Filološka istraživanja danas - CURRENT ISSUES IN LINGUISTIC RESEARCH by Vesna Polovina and Julijana Vučo

Едиција ФИЛОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА ДАНАС ТОМ III

CURRENT ISSUES IN LINGUISTIC RESEARCH SECTION 1 Editors Vesna Polovina and Julijana Vučo

Belgrade, 2013

САВРЕМЕНИ ТОКОВИ У ЛИНГВИСТИЧКИМ ИСТРАЖИВАЊИМА Књига 1 Уреднице Весна Половина и Јулијана Вучо

Београд, 2013

TABLE OF CONTENTS Edition “Philological Research Today” New perspestives in Linguistic Research Corpus linguistics and discourse Mojca Nidorfer Šiškovič Corpus analysis in pragmalinguistics (an example of verb analysis)............................ 27 Igor Ivanović The EC Questionnaire through Corpus Linguistics........................................................ 41 Milica Vuković Polarisation between Discourse Participants in Parliamentary Debates of Montenegro...................................................................... 63 Miloš Đurić Višečlane složenice u srpskom i francuskom jeziku........................................................ 77 Anatoliy Zagnitko Typology of Linguistic Paradigms: Philosophical and Classical Aspects...................... 91 Current morphosyntactic investigations Людмила Попович Валентностный таксис и эвиденциальность в славянских языках.......................109 Tijana Ašić The conditional and cognitive transposition................................................................. 127 Veran Stanojević Some parallels between nominal and temporal semantics and some possibilities for their application in teaching French.................................. 145 Marina Nikolić Adverbial clauses of manner in contemporary Serbian language: A model of classification................................................................................................ 161 Sonja Nenezić From simple sentence syntax: Adverbial complements.................................................183 Milena Popović Relativisation of direct object in Italian infinitival relative clauses.............................203 6

САДРЖАЈ Едиција Филолошка истраживања данас НОВЕ ПЕРСПЕКТИВЕ у лингвистичким истраживањима Примена корпусне лингвистике у дискурсу Mojcа Nidorfer Šiškovič Korpusna analiza v pragmatičnem jezikoslovju (na primeru glagola)........................... 27 Igor Ivanović Upitnik EK kroz korpusnu lingvistiku – uporedna analiza............................................. 41 Milicа Vuković Polarizacija diskursnih učesnika u parlamentarnim debatama ....................................63 Miloš Đurić English and French multi-constituent compounds in the discourse of electrical engineering and the discourse of medicine................................................ 77 Анатолій Загнітко Типологія лінгвістичних парадигм: філософський і класиологічний аспекти........ 91 Савремена морфосинтаксичка истраживања Ljudmilа Popović Valentni taksis i evidencijalnost u slovenskim jezicima ...............................................109 Tijana Ašić Kondicional i kognitivna transpozicija......................................................................... 127 Veran Stanojević Neke paralele između nominalne i temporalne sematnike . ......................................... 145 u francuskom jeziku Марина Николић Начинске реченице у савременом српском језику (један модел класификације начинских реченица)................................................... 161 Соња Ненезић Из синтаксе просте реченице: адвербијалне допуне..............................................183 Milena Popović Relativizacijа direktnog objekta u italijanskim infinitivnim relativnim klauzama........203 7

Jelisaveta Šafranj Retoričke relacije kontrasta u novinskim člancima...................................................... 215 Grammatical categories, form and meaning Strahinja Stepanov, Marina Nikolić Idioms (idiomatic expressions) as an instrument of expressing the semantic category of degree in the Serbian language............................................233 Danijela Stanić Invariable adjectives that signify colors in the Serbian language................................249 Biljana Marić Relational adjectives as a result of syntactic derivation in Russian compared to Serbian.............................................. 265 Ana Marić The position of masculine nouns denoting animals in the nominal declension of Slovak and Serbian......................................................... 281 Ana Makišova Types of compounds in two genetically similar languages...........................................293 Dragana Cvijović Nouns of foreign origin ending in -o and -e in the Serbian language..........................309 Semantic processes Mila Samardžić On semantic changes of lexemes in Italian................................................................... 321 Tatjana Đurović Open window, concrete ceilimg, rust out: Figurativeness in language of human resource management.......................................333 Nadežda Silaški Prevođenje metaforičkih ekonomskih termina sa engleskog na srpski – strategije i izazovi................................................................. 351 Ana Jovanović Semantic extensions of body part words via metonymyc transfer part for whole – examples from the Chinese language........................................................ 371 8

Jelisaveta Šafranj Rhetorical Relations of Contrast in Newspaper Articles.............................................. 215 Граматичке категорије, форма и значење Страхиња Степанов и Марина Николић Фразеологизми као средставо изражавања семантичке категорије степена у српском језику........................................................................233 Данијела Станић Непроменљиви придеви који означавају боје у српском језику................................249 Биљана Марић Односни придеви као резултат синтаксичке деривације у руском језику у поређењу са српским...................................................................... 265 Ana Marić Mesto imenica muškog roda koje označavaju životinje u imeničkoj deklinaciji slovačkog i srpskog jezika....................................................... 281 Ana Makišova Tipovi složenica u dva genetski srodna jezika...............................................................293 Драгана Цвијовић Именице страног порекла на –о и –е у српском језику...........................................309 Семантички процеси Milа Samardžić O promenama značenja reči u italijanskom jeziku....................................................... 321 Tatjana Đurović Open window, concrete ceilimg, rust out: Figurativeness i n language of human resource management................................................................333 Nadežda Silaški Translating Metaphorical Economic Terms from English into Serbian – some strategies and challenges............................................................. 351 Ana Jovanović Semantička proširenja reči za delove tela posredstvom metonimije „deo stoji za celinu“ – primeri u kineskom jeziku......................................................... 371 9

Biljana Petkovska, Dragana Koceva The role of negation in the neutralization of antonyms in Macedonian, English and German........................................................................... 387 Danijela Radonjić On culinary terminology in Matica Srpska`s Dictionary of Serbo-Croatian literary language (MSD).................................................................399 Verb semantics Sofija Bilandžija Semantic parameters of motion verbs and description of their meaning.....................423 Nataša Ristivojević Rajković Metaphorization of smell – a semantic analysis of verbs of olfactory perception........439 Ivana Lazić-Konjik About the category of non-existence in the modern Serbian language......................... 455 Phonological issues Sandra Hadžihalilović Mekoća suglasnika i njezino obilježavanje u ruskome jeziku (i usporedba s hrvatskim jezikom)................................................................................. 465 Katarina Novak A comparison of phonological systems of two local varieties of the Ludbreg Podravina region............................................... 485 Linguistics in schooling Marko Alerić i Tamara Gazdić-Alerić Frequency approach in the teaching of the standard language case system................................................................................507 Nataša Bikicki Strategies for the interpretation of meaning of transparent phrasal verbs..................523 Karmela Rakić The semantics of the lexicon from ancient times........................................................... 535

10

Биљана Петковска, Драгана Коцева Улога на негацијата во неутрализирање на антонимносите во македноскиот, англискиот и германскиот јазик................................................ 387 Данијела Радоњић О терминологији кулинарства у Речнику српскохрватскога књижевног језика Матице српске.............................................399 Семантика глагола Sofija Bilandžija Semantički parametri opisa glagola kretanja...............................................................423 Nataša Ristivojević Rajković Metaforička konceptualizacija mirisa: Analiza glagola olfaktorne percepcije............439 Ивана Лазић-Коњик О категорији непостојања у савременом српском језику....................................... 455 Фонолошка преиспитивања Sandrа Hadžihalilović Palatalization and its written representation in Russian (in comparison with Croatian)...................................................................................... 465 Katarina Novak Komparacija dvaju govora ludbreške Podravine – Slokovca i Svetog Petra........................................................... 485 Лингвистика у школи Markо Alerić i Tamarа Gazdić-Alerić Čestotni pristup u poučavanju padežnog sustava hrvatskoga standardnoga jezika................................................................................... 507 Nataša Bikicki Strategije za tumačenje značenja prozirnih fraznih glagola........................................523 Кармела Ракић Семантика лексике из старијих времена.................................................................. 535

11

EDITION “PHILOLOGICAL RESEARCH TODAY” This six-book international thematic edition comprises the results of the international conference PHILOLOGICAL RESEARCH TODAY – language, literature, culture – FID 2010, held in Belgrade 26-27 November 2010, at the Faculty of Philology, University of Belgrade. The conference was organized with the aim of confirming and strengthening the relations among scientists, colleagues and friends from universities in the region, Europe and the world. The invitation was accepted by a large number of colleagues working in all fields of philologiocal sciences in Bosnia and Herzegovina, Greece, Italy, Japan, Hungary, Macedonia, Russia, Slovakia, Montenegro, Croatia and all university centres in Serbia, which confirmed the assumption of the needs of the scientific environment in the region and reconfirmed the Faculty of Philology in Belgrade as a desirable destination and a recognizable scientific centre. Having been reviewed twice, the papers were printed in six books: Language and Society, Language and Education, Current Issues in Linguistic Research, Paradigms, Influence, Reception, South-Slavic Issues, Culture, Civilization, Philology. We are certain that the published papers will receive positive reception, due to their quality and diversity, scientific relability and inventiveness.

Editor - in - Chief Julijana Vučo

12

ЕДИЦИЈА „ФИЛОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА ДАНАС“ У овом шестотомном међународном тематском зборнику сабрани су резултати са Међународног научног скупа под називом ФИЛОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА ДАНАС - језик, књижевност, култура - ФИД 2010, одржаног 26. и 27. новембра 2010. године, на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Скуп је организован с намером да потврди и ојача већ постојеће, развије и продуби научне, колегијалне и пријатељске везе међу универзитетима у региону, у Европи и свету. На позив се одазвао велики број заинтересованих колега из свих области филолошких наука из Босне и Херцеговине, Грчке, Италије, Јапана, Мађарске, Македоније, Русије, Словачке, Словеније, Црне Горе, Хрватске и свих универзитетских центара Србије што је потврдило претпоставку да је идеја о скупу потреба научног окружења у региону, а Филолошки факултет и Београд жељенa дестинацијa и препознатљив научни центар. Радови су рецензирани двоструким рецензијама и штампају се у шест томова: Језик и друштво, Језик и образовање, Савремени токови у лингвистичким истраживањима, Парадигме, утицаји, рецепција, Јужнословенске теме, Култура, цивилизација, филологија. Уверени смо да ће објављени радови својим квалитетом и разноврсношћу, научном поузданошћу и инвентивношћу наићи на добар пријем стручне јавности.

Главна уредница Јулијана Вучо

13

NEW PERSPECTIVES in Linguistic Research The First section issue of the Volume III in the Philological Research Today collection of papers: „Current Issues in Linguistics“ comprises 24 papers written on a variety of topics concerning language. Their philological and linguistic theoretical approaches and methodologies are not uniform, though most of them are cognitively based, resulting from empirical research of language data (including dictionaries and written and spoken language data). Generally speaking, they reflect the width of current linguistic approaches and interface between linguistic subfields, on the one hand, and on the other, an attempt to approach and describe some linguistic phenomena that have not been sufficiently explained so far. Several papers, thus, investigate different discourse aspects and show new perspectives by grounding their research on electronic corpus data. Cognitive linguistic approaches are more explicitly pronounced in papers dealing with certain semantic processes and explanation of semantic extension with different groups of words, while the majority of other accounts of the lexical, morphosyntactic, semantic, phonological and pragmatic language phenomena help us improve our understanding of the overall complexity of the language subsystems and the roles of linguistic and extralinguistic factors. The papers in the above sections show crosslinguistic variation, since, even though many start with the Serbian language, they also deal with other languages: Macedonian, Bulgarian, Croatian, Slovenian, Slovak, Russian, Norwegian, French, English, Italian, Chinese. This diversity indicates that both language specific and typological issues have been taken into account. Also, several papers are devoted to studying how linguistic knowledge in teaching can be used to improve students’ knowledge of native and foreign tongues. Though the papers in this issue are grouped so as to reflect their dominant thematic, theoretical and/or methodological aspects, which sometimes meant neglecting some common ties between some of them, they all, nevertheless, present explorations into the complexities of language functioning and offer some new insights into both central and “peripheral” linguistic phenomena. Corpus linguistics and discourse. The analysis of discourse corpora has been used in several papers allowing the authors to present better understanding of certain verbs, as in Mojca Nidorfer Šiškovič: Corpus analysis in pragmalinguistics 14

НОВЕ ПЕРСПЕКТИВЕ У лингвистичким истраживањима Прва свеска треће књиге Филолошких истраживања данас: „Савремене тенденције у лингвистици“ обухвата низ радова истакнутих, али и млађих истраживача, који са разних аспеката теже да осветле феномен језика и његове функције. Полазећи од различитих филолошких и лингвистичких приступа и метода – најчешће когнитивно-теоријских и емпиријских, базирајући своје закључке на истраживању како речничких корпуса тако и корпуса писаног и говорног језика, радови показују, с једне стране, ширину савремених лингвистичких истраживања и могућности повезивања субдисциплинарних аспеката унутар лингвистике, а с друге стране, потребу да се детаљно преиспитају и поново опишу феномени чији су како централни, тако и “периферни” делови, остали недовољно истражени у досадашњој лингвистичкој литератури. Рад на електронским корпусима тако даје нову перспективу у анализи језичких средстава која користимо у дискурсу. Когнитивно-семантички приступи помажу да се приближимо разумевању везе функционисања језика и ума, а анализе фонолошких појава, лексике, морфосинтаксе, семантике и прагматике у радовима показују сву комплексност језичког феномена и помажу да бар неке његове аспекте боље промислимо. Међујезичке сличности и различитости, са становишта различитих језичких нивоа, у овој свесци, као полазиште најчешће имају српски језик, али обухватају и македонски, бугарски, словеначки, хрватски, словачки, норвешки, француски, италијански, енглески и кинески језик. Таква разноврсност указује да ови радови могу да допринесу спознавању како специфичности појединих језика тако и неких типолошких универзалија, што је у складу са савременим тенденцијама у лингвистици. Како побољшати наставу језика у школи, наравно, као битан циљ примене лингвистичких сазнања, на основу савремених емпиријских метода, тема је која је такође нашла своје место у овој свесци. Наслови пододељака групишу радове тако да осликавају њихове доминанте у тематици, приступу и специфичности методе, мада сви имају и заједничких црта, а, пре свега, тежњу да се детаљном анализом допинесе бољем разумевању језика. Примена корпусне лингвистике у дискурсу. Лингвистичка анализа дискурса показује савремене тенденције у комбиновању лингвистичких поддисциплина кроз анализу језичког корпуса у радовима: Мојце Нидорфер 15

(an example of verb analysis), particularly in business e-mail communication in Slovene; some similarities and variations in the process of translation of an EU document in Montenegro (Igor Ivanović); markers “us” and “you”, “us” and “them” producing Polarisation between Discourse Participants in Parliamentary Debates of Montenegro (Milica Vuković). in his article -English and French multi-constituent compounds in the discourse of electrical engineering and the discourse of medicine Miloš Đurić how show the need for condensing the information finds fertile ground in medical and electrical engineering discourse. Current morphosyntactic investigations, both from theoretical and empirical standpoints, are presented in the next seven papers: Ljudmila Popović, Valency ”taksis“ and evidentiality in Slavic languages underlines the tendency of Slavic languages (Russian, Czech, Ukrainian and Serbian) to use zero valency constructions to denote simultaneity, while the inferential evidentiality does not express taksis (praticularly in view of formal connectives kako and da in such constructions). Tijana Ašić in The conditional and cognitive transposition investigates various conditional verbal forms in English, French and Serbian, finding that modality and temporality are based on the same semantic primitive – a conceptual transposition from hic et nunc. Veran Stanojević, Some parallels between nominal and temporal semantics and some possibilities for their application in teaching French deals with the conceptual proximity between some nominal and verbal categories, such as telicity and mass/count distinction, as well as between some aspects of nominal determination and lexical aspect, and the grammatical aspect in French, on the other hand. The syntax of Serbian is the main domain of investigations in the next two papers. Marina Nikolić, Adverbial clauses of manner in contemporary Serbian language : A model of classification, emphasizes that the status of these clauses need further search for appropriate identification and classification, primarily from a semantic point of view. Sonja Nenezić: From simple sentence syntax: Adverbial complements, lays particular emphasis on adverbial complements denoting place, since, as the selected corpus (Matica Srpska’s Dictionary) has shown, these verbs are the most numerous and the most varied ones. Milena Popović is looking for more detailed and more precise way of describing Relativisation of direct object in Italian infinitival relative clauses. In the paper Rhetorical Relation in Newspaper, Jelisaveta Šafranj Analyzes contrast relations, such as antithesis, concession and contrast identified in financial times corpus annotated in the framework of rhetorical structure theory.

16

Шишкович „Корпусна анализа в прагматичнем језикословју (на примеру глагола)“ с посебним освртом на употребу глагола у дискурсу пословне е-маил комуникације, Игора Ивановића, „Упитник ЕК кроз корпусну лингвистику – упоредна анализа“ у коме аутор издваја и контрастира преводне еквиваленте, такође користећи корпусни приступ, Милице Вуковић, „Поларизација дискурсних учесника у парламентарним дебатама“ у коме закључује да, на основу анализе употребе заменица за прво и друго лице, јасно могу да се издвоје два поджанра унутар парламентарног дискурса. Рад Милоша Ђурића „English and French multi-constituent compounds in the discourse of electrical engineering and the discourse of medicine” анализира сложенице са више компоненти које се јављају у два поменута стручна дискурса истичући да су потребе кондензације значења фактор који утиче на јављање и употребу вишеконституентских сложеница. У овај одељак, иако није базиран на корпусној методи, али се на известан начин бави дискурсом лингвистичке науке, уврштен је и рад Анатолий Загнитко, Типология лингвистичних парадигм: философський и класиологичний аспекти, у коме се заговара такво тумачење лингвистичких парадигми које би узело у обзир савремене филозофске постулате, доминантне погледе на свет, друге научне парадигме, дакле, све што утиче на еклектичност у лингвистици. Савремена морфосинтаксичка истраживања, како на општијем лингвистичком плану, тако и у појединачним језицима, заступљена су у више радова. Рад Људмиле Поповић, „Валентни таксис и евиденцијалност у словенским језицима“ указује на тенденцију у словенским језицима (руском, украјинском, чешком и српском) да конструкције са тзв. нултом евиденцијалношћу упућују на симултани таксис, док се при инференцијалној евиденцијалности таксисни однос не исказује (истичући значај формалних показатеља какви су везници како и да). Тијана Ашић у раду „Кондиционал и когнитивна транспозиција“ трага за заједничким концептуалним примитивом у модалној и временској употреби кондиционала (у француском, енглеском и српском), те закључује да модалност и темпоралност нису две одвојене мисаоне категорије јер се обе заснивају на истим примитивима – негирању говорниковог hic et nunc и увођењу других субјеката свести. Рад Верана Станојевића, „Неке паралеле између номиналне и темпоралне семантике у француском језику“ , показује да постоје паралеле између опозиција бројиво/ небројиво и телично/ателично, те да на ту везу између именске и глаголске семантике указују својства дивизибилности и анафоричности. Српској синтакси посвећени су радови: Марине Николић, „Начинске реченице 17

Grammatical categories, forms and meaning. Formal, grammatical expression of certain general semantic categories is the prevailing field of investigation in this section. According to Strahinja Stepanov and Marina Nikolić, Idioms (idiomatic expressions) as an instrument of expressing the semantic category of degree in the Serbian language, various subtypes of degree can be expressed formally by verb-noun phrases, prepositional constructions, sentences – implicated or explicated. Danijela Stanić, Invariable adjectives that signify colors in the Serbian Language, based her analysis on semantic and morphological features and then focused on orientalisms, as the largest group of these adjectives. Biljana Marić, Relational adjectives as a result of syntactic derivation in Russian compared to Serbian, shows the specific function these adjectives have: they segment reality, these adjectives аlso have common formal grammatical characteristics. Ana Marić, The position of masculine nouns denoting animals in the nominal declension of Slovak and Serbian, compares these nouns showing that in Slovak, unlike in Serbian, the analyzed nouns (male animal names) belong to one type when declined in singular and another type when declined in plural. Ana Makišova also compares Slovak and Serbian, in Types of compounds in two genetically similar languages, and categorizes them into formational types, according to the morphological category of the motivational word of the first formational unit. Dragana Cvijović, Nouns of foreign origin ending in -o and -e in the Serbian language presents morphological and normative aspects of these nouns, pointing out the cases in which native speakers often show uncertainty in their use. Semantic processes. This section is most typical of cognitive semantic approach. The widest approach is presented in Mila Samardžić: On semantic changes of lexemes in Italian in which the author gives an overview of possible changes, such as neologisms, borrowing, etc, but insists that semantic extensions, in particular autonomasia, metaphor, metonymy and synegdoche are the most common processes. Tatjana Đurović, Open window, concrete ceilimg, rust out: Figurativeness in language of human resource management, investigates motivational background for metphorization in the aforementioned domain, and Nadežda Silaški, in Translating Metaphorical Economic Terms from English into Serbian – some strategies and challenges shows how metaphor serves as a highly potent source of economics terminology in both languages, whereas Ana Jovanović, Semantic extensions of body part words via metonymyc transfer part for whole – examples from the Chinese language, shows the poductivity of 18

у савременом српском језику (један модел класификације начинских реченица)“ у коме успоставља однос прототипске и мање и више удаљених периферних категорија начинских реченица, Ненезић Соње, „Из синтаксе просте реченице: адвербијалне допуне“ у коме је акценат на адвербијалним допунама спeцијалног значења, пошто је ауторка, кроз анализу Матичиног шестотомног речника, указала на истакнуто место глагола који траже управо такве допуне. Милена Поповић се бави прецизирањем и утврђивањем начина „Релативизације директног објекта у италијанским инфинитивним релативним клаузама“. У раду „Реторичке релације контраста у новинским чланцима“, Јелисавета Шафрањ анализује реторичке односе антитезе, концесије и контраста идентификоване у financial times корпусу који је анотиран у скалду са теоријом реторичке структуре. Граматичке категорије, форма и значење. Формално-граматичко испољавање семантичких категорија различитим језичким средствима предмет је овога одељка. Како тврде Страхиња Степанов и Марина Николић, у раду под насловом: „Фразеологизми као средставо изражавања семантичке категорије степена у српском језику“ могуће је предложити нову типологију таквих фразеолошких конструкција. Данијела Станић, „Непроменљиви придеви који означавају боје у српском језику“ представља анализу овог лексичког поља на семантичком и творбеном плану, посебно истичући оријентализме, као „најбројнију групу“ ових придева. Рад Биљане Марић, „Односни придеви као резултат синтаксичке деривације у руском језику у поређењу са српским“, показује да та група придева има специфичну функцију: сегментовања стварности, као и релевантне формалне-граматичке особености. Ана Марић, „ Место именица мушког рода које означавају животиње у именичкој деклинацији словачког и српског језика“, показује да наведене именице имају различито место у деклинацијама словачког и српског језика. Ана Макишова такође пореди два словенска језика, српски и словачки, у раду „Типови сложеница у два генетски сродна језика”, у коме сложенице обрађује са морфолошког становишта, пре свега према мотивној речи прве творбене јединице. Драгана Цвијовић, „Именице страног порекла на –о и –е у српском језику“ анализира адаптацију лексема у флексији српског, истичућу опште правило, као и случајеве у којима се јављају колебања год говорника српског језика. Семантички процеси. Семантички усмерени радови су најбројнији и могу се разврстати у неколико група: семантички односи, семантички скупови, семантика глагола, тематски лексички скупови. У раду Миле 19

this process. Biljana Petkovska and Dragana Koceva The role of negation in the neutralization of antonyms in Macedonian, English and German compare the three languages in terms of creation and usage of lexical negation of antonyms. Danijela Radonjić, On culinary terminology in Matica Srpska`s Dictionary of Serbo-Croatian literary language (MSD), examines this specific field as marked lexicographically in the dictionary. Semantics of verbs. Three papers are devoted to verbal semantics. Sofija Bilandžija's: Semantic parameters of motion verbs and description of their meaning in Serbian and Norwegian, emphasizes the following parameters: figure, path, ground and manner, the latter two being the most important for classification of these verbs. Nataša Ristivojević Rajković, Metaphorization of smell – a semantic analysis of verbs of olfactory perception analyzes different semantic extensions, in Serbian and Norwegian, and examines the hypothesis proposed by Eve Sweetser about the universality of their polysemantic structure. Ivana LazićKonjik, About the category of non-existence in the modern Serbian language, besides verbal includes other expressions denoting this semantic category. Phonological issues. Phonological analysis is done in two papers. Sandra Hadžihalilović, Palatalization and its written representation in Russian (in comparison with Croatian) underlines the significance of this phonological process and its application in comparing and teaching for Croatian speakers, and Katarina Novak, A comparison of phonological systems of two local varieties of the Ludbreg Podravina region investigates features of speech in two neighbouring villages in this region and points out a couple of their hitherto insufficiently described characteristics. Linguistics in schooling. Close ties between knowledge and teaching about language has motivated the next three papers based on empirical research of teaching and improvement of linguistic performance of students at primary and secondary schools. Marko Alerić and Tamara Gazdić-Alerić, Frequency approach in the teaching of the standard language case system, specify divergences from the case norm of the standard language in students of early years of primary school (2nd and 4th grade), and subsequently the ways of teaching it in first language classes. Nataša Bikicki, in her paper Strategies for the interpretation of meaning of transparent phrasal verbs on the basis of the quantitative and qualitative research claims that students rely on various strategies, most often several 20

Самарџић, „О променама значења речи у италијанском језику“ дат је преглед начина богаћења лексикона: неологизмима, позајмљивањем, ширењем значења постојеће лексеме, а у највећем броју случајева то значење се мења процесима антономазије, фигуративне или метафоричке употребе, метономије и синегдохе. Татјана Ђуровић, „Open window, concrete ceilimg, rust out: Figurativeness in language of human resource management“, истражује мотивацију наведених процеса метафоризације, док Ана Јовановић, „Семантичка проширења речи за делове тела посредством метонимије „део стоји за целину“ – примери у кинеском језику“ такође трага за когнитивним основама настанка проширених значења лексема у наведеном језику. Биљана Петковска и Драгана Коцева „Улога на негацијата во неутрализирање на антонимносите во македнонскиот, англискиот и германскиот јазик“ пореде потенцијале три језика у погледу стварања и употребе лексичке негације у антонимним паровима лексема. Лексичким пољима бави се и рад Данијеле Радоњић, „О терминологији кулинарства у Речнику српскохрватскога књижевног језика Матице српске, у коме се примарно анализира ексцерпирана лексика датог лексичког поља. Семантика глагола. Глаголском семантиком на норвешком и српском баве се два рада: Софија Биланџија: „Семантички параметри описа глагола кретања“ и Наташа Ристивојевић Рајковић, „Метафоричка концептуализација мириса: Анализа глагола олфакторне перцепције“. Први посебно истиче како се комбинацијом параметара начина и тла може анализирати и хијерархијски систематизовати највеће потпоље глагола кретања, док се у другом показује како метафоризацијом настају полисемијска проширивања значења олфакторних глагола. Глаголи постојања у српском језику, како показује Ивана Лазић-Коњик, „О категорији непостојања у савременом српском језику“, од суштинског су значаја за исказивање концептуалне опозиције постојање-непостојање. Фонолошка преиспитивања. Фонолошка анализа заступљена је у два рада: Сандре Хаџихалиловић, „Мекоћа сугласника и њезино обиљежавање у рускоме језику (и успоредба с хрватским језиком)“ и Катарине Новак, „Компарација двају говора лудбрешке Подравине – Слоковца и Светог Петра“. У првоме од њих посебно се указује на значај наведене фонолошке појаве у контрастирању два језика, док се у другоме указује на неколике фонолошке особености говора села између Лудберга и Леграда која су релативно мало помињана у досадашњој литератури.

21

simultaneously, but do not use metacognitive strategies which would enable them to assess the efficiency of the strategies they use. The third paper, Karmela Rakić, The semantics of the lexicon from anceint times analyzes the lexicon in highschool textbooks and argues for introducing lexicologic and lexicographic issues in curriculum, which would support interpretation of old literary texts. For those readers who are familiar with the topics in this issue, we hope they will find new relevant data and ideas from languages under investigation. For others, whose research in linguistic matters has taken them along some other paths, the linguistic intradisciplinarity of the research presented by the authors in this issue may give new perspectives within the maze of language complexity. Vesna Polovina and Julijana Vučo Belgrade, July, 2013

22

Лингвистика у школи. Уска повезаност знања о језику и наставе језика у савременој лингвистички заснованој методици, претпоставља озбиљна истраживања процеса наставе, а емпиријска истраживања, чини се, имају данас велики значај. У раду Марка Алерића и Тамаре Газдић-Алерић, „Čestotni pristup u poučavanju padežnog sustava hrvatskoga standardnoga jezika“ анализира се учесталост одступања ученика млађих разреда основне школе (2. и 4. разред) у примени склонидбене стандарднојезичне норме, и однос према учесталости употребе тих облика у стандардном говору, те на који начин даље поспешити овладавање нормом у датом језичком сегменту. Ауторка Наташа Бикицки аналазира, квантитативним и квалитативним путем, које „Стратегије за тумачење значења прозирних фразних глагола“ у енглеском језику највише користе ученици и показује да, иако они заиста користе више стратегија истовремено, ипак немају довољно развијених метакогнитивних стратегија које би им помогле да оцене ефикасност оних које примењују. Још један рад - „Семантика лексике из старијих времена“ Кармеле Ракић указује на значај снажења лексиколошких приступа у наставном процесу како би ученици што успешније разумели књижевна дела из, на пример, деветнаестог века. Читаоцима ове свеске који се баве сличним темама ови радови могу пружити нове податке и сазнања о језицима који су предмет истраживања у њима, а оним који се можда баве неким другим темама из лингвистике, пружа се прилика да се упознају са друкчијим филолошким и лингвистичким сазнањима о феномену језика чија сложеност увек поставља нове изазове пред истраживачима. Весна Половина и Јулијана Вучо У Београду, јули 2013.

23

Примена корпусне лингвистике у дискурсу / Corpus linguistics and discourse

Korpusna analiza v pragmatičnem jezikoslovju (na primeru glagola)

Mojca Nidorfer Šiškovič Filozofska fakulteta Univerza v Ljubljani

Korpusna analiza v pragmatičnem jezikoslovju (na primeru glagola) Sažetak Orodja za analizo korpusov se vse bolj uveljavljajo na vseh področjih jezikoslovja, tako tudi pri analizi diskurza, v žanrski analizi kot tudi v pragmatičnem jezikoslovju. Prispevek se osredotoča na korpusno analizo rabe glagolske besedne vrste in obravnavo nekaterih jezikoslovnopragmatičnih kategorij. Uporabila sem specializirani korpus poslovnih elektronskih sporočil Posle-pis in ga analizirala s pomočjo korpusnega orodja Oxford Wordsmith Tool 5.0 ter opravila tudi kvalitativno analizo jezikovne rabe glagolov. Kot izhodišče analize so bili vzete najpogosteje uporabljene oblike glagolov na seznamu besed korpusa Posle-pis, ki smo jih obravnavali skupaj s kontekstom. Cilj raziskave je bil preveriti morebitno konvencionalizirano rabo glagolov v poslovnem diskurzu preko e-pošte. Ključne besede: analiza diskurza, korpusno jezikoslovje, korpusni pristop, pragmatika, glagol;

1. Uvod Cilj prispevka in opravljene raziskave je bil preučiti jezikovno rabo v komuniciranju preko elektronske pošte, saj je ta vrsta komunikacije v današnjem času zelo pogosta v vsakdanjem komuniciranju in ima pomemben delež tudi v poslovni komunikaciji. Raziskovalci v zadnjih letih obravnavajo elektronski prenosnik kot tretji prenosnik, enakovreden pisnemu in govorjenemu besedilu, raziskave elektronske komunikacije pa so postale intenzivnejše šele po 90. letu 20. stoletja (Gains 1999; Gimenez 2000, 2005; Nidorfer Šiškovič 2006). Internetna besedilnost, izražena v tipični obliki za ta interaktivni medij (netspeak) ni homogeni jezikoslovni medij, ampak kompleksna entiteta v sociolingvističnem smislu (Strehovec 2003: 32). Kompleksnost večkodnega (multi-modal) komuniciranja pa 27

Mojca Nidorfer Šiškovič

zahteva tudi integrirani metodološki pristop k raziskovanju diskurza, ki nastaja tako preko e-pošte kot tudi drugih elektronskih medijev. Korpusni pristop k analizi korpusnih podatkov nam omogoča, da pridobimo veliko natančnejši opis in posledično globlje razumevanje odnosa med ponavljajočimi se jezikoslovnimi oblikami in njihovo funkcijo v diskurzu (Adolphs 2008: 8). Zato se prispevek preko rabe glagolov osredotoča na govorna dejanja. Ta so bila v preteklosti vse od Austina (1962) in Searla (1969) naprej dobro dokumentirana in teoretično opisana (Brown, Levinson 1978; CCSARP 1988; Nidorfer Šiškovič 1997), s pomočjo korpusa avtentičnih besedil in raznolikih korpusnih analiz besedišča, besednega okolja, pogostnosti pojavitev pa so lahko še natančneje tudi funkcijsko opredeljena. Glagoli so besedna vrsta, s katero izrazimo dejanje, dogajanje, obstajanje, stanje, zaznavanje in je torej v središču govornih dejanj, performativni glagoli pa dejanja tudi izvršujejo. Raba glagolskih oblik pomembno vpliva na pragmatično kategorijo posrednosti, ki jo izraža tvorec besedila bodisi z rabo pogojnika ali velelnika. Zato bo tej kategoriji posvečena posebna pozornost v prispevku. 2. Korpusno jezikoslovje v pragmatiki Korpusno jezikoslovje postaja pomemben del vseh področij jezikoslovja, in sicer kot gradivna podlaga raziskav in kot metodološki pristop k raziskovanju. Raziskave, temelječe na načrtnem zbiranju gradiva, tj. avtentičnih primerov jezikovne rabe, so postajale pogostejše vse od 60ih letih 20. stoletja dalje (Biber in Finegan 1991, v Gorjanc in Fišer 2010: 16), k čemur je bistveno pripomogel razvoj računalništva in nastanka elektronskih zbirk, ki so nadomestile papirnato obliko in omogočajo kompleksne analize ogromne količine podatkov. Zato danes korpus definiramo kot računalniško zbirko besedil oz. delov besedil, zbranih po enotnih kriterijih za namene različnih, predvsem jezikoslovnih raziskav (Atkins et al. 1992: 1). Korpus je postal osrednje raziskovalno izhodišče v leksikologiji, gradivna podlaga novih slovarjev (Gorjanc 2005; Gantar 2007), in novih, opisnih slovnic jezikov (Biber et al. 1999, Cvrtek 2010). Po letu 1995 so se korpusne raziskave razširile tudi na področja izven leksikologije, v analizo diskurza, pragmatiko, obenem pa so bili zgrajeni 28


prvi korpusi govorjene komunikacije. V slovenščini je bil prvi referenčni korpus Fida s 100 milijoni besed izdelan v letih 1997–2000 in še ni bil javno dostopen, leta 2006 pa je nastal veliko obsežnejši referenčni, javno dostopen korpus nove generacije FidaPLUS (2006), ki obsega besedila iz raznovrstnih virov in področij ter vsebuje 620 milijonov besed. S svojimi značilnostmi omogoča sodobne jezikoslovne raziskave in kontrastivne študije jezikovne rabe slovenščine. Poleg omenjenih korpusov je za slovenščino na voljo še korpus Nova beseda z 240 milijoni besed, ki pa vsebuje žanrsko manj različna besedila, predvsem so v njem besedila časnika Delo. V okviru naše raziskave bomo tako pri zasnovi kot tudi kasneje pri interpretaciji podatkov iz korpusne analize izhajali iz pragmatike, ki proučuje proizvode jezikovne rabe (Verschueren 2000: 15), delovanje jezika v dejanskih kontekstih rabe (Verschueren 2000: 24). Izhodišče pragmatike je proučevati jezik tako v pomenu besed, ki sestavljajo neki izrek, govorno dejanje, hkrati pa širše, tj. upoštevati sobesedilo, kontekst in okoliščine, ki zaznamujejo uporabljene besede in izreke z dodatnimi pomeni. Korpus zajema celotna besedila, poleg tega pa so besedila primeri avtentične jezikovne rabe. Teorija govornih dejanj je doslej zaznamovala metode pragmatičnega proučevanja z razlagami postopkov in pogojev, rabe jezika in možnih okoliščin, ki vplivajo na ilokucijsko silo. S svojimi metodami je pragmatika opredelila, da je določeno govorno dejanje s strani tvorca tvorjeno kot vabilo, zahteva, opravičilo oziroma je s strani naslovnika (tudi) interpretirano kot vabilo, zahteva, opravičilo itn. Kljub temu pa, kot pravi S. Adolphs (2008: 7), primeri pogosto niso predstavljali avtentične jezikovne rabe, ampak so jih raziskovalci pridobili tvorjene posebej za potrebe raziskave, npr. s pomočjo anket, izpolnjenih obrazcev, pogovorov, usmerjenih na določeno govorno dejanje. S korpusnim pristopom pa se središče umešča drugam: korpus besedil avtentične jezikovne rabe zagotavlja, da se pristop k raziskovanju samo enega dejanja razširi z upoštevanjem po eni strani večjega obsega besedila, po drugi strani pa z različnimi kvantitativnimi podatki o korpusu, ki omogočajo širši pregled raziskovalca nad jezikovno rabo. Za pričujočo raziskavo je ključno to, da je bil kot korpusna podlaga zgrajen poseben, t. i. specializirani korpus. Specializirani korpusi so za razliko od referenčnih korpusov določenega jezika manjšega obsega 29


ter so osredotočeni v določeno področje in narejeni za poseben namen, zaradi katerega so bili izdelani. V našem primeru gre za dialoški diskurz poslovnega komuniciranja preko e-pošte. Ker referenčni korpus FidaPLUS ne vključuje primerov poslovnega komuniciranja preko e-pošte, smo zgradili specializirani korpus, korpus FidaPLUS pa smo v raziskavi uporabili kot referenčno gradivo za slovenščino pri primerjalni analizi obeh korpusov. 3. Orodja in pripomočki za analizo korpusov Strojno analizo korpusov omogočajo različna orodja, ki smo jih uporabili tudi pri naši analizi korpusov FidaPLUS in Posle-pis. Orodje Oxford Wordsmith 5.01 (1996; 2007; Scott 2008) je orodje, ki je zaradi vrste možnih obdelav podatkov in iskanja po korpusu eno najbolj široko uporabljanih. Prirejeno je za delo z obsežnimi korpusi, podpira pa tudi iskanja po različno označenih besedilih. Omogoča izdelavo seznama besed po pogostnosti, izpisuje konkordance, računa besedne skupe, kolokacije, podpira izračun ključnih besed. Sprejema besedilne datoteke (txt), s pomočjo filtrov pa tudi datoteke v formatih pdf in doc, do določene mere ga lahko brezplačno uporabljamo. V raziskavi smo uporabili tudi orodje SketchEngine, ki omogoča kompleksnejše iskanje po korpusih, vanj pa je med drugimi korpusi naložen tudi slovenski korpus FidaPLUS (Krek in Kilgariff 2006). Z njegovo pomočjo si lahko izdelamo tudi tezaver, pri čemer orodje analizira podobnost konteksta, in t. i. besedne skice, ki jih orodje izdela s pomočjo vnaprej pripravljenih tipičnih skladenjskih vzorcev za slovenščino. Da bi bile analize ustrezno opravljene, morajo biti korpusi oblikoskladenjsko označeni in lematizirani, tj. vsaki pojavnici je pripisana osnovna oblika besede. Korpusno analizo slovenščine, srbščine, češčine in podobnih jezikov zelo otežkoča njena obrazilna bogatost, ki je neprimerljivo večja kot pri jezikih, kot je angleščina. Zato so za različne jezike oblikovana posebna orodja, t. i. označevalniki in lematizatorji, ki oblikoskladenjsko označijo in lematizirajo korpuse. V slovenščini 1

30

Orodje Oxford Wordsmith Tool 5.0 je nastalo leta 1996, v raziskavi smo uporabili različico 5.0 iz leta 2007.


je to spletni servis JOS ToTaLe, v katerega vstavimo zgrajeni korpus v tekstovni obliki in znakovnem naboru UTF-8. Tako pripravljeno besedilo lahko vnesemo v orodje SketchEngine. 4. Raziskava V raziskavi smo se osredotočili na pragmatične kategorije, ki jih lahko proučujemo s pomočjo korpusa kot gradivne podlage in kvantitativnih ter kvalitativnih analiz korpusnega pristopa. Korpusna orodja, ki smo jih predstavili v prejšnjem poglavju, nam omogočajo analizo večje količine gradiva avtentične jezikovne rabe. Pred začetkom gradnje korpusa smo oblikovali cilje, ki so nas usmerjali pri zbiranju gradiva, med kvantitativno korpusno analizo, ki je bila vmesna faza raziskave, sledila pa ji je kvalitativna analiza in interpretacija podatkov. V vseh fazah raziskave smo upoštevali širši kontekst kot tudi druge parametre korpusa. 4.1. Korpus ,,Posle-pis'' V raziskavi uporabljen korpus Posle-pis (Nidorfer Šiškovič 2011) je bil izdelan z namenom raziskati poslovni diskurz preko e-pošte v slovenskem jeziku. Korpus Posle-pis sestavljajo izmenjave, tj. verige več izmenjav poslovnih e-pisem v slovenščini. Pri analizi smo tako kot enoto korpusa vzeli ne eno elektronsko pismo, ampak verigo elektronskih pisem, ki sta si jih izmenjala dva tvorca (ali več tvorcev) v interakciji na določeno temo. Pri takšni opredelitvi enote smo izhajali iz splošne značilnosti elektronske pošte, da gre za interaktivni diskurz, za katerega so značilne izmenjave besedil med tvorci. Tako je nastal specializirani korpus Poslepis, ki vsebuje 300 e-sporočil v 43 verigah izmenjav med tvorci. Osnovna podatka korpusa sta, da obsega 18.763 pojavnic (tokens), od tega 4.599 različnic (types). Glavni cilj te raziskave je bil analizirati jezikovno rabo glagolov poslovnem diskurzu preko e-pošte. Pri tem je bila naša hipoteza, da se ob vse pogostejši in množični uporabi e-pošte kažejo posebnosti in konvencije v poslovnem diskurzu preko e-pošte, ki so značilne za ta elektronski prenosnik. Ugotavljali smo, ali se pri izbiri glagolov pokažejo tipični vzorci bodisi rabe specifičnih vrst glagolov oziroma določenih glagolskih 31


oblik. Ob kvalitativnih podatkih iz korpusa smo preverjali, ali že lahko govorimo o določeni konvencionalizirani jezikovni rabi določenih oblik. Raziskava s korpusom je potekala v treh fazah, s katerimi so bili povezani cilji raziskave in metode dela: – s pomočjo izdelave seznama najpogostejših besed na leksikalni ravni smo raziskali, katere glagole so najpogosteje uporabili tvorci e-pisem; – glagole smo umestili v sobesedilo in s pomočjo izpisa niza konkordanc2, tj. izpisa konkordančnega jedra s svojim (besedilnim) okoljem, najpogostejših glagolov proučili, kakšno je okolje uporabljenih glagolskih oblik; – raziskali smo na najpogostejše glagole vezana govorna dejanja v korpusu, pri čemer smo upoštevali tako jezikovni kot pragmatični kontekst. S konkordancami in besednimi skupi smo ugotavljali pragmatične vloge posameznih glagolov v korpusu in na ta način v diskurzu poslovnih e-pisem. 4.2. Pragmatični in jezikovni kontekst Pragmatika je veda, ki raziskuje pomensko delovanje jezika v dejanski rabi kot kompleksno obliko vedenja, ki tvori pomen, /…/ Pomen, ki je poglavitni predmet pragmatičnega preučevanja, pa ni stabilen partner jezikovne oblike, temveč se dinamično tvori v procesu jezikovne rabe (Verschueren 2000: 26) in v institucionaliziranih tipih konverzacij /…/ z določeno strukturo (prav tam: 61). Splošni namen preučevanja jezikovne pragmatike je torej razumevanje pomenskega delovanja jezika kot dinamičnega procesa, ki z različno stopnjo izstopanja deluje v razmerjih med kontekstom in strukturo (Verschueren 2000: 107). Zato mora pragmatika raziskati vrsto pomenov, ki izhajajo iz kontekstualno vpete narave govora kot dejanja in tvorijo implicitni pomen: bodisi da gre za nemožnost popolne eksplicitnosti, konvencionalna jezikovna sredstva in strategije izkoriščanja nemožnosti pri tvorjenju pomena (Verschueren 2000: 46). Bhatia (1993), ki se je podrobneje posvetil poslovnim pismom, pa je raziskovanje vključil 2

32

Izpis konkordance je prikaz podatkov o pojavitvi posameznih besed in njihovih zvez v korpusu.


tudi različne vrste konteksta. Na eni strani neposredni kontekst, ki izhaja iz besedila, nato kontekst diskurzne skupnosti, v našem primeru poslovne, ter širši kontekst, v katerem se določeni žanr, v našem primeru elektronska pošta uporablja, tj. kako nanj vpliva institucionalni in realni svet diskurza. Pri tem je povezal pragmatične dejavnike s konvencionalno rabo jezika v žanrih, hkrati pa dopustil odprtost svoje teorije zaradi stalno spreminjajočih se dejavnikov vpliva in posledično spreminjajočim se žanrom. Analiza dejavnikov konteksta pri korpusu Posle-pis pokaže močan vpliv prenosnika. Komuniciranje preko e-pošte sodi k elektronsko posredovani komunikaciji. Značilnosti diskurza preko e-pošte pa so interaktivnost, mešanje elementov pisne in govorjene komunikacije, večkodnost. Elektronska pisma so zato največkrat kratka besedila, obsegajo povprečno od 6 do 10 vrstic, v njih pa je struktura besedila manj razvidna (manj je odstavkov, med njimi ni praznih vrstic, besedilo je strnjeno). Značilnosti diskurza preko e-pošte sta tudi, da pogosto vsebuje pravopisne in slovnične napake, hkrati pa tudi ta, da je tolerantnost do napak pri naslovnikih neprimerljivo večja kot pri dopisih, natisnjenih na list in poslanih preko navadne pošte. Nadalje je značilno za e-pisma, da dokaj pogosto vsebujejo priponke, v njih pa so možne tudi povezave na druge spletne strani (Gains 1999; Gimenez 2000; Nidorfer Šiškovič 2007). Poleg značilnosti, ki smo jih omenili, smo pri analizi upoštevali tudi dejavnike poslovnega komuniciranja. Gre za formalno obliko govora, ki jo morajo upoštevati tvorci, obenem pa je poslovna komunikacija zelo ciljno naravnana dejavnost in tudi v jezikovni rabi podrejena doseganju poslovnega namena ter uresničevanja ciljev organizacije, ki jo predstavlja določeni tvorec v diskurzu. Podrobnejši podatki o tvorcih v diskurzu poslovnih pisem so zaradi varovanja poslovnih skrivnosti in podatkov nedostopni in v posameznih e-pismih tudi anonimizirani. V nadaljevanju raziskave smo se posvetili glagolom v korpusu. 5. Glagoli v korpusu Posle-pis S pomočjo korpusnega orodja SketchEngine smo izdelali besedni seznam korpusa FidaPLUS in s pomočjo orodja WordSmith Tools 5.0 besedni seznam korpusa Posle-pis. Seznam najpogostejših glagolov 33


v korpusu Posle-pis je pokazal, da so tvorci najpogosteje, tj. v več kot 10 verigah e-pisem, uporabili naslednje glagole. Zaradi preglednosti so glagoli zapisani v nedoločniku, nato pa so navedene uporabljene oblike iz korpusa. V oklepaju je navedena najprej številka vseh pojavitev navedene oblike glagola, sledi pa ji število verig, v katerih je bila uporabljena ta oblika: - prositi: prosim (56 primerov; v 29 verigah); - poslati: pošiljam (31 primerov; v 22 verigah); pošljem (21 primerov; v 15 verigah); - imeti: imam (22 primerov; v 12 verigah); imamo (21 primerov; v 13 verigah); - sporočiti: sporočite (22 primerov; v 13 verigah); 13 primerov: prosim, (da mi) sporočite; - zanimati: zanima (21 primerov; v 15 verigah); 15 primerov zanima me; - iti: gre (14 primerov; v 12 verigah). S seznama navedenih glagolov je razvidno, da so uporabljeni glagoli pomensko tesno povezani z diskurzom in interaktivno obliko diskurza, ki ga predstavljajo, tj. e-pošte: prosim, pošiljam, sporočite, zanima me. Preko e-pošte tvorci najpogosteje prosijo za podatke, usluge, dobrine; imajo informacije, odgovore, dobrine; pošiljajo informacije, priponke, prevode; sporočajo kaj; ali po čem povprašujejo s stalno besedno zvezo zanima me. Najpogostejši glagol je glagol prositi, in sicer v obliki prosim, tvorci pa so ga uporabili 56-krat, in sicer v 29 verigah od 43 verig. Pogosta raba tega glagola kaže na diskurz poslovne komunikacije, ki ima jasno določen cilj, tj. pridobiti informacijo, dobrino, odgovor itn. Naslednja pomembna ugotovitev je bila, da tvorci večinoma glagole uporabijo v osebni glagolski obliki, in sicer najpogosteje v prvi osebi pri glagolih prosim; pošiljam, pošljem; prosim, da mi sporočite; zanima me, pri glagolu imeti pa sta skoraj enakovredno uporabljeni obliki v 1. osebi ednine imam (22 primerov v 12 verigah) in 1. osebi množine imamo (21 primerov v 13 verigah). Takšno rabo lahko utemeljimo s pomočjo poslovnega konteksta in dejstva, da se tvorci identificirajo z organizacijo, podjetjem, društvom, katerega predstavniki so, in zato tako pogosto uporabijo množino, npr. izdelek imamo na zalogi. 34


Edina oblika, ki je v 3. osebni glagolski obliki oblika gre (14 primerov v 12 verigah), tvorci pa so jo trikrat uporabili v pomenu premikati se, npr. potem gre v lekturo; gre v ponedeljek tudi na Madžarsko in na porodniško gre 2. aprila. Večinoma, devetkrat, pa v pomenu obravnave nečesa, npr. Gre za povsem novo podobo; Ja, gre za isto zadevo itn. 5.1. Primerjava korpusov ,,Posle-pis'' in ,,FidaPLUS'': Rabo glagolov v korpusu Posle-pis smo primerjali z referenčnim korpusom za slovenščino FidaPLUS. Primerjali smo seznama najpogostejših besed obeh korpusov, in sicer enaka deleža korpusa, to je prvih 132 najpogostejših besed v obeh korpusih. Ugotovili smo, da se v obeh korpusih tako visoko na seznamu besed pojavita le dva glagola, tj. imeti in iti. Rezultat kvantitativne analize lahko pojasnimo, da gre za osnovna glagola v slovenskem in večini drugih jezikov. Pri tej ugotovitvi pa se je še močneje potrdilo dejstvo, da so vsi drugi pogosto uporabljeni glagoli v korpusu Posle-pis tisti, ki nakazujejo značilnosti poslovne komunikacije preko elektronske pošte. Primerjava med korpusoma je pokazala tudi razliko v rabi osebnih in neosebnih glagolskih oblik. V korpusu Posle-pis je bila najpogostejša oblika glagola imeti v 1. osebi ednine imam (22 primerov) in 1. osebi množine imamo (21 primerov), v korpusu FidaPLUS pa je bila najpogostejša oblika v 3. osebi ednine ali množine ima, imajo. Glagol iti se je v obeh korpusih pojavljal v 3. osebi ednine (gre). 5.2. Konkordanca oblike glagola ,,zanima'' Ob izpisu konkordance glagola zanima (slika 1) se je pokazalo več značilnosti: ob glagolski obliki zanima se je v večini primerov (v 15 primerih od 21) pojavila tudi prvoosebna oblika povratnega zaimka: zanima me.

35


Slika 1. Izpis konkordance za pojavnico zanima

Rezultat je primerljiv z drugimi prvoosebnimi oblikami glagolov, obenem pa nakazuje, da je raba zveze zanima me ob tako visoki pogostnosti konvencionalizirana oblika, s katero tvorci povprašujejo po informacijah in odgovorih. Pri izpisu konkordance (slika 1) je viden tudi šum, na katerega morajo biti pozorni raziskovalci pri navajanju rezultatov. Na sliki 1 se v uokvirjenem 5. primeru vidi, da je korpusno orodje zaradi pravopisne napake tvorca besedila (namesto zanimiva je zapisal zanima), ta primer uvrstilo v napačno kategorijo. Zato smo rezultate pri navajanju ustrezno korigirali tako, da smo izpustili napačno uvrščeni primer pojavnice. 5.3. Pragmatične vloge glagolov V zaključnem delu raziskave smo ugotavljali pragmatične vloge glagolov v besedilih. Analiza je obsegala ugotavljanje namena sporočila, s pomočjo uporabljene vrste in oblike glagola. V okviru te analize smo ugotavljali, katera govorna dejanja so opravili tvorci z uporabo določenih 36


glagolov in glagolskih oblik. Najpogostejša govorna dejanja z analiziranimi glagoli so bila dejanja zahteve z glagoloma prosim in sporočite ter dejanja obvestila z glagoli pošiljam, pošljem, imam, imamo, gre. Glagol sporočite je bil v 13 primerih od 22 uporabljen v besedni zvezi prosim, (da mi) sporočite, zato lahko potrdimo, da gre za konvencionalizirano obliko jezikovne rabe. Na podlagi rezultatov, katere oblike glagolskih oblik so najpogosteje uporabili tvorci, pa smo prepoznali tudi retorične strategije tvorcev pri uporabi glagolov. Ker so govorna dejanja zahteve tista, ki večinoma veliko bolj obremenijo naslovnika kot npr. obvestila ali vabila, saj od njega nekaj zahtevajo, smo proučili stopnjo posrednosti, s katero so tvorci izrazili zahteve. Raba glagolov prosim, zanima me in (prosim, da mi) sporočite nakazuje, da so tvorci po eni strani neposredni s pogosto rabo performativnega glagola prosim, po drugi strani pa večinoma posredno izražajo zahteve z oblikami, kot sta prosim, da mi sporočite … in zanima me … Za podrobnejše ugotavljanje retoričnih strategij pri izrekanju zahteve pa bi vsekakor morali analizirati več sobesedila, saj k celostni strategiji pripomorejo tudi dodatna govorna dejanja posameznega tvorca. 6. Zaključek V raziskavi rabe glagolov in posameznih glagolskih oblik s pomočjo korpusnih orodij Wordsmith Tools in SketchEngine smo na gradivni podlagi specializiranega korpusa Posle-pis in referenčnega korpusa za slovenščino FidaPLUS analizirali elektronska poslovna pisma. Rezultati so pokazali, da se v poslovnem diskurzu preko e-pošte kažejo določene značilnosti, ki ta diskurz razlikujejo od drugih vrst diskurza. Da gre za izrazito interaktivno obliko diskurza, je potrdila raba prvoosebnih glagolskih oblik večine tvorcev in raba določenih glagolov: prosim, pošiljam, sporočite, zanima me. Vsi navedeni rezultati nakazujejo, da tvorci preko e-pošte največkrat opravljajo govorna dejanja zahteve in obvestila. Obenem pa je korpusna raziskava tudi potrdila, da se v diskurzu preko e-pošte v slovenščini določena jezikovna raba konvencionalizira, npr. vljudno izražanje zahteve z besedno zvezo zanima me ali z besedno zvezo prosim, da mi sporočite. Predvidimo lahko, da bi s poglobljeno raziskavo posameznih govornih 37


dejanj lahko ugotovili še druge posebnosti jezikovne rabe in retoričnih strategij tvorcev poslovnih elektronskih pisem. Lista referenci: Adolphs, S. (2008). Corpus and Context: Investigating Pragmatic Functions in Spoken Discourse. Amsterdam, Philadelphia: John Benjamins B. V. Biber, D., Finegan, E. (1991). On the exploitation of computerized corpora in variation studies. V Aijmer, K., Altenberg, B. (ur.): English Corpus Linguistics. London, New York: Longman. 204–220. Biber, D., Johansson, S., Leech, G., Conrad, S., Finegan, E. (1999). Longman grammar of spoken and written English. London: Longman. Brown, P. in Levinson, S. (1978). Politeness: Some Universals in Language Usage. Cambridge: Cambridge University Press. The CCSARP Coding Manual (1988). V CCSARP: 273–294. Cvrček, V. (2010). Mluvnice současné češtiny 1. Praga: Karolinum. Gains, J. (1999). Electronic Mail–A New Style of Communication or Just a New Medium?: An Investigation into the Text Features of E-mail. English for Specific Purposes 18/1. 81–101. Gantar, P. (2007): Stalne besedne zveze v slovenščini: korpusni pristop. Ljubljana: Založba ZRC, ZRC SAZU. Gimenez, J. C. (2000). Business e-mail communication: some emerging tendencies in register. English for Specific Purposes 19. Elsevier Science Ltd. 237–251. Gimenez, J. C. (2005). Unpacking Business Emails: Message Embededness in International Business Email Communication. V: Gillaerts, Paul in Gotti, Maurizio (ur.): Genre Variation in Business Letters. Bern: Peter Lang AG. 235–255. Gorjanc, V., Fišer, D. (2010). Korpusna analiza. Ljubljana: Znanstvena založba Filozofske fakultete Univerze v Ljubljani. Gorjanc, V. (2005). Uvod v korpusno jezikoslovje. Domžale: Izolit. Krek, S. in Kilgarriff, A. (2006). Slovene Word Sketches. 5. slovenska/1. mednarodna konferenca jezikovnih tehnologij, Ljubljana. 38


Nidorfer Šiškovič, M. (2007). Značilnosti elektronskega diskurza. V: Orel, Irena (ur.): Razvoj slovenskega strokovnega jezika. Ljubljana: Filozofska fakulteta, Oddelek za slovenistiko, Center za slovenščino kot drugi/tuji jezik. Obdobja, Metode in zvrsti, 24. 163–174. Kunst Gnamuš, O., Nidorfer Šiškovič, M. in Schlamberger Brezar, M. (1997). Posrednost in argumentacija v govoru F(p) ― T(r): zgradba stavka med informacijo, argumentacijo in konverzacijo (Zbirka Diskurzivne študije). Ljubljana: Pedagoški inštitut, Center za diskurzivne študije. Searle, J. R. (1969). Speech acts. An Essay in the Philosophy of Language. Cambridge: Cambridge University Press. Scott, M. (2008). Developing Wordsmith. International Journal of English Studies 1/8, 153–172. Vintar, Š. (2001). Računalniška orodja za jezikoslovce in prevajalce. 37. seminar slovenskega jezika, literature in kulture, 319–332. Viri: FidaPLUS: , 620 milijonov besed; dostop 15. 10. 2010. Nova beseda: , 240 milijonov besed; dostop 15. 10. 2010. Nidorfer Šiškovič, M., 2011: Korpus Posle-pis. V Pragmatičnojezikoslovna analiza elektronskih poslovnih pisem v slovenščini. Doktorska disertacija, Priloga 2. Ljubljana: Filozofska fakulteta Univerze v Ljubljani. Orodja in pripomočki za analizo korpusov: Oxford Wordsmith Tools 5.0 Projekt JOS: http://nl.ijs.si/jos/ SketchEngine: www.sketchengine.co.uk ToTaLe Text Analyzer: http://nl2.ijs.si/analyze/ WordSmith Tools: http://www.lexically.net/wordsmith/

39



Corpus analys is in pragmalinguistics (an example of verb analysis) Summary The use of tools for corpus analyses is spreading to all the fields of linguistics, i.e. from discourse analysis, genre analysis to pragmalinguistics. Language use is being identified and researched on corpora of authentic texts, and the dictionaries of modern languages are made on the basis of corpora. In the article, the research focuses on the analysis of specialized corpus of Slovene business e-mail messages Posle-pis. The Oxford Wordsmith Tool 5.0 and SketchEngine corpus tools were used for the analysis of the corpus wordlist's most common verbs, together with their context. Also some pragmalinguistic categories that could be studied with this approach are presented in the article. The main findings of the research are that there are some verbs that are significantly frequent in Slovene business e-mail letters, namely please ('ask') – prosim, I am sending – pošiljam, notify – sporočite, I am interested – zanima me. With their meaning and their frequent use in the first person singular they represent and confirm the interactive nature of e-mail letters. Conclusions drawn from the corpus data also show that there are some forms of language use that are frequent enough to be considered conventionalized for the Slovene language of business e-mails, e.g. prosim, da mi sporočite in zanima me. verb

40

Key words: Discourse analysis, corpus linguistics, corpus approach, pragmatics,

Upitnik EK kroz korpusnu lingvistiku – uporedna analiza

Igor Ivanović Institut za strane jezike Univerzitet Crne Gore

Upitnik EK kroz korpusnu lingvistiku – uporedna analiza Sažetak U ovom radu analiziramo Upitnik Evropske komisije koji je dostavljen Vladi Crne Gore. U radu smo kontrastirali jezičke elemente koje smo pronašli tokom naše analize. Zatim smo ih uporedili sa odgovarajućim prevodnim ekvivalentima i pokušali da pronađemo sličnosti i razlike. Na ovaj način pokušaćemo da prenesemo i dio našeg iskustva vezanog za proces prevođenja Upitnika Evropske komisije. Ključne riječi: Upitnik EK, korpusna lingvistika, uporedna analiza, prevodni ekvivalenti

1. Uvod Cilj ovoga rada je da „iskoristimo“ uporednu analizu kako bismo pokazali sličnosti i razlike između srpskog i engleskog jezika u smislu gramatičkih kategorija izdvojеnih iz Upitnika Evropske komisije. Na osnovu tih sličnosti i razlika, bićemo u stanju da izvučemo mnogobrojne zaključke o tome kako se ovi jezici ponašaju jedan u odnosu na drugi. Glavna ideja ovakvog pristupa jeste da bi ovakva metodologija mogla pomoći prevodiocima da lakše uoče specifičnosti dva jezika i, samim tim, da na kvalitetniji način prenesu poruku iz jednog jezika u drugi, jer se prevođenje ne smije svesti na upotrebu formalnih prevodnih ekvivalenata. Neophodno je uključiti i semantičku i kontekstualnu prirodu diskursa kako bi se uspiješno odgovorilo na prevodilački izazov koji neki tekst predstavlja za prevodioca.

41

Igor Ivanović

2. Infinitiv 2.1. Uporedna analiza infinitiva u korpusu Infinitiv spada u nefinitne oblike zajedno sa gerundom i participom. To je oblik koji predstavlja osnovu glagola, a negativni oblik gradi distribucijom partikule NOT ispred oblika. On ima odgovarajuće aktivne i pasivne oblike, a radi bolje preglednosti ovi oblici se mogu prikazati tabelarno:

Sadašnji infinitiv je oblik koji se koristi u različitim kontekstima i uz raznovrsne finitne glagole. Upravo na taj način on prihvata vrijeme od oblika koji stoji sa njime u nekoj rečenici. U zavisnosti od upravnog glagola sadašnji infinitiv može da se odnosi na sadašnjost, prošlost i budućnost: 1. Montenegro is willing to negotiate about some new techniques. 2. Crna Gora je voljna da pregovara o nekim novim tehnikama. Shodno tome, i u svrhu analize, ova rečenica se može proširiti: 1. Montenegro is (NOW) willing to negotiate (NOW) about some new techniques. 2. Crna Gora je (SADA) voljna da pregovara (SADA) o nekim novim tehnikama. 42


Kao što vidimo, infinitiv se nalazi u istoj vremenskoj ravni sa upravnim glagolom. Drugi navedeni oblik je perfektivni infinitiv koji ima dvije funkcije, temporalnu i imaginativnu, a takođe se koristi u kondicionalnim rečenicama trećeg tipa. 1. The transmitable disease must have broken out in the region... 2. Zarazna bolest mora da je izbila u regionu... 1. We would like to have seen the benefits... 2. Voljeli bi da smo vidjeli koristi... Progresivni infinitiv pokazuje veći stepen neminovnosti događaja i može da izrazi radnju određenog trajanja u nekoj tački u vremenu. 1. It would be beneficial to be performing in a dramatically better way. 2. Zaista bi bilo dobro da obavljamo posao na mnogo bolji način. 1. Public health-care units must be performing ... 2. Jedinice javne zdravstvene zaštite moraju da obavljaju ... Posljednji navedeni aspekatski oblik infinitiva je perfektivno – progresivni. Ovaj oblik je sličan prošlom progresivu ili prošlom perfektivnom progresivu jer ističe trajanje radnje koja je počela u prošlosti. 1. The region must have been waiting for decades. 2. Region mora da je čekao decenijama. 1. They pretended to have been negotiating all day. 2. Pretvarali su se da su pregovarali čitav dan. Infinitiv u srpskom jeziku: Infinitiv je osnovni, bezlični, glagolski oblik. Ne možemo govoriti o jedinstvenoj definiciji infinitiva, jer su njegove upotrebe veoma raznovrsne, kako u srpskom, tako i u drugim jezicima u kojima se takođe javlja. Njegova možda i najučestalija uloga jeste građenje drugih glagolskih oblika. Infinitiv posjeduje i neke druge karakteristike: • upotrebljava se za građenje futura I Sjutra ćemo povesti cjelokupnu delegaciju... 43

Igor Ivanović

• ima funkcije drugih vrsta riječi, često kao dopuna glagolima nepotpunog značenja tipa moći, trebati, morati, htjeti; Noćas moramo donijeti rezoluciju... • ima funkcije drugih vrsta riječi, često kao dopuna glagolima djelimično nepotpunog značenja tipa željeti, smjeti, umjeti; Oni žele čuti njegovo mišljenje. • njime se može izreći i subjekt Pregovarati je veoma bitno, naročito u situaciji... • Upotrebljava se kao dopuna uz imeničke, pridjevske i priloške izraze nepotpunog značenja: pravo je, dužnost je, ružno je, namjera je, kadar je: Dužnosti agencije su: kontrolisati aktivnosti usmjerene... Kao što možemo zaključiti iz opisa infinitiva u ova dva jezika postoje neke veoma očigledne razlike u obliku infinitiva u srpskom i engleskom jeziku. Po definiciji, u našem jeziku, infinitiv se pravilno gradi dodavanjem nastavka –ti na infinitivnu osnovu, dok je u engleskom jeziku infinitiv osnova, i ne možemo govoriti o pravilnom ili nepravilnom građenju infinitiva. Takođe u engleskom jeziku ne možemo govoriti o karakterističnom nastavku po kojem se infinitiv prepoznaje, dok su u našem jeziku nastavci –ti, -ći karakteristični. U srpskom jeziku ne možemo govoriti o sadašnjem, perfektivnom, progresivnom i perfektivno – progresivnom infinitivu. Dakle, postoje znatne razlike između oblika infinitiva u srpskom i engleskom jeziku, ali i u jednom i u drugom jeziku infinitiv predstavlja osnovnu formu od koje se polazi prilikom građenja kompleksnijih gramatičkih kategorija. Sadašnji infinitiv naspram DA klauze sa prezentom: 1. ...where the family law defines all responsibilities enough to protect any entity who is... 2. ... gdje zakon o porodici definiše sve odgovornosti u dovoljnoj mjeri da zaštiti osobu koja... 1. When this population came there to live they were... 2. Kada je ova populacija došla tu da živi, ona je bila... 44


1. ...but we will have to wait to see what would happen. 2. ... ali mi ćemo morati sačekati da vidimo šta će se desiti. Sadašnji infinitiv naspram DA klauze (sa povratnim glagolom u prezentu) 1. We are willing to get back to the path... 2. Mi smo voljni da se vratimo na stazu... Sadašnji infinitiv naspram glagola u perfektu: 1. The EC seemed to hesitate for a time... 2. Evropska komisija je jedno vrijeme oklijevala... Sadašnji infinitiv naspram prijedloške fraze: 1. This is of particular significance in the current phase of resolute commitment of Montenegro to integrate into the Regional and Euro – Atlantic Integrations. 2. To je od posebnog značaja u ovoj fazi odlučne orijentacije Crne Gore za uključivanje u regionalne i evroatlantske integracije. Sadašnji infinitiv naspram infinitiva (na –ti i –ći): 1. Therefore, it is necessary to attract and keep the most capable staff. 2. Upravo zato treba privući i u njoj zadržati najstručnije kadrove. Sadašnji infinitiv naspram imenice: 1. …it is equally important to eliminate unnecessary obstacles… 2. Isto tako je značajno i eliminisanje nepotrebnih prepreka… 1. It is necessary to shift from classical methods to modern methods. 2. Neophodan je prelazak sa klasičnih na moderne metode. Primjeri za perfektivni infinitiv:

45

Igor Ivanović

Perfektivni infinitiv naspram glagola u perfektu: 1. ...and EC would have reached the decision had they not known very well... 2. I Evropska komisija nije donijela odluku jer su dobro znali da... Perfektivni infinitiv naspram potencijala: 1. The Committee would have preferred a transparent method which was obvious to ordinary citizens... 2. Komitet bi preferirao neki transparentni metod koji je bio očigledan običnom građaninu... 1. By that time we should not have had any difficulties... 2. Do tada oni ne bi imali nikakve poteškoće... Perfektivni infinitiv naspram DA klauze sa prezentom: 1. We might have adopted the new law ... 2. Mogli smo da usvojimo novi zakon... Primjeri za progresivni infinitiv: Progresivni infinitiv naspram futura I: 1. The Committee decided that both teams were soon to be moving beyond ... 2. Komitet je odlučio da će se timovi izmjestiti van ... 1. Boats will be few and the surface fish will be swimming deep. 2. Neće više biti čamaca, a površinske će ribe zaroniti duboko. Progresivni infinitiv naspram Ø: 1. The government could be spending time to train unemployed... 2. Vlada bi mogla obučavati nezaposlene... 46


Progresivni infinitiv naspram prezenta: (U ovom primjeru imamo dva infinitiva jedan do drugog. Prvi infinitiv je progresivni, a drugi je sadašnji infinitiv koji je preveden DA klauzom sa prezentom) 1. The public administration might be struggling to break out of their limits... 2. Javna uprava pokušava da savlada ograničenja... Primjeri za perfektivno – progresivni infinitiv: Perfektivno – progresivni infinitiv naspram perfekta: 1. Task group must have been thinking again of how to... 2. Radna grupa mora da je ponovo razmišljala to tome kako da... Perfektivno – progresivni infinitiv naspram potencijala: 1. It was done too swiftly and handily for the organisations to have been inventing it... 2. To je urađeno prebrzo i prevješto da bi ga organizacije izmislile ... Perfektivno – progresivni infinitiv naspram infinitiva: 1. If they were guilty, they ought to have been running out of the house... 2. Ako su bili krivi, trebali su bježati iz kuće... 3. Rezultati Iz navedenih primjera se vidi da postoji veliki broj načina na koji se infinitiv može prevesti. Svi ponuđeni prevodi zavisili su od konkretne situacije odnosno konteksta. Najčešći oblici infinitiva koji su se javljali su sadašnji infinitiv i perfektivni infinitiv, koji je uglavnom dolazio nakon modalnog glagola. Gotovo je nemoguće naći primjer u kome se sadašnji infinitiv ne bi mogao prevesti DA klauzom: 1. This is of particular significance in the current phase of resolute commitment of Montenegro to integrate into the Regional and Euro – Atlantic Integrations. Zvanično ponuđeni prevod je: 47

Igor Ivanović

2. To je od posebnog značaja u ovoj fazi odlučne orijentacije Crne Gore za uključivanje (da se uključi) u regionalne i evroatlantske integracije. Naše mišljenje je da je prevod koji je ponuđen u zagradi bolji, jer zadovoljava sve stilske kriterijume našeg jezika. Treba još dodati da je korišćenje prepozicionih fraza više karakteristika engleskog jezika nego srpskog. Kao što vidimo oblik da se uključi u potpunosti može da zamjeni oblik za uključivanje. Odnosi razlike su bili veoma rijetki. Dakle, veoma je malo slučajeva gdje infinitiv u engleskom nema svoj prevodni ekvivalent u našem jeziku. To je moguće samo u posebnim slučajevima kao npr. u ovoj rečenici: 1. The government could be spending time to train unemployed... 2. Vlada bi mogla obučavati nezaposlene... Ovdje infinitiv nema svog direktnog prevodnog ekvivalenta, jer prevodilac vjerovatno nije smatrao da to može da poremeti smisao rečenice. Infinitiv se u ogromnom broju slučajeva prevodi jer je neophodan za potpuno razumijevanje rečenice, ali iz ovakvih primera vidimo da to nije uvijek neophodno. Odnos poklapanja je nešto učestaliji, ali i dalje dovoljno rijedak da ga možemo smatrati više ekskluzivnim nego pravilom. On se javio samo u dva slučaja gdje infinitivu u engleskom odgovara infinitiv u srpskom jeziku. Primjer ovakvog odnosa je rečenica: 1. Therefore, it is necessary to attract and keep the most capable staff. 2. Upravo zato treba privući i u njoj zadržati najstručnije kadrove. Generalno govoreći, ovaj odnos između dva jezika je rijedak jer je u srpskom jeziku znatno češća DA klauza, i prevođenje infinitiva infinitivom je više karakteristika hrvatskog jezika (gdje je to gotovo u 90% slučajeva prema podacima Komisije za sintaksu i Komisije za odnose s javnošću i rešavanje neodložnih pitanja, Srbija). Stoga druga rečenica može da ima oblik: Upravo zato treba da se privuku i u njoj zadrže najstručniji kadrovi.

48


4. Zaključak Možemo da zaključimo da infinitivu u engleskom jeziku, kao nefinitnom glagolskom obliku, najčešće odgovara neki od finitnih oblika u srpskom jeziku (prezent ili perfekat), i to zavisi od toga koje je dominantno vrijeme datog teksta ili rečenice. Takođe i DA klauza sa prezentom je veoma čest prevodni ekvivalent, i to većinom sadašnjeg infinitiva. Infinitiv naspram infinitiva je prilično rijedak jer, kako je to već navedeno, to je više karakteristika hrvatskog jezika. Na taj način zaključujemo da je infinitiv veoma česta gramatička kategorija u engleskom jeziku (što je ujedno i karakteristika svih germanskih jezika) dok je kod nas redukovana njegova upotreba. Ali, i pored toga, infinitiv u srpskom jeziku je nezamjenljivi prevodni ekvivalent prilikom prevodjenja konstrukcije will + progresivni infinitiv gdje se gotovo uvijek u prevodu javlja futur, koji se kod nas gradi od pomoćnog glagola htjeti i infinitiva glagola koji uzimamo (will be swimming → će zaroniti). Posmatranjem infinitiva i njegove frekventnosti u engleskom jeziku dolazimo do zaključka da je infinitiv (zajedno sa pasivom) veoma zahvalan lingvistički element kojim se mnoge ideje mogu izraziti na lijep i koncizan način. Infinitiv je obavezan poslije modalnih glagola, koji kao veoma česta gramatička kategorija samim tim čine i infinitiv veoma čestim. Zbog toga je infinitiv veoma bitan za prevodilačku praksu jer se može vrlo lako pogrešno prevesti ako se zanemari njegov oblik. Primjera radi, ako bi se sledeća rečenica prevela: Task group must have been thinking again of how to... Radna grupa mora da je ponovo razmislila to tome kako da... izgubili bismo nijansu dužeg trajanja radnje koja je obavezna prilikom prevođenja progresivnog elementa u okviru engleskog perfektivno – progresivnog infinitiva. Dakle, prevodilac mora biti svjestan kompleksnosti različitih oblika infinitiva u engleskom jeziku. Takođe, ovo je bitna ideja koje je važna i za nastavu engleskog jezika kao stranog, jer kroz poznavanje različitih oblika infinitiva i nijansi značenja koje ti oblici posjeduju, mogu se naučiti mnoge karakteristike gramatike naših finitnih glagolskih oblika.

49

Igor Ivanović

5. Određeni član U vezi sa određenim članom ne možemo govoriti o njegovom značenju već o referenci. U tom smislu govorimo o izdvajanju ili specifikaciji nekog predmeta. U engleskom jeziku imenica se u diskursu obično javlja, prvo sa neodređenim članom, a zatim dobija određenost pomoću određenog člana. Na taj način određeni član postaje spona između prethodnog javljanja imenice i njenog narednog javljanja u komunikaciji. Generalno govoreći, određeni član se u našem jeziku ne prevodi, iako za njega postoje odgovarajući prevodni ekvivalenti. To se može ilustrovati primjerom da se u posmatranom uzorku teksta, u ovom slučaju u predgovoru rječnika M. Bensona, od 358 uočenih slučajeva javljanja određenog člana, samo u 4 rečenice javljaju njihovi direktni prevodni ekvivalenti. Statistički gledano, to znači da je određeni član preveden u samo 1,11% slučajeva. Navešćemo pronađene upotrebe u kojima se javio određeni član: Kataforična referenca: • The Government of Montenegro remain open for constructive cooperation. • Ø Vlada Republike Crne Gore ostaje otvorena za konstruktivnu saradnju. Direktna anaforična: • Delegation of competencies enables an increase of flexibility in the functioning of an administrative system. The administrative system will also increase its level of efficiency. • Delegacija nadležnosti omogućava povećanje fleksibilnosti djelovanja upravnog sistema. Ø Upravni sistem će takođe povećati svoj nivo efikasnosti. Opšta referenca: • The Minister pointed out value of support. • Ø Ministar je naglasio vrijednost podrške. Klasifikativna referenca određenog člana: • The Montenegrin people are fully committed to the idea of the EU. • Ø Crnogorski narod je u potpunosti posvećen ideji EU. 50


Nađeni su slučajevi u kojima je određeni član preveden: 1. The Guideline does not treat in detail the specialised vocabularies. 1a U ovom Uputstvu nije detaljno obrađena specijalizovana terminologija. 2. The Guideline will transcribe this standard American pronunciation. 2a U ovom Uputstvu transkribovaće se ovaj standardni američki izgovor. Možemo zaključiti da se određeni član u ogromnom broju slučajeva ne prevodi. Ako se ipak prevede najčešće nađeni primjeri, što iz teksta, što iz gramatika, upućuju na korišćenje zamjenica: ovaj/a/o, taj/a/o, onaj/a/o. Međutim mogući su i alternativni prevodi u slučajevima gdje prevodilac ima dodatne informacije koje čitaocu nisu poznate. To se vidi u slučajevima 3a i 5a gdje znanje prevodioca (stručno, iskustveno ili u vidu informacije dobijene od samog autora originalne rečenice) uslovljava postojanje „slobodnijeg“ prevoda određenog člana. 6. Kolokacije pridjeva i imenica Kolokacija predstavlja način organizovanja dvije ili više riječi u jedinstvenu cjelinu kako bi se na konvencionalan način izrazile određene ideje. Tako kolokacija postaje fiksna forma izražavanja koja kao takva postaje poznata govornicima nekog jezika. Primjera u engleskom jeziku ima zaista mnogo, kao što je npr. strong tea, ili broad daylight. Imamo powerful drug ali ne i powerful cigarettes, tea i coffee. Međutim, najzanimljivije su one kolokacije koje se djelimično ili potpuno kose sa svakodnevnom zdravorazumskom logikom. I pored toga takve kolokacije su opstale u jezičkoj praksi i opšte su prihvaćene. Možemo govoriti o više tipova kolokacija među kojima imamo: imenica + glagol – Parliament decides - Parlament odlučuje, Ministry approves – Ministarstvo odobrava;

51

Igor Ivanović

glagol + imenica – reach a decision – donijeti odluku; pridjev + imenica – a clear conscience, čista savjest; glagol + prilog – speak bluntly, govoriti neuvijeno; prilog + pridev – seriously considered – ozbiljno razmotren; imenica + of, genitiv + imenica – a clause of excusion, klauzula isključivanja (Prćić 1997: 32) U sljedećim primjerima razmotrićemo slučajeve kolokacija pridjeva i imenice: Najčešće nađeni primjeri su oni u kojima engleska konstrukcija Adjective + Noun odgovara našoj strukturi pridjev + imenica: 1. Key objectives of the Public Administration Reform. 2. Ključni ciljevi upravne reforme u Crnoj Gori. 3. This, of course, requires development of quality and quantity standards of administrative work. 4. Ovo iziskuje razvijanje odgovarajućih kvantitativnih i kvalitativnih standarda upravnog rada. 5. We should encourage complete support to the administrative reform support. 6. Treba da ohrabrimo punu podršku procesu reforme oblasti upravnog sistema. Ali nije uvijek tako. Engleskoj konstrukciji Adjective + Noun mogu da odgovaraju i druge strukture u našem jeziku: 1. They performed vaccination in broad daylight. (ali ne govorimo o bright daylight ili o narrow darkness) 2. Obavili su vakcinaciju u po bijela dana.

52


1. Do not block the emergency exit! 2. Ne blokirajte izlaz za slučaj opasnosti! Kao što se može vidjeti iz primjera postoje razni načini prevođenja kolokacija pridjeva i imenice. Najčešće nađeni odnos je da su kolokacije pridjev + imenica prevođene upravo takvim rasporedom, dakle struktura pridjev + imenica se takođe nalazi i u našem jeziku. Ovu praksu je moguće potvrditi i kroz druge primjere. Naime, jedna studija je pokazala da je u korpusu New York Times u kojem se nalazilo probližno 14 miliona riječi nađeno 40375 kolokacija imenica + pridjev. Ono što je takođe zanimljivo jeste činjenica da nisu uzete u obzir kolokacije koje su se javljale manje od 1000 puta zajedno. 7. Kopule ostajanja Kopule su glagoli nepotpune predikacije i oni bez dopune nemaju značenje. Upravo ta dopuna je ona koja nam pomaže da ovakve glagole prevedemo na odgovarajući način. Takođe, za kopule se može reći da se ponašaju kao „prazne morfeme bez značenja koje samo povezuju subjekat i dopunu“. 1. This new release contains a registry cleaner which will help you keep your registry compact. 2. Ovo novo izdanje sadrži čistač registra, što vam pomaže u očuvanju kompaktnosti registra. 1. The Parliament did not manage to reach a unanimous decision, even though they stayed until half past eleven. 2. Parlament nije uspio da donese jednoglasnu odluku iako su ostali do pola jedanaest. 1. The commander came forward and helds out the flag in order to... 2. Komandant je istupio i pružio zastavu kao bi se ona... 1. If I don’t act now, we won’t be able to stay ...

53

Igor Ivanović

Ako ne reagujemo sada, nećemo moći da ostanemo... 1. We will not rest until we bring the criminals to justice. 2. Nećemo imati mira dok ih ne privedemo pred lice pravde. 1. The presidential election was held on April 26. 2. Predsjednički izbori su održani 26. aprila. 1. They hold no authority over that particular patch of the city. 2. Oni nemaju vlast nad tim dijelom grada. Najčešći prevodni ekvivalenti ovih glagola su bili oblici u istom vremenu kao i u originalu. To se dešavalo u oko 60% situacija. Ovi glagoli su najčešće bili u obliku engleskog prostog prošlog vremena ili trajnog prošlog vremena, što je u velikoj mjeri odgovaralo našem preteritu. Oni koji su se nalazili u obliku engleskog prostog sadašnjeg vremena, u našem jeziku su prevođeni sadašnjim vremenom. Takođe je zanimljivo da u dosta slučajeva glagol to hold nije preveden tipičnim prevodnim ekvivalentom kod nas, već imamo raznovrsne prevode (npr. Vjerovatno je prva asocijacija na pomen glagola to hold držati, ali u tom obliku se ovaj glagol veoma rijetko javljao u posmatranom korpusu). Za razliku od očekivanja, razmatranje korpusa (prije svega Public Administration Reform Strategy in Montenegro, i Ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji) je pokazalo da su kopule ostajanja (o ovom slučaju HOLD, KEEP, REST, STAY) relativno rijetko upotrijebljene. Prošli particip Prošli particip je gramatička kategorija koja se upotrebljava kao glagolski ili adjektivalni oblik. Njegova dominantna funkcija je obrazovanje perfektivnih i pasivnih oblika. Tokom posmatranja korpusa teksta nađene su sljedeće kategorije u kojima se javio prošli particip: Prošli particip naspram imenice 1. The accused said it was not his fault. 2. Optuženik je rekao da to nije njegova greška. 54


Prošli particip (u nekim slučajevima kao ostatak redukovane relativne klauze) naspram adjektivala 1. The stone was so worn that it was hard to make out what was engraved there. 2. Kamen je bio toliko izlizan da je bilo teško pročitati šta je na njemu napisano. 1. The third was handwritten and crumpled. 2. Treći je bio rukom napisan i zgužvan. Prošli particip naspram pridjevske fraze 1. They were hidden by thousands of long-gone students. 2. Njih su sakrivali davno nestali studenti. Prošli particip naspram glagola u pasivu 1. All done in the name of our protection to prevent ... 2. Sve ovo je bilo urađeno da bismo se zaštitili i spriječili ... Prošli particip naspram priloga 1. „Well done“, was the only answer we could get. 2. „Odlično“, je bio jedini odgovor koji smo mogli dobiti Iz posmatranog korpusa se takođe dalo zaključiti da se prošli particip, u engleskim rečenicama, u gotovo 90%, javlja kao dio nekog od perfektivnih vremena ili pasivnih oblika. Ti oblici su najčešće kod nas prevođeni preteritom ili adjektivalom. Pasivna forma u našem jeziku se zadržavala samo tamo gdje je ona zvučala prirodno. U većini slučajeva, tamo gdje je prošli particip gradio pasiv, on je bio preveden aktivnim oblikom. To se dešavalo jer je aktivna forma mnogo prirodnija u našem jeziku, dok je engleskom jeziku bliži pasiv. U slučajevima gdje smo imali konstrukcije prošlog participa kao adjektivala sa imenicom npr. worn case, 55

Igor Ivanović

u ogromnom broju slučajeva to se u našem jeziku javljalo kao pridjev + imenica (stara kutija). 8. Sadašnji perfekat (Present Perfect) Sadašnji perfekat je glagolski oblik koji nastaje od odgovarajućeg oblika prezenta pomoćnog glagola HAVE i prošlog partcipa leksičkog glagola: HAVE + PAST PARTICIPLE (HAVE, HAS) U svom osnovnom značenju ovo vrijeme se koristi da bi se napravila veza između neodređene prošlosti i tekuće relevantnosti, ali postoje i druge upotrebe ovog glagolskog oblika. Primjeri: Sadašnji perfekat nasuprot perfektu: A. A little boy of about seven and a little girl who has been a year older, were playing. B. Dječak od oko sedam i djevojčica koja je bila godinu starija, su se igrali. A. Haven’t we found new strength in the process that defines... B. Zar nijesmo našli novu snagu u procesu koji definiše... Modal + Sadašnji perfekat nasuprot DA klauzi: A. It is implied we must have had a terrible misunderstanding. B. Podrazumijeva se da se nijesmo razumjeli. A. We might have used more harmful deterrents. B. Mogli smo da koristimo opasnije oružje. Modal + Sadašnji perfekat nasuprot potencijala: A. That would have been too shameful. B. To bi bilo previše sramotno. 56


Sadašnji perfekat nasuprot budućem vremenu: A. When the two parliaments have had sufficient level of information, they will be obliged to notify... B. Kada dva parlamenta budu imali dovoljno podataka, obavijestiće ... Kao što se može zaključiti iz navedenih primjera, prošli particip se najčešće prevodi perfektom, mada postoje i neke druge opcije u vezi sa prevodnim ekvivalentima. Učestalost perfekta kao prevodnog ekvivalenta je u gotovo 90% slučajeva. Veoma često se nailazilo na konstrukcije modala + prošli perfekat, što je veoma karakteristično za engleski jezik. U našem jeziku gotovo svaki put se kao prevodni ekvivalent javljala DA klauza. Slučajevi sa potencijalom i budućim vremenom, kao prevodnim ekvivalentima u posmatranim djelima, bili su veoma rijetki. Sadašnji perfekat (Present Perfect) Sadašnji perfekat je glagolski oblik koji nastaje od odgovarajućeg oblika prezenta pomoćnog glagola HAVE i prošlog partcipa leksičkog glagola: HAVE + PAST PARTICIPLE (HAVE, HAS) U svom osnovnom značenju ovo vrijeme se koristi da bi se napravila veza između neodređene prošlosti i tekuće relevantnosti, ali postoje i druge upotrebe ovog glagolskog oblika. Can, Could Can, could pripadaju grupi modalnih glagola. Modalni glagol can može da nosi sedam značenja - sposobnosti, volje, karakteristike, mogućnosti, dozvole, čulnog osjećaja, nestrpljenja/zbunjenosti. U posmatranom korpusu, koji se sastojao od tri književna djela i jednog pravnog teksta, neđeni su sljedeći primjeri can, could i njihovih prevodnih ekvivalenata.

57

Igor Ivanović

Primjeri: Can, could naspram glagola moći (u prezentu, perfektu) a) Employee under the age of 18 can not work in a job position with prevailing hard physical labour... b) Zaposleni koji ima ispod 18 godina ne može da obavlja posao koji se prije svega sastoji od teškog fizičkog rada... a) ... documentation, the power aggregate No 8 could generate approximately 20 GWh of electric... b) ... dokumentaciji, generator broj 8 je mogao da proizvede otprilike 20 GWh električne... Can bez prevodnog ekvivalenta u našem jeziku a) We can now see all the benefits of our mission ... b) Vidimo sada sve koristi naše misije... a) From the above table we can see that before Courts in Montenegro, due to the criminal offence... b) Iz gornje tabele vidimo da se pred sudovima u Crnoj Gori, zbog krivičnog prekršaja... Could naspram potencijala sa budućom referencom: a) We could speak about all the possibilities tomorrow. b) Mogli bi pričati o svim mogućnostima sjutra. Opšti zaključak jeste da se modalni glagoli can, could u našem, korpusu, u ogromnoj većini slučajeva, prevode glagolom moći, a u jednom manjem dijelu prevoda su se kao prevodni ekvivalenti nalazili i znati, umjeti. U svojim značenjima, koja su gore navedena, ovi se oblici dominantno prevode glagolom moći, osim u značenju sposobnosti gdje je najčešći prevodni ekvivalent znati ili umjeti. Što se tiče prevodne razlike između can/could, tekstovi sa „lakšom“ tematikom i gramatičkim konstrukcijama (npr. prepiske, izjave za štampu), registruju ovu razliku kao odnos can sadašnjost, could - prošlost u skoro svakom slučaju. Gotovo je nemoguće naći takav tip teksta u kome je oblik could upotrijebljen u vidu sadašnje reference. Sa druge strane, u tekstovima sa složenijom gramatikom ova razlika se u većem stepenu gubi i prenosi se na polje can - manje formalno, manje kulturno, could - formalnije, kulturnije. 58


Lista referenci: Аfanasieva, О., Аntrushina, G. B. & Моrozova, N. N. (1999). English Lexicology. Моscow: Publishing House “Дрофа”. Ajduković, J. (2004). Uvod u leksičku kontaktologiju – teorija adaptacije rusizama. [Introduction to Lexical Contactology – Theory of Russian loanwords adaptation]. Beograd: Foto Futura. Bugarski, R. (2003). Žargon. [Jargon]. Beograd: Čigoja štampa. Bugarski, R. (1975). Lingvistika o čoveku. [Linguistics on a man]. Beograd: Čigoja štampa. Bugarski, R. (1996). Jezik i lingvistika. [Language and Linguistics], Beograd: Čigoja štampa. Dragićević, R. (2007). Leksikologija srpskog jezika. [Lexicology of the Serbian Language]. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Filipović, R. (1986). Teorija jezika u kontaktu. Uvod u lingvistiku jezičnih dodira. [Theory of languages in contact. Introduction into Linguistics of language contacts]. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, Zagreb: Školska knjiga. Filipović, R. (1990). Anglicizmi u hrvatskom ili srpskom jeziku: Porijeklo - Razvoj – Značenje. [Anglicisms in the Croatian or the Serbian Language: Origin – Devlopment - Meaning]. Zagreb, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti: Školska knjiga. 336-340. Grčević, M. (2002). O hrvatskim jezičnim promjenama devedesetih godina. [On Croatian linguistics changes during the 1990s]. Forum 41: 514-552. Grickat, I. (1983). Naš standardni jezik kao pratilac opštih oblika kulture. [Our standard language as a mirror of general culture forms]. Zbornik za filologiju i lingvistiku, XXVI, 2: 8-11. Hajmz, D. (1980). Etnografija komunikacije. [Ethnography of communication]. Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod. Hansen, B. (1982). Englische Lexikologie. [English Lexicology]. Leipzig: VEB Verlag Enzyklopädie. Ivić, M. (1978). Pravci u lingvistici. [Directions in Linguistics]. Ljubljana: Državna založba Slovenije. 59

Igor Ivanović

Jutronić-Tihomirović, D. (1980). Sociolingvistika. [Sociolinguistics]. Argumenti VIII . 4. Kasirer, E. (1985). Jezik, Filozofija simboličkih oblika. [Language, Philosophy of symbolic shapes]. Novi Sad: Dnevnik. Katić, M. (2003). Anglicizmi u jeziku tehnike. [Anglicisms in within the language of technique]. XLVII Konferencija ETRAN, Herceg Novi, CD-ROM i knjiga. 241-244. Katić, M. (2001). O tehnikama prevođenja nekih engleskih termina energetske elektronike. [On translation techniques of some of the terms from Energetic Electronics]. 11th International Symposium on Power Electronics, Novi Sad. 154-157. Klajn, I. (1967). Strana reč – šta je to? [Foreign word – what is that?]. Zbornik za filologiju i lingvistiku X: 7–24. Lalić, G., Panić, O. & Prćić, T. (2005). Generički nazivi elektronskih uređaja u nekim evropskim jezicima: uporedna analiza adaptacije engleskih uzora. [Generic names of electronic devices in some European languages: contrastive analysis of English model words adaptation]. Philologia 3: 19-25. Melvinger, J. (1984). Leksikologija. [Lexicology]. Osijek: Pedagoški fakultet sveučilišta u Osijeku. Menac, A. (1997). Morfološka adaptacija anglicizama u hrvatskom i ruskom jeziku. [Morphological adaptation of anglicisms in the Croatian and Russian Language]. Prvi hrvatski slavistički kongres. Zbornik radova 1: 303–312. Menac, A., R. Filipović. (1997). Adaptacija ortografije anglicizama u hrvatskom i ruskom jeziku: teorija i primjena. [Orthogrphic adaptation of anglicisms in the Croatian and Russian Language: theory and application]. Suvremena lingvistika. year 23. issue 1–2 (number 43–44). 61–71. Mihaljević, M. (2002). Funkcionalni stilovi hrvatskoga (standardnog) jezika s posebnim obzirom na znanstveno-popularni i personalni podstil. [Functional styles of the Croatian (standardised) langauge with special regard to scientific-popular and personal substyle]. Rasprave Instituta za hrvatski jezik i jezikoslovlje 28. 325-343. Milić, M. (2004). Termini igara loptom u engleskom jeziku i njihovi 60


prevodni ekvivalenti u srpskom. [Terms related to ball games in the English language and their translation equivalents in Serbian]. Unpublished master’s thesis. Novi Sad. Filozofski fakultet. Muhvić-Dimanovski, V. (1992). Prevedenice – jedan oblik neologizama. [Translated words – a form of neologisms]. Rad HAZU 446. 205. Muhvić-Dimanovski, V. (2000). Neologizmi na razmeđi jezične otvorenosti i jezičnoga purizma. [Neologisms between language openness and language purism]. Filologija 4. 495 – 499. Muhvić-Dimanovski, V. (2002). New Concepts and New Words; How Do Languages Cope with the Problem of Neology. Collegium Antropologicum, vol. 28. 139 –146. Panić-Kavgić, O. (2006). Koliko razumemo nove anglicizme. [How much do we understand new Anglicisms]. Novi Sad: Zmaj. Pešikan, M. (1970). Leksičko blago našeg jezika i normativni odnos prema njemu. [Lexical wealth of our language and normative relation towards it]. Naš jezik XVIII: 80-92. Pešikan, M. (1970). Naš književni jezik na sto godina poslije Vuka. [Our standard language one hundred years after Vuk]. Beograd: Izdavačko društvo za srpskohrvatski jezik i književnost. Prćić, T. (1997). Semantika i pragmatika reči. [Semantics and pragmatics of words]. Sremski Karlovci – Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Prćić, T. (1998). Novi transkripcioni rečnik engleskih ličnih imena. [New transcription dictionary of English personal names]. Novi Sad: Prometej. Prćić, T. (1999). Sinonimi u teoriji i praksi: isto ali ipak različito. [Synonyms in theory and practice: same but different]. Jezik danas 9: 14-20. Sapir, E. (1921). Language, New York: Harcourt Brace & Co. Šipka, D. (1998). Osnovi leksikologije i srodnih disciplina. [Basics of Lexicology and related disciplines]. Novi Sad: Matica srpska. Škiljan, D. (1998). Tuđice i tuđinci. [Foreign words and foreign people]. Interkulturalnost versus rasizam i ksenofobija: 39-44. Turk, M., and H. Pavletić. (2001). Poluprevedenice – jedan oblik neologizama. [Semi-translated words – a form of neologisms]. Zbornik radova 6. 643 – 649. 61

Igor Ivanović

Vasić, V., G. Nejgebauer, T. Prćić. (2001). Du yu speak anglosrpski? Rečnik novijih anglicizama. [Do you speak Angloserbian? Dictionary of newer anglicisms]. Novi Sad: Zmaj. Zentella, A., C. (1997). Growing up Bilingual – Portorican Children in New York. Journal of Sociolinguistics 5. 117.

Igor Ivanović

The EC Questionnaire through Corpus Linguistics – Contrastive Analysis Summary In this paper we offer a preliminary analysis of the European Commission Questionnaire submitted to the Government of Montenegro. The linguistic elements we found in the original document were compared with the appropriate translation equivalents, searching for similarities and discrepancies. In this manner we tried to convey part of our experience related to the European Commission Questionnaire translation process. Key words: EC Questionnaire, corpus linguistics, contrastive analysis, translation equivalents

62

Polarizacija diskursnih učesnika u parlamentarnim debatama

Milica Vuković Institut za strane jezike Univerzitet Crne Gore

Polarizacija diskursnih učesnika u parlamentarnim debatama Sažetak Politička stvarnost većine društava je obilježena polarizacijom, tj. suprotstavljanjem „nas“ i „vas“, kao i „nas“ i „njih“, što je proces koji se može značajno rasvijetliti sa lingvističke tačke gledišta. Cilj ovog rada je da objasni referencijalni menadžment koji učestvuje u građenju polarizacije u parlamentarnom diskursu Crne Gore. Rezultati pokazuju da je polarizovanost ovog diskursa promjenljiva i da se ostvaruje pomoću nekoliko strategija. Ključne reči: polarizacija, pozicija, suprotstavljanje, upotreba zamjenica, glagolsko lice, parlamentarna debata

1. Uvod Polarizacija diskursnih učesnika je opšta pojava u političkom diskursu i odnosi se na izdvajanje pozicija, odnosno, formiranje nekoliko grupa koje su, po pravilu, suprotstavljene. Na taj način se politički diskurs, a kroz njega i politička stvarnost, gradi kroz opozicije mi protiv vas i mi protiv njih, što podrazumijeva najmanje tri pozicije. Ono što ćemo ovdje nazvati prvom pozicijom izraženo je perspektivom prvog lica jednine i množine, dok se druga i treća pozicija respektivno odnose na perspektivu drugog i trećeg lica. Budući da je parlamentarna rasprava žanrovski debata, deiktički kontekst diktira veću polarizaciju u pravcu opozicije mi protiv vas, odnosno oponiranje između prve i druge pozicije. Promjena stanovišta sa kojeg govori političar vrši se ili podsvjesno ili strateški (Partington, 2003: 63), ali u oba slučaja enkodira ideološke pozicije, tj. daje uvid u to da li se političar ističe kao individua ili sebe vidi kao pripadnika grupe koja obuhvata i publiku. Govorenje iz perspektive prvog lica jednine je tipično za zapadni sociokulturni kontekst, u kojem se govornik obično konceptualizuje kao individua (Bull and Fetzer 2008: 277), 63

Milica Vuković

što sa jedne strane ističe političara i dokazuje njegovu ličnu uključenost (Beard 2000: 45), ali istovremeno i umanjuje jačinu argumenata (Beard 2000: 282), može da ukaže na njegovu egocentričnost (Halmari 2008: 259) i političaru tovari breme odgovornosti za izrečeno. Govorenje iz perspektive prvog lica množine pomjera ličnu odgovornost sa individue na „anonimniju“ grupu (Bull and Fetzer 2008: 281), pojačava validnost izrečenog, budući da više osoba stoji iza određene propozicije, i potpomaže proces građenja grupnog identiteta. Sociopsihološki proces grupne identifikacije podrazumijeva stvaranje emocionalne privrženosti prema osobama koje se vide kao pripadnici određene grupe (Einsink 1997: 7), a u političkom diskurusu, identifikacija je zapravo ubjeđivanje (Allen 2007: 3). Suprotstavljanje prve i druge pozicije, dakle nas i vas, često prati „pozitivna samoprezentacija“ i „negativna prezentacija drugih“ (Van Dijk 1997: 36), koje Van der Valk (2003: 317) definiše kao semantičke strategije u političkom diskursu. Budući da politički diskurs funkcioniše indeksički (Chilton 2004: 201), u ovom radu bavićemo se načinima na koji se diskursni učesnici polarizuju u parlamentarnom diskursu Crne Gore. Pokušaćemo da izvedemo zaključke o tome koliko je polarizacija izražena u ovom diskursu i izdvojimo referencijalne strategije koje je signališu, tj. objasnimo referencijalni menadžment ovog diskursa (termin iz Tomlin 1997) koji prati proces polarizacije. Kada je u pitanju korpus, preuzeli smo u potpunosti zapis sa prvog dana zasijedanja Skupštine Crne Gore kada je na dnevnom redu bio predlog Zakona o budžetu za 2010. godinu i proširili korpus sa još dva sata rasprave koja je održana drugog dana sjednice. Detalji korpusa slijede: Parlamentarno zasijedanje Rasprava Izvor korpusa Datum Trajanje Broj riječi Broj štampanih strana Broj razmjena Učestvovalo poslanika

Šesta sjednica drugog redovnog zasijedanja Rasprava o budžetu za kalendarsku 2010. god. Autorizovani fonografski zapisi sa sjednice1 15.12.2009. i 16.12.2009. 7h 30 Min. 45 435 127 140 (predsjednik i potpredsjednici skupštine: 70; DPS: 33; SDP: 7; SNP: 10; PZP: 13; Nova: 7) 25 Tabela 1 Detalji korpusa 1

1 64

Preuzeto sa: http://www.skupstina.me/cms/site_data/AKTI%202010-1 FONOGRAFSKI%20ZAPIS%206_sj_2_red_zas_15,16_i%2017_12_2009_.pdf


Metodologija kojom se koristimo pripada analizi diskursa i, specifičnije, analizi političkog diskursa i kritičkoj analizi diskursa, a povremeno se služimo i metodama korpusne lingvistike. 2. Polarizacija diskursnih učesnika u crnogorskom parlamentu Analizu započinjemo ispitivanjem referencijalnog menadžmenta u parlamentarnom diskursu, budući da zamjenice iscrtavaju mapu sociopolitičkih odnosa koji su implicitni u diskursu (Chilton and Schäffner 1997: 216). Kada se analizira samo upotreba zamjenica u funkciji subjekta u crnogorskim parlamentarnim debatama, dobijamo sljedeće rezultate: Korpus: parlamentarna rasprava o budžetu Zamjenica Zamjenica u NF3 u funkciji SF SF2 funkciji subjekta subjekta ja 118 2,59 mi 119 ti 1 0,02 vi 127 on 19 0,41 oni 33 Tabela 2 Distribucija zamjenica u funkciji subjekta 23

NF 2,61 2,79 0,72

Ono na šta tabela 2 upućuje je dominantna upotreba zamjenice drugog lica množine, koja se koristi za persiranje drugim poslanicima, pojedinačno i kolektivno. Ovakvi rezultati bi načelno upućivali na visok nivo polarizacije u crnogorskom parlamentarnom diskursu, budući da najveću učestalost bilježe zamjenice prvog lica, jednine i množine, s jedne strane, i zamjenica drugog lica množine, s druge. Međutim, budući da nastavci glagola već sami označavaju kategoriju lica, zamjenice kao subjekti rjeđe se koriste u kombinaciji s ličnim glagolskim oblicima i, u slučaju da se upotrijebe, mogu da sugerišu naglašavanje, što je, kako ćemo vidjeti, čest slučaj u parlamentarnom diskursu. 2 3

SF: sirova frekvencija (engl. raw frequency), tj. ukupan broj pojava riječi u cijelom korpusu. NF: normalizovana frekvencija (engl. normalised frequency), tj. ukupan broj pojave riječi na hiljadu riječi korpusa. Normalizovana frekvencija se koristi kod poređenja različitih korpusa. 65

Milica Vuković

Iz ovih razloga, korpus smo obradili na dodatni način, kako je ilustrovano u tabeli 3. U obzir smo uzeli samo one lične aktivne glagolske oblike čiji su subjekti animatni (uključujući i zamjenice čiji su referenti živa bića, tj. ljudi). Isključili smo sve konstrukcije sa neanimatnim subjektima i pasivne konstrukcije iz razloga što one, po prirodi stvari, ne mogu da pruže relevantne podatke za ispitivanje polarizacije diskursnih učesnika. Korpus: parlamentarna rasprava o budžetu Lični glagolski oblici sa animatnim subjektom u: prvom licu jednine drugom licu jednine trećem licu jednine

SF

NF

Lični glagolski oblici sa animatnim subjektom u:

SF

NF

699

15,38

prvom licu množine

887

19,52

5

0,11

drugom licu množine

531

11,68

241

5,30

trećem licu množine

207

4,55

Tabela 3 Distribucija ličnih glagolskih oblika sa animatnim subjektom u kategoriji lica

Pokazalo se da se kod analize jezika sa izraženom fleksijom istraživač ne može isključivo osloniti na prostu frekvenciju zamjenica. Naime, podaci u dvjema tabelama se u velikoj mjeri razlikuju, a zamjenice se u kombinaciji sa ličnim glagolskim oblicima koriste samo u 16,51% slučajeva, odnosno, otprilike jednom u šest slučajeva, što nije dovoljna učestalost da bi se obezbijedila reprezentativnost rezultata. Zato ćemo se u ispitivanju ovog diskursnog fenomena oslanjati i na podatke iz tabele 3. „Indeks“ polarizacije4 u crnogorskom parlamentarnom diskursu je 1,61 (normalizovana frekvencija oblika u prvom licu jednine i množine (34,90) naprema istoj vrijednosti za oblike drugog i trećeg lica (21,64)). Međutim, i rezultati koji se odnose na prostu učestalost zamjenica bili su indikativni za objašnjenje nekih aspekata ovog fenomena, pa ćemo se u sljedećem tekstu u ovom radu baviti upravo analizom tih podataka.

4

66

Naš termin. Indeks polarizacije smo zamislili kao odnos zastupljenosti samopredstavljanja i predstavljanja drugih diskursnih učesnika.


Iako nemamo uporedne podatke koji se odnose na upotrebu zamjenica čiji su referenti ljudi u funkciji subjekta u opštem jeziku, vrlo je moguće da one u njemu bilježe i nižu učestalost. Pokazalo se da je funkcija ovih zamjenica, u situacijama kada se one koriste, uglavnom naglašavanje. Zamjenica ja se obično koristi u kolokacijama sa glagolima vjerovanja i mišljenja u sadašnjem vremenu, pri čemu nastaju fraze tipa ja mislim, ja smatram, ja vjerujem i sl., koje unose modalno značenje u propoziciju. Za razliku od njihove upotrebe u opštem jeziku, gdje najčešće služe kao izrazi za ograđivanje od odgovornosti i ublažavanje iskaza, u parlamentarnom i političkom diskursu uopšte, ove fraze se koriste uglavnom u svrhu isticanja autoriteta političara (Simon-Vanderbergen 1997). Prisustvo zamjenice u ovim frazama pojačava značenje i ističe govornika: (1) ŽIVKOVIĆ: … Ja mislim da ste Vi, gospodine Lukšiću, da je Vlada pomogla, tačno je to, bankarski sektor… Sigurno da bi propozicija iz primjera bila slabija da je iskaz glasio: „Mislim da ste pomogli…“. Sintagmom ja mislim ističe se autoritet političara da donosi određene sudove, a zamjenicom vi naglašava se i persona primaoca poruke. Ova funkcija naglašavanja koja se ostvaruje eksplicitnom upotrebom zamjenica u korpusu crnogorske parlamentarne debate naročito dolazi do izražaja u razmjeni komentara, odnosno replika. Naime, analiza korpusa je pokazala da rasprave, tj. izlaganja ili parlamentarni govori, imaju drugačije jezičke odlike od replika u korpusu crnogorskog jezika. Razlike su evidentne do te mjere da možemo govoriti o dva podžanra parlamentarne debate kao žanra, tako da ćemo se u analizi, tamo gdje je to potrebno, baviti posebno analizom jednog i drugog podžanra. Distribucija zamjenica koje se eksplicitno navode u kombinaciji s ličnim glagolskim oblicima, dakle, varira i to u zavisnosti od podžanra. Ove varijacije je najcjelishodnije grafički predstaviti, što nam je omogućio program AntConc 3.2.1. (Anthony 2007), a za prikaz smo izabrali najfrekventnije zamjenice (ja, mi, vi), koje su i najzaslužnije za ostvarivanje polarizacije:

67

Milica Vuković

Prikaz 1 Distribucija zamjenice ja

Prikaz 2 Distribucija zamjenice mi

Prikaz 3 Distribucija zamjenice vi

Prikazi ukazuju da postoji određeno poklapanje kada je u pitanju eksplicitna upotreba ovih zamjenica. Naši podaci pokazuju da se zamjenica ja koristi 3,6% češće u replikama nego u raspravama, a uporedni podaci za zamjenicu mi kreću se u istom pravcu, ukazujući da je njena upotreba u replikama 2,07% puta češća, dakle dvostruko. Najveću razliku u podacima zabilježili smo kod eksplicitne upotrebe zamjenice vi, koja je čak 7,75% češća u replikama. Intuitivna pretpostavka da će polarizacija biti više izražena u replikama je time dokazana. Pomenute zamjenice se u tim slučajevima koriste da se istaknu autoritet i persona političara koji govori, da se političar zaštiti time što će govoriti iz perspektive grupe i istakne pripadanje grupi, i, najčešće, da eksplicitno adresira poslanika iz druge partije kojem upućuje repliku. Prikazi pokazuju slaganje u segmentima koji se odnose na replike. Na ovaj način smo već izdvojili tri strategije kojima pribjegavaju političari prilikom oponiranja. Isticanje autoriteta smo pomenuli kao prvu strategiju. Druga je govorenje iz perspektive grupe, gdje mi obično za referenta ima političku partiju: (2) DAMJANOVIĆ: … Interesuje me da li planirate da uvažite ove preporuke, jer ako ne brinemo o Centralnoj banci Crne Gore mi u SNP-u definitivno brinemo o usklađenosti politike Centralne banke Crne Gore koja je zadužena za monetarnu stabilnost itd… 68


(3) MEDOJEVIĆ: … Sada, praktično, mi ovdje se samo gledamo kao dvije strane, niti mi možemo da utičemo na njihove planove, niti možemo da utičemo na to što oni rade… (4) KONJEVIĆ: … Mi iz Socijaldemokratske partije ovih dana smo iznosili jasne primjedbe koje se tiču budžeta. Mi smo svakako razgovarali, čini nam se da je to najkonstruktivniji metod, sa predstavnicima Ministarstva finansija… (5) BOŽOVIĆ: …Mi ćemo i danas kao Socijalistička narodna partija u tom smislu uložiti sav svoj napor… Navedeni primjeri pokazuju da je referent za mi u parlamentu najčešće politička partija (ekskluzivno mi), za razliku od drugih žanrova diskursa politike, gdje je referent za mi često i čitava država i narod (inkluzivno mi)5. Razlog za to je vjerovatno debatna priroda ovog žanra, gdje je moto najprije „mi protiv njih“, a tek onda obraćanje gledaocima. Ipak, po podacima koje ovdje imamo, od navedene tri strategije, ova se koristi najmanje. Za zamjenicu mi se često kaže da je „najpolitičkija“ zamjenica, jer se najčešće koristi u inkluzivnoj funkciji (političar + partija + narod). Budući da obraćanje u parlamentu nije direktno obraćanje građanima, može se razumjeti zašto njena učestalost sa ovakvim referentnim značenjem nije dominantna. Značenje ograđivanja od odgovornosti je mnogo rjeđe u crnogorskom parlamentu. Vidjeli smo da u replikama naročito do izražaja dolazi proces polarizacije, pa ćemo crnogorski debatni stil u razmjenama replika odrediti kao konfrontacioni. U ovom stilu izgleda da nema mnogo mjesta za ograđivanje od odgovornosti, a mi najčešće ima funkciju isticanja grupe, dakle političke partije. Više je asertivnosti nego okolišanja, što je i u skladu sa našom ocjenom da je diskurs crnogorske politike uglavnom zasnovan na polarizaciji, tj. isticanju razlika. U ovakvim situacijama do izražaja dolazi građenje identiteta grupe, što, kao što smo vidjeli, poslanici izvode na partijskom nivou, ali vjerovatno postoji i namjera da se polarizacija 5

Ovdje ipak moramo napomenuti da su naše analize pokazale da pozicione snage uglavnom koriste inkluzivno mi, za razliku od opozicionih, koje najčešće koriste ovu zamjenicu ekskluzivno. 69

Milica Vuković

iz parlamenta preslika i na političku stvarnost uopšte. Moguće je da i u tome treba tražiti razlog što građani često u svom političkom određenju koriste odrednice pripadništva nekoj partiji, a ne stavovima, što često vodi do toga se ne odnose kritički prema politici pojedinaca, već prihvataju sve što dolazi iz određene grupacije. Ukoliko se zamjenica ja, koja je u replikama najčešće izraz ličnog autoriteta, i zamjenica mi, kao izraz kolektivnog identiteta, shvate kao jedna strana u polarizovanom diskursu, onda je perspektiva ove strane 5,67 puta izraženija u replikama (sabrali smo rezultate koji se pojedinačno odnose na ove dvije zamjenice). Na drugoj je grupa koja se označava sa vi, koja pokriva obraćanje i pojedincu i grupi, čija je eksplicitna upotreba 7,75 puta češća u replikama. Zamjenica ti se direktno pominje samo jednom u cijelom korpusu i to u citatu poslovice. Dakle, kodovi etikecije i učtivosti se načelno poštuju u crnogorskom parlamentu. Referent za vi može biti i jedan poslanik, a često označava i cijelu političku partiju. Debatni stil je više konfrontacioni ukoliko je njena učestalost veća, jer se njenim eksplicitnim pominjanjem insinuira odgovornost primaoca poruke. Sadržaji sa kojima se ova zamjenica nalazi u konkordancama su obično optužujući. Ipak, najčešće se kritikuju stavovi i kritika je često neodređena (6, 7, 8): (6) LUKŠIĆ: … Dakle, Vi imate problem sami sa sobom i prvo se opredijelite šta je to politika koju vi zagovarate… (7) MEDOJEVIĆ: … Kada dođete u takvu situaciju, Vi nemate puno rješenja, kao što ministar Lukšić, znam, vrlo mu je nezgodno situacija, i ja vjerujem da se on nalazi na najtežem i najgorem mogućem mjestu u Crnoj Gori… (8) PINJATIS: …Naravno, Vi pričate ovdje istu priču godinama koju pričaju vaši politički lideri…. (9) LABUDOVIĆ: …Ja se baš živo pitam na osnovu čega Vi tako transparentno ispoljavate taj optimizam kad ga ne ispoljava ni onaj koji je sačinio ovaj budžetski predlog?... 70


(10) MILIĆ: …neće valjda biti svih ovih godina govore poslanici opozicije ukazuju na probleme … ne trebamo… Vi zovite to vanredne penzije - ja ih zovem one penzije koje su otete od onih koji su ih zaslužili u prethodnom periodu… Kritikovanje stavova, mišljenja i vjerovanja kreira manju opasnost po lice, odnosno manji je prijeteći čin za primaoca poruke, kao i u slučajevima gdje je kritika neodređena (Vi imate problem, Vi nemate rješenja i Vi pričate istu priču). Dakle, zaključak je da što se više zamjenica eksplicitno koristi, to je konfrontiranje jače, odnosno „okršaj“ žešći. Primijećeno je i da veća prijetnja licu u jednoj replici zauzvrat ima za posljedicu i više izraženih prijetećih činova u odgovoru na repliku, tj. poslanici se od napada brane napadom, odnosno ugrožavaju oponenta. Vjerovatno se ova taktika pokazala uspješnijom u politici, pa i sam Lejkof preporučuje kao produktivniju strategiju „igranja napada, ne odbrane“ (Lakoff 2004: 33). Ovu situaciju ilustrovaćemo na primjeru razmjene replika poslanika Lukšića, predlagača budžeta i poslanika opozicije Medojevića, gdje je u jednoj razmjeni replika od 1452 riječi, odnosno oko 3% cijelog korpusa, zabilježeno čak 43 direktno pomenutih zamjenica u funkciji subjekta, odnosno 10,31% svih takvih zamjenica u korpusu: (11)

LUKŠIĆ: …Vi imate problem sami sa sobom… …Vi kao partija imate problem… …To za što se vi zalažete je zaista nešto što u Evropi ne možete pronaći… …Ja se zalažem za konzistentan poreski okvir koji ne treba da zavisi od toga kako vjetar duva ili kako ste se Vi probudili jedno jutro… …Vi zamajavate javnost… …Mi smo definisali okvir koji je potpuno zadovoljavajući… MEDOJEVIĆ: …Vi bježite sa stručne rasprave… …Mi govorimo o građanima Crne Gore, a Vi govorite o eliti sa kojom se vjerovatno družite… 71

Milica Vuković

…Vi govorite da smo odbijeni, objavite to, a ja Vam kažem da govorite ortodoksnu neistinu… …Mi se zalažemo da se oporezuju bogati… …Vi ste uradili kontra… …Vi to ne želite, bježite od realnog sektora… …Vi ne znate koliki će prihodi biti… Distribucija zamjenica zavisi od konteksta, kao što vidimo. U jednoj razmjeni replika može biti mnogo više zamjenica nego u izlaganjima, zato što je proces oponiranja, tj. polarizacije prisutniji. Ovu tezu potvrđujemo i podatkom da je u uvodnom izlaganju Lukšića dužine 2799 riječi, što je praktično četiri puta duže od njegove replike koju smo ovdje naveli, direktno spomenuta samo jedna zamjenica u funkciji subjekta. U ovoj replici ta brojka je 20. Razlika je manje drastična kada se uporede zamjenice koje je u svom izlaganju upotrijebio poslanik Medojević. Naime, u izlaganju koje je bilo dva puta duže od njegove replike (1774 riječi), upotrijebljeno je dva puta manje zamjenica u funkciji subjekta. Osim što se potvrđuje prethodna teza o nejednakoj distribuciji polarizacije u debati, ovaj podatak nas navodi i na zaključak da su diskursi određenih političara više ili manje polarizovani. Vratićemo se na tabele koje se odnose na prisustvo zamjenica u funkciji subjekta i učestalost ličnih glagolskih oblika u kombinaciji sa animatnim subjektima, s tim što smo ih ovdje, radi boljeg pregleda, procentualno izrazili: Korpus: parlamentarna rasprava o budžetu Ukupno zamjenica u funkciji subjekta

ja

ti

on/a

mi

vi

oni

417

118

1

19

119

127

33

100%

28,29%

0,24%

4,55%

28,53%

30,35%

7,91%

Tabela 4 Zamjenice u funkciji subjekta

72


Lični glagolski oblici sa animatnim subjektom u: 2570 100%

Korpus: parlamentarna rasprava o budžetu 1. l. jed.

2.l. jed.

3.l. jed.

1.l. mn.

2.l. mn.

3.l. mn.

699

5

241

887

531

207

27,19%

0,19%

9,38%

34,51%

20,66%

8,05%

Tabela 5 Distribucija glagolskih oblika sa animatnim subjektom u kategoriji lica

Kao što smo ranije pomenuli, fenomen polarizacije u crnogorskom parlamentu ne bismo mogli odrediti samo na osnovu distribucije zamjenica. Prvo što pada u oči je da je najčešća eksplicitno pomenuta zamjenica vi (tabela 4), ali da poslanici u parlamentu uglavnom govore iz perspektive mi (tabela 5). Međutim, podaci u tabelama nisu u suprotnosti. Direktno pomenute zamjenice u funkciji subjekta su odlika konfrontacionih djelova debate, u kojima je, kako smo vidjeli, mnogo veća zastupljenost zamjenice vi. Tabela 4 je dakle reprezentativna uglavnom za one djelove debate u kojima je polarizacija više izražena, što su obično replike, zbog čega rezultati u potpunosti ne odgovaraju rezultatima iz tabele 5. Vjerujemo da je tabela glagolskih oblika sa animatnim subjektom reprezentativnija za cjelokupni korpus, u kojem su izlaganja dobila mnogo veću minutažu u odnosu na replike. Tako je dominantna perspektiva diskursa crnogorskog parlamenta perspektiva prvog lica množine. 3. Rezime i zaključak U procesu polarizacije u crnogorskom parlamentu definišu se tri pozicije. Politički diskurs, a kroz njega i politička stvarnost, gradi se kroz opozicije mi protiv vas i mi protiv njih, pri čemu je ovaj prvi tip opozicije mnogo više istaknut zbog prostornog i deiktičkog konteksta debate i direktne upućenosti poslaničkih grupa jednih na druge. Dio korpusa koji se odnosi na raspravu o budžetu u crnogorskom parlamentu obradili smo na dva načina. S jedne strane smo se bavili upotrebom zamjenica, a s druge ispitivali lične glagolske oblike u aktivu 73

Milica Vuković

čiji su subjekti animatni. Razlog za to je što lični glagolski oblici izražavaju kategoriju lica, pri čemu subjekat nije uvijek potreban (naša analiza je pokazala da se animatni subjekat sa ličnim glagolskim oblicima javlja samo jednom u šest slučajeva). Bavili smo se isključivo animatnim oblicima zato što samo takvi podaci mogu biti relevantni za ispitivanje polarizacije diskursnih učesnika. Podaci dobijeni na ova dva načina se razlikuju, pa je tako najčešće upotrebljavana zamjenica vi, dok je najfrekventnije lice glagolskog oblika prvo lice množine. Zaključili smo da rezultati nisu protivurječni, već da su podaci o upotrebi zamjenica reprezentativniji za replike, odnosno one djelove zasijedanja u kojima dolazi do većeg stepena konfrontacije i u kojima je polarizacija više izražena. Crnogorski debatni stil označili smo kao konfrontacioni, sa veoma izraženom polarizacijom i rjeđim pokušajima da se poslanici ograde od odgovornosti. Više je asertivnosti nego okolišanja, što je i u skladu sa našom ocjenom da je diskurs crnogorske politike uglavnom zasnovan na polarizaciji, tj. isticanju razlika. U ovakvim situacijama do izražaja dolazi građenje grupnog identiteta, što poslanici izvode na partijskom nivou, ali vjerovatno da postoji i namjera da se polarizacija iz parlamenta preslika i na političku stvarnost uopšte. Moguće je da zbog toga građani često u svom političkom određenju koriste odrednice pripadništva određenoj partiji, a ne stavovima, što često vodi do toga se kritički ne odnose prema politici pojedinaca, već prihvataju sve što dolazi iz određene grupacije. Pokazalo se da replike i govori imaju drugačije jezičke karakteristike i da se zapravo može govoriti o dva podžanra parlamentarne debate kao žanra. Analizirajući upotrebu zamjenica došli smo do rezultata da se zamjenice koriste više u replikama nego u izlaganjima. Tako se zamjenica ja koristi 3,6% češće u replikama nego u govorima, a uporedni podaci za zamjenicu mi kreću se u istom pravcu, ukazujući da je njena upotreba u replikama 2,07% puta češća, dakle dvostruko. Najveću razliku u podacima zabilježili smo kod eksplicitne upotrebe zamjenice vi, koja je čak 7,75% češća u replikama. Pomenute zamjenice se u tim slučajevima koriste da se istakne autoritet i persona političara koji govori, da se zaštiti time što će govoriti iz perspektive grupe i istakne pripadanje grupi, i, najčešće, da eksplicitno adresira poslanika iz druge partije kojem upućuje repliku. Pokazalo se da što se više zamjenica koristi, to je konfrontiranje jače, odnosno „okršaj“ 74


žešći. Primijećeno je i da veća prijetnja licu u jednoj replici zauzvrat ima za posljedicu i više izraženih prijetećih činova u odgovoru na repliku, tj. da se poslanici od napada brane napadom. Lista referenci: Beard, A. (2000). The Language of Politics. London and New York: Routeledge. Chilton, P. (2004). Analysing Political Discourse. London & New York: Routeledge. Chilton, P. & Schäffner, C. (1997). Discourse and Politics. In Discourse as Social Interaction - Discourse Studies: A Multidisciplinary Introduction (Van Dijk, ed.), London/Thousand Oaks/New Delhi: Sage Publications, 206-230. Ensink, T.(1997). The Footing of a Royal Address: An Analysis of Representativeness in Political Speech, Exemplified in Queen Beatrix’s Address to the Knesset on March 28, 1995. In: Analysing Political Speech (Schäffner, C., ed.). Clevedon, Philadelphia, Toronto, Sydney, Johannesburg: Multilingual Matters LTD, 5-32. Fetzer, A. & Bull, P. (2008). Well, I Answer It by Simply Inviting You to Look at the Evidence: The Strategic Use of Pronouns in Political Interviews. Journal of Language and Politics 7(2): 271-289. Fetzer, A. (2008). ‘And I Think That Is a Very Straightforward Way of Dealing With It’ : The Communicative Function of Cognitive Verbs in Political Discourse. Journal of Language and Social Psychology, 27(4): 384-396. Halmari, H. (2008). On the Language of the Clinton-Dole Presidential Campaign Debates: General Tendencies and Successful Strategies. Journal of Language and Politics 7 (2): 247-270. Lakoff, G. (2004). Don’t Think of an Elephant. Vermont: Chelsea Green Publishing Company. Partington, A. (2003). The Linguistics of Political Argument. London: Routledge. Simon-Vandenbergen, A. (1997). Meanings of I think: a study based on 75

Milica Vuković

parallel corpora. Quarterly Newsletter of the Contrastive Grammar Research Group of the University of Gent 10. Dostupno na: http:// www.contragram.ugent.be/index.php?id=20&type=content&anchor =THINK#THINK Simon-Vanderbergen, A. (2001). The Functions of I Think in Political Discourse. International Journal of Applied Linguistics 10(1), 41-63. Tomlin, R. et al. (1997). Discourse Semantics. In Discourse as Structure and Process (Van Dijk, T., ed.)- London/Thousand Oaks/New Delhi: Sage Publications, 63-111. Van Der Valk, I. (2003). Right-Wing Parliamentary Discourse on Immigration in France. Discourse and Society 14 (3): 309-348. Van Dijk, T. (1997). Political Discourse and Racism. Describing Others in Western Parliaments. In: The Language and Politics of Exclusion, Others in DiscourseRiggins, S., ed.). Thousand Oaks, CA: Sage, 31-64. Weizman, E. (2003). News Interviews on Israeli Television: Normative Expectations and Discourse Norms. Dialogue Analysis (Stati, S. and Bondi, M., eds.). Tuebingen: Niemeyer, 383-394.

Milica Vuković

Polarisation between Discourse Participants in Parliamentary Debates Summary Polarisation between discourse participants, a common phenomenon in political discourse, refers to the process whereby several conflicting positions, i.e. groups are established. Political reality, constructed through political discourse, is thus marked by the opposition between “us” and “you”, as well as “us” and “them”. This paper explains the referential management producing polarisation in the parliamentary discourse of Montenegro. The results point to the fact that polarisation fluctuates in this discourse and that it is reproduced using a number of strategies.

76

English and French multi-constituent compounds in the discourse of electrical engineering and the discourse of medicine

Miloš D. Đurić Faculty of Electrical Engineering University of Belgrade

English and French multi-constituent compounds in the discourse of electrical engineering and the discourse of medicine Summary Taking into account some general definitions of compounds found in linguistic literature and their frequent syntactic features (such as fixed order and recursiveness), we have analyzed and investigated semantic compositionality, prosody and some other features pertaining to these linguistic phenomena. Furthermore, we have pointed out the possibility of implementing certain criteria in connection with the distribution of compound constituents. It has been pointed out that distributional evidence is applicable for English and French multi-constituent compounds. Moreover, distribution is used as an indicator of lexical integrity of these linguistic items. Apart from fairly clear cases, by way of illustration, different examples of English and French multi-constituent compounds, taken from specialized discourses of electrical engineering and medicine, have been examined and certain results have been presented. Key Words: Multi-Constituent Compounds, English, French, Discourse of Electrical Engineering, Discourse of Medicine, Fixed Order, Recursiveness, Distributional Evidence, Semantic Compositionality.

