miljenici. Ser Olrik Mračni verovatno jedva čeka da joj vidi leđa. Pa dobro, ona ionako ne mari za to. Ona je zabrinuta, uplašena, zbunjena, ali ne mari za to. Naučila je dosta. Vratiće se nazad svom starom životu i opstaće. To joj je uvek polazilo za rukom. A u međuvremenu može i dobro da se provede na zabavi. Izopštena učenica bez pratioca, pomisli Kasi žalosno. Kako grozan svršetak njene nimalo sjajne karijere u Mračnoj akademiji. Barem je atmosfera mnogo veselija bez Katerine i Keiko. Muzika je dobra, učenici su dobro raspoloženi zbog kraja polugodišta a nastavnici ćaskaju među sobom dok s uživanjem posmatraju plesače. Samo Kasi izbegavaju. Čak je i her Štolc poslednje dve nedelje bio uzdržan prema njoj. Džejk izvrsno pleše, kao i Izabela, i premda su njih dvoje pokušali da je uključe, Kasi je bilo drago da su oni toliko udubljeni jedno u drugo. Ona nije bila raspložena za društvo i tumaranje pored Kasandre i Klitemnestre joj sasvim odgovara. Nema boljeg društva pri ovakvom raspoloženju. - Dobro veče, Kasi. Ona se trgla, ali se nije okrenula. Nepogrešivo je prepoznala glas: zagoreli med pomešan sa šljunkom. - Zdravo, ser Olriče. - Ti ne plešeš? - Ne. - Zastade i onda pomisli - ma dođavola. - Estel nije raspoložena. U dugoj tišini stoje zajedno pod senkama i posmatraju učenike kako ciče i smeju se. Alis dobro izgleda, pomisli Kasi, iako je možda malo nesigurna na nogama i plačljiva posle četiri čaše šampanjca. Ričarda nema nigde na vidiku, on se bio pojavio i ubrzo potom se iskrao. Ostali Odabrani su u vrhunskoj formi. Pokušavala je da zamisli svakoga od njih pod tamnocrvenom kapuljačom, ali uzalud. - Ne znaš ko je od njih bio umešan? - pitao je ser Olrik tiho. Kasi odmahnu glavom. - Ne. Ali to sada nije ni važno. - Meni je važno. - Pa, onda vi to rešite. Uzgred, hvala vam. Bilo mi je lepo. - Ugrizla se za usnu. - Uglavnom. Izuzev onog dela sa lancima i demonima. - Kasi... Sačekala je da Olrik završi rečenicu, ali pošto on to nije učinio, osvrnula se prema njemu. Bio je veoma hladan. - Moraš se vratiti sledećeg polugodišta - rekao je on. 142
- Ne, ne bih rekla da moram. Hvala u svakom slučaju. - Ne razumeš - besno ju je pogledao. - Onda mi objasnite - rekla je samouvereno. On je uzdahnuo, potučen. - Ritual možda jeste bio prekinut, ali u tebi je sada ostao deo duha. On želi da se u potpunosti spoji sa tobom. I neće prestati dok to ne desi. Kasi slegnu ramenima. - E pa, neće moći. - Veoma si hrabra, dušo, ali to nije dovoljno - rekao joj je ser Olrik tmurno. - Ili ćeš mu poželeti dobrodošlicu ili ćeš ga poraziti. Ne možeš tek tako da mu utekneš. - Mogu bar da pokušam. - Nisi dovoljno brza, Kasi. - Glas mu je bio nežniji od reči. - Nikad nećeš ni biti. Zabrinuta, Kasi se nespretno igrala sa svojim ukrasnim cvetom. Izabela je izabrala predivnu belu orhideju, koju je iščupala sa biljke koju joj je Džejk poklonio. Ne sme da je upropasti. Umesto toga, stala je da gricka nokte, a onda preklopila prste. - Nastavite - najzad kaže ona. - Nismo svi mi zli, Kasi. Ti si se susrela sa najgorima među nama. Moraš da se vratiš kako bi upoznala najbolje. Ona iskrivi usnu. - Ne želim da imam ništa sa bilo kim od vas. - To već nije moguće, veruj mi. Žao mi je. Trebalo je da Esteline maštarije shvatim ozbiljnije, ali nikada nisam ni pomislio da će se usuditi da mi se suprotstavi. Taj duh u tebi je veoma tvrdoglav, Kasi. Tvrdoglav i zloban. - Polovina - Kasi ga je ispravila. - Jedna polovina tvrdoglavog i zlobnog duha. Ser Olrik nakratko zaćuta pa udahnu duboko. - Ali ga i dalje treba hraniti. Kasi blago zajeca i pokri lice šakama. - Sigurno si to pretpostavila. Da li ti je sada jasno, Kasi? Moraš da se vratiš u Mračnu akademiju. Ona nije odgovorila, nije čak htela ni da ga pogleda. - Kad se vratiš nakon Nove godine, već će ti očajnički trebati hrana. Duh će tada uveliko narasti, počeće da stvara neophodno stanište. A to iziskuje mnogo životne snage, Kasi, veruj mi. 143
