Eloisa James Sedam Minuta u Raju

Eloiza

DŽEJMS

Sedam minuta u raju Prevela Branislava Maouš

Naslov srcinala Eloisa James SEVEN MINUTES IN HEAVEN

Beograd, 2017.

„Ne mogu redi a me preterano ouševljava pomisao a je jeini način a zaržim verenicu bio da je upropastim.“ Južinija se nasmejala. „Pa, postoji mogudnost a nekoga upropastite, gospoine Rive. A postoji i…“ Zastala je, a glasid u glavi govorio joj je a je pogazila sva načela pristojnosti. Olučila je a ga ignoriše. „A postoji i čokolaa.“ Oči su mu planule i on je pružio ruku i upleo prste s njenima. Primetila je njegovo telo. Ali nika joj se nije činilo tako snažno kao ka je seeo za malim otmenim stolom izajniranim za eljenje tajni šapatom. „Vratili smo se tamo oakle smo i krenuli“ , izgovorio je hrapavo. Palcem je opisivao krug na njenom lanu, zbog čega je želela a se promeškolji na stolici, ali nije povukla ruku. „Trebalo je a svoju verenicu obaspem čokolaom.“ „Samo“, usuila se a kaže, „ako ste bili potpuno sigurni a je to čokolaa najboljeg kvaliteta.“ Vord je prineo njenu ruku usnama i žurno je poljubio, tek ovlaš je otakavši usnama. Okrenuo joj je šaku, pa spustio usne i na njen lan, zbog čega je osetila kako joj se rukom penje prijatna toplina. „Recite mi, molim vas, kako čovek a prepozna najkvalitetniju čokolau.“

Ova knjiga posvedena je mojoj najstarijoj nedaki, Nori, koja ne samo a je progutala moje knjige ved mi je bila i od neprocenjive pomodi u nekim tačkama zapleta. Njen ukus je besprekoran: ako ona počne a trči ukrug, privija stranice rukopis a na grudi i preti a de me ubiti, znam a de knjiga oziveti uspeh. Hvala ti, mila!

Prvo poglavlje Sreda, 15. april 1801.

Ure gospođe Snou za oabrane guvernante Trg Keveniš 14 London

Ništa večeru ne može a upropasti kao preavanje čoveka koji je uobrazio da je stručnjak u nekoj oblasti. ama koja je bila na četrnaest preavanja o kineskom porcelanu čitave večeri govoride o inastijama Ming i Ding; baron koji je objavio esej o lešinarima u zoološkom časopisu, bez sumnje, čitave večeri pričati de o neprijatnim navikama strvinara.

Stručni uvii Južinije Snou bi, sa ruge strane, goste na večeri naterali u urnebesan smeh, kada bi bilo primereno da svoje uvide deli sa drugima. Ona je, na primer, znala kako je druga najbolja perika grofice Ardmor dospela na glavu

užasnutog praseta, koje je preletelo preko terase ok je vikar pio čaj. Znala je koji je potomak vojvoe o Flečera ukrao zlatnu čačkalicu i emajlirani nokšir i, još bolje, šta je uraio sa njima. Ne samo a je ove sočne pojeinosti morala a zarži za sebe ved nije mogla ni a prasne u smeh ok ne ostane sama. Kao vlasnica najelitnijeg ureda za guvernante na Britanskim ostrvima, morala je u svakom

trenutku uljuno a se ponaša. Nije smela a se smeje! Čak ni ka je njena služavka uvela ečaka koji j e nosio brokatnu zavesu pričvršdenu kao a je rimska toga – premda se sjajna plava boja kojom su mu bili namazani ruke i lice nikako nije slagala sa zavesom

pričvršdenom na njegovom ramenu u stilu rimskog senatora. Za ečakom je ušla njegova majka, lei Pibl. Južinija nije imala prilike a često viđa ečake plave kože, ali je često viđala majke sa histeričnim ržanjem žene spremne a se nosi sa pripitomljavanjem one vrste ivlje životinje poznate kao osmogoišnji ečak. „Lei Pibl i Marmajuk, lor Pibl“ , najavila je Južinijina služavka. „obar an. Vini“, rekla je Južinija ustajudi o stola a, sa iskrenim zaovoljstvom, pozravi njeno gospostvo. Njena stara školska rugarica Vinifre bila je ljupka i mila i nežna kao sufle.

5

Avaj, te crte joj nisu bile od koristi kad je u pitanju bilo podizanje dece.

Subina ili priroa je, naasve izopačeno, Vini uparila s njenom suprotnošdu: Marmajuk je bio đavolski nevaljao ečak prema svim merilima, a Južinija je sebe smatrala stručnjakom u ovoj oblasti. „Ne mogu ja to!“, zajecala je Vinifre umesto pozrava, zateturavši se i sručivši se na sofu. „Na ivici sam nerava, Južinija. Na ivici nerava! Ako mi ne pronađeš guvernantu, ostavidu ga ko tebe. Ne šalim se!“ Njena pretnja zvučala je veoma ubedljivo zbog vriska kojim ju je izgovorila.

Činilo se a Marmajuka ni najmanje nije pogoila mogudnost a ostane u ureu. „obar an, gospođo Snou“, izgovorio je vero naklonivši se sasvim pristojno s obzirom na to a je u rukama ržao strele i veoma ebelu žabu. „Ja sam drevni Pikt i krijumčar“, kazao je. „obar an, Marmajuk. Nisam znala a koža krijumčara može biti različitih boja“, ovratila je Južinija. „Krijumčari moža i nisu plavi, ali je Piktima koža uvek plava“ , objasnio je. „Oni su bili keltski ratnici koji su kožu bojili u plavo pre bitke. Otac mi je pričao o njima.“ Poigao je žabu. „I Freda sam počeo a bojim, ali mu se nije opalo.“ „Fre izglea znatno punije nego ka sam ga poslenji put viela“ , primetila

je Južinija. „Bili ste u pravu za crve iz kupusa“, rekao je smešedi se. „Obožava ih.“ „Osedam miris pčelinjeg voska – koji te je, ako sam u pravu, i obojio u plavo – ali da li se to od Freda širi zaah rečnog mulja?“ Marmajuk je glasno šmrknuo i klimnuo glavom. „Fre smri.“ „Nemoj govoriti smrdi, mili“, javila se njegova majka iz nabora sofe, gde je ležala s maramicom preko očiju. „Možeš redi a se nešto oseda, ali samo ako baš moraš.“ „Zauara na pokvareno jaje“, pojasnio je Marmajuk. „Prema ni približno ne bazi kao lei Hjubert ka je izašla iz reke.“ Vini je prigušeno zaječala, onako kako bi zaječala žena na porođajnim mukama. „Umalo nisam zaboravila na reku. Južinija, ne iem kudi ok mi ne aš guvernantu.“ „Ne mogu“, rekla je Južinija strpljivo. „Objasnila sam ti ved, Vini…“ Vini je sela stežudi maramicu u ruci i pokazala svog sina. „Reci joj!“ izgovorila je rhtavo. „Reci joj šta si kazao lei Hjubert! Ne bih ga ovukla ovamo a se samo obojio u plavo. Navikla sam na prljavštimi.“

6

Marmadjuk je po prvi put izgledao pomalo uznemireno, osovio se na jenu nogu, a rugu je poigao, pa je izgleao kao plava čaplja. „Lei Hju bert je rekla da bi uvek trebalo da govori m istinu, pa sam to i uraio.“

„To zvuči zloslutno“, ovratila je Južinija iznova potiskujudi osmeh. „Ge si bio kaa ti je lei Hjubert ala ovaj savet?“ „Bili smo na pikniku na Temzi, u nu našeg travnjaka“ , kazala je Vini ogovorivši umesto sina. „Jesam li ti rekla da je ledi Hjubert Marmadjukova kuma i da nema dece? Nadali smo se… ali ne. Nakon anašnjeg ana, ne.“ „ržala mi je propove baš kao u crkvi, osim što je ona ama“, prozborio je Marmajuk očigleno olučivši a završi sa pričom. „Rekla je a su obmana i licemerje prepreka svetačkom životu.“ „Licemerje“, ispravila ga je Južinija. „Nastavi.“ „Pa sam to uraio.“ „Šta?“ „Pa, najpre sam je zabavljao plesom Pikta. Oni su bili pusti divljaci. Zavijali su. Želite li a viite?“ Pogleao je Južiniju pun nae. tvomOmahnula nastupu?“ je glavom. „Poslužidu se maštom. a li je lei Hjubert uživala u „Nije joj se opao“, priznao je Marmadjuk, „ali nije bila previše srita. Pitala

me je šta mislim o knjizi o istoriji crkve koju mi je poklonila za rođenan prošlog meseca i jesam li je pročitao o kraja.“ „O, bože“, izgovorila je Južinija. „Bio sam iskren, baš kao što je i rekla. Kazao sam joj da mi se nije dopala, jer je dosadna i ima trista strana. Majku je to uznemirilo, ali se smirila, a ledi Hjubert

me je nakon nekog vremena pitala šta mislim o njenoj novoj haljini. Ogovorio sam a bi izgleala bolje a nije pojela čitavu junedu polutku. Otac je to uvek govorio za nju.“ „Nije bilo lepo što si ponovio očeve reči“, kazala je Južinija. Otkrila je tokom goina a eca najbolje uče iz prostog iznošenja činjenica. Namrgoio se. „Bio sam iskren, a i nakon mog ratničkog plesa rekla je a je moj otac, sva je prilika, preminuo jer mu je bio potreban odmor.“ „To je bilo veoma ružno“, kazala je Južinija i sama se saa mrštedi, „i neistinito, Marmadjuk. Tvoj otac je bio ratni heroj koji bi dao sve da je mogao ostati s tobom i tvojom majkom.“ Pogledala je u Vini, koja je ležala na leđima sa rukom preko očiju. Njen muž je

bio pomorski kapetan i izgubio je život u Opsai Malte služedi po kontraadmiralom lordom Nelsonom.

7

Marmadjuk je umesto odgovora podigao rame.

„Jesi li bacio, gurnuo, ili na bilo koji rugi način naterao lei Hjubert a uđe u Temzu?“ upitala je Južinija osedajudi kako joj je otična ama mrska. „Nisam! Sama je upala.“ „Nakon što je buba nosorog koju ju je moj sin imao ko sebe pronašla način a joj se popne na ruku i zavuče u rukav“ , razjasnila je Vinifred. „Ko bi rekao a može toliko a skoči“, kazao je Marmajuk ržedi se kao neko ko je upravo ošao o novog naučnog otkrida. „ S obzirom na to da je krupna, ali jeste, i ledi Hjubert je upala pravo u vodu. “ „Na glavu“, dodala je Vinifred šuplje. „Volela bih a sam to viela“, rekla je Južinija povlačedi uže a ozove služavku. „Bilo je smešno“, poverio joj se Marmajuk, „jer joj je onja oeda sva bila u ružičastim volanima. Morao sam a otrčim po lakeja i vojicu konjušara, jer je obala bila klizava o mulja. Batler je kazao a je to bilo nalik na izvlačenje junice iz blata.“ , rekla je njegova majka umornim glasom vikara „To je izuzetno opis“ koji na latinskom rživulgaran propove gomili ece što se koškaju. Vrata su se otvorila. „Rubi“, kazala je Južinija. „Želim a oveeš lora Pibla u baštu i a ga poliješ sa nekoliko kanti voe.“ „Gospođo Snou!“ uzviknuo je Marmajuk povukavši se za korak i raširivši oči. „Nije Fre jeini koji se oseda. Šta si pomešao sa pčelinjim voskom a bi dobio tu boju?“ „Inigo prah iz kutije sa bojama.“ „Čini se a je oštrog mirisa. Što znači a smri. obro ribanje trebalo bi a opere indigo“, kazala je Južinija okredudi se prema Rubi. „Nisam sigurna za pčelinji vosak.“ „Ne želim“, zapomagao je Marmadjuk. „Mamica je rekla a mogu ostati plav ok ne pođem na spavanje.“ „Fre izglea veoma suvo“, oala je Južinija oštro. „I njega je potrebno oprati.“ Nakon četiri goine u ovoj službi, Rubi je vesto umela a se izbori s nepokornom decom. Uzela je Marmadjuka za ruku i odvela ga iz sobe.

Vini je sela i posmatrala ga kako olazi. „Ne bi išao sa mnom, ni sa ailjom. Smem li a pozajmim tvoju služavku?“ Južinija je sela pore prijateljice. „Marmajuk mora a pođe u školu, mila.“

8

„On je moja beba“, rekla je Vini, a oči su joj se ponovo napunile suzama. „Samo mu je potrebna guvernanta, Južinija. Zašto nedeš a mi aš guvernantu?“ „Jer Marmajuk mora a bue sa ečacima. Nije li ga otac upisao na Iton?“ „Ne mogu a ga pustim.“ „Moraš.“ „Ne razumeš“, jecala je Vini. „Marmajuk je sve što mi je ostalo o žona. Ti ne znaš kako je teško biti uovica i sasvim sama!“ Nastupio je trenutak tišine. „Nisam to tako mislila“, kazala je Vini žurno. „Naravno a znaš, i ti si udovica.“ „Ali tebi je rugačije“, ovratila je Južinija. „U mom slučaju prošlo je ved sedam godina.“ „To sam i mislila“, kazala je Vini uvajudi nos. „Samo želim da je moj sin kod kude pore mene, ge mu je i mesto.“ „Mesto mu je sa rugim ečacima. Ovo je tredi put u tri neelje a olaziš kod mene, zar ne?“ Vini je klimnula glavom. „Ono što se esilo mački – krzno joj izrasta, hvala nebesima – a nakon toga ono sa naslovnim stranicama crkvene pesmarice … Juče me je vikar pozdravio vrlo kruto. A moj ujka Teodor i dalje veruje da imamo

majmuna za kudnog ljubimca; ne usuđujem se a mu kažem šta se zaista esilo s njegovom vojničkom bluzom.“ Južinija je zagrlila Vini. „Iton“, rekla je čvrsto. „Napiši im pismo i obavesti ih a de Marmajuk početi a pohađa školu ove jeseni. Posladu ti učitelja, mlaida koji de tvog sina voiti na pecanje nakon što završe sa učenjem.“ „Njegov otac je želeo a ga nauči a peca čim se vrati s Malte“ , izgovorila je Vini štucnuvši i ponovo briznuvši u plač. „Neizmerno mi je žao“, prošaputala je Južinija spuštajudi Vinifreinu glavu na svoje rame. Kad je otvorila ured prešest goina, nije imala pojma a de se nadi u sreištu mnogih poroičnih kriza. Mogla bi a napiše knjigu o skrivenim ramama visokog ruštva. Prema su, ka je u pitanju bilo uovištvo, ženino poreklo i mesto u ruštvu bili nevažni. Njen sto je bio prepun pisama, i bile su to nesumnjivo majke koje su čekale a se vie s njom. Južinija je njihala Vini u naručju ok je posmatrala kako Marmajuk skače po bašti. „Pretpostavljam a du ga sa ovesti kudi“, kazala je Vini plačljivo i uspravila se. „ailja nede biti sredna zbog onoga što se esilo zavesi iz ečje sobe.“

9

„Mislim a dete ostati na čaju i keksu“, rekla je Južinija. „Osmogoišnji ečaci su uvek glani.“ „Ne možemo! Ne želiš a on takav sei na tvojim lepim stolicama.“ To je bila istina.

„Ovei ga u baštu za čaj“, preložila je Južinija. „Možete a seite napolju, što znači a ni Fre nede izazivati nevolje.“ „Samo ako pođeš s nama.“ „Plašim se a ne mogu. Imam sastanke posle pone.“ Vini je raširila oči. „O, ne, žao mi je!“ Skočila je na noge i zgrabila tašnu. „Mila moja, ti si mi silna porška! Pošalji mi učitelja!“ doviknula je dok je istrčavala kroz vrata. Južinija je trebalo a se vrati za sto, ali je stala pore prozora i posmatrala kako Vini juri sina, još pomalo plavog, oko fontane u kojoj je Fre uživao u kupanju.

Čak i kroz brušeno staklo čula je Marmajukovu vrisku i Vinin smeh. Činilo joj se a bi uovištvo bilo ponošljivo ka bi vam muž ostavio ete za sobom, deo sebe. Vrata iza nje su se otvorila. „Gospođo, smem li a uveem gospođu Siton Rolsbi?“

„a“, ovratila je Južinija okrenuvši se. „Svakako.“

10

Drugo poglavlje Kasnije tog popodneva Teodor Edvard Brakston Riv – za bliske prijatelje Vord – popeo se stepenicama do

Urea gospoe Snou razmišljajudi o tome koliko je guvernanti on kao ečak oterao.

Živo se sedao žena kiselog lica koje su ulazile na vrata njegove kude – i sedao se kako su im leđa izgleala kaa su ponovo kroz njih žurnim korakom izlazile. a mu otac i madeha nisu bili u Šveskoj, svratio bi o njihove kude a se izvini – ako ni zbog čega rugog, a ona zbog toga što se činilo a de njegovi mlai štidenici uspeti a namaše njegova postignuda, a baš je iritantno bilo nadi se sa druge strane. Iskren da bude, njegovi polubrat i polusestra, Otis i Lizi a do pre nekoliko neelja nije čak ni znao a postoje – bili su nečastivi. Đavoli.–Đavolčidi kojima je nevolja bila ispisana na čelu. Njihova guvernanta, jena o guvernanti gospođe Snou, u kudi je ostala svega četreset osam sati, što mor a da je bio rekord. Ure uopšte nije bio ono što je Vor očekivao – o kršnog momka što je izigravao lakeja, o prazne čekaonice. Zamišljao je a de unutra zatedi skupinu žena kako see i čekaju a ih pošalju u ečje sobe – a on je nameravao da odabere onu koja bi najviše ličila na pukovnika u kraljevskoj mornarici. Ova oaja više je ličila na amski salon nego na čekaonicu. Bila je otmeno nameštena, o kidanki na prugastim svilenim zavesama, o pozladenih stolica. Zapravo, bila je otmena koliko i bilo koja soba koju je vieo boravedi u različitim očevim kudama tokom etinjstva. A njegov otac, lord Grifin, bio je eri.

E sa, Snou je verovatno morao a se razmede a bi ubeio ljue a plate njegove nečuveno visoke honorare. A Vor je, pošto je morao a impresionira om lorova svojim nepostojedim roiteljskim veštinama ne bi li obezbeio starateljstvo na bratom i sestrom – da se ne spominje da mora doterati Otisa u red pre nego što u septembru krene na Iton – bio spreman da za prvoklasnu guvernantu plati koliko je god potrebno.

11

Na bočnim vratima pojavila se mlaa služavka. „ošao sam ko gospoina Snoua“, obratio joj se Vord. Nekoliko minuta bilo je potrebno a se rasprave veoma važne činjenice a je gospoin Snou pokojni i a je gospođa Snou otvorila ure pre nekoliko godina, kao i a niko ne može a ođe o gospođe Snou ukoliko nije prethono zakazao termin za prijem.

„Termini se ugovaraju i po nekoliko semica unapre“, rekla mu je olučno. „Možete saa tražiti a vam se zakaže termin, a mi demo vas obavesti ti ukoliko se neki od termina oslobodi ranije.“ „To ne olazi u obzir“, ovratio je Vor smešedi se, jer joj se u glasu čulo uboko poštovanje svaki put ka bi spomenula svoju gospoaricu. „Najurio sam guvernantu koju ste mi poslali. Zahtevam novu, ali imam nekoliko uslova.“ Otvorila je usta i zacičala: „Najurili ste jenu o naših guvernanti? Guvernantu gospođe Snou?“ Njihao se na petama i čekao a prestane a zamuckuje i otrči a obavesti nekoga o zločinu koji je počinio na gospođicom Lamli. Ako demo pošteno, gospođica Lamlio je,svake uprkos svojoj žaljenja vrenoj a cmizri kao zarđala slavina, bila bolja guvernante koju je on kaonavici ete imao.

Ali ipak nije bila prava osoba za ovo konkretno nameštenje. Njegovi polubrat i polusestra, koji su nedavno ostali siroča, bili su u najmanju ruku svojeglavi i osobeni. Zaista mu je bila potrebna vrhunska guvernanta, neko poseban.

Južinija se nije pomerila iz stolice tri sata, a ipak se činilo kako se gomila pisama na njenom stolu nije ni za dlaku smanjila.

Prigušila je jecaj ka je njena pomodnica Suzan ušla sa još jenom gomilom pisama. „Ovo je stiglo anas po pone, a i gospoin Riv želi a te vii.“ Kap mastila kamila je sa Južinijinog pera i pljusnula posre njenog ogovora mahnitoj dami blagoslovenojblizancima. „ođavola, ovo je trede pismo koje sam anas upropastila! a li bi mi, molim te, ponovila šta si rekla?“ „Gospoin Riv je ove“, kazala je Suzan. „Setideš se a smo mu pre nedeiju dana poslali Peneiopi Lamli, jer je poslao hitan zahtev. “ „Naravno. On je profesor sa Oksforda koji mora da vaspitava polubrata i polusestru“, rekla je Južinija. „Sva je verovatnoda a su i oni, kao i on sam, rođeni vanbračno.“ Suzan se naslonila na Južinijin sto i pripremila se za sočan trač. „Ne samo to, Riv je prošle

12

godine ostavljen pred oltarom. Podozrevam da je dama shvatila koliko bi taj brak

naškoio njenom ugleu.“ „Njegov otac je eri o Grifina“, istakla je Južinija. Nije oala a je Riv sumanuto bogat, ali i to je bio značajan faktor. Urei nisu sami sebe izržavali. „Ohol je kao a je i sam eri. Krišom sam ga osmotrila, ima ono ržanje kao a bi čitav svet trebalo a mu se klanja.“ Južinija je u mislima slegnula ramenima. Nesreda je bila što su spoj muškog ua i privilegovanosti imali tako zlosredan uticaj na ečake, ali tu se ništa nije moglo.

Bez prave guvernante oni nika ne nauče kako a buu normalni. Kako je orasla u kudi koja se ičila ekscentričnošdu, Južinija je bila žestok pobornik očuvanja vrenosti traicionalnog načina života. Bolje je za pojedinca, i beskrajno bolje za svet u celini.

„Đavolski je naočit, što verovatno znatno oprinosi utisku“ , nastavila je Suzan. „Jasno mi je bilo a je on o onih što uvek isteraju svoje. Prema mu to nije pošlo za rukom“, oala je zaovoljno, „sa amom k oja ga je ostavila pred oltarom.“

Bogat, privilegovan i naočit, ali kopile: formula za katastrofu, gleano sa Južinijine strane stola. Zgužvala je upropašdeno pismo i bacila ga. „Teško mi je a poverujem da ima primedbu na Peneiopi.“ Neke Južinijine guvernante bile su impresivne i zastrašujude žene na koje je čovek mogao a računa a de vaspitati ete razmaženo i iskvareno o srži. ruge su bile pune ljubavi i tople, kao stvorene za siroča. Peneiopi Lamli je bila mila kao šederlema i, mora se priznati, jenako zanimljiva. Ali Južinija je verovala a je ožalošdenoj eci potrebna ljubav, ne uzbuđenje, a Penelopine oči ovlažile su se na samu pomisao na voje siročida prepuštenih na staranje nepoznatom bratu.

„Rekao je Rubi a ju je najurio“ , dodala je Suzan. „A imam i suzama uflekanu poruku o Peneiopi koja to potvrđuje.“ „Je li rekla šta se esilo?“ „Snažno je pritiskala perom, pa je hartija probijena na nekim mestima, a i silno je plakala. Nisam uspela mnogo da razaznam, osim aluzije na skakavca, moža je mislila na roj, kao u Izlasku 1.“

Nije je iznenailo što se gospođica Lamli pozivala na Bibliju; Ure gospođe Snou specijalizovao se za zapošljavanje derki vikara jer su takve životne okolnosti često za posleicu imale obrazovanje kao u ame, ali i potpuno odsustvo miraza. 1

Misli se na Drugu knjigu Mojsijevu. (Prim. prev.) 13

„Ne mogu a se setim a li se nege u Bibliji spominje samo jean skakavac“, rekla je Južinija. „Ne bih znala“, kazala je Suzan vragolasto se smešedi. „Časovi veronauke koje mi je otac ržao nika mi nisu bili zanimljivi.“ Južinija se nagnula i bocnula Suzan prstom. „Postoji razlog zašto tebe nika nisam nige slala kao guvernantu. Ti bi sručila pošast u viu skakavaca na glavu čoveka koji bi pokušao tebe a najuri. Pretpostavljam a du morati a ga primim, ali mu nedu ati rugu guvernantu.“ „Rekla bih a su Peneiopi izali nervi“, rekla je Suzan ustajudi i rastresajudi suknje. „Mnogo ih ima, pa je zbog njih sva osetljiva.“ „To nije razlog za otkaz“, ovratila je Južinija olučno. „Ona je izvanrena guvernanta i bila je baš ono što je toj deci potrebno.“ Gospoin Riv trebalo je a zahvali srednoj zvezi što mu je uopšte poslala guvernantu – bila ona osetljiva ili ne – ali njegova pojava ovde u uredu govorila je a on nije umeo a ceni značaj guvernante gospođe Snou. Majka kojoj je pisala pismo – da se ne spominje sirota Vini – bila je jedna od mnogih koje su prekiinjale za pomod. Gospoinu Rivu poslala je Peneiopi samo zbog njegove siročai. Ure gospođe Snou bio je najelitnija ustanova te vrste i bio je čuven po obedanju a de ecu isprat iti o punoletstva ili braka, ma šta a ođe prvo. U Južinijim očima ovo je bilo obedanje njenoj deci. Umela je ona da ostavi guvernantu na ranom mestu i a joj ispladuje naknau čak i ako bi poroica ostala bez sredstava. Ali, ako se porodici guvernanta prosto nije dopadala? To je bilo nešto sasvim

rugačije. Nije mogla a traci vreme i raspoređuje žene po Engleskoj samo zato što je jean nametljivi muškarac smatrao a njegovi štidenici zaslužuju bolju guvernantu nego što je gospođica Lamli.“ „Molim te, zamoli ga a uđe“, rekla je Južinija ustavši o stola i prišavši prozoru koji je gleao na Trg Keveniš. Svake goine obedavala je sebi a de više izlaziti na svež vazuh i a de biti aktivnija, ali ani su joj prolazili u vrtešci ešavanja urea. Kuda jo j se nalazila svega nekoliko koraka o urea, što je značilo da je često raila ok ne bi otišla kudi i pala u postelju. „a poručim čaj?“ upitala je Suzan. „Ne“, ogovorila je Južinija. „Nameravam brzo a ga se rešim i a izađem a prošetam po trgu.“

14

„Ne verujem a imaš vremena za to“, rekla je Suzan žalosno. „olazi ti vojvotkinja od Vilijersa, a nakon nje sam uglavila ledi Kogli.“ „Zar njena milost ima problem? Mislila sam a je Sali Benifer sredna ko njih.“ „Sali je prihvatila vikarevu prosibu. A on se sigurno poneo veoma nevikarski, jer ona mora a se ua ovog časa. Stoga je vojvotkinji potrebna zamena.“ „a li je nevikarski uopšte reč?“ „Pretpostavljam a nije“, ogovorila je Suzan. „Ali čovek je službu preuzeo pre svega nekoliko sedmica, pa mora da je nasrnuo na Sali kao mačka na sirovu žigericu. Moj otac to ne bi oobrio.“ „Šta kažeš na to a joj pošaljemo Peneiopi Lamli, pošto je sa slobona?“ „Peneiopi bi neuobičajena atmosfera omadinstva Vilijersovih mogla biti odbojna“, kazala je Suzan sumnjičavo. Vedina Vilijersove ece sa je ved bila orasla, ali je on poigao šestoro nezakonite ece po istini krovom sa ecom koju mu je rodila vojvotkinja.

„Meri Tati“, preložila je Južinija. Suzan je klimnula „Pitadu je.i A i pratidu razgovor sa Rivom, slučaju a njegova tvrnja a jeglavom. gospoin moža nije veroostojna u onoj meri uu kojoj bi “ trebalo da bude. Mislim da ga nikad nisam videla ni u jednoj balskoj dvorani. Nakon nekoliko zlosrednih incienata u kojima su razni razvratnici postupili u sklau sa svojim uverenjem a žena koja je olučila a se bavi poslovanjem nema morala i a de raširenih ruku očekati njihova uvaranja, Južinija je naložila a se iskretno probuši rupa u ziu između njene i Suzanine kancelarije; Suzan je mogla da joj pošalje lakeja u pomod ukoliko se za tim ukaže potreba. „Ne brini“ rekla je Južinija saa. „Zveknudu ga po glavi žaračem.“ Oruđe za oržavanje kamina bilo je ukrašeno punim mesinganim kuglama upravo iz ovog razloga.

„Zapravo, gospoin Riv je toliko naočit a mu se žene verovatno bacaju po noge“, kazala je Suzan posmešljivo. „Ako čujem tup uarac ka paneš na po,

gleadu a vas ostavim nasamo.“ Južinija je zakolutala očima. „Moža bih i mogla pasti na kolena pre sveže ispečenim čajnim kolačidem, ali nika pre muškarcem.“ Suzan se ualjila, a vrata su se trenutak kasnije ponovo otvorila. „Gospoin Riv“, najavila je Rubi. Muškarac koji je ušao u prostoriju bio je visok, guste smeđe kose boje vinjaka i još tamnijih obrva, boje patine na mesingu.

15

Izgledao je vitko i gipko, ali je nešto u načinu na koji mu je kaput prianjao uz

nalaktice Južiniji reklo a je mišidav. I još je zapazila a mu je u prošlosti nos bio slomljen.

Nije ovo bila osoba kakva se često pojavljivala u prefinjenom salonu Urea gospođe Snou. Imao je sasvim rugačije ržanje o majki sa kojima se svakodnevno susretala.

Južinija je iznenaa shvatila a zuri u njega i a joj misli lutaju u pravcima kojima godinama nisu lutale. Od Endruove smrti. Nije ona marila ni pet para za to kako izgledaju butine gospodina Riva! I bolje bi joj bilo da to ne zaboravi. On je klijent, zaboga. Je li videla… Ne, nije. I nije ni

želela.

16

Treće poglavlje Ušao je u kancelariju gospođe Snou i zauzao korak. Nijena guvernanta koju je u životu vieo nije imala tako ukovržanu bujnu kosu podignutu navrh glave, izazovne obline i usne nekoliko nijansi tamnije od

kose. Bile su sočne, čak erotične, iako ih je čvrsto stisnula. Vor nije obradao mnogo pažnje na žensku oedu, ali se sedao a su njegove guvernante nosile sivu i crnu boju, i a su ličile na turobne vrane. Gospođa Snou nosila je bleožutu haljinu koja je isticala njene grui. Njene predivne grudi.

Nežna vilica, prav nos… Pogledi su im se sreli. Tu je spazio pogle kakav je viđao ko svojih nekaašnjih guverna nti. Bila je srita kao nečastivi, verovatno zato što je otpustio gospođicu Lamli. IspoGospođa pribrane Snou spoljašnjosti praktično je porhtavala ozlojeđenosti. neka je bila guvernanta, to je o jasno, i ved ga je procenila i zaključila a ne zaovoljava njene kriterijume. Potisnuo je osmeh. Ni guvernante koje je kao ečak terao iz kude nisu ga mnogo volele. Neobično je utešno bilo znati a je barem jean tip žene bio potpuno iskren u svojoj proceni muškarca. Južinija je uboko uahnula i zalepila osmeh na lice. Ma koliko budalasto gospoin Riv a je postupio najurivši njenu guvernantu, nije kriv što je nju iznervirala njena neočekivano požuna reakcija na njegovu pojavu. Krenula je prema gospodinu Rivu, ali, prenego što je stigla i korak a napravi, on je ugim nogama ved prešao sobu. „obar an, gospođo Snou.“ Pružio je ruku sa spokojnim samopouzanjem koje je Južiniji bilo poznato. To je bilo neizbežno, jer je s tim orasla. To je značilo a je gospoin Riv, kao i njen otac, obično bio najinteligentnija osoba u prostoriji. otakla je njegove prste nameravajudi a smesta povuče ruku i spusti se u kniks. Ure gospoe Snou svoju privlačnost elimično je ugovao i činjenici a je gospoda Snou i sama bila plemenitog porekla. To niko nikad nije zaboravljao.

Krupnu ruku sklopio je oko njene i žustro je protresao. Osim, naravno, onih koji to nisu znali.

Sa joj je klimao glavom, s osutnom učtivošdu sa kakvom se pozravlja sluga višeg ranga. Kudepaziteljka. Ili, preciznije, guvernanta. 17

Nikad ni pomislila ne bi da on ne zna ko je ona. Nikada se nisu sreli, ali njihovi očevi bili su prijatelji. Prema se ona kao kroz maglu sedala da je on nekoliko godina proveo u inostranstvu… moža na školovanju? „Kako ste?“ upitala je povlačedi ruku. Njen izgovor je čak i naj nadmenijem ocu obično smesta avao o znanja da je njoj, na ruštvenoj lestvici, mesto na samom vrhu.

Čini se a gospoin Riv to nije prepoznao. Osvrtao se po prostoriji sa lenjom raoznalošdu. „obro, hvala“, ovratio je sagnuvši se a pažljivije poglea malu Čelinijevu bronzanu statuu na njenom stolu. „Želeo bih a omah pređemo na stvar, gospođo Snou.“ Južinijin ure nalazio se u maloj ali prelepoj sklanoj kudi u najotmenijem delu Londona. Stolice su bile Heplvajtove, tepih iz Obisona. Tapete rukom oslikane

u Parizu u izvanrenom mrežastom ezenu u ljubičastoj i nebeskoplavoj boji. Prostorija je bila toliko otmena da je samom svojom atmosferom terala

klijente što su u zablui pomišljali a time što o gospođe Snou traže guvernantu njoj se zamisle. Štaviše, obeshrabrivala je benike koji su olazili želedičine nju uslugu ili njenoabogatstvo. Činilo se a na gospoina Riva ni ovo okruženje ni njena pojava nisu ostavili nikakav utisak.

„Mogu li a vam ponuim šolju čaja?“ upitala je Južinija zaboravivši da je nameravala a ga bez mnogo ustručavanja natera a što pre ode. Uspravio se i okrenuo, a nju je poput munje prostrelila čista muževnost njegove pojave.

„Bio bih vam zahvalan ka bismo preskočili formalnosti.“ Nije bilo sumnje: pred njom je stajao redak klijent koji nije imao pojma . koje

ona. Uopšte. Bilo je to prilično… intrigantno. Privlačnost njenog urea počivala je na njenom ruštvenom položaju – na pravu koje je stekla rođenjem u poroici jenog plemida i brakom sa rugim. Nije škoilo ni njeno ogromno naslestvo, ali zahvaljujudi rođenju smatrali su je ekscentričnom što se upustila u vođenje posla umesto a je proteraju iz visokog ruštva. Prema, poštena a bue, bilo je onih koji su smatrali a sramoti svoje ime. Ali čak i oni bili su svesni a je njen otac bio markiz, a njen pokojni muž vikont. Gospodin Riv je izgleda verovao da je ona guvernanta.

18

Južinija se užasnula ka je shvatila a on u njoj izaziva nervozu. To je bilo smešno. Bio je samo još jean klijent koga je trebalo utešiti ili zg aziti u zavisnosti o priroe njegove pritužbe. A njega je, s obzirom a je otpustio Peneiopi, trebalo zgaziti.

Bide učtiva ali olučna, kao i uvek. Nije on ni izaleka prvi roitelj kome je obila a oeli guvernantu, a svakako nede biti ni poslenji. Sela je i klimnula glavom. „a li biste, molim vas, seli?“ Spustio se u stolicu preko puta nje. „Pretpostavljam a ste čuli kako sam morao a otpustim gospođicu Lamli. Potreban mi je neko rugi.“ „Smem li a upitam za prirou vašeg nezaovoljstva?“ „Ne viim razlog da zalazim u pojedinosti“, odgovorio je gospodin Riv obujudi prstima po stolici. „Ona je prijatna žena, ali prosto ne ogovara.“ „Gospođica Lamli nije čaša mleka koju možete a vratite zato što se ukiselilo“, izjavila je Južinija. „Kiseljenje je prava reč za nju. ozvolite a razjasnim a ne krivim vas. Niti nju, ka smo ved ko toga. Krivica za ukiseljenu prirou gospođice Lamli mora se pripisati njenim roditeljima.“

Otkaa su profesori sa Oksfora imali promukli glas koji je terao ženu a pomisli… prema Južinija nije na to mislila, nije. Ipak, njeni učitelji imali su negovan, uglađen izgovor. Glas gospoina Riva bio je grub. „Možete li biti malo precizniji u pogleu neostataka koje ste primetili ko gospođice Lamli?“ „Nema snagu volje ni pamet da se nosi sa mojim bratom i sestrom.“ Preko lica mu je preleteo nagoveštaj nestrpljenja. „Mogao bih a joj pregleam kroz prste kad bi je Otis i Lizi voleli, ali nisu je zavoleii. Verovatno mi možete ati rugu guvernantu. Kažu mi a za vas rae najbolje.“ „a, tako je“, rekla je Južinija. „Ali moje pravilo je a ne preraspoređujem svoje guvernante. Imajudi u viu a niste bili zaovoljni gospođicom Lamli, guvernantu slobono potražite na rugom mestu. Mogu vas uputiti na nekoliko veoma uglednih ureda.“ Svaki rugi klijent uspaničio bi se na ovu izjavu, ali Južinija je počinjala a stiče utisak a panika nije bila eo arsenala gospoina Riva. „Više bih voleo a mi vi date drugu guvernantu.“ Usne je izvio u osmeh koji… koji… Južinija se načas borila sa č injenicom da je njegov osmeh naterao njeno srce u trk. „Gospoine Rive, oprostite mi, ali čini se a ne razumete prirou Urea gospođe Snou.“ Zvučala je kao pompezna buala, ali šta je rugo mogla? Činilo se a on ne zna ništa ni o njoj, ni o njenom ureu.

19

„Poozrevam a ste u pravu.“ Nagoveštaj smeha u njegovim očima izuzetno ju je iritirao, ali za nju svakako nije bilo neobično a sretne gospoina koji je potcenjuje.

„Moje guvernante izuzetno su obrazovane i veoma tražene“, izjavila je Južinija. „Njima se u najboljim kudama pripisuje veliki značaj. ešavalo se a roditelji kriju decu na selu i pretvaraju se da ona ne postoje ukoliko bi se desilo da

ja ne mogu a im pronađem guvernantu.“ Zastala je a bi naglasila svoje reči. „Ne mogu da vam ponudim drugu guvernantu.“ Gospoin Riv nije ni trepnuo. „Mora a možete a pronađete makar jenu? Nismo imali prilike da se upoznamo prenego što ste mi poslali cmizravicu – hodu a kažem, gospođicu Lamli, ali…“ Južinija ga je presekla: „Cmizravim?“ eci se gospođica Lamli nije dopala“, izgovorio je pokajnički. „Cmizravica je izuzetno neučtiv naziv“, brecnula se Južinija. „Sasvim sam siguran a joj se nika nisu tako obratili.“ Činilo se a smatra a je to ovoljno. „Ali, kao što sam rekao“, nastavio je, „s obzirom na to da vi i ja nismo imali prilike da se upoznamo pre nego što ste gospođicu Lamli poslali u moju kudu, ošao sam u Lonon a se postaram a nova guvernanta može a se nosi sa izazovom koji je pred njom. Iskren da budem, potreban mi je hibrid krotitelja lavova i mađioničara.“

„Čak i a zanemarimo nemogudnost ispunjenja vašeg zahteva, čini se a mislite kako du pristati a vam poverim još jenu guvernantu“ , suprotstavila mu se Južinija. „Moradete na rugom mestu a potražite krotitelja lavova.“ Umesto odgovora, uputio joj je još jean vragolast osmeh. Onaj koji bi ženu iako mogao naterati a mu uovolji ma šta a o nje traži. „Mogu li najpre a vam kažem kakva su eca?“ Južinija je na trenutak u neverici pomislila na ženu koja ga je ostavila pre oltarom. Mora a je bila čena kao leenica ka je stigla o oltara, a a nije podlegla tom osmehu. Ali svakako nije bilo sumnje da je njegova verenica uspela

a ga rži na ostojanju. Ovaj muškarac nika ne bi ozvolio ženi a oe nakon što bi voio ljubav sa njom. U to je Južinija bila sigurna. Tiho je uahnula. Šta ju je, zaboga, anas spopalo? Mora a je to reakcija na dugi boravak u zatvorenom prostoru u poslednjih nekoliko sedmica. Potreban joj

je svež vazuh. „Lizi ima evet goina“, govorio je gospodin Riv. „Opisao bih je kao preterano teatralnu i neprirodno morbidnu.“

20

„Kako se njena morbinost ispoljava?“ upitala je Južinija. „Nosi crni veo, za početak“, odgovorio je gospodin Riv. Čak i nakon što je goinama slušala o ečjoj ekscentričnosti, ovo je i za nju bila novina.

„Mislim a samo uovice nose veo u znak žalosti“, nastavio je gospodin Riv, „ali isto tako, vedina evetogoišnje ece ne tera guvernante a izgube svest seciranjem zeca na stolu u ečjoj sobi.“ „Seciranjem – u smislu sečenjem na komae?“ „Upravo tako. Prema mislim a je gospođicu Lamli mnogo više uznemirio Lizin pokušaj a prizove uh zeca“, oao je gospoin Riv kao a to nije ništa neobično. „Razumem“, rekla je Južinija. „Smem li pretpostaviti a prizivanje uha nije bilo uspešno?“ Iznenani osmeh gospoina Riva rasplamsao je vreli žar u njenom stomaku. „Nije se pojavio fantomski zec, ako to pitate. Lizin brat Otis ima osam godina, i mnogo je običniji. On de u jesen na Iton, ali, pošto nijeno o njih nije osa imalo nikakvo obrazovanje, on prvi mora a naoknai propušteno.“

Južinija je razmišljala o sablasnim zečevima, ali je naglo ponovo njemu posvetila pažnju. „Nemaju nikakvo obrazovanje?“ Zaboga? Zar su ih podizali vukovi? Gospodin Riv je u prvom pismu samo naveo da mu je potrebna guvernanta, ne a mu je potreban čuotvorac.

„Nemaju nikakvo formalno obrazovanje“, ispravio se. „Oboje znaju a čitaju. Čini se a Otisu matematika ie sasvim obro. Pre nekoliko ana je u štalama otvorio knjigu za vođenje opklaa i ponuio je sasvim realne kvote.“ „Kakve opklae su u pitanju?“ „Na pitanju koji konj de proizvesti najviše balege zaraio je po pola penija o svakog štalskog momka.“ Gospodin nikad nije spominjao izmet pred jednom damom, ali, naravno, gospodin Riv nju nije smatrao damom. „ok se nije otkrilo da je Otis svog oabranog ata usre nodi počastio šakama punim šargarepe. Opklae su poništene“, dodao je gospodin Riv.

„Moj teča je pripanik Rečne policije“, rekla je Južinija. „Mogu uesiti a veoma strogo porazgovara sa Otisom. Da li je neko obavestio vašeg brata a gospoin nikaa ne uzima novac o štalskih momaka, ma koliko a je zanimljiva opklada?“

21

„To je veoma obar savet“, složio se gospoin Riv. „Moža bi trebalo a vam objasnim a je naša majka poslenju eceniju života provela u putujudoj pozorišnoj trupi. O, zaboga. Znala je – svi u visokom ruštvu su znali – da je gospodin Riv bio nezakoniti sin jednog erla. Ali se podatak da je njegova majka bila glumica krio. Ka svet sazna za njegovu majku, gospoin Riv više nede primiti ni jedan

jeini poziv. Očigleno je a on za to nije mario – što je objašnjavalo zašto ga ona nika nije srela i zašto on po svemu suedi nije čuo tračeve o uovici koja je otvorila ured za guvernante. Zapravo, sklonija je bila pomisliti da je Riv toliko namen a ne mari za to šta

ruštvo misli o njemu. Ne, nadmen porazumeva a ima preuveličan osedaj za sopstvene sposobnosti. Južinija je imala snažan osedaj a je on sebe sa rugima poreio bez ikakvog preterivanja.

„Poučavaju li vaše guvernante samo ec u bogatih i uglednih?“ upitao je. Njegov glas naterao je njene nerve da buknu primitivnom reakcijom, kao da je zec

koga je lisica saterala u došak. Nije ona bila zec.

Uputila mu je svoj najleeniji pogle. „Nipošto. Moje guvernante možete a pronađete u više nego jenom osobenom omadinstvu; o petoro ece vojvoe o Klarensa, u Buši parku, staraju se tri moje guvernante.“ U očima mu je zasjalo veselje, i nestalo je njegovog pretedeg stava. „Moja kuda je aleko pristojnija o Klarensove. Ja nemam svoju ljupk u Doroteu.“ Njeno srce je preskočilo otkucaj na njegovo lenjo, zavoljivo spominjanje ljubavnice kraljevskog vojvode.

„Očekujete li sažaljenje zbog neostataka vašeg oma?“ Bio je to veoma slab ogovor, ali je to bilo sve čega se mogla osetiti. Vord ne bi trebalo a zairkuje uglenu bivšu guvernantu, ali gospođa Snou bila je neooljiva. Ta božur -ružičasta boja na njenim obrazima bila je nešto najlepše što je vieo u poslenjih nekoliko neelja. A i bila je uovica. Nika nije flertovao sa uatim ženama, niti sa služavkama u svom omadinstvu, ali ona nije bila njegova služavka, ma koliko a joj je platio plačljive usluge cmizravice. „Pretpostavljam a nije trebalo a spominjem kako nemam raganu“ , rekao je. Mirisala je na nešto slatko i neuhvatljivo… poput kupina. Sidušnih bobica koje su mirisale slatko, ali su bile opore na jeziku.

22

„Gospoa nika ne oplakuje samodu. Niti, ako smem a oam, spominje izmet u ruštvu ama.“ Glasno se zasmejao. Zaista je bila opora. „Viim šta mislite, gospođo Snou. Mislite da je meni potrebna guvernanta.“ „Za vas je suviše kasno“, izgovorila je oštro. „A što je još važnije, plašim se a je kasno i za vašeg brata i sestru. Kako je mogude a vaš brat počne a pohađa Iton ako dosad nije imao nikakvo formalno obrazovanje?“ „Otis de za veoma kratko vreme naučiti sve što se o njega očekuje“ , ovratio je Vor. „Oba eteta su izvanreno inteligentna.“ Nakon krade pauze nevoljno je oao: „Prema ne poznajem nijeno rugo ete tog uzrasta.“ Nasmešila mu se – po prvi put? Ka se smešila, čitavo lice joj se menjalo. Svaka prokleta kost u Vordovom telu – uključujudi i onu najintimniju – buknula je vrelinom. Gospođa Snou imala je oči, nos, brau… sve uobičajene crte lica kao i svaka ruga žena što ima. Ali taj osmeh je njeno lice pretvorio u najlepše koje je ikad video.

Moža lica nisu koža. bile obične. Crvene njene usne. crte Porcelanska Kosa boje jesenjeg lišda u plamenu. Govorila je nešto, i trebalo bi a je sluša, ali on je… Šta je on to, ođavola, raio? Ključao je o požue za guvernantom, ouše bivšom? Je li polueo!? Barem je bila uovica; zaista bi se sam sebi zgaio a je uhvatio sebe a oseda požuu prema uatoj ženi. Nika nije osedao ovo luilo ka je bio sa Mijom… S olakšanjem se uhvatio ove pomisli. Sve je ovo imalo veze sa njegovom nekaašnjom verenicom. Obila gaje. Ovaj ekstremni nalet požue bio je posleica tog neprijatnog iznenađenja. Objašnjavao je ovaj uporni ritam njegovog srca koji mu se spuštao telom sve do… Imalo je to smisla.

Manje ili više. Ouvek je uživao u olasku u postelju sa ženama, i očigleno su meseci uzržavanja o ovog zaovoljstva, ok je bio veren sa Mijom, ostavili traga na njemu. Potrebna mu je ljubavnica.

Ili bi moža mogao a zakaže termin ko neke vere prostitutke. Žene koja o njega nije očekivala ništa osim gvineja i koju bi iznenailo zaovoljstvo. Uz napor je naterao sebe da se posveti razgovoru koji su vodili.

23

„Gospođica Lamli je sposobna a ih oboje nauči svemu onom što je potrebno da znaju“, govorila je gospođa Snou. „Ona je izvanrean uč itelj latinskog, istorije i etikecije – i ume izvanreno a ih pouči suštinskim veštinama: kako a upravljaju omadinstvom, igraju tenis i ispeku kolač.“ „a ispeku kolač!“, ponovio je Vor. „Zašto bi ih, zaboga, neko učio toj konkretnoj veštini?“ Južinija je posmatrala kako se na njegovom licu pojavljuje leden izraz uvređenog plemida. Suzan je bila u pravu: imao je izuzetno naglašeno ržanje jednog erla.

„Uveravam vas“, izjavio je, „a moji brat i sestra nemaju potrebe za kulinarskim veštinama. Ja sam kao ete imao čitav niz guvernanti, ali nijena nije ulazila u kuhinju.“ „Sva eca o kojoj se staraju guvernante gospođe Snou uče kako a ispeku patišpanj“, objasnila je Južinija. „Pečenje kolača zahteva koncentraciju i preciznost, a i može ovesti o ozbiljne povree. eca u tome uživaju.“ Zajeljivo joj se osmehnuo. „Noževi. Vatra. Pretpostavljam a bih i sam bio ouševljen.“ „Rekla.bih a ste bili veoma nevaljalo ete“, primetila je Južinija. „Rđav je bila reč koju su najčešde koristili“, rekao je. Taj žar u njegovim očima trebalo bi zakonom zabraniti. Osedala je kako joj se telom spušta rhtavica, blagi trzaj, sve o nožnih prstiju. Povremeno bi krajičkom oka primetila nekog gospoina kako skrede za ugao ispre nje, i nešto u ržanju njegovih ramena ili sjaju njegove kose nateralo bi je a se seti uzbuđenja koje je osetila ka je prvi put viela svog muža. Nije ove bilo sjaja kose. Gospoin Riv je na glavi imao mnoštvo smeđih lokni koje se očigleno nije truio a obuza. Verovatno nije imao sobara. Svakako nije imao sobara, ispravila se pogleavši njegovu kravatu vezanu u čvor. Ne u gosposki čvor, ved čvor kakav eca uče a vezuju. „Kolači gospođe Snou postali su jena vrsta tajne šifre“, izrekla je žurno. „Oličan način a se Lizi i Otis uklope sa školskim drugarima.“ Gospoin Riv je slegnuo ramenima. „Ne pokazuju a mare za svoje manire i, zapravo, često se esi a ostanu zapanjeni ka ih neko ukori. Sumnjam a de se sposobnost a ispeku patišpanj pokazati kao magični talisman.“ „ruštvene veze zasnivaju se na zajeničkim iskustvima“, odvratila je Južinija. „U normalnom toku ogađaja, vedina ece nika više u životu nede otadi posuđe koje se koristi za pripremu hrane, ali se naamo a de više

24

poštovati one koji rae u kuhinji. Ono što želim a kažem, gospodine Rive, jeste a bi trebalo a pozovete gospođicu Lamli a se vrati, ako bi ona na to pristala.“ Namrštio se. „vaeset poroica čeka guvernantu“, dodala je, „i mislim a demo se oboje složiti a vas pritiska velika nuža.“ „Gospođica Lamli ne može da se nosi sa situacijom.“ „Guvernante zamenjujem samo u posebnim okolnostima“, rekla je Južinija. A u ogovor na njegovu poignutu obrvu oala je: „Na primer, jedna guvernanta je, kad je imala slobodan dan, prisustvovala veoma primamljivoj propovedi i

nakon toga se orekla plesa i časova francuskog jezika. Nju sam prebacila u kvekersko omadinstvo.“ „Ne bih imao ništa protiv nje“, kazao je gospoin Riv. „Lizi i Otisa trebalo bi posetiti na eset božjih zapovesti, naročito na onu koja zahteva a poštuju starijeg polubrata.“ „Koja ne postoji“, istakla je Južinija. „Hodu redi a niko ne može obiti guvernantu gospoe Snou samo zato što mu se ona ne opaa. Dopadanje ovde nije važno.“ „Sa nje paaju suze kao buve sa psa“ rekao je gospodin Riv ravnim glasom. Južinija je skupila oči. „Nijena o mojih guvernanti ne bi trebalo a se poredi sa psom ni pod kakvim okolnostima. Niti sa buvama.“

„Moji brat i sestra neavno su ostali bez majke.“ Uputio je Južiniji tugaljiv pogled koji je ni na trenutak nije prevario. Suzan je bila u pravu: navikao je da je

sve uvek kako on želi i ne bira srestva a to i ostvari. „Uplakana guvernanta – koja gubi svest čim se malo uznemiri – jeste, najblaže rečeno, smetnja.“ Južinija je osetila blagi nalet strepnje. „Znam a gospođ ica Lamli pati od živaca, ali nika ne bih pomislila a de se njen nemir ispoljiti u viu nepresušne reke suza.“ „Verujte mi na reč. Nije ona obar primer za Lizi. Moja sestra ionako previše razmišlja o smrti.“ „Nije pošteno zameriti gospođici Lamli što se onesvestila kad je ugledala rasporenog zeca. Sva je prilika a je to veoma strašan prizor.“ Slegnuo je ramenima. „Svi ostali uspeli su a ostanu na nogama.“ Gospoin Riv je sa poprimio prkosno ržanje, kao a je očekivao a Južinija osui njegovu sestricu, ali ona nije mogla a sakrije osmeh. „Lizi mi zvuči kao veoma neobično i zanimljivo ete, pomalo kao prironjak.“ Umalo nije priznala svoje etinje zanimanje za matematiku, ali se suzržala.

25

„Moja sestra razvila je veoma zanimljivu teoriju o razvoju kostiju i cirkulaciji krvi. Gotovo sam potpuno siguran a greši, ali to nije važno.“ „Volela bih a mogu…“ zaustila je Južinija, ali ju je on prekinuo. Gospoin Riv je očigleno shvatio a se sprema a ga poslenji put obije. Izraz lica mu se izmenio, nest alo je raspoloženja, usta je stisnuo u tanku liniju. Nagnuo se prema njoj i pogleao je u oči. „eca nemaju poroicu sa očeve strane, a majka njihove majke želi a preuzme starateljstvo na Lizi i Otisom. S obzirom na moje nezakonito rođenje, ona ima veoma dobre izglede da ga i dobije.“ „O, bože“, prozborila je Južinija. „Pokušala je a skine Lizi veo s lica silom, a ja sam sestru pronašao tek nekoliko sati kasnije skrivenu na tavanu. Otis ima kudnog ljubimca, žarvisa, za kog je neopisivo vezan, a njegova baka zahtevala je da ga se on otarasi.“ Južinija se namrštila. „Pas ili mačka mogu a buu olično ruštvo etetu u žalosti. Ako želite, mogu a…“ Iznova ju je prekinuo: „žarvis je pacov.“ „Pacov“, ponovila je Južinija tiho. ujeda. Užasavala se gloara nakon što kao ete umalo nije umrla od groznice pacovskog „Ako žarvisa izbace u štale, Otis de podi za njim“, nastavio je gospodin Riv. „Nemam roiteljskog iskustva, ali verujem a uzeti Lizi veo silom nije bila obra zamisao.“ Južinija je klimnula glavom. „Njihova baka je jena žanrljiva žena, gospođo Snou, koja je ved izrazila uverenje a bi ecu šibom trebalo ovesti u re. Teško a je važno a li to ona zaista misli ili ne: ona nije ogovarajudi staratelj za ecu što su u nekoliko goina izgubila i oca i majku.

„Vaši argumenti su veoma uverljivi“, rekla je Južinija i oala: „Nijena o mojih guvernanti ne primenjuje telesnu kaznu ni pod kakvim uslovima.“

„Potrebna mi je guvernanta“, izjavio je, uznemiravajude proorno je netremice gleajudi u oči. „Ka ste potpisali ugovor kojim ste mi oelili gospođicu Lamli, obedali ste mi to. Žena što ne prestaje a li je suze teško a može ubeiti om lorova da je moja kuda primereno mesto za poizanje Lizi i Otisa. Potrebna mi je guvernanta koja ima kičmu, i koja može a se suprotstavi njihovoj baki za vreme njenih poseta.“ Bio je u pravu.

„Verovala sam a de vam Peneiopi Lamli ogovarati zato što je topla i zato što je izvanrean primer poželjnog ponašanja“, objasnila je Južinija. „Viim a

26

ona pod datim okolnostima nije bila iealno rešenje. Pronadi du vam zamenu.“

Oklevala je. „Postoji li još nešto što bi trebalo a znam o eci? Imaju osam i evet godina, jesam li u pravu? “ „a.“ „Moža biste mogli a mi kažete više o tom velu?“ „O crne je čipke i paa Li zi do ramena. Skida ga samo kad jede i kad secira. “ Južinija je osetila iznenani grč bola setivši se kako je ona kao evojčica patila za majkom. „Mora a joj očajnički neostaje majka“, izrekla je nežno. „Čini se“, odgovorio je gospodin Riv. Bio je to neobičan ogovor, ali Južinija nije imala vremena a istražuje šta je time mislio; iznenada ju je zagolicala svest da je vojvotkinja od Vilijersa verovatno

stigla za zakazani termin. A vojvotkinju niko ne pušta a čeka. „Učinidu sve što je u mojoj modi a vam pronađem novu guvernantu“ , uverila ga je pružajudi mu ruku. „Najkasnije za tri ana.“ Žustro ju je stegao. „Zahvalan sam vam, gospođo Snou. Vratidu se u ponedeljak.“

27

Četvrto poglavlje Rano veče, dva dana kasnije

Južinija je zurila u prelog reklame za ured koji je Suzan spustila na njen sto. URE GOSPOĐE SNOU… KRALJEVSKOM POTVRDOM O NAIMENOVANJU pisalo je na vrhu kidenim slovima. Ispo ovih redi umetnik je nacrtao njen profil – sa oreolom cvetnih ukrasa. Nije slika bila jako loša, ali njena služavka ne bi nika prepoznala tu čvrsto zategnutu punđu. Južinija je lako otakla kosu, čisto a se uveri a se njeni raspušteni uvojci nisu pretvorili u mnoštvo pipaka, kao a se Meuza pretvorila u guvernantu.

„Leiš magazin traži oobrenje“, kazala je Suzan. „I stigla je popodnevna pošta.“ Stavila ju je na jutarnju poštu, koju još nije ni pogleala. U nu reklame, ispo Južinijinog portreta, ushidena majka poizala je ruke prema nebu. O, KAKVO BLAŽENSTVO! MOJA MILA DERKA VERILA SE SA LOROM! „a li bi ta žena trebalo a prestavlja gospođu Gifton žajls?“ upitala je Južinija. „Jer mislim a nede biti ouševljena a vii svoj lik u štampi.“ „Nipošto! Ta ama prestavlja sve tvoje majke.“ „Barem one čije su se derke uale za lorove“, ispravila ju je Južinija. „ Zar nede to postadi nerealna očekivanja?“ „Samo prošle sezone evojke za čije vaspitanje smo mi ogovorni postale su nova ledi Bartolomju, ledi Festers i lei Motrouz. Svi znaju a naše guvernante devojku pripremaju bolje od bilo koga drugog.“ Južinija je ogurnula reklamu preko stola. „Pretpostavljam a je obra.“ Mrsko joj je bilo što se koristi njena slika, ali istina je bila a je njen položaj udovice jednog lorda bio temelj uspeha ureda.

Srce joj je, bez upozorenja, poskočilo. Kako je mogude a je uovica? Čak i nakon seam goina to joj se još činilo nemogude. Bila je uverena a de se Enru svakog časa pojaviti na vratima… „ženeviv Bel pristala je a oe ko vojvotkinje o Vilijersa, prema de morati a čekaju mesec ana jer je ona u Batu sa ostarel om tetkom“, rekla je Suzan prekiajudi tok Južinijih misli. „Alitija Miž priružide se gospoinu Rivu u

28

Oksforu, ali samo ako pristane a joj plada bonus za premeštaj svakog meseca o početka jesenjeg semestra i olaska njegovog brata za Iton.“ „Olično“, kazala je Južinija ponovo se vrativši u saašnjost. „Posladu poštom poruku gospoinu Rivu u kojoj du ga zamoliti a nas poseti što pre može“, rekla je Suzan. „Ili bi moža želela a mu pošaljem glasnika?“ „Pošalji mu pismo“, ovratila je Južinija. „Naplati mu poštarinu.“ Izuzetna privlačnost koju je osedala prema gospoinu Rivu mora a je bila posleica iscrpljenosti. Čovek je samo ušao u prostoriju, sa iskrom u oku, a njoj se malo zavrtelo u glavi.

Prirono je bilo što se osedala malo nestabilno na pomisao a de se ponovo vieti s njim. Bide smirena, hlana i ponašade se profesionalno. „obro“, kazala je Suzan. „Vreme je za šeri.“ Zaputila se na drugu stranu prostorije. U poslednjih nekoliko godina njih dve stekle su naviku da na kraju dana

popiju po čašu vina. Nije uvek bilo lako olučiti koju guvernantu a pošalju u koju kudu i nije bilo lako nositi se sa pismima i molbama što su te guvernante slale neelju ana kasnije, savet. Svaka o njih umela je a se s povremenim mokrenjem u, ali šta a rae sa ečakom koji mokri ponosi ziovima, na primer? u posteljtražedi Ure gospođe Snou – drugim rečima Suzan i Južinija – morao je da ih posavetuje. (U tom slučaju morale su a popiju po ve čaše serija a bi olučile a je potrebno žrtvovati jean zi ečje sobe ok pomidivanjem ne nateraju ečaka a koristi nokšir.) „Razmišljala sam“, progovorila je Suzan kad su sele ispred otvorenog francuskog prozora koji je gleao na baštu, „kako je neobično što smo nas ve tako dobre prijateljice.“ „Meni to ni najmanje nije neobično“, ogovorila je Južinija. „Moj otac bio je gospoin, ali ti – ti pripaaš plemstvu.“ Južinija je slegnula ramenima. „Zaboravljaš da je moj otac lor Strejnž2, ili je to barem bio dok nije proizveden u markiza od Bradama. Svakako je opravdao onu prvu titulu.“ „Pa, ti i ja jesmo prijateljice, a to nam aje pravo a jena rugoj kažemo neprijatnu istinu, jer prijateljice to rade.“

„Ne zanima me“, ovratila je Južinija smesta. I nije želela a je čuje. Svi su joj neprestano ponavljali isto. Sva je prilika a je i Suzan prešla u tabor neprijatelja.

Svi su o nje želeli a zaboravi muža, a zaboravi Enrua. 2

Engl. Strange – neobično, čuno. (Prim. prev.) 29

„Moraš a ga pustiš“, rekla joj je madeha Harijet, ka je poslenji put bila u Lononu, kao a Enru čuči iza ugla, a Južinija može a ga pošalje na omor u toplije krajeve.

„Nemoj pričati uzalu“, oala je Južinija. „Znam šta deš a kažeš. Moj otac i madeha ved šest goina upoznaju me sa raznim muškarcima. Poneka mislim a Harijet njihovu kudu u Lononu otvara samo iz jenog razloga: a me predstavi novom jatu potencijalnih muževa.“ „Ima obru nameru. Nije valja a želiš a o kraja života bueš sama?“ Suzan je pijuckala šeri. „a li je ovo boca koju nam je poslala gospođa Selfriž? Divan je ovaj ukus jabuke. “ „Vrlo verovatno“, izgovorila je Južinija nezainteresovano. Zaovoljni klijenti uvek su im slali znake pažnje i zahvalnosti. „Uživam u tome a živim sama.“ „Usamljena si.“ „Zapravo i nisam.“ Suzan ju je pogleala skupljenim očima. „Nemoj pokušavati a mi kažeš a imaš ljubavnika za kog ja ne znam, jer sasvim slučajno znam a u ovoj kancelariji provoiš svakiimam trenutak ka nisi postelji.“rekla je Južinija ovažno. Vino joj je „Moža ruštvo u upostelji“, uarilo u glavu i osedala se prijatno opijeno. Suzan je frknula. „Nedu te čak udostojiti odgovora. Ove sezone bila si na svega va ili tri ogađaja.“ „Svi sa kojima plešem žale mi se na svoju ecu“, priznala je Južinija. „Jeini simpatičan muškarac bio je vojvoa o Vilijersa, koji ima goina koliko i moj otac, da ne spominjemo da je sredno oženjen.“ „Njegova milost je izuzetno opaljiva“, složila se Suzan. „Svaki put ka plešem sa njim, skoro a se pretvorim u lokvu na pou balske vorane.“ „Ka malo razmislim“, nastavila je Južinija, „Vilijersu mora a je milo što se Sali zaljubila u vikara. Žalio se a su mu derke toliko razmažene a im je potrebno a na letedoj svinji stignu o štala a bi izvele ponije na jahanje.“ „Bualaštine“, ovratila je Suzan. „Njegova milost pretvara se da je ciničan i ne može a natera sebe a kaže k oliko je silno zahvalan Sali. Volela bih kad bih upoznala muškarca kao što je Vilijers, ali vaeset goina mlađeg.“ „Pronađi nekog veselijeg“, preložila joj je Južinija. „Enru me je zasmejavao, ali ne mogu a zamislim Vilijersa kako svojoj ženi priča n epristojne viceve. Možeš li ti?“ „Nikako. Ali koga briga ako bi je gleao onako kako Vilijers glea svoju vojvotkinju, kao a bi život ao za nju?“

30

Južinija je uzahnula. „Enru je mene tako gleao.“ I ao je svoj život a spase moj, dodala je u sebi.