1. Introductory Remarks Generally speaking, it seems that English and French multiconstituent compounds have been studied less than binary compounds (i.e. two-constituent compounds) in linguistic literature. When these multiconstituent compounds are discussed, that mainly occurs as a sort of brief mentioning after an elaborate description of two-constituent compounds. As a consequence of such traditional approaches, multi-constituent compounds have been imprecisely determined, fuzzily established and remained an unstable category. Moreover, these items have not been 77

Miloš D. Đurić

studied so often in the specific discoursal contexts. Since both English and French manifest a wealth in the number and variety of multi-constituent compound constructions, primarily in specific discourses, we have decided to analyze multi-constituent compounds in two specific discourses, that of electrical engineering and of medicine. 2. The General Definitions of Compounds in Linguistic Literature Many linguists agree that compounding is a highly productive process, and some of them even claim that “compounding is a primary source of new vocabulary” [my emphasis added] (Lardiere 2006: 77). More recently, the process of compounding has been delimited by some authors as “[…] the concatenation of two (or more) lexemes to form a single new lexeme” and is “[…] a good example of a derivational process” because “compounding always results in the creation of a new lexeme” (Lardiere 2006: 77). However, there are linguists who, for example, claim that “compounding differs from derivation in a way that is straightforward and traditional: it consists in the combination of (two or more) existing words into a new word, while derivation consists in the application of a word formation rule to a single existing word.” (Anderson 1989: 187). In the past few decades or so, compounds have been classified in linguistic literature under different labels, such as: complex compounds (Clark et al. 1986), complex structures, multiword lexical units, complex lexemes, to name just a few. However, a considerable number of authors use the term complex word (e.g. Adams 2001, Assink and Sandra 2003) as a kind of a convenient cover term. The main reason for this variety of terms used in linguistic literature might be the fact that even though typical compounds, or the most frequent compounds in general language are two-constituent compounds. The authors are, nevertheless, aware of the existence of multi-constituent compounds and, therefore, look for some flexibility in terminology as well. Many authors simply do not define compounds in terms of the precise number of constituents/elements, but rather define them either as “[…] words that contain more than one lexical morpheme” (Napoli 1996: 78


229), or as “[…] derived form[s] resulting from the combination of two or more lexemes” (Aronoff and Fudeman 2005: 236). Some linguists claim that “[t]here is no theoretical limit to the lengths of compounds because the process of forming compounds can feed itself ad infinitum: a compound noun is itself a noun and can be subject to further compounding” (Radford et al. 1999: 171-172). Also, Fromkin and Rodman (1983: 121) assert that “[n]ew words may be formed by stringing together other words to create compound words. There is almost no limit on the kinds of combinations that occur […]”. Several questions can be posed in connection with multi-constituent compounds then. Do they share typical syntactic, semantic and phonological features which are generally ascribed to two-constituent constructions? In the following sections of our paper, we shall try to present certain similarities and differences between two- and multi-constituent compounds. 3. Fixed Order and Recursiveness of Compound Constituents While discussing syntactic features of compounds, many linguists take into consideration the following: the fixed order of elements/ constituents within a compound and recursiveness. It has been noted in linguistic literature that the main difference between compounds and noun phrases is explained by fixed order of elements in a compound as opposed to the relative flexibility of constituents in a noun phrase. Here we shall quote two French linguists who assert that “[c]hacun des termes peut avoir ailleurs d’autres sens, mais leur groupement dans un ordre fixe donne un sens unique” (Dubois et Lagane 2004: 227). The quoted linguists claim that “ces mots composés se présentent avec un certain nombre de particularités syntaxiques et ils correspondent à plusieurs types de construction” (Dubois et Lagane, 2004: 227). Another syntactic feature of compounds, which is mentioned in the literature on the subject, is recursiveness. Namely, according to Radford et al. (1999: 171) “it is possible to form compounds out of compounds.” For example, there is a compound which they quote: finance committee. And this compound can be further expanded into multi-constituent units such 79

Miloš D. Đurić

as: finance committee secretary, finance committee secretary election, finance committee secretary election scandal, etc. The similar example is provided by Donna Lardiere (2006: 77) who quotes the compound toenail clipper, and then goes on to expand it into the following units: toenail clipper accident, toenail clipper accident insurance, toenail clipper accident insurance company, toenail clipper accident insurance company employee, toenail clipper accident insurance company employee benefits, etc. Some of the above examples of multi-constituent compounds require further analysis. Are finance committee secretary election scandal and toenail clipper accident insurance company employee benefits compound words or syntactic phrases? For example, Donna Lardiere (2006: 77) states that “[e]veryone seems to agree that toenail is a word and even toenail clipper still seems pretty wordlike”, and then, quite correctly, poses the following question: “Is there some definable point at which complex words lose their wordhood status and become syntactic phrase?” Even though this question seems to be a reasonable one, there can be found further arguments in linguistic literature confirming the fixation of constituents within multi-constituent compounds. For example, multiconstituent units, such as: moteur à combustion externe, réacteur à eau pressurisée are compounds rather than phrases, because the prepositions within these compounds have undergone the process of grammaticalization. If we compare French examples with English examples, we shall find out that many English examples have French semantic equivalents whose structure includes certain grammaticalized prepositions. Some authors even claim that “la grammaticalisation des prépositions s’explique elle aussi par la préférence du français pour le plan de l’entendement” (Vinay et Darbelnet 1963: 154). Their examples are the following: the entrance to the subway = l’entrée du métro, a mistake in grammar = une faute de grammaire, the man in the iron mask = l’homme au masque de fer. Fixed order of constituents and recursiveness of compounds can be illustrated by many examples from English and French specific discourses, those of electrical engineering and medicine. We shall illustrate this with three- and four-constituent compounds in such contexts. For instance, in English medical discourse we find the example of 80


a three-constituent compound, such as: cumulative trauma disorder. We cannot change the order of constituents. In other words, we cannot say *trauma cumulative disorder, nor can we say *disorder trauma cumulative. And now the example of four-constituent compound: functional magnetic resonance imaging whose order of constituents cannot be reordered into *magnetic resonance imaging functional, or *resonance magnetic imaging functional, and so on. The example illustrating the fixed order of constituents in French medical discourse is the three-constituent compound défibrillateur automatique implantable which cannot be reordered into *implantable défibrillateur automatique, or *automatique implantable défibrillateur. The example of a four-constituent compound is tachycardie ventriculaire polymorphe catécholergique which cannot be reordered into *tachycardie polymorphe catécholergique ventriculaire, or *tachycardie catécholergique polymorphe ventriculaire. The same rule of fixed order of constituents is applied in English electrical engineering discourse for the three-constituent compound diode bridge rectifier, which cannot be reordered into *bridge rectifier diode, or *rectifier diode bridge. And an example of four-constituent compound is high voltage direct current, which cannot be reordered into *direct current high voltage, or *direct high voltage current. In French electrical engineering discourse we find examples, such as the three-constituent compound densité d’états électroniques, thus it cannot be assigned a new order, so the following items are unacceptable: *états électroniques densité, or *électroniques densité états. Also, the fourconstituent compound redresseur simple alternance commandé cannot be transformed into *alternance commandé redresseur simple or into *simple alternance commandé redresseur. As regards recursiveness, we might say that sometimes structural ambiguity grows exponentially upon expansion of constituents. Despite that, specialized discourses abound in examples of recursively applied compounding. An example of recursiveness in English medical discourse can be illustrated by means of the following: diagnostic procedure, diagnostic procedure expert, diagnostic procedure expert software, diagnostic 81

Miloš D. Đurić

procedure expert software system, diagnostic procedure expert software system analyst. An example in French medical discourse is illustrated by: syndrome de détresse, syndrome de détresse respiratoire, syndrome de détresse respiratoire aiguë, syndrome de détresse respiratoire aiguë de l’adulte, syndrome de détresse respiratoire aiguë de l’adulte posttransfusionnel. In English electrical engineering discourse we find the following: noise amplitude, noise amplitude modulation, laser noise amplitude modulation, laser noise amplitude modulation discovery, laser noise amplitude modulation discovery software. In French electrical engineering discourse: forme d’onde, forme d’onde de la tension, forme d’onde de la tension aux bornes de la tension, forme d’onde de la tension aux bornes de la tension de la résistance, forme d’onde de la tension aux bornes de la tension de la résistance de charge. Examples such as these can be easily found in specialized discourses of medicine and electrical engineering. However, the syntactic links and semantic relations between such compounds growing in number of constituents are not always easily determined. For example, the threeconstituent compound noise amplitude modulation means a sort of modulation in connection with noise amplitude. Then, having added a fourth constituent (laser), it becomes the four-constituent compound laser noise amplitude modulation, whose interpretation of meaning goes like this: this is a type of modulation in connection with noise amplitude generated by some sort of laser. Then, if we fill an additional slot with the item discovery, we get laser noise amplitude modulation discovery. It is a detection of a type of noise amplitude modulation, which has to do something with lasers, and so on. In French we find a two-constituent compound forme d’onde which is expanded into forme d’onde de la tension, and the meaning is a form of a wave caused by tension. Then, if we further expand the compound into forme d’onde de la tension aux bornes, we get the additional meaning: waveform of the voltage across the voltage. Then, if we further expand the compound into forme d’onde de la tension aux bornes de la tension de la résistance, we get the meaning: waveform of the voltage across the voltage resistance. And, finally, if we expand it even further into: forme d’onde de la tension aux bornes de la tension de la résistance de charge, 82


we get the meaning: waveform of the voltage across the voltage resistance of the load resistor, and so on. Paraphrasing can here be a practical and useful strategy that can assist in the retrieval of the implicit meaning, implicit prepositions, implicit relative pronouns or any other syntactic device which can explain the meaning and derivation of the given compound. And it is often used in linguistic literature as analytical device. However, further investigation of the syntactic links and semantic relations remains yet to be done. 4. Semantic Compositionality in Multi-Constituent Compounds Although a compound is supposed to be one lexical item, created to have a specific, unique but generally compositional meaning, this is often not the case. We must bear in mind that “[t]he semantic bridge can also be vague, and often extraordinarily indirect, with compounds, especially compounds formed by the joining together of two or more nouns” (Leech 1977: 221). But, soon after that, Leech moves on to assert that: […] for many compounds X-Y it seems as if the most general rule ‘X which-has-something-to-do with Y’ is the only one broad enough to include all the idiosyncratic readings that are possible. (Leech 1977: 221). This broad delimitation is supposed to account for the meaning of the following compounds from general English, such as: hunger strike, gunboat diplomacy, shotgun wedding? The lexeme hunger strike is not so transparent, and it means “a refusal to eat for a long time, usually by a prisoner protesting against something”, gunboat diplomacy means “the threat by one country to use military power against another in order to make it agree to something”, while shotgun wedding means “wedding which results from the bride’s father’s threatening the prospective bridegroom with a shotgun”. We also include an example put forward by Napoli (1996: 234): leg man. The question to be answered is: How might we account for the meaning of the general English compound leg man? We can include the 83

Miloš D. Đurić

following meanings: 1. a man who makes the table legs at a furniture factory, 2. a pirate with a peg leg, 3. a boy who prefers a drumstick at a chicken dinner, or even 4. a casting director who chooses dancers by their legs, and so on. In order to determine the relevant meaning, it is obvious that we need to look for help from the pragmatic meaning derived from the context (i.e. discourse) The same idea of compositionality can be applied to multi-constituent compounds, most of which have transparent, compositional meaning, and those that are non-transparent, or non-compositional. Let us see now some examples from English and French discourse of electrical engineering. The English compound electric power distribution is transparent and fully compositional, because we can reconstruct the meaning of it. It is a sort of “distribution of electric power”. The French compound réseau de distribution électrique is also transparent and fully compositional, because we can reconstruct the meaning of it: it is a type of réseau, which is used “pour la distribution qui est électrique”. In medical discourse we find examples, such as the English compound chronic renal disease, which is fully compositional, because it is possible to ‘guess’ the meaning – namely, it is a type of chronic disease which has to do something with kidneys. The French compound insuffisance rénale chronique is also fully transparent and compositional, because we see that it is a sort of disease which is chronique and which is rénale. However, there are examples both from medical and electrical engineering discourse which are far from being semantically transparent. In other words, they are not compositional. The lexeme master slave system is not compositional, unless someone knows perfectly the context from which it has been taken. Namely, this semantic unit does not have anything to do with masters and slaves in the form of human beings, but rather refers to the specific technology which has unidirectional control over one or more other device. The French equivalent, technologie maître esclave, is not the technology the functionality of which is enabled by some slaves and their masters, but rather, it is a type of technology in which control goes in both directions.

84


5. Prosody of Multi-Constituent Compounds Regarding the phonological characteristics of compounds, it is well-known that at least for the English language, one general rule has been proposed: a compound has one primary stress (on the first constituent usually) as opposed to a phrase in which we can have two primary stresses on both constituents. In textbooks and general morphology studies this rule is usually illustrated by two-constituent compounds (binary compounds), the most famous example of which is blackbird, for which it is claimed that if the second constituent is stressed, it is a noun phrase, whereas if the first constituent is stressed, then it is a compound. However, this criterion has proved problematic in different ways, so that it has received considerable criticism. We mention here characteristic examples provided by Aronoff and Fudeman (2005: 38): ginger ale and chicken salad. They state that the general rule is “Say them aloud. If you say gínger ale, then it is a compound for you. If you say ginger ále, it is a phrase.” But they claim that it is rather unimportant whether we put stress on the first or on the second constituent, in other words, whether it is pronounced as: ginger %ale or %ginger ale, native speakers will understand the concept that is being referred to in only one way, that ginger ale is “a sort of beer”. The proposed distinction between the first or second element stress, as proposed in the linguistic literature, has been questioned by some experimental research as well (for example, Vogel and Raimy 2002, or O’Grady 2007, to name a few). However, when it comes to stress in multi-constituent compounds, there seems to be only the possibility of saying that within a compound we generally would not expect more than one primary stress. For example, if we take into account computer %experts %system, we see that the pattern follows normal rules. There is a primary stress ( computer), a secondary one (%experts) and even a tertiary one (%ystem). Yet, it cannot be easily used to distinguish multi-constituent compounds from noun phrases, so that it is possible that some other prosodic features, such as the tempo of the pronunciation of the compound, could be found to be shorter in specialized discourses when compared to a noun phrase (Polovina and Đurić 2011). But this demands further research. 85

Miloš D. Đurić

Bearing in mind the fact that prosody cannot be easily applied to multi-constituent compounds, and that semantic compositionality and syntactic combinatorics cannot sufficiently account for these phenomena, next, we introduce distributional features of multi-constituent compounds as proposed by Aronoff and Fudeman which, as we shall show next, seem to best cover our efforts to delimit multi-constituent compounds. 6. Distributional Evidence for Multi-Constituent Compounds The most consistent linguistic evidence that multi-constituent compounds can be treated as such we derive from the work of Mark Aronoff and Kirsten Fudeman (2005: 106-107). It is based on syntactic behaviour of these compounds and conforms with the ideas of fixed order of constituents within a compound on the one hand, and on the other hand, does not oppose different semantic and phonological criteria. The lexical integrity, which we interpreted according to Aronoff and Fudeman (2005), is shown by the following: 1. If the distribution of a multi-constituent compound matches the distribution of any other noun, then this multi-constituent compound is a compound. The test is the following: If we can insert the given multi-constituent compound into phrases like [a good + multi-constituent compound] which is analogical to [a good + N], or if we can insert it into a phrase whose structure is [multi-constituent compound + for hire] (analogical with [N + for hire]), then the multi-constituent compound in question is a compound par excellence. 2. If a multi-constituent compound behaves as a single unit for the purposes of wh-movement, then it has its own lexical integrity. Hence, the given multi-constituent compound is a compound. 3. If the given multi-constituent compound possesses the lexical integrity, then a modifier cannot be placed in order to modify such a unit.

86


We shall apply these criteria to some examples from my corpus. First, let us see the semantic unit optically pumped solid-state laser. Can we put that unit in a syntactic environment like [a good + N]? I bought a good optically pumped solid-state laser. We see that it behaves perfectly ‘normally’ in terms of the English syntax. Can we say [N + for hire]? Optically pumped solid-state laser for hire. We see that it is also syntactically well-formed. The wh-movement for this lexical item also supports its status as a lexical item: Speaker A: Which solid-state laser did you see? Speaker B: *The optically pumped one. Speaker A: Which laser did you see? Speaker B: *The optically pumped solid-state one. Finally, we can apply the third test. Can we place a modifier very in this example *a very optically pumped solid-state laser? The answer is negative. Having passed satisfactorily and successfully all three tests, we can say for this lexical item, optically pumped solid-state laser, that it is a multi-constituent compound construction par excellence. For French, which has head-initial compounds (as opposed to English compounds which are head-final), we shall use the lexical item diagramme logarithmique amplitude phase as illustration. Can we put this unit into a syntactic environment such as: [un bon/une bonne + N], in other words, can we say J’ai acheté un bon diagramme logarithmique amplitude phase? The answer is positive. So, we see that this unit displays normal behaviour in terms of the French syntax. Now, can we say [N + à louer]? Diagramme logarithmique amplitude phase à louer. We see that it functions a wellformed French multi-constituent compound within the context. The same multi-constituent compound (diagramme logarithmique amplitude phase) is verified by the second test as well: Speaker A: Quel amplitude phase as-tu vu? Speaker B: *diagramme logarithmique un. Speaker A: Quel phase as-tu vu? Speaker B: *diagramme logarithmique amplitude un. 87

Miloš D. Đurić

Finally, we shall apply the third test. Can we place a modifier très in this example un très diagramme logarithmique amplitude phase? The answer is negative. Having passed satisfactorily and successfully all three tests, this lexical item, diagramme logarithmique amplitude phase, has confirmed that it is a multi-constituent compound construction. 7. Concluding Remarks Multi-constituent compounds are very important part of medical English and French today, as well as electrical engineering English and French. The idea of condensing the information, which would normally be expressed in a clause or even in a sentence, has found a fertile ground in medical and electrical engineering terminology and languages, simultaneously supporting the need for language economy which exists in these two discourses. It goes without saying that the continuous process of research and improvement, which characterizes medical and technical sciences, causes the creation of new multi-constituent compounds, sometimes almost on a monthly basis. Bearing that in mind, it should also be stressed that their correct interpretation and understanding sometimes become very ambiguous and difficult. In this paper it has been claimed that the interpretation of English and French multi-constituent compounds in medical and electrical engineering discourses is not something which can be done easily, but rather, it is a procedure including certain theoretical assumptions and practical testing. Some of the features of compounding as the process of creation of new words and compounds as the results of that process conform more easily to some well-established features of typical two-constituent compounds, especially when it comes to syntactic, distributional criteria. Semantic compositionality can also be invoked in many cases, but as the number of constituents grows it becomes more difficult to decompose the meaning, as illustrated in our paper with the examples taken from the specialized discourses of medicine and electrical engineering. Phonological aspect, especially assignment of stress, is not easily applied and does not differentiate multi-constituent compounds from noun phrases. Multi-constituent compounds obviously need further investigation since 88


most linguists agree that they present the result of a productive process in languages such as English and French, but as the number of constituents grows, it seems that most of the generally agreed theoretical assumptions on their status as compounds becomes less easily confirmed than in the cases when binary compounds are examined. References: Adams, V. (2001). Complex Words in English. Harlow: Pearson Longman. Anderson, S. R. (1989). Morphological Theory. In: Linguistics: The Cambridge Survey 1: Linguistic Theory: Foundations (F. J. Newmeyer, ed.), Cambridge: Cambridge University Press, 146-191. Aronoff, M. and K. Fudeman (2005). What is Morphology?. New York: Blackwell Publishing. Assink, E. M. H. and D. Sandra (2003). Reading Complex Words. New York: Kluwer. Clark, E. V. et al (1986). Coining Complex Compounds in English: Affixes and Word Order in Acquisition. Linguistics, 24:7-29. Dubois, J. et R. Lagane (2004). La nouvelle grammaire du français. Paris: Larousse. Fromkin, V. and R. Rodman (1983). An Introduction to Language. Third Edition. New York: Holt, Rinehart and Winston. Lardiere, D. (2006). Words and Their Parts. In: An Introduction to Language and Linguistics (R. W. Fasold and J. Connor-Linton, eds.), Cambridge: Cambridge University Press, 55-96. Leech, G. (1977). Semantics. Harmondsworth: Penguin Books. Napoli, D. J. (1996). Linguistics – An Introduction. Oxford: Oxford University Press. O’Grady, W. (2007). How Children Learn Language. Cambridge: Cambridge University Press. Polovina, V. and M. D. Đurić (2011). The Relevance of Stress in Delimiting Compounds. (in print). Radford, A. et al (1999). Linguistics – An Introduction. Cambridge: Cambridge University Press. 89

Miloš D. Đurić

Vinay, J. P. et J. Darbelnet (1963). Stylistique comparée du français et de l’anglais. Paris: Didier. Vogel, I. and E. Raimy (2002). The Acquisition of Compound vs. Phrasal Stress: The Role of Prosodic Constituents. Journal of Child Language 29: 225-250.

Miloš D. Đurić

VIŠEČLANE SLOŽENICE U ENGLESLOM I FRANCUSKOM JEZIKU Sažetak U prvom delu rada razmatraju se izvesne opšte definicije složenica u lingvističkoj literaturi. U drugom delu rada, uzimamo u obzir sintaksičke osobine koje engleske i francuske višečlane složenice obično ispoljavaju, pre svega, fiksiran red konstituenata i rekurzivnost. Pored toga, putem ilustracije, ispitujemo semantičku kompozicionalnost kod višečlanih složenica u okviru specijalizovanih diskursa elektrotehnike i medicine. U trećem delu rada, bavimo se izvesnim aspektima prozodije višečlanih složenica, a zatim se fokusiramo na distribuciju konstituenta kod engleskih i francuskih višečlanih složenica prvenstveno uzimajući u obzir leksički integritet ovih jezičkih jedinica. Ključne reči: višečlane složenice, engleski, francuski, diskurs elektrotehnike, diskurs medicine, fiksiran red reči, rekurzivnost, distribucija, semantička kompozicionalnost

90

Типологiя лінгвістичних парадигм: філософсъкий і класиологiчний аспекти

Анатолій Загнітко Донецький національний університет Україна

Типологiя лінгвістичних парадигм: філософсъкий і класиологiчний аспекти Рeзюме Розглянуто концептуально нерівнорядні підходи до розуміння статусу лінгвістичної наукової парадигми, її обсягів. Визначено, що в тлумаченні наукової лінгвопарадигми слід спиратися на її співвідношення з філософською течією (постулатами), виявом ядерної епістеми, корелятивністю та співіснуванням інших наукових парадигм, що впливають на еклектичність наукових студіювань. Розмежування лінгвопарадигм є похідним від світоглядних постулатів і виявів визначальних ознак кваліфікації мови (знаковий характер, функційний статус, символьно-категоризаційний обшир і под.), модусів її існування тощо. Диференціювання генетичної, таксономічної, прагматичної, когнітивної або соссюрівської, антисоссюрівської та постсоссюрівської, або елементарнокомпонентарної, системно-структурної, номінативно-екзистенційної науковолінгвістичних парадигм є похідним розуміння корелятивності мовознавчих студіювань з іншими науковими дослідженнями й оцінкою досягнень учених відповідного парадигмально-епістемічного типу. Ключові слова: лінгвістична парадигма, структуралістська парадигма, номінативно-екзистенційна парадигма, соссюрівська парадигма, постсоссюрівська парадигма.

Лінгвістичні дослідження завжди ґрунтуються на тих чи тих філософських постулатах, що у своєму обширі складають загальнонаукову методологічну основу – методологію, звідси і спроби виокремити особливу галузь мовознавства – лінгвометодологію (Селіванова 2008: 11). Усталеним філософським розумінням методології постає визначення її як системи принципів і способів організації й побудови теоретичної та практичної діяльності, а також вчення про цю 91

Анатолій Загнітко

систему (Философский 1989: 359). Лінгвометодологія у своїх вимірах постає одним із виявів загальної методології – науки про способи пізнання й осмислення дійсності, настанови, принципи, процедури та методики розгляду об’єктів різних наук. Лінгвометодологія має завданням розкриття природи мови у співвідношенні зі свідомістю її носіїв, соціумом, культурою, дійсністю, комунікацією, способами та процесами пізнання світу, створення належного інструментарію, засад і способів опису й дослідження мови та її продуктів (Селіванова 2008: 11). В історії відомі кілька типів застосування загальнофілософської методології з прагненням визначити семіотичну, когнітивну, функційну природу мови, її взаємозв’язок і взаємовизначуваність з культурою, етносвідомістю, соціумом, етнічними цінностями, духом етносу. Вирізняють здебільшого чотири основних методології, що визначали напрями лінгвістичних досліджень: 1) феноменологічну; 2) позитивістську; 3) націоналістську; 4) функційну (Лещак 1996). Кожна з цих методологій позначається на кваліфікації дослідниками тих чи інших мовних явищ, аналізі співвідношення мови та мислення тощо. У цьому разі слід враховувати те, що певна лінгвістична методологія прямо не корелює з відповідною науковою лінвопарадигмою. Поняття наукової лінгвопарадигми у своєму вияві зорієнтоване на загальнонаукову парадигму. Останню розглядають як: 1) спосіб пізнання об’єктивного світу; 2) вияв наукового об’єкта в поняттєво-процедурному апараті наукової течії, наукової школи (дескриптивістська, генеративна парадигма в лінгвістиці); 3) зразок наукових уявлень, процедур і методик на певній території у той чи той період (за О. Селівановою). Таке розуміння парадигми з атрибутом наукова (поряд з відомим з античності та використовуваним в метамові лінгвістичного опису її значенням як позначення зразка словозміни) постало після відомих праць американського соціолога з проблем еволюції наукових світоглядів Т. Куна (праця (Kuhn, T.S. (1962) The Structure of Scientific Revolutions. Chicago) з’явилася в 1961 році з окремими доповненнями в 1969 році з простеженням в останніх співвідношень парадигми та структури наукової спільноти, аналізом парадигми як набору приписів для наукової групи і парадигм як загальновизнаних зразків, простеженням кореляції революції та 92


релятивізму тощо), обґрунтувавши залежність сукупності наукових знань від загальнокультурного тла соціуму (теорія Т. Куна корелює з концепціями М. Фуко (термін «парадигма» Т. Куна й термін «епістема» М. Фуко)). У силу цього наукова парадигма постає визнаним більшістю зразком наукових знань і дій у відповідний період у певному суспільстві (Кун 1977: 31). Наукова парадигма загалом, а науково-лінгвальна парадигма зокрема покликана систематизувати, відтворити та спрогнозувати металінгвістичну стійкість і динаміку водночас, виявити багатоаспектний і різноманітний, складний у своїй суті процес зміни способів лінгвофілософії (Л. Альтюсер, М. Алефіренко, Г. Башляр, М. Ротбард, Д. Руденко, П. Файєрабенд, О. Факторович та ін.). Видозміна науково-лінгвальної парадигми ні в якому разі не засвідчує відміни попередніх студіювань, тому що в цьому разі спрацьовує кумулятивний механізм науки, за яким усі попередні напрацювання логічно продовжуються навіть у межах нової парадигми або ж вони використовуються в іншому світоглядному вимірі, що дозволяє досягти дещо інших результатів. Існує кілька концептуальних нерівнорядних підходів до розуміння статусу лінгвістичної наукової парадигми, її обсягів та вимірів (вирізнення напрямів, підходів, шкіл), значущості (етапні досягнення), статусу (співвідношення з відповідними філософськими інтенціями), хронологічних меж, співвідношення з іншими типологічно спорідненими / типологічно неспорідненими науковими парадигмами та ін. У тлумаченні лінгвістичної наукової парадигми слід спиратися на її співвідношення з філософською течією (постулатами), виявом ядерної епістеми (світосприймальної домінанти), корелятивністю та співіснуванням інших наукових парадигм, що впливають на еклектичність наукових студіювань. Розмежування лінгвістичних наукових парадигм є похідним від світоглядних постулатів і виявів визначальних ознак кваліфікації мови (знаковий характер, функційний статус, символьно-категоризаційний обшир і под.), модусів її існування тощо. Диференціювання генетичної, таксономічної, прагматичної, когнітивної або дососсюрівської, власне-соссюрівської та постсоссюрівскьої, або елементарно-компонентарної, системно93


структурної, номінативно-екзистенційної науково-лінгвістичних парадигм є похідним розуміння корелятивності мовознавчих студіювань з іншими науковими дослідженнями й оцінкою досягнень учених відповідного парадигмально-епістемічного типу. Важливим для розуміння закономірностей вияву наукової лінгвопарадигми є врахування наявності в її обсягах підходів, течій, шкіл, теорій – їхнє неадекватне розмежування часто зумовлює розгляд через ієрархічно підпорядковане поняття визначального. У цьому вимірі підхід є тільки відповідним ракурсом аналізу об’єкта (пор.: речення можна досліджувати в структурному, власне-семантичному, семантико-синтаксичному, прагматичному, комунікативному вимірах; значення слова простежують у семасіології з опертям на асоціативний, параметричний, прототипний або інші підходи; метафору цілком перспективно досліджувати в логіко-філософському, логіко-психологічному, власне-психологічному, лінгвістичному, когнітивному (є можливим розмежування сенсорної та орієнтаційної метафор з характеристикою метонімічного підґрунтя метафори, пор., наприклад: щастя – це світло; страх – це холод (В. Апресян (Apresjan 1997), А. Барселона (Barselona 2000)), наявні процедури вимірювання метонімічних мотивацій метафор (П. Пауелс (Pauwels 1995)), інколи використовують навіть термін метафтонімія на позначення двох процесів взаємодії ↔ взаємопроникнення ↔ взаємовияву – метафори та метонімії (Л. Гуссенс (Goossens 1990))). Наукова течія існує та реалізує свої приписи в межах певного підходу (структурного, семантичного / власне-семантичного, комунікативного, прагматичного тощо), в окремих виявах може поєднувати кілька підходів (комунікативний і когнітивний, семантичний і структурний і под.), що визначуване певними настановами, принципами дослідження. Наукова школа має основою той чи той підхід і втілюється в певній науковій течії як «творчий вияв співпраці дослідників різних поколінь, об’єднаних принципами підходу до розв’язання відповідної наукової проблеми, стилем праці, поглядами на розвиток досліджень в обраному науковому напрямі, спільною для них оригінальною ідеєю, доведення якої постає стимулом розвитку досліджень і чинником об’єднання виконавців попри можливу відмінність їхніх характерів та уявлень» 94


(Алефиренко 2009: 23). Активна взаємодія трьох величин – настановного, предметно-пізнавального, процедурно-технологічного (за О. Кубряковою (Кубрякова 2004)) – зумовлює формування наукової парадигми, її функціонування. У сучасній лінгвістиці постулюють здебільшого тезу про послідовну зміну наукових лінгвопарадигм або ж активне їхнє співіснування, останнє можливе насамперед за умови активного вияву певної епістеми (грець. epistémē – пізнання) – світоглядної домінанти, за якої всі інші зазнають певного впливу такої домінанти. Згідно з концепцією П. Серіо вирізняють три-чотири визначальні наукові лінгвопарадигми (М. Алефіренко, О. Кубрякова та ін.), з-поміж яких акцентують: 1) генетичну (порівняльно-історичну, еволюційну) – ХІХ – ХХ стст.; 2) таксономічну (системно-структурну) – перша половина ХХ ст.; 3) прагматичну (комунікативно-функційну) – друга половина ХХ ст. і дотепер; 4) когнітивну (когнітивно-дискурсивну) (Селіванова 2008: 16), інколи додають також синергетичну (грець. synergeia – спільна дія, взаємодія), розглядаючи останню через кваліфікацію мовної системи як складної, відкритої, нелінійної, еволюційної. Її функційний вияв можливий завдяки взаємодії та взаємозумовленості власних підсистем – складників і взаємодетермінації інших зовнішніх систем середовища (етносу, культури, соціуму, свідомості та ін.), вона перебуває в стані більшої / меншої рівноваги (нестійкість, нестабільність), внутрішні складники забезпечують самоорганізацію з постійною динамікою рівноваги / нерівноваги (за О. Селівановою), у цьому ж руслі досить продуктивною постає теорія еквівалентності та формульного обчислення значень так званих аналітико-синтаксичних морфем (Кlіkоvаč 2006; Ханзен 2006). Не менш вагомим і мотивованим виступає інший підхід до диференціювання лінгвопарадигм. Розглядаючи проблему первинності мови чи концептуального світу для людини, А. Кошелев (Кошелев 2008: 15-40) з опертям на розмежування трьох парадигм виділив три варіанти відповіді. Перший (перша парадигма – соссюрівська) ґрунтується на постулаті первинності рідної мови, що засвоюється дитиною до постання в неї концептуального світу. Тому використовуючи мову, дитина формує концептуальний світ. Уся 95


категоризація світу, розчленування його на концепти та встановлення між ними відношень відповідно до мовних значень і відношень між ними. У цьому разі мова самодостатня система, а концептуальний світ – це продукт, що відбиває цю системність (це, власне, соссюрівський підхід). Інший (друга парадигма – антисоссюрівська, або когнітивна) підхід має опертям первинність концептуального світу. Засвоювані згодом мовні значення – це названі елементи концептуального світу та їхні відношення. Внаслідок цього системність мовних знаків мотивована системністю концептів світу. Тут мова прямо замкнута на об’єктивну дійсність (це антисоссюрівський погляд, а також когнітивний, пор. праці А. Вежбицької, Дж. Лакоффа та ін.). Ще інший (третя парадигма – постсоссюрівська) погляд має опертям постулат, що і концептуальний світ, і мова людини формуються як самостійні, автономні системи. Тому мовні знаки утворюють свою системність (вони самодостатні), елементи ж концептуального світу з їхніми відношеннями – свою. Мовні значення описують концепти світу не прямо, а через специфічну мову символів (постсоссюрівський підхід, див. праці Н. Хомського, А. Мельчука та ін.), відбивають особливості концептуалізації, закономірності категоризації світу, членування об’єктивного світу. За А. Кошелевим, концепти визначають базові категорії, їхні функції – забезпечувати людину вмінням сприймати об’єктивний світ (формування предметних світів з плутанини плям, ліній, точок, світлотіней та ін., що постають у її перцептивному полі). З часів Аристотеля і до праць Л. Вітгенштейна категорії розглядались як прозорі «сутності». Визнавалось, що речі належать до тієї самої категорії, якщо і тільки якщо вони мають певні спільні ознаки. Притаманні їм такі спільні ознаки кваліфікувались як визначальні для цієї категорії. У досить короткий час усе змінилось – постав новий підхід до категорій, який Е. Рош кваліфікувала як теорію прототипів і категорій базового рівня (Дж. Лакофф). Не менш вагомим і концептуально виваженим постає розмежування елементно-таксономічної, системно-структурної та номінативно-екзистенційної наукових лінгвопарадигм. Для 96


першої характерним є створення всезагальних таксономій, вирізнення особливостей співвідношення різних елементів, що вже на якісно іншому рівні осмислено як гіперо-гіпонімія (чи не вперше кваліфікував цей тип відношень Дж. Лайонз), а третя наукова лінгвопарадигма цілком і повністю корелює із всезагально постульованим людським чинником (тут і роль людського чинника в мові, осмислення різноманітних комунікативних стратегій і тактик через співвідношення адресанта й адресата з носієм аналітикосинтетичних величин текстом як серединним елементом комунікації тощо). Номінативно-екзистенційна парадигма найбільшою мірою увібрала в себе напрацювання попередніх епох, її основними складниками постають: теорія референції, теорія номінації, теорія мовленнєвих актів ↔ мовленнєвих жанрів. З опертям на поняття хаотичності актуалізованої мови С. Булгакова і теорію діалогійності тексту як часткового вияву діалогійності мови / мовлення М. Бахтіна та загальну теорію референції легко диференціювати, наприклад, функційно-референційний вияв просторових займенників цей / той, що в рамах тексту постають в особливих трансформаційних функціях. Останнє мотивоване та зумовлене віддаленням предметів / подій або явищ у часі щодо мовця як спостерігача повідомлюваної ситуації, де займенник цей і той складають опозицію, у рамах якої перший «згідно зі своєю просторовою вказівкою на предмет, найменш віддалений від мовця, заміщує в тексті позначення предмета (дії, події), згаданого мовцем пізніше (тобто останнього часово, не віддаленого від мовця – спостережуваного мовцем), займенник той згідно зі своєю просторовою вказівкою на предмет, найбільш віддалений від мовця, заміщує в тексті позначення предмета (дії, події), згаданого часово раніше, ніж інші (тобто віддаленого від мовця як спостерігача окреслюваної ним ситуації)» (Шелякин 2008: 13), пор.: Хлопчик сидів у тіні розлогого високого ясена під самісіньким тином; інший допомагав зняти йому торбину. «Як добре, – сказав цей, – нарешті ви приїхали» (О. Слісаренко) і Прийшла звістка, що в село прибув новий священик. Ми разом з Василем відразу відправились до нього. Цей важкий і такий довгий з надривом шлях я запам’ятаю назавжди (Б. Лепкий). 97


У кожній з наукових лінгвопарадигм поставали напрацювання, які передбачали певну узагальнювальну модель – створення викінченої теорії всезагальної граматики з належним практичним її застосуванням, пор., наприклад: «Всезагальна і раціональна граматика Пор-Рояля» (фран. Grammaire générale et raisonnée de Port-Royal), авторами якої були А. Арно і К. Лансло (1660 р.), теорії модистів з вирізненням різних модусних величин (Загнітко 2007). Не менш актуальними поставали проблеми встановлення викінченої системи категорій. Особливо навантаженою та знаковою постала проблема категоризації у її співвідношенні з концептуалізацією в сучасній лінгвістиці. Основним постулатом категоризації, очевидно, є вихідна теза про те, що реальний світ не хаотичний, а структурований, тобто в ньому чітко простежувані подібності, відмінності та інші відношення, що, власне, складають його онтологію й незалежні від людської свідомості. Ця онтологія відбита у свідомості людини у вигляді певної категоризації. Якщо виходити з того, що найважливіше, що постає в житті людини, – це категоризація, тобто підведення всього навколишнього під певні загальні розряди, в цьому сенсі категоризація – це постійне та безперервне, незалежне від людини, її свідомості підведення під тип (типізація) складників світу (за С. Шафиковим (Шафиков 2007)). Така категоризація (досить поширеним є розгляд категоризації (categorize) як похідного від категоризувати, тобто членувати, підводячи під загальне ім’я (Михеев, Фрумкина 1991: 46)) постає результатом спостережуваного (дерево, птах, трава, ваза тощо), реалізовуваного (ходіння на лижах, катання на велосипеді, майстрування шпаківні і под.), осмислюваного (ті чи ті синтаксичні / морфологічні явища, типи речення, відмінок, таксис та ін.). Категоризацію та її результат – категорію в різних мовах легко витлумачувати як освоєння навколишнього світу та його закріплення мовними ресурсами, внаслідок чого актуалізованими постають найменування смислів (смислових пар) типу ніч, рослина, кохання / ненависть, сміливість / страх; логічних відношень (ціле / частина, спільне / різне), де для людини визначальними є повсякденні категорії типу зелений, істина. У цьому розрізі категоризація наближена до концептуалізації, але аж ніяк не тотожна. У сучасних 98


лінгвопарадигмальних підходах існує кілька тлумачень кореляції понять категорія і концепт, але здебільшого останній співвідносять з поняттям (Загнітко 2010), що, певною мірою, мотивоване його етимологією – від лат. conceptus – те саме, що й поняття, хоча цей термін краще вважати похідним від форми середнього роду лат. conceptum – зерно, тобто зерно первинного смислу, що «проростає» в текстах завершеним смислом, тому концептум відрізняється від концепту-поняття як сутність від явища (Колесов 2010: 4). У цьому сенсі дослідники диференціюють різні підходи до кваліфікації та диференціювання концепту, з-поміж яких суттєвими постають праці з проблем ментальності, зокрема 1) біо-психологічні студіювання (суттєвим є визначення ментальності та встановлення визначальних її величин типу народного характеру, духу, душі, думки); ментальність можна витлумачувати і в етно-соціальному (етнокультурному) розрізі, де ментальність – це сукупність символів, що постали в межах певної лінгво-історичної епохи й утвердилися у свідомості людей (мисленнєві стереотипи – концепти, в інших вимірах – лінгвокультурема (В. Воробйов), логоепістема (Є. Верещагін, В. Костомаров), тобто слово в культурному контексті (тут особливо важливим є розуміння та визначення етнічної ментальності (етнічної мовної картини світу, лінгвоетнічних констант тощо))) й дослідження постання ментальності та визначення етнічного «занурення» щохвилинних міркувань; 2) лінгвістичний аспект дослідження ментальності із зосередженням уваги на нерозчленованому семантичному трикутнику ідея (пізнання ↔ свідомість) ↔ слово ↔ річ (знання), де кожний із наявних шляхів уможливлює постання різного виміру концептів; 3) когнітивна лінгвістика, де активно опрацьовуються проблеми концепту (концепти типу розум, істина, думка, знак, правда), концептуалізації, категоризації, концептосфери (типу жива природа, нежива природа) – остання швидше охоплює студіювання картини світи та її рівні; сюди ж належать опрацювання констант (Ю. Степанов), прототипів (О. Бондарко), де можливим постає розгляд граматичної ментальності, у вужчому сенсі – синтаксичної ментальності (Ш. Баллі, О. Єсперсен, І. Мєщанінов) (досить легко виявити власне-синтаксичні форми та формули національної ментальності); 4) контенсивна лінгвістика, 99


що зорієнтована на розкриття змісту граматичних форм у їхньому мовленнєвомисленнєвому вияві (за В. Колесовим, рух від образу первинного смислу через символ до сучасної поняттєвої структури слова); 5) концептуальна лінгвістика (першими були студіювання С. Аскольдова, сьогодні праці В. Колесова, А. Камчатнова, В. Юрченка), у межах якої найсуттєвішим напрямом постає філософія імені (Д. Руденко) як онтологічна теорія смислу (змістові форми слова через співвідношення з логічним поняттям і зі значенням слова, тобто форма слова → поняття ↔ значення), тому «концепти потенційно синкретичні й нерозкладні на складові елементи – ... виявлювані тільки в конкретній ситуації спілкування; у свідомості концепт виявлюваний як найзагальніший смисл родового значення – але в мовленні ніколи не поданий у відзосереджено абстрагованому вияві; концепт входить до системи національної мовленнєводумки (тобто ментальності) – й одночасно має відкритий характер, доступний впливам зовні; концепт не входить у послідовну низку виразів і слів – але водночас постає як ієрархічна система поглиблюваних у свідомості смислових первинних образів – архетипів свідомості; маючи опертям основну поняттєву ознаку (виявлюваність концепту) – концепт водночас спрямований до символічного смислу як межі свого розгортання. Концепт реально існує якраз тому, що формально його немає: концепт не має форми, тому що сам він і є «внутрішня форма смислу». «Потенційне постає особливою цінністю значущості. Такою цінністю і виступає к о н ц е п т та його органічна частина – с л о в о» (Аскольдов)» (Колесов 2010: 13), пор. у чомусь подібне твердження Ж. Дельоза, Ф. Ґваттарі, які кваліфікують концепт як нерозкладність граничної кількості нерівнорядних складників, що перебігають через певну точку в стані абсолютного лету з безкінечною швидкістю, і якому властиві: а) нерозкладність, б) історико-культурна вмотивованість, в) згущення та скупчення власних складників, г) процесуальність і модулярність, ґ) нетілесність, але втілюваність або реалізовуваність у тілах (Делез, Гваттари 1998: 28-32). Нова лінгвопарадигма уможливила й розгляд речення крізь призму співвідношення в його структурі номінативного й екзистенційного компонентів, де матеріальним постає суб’єкт, ідеальним – предикат, 100


тому словосполучення генетично завжди породжуване ім’ям та його інтенціями, навіть вторинні словосполучення типу квіти на балконі, вогонь у душі, будиночок біля моря за своїм системним статусом мало чим відрізняються в цьому сенсі від первинних, а речення породжуване дієсловом (звідси базова теза О. Потебні про те, що слов’янське речення поза Vf не існує). За В. Юрченком, обидва варіанти вираження запрограмовані в ментальності, подібно до тричленного інваріанта речення – до тричленної структури світу (Юрченко 2005). Мовна свідомість зумовлена етнічною та соціальною належністю мовної особистості, усвідомлення своєї мовної поведінки постає самопізнанням. Між науково-лінгвальними парадигмами не існує чіткої межі, що зумовлює, з одного боку, активне використання напрацювань однієї парадигми в іншій, а з іншого – інколи еклектичне не розмежування ↔ поєднання різних попередніх парадигмальних підходів із новітніми напрацюваннями. Це досить прозоро простежується на дослідженні основної синтаксичної одиниці – речення. У сучасному розумінні здебільшого під реченням розуміють абстрагований зразок / абстрагований об’єкт, що постав з опертям на прототипні зразки висловлення (Evans 2007: 189). Речення, наділене певними абстракційними функціями, кваліфікують часто як форму граматичної структури. Так, наприклад, одна з дефініцій речення могла б виступати формула Z → GN GW, де символ ‘Z’ означає речення, ‘GN’ – номінальну / номінативну групу у функції підмета, а ‘GW’ – вербальну групу, або дієслівну, що забезпечує інформацію про підмет: Дівчина співає пісню – ‘GN’ Дівчина і ‘GW’ співає пісню; Хлопчик малює картину – ‘GN’ Хлопчик і ‘GW’ малює картину; Учитель перевіряє зошити – ‘GN’ Учитель і ‘GW’ перевіряє зошити; Дідусь розповідає онукам казку – ‘GN’ Дідусь і ‘GW’ розповідає казку дітям. Хоча поняття речення виникає з прототипних моделей висловлення, воно аж ніяк не може бути ототожненим з поняттям висловлення у сучасній номінативно-екзистенційній науково-лінгвальній парадигмі. Підтвердженням цього є те, що формальне мовознавство зацікавлене в основному напрямі дослідженнями функцій мови, що уможливлює продукування граматично нормативних речень, а в когнітивному 101


мовознавстві, зазвичай, не зацікавлені реченням як теоретичним конструктом. Визначальним об’єктом когнітивних зацікавлень постає поняття висловлення, або використання мови. Когнітивні моделювання мають опертям напрацювання попередні, тому що встановлення вербальних і невербальних параметрів когнітивної моделі / концепту / концептосфери має опертям форми вияву – експліцитні, імпліцитні, супрасегментні тощо. Ядро мовної свідомості складають концепти з найбільшою кількістю зв’язків, що отримані на найбільшу кількість стимулів. Ієрархія концептів відповідно відбиває особливості концептуалізації світу та окреслює парадигму цінностей, крізь їхню систему легко простежити особливості громадянської ідентичності (усвідомлення людиною власної причетності до співтовариства громадян тієї чи тієї держави як найважливіша частина функціонування політичної структури і под.). Як свідчать спостереження, для етносів Казахстану, наприклад, ядром фрагментів мовної свідомості є базові концепти політичного дискурсу типу влада, воля, народ, але їхні вияви в окремих етносів різні: російськомовні казахи концептам волі і влади надають майже однакового значення, а у відповідях росіян у Казахстані найчастотнішим постає концепт влада, хоча сам концепт влада не належить до ядра мовної свідомості росіян (Жикеева 2010: 100-104), для казахської мовної свідомості у політичному дискурсі ієрархічно вершинним постає концепт халық – народ, а воля пов’язана тільки з єдністю народу: Ел бірлігі ел теңдігі (У єдності народу його воля). Це, певною мірою, мотивоване й акцентоване «змонтованістю» кожного індивідуума в народ, усвідомленням цілісності та життєдайності роду, етносу, де людина – це член співтовариства, насамперед істота родова, адже визначальним є принцип «жеті ата» – знання своєї генеалогії до сьомого коліна – як одна з етнічних констант казахського народу, стрижневим ядром етнічної цілісності, гарантією відсутності кровно родинних зв’язків, джерелом духовної та культурної єдності народу. Звідси й чітке протиставлення свого – чужого з належною актуалізацією у пареміях типу Кұдайдың карғысына ұшырасан, халыктың каргысына ұшырама (Навіть якщо посягла тебе Божа кара, то не посягне тебе прокляття народу). 102


Сучасна номінативно-екзистенційна парадигма в рамах теорії мовленнєвих актів має досить розгорнуту сітку течій і шкіл, де активно опрацьовуються проблеми комунікативних стратегій і тактик, моделі комунікації, вичерпно характеризуються диференційні ознаки мови, мовлення та мовленнєвої діяльності з характеристикою механізмів останньої. Встановлення визначальних компонентів мовленнєвого акту дозволило з’ясувати дискурсну типологію (Поповиħ 2000; Поповиħ 2008; Ивановић 2007) та ін. Значущим у цьому вимірі постає твердження В. Юрченка про те, що абстрактний мовець співвідносить «задієслівний член (обставина – додаток) з вихідним предметом через призму граматичних значень способу і часу, що виражаються формами дієслова-присудка (об’єктивна модальність), і той самий мовець як конкретна, індивідуальна особа членує висловлення на тему і рему і пов’язує їх (суб’єктивна модальність)» (Юрченко 2005: 166), пор. також (Танасиħ 2009: 37-67). Теорія мовленнєвих актів у цьому разі розкриває механізм «уміщення» інтенцій адресанта у висловлення, а теорія номінації уможливлює розкриття основних напрямів ускладнення речення через розширення номіналізаційної площини в його структурі – наявність описових предикатів, конструктивних синтаксем, сегментованих компонентів, деформування синтаксичних зв’язків, комплікаторів, дуплексивів тощо. У рамах номінативно-екзистенційної лінгвопарадигми набула викінченості й теза про номінативний вимір речення (номінація ситуації), встановлення кількості пропозицій у реченні, розмежування семантично елементарних і семантично неелементарних речень, простеження відмінності між предикативністю та предикатністю, що уможливило органічний вихід в теорію тексту та встановлення в межах останнього типології міжреченнєвих внутрішньотекстових зв’язків і семантичних відношень, діагностику внутрішньотекстової реченнєвої валентності тощо. Синергетика сьогодні є тільки напрямом у межах номінативно-екзистенційної лінгвопарадигми. Застосування її постулатів дозволяє розкрити особливості рівноваги мовних підсистем і виявити співвідношення доцентрових / відцентрових сил у її внутрішній будові.

103


Література: Селіванова, О.О. (2008). Сучасна лінгвістика: напрями та проблеми : підручник. Полтава: Довкілля-К., 712. Философский энциклопедический словарь (Гл. редакция: Л. Ф. Ильичёв, П. Н. Федосеев, С. М. Ковалёв, В. Г. Панов) (1989). М.: Сов. энциклопедия, 840. Лещак, О. (1996). Языковая деятельность. Основы функциональной методологи лингвистики. Тернополь: Підручники і посібники, 446. Кун, Т. (1977). Структура научных революций. М.: Прогресс, 300. Apresjan, V. (1997). Emotion mataphors and cross-linguistic conceptualization of emotion. In: Cognitive linguistics in the study of the English Language and Literature in English, 47-69. Barselona, A. (2000). On the plausibility of claiming a metonymic motivation for conceptual Metaphor. In: Metaphor and Metonymy at the Crossroads. A Cognitive Perspective. Berlin, N.Y., 32-67. Pauwels, P. (1995). Levels of metaphorization. In: Goossens L. et al. By word of mouth. Metaphor, metonymy, and linguistic action in a cognitive perspective. Amsterdam, Philadelphia, 457. Goossens, L. (1990). Metaphtonymy: The interaction of metaphor and metonymy in expressions for linguistic action. In: Cognitive Linguistics. V. 1, 97-123. Алефиренко, Н. Ф. (2009). Современные проблемы науки о языке: учеб. пос. М.: Флинта, 416. Кубрякова, Е. С. (2004). Язык и знание. М.: Языки славянской культуры, 560. Кlіkоvаč, D. (2006). Semantika predloga. Beograd: Filološki fakultet, 445. Ханзен, Б. (2006). На полпути от словаря к грамматике: модальные вспомогательные слова в славянских языках. В: Вопросы языкознания. № 2, 68-85. Кошелев, А. Д. (2008) Об основных парадигмах изучения естественного языка в свете современных данных когнитивной психологии. B: Вопросы языкознания. № 4, 15-40. Шелякин, М. А. (2008). Об употреблении пространственного местоимения тот в тексте. In: Humaniora: Lingua Russica. Труды по русской и 104


славянской филологии. Лингвистика ХІ. Язык в функциональнопрагматическом аспекте. Тарту: KIRJASTUS, 13-19. Загнітко, А. П. (2007). Сучасні лінгвістичні теорії. Донецьк: ТОВ „Юго-Восток, Лтд”, 219. Шафиков, С. Г. (2007). Категории и концепты в лингвистике. B: Вопросы языкознания. № 2, 3-17. Михеев, А. В., Фрумкина, Р. М. (1991). Категоризация и концептуальные классы. B: Семантика и категоризация. М.: Наука, 45-59. Загнітко, А. П. (2010). Сучасні класифікації концептів: теоретичний і прикладний аспекти. У: Збірник наукових праць Рівненського державного гуманітарного університету: Актуальні проблеми сучасної філології. Мовознавчі студії. Вип. 18, 60-67. Колесов, В. В. (2010). Классификация ментальных исследований языка с позиции философского реализма. B: Концептуальные исследования в современной лингвистике: сб. статей. СПб.Горловка: Изд-во ГГПИИЯ, 3-17. Делез, Ж., Гваттари, Ф. (1998). Что такое философия? М.: Институт экспериментальной социологии, СПб.: АЛЕТЕЙЯ, 288. Юрченко, В. С. (2005). Философия язика и философия языкознания: Лингвофилософские очерки. М.: КомКнига, 368. Evans, V. (2007). Leksykon językoznawstwa kognitywnego. Kraków: Towarzystwo Autorów I Wydawców Prac Naukowych UNIVERSITAS, 236. Жикеева, А. Р. (2010). Концепты национального языкового сознания. СПб.-Горловка: Изд-во ГГПИИЯ, 100-107. Поповиħ, Љ. (2000). Епистоларни дискурс украjинског и српског jезика. Београд: Филолошки факултет, 305. Поповиħ, Љ. (2008). Језичка слика стварности: Когнитивни аспект контрастивне анализе. Београд: Филолошки факултет, 308. Ивановић, М. (2007). Прелазност у украјинском језику: функционални аспект. Београд: Задужбина Адрејевић, 120. Танасиħ, С. (2009). Синтаксичке теме. Београд: Београдска књига, 258.

105


Anatoliy Zagnitko

Typology of linguistic paradigms: philosophical and classical aspects Summary There are some conceptually unequal approaches to the comprehension of the status of linguistic scientific paradigm, its volumes (different in their directions, approaches, schools), importance (phase achievements), status (correlation with equivalent philosophical intentions), chronological boundaries, correlation with other typologically related/typologically unrelated scientific paradigms and so on. The interpretation of the linguistic scientific paradigm should be based on its correlation with philosophical postulates, expressions of nuclear subsystems (worldview dominant), correlation and coexistence with other scientific paradigms, which influence the eclecticism of scientific studies. The delimitation of linguistic scientific paradigms is derived from world-view postulates and expressions of determinant signs of qualification of language (sign character, functional status, symbolic and categorial spaciousness, etc.), and also modi of its existence. The differentiation among genetic, taxonomical, pragmatic, cognitive or pre-Saussure, self-Saussure and after-Saussure, or simple-component, system-structured, nominative and existent scientific and linguistic paradigms is derived from the comprehension of the correlation between linguistic studies and other scientific research and the estimation of scientists’ achievements within paradigmatic and subsystem type. Key words: linguistic paradigm, structural paradigm, nominative existential paradigm, paradigm by Saussure, paradigm elaborated after Saussure’s conception.

106

Савремена морфосинтаксичка истраживања / Current morphosyntactic investigations

Valentni taksis i evidencijalnost u slovenskim jezicima

Ljudmila Popović Filološki fakultet Univerzitet u Beogradu

Valentni taksis i evidencijalnost u slovenskim jezicima Sažetak U radu se razmatraju pitanja obuhvata i međusobnog prožimanja kategorija taksisa i evidencijalnosti u slovenskim jezicima. Polazeći od činjenice da pojedini tipovi konstrukcija sa glagolima percepcije mogu da upućuju na valentni taksis i različite tipove evidencijalnosti, postavlja se pitanje, koja se od tih značenja mogu iskazati istovremeno, a koja su uzajamno isključiva. Analizom rečenica sa glagolima percepcije u funkciji predikata sa propozicijom u argumentu u srpskom, ruskom, ukrajinskom i češkom jeziku dolazi se do zaključka da konstrukcije sa tzv. nultom evidencijalnošću upućuju na simultani taksis, dok se pri inferencijalnoj evidencijalnosti taksisni odnos ne iskazuje. Formalni pokazatelj prvog tipa konstrukcija je veznik KAKO (odnosno njegovi ekvivalenti u drugim slovenskim jezicima), dok veznik DA (odnosno njegovi analozi u drugim slovenskim jezicima) služi kao pokazatelj inferencijalne evidencijalnosti u konstrukcijama bez iskazanog taksisnog odnosa. Ključne reči: valentni taksis, evidencijalnost, slovenski jezici

1. Semantički okviri kategorija taksisa i evidencijalnosti Početak istraživanja lingvističkih kategorija taksisa i evidencijalnosti u slavistici se vezuje za ime Romana Jakobsona i njegov antološki rad o šifterima, glagolskim kategorijama i ruskom glagolu (Jakobson 1957; 1971). U tom radu Jakobson izdvaja dve ključne opozicije koje su relevantne za tipologiju glagolskih kategorija: 1) govorni čin S (speech itself) prema temi saopštenja N (the narrated matter); 2) događaj E (event) naspram učesnika u njemu P (participants). Polazeći od izdvojenih parametara gramatičke kategorije glagola se razvrstavaju prema zastupljenosti u njima: (1) događaja kao teme saopštenja En (narrated event); (2) samog čina saopštenja Es (speech event); (3) učesnika u događaju o kojem se 109

Ljudmila Popović

saopštava Pn (participant of the narrative event) (4) učesnika u činu saopštenja Ps. Uzajamni odnos među navedenim pokazateljima određuje suštinu odgovarajućih lingvističkih kategorija. Sve kategorije koje se mogu opisati kroz relaciju jednog od izdvojenih parametara prema drugom Jakobson naziva konektorima (npr. gramatička kategorija vremena koja se definiše kao odnos događaja o kojem se saopštava prema činu saopštenja - En Es), za razliku od designata koji su, prema Jakobsonu, samodovoljni (npr. vid u slovenskim jezicima jer se sa aspektualne tačke gledišta događaj određuje prema svojim unutrašnjim parametrima, bez obzira na saopštenje). Sa druge strane, kategorije koje se opisuju kroz odnos prema događaju saopštenja (Es) ili prema učesnicima u događaju saopštenja (Ps) Jakobson imenuje šifteri, preuzimajući taj termin od Jespersena. Iz takvog pristupa proističe da je Jakobson odredio kategoriju taksisa kao uzajamni temporalni odnos jednog događaja prema drugom, tj. kao konektornu ali nešifternu kategoriju, dok je evidencijalnost, koja opisuje prenošenje informacije o posvedočenosti/ neposvedočenosti događaja (En Ens/ Es), definisao kao konektornu i šifternu, jer ona odslikava kako se informacija o događaju prelama kroz situaciju saopštenja - primarnu (Es) i/ili sekundarnu (Ens). Kao što sledi iz izloženog, kategorije taksisa (EnEn) i evidencijalnosti (En Ens/ Es) se presecaju kroz događaj kao propoziciju saopštenja, ali je kategorija evidencijalnosti dodatno obeležena upućivanjem na izvor informacije o događaju, tzv. „autorizacijom“ u rečenici, ako upotrebimo termin G. A. Zolotove1 (Золотова 1973: 263). Iz navedenog sledi da kategorija evidencijalnosti obuhvata taksis, kao i to da odnos inkluzivnosti nije recipročan. Zahvaljujući Jakobsonovom pristupu istraživanje taksisa se proširilo sa proučavanja upotrebe relativnih vremena na opis konstrukcija sa glagolskim prilozima u kojima nepromenljivi oblik glagolskog priloga 1

110

Обухват категорије «ауторизације» у руском језику Г.А. Золотова дефинише на следећи начин: „разнообразными, но вполне поддающимися описанию способами в предложение вводится второй структурно-семантический план, указывающий на субъект, «автора» восприятия, констатации или оценки явлений действительности, а иногда и на характер восприятия (Золотова 1973: 263).


ukazuje na simultanost, anteriornost ili posteriornost sporedne situacije u odnosu na situaciju iskazanu promenljivim oblikom glagola – predikatom (Jakobson 1971: 135). 2. Funkcionalno-semantičko polje taksisa Sledeću etapu u proučavanju taksisa otvara teorija funkcionalnosemantičkih polja A.V. Bondarka, koji je u tom ključu pristupio i opisu kategorije taksisa u ruskom jeziku. Prema Bondarkovoj definiciji, taksis kao semantička kategorija i odgovarajuće polje predstavlja „...uzajamnu povezanost radnji (komponenti polipredikativnog kompleksa) u okviru zajedničkog vremenskog plana. Ima se u vidu sprega (povezanost) koja se javlja u sledećim glavnim oblicima; a) odnos simultanosti/nesimultanosti (anteriornosti/posteriornosti); b) uzajamna povezanost radnji (komponenti polipredikativnog kompleksa) uz neiskazanost hronoloških odnosa koji su pobrojani u prethodnoj tački; c) vremenska povezanost radnji uz uslovljavanje druge vrste (uzročno, uslovno, dopusno)“ (Бондарко 1999: 98-99). Kao što vidimo, Bondarkovo tumačenje taksisa je mnogo šire od Jakobsonovog, jer obuhvata i tzv. nezavisni taksis, kao i taksis, koji je praćen drugim netemporalnim značenjima. Pod zavisnim taksisom A.V. Bondarko podrazumeva vremenski odnos među radnjama od kojih je jedna osnovna, a druga zavisna, tj. u pitanju su klasične konstrukcije sa nepromenljivim i promenljivim glagolskim oblikom: (1) Pozdravivši se sa komšijom P. je izašao na ulicu, dok su konstrukcije nezavisnog taksisa one u kojima nema formalno izražene gradacije osnovne i sekundarne radnje (2) P. se pozdravio sa komšijom i izašao na ulicu; (3) Pošto se pozdravio sa komšijom P. je izašao na ulicu. Kako primećuje A.V. Bondarko u slučaju nezavisnog taksisa (2, 3) „moguće su nijanse nepotpune ravnopravnosti elemenata taksisnog odnosa, ali one nemaju formalni izraz i ne predstavljaju gramatičko značenje ovih ili onih oblika ili konstrukcija“ (Бондарко 1987: 239). Sledeći korak u proučavanju kategorije taksisa u ruskom jeziku, ali i u drugim jezicima, načinio je istaknuti predstavnik Peterburške fonološke škole V.S. Hrakovski. On polemiše sa A.V. Bondarkom, ne prihvatajući distinkciju nezavisni taksis – zavisni taksis. Prema V. S. Hrakovskom 111

Ljudmila Popović

zavisni taksis je jedini mogući taksis, dok u okviru nezavisnog taksisa u Bondarkovoj interpretaciji on izdvaja „autentične“ taksisne konstrukcije zastupljene vremenskim rečenicama (v. primer 3) i konstrukcije koje suštinski nisu taksisne (v. primer 2), jer u njima ne postoji pokazatelj koji bi upućivao na temporalnu lokalizaciju jedne situacije u odnosu na drugu, već samo logičko izvođenje, implikaturе kojа odslikava prirodni redosled događaja. U takvim konstrukcijama, tvrdi V.S. Hrakovski, manjak formalnih pokazatelja uslovljava odsustvo mogućnosti da se odredi tip taksisne situacije. Na primer u rečenici (4) Ona skliznu niz slamu i potrča (Kiš 1992: 50), ne možemo da odredimo da li je u pitanju taksis anteriornosti: „Pošto skliznu niz slamu, ona potrča“‚ tj. glavna situacijatrčanje se uzima kao lokalizator prethodno izvedene sporedne situacijespuštanja ili posterionosti, u kojoj bi se sporedna situacija trčanja locirala posteriorno u odnosu na glavnu – spuštanje: „Pre nego što će potrčati ona skliznu niz slamu“. Mada V.S. Hrakovski priznaje da u narativu redosled izlaganja predikata prikazuje redosled zbivanja u stvarnosti, on isključuje naporedne rečenice iz obuhvata ove kategorije zbog odsustva formalnih pokazatelja međusobne temporalne lokalizacije situacija. 3. Pojam valentnog taksisa Prema V. S. Hrakovskom taksis je „kategorija koja se realizuje u bipredikativnim (i polipredikativnim) konstrukcijama, u kojima se gramatičkim sredstvima markira temporalna lokalizacija (simultanost/ asimultanost: anteriornost, posteriornost) jedne situacije P1 u odnosu na drugu situaciju P2, čija se temporalna lokalizacija određuje u odnosu na vreme govora, t.j. nezavisno od bilo koje situacije Pn.“ Isključivši iz okvira taksisa tzv. nezavisni taksis u interpretaciji A.V. Bondarka, V.S. Hrakovski izostavlja iz definicije ukazivanje na uzajamnu povezanost situacija jednim temporalnim planom. Međutim, na istom mestu on napominje: „Samo ukoliko se konkretna taksisna značenja obeležavaju pomoću određenih specijalizovanih glagolskih oblika možemo pričati o taksisu kao nešifternoj glagolskoj kategoriji“ (Храковский 2003: 37). Kao što vidimo, V. S. Hrakovski polemiše ne samo sa A.V. Bondarkom, već i sa R. Jakobsonom, jer uvodi u definiciju taksisa momenat Es koji je bio 112


rezervisan za šifterne kategorije. Koristeći Jakobsonovu simboliku mogli bismo prikazati taksis u interpretaciji Hrakovskog kao En En Es. V. S. Hrakovski prvi put uvodi u istraživanje taksisa pojam tzv. valentnog taksisa (Храковский 2003: 46) u kojem sporedna situacija P1 nastupa kao propozicionalni aktant glavne situacije P2 (Obećao je da će doći) ili su obe situacije – aktanti jednog taksisnog predikata, npr. prethoditi, slediti, pratiti i sl. (Pobuni je prethodilo povećanje nameta) i sličimo. V.S. Hrakovski nastoji da unese u kategoriju taksisa veću semantičku određenost u odnosu na R. A. Jakobsona i A.V. Bondarka, što uspeva izdvajajući 9 osnovnih tipova kojе raspoređuje na skali taksisnih značenja. Samu skalu on u modifikovanom izgledu preuzima od А. L. Maljčukova (Храковский 2003; Mальчуков 2001). Uvođenje u istraživanje taksisa pojma valentni taksis otvorilo je mogućnost za iskorak iz ove kategorije u sferu drugih kategorija, konkretno u oblast evidencijalnosti. Kada su u pitanju tzv. specijalizovani taksisni glagoli sa dve valentne pozicije koje popunjavaju propozicionalni aktanti, poput prethoditi, pratiti, slediti i sl., oni nesumnjivo predstavljaju jezgro valentnog taksisa. Problem nastaje prilikom ubrajanja u valentni taksis konstrukcija, u kojima sporedna situacija nastupa kao propozicionalni aktant glavne – zastupljene spoljnim predikatom (Osećam kako crvenim). S obzirom na činjenicu da spoljni predikat veoma često zauzima poziciju modusa u modusno-diktumnoj strukturi rečenice, postaje očigledno da zbog takvih konstrukcija taksis prestaje da bude kategorija koja se istražuje isključivo u domenu diktuma. Smatramo da prilikom opisa valentnog taksisa moramo rešiti problem razgraničenja taksisnih konstrukcija od sličnih čija se priroda ne može odrediti iskazivanjem međusobne temporalne lokalizacije situacija S1 i S2. Imamo u vidu konstrukcije u kojima predikati sa propozicionalnim argumentom vrše funkciju markera evidencijalnosti. 3.1 Nulta i inferencijalna evidencijalnost Evidencijalnost kao pojmovna kategorija čija se onomasiološka priroda očitava u odašiljanju ka informaciji na kojoj se zasniva aktuelni iskaz govornog lica nalazi svoj izraz u propoziciji P koja se odnosi na situaciju S koju je aktuelni govornik percipirao lično (direktno ili indirektno) ili je saznao o njoj iz drugog izvora (Plungian 2001; Mushin 2001; Aikhenvald 113

Ljudmila Popović

2004; Козинцева 2007; Храковский 2005; 2007; Wiemer 2006, 2007). U pojedinim jezicima – balkanskim, kavkaskim, ugro-finskim i sl. postoje gramatički pokazatelji evidencijalnosti (Plungian 2001; Aikhenvald 2004; Храковский 2007). U većini slovenskih jezika evidencijanost se iskazuje leksički. Proučavanje evidencijalnosti u tim jezicima obuhvata izdvajanje prvenstveno leksičkih markera koji na semantičkom i pragmatičkom nivou upućuju na postojanje izvora informacije u vezi sa propozicijom koju izriče govorno lice, ali i uključivanje u analizu nekih sintaksičkih parametara (Поповић 2010). Kada je u pitanju prenošenje informacije koja se temelji na ličnom iskustvu, ono može biti direktno i indirektno. Prenošenje neposrednog ličnog iskustva predstavlja nulti stepen evidencijalnosti (Wiemer 2006: 8). Izvor takve informacije je perceptivne prirode, a vreme realne situacije ili se podudara sa vremenom govorne situacije ili joj prethodi: (6) Pada sneg! ili (7) Mama je stigla! Iskaz (6) može biti zasnovan na direktnom vizuelnom iskustvu – dete dočekuje majku na vratima i obaveštava ukućane o događaju, ali i na auditivnoj percepciji – dete čuje majčin glas putem interfona i izriče odgovarajuće saopštenje (7). U oba navedena primera realna situacija je jednaka propoziciji S=P. Leksički marker nultog stepena evidencijalnosti može da bude imperativ koji podstiče sagovornika na direktnu percepciju – Vidi! Gledaj! Slušaj! Dodirni! Pipni! Probaj! : (8) Vidi! Pada sneg! (9) Slušaj! Sviraju trubači. S obzirom na činjenicu da se radi o neposrednom percipiranju pojava za vreme trajanja govorne situacije, logična je upotreba u konstrukcijama koje slede iza imperativa imperfektivnih glagolskih oblika. Međutim, pri nultoj evidencijalnosti ponekad se mogu upotrebljavati i oblici perfektivnog prezenta: (9) Vidi, vidi... Iskidani oblaci lete, zastru mesec, opet ga otkriju, i zato što oblaci hitaju, čini mi se da mesec juri (Стевановић 1986: 596). Upotrebu takvih oblika u sličnim konstrukcijama M. Stevanović je odredio kao relativnu kvalifikativnu (Стевановић 1986: 597). U prozodijske markere nulte evidencijalnosti spada i intonacija. Prenošenje informacije koja je zasnovana na ličnom iskustvu može da se zasniva i na logičkom zaključivanju ili kakvoj drugoj mentalnoj operaciji – ukoliko govorno lice opaža simptome koji ukazuju na činjenicu da је situacija S’ koju govorno lice neposredno percipira logički uslovljena 114


prethodnom situacijom S. Na osnovu premisa i simptoma koji se opažaju putem percepcije govorno lice izriče informaciju koja je utemeljena na ličnom iskustvu, iako nije bilo neposredan svedok realne situacije S. „Padala je kiša“, - zaključuje govornik na osnovu mokrog asfalta i predznanja da je takva situacija obično posledica određene atmosferne pojave. Takav tip evidencijalnosti Vladimir Plungjan naziva reflected evidence (Plungian 2001: 353), dok se Ajhenvaldova opredeljuje za distinkciju perception/ based inferences - reasoning-based assumptions, gde prvi član odgovara nultoj evidencijalnosti, a drugi - inferencijalnoj. (Aikhenvald 2004: 65). Bjorn Vimer dosledno koristi za informaciju do koje se stiže putem logičkog zaključivanja termin inferencijalna evidencijalnost. (Wiemer 2006: 9). Razlika između direktne i indirektne evidencijalnosti, tj. između nulte i inferencijalne, može da se otkrije putem testa na upotrebu modalnih markera. Iskazi sa nultom evidencijalnošću, za razliku od inferencijalnih, ne mogu da sadrže modalne markere. Recimo, u situaciji kada govorno lice direktno percipira situaciju i saopštava o njoj sagovorniku nedopustiva je upotreba modalnih reči poput po svemu sudeći/ očigledno/ izgleda. Iskaz (10) Očigledno pada sneg zvuči alogično iz usta govornika koji posmatra kako pada sneg. U slučaju prenošenja informacije o indirektnom ličnom iskustvu moguće su različite varijante: а) kada se vreme govorne situacije tS’ podudara sa vremenom situacije o kojoj se saopštava tS: tS = tS’: (11) Mama sprema kolače (zaključuje dete po mirisu iz kuhinje); b) kada vreme situacije o kojoj se saopštavа tS prethodi vremenu govorne situacije tS’: tS < tS’) – (12): Mama je spremila kolače (zaključuje dete kada po povratku kući zatekne kolače na stolu); c) kada vreme situacije o kojoj se saopštava tS sledi iza vremena govorne situacije tS’: tS > tS’) – (13): Mama će spremati kolače (zaključuje dete kada vidi da su sastojci za pripremanje kolača poređani na stolu). U sva tri navedena primera moguća je upotreba modalnih reči po svemu sudeći/očigledno/izgleda, koje ukazuju na put logičkog zaključivanja kojim se stiglo do informacije, s tom razlikom da se u prva dva slučaja radi o saopštenju, dok je u trećem u pitanju spekulacija. 115

Ljudmila Popović

Sva tri navedena primera moguće je dopuniti perceptivnim glagolom videti u funkciji spoljnog predikata propozicije (14) Vidim da mama sprema (da je mama spremila/da će mama spremati) kolače bez posledica po modalni ili semantički plan rečenice. Međutim, u navedenim primerima glagol videti ukazuje na percepciju simptoma situacije, koja je imala, ima ili će imati mesto, a ne same situacije, što modifikuje njegovo značenje u pravcu mentalne operacije: ’vidim = zaključujem’. Na pomeranje semantike glagola videti sa plana percepcije na plan mentalne operacije formalno ukazuje veznik da. 4. Perceptivni glagoli kao pokazatelji nulte evidencijalnosti S obzirom na činjenicu da se u slučaju nulte evidencijalnosti prenosi informacija koju govornik neposredno percipira za vreme trajanja govorne situacije u takvim iskazima je logično prisustvo perceptivnih glagola, poput: videti, čuti, gledati, slušati, osećati i sl. u funkciji tzv. spoljnih predikata ili predikata višeg reda, koji imaju valentnu poziciju za unutrašnji predikat. S obzirom na činjenicu da navedeni glagoli opisuju radnju koja se može povezati odnosom simultanosti s drugom radnjom, koja je iskazana predikatom u propoziciji, postoji osnov da odredimo takve konstrukcije kao taksisne. Međutim isti glagoli mogu da nastupaju i u funkciji pokazatelja inferencijalne evidencijalnosti, tj. upućuju na logičko zaključivanje ili kakvu drugu mentalnu operaciju kao izvor informacije koja se prenosi (Пoповић 2010). Prema tome, u konstrukcijama sa glagolima percepcije u funkciji spoljnоg predikata otvara se mogućnost za uspostavljanje sledećih korelacija na planu taksisa i evidencijalnosti: 1) simultani taksis pri nultoj evidencijalnosti; 2) simultani taksis pri inferencijalnoj evidencijalnosti; 3) asimultani taksis pri inferencijalnoj evidencijalnosti. 1) Simultani taksis pri nultoj evidencijalnosti realizuje se u konstrukcijama sa imperfektivnim oblicima kako spoljnih predikata (perceptivnih glagola), tako i unutrašnjih (argumenata propozicije). U takvim konstrukcijama uobičajena je upotreba veznika kako. Veznik kako dopušta premeštanje subjekta unutrašnjeg predikata na položaj objekta spoljnog predikata, što svedoči o činjenici da se glagol percepcije upotrebljava u njegovom primarnom značenju – situacija koja se percipira 116


može da se zameni objektom na koji je koncentrisana pažnja: (15) Posmatram kako balerina igra// Posmatram balerinu kako igra. (16 ) Slušam kako Marta svira// Slušam Martu kako svira. (17) Videla je kako se njegove zenice napinju pod staklom naočara. (Danilo Kiš, Rani jadi) // Videla je njegove zenice kako se napinju pod staklom naočara. U svakom od navedenih primera moguće je izostaviti glagol percepcije ili ga staviti u oblik imperativa bez narušavanja semantičke strukture iskaza. (18) Balerina igra. – Vidi kako balerina igra.//Vidi balerinu kako igra. Vidi! Balerina igra. (19 ) Marta svira. – Slušaj kako Marta svira.// Slušaj Martu kako svira. Slušaj! Marta svira. U srpskom jeziku glagol percepcije videti može da se koristi za iskazivanje nulte evidencijalnosti i simultanog taksisa i uz veznik gde2: (20) Gledam odozgo i vidim gde oblik izbija Iz ništavnosti bezobličja... [Mahmud Derviš (prev. T.Botić), Polja, LIII, 453,2008]; (21) ... vidim gde vozac gleda ispred sebe na drum... [polovniautomobili.com]. 2) Simultani taksis pri inferencijalnoj evidencijalnosti se ređe realizuje. Zastupljen je u konstrukcijama sa glagolima percepcije čije je značenje modifikovano u pravcu semantike mentalne delatnosti. U takvim konstrukcijama nije moguće upotrebiti glagole kontrolisane vizuelne percepcije, poput slušati, gledati, posmatrati, već samo glagole, čija semantika podrazumeva da situacije dospevaju u perceptivno polje subjekta nezavisno od njegove volje. Na osnovu raspoloživih simptoma 2

Glagol čuti uz veznik gde u značenju kako koristi se samo u aoristu uz stilsku ograničenost: И чу Мојсије где народ плаче у породицама својим, сваки на вратима од шатора свог… [Свето писмо, Четврта књига Мојсијева, гл.11,10]. 117

Ljudmila Popović

govorno lice zaključuje da se radi o situaciji koja ima mesto u stvarnosti dok se o njoj saopštava. Kao i u prethodnom slučaju predikati su - spoljni i unutrašnji, izraženi imperfektivnim oblikom, ali se u takvim konstrukcijama dosledno javlja veznik da koji je moguće zameniti veznikom kako. Na mogućnost zamene veznika da veznikom kako ukazuje sposobnost subjekta unutrašnjeg predikata da se premesti na položaj objekta spoljnog predikata uz relativnu upotrebu prezenta u zavisnom delu. Takav tip konstrukcija je redak i uvek stilski obeležen. (22) Vidim da Ivana ide u prodavnicu.//Vidim Ivanu kako/da? ide u prodavnicu// Vidim kako Ivana ide u prodavnicu. (23) Čujem da se tata penje uz stepenice// Čujem tatu kako/da? se penje uz stepenice// Čujem kako se tata penje uz stepenice. 3) Asimultani taksis pri inferencijalnoj evidencijalnosti je moguć kada se glagoli percepcije upotrebljavaju u značenju mentalne delatnosti, npr. videti – steći utisak, čuti – saznati od nekoga, osetiti – zaključiti i sl. Uz takve predikate se dosledno koristi veznik da i nedopustivo je izmeštanje subjekta unutrašnjeg predikata na položaj objekta spoljnog predikata: (24) Vidim da je Jelena vredno učila. *Vidim Jelenu da je vredno učila. (25 ) Čujem da će se komšija odseliti. * Čujem komšiju da će se odseliti. 5. Veznici kako i da uz glagole percepcije Kao što sledi iz primera (24, 25) dvovidski glagoli percepcije videti i čuti u srpskom jeziku mogu da se koriste za izražavanje inferencijalnog evidencijalnog značenja ukoliko se uz njih u subordinativnoj rečenici upotrebi veznik da. Glagol videti uz veznik da u srpskom jeziku upućuje na logičko zaključivanje kao izvor informacije, samim tim gubi svoju perceptivnu prirodu i prelazi u nefaktivne glagole koji impliciraju sve istinosne vrednosti koje propozicija može da ima osim istinitosti/ neistinitosti. (26) Vidim (=smatram) da si naučio domaći. – ‘Zaključujem da si naučio domaći na osnovu rezultata koje pokazuješ’. 118


(27) Vidim da ljudi ovde vole košarku. [Glas javnosti, 26.11.2009]; Glagol čuti uz veznik da koristi se za iskazivanje tzv. raportivne evidencijalnosti, tj. za prenošenje informacije iz drugog izvora: (28) Čujem (=neko mi je rekao) da si položio ispit. – ‘Prenosim informaciju koju sam čuo iz drugog izvora’. (29) Čujem da se karte za moj koncert odlično prodaju. [Svet, 11.10.2009]; U primere inferencijalne evidencijalnosti pri simultanom taksisu ubrajamo i konstrukcije sa dvovidskim glagolima percepcije i veznikom kako, ukoliko se radi o otkrovenju, snovima i sličnom izvoru informacije: (30) Majilovčanka koja proriče budućnost gledanjem u pasulj i zrna kafe ispričala je policiji da je „videla“ kako su Marina A. i dvojica muškaraca odveli Đorđa A. (13) u šume u ataru sela. (Kurir, 7. 08. 2010) Veznik kako u srpskom jeziku upućuje na nultu evidencijalnost. Međutim, njegova upotreba u primeru (30) zahteva dodatno objašnjenje. Kao što je ranije napomenuto, razlika u iskazivanju nulte i inferencijalne evidencijalnosti, između ostalog, potvrđuje se činjenicom da iskazi sa nultom evidencijalnošću ne mogu sadržati modalne evaluatore. U primeru (30) takođe nije moguća upotreba modalnog evaluatora, ali mi znamo da se radi o inferencijalnoj evidencijalnosti – vračara je došla do zaključka nakon gatanja, tj. zaključila je prema određenim simptomima - po rasporedu zrna pasulja ili prema obliku taloga od kafe, da je zločin imao mesto. Upotrebljeni glagol percepcije je stavljen pod znakove navoda, što upućuje na čijenicu da je upotrebljen u prenesenom smislu, mada to nije obavezno. Takav slučaj evidencijalnosti se određuje kao revelativna (revelative evidence). Tim terminom R. Jakobson označava informaciju koju govornik crpi iz sna ili otkrovenja (Jakobson 1971: 135). Prisustvo veznika kako u navedenom primeru ukazuje na to da se radi o perceptivnom izvoru „otkrovenja“ – tzv. javljanju. Iako je jasno da se u ovom slučaju radi o inferencijalnoj evidencijalnosti, ostaje nerazjašnjeno da li se „javljanje“ desilo pre samog događaja, istovremeno sa njim ili posle. Sve tri varijante su moguće. Navedeno zapažanje upućuje na pretpostavku da je u konstrukcijama sa inferencijalnom, kao i revelativnom, evidencijalnošću 119

Ljudmila Popović

nemoguće odrediti hronološki redosled događaja, osim u slučaju kada postoje nedvosmisleni temporalni orijentiri. 6. Glagoli percepcije kao spoljni predikati konstrukcija sa iskazanim taksisom i/ili evidencijalnošću u drugim slovenskim jezicima Slično razgraničenje različitih tipova konstrukcija sa analozima veznika kako i da ima mesto u drugim slovenskim jezicima. Zaključak do kojeg smo došli u prethodnom odeljku potvrđuje uporedna analiza primera sa glagolima percepcije u ukrajinskom, ruskom i češkom jeziku. Iza ukrajinskih glagola бачити i чути dosledno se upotrebljavaju veznici як (kako), що (da). Veznik як (kako) se koristi u konstrukcijama simultanog taksisa sa iskazanom nultom evidencijalnošću : (31) Я бачу, як летить вишневий цвіт; (31’) Vidim kako leti višnjin cvet. (32) Я чую, як воно дихає, зітхає, як неспокійно калатає його серце і б’ється живчик. (Михайло Коцюбинський. Цвіт яблуні) (32’) Čujem kako ono diše, uzdiše, kako nemirno kuca njegovo srce i pulsira bilo. Ukrajinski veznik що uz glagol бачити ukazuje na inferencijalnu evidencijalnost: (33) Я бачу, що ви вже вмієте реставрувати пам'ятки такого рівня. [Щоденний Львів, 01.08.2005] (33’) Vidim (mislim) da ste u stanju da restaurišete spomenike takvog nivoa. Glagol чути uz veznik що ukazuje na raportivnu evidencijalnost: (34) Тепер я чую, що він паралельно злигався із БЮТом. [Правда, 18.09.2009] (34’) Sada čujem (priča se) da se on paralelno spanđao sa BJUTom. U ukrajinskom jeziku postoji i glagol чути u značenju „osećati“ koji se takođe koristi kao marker različitih tipova evidencijalnosti u zavisnosti od izbora veznika: 120


(35) Я чую, як мерзнуть руки. (35’) Osećam kako mi se ruke smrzavaju – nulti stepen evidencijalnosti. (36) Чую, що мерзнуть руки. (36’) Оsećam da mi se ruke smrzavaju (svi simptomi su tu) – inferencijalna evidencijalnost. U slučaju inferencijalne evidencijalnosti moguća je zamena ukrajinskog glagola чути modalnom konstrukcijom мені здається (čini mi se): (37) ...чую, що й сама я пилом припадаю... = Мені здається, що й сама пилом припадаю. (37’) Osećam da me prekriva prašina = Čini mi se da me prekriva prašina. Slična situacija postoji i u češkom jeziku. Veznik že (da) uz glagole percepcije ukazuje na odnos inferencijalne evidencijalnosti (uz glagol vidět) (38) ili raportivne (uz glagol slyšet) (39), dok veznik jak (kako) upućuje na simultani taksis i nultu evidencijalnost (40-42, 44, 45). (38) Podle spadaných větví jsme viděli, že se tady přehnala bouřka. (= jsme usoudili) (38’) Prema granama koje su popadale videli smo da je ovde protutnjala oluja. (= zaključili smo) (39) Soused slyšel, že mi ukradli auto. (= doslechl se) (39’) Komšija je čuo da su meni ukrali auto. (= saznao je) U ruskom jeziku veznik как ukazuje na neposredno percipiranje događaja (наблюдение) (40-42, 44, 45), a veznik что (43) na logičko zaključivanje (умозаключение). Uporedićemo primere u ruskom, ukrajinskom, češkom i srpskom jeziku sa glagolima percepcije i veznicima kako i da (odnosno njihovim analozima), posebno ističući vidskovremenske korelacije spoljnog i unutrašnjeg predikata.

121

Ljudmila Popović

(40) PRS.IPFV PRS.IPFV В зоопарке дети наблюдают, как служитель кормит хищников. В зоопарку діти спостерігають, як працівник годує хижаків. Děti v ZOO pozorují, jak zřízenec krmí šelmy. (že – je moguće samo uz pomeranje značenja u pravcu inferencijalne evidencijalnosti) Deca u zoološkom vrtu posmatraju kako radnik hrani divlje životinje. (41) PST.IPFV PRS.IPFV В зоопарке дети наблюдали, как служитель кормит хищников. В зоопарку діти спостерігали, як працівник годує хижаків. Děti v ZOO pozorovaly, jak zřízenec krmí šelmy. Deca u zoološkom vrtu su posmatrala kako radnik hrani divlje životinje. (42) AUX-FUT INF.IPFV/FUT I (sr.) PRS.IPFV В зоопарке дети будут наблюдать, как служитель кормит хищников. В зоопарку діти будуть спостерігати, як працівник годує хижаків. Děti budou v ZOO pozorovat, jak zřízenec krmí šelmy. Deca u zoološkom vrtu posmatraće kako radnik hrani životinje. (43) PST.PFV PRS.IPFV В зоопарке дети увидели, что служитель кормит хищников. В зоопарку діти побачили, що працівник годує хижаків. Děti v ZOO zpozorovaly, že zřízenec krmí šelmy. Deca u zoološkom vrtu su videla da radnik hrani divlje životinje. В зоопарке дети увидели, как служитель кормит хищников (как-na koji način) В зоопарку діти побачили, як працівник годує хижаків (як-na koji način) (44) ST.IPFV PRS.IPFV Зрители видели, как актеры выходят на сцену. Глядачі бачили, як актори виходять на сцену. Diváci viděli, jak herci nastupují na scénu. Gledaoci su videli kako glumci izlaze na scenu. 122


(45) PST.IPFV PRS.IPFV Diváci viděli herce, jak nastupují na scénu. (?že – pod znakom pitanja) Gledaoci su videli glumce kako izlaze na scenu. (da izlaze na scenu – kolokvijalno) Глядачі бачили акторів, що виходили на сцену (samo uz що, varijanta sa як je moguća samo uz zamenički korelat subjekta - як вони виходили на сцену) Зрители видели актеров, выходящих на сцену (unutrašnji predikat je zamenjen glagolskim pridevom, varijanta sa кaк je moguća samo uz zamenički korelat subjekta). Neophodno je skrenuti pažnju na sledeće momente: 1) Uz glagole percepcije u konstrukcijama za iskazivanje nulte evidencijalnosti u sva četiri analizirana jezika stoji ekvivalent srpskog veznika kako (как, як, jak) koji na sintaksičkom nivou potvrđuje nultu evidencijalnost uz glagole percepcije. 2) Pri nultoj evidencijalnosti glagoli u službi spoljnog predikata imaju isključivo imperfektivni oblik što potvrđuje činjenicu da proces percepcije traje za vreme trajanja događaja izraženog unutrašnjim predikatom. 3) Uvođenje perfektivnog oblika u funkciji spoljnog predikata zahteva veznik da. Takva konstrukcija uz značenje inferencijalne evidencijalnosti odlikuje se dopunskim modalnim planom admirativnosti. 4) Ukoliko se u ruskom i ukrajinskom jeziku iza perfektivnog oblika koristi reč как, як – nije u pitanju veznik, već zamenički prilog koji može da se parafrazira „na kakav način“. 5) Pri nultoj evidencijalnosti subjekat unutrašnjeg predikata može da se izmesti na položaj objekta spoljnog predikata iza kojeg u srpskom i češkom jeziku sledi samo veznik kako/ jak, dok u istočnoslovenskim jezicima takvo izmeštanje nije moguće ili je uslovljeno uvođenjem dodatnog semantičkog plana. U ukrajinskom jeziku je moguć veznik щo u značenju koji, koji pripaja relativnu rečenicu, dok je u ruskom jeziku obavezna zamena unutrašnjeg predikata participom.

123

Ljudmila Popović

6) Kada spoljni i unutrašnji predikat ima imperfektivni oblik, radi se o simultanom taksisu i nultoj evidencijalnosti. Kada je spoljni predikat u perfektivnom obliku, radi se o konstrukcijama sa inferencijalnom evidencijalnošću i admirativnošću na koje ukazuje i veznik da. 7. Zaključak 1. Kada su u pitanju glagoli percepcije u funkciji spoljnog predikata sa propozicijom u argumentu, osnovni pokazatelj realizacije valentnog taksisa jeste veznik kako. Ukoliko se uz glagol percepcije koristi veznik da iskaz se modifikuje u pravcu iskazivanja evidencijalnosti. 2. Veznik kako ukazuje na taksisni odnos simultanosti dveju situacija. U tom slučaju u pojedinim slovenskim jezicima (npr. srpskom i šeškom) dopušta se izmeštanje subjekta unutrašnjeg predikata na položaj objekta spoljnog predikata: Video je kako devojka bere cveće/Video je devojku kako bere cveće. 3. Veznik da pri glagolima nekontrolisane percepcije (videti, čuti, osećati) služi kao formalni pokazatelj evidencijalnosti. U konstrukcijama sa ovim veznikom nemoguće je izmeštanje subjekta unutrašnjeg predikata na položaj objekta spoljnog predikata. Lista referenci: Аikhenvald A. (2004). Evidentiality. Oxford: Oxford University Press. Бондарко A. В. (1987). Общая характеристика семантики и структуры поля таксиса. В: Теория функциональной грамматики. Введение. Аспектуальность. Временная локализованность. Таксис. (А. В. Бондарко ред.). Ленинград, 234-242. Бондарко А. В. (1996). Проблемы грамматической семантики и русской аспектологии. Санкт-Петербург. Fridman V. А. (1986). Evidentiality in the Balkans: Bulgarian, Macedonian and Albanian. In: 124


Evidentiality;: The linguistic Coding of Epistemology. (W. Chafe, J. Nichols, eds.). Norwood, New Jersez: Ablex Publishing Corporation, 168-186. Золотова Г. А. (1973). Очерк функционального синтаксиса русского языка. Москва. Mushin I. (2001). Evidentiality and Epistemological Stance. Narrative retelling. Amsterdam/Philadelphia: John Benjamins. Ницолова Р. (2007). Модализованная эвиденциальная система болгарского языка. В: Эвиденциальность в языках Европы и Азии. (В. С. Храковский, ред.). Санкт-Петербург: Наука. Plungian V. (2001). The place of evidenciality within the universal grammatical space. Journal of Pragmatics, 33, 349-357. Поповић Љ. (2010). Категорија евиденцијалности у српском и украјинском језику. Зборник Матице српске за славистику, 17-47. Стевановић М (1986). Савремени српскохрватски језик, 2. Синтакса. Београд:Научна књига. Wiemer B. (2006). Particles, parentheticals, conjunctions and prepositions as evidentiality markers in contemporary Polish (A first exploratory study). Studies in Polish Linguistics, 3, 5-67. Wiemer B. (2007). Косвенная засвидетельствованность в литовском языке. Эвиденциальность в языках Европы и Азии (В. C. Храковский, ред.) Санкт-Петербург: Наука, 197-240. Храковский В.С. (ред.) (2007). Эвиденциальность в языках Европы и Азии (Сборник статей памяти Наталии Андреевны Козинцевой). Санкт-Петербург: Наука.

125

Ljudmila Popović

Людмила Попович

Валентностный таксис и эвиденциальность в славянских языках Резюме В данной работе на примерах из разных славянских языков указывается на неоднозначность толкования валентностного таксиса. Анализ конструкций с глаголами восприятия в функции предикатов с одним пропозициональным актантом, рассматриваемых в качестве показателей таксиса и разных типов эвиденциальности, показывает, что в терминах категории таксиса можем описывать только те из них, которые указывают на ситуацию синхронного восприятия другой ситуации, то есть при нулевой эвиденциальности. В остальных же случаях речь идет об указании на источник информации при невыраженных хронологических ориентирах. Данные значения предикатов вполне логично описывать в рамках семантических категорий модальности и эвиденциальности – инференциальной или рапортивной. О таксисе же в них можно говорить только условно, при описании сочетания времен предикатов в модусной и диктумной частях предложения. В качестве формальных показателей таксиса при нулевой эвиденциальности либо инференциальной и рапортивной эвиденциальности при нeвыраженном таксисе в конструкциях с глаголами восприятия принимаются союзы как и что и их эквиваленты в других славянских языках.

126

Kondicional i kognitivna transpozicija

Tijana Ašić Filološko-umetnički fakultet Univerzitet u Kragujevcu

Kondicional i kognitivna transpozicija Sažetak U ovom radu ispitujemo modalne i vremenske upotrebe kondicionala u engleskom, francuskom i srpskom jeziku. Cilj nam je da utvrdimo da li se iza različitih vrednosti ovog oblika krije zajednički konceptualni primitiv i da odredimo njegovu prirodu. Takođe anliziramo i objašnjavamo semantičku vezu između kondiocinala u pogodbenim rečenicama, kondicionala za budućnost u prošlosti i kondicionala za markiranje uslovne habitualnosti. Najzad, pokazujemo da u sva tri jezika kondicional izražava pomeranje u odnosu na „ovde i sada” kao i uvođenje drugih subjekata svesti. Ključne reči: kondicional, potencijal, habitualnost, semantika, pragmatika, modalnost, glagolska vremena

1. Uvod U ovom radu ćemo, analizirajući i poredeći različite upotrebe kondicionala u francuskom, engleskom i srpskom jeziku pokušati da utvrdimo postoji li kognitivna i lingvistička veza između modalne i temporalne vrednosti ovog oblika. U traganju za odgovorom zaći ćemo u složenu problematiku poimanja i izražavanja uslovnosti kao i fenomena zamišljanja i opisivanja mogućih svetova. Pokušaćemo da utvrdimo da li iza modalnih i temporalnih upotreba stoji isti semantički mehanizam i da li je konceptualni odnos kategorije načina i vremena isti u sva tri jezika. 2. Upotrebe kondicionala u engleskom, francuskom i srpskom 2.1. Temporalni kondiconal 2.1.1. Futur u prošlosti

127

Tijana Ašić

U francuskom i engleskom jeziku kondicional se koristi za izražavanje posteriornosti u odnosu na momenat koji pripada stvarnoj ili fiktivnoj prošlosti: 1) Il a dit qu il viendrait dans trois jours. 2) He said that he would come back in three days. Za razliku od futura koji budući da označava posteriornost u odnosu na trenutak govora (S) pripada prvom temporalnom sistemu koji se vezuje za prezent, (vidi Vet, 1994 kao i Vet i Kampers-Mane, 2001) kondicional pripada drugom temporalnom podsistemu koji se formira polazeći od imperfekta, odnosno od past tense-a (vidi Benveniste, 1966). Relevantan trenutak vremenskog odmeravanja nije S, nego trenutak tuđe sadašnjosti S*. Trenutak tuđe sadašnjosti je tačka na vremenskoj osi anteriorna momentu govora u koju se govornik u naraciji fiktivno premešta i iz koje sagledava prošlost, odnosno budućnost (vidi Stanojević i Ašić, 2008). Dakle, upotreba kondiocionala podrazumeva korelaciju sa nekim prošlim glagolskim vremenom koje će tačku iz koje se posmatra budućnost pomeriti u prošlost. U rajhenbahovskom modelu temporalna struktura kondicionala prezenta bila bi S*-R,E (što je potpuno analogno temporalnoj strukturi futura: S-R,E). U starijim gramatikama vremenski kondicional je često imao status vremena (futur du passé/ future in the past) i predstavljao je poseban oblik homonimičan sa kondicionalom shvaćenim kao načinom. U novijoj literaturi obično se govori o vremenskim upotrebama jedinstvenog kondicionala, o čemu će biti reči u ovom radu (Nolke i Korzen 1990). Subjektivni vremenski kondicional javlja se u franucuskom i u engleskom jeziku, kako u indirektnom (primeri 3 i 4) tako i u slobodnom indirektnom govoru (primeri 5 i 6). Narator-lokutor upotrebom indirektnog govora uvodi buduće događaje koji su projekcija toka svesti nekog od aktera pripovesti, pritom se ne izjašnjavajući o njihovoj realizaciji (tj. ne saopštava da li se događaj zaista odigrao ili ne). Važno je razumeti da tačka gledišta nije objektivna naratorova-lokutorova, već subjektivna - budući 128


događaji sagledavaju se iz perspektive junaka pripovedanja (S*). Upravo zahvaljujući tome dobija se efekat unutrašnje fokalizacije. 3) Il annonça qu’il arriverait bientôt. 4) He announced that he would come back soon. 5) Je sautai dans un taxi. Elle n’arriverait jamais. 6) I jumped into a taxi. She would never come. U francuskoj literaturi pominje se i tzv. objektivni - istorijski vremenski kondicional. Budućnost u prošlosti ovde se predstavlja drugačije nego u indirektnom govoru. Narator kondicionalom uvodi realizovan događaj koji je posterioran u odnosu na neki prošli trenutak (S*). Međutim, treba istaći da taj događaj nije bio nužno projektovan (tj. zamišljen) u tom momentu. I ovde je neophodno uvesti S* ali se taj trenutak u ovom slučaju ne može tumačiti kao tačka gledišta nekog junaka pripovedanja, već pre kao „sudbina“, kojom je unapred određen tok događaja (vidi Korcen i Nolke, 2001). Međutim, za razliku od subjektivnog kondicionala ovde je relevantan i lokutorov trenutak govora S, budući da se rečenicom iskazuje da se događaj zaista i odigrao pre S. Ovakva upotreba kondicionala moguća je i u engleskom jeziku: 7) Margarete entra à Ravensbrück le 2 août 1940. Elle n’en sortirait pas avant avril 1945. 8) Margareta entered Ravensbrück on the 2nd of August 1940. She would not leave it before april 1945. 2.1.2. Kondicional za izražavanje ponavljanja u prošlosti U engleskom i srpskom jeziku kondicional se koristi za izražavanje prošle habitualnosti – predstavljanje radnje koja se u određenim intervalima ponavljala u prošlosti. 9) They would gossip for hours, sitting in the park. 10) Na rastanku bi je poljubio u kosu.

129

Tijana Ašić

Napomenimo da je u oba jezika moguće prošlu habitualnost izraziti i drugim vremenima (vidi Ašić i Stanojević, u štampi). U srpskom u te svrhe služi perfekat, a u engleskom past tense, past continious i konstrukcija used to + infinitive1. Uporedimo sledeća dva primera: u prvom je upotrebljen perfekat/ Past tense a u drugom kondicional: 11) Dušan je, kao dete, pre spavanja pio hladno čokoladno mleko. As a child, Dusan had cold chocolate milk before going to bed. 12) Dušan bi, kao dete, pre spavanja popio šolju hladnog čokoladnog mleka. As a child, Dusan would have cold chocolate milk before going to bed. Perfektom / Past tense-om se opisuje subjektova permanentna odlika (koja je bila na snazi tokom jednog perioda), tj. njegova navika da uveče pije hladno čokoladno mleko: t

2.2. Modalni kondicional 2.2.1. U pogodbenim rečenicama U sva tri jezika on se javlja u apodozi pogodbenih rečenica3 i to kako onih koje izražavaju buduću hipotezu (13-15) tako i onih koje se odnose na irealnost u sadašnjosti (16-18). Napomenimo da se u zavisnoj rečenici u francuskom koristi imperfekt a u engleskom Past tense – ova vremena ne dodeljuju temporalnu referencu događaju p (ako P, Q) već utiču na metaproces koji odgovara mogućnosti da se P ostvari: 13) S’il faisait beau demain, nous irions nous baigner. 14) If the weather were nice tomorrow, we would go swimming. 15) Kad bi sutra bilo lepo vreme, išli bismo da plivamo. 16) If I had some money, I would buy it. 17) Si j avais un peu d argent, je l’acheterai. 18) Da imam/ Kad bih imala malo novca, kupila bih ga. Napomenimo da u francuskom i engleskom (a u srpskom jeziku onda kada je upotrebljen veznik kada) interpretacija pogodbene rečenice (vidi Martin, 1991) kao potencijalne ili irealne zavisi od semantičkih (aspektualna priroda predikata ili prisustvo adverba za budućnost) i pragmatičkih faktora (kontekstualne reference blokiraju ideju irealnosti ili mogućnost da p bude istinito ikad u budućnosti). 2.2.2 Ostali modalni kondicionali Kondicional u sva tri jezika služi da ublaži ilokucijsku snagu iskaza. Možemo reći da se pragmatički vezuje za sam čin iskazivanja a ne za istinitosnu vrednost same propozicije: 19) 20) 21) 3

Je voudrais parler à M. le Directeur. I d like to talk to Mr. Director. Želela bih da razgovaram sa G. Direktorom.

Vetters objašnjava da se u francuskom i engleskom jeziku kondicional ne upotrebljava posle veznika si/if jer je distanca koju on stvara inkompatibilna sa instrukcijom pogodbenih rečenica kojima govornik iskazuje svoj stav o istinitoj vrednosti p” (Vetters, 2001). 131

Tijana Ašić

Po nekim autorima (Horzen i Nolke, 2001) ovaj tip rečenica podrazumeva implicitno prisustvo protaze ako bi bi mi bilo dozvoljeno da govorim. U francuskom jeziku kondicional je i sredstvo za izražavanje jednog oblika evidencijalnosti - govornik pokazuje da informacija ne potiče neposredno od njega i da on ne odgovara za njenu istinitosnu vrednost: 22) Le premier ministre aurait accepté de parler à la télévision. I ovde možemo pretpostaviti implicitno postojanje zavisne hipotetičke rečenice koja opravdava upotrebu kondicionala: 23) Si on croyait les dernières rumeurs, le premier ministre aurait accepté de parler à la télévision. Žurnalističkom kondicionalu blizak je i polemički kondicional čija se upotreba takođe zasniva na principu citiranja (govornik navodi tuđe reči kao svoje ističući njihovu apsurdnost najčešće u formi retoričkog pitanja, primer 23)4: 24) Il est malade et il ferait du ski? 3. O semantici kondicionala Postoje dva osnovna pristupa semantici kondicionala u stranoj literaturi. Prvi bi se mogao nazvati aspektualno-temporalnim pristupom. Njegovi pobornici su Veters, Vet i Goslen (vidi radove u zborniku Tasimovski i Dendal, 2001). U radovima ovih autora kondicional se smatra glagolskim vremenom5 i shodno tome definiše se uz pomoć koordinata koje inače služe za definiciju glagolskih vremena.6. S druge strane tzv neaktuelnost kondicionala (događaji njime markirani ne odnose se na realan svet, ovde i sada), gore navedeni lingvisti izvode iz aspektualne 4

Pomenimo još i tzv. iluzorni kondicional ako i kondicional podele uloga u igri koji se navode u nekim francuskim gramatikama. 5 Još je 1983. čuveni francuski lingvista Marten napisao „Kondicional nije ništa modalniji od imperfekta: on je po prirodi glagolsko vreme čije su modalne upotrebe veoma brojne.“ (Martin, 1983 ; 133). 6 A to su trenutak govora, trenutak događaja i referencijalna tačka (vidi Stanojević i Ašić, 2008). 132


vrednosti imperfekta, sa kojim je ovaj povezan u morfološkom smislu: podsetimo da se kondicional u francuskom gradi od osnove futura na koju se dodaju nastavci za imperfekat. Naime, budući da je aspektualna instrukcija imperfekta nesvršenost, ovo vreme ne predstavlja eventualnost kao završenu aktualizovanu celinu već kao proces u toku. Naime zahvaljujući ovoj svojoj odlici imperfekt se dovodi u vezu sa neostvarenim i virtuelnim o čemu svedoče i modalne upotrebe ovog vremena u francuskom7. U engleskom je kondicional složeno vreme koje i morfološki i semantički predstavlja preteritalni ekvivalent futuru. Valja međutim istaći da su navedeni autori (Veters, Vet i Goslen, 2001) ipak svesni činjenice da se neke modalne upotrebe kondicionala ne mogu u potpunosti objasniti imperfektivnom komponentom. Kako bi preciznije definisali funkcionisanje kondicionala u njegovim različitim upotrebama, oni uvode sledeće tri enuncijativne koordinate: vreme, svet i govornik. Funkcija kondicionala je da izrazi efekat udaljavanja od kanoničkih vrednosti (sada, ovde, ja8) bar jedne od navedenih komponenti. Kod temporalne upotrebe vremenska koordinata više nije trenutak govora već neki trenutak u prošlosti, kod hipotetičkog kondicionala se ovde koje pripada stvarnom i aktuelnom svetu pretvara u tamo, koje pripada mogućim (imaginarnim) svetovima, dok kod kondicionala citiranja govornik iskazom ne saopštava svoje već iznosi tuđe misli (fizički govornik se ne poklapa sa govornikom koji saopštava informacije). Drugi pristup semantici koncidionala je modalan. Njegovi predstavnici su: Meschler & Reboul, Lauze, Korzen i Nolke (vidi radove u zborniku Tasimovski i Dendal, 2001). Ideja od koje polaze ovi lingvisti je da svaka upotreba kondicionala podrazumeva postojanje potporne hipotetičke rečenice koja je eksplicitino ili implicitno data. Drugim rečima, propozicionalni sadržaj rečenice u kojoj je upotrebljen kondicional uvek se vezuje za neki uslov. U složenim hipotetičkim rečenicama taj uslov je i formalno izražen, dok se u nekim drugim slučajevima on podrazumeva, odnosno kontekstualno inferira. Ovi lingvisti smatraju da kondicional 7 8

Kao na primer imperfekt irelanosti, imperfekt podele uloga u igri i hipokoristički imperfekt (vidi Stanojević i Ašić, 2008). Te koordinate su upravo deitičke tačke koje vezujemo za trenutak govora: govorno lice, ovde i sada. 133

Tijana Ašić

ne daje nikakvu temporalnu instrukciju već da naprotiv „ukida vreme“ ne aktualizujući proces ni u jednoj od tri epohe. Recimo najzad da se u savremenoj lingvistici, u skladu sa vrlo popularnom primenom Principa Okamove oštrice (Grajs, 1978)9 razvija ideja o jednistvenom semantizmu kondicionala. Ona počiva na hipotezi da je moguće definisati invarijantan i minimalistički osnovni semantizam kondicionala te da različiti značenjski efekti ovog oblika nastaju kao rezultat interakcije tog osnovnog semantizma za kontekstom. Pristalice aspektualno-temporalnog pristupa mišljenja su da jedinstveno značenje kondicionala potiče od vrednosti koje imaju njegove sastavne morfeme (futur i imperfekt). S druge strane pobornici modalnog tretmana kondicionala smatraju da se jedinstveni semantizam ovog vremena svodi na njegovu funkciju da markira izmeštanje iz realnog u moguće svetove. Što se srpskog kondicionala (potencijala) tiče on se u našim gramatikama smatra glagolskim načinom. Gradi se od aorista pomoćnog glagola biti i radnog glagolskog prideva i iskazuje veći broj različitih modalnih značenja među kojima ne postoji jasna distinkcija, a većina njih se može podvesti pod pojam mogućnosti. Tanasić u gramatici navodi sledeću podelu modalnih značenja (Tanasić, 2005): mogućnost, želja, spremnost za vršenje neke radnje, namera, uverenost da će se neka radnja desiti, pretpostavka da će se neka radnja vršiti, uslov od kojeg zavisi neka druga radnja. Ipak nijedna gramatika ne nudi eksplicitno objašnjenje o vezi između vremenskih i modalnih upotreba i zajedničkom konceptualnom imenitelju za oba tipa značenja. 4. Temporalnost i modalnost Pokušajmo sada da uporedimo vremensku i modalnu upotrebu kondicionala kako bismo tvrdili postoji li između njih neka semantička veza. Pođimo od kondicionala za budućnost u prošlosti: 9

134

Radi se o jednom filozofskom principu koji nalaže da se ne umožavaju značenja jezičkih izraza. Primena ovog principa rezultuje tzv. minimalističkim definicijama glagolskih vremena, predloga ili veznika (vidi Ašić, 2008).


25) Jean dit qu’il achèterait un château pour sa famille. 26) S’il avait beaucoup d’argent Jean achèterait un château pour sa famille. U oba primera kondicional izražava posteriornost u odnosu na jedan trenutak. U prvom slučaju to je tačka na vremenskoj osi (S*) koja je smeštena u prošlost i iz koje junak pripovedanja (Jovan) planira (ili zamišlja) budućnost. U drugom slučaju to je situacija (izražena protazom) koja ne pripada stvarnom, već mogućem svetu koji neko lice (u ovom slučaju Jovan) zamišlja. Sve u svemu, može se zaključiti da kondicional u svim svojim upotrebama markira distanciranje od onoga što je ovde i sada. To konceptualno izmeštanje može biti transponovanje u prošlost iz koje se sagledava budućnost ili transponovanje u neki od mogućih svetova. Recimo još i da kako u svojoj temporalnoj, tako i u svojoj modalnoj upotrebi kondicional izražava posteriornost: u prvom slučaju u odnosu na neki trenutak u prošlosti a u drugom u odnosu na uslov dat protazom. U oba slučaja radi se dakle o onome što Veters (2001) naziva budućnošću neaktuelnog sveta. Skrenuli bismo ovde pažnju na još jednu činjenicu, koja će pokazati krucijalnom za našu kontrastivnu analizu: u francuskom se kao i u drugim jezicima (zbog konceptualne složenosti) nikad ne izražava mogući uslov u prošlosti. Kada govornik upotrebi protazu za prošlost (u franucuskom se u tu svrhu koristi pluskvampefekat) on kazuje a) da uslov za apodozu nije bio ostvaren (tada izražava kontrafaktuelnost, tj. govori o onom što se nije desilo) b) da je uslov ostvaren (značenjski efekat koji dobijamo tada je ponavljanje). Drugim rečima, sagovorniku se uvek saopštava da je uslov nerealizovan ili ostvaren, a ne ostavlja se mogućnost da se zamišlja potencijalnost u prošlosti. U prvom slučaju kondicional u apodozi se zamenjuje kondicionalom prošlim, a u drugom habitualnim imperfektom: 27) S’il avait fait beau, nous serions allés à la plage. 28) S’il faisait beau, nous allions à la plage. Iz svega rečenog može se izvesti vrlo bitan zaključak: kondicional u svojoj temporalnoj upotrebi ne markira potencijalnost u prošlosti već samo 135

Tijana Ašić

činjenicu da se posteriornost odmerava od momenta koji pripada prošlosti. Sama ideja epistemičke neizvesnosti potiče od futuralne komponente u kondicionalu – za ono što je buduće ne može se tvrditi da će se sigurno desiti, bilo da se odmerava od momenta govora ili od nekog momenta u prošlosti. Pokušajmo sada da pronađemo neku značenjsku vezu između kondicionala za habitualnost u prošlosti i modalnog potencijala u hipotetičkim rečenicama. Pođimo od ideje P. Pipera koji u svom članku (1998) dovodi u vezu rečenice sa irealnim kondicionalnim konstrukcijama za budućnost10 u kojima je predikat u potencijalu (U slučaju pobede tim bi dobio nagradu) i rečenice sa potencijalom za ponavljanje u prošlosti u kojima je eksplicitno dat neki uslov (U slučaju nevremena ostajali bismo kod kuće). Iako dakle ovaj autor ukazuje na lingvističku i konceptualnu vezu između izražavanja uslovnosti i ponavljanja, on ipak ne vrši semantičku analizu rečenica u kojima je uobičajen potencijal za prošlost i onih u kojima on nije prirodan. Pogledajmo sada sledeće parove primera11: 29) ?Govorili bismo francuski jedno s drugim. 30) U otmenim restoranima bismo govorili francuski jedno s drugim. 31) ?Poljubio bi je u kosu 32) Na rastanku bi je poljubio u kosu. 33) ?Čitao bi naglas Nastasijevićeve pesme. 34) U najtežim trenucima čitao bi naglas Nastasijevićeve pesme. Nije teško uvideti da su rečenice sa potencijalom mnogo prihvatljivije ako u sebi sadrže neki element uslovnosti, izražen nekom vrstom odredbe za vreme ili uzrok (u otmenim restoranima, na rastanku, u najtežim trenucima, itd. U svim ovim slučajevima moguće je tu odredbu transformisati u zavisnu rečenicu: 35) Kada bismo izlazili u otmene restorane, govorili bismo francuski jedno s drugim. 10

Svim irealnim kondicionalnim konctrukcijama i rečenicama zajednička osobina je presupozicija neostvarenosti posledične situacije (v Piper, 2005, 815); 11 Analizu ćemo izvesti na primerima iz srpskog jezika uz napomenu da bi se isti zaključci mogli izvesti i za engleski jezik (vidi Ašić i Stanojević, in print) 136


36) Kad bi se rastajali, poljubio bi je u kosu. 37) Kad bi mu bilo najteže, čitao bi naglas Nastasijevićeve pesme. Pitanje koje se sada nameće je: Kako povezati ovaj tip zavisnih vremenskih rečenica sa hipotetičkim rečenicama u kojima se javlja potencijal kao način? To su (vidi Stanojčić i Popović, 1989, 308) tzv. potencijalne rečenice za budući uslov. U njima potencijal pokazuje da je uslov neaktualizovan ali moguć/ostvarljiv: 38) Ona je iz vrlo siromašne porodice. Kada/Ako bi dobila lutku, silno bi se obradovala. Pogledajmo šta se dešava kada se ovaj tip rečenica prebaci u prošlost: 39) Bila je iz vrlo siromašne porodice. Kada/Ako/Kad god bi dobila lutku, silno bi se obradovala. Odmah je jasno da se hipotetičnost gubi. Naime srpski jezik (baš kao ni engleski i francuski) ne izražava hipotetičnost u prošlosti (jedini tip uslovih rečenica za prošlost su kontrafaktuelne u kojima je istaknuto da je uslov neostvaren u prošlosti12). Aktualizacija je dakle konceptualno uslovljena ustrojstvom našeg uma koji na različit način posmatra prošlost i budućnost (vidi Stanojević i Ašić, 2008). U budućnosti se tako mogu zamisliti potencijalne stvari a za prošlost je vezana opozicija „realizovano – nerealizovano“. Drugim rečima, potencijalna rečenica se, kognitivno izmeštena u prošlost, transformiše u rečenicu za iražavanje tzv. realne kondicionalnosti. Ovim terminom Piper (1998, 46) naziva rečenice koje ne sadrže presupoziciju o neostvarenosti sadržaja apodoze. Iz ovoga proizilazi da složene rečenice uvedene veznicima ako ili kada, u kojima je predikat u apodozi u potencijalu mogu, ukoliko se odnose na prošlost, jedino i isključivo da izražava iteraciju (dokaz za to je da se u primeru 39 može upotrebiti i veznik za iteraciju kad god). Ipak u pitanju je zajedničko ponavljanje dve konceptualno povezane 12

Da joj je neko poklnio lutku (a nije), silno bi se obradovala. 137

Tijana Ašić

eventualnosti u prošlosti. Kada kažemo konceptualno povezane to onda znači da prvi događaj (h, dobiti lutku) ne samo što obavezno prethodi drugom već je neka vrsta slabog (pragmatičkog) uslova za drugi događaj (h, silno se obradovati). Naime, događaj iz druge rečenice (obradovati se) može se smatrati reakcijom na događaj iz prve (dobiti lutku). Slično se može reći i za primer 30, gde stanje „nalaziti se u određenom restoranu“ izaziva određeno ponašanje – „govoriti francuski“. Naglasili bismo ovde da u osnovi slabe (pragmatičke) uslovnosti ne leže fizički zakoni već naša praktična znanja o svetu koja nam sugerišu da određena pojava, u određenoj specifičnoj sitaiciji, prouzrokuje javljanje neke druge pojave. Pragmatička uslovnost je dakle u kognitivnom smislu iskustveno i kulturno indukovana. Iz svega što smo do sada rekli, proizilazi da veza između načinske i vremenske upotrebe potencijala nije arbitrarna. Naime rečenice sa potencijalom za prošlost izražavaju poseban vid habitualnosti – uslovljenu habitualnost13. Inače, habitualnost (uslovljena ili neuslovljena) podrazumeva homogenu reparticiju događajnog podintervala unutar glavnog intervala. Za neuslovljenu habitualnost pre će se u srpskom jeziku koristiti perfekat nesvršenih glagola, u francuskom imperfekt a u engleskom Past tense – sva tri vremena faktografski predstavljaju prošle događaje: 40) Često sam plakala. 41) Je pleurais souvant. 42) I often cried. Napomenimo da se u francuskom jeziku i za ozražavanje uslovljene habitualnosti koristi imperfekt (ne postoji nijedan drugi oblik koji označava ponavljanje): 43) Enfant, Dusan prenait tous les soirs avant de se coucher une tasse de cacao froid. 13

138

Piper (1998) je naziva habitualna kondicionalnost, ali nama se izraz uslovljena habitualnost čini prihvatljivijim. S druge strane mi i u rečenicama koje Piper smatra običnom prošlom habitualnošću (Uveče bismo ostajali kod kuće), vidimo prisustvo određenog pragmatički shvaćenog uslova (u ovom slučaju je to određeno doba dana – veče).


Imperfekat (zbog svoje aspektualne instrukcije nesvršenosti (vidi Stanojević i Ašić, 2008) podrazumeva homogenost intervala. Ovo znači da je u svakom momentu intervala (određenog vremenskom/uslovnom odredbom npr. kao dete) na snazi subjektova navika “piti hladno čokoladno mleko”. A uslov za habitualnost imperfekta je: nesrazmera intervala (u našem primeru „detinjstvo“) i veličine radnje (u našem primeru “piti hladan kakao”), odakle se implicira ponavljanje radnje. Međutim, valja napomenuti da to nije i dovoljan uslov za habitualnost. Neophodno je i da interval bude homogeno ispunjen podintervalima u kojima se posmatra radnja. Time se ostvaruje i navedeni aspektualni zahtev imperfekta, a to je da ponavljanje radnje karakteriše ceo referentni period tj. imamo RÍE, gde je R=glavni interval, a E=ponavljanje, tj. multiplikovanje radnje u podintervalima. Dodajmo, najzad, da vremenski kondicional ni u engleskom ni u srpskom ne može da izrazi specifikovano neregularno ponavljanje, niti ponavljanje u intervalu koji nije nužno završen pre momenta govora, odnosno koji je u deiktičkoj vezi sa njim: 44) Te zime tri puta je pao veliki sneg/*bi pao veliki sneg. 45) Do sada *bi / je dolazio po mene na vreme. 46) Letos *bi/sam Dušana svako popodne vodila na bazen. 47) That winter snow fell / would fall three times. 48) So far he has be coming to pick me on time. 49) This summer I have been taking/ * would take Dusan every afternoon to the swimming pool. Postoji međutim jedna nezanemarljiva razlika između izražavanja habitualnosti imerfektom u francuskom, odnosno potencijalom u sprskom. Naime, sa imperfektom za ponavljanje nema efekta doživljenosti (unutrašnje fokalizacije) i nostalgičnosti. Ovi stilski efekti se u francuskom jeziku moraju ostvariti drugim sredstvima (vidi Stanojević i Ašić, 2008). Dodajmo još i da se neaktuelnost i nereferencijalnost imperfekta posebno ogledaju u njegovim modalnim upotrebama. Kao što smo već pokazali u ovom radu on se javlja u protazi hipotetičkih rečenica za irealnost u sadašnjosti i slabu potencijalnost u budućnosti, potom kao imperfekat 139

Tijana Ašić

osujećene iminentnosti (kada se odnosi na događaj koja se zamalo odugrao), kao hipokoristički imperfekat (u obraćanju deci) i najzad kao imperfekat podele uloga u igri. 5. Zaključak Naša analiza pokazala je da u sva tri jezika kondicional markira transpoziciju u neki svet različit od aktuelnog. Distanciranje od realnog govornikovog sveta ostvaruje se bilo premeštanjem u neki momenat različit od momenta govora, u odnosu na koji se sagledava budućnost (temporalni kondicional), bilo premeštanjem u kognitivni kontekst koji odstupa od ustrojstva govornikove stvarnosti, u kojem se posmatraju uzročnoposledični odnosi (kondicional u pogodbenim rečenicama). Konceptualna veza između prošle habitualnosti i potencijalnosti objašnjava se time što se prva u pragmatičkom smislu izvodi iz druge – kondicional za ponavljanje uvodi niz događaja koji su se ponavljali kad se steknu određeni uslovi. A ova funkcija kondicionala posledica je činjenice da prirodni jezici ne izražavaju mogući uslov u prošlosti. Iz svega navedenog proizilazi da modalnost i temporalnost nisu dve odvojene misaone kategorije jer se obe zasnivaju na istim primitivima – negiranju govornikovog hic et nunc i uvođenju drugih subjekata svesti. Lista referenci: Ašić, T. (2007). « S one strane potencijala»; Zbornik 36. Medjunarodnog sastanka slavista u Vukove dane 2006. Beograd, 137-151. Ašić, T. (2008). Espace, temps, prepositions. Geneve: Droz. Ašić, T. Stаnojević, V. (2010). Vremenske upotrebe kondicionаlа u frаncuskom i u srpskom jeziku, Jezički sistem i upotrebа jezikа (knjigа 1). U: Srpski jezik, književnost, umetnost. Zbornik rаdovа sа međunаrodnog nаučnog skupа održаnog nа Filološko-umetničkom fаkultetu u Krаgujevcu (30-31. X 2009). Krаgujevаc, 367-379. 140


Ašić, T. Stanojević, V. (u štampi). „Expressing habitual past in English and French, some new roceedings of the ELLSIIR conference in Belgrade. Benveniste, E. (1966). Problèmes de la linguistique générale. Tome I. Paris : Gallimard. Borillo, A. (2001). « Le conditionnel dans la corrélation hypothétique en français ». Dendale, P. & Tasmowski, L. (éds). Le conditionnel en français. Recherches Linguistiques 25. Université de Metz. Genette, G. (1972). Figures III. Paris : Seuil. Gosselin, L. (2001). “Relations temporelles et modales dans le «conditionnel journalistique». Dendale, P. & Tasmowski, L. (éds). Le conditionnel en français. Recherche Linguistiques 25. Université de Metz. Ivić, M. (1995). Lingvistički ogledi. Beograd: Biblioteka XX vek. Korzen, H & Nølke, H. (2001). «Le conditionnel : niveaux de modalisation ». Dendale, P. & Tasmowski, L. (éds). Le conditionnel en français. Recherches Linguistiques 25. Université de Metz. Lauze, A. (2008). «Le conditionnel: forme temporelle ou atemporelle ». Communication, lettres, et sciences du langage. Vol 2. n 1, 92-104 Leeman, D. (2001). Pourquoi ne peut-on combiner si et le conditionnel ? Dendale, P. & Tasmowski, L. (éds). Le conditionnel en français. Recherches Linguistiques 25. Université de Metz. Moeschler, J. & Reboul, A. (2001). « Conditionnel et assertion conditionnelle ». In : Dendale, P. & Tasmowski, L. (éds). Le conditionnel en français. Recherches Linguistiques 25. Université de Metz, 147-167. Nølke, H. & Korzen, H. (1990). «Projet pour une théorie des emplois du conditionnel». Actes du 11e Congrès des Romanistes Scandinaves, 273-300. Piper, P. (1998). «O kondicionalnosti u prostoj rečenici». Južnoslovenski filolog LIV, 41-58. Reichenbach, H. (1947). Elements of Symbolic Logic. New York : The Free Press.

141

Tijana Ašić

Stanojčić, Ž. Popović, Lj. (1989). Gramatika srpskog jezika. Beograd: ZUNS. Stanojević, V. i Ašić, T. (2008). Semantika i pragmatika glagolskih vremena u francuskom jeziku. Kragujevac: FILUM. Stevanović, M.(1986). Savremeni srpskohrvatski jezik. Beograd: Naučna knjiga. Saussure de, L. (1998). «L’approche référentielle: de Bauzée à Reichenbach». In: Moeschler, J. et al. Le temps des événements. Paris : Kimé, 19-44. Tanasić, S. (2005). «Sintaksa glagola». U: Piper i saradnici. Sintaksa savremenoga srpskog jezika: prosta rečenica. Beograd-Novi Sad : Institut za srpski jezik SANU, Beogradska knjiga, Matica srpska, 345-476. Vet Co 1994, «Future tense and discourse representation», in: Tense and Aspect in Discourse, Trends in Linguistics, Studies and Monographs 75, ed by Co Vet, Carl Vetters, Mouton de Gruyter, Berlin, New York. Vet, C & Kampers-Manhe, B. (2001). «Futur simple et futur du passé: leurs emplois temporels et modaux ». Dendale, P. & Tasmowski, L. (éds). Le conditionnel en français. Recherches Linguistiques 25, Université de Metz. Vetters, C. (2001). “Le conditionnel : ultérieur du non-actuel ». Dendale, P. & Tasmowski, L. (éds). Le conditionnel en français. Recherches Linguistiques 25.

142


Tijana Ašić

The conditional and cognitive transposition Summary In this paper we investigate various usages of the conditional verbal form in English, French and Serbian. Our aim is to find out whether its modal (in hypothetical clauses) and temporal functions (future in the past) are based on the same semantic primitive – a conceptual transposition from the moment of speech and/or the real world into the moment situated in the past and/or the realm of possible worlds. In addition, we demonstrate that the possibility to use conditional for marking past habituality is a consequence of the fact that iterated eventualities are represented as if their occurrence is pragmatically connected to some external conditions. Key words: conditional, potential, habituality, semantics, pragmatics, modality, Verb tenses

143

Neke paralele između nominalne i temporalne sematnike u francuskom jeziku

Veran Stanojević Filološki fakultet Univerzitet u Beogradu

Neke paralele između nominalne i temporalne sematnike u francuskom jeziku Sažetak U radu1 ukazujemo na konceptualnu bliskost nekih kategorija iz domena imenske i glagolske semantike, kao što su odnosi između (a)teličnosti i (ne)brojivosti, zatim između nominalne semantike i leksičkog aspekta, s jedne strane, i gramatičkog aspekta, s druge strane, kao i anaforičnost u nominalnom i u glagolskom domenu. Ukazujemo i na mogućnosti pedagoške primenjivosti uočenih analogija u ova dva domena. Ključne reči: brojive i nebrojive imenice, leksički i gramatički aspekat, imperfekat, aorist, neodređeni i određeni član.

