„Empedokle“
Empedokle je rođen oko 490. godine pre Hrista, na Siciliji, pretpostavlja se da je živeo između 60 i 120 godina. Navodno je umro tako što je skočio u Etnu. Njegovo ekscentrično ponašanje, kojim je nastojao da se ogradi od svakodnevnog života, izazivalo je osećanje poštovanja kod njegovih sugrađana. Bavio se ontologijom, gnoseologijom, etikom i medicinom. Sačuvani su fragmenti njegovi poema: „O Prirodi“ i „O pročišćenju“ u kojima on izlaže svoje učenje, u prvoj svoje ontološko, a u drugoj svoje etičko učenje. Prvi je za arhe uzeo sva četiri elementa, vodu, vazduh, vatru i zemlju, s tim što je on uveo zemlju kao poseban element. Svaki element postoji kao zasebna celina, oni su večni, ne nastaju i ne nestaju, a njihovim mešanjem nastaju sve bivstvujuće stvari. Svet nastaje spajanjem i razdvajanjem čestica koje se kod Empedokla razlikuju po kvalitetu. Spajenjem ovih čestica uvek dolazi do nove kombinacije. Najsavršenija mešavina elemenata je čovek. Prvi je napravio razliku između prirodnog zakona i sila koje u njemu deluju. Prirodni zakon je onaj po kom se dešava spajanje i razdvajanje elemenata, a sile koje u njemu deluju su Ljubav koja spaja i Mržnja koja razdvaja. Govorio je da ne postoji rađanje ni umiranje, ono što mi zovemo rađanje je ustvari samo spajanje elemenata, a ono što nazivamo smrt ili umiranje je samo razdvajanje elemenata. Po Empedoklu postoje četiri faze nastanka sveta. U prvoj fazi Ljubav neograničeno vlada, svi elementi su spojeni i kosmos se nalazi i stanju harmonije. U ovoj fazi svet ne postoji jer su svi elementi potpuno spojeni. Tu celinu Empedokle naziva Blaženi Bog. U drugoj fazi Mržnja počinje da preovlađuje i da razdvaja elemente, s obzirom da elemnti nisu u potpunosti razdvojeni oni u ovoj fazi čine naš svet. Daljim jačanjem, u trećoj fazi, Mržnja u potpunosti razdvaja elemente i naš svet ne postoji. U četvrtoj fazi Ljubav ponovo počinje da jača i spaja elemente. I u ovoj fazi svet postoji. Svet dva puta nastaje i dva puta nestaje. O njegovom učenju iz oblasti medicine, sačuvani su fragmenti iz kojih se vidi da on nije lečio bolest nego čoveka. Tvrdio je da bolest ne nastaje kao bolest nekog organa već kao bolest čoveka u celini.
2
U njegovoj gnoseologiji vidimo da čovek nešto saznaje tako što se to nešto već nalazi u njemu. Sve je već u nama samo treba spoljni utisak da ga na neki način probudi i pokrene. U fragmentu 21, govori se o kriterijumu istine. Empedokle je smatrao da je jedino mišljenje kriterijum istine. Ljudi ne mogu da osete ili razumeju sve što postoji. Čulima se mogu spoznati samo opipljive, vidljive pojave, a umom možemo razumeti samo ono što ne prelazi njegove granice. Svi ljudi imaju iste sposobnosti opažanja i saznavanja sveta i niko ne može saznati nešto što ide van malopre spomenutih granica razuma. U fragmentu 32, kaže se da se ne treba oslanjati samo na čula, već da to što čulima primamo uvek treba promisliti i razumeti. Pri tom se ne trebamo oslanjati više na jedna a manje na druga čula, jer je njihova moć jednaka, npr. oko ne vidi bolje nego što uho čuje. Svako od pet čula koje poseduje čovek reaguje na drugu vrstu spoljnih nadražaja, čulo vida na oblike i boje, čulo sluha na zvuke, čulo mirisa na mirise... i svako od tih čula ima istu moć opažanja (kod zdravog čoveka), zato se ne