Prikaz hipokrizije u Molijerovom „Tartifu“
Srednja faza Molijerovog komediografskog rada počinje sa komedijom Verzija
Tartifa
Tartif .
koju danas čitamo i koja se izvodi na sceni, treća je po redu. Posle
mnogih peripetija, zabrana i izmena, koje su trajale od 1664. do 1669, Molijer je napokon ostao pri danas poznatoj redakciji komada. Kako Milica Simić u svojoj knjizi navodi, (Simić 1956: 124) Molijer je na zabrane nailazio jer je ,,tačno pogodio cilj i
raskrinkao hipokriziju društva” svoga doba. Naime, u liku licemernog bogomoljca Tartifa, Molijerovim savremenicima nije bilo teško da prepoznaju pripadnike i agente udruženja koje je u to vreme imalo veliku moć. U pitanju je bilo “Društvo svete tajne pričešća”, koje su sačinjavali crkveni i svetovni velikodostojnici, a koje je predvodila kraljica-majka, Ana Austrijska. Austrijska. Navodno humanitarna organizacija, ovo društvo je proganjalo neprijatelje
katoličanstva, jeretike, slobodoumne ljude onog doba. Molijerov Tartif je, zahvalju jući genijalnom piščevom portretisanju, postao
sinonim za licemera. Pisac je uz pomoć Tartifa ukazao na razliku između prave i lažne pobožnosti. Radnja Tartifa je podeljena na pet činova, a ekspozicija je neuobičajeno dugačka – zauzima veći deo prva dva čina. Lik prema kojem je sva radnja usmerena, Tartif, pojavljuje se tek na početku trećeg čina. Ipak, o njemu se neprestano govori pre toga i čitalac je u stanju napetog iščekivanja. Molijer najpre dopušta da o Tartifu, njegovim osobinama i prilikama doznamo na osnovu onoga što o njemu govore drugi,
pa tek onda izvodi licemera na scenu. Na početku prvog čina, javljaju se gospođa Pernel, Kleant, Damis i sluškinja Dorina, pa doznajemo da su ukućani pod terorom jednog čoveka. Komunikacija između njih se odvija prekidanjem izlaganja likova i upadanjem u reč. Polemika se povela odmah na početku oko Tartifa, o kome gospođa Pernel ima samo reči hvale, dok Damis odmah jasno kaže da se taj čovek pretvara i da je zabranio ukućanima sve što nije u skladu sk ladu sa njegovim pogledom pogl edom na hrišćanski moral: «Quoi! Je souffrirai, moi, qu'un cagot de critique,/Vienne usurper céans un pouvoir tyrannique?/Et que nous ne puissions à rien nous divertir,/Si ce beau monsieur-là n'y daigne consentir?» ( Molière: 3)
1
Likovi nas obaveštavaju o prilikama u kući: Tartif je došao kao odrpanac i brzo uspostavio svoju volju u kući, pošto je pridobio oca porodice, Orgona i Orgonovu majku, gospođu Pernel. Dorina, koja je u komediji jedan od najjačih glasova zdravog razuma, lik oštroumne i visprene žene iz naroda, kakve je Molijer rado u svojim komedijama upotrebljavao kao rezonere, nedvosmisleno opisuje Tartifa kao licemera i prevaranta. Ona odgovara Tartif om očaranoj gospođi Pernel: «Il passe pour un saint dans votre fantaisie;Tout son fait, croyez-moi, n'est rien qu' hypocrisie.» (Molière: 5) Dorina prozire
motive iza Tartifovog ponašanja. Njegov neprijateljski stav prema svima koji dođu u goste ukućanima nije gnev zbog buke i lake zabave, već ljubomora – on je bacio oko na mladu Orgonovu ženu, Elmiru: «En quoi blesse le Ciel une visite honnête,/Pour en faire un vacarme à nous rompre la tête?/Veut-on que là-dessus je m'explique entre nous?/Je crois que de Madame il est, ma foi, jaloux.» (Molière: 5) Koliko je pronicljiva