1. Uvod U ovom radu ukazujemo na konceptualnu povezanost nekih naizgled nespojivih kategorija iz domena imenske i glagolske semantike. Analiziraćemo relevantne jezičke datosti iz francuskog, koji, kao jezik sa članskim sistemom, eksplicitno markira opoziciju određenost-neodređenost imenske sintagme. Pokazaćemo da neki aspekti neodređenosti koreliraju sa leksički enkodiranom imperfektivnošću, tj. ateličnošću, ali i sa gramatičkom imperfektivnošću za koju je u francuskom specijalizovan imperfekat (Stanojević i Ašić, 2008). S obzirom na neophodnost da se pri kalkulisanju aspektualne informacije uzme u obzir i priroda glagolskih argumenata (v. Verkuyl 1972, 1993; Borillo et al. 2004) posebno ćemo razmotriti ulogu neodređenih nominalnih sintagmi tipa des N i du N u konstruisanju predikata odgovarajućeg aspektualnog značenja. Paralelizam 1

Rad je nastao u okviru projekta br. 178002 Jezici i kulture u vremenu i prostoru, koji finansira Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije. 145

Veran Stanojević

između glagolskih vremena i člana ispoljava se i na diskurzivnom planu, tj. na planu instrukcija u pogledu uvođenja novih ili referisanja na već poznate entitete, bilo da su u pitanju individue ili vremenski momenti. Razmatranje semantičke bliskosti relevantnih kategorija u imenskom i u glagolskom domenu, može biti od koristi i u univerzitetskoj nastavi francuskog jezika, na šta takođe skrećemo pažnju. No, najvažnije je uvideti da se fenomeni iz jednog semantičkog domena mogu povezivati sa fenomenima iz drugih, na prvi pogled nesrodnih domena, s obzirom na njihove različite ontološke implikacije. U drugom poglavlju ovoga rada poredimo kategoriju brojivosti sa leksičkim aspektom. Treće poglavlje posvećeno je analogijama između inherentne (ne)ograničenosti u nominalnom i verbalnom domenu i gramatičkog aspekta. I najzad, u četvrtom poglavlju ukazujemo da se spona između imenske i glagolske semantike može naći i na planu anaforičnih instrukcija relevantnih tipova nominalnih sintagmi i glagolskih vremena. 2. Brojivost i leksički aspekat U literaturi je dosta pisano o svojstvima brojivih i nebrojivih imenica. Brojivost se pripisuje imenicama koje se odlikuju, između ostalog, atomičkom referencijom (Bunt, 1979; Link, 1983; Ojeda, 1993) i intrinsičnom ograničenošću (Jackendoff, 1991; Talmy, 1978; Langacker, 1990), dok se nebrojive imenice odlikuju distributivnom i kumulativnom referencijom (Cheng, 1973; ter Meulen, 1980; Quine, 1960). Atomička referencija odnosi se na činjenicu da se brojivim imenicama ne mogu opisati delovi entiteta koje one označavaju. Tako, naslon stolice nije stolica kao što ni šasija automobila nije automobil. S druge strane, nebrojivim imenicama se može imenovati bilo koji deo njima označenog entiteta. Tako, ako se za neku tečnost može reći da je voda, onda će se i za bilo koji deo te tečnosti reći da je voda. U tom smislu je referencija nebrojivih imenica distributivna. Kumulativnost, kao još jedna odlika nebrojivih imenica odnosi se na svojstvo po kojem se suma koju čini više delova datog entiteta imenuje na isti način kao i delovi iz kojih se sastoji. Tako ćemo, ako u posudu u kojoj se nalazi vode naspemo još vode, dobijeni sadržaj i dalje zvati vodom (tj. de l’eau+de l’eau=de l’eau). 146


Intrinsična ogrаničenost brojivih imenicа znači da se entiteti koje one imenuju koncipiraju kao ograničeni u prostoru (knjiga, drvo, čovek, ulica, država itd.) ili u vremenu (venčanje, rođendan, koncert). Entiteti označeni nebrojivim imenicama koncipiraju se, pak, kao inherentno neograničeni. Pod leksičkim aspektom podrazumeva se pre svega jedna dimenzija leksičkog značenja glagola, a to je teličnost.2 Telični su oni glagoli, odnosno predikati koji podrazumevaju inherentno ograničenje njima označenih radnji, dok se pod ateličnim glagolima ili predikatima podrazumevaju oni koji označavaju inherentno neograničene radnje. Na primer, radnja lire une lettre (čitati/pročitati pismo) smatra se teličnom budući da podrazumeva inherentno ograničenje njome označene radnje, tj. momenat u kojem se može konstatovati da je pismo pročitano. S druge strane, radnja trčati jeste atelična, budući da ne podrazumeva inherentno ograničenje, pa se teorijski može produžavati u nedogled.3 Na povezanost kategorija brojivosti i teličnosti ukazuju i autori poput Džekendofa (Jackendoff, 1992) i Verkaula (Verkuyl, 1972, 1993). Džekendof smatra da analogije koje postoje između ograničenosti/ neograničenosti u domenu glagolskih radnji i brojivosti/nebrojivosti u domenu nominalne sintagme, moraju biti uključene u konceptualnu strukturu nezavisno od kategorije u kojoj se ispoljavaju (Jackendoff, 1992: 41). S druge strane, formalni semantičari poput Verkaula (Verkuyl 1972, 1993) pokazuju da je neophodno pri kompozicionalnoj komputaciji aspektualne informacije uzimati u obzir i prirodu argumenata koji učestvuju u predikaciji, a to su pre svega objekatske nominalne sintagme. Tako se, u francuskom, odnos između leksičkog aspekta (tj. opozicije teličnoatelično) i tipa imenske dopune može ilustrovati na sledeći način: (1) Jacques a écrit une lettre. (2) Jacques a écrit des lettres.

2 3

O leksičkom aspektu vidi u (Kozlowska, 1998). Podrazumeva se da postoje ograničenja vanjezičke prirode, vezana za naša znanja o svetu, koja mogu vremenski ograničiti vršenje ateličnih radnji. U konkretnom slučaju podrazumeva se da čovek može trčati sve dotle dok se zbog neke prepreke na putu ili fizičkog zamora ne zaustavi. Ova i slična ograničenja nisu intrinsična, budući da ih ne implicira sama glagolska leksema. 147

Veran Stanojević

Iako je u oba primera glagol écire konstruisan sa direktnim objektom, aspektualna interpretacija primera (1) i (2) nije ista. Slabija prihvatljivost dopune pendant 10 minutes u primeru (3) za razliku od dopune en 10 minutes iz primera (4) sugeriše da je écire une lettre teličan predikat. S druge strane, predikat écrire des lettres jeste ateličan budući da se može kombinovati sa odredbama tipa pendant 10 minutes, kao u primeru (6), a ne i sa onima tipa en 10 minutes (vidi primer 5).4 (3) ??Jacques a écrit une lettre pendant 10 minutes. (4) Jacques a écrit une lettre en 10 minutes. (5) *Jacques a écrit des lettres en 10 minutes. (6) Jacques a écrit des lettres pendant 10 minutes. Razlika između primera (3) i (6), odnosno između (4) i (5), pokazuje da je opozicija telično/atelično relevantna ne samo na striktno leksičkom planu, kao u Vendlerovoj ontologiji (Vendler 1967), nego i na sintaksičkom planu. Naime, često se mora uzeti u obzir i tip glagolske dopune da bi se odredilo da li je situacija koju označava predikat inherentno ograničena (tj. telična) ili neograničena (tj. atelična). Iz ovih se primera vidi da i sintaksa nominalne sintagme utiče na teličnost predikata, a samim tim i na interpretaciju rečenica u kojima je pomenuti uticaj operativan.5 U pitanju je, naime, izbor determinanta, tj. 4

5

148

Test za identifikovanje teličnih/ateličnih glagola, odnosno predikata u francuskom, jeste (ne)mogućnost njihovog kombinovanja sa odredbama tipa ’en SNdurée’ i ’pendant SNdurée’ gde SNdurée označave sintagme koje uvode neki vremenski interval (npr. trois heures, deux jours, dix ans, dix minutes itd). Naime, telični se predikati, za razliku od ateličnih, mogu kombinovati sa odredbama tipa ’en SNdurée’, dok se atelični za razliku od teličnih predikata mogu kombinovati sa odredbama tipa ’pendant SNdurée’. O leksičkom aspektu u francuskom, a samim tim i o opoziciji telično-atelično, pogledati u Stanojević i Ašić (2008). Ima, naime, glagola koji su, iako prelazni, već leksički markirani kao atelični, što znači da tip dopune kod njih ne igra nikakvu ulogu u aspektualnoj interpretaciji predikata. Takvi su, na primer, glagoli regarder i chercher, koji su atelični bez obzira na tip dopune: regarder un tableau – chercher une solution jesu atelični predikati budući da se mogu kombinovati sa odredbama tipa ’pendant SNdurée’, a ne i sa odredbama tipa ’en SNdurée’. Postojanje ovakvih glagola jeste znak da deo aspekatske informacije mora figurirati i u leksikonu.


člana uz imenicu u objekatskoj poziciji. Ovde se logički se nameće sledeća generalizacija: (7) Ako V nije inherentno ateličan ili teličan glagol, kombinacije tipa (a) interpretiraju se kao telični, a kombinacije tipa (b) kao atelični predikati: (a) V un N = teličan predikat (b) V du/des N =ateličan predikat Uticaj determinatora na teličnost ukazuje na međuzavisnost glagolske i nominalne semantike. Aspektualno značenje predikata, ili, kako ga neki autori6 zovu - predikacioni aspekat - može, dakle, zavisiti i od izbora determinanta unutar nominalne sintagme koja funkcioniše kao glagolska dopuna. Sada se postavlja pitanje šta je to što atelične predikate povezuje sa sintagmama tipa du N odnosno des N. Izbor člana signalizuje inherentnu neograničenost entiteta označenog pomenutim tipovima sintagmi: partitivni član (du/de la) to čini u domenu nebrojivog, a neodređeni član des istu ulogu vrši u domenu brojivog. A kako su atelične situacije po definiciji inherentno neograničene, očigledna je veza između ateličnih predikata i sintagmi tipa du N i des N. Bilo koji inherentno neograničen entitet može se imenovati na isti način kao i bilo koji njegov striktni deo. Ovo svojstvo neograničenih entiteta, na koje smo već ukazali govoreći o nebrojivim imenicama, proširićemo i na domen ateličnih predikata, apstrahujući ontološke razlike koje postoje između dva semantička domena - nominalnog i verbalnog. Podsetimo najpre na činjenicu da ako za neku tečnost u čaši možemo reći na francuskom „C’est de l’eau“ (Ovo je voda), onda se podrazumeva da se i za bilo koji deo ove tečnosti takođe može reći „C’est de l’eau“. Isto važi i za brojive entitete označene sintagmama tipa des N. Naime, baš kao što će se za gomilu jabuka na tezgi reći „Ce sont des pommes“ (Ovo su jabuke), na isti način će se imenovati i nekoliko jabuka koje smo odabrali da kupimo. U glagolskom domenu ovo svojstvo istovetnog označavanja dela kao i celine imaju, kao što smo već rekli, atelični predikati. Naime, ako je neko trčao od 2 do 5 sati, onda će se za 6

Videti u Borillo et al. 2004. 149

Veran Stanojević

tu osobu reći da je trčala i u bilo kojem podintervalu ovog intervala od 3 sata. Dakle, rečenica Paul a couru, može se izreći da opiše ne samo radnju koja je trajala, 3 sata, nego i bilo koji striktan podinterval, odnosno deo pomenute radnje. Nazovimo svojstvom divizibilnosti mogućnost da se deo bilo kog entiteta imenuje na isti način kao i celina datog entiteta. Ova mogućnost odlikuje isključivo one entitete koji ne podrazumevaju inherentno ograničenje.7 Sada se može reći da analogija između ateličnih predikata i sintagmi tipa du N i des N počiva upravo na svojstvu divizibilnosti. Za razliku od ateličnih predikata i sintagmi tipa du N i des N, telični predikati i ostali tipovi sintagmi nemaju svojstvo divizibilnosti. Uporedićemo u tom smislu sledeća dva primera: (8) Jacques a écrit une lettre/la lettre/ ces lettres/trois lettres/plusieurs lettres. (9) Jacques a écrit des livres. Dok se primer (8) ne može proširiti odredbama tipa ’pendant SNdurée’ ili se takvom ekspanzijom ne dobija potpuno prihvatljiva rečenica, dotle bi ove odredbe bile potpuno prirodne u primeru (9). S druge strane, odredbe tipa ’en SNdurée’, mogu se upotrebiti u primeru (8), a ne i u primeru (9), u kojem je predikat ateličan. Neprihvatljivost odredbi tipa ’pendant SNdurée’ u (8), odnosno prihvatljivost, u istom okruženju, odredbi tipa ’en SNdurée’ signalizuje da su predikati écrire une lettre/la lettre/ces lettres/ trois lettres/..., telični. Teličnost podrazumeva inherentno ograničenje predikatom opisanih situacija, što znači da takvi predikati nemaju svojstvo divizibilnosti. Samim tim ovo svojstvo nemaju ni sintagme tipa un/deux/ plusieurs/le/les/mon/ces N.8 Ova korelacija između konstruisanja teličnog 7

Inherentna neograničenost ne znači, međutim, da dati entitet ne možemo koncipirati kao celinu. U rečenici U čaši je voda, imenica voda normalno referiše na tečnost koja se nalazi u datoj čaši, ali to ne znači da voda ima inherentno ograničenje. Voda je ovde ekstrinsično ograničena (oblikom i veličinom čaše), ali ne i intrinsično, tj. po svojoj prirodi.

8 Drugim rečima, nemaju ga sintagme koje ne uvodi partitivni član ili pluralni neodređeni član. 150


predikata i tipa determinatora unutar nominalne sintagme ne treba da čudi ako se ima u vidu da se samo oblicima partitivnog i pluralnog neodređenog člana može signalizovati inherentna neograničenost entiteta označivih nominalnim sintagmama. A inherentna neograničenost nužan je uslov za svojstvo divizibilnosti. Pedagoška primenjivost pomenutih analogija u glagolskom i u nominalnom domenu mogla bi se testirati u nastavi francuske gramatike na najvišem, univerzitetskom nivou studija. Principi koji regulišu upotrebu determinanata du i des imaju dodirnih tačaka sa onima koji regulišu upotrebu ateličnih glagola i predikata. Sem toga, ako se uoči veza između determinanata du, odnosno des i ateličnosti, lako je objasniti prividne nelogičnosti u interpretaciji glagolskih sintagmi tipa écrire deux lettres i écrire des lettres, ili, recimo, između sintagmi boire deux verres de vin i boire du vin. 3. Gramatički aspekat i inherentna (ne)ograničenost Aspektualna informacija u francuskom ispoljava se ne samo na nivou leksičkog značenja glagola, nego i kroz gramatički enkodiranu opoziciju imperfektivno-perfektivno. U pitаnju je grаmаtički аspekаt budući dа se informаcijа o tipu situаcije koju opisuje rečenicа u krаjnjem ishodu izrаžаvа putem fleksionih morfema, tj. putem glagolskih vremena. U frаncuskom je u tom smislu relevаntnа opozicijа između imperfektа i аoristа. Aoristom se oznаčаvаju ogrаničene, а imperfektom neogrаničene situаcije. Ako neograničene situacije, bez obzira da li su enkodirane leksički ili gramatički označimo sa ‘eTOT’, kao u (Stanojević, 2010), a neograničene sa ’eNON-TOT’, nаčine enkodirаnjа glаgolskog vidа u frаncuskom rezimiraćemo u sledećoj tabeli: Tabela 1 . Nаčini enkodirаnjа glаgolskog vidа

Tip situacije

Atelični pedikati

eNON-TOT

Telični predikati

eTOT

Imperfekat

eNON-TOT

Aorist

eTOT

151

Veran Stanojević

Iz tabele 1 se vidi da se konceptualno isti tip situаcije može izrаziti nа rаzličite nаčine. To su, u francuskom, leksički i gramatički načini enkodirаnjа glаgolskog vidа.9 U francuskom se, s obzirom na ulogu fleksije u enkodiranju glagolskog vida (tj. s obzirom na upotrebu glagolskih vermena), kombinuju gramatički i leksički aspekat. To može dovesti do aspektualnih konflikata u slučaju kombinovanja imperfekta sa teličnim i aorista sa ateličnim predikatima. Ovakvi se konflikti, međutim, razrešavaju automatski u korist gramatičkog aspekta, budući da je gramatički aspekat u francuskom jači od leksičkog (vidi Tabelu 2):10 Tabela 2 . Leksički Gramatički aspekat aspekat eNON-TOT eNON-TOT

Aspekatska informacija na nivou rečenice eNON-TOT

eNON-TOT

eTOT

eTOT

eTOT

eTOT

eTOT

eTOT

eNON-TOT

eNON-TOT

Kombinovanjem relevantnih informacija iz Tabela 1 i 2 dolazimo do zaključka da imperfekat, bez obzira na leksički input, uvek uvodi eNON-TOT. Tako, u primeru (10) u kojem je predikat (sortir) teličan, imperfekat radnju predstavlja kao neograničenu (tj. uvodi eNON-TOT). Aorist, pak, sve radnje predstavlja kao ograničene, bez obzira na njihov eventualno ateličan karakter, kao u primeru (11), u kojem je u aoristu atelični glagol être (fut). (10) Marie sortait (eNON-TOT) quand le téléphone sonna. (11) Jean fut (eTOT) malade. 9

10

152

I sаm je Džekendof u svom sistemu Konceptuаlne semаntike pokаzаo dа se dogаđаji i stаnjа kаo bаzične ontološke kаtegorije mogu pripisаti rаzličitim tipovimа sintаksičkih konstituenаtа. U domenu аspektuаlnosti to su glаgolskа sintаgmа i rečenicа (Jackendoff, 1992). O različitim načinima enkodiranja glagolskog vida i o njihovim međuodnosima pogledati u Ašić i Stanojević, 2006.


Imperfekat i aorist se, dakle, mogu tretirati kao funktori koji bez obzira na leksički input, označavaju uvek isti tip situacije: (12) IMP (eNON-TOT ili eTOT)=eNON-TOT PS (eNON-TOT ili eTOT)=eTOT Svojstvo divizibilnosti, koje odlikuje sintagme tipa du N, des N kao i atelične predikate, može se pripisati i imperfektu. Naime, pošto imperfekat uvek, ili gotovo uvek11, uvodi neograničene situacije (eNON) analogija sa ateličnim predikatima i dva pomenuta tipa neodređenih TOT sintagmi nameće se automatski. Da ima smisla povlačiti paralelu između imperfekta, ateličnih predikata i sintagmi tipa du N i des N, vidi se ako uporedimo primere (13) i (14): (13) *Paul courait vers la plage pendant dix minutes. (14) Paul courait vers la plage depuis dix minutes. Analogno ateličnim predikatima koji se ne mogu kombinovati sa odredbama tipa ’en SNdurée’, imperfekat sa značenjem jednokratne radnje ne može se kombinovati ni sa odredbama tipa ’pendant SNdurée’. I jedan i drugi tip odredbi signalizuje ograničeno trajanje radnje, s tim što za razliku od pendant SNdurée odredbe tipa en SNdurée signalizuju da je radnja inherentno ograničena. Da bi se govorilo o svojstvu divizibilnosti, relevantan entitet (u našem slučaju glagolska radnja) mora biti inherentno neograničen. Inherentna neograničenost je definitirno svojstvo ateličnih predikata, a mogućnost upotrebe odredbi tipa pendant SNdurée uz takve glagole, samo je potvrda ovoga svojstva. Uz imperfekat su isključene odredbe tipa pendant SNdurée, a to je zato što imperfekat ne trpi ni intrinsično ni ekstrinsično ograničenje sobom uvedene glagolske radnje. Kod imperfekta radnja ne sme biti ograničena udesno, tj. ne može se nekim jezičkim sredstvom 11

Izuzetak su samo tzv. pitoreskne upotrebe imperfekta, u kojima je imperfekat zamenjiv aoristom bez razlika u pogledu istinosnih uslova rečenice: Dix minutes plus tard, il se levait et quittait sa maison. / Dix minutes plus tard, il se leva et quitta sa maison. O ovom tipu upotreba imperfekta videti u Stanojević i Ašić, 2008. 153

Veran Stanojević

signalizovati završetak imperfektom označene radnje (npr. izrazima tipa de 2 à 4 heures, jusqu’à minuit, toute la journée i sl.). Svojstvo divizibilnosti imperfekta proizilazi tada iz mogućnosti da se se svaki podinterval ili momenat unutar intervala tokom kojeg je radnja na snazi može opisati na isti način kao i imperfektom. U skladu sa ovim je činjenica da se primeri tipa (14) mogu proširiti nekom vremenskom odredbom koja uvodi momenat tokom kojeg je na snazi radnja courir vers la plage. U primeru (15) to je vremenska rečenica (...quand je l’ai vu). (15) Paul courait vers la plage depuis dix minutes, quand je l’ai vu. (Pol je trčao prema plaži već deset minuta kad sam ga ugledao.) Bitno je naglasiti da se iz rečenice (15) ne može zaključiti ni da li se Pol zaustavio kad sam ga video, ni kada se zaustavio. Samim tim se ne može zaključiti ni koliko je vremena ukupno trajala radnja trčati prema plaži. Imperfekat je, dakle, restriktivniji od ateličnih predikata u pogledu mogućnosti ograničavanja glagolske radnje. Naime, za razliku od ovih poslednjih, imperfekat ne dopušta ekstrinsično ograničavanje sobom uvedene radnje (kakvo izražavaju, recimo, odredbe tipa ‘pendant SNdurée’). Umesto imperfekta, u (13) se mora upotrebiti neko perfektivno vreme, kao što je aorist (vidi primer 16): (16) Paul courut vers la plage pendant dix minutes. Aorist, naime, uvodi eTOT, tj. ograničene situacije, koje se, ako su uvedene ateličnim predikatom (kao u 16), mogu ekstrinsično ograničiti (upotrebom odredbi tipa ‘pendant SNdurée’), a ako su uvedene teličnim predikatom, one se tada, budući intrinsično ograničene, mogu kombinovati jedino putem odredbi tipa ‘en SNdurée’. (17) Paul courut jusqu’à la plage en dix minutes. Dakle, aorist kao i telični pedikati nema svojstvo divizibilnosti, bez obzira što se može kombinovati sa odredbama koje poput ‘pendant SNdurée’ selekcionišu atelične predikate. U nastavi francuskog jezika na 154


višim nivoima učenja, upravo treba insistirati na činjenici da se aorist, ali ne i imperfekat, može kombinovati sa odredbama koje ekstrinsično ograničavaju trajanje radnje, a koje obuhvataju ne samo izraze poput pendant dix minutes, nego i izraze kao što su: longtemps, toute la vie, i sl. 4. Anaforičnost u nominalnom i u temporalnom domenu Vremena su kao i član proceduralni izrazi (Blakemore 1987, Stanojević i Ašić 2011), budući da daju instrukcije u pogledu uvođenjа relevаntnih entitetа u diskurs - dogаđаja ili stаnjа u slučаju glаgolskih vremenа, odnosno individua ili grupa individuа u slučаju člаnа. Neodređeni član signalizuje da se u diskurs uvode nove, zа sаgovornikа nepoznаte individue, dok je određeni člаn signal da je u diskurs uvedena individua poznata, i to bilo dа je prethodno već pomenuta, bilo dа ih sаgovornik nа osnovu vаnjezičkih fаktorа (kаo što su govornа situаcijа ili znаnjа o svetu ) tretirа kаo tаkve (Heim 1983, Corblin 2002). (18) J’ai vu un chien devant la porte. (Video sаm nekog psа pred vrаtimа) (19) J’ai vu le chien devant la porte. (Video sаm onog/tog psа pred vrаtimа) U primeru (18), neodređenа nominаlnа sintаgmа (un chien) uvodi novu individuu u diskurs, tj. prethodno nepomenutog i zа sаgovornikа nepoznаtog psa. Određeni člаn, pak, signаlizuje dа je pаs o kojem je reč poznаt sаgovorniku. Naime, nominalna sintаgmа le chien uvodi individuu z, а određeni člаn dаje instrukciju sаgovorniku dа ovu individuu tretirа kаo identičnu prethodno uvedenoj (ili kontekstualno poznatoj) individui x, tj. z=x. Naime, primer (19) podrazumeva da je pas na kojeg upućuje sintagma le chien, identičan psu koji je ili prethodno pomenut, ili ga i govornik i sagovornik imaju na umu. Dakle, može se reći da određeni član za razliku od neodređenog podrazumeva kontekstualnu identifikaciju individue na koju upućuje nominalna sintagma. I ovde se može povući paralela sa glagolskim vremenima. Naime, analogno neodređenom članu koji uvodi novu individuu u diskurs, aorist uvodi novi vremenski momenat/interval (koji zauzima predikatom opisana radnja). Imperfekat, pak, podrazumeva postojanje nekog prethodno 155

Veran Stanojević

uvedenog momenta ili intervala tokom kojeg je na snazi njime označena radnja. U nedostatаtku tаkvog momentа/intervаlа, iskаzi u imperfektu osećаju se kаo nedorečeni (vidi primer 20), kаo što su nedorečeni i iskаzi sа određenom nominаlnom sintаgmom u odsustvu relevаntne kontekstuаlne informacije: (20) ??Je travaillais bien. (Dobro sаm rаdio) (21) ??J’ai vu le chien. (Video sаm tog psа) Nаime, iskаzi koje ilustruju primeri (20) i (21) izvаn kontekstа izazvali bi sledeće reаkcije kod pаžljivog slušаocа/sаgovornikа: Quand (Kаdа?) u slučаju iskаzа (20), odnosno Quel chien (Kojeg psа?) za iskаz (21). Ovi primeri pokazuju dа je određenom člаnu i imperfektu u frаncuskom zаjedničko svojstvo аnаforičnosti (vidi i Vet 2001, 170 - 177). Anaforičnost imperfekta i odsustvo anaforičnosti aorista ilustruju sledeća dva primera: (22) Le général attaqua l’ennemi qui se retira. (23) Le général attaqua l’ennemi qui se retirait. Radnja uvedena aoristom se retira u primeru (22) uvodi novi vremenski momenat ili interval koji ne uključuje momenat označen prethodno uvedenim aoristom (attaqua). S druge strane, imperfekat se retirait iz primera (23) svoju temporalnu lokalizaciju vezuje za radnju uvedenu aoristom (attaqua), označavajući situaciju koja je bila na snazi kada se odigrala ova poslednja radnja. Na svojstvo anaforičnosti određenog člana i imperfekta, odnosno odsustvo istog kod neodređenog člana i aorista, trebalo bi sistematski skretati pažnju u nastavi francuskog jezika na višim nivoima učenja. Time bi se mogle izbeći tipične greške naših studenata koje ilustruju već pomenuti primeri (20) i (21), odnosno primeri (24) i (25) izrečeni u odsustvu adekvatnog konteksta. (24) ?? Marie a acheté la chemise. (25) ?? Marie achetait une chemise. 156


Naime, primer (24) podrazumeva pragmatički malo verovatnu sitauaciju da je i sagovorniku poznata košulja koju je Marija kupila, a primer (25) da kontekst sadrži informaciju o vremenskom momentu u kojem je bila na snazi radnja označena glagolskim predikatom (acheter une chemise).12 5. Zaključak U radu smo pokazali da konceptualna opozicija brojivo/nebrojivo u ravni imenske semantike svoj pandan u ravni glagolske semantike nalazi u opoziciji telično/atelično. Na vezu između imenske i glagolske semantike ukazuju svojstva divizibilnosti i anaforičnosti. Svojstvo divizibilnosti karakteriše denotat imenskih sintagmi tipa du N i des N u nominalnom domenu, dok se u glagolskom domenu njime karakterišu atelični predikati i imperfekat. Divizibilnost podrazumeva inherentnu neograničenost relevantnih entiteta. Za razliku od ateličnih predikata koji dopuštaju ekstrinsično ograničenje njima opisanih radnji i to upotrebom adverbijalnih izraza tipa ‘pendant SNdurée’, imperfekat takva ograničenje ne trpi. Ova činjenica objašnjava određene restrikcije u pogledu mogućnosti kombinovanja imperfekta sa izrazima za trajanje. Aorist sobom označene radnje predstavlja kao ograničene, bez obzira na njihov teličan ili ateličan karakter, što objašnjava mogućnost njegovog kombinovanja ne samo sa izrazima koji su indikatori intrinsično ograničenih radnji (kao što su oni tipa ‘en SNdurée’) nego i sa izrazima koji signalizuju ekstrinsičnu ograničenost radnje (tipa ’pendant SNdurée’). I na diskurzivnom planu se može povući paralela između neodređenog člana i aorista, budući da i jedan i drugi uvode nove entitete u diskurs: neodređeni član uvodi nove individue, kao što aorist uvodi novi vremenski momenat, odnosno interval. Određeni član kao i imperfekat zahteva kontekstualnu identifikaciju relevantnog entiteta, koja se u slučaju imperfekta manifestuje vezivanjem njime uvedene radnje za neki prethodno uveden momenat, tj. radnju. 12 Uporediti sa prihvatljivim primerom: Marie achetait une chemise quand la vendeuse s’approcha d’elle et lui dit: … (Marija je kupovala košulju kad joj prodavačica priđe i reče joj:...). 157

Veran Stanojević

U radu smo ukazali i na primenjivost uočenih analogija između imenske i glagolske semantike u nastavi francuskog jezika na univerzitetu, a u cilju eliminisanja tipičnih grešaka kako u upotrebama člana, tako i u upotrebama glagolskih vremena. Lista referenci: Ašić, T. i Stanojević, V. (2006). L’aspect lexical, morphologique et grammatical - le jeu des perles de sens, Primenjena lingvistika 7, Beograd - Novi Sad, 98-109. Blackemore (1987). Semantic Constraints on Relevance, Oxford: Blackwell. Borillo, A. et al. (2004). “Tense and Aspect”. In: Handbook of French Se mantics, (Corblin F. & de Swart H. eds), CSLI Publications. Bunt, C. H. (1979). Ensembles and the formal semantic properties of mass terms. In: Mass terms: some philosophical problems. (F. J. Pelletier, ed.) Dordrecht : Reidel, Publishing Company, 249-277. Corblin, F (2002), Représentation du discours et sémantique formelle, PUF. Cheng, C.-Y. (1973). Response to Moravcsik. In: (Hintikka et al. eds.) Approaches to natural language, 286-288. Heim I (1983). File change semantics and the familiarity theory of definiteness. In: Meaning Use, and Interpretation of Language. (Bauerle R. et al. eds.), Walter de Gruyter, 164-189. Jackendoff, R.(1991). Parts and boundaries. Cognition 41, 9-45. Jackendoff, R. (1992). Languages of the mind, Essays on Mental Representation. The MIT Press, Cambridge, Massachusetts, London, England. Kozlowska, M. (1998). “Bornage, télicité et ordre temporel.” In : (Bounding, telicity and temporal order. Jacques Moeschler ed.). Le Temps des événements: pragmatique de la référence temporelle. Paris: Éditions Kimé, 221-44. Langacker, R. (1990). Concept, Image and Symbol: The Cognitive Basis of Grammar. Mouton de Gruyter. 158


Link, G. (1983), The Logical Analysis of Plurals and Mass Terms. A Lattice-Theoretic Approach In: (Bäuerle et al.,eds.) Meaning, Use and Interpretation of Language, Berlin, De Gruyter, 302-323. Ojeda, A. (1993). Linguistic individuals. Stanford: Stanford University Press. Quine, W. V. (1960). Word and object, Cambridge: MIT Press. Stаnojević, V. i Ašić, T. (2008). Semаntikа i prаgmаtikа glаgolskih vremenа u frаncuskom jeziku, FILUM, Krаgujevаc. Stanojević, V. (2010). Sur les différences de l’encodage de l’aspect en français et en serbe, Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, XXXV-3, Novi Sad, 189-199. Stanojević V. i Ašić T. (2011). Le concept saussurien et l’opposition conceptuel-procédural, Српски језик XVI, Beograd, 55-68. Talmy, Leonard (1978). The relation of Grammar to Cognition. In: (D. Waltz, ed.) Proceedings of TINLAP-2 (Theoretical Issues in Natural Language Processing). Association for Computing Machinery, New York. ter Meulen, A. (1980). Substance, quantities and individuals. Linguistics, Max Plank Institut fur Psycholinguistik. Vendler, Z. (1967). Linguistics in Philosophy, Ithaca, Cornell University Press, 97-121. Verkuyl, H. (1972). On the Compositional Nature of the Aspects. Foundations of Language Supplement Series, nr. 15. Dordrecht. Verkuyl, H. (1993). A Theory of Aspectuality. The Interaction between Temporal and Atemporal Structure.. CSIL 64. Cambridge University Press. Vet, C. (2001). Les temps verbaux comme déterminants de la phrase. In: (D. Amiot, W. De Mulder et N. Flaux eds.) Le syntagme nominal: syntaxe et sémantique, Arras, Artois Presses Université, 161-177.

159

Veran Stanojević

Veran Stanojević

Some parallels between nominal and temporal semantics and some possibilities for their application in teaching French Summary This paper on the one hand deals with the conceptual proximity between some nominal and verbal categories, such as telicity and mass/count distinction, as well as between some aspects of nominal determination and lexical aspect, and the grammatical aspect in French, on the other hand. We are also trying to show some analogies in the so-called anaphoric uses of the the definite article and those of the French imparfait. Moreover, on the basis of analyses in this paper we suggest a possibility of some pedagogical applications of the above mentioned categories and concepts. Key words: countable and uncountable nouns, lexical and grammatical aspect, tenses, definite and indefinite article

160

Начинске реченице у савременом српском језику (један модел класификације начинских реченица)

Марина Николић Институт за српски језик САНУ Београд

Начинске реченице у савременом српском језику (један модел класификације начинских реченица) Сажетак У савременом српском језику статус начинских реченица није до краја решен. Основни проблем јесте идентификовање и дефинисање начинских реченицa. У вези с тим је и разграничавање начинских реченица од оних чији се семанитички опсези могу преклапати, тј. од реченица блиске семантике. Циљеви рада су: објаснити статус начинских реченица као и њихов однос према семантички сродним реченицама, најпре поредбеним и последичним, а затим и понудити одговарајућу и применљиву класификацију начинских реченица у савременом српском језику. Кључне речи: начинске реченице, синтакса сложене реченице, српски језик

1. Uvod Када је реч о начинским реченицама, јавља се много питања на која треба дати одговор. Прво питање је проблем класификације (зависно)сложених реченица. Тај проблем одувек мучи српске лингвисте а није решен ни у другим словенским језицима. Критеријуми за класификацију били су различити (формално-граматички, семантички, функционални) с тим да се ни један узет сам за себе није показао довољно добрим да понуди коначно и најбоље решење. Показало се да би у даљим истраживањима било добро комбиновање датих критеријума. У складу са том идејом, циљ овог рада јесте да покаже и опише формална средства у оквиру зависносложене

161

Марина Николић

реченице (тј. начинске клаузе) којима се изражава значење начина,1 те што се приступа тиче, у раду долази до мешања, тачније преплитања, два критеријума формалног2 и семантичког. Корпус је стилски разноврстан и чине га текстови различитих функционалних стилова савремног српског језика. У већини су то примери из електронског Корпуса српског језика (тзв. Витасов корпус)3 и са интернета, али и из дела савремених српских писаца.4 2. Систем начинских реченица у савременом српском језику Начинске реченице су зависне реченице којима се изражава Оне начин вршења радње надређених (главних) реченица.5 представљају супституте додатака за начин који најчешће ближе одређују, модификују, детерминишу управни глагол у реченици, али и неки реченични део. 1

2 3 4

5 162

Тема јесте веома обимна, па је због ограничености простора рад више скица за једну знатно већу студију. Свесни смо обимности и комплексности предмета истраживања, но сматрамо да ће бити корисно и само идентификовање проблема уколико решења која ће бити дата на неки начин буду била спорна. Управо истицање бројних проблема који се јављају приликом анализе и тумачења начинских реченица могу испровоцирати и навести истраживаче да се у будућности окрену њиховом решавању и да последица тога буде монографија која ће се бавити средствима изражавања начина у савременом српском језику. Рад углавном нема опште теоријске претензије, више је дескриптивне и експланаторне природе. Формални критеријум огледа се у томе што су реченице издвојене на основу везника (или везничког израза) који уводи зависну реченицу. www.korpus.matf.bg.ac.rs Када је реч о текстовима књижевноуметничког функционалног стила, они су претежно преузети са сајта Антологија српске књижевности (www.ask.rs). Напомињемо да примери нису конструисани, јер мислимо да, иако конструисани примери јасније, пластичније указују на неку појаву, па и тиме што се за ту језичку појаву „сувишни“ реченични делови избегавају, често потврду таквих примера не можемо наћи у „живом језику“, и једноставност таквих примера не одликује реченице (исказе) савременог српског књижевног језика, било ког нивоа или функционалног стила. П. Мразовић их назива још и модалним реченицама (Мразовић 2009, 614).


Као што је речено, када је реч о начинским реченицама, први проблем који се издваја јесте идентификовање и дефинисање начинских реченица у смислу раздвајања од оних реченица са којима имају блиска значења и међу којима није јасно поставити границу. Прво, треба рећи нешто о односу начинских и поредбених реченица. Не само у српском него ни у другим језицима нема јединственог решења о статусу начинских и/или поредбених реченица, него се однос начина и поређења на нивоу зависносложене реченице решава на три начина: 1) или се све поредбене реченице подводе под начинске, 2) или се све начинске подводе под поредбене, 3) или се начинске и поредбене сматрају посебним (раздвојеним) врстама зависних реченица. Чак и летимичан преглед граматика и остале литературе на српском и хрватском (раније српскохрватском) језику, показује да су начинске реченице негде представљене као самостална подврста зависних реченица, другде се посматрају заједно са поредбенима, док се негде уопште не помињу. Павица Мразовић поредбене реченице тумачи само као семантички тип, подврсту начинских реченица (Mrazović 2009). Поредбене реченице не спомињу Катичић и Барић и др. који сматрају да се све поредбене и начинске реченице одређују као начинске. Брабец–Храсте–Живковић поредбене реченице издвајају у посебан, од начинских реченица различит структурно-семантички тип. Они сматрају да прилошки везници као да, као што, како и канда везују начинске реченице, а да везници што-то, камоли, а камоли, него што, некмоли имају поредбену функцију (Brabec i dr. 1961). Прањковић сматра да су поредбене само оне реченице које садрже компаратив или коју другу реч с компаративним значењем или је пак значење целе реченице компаративно, док неки старији хрватски лингвисти (Вебер Ткалчвић, Јосип Флоршиц) сматрају да су све такве реченице поредбене, а у поредбеним је каткад присутно и начинско значење, док начинских реченица нема.6 М. Стевановић, донекле диференцира поредбене конструкције од начинских, али их ставља под једно име – начинскопоредбене, док М. Лалевић пише да су начинске и поредбене 6

Вукојевић 1998, 189. 163


врло често тако блиске да се не може поставити јасна граница међу њима.7 С друге стране, С. Секереш предлаже да све такве реченице зовемо поредбеним зато што се у начинским реченицама много више изриче поређење него у поредбеним начин (Sekereš 1955: 64). У граматици Станојчић – Поповић наведене су само поредбене реченице. Аутор напомиње да се овакве реченице често називају и начинским реченицама; међутим, боље их је звати само поредбеним реченицама јер постоје и друге реченице које карактеришу начин (и меру), нпр. последичне. (Станојчић – Поповић, 2008: 333). И у неким ранијим радовима говорили смо о томе да би све реченице које се традиционално одређују као начинске и поредбене или као начинскопоредбене или поредбено-начинске требало одредити као поредбене. У таквим реченицама поредбено значење је доминантније од начинског.8 Наиме, и међу оним реченицама које се традиционално одређују као начинске, начинско значење је изразито само тада када је реч о глаголским поредбеним реченицама, о реченицама с глаголским предикатом (када се пореде две радње). У таквим реченицама долази до начинско-поредбене хомонимије. У придевским, именичким и прилошким поредбеним реченицама нема начинског значења и у тим реченицама нема начинско-поредбене хомонимије. На пример: (1) Нема ничега тако ускогрудог и искључивог као што је лепо уређени врт праведника. (Добрило Ненадић, Доротеј, www.ask.rs) (2) Једно време је правио трзаје као да ће да устане. (Добрило Ненадић, Доротеј, www.ask.rs) (3) А синове волиш као што се воле брзи коњи... кад су најбржи у селу. (Добрица Ћосић, Корени, www.ask.rs) (4) Катићеве комшије куну се у децу да се око поноћи из подрума чује звецкање и трескање и цика као кад се женска деца голицају. (Добрица Ћосић, Корени, www.ask.rs) 7 8

164

Петровић 1976: 47. То не значи да у њима не постоји и квалификативно значење али у мањој мери (и само контекстуално условљено), што је сагласно са тумачењем заступљеним у Граматици Станојчић–Поповић, а такво тумачење разрађује Лука Вукојевић у раду „Poredbene rečenice – vrsta načinskih ili poseban strukturno-semantički tip?“ (Вукојевић 1998: 189).


(5) Ради како најбоље уме. (Добрица Ћосић, Корени, www.ask.rs) (6) Издржао је више од свих, колико и Аћим Катић. (Добрица Ћосић, Корени, www.ask.rs) Треба нагласити да се и у глаголским поредбеним реченицама чешће упоређују степени каквоће или количине радње него сами глаголи (посебно у реченицама са везницима колико).9 Поредбене реченице с компаративом или компаративу сличним јединицама не подлежу сумњи. Нпр. (7) Платићу ти више него што заслужујеш. (ДЋ) Павица Мразовић у својој граматици истиче компоненту поређења међу начинским реченицама, те издваја подврсту начинских реченица – поредбене реченице којима се „poredi način vršenja radnje u nadređenoj sa onim u podređenoj rečenici.“ (Мразовић 2009: 614)10 : Мишљења смо да су тзв. начинско-поредбене реченице, реченице уведене везницима као што, као да, како и сл. подтип поредбених реченица, са, додуше, великим степеном присуства семантичке категорије квалификативности, посебно у онима којима се пореди предикација главне реченице. Због тога те поредбене реченице изузимамо из овог истраживања. Међутим важно је рећи зашто се квалификативност доводи у везу са поређењем. Један од синтаксички релевантних семантичких параметара када је реч о поредбеним реченицама јесте управо квалификативност јер један од основа сравњивања је начин реализације корелативних радњи.11 Занимљиво је то да су реченице са значењем начина а уведене везничким изразима тако да, тако што, тиме да/што, на тај начин да/што врло ретко биле предмет проучавања српских и хрватских 9 10

11

Више о систему сложених реченица са поредбеном клаузом в. у Николић 2011. „Po svom sadržaju ove rečenice najčešće izražavaju neko poređenje, jer se poredi način vršenja radnje u nadređenoj sa onim u podređenoj rečenici. Ove rečenice se javljaju samo kao subjunktorske fraze. Upotrebljavaju se sledeći subjunktori: kao da, kao što, kao kad, kako, koliko (god), ukoliko, već prema tome + neka upitna reč ili da li. Ovo su subjunktori ekvativnih rečenica.“ (Мразовић 2009: 614) Остали параметри су: квантификативно ст која представља основ поређења мера, односно интензитета реализације корелативних радњи, затим еквативно ст на основу које се радње пореде једначењем и градација помоћу које се неуједначене корелативне радње оријентационо позиционирају (Павловић, 2006, 31). 165


синтаксичара. Такве се реченице у литератури (када се спомињу) обично традиционално називају начинско-инструменталнима. Наша претпоставка је била да су (само) те реченице праве начинске реченице јер у њима доминира квалификативно значење, да су управо такве реченице праве начинске и само начинске реченице. Међутим, ту се јавља наредни проблем. То је проблем раздвајања начинских и последичних реченица. То питање најчешће је било занемаривано у граматикама, али у Граматици српског језика Љ. Поповића и Ж. Станојчића постоји мишљење да су последичне реченице једна врста начинских реченица. Аутори дефинишу последичне (консекутивне) реченице као „зависне реченице којима се карактерише начин реализовања неке ситуације (истакла М. Н.) или, пак, квалитет или степен неке особине или појаве тиме што се исказује шта је последица тога. У вишој реченици обично постоје корелативни показни прилози тако или толико или корелативне показне заменице такав или толики, који показују која се компонента ситуације карактерише и тиме уводе последичну реченицу. Зависном последичном реченицом последица не износи као засебна појава, него као појава која карактерише компоненту више реченице. Зато су и последичне реченице једна врста начинских реченица.“12 С друге стране хрватски лингвиста Лука Вукојевић, бавећи се изражавањем последичних односа у хрватском језику, такође износи проблем разграничења последичних и начинских реченица, 13 и даје извесна решења. Он полемишући с разним ауторима износи мишљење да постоји 12

13

166

Станојчић–Поповић 2008: 333. Може се закључити да аутори начин (мада би можда боље било рећи квалификативност) сматрају надређеним у односу на последицу или нпр. поређење, те су зато, по њиховом мишљењу, и последичне и поредбене подврсте начинских реченица. Ми смо другачијег мишљења: и поредбене и начинске и последичне реченице су посебни формалносемантички подтипови зависних реченица с тим да, као што се види, често није јасно (или могуће) одвојити једне од других. Постоји и проблем разграничавања и последичних и поредбених реченица, но то није тема овога рада па се на томе нећемо посебно задржавати.


веза између ове две врсте реченица али сматра да начински аспекат ту није примаран већ да када је реч о последичним реченицама (тог типа – који има извесне примесе начина, пре свега оне с везником да и корелативом тако)14 значење степена и мере има највећу важност. Начинске и последичне реченице се управо по томе и разликују – према могућности интензификације.15 Најчешће се код једног типа реченица јавља могућност таквог – двоструког значења. То су реченице с везником тако (...) да.16 Зависне реченице уведене везником тако да могу испољавати више значења. Једно од њих је и квалификативност, односно начин. То се показује чињеницом да такве реченице могу бити реплике у дијалошком јединству с питањем које почиње заменичком речју Како? или питањем На који начин се врши процес? Међутим, мали је број таквих реченица у којима је то значење централно и јединствено, једва да такви примери и постоје. Углавном, у тим реченицама долази до тесног преплитања двају значења – квалификативног и консекутивног. Те се тако може поставити питање и: Са којом последицом?, али се инверзијом може показати и узрочно-последични однос. (1) Priroda je udešena tako da jači satire slabijeg i zato se, od postanja, odvija uništavajuća smjena pobjeda i poraza. (Вук Драшковић, Молитва, www.korpus.matf. bg.ac.rs) [→ Како, на који начин је удешена природа? Тако да јачи сатире слабијег; или Која је последица 14 15

16

Толико да или толико...да не могу бити начински везници. Ту треба имати на уму да је начин посматран „само“ као начин, тј. да се под начином не подразумева нека надређена категорија која обухвата и поређење и квалитет и квантитет каквом је нпр. сматрају Станојчић–Поповић. Слажемо се с Вукојевићевом тезом да последичне реченице имају значење квантификације и интензификације за разлику од начинских где је квалификација примарно, основно значење. На основу темељног проучавања, Л. Вукојевић запажа да „od svih hrvatskih, pa i južnoslavenskih gramatika samo Raguževa (D. Raguž Praktična hrvatska gramatika, Medicinska naklada, Zagreb, 1997: 322) ima veznike tako (da) i toliko (da) i kao načinske veznike (uz posljedične tako da i toliko da veznike)“ (Vukojević 2008: 98). Међутим, често се и код реченице са сраслом везничком групом на тај начин да јавља таква двосмисленост. О томе ће касније бити речи. 167


тога да је природа тако удешена. Последица је да јачи сатире слабијег. Или Јачи сатире слабијег јер је природа тако удешена] (2) On joj uzvraća zrno, ali tako da joj uleti u nedra. Izmešaju se tada i smeh i grdnja. Grdnja koja ne liči na ljutnju. (Саша Божиловић, Теби, моја Долорес, www. korpus.matf.bg.ac.rs) (3) Na njemu smo studirali, diplomirali i branili disertacije. I sad, najednom, dele nas tako da će predmeti koje smo polagali pod B i C pripasti drugom Fakultetu. (Раде Кузмановић, Партија карата, www.korpus.matf. bg.ac.rs) (4) Udarali su ga po potiljku tako da se mozak rasuo, i žena zacvile. (Саша Божиловић, Теби, моја Долорес, www.korpus.matf.bg.ac.rs) (5) “Do Crkvina” - odgovori kratko, sigurno i odsečno. Odgovori tako da svi ućutasmo. Ode. (Саша Божиловић, Теби, моја Долорес, www.korpus.matf.bg.ac.rs) (6) U jednom trenutku svetlost pade tako da se unutrašnjost cevi zasvetle do dna. (Саша Божиловић, Теби, моја Долорес, www.korpus.matf.bg.ac.rs) (7) Držala je suknju koja joj je otkrivala i kolena i nešto više, i bila malo izbočena, tako da su joj laktovi zalazili u rosnu paprat. Pobrkale su mu se misli. (Миодраг Булатовић, Црвени петао лети према небу, www. korpus.matf.bg.ac.rs) (8) Ко се не придржава саобраћајних прописа и тиме угрози железнички, бродски, трамвајски, тролејбуски, аутобуски саобраћај или саобраћај жичаром тако да доведе у опасност живот или тело људи или имовину већег обима, казниће се затвором од шест месеци до пет година. Кривични закони Републике Србије http://www.parlament.gov.rs/content/lat/akta/akta_ detalji.asp?Id=285&t=Z#) 168


Вукојевић наводи критеријуме на основу којих би се начинске и последичне реченице могле одвојити, који би парафразирани, укратко гласили: 1. за разлику од последичних у начинским речницама тако мора бити експлицирано; 2. начинске реченице су увек нерашчлањене структуре; 3. уз глаголе се модификатор тако може заменити групом на тај начин код оба типа таквих реченица, док ако модификатор стоји уз придев, именицу или прилог он се може заменити само групом до те мере (тачке, степена и сл.) а то је одлика последичних реченица; 4. и у последичним и у начински реченицама могуће је заменити групу на тај начин да са тако да,17 5. али је та група неодвојива од везника да код начинских реченица; 6. показне јединице тај и такав у начинској модификаторској групи на тај начин да увек су само катафорични детерминатори и никад модификатори; 7. у начинским тако...да реченицама није могуће између тако и глагола увести прилог валоризацијског или интензификацијског значења, док је у последичним то увек могуће, па ако није експлициран, валоризацијски прилог је онда имплицитан. 8. заменички прилог тако у начинским реченицама може модификовати само глаголе, односно предикате; не може модификовати придеве ни друге прилоге, 9. док ступањски модификатор тако у последичним реченицама може, јер изражава степен њихове каквоће; 10. временски план је такав да се последица догађа након онога што ју је изазвало, а начин је укључен у временски план радње главне реченице (Vukojević 2008: 100–102).

17

О последичним реченицама уведеним везничком групом на тај начин да биће касније речи. 169


Међутим, није лако применити ове критеријуме (што се може видети и у примерима). А и ако се тих критеријума придржавамо, није могуће ипак, по нашем мишљењу, избећи значење квалификације, ма оно било у најмањој мери. Ипак смо мишљења да се о језику и језичким појавама више не може говорити на основу бинарног принципа да/не, него према степену изражености (појаве, значења и др.), тј. на основу параметара више/мање користећи се при том принципом градуелности у језику и методологијом фази лингвистике. Сличну појаву имамо и код реченица уведених (сраслом) везничком групом на тај начин да. Ове реченице такође могу одговорити на питања којима се потврђује категоријално значење начина: Како/На који начин? што би била потврда за постојање значења начина у тим реченицама.18 (1) Kučan, prema njihovoj proceni, nikada u životu nije politički previše reskirao na taj način da bi ulazio u političke sukobe u kojima bi mogao da izgubi pa je i tada mudro ćutao. (Политика 2000, www.korpus.matf.bg.ac.rs) (2) Nadam se da ga prva utakmica neće opteretiti na taj način da bude – sputan. (Политика 2000, www.korpus. matf.bg.ac.rs) (3) Mi očekujemo da se politika koju smo vodili valorizuje na taj način da se SRJ reintegriše u sve institucije iz kojih je suspendovana na određeno vreme (Танјуг, агенцијске вести 1996, www.korpus.matf.bg.ac.rs) Међутим, у овим реченицама очигледно је и постојање последичног значења што се може показати постављањем питања са незаменичком лексемом са категоријалним значењем19 До какве 18 19

170

Постојање незаменичке лексеме са категоријалним значењем начин у реченици потврђује идентификовање категоријалног значења начина у реченици. За нека категоријална значења и нема једног кратког заменичког питања, нпр. за последицу се ретко пита па и тада (вероватно) најчешће у облику До какве је последице то довело?, Шта је то имало за последицу? и сл., али ту је већ у игри и незаменичка лексема са категоријалним значењем 'последица',


је последице то довело? или Шта је то имало за последицу? или додавањем интензификатора. (1) [→... никада у животу није политички превише рескирао да би улазио у политичке сукобе у којима би могао да изгуби па је и тада мудро ћутао. или што би имало за последицу улазак у политичке сукобе у којима би могао да изгуби па је и тада мудро ћутао] (2) [→ Надам се да га прва утакмица неће оптеретити (тако, толико, у тој мери) да буде – спутан] (3) [→ Ми очекујемо да се политика коју смо водили валоризује што би имало за последицу реинтеграцију СРЈ у све институције из којих је суспендована на одређено време] и слично. Ако говоримо о центру и периферији категорије квалификативности у сложеним реченицама савременог српског језика, сада можемо рећи следеће: у центру категорије налазе се реченице уведене следећим везницима, односно везничким групама: тако што и на тај начин што, док се у реченицама са везницима тако да и на тај начин да преплићу значења квалификативности и консекутивности, тј. те реченице није лако одвојити и сврстати у групу начинских, односно последичних реченица. То може значити да се оне налазе нешто удаљеније од центра, тј. да припадају (ближој) периферији категорије. Тако да реченице са значењем степена (мере и интензитета) су праве последичне реченице, док су тако да реченице код којих поменута значења степена не постоје уствари начинске реченице, мада је њих много мање. 2.3. Начинске реченице у ужем смислу Начинске реченице у ужем смислу су зависне, најчешће адвербијалне реченице уведене везничким изразима тако што и на тај начин што.

што је други начин (а који не искључује основни – постављање заменичког питања) идентификовања категоријалног значења реченице. 171


2.3.1. Тако што Реченице са везником тако што недвосмислено припадају начинским реченицама и можемо рећи да су оне граматичко средство које се налази у средишту, центру семантичке категорије квалификативности. Такве реченице могу бити реплике у дијалошком јединству с питањем које почиње заменичком речју Како? (1) Ponekad bi se našalili tako što bi novajliji ponudili da sedne na Valdovo mesto. Da ste samo to videli! (Момо Капор, Зое, www. korpus.matf.bg.ac.rs) (2) Hoćemo li, ujače, privući Hrvate, Slovence, muslimane i ostale da podrže ustanak tako što ćemo agitovati da u Kraljevini nije bilo velikosrpske hegemonije i što ćemo im nabijati na nos Cer, Solun, Mojkovac i ostale srpske pobjede? Ili tako što ćemo ih obasipati lažima da Aleksandar (iako je mogao) nikad nije želio da stvori Veliku Srbiju? (Вук Драшковић, Молитва, www. korpus.matf.bg.ac.rs) (3) Odmah smo shvatili da kvalitet košarke moramo svakodnevno podizati, tako što ćemo učiti od boljih i iskusnijih. Nismo bili sujetni i nadmeni. Usvajali smo sve što je dobro. (Политика 2002, www.korpus.matf.bg.ac.rs) (4) Englezi su mu se odužili tako što su jednom krilu Nacionalne galerije u Londonu dali njegovo ime. (Политика 2001, www. korpus.matf.bg.ac.rs) (5) Srednja sedmična temperatura vazduha izračunava se tako što se saberu svih 7 srednjih dnevnih temperatura, pa dobijeni zbir podeli sa 7. (Урошевић Владета, Познаваnjе природе и друштва за 3. разред, www.korpus.matf.bg.ac.rs) (6) Jegulja se čisti tako što se umrtvi jakim udarcem u glavu. (К: Велики народни кувар) (7) Ако аутори појединачно имају маnjе од 32 странице (два табака) ауторског текста, ауторство се признаје тако што се вредност монографије подели са бројем аутора. http://www.nauka.gov.rs/ cir/images/stories/pravna_akta/pravilnik_o_zvanjima.pdf) (8) Novčana kazna u dnevnim iznosima odmerava se tako što se prvo utvrđuje broj dnevnih iznosa, a zatim visina jednog dnevnog iznosa. (Krivični zakonik rs, 172


9. http://www.parlament.gov.rs/content/lat/akta/akta_detalji. asp?Id=285&t=Z#) 2.3.2. На тај начин што Ове реченице такође могу бити одговори на питања којима се потврђује категоријално значење начина: Како/На који начин? (1) To podseća na lekara koji bi da zaustavi krvavljenje iz vaše ruke na taj način što će da vas ubije. (Politika 2002, www.korpus. matf.bg.ac.rs) (2) O tome ćemo se izjasniti 24. septembra na taj način što ćemo glasati za Slobodana Miloševića, za izgradnju, za mlade generacije. Ne može se nesreća koju zločinci nose izlečiti na taj način što ćemo reći: niste vi to uradili. Zločinci se moraju suočiti s tim da su počinili zločin. (Politika 2000, www.korpus.matf. bg.ac.rs) (3) Strelac je opet bio Vukić, koji je lepu akciju “crno - belih” krunisao na taj način što je iskosa sa leve strane preciznim šutem pogodio mrežu. (Politika 2002, www.korpus.matf.bg.ac.rs) (4) To se postiže na taj način što se koren šećerne repe čisti, pere i seče na sitne rezance, meša s vodom. (Veliki narodni kuvar, www.korpus.matf.bg.ac.rs) Овај тип реченица често се може кондензовати помоћу партиципских група речи, као нпр. Ponekad bi se našalili tako što bi novajliji ponudili da sedne na Valdovo mesto. Da ste samo to videli! (К: Момо Капор, Зое) [→ Понекад би се нашалили понудивши новајлији да...] To podseća na lekara koji bi da zaustavi krvavljenje iz vaše ruke na taj način što će da vas ubije. (Politika 2002) [→ То подсећа на лекара који би да заустави крвављење из ваше руке убивши вас] 2.4. Начинске реченице у ширем смислу О реченицама с везницима (везничким групама) тако да и на тај начин да које су најчешће вишезначне већ је било речи. Наредни тип начинских реченица код којих се може идентификовати више категоријалних значења, јесу начинско-инструменталне реченице. 173


Код њих је поред значења начина пратеће инструментално значење. Таквим реченицама се указује на неку радњу која омогућава реализацију онога што се у надређеној реченици износи. То омогућавање (или неомогућавање) врши се на известан начин, те се према томе ове реченице сматрају врстом начинских реченица.20 Овај тип начинских реченица има у себи укључено инструментално значење, те се за њих користи традиционално назив – начинскоинструменталне реченице. Ове реченице могу бити реплике у дијалошком јединству пре свега с питањем које почиње заменичком речју али и Како? или постављањем питања На који начин? Међутим, може се поставити и питање које почиње заменичком речју Чиме? што би била потврда за постојање инструменталног значења у тим реченицама. (1) Činjenica da se na pronađenoj urni pominje i pokojnikov brat Isus, može se objasniti jedino time da je potonji bio poznata i zbog nečega veoma važna ličnost, mišljenja su francuski naučnici. (Економист магазин, 2001, www.korpus.matf.bg.ac. rs) (2) Hteli su, kao i privatnici, povećati svoj imetak time što bi postali preduzimači u običnim granama trgovine. Oni gotovo nikada nisu uspeli. (Економист магазин, 2001, www.korpus.matf. bg.ac.rs) (3) Mislim da se garnitura na vlasti mora pomiriti sa tim da se time što se izborila za vlast, po automatizmu, našla na meti svih ljudi koji se bave ovom vrstom humora. (Политика 2000, www. korpus.matf.bg.ac.rs) (4) Crtanje karikatura obuhvata i rekonstruisanje političkih poslova time što se traže njihove mogućne povezanosti. (Политика 2000, www.korpus.matf.bg.ac.rs) (5) Jedan oštrouman čovek izjavio je da je Solženjicin razočarao publiku time što je uopšte bilo šta govorio. (Политика 2001, www.korpus.matf.bg.ac.rs) 20 174

Мразовић 2009: 618.


(6) Time što su postali državljani Jugoslavije ljudi nisu napravili nikakav kvalitativni pomak u socijalnom smislu. (Политика 2001, www.korpus.matf.bg.ac.rs) (7) Он сматра да се „стандардноновоштокавски“ случај разликује од свих осталих управо тиме што се увијек радило о развојима одвојеним и временски и просторно и фактографски па је, по његовом мишљењу, сасвим нетачно (а помало и неукусно) говорити о разбијању, растављању, раздвајању некада тобоже јединственога језика. (Бранко Тошовић, Контрастивна проучавања српског језика) Инструменталност преузима место водећег значења када се у реченици не квалификује глаголска реч, као у пр. (8) Nisam odvraćao pogled od nje, bio sam zatečen time što, u stvari, nisam posmatrao njene oči već delove od kojih su sastavljene. (Раде Кузмановић, Партија карата, www.korpus.matf.bg.ac.rs) За такав тип примера не може се поставити питање Како/На који начин? што је потврда за постојање значења начина у тим реченицама. Тзв. начинско-пратеће реченице могу улазити у опсег начинских реченица иако је у њима доминантно околносно значење. Околност под којом се остварује радња надређене реченице а која се изражава овим типом реченица може бити пратећа, супротна, алтернативна или недостајућа. Овим реченицама се на неки начин карактерише радња управне реченице те се оне могу сврстати у начинске, „мада се њима ипак не одређује толико начин колико нека околност од које зависи карактер, смисао, значај, домашај и сл. радње управне реченице“ (Поповић 1972: 156). 2.4.2.1. Иако се околност у српском језику углавном изражава партиципском групама речи21 или реченичним низом,22 обрађивани материјал показује да су у српском језику и зависне подређене реченице уведене везничком скупином и при том честа средства изражавања пратеће околности.23 21 22 23

Пипер 2005: 842. Мразовић 2009: 619. Пипер 2005: 842. 175


(1) Odrečno mrdnuh glavom i pri tom je nešto pomakoh, prislonio sam joj vrh kažiprsta na lakat ruke, desno oko je iznad njenog ramena (Раде Кузмановић, Партија карата, www.korpus. matf.bg.ac.rs) (→помакнувши је) (2) To nije bio nikakav naročiti posao, pokreti ruku su bez greške sledili jedni druge, voda je prskala i pri tom me hladila. (Раде Кузмановић, Партија карата, www.korpus.matf.bg.ac.rs) (→ расхлађујући ме) (3) Mira najpre prebaci desnu preko leve noge i pri tom otkri oko deset santimetara kože iznad kolena, zatim se kratko i tiho nasmeja. (Раде Кузмановић, Партија карата, www.korpus. matf.bg.ac.rs) [→ откривајући] (4) 1. maja u bolnici “Stefan Visoki” pucnjavom iz pištolja usmrtio је medicinsku sestru Slavicu Denkić i pri tom doveo u opasnost život još sedam lica od kojih je pet ranjeno, a samo dvoje ostalo nepovređeno. (Политика 2001, www.korpus.matf.bg.ac.rs) [→ доводећи или довевши] Везник и који је део везничког израза (и при том) сигнал је координираних напоредних конструкција те се реченице уведене везником и при том могу посматрати и у том смеру. To nije bio nikakav naročiti posao, pokreti ruku su bez greške sledili jedni druge, voda je prskala i pri tom me hladila. [→ вода је прскала и хладила ме] За изражавање супротних околности користи се везник док који је превасходно временски субјунктор. Он задржава и временско значење, међутим, то му не смета да уједно са значењем истовремености (симултаности) поседује и значење супротности које му је секундарно. (1) Dok drugi menjaju automobile, ja menjam potkošulje; dok se drugi u kafani hvataju za džep, ja se hvatam za maramicu; dok se drugi žene, ja se razvodim. (Политика 2001, www.korpus.matf.bg.ac.rs) (2) Za sastav i način biranja saveznih ustanova potrebna je saglasnost država članica, dok je za ostale ustavne odredbe neophodna dvotrećinska većina u oba doma Savezne skupštine. (Политика 2001, www.korpus.matf.bg.ac.rs)

176


2.4.2.3. За изражавање алтернативне околности користи се (на/у)место да/што24 (1) Mesto da bude nagrađen – dobio otkaz. (Политика 2001, www. korpus.matf.bg.ac.rs) (2) Јa sada, mesto da budem nesrećan, treba da palim sveće od sreće. (Бранимир Ћосић, Два царства, www.korpus.matf.bg.ac.rs) (3) I on, mesto da je pao na kolena pred nju, pomislio je: ona sada zna celu istinu. (Бранимир Ћосић, Два царства, www.korpus.matf.bg.ac.rs) (4) Umesto da uvodim jednog po jednog, odjednom sam uveo trojicu. (Политика 2001, www.korpus.matf.bg.ac.rs) (5) Umesto da vodiš kuću i da zameniš oca, ti čuvaš tuđa goveda. (Миодраг Булатовић, Црвени петао лети према небу, www. korpus.matf.bg.ac.rs) (6) Umesto da stružete nožem, šargarepu možete oprati u vreloj vodi pa je potom izribati jednom čistom četkom (Велики народни кувар, www.korpus.matf.bg.ac.rs) (7) Umesto što bebu ućutkujete tako što ćete stalno gurati cuclu u usta, pokušajte da shvatite šta je detetu potrebno. (Пoлитикин магазин 2002, www.korpus.matf.bg.ac.rs) За изражавање недостајуће околности служи субјунктор а да + негација25 (1) Dobro svinjsko meso treba da bude belo, a da ne bude suviše masno. (Велики народни кувар, www.korpus.matf.bg.ac.rs) (2) Ona nikad ne završi previjanje, a da ne kaže koju lepu reč ranjeniku i da ga ne pomiluje. Svi smo je voleli i radovali joj se kad dođe. (Саша Божиловић, Теби, моја Долорес, www. korpus.matf.bg.ac.rs) (3) Čovek može verovati u Boga, a da ne pripada nijednoj veroispovesti. (Даница 1995, www.korpus.matf.bg.ac.rs) (4) Oni žive u ubeđenju da je ta muzika u njihovoj krvi i da će 24

25

М. Ковачевић такве реченице назива експективне зависне (адвербијалне) реченице, мада се у литератури може срести и назив супститутивне реченице. Код њих постоји као обавезно значење супротности (више о експективним конструкцијама в. Ковачевић 1998: 141–150). Више о овом подтипу начинских реченица в. у Поповић 1972. 177


prirodno izaći iz njih, a da ne ulože nikakav napor. (Нин 2002, www.korpus.matf.bg.ac.rs) (5) Кад си за Божић долазио кући, како си смео да прођеш кроз Паланку а да не свратиш до мене? (Добрица Ћосић, Корени, www.ask.rs) Ове реченице карактеристичне су по томе што су у великој мери вишесмислене и начинско је значење у њима допуњено различитим семантичким нијансама. Те су реченице комплексне, поседују и значење адверзативности те се тако приближавају напоредним, супротним реченицама, на шта пре свега упућује супротни везник а који је у саставу везничке групе (а да не). Примећено је и следеће: Павица Мразовић у својој граматици у начинске реченице увршћује и реченице које назива начинскорестриктивним реченицама за које каже да се њима „iznosi ograničavajući uslov ili okolnost pod kojima se ostvaruje radnja nadređene rečenice.“ (Mrazović 2009: 620) То су реченице уведене везничким групама које сачињавају рестриктори (рестриктивне партикуле) сем, само или осим и различити типови везника (ако, уколико, да, што).26 Повезујући начинско значење са другим различитим значењима,27 Мразовић, по нашем мишљењу, непотребно укључује различите типове реченица у опсег начинских реченица. Примери које Мразовић наводи не могу се уврстити у групу начинских реченица. На пример, реченица - Ићи ћеш у позориште само ако/уколико будеш добар. ексцептивна је,28 прецизније условно-ексцептивна [→нећеш ићи у позориште осим ако будеш добар],

26 27

28

178

Ове реченице, у зависности од тога да ли припадају паратакси или хипотакси, М. Ковачевић назива ексклузивним или ексцептивним реченицама. (Ковачевић 1998: 203–222). Није немогуће да се најразличитија значења могу појавити у начинским реченицама, и супротно, да се начинско значење очитава у различитим врстама реченица, међутим треба бити опрезан код тумачења таквих компликованијих случајева. О ексцептивним и ексклузивним конструкцијама (којима у већини припадају примери Павице Мразовић) више у Ковачевић (1998: 203–222).


док је реченица Причекај мало, само да закључам капију у основи допунска29 [→ Причекај да закључам капију], итд. И остали примери које П. Мразовић наводи спорни су.30 3. Закључци На крају, после анализе, могу се извести неки закључци: Семантичко поље квалификативности је веома широко. Када је реч о реченицама, тј. о зависним реченицама које квалификују предикацију надређене независне реченице, тада се мисли на начинске (најчешће) адвербијалне реченице, које, као што само име упућује, служе као адвербијална одредба предикације надређене реченице. Ако говоримо о испољавању семантичке категорије квалификативности у систему зависносложених реченица савременог српског језика, у центру се налазе начинске реченице у ужем смислу, зависне реченице уведене везницима тако што и на тај начин што које су прототипи за начинске реченице, што значи да се налазе у центру синтаксичко-семантичке категорије и представљају средство са најјачом граматикализованошћу (начинске реченице у ужем 29

30

Пример је веома сложен, тако да се у њему може идентификовати и значење намере, па би се за такву реченицу могло рећи и да је допунско-финална. Три најпоузданија поступка за идентификовање категоријалних значења клауза или простих реченица јесу заменичко питање, незаменичка категоријална лексика и парафраза. Прво звучи школски, али има чврсту заснованост у чињеници да су заменичке речи – речи са категоријалним значењима, па ако се за нешто мора питати када? онда то значи време, а ако се мора питати како? онда то значи начин. Проблем су, као обично, прелазни случајеви као што је овај у коме постоји спој више категоријалних значења. У таквим случајевима предност се даје значењу које је доминантније или чешће, што опет тражи посебну методологију утврђивања, нпр. анкетирање или веће тумачење контекста и др. прагматичких аспеката. Прелазне појаве не треба по сваку цену разграничавати него је боље прихватити да су прелазне, а тога је у језику много. Посебно искази (реченице) са конекторском функцијом, тачније са функцијом пропозиционих конектора нпр. Kao što je poznato, on je proveo neko vreme u Iraku; Cene nekih proizvoda, kako se navodi u današnjem saopštenju, biće niže od dosadašnjih; Koliko se sećam, ti nikada nisi bila bolesna; Što se mene tiče, možete putovati. Више о томе в. Петровић 1986: 119–121. 179


смислу). Ближој периферији припадају зависне реченице уведене везницима и везничким изразима тако да и на тај начин да код којих може, поред начинског, постојати и последично значење (начинскопоследичне реченице). Даље, клаузе с везничким изразима тиме да и тиме што, поред начинског значења поседују и значење инструменталности (начинско-инструменталне реченице), а реченице с везницима и везничким групама и при том, док, (на/у)место да/што, а да не поред начинског значења садрже и значења околности која може бити пратећа, супротна, алтернативна или недостајућа (начинско-пратеће реченице). Реченице са везницима као што, као да и како иако често поседују начинско значење (посебно оне с везником како), по нашему мишљењу припадају поредбеним реченицама, а не начинским. Може се, на крају, извести закључак да је систем начинских реченица у српском језику веома разуђен и да је веома тешко направити прецизну и јасну класификацију због великог броја прелазних случајева, тј. реченица које могу имати више значења. Листа референци: Barić, E. i Lončarević, M. (1998). Hrvatska gramatika. Zagreb: Školska knjiga. Brabec, I. i dr. (1961). Gramatika hrvatskosrpskoga jezika. Zagreb. Vukojević, L. (1998). Poredbene rečenice – vrsta načinskih ili poseban strukturno-semantički tip?, Riječki filološki dani, Zbornik radova, Rijeka, 181–193. Vukojević, L. (2008). Izražavanje posljedičnih odnosa u hrvatskome standardnom jeziku, Zagreb: Institut za hrvatski jezik i jezikoslovlje. Ивић, M. (ред.) (2005). Синтакса савременога српског језика: проста реченица. Нови Сад: Матица српска – Београд: Београдска књига, Институт за српски језик. Katičić, R. (1986). Sintaksa hrvatskoga književnog jezika: Nacrt za gramatiku. – Zagreb. Ковачевић, М. (1998). Синтакса сложене реченице у српском језику. – Београд: Рашка школа – Србиње: Просвјета. 180


Лалевић, М. (1962). Синтакса српскохрватског књижевног језика, Београд. Minović, M. (1987). Sintaksa srpskohrvatskog – hrvatskosrpskog književnog jezika za više škole. Sarajevo: Svjetlost. Mrazović, P. (2009). Gramatika srpskog jezika za strance, drugo, prerađeno i dopunjeno izdanje. Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Николић, М. (2011). О семантичкој категорији степена у поредбеним реченицама, In: 17. Kонгрес савеза славистичких друштава Србије, Сокобања, 18–20. септембар 2009. године (у штампи). Павловић, С. (2006). Квалификативнокомпаративна клауза у старосрпској пословноправној писмености, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, XLIX/2, 2006, 31–43. Петровић, В. (1986). Нетипичне поредбене и начинске реченице са везником као што. Научни састанак слависта у Вукове дане (Београд). год. 15, бр. 1. 115–122. Пипер, П. (2000). О полицентричности семантичких категорија, Јужнословенски филолог. LVI/3–4, 829–840. Пипер, П. (2005). Категоријални комплекс квалификације и квантификације. In: Синтакса савременога српског језика (Предраг Пипер и др.). Београд: Београдска књига. Пипер, П. (2009). О семантичкој категорији степена у српској сложеној реченици. Јужнословенски филолог LXV. Београд. 65–87. Поповић, Љ. (1972). Поповић, О начинским реченицама с везником (а) да, Наш језик, год. XIX, бр. 2–3, 155–164. Радовановић, М. (2009). Увод у фази лингвистику. Сремски Карловци – Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића. Sekereš, S. (1955). O poredbenim (načinskim) rečenicama. Jezik (Zagreb). – 1954–55, god. III, br. 2. 63–64. Silić, J. i I. Pranjković (2005). Gramatika hrvatskoga jezika – za gimnazije i visoka učilišta, Školska knjiga, Zagreb, 2005. Симић, Р. и Ј. Јовановић (2003). Српска синтакса 1–2, Београд – Никшић –Подгорица: Јасен. Станојчић, Ж. и Љ. Поповић (2008) Граматика српског језика, Уџбеник за средње школе, Завод за издавање уџбеника, Београд, 2008. 181


Стевановић, М. (1991). Савремени српскохрватски језик (Граматички системи и књижевнојезичка норма) 2, Шесто издање, Београд: Научна књига.

Marina Nikolić

Adverbial clauses of manner in conteporary Serbian language : A model of classification Summary The status of adverbial clauses of manner in contemporary Serbian language is not solved completely. The main problem lies in their identification and definition. The difference between them and other clauses semantically close to them causes the problem as well. The aims of this study are the following: to explain the status of adverbial clauses of manner and their relation to semantically similar clauses, especially to clauses of concession and clauses of comparison, and to find appropriate and applicable classification of adverbial clauses of manner in contemporary Serbian language. That causes another problem, the problem of definition in the widest sense: differentiating one subtype of adverbial clauses from the other, in both senses – the classification of subtypes and the division of meaning of different semantic categories. Key words: adverbial clauses of manner, complex sentences, the Serbian Language

182

Из синтаксе просте реченице: адвербијалне допуне

Соња Ненезић Филозофски факултет, Никшић Универзитет Црне Горе

Из синтаксе просте реченице: адвербијалне допуне Сажетак У раду се разматра неколико релевантних питања у вези с адвербијалним допунама. Посебна пажња посвећује се адвербијалним допунама спацијалног значења, јер је увидом у грађу Матичиног шестотомног рјечника установљено да су глаголи који их изискују далеко бројнији и разноврснији од глагола који траже адвербијалне допуне других семантичких типова. Кључне ријечи: адвербијална (прилошка) допуна, семантички тип допуне, спацијални тип допуне, глагол, прилошка јединица, именичка јединица

Кад је ријеч о глаголским допунама, у српскохрватској односно српској и хрватској научној и граматичкој литератури задуго се говорило само о објекту и сличним глаголским допунама с именичком семантичком вриједношћу. Прилошке или адвербијалне допуне сматране су прилошким одредбама, односно приложним ознакама. Иако није увијек једноставно разграничити прилошке допуне од прилошких одредаба, узима се да су одредбе необавезни, испустиви реченични чланови, док се допуне обавезно експлицирају у реченици. Међутим, будући да се адвербијалне допуне, једнако као објекатске, могу јавити и факултативно, много је битније указати на то да су допуне условљене семантиком глагола, чији садржај употпуњују. То значи да се јављају уз одређене групе глагола, за разлику од одредаба, које се могу наћи уз било који глагол независно од његове семантике. Глаголске допуне су иначе условљене рекцијом глагола. Међутим, с обзиром на то да се рекција одређује као „појава да нека реч тражи као допуну именичку јединицу у одређеном зависном падежу или предлошко-падежној конструкцији“ (Поповић 2004: 230), питање 183

Соња Ненезић

је да ли су адвербијалне допуне условљене рекцијом глагола, када се зна да су оне често морфолошки изражене прилогом или прилошким изразом. Наши лингвисти различито одговарају на ово питање. Тако Љубомир Поповић у рекцијске глаголске допуне убраја само прави и неправи објекат, а о глаголу с прилошком допуном говори једино као о допунској вези, илуструјући је примјерима и с прилогом и с именицом у функцији допунског дијела (Станојчић–Поповић 2004: 245, 238). Павица Мразовић и Зора Вукадиновић све глаголске допуне узимају као резултат глаголске валентности, коју схватају као ужи појам од рекције (Мразовић–Вукадиновић 1990: 458). Владислава Петровић, пак, говорећи о класификацији допунских конструкција у српско-хрватском језику, разматра само адвербијалне допуне у облику именске јединице, и то као резултат рекцијске везе (Петровић 1992: 128–130). Иста ауторка, много касније, образлаже да нијесу све глаголске конструкције с адвербијалним допунама рекцијске. Наиме, рекцијском везом не сматра се глагол у споју с прилогом, без обзира на то да ли прилог има функцију обавезног или необавезног детерминатора (Ружић 2005: 537). Ако се и прихвати да су именичке јединице са службом адвербијалне допуне резултат рекције, мора се нагласити да је та врста рекције слабија од оне која условљава објекатску глаголску допуну, у смислу обавезности, а при том је најчешће варијативна (Пипер и др. 2005: 613), јер даје могућност употребе више различитих, алтернативних падежних облика у допунском дијелу синтагме (исп. пишем писмо брату и налазим се у граду / на селу / испод пута / преко моста / између Никшића и Подгорице / међу друговима итд.). Иако задата семантичким потенцијалом глагола који допуњују, семантика прилошких допуна одговара семантици прилошких одредаба. Наиме, и једне и друге јављају се са спацијалним, темпоралним, квалификативним, кванти-фикативним и другим значењима и идентификују се помоћу истих упитних прилога (гдје, одакле, докле, када, како, колико). Из тог разлога се прилошке допуне често поистовјећују с обавезним детерминаторима. Међутим, нијесмо сигурни да је то оправдано будући да ни прилошке допуне не морају увијек бити обавезне, односно јављају се и факултативно, 184


а факултативне прилошке допуне нијесу исто што и детерминатори факултативног типа, тзв. одредбе или додаци. С друге стране, термин обавезни детерминатор резервисан је за посебну врсту детерминатора који прати падежне облике. Ни термин допунски адвербијал, који је једно вријеме, мада не чешће од термина прилошка допуна, користила Петровићева (Петровић 1992), није у општој употреби, као ни његов парњак у виду термина одредбени адвербијал. Иако им је семантика заједничка, примјетно је да прилошке допуне нијесу у том смислу разнолике као прилошке одредбе, односно имају много мање семантичких типова од њих. Лингвисти се не слажу у погледу броја и врсте њихових семантичких типова. Тако у литератури налазимо различите подјеле, нпр. на допуне за ситуирање у мјесту и времену и за изражавање узрока; за смјер, правац и циљ кретања као и потицање са неког мјеста; допуне којима се изражава нека промјена у простору или времену и истовремено нека мјера (Мразовић – Вукадиновић 1990: 465–468); или на допуне за мјесто, начин, мјеру и намјену (Станојчић–Поповић 2004: 238). Петровићева их најприје разврстава на допуне са значењем мјеста, времена, начина, мјере, узрока и средства (Петровић 1992: 126); да би касније говорила само о мјесним и циљним, временским (кад и колико), квантификативним и квалификативним прилошким допунама, изостављајући оне са значењем узрока и средства (Ружић 2005: 498). Ипак, скоро сви издвајају основне семантичке типове: спацијални (нпр. становати у Никшићу), темпорални (нпр. одржавати испит сваког петка), квалификативни (нпр. понашати се лијепо) и квантификативни (нпр. коштати хиљадарку), само их различито именују. Свакој врсти допуне одговара одређени тип анафоре. Адвербијална допуна за своју анафору има прилог адекватне семантике, без обзира на то што се у њеној функцији не морају јављати само прилози. Наиме, њену функцију могу вршити прилошке јединице односно прилози или прилошке синтагме (нпр. понашати се лијепо и понашати се врло лијепо) и много чешће именичке јединице у беспредлошком падежу или предлошко-падежној конструкцији (нпр. коштати хиљадарку и становати у граду). Адвербијалне допуне могу бити исказане и зависним клаузама али о томе нећемо 185


говорити овом приликом јер смо се ограничили на просту реченицу. Глаголски прилози, који врше функцију појединих прилошких одредаба, не јављају се у функцији прилошких допуна. Глаголом је, већ смо истакли, условљен семантички садржај адвербијалне допуне, а поставља се питање да ли од њега зависи и њен облик. Рекли бисмо да он не утиче на то да ли ће ту службу вршити прилошка или именичка јединица (исп. боравити овдје и боравити на селу), међутим, кад је ријеч о именичкој јединици, глаголи различите просторне семантике мање или више утичу на облик адвербијалне допуне (исп. живјети у граду, упасти у град, изаћи из града итд.). Будући да смо ограничени временом (и простором), ми ћемо у овом реферату анализирати само адвербијалне допуне спацијалног типа, јер су глаголи који условљавају њихову појаву многобројнији и разноврснији од глагола који траже адвербијалне допуне других семантичких типова. Циљ нам је да на основу грађе Матичиног Речника српскохрватског књижевног језика I–VI, не претендујући при том на исцрпност, проширимо круг глагола за које се зна да траже присуство допуне са адвербијалном спацијалном вриједношћу. Многи глаголи које смо ексцерпирали полисемични су а будући да се у реченици реализују искључиво у једном значењу, примјерима ћемо илустровати само она њихова значења која условљавају појаву адвербијалних допуна. Већ је уочен „неконзистентан и на моменте чак хаотичан начин на који РМС раслојава, дефинише и илуструје глаголска значења“ (Стипчевић 2010: 185). Навођење примјера за сва иначе врло често сродна и једном дефиницијом обухватљива глаголска значења која условљавају појаву прилошке допуне, изискивало би много времена и простора. Зато ћемо такве глаголе представити у оквиру општијих значењских група. Велики број издвојених глагола јавља се и са значењем које не тражи адвербијалну допуну. То не значи да оне адвербијале који их у неким другим значењима употпуњују треба сматрати одредбама умјесто допунама. Већ смо рекли да су у нашој језичкој грађи далеко најбројнији глаголи просторне семантике, које допуњују одговарајући адвербијали. Наши лингвисти се не слажу увијек око тога који глаголи отварају мјесто адвербијалним допунама, мада истичу да су то глаголи уже, 186


затворене семантике. Међутим, сви без сумње сматрају да су уз непрелазне, рјеђе и рефлексивне, већином непунозначне, или мање или више непотпуне глаголе, адвербијали, који се у тој служби тичу субјекатског појма, обавезни јер би без њих реченица била апсолутно неграматична. За илустрацију наводе највише по пет-шест таквих глагола, а ми смо према грађи Матичиног Речника формирали листу коју чини педесетак глагола: бавити се: Говорили су о пруском краљу који се још бави у Емсу. бивати: Ал’ то ваљда јер у дрвену дворцу бивате. бивовати: необ. бити, живети. бивствовати: Задовољите се, атоми... да бивствујете неколико тренутака у моме крилу. битковати: Платону идеје биткују у вјечном миру. обитавати: Ту је обитавала прекрасна Косјенка. боравити: [Они] су већ трећи мјесец боравили у Москви. десити се: Мјесец два иза тога десим се у Загребу. задесити се: Управо тих дана задесила се у Травнику двојица француских официра. живјети: Дођоше питања где живим... затећи се: Срби стану добро чувати оно што им се у рукама затекло. налазити се: ... гомилици голих синова што се ... налажаху на обали дивље реке. находити се: Казују ... да се у овој колиби находи Главаш Станоје. наћи се: Нађем се у затвору. настанити се: Кад се човек настани у некој земљи... населити се: Дигоше се земљи Шумадији, и тамо се јесу населили. наступити: На тој Олимпијади наступила је први пут и репрезентација Југославије. искрснути: Покадшто сам медвед изненада искрсне пред ловцем. обрести се Приметише га тек кад се обрео насред собе. одсјести: ... и понудио му да одсједне у њега. одсједати: несврш. и уч. према одсести. пребивати: У тој кући пребивам ја. појавити се: За њом се ... појавила на вратима најстарија кћи. становати: Дјечак је за вријеме школовања становао код баке у истој кући у којој су становали родитељи 187


његова пријатеља. статирати: Други су ... статирали по којекаквим кричљивим приредбама. столовати: Диоклецијанов зет Галерије столовао је у Сирмију. станити се: Хтјела [је судба] у овој да земљи се станим. стањивати се: несврш. и уч. према станити се. створити се: Ту се створи и командант дивизиона. прољетовати: С њиме сам зимовао у граду, прољетовао на путу. љетовати: Прољетовао на путу, а љетовао у сеоском дворцу. јесеновати: Јесенује у нашем селу. (наш примјер) зимовати: Мислите ли да ћу ... овдје зимовати? презимити: Презимио сам код милосрдних људи. данити: Оно [дијете] данило у дједа, ноћивало у мене. дановати: Још јуче сам дановао ... у густој шуми. дањивати: У њој је [у ковачници] дањивао и ноћивао. преданити: Ту смо и преданили. заданити Ту је војска трудна починула, и бијели данак заданила. ноћити: Ноћио сам једну ноћ код њега. ноћивати: ... и мало кад ноћиваху у колиби. преноћити: Ја вам саветујем да преноћите овде. заноћити: Једне ноћи заноћили су код букава. омркнути: Зар да у шуми омркнете, па да вас изједу вуци? коначити: Ваљда неће коначити код тебе? преконачити: Преконачит ћу код тебе на овом отрцаном дивану. конаковати: Изашла наредба да се у ... селу конакује. уконачити: На путу према Лондону уконачио овдје с двојицом пријатеља. Итд. Неки од рефлексивних глагола ове групе јављају се и као прелазни (населити, настанити, затећи). Сви глаголи на овој листи својом семантиком траже допуну којом се обиљежава мјесто на којем је лоцирана радња у цјелини. Таквом мјесном значењу најчешће одговарају локативне конструкције, а осим њих инструментал и генитив, први оријентационог а други и оријентационог и локационог карактера. Умјесто мјесне допуне поједини глаголи из ове групе, као глагол живјети, могу имати квалификативну допуну (исп. Ја живим овдје / добро.). У случају реализације оба адвербијала (Ја живим овдје 188


добро), први би требало сматрати допуном а други одредбом (Ружић 2005: 531). Посебно се издваја група глагола са значењем проводити вријеме означено неким временским појмом као мотивном именицом, од које су деривирани различитим суфиксима (ноћити, дановати, коначити, зимовати, љетовати...), а тако добијени глаголи подложни су и префиксацији (заноћити, преноћити, преданити итд.). За непрелазне глаголе какви су: стојати, сједјети, лежати и сл. Ружићева каже да „не траже обавезно експлицирање „места“ односно „циља“ кретања, будући да је у њиховом значењском потенцијалу примаран положај тела у простору или само кретање, а не место које тело заузима у простору или циљ ради којег се неко креће“ (Ружић 2005: 499). Мразовићева и Вукадиновићева, пак, мјесне адвербијале уз такве глаголе сматрају допунским (Мразовић–Вукадиновић 1990: 466–477). Ми, међутим, држимо да је најобјективније тумачење Татјане Батистић, која је још 70-их година прошлог вијека, говорећи о локативу, уочила да је просторни адвербијал уз такве и сличне глаголе неопходан ако њихов субјекат значи неживо (Батистић 1972: 18). У овом случају појава адвербијалне допуне зависи индиректно од глагола. Глагол отвара мјесто субјекатском аргументу, од кога зависи потреба за адвербијалном допуном. Према РМС наводимо неколико таквих глагола с адекватним примјерима: стајати: Одмах до оружја стајале су гусле. сједјети: На челу му је седео облак, у очима дубоки бол. лежати: Жељезничка станица Пјеновац лежи у једном тјеснацу... чучати: По брежуљцима се нижу виногради, у њима чуче клијети. висити: Виси о сребрном ланцу сјајна свјетиљка. остати: Чизама турских тврди поткови у трошном песку лепо осташе. остајати: несврш. и уч. према остати. задржати: се Брод се због тога задржао у водама северног Шпицберга. Итд. Посебну групу глагола просторне семантике чине глаголи који траже допуну са значењем правца кретања или мјеста које се достиже кретањем, односно са директивним и адлативним значењем. Наравно, 189


многи од њих употребљавају се и у метафоричком значењу тражећи исте допуне. Међу њима разликујемо: а) глаголе који отварају мјесто само лијевом, субјекатском аргументу, односно непрелазне и у мањој мјери рефлексивне глаголе б) глаголе који отварају мјесто првој десној, тј. директној објекатској допуни, односно праве прелазне глаголе и в) праве прелазне глаголе са својим рефлексивним парњаком. За њихову илустрацију такође се користимо језичком грађом РМС: а) добјегнути: ... откад су добјегли на ове хриди. добећи = добегнути. добјежати: Те добјежа међу Црногорце. дојахати: Дојаха пред механу неки коњаник. долепршати: Он [дух] долепрша до својега гроба. долуњати. Зачас долуња у кухињу човјек средње величине. домилети: Четвороношке домилеше до плота. допирити: ... допири сав пресрећан кући. допрети: Наша љубав је допрла дотле... допузати: и допузити: Лицем је допузила до под његово грло... доронити: Премишљао сам шта бих и како бих да дороним до дна. доскакати: Бег Златаревић ... доскака под бедеме градске. доскочити: Црнко доскочи к дјевојчици. доспети: ... набрзо доспио до дна. закорачити: ... закорачио у пространи вестибил зграде. замакнути: Опазио [је] да отац замаче за гору. замаћи: = замакнути. заминути: Сунце бијаше заминуло за брежуљке. замицати: несвр. и уч. према замаћи, замакнути. заћи: Зађосмо у шуму. загазити: У хладну [је] воду загазио. вирити: Из другога [џепа] вири камиш. виркати: ... и виркали кроз прозорчић. вирукати: Око је вирукало кроз кључаоницу. вируцкати: Вируцка у наше ранце. гвирити: На посивјелом прозору гвире мутне, неповјерљиве очи ... домаћина. гвирнути: ... те отуд једно око гвирне на улицу. завирити: Има месец дана како нисам код њих завирила. звирнути: Особито сам волео бојажљиво звирнути кроз тешку ... капију. провирити: ... па провирим кроз кључаоницу. навирати: Ледени, самртни зној навире јој на блиједо 190


чело. наткучити се: Сунце је високо одскочило и наткучило се над хоризонтом. навратити: Наврати у крчму... попанути: По косама мојим попануло иње. попасти: Јасно [се] виде ... утапкане пртине и по њима попао снег. подлетјети: [Птица] се, секући ваздух ... трудила да подлети под јато. приближити се: Хајкачи се приближише засједачима. прибрати се: Сва се устаничка војска прибере к Београду. привезати се: Он се збиљски за њу привезао. убасати: ... и у двориште убасаше двојица с бициклима. убјежати: Утече из бијела града да убјежи у гору зелену. увирати: Мањи поток у виши увире. уврети: Уврите у виши поток, да вас суха земља не попије. укорачити: И за пријашње владе никад није укорачио у суд. улетјети: Наједном улетјеше касом коњи у двориште. упасти: ~ у бунар, ~ у блато. урасти: Ланац му је био урастао и ужљебио се у месо. ускочити На углу ... су лепа кола у која је она ускочила. утећи:² Када би сваку сузу ... што потече и у тебе утече ... утицати: несвр. и уч. према утећи². утонути: Пожурих се да утонем у онај народ. ући: Уђу у Боку с бродовима Енглези. стремити: Цвита корача прва, стреми напријед. Итд. б) задрети Далматинац јој задре свих својих пет прста у десну груд. заровити: ... треба их [виоке] заровити у земљу или песак. затакнути: Гоњачи затакли своје бичеве за леђа. затјерати: Затјерати овце за брдо. затурити: Затурим пушку на раме... крочити: С прага крочи у авлију. навести: Бог је неки мене јадника у њезину кућу навео. наводити: несврш. и уч. према навести. наврнути: Хоће наврнути воду на вртове. навући: ~ покривач преко главе, ~ навлаку на јастук. надвући: Подрубила се [девојка] шареном марамом и надвукла је до над очи. надметнути: Надметнула бијелу ручицу над очи да види. најахати: 191


Он се трже изненада – најахао је на жбун крај пута. налагати: Стадоше ... вући покућство и налагати га на возове. наслонити: ~ греду на зид, ~ пушку на грудобран. обмотати: Прије него што је могла одговорити, обмота јој руке око врата. подвући: Смиља подвуче главу под покривач. подложити: ... под његова кољена скут своје бијеле сукње. позавлачити: ... а неки ... беху позавлачили главе под клупе. положити ... пошто је већ положила у креветац своју малу децу. понабијати: ... те их онде понабијају на коље. поринути: ... да је [бабу] не порину у понор. потиснути: Онда га је нешто гурало да потисне коња напријед мимо кола. пребацити: Пребацио пушку преко рамена. превући: ... и нису стигли да превуку своје мртве у своје родно село. пренети: Униђе у ... трамвајски вагон који га пренесе на други крај града. привести: Ми [Мару] ... прихватисмо и приведосмо кревету. привући: Он стаде ... и привуче ме к себи. пригнати: У сутон пригнао волове пред кућу... пригнути: Пригнувши главу на саме хартије, журно преписује. ставити: ~ књигу на сто, ~ цвет у вазу, ~ новац у џеп. трпати: Дете све трпа у уста ... турити: И не погледа новац, него га тури у џеп од капута. турнути: Чврсто га турне на страну. тутити: ... морам наћи који златник да му тутим за пас. тутнути: Странац журно дочепа дуван, тутну у њега нос. убацити: Улога вратара састоји се ... да лопту убаци у врата. убележити: ... па је онда убележим у спис. увалити: Ноге увалимо у пепео, гријемо се. увести:¹ Послуга уведе кола ... у среско двориште. увести:² Док увеземо крстине на гумна, ваља нам се и тамо пожурити. уводити: несврш. и уч. према увести¹. усути Одмах усу кафу у филџане. утјерати: Гавро утера агента у спаваћу собу. утиснути: Он му је нож утиснуо у руку. Итд.

192


в) вјешати: Веша му о раме торбу. ~ се ... наметљивци који му се вјешају о скуте. вргнути: Врз’те старца на тле. ~ се У гложје се врже. денути: Дјену ... за појас црвену свилену мараму. ~ се Једва чекају да угасе своје свјетло, а рибе да се камогод дјену. забацити: Забацио руке на леђа... ~ се Забаци се у наслоњачу. забити:¹ Боље и боље [ствари] забијмо у спиле и пећине... ~ се Забио се у кућу... забости: Он забоде секирицу у талпу ... ~ се Пламен његових очију забо се у празне зјенице неизрецивим погледом. завалити:¹ Завалићу вас у снег. ~ се Станко се завалио на ниску диванчићу. завући: Завукао сам руке у џепове. ~ се Они што осташе завукли су се у своје јазбине. заглибити: Они су мало даље заглибили у речици топ... ~ се Замислио [се] и заглибио некуда. загњурити: Загњури главу у јастук и зајеца. ~ се Ја ћу се одмах загњурити у воду. зарити: Зарије главу у склопљене згрчене прсте. ~ се Хтјела је да загрли и јаблан ... и да се зарије у влажну земљу. приљубити: Леже поребарке, приљубивши чврсто лице уз ... влажну земљу. ~ се Јаче се приљубила уза стијену. примакнути: Везала му балон за столицу и примакла је уз кревет. ~ се Кад се изнесе ручак, он се ... примакне синији. примаћи = примакнути. прионути: Кошуља се била распала и у ситним крпицама прионула за кожу. ~ се А она се прионула уза њ. углавити: Углавим свећу у пескаоницу од дивита. ~ се Углавио се међу кладе на дрвљенику. угнати: Угнаше [ме] међу високе и дебеле зидове. ~ се Угна јој се сасвим у лице. угурати: Угура кључ с вањске стране. ~ се ~ у трамвај. уденути: Дохвати ... прутић, па га лагано удјене стрицу под кушуљу. ~ се Једва се удјенуше у мали дрвени мост који тутњи под њима. укрцати: Радници су укрцали у пароброд сву дрвену грађу... ~ се Прекорачио је низак зид и укрцао се у смрекову ограду. умјестити: ... као да 193


га је творац ту умјестио ... ~ се Под дрвећем умјестили се хајдуци у гране. уметнути: Сави признаницу, уметну је у тефтер и умота. ~ се Уметнули смо се у ред. унети: Прије кише унесоше све сијено у штагаљ. ~ се ... а унесе се ближе пред капетана. уплести: Уплете [коњу] прсте у гриву. ~ се [Један] се од сраха и невештине уплео у гране. усидрити: Наредио је да брод ... усидри ... на пет стотина метара од обале. ~ се Следећег дана тринаест ратних бродова се усидрило у једној тајванској луци. уселити: [Немезис] у женска срца редом усели опаку мржњу. ~ се Кад се то уселио страх у његову душу? уписати: Приложене стихове уписао сам на врх куполе св. Петра у Риму. ~ се Кад се оно Дишкрећани стадоше у својевољце уписивати... успети: [Дјечака] сам ... успео на дрво. ~ се Једва сам се успео уз степенице. успињати: (се) несврш. и уч. према успети (се), успењати (се). уставити: Сви су коње уз двор уставили. ~ се Ми не знамо где да се уставимо. ужлијебити: Песничко дело ужлеби дубок траг у душу народа. ~ се Ланац му је био урастао и ужлебио се у месо. укотвити: Неколико је лађица било укотвљено уз обалу. ~ се Наша лађа је лагано ушла у затон Крфа и ту се укотвила. устремити: Он се трже и запањено устреми поглед у постељу. ~ се Она се увијек зацрвени кад се тако нагло устреми некуд. упутити: Упутили су један пук на положаје код Јаворка. ~ се Упутили смо се једним сеоским сокаком. Итд. И глаголи с примарним аблативним мјесним значењем траже адвербијалну допуну. Међутим, поред допуне са значењем мјеста почетка кретања, они могу имати и/или допуну мјеста завршетка кретања. Они се, такође, као глаголи с циљним, адлативним значењем, могу подијелити у три групе: а) избити: Око подне смо избили на планински гребен. извирати: Из његове црвенкасте коже извирао 194


је зној. извиривати: А блед месец невесело поврх стена извирује. извирити: Илија се усходао и мало, мало – а он тек извири на капију. излетјети: Из двора ти утва излетјела ... измарширати: Он је постројио дивизион и наредио да измаршира из града. искочити: Ђура и Карл искочили су на обалу. испасти И њој испане апарат из руке. иступити: Сваки члан има право на крају године да иступи из друштва. одвојити се: Са једног прозора на страну одвојила се женска прилика ... поискакати: ... а овце поискакаше из торова. сјахати: Пришао је води, сјахао с коња. слепршати: Однекуд, с висине, слепрша птица на ноћиште. спузити: Лагано спузи с банка и ... пође тихо. саскочити: Једним скоком саскочи [мајмун с рамена] на земљу. саћи Сађе са сједишта ... сићи: ~ с дрвета, ~ низ степенице, ~ с планине. свратити: Нико живи није свратио у моју авлију има месец дана. стрчати: Стрча низа стубе. суљнути Он се баци у трње и суљну низ обалу. сунути: Једна шарена мачка ... суне низ ходник. отпливати: Далеко је Раде отпливао. отпловити: Маглица отплови у даљину. отплутати: Отплутала је даље. отплинути: Тисућа и више стотина година отплину у заборав. отпузити: У грм ... је отпузала отровница. стрмекнути се: Нагао [сам] се па се и сам стрмекнуо кроз прозор. стропоштати се: Стропошта се на ... столицу. стуштити се: Ниџо се стушти за њим. сукљати Сукљали [су] млазеви ватре из јаких митраљеза. суктати: Из топовских цеви је суктала ватра као из неког кратера. Итд. б) вадити: Павле узе злаћане ножеве па их вади из сребрних кора. згонити: ~ стоку с њиве, ~ стоку у низине. згулити Са главе згули фластер. извадити: Па извади Турке из тамнице. извести¹ Јелица га изведе из воћњачића... изгнати: Њему се чинило да је изгнан у туђину. изгонити: Из бојна га седла изгонио. 195


изгурати: ... знаш да треба некога изгурати напоље. истиснути: На тужну хартију истиснем коју искрену сузу. истргнути: Она у тренутку истрже Микин нож иза припашаја. сјурити: Ваља једну [овчицу] у тор свој да сјуриш. смакнути и смаћи: Смаче и здера све завоје с рана својих. смахнути: Механџија притрча те смахну рукавом прашину с једног стола. снијети: Набујали потоци и реке снеле су воду у равницу. спрати: ~ прљавштину с лица, с руку, с ногу. спратити: Назвао га вучићем и спратио га у магарећу клупу. спремити: Спреми га у велики ковчег. спрцати: ~ говеда у тор. стјерати:... ми бисмо онда сва стада стјерали у село. стоварити: Најпосле су стоварени [с кола] њихови сандуци ... стргати и стргнути: Мени стргао вјетар капу с главе. стрпати ... Војканову маму, бабу, тетке и девојчице стрпаше у затворен фијакер. сапрати: Сапра песак са шаранова крљушта. саселити: Рипањски је спахија саселио све засеоке око Рипња у Рипањ. сасипати: Кувари сасипају [у буре] све остатке од јела. сасути: Извади дукате па их сасу у џеп. сатјерати: Стражари су ... сатерали све у гомилу ... сјавити: ~ стоку с планине. Одскитао се за крдима стоке коју сјавише у далеке крајеве. стрести: ... те стресе са себе прах. стурити: Па до’вати главе за перчине, те их стури доље на авлију. шчупати: Силовито шчупа латице с бијеле руже. Итд. в) извући На земљу прије свега извуците лађу. ~ се Милунка се тромо извуче из собе. извести:² ~ дрва из шуме, ~ отпатке из града, из дворишта. ~ се ~ из града, ~ из луке. скинути: Са ... рафа му је скинуо робу. ~ се Тек што сам се скинуо са воза. склизнути: Након што је моторни брод „Иж“ склизнуо с навоза... ~ се Некаква ... нејасна сумња склизнула му се у срце. скотрљати: 196


Округлу јој ... главину скотрљајте са небескога виса до паклених дубина. ~ се Човек се скотрљао с мотоцикла. скрасити: На троножној столици једва скрасио дуге краке мрк и ћутљив Прекоморавац. ~ се Не могох никако да се скрасим код куће. слетјети: Он слете низ дрвене степенице. ~ се На моје помагање слете са људи из ближњих кућа. смјестити: Госпођа ... извуче пламен [из лампе] и смести је на сто између нас. ~ се Пред зору ... стиже у чету Јован курир и смести се у Николин вод. спустити: Спусти ти мене у јаму. ~ се Спусти се на миндерлук поред прозора... сручити: Сручи сву ракију из чашице у уста. ~ се ... и бомбе су се сручиле на Рим. стакати: ...плућне одводнице које крв стачу у леву преткомору. ~ се Сузе су се стакале на усне. стрмоглавити: Ту би они ... висили данима док их нечија рука не би стрмоглавила у ријеку. ~ се Пушка пуче и погоди спасиоца у груди, те се и он стрмоглави у ледену воду. стровалити: Ти си их стровалио с небеса. ~ се Одлуче да се у загрљају стровале низ урвину. суновратити: Камиони су били ... суновраћени у реку. ~ се Дошао [је] овамо да се суноврати с моста. Итд. Адвербијалним допунама са значењем правца и мјеста завршетка кретања одговарају најчешће дативне (беспредлошке и предлошке) и акузативне (само предлошке) падежне форме. Адвербијалне допуне са аблативним значењем углавном имају облик генитивних конструкција с аблативним предлозима. Међутим, већина аблативних глагола претпоставља и мјесто завршетка започетог кретања па се у функцији њихове адвербијалне допуне могу наћи оне исте падежне форме које се срећу уз глаголе са значењем мјеста завршетка кретања. Глаголи са са значењем правца и циља или мјеста завршетка кретања, односно завршне фазе дате глаголске радње, префигирани су неком од морфема: до-, за-, на-, над-, по-, под-, пре-, при-, у- итд., а глаголи са аблативним значењем садрже неку од следећих префиксалних морфема: из-, од- или с-. Реализација одређених аблативних или 197


адлативних предлога често је у директној вези с префиксом у глаголској лексеми (нпр. сићи с дрвета, домиљети до плота, убиљежити у спис итд.) (Петровић 1992: 128). Код многих глагола управо та промјена видског лика, односно ограниченост глаголске радње, условљава појаву адвербијалне допуне. 2.4. Нијесу сви лингвисти који се баве адвербијалима сагласни у томе да су они допунски уз све наведене групе глагола. За разлику од Поповића (Станојчић–Поповић, 238–240), Владислава Ружић признаје за допунске једино адвербијале уз непунозначне глаголе, док оне с глаголима циљног, адлативног и аблативног значења поистовјећује с одредбама, а при том наглашава: „поготово када је то имплицирано говорном ситуацијом“ (Ружић 2005: 531). Чак и ако бисмо се сложили с њеним мишљењем о вези адвербијала и поменутих глагола, не можемо прихватити говорну ситуацију као критеријум разграничења допуна и одредаба. Наиме, то би се онда могло односити и на глаголе који несумњиво с адвербијалом успостављају допунски тип везе (Нпр. Станујеш ли ти овдје? Станујем.). Зато овдје треба имати у виду само контекстно неукључене реченице. Што се тиче везе глагола и адвербијала, сматрамо да је у праву Татјана Батистић, која, опет поводом локатива, каже да адвербијали уз поменуте глаголе представљају допуне, а њихова (не)обавезност у реченици може се упоредити са (не)обавезношћу директног објекта уз прелазне глаголе. „Као што постоје разне подврсте прелазних глагола у односу на могућност јављања без директног објекта, тако се и глаголи чија семантика значи присуство на неком мјесту, заузимање неког положаја у простору, кретање, остваривање неког физичког додира итд. разликују међусобно по могућности јављања без мјесне допуне“ (Батистић, 1972: 19). У сваком случају, веза тих допуна с глаголима тјешња је од везе која постоји између глагола и одредаба (Батистић, 1972: 19). И кад се не експлицирају, увијек се имплицирају. Имајући у виду све речено, мислимо да оваквој врсти глаголских допуна најбоље одговара термин факултативне допуне. Што се тиче предикатског израза с прилошком допуном, у најновијој литератури, а мислимо на Синтаксу савременог српског језика групе аутора, читамо да прилошка допуна с глаголима типа налазити се / наћи се чини предикатски израз, односно да се она и 198


глагол заједно уврштавају у реченицу. Као илустрација тога модела, између осталих, даје се примјер: Туристи су се сместили у хотел. Прелазни глаголи адлативног и аблативног значења, пак, остварују се по друкчијем моделу: С+П+О+Д, који се презентује и примјером: Ставља саксију тамо, у угао собе (Ружић 2005: 530–532). Стиче се утисак да у овом тумачењу битну улогу игра (не)прелазност глагола. Зато нам се намеће питање о тумачењу примјера типа: Смјестили су ствари тамо, у угао собе. По моделу који је дат за први примјер, закључујемо да се адвербијална допуна сматра допуном у предикату. У складу са тим глаголи те групе називају се једновалентним, што значи да отварају мјесто једино субјекатском аргументу (Ружић 2005: 530). Поповић, оправдано, ни прву ни другу врсту допуне не уврштава заједно с глаголским дијелом у конструкцију већ одвојено (Станојчић–Поповић 2004: 238–240). И овдје можемо повући паралелу са директним објектом. Рецимо, у примјеру: Она је направила торту, глагол направити без своје допуне информативно је такође незавршен али се та допуна не узима као дио предикатског израза већ као директни објекат. На крају, скренули бисмо пажњу на још нешто. За разлику од Поповића, који ове допуне везује за глаголе (Станојчић–Поповић 2004: 238–240), Ружићева их везује за предикате (Ружић 2005: 530). Међутим, јасно је да оне не допуњују увијек предикате: исп. примјере: Нашавши се у непознатом граду, забрину се; Боравећи у иностранству, она је научила језик; итд. На основу свега реченог, на примјеру адвербијалних допуна спацијалног типа, произилази да адвербијалне допуне, које конкретизују значење мање или више непотпуних глагола, и онда кад су обавезног и кад су факултативног карактера, треба сматрати само допунама, јер су им, у оба случаја, семантика, а донекле и облик, условљени семантиком глагола.

199


Листа референци: Batistić T. (1972). Lokativ u savremenom srpskohrvatskom književnom jeziku. Beograd: Institut za srpskohrvatski jezik. Biblioteka Južnoslovenskog filologa, Nova serija, knj. 3. Mrazović P., Vukadinović Z. (1990). Gramatika srpskohrvatskog jezika za strance. Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Novi Sad: Dobra vest. Петровић В. (1992). Прилог класификацији допунских конструкција у српско-хрватском језику. Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, XXXV/2: 115–132. Пипер П. и др. (2005). Синтакса савременога српског језика. Проста реченица. Београд: Институт за српски језик САНУ, Београдска књига, Матица српска. Ружић В. (2005). Проста реченица као синтаксичка целина. У: Пипер П. и др. 477–571. Станојчић Ж., Поповић Љ. (2004). Граматика српскога језика. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. Стипчевић Б. (2010). Глаголи с рекцијском допуном у беспредлошком инструменталу и њихови реченични модели. Научни састанак слависта у Вукове дане, 39/3: 175–254. Извор: Речник српскохрватскога књижевног језика, I–III, Нови Сад: Матица српска, Загреб: Матица хрватска, 1967–1969, IV–VI, Нови Сад: Матица српска,1971–1976.

200


Sonja Nenezić

From Simple Sentence Syntax: Adverbial Complements Summary The paper poses some relevant questions regarding adverbial complements. Particular emphasis in the analysis has been put on adverbial complements of specific type, since, as we have established by researching the selected corpus (Matica Srpska’s Dictionary), the verbs that require their use are the most numerous and the most varied ones. It is possible to classify these complements into three categories: complements denoting location at which the complete action is taking place, complements with directive and adlative meanings, as well as complements with ablative meaning. It can be concluded that the adverbials conditioned by the meaning of the verb should be classified as complements not only when they have the mandatory, but also the optional character. Key words: adverbial complement, semantic complement, spatial complements, verb, adverbial unit, nominal unit

201

Relativizacija direktnog objekta u italijanskim infinitivnim relativnim klauzama

Milena Popović Filološki fakultet Univerzitet u Beogradu

Relativizacija direktnog objekta u italijanskim infinitivnim relativnim klauzama Sažetak Relativizacija direktnog objekta u italijanskim infinitivnim relativnim klauzama ne vrši se posredstvom relativnih zamenica, već upotrebom komplementizatora ‘da’. U ovom radu relativne konstrukcije da+inf. podelićemo na konstrukcije s iskazanim antecedentom (živim ili neživim) i konstrukcije bez iskazanog antecedenta. Budući da relativna klauza da+inf. bez iskazanog antecedenta upućuje isključivo na neiskazane nežive antecedente, ustanovićemo na koji način se vrši relativizacija direktnog objekta u konstrukcijama s neiskazanim živim antecedentom. S tim u vezi, definisaćemo razliku između relativne klauze chi+inf. i zavisnoupitne klauze chi+inf. Postavićemo i pitanje mogućnosti relativizacije direktnog objekta u infinitivnim relativnim klauzama posredstvom zamenice che (cosa). Ključne reči: relativizacija, direktni objekat, relativna klauza, infinitiv, komplementizator, antecedent, zavisnoupitna klauza

1. Uvod Predmet naše pažnje u ovom radu biće relativizacija direktnog objekta u italijanskim relativnim klauzama unutar kojih se u funkciji predikata ne javlja glagol u ličnom obliku, već glagol u infinitivu. Rad predstavlja rezultat našeg promišljanja o problematici relativizacije direktnog objekta u infinitivnim relativnim klauzama, za šta su nam kao polazište poslužila sledeća dva dela: Cinque 1988. i Salvi & Vanelli 2004. Lingvistička teorija na koju se oba dela oslanjaju jeste generativna gramatika.

203

Milena Popović

Infinitivne relativne klauze u italijanskom jeziku karakterišu modalna vrednost (izražava mogućnost), restriktivnost1, koreferencijalnost neiskazanog subjekta relativne i subjekta glavne rečenice, kao i činjenica da se U funkciji predikata glavne rečenice najčešće javljaju glagoli avere, cercare i trovare2. Navedene karakteristike infinitivnih relativnih klauza ilustruju sledeći primeri: (1) a. Maria cerca un ragazzo da invitare al cinema stasera b. Maria cerca un ragazzo con cui / con il quale uscire U skladu s pomenutim osobinama infinitivnih relativnih klauza, primer (1a) se može parafrazirati rečenicom Maria cerca un ragazzo che lei possa invitare al cinema stasera, dok ćemo u slučaju primera (1b) parafrazu izvesti na sledeći način: Maria cerca un ragazzo con cui / con il quale lei possa uscire. U parafrazama se u funkciji predikata relativne klauze javlja modalni glagol potere u konjuktivu praćen infinitivom glagola koji u odgovarajućoj infinitivnoj relativnoj klauzi vrši funkciju predikata. Iz primera (1a) i njegove parafraze možemo videti da se u italijanskim relativnim klauzama, kako u onima s glagolom u infinitivu, tako i u onima s glagolom u ličnom obliku, relativizacija direktnog objekta ne vrši posredstvom relativnih zamenica, već upotrebom komplementizatora da (u relativnim klauzama s glagolom u infinitivu), odnosno upotrebom komplementizatora che (u relativnim klauzama s glagolom u ličnom obliku). Naime, relativizacija svih onih rečeničnih konstituenata čija morfološka struktura u italijanskom jeziku ne predviđa upotrebu predloga (subjekat, direktni objekat, imenski kopulativni predikativ, priloška dopuna za meru i izvesne priloške odredbe za vreme) u relativnim rečenicama s 1 U vezi sa semantičkim kriterijumom na osnovu kojeg se relativne rečenice dele na restriktivne i nerestriktivne v. Scarano (2002: 162). 2 Glagoli avere, cercare i trovare nisu jedini nakon kojih se u italijanskom jeziku može javiti relativna klauza s glagolom u infinitivu, ali su ipak najčešći, te će naši primeri, sastavljeni za potrebe ovog rada po uzoru na primere iz stručne literature, sadržati isključivo ova tri glagola. U funkciji predikata glavne rečenice za kojom sledi infinitivna relativna klauza mogu se naći i glagoli esserci (C’è da bere in casa?), dare (Gli do da mangiare), preparare (Gli preparo da mangiare), comprare (Gli compro da mangiare), fare (Gli faccio da mangiare) itd. 204


glagolom u ličnom obliku obavlja se posredstvom komplementizatora che3. S druge strane, u relativnim konstrukcijama s glagolom u infinitivu od svih pomenutih rečeničnih konstituenata čija morfološka struktura isključuje upotrebu predloga moguće je relativizovati jedino direktni objekat4. Relativizacija rečeničnih konstituenata čija morfološka struktura zahteva upotrebu predloga uvek se vrši posredstvom relativnih zamenica cui / il quale5, bez obzira na to da li je u pitanju relativna klauza s glagolom u ličnom obliku ili s glagolom u infinitivu. Takve slučajeve ilustruju primer (1b) i njegova parafraza. Na osnovu iznesenih činjenica, možemo zaključiti da se relativizacija direktnog objekta u italijanskom jeziku vrši na sledeća dva načina: 1) posredstvom komplementizatora che (u relativnim klauzama s glagolom u ličnom obliku) i 2) posredstvom komplementizatora da (u relativnim klauzama s glagolom u infinitivu)6. 2. Relativne klauze da + inf. s iskazanim antecedentom U prethodnom delu izlaganja smo ustanovili da infinitivna relativna klauza unutar koje se vrši relativizacija direktnog objekta u italijanskom jeziku ima oblik da+inf. U zavisnosti od prisustva odnosno odsustva antecedenta u glavnoj rečenici, relativne klauze da + inf. mogu se podeliti na konstrukcije s iskazanim antecedentom i konstrukcije bez iskazanog 3 U vezi s pojmovima pomeranja i brisanja, kojima se u generativnoj gramatici objašnjava upotreba komplementizatora che u relativnim klauzama s glagolom u ličnom obliku, v. Graffi (1994: 229-279). 4 Za podrobniji opis upotrebe relativnih klauza koje nisu uvedene relativnim zamenicama već komplementizatorima che i da v. Salvi & Vanelli (2004: 289290) i Cinque (1988: 452-456, 463-465). 5 Pored zamenica cui i il quale, ovaj tip relativizacije takođe obuhvata upotrebu priloškog relativizatora dove, s predlogom ili bez njega. 6 Treba napomenuti da je u italijanskom jeziku, kako u relativnim klauzama s glagolom u ličnom obliku, tako i u relativnim klauzama s glagolom u infinitivu, direktni objekat moguće relativizovati i posredstvom relativne zamenice il quale. Reč je o jako retkim, stilski markiranim konstrukcijama, netipičnim za spontanu govornu produkciju. Njihova upotreba je krajnje marginalna, te se iz tog razloga u ovom radu njima nećemo baviti. Za primere i detaljniji opis upotrebe relativne zamenice il quale u funkciji direktnog objekta v. Cinque (1988: 451-454). 205

Milena Popović

antecedenta. Među relativnim klauzama da+inf. s iskazanim antecedentom možemo potom izdvojiti konstrukcije s iskazanim živim antecedentom (primer (2a)) i konstrukcije s iskazanim neživim antecedentom (primer (2b)). (2) a. Maria cerca una persona da portare con sé in giro per il mondo b. Maria cerca una casa da comprare7 entro fine anno Analizom primera (2a) i (2b) može se ustanoviti nekoliko veoma važnih karakteristika relativnih klauza da+inf. Primećujemo tako da su i iskazani živi antecedent iz primera (2a) i iskazani neživi antecedent iz primera (2b) u funkciji direktnog objekta prelaznog glagola u službi predikata glavne rečenice. Antecedent, dakle, obavlja funkciju direktnog objekta i unutar glavne i unutar relativne rečenice. Treba istaći još nekoliko značajnih svojstava relativnih konstrukcija da+inf. Jedno od njih je činjenica da se antecedent i relativna klauza da+inf. nalaze u kontaktnom položaju. Antecedent, naime, prethodi relativnoj klauzi da+inf, dok antecedentu prethodi neodređeni ili, ređe, određeni član s obeležjem nespecifičnosti (Cinque 1988: 453, 456). Antecedentu mogu prethoditi i kvantifikatori alcuni, molti itd. U skladu s tim, antecedentu ne mogu prethoditi pokazne pridevske zamenice, niti on može biti vlastita imenica, lična zamenica ili pokazna imenička zamenica8. 3. Relativne klauze da + inf. bez iskazanog antecedenta Relativne klauze bez iskazanog antecedenta, kako one s glagolom u ličnom obliku, tako i one s glagolom u infinitivu, u stručnoj literaturi su poznate i pod nazivom nezavisne relativne klauze9 (frasi relative indipendenti). Kako su predmet naše analize u ovom radu nezavisne relativne klauze s glagolom u infinitivu, u daljem toku izlaganja često ćemo pribegavati upotrebi skraćenice NRK inf. 7 8 9 206

O upotrebi zameničke enklitike si u infinitivnim relativnim klauzama s iskazanim antecedentom (npr. Cerco un libro da leggersi rapidamente) v. Cinque (1988: 455). O konstrukcijama oblika da+inf. v. Skytte (1983: 237-245). Za retke gramatičke primere upotrebe vlastitih imenica u funkciji antecedenta v. Cinque (1988: 453). Termin je preuzet iz Cinque (1988: 483) i doslovno preveden na srpski jezik.