treba oslanjati više na jedna a manje na druga čula. Ako okom vidimo glavu, ruke, noge, kosu..., a uhom čujemo glas, znaćemo da je pred nama čovek tek kada to što smo čulima opazili spojimo u razumu. Utisci koje primamo čulima nisu lažni, samo nemaju značaj ako naša čula nisu vođena razumom, tačnije ako razum ne obradi te utiske i ne dođe do zaključka da su istiniti. Fragment 83 i fragment 94 govore da ne postoji rađanje pa samim tim ne postoji ni umiranje. Sve nastaje mešanjem elemenata, a sve nestaje njihovim razdvajanjem. Samo ljudi to spajanje zovu rođenje a razdvajanje zovu smrt. I sam Empedokle koristi izraze “rođenje“ i “smrt“, mada naglašava da to nisu istiniti izrazi jer ni telo ni duša ne umiru, iz tela se odvajaju elementi i nastavljaju da postoje u nekom drugom obliku, a duša nastavlja svoj put ka razumevanju istine i univerzalnog zakona prirode po kome se, kao što sam već rekla, smenjuju Ljubav i Mržnja, odnosno po kome svet nastaje i nestaje. Duša “umire“ tek kad pronikne u
1
H. Dils, Predsokratovci, Naprijed, Zagreb, 1983, str 283 Isto,str 283 3 Isto , str 284 4 Isto , str 284 2
3
suštinu tog zakona, onda se razgrađuje ali ne prestaje da “postoji“ jer su elementi iz kojih je sve sastavljeno po prirodi večni i neuništivi. U fragmentima 115 i 126 Empedokle objašnjava da on ne smatra da postajanje i nestajanje ne postoje već da ne postoje postajanje iz ničega i nestajanje u ništa. I on, kao i Elejci smatra da prazan prostor ne postoji. Ako nešto ne postoji onda iz njega ništa ne može ni nastati, isto tako se nešto što već postoji ne može pretvoriti u ništa. Elementi su već dati, oni nemaju ni početak ni kraj, iz njih sve počinje i u njima je kraj svemu postojećem, ali oni sami niti se “rađaju“ niti “umiru“. Fragment 157 govori da ne postoje samo oni koji sad žive, tačnije ne postojimo samo mi koji smo u ovom trenutku živi već postoje i oni koji su živeli pre nas i oni koji će živeti posle nas. U svakom od nas je duša koja je živela i pre našeg rođenja i koja će nastaviti da živi posle naše smrti. Po Empedoklu se ne može reći da neko nije postojao, da je bio ništa, pre svog rođenja. Takođe se ne može reći ni to da ljudi posle smrti postaju ništa, odnosno da prestaju da postoje. Opet se naglašava da rođenje i smrt, u bukvalnom značenju, ne postoje. Fragment 168 govori o silama Ljubavi i Mržnje, i njihovoj večitosti. One su nastale pre svega ostalog, pa se može reći da one zapravo i nemaju svoj početak i svoj kraj, one nikada neće prestati da postoje. Bez njih ništa drugo ne bi moglo da postoji, jer, kao što je već rečeno, one spajaju i razdvajaju elemente od kojih se svet sastoji. One stvaraju i uništavaju svet. Svet čak ne bi mogao da postoji i kad bi jedna sila postojala a druga ne, jer bi onda svet ili bio u stalnom stanju harmonije (ako postoji samo Ljubav) ili uopšte ne bi postojao (ako postoji samo Mržnja). Fragment 179 je najduži fragmenat. U njemu i sam Empedokle uviđa „dvostrukost“10 svoje filozofije. Po njemu, naime svet nastaje iz više elemenata, njihovim spajenjem i razdvajanjem. Na spajanje i razdvajanje utiču sile Ljubavi i Mržnje. Svet nastaje i pod dejstvom Ljubavi, kada ona nadjačava Mržnju i ponovo spaja elemente i pod dejstvom Mržnje, kad ona nadjačava 5