- A šta ako ga ja izgladnjujem? - zarežala je. - Veruj mi, Kasi, hranićeš se - reče Olrik tužno. - Još ne znaš kako, ne bez povređivanja. Moje je zaduženje da te naučim tome. - Ja nikada nikoga ne bih povredila! - rekla je ona besno. - Ali učinićeš to kada dovoljno ogladniš. To jest, kada duh dovoljno ogladni. Hranićeš se jer nećeš moći da odoliš, i tako možda ubiješ nekoga. Zar to želiš? Kasi polako odmahnu glavom. - Hranićeš se. Moraćeš se hraniti ceo život. A hrana će ti biti neznanci, ljudi koje poznaješ, ljudi koje voliš. - Neće - uzviknu Kasi očajnički. - Da. Tvoj duh ti daje lepotu, snagu i moć. Zar misliš da to dobijaš bez ikakve naknade? Sada mu se glasom prolomila bolna melanholija, kao da mu glava puca od uspomena. Kasi poče da drhti. - To isisava sam život iz tebe, Kasi. I zato ti moraš da ga isisaš iz drugih ljudi. - Oh. - Setila se Alis i čvrsto zažmurila. - Oh, Bože. - Ako se ne hraniš, duh u tebi umire, a sa njim i ti. Ali do toga neće doći. Ti ćeš ubiti pre nego što dođe do toga. Nećeš moći da se obuzdaš. Naučiću te kako da se hraniš a da ne ubijaš. - Vi ćete me naučiti? Pa kako? Pomoću pokusnih kunića? Mojih prijatelja? Po prvi put nije mogao da je pogleda u oči. Progovorio je kratko i bez emocija. - Tu cenu plaćaju naši učenici. Tako plate svoj boravak ovde. - Njegova usta se zgrčiše neraspoloženo. - Tu... privilegiju. Odmakla se uz zvuk gađenja, ali on ju je odjednom zgrabio za ruku i okrenuo ka sebi. - Dakle, gospođice Bel, hoćeš li da umreš ili da ubijaš? Ili ćeš postupiti kako treba i vratiti se? Kasi ga besno gleda, odlučna da istera svoje, ali se strašno uplašila njegovog pogleda. I ranije je umela da se uplaši, ali ne ovoliko. Klimnula je glavom. Olrik uzdahnu, zadovoljan. - Odlično. Odlično. Žao mi je, ali to je neophodno, Kasi, zaista jeste. Ponovo je progovorio smireno. - Da li te još nešto zanima? Pridržavajući se za Kasandrinu hladnu mermernu ruku, Kasi osmotri ceo plesni podijum pa klimnu glavom. Sačekala je dok joj glas nije postao 144
jednako hladan kao njegov. - Gde je Randžit?
145
Epilog Dvorište je bilo mračno i tiho, izuzev blagog žagora razgovora i muzike i smeha, i potmulog trupkanja basa u pozadini, i negde u daljini, veoma daleko, odjeka grada. Sada više nema noćnih šunjala. Džejk ima nešto drugo na pameti. Hoćeš li se ti vratiti?, pitala ga je ona. Ne znam. Zagrizao je zglavak prsta, izbegavajući njen pogled. Ovde nije sve završeno, Kasi. Ali šta da radim? Konačno je skupio hrabrost da je pogleda. Ako Mračna akademija strada, stradaćeš i ti. Ti si jedna od njih sada. Kasi se stresla. Ali ona ima poverenja u Džejka. On je ne bi povredio kako bi saznao istinu i osvetio Džes. Oni su prijatelji. I Džejk će se vratiti u Mračnu akademiju. Mora. Nije sve završeno. Uostalom, Izabela je lila gorke suze pri samom nagoveštaju da se neće vratiti. Kasi ne zna da li bi podnela da gleda kako se njenoj cimerki slama srce kao u nekoj operi ako se jadni momak ne vrati sledećeg polugodišta. Više nije ni hladno kao što je bilo. Silazeći u dvorište, Kasi broji stepenice. Ima ih trinaest. Baš kao što je Estel rekla prvog dana. To je baš smešno. Ona za nju više nije madam Azedin. Pod mesečinom, u mraku, neko sedi na ivici bazena. Kad mu se Kasi približila, on nije podigao glavu, već je samo pocepao nešto u šakama. Prilazeći mu, Kasi primeti kako komadići crnog somota nestaju u mirnoj zelenoj vodi bazena. - Zar one nisu retke? Randžit se nije nasmešio. - Veoma. Sela je pored njega na kamenu ivicu bazena. Ledina senka se pružila po pločniku, a zbog labuda je izgledala čudovišno. On konačno progovori - Haljina ti je divna. Izgledaš, ovaj... predivno. - Hvala. Kasi je pocrvenela. Ponadala se da on to neće primetiti, uverena da se crvenilo ne bi slagalo sa svilom. - Kako se zove ta boja? - Ne znam. Žuta? Bledozelena? Bacio je poslednju zgužvanu laticu orhideje u bazen. 146