„Žao mi je što je umro, Južinija, ali zar zaista nameravaš a ostaneš sama o kraja života u znak sedanja na zaljubljene poglee muža i njegovu veštinu a ispriča nepristojnu šalu?“ „ugo mi je vremena potrebno a prebolim Enruovu smrt.“ Svaka druga udovica žalila je goinu ana, moža ve. Ali evo nje, seam goina kasnije, i alje sanja pokojnog muža. Izuzev prošle nodi, ka je imala naasve nepristojan san o gospoinu Rivu, što nije imalo nikakve veze ni sa čim, i nameravala je a taj san smesta zaboravi. „Ti si oana“, rekla je Suzan. „Gospoin Snou imao je srede što se oženio tobom. Ali a li bi želeo a čitavog života žališ za njim?“ „Ko to može a zna“, izgovorila je Južinija bespomodno. „Ti to prestavljaš tako lako, Suzan. Ti i Harijet, čak i tata. Mislila sam… kad je Endru poginuo, grozne su mi misli padale na pamet.“ Suzan je promigoljila nožnim prstima. „Bilo bi izuzetno bualasto okončati svoj život zbog ljubavi. Uvek sam mislila a ajetakva Julija tsmešna.“ „Ne slažem se. Bila je veoma mlaa, uga je“, Južinija se truila a govori trezveno, „poput oluje koja ti sve kia iz ruku: sve tvoje želje i snove, oedu, nae, buudnost. Posle nje ti ništa ne ostaje.“ „Žao mi je što ti se to esilo“, rekla je Suzan. „Ali oluja nije onela tebe. Ti si ostala, nisi pala sa litice. I imala si više o trinaest goina, koliko je imala Julija. Imaš još obrih peeset goina, ako ne i više, a živiš. „Peeset“, ponovila je pogleavši značajno Južiniju. „Sama.“ „Imaš goina koliko i ja, a srce nisi ala još nijednom, a kamoli dva puta!“ Suzan je okrenula glavu i susrela Južinijin pogle. „Otku ti znaš?“ Ne znači a žena nika nije bila zaljubljena ako se nije uala. Južinija je to znala. Zaboga, orasla je u kudi na zlom glasu po zabavama na koje su olazile glumice najsumnjivijeg morala, kao i operske plesačice i kurtizane. Ove ame su – a upotrebimo ovu reč u širem smislu – uvek bile zaljubljene u nekoga, a o braku se retko razmišljalo. „Vreme je a počneš a razmišljaš o rugom mužu“, izjavila je Suzan. „Znaš li šta bi se esilo ka bih se ponovo uala?“ upitala ju je Južinija uzevši još jean gujaj serija. Pekao ju je spuštajudi joj se niz grlo. „olazila bi na posao sa osmehom na licu i tamnim poočnjacima?“ „Suzan!“

31

Suzan je slegnula ramenima – ni najmanje se nije postidela. .

„Čim se okrenem o oltara, moj muž de postati vlasnik urea. Bide vlasnik nasledstva koje mi je ostavila majka, miraza koji mi je otac dao, i Endruove

ostavštine. Poseovade kudu koju je Enru kupio za nas ka smo se uzeli.“ „obro, ali…“ „Nema ali. Žena nema zakonska prava na imovinu. Prokleta a sam ako sam toliko raila a ovaj ure učinim najboljom agencijom za guvernante u čitavoj Engleskoj samo a bih ga preala u ruke muškarcu kao igračku, a je proa ako mu je tako volja.“ Južinija je shvatila a je poigla glas, i a je bio ljutit. Suzan je popila vino i spustila čašu. „obro.“ „Šta dobro?“ „Ne moraš ponovo a se uaš.“ „Moraš priznati a imam obar razlog a se ne uajem.“ „Nipošto mi se ne opaa zamisao a muškarac upr avlja uredom. Ali da li to znači a deš oveka živeti sama? a deš zauvek biti sama?“ „Pretpostavljam a ne pričaš o našem prijateljstvu“, izgovorila je Južinija suvo.

„Ne pričam.“ „Šta je sa tobom?“, upitala je Južinija. „Ti nisi imala nijenog muža. Mn ogi bi želeli a se ožene tobom i nemoj mi redi a nemaš miraz. Ja te pladam, a raiš sa mnom ved goinama. Mora a je tvoj miraz vedi o imanja mnogih muškaraca.“ Suzan je omahnula glavom. „Nika nisam srela nekoga ni približno nalik vojvodi od Vilijersa, a čak i a jesam, suviše sam ebela za trenutnu mou.“ „Nisi, preivna si i pravi muškarac uživao bi u svakoj tvojoj oblini.“ Njena pomodnica samo je omahnula rukom na ovu pomisao. „akle, ne želiš a se uaš. Ali znaš šta to znači, zar ne?“ „Ne znam“, izrekla je Južinija oprezno. „Moraš uzeti ljubavnika“, rekla je Suzan. „iskretno, a ne ukaljaš ugle urea. Ne možeš alje ovako, Južinija, a raiš an i nod. Nije to život.“ „Zašto mene izvajaš?“ pobunila se Južinija. „I ti raiš jenako naporno ka o i ja, i nemoj mi redi a imaš muškarca u postelji, jer ti nika nedu poverovati!“ „Ne mogu“, ovratila je Suzan i uzahnula. „Vikareva derka i evičanstvo… te ve prepreke vise mi kao kamen oko vrata, čak i ka bih želela a legnem sa nekim naočitim muškarcem. Ali ti si slobodna, Južinija.“ „Slobona?“ Nika nije razmišljala o tome na taj način. „Nemaš muža, nemaš ecu i reputacija ti je besprekorna. Možeš a uovoljiš sebi.“

32

„Pretpostavljam…“ počela je Južinija. „Ili to, ili sveni u sumornu ženu koja nika sebi ne ozvoljava užitak“, rekla je Suzan.

„Razmislidu“, ovratila je Južinija iznenaivši samu sebe. Ali u uši je znala a se nešto mora promeniti. Izvanreno zaovoljstvo prestavljao joj je izazov a uspešno razrai Ure gospođe Snou. Ali njena agencija postala je najbolja u čitavom Lononu. Bio joj je potreban novi izazov.

A ipak je imala snažan osedaj a može udi u balsku voranu i oabrati slobonog muškarca koji joj je po volji. Ge je tu izazov?

33

Peto poglavlje Kasnije te nodi Kuda Foksovih Vitli, kraj Oksforda

Vor je spustio pero i zevnuo. Raio je čitav an i polovinu nodi pripajajudi parnu mašinu mašini za pravljenje hartije na kojoj je zaraio prvo bogatstvo. Čuo je škripu iz ubine kude koja je stresala sa sebe vrelinu neuobičajenog toplog prolednog ana. Sasvim rugačija škripa naterala ga je a skoči prema vratima biblioteke. „Jesi li krenula u kuhinju?“, upitao je mršavog belog uha koji je silazio niz stepenice. ko „Nisam“, ovratila je njegova sestrastepeništu, Lizi sa strpljivim objašnjava očigleno. „Nisam na zanjem zar ne?“ržanjem nekoga Vor je otvorio vrata još više i pomerio se u stranu. Kao ete proveo je mnoge besane nodu lutajudi očevom palatom; činilo se a njegovi brat i sestra dele istu ovu sklonost. Odlazili su u pos telju u oređeno vreme i čvrsto spavali – neko vreme. Nije vieo Otisa, ali prethone nodi njegov brat proveo je nekoliko sati u biblioteci raedi na mišolovci koju je pravio. „ošla sam a razgovaram sa tobom“, rekla je Lizi smireno, prolazedi pore njega i ulazedi u biblioteku. „Smem li redi koliko mi je milo što te viim bez vela?“ Ka nije nosila veo, Lizi je obedavala a de izrasti u lepoticu kakva je bila njihova majka, lei Liset. Naravno, to nije nužno značilo a de njegova sestra biti načisto lua. Kao njihova majka. „Majka je uvek govorila a nije primereno spominjati komae oede koje ama oabere, naročito ako su u izvesnu ruku srcinalni.“ „Ne bi ga nosila a ne želiš a privučeš pažnju“, ovratio je Vor pratedi je o kauča. „Nosim ga jer ne vi dim razlog da svetu pokazujem svoje Hgc I monahinje se tako osedaju.“ „Mislim a njihov veo ima neke veze s tim što se one smatraju Hristovim nevestama.“

34

„Veo je koristan“, bila je uporna Lizi. „Šta ako poželim a ržim pčele, na primer? Kako bilo, moram da razgovaram sa tobom o nečem važnom.“ „Da?“ „Olučila sam a se moraš oženiti“, objavila je Lizi. „Raije ne bih“, rekao joj je Vord. Rešio je da prema deci bude iskren, ili barem a ne govori očiglene laži. Koliko se sedao, lei Liset je izvanreno umel a a iskrivi istinu. Smatrao je a bi rugačiji uzor bio veoma koristan Otisu i Lizi. „Otisu je potrebna majka.“ Nije Otis bio jeini kome bi goilo žensko prisustvo; Lizi je bila svega goinu ana starija o brata. Pomislio je a spomene svoju madehu, ali šta ako njegova sestra pomisli a on želi a ih ostavi na pragu svog oca? Kao neželjene kučide. Ne bi bilo tako.

Zato je kazao: „Mislim a ljui ne bi trebalo a se venčavaju iz praktičnih razloga.“ „A koji je nepraktičan razlog?“ Ljubav.“ „„Mogu to a razumem“, rekla je Lizi malo oklevajudi. „Lako je napraviti tu grešku. Jean o štalskih momaka kazao je Otisu a te je verenica šutnula u jajca. To mora a nije bilo naročito prijatno.“ „Nije se to baš tako esilo“, ovratio je Vor i oao: „ame ne spomin ju jajca.“ Lizi je slegnula ramenima. „Neumesno je pribegavati nasilju. obro je što se nisi oženio njom.“ „Slažem se“, uzvratio je Vor pitajudi se a li bi bio loš primer detetu da ustane i uzme gutljaj brendija direktno iz kristalne boce.

„Naam se a de je uhvatiti grč u nozi“, rekla je Lizi. „Mogu a ti pomognem.“

„a izazoveš grč u nozi?“ „Ne, a ti pomognem a pronađeš ženu.“ „Zahvalan sam ti na tome“, izgovorio je Vor ozbiljno. „Međutim, ja sam se naao a demo se slagati i sami o sebe – uz pomod guvernante, razume se.“ „Ka bi imao ženu, uverio bi Otisa a nedeš umreti sam. Viiš, samo si nam još ti ostao. Nemamo ruge poroice.“ Ponovo su se vratili na priču o smrti. Nekako su se uvek vradali na priču o smrti; prošle nodi su naugačko raspravljali o tome a li tigrovi žive u zasebnom raju u kome im služe gazele za oručak, ili tigar u raju mora a posti.

35

Lizi je izrazila mišljenje a to mesto ne bi bio raj ako tigrovima tamo nije dozvoljeno da jedu. Bila je to veoma nezgodna materija u koju Vord nije imao

naročitog uvia. A ovo ga je tim više uznemiravalo jer je znao a ne misli ona samo na raj za tigrove.

Ali sa mu je bilo mnogo jasnije šta joj je na umu. „Nisam sam“, uveravao ju je. „Sedaš li se a sam ti rekao a imam madehu i oca i drugu polubradu i polusestre? Upoznadu te s njima čim se vrate iz Šveske. Naravno, imamo i baku.“ „Ne opaa mi se naša baka“, izgovorila je ravnim glasom. „Moja poroica vratide se u Lonon za tri meseca.“ Nije baš brojao ane. „Zar nismo prošle nodi oneli pravilo a nedemo razgovarati o smrti najmanje jednu sedmicu?“ „Ne smatram to pravilom“, kazala je Lizi. „Više prelogom.“ E to je bio problem, baš to. Bilo je nečega u krvi njegove poroice što je pravila pretvaralo u puke predloge. „Naam se a du se sutra vratiti s novom guvernantom.“ , rekla je Lizi, kao da razgovaraju o tek „Plačljivica je bila „Ona obroušna“ preminulom poznaniku. je prosto bila sklona a previi nešto krupno zara sitnice.“ Voru se javilo uznemirujude uverenje a se svet okrenuo naglavce; pre nego što je Lizi ošla, uvek je razumeo sve gramatički ispravne rečenice na engleskom jeziku. „Šta krupno?“ upitao je. „Silno ju je uznemirilo Otisovo klađenje, umesto a to posmatra kao primer genijalnosti, čak izvanrene snalažljivosti.“ „Gospođica Lamli smatrala je to moralnim prestupom.“ „To je sitnica. Mogla je a saglea širu sliku i vii a se Otis plaši i a zato pokušava a nagomila novac po maracem.“ Vor je dutao. Pošto mu se instinkti nisu često obradali, truio se a posluša one retke koj i to jesu činili. Pružio je ruku i zagrlio sestru. Na trenutak je bila ukočena, a zatim se mršavim, čvornovatim telom naslonila na njega. „Misliš li a bi mogla redi bratu a je moje bogatstvo, ka smo ko nečeg krupnog, zaista veliko? I a sam ved izmenio testament i a dete ga vas voje u potpunosti naslediti?“ Na prostoriju se spustila teška tišina ok je Lizi razmišljala o ovome.

36

Nakon nekog vremena Vord je spustio pogled i otkrio da je zaspala. Tamne trepavice počivale su na bleoj koži. Na trenutak se zagledao u nju, jer ju je retko

viđao bez onog njenog prokletog vela. Obedavala je a de izrasti u veliku lepoticu. Sa je bila suviše mršava i lice joj je bilo previše napeto, čak i u snu. Sržba je bila sasvim razumljiva reakcija na majku kakva je bila njihova, grozna u svačijim očima. Ali ta sržba nije imala kua a oe, pošto je majka bila mrtva. Vord je podigao Lizi i odneo je na sprat u postelju. Otis se uvukao u Lizin krevet. Vor ju je pažljivo spustio pore njega i

posmatrao kako se nameštaju na uskom krevetu kao a su čitavog života spavali u istom krevetu.

Nije moglo biti mnogo mesta u karavanu putujude pozorišne trupe. Navukao im je pokrivač o brae. Majka – prava majka – svako od njih bi poljubila. Znao je da je to istina, jer je Roberta, čim se njegov otac oženio njegovom madehom, počela a olazi u njegovu sobu pre spavanje a ga poljubi. Koliko se isedao, poljubio Otisa Lizi. nije to voleo. Ili se barem taa tome protivio. Sagnuo se i

37

Šesto poglavlje Ponedeljak, 20, april

Ure gospođe Snou Vor je na Trg Keveniš stigao obrih pola sata ranije, samo a bi ga služavka obavestila a de morati a sačeka, jer gospođa Snou ima mnogo posla. Za eset minuta ved je počeo a se oseda kao ivlja životinja zarobljena u keramičarskoj ranji. Upravo je proveo pet sati zatvoren u kočiji; poslenje što je želeo bilo je a sei. Nemirno je koračao po prostoriji, činilo mu se a mu se vretenasti zlatno-ružičasti nameštaj sve više približava, poput pasa što kevdu i pokušavaju a ga uhvate za čizme. Stegao je vilicu. Proklet da je ako oe oave samo zato što je prostorija tesna zagušljiva. osedaj prosto je bio ovratna posleica vremena koje je proveoi u najgoremOvaj zatvoru u Britaniji. Polueo bi ka bi morao a živi usre ovog amskog nerea. obar razl og da se rauje što je njegova veriba ugušena u začetku. Đavolski je lakše bilo pronadi novu guvernantu nego novu ženu. Samo je morao a ubei gospođu Snou a mu pošalje zamenu. Ali a pronađe zamenu za verenicu? Koja je, uzgre, bila sredno uata za jen og vojvodu? Nije tako lako.

Ali važnije je bilo što mu je krah veribe pokazao koliko malo razume žene. Iskreno je verovao a se on i Mija vole. Osvrnuvši se, pomislio je a bi preciznije bilo redi da je obmanjivao sebe. Nastavio je nesvesno a steže vilicu setivši se meseci koje je proveo uvarajudi se Miji, truedi se a je nežno privoli na poljubac, nikaa je neprimereno ne oirujudi, suzbijajudi nestrpljenje a je učini svojom.

Samo a bi ga jean Mijin rođak bacio u zatvor nod pre venčanja. Pobegao je ve semice kasnije, ali je njegova verenica ved bila uata za vojvou o Pinara. U koga je – ispostavilo se – Mija bila zaljubljena od detinjstva. Ura za njegovu milost!

Vor je ubeio sebe a poveruje u slaunjavu bualaštinu o sedanjima koja su gajili jeno prema rugom ok je Mija žuela za rugim.

38

Ka se služavka iznova pojavila, Vor je ved zaključio isto što i sinod: upotrebide svako raspoloživo oružje protiv bake ove ece – njegove bake – pre nego što de se oženiti. Ne, to nije istina. a je želeo, mogao je a zapreti uovici iznošenjem u javnost onoga što se esilo ka je kao ečak ošao u posetu njenoj derki, lei Liset. om lorova uživao bi u pojeinostima Lisetinog luila. Ali odbijao je da to uradi. Luda ili ne, Liset mu je bila majka, i dugovao joj je

poštovanje. Vor je ušao u kancelariju gospođe Snou nervozan poput glanog tigra u visokoj travi. a je imao rep, šibao bi njime levo-desno. Čekala ga je pore istih onih stolica na kojima su seeli prilikom njegove prethone posete, a sunčevi zraci što su se probijali kroz prozore jasno su ocrtavali njenu otmenu priliku. Sva ona njena crvenozlatna kosa bila je podignuta

navrh glave, očešljana u zaglađenu frizuru koja je prosto mamila muškarca a počne a izvlači ukosnice iz nje i baca ih na po. Iznenaa se osetio bolje. Popustila je napetost koju je osedao u leđima. Nije ni čuo što je njena agencija bila najbolja; čovek je instinktivno osedao a bi ova žena suzržane energije i bistre pameti mogla a reši svaki problem. Prišla mu je pružajudi mu ruku. „obar an, gospoine Rive. Kako ste? Kako su Lizi i Otis?“ „Preživeli smo poslenjih nekoliko ana, gospođo Snou. Smem li se naati a ste nam pronašli guvernantu?“ Gospođa Snou klimnula je glavom. „Verujem a jesam. Zove se Alitija Miž. Veoma mi je teško a zamislim gospođicu Miž kako iz bilo kog razloga plače, i jenako je važno napomenuti a je sasvim sposobna a pripremi Otisa za jesenji semestar.“ Uzela je svežanj hartije sa stola i povela ga o stolice. „Molim vas a pažljivo pročitate ugovor; rao du ogovoriti na sva vaša pitanja.“ Seo je, ali nije pročitao okument. „Razlikuje li se o onoga koji se onosio na gospođicu Lamli?“ „Razlikuje se. Plata gospođice Miž znatno je viša o plate gospođice Lamli, jer ona ne samo da ima mnogo iskustva ved de joj i biti potrebna sva njena veština a u ogovarajudoj meri pripremi vašeg brata za polazak na Iton u septembru.“ „Pošteno“, rekao je Vor pogleavši prvih nekoliko strana. „Ovaj ugovor takođe joj aje više slobonog vremena nego što je to obič no slučaj sa guvernantama.“ „Ure ne napladuje višu naknau?“ upitao je pogleavši poslenju stranicu.

39

Gospođa Snou omahnula je glavom. „Moja naknaa uvek je ista bez obzira na situaciju. Mi se ne bavimo samo pukim smeštanjem guvernante u poroicu – mi joj pružamo poršku sve vreme njenog boravka u nekoj poroici. Nekima je potrebno više pomodi nego rugima, pa se naposletku sve izjenači.“ „Pretpostavljam a to ima smisla.“ „Guvernanta nosi teret omadinstva i ece, pa prilagođavam njihove plate u skladu sa mojim mišljenjem o složenosti omadinstva. Gospođici Lamli povereno je staranje o voje krhke i mile siročai kojima je bila potrebna toplina. Ona je olična osoba za takav zaatak.“ Gospođa Snou umela je a kaže nešto veoma neposreno, prema su joj oč i sijale potajnim veseljem. Vord je podozrevao da se ona ne bi onesvestila da je

prisustvovala prizivanju zečjeg uha, ved a bi prasnula u smeh. „Lizi i Otis nisu ni mili ni krhki“, složio se. „Nemam primeaba na vašu procenu a gospođica Miž zaslužuje posebne uslove.“ Nasmešila mu se. „eca imaju srede što ste im staratelj.“ „Ne bih rekao a su osa u životu imali srede“ , odvratio je Vord sa čvrstinom glasu.kudu, „Tri meseca jecu prošlo o smrti našena majke olaska pozorišne trupe preumoju ka su e bukvalno istresli moj o prag. Do tog trenutka nisam znao da postoje.“ Nije dodao da nije verovao kako je njegova majka volela svoju decu i da je

bila brižna prema njima. Južinija je mislila a su oči gospoina Riva smeđe, ali sa su potamnele o boje tamnog dilibara. Što je bilo potpuno nevažno. „Smem li a pitam kako je vaša majka umrla?“ „eca kažu a su joj obolela pluda i a je umrla za va ana. Napisala je poruku za mene, u kojoj mi nalaže a voim brigu o njima, i poslala mi ju je sa testamentom svog muža, u kom je pisalo to isto. I naložila je vođi pozorišne trupe a ih ostavi ko mene ka trupa sleedi put ođe u Oksfor.“ Plamen besa buknuo je u Južiniji, ali mane njegove majke teško a su bile krivica gospodina Riva. „Otac ece…“ Zastala je, pa pažljivo oala: „Koliko sam razumela, i on je preminuo. Jeste li ga poznavali?“ „Jesam.“ Lice mu je bilo kameno. „Teško de biti Lizi i Otisu a uđu u ruštvo, zbog osobenih roitelja.“ Bilo je to blago rečeno. Gospoin Riv je bio nezakoniti sin i čini lo se da su i njegovi brat i sestra bili u istom nepovoljnom položaju. On je bio obroošao svua – ako je

40

želeo a nekua ie, zahvaljujudi svom neizmernom bogatstvu i činjenici a je bio sin erla.

Njegovi mlađi brat i sestra, međutim, nede biti te srede. Otisu de teško biti na Itonu, a Lizi nije imala nikakve izglede da se dobro uda.

Gospoin Riv pročistio je grlo. „Kao što moža znate, vikont arsi preminuo je pre dve godine.“ Glas mu je bio sumoran. „On i moja majka bili su venčani.“ Južinija je zinula u čuu. Vikont Darsi?

Pokojni lor arsi bio je na lošem glasu zbog toga što je u petnaestoj goini pobegao o kude sa mnogo starijom ženom, derkom jenog vojvoe. Nestali su bez traga i niko ništa o njemu nije znao ok pre nekih godinu dana nije stigla vest o njegovoj smrti. Usledio je niz neprijatnih – premda intrigantnih – otkrida o zavonici zbog

čijih raži je napustio om. Njegova majka je, sva ogorčena, na tu ženu svalila krivicu za njegovu smrt i nije se ustezala a poeli svoje mišljenje sa svima u ruštvu. da je majka dece…“ „Lor Vaša„Bila majka – to lei značiLiset Stegaoarsi! je vilicu. je ona Ilis, kdi četvrtog vojvoe o Gilnera. Za razliku od mene, Lizi i Otis su zakonita deca, premda su rezultat braka sklopljenog u Gretna Grinu, koji seni na koji način ne može smatrati običnim.“ Pa. Ovo sve menja. Ili moža ne menja? Lizi i Otis bili su eca žene koja je bila na lošem glasu zbog toga što joj je – nazovimo to pravim imenom – nedostajala neka daska. Južinija nije znala da je ledi Liset provela eset goina sa putujudom pozorišnom

trupom, ali u ruštvu se grozničavo raspravljalo o činjenici a je zavela maloletnog ečaka. Naposletku, imala je više o trieset goina, a lor arsi upola manje. ruštvo je o tome pričalo mesecima. „Žao mi je“, rekla je trenutak prekasno. „Očigleno je a de ientitet naše majke izadi u javnost kaa eca buu prestavljena ruštvu. Pretpostavljam a bi bilo previše naati se a ta činjenica nede izadi na vielo.“ „Zaprepašdena sam što niko nije prepoznao lei L iset kad je nastupala.“ „Pitao sam ecu za to. Prema njihovim rečima, ona je kosu obojila u crno i uvek je nosila mnogo šminke na licu.“

41

Južinija je osetila bualastu potrebu a izbriše sumoran izraz sa njegovog lica, ali o istine se nije moglo pobedi. L edi Liset bila je intrigantna iz sasvim pogrešnih razloga; niko ne bi želeo a se poiči srostvom sa njom. „Napustio sam nameštenje u Oksforu nakon što su eca stigla“, izgovorio je gospoin Riv bezizražajnim glasom. „Univerzitet ima veoma stroga moralna načela i ved su morali a zažmure na nezakonitu vezu mojih roitelja. Ka bi popularna štampa počela a moju majku prikazuje kao ženu poganu koliko i klozet, bila bi to kap koja bi prelila čašu.“ „Nedu redi nikome“, odvratila je. „Hvala vam, gospođo Snou. Žena koja ima veze kakve vi imate mogla bi a raširi ovu priču a a ne mora nogom a kroči u Almakove klubove za javna okupljanja. Ja, lično, nika ih nisam posetio.“ Južinija jeste. Mnogo puta.

„Pretpostavljam a ved znate za balsku voranu; vi ste otmeni koliko i svaka ama koju sam upoznao. Ne želim a buem snisholjiv“, nastavio je ukopavajudi se sve dublje.

„Zahvalna sam vam na komplimentu“, rekla je Južinija olučivši a ga prenese ocu – markizu. Umrede o smeha na pomisao a je ona otmena koliko i prava dama.

Pročistila je grlo. „Vi ste verovatno o ovome ved razmišljali, ali tajni brak vaše majke znači a je Otis zakoniti naslednik titule i poseda svog oca.“ Trenutni vikont – onosno vikont koji de uskoro biti lišen te titule – bio je stamen čovek paperjaste brae zbog koje je izgleao poput ruštvene koze. Gospoin Riv je klimnuo glavom. „Su prave oreio je mene za staratelja nakon što sam pokazao testament pokojnog lora arsija. Bivši vikont pristao je a voi računa o poseu ok Otis ne postane punoletan.“ „Ne želite a živite tamo?“ Gospoin Riv je omahnuo glavom. „I sam imam veliki posed, a čini se a on sasvim obro upravlja imovinom. Moji ljui ržače na oku Otisov posed, naravno, ali trenutni staratelj imovine zaista je blagonaklon čovek i stvarno se lepo brine o kudi i zemlji. Ne opaa mi se pomisao a mu jenim uarcem ouzmem titulu, zemlju i zanimanje.“ Južinija je klimnula glavom. „Pravi problem je što je baka ece po majci, vojvotkinja o Gilnera, ponela Domu lordova zahtev za rešavanje privatnog pitanja kojim bi ona preuzela starateljstvo nad decom i posedom.“

42

„Zbog vašeg nezakonitog rođenja?“ upitala je Južinija. Njena milost bila je prava cepilaka ka su u pitanju bila pravila visokog ruštva. Zapravo, bila je član male grupe uovica koje su smatrale a bi Južinija trebalo sasvim a izbegava visoko ruštvo pošto je počela a se bavi trgovinom. „Tačno tako. Za ve neelje je ročište povoom njenog zahteva.“ „Njena milost je modna žena“, oala je Južinija oprezno. Usne su mu se poigle u tužan osmeh. „Razmatrao sam mogudnost ženibe damom – bilo kakvom damom – bez odlaganja, ne bih li okajao greh svog nezakonitog rođenja, ali ne mogu naterati sebe a to uraim.“ „Bilo bi teško uvarati se nekome po ovim okolnostima“, složila se Južinija ne ozvoljavajudi sebi a se nasmeši. Ovo nije bilo smešno. Pa, bilo je malo smešno. „Ali ne verujem a su okolnosti vašeg rođenja ovoljne a obore testament lorda Darsija“, rekla je. „Mislim a Su prave poštuje želje roitelja ka go je to mogude.“ „Tako ali verenice, bio sam ualizatvoru prošle goine. a Nezakonito zatvor poslao ujak je, moje vojvotkinja namerava zatraži ame mi je se uouzme starateljstvo po tom osnovu.“ „To je grozno“, kazala je Južinija, izgubivši volju za smehom. „Vojvoa o Pinara, suprug moje nekaašnje verenice, sveočide u moju korist.“ Južinija je skupila oči. „Zar vam nije neobično a se vojvotkinja o Gilnera ponaša kao suija visokog ruštva, pošto je njena derka pobegla sa lorom Darsijem kad je on imao svega petnaest godina?“ Vor je slegnuo ramenima. „Ne bih a to koristim protiv nje. Naposletku, testament pokojnog lora arsija prihvaden je kao valian. Ako mogu a okažem a sam sposoban a poižem ecu u sklau sa njihovim položajem, ona de biti sasvim razborito poštovati želju njihovog oca.“ Južinija je imala osedaj a de biti potrebno mnogo više o obre guvernante za rat sa ovom nadmenom staricom, ali ona nije mogla u tome da mu pomogne.

„a li ste prijavili Otisa na Iton?“ „Još bolje“, odgovorio je gospoin Riv, i sam se nasmešivši. „Poslao sam veliku onaciju u čast Otisovog oca. arsi je bio svega ve goine stariji o mene.“ Gospoin Riv pohađao je Iton sa buudim očuhom? Svet je baš mali, i veoma čuan.

43

„Mislim a de se Otis na Itonu uklopiti bez ikakvih poteškoda. „Lizi je problem. Pretpostavljam a bih je mogao poslati nege u školu, ali ona se nede uklopiti sa rugim evojčicama.“ Južinija je morala a se složi. „Oakle Lizi veo koji nosi?“ „Bio je eo kostima lei Liset. Glumila je lei Magbet.“ Pogle gospođe Snou smekšao je saosedajno. „To čoveku prosto slama srce.“ Vor nije bio siguran zašto je Lizi nosila veo, ali mislio je a to nije zato što želi a oseti bliskost sa majkom. Za početak, majku je uvek spominjala kao ledi Liset. Gospođa Snou pročistila je grlo. „Pretpostavljam a vaša majka nije glumila sporedne uloge.“

„Lei Liset obijala je sve glavne ženske uloge, koliko sam razumeo. Glumila je Kleopatru i slično. Pretpostavljam a imam srede što Lizi ne nosi pozladeni egipatski ukras za glavu.“ „Gospođica Miž je svestrana i kreativna“, rekla je gospođa Snou kao a pokušava samu sebe uveriti u to. „Sutra du je poslati vama; trebalo bi a stigne kasno po podne.“

Nakon ovih reči je ustala i krenula prema vratima. Vor je sleio nje n primer. Njihanje njenih kukova sasvim ga je opčinilo. Voleo bi da… Ne.

Ona je uglena uovica. Nije žena koja bi se bavila mišlju a se upusti u nedozvoljenu ljubavnu vezu. To je svakom bilo jasno.

Gospođa Snou zastala je ko vrata. „Verujem a de gospođica Miž biti veoma zaovoljna što de upoznati ecu.“ „Je li sklona a se onesvesti na pogle na prosuta creva?“ Premda je Vord mislio a Lizi ne namerava a se još neki put posveti seciranju. „Mislim a Alitiju Miž ne bi uznemirili čak ni ogađaji opisan i u Otkrivenju“, ogovorila je gospođa Snou. „Ona bi verovatno četvorici jahača ponuila šolj u čaja.“ Nakon ovih reči otvorila je vrata, jasno mu stavljajudi na znanje a očekuje a on onde.

„Lizi i Otis bide obro“, rekla je spustivši na tren ruku na njegovu. „eca umeju a na izvanrean način prebroe neobične životne uslove. Zapravo, eca koja su imala bezbrižno etinjstvo izrastaju u veoma osane orasle ljue.“ „To sluti a de im buudnost biti obra.“ „Jeste li želeli još nešto, gospoine Rive?“

44

Vord je osetio potrebu a joj ispriča sve: a je Lizi puna besa umesto žalosti, da Otis nijenom još nije spomenuo majku i a je bio opsenut novcem. a se činilo a Lizi veruje a ima magične modi i a Otis nema problema da ukrade novac umesto da ga zaradi, premda gospodin ne radi ni jedno ni drugo.

Omahnuo je glavom. „Ne, hvala vam.“ Gospođa Snou bila je guvernanta, ali je očigleno bila i pomalo ama. Moža je bila derka vikara. Umela je da se spusti u veoma dubok kniks, na primer… Te grudi. Nijean muškarac ne bi ih mogao ignorisati. Iznenaio se ka mu je gospođa Snou pružila ruku, ne a se rukuju, nego a je on poljubi, zaboga, kao a se opraštaju na balu. Vora su poučavali najbolji – titula njegovog oca to mu je obezbedila – pa se naklonio i poljubio joj ruku.

Usnama je ovlaš otakao njenu kožu i ponovo setio onaj neuhvatljivi miris. Slatkih bobica, tople žene… „Šta ste rekli, gospoine Rive?“, upitao ga je zbunjeni glas. Je li progovorio naglas?

Vor se uspravio u žurbi kao vojnik pre inspekcijom. „Izuzetno sam vam zahvalan na strpljivosti i velikoušnosti“, izgovorio je, verovatno preterujudi. Ali ona mu se ponovo nasmešila, pa se činilo a i nije preterao. emoralisala ga je svest o tome koliko je laskavih reči muškarac spreman a izbrblja samo da bi ponovo video taj osmeh.

45

Sedmo poglavlje Kuda Foksovih Vitli Vordov batler, Sajrus Gamvoter, nije bio nadmeni, dostojanstveni batler kakvog bi

čovek očekivao u velikoj kudi. Bio je propali izumitelj koji se bližio peesetoj i pritom je bio osoran. Visok i suvonjav, imao je divlje crne obrve koje kao da su

rasle nagore i u stranu, neoređeno pratedi smer rasta njegove kose. Vor je naišao na Gamvoterov izajn za letedu vazušnu mašinu prilagođenu arktičkim regijama i smatrao je a mu je spasao život ka ga je ubedio da je za njega mnogo poželjnije a se bavi poslom batlera umesto a se surva u gomilu snega.

Ovih ana Gamvoter je slobono vreme provoio pravedi stvari za kudu, kao što su unapređena viljuška za posluženje krastavaca i prenosivi ržač za vedi b roj kišobrana, prema je Vor poseovao samo jean kišobran. Ako je i taj jedan posedovao.

Ostavimo li izume po strani, Gamvoter je bio solian batler, i u kudi Foksovih je zahvaljujudi njemu sve funkcionisalo kao obro naštimovan sat. Bila je to kuda koju je Vor kupio za Miju, jer se o verene gospoe očekivalo a kupi veliku gomilu kamenja i namesti u njoj ečju sobu. Pravi je srednik: ako ika uspe a se oženi, ima kudu, a ečja soba je ved puna. „Gospođica Miž je stigla“, rekao je Gamvoter sada. „Uvei je“ ovratio je Vor poižudi pogle sa ijagrama parne mašine. Gospoa Snou ispunila je obedanje i poslala guvernantu. Imao je osedaj a ona nika ne krši svoju reč. Za razliku od Mije.

Prema to ni najmanje nije bilo važno. „Gospođica Miž otišla je a se osveži nakon putovanja.“ Posle ovoga usleila je značajna stanka, pa je Vor spustio pero. „Ona je jena o onih žena“ , izjavio je Gamvoter. Vord je podigao obrvu.

„O onih što ovoe sve u re. Zahtevala je sveže kozje mleko za oručak svakog jutra.“

„Sigurno možeš a ga nabaviš? Pretpostavljam a možemo i a nabavimo kozu, ako baš bue potrebno.“

46

Sa kudom je obio i mnogo jutara zemlje. Mogu a rže stao koza. Mogli bi čak a ih smeste i u galeriji za portrete. Šta on a okači tamo? Portret svoje pokojne majke u zagrljaju njenog petnaestogoišnjeg ljubavnika? Ili baku koja je želela a mu uzme starateljstvo na osnovu nemorala? Ka se Gamvoter mrštio, obrve su mu se spajale u jenu liniju, nalik na živicu oko kuhinjske bašte. „Kozje mleko nije problem. Pitala je gde se nalazi teniski teren, a kad sam joj odgovorio da je malo zapušten, najavila je a mora biti spreman za upotrebu do sutra ili najkasnije prekosutra.“ „Mislim da je gospođa Snou spominjala tenis“, rekao je Vord. Iznenaio se koliko je često razmišljao o gospođi Snou. a, bila je ljupka. Čak lepa. Sa zanosnim oblinama. Sama pomisao na način na koji joj se haljina pripijala uz zaobljene kukove terala ga je da… Zaista, bilo je to besmisleno. Trebalo bi a oe u Lonon i urai ono što je radio svaki neoženjeni gospoin: a oabere neku opersku plesačicu i iznajmi joj kudu u Najtsbrižu. Ne bi on oabrao opersku plesačicu sa bujnim crvenim loknama, jer bi to bilo… Ne. Gamvoter je brbljao i dalje o teniskom terenu, a Vord je polako shvatao

suštinu njegove pritužbe. Za razliku o gospođice Lamli, koja je bila plačljiva i pokoravala se postojedoj strukturi omadinstva, gospođica Miž je nameravala a je dovede u pitanje.

Ona i Gamvoter ved su se sukobili, i Gamvoter je izgubio. Čuno ime, Alitija Miž. Zapitao se koje je krsno ime gospođe Snou. Verovatno nešto napano; iskustvo mu je govorilo a su ljui koji su orastali na marginama ruštva imali pretenciozna imena.

žoržet, moža. Margarit. Vilhelmina. Rozamund. To bi bilo primereno ime, u skladu sa bojom njene kose.

Ekstravagantno ime koje bi joj sasvim ogovaralo. Nešto egzotičnije o imena kakva se daju damama visokog roda. Mija, na primer, bilo je kratko damsko ime, i sasvim je odgovaralo njegovoj majušnoj bivšoj verenici. Što je još jean razlog zbog kog bi trebalo da bude

sredan što je izbegao taj brak. Hvatali bi ga grčevi u vratu ok bi ljubio svoju ženu. žoržet Margerit Vilhelmina Snou – ili kako li se ved zvala – bila je visoka za ženu. Posedala ga je na poljski cvet s pomalo razbarušenim, baršunastim laticama i snažnim mirisom.

47

„Gamvotere“, progovorio je prekinuvši tirau koja je mogla a se sažme u žene ovih ana ne znaju ge im je mesto. „a, gospoine.“ „Šta znaš o gospođi Snou i njenom ureu?“ „Ništa, gospoine“, ovratio je batler žurno. „Ure koji voi žena. Nedu redi ništa više na tu temu.“ „Izgleaš kao a si zagrizao zelenu oskorušu“, primetio je Vord. Otvorila su se vrata i ušla je visoka mršava žena, u tamnoplavoj haljini sa diskretnim srebrnim krstom oko vrata. Izgledala je smireno i veoma sposobno.

Jean pogle bio je ovoljan a se uveri kako je gospođa Snou bila u pravu: gospođica Miž nede plakati. Zapravo, ako bi neko o njega tražio a se opklai na reakciju ove konkretne guvernante na ogađaje u Otkrivenju, bio bi spreman prikloniti se mišljenju a bi gospođica Miž s nepoljuljanom učtivošdu ogovorila svakom jahaču Apokalipse koji bi se stuštio s neba. Vor je ustao i osetio kako mu ona žustro i olučno steže ruku. sam unastanje i obila sam jasna uputstva“ , objavila je gospođica Miž„Upudena kao a se javlja užnost na vojnom brou.“ „Zaista“, izrekao je Vor pomalo zatečeno. „Klađenje demo u korenu sasedi. Gospoin nika ne profitira uzimajudi kovanice o pola penija o onih koji su na nižem položaju o njega. To je prosto.“ Jasno je bilo a de sve vulgarne sklonosti biti iskorenjene baš kao i maslačak na dobro izvaljanom travnjaku. Vord je uspeo da se ne trgne. Premda nije dugo poznavao Otisa i Lizi, bio je , baš kao i njegovima. siguran da je instinktima ove dece nedostajalo prefinjenosti

On sam imao je najmanje.osam guvernanti kao ečak i nijena nije uspela a iskoreni iz njega neukusno interesovanje za zarađivanje novca koje je, činilo se, nasledio i njegov brat.

Vor nika nije sreo ečaka koji je bio toliko usresređen na profit i gubitke. Zapravo, vedina oraslih muškaraca nije imala Otisovu žestoku ambiciju. „Moja majka nosila je veo nakon smrti mog oca“, kazala je gospođica Miž. „Saosedam sa željom a se pokrije lice u sklau sa zahtevima perioa žalosti. Dozvolidu veo, ali ne za vreme energične vežbe.“ Vor je bezuspešno pokušao a zamisli svoju sestru kako skakude po teniskom terenu. „Sasvim sam siguran a ni Otis ni Lizi ne znaju da igraju tenis.“ „adu sve o sebe“, ovratila je gospođica Miž, neočekivano ga ponovo uzevši za ruku a je još jenom stegne. „Verujem a sam sposobna a napravim

48

čua, ali, kako mi nika nije rečeno a to uraim, ne mogu biti sigurna a je to slučaj. Gospo nas kuša a nas osnaži.“ Vor nije imao mišljenje o ovoj tački oktrine, ali gospođica Miž, na svu sredu, nije sačekala a se on složi s njom. „Morate oabrati jenu zravu aktivnost u kojoj dete učestvovati sa ecom“ rekla je. „Svež vazuh izvanreno postiče poroičnu slogu.“ Je li to njima potrebno? Voru se činilo kao a L izi i Otis ouvek žive s njim, prema jeva a je prošlo četrnaest ana. Njegovi otac i madeha oabrali su prokleto neprimeren trenutak a ou u iplomatsku posetu Šveskoj. Kralj Gustav bio je praznoglava buala, a Vor nije verovao da diplomatske sposobnosti njegovog oca mogu to stanje da poprave.

„Nikako tenis“, kazao je. „Ne viim sebe kako jurcam po terenu za malom loptom. Pretpostavljam a bih mogao a ih učim a pecaju.“ Uputio je batleru pogled koji je Gamvotera smesta naterao da se pokrene.

„Sa bih rao upoznala svoje štidenike“, rekla je gospođica Miž. Činilo se a je baš sklona olučnim izjavama. „Gamvotere, zamolidu te a me prestaviš, ako bi bio ljubazan.“

Batier se naklonio Voru, krutim telom mu uputivši nemi prekor. „Znaš, Gamvotere, preporučila bih ti tonik za kosu“, izgovorila je gospođica Miž jasnim, zvonkim glasom ka su izašli iz prostorije. „Ukrotilo bi tvoju sličnost sa Samsonom iz vremena prenego što je susreo alilu, razume se.“ Ka su se vrata za njima zatvorila, Vor je blago š utnuo masivni drveni sto koji je ominirao prostorijom. „Izlazi oatle, Otise, i reci mi šta misliš.“ Otis je ispuzao iz svog skloništa i uspravio se. „Pogleaj šta sam napravio, gospodine.“ Bila je to nekakva prljava rvena kutija. „Šta je to?“ „Mišolovka“, odgovorio je Otis. „Miš se popne ovom rampom, viiš, i propadne kroz rupu. Ne vidi je, jer ne zna a gaza ne može poneti njegovu težinu.“ „Zašto bi se popeo rampom?“ „Jer je u kutiji koma sira!“ Otis je poigao parče gaze. „Viiš?“ „To mi ne liči na sir.“ „Gospoin Marsel je neviđena škrtica, pa koristim parče sunđera za kupanje. Bolje je a njime protrljam parče smrljivog sira nego a tradim novac na hranu za miša.“ „To je bila vaša nova guvernanta.“

49

„a, čuo sam“, rekao je Otis ni najmanje zainteresovano. „Tražidu šest penija za ovu mišolovku, gospoine, šta misliš? Očekujem a de na tržištu zaraiti mnogo novca.“ „a li bi je ti toliko platio?“ „Ne, ali meni ne smeta a živim sa miševima.“ „Ne verujem a deš prevariti miša tom gazom, jer eluje nestabilno“, Vord je pokazao prstom. „Šta žarvis misli?“ Jean o razloga zašto je gospođica Lamli morala da dobije otkaz bio je njen nepopustljivi stav a žarvis, punački pacov ugih brkova i sjajnih crnih očiju, mora biti izbačen u štalu. „žarvis spava“, kazao je Otis viredi u malu platnenu torbu koju je nosio prebačenu preko ramena. „Ali razumem šta hodeš a kažeš.“ Prešao je prljavim prstom už rampe i zaustavio ga na gazi. „Ugiba se.“ „Bolje bi bilo a oete gore i upoznate se sa gospođicom Miž“, rekao je Vor. „Očekuje a vas zatekne u ečjoj sobi.“ „Začas du otidi gore. Ako bih stavio rampu unutra i naslonio je na kamen, miš bi stao na nju, a ona bi pala. Bio bi zaglavljen u kutiji.“

„Moža“, kazao je Vor olučivši a se ne uubljuje. Doravog miša moža bi i prevario, prema bi morao a bue neizmerno glaan, pa a o parčeta sunđera za kupanje pomisli da je sir.

„Bide mi potrebno više rveta za rampu, pa du za kutiju tražiti seam penija“ , rekao je Otis zuredi u po. „a li bi voleo naučiti a pecaš?“ upitao ga je Vord. Otis je zastao i nagnuo glavu. „Ne naročito. Pretpostavljam a de Lizi moža želeti a secira ribu. Ali ne bi volela a je glea kako umire.“ „Mogli bismo a je ržimo u kofi sa voom“, odvratio je Vord. „ahdu za malo vazuha ok umiru. Mislim a to nije obro za ribe. Lizi se to ne bi dopalo.“ Kliznuo je kroz vrata. Otis nika nije rekao ni reč o majčinoj smrti. Ni jenu jeinu reč. Je li to normalno? Vord nije znao. Verovao je da njegov brat nije bio prisutan kad je njihova majka umirala. Ili su moža u to vreme živeli u kolima, u samo jenoj prostoriji? Nije znao. I ni je

znao želi li a pita. Je li bolje pažljivije se zagleati u ovakvu trageiju ili prosto pustiti sedanja a izblede?

To je svakako bilo pitanje za nekog stručnjaka.

50

Osmo poglavlje Kuda Foksovih Vitli Sreda, 22. april 1801. Draga gospo đo Snou,

Bide vam milo čuti da je gospođica Miž stigla. Jasno je da veoma ambiciozno pristupa obrazo vanju mog br ata i sestre. Do prve čarke ošlo je ka je na svetlost isplivalo a moji brat i sestra nemaju naviku a se pomole pre olazak u postelju, ali je gospođica Miž onela pobeu i omadinstvo je saa zbog toga mnogo više sveto. Otis mi je pokazao mišolovku koju je smislio, tako a de, ako ne bue mogao a osegne opojne visine kojima gospođica Miž stremi, modi a zarađuje kao hvatač pacova, stoje, čini mi se, veoma uspešan posao u Londonu. Smatrate li da je normalno što ni Lizi ni Otis nisu spomenuli majku

otkako su ošli ovamo? Kao što znate, lei Liset nije se ni stavovima ni ponašanjem pokoravala ruštvenim normama. Bila je penušava poput šampanjca, ali ne na pozitivan način. Ženka ježa bila bi bolja majka od nje.

Vaš pokorni sluga, Edvard Riv

P. S. Zaključio sam a vam je krsno ime Džoržet ili Rozamun. * * *

Južiniji su njeni klijenti povremeno slali poruke, ka bi sin osvojio teniski kup, na primer, ili derka pokorila uvarače u streljaštvu. Ovo pismo bilo je sasvim rugačije.

51

Pokušavala je a oluči kako a na njega ogovori, ka su se vrata otvorila i kroz njih je provirila Suzanina glava. „Sastavljam spisak poroica koje čekaju guvernantu, i nedostaju nam vaeset tri guvernante. a li a za sleedi mesec zakažemo još jean kurs?“ Ka je otvorila ure, Južinija se svim srcem preala ovom pouhvatu. Uživala je u kursevima obuke i volela je a glea kako njene sveže iskovane guvernante odlaze u svet i sprovode njene ideje u delo.

Pošto je izbila na sam vrh, posao joj je postao zamoran. Ogurnula je gomilu pisama i ustala.

„Pretpostavljam a moramo. ođi a popijemo češu serija. Ved je kasno.“ Južinija je uzela bocu za točenje pida o brušenog stakla koja je pripadala Enruovoj majci. Nasula je ve čaše serija i pružila jenu Suzan, zajeno sa pismom gospoina Riva. „Pogleaj ovo.“ „Kakve li rskosti!“ povikala je Suzan trenutak kasnije. „Kako to misliš?“ Južinija je utonula u obližnju stolicu i uzela pozamaš an gutljaj zlatnog vina.

„Ti uglena „Onsisamo tražiuovica.“ savet.“ Suzan je frknula i vratila joj pismo. „Moram ti redi, Južinija, a poneka mislim kako si matora kao Biblija, a ved u sleedem trenutku čini mi se a si naivna kao monahinja.“ Južinija je iznova preletela pogleom preko pisma. „Nema ove ničeg lascivnog, neprimeren je jeino ovaj postskriptum u kom spominje moje kršteno ime.“ a je njena madeha u Lononu, mogla bi joj ga pokazati. Ali Harijet je bila na selu i, prema je Južinija če sto nameravala da je poseti, nije to uspela da uradi ved evo… čitavu goinu? Više o goine. Na svu sredu, njen mili tata i Harijet često su olazili u Lonon a vie nju, vukudi sa sobom ecu i pse. Južinijin svet nekako se u poslenjoj goini istovremeno i raširio i skupio. Proširio se jer je vedi eo ženskog ela visokog ruštva prošao kroz njen ure, a skupio se jer je sad retko imala vremena za balove i prijeme. Svaki dan je provodila u kancelariji sa Suzan, sastajala se sa roditeljima u često bezuspešnom pokušaju a oluči jesu li pri zravoj pameti pre nego što

pošalje guvernantu u njihovo omadinstvo. „Zar misliš a bi gospoin Riv zaista mogao verovati a bih se ja upustila u ljubavnu vezu s njim?“

52

Suzan se glasno zasmejala. „Zar ne misliš da je verovatnije a pokušava a ti se udvara? Naposletku, on ne zna a žena sa najbesprekornijom reputacijom u Lononu razmatra mogudnost a se upusti u greh.“ „Greh?“ „Preivno nevaljalu bliskost sa gospoinom po tvom izboru“ , ispravila se Suzan.

„Ne zna on ništa o mojoj reputaciji“, rekla je Južinija. „Zapravo, on nema prestavu ko sam ja. Nika nije bio u Almakovim klubovima. Misli a sam bivša guvernanta koja voi ure i zapošljava svoje koleginice.“ Suzan je počela ivlje a se smeje. „Ti? Guvernanta? To je smešno!“ „Po rugačijim okolnostima mogla sam biti guvernanta“, pobunila je Južinija. Zapanjujude je bilo zamišljati tog krupnog, lepog muškarca kako njoj piše pismo. Nije baš želela a joj bilo koji muškarac piše pisma. Imala je Enrua – sedanje na milog Endrua – to joj je bilo dovoljno. Opet je prešla pogleom preko pisma. „Zaista ne viim ništa nepristojno, osim „Veruj te neobične o mom imenu.“ mi na primebe reč: ako gospoin Riv ne razmišlja o tome a te zaprosi, ona je ovo pismo uvo u pokušaj zavođenja.“ Južinija nije mogla prestati a se osmehuje, pa je prinela čašu usnama i iskapila poslednjih nekoliko kapi serija. Dok su joj se kotrljale preko jezika, najpre je osetila ukus jabuka, a zatim so, kao a ju je zapljusnula morska voa. „Misliš li da bi trebalo a uzmem tu mogudnost u razmatranje?“

„Zašto a ne?“ Suzan je ustala i uzela bocu. opunila je i svoju i Južinijinu čašu. „Ja bih, ka bi mi se opaao taj tip muškarca.“ „A kakav je to tip muškarca?“ „Široke grui… zapravo suviše široke“, razmišljala je Suzan. „Jean o onih mišidavih tipova. Verovatno bi čak i mene mogao a poigne i onese o postelje. A tu je i njegova kosa. Meni su miliji lepo negovani muškarci.“ „Zaista? Jer sam…“ Južinija je zastala. Uzela je još jean gutljaj vina. „Sva ta razbarušena kosa“, rekla je Suzan migoljedi nožnim prstima. „ A njegove oči… kao topla čokolaa. Avaj, gospoin Riv je kopile i time nepoželjan muž za mene. Možeš li a zamisliš reakciju mog oca?“ „Moj otac uvek kaže a bi čoveka trebalo procenjivati n a osnovu njegovih postignuda, a ne prema okolnostima njegovog rođenja.“ „To nije viđenje kakvo zastupaju vikari“, ovratila je Suzan žustro. „Ono što je ove još važnije jeste a ti ne tražiš sebi muža, a gospoin Riv je pisao tebi, a ne

53

meni.“ Sputila je čašu uz zveckanje stakla. „Tražio je stručni savet u vezi sa svoja

va ožalošdena štidenika siročida, i mi ne možemo a se oglušimo o njegovu molbu.“ „Mi? Meni to ne izglea kao molba. Nisam sigurna šta je to.“ Suzan ju je ignorisala. „Ogovoridu mu, nakon čega demo vieti ko de odgovor potpisati.“ Skočila je. Sela je za Južinijin sto i počela a piše, a škripanje pera po hartiji pratilo je njen glas ok je istovremeno čitala napisano. „Ure gospođe Snou, TrgKeveniš, Lonon, 23. april 1801. Dragi gospoine Rive, hvala na pismu koje ste nam poslali. Gospođica Miž je izvanrena instruktorka tenisa, što je jena o njenih brojnih veština. Uživadete u igri; bila je to jedna od omiljenih razbibriga Henrija VIII.“ „Je li to istina?“ „Nemam pojma“, odgovorila je Suzan. „Ali to uvek kažem roiteljima koji počnu a se bune protiv izgranje teniskog terena. A sa, šta a kažemo o njegovim štidenicima?“, spustila je pero i uzela čašu sa šerijem. „Ne bi trebalo a pritiska ecu a govore o majci.“ „Znaš, pričala o Enruu nakon njegove smrti, lakše bi ti bilo a oprostiš sebia štosisiviše ga naživela.“ Južinija umalo nije izgovorila kako je to besmisleno… ali da li je bilo? „Napisadu to ako tako želiš“, rekla je Suzan otresajudi mastilo sa pera. „Tvoje je pismo.“ Počela je a piše, nastavljajudi a naglas čita: „Savetujem vam a ne navaljujete na ecu a govore o majci. Menije i alje teško i mrsko a pričam o suprugu koji je umro pre mnogo godina.“ „Nisi to napisala!“ glasno je uahnula Južinija. „Jesam“, odgovorila je Suzan i nastavila: „Svesna sam, razume se, da je ledi Liset bila i vaša majka i moža i vi, kao i eca, žalite za njom, ali niste voljni a o tome govorite.“ „Ovo je sasvim neprimereno pismo“, primetila je Južinija. „Nije neprimereno; raije bih g a nazvala otvorenim. Zar ti nikad ne dosade učtivi razgovori?“ Južinija ju je pogleala preko ivice čaše. „Orasla sam u kudi u kojoj su se učtive teme smatrale previše osanim a bi se o njima razgovaralo. Tako a mi učtivi razgovori nisu osaili.“ „Ka se u obzir uzmu ozloglašene kudne zabave tvog oca, pravo je čuo što se skrasio u srednom poroičnom životu sa tvojom madehom.“

54

„Ja sam rane ane provela u haotičnoj mešavini u najumnijem, prema najraskalašnijem, ruštvu u čitavoj Engleskoj, ok me Harijet nije poučila raosti običnog života.“ Južinija je omahnula glavom na Suzanino mrštenje. „Moj otac nika nije ozvoljavao a se ponašaju razvratno prea mnom. Bio je izuzetno zaštitnički nastrojen prema meni, ali deca nisu glupa. Instinktivno razumeju atmosferu

omadinstva.“ „I sav taj razvrat naučio te je a ceniš učtiv razgovor“, rekla je Suzan sumirajudi razgovor. „Neviđeno sam osana, zar ne?“ „Ne. Upravo suprotno. Ti si viela ovoljno nekonvencionalnog ponašanja a ti to ulije hrabrosti da pokreneš posao i oživiš nečuven uspeh.“ Južinija se iznenađeno nasmejala. „Otvorila sam ure zato što je Enru umro.“ „Pitam se nosi li Lizi veo i u postelju“, izgovorila je Suzan naglas iznova se posvetivši pismu.“ ominjala!“ „Kako ti znaš za Lizin veo? Nisam ti ga spluice. Suzan je poigla glavu. „Zbog špijunke, Nakon što sam shvatila a ti je po rugi put u posetu ošao prelep muškarac koga, čini se, nisu zastrašili tvoj pedigre i uspesi. Zalepila sam se za zid.“ „Nisam…“ Južinija je udutala. „Kako je Otis?“ nastavila je Suzan pišudi. „Naam se a je gospođica Miž okončala njegove kockarske aktivnosti, prema de jean tako kreativan ečak pronadi način a zaobiđe njene oluke.“ „Nedemo poslati to pismo“, izjavila je Južinija. „Naravno a nedemo“, kazala je Suzan a je umiri. „Samo se malo zabavljamo.“ Ponovo je umočila pero u mastilo. „Znaš, lei Liset je bila potpuno lua“, rekla je Južinija. „Novinski naslovi su u tom pogledu bili sasvim istiniti.“ „Jesi li je ika upoznala?“ Suzan je pažljivo uarila vrhom pera o obo bočice s mastilom.

Južinija je klimnula glavom. „Jenom. Ka sam imala esetak goina, ošla je na jenu o očevih kudnih zabava. Bila je prelepa, na pretedi način. Imala je ivne plave oči, ali bilo je u njima nečeg zlobnog. Svetlucala je.“ „Svetlucala?“

55

Južinija je omahnula rukom i umalo nije prosula šeri. „Kao izlog draguljarnice Ranel i Briž ka im uglja sve prekrije i ka ulične svetiljke obasjaju dijamante.“ „Veoma poetično“ izgovorila je Suzan sa oobravanjem. „Zaista verujem da gospodin Riv budi romantiku u tebi.“ „To je o vina“, ovratila je Južinija i spustila čašu. „Sutraan ili nešto malo više, moj otac je pozvao kočiju a oveze lei Liset. Rekao je a je ona o onih što bi nastavili mirno a piju čaj ok iz tamnice opiru prigušeni krici.“ „Viim o koga si nasleila sklonost ka poeziji“ , rekla je Suzan. I dalje je pisala.

„Nije ni čuo što eca ne spominju majku“ nastavila je Južinija. Ustala je i protegla se. „Moram a krenem kudi. Imam sutra čitav an sastanke, o osam ujutro, pa nadalje.“ „Ne mogu a se setim ka si poslenji put izašla iz Lonona.“ „Uvek imam nekog posla“, istakla je Južinija ok je spuštala praznu čašu na srebrni poslužavnik u uglu. Okrenula se. „Ne,peskom ne možeš!“ Suzan je pažljivo posipala pismo a upije višak mastila. „Naravno a mogu. Gospoin Riv nije ni nalik na naše ostale klijente. Napisao ti je pismo u kom je tražio tvoj savet u pogleu nečeg veoma osetljivog u vezi sa njegovim štidenicima siročidima. Siroti čovek zaslužuje a ga uostojiš ogovora. Ili moža želiš a iscepam ovo pismo?“ To joj se činilo neučtivim. Ali i Suzanino pismo bilo je neučtivo. „obro“, rekla je Južinija nevoljno. „Pretpostavljam da je najbolje odgovoriti.“ Suzan je još jenom protresla pismo i zatvorila kutiju s peskom. „Zanima me šta de ogovoriti.“ „Šta si još napisala?“, upitala je Južinija sumnjičavo. „Prestala si a čitaš naglas pred kraj.“ „Samo sam rekla a je ure uvek voljan a pruži poršku našim guvernantama.“ „Bog zna šta de misliti o meni.“ „Teško a možeš obro suiti, jer si obično omamljena kao guska nakon ruge čaše serija, a mi smo popile tri. obro je što sam ja pisala pismo – jer nije mene načisto opčinio izvesni oksforski profesor. Ko zna šta bi ti napisala!“ Pre nego što je Južinija stigla a je uari, Suzan je, naglas se smejudi, pobegla.

56

Deveto poglavlje Kuda Foksovih Vitli 29. april 1801.

Draga gospođo Snou, Pitali ste me za Otisa, i ja vam sa velikom žalošdu javljam a se osramotio. Verujem a je normalno a osmogoišnjaku ispaaju zubi i, zaista, Otis silno uživa u tome a povuče onju usnu kako bi pokazao krvave praznine u donjoj vilici. Kad su deca stigla, Lizi me je obavestila da bi Otisu trebalo da

platim koji mu ispane, nakon čega muke bi te uzube trebalo spaliti, svaki jer bi zub u protivnom Otisu pretile strašne zagrobnom životu. Skoro svaki aspekt ovog scenarija činio mi se malo verovatnim, ali sam olučio a je najbolje ne ovoiti u pitanje Lizin autoritet povodom smrti i njenih posledica. Otis je počeo a sakuplja isplate od mog batlera Gamvotera, koji .

mu je isplatio četrnaest zuba u periou o četrnaest ana. Gamvoterov izgovor je a nika nije pogleao u usta nekom ečaku i a nema želju a se time uopšte bavi. Ono što sam nazvao velika zubna prevara okončalo se ka je Gamvoter naposletku posumnjao u ogroman sekutid čiji je prethoni vlasnik, ispostavilo se, bio bik. Gospođica Miž je sasvim opravano zabrinuta zbog ovog moralnog prestupa, ali sam je uverio a de Otis naposletku naučiti kako a novac zarai na pošten način. Ni ovaj odgovor nije joj se opao, jer je čvrstog uverenja a bi Otis trebalo a se usresrei na lorovske veštine kao što su upotreba maramice i gospostveni naklon. On ispoljava izuzetan neostatak veštine u obe ove oblasti. Nisam nevoljan da govorim o svojoj majci, premda o njoj znam veoma malo. Kad sam postao punoletan i kad sam mogao da se

posvetim onosu sa njom, ved je bila nestala sa lorom Dar šijem.

57

Uveren sam da je vaš pokojni suprug bio čovek besprekornog vladanja i razuma, sasvim suprotno pegavim, trulim jabukama sa

mog poroičnog stabla. Čime se gospoin Snou bavio? Njegova smrt mora a se esila ubrzo nakon vašeg venčanja, pa ga zamišljam kao starijeg muškarca. Mora a ste želeli a me pitate za moje kršteno ime, a ono je Teodor. U detinjstvu su me zvali Tedi, ali sam na Itonu shvatio da ovaj nadimak ne oslikava razmetljivost kakvoj mora da stremi jedno kopile. Prijatelji me, uzgred, zovu Vord.