Glavno obeležje nezavisnih relativnih klauza da+inf. jeste činjenica da upućuju isključivo na postojanje neiskazanih neživih antecedenata. Naime, u zavisnosti od toga da li je glagol glavne rečenice negiran ili nije, pretpostavljeni antecedenti su uvek neodređene imeničke zamenice qualcosa i niente (nulla) ili njima značenjski ekvivalentni izrazi qualche cosa, una cosa, delle cose, nessuna cosa i alcuna cosa. Činjenicu da se nezavisne relativne klauze da+inf. odnose isključivo na nežive antecedente ilustruju sledeća tri primera, u čijem produžetku navodimo i odgovarajuće parafraze: (3) a. Non ho da mangiare = Non ho niente / nulla / nessuna cosa / alcuna cosa da mangiare b. Cerco da mangiare = Cerco qualcosa / qualche cosa / una cosa / delle cose da mangiare c. Non trovo da mangiare = Non trovo niente / nulla / nessuna cosa / alcuna cosa da mangiare Nakon što smo uvideli da NRK da+inf. pretpostavljaju postojanje isključivo neživih antecedenata, nužno se postavlja pitanje načina na koji se vrši relativizacija direktnog objekta u infinitivnim relativnim klauzama s neiskazanim živim antecedentom. Mišljenja smo da je odgovor na ovo pitanje sledeći: posredstvom nezavisne10 relativne zamenice chi u funkciji direktnog objekta, što ilustruju primer (4a) i njegova parafraza11. (4) a. Non ho chi invitare = Non ho nessuno / nessuna persona / alcuna persona da invitare (= che io possa invitare) b. Non so chi invitare

10 11

Nezavisnom relativnom zamenicom nazivamo relativnu zamenicu kojoj ne prethodi iskazani antecedent. Kad je reč o relativizaciji direktnog objekta u infinitivnim relativnim klauzama s neiskazanim živim antecedentom posredstvom nezavisne relativne zamenice chi, s nama se slažu Salvi & Vanelli (2004: 293), ali ne i Cinque (1988). Cinque (1988: 487) najpre kaže da nezavisna relativna klauza u italijanskom jeziku ne može biti u infinitivu, ali potom rečenice poput Non ha da mangiare ili Non trova di che vivere ipak tumači kao nezavisne relativne (Cinque 1988: 495). Iz toga možemo zaključiti da Cinque (1988) smatra da NRK inf. u italijanskom jeziku ipak postoje, ali ne dopušta NRK inf. koje bi sadržale zamenicu chi. 207

Milena Popović

Odgovor koji smo ponudili nameće problem distinkcije između nezavisnih relativnih klauza i zavisnoupitnih klauza s glagolom u infinitivu (u daljem izlaganju ZUK inf.). Naime, budući da postoji formalno poklapanje NRK chi invitare unutar rečenice Non ho chi invitare (primer (4a)) i ZUK chi invitare unutar rečenice Non so chi invitare (primer (4b)), smatramo da se moraju ustanoviti kriterijumi za razlikovanje NRK chi+inf. od ZUK chi+inf. Po našem mišljenju ključni kriterijum12 za razlikovanje ovih dveju konstrukcija identične forme chi+inf. jeste mogućnost upotrebe relativne parafraze13. Ovaj kriterijum bi se preciznije mogao definisati kao razloživost zamenice chi na dva ili više elemenata od kojih je poslednji komplementizator da ili, u slučaju upotrebe relativne klauze s glagolom u ličnom obliku, komplementizator che (primer (4a)). Dakle, ukoliko je zamenica chi razloživa na dva ili više elemenata od kojih je poslednji da ili che, možemo zaključiti da je reč o nezavisnoj relativnoj klauzi forme chi+inf, koju uvodi nezavisna relativna zamenica chi. Ukoliko pak zamenica chi nije razloživa, u pitanju je zavisnosnoupitna klauza oblika chi+inf, koju uvodi upitna zamenica chi. Budući da zamenici chi, bilo da je nezavisna relativna, bilo da je upitna, može prethoditi predlog, isti kriterijum ćemo primeniti za razlikovanje NRK predlog+chi+inf. od ZUK predlog+chi+inf. Naime, ako se zamenica chi iz sekvence predlog+chi+inf. može razložiti na više elemenata od kojih je poslednji relativna zamenica cui / il quale, u tom ćemo slučaju zamenicu chi smatrati nezavisnom relativnom zamenicom koja uvodi NRK predlog+chi+inf. (primer (5a)). Ukoliko pak zamenica chi iz sekvence predlog+chi+inf. nije razloživa, zaključićemo da je reč o upitnoj zamenici chi koja uvodi ZUK predlog+chi+inf. (primer (5b)). 12 Dodatni kriterijum svakako predstavlja glagol upotrebljen u funkciji predikata glavne rečenice (u našem slučaju avere vs sapere). Glagolski kriterijum pretpostavlja detaljnu semantičku analizu svih glagola koji uvode relativne klauze s glagolom u infinitivu i glagola koji uvode zavisnoupitne klauze s glagolom u infinitivu. Tako se glagol trovare, u slučajevima kad je upotrebljen s epistemičkom vrednošću, nalazi na listi glagola koji uvode zavisnoupitne klauze (v. Fava (1991: 700)). 13 U vezi s nezavisnim relativnim zamenicama i mogućnošću upotrebe relativne parafraze v. Cinque (1988: 486-487, 494-495). Ističemo činjenicu da termin relativna parafraza preuzimamo iz Cinque (1988: 486), kao i da smatramo da autor ovaj kriterijum nije dosledno primenio. 208


(5) a. Non ho con chi uscire = Non ho nessuno / nessuna (alcuna) persona con cui uscire b. Non so con chi uscire Kako smo već više puta istakli, nezavisne relativne rečenice s glagolom u infinitivu u kojima se vrši relativizacija direktnog objekta upućuju isključivo na neiskazane nežive antecedente i imaju oblik da+inf. Dakle, između relativnih klauza da+inf. i zavisnoupitnih rečenica u kojima je upotrebljena upitna zamenica za stvari che cosa, koja obavlja funkciju direktnog objekta zavisnoupitne klauze oblika che cosa+inf, očigledno ne postoji formalno poklapanje, te nije neophodna primena kriterijuma relativne parafraze. Ukoliko bismo ga ipak primenili, ustanovili bismo da je samo konstrukcija da+inf. razloživa na više elemenata od kojih je poslednji sredstvo relativizacije, dok je upitnu zamenicu che cosa nemoguće raščlaniti na način koji bi podrazumevao upotrebu relativne reči kao poslednjeg elementa u nizu. Upotrebu NRK da+inf. i ZUK che cosa+inf. ilustruju sledeća dva primera: (6) a. Non ho da leggere = Non ho niente / nulla / nessuna (alcuna) cosa da leggere b. Non so che cosa leggere Analizu nastavljamo upoređivanjem dvaju veoma zanimljivih slučajeva upotrebe NRK inf. i ZUK inf. U pitanju su rečenice unutar kojih i relativnoj zamenici i upitnoj zamenici prethodi predlog. Za razliku od već analizirane nezavisne relativne klauze oblika predlog+chi+inf. (primer (5a)), nezavisna relativna klauza ovoga tipa upućuje isključivo na nežive antecedente, te stoga u njoj, u kombinaciji s predlogom, neće biti upotrebljena nezavisna relativna zamenica chi, već nezavisna relativna zamenica che cosa, koja se u relativnoj funkciji češće javlja u skraćenom obliku che (primer (7a)). Nasuprot primerima upotrebe nezavisnih relativnih klauza unutar kojih nezavisnim relativnim zamenicama chi i che (cosa) prethodi predlog14, stoje dva tipa zavisnoupitne rečenice, već analizirana ZUK predlog+chi+inf. (primer (5b) i ZUK predlog+che cosa+inf, unutar 14

S predlogom se upotrebljavaju i relativne zamenice cui i il quale, ali ne mogu biti nezavisne. Njima, naime, uvek prethodi iskazani antecedent (v. primer (1b)). 209

Milena Popović

koje se javlja upitna zamenica za stvari che cosa. Formalno poklapanje NRK predlog+che (cosa)+inf. i ZUK predlog+che cosa+inf. ilustruju primeri (7a) i (7b). (7) a. Non ho di che vivere = Non ho niente / nulla / nessuna (alcuna) cosa di cui vivere b. Non so di che vivere Mogućnost upotrebe relativne parafraze dopušta jedino zamenica che iz primera (7a). Naime, iz parafraze primera (7a) možemo videti da je zamenica che razloživa na više elemenata od kojih je poslednji u nizu relativna zamenica. Zamenica che iz primera (7b) isključuje mogućnost relativnog parafraziranja. Dakle, ni u ovom, kao ni u jednom od prethodnih slučajeva, nije bila moguća relativna parafraza upitnih zamenica chi i che cosa. U tabeli br. 1 dajemo pregled svih nezavisnih relativnih rečenica s glagolom u infinitivu i njima suprotstavljenih zavisnoupitnih rečenica s glagolom u infinitivu, između kojih, kao što smo upravo videli, u većini slučajeva postoji formalno poklapanje. Naglašavamo da se od svih tipova nezavisnih relativnih klauza s glagolom u infinitivu koje u tabeli navodimo, relativizacija direktnog objekta vrši samo unutar konstrukcija NRK chi+inf. (u slučaju neiskazanih živih antecedenata) i NRK da+inf. (u slučaju neiskazanih neživih antecedenata). Tabela br. 1

NRK inf. NRK chi+inf. Non ho chi invitare NRK predlog+chi+inf. Non ho con chi uscire NRK da + inf. Non ho da leggere NRK predlog+che (cosa)+inf. Non ho di che vivere

ZUK inf. ZUK chi+inf. Non so chi invitare ZUK predlog+chi+inf. Non so con chi uscire ZUK che cosa+inf. Non so che cosa leggere ZUK predlog+che cosa+inf. Non so di che vivere

Uvidom u tabelu možemo zaključiti da se u tri tipa nezavisnih relativnih klauza s glagolom u infinitivu javlja nezavisna relativna zamenica. U pitanju su: 1) NRK inf. s nezavisnom relativnom zamenicom chi bez predloga, 2) NRK inf. s nezavisnom relativnom zamenicom chi 210


kojoj prethodi predlog i 3) NRK inf. s nezavisnom relativnom zamenicom che cosa (češće u obliku che) kojoj prethodi predlog. Četvrti slučaj predstavlja relativizacija direktnog objekta u NRK inf. s neiskazanim neživim antecedentom, kad nezavisnu relativnu klauzu ne uvodi nezavisna relativna zamenica, već komplementizator da. U tabeli br. 2 nezavisne relativne zamenice chi i che (cosa), koje uvode infinitivne nezavisne relativne klauze, suprotstavljamo upitnim zamenicama chi i che cosa, koje uvode infinitivne zavisnoupitne klauze. U jednom jedinom slučaju nećemo naići na formalno poklapanje pomenutih rečenica, odnosno na upotrebu iste zamenice u relativnoj i u upitnoj funkciji. Reč je o NRK inf. koja počinje komplementizatorom da (v. primer (6a)) i ZUK inf. koja počinje upitnom zamenicom za stvari che cosa, koja unutar ZUK inf. vrši funkciju direktnog objekta (v. primer (6b)). Iz te činjenice bismo mogli izvući zaključak da se zamenica che cosa, za razliku od zamenice chi, ne može javiti u funkciji nezavisne relativne zamenice prilikom relativizacije direktnog objekta u NRK inf. s neiskazanim neživim antecedentom. Mogli bismo, dakle, zaključiti da se relativizacija direktnog objekta u NRK inf. s neiskazanim neživim antecedentom vrši isključivo posredstvom komplementizatora da. Tabela br. 2

NRK inf. CHI predlog + CHI DA predlog + CHE (COSA)

ZUK inf. CHI predlog + CHI CHE COSA predlog + CHE COSA

Na osnovu zaključaka izvedenih nakon analize primera koje smo naveli u dosadašnjem toku izlaganja, smatramo da je legitimno postaviti sledeće pitanje: Ako postoji sled predlog + nezavisna relativna zamenica ’che (cosa)’ (v. primer (7a)15, postoji li onda i nezavisna relativna zamenica che (cosa) u funkciji direktnog objekta nezavisne relativne klauze? 15 Upotreba zamenice che (cosa) s predlogom u funkciji nezavisne relativne zamenice beleži se i u sledećim primerima: Non ho di che vergognarmi, Non ho di che preoccuparmi, Non trovo di che vivere itd. 211

Milena Popović

Drugim rečima, hoćemo li klauzu oblika che (cosa)+inf. posle glagola trovare, cercare i avere (primeri (8a), (8b) i (8c)) tumačiti kao nezavisnu relativnu ili kao zavisnoupitnu klauzu? Možemo li primenom kriterijuma relativne parafraze rečenicu Non trovo che (cosa) leggere (primer (8a)) svesti na rečenicu Non trovo niente da leggere i na osnovu toga zaključiti da je sekvenca che (cosa) leggere nezavisna relativna klauza? Ili pak zamenicu che (cosa) kojoj ne prethodi predlog uvek treba tumačiti kao upitnu zamenicu, bez obzira na glagol glavne rečenice? Ovu nedoumicu ilustruju sledeći primeri: (8) a. Non trovo che (cosa) leggere (NRK?) = Non trovo niente da leggere (RK) b. Cerco che (cosa) leggere (NRK?) = Cerco qualcosa da leggere (RK) c. Non ho che (cosa) leggere (NRK?) = No ho niente da leggere (RK) Naše je mišljenje da ne postoji nijedan razlog iz koga bismo zavisne klauze u rečenicama Non ho di che vivere (primer (7a) i Non ho che (cosa) leggere (primer (8c) tumačili na različit način. Smatramo da je jedina razlika između zavisnih klauza di che vivere i che (cosa) leggere različita argumentska struktura glagola vivere i leggere. Naime, iskazani argument glagola vivere je predloška sintagma, dok je iskazani argument glagola leggere imenička sintagma u funkciji direktnog objekta. Dakle, ukoliko dopustimo postojanje nezavisne relativne zamenice che (cosa) u funkciji direktnog objekta, možemo zaključiti da je u italijanskim infinitivnim nezavisnim relativnim klauzama s neiskazanim neživim antecedentom, relativizaciju direktnog objekta moguće izvršiti ne samo posredstvom komplementizatora da, već i upotrebom nezavisne relativne zamenice che (cosa). U tom bismo se slučaju morali suočiti s problemom definisanja razlike između ovih dvaju načina relativizacije direktnog objekta u NRK inf. s neiskazanim neživim antecedentom. Bavljenje tom temom ostavljamo za neki budući rad. 4. Zaključak Iako smo prvi deo svoga izlaganja posvetili relativizaciji direktnog objekta u infinitivnim relativnim klauzama s iskazanim živim ili neživim antecedentom, iz nastavka se moglo primetiti da je dominantni predmet naše 212


analize zapravo relativizacija direktnog objekta u infinitivnim nezavisnim relativnim klauzama s neiskazanim živim ili neživim antecedentom. Najvažnije pitanje koje smo u radu postavili, nudeći pri tom i svoj odgovor, tiče se definisanja upotrebe zamenice che (cosa) u infinitivnim klauzama posle glagola avere, trovare i cercare u funkciji predikata glavne rečenice. Na osnovu analize relativizacije direktnog objekta u svim tipovima infinitivnih relativnih klauza, s iskazanim antecedentom ili bez njega, zaključili smo da se relativizacija direktnog objekta u italijanskim relativnim konstrukcijama s glagolom u infinitivu vrši na sledeća tri načina: 1) posredstvom komplementizatora da (u relativnim klauzama s iskazanim živim ili neživim antecedentom (primeri (2a) i (2b) i u nezavisnim relativnim klauzama s neiskazanim neživim antecedentom (primeri (3a), (3b) i (3c), 2) posredstvom nezavisne relativne zamenice chi (u nezavisnim relativnim klauzama s neiskazanim živim antecedentom (primer (4a))) i 3) posredstvom nezavisne relativne zamenice che (cosa) (u nezavisnim relativnim klauzama s neiskazanim neživim antecedentom (primeri (8a), (8b) i (8c). Lista referenci: Cinque, G. (1988). La frase relativa. In: L. Renzi (prir.), Grande grammatica italiana di consultazione, volume I (443-503). Bologna: Il Mulino. Fava, E. (1991). Interrogative indirette. In: L. Renzi & G. Salvi (prir.), Grande grammatica italiana di consultazione, volume II (675-720). Bologna: Il Mulino. Graffi, G. (1994). Le strutture del linguaggio. Sintassi. Bologna: Il Mulino. Salvi, G. & Vanelli, L. (2004). Nuova grammatica italiana. Bologna: Il Mulino. Scarano, A. (2002). Frasi relative e pseudo-relative. Sintassi, semantica e articolazione dell’informazione. Roma: Bulzoni. Skytte, G. (1983). La sintassi dell’infinito in italiano moderno. Copenaghen: Munksgaards Forlag.

213

Milena Popović

Milena Popović

La relativizzazione dell’oggetto diretto nelle clausole relative infinitivali italiane Riassunto La relativizzazione dell’oggetto diretto nelle clausole relative all’infinito non avviene per mezzo dei pronomi relativi, bensì tramite il complementatore da. In questo lavoro i costrutti relativi di forma da+inf. vengono suddivisi in quelli con antecedente espresso (animato o inanimato) e quelli senza antecedente espresso. Dato che le clausole relative da+inf. senza antecedente espresso rimandano soltanto all’esistenza di antecedenti inanimati non espressi, la nostra intenzione è di stabilire il modo in cui viene realizzata la relativizzazione dell’oggetto diretto nei costrutti relativi con antecedente animato non espresso. A questo proposito, ci proponiamo di definire la differenza tra la clausola relativa chi+inf. e la clausola interrogativa indiretta chi+inf. Poniamo anche la questione della possibilità di relativizzazione dell’oggetto diretto nelle stesse clausole relative infinitivali per mezzo del pronome che (cosa). Parole chiave: relativizzazione, oggetto diretto, clausola relativa, infinito, complementatore, antecedente, clausola interrogativa indiretta

214

Rhetorical Relations of Contrast in Newspaper Articles

Jelisaveta Safranj Fakultet tehničkih nauka Univerzitet u Novom Sadu

Rhetorical Relations of Contrast in Newspaper Articles Summary The paper analyzes contrast relations, such as Antithesis, Concession and Contrast identified in Financial Times Corpus annotated in the framework of Rhetorical Structure Theory (Mann and Thompson, 1988). The RST Contrast relations were intended to represent cases in which the writer was not expressing a preference or identification with one of two differing alternatives. We use simple statistics on the distribution of discourse markers or cue phrases as evidence of the three way distinction of Contrast in comparison with Cause–Effect relations. Thus, we show that however, an intuitive marker of Contrast, is not actually used statistically significantly more often in Contrast relations than in Cause-Effect relations. These results highlight the need for empirically based discourse marker identification. Key words: Rhetorical Structure Theory, semantic relations, Antithesis, Concession, Contrast, marking

1. Introduction Contrast is a central rhetorical relation. It is one of the most frequent, as shown by discourse annotation projects. It seems to have a clear, intuitive semantic meaning, and has been argued to interact with other linguistic structures (see e.g. Kehler 2000). Finally, it is instinctively associated with several very clear discourse markers, such as e.g. however, although and but. However, there is a lack of consensus about whether or not there are qualitatively different Contrast relations: RST (Rhetorical Structure Theory) recognizes three different types: Contrast proper, Antithesis and Concession, Wolf and Gibson (2005) recognize two, denial of expectation 215

Jelisaveta Safranj

and contrast, and Segmented Discourse Representation Theory (SDRT, Asher and Lascarides 2003) recognizes one: Contrast. In this paper we use the annotated RST Financial Times corpus (Safranj, 2009) and simple lexical co-occurrence statistics to determine if intuitive discourse markers of contrast reliably identify Contrast from Cause-Effect relations and if the markers also distinguish between the three-way distinction made in RST. The distribution of markers shows that intuition can be surprisingly wrong, e.g. however was not a reliable marker of Contrast. We also found that the different RST Contrast relations can be distinguished by their markers. 2. Contrast as a rhetorical relation Theoretically, RST leaves the number of relations recognized up to the annotator (Mann and Thompson, 1987), but in the manually annotated RST corpus (Financial Times, 2008) 52 relations are stipulated, including three Contrast relations: Contrast, Antithesis and Concession. As mentioned above, Wolf and Gibson (2005) recognize two Contrast relations among the 11 relations they distinguish between, ‘violated expectation’ and ‘contrast’, a distinction which seems to have been inherited from Hobbs (1985), who may have in turn taken it from Lakoff (1971). In the manual Reese et al. (2007) for the annotation of texts according to SDRT, there is only one contrast relation among the 14 relations recognized. Thus RST recognizes the greatest number of contrast types. The distinctions between different types of Contrast found in current discourse annotation schemes seem to have been adapted from theoretical linguistic work on contrast that sought to characterize the way in which the conjunction but differs from and. Lakoff (1971) made a distinction between what she called denial of expectation contrast and semantic opposition uses of but, e.g. (1) It’s raining but I’m taking an umbrella. (2) John is tall but Bill is short. (Lakoff 1971: 133) Denial of expectation has semantically been interpreted as a case where the first conjunct implicates a proposition that the second conjunct 216


denies, e.g. in (1) “It’s raining” implicates the speaker will get wet, while having an umbrella negates this implication. Semantic opposition contrast on the other hand is characterized by the fact that the conjuncts have parallel elements contrasted along one dimension, e.g. in (2), John and Bill are humans contrasted according to their height. The three RST relations seem to preserve the same the distinction. Antithesis and Contrast are described as having contrast “happen in only one or few respects, while everything else can remain the same in other respects.” (Annotation manual, [Carlson and Marcu, 2001] same wording in both definitions.), clearly stating the definition of semantic opposition: Antithesis and Contrast only differ in terms of symmetry, realized in terms of nuclearity in RST. In multinuclear Contrast neither of the conjuncts should be more prominent or more connected with the rest of the discourse than the other, but in a mononuclear Antithesis relation the nucleus will be more prominent. ANTITHESIS 1 [Although the company unveiled full-year losses of £3.4m at the end of June]26 [and failed to pay a dividend,]27 [investors have responded to its plan to exploit the growing popularity]28 Financial Times Corpus, text 111 ANTITHESIS 2 [It put itself up for sale]19 [but closed to new business in December 2000]20 [after failing to find a buyer.]21 Financial Times Corpus, text 125 CONTRAST 3 [The company would not say how much the job losses and a re-employment scheme in Brazil would cost,]24 [but John Lawson, analyst at Smith Barney, estimated it at €200m.]25 Financial Times Corpus, text 121 CONTRAST 4 [FPD Savills said]16 [a clear north-south divide had emerged,]17 [with strong growth expected in the north,]18 [while prices in the south are expected to stagnate.]19 Financial Times Corpus, text 144

217

Jelisaveta Safranj

CONTRAST 5 [HBOS said]8 [it would hit all its 2003 targets]9 [but its shares fell 17½p to 775p on profit taking.]10 Financial Times Corpus, text 143 For a Concession relation the contrast is argued to be the result of an unexpected situation, and the definition even says it involves a denial of expectation. “The situation indicated in the nucleus is contrary to expectation in the light of the information presented in the satellite. In other words, a Concession relation is always characterized by a violated expectation. (Compare to Antithesis.) In some cases, which text span is the satellite and which is the nucleus do not depend on the semantics of the spans, but rather on the intention of the writer.” Annotation manual, Carlson and Marcu (2001) Examining two examples from the corpus below what we can see is that we should not have the kind of parallel elements typical of Contrast and Antithesis. CONCESSION 6 [VW said]36 [it cut product and manufacturing costs by €300m in the first half]37 [but remained on track for its €1bn target for the year.]38 Financial Times Corpus, text 121 CONCESSION 7 [“We do see a smaller Ericsson than a few years ago,] [but we see a stronger and faster company,”]55 [he said.]56 Financial Times Corpus, text 96 54

However, these two categories are hard to apply straightforwardly to many examples. Further, numerous linguistic papers (e.g. Foolen 1991, Winter and Rimon 1994 and Spenader and Stulp 2007) show some doubts whether the distinction between denial of expectation and semantic opposition is artificial.

218


3. Previous research analyzing cue words Taboada (2006) used the RST corpus and a corpus of task oriented dialogues that she annotated with RST relations to identify the most frequently used discourse markers for a number of RST relations. Most relevant for the current work are her results for unembedded Concession relations. In the RST corpus she found that 90.35% of the relations were marked with some recognizable discourse marker, with the words but and although contributing to 50% of the marked relations. Other markers she identified were though, despite, while, even though, however, still, even if, even when, even yet, whether and whereas. Another relevant result concerns the distribution of discourse markers across nuclei and satellites. She found that for Concession, the markers were equally likely to occur in the nucleus or satellite. The frequency with which but and although occur in the Concession relations and intuition makes a strong case for considering these markers of Concession, but markers like e.g. while, might be just as likely to occur with a Result or a Cause relation. Marcu and Echihabi [2002] used machine learning to develop an automatic classifier for a number of super categories of discourse relations, including Contrast, Cause-Explanation-Evidence, Condition and Elaboration. First, they made a set of patterns based on intuitively identified discourse markers for each discourse relation. They then used these markers to automatically extracted large numbers of examples from two corpora totally more than 42 million English sentences. For example, sentences with a sentence initial but were considered Contrast examples, and sentences with because as Cause-Explanation-Evidence. For training, all discourse markers were removed and the stripped sentences were used to train a family of Naïve Bayes classifiers. One reported results was that the classifier that distinguished between Cause-Explanation-Evidence and Contrast had an accuracy of 87.1%. The level of accuracy is impressive, and surely supports the authors’ claim that automatic extraction is a reliable method for finding large number of examples of certain coherence relations. Sporleder and Lascarides (2008) compared the performance of rhetorical relation classifiers trained on data with marked and unmarked 219

Jelisaveta Safranj

discourse relations. They chose a subset of five discourse relations including Contrast, Result, Summary, Explanation and Continuation and a total of 55 discourse markers that according to them unambiguously indicated each of the relations. For example, but, although, however, whereas and yet were considered to be unambiguous markers of Contrast because following SDRT definition Sporleder and Lascarides (2008) assumed that there is only one type of Contrast. The choice of discourse markers was based on Oates (2000) and authors’ introspection of randomly extracted examples. One way to determine if discourse markers are reliable indicators of the relations we assume they mark is to see if the qualitative difference postulated between the Contrast relations seems to manifest in a distributional difference in the discourse markers used in Contrast relations. An immediate potential objection to this method is the fact that the RST corpus annotation manual lists a number of identified discourse markers as potential indicators for many of the relations, including the Contrast relations. For example, it says that the discourse markers although and despite are discourse markers for Concession and Antithesis, while however is a discourse marker for Antithesis and Contrast. Indeed, if we only find evidence that these markers pattern with the mentioned relations, then we cannot determine if this is because the relations themselves are best marked with these markers, or if the annotators were simply influenced by the manual. If, however, we do find some other consistent pattern of discourse markers correlating with each of the Contrast relations, then this would be evidence that these qualitative distinctions are real, rather than merely stipulated by the coding scheme. Finally, RST allows relations to be embedded in other relations, a feature that seems to be unique to RST, and the RST corpus among other discourse annotated corpora. We think it is important to look both at simple relations and at embedded relations, but in this we depart from much of the earlier work done on studying discourse markers. This has a disadvantage in that it can inflate the counts, because a discourse marker inside a Contrast relation that is in turn embedded inside another Contrast relation will be counted twice as marking Contrast relations. On the other hand, there is no other way to count discourse markers and still take embedded contexts into account. 220


4. Experiment We used the annotated RST Financial Times corpus as data (Safranj, 2009). It consists of 150 on-line business news articles, representing 56,611 words of text. The documents range in size from 88 to 678 words, with an average of 377 words per document. The final tagged corpus contains 4,685 elementary discourse units (EDUs) with an average of 32 EDUs per document. The average number of words per EDU is 11. The articles were annotated manually, with the use of RST tool (Mick O’Donnell, 1999); the annotations were checked for agreement among different annotators. The process of corpus annotation is described in Carlson and Marcu (2001), Carlson et al. (2003) and Safranj (2008). The analysis followed the traditional RST system, with some modifications. A larger number of relations, 52 in total, were used because some of the relations were further subclassified. We extracted all Contrast, Antithesis, Concession, Evidence, Cause and Result relations1 including relations that contained embedded relations. Table 1 shows statistics considering investigated relations. Rhetorical Relation

Total No. of relations

% of all the relations

Contrast Antithesis Concession Evidence Cause Result

125 100 42 301 19 103

2.56% 2.05% 0.86% 6.17% 0.39% 2.11%

No. of articles where the relation holds 83 63 34 117 18 80

% of articles where the relation holds 55.33% 42% 22.67% 78% 12% 53.33%

Table 1. Rhetorical relations of Contrast, Antithesis, Concession, Evidence, Cause and Result in Financial Times Corpus

The overall level of investigated relations marked in Financial Times corpus is 69.74%, as we can see in Table 2. 1

In Contrast set of relations Concession was the smallest relation, with 3,326 words. Contrast was the largest with 8,149. Antithesis relations contained 4,237 words. 221

Jelisaveta Safranj

number of marked relations Concession 38 Antithesis 86 Result 74 Cause 10 Contrast 38 Evidence 12 n 258 Table 2. Statistics of marked relations

% 90.47% 86.00% 71.84% 52.63% 30.40% 3.98% 69.74%

As it is obvious from Table 2, there are clear differences in the two groups of relations that were established for this study. In the group of relations that were a priori considered more frequently marked (Antithesis, Concession, Contrast), the overall level of signaling is 68.95%. In the group of less commonly marked relations (Cause, Result, Evidence) the percentage of marked relations overall drops to 42.81%. We then used chi square test2 to check for statistically significant correlations between lexical items and the different coherence relations. We only report results for a small set of closed class words that are particularly likely to be discourse markers. Contrast set (%) Cause-Effect set (%) 0.11 p though 0.05 0.17 even 0.10 0.07 despite 0.03 0.10 p although 0.02 0.75 p but 0.38 0.09 however 0.06 0.13 p whereas 0.05 0.14 p while 0.09 Table 3: Set of three Contrast relations compared with three Cause-Effect relations 2

222

A chi-square test considers the frequency distribution, and any finite set of continuous data can be categorized and the relative frequency distribution can be calculated. It is a commonly used test and rather powerful. The metric for the test is p-values. For a distribution based test like a chi-square, the p-value is the probability that results as extreme could have been observed as the result from a random sample of the assumed distribution. A chi-square test is typically used on categorical data to test for a general association (when the sample size is too large to use Fisher’s exact), or several kinds of trends.


Words in bold occur significantly more often in one relation than the other to the degree of p ≤ 0.05. When a `p’ precedes the word p ≤ 0.009. The relation in which the word occurred significantly more frequently in has the percent marked in bold. Thus though occurred 18 times in the three Contrast relations. The three relations had 15,712 words, so though occurred with a frequency of 0.0011, or made up 0.11% of the total words. All tables present the data according to this pattern. First, from the results in Table 1 we can see that many terms considered to be typical markers of Contrast do in fact distinguish Contrast relations from Cause-Effect relations. A somewhat surprising result is that however, stereotypically considered a marker of contrast, is not used significantly more often in Contrast than in Cause-Effect relations. Also, a number of lexical items that are not generally recognized as discourse markers but which do tend to contribute to Cause-Effect are in fact significant. These include whereas. p p p p

Antithesis and Concession (%) Contrast (%) 0.14 though 0.05 0.20 even 0.12 0.07 despite 0.03 0.14 although 0.04 0.83 but 0.44 0.09 however 0.06 0.16 whereas 0.11 0.17 while 0.12 Table 4. Nuclearity compared: Mononuclear Antithesis and Concession compared with multinuclear Contrast. Antithesis and Contrast (%) Concession (%) p though 0.06 0.25 p even 0.12 0.31 p despite 0.04 0.12 p although 0.08 0.16 but 0.87 0.42 however 0.09 0.08 whereas 0.13 0.18 while 0.16 0.14 Table 5. Contrast types compared: Antithesis and Contrast versus Concession.

223

Jelisaveta Safranj

Next, we examined different groupings of the contrast relations to see if there is evidence that the three categories of contrast distinguished by RST actually show a different distribution of discourse markers. The three Contrast relations can be further grouped along two features, their nuclearity and the way in which they create the contrastive meaning. Antithesis and Concession are both mononuclear relations while Contrast is multinuclear. Are either of these features reflected in the type of discourse markers the relations co-occur with? It is highly possible that nuclearity would limit which discourse markers co-occur with which relations given that nuclearity to a certain degree correlates with the coordinating and subordinating conjunction distinction. To test this question we compared Antithesis and Concession to Contrast. The results are in Table 4. We see that a number of markers that were useful for distinguishing Contrast from Cause-Effect relations are also useful for distinguishing Antithesis and Concession from Contrast, occurring significantly more often in Antithesis and Concession, i.e. though, although, despite, whereas and while. According to the definitions Concession has to do with a violated expectation between the two discourse units, whereas both Contrast and Antithesis should be characterized by a comparison along ‘one or more respects’. Antithesis (%) Concession (%) 0.26 p though 0.10 0.32 p even 0.14 0.14 p despite 0.05 0.17 although 0.13 0.72 but 0.91 0.08 however 0.12 0.18 whereas 0.16 0.16 while 0.19 Table 6. Antithesis compared with Concession

224


p p p p

Contrast (%) Concession (%) 0.26 though 0.05 0.31 even 0.12 0.11 despite 0.03 0.15 although 0.04 0.72 but 0.85 0.08 however 0.08 0.18 whereas 0.11 0.15 while 0.12 Table 7. Contrast compared with Concession

The results in Table 5 show that Concession can be distinguished from Antithesis and Contrast by the typical markers though, although, even and despite. The markers while and whereas are no longer significant. These results, combined with the results above seem to suggest that Concession is quite different from Antithesis and Contrast. Probably these markers are actually just markers of Concession. We can check this by comparing Concession with Antithesis (Table 6) and Concession with Contrast (Table 7). What we then see is that though, even and despite distinguish Concession from Antithesis and Concession from Contrast. Table 7 shows that although also distinguishes Concession from Contrast but because this cue word does not distinguish Antithesis from Concession we can guess that it is equally as characteristic of Antithesis as it is of Concession. This also explains why it was significantly different from Contrast when we collapsed Antithesis with Concession. The same holds for whereas. 5. Discussion and Conclusions Our first conclusion is that we seem to have found that each relation has a distinctive discourse marker profile and that these results support the three way distinction, that otherwise seems to be stipulated. Further, in terms of the discourse markers that distinguish them it seems that Concession is much more different from Antithesis and Contrast, suggesting that the way in which the contrast relation is established is more relevant to lexical marking choices than nuclearity and/or symmetry. This is also in line with the two way distinction in the theoretical linguistics. Likewise, the 225

Jelisaveta Safranj

reliable discourse markers differ from those suggested in the annotation manual: although and despite are only reliable markers of Concession, not Antithesis, and however does not characterize Contrast relations at all. Antithesis (%) Contrast (%) though 0.10 0.05 even 0.14 0.12 despite 0.05 0.03 p although 0.14 0.04 but 0.91 0.85 however 0.11 0.08 whereas 0.15 0.10 while 0.20 0.12 Table 8. Antithesis compared with Contrast

A second result is that by using chi square test statistics to identify discourse markers we have a reliable and fairly automatic alternative method to the intuitive identification of markers made by much of the existing research. This method can be applied to other discourse relations and may find some surprising results, such as e.g. our finding that however is not a reliable unambiguous marker of Contrast when compared with CauseEffect relations. Of course, it is entirely possible that however is a good indicator of Contrast when distinguishing Contrast from e.g. Narration. Ideally, we should compare all combinations to derive an exhaustive and data derived list of reliable discourse markers for all relations, but we limit our discussion to a small set of lexical items and only compare Contrast with Cause-Effect relations because of time and space constraints, but this is an obvious next step in our inquiry. Our results have implications for data oriented approaches using intuition to identify markers to extract examples of coherence relations. Marcu and Echihabi (2002) for example relied solely on discourse markers to extract training data, necessarily so because the method they used requires more data than could feasibly be manually annotated. But our results show that careful testing of the reliability of the discourse markers could improve the quality of the extracted relations. Further, the number of Contrast relations recognized has to be carefully considered. Treating all Contrast relations as one super category, collapsing the RST distinctions as 226


Marcu and Echihabi (2002) and many others have done, may lead to worse results than retaining the distinctions. The results also show that even a modest amount of annotated data can be useful for improving extracted data. Finally, one of the most obvious problems with all the studies (including this one) on automatically identifying discourse relations is that they only work with marked discourse relations. Our results will not help much in identifying unmarked Contrast relations, yet these relations are very frequent. Carlson et al. (2003) have shown that in the Wall Street Journal corpus of Rhetorical Structure trees only 61 out of 238 Contrast relations were marked by a discourse marker. This means that contrastive markers would help to identify only 25% of Contrast relations in that corpus. Similarly, Taboada (2006) looked at the RST corpus and a taskoriented dialogue corpus and concluded that most of the relations (between 60-70%) were not signaled by any discourse markers. In Financial Times corpus the signaling level of all the relations ranged from 3.98% to 90.47 %, with an average marking of 35.25% (Safranj, 2009a). Finding a solution to these problems will be a challenge for future work. References Asher N. and A. Lascarides. (2003). Logics of Conversation. Cambridge University Press, Carlson L. and D. Marcu. (2001). Discourse tagging manual. Technical report. ISI Tech Report ISI-TR-545, July 2001. Carlson L., Marcu D., and M.E Okurowski. (2003). Building a DiscourseTagged Corpus in the Framework of Rhetorical Structure Theory. In: van Kuppevelt, J. & Smith, R. (Eds.), Current and New Directions in Discourse and Dialogue, Berlin: Springer, 85-112. Foolen A. (1991). Polyfunctionality and the semantics of adversative conjunctions. Multilingual, 10(1/2):70-92. Hobbs J. (1985). On the coherence and structure of discourse. Technical report. Report No. CSLI-85-37, Center for the Study of Language and Information. 227

Jelisaveta Safranj

Kehler A. (2000). Coherence and the resolution of ellipsis. Linguistics and Philosophy, 23(6):533-575. Lakoff R. (1971). If, ands and buts about conjunction, Chapter Studies in Linguistic Semantics. Holt, Reinhart and Winston. Mann W.C. and S. A. Thompson. (1987). Rhetorical Structure Theory. A theory of text organization. Information Sciences Institute, Marina del Rey, CA. Mann, W. C. 2005. RST Web Site, . Marcu D. and A. Echihabi. (2002). An unsupervised approach to recognizing discourse relations. Proceedings of the 40th Annual Meeting of the Association for Computational Linguistics (ACL-). Philadelphia, PA, July 7-12. Oates S. L. (2000). Multiple discourse marker occurrence: Creating hierarchies for natural language generation. In Proceedings of the North American Chapter of the Association for Computational Linguistics, 41-45. Reese B., Hunter J., Asher N., Deni P., and J. Baldridge. (2007). Reference manual for the analysis and annotation of rhetorical structure (version 1.0). Spenader J. and G. Stulp. (2007). Antonymy and contrast relations. In Seventh International Workshop on Computational Semantics, Tilburg, 10-11 January 2007. Sporleder C. and A. Lascarides. (2008). Using automatically labelled examples to classify rhetorical relations: An assessment. Natural Language Engineering, 14(3):369-416. Taboada M. (2006). Discourse markers as signals (or not) of rhetorical relations. Journal of Pragmatics, 38(4):567-592. Safranj, J. (2009). Retorička struktura u diskursu engleskog poslovnog jezika, Beograd: Zadužbina Andrejević. Safranj, J. (2009a). Discourse Markers in the Financial Times Corpus, In Proceedings of English Language and Literature Studies: Image, Identity, Reality (ELLISIIR), 4-6 December 2009, Faculty of Philology, Belgrade, (accepted for publication). Winter Y. and M. Rimon. (1994). Contrast and implication in natural language. Journal of Semantics. Wolf F. and E. Gibson. (2005). Representing discourse coherence: A corpus-based study. Computational Linguistics, 31(2):249-288. 228


Jelisaveta Šafranj

Retoričke relacije kontrasta u novinskim člancima Sažetak U radu se analiziraju retorički odnosi Antiteze, Koncesije i Kontrasta identifikovani u Financial Times korpusu koji je anotiran u skladu sa Teorijom retoričke strukture (Mann and Thompson, 1988). Retoričke relacije kontrasta prema ovoj teoriji označavaju slučajeve kada pisac ne izražava preferenciju ili identifikaciju sa jednom od dve različite alternative. Tumačenje kontrasta u diskursu je teško ukoliko posmatramo samo tekstualne celine ili segmente koji se javljaju ‘na površini’ i koji su medjusobom povezani diskurs markerima. Štaviše, ne može se postaviti nedvosmislena definicija odnosa kontrasta ili koncesije ukoliko se ne analiziraju i odgovarajuće semantičke strukture. Ključne reči: Teorija retoričke strukture, semantički odnosi, antiteza, koncesija, kontrast, markiranje

229

Граматичке категорије, форма и значење / Grammatical categories, forms and meaning

Фразеологизми као средство изражавања семантичке категорије степена у српском језику

Страхиња Степанов Филозофски факултет Универзитет у Новом Саду Марина Николић Институт за српски језик САНУ

Фразеологизми као средство изражавања семантичке категорије степена у српском језику Сажетак Највећи број семантичких категорија, а међу њима и категорија степена, изражава се формално најразличитијим језичким средствима. Циљ овога рада јесте да покаже разноврсност фразеолошких израза којима се исказује поменута категорија и да се покуша сачинити једна могућна типологија идиоматичних конструкција категорије градуелности. Кључне речи: фразеологизми, семантичка категорија степена, српски језик

1.0. У раду полазимо од, у нашој лингвистици, прихваћене и устаљене дефиниције фразеологизама, као јединица „značenjskoga karaktera koje se kao cjelina reproduciraju u govornom aktu, raspolažući pri tome najmanje dvjema punoznačnim (autosemantičkim) riječima, od kojih barem jedna upućuje na semantičku pretvorbu, jedinice koje, zbog sposobnosti uklapanja u kontekst, poput svake druge riječi, mogu vršiti sintaktičku funkciju u rečenici“ (Матешић 1982: VI). Како Матешић закључује (Исто, VI), ослањајући се на руску фразеолошку школу, из дефиниције проистиче да су за фразеологизам битна следећа четири критерија: 1. репродуковање (појављивање у готовом, увек непромењеном облику, „kao čvrsta veza riječi ustaljena dugom upotrebom“); 2. нерашчлањива структура (коју притом чине „najmanje dve punoznačne [autosemantičke]“ речи); 3. идиоматичност (одн. семантичка промена „najmanje jednog člana čvrstog skupa riječi, tako da značenje frazema nikada ne odgovara zbiru značenja njegovih članova“); 233

Страхиња Степанов, Марина Николић

и 4. уклапање у контекст. Овим четирма критеријима треба додати и пету карактеристику – експресивност – као обавезну компоненту фразеолошких јединица. Упркос доброј рецепцији ове дефиниције у науци о језику, посебно у лексикологији, лексикографији и самој фразеологији, понешто се још може додати и модификовати: нпр. у вези са структурним критеријем Д. Мршевић Радовић примећује како „[у] науци влада мишљење да и фразеолошка јединица може имати реченичну структуру (...), али незавршену, отворену: то значи да је при актуализацији овакве јединице у вишој структури јединици потребна синтаксичка и семантичка подршка окружења“ (Мршевић Радовић 1987: 23, и даље 24). Такође, један број аутора је наведени критериј (фраземске устројености) схватио врло широко, те у фразеологизме убраја и скупове речи од којих је само једна аутосемантична.1 С друге стране, и идиоматичност понекад представља проблем, па је покаткад тешко разлучити да ли се ради о колокацији или правом фразеологизму.2 На крају, и најосновнији (категоријални) критериј (репродуковање) данас се доводи у питање, па тако бројне студије говоре о нарушавању устаљене фраземске структуре и њеној модификацији.3 1.1. Када је реч о категорији степена, може се рећи да је она још увек недовољно истражена у нашој лингвистици.4 Предраг Пипер семантичку категорију степена дефинише као „апстрактно локализовање извесног обележја неког ентитета на вертикално 1 2 3

4

234

Оваквом (ширем) тумачењу фразеологизама подлежу наши примери елипитираних сложених реченица с (хиперболичним) консекутивним значењем (да пукнеш од смеха, па паднеш у несвест и сл.). Вид. нешто о томе у раду А. Пејовић, „Od slobodnih spojeva reči do frazema: slučaj leksičkih kolokacija (na primeru srpskog i španskog jezıka)“ (Пејовић 2011а). Илустративно о томе говоре, међу осталима, и следећи аутори: Мршевић Радовић (1987) (посебно у делу о редукцији, кондензацији и експанзији као секундарном фразеологизационом процесу, одн. нетворбеном процесу), Омазић 2005. и 2007; Делибеговић Џанић 2007; Делибеговић Џанић и Омазић 2008, Делибеговић Џанић и Берберовић 2010. итд. Да се овом питању окрећу многи наши лингвисти говоре и радови и прилози објављени у новије време, а у чијем је средишту проблематика семантичке категорије степена. То су најпре радови П. Пипера и М. Радовановића, затим М. Николић и других лингвиста.


схваћеној скали могуће изражености тог обележја“ (Пипер 2009: 66). Ако је референтна тачка на тако замишљеној скали норма изражености тог обележја такво степеновање називамо нормативним, а ако је референтна тачка израженост обележја у неком ентитету, у неком другом ентитету, или у истом ентитету али у другим околностима такво степеновање називамо ситуативним степеновањем.5 Градуелност у језику, обично се истиче, могуће je изучавати с двају позиција: функционално-семантичке и когнитивне.6 Степеновање се најчешће проучава као категорија која има семантичке параметре: језгро7 и периферију,8 а у језику се реализује формално различитим средствима: морфолошким, творбеним, лексичким, синтаксичким. Заправо, градуелност – као одмеравање интензитета неког (апстрактног или конкретног) обележја – представља онтолошку категорију: све је мерљиво,9 па чак и онда када се чини да својство (које може бити степеновано) није исказано (експлиците наведено).10 5 6

7 8 9

10

Више о семантичкој категорији степена в. у радовима П. Пипера (Пипер 2002 и Пипер 2009). Ранија литература је категорију степена проучавала искључиво са ових аспеката, док у најновијој савременој литератури доминирају проучавања степена на типолошком плану, где се степеновање посматра као универзално својство језика, односно мишљења (фази лингвистика ← фази логика). Више о фазичности в. у Радовановић 2009. У зависности од језичког нивоа, у центру категорије степена могу бити различита средства, нпр. на творбеном је то компарација придева и прилога, док су на синтаксичком нивоу то градационе, па и поредбене реченице итд. Тo јест, друге начине изражавања већег или мањег степена испољености одређене особине. M. Радовановић пише о „фазичности“ света/језичког и нејезичког универзума (и нашем поимању „фазичности“ света) у својој књизи Увод у фази лингвистику, где, позивајући се и на бројне лингвисте (a и друге научнике), закључује да – када се ради о перципирању света – имамо (увек) посла с континуумом, градирањем, скалама, рангирањем и сл. – „све се може видети као ствар степена, и тако се може тумачити и представити“, тј. многе ствари су „подложне оцењивању одговарањем на питање у којој мери, у којем степену су оне такве што се може односити на штошта у људском језичком и нејезичком универзуму (...)“ (Радовановић 2009: 83). Тако нпр. у реченици Она иде глагол ићи можемо третирати као нулти степен интензитета процеса (означеног овим глаголом), наспрам кога имамо Она 235


2.0. Циљ овога рада јесте да покаже разноврсност фразеологизама који се могу довести у везу захваљујући постојању семантичке категорије степена.11 Методолошки приступ проблему у овом раду је ономасиолошки, што подразумева да у анализи полазимо од одређене семантичке категорије (дакле, у нашем случају, категорије степена) ка језичким средствима њеног исказивања (овде фразеологизмима којима се она реализује). 2.1. Фразеолошки фонд различитих језика садржи велики број обрта чије значење има компоненту степена. Функција великог броја фразеологизама управо се састоји у томе да се њима „означава степен у којем се означена особина испољава, интензитет с којим се процес остварује“ и сл. (Мршевић Радовић 1987: 15). Занимљиво је да се у језичкој слици света, која се огледа и у фразеологији одређеног народа, мери и упоређује све, чак и појаве које се неком могу учинити тешко мерљиве (спавати као топ). Квантитет се у фразеологији (али тако је најчешће и у језику уопште) мери скаларно, приближним параметрима као што су „мало“, „много“ и сл. Степеновање представља квантификовање које је ненумеричко, па је, поред тога што је у великој мери засновано на поређењу, засновано и на примени приближне скаларности која је при том веома ограничена. Обрађени материјал показује да већина фразеологизама у српском језику (а истраживања су показала да је тако и у словенским,

11

236

мили или Она се вуче (као примере умањеног интензитета) или пак Она хита, Она трчи, Она граби (крупним корацима) (као примере већег интензитета процеса означеног глаголом ићи). Према томе, de facto је немогуће наћи исказ који не садржи у неком (било експлицитном било имплицитном) виду степеновање, односно интензитет, али се ми, у нашем раду, задржавамо на, условно говорећи, очигледнијим примерима градуелности (тј. примерима где имамо у површинској структури фразеологизма неки индикатор категорије степена). О овоме је писала и С. Гољак у раду Градуелност у фразеологији (Голяк 2008). Иначе, у својој новој књизи Д. Мршевић Радовић (2008) убедљиво показује како се фразеолошким јединицама исказују временска и просторна семантичка категорија (посебице у поглављима «Како мислимо простор» и «Како мислимо време»).


па и у другим европским језицима) 12 у мањој или већој мери у свом значењу поседује и значење степена, које може бити централно или периферно, или другачије речено, неки фразеологизми се налазе у центру (поредбени фреземи), док други припадају ужој (или широј) периферији категорије степена (непоредбени фраземи). 2.2. Трагајући за најсолиднијим моделом, којим бисмо приказали како се категорија степена реализује помоћу фразеолошких јединица, служили смо се највећма типологијом Д. Мршевић Радовић (1987). Пишући о структурно-семантичким особеностима глаголскоименичких фразеолошких синтагми, ова ауторка дистингвира глобалне од компонентних фразеологизама, компонентне додатно разврставајући на поредбене и непоредбене. Ту смо типологију унеколико прилагодили нашем предмету, односно пољу истраживања (градуелности) и ускладили са теоријом семантичких локализација, која оперише појмовима као што су локализатор, објекат локализације, оријентир. Пипер истиче (2001: 20) да „postoje tri obavezna elementa situacije označene izrazom sa značenjem lokalizacije i tri primarna elementa svakog takvog značenja: (1) objekat lokalizacije, (2) lokalizator (kao sredstvo lokalizacije) i (3) konkretizator odnosa između (1) i (2), za koji izgleda umesno upotrebiti termin orijentir“. Даље се у том раду наглашава да се локализација јавља као принцип структурирања и функционисања семантичких категорија,13 а те принципе теорије 12 13

Такве резултате наводи С. Гољак (према истраживањима Н. Мечковске из 2005. године) (Голяк 2008). Како истиче П. Пипер (2001: 38-39), „оsnovna teza [...] sadržana je u pretpostavci da pojedine gramatičke i semantičke kategorije srpskog, ili bilo kog drugog slovenskog jezika, nisu strukturirane i ne funkcionišu na toliko različite načine kako bi se često moglo zaključiti prema pojmovno-terminološkim aparatima njihovih opisa, te da se može postulirati postojanje izvesnog opštijeg principa sa kognitivnom osnovom koji se na manje ili više sličan način realizuje u više gramatičkih i semantičkih kategorija, objedinjujući ih u gramatički i, šire, semantički kompleks. Taj princip može se približno odrediti terminološkom metaforom lokalizacija, a s obzirom na pretpostavku da je on u оsnovi strukturiranja i funkcionisanja kako semantičke kategorije prostora tako i većeg broja neprostornih semantički kategorija, njegova suština bi se najpreciznije mogla označiti terminološkim izrazom princip natkategorijalne lokalizacije“. 237


семантичких локализација ми ћемо покушати применити на категорију степена, тј. на фразеолошка језичка средства којима се исказује категорија степена. Због тога ћемо, прихватајући Пиперово одређење семантичке категорије степена као апстрактног локализовања извесног обележја неког ентитета на вертикално схваћеној скали могуће изражености тог обележја и комбинујући наведене параметре (структурно-формалне, на једној, и скаларне на другој страни), узети да се фразеологизми могу поделити на оне који имају исказан, тј. експлициран (површински вербализован) апсолутивни локализатор градуелносног обележја (тј. максимална израженост) и на оне који имају исказан (површински вербализован) релативни (неапсолутивни) локализатор градуелносног обележја (тј. немаксимална израженост).14 Другим речима, уколико имамо, на пример, фразеологизам не вредити (ваљати) ни пишљива (пушљива, шупљива) боба, одн. ни пишљива (ни шупљега, ни по, ни пола) боба који значи «не ваљати баш ништа, бити без (икакве) вредно сти», то ћемо сматрати апсолутном вредности, на шта указује негирани апсолутни квантификатор (ништа), одн. генитивска експликативна конструкција с предлогом без (која функционише „као кондензатор релативне рестриктивне клаузе с негираном предикацијом“ [Антонић 2005: 136]). Према томе, објекат локализације (оно што се вреднује) одређује се према локализатору (пишљиви боб) и то тако да се може успоставити троделна скала, с подеоцима /-1/, /0/ и /1/.15 На другој страни, неапсолутивни фразеологизми исказују 14 15

238

Ови фразеологизми, наравно, имају дубински (пресупониран) локализатор градуелносног обележја (да га немају, не би ни могли исказивати категорију степена). Иначе, у фази лингвистици (фази логици) овакав троподеочни запис није више најприхватљивије модел оцењивања – „фази скуп [би] једноставно био представљен распоном вредности од 0.0 до 1.0 то јест записом функције μА: X → [0,1] (...); што се сматра неупоредиво бољом, барем исправнијом процедуром, од ранијих покушаја типа -1, 0, +1 односно 0, 1, 2 или 0, 1 па –, ?, + и сличних. Ово посебно вреди у нашем случају језиком исказаних, то јест у смислу језиком исказивих вредносних оцена (у уопште «лингвистичких, језичких варијабли») какве су оне типа: «сасвим», «у великој мери», «у извесној (некој) мери», «мање-више», «донекле», «једва», «скоро», «безмало», «нимало», «прилично», «поприлично» и сл.“ (Радовановић 2009: 83).


одређени степен изражености неке особине, али тај степен није максимални (или минимални), тј. не достиже вредности /-1/ или /1/, него им се више или мање приближaва. Пример таквог фразеологизма био би израз: пушити као Турчин у значењу «много и страсно пушити», где је, дакле, индикатор неапсолутивности квантификатор много.16 I. Поредбени фразеологизми. Степеновање обавезно укључује поређење,17 те су у центру категорије степена поредбени фразеологизми. Највећи број фразеологизама којима се изражава степен припада тој групи. Поредбени фразеологизми чине велику и хетерогену групу фразема; одликује их висок степен продуктивности и подложни су формирању нових парадигми. У поредбеним фразеологизмима појављује се локализатор (који је, заправо, извор експресивности самог обрта) и оријентир (који је еквативног типа – поредбена речца као или, ретко, попут). Значење таквог поредбеног фразеологизма чешће је неапсолутивно, тј. локализатор представља такав референт или појам који се може третирати као маркирани подељак на скали (одн. по нечему издвојен). Нпр.: радити као коњ радити много и напорно, мучити се: Петрова жена је врло марљива, 16

17

Треба истаћи, наравно, да је и сама ова подела неодржива као апсолутно строго разграничена – пре ће бити да се и овде ради о меким границама, разливености. Другачије казано, оваква подела почива на дефиницијама које смо преузели из Матешићевог речника или из студије Д. Мршевић Радовић, свесни да таква методологија има неколико слабих тачака (нпр. тачност и прецизност саме дефиниције, јасност примера и сл.). С друге стране, наша је мотивисаност за оваквом поделом почивала, ипак, на идеји да скала има своје крајње вредности и да се у неким фразеологизмима управо тај максимални (или минимални) пунктум истичу. Највећи број фразеологизама настао је семантичким померањем, помоћу стилских фигура – метафоре, метонимије и синегдохе, поређења, перифразе али и хиперболе, контраста итд. (Мршевић Радовић 1987: 32-46). У литератури је писано о повезаности различитих стилских фигура и степеновања (Ковачевић 2000, о односу антонимије, градације и др; Катнић Бакаршић 1996. где се испитује градација и друге стилске фигуре; Николић 2010 б и други). Д. Мршевић Радовић (1987: 42) пише да „фразеолошка поређења“ настају када се „поређењем [...] један појам жели да оквалификује, учини познатијим довођењем у везу по истој особини с познатијим појмом, код којег је та особина изражена у великом степену и општепозната“. 239


рано устаје, касно лијеже, цијели дан је на ногама, једном ријечју: ради као коњ; глуп као дудук - врло глуп: Иако је био у школи глуп као дудук, у животу се добро сналазио; матор као ђогат - врло стар и слаб: Гледај њега, промијенио се, ослабио је и постао матор као ђогат. Међутим, локализатор може бити и апсолутивни, тј. крајњи параметар на скали (то ишчитавамо, у нашим примерима, из лексикографске обраде датог фразеологизма): пијан као дрво - посве/ сасвим пијан: Пред женом се претварао да је пијан као дрво; пијан као дуга - потпуно/до бесвијести пијан: Тај се неће тако скоро пробудити... Пијан је као дуга. У српском језику бројни су поредбени фразеологизми код којих је члан с којим се врши поређење сложеније структуре, нпр. улетети (у нешто) као муха у млеко, загледати се (у нешто) као теле у шарeна врата, смеје се као луд на брашно и сл. О овим је фраземима доста писано (нпр. Мршевић Радовић 1987), те се на њима нећемо дуже задржавати.18 Према формално-структурном критерију у ову групу, уз ове 18

240

О (семантичко-структурној) потподели поредбених фразеологизама вид. детаљније у Мршевић Радовић (1987), где се издвајају а) класична стереотипна поређења с именичком компонентом као носиоцем фразеологизације (1987: 92) – блед као крпа, вредан као пчелиц а , б) поређења „у којима се именичком речи означава какав апстрактан појам, непостојеће, ‘измишљено’ биће (нпр. једе као ал а) или упоређења настала по нестварној особи (пије као смук)“ (Исто, 94), в) фразеологизми који имају „у саставу именичке компоненте именицу обавезно праћену атрибутском одредбом“ (Исто, 96) – држати се као прокисли врабац, ићи као ћорава мачка, г) фразеологизми у којима је „именичка компонента представљена предлошко-именичким обликом као квалификатором управног глагола“ (Исто, 97) – лити као из кабл а, ходати као по јајима , д) „фразеологизми с именичком компонентом коју можемо сматрати скраћеном поредбеном реченицом“ (Исто, 97) – бежати од кога као ђаво од крст а, осећати се као риба на сувом, ђ) „синтагме у којима је експресивност именичке компоненте условљена лексичким значењем именичких конституената“ (Исто, 97) – разликовати се као небо и земља, пристајати уз неког као шипка уз бубањ...


поредбене конструкције (као експоненте еквативних поредбеноквантификативних реченица на дубинском нивоу), сврставамо и реченичне конструкције: а) с прилошким везником колико: Колико ти душа хоће (иште) веома много, у изобиљу: Можеш узети колача колико ти душа хоће; Марити за некога колико за лањски снег уопште не марити за некога: Она мари за мене колико и за лањски снег; Колико је црно испод нокта - нимало: Не воли га ни колико је црно испод нокта; б) с прилошким везником како: Опружио се како (колико) је дуг и широк - пасти читавим телом: Изморен, опружио се на кревет како је дуг и широк.19 Насупрот овим примерима, региструју се, малобројниjи, и фразеологизми у којима фигурира као оријентир поредбена речца него. Заправо ту се и не ради о поредбеним конструкцијама (као експонентима одговарајућих клауза), него о реченичним формама, тј. о диферентивним поредбено-квантификативним реченицама (зато се у фразеолошким речницима, у овим случајевима, и дају натукнице с глаголском лексемом, за разлику од еквативних поредбених фразеологизама, где је навођење глаголског елемента факултативно). Другим речима, у овим се фразеологизмима не изједначава интeнзитет неког појма (одн. обележја неке радње, особине и сл.) с интензитетом другог појма, него се та два појма пореде, тј. диференцирају (а индикатор односа већ имамо у обавезној компаративној лексеми): имати веће очи него желудац - желети више него што се може појести: Јеси ли опет купила пет комада колача? Увијек имаш веће 'очи него желудац'; бити јачи на перу него на језику - бити бољи писац него говорник: Уча је наздравио ревизору... И ревизор је одговорио, али некако кратко, сплетено... Ваљда зато што није говорник, што је ваљда јачи на перу него на језику. (Уз то, видимо да су ови фразеологизми праћени метафоричким и метонимијским транспозицијама: очи→желети; желудац→јести; перо→писати; језик→говорити итд.) 19

Овде бисмо могли сврстати и тзв. пропорционалне реченице с прилошким везником колико: Колико пара – толико музике: С обзиром како сте урадили посао, добили сте довољно новца – колико пара, толико музике. Оваква пропорционална реченица има коментарски карактер, али то не умањује њено градуелносно значење. 241


До сада су као градуелне аутори посматрали, пре свих, поредбене фразеологизме. Ми ћемо, као што смo рекли, поштујући ономасиолошки принцип, сада осмотрити и друге фраземе којима се изражава семантичка категорија степена. II. Другу скупину фразеологизама чине непоредбени обрти (са значењем позитивног или негативног тоталитета или без значења позитивног или негативног тоталитета). Непоредбени обрти са значењем позитивног или негативног тоталитета су фразеолошке јединице у којима се именским конституентом глаголско значење изражава као да се реализује или а) у највећем степену (на шта нас упућују суперлативни изрази или пак синтагматски склопови попут: у највећој мери и сл.),20 нпр.: мрзити (кога) из дубине душе (срца) - у највећој мери мрзити кога: И ја их мрзим, из дубине душе мрзим, ама, шта ћеш. из свега гласа (на сав глас, у сав глас) - најгласније, што може гласније, вичући: . . . он их гонијаше од себе, вичући иза свега гласа: Држ'те ми власуљу! дати (скинути) са себе и кошуљу - дати другом све, дати и оно што је коме веома потребно, жртвовати посљедње: Она је као мајка била на све спремна; не би се устручавала скинути са себе и кошуљу, само да им угоди. или б) у најмањем степену, тј. у најмањој мери, нпр.: не вр(иј)едити ни филира - ништа не вредити, бити без икакве вредности: Уосталом, можда и немате криво, читав овај аустријски дућан не вриједи ни филира. не вр(иј)едити (не ваљати) ни [по, пола] луле духана - не вредити баш ништа,бити безвредан, некористан: Онда 20

242

И даље, у примерима, на то указују потврдни апсолутни квантификатори – све, свако, односно негативни за исказивање најмањег степена – нико, ништа, никад.


нови школски надзорник није бољи од старог, то јест, не ваља ни луле дувана! не оставити ни камен (ни камена) на камену - 1) разрушити до темеља; 2) немилосрдно и нештедимице критизирати кога или што: При прегледу његова писменог рада много је преобратио, измијенио не остављајући ни камена на камену. За разлику од фразеологизама са значењем позитивног тоталитета, код којих се тоталитет и експресивност постижу специфичном лексиком или пак напоредним односом (кумулацијом и сл.), значење негативног тоталитета остварује се (поред употребе специфичне лексике и интензификатора) и проширивањем, али помоћу адверзативно супростављених конструкција или повезивањем лексема које су у антонимном односу, па се сликовитост целине заснива на значењу супротности (нпр. не зна ни б(иј)еле ни црне).21 И овде проширивање има функцију појачавања експресивности (постигнутог било на основу лексичког значења експанзивног члана, било коришћењем неког стилског ефекта). Дакако, као што је то случај био и с поредбеним фразеологизмима, и непоредбеним се може исказати поред максималне вредности и тзв. релативна, тј. неапсолутивна вредност: познавати (познати) кога под кожом - добро кога познавати, познати кога: Читавог свог живота жалио сам људе, био сам спрам њих учтиво благонаклон, јер сам их познавао под кожом... Као посебан тип, изван наведених глаголско-именичких фразема, овде увршћујемо и фразеологизме с другим лицем једнине у уопштеноличном значењу који изражавају ј а ко осећање, типа да полудиш, да ти памет стане, да не (по)верујеш (својим очима), да

21

Значење позитивног или негативног тоталитета, али и уопште појачавање експресивности постиже се и неким другим средствима као што су лексичкосемантичка архаизација, затим избор „необичних“ лексема за именички конституент и сл. (Мршевић Радовић 1987: 19). 243


пукнеш/цркнеш од смеха, да искочиш из коже и сл.22 а који су настали екстракцијом (и аутономизовањем) из последичних реченичних структура. У њима је очигледно постојање категорије степена,23 а обично је и присутно значење степена оцене онога о чему обавештава главни део сложене реченице, те се такво степеновање назива и е к с п р е с и в н о с т е п е н о в а њ е , као емоционални однос говорног лица према сопственом исказу (Пипер 2009: 85). Ово је да ти памет стане, плате мање а цене скачу. Како да не, да пукнеш од смеха!24 Фразеологизми којима се изражава степен јесу и оне глаголскоименичке перифразе које заправо представљају облик еуфемистичког (почесто ироничног) изражавања, а „настају из потребе да се степен (истицање аут.) означене особине, облик испољене радње и сл. представи ублажено, у мањем степену, јер би при неутралном означавању садржај деловао грубо, неповољно“ (Мршевић Радовић 1987: 53). У поменутој студији Д. Мршевић Радовић, а и код Матешића, наводе се следећи примери: погледати чаши у дно - испити све до дна: Погледавши чаши у дно, почео се кревељити. завирити у карте - мало се картати загледати чаши (бокалу) у дно - радо и често пити, опијати се: Је ли то истина да и ти волиш загледати чаши у дно. завиривати (загледати) [дубоко, дубље] у чашу - пити/ 22

23

24 244

Мада постоје и примери са трећим лицем једнине: да се мува чује ‘врло тихо, мирно’ или фразеологизми са лексемом човек – да чов(ј)ек полуди ‘веома тешко, неподношљиво, неидрживо’, да човек искочи из коже истог значења као и претходни пример итд. (више примера в. Матешић 1982). Јасно је да и ове фразеолошке формације, као и све оне у којима се очитава значење степена, имају у основи поредбено-квантификативну структуру (Колико се може веровати, то не може расти у овом граду и сл.), али у површинској структури то су резидуали консекутивне клаузалне структуре, те их стога сврставамо с другим непоредбеним фразеологизмима. Примери су преузети из Корпуса српског језика www.korpus.matf.bg.ac.rs.


попити мало више, опијати се, опити се: Стари је радо загледао и у чашу и у снашу. Јасно је да је у свим примерима ових еуфемистичких фразеологизама – мотивисаних, управо, табуизацијом дате радње – садржан и степен вршења те радње (мало, до крајњих граница, мало више) или пак учесталост (често). У погледу критерија апсолутивност и релативност (одн. не/досезања крајњих граница), очигледно је да имамо примере и једног и другог, заправо имамо праву скалу (мало – мало више – до крајњих граница). 3.0 После овакве grosso modo анализе српско(-хрватског) фразеолошког блага, с обзиром на категорију градуелности, могу се извести неколики закључци: Бројни су фразеологизми са значењем мере и степена у српском језику, и може се рећи да доминирају у фразеолошком благу нашег језика и веома су продуктивни. Међу фразеологизмима са значењем степена најзначајније место, захваљујући својој бројности, заузимају поредбени фразеологизми и у складу са тим они су и најчешће били предмет проучавања. За њима следе непоредбени фразеологизми са значењем позитивног и негативног тоталитета (и без значења позитивног и негативног тоталитета), а мањи је број оних са еуфемистичким и уопштеноличним значењем. Анализа је показала да су бројна и различита формална средства за изражавање фразеологизама са значењем степена у српском језику. Сви се ови подтипови могу изразити формално различитим средствима (синтагмама: глаголско-именичким, предлошкопадежним конструкцијама, али и реченицама, имплицираним чешће или експлицираним ређе).

245


Листа референци: Antonić, I. (2001). Vremenska rečenica. Sremski Karlovci – Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Антонић, И. (2005). Синтакса и семантика падежа. In: Синтакса савременога српског језика (Предраг Пипер и др.). Београд: Београдска књига. Голяак, С. (2008). Градуелност у фразеологији. Научни састанак слависта у Вукове дане, 37/1, МСЦ, Београд, 51-59. Delibegović Džanić, N. (2007). Conceptual Integration Theory – the key for unlocking the internal cognitive choreography of idiom modification. Jezikoslovlje 8/ 2. Osijek, 169–191. Delibegović Džanić, N. & M. Omazić (2008). There is more to Idioms than Meets the Eye – Blending Theory in Idiom Modifications. In: English Language and Literature Studies: Structures accross Cultures (ELLSSAC) (K. Rasulić & I. Trbojević-Milošević eds.). Belgrade: Faculty of Philology, 402–412. Delibegović Džanić, N. & S. Berberović (2010). Conceputal integration theory and metonymy in idiom modifications. In: Phraseologie global – areal – regional (Jarmo Korhonen et. al. eds.). Tübingen: Narr Verlag (у штампи). Katnić-Bakaršić, M. (1996). Gradacija (Od figure do jezičke kategorije). Sarajevo: Međunarodni centar za mir. Ковачевић, М. (2000). Стилистика и граматика стилских фигура (3. допуњено издање). Крагујевац: Кантакузин. Ковачевић, М. (2003). (2003). Граматичке и стилистичке теме. Бања Лука: Књижевна задруга. Matešić, J. (1982). Predgovor. U: Frazeološki rječnik hrvatskoga ili srpskogа jezika. Zagreb: Školska knjiga. Мршевић Радовић Д. (1987). Фразеолошке глаголско-именичке синтагме у савременом српскохрватском језику. Београд: Филолошки факултет Београдског универзитета. Мршевић Радовић Д. (2008). Фразеологија и национална култура. Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије. Николић, М. (2011а). Нетипична средства за изражавање категорије 246


степена у савременом српском језику. Граматика и лексика у словенским језицима. Нови Сад – Београд: Матица српска – Институт за српски језик САНУ (у штампи). Николић, М. (2011б). Изражавање степена у приповеци Пут Алије Ђерзелеза Иве Андрића. In: Die österreichisch-ungarische Periode von I. Andrić (ур. Бранко Тошовић). Graz – Beograd: Institut für Slawistik der Karl-Franzens Universität – Beogradska knjiga (у штампи). Pejović, A. (2011а). Od slobodnih spojeva reči do frazema: slučaj leksičkih kolokacija (na primeru srpskog i španskog jezıka). У: Зборник радова са научног скупа Језик, књижевност, комуникација (2010). Ниш: Филозофски факултет (у штампи). Пејовић, А. (2011б). Додатна запажања о поредбеним фразеологизмима у српском и шпанском језику. V Међународни научни скуп Српски језик, књижевност, уметност (Крагујевац, 29–30. 10. 2010) (у штампи). Omazić, M. (2005). Omazić, M. Cognitive Linguistic Theories in Phraseology. Jezikoslovlje 6/1-2. Osijek, 37-56. Omazić, M. (2007). Phraseological blends. In: Phraseology in Linguistics and Other Branches of Science (Kržišnik, Erika & Wolfgang Eismann eds.). Ljubljana: Filozofska fakulteta, 99–108. Piper, P. (2001). Jezik i prostor. Zemun - Beograd: Biblioteka XX vek Čigoja štampa. Пипер, П. (2002). Пипер, П. Степеновање у граматици и речнику. Зборник Матице српске за славистику 61. Нови Сад, 59–78. Пипер, П. (2009). О семантичкој категорији степена у српској сложеној реченици. Јужнословенски филолог LXV. Београд, 65–87. Радовановић, М. (2009). Увод у фази лингвистику. Сремски Карловци – Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.

247


Strahinja Stepanov Marina Nikolić

Idioms (idiomatic expressions) as an instrument of expressing the semantic category of degree in the Serbian language Summary In this paper, the authors tried to outline how idioms (idiomatic expressions) relate to the semantic category of degree. After the analysis, the conclusions are given as follows: a) Numerous idioms possess/express meaning of degree (gradualness) in the Serbian language. Furthermore, it can be said that this kind of idioms dominates in the corpus of idiomatic expressions of the Serbian language, and that they are, in addition to this, very productive. b) Among “degree” idioms the most significant are, due to their abundance, the comparative idioms. Following them, one acknowledges non-comparative idioms (with and without the meaning of positive and negative totality), and finally, one also detects a smaller number of idioms whose degree meaning is based on euphemisms and reduced “generalized personal” sentence formations. All of these subtypes can be expressed formally by various means (verb-noun phrases, prepositional constructions, sentences – implicated or explicated). The analysis shows that there are numerous and various formal and semantic means to express the meaning of degree in idioms in the Serbian language. Key words: phraseological units (idioms), semantic category of degree, the Serbian language.

248

Непроменљиви придеви који означавају боје у српском језику

Данијела Станић Институт за српски језик САНУ

Непроменљиви придеви који означавају боје у српском језику Сажетак У раду ћемо се бавити непроменљивим придевима који означавају боје ексцерпираним из Речника САНУ. Анализу ћемо базирали на семантичком и творбено-морфолошком плану. Све придеве ћемо поделити по пореклу, а посебно ћемо се задржати на оријентализмима, као најбројнијој групи придева. Анализираћемо њихову нормативну маркираност, степен уклопљености у наш морфолошки систем, творбени лик, као и дублетну варијантност између придева са различитим суфиксима. За европеизме ћемо синониме тражити у домаћој терминологији за боје. Навешћемо табеларну заступљеност непроменљивих придева за боје по колористичким сферама спектра. Кључне речи: боје, оријентализми, европеизми, творбена анализа, квалификатив, фолклор.

Током 90-их година прошлог века на српском језику написано је више радова који за тему имају семантичко-деривационо гнездо са значењем боја. Највише радова из ове области је М. Ивић. Неке од тих радова М. Ивић је уврстила у монографију О зеленом коњу. Она је уводно поглавље те монографије посветила бојама. Представићемо укратко те текстове. Тема студије О разликовању људи по боји јесте феномен постојања специфичног назива за боју који се употребљава за разликовање типова људи према њиховим хроматским специфичностима, а који се среће у многим језицима. Тако, говорници савременог српског језика разликују неколико придевских форми за разликовање људи према боји косе: плав, риђ, смеђ и црн/црномањаст. Подела на расе је једна од подела коју никако не можемо заобићи. Научници данас издвајају: црну, жуту, црвену и белу расу (мрка раса 249

Данијела Станић

је релативно пала у заборав). Стога, можемо рећи да је домет овог истраживања и антрополошке и лингвистичке природе. Ауторка се суочава са бројним проблемима кад су у питању тзв. „људски“ називи за боју, посебно кад су у питању придеви плав, риђ и смеђ у улози синтаксичко-семантичких колористичких детерминатора људи. Она истиче два принципа који се међусобно сучељавају: 1) човека колористички детерминише она реч која именује боју његове косе (плава коса - плава особа, риђа коса - риђа особа, смеђа коса смеђа особа); 2) иста лексема не може се употребљавати и као људско разликовно обележје и за дистинкцију предмета (смеђ човек насупрот браон шеширу, риђ момак насупрот црвеном божуру). Мада код „црне косе“ важе оба принципа: црна коса - црна особа (принцип 1) или црномањаст човек насупрот црном шеширу (принцип 2). У студији О зеленом коњу ауторка даје одговор на питање које се тиче настанка јужнословенске лексичко-синтаксичке творевине зелен коњ. Ауторка се слаже са мишљењем да је словенском придеву зелен одувек било својствено и метафоризовано значење млад, па су се стога, у том метафоризованом смислу, детерминисали и коњи (зелен коњ = млад коњ), али прихвата и претпоставку да је реч о превођењу са страног модела. Том приликом она инспирацију образовању и семантизацији бугарског лексичко-семантичког споја зелен коњ не тражи у турском, већ у латинском језику, јер је у периоду римског освајања Балкана (II век наше ере) латинско viridis (= зелен) употребљавано и као колористичка одредба за коња. Студија Плава боја као лингвистички проблем је лингвистичка и културолошка студија о генези настанка израза за плаву боју. М. Ивић овом приликом даје одговор на два питања: 1) због чега многи језици немају назив за плаво, а кад га у једном периоду и стекну, лако га потом искључе из употребе и 2) како објаснити феномен, који постоји само у српском језику, да се за плаву капу и жућкасту косу каже исто: плава је? Поред лексичких детерминатора риђ, смеђ, црномањаст и плав у раду О глаголима изведеним од назива „људских боја“ М. Ивић проширује спектар ознака којим се колористички одређују типови људи. То су придеви румен, сед и блед. Наводе се придеви црн, бео, 250


црвен, модар/плав, жут и зелен који се односе на различите појаве, па између осталог и на човека. Основна морфолошко-синтаксичка разлика међу њима је у томе што придеви којима се колористички одређују типови људи немају одговарајућу глаголску изведеницу, док све остале придевске речи којима се човек одређује по боји имају (црн – поцрнео, бео – побелео, сед – поседео, блед – побледео, али не и риђ - *пориђио, смеђ - *посмеђио, црномањаст - поцрномањастио). У раду Бело као лингвистички и културолошки проблем из 1999. год. М. Ивић преко примера и релевантних доказа разматра придев бео као лингвистички и културолошки проблем (Ивић М. 1999: 1-19). Она разматра употребе придева бео, који се развио из прасловенског *bĕlã, како у текстовима фолклорне поезије где се употребљава као „стајаћи епитет“, тако и у народним говорима где улази у састав имена локалитета, речних токова, па чак и ветрова. Ауторка указује на податак да придев бео стоји у односу епске синонимије са придевима леп, диван, славан, светао у нашим десетерачким песмама, а када је у питању микротопонимија (Беле воде, Бели извор) и хидронимија (Бистрица, Бели Дрим / Црни Дрим, Бели Тимок / Црни Тимок) реч је о синонимичности придева бео са придевима бистар, прозиран, незамућен, чист. Проблематици боја посветили су по један од својих бројева и часописи Кодови словенских култура (бр. 6) и Фолклор у Војводини (бр. 8). М. Ивић је својом студијом О метафоричким екстензијама назива боја отворила шести број часописа Кодови словенских култура. У том раду ауторка обрађује феномен метафоризације на подручју лексике боје са становишта когнитивне лингвистике. Ограничавајући се на називе за црвено и зелено, М. Ивић је покушала да дa увид у правац и распон уланчавања метфоричних екстензија на овом подручју. Овим радом ауторка је унапредила досадашња контрастивна проучавања лексичке семантике, тј. указала на то какве све лексичке разлике постоје међу језицима, па и међу дијалектима унутар једног језика. У том броју часописа своје радове објавили су, између осталог, и Људмила Поповић, Г. Шуберт, А. Лома, С. Петровић, М. Бјелетић и др.

251


Други часопис који третира проблем боја је Фолклор у Војводини, бр. 8. Проблематици боја, у овом броју часописа, приступа се са естетичког, књижевнотеоријског и етнолингвистичког становишта. Скренућемо пажњу на два етнолингвистичка рада. Љ. Недељков у студији Боје у патронимији где анализира називе за боје који се налазе у основи презимена регистрованих у региону Шајкашка, шире околине Новог Сада, а Г. Вуковић у студији Симболика боје у лексици и ономастици говори о доминацији боја у називима преузетим из микротопонимије и рибарске терминологије. Придевима који означавају боје, са лексиколошког становишта, приступила је и Људмила Поповић. У свом раду О семантици назива за боје у руском, украјинском и српском фолклору ауторка је на примеру само два придева са значењем боје, беле и црне, а на основу лексичког материјала ексцерпираног из народних песама, покушала да илуструје богатство и разноликост семантичког потенцијала назива за боје у језицима три сродна народа (Поповић Љ. 1991: 149-154). Блискост српског, руског и украјинског фолклора утицала је да у формирању спектра лексичко-семантичких варијанти буду коришћени слични механизми семантичких трансформација. Исту проблематику, само на много ширем колористичком корпусу, Љ. Поповић обрађује у свом магистарском раду Семантички потенцијал назива за боје у руском, украјинском и српскохрватском језику. О бојама је писао и Б. Хлебец, и то у радовима: Називи за боје у „Српском рјечнику“ (Хлебец Б. 1988: 145-151), Придевски називи за боје у српском и енглеском (Хлебец Б. 1995: 37-47) и Придевске изведенице у значењу боја (Хлебец Б 1998: 323-332). У последњем раду аутор је изложио резултате деривираних придева у значењу боје, а анализу је спровео на семантичком, морфофонолошком и морфолошком нивоу. Ми ћемо се у раду бавити само непроменљивим придевима који означавају боје ексцерпираних из Речника САНУ и из речника Турцизми у српскохрватском – хрватскосрпском језику, Абдулаха Шкаљића. Анализу ћемо базирати на семантичком и творбеноморфолошком плану. С обзиром на то да су сви непроменљиви придеви, осим придева налик, страног порекла, најпре ћемо их разврстати по пореклу, а затим ћемо се задржати на оријентализмима, као најбројнијој 252


групи непроменљивих придева. Анализираћемо њихову нормативну маркираност, степен уклопљености у наш морфолошки и лексички систем. У оквиру творбене анализе оријентализме ћемо поделити на неколико категорија и представићемо уочену дублетну варијантност између придева са различитим суфиксима. За све наведене примере навешћемо потврде и приближно лоцирати сферу употребе. За европеизме ћемо тражити синониме у домаћој терминологији за боје. На крају ћемо дати и табеларни однос лексема које означавају боју и њихових хроматских вредности у појединим областима спектра. Непроменљиви придеви су они који у свим придевским „категоријама и функцијама имају само један облик, који је истовремено облик за сва три рода, за оба броја и за све падеже, док се компаратив одн. суперлатив (тј. степен заступљености особине означене оваквим придевом) мора исказивати перифрастично“ (Николић М. 1996: 36). Граматике их углавном не региструју1. Примери и дефиниције су из Речника САНУ. Непроменљиви придеви са значењем боје увек су страног порекла: • оријентализми • европеизми: o англицизми o германизми o романизми. Оријентализми: Регистровали смо 44 придева са значењем боје у Речнику САНУ, 4 придева у речнику Турцизми у српскохрватском – хрватскосрпском језику, Абдулаха Шкаљића (даље: Шкаљић А.) (који нису забележени у Речнику САНУ) и 2 придева која смо забележили из усменог сведочења2, што укупно чини 50 придева. 1

2

Консултовали смо следеће граматике: Ж. Станојчић, Љ. Поповић, Граматика српскога језика; М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик, Е. Барић и ост, Хрватска граматика и П. Мразовић, З. Вукадиновић, Граматика српскога језика за странце. Ова последња наводи само 3 непроменљива придева: браон, розе и бордо. Придеви су забележени у ужичком крају, по сведочењу проф. др Мирослава Николића. 253


Уочили смо 4 морфолошке категорије наведених оријентализама. Најбројнији су придеви са суфиксом -ли: агазли / агаз – „заст. мрк, вран“; вишњевли – „в. вишњев (2) = а. који је по боји сличан вишњи. б. који је ка вишња (о самој боји)“; голубли / голуби – „који је као голуб (о боји); модрикастосив, сивкаст, плавкаст“; гримизли – „јарко црвено, пурпурно“; ђувезли / ђувез – „тамноцрвена одн. љубичаста боја“; жеравли – в. „жерав = црвенкаст, риђ; сивкаст, сив (обично о животињама)“ (усмено сведочење); зејтинли / зејтуни / зејтунли – „зејтинаст, маслинаст“; јагазли / јагрзли / јагрзаст - „црн, кестењаст“; јоргованли – „који је боје јоргована“; канли – „а. крвав. б. који је боје крви, црвен“; карпузли / карпузи – „који је као карпуз, боје лубенице“; кафели – в. „кафен = који је боје кафе, сличан кафи“ (усмено сведочење); куршумли /куршуми – „олован (о боји), сив, пепељаст“; кинали / крнали – „обојен кином, каном, који је боје кине, кане“; крзли – „покр. црвен, исп. крмези и крмезли“; крмезли / крмзли / крмзи – „који је боје крмеза, тамноцрвен, пурпуран“; меневли / меневиш – „који је боје љубичице, љубичаст, модрољубичаст“; скрли – „који је као скрлет, црвен, румен, скрлетан“; чивитли – „који је боје чивита, чивитан (= модар): ~ серџада“. Изведенице са овим суфиксом су „потпуно, или у већој мери лексикализоване, а у књижевном језику се углавном јављају у домену архаизама, историзама, покрајинских и за поетске потребе начињених речи (Радић П. 2001: 95). Ова група придева углавном нема квалификатив, а тамо где је забележен, он је заст. (агазли) или покр. (крзли). Предлажемо нешто доследнији принцип, тј. да би сви требало да носе квалификатив заст. (застарело) или арх. (архаично). Слабије су уклопљени у наш морфолошки систем, иако су обилато коришћени у 254


фолклористичком корпусу. Најчешће се граде од именица (вишњевли, голубли, зејтинли, јоргованли, канли, карпузли, скрли, чивитли), а ређе од придева (агазли / јагазли, ђувезли, крмезли, меневли). Примећујемо да има и примера са словенском основом: вишњевли, голубли. Овде налазимо чак један пример за позајмљеницу из словенског језика у турски. Придев вишњевли је творбено адаптиран у турском језику. (Ђинђић М. 2006: 284). „Непроменљиви карактер ових образовања и њихово претежно фолклористичко обележје онемогућили су њихову ширу заступљеност у творбеном систему српског језика. То је, на другој страни, повећало стилску маркираност ових облика. Народна поезија је посебно неговала маниристички приступ придевским облицима на -ли, на шта указује хиперпродуктивност ове творбене морфеме, као и појава псеудотурских изведеница у фолклористичком корпусу“ (Радић П. 2001: 96). Навешћемо неке примере из народне поезије: „И изведе агазли гаврана“ (Вук, Рј.); „Извед’ те ми јагазли гаврана“ (НП Вук); „По кошуљи јоргованли долама“ (НП Бршљан1885); „Скочи Але на ноге лагане, | Па он стере канли кабаницу | По њој сипље златне прстенове“ (НП К. Херман); „Један јој је [ђердан] од крзли мерџана, | А други од ситна бисера“ (НП Ф. Јукић и Љ. Херцеговац); „Па ти скиде топу са дората | Па га метну под танку јелику. | Прекрије га крзли-кабаницом“ (НП М. Шуњић); „Ђердан бише од скрли мерџана, ђердан црвен, а грло бијело“ (НП Вук, РМС). Оваква образовања су из фолклорне поезије ушла у нашу романтичарску књижевност ХIХ века: „А ти, брате, ПетровићЂорђије, | Ти појаши јагрзли гаврана | а припаши сабљу о појасу, | Хајд’ пред војску у Црмницу жупу“ (П. П. Његош); „Чајчић је био ... у карпузли (црвеним) чакширима и фермену“ (Ј. Илић). Користе га и реалисти: „До половине [је] покривена затворено зејтинлишамијом“ (Ј. Веселиновић). „Стилски карактер ове творбене морфеме потврђује и њено присуство код писаца чији се локални идиом не карактерише овом језичком цртом. Тако ће се у прозним текстовима М. Настасијевића наћи оваква образовања“ (Радић П. 2001: 98). Потврда гласи: „Покуњена јој мила главица, замућене јој голубли очи.“

255


Придеви који се завршавају на - и, а означавају боју, нераспрострањенији су и, обично, непознатији, али су бројчано релативно добро заступљени, наравно, у много мањој мери у односу на придеве са суфиксом -ли. Набројаћемо их: баками - „боје као бакам, румен“ (Шкаљић А.); баруди – „који је боје барута“; голуби (Шкаљић А.)3; зејтуни4; денизи – „плаво-зелена боја, боја мора“ (Шкаљић А.); јакути – „зелен као купус“; куршуми / куршумли; лахани – „у боји младог купуса, бледозелен“; лимуни – „жуте боје као лимун“ (Шкаљић А.); лулеђи – „који је боје цигле, цигласт“. Придеви на кратко -и потпуно одударају од регуларне форме номинатива мушког рода српских придева код којих је то -и у стандардном језику увек дуго (Николић М. 1996: 41). Навешћемо их: кави – „црн“; кајсари – „врста боје у везу“; карпузи; кахваји – „покр. кахвајаст = боја пржене кафе, смеђ“; качуни – „који је боје каћуна, љубичаст“; крмзи; мави – „в. мавен (= плава, модра боја)“. Суфикс -и (-i и -и) нарочито је заступљен у лексичко-семантичкој групи боја (Радић П. 2001: 102). Већина их има именичку основу, а само ретки придевску (мави). Као и код придева на -ли и овде се срећу словенске основе: голуби, лимуни, купуси. Сличан начин номинације за боје актуелан је и данас када говорник не познаје назив за одређену нијансу. Тада се користи поступком описне номинације, упоређивањем са најближим познатим колористички сродним ентитетом: боја цигле, боја труле вишње, боја сенфа, боја кајсије, боја коже. 3 4

256

Ово су придеви које нисмо нашли у Речнику САНУ. За придеве за које није овде наведено значење, наведено је под групом придева на суфикс –ли.


„Морфо-семантичка блискост између турских суфикса -и и -ли утицала је на међусобну конкуренцију, па и укрштање ових творбених морфема на балканословенском терену“ (Радић П. 2001: 102). Примери из нашег корпуса су: голубли / голуби, зејтинли / зејтуни / зејтунли, карпузли / карпузи, куршумли / куршуми, крмезли / крмзли /крмзи. Претежно им је покрајинска употреба, мада у Речнику САНУ таква квалификација није доследно спроведена. У фолклорној поезији посебно је чест придев мави и карпузи: „Ал’ је Арап силан и бијесан: | Из једне му главе ватра сипа, | Ватра сипа, мави пламен лиже“ (НП Вук); „Два цвијета у бостану расла, | Мави зумбул и зелена када“ (НП Босанска Вила 1906); „Скида њима карпузи чакшире | А облачи црне панталоне“ (НП Вук). Као стилско средство, ови придеви се срећу у и у прози ХIХ и почетка ХХ века: „Онда сам им’о шалваре од баруди чохе“ (С. Ћоровић); „Коморџије у црвеним чакширима и кахваји блузама ... Заноћише уочи Илиндана покрај чиглучког гробља“ (Ј. Радуловић). Најслабије су уклопљени у наш морфолошки систем оријентализми на наставак -ø. Примери су: авал (=алев) – „који је боје пламена, отвореноцрвен, румен“; агаз / агазли; бејаз –„бео“; ђувез / ђувезли; кој / укој – „који је затворене боје“; којешил – „покр. који је затворенозелене боје, загаситозелен“; меневиш / меневли; мор3 – „угасит, тамномодар“. Наведени примери имају покрајинску употребу или су стилско обележје народне поезије: „У мог паше поша од сто гроша, | А долама од сто синџирлија, | Авал бињиси од сто и четири“ (НП Вук); „И дат ћеш ми агаз-бедевију“ (НП И. Броз и С. Босанац); „Отвор долаф, вади ђејискију, | Ко чакшире, којешил доламу“ (НП К. Херман); „Ашикује момак и дивојка | У пролиће, у најлипше доба, | кадно цвате јаблан и ружица | По пристанцих меневиш љубица“ (НП Л. Марјановић). Такође, осећа се дублетна варијантност између придева са наставком -ли и оних са наставком -ø: агаз / агазли, ђувез / ђувезли, 257


меневиш / меневли. Претежу придеви са придевском основом (авал, агаз, бејаз, ђувез, кој, којешил, мор), док је придев меневиш са именичком основом. Дешава се да понеки оријентализам добије наше творбене наставке и да се добро уклопи у наш творбени систем: алеваст, јагрзаст, крмезан, мавен, морав. Овакви придеви су се одржали захваљујући фолклорној поезији. Европеизми: „Док су оријентализми најчешће дијалекатски, одн. регионално обележени или архаични, већина европеизама карактеристична је за савремени језик у целини или за језик образованих слојева, урбану средину и сл.“ (Николић М. 1996:43). Задатак нам је да их попишемо и да им утврдимо евентуалне хроматске аналогоне.  Англицизми: каки – „који има боју сухе земље или прашине, жућкастосмеђ“: „Пешадија у крвавим и каки одорама ступила је у батаљонима под акрополом“ (М. Крлежа); „Један је у каки униформи“ (В. Калеб); „Неко је накувао [чакшире] ... енглеске каки боје“ (О. Давичо). Аналогон би био окер (романизам). пинк5– Девојчице обично носе пинк хаљине (потврду навела Д. С.). Аналогон би био наш придев ружичаст или романизам розе.  Германизми: браон (нем. braun) – „варв. мрк као кестен, кестењаст; вар. браун“: „Плод је браун | сав покривен фином смеђом (браон) рђом“ (Ф. Лукман); грао (нем. grau) – „варв. сив; пепељаст“ (М. Тривунац); мемун – „покр. бледожут, светложут, исп. мемун2, мелон (1): „Мемун боја је бледо жута боја на пречаги“ (Банатски Моноштор, КЕМ); тегет – „затвореноплав, тамноплав“: ~ капут, ~ хаљина, ~ одело. 5 258

Потврду није навео ни Клаић, ни РМС.


Домаћи аналогон за браон би била смеђа боја, а аналогон за грао би била сива боја. Тегет има домаћи синоним у модрој боји. Романизми: беж (фр. beige) – „који је бледосмеђе боје, као љуска бадема“: „[Асортиман] наших продавница ... обилује шеширима зелене, резеда, беж и љубичасте боје“ (Л. Комарчић); бордо – „2. (у придевској служби) који је боје бордовског вина, затвореноцрвене боје“: „Видите ли ону госпођицу ... са бордо ружом на рамену“ (Б. Нушић); виолет – „в. виолетан (=који је боје љубичице, љубичаст)“: „Носи одијело на којем су орнаменти претежно вињасте боје (виолет)“ (Ј. Беловић); драп – „који има боју бадемове љуске, светломрк, мркожут6“: „Уснице оне даме у пролећној мантиљи светле драп боје, биле су ... црвене“ (М. Крлежа); „Малишан има ... панталонице драп боје“ (Политика 1950); „Иноши [су] у драп ливрејама“ (М. Крлежа). крем – „који има боју крема, жућкастобео, бледожут“: „Долазећи ... у посјете ... пријатељици госпођи Латиновић ... у свом светлосивом сакоу, са свијетлим крем гамашнама ... изгледао је као сива лутка“ (М. Крлежа); „Бурмаз се одвоји и поче прелазити раскрсницу господски, са жутом торбом испод мишке ... огромних руку у крем рукавицама“ (Б. Ћосић); „Хаљина од „крем“ свиле ... уска, исечена око врата, врло је неповољна за њену кратку, здепасту фигуру“ (И. Андрић); лила2 – „плавкастоцрвенкаст, светлољубичаст“: „Сад господин има плаву мараму, а онда је имао лила. Ја волим лила боју, рече она ... После сам куповао све лила мараме“ (Л. Комарчић); „Многе старије муслиманке су носиле шалваре лила боје“ (ГлЕМ); „У сутону, кад лила прах у долинама плеше ... | често ми дође да пружим руке“ (М. Крлежа); 6

Ставили бисмо замерку на ову дефиницију јер је мрка боја тон између тамнобраон, тј. умбре и црне, тако да би „светломрк“ била контрадикторна колористичка комбинација. 259


оранж7 - „варв. наранџаст, оранжаст“: „Имала је на себи оранж хаљину“ (Ред.). Извадила је јело из оранж емајлиране шерпење“ (Станић Мил. 2). резеда8 / резедо – „2. (у атрибутској служби) сивкастозелен“: „Налик [је] на мој костим од резеда свиле“ (И. Секулић, РМС) роза / розе – „нем. варв. ружичаст“: „Лујза [је] у роза хаљинама“ (Ј. Игњатовић, РМС); „Пет госпођица ... у роза хаљинама посједало ... око стола“ (И. Дончевић, РМС); „Појурила [мајка] у ... свом розе шлафроку“ (А. Вучо, РМС). Драп, беж и крем би означавали приближно исту нијансу боје, па их можемо сматрати колористичким синонимима. Немају једнолексемски синоним у српском језику, али би најприближнији аналогон била светло смеђа боја или именички синоним светла окер боја, грецизам. Домаћи синоним за виолет би била љубичаста, а за оранж наранџаста. С обзиром на то да ови придеви не разликују род, вид, падеж, немају компарацију, можемо закључити да су слабо уклопљени у наш морфолошки систем, па је оправдана употреба квалификатива варв. (варваризам). Из примера се, такође, може видети да је њихова употребљивост веома велика у свим сферама живота, у свим слојевима друштва, на свим језичким нивоима, укључујући и поједине дијалекте (нпр. шумадијско-војвођански дијалект, јер је јачи утицај западноевропских језика на северне крајеве штокавског наречја), па можемо закључити да су добро уклопљени у српски лексички систем. На крају, даћемо и табеларни однос свих непроменљивих придева који означавају боју у односу на њихове колористичке вредности у појединим областима спектра. Издвојили смо ових 9 придева са колористичким значењем (бео, жут, зелен, црвен, љубичаст, плав, смеђ, сив, црн) јер су базични у лексичком систему српског језика, познати у лексичким системима сваког савременог језика, укључују 7 8

260

Није обрађено у РМС. Слажемо се са М. Николићем да се као дублет у ужичком крају чује и резедо (Николић М. 1996: 45).


велики број мање познатих назива и репрезентују по једну од основних сфера хроматског спектра. Наводили смо и морфолошке дублете. Примери са * значе да одређени термин има двокомпонентно значење боје, тј. такви термини се налазе у двама сферама спектра. Бео Жут Зелен

бејаз 1 кинали*/ крнали*, лимуни; каки*, мемун, драп*, крем* 7 денизи*, зејтинли / зејтуни / зејтунли, јакути, лахани, купуси, 10 којешил; резеда*, резедо* Црвен баками, вишњевли, гримизли*, жеравли*, ђувезли* / ђувез*, 19 канли, карпузи / карпузли, кинали* / крнали*, крзли / крмезли / крмзли / крмзи, скрли, лулеђи, авал; бордо Љубичаст гримизли*, ђувез* / ђувезли*, јоргованли, качуни, меневли / 12 меневиш; пинк, виолет, лила, роза, розе Плав голубли* / голуби*, чивитли, денизи*, мави, мор; тегет 7 Смеђ кахваји, кафели, каки*, браон, беж, драп*, крем* 7 Сив голубли* / голуби*, жеравли*, куршумли / куршуми; грао, 8 резеда* / резедо* Црн агаз / агазли / јагазли / јагрзли, баруди, кави 6 Табела 1 Однос лексема које означавају боју у односу на њихове колористичке вредности у појединим областима спектра.

Закључак:  Сви непроменљиви придеви који означавају боје су страног порекла. Најбројнији су оријентализми, али бележимо и велики број европеизама. Оријентализми се углавном јављају у домену архаизама, историзама, покрајинских и за поетске потребе начињених речи. Слабије су уклопљени у наш морфолошки систем. Најбројнији су они са суфиксом -ли, који је посебно заступљен у народној поезији која негује маниристички приступ оваквим придевским облицима, али има их доста и са суфиксом -и (-i и -и) који је нарочито заступљен у лексичко-семантичкој групи боја. Забележили смо и случајеве када оријентализам добије наш суфикс и добро се уклопи у српски морфолошки систем, али и такви примери 261


имају сужену сферу употребе. Европеизми су, такође, слабо уклопљени у српски морфолошки систем, али су веома распрострањени у лексичком систему.  Примећујемо да љубичаста боја, иако спада у изведену боју ограничене употребе има 7 придева турског порекла. Очигледно да је оријентална уметност имала афинитет према јарким бојама црвеној и љубичастој.  На крају, разврстали смо све придевске и именичке лексеме у односу на њихову позицију у оквиру спектра боја и закључили да највише назива има црвена боја (19), што је и разумљиво јер је основна, централна боја спектра, користи се за добијање многих других боја (наранџасте, љубичасте, смеђе, сиве, црне), а треба нагласити да је то боја која у српском језику има изузетно богат и позитиван семантички потенцијал. Она симболише љубав, ватру, крв, а преко метафоричких екстензија симбола крви и здравље, живот, добро расположење и сл. Листа референци: Ivić, M.(1995). O zelenom konju. Beograd: Slovograf. Klaić, B. (1972). Veliki rječnik stranih riječi. Zagreb: Zora. Škaljić, A. (1973). Turcizmi u srpskohrvatskom – hrvatskosrpskom jeziku. Sarajevo. Вуковић, Г. (1994). Симболика боја у лексици и ономастици. Фолклор у Војводини, свеска 8. Нови Сад, 87-90. Ђинђић, М. (2006). Позајмљенице словенског порекла у савременом турском језику. Јужнословенски филолог LХII. Београд, 281-289. Ивић, М. (1999). Бело као лингвистички и културолошки проблем. Јужнословенски филолог LV. Београд, 1-19. Ивић, М. (2001). О метафоричким екстензијама назива боја. Кодови словенских култура, бр. 6. Београд, 7-13. Клајн, И. (2002). Творба речи у савременом српском језику, слагање и префиксација. Београд. 262


Клајн, И. (2003). Творба речи у савременом српском језику, суфиксација и конверзија. Београд. Недељков, Љ. (1994). Боје у патронимији. Фолклор у Војводини, свеска 8. Нови Сад, 91-97. Николић, М. (1996). Непроменљиви придеви у српском језику. Наш језик ХХХI/1-5. Београд, 35-54. Поповић, Љ. (1991). О семантици назива за боје у руском, украјинском и српском фолклору. Зборник Матице српске за славистику 41. Нови Сад, 149-154. Радић, П. (2001). Турски суфикси у српском језику, Београд: Институт за српски језик САНУ, Београд. РМС (1967-1976). Речник српскохрватског књижевног језика, I-VI. Нови Сад - Загреб: Матица српска – Матица хрватска. РСАНУ (1959-) Речник српскохрватског књижевног и народног језика. Београд: Српска академија наука и уметности и Институт за српски језик САНУ. Станојчић, Ж. – Поповић, Љ. (1992). Граматика српскога језика. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. Стевановић, М. (1964). Савремени српскохрватски језик I. Београд. Хлебец, Б. (1988). Називи за боје у „Српском рјечнику“. НССУВД 17/1. Београд, 145-151. Хлебец, Б. (1995). Придевски називи за боје у српском и енглеском. Знамен, бр. 1. Петриња, 37-47. Хлебец, Б. (1998). Придевске изведенице у значењу боја, Српски језик III/1-2. Београд, 323-333.

263


Danijela Stanić

Invariable Adjectives that Signify Colors in the Serbian Language Summary In this paper we analyzed the invariable adjectives indicating color excerpted from the Dictionary of SANU. The analysis was based on a semantic and morphologicalconstitutive plan. We divided all adjectives by origin, and in particular we focused on orientalisms, as the largest group of adjectives. We analyzed their normative markation, the degree of fitting into our morphological system, formative character and dual variance between adjectives with different suffixes. For europeanisms we are looking for synonyms in the local terminology for color. We have provided a tabular representation of invariable adjectives to shed light on the colorful aspects of the spectrum. Key words: colours, orientalisms, europeanisms, derivational analysis, qualificative, folklore

264

Односни придеви као резултат синтаксичке деривације у руском језику у поређењу са српским

Биљана Марић Филолошки факултет Универзитет у Београду

Односни придеви као резултат синтаксичке деривације у руском језику у поређењу са српским Сажетак У раду се бавимо испитивањем значења односних придева у руском и српском језику у односу на мотивну именицу превасходно са синхроног становишта (иако се сврсисходно дотичемо и историје језика). Констатује се специфика односних придева у односу на остале (квалитативне) придеве унутар дате врсте речи не само у погледу значења, већ и са граматичког аспекта. Утврђују се сличности и разлике између два проучавана језика у погледу употребе односних придева с различитим значењима (различита адвербијална значења, значење објекта, субјекта и слично у реконструисаној синтагми с мотивном именицом). Кључне речи: односни придеви, синтаксичка деривација, руски, српски

1. Уводне напомене 1.1.Термин „односни придеви“ у руској и српској граматичкој традицији На самоме почетку треба рећи да се у српској граматици односни придеви не издвајају као група онако доследно као у руској. За то постоји неколико разлога. Први: значењска разлика између описних (квалитативних) и односних придева није увек најјаснија, тј. неутралише се (рецимо, у неким нашим граматикама придев златан наводи се као описни, а у неким другим као односни, па се онда посебно наглашава да у неким својим употребама, тачније, у пренесеном смислу, овај придев може бити и квалитативан: златно дете: златан прстен), в. Стевановић 1998. и Станојчић, Поповић 2005. 265

Биљана Марић

Други разлог који јасније говори у прилог издвајања ове групе придева у руском, али не и у српском јесте доследно одсуство кратких облика код односних придева у руском. Ово се односи и на тзв. градивне придеве, који у српском, с друге стране, ипак имају облик неодређеног придевског вида (камен, камени; дрвен, дрвени; златан, златни). Дакле, ова група придева, више у српском него у руском, представља својеврсну препреку за консолидацију односних придева уопште. Трећи разлог може бити значајније место које присвојни придеви имају у систему српског језика, него што га имају у руском (они који се образују од личних имена, именица за родбинске односе, познато је, иако постоје у руском језичком систему, имају сужену употребу на одређене стилове: Петров, мамин, отцов, бабушкин). Из тог разлога, чини нам се, за руске граматичаре је било логичније да уопштеније представе дату категорију, те да и однос поседовања покрију односним придевима. У српским граматикама се, дакле, махом, не-описни придеви деле на групе према конкретној врсти односа према предмету именованом у корену речи: поред градивних и присвојних, издвајају се месни, временски, они са значењем намене и других односа. Обратићемо пажњу и на однос односних придева са категоријом придевског вида. За разлику од описних придева који већином поседују категорију вида (у пракси само основни облик – номинатив једнине), код односних је другачија ситуација. Градивни придеви имају оба вида у српском. У атрибутивној позицији се може употребити и један и други, у зависности од референцијалности исказа (одређени вид одликује референцијалност). Мада, испоставља се, ни овде нема апсолутне доследности у понашању градивних придева (уп.: златан прстен и *металан прибор, *камен степеник. У позицији предиката се употребљава, као и кад су описни придеви у питању, нереференцијални неодређени облик (Сто је дрвен, Наслон је гвозден). У вези с вези овим облицима неодређеног вида градивних придева морамо приметити да код српских говорника постоји одређена несигурност у употреби облика мушког рода у предикату (Тањир је пластичан, Прибор је металан, Змај је папиран), али не и 266


женских, јер се подударају с одређеним видом (осим акцента, али ту разлику српски говорници свесно не уочавају). По нашем мишљењу, у овим синтагмама ће пре бити употребљена предлошко-падежна веза: од пластике, од метала, од папира. Српска граматика Станојчић, Поповић 2005. наводи да тзв. остали придеви (под осталима се, из контекста је јасно, подразумевају односни, изузев градивних) имају или само облике неодређеног вида (пре свега у основном облику, номинативу једнине): присвојни придеви на -ов, -ев, и -ин (Петров, мужевљев, сестрин), или само облике одређеног вида: присвојни придеви на -ски, -чки, -шки, -ни и -ји (београдски, војнички, монашки, правни, мачји), као и временски и месни придеви (јучерашњи, десни). 2. Специфичност односних придева као синтаксичких деривата (с формалног, функционалног и семантичког аспекта, како смо проучавали све синтаксичке деривате) Односне придеве третирамо као синтаксичке деривате, тј. групу речи која настаје творбеном транспозицијом без битније промене значења полазишне речи (у конкретном случају придев настаје од именице). У нашој дисертацији (одбрањеној у октобру 2010. у Београду) покушали смо да докажемо да се синтаксички деривати издвајају унутар врста речи којима припадају према три обележја: према формално-граматичким, функционално-синтаксичким и категоријално-семантичким особинама. Овом приликом ћемо указати на карактеристике односних придева као резултата синтаксичке деривације у руском језику у поређењу са српским. 2.1.Творба и значење односних придева Односни придеви имају широко, недиференцирано значење односа према именици од које су образовани. весенний ← весна городской ← город апельсиновый ← апельсин Образују се од именичке основе најчешће уз помоћ следећих суфикса: -н, -ов, -ск. У односу на описне (квалитативне) придеве 267


издвајају се у посебну групу не само због свог значења најширег могућег односа према појму именованом у корену речи, већ и због свог граматичког понашања. Оно што их издваја у односу на квалитативне придеве јесте чињеница да односни придеви немају кратке облике (немају ни предикативне прилоге на -о, -е), не образују степене поређења, и на крају, не могу бити употребљени у саставу предиката. Друга и трећа наведена разлика није доследно спроведена1. Степени поређења могу да се образују, али само у случају када се издваја квалитативна компонента значења у синтагми с одговарајућом именицом, и то је најчешће оказионална употреба (более русский фильм, менее русский фильм, самый русский фильм – о присуству особине «рускости» код некога/нечега); а образује се најчешће аналитички компаратив и суперлатив, јер је формално немогуће образовати синтетичке облике. У својству именског дела предиката употребљавају се само онда када се жели опет нагласити квалитативна компонента значења: пролећно небо – *небо је пролећно, зимски путеви – *путеви су зимски, српска гостопримљивост – *гостопримљивост је српска, али села су планинска, девојке су градске (?). Изгледа да је употреба таквих придева у предикату ипак понекад могућа, када се жели нагласити разлика у односу на исте класе, али другог вида, нпр. Ове гуме су зимске (а не обичне), Та села су планинска, а она су равничарска и сл. Претпостављамо да ова крњост односних придева у формалном погледу није нимало случајна. Њихова је најдубља улога да конкретније врше сегментацију стварности, тачније њеног номинацијског дела. Чак и они научници који су се бавили творбеним значењем односних придева констатују да је веома тешко уопштити значење једног односног придева без контекста, тј. употребе у синтагми с именицом. За разлику од квалитативних придева који непосредно карактеришу именицу, односни је карактеришу посредно, преко неког другог именичког појма, тачније, читаве ситуације у вези с датим појмом. 1

268

Она не важи апсолутно ни када су квалитативни придеви у питању: они на -ов и -ск (дружеский, рядовой), рецимо, немају кратке облике, као ни степене поређења.


Дакле, квалитативни придеви располажу категоријом поређења, образују прилоге на -о и -е, образују апстрактне квалитативне именице, придеве субјективне оцене, поседују кратке облике придева – зато што је потребно и логично да особину, као главно обележје придева као врсте речи, они могу да степенују, обликују, прилагођавају потребама конкретног исказа. С друге стране, односни придеви, изражавајући на неки начин такође квалитет као придевско главно обележје, чине то посредно, преко појма који им је у корену2. Односни придеви у руском језику имају нереференцијалну улогу, тј. они смештају именицу уз коју стоје у некакву класу или врсту одговарајућих предмета, сврставају је генерички. Изузетак су једино присвојни придеви који се образују од личних имена, јер увек упућују на припадање конкретном лицу (Петино молчание, Петина книга, Петина песня). О већој повезаности односног придева с именицом уз коју стоји сведочи и ред речи у синтагми с односним и квалитативним придевом. Односни придев је обавезно у позицији непосредно пре именице, а квалитативни придев одређује читаву синтагму с односним придевом: широко школско двориште, *школско широко двориште. У руској литератури из творбе речи се односни придеви издвајају у односу на квалитативне придеве по томе што су настали синтаксичком деривацијом. Другим речима, код односних придева је дошло само до транспозиције именичког значења у придевско. Како примећује Земска (в. Земская 1991), која се темељно бавила односним придевима, еквивалент руских односних придева у другим европским језицима су најчешће предлошко-падежне именичке конструкције или сложенице. По својој семантици односни придеви су блиски падежним облицима исходишне именице (деревянный стол – стол из дерева, зимние дороги – дороги в зиму, зимой, московские площади – площади Москвы). У другим случајевима је односно придевско значење толико сложено да, испоставља се, кондензује читаву 2

У неким граматикама се (рецимо, Янко-Триницкая 1989) врши подела унутар придева као врсте речи на придеве са способношћу степеновања интензитета особине (квалитативни) и придеве који немају ту способност (односни). 269


односну реченицу (полевые цветы – цвеће које расте по пољима, комнатная собака – пас који живи у стану, туалетная бумага – папир који се употребљава у тоалету; кухињска крпа – крпа која се користи у кухињи, путни трошкови – трошкови намењени за пут, српска гостопримљивост – гостопримљивост какву поседују Срби, која је карактеристична за Србе). У радовима се помиње да је употреба односних придева у староруском језику била много шира (Белошапкова, Земская 1962, Земская 1991). Односним придевом се изражавао и објекат глаголске именице: книжное чтение – чтение книг, платяное мытье – мытье платья, крестное целование – целование креста. Временом се оваква могућност изгубила, сачувале су се само неке устаљене синтагме с оваквим, објекатским односом, уз именицу глаголског порекла: рыбная ловля, книжная торговля. Отпорније на промене су остале синтагме с именицом која је означавала фабрику, предузеће, производњу: бумажный завод, ковровая фабрика, хлебный магазин. По овом моделу се у руском језику и данас образују називи фабрика, фирми и слично. Односни придев је могао раније, далеко чешће него данас, да врши и функцију субјекта уз глаголску именицу: каретный стук, сердечное движение. Белошапкова и Земска (Белошапкова, Земская 1962) примећују да се оваква употреба сачувала у устаљеним изразима типа: зубная, головная боль, лунный, солнечный свет, солнечный восход, закат и професионалним терминима: спиртовое брожение, газовая утечка, опухолевый рост. Када је у питању употреба односних придева у књижевном језику, Земска констатује да је веома тешко систематизовати све односе који постоје или могу настати. То могу бити и најшири могући односи асоцијативног типа, који актуализују ма који део односа двају предмета (телефонное воспитание – воспитание, проходящее по телефону). Покушавајући да уочи регуларности у семантизовању односа, упркос горе наведеном мишљењу Земске, Апресјан (Апресян 1995) износи став да односни придеви реализују једну од обавезних семантичких валентности одговарајуће именице (уп. подготовка 270


к войне – военная подготовка), тј. да се њихова значења ипак могу систематизовати, а да она која не могу – треба сматрати нестандардним са семантичке тачке гледишта. Систематизујући истраживања и закључке својих претходника, Рахилина (Рахилина 1998) износи два значајна момента. Да би два појма могла бити доведена у везу (употребом односног придева) потребно је: 1. да се налазе у сталном међусобном односу (кухонный нож – нож који се употребљава у кухињи), и 2. да појам изражен односним придевом има извесну специфичност (спальная мебель, за разлику од, рецимо, кухонной, салонной). Свака друга употреба некаквог односног придева је аномална, индивидуална, оказионална, херметичка, контекстуално условљена. Она је могућа, чак веома честа у говорном језику, о чему је Земска доста писала, али не мора имати, а најчешће и нема, дуг век (тзв. слово-однодневка). 3. Синтаксичка деривација односних придева У складу с Апресјановим ставом о наслеђивању једне од семантичких валентности именице од које је образован односни придев, а користећи метод анализе примењен у Синтаксичкој деривацији З. Тополињске (Тополињска 2003), која полази од реченичне предикатско-аргументске структуре, од које сажимањем настаје синтагма с односним придевом, и ми ћемо у нашој анализи синтаксичке деривације односних придева у руском и српском набројати најважније синтаксичке односе за ову деривацију. 1. У функцији субјекта полазишне предикатско-аргументске структуре у савременом руском, као и српском може се наћи именица којој у деривираној синтагми одговара односни придев уз именицу глаголског порекла: родительское собрание, солнечный закат, головная боль, у српском такође родитељски састанак, воловска вуча, скупштинско заседање. 2. У функцији објекта, напоменули смо већ, у савременом руском, као и савременом српском, данас се далеко ређе употребљава 271


односни придев него раније, али још има примера: цветочный магазин – магазин, в котором продаются/покупаются цветы, зубной врач – врач, который лечит зубы, автомобильный завод – завод, на котором производят автомобили. Предикат који реконструишемо у полазишној предикацији проистиче из уобичајене делатности појма или бића који одређују односни придев: в магазине продают и покупают, врач лечит, завод производит. У српском налазимо: рибља пијаца, сточна пијаца, док су називи за продавнице (или фабрике) углавном изведенице уз помоћ суфикса -ара: месара, цвећара, млекара, или -арница: рибарница, посластичарница. Наишли смо и на примере с именицом глаголског порекла уз односни придев, тако да се полазишна предикација може реконструисати без икаквих додавања: финансовые затраты – затраты финансов – тратить финансы, спортивные соревнования – соревнования в спорте – соревноваться в спорте, рыбная ловля – ловля рыбы – ловить рыбу. У српском ће у последњем примеру бити употребљена сложена именица с инкорпорираним субјектом риболов. С непроменљивим придевом у првом делу синтагме у српском је кафе- куварица. 3. Међу најбројнијима у нашој грађи су тзв. градивни придеви и слични њима који сажимају у себи пропозицију: који се састоји од, који је направљен, саграђен, добијен од. Ево примера за руски: лимонный сок, ржаной хлеб, горчичный соус, свекольный маринад, картофельный крахмал, куриный бульон, овсяные хлопья, дубовые шкафы, ванильный сахар, цветочная композиция, абрикосовый торт, фруктовый сироп, мясные шницели, шоколадная паста, кокосовое и соевое масла, скрипичная музыка И за српски: купиново вино, кукурузни гриз, кокосово брашно, виолински концерт, чоколадна торта, храстов ковчег, кокошија супа, сунцокретово уље 272


Синтагме с односним придевом овог типа могу бити увек замењене синтагмом с предлошко-падежном везом из + генитив: сок из лимона, хлеб изо ржи, маринад из свеклы... Спој односног придева с одређеном именицом саопштава о настајању новог производа, добијеног од појма од ког је образован придев: из лимона – сок, изо ржи – хлеб, из горчицы – соус, из дуба – шкаф. С друге стране, рецимо, абрикосовый торт бисмо пре протумачили као торт с абрикосами, него као торт из абрикосов. У питању је значење придруживања, како смо га ми назвали (в. касније). Када су, рецимо, у питању придеви образовани од назива за воће, у два посматрана језика је њихова употреба различито дистрибуирана. У руском, чини се, слободније се употребљава односни придев, а у српском – предлошко-падежна веза: яблочный, персиковый, абрикосовый, ананасовый, апельсиновый сок – сок од јабуке, брескве, кајсије, ананаса, поморанџе. С друге стране, рецимо, иако сок од јабуке – јабуково сирће. Називи чајева од лековитих трава у српском су, такође, најчешће изражени предлошко-падежном везом: чај од нане, од камилице, од шипка. Изузетак су, рецимо: липов и увин чај3*. У руском је пре придев: липовый, ромашковый. 4. Следеће значење односног придева које издвајамо јесте значење намене, сврхе. Полазна предикација ће гласити: који служи за, употребљава се за, примењује се за: зубная паста – паста која се се користи за прање зуба, пассажирское сиденье – седиште за путнике, телефонная трубка – слушалица за телефонирање, кухонный нож – нож који се користи у кухињи, орфографический словарь, телефонски кабл, школски уџбеник, образовни програм, канцеларијски материјал. У српском су честе синтагме с непроменљивим придевом страног порекла у првом делу (од којих се неки тумаче као префиксоиди, в. Клајн 2003): тоалет-папир, такси станица, ауто перионица, ауто сервис, мото трке, тепих сервис, шмиргл папир, веш машина, авиокарте, аутопут, аутомеханичар, бејзбол-палица. 3

Иако именица женског рода на -а, липа не гради придев *липин, већ липов. 273


5. Са најразличијим могућим видовима просторних значења су односни придеви у синтагмама: нагрудный знак – знак који се носи на грудима, ручной багаж – пртљаг који се носи у руци, рыночный лоток – тезга која се налази на пијаци, горный турист, домашний уют. Српски: фабричко двориште, улична расвета, зидна лампа, новински чланак. Месно значење односног придева кондензује предикацију који се налази. Постоје и придеви којима одговара предикација који ради у/ на, као што су: школски психолог, сеоски свештеник, универзитетски професор, гардијски официр, саобраћајни полицајац. Значење ових придева се данас најчешће тумачи као посесивно. Са именицом nomen agentis у руском је уличный приставала – пристает на улицах, лесной сторож, станционный смотритель, классный руководитель, у српском су: улични продавац, улични свирач, сеоска учитељица, кафанска певачица, школски надзорник, општински писар. С просторним значењем је наслеђена из црквенословенског употреба крестная смерть = смерть на кресте. 6. Временско значење односних придева образују називи годишњих доба, делова дана, недеље, називи месеци и слично. весенние цветы – цвеће које цвета у пролеће, зимняя дорога, летние вечера, вечерний звон, ночная Москва поноћни Дунав, ноћно небо, јутарња кафа, јануарски сусрети, недељни изласци, подневна жега У случају када је потребно реконструисати глагол у полазишној предикацији, ради се најчешће о глаголу који говори о својственој, уобичајеној радњи за именицу коју одређује: јутарња кафа – кафа која се пије ујутро. Срећу се и синтагме с именицом nomen agentis типа дневной, ночной дозор, ноћни чувар, сезонски радник. 7. Са значењем средства или инструмента уз помоћ ког се врши експлицирана или подразумевана радња употребљавају се односни придеви у следећим синтагмама: грудное вскармливание 274


– вскармливание грудью – (вс)кормить грудью, ручная тележка – колица која се руком покрећу, спектроскопическая диагностика – дијагностиковање се врши уз помоћ спектроскопа, телефонный разговор – разговор по телефону – разговор се обавља преко телефона, уз помоћ телефона. Српски: телефонски позив, ручна кочница, електрично напајање, радна терапија. Полазишна предикација се реконструише уз помоћ израза: уз помоћ нечега, преко нечега, нечим. Кад је главни члан синтагме (именица) глаголског порекла, односни придев се у реченичној структури трансформише у прилог или адвербијалну конструкцију са значењем средства: грудное вскармливание – кормить грудью, телефонный разговор – разговаривать по телефону. 8. Посесивни однос целина: део илуструју следећи примери синтагми с односним придевима: виноградные листья, лавровый лист, вишнёвая косточка, яичный желток, берёзовое полено у руском и прозорско стакло, ловоров лист, брезова кора, чеона кост, очна јабучица. Први појам од ког је изграђен односни придев има шире значење, значење целине, а именица уз придев – уже, значење једног, неког дела целине. Дата синтагма је еквивалент неконгруентне синтагме с постпозитивним генитивом без предлога: лист винограда, лист лавра, косточка вишни; стакло прозора, лист ловора, кора брезе... 9. У функцији придруживања додатног појма основном су следећи односни придеви у руском језику: рогатый скот, рогатая голова, минеральная вода, картинная галерея, у српском: телефонски именик, воћна торта, млечни сладолед. У питању је еквивалент инструменталне конструкције с предлогом с у функцији додавања једног појма другоме. У неком смислу се опет ради о посесивном односу, односу садржавања дела у целини: торта има, садржи воће, сладолед има, садржи млеко, вода садржи минерале... Уп. са претходном групом: вишневая косточка – косточка вишни, фруктовый торт – *торт фруктов, торт со фруктами. 275


10. Адвербијално значење начина односни придев кондензује у следећим синтагмама у руском: текстовое описание – опис у виду текста, графическое и текстовое представление – представљање у виду графичких елемената и у виду текста, компьютерная обработка – обрада компјутером, у српском такође: текстуaлни опис, графичка представа, компјутерска обрада. Начин се на реченичном нивоу изражава уз помоћ предлошко-падежне везе у виду чега, како, на који начин, којом методом. 11. Поред присвојног значења у синтагмама типа лошадиное копыто, коровье молоко, медвежья берлога односни придеви изграђени од именица које означавају животиње могу да граде, најчешће уз именице глаголског или придевског порекла, синтагме са значењем поређења: кошачья походка – походка, как у кошки, собачья жизнь – жизнь, как у собаки; голубија нежност, кокошија памет, псећи живот. 4. Закључак – Говорећи о специфичном статусу односних придева у поређењу са типичним придевима (квалитативним) констатовали смо да се разлике појављују како на значењском плану, тако и на формалнограматичком. Сложили смо се са Павловом да се на категоријалносемантичком плану односни придеви издвајају и по томе што имају функцију сегментовања стварности (стварања класа предмета према издвојеној особини), за разлику од квалитативних који је описују. Нагласили смо и то да они, у складу са својом функцијом у језику уопште, развијају и своје формално-граматичке особине. Па тако, за разлику од квалитативних, односни немају степене поређења, кратке придеве (осим градивних у српском), еквивалентне прилоге; не појављују се у саставу предиката (ретко); не образују придеве субјективне оцене и деадјективне именице (а кад образују, онда оне имају квалитативну нијансу). – Позивајући се на традицију у приступу творбе речи односним придевима као синтаксичким дериватима, и ми их на тај начин третирамо, те вршимо анализу актуализованих синтаксичких 276


односа између полазишне предикације и добијене синтагме с односним придевом. Инспирисани мишљењем Апресјана и Рахилине о могућности систематизовања односних значења, упркос њиховој бројности и разноврсности, навели смо она најчешћа и најкарактеристичнија. Према нашим увидима, међу најбројнијим су (ако изоставимо посесивна), свакако, градивна значења, значење намене, а међу најређим – субјекатско и објекатско. – Многи адвербијални односи које смо навели у анализи могу се тумачити и као посесивни: припадање по намени, припадање по месту, припадање дела целини, придруживање. У контексту онога што Рахилина наводи у вези са принципима које односни придев чине односним придевом (стални однос између два предмета), јасно је да није нимало чудно што је у основи највећег броја значења – посесивност. Од овога одступају једино случајеви (за које смо констатовали да су ретки у савременом руском) који сажимају читав субјекатско-предикатски израз с непрелазним глаголом (солнечный закат) или они с експлицирањем објекта (крестное целование), без реконструисања предиката. Објекат актуелизује и односни придев у синтагмама типа сахарный завод, зубной врач, али уз реконструисане предикате који саопштавају типичну, уобичајену радњу појма или лица из наведених синтагми (завод производит, врач лечит). Дакле, у највећем броју случајева за савремени руски језик можемо потврдити исправност закључака Рахилине о постојању сталног односа између два предмета. – Када је у питању поређење дистрибуције изражавања значења односним придевом у руском и српском, уочили смо следеће карактеристике: – У руском се чешће среће објекатско значење односног придева у саставу реконструисане предикације. Уп. цветочный магазин – цвећара, зубной врач – зубар, рыбная ловля – риболов. Српски је у свим овим случајевима више склон да деривира нову реч суфиксацијом или композицијом и суфиксацијом. – Кад су градивни придеви у питању, углавном смо наилазили на паралелизме, осим у случајевима појединих група атрибутивних значења: у случају изражавања врсте сока (персиковый сок – сок од брескве), или чаја (ромашковый чай – чај од камилице). Српски 277


прибегава предлошко-падежној вези од+генитив. – Примећен је у српском језику велики број синтагми с непроменљивим придевом у првом делу: ауто трке, тепих сервис, веш машина са значењем намене. – Временско значење се, према нашим увидима, слободније изражава односним придевом у руском језику (ночная Москва, зимняя дорога). У српском није увек могућ овакав спој: ?ноћни Београд (један пример забележен у корпусу српског језика проф. Витаса), ноћно небо, *зимски пут, летње вече, *јутарња престоница, јутарња кафа. Листа референци: Апресян, Ю. Д. (1995). Избранные труды, том I. Лексическая семантика. Синонимические средства языка. 2 изд., испр. и дополн. Москва. Белошапкова, В. А. и Е. А. Земская (1962). Из истории фунционирования отсубстантивных прилагательных. В: Материалы и исследования по истории русского литературного языка. Т. 5, Москва, 4-25. Земская, Е. А. (1991). Относительное прилагательное как конструктивный элемент номинативной системы современного языка. В: Грамматические исследования. Функциональностилистический аспект. Морфология, словобразование, синтаксис, Москва, 132-164. Клајн, И. (2003). Творба речи у савременом српском језику 2. Суфиксација и конверзија. Београд. Рахилина, Е. В. (1998). Семантика отыменных прилагательных. У: Лики языка: К 45-летию научной деятельности Е. А. Земской, Москва, 298-304. Станојчић, Ж. и Љ. Поповић. (2005). Граматика српскога језика. Уџбеник за I, II, III и IV разред средње школе. Београд Стевановић, М. (1998). Граматика српскога језика за средње школе. Београд. Тополињска, З. (2003). Полски-македонски. Граматичка конфронтација. 6. Синтаксичка деривација. Скопје. Янко-Триницкая, Н. А. (1989). Русская морфология. Москва. 278


Биляна Марич

Относительные прилагательные как результат синтаксической деривации в русском языке с сопоставлении с сербским Резюме В данной работе исследуются значения относительных прилагательных в русском и сербском языках по отношению к мотивирующему существительному преимущественно с синхронного аспекта (аспект истории языка затрагивается в случае, когда это необходимо). Указывается на специфику относительных прилагательных по сравнению с остальными (качественными) прилагательными в рамках данной части речи не только с точки зрения значения, но и с грамматического аспекта. Описываются сходства и различия между двумя исследуемыми языками в употреблении относительных прилагательных с различными значениями (обстоятельственными, объектными, субъектными и другими в восстанавливаемой конструкции с мотивирующим существительным).

279

Mesto imenica muškog roda koje označavaju životinje u imeničkoj deklinaciji slovačkog i srpskog jezika

Ana Marić Filozofski fakultet Univezitet u Novom Sadu

Mesto imenica muškog roda koje označavaju životinje u imeničkoj deklinaciji slovačkog i srpskog jezika1 Sažetak U radu će se metodom komparacije u dva bliska slovenska jezika analizirati imenice muškog roda koje označavaju životinje. Centralno mesto će imati svrstavanje u određene tipove (obrasce). Analiza će pokazati, da je u slovačkom jeziku za razliku od srpskog gramatički rod nosilac klasifikacije imenica, odnosno da se sistem promene imenica zasniva na razlici u gramatičkom rodu. Kao rezultat takvih pravila date imenice (nazivi životinja muškog roda) se u slovačkom jeziku u odnosu na srpski jezik u jednini menjaju po jednom tipu promene a u množini po drugom. Ključne reči: morfologija, imenice muškog roda, nazivi životinja, imenička deklinacija, slovački - srpski jezik

Komparativna analiza dva genetski bliska slovenska jezika, slovačkog iz grupe zapadnoslovenskih jezika i srpskog iz grupe južnoslovenskih jezika, doprinosi sagledavanju kriterijuma za svrstavanje imenica u određene deklinacijske tipove. Deklinacije analiziranih jezika vode poreklo iz praslovenskog jezika. Njihova osnovna karakteristika i osnovno polazište je promena imenica po osnovama. Od početka je dolazilo do razvitka svakog jezika pojedinačno u okviru konkretnih okolnosti. U slovačkom jeziku je dolazilo do znatnih odstupanja od strukture raščlanjivanja imenica po osnovama i do njihovog potpunog istiskivanja uticajem gramatičkog roda. Do izražaja je došla i nova striktna podela imenica muškog roda na živo i neživo (Pauliny 1

Rad je nastao u okviru naučnoistraživačkog projekta Diskursi manjinskih jezika, književnosti i kultura u jugoistočnoj i srednjoj Evropi (broj 178017) koji finansira Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije. 281

Ana Marić

1990: 28). Slovačka deklinacija je zbog padeškog sinkretizma prilično jednostavna. Brojne promene u osnovama i padeškim formantima dovode do daljeg pojednostavljivanja promene imenica, što pojedini lingvisti smatraju za pozitivne tokove (Navrátil 1996: 27-34). Slovački jezik, za razliku od srpskog, spada među jezike kod kojih se sistem promene imenica zasniva isključivo na razlici u gramatičkom rodu. Imenice jednog roda mogu da se menjaju samo po obrascima za taj rod. Klasifikaciju po rodu određuje forma imenica. Osnovne gramatičke kategorije kod imenica rod, broj i padež imaju posebna gramatička značenja, ali ne i svoje posebne izraze – sve tri se izražavaju jednim nastavkom. Deklinacija podrazumeva promenu gramatičkih značenja roda, broja i padeža imenica u okviru jedne lekseme (Sokolová 2007: 34). Jedan nastavak ima više sadržaja, mada ne mora da pruža sve te podatke, već se do njih može doći kroz smisao rečenice, a u srpskom jeziku i uz pomoć akcenta reči. Kategorija roda je kod imenica jedna od tri osnovne gramatičke kategorije i javlja se kod svih promenljivih i nepromenljivih imenica u slovačkom i u srpskom jeziku, slično je i kod prideva, zamenica, brojeva, glagolskih prideva, poimeničenih prideva, glagolskih imenica... Rod imenica je u tesnoj vezi sa njihovim završetkom. Rod, broj i padež kod promenljivih imenica sadržani su u padeškom nastavku, a kod nepromenljivih se ove kategorije podrazumevaju iz konteksta. Mada kod imenica postoje dva roda, prirodni i gramatički, u ovom radu će se pažnja posvetiti gramatičkom rodu. Rod je u određenom smislu vezan za semantiku reči. Ukoliko imenica u slovačkom jeziku označava živo biće, obavezno se pravi razlika između gramatičkog i prirodnog roda. Imenica koja označava muško biće je muškog roda, dok je ona koja označava žensko biće ženskog roda, sem nekih izuzetaka. Imenice koje označavaju stvari ili bića kod kojih se pol ne razlikuje ili nije bitan imaju rod prema obliku, odnosno prema završetku. Rod je kod imenica u slovačkom jeziku najbitnija morfološka kategorija. U okviru gramatičkog roda u oba posmatrana jezika razlikuju se muški, ženski i srednji rod. U slovačkom jeziku je gramatički rod nosilac klasifikacije imenica, jer ih svrstava prema tipovima promene, a ujedno i određuje oblik onih reči koje zavise od imenice na osnovu kongruencije ili slaganja. Prema I. Klajnu i u srpskom jeziku se prema rodu imenice 282


upravlja oblik odredbene reči koja uz nju stoji ili se na nju odnosi (Klajn 2005: 47). U okviru tri gramatička roda u slovačkom jeziku postoji dvanaest obrazaca, za svaki rod po četiri. Za promenu imenica muškog roda služe obrasci: chlap, hrdina, dub i stroj, imenice ženskog roda se menjaju po obrascima: žena, ulica, dlaň i kosť a imenice srednjeg roda po obrascima: mesto, srdce, vysvedčenie i dievča. Navedeni obrasci ili tipovi se smatraju za žive a postoji još nekoliko neproduktivnih obrazaca, po kojima se menja mali broj imenica, i oni se smatraju za nežive. Broj imenica koje pripadaju određenom tipu je vrlo različit. U slovačkoj lingvističkoj literaturi po nekim istraživanjima od ukupnog broja imenica najviše njih je ženskog roda, zatim muškog i na kraju srednjeg roda. U srpskom jeziku su na prvom mestu imenice muškog roda, zatim imenice ženskog i srednjeg roda (Šipka 2005: 131). Pojedini tipovi se takođe razlikuju po broju imenica, npr.: najviše imenica se menja po obrascu žena, pa po dub i na kraju po obrascu chlap. Slovački deklinacijski sistem se ne svrstava među komplikovane. Jednostavnosti tipova doprinosi sinkretizam i homonimija padeških nastavaka, kao i integrisanje (spajanje i približavanje) obrazaca, npr. chlap i hrdina u muškom rodu, što je verovatno bilo motivisano primenom kategorije živog odnosno neživog. Prilikom svrstavanja u obrasce u slovačkom jeziku postoji vrlo malo odstupanja. U slovačkom jeziku je kod imenica za svrstavanje u obrasce ili tipove kategorija roda dominantna. Srpski deklinacijski sistem je komplikovaniji od slovačkog. U srpskom jeziku se vrsta promene imenica određuje prema završetku osnove i prema obliku nom. sing. Na osnovu toga se imenice svrstavaju u tri ili četiri deklinacije, što zavisi od lingvista i njihovih učenja – shvatanja, napr. I. Klajn govori o tri (Klajn 2005: 50), a M. Stevanović o četiri vrste promene (Stevanović 1964: 186). Prva deklinacija je u srpskom jeziku najsloženija, jer obuhvata više podtipova različitog roda i završetka imenica – imenice muškog roda na suglasnik i imenice sred. roda na – o i na – e (kao i mali broj imenica muškog roda na – o koje nemaju oblike množine – medo, zeko...) (Stevanović 1964: 186). U slovačkom jeziku svi lingvisti koriste iste imenice kao obrasce, što u srpskom nije slučaj. Za nastanak deklinacija u slovačkom književnom jeziku presudnu ulogu ima stanje u slovačkim dijalektima. Prema E. Pauliniju 283

Ana Marić

različita promena naziva životinja muškog roda nije karakteristika ni istočnoslovačke, niti zapadnoslovačke varijante, jer se u većini slovačkih govora nazivi životinja menjaju kao živo (Pauliny 1990: 45-46). M. Sokolová navodi da se u češkom jeziku ove imenice menjaju po istoj promeni kao i lica muškog roda, ali je u poljskom situacija ista kao i u slovačkom jeziku, tamo čak postoje i posebni obrasci za nazive životinja (Sokolová 2007: 37). U slovačkom jeziku se nazivi životinja muškog roda u okviru morfološke kategorije roda specifično ponašaju. Jednom se ponašaju kao imenice koje označavaju živo, drugi put kao imenice za neživo. Ove imenice imaju posebno mesto u deklinaciji slovačkog jezika. U jednini se sve imenice muškog roda (bilo zajedničke ili vlastite) koje označavaju životinje, a osnova im se završava na suglasnik (tvrd, mek ili neutralan) ili na samoglasnik – o (koji se ne sreće kod neživih) menjaju po osnovnom i najproduktivnijem obrascu za promenu imenica muškog roda koje označavaju živo (lice), to je obrazac chlap a imenice su, npr.: baran, bocian, had, havran, holub, chrobák, jeleň, jež, kocúr, kohút, kôň, lev, medveď, rak, slon, vrabec, Zahraj, zajac... – maco, zajko, Muro, Dunčo... Imenice koje se završavaju na – ec, - er, - es, - ol, - or i deminutivi na – ček, - ok imaju nepostojane samoglasnike – e-, - o-, napr.: mravec – mravca, tiger – tigra, pes – psa, orol – orla, psíček – psíčka, holúbok – holúbka... U slučajevima kada bi izostavljanjem samoglasnika nastala grupa suglasnika teška za izgovor samoglasnici – e-, - o- se čuvaju, napr.: byvol – byvola, jazvec – jazveca, sokol – sokola... Prilikom promene imenica kôň i vôl dolazi do alternacija ô/o u osnovi: kôň – koňa, koňovi, koňom; vôl – vola, volovi, volom. Obrazac chlap je «najvarijantniji» obrazac kod imenica (jer ima naveći broj različitih padeških nastavaka). Tako i jedan broj imenica naziva životinja ima padeške nastavke koji nisu karakteristični za živo (za lica). Imenice pes i vlk u frazeološkim sklopovima imaju u DAT. sg. varijantni nastavak –u (koji se javlja kod neživih imenica) umesto očekivanog – ovi za živo (My o vlku a vlk za humny.). U lok. sg. opet umesto nastavka – ovi kod imenice kôň i njenih derivata javljaju se varijantni nastavci -u/-i (karakteristični za neživo), npr.: na koníku, na koníčku, na koni, koji 284


analogijom dospevaju i kod drugih naziva za konje, npr.: na vraníku, na tátošíku, na poníku, na mustangu, na tátoši, na žrebci ... Nastavak – u je posle suglasnika k, g na kraju osnove (Pauliny 1990: 45-46; Navrátil 1996: 34-48) (tabela 1).