Molijerova studija hipokrizije govore sledeći redovi, izrečeni, ponovo, kroz usta oštroumne Dorine: «Et d'y donner le tour qu'ils veulent qu'on y croie./Des actions d'autrui, teintes de leurs couleurs,/Ils pensent dans le monde autoriser les leurs,/Et sous le faux espoir de quelque ressemblance, Aux intrigues qu'ils ont, donner de l'innocence,/Ou faire ailleurs tomber quelques traits partagés/De ce blâme public dont ils sont trop chargés.» (Molière: 6)
Dorina otkriva i kakav je odnos između Orgona i Tartifa – glava kuće je potpuno u vlasti ovog lažnog sveca, u toj meri da to ide do idolatrije. S druge strane, Tartif iz ovakvog odnosa, svestan svoje nadmoći, izvlači materijalnu k orist: «Lui qui connaît sa dupe, et qui veut en jouir,/Par cent dehors fardés, a l'art de l'éblouir/Son cagotisme en tire à toute heure des sommes,/Et prend droit de gloser sur tous tant que nous sommes.» (Molière: 10) Kada je u pitanju prikaz Tartifovog l icemerja, naročito je
značajan dijalog između Dorine i Orgona u četvrtom prizoru prvog čina, kada se on, nakon odsustva iz kuće zbog puta, brižno raspituje o Tartifu. Dorina mu opisuje Tartifovo ponašanje za vreme Orgonovog odsustva, pa saznajemo da Tartif a njegova izražena proždrljivost nimalo ne sprečava da drugima propoveda umerenost u hrani i piću: «Il soupa, lui tout seul, devant elle,/Et fort dévotement il mangea deux 2
perdrix,/Avec une moitié de gigot en hachis.» (Molière: 12) Tartif ume i da popije, kaže
Dorina, pod izgovorom “ojačavanja duše”, navodno brižan zbog Elmirine groznice. Naime, licemerni Tartif u nedostatku boljeg izgovora za pijančenje, uz četiri čaše vina “nadoknađuje” sebi samom krv koja je puštena Orgonovoj ženi. Koliko je Orgon slep za Tartifove dvostruke standarde, vidi se iz njegovih reakcija na Dorinin izveštaj. On se ne obazire na stvarne probleme i bolesti svojih ukućana, ali zato sažaljeva Tartufa koji puca od zdravlja i apetita, pa njegovi komentari kako je Tartif jadan čovek im aju komično dejstvo, a služe i da pokažu koliko je Orgon zaslepljen i nepronicljiv, kad mu ovako očigledne neusklađenosti između Tartifovih reči i postupaka ne govore ništa. Kleant pokušava da mu otvori oči, govoreći o lažnoj prirodi Tartifove prerevnosnog proklamovanja pobožnosti. On ističe da je reč o prenemaganju i da pravi vernik neće paradirati unaokolo svojom pobožnošću i kaže da su kukavice i lažni junaci isti: «Et comme on ne voit pas qu'où l'honneur les conduit,/Les vrais braves soient ceux qui font beaucoup de bruit;/Les bons et vrais dévots qu'on doit suivre à la trace,/Ne sont pas ceux aussi qui font tant de grimace.» (Molière: 17)
Kleant u ovoj pojavi izgovara čitav traktat o hipokriziji, naročito verskoj. Takođe, osuđuje preterivanje u svemu, pa i u insistiranju na vrlini – treba imati meru u svemu, jer preterivanje kvari i najveći ideal. On raskrinkava Tartifovu pobožnost kao zanat, kao robu kojom on trguje. U njegovom dužem monologu o licemerju govori koristeći se kontr astom, jer ta osobina i nije ništa drugo nego suprotnost između onoga za šta se
čovek izdaje i onoga što on jeste: «Ces gens, qu'on voit d'une ardeur non commune,/Par le chemin du Ciel courir à leur fortune,/Qui brûlants, et priants, demandent chaque jour,/Et prêchent la retraite au milieu de la cour.» (Molière: 18)