Vaš pokorni sluga, Edvard Brakston Riv P. S. Na osnovu toga što mi niste pisali o imenu, pret

postavljam da

se ne zovete ni Dzorzet ni Rozamun. Moža Vilhelmina? Džozefina? Nije bilo nikakve sumnje a Južinija ne bi trebalo a ogovori na šokantno intimno pismo. Nika u životu nije uraila ništa toliko skanalozno kao što je bila ova prepiska. Uspela je a se obuza čitav jean an pre nego što je sela za sto. 4. maj 1801. Dragi gospodine Rive, Ured gospo đe Snou svake goine priređuje zabavu neposreno pre

otvaranja Parlamenta. Kruna čitave večeri jeste trenutak ka se svaka moja guvernanta popne na sto i obrazloži zašto njeni štidenici zaslužuju titulu „najnevaljalijeg“. Takođe oeljuje nagrau za „najvedi napreak“ , ali konkurencija tu nije impresivna kao u prethonom slučaju. Bavim se mišlju a otkažem sve to sleeče goine, jer smatram a bi trebalo a proglasim gospođicu Miž za pobenika. Vaše pismo me je nasmejalo, ne samo zbog Otisove snalažljivosti (prema se slažem sa gospođicom Miž a gospoin ne bi trebalo a se upušta u prevare) ved i zbog pomisli a je gospoin Snou bio stariji

58

čovek. Moj suprug je od mene bio stariji samo jednu godinu. Udavio se prilikom nesrede na brou, što je prestavljalo neizmeran šok svima koji su ga poznavali.

Razmišljala sam o tome kako je moj savet a ne razgovarate sa Lizi i Otisom o smrti njihove majke moža bio pogrešan. Nakon što sam

pročitala vaše pismo, shvatila sam a me niko nika ne pita za Endrua. Bila je to takva tragedija da od dana njegove sahrane svi izbegavaju da izgovore njegovo ime u mom prisustvu.

Molim vas a prenesete gospođici Miž moje sračne pozrave, Gospođa Snou 13. maj 1801.

Draga gospođo Snou, Ponovo ste zaboravili a mi kažete svoje kršteno ime. Petunija? Klodet?

Gospođo Snou, ovih poslenjih nekoliko ana bilo nam je veoma uzbuljivo i, ako ni zbog čega rugog, a ona zbog uglea vaše agencije, morate a nam ođete u posetu. Proveo sam ve goine u Americi, i mogu a vas uverim a je gospođica Miž, o trenutka ka se esio ogađaj koji smo nazvali incient, počela izuzetno a poseda na besnog rakuna kog sam susreo u toj zemlji. I alje se slažem sa vama u pogleu četiri jahača Apokalipse, ali samo zato što je ta mogudnost spomenuta u Bibliji, te je stoga gospođica Miž na nju unapre upozorena. I pore sveg iskustva koje ima kao guvernanta, gospođica Miž ne prestaje a se šokira nedostatkom moralnog tkiva kod mog brata i sestre.

U pokušaju a uovoljim našoj cenjenoj guvernanti, oveo sam Lizi i Otisa na pecanje na jezero koje se nalazi u dnu mojih vrtova.

Nije to bio uspešan izlet. Ispostavlja se a se Lizina opčinjenost seciranjem životinja ne onosi i na trenutak prisustvovanja njihovoj smrti.

Jean o mojih lakeja ostaviče ovo pismo obro opremljenom kočijom. Molim vas a prihvatite moj poziv i ođete s njim u kudu

59

Foksovih – kao moj cenjeni gost, nepotrebno je isticati – i pomognete nam svojim iskustvom. Što se one ruge teme tiče, žao mi je što je gospoin Snou tako

tragično straao. Zašto se niste ponovo uali? To pitanje de vam se moža činiti obojno intimnim, pa vam nuim svoju neprijatnu istinu: ja sam apetit za brak izgubio nakon što se moja verenica uala za vojvodu.

Rao du sa vama poeliti pojeinosti ovog ogađaja uz čašicu brenija. A upravo sam breni sasuo gospođici Miž niz grlo prošle večeri. Zar vam ovo ne bui raoznalost? Nika ne preklinjem, ali saa to činim. A preklinje vas i gospođica Miž. Sračan pozrav, Vord Riv

„Nedu idi u Oksfor“, rekla je Južinija Suzan, „jer bi to bilo isto što i pristanak na indiskretnost.“ Čitav život provela je protivedi se opuštenom stilu života svog oca, i negde duboko u duši bila je zaprepašdena što je uopšte razmišljala o onome o čemu je razmišljala. Grehu, da nazovemo sve pravim imenom.

„Ne mogu a procenim koliko je ozbiljan zahtev gospoina Riva, jer mi nisi ozvolila a pročitam njegovo pismo“, odvratila je Suzan ulagujudi joj se. A ka ju je Južinija namršteno pogleala, upitala ju je: „Jesi li pogleala kroz prozor? Veličanstvena kočija boje plavog patližana čeka tvoj ogovor. Sigurna sam da su je napravili Brandel i Fibs. Gospodin Riv mora da je neizmerno bogat.“ „Ne marim koliko je neizmerno njegovo bogatstvo“, izgovorila je Južinija. „Moja poseta izazvala bi pravi skanal.“ „Ma koliko ne volela a te posedam na tvoje goine i bračni status“ , ogovorila je Suzan, „upravo je to razlog što o skanala nede odi. U dovica si i obrano si prešla vaesetu.“ „Tiho“, rekla je Južinija srito. „Ne mogu a zamislim zašto je gospođica Miž u takvoj nevolji.“ „Zašto ne bi posetila jenog o klijenata? Mom ugleu to bi moglo a naškoi jer sam evica i matora useelica, pre mda niko ne bi ni pomislio da bi se gospodin Riv trudio mene da zavede.“

60

„To nije istina. Uverena sam a bi te gospoin Riv veoma rao zaveo ako bi ti pokazala volju a prihvatiš njegovo uvaranje.“ „Morala bih a ga viim na elu pre nego što olučim“, kazala je Suzan nevaljalo se kikodudi. Južinija je zakolutala očima. „Nedu idi u Oksfor“ ponovila je. „Sigurna sam a gospođica Miž vlaa situacijom.“ „Mogu a ti raščistim raspore u narena va ana. Ili još bolje: na četrnaest dana. Mesec dana gotovo da nisi izašla iz kancelarije. Što se Alitije tiče…“ Izvadila je poruku iz žepa i mahnula njome. „Bila bi nam zahvalna na svakoj pomodi koju možemo a joj ponuimo, i preklinje a joj pošaljem novi molitvenik. Šta je moglo da se desi njenom starom molitveniku?“ „Moža joj je pao u kau“, ovratila je Južinija. „Nisam ja na raspolaganju gospoinu Rivu ka se to njemu prohte, ma šta mislio.“ Suzan je bila stručnjak za nemo ispoljavanje neodobravanja. „Napisadu poruku gospoinu Rivu a ga obavestim a ne obilazim ečje sobe“, rekla je Južinija. „Pošalji je, molim te, naza kočijom koja je onela njegovo pismo.“

Suzan je otišla, a Južinija je sela a napiše strog, oštar ogovor, ali je završila zuredi prea se. Iskrena a bue, mamila ju je muževnost gospoina Riva. Ovih ana živela je u ženskom svetu. Ako se izuzme poneki otac, ona je muškarce viđala samo na balovima i plesala je s njima najviše jenom ili va puta jer su mlae majke neprestano tražile savet o nje. Ali ona je orasla u muškom svetu. Goinama je bila sama sa ocem i njegovim širokim krugom oštroumnih, svaljivih prijatelja. Potajno je volela miris muškaraca. opaali su joj se njihove nepristojne šale i njihov uboki smeh, miris cigare. Čak je uživala i u njihovim bualastim duima. Endru je imao isto ekstravagantno muževno samopouzanje kakvo je pokazivao i gospoin Riv. I njen muž bi poslao kočiju u Lonon uveren a de žena koju jeva poznaje uskočiti na njegov zahtev u nju. Nije a je gospoin Riv na bilo koji rugi način ličio na Enrua. Enru je, na primer, bio vitak i veoma smiren, izvanredno otmen na plesnom podijumu, dok je gospodin Riv u prostoriju ulazio sa eksplozivnom silinom. Endru se nenametljivo

ponosio činjenicom a je bio među najbolje obučenom gospoom izvan Pariza, a gospodin Riv očigleno nije za to mario.

61

Nije morala da pita kako je Riv pobegao iz zatvora – što je bila avantura koja

je zvučala kao a je uzeta iz nekog romana. Sigurno je uspeo a pobegne boredi se. Izgledao je kao ratnik. To joj je bilo neodoljivo. Kao Pikt, ali bez plave farbe.

Njegovo pismo zvučalo je kao a ga je napisao srenjovekovni lor koji upravlja svojom teritorijom. Kuda Foksovih bila je feualno obro Vora Riva, i ako ode tamo… Moža se nika nede oatle vratiti. Ma koliko to smešno zvučalo, ova pomisao naterala ju je da zadrhti od instinktivnog osedanja opasnosti i nečeg još ubljeg. Mnogo ugonijeg. 14. maj 1801. Dragi gospodine Rive,

Ne,Ma nedu posetiti. bi bilo neopisivo neprimereno. štavas vi mislili, jaTo sam ama i vaspitana sam a se uzrž avam od neozvoljene prepiske sa pripanicima muškog pola. Ja nisam vesela udovica.

Ali usuidu se a oem toliko aleko i kažem vam a se nikaa ponovo nisam uala, jer nika nisam srela muškarca koji bi mi odgovarao u onoj meri u kojoj mi je odgovarao pokojni suprug.

Nede za vas prestavljati iznenađenje što znam koje vaša bivša verenica. Čula sam priče o velikoj ljubavi vojvotkinje o Pinara prema njenom mužu, koga je ona, koliko se sedam, zavolela još u petnaestoj godini. Ako smem biti otvorena, verujem a ste imali srede. Ne mogu a zamislim samotniji život o života pore žene koja voli rugoga. Ili, u mom slučaju, pore muškarca koji voli rugu ženu. * * *

Zastala je i zagleala se uprazno, jer joj je pre očima iskrslo sedanje na Endrua kako se smeje usre jene večernje seeljke.

62

Ta konkretna seeljka bila je priređena u Bakingamskoj palati, svega nekoliko meseci nakon njihovog venčanja. Nameravali su a ostanu samo neophonih četreset minuta. Ali Endru ju je posmatrao sa druge strane prostorije, i krenuo je prema njoj

smešedi se blago krajičkom usana. Teško joj je bilo a iše, a tesan korset je stanje oatno pogoršavao. Uzeo ju je za ruku i povukao je u hodnik… Južinija je uhvatila sebe kako se smeši. Prijatno se iznenaila ka je otkrila da joj se srce samo malo steglo na ovo sedanje, a nije osetila neponošljivu tugu. Moža je spremna a pusti Enrua? Grozan je to izraz. Ali je shvatala šta Henrijeta po njim porazumeva. a se osloboi razornog, živog bola gubitka. a zarži vero, živo sedanje na mlaida koji ju je obožavao. Upoznali su se na balu priređenom povoom njenog izlaska u ruštvo, nakon čega je on sav raostan ignorisao njenih seamnaest uvarača – među kojima su bila dva vikonta i jedan vojvoda – i naveo ju je da se zaljubi u njega koristedi se samo svojim opakim smislom za humor. I svojim butinama, iskrena da bude.

I Vor Riv imao je noge koje bi svaka žena umela a ceni. Morala je da ima na umu da je ona – bez obzira na ured i novi vek – žena tradicionalnih shvatanja. Ta njena crta bila je o suštinskog značaja za njeno poimanje sebe same. Njen otac je taj koji je, ili barem je neka bio, čovek netradicionalnih shvatanja.

Ona je uživala u poštovanju ruštvenih normi. U moralnosti. Moja sekretarica postarade se a gospođica Miž dobije novi molitvenik. Smem li a preložim a gospođici Miž, ukoliko su njene lične stvari, ili ona sama, na neki način imale veze sa incientom, omogudite olazak, i prevoz, o Oksfora na kradi odmor? Po ugovoru, ona ima pravo na slobodnu svaku drugu subotu, ali bi ovaj izuzetak mogao mnogo da doprinese dobrom

raspoložen ju u omadinstvu. Bilo je nečega obespokojavajudeg u ovoj razmeni pisama. Južinija je opet pročitala ono što je napisala priznajudi sebi neprijatnu istinu a su joj misli potpuno okupirane muškarcem koga je jeva poznavala. Snagom i ržanjem, nogama koje nije mogla a zanemari, snažnom vilicom i prelepim zubima.

63

Kao a je konj koga razmišlja a kupi! Ali kako je uzbuljivo bilo zapoveati Endruovim telom. Gledati ga kako joj prilazi sa onim usresređenim izrazom na licu, kao a ga ništa na svetu ne može zaovoljiti osim nje. Prokletstvo. Dame ne psuju, podsetila je sebe. Prokletstvo, prokletstvo, prokletstvo, prokletstvo… Pero joj se ponovo, nezvano, pojavilo u ruci.

Kršteno ime mi nije Henrijeta, ni Džulijeta, prema ste u pravu kada pretpostavljate da je ekstravagantno. Zovem se Južinija, ali me niko osim moje bliže poroice nikaa ne oslovljava imenom, i bila bih vam zahvalna kaa biste poštovali moje želje u tom pogledu.

Sračan poz rav, Gospođa Snou

Kuda Foksovih Vitli 21. maj 1801.

Draga gospođo Snou, Ne znam ko se više razočarao, gospođica Miž ili ja, ka se moja kočija vratila prazna. Voleo bih a vam mogu redi a je situacija u omadinstvu pošla nabolje i da je gospođica Miž u spela u pouhvatima a pretvori mog brata i sestru u uglene članove visokog ruštva. Ali ne mogu. Ove neelje Lizi je napravila još vedi problem o Otisa. Juče je prireila nekakvu mađioničarsku opsenu kojom je ubeila jenog lakovernog štalskog momka a je postao neviljiv. Mlaid je ušao u kupatilo ok se jena služavka kupala. Avaj, pokazalo se da je i te kako vidljiv kad ga je devojka odalamila

preko nosa askom za pranje veša. Lekar kaže a de, kaa otok splasne, najverovatnije ponovo modi a vii na povređeno oko.

64

Gospođicu Miž veoma je uznemirilo Lizino bacanje čini. Otac naše guvernante je vikar, kao što bez sumnje znate. On nikako ne bi blagonaklono gleao na nepokornog brata i sestru. Lično sam bio veoma impresioniran pojanjem na latinskom koji je Lizi upotrebila da postigne „neviljivost“, odnosno konjugacijom konjunktiva pluskvamperfekta o „volim“, „kažem“, i „slušam“. Ko bi pomislio da

bi pluskvamperfekat mogao biti tako modan? Čini se da je lor Darsi učio ecu latinski o njihove šeste goin e, pa sve o svoje preuranjene smrti. Gospođica Miž potvrđuje a oboje ece praktično mogu a sasvim tečno razgovaraju na tom jeziku, koji ja nikaa, za sve goine školovanja, nisam naučio. Otis i Lizi rao pričaju o ocu, ali o majci dute kao zaliveni. U nadi da je vaš an bio bolji o mog, Vaš pokorni sluga, Vord

65

Deseto poglavlje Kuda Foksovih Subota, 23. maj 1801.

Kasapinu su se oči iskolačile kao pekinezeru kome je ogrlica bila preterano stegnuta, prema je on bio taj koji je ržao Otisa za kragnu. „U čemu je problem?“, upitao je Vor prelazedi pogleom sa bratovljevog prkosnog lica na srito lice kasapina i na lice gospođice Miž. U aljini je čuo Lizi kako se buni iudi uz stepenice nakon što ju je guvernanta oterala u sobu. „Ovaj ečak“, urlao je gospodin Bidl. Pretresao je Otisa tako da mu se drhtaj spustio sve o čizama. „Uveren sam a niste želeli tako silovito a protresete mog brata, gospoine Bidle“, izjavio je Vor. Jena o posleica njegovog neočekivanog boravka u zatvoru bila je izuzetna netrpeljivost prema bilo fizičkoj bilo kakvoj rugoj grubosti.

„Jesam i nisam“, ovratio je kasapin isturivši brau, prema je pustio Otisovu kragnu.

Vor je privukao ečaka sebi i uzmakao za korak. „Šta se esilo?“ „Uhvatio sam ga u krađi“.zagrmeo je gospodin Bidl. Brkovi su mu se nakostrešili poput repa uvređene veverice. Otis je, izgleajudi saa više iznervirano nego uplašeno, pogleao u Vora. „Nisam ništa ukrao.“ „Uzeo je moj ceremonijalni lanac! To je simbol mog položaja graonačelnika i ja sam ga uhvatio na delu!“ Dođavola. Jeno je bilo mažnjavati komaide rveta iz štale, a sasvim rugo je bilo krasti ragocenosti seljana. Gospođica Miž se izglea slagala sa ovim: mrštila se na Otisa sa sumornim neoobravanjem kakvo se može vieti na licu puritanca pri susretu sa okorelim preljubnikom.

„Jeste li vi, gospođice Miž, bili sveok ovog navonog zločina?“ , upitao je. „Žao mi je što moram redi a sam bila u sitničarskoj ranji sa gospođicom Lizi.“ Pogleala je svog štidenika. „Otise, objasni svoje ponašanje .“

66

„Šta tu ima a se objašnjava?“ rekao je kasapin nemilosrno. „ečak je pokušao a uzme moj zlatan lanac. Ja sam ga uhvatio. Pokvaren je kao…“ Uhvatio je Vordov pogled i progutao uvredu. Otis se trznuo u Vorovom naručju. „Nisam pokvaren!“ povikao je. „Rekao je

a sam nezakonit, a nisam! Moji roitelji su bili venčani. Štaviše, imam titulu, jer je moj otac bio lord!“ Zagnjurio se licem u Vordov stomak. Gospodin Bidl je prezrivo frknuo. „Možete se vi posmevati, ali Otis je u pravu“, kazao je Vor. „On je lord

arsi, peti o svoje loze i vlasnik je pozamašnog posea u evonu.“ „Nije me briga ni a je kralj Engleske! Znam ja njega i njemu slične. Čujemo mi svašta u selu. Sam bog zna šta je nameravao a urai s mojim lancem.“ „Samo sam hteo a ga okačim o žbun ruže“, povikao je Otis. Koji đavo? „Zašto bi, zaboga, to želeo a uraiš?“ „Lizi je rekla a de mi ati šiling ako to uraim i onesem joj četiri ruže“ , odgovorio je Otis nesredno. „Nameravao sam a ga vratim na kuku u njegovoj ranji. ruže je u njegovom vorištu.“ LiziŽbun je po svemu suedi smerala neku magičnu bualaštinu. Gospođica Miž je skupila oči. Vor je uzahnuo i okrenuo se prema kasapinu. „Čini se, gospoine Bile, a vaš lanac nikaa nije napustio vaš posed. Moj batler ade vam gvineju za nevolje koje ste pretrpeli i postaradu se a moji brat i sestra ne prilaze vašim ružama i vašem lancu.“ „Zahtevam a uraite nešto u vezi s tim lopovom“, povikao je kasapin. Otis se priljubio uz Vorda.

„Mi seljani moramo biti u stanju a mirno spavamo. Zašto je kačio lanac o žbun? Moram a uverim svoju ženu a ove nema nikakvih vražbina.“ „Govorite o osmogoišnjem etetu“, rekao je Vor sa prigušenom žestinom. „Prelažem vam a se vratite u svoju ranju, gospoine Bile, i pozabavite se poružbinama. Nema potrebe a bilo saa, bilo u buudnosti, razmišljate o mom omadinstvu.“ Bidl je zinuo, toliko da je Vord mogao da mu vidi debeli jezik. Izgleda da je

kasapinu tek sa sinulo a je prekorevao čoveka koji je poseovao najvedu kudu u ovom kraju i na čijem poseu je railo vostruko više slugu nego na bilo kom drugom posedu u okolini.

„obar vam an, gospoine Bile“, dodao je Vord. Gamvoter je uhvatio Bidla za rame i vesto ga okrenuo prema ulaznim vratima.

67

Vor je poigao brata i oneo ga u biblioteku. Gospođica Miž je pošla za njim. Seo je pre prazan kamin i smestio ečaka u krilo. „ođavola, Otise, pravi si avež.“ „Mrzim gospoina Bila“, povikao je Otis. Gospođica Miž je sela preko puta njih prekrštenih ruku i ureno priljubljenih stopala. „Reci nam šta se desilo“, kazao je Vord.

„Nisam krao lanac“, ovratio je njegov brat i ljutito šmrknuo. „Samo sam ga dornuo nakratko.“ „Dornuo si ga?“ „Lopovski žargon“, ubacila je gospođica Miž. „Kačio sam ga između neba i zemlje.“ Otis je prešao rukavom preko očiju. „Ne razumem“, rekao je Vor ulažudi herkulovski napor a bue strpljiv. „Kačio sam ga o žbun ruža gospoina Bila. Njegov žbun ruža, između neba i zemlje.“ „Čini se a je gospođica Lizi još jenom pokušala a se bavi magičnim činima“, oala je gospođica Miž. Stegnutim glasom. Vordu je srce potonulo. Otkako je stigla, nova guvernanta samo je uspela da

pokaže kako nema primetan smisao za humor, što je značilo da je Lizino ludiranje shvatala suviše ozbiljno. „Moramo a razgovaramo sa Lizi“, rekao je. Gospođica Miž je klimnula glavom i ustala. Otis se naslonio Voru na rame i izgovorio nešto nerazumljivo. „Šta si rekao?“ Nakon što je shvatio smisao njegovih reči, Vor je kazao: „Ti si mi brat,“ Otise. Zaglavio si sa mnom, ma šta a se esi. Zauvek.“ Otis ništa nije ogovorio, ali je Vor oao: „Kao i Lizi. Nesnosne ste napasti, ali ste moje napasti.“ Iznenadio je samog sebe.

Činilo se a ipak ne namerava a prea brata i sestru ocu i madehi.

68

Jedanaesto poglavlje Kuda Foksovih 23. maj 1801.

Draga gospođo Sno u, Gospođica Miž oala je svoju poruku ovom mom pismu. Bidu kratak. Otisa su uhvatili kako pozajmljuje ceremonijalni lanac

našeg graonačelnika, što je zločin na koji ga je postakla sestra. Njegov motiv nije bio lična korist: Lizi je nameravala a upotr ebi mod lanca a pretvori nekolik o ruža u oruđe za pronalaženje prave ljubavi. da je sasvim Ako vas ovo suvišejedini, zbunjuje zanemaridemo činjenicu neizvodljivo – niste i ja –sam zbunjen. Moja sestra pokazala je a ima veoma bujnu maštu; nažalost, njen a kreativnost je u direktnoj

srazmeri s netrpeljivošdu koju gospođica Miž gaji prema magiji, ma koliko neefikasna bila (promoviše paganizam i poriva hrišdanske vrenosti). Gospođica Miž bez sumnje de vam izneti svoja osedanja kad vas bude videla. Razlozi ove vražbine su nejasni, ali izglea da je Otis trebalo da okači lanac na žbun ruže a bi ga sunce „u celosti“ obasjalo, a zatim

a onese četiri ruže naza sestri. Potrebna nam je vaša pomod, Vord * * *

„Šta on, zaboga, misli a ja mogu a uraim?“ upitala je Južinija gleajudi pismo. „a vratim vreme unaza i sprečim ečaka a ukrae svečanu ogrlicu?“ „Pretpostavljam da je lor arsi mogao a započne provalničku karijeru krađom nečeg manje vrenog“, primetila je Suzan.

69

„Je li neko o ece po našom brigom ikada pre ukralo nešto ragoceno?“ Bilo je to nešto što bi trebalo a rži u malom prstu, ali nije mogla nikoga a se seti.

Suzan je frknula. „Nije mogude a si zaboravila prošlogoišnje takmičenje za najnevaljalije dete? Jedno od dece vojvode od Fl ečera, ne mogu a se setim koje,

ukralo je mnoštvo stvari. Zar se ne sedaš zlatne čačkalice?“ „Pa naravno, ali to je bilo rugo. Nije to bilo zara materijalne koristi?“ „Nije ni ovo“, istakla je Suzan. „Guvernanta vojvoe o Flečera nije čak ni pobedila na takmičenju za najnevaljalije ete zbog te čačkalice, zaslužila je nekoliko nominacija za guvernantu najvreniju žaljenja.“ „Ne mogu a se setim a se nešto slično osa esilo“ rekla je Južinija. „Truim se a te ne opteredujem neprijatnim pojeinostima da bi mogla da zaržiš sračan onos sa roiteljima.“ Suzan je obično sarađivala sa guvernantama, ok se Južinija nosila s njihovim posloavcima. „Neka naša eca su prave male ništarije.“ „Ne bismo smeli a vređamo svoje“, izgovorila je Južinija mrštedi se. Suzan ju je bezbrižno ignorisala. „Ka se olučila za To život u ometništvu, se olučila za zlatan lanac nego za bih zlatnu čačkalicu. ukazuje a je Otis pre bih inteligentniji o potomstva vojvoe o Flečera, prema mislim a se njegova milost ne bi sa tim složila.“ „Ne znam kako a ogovorim“, kazala je Južinija. „Preklinje te a ođeš, Južinija. Očigleno je a moraš otidi u Oksfor“, rekla je Suzan. „Ja du preuzeti na sebe tvoje sastanke u narena tri ana. I oadu njegovoj molbi svoju: od njega se uputi na posed svog oca i odmori se propisno.“ „Ne mogu a iem u Oksfor“, ovratila je Južinija čupajudi reči iz grla. „Ne mogu, Suzan. Gospoin Riv je suviše… Ne. Nisam spremna.“ Na pomisao a uđe u kudu – na svoju sramotu, Južinija nije mogla a ga ne oslovljava u mislima imenom kojim je potpisao pismo – osedala se slabo. Slomljeno. Užareno. Suzan se namrgoila, ali je Južinija omahnula glavom. „Ne.“ „obro, morademo a se oslonimo na gospođicu Miž“, rekla je Suzan očigleno nevoljno. „Pisadu gospoinu Rivu i objasniti mu a nismo stručni a se nosimo sa lopovlukom. Nedu spominjati da je Otis namašio potomka vojvoe o Flečera“, dodala je uz kikot. „Hvala“, kazala je Južinija uzahnuvši. „Kaa bi tvoj otac znao na šta me nagovaraš, Suzan…“

70

„Odrekao bi me se“, oala je Suzan vero. Nagnula se i poljubila Južiniju u obraz. „To je samo zato što te volim. Nemaš sutra nijean sastanak. Ostani ko kude.“ Te večeri Južinija je prolazila kudom u kojoj su ona i Enru započeli bračni život, a sluge su se komešale užurbano oko nje. Lakej joj je oneo lagani obrok, koji je pojela u sobi. Okupala se, obukla spavadicu, oprala zube… Otišla u postelju i sanjala. Sanjala je, razume se, Enrua. Nije u tome bilo ničeg neobičnog – sanjala ga je najmanje jednom neeljno. Bio je njen oslonac, stabilno uporište njenog sveta. U snu su seeli u trpezariji, a Enru je leškario na stolu i valjao nešto između lanova. Nije viela šta. Nije prestajao a priča o konju kog je kupio, a koji je imao oči kao jenorog. Trgla se iz sna i zagleala se u tamu setivši se koliko je Enru pričao. Volela je u to vreme a ga sluša. Imao je tako jasne stavove i uvek je, uvek, znao šta je ispravno.

Ako je tvrio a konj ima oči kao jenorog, ona je tako i bilo. Nema veze što nijedno od njih nikad nije videlo takvo stvorenje. Endruova sigurnost bila joj je

utočište nakon uzavrelog haosa u kom je orasla. Kuda njenog oca bila je uobna, neurena, puna knjiga i neobičnih premeta iz čitavog sveta. Voleo je a se mačuje u ugačkoj galeriji p ortreta, da napada i parira sa takmičarskim žarom ok ga je Južinija posmatrala zaklonjena iza staklene komode.

Enru se nika ne bi mačevao u kudi, kao što ne bi nika ostavio ni gomilu knjiga na klaviru. Njihovu kudu je namestio sa savršenim ukusom. Nij ednu sitnicu nije prevideo – o načina na koji se griva konja slagala sa kočijama što su vukli, o boje nevestinske opreme. Njegova ljubav prema savršenstvu upravljala je svakim etaljem njihovog života. Jene nodi čak je bacio svilenu spavadicu koju joj je madeha poklonila, jer se prusko-plava boja nije slagala sa Južinijinom kosom. „Izgleaš kao vatromet, sva crvena i plava i spremna a eksploiraš“, rekao je taa smejudi se ok je gužvao spavadicu i bacao je u honik. „Jeino mesto na kom smeš a eksploiraš je u postelji sa mnom.“ Ta ju je uzeo u naručje i oneo je u postelju, a ona je zaboravila na spavačicu. Sve osa. Sasvim neobično je bilo što je osetila žaoku tuge za evojkom kakva je neka bila, koja je volela tu spavadicu i u njoj se osedala le po. Bila je tako neverovatno mlaa. I njen život bio je tako jenostavan.

71

Dvanaesto poglavlje Utorak, 26. maj 1801. Trg Keveniš broj 18

Kuda gospođe Južinije Snou Njena sobarica je narenog jutra pripremila haljinu nežne zelene boje koja je isticala boju Južinijine kose, ali ne neumereno i u tolikoj meri a zaplamti poput šumskog požara. Nije a se Enruu njena kosa nije opaala. Obožavao je a obmotava lokne njene kose oko prstiju i pušta je a paa preko njenih grui kao a je rečna vila na nekoj staroj slici.

Ali nije želeo a ona u javnosti izglea upaljivo. ame su treperile blistavim sjajem u privatnosti; u javnosti su njegove iskretno, prigušeno sijale.neprijatnih sedanja na Lakše bi bilo oporaviti se o smrti a je imala njihov brak. Ali ona je imala samo čežnjive elide sedanja poput bisera nanizanih na nit. Ali biseri koji se ne nose gube sjaj i blistavilo. Moža je u tome bio problem. „Ne želim anas a nosim tu haljinu“, rekla je Klotili. „Zar nemam nege neku haljinu boje neba?“ „Imate.“ Klotila je ušla u garerobu i vratila se sa naramkom svile boje neba. „Sa papučicama?“ „Ne, aj mi nešto čvršde. Nameravam a oem u šetnju u park.“ Klotila je zaječala. „Maam, blato je o jučerašnje kiše.“ „Ne moraš idi sa mnom“, ovratila je Južinija. „ame mojih goina nisu u obavezi da imaju pratnju. “ „Istina“ rekla je Klotila razverivši se. Mrzela je blato, kišu i prljavštinu, sve što bi moglo a zapreti njenom besprekornom izgleu. „Grui su vam vede nego što su bile ka je ova haljina poručena“ , primetila je minut kasnije pokušavajudi a smesti Južinijine grui u haljinu. „Moje grui izgleaju kao ve punjene zemičke na poslužavniku“ , kazala je Južinija posmatrajudi se u oglealu. „Ako nastave a rastu, naposletku de biti veličine nojevih jaja.“ „Noj? Šta je to? Vaš ekolte je veoma privlačan. Nažalost, u ovo oba nema gospode u parku.“ Klotila je negoujudi šmrknula.

72

„Želela bih novu garerobu“, rekla je Južinija. „O moiskinje koja oblači vojvotkinju od Vilijersa.“ „Oh la Ia“, povikaia je Klotila pomažudi joj a obuče kaput o merino vune. „Izvanrean izbor! Saa dete, saa dete, madam, upoznati muškarca.“ „Muškarca?“ „Jenog.“ Klotila se zakikotala kao prava Parižanka. „Ili mnogo njih!“ Južinija je prešla put, ušla u park i lagano pošla stazom popločanom ciglama. ok se skrivala u kancelariji, prolede je ošlo u Lonon. Ge go a joj je pogle pao, viela je mnoštvo prolednog zelenila i skupine bleih ljubičica. Krišom se osvrnuvši a se uveri a je niko ne glea, Južinija je sišla sa staze i čučnula a nabere poveliki buket ljubičica. Imala je neoređen osedaj a su jestive, prema nije verovala a njena kuvarica zna… Čekaj. Zaledila se. Nije bila sama.

Pre očima joj se pojavio par čvrstih čizama. Vlasnih tih čizama verovatno je imao izvanredan pogled na. njeno poprsje, da se ne spominje njen ukradeni

buketid. Preko nje se prelio mračan, hlaan glas kao što se miris brenija širi malom prostorijom. „Gospođo Snou, mogu li a vam pomognem a ustanete?“ Šaka mu je bila krupna i modna: prestavljala je sve ono što je volela ko muškaraca. Nije nosio rukavice. Naravno, Vord Riv verovatno nikad nije nosio rukavice. Spustila je ruku u

rukavici u njegovu golu ruku i ozvolila mu a joj pomogne a ustane. „Gospoine Rive, ovo je iznenađenje.“ Dopao joj se njegov osmeh kada su se prvi put sreli. Ali sa je on, nakon što su razmenili nekoliko pisama, bio rugačiji: ublji, topliji… intimniji. Otmeni gospodin prineo bi njene prste usnama, povukao se i naklonio se.

Vor nije uraio ništa o ovoga, prosto je čvrsto stegao njenu ruku i rekao: „Niste želeli a ođete vi ko mene, pa sam ja morao a ođem o vas.“ „Južinija je osetila kako rumeni. Povukla je ruku. „Ne mogu a vam am nikakav savet, gospodine Rive.“ „a pokupim vaše ljubičice?“ Ne čekajudi njen ogovor, sagnuo se i sakupio vedinu jenim pokretom ruke. Butine su mu zategle pripijene pantalone. Na suncu se njegova kosa presijavala zlatom.

73

Ustao je i pružio joj ljubičice. „Smatram sebe izuzetno srednim što se Ure gospođe Snou ne bavi samo pukim smeštanjem guvernante u poroicu ved joj pruža i poršku za sve vreme njenog boravka u nekoj poroici.“ „a, pa…“ Vor ju je uhvatio poruku i poveo je naza na stazu. „Vaša pomodnica, gospođica Loj Fantil, bila je toliko ljubazna a mi pokaže vašu kudu, a vaš batler me je poslao ovamo. Smem li a vas otpratim na čaj o Ganterove čajžinice, gospođo Snou?“ Zaboga, zašto li se Vorova verenica uala za rugog čoveka? Južinija je morala a uloži napor kako ne bi klimnula glavom u znak slaganja sa svime što je govorio.

Bilo je to zbog njegovog glasa i očiju. Imala je osedaj a bi ga ona, da je nestao na dan njihovog veličanja, čekala. Godinama.

Baš kao što je čekala Enrua, pomislila je s nelagoom. Čekala je muškarca koji se nikaa nede vratiti. Uh! Potisnula je tu misao i ponovo se usredsredila na Vordovo lice.

„Prema tvrite a nemate savet za mene, mogli biste oabrati pravi napitak i magijom naterati mog brata i sestru na poslušnost.“ „Ja…“ „Gospođica Loj Fantil uverila me je a anas nemate zakaza nih sastanaka.“ Njegov zavoljivi uboki glas prelazio je preko Južinijine kože poput svile. Još malo joj se približio, i ona je osetila miris kože i sapuna. Miris muškarca. Muškog znoja, a bue sasvim iskrena. emorališude je bilo shvatiti a ipak nije bila obra žena. Izglea a je ponašanje u sklau sa ruštvenim normama bilo samo fasaa, jer su joj u njegovom prisustvu uovi bili teški, a koža joj je briela. „Vrlo obro“, rekla je. „Pretpostavljam a bismo mogli otidi na čaj.“ Kad bi je poljubio, drhtala bi poput zeca uhvadenog u povrtnjaku. Prema on nije izgleao kao da namerava da je poljubi.

Čovek je tražio pomod, a ona je zurila u njegove usne. Sramno! „Zamolidu ih a mi pripreme korpu a ponesem kudi“, rekao je uzimajudi je podruku.

„Ne smete prihvatiti da vam spakuju sladoled“, kazala mu je. „Nede se očuvati. U Ganterovoj čajžinici uvek obedavaju a se njihov slaole nede otopiti ako je propisno upakovan, ali to nije istina.“ Koža oko očiju naborala mu se na razorno privlačan način.

74

„Viite? Vi ste nepresušan izvor obrih saveta. Jenog ana ovešdu Otisa i Lizi u Lonon, pa demo ih ovesti na slaole“ rekao je. Mi?

Okrenuo ju je u smeru iz kog je ošla pre nego što je stigla a smisli ogovor. „Moj a kočija je ove.“ I naravno, kočija je čekala na ulici, toliko raskošna a bi čovek pomislio a de iz nje izadi kraljevski vojvoa, sav galantan i opijen brenijem. „Gospođica Loj Fantil rekla mi je da je vaša kočija izvanrena“, kazala je pokušavajudi a ispuni vazuh a tišina među njima ne bi bila baš toliko teška. „Napravljena je za vojvou o Klarensa“, rekao je potvrđujudi njen prvobitni utisak a je to kočija ostojna princa. „Iskren a buem, za mene je pomalo previše veličanstvena. Ali, ka su se Lizi i Otis pojavili, bilo mi je potrebno nešto vede o vokolica, a ovo je bila jeina ogovarajuda kočija koju sam mogao a kupim u žurbi.“ „Bila je to prosto praktična oluka?“ „Uveren sam a bi Otis pokušao a provoza moje vokolice čim bi pronašao vremena za to. I bez sumnje bi se kladio na sv oju veštinu upravljanja kolima.“

„Morali ste čitav život a preokrenete, zar ne? Orekli ste se profesije i kola. To je vredno divljenja“, izgovorila je Južinija misledi to iskreno. Slegnuo je ramenima, kao a mu to nije prestavljalo nikakve poteškode. Verovatno je uvek stavljao ljue u svom životu na prvo mesto: bio je takva vrsta čoveka. Lakej u otmenoj livreji istupio je ka su prišli kočiji. Stepenik je ved bio spušten. Istina je bila a je Južinija bila ovoljno visoka a se popne čak i na visoke dvokolice bez pomodi. Ali Vor joj je ipak pružio ruku. Pogleala je stepenik baš ka se spremala a spusti nogu na sliku… Iznenađeno se zasmejala, ispustila njegovu ruku i ponovo spustila stopalom na zemlju. „a li je ovo nokšir?“ „Nažalost“, rekao je Vord ozbiljno, „nemogude je ne prepoznati šta je u pitanju, zar ne? S obzirom na…“ „Mlaz mokrade“, ovršila je Južinija shvativši u šta glea. „Kakav ivljenja vrean realističan prikaz.“ Nasmešio joj se. „Ne smemo a spominjemo đubrivo, ali je mokrada prihvatljiva?“ Južinija je osetila kako joj rumenilo obliva obraze. „Nedu nikome redi“, izgovorio je sa sjajem u očima. „Moje je čvrsto uverenje a oni o nas koji nemaju potrebe a se priržavaju tih pravila i ne bi trebalo a ih

75

se priržavaju. A što se tiče realističnosti prikaza, ne slažem se. Koliko sam razumeo, u pitanju je prikaz intimnog dela tela vojvode od Klarensa “, rekao je Vor pokazujudi jean ugao stepenika. „Mora a se slažete a je to veoma optimističan – ako ne i totalno netačan – prikaz kraljevskih intimnih delova.“ Južinija se nasmešila. Čitav ovaj razgovor – sa ovim drskim nedostatkom poštovanja prema učtivom razgovoru – podsetio ju je na detinjstvo. Njenom ocu dopao bi se ovaj stepenik i njegova potpuna neprimerenost.

„Organ o kome je bilo reči zaista izglea kao a je otprilike iste veličine kao i nokšir“, rekla je zakoračivši irektno na sliku a bi se zatim popela u kočiju. „To je i više nego optimističan prikaz“, ovratio je Vor suvo. „Katastrofalan.“ Južinija je sačekala a on sene preko puta nje i da lakej zatvori vrata pre nego što je postavila očigleno pitanje. „Kakvo, zaboga, opravanje imate za neobuzdanu vulgarnost ovog stepenika, gospodine Rive? “ „Neobuzanu?“, ponovio je glasno se nasmejavši. Obrazi su joj se zažarili. „Nisam to tako mislila.“ „I zar sam zaista još gospoin Riv?“ Poigla je brau. „Naravno.“ „Ja o vama razmišljam kao o Južiniji – i to vam ime, uzgred, sasvim pristaje.“ „Nokšir?“ nije oustajala, truedi se a ignoriše vrelinu u obrazima. „Karikature se posmevaju ljubavnici kraljevskog vojvode, ljupkoj Dorotei žoran, zbog njenog prezimena.“ Južinija je skupila obrve. „Njeno prezime je u uličnom žargonu ružan naziv za nokšir“, objasnio joj je. „Naravno.“ Na trenutak se zamislila. „Zašto bi vojvoa želeo a poseda gospođu žoran na tako neprijatne primebe svaki put kaa ulazi u svoju kočiju?“ „Njegovo kraljevsko visočanstvo izglea se slaže sa mojim mišljenjem a ono što je neprijatno nede nestati ako ga čovek bue ignorisao.“ Oči su mu pakosno zasvetlucale ka je razvukao: „Naposletku, ma koliko visoko ruštvo želelo a se pretvara a to nije istina, nokširi se svakonevno koriste u najuglenijim kudama.“ „Prestanite!“ rekla je Južinija, prema nije mogla a potisne osmeh. „Zaboravljate a moj posao porazumeva izlaženje na kraj s nevaljalim ečacima, gospoine Rive. U vašim goinama čovek bi trebalo a stremi ponašanju primerenom oraslom čoveku.“ Nasmejao se. „Goinama me niko nije nazvao nevaljalim. Zapravo, mislim da je Klarensova zamisao genijalna u svojoj jenostavnosti. Ovako oroteja može a stane na sve one koji je klevedu, svaki put kaa ulazi u kočiju.“

76

„Zašto niste tražili a se preko tog prizora naslika nešto rugo?“ Vor je slegnuo ramenima. „Otis se toliko smejao a umalo nije povratio oručak. Smeh je u ovom trenutku u mojoj kudi prava retkost, pa sam i više nego voljan a zara toga nagazim koji kraljevski nokšir. Mene više brine a bi ečak mogao da razvije kompleks manje vrednosti zbog dimenzija kraljevskog visuljka.“ Njegov smeh udario je Južiniji u glavu poput trede čaše serija. Gotovo a je – gotovo! – ogovorila nešto o tome kako je razočaranje subina svake žene. Suzan bi se našalila na taj račun, ali to nije bila istina u Južinijinom slučaju: Enru je bio i više nego primereno snabeven, ako je suiti po onome što je naučila posmatrajudi statue grčkih atleta. „Zašto je njegovo kraljevsko visočanstvo olučilo a ne uzme kočiju nakon što je naložio a je izrae po njegovim specifikacijama?“, upitala je umesto da kaže bilo šta rugo. Seišta su bila o španske kože, a svaki etalj je bio izvanrean, prema preterano nakiden. Enruu se ne bi opala. Nije bila sigurna a li bi više prezreo nokšir ili kraljevsku alatku, ali znala je da bi stepenik bio prefarban ozbiljnom crnom bojom pre nego što bi kočija stala pre njihovu kudu. Sjajni ukrasni ram bio bi skinut. Baršunaste kidanke na zavesama bile bi

zamenjene nečim ozbiljnijim. „Klarens nije mogao a je plati“, rekao je gospoin Riv. „Mora a je opet potrošio sav žeparac.“ Južinija ga je pogleala ispo trepavica. Njena madeha preložila je a uvostruči honorar, jer je gospoin Riv bio neizmerno bogat. Nije to učinila. Ure gospođe Snou nika nede profitirati na nesredi siročai. „Na svu sredu, ja mogu a je priuštim“, dodao je gospodin Riv, pogoivši o čemu razmišlja. „Kako je to prijatno o vas“, ovratila je Južinija leeno. Ona je bila jena o najbogatijih žena u Lononu, ali je to zaržala za sebe. Gospoin Riv nagnuo se napre i otakao joj koleno. „Samo sam želeo a znate da sam fmansijski solventan.“ „U… u mom… to je sasvim nevažno“, zamucala je. Naslonio se i nasmešio joj se. „Milo mi je što to čujem.“ „Finansije nemaju nikakvu ulogu u razgovoru o nepristojnom ponašanju vašeg brata i sestre“, uspela je a kaže. „Nemaju, ali sam želeo da to istaknem.“

77

„Baš“ izgovorila je. Moža je nuio… nije joj valjda nudio novac? Oblio ju je lepljiv znoj. Muškarci su joj i ranije iznosili nepristojne ponue, ali niko joj zapravo nije ponudio carte blanche.

„Na svu sredu, honorari koje napladuje Ure gospođe Snou nede me ovesti na prosjački štap.“ Ali primetio je promenu na njenom licu i izraz mu se izmenio. „Šta sam rekao?“ Progutala je knelu. „Ništa“, graknula je. Naravno da mu to nije bila namera. Ponašala se bualasto. Đavolski osmeh se raširio Vordovim licem i on se ponovo nagnuo prema njoj. „Verujem a ste pomislili a sam uglenoj uovici izneo ponuu kao a je kakva nodna ama.“ Pročistila je grlo. „Nipošto.“ „Pazite“, nastavio je Vor ne obradajudi pažnju na njeno slabašno poricanje, „ta haljina vaše atribute ističe u prvi plan, kao a su jabuke što se proaju ispre pozorišta.“ Južinija ga je pogleala skupljenih očiju. „Čak i pore prezira koji gajite prema učtivom razgovoru, gospoine Rive, trebalo bi a izbegavate tako uvredljiva poređenja.“ „Vaši atributi suviše su veličanstveni a bi bili upoređeni sa jabukama“ rekao je klimajudi glavom u znak slaganja. Mora a je malo poluela, jer je čula sebe kako govori: „Jutros sam baš razmišljala o tome kako de za nekoliko goina biti veličine nojevih jaja.“ Oči su mu zasjale mračnim osedanjem koje joj nije bilo teško protumačiti, prema ga nije viela goinama. Požuom. Pohotljivošdu. „Čitav ljuski ro živi u nai“, odvratio je. Hrapavost u njegovom glasu naterala ju je a u isti mah poželi a skoči na njega – i iskoči iz kočije. Enru je bio tek nešto više o ečaka ka su se uzeli. Gleao ju je sa osunčanim zaovoljstvom u očima. Vor je bio muškarac, a njegov pogle izražavao je razuzanije, vatrenije i grešnije osedanje. Glas duboko u njoj mahnito ju je posedao na užnost i moral, čast i ugle Ureda gospode Snou, njen ugled. Ali bio je to veoma sitan glas, i veoma udaljen.

Seam goina posebno je voila računa o svom ugleu. Bila je to luost, ali, o, kako samo modna luost.“ Nalazila se u kanžama nekog neobičnog spokoja, kao a se nalazi u sreištu oluje: samo njih voje i ziovi ove apsurno luksuzne kočije. Nije se čuo nijean rugi zvuk osim njihovih glasova, tutnjave točkova na kamenom popločanim

78

ulicama i blage škripe ka su Vorovi savršeno upareni konji stali ispre Ganterove čajžinice. Nije ovo bilo otmeno oba ana za čaj, pa je čajžinica bila gotovo prazna. Ka su ušli, ame u prostoriji okrenule su se prema Voru poput suncokreta prema jutarnjem suncu. Pogled ledi Hajasint Bakvold, na primer, pao je na Vorda kao da je jedna od

onih grčkih statua: omerila ga je o glave o pete, pa naza, zastavši u sreini. „Gospođo Snou!“, dama je podigla ruku i sklopila je dva ili tri puta u vrsti pozdrava kojim bi vojvotkinja mogla da pozdravi ožačara. „Čui me što vas viim ove. Čovek vas prosto zamišlja zazianu u onoj vašoj kudici. Prestavila bih vas svojoj najstarijoj derki, Petuniji, ali povukla se u prostoriju za ame.“ Južinija je prošla pore njenog stola. „obro jutro, lei Hajas int. Kako su vaša mlađa eca?“ „Uveravam vas a smo pronašli izvanredno uglednu guvernantu“, rekla je ama, a lice joj se smračilo. Vord je razmenio nekoliko reci sa gospodinom Svinijem, glavnim konobarom . Ganterove ali saRiv!“, je staopovikala iza Južinije „Nije čajžinice, li to gospoin je lei Hajasint, „Nisam vas viela godinama.“ „Baš mi je milo što sam vas viela nakon mnogo vremena, lei Hajasint“ , rekla je Južinija klimnuvši joj glavom, nakon čega je ozvolila gospoinu Sviniju da je otprati do stola u zadnjem delu, manje-više zaštidenom o raoznalih pogleda veoma vesto postavljenom paprati.

Iza leđa je čula kako je neko nešto kratko promrmljao, pa je i Vor pošao za njom. Neobično je bilo kako je osedala njegovo prisustvo iza sebe. ozvolila je da joj korak postane čulan, gotovo neznatno je zanjihala kukovima. Nije se osedala kao guvernanta, niti kao uspešna vlasnica Urea gospođe Snou.

Osedala se kao žena. Vor je posmatrao kako konobari na njihov sto spuštaju razne đakonije, a zatim im je rekao a pripreme korpu za njegovog brata i sestru. „Ali bez sladoleda“, dodao je. „Uveravam vas a je gospoin Ganter smislio način a spakuje slaole tako a on ostane čvrst satima“, izgovorio je gospodin Svini ozbiljno. „Gospođa Snou rekla mi je u parku a takva obedanja nikaa ne buu ispunjena“, odgovorio je Vord. Pogled koji joj je uputio verovatno bi trebalo da prizove munju da udari u njih i da ih proguta u plamenu.

79

Glavni konobar divlje je zatreptao, a zatim zatvorio usta. Naklonio se i

obedao a de se vratiti sa korpom ka za to ođe vreme. „I želeo bih a mi spakujete manju korpu za put za Oksfor“ , dodao je Vord. „Svakako, gospoine. Šta biste želeli a u nju stavimo?“ „Pečenu junetinu i bocu crnog vina.“ Južinija se nasmejala. „Pravi ste muškarac.“ „Jesam“, odvratio je Vord. Boja joj se prelila preko obraza. „Mislila sam na to kako žene više vole belo vino i piletinu.“ „Mi muškarci moramo a oržavamo snagu. Ali anas du poručiti kao ama. U tom slučaju, belo vino i piletina. I nekoliko slaolea , jer sam uveren da mogu ostati ovoljno čvrsti o ručka.“ Južinija je potisnula kikot ok se gospoin Svini ualjavao. „Moram redi a je prava trageija pomisliti a ste bili razočarani povoom ovog konkretnog pitanja“, rekao je Vor. „Pitanja čvrstode.“ Njegov pogled bio je načisto grešan. „Nisam“, je Južinija. Uz goina.“ nemaran osmeh oala je: „Ipak sam se ja uala ka je ogovorila moj muž imao osamnaest Vord je podigao obrve. „U slučaju a se pitate, mnogi o nas i u kasnijim goinama zaržavaju sposobnosti koje smo imali sa osamnaest.“ Južinija je ispo trepavica pogleala Vorovo telo. Osamnaestogoišnji muškarci su bili… pa, vitki. Vord je bio mišidav. Senka na njegovoj vilici o kraja ana bide vino tamnija. „a li se vi to ved pripremate za starost?“, upitala je. Intenzitet njegovog poglea ju je pomalo uznemiravao. „Ka je u pitanju taj eo mog života, svakako.“ Južinija se zapanjila ka je čula kako joj se sa usana otima promukao kikot. Nije bila žena koja se kikode. Nikaa. Osim, činilo se, ka se muškarac koji ju je gleao pohotnim pogleom hvalisao a de i šezeset goina kasnije modi a se poiči svojom veštinom u postelji.

80

Trinaesto poglavlje Vora ni najmanje nije zanimala Južinijina priča o nekom groznom etetu koje je čitavo telo obojilo u plavo. Ali je u isti mah shvatio a de rao saslušati sve što ona želi a mu kaže. ođavola. Bila je neooljiva. „Ko je bila ona žena koju smo vieli ka smo ušli?“ upitao ju je nakon što je završila priču o plavom ečaku. „Ona veštica što je nag ovestila da vam ne bi trebalo ozvoliti a izađete iz urea i koja je tvrila a me poznaje, prema se nikad nismo sreli.“ „To je lei Hajasint Bakvol“, ogovorila je Južinija. A zatim je, vievši njegov prazan pogle, upitala: „Zar nika niste čuli za nju?“ Slegnuo je ramenima. „Ne izlazim u ruštvo, a moja poroica zna a prezirem tračeve. Tako a nisam.“ „Ona zna za žena vas“, ima reklačetiri je Južinija „Ili je a barem čula zarug vašea bogatstvo. Sirota derke zanestašno. uaju. Mislim je Petunija najstarija.“ Napudila je usne. „Njihova poroična loza je neukaljana. Petunija bi mogla biti ogovor na vaše molitve.“ „Ne“, izjavio je Vord bez oklevanja. „Lei Hajasint ne voli me zato što sam povukla guvernantu nakon što je Boris – njen suprug – vijao siroticu po balskoj dvorani u osam ujutro.“ „a li je oba ana iz nekog razloga značajno?“ „Njegovo ponašanje bilo je neoprostivo u svako oba ana; oba ana prosto ističe ozbiljnost njegovog prestupa. Čovek prosto smatra a bi gospoin trebalo da radi… ono što gospoa inače rai ujutro.“ „Sirotan je verovatno očajan“ rekao je Vor. „Borisa na stranu, uveravam vas a je gospoa sklona tome a juri žene u osam ujutro.“ „Neka je to i istina, nikaa ne bi trebalo a jure svoje guvernante!“ U jednom trenutku njene oči blesnule su razigranom, prefmjenom požuom, a ved u sleedem bila je sva usiljena kao ama pokroviteljka u Almakovim klubovima. Ili je on barem zamišljao a su te ame takve. Gotovo kao a su postojale ve Južinije. Jena stvarna i jena… ne baš nestvarna. Savršena ama i prava Južinija. Južinija ama bila je sasvim sigurno plo čiste snage volje, pošto nije bila rođena kao ama. Ali je njena gluma bila veoma impresivna; zaista je osedao potrebu da je pozdravi aplauzom. 81

Iskreno mu se dopadala i divio joj se. Ne samo da jeizgraila život nakon

muževljeve smrti ved je, po svoj prilici, zahvaljujudi Ureu gospođe Snou, uspela a stekne i pozamašno bogatstvo. Bila je fascinantna.

ođavola, a ne mora a se oženi plemkinjom zara brata i sestre, oz biljno bi se bavio mišlju a joj se uvara. Ali on je svakako, bez obzira na sve, nameravao da je zavede. Istina o ovome pulsirala je svakim delom njegovog tela. Južinija de biti njegova. Voice ljubav sa

njom ok ovaj plamen između njih ne zgasne. Naao se a de za to biti potrebna nod ili ve. Ništa ih nije sprečavalo osim tananog sloja uglea kog se ona slepo ržala. Razmišljajudi o ovome, lenjo joj se nasmešio, toliko čulno a se zaleila, ruka u kojoj je ržala viljušku zastala je na pola puta. Trepnula je i pažljivo spustila netaknuti zalogaj. „Mislim a ne slušate moju oštru kritiku na račun gospoe koja smatra a je guvernanta ostupna roba samo zato što je po njihovim krovom.“ , priznao je Vord. „Ne slušam“ Južinija je poznavala taj osmeh. Zar je postojala žena koja nije viela taj konkretni osmeh na licu nekog muškarca, ako ne i na licima brojnih muškaraca? Vor je po svemu suedi zaključio a može a je uzme ka mu se prohte. Problem je – pa, problem je, razume se, bila činjenica a je ona bila u gledna udovica.

„O čemu razmišljate?“ upitala je oprezno. Netremice ju je gleao veselim, bunim očima. Verim pogleom punim iščekivanja koji je vedina uatih žena poznavala. Moža ne svaka uata žena. Moža ga lei Hajasint nije poznavala. „Upravo sam shvatio koliko mi se dopadate“, izgovorio je. „Ako se bavite mišlju a me vijate po balskoj vorani u osam sati ujutro, ili u bilo koje drugo vreme, odmah od toga odustanite“, rekla je Južinija truedi se uzalu a ignoriše vrelinu u stomaku. „Ja sam uglena udovica“, razjasnila je. „Za Ure gospođe Snou o ključnog je značaja a moj ugle ostane neukaljan. Ništa neprimereno ne olazi u obzir, bez obzira na čas.“ Zabacio je glavu i nasmejao se. „Ostane neukaljan? Poneka u vašem ruštvu imam osedaj kao a razgovaram sa rečnikom.“ „Nema ničeg pogrešnog u konstrukciji moje rečenice“ , izgovorila je pomalo kruto.

82

Vor je klimnuo glavom. „Ni najmanje.“ Pogled mu je poigravao. „Ono što je važnije jeste a dete morati, o ma kakvog zaključka a ste ošli, tu zamisao da odbacite, gospodine Rive. Ozbiljno to mislim.“ Vor se nagnuo napre proorno je gleajudi u oči. „Moraš prestati a mi se obradaš sa gospoine Rive, ili du uraiti nešto rastično.“ Južinija nije mogla a se suzrži; uglovi usana poigli su joj se u osmeh. „Evo ga“, rekao je Vor zavalivši se u stolicu. „Taj tvoj osmeh kaže mi a deš me zvati Vor. A ja du tebe zvati Južinija, tako a smo to rešili. Primedujem a nisi probala kolač s jagoama.“ „Ved sam pojela više slatkiša nego u poslenjih nekoliko meseci“, pobunila se Južinija. Sa njene strane stola nalazile su se tri netaknute poslastice. Sa njegove strane stola nalazilo se pet praznih tanjira.

Frknuo je. „Zalogaj ili va ovoga ili onoga? Pdtissier gospodina Gantera zaplakade ako mu sve ovo vratiš u kuhinju.“ Pružio je ruku preko stola i viljuškom uzeo zalogaj njenog kolača. Bio je lagan i vazušast, a u mučenoj pavlaci nalazili su se komaidi slatkog voda. „Ne smem više ni zalogaj aa uzmem, jer nedusamokontrole.“ modi a stanem“ , pobunila se Južinija. „Mnogo volim slatkiše, nemam nimalo Ali viljuška se približavala njenim usnama. „Samo probaj“, nagovarao ju je. Ukus je bio toliko veličanstven a je na trenutak sklopila oči o čistog zadovoljstva.

„Obožavaš slatkiše, zar ne?“ Otvorila je oči i spustila ruku na srce. „Ovo je moža najbolji kolač koji sam ikad probala.“ Otela mu je viljušku iz ruke i uzela još jean zalogaj. „Zato ti svu ecu učiš a peku kolač“, rekao je posmatrajudi je. „Voliš slatkiše. Ti si sladokusac.“ „Pre de biti prožrljivica“, ovratila je iskreno. „Svi bi trebalo a mogu naprave nešto što pruža ljuima toliko raosti.“ Na Vorovom licu pojavio se neobičan izraz ok ju je posmatrao kako jee. „Opisi mi taj ukus.“ Uzela je još jean zalogaj i ponovo sklopila oči. „Pavlaka j e glatka poput baršuna sa blagim nagoveštajem likera. Jagoe su kiselkaste i nisu preslatke.“ Vor je ispustio zvuk koji je opasno zaličio na jecanje. Otvorila je oči i rekla: „Mojoj kuvarici zabranjeno je a pravi ovakve slatkiše. Ne smem ozvoliti sebi  a u njima uživam, jer mi kukovi ne bi mogli prodi kroz vrata. Nema kolača ukoliko nemam goste na večeri.“ Samo što, pošto razmisli o tome, ona nika nema goste na večeri.

83

„a je ovo moja kuvarica“, oala je iznenaivši samu sebe. „Tražila bih o nje da najpre natopi jagoe u likeru, a bi bile još kiselije.“ „Tvoj pokojni muž mora a te je obasipao slatkišima ka go mu se za to pružila prilika“, rekao je Vord. Omahnula je glavom. „Enru je bio asketa. To je bila jena o osobina koje sam kod njega volela.“ Vord je klimnuo glavom.

„Moj otac je, sa ruge strane, vedi eo života proveo uovoljavajudi sebi“, kazala je Južinija osedajudi se pomalo nelojalno. „On mora a je sredan čovek.“ „I jeste. Najsredniji je ka se bavi svojim izumima. Kao i vi, rekla bih“, dodala je pitajudi se a li a uzme i zalogaj čokolane torte. a bi je mogla uporeiti sa kolačem sa jagoama. „a, trebalo bi a je pojeeš“, izrekao je Vor susrevši njen pogle. „To je najbolja torta koju sam ikad probao.“ „a se niste usuili a iznova pokušate a me nahranite“, rela je Južinija. „Sreda pa nas ova paprat zaklanja, te nas niko nije vieo.“ „Nije toosreda“, ovratio je Vor. „Krišom sam počastio gospoina Svinija novčanicom jene funte.“ Južinija se trgla. „Privatnost je neverovatno skupa.“ Ali bilo joj je drago. Ne bi joj prijalo a lei Hajasint može a je vii i verovatno i a prisluškuje razgovor. „Tvoj ugle je veoma važan“, rekao je Vor. „Nika ne bih uraio ništa što bi na bilo koji način moglo a ti naškoi.“ Nije Vord pričao o olasku na čaj. Pogle mu je bio toliko užaren a je izgubila svaku želju za čokolanom tortom. „Niste mi rekli zašto ste ošli u Lonon“, kazala je Južinija uzevši žurno gutljaj čaja. Ohlaio se i u njemu se osedala ona gorčina koja se oseda u suviše ostajalom čaju. Vord je podigao ruku: trenutak kasnije konobar je uz naklon stao pored

njihovog stola, a zatim se žurno ualjio sa obačenim čajnikom u rukama. Vor je bio muškarac na koga su konobari i njima slični uvek obradali pažnju. Bilo je to pomalo iritantno.

„Potreban mi je savet“, rekao je Vord. „Kakav je onos Lisi i Otisa sa gospođicom Miž otkako ste mi poslenji put pisali?“ „U tome i jeste problem.“

84

Pre nego što je stigao a joj ovo porobnije objasni, prekinuo ih je visok, prodoran glas. „Gospoo Snou, gospoine Rive, verujem a dete mi oprostiti!

Želela bih a vam prestavim svoju milu Petuniju.“ Vor je oprezno poigao pogle. U retkim prilikama ka se nalazio u ruštvu dama – obično u očevoj kudi – đavolski mu je bilo teško a izađe n a kraj sa majkama koje su samo o braku derki razmišljale. Činilo se a ga love sa olučnim ouševljenjem lovca na lisice koji je primetio bujni rep. Jasno je bilo a je njegovo bogatstvo onosilo prevagu na njegovim nezakonitim rođenjem. Njemu je bila potrebna prenosiva lisičja jama. Pore lei Hajasint stajala je njena mlađa verzija: ista smeđa kosa, suvonjava prilika, ugačka braa. Nije bilo lako biti derka lei Hajasint. Naročito nakon što evojka shvati a je nasleila poroičnu brau. „Uverena sam a nedete imati ništa protiv a vam se priružimo“ , kazala je lei Hajasint prekršivši esetak pravila pristojnog ponašanja u isti mah. Ka je svezi čaj stigao, Vor je bio sateran na jenu stranu stola, rame uz rame sa derkom za uaju. viti da ste razgovarali o guvernantama , rekla je ledi „Čovek mora pretposta Hajasint, „prema ne mogu a zamislim zašto. Gospođa Snou “je stručnjak.“ Potapšala je Južiniju po ruci. „Ima onih koji zameraju ženi upuštanje u svet poslovanja, ali ja sam vas uvek branila, gospođo Snou. Jasno je a vaš tru proističe iz patnje što nemate svoje ece.“ Vor je osetio ivljenje ka je vieo a Južiniji osmeh s lica nije spao ni na trenutak.