Slovački jezik LICA MUŠKOG RODA

JEDNINA

Srpski jezik ŽIVO nepalatal palatal - Ø, -o -Ø -a -a -u -u -a -a -e -u - om - em -u -u

N G D A V L I

- Ø, -o -a - ovi, -u -a ----(o) – ovi, -u, -i - om

N G D A V L I

MNOŽINA Slovački jezik NEŽIVO LICA MUŠKOG RODA nemeki meki -y -e - i, -ovia - ov - ov - ov - om - om - om -y -e - ov ---------(o) - och (o) - och (o) - och - mi, - ami - mi, - ami - mi

Tabela 1.

N G D A V I L

Tabela 2.

285

Ana Marić

N G D A V I L

-i -a - ima -e -i - ima - ima

MNOŽINA Srpski jezik PRODUŽENA MNOŽINA - ov - i - ev - i - ov - a - ev - a - ov - ima - ev - ima - ov - e - ev - e - ov - i - ev - i - ov - ima - ev - ima - ov - ima - ev - ima Tabela 3.

U množini se nazivi životinja muškog roda u slovačkom jeziku menjaju po obrascima za neživo. Ukoliko se osnova imenica završava na tvrd ili neutralan suglasnik menjaće se po obrascu dub, međutim ako se osnova završava na mek suglasnik promena će biti po obrascu stroj. Imenice koje se menjaju po obrascu dub imaju u nom.2 i akuz. pl. nastavak –y (barany, bociany, hady, havrany, holuby, chrobáky, kocúry, kohúty, levy, raky, slony...), dok imenice po obrascu stroj imaju u datim padežima nastavak – e (jelene, ježe, kone, medvede, papagáje, vrabce, zajace...). Izuzetak čine tri imenice koje označavaju životinje pes, vták, vlk koje imaju množinu i po obrascu chlap i po obrascu dub, pa u nom. pl. mogu da imaju dublete psi/psy, vtáci/vtáky, vlci/vlky kao stilistički diferencirane oblike. U naučnom stilu se javljaju neživi oblici (psy, vtáky, vlky) u nom. i akuz. pl. (kod neživih imenica su nastavci u ova dva padeža isti), dok su živi oblici češći u umetničkom i govornom stilu i tu se oblici nom. i akuz. pl. razlikuju (psi – psov, vtáci – vtákov, vlci – vlkov). M. Sokolová smatra da ove imenice imaju „paralelnu deklinaciju“, što je naziv za različitu deklinaciju koja je nastala kod personifikacije (Sokolová 2007: 37). Neke od imenica mogu da imaju množinu po obrascu chlap – po živom u prenesenom značenju – kod personifikacije ili metafore, npr.: traja sokoli, zleteli orli (u poeziji), salónni levi; barani, somári (u grdnjama) – nom. pl. imaju nastavak -i, kod nekih hipokoristika, posebno kod onih koje se završavaju na samoglasnik –o (Dunčo, maco, zajko, jažko – Dunčovia, 2 U daljem tekstu padeži će biti označava velikim početnim slovom kao u tabeli. 286


macovia, zajkovia, ježkovia...) – u nom. pl. je nastavak -ovia. Ali kod upoređivanja nazivi životinja muškog roda se uvek ponašaju kao nežive imenice i menjaju se po obrascima za neživo (dub, stroj), npr.: bijú sa ako kohúty, ťarbaví ako slony, čierni ako havrany... (Navrátil 1996: 34-48). Slovačka prezimena po nazivima životinja čuvaju promenu po živom – kao lica (Kohút, Medveď, Slávik, Zajac...). Prema F. Miku oblici muških naziva životinja kao živih su u književnom jeziku ostaci starog stanja ili se upotrebljavaju pod uticajem dijalekatskih oblika, jer se smatra da se oni kao takvi u dijalektima čuvaju (Miko 1962: 47). Analiza deklinacije slovačkog jezika pokazuje da se u singularu poklapaju oblici (homonimi) gen. i akuz. (hada, orla, barana, kohúta, kocúra, krokodíla, tchora...) i dat. i lok. (o baranovi, ježovi, kohútovi, medveďovi, zajacovi...) – što je karakteristika živog – lica. U pluralu kod deklinacije za neživo poklapaju se nom. i akuz. (barany, hady, kohúty, ježe, medvede, zajace). U instr. pl. je najčešći nastavak – mi (hadmi, gunármi, ježmi, koňmi, medveďmi, motýľmi, somármi, tchormi...), to je osnovni – jak nastavak karakterističan za sve obrasce muškog roda. Kao varijantni nastavak može se javiti nastavak –ami u slučajevima pojave nepostojanog samoglasnika – o-, - e - (na kraju osnove) ispred kojeg stoji konsonant, npr.: ďateľ, holúbok, kapor, mravec, osol, pes, svrček, tiger, vrabec... (ďatľami, holúbkami, kaprami, mravcami, oslami, psami, svrčkami, tigrami, vrabcami...) ili ako se imenica završava na grupu suglasnika, npr.: červ, kliešť... (červami, kliešťami...) (tabela 2). Posebna promena naziva životinja muškog roda ukazuje samo na to da se ne radi o licima, mada se podrazume, da su životinje takođe živo. U srpskom jeziku su životinje živa bića, pa se tako i menjaju – po prvoj vrsti (deklinaciji) (Stevanović 1964: 186). I. Klajn kao obrasce ili predstavnike prve deklinacije za lica uzima imenice doktor, prijatelj u jednini i doktori, muževi, stanovi (Klajn 2005: 50-52) (tabela 1). Ni u jednoj gramatici se ne govori posebno o ovim imenicama, ali svi autori ih navode kao primere uz odgovarajuću deklinaciju, npr. među imenice koje označavaju životinje u srpskom jeziku spadaju: bik, crv, cvrčak, gavran, jazavac, jelen, jež, kobac, konj, komarac, krokodil, lav, leptir, magarac, medved, medo, miš, mrav, orao, ovan, pas, petao, slon, soko, tvor, vepar, vo, vrabac, zec, žabac, ždral... (Klajn 2005: 52-57; Silić 2001: 15-21; 287

Ana Marić

Stevanović 1964 173-221; Šipka 2005: 135-153). U srpskom jeziku se u okviru prve deklinacije u jednini pravi razlika između živih i neživih imenica (što se može na neki način uporediti sa slovačkim jezikom). Iako se po prvoj vrsti menjaju imenice različitih oblika, primećuje se da su u većini padeža jednaki završeci (nastavci). Kod imenica koje označavaju ljudska bića ili životinje oblik akuz. sg. je jednak gen., što je jednako kao i u slovačkom jeziku. Dalja razlika koja utiče na promenu u okviru ove deklinacije je završni suglasnik imenice. Ukoliko se imenica u srpskom jeziku završava na nepalatalni suglasnik u I jednine ima nastavak – om, npr.: crvom, gavranom, jelenom, lavom, medvedom, mravom, slonom..., međutim ako se imenica završava na palatalni suglasnik nastavak je – em, sem izuzetaka, kada je ispred palatala samoglasnik e, npr.: jazavcem, konjem, komarcem, vrapcem, žapcem...; ali je ježom, zecom... U slovačkom jeziku je u instr. sg. kod svih imenica muškog roda nastavak – om (hadom, ježom, komárom, levom, medveďom, vrabcom, zajacom...). U srpskom jeziku je razlika i u vok. sing. jer se javlja nastavak – e umesto – u, napr. gavrane, lave, medvede, crve... ali i vrapče (izostavljanjem nepostojanog – a- vrši se jednačenje po zvučnosti), odnosno konju, ježu, zmaju... (tabela 1) (Klajn 2005: 54-55). (U slovačkom jeziku ne postoji vok., pa se ova razlika ne može javiti. Funkciju vok. je u slovačkom jeziku preuzeo N.) U množini se u srpskom jeziku ne pravi nikakva razlika između živih i neživih imenica, niti između njihovih završetaka. Imenice koje označavaju životinje muškog roda se i u množini menjaju po prvoj deklinaciji. Jedini nastavak u nom. pl. je – i, koji se veoma retko dodaje direktno na osnovu imenice. Najčešće se između osnove i nastavka dodaje – ov (posle nepalatalnog suglasnika), odnosno – ev (posle palatalnog suglasnika) – po Stevanoviću je to slog koji se često naziva umetkom, a po Klajnu je to umetak. Ovo proširenje se javlja u svim padežima u množini (Stevanović 1964: 198; Klajn 2005: 51). - Pomenute umetke imaju najčešće imenice sa jednosložnim osnovama, mada mogu da se jave i kod dvosložnih ili višesložnih imenica: bikovi, galebovi, ježevi, kerovi, lavovi, miševi, orlovi, ovnovi, pacovi, petlovi, slonovi, tvorovi, volovi, zečevi, ždralovi..., neke od jednosložnih imenica javljaju se i bez umetaka, npr. konji, crvi, kopci, mravi, psi, vrapci... - Po I. Klajnu za imenice sa dvosložnim osnovama ne postoji opšte pravilo kada dobijaju produžetak. Imenice sa produžetkom najčešće imaju 288


i kraće oblike: golubovi i golubi, leptirovi i leptiri, sokolovi i sokoli, gavranovi i gavrani, paukovi i pauci, vukovi i vuci... U svakodnevnoj upotrebi su češći duži oblici (Klajn 2005: 52). Po M. Stevanoviću u stihovima narodnih pesama, ili ako to zahtevaju potrebe stiha, neke od imenica koje se inače upotrebljavaju samo sa umecima mogu se javiti i u kratkom obliku, npr.: ždrali, orli... (Stevanović 1964: 199). U deklinacijama imenica muškog roda koje označavaju životinje u oba jezika se javljaju glasovne alternacije i različite glasovne promene. U slovačkom jeziku su već pomenuti nepostojani samoglasnici – e- i – o - u odgovarajućim primerima. U srpskom jeziku se javlja samo nepostojano –a - u slučajevima: cvrčak – cvrčka, jazavac – jazavca, kobac – kopca, komarac – komarca, magarac – magarca, pas – psa, tigar – tigra, vrabac – vrapca... Nepostojano – a - posebno kod imenica koje se završavaju na –ac, utiče na pojavu različite osnove u gen. pl. u odnosu na ostale zavisne padeže, koja je identične sa oblikom nom. sg. (vrabac – vrabaca, kobac – kobaca). U srpskom jeziku može doći i do jednačenja suglasnika po zvučnosti u većini padeža koje se ogleda i u pravopisu, napr.: vrabac – vrapca, kobac – kopca... U slovačkom jeziku se ovo jednačenje ne ogleda u pravopisu (vrabec – vrabca). U srpskom jeziku su imenice vo i soko nastale od ranijih oblika vol – sokol (u slovačkom jeziku su i danas takvi oblici sa očuvanim – l na kraju osnove), gde je – l na kraju osnove prešlo u – o. Oblici sa – o su samo u nom. sg., dok se u ostalim padežima javlja suglasnik – l (vo, vola, volu, volom, volovi...; soko, sokola, sokolu, sokolom, sokolovi...). Kod imenica orao i petao nepostojano –a ispada a umesto samoglasnika –o je suglasnik – l u svim padežima jednine i množine (orla, petla...orlovi, petlovi...). U nom. pl. je u srpskom jeziku u znatnoj meri prisutna pojava sibilarizacije, npr.: pauk – pauci, vuk – vuci, cvrčak – cvrčci ... odnosno palatalizacije u slučajevima zec – zečevi, jarac – jarčevi ... u svim padežima u množini. U slučajevima ubacivanja nepostojanog – a otpadaju sve vrste jednačenja, gubljenje suglasnika i pojava sibilarizacije. U slovačkom jeziku je palatalizacija prisutna u slučajevima vlk – vlci, vták – vtáci samo u oblicima za nom. pl. U instr. pl. je u srpskom jeziku uvek nastavak – ima (golubovima, jazavcima, komarcima, konjima, magarcima, psima, vrapcima ...) (tabela 3). 289

Ana Marić

Zaključak Iz izloženog se može zaključiti da imenice muškog roda koje označavaju životinje imaju različito mesto u deklinacijama slovačkog i srpskog jezika. U jednini se ove imenice u oba jezika menjaju po obrascima za živo, kao što se menjaju lica muškog roda. U srpskom jeziku ove imenice imaju i množinu po obrascima za živo, tako da je potpuna promena po obrascima za živo – za lica po prvoj deklinaciji. U slovačkom jeziku se ove imenice u množini menjaju kao nežive imenice muškog roda po dva obrasca (dub ili stroj) u zavisnosti od završetka – da li je krajnji suglasnik mek ili nemek (tvrd ili neutralan). Izuzetak su imenice pes, vták, vlk i neke imenice u prenesenom značenju koje mogu da se menjaju i po obrascu za živo i za neživo. Lista referenci: Klajn, I. (2005). Gramatika srpskog jezika. 1. izd. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Miko, F. (1962). Rod, číslo a pád podstatných mien. 1. vyd. Bratislava: Vydavateľstvo Slovenskej akadémie vied. Morfológia slovenského jazyka. (1966). 1. vyd. Bratislava: Vydavateľstvo Slovenskej akadémie vied. Navratil, L. (1996). Skloňovanie podstatných mien. Nitra: Enigma. Oravec, Ján i Eugénia Bajzíková, Juraj Furdík. (1984). Súčasný slovenský spisovný jazyk. Morfológia. 1. vyd. Bratislava: Slovenské pedagogické nakladateľstvo. Pauliny, E. (1990). Vývin slovenskej deklinácie. 1. vyd. Bratislava: Veda, vydavateľstvo Slovenskej akadémie vied. Silić, J. (2001). Hrvatski jezik 2. 4. izd. Zagreb: Školska knjiga. Sokolova, M. (2007). Nový deklinačný systém slovenských substantív. Prešov: Filozofická fakulta Prešovskej univerzity. Stevanović, M. (1964). Savremeni srpskohrvatski jezik. 1. Beograd: Naučno delo. Šipka, D. (2005). Osnovi morfologije. Beograd: Alma. 290


Ana Marić

The position of masculine nouns denoting animals in the nominal declension of Slovak and Serbian Summary The paper will use the comparative method to analyze masculine nouns denoting animals in two close Slavic languages. The central part will focus on the categorization into certain types (patterns). The analysis will show that in Slovak, unlike in Serbian, the grammatical gender carries the categorization of nouns and that the system of nominal declension is based on the difference in the grammatical gender. As a result of such rules, in Slovak as opposed to Serbian, the analyzed nouns (male animal names) belong to one type when declined in singular and another type when declined in plural. Key words: morphology, masculine nouns, animal names, nominal declension, the Slovak language, the Serbian language.

291

Tipovi složenica u dva genetski srodna jezika

Ana Makišova Filozofski fakultet Univerzitet u Novom Sadu

Tipovi složenica u dva genetski srodna jezika1 Sažetak Predmet istraživanja su složenice u dva genetski srodna jezika, u slovačkom i srpskom jeziku. Date lekseme analiziramo na tvorbeno-morfološkom planu. Na osnovu toga svrstali smo ih u tvorbene tipove, koje smo klasifikovali prema morfološkoj pripadnosti motivne reči prve tvorbene jedinice. U prvom delu složenice može da stoji imenica, pridev, zamenica, broj, glagol ili prilog, dok se u drugom delu složenice nalaze primarne lekseme ili dolazi do derivacije druge komponente. Ključne reči: složenica, sufiks, imenica, pridev, zamenica, broj, glagol, prilog

U predloženom radu ćemo sa kontrastivnog aspekta posmatrati složenice u dva genetski srodna jezika, u savremenom slovačkom i savremenom srpskom jeziku. Polaznu tačku predstavlja slovački jezik, složenice u slovačkom jeziku i na osnovu datog modela složenice u srpskom jeziku. Tvorbenu strukturu složenica čine tvorbene jedinice koje ulaze u njen sastav. To je reč koja je motivisana sa dve punoznačne reči. Složenica je nastala slaganjem dve ili više tvorbenih osnova, znači da su najmanje dve tvorbene osnove obavezan sastavni deo njene tvorbene strukture. U prvom delu složenice može da stoji imenica, pridev, glagol, broj, zamenica ili prilog. Tvorbena jedinica koja nije uvek izražena u sastavu složenice, jeste spojni vokal. Spojni vokal se dodaje na osnovu prvog dela složenice i to je najčešće vokal o, npr.: žalobaba, kolobeh; gromobran, 1

Rad je nastao kao rezultat projekta 178017 „Diskurzi manjinskih jezika, književnosti i kultura u jugoistočnoj i srednjoj Evropi“ koji finansira republičko Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj. 293

Ana Makišova

basnopisac. Kao spojni vokal javlja se i vokal e, obično u srpskom jeziku stoji iza nepčanih suglasnika i javlja se kao alternacija vokalu o, npr.: zemeguľa, dejepis; kraljeubica, kućevlasnik a može biti i neizražen, npr.: dvojbodka;babadevojka. U složenim rečima spojni vokal nema nikakvu semantičku vrednost, niti mogućnost da poput sufiksa i prefiksa modifikuje značenje tvorbene osnove. Njegovo značenje je čisto obličko, sa funkcijom spajanja leksičkih komponenti u složenici. 1. Tvorbeni tipovi imeničkih složenica U zavisnosti od strukture imeničke složenice razlikujemo više vrsta prema tome kojoj vrsti reči pripada prvi deo složenice. Osnovni kriterij kod tipa složenice je leksemski sastav. To je tvorbeno-morfološki kriterij, jer kao osnov za klasifikaciju uzimamo morfološku pripadnost prve tvorbene jedinice. Na osnovu ove klasifikacije razlikujemo šest tipova imeničkih složenica: 1.1. Složenice s imenicom u prvom delu Ovaj tvorbeni tip je veoma čest i produktivan u tvorbi imeničkih složenica. 1.1.1. U okviru ovog tipa razlikujemo složenice u kojima sastavni deo čini imenica muškog roda u prvom delu složenice, npr. kovorobotník, jazykovedec, juhovýchod, chlebodarca, časopis, hromobitie, stredobod, dážďomer; plodored, drvored, jugozapad, gromobran, kamenolom, gradonačelnik, robovlasnik. U ovim primerima tvorbena osnova prvog složeničkog dela završava se konsonantom iza koga se nalazi spojni vokal o. Prvi složenički deo u navedenim primerima jednak je sa nominativom jednine imenica. U slovačkom primeru chlebodarca imenica u prvom delu složenice ima oblik genitiva jednine, to je u stvari genitivna sintagma, u korenu imenice dolazi do alternacije ie/e, jer u nominativu jednine imenica glasi chlieb. 1.1.2. U drugi podtip spadaju složenice koje u prvom delu imaju imenicu ženskog roda. U korpusu naših primera složenica ovoga podtipa u oba posmatrana jezika je znatno manje u poređenju sa prethodnom podgrupom, npr.: rukoväť, siločiara, diaľkomer, vlnobitie, vodopád, 294


bodkočiarka, pôdorys; brzinometar, grupovođa, knjigopisac, veroučitelj, parobrod, kozorog, zemljoradnik, vodokotlić, paročistač, vodoinstalater, basnopisac. Prvi složenički deo u navedenim složenicama završava se na konsonant, tako da nije jednak nominativu jednine kao u prethodnim primerima kod imenica muškog roda. Prvi složenički deo dobijen od imenica ženskog roda a- promene. Kod svih navedenih primera u oba jezika pojavljuje se spojni vokal o. Bez spojnog vokala u složenici a prva tvorbena osnova ima oblik genitiva, zabeležili smo nekoliko primera u slovačkom jeziku, npr. úctyhodnosť, ctižiadosť, ctihodnosť, krvilačnosť, kostihoj, strastiplnosť, láskyplnopsť, slávybažnosť, kúpyschopnosť. 1.1.3. U treći podtip svrstali smo složenice u kojima je prvi složenički deo motivisan imenicom srednjeg roda, onda sledi spojni vokal o. Složenica ovoga tipa nisu frekventne u jeziku, npr. bruchopasník, delobuch, drevorubač, menoslov, mäsožravec; grlobolja, zvonolivnica, zlatovez, vinograd, kolovođa, drvorezbar. 1.1.4. Četvrti podtip čine složenice sa spojnim vokalom e. U poređenju sa spojnim vokalom o, ima znatno manju frekvenciju u oba posmatrana jezika. U srpskom jeziku sledi posle palatalnih suglasnika, pojavljuje se u nizu složenica u kojima je prvi složenički deo imenica kuća, npr. kućevlasnik, kućegazda, kućedomaćin, kućepazitelj, oceubilac, oceubistvo, kraljeubistvo, careubistvo. U slovačkom jeziku smo zabeležili nekoliko složenica sa spojnim vokalom e: zemeguľa, zemepán, zemepis, zememerač, dejepis, dejepisár, dejepisec, moreplavec. 1.1.5. U peti podtip smo svrstali imeničke složenice bez spojnog vokala. Ovaj tip je znatno više zastupljen među pozajmljenicama nego kod reči domaćeg porekla. Pošto predmet našeg istraživanja nisu složenice stranog porekla, osvrnutćemo se samo na domaće složenice. Takve su npr. kníhkupec, kníhkupectvo, kníhtlač, kníhtlačiareň, – kod složenica ovog tipa prvi složenički deo ima oblik genitiva množine, nocľah, nocľaháreň, nocľažník; čuvarkuća, veškorpa, vizitkarta, duvankesa, pelengaće, lubendinja, babaroga, bubamara, bubašvaba. Tvorba složenica bez spojnog vokala nije produktivna, pa takvih primera i nema mnogo. U svim navedenim primerima prvi deo složenice je uvek imenička tvorbena osnova. Ponekad ima oblik nominativa jednine, u nekim slovačkim primerima smo zabeležili da prvi deo može imati oblik genitiva jednine ili 295

Ana Makišova

množine, ali takvih primera je sasvim malo. Isto tako ima malobrojnih primera u kojima dolazi do skraćivanja prve osnove. Skraćivanje nastaje zbog toga što je osnova dugačka i nezgodna za izgovaranje, npr. kupoprodaja, lubendinja. Do skraćivanja druge osnove dolazi kod složenica, koje sadrže imenicu opis. Skraćivanje je karakteristično za oba posmatrana jezika, npr. zemepis; zemljopis. Drugi deo složenice u navedenim primerima je imenica, koja ima oblik nominativa jednine. Ove imenice imaju samostalno značenje, izvan složenica postoje kao samostalne lekseme. Ove lekseme su često neizvedene, ali mogu biti i izvedene od drugih vrsta reči. Derivacija se ne izvodi prilikom građenja složenica, već se te izvedenice koriste u jeziku, postoje kao samostalne reči u jeziku. Složenice ovoga tipa označavaju nešto konkretno, osobu koja vrši neku radnju ili je nosilac neke radnje, označavaju biljku, životinju, stvar, mesto, vrstu delatnosti ili apstraktne pojmove. 1.2. Složenice s pridevom u prvom delu Složenice ovoga tipa imaju u prvom delu tvorbenu osnovu dobijenu od pridevske reči, onda sledi spojni vokal, koji nije obavezan i u drugom delu složenice se nalazi imenica. Pridev u prvom delu složenice nema oblik nominativa jednine muškog roda. Uvek su to samo pridevske osnove u oba posmatrana jezika. Spojni vokal kod većine primera se pojavljuje, i to vokal o. Drugih spojnih vokala kod ovog tipa složenica nema ni u jednom od posmatranih jezika. Složenice srpskog književnog jezika izgledaju kao da im je prvi deo složenice pridev u srednjem rodu, ali je to u stvari spojni vokal. Drugi deo složenice je imenica, koja stoji u nominativu jednine i ima ulogu samostalne reči. Ovim složenicama označavaju se pojmovi iz zoologije, botanike, označavaju osobu, fizičko ili duhovno stanje, npr.: holobriadok, starobylosť, skorocel, drahocennosť, jemnocit, cudzojazyčnosť, zločin, rýchločistiareň, čistokrvnosť, veľkopredajňa, dávnovek, starodávnosť, modrotlač, ľahkovernosť, krivonos, krasokorčuliar - prvi deo osnove je skraćen, kosoštvorec, rovnodennosť, zlozvyk, veselohra, rovnováha, krutovláda; bosohodac, žutokljunac, suvozid, svetoduh, crnobor, živobara, crvenokožac, debelokožac, golosemenica, krasnopisac, miloglas, krupnogorica, sivobradac, sivobradac, kratkoprugaš, tankorepka, dugoperka, blagoslov, suvozemac, crnorukac. Složenice bez spojnog vokala 296


su veoma retke, primere smo zabeležili samo u srpskom jeziku, npr. šarenrep, vodenpauk, vodenkonj, zelenkada. 1.3. Složenice sa zamenicom u prvom delu Imeničke složenice sa zamenicom u prvom delu najbrojnije su sa zamenicom samo- i povratnom zamenicom seba-. Kod ova dva tipa imamo spojna vokala, u prvom primeru o a u drugom a,npr,: sebaobrana, sebaúcta, samočinnosť, sebaklam, sebakontrola, samovrah, sebavedomie, sebavýchova, samohláska, samoobsluha, samorast; samoposmatranje, samoispitivanje, samosvest, samosažaljenje, samoodbrana, samokritika, samoanaliza, samozaštita, samopriznanje, samoglasnik, samovolja, samoobmana. Ovaj tip građenja složenica veoma je produktivan u oba navedena jezika. Postoje i složenice sa drugim zamenicama u prvom delu, npr.: svojbytnosť, svojráznosť, svojpomoc, svojvôľa, svojhlavosť, svojprávnosť; svečovek, sveživot, svemudrost, svebivanje, svevlašće, sveumlje, svedržanje, inozemac. Ove složenice su bez spojnog vokala. 1.4. Složenice sa brojem u prvom delu U ovom tvorbenom tipu prvi složenički deo motivisan je brojem, dakle pojavljuje se ili broj ili osnova broja najčešće bez spojnog vokala, a drugi deo složenice je imenica koja se nalazi u nominativu jednine. Broj u prvom delu složenice može imati oblik kardinalnog, rednog ili zbirnog broja. U većini slučajeva brojevi označavaju spojeve dva, tri ili više istovrsnih elemenata, npr.: dvojčíslo, dvojbodka, dvestotisíc, päťčíslie, štvorčíslie, osemhran, dvojtakt, trojčíslie, dvojčlen, desaťnásobok, osemboj, desaťročie, trojboj osemveslica; dvobroj, trobroj, dvovlast, troskok, dvogodište, petougao, dvovlast, četvorougao, dvokrilac, stolisnik. Neke imeničke složenice mogu imati u prvom složeničkom delu redni broj, npr.: prvotlač, prvočíslo, prvopis, prvoročiak, prvovýrobok, prvorodenec, druhoročiak; prvoborac, prvoučitelj, prvorazredac, prvotimac, trećoredac, prvorotka, drugoligaš. Ove složenice sadrže spojni vokal o. Složenice sa formantom pol- možemo svrstati među složenice sa brojem u prvom delu, jer u slovačkom jeziku ova reč je označena kao nepromenljivi broj, sa semantikom polovina, npr.: polčas, polcesta, poldeň, polguľa, polhodina, polkruh, polmesiac, polnoc, pologuľa, 297

Ana Makišova

polosen, polotieň, polotovar, polovýrobok; u srpskom jeziku formant polu- Klajn je svrstao među složenice sa brojem u prvom delu, iako ne tvrdi da ovaj formant spada u gramatičku kategoriju brojeva. Veoma je produktivan i njime se stalno grade nove reči: polukrug, polulopta, poluprsten, polucrnac, polusestra, poluludilo, polucipele, polukorak, poludivljak, polumrak, polusan. Isto tako i složenice sa štvrť- odn. četvrt- u prvom delu možemo svrstati među složenice sa brojem u prvom delu, npr.: štvrťhodina, štvrťkmeň, štvrťrok, štvrťstoročie; četvrtfinele, četvrtgodište, četvrtgodišnjak. 1.5. Složenice sa glagolom u prvom delu Kod ovog tipa složenica se sastoji od dve tvorbene jedinice, u prvom delu složenice je glagol a u drugom imenica. Spojni vokal u ovom tipu složenica se ne pojavljuje. Kod primera u savremenom srpskom jeziku glagol ima oblik drugog lica jednine imperativa, i zbog toga pojedini autori (Vukićević 1995:161) nazivaju ove složenice imperativne. I Klajn se pridružuje ovoj konstataciji (Klajn 2002:83), ali navodi dalje, da ima i takvih složenica kod kojih se prva tvorbena jedinica ne završava na samoglasnik i, npr.: zgubidan, tecikuća, secikesa, ispičaša, tužibaba, vrtirep, klimoglavac, mutivoda, ispičutura, smrdibuba, nazovibrat. U slovačkom književnom jeziku glagol nema oblik imperativa, već su dve tvorbene osnove povezane spojnim vokalima o, i npr.: letopočet, kmitočet, lomidrevo, vrtichvost, bolehlav. U srpskom jeziku takođe ima nekoliko složenica sa spojnim vokalom o npr.: kupoprodaja, primopredaja. Klajn (Klajn 2002:87) navodi još jednu grupu složenica s glagolskim prvim delom, a da pri tome nemaju oblik imperativa: znatiželja, neznabog, nalivpero. 1.6. Složenice sa prilogom u prvom delu Zbog obličke jednakosti priloga i prideva u srednjem rodu, ovaj tip je teško razlikovati od složenica, koje u prvom delu imaju pridev. Često razlikovanje priloga od prideva može zadavati poteškoće, mada uz glagol pre očekujemo prilog nego pridev. Navešćemo neke primere: dobročinnosť, spolubojovník, ďalekohľad, mnohobožstvo, mnohotvárnosť, málokrvnosť; ravnoteža, zločin, maloumnik, maloletnik, sladokusac, ranoranilac, krivolovac. 298


2. Tvorbeni tipovi pridevskih složenica U zavisnosti od strukture razlikujemo više vrsta pridevskih složenica, prema tome kojoj vrsti reči pripada prvi deo složenice. Na osnovu ove klasifikacije razlikujemo: 2.1. Složenice sa imenicom u prvom delu 2.1.1. Imenica sa spojnim vokalom o + imenička osnova + sufiks U slovačkom jeziku pridevi ovoga tipa nisu česti. Navešćemo neke koje su zabeleženi u rečniku: striebrohlavý, prírodovedný stĺporadý, cyrilometodovský, dennodenný, vodohospodársky, svetochýrny, lesohospodársky, prírodovedný, zlatohlavý, zlatomedený, vzduchovodný, štátoprávny. Ovaj podtip složenica nastao je složeno-sufiksalnom tvorbom, jer su pridevi izvedeni sufiksima -ný/-ny, -ý, -ovský, -sky, -ický. Ni u srpskom jeziku složenice ovoga tipa nisu produktivne, a grade se sledećim sufiksima: -ø, -an/-ni, -ski/-čki, npr. majmunolik, zmijokos, gromoglasan, srebroglasan, ćirilometodski, francjozefovski, rimokatolički. 2.2. Imenica sa spojnim vokalom o + pridev U okviru ovog podtipa u slovačkom jeziku možemo razlikovati više grupa složenica. Jednu čine pridevske složenice koje odgovaraju u potpunosti navedenoj shemi, npr.: snehobiely, víťazoslávny, skalopevný, striebrobledý, vodorovný, farboslepý, zlatožltý, ľudoprázdny, vzduchoprázdny, svetochýrny. U drugu grupu možemo svrstati složenice bez spojnog vokala i umesto njega se javlja vokal iz nastavka genitiva ili dativa, npr. bleskurýchly, duchaplný, duchaprítomný, pravdepodobný, bojachtivý, pomstychtivý, vedychtivý, vládychtivý. U treću grupu svrstali smo složenice, koje u prvom delu sadrže imeničku osnovu, ali je pre slaganje od njih izveden pridev, tako da u suštini imamo dva prideva: cviklovočervený, čerešňovočervený, mäsovočervený, medovožltý, ohnivočervený, tehlovočervený, krvavočervený, vínovočervený. U srpskom jeziku u ovaj podtip spadaju složenice kao: vodoravan, perolak, srebrosjajan, gromoglasan, vatrostalan, verodostojan, vodootporan. Neke složenice se pojavljuju bez spojnog vokala a imenica u prvom delu ima oblik genitiva ili dativa, npr. hvalevredan, svrsishodan, celishodan.

299

Ana Makišova

2.3. Imenica sa spojnim vokalom o + glagolska osnova + sufiks Ovakvu strukturu imaju složenice koje u drugom delu ima glagolsku osnovu -tvorný, -milný, -merný, -nosný, -pisný, -tesný, -vzdorný: mienkotvorný, štátotvorný, suchomilný, tlakomerný, medonosný, zemepisný, (kod ove složenice javlja se spojni vokal e) zvukotesný, tlakovzdorný. Neke složenice nemaju spojni vokal o već imenica u prvom delu ima oblik genitiva ili dativa, kao npr. poriadkumilovný, pravdymilovný, mierumilovný, hudbymilovný, slobodymilovný, mrazuvzdorný, vetruvzdorný . U srpskom jeziku produktivni su pridevi sa glagolskom osnovom -nosan,- tvoran, -bolan, -loman, -hlepan, -moran, -meran, -ljubiv... npr. medonosan, mirotvoran, plodotvoran, zakonotvoran, umobolan, krstobolan, vratoloman, vlastohlepan, slavohlepan, zakonomeran, vodomeran, miroljubiv, ... pri čemu su produktivni sufiksi -an/-ni, -iv (-ljiv). 2.2. Složenice sa pridevom u prvom delu U okviru ovog tipa razlikujemo tri podtipa: 2.2.1. Pridev sa spojnim vokalom o + imenička osnova + sufiks Složenice ovoga podtipa spadaju u najproduktivniju vrstu pridevskih složenica. Najčešće prvim delom složenice, pridevom, označavamo neku od boja, ali mogu biti zastupljeni i drugi pridevi, npr. bielohlavý, bielokvetý, červenolíci, čiernofúzy, hrubozrnný, nízkokalorický, holokrký, dlhochvostý, krátkonohý, drobnokvetý, tučnolistý, tupouhlý, tenkostenný, krutohlavý, úzkoprsý, celohodvábny, svetlozamatový, tmavočokoládový, veľkodušný. Složenice ovoga tipa grade se na taj način, što se na imeničku osnovu dodaju sufiksi -ný, -atý, -cký, -sky, -ový i -ý. U srpskom jeziku složenice ovoga podtipa grade se nultim sufiksom. Imeničke osnove su u većini slučajeva jednosložne: crnook, krupnook, mladolik, milolik, bledolik, praznoglav, uskogrud, kratkodlak, krupnozrn, dugolist, kratkonog, debelonog, oštrozub; sa sufiksom -an/-ni: dugovečan, kratkouman, malodušan, blagovremen, zloglasan, istobojan, punokrvan, kratkotalasni, velikodržavni, crnooblačan, plavokrvan, slabouman; i sufiksom -ski/-čki: južnoamerički, južnoslovenski, istočnoevropski, srednjoamerički, novosadski, fruškogorski, crnogorski.

300


2.2.2. Pridev sa spojnim vokalom o + pridev Ovu podgrupu složenih prideva čine lekseme koje označavaju boju, nijansu, ili prvi deo složenice označava veći ili manji stepen neke osobine. Procentualno najviše složenica ovoga tipa čine dvočlani pridevi za boju, npr.: bielosivý, červenohnedý, červenofialový, čiernobiely, tmavočervený, sýtočervený, bledoružový, tmavosivý, svetlozelený, striebornopopolavý, bledožltý, a ređe ostale osobine, npr. kojima izražavamo ukus: sladkokyslý, horkosladký, ili opšte osobine staronový, plnotučný, hluchonemý. U srpskom jeziku pridevi ovoga tipa označavaju boju ili njenu nijansu, npr. bledožut, crnobeli, plavosiv, sivomaslinast, tamnoplav, sjajnozelen, otvorenožut, plavomaslinast, plavosiv, crnosiv, sivozelen, ili osobinu čega gluvonem, gorkoslan, slatkoslan, slatkogorak. 2.2.3. Pridev sa spojnim vokalom o + glagolska osnova + sufiks Primera za ovaj podtip složenica u oba jezika nalazimo malo, pošto se drugi deo složenice, glagolska osnova, može protumačiti kao imenica, te ih možemu svrstati u prvu podgrupu ove grupe, tipa: pridev + imenička osnova + sufiks. U slovačkom jeziku smo zabeležili ove složenice: sladkobôľny, krivoprísažný, ďalekosiahly, ľavotočivý, novopečený, širokorozchodný, rovnobežný, vysokozdvižný. Ekvivalentne složenice u srpskom jeziku grade se isto kao i u slovačkom jeziku složeno-sufiksalnim načinom, sufiksom -an: celokupan, istoznačan, dalekovidan, kratkovidan, tankoćutan. 2.3. Složenice sa zamenicom na prvom mestu U ovom tipu pridevskih složenica mogući su različiti podtipovi: 2.3.1. Zamenica + imenička osnova + sufiks U prvom delu složenice može biti prisvojna zamenica svoj, i sufiks -ný, npr.: svojhlavý, svojmocný, svojvoľný, svojzákonný; u srpskom jeziku ekvivalentne lekseme glase svojevoljan, svojevrstan, svojeručan, svojevremen, svojeglav. Razlika između slovačkog i srpskog jezika sastoji se u tome, što se kod složenica u srpskom jeziku pojavljuje spojni voklal e i tako zamenica dobija oblik srednjeg roda. U prvom delu složenice može biti pokazna zamenica. U slovačkom jeziku ovakvih primera je manje tohočasový/tohočasý, tohoročný/tohtoročný, tohoveký, za razliku od srpskog jezika: ovostran, onostran, ovovremenski, ovozemaljski, ovosezonski, ovonedeljni, ovogodišnji. 301

Ana Makišova

Sa zamenicom každý i spojnim vokalom o u slovačkom jeziku imamo sledeće lekseme: každodenný, každoročný, každovečerný. Ekvivalentna zamenica u srpskom jeziku jeste svaki i složenice: svakovečernji, svakojutarnji, svakogodišnji. Sa zamenicom sav dolaze sufiksi -ski, -an/-ni, -ø, npr.: svezemaljski, svesvetski, sveljudski, sveslovenski, svenoćni, svebojan, svestran, svevremen. U slovačkom jeziku ekvivalentne su složenice u prvom delu sa vše-: všeeurópsky, všemocný, všenárodný, všeodborový, všeslovanský, všesvetový, všeúrodný, všeužitočný. 2.3.2. Zamenica + glagolska osnova + sufiks Slovački jezik beleži primere ovoga tipa: vševládny, vševediaci, vševidiaci. U srpskom jeziku ekvivalentne su pridevske složenice svemoguć, sveznajući, svevidan, sveobuhvatan. 2.3.3. Složenice sa zamenicom sam u prvom delu Složenice ovoga tipa su one koje u prvom delu imaju zamenicu sam i spojni vokal o. Ovaj tip se odnosi na oba posmatrana jezika. Veoma je produktivan i u drugom delu složenice može biti glagol, npr.: samočinný, samochodný, samoľúbivý, samoopelivý, samorastlý, samorodný; u srpskom jeziku glagol može biti sa nultim nastavkom, -an, -(lj)iv, npr.: samohran, samoživ, samouk, samohodan, samotvoran, samorodan, samolepljiv. U drugom delu složenice može stajati imenica sa sufiksima -ný/ny, -ovský, npr.: samoindukčný, samokritický, samosudcovský, samovládny; a u srpskom jeziku imenica sa sufiksom -an: samovoljan, samosvestan, samobitan. 2.4. Složenice sa brojem na prvom mestu 2.4.1. osnovni broj + imenička osnova + sufiks U ovu podgrupu pridevskih složenica svrstavamo one koje u prvom delu imaju osnovni broj. Ovaj tip je neograničeno produktivan, jer u prvom delu se može naći bilo koji osnovni broj. U drugom delu složenice je imenička osnova sa različitim sufiksima. Na osnovu primera možemo izdvojiti sledeće sufikse: sa sufiksom -ový: jednoposchodový, jedenásťhodinový, dvanásťstupňový, osemdňový, štvorčeľusťový, šesťtýždňový; sa sufiksom -ný/-ny: jednotriedny, jedenásťročný, dvanásťhranný, dvojhlasný, osemtriedny, štvorčlenný; sa sufiksom -ý: jednozubý, dvanásťhlavý, štvornohý. 302


U srpskom jeziku ovom tipu složenica ekvivalentne su lekseme sa spojnim vokalom o i nultim sufiksom: jednook, dvočlan, trostran, četvoročlan, petokrak, stoglav. Osnovni brojevi sedam i osam u složenicama pozajmljuju oblik rednog broja (sedmo- osmo-) dok četiri uzima oblik zbirnog broja četvoro-. Na osnovu ovoga možemo govoriti i o oblicima dvo- i tro- koji predstavljaju skraćenu osnovu zbirnih brojeva dvoj-i, troj-i. Zbog toga kod ova dva broja samoglasnik o nije u funkciji spojnog vokala. - sa sufiksom -an/-ni: jednodelan, dvovrstan, jednoslojan, jednoprocentni, jednodnevni, dvodnevni, dvojezičan; sa ostalim sufiksima: trocifren, dvovisinski, jednopartijski, jednogodišnji, dvadesetogodišnji. Razlika u ovom tipu pridevskih složenica između slovačkog i srpskog jezika sastoji se u tome što se u slovačkom jeziku prilikom građenja ne upotrebljava spojni vokal (osim u primeru jedno-). 2.4.2. Redni broj sa spojnim vokalom o + imenička osnova + sufiks Sa rednim brojem postoji samo nekoliko pridevskih složenica i to: sa sufiksom -ý: prvobytný, druhoradý, treťoradý; sa sufiksom -ový: prvomájový, prvostupňový, treťostupňový; sa sufiksom -ný/-ny: prvoročný, druhotriedny, treťoročný, treťotriedny. U srpskom jeziku ekvivalentne su pridevske složenice sa istom strukturom, a različitim nastavkom: sa sufiksom -an: prvorazredan, drugorazredan, prvoklasan; sa nultim sufiksom: prvostepen/prvostepeni, drugostepen, trećestepen/trećestepeni. 2.4.3. Osnovni broj sa spojnim vokalom o + glagolska osnova + sufiks Glagolsku osnovu u drugom delu imaju složenice dvojčinný, dvojkosný, dvojrezný, dvojsečný, dvojstrižný, jednoznačný. Složenice koje u prvom delu imaju broj dvoj- javljaju se bez spojnog vokala. U srpskom jeziku sa glagolskom osnovom u drugom delu složenice imaju sledeće lekseme: dvoznačan, jednoznačan, jednosedan, dvosekli, jednorođen. 2.4.4. Redni broj sa spojnim vokalom o + glagolska osnova + sufiks U rečniku slovačkogjezika u rečniku je zabeleženo samo nekoliko primera pridevskih složenica sa navedenom strukturom, npr.: prvorodený, druhorodený, druhostrižný. 303

Ana Makišova

U srpskom jeziku ekvivalentne složenice sa sufiksom -an/-ni glase prvovenčani, prvorođeni, drugorođeni, prvoplasiran, drugoplasiran, trećeplasiran. 2.5. Složenice sa prilogom na prvom mestu 2.5.1. Prilog + imenička osnova + sufiks U ovom podtipu pridevskih složenica u prvom delu za slovački jezik su tipični prilozi mnoho-, málo-, nízko-, viac-mnohočlenný, málokrvný, nízkofrekvenčný, viacbunkový, viacdetný, najproduktivniji sufiksi su -ný/ny, -ový, -ý. U srpskom jeziku se u prvom delu složenice javljaju prilozi za količinu mnogo-, malo-, više-, dugo- i sufiksi -an/-ni, -ø, -ski/-čki, -nji, npr.: mnogoljudan, malokrvan, višemesečni, mnogostruk, višestranački, mnogogodišnji, dugogodišnji... 2.5.2. Prilog + glagolska osnova + sufiks Ovaj podtip spada među produktivne, jer prilog tu vrši osnovnu funkciju, određuje glagol. Složenice se grade sufiksima -ny/-ný málovravný, krivoprísažný, veľavravný, mnohoznačný, rovnobežný, rýchlobežný, ďalekonosný, ďalekovidný, sladkobôľny, ľahomyseľný... U srpskom jeziku ekvivalentni pridevi imaju nulti nastavak, -an/ni, -en: dalekovid, brzoplet, mnogorek, slatkorek, brzohodan, brzovozni, sporohodan, dugotrajan, lakomislen, slabomislen... 2.6. Složenice sa glagolom na prvom mestu 2.6.1. Glagolska osnova sa spojnim vokalom o + imenička osnova + sufiks Klajn (Klajn 2002:122) navodi, da pridevske složenice u prvom delu mogu imati glagol ili glagolsku osnovu. Takvih složenica u savremenom jeziku je malo, jer i kod imenica „glagol kao osnova prvog dela javlja se uglavnom samo u imperativnim složenicama. Pošto kod prideva nema imperativnih složenica, broj primera je prilično mali.“2 U slovačkom jeziku zabeležili smo nekoliko primera: vrtohlavý, pršiplášťový, držgrošský, neznabožský. U srpskom jeziku takođe postoji samo nekoliko složenica: vrtoglav, vijoglav, vrljook, mrzovoljan. 2 304

Klajn, I.: Tvorba reči u savremenom srpskom jeziku, s. 122.


Imperativne složenice su one koje imaju u prvom delu nazovi-: nazovimudar nazovisocijalistički. 3. Glagolske složenice Složenice ovoga tipa su malobrojne u oba posmatrana jezika. Što se tiče lingvističke literature, Horecký (1971) ne navodi ni jednu glagolsku složenicu u poglavlju o glagolima. Ni u novijem izdanju Lexikológie (1980) se ne pominju glagolske složenice. Primere smo ekscerpirali iz Slovníka koreňových morfém slovenčiny. Veoma retko se grade složenice koje u drugom delu sadrže glagolsku osnovu. 1. Imenica + spojni vokal -o- + glagol blahopriať, blahorečiť, blahoželať (primeri za slovački jezik); crvotočiti, hodočastiti, rukovoditi (primeri za srpski jezik). 2. Prilog + glagol cudzoložiť, spolucítiť, zlorečiť, znovunastaviť (primeri za slovački jezik); krivoloviti, zlostavljati, zloupotrebiti (primeri za srpski jezik). 3. Zamenica + glagol Pomenuti podtip glagolskih složenica je malobrojan. Spadaju ovde složeni glagoli, na prvom mestu stoji zamenica sám, sama, samo. U slovačkom jeziku pomenute lekseme sadrže i prefiksalnu morfemu o-, npr.: osamostatniť sa, osamostatňovať; samodaviti se, samodisciplinovati se, samokažnjavati se, samosavladavati se. 1. Pridevska osnova + spojni vokal -o- + imenička osnova splnomocniť, splnomocňovať (primeri za slovački jezik); dugočasiti, ozloglasiti, vitoperiti, zloglasiti (primeri za srpski jezik). Složenice ovoga tipa su malobrojne, ovde dolazi ne samo do spajanja dve osnove, već i derivacija. 4. Zameničke složenice Zameničke složenice za razliku od imeničkih, pridevskih i glagolskih složenica imaju drugačiju strukturu. Osnovna razlika je u tome što u drugom delu složenice ne može da stoji druga vrsta reči osim zamenice. Razlikujemo dve vrste složenica: 305

Ana Makišova

1. Zamenica (neodređena, upitna, pokazna) + zamenica Henten, kedytedy, kdekto, neviemkto, tamten, tentam, tentotam, tentotu, tuhľaten (primeri za slovački jezik); itošta, koješta, kojeko, kojekakav, svekolik (primeri za srpski jezik). 2. prvi deo složenice nije zamenica, a u drugon delu stoji zamenica: kdetu, kdečo, kdejaký, kdekade, kdekto, kadekto, kdekto, tenktorý (primeri za slovački jezik); iko, išta, ikoji, niko, nikakav, gdekoji, kojigod, kakavgod, štogod (primeri za srpski jezik). Slično kao i kod složenih brojeva i kod zameničkih složenica razlikujemo lekseme sa tri osnove: bohvieako, bohviečo, bohviekde, bohviekto, čertviekedy, čertviekoľko, ktoviečo. 5. Složeni brojevi U leksikologiji slovačkog jezika složeni brojevi se ne pominju. U srpskom jeziku složene brojeve navodi Klajn (Klajn 2002:127). Kod brojeva ima najviše mogućnosti za građenje složenica. U slovačkom jeziku svi dvocifreni osnovni brojevi od 21 koji se ne zavšavaju nulom, svrstavamo među složenice: tridsaťštyri, osemdesiattri, päťdesiattri. Postoji neograničen broj složenica ovoga tipa. Isti princip važi i za trociferne brojeve. Kao jedno slovo pišu se stotine, desetice i jedinice ali isto tako stotine možemo pisati kao zasebnu reč dvestoštyridsaťdva ali i dvesto štyridsaťdva. U srpskom jeziku u složenice se svrstavaju trocifreni brojevi koji se završavaju nulom, dvesta, trista, četiristo, petsto, dok se dvocifreni, trocifreni... brojevi pišu posebno: dvadeset pet, sto trideset šest, hiljadu sto pedeset šest. Kod složenih brojeva u slovačkom jeziku razlikujemo složenice koje su sastavljene od tri ili više osnova: stodvadsaťšesť, tisícdeväťstoosemdesiatdeväť. 6. Složeni prilozi U ovu grupu složenica u slovačkom jeziku spadaju lekseme izvedene od prideva ili imenica. Iz ovoga proizilazi i pripadnost prvog dela složenice. Na prvom mestu može da stoji imenica, pridev, zamenica, glagol ili prilog 306


a u drugom delu složenice stoje pravi prilozi ili izvedeni od imenica ili prideva: bojachtivo, ctibažne, horeznačky, jednoslovne, každoročne, každodenne, kúpychtivo, ľubozvučne, márnomyseľne, položartom, pomstybažne, prácechtivo, samoľúbo, slabomyseľne, slovotvorne, svojhlavo, svojvoľne, včasráno, vedychtivo, všemožne, vzduchotesne, ziskuchtivo, žiaruvzdorne, životachtivo; po istom modelu grade se složeni prilozi i u srpskom jeziku: gdekada, kamogod, kojegde, kojekako, kojekud, malogde, malokad, malopre, poludesno, poluležeći, ponegde, ponekud, svagde, svakud, svejedno. Klajn navodi grupu složenica koja je nastala spajanjem predloga sa samostalnom rečju (imenica u padežu, pridev u padežu, prilog, zamenica). To je najbrojnija grupa složenica, ali i najproblematičnija (Klajn 2002:135): dogodine, međutim, namrtvo, nanovo, odnekud, odranije, popodne, potom, uprazno, začudo, zamalo, zatim, zato. Ekvivalente ovih složenica u slovačkom jeziku ne svrstavamo među složenice. Naše istraživanje pokazuje, da se složenice u oba posmatrana jezika grade na sličan način. Svaka složenica sastavljena je od osnova dveju reči. Uzimali smo u obzir kojoj vrsti reči pripada prvi deo složenice. Ukoliko im je na kraju dodat i sufiks, takvu reč nazivamo složeno-sufiksalnom tvorenicom. U oba jezika pojavljuje se spojni vokal između prvog i drugog dela, najčešće o, ređe e, ali isto tako i složenice bez spojnog vokala. Bitnih razlika nema, neke nijanse koje postoje naveli smo kod pojedinačnih razmatranja.

307

Ana Makišova

Lista referenci: Klajn, I. (2002). Tvorba reči u savremenom srpskom jeziku. Deo I. Slaganje i prefiksacija. Beograd:Zavod za udžbenike i nastavna sredstva: Institut za srpski jezik SANU; Novi Sad: Matica srpska. Ondrus, P.–Horecký, J.–Furdík, J. (1980). Súčasný slovenský spisovný jazyk. Lexikológia. Bratislava:SPN, s. 131 – 132. Slovník slovenského jazyka I – V (1971). Slovenská akadémia vied Sokolová, M. et al. (1999). Morfematický slovník slovenčiny. Prešov: Náuka. Vujanić, M. et al. (2007). Rečnik srpskoga jezika. Novi Sad: Matica srpska. Vukićević, D. (1995). Imeničke složenice u savremenom srpskom književnom jeziku. Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku XXXVIII/1. Novi Sad, 127 – 174.

Ana Makišova

Types of Compounds in two genetically similar languages Summary This paper discusses compounds in two genetically similar languages (Slovak and Serbian). The analysis focuses on compounds, which consist of two autosemantic words. There are several different types of compound combinations, which are here analyzed at the level of word-formational morphology. On the basis of that criterion the compounds have been categorized into formational types, which are in turn categorized according to the morphological category of the motivational word of the first formational unit. The first part of the compound can be a noun, adjective, pronoun, numeral, verb or adverb, whereas the second part of the compound contains a primary lexeme or there is a derivation of the second component. Key words: compounds, suffix, noun, adjective, pronoun, numeral, verb, adverb.

308

Именице страног порекла на –О и –Е у српском језику

Драгана Цвијовић Институт за српски језик САНУ

Именице страног порекла на –О и –Е у српском језику1 Сажетак У раду се са морфолошког и нормативног аспекта анализирају именице страног порекла на -о и -е у српском језику. Излагање је систематизовано у оквиру успостављених модела на основу критеријума рода и промене именица. Кључне речи: српски језик, именица, завршни форманти -о и -е, мушки род, средњи род.

0. Речи страног порекла подлежу граматичким законитостима језика у који улазе. Такве речи се у језику примаоцу најпре адаптирају фонетски и морфолошки, те се тако уклапају у језички систем. Постоји велики број радова у којима су се са различитих аспеката анализирале именице страног порекла у српском језику и анализирала питања везана за граматичку категорију рода, броја и падежа2. 0.1. Предмет овог рада јесу неке особености морфолошке адаптације именица страног порекла на -о и -е у српском језику. Посматраћемо перцепцију финалног вокала у деклинацији ових именица, с посебним освртом на облике множине с обзиром на граматички род, те покушати да утврдимо доминантан деклинациони модел. Грађу смо ексцерпирали из Обратног речника српскога језика М. Николића, а допуњавали смо је и примерима са интернета из 1

2

Овај рад је настао у оквиру пројекта 148005 Лингвистичка истраживања савременог српског језика и израде Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, који у целини финансира Министарство за науку и технолошки развој Републике Србије. В. списак коришћене литературе на крају рада. 309

Драгана Цвијовић

текстова различитих функционалних стилова. За нормативна решења консултовали смо и најновије издање Матичиног Правописа српског језика, поред осталих до сада релевантних језичких приручника, као што су Речник језичких недоумица И. Клајна, Српски језички приручник групе аутора, Правопис српскога језика из 1993. године. 0.2. Наш корпус чине именице страног порекла на -о типа: авокадо, адађо, аикидо, албино, арго, ауто, бордо, биро, гето, глисандо, декрешендо, депо, диско, домино, ембарго, есперанто, жиголо, импресарио, индиго, инкогнито, интермецо, казино, какао, камбио, карбонадо, карго, кимоно, корзо, крешендо, курасао, лавабо, либидо, либрето, лото, маестро, макао, манго, мараскино, маренго, метро, мото, ниво, ноктурно, облиго, пано, парео, пијанино, пиколо, плато, пресбиро, престо, радио, ризико, родео, рококо, рондо, сако, салдо, сећенто, солфеђо, стампедо, студио, сценарио, танго, темпо, торзо, торнадо, торпедо, трико, тринго, фијаско, фламинго, фрикандо, фолио, фото, џудо и именице на -е типа: антре, аташе, атеље, аутодафе, биде, бијенале, бифе, варијете, глазе, деколте, дефиле, досије, дубле, експозе, интернунције, кабаре, камиказе, кафе, клише, конферансије, кроше, крупије, купе, матине, миље, мотокупе, мулине, неглиже, нунције, партиције, педигре, пире, пледоаје, плисе, портепе, портмоне, резиме, реноме, сепаре, сиже, соаре, табуре, тире, тријенале, филе, фоаје, форте, фортепијано. 1. Именице страног порекла које се у номинативу једнине завршавају на -о или -е у српском језику се сврставају у групу именица мушког рода и мењају се по првој врсти као именице мушког рода на -ø, -о, и -е домаћег порекла, како стоји у граматикама српског језика3. Адаптација именица страног порекла на -о и -е питање је и њиховог акценатског прилагођавања, „јер је акценат често одлучан за деклинацију појединих оваквих речи“ (Клајић 1955: 53). Већина разматраних именица се уклапа у акценатски систем српског језика 3 М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик, књига I, Научно дело, Београд, 1964.; Ж. Станојчић, Љ. Поповић, Граматика српскога језика, уџбеник за I, II, III и IV разред средње школе, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004. 310


прилазећи постојећим прозодијским моделима именица мушког рода, али постоје и оне које се у говору нису потпуно адаптирале, па нарушавају акценатску норму са дугосилазним акцентом на финалном слогу типа: Моне, Рамбује, фрапе итд. 2. Према семантичком критеријуму ову групу именица можемо поделити на заједничке, апелативне (којима се означавају појединачни објекти) и властите. И једне и друге имају промену по првој врсти. Властите именице означавају појмове који се узимају као једини, па немају граматичку категорију множине. Заједничке именице (апелативи) могу имати правилне облике множине, тј. системску множину или неправилну (суплетивну) множину, па су самим тим интересантне за наше истраживање. Ове именице се могу посматрати и с гледишта завршног вокала. У великој граматици М. Стевановића стоји шире правило о граматичкој категорији рода, броја и падежа именица страног порекла на вокал, а то потврђује и препорука И. Клајна у Српском језичком приручнику, која каже да су финални вокали -о и -е део основе када су дуги, а када су кратки, доживљавају се као наставци. 2.1. Према наведеном правилу у претходном одељку уочавамо да се код властитих именица код којих је завршни вокал -о дуг, осећа као део основе и задржава кроз парадигму. У том случају се као граматички наставак узима тзв. -ø наставак. Међутим, када је завршни вокал кратак, перципира се као наставак, што значи да се завршни вокал узима као граматички наставак, односно, као наставак за облик номинатива једнине, нпр. Рено–Реноа; Рембо–Рембоа; Е. А. По–Е. А. Поа; Панчо–Панча; У. Еко–У. Ека; Вићенцо–Вићенца; Баричело–Баричела; Сантјаго–Сантјага и сл.: ...кинески купац је покушао да прибави тајне информације од тројице топ менаџера „Реноа“, који су почетком седмице суспендовани (интернет)4; скоро 120 година након смрти славног француског песника Артура Рембоа (1854–1891), претече симболизма и надреализма, пронађена је једна његова 4

Сви представљени примери у раду су са интернета из различитих функционалних стилова. 311


непозната фотографија; власник овог гаврана очигледно је велики обожавалац Едгар Алан Поа, па је свог љубимца научио да каже чувене речи „Никад више“; један постмодерни роман као што је „Име руже“ Умберта Ека живи од старих текстова; епистола господина Вићенца Вуковића; Шарлроа ангажовала Сантјага. Наишли смо на колебање код властитог имена Пикасо. Да ли у генитиву стоји Пикаса или Пикасоа? Нормативни и језички приручници у овом случају нису усаглашени. У Правопису српскога језика из 1993. допушта се само први случај, док по Српском језичком приручнику облик зависи од изговора (у зависности од тога да ли је шпански или француски изговор). Најновије издање Матичиног Правописа српског језика опредељује се за решење које нуди Српски језички приручник. Наша грађа показује да преовлађује облик генитива Пикаса: недавно је откривено више од 270 радова Пабла Пикаса; до Пикаса преко лозове ракије; репродукција дела Пабла Пикаса. Код властитих имена на -е у великом броју случајева задржава се крајњи вокал кроз парадигму као део основе, али се у појединим случајевима завршни вокал узима као наставак номинатива, што зависи од порекла имена. Забележили смо примере из живих несловенских језика, нпр. Андре–Андреа; Дивије–Дивијеа; Ниче–Ничеа и сл.: невероватан гол Андеа Пила; дела Фридриха Ничеа. У мањем броју случајева финални вокал -е перципира се као наставак. Потврду налазимо у класичним језицима, нпр. Перикле–Перикла; Овидије–Овидија и сл.: маслињак из доба Перикла; Перикла су увек приказивали са шлемом. Међутим, веома често наилазимо и на примере имена Перикле, код којег се задржава крајњи вокал кроз парадигму као део основе: обнова се вршила под личним надзором Периклеа; Анаксагора је Периклеа учио природним појавама. 3. Код апелатива се, осим недоумица у вези са перцепцијом финалног вокала као дела основе или граматичког наставка, могу 312


јавити и колебања у погледу рода облика множине појединих именица. Ово се не односи на облике номинатива једнине који чува завршни вокал као део основе и има системску множину као именице мушког рода. 3.1. Именице које имају дуг финални вокал -о или -е у номинативу једнине, задржавају га кроз парадигму јер се осећа као део основе. Навешћемо примере из грађе којом располажемо: именице на -о: арго–аргои; биро–бирои; бордо–бордои; депо– депои; лавабо–лавабои; метро–метрои; ниво–нивои; плато– платои; трико–трикои; фрикандо–фрикандои; бирои за пројектовање; депои пуни заплењене дроге; разноврсни и разнобојни лавабои Fusion италијанске фирме Wet долазе у 64 могуће комбинације боја; најимпресивнији метрои на свету; неки вулкански платои покривају површине много веће од Војводине; у Београду се могу наћи квалитетни трикои са дугим или кратким рукавима; именице на -е: антре–антреи; аташе–аташеи; атеље–атељеи; биде–бидеи; бифе–бифеи; деколте–деколтеи; дефиле– дефилеи; досије–досијеи; експозе–експозеи; конферансије– конферансијеи; кроше–крошеи; крупије–крупијеи; матине– матинеи; миље–миљеи; неглиже–неглижеи; плисе–плисеи; реноме–реномеи; сиже– сижеи; табуре–табуреи; фоаје–фоајеи; атељеи у зеленилу дина; централни део наше приче неће бити свечарски дефилеи; ови досијеи ће стајати на располагању властима; сепареи су били пуни младог света. У текстовима старијег датума налазимо именице које се у облицима множине мењају као именице средњег рода: ту му се одмах отворише врата најбољих атеља (БВ 1911: 130). 3.2. Од овог општег правила има и одступања. Наиме, код именице резиме наилазимо на колебање, јер се често у пракси поред облика множине резимеи јавља и облик номинатива множине резимеа. Речник језичких недоумица И. Клајна потврђује само облик номинатива множине именица мушког рода, док најновије издање Матичиног Правописа српског језика дозвољава облик номинатива множине и мушког и средњег рода: резимеи/резимеа. Изгледа да у 313


текстовима савременог српског језика преовлађују облици именица средњег рода: резимеа са међународног научног скупа; резимеа саопштења; резимеа развоја. 3.3. Код именица са ненаглашеним -о завршни вокал се перципира као граматички наставак, а промена ових именица у једнини одговара промени именица мушког рода, а у номинативу множине промени именица средњег рода: гето–гета; домино–домина; ембарго–ембарга; жиголо–жигола; интермецо–интермеца; казино–казина; либидо–либида; либрето–либрета; манго–манга; пијанино–пијанина; салдо– салда; танго–танга; торнадо–торнада; торпедо–торпеда. 3.4. Код именица са ненаглашеним -е крајњи вокал се перципира као граматички наставак, а промена ових именица, као и код именица са ненаглашеним -о, у једнини одговара именицама мушког рода, а у номинативу множине именицама средњег рода: бијенале–бијенала; интернунције–интернунција; нунције– нунција; патриције–патриција; тријенале–тријенала. И. Клајн препоручује облик множине именице бијенале према облику именица средњег рода бијенала. Највећи број примера са интернета показује да се именице са ненаглашеним -е понашају као именице средњег рода. Отворено Венецијанско бијенале; чије је бијенале на Цетињу? У новом Матичином Правопису српскога језика именица бијенале у једнини има промену као именице или мушког или средњег рода, а у множини само као именице средњег рода. За именице са кратким -о у номинативу једнине бележимо и дублетне облике множине, тј. облике именица мушког и облике именица средњег рода: кимоно–кимони/кимона; либрето– либрети/ либрета, које доноси Правопис српског језика из 1993. Дублетне множинске облике именице кимоно потврђује и најновији Матичин Правопис српског језика, док је код именице либрето наведен само облик на -а у номинативу множине. Забележили смо и именицу индиго која у Речнику српскохрватског књижевног и народног језика САНУ (Р. САНУ) у номинативу множине има дублетни облик: индиги/ 314


индига. Данас је ипак обичнији облик множине на -а, па су због тога аутори Великог речника страних речи и израза И. Клајн и М. Шипка навели само тај облик. 4. Из овог кратког прегледа именица страног порекла на -о и -е можемо извући неке закључке. Прво, уочавамо присуство великог броја именица страног порекла и на -о и на -е у српском језику. Када уђу у српски језик, ове речи добијају морфолошка обележја именица мушког рода (-о, -е или -ø) или ређе, именица средњег рода. Друго, што се завршног вокала тиче, он се у зависности од различитих фактора (дужине крајњег вокала, порекла именице, силабичке структуре и сл.) може перципирати као део основе или као граматички наставак. Треће, облици множине показују колебање у погледу именичке промене. Поред оних именица које се и у једнини и у множини мењају као именице мушког рода (дефиле, лавабо, метро, миље), има и оних које се у једнини мењају као именице мушког рода, а у множини као именице средњег рода (гето–гета; ембарго–ембарга; танго–танга; торнадо–торнада) или имају дублетне облике и по парадигми именица мушког и по парадигми именица средњег рода прве врсте (кимоно, либрето). Извори: БВ (1911). Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Сарајево. Интернет (2010). Примери преузети из разних текстова различитих функционалних стилова са интернета. Николић, М. (2000). Обратни речник српског језика. Нови Сад: Матица српска, Београд: Институт за српски језик САНУ. Р.САНУ (1959–2010). Речник српскохрватског књижевног и народног језика, I– XVIII. Београд: Српска академија наука и уметности – Институт за српскохрватски) језик. 315


Листа референци: Вукомановић, С. (1997). О лексичкој и морфолошкој структури именица страног порекла у српском језику. У: Научни састанак слависта у Вукове дане 26/2, 219–230. Ивић, М. (1958). Проблеми обележавања именичког рода у српскохрватском језику. У: Наш језик X, 192–211. Ивић, П. и други (2004). Српски језички приручник. Београд: Београдска књига. Клајић, Б. (1955). О деклинацији и акцентуацији туђица мушког рода на самогласник. У Језик IV/2, 51–55. Клајн, И. (2000). Речник језичких недоумица. Београд: Српска школска књига. Лашкова, Л. (1986). О неким специфичним карактеристикама категорије рода у српскохрватском књижевном језику. У: Јужнословенски филолог XLII, 107–114. Пешикан, М. et al.(1993). Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. Пешикан, М. и други (2010). Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. Спасојевић, М. (2004). Перципирање финалних вокала у деклинацији страних мушких имена и презимена на вокал. У: Наш језик XXXV/1–4, 137–154. Станојчић, Ж. и Љ. Поповић (2004). Граматика српскога језика, уџбеник за I, II, III и IV разред средње школе. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. Стевановић, М. (1964). Савремени српскохрватски језик, књига I. Београд: Научно дело.

316


Dragana Cvijović

Nouns of foreign origin ending in -o and -e in the Serbian language Summary The paper deals with the morphological analysis and normative aspects of foreign nouns ending in -o and -e in the Serbian language. The exposition is systematic within the established model based on the criteria of noun gender and declension. Key words: the Serbian Language, noun, final formats -o and -e, masculine and neuter gender

317

Семантички процеси / Semantic processes

O promenama značenja reči u italijanskom jeziku

Mila Samardžić Filološki fakultet Univerzitet u Beogradu

O promenama značenja reči u italijanskom jeziku Sažetak Ovaj rad bavi se promenama u značenju reči koje pripadaju italijanskoj leksici. Leksika jednog jezika vremenom se bogati ne samo uvođenjem reči iz drugih jezika ili tvorbom neologizama već i dodavanjem novog značenja već postojećoj leksemi koja istovremeno zadržava staro i dodaje novo značenje. U najvećem broju slučajeva, značenje reči menja se kao posledica antonomazije, figurativne ili metaforičke upotrebe, metonimije i sinegdohe. Cilj ovog rada jeste da što iscrpnije, kroz primere, obradi što veći broj mogućnosti koje poseduju ovi mehanizmi za bogaćenje leksike italijanskog jezika. Ključne reči: italijanski jezik, leksika, semantika, značenje, antonomazija, metafora, metonimija, sinegdoha

1. Uvod Ne samo oblik već i značenje reči vremenom se menja (o vrstama značenja, v. pregled istraživanja u Samardžić 2003: 153-160). To je dug proces prouzrokovan jezičkim, kulturnim, društvenim, istorijskim ili psihološkim činiocima, uticajima drugih jezika i potrebom da se pronađu novi nazivi koji će imenovati nove predmete, pojave ili ideje.1 Na primer, reč facchino je arapskog porekla i nekada je označavala pravnog savetnika, 1

Jednu od definicija semantičke promene ponudio je Beruto (Berruto 1976: 119129): „Per mutamento semantico si intende un cambiamento che consiste nell’associare un nuovo significato ad un significante“. Naime, semantička promena se ispoljava kad već postojeći signifikans u nekom jeziku biva povezan s novim zančenjem (u suprotnom je reč o običnom neologizmu), ili kad neko značenje počinje da se menja kao posledica promena leksičkog sistema kome pripada. 321

Mila Samardžić

zatim carinskog službenika, a naposletku (verovatno zbog krize arapske trgovine u poznom srednjem veku) nosača velikog tereta, odnosno teškog radnika (Serianni et al. 1992: 697). O promenljivosti značenja reči govori i činjenica da postoje različiti stepeni, vrste ili kvaliteti značenja. Uobičajeno je da reči imaju neko „osnovno“, tačnije rečeno, denotativno ili referencijalno značenje: ono je značenje samo po sebi koje određuje ili ukazuje na nešto određeno. Pored osnovnog, postoji i konotativno značenje koje podrazumeva različite nijanse subjektivnog, afektivnog ili kulturnog reda. Imenica tesoro ima osnovno značenje „blago, riznica“ i to je denotativno značenje prisutno u sledećim primerima: Il tesoro dei pirati. Il tesoro della basilica di San Pietro. Ista reč, međutim, može biti obogaćena dodatnim ekspresivnim, u ovom primeru, pozitivnim vrednostima tako da reč, s konotativnim značenjem, može čak da se odnosi na živo biće: Un buon amico è un vero tesoro. I tesori della letteratura italiana. Come stai, tesoro?. Ukratko, kada se reč koristi samo sa svojim osnovnim značenjem, govorimo o denotaciji (it. denotazione), dok kada je reč upotrebljena s dodatnim značenjima koja se udaljavaju od osnovnog, govorimo o konotaciji (it. connotazione). Reči menjaju značenje kada, pored osnovnog, denotativnog poseduju i konotativno značenje ili značenja. U najvećem broju slučajeva, značenje reči menja se kao posledica: a) antonomazije (Sembra proprio un adone, gde imenica adone ne označava više mitološku ličnost (Adonisa) već osobu obdarenu izuzetnom lepotom); b) figurativne ili metaforičke upotrebe (È in un mare di guai, gde imenica mare ne označava više „more“ već veliku količinu); c) metonimije (Ha scolato una bottiglia, gde imenica bottiglia ne označava posudu već količinu tečnosti koja u nju može da stane). 2. Antonomazija Antonomazija (it. antonomasia) predstavlja odnos između vlastite i zajedničke imenice koji, u većem broju slučajeva, podrazumeva prelazak vlastite u zajedničku imenicu. Naime, neka vlastita imena ili geografski pojmovi postali su zajedničke imenice koje označavaju osobe ili stvari sa 322


istim svojstvima kao i izvorne imenice. Različite su oblasti iz kojih vlastite imenice vode poreklo. U velikom broju primera, vlastita imena pripadaju istorijskim, mitološkim ili ličnostima iz književnosti i umetnosti: tako mitski troglavi pas Kerber (it. Cerbero, < lat. Cĕrbĕru(m), < gr. Kérberos) kao zajednička imenica označava izuzetno strogu osobu: Quel professore è un vero cerbero; Krez (it. Creso), izvorno ime drevnog kralja Lidije, u mitologiji poznatog po bogatstvu, kao zajednička imenica označava veoma imućnu osobu: ricco come creso. Mitološkog, istorijskog i biblijskog porekla su i sledeći primeri antonomazije: adone, atlante, automedonte, barabba, beniamino, caino, cariatide, cassandra, cicerone, dedalo, filippica, giuda, maddalena, maramaldo, matusalemme, mecenate, mentore, narciso, pigmalione, santippe, titano, tizio, venere, vespasiano. Izvestan broj imena čuvenih likova iz književnih dela, kinematografije i stripa takođe su postala zajedničke imenice i tada označavaju osobu s njihovim izraženim karakteristikama: anfitrione (ime glavnog lika istoimene Molijerove komedije > it. padrone di casa ospitale e generoso, domaćin, u šaljivoj upotrebi), azzeccagarbugli (ime jednog lika iz Manconijevih Verenika, složenica od azzeccare i množine imenice garbuglio (zaplet, zbrka) > advokat mućkaroš), carneade (ime grčkog filozofa pomenutog u Manconijevim Verenicima kada se don Abondio, pročitavši njegovo ime, pita ko bi to mogao da bude > personaggio ignoto ai più, nepoznata ličnost, anonimus), cenerentola (ime glavne junakinje istoimene bajke francuskog pisca Šarla Peroa > ragazza maltrattata e costretta a umili lavori, Pepeljuga), cipputi (ime lika koji je kreirao italijanski autor stripova Frančesko Tulio Altan, radnik, metalac, posebno u žargonu štampe), giamburrasca (složenica od Gianni i burrasca, glavni junak knjige za decu L. Bertelija, deran), perpetua (ime Don Abondijeve služavke, vremešna brbljiva sluškinja), sosia (ime sluge iz Plautovog Amfitriona čije ime preuzima Merkurije, dvojnik), maciste (lik iz filma Kabirijine noći, snagator), paparazzo (prezime fotografa iz filma Sladak život, paparaco), paperone (čuveni Diznijev lik Baja Patak, škrti bogataš) itd. Određen broj geografskih pojmova prešao je u kategoriju zajedničkih imenica. Tako, na primer, za označavanje neke velike zbrke može poslužiti ime starog grada u Mesopotamiji: Quella città è una Babilonia. Geografski 323

Mila Samardžić

nazivi najčešće su u osnovi imena koja označavaju različita vina i sireve. U ovim slučajevima može se govoriti o elipsi: il marsala < il vino di Marsala (a slično su nastali i sledeći nazivi za vina: barolo, chianti, cirò, gattinara, valpolicella); il gorgonzola < il formaggio di Gorgonzola (kao i asiago i taleggio). Geografskog porekla su i sledeći primeri: caporetto (težak poraz), fez (fes), lavagna (školska tabla), meandro (krivina, fig. komplikacija), maratona. U drugim slučajevima ime pronalazača ili autora vezuje se za neki proizvod ili postupak: engleski grof iz 18. veka dao je naziv jednom od današnjih najzastupljenijih obroka (sandwich). U ovu grupu mogu se svrstati nazivi mernih jedinica: volt i fermi (od imena italijanskih fizičara Alesandra Volte i Enrika Fermija), kao i prilično frekventni primeri biro (po istoimenom mađarskom pronalazaču), morse i pullmann (po imenima američkih pronalazača). I ostali primeri iz ove grupacije su tuđice: ampère, faraday, gauss, henry, hertz, mach, maxwell, ohm, watt (Marello 1996:77). Određeni broj zajedničkih imenica nastao je antonomazijom u novije vreme iz vlastitih imenica različitog porekla: waterloo tako označava težak poraz ili propast, montgomeri se odnosi na đubretarac (po čuvenom britanskom generalu koji je nosio tu vrstu kaputa), a baedeker na džepni turistički vodič (po nemačkom knjižaru iz prve polovine 19. veka Karlu Bedekeru). Mnogi primeri antonomazije pravi su internacionalizmi. Ipak, izvestan broj primera vodi poreklo iz italijanske kulturne i narodne tradicije. Ukoliko su novonastale zajedničke imenice italijanske ili italijanizovane, mogu imati množinu (i beniamini, le mecche) ili, mada retko, neki od oblika alteracije (adoncino, narcisetto), izuzev naziva za sireve i vina koji, budući da su nebrojivi, ostaju u jednini. Tuđice, poput ostalih, ne menjaju oblik u množini (i sandwich, up. Serianni et al. 1992: 240-42). Iako zajedničke, imenice nastale antonomazijom često se pišu početnim velikim slovom, posebno u slučajevima kada je u svesti govornika jasno prisutno njihovo poreklo: Sei un Cerbero. Neki internacionalizmi, nazivi biljaka ili izuma, doživeli su morfološke izmene, uglavnom dodavanje sufiksa u cilju prilagođavanja italijanskom morfološkom i fonetskom sistemu: fucsia (< Fuchs, nemački botaničar L. Fuchs), buganvillea (< ime francuskog istraživača L. A. de Bougainville), fresia (< nemački lekar F.H.Th. Freese), elzeviro (< Elzevier, porodica holandskih štampara), stradivario (< Stradivari). 324


Moguća je, ali ređe, transformacija u obrnutom smeru kada se neka poznata osoba poistovećuje s nazivom zanimanje kojim se bavi ili položajem koji zauzima (o oprečnim vrednostima antonomazije u italijanskom jeziku, v. La Fauci 208: 279-283). Tako se apelativ Avvocato (bez dodatne upotrebe imena ili prezimena) decenijama koristio za imenovanje čuvenog italijanskog idustrijalca Đanija Anjelija; ili Pirata (u ovom slučaju u apelativu su prisutne neke osobine određene ličnosti) kao apelativ za biciklistu Marka Pantanija. 3.Metafora Metafora (metaphŏra(m), od grčkog metaphorá, „prenošenje“, termin pozajmljen iz retorike, podrazumeva pripisivanje nekoj reči ili nekom izrazu pojma koji se razlikuje od onog uobičajenog, s kojim je povezan sličnošću. Vremenom, pored osnovnog, reči dobijaju posebna značenja: na primer, ala (organ svojstven pticama i nekim insektima: le ali della rondine, le ali della zanzara), označava i avionsko krilo (ala monoplana, ala biplana), deo građevine (le ali di un edificio), krake vetrenjače (le ali del mulino), položaj igrača u nekim sportovima (l’ala destra, l’ala sinistra), političke grupacije u okviru neke partije ili sindikata (l’ala moderata del partito liberale, l’ala socialista della CGIL); ili se koristi u izrazima s prenesenim značenjem: mettersi, stare sotto le ali di qualcuno; tenere qualcuno sotto le proprie ali (biti pod nečijim okriljem, uzeti nekoga u zaštitu), spiegare le ali (odvažiti se) itd. Metafora je jezički mehanizam koji se zasniva na sličnosti između dva pojma od kojih se drugom daje ime prvog tako da reč, koja je označavala prvi pojam, širi svoje značenje i postaje polisemična. Sličnost koja postoji između pojma koji treba imenovati i pojma koji daje ime može biti različita. Novo značenje može zadržati semantičku vezu sa osnovnim značenjem reči i nekada je potpuno jednostavno uhvatiti vezu između različitih značenja jedne reči: collo se prevashodno odnosi na deo tela (vrat), zatim se značenje širi na kragnu od košulje koja prianja uz taj isti deo tela, a zatim, po sličnosti, označava deo boce (grlić). U ovom slučaju postoji pojmovna sličnost između različitih značenja. Osim te, i druge sličnosti mogu se naći u osnovi stvaranja metaforičke veze i novog značenja: sličnost položaja (il 325

Mila Samardžić

cuore della città, centar grada), boje (Erano i capei d’oro a l’aura sparsi, Petrarka, kosa boje zlata), situacija (il tramonto della vita, suton, kraj života), vrednosti (Venezia è la perla dell’Adriatico, biser), količine (una marea di persone, mnoštvo ljudi), osobina (tua sorella è una gallina, tvoja sestra je prava kokoška, glupača) itd. Metaforičke asocijacije mogu se kretati: • od konkretnog ka konkretnom (avere le gambe lunghe → le gambe del tavolo; appoggiarsi sui gomiti → la giacca ha i gomiti logori; tovaglia di carta → la carta dei vini); • od konkretnog ka apstraktnom (sporcarsi di fango → cadere nel fango; macchie di sangue → sudare sangue; la dolcezza dell’uva → la dolcezza dello sguardo); • od apstraktnog ka konkretnom (retko: avere fede nella democrazia → portare la fede all’anulare). Metafora nije specifična samo za književni i pesnički jezik. Ona je u velikom broju prisutna u svim jezičkim registrima tako da veliki broj reči, pored osnovnog, može imati jedno ili više metaforičkih značenja koja često postaju trajna značenja reči i kao takva se navode u rečnicima. Kao ilustraciju ove pojave, navodimo odrednicu fulmine (De Mauro 2000 CD) i obraćamo pažnju na već uvrežene prenesene vrednosti ove reči definisane pod brojevima 1, 2, 3, 4 i prvi polirematski izraz („grom iz vedra neba“): fùl·mi·ne s.m. AU 1. violenta scarica elettrica che si verifica nell’atmosfera tra due nubi, tra una nube e la superficie terrestre o all’interno di una stessa nube, accompagnata da vistose manifestazioni luminose e sonore: è caduto un fulmine sul tetto, il fulmine ha colpito un albero nel giardino | pop., lampo: i fulmini illuminavano la notte | fig., in comparazioni, per indicare velocità, prontezza, rapidità d’azione e di movimento: correre, precipitarsi, piombare addosso come un fulmine | in loc.pragm., tuoni e fulmini!, fulmini e saette!, come esclamazione di disappunto, d’ira o di meraviglia Sinonimi: 1folgore, saetta | baleno.

326


2. fig., cosa o persona che si muove con grande rapidità e prontezza: quel ragazzo è un fulmine Sinonimi: baleno, bolide, lampo, 1razzo. 3. fig., manifestazione di collera, di furore, di risentimento: preferisco evitare i fulmini della sua ira | aspra critica, castigo, rampogna: i fulmini della Chiesa, del papa Sinonimi: strale. 4. fig., disgrazia, sventura improvvisa: un fulmine si è abbattuto sulla loro famiglia 5. TS arald. fascio di fiamme attraversato da quattro dardi spezzati posti in modo da formare una croce di sant’Andrea ————————————— DATA: 2ª metà XIII sec. ETIMO: lat. *fŭlmĭne(m), var. di fulmen, nt., der. di fulgēre. POLIREMATICHE: fulmine a ciel sereno: loc.s.m. CO fulmine a scintilla: loc.s.m. TS meteor. fulmine diffuso: loc.s.m. TS meteor. fulmine di guerra: loc.s.m. BU fulmine globulare: loc.s.m. TS meteor. 4. Metonimija i sinegdoha Još jedan slučaj prenesenog značenja predstavlja metonimija (it. metonimia, od kasnolatinskog metonўmĭa(m), < gr. metōnumía, složenica od meta- „preko“ i ónuma „ime“). Njom se jedan pojam označava imenom drugog pojma koji je s njim u odnosu bliskosti (vremenske, prostorne, partitivne ili uzročne) ili zavisnosti. Tako se, na primer, koristi ime autora kada se misli na njegovo delo: Sto leggendo Calvino (Calvino = un romanzo di Italo Calvino) ili Ha comprato un Modigliani (un Modigliani = un quadro di Amedeo Modigliani). Metonimijske kao i metaforičke vrednosti veoma su česte i mogu se koristiti kao okazionalizmi ili postati 327

Mila Samardžić

ustaljena značenja neke reči: La BNL ha aperto un nuovo sportello al centro (sportello sa značenjem filijale neke banke). Oblici metonimije mogu biti različiti: • leksema s vremenskom vrednošću označava netemporalnost: una serata di beneficenza (serata sa značenjem spettacolo); • leksema s netemporalnom vrednošću označava vreme: si avvicina la vendemmia (vendemmia sa značenjem doba godine kada se bere grožđe); • naziv institucije ili prostorije označava zaposlene: Telecom Italia ristruttura il settore it: posto a rischio per centinaia di dipendenti (Telecom Italia označava rukovodstvo ovog preduzeća); tutto l’ufficio è in rivolta (ufficio označava zaposlene u jednoj kancelariji ili instituciji); • mesto označava instituciju koja se na njemu nalazi: lo scrive la Farnesina in una nota (skraćeno od il palazzo della Fanresina, u značenju ministarstva spoljnih poslova Italije); • naziv institucije označava zgradu u kojoj se ona nalazi: oggi la facoltà è chiusa (facoltà sa značenjem sedišta ove institucije); • mesto označava njegove stanovnike: tutta la città è in festa (città se odnosi na stanovnike grada); • naziv prostorije označava nameštaj koji se u njemu nalazi: abbiamo comprato un soggiorno in noce e una cucina componibile (soggiorno i cucina odnose se na nameštaj u dnevnoj sobi i kuhinjske elemente); • oruđe označava korisnika: è la più nota penna del giornalismo italiano (la penna kao novinarsko oruđe, pero, odnosi se na poznatog novinara); • korisnik označava oruđe: i lettori cd supereconomici (lettore se odnosi na uređaj, a ne čitaoca); • radnja označava proizvod: il libro ha una tiratura di cinquemila copie (tiratura označava broj knjiga koji je rezultat štampanja); • ime ili prezime označava delo: la prima volta che ho visto un modigliani, avevo sette anni (odnosno un dipinto di Modigliani); • celina označava deo: ho mangiato vitello campano (odnosno una bistecca di vitello ili porzione di vitello); 328


• sadržatelj označava sadržinu: fuma un pacchetto al giorno (odnosno un pacchetto di sigarette); • proizvođač označava proizvod: si è comprato una Maserati (odnosno una macchina di tale produttore); • nadređeni označava zaposlene: Mourinho ha vinto Champions League nel 2010 (Mourinho označava ekipu Intera koja je osvojila ovaj kup); • apstraktno označava konkretno: i benefattori dell’umanità (umanità označava ljude kao zbirnu imenicu odnosno ljudski rod); • konkretno označava apstraktno: Sono improvvisamente diventate verdi e in preda ad un attacco di bile (bile, žuč, dobija apstraktnu vrednost besa); • uzrok označava posledicu: le sudate carte (Leopardijev izraz koji označava napor pri učenju od koga se nad knjigama znoji: iz Dardano 1996: 73); • posledica označava uzrok: ma ne l’orecchie mi percosse un duolo (Danteov primer u kome duolo označava jadanja prouzrokovana bolom: iz Dardano 1996: 73). Navedeni primeri pokazuju da se metonimijom mogu razviti jedno iz drugog konkretnog značenja, konkretno iz apstraktnog i apstraktno iz konkretnog značenja, a poput metafore, povećava se polisemičnost reči. Sinegdoha (it. sineddoche, < lat. synĕcdŏche(m), < gr. súnekdokhē, „obuhvatam više stvari zajedno”), bliska metonimiji, sastoji se u prenošenju značenja jedne na drugu reč na osnovu njihove materijalne bliskosti. Sinegdohom se može izraziti: • celina imenovanjem samo jednog njenog dela: il lago era pieno di vele (vela, jedro, označava jedrilicu, barca a vela); • rod imenovanjem vrste: Non hanno più pane (nemaju šta da jedu, nikakvu hranu, ne samo hleb); • vrsta imenovanjem roda: Ho visitato un’esposizione felina (felina se odnosi samo na mačke, a ne i geparde, leoparde, lavove itd.); • predmet imenovanjem materijala od koga je napravljen: I Bronzi di Riace sono stati rinvenuti nel 1972 (I Bronzi di Riace su bronzane statue). 329

Mila Samardžić

• množina upotrebom jednine: Non tutte le spose se la sentono di indossare una scarpa con tacco alto (možemo li zamisliti „polubosonogu” mladu?); • jednina upotrebom množine: i costumi sono l’indice della civiltà di un popolo (i costumi s vrednošću la condotta morale, v. Adamo & Della Valle 2008:67). Lista referenci: Adamo, G. & Della Valle, V. (2008). Le parole del lessico italiano. Roma: Carocci. Berruto. G. (1976). La semantica. Bologna: Zanichelli. Dardano, M. (1996). Manualetto di linguistica italiana. Bologna: Zanichelli. De Mauro, T. (2000). Il dizionario della lingua italiana. Milano: Paravia Bruno Mondadori. La Fauci, N. (2008). Antonomasie. In Prospettive nello studio del lessico italiano (a cura di E. Cresti). Firenze: Forenze University Press, 279-283. Marello, C. (1996). Le parole dell’italiano. Lessico e dizionari. Bologna: Zanichelli. Samardžić, M. (2003). Sintaksa i semantika veznika. Razvoj vezničkog sistema u italijanskom jeziku. Beograd: Filološki fakultet. Serianni, L., Della Valle V. & Patota, G. (1992). L’italiano. Milano: Archimede.

330


Mila Samardžić

Dei mutamenti di significato delle parole italiane Raissunto Questo contributo si propone di esaminare alcuni aspetti del cambiamento semantico delle parole italiane. Il lessico di una lingua col tempo si arricchisce non solo di prestiti dalle altre lingue o di neologismi ma anche di nuovi significati dei lessemi che fanno parte del lessico. Succede spesso che l’apparizione di un nuovo significato non comporti la scomparsa del vecchio. Nella maggior parte dei casi il significato della parole subisce il mutamento in conseguenza delle figure retoriche di antonomasia, metafora, metonimia e sineddoche. L’obiettivo di questo lavoro è di offrire un quadro approfondito delle possibilità di questi meccanismi di arricchimento del lessico italiano. Parole chiave: lingua italiana, lessico, semantica, significato, autonomasia, metafora, sineddoche

331

Open window, concrete ceiling, rust out. Figurativeness in language of human resource management.

Tatjana Đurović Ekonomski fakultet Univerzitet u Beogradu

Open window, concrete ceiling, rust out. Figurativeness in language of human resource management. Summary The paper deals with two ways of figurativeness of Human Resource Management (HRM) vocabulary – figurative expressions belonging to the building and construction domain, on the one hand, and figurative phrasal verbs used to talk about Human Resources, on the other. The main purpose of the paper is to examine the metaphoricity of selected combinations, i.e. to determine how they are motivated. In addition, it stresses a need for language practitioners to effectively incorporate figurative language into language teaching and learning by providing useful insights into the relationship between language and thought which, in turn, should lead to a structured pattern of internalising metaphorical language. Key words: HRM vocabulary, metaphorical language, the phrasal verbs.

building

metaphor,

1. Introduction Metaphors have become an indispensable feature of economic discourse, increasingly permeating different fields of research. Bearing in mind that metaphors are deeply embedded not only in our everyday language, as originally and systematically witnessed by Lakoff and Johnson (1980), but also in specialised language, such as the one of economics and business (e.g. Charteris-Black 2000; 2004, Boers 2000, White 2003, etc.), it is very likely that we operate totally unaware of the influence of metaphors and their effect on our thinking and behaviour. The vocabulary of one of the business approaches focusing on, inter alia, recruitment and management of the people who work in the organisation – Human 333

Tatjana Đurović

Resource Management (HRM), is pronouncedly figurative. If, according to Short, “[m]etaphors can be viewed as central to the task of accounting for how we think about things, make sense of reality, and set the problems we try to solve” (Short 2000: 323), there is little doubt that the field of HRM, similar to other areas of research, is rife with metaphors. This paper is set within the theoretical framework of the Conceptual Metaphor Theory. According to its basic postulates, in order to generate a conceptual metaphor, the knowledge from one conceptual domain must be mapped onto another. In other words, the domain from which the concept is mapped is the source domain – “the domain supporting the literal meaning of the expression” (Croft & Cruse 2004: 195), and the domain the concept is mapped onto is the target domain – “the domain we try to understand through the use of the source domain” (Kövecses 2002: 4). A convenient way to represent this mapping, i.e. the metaphorical relation between elements in two domains, is the following: target domain is source domain, or conceptual domain (a) is conceptual domain (b),1 which is what is called a conceptual metaphor (see Kövecses 2002: 4). Although metaphors in the Lakovian view are conceptual structures, “and are not merely linguistic in nature, […], they are normally realized linguistically.” (Croft & Cruse 2004: 197). For example, the conceptual metaphor, theories are buildings, can be linguistically realised as “Is that the foundation for your theory? We need to construct a strong argument for that.”, etc. (Lakoff & Johnson 1980: 46), where the italicised words, i.e. foundation, construct and strong are linguistic instantiations of the given conceptual metaphor. The corollary of this is that “metaphor is not just a manner of speaking, it is a mode of thought” (Taylor 2002: 487). To be more specific, any conceptual metaphor is an amalgam of conceptual mappings (i.e. how we think about certain concepts) and linguistic expressions (i.e. how we talk about certain concepts). The mappings between the target domain and the source domain are incomplete, which means that “[w]hen a source domain is applied to a target, only some (but not all) aspects of the target are brought into focus.” 1

334

By convention, conceptual metaphors are written in small capitals and take the form a is b, a standing for an element of the target domain and b for an element of the source domain.


(Kövecses 2002: 79). Metaphors, according to the cognitivist view, always produce a kind of “one-sided insight” (Morgan 1997: 4), meaning that drawing on one aspect of some concept (e.g. the aspect of the construction of an argument or theory and its strength, when an argument or theory is perceived as a building), as a rule leaves subdued other aspects of the same concept (e.g. the aspect of progress when an argument is perceived as a journey). Lakoff and Johnson call this highlighting and hiding (1980: 10). Therefore, metaphor researchers always have a dual task – they describe and explain not only what metaphors reveal, but also what metaphors veil and what possible meanings may be unfolded. Thus the term human resource(s) is deeply metaphorical and controversial per se. Equating people, i.e. employees of some organisation with resources may support the view of commodifying the labour – treating people as resources that organisations use for their own purposes, that if not harnessed effectively they can be depleted, and if not needed any more can be expendable and got rid of. In that sense, people are likened to any other resource companies have at their disposal, such as capital, property, machines, etc. On the other hand, since resources are scarce, organisations tend to make the best choice of scarce resources, i.e. select, hire and train the best people who will add up to organisation’s value. In other words, from the company’s viewpoint, implications of the human resource metaphor are justifiable and positive. A literature review shows that, metaphorically speaking, organisations have been differently viewed, and each of these perspectives has different connotations as regards the relationship between organisations and people in them. Morgan (1997)2 proposes a list of eight metaphors for organisations, with their respective insights into the nature of organisational life. Thus, Morgan examines images of corporations as, inter alia, machines, pinpointing the underlying assumptions, such as “an emphasis on efficiency, goal-oriented activity, engineering principles, organisation as a tool or instrument”, organisms, highlighting the strength of this metaphor like “a living systems perspective, an open system capable of growth and decay, passages through various life cycles”, or brains, where attention is drawn to “the importance of information processing, learning and intelligence”, i.e. providing a frame of reference for understanding modern 2

See also Short (2000; 2001). 335

Tatjana Đurović

organisations in this way (Morgan 1997: 5-7). Striving to put perceived similarities at the forefront, all these metaphors of organisations give “a background role” to some other equally legitimate interpretations. Thus, equalising organisations to machines at the same time denies the aspect of innovation, flexibility and creative action, which does not conform to a deterministic view of achieving pre-set goals. In this paper, we set out to explore the figurativeness of the HRM vocabulary, i.e. of expressions belonging to the building and construction domain, on the one hand, and of phrasal verbs used to talk about Human Resources, on the other. The main aim of this investigation is to examine the metaphoricity of selected figurative expressions and verbs, i.e. to determine how they are motivated. We also argue that the cognitivist approach to these aspects of English lexis may be successfully employed in the foreign language classroom. The building and construction metaphors for Human Resource Management After consulting several reference books,3 we noticed a significant representation of the building and construction metaphors in the HRM vocabulary. Generally, metaphors from this domain are used “to talk about creating and strengthening relationships and businesses” (Deignan 1997: 55), and usually carry positive connotations. Both employers and employees share the characteristics of architects or craftsmen who, in the process of construction, should build good and balanced human relations, not only in the organisation itself but also in its relation with the wider business environment. That is why Charteris-Black says that “such metaphors convey a positive evaluation of an activity because its outcome is valuable” (2004: 96). However, taking a deeper look at the HRM vocabulary, the selected terms are rather negatively loaded and reflect overtly or covertly stated divisions between the management and personnel. Although there are some other types of buildings or construction identified in the selected 3

336

Selected reference books from which examples have been taken are provided in the References.


reference books,4 the largest number of figurative expressions have house as its source domain. Still, house is more represented by its structural elements, such as door, walls, ceiling, etc. Besides the expressions inhouse (e.g. in-house counselling, in-house training) and out-house (e.g. out-house staff), where house is an equivalent to a company and implies a notion of control, there is yet additional example where this source domain is explicitly used in the HRM vocabulary, that of bleak house. Bleak house, drawing on Dickens’s novel of the same name where it is used as the epitome of inefficiency of English legal system, i.e. of equity jurisprudence, refers to the non-unionism and union derecognition aspect of HRM, characterised by harsh hire-and-fire employment practices deriving from a lack of employee direct participation and involvement. These Dickensian bleak houses rest on hidden conflict, instability, poor working conditions and act as a contrast to unionised workplaces. Consequently, the figurative expression bleak house encompasses higher levels of dismissals, compulsory redundancies, and labour turnover. However, what this metaphor obscures is the role of managers, i.e. their different styles of tackling certain staff problems as well as the size of organisations and their changing way of doing business as a response to the dynamic business environment. Thus, opposed to traditional bleak houses, there are happy houses as still non-unionised workplaces but characterised by high levels of employee loyalty to the organisation forged by high wages, attractive perks and considerable personnel presence.5 As already noted, the building and construction domain is more represented by several structural parts of a house, one of them being the door in the expression open door, which similarly to the literal open door means having an access to the interior part of the house, in this case a company. Open door suggests an easier flow of communication between the employees and management, a possibility to directly raise certain issues or express some concerns without the aid of employee representatives, i.e. the unions. In practice, this usually means that employees have an open door only to their immediate managers, who are directly in charge 4 5

For example, shop (e.g. open shop, closed shop), (e.g. electronic cottages), etc. See, e.g. Turnbull & Wass (1998).

cafeteria

(e.g. cafeteria plan),

cottage

337

Tatjana Đurović

of employees’ appraisals, future prospects, or pay, which may act as a deterrent to employees. In other words, the metaphorical expression open door does not necessarily mean open all doors of the company, especially the ones of senior or top managers, which in turn implies that usually a more appropriate term would be the half-open or the half-closed door. Similarly, the expression open window may also be interpreted from two opposing angles. Metaphorically speaking, window means an opportunity or chance to see something in a new way or to get a new understanding of it (see Deignan 1997: 68). Open window in the HRM vocabulary represents a mode of early retirement, especially if the company is in need of downsizing the scale of its operations, which consequently means reducing the number of its staff. Instead of layoffs companies offer a package of financial incentives which is attractive enough to make senior employees retire earlier than they planned, so that it seems as a voluntary act. But, leaving the house not through the door, but jumping through the window, implies transitory nature of the whole activity. Besides, windows should be eventually closed. Thus, the negative implications of this seemingly positive expression, open window, is that window, i.e. the offer of leaving the company on your own will and considerably well-off, is restricted in time and as soon as the window is closed, financial incentives are no longer available to employees. Houses have walls whose function is to hold buildings up, but dividing the space into different rooms they form barriers which bar the person from perceiving the space inside the house in its entirety. Thus, when a wall is used as a metaphor it usually suggests difficulties people experience in different situations. We have singled out two expressions containing a word wall(s), Chinese walls and glass wall(s), respectively. Chinese walls refer to “imaginary barriers between departments in the same organisation, set up to avoid insider dealing or conflict of interest”.6 The modifying word Chinese, brought into connection with the Great Wall of China, should indicate the insurmountable obstacles to the flow of information between two different functions of an organisation, in order to prevent premature disclosure of sensitive information to the public. The term is questionable on at least two grounds: firstly, the terms containing a 6 338

Dictionary of Human Resources and Personnel Management (2006: 46).


reference to ethnic groups are mostly evaluatively loaded, and considered a way of perpetuating certain stereotypical traits (let us recall some other idiomatic expressions in English containing nationality or ethnicity word with negative overtones, such as Dutch courage, Dutch uncle, Indian giver, young Turk, etc.). The expression Chinese walls connotes a barrier of silence and cooperation conjuring up the images of putting restraints on open communication, all linked to the nationality adjective used in the term. Secondly, the metaphor is conceptually faulty – the connotations of the Chinese walls expression are to prevent two-way communication between departments, meaning that information can flow neither in nor out of the departments in question. However, the Great Wall of China was built in order to prevent hostile invaders to get into China, while those from the other side of the wall were free to move out. In other words, it is one-way obstacle, therefore rather unsuitable to convey the implied meaning when used in the HRM context. To denote that some top management positions can still be reached by women, the glass walls figurative expression is devised. Walls in this metaphor indicate belonging to a house or space made up of top managerial walls. Women are therefore allowed to move horizontally across the area of top management positions, but the term glass indicates the subtle discrimination relating to that movement. Namely, the advancement of women to executive ranks is allowed but only in certain industries which record a large number of woman customers such as consumer products (e.g. cosmetics) or the media. Thus, women (and some minorities, e.g. African Americans) via the use of the glass walls metaphor are prevented from taking free career moves in all industry sectors (e.g. science or technology), i.e. they can perceive what options lie in front of them through transparent substance such as glass, but still cannot experience the whole space as they encounter the obstacles to keep outsiders out of certain positions. Hurdles and barriers, more or less visible, are best illustrated by several metaphorical expressions, all containing the word ceiling in them. They refer to preventing persons primarily on the basis of their gender and race, but also on certain disability or age factor, from climbing into the upper echelons of corporations, and are linked with vertical career movements. Though literally ceiling is not the same as roof, metaphorically it is also 339

Tatjana Đurović

used to indicate the upper limit on something that cannot be surpassed. The blanket term is glass ceiling to indicate that the barriers standing in the way to top executive ranks are imperceptible until women hit them, hence the expression glass in the glass ceiling metaphor. However, the increasing number of women at the top managerial positions suggest that still present gender inequalities are not so well depicted by the glass ceiling metaphorical expression. The assumption arising from this metaphor is that women freely flow through management ranks till the time they reach the chief executive levels when they hit the glass ceiling. But the data show7 that the challenges that women face in having successful careers are not just at the top, but they are all the way through the career, which makes this metaphor rather misleading. In other words, the underlying assumption is that women face obstacles only when they try to reach the top, which minimises the whole problem. In fact, still a small number of woman executives can be accounted for a progressive drop out that can occur for a variety of reasons. Another aspect hidden in this metaphor is the thickness of glass, i.e. how well women can see through transparent glass barrier and plan ahead. It seems as if they face only one-strand obstacle, that of becoming the head of a company, while actually more subtle forms of discrimination can be noted, like making a choice between their family and business lives. Brass ceiling – to label the difficulties women have while trying to reach the top military positions, or bamboo ceiling, concrete ceiling, and ivory ceiling when these limitations reflect not only gender but racial discrimination as well, against East Asian descendants, nonwhite women, and black and other minorities, respectively are additional examples of more specific form of dividing. Though the implications of some previously elaborated and seemingly positive examples of the building and construction metaphor are rather negative, the ceiling figurative expressions are inherently negative. However, they can trigger a positive response, such as an attempt at their removal. Charteris-Black says that “…the destruction of a barrier is also a worthwhile activity” (2004: 98), so the motivation behind this metaphor is aimed at helping shatter the glass ceiling and break through glass walls. One way of achieving this is to make men more involved in 7 340

See e.g. Fortune 500, 7 Oct, 2010.


those activities traditionally assigned to women, such as taking care of children, as well as making alterations to pay scales. Inability to progress, i.e. to move at all as regards job advancement is represented by two expressions, sticky floor and glass floor, respectively. Floor is the opposite extreme to ceiling, figuratively signifying the lowest point of vertical orientation on a career scale and it also represents a form of vertical segregation. Strangely enough, while the sticky floor metaphor refers again to women who are unable to escape low-paid jobs and low mobility jobs, practically meaning no career movement beyond the initial entry job, it is the men who slide on glass floor moving through rather blue-collar, temporary jobs with almost no prospects of moving further. Although the floor metaphors are in a stark contrast to the ceiling metaphors as regards the work place advancement, i.e. a career scale (conceptually linked with the orientational metaphors, up and down), both represent rather a continuum of barriers. “The mobility barriers in lowpaying jobs within well-defined organizational hierarchies are clearly part of an exclusionary process that begins on the sticky floor and culminates at the glass ceiling.” (Harlan & White Berheide 1994: 2). Although the sticky/glass floor expressions tend to emphasise the aspect of personal development as a prerequisite of moving forward, while the glass ceiling hinges on organisational impediments imposed, both call for active participation on behalf of both employees and management so as to break through all the barriers installed. 2. Figurative phrasal verbs in the Human Resource Management vocabulary In addition to previously mentioned figurative expressions which comprise either noun plus noun combinations or adjective plus noun combinations and belong to the building and construction domain, the HRM vocabulary is characterised by a number of phrasal verbs that exhibit metaphorical meaning, stemming either from the verb or the particle which makes up the combination. Although there are a few grammatical issues to keep in mind about phrasal verbs, the most effective way to learn and teach them is as lexis, and the cognitive approach to phrasal verbs, i.e. taking them 341

Tatjana Đurović

as a system of organised meanings, has important pedagogical implications as regards the memorisation of these verb-particle combinations. Traditionally, phrasal verbs are grouped around the particular verb (e.g. bring down, bring out, bring up, etc.). However, if we reversely classify them according to the particle (e.g. get out, stay out, lock out, etc.), the meaning of the particle can shed more light on the meaning of the whole phrasal verb. The selected particles – in, out, up, down, off and on – have original spatial meanings but also extend towards nonspatial and metaphorical senses. In other words, metaphor which creates the meaning of a given phrasal verb brings together the two seemingly disparate domains – spatial orientations and abstract concepts. Two kinds of metaphors, ontological metaphors – when an abstract concept such as an emotion, idea, or event is perceived as something concrete such as an object, a person, or a container (in particular the schematic meaning of in and out, i.e. something is inside the container or outside the container), and orientational metaphors, which are closely related to people’s physical and cultural experience of spatial relations, can be used to reveal the underlying meaning of phrasal verbs. In the world of Human Resource Management the focal points are companies and the activities related to them. The conceptualisation of the company is the one typical of the container image schema, in both a physical and an abstract sense. In a physical sense a company is a container via the metaphor a building is a container. Mentally, it is also perceived as a container-like structure – the company has an interior (e.g. there are people in the company), it also has a boundary, i.e. something that separates its interior from its exterior, and the company has an exterior, i.e. somebody may get ‘out of’ a company or leave the inside of a company. However, the primary spatial senses of in and out evolve into non-spatial, figurative senses in some phrasal verbs related to HRM. Thus, e.g. a job may also be perceived as a container. Being an activity people are involved in and in which people spend a lot of time, the job may be thought of having physical boundaries, i.e. inside space (see Rudzka Ostyn 2003: 19). Similarly, some physical and psychological states are also viewed as containers. For example, the metaphorical meaning of the verb burn out is out of the state of being healthy, functional, and with energy. Let us 342


illustrate the selected in and out phrasal verbs, providing the conceptual metaphors on which they are based and their meaning. Table 1. Phrasal verbs – the particle in Conceptual metaphor

Phrasal verbs call in send in bring in

Meaning enter a company building; join a group or organisation

job is a container

fill in fill in for

put somebody into a space, a container for a short time

empty/blank space is a

fill in

to write the required information in the blank spaces on a form the activity of registering when arriving on the job; taking part in an arrangement

company building is a container

container

activity is a container

clock in phase in contract in

Examples 1) The company called in a team of experts to help it sort out its problems. 2) The DTI may send in inspectors who will, if necessary, stop the company trading. 3) If the company needs to improve its computer systems, it should bring in some outside IT experts. 1) If a miss a meeting, Alison always fills me in. 2) He did a great job when he filled in for his boss. Please fill in the application form correctly. 1) If workers do not clock in on arrival at the factory, they may be sent a written warning. 2) The company is phasing in a new bonus system. 3) The company pension scheme was started last June, and since then 1500 employees have contracted in.

343

Tatjana Đurović

Table 2. Phrasal verbs – the particle out Conceptual metaphor company building is a container

the state (of

possession) is a container

the mental

/

physical state is a container

344

Phrasal verbs weed out filter out drum out boot out lock out

Meaning

Examples

leaving a group or organisation

1) Of course we get a few people who can’t do the job, but we try to weed them out in the early stages. 2) At the first meeting we filter out all unsuitable candidates. 3) She risks being drummed out of the company. 4) He was booted out of the company for money laundering. 5) The company responded to the strike by locking out over 5,000 workers. 1) Our business is hiring out IT people to companies. 2) These days we put out a lot of work to freelancers. 3) We contract out most of our IT work. 4) Why don’t we farm these jobs out to an agency? 1) After six months of twelve-hour workdays, most people just burn out and quit. 2) ‘A man will rust out sooner’n he’ll wear out’ is one of his oftrepeated maxims.

hire out put out contract out farm out

outside, not inside; not involving people from inside an organisation; out as accessible, available

burn out rust out

mentally or physically exhausted; without energy; inaccessible, nonfunctional


activity is a container

empty/blank is a container

space

clock out phase out contract out pull out opt out

the activity of registering the time of departure at a factory; not taking part in an arrangement

fill out

to write the required information in the blank spaces on a form

1) I’m clocking out early today. 2) Tax relief on company cars will be phased out over a couple of years. 3) If your company uses the state pension scheme and you want to contract out, then you can also have a personal pension. 4) Our Australian partners pulled out of the contract. 5) The firm opted out of the company car scheme last year. To get customs clearance you must fill out three forms.

Phrasal verbs containing the particles up and down hinge on the more is up / less is down metaphors, which belong to the most primary metaphors since they are grounded in our experience. For example, the more is up metaphor is linked with the common experience of pouring more fluid into a container and seeing the level go up, or adding more things to a pile and seeing the pile get higher. These are our very pervasive, every day experiences. They are also experiences with a structure or correspondence between the conceptual domain of quantity and the conceptual domain of verticality: more corresponds in such experiences to up and less corresponds to down. However, as the examples in the tables below show, phrasal verbs with up and down particles used in the HRM vocabulary, may metaphorically extend to, e.g. power and control, (i.e. a loss of power and control), when powerful, influential managers are viewed as being at the top of a company (the phrasal verb head up, being a case in point), or at its bottom (e.g. step down).

345

Tatjana Đurović

Table 3- Phrasal verbs – the particle up Conceptual metaphor

Phrasal verbs

Meaning

Examples

more is up

scale up step up gear up

an increase in number or intensity is up

1) We are scaling up our workforce. 2) The company has stepped up production of the latest models. 3) The company is gearing itself up for expansion into the African market.

‘complete’ is up

fill up

to completely finish writing on a form

He filled up the form and sent it to the bank.

head up

give someone more important job or position in an organisation

He has been appointed to head up our European organisation.

having

control

or

power is up

Table 4. Phrasal verbs – the particle down Conceptual metaphor less is down losing

control

power is down

or

Phrasal verbs

Meaning

Examples

scale down

a decrease in number or intensity is down a difference in someone’s sense of importance and respectability

We are scaling down our workforce. The director is stepping down in favour of a younger candidate.

step down

Similarly, the particles off – literally meaning a loss of spatial contact, and its counterpart on – with its original meaning the presence of contact, may form several phrasal verbs, all concerning the relationship between the management and workers. The tables below show how the figurative meanings develop from the original, spatial ones.

346


Table 5. Phrasal verbs – the particle off Conceptual metaphor

Phrasal verbs

Meaning

Examples

/ condition is off

break off call off knock off pay off walk off

moving away from the former condition; finishing or completing is off

separation

lay off

removing or being separated from a given group is off

1) Management broke off negotiations with the union. 2) The union has called off the strike. 3) We knocked off at 3p.m. on Friday. 4) When the company was taken over the factory was closed and all the workers were paid off. 5) The builders walked off the job because they said the site was too dangerous. The group plans to lay off 10% of its workforce.

slacken off stand off

a gradual decrease in intensity / number is off

separation

from

the former state

due

to motion away from the former state

/

condition

is off

/

leaving

g r a d u a l decrease is off

1) Trade has slackened off. 2) There isn’t enough work, so we have to stand some of you off for the day.

Table 6. Phrasal verbs – the particle on Conceptual metaphor contact is on

Phrasal verbs

Meaning

Examples

take somebody/ something on

getting closer or be in touch with somebody or something is on

1) The economy is improving and many firms are taking on new staff. 2) People who are selfemployed often take on too much work.

347

Tatjana Đurović

Pedagogical implications Both ways of figurativeness of Human Resource Management (HRM) vocabulary presented here – figurative expressions belonging to the building and construction domain, on the one hand, and figurative phrasal verbs used to talk about Human Resources, on the other have important pedagogical implications. As noted earlier, the primary aim of the paper is to explore the metaphoricity of selected word class combinations in the field of HRM, i.e. to determine how they are motivated. In addition to enriching students’ vocabulary with selected figurative lexical expressions, we also lay particular stress on effectively incorporating figurative language into language teaching and learning. We believe if students are made aware of the ‘underlying interpretations’ of metaphorically-loaded economic and business terms, they will be able to grasp the concepts behind language which in turn should lead to better assimilation of figurative language in the area of HRM. This particularly pertains to phrasal verbs where we tried to show that a cognitive approach to Business English phrasal verbs may lead to better clarification and understanding of the conceptual link between the spatial sense and its metaphorical extensions, all stemming from the cognitive linguistic attempt to provide the conceptual motivation of linguistic structures. “This way, all the possible senses of a preposition, and particularly of a phrasal verb, appear to be related and therefore motivated, instead of constituting a bunch of arbitrary, unconnected senses.” (Porto Requejo & Pena Díaz 2008: 125). This insight benefits language learners a lot helping them to remove a heavy load on their memory. Moreover, “giving a conceptual home” (Holme 2004: 32) to something that was previously thought of as difficult, unknown and unsystematic, is gratifying to teachers and students alike and provides for meaningful foreign language teaching and learning. References: Boers, F. (2000). Enhancing metaphoric awareness in specialised reading. English for Specific Purposes 19: 137-147. 348


Charteris-Black, J. (2000). Metaphor and Vocabulary Teaching in ESP Economics. English for Specific Purposes 19: 149-165. Charteris-Black, J. (2004). Corpus Approaches to Critical Metaphor Analysis. Basingstoke and New York: Palgrave Macmillan. Croft, W. and D. A. Cruse (2004). Cognitive Linguistics. Cambridge: Cambridge University Press. Deignan, A. (1997). Collins Cobuild English Guides 7: Metaphor. London: Harper Collins Publishers. Dictionary of Human Resources and Personnel Management (2006). London: A & C Black. Harlan, S. L. and C. White Berheide (1994). Barriers to Work Placement Advancement Experienced by Women in Low-Paying Occupations. Federal Publications. Paper 122. Available at: http://digitalcommons. ilr.cornell.edu/key_workplace/122 Heery, E. and M. Noon (2001). A Dictionary of Human Resource Management. Oxford: Oxford University Press. Holme, R. (2004). Mind, Metaphor and Language Teaching. New York: Palgrave Macmillan. Kövecses, Z. (2002). Metaphor. A Practical Introduction. Oxford: Oxford University Press. Lakoff, G. and M. Johnson (1980). Metaphors we live by. Chicago: The University of Chicago Press. Longman Business English Dictionary (2007). Harlow: Pearson Education Limited. Macmillan Phrasal Verbs Plus (2005). Oxford: Macmillan. Morgan, G. (1997). Images of Organization. Thousand Oaks, CA: Sage. Oxford Business English Dictionary (2005). Oxford: Oxford University Press. Really Learn 100 Phrasal Verbs For Business (2005). Oxford: Oxford University Press. Requejo, D. P. and C. P. Diaz (2008). A Cognitive Approach to Some Phrasal Verbs in English for Specific Purposes. Iberica 16: 109-128. Rudzka-Ostyn, B. (2003). Word Power: Phrasal Verbs and Compounds - A Cognitive Approach. Berlin: Mouton de Gruyter. Short, D. C. (2000). Analysing metaphor use in HRD. Human Resource Development International 3(3): 323-341. 349

Tatjana Đurović

Short, D. C. (2001). Shining a torch on metaphor in HRD. Advances in Developing Human Resources 3(3): 297-308. Taylor, J. R. (2002). Cognitive Grammar. Oxford: Oxford University Press. Turnbull, P. and V. Wass (1998). Marksist Management: Sophisticated Human Relations in a High Street Retail Store. Industrial Relations Journal 29 (2): 98-111. White, M. (2003). Metaphor and economics: the case of growth. English for Specific Purposes 22: 131-151.

Tatjana Đurović

Figurativeness in the Language of Human Resource Management Summary Pod okriljem teorije pojmovne metafore u radu analiziramo dva oblika figurativnosti jezika iz oblasti upravljanja ljudskim resursima – metaforičke izraze koji pripadaju pojmovnom domenu GRAĐENJA/GRADNJE s jedne strane, i figurativne frazne glagole koji se koriste u vokabularu o ljudskim resursima, s druge strane. Osnovni cilj nam je da ispitamo metaforičnost odabranih kombinacija, tj. da ustanovimo motivisanost njihovih značenja. Uz to, u radu ukazujemo na pedagošku primenu kognitivno-lingvističkog pristupa, tj. na potrebu za efikasnim uključivanjem figurativnog jezika, ovde u oblasti upravljanja ljudskim resursima, u nastavu engleskog jezika struke i nauke naglašavanjem veze između jezika i mišljenja, što bi vodilo ka jednom strukturisanom i sistematskom obrascu usvajanja metaforičkog jezika. Ključne reči: kognitivna lingvistika, upravljanje ljudskim resursima, metafora GRAĐENJA, frazni glagoli

350

TRANSLATING METAPHORICAL ECONOMIC TERMS FROM ENGLISH INTO SERBIAN – SOME STRATEGIES AND CHALLENGES

Nadežda Silaški University of Belgrade

TRANSLATING METAPHORICAL ECONOMIC TERMS FROM ENGLISH INTO SERBIAN – SOME STRATEGIES AND CHALLENGES1 Summary Metaphor serves as a highly potent source of economics terminology. Using the main tenets of Conceptual Metaphor Theory (Lakoff & Johnson 1980; Schaffner 2004; Deignan 1999), in this paper we focus on the cognitive approach to the translation of English metaphorical terms in economics science into Serbian. Using the examples of the terms taken from two Serbian dictionaries of economic science and comparing them to the original English terms, we describe and explain various translation solutions, especially dealing with those metaphorical terms in English whose translation into Serbian renders a non-metaphorical expression. We offer possible explanation for a rather unfavourable attitude toward the use of metaphors in Serbian economic terminology. Key words: Conceptual Metaphor Theory, economics, terminology, translation, English, Serbian.

1. INTRODUCTION Within the theoretical wing of Conceptual Metaphor Theory, this paper deals with the identification and the analysis of procedures for metaphor translation adopted by the authors of two economic dictionaries in Serbian.2 Our aim is to identify the translation strategies Serbian term creators use when translating metaphorical terms from English. The starting hypothesis of the analysis is that term creators reluctantly preserve 1 2

The paper is the result of research conducted within project no. 178002 Languages and cultures across space and time funded by the Ministry of Science and Technological Development of the Republic of Serbia. The data used for the analysis will be described in more detail somewhat later in the text. 351

Nadežda Silaški

metaphor in translating metaphorical terms from English into Serbian, still considering it undeserving of scientific terminology and too flowery to be used in conveying the meaning of economic terms to the audience. In line with the recent findings of Cognitive Linguistics, or more precisely Conceptual Metaphor Theory as initiated by Lakoff and Johnson (1980), in this paper metaphor is defined as an essential conceptual tool which consists in a structural mapping from a more structured and tangible, more concrete or physical source domain on to a more abstract and less structured target domain. A convenient shortcut for a set of mappings that exists between elements of one conceptual domain and elements of another conceptual domain is target domain is source domain (e.g. the economy is a living organism3), which is the basic formula for presenting conceptual metaphors in Cognitive Linguistics. Unlike conceptual metaphors, “[t]he metaphorical expressions that characterize a is b formulas are regarded as the linguistic realizations or manifestations of underlying conceptual metaphors.” (Kövecses 2002: 29). Thus, for example, in the economy is a living organism metaphor, the economy is understood and talked about in terms of an organism, it can grow, decay, be healthy, sick, etc. This conceptual metaphor is linguistically realised by numerous metaphorical expressions, which are the result of the conceptual mappings between the source and the target domain (see Table 1). Source: an organism (a) a growing organism (b) a changing organism (c) a decaying organism (d) a healthy organism (e) a sick organism

Target: economy(a) economy is going up economy is changing economy is going down economy is in a good state economy is in a bad state

Table 1. Mappings which characterise the economy is a living organism metaphor Source: Velasco Sacristán (2004: 122)

Some of the metaphorical expressions which belong to the economy is a living organism conceptual metaphor are the following: 3

352

Following an already established convention, conceptual metaphors in this paper are written in small capital letters.