H. Dils, Predsokratovci, Naprijed, Zagreb, 1983, str 285 Isto, str 285 7 Isto, str 285 8 Isto, str 286 9 Isto,str 286 10 Isto, str 286 6
4
Ljubav i razdvaja elemente iz stanja harmonije. Ovde Empedokle ostavlja prostora za kritiku, problem leži u tome što je teško zamisliti harmoniju u onoj smeši koju čine elementi nakon potpunog sjedinjavanja. Mnogo lakše je harmoniju zamisliti u fazi u kojoj su elementi potpuno razdvojeni, bilo da oni tada postoje kao odvojene kugle u prostoru ili koncetrične kružnice, zavisno od tumačenja, meni je lično jako teško da vidim njihovu razdvojenost ako ih zamišljam kao koncetrične kružnice pa ću ih u nastavku navoditi kao odvojene kugle. Sasvim je razumljivo da u svakoj fazi nastanka sveta vlada harmonija, pitanje je samo u kojoj fazi je ona najveća. Nije teško predpostaviti da je ona najveća u prvoj fazi, tada svaki element postoji kao zasebna celina,njegovi delovi su povezani i svakako da i tada postoji izvesna količina harmonije. Ali, nije teško dostići harmoniju između jednakih ili sličnih delova. U drugoj fazi, kada postoji naš svet, zadatak je ipak malo teži, jer onda harmoniju ne dostižu samo delići jednog elementa materije već delići sva četiri elementa zajedno, što naravno teže nego što je bio slučaj u predhodnoj fazi. Naravno u poslednjoj fazi je najteže dostići stanje harmonije, jer onda su elementi u potpunosti pomešani, ne razaznaje se voda od vatre, vatra od zemlje i td. Dakle u ovoj fazi, kad elementi više liče na haotičnu kašu (ili, ako mi je dozvoljeno da budem duhovita, na hranu u menzi, u kojoj se najčešće ne vide namirnice koje su korišćene za njeno pripremanje, već je ponekad najsličnija onoj kaši od koje je onaj jadni dečak tražio još), mnogo je teže ali ne i nemoguće dostići stanje harmonije. S obzirom da harmoniju najčešće povezujemo s muzikom, pokušaću preko muzike da pojasnim gore napisano. Ako kao prvu fazu nastanka sveta zamislimo jedan klavir na kome se svira delo pisano za klavir. Muzika koju klavir proizvodi će biti harmonična, tonovi će biti usklađeni,ali je svakako mnogo lakše postići taj nivo harmoničnosti. Kao drugu fazu možemo zamisliti klavir i violinu, koji sviraju delo pisano za klavir i violinu. Jasno je da je teže dostići sklad između tonova koje proizvodi klavir i tonova koje proizvodi violina, s obzirom da spadaju u različite grupe instrumenata. Ako sada zamislimo ceo simfonijski orkestar kao treću fazu. Orkestar se naravno sastoji od mnogo instrumenata različitih vrsta i tonaliteta pa je jasno da je postizanje sklada najteže i zahteva mnogo više truda i rada. To je jedno od mogućih objašnjenja zašto je Empedokle smatrao da su elementi u stanju harmonije u trenutku kada su potpuno pomešani. Drugo objašnjenje bi mogloda bude sledeće: na mešanje 5
elemenata utiču Ljubav i Mržnja, a pošto je Ljubav pozitivnije osećanje u odnosu na Mržnju, lako je zaključiti da elementi vođeni Ljubavlju teže međusobnom skladu,kao i svi mi. Ja sam odabrala ove tri faze u procesu mešanja elemenata zato što se u njima najbolje vide promene koje se dešavaju u njemu. Naime ove faze su samo trenutci,stadijumi u ovom procesu. Prvi bi bio onaj u kome su elementi razdvojeni u potpunosti, svaki postoji posebno,kao što sam već napomenula,svaki od njih formira kuglu koja samostalno postoji u prostoru. Drugi je onaj u kome su elementi delimično pomešani, to bi