„Tražio sam o gospođe Snou guvernantu“, kazao je Vor, „jer sam neavno postao staratelj dvoje dece.“ „Nije valja vaše?“ upitala je lei Hajasint. „Time biste postali sasvim nepoželjni, gospoine Rive, imali vi erla za oca ili ne. Znate, čak ni mašina za proizvonju hartije ne može baš sve a oprava.“ Južinijin osmeh nestao je na ovu izvanreno netaktičnu izjavu. „Nisu to moja eca; njihovi roitelji su preminuli“, izjavio je Vord. Nije video nikakav razlog a joj bilo šta alje otkriva, prema de čitav Lonon sve znati čim se u omu lorova pojavi zahtev za rešavanje ličnog pitanja vojvotkinje o Gilnera. „Gospođa Snou bila je ovoljno ljubazna“, protumačio je trzaj sa ruge strane stola i glatko promenio temu, „a mi pokuša pronadi guvernantu. Čini se a ih je veoma teško pronadi.“ „Znala sam a ne može biti nikakvog neukusnog razloga za ovaj intimni razgovor“, izgovorila je lei Hajasint. „Zato sam i pomislila kako je ovo savršena

85

prilika a vam prestavim moju milu Petuniju. Gospoine Rive, kako je vaš mili otac, lord Grifin?“ „Verujem da je dobro“, ogovorio je Vor. „On i moja madeha su na diplomatskom zaatku i još nekoliko meseci de putovati Šveskom.“ „Kako je to hrabro o njih“, rekla je lei Hajasint. „Meni je rečeno a su čitavu poroicu poveli sa sobom. Mora a je razboritije bilo a ostave svoju voljenu ecu ko kude.“ „Moji roitelji nikaa moju bradu i sestre ne bi izložili opasnosti“ , kazao je Vor, otkrivši zube u maloušnom pokušaju a se osmehne. „U najmanju ruku trebalo je a naslenika ostave ko kude“ izjavila je. „Ponosna sam što mogu izjaviti a Petunija nije u životu ni gutlj aj vode popila sa tuđinske zemlje. Ne verujem ja u to.“ Vor je pogleao Južiniju, ali ona je gleala u šolju za čaj kao a tumači tragove lišda u noj. „Tako je malo ljui koji razumeju složenost visokog ruštva“ , nastavila je ledi Hajasint. „Nije obro a se provoi previše vremena sa malom ecom, na primer. To ih uzbuđuje tera ihua se osete važno. za to ovoljno približi vreme zai izlazak ruštvo. Slažete li seBide sa mnom, gospođovremena Snou?“ ka se „Moje je iskustvo a to zavisi o roitelja“, ogovorila je Južinija nimalo diplomatski.

Lei Hajasint nije obratila pažnju na to. „Kaa ođe vreme za izlazak u ruštvo, namedu se veoma elikatna pitanja na koja ogovor može a pruži samo o pažnje majka. Uzmite, na primer, problem laktova. Verujem da ste mnog posvetili tom pitanju, gospođo Snou!“ Vor se obraovao ka je vieo a se Južinija sasvim zbunila. Imao je osedaj a se to ne ešava često. „Ne mogu redi a jesam“, izgovorila je naposletku. „Nepokrivena koža“, izjavila je lei Hajasint, „o ključnog je značaja. Želi li čovek a vii gole laktove za stolom za vreme večere, ili de oni suviše uzbuiti gospodu?“ Okrenula se prema Voru sa žestinom kakvu je jenom prilikom vieo u očima jastreba. „Šta vi mislite o golim laktovima, gospoine Rive?“ „Nemam nikakvo mišljenje o njima“, odgovorio je. Ovo nije u potpunosti bilo istinito. Primetio je, na primer, a su Južinijine vitke ruke sasvim gole. Muškarac bi mogao sasvim a ignoriše razgovor i razmišlja o tome kako bi voleo a ih ljubi od prstiju naviše. „Moa je za ljue niskog porekla“, izjavila je lei Hajasint. „Mi visokog roa ignorišemo takve trivijalnosti.“

86

„Majko!“ prekinula ju je Petunija. „Sasvim sam zaboravila nešto veoma značajno. Gospoin Sajmon Brigs zamolio me je a mu se priružim u vož nji kočijom.“ Izgleala je postiđeno, ali je Vor poozrevao a ono čega se upravo setila nije uzrok njenog stida. Zapravo, mogao je da se opkladi da se gospodin Brigs nede pojaviti. ama je naglo skočila. „Mila moja Petunija, ovakav nemar ne sme ti predi u naviku.“

Svi su ustali, pa im je gospoin Svini prišao. Lei Hajasint okrenula se prema njemu. „Buite ljubazni a mi onesete moje krzno o francuske srebrne lisice s netaknutom glavom. Poverila sam ga jenom o vaših lakeja ka smo stigle, i želim a mi ga vratite u besprekornom stanju.“ „Omah, gospo“ promrmljao je i poslao jednog od konobara da ga donese. „Kako nam je samo bilo prijatno“ rela je lei Hajasint široko se osmehnuvši Vordu, koji se naklonio i poljubio joj ruku. Gospodin Svini je prebacio lisičje krzno oko njenog vrata toliko revnosno a

je lisičja glava poletela u vazuh, zbog čega se činilo a lisica pokušava a umakne na slobodu. Ledi Hajasint namestila je krzno tako da je glava lisice pala preko njene desne

ojke. „Gospođo Snou, zaovoljna sam što sam otkrila a ste, prema ste sami pili čaj sa jenim gospoinom, za to imali sasvim obične, prema poslovne razloge. Imate moju reč a du nastaviti a branim vaš ugle ka se to pitanje potegne. A neminovno je, nažalost, a o toga ođe.“ Južinija nijenim treptajem nije pokazala kako se oseda u vezi sa ovim, ali se Voru učinilo a sržba treperi u vazuhu. Ali ona se samo milo nasmešila i rekla: „Baš ste onakvi kakvom su vas mnogi opisali, lei Hajasint.“ „To je moj krst“, odgovorila je dama. „Ka čovek može a se poiči neprekinutom plemenitom lozom, prosto je nemogude a sve oči ne buu uprte u njega. Ali, kao što govorim Petuniji i mojim ostalim derkama, naša ogovornost čini nas onim što jesmo. A naša ogovornost je a pokažemo najbolje vaspitanje.“ Južinija je povukla gospođicu Petuniju u stranu i govorila nešto tiho sirotici na uvo. Vor je rekao: „Vaša derka je veoma ljupka mlaa ama, lei Hajasint. Čini se da je puna obzira.“ „O, ona je oličenje obzirnosti“, složila se ama. „Nemam guvernantu iz Ureda gospođe Snou – oni prosto neobjašnjivo nikaa nemaju ženu koja bi ogovarala omadinstvu našeg kalibra – ali pravi maniri moraju se naučiti ko kude. Zaboga, ta pogledajte samo vas, gospodine Rive.“ Vor je počinjao a uživa. „Ne razumem na šta mislite.“

87

„S obzirom na vaše, hm, poreklo, čovek nika ne bi ni sanjao a de vas sresti u Ganterovoj čajžinici ili na nekom rugom sličnom mestu, ali, s obzirom na to a ste orasli u erlovom omadinstvu, vi ste… više. Više“, ponovila je olučno. „Loza se vidi. Zaboga, pa vi svuda idete, zar ne? Verujem da sam vas videla sa vojvodom od Vilijersa pre neki dan. “ „Njegova milost je obar prijatelj moga oca“, odvratio je Vord. „Verujem a ste pohađali Iton, i a niste tamo učili a pečete kolač, zar ne?

Aristokratija ne bi smela a rai u kuhinji, ma šta guvernante gospođe Snou zahtevale!“ Južinija je prekinula razgovor koji je voila i rekla: „Bilo mi je zaovoljstvo, ledi Hajasint.“ Spustila se u kniks. Ledi Hajasint je spustila bradu i okrenula se Voru. „Gospoine Rive, smatram a smo stigli o novog nivoa uzajamne sračnosti. Prijateljstva, rekla bih. Posetidu vašeg milog oca čim se njegovo gospostvo vrati iz Šveske – nadajmo se neumanjenim brojem mlađih članova poroice. Ali posetidu ga čak i ako bude nosio crninu.“ Vor nije mogaoogovor nateratii sebe avažan. kaže kako de se njegov otac obraovati ovoj poseti, ali njegov nije bio „Viim a je moja mila Petunija oformila veoma povoljno mišljenje o vama, gospoine Rive. Naam se a du vas uskoro vieti na nekom ruštvenom ogađaju – ona pleše poput cveta na vetru.“ „Majko!“, prozborila je Petunija napadenim glasom. „Moram otpratiti kderku na sleedi sastanak“, rekla je lei Hajasint. „Majka najčistijeg ijamanta kao što je Petunija nema vremena a angubi uz čaj.“ Toliko se žustro spustila u kniks a su joj se grui poigle i poskočile ok su se vradale na mesto. A poskočila je i lisica, sjajnih očiju prikovanih za Vora. „Ako sam obro čula, neavno ste kupili kudu Foksovih, zar ne?“ pitala je ledi Hajasint. „Moža bi trebalo a je preimenujete, gospoine Rive. Posed je opravano nosio to ime kaa je lor Foks živeo u kudi.“ „Nisam razmišljao o tome“, ovratio je Vor zatečeno. „Pa, ne možete a je nazovete kuda Rivovih, zar ne? Zvuči kao nekakav žižak. Ili neko nemačko povrde. Tako složen jezik za tako jenostavan naro. Nika nisam srela nijenog Nemca koji nije razmišljao o repi.“ Nakon ovih reči otplovila je alje, lisica na gruima joj je poskakivala, a derka ju je – crvena u licu o čistog poniženja – pratila u stopu.

88

Četrnaesto poglavlje Južinija se spustila u stolicu, pogleala u Vora i prasnula u smeh. Očigleno je bilo a je bio čovek koji bi se rage volje borio sa čitavom legijom i još jene ruke vezane na leđima, ali, ka se pre njim nalazila nasrtljiva majka, očajnički je tražio da ga neko spase.

„Ako ozvolite još jenoj ovakvoj ženi a nam se priruži“, rekao je Vord glavnom konobaru. „Nika više moja senka nede pasti na prag ove ustanove.“ „Silno mi je žao, gospoine“, kazao je gospoin Svini iskreno. „Ako još jena takva žena uđe u ovaj prostor, ja du iz njega za vama izadi.“ „Olično. Mislim a bi bolje bilo a uzmemo još malo čaja i kolača. Kako napreduje pakovanje korpi?“ „Spremni smo ka go poželite, gospoine Rive“, odgovorio je Svini pre nego što se„Lei ualjio. Hajasint nema srama“, rekla je Južinija Voru ka su ostali nasamo. „Ona je zaista jeinstvena.“ Stigao je konobar i spustio raznovrsne nove kolače na sto mrmljajudi kako je to na račun kude. „Čista krivica“, kazao je Vor. „Svini je ozvolio a se ta katastrofa esi, baš kao a nam je mahnuo zbogom ok se naš bro prevrtao.“ Južinija je oštro uahnula. Nede razmišljati o Enruu. Ni o prevrnutim brodovima. Ne danas.

„Šta sam rekao?“, upitao je Vor. „ođavol a, pisala si mi da je tvoj suprug umro prilikom neke nesrede na brou, zar ne?“ Oči su mu bile intenzivno plave. „Zaista mi je žao. Evo, uzmi zalogaj torte.“ Uzeo je viljuškom veliki zalogaj i prineo ga Južinijinim usnama. Ne bi smela. Ved je pojela previše. „I opisi mi kakvog je ukusa“, dodao je. „Čokolaa je sve što žena želi“, kazala je Južinija. Uzela je zalogaj. „Ovo je slatko, gorko, ekaentno, neponošljivo ukusno… čisto zaovoljstvo.“ Nasmešila se njegovom zapanjenom izrazu i prešla jezikom preko usana. „Haje alje.“ Glas mu je bio promukao ka je iznova pružio viljušku prema njoj.

Južinija je sklopila oči i ozvolila sebi a uživa u ukusu. „Čokolaa ima ukus kao sve obro u životu spojeno u jeno.“ Otvorila je oči. „Poseda na sredu.“ 89

„Ti si najsenzualnija žena koju sam sreo“, zarežao je. Južinija je trepnula i uz trzaj se vratila u stvarnost. „Ja?“ iznenađeno je ciknula. „Ni najmanje! Ja sam veoma staložena osoba. Jenostavno volim čokolau. Svi je vole.“ „Ne onako kako je ti voliš.“ „Jeste li gospođici Karington avali čokolau ka ste bili vereni?“ Odmahnuo je glavom. „Misliš li a bi obila priliku a postane vojvotkinja a sam to učinio?“ „Mogude je“, ogovorila je nasmešivši mu se. „Nisam spavao s njom“, rekao je naglo.

„Poozrevala sam to.“ Južinija je nemo čestitala sebi što nije pokazala ni najmanji šok zbog ove brze promene teme o kojoj nika nije razgovarala sa nekim muškarcem. „Zapanjen sam što si uopšte razmišljala o mojoj prokletoj veribi.“ Oči pokrivene teškim kapcima poslale su uar čistog ushidenja Južinijinim telom. Bilo je to zastrašujude – uzbudljivo. Udarilo joj je pravo u glavu. „Ne biste vi ozvolili gospođici Karington a vas napusti da je zaista bila , znate. vaša“, je.ne„obar eo Oraslirekla ečaci razlikuju sevremena mnogo.“ provoim analizirajudi male ečake „Zaista.“ „Muškarci su uopšteno posebno primitivni“, nastavila je, sipajudi čaj najpre njemu, a zatim i sebi.

„Jesi li očekivala a du, nakon povratka iz zatvora, početi a se uaram šakama u grui a bih svima dao na znanje da je moja verenica moja svojina? Imaj na umu a sam se vratio i otkrio a je moja verenica sredno uata.“ „a ste bili intimni, gospođica Karington bi vas čekala.“ Licem mu je prešao žalostan izraz. „Ne mogu redi a me preterano ouševljava pomisao kako je jeini način a zaržim verenicu bio a je upropastim.“ Južinija se nasmejala. „Pa, postoji mogudnost a nekoga upropastite, gospodine Rive. A postoji i…“ Zastala je, a glasid u glavi govorio joj je a je pogazila sva načela pristojnosti. Olučila je a ga ignoriše. „A postoji i čokolaa.“ Oči su mu planule i on je pružio ruku i upleo prste s njenima. Primetila je njegovo telo. Ali nikaa joj se nije činilo tako snažno kao kaa je seeo za malim, otmenim stolom dizajniranim za deljenje t ajni šapatom. „Vratili smo se tamo oakle smo i krenuli“ , izgovorio je hrapavo. Palcem je opisivao krug na njenom lanu, zbog čega je želela a se promeškolji na stolici, ali nije povukla ruku. „Trebalo je a svoju verenicu obaspem čokolaom.“

90

„Samo“, usudila se a kaže, „ako ste bili potpuno sigurni a je to čokolaa najboljeg kvaliteta.“ Vor je prineo njenu ruku usnama i žurno je poljubio, tek ovlaš je otakavši usnama. Okrenuo joj je šaku, pa spustio usne i na njen lan, zbog čega je osetila kako joj se rukom penje prijatna toplina. „Reci mi, molim te, kako čovek a prepozna najkvalitetniju čokolau.“ „Ima kvalitete najboljih slaolea“, ogovorila je povlačedi ruku. Čajžinica se postepeno napunila otkako su oni ošli, i verovatno su mnogo njeni klijent i sedeli sa druge strane paprati.

„Znaš o poslasticama mnogo više o mene“, rekao je mračnim i neverovatno senzualnim glasom.

„Najbolji slaolei su slatki, toliko hlani a su u ustima vreli. Toliko slatki a su gorki. Toliko glatki da klize niz grlo. “ „I čvrsti“, rekao je. „Ne zaboravi a su čvrsti.“

„Mmmm, a“, potvrila je. „Toliko čvrsti a su… zanosni.“ Vor se nagnuo napre. „Kako bi izmenila tu čokolanu tortu koju si upravo probala, Južinija?“ „Kako to mislite?“ „Upravo onako kako sam te pitao. a je tu tortu napravila tvoja kuvarica, da li bi bila savršeno njome zaovoljna?“ „Nije to pitanje zaovoljstva“, ogovorila je. „Bila je preivna. Ali…“ „Šta bi tražila o nje a urai?“ „Ukus bi bio bolji ka bi se oalo malo karamoma“, izgovorila je spremno. „Samo malo začina. A i tekstura bi mogla a se poboljša. Moža bi trebalo a se muti još jeno pola sata, ili a se oa još jeno žumance. Ili bi moža u rernu mogla a se stavi vrela voa za vreme pečenja.“ Vor se zavalio na stolici i nasmešio joj se. „Vrhunski si majstor za kolače. Previđam a deš u nekom trenutku obaciti ovu fasau čenosti…“ „Gospoine Rive!“ ciknula je Južinija. „U mom ponašanju nema nikakvog licemerja!“ „Taj privi razboritosti“, rekao je ne zastavši, „što te sprečava a jeeš hranu koju mora a želiš. Moža deš jenog ana otvoriti poslastičarnicu. Kao što je ova.“ Južinija je frknula. „Bualaštine! Uveravam vas a jeva umem pripremiti i patišpanj.“ „Uveren sam a si uspešna u svemu čega se prihvatiš, Južinija.“ Zvučao je iskreno.

91

Nasmešila se truedi se a ignoriše način na koji joj je srce jurilo, i ustala. „Mislim a nam je oboma bilo osta slatkiša, slažete li se, gospoine Rive?“ „Naam se a nedu zaprepastiti ame u prostoriji“ rekao je i sam ustajudi. „Bilo bi najbolje ka bismo ponovo seli i poveli razgovor o nečem prizemnijem, kao što su, na primer, moji brat i sestra.“ Silna joj je samokontrola bila potrebna da ne spusti pogled na njegove pantalone. Prosto su pogleali jeno u rugo, a požua je visila u vazuhu poput dima.

Ali je pomen njegovog brata i sestre pogoio žicu, i ona je prinela ruke ustima. „O, bože“, izgovorila je tiho, „zaboravili smo a razgovaramo o problemu sa kojim se suočavate ka je reč o Lizi i Otisu.“ „Možemo o tome a razgovaramo u kočiji“, odvratio je Vord i klimnuo glavom gospoinu Sviniju, koji je oneo Južinijin kaput. Vor ga je uzeo o njega i priržao ga ok ga je oblačila. Snažnim rukama otakao je njena ramena i na trenutak ih tu zaržao u milovanju o kog su joj kolena popustila.

Osedala se rugačije. Slobonije, kao a su lanci spali s nje. Bilo je to budalasto, ali istinito. ok su išli prema vratima, probijajudi se između krcatih stolova, čula ga je kako režedi izgovara neku reč. Osvrnula se preko ramena prema Voru. „Uova vojvotkinja o Gilnera upravo je ušla“, rekao je. „Moja baka.“ O.

I, naravno, Južiniji je put o vrata čajžinice preprečila starica strogog poglea ržedi se kao neko koga su neka smatrali za veliku lepoticu. „obar an, gospođo Snou“, kazala je vojvotkinja. Južinija se spustila u kniks. „obar an, vaša milosti.“ amin ljubičasti turban bio je ukrašen toliko ugačkim perom a joj je ono otaklo rame ka se okrenula prema Voru. „Gospoine Rive.“ „obar an i vama“, ovratio je Vor naklonivši se. ama se naslonila rukama na ukrašenu mesinganu kuglu na vrhu svog štapa. „Suviše sam stara a bih okolišala, gospoine Rive. Teško a de guvernanta gospođe Snou o tvog omadinstva napraviti sreinu pogonu za poizanje plemidke ece, i to ne samo zato što se još nisi oženio nego si i nezakonit. Volela bih ka se ne bi suprotstavljao zahtevu koji sam ponela omu lorova. Što je institucija u kojoj tebi nije mesto, mogla bih dodati.“ „Mene je otac poigao u uslovima sličnim onima u kojima nameravam a poižem Lizi i Otisa“, ogovorio je Vor. „Pretpostavljam a niste imali ništa

92

protiv njegovog starateljstva, bako, s obzirom na to a ste me vi lično ostavili na njegovom pragu.“ Južinija je imala osedaj a je ovo prvi put a Vor koristi reč baka, u neposrednom obradanju. Njena milost je, rukavicama pokrivene prste, stegla oko kugle štapa, što je bio jeini spoljni znak iritacije. „Žao mi je što me teraš a istinu izrazim tako grubim rečima, gospoine Rive, ali ti si kopile moje derke i ja sam očekivala o tvog oca da te smesti negde na selo.“ Značenje njenih reči bilo je jasno. Za nju je Vor bio malo više o smeda, ali su zakonita eca bila sasvim ruga priča.“ „a je njihova ruga baka živa, preklinjala bi me a ih ja poižem“ , dodala je vojvotkinja.

Južinija je pomislila kako pokojna lei arsi mora a se okrede u grobu na pomisao a njena unuča imaju ma kakvog kontakta sa poroicom žene koja je zavela njenog petnaestogoišnjeg sina. „Nisi poesan za poizanje ece, gospoine Rive“, zaključila je ama. Pogle je prebacila na Južiniju. „Krajnje je neprimereno a iete na čaj sa klijentom, gospođo Snou. Ugle je, u vašoj situaciji, izuzetno važan. A vaš ugle ste vi svojim

izborima ved oveli u pitanje.“ Vojvotkinja o Gilnera bila je jena o kamarile ruštvenih espota koji su smatrali a se Južinija nepovratno unizila i spustila na položaj trgovca. Vedina njih krila je svoje mišljenje, jer su oni – ili njihove snahe – bili svesni koliko je važno ne otuđiti vlasnicu Urea gospođe Snou. Vojvotkinja udova, po svemu suedi, nije bila kara za tu vrstu iplomatije. Južinija nije marila za to šta ona misli o njoj. „Pretpostavljam a ne želite a vašu unuča poiže jena o mojih guvernanti“, izrekla je slatko se nasmešivši. „Ukoliko vama oele starateljstvo na ecom, rao du vas uputiti na rugi ure. Čovek nije ra a ruge agencije okarakteriše kao lošije, ali sam uverena kako de uspeti a vam pronađu ovoljno obru guvernantu u ogleno vreme.“ Kapci vojvotkinje udove su se trznuli.

Južinija se okrenula prema Voru i spustila se u veličanstven kniks. „Žao mi je što vas moram razočarati u ovome, gospoine Rive, ali jasno je a njena milost smatra kako nema potrebe a o eci brine jena o mojih guvernanti. Što je šteta, jer se čini a su u ranom etinjstvu bili u velikoj meri uskradeni za guvernantu.“ Čajžinica je sa bila krcata i ljui za svakim stolom živo su pratili njihov razgovor.

93

Vor je sleio Južinijin primer. „Gospođo Snou“, kazao je glasom punim sažaljenja. „Preklinjem vas a ne povlačite obedanje a de te mi poslati guvernantu zbog ove vojvotkinjine ishitrene izjave.“ Okrenuo se vojvotkinji. „Koliko sam razumeo, guvernanta gospođe Snou je o ključnog značaja za buudnost mojih štidenika siročida.“ Glas mu je postao hlaan, nemilosran i olučan. „Uveren sam da bi njihov pokojni otac– koji ih je testamentom poverio meni na staranje – želeo a ih poižem uz najbolju mogudu negu.“ Vojvotkinja je trznula nosom kao da je u blizini napuklo pokvareno jaje.

„Koliko sam razumela, vi želite a postignete bolje uslove, gospođo Snou. I prema je upuštanje u tako neumesne pregovore na javnom mestu uvrea svakoj pristojnosti, uvostručidu honorar koji vam plada gospoin Riv.“ „Nisam pregovarala“, ispravila ju je Južinija. „Čitav Lonon zna a ja guvernante šaljem samo u najbolje kude, vaša milosti. Pažljivo du razmotriti vaš zahtev, ukoliko dobijete parnicu.“ Nakon ovih reči je otišla, a Vor ju je pratio u stopu.

94

Petnaesto poglavlje Ka se vratila u kočiju, Južinija se smestila na seište osedajudi se kao a je trčala kroz špalir. „Viim zašto želite a zaržite ecu“ , rekla je Vordu. „Čuo je što moja majka nije bila još lua nego što je bila“ , odgovorio je Vord.

Južinija mu se saosedajno nasmešila. Nije imalo šta a se kaže na tu temu. Povukla je u stranu baršunaste zavese pričvršdene za gornji i onji eo prozora. Očigleno je a njegovo kraljevsko visočanstvo nije želelo a prolaznici vie njega i gospođu žoran u kočiji. „Vaš kočijaš ie u pogrešnom smeru“, povikala je. „Jeste li mu naložili a me vrati kudi?“ Vor je seeo zavaljen na naspramnom seištu prožirudi je vatrenim pogleom. Umalo„Nisam.“ da je sasvim pometi njegov promukli duboki glas, neizgovoreno obedanje u njemu, ali ta je shvatila značenje njegovog ogovora. „Ne mogu a provedem dan sa vama.“ Premda je osetila kako joj stomak obliva toplina na ovu pomisao. Iznova je povukla zavesu u stranu.

„Ono je kuda Čizik!“ „Ona mora a olično napreujemo.“ Svaki trag požue napustio je Južinijino telo. Uspravila se osetivši nalet straha. „Kako to mislite?“ Nasmešio joj se. „Iemo poštanskim putem za Oksfor.“ Reči su joj se komešale u glavi ok se nisu umirile. „Molim? Nisam… šta to radite, gospodine Rive?“ „Otimam te.“ „Zurila je u njega, pokušavajudi a protumači izraz na njegovom licu. „Šalite li se vi to?“ „Nipošto.“ „Jesam li vam nekim postupkom pogrešno ala povoa a poverujete kako sam pristala a vam ođem u posetu?“ upitala je, poigavši glas ka ju je bes preplavio.

„Nisi. Ja sam…“

95

Presekla ga je. „Silno ste pogrešili, gospoine Rive.“ Bila je toliko besna da

jeva a je bila kara formirati reči: „Smesta okrenite ovu kočiju ili du vas ponovo baciti u tamnicu.“ Nagnuo se prema njoj. „Južinija, molim te, saslušaj me. Potrebna mi je tvoja pomod. Đavolski sam očajan. Jutros sam voio poprilično ugačak razgovor sa gospođicom Loj Fantil i složili smo se a si mi ti najbolja naa – moža čak i jedina – a zaržim ecu.“ Čitavog jutra i poponeva glas mu je bio vear – čak i ka je bio promukao o požue i smeha – ali njegove reči sa su bile sumorne. Zurila je u njega. „Ako vam je toliko očajnički bila potrebna moja pomod, zašto smo angubili u čajžinici? Zašto mi omah niste sve objasnili?“ „Gospođica Loj Fantil preložila je a vas oveem u Ganterovu čajžinicu dok vam pakuju kofer. “ „Klotila?“ upitala je Južinija okredudi glavu kao a se njena služavka nekom magijom pojavila u kočiji. „Vaša služavka prati nas u zasebnom prevozu, zajeno sa mlaom ženom po imenu Rubi, služavkom iz Urea gospođe Južinija ga je gleala otvorenih usta.Snou.“ „ I Rubi?“ „Gospođica Loj Fantil rekla mi je a je Rubi prilagoljiva i a je navikla na nevaljalu ecu. Ona je uverena a de mi Rubi biti o koristi. Viiš, gospođica Miž je juče napustila službu.“ Južinija je raširila oči. „Svojevoljno“, oao je. „Izjavi la je da je moja kuda bezbožnička ivljina i a su moji brat i sestra, a pogotovo moja sestra, pagani rečju i elom.“ Južinija se osedala kao a joj je neko izbio ah iz pluda. Njen bes topio se u šok. „Žao mi je, žao mi je – ne, užasnuta sam što ovo čujem. Moje guvernante ne napuštaju službu bez posebnog opravanja i ugačkog otkaznog roka, u to vas uveravam.“ „Obavestila me je a je Lizino petljanje u ono što je nazvala mračnim veštinama bilo bezbožno, ako ne i bogohulno, naročito nakon što je saznala za pokušaj prizivanja zečjeg uha“, rekao je Vor. „Takođe se silno sri na Otisovo ubeđenje a njegov ljubimac pacov ima ušu. Poučavanje večernjim molitvama obustavila je nakon što je Otis obio a prestane moliti boga a ozvoli žarvisu da ide s njim na nebo.“ Za sve goine otkako je upravljala ureom, Južinija nika nije morala a se nosi sa ovakvom situacijom. „Svim guvernantama rekla sam a se ne uplidu u

96

pitanja oktrine. a li pacovi imaju ušu ili ne, očigleno je teološko pitanje, na koje mi nismo kvalifikovani da odgovorimo.“ Bila je zaprepašdena. Nije mogla poverovati a je Alitija Miž napustila rano mesto. „Otišla je bez reči upozorenja? Nije ponuila šestoneeljni otkazni rok?“ „U njenu obranu, s obzirom na njena snažna religiozna uverenja, ona je mog brata i sestru viela kao opasnost po obrostanje svoje uše. Juče je Lizi obila a se moli za večnu ušu svoje majke i obavestila je gospođicu Miž a bi ona raije išla na neko rugo mesto ako je lei Liset u raju.“ „O, bože“, glasno je udahnula Južinija. „Nakon toga je Lizi priznala a je namerno bacila guvernantin molitvenik u jezero u pokušaju a zaustavi gospođicu Miž a naglas čita molitve za mrtve.“ „Neizmerno mi je žao“, izgovorila je Južinija bespomodno. „Gospođicu Miž slala sam u va omadinstva i, prema ona nije žena najmilije naravi među mojim guvernantama, na nju se čovek može osloniti a nede plakati i a nede gubiti svest.“ „Naša sleeda guvernanta ne sme a plače, a paa u nesvest i ne sme a se moli“, rekao je Vord suvo.

„Ah to i alje ne opravava ovaj improvizovani put za Oksfor. Trebalo bi a sam u ureu i a pomažem Suzan a vam pronađe tredu guvernantu.“ Vor je prekrstio ruke preko grui. „Nažalost, ka je gospođica Miž zaključila a je njena uša u smrtnoj opasnosti, ona je svoju ušu rasteretila ispoveivši se našem lokalnom vikaru, gospoinu Hausonu.“ „Pretpostavljam a ne iete na jutrenje i ne ovoravate se lokalnom sveštenstvu?“ upitala je Južinija puna nae. Pogleao ju je zajeljivo. „Ja sam kopile, Južinija. Crkva Engleske obija čak i a krsti kopila, pa sumnjam a bih bio obroošao na nekoj crkvenoj službi.“ „To je grozno“, povikala je Južinija. „Žao mi je što ste isključeni.“ „Nije me briga za to. Ali o ključnog je značaja a glas o tome ne stigne do ušiju vojvotkinje o Gilnera, pa moram umiriti Hausona pre nego što se njegov gnev – gospođica Miž je u njemu pronašla sronu ušu – proširi izvan sela. Lizi i ja sutra imamo zakazan sastanak s njim.“ Južinija se zamislila na ovom neprilikom. Vor je bio u pravu: glasine o paganskim običajima u kudi Foksovih uništile bi sve njegove izglee a pobije vojvotkinjin zahtev za starateljstvo. „Možete li a objasnite Lizi a ne bi trebalo a govori o posthumnom mestu boravka vaše majke?“ „Ona i ja razgovarali smo o tome kako je veoma korisno dozvoliti da ljudi veruju kako naša majka sei na mekom oblaku i peva crkvene pesme, prema se

97

Lizi sa tim ne slaže. Ja sam bio prilično uveren a de izvesna jutarnja poseta crkvi biti ovoljno, naročito ako bue propradena i velikom onacijom. Ali sinod sam saznao da biskup dolazi u posetu vikaru.“ „To je veoma nesredna okolnost“, primetila je Južinija. „Ne usuđujem se a čekam završetak njegove posete. Otac Hauson ima veoma snažne stavove u pogleu magije – odnosno, veruje da ona postoji. “ „Zaboga“, rekla je Južinija. Zaprepašdenje koje je osetila uskoro je smenila ozlojeđenost. „Neshvatljivo je da je gospođica Miž one čini shvatila ozbiljno.“ „Mislim a nije, ali je bila užasnuta nezainteresovanošdu mojih brata i sest re za anglikansku veru. Vaša pomodnica, gospođica Loj Fantil, slaže se sa mnom a de mi prisustvo veličanstvene vlasnice Urea gospođe Snou pružiti ragocenu poršku pre biskupom.“ „Razumem“, kazala je Južinija klimajudi glavom. „To, međutim, ne objašnjava zašto me prosto niste zamolili za pomod. Nije valja a ste mislili kako du obiti a vam pomognem po ovakvim okolnostima.“ Nagoveštaj povređenosti začuo joj se u glasu. Vor je sklopio prsteVragolasto oko njenih joj stegnutih šaka. „Ni„Ali najmanje sumnjao a deš podi sa mnom.“ se nasmešio. ouveknisam sam želeo a otmem neku ženu.“ Južiniji se sa usana oteo zaprepašden smeh. „Zaista?“ Ozbiljno je klimnuo glavom. „Zaista. a ojurim u nod…“ „Popone“, ispravila ga je. „U popodne – sa prelepom, oštroumnom ženom, bocom belog vina i hlanim pečenim piletom.“ Južinija je omahnula glavom – ovaj an postajao je sve čuniji i čuniji. „Otmica kao razonoa otmenog ruštva?“ „Nikaa to pre nisam uraio. Ali, ako želiš, rao du to pretvoriti u uobičajenu razonodu.“ „Pomislite samo šta bi se esilo a ste polegli ovom svom svojeglavom nagonu, pa umesto mene oteli gospođicu Petuniju.“ Južinija se nasmejala ka je ozlojeđenost počela a je napušta. „Svaka žena koju otmete ima pravo a zahteva brak. Stavili ste svoju buudnost u moje ruke.“ „Nemam ništa protiv a buem u tvojim rukama“, rekao je Vor. Preko očiju mu je preleteo blesak sirove seksualne gladi.

Južinija je osedala vrtoglavicu, kao a joj šampanjac penuša u venama. Izvukla je ruke iz njegovih i naslonila se na naslon seišta, jer je imala samo ve

mogudnosti: a urai to što je uraila, ili a se nagne prema njemu i poljubi ga.

98

„Imate srede kao otmičar, gospoine Vore. U ovom trenutku nisam raspoložena da se ponovo udajem.“ „Nisam ni ja raspoložen a se ženim.“ Na trenutak je osedanje savršenog razumevanja ispunilo kočiju. Uz snažno kucanje srca, Južinija je shvatila a je upravo pristala na… nešto. Ka se spremala a se uspaniči – a li je zaista sigurna a želi a se upusti u nedozvoljenu ljubavnu vezu? – opet je pogleala u Vora. On de spremno prihvatiti njenu oluku, ako ona sa promeni mišljenje. „Gospođica Loj Fantil uverila me je a kao uovica smeš a putuješ bez pratilje. Ali, ukoliko ti to izaziva i najmanju nelagonost, možemo stati i pozvati tvoju sobaricu a nam se priruži u kočiji.“ „Nema potrebe“, ovratila je Južinija. Vor je osetio nalet ushidenja. Južinija je bila njegova i, želela to priznati ili ne, uskoro de biti njegova na sve mogude načine. Osedao se pohotno poput neiskusnog ečaka, alatka mu se ukrutila usle požue koja mu jereakcija tinjala u stomaku, a muima mu se širilo upozoravajude pulsiranje. Njegova nije imala mnogo veze sa njenom lepotom; njega je opčinjavalo njeno samopouzanje, njena oštroumnost. Bila je ivlje živa – barem nakon što je obacila masku ame iz visokog ruštva iza koje se krila. „Osedam a si onela oluku“, izgovorio je hvatajudi se ukoštac sa situacijom.

„U vezi sa čim?“ Nagnula je glavu, pa joj je preko kaputa pao sjajni slap crvene kose. „U vezi sa nama.“

„Nama? Tako nešto ne postoji.“ Ali su zapravo komunicirali bez reči. Njihov istinski razgovor ostao je neizgovoren.

Otkridu ti blaženstvo, obedao joj je. Nemo. Podigla je obrvu. Ali da li zbog toga vredi dovesti u opasnost moj ugled?

„Postojade“, izjavio je naglas. „Moja si, Južinija Snou.“ „Ne pripaam ja nijenom muškarcu“, izgovorila je omahnuvši glavom. „Pripaala si mužu“, rekao je potpuno uveren u to. Znao je bez i najmanje sumnje a je Južinija sebe avala srcem i ušom. Prokleti Snou.

99

Počeo je a mrzi tog tipa, ma koliko on bio mrtav. „Bila sam njegova i on je bio moj“, izrekla je smešedi se krajičkom usana. „Baš kao u bajci“, ogovorio je čak se i ne truedi a potisne grubost iz glasa. „Zar niste nameravali a mi ponuite čašu vina iz te izvanredne korpe? “, upitala je Južinija. Sagnuo se i izvukao korpu. „Pričaj mi o njemu.“ Izvaio je bocu vina. „a li je bio lep kao i ti? “ „Mnogo lepši“, ogovorila je Južinija, a oči su joj postale pomalo snene. „Bio je kao Adonis. Svaka debitantkinja želela je a mu zapane za oko.“ „Alije on oabrao tebe?“ „Plesali smo čitave nodi.“ „To jeste kao u bajci.“ Pružio joj je čašu vina. Uzela je gutljaj. „U bajkama princ ne umire spašavajudi princezu.“ Vor se zagrcnuo vinom. „Nesreda na brou?“ „Davila sam se i on me je spasao “, rekla je poižudi čašu a očigleno nazravi svome mužu. Vor ju je posmatrao kako s mukom guta. „Možeš li a mi kažešPoigla šta se esilo?“ je jeno rame. „Jerilica se prevrnula; nisam znala a plivam. Bilo je to budalasto. Bili smo naomak obale, ali, kako se ispostavilo, mogude je uaviti se blizu kopna.“ Jeini ogovor kog je Vor mogao a se seti bio je psovka, pa je dutao. „Sa sam ved, mnogo goina kasnije, oprostila sebi što sam preživela, ali mi je u vreme kad se sve to esilo bilo neponošljivo. Posmatrala sam kako tone a nika više ne izroni.“ „On ne bi želeo da je bilo rugačije“, rekao je Vor truedi se a govori trezveno. Popio je vino, uzeo i njenu čašu, pa ih obe spustio u korpu. Žalosno se smešila. „Često sebe posedam na to.“ Kočija se po njima njihala, a ona je, iznenaa i nestrpljivo, omahnula glavom. „Zašto razgovaramo o ovoj tako sumornoj temi?“ „Pratimo korake izvesnog plesa“, ogovorio je Vor ustavši na trenutak u kočiji koja se njihala pre nego što je seo pore nje. Toliko blizu a je nogama dotakao njene. „Plesa?“ upitala je.

„Plesa.“ Usnama je otakao školjku njenog uha. Ponovo je mirisala na bobice, ne slatke ili bezukusne, ved na nešto prironije o poljskog cveda, nešto pomalo oštro.

100

Povukla se, a hlanoda u njenim očima ala mu je o znanja kako ona ne gleda blagonaklono na njegov poljubac ili dodir njegovih butina.

Ali počinjao je učiti a je čita. a je razume. Ka se gospođa Južinija Snou osedala ugroženo, navlačila je masku ame poput verižnog oklopa. „U ovom konkretnom plesnom koraku, ja ti nudim sebe “, rekao je. „ar, premda priznajem da sam pomislio kako bi dijamanti tu divno izgledali.“ Ka je žuljevitim prstima otakao uubljenje u korenu Južinijinog vrata, ona je osetila kako joj toplina obliva telo, kao da vrelina izbija iz njega. Vrat… tako bezazleno mesto. Ali, ka je lagano poigao prste o kože ispo njenog uva, ne sklanjajudi pogle s njenog lica, ona je njegov oir osetila na najintimnijim mestima. Ruku je sklopio oko nje nog potiljka gleajudi je u oči i tražedi njenu ozvolu.

Nije mogla a se seti ovakve požue, kao a joj se preko kože prelivala tečna vatra. Ne, to je bilo pogrešno, mora a je ovo osetila sa Enruom. Bila je to fizička reakcija, želja za fizičkim činom b liskosti… „Volela sam muža“, čula jeglavom, sebe kako govori.je sa poštovanjem. „Uveren sam Umirio je prste i klimnuo gleajudi da je bio obar čovek, Južinija.“ „Bio je izvanrean čovek“, ovratila je ivlje. „Nameravao je a je promeni stanje u Domu lordova. Bio je – učinio bi mnogo.“ Prijatna gla brujala je njenim telom toliko snažno a jeva a je mogla poverovati kako je seam goina čekala a ovo ponovo oseti. „Smem li a te poljubim?“ , upitao je Vord. „Smeš.“ Namestila je glavu u savršen ugao za njegov poljubac, jasno mu stavljajudi na znanje a sme, ali i sebi samoj. Učinide ovo, ovaj… Ovaj korak koji de je ualjiti o Enrua. Ovaj korak koji de je ualjiti o smrti i ovesti u život. Bio je to samo mali korak, ali je znala a de sve promeniti. Prestade a se krije u kancelariji. Idi de na balove i u pozorište – nekada je silno volela predstave – i jenog ana naidi de neki muškarac koji de imati Enruov otmeni šarm i joie de vivre. Ali ne još. Najpre de uživati, učide a živi u svetu, a ne u mana stiru poznatom kao Ured gospode Snou. Kad su Vordove usne dotakle njene, telo joj je zadrhtalo, kao da se budi iz

semogoišnjeg sna. Poigla je ruke i obavila ih oko njegovog vrata. Nije više bila uata. Ni evica. Ni mlaa. Ali moža bi trebalo a bue j asna u pogleu buudnosti. Nije želela a ga povrei, jer Evar Riv je moža i bio jean

101

o najsnažnijih, najčvršdih muškaraca koje je ika srela, ali imala je utisak a ga je lako povrediti.

Povukla se baš ka se spremao a proubi poljubac i rukama je o buhvatila snažne ravni njegovog lica. „Vore“, prošaputala je. Inteligentne oči, okrutne i požune. „Južinija“, odgovorio je. Njen glas pulsirao je požuom, ali je njegov bio smiren. uboko je uahnula. Naučila je, otkako je otvorila Ure gospođe Snou, a je veoma važno biti jasan. „Moža du uvek biti zaljubljena u Enrua. Nisam spremna a se ponovo uam i ne bih želela a razmišljaš o meni na taj način.“ „Razumem“, ovratio je Vor. Spustio je ruku preko njene, položene na seište između njih. „Južinija, mi razmatramo kakve sve nežnosti prijatelji mogu da razmenjuju.“ Spustila je pogled na njihove ruke bez rukavica. Njegova ruka potpuno je prekrila njene vitke prste.

„Prijatelji“, izrekla je zabavljajudi se ovim opravanjem. „obri prijatelji mogu a razm enjuju intimnosti koje se nikad ne moraju spomenuti javnosti ili u ruštvu.“ Njena uruka pomerila se po njegovom poput spašenog ptida crvenada koji je ispao iz gneza. Ali on se ipak polako saginjao prema njoj ajudi joj vremena a okrene glavu ako to poželi. Nije želela. Zapravo, Južinija je zaržavala ah ok su Vorove usne ovlaš dodirivale njene, a zatim je uz uzdah otvorila usne. Na trenutak su samo udisali vazduh onog drugog, a zatim je jednu ruku sklopio oko njenih prstiju, a drugom ju je privukao sebi, u istom trenutku kad je njegov jezik kliznuo u njena usta.

102

Šesnaesto poglavlje Južinija Snou nije bila nepromišljena žena. Uvek je živela unutar jasno opisanih granica i uživala pre nego se bunila protiv pravila ruštva koja je njen otac olučio a ignoriše. Ali saa se, u mračnoj kočiji, sa muškarcem koji ju je oteo, njome nenaano raširio osedaj preaje, i ispunio je sve o vrhova prstiju. Želela je Vora Riva svakim elidem svog bida. Želela je njegovo krupno telo, vrelu gla u njegovim očima i pramen neurene kose što mu je pao preko očiju. Ljubio ju je sa iskonskom glađu koja je vradala njeno telo u život. A njoj je ošlo a se smeje. Ovo je bila novina; nije se sedala a se smejala ka ju je Enru ljubio. I ok se približavala Voru, privijala uz njega, obavijala ruku oko njegovog potiljka, shvatila je zašto. Ovo nije bilo vođenje ljubavi. Ovo je bilo zabavljanje.

Raost, veselje, ma šta to bilo, uarilo joj je pravo u glavu. Rastvorila je usne još više i zaboravila sve osim senzualnog oira Vorovog jezika i čvrstog stiska njegove ruke na njenom potiljku.

Požua je bila grublja nego što je pamtila, a ipak je u njoj ova nepoznata raost naolazila zajeno sa požuom. Naposletku nije više mogla a se obuzava, pa joj se oteo glasan smeh. Promrmljao je nešto što nije razumela. Nagnula je glavu da lizne nabreklu venu na njegovom vratu koja je pulsirala i

prešla rukama preko njegovih modnih ramena. „Jesi li me to upravo liznula?“ Glas mu je bio prigušeno rezanje. „Mmm“, izgovorila je i ponovo ga li znula. „Mislim a je lizanje način pozdravljanja u nekim delovima sveta… u Kini, moža?“ Vreo jezik prešao je preko njene usne školjke. „U jenom ualjenom elu sveta dvoje ljudi se pozdravljaju… ovako?“ Njegov dodir poslao je talas vreline pravo između njenih nogu. „Moža to i nije tako uobičajeno“, promrmljala je. Kočija se zanela, pa je njegovo telo usle tog pokreta snažnije pritisnulo njeno. Prošao je prstima kroz njene lokne i nežno joj povukao glavu unaza. „Mislim a su poljupci način pozravljanja u nekom delu sveta… moža u Rusiji?“ 103

Ovlaš je usnama otakla njegove. „Ovakvi poljupci?“ Omahnuo je glavom. „ublje, blunice.“ „Nisam ja blu…“ Ali prignječio je njene usne svojima u sirovoj požui, ukravši joj reči i avši joj nešto rugo zauzvrat. Ljubili su se ok joj se u glavi nije zavrtelo, što je bilo upozorenje a je njen zrav razum gubio bitku sa čežnjom. „Vore“, bio je to uzdah, pesma, molitva. Glas mu je zabrujao uboko u grlu i prešao usnama preko njene jagoice. Pod njegovim milovanjima ravni i uglovi njenog lica činili su mu se novima, kao a ih je svojim oirom ponovo stvarao. Samim načinom na koji ju je istraživao, pamtio je.

Južinija se povukla; bilo je ili to, ili kliznuti niže niz seište i ponuiti grui njegovim usnama. Lice mu je efinisala snažna vilica i obrve koje su se poizale

baš na pravom mestu a naglase njegove jagoice. Ukratko, bio je razorno lep. Muževan, ali lep. „Ono što je moža pristojno u Kini ili Rusiji nije pristojno u kočiji koja putuje , uspela je a izrekne. Je li mu ona upravo obedala a de u nekom za Oksforšir“ drugom trenutku biti nepristojna s njim… izvan kočije? Njegov razuzdani osmeh potvrdio joj je da jeste.

„Čekaj samo malo“, izgovorila je žurno. „Južinija, tebe bih čekao čitavog života.“ Zakolutala je očima. „Ma šta a se esi među nama, želela bih a me pošteiš poplave ispraznog kavaljerstva.“ „Krajnje je uznemiravajude što to nije bio prazan kompliment.“ Spustila je ruku na njegove grui i nežno ga ogurnula. Kosa joj je pala preko njegovih ramena, a usne su joj briele. Počela je a sakuplja kosu i nasumično stavlja u nju ukosnice.

Nije se usuila a ga poglea u lice jer, ako je ta živa gla još bila u njegovim očima, poledi de. Ponovo. Ka je onekle učvrstila kosu i ka joj je srce opet zakucalo uobičajenim ritmom, i alje ga ne gleajudi, rekla je: „Pre nego što stignemo u kudu Foksovih, želela bih a čujem kako su eca. a li ih je pogoio olazak gospođice Miž?“ Vorov glas je bio uboko i grub, ali joj je ogovorio: „Otis ničim nije pokazao a je njen olazak primetio. Vedi eo neelje proveo je raedi na svojoj mišolovci.“ „Je li tvoja kuda puna miševa?“ „Pretpostavljam. Stara je to kuda.“

104

„Znao bi. Miševi nisu bešumni sustanari“, oala je Južinija. „Cijuču i trče honicima; beskrajno otežavaju život kuhinjskom osoblju; jeu sved e ako ih ostaviš napolju.“ „Miš de pojesti svedu?“ Klimnula je glavom. „I pacov de je pojesti.“ „Jeini pacov u našoj kudi je žarvis, Otisov kudni ljubimac.“ Južinija je zarhtala. „Mrzim pacove.“ „Teško je u to poverovati, ali žarvis mi je izuzetno prirastao srcu.“ „Nije!“ „Jeste“, rekao je Vor, a krajevi usana su mu se poigli. „Razumem želju ame a ne provoi vreme sa sitnim životinjama, ali mi tvoja reakcija eluje naročito naglašeno.“ „Orasla sam u kudi prepunoj pacova.“ Zaprepastio se na ovu njenu izjavu. Južiniju je zamišljao kao evojčicu sa crvenim loknama, porcelanskom kožom i pokojom pegicom na nosu. To ete je… oraslo u kudi sa pacovima? Stalno je zaboravljao da nije plemenitog roda. Ipak, pretpostavljao je da je

orasla na marginama visokog ruštva. aje, moža, derka nekog vikara. Mnoštvo pacova ukazivalo je na omadinstvo koje se nalazilo veoma nisko na ruštvenoj lestvici. Iznenaa je shvatio a se ivlje mršti. „Ne opaa mi se pomisao a si odrasla u takvim uslovima.“ Da li je gladovala? Ova pomisao mu je nagrizala stomak poput kiseline.

„Ne volim a se sedam pojeinosti“ .“ Glas joj je bio savršeno omeren, kao ko prave ame, ali to je elom bila maska koju je oabrala. „Pacov me je ugrizao kad sam imala osam godina. “ Kiselina mu se prosula venama. „Jesi li obila groznicu usle ujea pacova?“ Klimnula je glavom.

„Često je fatalna.“ Počinjao je a je razume. Ka je bila ete, mora a je svu energiju, ivlju inteligenciju i čistu raost života morala da usredsredi na beg od okolnosti svog rođenja. Nije ni čuo što je čeznula za životom ame. „Bila sam veoma blizu smrti“, rekla je Južinija. „Moja madeha – koju obožavam – kasnije mi je rekla a je naučila kako a se moli za vreme moje bolesti.“ Vor je zaglaio kosu. Mnoge kude u Engleskoj bile su pune pacova. Bila je to životna činjenica.

105

Brkato lišde Otisovog najboljeg ruga iskočilo mu je pre očima, Želela ona to ili ne, Južinija de upoznati pacova. „Koliko je ualjena tvoja kuda?“, upitala je. „Otprilike četiri sata. Za va sata stademo u krčmi a promenimo konje.“ „a li bi imao nešto protiv a oremam? Ovo vino prilično me je uspavalo.“ Očigleno je bilo a izbegava alje intimnosti, ali je on potisnuo želju a je ubei u suprotno. Nije želeo a ljubav sa Južinijom Snou po prvi put voi u kočiji. „obra zamisao“, rekao je klimnuvši glavom. „I ja du ospavati.“ Naposletku, nije nameravao a spava nodu. Prema ne bi bilo primereno baciti se na gošdu čim pređe prag. Trebalo bi a je obaspe… cvedem ili nečim. Proklet a je ako de se prema njoj ponašati kao a je kurtizana ili vesela udovica. Njena vrlina bila je besprekorna koliko i vrlina svake dame; bio je spreman da

se opklai u svoju čast a je to istina. Ipak, želela ga je. To je bilo dovoljno a na tu kocku stavi svoju sredu.

106

Sedamnaesto poglavlje Neka va sata kasnije, kočija se uvezla u vorište krčme Sveti sir. otakao je Južiniju po ramenu a je probui. Morao je a priguši jecanje ka je sela, rumena i zatreptala nakon dremke. Kosa joj je ponovo ispala iz ukosnica, a haljini je malo nedostajalo pa da

otvoreno pokaže njene grui. Izgleala bi tako nakon vođenja ljubavi. „O“, počela je a pree pospano. „Zar smo stigli u krčmu?“ Prebacila je tešku kosu preko ramena i počela a je uvrde, onako kako je zamišljao a žene uvrdu lan dok ga predu na kolovratu.

„a, moramo a zamenimo konje“, objasnio je Vor. „Mislio sam a bi moža želela a se osvežiš. I pore pauze stidi demo na vreme za večeru. A i pružidemo rugoj kočiji vremena a nas sus tigne.“ „Ge smo?“ „U krčmi Sveti sir.“ „Sveti sir? Sveti u značenju svetački!“ Ruke su joj letele oko glave dok nije kosu pričvrstila čvrsto kao ploče o šinre za krov. Nakon remke je izgleala opuštenije, što mu se opaalo. Mnogo. „U ovim krajevima sir shvataju veoma ozbiljno.“ Otvorio je vrata i pomogao joj a siđe niz onaj bualasti stepenik. Spuštao se sumrak, a vazuh je bio svež i čist kao što u Lononu nije nikaa. „Uživaš li u tome što čitave goine živiš u Lononu?“, upitao je uzimajudi Južinijinu ruku u svoju. „Orasla sam na selu i selo mi neostaje“, ogovorila je. „Ali ure je u Lononu, pa mi je teško a pobegnem.“ Čim su seli u uoban privatni salon, ušao je krčmar u pratnji posluge, koja je unela činiju voda i poslužavnik sa sirom. „obro veče, gospođo, gospoine.“ Na njegove oči Južinija, koja se smešila tako a je poželeo a je povuče sebi u krilo, ispravila se u leđima i preobrazila u savršenu amu. Krčmar je na njeno ržanje oreagovao kao a je prava vojvotkinja, počeo je da se duboko klanja i uopšteno pravi o sebe poniznog magarca. Južinijin teča bio je pripanik Rečne policije; ne može biti gospostvena, a kamoli plemkinja. A opet bi se savršeno snašla i uklopila na nekom o prijema njegovog oca.

107

„Guvernante svoje štidenike uče mnogo više o pisanja i računanja, zar ne?“ upitao je Vor sleedi svoj tok misli nakon što je krčmar otišao. „Ipak eca na svet dolaze kao mali divljaci. Znam da sam ja takav bio.“ „Ka su prepušteni sami sebi, jesu“, složila se Južinija. „Čini se a su L izi i Otis posebna vrsta.“ Namignula mu je. „Moža je ko vas nevaljalstvo naslena crta.“ „Jean o mojih brojnih zločina bio je i obijanje a spavam nodu u svom krevetu – i moji brat i sestra to rae, uzgre. Kažu mi a nisam prestajao a pričam i a sam osađivao svima oko sebe. Takođe sam sisao palac, ili barem moja madeha tako kaže – toga se ne sedam.“ Nasmejala se. „Nema u tome ničeg neobičnog.“ Pogled im se susreo, a njemu se zavrtelo u glavi. Bila je tako prokleto lepa, i tako opojna. Zeleo je opet da je poljubi.

Potražio je rugu temu za razgovor. „Viđaš li često poroicu?“ Prema to nije želeo, glas mu je zvučao oštro. Ako ika sretne njenog oca, porazgovarade s njim o onim pacovima. Kakav to čovek poiže derku u takvim uslovima?“

„Ne baš ovoljno često“, ogovorila je Južinija toplo se smešedi. „Ali me je zapravo ovo neplanirano putovanje nateralo a olučim a iz tvoje kude krenem o očeve kude i a proveem barem neelju ana aleko o urea. Moža i uže.“ Poigravala se nožem. „Znaš, jutros mi je na pamet pala veoma čuna zamisao.“ „Koja?“ „Mogla bih ure preati pomodnici a ga voi, gospođici Loj Fantil.“ Vord je poigao pogle sa jabuke koju je ljuštio. „Orekla bi se upravljanja ureom?“ „Volela bih novi izazov“, izgovorila je sasvim smire no, poput ame koja priča o učenju novog plesnog koraka. „Ja bih mogao a buem pravi izazov“, rekao je Vord. Osmeh koji joj se rascvetao na licu izazvao je nalet požue snažan poput plimnog talasa. Želeo ju je sa besmislenim ivljaštvom. Pomisao na olaza k u postelju s njom bila je nalik na oštri vrh mamuze o koga su ga bolela mua. ođavola, nije mu potreban krevet. I zi de poslužiti. Sto. Ne.

„Upravo suprotno, čini se a ti ne prestavljaš ni najmanji izazov“ , kazala je, a oči su joj nestašno zasvetlucale. To je bila istina. „Na raspolaganju sam ti“, složio se. „Nagnuo se i poljubio je u usta, a oir njenih usana zapevao mu je u kostima poput vatre.

108

„Pričaj mi više o svom etinjstvu“, rekao je Vord. Iskrenuo je ruku u zglobu i poslednji komad kore spao je sa jabuke.

„Majka mi je umrla ka sam bila vrlo mala, pre nego što sam je upoznala.“ „Žao mi je što to čujem“, kazao je Vor pružajudi joj vodku. „Ni ja svoju nika nisam upoznao. Moja baka, vojvotkinja o Gilnera, preala me je ocu još ka sam bio odojče.“ Prihvatila je jabuku. „Zašto mi se čini a je Sveti sir zapravo rajski vrt, a ti imaš ulogu zmije?“ „Bualaštine“, ovratio je. Ništa što urae nede biti grešno. „Vojvotkinja te je ala ocu zato što te je njena derka roila vanbračno? Znam kurtizane koje to nika ne bi uraile, sve ok ih na to ne bi primorao prosjački štap.“ „Poznaješ kurtizane? One koje se još nazivaju i prijateljice nodi?“ „U mladosti sam ih poznavala “, rekla je Južinija smireno. „Moj otac je bio veoma velikoušno nastrojen prema svima onima koje je konvencionalno ruštvo odbacilo.“ samo„Čovek pacovibived i blunice? Nijeminiječuo što je Južinija bila rešena a glumiNe amu. mogao tvriti a vojvotkinja o Gilnera spasla život. Moja majka je bila izuzetno nestabilna.“ Pročistio je grlo. „a li su kurtizane bile eo omadinstva tvog oca, zajeno sa pacovima?“ „Ne bih volela pomisliti a ovim želiš redi kako među njima postoji sličnost“, izgovorila je Južinija, a glas joj je bio jasan i snažan. „Mene su učili a nika ne nipoaštavam ruge ni zbog njihovog zanimanja ni zbog bračnog stanja njihovih roditelja.“ Vor se nasmešio. „Pošteno.“ „Zapravo, moja tetka voi Magaleninu kudu, om za žene koje žele a pobegnu o takvog života.“ „To je veoma milosrno o nje.“ „Pa, ona…“ Južinija je udutala. „a, ona je obra žena. Mnogo me je naučila o onome šta je zaista važno u životu.“ Ustala je o stola. „Mora a je kočija sa ved spremna.“ Južinija nije valja tvrila a ju je tetka naučila tajnama tog konkretnog zanimanja. Vord nije mogao a kontroliše nalet vreline koji ga je prostrelio na pomisao a bi otmena Južinija mogla biti pustolovna u postelji. Ogurnuo je stolicu i zaobišao sto da je isprati. „Šta te je tetka naučila?“

109

Okrenula se i pogledala ga preko ramena. Dah mu je az stao o čiste

senzualne lepote njene izvajane jagoice i poput božura ružičastih usana. „Razlikama između polova, ponajviše?“ „Kakvim?“ „Razlikama koje se onose na ono što se ešava u postelji.“ Jenim korakom približio joj se ovoljno a je pritisne uza zid, premda im se tela nisu dotakla. Oslonio je ruku na zid iznad njene glave.

„Zar te nije gospoin Snou naučio onome što se ešava u postelji?“ Južinija je oborila trepavice, tamne naspram njene kože, a zatim je pogleala pravo u njega. Oči su joj bile zelene kao novo lišde u prolede. „Naravno da jeste.“ Ljubomora mu se kiselila u stomaku. „Koliko goina si bila verna sedanju na njega?“ „Uovica sam ved seam goina“, izjavila je poignute brae. I pravih leđa. „Bio je sredan čovek“, rekao je Vord. Poljubiti ili ne poljubiti? Činilo mu se a bi mogao umreti o čiste požue. „Ipak, muž te nije mogao naučiti svemu u pogleu intimnosti. Zapravo, kako znaš a li je uopšte nečemu valjao, ako si spavala samo sa jenim muškarcem?“ Zasmejala se. „Ako ne znaš ogovor na to, prijatelju, ništa što ja kažem nede te prosvetliti. Moža bi trebalo a tvojoj buudoj ženi am nagoveštaj ili va.“ „Mojoj supruzi nede biti potrebni nagoveštaji“, ovratio je Vor približivši joj se. Sad je mogao da oseti njen miris, onaj slatki miris bobica koji je bio sasvim njen. „Moža je tebi potreban savet“, izgovorila je veselo.

„Pretpostavljam a tvom mužu nije.“ „Oveo me je o raja i naza“, rekla je, a glas joj je smekšao o nepogrešivog prizvuka istine. Pa, prokletstvo. Neki sramno zaviljivi eo Vorove uše naao se a je njen muž bio

poprilično neuspešan. „Trageija je što nisi bila s njim goinama.“ „To je subina žene“, istakla je. „Ili se uarno ili se branimo o nepoželjnih udvaranja.“ „Seam goina bez trenutka zaovoljstva“, izgovorio je zamišljeno. Oborila je oči, a obrazi su joj se ponovo zarumeneli. Vorova mua su se stegla i izazvala pulsiranje donjeg dela njegovog tela. Prokletstvo, bila je zanosna. Zadovoljavala je samu sebe. „Bez muškog oira“, razjasnio je.

110

„Ovaj razgovor je od neprimerenog postao vulgaran“, primetila je. Omahnuo je glavom. „Zar nisi primetila, Južinija, a gotovo svaki naš razgovor započinje neprimereno?“ „To loše govori o nama oboma“, ogovorila je. „a li bi mi, molim te, ozvolio a prođem ne bismo li mogli da nastavimo putovanje?“ „Raije bih a razgovaram o tvom oživljaju raja.“ Gurnula ga je u rame. „Nikako!“ Vor je usnama ovlaš otakao njenu lepu usnu školjku. „Zašto mi ne ozvoliš a ti pokažem moju verziju raja? Tvoj muž ne bi želeo a bueš sama o kraja života.“ „Ne bi“, složila se Južinija pogleavši Vora bistrim očima. „Enru takođe ne bi želeo ni a se upustim ni u kakvu nepriličnu vezu. Sa nosim njegovo ime, a njemu je ono bilo veoma važno.“ „Nisam imao na umu nepriličnu vezu“ , razjasnio je. „Nema ničeg nepriličnog u tome a muškarac zaovolji ženu, a joj naoknai goine uovištva. Nikakva veza, da se tako izrazim, za to nije potrebna.“ „Vikar to nejebiu oobrio.“ „A šta ako pitanju nešto toliko malo a vikar za to nema potr ebe nikad ni da sazna?“ „Malo?“ Nevaljalo se zakikotala. Nagnuo se prema njoj i ponovo uahnuo onaj neuhvatljivi miris. „Đavolice.“ Ako zbog nečega nije morao a brine, ona je to bila veličina njegove palice. „Šta ako bih ti ponudio jedan minut za svaku goinu koja je prošla o smrti tvog muža?“ Prasnula je u smeh i prošla pore njega. „Samo seam minuta? To baš liči na muškarca.“ Vord ju je posmatrao kako odlazi iz privatnog salona s nevoljnim osmehom na licu. Dame – odnosno prave dame, one plemenitog roda i sa titulama, bile su

osane; o vaesete goine su iz njih ved uveliko iskorenili i temperament i život. Južinija je, s ruge strane, bila zabavna i uhovita, neosporno hrabra i inteligentna – i opako senzualna. Išao je za njom prikovan o glave o pete. Ako mu oeli samo seam minuta, želeo je svaki o njih. Ako uspe a je namami u spavadu sobu, seam minuta pretvoride se u seam ana. Baš ka se Južinija spremala a izađe na vrata krčme, uhvatio ju je oko struka i okrenuo je prema sebi.

111

Ispustila je zvuk koji je bio nege između cijuka i uaha, zabacila glavu i pogleala ga ispo onih svojih lepih, izvijenih trepavica. „Gospoine Rive“ , rekla

je. „Jeste li želeli a vam pomognem u vezi sa nečim?“ „a“, izgovorio je stegnuto privlačedi je sebi. Sklopila je oči ka su im se tela spojila, savršeno kao ve kašike. „aj mi seam minuta“, prozborio je tiho. Usta je otvorila, njen jezik je susreo njegov, a požua mu se popela kičmom. Osedao je na njenom jeziku sveže jabuke, začine i nju. „Seam minuta“, ponovio je promuklo ka je iznova progovorio. „Molim te.“ Njen široki blistavi osmeh naterao je njegov puls a još više ubrza. „Seam minuta? Zaslužujem više o toga, Vore.“ Nagnula se, spustila prst na njegove usne sprečivši ga a iznese ponuu a tih se am minuta pretvori u sedamdeset. „Ne.“ Njeno obijanje bilo je opojno koliko i poljubac. Krv mu je šumila nečim što je ličilo na: Moje, moje, moje. Okrenula je glavu tako da joj je kosa zasjala na sve slabijoj dnevnoj svetlosti

poput jezičaka vatre, i izašla zanjihavši kukovima, što je bilo ovoljno a orastao muškarac pane na kolena.