- Šartrez,* rekao bih. - Lepo zvuči - odgovori Kasi. Povlačeći prst po hladnoj vodi i skupljajući travu, posmatrala je kako se mesečev odraz lomi i ponovo spaja. - Šta će se dogoditi sa mnom? On otvori usta, pa ih ponovo zatvori. Najzad reče: - Ne znam. - Oh, divno. Ne zna ni ser Olrik. Dugo se i neveselo smejao. - Vidiš, nikada ranije nije bio prekinut. Taj ritual. Ona klima glavom i prstima prebira po korenju orhideja koje tuda promiču. - Ja sam drugačija. Znam to. - Aha. Veoma. - Blago se osmehnuo pa iz vode izvadio još jednu orhideju i otkinuo joj koren, koji se vuče za njom iz kamena. - Oni nisu paraziti, znaš. - Šta? - Orhideje. One nisu paraziti, nego su epifite. One žive na drugim živim bićima, ali ne ubijaju svog domaćina. Njih dvoje, oni... koegzistiraju. - Ma nije valjda? On se smeje. - Da. - Jesi li se uvalio u nevolje, Randžite? - Ovo je prvi put da si me oslovila po imenu, znaš li to? - Slegnuo je ramenima. - Neki su... da, ljuti su. Ali to što su radili nije bilo u redu, mislim, to što su pomagali madam Azedin. Ja ne treba da ih se plašim. Trebalo bi da bude obrnuto, ako ćemo iskreno. - Nasmejao se i Kasi se nije dopao taj osmeh. - Dobro, oni se, naravno, ne plaše samo mene. Oni se plaše onoga što je u meni. Ona zadrhta. - A šta je u tebi, Randžite? - Sada, pošto je već počela da ga oslovljava imenom, teško joj je da prestane. - Jedan od najgorih mračnih duhova. Najjači, najstariji, naj... - Najlošiji - ubaci se Kasi. - Aha. - Stegnuto se nasmejao. - Najlošiji. - Mada, vidiš - kaza ona - ja sam pomislila da je Katerinin bio takav. ___________________________________ * Chartreuse (Jr.) - vrsta biljnog likera žute ili zelene boje, po kojem je nazvana i ta nijansa. (Prim. prev.) 147
- Ne. Moj duh i ja smo u svemu različiti. - Znaš šta? Ja mislim da sam ja, da smo mi, u istom sosu. - Znaš šta? - Hladno se nasmejao. - Mislim da si možda u pravu. Kasije je držala prste u ledenoj vodi sve dok je nisu zaboleli. - Katerina. Da li je ona... Da li je ona uvek bila takva. Ili je bila drugačija? Pre nego što je bila „odabrana"? - Oh, ona je oduvek bila pomalo takva. - On slegnu ramenima. - Zao duh, bezobraznica? To nije dobra kombinacija. Međutim, Kormak, on ima dobru dušu, ali znaš šta? On je oduvek bio pomalo nestašan, i još uvek je. Ajiša, dobar duh, dobra devojka. Vidiš? To je sinergija. - A ti i ja? - Dvoje najgorih, Kasandra. - Iako naizgled tužan, pogledao ju je tako prodorno da su joj žmarci, nimalo prijatni, skliznuli niz kičmu. - Dva loša duha, dvoje okej ljudi. Barem ja mislim da ti nisi mnogo gora od mene. Nasmešio joj se iskosa. - Ne znam šta će biti s nama. Pretpostavljam da ćemo uskoro saznati. - Oh. - Naslonivši se, Kasi je gledala Ledu, koja se i dalje se sanjalački pružala ka divljem labudu. - Gde će biti sledećeg polugodišta? Mislim, Akademija. Pretpostavljam da ti znaš? - Da. Bićemo u Njujorku. Njujork! Ona klimnu glavom, pokušavajući da suzbije osmeh i trudeći se da pokaže bar malo gnušanja. - Neće mi nedostajati taj labud. - Neće morati da ti nedostaje. To svuda ide sa Akademijom. Sve statue. I svi ovdašnji ser Olrikovi ljubimci. - Randžit divljački pokida još jednu orhideju iz staništa. - Mi smo ovde jer bogovima tako odgovara, Kasi. Ili smo ovde kako bismo lovili smrtnike i zabavljali se sa njima. Bogovi i čudovišta. Zavisi kako gledaš na to. - Neveselo se nasmejao. - Vidiš? - Vidim - rekla je ona. - Jasno mi je kako god da okreneš. On se zbunio na trenutak, ali onda se nasmejao. - Nego - rekla je Kasi. - U vezi sa svim onim što je neprihvatljivo. Pogledao ju je napeto i zbunjeno. - Ja? Sećaš se? Nije da ti se nisam dopala, nego ti mene ne možeš da prihvatiš. - Aha... - Pa kako bi bilo, onda, da to sada razmotrimo? Randžit protrlja slepoočnice palčevima. - Kako bi bilo da to sada razmotrimo? Šta bi to trebalo da znači? 148