mogao da bude bilo koji trenutak posle ovog prvog,ali pošto treba pokazati da u tom trenutku elementi nisu do te mere pomešani da se ne razaznaju međusobno,ja sam odabrala naš svet kao primer. Tu se jesno vidi delimična odvojenost elemenata,najprostiji primer su okean i kopno, vazduh i voda,Sunce i Zemlja. Naravno, teško je zamisliti svet koji postoji milionima godina kao trenutak u procesu mešanja elemenata. Treći bi onda bio onaj u kome elementi formiraju onu harmoničnu kašu, smešu, zbrku u kojoj su do te mere izmešani da se ne razaznaju međusobno. Naravno, treba naglasiti da trenutak ovde ne znači par sekundi,jer kao što sam već rekla i naš svet je samo trenunak koji traje više miliona, možda čak i milijardi godina. A ako malo dublje razmišljamo o ovome, doćićemo do zaključka da je Empedokle elimično u pravu, jer se elementi još uvek mešaju, led se topi,kopno se poplavlja, sve je manje čistog vazduha,a priča se da će se Sunce u ne tako dalekoj budućnosti ohladiti i pretvoriti u kamen. Da li je sve to posledica nužnog mešanja elemenata ili samo posledica ljudske nepredvidive prirode i potrebe za uništenjem? Teško da je ovaj antički filozof mogao da predvidi globalno zagrevanje, ali je svakako mogao da predvidi da će ljudi kad tad uništiti planetu na kojoj žive, pa je možda cela ova priča o elementima pokušaj da se ljudska vrsta oslobodi krivice za dela koja čini protiv prirode koja ih je stvorila. Naravno da ljudi neće biti odgovorni za svoju propast, sve je to već nužno određeno smenjivanjem stvaralačke i uništiteljske sile. Sve je postalo da bi nestalo. Ma koliko negativno to zvučalo postoji i vedra strana, to što nestane opet će postati,pa će možda neki drugi ljudi učiniti da ovaj trenutak traje duže. Svet nastaje i nestaje na dva načina, obe sile i stvaraju i uništavaju svet, razlika je jedino u tome što kad Ljubav stvara svet, elementi teže potpunom sjedinjavanju i harmoniji, a kad Mržnja stvara svet elementi teže potpunom odvajanju i haosu. Empedoklu se zamera to što „nije postavio 6
jedinstveno načelo kretanja“11 već je postavio dva (ljubav i mržnju) koja su po prirodi suprotna. Deo „Sva su jednake snage – uvijek ostaju ista“12 se po mom mišljenju odnosi na elemente, oni ne mogu da prestanu da postoje jer bi oda ceo svet prestao da postoji, čak i kada bi jedan element izostao svet ne bi mogao da postoji jer čak i najsitniji predmeti sadrže malo od sva četiri elementa. Ono što zaista postoji su elementi, oni se spajaju i stvarajurazlišite oblike, ali u suštini oni se ne menjaju. Fragment 2013 govori da Ljubav i Mržnja ne deluju samo na svet kao celinu, već i na svaki njegov posebni deo. Ništa postojeće ne može da postoji van uticaja ovih sila, jer, kao što je već rečeno, sve nastaje njihovim delovanjem, i univerzalni zakon prirode, u okviru koga one deluju, ne dozvoljava postojanje izuzetaka, jer kada bi postojali izuzetci onda zakon ne bi bio univerzalan.
Literatura: 11
Aristotel, Metafizika, Paideia, Beograd, 2007, str. 16 H. Dils, Predsokratovci, Naprijed, Zagreb, 1983, str 286 - 287 13 Isto, str 287 12
7
H. Dils, Predsokratovci, Naprijed, Zagreb, 1983. S. Žunjić, Aristotel i henologija, Prosveta, Beograd, 1988. F. Kopolston, Istorija filozofije I tom – Grčka i Rim, BIGZ, Beograd, 1988. Aristotel, Metafizika, Paideia, Beograd, 2007
8