112

Osamnaesto poglavlje Privatni prilaz koji je voio o kude Foksovih bio je ugačak gotovo čitavu milju, i a Južiniju Vorova raskošna putna kočija ved nije u to uverila, posed bi to sasvim sigurno učinio: bio je bogat kao Krez. Lako mogude a je bio bogat koliko i ona sama. Zanimljiva je to misao. Bila je navikla na uvarače koji su bacili oko na njeno bogatstvo. Ali, naravno, Vor nije bio uvarač – bio je klijent. Klijent ili ne, ka su ušli u mermerno prevorje, ona je gotovo očekivala a je Vor poigne u naručje i onese na sprat. Ali Rubi i Klotila išle su omah iza njih; ruga kočija ih je sustigla i pratila ih u korak poslednjih nekoliko milja. Tako da je pristojnost bila poštovana. Vor je prestavio batlera Gamvotera, muškarca sa izvanrenim obrvama koje su se podigle i spustile poput krznene gusenice. Smesta je poslao lakeja da

otprati Klotilu u Južinijinu sobu, a zatim je poslao i sluge a onesu Južinijin kofer.

„Voleo bih a vas upoznam sa ecom“, rekao je Vor Južiniji. „Hodemo li podi za Rubi u ečju sobu?“ ečja soba bila je velika prijatna oaja sa visokim prozorima. Nešto ranije je paala kiša; na bršljanu oko prozora sijale su kapljice kiše na toploj svetlosti lampi postavljenih u sobi.

Južiniji je smesta pažnju privukla evojčica sa ruge strane prostorije. Nosila je otrcani crni veo, stajala je na prevrnutom nokširu i jenu ruku je ispružila u veoma otmenom govorničkom stilu. Njenu publiku činio je ečak koji je seeo u turskom seu i bio im je okrenut leđima. Ka su ušli, Lizi je stala usre rečenice, a Otis se okrenuo da pogleda, pre nego što je učtivo ustao. „Silazi sa nokšira, Lizi“, rekao je Vor. „Naam se samo a je bio prazan ka si ga pretvorila u pozornicu.“ „Naravno!“ kazala je i skočila. „Želeo bih a oboma prestavim gospođu Snou“, nastavio je Vor. „Ljubazno je pristala a ostane nekoliko ana ok nam ne pronađe novu guvernantu.“ Južinija im se nasmešila. „Milo mi je što smo se upoznali. Gospođice arsi. Lorde Darsi.“

113

Otis se žurno naklonio i nešto promrmljao. Lizi se nije spustila u kniks, ali je iza vela izjavila a je sasvim opčinjena. Jasno je bilo a ih čeka mnogo posla pre

nego što ecu prestave ruštvu. „Ovo je Rubi, ona de vam biti ailja ok nam se guvernanta ne priruži“, rekao je Vord.

Rubi je prešla prostoriju smešedi se okrepljujude ljubazno, zbog čega je i bila tako izvrsna služavka u ureu. „Skiate li ikaa veo, gospođice Lizi?“ „Ne često“, odgovorila je Lizi. „Mislim a de to biti u reu po uslovom a se perete iza ušiju i reovno umivate“, kazala je Rubi. „Ali, ako nemate ništa protiv, želela bih a ga obro operem večeras nakon što oete u postelju.“ Činilo se a Lizi nema ništa protiv. „A vi, lore arsi, šta to imate tu?“ upitala je Rubi. „Mog pacova, žarvisa“, prijavio je Otis iznova se spustivši na po. Na ovo se Južinija za korak povukla i instinktivno uhvatila Vora za ruku. Nagnuo se i šapnuo joj na uvo: „žarvis je veoma učtiv momak.“ , govorila je Rubi. „Šta to ima na sebi?“ „žarvis, „Ogrtač zakažeš?“ operu“, objasnio je Otis. „Izašli smo u pozorište.“ Posetivši se a nije kukavica, Južinija se naterala a priđe bliže ne bi li viela kako izglea pacovski ogrtač za operu. Sidušni koma oede bio je napravljen o komaa otmenog jarkocrvenog baršuna. Bio je pričvršden oko vrata sjajnog malog pacova sa zlatnim krznom i svetlucavim crnim očima. žarvis je seeo Otisu na krilu i nije pokazivao ni najmanju nameru a skoči na Južiniju i počne a joj se penje po suknji, pa je prišla još malo bliže. „Zar žarvisu ne smesta oeda?“ upitala je. Otis je imao koščata kolena i razbarušenu kosu kao i svi ečaci njegovih goina. Takođe je imao i uznemiravajude prooran pogle koji je viela ko još jenog muškarca, njegovog brata. „žarvis je sasvim saglasan“, obavestio ju je. „Ima četiri ili pet oela za različite prilike.“ „Ali mu je crveni baršun najmiliji“, rekla je Lizi. „Nisu mu se opale pantalone.“ To je zvučalo razborito. „Koju si prestavu izvoila?“ upitala je Južinija okrenuvši se prema Otisovoj sestri. Lizi je bila veoma vitka, suviše mršava za evojčicu o evet goina. Ali je ispo vela izbio glas snažan koliko i glas vostruko starije žene. „Scenu iz

114

3

Kongrivovog dela The Way of the World . Bio je to jedan od omiljenih komada

našeg oca.“ „Taj koma naučila sam napamet ka sam bila tvojih goina!“ uzviknula je Južinija. Lizi je tiho zacičala i poigla veo otkrivajudi bleo lice i ogromne smeđe oči. Uperila je prstom pravo u Južiniju. „'Momče, Svadljivko, ti si sažimatelj reči!'“ „'Vitvude'“, ogovorila je Južinija, „'ti si iskorenitelj pameti.'“ „Ne mogu a zamislim zašto ste obe upamtile baš taj koma“ , rekao je Vord sa blagim prekorom u glasu. „Ako se obro sedam, sasvim je nepristojan.“ „Ja najviše volim Eterižov koma She Would if She Could, kazala je Lizi ignorišudi ga. „Znate li za njega?“ „Starog ser Olivera Kokvua?“ povikala je Južinija. „Naravno!“ „'Oliver Kokvud4'!“, ponovio je Vor skupivši obrve. Lizi je skočila na nokšir i ponovo pružila ruku. „Ljubomora u supruga – nebesa neka me o nje sačuvaju! Ona na glavu sirote žene namnoži hiljau pošasti, gubitak časti, mira i…“ Teatralno je zastala. je osedala a Vor „Zaovoljstva.“ ne uživa u prestavi – – aliJužinija je poslušno ovršila rečenicu. streljao ih je pogledom „'I jenaki čemer, olazak iz ovog graa'“, ovršila je Lizi. „Poslali su je na selo, što se, zapravo, esilo Otisu i meni.“ „Veoma lepo kazuješ tekst“, rekla je Južinija Lizi. „Zar nije to tekst iz komaa 5 The Country Wife ?“ „Pomešala sam ih“, ogovorila je Lizi i ponovo sišla sa nokšira. „To je jean o razloga zašto je tata rekao a sam očajna glumica. Jeste li znali mog oca, gospođo Snou?“ „Žalim što moram redi a nisam“, ogovorila je Južinija. „I on je bio očajan na pozornici, pa je navlačio zavesu.“ „Moradu vas zamoliti a mi pomognete i spremite se za spavanje“, umešala se Rubi. „Spava li žarvis u kudi?“ Otis je privio pacova na grui. „Spava!“ Rubi nije ni trepnula. „Spava li u kutiji? Ne oobravam a životinje spavaju u postelji sa ljudima.“ „Spava sa mnom“, rekao je Otis poigavši glas. 3 4 5

Takav je svet. (Prim. prev.) Cock – vulgarno, mušici polni organ. (Prim. prev.)

Komeija Vilijama Vičerlija iz perioa restauracije koja je bila vosmislena, ali i toliko kritički nastrojena

prema ruštvu a nikaa nije zapisana. (Prim. prev.) 115

„Imam kutiju za trake koja bi mu sasvim ogovarala“, kazala je Južinija. „Postavljena je mekim zelenim baršunom i mislim a de jenom tako otmenom pacovu kao što je žarvis biti sasvim po volji.“ „To je i bezbenije za njega“, oala je Rubi. „Šta ako ga jene nodi prignječiš?“ „Nika to ne bih uraio“, izjavio je Otis. „Ne mogu biti sigurna a li mi je služavka spakovala kutiju, ali možemo brzo da je pitamo ako bi mi gospodin Riv pokazao gde se nalazi moja soba “, rekla je Južinija. „Pretpostavljam a bismo“, izgovorio je Otis nevoljno, „žarvis i ja mogli podi s vama a viimo hode li mu se opasti.“ „žarvis putuje u platnenom žaku ka izlazi iz ečje sobe“, rekao je Vord. „To je za sva ki dan“, pojasnio je Otis ubacujudi žarvisa u baršunastu torbu s vrpcama sa kidankama.“ Ostavili su Rubi a naglea Lizino kupanje. „žarvis ima veoma prefinjenu garderobu“, rekla je Južinija. pre , kazao je Otis. „Majka napravila ogrtače štoali je umrla“ Južinijamu je je iznenađeno pogleala unego Vora, nije mogla a razume njegov izraz. Teško joj je bilo a zamisli lei Liset kako šije. To je ukazivalo na materinski instinkt koji Južinija, na primer, nikako ko nje ne bi očekivala. „adete ečaku kutiju za vrpce, madam?“, prošaputala je Klotila s neoobravanjem nekoliko minuta kasnije. „To je ar vašeg oca, zar ne?“ „To je samo stara kutija za cigare“, ovratila je Južinija istresajudi vrpce i pružajudi kutiju Otisu. On je pažljivo pregleao postavu o zelenog baršuna i izjavio a de žarvis verovatno želeti a spava u njoj. Ka su ostavili Otisa i žarvisa u Rubinim veštim rukama, Vor je izveo Južiniju iz ečje sobe. U glavi su joj se komešale misli ok ju je voio honikom prema gostinskom krilu. „Lizi je neverovatna“, rekla mu je. „Zbog svoje sposobnosti a upamti, prema netačno, lascivni ijalog?“ , odgovorio je suvo.

Južinija ga je pogleala skupljenih očiju. „Nije valja a se ljutiš zato što je naučila koma, ili barem elove nekoliko kom ada, napamet?“ „Iznenaio sam se što si je u tome ohrabrila.“ „Ma haje“, izgovorila je Južinija vero. „U njenim godinama i ja sam bila opčinjena pozorišnim komaima.“ Vor ju je pogleao i omahnuo glavom. „Oprosti mi što u tome ne pronalazim utehu. Ona mora a postane ama, Južinija. Prava dama.“

116

„Obedavam ti a de ti sleeda guvernanta koju pošaljemo biti o koristi.“ „Zamisli samo šta bi se esilo ka bi Lizi u balskoj vorani citirala lika po imenu Oliver Kokvu. Moža bi bilo bolje ozvoliti mojoj baki a poiže ecu.“ Njegov glas je nagoveštavao a se zaista bavi ovom mišlju. Južinija je omahnula glavom. „Vojvotkinja bi joj slomila uh, a ti deš ga negovati.“ Stigli su o vrata njene spavade sobe i Vor se naslonio na zi i zagleao se u nju. „Pošto Lizi zna a i ti voliš pozorište, gnjavide te svaki put ka te vii.“ „a li bi ti bilo lakše ka bih je usmerila na neke prihvatljivije prestave?“ „Silno bih ti bio zahvalan.“ „Šekspir je očiglean izbor“, rekla je. Ali nije mogla a se obuza. „Mogla bih da je upoznam sa delom Mnogo buke ni oko čega.“ „Olično“, ovratio je Vor sračno kao neko koga najvedi ramski pisac Engleske ni najmanje ne zanima i ko ne zna ništa o njegovim elima.“ „Beneeto6 mi je jean o omiljenih likova. „'Hodu a živim u tvom srcu'“, citirala je Južinija smešedi mu se, „'da umrem u tvom krilu i budem sahranjen u 7

tvojim očima' .“

„'a živim u tvojim… umrem u tvom krilu'? Čekaj. Šta je mislio po umrem?“ „Šta misliš?“ I dalje se smejala kad je zatvorila vrata za sobom, smejala se toliko snažno a je morala a se nasloni na zi.

6

U srcinalnom delu Benedick, gde je dick opet vulgaran naziv za muški polni organ. (Prim. prev.)

7

Prevod Huga Klajna. (Prim. prev.) 117

Devetnaesto poglavlje Zahlanelo je, pa je Klotila, nakon što se Južinija okupala, položila na krevet

haljinu o ružičastog baršuna. Tkanina je prianjala uz njene obline i istakla mlečnu boju njene kože, pa se Južinija spustila u prizemlje osetivši se primamljivom i spremnom a bue zaveena. Razočarala se vievši a je salon prazan. „Gospoin Riv malo de kasniti“, obavestio ju je Gamvoter. „Želite li čašu serija?“ „Želim, hvala“, odvratila je Judžinija. Ka je otišao, smestila se u sofu pre velikim oglealom i zauzela nekoliko različitih poza. Ka je seela prekrštenih zglobova, struk joj je izgleao privlačno usko. Ako bi se nagnula napre, grui su joj izgleale još bujnije nego inače. Gamvoter se pojavio s poslužavnikom sa kristalnom bocom i ve čaše. Bez reči je napunio njenu čašu i ponovo nestao. Osetivši nalet nervoze, Južinija je skočila na noge, uzela čašu i počela a preglea oskuan nameštaj. Naposletku su se vrata otvorila, pa se okrenula i videla Vorda kako ulazi.

Uprkos čekanju, nije mogla prestati a se smeši. Bio je đavolski naočit sa onom kosom što mu se prosipala preko čela. „Molim te a prihvatiš moje izvinjenje“, rekao je. „Imali smo malu krizu na spratu.“ „Šta se esilo? Mogu li da pomognem?“ „Hvala, ali čini se a smo Rubi i ja uspeli a sve stavimo po kontrolu.“ Prišao je poslužavniku i uzeo preostalu čašu obraovavši se poput čoveka koji susrede starog prijatelja. „žarvis nije bio sredan ka je otkrio a Rubi veruje a čak i pacovi moraju da se kupaju pred spavanje, pa se sakrio ispod rešetke kamina i nije želeo a izađe ok ga nismo izmamili sirom. Ka je izašao, pomogao sam Osu a ispregovara neđeljno kupanje za žarvisa.“ a Južinija nije bila ama, prišla bi Voru i prešla rukama preko njegovih ramena. Moža čak i alje. Njegove svilene pantalone nisu ništa prepuštale mašti. Nagnula je čašu a on ne vii kua glea. „Razmišljala sam o našem sastanku sa vikarom sutra“ rekla je neiskreno. „Šta možeš a mi kažeš o njemu?“ „Veoma malo. Zove se Hauson. Ako demo verovati Gamvoteru, biskupova poseta je posleica pritužbi koje su počele a se pojavljuju nakon što je vikar 118

optužio jenu postariju ženu a upravlja borelom, a ona je zapravo poizala siroča o trošku okruga.“ „Ishitreno, u najboljem slučaju, i opasno iracionalno, u najgorem.“ Južinija je spustila čašu. „Brine li te sutrašnji an?“ Vor je slegnuo ramenima. „Zvuči mi kao načisto lu, ali sam uveren a demo mu nas voje uliti malo pameti. Figurativno govoredi, naravno. Verujem da nas večera čeka.“ Ponuio joj je ruku. „Hodemo li?“ Uveo ju je u malu prostoriju obloženu oplatom i nameštenu, prema se i u njoj osedala ista praznina kao i u salonu. U njoj su bili smešteni sto, kreenac i nekoliko stolica, ali nije bilo ukrasa na zidovima i podu.

Kaa su ušli, Gamvoter je još poslovao sa posuđem na kreencu. „Sve je kako ste naložili, gospoine“, rekao je. „Vratidu se…“ „Hvala“, kazao je Void. „Pozvonidu ti ako nam još nešto bue potrebno.“ Batler se povukao pogleavši Južiniju krajičkom oka na način koji je govorio a zna a je ona žena lakog morala. Nije bila. Ali nije mogla da ga krivi, jer je sasvim nameravala da to postane.

Gospođa Snou iz Urea gospođe Snou bila je žena besprekorne moralne ispravnosti. Ali Južinija je svake sekune sve jasnije bivala svesna a Južinija Snou, rođena Strejnž, to nije bila. okaz je bila činjenica a je sama večerala s muškarcem sa kojim je bila rešena a se upusti u neozvoljenu vezu. Suzan bi bila ponosna. „O čemu razmišljaš, južinija?“ „Pitala sam se jesam li žena koja bi se mogla oati razvratu“ , priznala je. „Moža du iznenaiti samu sebe i postati veoma sklona nemoralu. Nije mogla a se ne nasmeje zaprepašdenom izrazu na Vorovom licu. „Kakvom nemoralu?“ upitao je. „Samo smo se ljubili. Ti i Lizi ste razmenjivale prostačke govore, ali mislim a to ni približno ne može a se okarakteriše kao nemoral.“ „Ako je verovati svim balaama koje sam čula na ovu temu“, rekla je Južinija, „uovica je na pola puta o moralnog sunovrata čim se posle ponodi oglasi prvo zvono na satu. “ S njegove strane stola prolomio se smeh. „Kakve sa veze imaju zvona s tim?“ Južinija ga je vragolasto pogleala. „Kaa muškarac zarži uovicu bunu posle ponodi, ona ona ne vii razlog a ie u postelju sama.“ „Ne bih želeo a bueš sama.“

119

Potreba u Vorovim očima bila je toliko snažna a je spustila pogle na činiju sa supom. Supa je bila bleozelene boje i mirisala je na svež grašak i nežne začine. Južinija je nevoljno zaječala nakon što ju je probala. „Ovo j e izvanredno.“ Gurnuo joj je činiju preko stola. „Pojei i moju. Nisam je ni otakao.“ „Ne smem“, pobunila se. „Molim te. Iskreno, rao bih se orekao obroka samo a mogu gleati tebe kako jeeš.“ Još jenom je zagrabila supu kašikom i prinela je ustima i, pošto ju je on posmatrao, veoma polako je povlačila kašiku sa usana. „Ima u tebi nečeg opasnog“, promrmljao je. „Moža nedu preživeti sleedi obrok.“ „Pih“, izgovorila je. A zatim je, promenivši temu, rekla: „Koliko ugo želiš a Lizi i Otis ostanu u žalosti, ako ti ne smeta što te to pitam?“ „Mislio sam a im kažem a skinu crninu nakon šest meseci, ali, ako smatraš a bi trebalo a ostanu u žalosti čitavu goinu, rao du poslušati tvoj savet.“ „S obzirom na Lizin veo, mislim da su ti instinkti ispravni. Bilo bi dobro osloboiti ecu crnine što je pre mogude.“ Uzela je još jenu kašiku i pogleala Vora trepavica. je izvanreno krojen frak o mekesupe vune. „Ti si olučio a ispo ne nosiš crninu?“Nosio upitala je.

Omahnuo je glavom. „Jeva a sam poznavao lei Liset; činilo mi se licemerno a tvrim a oplakujem njenu smrt. Koliko ugo si ti bila u žalosti? „O, ja sam poštovala sva pravila“, ogovorila je uzimajudi još jenu kašiku supe. „U punoj crnini čitavu goinu. Nakon toga sam bila u elimičnoj žalosti.“ „To znači siva oeda, jesam li u pravu? I ljubičasta.“ „Siva“, složila se. „Ko bi znao a postoji toliko nijansi sive?“ „Pet? Deset?“ Nasmešila mu se preko ivice čaše s vinom. „Četreset najmanje. Ne, pre de biti pedeset. Pedeset nijansi sive.“ „Imam sivu kravatu“, rekao je Vor. „Moj sobar je jeno kratko vreme bio opčinjen francuskom moom i taa su u moj orman ušle kanarinac -žute, sive i patližan-ljubičaste kravate. Avaj, obijam a buem kicoš kakav on želi a budem.“ „Mogu a te zamislim sa sivom kravatom“, kazala je Južinija. „Ali ne u žalosti“, oala je. „Prosto zato što je siva au courant.“ „Koliko ugo si nosila sivu boju? ve goine? uže?“

120

Oborila je oči po njegovim pogleom. „Teško mi je bilo a simuliram raost. Boja ipak ima svoj jezik. Njome može nešto a se prenese.“ Uzela je i poslednju kašiku supe. „U koje vreme nas očekuju sutra u vikarevom omu?“ „U devet.“ „a li bi trebalo a imamo plan?“ Vor je sklonio poklopac sa posue za posluživanje u kojoj se nalazio mirisni jagnjedi paprikaš. „Imam ja plan. Ako Hauson počne a iže bilo kakvu halabuku oko luiranja moje sestre, tražidu a ga uklone sa položaja.“ „Kako deš to uraiti?“ „U ovoj zemlji je važno samo voje: novac i položaj. Ja imam i jeno i rugo, čak i kao kopile, a ukoliko to nije dovoljno dobro, Lizi i Otis ih takođe imaju.“ „a li ti to misliš na posed lorda Darsija?“ upitala je Južinija. Pogleao je u nju, pa u paprikaš. „I na to. A i prebacio sam Lizi trideset hiljada funti. Želim a se postaram a njen miraz prevaziđe svako oklevanje koje bi moglo “ da nastane zbog njenih roditelja ili mog starateljstva. je osetila kako joj se srce Bio jea tako čovek. Orekaozarad se svojeJužinija nezavisnosti, slobode, mesta na steže. Oksfordu, sad obar i znatnog bogatstva brata i sestre za koje dosad nije znao da postoje. Njen otac je uvek tvrio a titule i krv ništa ne znače, a je jeino važno šta čovek urai sa svojim životom. Posmatrajudi Vora ispo trepavica, Južinija nije imala ni najmanju sumnju da bi se on njenom ocu dopao.

Kasnije je, pre vratima njene spavade sobe, uzeo njenu ruku i prineo je usnama. Na jean zastrašujudi trenutak mislila je a de se ualjiti i ne poljubivši je. Ali u poslednjoj sekundi pognuo je glavu i poljubio je gramzivo– svaki pokret njegovog jezika jasno joj je stavljao na znanje a je nameravao a je učini svojom. Bilo je u tom poljupcu senzualne posesivnosti… i suzržanosti. „Južinija“, izgovorio je tihim, grubim glasom. „Vreme je za olazak u postelju.“ „obro“, prozborila je zadihano. Okrenula se, otvorila vrata da ga uvede u sobu, ali ju je on zaustavio, prelazedi usnama preko njenog vrata. „Sama.“ Povukao se. „Ne želim a te zaveem pre nego što se omoriš o “ putovanja. Mislim da se tako ne bi smeo poneti nijedan gospodin. Otvorila je usta da se pobuni.

„Sutra“, nastavio je. „Nameravam ponovo a te otmem – i odnesem pravo u moju spavadu sobu.“ Bio je to zavet, obedanje.

121

Dvadeseto poglavlje Sreda, 27. maj 1801.

Narenog jutra biblioteka je poslužila kao mesto okupljanja za olazak u parohijsku Crkvu Svete evice Marije. Vor je ved bio u biblioteci ka je Gamvoter uveo njegovu sestru, čiju je crnu haljinu razbijala samo bela kragna. „Izgleaš prelepo, Lizi“, rekao je Vord. „S obzirom na okolnosti, veoma sam ti zahvalan što si olučila a ne nosiš veo.“ „Želela sam“, kazala je Lizi seajudi na kauč. „Ali je Rubi bila buna vedi eo nodi i šila mi ovu haljinu, pa sam mislila a bi bilo nezahvalno nositi veo. Pokrivao je kragnu.“ Vor je olučio a poveda Rubi platu, pre nego što se setio a je Rubi ošla Otis sa i a nju plada Ure Možako bi mogao je otme; se Južinijom nije čak ni žalio na pomisao agospođe bi trebaloSnou. a ostane kude saa Rubi ok su oni u crkvi.

Baš u tom trenutku na vrata je ušla Južinija. Nosila je haljinu boj e tamne šljive, zbog koje joj je koža sijala kao biser. ođavola, ona je sijala. Pogle na njene pune ružičaste usne naterao ga je a poželi a je poljubi, ne a joj se nakloni. Ali se naklonio. Poljubio joj ruku i pitao je kako je spavala, sve vreme razmišljajudi kako želi a je poigne u naručje, prebaci je preko ramena i onese je u postelju.

Lizi je skočila sa kauča, spustila se u kniks i nasmešila se Južiniji. Voru je naglo palo na pamet a gospoin ne bi ozvolio mlađoj sestri a boravi u ruštvu žene koju namerava da zavede. Sad je bilo prekasno.

Južinija se sagnula i poljubila Lizi u obraz, a zatim počela a je uči kako a bue baš kao i ona. „Želim a se pretvaraš a pozravljaš biskupa“, rekla je. „Šta je biskup?“, pitala je Lizi. „On je poglavar u crkvi“, ogovorila je Južinija. „Jesi li ika bila u crkvi za Božid?“ „Nika nisam bila u crkvi“, ovratila je Lizi. „To je smetalo gospođici Miž.“

122

„Pa, samo se pretvaraj da je tvoj brat kralj i spusti se u kniks pred njim. Ne, nemoj skakati gore-dole kao da si ldovn u kutiji, Lizi. Pogni glavu blago, uhvati

haljinu prstima, veoma nežno, zakorači esnom nogom i osloni se na nju.“ Bila su potrebna tri ili četiri puta, ali Lizi je umela izvanreno a oponaša ono što vii. Vor se naslonio na policu izna kamina i posmatrao ih. Lizi je obično bila pomalo uzržano ete, ali jutros su reči kuljale iz nje. „Nije mi se opala jer je paala u nesvest“, objašnjavala je. „Mislim a gospođica Lamli nije imala ovoljno izržljivosti a se nosi sa seciranjem zeca“, rekla je Južinija. „I mi imamo creva“, kazala je Lizi. „Utroba krave mogla bi a se protegne čitavim prilaznim putem.“ „ame ne govore creva“, istakla je Južinija. „Zašto?“ upitala je Lizi. Vor je imao snažan osedaj a je Gamvoterov ulazak spasao Juži niju pitanja na koje nije bila spremna a ogovori. Ali kako je to mogude, ako je neka bila guvernanta?

Nekako, pošto ju jeilibolje poznavao, prosto nije mogao prihvatiti a je ona nekaa bila guvernanta, uopšte zaposlena u nečijem omadinstvu. Kad su se našli u kočiji, Lizi je zabavljala Južiniju pokazujudi joj znamenitosti – urušenu kudu koju je navono pohoio uh monahinje, veliki hrast u kom je živela poroica sova, a zatim, kaa su stigli o sela Vitli, proavnicu koja je pripadala naprasitom kasapinu, gospodinu Bidlu.

Ka su stigli o parohijske crkve, Vor je izašao iz kočije i okrenuo se a pomogne Južiniji. Kaa je izašla, Južinija je pružila ruku, a Lizi je skočila pore nje kao a je koma gvožđa, a Južinija magnet. „Spremna sam!“, rekla je Lizi veselo, pa su krenule prema crkvi i ne osvrnuvši se da vide prati li ih Vord. Da li ovako izgleda imati porodicu?

Išao je za njima razmišljajudi o tome.

123

Dvadeset prvo poglavlje Parohijska crkva i vikarev dom Svete device Marije Vitli

„Ne verujem u magiju“, gunđao je Heršfil Četerli Blekman, oksforski biskup, svome slugi Roulanu. „Nika nisam u to verovao. Sve te bualaštine sa skianjem na vresištima na kiši. Žene koje ja poznajem nose najmanje eset odevnih predmeta na sebi u svakom trenutku.“ Roulan je klečao pore Heršfilovih stopala i zakopčavao mu kamašne. Zakašljao se u znak slaganja. „Zapravo, mislim a je vaeset. Ne bi mogao a uhvatiš moje sestre kako idu naokolo in puris naturalibus, zar ne? Niko to ne bi raio, čak ni imbecili kao Hauson. Znaš li koliko mi je problema izazvao?“ Gunđanje je preraslo u riku.

„Engleska je puna lepih, tihih parohija punih vikara koji samo povremeno

kresnu neku parohijanku ili upadnu u jarak obnevideli od alkohola, a meni zapane Hauson. Čovek nikako a s e urazumi. Ni najmanje. Ovo je ludost kao i onaj navodni bordel koji je otkrio pre nekoliko meseci.“ Roulan je promrmljao nešto pre nego što je ustao uz blagu škripu zglobova.

„Pretpostavljam a misli a evojče nodu izlazi a oseca žabama prste i ježevima brkove i sve ono rugo što navono ie u veštičji kotao“, jaukao je biskup – koga su prijatelji zvali Četi. „Sa evet goina!“ Roulan je rekao nešto o čega je najrazgovetnija bila reč eri. „To je prokleto tačno“, ovratio je Četi otevši ogrtač iz ruku sluge. „Pusti, obro je. Riv moža i jeste nezakonit, ali on je kopile plemida, a to je važno. To je ono što Hauson ne razume. Ne mešaš se u poslove plemstva.“ Sumorno je tabanao stazom koja je od vikarevog doma vodila do sakristije iza

oltara, pokušavajudi a se seti ge je sakrio pljosku prošli put ka je morao a ođe u posetu zbog onog ebakla sa sirotištem. Bila je nege u sakristiji. U prolazu su se začuli žurni koraci i Roulan je prekinuo njegovu potragu. „Gospoaru“, rekao je. „Zaboravili ste krst.“ „obro“, izgovorio je Četi razražljivo. „Stavidu ga oko vrata.“ Kad god je morao a se suoči sa luim sveštenikom, uvek je nosio veliki plemidki krst koji je

124

neki njegov preak avno oneo iz krstaških ratova. Na vrhu se nalazio rubin koji je treperio na svetlosti.

Umišljao je a mu on aje autoritet. Nije bilo načina a se zaobiđe činjenica a je Hauson umeo a preuzme kontrolu nad situacijom. Da usisa sav vazduh u prostoriji.

Bilo je to zbog sveg onog njegovog verskog žara. Verski žar bio je nešto opasno. Hausonov mozak cvrčao je kao kobasice u tiganju. Ta energija avala mu je autoritet, omogudavala mu a ne mlati jezikom uprazno. „Voleo bih ja njega a izmlatim“, promrmljao je Četi sebi u brau. Krenuo je prema bočnim vratima koja su voila u central ni brod. Kapelan je stajao na vratima, izgleajudi nervozno. „Jesu li svi prisutni?“ upitao je Četi razražljivo. „Jesu, gospoaru biskupe“, ogovorio je kapelan ivlje klimajudi glavom. Otvorio je vrata i najavio: „Preuzvišeni Heršfil Četerli Blekman, lord biskup oksfordski.“ Četi je omarširao o svoje stolice sa baršunastim jastučetom ne gleajudi ni levo ni esno. je shvatio a nije što pronašao nakon se pomeo stavljajudi krst,Upravo a breni je bio jeino mu je pljosku pomagalo a što ponese ove postupke. Pre nego što je spustio zanjicu na jastuče, Hauson je iskočio ispre njega

onemogudavajudi mu a vii klupe. Vikar je bio suvonjav i neopran, i ispunjen verskim žarom. Četi iz principa nije voleo muškarce tanke kao pera. Bio je to pokazatelj neogovarajudeg načina ishrane, a tako nešto je bilo loše za mozak. „Šta si oručkovao, Hausone?“ upitao je. „Kupus“, ogovorio je Hauson i počeo a blebede o veštičarenju. Kupus. To je mnogo toga objašnjavalo. Verovatno mu je izazivao gasove, zbog čega mu je naročito smetalo što mu čovek stoji tako blizu. Ukoliko se Četi nije varao, Hauson je počinjao a nagoveštava posenutost đavolom. Pretenciozni magarac. Kao a đavo nije imao pametnija posla nego a trčkara naokolo obučen kao evetogoišnja evojčica. Da je on đavo, zaposeo bi zrelu mlau ženu sa punačkim butinama. „Skloni se u stranu, vikare“, prekinuo ga je Četi. „Pretpostavljam a je bolje a razgovaram sa etetovim bratom, ali du ti omah redi a ne verujem a u Oksfordu postoji magija. Niti u Engleskoj.“ Hauson je iskolačio oči pune prevrelog verskog žara. Bio je čovek koji nika nije menjao svoje ieje ni o čemu, ma kakve okaze a mu neko pruži.

125

„Ja sam sluga više istine“, rekao je zapanjeno. „I ja sam, i to viši sluga o tebe“, ogovorio mu je Četi nemo psujudi svoje trezno stanje. „U ovoj glavi“, kazao je gospoin Hauson poižudi glas, „nalazi se zbirka

znanja vezanog za užasne situacije poput ove. Nema leka za ovu situaciju!“ Osecanje glave sasvim bi ga izlečilo, razmišljao je Četi. Reši lo bi mnoge probleme.

„Pomeri se“, rekao je iznervirano. „Mislim a si ovog puta o sebe napravio dvostrukog magarca.“

„Ja sam čekid gosponji“, izgovorio je Hauson. „Voleo bih a si prokleti stakleni čekid“, rekao je Četi. „Otvarao bih zaseanja glasnim praskom, vala baš bih.“ Hauson se naposletku pomerio, pa je Četi mogao a vii. Srce mu je potonulo. Vikar je namašio samog sebe. Muškarac koji je stajao prekrštenih ruku uspevao je u isti mah a poseda na vuka i na vojvodu? To mora da je bio sin erla od Grifina. Malaveštica izgleala je kao anđeo. „Slatki A… Hriste!“ izletelo mu je. „Južinija Strejnž, jesi li to ti?“

126

Dvadeset drugo poglavlje Čim je viela kako veličanstveni biskup spušta obimnu stražnjicu na jastuče o crvenog baršuna, Južinija je počela a se osmehuje toliko široko a ju je Vor zbunjeno pogledao preko Lizine glave.

Omahnula je glavom i nestrpljivo sačekala a se okonča vikarevo bulažnjenje o tome kako je on sluga više istine i čekid gosponji. Gospoin Hauson bio je svenuo čovek koji je izglea o kao da smatra da je čistoda tela – i njena povezanost sa čistodom uše – gubitak vremena. Kad je započeo propove o đavolu, stegla je Lizi ruku a je uteši, ali u evojčicinim plavim očima nije bilo nimalo straha. Prema je u njima bio neki čuan izraz. Blagi nagoveštaj ramatičnosti. Južinija se sagnula. „Lizi, biskup je moj veoma obar prijatelj i izadi demo odavde za tren oka. “

„I nedu razgovarati sa vikarom?“ „Nede biti potrebe“, uverila ju je Južinija. „To nije pošteno“, prošaputala je Lizi. „Svi imaju pravo a se suoče sa svojim tužiocem.“ „Pa, ako bi to želela“, kazala je Južinija zatečeno. „Želela bih! Upamtila sam svoj govor prošle nodi.“ Nakon ovih reči na licu joj se opet pojavio izraz tragične nevinosti. „Nije ovo prestava, magarice mala.“ Lizi je pogleala Južiniju jezivo zrelim pogleom. „Vikar bi voleo a me pošalje u manastir, znaš onako kako je to Hamlet rekao. Na mom licu je isti izraz kakav je moja majka imala kad je glumila Ofeliju.“ Baš u tom trenutku vikar se pomerio u stranu i o zvolio biskupu – odnosno Četiju, kako su ga uvek zvali u Južinijinoj poroici – da je prepozna. Trenutak kasnije Južinija se obrela okružena mirisom tamjana u zagrljaju jenog o najstarijih prijatelja njenog oca.

„Šta ti raiš ove?“ upitao je Četi. „Znam da se nisi ponovo udala, jer bih bio veoma povređen ka me ne bi zvala a obavim venčanje. Veoma bih bio povređen. Ali sirotog Enrua nema skoro ved čitavu eceniju, zar ne? Vreme je a razmišljaš o uaji.“ Okrenuo se tako a mu je mantija zalepršala, još jenom rukom grledi Južiniju, i pogleao Vora i Lizi. 127

„Ne, ne“, izrekla je Južinija žurno. „Gospoin Riv je klijent Urea gospođe Snou, to je sve. Dozvoli da ti predstavim gospodina Edvarda Riva i njegovu

polusestru, gospođicu Lizi arsi.“ „O northempširskih arsijevih?“ upitao je biskup. „Ne, lore“, rekao je Vor naklonivši se. „Otac moje sestre je lor arsi.“ Četi je zinuo u Čuu. „Molim?“ „Lizin mlađi brat Otis nasledio je titulu“, dodao je Vord. „Ako sam obro razumeo“, prasnuo je vikar izgledajudi kao a je upravo progutao terpentin, „ovo ete je potomak ozloglaš…“ „Gospoine Hausone“, prekinula ga je Južinija, „sigurna sam a ne nameravate redi ništa uvreljivo pre etetom koje oplakuje neavno preminulu majku.“ „Mrtva je, znači?“ izgovorio je Četi zainteresovano. „Lei Liset bila je načisto lua, naravno, ali je bila lepa žena.“ Malo se trgao, pa preko velikog stomaka pogleao u Lizi. „Oprosti mi, ete.“ Lizi je ržanjem još snažnije pokazivala patnju neužnog. „Otac mi je jenom prilikom rekao da ludilo i genijalnost deli samo jedan plesni okret.“

„Lore, smatrao sam a je najbolje a oveem Lizi a razgovara sa vama“, umešao se Vor. „Užasnulo bi me kaa bi besmislene glasine koje kruže selom ove bile poržane.“ Četi se okrenuo prema vikaru. „Hausone, istina je a sam ozvolio a tvoje bualaštine uzmu previše maha. Stiim se sebe. Ovoj evojčici nije potrebno duhovno vodstvo.“ Pogleao je Lizin sumnjivo neužan izraz lica. „Ona je očigleno nevina kao jagnješce“, izrekao je žustrije. „Moramo raspraviti ove ogađaje“, pobesneo je vikar pljujudi. Četi je skupio oči. „Upravo si me pljunuo, Hausone! Pljunuo si me! Znaš li ti kako pljuvačka ume a ošteti svilu? Jeino gore o toga je krv. ovoljno je loše bilo ka si staricu optužio a upravlja kudom sumnjivog morala, a ona je zapravo negovala siromašnu siroča.“ U Hausonovim očima pojavio se očajnički izraz. „Poznajem miris zla!“ „Ne, ne poznaješ ga“, frknuo je Četi. „osta je bilo. Imaš srede što je gospoin Riv razborit čovek.“ Vord je stajao ruku prekrštenih na gruima i Južiniji se činilo a ne izglea preterano razborito. A činilo se a vikar eli njeno mišljenje, ako je suiti po tome kako je počeo a se povlači o njega.

128

„Šaljem te u Afriku“, rekao je Četi. „Ili nege još alje; geografi ja mi nikad nije bila jača strana.“ „Antipoi8 su bolja opcija“, preložio je Vor. „obro, tako demo“, kazao je Četi uslužno. „Hausone, ovei svoje poslove u re, polaziš prvim broom. Mislim a bi bilo bolje a se izviniš mlaoj ami. Ako uspeš a se vratiš u Englesku, nemoj se više uplitati u razbibrige plemstva. Ova evojčica je derka pokojnog lora arsija. Njen brat je lor.“ „To je nevažno!“ Kapelan je prišao i uzeo vikara poruku. „Ako biste bili ljubazni, vikare, verujem a želite početi a pakujete knjige“, rekao je izvoedi čoveka koji je sve vreme negodovao iz prostorije.

„Južinija, Južinija, Južinija“, govorio je Četi ponovo je privukavši u zagrljaj. Mirisao je na pečenu junetinu, tamjan i porto. „Nisam imala prilike a oržim svoj govor“, začuo se uvređeni glas iza Južinije. Lizi je tapkala nogom kao matora uovica koju je neko ostavio a čeka. „Možeš a ga oržiš ko kude“, ovratio je Vor pogleavši nju, a zatim ponovo Južiniju. Osedala je kako rumeni oko ušiju. Naala se a niko rugi ne ume da protumači ovaj njegov značajan pogle. Pogleala je u stranu i shvatila a ih Četi glea suženih očiju. „Gospođice arsi“, izrekla je žurno, „nije pristojno žaliti se u prisustvu jenog biskupa.“ „Zašto?“ upitala je Lizi. „Oterao je vikara pre nego što sam mogla a oržim govor. Imala sam pravo a ga oržim, jer me je vikar optužio za nešto zlopačko. Svašta zlopačko.“ „Zlopačko?“ ponovio je Vord. „Pretpostavljam a misliš na zločinačko“, rekla je Južinija. „Ja se zaista ivim tvom vokabularu, ali za sve postoji vreme i mesto.“ Lizi ju je prostrelila pogleom. „Ovo je bilo vreme i mesto“ , odvratila je, ne sasvim nerazumno. „U pravu je“, izgovorio je Četi prekiajudi raspravu. „Nek sam proklet ako me

ne poseda na tebe, Južinija. Sedaš li se ka si se sakrila u korpu i naložila a je unesu u salon? Imala si seam goina taa, čini mi se.“ Južinija je zaustila a ga zaustavi, ali je Lizi prva progovorila. „Zašto je gospođa Snou bila u korpi?“ 8

Misli se na Australiju ili Novi Zeland. (Prim. prev.) 129

„Upamtila je monolog iz Otela i želela je a ga iznese pred gostima“, rekao je biskup. „Koliko se sedam, otac ju je naterao a obeda kako nika više nede recitovati Šekspira, ali ga je ona zaobišla uesivši a je isporuče kao rođenanski poklon.“ „Ja znam napamet čitav koma “, kazala je Lizi klimajudi glavom. „ Bila sam šaptač ka je majka glumila ezemonu.“ „Lei Liset a glumi nevinu ezemonu“, promrmljao je Četi. „Zaprepašdujudi“ Južinija ga je na trenutak namršteno pogleala. Ma kakva a je njena reputacija bila, ledi Liset je bila Lizina majka, da se ne spominje i Vordova.

„Pa, haje, orži govor“, rekao je Četi. „Ako si makar imalo nalik na Južiniju ka je bila ete, nedeš oustati ok ne isteraš svoje.“ „Šta je gospođa Snou raila ka nije bilo po njenom?“ upitala je Lizi raširivši oči. „Nisam ja obar uzor“, prozborila je Južinija žurno. „O, bila je nesnosna, baš nesnosna“, kazao je Četi. „Umela je a zapane u histeriju, bogami jeste.uarila Tata justarog je načisto razmazio.“ Južinija je blago prijatelja po ruci. „Dutite, vi, zveri jena.“ „Ja nisam razmažena“, rekla je Lizi. „Ne smeta mi ako niko ne čuje moj govor.“ „obra si ti evojčica“, kazao je Četi saginjudi se. „Ja lično mrzim Otela. E pošto smo to rešili, a li bi bila ljubazna a otpratiš starca o vikarevog oma?“ „Naravno“, odvratila je Lizi ržedi se kao kraljica. Ona i biskup izašli su iz prostorije, a njen visoki glas je utihnuo kad su se vrata zatvorila za njima.

„Razmažena, znači?“, rekao je Vor s nagoveštajem obrog raspoloženja u glasu. Pre samo nekoliko minuta ličio je na revno g berzerkera kome je nedostajala

samo još sekira na ramenu a upotpuni sliku. Saa je ponovo izgleao kao engleski gospoin, prema naočitiji o vedine. „Pa“, ovratila je Južinija žustro uzimajudi tašnu i šal, „bolje a pođemo za njima.“ Vor je uzeo šal i obmotao joj ga oko ramena. „o koje si mere bila razmažena?“ „Bezmerno“, priznala je ok je išla prema izlazu. „Bila sam ženica očevog oka i mnogo sam vremena provoila ili sama ili sa njim. Stoga sam pamtila pozorišne komade.“ „Jesi li zato postala guvernanta?“ Priržao joj je vrata.

130

„Nika nisam bila guvernanta. Upravljam kancelarijom za zapošljavanje guvernanti, što nije isto.“ Ušli su u mračni honik koji je voio o vikarevog oma. Osvetljavala ga je jeino slabašna sunčeva svetlost što se provlačila kroz uske prozore koje je očajnički bilo potrebno oprati. Vor se žurno osvrnuo a se uveri a su sami, naterao je Južiniju a stane i spustio ruke oko njenog struka. „I mislio sam a si suviše nevaljala a bi bila guvernanta.“ „Mislim a smo ustanovili da si ti bio nevaljalo dete, gospodine Rive. Ja sam bila sasvim poslušna.“ „Samo ukoliko nisi bila srita, ako demo verovati tvom prijatelju biskupu.“ Vor ju je privukao bliže i sagnuo glavu. „Ne mogu alje a te ne okusim.“ Oči su joj sijale u mračnom honiku, koža joj je svetlucala. „Bolje bi ti bilo a bueš pažljiv, gospoine Rive. Zaintrigirao si Četija – ako samo jenu reč kažem svom ocu, mogao bi se nadi vezan pre oltarom. I pritom na umu nemam pagansko žrtvovanje.“ , izgovorio je usnama koje su lebele tik izna njenih. „Tvoj si uovica“ otac „Ti nema potrebe a brani tvoju čast onako kako bi bio obavezan a je brani a si još evica.“ Južinija je omahnula glavom. „Imaš ti još mnogo a učiš o očevima i derkama.“ „Imam vremena pre nego što Lizi oraste.“ Vorova spremnost a primi Lizi i Otisa u život bila je gotovo jenako zanosna koliko i mišidava noga kojom ju je pritisnuo uza zi. Ili topla usta što su pustošila njena, ljubila je žestinom o koje joj je čitavo telo bridelo, i oblivala je vrelina.

„Ne možemo ovo a raimo ove“, prošaputala je. „Niko nas ne vii“, zarežao je u ogovor, a njoj su kolena klecnula ka je čula njegov stegnuti glas, jer je očigleno bilo a on želi nju jenako koliko i ona njega. Prešao je rukom preko njenog ramena i spustio je na njenu dojku dok je ispijao njene usne.

„Koliko si razmažena ovih ana? Hodeš li vrištati ako ti ne am ono što želiš?“ Širokim palcem trljao je njenu braavicu, zbog čega su joj kapci pali, a kolena klecnula.

„Vrištanje u vikarevom omu ne bi bila dobra zamisao“, uspela je a kaže. Teško joj je bilo a govori. Mlitavo se naslanjala na zi, instinktivno izvijajudi

131

kukovima prema mišidavoj liniji Vorove butine. Glasno je uvukla vazuh, otrgla se poljupcu i uplela prste u njegovu kosu. „Zvučiš tako prokleto pohotljivo“, zarežao je Vor. „ozvolila bi mi a ti

raim šta go želim, zar ne, Južinija? Savršena ama nema kontrolu na sobom.“ „Ne“, prošaputala je. Povukao je ivicu gornjeg dela njene haljine tako da je joj je jedna dojka zasijala na svetlosti. „Reci mi šta želiš.“

„Poljubi me“, povikala je bespomodna u stisku požue toliko modne a je osedala kako čitava rhti. Sagnuo je glavu i vrelim jezikom pronašao njenu braavicu. Sklopila je oči, a sa usana joj se otelo isprekidano jecanje. „Tiho“, naredio joj je. Zubima ju je gricnuo u istom trenutku kad joj je rukom

pokrio usta a priguši njen promukli krik. „Želiš sve što du ti ati, zar ne?“ zarežao je. „a“, izgovorila je zadihano. „Čak i ove, u honiku crkve. Ako bih stavio tvoje noge oko st ruka, mogao bih aNjegov te uzmem baš ove, ne?“ ju je a ponovo zarhti. Grui su joj bile teške strastveni glas zar naterao pod njegovim nemirnim milovanjima.

„Zar ne?“ ponovio je paledi joj kožu glasom. Opet ju je ljubio, spustio je usta na njena dok ju je rukama milovao, ali je ona ipak, kad se povukao, imala dovoljno

prisebnosti a kaže istinu. „a“ izrelda je s mukom. „Uzela bi svaki centimetar ovoga u svoje milo, zategnuto telo“ , kazao je ljubedi joj usnu školjku i trljajudi njenom rukom kitu, koja mu je sad napinjala pantalone u želji a se osloboi. Tračak zravog razuma se probio o njene svesti. Koristio je ove reči pre njom – jednom damom? Nije da nju nisu zanimali njegovi intimni delovi, ali… Čula je tihe reči koje joj je prošaputao na uvo. „O vde u hodniku.“ Južinija se topila, njena koža je pevala, njene grui pulsirale… Ali. Ne.

Vor je saa počinjao a zvuči kao i oni muškarci koji su olazili u njen ure misledi a je mogu naterati a urai šta go požele. Prizvala je svaki tračak samokontrole i povukla se. „Ogovor na to pitanje je ne, gospodine Rive.“

132

Otišao je prealeko misledi a mu je ona sasvim na raspolaganju. Moža i jeste tako bilo, ali se ona po svojoj priroi protivila otkrivanju te istine.

Protresla je suknje. „Hodemo li se priružiti ostalima?“ Pošla je honikom ispred njega, bila je potresena – ali se osedala i trijumfalno. Prokleta a je ako

ozvoli Voru a vii koliko je položna njegovim ražima, prosto zato što je obedao a de voiti ljubav s njom. a de čitave ncdi voiti strastvenu, nemoralnu, zabranjenu, razuzdanu ljubav. Nije ona vlasništvo nijenog muškarca, i nede to biti – barem ok ne oluči da se ponovo nekome da.

133

Dvadeset treće poglavlje Za ono vreme što mu je bilo potrebno a se smiri, Vor je otkrio a ne može prestati a se smeje. Bio je opčinjen Južinijinom senzualnošdu, njenom iskrenošdu i njenim smehom. Čak i načinom na koji je stegla amski ogrtač oko sebe i okrenula se o njega, dok joj je sve vreme u oku bio prisutan sjaj kojim je priznavala da je sve to obmana.

Nije bila nalik nijenoj rugoj ženi koju je sreo. Upravo sa išla je lakim korakom niz hodnik ispred njega, a on je znao da je svaki trzaj tih zaobljenih

kukova smišljen a ga izlui. Ka je stigla o kraja honika, Južinija se osvrnula preko ra mena i proklet da je ako nije izgleala pribrano kao a on nije pokušao a voi ljubav s njom. Malo je neostajalo Znao je daa je oživi tako. vrhunac u njegovom naručju. Dah joj je zastao u grlu, i migoljila se telom uz njegovo, stezala mu prstima ramena, a sve samo zato što joj je ljubio grui.

Prvi put je izgovorio takav niz zahteva, moža zato što su mu ruge žene sa kojima je bio jasno stavile o znanja a de rao učiniti sve što on želi. Bilo šta, bilo ge. A nije beznačajno istadi ni to a im je on bez mnogo premišljanja okretao leđa. Ali Južinija? Ona je njemu okrenula leđa. Ušao je u salon u vikarevom omu i sačekao a mu služavka naspe čaj, a zatim je oao mleko i šeder, a oboje je prezirao. Jean gutljaj tog ovratnog pida bio je dovoljan da mu izduva kitu.

Šolja čaja, razgovor sa biskupom, i mogao je a skupi hrabrost i vrati se kudi. Ge je sasvim nameravao a vlasnicu Urea gospoe Snou ovuče na sprat, prisloni je uza stub kreveta i divlje je uzme.

Ili de je nasloniti na zi. Okrenuo se sa čajem u ruci. Suze su kapale Lizi niz obraze. „Šta se esilo?“ , upitao je hrapavim glasom spustivši čaj na stočid a bi čučnuo pore sestre.

134

„Ništa“, rekla je Južinija. „Lizi nam emonstrira umetnost plakanja. Nameravala je tu veštinu a upotrebi jutros, ali ju je u tome osujetio Četi ka se onako hitro izborio sa tvojim vikarom. “ „Hauson nije bio moj vikar“, izgovorio je Vor razražljivo. obro, biskup je bio sreovečan čovek, ali a li je morala baš tako a mu se gnezi u naručju? A šta de biti ka se ponovo ua? Šta ako bue prelazio ulicu u Lononu i vieo je kako glea u svog muža s tim opčinjenim izrazom na licu?“ Morao bi da se okrene na drugu stranu, naravno.

„Lizi, kakva je potencijalna korist o veštine a zaplačeš ka go poželiš?“ upitao je. „Moglo bi joj doneti retku korist kad se uda“, rekao je biskup – Četi, kako ga

je Južinija zvala. „Ništa muškarca tako brzo ne može a savlaa kao ženske suze.“ „Ne slušaj ga“, kazala je Južinija. „ame nika ne koriste suze a obiju ono što žele. Uvek postoje rugi načini. Časniji načini.“ Lizi je prestala a plače i pogleala je u biskupa ržedi se poput mlae svetice. „Molim vas a mi oprostite moju luost.“ Vor je smatrao a je šuškanje čisto „Moja greška nebo preterivanje. oprostiti na sleedem svetu.“je gnusovna i, ako mi ne oprostite, nede mi ni Gnusovno? Šta to znači? Umalo a mu promakne Južinijino kolutanje očima. „Gnusno, ne gnusovno“, ispravila ju je Južinija. „A Woman Kille with 9 Kindness , i vrlo je neprimereno a ti ovaj govor citiraš.“ „Bila sam šaptač i za tu prestavu“, ovratila je Lizi spustivši ruke koje je sklopila u znak preklinjanja. „Moj otac je rekao a poznavanje obre literature nikome ne može a škoi.“ Biskup joj se nasmešio. „Jenog ana bideš izvanrena mlaa žena.“ „Vreme je da se oprostimo“ kazala je Južinija olučno. ok su išli prema vratima, Južinija i Lizi bile su na čelu, pa je preuzvišeni Četerli Blekman pogleao Vora preko naočara. „Čujem a Južinija namerava a otputuje na očev posed?“ „Verujem a je gospođa Snou tako nešto i nagovestila.“ Naravno, Vor neče ozvoliti Južiniji a anas oe. Potrebna mu je semica s njom. Ne, četrnaest ana. „Ona je opasna žena. Toliko života“, izgovorio je biskup ne sklanjajudi pogle s njega. „Takav šarm i lepota, pa još upar eni sa inteligencijom i energijom. Poznajem je otkako je bila ete. Mlaa Lizi poseda me na Južiniju.“ 9

Tragedija Tomasa Hejvuda. (Prim. prev.) 135

„Gospođa Snou je veoma posebna“, složio se Vor. „Ako biste me izvinili, vaša milosti…“ „Čitava njena poroica je neobična“, oao je Četerli Blekman. „Često sredem njenu tetku; ona voi Magaleninu kudu, kao što moža znate. Njen muž je pripanik Rečne policije – bivši suija graa Lonona – ali je Magalenina kuda isključivo njen pouhvat.“ „To je veoma prosvedeno zanimanje“, ovratio je Vor. „Pa, mor am vam poželeti zbogom uz, naravno, iskrenu zahvalnost na vašoj trpeljivosti u pogleu ludiranja moje sestre.“ Biskup ga je ignorisao. „Pretpostavljam a mislite kako sam zabrinut za gospođu Snou“, rekao je sklopivši ruke na svom pozamašnom stomaku. „Istin a je a sam zabrinut za vas, gospoine Rive. Ona je aleko izvan vašeg omašaja, ako vas ne vređa što vam ovo govorim.“ Vor se naklonio. „Gospođa Snou de oave otidi pravo na posed svog oca, lorde, ali zahvalan sam vam na brizi koju ste pokazali.“ Nekoliko minuta kasnije otpratio je Južiniju i Lizi o kočije u mislima omahujudi Izglea glavom. a je biskup verovao a to što je Vor kopile znači a mu je svaka obra žena izvan omašaja, na isti način na koji mu njegovo poreklo onemogudava pristup crkvi. Vor se jasno sedao kako ga je jena služavka obavestila, ka je imao šest goina, kako u samoj Bibliji piše a nijean čovek rođen nezakonito ne sme a prisustvuje službi božjoj. To je bila istina, ali šta je sa njenim upozorenjem a de ga munja udariti ka nogom kroči u crkvu? To ved nije bila istina. Nažalost, bio je ovoljno mali a njen savet shvati ozbiljno. ve goine kasnije, na an venčanja rođenog oca, obio je a uđe u Kateralu Svetog Pavla, prema nika nije ni ocu ni madehi rekao zašto. U stvarnom svetu je, za razliku o sveštenog, njegovo bogatstvo u kombinaciji sa činjenicom a su mu oba roitelja plemenitog porekla značilo a je njegovo nezakonito rođenje sasvim nevažno. Ka je ušao u kočiju, Južinija je seela laktova oslonjenih na kolena i pažljivo slušala Lizi. „Leonaro a Vinči napravio je crteže svih mišida“, govorila je Lizi, čije je zašiljeno lice sijalo. „Tata mi je kupio knjigu.“ „Volela bih a je viim“, rekla je Južinija.

136

evojčicino lice se snužilo. „Nismo mogli a ponesemo svoje stvari na ovu plovibu koja nas je ovela o našeg brata.“ „Reč plovidba nagoveštava a ste ošli broom“, primetila je Južinija. „Putovanje“, ovratila je Lizi omah'nuvši rukom. Izglea a je u njenoj glavi bilo toliko sinonima da ih je koristila sasvim proizvoljno.

„Jesi li morala a ostaviš i ruge stvari koje ti sa neostaju?“ upitala ju je Južinija. „Moje knjige“, ogovorila je Lizi. „Uzela sam samo mamin veo, a Otis je uzeo žarvisa, i to je sve što je zaista bilo važno.“ „Želiš li a tražim a ti se onese nešto o tvojih stvari, Lizi?“ upitao je Vord. „Nema svrhe sticati imetak.“ Lice njegove sestre postalo je tragična maska. „Sve zlatne evojčice i ečaci u prah se pretvaraju.“ „Simbelin“, izgovorila je Južinija bez imalo saosedanja. „To je netačan citat, i sasvim nevažan u ovom kontekstu.“ Lizi je slegnula ramenima. „Nismo imali mnogo. Trupa je spalila naša kola nakon što je lei Liset umrla, jer su se plašili a je njena bolest moža bila zarazna.“ Vord je povukao sestru na krilo i zagrlio je obema rukama. „Voleo bih a sam

znao a postojiš“, rekao je ljubedi je u kosu. „Izbavio bih tebe i Otisa oatle, Lizi, to ti se kunem.“ Poigao je pogle i vieo a mu se Južinija smeši.

137

Dvadeset četvrto poglavlje „Imate li vas voje nešto protiv a oem o kasapina pre nego što se vratimo u kudu Foksovih?“ upitala je Južinija truedi se a ignoriše činjenicu a joj se srce topilo ok je gleala kako se Lizi smešta u bratovljevo naručje kao ptičica u gnezdo. „Kasapnica se nalazi sa ruge strane trga.“ Vor se namrštio. „Kasapi i pekari su srce svakog sela“, objasnila mu je. „Nakon priča o pozajmljenom zlatnom lancu gospodina Bidla, moramo da mu prenesemo poruku

a se Lizi samo luirala. A zauzvrat de on prvi saznati a je vikar poslat na Antipode.“ „Ne vidim razlog za to“, rekao je Vor. „Čekaju me važni poslovi.“ „Trač je najbolje sasedi u korenu“, nastavila je ignorišudi njegov komentar i zažareni pogleSnou, koji jojmorate je govorio šta on smatraanas važnim. „Gospođo li zaista a oete po pone?“ upitala je Lizi. Vor joj je ogovorio: „Na našu sredu, gospođa Snou je ljubazno pristala a “ ostane s nama dok nam ne stigne nova guvernanta iz ureda. Južinija je poigla obrvu. „Gospoine Rive, je li to pokušaj a me ucenite a proužim svoj boravak?“ „Svakako“, odgovorio je Vord. „Ali rekao si biskupu a de gospođa Snou omah krenuti“ , kazala je Lizi Vordu nabravši čelo. „Nisam želeo a brine a bi poseta gospođe Snou mogla a ovee u opasnost njen ugled“, objasnio je Vord. Lizi je odmahnula glavom. „Ne bi on brinuo. Uovice mogu a rae šta hode. Lei Liset je to često govorila.“ Južinija se trgla. Sam bog zna šta je Lizina majka radila za onih godinu ili nešto više koliko je prošlo o smrti njenog muža o njene. Poozrevala je a su eca viđala mnogo toga što nije trebalo a vie. Vor je snažnije zagrlio sestru. „Naša majka nije bila obar primer pristojnog vladanja.“ „To je rekla i gospođica Miž“, poverila mu se Lizi. „Rekla je a je Otis bolji roitelj žarvisu i a bi trebalo a se ugleam na njega. Što je smešno, jer niko ne nosi ete u žaku!“

138

Južinija se nagnula napre i klimnula Voru. „Ako biste me vi i Lizi sačekali samo pet minuta, postaradu se za kasapina i omah se vratiti.“ Iskočila je iz kočije i zatvorila vrata za sobom prenego što je bilo koje o njih voje moglo a pođe za njom.

Bilova kasapnica bila je velika i prozračna, kao što je i priličilo kasapinu koji je bio i graonačelnik i koji je imao zlatan lanac kao simbol službe. Ali je bila i prazna.

Vorov konjušar oštro je pokucao po pultu i zaurlao: „Posluga!“ Iz zanjeg ela začuo se zvuk teških koraka, nakon čega se, sa krvavom satarom u ruci, pojavio muškarac koji je izgleao kao obro naevena kobasica. Južinija se povukla za korak. „Kako mogu a vam pomognem, madam?“ upitao je spuštajudi sataru na pult i smešedi joj se. „Imam izvanrene pilide, i upravo sečem na komae kravu najboljeg kvaliteta.“ „Ja sam gospođa Snou“, rekla je. „Naala sam se demo modi a razgovaramo o ogađaju ka je mlai lor arsi pokušao a vaš graonačelnikov lanac okači o grm ruže.“ Isturio je punu onju usnu. „Ne viim o čemu tu ima a se razgovara. To mi je samo nevolje izazvalo.“ Pokazao je glavom praznu kuku. „Sklonio sam ga na sigurno.“ „Čovek kao što ste vi, graonačelnik sela, ima veliki uticaj na susede“, kazala

je Južinija. „Naam se a de svi u selu razumeti kako nije postojala namera a se nešto ukrae.“ Iz zanjeg ela izašla je jena žena. „Robi, staje…“ Ugleala je Južiniju i zastala, pa se spustila u kniks. „Gospođo.“ „Gospođo Bil“, rekla je Južinija. „Ja sam gospođa Snou, vlasnica Urea gospođe Snou za guvernante u Lononu. Gospoin Riv me je zamolio a mu pronađem guvernantu za njegove štidenike. Upravo sam objašnjavala vašem obrom mužu a je gospođica Lizi arsi uspela a ubei prilično naivnu mlekaricu a zna čini kojima može a se razotkrije prava ljubav. Jena vaša ruža bila je sastojak.“ Kasapin se glasno nasmejao. „Svi smo čuli za ečaka koji je verovao a je nevidljiv.“ Njegova žena okrenula se prema njemu. „Gospoine Bil, ii ti a završiš onu polutku, a ja du a porazgovaram sa gospođom Snou.“ „Nisam želeo a uplašim ečaka“, izgovorio je kasapin teško. „Izgubio sam strpljenje i to je istina.“

139

„Kao što bi svako u atim okolnostima“, ovratila je Južinija toplo. Uzeo je sataru i nestao u zanjem elu otkrivajudi ko je pravi graonačelnik sela.

„Gospoin Riv i ja imali smo sastanak sa biskupom jutros“, nastavila je Južinija sračno se smešedi. „Njegova milost veruje a de gospoin Hauson svoju užnost bolje obavljati kao misionar. Zapravo, rekao mu je da smesta napusti zemlju.“ „Bogu hvala, to su olične vesti“, kazala je gospođa Bil. „Nikaa mi se nije opaao. Nije jeo meso, možete li to a zamislite? Samo kupus, i anju i nodu.“ „To je svakako veoma čuno“, rekla je Judžinija. „Gospođica Lizi se luirala, gospođo Bil. Ona je opčinjena svojom sposobnošdu a utiče na ljue.“ Kasapinova žena se nasmešila. „Ona i njen veo obro su poznati u ovom kraju, gospođo Snou. Žao mi je što je gospoin Bil izgubio strpljenje.“ „Nakon što sam jutros srela gospoina Hausona, verujem a je za sve kriv vikar“, oala je Južinija. Gospođa Bil uputila joj je molediv pogle. „Možete li a zamolite gospoina Riva da nastavi da kupuje kod nas? Gospodin Bidl oduvek lako gubi strpljenje, ali je običan bukažija.“

Sa vrata se začuo ubok glas. „Rao du nastaviti a pazarim ko vas, gospođo Bil, ako obedate a dete ržati supruga po kontrolom.“ Južinija se okrenula i glasno uahnula. „Nisam znala a ste tu!“ „obar an, gospoine Rive“, rekla je kasapinova žena i spustila se u kniks. „Selu de biti bolje bez onog vikara i svi de vam na tome biti zahvalni.“ „Gospoo Bil“, izgovorio je Vor i naklonio se. Uzeo je Južiniju poruku i promrmljao joj na uvo: „Mislio sam a ti je potrebna pomod, ali sam te potcenio.“ „Još jenom“, rekla je Južinija zaovoljno. U kočiju su se popeli pradeni glasnim Vorovim smehom.