• the US economy would catch flu, continental Europe might escape with just a cold • a record budget to revitalise Japan’s anaemic economy • the growth of the economy • economic nerve centers • the financial sector is the life blood of any economy4 In such a cognitive view, metaphor is not only an ornamental feature of language but plays a central role in the way we conceptualise the world. It is now widely recognised that metaphor is an inseparable component of all discourses, scientific discourse (as well as terminology) being no exception (see e.g. McCloskey 1986, Henderson 1994, Smith 1995, etc.). Originally, however, “the idea that specialized and technical texts could admit polysemous terms or definitions was rather unwelcome”, whereas accuracy, objectivism and precision used to be regarded as “essential elements of technical and scientific languages in order to attain informational accuracy.” (Siqueira et al. 2009: 158). Metaphor, therefore, was considered “an undesirable element pertaining to figurative language that, as such, should be replaced by a literal equivalent.” (Siqueira et al. 2009: 158). In the next section we deal with metaphors in economic science. 2. METAPHORS IN ECONOMICS After extensive research has been done on the matter, it is now widely thought that metaphor serves as a highly potent source of economics terminology. For example, Henderson (1994: 358) argues that “[i]t is part of the generative aspect of metaphor to assist in the developing of a routine vocabulary for handling economic ideas”. Probably the oldest and the most famous metaphor in economics literature was coined as early as in the 18th century by the British economist and the founder of economics as a science Adam Smith. It is the invisible hand metaphor which “makes use of the notion of force and the very general metaphor that control is the exercise of force by the hand (Lakoff 1996: 254), as in expressions 4

See also Table 2 below. 353

Nadežda Silaški

“It’s in your hands now”, “I can’t handle this project”, etc. This metaphor allows us to conceive of the economic forces of self-interest, competition and supply and demand in terms of physical forces, which govern the market in allocating resources in society. Bearing in mind the fact that metaphor serves the purpose of explaining abstract concepts in terms of concrete ones, it should come as no surprise that an abstract discipline such as economics makes extensive use of metaphors in order to explain often hardly comprehensible economic concepts. “Unlike most other disciplinary discourses, economics has given rise to a vast literature on metaphor elaborated by economists themselves (McCloskey, 1986; Henderson, 1994, 2000; Mirowski, 1989)” (Alejo 2010: 1138). Thus, for example, McCloskey (1986) identifies the following metaphors in economics: economies need equilibrium, otherwise they will collapse; public debt is a burden; currencies may be weak or currencies may be strong, and business moves in cycles. Henderson also points out the pervasiveness of metaphor in economic science, arguing that “both living and dead metaphors are part of the normal vocabulary of economics and are built into the concept-structure of introductory economics texts.” (1982: 147). However, in recent years economics metaphor research has become a very fruitful area in the field of Cognitive Linguistics, which, unlike more traditional approaches, treats metaphor as a fundamental cognitive tool by which we not only talk but, much more essentially, think as well. Metaphors in economics range from those which are, according to Henderson (2000: 172), more “theory laden”, such as inflation, circular flow, human capital, invisible hand, equilibrium, etc. to those of a more popular strand, as the following examples from The Economist show5: tightening the screws on the economy, trading truce, invading new markets, financial hypochondria, etc. Henderson (1982: 147) identifies three ways in which metaphors may be used in economic discourse: (1) simply as a textual decoration or perhaps as a teaching device, to illustrate or exemplify but not being allocated any central purpose; (2) as a central organising principle of all language thus admitting the idea that there is no metaphor-free basis for studying metaphor whilst 5 354

The examples are taken from Boers (2000).


at the same time accepting that sets of metaphors can be explored and understood; (3) as a device for exploring specific economic problems and as a basis for extending the domain of economic ideas. Boers (2000: 138) claims that “[d]iverse figurative expressions encountered in economic discourse can often be traced back to a single source domain” and identifies typical source domains in the process of metaphorisation in economics: mechanisms and machines (e.g. tightening the screws on the economy), animals (e.g. bear market, bull market), plants and gardening (flourishing economy, to prune the workforce), health and fitness (e.g. financial markets are healing, economic virus), fighting and warfare (economic arm-twisting, price war), ships and sailing (a sense of drift in our policies, to steer the company in the right direction), sports (level playing field, rat race). According to some previous research on metaphors in economics, the most pervasive conceptual metaphors underlying popular and journalistic economic and business discourse are summarised by Alejo (2010: 1140) and are presented in Table 2 below:

355

Nadežda Silaški

Conceptual metaphor the

economy

Authors

is

a

is

a

machine

the

economy

living organism

business is

war/trade is war

Examples of metaphorical expressions Boers (2000a); Fine-tuning, fine-tuning economic Resche (2002); growth, macroeconomic tools, S k o r c z y n s k a economic levers, tighten the screws and Deignan on the economy, overheating, market (2006); Boers and mechanisms, the economy is sputtering, Demecheleer (1997); exchange rate mechanisms, financial White (2003) instrument/accelerator, bottle up, brake, engine, flow, fuel, machine, pump, safety valve Economic growth, healthy economy, breakdown, economic disease, C h a r t e r i s - B l a c k economic cure, economic depression, (2000); Resche infant industry, economic decay, giant, (2002); Boers and player, parent company, sister company, Demecheleer (1997); raider, white knight, chances of survival, Boers (2000b); López economic viability, chronic budget Maestre (2000); deficit, economic paralysis, economic White (2003) symptoms, economic sclerosis, arthritic labour markets, financial hypochondria, acute shortage, anaemic industries, amputations of departments, economic recoveries, growth revives, growth breaks out Economic arm-twisting, the fight for the Boers and market share, combat fraud, take-over Demecheleer (1997); battle, retaliation against US exports, Boers (2000a); López invading new markets, conquering Maestre (2000); the market, breaking ranks with one’s C h a r t e r i s - B l a c k associates, trade war, trading truce, and Ennis (2001); price war, market retreats, UK shares hit Eubanks (1999) by US slump, trade peace, rally, trigger, attack, batter, wipe out, retreat, impact, battle, assault Table 2 – Metaphors in economics Source: Alejo (2010: 1140)

Alejo (2010: 1139), however, also points out that it still “remains to be ascertained whether the metaphors already identified [in mainly journalistic texts] are also functional in the academic discipline.” Nevertheless, the 356


pervasiveness of metaphors in economic texts has downplayed the long held view that they are exclusively used as decorative ornaments in science. 3. TRANSLATABILITY OF METAPHORS Much scholarly attention has been given to the variables which might have an impact on the translation (and translatability) of metaphors in general. According to Samaniego Fernández (2002: 206), these are, inter alia, “cultural references, communicative purpose, functional relevance, information burden, metaphor typology, co-text and context restrictions, degree of compatibility of the conceptual and formal structures of the two languages involved, prevalent synchronic norms, degree of lexicalization of the metaphor, translator’s competence, connotations, degree of anisomorphism between the source and target domains in both cultures, comprehensibility of the metaphor, cognitive role, etc.”. As far as the translatability of metaphors, i.e. their ability to be transferred from a source language into a target language is concerned, most authors in the field of Translation Studies agree that “the image in the ST [source text] cannot always be retained in the TT [target text] (e.g. because the image that is attached to the metaphor is unknown in the TL [target language], or the associations triggered by the SL [source language] metaphor get lost in the TL)” (Schäffner 2004: 1256). Samaniego Fernández (2002: 206207) summarises different approaches to the translation of metaphors in Translation Studies: (1) metaphors are untranslatable; (2) metaphors are fully translatable; (3) metaphors are translatable but pose a considerable degree of inequivalence; and (4) conciliatory approach according to which the range of renderings depends on the text type and ad hoc factors. Most authors agree that it is novel metaphors which are most difficult to translate, whereas conventional and lexicalised metaphors are the most translatable “if the systems involved are culturally close” (Rabadán Álvarez 1991: 137, quoted in Samaniego Fernández 2002: 208). Clearly, as has already been argued, metaphors may become a translation problem, since transferring them from one language and culture to another may be hampered by linguistic and cultural differences (Schäffner 2004). 357

Nadežda Silaški

Generally speaking, there are three main ways among which translators may choose to translate metaphors (Dobrzyńska 1995: 599): 1. using an exact equivalent of the original metaphor (this procedure can be represented as M M); 2. using another metaphorical phrase which would express a similar sense (the procedure that can be represented as M1 M2); and 3. replacing an untranslatable metaphor of the original with its approximate literal paraphrase (the M P procedure).6 As Dobrzyńska (1995: 599) claims, “[t] he choice of translational tactics should depend on the type of text translated and the function it is supposed to fulfill”. In our case – the translation of terminology – besides other factors influencing the choice, there are some additional constraints, the most important ones being terminological brevity and unambiguity, two of the probably most decisive preconditions for term creation. 4. CORPUS AND METHOD Our data for the analysis have been compiled from two dictionaries of economic science published in Serbian: Ekonomski rečnik, published by the Faculty of Economics, University of Belgrade, containing around 7,000 entries, and Mekmilanov rečnik Moderna ekonomija, with around 3,000 entries. The analysis of the two dictionaries was carried out through manual inspection of their entries as well as the definitions of the entries. The aim was to search for metaphorical occurrences of entries in order to 6

358

Peter Newmark (1988, quoted in Dobrzyńska 1995: 599) offers a much more comprehensive list of procedures for translating metaphors, which includes seven cases: (1) reproducing the same metaphorical image in another language; (2) replacing the original metaphorical image with some other standard image in another language; (3) translating metaphor by simile; (4) translating metaphor (or simile) by simile plus sense (i.e. a literal paraphrase, a ‘gloss’); (5) converting metaphor to sense only; (6) using deletion (if the metaphor is redundant or otiose); and (7) translating metaphor by the same metaphor with the sense added (with ‘gloss’).


find out how the original English terms were translated into Serbian, i.e. to establish the procedures that the authors of the two dictionaries follow as regards metaphor translation and term creation. Due to the vagueness and the open-ended character of metaphors, subjectivity in determining what is really metaphorical, as well as a lack of established parameters which could apply to the identification of metaphors (conceptual as well as linguistic), the method for metaphor identification (MIP – Metaphor Identification Procedure, Pragglejaz Group 2007) was used to check the metaphoricity of the dictionary entries as well as to establish their basic and contextual meaning, where contextual meaning (having in mind that we analysed dictionary entries –terms) was established according to the definition of each entry. MIP is “an explicit, reliable, and flexible method for identifying metaphorically used words in spoken and written language.” (Pragglejaz Group 2007: 2). Therefore, it eliminates any subjective criteria and enables a clearer and more objective identification of the metaphorical instantiations in the dictionaries. For the purposes of this paper, we have divided all metaphorical terms contained in the two Serbian dictionaries into two major groups, “old” and “novel” metaphors. The first group refers to those metaphorical terms in economic science which have become fully lexicalised and therefore have lost their connection with the literal meaning. As Smith (1995: 45) points out, “[a] number of what were originally metaphors have become conventionalised in the language of economics, and can now better be considered as technical terms than ‘living metaphors’”. These terms are now “so familiar in the jargon of the subject that their metaphorical etymology is not immediately obvious.” (Smith 1995: 45).7 What we call “novel” metaphors in this paper, however, refers to those economic terms which have emerged with the latest developments in certain fields of rather widely defined economic science, such as management, accounting and marketing. These new terms are most frequently translated from English, where they tend to be highly metaphorical. Such novel metaphors may be divided into three major groups (Samaniego Fernández 2002: 209-210): (1) ‘pure’ novel metaphors creating the similarity; (2) novel metaphors 7

It should be noted, however, that “the boundary between what is a fossilized or dead metaphor, and what is living, is far from clear-cut.” (Smith 1995: 45). 359

Nadežda Silaški

based on a pre-existent similarity but showing a new mapping or being a new combination of cognitive domains and, (3) novel metaphors that are a simultaneous exploitation of the literal and the metaphorical meanings. These novel metaphors are the main focus of our analysis. 5. TRANSLATION STRATEGIES After a careful analysis of the terms contained in the two dictionaries has been performed, it appears that metaphor translators use several strategies which will be further elaborated in the sections which follow. 5.1. STRATEGY 1 (M

M)

In the first strategy for metaphor translation, metaphorical term in English has been translated by the corresponding metaphorical term in Serbian, with the same source domain being preserved in the target language. Let us illustrate this strategy by several terms from the two dictionaries: • black market – crno tržište8 (the black for illegal metonymy)9 • credit ceiling kreditni plafon (the verticality image schema)10 • creeping inflation puzajuća inflacija (the behaviour of inflation is the behaviour of a person) • fair wages pravične zarade (money is a person) • floating capital fluktuirajući kapital (money is a liquid) • galloping inflation galopirajuća inflacija (inflation is a horse) • leakages – “curenja” (money is liquid) • malleable capital “savitljivi” kapital (money is a solid) • merit good – “dobra roba” (articles are people) • raider firm firma napadač (organisations are people) 8 Henceforth, English terms will be italicised whereas Serbian terms will be bolded. 9 Although certain metaphorical terms rest on conceptual metonymy, due to space constraints, in this paper we will not deal with this important conceptual tool. 10 Image schemas “make it possible for us to use the structure of sensory and motor operations to understand abstract concepts and draw inferences about them” (Johnson 2005: 24). 360


• • • •

soft loan meki kredit (money is a solid) spillover effect efekat prelivanja (market is a container) victim company kompanija žrtva (companies are people) window dressing “friziranje” finansijskih izveštaja (fraudulent accounting practice is beautifying)

It seems that there is a conceptual, cultural, as well as linguistic overlap between English and Serbian in this case, and the conceptual mappings used here are shared between the two languages. It has already been established that the more universal the experience, the more likely the transfer of the metaphorical meaning from one language to another. In the selected examples it is obvious that the translation of metaphorical terms from English into Serbian renders the same conceptual metaphor, in this case instantiated by the same metaphorical expression (term) belonging to that metaphor. 5.2. STRATEGY 2a (M

M, different source domain)

In the second translation strategy, the translation of English metaphorical term into Serbian renders a metaphor, but a different source domain is used. Let us illustrate this strategy by the following examples: • flight from cash bekstvo od gotovine • internal drain unutrašnje usisavanje • labour turnover fluktuacija radne snage In this case, there is a difference in the metaphoric conceptualisation of the same economic or financial concept between English and Serbian. 5.3. STRATEGY 2b (M M, different source domain + additional information) The strategy of translating a metaphor with a metaphor may also be applied to those terms whose metaphorical translation into Serbian would render a vague meaning. In such cases, therefore, the Serbian term, 361

Nadežda Silaški

although essentially metaphorical, tends to be rather long, due to the need for supplying additional information for the sake of clarity and accuracy, but at the expense of brevity and conciseness. • fiscal drag

fiskalno opterećenje uslovljeno inflacijom

This strategy, therefore, is not suitable for the translation of terms, since it violates some of the most important attributes of terms within a scientific field. 5.4. STRATEGY 2c (M M, same source domain, different metaphorical expression) The next option which is also possible in the metaphor-to-metaphor translation is the case when the source domain is the same, which means that English and Serbian, being cognitively related, share the same conceptual background, but the metaphorical expression linguistically realising this same conceptual metaphor used is different, as in the following examples: • • • •

ceiling price najviša cena (verticality image schema) floor price najniža cena (verticality image schema) infant industry mlada industrija (the economy is a person) venture capital “smeli” kapital (risk investment is being adventurous)

As Schäffner (2004: 1264-65) points out, “a large amount of human experience is universal, or at least shared by several cultures; thus it is not the conceptual metaphor that is culture-dependent, but its linguistic realization”, a claim which is corroborated by this translation strategy. 5.5. STRATEGY 3 (M

M, culturally determined)

In the third strategy, metaphorical term in English is translated by using a metaphor in Serbian. However, Serbian metaphors inevitably have to be culturally determined, since the source cultural component contained 362


in the English term would render a non-comprehensible metaphor in Serbian. Let us illustrate this strategy with several examples from our corpus data: • • • • •

backdoor financing finansiranje “na mala vrata” free rider slepi putnik moonlighting tezgarenje shadow economy siva ekonomija tight money skup novac 5.6. STRATEGY 4 (M

Anglicism)

In the fourth strategy, a large number of terms in both dictionaries have been translated, or rather, coined, by using a bizarre strategy. Namely, English metaphorical term is not translated at all, but takes an obvious, mixed, transshaped or hidden Anglicism11 as its translation equivalent. This strategy is illustrated by the examples below: • • • • • • • •

boom bum cobweb theorem kobveb teorema goodwill gudvil hedging hedžing job cluster klaster poslova junk bond džank bond monetary policy lag leg monetarne politike target zone targetna zona

The use of this strategy points out the fact that metaphors compete fiercely with anglicised terms in Serbian economic terminology, since, in comparison with metaphors, Anglicisms seem to be considered by term creators to be more “scientific” and more deserving of being used as terms. Paradoxically, English metaphorical term is kept as it is, or slightly changes its orthographic form, while at the same time any attempts at translating 11

Prćić (2005:120-123) offers several classifications of anglicisms in Serbian, one of them being according to their form (obvious, hidden and raw). 363

Nadežda Silaški

that metaphorical term into Serbian by finding a suitable metaphorical or literal equivalent, is regarded as unnecessary. The creators of Serbian economic terminology obviously prefer Anglicisms, and what is even more important, believe that they are more easily communicated to the audience, losing sight of the fact that anglicised terms are mainly incomprehensible to non-speakers of English, which poses unsurmountable difficulties for them and leaves them out of the communication. 5.7. STRATEGY 5a (M

L)

Finally, the fifth and the last translation strategy found in the two dictionaries is by far the most frequently used – the translation of the English metaphorical term renders a non-metaphorical term in Serbian, i.e. its literal equivalent. Some Serbian terms created in this way, for example, rest on the liquid source domain, already established to conceptually function in Serbian as well as in English. However, some terms in Serbian dictionaries based in English on the liquid source domain delete metaphor completely, resulting from a safe approach which ensures the appropriate perception of the message conveyed by the English metaphorical term. Let us illustrate some metaphorical terms from the source domain liquid in English, whose translation renders a non-metaphorical term in Serbian: • • • •

backwash effect (source domain liquid) povratni efekat sinking fund (source domain liquid) otplatni fond sunk costs (source domain liquid) nepovratni troškovi wage drift (source domain liquid) odstupanje nadnica

However, a large number of metaphorical terms deriving from several other source domains are also translated using the same strategy – avoiding metaphor and replacing it by a literal equivalent: • buffer stocks rezerve robe • fine tuning fino podešavanje • forced riders prinuđeni kupci 364


• • • • • • • • • •

fringe benefits dodatna primanja idle balances tezaurisana sredstva maturity dospeće pegged exchange rate fiksni devizni kurs slump kriza wear and tear amortizacija wildcat strike nenajavljeni štrajk windfall gain neočekivani dobitak windfall loss neočekivani gubitak winding up zatvaranje

This strategy may be justified in the case of culture-specific metaphors, for which most of the target audience is likely to lack the necessary background information. 5.8. STRATEGY 5b (M

L, paraphrase)

Somewhat different is the strategy in which English metaphorical term is replaced by a rather long and cumbersome literal paraphrase in Serbian, leading to more complex or explanatory renderings, thus violating the main characteristic of a term, its brevity. Deleting metaphoricity guarantees the necessary precision, one of the most important preconditions for the existence of scientific terms, especially those which are highly specialised or belong (or refer) to the cultural setting defined by the English language, thus being impossible to translate as such. “This conversion to sense requires the componential analysis of the sense, so that the translator could be certain of preserving the relevant semantic features that are common both to the source and the target, i.e. of accurately establishing the ground.” (Dobrotă and Maftei 2002: 319). This strategy of metaphor translation may also be useful when English metaphor would be incomprehensible for the speakers of Serbian, due to the cultural specificity of metaphoric imagery. Otherwise, it often results in rather long and abstruse expressions, sometimes incomprehensible to the users of the two dictionaries. Here are some examples:

365

Nadežda Silaški

• featherbedding zapošljavanje većeg broja radnika od potrebnog • bears špekulanti koji očekuju pad cena (“medvedi”) • bulls špekulanti koji očekuju rast cena (“bikovi”) • blue chip shares akcije prvoklasne kompanije It is also worthwhile noting another interesting procedure that economic term creators employ when translating metaphorical terms from English into Serbian. Namely, even if their translation of a metaphorical English term renders a metaphor in Serbian, they extensively use inverted commas in order to downplay a Serbian metaphor so that it does not appear too bizarre, pompous or flowery. Let us illustrate this procedure by several examples from our corpus of data: • leakages “curenja” • malleable capital “savitljivi” kapital • backdoor financing finansiranje “na mala vrata” It seems that the creators of economic terms deliberately overlook the fact that metaphors constitute “an irreplaceable part of the linguistic machinery of a scientific theory” (Boyd 1993: 486), forming “a unique part of scientific reasoning and conceptualization” (Knudsen 2003: 1249), whereas pedagogical metaphors, those which are used in “the building-up of economic classifications, chains of reasoning or for the construction of particular models” (Henderson 1982: 148) “play a role in the teaching and explication of theories.” (Boyd 1993: 485). 6. CONCLUSION In this paper an attempt has been made to compare English and Serbian metaphorical terms in economic science and to establish the main translation strategies term creators use when they translate metaphors from English into Serbian. Although no detailed quantitative or statistical analysis has been performed on the data from the two dictionaries, our 366


tentative results (which, of course, need to be corroborated by more precise numerical analysis) point out that rendering an English metaphorical term as a non-metaphorical term in Serbian (M L) seems to be the most popular translation strategy in Serbian economic terminology. Economics terminology in Serbian seems to avoid using metaphorical terms for two main reasons: (1) because of the lack of the necessary cultural overlap between English and Serbian, or (2) because the formality of terminology popularly associated with a scientific discipline such as economics is thought by term creators and translators to be violated by the use of metaphors. Metaphors in Serbian economic terminology are still marginalised, regarded as not scientific enough, as too vivid and flowery so as to serve as scientific terms. Clearly, metaphor has not yet found its place in Serbian economic terminology, as evidenced by our analysis where the resort to literal translations still seems to be the most frequently used term-creating strategy in economic terminology. Subject specialists, who are the main new term creators in Serbian economic science, should become aware of the importance of metaphors as cognitive devices in the field of economics, a science which abounds in abstract terms, therefore a science in which metaphors, or terminological metaphors, are indispensable to abstract thought. References: Aćimović, Slobodan et al. (2006). Ekonomski rečnik. Beograd: Univerzitet u Beogradu, Ekonomski fakultet. Alejo, R. (2010). Where does the money go? An analysis of the container metaphor in economics: The market and the economy. Journal of Pragmatics 42(4): 1137-1150. Boers, F. (2000). Enhancing metaphorical awareness in specialised reading. English for Specific Purposes 19: 137-147. Boyd, R. (1993). Metaphor and theory change: what is ‘metaphor’ a metaphor for? In: Metaphor and Thought (A. Ortony, ed.), (second ed.). Cambridge: Cambridge University Press, 481–533. Dobrotă, I. C. and C. Maftei (2002). The Metaphoric Dimension Of Economic Texts: The Translation of Economic Metaphors. Annales Universitatis Apulensis, Series Philologica 3: 313-321. 367

Nadežda Silaški

Henderson (1982). Metaphor in Economics. Economics, Winter 1982: 147-153. Henderson, W. (1994). Metaphor and economics. In: New Directions in Economic Methodology (R. Backhouse, ed.). London and New York: Routledge, 343–367. Henderson, W. (2000). Metaphor, economics and ESP: some comments. English for Specific Purposes 19: 167–173. Kövecses, Z. (2002). Metaphor. A Practical Introduction. Oxford: Oxford University Press. Lakoff, G. (1996). Moral politics: how liberals and conservatives think. Chicago: University of Chicago Press. McCloskey, D. (1986). The Rhetoric of Economics. Brighton: HarvesterWheatsheaf. O’Connor, K. T. (1998). Money and finance as solid, liquid, and gas in Spanish. Metaphor and Symbol 13(2): 141-157. Partington, A. (1998). Patterns and Meanings: Using Corpora for English Language Research and Teaching. Amsterdam: John Benjamins. Pirs, D. (2005). Mekmilanov rečnik Moderna ekonomija. Beograd: Dereta. Pragglejaz Group (2007). MIP: A method for identifying metaphorically used words in discourse. Metaphor and Symbol 22: 1-39. Prćić, T. (2005). Engleski u srpskom. Novi Sad: Zmaj. Samaniego Fernández, E. (2002). Translators’ English-Spanish metaphorical competence: impact on the target system. Estudios de lingüística inglesa aplicada (ELIA) 3: 203-218. Schäffner, C. (2004). Metaphor and translation: some implications of a cognitive approach. Journal of Pragmatics 36: 1253-1269. Siqueira, M, A. F. Souto de Oliveira, D. D. Hubert, G. Faé de Almeida and L. Moreira Brangel (2009). Metaphor identification in a terminological dictionary. Ibérica 17: 157-174. Smith, G. (1995). How high can a dead cat bounce?: Metaphor and the Hong Kong Stock Market. Hong Kong Papers in Linguistics and Language Teaching18: 43-57. Velasco Sacristán, M. (2004). Metaphor and ESP: metaphor as a useful device for teaching L2 Business English learners. Ibérica 10: 115131. 368


Walters-York, L. M. (1996). Metaphor in accounting discourse. Accounting, Auditing & Accountability Journal 9(5): 45-70.

Nadežda Silaški

Prevođenje metaforičkih ekonomskih termina sa engleskog na srpski – strategije i izazovi Sažetak U ovom radu bavili smo se strategijama i problemima pri prevođenju engleskih metaforičkih termina u ekonomskoj nauci na srpski jezik. Početna hipoteza istraživanja glasila je da tvorci termina nerado koriste metaforu pri prevođenju metaforičkih termina sa engleskog na srpski. Analiza je sprovedena na terminima iz dva reprezentativna rečnika ekonomske nauke na srpskom jeziku (ukupno oko 10000 termina). Usredsredili smo se na „nove” metafore, one koje su nastale imenovanjem novonastalih pojmova u oblasti ekonomije. Analiza je pokazala da tvorci termina koriste nekoliko prevodnih strategija, ali najčešće onu u kojoj se metaforički termin na engleskom prevodi nemetaforičkim terminom na srpskom. Metafore se u ekonomskoj terminologiji na srpskom jeziku izbegavaju iz dva glavna razloga: (1) zbog pomanjkanja neophodnog kulturnog preklapanja između engleskog i srpskog, i/ili (2) zato što tvorci srpskih termina smatraju da metafore narušavaju formalnost terminologije koja se popularno povezuje sa naučnom disciplinom kakva je ekonomija. Naš zaključak glasi da su metafore u srpskoj ekonomskoj terminologiji još uvek marginalizovane, da se smatraju nedovoljno naučnim i suviše živopisnim da bi se koristile kao naučni termini. Ključne reči: teorija pojmovne metafore, ekonomija, terminologija, prevođenje, engleski, srpski

369

Semantička proširenja reči za delove tela posredstvom metonimije „deo stoji za celinu” – primeri u kineskom jeziku

Ana Jovanović Saradnik Instituta Konfucije Beograd

Semantička proširenja reči za delove tela posredstvom metonimije „deo stoji za celinu” – primeri u kineskom jeziku Sažetak Najzastupljeniji tip semantičkih proširenja reči za delove tela u kineskom jeziku jeste proširenje za značenja „čovek koji se bavi nekim poslom“, „osoba sa izvesnim sposobnostima“, „osoba koja je vešta u nečemu “, „krvni srodnik“, „čovek od moći i imena“ itd., koji je rezultat konkretizacije opšte pojmovne metonimije DEO STOJI ZA CELINU. Primarni cilj ovog rada je da dâ detaljan pregled konkretnih metonimijskih projekcija ovog tipa, kao i kognitivnih osnova njihovog nastanka i primera koji ih ilustruju. Osim toga, delimičnim upoređivanjem primera iz kineskog i srpskog jezika želimo da ukažemo na to da između ovih jezika postoje velike sličnosti na konceptualnom nivou. Ključne reči: reči za delove tela, metonimijske projekcije, kognitivni domen, kulturni model

1.1 Uvod „Reči za delove tela (réntĭ cí)“ je opšti termin koji se u kineskom jeziku koristi da označi preko pedeset reči – morfema čije je osnovno značenje „deo čovekovog tela“ ili „organ u čovečijem organizmu“. Ove reči karakteriše izuzetna produktivnost. Od ukupno pedeset i tri reči koje su bile predmet našeg istraživanja nastalo je 3808 složenica, idioma od četiri karaktera i ustaljenih fraza.1 Još jedna bitna karakteristika ovih reči jeste i veliki broj semantičkih proširenja, kojih, samo u slučaju reči tóu (glava) 1

Ovaj rad zasnovan je na doktorskoj tezi, Jovanović Ana: Gainian yinyu lun yu hanyu rentici ji qi xiangguan biaoda yanjiu —“renti”zai gainianhua guocheng zhong de zuoyong (Theory of Conceptual Metaphor and It’s Application in the Research of Body-part Words and Related Expressions in Modern Chinese Language — the Role Human Body Plays in Conceptualization), Beijing Normal University, 2009. 371

Jovanović Ana

ima trinaest. Neka od najvažnijih semantičkih proširenja reči kojima se označavaju delovi tela jesu svakako značenja „čovek koji se bavi nekim poslom“, „osoba sa izvesnim sposobnostima“, „osoba koja je vešta u nečemu “, „krvni srodnik“, „čovek od moći i imena“ itd. Ovakva upotreba reči za delove tela je metonimijska. Po definiciji koju daje kognitivna lingvistika, metonimijski transferi su oni koji postoje između kognitivnog polja kao celine (ili idealizovanog kognitivnog modela) i nekog njegovog člana, ili pak između dva člana jednog kognitivnog modela. Günter Radden i Kövecses izdvajaju tri najznačajnija trenutno aktuelna stava vezana za metonimiju i to: 1. Metonimija je konceptualni fenomen. 2. Metonimija je kognitivni proces. 3. Metonimija deluje unutar Idealizovanog kognitivnog modela. (Günter Radden, Z. Kövecses 1999: 17) Metonimijski transfer kojim se u kineskom jeziku značenje reči za delove tela proširuje na čoveka u celini jeste transfer DEO STOJI ZA CELINU (THE PART FOR THE WHOLE)2. Ovaj opšti kognitivni mehanizam je konkretizovan na sledeći način: shŏu (RUKA) STOJI ZA ČOVEKA KOJI POSEDUJE NEKU VEŠTINU ILI IZUZETNU SPOSOBNOST, tóu/shŏu, (GLAVA) STOJI ZA VOÐU, LIDERA, tóu (GLAVA) STOJI ZA ČOVEKA UOPŠTE, kŏu (USTA) STOJI ZA ČLANA PORODICE, zuĭ (USTA) STOJI ZA OSOBU SA POSEBNIM GOVORNIM SPOSOBNOSTIMA, miàn/lián (LICE) STOJI ZA ČOVEKA, năo (MOZAK) STOJI ZA VOĐU ILI ORGANIZATORA, shétou (JEZIK) STOJI ZA OSOBU KOJA MOŽE DATI NEKU INFORMACIJU OD ZNAČAJA, jiăo (STOPALO) STOJI ZA FUDBALERA, xuè (KRV) STOJI ZA KRVNOG SRODNIKA, chi (ZUB) STOJI ZA ČLANA PORODICE ILI STANOVNIKA, wăn (ZGLOB) STOJI ZA OSOBU KOJA POSEDUJE MOĆ I IME, săngzi (GRLO) STOJI ZA OSOBU SA IZVESNIM PEVAČKIM SPOSOBNOSTIMA. Svi navedeni metonimijski transferi zasnovani su na specifičnoj 2 Lejkof i Džonson (G. Lakoff , M. Johnson; 1980: 36) smatraju da je upotreba dela nekog većeg organizma, institucije ili zajednice u značenju celine, koja je tradicionalno smatrana sinekdohom, posebna vrsta metonimijskog transfera. 372


funkciji koju delovi imaju na ljudskom telu. U nastavku teksta govorićemo ponaosob o svakoj od ovih projekcija koje su dovele do proširenja značenja četrnaest reči za delove tela u kineskom jeziku ili su uzrok njihove specifične upotrebe u ograničenom kontekstu u kome ove reči dobijaju značenje „čovek, osoba (s izvesnim osobinama)“. 1.2 Shŏu (Ruka) stoji za čoveka koji poseduje neku veštinu ili izuzetnu sposobnost Među najinteresantnije i najproduktivnije metonimijske projekcije u kineskom jeziku svakako spadaju one kojima se reč shŏu (ruka) projektuje na čoveka koji poseduje izvesnu veštinu ili sposobnost. Kognitivna osnova ovih proširenja je, prema opšteprihvaćenom stavu lingvista poput Ši Sijaoa (Shi Xiyao; 2000), Gao Mingle i Džu Venđun (Gao Mingle, Zhu Wenjun; 2005), Cai Mei (Cai Mei; 2006) i drugih, uloga koju ruka kao deo tela ima za držanje stvari, objekata kao i rukovanje i kontrolu nad njima. Ova osnovna funkcija ruke, proširuje se čak i na one domene u kojima naizgled ne postoji direktna veza između ruke i predmeta kojim se manipuliše. Pogledajmo najpre primere složenica iz svakodnevnog govora koje su nastale zahvaljujući ovakvom proširenju značenja reči shŏu (ruka): (I) gǔ shŏu [doslovno : bubnjevi + ruka] bubnjar. 3 pào shŏu [doslovno : top + ruka] tobdžija, artiljerac. (II) hăo shŏu [doslovno : dobar + ruka, dobra ruka] majstor. lăo shŏu [doslovno : star + ruka, stara ruka] iskusna osoba, veteran. (III) shè shŏu [doslovno : nišaniti + ruka, ruka koja nišani] strelac, nišandžija. liè shŏu [doslovno : loviti + ruka, ruka koja lovi] lovac. duì shŏu [doslovno: suprotstaviti se, biti suprotstavljen + ruka, suprotstavljena ruka] suparnik, protivnik; pandan.

3

Svi primeri složenica iz kineskog jezika dati u ovom radu preuzeti su iz sledećih rečnika: Beijing waiguoyu daxue yingyu xi cidian zu bian (1997). Han ying cidian (xiuding ban suoyin ben), Beijing: Waiyu jiaoxue yu yanjiu chubanshe i Zhongguo shehui kexue yuan yuyan yanjiusuo cidian bianji shi bian (2005). Xiandai hanyu cidian (di 5 ban), Beijing: Shangwu yinshuguan. 373

Jovanović Ana

(IV) quán shŏu [doslovno: pesničenje / boksovanje + ruka] bokser. duò shŏu [doslovno : kormilo + ruka] kormilar. qiāng shŏu [doslovno : pištolj + ruka] strelac, nišandžija; kopljanik. (V) dí shŏu [doslovno : neprijateljski / suprotstavljeni + ruka, neprijateljska ruka] neprijatelj, protivnik. duì shŏu [doslovno: suprotstaviti se + ruka, suprotstavljena ruka] suparnik, ravnopravni protivnik; pandan. (VI) gē shŏu [doslovno: pesma + ruka] pevač, vokalni solista. Prvu grupu čine primeri atributivne sintagme (tj. sintagme atribut + centralna reč), odnosno podklase ovog sinatagmatskog tipa nastale kombinacijama imenice i reči shŏu (ruka) (sintagmatski tip: imenica + imenica). U ovoj grupi primera imenica koja se nalazi ispred reči shŏu definiše domen u kome neko poseduje izvesnu sposobnost ili veštinu. Drugu grupu čine primeri atributivne sintagme tipa pridev + imenica, u kojoj je funkcija prideva koji se nalazi ispred reči shŏu da pojača značenje „posedovati sposobnost i veštinu“ koje je inherentno metonimijskom značenju ove reči za deo tela. Treću grupu čine primeri složenica nastalih kombinacijom glagola i imenice shŏu. Ova grupa primera slična je primerima nastalim kombinacijom imenice i reči shŏu u tom smislu što je funkcija glagola u ovim složenicama da označi sferu ili domen posla u kome je neko izuzetno vešt. Četvrta, peta i šesta grupa složenica ilustruju jednu drugačiju podelu, koja je izvršena na osnovu transparentnosti kognitivne osnove nastanka ovih složenica. Drugim rečima, ova podela izvršena je na osnovu toga u kojoj meri je reč shŏu u njima još uvek zadržala vezu sa svojim osnovnim značenjem dela tela čija je funkcija držanje, baratanje objektima prilikom obavljanja nekih konkretnih radnji. Četvrta grupa primera ilustracija je slučajeva u kojima se još uvek može uočiti veza između osnovne funkcije ruke i značenja složenice kao celine. Peta grupa primera ilustruje samo delimičnu povezanost sa osnovnom funkcijom ruke, i to samo u slučaju kada se ovim primerima označavaju protivnici u nekom fizičkom sukobu. Kako se ove reči, međutim, danas koriste da označe „protivnika“ kako u fizičkom tako i u verbalnom sukobu, kognitivna veza sa osnovnim značenjem reči shŏu se, iako se analizom 374


može razotkriti, izgubila iz svesti maternjih govornika. U primeru datom u šestoj grupi veza između osnovnog značenja reči „ruka“ i značenja ove složenice kao celine u potpunosti je izgubljena. U svim navedenim primerima reč shŏu (ruka) nosi značenje „čovek koji poseduje izvesnu veštinu ili izuzetnu sposobnost“, što je konkretizacija metonimijske projekcije shŏu (RUKA) STOJI ZA ČOVEKA. 1.3 Tóu / shŏu (Glava) stoji za vođu, lidera i čoveka Kineski jezik je karakterističan po postojanju parova sinonima za pojedine delove čovekovog tela, što se i vidi u naslovu ovog odeljka. Razlog postojanju tih parova reči jeste uporedna upotreba reči iz klasičnog kineskog jezika (jezika učenih ljudi kao i književnih spisa) čak i nakon standardizacije reči poreklom iz narodnog jezika. Reč tóu ima značenje „glava“ i potiče iz narodnog jezika. Ona se danas koristi kako samostalno tako i za građenje složenica, idioma i fraza. Za razliku od te reči, reč shŏu, poreklom iz starokineskog, izgubila je mogućnost samostalnog korišćenja u rečenici te se koristi samo kao tvorbena morfema u složenicama, ustaljenim frazama, odnosno idiomima od četiri karaktera. Iako je razlika između ova dva sinonima ne samo u načinu upotrebe već i u broju proširenih značenja i pravcima proširenja (reč tóu u oba slučaja prednjači u odnosu na reč shŏu), ipak, ove dve reči pokazuju identičnu tendenciju metonimijskog proširenja na domen čoveka kao celine. Pogledajmo najpre sledeće primere: tóuzi [doslovno: glava + imenički sufiks zi] (cela reč ima derogativno značenje) vođa, poglavica, šef. jù tóu [doslovno: ogroman / gigantskih razmera + glava] magnat, tajkun. guă tóu [doslovno: redak + glava] oligarh. tè shŏu [doslovno: poseban + glava] guverner administrativnih zona Hong Kong i Makao. yuán shŏu [doslovno: prvi + glava, prva glava] državni poglavar.

375

Jovanović Ana

Navedeni primeri ilustracija su metonimijskog proširenja značenja reči tóu / shŏu (glava), od osnovnog ka značenju „vođa / starešina / glavešina“. Osnova ovakvih metonimijskih proširenja jeste uloga glave kao centra kognitivnih funkcija čoveka, odnosno, glave kao dela tela u kome se nalazi mozak zadužen za upravljanje organizmom kao celinom, te njegova sposobnost mišljenja, planiranja i organizacije. Stoga se ove reči koriste u proširenom značenju da označe čoveka koji u okviru neke veće celine ili zajednice ima ulogu „glave“, tj. upravlja njenim aktivnostima, donosi odluke, organizuje i planira. Svi ovi primeri nastali su zahvaljujući metonimijskoj projekciji tóu / shŏu (GLAVA) STOJI ZA VOÐU, LIDERA. Za razliku od reči shŏu (glava), reč tóu (glava) beleži još jedan vid metonimijskog proširenja značenja, i to na čoveka uopšte, ne samo na vođu ili starešinu. Kognitivna osnova ovakve metonimijske projekcije zapravo jeste druga važna uloga glave (a naročito lica), kao dela tela po kome se ljudi najviše međusobno razlikuju i raspoznaju. Transferu tóu (GLAVA) STOJI ZA ČOVEKA možemo zahvaliti na postojanju sledećih složenica: lăo tóu (er) [doslovno: star + glava (imenički sufiks – er), stara glava] starac, starina. lăo tóuzi [doslovno : star + glava + sufiks zi, stara glava] starac, osobenjak, ili „moj stari“. jiào tóu [doslovno: učiti / obučavati (nekoga nečemu) + glava, glava koja obučava nekog] glavni vojni instruktor (u drevnim vremenima); trener, instruktor. yuān tóu [doslovno: nepravda, neprijateljstvo + glava, neprijateljska glava] neprijatelj, protivnik. 1.4 Kŏu (Usta) stoji za člana porodice Reč kŏu (usta), poreklom iz klasičnog kineskog jezika, premda još uvek u upotrebi, ograničena je na ulogu tvorbene morfeme u složenicama, idiomima odnosno frazama. Od ukupno jedanaest proširenih značenja ove reči koje daje Rečnik savremenog kineskog jezika (peto dopunjeno izdanje), od značaja za naš rad je imeničko značenje „stanovništvo, ljudi“, koje je ilustrovano sledećim primerima: 376


jiākŏu [doslovno: porodica + usta, usta porodice] članovi porodice. shíkŏu [doslovno: jesti + usta, usta koja jedu] članovi porodice. chīkŏu [doslovno: jesti + usta, usta koja se hrane, jedu] članovi porodice / gladna usta. U svim navedenim primerima u kojima se reč kŏu (usta) pojavljuje u značenju „osoba“, „čovek“, na delu je metonimijska projekcija kŏu (USTA) STOJI ZA STANOVNIKA I ČLANA PORODICE. Opšte je prihvaćen stav da je kognitivna osnova za nastanak ovog značenja svakako uloga koju „usta“ imaju, tj. „usta“ kao organ za unošenje hrane i vode u organizam. To je razlog iz koga se ova reč, u metonimijskom smislu koristi da označi pre svega članove porodice koje treba prehraniti. Za kineski jezik interesantna je još jedna imenička upotreba reči kŏu (usta) zasnovana na drugoj važnoj funkciji usta kao organa govora, a koja se može ilustrovati primerom huókŏu, [doslovno: živ + usta, živa usta] tj. „osoba koja preživi pokušaj ubistva ili zarobljenik koji može da dâ neke informacije od značaja“. Metonimijska upotreba reči kŏu (usta) prisutna je i u slučaju kada se ova reč koristi kao klasifikator za članove porodice ili za domaće životinje, što je opet zasnovano na ulozi usta kao organa preko koga se hrana i voda unose u organizam. Članovi porodice broje se prema ustima koja treba prehraniti, te otud upotreba imenice kŏu (usta) kao klasifikatora, što se vidi iz sledećeg primera: Yī jiā wǔ kŏu rén [doslovno: jedan + porodica + pet + klasifikator kŏu (usta) + čovek] petočlana porodica. Klasifikator kŏu se ne koristi samo za članove domaćinstva već i za grla stoke koju domaćinstvo poseduje, kao što je to slučaj u sledećem primeru: sān kŏu zhū [doslovno: tri – kŏu usta (klasifikator) – svinja] tri svinje. 1.5 Zuĭ (Usta) stoji za osobu sa posebnim govornim sposobnostima Sinonim reči kŏu poreklom iz savremenog kineskog je reč zuĭ (usta). Iako Rečnik savremenog kineskog jezika (peto dopunjeno izdanje) ne daje značenje „čovek“ kao standardno prošireno značenje ove reči, i ova reč se može koristiti u tom smislu, premda samo u složenicama, kao što je to slučaj u sledećim primerima: 377

Jovanović Ana

pópo zuĭ [doslovno: starija žena / tetka + usta, tetkina usta, bapska usta] džangrizalo; zanovetalo, zakeralo; pričljiva osoba. kuàizuĭ [doslovno: brz + usta, brza usta] osoba koja spremno izražava svoje stavove, neposredna osoba; blebetalo. Proširenu upotrebu reči zuĭ (usta) definiše metonimijska projekcija zuĭ (USTA) STOJI ZA OSOBU SA POSEBNIM GOVORNIM SPOSOBNOSTIMA. 1.6. Miàn / lián (Lice) stoji za čoveka S obzirom na važnu ulogu u razlikovanju i identifikaciji ljudi, „lice“, tj. miàn / liăn, postaje fokus naše pažnje, a ta njegova istaknuta uloga rezultira metonimijskim transferom „LICE STOJI ZA ČOVEKA“. Od dva sinonima danas u upotrebi reč miàn, koja vodi poreklo iz klasičnog kineskog jezika, više se ne koristi samostalno već samo u složenicama ili ustaljenim frazama, dok se reč liăn, koja je novijeg porekla, koristi kako samostalno tako i za građenje složenica i ustaljenih fraza. Obe reči pokazuju tendenciju metonimijskog prenošenja značenja s domena ljudskog tela na domen čoveka kao celine, što je ilustrovano sledećim primerom: bàn shóu liănr [doslovno: pola + poznat + lice , polu-poznato lice] osoba koju smo samo nekoliko puta sreli, poznanik. Iako značenje „osoba / čovek“ nije standardizovano prošireno značenje reči miàn i liăn, sasvim je jasno da se u navedenom primeru posredstvom metonimije „LICE STOJI ZA ČOVEKA / OSOBU“, ova reč koristi upravo u tom smislu. Ova pojava nije nepoznata ni indoevropskim jezicima. Tako se i u engleskom jeziku često govori o „new faces“, što svoje parnjake nalazi u srpskim izrazima „nova lica“ , „tehnička lica“ itd. 1.7 Primeri ostalih metonimijskih transfera Shodno ulozi koju imaju u ljudskom telu, i reči năo (mozak), shétou (jezik), xuè (krv), chi (zub), wàn (ručni zglob) i săngzi (grlo) u određenom 378


kontekstu dobijaju prošireno značenje „čovek“. Opseg korišćenja ovih reči znatno je uži u poređenju sa rečima shŏu (ruka), tóu (glava), shŏu (glava) i kŏu (usta) i uglavnom ograničen isključivo na jednu semantičku kategoriju. 1.7.1. Năo (Mozak) stoji za vođu ili organizatora Pogledajmo najpre sledeće primere: zhǔnăo [doslovno: glavni + mozak] vođa. shŏunăo [doslovno: glava + mozak, prvi mozak] glavni čovek, institucija itd; vođa, glavešina. Metonimijski transferi ilustrovani u navedenim primerima zasnovani su na ulozi koju mozak ima kao centar kognitivnih funkcija čoveka, te njegove organizacione sposobnosti. Stoga se značenje reči năo (mozak) metonimijski proširuje samo i isključivo na „čoveka koji je vođa, idejni tvorac nečega“ ili „glavešina“. 1.7.2. Shé·tou (Jezik) stoji za čoveka Zahvaljujući funkciji jezika kao organa govora reč shé·tou dobija prošireno metonimijsko značenje „neprijateljski zarobljenik koji može da dâ informacije vezane za stanje stvari u neprijateljskom taboru“. Ovo metonimijsko proširenje ograničeno je samo na kontekst rata. 1.7.3. Jiăo (Stopalo) stoji za fudbalera Osim uloge u održavanju ravnoteže čovekovog tela, stopala imaju važnu ulogu u kretanju, preciznije hodanju i trčanju. S obzirom na to da je za pojedine sportove od izuzetnog značaja kako brzina kretanja igrača tako i njihova spretnost, u kineskom se, posredstvom metonimije STOPALO STOJI ZA FUDBALERA, značenje ove reči proširuje, na način ilustrovan primerom guójiăo [doslovno: zemlja, država – stopalo, državno stopalo], odnosno „fudbaler, član nacionalnog tima, reprezentativac“. Interesantno je reći da i u engleskom jeziku postoji sličan metonimijski transfer, s tom razlikom što se fokus u engleskom jeziku stavlja na nogu u celini, dok je u kineskom fokus na stopalu kao delu noge koji zapravo igra najvažniju 379

Jovanović Ana

ulogu pri kretanju. Razlika izmedju kineskog i engleskog jezika jeste i u tome što se u kineskom reč jiăo odnosi isključivo na fudbalera, dok se u engleskom jeziku reč „leg“ može upotrebiti da označi i druge sportiste. Na primer: The coach is going to put some fresh legs in the game. (Dong 2004, 27/2:7 ) „Leg“ iz ovog primera može se odnositi kako na fudbalere, tako i na hokejaše i druge sportiste. 1.7.4. Xuè (Krv) u značenju krvni srodnik i osoba sa izvesnim karakteristikama Reč xuè (krv) najčešće se koristi u kombinaciji sa rečima gǔ (kosti) i ròu (mišići, meso), da označi ljude koji su u krvnom srodstvu ili su blisko međusobno povezani, kao što je slučaj u sledećim primerima: gǔ xuè [doslovno: kosti + krv, tj. krv i meso] potomci, deca. hùn xuè’ér [doslovno: pomešan / izmešan + krv + imenički sufiks er; pomešana krv] mešanac, dete iz braka supružnika koji pripadaju različitim rasama. Za nastanak poslednjeg primera zaslužan je, po našem misljenju, specifični kulturni model, tj. u narodu opšteprihvaćeno shvatanje da se ljudi različitih rasa, s obzirom na razlike u spoljašnjem izgledu, i suštinski razlikuju, tj da imaju „različitu krv“, jer se krv, u Kini, kao uostalom i u srpskom kulturnom modelu, uzima kao simbol suštine, esencije nekoga ili nečega. 1.7.5. Chĭ (Zub) stoji za člana porodice Upotreba ove reči u metonimijskom smislu istorijski je obojena. Prema objašnjenju koje daje Rečnik savremenog kineskog jezika (peto dopunjeno izdanje) u drevnoj Kini praktikovano je da se imena novih članova porodice u zvanične državne registre unose tek nakon što im izrastu prvi zubi. To je poslužilo kao osnova da se danas reč chĭ (zub) 380


može koristiti u složenici shēng chĭ [doslovno: rasti + zub, zubi koji rastu] u značenju „ član porodice“, premda s upotrebom ograničenom uglavnom na književni jezik. 1.7.6. Wàn (Ručni zglob) stoji za osobu koja poseduje moć i ime Reč wàn (ručni zglob) se u kineskom jeziku koristi u složenici dàwàn [doslovno: veliki + ručni zglob] koja ima značenje „zvezda“ (odnosi se na glumce, pevače itd.) ili „majstor“ (u nekoj disciplini). Razlog iz kojeg reč „ručni zglob“ dobija kognitivnu istaknutost leži u bliskoj povezanosti ovog dela tela sa rukom, odnosno šakom, i uloge koju on ima pri pokretima ruke. Čovekova sposobnost tradicionalno je koncipirana kao spretnost i pokretljivost njegovih ruku, koja pak zavisi od pokretljivosti ručnog zgloba. To je razlog zbog koga se ova reč metonimijski koristi da označi osobu koja je čuvena po izvesnim sposobnostima. 1.7.7. Săngzi (Grlo) stoji za osobu sa izvesnim pevačkim sposobnostima Posredstvom metonimijskog transfera INSTRUMENT STOJI ZA PROIZVOD4 reč săng zi (grlo) se koristi i u značenju „glas“ na način ilustrovan primerom jīn săngzi [doslovno: zlatan + grlo, zlatno grlo] tj. prelep glas. Složenica zuŏ săngzi [doslovno: levi + grlo, levo grlo] pak ilustruje dalja metonimijska proširenja, sa „glasa“ na „osobu“, jer ova reč, osim što opisuje nečiji glas, označava i osobu koja falšira kada peva. 1.8. Kratak pregled sličnih metonimijskih projekcija u kineskom i srpskom jeziku Mnoga od metonimijskih proširenja značenja reči za delove tela o kojima smo već govorili u tekstu nalaze svoje parnjake i u srpskom jeziku. Iz tog razloga ovaj deo rada posvećujemo uporednoj analizi srpskih 4 Analogno stavu Andreasa Blanka (1999:181) po kome latinska reč “lingua” posredstvom metonimije TOOL FOR OBJECT dobija značenje language, a budući da je čovekovo grlo “instrument” kojim se prozvode glasovi, i mi smo u ovom radu , pojavu korišćenja reči săng zi (grlo) u značenju “glas” svrstali u navedenu metonimiju. 381

Jovanović Ana

primera sa navedenim metonimijskim projekcijama u kineskom jeziku. Pogledajmo najpre sledeće rečenice: 1.a. Potrošnja po glavi treba da poraste. 1.b. Otac je ostario,....., a kraljevina je bez glave.5 Rečenični primer 1.a. ilustruje prošireno značenje „osoba, čovek, pojedinac, stanovnik“ koje reč „glava“ ima u srpskom jeziku, dok rečenični primer 1.b. predstavlja ilustraciju proširenog značenja te iste reči na značenje „ličnost koja rukovodi, upravlja, poglavar; starešina; prvak, vođa“. U oba slučaja na delu je metonimijski transfer DEO STOJI ZA CELINU zasnovan kako na ulozi glave kao centra kognitivnih funkcija čoveka i dela tela na kome se nalazi lice koje ima najveću razlikovnu funkciju među ljudima, tako i na položaju koji glava zauzima na čovekovom telu (glava kao najviši deo tela). Upoređivanjem s primerima iz kineskog jezika datim u poglavlju 1.3 možemo zaključiti da ova reč beleži istovetna semantička proširenja u dva potpuno različita i nesrodna jezika. Pogledajmo još neke primere semantičkih proširenja reči kojima se označavaju delovi tela u srpskom jeziku: 2.a. Čitave industrije i zanati......, ostali su bez radnih ruku. (Skerlić, J.) 2.b. Na bini se pojavilo jedno novo lice.(Uskoković, M.) 2.c. Sta će ti sin? Čime ćeš da hraniš i četvrta usta? (Ćosić, D.) 2.d. Za sada nemamo tačnih podataka o neprijatelju. Još nismo uhvatili nijedan „jezik“ (Dedijer V.) 2.e. A koliko je naše krvi još u toj vojsci? U primeru 2.a., reč „ruka“ ima metonimijsko značenje „radnik, izvršilac nekog posla”, koja je jako slična upotrebi reči shŏu (ruka) u kineskom jeziku. Primer 2.b. ilustracija je metonimijskog značenja 5 Primeri kao i objašnjenja njihovih značenja dati u ovom delu rada preuzeti su iz Stevanović M. (ur.) (1990). Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika (drugo fototipsko izdanje), Novi Sad: Matica srpska. 382


„osoba, ličnost“ koju reč „lice“ ima u srpskom jeziku. Ukoliko ovom primeru dodamo i druge koje Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika navodi, kao što su „tehničko lice“, „civilno lice“, „vojno lice“ , postaje sasvim jasno da ova reč u srpskom beleži potpuno isto proširenje značenja kao i reči miàn / lián (lice) u kineskom jeziku. Primer 2.c. ilustracija je značenja koje Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika određuje kao „osoba (obično član porodice) koju treba hraniti, izdržavati“ i „čovek uopšte“ kao proširenog značenja reči „usta“, što je opet, identično upotrebi reči kŏu (usta) ilustrovanoj u odeljku 1.4. Baš kao i u slučaju kineskog jezika, gde se reč shétou (jezik) koristi samo u ograničenom kontekstu rata i ratnih zarobljenika, i u srpskom jeziku reč „jezik“, prema Rečniku srpskohrvatskoga književnog jezika, kao deo vojne terminologije dobija značenje „onaj koji treba da pruži obavest, obaveštenje o neprijateljskoj vojci (obično zarobljenik)“, što je ilustrovano primerom 2.d. Primer 2.e. ilustruje metonimijsko proširenje značenja reči „krv“ na „porod, dete“, što je upotreba slična upotrebi reči xuè (krv ) u kineskom jeziku. Čak i ovako površna komparacija primera iz srpskog i kineskog jezika dovoljna je da ukaže na to da između ova dva geneološki i geografski vrlo udaljena jezika postoji istovetna tendencija metonimijskih proširenja značenja reči za delove tela na semantički domen „čovek, osoba“, što pak ukazuje na to da između njih na konceptualnom nivou postoji mnogo više sličnosti no što se da pretpostaviti. 2. Zaključak U ovom radu dali smo pregled konkretnih projekcija u okviru opšte metonimije DEO STOJI ZA CELINU koje se javljaju kod semantičkih proširenja reči za delove tela u kineskom jeziku. Kroz objašnjenja data u ovom tekstu pokazano je da izbor reči za delove tela nije slučajan već se zasniva na specifičnoj funkciji koju taj deo tela ima u čovekovom organizmu. Kratkim poređenjem primera iz srpskog i kineskog jezika u poslednjem poglavlju ovog rada ukazali smo na sličnosti koje na konceptualnom nivou postoje između ovih jezika.

383

Jovanović Ana

Lista referenci: Beijing waiguo yu daxue yingyu xi cidian zu bian (1997). Han ying cidian (xiuding ban suoyin ben), Beijing: Waiyu jiaoxue yu yanjiu chubanshe. Blank, A. (1999). Co-presence and succession – A Cognitive Typology of Metonymy. In: Metonymy in Language and Thought (Panther C.U., Radden G. eds.), Amsterdam / Philadelphia: John Benjamins Publishing Company, 169-191. Cai Mei. (2006). Tan „shou“ de zhuanyu—— qianxi „bangshou“ deng ci de renzhi gouci liju. Sui hua xueyuan xuebao. 26/4: 94 - 96. Dong Chengru. (2004). Zhuanyu de renzhi jieshi. Jiefang jun waiguo yu xueyuan xuebao. 27/2: 6– 9. Gao Mingle, Zhu Wenjun (2005). Hanyu „shou“ he yingyu „hand” de lingyu zhuanyi bijiao. Waiyu yanjiu (1): 24-25/30. Lakoff, G .& Johnson, M. (1980). Metaphors We Live By. Chicago and London: The University of Chicago Press. Radden, G. & Kövecses Z. (1999) Towards a Theory of Metonymy. In: Metonymy in Language and Thought. (Panther C.U. and Radden G., eds.). Amsterdam / Philadelphia: John Benjamins Publishing Co, 17-59. Shi Xiyao (2000). „Shou“ you duoshao yisi? Chang yong ciyu manhua. Beijing: Beijing shifan daxue chubanshe:13-15. (2000) Zai shuo „shou“. Chang yong ciyu man hua. Beijing: Beijing shifan daxue chubanshe,16-18. (2000) Shuo „tou“. Chang yong ciyu man hua. Beijing: Beijing shifan daxue chuban she:10-12. Stevanović M. et al. (uređivački odbor). (1990). Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika, drugo fototipsko izdanje. Novi Sad: Matica srpska. Zhongguo shehui kexue yuan yuyan yanjiu suo cidian bianji shi bian (2005). Xiandai hanyu cidian (di 5 ban). Beijing: Shangwu yinshu guan.

384


Ana Jovanović

Semantic extensions of body part words via metonymyc transfer PART FOR WHOLE – examples from the Chinese language Summary Semantic extensions of body part words in Chinese from their original meaning to the meaning „a person with certain skills“, „a person that does a certain type of work“, „blood relative“, „influential person“, „chief, leader“ etc. is governed by the metonymyc transfer PART FOR WHOLE which is further developed through a series of specific metonymies. These specific metonymyc transfers are not created at random, but are based on a prominent role each of these body parts has in the human body. In this article we have not only explained these specific metonymyc transfers but have also given a number of examples for each of them. Brief analysis of similar meaning extensions in Chinese and Serbian offered in the last part of this article shows that these two, both genealogically and geographically distant languages, share a lot of similarities on the conceptual level. Key words: body parts vocabulary, metonymy, cognitive domain, cultural model

385

Улога на негацијата во неутрализирање на антонимносите во македноскиот, англискиот и германскиот јазик

Биљана Петковска Драгана Коцева Универзитет „Гоце Делчев“- Штип

Улога на негацијата во неутрализирање на антонимносите во македноскиот, англискиот и германскиот јазик Сажетак Негацијата се набљудува како јазична категорија од групата на универзалните категории. Ова значи дека не постои јазик без негација. Токму поради универзалноста, анализирајќи ја наидовме на антонимите и забележавме појава на неутрален поим, кој во литературата може да се изрази освен со посебен афирмативен поим и со одречна лексичка форма на еден од антонимите. Бројот на одречни лексеми кои можат да имаат и функција на неутрален поим варира од јазик до јазик и зависи во прв ред од типот на негацијата што ја преферира дадениот јазик. Клучни зборови: негација, антоними, неутрален поим

Во овој труд ќе биде разгледана една, само навидум, апстрактна јазична категорија, а тоа е негацијата и само едната, од многуте нeјзини улоги, т.н. неутрализација на антонимите, паралелно во трите наведени јазици, македонскиот, англискиот и германскиот јазик. Овие неколку страници ќе ги посветиме токму на дефинирање на поимите негација, антоним и неутрален поим и откривање на улогата на негацијата во неутрализирањето на антонимите, користејќи примери од наведените јазици, се со цел да им ги доближиме на младите преведувачи и воедно да им помогнеме во пронаоѓање на излезот од лавиринтот наречен превод. Поаѓаме од дефинирање на горенаведените поими за нивно полесно разбирање а подоцна и нивно анализирање:

387

Биљана Петковска, Драгана Коцева

- -

-

Антонимијата1 е јазична универзалија и се дефинира како (лексичко)- семантичка категорија, базирана на спротивните значења на две единици. Негацијата е семантичко- комуникативна категорија која ја менува вистинитоста на исказот, одбива, нешто негира и притоа изразува таква комуникативна функција како одбивање, приговарање, оспорување, исклучување, одрекување. Неутрален поим2 е неопределен, неодреден поим.

Нас, овде не интересира само улогата на негацијата во неутрализирање на антонимностите, што истовремено значи дека негацијата ја воведува антонимијата во градацијата3. При било каква неутрализација единствено се исклучени комплементарните4 антоними: 1.Македонски јазик: Тоа не е вистинито / Тоа е невистинито → Тоа е лажно. 1.1.Англиски јазик: That is not true / That is untruthful → That is false. 1.2.Германски јазик:Es ist nicht wahrhaftig / Es ist unwahrhaftig → Es ist lügenhaft. 2.Македонски јазик: Тоа не е лажно / Тоа е не-лажно → Тоа е вистинито. 2.1.Англиски јазик: It is not false / It is not- false → It is true. 2.2.Германски јазик: Es ist nicht lügenhaft / Es ist nicht- lügenhaft → Es ist wahrhaftig.

1 2 3 4 388

Л. Минова- Ѓуркова 2003: Стилистика на современиот македонски јазик, 186 стр. Т. Белчев 2010: Речник на странски зборови во македонскиот јазик, 436 стр. Мургоски 2005: Речник на македонскиот јазик, 119 стр.

Т. Белчев 2010: Речник на странски зборови во македонскиот јазик, 318 стр.


3.Македонски јазик: Тој не е жив / Тој е нежив → Тој е мртов. 3.1.Англиски јазик: He is not alive / He is not- alive → He is dead. 3.2.Германски јазик: Es ist nicht lebendig / Es ist *unlebendig → Es ist tot. затоа што тие го опфаќаат целиот семантички опсег на родовиот поим, но затоа пак се вклучени сите контрарни: 1.Македонски јазик: млад- средовечен- стар; 1.1.Англиски јазик: young- middle aged- old; 1.2.Германски јазик: jung – mitteljährig –alt; 2. Македонски јазик: низок- среден- висок; 2.1.Англиски јазик: low- medium low- high; 2.2.Германски јазик: niedrig – mittelniedrig –hoch; 3. Македонски јазик: богат- средно богат- сиромашен; 3.1.Англиски јазик: rich- medium rich- poor; 3.2.Германски јазик: reich – mittelreich –arm; и најголем број контрадикторни антоними: 1.Македонски јазик: Таа постапка не е морална = Таа постапка е неморална/ аморална. 1.1.Англиски јазик: That procedure is not moral = That procedure is immoral/ amoral. 1.2.Германски јазик: Dieses Verfahren ist nicht moralisch = Dieses Verfahren ist unmoralisch/ amoralisch. 2.Македонски јазик: Тоа не е типично = Тоа е нетипично/ атипично. 2.1.Англиски јазик: It’s not typical = It is a untypical / atypical. 2.2.Германски јазик: Es ist nicht typisch = Es ist *untypisch/ atypisch. 389


3.Македонски јазик: Тоj ѓердан не е вреден = Тој ѓердан е безвреден/ невреден. 3.1.Англиски јазик: That necklace is not worth = The necklace is worthless/ aimless. 3.2.Германски јазик: Diese Kette ist nicht wert = Diese Kette ist wertlos/ *unwert. односно сите оние антоними кои во најширока смисла можат да се наречат градуални: 1.Македонски јазик: мало- средно- големо / големо- средно- мало; 1.1.Англиски јазик: small-medium-large / large -medium -small; 1.2.Германски јазик: klein- mittel –groß / groß- mittel- klein. 2.Македонски јазик: мал- помал- најмал / голем- поголем- најголем; 2.1.Англиски јазик: small-smaller-smallest / big-bigger-biggest; 2.2.Германски јазик: klein- kleiner- am kleinsten / groß- großer- am großten. При тоа неутрализацијата кај градуалните антоними може да се оствари и преку внатрелексичка како и преку синтаксичка градација, со тоа што можностите за синтаксичка негација како што е литотизацијата5 се поголеми. Со други зборови, неутрализацијата на антоними која истовремено значи и воведување на антонимијата во градацијата може да се оствари и со привативна префиксација како внатрелексичка негација и со синтаксичка (граматичка) негација како што е литотизацијата. Во литературата е веќе забележано дека неутралниот поим може да се изрази освен со посебен афирмативни поим и со одречна лексичка форма на еден од антонимите.6 Бројот на таквите одречни лексеми кои можат да имаат и функција на одбележување на средниот, неутрален поим варира од јазик до јазик и како што И. Грицкат зависи во прв ред од типот на негацијата што ја преферира дадениот јазик. 5

Литота е тропа поширока од зборот и претставува спротивна хипербола. Односно со литотата нештото се претставува помало одошто е. 6 Грицкат. И. 1961/62: О неким проблемима у српскохрватском језику 122-124стр. 390


Македонскиот јазик е еден од оние јазици кои и даваат превласт на граматичката над внатрелексичката негација, што е причина „отсуство на наклонетост на негативни синтагми, кон ставање на честичката за негација пред различни видови на зборови во нивни различни форми“. Затоа и не е зачудувачки фактот дека е мал бројот на лексемите со негативен префикс во функција на неутрализатор на антонимските опозиции во македонскиот јазик, но сепак поголем од оние пет што ги наведува И. Грицкат: 1.Македонски јазик: неголем, неубав, недобар; 1.1.Англиски јазик: unbig*, unbeautiful, ungood* 1.2.Германски јазик: ungroß, unschön, ungut. Во речникот7 на македонскиот јазик забележани се придавски лексеми со негативниот префикс не- кои би можеле да се појават во функција на неутрализирана антономија, односно во функција на изразување на средниот, неутрален поим, како на пр.: неголем, незрел, незадоволен, незастарен, неизвештачен, неплоден, немил, недраг, некрив, немодерен и др., во речникот на англиски јазик : un-: unable, unacceptable, unabated, unaccomplished, unadopted, unacknowledged, unachievable etc., а пак во речникот8 на германски јазик се забележани следниве придавски лексеми со негативниот префикс un- кои исто така би можеле да се појават во функција на неутрализирана антономија, односно во функција на изразување на средниот, неутрален поим, како на пр.: unablässig, unabdenkbar, unabsehbar, unabsichtlich, unabweisbar, unabwendbar, unachtsam, unähnlich, unanfechtbar, unangebracht, unangemeldet, unangemessen, unangetestet, unangreifbar, unannehmbar, unansehnlich, unanständig, unantastbar usw. Сите овие лексеми своето значење контекстуално можат да го поврзат само со изразување на средниот, неутрален поим.

7 8

З.Мургоски 2005: Речник на македонскиот јазик Р. Грчева /П. Рау 2006: Голем македонско-германски и германско-македонски речник, 897 стр. 391


Примери: 1.Македонски јазик: голем – неголем - мал; 1.1.Англиски јазик: big- *unbig - small; 1.2.Германски јазик: groß- ungroß- klein; 2.Македонски јазик: убав – неубав – грозен; 2.1.Англиски јазик: beautiful-unbeautiful-ugly; 2.2.Германски јазик: schön- unschön - hässlich, 3.Македонски јазик: добар – недобар – лош; 3.1.Англиски јазик: good- ungood - bad; 3.2.Германски јазик: gut- *ungut- schlecht.

итн.

Во сите горенаведени случаи при продуктивна деривација на негативниот префикс со постоечката лексема за среден поим се очекува уште еден со кој се негира другиот пол: според неголем уште и немал, според недобар и нелош и така по ред, со тоа што тој не е потполно синонимен затоа што ни едниот ни другиот не го обележуваат самиот центар за одмерување од кој се симетрично оддалечени антонимите, туку одречниот среден поим е семантички поблизок до опозитниот поим. Така на пр. недобар е поблиску до лош, а нелош до добар. При тоа е јасно дека на ваква неутрализација подлежат само некои антоними, и тоа само оние антоними, придавски или прилошки, кои изразуваат особини и тоа само оние разнокоренските. Наведените одречни лексички неутрализатори на антонимијата таа улога ја добиваат дури во контекстот во кој се исклучува поврзаноста на нивните семантички вредности со семантичкиот опсег на опозитниот поим. Значи, само во контекстите во кои е исклучено нивното врзување за изразување на граничните, поларни вредности на скалилото на квалитетот. Ако пак контекстот им зададе антонимска семантичка вредност (пр. неубав значи само грд; неголем значи мал итн.), тогаш тие одречни лексеми претставуваат експресивни синонимни афирмативни антонимски лексеми. Затоа може да се каже дека одбележувањето на средниот, неутрален поим на овие лексеми првенствено е условен од 392


комуникативни причини, а изразувањето на антонимското значење (поларни особини) стилистички. Комуникативните причини како примарни се и поважни, па од тоа произлегува дека наведените лексеми примарно се употребуваат во функција на неутрализирање на антонимскиот однос, односно во функција на воведување на антонимскиот во градациски однос. Во прилог на ова оди и фактот дека овие лексеми „на неостар контекст“ или „слаба негација“ според своите синтаксички својства се разликуваат од лексемите на поларизација: а) не подлежат на компарирање, б) слабо се согласуваат со прилозите од типот необично, јако..., в) тешко се поврзуваат со прилозите за партикулизација од типот делумно, скоро и сл. Сите овие особини го потврдуваат заклучокот дека се тие створени примарно од комуникативни причини да именуваат неутрални, средни поими. И јазиците склони кон внатрелексичка негација, каков што е и англискиот и германскиот јазик, не можат да се пофалат со бројни одречни лексеми за одбележување на средниот поим. А бидејќи се ретки случаевите кога средниот поим е одбележан со посебни афирмативни лексеми, потребно е од комуникативни причини да се потполни таа лексичка празнина на некој друг начин. Македонскиот јазик, кој ја преферира синтаксичката (граматичка) негација, тоа го постигнува на два начина: или со употреба на двоструката негација „ни...ни“ (entweder…oder) или со литотизација. Во случаите на контрарни разнокоренски антоними кај кои за неутрален поим не постои посебна лексема, секогаш тој среден поим може да се изрази со двоструката негација така што и пред едниот и пред другиот антоним има негација. Примери: 1.Македонски јазик: добар – ни добар ни лош – лош; 1.1.Англиски јазик: good- neither good nor bad- bad; 1.2.Германски јазик: gut- entweder gut oder schlecht 2.Македонски јазик: убав – ни убав ни грозен – грозен; 2.1.Англиски јазик: beautiful - neither beautiful nor ugly - ugly; 2.2.Германски јазик: schön – entweder schön oder schlecht 393


3.Македонски јазик: паметен – ни паметен ни глуп – глуп; 3.1.Англиски јазик: smart - neither smart nor stupid - stupid; 3.2.Германски јазик: klug- entweder klug oder dumm итн. „Неутралниот термин може да се сфати или како средна, односно мерена квалификација или како отсуство на квалификација. Затоа можеме да кажеме дека ако дојде до тоа да неутралниот термин да го нема воопшто и да биде заменет со молчењето, затоа што кога за некој ќе кажеме дека не е ни добар ни лош е исто како да не кажеме ништо, односно да премолчиме.“9 Токму овој, неутрален термин, е одлика на разговорниот јазик и се употребува за да се искаже отсуството на квалификацијата. Со ова на некој начин се „негира“ една од карактерните црти на антонимите, затоа што според семантиката и логичките и јазичните антоними по својата природа потпаѓаат под категоријата вреднувања, па затоа се изучуваат во формалната лексикологија.10А антонимите како вредносна лексика се врзуваат за одредени стандарди на социојазичниот колектив. Тие стандарди можат да бидат различни, што зависи од многу фактори.11 Неутралниот, т.н. среден поим претставува точка на одмерување. Така конструкцијата ни...ни; (neither…nor; entweder...oder) не го претставува средниот поим, туку веднаш имплицира отсуство на квалификација. Оваа конструкција како и вистинскиот среден поим ја претставува антонимијата преку градацијата со типот: мало- средно (нешто помеѓу)- големо и притоа покажувајќи ги дадените антоними како градуални. Пример: 1.Македонски јазик: Жената е навистина убава, мажот е грд, а за детето може да се каже дека не е ни убаво ни грдо.

9 10 11 394

Коен 263 Л.А.Новиков: Рускаја антонимија и се лексикографическое описание 36-37стр. И.Грицкат 1961/62: О неким проблемима у српскохрватском језику 88стр.


1.1.Англиски јазик: The woman is truly beautiful, the man is ugly, and for the child it can be said that it’s neither beautiful nor ugly. 1.2.Германски јазик: Die Frau ist schön, der Mann ist häßlich, aber über das Kind kann man sagen, es ist entweder schön oder häßlich. Од примерот можеме да заклучиме дека со негација на еден антоним се добива како основно значење значењето на средниот поим со нагласени особини на спротивставениот поим: така што ни убав и ни грд го покриваат значењето „средно убав“ со тоа што ни убав ја нагласува „релативната можност“, а ни грд „релативната убавина“. Да не би постоеле можностите за избор во нагласување на типот на „релативноста“, тешко би можело да се најде место за литотизираните катахрезички изрази во стилогености, затоа што нивната улога би се сведела исклучиво на комуникативна. Поинаков е случајот кај литотизација на антонимите кај кои средниот поим може да се одбележи и на друг начин (каков што е горенаведениот пример) со можност за избор меѓу синонимите. Примери: 1.Македонски јазик: Тој ни е убав / ни е груб = Тој е неубав. 1.1.Англиски јазик: He is neither beautiful/ nor ugly= He is unbeautiful. 1.2.Германски јазик: Er ist entweder schön/ oder häßlich = Er ist unschön. 2.Македонски јазик: Тој ни е висок / ни е низок = Тој е средна висина. 2.1.Англиски јазик: He is neither high/ nor low= He is average height. 2.2.Германски јазик: Er ist entweder hoch / oder niedrig = Er ist mittelhoch. Наведени се карактеристиките и можностите за литотизација во одбележување на средниот поим врзани само за разнокоренски контрарни антоними. Кај еднокоренските антоними, т.е. кај антонимите кај кои имаме еден направен привитивен префикс, не постои подеднаква можност за литотизација на двата антонима (и позитивниот и негативниот) ако се сака со литотомот да се обележи среден, неутрален поим. Тогаш, имено, само со граматичката негација на негативниот 395


пол можеме да добиеме среден, неутрален поим, додека негацијата на позитивниот антоним доведува до семантички совпаѓања на граматички негираниот со лексички негираниот израз. Примери: 1. Македонски јазик: Тој не е морален = Тој е неморален/ аморален. 1.1. Англиски јазик: He is not moral = He is immoral / amoral. 1.2. Германски јазик: Er ist nicht moralisch = Er ist unmoralisch/ amoralisch. Така се постигнува неутрализацијата на антонимностите кај контрадикторните антоними со литотизација како негација на негацијата. Примери: 1. Македонски јазик: Таа не била незадоволна = Таа не била ни задоволна ни незадоволна. 1.1. Англиски јазик: She was dissatisfied = She was neither satisfied nor dissatisfied. 1.2. Германски јазик: Sie war nicht unzufrieden. = Sie war nicht entweder zufrieden oder unzufrieden. односно: 1.а. Македонски јазик: Таа била „релативно задоволна“. 1.1.а. Англиски јазик: She was “relatively satisfied”. 1.2.а. Германски јазик: Sie war „relativ zufrieden“. По правило така се остварува неутрализацијата на контрадикторните антоними со негација на негацијата каде што не може да се одбележи на друг начин средниот, неутрален поим, па таквата литота има функција на катахарза. Примери: 1. Македонски јазик: незадоволен – не е незадоволен – задоволен; 1.1. Англиски јазик: dissatisfied - not dissatisfied – satisfied; 1.2. Германски јазик: unzufrieden- nicht unzufrieden- zufrieden. Бидејќи негацијата може да биде и внатрелексичка и граматичка (синтаксичка) и бидејќи и едната и другата може да имаат улога во неутрализацијата на антонимите (што истовремено значи и нивно предводење во градација), треба да се каже дека таква внатрелексичка 396


негација може да се замени со граматичка, додека обратно најчесто не може, затоа што употребата на граматичката негација во македонскиот јазик е неспоредливо широка. Затоа секоја семантичка анализа на градуалните антоними сведена само на лексички план покажува недостаток затоа што остава многу прашања „нерешени“, кои го губат тој статус со вклучување на граматичката негација (што подразбира и пречекорување на „овластувањата“ на едностепените анализи). Сепак, и покрај долгото проучување на негацијата, таа и денес останува да биде актуелно прашање во науката, носејќи ги со себе двосмисленостите и нејаснотиите од аспект на интерпретацијата што ја добива реченичнот состав. Наша интенција е со толкувањето на нејзината улога во неутрализирањето на антонимите и обработката на ексцерпираниот материјал на македонски, англиски и германски јазик одделно, да се даде придонес кон контрастирање на овие јазици во поглед на понатамошен нејзин развој. Користена литература: Белчев, Т. (2010). Речник на странски зборови во македонскиот јазик. I и II том. Универзитет „Гоце Делчев“, Штип: Филолошки факултет. Грицкат, И. (1961/62). О неким проблемима у српскохрватском језику. У: Јужнословенски филолог. Повремени списи за словенску филологију и лингвистику, XV књига, научно дело. Београд: Институт за српскохрватски језик. 115-136. Грчева Р. и Рау П. (2006). Голем македонско-германски/ германскомакедонски речник,Магор ДОО, Скопје. Зафировски-Мургоски З. (2004). Голем англиско-македонски речник, З.Мурговски Зафировски-Мургоски З. (2006). Голем македонско-англиски речник, З.Мурговски, Скопје Murgoski, Z. (1997). English grammar with contrastive notes on Macedonian, Z. Murgovski, Skopje. Минова - Ѓуркова Л. (1994). Синтакса на македонскиот стандарен јазик. Скопје: Радинг.

397


Минова – Ѓуркова Л. (2003). Стилистика на современиот македонски јазик.Скопје: Магор. Мургоски З. (2005). Речник на мекедонскиот јазик. Скопје: Филолошки факултет „Блаже Конески“,Универзитет „Св. Кирил и Методиј“. Толковен речник на македонскиот јазик (Л-О)III том (2006). Институт за македонски јазик „Крсте Мисирков“, Скопје. Biljana Petkovska Dragana Koceva

The role of negation in the neutralization of antonyms in Macedonian, English and German Summary By defining the terms negation, antonym and neutral term and discovering the role of negation in neutralization of antonyms using examples of Macedonian, English and German languages it is shown that negation itself includes antonymy in gradation. The exception are complementary antonyms because they cover the semantic dimension of gender. Contrary antonyms express the neutralization through private prefixation and inter-lexical syntactic grammatical negation like litotization. The Macedonian language, in which grammatical negation dominates over the inter-lexical one, produces a small number of lexemes with negative prefix which functions as a neutralizer of antonymic oppositions in the language itself. All these characteristics lead to the conclusion that they primarily spring from communicative reasons to name neutral, middle terms. Languages like English and German do not have numerous negations for determining the middle term. And, because the middle term is rarely defined by special affirmative lexemes, that kind of communicative emptiness needs to be fulfilled in some other way. Therefore, the conclusion is that only by grammatical negation of the negative term can we make a neutral term. Because the negation itself can be inter-lexical and grammatical and because both of them can play a role in the antonyms neutralization it needs to be said that this kind of inter-lexical negation can be replaced with the grammatical one. The semantic analysis of gradual antonyms done only on the level of lexis is insufficient because it leaves many unanswered questions which can be clarified when grammatical negation is included. Key words: negation, autonums, neutral tern

398

О терминологији кулинарства у Речнику српскохрватскога књижевног језика Матице српске

Данијела Радоњић Институт за српски језик САНУ

О терминологији кулинарства у Речнику српскохрватскога књижевног језика Матице српске Сажетак Предмет рада представља терминологија кулинарства у српском књижевном језику. Како би се испитали природа и статус лексике која припада овој специфичној терминолошкој области, анализирана је терминологија кулинарства у „Речнику српскохрватскога књижевног језика“ Матице српске, при чему је анализа усмерена на кулинарске термине чија је припадност терминолошком систему кулинарства у Речнику експлицитно обележена квалификатором кув(арство). У раду ће бити извршена лексичко-семантичка анализа ексцерпиране лексике, а пажња ће бити посвећена и пореклу лексема, посебно заступљености лексема страног порекла. Кључне речи: лексема, термин, терминологија кулинарства, квалификатор, позајмљеница.

1.1 Један од значајних сегмената лексике српског језика представља терминологија кулинарства. Кулинарство, као вештина и традиција припремања, справљања јела, уско је повезано са обичајима и навикама народа. Често се означава и као „уметност кувања“, која је, за разлику од једноставног припремања основних намирница за јело, битна одлика цивилизације. Лексички фонд који се односи на кулинарство формира посебну терминологију из једне сфере свакодневног живота. Овај део лексикона српског језика можемо посматрати и као терминологију одговарајуће струке (у којој се ове речи користе), а управо повезаност сфера струке и свакодневног живота представља особеност наведеног терминолошког система. Храна и припремање хране од егзистенцијалног су значаја за свакодневни живот човека, представљају нераскидиви део његове свакодневице, па зато и не чуди интересовање које лингвисти, али 399

Данијела Радоњић

и они који то нису, показују за лексику која означава ове појмове. Више лингвистичких радова бави се терминологијом кулинарства, осветљавајући различите сегменте ове лексике и прилазећи јој на различите начине (Михајловић 1980; Ресел и Ресел 1988; Вуковић 1994; Петровић 1995; Вуковић 2002; Крушец 2004). 1.2. Како бисмо стекли бољи увид у терминологију кулинарства (природу и састав јединица које обухвата тај терминолошки систем) одлучили смо да испитамо лексику кулинарства у Речнику српскохрватскога књижевног језика Матице српске1. За овај речник, као извор грађе која ће бити анализирана, определили смо се сматрајући да је он избором лексике коју представља, односно захватом у лексички фонд српског језика (као речник савременог књижевног језика и речник средњег обима) за то најпогоднији2. Речник МС, као и други дескриптивни речници, поред лексике која припада општем лексичком фонду обухвата и лексику која припада специјалним лексичким фондовима, односно различитим терминолошким групама. Таква лексика је, у складу са лексикографском праксом, у Речнику означена посебним квалификаторима, који истичу њену припадност одређеном терминолошком систему (нпр. архит(ектура), војн(ички), мед(ицина), муз(ика)). Из Речника смо ексцерпирали лексеме које су означене квалификатором кув(арство). Иако смо имали на уму податке које Г. Вуковић износи о недоследном маркирању3, односно о мањем броју одредница експлицитно обележених као кулинарски термини у односу на оне које нису експлицитно маркиране (а припадају кулинарској 1 2

3

400

У даљем тексту Речник МС или Речник. Други дескриптивни речници српског језика, Речник српскохрватског књижевног и народног језика Српске академије наука и уметности (у даљем тексту Речник САНУ) и Речник српскога језика Матице српске (у даљем тексту Једнотомни речник МС) коришћени су као контролни извори. У истраживању смо пошли од података које о заступљености кулинарске лексике у Речнику МС наводи Г. Вуковић (Вуковић 2002), сматрајући је добро заступљеном и процењујући да је ових лексема око 2500, али и напомињући да „број немаркираних одредница далеко премашује оне маркиране“ (Вуковић 2002: 274-275).


терминологији), изненадио нас је укупан број ексцерпираних лексема. Издвојили смо само 50 лексичких јединица (43 лексеме, тј. једночлане лексичке јединице, и 7 вишечланих лексичких јединица). Како при бројању нисмо узимали у обзир варијанте које поједине лексеме имају4, укупан број одредница које смо ексцерпирали нешто је већи. У грађу смо укључили и вишечлане лексичке јединице, односно терминолошке синтагме, које су у Речнику биле означене као кулинарски термини (док лексеме код којих су наведене, у складу са нашом лексикографском праксом – као изрази, нису тако маркиране). Према схватању Р. Драгићевић (Драгићевић 2007: 40–41) лексикон чине самосталне лексичке јединице, које могу бити једночлане или вишечлане, а језгро лексикона представљају једночлане лексичке јединице, лексеме. За разлику од лексема, као типичних представника лексикона, нетипични представници су вишечлане лексичке јединице (терминолошке синтагме, фразеологизми), које својом семантичком и синтаксичком самосталношћу подсећају на лексеме, захваљујући чему и спадају у лексикон. Ипак, због суштинских разлика које између њих постоје, потребан је посебан третман вишечланих јединица у односу на једночлане. У нашој грађи вишечлане лексичке јединице представљају следеће терминолошке синтагме: крвави бифтек, царски дробљенац, предњи крај, задњи крај, танки крај, царско месо, фаширана шницла. И поред неочекивано малог броја лексема чија је припадност кулинарској терминологији експлицитно изражена квалификатором кув., сматрали смо да би се испитивањем ове групе, која представља својеврстан ’узорак’ кулинарске терминологије, могло допринети утврђивању јасније слике о томе шта обухвата терминологија кулинарства, каква је природа лексичких јединица које јој припадају, какво је њихово порекло, које појмове именују. Испитивање ове групе помогло би и у утврђивању критеријума који су примењени у одабиру лексике кулинарства која ће у Речнику бити маркирана. 4

У питању је 5 лексема које имају по две или три фонетске или морфолошке варијанте, које су у Речнику обрађене као посебне одреднице на месту које им по азбучном реду припада, или, ако по азбучном реду следе једна за другом, као два лика одредничке речи у оквиру исте одреднице. 401


2.1. Тематска група која обухвата лексику кулинарства семантички је врло раслојена, а на њену издиференцираност и комплексност већ је указано у литератури (Крушец 2004: 234; Ресел и Ресел 1988: 244). Постојеће поделе дате у литератури, као ни критеријуми за издвајање група и подгрупа, нису у потпуности одговарали нашој грађи, што нас је усмеравало ка формирању нових тематских група и изналажењу њихових назива, често не сасвим одговарајућих (нпр. група састојци). Такође, поједине ’очекиване’ тематске групе, међу којима су неке већ евидентиране у другим истраживањима кулинарских термина (нпр. чорбе, јела од поврћа) није било могуће успоставити. Ексцерпирану лексику поделили смо на неколико већих тематских група. Прву, и најбројнију, престављају називи јела. Следећу бројну групу чине лексеме које означавају састојке (припремљени састојци који представљају додатке јелу, називи за делове меса и др.), затим лексеме које именују начине припремања хране, док последњу тематску групу чине лексеме које означавају оброке. У оквиру појединих група вршили смо даљу диференцијацију, према различитим критеријумима (нпр. топло : хладно, основни састојци у припреми). Поједине лексеме примарним значењем улазе у састав једне семантичке групе, док секундарним значењем улазе у оквире друге групе или подгрупе. Посебан проблем представља значење лексема које је у Речнику МС дефинисано помоћу две значењске нијансе у оквиру исте дефиниције, раздвојене међусобно тачком запетом. У случају да припадају различитим подгрупама у нашој подели, то је наглашено, уз обавезно навођење значења, односно значењске нијансе на коју се односи. Покушали смо да избегнемо поделе у којима би лексема истим значењем припадала различитим групама, до којих долази у случају примене различитих критеријума за разврставање лексике. У случају да је више критеријума коришћено (или предложено) при подели истог лексичког скупа, трудили смо се да то јасно истакнемо. Како поједине лексеме имају варијантне облике, оне су наведене на следећи начин: поред основне лексеме дате су у загради њихове фонетско-морфолошке варијанте.

402


2.2.1. Најбројнију тематску групу представљају називи јела. Лексеме које припадају овој групи именују неко јело, а ’јело’ схватамо као нарочито зготовљено јестиво које се једе као оброк (припремљено од више састојака, зготовљених кулинарским методама обраде хране, који су најчешће термички, односно користе топлоту, али могу бити и хладне методе обраде). Ову тематску групу, која броји 27 лексичких јединица (23 лексеме и 4 вишечлане лексичке јединице), даље смо поделили на неколико подгрупа. Према критеријуму топло : хладно издвојили смо подгрупу хладна јела, којој припадају лексеме аспик, маринада (маринат)5 и пиктије, док би највећи број назива за остала јела припадао подгрупи топла јела (изузимајући лексеме које означавају месне прерађевине и зимницу, које би при оваквој подели морале припасти групи хладних јела, иако се од њих по другим особинама разликују, и представљају посебну целину). Даљу поделу извршили смо према основним састојцима од којих је јело припремљено, па смо тако издвојили подгрупе јела од меса и јела од теста и житарица. Напомињемо да у нашем корпусу није било лексема које означавају нпр. јела од поврћа, што би било очекивано, као и да у подели на тематске групе 5

Лексема маринада захтева коментар. У Речнику МС њено значење дефинисано је на следећи начин: ’усољена риба у кувном сирћету, оцту, са зачинима, саламура, пац; на посебан начин са зачинима приређено хладно јело од риба’. Остаје нејасно да ли ’саламура, пац’ представљају синониме првој значењској нијанси дефиниције, што произилази из начина на који су наведени (или је реч о простој погрешци и уместо запете испред њих требало би да стоји тачка запета, чиме би они представљали посебну значењску нијансу). У Једнотомном речнику МС, као и у Речнику САНУ, у оквиру једне дефиниције дате су три значењске нијансе ’хладно јело’, ’усољена риба’ и ’саламура’. Били смо у недоумици да ли да ’усољену рибу’ посматрамо као производ добијен конзервирањем, слично месним прерађевинама, али смо се, ипак, одлучили да ову лексему сврстамо у хладна јела, што она ван сваке сумње и означава (остаје питање да ли јело можемо разликовати од усољене рибе која de facto и јесте то јело). Следећи проблем тиче се припадности значењске нијансе ’саламура, пац’ некој од терминолошких група. Ако бисмо значењске нијансе раздвајали и посматрали као посебна подзначења (на шта смо у нашој подели повремено били принуђени), ово би припало подгрупи додаци јелу у оквиру групе састојци. 403


и подгрупе условљеној ексцерпираном грађом ’недостају’ поједине тематске групе евидентиране у другим истраживањима кулинарских термина.6 Подгрупа јела од меса обухвата 11 лексичких јединица, међу којима је 9 лексема: ваљци, гулаш, паприкаш, пирјан, плућица, прчор, ринфлајш, рулада7, фрикандо; као и две терминолошке синтагме: крвави бифтек8 и фаширана шницла9. Подгрупи јела од житарица и теста припада 12 лексичких јединица, односно 11 лексема и једна вишечлана лексичка јединица. Ова подгрупа могла би се даље поделити у мање целине: јела од теста и јела од житарица. Јела од теста означавају лексеме гренадирмарш, жличњак, млинац, рулада10, као и једна вишечлана лексичка јединица, терминолошка синтагма царски дробљенац; њима придружујемо и називе за пите гужвара, кромпирача (крумпирача)11, сабирача. Како термини рулада и царски дробљенац означавају посластице, ако бисмо за критеријум узели опозицију слано : слатко, термине који припадају подгрупи јела од теста могли бисмо даље поделити на 6 7

8 9

10 11

404

Исп. Крушец 2004. Када означава ’месо савијено и надевено тврдо куваним јајима, пиринчем и сл. као јело’. Дефиницију на овом, и сличним местима, наводимо како бисмо избегли евентуалне недоумице у погледу значења (када их лексема има више) на које се наша подела односи. Иста лексема може означавати и ’тесто пуњено мармеладом, кремом и сл. као колач’, и у том случају припадала би подгрупи јела од теста. У Речнику МС ове две значењске нијансе дате су у једној дефиницији раздвојене тачком и запетом. Означава ’бифтек недовољно печен (на енглески начин)’. Речник МС наводи ову терминолошку синтагму као израз уз одредницу фаширати (која је дефинисана на следећи начин ’(и)сецкати (месо) на ситне комадиће, (са)млети’), док Једнотомни речник МС нема обрађен глагол, већ само придев фаширан, -а, -о, уз који стоји напомена да се употребљава у изразу ’фаширана шницла’ (што нас наводи да се запитамо да ли се такав глагол уопште употребљава у савременом језику). Када означава ’тесто пуњено мармеладом, кремом и сл. као колач’; исп. напомену 7. Лексему кромпирача сврставамо у ову групу, иако је њено значење у Речнику (помало неодређено) дефинисано као ’јело или пита од кромпира’ (у Речнику САНУ дата су као два подзначења’пита’ и ’јело’, док је у Једнотомном речнику МС као кулинарски термин обележено једино значење ’пита’).


оне које означавају слана јела (којима припадају сви остали термини ове подгрупе) и оне које означавају слатка јела (којима припадају ова два термина). Јела од житарица означавају лексеме набујак, ризото (рижот, ризот), ризи-бизи и ричет. У тематску групу називи за јела укључили смо и две мање групе (које би можда могле стајати и самостално, јер представљају храну која је конзервирана). У питању су групе месне прерађевине (месне прерађевине схватамо као сухомеснате производе, односно производе од меса које је било изложено процесу конзервирања сољењем и сушењем), коју представља терминолошка синтагма царско месо, и зимница (зимницом сматрамо конзервирано поврће и воће, припремљено тако да га је могуће чувати више месеци), која обухвата само једну лексему: џем. Да смо поступили исправно уврстивши лексему џем у ову групу, уверили смо се и након консултовања кувара, који рецепте за џем, као и за слатко и компот, дају у истом одељку са рецептима за туршију, ајвар и сл., најчешће раздвојене у две групе: слатко и кисело. Било би могуће издвојити и једну већу групу лексема према начину на који је јело које означавају припремљено, јер се за неке од њих у речничкој дефиницији наглашава да се припремају кувањем (гренадирмарш, жличњак, набујак, пирјан, прчор, ринфлајш), али би то усложило нашу поделу и оставило недоумице у вези са лексемама у чијим дефиницијама није експлициран начин припреме, односно термичке обраде, јер очито није сматран релевантном семантичком компонентом њиховог значења. 2.2.2.1. Тематску групу коју смо назвали састојци (са чијим смо именовањем имали потешкоћа и чијим називом нисмо у потпуности задовољни) даље смо поделили на две веће подгрупе: додаци јелу и називи за делове меса. Проблем при образовању ове групе представљала је могућност одговарајућих лексема да, поред именовања додатка јелу или дела меса, означе и само јело, припремљено, термички обрађено за исхрану. 2.2.2.2. Прва подгрупа односи се на већ обрађене, припремљене састојке који представљају неку врсту прилога или додатка јелу 405


(нпр. додаци од теста у супи, паприкашу, гулашу и др.) и обухвата 9 лексема: ваљушак, дроњак, клипци, кнедла (кнедл), крокет, љеванци12, надев, сос13, флекице. Према саставу додатка који именују међу наведеним лексемама могуће је издвојити оне које означавају додатке од теста: ваљушак, дроњак, клипци, кнедла, љеванци, флекице, или додатке од меса: крокет. Значење лексема које припадају подгрупи додаци јелу потребно је додатно објаснити. Покушаћемо да то учинимо на примеру лексеме флекице, осврнувши се на начин на који је њено значење дефинисано у Речнику МС. Поред значења ’парчићи, комадићи квадратног облика изрезани од истањеног теста’, значењска нијанса ’јело зготовљено с таквим тестом’ дата је у оквиру исте дефиниције, одвојена од претходне значењске нијансе само тачком запетом. Дакле, ова лексема означава и састојак, али и јело са тим састојком зготовљено. Начин на који су ове нијансе значења представљене, у истој дефиницији, указује нам на то да их није увек могуће јасно разликовати. Наведену лексему ипак смо сврстали у групу састојци (а не називи јела), као што смо то учинили и са другим лексемама сличног значења. Лексеме које означавају додатке од теста или меса (ваљушак, дроњак, клипци, кнедла, љеванци, флекице; крокет) могу се посматрати на сличан начин, иако у речничким дефиницијама њиховог значења нису означене као ’јело’. Примећујемо да у лексикографској пракси на дефинисање њиховог значења често утиче и облик једнине односно множине, према моделу: лексема у једнини означава комад, комадић припремљен на одређен начин, док иста лексема у множини означава јело зготовљено са тим састојцима, нпр. ћуфта, односно ћуфте у Речнику МС, или млинац, односно млинци у Речнику САНУ. 12 13

406

У Речнику је посведочен само ијекавски облик ове лексеме, па га у том облику и ми наводимо. Иако дефиниција ове лексеме (односно њеног значења које је обележено као кулинарски термин) гласи ’јело приређено наретко с разним зачинима, умак, умокац’, она не означава јело, већ додатак јелу, што потврђују и речничке дефиниције лексема наведених као синонима, умак и умокац, као и Једнотомни речник МС, у коме је дата дефиниција ’житко јело с разним зачинима које је додатак главном јелу, умак, умокац’.


Наша формула: састојак – јело зготовљено од тог састојка, заправо представља метонимијску формулу, док описано понашање лексема које припадају подгрупи додаци јелу одговара очекиваном понашању лексема једне лексичко-семантичке групе у којој се индукује метонимија, и које карактерише „могућност равијања регуларне полисемије по за њих општој метонимијској формули“ (што не значи да свака од њих реализује тај потенцијал) (Гортан-Премк 1997: 76).14 Слично као и код назива јела, према начину на који су додаци од теста припремљени, могли бисмо издвојити мању групу лексема које их именују, јер је за неке од њих у речничкој дефиницији наглашено да се припремају кувањем: ваљушак, дроњак, кнедла, љеванци. 2.2.2.3. Другу подгрупу тематске групе састојци представљају називи за делове меса, који обухватају 10 лексичких јединица. Међу њима је 7 лексема: исек, исечак, каре, котлет, нарезак15, рамстек, филе. Интересантно је приметити да осим лексеме нарезак остале наведене лексеме представљају називе који се односе на одређене делове трупа са кога месо за исхрану потиче (такође, назив комада меса може означавати и термички обрађен такав комад, који је припремљен, зготовљен за јело). Овој подгрупи припадају и 3 вишечлане лексичке јединице: предњи крај и задњи крај (у значењу ’месо од предњег или од задњег краја заклане животиње’16), као и танки крај (у значењу ’врста меса око ребара’).17 2.2.3. Тематска група начини припремања хране обухвата само четири лексеме из наше грађе: маринирати, панирати, 14 15 16 17

О метонимијским процесима и метонимијским формулама, као и о системности метонимијских дисперзија в. Гортан-Премк 1997: 67-78; Драгићевић 2007: 167–171. Поред овде наведеног примарног значења, лексема нарезак може означавати и закуску, предјело, и као општи назив за врсту оброка једина је са таквим значењем у нашој грађи! Дефиниција је на овај начин дата у Речнику МС, што није адекватно решење јер су у питању различите теминолошке јединице које означавају различите појмове, тачније месо које се разликује по квалитету. Напомињемо да ове терминолошке синтагме Речник САНУ не бележи. 407


пирјанити, рестати (рестовати). Ове лексеме могли бисмо даље поделити на две подгрупе према критеријуму топло (који означава термичку обраду хране): хладно, па би подгрупи ’кулинарске методе обраде хране које користе топлоту’ припадале лексеме пирјанити, рестати (рестовати), док би подгрупи ’хладне методе обраде хране’ припадале лексеме маринирати18, панирати19. 2.2.4. Тематску групу називи оброка (као назив типа или дела оброка, односно општи назив за врсту оброка) представља само једна лексема из нашег корпуса, лексема нарезак са значењем ’предјело, закуска’.20 3.1. Често се поставља питање о пореклу кулинарских назива, обично уз истицање бројности позајмљеница, а нарочито међу називима јела која представљају саставни део наше традиционалне, националне кухиње.21 Преузимање речи из других језика је један од главних извора лексичког богаћења светских језика. Такве су речи „уједно и сведочанства о путевима преузимања тековина културе (у најширем смислу те речи) из једне етничке средине у другу“ (Ивић 1976: 253). Како бисмо допринели осветљавању овог проблема, испитаћемо заступљеност домаће и стране лексике у нашој грађи. Према критеријуму порекла, односно према језику из којега лексеме потичу, лексичке јединице поделили смо на две групе, оне које су домаћег 18 19

20 21

408

У Речнику МС у оквиру једне дефиниције дата су два подзначења ове лексеме: ’конзервирати на уљу испржену рибу стављањем у кувано сирће, оцат са разним зачинима’ и ’ставити, стављати у маринат, у саламуру’. Панирање схватамо као припремну фазу за поховање, због чега нас збуњује начин на који је дефинисано значење ове лексеме у Једнотомном речнику МС: ’обложити, облагати комаде (меса, поврћа и др.) слојем размућеног јаја и(ли) хлебних мрвица, поховати: ~ шницле, ~ пиле, ~ паприке’, у коме се ’поховати ’ наводи као синоним лексеме ’панирати’. О значењу лексеме нарезак в. напомену 15. Више о томе в. Михајловић 1980. О семантичким проширењима турцизама из области кулинарске терминологије писала је С. Петровић (Петровић 1995).


порекла и оне које су страног порекла. При утврђивању језика порекла нисмо се могли ослонити само на Речник МС и експлицитно маркирање лексема квалификатором језика порекла (који обележава језик из којега лексема потиче, односно преко којега је примљена) јер етимолошка обрада одредница свакако није примаран задатак дескриптивних речника, па се морају очекивати повремени пропусти. Тако нпр. лексема пиктије из нашег корпуса (као ни пихтије) није означена као турцизам. Како би се отклониле недоумице које се тичу порекла појединих лексема, консултовани су Велики речник страних речи и израза Ивана Клајна и Милана Шипке, и Етимологијски рјечник хрватскога или српскога језика Петра Скока. Један од проблема при издвајању речи домаћег порекла представљао је статус изведеница чија је мотивна реч страног порекла. Потребно је напоменути да је порекло речи у Речнику МС обележено само уз основне речи, али не и уз изведене (Речник МС: 11), што одговара савременим тумачењима порекла изведеница. У прилог оваквом схватању навешћемо тумачење Б. Ћорића, који, говорећи из перспективе дериватологије о ’страним суфиксима’ и ’страним творбеним основама’, овакву спецификацију лексичких јединица и творбених елемената сматра дијахроном и за синхронију од споредног значаја, јер се „у процесу позајмљивања преузимају ... само целе лексеме ... а не и њихови делови ... па у складу с тим само ова компактна јединица заслужује атрибут страни, а не и њен формантски део“ (Ћорић 2008: 69). У складу са наведеним тумачењима, лексичким јединицама домаћег порекла сматрали смо и изведене речи од ’страних основа’. 3.2. Лексема домаћег порекла има 20. То су: ваљушак, ваљци, гужвара, дроњак, жличњак, исек, исечак, клипци, кромпирача (крумпирача), љеванци, маринирати, млинац, набујак, надев, нарезак, паприкаш22, пирјанити, плућица, прчор, сабирача. Овој групи 22

О пореклу лексеме паприкаш понуђена су различита тумачења у литератури. У Речнику МС није дат квалификатор порекла, на основу чега бисмо могли закључити да је у питању реч домаћег порекла, док је у Великом речнику страних речи и израза (Клајн и Шипка 2006) означена као реч позајмљена из 409


придружићемо и вишечлане лексичке јединице (терминолошке синтагме) предњи крај, задњи крај, танки крај, царски дробљенац, царско месо. Лексичких јединица домаћег порекла, дакле, има укупно 25. Иако изведеницу која је изведена домаћим суфиксом, у складу са схватањем Б. Ћорића, третирамо као домаћу реч, како нас занима и порекло јела (или састојка, начина припреме), можемо претпоставити да јело није домаће, ако реч која га именује није домаћа. Зато је потребно издвојити у посебну групу изведенице постале од стране основе и домаћег суфикса. Те лексеме могу се третирати као домаће, али је реалија коју именују (јело, састојак или начин припреме) страног порекла. У питању су лексеме: маринирати, пирјанити, које означавају начине припремања јела, а настале су од именица маринат (италијанизам), односно пирјан (турцизам). Постојање изведеница сведочи о адаптираности тих лексема (маринат, пирјан) и њиховој уклопљености у домаћи лексички систем. Ако се осврнемо на терминолошке групе којима лексичке јединице домаћег порекла припадају, уочићемо да 12 термина означава називе јела (10 лексема и 2 вишечлане лексичке јединице), а 11 означава састојке (8 лексема и 3 терминолошке синтагме). Два термина означавају начине припремања јела, али њихово порекло условљава другачије третирање ових лексема и њихово издвајање у посебну групу. Међу терминима који означавају називе јела њих 7 означава јела од житарица или теста (занимљиво је приметити да је у питању чак 5 назива за јела од теста, међу којима 3 именују пите), 4 јела од меса, док један термин означава месне прерађевине. Међу онима које означавају састојке 5 именује додатке јелу, а 6 делове меса. Иако је корпус који анализирамо веома ограничен, ипак је могуће, на основу лексике домаћег порекла и реалија које именује, извести одређене закључке о традиционалној српској кухињи. Како велики број лексичких јединица означава јела од теста или житарица, можемо мађарског језика, настала према нашој речи паприка. Ипак, у Творби речи у савременом српском језику И. Клајн исту лексему наводи као пример употребе суфикса -аш, који аутор сматра једним од најпродуктивнијих домаћих суфикса (Клајн 2003: 68). На основу домаћег порекла основе, као и суфикса, чини се да нема недоумица око домаћег порекла лексеме. Ипак, постојање истог лика ове лексеме у мађарском језику оставља отвореним питање о могућности позајмљивања и саме реалије, као и лексеме која је именује. 410


претпоставити да су управо таква јела представљала основу исхране домаћег становништва и у старијим временима. С обзиром на врсту речи којој припадају, међу лексемама домаћег порекла највише је именица, чак 18. Од других врста речи у нашој грађи јављају се само глаголи, којих је 2, и на које смо се у раду већ осврнули. Многе именице изведене су од глагола, а мотивисане су начином припремања или обраде (ваљушак, ваљци, гужвара, исек, исечак, љеванци, набујак, надев, нарезак, сабирача). Неке су изведене од именица које означавају састојак од којега су припремљени (кромпирача, паприкаш, плућица), справу помоћу које се припремају (жличњак, млинац), или предмет на који личе (клипци). Осврнућемо се и на облик појединих лексема домаћег порекла. Примећујемо да су поједине лексеме у Речнику представљене одредничком речју у множинском облику, (или испред њиховог одговарајућег значења у Речнику стоји ознака за множински облик): ваљци, клипци, љеванци; дроњак, жличњак, млинац, плућица, при чему ваљци, жличњак, млинац и плућица означавају јела, а дроњак, клипци и љеванци састојке, што доводи у питање уобичајено мишљење (уочљиво и у лексикографским дефиницијама консултованих речника) да именице у једнини означавају састојак, комад, а у множини јело (као небројиво мноштво).23 3.3.1. У грађи која је предмет анализе у овоме раду установили смо постојање 23 лексеме које су странога порекла. Овим позајмљеницама треба придружити и две вишечлане лексичке јединице, терминолошке синтагме крвави бифтек и фаширана шницла24. Група кулинарских термина страног порекла укупно броји 25 лексичких јединица. Распоредили смо их у групе према језицима порекла. 23 24

О именицама pluralia tantum, али и о тумачењу значења појединих кулинарских термина пише Љ. Суботић (Суботић 1999). На примеру ове лексичке јединице осврнућемо се на обраду терминолошких синтагми у дескриптивној лексикографији. Према новијој лексикографској пракси и предлозима лексикографске обраде Речника САНУ, овакав (вишечлани) термин обрађује се као посебна одредница. Тако би нпр. поред глагола фаширати, као посебна одредница био обрађен и трпни придев овог глагола: фаширан, као и термин фаширана шницла. 411


Из француског језика примљено је 10 лексема. У питању су галицизми аспик, каре, котлет, крокет, маринада (маринат), панирати, рулада, сос, филе, фрикандо. С обзиром на врсту речи којој галицизми припадају издвајамо 9 именица и један глагол. Једна лексема има обличке варијанте: маринада (маринат), које настају у процесу морфолошке адаптације лексеме у језику примаоцу. Из немачког језика долази 5 лексема, германизама: гренадирмарш, кнедла (кнедл), рестати (рестовати), ринфлајш, флекице. Њима ћемо придружити и једну терминолошку синтагму маркираног порекла: фаширана шницла, па укупан број термина позајмљених из немачког језика износи 6. У питању су 4 именице и 1 глагол. Две лексеме имају своје обличке варијанте: кнедла (кнедл) и рестати (рестовати)25, које настају у процесу морфолошке адаптације. Из италијанског језика примљена су 2 италијанизма: ризи-бизи, рижото (рижот, ризот). Обе лексеме припадају именицама. Лексема рижото има две обличке варијанте: рижот и ризот. Паралелни облици позајмљеница настају у процесу фонетске и морфолошке адаптације лексеме. Из мађарског језика долазе 2 лексеме: гулаш и ричет. Наведени хунгаризми припадају именицама. Из турског језика примљене су 2 лексеме обухваћене нашом грађом, турцизми пиктије26 и пирјан, који, с обзиром на врсту речи, припадају именицама. 25

26

412

О морфолошкој адаптацији глагола у језику примаоцу и могућности избора форманата која доводи до постојања паралелних облика позајмљеница (посебно о алтернативној употреби суфикса -ати, -овати, -ирати) пише Р. Филиповић (Филиповић 1986: 137). О веома продуктивном општесловенском суфиксу -овати, који се употребљава са страним основама в. Клајн 2003: 349–351. Иако Скок лексему пихтија означава као балкански грцизам (Скок 1972), турски речници је региструју, и означавају као позајмљеницу из персијског. Како лексема пихтија није ушла у наш корпус, али њен варијантни облик пиктије јесте, наведени подаци упућују нас да је сврстамо међу турцизме.


Из енглеског језика примљене су 2 лексеме, англицизми рамстек и џем. Обе лексеме представљају именице. Њима ћемо придружити и једну терминолшку синтагму: крвави бифтек27, што значи да су укупно 3 термина позајмљена из енглеског језика. 3.3.2. Лексеме страног порекла обухваћене нашом грађом потичу из 6 језика: француског, немачког, италијанског, мађарског, турског, енглеског. Међу позајмљеницама највише је галицизама, а по бројности следе их германизми. На основу тога могли бисмо закључити да је српска кухиња највише јела преузела из француске кухиње, међутим, овакав закључак не бисмо са сигурношћу могли извести јер је корпус који се у раду анализира врло ограничен. Ипак, такав закључак слагао би се са утицајем који гастрономија приписује француској кухињи, сматрајући доминантним њен утицај на кулинарство, али и на кулинарску терминологију широм света. Изненађује број турцизама, којих је само два (што свакако није очекивано, будући да знамо да су бројне лексеме које означавају храну пореклом из турског језика). Ако бисмо галицизме и италијанизме посматрали заједно, као романизме, њихов број би био још већи: 12 лексема, дакле, скоро половина од укупног броја евидентираних позајмљеница. Заступљеност лексике страног порекла у нашој грађи износи 50%, што свакако потврђује у литератури већ уочену подложност утицају страних култура у овој области људске делатности (Михајловић 1980). Осврнућемо се и на тематске групе којима припадају ове лексичке јединице. Највише позајмљеница, њих 15, означава називе јела, 8 означава састојке, а 2 означавају начине припремања хране. Међу позајмљеницама које означавају називе јела највише је оних које именују јела од меса, чак 7, односно скоро половина укупног 27

Иако у Речнику нема етимолошке ознаке порекла, лексичку јединицу сврстали смо у ову групу. Претпостављамо да је у питању преведеница јер центар синтагме представља англицизам бифтек. Такође, утврдили смо да се у пракси користи још један кулинарски термин истог значења: енглески бифтек. 413


броја. Није занемарљив ни број позајмљеница које означавају јела од житарица и теста (при чему већи број именује јела од теста). Како бисмо одговорили на питање шта означавају позајмљенице које долазе из поједининих језика, даћемо и кратак преглед њихове припадности тематским групама и подгрупама на које смо поделили терминолошку област кулинарства. Међу галицизмима се налази 5 назива за састојке (3 за делове меса и 2 за додатке јелу), 4 назива за јела (2 за јела од меса и 2 за хладно јело) и 1 за начин припремања хране. Међу германизмима су 3 назива јела (1 од теста и 2 од меса), 2 назива за састојке (који припадају подгрупи додаци), и 1 назив за начин припремања хране. Италијанизме представљају 2 назива за јела, која означавају јела од житарица. Хунгаризме представљају 2 назива за јела (1 за јело од теста и 1 за јело од житарица), англицизме 2 назива јела (1 за јело од меса, 1 за зимницу) и 1 назив за састојке (и то за делове меса), док турцизме представљају 2 назива јела (1 за хладно јело и 1 за јело од меса). На основу свега наведеног можемо закључити да су лексеме које означавају називе јела, поред тога што су најбројније међу позајмљеницама, и најзаступљеније, тј. да долазе из свих 6 језика који су извор разматраних позајмљеница. Осим релативно уопштеног закључка да највећи број позајмљеница означава јела од меса, до неких других закључака о позајмљивању лексике, али и реалија које она именује, на основу овако малог корпуса не можемо доћи. С обзиром на врсту речи којој припадају, највећи број лексема спада у групу именица, а свега 2 лексеме у групу глагола. Можемо, дакле, закључити да се позајмљују претежно именице, које означавају називе јела и састојака. 4. Изнећемо и неколико запажања о варијантним облицима лексема који се јављају међу германизмима и италијанизмима. Већ смо указали на појаву фонетско-морфолошких варијаната код неких лексема у нашој грађи: кнедл (кнедла), кромпирача (крумпирача), маринада (маринат), рестати (рестовати), рижот (ризот, ризото). Осим лексеме кромпирача, која је домаћег порекла (чија је варијанта крумпир настала је према дублетном облику лексеме кромпир, који гласи крумпир), остале наведене лексеме 414


припадају слоју позајмљеница. Поред облика који настају као варијанте приликом фонетске адаптације позајмљенице, чести су паралелни облици различитог рода, који у процесу морфолошке адаптације настају уклапањем у именичку парадигму српског језика. Конкурентни облици у језику (у случају да се нису развиле одређене стилске разлике) егзистирају обично краћи временски период, до устаљивања једног од облика (најчешће употребљаваног) који потискује остале варијанте, па можемо закључити да забележени паралелни облици лексема сведоче управо о тој фази. Постојање паралелних, конкурентних облика може се објаснити као последица коришћења различитих могућности које пружа српски фонетски и морфолошки систем приликом адаптације стране лексеме у домаћи лексички систем. 5. Приликом анализе лексике домаћег порекла и лексике страног порекла указивали смо на припадност лексема одговарајућим врстама речи, али осврнућемо се и на цео корпус. Најбројнија врста речи међу лексемама које су предмет анализе у овом раду, као што је то случај и у другим терминологијама, односно у терминологији уопште, јесу именице. Њима припадају све лексеме које означавају називе јела, састојке или оброке, а којих је у нашој грађи 38 (односно 90,5 %). Лексеме које означавају начине припремања хране, њих четири (9,5 %), припадају морфолошкој категорији глагола. Друге врсте речи нису потврђене у нашој грађи. Анализа наше грађе потврђује резултате других терминолошких истраживања. Да су именице знатно бројније од осталих врста речи, показује анализа кулинарске терминологије у Вуковом Рјечнику (Ресел и Ресел 1987: 236), а да је заступљеност, односно бројност именица у терминолошким системима очекивана, показују и резултати истраживања других терминологија, нпр. терминологије коњарства (Ђинђић 2009: 272). 6. Анализа терминологије кулинарства у Речнику МС, тачније лексике чија је припадност терминолошком систему кулинарства експлицитно обележена, показала је да је у питању семантички 415


издиференцирана терминологија. И поред релативно скромног корпуса који је анализиран, издвојено је више тематских група и подгрупа, а отворена је и могућност за даљу семантичку диференцијацију појединих целина, с обзиром на примену различитих критеријума поделе. Иако се анализирани корпус који може сматрати веома ограниченим, на основу лексике домаћег порекла и реалија које она именује, извели смо одређене закључке о традиционалној српској кухињи. Велики број лексичких јединица које означавају јела од теста или житарица, а које смо идентификовали у нашој грађи, омогућио нам је да претпоставимо да су управо таква јела представљала основу исхране домаћег становништва и у старијим временима. Поред лексике домаћег порекла, у знатном броју јавља се и лексика страног порекла, која сведочи о интензивним везама са страним културама и језицима. Бурна историјска дешавања на овим просторима свакако су утицала и на исхрану народа, а у контакту са освајачима или суседима долазило је до примања појмова из области кулинарства, али и усвајања лексема које их именују. Да су се ове позајмљенице интегрисaле у српски књижевни језик, чинећи значајну компоненту терминологије кулинарства, показује и грађа која је предмет анализе у овом раду. Ако посматрамо однос домаће лексике у нашем корпусу у односу на ону страног порекла, установићемо постојање 50% домаће лексике и 50% лексике страног порекла.28 Међу позајмљеницама је највише галицизама (40%) и германизама (24%), док остале групе позајмљеница потичу из италијанског, мађарског, енглеског и турског, и броје мање лексема. Укупан број романизама (обухвативши галицизме и италијанизме) чини чак 48% анализиране лексике. Број турцизама занемарљив је, што свакако не пружа праву слику о њиховој заступљености у терминологији кулинарства. Заступљеност позајмљеница у нашој грађи, нарочито галицизама, потврђује и снажан утицај великих светских гастрономских традиција на професионални језик кулинарства (утицај који се у терминологијама кулинарства широм света, па и код нас, управо 28

416

Обухваћени су сви термини, све лексичке јединице, и једночлане и вишечлане, док би однос домаће и стране лексике у случају да обухватимо само лексеме био нешто другачији: 46,5% лексике домаћег порекла и 53,5% лексике страног порекла.


огледа у примени термина преузетих из страних језика, а првенствено из француског језика). Најбројнију врсту речи међу анализираном лексиком, што је и очекивано, представљају именице. Осим њих, евидентирани су још само глаголи, док других врста речи нема у нашем корпусу. Иако је извршена лексичка анализа терминологије кулинарства ограничена на сегмент овог терминолошког система, лексику Речника МС издвојену формално, означавањем квалификатором кув(арство), надамо се да њени резултати представљају допринос проучавању терминологије кулинарства у српском језику. Прилог: Списак експлицитно обележених кулинарских термина ексцерпираних из Речника српскохрватског књижевног језика Матице српске (Варијантни облици лексема наведени су у загради, нпр. кнедла (кнедл). Након вишечланог термина (ради лакшег сналажења у Речнику МС) дата је у загради италиком обележена речничка одредница под којом је, у оквиру израза, наведена терминолошка синтагма која је означена квалификатором кув.). аспик ваљушак ваљци гренадирмарш гужвара гулаш дроњак жличњак задњи крај исек исечак каре клипци кнедла (кнедл)

котлет крвави бифтек (крвав) крокет кромпирача (крумпирача) љеванци маринада (маринат) маринирати млинац набујак надев нарезак панирати паприкаш пиктије

пирјан пирјанити плућица предњи крај прчор рамстек рестати (рестовати) рижот (ризот, ризото) ризи-бизи ринфлајш ричет рулада сабирача сос

танки крај (крај) фаширана шницла (фаширати) филе флекице фрикандо царски дробљенац (дробљенац) царско месо (царски) џем

417


Листа референци: Вуковић, Г. (1994). Кулинарска лексика у фразеологији. У: Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду XXIII, Нови Сад, 39–43. Вуковић, Г. (2002). Општа и терминолошка лексика у лексикографској пракси. У: Дескриптивна лексикографија стандардног језика и њене теоријске основе, Београд – Нови Сад: Српска академија наука и уметности – Матица српска – Институт за српски језик САНУ. 273–276. Гортан-Премк, Д. (1990). О месту термина у лексичком фонду. У: Научни састанак слависта у Вукове дане. 18/1, Београд, 23-26. Гортан-Премк, Д. (1991). О терминолошким јединицама и њиховој обради у Речнику САНУ. У: Наш језик XXIX/1–2, Београд: Институт за српски језик САНУ. 49–54. Гортан-Премк, Д. (1997). Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику. Београд: Институт за српски језик. Драгићевић, Р. (2007). Лексикологија српског језика. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. Ђинђић, М. (2009). Терминологија коњарства у српском језику с посебним освртом на турциме. У: Истоци и утоци, Сећање на Славољуба Ђинђића, (Зборник радова), Београд: Филолошки факултет, 229–352. Ивић, П. (1976). Домаћи и страни елементи у терминологији друштвеног, економског и правног живота у средњовековној Србији. У: Научни састанак слависта у Вукове дане 6/1, Београд, 253–264. Речник српскога језика, Нови Сад, Матица српска, 2007. Клајн, И. (2003). Творба речи у савременом српском језику II, Београд − Нови Сад: Завод за уџбенике и наставна средства – Институт за српски језик САНУ − Матица српска. Клајн И. и М. Шипка. (2006). Велики речник страних речи и израза. Нови Сад: Прометеј. Kruszec, А. (2004). Vukova trpeza − kulinarska terminologija u prvom izdanju Srpskog rječnika Vuka Stefanovića Karadžića. У: Зборник Матице српске за филологију и лингвистику 47, Нови Сад, 233–296. Михајловић, В. (1980). Из наше кулинарије. У: Књижевни језик 9/4. Сарајево. 7– 24. 418


Петровић, С. (1995). Неки турцизми у српскохрватској кулинарској терминологији. У: Јужнословенски филолог LI. Београд. 223–232. Герхард, Р. & Ресел, С. (1988). Кулинарска терминологија у речницима Вука Караџића (именице). У: Научни састанак слависта у Вукове дане 17/2, Београд. 235–245. Речник српскохрватскога књижевног језика. (1971–1976). Нови Сад: Матица српска. Речник српскохрватског књижевног и народног језика (1959-2010). 1-18, Београд: Институт за српски језик САНУ. Petar, S. (1972). Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezikа. Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti. Суботић, Љ. (1999). О категорији броја код именица (pluralia tantum). Научни састанак слависта у Вукове дане 28/2, Београд, 87–96. Ћорић, Б. (2008). Творба именица у српском језику. Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије. Filipović, Р. (1986). Teorija jezika u kontaktu. Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti – Školska knjiga.