Orgonov šurak poentira da se vrlina delima dokazuje, a ne praznoslovljem. U drugom činu se manje govori o Tartifovom licemerju, fokus je na otkrivanju Orgonovih namera da kćer Marijanu uda za Tartifa. Dorina se u razgovoru sa Marijanom ponovo osvrće na Tartifove osobine i status, sada ironično, govoreći joj da će se udati za čoveka „plemenitog“, te da neće znati „kuda od silna ponosa“ . Dakle, reakcije na Tartifa su dvojake. Tako je sa svim licemerima, dok uspevaju da
zavaraju ma koga svojim pritvornim ponašanjem – oni koje drže u zabludi ih posmatraju 3
onako kako bi licemeri želeli da budu percipirani, dok ih drugi jasno vide, u svoj njihovoj hipokriziji. Prva dva čina imaju funkciju prikazivanja obeju strana – jedne, istinite i druge, nametnute. “Oko Tartifa, koji će se pojaviti tek na početku trećeg čina, autor namerno zgušnjava atmosferu neke mutne tajanstvenosti.” (Vitanović 1976: 258) Čitalac nije sasvim siguran kojoj verziji da veruje, sve dok ne vidi Tartifa, o kome se toliko govori, na delu. Osim toga, ovaj lik nije precizno definisan. Nije poznato je li u pitanju klerik, , laik,
agent, ili obična odrpana varalica. Jedino što se zna je to da ne dolazi iz viših društvenih slojeva – Tartif se, odrpan, go i bos, pojavio u njihovim životima niotkuda, o čemu
obaveštava Dorina na početku prvog čina. Pošto je pustio da drugi govore o Tartifu i njegovoj hipokriziji, Molijer će od trećeg čina pustiti da sam Tartif, svojim ponašanjem, otkr iva koliko je bogomoljčeva ličnost daleko od onoga što propoveda. Prvo što izgovara
je uputstvo sluzi gde da odloži bič i kostret, poznate rekvizite za isposnike koji se izlažu mučenju tela. Dorina prati njegove izjave komentarima koji su na strani zdravog razuma i prirodnog ponašanja. Njoj je jasno da iza Tartifovog prigovora na njen dekolte i predloga da maramicom pokrije prsa stoji slabost samokontrole, krv koja se lako uzburka.
U trećem prizoru trećeg čina, a zatim i u petom prizoru četvrtog, on u susretu sa Elmirom pokazuje koliko je nesposoban za samokontrolu, a to je još jedan primer njegove dvoličnosti. Tartif joj se bez zadrške udvara, pritom koristeći za njegov položaj nedolične opaske: «Ah! pour être dévot, je n'en suis pas moins homme;/Et lorsqu'on vient à voir vos célestes appas,/Un coeur se laisse prendre, et ne raisonne pas./Je sais qu'un tel
discours de moi paraît étrange (…) Et si vous condamnez l'aveu que je vous fa is,/Vous devez vous en prendre à vos charmants attraits.» (Molière: 60 )
Komičan efekat proizilazi iz preplitanja lascivnog i svetog. Tartif svoje, veoma plotske, porive prema Elmiri iskazuje putem sakralnog vokabulara, koristeći reči kao što su smirenje i blaženstvo. Ovim Molijer, osim snažnog komičnog dejstva, efektno
naglašava izopačenu prir odu hipokrizije. Tartif li će usred bludničenja zazivati nebo i boga, čime će, doduše neubedljivo, i svoj porok zaodenuti u ruho vrline i svetosti. Molijerov licemer se veoma lako sam demaskira i upada u klopku koja mu je 4
postavljena, sa Elmirom kao “mamcem” i Orgonom koji se krije ispod stola. Zanimljivo je da Molijer koristi ovu scenu i da uputi žestoke satirične žaoke redu jezuita. Oni su bili poznati, između ostalog, po svojoj kazuistici, koja im je služila da okrenu argumente u sopstvenu korist. Isto čini i Tartif kada ubeđuje Elmiru da nema razloga da se boji kazne sa neba: «D'étendre les liens de notre conscience,/Et de rectifier le mal de l'action/Avec la pureté de notre intention.» (Molirère: 63) Tartif se pridržava jezuitskih načela i prema tim shavtanjima, nema greha, jer je namera čista. U nekoliko navrata Molijer aludira na