140

Dvadeset peto poglavlje Kasnije te večeri Vordu je bilo dosta.

Nakon što su se vratili iz sela, Otis se pojavio sa novom verzijom mišolovke. Vor je nameravao a namami Južiniju na sprat nakon emonstracije, ali Lizi je preuzela inicijativu i Južinija je, pogleavši ga veselo preko ramena, nestala u ečjoj sobi i nije iz nje izašla ok eca nisu otišla u postelju, a Gamvoter najavio večeru. o saa je obrok tekao sasvim prijatno, ali, ako bue morao a još jean trenutak glea Južiniju kako ječi o zaovoljstva zboggdteau au chocolate, verovatno de se kao četrnaestogoišnjak olakšati u pantalone. Pretpostavljao je da bi trebalo da je Želeo je Južiniju, i namami ona je želela obaspe komplimentima, je nanjega. sprat i ljubi dok joj ne pomuti razum. Ali to

mu se nije činilo ispravno. Nije se uklapalo sa načinom njihove komunikacije, sa neuvijenom iskrenošdu koju nika pre nije oživeo s nekom ženom. Olučio je a pređe na stvar. „Južinija, nameravaš li večeras a spavaš sa mnom?“ Nasmejala se naglas, a oči su joj zaigrale. Na njega je njen smeh uticao jenako kao i čokolaa na nju. Treperio je u njemu i terao ga a se oseda kao neuko momče, sirovo i neiskusno. Spustio je čašu s vinom, ustao i prišao njenoj strani stola. Poigla je pogle: oči su joj sijale o veselja i inteligencije. „Razmišljam o tome.“ Čučnuo je pore nje, a njoj je smeh zamro na usnama. „Kako a te ubeim? Umoran sam razgovora o nevažnim sitnicama.“ „Kolač, gospoine, nikaa nije nevažan“, ovratila je veselo. „Molim te?“ Poglei su im se sreli. „a“, rekla je. „a, hodu, Vore.“ Spustio je ruku na njeno teme i privukao je sebi, ne grubo, ali činilo mu se a de eksploirati ukoliko je ne okusi, ne prisvoji, ako uskoro ne prodre u nju. Usne je otvorila po njegovima, a osedaj a bi to baš tako trebalo a bue raširio se svim njegovim ekstremitetima. Povukao ju je iz stolice sebi u naručje, i alje je ljubedi, i poigao se. „Mogu li kasnije a ti am još torte, ali obedavam a du te najpre ja zaovoljiti?“

141

„Ako mi i alje nuiš samo seam minuta“, izgovorila je i uputila mu nevaljao pogle ispo trepavica, „mislim a du najpre a ovršim esert.“ Sva je sijala od samopouzdanja, kao a je gorela mnogo vedom silinom o svih ostalih.

„Seam sati nede biti ovoljno“, rekao je grubim glasom spustivši je. Šire mu se nasmešila. Istini za volju, Južinija je, nažalost, imala veoma malo sedanja na bračna zaovoljstva. Nakon što je Enru umro, sedanje je bilo suviše bolno, pa ga je potisnula. A s vremenom su sedanja postala nejasna i prekrivena patinom nostalgije.

Ali ovo zaovoljstvo, ovo ivlje blaženstvo koje je Vor buio u njoj? To nikada nije nameravala da zaboravi.

Večeras de spavati sa mišidavim, prelepim muškarcem ni iz kog rugog razloga o čiste požue. Zato što je on zasmejava i zato što joj zbog njega srce brže kuca. Ne iz ljubavi ili osedaja užnosti, ved iz zaovoljstva. „Volela lenjo bih a me kao poveeš u obilazak svojekraljeva spavadekurtizana. sobe“, rekla je razmišljajudi a zvuči prijateljica nodi. Moža Ispostavilo se a je Vorova spavada soba ogromna sa žinovskim krevetom sa balahinom opšivenim zlatom koji je bio usiren usre sobe kao a je bro zadovoljstva. Južinija je iznenađeno stala. „ošao je s kudom“, rekao je Vord. Okrenula se da ga zadirkuje, ali on je svukao kaput i bacio ga na stolicu i

počeo a izvlači košulju iz pantalona. Koga briga za njegov neukusni nameštaj? Bez kaputa njegova ramena bila su još šira nego što je mislila, a mišidi su se talasali po lanom košulje. Krenula je prema njemu osedajudi kako gubi ravnotežu, kao a je popila vedi deo vina iz boce. Okrenuo se prema polici iznad kamina da upalisvede u svednjacima, pa ga je s lea zagrlila oko ramena. Čak i taj blagi oir naterao je njene butine a se stegnu o čežnje. Trljala je obrazom njegova leđa, sredna što mu nije na oku. Osedala se ranjivo i ogoljeno, kao a je požua očigleno ispisana na njenom licu. „Volim tvoj miris“, prošaputala je ljubedi ga u vrat. Bio je modan kao i sve ostalo na njemu, bio je to vrat muškarca koji nije ane provoio u čajžinicama. Okrenuo se u njenom naručju. „Južinija Snou“, izgovorio je mračnim i tihim glasom, „smem li a ti skinem haljinu?“

142

„Smeš – nakon što skineš svoju košulju.“ Kada se udala, Endru je morao da je nagovara a skine oedu. Čak i nakon tri meseca bračnog života, ona se za postelju pripremala u svojoj sobi pre nego što bi ga primila u postelju. Bilo je to sedanje na rugu ženu. Vord je bez reči, poglea prikovanog za njen, svukao košulju. Južinija je uvukla vazuh. Koža mu je bila zlatna, zategnuta preko modnih mišida, a braavice su mu, nalik na ravne kovanice, oivičavale nagoveštaj malja koje su alje voile niz stomak izbrazdan horizontalnim izbočinama. „Zašto imaš ovo?“ upitala je otičudi njegove mišide. „O jahanja.“ Vor joj je prišao bliže, pa je morala a sasvim spusti lanove na njegov stomak. Pružio je ruke i počeo vesto a joj otkopčava haljinu na leđima. Južinija je raširila prste čuedi se koliko je njena koža bleđa o njegove. Ka je pomerila ruke na njegov struk, nije po njima osetila ni gram mekode. Čitavo njegovo telo bilo je nabijeno klupko modi. Naposletku je njena haljina olabavila, pa ju je on povukao u stranu i napred.

Južinija je rukama priržala gornji eo haljine i povukla se za korak pre nego što je dozvolila da joj haljina sklizne niz telo.

Vor je nešto prošaputao, psovku ili molitvu. ozvolila je a joj haljina ponovo klizne naniže sve o braavica. „Južinija.“ Oči su mu bile crne o požue. „a?“ Njen korset raio je svoj posao, ržao joj je grui u takvom položaju u kakvom je mogao najviše a im se ivi. Povukla se još za korak, ok nije osetila toplinu vatre. Kraljeva kurtizana pretvorila bi svlačenje u prestavu. Spustila je ruke još niže, ogolila grui; jarkocrvene masnice koje su ukrašavale njen korset bile su smeštene už onjeg luka njenih grudi.

„Ne nosiš posuknju?“ Vor je sa mogao samo još a struže glasom. „Smetala bi kroju haljine“, objasnila mu je Južinija. Okrenula se i provirila preko ramena. „Viiš li kako haljina glatko prianja uz moje kukove?“ Njegovo jecanje protumačila je kao slaganje. „Ako je pustim, ova haljina de pasti na po“, rekla je vrtedi se ukrug tako a joj se suknja haljine raširila oko čukljeva. Vor je ponovo zaječao. „Prvo ti“, izgovorila je tiho.

Vor je otkopčao pantalone i kita mu je omah poletela napolje. Bila je ebela i ugačka, i poskakivala je u nu njegovog stomaka kao a ima sopstvenu volju.

143

„Ne nosiš onji veš?“ upitala je ponavljajudi njegovo pitanje vezano za podsuknju. Odmahnuo je glavom.

„Smetao bi kroju pantalona?“, zadirkivala ga je. „Ka sam bio u zatvoru, onji veš bio mi je pun buva. Bacio sam ga i nika više taj eo oede nisam obukao.“ Krupnom šakom uhvatio je svoju muškost i polako prešao čitavom njenom užinom. Južinijino srce brže je zakucalo ka je to viela. Pogle je spustila niže i njegove noge su bile – pa, usta su joj se osušila o samog poglea na njih. Izgledale su kao isklesane iz toplog mer mera, kao noge grčkog atlete s kopljem u ruci.

Stao je ispre nje, rukama je uhvatio za zanjicu. Kao a je nekako tačno znao o čega de joj se zavrteti u glavi, esnu nogu je smestio između njenih nogu i povukao je prema sebi, trljajudi njenu mekodu preko svoje butine. Zaprepastila je sebe zaahtavši. „To je…“ Butinom je pritiskao nabor svile uz njen najintimniji deo.

„Pustikroz haljinu a pane,blesak Južinija“, prošaputao joj je na uvo. Čula ijemirisom, njegovoi naređenje zaslepljujudi osedanja izazvan njegovim dodirom njegovim jezikom u svom uvu.

Nije shvatila a još grčevito steže prste. Pogleala ga je omamljeno, a on je razmakao njene prste i povukao haljinu, koja je zatim skliznula na pod.

Zaječala je ka je ponovo gurnuo butinu između njenih nogu, koje više nisu bile zaštidene svilom. „opaa ti se to“, zarežao je Vor. Južinija nije mogla a progovori, pa je samo klimnula glavom, ok joj je krv grmela venama.

Ponovo ju je pritisnuo, snažnije. „Želiš li više?“ U odgovor se nagnula napred i liznula mesto na kom se njegov vrat spajao sa ramenom. „ođavola“, zastenjao je i naglo ispravio nogu i privio je uza se. Usnama je

grubo razvojio njene uzimajudi ih bez upozorenja i izvinjenja. Južinija ga je obgrlila oko vrata i nagnula glavu ajudi mu sve, uživajudi u načinu na koji je on pustošio njena usta, proirudi jezikom uboko, terajudi njene noge a zarhte i pretvarajudi joj ah u mahnito ahtanje. Odvojio je usne i spustio pogled, a zatim opsovao.

Južiniji je korset jeva sezao o struka. Jeini preostali koma oede bile su blee svilene čarape koje su priržavale povezice sa crvenim mašnama i njene omiljene cipele sa visokom potpeticom.

144

Ka je spustila pogle, viela je bleu kožu, obline i busen riđih malja što je prekrivao njeno najintimnije mesto.

„Ne postoje reči koje tebe mogu a opišu“, izgovorio je Vor prigušenim i grubim glasom. „Tako si prokleto lepa, Južinija, kao Venera i ijana u jenoj ženi. Nijean muškarac ne bi te mogao vieti a a ne pane na kolena pre tobom i počne a preklinje.“ „Za ozvolu a urai šta?“ upitala je Južinija čežnjivo. „Ovo“, rekao je Vord i spustio se na kolena. Južinija je iznenađeno spustila pogle. a li se on to sprema? Enru je to radio… ali tek mnogo meseci nakon venčanja, ispo pokrivača i svega nekoliko puta.

„O, bože“, izustila je išudi teško ka je Vor razmakao njene noge i ka je vrelim jezikom prešao preko nežne kože unutrašnje strane njene butine. Zaržala je dah. Kad ju je njegov jezik ponovo dotakao, sa usana joj se oteo isprekidan krik, a

kolena su joj toliko snažno zarhtala a je pala na stolicu iza sebe. Vor je snažnije rukama stegao noge ržedi je čvrsto ok je lizao i usnama blago povlačio kožu, šaljudi kroznjene nju niti blaženstva. Južiniji su misli skakale sa jene stvari na rugu, sa akutnih talasa čistog zadovoljstva koji su je potresali, preko prizora njegovih savijenih butina pred njom

i njegovih izlomljenih kestenjastih lokni, o načina na koji su mu grubi uasi nadimali grudi.

Još jean nežan okret njegovog jezika i ona je pala na kolena. „Želim i ja tebe da dodirujem“, dahtala je.

„Ne ove.“ Vor se nagnuo napre i poigao je u naručje, a zatim je u laganom pokretu ustao.

Južinija je ljubila njegova ramena, uživajudi u načinu na koji su se napela ok ju je nosio preko sobe do velikog kreveta kao da je laka poput puslice. Srce joj je tutnjalo, a telom joj je strujalo erotsko zadovoljstvo. Ali ipak nije

mogla a potisne širok osmeh. a li bi trebalo a oseda ovaj lepršavi smeh i pore toga što joj se kap znoja spušta zanjom stranom jednog kolena? Vor ju je položio na postelju i navio se na njom položivši ruke sa obe strane. „Viim a si ti pijana ljubavnica.“ „Jeva a sam i jenu čašu popila.“ Izvila se i poljubila ga u bradu u isti mah skiajudi vrhovima prstiju cipele. „Opijena ovim“, rekao je uzevši njenu ruku i obmotavši je oko svoje alatke, a zatim je sklopio ruku oko njene.

145

Južinija je osetila kako joj se oči šire. Prošle su goine… zaboravila je kako je po prstima osedati muškarca, glatkodu i svilu, i kamenu čvrstinu. Kako neobično živ pulsira u njenoj ruci. Stegla je šaku. Vor je zarežao, naslonivši se na krevet i zarivajudi se u njenu ruku. „Zaboravila sam“, prozborila je tiho. Povukao se, a ona je povukla ruku. „Nedeš spominjati muža“, rekao je. „Ne u ovoj spavadoj sobi, Južinija.“ „Nisam mislila konkretno na njega.“ Treptaj iznenađenja blesnuo je u njegovim očima ok joj je svlačio čarape bacajudi ih u stranu. „Ne, nisam spavala ni sa kim rugim.“ Protegla je ruke iznad glave. Grudi su joj zaigrale i privukle njegovu pažnju baš kao što je i želela. „Upravo sa si poljubio moje intimne elove pre nego što si mi otakao grudi“, kazala je razmišljajudi o tome. Izraz na Vorovom licu kroz nju je slao talase zaovoljstva. Pošto ju je opkoračio nogama, Južinija je raširila noge taman toliko a se očeše o njegove maljave butine. Osmeh mu je izvio ugao usana i on se ponovo sagnuo. „Tvoja želja je za mene zapovest. Ali najpre…“

Jenu ruku je spustio niz njen bok zastavši na trenutak a je uhvati za kuk, snažno i posesivno. „Volim ovu oblinu.“ Ruka mu je kliznula pravo u glatku vrelinu između njenih nogu. Južinija je zacičala i počela a migolji kukovima privijajudi se uz žuljeviti, široki prst koji ju je milovao. Činilo joj se a male buktinje vreline pršte kroz nju, toliko vrele da bi trebalo da su vidljive u vazduhu. „Redi deš mi šta ti je potrebno, zar ne?“ Vordov glas dopirao je odnekud duboko iz njegovih grudi. Zapovedao joj.

„a“, proahtala je, iznova počevši a iše otežano i isprekiano. Zaržao je ruku ge je i bila, ali je sagnuo glavi do njene desne dojke. Zaledila se. Čekala je… čekala… „Južinija.“ „Molim te!“ Čitava je rhtala. „Želela bih… volela bih da te dotaknem.“ Osmeh mu se raširio usnama. „Ka go poželiš.“ „Zašto si toliko krupniji o ostalih muškaraca?“ Prešla je rukama preko njegovih ramena.

„Čini se a ti se to opaa.“

146

„Nije u tome stvar. Nisi onakav kako zamišljam profesora sa Oksfora.“ „Ka su me bacili u zatvor, nisam imao šta a raim. Počeo sam a planiram beg od trenutka kad su se vrata zaključala za mnom, naravno, ali bile su mi potrebne neelje. Vreme sam provoio što sam prouktivnije mogao. Otkrio sam a volim fizički napor.“ Učinio je nešto prstima, a o bleska vreline koji joj je jurnuo telom izbio joj je znoj na čelu. „opaa ti se to, zar ne?“ promrmljao je Vord. Južinija nije mogla a ogovori, jer se u tom trenutku Vor spustio na nju i konačno, konačno, usnama oirnuo njenu ojku. Enru – ne, nede misliti na Enrua! Muškarci su voleli njene grui. Vor je voleo njene grui. Rukama ih je prihvatio prelazedi usnama čas na jenu čas na rugu, kao a su va poklona u kojima je rešen a uživa u istom trenutku. Jezikom je uhvatio njenu braavicu, naterao je a zaječi i zastenje i počne a se privija uz njega. „Vore!“, povikala je. Uspela je da podigne jedno koleno, a drugo je ostalo zarobljeno po njim. I želela je… Pogleao ju je, a njoj se licem raširio bunovan osmeh. Ovako se nije zabavljala godinama. „Pijana“, rekao je sa očiglenim zaovoljstvom sagnuvši se a nosem protrlja njen. Zatim je ugurao jezik u njena usta.

Bilo je neobično erotično otkriti na njemu blagi ukus nje same. „Još?“ upitao je poigavši glavu. Kapci su mu bili teški, senzualni toliko a se ponovo nestrpljivo izvila u leđima. „Želiš li i ti to?“ upitala je ahdudi. „Želim sve. Želim a osetim moj i tvoj ukus kako se mešaju.“ Vord je mrdnuo kukovima, pa je široka glava njegove kite kliznula preko njenog glatkog otvora. „Reci mi“, nareio joj je, jenom rukom posesivno ržedi njenu ojku, prigušenim glasom jer je snažno usnama vukao njenu braavicu. „O, molim te“, povikala je Južinija grozničavo i očajno. „Molim te, uđi u mene.“ „Samo trenutak“, kazao je pruživši se prema malom stočidu pore postelje. „Šta je to?“ upitala je poigavši se na lakat. „Francuska kapa“, ogovorio je. „Konom, a spreči začede.“ „Nema potrebe“, rekla je Južinija. „Potrebno je ponavljati čin mnogo puta a bi se ete začelo; bila sam uata mesecima.“ „Mene je moj otac rugačije učio“, ovratio je Vor, ne truedi se a zatvori fioku. „Izgleda da sam ja posledica jednog jedinog susreta.“. ržao je nešto što je

147

ličilo na naborano crevo za kobasicu sa neprimerenom vrpcom ušivenom na jednom kraju.

„ržiš to ove… u nodnom stočidu?“ Južinija je sa mučninom shvatila a je verovatno samo poslednja o nekoliko, ako ne i mnogo žena koje su bile u ovoj postelji i slušale njegove zapovesti izgovorene prigušenim glasom. Stavljao je tu stvar preko sebe, ali je gleao u nju i smešio se. „Zamišljaš li me kao gospodara harema?“ Južinija se namrštila. „Ne baš.“ Pogleala je šta rai. „To izglea veoma nelagodno.“ „Mogla bi ostati bremenita ako ga ne buem nosio.“ Skinuo ga je i podigao. „Funkcija mu je prilično očiglena.“ Prebacila je noge u stranu i sela. „Nisam ostala u rugom stanju ok sam bila u braku. Prema pretpostavljam a rizik postoji. Moža bi trebalo a razmislimo…“ Krenula je da klizi prema ivici kreveta, ali je ciknula kad ju je Vord uhvatio za

ručni zglob. Sekunu kasnije ležala je na leđima po njim, a on joj je jenom glave. rukom ržaome obeprisiliti ruke iznad „Nedeš ako sam se preomislila“, rekla je gleajudi ga. Ona moža nije bila voljna, ali njeno telo jeste. Čitavo je rhtalo, čeznulo za njegovim dodirom. Bila joj je potrebna sva snaga volje da se ponovo ne izvije prema njemu, da ne preklinje da oseti njegovo telo.

„Šta nije u reu?“ Glas mu je bio mračan, neumoljiv i gleao ju je u oči toliko proorno a joj se učinilo a može a vii o na njene uše. Moža… Ne.

Mora zaržati samopoštovanje, a ka bi ozvolila a stavi tu stvar u nju, osedala bi se prljavo. Ukaljano. „Razumem a je tvoj život rugačiji o mog“, izrekla je pokušavajudi a ovo objasni najmanje uvredljivim rečima. „Ne želim a kažem a taj premet ukazuje na moralnu niskost.“ Na trenutak je samo zurio u nju, a zatim je zabacio glavu i počeo a urla o smeha. „Moralnu niskost?“ Južinija se namrštila. „Pokušavam a buem taktična.“ „Samo bui iskrena“, rekao je. „Ne želim tu francusku stvar u meni.“ Pogle mu je pao na premet o kom su govorili. „Ne opaa ti se?“

148

„Zapravo, nikad pre nisam viela ništa slično.“ „Pa?“ „Raije ne bih.“ „Zašto? Obedavam a du ti pružiti zaovoljstvo čak i sa tim.“ Pomerio se. Trljao se o nju i njena kolena su se razdvojila i ona je glasno

uvukla vazuh. Ali je pružila ruku i ogurnula ga. „Ne oiruj me time!“ Ovo je izazvalo blesak frustracije koji nikad prenije viela u njegovim očima. Poigao se na kolena opkoračivši njene butine i izgovorio: „Južinija, moram te zamoliti a mi objasniš ovu tvoju reakciju.“ „Pretpostavljam a sam opreznija o vedine“, rekla je očajnički. „Ne poznajem te ovoljno obro a bih mogao a poreim.“ „Ne želim tu stvar u meni nakon što je bila u rugim ženama!“ planula je. „Pretpostavljam a si je oprao, ali nije me briga. Izvinjavam se ako misliš a sam preterano zahtevna.“ Vor je načas zurio u nju, a zatim je nemo zavukao ruku u fioku na stočidu pore kreveta koja je i alje stajala otvorena. Izvaio je punu šaku francuskih kapica i pustio da mu iskliznu iz ruke na krevet. Padale su joj po grudima i stomaku, tanke i glatke, sa ušivenim vrpcama

različitih boja. „Nikaa ne bih va puta koristio istu“, kazao je. „Ali, što je još važnije, nijena žena nije bila u ovoj konkretnoj postelji, ili u bilo kojoj rugoj postelji u kojoj sam se ja nalazio ved gotovo ve g odine.“ „O“, zaprepastila se Južinija. „Žao mi… Drago mi je što čujem a se koriste samo jenom. Ali zašto si toliko apstinirao?“ U mislima je počela a nabraja razloge iz kojih bi zrav mla muškarac mogao a izbegava suprotni pol, i nijean od njih nije bio dobar. U stomaku joj je kuvalo.

Vor ju je pogleao i opet prasnuo u glasan smeh. „Ne, nije bolest u pitanju. Jesi li uvek ovako nepoverljiva?“

Nagnula je glavu osedajudi kako joj se milina širi telom poput toplog mea. Nije imao nikakvu bolest. „To je posledica rada u mom uredu. Uveravam te da bi upravljanje ureom svakoga izlečilo o optimizma.“ „Čak i pore veoma kratkog poznanstva sa Otisom i Lizi, razumem šta hodeš a kažeš“, rekao je Vor. Žalosno joj se nasmešio. „Sa Mijom sam bio veren godinu dana, i udvarao sam joj se mnogo meseci pretoga. Veriba se okončala ka sam bačen u zatvor, a ubrzo nakon toga brat i sestra pojavili su mi se na pragu.“ Južinija ga je pomilovala po obrazu. „Imao si veoma tešku goinu.“

149

„To je blago rečeno“, kazao je ležudi pore nje i gleajudi je sa grešnim sjajem u očima. „Zar ne misliš a je krajnje vreme a mi neko pomogne a se osedam bolje?“

150

Dvadeset šesto poglavlje Vord nije mogao da udahne.

Južinija je pore njega sela rasipajudi francuske kapice na sve strane , okrenula se i spustila na sve četiri i navila se na njim. Kosa joj je pala napre, zaklanjajudi joj lice. „Pakao i prokletstvo“, izgovorio je Vor promuklo. „Ti si najlepša žena koju sam ikad video.“ „obro.“ Spustila je glavu i jezikom napravila trag sve do njegove bradavice. Vor se poigao na laktove ne truedi se a zaustavi kletvu koja mu je izbila sa usana.

Južinija ga je pogledala sa veselim osmehom i povukla se nazad. Čim je spustila jezik na njegovu alatku, Vor je ispustio jecaj koji mu je potresao čitavo telo.

Osedao se kao a je u snu. Kao rubin crvene usne, kosa rasuta poput ukovržane svile preko njegovih nogu, i Južinijine elimično sklopljene oči ok je očigleno uživala u onome što je raila. „osta“, izrekao je promuklo. Morao je da uđe u nju, a poseuje to senzualno telo prepuno oblina.

Trenutak kasnije okrenuo ju je na leđa, a ona se iznenađeno nasmejala. Počeo je požuno a je ljubi, a se zariva u njena usta ok je grabio konom bačen preko kreveta. „Samo malo. Ne taj!“ rekla je smejudi se. Hode li se smejati čitave nodi? Verovatno. „Želela sam plavu vrpcu.“ Vor je francuske kapice kupovao o najboljeg obavljača u Ulici Bond. Bili su bestino skupi i garantovali su a de zaovoljiti amu, prema nije verovao a je obavljač imao na umu boju vrpce ka je obedavao zaovoljstvo ame. Sagnuo se i liznuo Južinijinu ružičastu braavicu, a zatim ju je uvukao u toplu dubinu svojih usta. Podigla se prema njemu, noge su joj bile nemirne.

„Vore!“ „Pružidu ti zaovoljstvo“, prozborio je zadihano. ođavola, želeo je a je poliže i uzme usnama svaki centimetar njene blistave kože.

151

Razmakao je njene svilenkaste sjajne nabore i polako uvukao nabreklu kitu u nju. Bila je tako uska, mnogo uža nego žene koje je iskusio pre. Toliko mu je to prijalo da mu je znoj izbio po ramenima.

Južinija se migoljila, čvrsto je sklopila oči, pokušavajudi a mu pomogne. Uzeo je njenu nogu i poigao je, što mu je omogudilo a uđe još malo ublje, na šta se njoj sa usana oteo jecaj. „Pogleaj me“, prošaputao je. Iznova je zaječala. Morao je a joj vii oči. Ako je boli… Moža je on preveliki. Moža je ona suviše uska. Ili je moža luđak, jer ga je, svaki put ka bi spustio pogle, prizor njegove nabrekle kite kako ulazi u nju terao a poželi a se svom silinom zarije dublje. Brzo i snažno. „Južinija“, izgovorio je promuklo i pročistio grlo. „Otvori oči.“ Otvorila je oči pune zaovoljstva i zagleala se u njega sa blagim nagoveštajem gneva. „Izvini“, rekla je ponovo uahnuvši i promigoljivši se. „Truim se a napravim mesta tamo gde ga nema.“ Nije u njenim očima bilotoliko bola. da Moža malo nelagoe. I mnogo požue. Sagnuo je glavu taman je poljubi. Nije pomerao kukove. Podigao je njenu nogu još više, ok ona nije konačno shvatila i obujmila ga nogama oko struka.

„Vorde!“ proahtala je. Ali on je želeo a ovo traje, a ie polako, a njoj prija, jer ođavola, ka se smesti u nju, nede modi a se obuza. „Želiš li više?“ upitao je promuklo. „adu ti više.“ Ponovo je spustio glavu i gricnuo joj usnu. „Moraš mi redi šta želiš.“ Južinija je ponovo otvorila oči. „Uzedu ono što želim“, povikala je ahdudi. Pre nego što je stigao a je zaustavi, izigla je kukove i primila još nekoliko centimetara njegove užine. Bila je ovo strana vođenja ljubavi koju nikaa nije ni zamišlj ao. Vrelija, zabavnija, prijatnija. Bolja na sve mogude načine. Nije se pomerao, uživao je u rumenilu na njenim obrazima, načinu na koji je grizla onju usnu. „Još?“ „a, ti beni zlikovce. Želim tebe. Želim čitavog tebe. Sada.“ Nije u njenim očima vieo nelagou, samo gnev i požuu. Uz ubok jecaj, Vor se zario u najvrelije, najtešnje mesto u kom je ika bio. Ikaa. Bez izuzetka. Južinija je otvorila oči i sa usana joj se oteo krik. Zaleio se. „Urai to ponovo“, nareila mu je grčedi prste na njegovim ramena. Učinio je to opet. I ponovo.

152

Oreio je snažan ritam oslanjajudi se na polaktice, ok mu je znoj kapao sa lica. Borio se a zarži kontrolu, orgazam je pretio a mu bukne uz noge. Južinija se po njim uvijala, iz grla su joj se hrapavo otimale isprekiane reči, nokte je zarila u njegova leđa. Mua su mu se poigla, spremala se a joj aju sve što ima. Baš u tom savršenom trenutku prošaputala je sa najvedim iznenađenjem: „Ne mogu više a se suzržavam, Vore.“ „Zaboga“, prostenjao je. „Nemoj.“ Isprekidano je zajecala i sklopila se oko njega rukama, nogama, intimnim

elom. Svaki eo nje bio je čvrst i topao, i stezao ga je. „Vore!“ kriknula je ok su grčevi koji su njenim telom strujali potresali njih oboje kao da su jedno.

Nastavljajudi a pomera kukovima, Vor se prepustio, osetivši kako mu se vrelina buktavo penje uz noge i kičmu i čini ga slepim za sve osim za zaovoljstvo koje mu se silovitim talasima širilo telom.

153

Dvadeset sedmo poglavlje Južinija je mlitavo ležala preko Vora sasvim natopljena znojem i pokušavala a povrati dah.

„Kako su te zvali kaa si bila ete?“ upitao je grubim, zadovoljnim glasom. „Južinija. Kako su tebe zvali?“ „Tei. Nisi imala naimak? Niko nika nije pomislio a si anđeo ili pače?“ „Niko. I ne opaa mi se ta vrsta poređenja. Ja sam suprotnost anđelu, plašim se, i uvek sam to bila.“ „Stvarno?“ Poigao je i spustio obrve počastivši je prikazom lažnog iznenađenja. „Ti, Južinija Snou, spasiteljka neposlušne ece širom Engleske, nisi anđeo?“ „Ja sam spasiteljka roitelja. Sigurna sam a mnoga eca veoma pobožno žele a njen je ure a rai ne bi liviše se osloboila guvernanti.“ „Istina a prestane bi ona sasvim sigurno volela a prave kolače o blata nego patišpanj.“ Vor je polako prešao rukom niz njena leđa i preko l uka njene zadnjice.

Južinija je sa zaovoljstvom počela a uviđa a se Vor nije razmetao uprazno – činilo se a zaista poseuje izržljivost osamnaestogoišnjaka u pogledu ponavljanja podviga.

Poigao je glavu i poljubio je u usta. „Ti si najveličanstven ija i najuzbudljivija žena koju sam upoznao.“ Još jean poljubac, u nos. „Svakako najlepša.“ Poljubac u oba oka.

„Najbolja ljubavnica koju sam imao. Ikaa.“ „Hvala“, ovratila je i nežno mu uzvratila poljubac. „A nod se još nije završila“, rekao je Vord i legao preplevši prste po glavom. Čime je izložio sve one mišide u rukama, nije mogla a ne primeti. „Trebalo bi a se vratim u svoju sobu“, kazala je Južinija ne pomerajudi se. „Plašim se a bi jeno o ece moglo a se probui i ođe a traži utehu.“ „Zaključao sam vrata.“ „Ipak… šta ako pokuca?“ „Pa šta ona?“ Okrenuo se na bok i oslonio glavu na ruku. „Vore! Ne možeš a aš bratu i sestri o znanja a smo… da smo ljubavnici!“ 154

„Ne nameravam nikome a to kažem. Ako neko o njih voje pokuca, otidi du u biblioteku, a ti možeš a ostaneš ove. opaa mi se pomisao a spavaš u mom krevetu.“ Skrušeno mu se nasmešila. Razum je polako počeo a joj se vrada u glavu. Koliko dugo afere traju? Ponajviše jean an ka u kudi ima ece. Pročitao joj je misli. „Ne“, rekao je. „Ne još. Još te želim, i ti želiš mene.“ Neporecivo. Ali… Izraz na licu mu se promenio; navio se na nju, oči su mu bile trezvene. „Južinija Snou.“ „a?“ Očigleno je bila evojčura u srcu, jer je jeino što je želela bilo a ga namesti u odgovarajudi položaj a počnu sve iznova. „Želim a nod proveeš sa mnom.“ „Nije prilično“, rekla je. Je li to značilo a on samo želi a spava? Njegovo telo je izgledalo kao da… Osmeh mu je otakao usne. „Nije me briga. A tebe?“ Pokušala je a razmisli o tome. Nije bila svesna koliko su duge njegove trepavice. Bile su tople smeđe boje sa zlatnim vrhovima koji su mu oirivali obraze. „a, briga me je. Kao ete olučila sam a du uvek biti najpristojnija osoba u prostoriji.“

Oči su mu smekšale. „Plašim se a deš morati te ieje a se orekneš, anđele.“ „Zvadu te Tei“, upozorila ga je. „Ako ostaneš ve semice, svega četrnaest ana ozvolidu ti a svakonevno izigravaš najpristojniju osobu. Neko vreme.“ Južinija se nasmejala. „O čemu pričaš?“ „O pristojnosti“, rekao je ljubedi njenu jagoicu. „To je samo gluma, zar ne?“ „Kako to misliš?“ Konačno se smestio između njenih nogu i ona je tiho zaječala i rukama mu stegla ramena.

„Zamisli nokšir kraljevskog vojvoe.“ Ali, pre nego što je stigla a išta zamisli, on je toliko glano uronio u poljubac a mu je Južinija uplela prste u kosu. ugo su se ljubili zarobljeni nege između požue i zaovoljstva. „a li si razmišljala o nokširu?“ upitao je Vor promuklo, povukavši se. „Molim?“ izgovorila je zaihano Južinija, prelazedi jezikom preko oble onje usne.

„Svi ga koriste.“

155

Ponovo se oslonio na lakat, zbog čega mu je jena ruka bila slobona a miluje njenu ojku. Južinija je pokušala a razume o čemu on to priča. „a li razgovaramo o stepeniku tvoje kočije?“ upitala je. „Pristojnost je samo prazna prestava“, izjavio je Vor. „Sve one ame što see po salonima i pretvaraju se a se ne znoje, ne mokre i ne puštaju vetrove samo glume.“ Južinija je zakolutala očima. „Šta hodeš a kažeš?“ gleala ga je u oči, ali je spustila ruku, pomilovala mu zategnut stomak, pa je spustila još niže. „Zar nika nisi bila na večeri znajudi a je tu i nokšir, iza paravana u uglu?“ „Avaj, jesam.“ Južinija mu se približila osedajudi nemirni nalet energije koji je izazvala čvrsta užina što je pulsirala naspram njenog stomaka. „Imao sam moža petnaest goina ka su me zamolili a se priružim oraslima na večeri“, rekao je Vor. „Sedam se a sam vieo kako jena ama – pošteedu te njenog imena – nestaje iza paravana, a zatim sam čuo neobičan zvuk.“ Južinija je frknula i zagnjurila licem u njegovo rame. kao voopa“, nastaviosejea Vor. gostiUsutom seeli stolom i voili„Zvučalo osanejerazgovore pretvarajudi ne „Ali čujusvi ništa. samzatrenutku olučio a me pristojno ruštvo ne zanima – a me nikakvo ruštvo ne zanima.“ „Zato nika nisi bio na balovima i sličnim okupljanjima?“ „Upravo tako“, ogovorio je grickajudi njenu onju usnu. „Hodu a kažem kako ne bi trebalo a brineš zbog pristojnosti, Južinija. Ostani sa mnom.“ Legao je na nju. „Moje telo ti je na raspolaganju.“ „Uzmi me“, izgovorio je spustivši glas. „Tvoj sam. Niko nede znati. Koliko svet zna, ti si velikoušno pristala a me posetiš ok mi ne pronađete novu guvernantu. Gospođica Loj Fantil uverila me je a de mi poslati nekoga što je pre mogude.“ „O, Suzan“, rekla je Južinija pomalo srito. „Ona misli…“ „opaa mi se“, prekinuo ju je Vor. „aj mi četrnaest ana. Spustio je poljubac na njene usne. „Su se približava zastrašujude brzo. Želim a mi pomogneš oko obrazovanja ece. Šta ako ih pre vremena pozovu pred Dom lordova?“ „To je malo verovatno“, kazala je Južinija. Zamislila se. „Prema bi bilo obro pripremiti ih za tu mogudnost, ma koliko malo verovatna bila.“ „Moji avokati kažu mi a bi mogli pitati Otisa kakve su bile želje njegovog oca.“

156

Južinijin um kliznuo je u haos jer se Vor spustio niže, taman toliko a počne a joj ljubi grui. Zašto a ne ostane? Niko ne zna a je ove. Niko ne bi ni mario ge je, potkrala joj se misao. Ona je udovica. Dok se uvijala po Vorovim milovanjima, osedala se živo.

„Razmislidu“, izgovorila je isprekiano išudi. „Obedavam a du…“ Vor nije ni očekivao a de racionalna reč a upali. Nije mu bila potrebna logika. Južinijina ojka bila je sočna i savršeno zaobljena, a bradavica mala zrela trešnja. Ljubio ju je ok nije počela nemirno a mra nogama po njim i klizi rukama preko njegovih leđa i ramena i spušta ih niže. Zatim se poigao a uzme njena usta glasnim jecajem. Imala je ukus žene i požue, i svega obrog u životu. Zavukavši ruku ispo njenog vitkog struka, snažno ju je privio uza se, uživajudi u tome kako su njene obline prianjale uz udubljenja njegovog tela. Bili su stvoreni jedno za drugo, kao Adam i Eva.

uahnuo okrenuo se vukudi i nju mogaoprema predi rukama prekoIsprekiano svilenkastejekože njenihi leđa i njene zanjice kojaajebisavijala njenim intimnim elovima. „Želim te“, šapnuo joj je na uvo. Zavukao je ruku između njenih nogu.

Uvukao je prste kroz vlažne nabore, a iz njenih pluda izleteo je vazuh zajeno sa prigušenim jecajem. Vor je pružio ruku i uzeo francusku kapicu – ovog puta sa ružičastom vrpcom. Južinija se povukla naza. Čekala je, grizla punu onju usnu toliko snažno a je vieo trag zuba na njoj. „Želim najpre a te okusim“, rekao je vezujudi vrpcu. „Ne“, proceila je. „Saa, Vore, saa!“ „A šta de se esiti ako to ne uraim?“ Zatresla je glavom i magla požue razišla joj se pre očima. „Ili du gurnuti ovo koleno prema sreišnjem elu tvog tela.“ „Ostani četrnaest ana“, naredio je. „Ne bih smela“, promrmljala je. Vor ju je povukao na sebe i počeo a joj miluje sva prava mesta. „Trebalo bi a ostaneš.“ Južinija je otvorila oči. „a li ti to pokušavaš a me uceniš?“ U glasu joj se čuo bes, a rumenilo joj je oblilo obraze. Vord nije mogao a zarži smeh. „a li bi upalilo?“ „Ne bi!“

157

„Preklinjem te. Viiš? Preklinjem.“ Okrenuo ju je, razmakao joj noge i spustio se ok mu se glava nije našla u blizini najružičastijeg i najslađeg ela njenog tela. Krik joj se oteo sa usana čim ju je liznuo. Vor je uhvatio sebe kako se smeši dok ju je voleo sve dok joj noge nisu zadrhtale.

Poigao se i postavio se na pravo mesto. Pustio se punom silinom svog bida nejasno svestan da nikad pre nije voio ljubav sa ovako ivljom, oštrom usresređenošdu. Njegovi kukovi pratili su ritam njegovog podivljalog srca. Zaržao je taman toliko prisebnosti a primeti način na koji je Južinija ječala, kako ga je rukama privlačila sebi, ponavljala njegovo ime ok se reč nije pretvorila u krik. Bila je strastvena koliko i on , ivlja, grebala mu je leđa, telo joj se grčilo o

zaovoljstva. Uživao je u svakom trenutku, a zatim ju je postavio na sebe i posmatrao kako se namešta, pronalazi ritam, smeje mu se. I jaše ga ok joj se telo nije ponovo zgrčilo, terajudi ga a izgubi ko ntrolu. Iz grui mu se oteo grubi krik, nakon čega joj je ao sve što je imao. „Četrnaest ana“, rekao je, glas mu je bio promukli šapat. Južinija se okrenula ga poglea, uglovi punih ogovori, a pročistila grlo, paa pokušala opet.usana su joj se poigli. Pokušala je a „Suviše sam umorna a bih omah otputovala“, prošaputala je. „Posebna si“, izgovorio je tiho prelazedi palcem preko njene onje usne. Nasmešila se očiju natopljenih zaovoljstvom. „I ja sam tebi naklonjena.“ Zaspali su sklupčani zajeno kao kučidi. Ili ljubavnici.

158

Dvadeset osmo poglavlje Četvrtak, 28. maj 1801. Južinija se probuila u svojoj sobi ka je Klotila povukla raperije u stranu. Sela je trepdudi. Nije se osedala kao posrnula žena. Prema je svakako igrala tu ulogu, naročito kad ju je Vord dopratio do njene odaje u cik zore. „obro jutro, madam“, rekla je Klotila. „onela sam vam oručak. Hodemo li se danas vratiti u London?“ „Obedala sam gospoinu Rivu a du ostati ok mu ne obezbeimo novu guvernantu. Verovatno četrnaest ana.“ Južinija se izvukla iz kreveta. „Za nekoliko neelja oržade se saslušanje u omu lorova, a eca imaju mnogo a uče pre nego ih prestavi visokom ruštvu.“ „Rubi je što potpuno zbunjena njima voma“, rekla je Klotila pozvonivši a poruči kupku. „Imali su ve naše guvernante, a i alje se ne peru iza ušiju.“ „Moram ih naučiti pravilima obradanja, kako a se naklone, spuste u kniks, kako a se vlaaju u ruštvu oraslih. I moram naučiti Lizi a bue to što jeste, a ne lik iz pozorišnog komaa.“ „Rubi kaže a je evojčica trop dramatique“, kazala je Klotila klimajudi glavom.

Južinija je čeznula za novim izazovom – i sa ga je imala. ani de joj biti ispunjeni, a nodi… blažene. Nasula je sebi šolju čaja i sela u krevetu, jer se poslužavnik nalazio na je dinoj stolici. „Jesi li primetila a u ovoj kudi ozbiljno neostaje nameštaja, Klotila?“ „Tako je u čitavoj kudi“, obavestila ju je njena služavka. „Gospoin Pv je kupio kudu sa nešto nameštaja, kako čujem, i nije ništa u njoj menjao. U šest spavadih soba nema ni šibice. I, madam, nijena služavka ne živi u kudi.“ „Nijena?“ „Ni jena jeina. olaze svakog ana iz sela. Gospoin Gamvoter smatra a su žene u kudi smetnja.“ Nabrala je nos. „Sretala sam i ranije takve muškarce.“ „U kuhinji rae samo muškarci ?“ Klotila je klimnula glavom. „Gospoin Marsel, kuvar, iz Langeoka je, nealeko o mesta u kom živi jena o mojih tetaka. Nema nijenu služavku u

159

kuhinji, nijednu. Ali je njegov hleb, magnifique. Dobar kao i hleb moje majke, madam.“

Južinija je osetila novi nalet srede. Moža de sidi u kuhinju i pitati gospoina Marsela a li bi želeo a isproba neke o njenih ieja. Zamislila je čokolanu tortu sa snažnom aromom đumbira. Ili limun tortu sa komaidima kore zbog oatne oštrine. „anas du ovesti ecu u kuhinju a uče a peku kolač. Je li gospoin Marsel čovek koji nede trpeti ecu u kuhinji?“ „Ne, ne“, ovratila je njena služavka. „On je pravi Francuz, pa sam sigurna a voli decu.“ Zanemarimo činjenicu a se sama Klotila mrštila na svako ete ispo es et godina zbog njegove sklonosti da se isprlja.

Južinija tek što je izašla iz kae, ka je lakej oneo poruku o Vora. Da li bi želela a Lizi i Otis prisustvuju večeri? Ispo njegove rečenice napisala je ogovor, presavila poruku i poslala mu je. Naravno. Moramo smesta početi a ih učimo ponašanju za stolom i učtivom razgovoru. Na poruku je odgovorio.

Strahujem a deš stenjati ok bueš jela čokolani sufle koji sam poručio za esert. Uzela je novi list hartije za pisma.

Prisustvo tvog brata i sestre u trpezariji trebalo bi te dovoljno

naterati a se obuzaš a ne poletišpreko stola. Njen rukopis bio je urean i amski, njegov iskošen i žuran. U ovom trenutku razmišljam samo o tome a li se kupaš.

160

Pre očima joj je preletela slika njega u kai: kako mu vo da svetluca na snažnim glatkim nogama, kako se sliva niz njegova široka ramena. Progutala je knelu s mukom, oklevala, a zatim olučila a ignorise provokaciju. Hode li Otis oneti Džarvisa za sto?“ Njegov odgovor:

Da li bi to bio problem? Nijeno ruštvo, visoko ili ne, ne dozvoljava glodarima da sede za stolom,

Džarvis mora ostati u žaku ka je izvan ečje sobe. Po svemu suedi, žarvis je išao svua kua je Otis išao. Južinija je zarhtala na ovu pomisao. žak de morati sve vreme biti izvan viokruga. Ispod stola. Moža bih mogla a oveem ecu a uče a peku kolač, naravno,

uz tvoje odobrenje?

Moža bi Otis mogao, kaa za to ođe vreme, a okupljenim lorovima posluži kolač i time okaže a sam sposoban a im buem staratelj.

Južinija je razmišljala kako najbolje da mu odgovori, ali naposletku nije ogovorila ništa. Imala je osedaj a Vor ne oobrava pečenje kolača, prema se truio a mu ton bue šaljiv. Nije mu se to opaalo iz principa, kao a ona pokušava a njegovog i sestru nauči nekom fizičkom poslu. Malobrata kasnije povela je Lizi i Otisa u kuhinju – jer je, bez obzira na to da li je njihov stariji brat to oobravao ili ne, zahvaljujudi Ureu gospođe Snou, umede pečenja obrog patišpanja postala propusnica za visoko ruštvo. Gospodin Marsel imao je plavu kosu i veličanstvene uvijene brkove. Južinija ga je pozdravila klimanjem glavom i predstavila mu se na njegovom maternjem

jeziku, zbog čega je zauzvrat obila blistav osmeh i teatralan naklon. Na njeno iznenađenje, Lizi je istupila, spustila se u trapav kniks i na tečnom francuskom jeziku pitala ga šta sprema. „Razmišljam o večeri“, odgovorio je kuvar. „Razmišljate?“ ponovio je Otis takođe na savršenom francuskom. „Zašto morate a razmišljate o njoj?“

161

Južinija je prigušila smeh. Na njene oči Lizi i Otis počeli su a uče veštinu pečenja kolača i sleili su uputstva manje-više vesto još ok su postavljali pitanja kuvaru.

„Kako ste uspeli tako izvrsno a naučite francuski?“, upitala je Južinija Otisa dok je njegova sestra posmatrala kuvara kak o muti jaja i šeder impresivnom brzinom. „Živeli smo u Engleskoj četiri meseca goišnje“, objasnio je. „U Parizu smo

boravili zimi, ali smo kolima često putovali Francuskom.“ To je onekle objašnjavalo kako je mogude a niko nika nije prepoznao lei Liset i lorda Darsija.

Ka je kolač završio u rerni, svi su seli za kuhinjski sto, pa je gospoin Marsel rekao Južiniji koliko je teško upravljati kuhinjom samo sa jenim kuhinjskim pomodnikom. „Nemam čak ni pralju!“ izgovorio je tresudi glavom toliko žestoko da su mu brkovi zadrhtali.

„Sinod ste na naš sto poslali čuo s obzirom na tako teške uslove raa“ , ovratila je Južinija toplo. adu sve o sebe a ubeim gospoina Riva a unajmi ogovarajudu „Nije to pomod. o gospoara“, kazao je kuvar. „Ved o gospo ina Gamvotera.“ Pogleao je u Lizi ne objašnjavajudi ništa alje, ali je njegovo sleganje ramenima reklo mnogo toga.

„Znate li a vaša glava izglea kao a je prekrivena puževima?“ ubacio se Otis.

„Otise“, rekla je Južinija, „nikaa ne smeš a komentarišeš nešto što je lične priroe. Molim te a se smesta izviniš gospoinu Marselu.“ „Izvinjavam se“, kazao je Otis gleajudi kuvara sa iščekivanjem. „Mi Francuzi obožavamo les escargots“, rekao mu je gospoin Marsel. „Meni je milo što posedam na omiljeno jelo mog naroda.“ Otis se nasmešio. „Ja bih mogao voskom a svoju kosu namestim tako a poseda na rep pacova!“ „I ti bi mogao biti Francuz“, ovratio je gospoin smejudi se naglas. „Veruj mi na reč ka ti kažem a se najvedi pacovi na svetu mogu pronadi u mom voljenom Monpeljeu!“ Upravo zbog ovoga je, pomislila je Južinija, insistirala na tome a se uči veština pečenja kolača: mlae engleske ame i gospoa moraju shvatiti a njihovim omadinstvom upravljaju stvarni ljui.

162

„Gospoine, pitam se a li bih smela da vas zamolim da malo izmenite recept jenog kolača?“ kazala je. „Moram a vas upozorim a ta izmena postoji samo u mojoj glavi.“ „Interessant! Rado, madam Snou“, ogovorio je kuvar. „Moje kulinarske veštine su zarđale. Gospoin Riv jee sve što skuvam i ne pokazuje nikakvo interesovanje za hranu.“ Propratio je ovo kolutanjem očima. „Moja poseta trajade četrnaest ana“, rekla je Južinija ozareno i ustala o stola. „Priružidu vam se nakon što gospoin Riv poveda brojno osoblje u kuhinji. Ne bih želela a vam povedavam obim posla ok ne obijete ogovarajudu pomod.“ Gospoin Marsel naklonio se veličanstveno. „Brojaču trenutke o tog časa, madam Snou.“ Okrenuo se eci. „Vi dete večeras za esert obiti kolač koji ste sami napravili.“ „Ja bih sleedi put volela a stavim u kolač unju“, rekla je Lizi. „Nikaa mi nije bilo jasno šta znači ono u prestavi kaa traže unje u kuhinji.“ „Tiho“, kazala je Južinija uzimajudi je za ruku. „Najpre, trenutno nema i unja, jer im nije vreme. Ali, što jeMarselu još važnije, tražiš kolače iz Romea zahvaliti gospoinu na umesto tome štoavas je ljubazno poučio Julije, moraš

kako a pripremite kolač.“ „Izuzetno sam vam zahvalna“, zacvrkutala je Lizi i još jenom se spustila u kniks. Otis se pri naklonu zaneo u struku tako a je izgleao kao žral sa iščašenim zglobom.

Mnogo su toga morali a nauče, i pore toga što su olično vlaali francuskim.

Ka su se vratili u ečju sobu, Rubi je proverila a li su se eca umila i oprala ruke.

Zatim ih je Južinija preuzela. „Izadi du iz prostorije i ponovo udi. Želela bih a zamislite da sam ja vojvotkinja od Gilnera. “ Lizi je nabrala nos. „Ne opaa mi se ona.“

„ama nika ne izražava negativno mišljenje o rugoj osobi osim u privatnosti“, naglasila je Južinija. „Pozravite me kao a sam ja vaša poštovana baka koja je ošla a poglea ečju sobu.“ „Mislite, kao a nam se opaa?“ „Upravo tako mislim.“ „Želite a lažemo!“ povikala je Lizi teatralno. „Želim a glumite“, ispravila ju je Južinija. „U pravo vreme, na pravi način.“

163

Južinija nije videla Vora čitav an, pa je o večeri požua u njoj sijala poput užarenog ugljevlja. Kolena su joj klecala pri samoj pomisli na njega. Oabrala je haljinu koja je obedavala više nego što je otkrivala, pošto de im se eca priružiti za večerom. Bila je indigo-plave boje, o toliko teške svile a je o zemlje padala pravo poput stuba.

„a vam stavim ijamante?“, upitala je Klotila. Nije ni reč rekla, ali je Južinija savršeno obro znala a njena služavka zna za njenu aferu. Jasno je bilo da ju je Klotila poržavala – ipak je ona bila Francuskinja – ali čak i nakon mnogo goina službe umela je a se vlaa kako olikuje bez neumesne prisnosti. „Mislim a de srebrna mrežica biti bolja“, ovratila je Južinija. „Ako si je ponela.“ „Naravno, madam“, rekla je Klotila očigleno uvređena insinuacijom a je mogla počiniti takvu grešku. „Sa srebrnim cipelama na visoke potpetice“, oala je Južinija. „Plave papučice bile bi bolje“, sugerisala je Klotila. „Moje je mišljenje a bi srebro moglo nositi poruku a ste skupi za izržavanje.“ i jesam skupa za izržavanje. Ne viim zašto je to važno.“ „Ja „Muškarci vole a se pretvaraju a njihove supruge nede biti teret za kudni bužet. To im aje za pravo a gunđaju i kasnije se pretvaraju kako su bili obmanuti.“ „Ne nameravam a se uam za gospoina Riva“, rekla je Južinija. „Zato du nositi srebrne cipele i izgleati kao a sam skupa za izržavanje poput same kraljice.“ „Svakako, madam“, odvratila je Klotilda. „Nemoj me čekati“, oala je Južinija uzimajudi svileni šal koji je išao uz haljinu.

„Naam se a de vam veče biti prijatno, madam.“ Klotildin francuski naglasak ovom uobičajenom izrazu ao je sasvim posebno značenje. „Imam razloga a verujem a hode“, izgovorila je Južinija široko se osmehnuvši ka su im se pogledi susreli u ogledalu.

164

Dvadeset deveto poglavlje ok je silazila na večeru, Južinija je srela Gamvotera, koji ju je obavestio a de večera biti poslužena u maloj oaji pore balske vorane. Nije joj ponuio a je otprati, pa je Južinija sama prešla balsku voranu osluškujudi lupkanje svojih potpetica. Prostorija je ozvanjala praznim, vetrovitim zvukom što je govorio a u njoj niko nije plesao još o seamnaestog veka. Ušla je u salon i zatekla Vora samog u prostoriji kako stoji naslanjajudi se laktom na policu izna kamina i zuri u vatru. Modne crte lica bile su mu osvetijene oozo kao a je srenjovekovni ratnik koji pore logorske vatre razmišlja o sutrašnjoj bici. obro je što Vora nije srela u svojoj ebitantskoj sezoni. Enru je bio iva n, zlatan mlaid, ali Vor je bio muškarac, ne samo zato što je bio krupan u poređenju s njenim pokojnim mužem. „O čemu razmišljaš?“ , upitala je. Ispravio se. „O tebi.“ „Južinija se nasmešila. „Jesu li to prijatne misli?“ Pogledao je prema otvorenim vratima. „Lascivne.“ Nasmešili su se jeno rugom kao ve mačke na ukraenom činijom pavlake. „Takođe sam razmišljao a li de mi za ovih četrnaest ana ponestati francuskih kapica“, oao je. „Mogu li a ti ponuim čašu vina?“ Prišao je bocama na kredencu.

„Oterao sam Gamvotera. Nije navikao na žene u kudi, pa je razražljiv. Čašu serija?“

„Ne, hvala. Čaša crnog vina de mi prijati.“ ame je trebalo a piju šeri pre obroka, ali je Južinija o tome razmišljala pre kao o predlogu nego kao pravilu. „Naravno.“ „Šta deš raiti sa ka više nisi na univerzitetu?“ upitala je. „Prilagođavam svoju mašinu za izrau hartije a rai na paru“, ogovorio je pružajudi joj čašu punu tečnosti boje rubina. „Kakvo povedanje broja proizveenih listova hartije očekuješ?“ Iznenađeno je trepnuo. „Zar to nije očigleno pitanje?“ „Jeste, koje bi jean preuzetnik mogao a postavi rugom.“

165

Južinija je uzela gutljaj vina gleajudi ga preko ruba čaše. „Takođe bi me zanimalo kolika bi bila mašina na paru. Imaju li štampari u Ulici Flit prostora za parnu mašinu?“ Voru su oči zasjale. „Pitanje veličine samog motora jeno je o ograničenja sa kojima se trenutno borim…“ Ali je udutao ka su se vrata otvorila i kaa je Rubi uvela Otisa i Lizi. Lizi se spustila u duboki kniks. Nosila je veo, prime tila je Južinija, ali je bio pričvršden tako a joj pokriva kosu, zbog čega je izgleala kao monahinja. Južinija ju je pozravila i okrenula se Otisu, koji je preko ramena nosio kožnu torbu ukrašenu crnim satenom. Uspeo je sasvim solino a se nakloni, s obzirom na to da se torba vidno vrpoljila.

Umesto a zvanično pozravi brata i sestru, Vor je Lizi povukao za loknu i bocnuo prstom žarvisa. „Nemoj!“ zacičao je Otis, ali u njegovom glasu nije bilo ljutnje. „žarvis ne sme da napusti torbu dok se ne vratiš u ečju sobu“, podsetila je Rubi Otisa pre nego što je otišla. Vor spustio rukubio na Južinijina „Evo Gamvotera Bogu jehvala, pa toplu je obrok poslužen zaleđa. okruglim stolom, jersabivečerom.“ bilo zaista čuno a je Vor seeo na jenom kraju stola, a Južinija na rugom. Ka je batler izašao, Južinija je pažljivo gleala Lizi i Otisa a vii hode li oabrati ogovarajudi pribor. Gospoin Marsel očigleno je shvatio Južinijino prisustvo kao izazov; 10 Gamvoter je objavio da je prvo jelo la poularde à la Montmorencie , ukrašeno 11 sosom a l'Allemande , nakon koga de usleiti rugo jelo sa tri prejela. Činilo se a je Otis lako usvojio lekcije koje im je tog ana oržala. Lizi je stalno zaboravljala i uvek je koristila pogrešnu viljušku, ili je gov orila punim ustima, ponajviše zato što je jeva čekala a ispriča Voru kako su pekli kolač i nije mogla prestati da govori.

„Gospoin Marsel je čuo čuesno“, rekao je Otis isprobavajudi brzalicu. „Jeste“, složila se Južinija, „ali nede vam ugo biti kuvar, gospodine Rive, ukoliko ne unajmite još jenu kuvaricu, ve služavke samo za kuhinju i ve evojke a peru posuđe.“ Vor je izgleao iznenađeno. „Je li obavestio Gamvotera a mu je potrebna pomod?“ 10 11

Mlao pečeno pile sa prelivom o višanja. (Prim. prev.) Sa sastojcima iz nemačke kuhinje, kiselim kupusom, kobasicama i svinjetinom iz salamure. (Prim.

prev.) 166

„Gospoin Gamvoter ne želi žene u kudi“, kazala je Lizi skakududi u stolici. „Rubi kaže a su ona, i gospođa Snou i njena sobarica, naravno, jeine žene kojima je dozvoljeno da spavaju pod krovom gospodina Gamvotera.“ Vor je poigao obrvu. „Čini se a sam izgubio vlasništvo na svojim krovom.“ „Pore kuvarice i služavki za ra u kuhinji, moža bi trebalo a razmislite o tome a unajmite kudepaziteljku“, rekla je Južinija, „koja bi mogla a vam pomogne a opremite kudu. Lizi, ne smeš skakutati za stolom.“ „ošlo mi je tako“, izgovorila je Lizi punih usta. „Molim te, nemoj a pričaš ka su ti usta puna hrane“, kazala je Južinija strpljivo.

evojčica je skupila oči. Povukla je veo i prebacila ga preko lica. „Ne morate me gledati.“

„ama nika ne nosi veo kaa večera u ruštvu“, ubacio je Vord. Lizi je pomerila veo u stranu, taman toliko da bi mogla prostreliti brata

pogleom. „Lei Liset je raila sve što je želela.“ , izjavio je Vord. „A ti jesi, što znači a ne smeš „Naša majka nije bila ama“ a skakudeš, brbljaš punim ustima i nosiš veo ok jeeš.“ Južinija se umešala. „Pitala sam se kako je bilo živeti u pozorišnim kolima. Da li vam se to dopadalo?“ „Nije“, ogovorila je Lizi ponovo prebacivši veo preko glave. „Nije bilo tako strašno“, kazao je Otis. „Bilo je strašno“, brecnula se njegova sestra. „Bilo je te sno, mirisalo je na kišu. Nije bilo mesta za knjige i oedu. I nismo mogli a iemo u školu.“ Vor je osetio kako mu se stomak grči. Što je više slušao o životu brata i sestre, to je više prezirao majku. Bilo je to nelagono osedanje. „Šta mislite a se vašim roiteljima opaalo na pozornici?“ , upitala je Južinija. „Gluma“, rekla je Lizi. „Lei Liset volela je a glumi.“ „Majka je bila veoma obra“, dodao je Otis očigleno nimalo zastrašen sestrinom malopređašnjom grnjom. „Ne, nije bila obra“, odgovorila je Lizi. „Volela je monologe i a vlaa pozornicom. To ne bi trebalo da se radi. Trupa bi trebalo da radi zajedno. Zato …“ Udutala je i uzela zalogaj kremastog spanada.“ „Je li vaš otac bio obar glumac?“ upitao je Vord. „Bio je načisto grozan“, rekao je Otis sa zaslepljujudim osmehom koji je Vor vieo svega nekoliko puta. „Zato je upravljao zavesom.“

167

„A i nije želeo a ga prepoznaju“, izrekla je njegova sestra stegnutim glasom. „Lei Liset bila bi veoma ljuta.“ Vor je krajičkom oka vieo a je Otis krišom izvaio žarvisa iz torbe i milovao ga je u krilu. Verovatno bi trebalo a kaže nešto, ali mu ga je bilo žao. Na sam pomen lei Liset osedao je potrebu a povuče Južiniju u krilo i ljubi je ok ne zaboravi sve u vezi sa ovim razgovorom. „Znate li šta ja radim kad sam ljuta?“ upitala je Južinija sasvim iznenaa i ni

sa čim u vezi. „Molim?“, upitala je Lizi. „Vičem i vrištim. Truim se a ništa ne ržim u sebi.“ Vor se namrštio. Lizi mora naučiti kako a bue ama, ne kako a viče. To je ionako suviše često raila, a ponajviše je vikala na brata. „Moža je vreme a se ame povuku na šolju čaja?“, upitao je Južiniju značajno. Južinija ga nije gleala. „Vrištanje ume a bue veoma katarzično. Glasom izbacuješ bes iz sebe.“ , izjavio je Vord. „Moji bratpuko i sestra nemaju nastavila potrebe ajeuče a vrište“ „Nije to vrištanje“, Južinija gleajudi ga. Oči su joj bile saosedajne, kao da je mislila a su njegovi brat i sestra napušteni prosjačidi. Kao da su odrasli gladni. Ova pomisao je izazvala jezu u njemu. „Jeste li imali ovoljno hrane?“ Otis nije poigao pogle, ali Vor je vieo kako mu se vrat ukočio. ođavola.

„ok otac nije umro“, razjasnila je Lizi. „Lei Liset ouvek je tvrila a su svakodnevne stvari zamorne.“

„Pakao i prokletstvo“, zarežao je Vord. „Tako gospoa vrišti, Lizi“, rekla je Južinija. „Jesi li izbacio ljutnju iz sebe?“, upitao je Otis uz pogled deteta koje je upravo naučilo novi izraz i svesno je a ne sme a ga ponovi ni u kakvim okolnostima. Ali namerava a to učini čim ostane sam. „Nika a to nisi izgovorio pre amama“, upozorio ga je Vord. „Ti si to upravo učinio?“ istakla je Lizi. „Bila je to greška. Izvinjavam se tebi, Lizi, i gospođi Snou.“ Uspeo je da izvije krajeve usana. Da ih izvije u nekakav osmeh.

„Psovanje mi se opaa više o vrištanja“, rekla je Lizi. „Ved znam mnogo psovki.“ „obro“, kazala je Južinija na Vorovo uboko zaprepašdenje. „Ali nika u javnosti. Obedavaš li, Lizi?“

168

„Da!“ „Ja mogu to a raim u javnosti ako to želim“, graknuo je Otis. „Ne ok ne napuniš osamnaest goina“, izjavila je Južinija, „ i nikada u ruštvu ljui visokog roa. A saa Lizi – i Otise, ako želiš – setite se nečega što vas je strašno, strašno razljutilo. Nečega što želite a zaboravite.“ Vor se sav ukočio o ljutnje. Ovo se esi kaa ecu upoznaš sa ženom koja nije rođena i vaspitana kao ama. Nije razumela a de Lizi biti upropašdena ako makar samo i šapatom na nekom balu izgovori reč prokletstvo. „Jeste li spremni?“ upitala je Južinija. „Hodete li i vi to uraiti?“ priupitala je Lizi. Pogled joj je bio napet, kao pogled konja koga napada roj muva.