- S obzirom na tvoje vekovno iskustvo - promrmljala je - i nisi toliko bistar, zar ne? Privukla ga je sebi i poljubila, pomislivši: „On je samo dečak, to je sve. Nema duha. I dopada mi se..." Oh, da. Polovina Randžita je možda nekoliko stotina godina stara, ali šta je mala razlika u godinama? Ovo je u redu. On ne isisava ništa iz nje, njeno srce lupa, kao i njegovo. Dah joj se zadržava visoko u grudima, ali čuje i njegovo disanje, pomalo ubrzano i pomalo čežnjivo. I oboje su donekle istog ukusa. Naravno da ti se dopada! I meni se on dopada, dušo! - Estel! - Kasi odgurnu Randžita i odmaknu se. - Idi dođavola! - Kasandra? - U redu je. U redu je! - Ona ga ponovo privuče za još jedan poljubac. Samo, bilo nas je troje ovde na trenutak. Zasmejali su se i potom se Randžit ućutao. - Ti se vraćaš? Naredne godine? Vraćaš se u Akademiju, Kasandra? - Naravno. - Nakratko se osmehnula. - I Džejk, takođe, mislim. Randžit se namršti. - On želi da me uništi. - Da. On misli da ima opravdanje za to. - A šta ti misliš o tome? - Ne. - Kasi odlučno zavrte glavom. - Verujem ti. Zato moram da se vratim. Da ga sprečim da te razbije. - Uzvratila mu je osmeh i slegnula ramenima. - I naravno, s nekim imam nezavršena posla. Čuješ li to, Estel? Tišina. Randžit je uhvati za šaku i snažno je stegnu. - Srećno, Kasandra. Voleo bih da mogu sa svojim da se izborim. Ali mi smo sada jedno. Zauvek spojeni. Kako možeš da se boriš protiv sebe? Kasi je pažljivo izvukla svoju šaku iz njegove, a onda prinela njegove prste svojim usnama i poljubila ih. Osmehujući se, skinula je svoj cvet i spustila ga u Randžitov dlan. - Bez muke nema nauke, lepoto. Ovoga puta joj se nije osmehnuo. - Ti nisi poznavala Estel veoma dobro, zar ne? - Ha! Ovih dana se bolje upoznajemo. - Kasi mu ponovo drsko namiguje. - Sviđaš joj se. - Toga se i bojim. Bio je tako tužan i ozbiljan da se i Kasi istog trena sabrala. - Ne želim da je upoznam. Ne želim da znam ni šta je ostvarila niti ko 149
je bila. - Namrštila se. - Da li treba to da znam? - Svakako ne večeras. - Dodirnuo je njenu donju usnu palcem. Slušaj... - Šta? Kod prekrasnog ulaza u školu, na vrhu stepeništa, prelivali su se svetlo i muzika. Randžit je ponovo prikačio belu orhideju na Kasin korset i potom je uhvatio za ruku. - Sviđa mi se kad oteraš Estel dođavola. Reci joj da ponovo nestane na nekoliko sati. - Samo nekoliko sati? - Aha. To je sve što ćeš dobiti, ali dovoljno je za igranku. - Veselo ju je pridigao na noge. - Znaš li ovo? - Jok - rekla je Kasi. - Ali naučiću. Zato sam i došla u otmenu školu, znaš. Samo večeras, pomislila je uranjajući lice u njegovu košulju i udišući njegov tako ljudski miris. Ovo je u redu. Ovo je dobro. Samo večeras, oni su dečko i devojka, i ništa drugo osim toga, i plešu pod zvezdanim pariškim nebom. Dođavola sa sutrašnjim danom. Mada se ipak nadala da neće baš tako biti.
Kraj prve knjige
150
min
@
Beleška o autoru
Gabrijela Pul je pseudonim britanske spisateljice Džilijan Filip. Autorka je brojnih izuzetno hvaljenih i čitanih romana. Živi na severoistoku Škotske sa mužem, dvoje dece, dva psa, dve psihotične mačke, jednom pristojnom mačkom, hrčkom ubicom i devet nervoznih riba. Za više podataka o autorki i njenim knjigama, posetite njen zvanični sajt: http://www.gillianphilip.com/
151