Danijela Radonjić

On culinary terminology in Matica Srpska`s Dictionary of Serbo-Croatian literarylanguage (MSD) Summary This paper examines culinary terminology in Serbian literary language. It evaluates the nature and status of the lexis that belongs to this specific field. For this purpose, the lexical material has been extracted from MSD, focusing on those terms that belong to the MID`s system of culinary terminology explicitly marked by the qualifier ‘kuv(arstvo)’. Key words: lexeme, term, culinary terminology, qualifier, 419

Семантика глагола / verb Semantics

Semantički parametri opisa glagola kretanja

Sofija Bilandžija Filološki fakultet Univerzitet u Beogradu

Semantički parametri opisa glagola kretanja Sažetak Brojnost i raznolikost članova semantičkog polja glagola kretanja veoma često dovode do nekoherentnog opisa semantičkog sadržaja ovih leksema. U ovom radu se predlaže način hijerarhizacije sema nižeg ranga u opštije semantičke kategorije koje se ovde nazivaju parametrima: figura/entitet, staza, tlo, način i uzrok, pri čemu se identifikuju i analiziraju mogući načini realizacije ovih parametara, njihova inherentnost i slučajevi leksikalizacije. Na platformi opštije kategorije parametara pokazuje se kako se kombinacijom parametara načina i tla može analizirati i hijerarhijski sistematizovati najveće potpolje glagola kretanja u kome vlada odnos troponimije, odnosno glagolske taksonimije. Ovaj odnos obrađen je na materijalu norveškog i srpskog jezika. Ključne reči: glagoli kretanja, semantička analiza, parametri, figura, staza, način, troponimija

Uvodne napomene Tema ovog rada su glagoli kretanja (u daljem tekstu: GK) u norveškom i srpskom jeziku i način hijerarhijskog ustrojavanja datog semantičkog polja. Rad je metodološki postavljen u šire okvire tradicionalne semantičke analize koja je bazirana na dekompoziciji semantičkog sadržaja lekičkih jedinica i na teoriji semantičkih polja.1

1

Ovaj referat je skraćeno i prerađeno poglavlje “„Semantika i gramatika kretanja” magistarskog rada autora teksta pod nazivom Sinonimija i semantička ekvivalencija glagola kretanja u srpsko-norveškom rečniku, odbranjenog 1.6.2005. na Filološkom fakultetu u Beogradu. U magistarskom radu su ova preliminarna razmatranja uklopljena i u novije teorijske postavke teorije prorotipa i kognitivne semantike uopšte. 423

Sofija Bilandžija

Korpus ovog rada čini ukupno 127 glagolskih leksema srpskog, odn. 115 leksema norveškog jezika ekscerpiranih iz velikih završenih jednojezičnih rečnika datih jezika, primarno iz Rečnika srpskohrvatskoga književnog jezika Matice srpske (u daljem tekstu: RMS) za srpski jezik, i Norsk ordbok (u daljem tekstu: NO) i Norsk riksmålsordbok za norveški jezik. 1. Glagoli kretanja uopšte i situacija kretanja Kako je u uvodu određeno da je tema rada analiza semantičkog sadržaja izvesnog broja leksema sa istom arhisemom koja određuje njihovu kategorijalnu pripadnost jednom semantičkom polju, ovako određen problem nudi naizgled jasno i lako razgraničenje od drugih podela glagola na osnovu semantičkih kriterijuma, pogotovo što je reč o grupi glagola za koju se smatra da je „the most characteristically verbal of all the verbs” (Miller & Johnson-Laird 1976:527). Pri analizi GK možemo, s jedne strane, govoriti o glagolima kretanja u širem smislu, pa je predmet najširih istraživanja veliko polje pozicionih glagola (Miller & JohnsonLaird 1976:529, Snell-Hornby 1983:80), a sa druge strane predmet proučavanja obično čine glagoli kretanja u užem smislu, i to veoma često samo neki od članova (come i go). Kako je ovde reč o izuzetno velikom polju, koje sa svim značenjski srodnim i/ili manje tipičnim članovima u većini radova broji daleko preko 200 članova, u ovom radu se analiziraju glagoli samoindukovanog kretanja ljudi i životinja. Najveći broj pristupa u kojima se vrši semantička analiza glagola kretanja može se odrediti lokalističkim. Pod terminom lokalizam podrazumeva se posebna lingvistička teorija, odn. misli se na skupnu „terminološku oznaku za sve teorije semantičkih lokalizacija, odnosno za interpretacije jezičkih pojava kao takvih koje su u osnovi prostorne prirode i/ili kao takvih koje je najcelishodnije tumačiti u terminima prostornih metafora …” (Piper 2001:14). Miller (1972:338-339) kaže da glagoli kretanja iskazuju kako „an object that is at place P1 at time T1 comes to be at place P2 at some subsequent time T2.” Ovakvo shvatanje kretanja dele i drugi autori (up. Nida 1975:73, Frawley 1992:171), ali zamerka koja se upućuje ovim trima definicijama je što u samoj definiciji kretanja 424


onako kako ga leksikalizuju glagoli kretanja koriste sâm glagol kretanja ili njegov derivat (start out…end up, come, movement). Talmy, čija istraživanja kretanja u lingvistici traju decenijama, operiše pojmom ‘situacije kretanja’ (the motion situation), i određuje njegove četiri osnovne komponente: objekat (figura) koji se kreće ili je lokalizovan u odnosu na drugi objekat (referentni objekat ili tlo), a osim ovih, poseduje još i komponente staze (pravac koji figura prati ili mesto koje zauzima u odnosu na tlo) i kretanje koje definiše kao „the presence per se in the event of motion or location” (Talmy 1975:181). U ovom radu u analizi parametara inspiraciju nalazimo upravo u njegovim pojmovima, koji se dalje razrađuju. 2. Distinktivna obeležja i hijerarhizacija Posmatrajući leksikografske definicije jednog broja glagolskih leksema koje kao arhisemu imaju kretanje (shvaćeno kao izmeštanje) uočićemo mnoge komponente koje se sistematski ponavljaju: (RMS) hodati 1.a. ići korakom, ići peške, koračati / batrgati se 1.a. nesigurno i teško hodati, povoditi se u hodu, teturati / nabadati 2.a. ići oprezno, nesigurno; ići ukočenim nogama / ploviti 1.a. kretati se po površini vode u određenom pravcu pomoću naročitih naprava / puzati 1.a. pomicati se po površini celim telom (...) ili nožicama (...) / sići 1.a. idući odozgo dole stići, dospeti na niže mesto, spustiti se (NO) kreke kretati se s mukom / klatre 1. kretati se nagore ili nadole (ili preko nečega), hvatajući se rukama i nogama / drive B1. biti u ravnomernom (laganom) kretanju zbog prirodnih sila / slentre hodati polako, bez cilja / vasse hodati po vodi, močvari i sl. Zbog jake perceptivne podloge i povezanosti sa opipljivim vanjezičkim elementima nije teško uočiti i pravilno identifikovati seme, ali jedan od ciljeva je bio pokazati da u semantičkom polju GK vladaju određeni hijerarhijski odnosi, nasuprot uvreženom mišljenju da su GK grupisani kao grozdovi. Čak se i pri površnom pregledu materijala među semama nižeg ranga uočava visok stepen sistematičnosti, te predlažemo hijerarhizaciju 425

Sofija Bilandžija

sema nižeg ranga u kategorije koje ćemo nazivati parametrima. Mnogi autori (na primer Krile 1978:49, Nida 1975) izdvajaju kretanje kao glavno distinktivno obeležje (naša arhisema), a zatim i niz specifičnih distinktivnih obeležja, kao što su smer, način, brzina, težina, otpor, sila, snaga, ritam i sl. Ipak, među njima nema dovoljno sistematizovanih paradigmatskih odnosa. Na samom početku se zbog ograničenosti izlaganja iz daljeg razmatranja isključuje osnovni parametar, a to je čin kretanja (dislokacija), koja će se u svakom daljem razmatranju uzimati kao aksiom. Od inherentnih parametara će se razmatrati entitet koji se dislocira (figura), kao i tačke A i B iz koje/u koju se dislocira (staza). Od propratnih elemenata posvetiće se pažnja načinu, a iz ovog razmatranja, iz već navedenog razloga, isključuje se parametar uzroka (zbog ograničenja samoindukovanosti). 3. Parametri 3.1 Figura Pod figurom podrazumevamo bilo koji entitet koji se izmešta (u vremenu i prostoru). Primećuje se da se ovaj entitet može klasifikovati prema statusu i kvantitetu. Pod statusom podrazumevamo to da li je figura živo biće ili ne. Ukoliko je figura živo biće, većina GK leksikalizuje kretanje čoveka, a tek specifično nekih životinja. Naime, za čoveka kažemo da trči/hoda/skače; to kažemo i za psa, mačku, majmuna i mnoge druge životinje. Jedino se kretanje nekih vrsta životinja posebno leksikalizuje: kasati – galopirati/ trave – galoppere (konj), pliskati/vake (ribe), gmizati/krype (zmije i drugi gmizavci). Ukoliko je figura kretanja neživa, pod tim se podrazumevaju pre svega glagoli koji označavaju kretanje predmeta i prirodnih pojava.2 Pod kvantitetom podrazumevamo broj učesnika, a većina GK, pošto su tipično neprelazni, profiliše obično jednu figuru, ili su neutralni u tom pogledu. Postoje i GK koji podrazumevaju kretanje dve figure: pratiti, 2

426

Za potrebe ovog referata se isključuju iz razmatranja, pošto se u ovoj grupi pojavljuje veoma veliki broj glagola koji se smatraju graničnim ili bliskim GK u užem smislu, kao što su glagoli postojanja koji podrazumevaju kretanje. Posebno su brojni glagoli koji označavaju kretanje vode i vodenih tokova.


slediti, goniti / følge, jage, ledsage, eskortere, te oni koji podrazumevaju kretanje čitave grupe figura, koja se često posmatra kao jedinstvena masa: vrveti, kuljati/ yre, sverme, myldre. 3.2 Staza Ovaj imanentni parametar kretanja je veoma kompeksan jer ne uključuje samo trajektoriju kretanja (up. stazu u užem smislu), već i pravac kretanja. Tako možemo reći da staza uključuje izvor (polazište, tačku iz koje se kretanje započinje), cilj (destinaciju, tačku u kojoj se kretanje završava) i stazu u užem smislu, shvaćenu kao sekvencu uzastopnih lokacija kroz koje prolazi figura na putu od tačke A do tačke B. Uočavamo da je ovako shvaćen parametar staze u najužoj vezi sa definicijom pojma kretanja. Postavlja se pitanje svrhe posebne razrade ovog parametra, jer u tom slučaju svaki GK ima ovako shvaćenu strukturu. Sa jedne strane je ovo tačno, jer bilo kako da se entitet kreće, on polazi od nekud, prati neku putanju, i negde završava. Međutim, GK tipično profilišu/fokusiraju se na delove ove kompleksne šeme izvor – staza – cilj.3 a. izvor/cilj: GK koji se tipično fokusiraju na krajnje tačke koje ograničavaju kretanje nazivaju se u literaturi još i glagolima inherentno usmerenog kretanja (Levin 1993:263). U ovoj grupi možemo izdvojiti one koji tipično: - profilišu parametar izvora (adlativni glagoli): Na primer, takvi su glagoli tipa izvući se, izaći, otići, poći, krenuti, udaljavati se, odleteti / gå (u jednom od značenja), dra, begi seg, forlate, flykte, rømme - profilišu parametar cilja (ablativni glagoli): U ablativne glagole, između ostalog, svrstavamo glagole primaći se/primaknuti se, zavući se, ući, doći, prići, prikrasti se, uvlačiti se, doleteti, preleteti, dokrasti se / komme, entre, ankomme, nå, rekke, stige, bestige, lande - profilišu oba parametra istovremeno : U ovoj grupi možemo zaključiti da se oba parametra profilišu tako što je tačka A istovremeno i početna i krajnja, ali se to može ostvariti na različite načine, u zavisnosti od prirode staze. U primerima tipa vratiti se / vende podrazumeva se kretanje 3

Iz originalnog teksta je izostavljen odeljak o jednoj značajnoj pojavi koja se vezuje za glagole inherentno usmerenog kretanja, a to je njihova deiktična priroda (analiziraju se deiktični scenariji glagola doći i otići, komme i gå). 427

Sofija Bilandžija

od A do B i opet A kao krajnja tačka, ali je staza (tipično) pravolinijska. U primerima tipa kružiti / krinse ishodišna tačka je istovremeno i krajnja zbog staze koja je ciklična, te je zbog rekurzivnosti staze nužno stanje u kom u nekom trenutku figura prođe ponovo kroz polaznu tačku. - profilišu više tačaka: Ovo su glagoli tipa lutati, skitati (se), tumarati / vandre, vanke, streife, daffe kojima je zajedničko to da se kretanje vrši od tačke do tačke, neprestano, tako da se profiliše veći broj izvora i ciljeva. Posledica ovoga je da se ova vrsta kretanja shvata kao besciljna, upravo zbog toga što nije profilisan nijedan određeni izvor ili cilj. - profilišu neku tačku na stazi (perlativni glagoli): Na primer, glagol prolaziti / passere. b. pravac: Jedna od tipičnih karakteristika staze, upravo zbog strukture izvor – cilj, jeste i direkcionalnost. Johnson (1987:114) smatra da ona nije inherentno usmerena, već da čovek kretanje doživljava kao usmereno, i svakoj stazi nameće direkcionalnost. Pravac kretanja je u najtešnjoj vezi sa stazom, a može biti horizontalan i vertikalan. Većina GK izražava kretanje po horizontali, i to u pravcu u kom figura (pod pretpostavkom da je svesno biće) gleda, svakako ne zanemarujući ni odnos centra i periferije: radijaciju sveta OD sopstvenog tela. Horizontalno kretanje unapred je nemarkirano, i ovo profiliše najveći broj GK. Horizontalno kretanje unazad u materijalu profiliše samo 1 glagol: krepse (kretati se unazad, poput raka).4 Vertikalno kretanje imamo kada je sama staza postavljena u vertikalnoj ravni, i može se dalje analizirati po sledećim tipovima: a. gore/ na gore (penjati se/stige), b. dole/ na dole (padati/falle) i c. gore-dole (skakati / hoppe). c. staza u užem smislu: Staza u užem smislu stoji u bliskoj vezi sa trećim parametrom, tlom. Kod Talmyja su čak i izvor i cilj, kao bitne odlike staze, podvedeni pod ovaj parametar, i oni su svakako u bitnoj vezi, 4

428

Ovde se mora voditi računa o tome da li se figura kao celina kreće unapred ili unazad (distinkcija napredovati – vraćati se) ili se licem kreće unapred ili unazad. Ovi kriterijumi se mogu kombinovati, ali ih ne bi trebalo poistovetiti: ako se entitet vraća, kreće se nazad ka izvoru, ali ne nužno unazad.


te je priroda staze određena vrstom tla po kom se kretanje odvija. Ovime se u proučavanju GK niko nije posebno bavio, i priroda staze ostavlja puno prostora za dalja naučna istraživanja na ovu temu. Tako staza može biti linija ili površina: pretpostavka je da se kao površina shvata naročito kad je u vezi sa medijumom koji je „neuhvatljiv” i neodređen prostorno, kao što su voda i vazduh. Tu se figure najčešće ne kreću po zamišljenoj liniji, već se kreću po površini/u medijumu. Površina je takođe profilisana kad se radi o kopnu: naročito kod tipova kretanja koji profilišu tip kontakta između dela tela kojim se kretanje vrši i te površine. Takvi su glagoli puzanja i glagoli klizanja, kada je fokus na glatkoj površini po kojoj se figura kreće tako da se pojedinačni pokreti ne primećuju. Kad je reč o normalnom, nemarkiranom, uobičajenom načinu kretanja (ići, hodati, trčati...), onda je staza tipično zamišljena kao linija. Priroda staze ima veze sa njenom ograničenošću (otvoreno/zatvoreno), time da li je glatka ili isprekidana preprekama, da li je prava ili kriva, linija ili površina. Parametar staze je u ovom jezičkom paru posebno interesantan s aspekta leksikalizacije, jer su u datom jezičkom paru GK čija je osnovna semantička struktura [izmeštanje] + [izvor] / [cilj] malobrojni. GK tipa doleteti, doplivati, doskakutati ili odleteti, otplivati, odskakutati su prevashodno glagoli načina kretanja, kojima je dodatno profilisan cilj sistematskom prefiksacijom pomoću od-/do-. Jezici koji leksikalizuju stazu su brojniji od onih koji leksikalizuju figuru, ali prema ovoj klasifikaciji, nužno tipološkoj, germanski i slovenski jezici se ne nalaze u ovoj grupi. Talmy (1985) smatra da ovi jezici u slabijoj meri leksikalizuju komponentu staze u odnosu na romanske jezike. Na primerima konstruisanim na bazi njegovih 14, pokazalo se da norveški konsekventno upotrebljava glagol načina kretanja + predlog/prilog koji pokazuje stazu. (1) Fuglen fløy inn i hulen./Ptica je uletela u pećinu. (2) Fuglen fløy ut av hulen./Ptica je izletela iz pećine. (3) Fuglen fløy forbi reiret./Ptica je proletela pored gnezda. (4) Fuglen fløy gjennom tunellen./Ptica je proletela kroz tunel. Međutim, uočeno je da su jezički sistemi u velikoj meri hibridni, jer pored leksikalizacije načina kretanja, i slovenski i germanski jezici 429

Sofija Bilandžija

imaju leksikalizovanu komponentu staze, ali se istovremeno uočava da su ti glagoli u najvećoj meri tvorbeno kompleksni, tj. leksikalizuju ovu komponentu pomoću nekog tvorbenog elementa, najčešće prefiksa ili partikule (u Talmyjevoj terminologiji: satelit). Svaki tip jezika u okviru samog glagola leksikalizuje ono što je za njega tipičnije: germanski i slovenski čine to sa načinom kretanja, a stazu izražavaju glagolskim satelitom; romanski jezici, koji tipično leksikalizuju stazu samim glagolom, izraziće način dopunom, odn. participom. U prilog ovome ide i posledica tipologizacije: različiti jezici na različite načine i u različitom stepenu impliciraju neku informaciju, zavisno od karakterističnih obrazaca leksikalizacije. Informacija koja se eksplicira jeste upravo ona koja nije tipična za taj jezik. Jezici koji leksikalizuju način kretanja, izneće tu informaciju najčešće implicirano: (5) (a) Prošle godine smo leteli na Maltu. (b) Prošle godine smo putovali avionom na Maltu. (6) (a) I fjor fløy vi til Malta. (b) I fjor reiste vi til Malta med fly. U primerima (5a) i (6a) je način kretanja u potpunosti leksikalizovan, a njegova varijanta je eksplicirana u primerima (5b) i (6b). Pošto se staza ne leksikalizuje u samom glagolu postoji potencijal nagomilavanja više staza koje bi pratile jedan glagol. Međutim, ovde se primećuju velike razlike između načina na koji norveški i srpski jezik izražavaju parametar staze, posebno u slučajevima kada je fokus i na stazi u užem smislu, i na cilju. Ovde se naša tipološka podela može gradirati, pri čemu se slovenski jezici nalaze između romanskih i germanskih, a razlog se može pronaći u prirodi sredstva kojim srpski jezik iskazuje stazu (tipično prefiks, za razliku od norveškog gde je partikula predlog ili prilog za mesto). (7) Mannen løp tilbake ned til kjelleren. (način, staza u užem smislu, cilj) Čovek je otrčao (?) nazad dole u podrum./Čovek se vratio dole u podrum trčeći. 430


(8) Hun kryper inntil mora under dyna. (način, staza u užem smislu, cilj) * Ušunjala se do majke ispod jorgana. Podvukla se pod jorgan i legla tik do majke. 3.3 Tlo Pod tlom podrazumevamo utvrđenu, fiksnu, nepromenljivu lokaciju kretanja, prostor u okviru kog se nešto dešava. Valja napomenuti da termin tla ovde treba shvatati vrlo široko, kao prostor u kom se odvija kretanje, a ne samo u dvodimenzionalnom značenju. Blisku povezanost tla i staze možemo videti i u tome što se možda ova lokacija može odrediti i kao staza-površina. Najbitnija karakteristika parametra tla jeste njegova specifična podvrsta, a to je medijum u kom se kretanje odvija. Najveći broj GK označava kretanje na kopnu, jer to je naše primarno okruženje. Kretanje kopnom ne podrazumeva isključivo kretanje po nekakvoj površini, već smo pri takvom kretanju nužno okruženi drugim medijumom, vazduhom. Tada, kao u slučaju glagola padati/falle ili skakati/hoppe, imaju tipično profilisan kopneni cilj, iako se čin kretanja odvija u vazduhu. Glagola čija se akcija odvija u medijumu vode (ili bilo koje tečnosti) u oba jezika ima znatno manje, a pretpostavka je da razlog leži u tome što u antropocentričnom viđenju sveta voda kao medijum u kom se čovek primarno ne kreće, ne može zauzimati centralno mesto. Zbog uslovljenosti prirode staze tlom ponekad se i ovde javljaju nedoumice da li neki glagoli označavaju kretanje kopnom ili vodom: gacati/vade, vasse. Nameće se zaključak da su ovo prvenstveno glagoli kretanja po kopnu, jer se krećemo po čvrstoj površini, po dnu tečnosti ili žitke mase (blato, sneg), te je voda/ tečnost samo osobina staze, a dijagnostičko obeležje te vode/tečnosti je nedostatak dubine. Kada je u pitanju medijum vazduha, u oba jezika postoji znatno manji broj glagola. Tipično označavaju kretanje životinja ili predmeta kojima je to karakteristično kretanje, pa tek sekundarno razvijaju značenje kretanja čoveka. Ni ovi glagoli ne pokazuju veliku raznovrsnost, te se većina javlja kao sinonim glagola leteti/fly.

431

Sofija Bilandžija

3.4 Način Parametar načina je najrazuđeniji i u njega ubrajamo mnoge aspekte koji se u literaturi inače ne svrstavaju dosledno pod isti parametar. Nida (1975) je razmatrao domete komponentne analize i na glagolima kretanja, i došao do liste osobina koje je smatrao dijagnostičkim u njihovom opisu. On je sačinio i spisak hijerarhijski ustrojenih obeležja, pridodavši mu istovremeno i tabelarni prikaz. Iako se ovde polazi od mnogih njegovih zaključaka, mora se zaključiti da hijerarhijski nivoi koje je on koristio nisu iste težine, odn. među mnogim njegovim parametrima se može uspostaviti bliža veza od one koju on uspostavlja. Razmotrićemo ukratko parametre brzine, sredstva/instrumenta, stava, obrasca kretanja i zvuka.5 a. brzina je potparametar koji se verovatno najbrže uoči, i često se uzima kao kriterijska za glagole trčati/løpe. Ipak, naše istraživanje pokazuje da kod ovog para GK ona nije bitno dijagnostičko obeležje, iako je neposredno uočljivo u onome što se ovde naziva relativnom vrednošću. Ova relativnost parametra brzine, i njena neposredna uočljivost, leži u činjenici da čovek zapravo implicitno poredi trčati sa hodati, løpe sa gå. Dakle, parametar brzine koji se javlja u parafrazi semantičkog sadržaja leksema trčati/ løpe, jeste u poređenju sa drugim vidovima kretanja na kopnu: On trči. (= On se kreće na specifičan način, i brže nego kad hoda). Glagole trčati i løpe možemo, uz to, i modifikovati prilozima brzo/sporo, odn. fort/langsomt. Apsolutnost brzine se ispoljava u istovrsnim tipovima kretanja, tamo gde je osnov poređenja isti. Ukoliko se kao primer uzmu tzv. glagole trčanja, onda će se utvrditi da se sinonimi glagola trčati ili glagola løpe mogu razlikovati upravo po ovom parametru, jer je sema brzine u semantičkom sadržaju jedne lekseme bitna razlikovna karakteristika u odnosu na semantički sadržaj druge lekseme. Up. relevantnost parametra brzine u sledećim nizovima: trčati – juriti – hrliti; løpe – pile – styrte ili na glagolima sporog kretanja: snegle, dra seg, kreke seg, krype, åle seg; plaziti, vući se, gegati se, mileti. U ovakvim slučajevima modifikovanje prilogom čiji je semantički sadržaj inherentni deo semantičkog sadržaja 5

432

Neki od njegovih parametara su ovde preraspoređeni: okruženje u medijum (= tlo), izvor energije u uzrok, orijentaciju pravca u stazu, a ostala 4 parametra su podvedena pod parametar načina, koji smatramo zajedničkim imeniteljem.


samog glagola, dovodi do pleonazma, a suprotno do neprihvatljive kolokacije. b. sredstvo/instrument je potparametar koji se može dalje razložiti na više posebnih, a svi kao način kretanja specifikuju koje sredstvo koristimo da bismo se kretali, kakva je priroda kontakta između sredstva i tla, i sl. Pod sredstvo se može podvesti prvenstveno sopstveno telo. GK obično profilišu kretanje sopstvenim ekstremitetima, kada imamo a) dve/četiri noge, dva krila, peraja – normalno kretanje čoveka nogama ili četvoronožne životinje svim udovima, ptice krilima i riba (telom i) perajima, a glagoli koji tipično profilišu ovo kretanje su glagoli hodanja; b) manji broj udova od uobičajenog: jedan za čoveka, tri za životinju, i takvo kretanje profilišu glagoli otežanog kretanja zbog povrede ili nedostatka ekstremiteta, te c) veći broj udova od normalnog: i u ovom slučaju je kretanje otežano, a odnosi se na kretanje čoveka i rukama i nogama. Kretanje sopstvenim telom se može odnositi i na kretanje trupom/telom, kako se kreću figure koje nemaju udove, a kao takvo se percipira i kretanje figura koje imaju izuzetno kratke ekstremitete (gmizavci, insekti). Kada se značenja ovih glagola prenesu na ljude ili četvoronožne životinje, onda njihovo značenje kod ljudi podrazumeva kretanje pobaučke, na sve četiri, i prvenstveno je oznaka za sporo kretanje. Kao sredstvo označavamo i prevozno sredstvo, iako su ovakvi GKu norveškom i srpskom jeziku relativno malobrojni, naročito u poređenju sa engleskim jezikom: ploviti, broditi, jedriti, voziti se, leteti, jahati; bile (voziti se automobilom), sykle (biciklom), busse (voziti se autobusom), ri (jahati), fly. Kod nekih ovakvih GK je kretanje figure u suštini nebitno, već se pažnja prenosi na celinu situacije figura + prevozno sredstvo. Mi se možemo šetati po avionu, leškariti na palubi broda; kad jašemo mi, u stvari, sedimo – ali, ipak, mi letimo, plovimo i jašemo (pa onda, shodno tome, možemo da kaskamo ili galopiramo). Parametar instrumenta je blisko povezan sa prethodna dva, u tome što podrazumevaju kretanje sopstvenim udovima, ali kada na njima nosimo različite „naprave” koje služe za kretanje. Takvi su, na primer, glagoli tipa klizati se (kada uključuje parametar svesne namere – koristeći 433

Sofija Bilandžija

klizaljke), sankati se, skijati se; ake, tøfle (kretati se u papučama), tese (isto). U norveškom jeziku, doduše, ne postoji leksikalizacija sadržaja „kretati se pomoću skija/klizaljki”, već je semantički sadržaj upravo ovako ekspliciran: gå/stå på ski/skøyter (= ići/stajati na skijama/klizaljkama). Jedino je semantički sadržaj „kretati se pomoću sanki” leksikalizovan u glagolu ake (u jednom od značenja; može se modifikovati kao ake (på) kjelke). c. stav je parametar pod kojim se uopšteno mogu podrazumevati (a) specifičan plan koji figura zacrtava svom kretanju, ili (b) stav koji kretanjem iskazuje. Glagoli koji profilišu ovaj parametar su, na primer, (a) putovati/ reise (da bi se obišla određena mesta, da bi se nešto videlo/saznalo, odmora radi), šetati (se), spasere, promenere, šunjati se, prikradati se, snike seg, ili (b) šepuriti se/stoltsere, spankulere (uštogljeno i dostojanstveno), stupati/ skride (dostojanstveno), trine. d. obrazac kretanja obuhvata najviše Nidinih (1975) kategorija koje smo poželeli da redefinišemo. On obuhvata kontakt između udova i površine, koji može izostati tokom kreatnja (skočiti, padati), može biti isprekidan (trčati, plesati) ili kontinuiran (jednim pa drugim udom: hodati, plesati; istim delom tela: kotrljati se, kliziti). Kod nekih glagola može biti aktuelan i redosled kontakata, uz presupoziciju da kontakt uopšte postoji. On može biti naizmeničan (trčati, hodati, puzati, verati se), promenljiv, ali ritmičan (plesati), kontinuirana serija 1-1-1-1/2-2-2-2 (skakati (na jednoj nozi)). e. zvuk: Glagoli koji označavaju neki akustički efekat mogu se javiti samostalno kao GK i oni su nužno parentetični, tj. označavaju istovremeno vršenje dve radnje (v. Ivić 2002:20). Od manjeg su interesa oni koji predstavljajuju sekundarni, akustički efekat nekog događaja kretanja, kao, na primer, glagoli tandrkati (kola, ali samo dok se kreću), topotati (akustički efekat nastaje kao posledica kretanja pri kom nogama teško udaramo o površinu). Glagoli koje tražimo se u srpskom jeziku ostvaruju u doslednoj istovremenoj leksikalizaciji staze i načina: u našem materijalu su takvi glagoli dogalamiti, dolajati, doplakati, dosoptati, dopuhati, 434


dostenjati, dotandrkati, doškripati, koji se svi mogu parafrazirati kao doći/ dospeti na određeni način (proizvodeći zvuk). Uočljivo je da neki označavaju isključivo dospevanje do cilja uz određeni zvučni efekat, a da pri tome njihovi neprefiksovani ekvivalenti nemaju značenje GK (dosoptati: soptati, dostenjati: stenjati). U norveškom jeziku nema leksikalizacije ovog parametra, a u istom značenju se koristi glagolska sintagma komme sa participom prezenta koji specifikuje način vršenja radnje: komme gråtende / pesende / knirkende / leende. 4. Troponimija i klasifikacija U prethodnom odeljku je uočeno da postoji ukupno 5 parametara na osnovu kojih se može analizirati semantički sadržaj nekog GK. Takođe se uočava da je parametar načina kretanja najraznovrsniji, i da se prema njemu razlikuje najveći broj različitih GK. Može se takođe uočiti da je i parametar tla, sa podvrstom medijum u kome se kretanje odvija, bitna dijagnostička komponenta koja povlači relativno jasne granice između GK, tako da govornici srpskog i norveškog jezika imaju najviše glagola koji označavaju kretanje po kopnu, a tek zatim kretanje u vazduhu ili vodi. Čini se da se najsvrsishodniji pristup dobija kombinovanjem ova dva parametra, te se predlaže hijerarhizacija počev od parametra tla (izdvajanjem 3 grupe: kretanje kopnom, kretanje u vodi, kretanje vazduhom), a potom se članovi ove tri grupe mogu analizirati sa aspekta specifičnog načina na koji se kretanje odvija. I ne samo da se najveći broj leksema može najpogodnije analizirati polazeći od ova dva parametra, već i jedna teorijska činjenica ide tome u prilog. Naime, iako konceptualno-semantički odnosi nisu isti za sve leksičke kategorije (vrste reči), hijerarhijski odnosi su glavni strukturni odnosi. U semantičkoj literaturi se za organizacioni odnos smisla, koji bi u imeničkom sistemu odgovarao taksonimiji, u glagolskom sistemu koristi termin troponimija, odnos načina. Fellbaum (2000:54) smatra da je ovaj odnos dominantan u organizaciji glagolskog leksičkog sistema u engleskom jeziku, a naš materijal pokazuje da jeste dominantan u organizaciji semantičkog polja GK. Većina ovih glagola odnosi se na „specific manners of performing actions denoted by other verbs”. Dva glagola, dakle, stoje 435

Sofija Bilandžija

u odnosu troponimije ako jedan glagol detaljnije specifikuje način drugog (osnovnog, baznog) glagola. Kao troponimija se definiše sledeći odnos (gde je G jednako glagol): å verbe1 er å verbe2 på en bestemt måte /G-ti1 je G-ti2 na određeni način, kao, na primer, hramati = hodati na određeni način, pri čemu se pokazuje da hramati troponim od hodati. Istovremeno, kao podređeni pojam, hramati jednostrano implicira hodati. Ovakav pristup je u omogućio da se u pomenutom magistarskom radu izvrši analiza paradigmatskog ustrojstva semantičkog polja GK na sledeći način: A. Kretanje kopnom A1 Glagoli hodanja (a) Glagoli nesigurnog hodanja - Glagoli geganja i hramanja - Glagoli teturanja (b) Glagoli koračanja - Odmereni koraci/koraci uopšte - Teški koraci (c) Glagoli šetanja i tumaranja - Glagoli šetanja - Glagoli tumaranja A2 Glagoli trčanja A3 Glagoli skakanja A4 Glagoli puzanja i penjanja (a) Glagoli puzanja (b) Glagoli penjanja B. Kretanje vodom i vazduhom B1 Kretanje vodom B2 Kretanje vazduhom C. Glagoli putovanja i vehikularni glagoli D. Generični glagoli - ići i gå

436


5. Zaključak Dekompozicija semantičkog sadržaja glagolskih leksema koje označavaju kretanje u srpskom i norveškom jeziku pokazala je da se mogu uspostaviti bliske veze među semama nižeg ranga, i da se one prema svom tipu mogu uopštiti u tzv. parametre. GK u ova dva jezika pokazuju veliki broj sličnosti, i one omogućavaju da se GK grupišu prema istim parametrima, koji se pri daljoj analizi pojedinačnih leksema mogu specifikovati tako da odgovaraju pojedinačnim glagolima i grupama glagola. Polazeći od parametara tla i načina, uspeli smo da uredimo semantičko polje GK tako da su specifične lekseme troponimi nadređenih pojmova (generičnijih glagolskih leksema). Ipak, pokazalo se da u mnogim aspektima leksikalizacije određenih parametara (posebno staze) norveški i srpski jezik tipološki razlikuju, i da bi u daljem istraživanju trebalo ovome posvetiti posebnu pažnju, kako bi se prevazišli određeni problemi pre svega leksikografske i prevodilačke prakse, kao i nastave jezika. Lista referenci: Fellbaum, C. (2000). Autotroponymy. In: Polysemy. Theoretical and Computational Approaches (Y. Ravin and C. Leacock, eds.), Oxford: Oxford University Press, 52-67 Frawley, W. (1992). Linguistic Semantics. New Jersey-London: L. Erlbaum Associates. Ivić, M. (2002). Red reči. Beograd: Biblioteka XX vek. Johnson, M. (1987). The Body in the Mind. The Bodily Basis of Meaning, Imagination, and Reason. Chicago: University Of Chicago Press. Krile, I. (1978). Komponencijalna analiza glagola move i izražavanje pojma kretanja u engleskom i hrvatskom jeziku. Doktorska disertacija. Sveučilište u Zagrebu: Filozofski fakultet. Levin, B. (1993). English Verb Classes and Alternations. A Preliminary Investigation. Chicago: University of Chicago Press. Miller, G.A. (1972). English verbs of motion: A case study in semantics and lexical memory. In: Coding processes in human memory (A.W. Melton and E. Martin, eds.), Washington D.C: Winston & Sons, 335-372 437

Sofija Bilandžija

Miller, G. and P. Johnson-Laird. (1976). Language and Perception. Cambridge: Cambridge University Press. Nida, E.A. (1975). Componential Analysis of Meaning. The Hague: Mouton. Piper, P. (2001). Jezik i prostor. Beograd: XX vek. Snell-Hornby, M. (1983). Verb-descriptivity in German and English. A contrastive study in semantic fields. Heidelberg: Carl Winter. Talmy, L. (1975). Semantics and syntax of motion. In: Syntax and Semantics 4. (J.P. Kimball, ed.), New York – London: Academic press, 181-238. Talmy, L. (1985). Lexicalization Patterns: Semantic Structure in Lexical Forms. In: Language Typology and Syntactic Description III: Grammatical Categories and the Lexicon (T. Shopen, ed.), Cambridge: Cambridge University Press, 36-149.

Sofija Bilandžija

Semantic parameters of motion verbs and description of their meaning Summary Verbs of motion represent a diverse semantic field, which often results in an incoherent description of their meaning. This paper proposes a way to hierarchize a broad range of their semantic features into more general meaning categories, here called parameters: figure, path, ground and manner, which can later be specified for each verb individually. The author identifies and analyzes ways to realize these parameters, their inheretness and cases of lexicalization. Although many authors propose that motion verbs are arranged in clusters, we try to show that this semantic field can in fact be arranged as a branching hierarchy. By combining the parameters manner of motion and ground in Norwegian and Serbian the author classifies the biggest subfield of the verbs of motion using the relation of troponymy, i.e. the verbal taxonymy. Key words: verbs of motion, semantic analysis, parameters, figure, path, manner troponymy 438

Metarofička konceptualizacija mirisa: Analiza glagola olfaktorne percepcije

Nataša Ristivojević Rajković Filološki fakultet Univerzitet u Beogradu

Metarofička konceptualizacija mirisa: Analiza glagola olfaktorne percepcije Sažetak U ovom prilogu autor proučava metaforička preslikavanja iz domena fizičkog primanja nadražaja mirisa na neke apstraktne konceptualne domene ljudskog iskustva. Istraživanje je zasnovano na brojnim lingvističkim studijama koje se bave glagolima percepcije i na opštoj kognitivnolingvističkoj postavci o konceptualizaciji našeg unutrašnjeg bića uz pomoć telesnog. Autor na materijalu iz srpskog i norveškog jezika utvrđuje i analizira metaforička značenja glagola olfaktorne percepcije i proverava hipotezu Eve Sweetser o univerzalnosti polisemantičke strukture ovih glagola. Ključne reči: kognitivna semantika, konceptualna metafora, polisemija, otelovljenje, glagoli percepcije

1. Glagoli percepcije. Lingvistička istraživanja Analiza semantičkog polja percepcije spada u red čestih tema lingvističkih istraživanja različitih usmerenja, tipoloških (Viberg, 1980, 1984, 2001, 2008), morfosintaksičkih (Schüle, 2000, Labelle, 1996.), semantičkih (Evans & Wilkins, 2000. Ibarretxe-Antuñano, 1997, 1999, 2002, Alm-Arvius, 1993, Schepping, 1982, Cvetković, 2003, Sweetser, 1990.) i dr. Studije koje se bave leksikom vezanom za opažanje kao predmet analize najčešće uzimaju glagole percepcije, pri čemu težište počiva na proučavanju glagola sa značenjem gledanja.1 Retki osvrti na jezički izraz drugih modaliteta percepcije predstavljaju uglavnom reakciju na tvrdnje o 1

Pojedine studije su u celosti posvećene glagolu videti kao prototipičnom predstavniku grupe glagola vizuelne percepcije (Alm-Arvius, 1993, Labelle, 1996.) 439

Nataša Ristivojević Rajković

apsolutnoj dominaciji vizuelnog opažanja nad ostalim vrstama percepcije iznetih u radovima Åke Viberga i Eve Sweetser2. Viberg je, naime, na osnovu uporednog proučavanja obrazaca leksikalizacije i polisemantičkog širenja glagola percepcije u više od 50 jezika, ustanovio hijerarhiju ovog semantičkog polja, gde vizuelno opažanje zauzima prvo mesto (Viberg, 1984, citirano u Viberg, 2001. i 2008):

Istražujući etimologiju i mogućnosti metaforičkog širenja glagola percepcije u indoevropskim jezicima, Sweetserova (1990) takođe dolazi do zaključka o prvenstvu čula vida u odnosu na ostala čula. Za razliku od Viberga, koji svoje zaključke zasniva pre svega na polisemiji glagola percepcije u okviru domena fizičkog opažanja (intrafield semantic shift), Sweetserova se fokusira na metaforička preslikavanja između konkretne, fizičke percepcije kao izvornog domena i kognitivne/mentalne percepcije kao ciljnog domena (transfield semantic shift). U skladu sa kognitivnolingvističkim okvirom svog rada, smatra da metaforička preslikavanja nisu arbitrarne prirode, već su motivisana sistematskom povezanošću našeg iskustva o spoljašnjem svetu sa unutarnjim stanjima i sposobnostima kao što su emocije i intelekt: „These connections are not random correspondences, but highly motivated links between parallel or analogous areas of physical and internal sensations.“ (Sweetser, 1990:45). To sistematsko pojmovno preslikavanje se vrši u jednom smeru, od lako shvatljivih, čulima dostupnih oblasti iskustva, ka apstraktnijim, psihološkim/mentalnim domenima. U konkretnom slučaju glagola percepcije Sweetserova utvrđuje sledeća metaforička preslikavanja: 2

440

Evans i Wilkins, 2000; M. Vanhove, 2008.; I. Ibarretxe- Antuñano, 1997. 1999, 2002; Y. Popova, 2003.


SENSE

VISION

HEARING

SMELL

TASTE TOUCH

SEMANTIC SOURCES -Physical nature of sight: light (*leuk- ‘light’), the eyes (Lger oegen ‘eyes’), facial movement… -Metaphors of vision: behold, catch sight of… < Lat –scipio ‘seize’, see w < *sek -Basic IE vision roots: *spek’- > inspect, *weid- > witness -Physical domain: *aus- ‘ear’ -IE roots: *kleus ‘listen’ -Onomatopoeic origin crash -Verbs of hearing: Cl Gk kluo, Eng listen, Dan lystre ‘obey’. -It frequently comes under general sense perception. E.g. Fr sentir ‘feel’, ‘smell’ < Lat sentire -If different from general tactile sensation, they often derive from specific physical sensations: a sweet smell; or from aspects of the physical act of perception: Eng reek, G rauchen ‘smoke’ -IE root: *g’eus (Lat gustare). It could have meant ‘try’ (Gothic kiusan) or ‘choose’ (OE ceosan), rather than ‘taste’. -General sense of perception -Physical feeling: Lat sentire, GK pascho

TARGET DOMAIN -Physical sight - Knowledge, intellection -Physical vision - meant ‘vision’ -Cases with only mental meaning

-Not sound but content of heard speech -Physical sound -‘listen, heed’

-Few abstract or mental connotations. E.g. Bad smell is used in English to indicate bad character or dislikeable mental characteristics. E.g. This stinks; stinker -It seems universally to be linked to personal likes and dislikes in the mental world. -Emotional feeling. E.g. deeply touched

Tabela 1. Tabelarni prikaz puteva semantičke promene glagola percepcije u engleskom jeziku prema Eve Sweetser (1990) (preuzeto iz Ibarretxe-Antunano, 1999)

Naše unutarnje biće se konceptualizuje na osnovu telesnog, te Sweetserova sva pojedinačna metaforička preslikavanja registrovana između domena fizičke i mentalne percepcije podvodi pod opštiju metaforu UM JE TELO3. Iako se i po izboru metode i načina analize jezičkog 3

Njeno shvatanje metafore zasnovane na konkretnom, telesnom, iskustvu pripada široj struji iskustvenog realizma čiji su predstavnici još i Lakoff, Johnson, Taylor, Langacker i dr. 441


materijala razlikuje od Viberga, dolazi do istog zaključka o predominaciji vizuelnog opažanja nad ostalim čulnim modalitetima4 izdvojivši ga kao najvažniji izvorni domen u konceptualizaciji kognicije. Dodaje i da je konceptualno povezivanje vida i kognicije možda čak i univerzalna osobina jezika: „Some aspects of the instantiation of this metaphor may be fairly common crossculturally, if not universal – for example, the connection between vision and knowledge...“ (Sweetser, 1990:45). S druge strane, glagolima sa značenjem mirisanja odriče gotovo svaku metaforičku relaciju sa domenom mentalnih aktivnosti: „The sense of smell has few abstract or mental connotations“ (Sweetser, 1990:37) i njima u svojoj studiji posvećuje najmanje prostora. Zaključuje da glagoli mirisanja učestvuju samo u konceptualizaciji nepoželjnih ljudskih osobina (’He’s a stinker’, ’That idea stinks’) i njihovog otkrivanja (’I smell something fishy about this deal’) (Sweetser, 1990:37). 2. Glagoli olfaktorne percepcije Isticanje važnosti vizuelne percepcije za konceptualizaciju saznajnog domena na račun drugih čulnih modaliteta i opaska Sweetserove o mogućem univerzalnom važenju veze između ova dva domena izazvala je brojne reakcije među lingvistima zainteresovanim za ovu temu. N. Evans i D. Wilkins (2000) osporavaju tezu Sweetserove o univerzalnosti navodeći niz primera iz australijskih jezika u kojima se kao izvorni domen koristi čulo sluha. M. Vanhove podstaknuta navedenom tezom (2008) sprovodi tipološko istraživanje na 25 jezika iz 8 jezičkih porodica i dolazi do zaključka da bi vizuelnoj percepciji trebalo pretpostaviti auditivnu kad je reč o vezama između domena fizičke i mentalne percepcije: „All the 4

442

Za razliku od Viberga, Sweetserova čula vida i sluha izdvaja u posebnu grupu argumentujući to indirektnim primanjem čulnog nadražaja pri gledanju i slušanju (stimulus je manje ili više udaljen od oka ili uha) i njihovom mogućnošću fokusiranja na opaženo i svesnog biranja onoga što će se opaziti. Smatra da su upravo zbog posrednog kontakta sa čulnim nadražajem ova dva čula povezana sa objektivnošću i intelektom, dok se pojmovi vezani za dodir i ukus (direktan kontakt sa stimulusom) koriste u konceptualizaciji subjektivnih domena kao što su emocije. Čulom mirisa se bavi najmanje i smatra da je ono od svih čula najslabije povezano sa mentalnim domenom.


world languages have a lexical semantic association between the hearing sense and mental perception, be it outcome of polysemy, heterosemy or semantic change” (Vanhove, 2008). I u studijama posvećenim jezičkom manifestovanju isključivo percepcije mirisa nalazi Sweetserove predstavljaju nezaobilazno polazište. I. Ibarretxe- Antuñanova u nizu radova daje dokaze o dubljoj i raznovrsnijoj povezanosti čula mirisa sa mentalnim domenom nego što je to utvrđeno u studiji E. Sweetser, a Y. Popova (2003) pristup Sweetserove glagolima mirisanja ocenjuje kao isuviše uzak. Sva navedena lingvistička istraživanja predstavljaju samo deo prave revolucije u proučavanju percepcije koja je započela krajem prošlog veka. Na temeljima kognitivne nauke vrše se interdisciplinarna istraživanja sa fokusom na onim čulnim modalitetima koji su vekovima bili u senci vizuelne percepcije i sa čijim se sistematskim proučavanjem započelo tek nedavno (Classen, 1993, Rouby et al. 2002, Dubois et Rouby, 1997). U lingvističkim okvirima najviše pažnje glagolima sa značenjem mirisanja posvetila je I. Ibarretxe-Antuñano. U čitavom nizu radova autorka se suprotstavlja tvrdnji koju Sweetserova iznosi o univerzalnosti metaforičkih preslikavanja unutar domena percepcije. Slaže se sa zaključkom o primatu gledanja nad mirisanjem kad je reč o povezivanju sa saznajnim domenom, ali smatra da su glagoli sa značenjem mirisanja nepravedno zapostavljeni u studiji iz 1990, te da je metaforički opseg glagola olfaktorne percepcije širi nego što to navodi Sweetserova (Ibarretxe-Antuñano, 1999: 30-31). Pored dva apstraktna značenja glagola mirisati koji se mogu naći kod Sweetserove, Ibarretxe-Antuñano navodi još tri: ‘to suspect’, ‘to guess’ i ‘to investigate’, kao i jedno polisemantičko proširenje koje ostaje u domenu konkretnog: ‘to trail something’ (IbarretxeAntuñano, 1999: 31-34 i 2002: 109-113). Autorka svoje zaključke zasniva na materijalu baskijskog, engleskog i španskog jezika. Cilj ovog rada je da na osnovu glagola olfaktorne percepcije u srpskom i norveškom jeziku utvrdi međujezički opseg važenja metafora do kojih je došla Ibarretxe-Antuñanova, da u tom smislu ustanovi sličnosti i razlike između ova dva jezika i da eventualno identifikuje još neki krak polisemantičkog širenja značenja glagola koji se odnose na mirisanje. Ibarretxe-Antuñanova je svoje istraživanje ograničila na glagole koji označavaju odavanje/primanje neutralnog mirisa. Radi iscrpnije analize 443


postojećih metaforičkih preslikavanja glagola olfaktorne percepcije i eventualnog otkrivanja novih apstraktnih kategorija značenja ovih glagola, odlučili smo da uključimo što veći broj relevantnih glagola srpskog i norveškog jezika, tj. onih glagola koji u nekom svom značenju (najčešće prototipičnom, tj. primarnom u korišćenim jednojezičnim rečnicima oba jezika) označavaju bilo primanje bilo odavanje mirisnog čulnog nadražaja. Ima, međutim, glagola kojima primarno značenje nije direktno vezano za primanje nadražaja čulom mirisa niti za odavanje mirisnog čulnog nadražaja, a koji su se ipak našli u grupi istraživanih glagola. Takav je na primer glagol namirisati kod kog je, prema Rečniku Matice srpske, značenje ’osetiti čulom mirisa, namirisati; nanjušiti’ tek drugo u hijerarhiji značenja, dok mu je primarno značenje ’posuti, poprskati ili namazati, natrljati nekom mirisavom materijom’. I takvi glagoli, kod kojih značenje odavanja ili primanja mirisa nije primarno, ali se može smatrati frekventnim, čine deo korpusa jer smatramo da bi bez njih analiza bila nepotpuna. Kao izvor ispitivanih glagola poslužili su rečnici sinonima oba jezika, kao i sinonimi datih glagola navedeni u rečničkom članku u jednojezičnim rečnicima srpskog i norveškog jezika. Uključeni su i oni glagoli srpskog jezika koji su nastali prefiksacijom nekog od osnovnih glagola olfaktorne percepcije (primirisati, omirisati, zamirisati, pomirisati...) i sačuvali značenjsku vezu sa motivnim glagolom. Isto važi i za norveški jezik, s tim što su u ovom slučaju u korpus ušli i odgovarajući glagoli sa partikulom (lukte på). Jezička građa korišćena u radu preuzeta je iz jednojezičnih i dvojezičnih rečnika srpskog i norveškog jezika, kao i iz elektronskih korpusa ova dva jezika (videti spisak literature). 2.1. Prototipična značenja glagola olfaktorne percepcije u srpskom i norveškom jeziku U lingvističkoj literaturi o glagolima percepcije uobičajena je klasifikacija njihovih prototipičnih značenja na osnovu semantičkih uloga subjekta rečenice čiji je predikat glagol percepcije (Viberg, 1980, 2001; Leech, 1971; Rogers, 1971; Lehrer, 19905). Svi autori izdvajaju tri grupe i to: • glagole percepcije kod kojih subjekat voljno prima čulni nadražaj (agens) 5 Leech, 1971; Rogers, 1971 i Lehrer, 1990. citirano u Ibarretxe-Antuñano, 1999. 444


• glagole percepcije kod kojih subjekat prima nadražaj nezavisno od svoje volje, ne kontroliše reakciju čula (doživljavač) • glagole percepcije kod kojih od subjekta rečenice potiče čulni stimulus ali ih nazivaju različito. U ovom radu ćemo pratiti Vibergovu terminologiju (Viberg, 1980, 2001)6 Polazeći od Vibergove podele glagola opažanja, odnos između prototipičnih značenja ispitivanih glagola srpskog i norveškog jezika možemo predstaviti na sledeći način: AKTIVNOST mirisati, omirisati, pomirisati lukte på Petar miriše ružu./ Petter lukter på en rose. Petar je omirisao/pomirisao hranu da bi video da li će mu prijati./ Petter luktet på maten for å se om han kommer til å like den. primirisati U poslednje vreme mu se gadi sva hrana, ne može čak ni da je primiriše. njušiti, onjušiti, njuškati, snuse (på) Kuja me je njušila/onjušila. / Bikkja snuste på meg. Pas mu je skočio na krevet i njuškao ga. / Hunden hans kom opp på senga og snuste ham.

6

ISKUSTVO namirisati, lukte Čim namiriše ručak, odmah će doći. / Når hun lukter middag, kommer hun med en gang.

KOPULATIVNI GLAGOL

mirisati, lukte, dufte (mirisati lepo) Ruža miriše. / Rosa lukter godt. (Ruža miriše lepo.) Det dufter kaffe. vonjati, lukte Vonjao je na dim./Han luktet røyk. smrdeti, zasmrdeti, stinke, lukte Smrdeo je na znoj./Han stinket/luktet svett. Zasmrdelo je na topljenu plastiku./Det begynte å lukte smeltet plast.

Tabela 2.

Viberg dodatno izdvaja glagole koji označavaju aktivnost i iskustvo u posebnu grupu koju naziva ’experiencer-based’ gde glagoli percepcije kao subjekat imaju živo biće sa izvesnim mentalnim sposobnostima, i razdvaja ih od kopulativnih glagola, koji su ’phenomenon-based’ i gde je subjekat zapravo entitet koji služi kao čulni nadražaj. 445


Zapaža se da centralni glagoli u ovoj grupi (srpski mirisati i norveški lukte) ostvaruju značenja u sve tri kategorije, dok ostali glagoli, koji su manje ili više udaljeni od ovih prototipičnih glagola, pripadaju samo jednoj kategoriji. Na prvi pogled se čini da srpski jezik obiluje glagolima olfaktorne percepcije, dok na spisku norveških glagola figuriraju samo tri elementa, međutim to je pre posledica izražavanja aspekta u ova dva jezika: u srpskom jeziku je aspekt često leksikalizovan, dok to nije slučaj u norveškom jeziku. Kod svih navedenih glagola koji spadaju u kategoriju kopulativnih glagola uočava se polarizovanost u smislu označavanja prijatnog ili neprijatnog mirisa. Čak i kada izgleda da je glagol neutralan u odnosu na miris, on ipak nosi informaciju o kvalitetu mirisa: u srpskom jeziku, ukoliko se glagol mirisati javi bez dopune, najčešće se podrazumeva da je miris prijatan (‚Da li osećaš da nešto miriše?’)7, dok je u norveškom jeziku obrnuto (’Det er sopp hvis det lukter.’ – Ako smrdi, u pitanju su gljivice.). Na ovu semantičku pojavu se osvrnuo i Viberg u svojoj studiji o glagolima percepcije u švedskom jeziku poredeći glagole sa značenjem kušanja i mirisanja (Viberg, 2008:158). Razmatrajući ih iz tipološke perspektive primećuje da je evaluativni element gotovo obavezan u semantici ovih glagola i da je ta tendencija raširena i izvan indoevropske jezičke porodice. U najvećem broju jezika se prototipično tumačenje glagola olfaktorne percepcije vezuje za negativno vrednovanje, dok su glagoli gustatorne percepcije prototipično nosioci pozitivne vrednosti. Viberg dalje zaključuje da je dimenzija prijatnosti i neprijatnosti veoma bitan faktor u jezičkom izrazu ova dva čulna modaliteta i tu činjenicu obrazlaže biološkim karakteristikama čula mirisa i ukusa. Poziva se na istraživanja izneta u delu G. Mathera (Mather, 2006:51-53), gde se tvrdi da je olfaktorni sistem veoma blisko povezan sa supkortikalnim limbičkim strukturama, koje imaju važnu ulogu u uzbunjivanju organizma na opasnost i u generisanju emocije straha. Neurološka i psihološka istraživanja su pokazala da je osnovna funkcija olfaktornog sistema pre svega alarmirajućeg karaktera i da se ispoljava „u sposobnosti da se namirišu ugrožavajući stimulusi kao što su, recimo, dim ili pokvarena 7

446

Ipak, u pojedinim govornim situacijama ovaj glagol može da asocira na neprijatan miris i pored toga što nema nikakvu dopunu koja bi na to eksplicitno ukazivala.


hrana u veoma malim koncentracijama i to pre nego što njihovi distalni nosioci mogu da se vizuelno opaze.“ (Marković i Vulin, 2008:22). Svi naučni napori na izučavanju komparativne olfaktorne etnografije dolaze do istog zaključka: distinkcija prijatno/neprijatno je daleko važnija kod čula mirisa nego kod drugih čula i to u korist negativnog pola skale. U do sada ispitanim jezicima ubedljivo preovlađuju nazivi za neprijatne mirise i unutarkulturna i međukulturna poklapanja jezičkog izraza neprijatnog olfaktornog doživljaja daleko prevazilaze sličnosti na drugom kraju evaluativne skale: „A review of studies on preferences by children and adults from different cultures (Schaal et al., 1998) revealed a strong consensus between and within cultures on the negative side of the hedonic dimension; that agreement was little influenced by age and sex variables. Far more variability was found on the positive and neutral sides, with strong influences from age and sex variables. Thus, malodors and human body odors may be olfactory universals in the sense that they are common to all cultures and salient for most of them.“ (Rouby et al. 2002:150). Ova negativna vrednosna markiranost glagola mirisanja, osim u norveškom i švedskom jeziku, potvrđena je i na materijalu engleskog jezika (Sweetser, 1990), kao i u španskom i baskijskom jeziku (IbarretxeAntuñano, 1997., 1999., 2002.). Čini se kao da je srpski jezik predstavlja izuzetak u ovom smislu, ali se to možda može objasniti strukturom polja glagola mirisanja. U norveškom i švedskom jeziku osnovni glagol olfaktorne percepcije funkcioniše kao neutralan pojam za koji se (uz odgovarajuće dopune) može vezati i prijatna i neprijatna mirisna asocijacija. Uz njega figuriraju i dva druga glagola, od kojih je svaki „zadužen“ za po jedan kraj evaluativne mirisne skale (nor: dufte i stinke, šv: dofta i stinka) dok u srpskom sistemu glagola mirisnog opažanja nedostaje istinski neutralan član, već glagol mirisati na sebe preuzima i njegovu ulogu i ulogu sa vrednosnim određenjem u opoziciji između mirisati i smrdeti. Iako je španski i engleski sistem ovih glagola organizovan slično kao u srpskom jeziku, očigledno je da glagoli smell (eng.) i oler (šp.) ne uspostavljaju tako čvrste veze opozicije sa glagolima koji označavaju odavanje neprijatnog mirisa, te funkcionišu pre svega kao neutralni članovi sistema, koji se prototipično vezuju za neprijatan miris ukoliko dopunom nije drugačije određeno. 447


2.2. Neprototipična značenja glagola olfaktorne percepcije u srpskom i norveškom jeziku Ispitani glagoli olfaktorne percepcije srpskog i norveškog jezika uglavnom pokazuju ista ona značenjska proširenja koja su već utvrđena kod Sweetserove i Ibarretxe-Antuñanove. Jedno od njih, ‚njušeći tragati za nekim/nečim’, ‚njuhom ispitivati/tražiti’, sekundarno značenje glagola njušiti/nanjušiti, tj. snuse, ostaje u domenu fizičkog, te tu ne dolazi do metaforičkog preslikavanja iz domena konkretnog u domen apstraktnog: (1a) De gikk rundt og snuste etter mat. (1b) Išli su unaokolo i njušili gde je hrana. (2a) Policijski psi tragači nanjušili su drogu sakrivenu u automobilu. (2b) Narkohundene snuste seg fram til narkotika skjult i bilen. U primerima: (3a) Det lukter/stinker av denne saken. (3b) U ovom slučaju nešto smrdi. (4a) Mogu da namirišem opasnost na sto kilometara. (4b) Jeg kan lukte fare fra hundre kilometer. Susrećemo se sa značenjima ‚nepoželjne osobine’ i ‚detekcija nepoželjnih osobina’, koje je utvrdila Sweetserova. Glagol mirisati, kao što je pokazano u prethodnom odeljku, ne asocira automatski na neprijatan miris, pa se u u primeru 3b ne može upotrebiti u označavanju negativnih karakteristika. Moramo iskoristiti glagol smrdeti, koji se povezuje sa neprijatnim mirisima, a samim tim i sa nepoželjnim osobinama ljudi i događaja (up. ‚On je smrad.’). Norveški jezik dopušta upotrebu i lukte i stinke u ovom značenju, ali ne i u značenju ‚detekcija nepoželjnih osobina’ koje može da ostvari samo glagol lukte. Na osnovu brojnih primera iz norveškog jezika gde su glagoli mirisanja upotrebljeni metaforički za povezivanje sa mentalnim domenom došli smo do zaključka da mnogo češće funkcionišu kopulativno nego kao glagoli koji označavaju aktivnost 448


ili iskustvo, tj. u najvećem broju slučajeva uz sebe imaju subjekat od kog potiče čulni stimulus. Ukoliko subjekat prima nadražaj, najčešće se radi o nemetaforičkoj upotrebi glagola olfaktorne percepcije. Da proverimo sada da li su i kategorije značenja do kojih dolazi Ibarretxe-Antuñanova proučavajući baskijske, španske i engleske glagole koji se odnose na miris prisutne i u srpskom i norveškom jeziku. Radi se, naime, o tri nove metaforičke ekstenzije, koje nisu prisutne u radu Sweetserove: ‘to suspect’, ‘to guess’ i ‘to investigate’. Prva dva značenja su prilično bliska, glagoli suspect i guess se mogu smatrati sinonimima, ali ih autorka ipak razdvaja obrazlažući to obaveznom negativnom notom u značenju prvog glagola, koja nije prisutna u značenju drugog glagola. Kao primere navodi sledeće rečenice: Things ... wouldn’t always get past the sharp-eyed QC. If a case smelt, he would smell it. Mary can smell trouble a mile off. (Ibarretxe-Antuñano, 1999:31)8 Y. Popova (2003:140), međutim, osporava ovu razliku podsećajući na osobinu engleskog glagola smell da asocira na neprijatan miris ukoliko je upotrebljen intranzitivno, dok mu tranzitivna upotreba omogućava asociranje i sa prijatnim i sa neprijatnim mirisima (v. prethodni odeljak). Smatra da autorka neopravdano proširuje metaforički opseg ispitivanog glagola tamo gde ga Sweetserova nepotrebno sužava. Predlaže da se ova vrsta metaforičkog širenja glagola mirisanja podvede pod jedno značenje, koje bi se odnosilo na intuitivnu spoznaju, kada subjekat nema očigledne i nedvosmislene dokaze za ono što predoseća. Analizom brojnih primera ovog tipa u srpskom i norveškom jeziku, dolazimo do sličnog zaključka kao i Y. Popova. Značenje glagola je u velikoj meri uslovljeno okruženjem u kom se nalazi, a ne samo dopunom ili odredbom koja ga sledi. Tako se, na primer, glagoli mirisati i lukte u značenju naslućivanja budućih događaja mogu obojiti bilo pozitivnom, bilo negativnom nijansom u zavisnosti od šireg konteksta:

8

Raspravlja se samo o glagolima napisanim kurzivom. Kurziv Ibarretxe-Antuñano. 449


(5a) Miriše mi na pobedu/dobru žurku/sreću/prevaru/korupciju... (5b) Det lukter seier/god fest/lykke/svindel/korrupsjon... (6a) Da Lakers luktet tap knappe 24 sekunder før sluttsignalet var det lite som kunne gjøres. (6b) Kada su Lejkersi namirisali/nanjušili poraz samo 24 sekunde pre kraja, više nije moglo ništa da se uradi. Kao potvrdu teze o jakom uticaju konteksta na vrednosno određenje glagola mirisanja u metaforičkoj upotrebi možemo navesti činjenicu da je u srpskom jeziku moguće čak i glagol smrdeti povezati sa nečim pozitivnim: „Smrdi mi/Meni ovo smrdi na dobar provod/na dobru krimi priču/na dobar turnir...“. Ova upotreba je, doduše, rezervisana za kolokvijalni jezik, ali je u okviru tog registra prilično raširena, te je svakako treba uzeti u obzir u ovoj analizi. U narednom primeru glagol mirisanja je postavljen u metaforičku vezu sa intuitivnom spoznajom, i to ne budućih događaja, već osobina nekoga ili nečega. U ovom primeru saznanje koje je metaforički predstavljeno glagolom mirisanja nije vrednosno određeno ni u kom smislu. Njegova osnovna karakteristika je nesigurnost i zasnovanost na predosećaju, a ne na sigurnim dokazima. (7a) Her kan man lukte inspirasjon fra både Star Wars, Star Trek, Alien og andre slike filmer. (7b) Ovde možemo da namirišemo inspiraciju iz Ratova zvezda, Zvezdanih staza, Osmog putnika i drugih sličnih filmova. Primeri ovog tipa osporavaju tezu Sweetserove o povezivanju mirisa samo sa nepoželjnim osobinama, kao i tezu o univerzalnosti metaforičkog širenja glagola mirisanja. Treće metaforičko značenje o kome govori Ibarretxe-Antuñanova, ‘to investigate’, prisutno je i u norveškom i u srpskom jeziku i ostvaruje se mahom uz pomoć glagola njušiti/njuškati, odnosno snuse, čije se prototipično, fizičko, značenje vezuje za životinje: (8a) Ako bi policija njuškala unaokolo ili pisala hotelu, to bi moralo doći u moje ruke. (8b) Hvis politiet snuste rundt eller skrev til hotellet, skulle det sikkert havne hos meg. 450


3. Zaključna razmatranja Polazeći od kritike Sweetserove (1990) koju u svojim radovima iznosi Ibarretxe-Antuñanova, a koja se odnosi na činjenicu da je metaforički potencijal jezičkog izraza mirisanja/odavanja mirisa potcenjen i da je to proglašeno univerzalnom osobinom zastupljenom u svim jezicima bez detaljnije analize, pokušali smo da utvrdimo u kojoj meri relevantan materijal srpskog i norveškog jezika može podržati ili osporiti tu kritiku. Pokazalo se da centralni glagol percepcije mirisa u srpskom jeziku, glagol mirisati, predstavlja izuzetak kad je reč o negativnom vrednosnom elementu koji je sastavni deo glagola mirisanja u velikom broju jezika. Suprotno opštem pravilu, ovaj glagol najčešće označava prijatan miris ukoliko kontekstom nije drugačije određeno. Utvrđeno je dalje da je metaforički opseg glagola mirisanja i u srpskom i u norveškom jeziku širi od onog pretpostavljenog kod Sweetserove pošto se može odnositi i na neutralne i poželjne osobine, a ne samo nepoželjne, kao i da se može postaviti u neposrednu metaforičku relaciju sa saznajnim domenom. To znanje, međutim, ne predstavlja istu vrstu znanja s kojom povezujemo vizuelnu percepciju, već intuitivno znanje, koje se zasniva na osećaju, a ne na čvrstim dokazima. Značenja ‚sumnjati’ i ‚nagađati’, koja figuriraju kod Ibarretxe-Antuñanove, podvedena su pod jedno, ‚intuitivno spoznati’, jer se analizom jezičkog materijala ispostavilo da se glagoli mirisanja mogu metaforički vezati za intuitivno znanje i o dobrim i o lošim osobinama i događajima bez razlike. Vrednosno određenje glagola u ovom metaforičkom značenju dolazi prevashodno od njegovog okruženja, a ne od glagola samog. Značenje ‚istraživati, tragati za’, koje je otkrila Ibarretxe-Antuñanova, prisutno je u materijalu oba jezika. Ukoliko posmatramo čitavo polje glagola olfaktorne percepcije u srpskom i norveškom jeziku, možemo primetiti da norveški glagoli mirisanja u metaforičkim značenjima uglavnom funkcionišu kao kopulativni glagoli, dok to u srpskom nije slučaj. Ova dva sistema se takođe razlikuju i po frekvenciji upotrebe pojedinih glagola, pa je tako u norveškom jeziku glavni nosilac polja glagol lukte, koji i semantički i sintaksički ima daleko širi opseg upotrebe od ostalih glagola iz polja olfaktorne percepcije, dok je u srpskom jeziku učestalost pojavljivanja ovih glagola u većoj meri uravnotežena bilo da je reč o domenu fizičkog ili mentalnog. 451


Lista referenci: Alm-Arvius, C. (1993). The English Verb See: A Study in Multiple Meaning. Göteborg: Acta Universitatis Gothoburgensis. Classen, C. (1993). Worlds of Sense: Exploring the Senses in History and across Cultures. London: Routledge. Cvetković, K. (2003). Metaforička konceptualizacija: analiza glagola vizuelne percepcije. U: Jezik, društvo, saznanje: profesoru Ranku Bugarskom od njegovih studenata. Beograd: Filološki fakultet univerziteta u Beogradu, 197-213. Dubois, D. et C. Rouby (1997). Une approche de l’olfaction: du linguistique au neuronal. Intellectica 24: 9-20. Evans, N. & D. Wilkins (2000). In the mind’s ear: The semantic extensions of perception verbs in Australian languages. Language 76-3: 546-592. Ibarretxe Antuñano, I. (u štampi). Metáforas de la percepción: una approximación desde la linguistica cognitiva. Recorridos de la metáfora: mente, espacio y diálogo (Santibáñez, C. y J. Osorio, eds.), Concepción, Chile: EUDEC. Ibarretxe Antuñano, I. (2002). Mind-as-Body as a crosslinguistic conceptual metaphor. Miscelanea. A Journal of English and American Studies, 25: 93-119. Ibarretxe Antuñano, I. (1999). Metaphorical mappings in the sense of smell. In: Metaphor in Cognitive Linguistics, (Gibbs, R. and G. Steen, eds.), Amsterdam/Philadelphia: John Benjamins Publishing Company, 29-45. Ibarretxe Antuñano, I. (1997). Smelling and Perception: A Cross-Linguistic Study. Cuadernos de filología inglesa, 612: 113-121. Ivić, M. (2006). O teoriji antropocentrizma i srpskim jezičkim datostima. Južnoslovenski filolog LXII: 1- 6. Labelle, M. (1996). Remarques sur les verbes de perception et la souscatégorisation. Recherches linguistiques de Vincennes, 83-106. Marković, S. i J. Vulin (2008). Struktura olfaktornog doživljaja. Psihologija 41: 21-34. Mather, G. (2006). Foundations of Perception. Hove: Psychology Press.

452


Ning, Y. (2008). Metaphor from Body and Culture. The Cambridge Handbook of Metaphor and Thought (Gibbs, R., ed.), Cambridge: Cambridge University Press. Popova, Y. (2003). The fool sees with his nose: metaphoric mappings in the sense of smell in Patrick Süskind’s Perfume. Language and Literature, 12(2): 135-151. Rohrer, T. (2006). Three Dogmas of Embodiment. Cogntive Linguistics as Cognitive Science. In: Cognitive Linguistics. Current Applications and Future Perspectives (Kristiansen, G. et al., eds.), Berlin: Mouton de Gruyter. Rouby, C. et al., eds. (2002). Olfaction, Taste and Cognition. New York: Cambridge University Press. Schüle, S. (2000). Perception verb complements in Acatec, a Mayan language. Philosophische Dissertation, Universität Tübingen. Sweetser, E. (1990). From Etymology to Pragmatics: metaphorical and cultural aspects of semantic structures. Cambridge: Cambridge University Press. Vanhove, M. (2008). Semantic assosiations between sensory modalities, prehension and mental perceptions. A crosslinguistic perspective. In: From Polysemy to Semantic Change: towards a typology of lexical semantics (Vanhove, M., ed.), Amsterdarm/Philadelphia: John Benjamins Publishing Company, 341-372. Viberg, Å. (1980). Perceptionsverbens semantik i svenskan och några andra språk. SSM Report 7, Stockholm: Stockholms universitet, 40-60. Viberg, Å. (2001). The verbs of perception. In Language Typology and Language Universals. An International Handbook (Haspelmath, Martin et al., eds.), Berlin: De Gruyter, 1294-1309. Viberg, Å. (2008). Swedish verbs of perception from a typologycal and contrastive perspective. In: Languages and Cultures in Contrast and Comparison (de los Angeles G. G. M. et al., eds.) Amsterdarm/ Philadelphia: John Benjamins Publishing Company, 123-172. Elektronski korpusi: Korpus savremenog srpskog jezika: http://www.korpus.matf.bg.ac.rs/ korpus/login.php Korpusi savremenog norveškog jezika: http://www.hf.uio.no/iln/tjenester/ sprak/korpus/ 453


Rečnici: Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika (1967-1976). Novi Sad: Matica srpska/Zagreb:Matica hrvatska. Ćosić, P. et al. (2008). Rečnik sinonima i tezaurus srpskog jezika. Beograd: Kornet. Norsk ordbok (bokmål) (1996). Oslo: J.W. Cappelens forlag a.s. Bokmålsordboka. Definisjons- og rettskrivningsordbok (1994). Oslo: Universitetsforlaget. Norsk språk, 4.0 (CD) (1999). Oslo: Kunnskapsforlaget.


Metaphorization of smell – a semantic analysis of verbs of olfactory perception Summary In this paper the author examines metaphorical mappings between the physical domain of perception of smell and some abstract conceptual domains of human experience. The research is based on various linguistic studies of perception verbs and on the general cognitive-linguistic premise of embodiment. The author analyzes the different semantic extensions that take place within the group of verbs of olfactory perception in Serbian and Norwegian and examines the hypothesis proposed by Eve Sweetser about the universality of polysemantic structure of these verbs. Key words: cognitive semantics, coceptual metaphor, polysemy, embodiment, verbs of perception

454

O категорији непостојања у савременом српском језику

Ивана Лазић Коњик Институт за српски језик САНУ

O категорији непостојања у савременом српском језику Сажетак У раду се анализира категорија непостојања у савременом српском језику. Непостојање се посматара као категорија по семантици супротстављена категорији постојања, али са њом у веома блиској вези. Разматрају се основне семантичке карактеристике ове категорије, те основна средства њеног језичког изражавања. Кључне речи: семантичка категорија непостојања / неегзистенције, глаголи непостојања / неегзистенције

Непостојање (неегзистенција) се обично дефинише као одсуство постојања, његово негирање. Непостојање је, отуда, у тесној вези са категоријом постојања (егзистенције), са којом има бројних додирних тачака, премда представља засебну категорију, по семантици супротну категорији постојања. Међусобни однос ове две категорије толико је сложен да их је некада веома тешко раздвојити, будући да завршна фаза постојања, која се односи на престанак, крај постојања (нестанак), означава у исто време и почетак непостојања, односно непостојање само, те се непостојање може и мора посматрати и као потоње (појмовно) подручје постојања неког субјекта у времену и простору, на тај начин да после њега следи, што је саобразно филозофском схватању повезаности ове две категорије. О непостојању је веома тешко говорити и тешко га је разумети, као уосталом и о већини других тзв. граничних појмовних подручја. Већ и само постојање, са којим се непостојање по правилу доводи у везу и у односу на које се, на крају крајева, дефинише, премда јасно само по себи, језички је готово неисказиво и необјашњиво (то показују и речничке дефиниције основних егзистенцијалних глагола

455

Ивана Лазић Коњик

које су по правилу синонимске и циркуларне1). У свакодневном животу постојање се пре свега схвата као основна и природна тврдња о томе да човек и свет постоје „овде и сада“. Као и већину других појава и ствари доступних чулима, човек га прихвата природно, без особитих сумњи и расуђивања. У језику зато постоје бројна средства да се ти различити облици и начини постојања (различитих субјеката) искажу, углавном у синкретизму са другим значењима (просторним, временским, присвојним, квалитативним и др.).2 Категорија непостојања се у сазнању и језику супротставља категорији постојања (уп. Шведова 1989: 9). Због своје непредметне, апстрактне природе веома је сложена. Број језичких средстава за њено изражавање знатно је сиромашнији у односу на категорију постојања и у великом броју случајева своди се на додавање негације уз глагол којим се означава постојање, нпр. не постојати, не бити, не живети. О односу постојање – непостојање (егзистенција – неегзистенција), много је више говорено и писано у филозофској и логичкој литератури, него у лингвистичкој. Категорију непостојања, заједно са постојањем, у филозофска промишљања увео је Парменид чиме обе ове категорије постају сталан и непресушан предмет филозофских опсервација. Непостојање се у филозофији обично посматра из два угла (1) као нешто негативно, одсуство нечега, тј. одсуство постојања самог или (2) позитивно, као извор и исходиште настанка постојања. Јасно је да се филозофске категорије разликују од језичко-семантичких; иако изражене „обичним“ језиком, имају специфично терминолошко, у самој филозофији конституисано значење. 1 2

456

Уп. нпр. дефиниције за глаголе постојати, живети, бити у Речнику Матице српске (РМС). У лексикографским описима се, међутим, класа егзистенцијалних глагола обично представља као мали, затворен систем од свега неколико чланова у чијој је семантичкој структури значење постојања јединствено, недопуњено другим семама (обично се мисли на глаголе бити, постојати, живети, умрети, егзистирати). Истраживања показују супротно – да егзистенцијални глаголи представљају веома сложен и разгранат систем, који одражава сам процес постојања у свим његовим разноврсним појавним облицима (уп. Шведова 1998).


О категорији постојања у језику писано је у славистичкој, углавном руској литератутри (в. нпр. Ярцева, ред. 1977; Шведова 1989; Воейкова 1996; Реферовская 1996; Бондарко 1996; Шведова 1998; Деева 2003); о непостојању, међутим, знатно мање, углавном успут, будући да се у лингвистици искази (реченице) којима се утврђује непостојање традиционално разматрају у склопу егзистенцијалних, као одричне егзистенцијалне: „В утвердительных бытийных предложениях утверждается, что у подлежащего референт есть, а в отрицательных, что референта нет.“ (Бэбби). У српској лингвистичкој традицији мало је радова посвећених проучавању семантичке категорије егзистенције и језичких средстава њеног изражавања (Лазић-Коњик 2009); углавном је писано о реченицама са егзистенцијалним значењем (Ивић 1982; Арсенијевић 1993; Corin 1997); о глаголима тек понешто (Шпис 1987; Лазић-Коњик 2011), и то углавном о егзистенцијалном бити и имати у склопу радова који се примарно баве неким другим језичким проблемима (Грицкат 1961; Кордић 2002; Ковачевић 2005; Симић 2006); о непостојању готово да их ни нема. Непостојање се, како је раније констатовано, у језику и сазнању супротставља постојању, али ове две категорије имају и много тога општег, заједничког. Тако су глаголи постојања, као основна језичка средства изражавања ове категорије, способни да изразе идеју непостојања добијајући уз себе негацију (али не сви), па се о непостојању, по правилу, на тај начин у српском језику и саопштава, нпр. Упоређивање та два текста недвосмислено потврђује да је Завера фалсификат и да, сходно томе, не постоји никакав програм који је саставила нека мистериозна, мрачна и опасна сила ...(Киш 1); Спустио се низ брдо [Марко Краљевић] и прескочио Дрину, на којој тада није било ћуприје (Андрић). За разлику од категорије постојања, која је представљена великим бројем глагола у српском језику, мали број глагола је способан да реализује значење непостојања, најчешће такође изведених творбеним форманатима са негативним значењем: немати (Нема тога ко ће да га натраг врати (РМС); Нема њему оних старих другова (РМС)),3 одсуствовати (Да нису тих дана 3 Глаголом немати може се изразити и значење постојања, значење последње 457


одсуствовали, бог зна да ли би било свега тога (РМС)), недостајати (Држећи карте међу патрљцима леве руке (по чему ће одсад па заувек бити лако препознати чувеног разбојника, док ће у полицијским картотекама тајанствено недостајати отисци кажипрста и средњака), Сегидулин ... гледа ... у Коршуниџеа, смишљајући освету (Киш 2)) фалити (Пуна их је [Партизана] шума, само им фале командири (РМС)). Разлог свакако лежи у природи саме категорије, па је једино извесно да је непостојање семантички у потпуности супротно категорији постојања, и ништа више. Због изразите оностраности и табуираности не може се говорити о диференцијацији на фазе, нити о различитим начинима и видовима испољавања (као што је то случај са постојањем). Природа субјекта такође не игра скоро никакву улогу (док нпр. природа субјекта значајно утиче на особености и начин испољавања самог постојања, те на језичка средства, тј. глагол, којим ће дато значење бити исказано). Како је претходно речено, нису сви глаголи постојања способни да негацијом изразе идеју непостојања некога или нечега. Негацију по правилу добијају глаголи којима је значење постојања у семантичкој структури примарно и опште, недопуњено другим семама: бити, постојати, егзистирати (Времена више ни за шта нема. Будућност не постоји (Пекић: Нови Јерусалим); У њима [баракама] не егзистира ни најелементарнија опрема за становање (Пекић: Нови Јерусалим); Било је и биће звезданих ноћи над касабом … али није било и бог зна да ли ће још бити таквих младића који у таквим разговорима … бдију на капији (Андрић)), ређе живети, и још понеки, нпр. налазити се, наћи се (Тражили смо је, али кућа се не налази на брду;4 Није се нашао онај који би то умео да реши). Чешће се саопштава о непостојању, тј. одсуствовању некога/нечега на одређеном месту у одређеном времену, него уопштено, нпр. За српску децу то су трагови Шарчевих

4 458

фазе у постојању, тј. престанак постојања, и значење непостојања: Једне по једне звездице нема (= престаје да постоји) (РМС), Нема тога (= не постоји тај) ко ће да га натраг врати (РМС). На двоструку егзистенцијалну семантику глагола немати указала је и М. Шпис (1987): „не означава само ‚престанак егзистенције‘, већ и ‚не-егзистенцију‘“ (96). Примери уз које није наведен извор су ауторски.


копита, остали још од онда кад је Краљевић Марко тамновао горе у Старом граду, побегао из њега, спустио се низ брдо и прескочио Дрину, на којој тада није било ћуприје (Андрић), док се уопштено значење непостојња на свету као таквом обично постиже додавањем прилога уопште, никада, више и сл., нпр. Међу њима никада није постојало ривалство; То више не постоји. На то могу да утичу и обележја субјекта, тј. предмета постојања. Када се у функцији субјекта постојања јави именица са значењем човека, обично се изражава значење непостојања на одређеном месту, у одређеном временском тренутку (значење одсуствовања), а уз субјекте са обележјем живо /–/ и значење непостојења уопште: Нема је у школи већ трећи дан; У продавници нема соли. Опште значење непостојања обухвата и такву неегзистенцијалну ситуацију у којој се изражава непостојање онога што је могло или морало бити, постојати, а није: отказана су предавања (ово значење се по правилу односи на догађаје и зависно је од контекста); или значење онога што ће се можда у будућности остварити, али у садашњости не постоји: предавања су померена/премештена за петак.5 По томе што су везани за будућност и обухватају карактеристику очекиваности (неке радње), слични су са глаголима постојања проспективне фазе;6 разликују се по томе што се будућа очекивана радња не реализује у садашњости, чиме се своде на значење непостојања. Повезаност категорија постојања и непостојања највише долази до изражаја код глагола свршеног вида којима се означава последња фаза у постојању – престанак постојања. Престанком постојања неког субјекта „започиње“ стање његовог непостојања, тј. логички прелаз од постојања ка непостојању је у том случају очигледан (Арутюнова 1976; Арутюнова, Ширяев 1983; Воейкова 1996, Деева 2003). Зато се егзистенцијална ситуација са овим глаголима може двојако тумачити: умрети значи и крај постојања „престати живети, престати постојати“, али и почетак непостојања и имплицитно непостојање само, јер онај/ оно који/што је престао/престало да постоји, почео/почело је да не постоји и самим тим више не постоји. Отуда се, када се говори о 5 6

О овоме за руски језик уп. Деева (2003). О глаголима проспективне фазе постојања в. Лазић-Коњик (2011). 459


постојању неког субјекта у времену и простору, нарочито о његовом појављивању и нестајању, не може а да на уму нема непостојање као исходно и потоње (појмовно) подручје. Изразито мали број глагола којима се именује непостојање (у односу на број глагола којима се именује постојање, његове различите фазе и видови), сугерише закључак да човек нема посебну потребу да именује оно чега нема, што не постоји, што не може да види, опипа или на неки други начин перцепира, о чему нема непосредно сазнање, и да је именовање тога чега нема за њега поприлично сложено. Непредметна, апстрактна природа, те тајанственост и табуираност, свакако доприносе недовољној изучености категорије. Листа референци: Арсенијевић, Н. (1993). О посесивним и егзистенцијалним реченицама са глаголом имати и њиховим мађарским еквивалентима. Зборник Матице српске за филологију и лингвистику 36/2, Нови Сад, 61–69. Ковачевић, М. (2005). Пунозначна и копулативна употреба глагола бити. Српски језик X/1–2, 211–233. Лазић-Коњик, И. (2009). О функционално-семантичкој категорији егзистенције у српском језику. Јужнословенски филолог LXV, Београд, 359–374. Лазић-Коњик, И. (2011). Проспективна аспектуалност у семантичкој структури глагола постојања у српском језику, Српски језик (у штампи). Симић, Р. (2006). Неколике напомене о егзистенцијалном глаголу. Годишњак за српски језик и књижевност, год. XX, бр. 8, Ниш, 399–411. Шпис, М. (1987). О српскохрватским глаголима са егзистенцијалним значењима. Прилози проучавању језика 23, Нови Сад, 95–104. Corin, A. (1997). О синтакси егзистенцијалног habere (има) у српском језику. Научни састанак слависта у Вукове дане 26/2, Београд, 45–60. Grickat, I. (1961). Razvoj značenja glagola imati. Naučno društvo NR Bosne i Hercegovine, Radovi XVIII, Odjeljenje istorijsko-filoloških nauka, knj. 6, Poseban otisak, Sarajevо. 460


Ivić, M. (1982). O slovenskim egzistencijalno-lokacionim rečenicama. U: Studia gramatzszne 5, 7–10. Kordić, S. (2002). Glagoli imati i biti. U: Riječi na granici punoznačnosti, Zagreb: Hrvatska sveučilišna naklada, 143–174. Арутюнова, Н. Д. (1976). Предложение и его смысл. Москва: Наука. Арутюнова Н. Д. и Ширяев Е. Н. (1983). Русское предложение: Бытийный тип. Москва: Русский язык. Бондарко, А. В., ред. (1996). Теория функциональной грамматики: Локативность. Бытийность. Посессивность. Обусловленность. СПб.: Наука. Бэбби, Л. Порядок слов, падеж и отрицание в бытийных предложениях русского языка, http://www.classes.ru/grammar/158.new-inlinguistics-15/source/ word documents/_31.htm, 2.0. Функция бытийных предложений, http://www.classes. ru/grammar/158.newin-linguistics-15/source/worddocuments/_31.htm [ 9. 11. 2010.] Воейкова, М. Д. (1996). Бытийные ситуации. У: Теория функциональной грамматики. Локативность. Бытийность. Поссесивность. Обусловленность (отв. ред. Бондарко, А. В). С-Пб.: Наука, 53−80. Деева, Н. В. (2003). Функционально-семантический аспект глаголов бытия. Необјављена докторска дисертација, Кемерово. Реферовская, Е. А. (1996). Бытийность во французском языке. У: Теория функциональной грамматики. Локативность. Бытийность. Поссесивность. Обусловленность (отв. ред. Бондарко, А. В). С-Пб.: Наука, 80−98. Шведова, Н. Ю. (1989). Русские бытийные глаголы и их субъекты. У: Слово и грамматические законы языка: Глагол (ред. Н. Ю. Шведова и В. В. Лонатин). Москва: Наука, 5–171. Шведова, Н. Ю., ред, (1998). Русский семантический словарь Толковый словарь, систематизированный по классам слов и значений. Российская академия наук. Инст. рус. яз. им. В. В. Виноградова, Москва: Азбуковник. На http://slovari.ru/ . Ярцева, В. Н., ред. (1977). Категории бытия и обладания в языке. Москва: Наука.

461


Извори: РМС: Речник српскохрватскога књижевног језика (1967–1976). Нови Сад: Матица српска, Загреб: Матица хрватска I–IV, Нови Сад: Матица српска V–VI. Киш Андрић: Андрић, И. На Дрини ћуприја. Киш 1: Киш, Д. Енциклопедија мртвих. Киш 2: Киш, Д. Гробница за Бориса Давидовича. Пекић: Пекић, Б. Нови Јерусалим

Ivana Lazić Konjik

About the Category of Non-existence in the Modern Serbian Language Summary This paper analyzes the category of non-existence in the modern Serbian language. We consider non-existence a category which is semantically opposite to the category of existence, but which is deeply related to it. The basic semantic characteristics of this category are studied as well as the ways of its linguistic expression. Key words: semantic category of non-existence, verbs of non-existence

462

Фонолошка преиспитивања / Phonological issues

Mekoća suglasnika i njezino obilježavanje u ruskome jeziku (i usporedba s hrvatskim jezikom)

Sandra Hadžihalilović Sveučilište u Zadru

Mekoća suglasnika i njezino obilježavanje u ruskome jeziku (i usporedba s hrvatskim jezikom) Sadržaj U ovome se radu raspravlja o fonološkoj pojavi svojstvenoj ruskome jeziku – umekšavanju suglasnika ili palatalizaciji kao dodatnoj [j] artikulaciji. (Neki je fonetičari smatraju dodatnom [i] artikulacijom.) Opisuju se ruski tvrdi i meki suglasnici, koji su podijeljeni prema jednom od četiriju kriterija podjele glasova. Njihov se izgovor uspoređuje s izgovorom hrvatskih glasova. Navode se načela ruskoga pravopisa i odstupanja od njega te razlika između ruskoga i hrvatskog pravopisa. Pojava jednačenja suglasnika po mekoći (unutar riječi – unutar morfema, na spojevima morfema te na kraju riječi) jedna je od bitnih razlika između fonoloških sustava dvaju slavenskih jezika ruskoga i hrvatskoga. Ključne reči: mekoća suglasnika, palatalizacija, dodatna [j] artikulacija, tvrdi i meki suglasnici, pravopis ruskoga jezika

1. Ruski suglasnici U ruskome jeziku, kao i u hrvatskome, svi se glasovi1 ili glasnici (Škarić 1991:82) dijele na samoglasnike ili vokale (гласные) i suglasnike ili konsonante (согласные). Svi suglasnici ruskoga jezika klasificiraju se prema četiri obilježja kao u (1): (1) 1

1. akustička svojstva, 2. način tvorbe, 3. mjesto tvorbe, 4. tvrdoća i mekoća.

Brozović 1991: 397 465

Sandra Hadžihalilović

Prva su tri obilježja općenita, prisutna u svim jezicima. U ruskome jeziku postoji osebujno obilježje uslijed govorne promjene – umekšavanja suglasnika pred prednjim samoglasnicima. To je fonološka pojava kada se suglasnik koji se nalazi pred samoglasnicima [е] i [i], odnosno pred mekim znakom ь ili mekim suglasnicima, dodatno palatalizira. Osim osnovne artikulacije postoji i dodatna ili sekundarna artikulacija koja se pojavljuje u ruskome jeziku. U nju se ubrajaju labijalizacija, velarizacija, nazalizacija i palatalizacija. Za razliku od labijalizacije, velarizacije i nazalizacije, koje nisu karakteristične za ruski jezik, palatalizacija je jedna od njegovih tipičnih i glavnih osobina. Gotovo svi nepalatalizirani suglasnici ruskoga jezika mogu ostvariti palatalizaciju. Suglasnici mogu biti tvoreni aktivnošću srednjega dijela hrpta jezika koji se spaja s tvrdim nepcem, čime nastaje tzv. „mekoća“. Odatle i odgovarajući nazivi suglasnika – meki suglasnici: [b’, v’, g’, …] itd. Ono što se zove mekoćom suglasnika i što nije ništa drugo do podizanje srednjega dijela hrpta jezika prema tvrdome nepcu jest dodatna artikulacija. Termini „tvrdi“ i „meki“ suglasnici su uvjetni. Dakle, palatalizacija se ostvaruje tako da se, uz glavnu artikulaciju, srednji dio hrpta jezika dodatno podiže prema tvrdom nepcu (lat. palatum, odakle potječe i naziv ove pojave), npr.: palatalizirani (onepčeni2) [p’] i nepalatalizirani (neonepčeni) [p] imaju istu osnovnu artikulaciju. Za ostvarenje palatalizacije srednji se dio hrpta jezika podiže prema tvrdom nepcu i tada se suglasnik [p’] izgovara umekšano. Zbog podizanja dijela jezika prema tvrdom nepcu pri izgovoru se suglasnika čuje prizvuk samoglasnika [i]. Umekšavanje ovisi o vrsti suglasnika, od njegova položaja u riječi (unutar morfema ili na spojevima morfema) kao i od suglasničke ili samoglasničke okoline u kojoj se pojavljuje. Prema svim ovim kriterijima suglasnici ruskoga jezika podijeljeni su na nepalatalizirane i palatalizirane (uvjetno i dalje u tekstu tvrde i meke). Velika se većina ruskih suglasnika ostvaruju kao članovi para. Korelativnih parova u ruskom jeziku ima 15, navedeni su u (2). 2 466

Jelaska 2004:57


(2)

[м] - [м’] [б] - [б’] [п] - [п’] [н] - [н’] [д] - [д’] [т] - [т’] [к] - [к’] [г] - [г’] [х] - [х’] [р] - [р’] [л] - [л’] [в] - [в’] [ф] - [ф’] [з] - [з’] [с] - [с’]

мать – мять, быть – бить, папа – пять, нынче – никогда, дом – пойдём, тысяча – Tиса, садком – соткём, город – гид, хлеб – хитрый, рад – ряд, лыко – липа, бывалый – вялый, фонема – Фёдор, зычный - зимний, веc – весь.

Tri su ruska suglasnika uvijek tvrda i nemaju svoga mekog para, navedeni su u (3), dok su tri ruska suglasnika uvijek meka, navedeni su u (4). (3) (4)

[ц], [й],

[ж], [ч],

[ш]. [щ].

Glas [ц] je tvrdi, а meki [ц’] se izgovara, npr. umjesto [т’] ispred [с’]: пя[ц’]ся, ма[ц’] Серёжи. Glas [ч’] je meki, a njegov je tvrdi parnjak [ч] koji se izgovara ispred [ш], u tom slučaju umjesto [т], [д]: лý[ч]ше (ср. лу[ч’]), о[ч]шатнýться, по[ч]шутúть. Tvrdi se [ч] izgovara i na kraju riječi umjesto дж: úмидж – úми[ч], кóлледж – кóлле[ч], хадж – ха[ч]. Tvrdi glas [ш] i njegov meki parnjak [ш’]: [ш’] чáем, мó[ш’]ный, [ш’:]ýка. Glasu [ж] par je [ж’] koji u gotovo svim situacijama uglavnom geminata, dug: вó[ж’:]и, дрó[ж’:]и, ви[ж’:]áть. Тako izgovaraju riječi вожжи, дрожжи, визжать mnogi govornici književnoga jezika (dozvoljen je i izgovor tvrdoga [ж:] umjesto [ж’:]). Jedino glas [j] ne može imati tvrdi parnjak. Ostalim mekim suglasnicima podizanje srednjega dijela hrpta jezika prema tvrdome nepcu je dodatna artikulacija pri tvorbi suglasnika, 467


a glasu [j] to je osnovna artikulacija, bez koje ni jedan suglasnik ne može biti izgovoren. Ispred samoglasnika [я], [ю], [е], [ё], [и] i [ь] suglasnici se izgovaraju meko, a ispred [а], [у], [э], [о], [ы] i [ъ] tvrdo. Po tome se ruski jako razlikuje od hrvatskoga jezika. Hrvatski ima svega pet mekih suglasnika, tj. pet nepčanika: j, lj, nj, ć, đ. U hrvatskome jeziku svega su četiri korelativna para, navedena su u (5). (5)

[l] - [l,] [n] - [n,] [č] - [ć] [dž] - [đ]

mala – malja, mana – manja, čar – ćar, džak – đak.

1.1. Izgovor ruskih suglasnika Ruski se i hrvatski suglasnici, manje ili više, razlikuju po izgovoru. Ta se razlika opaža i kod tvrdih i kod mekih suglasnika. Pri izgovoru mekih suglasnika prednji ili srednji dio jezika se podiže prema tvrdom nepcu, a artikulacija je pomaknuta naprijed. Hrvatski nepčanici [lj], [nj], [đ], i [ć] mekši su od ruskih [л’], [н’], [д’] i [т’]. Izražena je razlika u izgovoru između ruskoga [ч] i hrvatskoga. Rusko [ч] je meko i izgovara se između hrvatskoga [č] i [ć], mekše je od [č], ali tvrđe od [ć]. 1.1.1. Tvrdi suglasnici Za suglasnike [б], [п], [м], [в], [ф], [д], [т], [з], [с], [н], [г] i [к] može se reći da nema neke bitne razlike u izgovoru u oba jezika: ovi se suglasnici izgovaraju gotovo jednako. Rusko [ц] izgovara se nešto tvrđe. Izraženija nepodudarnost primjećuje se kod izgovora [л], [р], [ж], [ш] i [ц]. Bočnik [л] – Pri izgovoru ruskoga [л] vrh jezika dodiruje gornje zube i samo djelomično alveole, srednji dio jezika je spušten, a zadnji podignut prema mekom nepcu i povučen unazad. U izgovoru hrvatskoga bočnika [l] zatvor se oblikuje u sredini usne šupljine, ali sa slobodnim prolazom sa strane, primjer je naveden u (6). 468


(6)

лук,

лом.

Treptajnik [р] – kod izgovora ruskoga [р] vrh jezika treperi prema zadnjem dijelu alveola i početku tvrdoga nepca, a pri izgovoru hrvatskoga treptajnika [r] vršak jezika se uzdigne i počne treperiti zbog različitog pritiska okolnog zraka, primjeri su navedeni u (7). (7)

рок,

рука.

Slivenici [ж] i [ш] – u ruskom jeziku srednji dio jezika je savijen i zbog toga pri izgovoru ruskih suglasnika imamo dojam da su tvrđi od izgovora hrvatskih. Strujni prednjojezični [ш] i [ж] se razlikuju od izgovora [с] i [з] u broju prolaza koji nastaju pri njihovoj artikulaciji. Jezik poprima oblik žlice i tu nastaje prvi prolaz, a drugi nastaje kada se stražnji dio jezika podiže prema mekomu nepcu. Primjeri su navedeni u (8). (8)

муж, наш, шар, шерсть,

жить.

Meki [ш] i [ж] postoje u ruskome jeziku samo kao dugi [ш’ш’] i [ж’ж’]. Pri njihovu izgovoru hrbat jezika lagano se podiže prema tvrdomu nepcu, vrh jezika ostaje lagano podignut, ali ne savijen prema gore, kao u (9). (9)

щи3, щeдрый,

вожжи.

Tjesnačnik [х] – pri izgovoru ruskog [х] zadnji dio jezika se diže prema mekom nepcu, ali je u usporedbi s našim pomaknut više nazad. Prolaz je uži i duži, a šum jači, primjeri su navedeni u (10). (10)

дух, петух.

1.1.2. Meki suglasnici Usni zapornici [п’] i [б’] izgovaraju se slično kao i njihova tvrda varijanta, s dodatnim podizanjem srednjeg dijela hrpta jezika prema tvrdom nepcu čime dobivaju izgled kao da se istovremeno izgovara i, primjeri su navedeni u (11). 3

Tradicionalno rusko jelo 469


(11)

пять, был, Пётр.

Usenenozubnici [ф’] i [в’] izgovaraju se kao i njihove tvrde varijante [ф] i [в] – približavanjem donje usne gornjim zubima, s dodatnim podizanjem srednjega dijela hrpta jezika prema tvrdomu nepcu, pri čemu nastaje prolaz kroz koji prolazi zračna struja i tako stvara šum karakterističan za ove suglasnike, primjeri su navedeni u (12). (12)

Фёдор,

весь.

Prednjojezični zapornici [т’] i [д’] značajno se razlikuju od svoje tvrde varijante. Kod njih se značajno podiže srednji dio jezika prema nepcu, vrh je jezika na gornjim zubima i istovremeno se čuje prizvuk otvornika i, kao i slabi prizvuk [s’] odnosno [z’], primjeri su navedeni u (13). U usporedbi s hrvatskim nepčanicima [ć] i [đ], ruski izgovor je nešto tvrđi. (13)

тётя, день, тени, дядя.

Prednjojezični tjesnačnici [с’] i [з’], kao i ostali meki suglasnici imaju znatno podignut srednji dio jezika prema tvrdomu nepcu, pri čemu nastaje širi prolaz kroz koji zračna struja stvara šum karakterističan za ove suglasnike. Sličan nastaje i kod osoba koje umjesto [с] izgovaraju [ш], odnosno umjesto [з] izgovaraju [ж], primjeri su navedeni u (14). (14)

сёстры,

весь, зима, зелень.

3. Načela ruskoga pravopisa Osnovno je načelo ruskoga pravopisa morfemsko i po njemu se morfemi grafički obilježavaju na isti način, bez obzira na to kako se njihovi glasovi izgovaraju. Prema morfemskome načelu suglasnici su ili palatalizirani ili nepalatalizirani, jer u paradigmi dolazi do izmjena u korijenu/morfemu (15).

470


(15i)

nom. gen. dat. akuz. instr. lok.

вод – а вод – ы вод – е вод – у вод – ой вод – е

-д (15ii) -д -д’** -д -д -д’*

стол стол – а стол – у стол стол – ом стол – е

-л -л -л -л -л -л’*

*Vidimo da su promjene u korijenu/morfemu riječi водá sljedeće: u nominativu, genitivu, akuzativu i instrumentalu korijen/morfem je вод- , a u dativu i lokativu вод’. U riječi cтол promjene u korijenu/morfemu uočavamo jedino u lokativu стол’- . Isto tako vidimo da se alternacija koja se desila u lokativu (dativu) ispred e u paradigmi tiče samo fonema e. Nameće nam se pitanje kako tretirati tu promjenu? Da li kao alofon fonema ili kao alternaciju? Da li je л’ iznuđen fonemom e, pa je time vokal stvaralac alofona? Odgovorit ćemo kasnije na ta pitanja. Za ruski je vokalizam karakteristična redukcija nenaglašenih fonema, s jedne strane, /a/ i /o/ iza nepalataliziranih suglasnika, a s druge – /a/ i /e/ iza palataliziranih, pri čemu dolazi do preklapanja, tj. do neutralizacije opozicija. Prema teoriji Moskovske filološke škole (dalje u tekstu MFŠ) prednaglasni [аə] u riječi водá predstavlja fonem /о/, jer i u jakoj poziciji u tom korijenu predstavlja [о]. U riječi водá prema teoriji Petrogradske (Lenjingradske) filološke škole (dalje u tekstu P(L)FŠ) prednaglasni [аə] predstavlja alofon fonema /а/, jer je to nelabijalizirani samoglasnik, kao i [а]. S toga se stajališta u riječima [ваэдá] - [вaды] promatra alternacija fonema /а/ || /о/. Odatle i različita fonetska transkripcija te riječi: /вода/ prema MFŠ i /вада/ prema P(L)FŠ. MFŠ smatra da se glasovi koji su pozicijske alternacije, a predstavljaju foneme, u signifikativno slabim pozicijama p o d u d a r a j u. U tom se slučaju promatra neutralizacija fonema, a jedni te isti glasovi koji su dio toga presjeka i podudaranja mogu predstavljati različite foneme u različitim morfemima. Prema P(L)FŠ fonemi su glasovi koji se n e p o d u d a r a j u. Svaki fonem ima vlastite alofone koji se razlikuju od alofona drugih fonema. Na neutralizaciju fonema gledaju kao na neuporabu fonema u određenim pozicijama: 471


1. Tako se sa stajališta MFŠ zvučni i bezvučni suglasnici na kraju riječi ne razlikuju, tj. neutraliziraju se: glas [т] u рот – predstavlja varijantu fonema /т/ (usр. р[т]а), а u род varijantu /д/ (usр. р[д]а). 2. Sa stajališta P(L)FŠ u obje riječi: рот i род isti je fonemski sastav /рот/; glas [т] – alofon /т/, а fonem /д/ se u toj poziciji ne upotrebljava. Čini se da jedan te isti glas može predstavljati različite foneme, što se kosi s P(L)FŠ teorijom. Jedan od osnivača MFŠ, R. I. Avanesov je u okvirima te škole odstupio s posebnim pogledom na fonem. Opirući se njihovom shvaćanju paralelnih (параллельныe) i pozicijskih alternacija koje se međusobno sijeku (пересекающиe), R. I. Avanesov je nazvao mnoštvo pozicijskih alternacija glasova u signifikativno jakim pozicijama (prema terminologiji A. A. Reformatskog) j a k i m f o n e m i m a, а mnoštvo pozicijskih alternacija u signifikativno slabim pozicijama (pozicije neutralizacije nekolicine fonema) – s l a b i m f o n e m i m a. Slabi fonem uvijek predstavlja ekvivalent dvaju ili nekolicine jakih fonema. Cijeli niz pozicijskih alternacija glasova uključujući i jaki i slabi fonem R. I. Avanesov je nazvao f o n e m s k i m n i z o m. M. V. Panov je ujedinio mišljenja MFŠ i P(L)FŠ u jednom fonološkom opisu, nazvavši „moskovski“ fonem „p a r a d i g m o f o n e m“ , а „praški“ fonem „s i n t a g m o f o n e m“. Kasnije je M. V. Panov u prvom značenju koristio termin „f o n e m“, a u drugom „r a z l i k o v a č ili d i f e r e n c i j a t o r“. Govoreći o obilježavanju mekoće i tvrdoće suglasnika, osim pojma fonem moramo jednako važno spomenuti i pojam grafem kao pismeni znak za fonem. Ruski jezik je karakterističan po tome što nije uvijek jedno slovo4 jedan grafem. Poznato je da fonemi imaju dvije osnovne funkcije: p e r c e p t i v n u – jednačenje jednih te istih značenjskih jedinica jezika – morfema i riječi, i s i g n i f i k a t i v n u – razlikovanje različitih jedinica. Jednako tako postoje dva tipa pozicija fonema: 1. P e r c e p t i v n a (j a k a i s l a b a) – fonem je u perceptivno jakoj poziciji u svom osnovnom glasovnom obliku. Takav glas koji realizira fonem u najmanju ruku ovisi o konstitutivnim i kombinatornim 4

472

M. Popović, R. Trostinska: Alograf – grafem – grafemem… FILOLOGIJA 24 – 25 (1995), STR. 291 – 296


pozicijama, a maksimalno je neovisan o poziciji. U perceptivno slaboj poziciji fonem je izražen drugim glasovima. Ovise o određenoj poziciji i rezultat su promjena vezanih uz utjecaj kombinatornih5 ili konstitutivnih6 pozicija. Tako u riječima чай, печь, печник fonem /ч’/ je ostvaren glasom [ч’] – svojim osnovnim predstavnikom. Bezvučnost toga glasa koji se pojavljuje na početku i na kraju riječi, ispred samoglasnika i sonornih suglasnika (kao i drugih karakteristika ovoga glasa) – obilježje je koje se pojavljuje u određenim pozicijama, ali nije njima uvjetovano. Za /ч’/ te su pozicije perceptivno jake. Ispred zvučnih šumnika pozicija za /ч’/ je perceptivno slaba: u toj je poziciji neophodna zamjena bezvučnoga [ч’] zvučnim [Д̅’Ж̅’]: пе[Д̅’Ж̅’] бы затопить. Glas [Д̅’Ж̅’] uvjetovan je tom pozicijom i upotrebljava se jedino tada. Razlikovanje perceptivno jakih i slabih pozicija ovisi o stupnju točnosti fonetičkoga određenja glasa, što se može odraziti i na njihovoj transkripciji. 2. S i g n i f i k a t i v n а (j a k а i s l a b а) – u signifikativno jakoj poziciji određeni se fonem razlikuje od drugih fonema, tj. ostvaruje se posebnim glasom. Signifikativno slaba pozicija je pozicija u kojoj se fonemi ne razlikuju. U signifikativno slabim pozicijama fonemi su ograničeni mogućnošću razlikovanja različitih riječi i morfema. Dva su tipa signifikativno slabih pozicija: a) pozicija neutralizacije fonema, b) pozicija u kojoj je odsutno suprotstavljanje fonema zbog toga što se neki fonemi u određenim pozicijama ne upotrebljavaju. Tako se naglašeni /о/ i /а/ poslije tvrdih suglasnika ostvaruju glasovima [о] и [а]: б[о]к - б[а] к. To je signifikativno jaka pozicija za /о/ и /а/. U 1-om prednaglasnom slogu /о/ i /а/ se ne razlikuju, tj. ostvaruju se istim glasom [аә]: бочок i бачок - б[аә]чóк. To je signifikativno slaba pozicija za /о/ и /а/, tj. pozicija njihove neutralizacije. Kraj je riječi pozicija signifikativno jaka za većinu suglasnika, suprotstavljenih po tvrdoći – mekoći: кро[ф] (кров) - кро[ф’] (кровь), знакó[м] - знакó[м’], о[с] - о[с’], пустовá[т] - пустовá[т’]. Drugačiji je položaj zadnjejezičnih suglasnika. Na kraju riječi su ostvarivi jedino 5 6

Л. Л. Касаткин, 2008., Современный русский язык фонетика, Москва, Академия: стр. 111 Л. Л. Касаткин, 2008., Современный русский язык фонетика, Москва, Академия: стр. 111 473


tvrdi [к], [х]. Zbog toga je određena pozicija zadnjejezičnih fonema signifikativno slaba po tvrdoći – mekoći. U tom slučaju ne dolazi do neutralizacije tvrdih fonema [к], [х] mekima /к/ i /к’/, /г/ i /г’/, /х/ i /х’/, jer nema takvih različitih morfema gdje bi se tvrdi i meki zadnjejezični suglasnici suprotstavljali jedni drugima u jednim pozicijama i podudarali u tvrdim zadnjejezičnima na kraju riječi. Jedna te ista pozicija može za neke foneme biti jaka, za druge slaba. Tako je kraj riječi pozicija signifikativno jaka za većinu suglasnika suprotstavljenih po tvrdoći/mekoći, i slaba za suglasnike suprotstavljene po zvučnosti/bezvučnosti, usp. пло/т/ i пло/т’/ se razlikuju, а пло/т/ i пло/д/ podudaraju, tj. neutraliziraju se – пло/т/. Budući da smo odredili koje su pozicije jake i slabe, ekvivalentno njima signifikativno slabe foneme ruska literatura naziva s i n t a g m o f o n e m i m a, a signifikativno jake foneme naziva p a r a d i g m o f o n e m i m a. Ovim pojmovima ćemo opisati pravopis ruskoga i hrvatskog jezika, budući da različito opisuju iste pojave. Tako je princip hrvatskoga jezika sintagmofonemski7, tj. reagira na pojave na sintagmatskoj osi: izlazak – izlaska, upotrijebljeno je slovo s kao grafem za fonem /s/ ostvaren u tzv. slaboj poziciji, tj. poziciji neutralizacije opozicije, tj. upotrijebljen je grafem za sintagmofonem. Prema segmentu zvučnost – bezvučnost princip je ruskoga jezika paradigmofonemski8, što se objašnjava time da ruska grafija upotrebljava slova koja su i u tzv. jakim i u tzv. slabim pozicijama grafemi za suglasničke foneme u tzv. jakim pozicijama, tj. grafemi za paradigmofoneme. Prema segmentu nepalataliziranost – palataliziranost ruska grafija uvodi dodatno obilježavanje u pismu, preko slova za samoglasnike što se nalaze neposredno iza slova za suglasnike, čime je postignuta ekonomičnost. Slovo za suglasnik samo je automatski grafem za nepalatalizirani: да, ды, ду, дой – nepalatalizirani suglasnik /д/. Samo /д/ ne postoji u tekstu i zato se služimo slogovnim principom. Samostalno /д/ odgovara /дь/: (dvoslovni grafem za palatalizirani /д’/). To nas vodi pojmovima alograf – grafem – grafemem9 (prema terminologiji M. 7 8 9 474

M. Popović, R. Trostinska: Alograf – grafem – grafemem… FILOLOGIJA 24 – 25 (1995), str. 291 – 296 M. Popović, R. Trostinska: Alograf – grafem – grafemem… FILOLOGIJA 24 – 25 (1995), str. 291 – 296 M. Popović, R. Trostinska: Alograf – grafem – grafemem… FILOLOGIJA 24 – 25


Popovića i R. Trostinske). Oni su definirali nepalatalizirane i palatalizirane suglasničke foneme10 i prema tim ćemo definicijama i principu pravopisa ruskoga jezika suglasničke foneme ruskoga jezika klasificirati na sljedeći način (16): [б] [в] [г] [д] [ж] [з] [й] [к] [л] [м] [н] [п] [р] [с] [т] [ф] [х] [ц] [ч] [ш] [щ]

* ** *** ****

10

GRAFEM б в г д ж з й к л м н п р с т ф х ц ч ш щ

FONEM /б/ /в/ /г/ /д/ /ж/ /з/ /й/ /к/ /л/ /м/ /н/ /п/ /р/ /с/ /т/ /ф/ /х/ /ц/ /ч/ /ш/ /щ/

GRAFEMEM /б/*** i /б’/ /в/*** i /в’/ /г/*** i /г’/ /д/*** i /д’/ /ж/* /з/*** i /з’/ /й/** /к/*** i /к’/ /л/*** i /л’/ /м/*** i /м’/ /н/*** i /н’/ /п/*** i /п’/ /р/*** i /р’/ /с/*** i /с’/ /т/*** i /т’/ /ф/*** i /ф’/ /х/*** i /х’/ /ц/* /ч/** /ш/* /щ/**

[ж, ш, ц] su uvijek tvrdi, tj. nemaju svoga mekog parnjaka [й, ч, щ] su uvijek meki, tj. nemaju svoga tvrdog parnjaka, i jer su inače meki, njihova se mekoća u pismu ne obilježava grafem fonema /б/ sa svojim alografima za tvrdi suglasnički fonem /бø, бс ба, бэ, бо, бу, бы, б“/ i grafem fonema /б’/ sa svojim alografima za meki suglasnički fonem /б’, бя, бе, би, бё, бю/ zajedno čine grafemem б 1. znakom ‘ označili smo meki znak 2. znakom “ tvrdi znak 3. znakom ø označili smo izolirani položaj suglasnika i položaj na kraju riječi / iskaza 4. znakom c označili smo bilo koje slovo za suglasnik (1995), str. 291 – 296 M. Popović, R. Trostinska: Alograf – grafem – grafemem… FILOLOGIJA 24 – 25 (1995), str. 291 – 296 475


Slijedi popis svih alografa, grafema i grafemema fonemâ ruskoga jezika: grafem fonema /б/ /в/ /г/ /д/ /ж/ /з/ /к/ /л/ /м/ /н/ /п/ /р/ /с/ /т/ /ф/ /х/ /ц/ /ч/ /ш/ /щ/

476

ALOGRAFI ZA TVRDI SUGLASNIČKI FONEM / б ø, бс, ба, бэ, бо, бу, бы, б“/ /вø, вс, ва, вэ, во, ву, вы, в“/ /гø, гс, га, гэ, го, гу, гы, г“/ /дø, дс, да, дэ, до, ду, ды, д“/ /жø, жс, жа, жэ, жо, жу, жы, ж“/ /зø, зс за, зэ, зо, зу, зы, з“/ /кø, кс, ка, кэ, ко, ку, кы, к“/ /лø, лс, ла, лэ, ло, лу, лы, л“/ /мø, мс, ма, мэ, мо, му, мы, м“/ /нø, нс, на, нэ, но, ну, ны, н“/ /пø, пс, па, пэ, по, пу, пы, п“/ /рø, рс, ра, рэ, ро, ру, ры, р“/ /сø, сс, са, сэ, со, су, сы, с“/ /тø, тс, та, тэ, то, ту, ты, т“/ /фø, фс, фа, фэ, фо, фу, фы, ф“/ /хø, хс, ха, хэ, хо, ху, хы, х“/ /цø, цс, ца, цэ, цо, цу, цы, ц“/ /шø, шс, ша, шэ, шо, шу, шы, ш“/ -

GRAFEM FONEMA

GRAFEMEM FONEMA

/б’/

ALOGRAFI ZA MEKI SUGLASNIČKI FONEM /б’, бя, бе, би, бё, бю/

/в’/

/в’, вя, ве, ви, вё, вю/

в

/г’/

/г’, гя, ге, ги, гё, гю/

г

/д’/

/д’, дя, де, ди, дё, дю/

д

-

-

ж

/з’/

/з’, зя, зе, зи, зё, зю/

з

/к’/

/к’, кя, ке, ки, кё, кю/

к

/л’/

/л’, ля, ле, ли, лё, лю/

л

/м’/

/м’, мя, ме, ми, мё, мю/

м

/н’/

/н’, ня, не, ни, нё, ню/

н

/п’/

/п’, пя, пе, пи, пё, пю/

п

/р’/

/р’, ря, ре, ри, рё, рю/

р

/с’/

/с’, ся, се, си, сё, сю/

с

/т’/

/т’, тя, те, ти, тё, тю/

т

/ф’/

/ф’, фя, фе, фи, фё, фю/

ф

/х’/

/х’, хя, хе, хи, хё, хю/

х

-

-

ц

/ч’/ -

/ч’, чя, че, чи, чё, чю/ -

ч ш

/щ’/

/щ’, щя, ще, щи, щё, щю /

щ

б


Vraćamo se na ranije postavljeno pitanje i morat ćemo ga preformulirati, u skladu s terminologijom M. Popovića i R. Trostinske. Pitanje je glasilo: Da li promjenu treba tretirati kao alofon fonema ili alternaciju? Novi oblik pitanja glasi: Da li promjenu u paradigmi u riječima вода i стол treba tretirati kao alograf fonema ili kao alternaciju? Da li je л’ odnosno д’ iznuđen fonemom e, pa je time vokal stvaralac alofona? Moj prijedlog je sljedeći: Kada bi princip ruskoga pravopisa bio sintagmofonemski, radilo bi se o alofonu fonema ostvarenome u slaboj poziciji. Budući da je riječ o principu pravopisa koji je paradigmofonemski, л’ odnosno д’ su alografi /ле/ odnosno /де/ za meki suglasnički fonem grafemema fonema л, odnosno д. 2.1. Slogovno načelo ruske grafije Za rusku grafiju svojstveno je slogovno načelo, koji predstavlja odstupanje od ruske azbuke – u smislu da je osnovna jedinica pisma i čitanja slog (kao spoj samoglasnika i suglasnika koji predstavlja cjelovit grafički element i svaki se njegov dio može pročitati samo u okolini susjednoga elementa (dijela cjeline – samoglasnika, odnosno suglasnika), a ne slovo. To je posebno važno za obilježavanje mekoće i tvrdoće suglasnika (konsonanata). Tvrdi i meki suglasnici služe u ruskome jeziku za razlikovanje riječi i njihovo je označavanje u pismu nužno. Ne postoje posebna slova za označavanje tvrdoga i mekoga suglasnika, već njihova kvaliteta ovisi o samoglasniku (vokalu) u čijoj se okolini suglasnik nalazi. Osim kod [й] i [ч], mekoća suglasnika obilježena je slovima koji označuju sljedeći samoglasnik. Ispred slova [я], [ю], [и], [е], [ё] i [ь] suglasnici se izgovaraju meko, a ispred slova [у], [э], [а], [о], [ы] i [ъ] tvrdo. Npr.: zvonačnik л u pismu označavamo s istim slovom kada je u pitanju i tvrdo i meko л, npr.: ла, ля; što se prikazuje pomoću transkripcije kao [лa] i [л’a]. Zbog toga u ruskome jeziku postoje dvije vrste samoglasnika: jedni označuju meke suglasnike (я, ю, и, ё, e), a drugi tvrde (у, э, а, о, ы ). Drugi način obilježavanja mekoće u ruskome jeziku je pomoću mekog znaka ь na kraju riječi ili ispred suglasnika, a tvrdoća se obilježava njegovom odsutnošću. 477


Da bi se razlikovala tvrdoća i mekoća suglasnika, trebala bi u ruskoj grafiji postojati posebna slova za tvrde i posebna za meke suglasnike, kao što je to u hrvatskome, npr.: n, nj, l, lj, j. Koristeći se sredstvima ruske azbuke, A. N. Gvozdev kaže da bi bilo moguće mekoću suglasnika obilježavati mekim znakom, npr.: kada bi umjesto мял pisali мьал. Glas й (i kratko) na kraju riječi i pred samoglasnikom označava se slovom й, ali se pred suglasnikom i zajedno s njim obilježava jednim slovom, i to: я – йа, ё – йо, е - йе(э), ю - йу, и – йи na početku riječi, poslije samoglasnika, poslije tvrdoga i mekoga znaka. 2. 2. Odstupanja od slogovnoga načela Slogovno se načelo ne provodi u potpunosti, već u ruskome jeziku postoje i neka odstupanja od njega. Najveće odstupanje nalazimo pri pisanju samoglasnika poslije šumnika ц, ш, щ, ж i ч. Budući da su ц, ш i ж uvijek tvrdi, poslije njih bi se trebali pisati tvrdi samoglasnici (у, ы, а, о, э). Međutim, dolazi do odstupanja od slogovnoga načela tako što se poslije tvrdih ц, ш i ж pišu i meki samoglasnici (и, ё, e te ю u rijetkim slučajevima). Primjeri su navedeni u (17), gdje je u (17i) navedeno kako se piše, umjesto očekivanoga navedenoga u (17ii). (17i)

жил, (17ii) ши, цирк, шесть, жёлтый, жюри, брошюрa.

жыл, был, цырк, шэсть, жолтый, жури, брошура.

Isto se tako odstupa od slogovnoga načela tako što se poslije uvijek mekih щ i ч pišu tvrdi у, а, о kao u (18i) umjesto mekih я, и, ю, ё, e, kao u (18.ii). Ova su odstupanja sačuvana u grafiji jer ne postoje posebna slova za tvrde i meke suglasnike. Time se uvijek tvrdi ж, ш, ц i uvijek meki ч, щ obilježavaju u pismu.

478


(18)i.

чаща, (18ii) чопорный, плечом, пощада, плащом, щука, ищу.

чяща, чёпорный, плечём, пощяда, плащём, щюка, ищю.

Odstupanja se pojavljuju i u pisanju: a) posuđenica (najčešće iz francuskoga jezika) s -ьo, u usporedbi s ruskim riječima -ьё, b) složenica s mekim znakom na kraju riječi, c) stranih riječi koje počinju s й + samoglasnik. Odstupanja od slogovnoga načela zapravo su nedostatak grafije. Pozitivna je strana slogovnoga načela njegova ekonomičnost - njime se smanjuje broj potrebnih slova. Umjesto dodatnoga uvođenja novih petnaest suglasnika kojima označujemo mekoću, mekoća se obilježava pomoću pet „mekih“ otvornika я, е, ё, ю, и. Umekšavajući suglasnike „mekim“ samoglasnicima ne samo da se umanjuje broj suglasnika, već i broj samoglasnika koji se pišu s й, npr.: й + а = я (йама, мойа) [jamə] [mΛja]. A. N. Gvozdev (2007:40) istraživanjem je došao do zaključka da se slogovnim pristupom smanjuje obujam tekstova od 4 do 6%. Uporaba apostrofa pri obilježavanju mekoće suglasnika u transkripciji je također nepraktična i za pisanje i za tisak, kao i za čitanje, jer može doći do različitih tumačenja riječi. 3. Umekšavanje u govoru Nekada se u ruskome književnome jeziku težilo za umekšavanjem, za razliku od danas kada je situacija obrnuta. Neke osobe sklonije su umekšavanju, pa ono što se po pravilu izgovara meko oni još dodatno umekšavaju. Također, postoji i razlika što se tiče umekšavanja u različitim stilovima. Tako se npr. u razgovornome stilu nastoji zadržati umekšan izgovor, za razliku od književnoga stila, gdje se nastoje sačuvati tvrdi suglasnici. 479


3.1. O umekšavanju unutar riječi Najčešće umekšavanje suglasnika nalazi se unutar riječi – unutar morfema ili na spoju morfema. Postoje i iznimke. U spojevima morfema razlikuju se dva slučaja. U spoju prefiksa i korijena izgovor može biti i tvrdi i meki, kao u (19), dok je u spoju korijena i sufiksa umekšavanje obavezno, kao u (20). (19) (20)

без’земельный ili длин’нейший,

безземельный. диван’чик.

3.1.1. Tjesnačnici с i з Najpodložniji su umekšavanju tjesnačnici ili frikativi (strujni) с i з, iako stupanj umekšavanja zavisi od susjednoga suglasnika. Umekšavanja se najčešće pojavljuju u spoju s mekim [т’], [д’], [н’], [л’], kao u (21). (21)

кости, гвозди, лесник, полезнee, после, возле.

Ispred usnenika postoje dvoumljenja, kao u (22). (22)

звенеть смелый

ili ili

з’венеть, с’мелый.

Ispred stražnjih otvornika i treptajnika р ne dolazi do umekšavanja, kao u (23). (23)

среди,

пресса,

стрекот.

Na spoju korijena i sufiksa [с] i [з] su uvijek meki, dok na spoju prefiksa i korijena mogu biti i tvrdi i meki, kao u (24). 480


(24)

извести, развести, сделать, разделать.

3.1.2. Nosnik н Nosnik н umekšava se ispred mekih otvornika i suglasnika u spojevima нч, нщ, kao u (25i) i spojevima нд, нт, kao u (25ii). U ostalim se kombinacijama može pojaviti i kao meki i kao tvrdi suglasnik, kao u (26). (25) (26)

i. гончар, женщина, ii. кандидат, зонтик. сонливый ili сон’ливый.

3.1.3. Zapornici т i д U izgovoru prednjejezičnih suglasnika [т] i [д] postoje dvojbe. U skladu sa starim pravilima za izgovor, ovi su se suglasnici umekšavali ispred mekih labijala i prednjejezičnih (izuzev prefiksa от-, под-, над- i пред-). Danas je to umekšavanje neobavezno, pa kod iste osobe možemo čuti različiti izgovor, tj. jednom umekšan, a drugi put ne, primjeri su navedeni u (27). (27)

д’ве т’вёрдый

ili ili

две, твёрдый.

Danas se najčešće susreće s umekšanim [т] i [д] ispred umekšanog [н], kao u (28). U spojevima ртн, ртл suglasnik т se izgovara uvijek tvrdo. (28)

пятница,

дневник.

Umekšavanje suglasnika р zastarijeva, kao i umekšavanje jedrenika ili velara к, г, х. 3.1.4. Usnenici Umekšavanje usnenika ili labijala ispred mekih usnenika sve se više gubi, ali izgovor još uvijek postoji, kao u (29). 481


(29)

бом’бить

ili

бомбить.

3.1.5. Geminate Umekšavanje geminata obavezno je unutar riječi, ali ne i na spoju morfema, kao u (30). (30)

в ван’н’е,

в кас’с’е.

3.2. O umekšavanju na spoju riječi Kod izgovora samostalnih riječi nema umekšavanja, kao u (31). Međutim, pri izgovoru nesamostalnih riječi umekšavanje nije obavezno, ali je moguće, posebno kod dvojnih suglasnika koji su najčešći u spojevima prijedloga s imenicama, kao u (32). (31) (32)

том пятый, от села, в виду, без тени.

4. Jednačenje suglasnika Spoj dvaju suglasnika različitih vrijednosti dovodi do njihova jednačenja, koje može biti po zvučnosti, po mjestu i načinu tvorbe te po mekoći. 4.1. Jednačenje suglasnika po mekoći Karakteristika ruskoga jezika jeste proces u kojem se tvrdi suglasnici umekšavaju ispred mekih, npr.: песня. Neki tvrdi suglasnici kada se nađu pored mekih i sami postanu meki. U novije vrijeme ova pojava je dosta reducirana, pa se često čuje tvrdi izgovor tamo gdje je prije bio meki. Ova primjena najčešća je ispred mekih /т’/, /д’/, /н’/. Jednače se /с/ i /з/, kao u (33). (33)

482

кость,

стенa,

бaсня,

здесь.


U hrvatskome jeziku ne postoji jednačenje suglasnika po mekoći. I u ruskome postoje slučajevi u kojima ne dolazi do jednačenja po mekoći. [ж] i [ш] se izgovaraju uvijek tvrdo (34). Ne jednače se [т] i [д] ispred mekih usnenih suglasnika na spoju korijena i prefiksa kao u (35) te [к], [г] i [х] se ispred mekih, kao (36). Zapornik [р] ispred mekih usnenih i zubnih suglasnika većinom se izgovaraju tvrdo kao u (37). (34) (35) (36) (37)

прежде, отвернуть, где, орбита.

шляпа, подмести, книга,

xлеб,

Lista referenci: Аванесов, Р. И. (1972). Русское литературное произношение. Москва: Просвещение. Аванесов, Р. И. (2009). Русское литературное произношение. Москва: Издательство Книжный дом «ЛИБРОКОМ». Академия наук СССР – Институт русского языка (1980). Грамматика русского языка (том 1). Москва: Издательство Академии наук СССР. Гвоздев, А. Н. (2007). Изабранные работы по орфографии и фонетике. Москва: Издательство ЛКИ. Касаткин, Л. Л. (2008). Современный русский язык фонетика. Москва: Издательский центр „Академия“. Максимов, В. И. (2009). Занимательная фонетика. Санкт-Петербург: Златоуст. Панов, М. В. (1979). Современный русский литературный язык – фонетика. Москва: Высшая школа. Babić, S. et al. (1991). Povijesni pregled, glasovi i oblici hrvatskoga književnoga jezika. Zagreb: HAZU. Globus nakladni zavod. Jelaska, Z. (2004). Fonološki opis hrvatskoga jezika – glasovi, slogovi, naglasci. Zagreb: Hrvatska sveučilišna naklada. Popović M., Trostinska R. (1999). O grafemu. Studia Slavica Savariensia 1: 5-20. 483


Popović M., Trostinska R. (1995). Alograf – grafem – grafemem (i principi pravopisa hrvatskog, ruskog i ukrajinskog). Filologija 24 – 25: 291296.


Мягкость согласных и их обозначение в русском языке (их сравнение со согласными в хорватском языке) Резюме Сравнив фонологические системы двух славянских языков, русского и хорватского, делаем следующие выводы:Есть в русском языке признак, отличающий его от остальных языков – палатализация (дополнительная артикуляция). Часть согласных звуков образуют пары по твердости-мягкости (15). В хорватском языке всего 5 палатализованных согласных. Мягкие/твердые согласные служат для различения слов, и их обозначение на письме совершенно необходимо. Нет особых согласных для обозначения мягкости/твердости. Поэтому в русском алфавите имеется два разряда гласных букв, которые указывают на мягкость/твердость предшествующего согласного. Для того чтобы различать мягкость/твердость согласных звуков в самих согласных буквах, следовало бы иметь отдельные буквы для мягких/твердых звуков, как это имеет место в хорватском письме, (буквы л, н обозначают только твердые звуки, а lj, nj - их мягкие разновидности). Для русской графики характерен слоговой (силлабический) принцип. Однако имеются исключения, сохраняющиеся в русской графике, те согласные не требуют обозначения последующими гласными буквами. Слоговой принцип графики выгоден в том отношении, что он сокращает количество необходимых букв. Вместо того чтобы дополнительно вводить 15 согласных для обозначения мягких разновидностей звуков (см. пр. 2), мягкость этих звуков обозначается путем использования пяти «смягчающих» букв, что приводит к значительной экономии места. Есть еще один признак, характеризующий русский язык, а отсутствующий в хорватском, – чередование твердых и мягких согласных.

484

Komparacija dvaju govora ludbreške Podravine - Slokovcai Svetoga Petra

Katarina Novak OŠ Veliki Bukovec Zagreb

Komparacija dvaju govora ludbreške Podravine - Slokovcai Svetoga Petra Sažetak U ovome radu prikazat će se osobitosti fonoloških sustava dvaju sela u ludbreškoj Podravini, prostorno neznatno udaljenih, no bitno različitih fonoloških sustava. Različitost vokalizma i konsonantizma tih govora vodi zaključku da su migracije stanovništva utjecale na jezičnu sliku kakvu danas nalazimo na terenskim istraživanjima. Osobito neočekivana značajka govora Ludbreške Podravine opisana u ovome radu izostanak je jednačenja refleksa o=l̥ i etimološkog o čime je otvorena mogućnost njihova uvrštavanja u zaseban poddijalekt. Sela čiji se govori opisuju nalaze se između Ludbrega i Legrada te su samo sporadično spominjana u dosadašnjim istraživanjima navedenoga govornog područja, preciznije jedno je od njih spomenuto. Ključne riječi: Slokovec, Sveti Petar, vokalizam, ǫ, denazalizacija, etimološko o, etimološko u, ludbreška Podravina

Slokovec i Sveti Petar sela su u Ludbreškoj Podravini, nekoliko kilometara1 udaljena od Ludbrega u pravcu Ludbreg - Legrad. Iako su međusobno udaljena tek dva kilometra, razlike govora upućuju na različito genetsko porijeklo tih govora. Rad će predstaviti oba govora i naglasiti razlike i sličnosti sustava, realizaciju i podrijeklo vokala, te razlike u konsonantizmu, koje čine ove govore i na višoj razini, varaždinskoludbreškoga dijalekta, jedinstvenim. Naziv Slokovec pojavljuje se u popisu sela ludbreškoga vlastelinstva u 15. stoljeću, tadašnjom grafijom zapisan je oblik Zlokowcz,2 a kasnije se spominje pod nazivom Slokovci. Ovakvi varijeteti u nazivlju mogu se uočiti u mjesnim govorima starijih stanovnika Slokovca i sela smještenih zapadno od Ludbrega do Kutnjaka pa će mještani okolnih sela primjerice 1 2

op. a. Slokovec je 4, Sv. Petar 6 km udaljen od Ludbrega. Adamček 1984.: 84. 485

Katarina Novak

za selo Županec uz Župộnec koristiti i toponim Župọ̃nci, baš kao što će za Slokộvec reći i Slokọ̃fci.3 Dočetak –ci smatra se prvotnim oblikom, taj takozvani “podunavski tip” ojkonima čest je u sjevernim, ravničarskim krajevima Republike Hrvatske. U istraživanju međimurske ojkonimije prof. dr. Anđela Frančić zamjećuje da prevladavaju dočetci -ovec/-evec/-inec u imenima sela čiji je prvotni dočetak –ci.4 Značenje je tih ojkonima ‘ljudi koji pripadaju rodonačelniku, osnivaču ili patronu naselja’5, slično smatra i dr. sc. Mijo Lončarić koji ih uspoređuje s južnoslavenskima o kojima je pisao Lubaś: „Hrvatska, kao i druga južnoslavenska mjesna imena na -ci, -ovci, -inci prikazao je Władysław Lubaś. On se u prvom redu pozabavio imenima u množinskom obliku, ili onima koje je on smatrao takvima15, a koji su većinom etničkoga porijekla i patronimnog, dok su oni s oblikom jednine “topografski” ili deminutivni (Lubaś 28).“ (Lončarić 2007.: 310.) Sveti Petar je selo udaljeno šest kilometara istočno od Ludbrega, dalje od glavne prometnice (Varaždin - Koprivnica). Poput Velikog i Malog Bukovca i ovo selo ima izrazito središte u kojem dominira crkva Sv. Petra (filijalna crkva Velikobukovečke župe). Ima dugu povijest naseljenosti.6 Turski prodori promijenili su sastav stanovništva obaju sela.7 3

„U hvatskoj ojkonimiji utvrđen je velik broj imena u obliku množine. Tu pojavu poznaju i drugi slavenski jezici, ali kod svih ona nije jednakog porijekla, iste motiviranosti i distribucije. Čak i na hrvatskom jezičnom području najlakše je uočljiva u ojkonimima sa sufiksima –ići (<*-iti̯o, tip: Maranovići) i –ci (< -ьcь, tip: Slakovci). P. Šimunović, 2006.: 199. 4 Usp. Frančić, 2009: 66. 5 Isto. 6 Usp. Tusun 1997.: 101. 7 „Prva velika turska provala u ludbreški kraj zabilježena je 1532. Nakon neuspjeha kod Köszega turska vojska je na povratku kod Vinice provalila u Slavoniju i opustošila Podravinu i okolicu Rasinje. U isti kraj provalila je 1541. nova turska vojska koja je plijenila sve do Varaždina. Nakon zauzimanja Virovitice Turci su namjeravali nastaviti ofanzivu na Varaždin. Na početku listopada 1552. njihova je vojska (oko 6000 ljudi) provalila preko posjeda Herbortije sve do Vinice. Iako je tu vojsku 3. X 1552. nedaleko Maruševca potukao ban Nikola Zrinski, ona je još jednom opustošila čitav kraj. Veća provala u ok[o]licu Ludbrega zabilježena je zatim 1562. godine. Novi val pustošenja u Podravini započeo je 70-ih godina. Posebno su velika bila 1575. i 1576. godine.“ Josip Adamček, Ludbreg i njegova okolica u doba feudalizma, Ludbreg

486


Slokovec je nakon turskih prodora u 16. st. potpuno opustošen te ga u 17. naseljavaju kmetovi. Izvori spominju 24 kmeta doseljena iz pavlinske kurije u Sigetcu. selo su 1787. nastanjivala 133 stanovnika.8 Sveti Petar je u 16. st. također opustošen te se tek 1598. u selu nastanjuju kolonisti, a 1614. dvadeset vlaških obitelji9, kojima se 1645. pridružuje još pedesetitri obitelji, što je vjerojatno uzrokovalo promjenu govora stanovništva koji se i danas razlikuje od svih okolnih govora. Nakon ovoga naseljavanja svim pridošlicama vlastelin je izdao povelju kojom postaju slobodnjaci. Vidljivo je da stanovništvo, iako potpuno izmijenjeno u oba slučaja, nije doseljeno iz istih krajeva pa neće iznenaditi razlike u govorima. 1. Transkripcija Glasovne vrijednosti većine glasova odgovaraju istima u hrvatskome standardnome suvremenom književnom jeziku te će u ovome radu biti zabilježene na istim grafemima, dok su vrijednosti glasova koji nisu dio inventara književnoga jezika ili odskaču od načina bilježenja iz drugih razloga prikazane na sljedeći način: • ẹ krajnje zatvoreno e, približava se u izgovoru vrijednosti vokala i • e zatvorenije e u odnosu na e u standardnom hrvatskom jeziku • ȩ otvoreno e, otvorenije u odnosu na e u suvremenom standardnom hrvatskom jeziku • ə, šva, glas koji se pojavljuje kao popratan glas slogotvornome r • ọ zatvoreno o, u izgovoru se približava vrijednosti glasa u10 • o̧ otvoreno o, otvorenije u odnosu na o u suvremenom standardnom hrvatskom jeziku, približava se otvorenosti standardnoga glasa a u izgovoru • č́ bezvučna afrikata, vrijednošću između č i ć (monografija). Ludbreg. 81. - 122. str. 8 Usp. Isto. 89. 9 Termin Vlasi ovdje označava pravoslavno stanovništvo. „Nesumnjivo je da su svi Vlasi koji su se naselili na prostoru Slavonske krajine, odnosno Varaždinskog generalata bili pravoslavne vjere što potvrđuju izvori.“ H rvoje Petrić, Prilog poznavanju etnokonfesionalnih promjena u Podravini u XVII. stoljeću, Radovi Zavoda za znanstveni rad HAZU br. 18. Varaždin, 2007., str. 278. 10 „Iskonski kajkavski dugi ispred akcenta i pod akcentom vokali izgovaraju se veoma često zatvoreno“ Ivšić, Jezik Hrv. 49. 487

Katarina Novak

• ǯ zvučni parnjak šumnika č́ vrijednošću između ʒǯ (ǵ, dž) i ʒ́ (đ) u ovome je radu bio označavan trorogim nadslovkom • x spirant velaranoga izgovora • ń kompaktni suglasnik nastao združivanjem dvofonemske skupine je od staroga kratkoga jata slijedu iza n u združeni fonem ń11 • ļ kompaktni suglasnik nastao združivanjem dvofonemske skupine je od staroga kratkoga jata slijedu iza l u združeni fonem ļ12 • l̥ i r̥ slogotvornost sonanata označena je kružnicom ispod grafema 2. Akcenatski sustav Akcenatski sustav obaju govora čini tročlani prozodijski inventor u kojemu su zasebne akcenatske jedinice: 1. kratki akcent (‘) 2. dugi silazni akcent (ˆ) 3. dugi uzlazni akcent ( ̃) te prozodijska jedinica bez siline: • nenaglašene kračine ( ˘ ). Kratki akcent u višesložnim riječima dolazi: a) na početnome slogu Slokovec: šn’ajder, j’abuka, fk’aniti, zd’ele, m’esec, fl’etno „brzo“, d’imu „kući“, č́’ista, v’ideti, v’ogel, r’obač́a, v’odica, p’omrli, k’uliko, t’uliko, kl’uka Sv. Petar: gń’ili, ‘oct, d’eca n. mn., k’osti n. mn., l’aket, t’ak, j'ȩč́te imperativ 2. os. mn. b) na središnjem slogu Slokovec: sos’edi, del’eko, pov’esmo, maš’ina, prez’idana, jez’ikem, nasl’ogane, sub’ota, gov’orili, kol’ovrt, nak’uriti, zak’uriti Sv. Petar: spam’ȩtna, druž’ine g. mn., fam’ilija, zap’oveč́ imperativ 2. os. jd., potpl’ate n mn.