„Nisam ljuta“, rekla je Južinija. „Re je na vas.“ Lizi je sklopila oči i toliko uboko uahnula a su se njene uske grui naoko raširile. „Šta to, kog đavola, misliš a raiš?“ prosiktao je Vord. Lizi je otvorila oči i rekla: „Spremna sam!“ Južinija nasmešila Lizi.“ Vor je use sebi zaječao.„Haje, Bio je novopečen u ulozi oca, ali je bio sasvim siguran da nije bilo primereno ohrabrivati mladu damu da psuje. Njegova sestrica je sela pravo, ispravila ramena, otvorila usta i visokim,

proornim i veoma bučnim glasom izbacila iz sebe čitav niz psovki. Nakon prve tri, Voru su uši zvonile. Nakon seam ili osam, Gamvoter je zaihano utrčao u prostoriju.

Južinija se nagnula prema njoj i klimnula glavom, pa je Lizi prestala. Tišina koja je usleila imala je onu kristalnu čistodu zore. „Uši su me zabolele“, rekao je Otis. Seeo je pogureno, a ruke je zaštitnički sklopio oko glave svog ljubimca. „I žarvisa sve boli!“ Gamvoter je promrmljao nešto i ponovo izašao napolje. „Osedam se bolje“, izgovorila je Lizi iznenađeno. „Ja se osedam lošije“, rekao je Vor. „Ge si sakupila sav taj pogani rečnik, Lizi?“ Činilo se a ga nije čula; pogle je prikovala za Južiniju. „a li sam obro to uradila?“ „Savršeno“, ogovorila je Južinija ustajudi. „Milo mi je što sam ti pomogla a se osedaš bolje. Sa je vreme a se ame povuku u salon.“ „Nema potrebe a večeras poštujemo to pravilo“, rekao je Vord i ustao.

169

Lizi je igrala oko stola i zgrabila je Južiniju za ruku kao a su prijateljice ved goinama. „Setila sam se još nečega što me ljuti.“ „Sačekademo sutra“, ovratila je Južinija. „Raspolažeš veoma živopisnim izrazima, a i verujem a je Gamvoter zaprepašden.“ Pogledala je Vorda. „A i tvoj stariji brat je zaprepašden.“ „Često se pogrešno misli a su iz nekog Miltonovog komaa“ , poverila joj je Lizi.

Zar gospoa ne ostane za stolom a puši cigare?“ upitao je Otis Vorda. Spustio je žarvisa naza u žak. „Ne“, ogovorio je Vor. „Suviše si mla. Ako ti bilo ko kaže rugačije ka oeš na Iton, ignoriši ga.“ „Iton“, ponovio je Otis tiho. Na licu njegovog mlađeg brata pojavio se zapanjen izraz; Vor nije znao a li je užasnut ili sredan. Prokletstvo, omaklo mu se; nameravao je a kaže Otisu a mora na Iton, ali tek ka se ečak malo prilagoi. Sa nije bilo načina a se to alje krije. „Šaljem te u školu za nekoliko meseci, početkom jesenjeg semestra“, rekao je Vor. „Ja sam pohađao Iton, a pohađao ga “ je i tvoj otac. „Otac mi je obedao a du idi na Iton“, zacičao je Otis, a glas mu je pukao od uzbuđenja. Hvala bogu: sreda, ne užasnutost. „Znam ečaka po imenu Marmajuk, lor Pibl, koji de takođe pohađati Iton“, kazala je Južinija. „Verujem a tvoj brat može uesiti a eliš sobu s njim.“ „Marmajuk?“, nabrao je Otis nos. „Bila bih spremna a se opklaim s tobom u šiling a dete vas vojica biti najbolji rugari o kraja polugoišta.“ ame se ne klae, pomislio je Vor. Ali je odutao. „Nije pošteno što evojčice ne mogu a iu na Iton!“ povikala je Lizi. I dalje je stezala Južiniji ruku, primetio je Vor sa blagim osedajem panike. Ne sme dozvoliti da njegova sestra zavoli njegovu ljubavnicu. To se ne radi. To se zaista ne radi. „Marmajuk za ljubimca ima žabu po imenu Fred, koju svuda nosi sa sobom“, govorila je Južinija Otisu. „Pretpostavljam a ne možete nositi Freda i žarvisa sa

sobom u učionicu, ali ljubimci vas mogu čekati u sobi.“ „Moram vas oboje naučiti a plivate“, oao je Vor. „Pore škole protiče reka u kojoj se jean ečak uavio za vreme mog boravk a na Itonu.“

170

Krajičkom oka je primetio kako se Južinija stresla o jeze. ođavola, ponovo je zaboravio na njenog muža.“ „Znate li a plivate, gospođo Snou?“ upitala je Lizi pogleavši je. „Ne znam“, ogovorila je Južinija i tiho oala: „To je korisna veština. Mnogi ljudi ne znaju koliko opasni mogu biti sportovi na vodi.“ „Nedu ulaziti u jezero“, rekla je Lizi olučno. „Unutra ima mrtvih riba, mogle bi me ugristi.“ „Pih!“ oglasio se Otis. „Ti stalno razmišljaš o smrti. Ako ne naučiš a plivaš, mogla bi i sama jenog ana biti mrtva. Jesi li razmišljala o tome?“ „Udi du u vou samo ako gospođa Snou uđe sa mnom“, rekla je Lizi. „Ja ne bih“, kazala je Južinija. „Ne moram ni ja“, odgovorila je Lizi veselo. Vor je uputio Južiniji pogle kojim ju je posetio da je plivanje veoma važna veština i a je nju njeno iskustvo tome naučilo. „Preomislila sam se“, izgovorila je očigleno nevoljno. „Rao du naučiti a plivam.“ je Vor. „Čas plivanja sutrajeujutro. Gospođo Snou, mislim na amski čaj. Vreme a eca iu u postelju.“ da bi„Olično“, trebalo da rekao zaboravimo Lizi je i alje ržala Južiniju za ruku. „Osedam ljutnju.“ Južinija se sagnula i poljubila Lizi u obraz. „Mene boli glava, mila, ali obedavam ti a demo sutra prireiti čajanku, pa deš me naučiti novim Midltonovim kreativnim izrazima.“ „Znaš li o čega je gospođu Snou zabolela glava?“ , upitao je Otis. „To je o one tvoje reke. Imam srede što nisam ogluveo.“ Lizi je pustila Južinijinu ruku i snažno prstom bocnula brata u rebra. „Ti si skoro…“ Vor je otvorio vrata i naglasavajudi se sa njima voma rekao: „Izvinjavam se zbog svog brata i sestre.

Južinija mu se nasmešila, a Vor je uhvatio sebe kako se saginje prema njoj a zatim se naglo ponovo uspravio. Želeo je te usne. Želeo je a lizne njenu unutrašnjost, i vii pogle koji mu je uputila prošle nodi, kao a joj je potrebniji o sleedeg aha.“ „Bio je ovo jean o interesantnijih obroka u mom životu“, primetila je Južinija. „Moramo razgovarati o novoj veštini kojoj si naučila moju sestru.“ Osmeh joj nije spao sa lica. „Ure gospođe Snou trui se a bue na usluzi svim klijentima.“

171

Nagnuo se malo bliže; eca su se koškala i nisu obradala pažnju na njih. „Pokušavaš li ti to a me posetiš a si ti ove stručnjak za poizanje ece, a ne ja?“ „a.“ U očima joj je treperila požua. Mogao je a joj kaže kako je stručnjak za ponašanje u visokom ruštvu, ali je otkrio a ga nije briga za to. „Želim te“, zarežao je naginjudi se još bliže, pa njegove reči nisu morale aleko a putuju a bi stigle o tačke mešanja njihovog daha.

„Hodeš li poljubiti gospou Snou?“ upitao je Otis zainteresovanim glasom. „Ne!“ rekao je Vor i ispravio se u leđima. „Naravno a se ne ljube“, kazala je Lizi prezrivo. „Ka se ljui ljube, rže glavu ovako.“ Oborila je glavu u stra nu kao a je maslačak koji vene. „To je neobičan način a se neko poljubi“, rekla je Južinija. „Sasvim je to rugačije u stvarnom životu, Lizi. Tvoj brat i ja nismo zainteresovani za ljubljenje.“ „Rekla sam ti“, kazala je Lizi gurajudi Otisa laktom. „Nisu venčani.“ „Pazi! Umalo a bocneš žarvisa“, pobunio se Otis. „Kako bilo, ne moraš biti u braku da bi se ljubio.“

„Ljui ne bi trebalo a se ljube ako nisu muž i žena“ , izjavila je Lizi. „Izvanreno si to istakla“, rekao je Vor osedajudi a situacija zaht eva

pohvalu staratelja.

„Majka je stalno ljubila gospoina Bergera, a oni nisu bili venčani“ , kazao je Otis.

„To je privatna stvar!“ brecnula se Lizi. „Nikaa to nije trebalo a kažeš!“ Briznula je u plač. Vor je uspeo a se ne trgne na otkride a je njihova majka po svemu suedi imala ljubavnika koji se zvao Berger. Poigao je uplakanu sestru u naručje. „Vreme je za postelju. „Hajemo, Otise.“ „Hodete li a poželite laku nod žarvisu?“ upitao je Otis Južiniju. „Svakako“, slagala je Južinija. Vord je posmatrao kako Otis iz torbe vai žarvisa, koji je izgleao kao a bi rao bio u ruštvu, i spušta ga sebi na rame. žarvis je gurnuo Otisa u obraz njuškom, bio je to pacovski poljubac, i počeo a mu češlja kosu šapama. Južinija je oprezno pružila ruku i jenim prstom pomilovala žarvisa po glavi.

Vor se okrenuo, snažnije stegao uplakanu sestru u naručju i nastavio alje.

172

Trideseto poglavlje Ka je ošlo vreme za olazak u postelju, Južinija je pokušala a oluči hode li rasplesti pletenicu koju joj je Klotila uplela nakon kupanja. Bila je prilično sigurna

a posrnule žene ljubavnike očekuju u prozračnim spavadicama, kose raspuštene preko ramena.

Njena spavadica bila je sašivena o čvrstog pamuka i bila je baš onakva kakvu bi ugledna udovica trebalo da nosi u samotnoj postelji.

Naposletku je rasplela pletenicu i zavukla se između čaršava a sačeka zvuk iskretnog kucanja. Sleede čega je postala svesna bilo je a joj se kosa sva uplela oko ramena i a nije više bila sama u postelji. Vor je ležao na leđima pore nje, glavu je okrenuo o nje, a snažnu ruku zavukao je ispo nje, grledi je. Ona je ležala priljubljena uz njega kao a su muž i žena.Ljubavnici su delili intimnosti. Ali mislila je da ljubavnici ne spavaju zajedno; mislila je a se upuštaju u grešan, uzbuljiv razvrat, a zatim se rastaju i olaze svako u svoju postelju.

Saa se, međutim, biserna svetlost krišom uvlačila u sobu nagoveštavajudi zoru. Nekako su prespavali časove za uzbuljivi razvrat i sa je bilo vreme a se njen ljubavnik vrati u svoju sobu.

„Vore“, prošaputala je prelazedi prstima preko njegovog nagog ramena, a zatim i vrata, pa už njegove vilice. Imao je lepo istaknute jagoice za muškarca, ali nije zbog toga izgleao ženstvenije. Bio je sušta suprotnost njenom kumu, vojvoi o Vilijersa. Vilijers se savršeno lagono osedao u raskošnoj garerobi. Nije oustajao o crvenih potpetica, prema su mlai muškarci takvu obudu izbegavali i menjali je visokim vojničkim čizmama. Naravno, Vilijersov uticaj na lononsko ruštvo bio je takav da su se crvene potpetice reovno pojavljivale svua, o kraljičinih salona o Voksola. Vord je opustio punu donju usnu, pa je njen prst kliznuo u njegova topla,

vlažna usta. „obro jutro“, rekla je Južinija promuklo povlačedi ruku. „Šta raiš u mojoj postelji, gospodine Rive?“ Pospano je trepnuo i slobonom rukom prošao kroz kosu. Kestenjaste lokne pale su mu na čelo onako kako njegov sobar ne bi mogao da ih namesti ni za jedan 173

sat. „Nika nisam voleo a spavam sam. Moj otac kaže a sam nodu lutao kudom i spuštao se u krevet pore ljui.“ „A koji su to ljudi bili?“ „Najčešde robina. Prema sam jenom prilikom ušao u spavadu sobu moje buude madehe i pomokrio joj postelju.“ „Milo mi je što si prerastao tu fazu“, kazala je Južinija iskreno. Sad je bio potpuno buan, oči su mu sijale. Uzeo je njenu ruku i spustio je na svoje grui. „Molim te, nastavi sa onim što si raila.“ Južinija je prešla prstima preko njegovog zategnutog stomaka. „Sinod sam se jeva obuzao a ne pružim ruku preko stola i ne ovučeni t e sebi u krilo“, rekao je Vord. „Ne pre ecom.“ „ržao sam ruke poalje o tebe“, nastavio je Vord, a zatim zastenjao. „Molim te, nemoj a staješ.“ Poslušala ga je. Vord se dva sata kasnije uspravio i protegao. Svaki deo njegovog tela bio je zadovoljan. Južinija je ležala opružena na krevetu, kosa joj je paala preko golih grui. „Vreme je za ustajanje.“ Sagnuo se i poljubio je u obraz. Promumlala je nešto. „Učimo anas a plivamo“, rekao je. „Nije valja a si zaboravila?“ Na ovo je otvorila oči i sela toliko naglo a su se suarili glavama. „To nedu a raim.“ Vor se nasmešio ka je čuo njen promukli glas. Na svu sredu, ziovi kude bili su ebeli, pa je Južinija mogla a se slobono izražava. rugim rečima – mogla je a vrišti o mile volje. „Lizi bez tebe nede udi u vou. Ne mogu a verujem a nisam pomislio na opasnost kad sam ih vodio na pecanje.“ Zastenjala je i okrenula se na bok. Gurnuo ju je blago, seo pored nje i sklonio joj kosu s lica, pa je poljubio ne bi li je odobrovoljio. „Olazi“, rekla je Južinija gurajudi ga. „Ne mogu a ležim u postelji čitav an. Moraš otidi pre nego što se moja sobarica pojavi.“

„Tvoja sobarica nede odi ovamo ok joj moj sluga ne kaže a može odi.“ „O!“ Posmatrao je kako Južinija shvata značaj njegovih reči, onosno, da je čitavo omadinstvo svesno njihovog onosa. „Ne želim a učim a plivam.“ Ako se ne snađe obro saa, Južinija bi mogla o kraja života a obija a priđe voi. „Tvoj pokojni suprug ne bi želeo a se plašiš voe“, rekao je Vor što je taktičnije mogao. Južinija je uzahnula. „U poslednjih nekoliko nedelja shvatila sam da Enruove ne mogu želje upravljati mojima.“

174

„Nisam ga poznavao“, kazao je Vor grledi je, „ali poozrevam a ne bi želeo a oveka žališ za njim.“ „Niko ne bi rekao a sam u žalos ti, s obzirom na tvoje prisustvo u mojoj postelji!“ Vor ju je gurnuo na jastuke i legao preko nje. „Ljubomoran sam na Enrua. a li bi za mnom žalila seam goina?“ zarežao je i gricnuo joj uvo. „Za tobom mesec ili va“, promrmljala je smejudi se. „Šest najviše.“ Zašto pričaju o žalosti? Vor je osetio šok kao a ga je neko polio hlanom voom. Nije mogao a se oženi Južinijom i nije pošteno bilo pretvarati se a je to mogude. Neporecivo je bilo da je umela sa decom– bez obzira na sinodni intermeco sa psovkama – ali žena kojom de se oženiti mora a poništi obojnost koju ruštvo oseda prema okolnostima njegovog rođenja – njegova supruga mora biti besprekorna.

„Pa“, kazao je žustro, ustajudi, „vreme je za čas plivanja.“ „Zaista ne…“ Obukao je ogrtač. Jebeš taktičnost. Vreme je a bue iskren. „a, moraš.“ „Enru je ao život a bi spasao tvoj.“ Južinija se trgla. „Ne smeš se uaviti nakon što je se on žrtvovao a tvoja glava ostane izna vode.“ „To nije pošteno.“ „Kakve to veze ima sa poštenjem? Voleo bih a Lizi može a spase samu sebe, a ona nede udi u vou bez tebe. Pomisao a mrtve ribe plivaju ispo površine umalo nam nije uništila pecanje i pre nego što je počelo.“ Južinija je ustala i zagrlila ga oko vrata, privijajudi preivne obline uz njega. „Šta kažeš a to oložimo za sutra?“ Vor je pročistio grlo. „E sa, ovo nije pošteno.“ Nasmejala se. „Nisam znala a je tako zabavno biti nepristojan.“ „Obedavam a du ti pružiti više prilika za nepristojnost“, izgovorio je, misledi to iskreno. „I ne mislim samo na postelju. obro je bilo po Lizi što je izbacila iz sebe

gnev, ma koliko ekscentričan pristup bio.“ Vor je oklevao, nije znao kako a sroči ogovor. „U potpunosti odobravam tvoje prepuštanje nepristojnosti, ali ne i sestrino.“ Južinija ga je poljubila u brau. „Osedam tvoje puno odobravanje.“ Snažnije se privila uz njega i promeškoljila se. „Ali, molim te, nemoj Lizi a učiš ponašanju koje si ti usvojila.“

175

Skupila je obrve i povukla se o njega. „Misliš a bih je učila a – da radi ovo?“ „Mislio sam na psovke“, razjasnio je. „Ako izgovori makar jenu o tih reči u nekom otmenom salonu, to bi je moglo uništiti.“ „Sumnjam“, rekla je Južinija. Bol u njenim očima smenila je pribrana staloženost. „Iznenaio bi se koliko trezvene žene umeju a buu u razg ovoru.“ Okrenula se, uzela ogrtač i obukla ga. „ame koje vlaaju visokim ruštvom“, nije oustajao Vor, „prevrtljive su, ako ne i okrutne. Lizi bi mogla a se oprosti o izglea za obar brak zahvaljujudi jenoj jeinoj grešci.“ „Ako tvoja sestra ne nauči a izražava svoj bes, neprestano de pokušavati a izrazi tuđi – i niko nede blagonaklono gleati na njenu sklonost rami.“ „Lizi mora početi a razmišlja kao dama“, kazao je Vord. Prokletstvo, vodio je razgovor sa ljubavnicom – o mlađoj sestri. To se prosto nije radilo.

„Lizi mora a nauči a rečima izrazi osedanja prema majci“, nastavila je Južinija. „Može to a urai i bez psovki“, istakao je. „ame moraju a se ponašaju kao dame, u svakom trenutku, Južinija. To je…“ Stao je, svestan a de redi nešto što bi ona a mogla a oživi kao uvreu. „Lei Liset je mrtva“, rekla je Južinija nakon što je sačekala a vii hode li on ovršiti rečenicu. „Lizi je pokušala a sakrije lice – i svoj gnev – iza onog vela, ali to joj ne pomaže.“ „Ne krije ona lice iz to g razloga“, odvratio je Vord. Premda je istina bila da on nije znao zašto njegova sestra nosi veo. „Važnije je a ame ne ispaljuju čitav niz vulgarnosti.“ Stomak mu se stegao zbog linije koju je morao a povuče između njih, ali nije imao izbora. „eca su moja ogovornost. Moram kriti činjenicu a Lizi poznaje tako vulgarne reči.“ Južinija je sela na ivicu kreveta i pogleala ga. Pogle u njenim bistrim očima je bio trezven, ali ne i uvređen. „Želiš li a oem, Vore?“ „Ne!“ Reč je izletela iz njega tako snažno a nije mogla a ne oseti njenu iskrenost. „Bože, ne, Južinija. Ti si… zahvaljujudi tebi sve ovo mi je ponošljivije. Molim te.“ „Želim a buem načisto sa onim šta ti želiš. Želiš a zaštitiš sestru o svega što bi moglo a se protumači kao ponašanje nepoželjno ko jene ame.“ „a.“

176

„I zato te brine što sam ozvolila Lizi a psuje. Imaš li isto mišljenje i o našoj poseti kuhinji?“ Lice joj je bilo savršeno pribrano, ali se prstima poigravala pojasem ogrtača. „Južinija…“ započeo je. „Uprskao sam. Nisam želeo a te naljutim niti a te povredim.“ „Nisam ljuta“, kazala je. Niko nije mogao da izgleda tako spokojno i otmeno kao Južinija ka je to želela. Baš kao što nijena ama ne bi mogla biti tako ivlje stvarna kao ona ka je to želela. Primetio je a nije rekla a nije povređena. Mora a je često povređuje gruba bezobzirnost aristokratije – video je nepristojnost svoje bake i uvrede ledi Hajasint.

„Lizin izlazak u ruštvo bide pravi izazov“, pokušao je iznova. „Moramo a prevaziđemo žalosno ponašanje naše majke, i moje nezakonito poreklo. Ja joj oatno komplikujem izglee za obar brak time što ne ozvoljavam vojvotkinji a je poiže.“ Južinija je “omahnula glavom. „Oboje znamo a vojvotkinja o Gilnera ne bi bila dobar izbor. „Hodu a kažem a Li zi mora biti otmenija od – kraljice. Njeno vladanje mora navesti žene kao što je lei Hajasint a pomisle kako je vaspitana u sklau sa svim ruštvenim pravilima. Mora u svakom pogleu izgleati kao prava ama.“ „Uveravam te a de moj ugle vlasnice Urea gospođe Snou povoljno uticati na Lizi. Upravo si me iz tog razloga oteo, sedaš li se?“ Južinija je seela obasjana sunčevom sveošdu, a zbog zamršene raspuštene kose izgleala je ivlje i raskalašno, ni izaleka kao ama. Nije mogao podneti pomisao da ju je oteo iz ma kog drugog razloga osim onog koji mu je sada

ivlje kolao ekstremitetima: slepe, žestoke požue. Zarežao je, bacio se na nju i privukao je sebi žestoko je ljubedi. Na trenutak nije odgovorila, ali se zatim njeno telo istopilo uz njegovo i ona je obavila ruke oko njegovog vrata.

Povukao se, pogleao njene oči pomudene požuom. „Ako ne želiš a ja počnem a se razmedem svojim poznavanjem vulgarnosti – koje daleko prevazilazi veštinu moje sestre – nedeš više nika redi a si ove iz bilo kog rugog razloga osim onog očiglenog.“ „A to je?“

177

Poigao ju je tako a je noge obavila oko njegovog struka. „Kaa te posmatram kako jeeš jean o Marselovih eserta, gotovo a sam spreman a svršim u pantalone.“ Dopadala mu se njena hladna logika i njeno vrtoglavo ushidenje… ali je ponajviše voleo njen smeh. Pritisnuo se nabreklim lukom svoje kite uz njeno telo. „Opraštaš mi?“ prošaputao je grubo. „Osedam krivicu zbog Lizi. Ne samo a sam kopile… ved smo ti i ja saa ljubavnici. I pore toga što u kudi borave deca.“ rhtaj joj je potresao telo ka se snažnije privio uz nju. „To je veoma nepristojno“, rekla je klimajudi glavom. „Ne mogu a se obuzam.“ Glas mu je bio ivlji o čiste požue. „ođavola.“ Ka bi vojvotkinja ika saznala a je flertovao sa Južinijo m – a kamoli da razmišlja a se oženi njom – ona bi to znanje iskoristila da mu otme decu. „Niko nede saznati“, oala je Južinija ljubedi ga u vrat. Srce mu je zatreperilo o poglea u njenim očima. „Čuvademo tajnu“, obedala je. „Niko nede ništa naslutit i jer je, istini za volju, gospođa Južinija Snou iz Urea gospođe Snou upravo najbolja guvernanta kakva je tebi i otputovadu potrebna. Zabavljače se oca pokušajima pretpostave koliko Štaviše, u kudu svog čim novaaguvernanta stigne, čaksi ime akoplatio. se to desi pre nego što prođe četrnaest ana.“ Vordu kao da se gvozeni prsten stegao oko grui na pomisao na Južinijin olazak. Nika se nje nede zasititi. Južinija se osloboila njegovog zagrljaja i pružila ruku a povuče uzicu i dozove sobaricu. „Ne“ izgovorio je grubo. Prekasno.

„Nemamo vremena za vođenje ljubavi.“ Stavila je ruke na kukove, a ogrtač joj se rastvorio taman toliko a otkrije elid nežne kože, zaobljenu onju liniju savršene ojke. Poslenja senka nestala je sa Južinijinog lica i n a njemu se pojavio veseo osmeh. Bacio se na nju, ali ga je ona ogurnula. „Najpre čas plivanja. Ako bueš imao srede, uronidu prstom u vou.“ Oči su joj poigravale. Gvozdeni prsten oko njegovih grudi je olabavio. Izvukli su se. Oprostila mu je. Razumela je.

178

Trideset prvo poglavlje Južiniji je bio potreban čitav sat a natera sebe a siđe o jezera. Na kraju je to uraila samo zbog veoma oštre poruke koju joj je Vor poslao i para pantalona i košulje što su uz nju stigli, a koje je pozajmio o jenog štalskog momka. Klotila je bila zapanjena pantalonama, naročito njihovim izgleom otpozai. Ali, s obzirom na to a je Južiniji košulja sezala aleko preko zanjice, mnogo više ju je uznemiravala pomisao na ulazak u vodu. Zatekla je Lizi kako sedi na velikoj steni i posmatra Otisa i Vorda kako se

pradakaju u voi. evojčica je skočila i spustila se u kniks. „obro jutro, gospođo Snou! Plašila sam se a nedete odi.“ „Izvinjavam se“, rekla je Južinija. „ame nikaa ne bi smele a kasne.“ „Ona strana je uboka“, kazala Lizistrane pokazujudi tamnu smemo tamo da idemo, nikada. Ali sajeove je plitko. “ vou sebi sleva. „Ne Vor je krenuo prema njima. Nabori njegove lanene košulje privijali su se uz svaki greben njegovih grui. Čak i u kanžama straha, primetila j e koliko izvanreno živo i vitalno izglea. Prelepi mokri muškarac. „Viite li a nosim pantalone, baš kao i vi?“, upitala je Lizi ka je Južinija prišla steni. „Otisove su, ali su mi taman. Ovo je jena o njegovih košulja.“ „Jesam, primetila sam“, rekla je Južinija i sela. Pantalone su joj se zategle preko butina, zbog čega su izgleale još nepristojnije. Povukla je stopala u stranu i košuljom pokrila noge. Vor je stigao o njih. „obro jutro, gospođo Snou“ , izgovorio je ozbiljno, kao da svega sat rani je nije izašao iz njene spavade sobe. „Voa je iznenađujude topla za mesec maj. Smem li da vas otpratim do ivice?“ „Više bih volela a ostanem a seim ove minut ili va i posmatram vas“ , ovratila je Južinija, snagom volje pokušavajudi a istera rhtanje iz glasa. Od suštinskog je značaja bilo a svoj strah o voe ne prenese na Lizi. „Čini se a se Otisu voda veoma dopada.“ Otis je naučio a pluta. Posedao je na rečnu viru koju je jenom prilikom viela kako pliva ukrug na leđima. „Na tebe je re, Liz i“, rekao je Vor. „Želela si a sačekaš gospođu Snou i ona je stigla.“

179

Lizini prsti su se pretvorili kanže ka je stegla Južinijinu ruku. „Jesi li siguran a u jezeru nema ničeg mrtvog.“ „Ni jenog jeinog bida“, ovratio je Vor pružajudi ruke. „Haje, Lizi, evojčice moja. Ništa ne ostavljaj za sutra.“ Oneo ju je ne zahtevajudi o Južinije a im se priruži, pa je ona ponovo sela na topli kamen.

Talasidi su svetlucali na kasnom jutarnjem suncu pretvarajudi površinu voe u tečno zlato. Jezero je bilo lepo, ali deo nje nije mogao da se ne seti kako joj se onog jezivog ana voa sklopila preko glave. I činilo joj se a joj u ušima još odjekuje vrisak koji joj se oteo kad je videla da Endru nije izronio.

Vor je nagovorio Lizi a zagazi u vou. Južinija se naslonila čelom na kolena.

Šta ona rai ove? Ne na jezeru, ovde.

Bila je ponosna na sebe što se uputila u aferu. Suzan de biti zaovoljna; Vor moža misli a se on osetio a je otme, ali ona je u tom potezu prepoznala drugarice. makijavelistički potez svoje najbolje Bila joj je potrebna hrabrost za intimnost sa čovekom koji nije Enru. Plivanje je bilo samo još jean izazov, još jean način a živi sa hrabrošdu. Stena ispod nje bila je sivobele boje, ovde- one prošarana lišajem. Nakon što je sklopila oči, snažnije je osetila miris ivljih ruža što su rasle sa ruge strane stene, pore uboke voe. Ispo njihovog slafkastog mirisa koji je posedao na jagoe, osetila je nežni miris blata i pokošene trave. Zapljuskivanje šljunka nije mnogo posedalo na gr omoglasni talas koji se sklopio izna njene glave i uzeo Enruov život. Jezero nije mirisalo na so, onako kako okean miriše. Bila je hrabra kao ete. Nika nije mogla ni zamisliti a de postati kukavica kad odraste.

Južinija je okrenula glavu, i alje nas lonjena na kolena, i posmatrala leptira kako slede pore nje na stenu boje sive grlice. Krila su mu bila krem boje i izgleom su posedala na iskrzano lišde ivlje krasuljice. Kaa leptir poleti, rekla je sebi, otidi de o ivice voe i ugaziti, ne uboko. Do kolena je sasvim dovoljno za prvi dan.

Niko ne pluta prvog ana u voi. Pa, niko izuzev živahnih malih ečaka. Krila leptira zatreperila su poput čipkaste zavese na vetru, a zatim je oleteo. Južinija je podigla glavu.

180

Vordu je voda sezala do butina. U esnoj ruci je ržao Lizinu ruku, a u levoj

Otisovu. Oboje ece plutalo je na leđima na površini voe kao a su sačinjeni o paučine. Kosa mu je blistala na suncu, a voa se vrtložila oko njih u malim talasima. Pogledi su im se sreli, a njemu se na licu pojavio najširi, najraosniji osmeh koji je do sada na njemu videla. Kosa mu je bila slepljena i ona je mogla da vidi obrise njegove lobanje.

Bila je to veličanstvena lobanja. Baš tog jutra je prelazila rukama preko nje, ržala njegovo lice između lanova i ljubila ga sa svom strašdu svoga bida. Istina ju je pogodila poput udarca: zaljubila se.

Južinija se nikaa u životu nije onesvestila. Ni kaa Enru nije izronio, ni ka su pronašli njegovo telo, ni kaa su spustili njegov kovčeg u zemlju. Ne, vrtoglavicu, osedaj lakode u glavi i crne tačkice u uglovima vinog polja čuvala je za ovaj trenutak, trenutak kaa joj se ljubavnik nasmešio iz jezera. Povratila je svest ka je osetila hlanu vou na licu. „Južinija“, govorio je Vor tiho i uporno. „Šta se esilo?“ ciknula je brišudi vou s lica. „Izgubila si svest“, ogovorio je, na njenim „U jenom trenutku si nas posmatrala, a upopuštajudi sleedem sistisak se sručila mlitavoramenima. na zemlju.“ „Mislila sam a ste mrtvi“, rekla je Lizi. „Vrisnula sam.“ „Ja nisam vrisnuo“, kazao je Otis sav važan. „Znao sam a niste mrtvi, jer niste izgledali mrtvo.“ Vor je pogleao u brata očigleno postavši u tom trenutku svestan a je Otis ved imao prilike a vii mrtvo telo. „Mislim a je ovo ovoljno za prvi čas. Vratidemo se u kudu na šolju čaja.“ Poigao je Južiniju na noge i pomogao joj a siđe sa stene. „žarvisu sam sigurno neostajao“, rekao je Otis i potrčao prema kudi. „Nije ni primetio a te nema“, ogovorila je Lizi, ali je potrčala za bratom. Južiniji su noge rhtale ok je pokušavala a shvati šta se esilo. Izgubila je svest? Ne može biti. Ona nikaa… Ali znala je šta se esilo. Šok usle spoznaje a se zaljubila po rugi put u životu naterao ju je a izgubi svest, baš kao u lošoj melorami u kojoj junakin ja paa junaku u naručje. Sa je njeno srce kucalo kao a se ništa nije esilo, a ipak joj se čitav svet izoštrio pre očima. Osedala je miris jezerske voe na Voru, a ispo tog mirisa njegov miris. Miris muškarca kog je volela. Koji je mirisao na blato i na muškarca i moža samo malo na mrtvu ribu.

181

Premda to nikaa nede redi naglas, barem ne ge Lizi može a je čuje.

Istina joj se uvukla u kosti o trenutka ka su stigli o kude. Zaljubila se.

Volela je kopile jenog erla, izumitelja. Volela je muškarca k oji je usvojio svog očaravajudeg brata i sestru, siroča sa sve pacovom ljubimcem. Volela je muškarca koji je sam stekao bogatstvo, čoveka koji se orekao mesta na prestižnom univerzitetu zara voje siročai i koji je umeo a voi ljubav kao neki bog.

„a li ti se još vrti u glavi?“ upitao je muškarac nalik na boga. Uzeo je kaput o lakeja i prebacio ga preko njenih ramena ignorišudi jezersku vou koja je kapala po mermernom podu.

Vor je izgleao razraženo, što je – prema njenom iskustvu – bilo ponašanje kakvo su muškarci ispoljavali ka je bolestan neko koga vole. Ova pomisao proletela joj je glavom bez upozorenja, ali je zazvučala istinito. I Vor je bio zaljubljen u nju, prema de njemu moža biti potrebno više vremena a shvati koliko srede imaju. Oboje su živi.

Vor je obuhvatio njeno lice rukama. „Nisam znao a de te voa uplašiti o te mere a deš se onesvestiti. Molim te, oprosti mi, Južinija.“ Nije mogla a obuzan osmeh koji joj se raširio srcem. „Naučidu a plivam, Vore. Olučila sam.“ „Ali onesvestila si se, a da u vodu nisi ni zagazila!“ „Pokušadu opet sutra. To su samo nervi. Nisam prilazila voi o nesrede. Verovatno bi trebalo da se odmorim.“ Južinija ga je pogleala kroz trepavice. „Silno bih ti bila zahvalna ka bi me otpratio o moje sobe.“ Nestalo je ubokih bora oko njegovih usna. „Razumem.“ „I potrebna mi je kupka, jer me je neko pokvasio jezerskom vodom“, dodala je. Prevorje je bilo prazno, jer je lakej otrčao a pronađe krpe za brisanje poa. „Neko bi trebalo a mi opere leđa. Neko ko je moža ved sasvim mokar.“ Vor je pružio ruku. „Kao i uvek, ja sam tvoj sluga pokorni, gospođo Snou.“

182

Trideset drugo poglavlje Subota, 30. maj 1801.

Južinija se narenog jutra probuila sa sukobljenim osedanjima: lenjom, senzualnom sredom koja je proisticala iz činjenice a pore nje leži usnuo muškarac i leenom strepnjom zbog prestojedeg časa plivanja. Tiho se izvukla iz postelje. Udi de u jezero, jer je olučila a nika više nede u opasnost ovesti rugoga a bi njen život bio spašen. O nesrede je izbegavala vodu – ali to joj je nelagono ličilo na način na koji je izbegavala ruštvo. Nije ona kukavica.

Jutro je bilo prelepo. ok je stajala na prozoru, čula je prigušeno kloparanje i elid ualjene pesme; nove služavke u kuhinji počele su a obavljaju užnosti. Ureni travnjak kude spuštao se prema jezeru koje je izglealo varljivo obroduno u ovoiza rano jutro. Ako se izvuče na bočna vrata, niko je nede vieti. Kuhinja i kuhinjska bašta nalazile su se sa ruge strane kude. Mogla bi krišom a se spusti o voe, uđe o kolena i vrati se u kudu a a to niko i ne primeti. Jučerašnjih pantalona nige nije bilo, ali može udi u vou u nodnoj košulji jer ionako nikoga nede biti s njom. Olučila je, uzela ogrtač i tiho izašla iz sobe. Kad je stigla do šljunkovite obale, svukla je papučice sa stopala, sagnula se i zagleala u sidušne ribe što su plivale između trske u plidaku. Njen oraz u voi porhtavao je po talasidima, ali su njeni prsti u stvarnosti zaista rhtali. Ovo je neverovatno! Imala je dvadeset evet goina. Osnovala je uspešan ured. Nije ona kukavica.

Nije se plašila susreta sa mrtvim bidima, ribama ili nekim rugim, ispo mirne površine jezera. Ne, ved o osedaja sklapanja voe izna glave, užasnog osedanja a se nalazi u tečnom kovčegu. Dosta!

Smotala je ogrtač, stavila ga na papučice i krenula napre. Najpre je nožnim prstima nagazila na suncem zagrejane kamenčide, a zatim i na one koji su se nalazili tik ispo površine voe. Umalo nije zaboravila a iše ok je snagom volje pokušavala a se obuzda da se ne okrene i ne vrati na suvo. Hvala nebesima što je sama, jer joj se činilo a bi mogla povratiti.

183

Vord, Lizi i Otis bili su u voi kao ko kude. Otis je naročito izjavio a želi biti u voi svaki an. Ako želi… Progutala je knedlu. Želi li da bude Otisu majka? I Lizi?

Čvornovata kolena, iskreno lice, sav u brai i očima. Pacov ljubimac po imenu žarvis, koga joj gura u ruke, a što izglea kao krznena, brkata verzija ovog ečaka. Lizin žestoki uh i ramatična uša. Njen crni veo koji se sa d vukao za njom umesto da je krije od sveta.

Južinija je znala ogovor. Želela je a bue majka ovoj eci. Svim srcem.

Ohrabrena ovim osedanjem, zakoračila je još jenom tako a joj se voa prelila preko nožnih prstiju pre nego što se ponovo zaleila. Vo a je bila neizrživo leena i blago je zauarala na mrtvu ribu. Stajala je kao ukopana, činilo joj se čitavu večnost, proklinjudi sebe što je kukavica i što ne može zaci dublje u vodu. Baš ka se spremala a prizna poraz, s leđa su je iznenaa uhvatile, i uplašile je, nečije snažne ruke. Zacičala je. „Vore!“ „obro jutro, anđele“, zarežao je glasa prigušenog njenom kosom. „Prestani a me zairkuješ“, rekla je Južinija. „Prezirem taj naimak.“ Mora da misli kako je prava glupača što stoji prstiju umočenih u vou. Vor ju je zaobišao i stao ispre nje, voa mu se popela o čukljeva. Nosio je pantalone i ispasanu košulju, ali je bio bos. „Šta ako nas neko vii?“ upitala je. Nagnuo se i poljubio je, vrelo i požuno kao a je nije buio va puta u toku nodi. Južinija je prestala a razmišlja o jezeru, misli su joj se povukle na ono posebno mesto u kom su ona i Vor isali zajeno, a on je snažno stezao mišidavim rukama. „Prokletstvo“, zastenjao je nekoliko minuta kasnije. „Osedam se poremedeno pored tebe, lud o požue.“ „Možemo a se vratimo u moju sobu“, rekla je. „Tamo je lepo i suvo.“ „Želim a te ljubim.“ Povukao se unaza, zalazedi ublje u vou. Nije je povukao prema sebi; prosto joj je stegao ruke, kao a joj obedava: bezbedna si. Pogledala je u njihova stopala. Prema je bio ualjen samo za užinu ruke, zglobovi su mu bili potpuno potopljeni.

„a li ti to pokušavaš a me pomitiš?“ „obideš poljupce šta go a bue“ , uverio ju je Vord.

184

Ali ispustio je zvuk zaovoljstva ka je zakoračila prema njemu. Privio ju je uza se, prešao rukama preko njene zanjice i još snažnije je pritisnuo uza se. A zatim se ponovo za korak povukao i poneo je sa sobom. Stegla je ruke na njegovim ramenima. „U redu?“ promrmljao je. Voda joj je dotakla listove, ali je bila toliko pregrejana da je pozdravila njeno hladno milovanje.

„Jesi li siguran a niko ne može a nas vii?“, izgovorila je prigušeno jer joj je rukom milovao dojku.

„Sasvim sam siguran“, obedao je Vor promuklim glasom. „Leđima si okrenula prema kudi. Sklopi oči.“ Njena nodna košulja nije za njegove usne prestavljala nikakvu prepreku. Kolena su joj popustila, ali ju je on zaržao. Nije primetila da ju je odveo dublje dok joj se hladna voda nije popela do

butina. Naglo je otvorila oči. „Zavoiš me u voi!“ rekla je udahnuvši glasno i ovojila se o njega, pa ostala da stoji samostalno.

Zabacio i naglas se nasmejao. Na trenutak ju je pogoila čistasunčeva lepota njegovog licajei glavu izvijenog vrata. Senka trepavica na njegovom obrazu, svetlost što je obasjavala zlato u njegovoj kosi. Iznova ju je privukao u naručje i poigao je. Obujmila mu je bokove nogama baš kao što je učinila ka je ležala po njim u postelji. Nodna košulja naula se oko nje plutajudi na površini. Opet se povukao za korak unaza približavajudi n jenu zadnjicu opasno blizu voi. Južinija ga je obgrlila oko vrata. „Ne misliš valja a demo… a možemo…“ „Pa, mogli bismo“, rekao je Vor, a u glasu mu se čuo smeh. „Ali moža ne baš prilikom tvog prvog pokušaja plivanja?“ „Mora a se šališ!“ povikala je Južinija, ne primetivši korak koji ju je naterao a uđe u vou o struka. „Ovo je hlano!“ zacičala je privijajudi se uz njegove grudi.

„Telo de ti se začas zagrejati“, ovratio je Vor nosom gurkajudi njeno uvo. Južinija je rhtavo uahnula. „obro, možeš a uđeš malo ublje.“ Vor se nasmešio. „Mislim a si isto rekla i prošle nodi.“ Uštinula ga je u ogovor i nareila mu: „alje, molim, pre nego što se predomislim.“ Ka joj je voa stigla o ramena, Južinija je otkrila ve činjenice. Prva je bila da su njene grudi ispod vode izgledale primamljivo kao grudi sirene.

185

A ruga je a je hlana voa iznenađujude ponošljiva ka je žena priljubljena uz toplo muško telo. „Ne želim a mi voa pređe preko glave“, rekla mu je. I pore toga što se pored njega osedala sigurno, stigla je o granice onoga što je mogla a ponese. „Ovo je ovoljno aleko za anas“, uverio ju je. „Spusti noge, Južinija. Zavudi du ruku ispo tebe.“ Nekako je naterala sebe da ispravi noge u vodi. Verovala je Vordu svakim

elidem svog bida. Nede joj ozvoliti a potone. „Sve menjaš“, prošaputala je gleajudi ga skupljenih očiju ok je plutala – zaista plutala! – oslanjajudi se na njegovu ruku po leđima. „Pravim o tebe plivača.“ Opet ju je privio na grui. „osta je bilo za anas.“ Južinija nije mogla a prestane a se smeši. „Plutala sam!“ Otvorio je neka vrata u njoj za koja ni sama nije znala da postoje.

„Tako je“, ovratio je Vor ljubedi je u nos. „Još malo, pa deš preplivavati Kanal.“ „a li to ljui rade?“ koliko ja znam“, odgovorio je vero. „Ali si ti žena koja ie tamo kua rugi„Ne ne iu, Južinija.“ „Plutanje je ovoljno“, odgovorila je i naslonila obraz na njegove grudi. Vor je ravnomerno gazio vou i izbio na šljunak na obali. „Mislim a bi trebalo da ovo pretvorimo u svakodnevni ritual. “ Glas mu je bio mračan o požue. Južinija je, pratedi njegov pogle, pogleala naole. Njena mokra nodna košulja prianjala je uz svaku oblinu njenog tela. Bila je toliko tanka da se kroz tkaninu vieo busen malja između njenih nogu. Jutarnji ritual, rekao je Vor. Planirao je njihov zajenički život. Oboje su osedali ovo novo nežno osedanje isklesano iz požue. Osetila je uar srede koji ju je zagrejao sve o leenih nožnih prstiju. „Ima među nama nečeg više o požue“, odgovorila je. Nije mogla a viče kako ga voli i kako zna da on voli nju, premda je to bila istina.

ame to ne rae. Nije to pristojno, čak ni ka se ama upusti u neozvoljenu ljubavnu vezu.

Vor nije ništa ogovorio, pa su se vratili u kudu i krenuli uz stepenice pre nego što je stigla a rasplete misli o tome šta ame mogu i ne mogu a rae. Spustio ju je ka su se ponovo našli u njenoj sobi. Ali nešto je morala a razjasni pre nego što pozvoni a joj pripreme kau. „Vore, svestan si a sam dama, zar ne?“

186

Vord je zurio u Južiniju ne znajudi šta a kaže.

Šta ga to ona tačno pita? Slobono mu je pričala o prostitutkama koje je kao ete upoznala, o tetki koja upravlja Magaleninom kudom, o teči koji je pripanik Rečne policije… Sa ruge strane, živela je u elegantnoj kudi u najotmenijem naselju – premda je nju sama platila.

Šta čini jenu amu? On sam je nezakonit, ali nika nije smatrao a ga to oređuje, kao što nije verovao a ga oređuje činjenica da je sin aristokrata. Ako je obijao a ozvoli a njega oređuju okolnosti njegovog rođenja, ne bi ni on trebalo a smatra a Južiniju efinišu okolnosti njenog rođenja. A ne bi trebalo a ozvoli ni a njegovu majku oređuje njeno poreklo: jer i pore sve njene plemenite krvi i privilegija, ledi Liset nikad nije bila dama. Postojao je samo jean mogudi ogovor. „Naravno a znam. Ono što viim pred sobom u ovom trenutku je“, rekao je, „jena veoma promrzla, uzrhtala dama.“ Povukao je uže a pozove njenu sobaricu. „Kojoj de saa sobarica najpre

pripremiti vrelu kupku, i koja de zatim obiti čašu šampanjca.“ Usne su joj se izvile u osmeh.

„Ne ešava se svakog ana a jena ama prevaziđe svoj najgori strah.“ Ovlaš je usnama otakao njene. „Ti si izuzetna žena, Južinija.“ Voru je bilo potrebno nekoliko minuta nakon što je otišao iz Južinijine sobe a shvati zašto se oseda kao a se ziovi sklapaju oko njega. Zatim se setio a je neposredno pre nego što ga je pitala zna li a je ona ama, Južinija izgovorila: „Ima među nama nečeg više o požue.“ Stomak mu se nelagono zgrčio. Ne sme biti nas.

Bila je preivna, pravo otkride i čisto zaovoljstvo. Bila je ama, a opet i nije, ako je suiti po preziru koji su prema njoj pokazivale žene kao što su njegova baka i ledi Hajasint.

Morao je a napravi istancu među njima. Nije smeo ovesti u opasnost Južinijino srce – ved je izgubila jenog ljubavnika. Zapravo, verovatno je sve to bila samo njegova bujna mašta. Sva je prilika bila a ona nije marila za njega nimalo. Južinija Snou bila je razborita žena. Uživali su jeno u rugom sa raz uzdanim poletom kakav je prirodno dolazio ljuima koji su uskradeni o užitka u postelji. Uvek de ih vezivati posebna nežnost. Tako može, olučio je svlačedi pantalone.

187

Ka se osloboio vlažnog platna, nabrekla kita uarila mu je o stomak. Telo mu nije marilo za nameru a sa Južinijom u buudnosti razmenjuje nostalgične poglede.

Želelo ju je, želelo je a je poseuje, a je uzme. a je zarži. O, prokletstvo!

188

Trideset treće poglavlje Petak, 5. jun 1801. Nedelju dana kasnije

Južinija je jutro provela u ku hinji – ona i gospoin Marsel usavršavali su limuntortu – a zatim su ona i Vor popone proveli učedi Lizi i Otisa finesama kroketa. Nijeno ete nije imalo ni najblažu prestavu o sportskom ponašanju i oboje su smatrali a je varanje sasvim razuman način a se ođe o pobee. „Večeras nede lutati po kudi“, rekao je uveče Vor Južiniji s očiglenim zaovoljstvom. „Lizi je zaspala u biblioteci, pa sam je oneo u krevet.“ Južinija je iznenaa pre očima iskrsla slika Vora sa usnulim etetom prebačenim preko ramena. Ali je zamišljena evojčica imala bujne tamne kovrže, boje kakve su bile njene pre nego što su posvetlile i poprimile crvenu boju. Zaboga! Žurno je popila gutljaj vina. Gamvoter je obilazio oko stola,

posluživao je obrok sa zušnom, prema nemom, netrpeljivošdu. „Užasavam se tvog baera“, primetila je ka je čovek otišao. „I iskreno, nije uraio ništa a mi se umili.“ „Ni moja madeha ne voli Gamvotera“, priznao je Vor. „Ali je veoma sposoban batler.“ „Mogu a ga tolerišem još jenu semicu“, rekla je Južinija snagom volje terajudi Vora a je pozove a prouži boravak uže o onih četrnaest ana koje su dogovorili.

Na još jenu semicu. Ili zauvek.

„Zahvalan sam ti“, odvratio je lako. Južinija se svim silama truila a joj se ne omakne izjava ljubavi na koju on moža nede uzvratiti istom merom. Osedala je kao a de joj koža pudi, kao a je zrelo grožđe, sočno i slatko. Ljubav i požua su bili izmešani u njenoj glavi. Promeškoljila se u stolici. Vor je skupio oči, ali je Gamvoter ponovo otvorio vrata i uneo još jean pokriven poslužavnik. Čitavo vreme trajanja obroka, batler je iznalazio načine a ulazi u prostoriju i izlazi iz nje, iznosio sitničave komentare na račun o poreklu vina, nestašici boranije i astronomskoj ceni ananasa.

189

Činilo se a ovo Vora ne iritira. I nije se činilo a želi a bue nasamo s njom. Voio je usputan razgovor sa Gamvoterom. Južinija je u međuvremenu vežbala svoje amsko ponašanje. ame se nisu vrpoljile u stolici. Ali Južinija je toliko bila željna Vora a nije mogla jasno razmišljati. Niti formulisati rečenice. Osedala se kao da je muči, insistirao je na svakom obroku, toliko pažljivo ljuštio pomoranžu a je kora veoma polako u spirali paala na sto. Posmatrala je njegove ruke, razmišljala kako je oiruje tim pr stima. ah joj je bio vreo u gruima, ok je Vor uopšteno sa Gamvoterom raspravljao o desertnim vinima.

„Šta vi mislite, gospođo Snou?“ Bio joj je potreban trenutak da shvati da joj se Vord obratio. Toliko se navikla

a mu sa usana čuje Južinija, premda je pazio da joj se pred decom i poslugom nikaa ne obrada krštenim imenom. Premotala je njegove reči u glavi i uspela a sroči ogovor. „Nagoveštaj arome oraha je ivan.“ divan izgovorila je za oktavu niže o ostatka rečenice. Reč Vord se zaledio.

„Gospoin Marsel je napravio vodni esert sa engleskim kremom o kajsija prema vašem receptu, gospođo Snou“, rekao je Gamvoter poižudi obrve kao a je video pacova.

Ne žarvisa, ved štetočinu. „Želite li a ga saa onesem?“ „a, molim te“, kazao je Vord pogledavši ga – i sklanjajudi pogle o Južinije. „Izgleaš umorno, Gamvotere“, rekla je Južinija uzimajudi stvar u svoje ruke. „Gospoine Rive, složidete a bi vaš batler trebalo a se povuče na počinak nakon što onese poslenje jelo? Jean o lakeja može a raskrči sto kasnije.“ Gamvoter je pročistio grlo, što je zazvučalo kao kreket žabe kreketuše na samrti, pa ga je Južinija nemo, osmehom kojim mu je pokazala sve zube, upozorila a ne progovara. Otišao je zatvarajudi vrata za sobom, pomalo suviše oštro. „Ne bih voleo a mi ti bueš neprijatelj“, izgovorio je Vor sa uvažavanjem. „Siroti stari Gamvoter povukao se silno razjaren.“ Nekoliko minuta kasnije nadureno se pojavio na vratima sa kristalnim

činijama u rukama, koje je silovito spustio na sto između njih.

190

„Vaš krem esert, gospođo Snou“, rekao je ni najmanje se ne truedi a sakrije ljutnju.

„Zašto tolerišeš a se prema tebi ophoi sa takvim nepoštovanjem?“ upitala je Južinija ka je čovek izašao. Vor je slegnuo ramenima. „Nezakonito ete u plemenitom omadinstvu brzo nauči a se ne sekira zbog načina na koji posluga nemo izražava mišljenje.“ „Tolerišeš Gamvoterovu neposlušnost zato što su sluge bile neljubazne prema tebi kad si bio dete?“, pitala je Južinija u neverici. „Tvoj otac trebalo je a otpusti svakoga ko se tako ponašao!“ „Ka sam porastao ovoljno a razumem šta se ešava, bio sam i ovoljno zreo a razumem a takve bualaštine nisu važne. U nekoliko navrata u Itonu sam uleteo u sukob, ali, ka su rugi ečaci vieli a mene bukvalno nije briga za to šta oni misle o mom poreklu, mahom su me ostavljali na miru.“ Vord se zavalio u stolicu onako kako nijedan gospodin ne bi trebalo. Kosa mu

nije bila ukovržana, ni napuerisana, čak ni skrivena ispo staromone perike. Bila je gusta, talasasta i tako meka a je Južinija skupila prste u lan na samo sedanje na osedajizgovorio njegove kose poglasom. njima. „Ne bi trebalo a me tako gleaš. Ne „Južinija“, je tihim ovde.“ „Ali izgleaš preivno“, odvratila je sasvim razborito. Nagnuo se prema njoj, a ona je glano očima prešla preko njegovih širokih ramena, snažnog vrata i kravate koja mu je uokvirivala vilicu.

Požua je bila poput poivljale životinje u njoj, o nje joj je zastajao ah i vrelina joj je udarila u usne. Skupila je noge zbog siline osedanja koje ju je obuzelo. „Molim te, ozvoli a ti poslužim esert“, rekao je Vord.

Ustao je, a njoj su se usta osušila. Njegove svilene pantalone nisu ništa skrivale, a bilo je tu mnogo toga a se skriva. Vor je zario kašiku u slojeve krema, patišpanja i kajsija i pripremio tanjir za svakog od njih. ame nika ne ližu kašiku. I ne sklapaju oči i ne zanose se kao a de izgubiti svest.

Južinija je učinila sve to. „Ovo je tako obro“, zastenjala je i otvorila oči, pa otkrila a Vor zuri u nju. Oči su mu bile tamne, a ruke stegnute u pesnice na ivici stola. „Hriste“, izustio je promuklo. „Uzmi još jean zalogaj, Južinija.“ Prinela je kašiku usnama i ponovo sklopila oči. Obuzelo ju je ushidenje ka je svim malo anisa, što je osetila svilenkasti hladni krem sa aromom armanjaka i sa bila njena zamisao.

191

Čula je kako Vorova stolica leti unaza, i čula je korake. Ali nije otvorila oči, čak ni ka je osetila hlano srebro na usnama koje ju je posticalo a uzme još jedan zalogaj.

„obra evojka“, izgovorio je Vord grubim glasom. Rukama joj je prešao preko ramena, spustio prste niz njene ruke. Progutala je zalogaj i drhtavo uzdahnula.

„Čovek bi mogao a te položi na ovaj sto i prekrije te vodnim krem esertom, čak i one tvoje bleoružičaste elove – ili baš njih – i poliže sa tebe sav ovaj ivni krem“, promrmljao je Vord. Južinija je jeva isala. „To nije ono što želiš, zar ne?“, upitao je. „Nije“, promrmljala je. „Pa, moža.“ „Znam šta želiš“, kazao je. „Znam šta ti je potrebno.“ Oteo joj se jecaj, ali i dalje nij e ništa govorila jer ju je Vor poizao na noge i poizao joj haljinu, baš tu u trpezariji. Ako nastavi a žmuri, moglo bi biti kao a se ovo ešava nekom rugom. ama rhtala– je u snažnim ne,bespomodna vatra je ved bila tamo. muškim rukama koje su palileNeka vatruruga u njenim nogama Vor ju je okrenuo. „Sagni se, Južinija.“ Bila je to zapovest, ali bi ona poslušala i nagoveštaj, mig, bilo šta. Sagnula se preko stola rhtedi. Prešao je rukama uz njene noge, preko njenog upeta. „Želiš li me?“ Toplo, krupno telo ju je pokrilo otpozadi. Jedan deo je bio vreo i svilenkast, i pulsirao je na njenoj zadnjici. „Želim“, dahtala je.

U trpezariji nije bilo francuske kapice, naravno, pa ničega nije bilo između njih. Svaki centimetar pulsirao je dok se probijao u nju. Kriknuli su uglas, udarni

talas pružio se sve o vrhova njenih prstiju na rukama i nogama. Šakama je gužvala stolnjak i nejasno je čula kako je čaša pala. Vor se povukao i iznova se zario u nju.

„Nika nisam osetio ništa nalik tebi.“ Mislila je da reči cei kroza zube, jer je reč tebi progutalo stenjanje kad se ponovo zario u nju. „Još“, izrekla je ivlje. Bila je besramna u svojoj glai. Goinama nije obradala mnogo pažnje na svoje telo, osim što je nejasno bila svesna a li je glana ili umorna. Sad su se njeni prioriteti izmenili.

Ruke je spustio na njene kukove i toliko je snažno stegao a je pomislila kako de joj ostati morice. „Želiš li a te uzmem, Južinija?“

192

Nije mogla a mu ogovori, reči su obijale a se oblikuju na njenim usnama, ali je on razumeo i počeo a se zariva u nju sve snažnije. Kao ete je posetila zvonik Katedrale Svetog Pavla kad su zvona zvonila. Njihova duboka zvonjava

prostrujila je čitavim njenim telom sasvim je zaglušivši. Sad je vrelina odjekivala i strujala svakim delom njenog tela buktedi sve o vrhova njenih prstiju.

Nakon što je prestala a se grči, otkrila je a leži mlitavo na stolu, a a je Vorovo telo zaštitnički savijeno preko njenog, i a se oboje bore za vazuh. Drhtaji tog silnog zadovoljstva, taj silni glas, još su pulsirali u njenim nogama. „Nika nisam osetio ništa slično ovome“, izustio je Vord promuklim glasom. Južinija nika nije iskusila ništa tako sirovo, životinjsko, tako primitivno. Pretvorilo ju je u rugu ženu. Ženu koja ustaje i pušta a joj suknje panu, bez reči uzima ljubavnika za ruku i vuče ga prema vratima. Vodi ga na sprat.

193

Trideset četvrto poglavlje Subota, 13. jun 1801.

Njih četvoro su išli na plivanje svakog jutra. Južinija je naučila na pluta na leđima bez ičije pomodi – premda i dalje nije uranjala lice pod vodu. Igrali su dovoljno često kroket a Otis i Lizi shvate a de varanje protivničke igrače naterati na povlačenje sa terena. Nodu, svake nodi, Vor je voio ljubav sa Južinijom sa veštinom, strašdu i izržljivošdu nekog primitivnog, poročnog boga, ne onog koji se obožavao u parohijskoj crkvi. I nikako ne onog u koga je verovao vikar Hauson.

Nakon što je Hauson poslat u inostranstvo, vikarev om je bio prazan neelju dana pre nego što se u njega uselio mlaid plave kose i kao različak plavih očiju, i

nakon kasapinovoči. zlatni lanac sasvim zaboravljen i sve o čemu je selo pričalo toga bile sujemlaideve Pismo o Suzan je stiglo. Nova guvernanta trebalo bi a stigne sleede sree. Rubi, koja je bila opčinjena Lizi i Otisom, uz Južinijin blagoslov, olučila je a ostane kao dadilja.

„Nisu kao ruga eca“, rekla je Južiniji. „Znam“, ovratila je Južinija. „Znam.“ Četrnaest ana ostalo je iza nje poput grozničavog sna. Jene večeri Gamvoter je postavio trpezarijski sto kao za kra ljevski banket, a Južinija je provela ecu kroz čitav obrok. Izmišljala je problematične situacije i propitivala ih o pristojnom ponašanju u svakoj. „Ako vaša omadica prospe vou po stolu, kako dete se poneti? Šta ako se osoba sa vaše esne strane opije i zapeva?“ Samo zato što je Vor bio nemi sveok, shvatila je koliko ruštvenih pravila nalaže a gosti za večerom ignorišu istinu ili okrenu glavu na rugu stranu ako muškarac mokri stojedi uza zi, ukoliko neko počne a riga za stolom, ili ako naprašiti gost počne a kori svoju ženu. Vor i njegovi avokati razmenjivali su pisma ok su se pripremali za žestoku borbu za starateljstvo nad Otisom. Povremeno ih je spominjao, ali joj pisma nikad nije pokazao. Naravno, nije imao razloga a joj ozvoli a ih čita.

194

Južinija nije bila sigurna zašto, ili kako, ali je vrlo brzo počelo a se topi njeno blaženo uverenje a je Vor zaljubljen u nju. Ona je bila zaljubljena. Vor? Činilo se a to više nije slučaj. Jene večeri je za stolom onako uzgre spomenuo njen povratak u London, kao a mu to ništa ne znači. Prethonog ana čula je Vora kako govori Otisu a de ga on i Lizi ispratiti na Iton na jesen. Nije nju spominjao. Nije je čak ni pogleao. Nije bilo nemog obedanja a de do jeseni njihova afera biti ozvaničena. Svaki put kaa bi osetila gorudi bol u srcu, Južinija bi potražila utočište u kuhinji. Ona i gospoin Marsel usavršili su njenu tortu uz čaj. Ne samo a je to bilo bezmerno zaovoljavajude ved je, što je još važnije, otkrila šta de biti njen sleedi izazov: nameravala je a otvori čajžinicu. Bide to čajžinica u koju de eca biti obroošla, jeina takve vrste. Slatkiši de se nuiti u malim porcijama. ete Otisovog apetita moglo bi pojesti pet ili šest porcija. Ili dvanaest.

Nakon što je Vor opisao koliko je uvek bio glaan na Itonu, olučila je a ponui korpe koje a sepite šalju u internate. U njima bi se nalazili slatkiši iposebne pecivo, razume se, alimogu i hranljive s mesom. Sate je provoila u kuhinji i, uz pomod gospoina Marsela, isprobavala recept za receptom. I Lizi je često popone provoila tu, kraudi suvo grožđe i slažudi poslastice. Uveče je Južinija zapisivala beleške i zamišljala nove kombinacije ukusa.

„Moža bi trebalo a se sutra uzržiš o olaska u kuhinju“ , rekao joj je Vord jene večeri, nakon što je Gamvoter oneo poslužavnik sa pet različitih slatkiša. „Znam“, ovratila je Južinija žalosno. „Ali jean kolač voi rugom… Meni nešto pane na pamet, ili se gospoin Marsel nečega oseti, pa prilagoimo količinu maslaca ili nekog drugog sastojka, i pre nego što shvatimo šta se ešava, imamo četiri verzije kolača pre sobom.“ „Šta li je, zaboga, tu prijatno?“, upitao je Vor. „Zvuči mi zamorno i zagušljivo.“ „Pečenje kolača je poput matematike“, objasnila je Južinija. „Volim numeričke probleme, a pečenje zahteva preciznost. Obedavam ti a se ništa nede baciti; mogli bismo sutra po podne da organizujemo piknik, na primer, a Otisde pojesti sve do poslednje mrvice.“ Hranu za piknik raširili su na platnenom stolnjaku po vrbom blizu vode. Nakon što su ručali, legli su na travu i čitali knjige, ok Lizi nije zaspala stavivši po glavu veo umesto jastuka. Otis je graio užericu za žarvisa.

195

Južinija je pospano posmatrala oblake ispo senke koju je bacao njen šeširid, ka ju je jena ugačka vlat trave zagolicala po nosu. „obar an, gospođo Snou“, prošaputao je Vor. Savesno su se jeno rugom obradali zvanično u prisustvu ece, čak i ka su plivali. „Gospoine Rive“, promrmljala je. „ivlje ste lepi.“ Vlat trave šetala joj je preko o nje usne. „Hvala“, ovratila je iznenaa se postievši. Retko su provoili vreme zajeno tokom ana: Vor je obično bio u biblioteci i raio na svojoj parnoj mašini, a ona je poučavala Lizi i Otisa, ili je cunjala po kuhinji. „Voleo bih a smo mogli a proveemo više vremena zajeno“ , rekao je Vor nežno. Južinija se nije usuila a ogovori; plašila se a nede modi a sakrije svoju bolnu ljubav.