jezuite i njihov manir ubeđivanja, kojim su prikazivali sopstveno zlo kao dobro, a druge uspevali da optuže i osude za blud, često neutemeljeno. Kada ga Damis otkrije kao pohotljivca, koji pokušava da zavede mladu Orgonovu suprugu, Tartif će i ovu situaciju lako preokrenuti, jer je Orgon zaslepljen i želi da mu veruje. On će pred l akovernim i priglupim Orgonom teatralno “priznati” sve za šta ga optužuju. Tartif je do samog kraja
licemeran, pa tako sve uvija u privid hrišćanskog pokajanja i samognušanja jer se, navodno, u sopstvenoj skromnosti smatra krivim za svaki greh: «De quelque grand forfait qu'on me puisse reprendre,/Je n'ai garde d'avoir l'orgueil de m'en défendre.» (Molière: 64) On će preuveličavanjem nekakve uopštene krivice uspeti da izbegne
konkretnu, zbog čega će Orgon optužiti sina za klevetu i razbaštiniti ga. Tartif će nastaviti da izigrava spremnost da napusti Orgonovu kuću, navodno potresen zbog onoga što se dogodilo sa Damisom. Iz dijaloga između Tartifa i Kleanta, koji pokušava da pomiri oca i sina, vidimo da Tartif ne poseduje ni hrišćansku vrlinu praštanja, iako se trudi da je odglumi.
Pošto se Orgon, napokon, definitivno uverio u Tartifove prave namere prema Elmiri, on konačno doživljava otrežnjenje. Njega, ipak, savetuje Kleant, čije se reči mogu shvatiti i kao vrsta pouke upućene publici – da budu oprezni kada je u pitanju previše revnosno propovedanje vrline i da obrate pažnju samo na ono što se radi, a ne na ono što se kaže. U sedmoj pojavi, kada se pojavljuje sa policajcem,Tartif pokazuje još par osobina nedostojnih nekoga ko traži da okolina bude besprekorna u hrišćanskoj vrlini. Osim što se vidi njegova sujeta, pohlepa i slavoljublje, Kleant ironičnom opaskom otkriva da Tartif ni skromnosti nema. U zbrzanom raspletu, Tartif će biti demaskiran, zahvaljujući velikom oštroumlju kralja, a zatim i adekvatno kažnjen. Monolog Redarstvenog podoficira ima funkciju raspleta komediografske radnje, u kojoj licemer 5
biva kažnjen. Osim ove funkcije, postoje još dve – jedna je odavanje počasti kraljevoj veličini, i ona nema literarnu vrednost, dok se druga vezuje za, komediji svojstvenu, didaktičku funkciju, kojom se publika uči vrlini, ali i upozorava na štetnost hipokrizije. Dobro se vraća dobrim, a zlo biva otkriveno i kažnjeno, to je još jedan zaključak koji treba upamtiti. Studija licemerja u “Tartifu je kompleksna i detaljna. Molijer pušta da o toj osobini
govore rezoneri, ljudi moralni, ali sa zdravim, prirodnim i poštenim odnosom prema životu – Dorina, Kleant i Damis. Scenski najuverljiviji prikazi hipokrizije su oni u kojima sam Tartif, pr eko svojih akcija i reakcija u komadu, prikazuje načine na koje može da se
ispolji ova osobina. Molijer ne koristi samo rezonere i Tartifa da prikaže licemera, već to čini i kroz vizuru onih koji su zaslepljeni onim što licemer izgovara, ignorišući ono što on radi – gospođa Pernel i Orgon. Jedino dela, a ne reči, jasno ukazuju na iskrenost
čovekovih stavova. Ako se delima ne potkrepi ono što se propoveda, jasno je da je u pitanju puko praznoslovlje i hipokrizija, zaključuje Molijer putem svojih likova rezon era.
6