11 Usp. Škarić 2007.: 72.-75. 12 Usp. isto 488


c) na ultimi obično nema kratkih akcenata, osim u posuđenicama Slokovec: rešt’ant i pat’ent Sv. Petar: rešt’ant, domištr’ant „ministrant“, aǯut’ant Dugouzlazni akcent dolazi na početnome i srednjem slogu.

a) na početnome slogu Slokovec: mãla, dõšȩ gl. pridj. r. m.r. jd., vrõ̩č́ȩ, nõ̩kaj „na što“, škõ̩la; č́ũvati Sv. Petar: grõdu l. jd., nọ̃pri „naprijed“, Zõ̧greb, dõ̧gom „dugom“ l. jd., zdvõ̧jam „dvojim“ 1. os. jd. prez. b) na središnjemu slogu Slokovec: kostãja g. pl., prijȩ̃ti gl. pridj. trpni m.r. jd.; namẽ̩tale gl. pridjev radni ž.r. mn.; zadĩšala gl. pridjev radni ž.r. jd.; želõ̧dec, presõ̧ǯáti; komõda, psovõč́i n. mn.; popõ̩lnȩ; duhũna a. jd. Sv. Petar: patĩka, Slokọ̃fci, školõ̧rec, pamẹ̃ti L jd., č́okolõ̧de g. jd., avijọ̃nem i. jd., popọ̃fske „svećeničke“ Dugosilazni akcent dolazi u svim položajima u riječi: a) na početnome slogu Slokovec: mệla 3. os. jd. „imala“, vrệmȩ, dê̩tȩ, mê̩so; kô̧va, mô̧kȩ n. pl., glô̧vu a. jd., fmô̧ji „zločesti“, klô̧pa, znô̧mo; pôlne, môdro „mudro“; rô̩ka, sộdec; vûjec, kûhja Sv. Petar: tệka „bilježnica“, pệvec, tjệni „tjedni“ n. mn., dô̧ga pridj. ž.r. jd. b) na središnjemu slogu Slokovec: kostâja g. jd.; vȩč́ȩ̂rja; opasnêše, povêda gl. pridj. radni m.r. jd.; povệdala; halîje „odjeća“; berô̧č́i; preôra gl. pridj. radni m.r. jd.; slapovô̩ša vrsta puža, a. jd.; obûla Sv. Petar: kolô̧da, zgorệla pridj. ž.r. jd., dnešệna „odnesena“ pridj. ž.r. jd., bogôti, posệkel pridj. m.r. jd.

489

Katarina Novak

vodệr

c) na dočetnome slogu Slokovec: kostjȩ̂, latjȩ̂; štê gl. pridj. radni m.r. jd., „htio“; krumpệr, Sv. Petar: kostjộm i. jd., grozdjȩ̂, avijộn, reč́mî i. mn.

d) u jednosložnim riječima Slokovec: fêst; sȩ̂ „sve“; lệt, nệ; vrî; žô̧č́; bộ, mộš; skûp, zû gl. pridj. r. m.r. jd. Sv. Petar: mêl „imao“ pridj. m. r. jd., č́ûn, vûk, brôt supin gl. brati Na slogotvornome r mogu doći sva tri akcenta: a) kratak Slokovec: t’۪ržiju, p’۪rper, m’۪rtvec Sv. Petar: č́’۪rni, m’۪rtef „mrtav“ ۪ b) dugouzlazan Slokovec: v ۪r̃lci,v ۪r̃ba, t ۪r̃gati Sv. Petar: v ۪r̃lci, c) dugosilazan Slokovec: b۪r̂f, k’ ۪r̂f Sv. Petar: s۪r̂n g. pl. 3. Porijeklo akcenata u govoru Slokovca Akcenatske promjene u distribuciji prozodijskih jedinica odnose se na pomicanje siline s naglašenog sloga na prethodni slog, a ovise o položaju sloga u riječi, strukturi sloga i njegovoj kvaliteti. Kratki naglasak čuva se na mjestu osnovnoga kajkavskoga inicijalnog kratkog akcenta sl’ama, ‘oko, kob’ila, lop’ata, sek’ira, pos’ekli, sos’edi n. mn.; kratki naglasak s otvorene je ultime prešao na prethodni kratki i dugi slog (n’oga, k’onci n. mn., vệnec, strệla „grom“); sa zatvorene ultime gotovo redovito je prešao na prethodni dugi slog sô̧dec, detepẹ̃nec.

490


Dugi silazni naglasak nastao je od primarnog kratkog posệkel (od pos’ekli), vộla „volja“, uglavnom je prebačen na prethodni slog (bĩkof g. pl., z rõkami), no ima i primjera čuvanja dugosilaznoga naglaska na starome mjestu (brestîč , kolîč); dugi silazni naglasak nastao je i od neoakuta mlô̧tim, kovô̧č́. Izvan akcenta ne pojavljuju se dugi silabemi. 4. Porijeklo akcenata u govoru Sv. Petra Kratki naglasak čuva se na mjestu osnovnoga kajkavskoga inicijalnog kratkog akcenta b’op “bob”, r’iba, j’oko “oko”, p’oļe, zvon’iti, suš’iti, s’ito, m’esto, pos’ekli, pos’uda; s otvorene ultime prešao je na dugu i kratku penultimu n’oga, vĩno, sȩ̂lo, kõnci n. mn. Dugi silazni akcent čuva se na mjestu staroga naglaska neprô̧vda. Dugi uzlazni akcent javlja se na mjestu neoakuta strõ̧ža. Dugi uzlazni akcent nastao je pomicanjem starog kratkog akcenta na prednaglasni dugi slog pĩsati, kõ̧zati “kazati, pokazivati”, vĩno, pĩtam 1. os.jd. prez., ali i na prednaglasnom kratkom slogu nõsiti, pomõri, žȩ̃na, govõriju 3. os.jd. prez.13 Pomak kratkog naglaska s ultime na prethodni kratki slog na kojem 13

„Ivić i Šojat našli su u Turopolju akcentuaciju u kojoj se kratki slog s prenesenim naglaskom dulji (npr. žȩ́:na < ženȁ), što je inače u serbokroatistici nazvano „kanovačkim duljenjem“ (Ivić 1957, Šojat 1967). Međutim, Šojat navodi da se negdje dulji svaki kratki slog, posebno u dvosložnim riječima. To je u skladu s onim što je Ivšić pisao s kajkakvskom izgovoru kratkoga naglaska uopće. Ivšić nije naveo, možda nije uočio, da se kratki naglašeni slog može drukčije ponašati ako je različitog podrijetkla.“ (Lončarić 1996. : 56.) Istu pojavu opisao je Ivšić: „S obzirom na akcenat ˜ velika je razlika između štokavske i kajkavske akcentuacije... U tim se govorima [staroštokavskim slavonskim, djelomično i istočnobosanskom i zapadnom bosanskohercegovačkom dijalektu] čuva taj akcenat u nekim slučajevima, gdje prema njemu nalazimo u književnom jeziku akvenat ˆ kao u primjerima; sũša – sûša... No u kajkavskom dijalektu nalazimo ga ne samo u dugim slogovima... nego i u kratkima u primjerima kao: 1. zẽlje i grõbje; stõlńak... 2. nom. pl. n. sẽla: sg. selȍ, rẽbra: sg. rebrȍ, rešẽta: sg. rešetȍ, õkna: sg. oknȍ, 491

Katarina Novak

se produžuje, odnosno ostvaruje kao dugi uzlazni akcent, tzv. “kanovačko duljenje” javlja se i u primjerima besnọ̃č́a, lefkọ̃č́a, teškọ̃č́a, zelẹ̃ni. Iznimka je n’oga gdje pod istim okolnostima kao u primjeru žȩ̃na nije došlo do duljenja. Primjeri zvon’iti, suš’iti čuvaju kratki akcent na starome mjestu što ukazuje na proces prijenosa naglaska sa središnjeg kratkog sloga na prethodni pri čemu se dulji. 5. Samoglasnici 5.1. Transkripcija Nosni izgovor vokala bio je označavan „repom“ udesno, ę, ǫ, a palatala tildom, j̃. Zatvorenost vokala označavana je točkom pod slovom, a njegova otvorenost „repom“ ulijevo. Kružnicom pod slovom označena je slogotvornost, r۪ i ۪l. 5.2. Inventar Slokovca i Svetoga Petra Jednak je broj i kvaliteta vokala Slokovca i Svetoga Petra u naglašenom slogu, a do diferecijacije dolazi u nenaglašenom slogu gdje se u govoru Svetoga Petra javlja „poluglas“, ә.

jãjca: sg. jăjcȅ; 3. gen. pl. lõnec, kõnec prema nom. pl. loncȉ, koncido; 4. lok. instr. pl. m. i n. kao: kõńi(h), võli(h), lõnci(h), kõli(h); 5. u pridjevima kao: dõbri, nõvi, širõki, zelẽni prema neodređ. dobrȍ, novȍ (anal.), širokȍ, zelenȍ; bõžji, kõzji; 6. u broju trẽti, sẽdmi, õsmi,37 7. u pridj. kao: žẽnski: ženȁ, kõński: końȉ, peklenski i dr. (Ivšić 1996.: 57.-58.) [37 U štok. je sêdmī i ôsmī, ali dijal. i sedmī i osmī; u posavskom samo sẽdmi i õsmi.] Dalibor Brozović u dubrovačkom poddijalektu razdvaja tipičan novoštokavski akcent od dugouzlaznoga u riječima „séstra i jézik (takozvana kanovačka akcentuacija)“. (Brozović 2005.: 22.) I u novijim istraživanjima zamjećeno je tzv. kanovačko duljenje npr. u južnomoslavačkim govorima o kojima je pisala Martina Kuzmić u članku Kratki naglasak u južnomoslavačkim kajkavskim govorima Kutinskoga Sela, Osekova i Okešinca koja je napomenula kako je to duljenje novija pojava u južnomoslavačkim govorima. (Kuzmić 2008.: 186.)

492


• U dugom naglašenom slogu ima 9 jedinica: i

u ọ

e̩ e

o ȩ

o̧ a

• U kratkom naglašenom slogu ima 6 jedinica: i

u e

o ȩ

a

U kratkome nenaglašenom slogu u govoru Svetoga Petra javlja se dubleta e || ә kad je taj glas popratan samoglasnik slogotvornome r̥ u slučajevima kajkavskoga punoglasja, kojega nema u govoru Slokovca. • U kratkome nenaglašenom slogu ima 6 jedinica: i

u e || ә

o ȩ

a

Samoglasnički sustav je monoftonški. Silabemi su r̥̄ i r̥. 5.3. Realizacija Poradi ispravnosti interpretacije valja napomenuti kako se u nenaglašenome slogu prilikom ostvarenja tzv. kajkavskog punoglasja u govoru Sv. Petra javljaju dvije vrste realizacije glasa e. Uz nešto zatvorenije e u odnosu na vrijednost istoga glasa u standardnome hrvatskom jeziku, često se u realizaciji javlja i šva, ə. 493

Katarina Novak

U mjesnim govorima sela istočno od Ludbrega, a prema Koprivnici, jat se ostvaruje u dugom slogu kao krajnje zatvoren e prema i, dok se na mjestu kratkoga jata javlja e u govoru Slokovca v’erovati „vjerovati“, ned’ela „nedjelja“, s’eme „sjeme”; Sv. Petar m’eriti, d’eca, ‘obed, m’esto, bežî, dakle samoglasnik e tek neznatno zatvoreniji od vrijednosti glasa e u standardnome književnom jeziku. 5.4. Distribucija – zajedničke osobitosti govoru Slokovca i govoru Svetoga Petra Svaki se samoglasnik može ostvariti u svim položajima u riječi. Kod rednih brojeva zijev je uklonjen zamjenom drugoga vokala u slijedu ae sonantom j: jȩdȩnô̧jst, dvanô̧jst, trinô̧jst te u slijedu au sonantom v: pôvak (Slokovec), odnosno f u slučaju da slijedi bezvučni šumnik jõ̧fč́e (Sv. P.). Dolazi i do adaptacije preuzetih riječi iz standardnoga jezika, primjerice preimenovanja nazivlja lijekova kako bi se izbjegao hijat: Geomicin (vrsta lijeka za životinje) u govoru stanovnika Germicin. Došlo je do kontrakcija u govoru Slokovca: nȩ̂m „ne budem“, nẹ̃dem „ne idem“. U pojedinim riječima dolazi do ispadanja nenaglašenog vokala: pondẹ̃lek; Sv. Petar t’ork. Samoglasnici su na početku riječi ispali ili dobili protezu. Protetsko v često se javlja pred samoglasnicima u i o: Slok. v’uxo, vũč́i 3. os., v’ogel, v’odica, Sv. Petar v‘ugel, vũže, a protetsko j pred gotovo svim vokalima: Slok. Japatĩja, Jõ̧lža, Jẹ̃va. Pod utjecajem vrlo proširene uporabe standardiziranog crkvenog jezika u govoru, molitvama, preuzeto je u oba mjesta ime Isus, no u uzvicima i psovkama je i dalje J‘ezuš, J‘ezuš Kr‘istuš. Generaliziran je nastavak –em u instrumentalu jednine npr. težô̧kem; Sv. Petar pl’ugem, j’ȩlenem, ‘obedem. U govoru Sv. Petra ostvaruje se kajkavsko punoglasje č́ərlẹ̃ni, č́ərẹ̃šńe n. pl., cərệp, č́erệvo, ali č́‘rni. 5.5. Podrijetlo Jat i poluglas su se izjednačili, a njihov je refleks u dugom slogu ẹ: (Slokovec) cvệtje, tệlo, sệno, pệsek, zvệzda, rệšili, tệsto; (Sv. Petar) bẹ̃li, gńệzdo, cệna, lẹ̃ni “lijen”, tẹ̃nka “tanka”.

494


6. Razlike govora Slokovca i govora Sv. Petra 6.1. Govor Slokovca Dugi a reflektirao se kao otvoren o plô̧va pridj.ž.r. jd., dô̧ju 3.os.mn. prez., blô̧go, bõ̧ltica, lô̧mpa, krô̧f G pl. Na mjestu starijeg dugoga a zabilježen je primjer zatvorenoga o gmộjno. Vokal o u riječima môj, svôj ponaša se kao stari kratki fonemi jer se može zaključiti da su u osnovnome slokovečkom jezičnom sustavu bili kratki. Zadržani su kratki akcenti kao akcenti ostalih padeža (sv’ojega, m’oje...) te se nisu javili zatvoreni vokali. Praslavenski stražnji vokal ǫ (am/um/an/un) i slogotvorno ۪l dali su o srednje vrijednosti; o < (l̥ = ǫ), npr. gôba, lôka, môka, môš, vôgel, kôt, kôk, zôp „zob“, rõč́a „ručka“, žôč́ m.r.14 14

Pavle Ivić uočio ju je u govorima Ključa kraj Novoga Marofa i Koškovcu kraj Ivanca i protumačio: „Dok se u drugim dijalektima istorija vokalizma pretežno iscrpljuje time što su tzv. specifični praslovenski vokali izjednačeni s pojedinim tzv. klasičnim vokalima, u kajkavšini je, slično kao u slovenačkim govorima, bilo i mnogo drugih promena, među njima i takvih koje su zahvatile i same klasične vokale...Vanredno je široka i area pomeranja a unazad, eventualno skopčanog s labijalizacijom, prvenstveno pod dužinom, doduše uz osetne regionalne i lokalne varijacije. Jedva da ima kajkavskih govora gde bi taj fenomen potpuno izostajao. Samo malo manju raširenost ima pojava stavljanja ẹ (kontinuanta jata i poluglasa) u isti red po otvorenosti sa o. Kauzalna povezanost sva tri fenomena je očita: otvaranje ⋆e > ȩ i povlačenje a unazad stoje u korelaciji, a postavljanje ⋆e i ⋆a u položaj parnjaka ostavilo je o bez parnjaka. Budući da je o u svom novom odnosu prema a >ȧ moralo zadržati znatan stepen zatvorenosti, dok je e posle udaljavanja ⋆e imalo dosta prostora za otvaranje, te su dvije foneme došle na isti nivo. Tako je uspostavljen sistem: i u ọ e o ȩ ȧ Slabu tačku ovde predstavlja sektor u – ọ – o. Nekoliko daljnjih procesa, teritorijalno ograničenijih, podstaknuto je tendencijom da se rastereti taj sektor. Ovamo spada pre svega jednačenje ọ sa o ili sa u (v. kartu 1)... U ponekim predelima dalje ka severu i zapadu vokal ọ je pretrpeo izvestan razvitak, ali bez jednačenja s kontunuantima u ili o. Refleks ou < ọ dolazi, bar pod određenim uslovima, u Gornjoj Stubici, u Loboru i u Vidovcu dokle je u Bednji komplikovanija slika (po Jedvajevom materijalu): 495

Katarina Novak

6.2. Sličnosti u podrijetlu fonema U govoru Svetog Petra, kao i u govoru Slokovca, dugi a se reflektirao kao otvoreno o, npr. dlô̧č́je, mrô̧k, grô̧t “grad”, pokõ̧za 3.. os.jd. prez, krõ̧fskoga a. jd., pô̧rmi l. jd. Staro dugo o u oba je govora dalo zatvoreno ọ: Slokovec Bộk „Bog“, sfộra, kộra, snọ̃pļe, vộla „volja“, kộža, nộs; Sv. Petar kộst, plột, dvộr l. jd., škọ̃lu l. jd. dõ̧jti. Novo o se javlja u kratkim slogovima: - govor Slokovca n’oga, v’ozi, n’osi, t’opla, b’osa; - govor Svetoga Petra č́’ovek, b’ota, n’ogom i. jd., j’ogeń. 6.3. Govor Svetog Petra Izjednačen refleks praslavenskoga nazalnoga vokala ǫ i slogotvornog l̥, u govoru Svetoga Petra izjednačio se etimološkim u, npr. r’uka, vũzde, s’used, prutjȩ̂, g’olub, v’ugel; s’uza, b’uxa, v’una, mũč́i, č́ûn, žûč́, vûk; kļ’uč́a a. jd., kļ’unem i. jd. 6.4. Sličnosti varijanata prijedloga i predmetka s(a) Prijedlog sә dao je tri varijante: z, ž. Varijanta sә > z javlja se ispred nenepčanika : z mesem, z nami, z vami, a ispred nepčanika j, sә > ž: ž jimi, ž jizinim. U oba govora samoglasnici potječu od odgovarajućih samoglasnika ishodišnoga sustava. 6.5. Ostale sličnosti i razlike: U govoru Svetoga Petra zabilježeni su primjeri gdje krajnje zatvoreno ẹ dolazi od kajkavskog ȩ mệso te od e žẹ̃nski. • Fonem e dolazi od: o ọu Pod ̑ i nenaglaš. dužinom üȩ ou ȩü Pod ˜ akcentom üȩ u ü Pod kratkoćom ȩ u ü U Ključu kod Novog Marofa pod dužinom ọ >o, dok je u istim uslovima etimološko o dalo uo. Slične su prilike i u govoru Koškovca, s tim da je tamo ọ̄ dalo čak otvoreno o̧.“ ; Ivić, 1958: 58.-59. 496


a) poluglasa Slok. i Sv. P. pĩščenec, st΄eblo, b΄ezek, d’enes, z’eme 3. os. prez., m’egla, m’eša, ‘ogej, cv’ete; u sufiksima Slok. m’rtvef, d’ober, k’osec, grõ̧ber, sȩ̃jem; Sv. P. čȩ̃šjek, k’onec, m’rtvec, p’ekel, sȩ̃jem;Slok. l’efki, d’enes; S. P. j’otec, d’enes; b) kajkavskog ȩ Slok. i Sv. P. del’eko, m’etla; c) ȩ Slok. i Sv. P.s’eme n. sg., kl’eli, p’amet, svẽti. • Fonem ē dolazi u oba govora od ə: Slok. pês; Sv. P. dẽxnem. • Dugo otvoreno ȩ̄ dolazi od: a) ę Slok. i Sv. P. govȩ̃cko, telȩ̃tina, jȩ̃tra, prȩ̂ǯ a, žȩ̂tva, grȩ̂da; b) ę̅ Slok. dȩvȩ̃ti, dȩsȩ̃ti, grȩ̃da; Sv. P. pȩ̂t; c) e prilikom duljenja kratkoga sloga Slok. sȩ̂lo, č́ȩ̂lo, žȩ̃na; Sv. P. sȩ̂lo, žȩ̃na, mȩ̃ļȩ “melje”; d) ē Slok. i Sv. P. šȩ̂st, sȩ̃dmi; e) iznimka je u slokovečkome govoru mȩ̃lin (usp. s kratkim otvorenim ȩ u govoru Sv. P.). • Kratko otvoreno ȩ dolazi od: a) izuzetak Sv. P. m’ȩlin; b) e Sv. P. s’ȩdȩm; Slok. t’ȩlek. • Dugo ā dolazi od: a) a Sv. P. jãpi l. jd. b) iznimno od ә Slok. i Sv. P. lãgala; • Dugo otvoreno ō̧ dolazi od: a) ā Slok. stô̧ra, mõ̧jka, dô̧r „dar“, rõ̧ste, 3. os. jd., znô̧mo, 1. os. mn., plô̧va, dô̧ju, blô̧go, bõ̧ltica, lô̧mpa, krô̧f; Sv. P. stô̧ra, dlõ̧č́jȩ, krõ̧fskoga a. jd., kõ̧zati, mrô̧k „mrak“ b) ā u koji se reflektirao u ə̄ Slok. i Sv. P. lô̧š a) ā < ĕ nõ̧dre Slok., A „njedra“ 497

Katarina Novak

(Imenica nõ̧dre nema oblik za jedninu, niti se javlja u bilo kojem padežu osim navedenog, dio je sintagme „za nõ̧dre“.) d) dobiveno je kontrakcijom skupa aja > ā > o̧ u riječi stajati > stô̧ti, Slok. • Dugo ō dolazi od: a) ō Slok. vôz b) o Slok. i Sv. P. lõnci N mn., võde G jd. c) ǫ = l̥ Slok. rôka, vôk, sõnce, gôba d) u posuđenicama Slok. i Sv. P. špõrxot. • Kratko o dolazi od: a) ǫ Slok. g’olop „golub“, v’odica „udica“, r’obač́a „muška košulja“ (usp. sa refleksom ǫ izjednačenim s etimološkim u u govoru Sv. Petra u nastavku). • Dugo zatvoreno ọ̄ dolazi od: a) ō Slok. Bộk „Bog“, sfộra, kộra, snọ̃pļe, vộla „volja“, kộža, gnộj, Sv. P. Bộk „Bog“,kộra, vộļa „volja“, kộža, kộst, plột, dvộr l. jd., škọ̃lu L jd., dọ̃jti, xrọ̃niti; b) ā iznimno u govoru Slok. gmộjno. • Dugo ū dolazi od: a) u govoru Slok. od ul na dočetku glagolskoga pridjeva radnog muškoga roda jednine, neovisno o tome otpada li završno l ili ne: zû, čûl, bû b) ǫ Sv. P. pûta, vũgle g. pl.; c) ǭ Sv. P. rũka, vũže, vũski; d) u govoru Sv. P. i od l̥ mũč́ite, vûk, žûč́, č́ûn; • Kratki u dolazi od: a) ǫ Slok. v’ugel, Sv. P. ǫ v’ugel, vuglavô̧č́, subõta, pos’uda; b) ۪l Slok. j’abuka, ž’una, Sv. P. p’un, j’abuka; c) ә, primarnog i sekundarnog, Slok. v’uni, Sv. P. v’uni, V’uzem; d o Slok. i Sv. P. u k’uliko, t’uliko. • Dugo slogotvorno r̄ dolazi od r̄ u Slok. kr̂f̥ , Sv. P. kr̂f̥ , br̂f̥ i r Slok. u vr̥ba. • Kratko slogotvorno r dolazi u govoru Sv. Petra od r k’r̥šč́en, m’r̥tef. 498


7. Suglasnici 7.1. Inventar Slokovca sonanti v l ļ

šumnici

m

m

p

b

r

n

t

d

c

j č́

ʒ k

f s

z

š

ž

g

Inventar Svetoga Petra razlikuje se od inventara Slokovca u inventaru sonanata u kojem se među jedinicama javlja i sonant ń kojega u glasovnom sustavu Slokovca nema. U slokovečkome sustavu provedena je denazalizacija palatala ń. 7.2. Distribucija Sonant v Slok. v‘idla, vẽter, nọ̃vi Sv. Petar g‘avran, vûk, dĩvji Sonant v javlja se u inicijalnom položaju i kao proteza ispred kontinuanata ishodišnih vokala u i ǫ: Slok. v‘uxo, vũč́itel || ‚uč́iteļ, v‘ogel, v‘odica; Sv. Petar v‘ugel, vũže, vũsko. Sonant v izgubio se u tročlanim suglasničkim skupovima tvr, svl, svr (u oba govora): a) č́et‘rte,tr̥̃di, b) slẹ̃č́i, c) sr̥bî. Reflektiranje staroga prefiksa i prijedloga sә- i və-/ və a) kao v Stari prijedlog, jednak predmetku və, kao i stari predmetak u, među kojima je došlo do kontaminacije, dali su suglasnik v (prevzêl „preuzeo“), 499

Katarina Novak

koji se na početku nekih riječi izgubio (sȩ̂ „sve“ z’eti, „uzeti“, dovĩca „udovica“, d’ovec, nôk, „unuk“, tôrk, zẽti.). U predmetku ispred bezvučnih suglasnika zamjenjuje se bezvučnim f: ft’eknuti, fkrô̧la, f štãli, f štacûn, fmîl, f mẹ̃ru. Iznimka je glagol xmrẹ̃̃ti i njegovi oblici, npr. xm’rl. Bilabijal v pred bezvučnim se suglasnicima zamjenjuje svojim bezvučnim parnjakom f npr. Slokovec: jõ̧strebof, br̂f te ispred bezvučnih šumnika krõ̧fski, fčĩnili; Sv. Petar: jõ̧fč́e 3. os.jd. prez., krõ̧fskoga a. jd., popọ̃fske, krô̧f g. pl., j’akofč́ek, m’rtef. Sonanti m, n i j Posebnost slokovečkoga govora u usporedbi s mjesnim govorima s kojima graniči je refleks polaznoga sonanta ń koji se u slokovečkom govoru ne ostvaruje se kao ń, već je njegova kontinuanta j od nazalnoga palatala j̃ koji je denazaliziran u j: k’oji „konji“, spọ̃dji „onaj koji je ispod“, spọ̃jȩ „spavanje“, lẹ̃šjak, xlõ̧čjak „remen“, sẽjati, ali rọ̃ńglica „posudica“, ‘ogej „oganj“, pȩ̃dej „pedalj“, t’orej „toranj“, kôji „konji“, str’ajski „strani, tuđi“, lõ̧jski „lanjski“. Do denazalizacije u govoru Sv. Petra ne dolazi sêń “san”, v’išńa, stọ̃lńak. U deklinaciji osobnih i posvojnih zamjenica dolazi do anticipacije palatalnog elementa n > jn, te umetanja vokala među konsonante: jĩvo „njihovo“, jȩ̃nga „njega“, jȩ̃ngof „njegov“. Sonanti l i ļ Depalatalizacija palatala ļ dovela je do gubljenja oprjeke suglasnika l i ļ, npr. zemla „zemlja“, nepriatel, nevola, „nevolja“, krolestvo „kraljestvo“, pondẹ̃lek, klûn, kol’eno, vũčitel; Sv. Petar: slĩve n. pl., zẽle “zelje”. Sekundarni skup lәj u govoru Slokovca dao je ļ: zȩ̃ļȩ, kọ̃ļȩ, vesȩ̣̃ļȩ. Zajedničko je govorima da nema epentetskoga l u sljedovima bj, mj i vj: grọ̃bjȩ, š’ibjȩ, g’rmjȩ, d’ivji, krõ̧vji; rubjȩ̂ (samo Sv. Petar). Finalno l u glagolskome pridjevu radnom muškoga roda često se gubi, neovisno o prethodnome vokalu i (ne)naglašenosti sloga u govoru Slokovca: bû, zd’igȩ, sẽja „sijao“, pȩ̃kel, sȩ̂ „sjeo“, posẹ̃kȩ, gõrȩ „gorio“, m’ogȩ, pûsti, no javljaju se i dubletni oblici jê || jêl, v’idȩ || v’idel, gr’izȩ || gr’izȩl, s’edȩ || s’edel. Finalno l iza kontiuante etimološkoga r̥ u pravilu ne otpada: xmr̂l, põždrl. U govoru Sv. Petra znatno manje je primjera 500


gubljenja završnoga l: donêsel, posệkel, grĩzel, zavzêl || zavzê, sêl || sê, nar’eza. Završno l čuva se u drugim vrstama riječi, primjerice imenicama: Slokovec č‘avel, m‘isel, posel; Sv. Petar v‘ugel. Opstruenti Suglasnik x Suglasnik x ostaje na svom etimološkom mjestu u svim položajima (inicijalnom, medijalnom i finalnom): xrên, xlô̧č́jak, xr‘uška, xlô̧d, m‘ač́uxa, v‘uxo, zd‘exnuti, krôx, m‘ač́uxa (Slokovec). U Svetome Petru zabilježeni su primjeri ispadanja suglasnika x u inicijalnome položaju r‘uška, “hruška”, u tuđici oblîč́ (u govoru Slokovca xoblîč́), ali ne i medijalnome vũxo, j‘uxu a. jd., dẽxnem 1. os.jd. prez. U skupini xt zamijenjen je sa š: štê || štêl, štẽli, „htio, htjeli“ (S.); št‘elo (Sv. P.). Slogotvorno inicijalno r۪ dobilo je protetsko x: x‘۪rǯȩ,̍ xr‘uška (S.). Skup *dj Stari skup *dj reflektirao je većinom u ǯ: ̍ mȩ̃ʒa, ̌ ̍ x‘rǯa,̍ analogno ̍ prȩ̂ʒa, ̍ rjeđe u j, žȩ̃ja „žeđ“(S.); mȩ̂ʒa, x‘rǯovi, ̌ ̍ zagr‘aǯen, ̌ ̍ žȩ̃ʒen ̌ ̍ (Sv. P.). U glagolima složenim s iti čuvaju se skupovi jd, jt: nõ̧jti, dõ̧jdti, prȩ̃ti. Skupovi *stj, *skj i *zdj Izjednačeni skupovi *stj i *skj dali su šč́: klẹ̃šč́ȩ, k‘ršč́en, mọ̃šč́a, košč́‘ica, nȩ̃šč́ȩ, ĩšč́ȩ, k‘ušč́ar, p‘išč́ec, uprop‘ašč́ena, otpũšč́en (S.); pušč́ati, k‘ršč́eno (Sv. P.). U skupu stəj nije došlo do stapanja glasova t i j lĩstje (S. i Sv. P.), prũtje (Sv. P.). ̍ Izjednačeni skupovi *zdj i *zgj dali su ž: dêžǯ, ̍ dȩ̃žǯa̍ g., možǯõni. Praslavensko *tj izjednačilo se s č u č́: vrệč́a, svệč́a, ali ne od sekundarnog skupa tәj: smetjȩ̂. Stari suglasnički skup *čr čuva se kao č r u oba govora i u slijedu č́rĕ, no u govoru Sv. Petra javlja se kajkavsko punoglasje: č́r̃ni, č́rlệni, č́r‘išja, č́rệp (S.); č́ərlẹ̃ni, č́ərẹ̃šńe n. pl., č́erệvo (Sv. P.). U inicijalnu praslavensku suglasničku skupinu *žьr umetnut je dental d: ždrẹ̃ti, ždȩ̃reju. Iznimka je imenica žrẹ̃bȩ u Slokovcu. Promjene u suglasničkim skupinama U suglasničkim su skupovima zabilježene i sljedeće promjene: gl < dl glẹ̃tva (S.); glẽtva (Sv. P.) 501

Katarina Novak

c < ts hrvãcki Do ispadanja suglasnika dolazi u sljedećim skupovima glasova: vl > l lôt „vlat“, lôs „vlas“ gd > d dȩ̂ „gdje“ ldn > ln põ̧lnȩ 7.3. Podrijetlo Osim što potječu od odgovarajućih fonema ishodišnog sustava, konsonanti u oba govora nastali su i sljedećim razvojem: f < skupa xv: fõ̧la „hvala“,skupa pәv: ‚ufam, 1. os. prez., f < x < g u skupu kt < gәt u n’ofti; j < u slijedu ô̧j < ae u brojevima: jȩdȩnô̧jst, dvanô̧jst, trinô̧jst.. do dȩvȩtnô̧jst te slijedu aj < ae u dvãjsti. 8. Zaključak Ova istraživanja doprinos su dosadašnjim opisima govora sela ludbreške Podravine. U govorima Slokovca i Svetoga Petra zamjećen je poseban razvoj vokala o, nejednačenje refleksa ǫ = ۪l = o, što nije osobitost i govora sela zapadno od Ludbrega. Razlike govora ovih sela i upućuju na zaključak da terenska istraživanja još neopisanih govora na prostoru ludbreške Podravine mogu otkriti raznolikošću bogatije govorno područje no što se na temelju sporadičnih istraživanja terena moglo očekivati. Fonološki sustavi govora sela Slokovec i Sveti Petar i njihove međusobne razlike doprinos su jezičnoj mapi govora ludbreške Podravine. Istraživanja koja tek predstoje, objedinit će govore ludbreške Podravine i dati vjerniji odraz govornog stanja i posebnosti ove skupine govora. Vjerojatan ishod takvoga prikaza je i mogućnost koju je ostavio dr. sc. Mijo Lončarić da ti govori čine zaseban poddijalekt. Svrha ovoga rada bila je prikazati dio toga jezičnoga bogatstva i upozoriti na dosad neotkrivene posebnosti fonoloških sustava opisanih mjesnih govora.

502


Lista referenci: Adamček, J. (1984). Ludbreg i njegova okolica u doba feudalizma. U: Ludberg (V. Mađarić et al., eds.), Ludbreg: Narodno sveučilište Ludbreg, 81- 122. Brozović, D. (2005). Dva moguća fonološka tumačenja prozodijskoga sustava u Cavtatskome govoru. U: Croatica et Slavica Iadertina. Vol. 1. No 1., (J. Lisac gl. ur.), Zadar: Sveučilište u Zadru, 19-30. Frančić, A. (2009). Međimurska ojkonimija na mađarski način. U: Folia onomastica Croatica. br. 17. Ivšić, S. (1970). Slavenska poredbena gramatika. Zagreb: Izdavačko poduzeće „Školska knjiga“. Ivšić, S. (1996). Jezik Hrvata kajkavaca. Zaprešić: Matica hrvatska Zaprešić. Ivić, P. (1958). Procesi rasterećenja vokalskog sistema u kajkavskim govorima. U: Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku 11, Novi Sad: Matica srpska, 57-68. Kuzmić, M. (2008). Kratki naglasak u južnomoslavačkim kajkavskim govorima Kutinskoga Sela, Osekova i Okešinca. U: Croatica et Slavica Iadertina (J. Lisac gl. ur.),Vol. 4. No 4., Zadar: Sveučilište u Zadru, 181-189. Lončarić, M. (1990). Kaj – jučer i danas. Čakovec: Tiskarsko – izdavački zavod „Zrinski“. Lončarić, M. (1996). Kajkavsko narječje. Zagreb: Školska knjiga. Lončarić, M. (2007). Kajkavština u ranim podravskim toponimima. Folia onomastica Croatica br. 12/13. ožujak, (P. Šimunović et al., eds.), Zagreb: HAZU, 303-322. Petrić, H. (2007). Prilog poznavanju etnokonfesionalnih promjena u Podravini u XVII. stoljeću. Varaždin: Radovi Zavoda za znanstveni rad HAZU. Petrić, H. (2008). O nekim toponimima Ludbreške i Koprivničke Podravine krajem 15. i početkom 16. stoljeća. Varaždin: Radovi Zavoda za znanstveni rad – Varaždin. Šimunović, P. (2006). Hrvatska toponomastika u 20. stoljeću. Hrvatski jezik u XX. stoljeću (zbornik), (J. Hekman gl. ur.), Zagreb: Matica hrvatska. 395-404. 503

Katarina Novak

Škarić, I. (2007.) Fonetika hrvatskoga književnoga jezika. U: Glasovi i oblici hrvatskoga književnoga jezika. (S. Babić et al.), Zagreb: Nakladni zavod Globus, 17-151. Tusun, M. (1997). Povijesna naselja ludbreška Podravina. Zagreb: Ministarstvo kulture.

Katarina Novak

A Comparison of Phonological Systems of Two Local Varieties of the Ludbreg Podravina Region Summary The paper will present distinctive features of the phonological systems found in two villages in the Ludbreg Podravina region which, although only slightly apart from each other, have significantly different phonological systems. Differences between the vocalism and the consonantism of these local varieties lead to the conclusion that population migrations influenced the linguistic picture that we today find in field research. In the paper the hitherto unrecorded traits of the varieties of Ludbreg Podravina region have been described. The observed absence of assimilation of the reflex of ǫ = l̥ and the etymological o has been described by Pavle Ivić, who links this to the villages of Zagorje. The villages that the described varieties belong to are located between Ludbreg and Legrad, and have been mentioned only sporadically in the existing research of this Croatian speaking area. More precisely, one of them has been mentioned. Key words: Slokovec, Sveti Petar, vocalism, ǫ, denasalization, etymological o, etymological u, ludbreška Podravina

504

Лингвистика у школи / Linguistics in schooling

Čestotni pristup u poučavanju padežnoga sustava hrvatskoga standardnoga jezika

Marko Alerić Filozofski fakultet Sveučilište u Zagrebu Tamara Gazdić Alerić Učiteljski fakultet Sveučilište u Zagrebu

Čestotni pristup u poučavanju padežnoga sustava hrvatskoga standardnoga jezika Sažetak U radu se navode odstupanja učenika mlađih razreda osnovne škole (2. i 4. razred) u primjeni sklonidbene standardnojezične norme, a zatim načini njezina poučavanja u nastavi materinskoga jezika. Raspravlja se o tome je li učestalost odstupanja od sklonidbene standardnojezične norme povezana s učestalošću upotrebe padeža te u skladu s tim i o tome kako način poučavanja sklonidbene standardnojezične norme može utjecati na njezino uspješnije ovladavanje i njezinu bolju primjenu u svakodnevnom komuniciranju. Ključne riječi: standardni jezik, poučavanje padežnoga sustava, funkcionalni redoslijed padeža, čestotni pristup

1. Uvod Sklonidbom kao obilježjem hrvatskoga jezika djeca ovladavaju kao dijelom svoje primarne jezične kompetencije (Kovačević-Anđel 1999: 397), odnosno sposobnosti komuniciranja na zavičajnome idiomu (materinskome idiomu u užem smislu), a zatim i kao dijelom svoje sekundarne jezične kompetencije, sposobnosti komuniciranja na standardnome idiomu (materinskome idiomu u širem smislu), najviše u osnovnoškolskome razdoblju. Kako je udio riječi koje se sklanjaju među promjenjivim riječima oko 50%,1 jasno je da se bez ovladavanja sklonidbom u standardnome jeziku, U korpusu Dušanke Vuletić (Vuletić 1991: 28, 29), od ukupnoga broja riječi (55.916) njih 43,64% čine riječi koje se sklanjaju (imenice 18,76%, zamjenice

1

507

Marko Alerić, Tamara Gazdić Alerić

koja je više ili manje različita od sklonidbe u organskim govorima, ne može ostvariti uspješna komunikacija na standardnome jeziku,2 što može biti posljedica i slabijeg ovladavanja sadržajem svih nastavnih predmeta (Škiljan 1988: 145, 146; Ljubešić 1997: 38, 91, 199, 200, 244; KovačevićAnđel 1999: 401; Cvikić 2002: 55, 56). 2. Uspješnost u ovladavanju standardnojezičnom sklonidbom osnovnoškolskih učenika 2. i 4. razreda U radu se proučava uspješnost u ovladavanju standardnojezičnom sklonidbom učenika 2. i 4. osnovnoškolskoga razreda,3 zatim se proučavaju razlozi zbog kojih do odstupanja dolazi, te mogućnosti koje bi mogle pridonijeti boljem ovladavanju standardnojezičnom sklonidbom. Uspješnost primjene standardnojezične sklonidbe učenika 2. i 4. osnovnoškolskoga razreda utvrđena je među učenicima jedne zagrebačke, jedne čakovečke i jedne riječke osnovne škole.4 U testiranju je sudjelovalo ukupno 130 učenika (N=130): 67 drugoga i 63 četvrtoga razreda. U zagrebačkoj osnovnoj školi u testiranju je sudjelovalo 20 učenika 2. i 20 učenika 4. razreda, u čakovečkoj 25 učenika 2. i 22 učenika 4. razreda, a u riječkoj 22 učenika 2. i 21 učenik 4. razreda). I učenici 2. i učenici 4. razreda u istim su zadacima,5 u zadanom vremenu (30 minuta), trebali procijeniti je li u 42 rečenice istaknuta sklonjiva riječ (imenica /n = 45/, zamjenica /n = 4/, pridjevi /n = 6/ ili broj /n = 2/) upotrijebljena u odgovarajućem padežu, odnosno umjesto riječi u osnovnom padežu (nominativu) trebali su upotrijebiti odgovarajući padež.6 17,78%, pridjevi 4,40%, brojevi 2,70%), a 23,34% riječi koje se sprežu. I u korpusu Lidije Cvikić (2002: 63) najčešće su riječi koje se sklanjaju (55,79%). 2 U Nastavnom je planu i programu za osnovnu školu istaknuto kako je temeljni cilj nastave hrvatskoga jezika osposobiti učenika za jezičnu komunikaciju koja će mu omogućiti „ovladavanje sadržajima svih nastavnih predmeta i cjeloživotno učenje“ (Nastavni plan i program za osnovnu školu 2006: 25). 3 Slično istraživanje provodi i Ljubešić (usp. Ljubešić 1997: 141, 149). 4 Uspješnost u primjeni standardnojezične sklonidbe ispitivana je u šk. god. 2007./2008. u 2. i 4. osnovnoškolskom razredu u Zagrebu (Osnovna škola Antuna Gustava Matoša), Čakovcu (III. osnovna škola „Čakovec“) i Rijeci (Osnovna škola „Jelenje-Dražice“). 5 Test kojim je ispitivana sklonidbena standardnojezična kompetencija nalazi se u prilogu. 6 Tip zadataka koje su učenici rješavali uobičajen je u razrednoj nastavi i već je u 508


U Osnovnoj školi Antuna Gustava Matoša u Zagrebu učenici 2. razreda u zadanom vremenu nisu uspjeli riješiti prosječno 16,32 (38,85%) rečenice, a među rečenicama koje su uspjeli riješiti, točan padežni oblik nisu upotrijebili prosječno u 6,4 (24,92%) rečenice. U istoj školi učenici 4. razreda nisu uspjeli prosječno riješiti 0,15 (0,35%) rečenica, a među rečenicama koje su uspjeli riješiti, točan padežni oblik nisu upotrijebili prosječno u 8,35 (19,95%) rečenica. U Trećoj osnovnoj školi u Čakovcu učenici 2. razreda prosječno nisu uspjeli riješiti 11,78 (28,05%) rečenica, a među rečenicama koje su uspjeli riješiti točan padežni oblik nisu upotrijebili prosječno u 11,44 (37,86%) rečenica. U istoj školi učenici 4. razreda nisu uspjeli riješiti prosječno 0,68 (1,62%) rečenica, a među rečenicama koje su uspjeli riješiti točan padežni oblik nisu upotrijebili prosječno u 8,59 (20,45%) rečenica. U Osnovnoj školi „Jelenje-Dražice“ u Rijeci učenici 2. razreda nisu uspjeli riješiti prosječno 23 (54,76%) rečenice, a među rečenicama koje su uspjeli riješiti točan padežni oblik nisu upotrijebili prosječno u 3 (15,79%) rečenice. U istoj školi učenici 4. razreda prosječno nisu uspjeli riješiti 1 (2,38%) rečenicu, a među rečenicama koje su uspjeli riješiti točan padežni oblik nisu upotrijebili prosječno u 4,43 rečenice (11,18%). Ukupno učenici 2. razreda prosječno nisu uspjeli riješiti 17,03 (40,55%) rečenica, a netočno su riješili 6,95 (27,83%) rečenica, dok učenici 4. razreda prosječno nisu uspjeli riješiti 0,61 (1,45%) rečenicu, a netočno su riješili 7,12 (17,20%) rečenica. Na temelju dobivenih rezultata može se zaključiti kako su učenici četvrtoga razreda u primjeni sklonidbene standardnojezične kompetencije u rečenicama koje su riješili, u odnosu na učenike drugoga razreda, postigli napredak od 61,80%. Najmanji broj odstupanja u jednini učenici su činili u nominativu (13 odstupanja), zatim u lokativu (19 odstupanja), akuzativu (25 odstupanja), genitivu (34 odstupanja), dativu (44 odstupanja), instrumentalu (95 odstupanja), a najveći u vokativu (177 odstupanja). prvom osnovnoškolskom razredu predviđen Nastavnim planom i programom (usp. 2006: 27). Takav se tip zadataka javlja i u tzv. slikovnim pričama (usp. Bežen-Budinski 2006: 8, 9, 15, 49 itd.). 509


Slika br. 1.

2.1. Odstupanja u jednini nominativ jd. Umjesto oblika za n. jd. učenici 2. razreda upotrebljavaju oblike za i. jd. (zarezom, 3 odstupanja) i i. mn. (zarezima, 2 odstup.), a učenici 4. razreda oblike za i. jd. (zarezom, 3 odstup.), n. mn. (zarezi, 1 odstup. i nepravilan oblik zaresci, 1 odstup.), g. mn. (zareza, 1 odstup.) i a. mn. (zareze, 1 odstup.). lokativ jd. Umjesto oblika za l. jd. učenici 2. razreda upotrebljavaju oblike za n. jd. (škola, 1 odstup.), n. / a. jd. (zbor, 14 odstup.) i a. mn. (brojeve, 1. odstup.), a učenici 4. razreda oblik za l. jd. (zboru, 2 odstup.). akuzativ jd. Umjesto oblika za a. jd. učenici 2. razreda upotrebljavaju oblike za n. jd. (jabuka, 1 odstup.), d. / l. jd. (ogradi, 4 odstup.), a. mn. (jabuke, 9 odstup.), a učenici 4. razreda oblike za d. / l. jd. (ogradi, 2 odstup.) i a. mn. (jabuke, 7 odstup.). 510


genitiv jd. Umjesto oblika za g. jd. učenici 2. razreda upotrebljavaju oblike za n. jd. (prvi i drugi, prva i druga, vanilija i čokolada, 31 odstup.), n. jd. i g. jd. (vanilija i čokolade, 1 odstup.), a učenici 4. razreda u upotrebi genitiva jd. ne čine odstupanja. dativ jd. Umjesto oblika za d. jd. učenici 2. razreda upotrebljavaju oblik za n. jd. (djed, 19 odstup.), g. jd. (djeda, 8 odstup.), n. / a, jd. (stol, 7 odstup.), a učenici 4. razreda oblike za n. jd. (djed, 3 odstup.), g. / a. jd. (djeda, 1 odstup.), d. / l. mn. (im, nam, 2 odstup.), v. jd. (stole, 1 odstup.). instrumental jd. Umjesto oblika za i. jd. učenici 2. razreda upotrebljavaju oblike za n. jd. (glava, autić, autobus, 29 odstup.), n. mn. (autići, 3 odstup.), g. jd. / n. mn. (glave, 1 odstup.), g. jd. (autića, 4 odstup.), d. jd. (glavi, 1 odstup.), a. jd. (glavu, 1 odstup.), v. jd. (glavo, 1 odstup.), i. mn. (autićima, 18 odstup.), nepravilne oblike za i. jd. (s autićom, s autićem, autobusem, s autobusom, 9 odstup.) i nepravilan oblik za i. mn. (s autićima, 1 odstup.) Učenici 4. razreda umjesto oblika za i. jd. upotrebljavaju oblike za a. jd. (glavu, na autobus, 3 odstup.), i. mn. (glavama, autićima, 9 odstup.), n. jd. (auto, autić, 2 odstup.), g. jd. (autića, 2 odstup.) i nepravilne oblike za i. jd. (autićom, s autićem, s autićom, s autobusom, 11 odstup.). vokativ jd. Umjesto oblika za v. jd. učenici 2. razreda upotrebljavaju oblik za n. jd. (Tomislav, 72 odstup.) i nepravilan oblik za v. jd. (Tomislavu, 7 odstup.). i. učenici 4. razreda upotrebljavaju oblik za n. jd. (Tomislav, 97 odstup.) i nepravilan oblik za v. jd. (Tomislavu, 1 odstup.). 2.2. Odstupanja u množini Najmanji broj odstupanja u množini učenici su činili u nominativu (15 odstupanja), zatim vokativu (17 odstupanja), akuzativu (23 odstupanja), genitivu (50 odstupanja), dativu (98 odstupanja), instrumentalu (131 odstupanje), a najveći u lokativu (188 odstupanja). 511


Slika br. 2.

nominativ mn. Umjesto oblika za n. mn. učenici 2. razreda upotrebljavaju oblik za n. jd. (gumica, glumica, mladić, 7 odstup.), a. jd. (gumicu, 4 odstup.). i. učenici 4. razreda upotrebljavaju oblik za n. jd. (cvrčak, 1 odstup.). vokativ mn. Umjesto oblika za v. mn. učenici 2. razreda upotrebljavaju oblik za n. jd. (gledatelj, potlačeni narod, 4 odstup.), v. jd. (prijatelju, 2 odstup.), a učenici 4. razreda upotrebljavaju oblik za v. jd. (prijatelju, prijateljice, potlačeni narod, 10 odstup.). akuzativ mn. Umjesto oblika za a. mn. učenici 2. razreda upotrebljavaju oblik za a. jd. (marelicu, 10 odstup.), n. jd. (predstava, 4 odstup.), n. / a. jd. (zadatak, 4 odstup.), a učenici 4. razreda upotrebljavaju oblike za n. jd. (predstava, 2 odstup.) i a. jd. (marelicu, 2 odstup.). genitiv mn. Umjesto oblika za g. mn. učenici 2. razreda upotrebljavaju oblike za n. / a. jd. (riječ, najčešće, najčešći, 26 odstup.), n. mn. (komadići, 4 odstup.), i. mn. (komadićima, 5 odstup.), nepravilan oblik za g. mn. 512


(najčestih, 1 odstupanje), a učenici 4. razreda upotrebljavaju oblike za n. / a. jd. (najčešće, komadić, 5 odstup.), n. mn. (komadići, 4 odstup.), g. jd. (najčešćeg, 1 odstup.), a. mn. (komadiće, 2 odstup.), i. mn. (riječima, 1 odstup.) i nepravilan oblik za g. jd. (češćijeg, 1 odstup.). dativ mn. Umjesto oblika za d. mn. učenici 2. razreda upotrebljavaju oblike za n. / a. jd. (stablo, 3 odstup.), n. mn. (stabla, gradovi, želje, 26 odstup.), d. / l. jd. (stablu, 1 odstup.), a. mn. (gradove, 2 odstup.), d. / l. / i. mn. (stablima, 3 odstup.), a učenici 4. razreda upotrebljavaju oblike za n. jd. (želja, 6 odstup.), n. / a. jd. (stablo, gradivo, 3 odstup.), g. jd. (želje, stabla, 24 odstup.), d. jd. (želji, stablu, gradu, 13 odstup.), a. mn. (gradove, 9 odstup.), d. / l. / i. (željama, stablima, 8 odstup.). instrumental mn. Umjesto oblika za i. mn. učenici 2. razreda upotrebljavaju oblike za n. / a. jd. (vlak i brod, moj crtež, 9 odstup.), n. mn. (prolaznici, vlakovi i brodovi, moji crteži, prolazi, 24 odstup.), i. jd. (vlakom i brodom, mojim crtežom, 18 odstup.), a učenici 4. razreda upotrebljavaju oblike za n. / a. jd. (moj crtež, 3 odstup.), n. mn. (prolaznici, moji crteži, 6 odstup.), g. mn. (prolaznika, 3 odstup.), d. jd. (mojem crtežu, 2 odstup.), a. mn. (prolaznike, prolaznice, vlakove i brodove, 3 odstup.), i. jd. (vlakom i brodom, mojim crtežom, 62 odstup.). lokativ mn. Umjesto oblika za l mn. učenici 2. razreda upotrebljavaju oblike za n. mn. (sastavci, povjetarci, prošli događaji, 48 odstup.), n. / a. jd. (prošli događaj, 6 odstup), d. jd. (sastavku, prošlom događaju, povjetarcu, 52 odstup.), i. jd. (prošlom događaju, 1 odstup.), a. mn. (sastavke, 1 odstup.), a učenici 4. razreda upotrebljavaju oblike za n. mn. (sastavci, povjetarci, 3 odstup.), d. jd. (sastavku, sastavu, povjetarcu, prošlom događaju, 69 odstup.), n. mn. (sastavak, povjetarac, 3 odstup.), g. jd. (povjetarca, 1 odstup.), a. mn. (sastavke, 1 odstup). Navedeni podaci pokazuju kako su vokativ i instrumental jednine te vokativ, lokativ i instrumental množine padeži čijim normiranim oblikom učenici najteže ovladavaju. 513


3. Razlozi poteškoća u ovladavanju standardnojezičnom sklonidbom osnovnoškolskih učenika 2. i 4. razreda Razlozi odstupanja u primjeni sklonidbene standardnojezične norme mogu biti: utjecaj jedninske/množinske sklonidbe učeničkih imanentnih gramatika i/ili normativne gramatike. Imanentna je gramatika jezični sustav kojim pojedinac najprije ovladava, odnosno na temelju kojega postaje sposoban za primarnu jezičnu kompetenciju, i najvećim se dijelom podudara s jezičnim sustavom nekoga organskog idioma (mjesnoga govora), ali može sadržavati i obilježja drugih organskih idioma, te dio koji nastaje kao posljedica jezičnog razvoja pojedinca. Zbog te činjenice, kao i zbog toga što razlike u govorima Zagreba, Čakovca i Rijeke postoje i međusobno i u odnosu na hrvatski standardni jzik, u rješavanju zadataka mogao se očekivati veći broj različitih odstupanja. Ipak, broj odstupanja koji bi se mogao objasniti utjecajem učeničke imanentne gramatike relativno je malen, što potvrđuje i kako su učenici razumjeli da u zadacima trebaju upotrebljavati padežne oblike standardnojezične sklonidbe. U protivnom se mogao očekivati veći broj odstupanja. Utjecaj imanentne gramatike uočava se, npr. u jedninskoj sklonidbi učenika 2. razreda u i. (s autićem, s autićom, autobusem, s autobusom) i V (Filip, Perić). Odstupanja u i. mogu se pripisati utjecaju kajkavskih govora u kojima iza palatala nema prijeglasa pa je nastavak uvijek –om (usp. Kovač 2003: 117), te činjenici da se i., kad označava sredstvo, u kajkavskim govorima upotrebljava s prijedlogom s/sa (usp. Turza-Bogdan 2003: 142, 143). Odstupanja u v. jd., odnosno izjednačavanje vokativnog i nominativnog oblika, može se pripisati utjecaju kajkavskih govora u kojima nema posebnog oblika za vokativ, odnosno nominativni oblik u njima služi i kao vokativni (usp. Lončarić 1996; Kovač 2003: 117). U množinskoj sklonidbi učenici 2. razreda upotrebljavaju padežne oblike koji nisu u skladu sa standardnojezičnom normom za g. (najčestih) i i. (s autićima), a učenici 4. razreda za g. (češćijeg). Odstupanja u g. mogu se objasniti utjecajem komparativnoga nastavka –iji, a odstupanja u i. zamjenom instrumentala sredstva instrumentalom društva. Učenici 2. i 4. razreda najčešće čine odstupanja od standardnojezičnih oblika za n. jd., upotrebljavajući oblike i. jd. i mn., umjesto g. jd. 514


upotrebljavaju oblike n. jd., umjesto d. jd. oblike n. jd. i g. jd., umjesto a. jd. oblike a mn. i d. / l. jd., umjesto v. jd. oblik n. jd., umjesto l. jd. oblike n. / a. jd. te umjesto i. jd. oblike n. jd. i I. mn. Padeže jedninske sklonidbe učenici najčešće zamjenjuju oblicima i . jd. i. mn., n. / a. jd., g. jd., a. mn., d. / l. jd. Umjesto n. mn. učenici 2. i 4. razreda najčešće čine odstupanja upotrebljavajući oblike n. i a. jd., umjesto g. mn oblike n. / a. jd. i n mn., umjesto d. mn. oblike n. mn. i g. jd., umjesto a. mn. oblike a. jd. i n. jd., umjesto v. mn. oblike v. jd. i n. jd., umjesto l. mn. oblike d. jd. i n. mn. i umjesto i. mn. oblike i. jd. i n mn. Može se zaključiti kako padeže množinske sklonidbe učenici najčešće zamjenjuju oblicima n. jd. ili n. mn. te a. jd. 4. Čestotni (frekvencijski) pristup proučavanju padeža Jedan od razloga zbog kojeg učenici najčešća odstupanja u jedninskoj sklonidbi čine u d., i. i v., a u množinskoj sklonidbi u d., i. i l. te umjesto pravilnih oblika upotrebljavaju padežne oblike za n. jd. i mn., a. jd., g. jd., i. mn. i l. jd. mogao bi biti i u općeniti maloj čestotnosti pojavljivanja d., i., v. i l. u govorenoj i pisanoj praksi. naime, rezultati pokazuju kako učenici čine odstupanja upravo u padežima koji se u govorenoj i pisanoj komunikaciji javljaju rjeđe (v., l., i.)7 i da te padeže zamjenjuju u govorenoj i pisanoj komunikaciji češćim padežnim oblicima (n., a., g., d.). to je u vezi i s činjenicom da dijete najprije ovladava upotrebom nominativa, zatim akuzativa i genitiva, a tek poslije dativa, lokativa, instrumentala i vokativa (Kovačević i Anđel 1999: 400, 401). Oba razloga, čestotnost (frekventnost) upotrebe i redoslijed ovladavanja, mogla su pridonijeti novom redoslijedu poučavanja padeža koji se u posljednjih nekoliko godina preporučuje za poučavanje sklonidbe u nastavi hrvatskoga jezika u 5. razredu osnovne škole. Za novi redoslijed poučavanja padeža, koji umjesto dotadašnjeg: nominativ, genitiv, dativ, akuzativ, vokativ, lokativ, instrumental8 sada glasi: nominativ, akuzativ, 7 Usp. Vuletić 1991: 40, 43, 53. 8 Taj redoslijed nije isti u svim jezicima. Tako je u altajskim jezicima Euroazije redoslijed: nominativ, akuzativ, dativ, genitiv, ablativ, instrumental, komitativ 515


genitiv, dativ, lokativ, instrumental, vokativ (Nastavni plan i program 2006: 35), obično se ističe kako mu je cilj postići „brže, lakše i jednostavnije razumijevanje padeža, padežnih obilježja, značenja i nastavaka“ (Bjedov 2009: 53), a navode se i drugi razlozi. Tako među deset razloga koje navodi kao prednost novog redoslijed poučavanja padeža Jelaska (2006: 29) navodi i njihovu čestotnost, ističući: „1. Nominativ je najčešći i najvažniji padež, jednak je osnovnome obliku riječi. 2. Nakon nominativa akuzativ je najčešći padež, a slijedi ga genitiv. Vokativ je najrjeđi, a po oblicima najraznolikiji i najinačniji padež, pa je prikladno da bude zadnji.“ Međutim, rezultati testiranja provedenog među osnovnoškolskim učenicima pokazuju još jedan važan razlog u korist novoga redoslijeda poučavanja padeža. Naime, oni pokazuju da je novi redoslijed poučavanja padežnoga sustava hrvatskoga standardnog jezika usklađen s općim didaktičkim načelom da u nastavi treba krenuti najprije od onoga što je učenicima primjerenije, poznatije, manje zahtjevno, u čemu čine manji broj odstupanja, a zatim poučavati ono što je učenicima manje poznato, zahtjevnije, u čemu čine veći broj odstupanja. Takav je redoslijed poučavanja padeža usklađen i s činjenicom kako učenici padežnim oblicima koji su u upotrebi češći9 ovladavaju brže i čine manji broj pogrešaka, dok padežnim oblicima koji su u upotrebi rjeđi ovladavaju sporije i čine veći broj pogrešaka. Naime, upravo se prema novom redoslijedu poučavanja padeža u nastavi najprije poučavaju oni padeži prilikom čije upotrebe, kako pokazuju rezultati provedenog istraživanja, učenici čine manji broj odstupanja, odnosno n., a. i g., a zatim oni prilikom čije upotrebe učenici čine veći broj odstupanja, odnosno d., l., i., v.

9

516

(Comrie-Mathews-Polinsky 2003: 48), a u sanskrtu: nominativ, vokativ, akuzativ, instrumental, dativ, ablativ, genitiv, lokativ (Comrie-Mathews-Polinsky 2003: 60). U srpskom je jeziku, npr. u udžbeniku „Srpski jezik i jezička kultura za 5. razred osnovne škole“ M. Nikolić i M. Nikolić redoslijed obrade poučavanja padeža: N, g., d., a., v.i l. (Nikolić 2008: 75, 87), a u udžbeniku „Srpski jezik i jezička kultura za 5. razred osnovne škole“ R. Dragičević redoslijed obrade padeža je n., v., g., d., a., i., l. (Dragičević 2008: 25-42). MacWhinney dokazuje kako su djeca uspješnija u prepoznavanju i određivanju gramatičkih oblika koji su „često u uporabi“ i koji su lako uočljivi (Ljubešić 1997: 143).


5. Rasprava i zaključak Rezultati provedenog istraživanja pokazuju da učenici u nižim razredima osnovne škole najveći broj odstupanja čine u d., i. i v. jednine i u d., i. i l. množine. ti rezultati pokazuju da je novi redoslijed poučavanja padeža učenicima primjereniji zato što se u poučavanju padežnoga sustava kreće od poučavanja onih padeža koji su učenicima poznatiji, jednostavniji i prilikom čije upotrebe čine manji broj pogrešaka (n., a., g.), a zatim nastavlja s poučavanjem onih padeža koji su učenicima manje poznati, složeniji i prilikom čije upotrebe čine veći broj pogrešaka (d., l., i, v.), što je i u skladu s općenito prihvaćenim didaktičkim načelom da prilikom poučavanja treba krenuti od onoga što je učenicima poznatije, jednostavnije, pa tek zatim prijeći na ono što je učenicima manje poznato, složenije. Ono na što treba posebno upozoriti jest da nov način poučavanja padeža (n., a., g., d., l., i, v.) ne podrazumijeva i nov redoslijed padeža, već da on i dalje ostaje uobičajen: n., g., d., a., v., l., i., kao i da je u nastavi hrvatskoga jezika osobitu pozornost potrebno posvetiti poučavanju i uvježbavanju izbora pravilnoga padeža i prepoznavanju njegova normiranog oblika. Poučavanje padeža treba biti funkcionalnije, treba podrazumijevati uočavanje najčešćih učeničkih odstupanja u primjeni padeža, utvrđivanje razloga zbog kojih se odstupanja javljaju, osobito uspoređivanjem stanja u učeničkoj imanentnoj i normativnoj gramatici, odnosno utvrđivanjem razlika između sklonidbe u imanentnoj i sklonidbe u normativnoj gramatici. Buduća bi istraživanja ovladavanja i primjene padežnoga sustava trebala pridonijeti izradi popisa konkretnih učeničkih odstupanja od sklonidbene norme, što bi omogućilo njihovu bolju predvidivost, kao i objašnjenja razloga zbog kojih do odstupanja dolazi, što bi pridonijelo boljoj pripremljenosti nastavnika. Također bi, u daljnjim proučavanjima sklonidbene kompetencije u ranome razdoblju učenja hrvatskoga standardnog jezika bilo potrebno utvrditi postoji li razlika u primjeni sklonidbene standardnojezične kompetencije kada se radi o pripremljenom (nespontanom) te nepripremljenom (spontanom) tekstu, kao i postoji li razlika kada se radi o govorenome i pisanome tekstu.

517


Lista referenci: Bežen, A. i V. Budinski. (2006). Hrvatski za tebe i mene 2: udžbenik iz hrvatskoga jezika za drugi razred osnovne škole. Zagreb: Profil international. Bjedov, V. (2009). Prihvaćenost novoga poretka poučavanja padeža. Lahor. 7, 24-53. Comrie, B., S. Mathews i M. Polinsky. (2003). Atlas jezika. Varaždin: Stanek. Cvikić, L. (2002). Pretpostavljeno i očekivano jezično znanje prvačića. Dijete i jezik danas (I. Vodopija, ur.). Osijek, 55-73. Dragičević, R. (2008). Srpski jezik i jezička kultura za 5. razred osnovne škole. Beograd: Zavod za udžbenike. Jelaska, Z. (2006). Deset razloga za novi redoslijed padeža. Metodički profili I. Zagreb: Profil International, 28-30. Kovač, E. (2003). Jezično ponašanje sedamnaestogodišnjaka. Učitelj; godišnjak Visoke učiteljske škole u Čakovcu, 115-125. Kovačević, M. i M. Anđel. (1999). Jesu li leksički i gramatički razvoj međusobno usklađeni?. U: Teorija i mogućnosti primjene pragmalingvistike. Rijeka: Hrvatsko društvo za primijenjenu lingvistiku, 397-404. Lončarić, M. (1996). Kajkavsko narječje. Zagreb: Školska knjiga. Ljubešić, M. (1997). Jezične teškoće školske djece (oblici, uzroci, posljedice, otklanjanje). Zagreb: Školske novine. Nastavni plan i program za osnovnu školu. Zagreb: 2006. Nikolić, M. i M. Nikolić. (2008). Srpski jezik i jezička kultura za 5. razred osnovne škole. Beograd: Zavod za udžbenike. Škiljan, D. (1988). Jezična politika. Zagreb: Naprijed. Turza-Bogdan, T. (2003). Utjecaj zavičajnog govora na pisanje u ranoj nastavi. Dijete i jezik danas. Osijek, 137-151. Vuletić, D. (1991). Istraživanje govora. Zagreb: Fakultet za defektologiju Sveučilišta u Zagrebu

518


Marko Alerić Tamara Gazdić Alerić

Frequency approach in the teaching of the standard language case system Summary In this paper we specify divergences in the application of the case norm of the standard language in students of early years of primary school (2nd and 4th grade), and subsequently the ways of teaching it in first language classes. We discuss whether the frequency of the divergences from the standard language case norm is connected to the frequency of case use, and also, in line with this, how the way in which the standard language case norm is taught can influence its more successful acquisition and its better application in everyday communication. Key words: standard language, teaching the case system, functional sequence of cases, frequency approach

PRILOG 1. U SVAKOJ OD NAVEDENIH REČENICA TREBAŠ UOČITI RIJEČ KOJA JE ISTAKNUTA. AKO MISLIŠ DA JE RIJEČ PRAVILNA, NEMOJ NIŠTA ISPRAVLJATI, NEGO ZAOKRUŽI +, A AKO MISLIŠ DA NEŠTO NIJE U REDU, ZAOKRUŽI – I NA PRAZNO MJESTO NAPIŠI KAKO BI TA RIJEČ, DA BI SVE BILO U REDU, TREBALA BITI NAPISANA. Npr. Tina crta na papiru. + Tina crta na papirom. + • • • •

- papiru.

Nikola treba pronaći pravi put do kuće. + Bubamara na slici ima tri točkice. + Na stolu su dvije gumicu. + Ljestve su prislonjene uz ogradi. +

- - - -

______ __________ __________ __________ __________ 519


• • •

Ispunio je zadnji list svoje bilježnice. + Prišao sam djed i upitao ga kad ćemo u šumu. + Tebi sam, Tomislav, to rekao jučer. +

-

__________

- -

__________ __________

2. U OVOM ZADATKU UMJESTO OBLIKA KOJI JE NAVEDEN U ZAGRADAMA TREBAŠ UPOTRIJEBITI ODGOVARAJUĆI OBLIK. Najviše volim kad poslije ____________ (ručak) dobijemo _________ (jabuka). • Cvijet se uspravio i mahnuo ________________________ (svoja glava). • Pojeo je jednu krušku i pet ________________ (marelica). • Igrao se _____________ (autić) cijelu večer. • Na izlet krećemo u 7 ujutro _____________ (autobus). • U krošnjama drveća cvrkuću _____________ (ptice). • Djeca se složno igraju u _____________ (park). • Kazalište je kuća u kojoj se prikazuju _____________ (predstava). • Učenici marljivo rješavaju matematičke _______________ (zadatak). • U ______________________ (školski zbor) pjevaju Nena i Iva. • Učenici __________ i ___________ (prvi i drugi) razreda uređuju školsko igralište. • Dječak jede sladoled od ___________ i __________ (vanilija i čokolada). • Rječnik sadrži popis ___________ (riječi) koje se u jeziku upotrebljavaju. • To je djelo u kojem su riječi popisane od najrjeđih do ________________ (najčešće). • Dragi ______________ (gledatelji), počinje još jedna informativna emisija. • Sladoled se u početku izrađivao od ______________________ i ___________________ (komadići leda, voće). • Dječak je prišao ______________ (stol), uzeo papir i počeo pisati. • Za nekoliko dana pojavili su se ______________ (ljudi). •

520


• • • • • • • • • • • • • • • • •

Nikola je u ______________ (sastavci) opisivao svoje doživljaje. Do nesreće je došlo jer je ______________ (mladić) prebrzo vozio. Tužni ____________ (dječak) dugo nije mogao zaspati. Između dijelova rečenice koji se nabrajaju piše se ____________ (zarez). Znao sam da si me ti, ______________(Filip), jučer zvao. Grane su se njihale na ______________ (povjetarci). Poštovani gospodine ______________ (Perić), drago nam je što ste nas posjetili. Ivica se u šumi divio ____________________________ (golema stabla). Stajah noću među ______________ (prolaznici). Prilazili smo ______________ (gradovi) o kojima smo maštali. Razgovarali smo o ____________________________ (prošli događaji). On to radi usprkos ____________________________ (njihove želje). Putovao je ______________ i ______________ (vlakovi, brodovi). Molim vas, ______________ (prijatelji), da pokušate ponovno. Bio je oduševljen ____________________________ (moji crteži). Ne morate ______________ (mi) ništa o tome govoriti. I vi, ______________ (potlačeni narodi), niste ništa manje vrijedni.

521

Strtegije za tumačenje značenja prozirnih fraznih glagola

Nataša Bikicki Visoka poslovna škola strukovnih studija Novi Sad

Strtegije za tumačenje značenja prozirnih fraznih glagola Sažetak Cilj kvantitativnog istraživanja koje je obuhvatilo 136 ispitanika i kvalitativnog istraživanja u kome je učestvovalo 10 ispitanika bio je da se utvrdi koje strategije i u kojoj meri učenici koriste kako bi protumačili značenje prozirnog fraznog glagola. Utvrđeno je da se ispitanici oslanjaju na značenje leksičkog glagola i/ili partikule fraznog glagola, kontekst, prethodno jezičko znanje i poznavanje stvarnosti. Vrlo često ispitanici koriste dvojezične rečnike, vrlo retko jednojezične, ili se obraćaju nastavniku, odnosno drugim učenicima u grupi. Najčešće učenici koriste više strategije istovremeno. Istraživanje je pokazalo, međutim, da ispitanici nemaju razvijene metakognitivne strategije kojima bi ocenili efikasnost strategija koje koriste. Ključne reči: analiza reči, kontekst, poznavanje stvarnosti, prozirni frazalni glagol, rečnik

1. Uvod Frazni glagoli predstavljaju veoma produktivnu leksičku kategoriju koja se danas javlja ne samo u govornom engleskom jeziku, već i u registrima raznih struka te se učenici sve češće sreću sa ovom vrstom leksema kako u nastavi tako i van nje. S druge strane uočeno je da govornici čiji maternji jezik nije engleski teško usvajaju ovu kategoriju, naročito ukoliko slična kategorija nije prisutna u njihovom maternjem jeziku (vidi Dagut i Laufer 1985, Laufer i Eliasson 1993, Sjöholm 1995). Većina dosadašnjih istraživanja bavila se razlozima iz kojih učenici ne koriste frazne glagole, koje frazne glagole naročito izbegavaju (prozirne ili neprozirne), koliko boravak u zemljama engleskog govornog područja utiče na učestalost i tačnost upotrebe, kao i utvrđivanjem stepena 523

Nataša Bikicki

ovladavanja jezikom na kome se uočava tendencija češće upotrebe fraznih glagola. Nekoliko skorijih istraživanja, međutim, usredsredilo na merenje efikasnosti različitih strategija i pristupa u obradi ovih glagola. Tako Cheon analizira uspešnost učenja ovih glagola u kontekstu, odnosno prevođenjem (Cheon 2006). Kovecses i Szabó (1996) i Boers (2000) ispituju koliko kognitivni pristup u obradi fraznih glagola doprinosi njihovoj retenciji, to jest koliko grupisanje fraznih glagola na osnovu orijentacionih metafora, u prvom, odnosno skretanje pažnje na izvorni domen metafora na kojima se zasnivaju glagoli u drugom, olakšava usvajanje ovih fraznih leksema. Rezultati koji će biti prikazani u ovom radu nastali su upravo u okviru jednog takvog istraživanja, ali sem što je cilj bio da se utvrdi učinak kognitivnog pristupa na kratkoročnu i dugoročnu retenciju obrađenih glagola, jedan od ciljeva istraživanja bio je da se utvrdi koje strategije ispitanici koriste kako bi došli do značenja nepoznatog fraznog glagola. Ispitano je u kojoj meri učenici koriste jednojezične i dvojezične rečnike, kontekst i analizu reči, da li se obraćaju nastavnicima i/ili drugovima za pomoć kada se susretnu sa nepoznatim fraznim glagolom. Konačno, utvrđeno je u kojoj meri su ispitanici svesni strategija koje koriste i njihove delotvornosti. Studija se zasniva na istraživanjima iz oblasti teorijske i primenjene lingvistike, naročito onima iz oblasti usvajanje vokabulara, kao i na dostignućima u kognitivnoj psiholingvistici. Rezultati dosadašnjih istraživanja ključnih za ovaj rad prikazani su u narednom odeljku. 2. Dosadašnja istraživanja Prema rezultatima teorijske lingvistike, pod fraznim glagolom najčešće se podrazumeva spoj od jednog leksičkog glagola i partikule priloškog karaktera. Ovaj spoj može biti semantički raščlanjiv, ali i idiomatizovan. Imajući u vidu da se između prozirnih i idomatizovanih leksema ne može povući oštra granica, pod prozirnim fraznim glagolom u ovom radu termin prozirni frazni glagol obuhvata sve one spojeve leksičkog glagola i partikule čije se značenje može rastumačiti uočavanjem metafore, odnosno izvornog domena metafore na kojoj se dati glagol zasniva. Sposobnost uočavanja metafore je individualna i zavisi od godina učenika, 524


njegove mentalne sposobnosti i poznavanja izvornog domena (Cameron i Low 1999: 85), ali čak i ako učenici poseduju veliku sposobnost uočavanja metafore, neophodno je da elemente prozirnog fraznog glagola uočavaju odvojeno, odnosno da uočavaju apstraktna značenja partikule fraznog glagola. Uočavanje metafore i/ili njenog izvornog domena, nije jedini način na koji učenici mogu protumačiti značenja fraznog glagola, već mogu koristiti i neke druge strategije. U literaturi se mogu naći mnogobrojne definicije strategija, kao i njihove različite klasifikacije. Jedna od najpoznatijih jeste podela strategija prema Oxfordovoj, na kojoj se zasniva i Schmittova podela strategija učenja vokabulara koja je prihvaćena kao teorijski okvir u ovom radu sa jednom modifikacijom kada je reč o metakognitivnim strategijama. Schmitt deli sve strategije učenja vokabulara na dve velike grupe: strategije za otkrivanje značenja novih reči i strategije za konsolidovanje značenja reči sa kojima su se učenici već sreli. U okviru prve grupe strategija, strategija za otkrivanje značenja novih reči (Discovery Strategies) koje su prema Oxfodovoj obuhvatale samo one strategije koje podrazumevaju oslanjanje učenika na stručno znanje neke druge osobe, Schmitt uvodi posebnu kategoriju – strategije za utvrđivanje značenja novih reči (Determination Strategies) među koje ubraja analizu delova reči, analizu konteksta u kom se nalazi nepoznata reč, upotrebu jednojezičnih i dvojezičnih rečnika, analizu gestova, itd. Strategije za otkrivanje novih reči obuhvataju još i socijalne strategije kao što su obraćanje nastavniku ili drugu kako bi se dobio prevod reči, parafraza ili sinonim, kao i aktivnosti na otkrivanju značenja nove reči u grupi (Schmitt 1997: 205- 207). U strategije za konsolidaciju značenja reči, ovaj autor ubraja opet neke socijalne strategije, strategije za memorisanje značenja reči, kognitivne i metakognitivne strategije. Međutim, čini se da metakognitivne strategije, koje Schmitt tačno definiše kao strategije koje učenici koriste da kontrolišu i ocenjuju svoje znanje (Schmitt 1997: 216), služe i za utvrđivanja značenja nepoznate reči, a ne samo za njihovo uspešno skladištenje u dugotrajnu memoriju, te će se termin metakognitivne strategije u ovako proširenom značenju koristiti u ovom radu, jer kako piše Hartmanova, metakognicija utiče na usvajanje, 525

Nataša Bikicki

razumevanje, retenciju i primenu naučenog, i utiče na efikasnost učenja, kritičko mišljenje i rešavanje problema (Hartman 1998: 1). 3. Metodologija Kako bi se ispitalo koje strategije učenici koriste za utvrđivanje značenja prozirnog fraznog glagola, sprovedeno je kvantitativno i kvalitativno istraživanje. Ispitanike su činili studenti druge godine Visoke poslovne škole strukovnih studija u Novom Sadu. Pomenuto je da je prikupljanje podataka o tome koje strategije učenici koriste izvršeno u okviru većeg istraživanja u kom se merio efekat kognitivnog pristupa. Ovo merenje obavljeno je pomoću tri različita testa, ali za ovaj rad relevantna su samo prva dva testa koja su uradila 136 ispitanika. Mada se na prvi pogled može učiniti da ovi rezultati nisu relevantni, analiza grešaka na ovim testovima potvrđuje rezultate dobijene kvalitativnom analizom kao i rezultate upitnika koji je popunilo 80 od pomenutih 136 studenata, te ih je značajno pomenuti kao važan faktor za postizanje triangulacije. Upitnikom su prikupljeni podaci o strategijama učenja vokabulara koje ispitanici smatraju da koriste, a koji je sastavio istraživač na osnovu lista strategija koje daju Schmitt (1997) i Pavičić Takačova (2008). Upitnik je sastavljen od dvadeset četiri izjave, a student je kako bi se utvrdilo koliko često koristi određenu strategiju trebalo da zaokruži jedan od tri ponuđena odgovora: nikad, ponekad ili uvek. Kvalitativno istraživanje sprovedeno je na odabranom uzorku ispitanika, i obuhvatilo je razgovor, prikupljanje podataka tehnikom glasnog razmišljanja (think-aloud protocol) i posmatranje. Odabrano je 10 studenata koje su predmetni nastavnici okarakterisali kao dobre studente, jer, kako piše Oxfodova, ovakvi studenti imaju veću sposobnost od manje uspešnih studenata da promišljaju i opišu proces učenja. (Oxford 2003: 11) 4. Rezultati i analiza Analiza rezultata dobijenih pomoću upitnika potvrdila je dosadašnja istraživanja prema kojima učenici češće koriste dvojezične rečnike u odnosu na jednojezične. Čak 39,24% studenata koristi dvojezične rečnike 526


uvek, a 44, 30 % ispitanika ih koristi ponekad, dok 16,45% ispitanika navodi da nikada ne koristi dvojezični rečnik. Jednojezični rečnik nikada ne koristi čak 49,36% ispitanika, njih 43, 03% ga koristi ponekad, dok 7% ispitanika koristi ovu vrstu rečnika uvek. Na osnovu prikazanih rezultata može se zaključiti da izvestan broj ispitanika nikada ne koristi bilo kakav rečnik. U toku kvalitativnog istraživanja utvrđeno je da je glavni razlog za ređu upotrebu jednojezičnog rečnika slabije vladanje engleskim jezikom, te tumačenje značenja zahteva velike napore da bi se značenje protumačilo sa velikim rizikom da bi bilo i pogrešno protumačeno. Nažalost, prema rečima ispitanika, čest razlog jeste i lenjost studenata koji bi mogli da protumače rečniku definiciju i dati primer, ali ne žele da ulože potreban napor. Kada su u pitanju rezultati koji se odnose na obraćanje drugima za pomoć, zanimljivo je da se ispitanici obraćaju nastavniku uvek u 23,75% slučajeva, a drugu u 20% slučajeva, dok se samo 8% studenata nikada ne obraća nastavniku, ali se čak 16% studenata nikada ne obraća drugu za pomoć. Odabrani studenti su u toku intervjua izjavili da je nastavnik pouzdaniji, te da se obraćaju drugu samo u retkim prilikama, kao, na primer, kada smatraju da nije zgodno da prekidaju nastavu. Ispitanici koji pokušavaju poneka da dođu do značenja reči analizom njenih delova čine 78,75% ukupnog broja ispitanika, dok 11, 25% čini to uvek. Zanimljivo je da su ispitanici izjavili da ovu strategiju primenjuju kada se susretnu sa složenom ili izvedenom rečju, ali kada su u pitanju frazni glagoli ona se ne može primeniti jer kako kaže u razgovoru čak 7 od deset ispitanika: „Frazni goli jesu jedna reč“. U toku rešavanja zadataka ispostavilo se da svi ispitanici bar u onim slučajevima kada je partikula relativno prozirna uočavaju apstraktno značenje partikule i dolaze do značenja fraznog glagola analizom njegovih delova. Ovaj rezultat je od ogromnog značaja, jer ukazuje na loše razvijenu metakognitinu svest ispitanika. Na primer, za partikulu up u glagolu come up koji se javio u rečenici The school needs a new principle and your name keeps coming up, studenti kažu da označava da je nešto gore, te da je time vidljivo. Nekoliko studenata nije umelo da dâ verbalno objašnjenje, ali su pokazivali 527

Nataša Bikicki

rukama nagore ponavljajući „pa, pojavilo se“, što potvrđuje da mogu da konceptualizuju značenje glagola. Još zanimljiviji primer jeste glagol draw out koji je čak četvoro studenata pročitalo kao drive out. Mada niko od ispitanika nije znao nijedno drugo značenje glagola sem značenja crtati, svi su zaključili da se radi o značenju izaći iz stanice na osnovu partikle out, i na osnovu poznavanja stvarnosti, jer, po njihovim rečima: „... ako nije in, ulazio, onda znači da je izlazio. Ne može biti ništa drugo.“ Vrlo česte su i obrnute situacije, kada studenti zaključuju šta glagol znači samo na osnovu leksičkog glagola. Čini se da je ovo najčešće slučaj kada partikula ima isključivo aspekatsko značenje ili funkciju intenzifikatora. Bez obzira što su ispitanici uspeli da protumače značenje rečenica kao što su If the dry weather continues, the reservoirs will soon dry up, We all left school but he decided to stay on ili He sold off his shares, u toku kvalitativnog istraživanja postalo je sasvim jasno da studenti ne razumeju primarno značenje partikula u ovim glagolima. Tako, na primer, u glagolu stay on po mišljenju jedne grupe studenata partikula označava da se jedan član izdvaja od ostalih članova. Dok ovaj odgovor nije neočekivan, jer kako piše Bolinger (1971: 107) partikula on može označavati razdvajanje, iznenađuje da niko od ispitanih studenata nije uočio da ova partikula označava i naglašavanje trajanja radnje, već su namesto toga smatrali da se njome naglašava određeno mesto. Kada se radi o glagolu sold off, ispitanici pokazuju da znaju da partikula off označava nekakvo odvajanje, ali kako je odvajanje već sadržano u leksičkom glagolu nije im jasno prisustvo partikule uz dati glagol. Još jedno objašnjenje za nedoumicu ispitanika može biti i činjenica da se partikula u funkciji intenzifikatora ne prenosi u srpski (sell- prodati; sell off – prodati). Glagol dry up je zanimljiv iz dva razloga. Pre svega primećuje se da studenti ne povezuju partiklu up u ovom značenju sa značenjem partikule u glagolima koje zasigurno znaju, kao što su na primer, grow up, end up, itd. i u kojima partikula ima isto značenje. Razlog je najverovatnije taj što partikula u ovom značenju ima dekrementalno značenje, odnosno sa odmicanjem radnje sadržaj postaje nevidljiv. Na ovom glagolu se uočava da studenti konceptualizuju rezervoare kao sadržatelje, i da upravo taj aspekt ima presudnu ulogu za tumačenje značenja, te bi po mišljenju ispitanika na ovom mestu bilo logično upotrebiti partikule out, a nikako up.

528


Macaro, oslanjajući se na zapažanja drugih autora i svoja lična, piše da strategija može biti efikasna samo ukoliko se koristi u kombinaciji sa drugim strategijama istovremeno ili u nizu (Macaro 2006: 327). U kognitivnoj psihologiji odavno je prihvaćen značaj poznavanja stvarnosti i prethodnog znanja za tumačenje i skladištenje novih informacija, stoga ne čudi što se iz odgovora ispitanika uočava da neizostavno koriste ovu strategiju uz analizu reči ili korišćenje konteksta. Sem već pomenutih primera, upečatljivi su i odgovori ispitanika u vezi sa glagolom pop up, u rečenici The ad popped up on my computer screen. Većina ispitanih studenata je došla do rešenja oslanjajući se na značenje partikule i prethodno znanje stečeno korišćenjem kompjuterske tehnologije, ali bilo je i ispitanika koji su izjavili da je presudan za tumačenje bio glagol pop koji ih asocira na kokice (pop-corns) koje iskaču dok se prave baš kao što to čine i neželjene reklame. Jedna studentkinja protumačila je značenje na osnovu priloške fraze. Ona je, naime, izjavila da su se reklame sigurno pojavile na ekranu, jer, kako kaže: „Da su nestale sa ekrana pisalo bi from my computer screen, a ne on my computer screen.“ Kao što se i očekivalo, utvrđeno je da ispitanici lakše tumače značenje fraznog glagola koji se zasniva na istoj metafori kao i glagol u srpskom jeziku. Tako, na primer, za glagol bring down u značenju oneraspoložiti, jedan ispitanik kaže: „.. kad si neraspoložen onda ti je glava dole i tako sav si savijen nadole, a kada si veseo onda si u oblacima...“ Slično je i sa glagolom step down, za koji studenti kažu: „sišao je sa neke velike pozicije“. Važno je naglasiti da iako je jasno da studenti imaju sposobnost da stvaraju mentalne slike date situacije, u većini slučajeva ispitanici nisu bili u stanju da verbalizuju metafore, pa čak ni metaforu DOBRO JE GORE, LOŠE JE DOLE. Uočeno je i da izvestan broj studenata tumači značenje prema analogiji sa glagolima koje su već usvojili. Na primer, glagol point out porede sa glagolom find out i stand out u kojima partikula out označava izdvajanje nekog elementa iz grupe, i time njegovo isticanje. Nažalost, ukoliko smatraju da su došli do tačnog ili čak i približnog značenja, ispitanici gotovo nikada ne kombinuju tumačenje značenja na osnovu analize delova reči, konteksta ili prethodnog znanja sa upotrebom 529

Nataša Bikicki

rečnika kako bi proverili svoje pretpostavke i konsolidovali ili proširili svoje znanje. 5. Implikacije za nastavu Rezultati prikazani u ovom radu značajni su za nastavnike engleskog jezika kao stranog iz nekoliko razloga. Pre svega očigledno je da nisu sva značenja jedne partikule, kao ni svi prozirni frazni glagoli u istoj meri problematični za učenika kada se on po prvi put sretne sa njima. Glagoli koji su u većoj meri prozirni, što znači da učenici mogu da uoče izvorni domen metafore na kojoj se oni zasnivaju, što najčešće znači da ista metafore postoji i u srpskom, predstavljaju mnogo manji problem za učenike u odnosu na frazne glagole u kojima partikula ima funkciju intenzifikatora, ili glagole u kojima partikula ima dekrementalno aspekatsko značenje. Samim tim, nastavnicima se ukazuje na to kojim fraznim glagolima i kojim značenjima partikula treba posvetiti veću pažnju u nastavi engleskog jezika. U radu je ukazano i na činjenicu da ispitanici nisu svesni koje su im strategije tumačenja značenja novih reči na raspolaganju, kao i da najčešće nisu svesni koje strategije zaista koriste, to jest kako su došli do rešenja, pa samim tim ne razmišljaju ni na koji način bi mogli da kombinuju raspoložive strategije kako bi poboljšali svoje učenje. Svako ko je sposoban da uradi određeni zadatak ima i sposobnost da razvije metakognitivnu svest i da stekne eksplicitno znanje o tome kada i u kojoj situaciji da koristi određene strategije (Schraw 1998: 123). Dakle, razvijanje metakognitivne svesti bi trebalo da postane jedan od ključnih ciljeva nastave stranog jezika. U tom smislu, na osnovu izloženih odgovora ispitanika kojia su pokazali da pojedinci koriste različite strategije da bi došli do tačnog odgovora, čini se da bi timski rad mogao biti koristan jer bi učenicima omogućio da razmenjuju svoja razmišljanja pri pokušaju da rastumače novu reč i tako prošire svest o strategijama koje su im na raspolaganju.

530


6. Zaključak Izučavanje strategija učenja pokazalo je da uspešni učenici koriste niz strategija istovremeno ili u nizu prilagođavajući ih zadatku (Macaro 2006: 327). Ovo istraživanje je potvrdilo tačnost pomenute tvrdnje i kada su u pitanju strategije tumačenja značenja fraznog glagola. Kako se vidi na primeru glagola pop up ispitanici dolaze do tačnog značenja glagola na različite načine, ali je iz odgovora jasno da se svi ispitanici pored analize reči, upotrebe konteksta ili poređenja reči sa već usvojenim rečima obavezno oslanjaju na poznavanje stvarnosti. Nažalost učenici vrlo retko proveravaju svoje pretpostavke u rečnicima. Upotreba rečnika je strategija kojoj učenici pribegavaju uglavnom onda kada već pomenute strategije ne daju prihvatljiv rezultat ili kada učenici smatraju da obraćanje nastavniku nije moguće, a obraćanje drugu nije pouzdano. Izuzetno važan zaključak ovog istraživanje jeste taj da učenici tumače značenje fraznog glagola na osnovu metafore, tačnije izvornog domena metafore na kome se glagol zasniva čak i kada im se na to u toku nastave ne skrene pažnja. Nažalost, vrlo često studenti nisu svesni koje strategije zaista koriste niti razmišljaju o efikasnosti ovih strategija s ciljem da ih razviju ili zamene delotvornijim strategijama i time poboljšaju svoje znanje. Lista referenci: Boers, F. (2000). Metaphor Awareness and Vocabulary Retention. Applied Linguistics 21/4: 553-571. Bolinger, D. (1971). The Phrasal Verb in English. Cambridge. Massachusetts: Harvard University Press. Cameron, L. & G. Low (1999). Metaphor. Language Teaching 32: 77-96. Cheon, Y. (2006). A Pilot Study in Learning English Phrasal Verbs. University of Pittsburgh. Dostupno na: http://etd.library.pitt. edu/ETD/available/etd-08172006-103008/unrestricted/cheonys_ pitt2006.pdf. Dagut, M. & B. Laufer (1985). Avoidance of Phrasal Verbs – A Case for Contrastive Analysis. Studies in Second Language Acquisition 7: 73-80. 531

Nataša Bikicki

Hartman, H. J. (1998). Metacognition in teaching and learning: An Introduction. Instructional Science 26: 1-3. Kovecses, Z. & P. Szabó (1996). Idioms: A View from Cognitive Semantics. Applied Linguistics 17/3: 326-355. Laufer, B. & S. Eliasson (1993). What Causes Avoidance in L2 Learning. L1-L2 Difference, L1-L2 Similarity, or L2 Complexity? Studies in Second Language Acquisition 15: 35-48. Macaro, E. (2006). Strategies for Language Learning and for Language Use: Revising the Theoretical Framework. The Modern Language Journal 90/3: 320-337. Oxford, R. (2003). Language Learning Styles and Strategies: An Overview. Oxford. Gala. Dostupno na: http://web.ntpu.edu.tw/~language/ workshop/read2.pdf. Pavičić Takač, V. (2008). Vocabulary Learning Strategies and Foreign Language Acquisition. Clevedon. Buffalo. Toronto: Multilingual Matters Ltd. Schmitt, N. (1997). Vocabulary Learning Strategies. In: Schmitt, N. i M. McCarthy (ur.), Vocabulary: Description, Acquisition and Pedagogy (199-227). Cambridge. Schraw, G. (1998). Promoting general metacognitive awareness. Instructional Science 26: 113-125. Sjöholm, K. (1995). The Influence of Crosslinguistic, Semantic, and Input Factors on the Acquisition of English Phrasal Verbs. Abo Akademi University Press. Abo.

532


Nataša Bikicki

Strategies for the Interpretation of Meaning of Transparent Phrasal Verbs Summary The aim of the quantitative research which included 136 respondents and the qualitative one which included 10 subjects was to determine which strategies language learners use to interpret the meaning of transparent phrasal verbs and to which extent these strategies are used. The results show that the subjects rely on the meaning of the lexical verb and/or the phrasal verb particle, sentence context, previous language knowledge and world knowledge in general. The subjects use mainly bilingual dictionaries and rarely monolingual ones, or they turn to their teacher or other learners in the group for help. Most often they employ several strategies simultaneously. The research showed, however, that the subjects do not use metacognitive strategies which would enable them to assess the efficiency of the strategies they use. Key words: word analysis, context, aeareness of reality, transparent, phrasal verb, dictionary

533

Семантика лексике из старијих времена

Кармела Ракић Гимназија „Филип Вишњић” Бијељина

Семантика лексике из старијих времена Сажетак У раду је приказан проблем перцепције књижевних текстова старијих епоха, заступљених у читанци за средњу школу, а на основу емпиријске анализе лексике. Показало се да је кључни проблем непознавање морфолошког и семантичког нивоа дате лексике, те да су то језички аспекти који нису обухваћени концептом самог предмета Српски језик и књижевност, а самим тим ни уџбеницима. Циљ овог рада је да укаже на значај лексиколошких и лексикографских питања у наставном процесу, те на потребу за стручном, лексикографском обрадом књижевних дјела старијих времена, предвиђених за анализу Наставним планом и програмом. Кључне ријечи: лингвистика, лексикографија, семантика лексике, језик књижевности

У овом раду ријеч је о анализи лексике заступљене у текстовима средњошколског уџбеника. Представићемо укратко резултате и закључке до којих смо дошли у једном од ранијих истраживања урађеног у области наставе матерњег језика на средњошколском нивоу. Уочени су проблеми који се односе на наставни процес предмета Српски језик и књижевност. Тичу се перцепције књижевних текстова из старијих епоха, а узроковани су семантичким, морфолошким и фонолошким особинама лексике. Овај рад има сврху да укаже на значај лексиколошких и лексикографских питања у наставном процесу и да понуди рјешење на основу морфосемантичке анализе лексике одабраних текстова. Циљ је, дакле, да се покаже шта је суштина проблема у перцепцији књижевних текстова из старијих времена, и да се понуде могућа рјешења примарне обраде текста – утврђивање основног услова за перцепцију – разумијевање предметног садржаја текста. Питања која се могу поставити у вези са садржајем одабраних умјетничких текстова у читанкама за средњу школу заиста су 535

Кармела Ракић

многобројна. Врло често су се ученици на часовима жалили да не разумију садржај текста, јер не знају значење великог броја ријечи. Даљи рад на књижевноумјетничком тексту није ни могућ, јер није задовољен основни принцип разумљивости. Овај проблем односи се на велики број књижевних текстова предвиђених за анализу у средњошколском наставном процесу, и то на сва она дјела која су писана у старијим епохама књижевности до појаве савремених писаца и савременог књижевног језика. Проблем ћемо само илустровати фокусирајући се на епоху просвјетитељства, односно, књижевноумјетничке текстове из ове епохе у Читанци за други разред гимназије. Почетни ниво проблема представља лексика, њена семантичка и морфолошка структура, којој није посвећена пажња у концепцији предмета Српски језик и књижевност, па самим тим ни у уџбеницима. Укратко ћемо представити концепт испитиваног уџбеника. Као извор истраживања послужила је Читанка за други разред гимназије и стручних школа,1 која се користи у Републици Српској гдје је и урађено истраживање. Књижевноумјетнички текстови су у изворном облику (екавском), док су метатекстови (рад аутора Читанке) писани ијекавицом. Истраживање је обухватило умјетничке текстове епохе просвјетитељства. Анализирана су дјела сљедећих аутора: Гаврил Стефановић Венцловић (Беседе, легенде, песме, Беседе шајкашима, Писмо на леду, Црни биво у срцу, За свој род и пријатеље 11-15. стр.), Захарије Орфелин (Плач Сербији 15-19. стр.), Доситеј Обрадовић (Из Писма Харалампију, Из Живота и прикљученија 25-37 стр.), Јован Стерија Поповић (Тврдица – одломак 37-45. стр.). На почетку сваког поглавља у извору постоји књижевноисторијски преглед карактеристика епохе. Посебно је издвојен дио о европској 1

536

Уџбеник је у складу са Наставним планом и програмом и одобрен од стране надлежног Министарства просвјете и културе, а по садржају и избору текстова подударан је са уџбеником који се користи у Републици Србији, Читанком са књижевнотеоријским појмовима за гимназије и стручне школе, аутора Љиљане Николић и Босиљке Милић (2006) издање Завода за уџбенике и наставна средства Београд. У самом уџбенику извору нема навода о евентуалној повезаности ова два концепта, али увидом у саме уџбенике веома је лако установити сличност у погледу структуре.


књижевности, а посебно о српској за сваку епоху. Већи број текстова прате питања за интерпретацију, или задаци који су на неки начин у вези са умјетничким текстом. Такође постоје и одломци из књижевних критика. Међутим, уочили смо да пажња аутора није усмјерена на језик текстова, иако су језик и разумијевање језика кључни фактор рецепције. Што се тиче лексикографске обраде текста треба истаћи сегменте под насловом Објашњења, у којима се објашњавају мање познате ријечи и изрази, историјске личности, догађаји и сл. Занемарен је основни принцип обраде ријечи у рјечнику, који подразумијева основни облик ријечи у одредници, већ су оне исписане у оном деклинационом и конјугационом облику у коме се налазе у тексту. Нема парадигматског наставка за именице, нити наставка за 1. л. јд. презента за глаголе. Тако су ускраћене граматичке информације које би ученицима могле указати на обличке варијанте и помоћи у перцепцији значења. Ова Објашњења налазе се само послије неких текстова, дакле, аутори су сматрали да је само неколицини њих потребно тумачење, а број ријечи који је тумачењем обухваћен знатно је мањи од оног броја лексема које ученици сматрају непознатим. Сматрамо да је за овај проблем нарочито значајно истаћи разлику између активног и пасивног лексичког фонда реципијента – ученика, односно, да треба имати у виду да је активни вокабулар условљен узрастом, образовањем, способностима, интересовањима, социјалним и културолошким контекстом, те мноштвом других фактора. То значи да савремени средњошколац у свом лексичком фонду нема језичке јединице карактеристичне за текстове писаца старијих епоха, јер се на овом образовном нивоу са таквим текстовима први пут и сусрећу, те да рецепцију текста условљавају граматичке и семантичке информације. Методологија рада на истраживању лексичког нивоа текста састоји се из двију фаза: 1. Ексцерпција лексике из текстова епохе просвјетитељства са циљем формирања лексичке базе 2. Анализа семантичког нивоа лексике у складу са предзнањем корисника - ученика 537


У процес анализе уврштене су све оне ријечи које су ученици у првој методолошкој фази маркирали као лексеме потпуно непознатог значења, препознавши их као сметњу за разумијевање текста. Управо тако је и био дефинисан задатак дат ученицима, да обиљеже оне лексеме које из било ког разлога не разумију, без обзира на то да ли је узрок неразумљивости фонетске, семантичке или морфолошке природе. Број маркираних лексема у просјеку се креће између 5 и 10 по страници, у зависности од самог текста. У даљој анализи текст се посматра са аспекта лексикологије. Оно што је најважније за перцепцију текста јесте разумијевање лексеме, што значи да се морају отклонити све евентуалне недоумице код реципијента, у овом случају ученика, на сва три нивоа: фонетском, семантичком и морфолошком. Са овог аспекта језичку јединицу, лексему или ријеч, посматра лексикологија, којој се тек у новије вријеме придаје значај и даје простор у настави. Лексикологија се изучава тек у трећем разреду гимназије, и то са општетеоријског аспекта, док је овдје проблем далеко комплекснији и мора се посматрати првенствено дијахроно. Најважнија и најпотребнија је лексикографска, стручна обрада непознате лексике за потребе ученика. Само темељним и студиозним изучавањем језика, а то значи првенствено његове лексике, код ученика се граде добре комуникацијске способности, побољшава се њихов вокабулар, и стиче се знање које чини основу за добар стручни и професионални развој. Овдје бисмо истакли и значај употребе рјечника у настави матерњег језика, као ризнице прецизно дефинисаних појмова и граматичких информација. Познато је међутим да у нашим школама те праксе нема, да рјечник нема функционалну, приручничку димензију у настави, као и то да нема одговарајућих рјечника, било да је ријеч о нивоу или тематским областима обухваћене лексике. Ипак, сматрамо да се овај проблем мора истаћи, јер је из већ наведених разлога код ученика неопходно од најранијег школског узраста стварати навику служења рјечником матерњег језика. О овоме говори и С. Ристић (Ристић: 2001). У рјешавању проблема мора се дакле кренути од обличког и значењског нивоа лексике. Савладавање семантичког нивоа у појединим примјерима подразумијева отварање нове сфере, сфере културолошког нивоа, која се у хијерархијском низу негдје додирује и 538


преклапа са семантичким пољем лексеме. Ми, дакле, поједине лексеме у извјесном смислу можемо сматрати и културемама (Кончаревић: 2006), јер свака информација семантичког поља отвара информацију културолошког поља. Проблем дјелимично и потиче од чињенице да је модел културе заступљен у текстовима епохе просвјетитељства, иако идеолошки близак, лингвистички непремостиво удаљен од аспекта савременог српског друштва, још више средњошколца. Кренимо од примјера текстова понуђених у Читанци! У уџбенику је пјесма Доситеја Обрадовића Песна на инсурекцију Сербијанов, штампана савременом ћирилицом. Лексика овог текста није проблем само за ученике, јер се врло често и сами предавачи заустављају на нивоу препознавања, али не и разумијевања. Поставља се питање које су могућности да ученик другог разреда гимназије разумије текст пјесме, а како сами предавачи рјешавају овај проблем. На основним студијама за професоре српског језика и књижевности изучава се предмет Историја језика, који обухвата анализу књижевних текстова овог периода. Међутим, поставља се питање стручне литературе у наставној пракси, прије свега лексикографских приручника, што би помогло и предавачима и ученицима. Школа у којој је истраживање рађено, а која важи за савремену и боље опремљену, нема литературу потребну за анализу књижевноумјетничког текста епохе просвјетитељства2. Једина могућност, када су у питању лексикографска дјела јесу два рјечника, српског књижевног и руског језика.3 Након ове пјесме у Читанци није објашњена ниједна ријеч, нити има каквих питања за интерпретацију. Треба имати у виду да лексика, која је карактеристична за дјела писаца 18. и 19. вијека, на семантичком нивоу представља културу знатно другачију од оне коју познају данашњи ђаци или наставници. На овај значајан проблем скрећу пажњу Љ. Петровачки и Љ. Недељков, истичући да „први услов који треба да буде испуњен је да ученик разуме текст и информације које се тим текстом преносе” (Петровачки, Недељков: 2006). Ученици су у овој пјесми маркирали чак 15 непознатих лексема. Маркиране лексеме, чија су објашњења пронађена у дескриптивним рјечницима наведеним у библиографском попису, су наведене у 2 3

Ријеч је о Гимназији „Филип Вишњић” у Бијељини у Републици Српској. Рјечници су наведени у библиографском попису 539


сљедећем одјељку. Одреднице су дате у основном облику, затим са основним морфолошким и граматичким карактеристикама. Након тога дат је контекст из кога је ријеч узета (и број странице у извору). возбудит, -м, -е- пробудити, подстаћи ...И Сербље возбуди!19 воздвигнут, -нем, -ну- уздићи Ти воздвигни твоју царску главу горе...19 вопит, -м, -ју- вапити Сербска теби вопију искрена чада...20 востати, -нем, -у- устати Востани, Сербије!19 враждебник, -а, -м- непријатељ ...Твојих враждебника ти посрами главе!19 вред, -а, -м- штета ...И не жели теби никакова вреда.20 небесни, -а, -о- небески ...Сви теби помоћ небесну желе...20 ненавидити, -м, -е- мрзити Ко тебе ненавиди, не боји се бога...20 никакова- никакав ...И не жели теби никакова вреда.20 остров, -а, -м- острво ...Далеке државе и острови мора...20 очеса - очи Обрати серца их и очеса на се...19 перви, -а, -о- први ...твоје перве славе...19 согласно- сагласно ...И согласно веле...20 споменути се, -нем, -у- сјетити се Спомени се, мати наша...19 чадо, -а, -с- чедо, дијете И дај чадом твојим видет твоје лице!19

Из сегмената умјетничког текста датих уз маркиране лексеме видљиво је да ученик није у појединим стиховима могао ни на основу контекста да разумије семантички ниво лексеме. Овако понуђен умјетнички текст, чак и када је само у функцији илустрације епохе, било у језичком или књижевном погледу, не постиже апсолутно никакав резултат. Дакле, с обзиром на актуелни уџбеник не постоји могућност да се испуни наставни план и програм, односно да се уради анализа књижевног текста. Занемарује се оно што је најважније, познавање семантике лексике са којом се ученици сусрећу. Како онда можемо очекивати да ученици разумију књижевноумјетничке текстове, богате свој вокабулар и шире културне видике, или на крају 540


разумију проблемске односе у оквиру лексикологије? Наведени примјери јасно указују на то да лексеме имају другачији фонолошки и морфолошки лик у односу на корелате у савременом језику. У неким случајевима није довољно ни указати на гласовне и обличке нивое диференцирања у односу на савремени језик, јер је лексема временом промијенила и семантичке карактеристике, како можемо посматрати лексему споменути се. Ученик дакле може препознати фонолошки и морфолошки облик, али не и значење ове лексеме у дијахроном аспекту. Слична је ситуација и са другим анализираним текстовима. У сљедећем одјељку су дате лексеме ексцерпиране из свих наведених анализираних текстова, те тако сачињена лексичка база на основу које се дошло до увида у проблем отежане перцепције текста. С обзиром на број непознатих лексема јасно је да је неопходно обрадити текст на лексиколошком, односно лексикографском нивоу, јер је то једини начин да се испуни први најзначајнији принцип, да текст реципијенту – ученику буде разумљив. бадава- узалуд Али видим да је то све бадава.40 биров, -а, -м- судија, председник градског суда ...за кнезове своје и бирове...12 биргер,- а, -м- грађанин, варошанин, пургер ...без сатиричне жаоке и класне борбене усмерености, сентиментализма немачког биргера.22 благодјетељ, -а, -м- добротвор ...називао га „премудрим и богопросвештеним владатељем”и „сунцем и благодјетељем” ...8 вит, вију, вијут - вити ...Косе моје на сабље врази моји вијут...18 вниманије, -а, с- занимање, интересовање Погледа ме мало с вниманијем...30 возжигавати, м,- ју- распаљивати ...ко ученију и к добродјетељи возжигавајући...27 возраст,- а, м- узраст Било му је за чудо да једно дете мојега возраста не иде којекуд...30 војиштан, -а, м- војник ...за своје спахије, за војиштане...12 541


восперјавати,-м,-ју- ...премноге одушевљавао и умове восперјавао...8 всегда- увијек ...зашто учени људи у народу всегда ће га знати...26 втори, -а, -о- други ...јединој души блаженаго Јосифа втораго...8 граждански, -ска, -ско- грађански ...дати на штампу с гражданским словами...25 даворије, -а, ж- певање, песма која се пева; родољубива песма ...или Стеријиних „Даворија на пољу Косову”10 державније, -а, с- власт ...само что державније јешчем м' зашчишчајут.17 дрзновеније, -а, с- дрскост за дати му дрзновеније и показати му...25 зашчишчајут, -м, -ју- заштитити ...само что державније јешчем м' зашчишчајут.17 инок, -а, м- монах, калуђер ...од записа о Маричкој битки инока Исаије...10 инштанција, -е, ж- молба Колико сум ти пута молио и правио инштанција...39 јагма, -е, ж- пљачка, грабеж, отимачина ...и наше добро с јагмом развуку!13 јејаже - чији ...јејаже сини в различнија государства расјејали сја15 јербо - јер ...јербо срце жалости испуштава своје...16 јерно - јер Јерно њино у миру борављење...12 јестество, -а, с- природа Сви су закони основати на закону јестества.26 јогуница, -е, ж- онај ко је својеглав, непокоран Сами ви видите да су неучена деца свака непослушна и јогунице љуте... 11 јуност, -и, ж- младост ...а посебно за просвештеније јуности?28 катана, -е, ж- коњаник ...да ти служи катану?38 каћиперка, -е, ж- помодарка ...обрадио карактере које је Доситеј већ описао: тврдица, каћиперка, разметљивац...35 којано - која ...којано нит се кога боја боји...12 крајцар, -а, м- ситан аустријски новчић, стоти део форинте Ама, за име бога, нема, море, крајцари!40 кривоглавица, -е, ж- занесеност, заблуда ...ни опачније кривоглавице и лудости...32 левит, -а, м- свештеник или његов помоћник у католичкој цркви ...утјесњени левити, жалосно срце моје!17 542


либо - или ...Што год не приноси какову либо ползу...26 ...ја знам да ћеш ти куд либо за науком поћи.32 моба, -е, ж- молба ...мобе и прошње на добро им за њих Господу Богу усрдно ваља доносити наше.12 Москаљ, -а, м- Московљанин Москаљи све своје најбоље књиге на свом дијалекту с гражданским словам штампају.26 наготовати, -ујем, -ују- бити наг ...тражи науку и гладујући, и жеднећи, и наготујући.33 надежда, -е, ж- нада Више нејмам надежде...18 начертаније, -а, -с- спис, нацрт ...ако је што достојно било у мојим начертанијам...8 ненавидност, -и, ж- мржња ...од братске лепе љубави на мрзост и ненавидност. 11 нерасуждено - неразумно, непромишљено Непромотрено, нерасуждено!40 њин, -а, -о - њен Јерно њино у миру борављење...12 огрезнути, -знем, -у- сав се прожети чиме, утонути у нешто ...вође српског народа, огрезле у похлепу...18 озлобљавати, -м, -ју- испунити се злобом, пакошћу, мржњом ...једна другог хули, гони, удручава, озлобљава...26 опстојатељство, -а, с- околност, прилика ...то приписати ваља оним шчастљивим опстојатељствам...8 пекут се - ...само о том пекут се да славу насљеде.16 пештера, -е, ж- пећина Пустиње, пештере и светињачење извади из главе...32 полезан, -зна, -зно- користан А шта је друго боље него оно што је полезније?26 полза, -е, ж- корист ...на ползу мојег рода...25 ползовати, -ујем, -ују - бити од користи А који може више ползовати него општи, целога народа језик?26 поснажнији, -а, -е - снажнији Који је то «поснажнији закон»...13 промисал,- и, ж - мисао ...небесни промисал неће те оставити без хлеба.32 простосердечни, -чна, -чно - простодушни, добронамјерни ...мој простосердечни игуман.33 прочи - остали ...толико полезном и похвале достојном делу прочим славним народом следовати?26 543


псалтир, -а, м- богослужбена књига из које се у православној цркви читају и певају псалми Ја почнем читати како год из псалтира.30 распас, -а, м- онај који је распојасан, незакопчан, полуобучен Него како сване, комад у руке, хајде, пусти распасом на сокак! 11 расужденије, -а, с- расуђивање ...ни опачније кривоглавице и лудости од којекаквог читања без расужденија.32 ридат, -м, -јут - громко плакати Серпске моје границе и земље ридајут...15 самоуштво, -а, с- учење без ичије помоћи ...сам је себи прокрчио пут самоуштвом...35 собранија, -а, ж- састанак, скуп ...Собранија и Басне, он је не само ширио просвјетитељство...7 сосјед, -а, м - сусјед, комшија ...и сосједи и друзи већ те оставили.17 состојаније, -а, с - стање, положај ...нови ће се од дан до дан у боље состојаније приводити.26 способ, -а, м- начин, метод ...и таковим способом и родитеље у њи'овом благом намјеренију укрепљавајући...27 старина, -е, ж - старо дјело ...коју су Шилер и Гете уносили у проучавање класичне старине.23 странствовање, -а, с- боравак у иностранству ...у своме странствовању у Лондону...36 терзати, -м, -ју - трзати ...моју терзам утробу...15 тифтика, -е, ж - врста финог платна од чистог памука Пошто тифтику?37 толмачити, -м, -е - тумачити ...превраћајући и толмачећи закон свој по злоби...26 удручавати, м, -ју - тлачити4...једна другог хули, гони, удручава...26 утјесњен, -а, -о - притиснут, стиснут ...утјесњени левити, жалосно срце моје!17 фиршт, -а, м - кнез, владар Есмо ручали како фиршт?38 что - што ...само что державније јешчем м' зашчишчајут.17 4

544

Једина дефиниција преузета из Објашњења у извору


чуствовати, -ујем, -ују - осјећати ...чуствовао би' јаки бол у утроби...31 штафирунг, -а, м - девојачка опрема ...да правим проклето штафирунг...39 шчастљив, - а, -о - ...то приписати ваља оним шчастљивим...8 Показало се да су међу маркираним лексемама најзаступљеније промјенљиве врсте ријечи и то именице, глаголи, придјеви и понека замјеница или прилог, које по својим фонетским морфолошким и семантичким особинама не припадају језичком изразу савременог средњошколца. Ту је и велики број ријечи страног поријекла, као што су славенизми, што је било апсолутно у духу времена. Тако су нпр. ученици издвојили сљедеће ријечи: бадава, бир, биргер, благодјетељ, вниманије, возраст, востати, инштанција, јагма, јербо, јерно, јогуница, никаков, острови, итд. Из ове велике скупине јасно се издвајају лексеме које су проблематичне за разумијевање због свог фонетског облика попут возраст, вниманије, востати, граждански, инштанција, острови, или јерно, јербо. Предзнање ученика из области историје књижевног језика није такво, нити се то за њих предвиђа планом и програмом, да би могли препознати и разумјети ове облике. С друге стране ту су ријечи чија семантика па и морфолошке карактеристике представљају препреку за разумијевање: бадава, биров, биргер, јагма, јогуница, итд. У оквиру маркиране скупине међу непознаницама су и дијалектизми, без обзира на поријекло ријечи, покрајински изрази, којима се у наставном плану и програму не поклања посебна пажња, а једну посебну групу чине ријечи славеносрпског језика острови, очеса, нерасуждено, зашчишчајут итд. С друге стране, код страних лексема има и историзама крајцар, архаизама јагма, културема левит, псалтир. У овој скупини ријечи проблем неразумијевања је често и фонетске природе, јер је тадашњи књижевни језик знатно другачији од овога који познају данашњи шеснаестогодишњаци. Треба истаћи да ни у једном од консултованих, а доступних рјечника није нађено тумачење за сљедеће лексеме: восперјавати, пекут се, шчастљив. То значи да ученици остају ускраћени за информације, јер нема адекватног лексикографског дјела које би им помогло у тумачењу, нити су школске библиотеке у тој мјери 545


опремљене. Посебан је проблем што се ученици врло ријетко служе рјечницима матерњег језика у настави и то готово искључиво с циљем упознавања лексикографског дјела на основном структурном нивоу, а неријетко тек у средњошколском образовању сазнају да уопште постоје рјечници матерњег језика. Према подацима проф. А. Младеновића код нас не постоји рјечник славеносрпског језика, који би идеално послужио управо при анализи текстова епохе просвјетитељства.5 Р. Драгићевић опет наводи примјер Рјечника хрватскога или српскога језика Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу, јер „обухвата грађу од најстаријих језичких споменика до данас, грађу из свих старих књижевних језика (изузев црквенословенског језика и кајкавског дијалекта)” (Драгићевић 2007:30)6. Могућност употребе рјечника у настави и постојања школског рјечника истичу Љ. Недељков и Љ. Петровачки, нудећи на тај начин рјешење проблема неразумијевања дјела писаца старијих епоха (Недељков, Петровачки: 2006). Поставља се питање колико и постојећи рјечници могу бити од помоћи, колико су њихове дефиниције прецизне, колико покривају одређену фазу у развоју књижевног језика. Консултовани рјечници који су помогли у разумијевању прикупљене лексике биће наведени у библиографском попису, а највише од свих послужио је Велики речник страних речи и израза Клајна, И. и Шипке, М (Клајн, Шипка: 2006). Са друге стране анексни рјечник уз уџбеник се појављује нпр. код уџбеника историје или географије (терминолошки рјечник), али се издања читанки са анексним рјечником, базираном на лексичком корпусу умјетничких текстова из читанке, ријетко срећу (за гимназије нпр. нема таквих издања). У сваком случају, потребно је формирати лексички корпус, који би представљао језгро текстова заступљених програмом школске лектире, те на основу њега приредити уџбеник на оном лексичком нивоу који је прихватљив за ученика. Обим и структура корпуса се на оптималан начин може формирати примјеном управо оваквих метода директне провјере у непосредном раду са ученицима (Шипка 1996: 140). 5 6

546

Подаци професора Младеновића су једини доступни, а аутор није успио да дође до новијих, тако да не зна да ли се стање промијенило. Напомињемо да смо проблем приказали из угла ученика и предавача у једној конкретној школи, у којој овај рјечник не постоји.


Ово испитивање показује да лексикологија као предмет проучавања у средњој школи треба да нађе своју примјену на свим нивоима наставног плана и програма за српски језик и књижевност, с обзиром на лексиколошке проблеме који се срећу. Саму лексику је неопходно анализирати с обзиром на лексичко раслојавање, о чему ученици уче теоретски. Књижевноумјетнички текст из епохе просвјетитељства одлично може да послужи да ученици схвате практично нивое раслојавања лексике, јер смо видјели да је овдје ријеч о територијалном, временском и употребном раслојавању, о чему управо пише Д. Шипка. Аутор и сам наводи да се овакав теоретски аспект може примијенити „у учењу језика, гдје је битно да је ученик свјестан коју употребну вриједност одређена ријеч има.” (Шипка 1996: 80) Наставни план и програм за гимназије само дјелимично предвиђа проучавање историјског развоја језика. Истина, постоје садржаји који су посвећени општем прегледу развоја књижевног српског језика, али без увида у језички корпус. Више пажње треба посветити лексикологији и језику уопште, и омогућити бољу употребу лексикографских дјела у настави. Књижевни текстови у читанкама су примјери стваралаштва на српском књижевном језику у одређеној развојној фази, али их онда треба адекватно тумачити и учинити разумљивим. Тако се постиже оптималан учинак у изучавању српског језика и књижевности, успостављањем везе између наставе језика и наставе књижевности (Недељков, Петровачки 2006). Оно што је данас дио савременог наставног система развијених земаља јесу електронски рјечници, који би свакако били најбоље рјешење. То би био начин да се убрза процес усвајања лексике и подизања опште језичке културе, као и да се искористе достигнућа савремене науке, којима се наши ученици и те како добро служе. Ове проблеме коментарише и С. Ристић (Ристић, 2001: 86/87). Треба, дакле, добро одмјерити колико нам добра у образовном процесу доноси чињеница да дјеца не разумију, па их онда и не занима каква су то прикљученија у животу Доситеја Обрадовића, о чему то говори Венцловић. Свакако да неке универзалне вриједности не смију бити занемарене, али се онда такве вриједности на језичком нивоу морају предочити тако да их ученик разумије. Лексикографска 547


обрада непознатих ријечи из текста омогућила би рецепцију, а истовремено би се ученицима практично показао значај лексике из старијих времена, могућност примјене лексике у одређеној сфери, а самим тим и поступак богаћења рјечника. Мора се нагласити потреба да се помогне и самим предавачима да би могли адекватно да приближе лексику појединих епоха и књижевника ученицима. За то је потребна одговарајућа лексиколошка и лексикографска литература, заснована на емпиријском проучавању лексике старијих епоха. Промјене у сагледавању лексичког нивоа текстова уџбеника морале би настати као резултат једне озбиљне, студиозне сарадње универзитетских стручњака и професора који су у непосредном контакту са учеником. Само удруживање непосредног искуства у раду са дјецом, и доброг теоријског искуства може донијети боље резултате. Треба подсјетити и на то да је врло важно да дјеца разумију на прави начин текст, а не само да науче нешто зато што морају. Подсјећам да је проучавање књижевних текстова пут социјализације ученика, пут разумијевања, и даље, основа образовања, основа формирања здравог друштва. Листа референци: Извори: Ристановић, Ц. Савић, Б. и Милатовић, В. (2007). Читанка за други разред гимназије и стручних школа. Источно Сарајево: Завод за уџбенике и наставна средства. Провјера лексичке грађе: Клајн, И. и Шипка, М. (2006). Велики речник страних речи и израза. Нови Сад:Прометеј. Михајловић, В. (1972,1974). Грађа за речник страних речи у предвуковском периоду.Нови Сад: Институт за лингвистику. Ожегов, С. И. (1989). Словаръ русского языка. Москва: Академия наук СССР, Институт русског языка. Речник српскохрватског књижевног језика. (1976). Нови Сад: Матица српска. Тановић, И. (1990). Руско-српскохрватски и српскохрватско-руски рјечник. Сарајево: Свјетлост. 548


Лингвистичка литература: Драгићевић, Р. (2007). Лексикологија српског језика. Београд: Завод за уџбенике. Кончаревић, К. (2006). О једном лингвокултуролошком моделу дескрипције и дидактичке презентације лексике, рад саопштен на 36. Научном састанку слависта у Вукове дане. МСЦ, Београд. Младеновић, А. (1982) Напомене о раду на речнику славеносрпског типа књижевног језика. У: Лексикологија и лексикографија, зборник реферата, Београд – Нови Сад, 137 – 140. Недељков, Љ. Петровачки, Љ. (2006). Лексика традиционалне културе у настави српског језика и књижевности (предато 18. 10. 2006. године у штампу у Зборник Матице српске за филологију и лингвистику 2. део). Ристић, С. (2001). Могућности употребе речника у настави. У: Књижевност и језик 18/1-2, 85-97, Београд. Шипка, Д. (1996). Основи лексикологије и сродних дисциплина. Матица српска. Нови Сад.

Karmela Rakic

The semantics of the lexicon from ancient times Summary This paper deals with the analysis of lexicon presented in high school textbooks. Some problems have arisen in the perception of literary texts from ancient times, caused by semantic and morphological characteristics of the lexicon. Neither does the structure of the Serbian language and literature subject include the lexicon from ancient times, nor do the textbooks at this level. The aim of this work is to emphasize the significance of lexicological and lexicographic issues in the curriculum and to offer possible solutions based on the analysis of morpho-semantic lexicon of chosen texts. Key words: linguistics, lexicography, lexical semantics, literary language 549

Edition PHILOLOGICAL RESEARCH TODAY Editor-in-Chief Julijana Vučo Assistants in text preparation Barbara Jovanović Marija Pejić Ivana Skenderović Ana Stanojević Aleksandra Šuvaković Nemanja Vlajković Katarina Zavišin Andrea Žerajić Proofreading Zorica Ivković Savić English translation and proofreading Dunja Živanović Tatjana Čikara Published by Faculty of Philology at the University of Belgrade For publisher Aleksandra Vraneš Technical editor Željka Bašić Stankov Visual layout Nemanja Vlajković Print BELPAK, Belgrade Copy 500 pieces ISBN 978-86-6153-123-1 (Entire Edition) ISBN 978-86-6153-128-6

Eдиција ФИЛОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА ДАНАС Главна уредница Јулијана Вучо Сарадници у припреми за штампу Немања Влајковић Андреа Жерајић Катарина Завишин Барбара Милановић Марија Пејић Ивана Скендеровић Ана Станојевић Александра Шуваковић Лектура и коректура Зорица Ивковић Савић Превод на енглески и лектура текста на енглеском Дуња Живановић Татјана Чикара Издавач Филолошки факултет Универзитета у Београду За издавача Александра Вранеш Технички уредник Жељка Башић Станков Ликовно решење Немања Влајковић Штампа БЕЛПАК, Београд Тираж 500 примерака ISBN 978-86-6153-123-1 (за издавачку целину) ISBN 978-86-6153-128-6

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 81'37(082) 81'33(082) 81'367(082) 81'1(082) 81'42(082) САВРЕМЕНИ токови у лингвистичким истраживањима. Књ. 1 / уреднице Весна Половина и Јулијана Вучо. - Београд : Филошки факултет Универзитета, 2013 (Београд : Белпак). 549 стр. : илустр. ; 24 cm. - (Едиција Филолошка истраживања данас ; том 3) На спор. насл. стр.: Current Issues in Linguistic Research. Радови на више језика. - Део текста упоредо на срп. и енгл. језику. - "У овом шестомном међународном тематском зборнику сабрани су резултати са Међународног научног скупа под називом Филолошка истраживања данас - језик, књижевност, култура - ФИД 2010, одржаног 26. и 27. новембра 2010. године, на Филолошком факултету Универзита у Београду." --> Едиција "Филолошка истраживања данас". - Тираж 500. - Стр. 13: Едиција "Филолошка истраживања данас" / Јулијана Вучо. - Стр. 15-23: Нове перспективе у лингвистичким истраживањима / Весна Половина и Јулијана Вучо. - Напомене и библиографске референце уз текст. Библиографија уз сваки рад. - Резимеи на више језика. ISBN 978-86-6153-128-6 ISBN 978-86-6153-123-1 (за издавачку целину) 1. Уп. ств. насл. a) Семантика (лингвистика) - Зборници b) Когнитивна лингвистика - Зборници c) Синтакса - Зборници d) Дискурс анализа - Зборници COBISS.SR-ID 199747340

Filološka istraživanja danas - CURRENT ISSUES IN LINGUISTIC RESEARCH by Vesna Polovina and Julijana Vučo

Recommend Documents