„Primio sam juče pismo o vojvotkinje uove.“ Strepnja joj je stegla stomak. „Obaveštava me a namerava a mi ođe u posetu“ nastavio je Vor očiju tamnih o kajanja. „Poozrevam a olazi po municiju koju namerava a upotrebi a osnaži svoj je slučaj.“ Južinija instinktivno pogleala a se uveri a ih nijeno o ece ne sluša. „Kaa je očekuješ?“ „U utorak.“ „Za tri dana“, oala je Južinija zapanjena spokojem u svom glasu. „eci deš neostajati“, rekao je. „Meni deš neostajati. ođavola, ja…“ Udutao je, a njoj je srce tuklo u ušima jer je bila uverena a de redi nešto, a de je zamoliti a ostane, obedati a de joj se udvarati za jednu godinu, za nekoliko goina, ako tako mora biti. ok je nodu ležala buna pore njega, na pamet joj je palo hiljau mogudnosti. „Sutra je vašar u selu“, kazao je naglo. To nije bila izjava ljubavi.

„Mogli bismo a oveemo ecu.“ „Svakako“, rekla je Južinija. Njeno srce kucanjem je uaralo ritam tužbalice, jer on nede ništa redi. Nede je zamoliti a ostane, nede čak ni obedati a de joj se uvarati nakon što obije zakonsko starateljstvo na ecom. Nameravao je da se oprosti s njom.

Goine samokontrole naterale su je a savršeno pribrano kaže: „Volim seoske vašare.“ Nešto je zatreperilo u njegovim očima, a ona je postala svesna neponošljive istine: spomenuo je vašar zato što je očekivao a ona omah posle vašara oe.

196

Baš ka je tišina postala neponošljiva, travnjakom je ojeknuo krik: „Kako se usuđuješl“ Nestalo je Vorovog lica pre njenim očima ka je sela. Lizi je vijala Otisa sa knjigom u ruci.

„Šta se ešava?“ upitao je Vord. „ozvolio je žarvisu a gricka moju knjigu!“ „Nisam“, pobunio se Otis. Lizi je zastala, spustila ruke na kukove i sasvim uznemirujude zaličila na uovu vojvotkinju o Gilnera. Poroična sličnost bila je neporeciva. „Sumnjam a je neki rugi pacov ošao i počeo a je grize.“ „Haje a jeemo kolače“, rekao je Vor. „Ponovo demo ukoričiti tvoju knjigu, Lizi, moža demo tražiti posebne korice na kojima de biti ispisano tvoje ime.“ Južinija je obrisala neželjenu suzu i počela a vai iz korpe razne slatkiše koje im je Marsel spakovao. Otis se bacio na zemljui zgrabio koma kolača sa začinima, ali je Lizi samo uzahnula. „Ne marimupitao više zajeslatkiše“, objavila je čemernim glasom. čokolane torte, „Zašto?“ Vor prihvatajudi tanjir sa parčetom čajne torte o pomoranže (koja nije bila sasvim uspela) i slatkom rolnicom. „Posmatrala sam kako se pravi taj kolač sa začinima. Trajalo je to satima“, odvratila je Lizi. „A sa de se pojesti.“ „Nije moglo a traje uže o pripreme patišpanja“, rekao je Otis. „Mislio sam a de gospoinu Marselu otpasti ruke ok je mutio jaja.“ Kao i Lizi, ni Vor nije želeo kolač. Zapravo, bide sredan ako nika više u životu ne okusi nijean esert, prema nikaa tako nešto ne bi rekao Južiniji. Uskoro ona nede biti ove a joj to kaže. Ova pomisao je izazvala nalet osedanja toliko silovit a umalo nije skočio. Želeo je a ovee Južiniju u svoju sobu i voi ljubav sa njom toliko puta a nikad ne… Ne. Osedao je a bi ona mogla, kaa bi joj ao i najmanju nau, a ga čeka, bez obzira na goine koje moraju a prođu ok Otis ne postane punoletan. To je bilo nemogude i nepošteno. Zaslužila je a i sama ima ecu, a ne a bue ljubavnica muškarca koji ne može a se oženi ok njegovi brat i sestra ne orastu. „Mislio sam a guvernante gospođe Snou uče ecu a peku patišpanj, a ne kolač sa začinima“, rekao je obuzavajudi svoja haotična osedanja.

197

„Ne samo patišpanj“, kazala je Lizi sva važna. Počela je a broji na prste. „Umem a napravim patišpanj, kolač sa pomoranžama, žele rolnice, slatke rolnice i limun-tortu.“ Vor se namršteno okrenuo prema Južiniji. „Koliko sam razumeo, o ece se očekuje a umeju a naprave samo jenu vrstu kolača.“ „Ja umem a pravim samo jenu“, rekao je Otis punih usta. Južinija ga je pogleala, a on je progutao zalogaj i postiđeno izgovorio: „Izvinite.“ „Ja sam u kuhinji bila gotovo svaki dan“, kazala je Lizi. „Zamolila sam gospođu Snou a svoju čajžinicu nazove Čajžinica ko Lizi“, ali ona kaže a ne može. Kaa orastem, otvoridu proavnicu i nazvati je Lizino carstvo.“ „Kakvu čajžinicu?“ upitao je Vord. „Bavim se iejom a otvorim čajžinicu“, ogovorila je Južinija. „Zar vam nisam to spomenula, gospodine Rive?“ Ne, ništa ona njemu nije rekla, ođavola. Zar je nameravala lično a poslužuje ljuima čaj? a voi lei Hajasint o njenog stola? Trudio se da mu glas bue bezizražajan. „Gospođo Snou, pitam se a li biste želeli a prošetate sa mnom o jezera?“ „žarvis bi trebalo a ie kudi u svoju kutiju a rema“ , rekao je Otis. Pojeo je tri parčeta kolača i izgleao je pospano. „Pretpostavljam a ga je iscrpio prejedanje istorijom punskih ratova “, dodala je Lizi otrovno.

„eco, vratite se u ečju sobu“, kazala je Južinija ustajudi. „a li biste, molim vas, obavestili gospoina Gamvotera a je piknik završen?“ Koristila je trik kojim su se služile guvernante, postavljala je pitanje koje je zapravo bilo inirektno naređenje, i Otis je smesta krenuo a je posluša.“ „Otise“, pozvala ga je Južinija. Zastao je. „O!“ Vratio se i sasvim solino se naklonio. „Hvala vam na veoma prijatnom pikniku, gospođo Snou.“ Klimnula je glavom. „Bilo mi je zaovoljstvo, lore arsi.“ Lizi se spustila u veličanstven kniks. „Kakva je slatka žalost rastati se o vas nakon ovog čarobnog preaha.“ „Preterano“, rekla je Južinija, ali se smešila i pomilovala je Lizi po kosi pre nego što je ete otrčalo alje. ok ju je Vor posmatrao, kleknula je i počela a sakuplja ostatke ručka i vrada ih u korpu. Nijena ama ne bi pristala a obavi tako jean običan posao.

198

„Molim te a se uzržiš“, kazao je Vor oštrije nego što je nameravao. „To je zaatak posluge i obavlja je lakej, a ne ti.“ Ponovo je ustala i susrela njegov pogle. „Smem li pretpostaviti a si ljut zato što veruješ a je Lizi provoila više vremena u kuhinji?“ „Rekla si mi a eca o kojoj se staraju guvernate gospođe Snou nikaa više ne uzimaju kuhinjski pribor u ruke. A izgleda da si Lizi usadila u glavu ambiciju da

pokrene svoje carstvo, kao a je ete nekog pekara koje bi trebalo život a provee u kuhinji.“ Nije poigao glas, ali se nije ni truio a prikrije ozlojeđenost. „Obja snio sam ti koliko je važno, naročito za Lizi, a bue ogojena kao ama. Verovao sam ti, a ti si je učila trgovini.“ Među njima je na trenutak vlaala mučna tišina. „Izvinjavam se“, rekla je Južinija naposletku. „Nije mi namera bila a porivam tvoje napore. Uveravam te a Lizi jeste i a de biti ama.“ „Ne ako bue govorila prokletstvo u balskoj dvorani i ukoliko to proprati objavljivanjem plana a otvori ranju. ođavola, Južinija, mislim a je ivno što si ure. Uveren samu a de tvojaAličajžinica biti čuvenija o Ganterove, aosnovala de biti najotmenije mesto Lononu. Lizi nede voiti život kakav ti voiš, zari ne razumeš?“ Južinija je razumela. Vor nikaa pre nije jasno rekao šta misli o njenom zanimanju – ali to je bilo i očekivano, zar ne? Bila mu je potrebna. Dve guvernate su ga izneverile; bio mu je potreban neko a poučava Lizi i Otisa. Ne, to nije bilo ispravno. Taj ogorčeni komentar nije oslikavao istinu. Vor ju je poštovao. Ona prosto nije razumela u kolikoj meri je verovao a je činjenica a je vlasnica urea važnija o njenog plemenitog porekla. U suštini se slagao sa vojvotkinjom o Gilnera a Južinija nije više ama. „Šta ako Lizi kaže svojoj baki a namerava a stupi u trgovinu?“, upitao je Vor kao a joj je pročitao misli. „om lorova nede blagonaklono gleati na činjenicu a sam ozvolio svojoj milosnici a rži moju sestru u kuhinji i obučava je da postane patissierl“ Južinija je osetila oštar bol u preelu srca. „Ja nisam tvoja milosnica“, uspela je da izusti.

„Ljubavnica, ako ti je milije“, odvratio je Vord. Izglea a za njega razlika između ovih reči nije imala nikakav značaj. Ali za Južiniju je postojala veoma jasna razlika. Ljubavnici su bili na ravnoj nozi i novac

199

nije igrao nikakvu ulogu u tom odnosu. Milosnica je, sa druge strane, bila

izržavana žena. Nikaa ona nede biti izržavana žena nijenom muškarcu. „Možemo Lizi redi a mora a bue taktična u tom pogleu“, rekla je pokušavajudi a govori smireno. „I još bih oala a tvoja sestra, čini se, veruje a je to što je boravila u prostoriji ok se nešto peklo isto što i naučiti kako se taj kolač peče. Uveravam te a nije bila kuvarski šegrt.“ „Ta razlika je beznačajna“, zarežao je Vor. Zaglaio je kosu. Bože, kakva je samo buala bila. Mislila je a de time što d e dati Vordu svoje telo okazati a ne pripaa nijenom muškarcu, ali je on, očigleno, na to gleao rugačije. Ispravila se i susrela njegov pogle. Niko je nede postieti ako ona to ne ozvoli. Naučila je tu surovu lekciju ka su neke stare uovice – kao što je vojvotkinja od Gilnera – počele da je ismevaju zato što je otvorila ure. „Ništa ne unižava položaj jene ame kao strepnja za taj položaj. Imaj to na umu ka bueš poučavao Lizi onome što sme ili ne sme a kaže pre vojvotkinjom.“ Vilica mu se stegla.

„Dama može a ispeče kolač, prosto zato što joj se hode, što je jean o razloga zašto tu veštinu moje guvernante neguju ko ece. ama može a spakuje stvari u korpu za piknik ako zna a je batler lenština i a nede odi pre nego što mravi prekriju tanjire. Prava ama može a rai bukvalno sve što želi a a to ni najmanje ne utiče na njen položaj – osim, moža, a se upusti u aferu sa prokletim idiotom!“ Nastupio je još jean trenutak tišine naglašen samo povremenim cvrkutanjem vrabaca.

„Razumem šta želiš a kažeš“, rekao je Vord. „U suštini si u pravu, ali pravila su stroža za one na marginama, Južinija, kao što i sama znaš.“ Skupila je oči. „Čini se a ti smatraš a me je činjenica a sam vlasnica Urea gospođe Snou ovela na margine ruštva.“ „Ne“, ovratio je neumoljivo. „Kažem a de ljui okom sokolovim pratiti Lizi, ako se pročuje a je gospođica Lizi arsi provela etinjstvo u putujudoj pozorišnoj trupi sa lei Liset, ne bi li pronašli okaz a ona ne zaslužuje mesto u visokom ruštvu.“ Južinija se borila sa svojom naravi. Vor je bio uboko zaštitnički nastrojen i borio se za one koje je voleo. Ali njegovo viđenje svega je bilo pogrešno – zahvaljujudi činjenici a su njega prezirale sluge i ečaci na Itonu.

200

Njemu njihov prezir nije ništa znači o, jer on nikada nije za njih mario. Upravo je to bilo rešenje Lizinog problema. Ako se Lizi, ka izađe u ruštvo, bue vlaala savršeno samouvereno i postojano, ona de postavljati pravila, nede ih slediti. Ali, ukoliko bude isijavala nesigurnost i strah, lešinari de omah početi a kruže oko nje i čekade a pogreši. Ona, Južinija, prosto de morati a se pobrine za sam taj trenutak izlaska u ruštvo. Čak i ako njena veza sa Vorom bue uveliko završena u to vreme. Zakoračio je prema njoj. Uzeo ju je za ruku, poljubio njen lan. „Ne želim a oeš.“ Povukla je ruku. „a, želiš, jer si u pravu: ako vojvotkinja otkrije a smo intimni, mogla bi to a upotrebi a te prikaže kao nepoobnog za starateljstvo.“ „Gamvoter je oan o srži. On nikaa nikome ne bi ništa rekao, a on upravlja omadinstvom.“ Naala se a je to istina. „Otidi du sutra ujutro“, kazala je Južinija. Vino se trgao. „Ne želim a nam ova nod bue poslenja.“ „Juče si primio pismo o vojvotkinje, što znači a si toga uveliko ved svestan“, istakla je Južinija visoko poignute glave. „Mislim a du se osedati prijatnije ako oem što je pre mogude.“

Stegao je vilicu. „Upravo smo se ogovorili a voimo ecu na vašar.“ Južinija se ugrizla za usnu, snagom volje pokušavajudi a potisne suze. eo nje je želeo a pobegne, ali rugi, vedi eo, nije mogao a ponese pomisao a oe. Ne samo a napusti Vora ved i Lizi i Otisa. „U tom slučaju otidi du prekosutra ujutro“, izrekla je uspevši nekako a potisne bol iz glasa. Te večeri Južinija je zaspala čekajudi a čuje tiho škljocanje brave i otvaranje vrata, šuštanje čaršava, oir žuljevitih prstiju na obrazu. Probuila se u nodi i otkrila a ahde i rhti o požue. „Sniem li?“, začuo se tiho Vorov glas iz tame, toliko nežan a je mogla prevariti sebe da pomisli kako je čula ljubav. Poljubila ga je umesto ogovora. Zarila je nokte u njegovu čvrstu zanjicu ok je rukama ržao njene kukove i proirao u nju, ovoio je o ekstaze, pustio je a se na trenutak omori, a zatim je oveo još alje. Pa sve iznova. Još jenom je svršio uz očajnički jecaj, pažljivo posmatrajudi njeno lice na bledom svetlu rane zore.

Otišao je bez reči. Moža nisu imali više šta jeno rugom a kažu? Osedanje koje je gajila prema njemu bilo je nevažno. Njih četvoro su tog jutra plivali kao a se ništa nije esilo, a nakon ručka su otišli na vašar u Vitli. Nekoliko trenutaka nakon što su stigli, poelili su se u

201

parove, na Južinijino zaprepašdenje. Lizi je želela a poseti životinje u oborima, a Otisa je zanimalo da vidi – premda ga je to vređalo – igru koja se zvala udri pacova.

Južinija bi volela a su ostali zajeno. Osetila je oštar bol pri pomisli na svoj skori olazak. Ali Vor se samo naklonio i otišao sa bratom. Ona i Lizi obišle su sve kokoške koje su bile na proaju, a Lizi je u kazala na činjenicu a im se sva krv spuštala u noge. Izglea a su ko nekih vrsta živine mogle da se vide vene.

„Neki ljui vole a jeu pilede noge“, kazala joj je Južinija. „Ili ih smatraju za talične amajlije. Moj otac ima veliku zbirku retkosti, a međunjima je i ogrlica o piledih nogu koju je nosio plemenski poglavica u američkoj ivljini.“ „Volela bih a je viim“, rekla joj je Lizi vukudi je u sleedi šator. Južinija umalo a kaže: „Jenog ana i hodeš“, ali se obuzdala. „Hajemo na to preavanje“, povikala je Lizi pokazujudi prstom. Na plakatu ispre šatora je pisalo: RASPRAVA O HEMIJI KAO OKAZ UZVIŠENOSTI NAUKE, PO VOSTVOM ČUVENOG NAUČNIKA I ŠIRIOCA KORISNOG ZNANJA.

„Širioca?“, upitala je Južinija sumnjičavo. „Hajemo“, rekla je Lizi i povukla je za ruku. „Preavanje je ved počelo.“ Južinija je potražila pogleom Vora, ali njega nije bilo nige. Šator je bio mali i pun muškaraca što su ih namršteno gleali, ali koji su, ka su susreli Južinijin najstroži pogle, žurno osloboili va mesta u poslednjem redu.

esetak reova stolica bilo je poreano u tesnom polukrugu oko muškarca sa divljim crnim obrvama.

„To je gospoin Gamvoter!“, zacičala je Lizi. Vorov neprijatni batler je, činilo se, voio tajni život u kome je bio širilac korisnog znanja za kraljevsku sumu o va penija po osobi. Čuveni naučnik, baš! „Mogu a naučim sve što ima a kaže ko kude besplatno“, prosiktala je Lizi. „Hajemo.“ Južinija joj je tiho rekla: „Bilo bi nepristojno saa otidi, jer bismo uznemirile gledaoce. Ako je ikako mogude, ama bi trebalo a izbegava a povrei nekoga samo a bi izbegla malu ličnu nelagonost.“ Lizi se pokorila i uzahnula. „Zamorno je biti ama. A i ne viim ništa.“ Južinija ju je stavila sebi u krilo. „a li je bolje?“

202

„Bolje je“, odvratila je Lizi i naslonila se Južiniji na rame. Rubi je pričvrstila Lizi veo za ramena kao a je ogrtač i smotala ga ispo kaputa, pa joj se njeno malo telo činilo naročito koščato. Ovih ana je veo, kao i žarvis, bio sveprisutan, ali uglavnom neviljiv. Gamvoter je ržao preavanje o sastavu voe, govorio je nekom afinitetu kiseonika prema elementima koji nisu vodonik.

Južinija je pustila misli a lutaju. Pokušavala je a oluči a li a ponovo razgovara sa Vordom, iskrenije, pre nego što oe. Ali šta a kaže? Zašto ne želiš a ostanem? – zvučalo je beno i ponižavajude. Nije to bilo pravo pitanje.

Vor ju je želeo. Ljubav je sanjom voio čak i strastvenije, ako je to bilo mogude. Jeva a su spavali; prošle nodi se probuila i uhvatila ga kako je miluje, a njeno usnulo telo je ved jurilo prema užitku. Pitanje je bilo da li je voli.

Iznenaa je Lizi počela a se trese o smeha. I zaista, svi u publici su se smejali. Južinija se namrštila i pokušala a se usresrei, ali je njen um obio a se bavi činjenicama o rastvaranju u tečnom A kamoli a razume šta je tu smešno.stanju. Promakla joj je šala, a Gamvoter se posvetio misteriji hemijskih afiniteta.

Očigleno je bilo a su njena osedanja bila snažnija o Vorovih. Koža joj je bridela od stida na ovu pomisao. Ako tako stoje stvari, ne želi a to bue naglas izgovoreno. Poniženje bi je

uništilo. Lizi je iznova počela a se smeje; Južinija ju je snažnije zagrlila. Osedala je gotovo neponošljivu tugu pri pomisli na sutrašnji olazak. Bila bi obra majka Lizi i Otisu. Voleli su se je i verovali su joj.

Južinija je, bolje o svih, umela a plovi uzburkanim voama Lizinog izlaska u ruštvo, i oblikuje ruštvenu sezonu gospođice Lizi arsi na takav način a ruštvo istinu o njenim roiteljima obaci kao nevažnu činjeni cu koju daleko namašuju njena lepota, pribranost i bogatstvo. Naslonila se braom na Lizinu kosu, pitajudi se a li je Ure gospođe Snou bio glavni razlog iz kog ju je Vord terao od sebe. Ukoliko on ne potegne ovo pitanje,

ona de morati a kaže nešto. Ako ništa rugo, a ona a ga uveri kako de obaciti ieju o čajžinici ukoliko on iskreno veruje a de ona ugroziti Lizinu buudnost. Ako ne kaže ništa, kajade se o kraja života.

203

Trideset peto poglavlje Južinija se presvlačila za večernji obrok, ka je la kej doneo poruku. Deca i ja čekamo te u salonu. Nije to bila poruka ljubavnika. Odabrala je haljinu boje maline na pruge sa dubokim dekolteom; ma koliko

se Vor pretvarao a ga ništa ne otiče, ona je znala a je i alje želi, prema nije bila sigurna da je voli. Mučena ovom sumornom mišlju, stavila je minđuše sa rubinima i karmin. Lizi je u salonu igrala gore-ole i daskala sa Vordom, a Otis je sedeo na podu

sa žarvisom. Vor je nosio kaput boje ima koji mu je naglašavao ramena i u kome je

izgledao toliko naočito a je Južinija osetila bolno pulsiranje požue. Pomalo

ponižavajude pulsiranje, imajudi u viu a de je ubrzo izbaciti iz kude. Klimnula je Voru, čučnula a pozravi Otisa i jenim prstom pomilovala žarvisa između ušiju. „Gospoar žarvis večeras nosi veoma fin ogrtač.“ Bio je tamnozelen sa zlatnim porubom. „Taj mu je omiljeni“, odvratio joj je Otis.

Morala je priznati a žarvis ima šarma na neki način i bar u onoj meri koliko je to bilo mogude za jenu brkatu životinju inteligentnog izglea. „Mora biti u torbi za vreme obroka“ , rekla j e Otisu. Nije mogla a ignoriše Vora, pa se uspravila i okrenula. Lizi je izbacivala hiljau reči u minutu, reči su kuljale iz nje kao da je reka.

Viela je kako Vor skuplja obrve i govori nešto oštro. Lizi mu je odgovorila mrštenjem. Južinija se nevoljno nasmešila. Lizi de izluđivati Vora kaa postane punoletna. Bila je suviše nezavisna i jeinstvena a bi slepo pratila složene zakone koji su upravljali visokim ruštvom. Vord je susreo njen pogled i ona je sa zaprepašdenjem viela a nije ljut na sestru, nego na nju. „Čujem a ste voili moju sestru na šatorsko preavanje, gospođo Snou“, rekao je. „Voleo bih a ste najpre tražili o mene ozvolu.“

204

Južinija im je prišla i sagnula se a poljubi Lizi u obraz pre nego što je ogovorila. „ozvolu? a prisustvujemo preavanju o sastavu voe? Obično nema potrebe a se traži ozvola a se otupi o osae.“ „Nije mi bilo osano!“ povikala je Lizi. „Preavanje je bilo smešno, prema ga je ržao gospoin Gamvoter! Naučila sam…“ „Nema potrebe a ponavljaš šta si naučila“, presekao ju je Vord. „Preterano si zaštitnički nastrojen“, primetila je Južinija. „Premet predavanja je bila hernija. Neki ljudi smatraju da mlade dame nisu sposobne da

razumeju naučne koncepte, ali se ja naam a ti ne spaaš među njih. „Zapravo, Lizi pokazuje a ih preterano obro razume“, kazao je Vord sumorno. Okrenuo se, kao a ne može više a je glea. „Otise, mislim a bi bilo najbolje a se ti i Lizi oprostite o gospođe Snou i vratite se u ečju sobu. Možete gore a večerate.“ „Ne želim!“ pobunila se Lizi. Vord je stegao vilicu.

„Ovo je poslenji obrok gospođe Snou sa nama“, dodala je Lizi i tvrdoglavo isturila malu bradu. Izgleda da je šatorsko preavanje – ma šta to bilo – bilo kap koja je prelila

čašu. Južinija je osetila buktanje čistog gneva na pomisao a su njeni gresi bili toliko nečuveni a nije više bila pozvana a večera sa ecom, ali je progutala bes. „Nije ovo poslenji put a se viimo“, obedala je Lizi. „Zamolidu gospoina Riva da ti ozvoli a me posetiš u Lononu. a li bi to želela?“ „a, želela bih!“ povikala je Lizi. „Zar zaista morate a oete, gospođo Snou?“ Usne su joj podrhtavale. „Zaista moram“, Južinija se nasmešila, prema joj se činilo a su joj obrazi ukočeni. „Otac me očekuje.“ Viela je kako preko Lizinih očiju prelede bol, i privukla ju je u zagrljaj. „Žao mi je“ prošaputala je. „Iskreno mi je žao zbog tvog oca, Lizi.“ „Gospođica Miž rekla je a sve ima svoje vreme. Kazala je a je moj otac u raju.“ Nadala se da je gospođica Miž, i pore svih njenih neuspeha u pogleu večernjih molitvi, ipak uspela a im pruži malo utehe. Južinija je još jenom snažno zagrlila Lizi, a zatim je prišla Otisu, zagrlila ga i pomilovala njegovoj ljubimca žarvisa. „Mislio sam a bi trebalo a večeramo sa vama“, požalio se Otis. „Rubi de vam oneti večeru u ečju sobu“ , rekao je Vord. Pogled mu je bio neumoljiv.

205

Batler je priržao vrata eci i okrenuo se a pođe za njima, ka ga je Vor zaustavio.

„Gamvotere“, kazao je, „a li bi bio ljubazan a sažmeš saržaj svog šatorskog preavanja? Gospođa Snou nekako nije uspela a shvati suštinu.“ „Žao mi je što nisam bio svestan a u publici ima žena“, izrekao je Gamvoter glasom punim loše prikrivenog prezira. „Otkrio sam to, naravno, tek na kraju. Bilo je onih koji su smatrali a bi samo žene oređenog položaja ošle na šatorsko preavanje, ali sam im ja rekao vaše ime, gospođo Snou, i uverio ih a ste uglena žena.“ „Ne možete ni zamisliti koliko me pogađa nepovoljno mišljenje vaših poznanika“, primetila je Južinija. „Preavanje nije bilo namenjeno amama“, oao je Gamvoter pogleavši je pogleom punim snažne netrpeljivosti. „Nijeno šatorsko preavanje nije namenjeno damama.“ Južinija ga je prostrelila pogleom koji je naučila na očevom kolen u, pogledom uz koga su izbijale generacije aristokrata i predaka. On je jasno

sagovorniku na znanje a je sasvim sposobna a ozove slugu a oseče glavu čovekustavljao iz naroa. Ili bi barem bila sposobna da to uradi pre trista godina. „Šta je tačno šatorsko predavanje? Na osnovu plakata pretpostavila sam da de to biti preavanje o herniji kao okaz uzvišenosti nauke. A i niko nije meni i

gospođici arsi zabranio ulazak.“ „Gamvoter je pročistio grlo. „Tumačio sam prenosti hernije. Poučavao lokalne muškarce sastavu vode.“ „Prestavili ste se kao širilac korisnog znanja. Kakve to veze, molim da nam objasnite, ima sa sastavom vode? “ „Obaren sam uhovitošdu“, rekao je batler, a čupave obrve su počele ivlje a mu se trzaju. „Bilo je to moje slobono popone.“ „aj nam kratak pregle saržaja“, zahtevao je Vord. „To je u načinu na koji poučavam. a bi muškarci zapamtili, jer vedinom je to prost svet.“ „Sasvim sam svesna a je vedina muškaraca kara a razmišlja samo veoma uprošdeno“, složila se Južinija. „Sastav voe objašnjavam povlačedi paralelu sa međuljuskim onosima. „Voonik je kao azot, zavisni prijatelj kiseonika, koji večito biva zamenjen novim miljenicima.“

206

Južinija je imala neobičan osedaj a glumi u prestavi Pane i Džui, ali bez teksta. Šta je, zaboga, uvredljivo u vezi sa vodonikom? „Pređi na stvar, Gamvotere“, rekao je Vor prekrstivši ruke preko grui. Iznenaa se Južinija setila izraza iz šatora koji je propratio gromoglasan smeh muškaraca i setila se kako se Lizino telo zatreslo kaa se zakikotala. Tada joj se to činilo neškoljivo, ali… „Pretpostavljam a ste hemijske onose objasnili povlačedi analogiju sa intimnim odnosima“, izjavila je. Gamvoter je objasnio. „Veza između kiseonika i voonika mnogo je sračnija u tečnom stanju.“ Nakašljao se. „Potrebna su va atoma voonika a zaovolje jedan kiseonik“ Njen otac rekao bi a je Gamvoter piza, pomislila je Južinija. „Piza što mrzi žene i što je verovatno mislio a ona ne bi trebalo a zna tu reč, nema veze što atira još iz Šekspirovog vremena. „rugim rečima, hemijski sastav vode pretvorili ste u šalu o tome kako je teško zaovoljiti ženu?“ „Muškarci se uvek smeju kaa objasnim šta je potrebno a bi se vielo kako se voda razdvaja“, objasnio je Gamvoter. „Nije to bilo namenjeno ušima mlade dame. Nikada mi pre nije neka žena ušla u šator i svakako nijena guvernanta

nikaa ne bi uvela svoju štidenicu na nešto što je namenjeno samo muškarcima kao što je šatorsko preavanje.“ Vord je nemo stajao dok su njih dvoje razgovarali. Sad je glavom pokazao na vrata.

Nije rekao ništa ok Gamvoter nije otišao, nakon čega se okrenuo prema njoj. „Zašto li si, za ime boga, ušla u taj šator? Čak i a nisi znala cilj šatorskog predavanja, mora a si primetila a se publika sastoji samo o muškaraca?“ „a se naučne činjenice ne smatraju isključivo muškim omenom“ , brecnula se Južinija, „lako bi se moglo esiti a i više žena sasvim nesvesno nabasa na ono što je u suštini prostačka tiraa.“ „Na stranu obrazovni principi, želeo bih a znam zašto si izložila moju sestru ovom vulgarnom, ako ne i razvratnom, predavanju.“ „Nije mi to bila namera“, ovratila je Južinija ogrdudi se spokojem kao oklopom. „Iskreno mi je žao što nisam prepoznala pravu prirou takozvanog predavanja tvog batiera. Kod Lizi postoji glad za znanjem koju bi trebalo negovati,

ali sam ja očigleno oabrala pogrešno mesto za to.“ „Kao što sam ti ved nekoliko puta rekao, Lizi je mlaa ama“, izjavio je Vord prekrstivši ruke na gruima.

207

Sržba ju je preplavila jenako žestoko kao i požua prethone nodi. „Sasvim sam svesna Lizinog mesta u ruštvu“, izgovorila je truedi se a ne poigne glas. „Ne viim zašto bi njen položaj isključivao naučno znanje. Ka sam bila evojčica, posebno sam uživala a učim matematiku.“ „Ako deš mi oprostiti na otvorenosti, Južinija, to je nevažno. Lizi de orastati u kudi bez blunica i ostalih žalosnih aspekata tvog etinjstva, što je upravo razlog zašto sam ošao u Ure gospođe Snou.“ Južinija se trgla. Nije očekivala a joj se ovako obije o glavu poverenje koje mu je ukazala; nikaa nikome osim Enruu nije rekla za kurtizane u kudi njenog oca. „U tom pogleu se slažemo“, ovratila je truedi se a ostane pribrana. „Zašto si ona ovela moju sestru u šator pun muškaraca koji su uživali u razvratnim šalama? Ti, koja obučavaš guvernante, moju sestru ovela si na nemoralno šatorsko preavanje.“ Vord je bio besan – s punim pravom. Pogrešila je, i oavno je naučila a prizna svoje greške. Ponovo de mu se izviniti.

„Postoje izvesna porazumevana pravila koja upravljaju visokim ruštvom.“ Prošao je frustrirano rukom a kroz kosu. znam kako a tiruštva? to objasnim.“ Kako može a pomisli ona ne „Ne zna pravila visokog Njena mod a oeli guvernantu etetu povezana je sa činjenicom a su eca o kojima su se njene guvernante starale kasnije u životu sklopila uspešne brakove. On kao a i alje misli a je ona bivša guvernanta – ali ona mu je pojasnila svoj položaj, bila je sigurna u to.

„ama nikaa ni pomislila ne bi a uđe u taj šator i, ako bi usle nekog nesporazuma i ušla u njega i viela publiku, smesta bi oatie otišla“ , nastavio je. „A ti si seela mirno ok je moja sestrica upijala šale koje su aluirale na troje ljui u postelji. a ne spominjem prosvetljujudu naučnu raspravu o voenastoj peni, gospođo Snou. Ukratko, moja sestra se saa zanima za sastav semene tečnosti, kao i za neobične erotske kombinacije!“ Južinija je zaboravila na svoju oluku a se izvini. „Tvoja sestra, gospoine Rive, ved zna mnogo više o životu oraslih o vedine ece njenih goina“ , istakla je. „Moram li a te posedam na prijateljstvo tvoje majke sa kavaljerom šarmantnog imena, gospoinom Bergerom – i a je eci naloženo a to prijateljstvo nikome ne spominju?“ „Moja namera je a im pomognem a zaborave svoje nesredno etinjstvo, a ne da produbim njihovo znanje o razvratnom ponašanju.“ „Nisam nameravala a poučavam tvoju sestru nemoralu!“

208

„ozvoli a ponovim: šta si raila u tom prokletom šatoru ok se ona učila nemoralu?“ „Za to sam se ved izvinila i izvinidu se ponovo“, rekla je Južinija pribravši se. „Pogrešila sam što sam ušla u taj šator. Nisam obradala pažnju na pogano preavanje tvog batiera i otvoreno priznajem a je trebalo a to učinim.“ „Šta si, kog đavola, raila?“ Saa je ved vikao. Južinija mu je ogovorila istom merom. „Mislila na tebe, na nasi“ Lice mu je postalo sasvim bezizražajno, kameno. „Nas?“ „a, nas!“ povikala je. „Pitala sam se zašto si otišao sa Otisom, zašto se ponašaš tako čuno, zašto si rekao…“ Udutala je. „Zašto sam šta rekao?“ ah joj je zaškripao u gruima. „Ništa“, kazala je tišim glasom. „Zašto nisi rekao ništa. O nama.“

209

Trideset šesto poglavlje U tišini što je usleila, Južinija je otkrila a se priržava za naslon stolice. Vor je razmotao prekrštene ruke i stegao usne u tanku liniju pre nego što joj je prišao. „Izvinjavam se“, rekao je gleajudi je u oči. „Moja je krivica što nisam bio jasniji na samom početku naše intimnosti. Naše afere.“ Afere. Znaci to je bilo u pitanju. Samo to.

Nije mogla zavaravati sebe a nije znala. O početka je znala. „Bio si savršeno jasan“, ovratila je Južinija poigavši brau. Obijala je a pokaže bilo kakav znak beskrajnog uševnog bola koji je osetila. Ali rhtanje nije mogla a sakrije: blago je rhtala o glave o pete. „Preklinjao si me a ostanem četrnaest ana.“ „Muškarac to ume da uradi kada ga strast baci na muke. “ Ovo je bilo neoprostivo.

Ali je u isti mah primetila treptaj nečega u njegovim očima. Nije ovo bio muškarac koji ju je naterao a zagazi u vou, koji je proslavljao vođenje ljubavi tako što je u ponod jeo vodni krem esert. Bio je ovo neko rugi. Ova misao ju je smirila. Vodili su ljubav.

„Naša intimnost nije bila samo strast“, rekla je onevši oluku. Krčila je put time što je započela svoj posao; mogla bi baš obaciti još jenu prerasuu, preciznije: mišljenje a žena ne sme a govori o ljubavi pre nego što je muškarac zaprosi. Ona de redi istinu. Vor nije rekao ništa. „Zaljubljena sam u tebe“, kazala je Južinija susrevši njegov pogle. „Verujem da si i ti zaljubljen u mene.“ Baš ka je tišina postala neponošljiva, on je prozborio: „Jako mi je žao što moram a te razočaram, Južinija.“ Osedala se kao a je uzeo pištolj i pucao joj u nogu. Nije to bio smrtonosan hitac, ali je nju bol svakako kiao. Najgore je bilo što mu je u glasu osedala iskrenu žalost. „Razumem“, uspela je da izgovori. Okrenuo se, očigleno joj ajudi vremena a se pribere. Južinija je toliko snažno stegla ruku kojom se naslanjala na stolicu a su joj zglobovi pobeleli o napora. 210

Vor je, stojedi okrenut leđima i gleajudi kroz prozor, pročistio grlo. „Čak i kaa bih osedao nešto više prema tebi, ne bih mogao a ržim milosnicu u kudi sa bratom i sestrom. Pogrešio sam što sam to činio u ove poslenje ve semice.“ Kaa je uahnula, učinilo joj se a je uahnula vatru. a oseda nešto više prema njoj? Može a ie ođavola. „Ja nisam tvoja milosnica“, ovratila je žestoko i tiho. „To bi porazumevalo finansijsku razmenu među nama. Ja sam bila tvoj gost i pomogla sam ti oko ece, ne pomišljajudi na naknau.“ Okrenuo se i ponovo spustio ruku preko njene. „Oprosti mi, ljubavnice.“ Bilo je očigleno a on nika nije ni pomišljao na brak sa njom. Koristio je izraz ljubavnica a ublaži njena osedanja. U kočiji, kaa ju je oteo, ponuio joj je nežnosti između prijatelja, i nikaa to više nije spomenuo. Zašto ga nije slušala? „Želiš li redi a nisi o meni razmišljao kao o nekome kime bi mogao a se oženiš“, upitala je oblikujudi pažljivo reči, „ili a nisi mislio a sam blunica zbog toga što sam ti se poala sa takvom…“ udutala je. „Takvom raošdu“, rekao je Vor, a u očima mu je ponovo proletelo ono uznemiravajude smo jeno u rugom i nema u tome ničeg lošeg Južinija. Ali svetosedanje. se upleo i„Uživali saa moramo a se razvojimo.“ „Razumem.“ Oklevao je. „Čak i a sam… a sam želeo a ti ponudim brak, ne mogu. “ Nije mogla naterati sebe da mu odgovori.

„Moram a se oženim ženom koja de iskupiti moje nezakonito rođenje i koja de izvesti Lizi u visoko ruštvo. Moja supruga mora biti uzor pristojnosti i mora poštovati sva pravila vlaanja u ruštvu. Ako se oženim, moja supruga mora biti ideal.“ S mukom je progutala knelu. Nije a su je njegove reči iznenaile. „Kako stari kažu, mora biti ama odrasla s time12“, nastavio je snažnije stežudi njenu ruku. „Ti si otelotvorenje ame, Južinija, ali postoji nešto neuhvatljivo – nešto instinktivno – što ne može a se nauči. Moja madeha nikaa ne bi ušla u taj šator, a kamoli sela među sve te muškarce što su se grohotom smejali.“ „Orasla s time?“ Ne samo a je razumela manire ruštva bolje o mnogih ved je i rođena u vlastelinskoj kudi! Izglea a je lagao kaa je rekao a zna njeno mesto u ruštvu. Umalo mu nije izlistala svoje poroično stablo, ali se zaustavila. Ono nije bilo važno. 12

Vilijam Šekspir: Hamlet, prevo Živojin Simid i Sima Panurovid. (Prim. prev.) 211

Vor je zapravo govorio a ona nije ovoljno otmena. To je značilo a on nju, Južiniju koja je osnovala Ure gospođe Snou, ne voli i ne poštuje. Da ga je obavestila o svom poreklu – a nije samo gosposkog roa ved i a je aristokratkinja, a spaa među najplemenitije u zemlji – moža bi mogla a ga uveri kako položaj njene poroice u ruštvu znači a ona može veoma uspešno izvesti Lizi na bračno tržište. Ali ne možete ubeiti muškarca a vas zavoli, a zavoli pravu vas. obro. Mora potisnuti bol i bes i pronadi snage a bue učtiva. „Tvoja sestra želi a uči o prironom svetu“, rekla je i povukla ruku ispod njegove. „obro bi bilo a je poržiš u tome, Vore, ma koliko se nekonvencionalne njene stuije mogle činiti.“ Lice mu je bilo bezizražajno, zatvoreno za svako osedanje. „Hvala na savetu, ali ne nameravam a je postičem a razvija nove ekscentričnosti. Ved priča o pokretanju poslovne imperije i naučila je čitav niz psovki. ame ne psuju.“ Zanimljivo. Njoj je u glavi trenutno bio samo niz psovki.

Mora a je završio? Nije.

„Sebe krivim“, nastavio je, gleajudi je saosedajno i sa kajanjem – što je bila mešavina osedanja zbog koje se umalo nije ugušila sopstvenim besom. „Nikaa nije trebalo a oveem ljubavnicu u omadinstvo u kom su eca. Morao sam a pošaljem večeras ecu u ečju sobu, jer sam shvatio a te je Lizi previše zavolela.“ „I ja sam volela neke kurtizane koje sam kao ete poznavala“ , odvratila je Južinija. Ved je zaključio a joj nema spasa; mogla bi ga baš oatno zaprepastiti. „Mnogo sam naučila o njih. Jena mlaa žena po imenu Ogasta, na primer, zaključala je ljubavnika u orman ok nije pristao a obloži njenu kočiju kanarinac žutim satenom.“ Umesto a izglea zgroženo, on je izgleao još saosedajnije. Kao a je žali. ošlo je vreme a se povuče. Hvala bogu na njenom vaspitanju – jer ma šta Vord mislio o njoj, ona je bila dama predstavljena kraljici. Zapravo, nekoliko puta.

Kao izaleka, posmatrala je sebe kako se spušta u kniks, prilazi mu i ljubi ga u obraz, a ona sasvim ispravno govori kako de pojesti laku večeru u svojoj sobi. Još jednom se izvinila i rekla kako se naa a de ostati u životu ece. Uz izvesno omalovažavanje same sebe, obedala je a nika više nede izložiti Lizi nauci, ako on pristane da joj poveri sestru kada doputuju u London. Odigrala je svoju ulogu, ali Vord nije odigrao svoju. Stajao je nemo i nije

rekao ništa u ogovor na njene lepe reči o eci.

212

Ponovo se spustila u kniks, a onaj oštri, organizovani eo njenog uma uveravao ju je a Vor nede modi a je rži poalje o Lizi kaa ođe vreme a ona izađe u ruštvo. Pomislivši na ovo, stala je na vratima i okrenula se. „Kaa se oženiš, molim te a me prestaviš supruzi. Ovo“, mahnula je rukom, „nika više među nama nede biti spomenuto, kao što si i rekao pre ve neelje. Verujem a deš se postarati a tvoje omadinstvo nikome ni reč ne kaže.“ Sačekala je. I alje ništa. „Zamolila bih a te a obaviš poseban razgovor sa Gamvoterom.“ Nije se truila a potisne prezir iz glasa. „Ali ono što zaista želim a kažem jeste to a du rao pomodi tvojoj supruzi u svakom pogleu kaa ođe vreme za Lizin izlazak u ruštvo.“ Kako joj opet nije ništa ogovorio, izašla je i zatvorila vrata za sobom.

213

Trideset sedmo poglavlje Ponedeljak, 15. jun 1801.

Južinija je bila buna čitave nodi. Sate je provela kolebajudi se između napaa vrelih suza i jenako snažnih naleta besa u kojima je zamišljala scene ge baca teške premete Voru u glavu. Baš kaa je ubeila sebe a bi trebalo a slavi priroan kraj njihovog prijateljstva, shvatila je kako se ponovo skuplja u loptu, i osetila kako suzama

natapa čaršav. Istina je bila da ga je volela jednako koliko i Endrua. I nije li to bilo pravo

prokletstvo? Izgubila ih je obojicu. o zore ju je grlo bolelo i oči su joj bile otečene. San joj nede odi na oči i nije bilo svrhe a sva očajna leži u postelji. Ustala je i prišla prozoru. Travnjak se pružao sve o jezera, sa čije površine su se poizali mali pipci pare. Izgledalo je neodoljivo.

Klotila je ušla nežno pokucavši na vrata baš ka je Južinija oblačila pozajmljene pantalone.“

„Olučila sam a se još jenom okupam u jezeru pre nego što oemo“, rekla je Južinija i ne truedi se a sakrije otečene oči. Gamvoter je bez sumnje sinod stajao pore vrata salona i prisluškivao svaku reč koju su ona i Vor razmenili i sa užitkom sve preneo omadinstvu. „Ja du ovršiti pakovanje“, kazala je Klotila i oala: „Riv je connard, madam, i obro je a što pre oemo iz ove kude.“

Južinija je obula papuče i krenula niz painu prema voi pazedi a se ne oklizne o vlažnu travu. Ka je stigla o obale jezera, uboko je uahnula i osvrnula se izmešanih osedanja. Šume preko puta jezerceta bile su prelepe, nežne zelene boje na ovoj svetlosti. Ptice su se budile i dozivale.

Bez obzira na žalost sa kojom se okončala njihova ljubavna veza, Vor joj je, naučivši je a pliva, ao neprocenjiv ar. Svukla je papučice i ureno ih složila na šljunak pore peškira. Bila je olučna a uđe u jezero sama – štaviše, a zaroni u vou. Naposletku, to i nije bilo teško. Pripremila se i zagazila u vou trgnuvši se zbog hlanode na nogama i glasno uvukavši vazuh kad joj je ova prekrila grudi. 214

Duboko je udahnula i sagnula glavu, a voda je potekla poput blagoslova preko

njenih upaljenih očiju… i ona je počela a pluta. Licem naole, kao što eca čine. Malo se pradakala, uahnula malo voe, a zatim se okrenula a pluta na leđima. Nebo je bilo blee, blee plave boje i aleko. Sedala se blagog utešnog pritiska Vorovih ruku ok ju je priržavao, ali nije joj on bio potreban. Mogla je da pluta sama.

Mogla je a nađe i muža. Zahvalila je nebesima na sobom, zahvalila Enru u i oprostila se o njega. Još jean oproštaj. Napravila je blagi zamah rukama, onako kako ju je Vor naučio. Kosa joj se isplela iz labave pletenice i raširila se oko nje u voi, zbog čega se osedala kao sirena.

Hlanoda je prijala njenim očima, pa je pokušala iznova a se okrene i pluta licem okrenutim ka vodi, ali samo na trenutak. Uspela je. Zasada je to bilo dovoljno. Dotakla je nogama dno i zabacila glavu da zagladi kosu i vrati se do obale, ali

je iznenađeno „Gospođozastala. Snou“, doviknuo je Otis. „Naam se a vam ne smeta što sam sišao o voe. žarvis je želeo a se oprosti sa vama.“ Seeo je na velikoj steni ruku obmotanih oko kolena. žarvis je bio pore njega, ležao je na leđima i uživao na suncu. Južinija je pošla prema obali ok joj se voa nije našla tik izna grui. Milo mi je što te viim, Otise. Naam se a deš me posetiti u Lononu.“ Spustio je pogle i počeškao žarvisa po stomaku. „Mislio sam a dete moža vi mene posetiti na Itonu.“ „Hodu“, obedala je. „Posladu ti korpe pune prelepih stvari za tebe i Marmadjuka.“ „Ako buem elio sobu sa njim“, rekao je Otis. „Moža de me staviti sa nekim rugim ečakom.“ Sklopio je šaku oko žarvisa, a pospani pacov je cijuknuo u znak protesta, probudio se i oteo mu se iz ruke. „Postaradu se a te smeste u sobu sa Marmadjukom“, obedala mu je

Južinija. „Jean o upravnika škole blizak je prijatelj moga oca.“ „Lizi je rekla a je i biskup bio jean o prijatelja vašeg oca.“ „Jeste. Bojiš li se a bi žarvis mogao upasti u vou?“ Pacov je istraživao onu stranu stene koja je gledala prema dubokoj vodi, onoj strani gde je njoj i deci bilo zabranjeno da plivaju.

215

„O, ne“, kazao je Otis. „žarvis je muar. Nikaa ne skače ako može a se povrei. Poznaje li vaš otac sve važne ljue?“ „On je markiz, a krug aristokrata je veoma uzak. Kao što deš i sam uvieti, Otise, kaa orasteš.“ „Markiz je bolji o lora, zar ne?“ „Nije to pitanje boljeg“, rekla je Južinija. „To je…“ Čula je pljusak, a Otisov vrisak je presekao njen ogovor. „žarvis! žarvis je upao!“ „Ne brini“, kazala je Južinija probijajudi se kroz vou prema steni. „olazim, žarvise!“, vrisnuo je Otis i skočio sa stene u tamnu vou na ualjenoj strani. Južinija je tiho opsovala, zaronila po vou i počela a uara nogama. Pomerala je ruke i noge onako kako je viela a Vor čini. Za minut se, na svoje iznenađenje, našla sa ruge strane stene. Otis se koprcao u vodi; nije potonuo, hvala nebesima. Kad ga je ugledala, prestala je da udara nogama i potonula. Voda joj je ispunila usta i ona je uronila u hladniju vodu.

Užas ju je je obuzeo i poput munje se izbije proširio vrhova njenih prstiju. Ne! Otisu potrebna. Borila se a na o površinu. Izronila je pljujudi i gušedi se. Otis je i alje plakao i vrteo se ukrug prskajudi vodu na sve strane. Nigde nije bilo ni traga o žarvisa. Južiniji se srce steglo. Povikala je: „Otise, molim te, smiri se!“ Izgledao je sitno onako sa mokrom, slepljenom kosom. Usta su mu bila otvorena i vikao je: „žarvise! žarvise!“ iznova i iznova. Barem nije tonuo. „Moraš izadi na obalu“, povikala je Južinija. Nagnula se napre u pokušaju

a mu priđe, ali je to ovelo samo o još jenog uspaničenog potonuda prema nu jezera. Međutim, uspela je a ostane pribrana i ponovo je izbila na površinu. Udahnula je vazduh i povikala glasom koji je naučila o mnogih guvernanti. „Otise, izlazi iz voe ovog časa, a bih ja mogla a spasem žarvisa!“ Njegov krik zamro je u vazuhu. Zagleao se u nju iznenađeno, prestao a se pradaka i potonuo. Osedajudi kako joj srce tuče o straha, Južinija je o tplivala do mesta na kom je potonuo, napunila pluda vazuhom i ozvolila sebi a potone. Voa je bila mutna, mračnija i hlanija ove ge je jezero bilo najublje i ge ga sunce nika nije sasvim zagrevalo. Eno! Otis joj je bio sa desne strane, borio se, kosa mu je letela oko lica.

216

Pluda su je bolela, ali je stigla o njega, zgrabila ga za košulju i svom snagom počela a se oguruje nagore. Izbili su na površinu kašljudi. Sa su nekako morali a zaobiđu stenu plivajudi. Otis se ržao za njeno rame i bio je iznenađujude težak. Baš ka je uahnula a počne a uara nogama, čula je urlik i viela Vora kako juri niz travnjak. „Tvoj brat olazi“, rekla je zadihano. „žarvise!“ jecao je Otis. Trenutak kasnije Vord ga je zgrabio najpre za ruku, a zatim i za struk. Dok su

Otisa poizali u vazuh, Vorov pogle susreo je Južinijin. oviknuo joj je nešto, ali je ona potonula pre nego što je razumela šta joj govori, osedajudi čisto olakšanje što je ne pritiska više Otisova težina. Noge su je bolele, ali je krenula pre ma rugoj strani stene. Četiri zamaha i stigla je. Kada je nogama dotakla dno, umalo je nije sasvim savladao talas

olakšanja praden ushidenjem. Uspela je!

Ne samo a je po prvi put plivala ved je i spasla Otisa o avljenja, baš kao što je Enru spasao nju.jeNa pomisao šta je moglo a se esi a nije uspela, kolena su jojnekaa popustila i osetila vrtoglavicu. Sklonila je vlažnu kosu iz očiju i izašla na stenu. Otis je čučao na ualjenoj strani u zurio u vou. žarvis se sav zalizan i nimalo zabrinut timario pored njega. „obro sam“, oviknula je Južinija i zakašljala se. Otis se zagledao u svoja stopala, kriknuo i bacio joj se u naručje. „Mislili smo a ste potonuli!“ S ruge strane stene vieo se samo sve širi krug mehurida. Baš kaa se zapitala da li a skoči u vou kako bi uverila Vora a je bezbena, on je izronio na površinu. Ka ju je ugleao, lice mu se ispunilo osedanjem koje nije umela a rastumači. Srce joj je snažnije zakucalo; moža de ga blizina trageije naterati a shvati da je voli.

„Nije bilo potrebe a me spašavate“, oviknula je, „ali hvala na truu.“ „Ne pomerajte se“, povikao je. „Želeo bih a razgovaram sa vama, gospođo Snou.“ Njegov urlik očigleno nije bio povik čoveka ophrvanog bolom koji je suviše kasno spoznao prvu ljubav. „Možemo da razgovaramo kasnije“, oviknula je uzimajudi papuče i okredudi se a se vrati u kudu. Otis je brbljao sve vreme o kude, ponajviše se obradao

žarvisu, ali i njoj.

217

Kao a ima oči na potiljku, Južinija je znala a je Vor ošao o obale u svega dva srita zamaha. Uzeo je njen zaboravljeni peškir, protrljao njime kosu i krenuo preko travnjaka za njima.

„Spasla sam se“, prošaputala je Južinija nikome oređenom ok je prelazila prag. Gamvoter je stajao na njemu, a obrve su mu se trznule kada su ona i Otis

mokri zakoračili na mermerni po. „Vaša sobarica vas čeka, gospođo Snou“, objavio je. „Vaš kofer je ved u kočiji, ali vam je ona sačuvala suvu oedu.“ „Hvala, Gamvotere“, odvratila je. Sagnula se i poljubila Otisa, a zatim je, kad joj je on pod nos gurnuo punačkog mokrog pacova, poljubila vazuh oko žarvisovih brkova. „Posetidu te na Itonu“, obedala je ečaku. Vor je ušao i zalupio vratima. „Mislio sam a sam jasno svima rekao a je zabranjeno plivati s one strane stene“, zalajao je na njih dvoje. Izglea a je mislio a je namerno ovela ete u opasnost. Baš lepo. Južinija je uspela a se nasmeši. „Mislim a smo i Otis i ja naučili lekciju što se tiče uboke voe, gospoine Rive.“ Sagnula se i snažno zagrlila Otisa, zbog čega je sa njihka počelo a kapa još ruke više oko voe. „Bio si veoma hrabar“, prošaputala je, uživajudi je obavio mršave njenog struka. Zatim se ispravila, okrenula se prema svom omadinu i pružila ruku. „Gospoine Rive, otidi du čim se presvučeni, zato vam saa želim zbogom.“ Samo je pogleao njenu pruženu ruku. „Teško a mogu načiniti kniks u natopljenim pantalonama“, izgovorila je ozlojeđeno. Izglea a de o samog kraja insistirati na amskom ponašanju. Spustila se u kniks i krenula a se penje stepenicama. Tuga ju je teško pritiskala koliko i natopljena oeda. Zaista je svemu ošao kraj. Sleedi put kaa vii Evara Riva, bide samo puki poznanici. Ali je u isti mah bila i ponosna na sebe onako kako to nije bila godinama. Razbila je – ne, smrskala na paramparča – stakleni kovčeg u kom je bila zatvorena od Endruove smrti. Pobeila je strah o voe, naučila a pliva i imala aferu sa prelepim

muškarcem. Zaljubila se u njega.

Vor joj nije uzvradao istom merom, što je bilo bolno, ali joj je čak i to prijalo. Bol je bio… bol je bio okaz a je živa. Enru ju je voleo svim svojim bidem, i poštovao ju je. Zasluživala je takvu ljubav. Istina, nije više bila ista ona krotka mlaa ama koju je Enru poznavao.

218

Ali jenog ana srešde muškarca koji de je poštovati zbog toga što je uspela da postane tako snažna.

219

Trideset osmo poglavlje Južinija je otišla. Vord je, u smiraj dana, sedeo u biblioteci – sručio se u fotelju poput marionete bez struna. Otišla je. Lizi je za ručkom briznula u plač. Gamvoter joj je rekao nešto uvreljivo, pa ga je Vor otpustio. Nije želeo a mu sestra orasta uz tako očiglean prezir. a, on sam je orastao sa očiglenim nepoštovanjem posluge, ali šta mu ođavola bi a izloži sestru istom tom preziru, prema nju, ouše, nisu prezirali zbog njenog porekla, ved zbog pola? Otis je plakao kad je trebalo da pode na spavanje, a Rubi se prema Vordu

onosila sa leenom namenošdu ka go bi ušao u ečju sobu. Gospoin Marsel? Vor nije ni prišao kuhinji, a večeras mu je poslužena izgorela piletina. A nakon nje mu je poslužen suv kolač. Tu poruku nije mogao pogrešno a protumači. Ipak, olučio je ispravno. Iskapio je brendi u jednom gutljaju. Lizi i Otis su, faktički, bili njegova eca, i njihova buudnost je bila u pitanju. ti lei Hajasint prema Južiniji, ili Svaki put kada bi se setio sladunjave snishodljivos

očiglenog prezira svoje bake, shvatio bi a on i nije imao mnogo izbora pri olučivanju o onome što je olučio. Nije mogao ozvoliti a Lizi i Otisa poiže vojvotkinja, žena koja ga je kao dete ostavila. Njegov otac jedva da je imao osamnaest godina, ali nije poslao

malog sina na selo a ga poiže neki stočar. Eri je svakog ana olazio u ečju sobu, često i više nego jenom. Vor je, kao ečak, lutao kudom nodu, i često bi završio ko oca u postelji. Kad na to pomisli, jasno mu je bilo da eri mora da je imao ljubavnice, ali on ih nikada nije video.

Lei Liset, sa ruge strane, nije nikakve žrtve ponosila zara svoje ece. Ta tužna činjenica postajala je jasnija sa svakom pričom koju bi Otis i Lizi ispričali. Nikada nije interes svoje dece pretpostavila svom: ni njihovu bezbednost, ni

njihovu uobnost, ni njihovu buudnost. A vojvotkinja o Gilnera napravila je o njihove majke ovakvo čuovište.

220

Sleedeg jutra probuio se stenjudi ka je njegov sluga razmakao raperije i objavio: „Njena milost, vojvotkinja o Gilnera, stigla je, gospoine. Čeka vas u južnom salonu.“ Vor se okrenuo prebacujudi ruku preko očiju. „Kafu.“ „Žao mi je što moram a vas obavestim, gospoine, ali gospoin Marsel vam je poručio a je poslenje zalihe kafe upotrebio da oplemeni arapski moka sufle gospođe Snou. Želite li moža čaj umesto kafe?“ Prezirao je čaj i Marsel je to znao. Vor je naterao sebe a ustane, nemo proklinjudi breni koji je iskapio prethone nodi, i zaputio se u kupatilo. „Voa za kupanje je hladnjikava“, rekao je sobar, nakon što je Vor ušao u kau. oadu malo vrele voe.“ Istresao je najmanji sud koji je Vord ikada video u leenu vou, a zatim ostojanstveno izašao. Još jean koga je preobratio Južinijin šarm. Kad je prestao a rhti i kaa je navukao oedu – njegov sobar je bez ikakvog objašnjenja nestao iz sobe – otišao je u ečju sobu. Otis je skočio na noge, stežudi žarvisa u jenoj ruci i potrčao prema njemu. Vor se sagnuo u trenutku ka je Otis stigao do njega. Podigao je u naručje brata kome su se tanke noge visile niz njegovo telo i

klatile se. Mirisao je na pogačicu o suvog grožđa i kao mali ečak. „Sanjao sam ružan san u kome se žarvis avio“ , izgovorio je Otis spuštajudi pacova Voru na rame.

„žarvis je izuzetno zrava životinja i veoma vrstan plivač“, odvratio je Vord i spustio Otisa. „Pogleaj ga samo.“ I naravno, žarvisove crne oči sijale su zravljem ka se bacio sa Vorovog ramena na Otisovo.

„Ako taj pacov ikaa skoči na mene, pustidu ga a tresne o po“ , rekla je Lizi sa užitkom nakon što im se priružila. „ošla nam je baka“, kazao im je Vord. „Rubi, hodeš li, molim te, a oveeš Lizi i Otisa uprizemlje za pola sata? Bez žarvisa“, dodao je. „O, užasa“, zaječala je Lizi. „Prezirem vojvotkinju. Ona je čavka što kia utrobu.“ Južinija bi znala iz koje je rame ovaj aromatični biser. Vor je oterao ovu misao.

„Molim te, nemoj a njenu milost nazivaš čavkom“, rekao je. „Vojvotkinja o Gilnera zaslužuje naše poštovanje.“ „Zašto?“ upitao je Otis.

221

„Ona je stariji član naše poroice“, ogovorio je Vor. „Majka je rekla a je ona…“ „Naša majka je mrtva i mislim a demo se svi složiti kako ona nije bila uzor na koji bi trebalo a se ugleamo kaa je u pitanju pristojno ponašanje. Lizi se ukrutila. „Gospođa Snou je rekla…“ Vor ju je ponovo prekinuo:„Rubi, molim te, obuci ecu u najlepšu oedu za susret sa vojvotkinjom.“ „Ponovo du staviti veo“, zapretila je Lizi. Vor ju je jenom rukom uhvatio za prkosnu, šiljatu brau. „Nedu ozvoliti baki da ti uzme veo.“ Sestra mu se približila za korak i naslonila se na njega. Vor je poigao pogle i primetio da se Rubi udostojila da mu uputi osmeh.

Kaa je izašao u honik, Vor je shvatio a bi ao gotovo sve a ne mora a siđe niz stepenice o salona. Nikaa nije imao prilike da upozna vojvotkinju pre nego što joj je napisao pismo kojim ju je obavestio o postojanju ovo voje ece. Njen ogovor na vest a ima još voje unučai bio je neveseo, a njihovi alji primer, ka su se sreli ispre Ganterove čajžinice, susreti Napozravila izraz na načisto njenomobojni. licu ka je Južiniju… Sapleo se i umalo nije uario o zi honika. Osedao se kao a pokušava a ojača lukobran peskom, samo a bi zatim naišla plima. Sa ga je istina pogoila u glavu snažno kao i plima. Sve one ieje koje je gajio o tome kakvom bi ženom trebalo a se oženi, ženom koja je prava ama… Sve su to bile bualaštine. Beskorisne bualaštine. Razmišljao je hode li Lizi modi obro a se ua – zašto? a bi njegova sestra mogla a postane neko kao što je vojvotki nja – ili lei Hajasint, ka smo ved ko toga? Neko ko tako oštro sui rugima? a bi Otis mogao a se oženi beživotnom mlaom ženom kao što je derka lei Hajasint? Ne aj bože. Osoba koja bi mu najbolje mogla pomodi a poigne Lizi i Otisa bila je žena koju su oboje voleli, i žena što je volela njih: Južinija. Jenako važno bilo je to što ju je i on voleo. Voleo ju je više o života. Istina je bila a su ljui kao što je vojvotkinja bili nepristojni prema Južiniji – ali samo zato što je bila suviše intel igentna da dozvoli da ostane sputana njihovim uskim ruštvenim ograničenjima. Bili su nepristojni prema njoj i omalovažavali su je… Kao i on.

Kajanje se vrelo žarilo u njega, opeklo mu srce. I telo. Ovo je patnja, rekao mu je njegov mozak korisno.

222

Osedao se kao a je nag ušao u oluju, i zaraio promrzline, okrutni bol u ekstremitetima, i ogromnu, razornu usamljenost u srcu.

Iz grui mu se oteo prigušeni grubi jecaj. ođavola, to je neprihvatljivo. Povreio je Južiniju. uboko. rhtavom rukom prošao je kroz kosu i primorao sebe a nastavi prema stepeništu. Ništa o onoga što je smatrao značajnim nije zapravo bilo važno. Mislio je a želi smernu ženu, ali nije takvu ženu želeo. Južinija je prekršila sva pravila. Udvarao se Miji, zaprosio ju je, ali je sad sh vatio a je imala pravo što ga je ostavila: nije prema njoj gajio ovoljno snažna osedanja. Iskren da bude, pomalo se naljutio kad je otkrio da se Mija u njegovom

osustvu uala za vojvou. Čestitao je sebi na tome što se poneo kao pravi gospoin i što je prepustio verenicu rugom ne pribegavši nasilju. Ali bes bi prostrujao njegovim telom na samu pomisao na Južiniju sa rugim muškarcem. Nika ne bi mogao a primora sebe na uljunost kaa bi nju video sa novim mužem. Stigao je o vrha stepeništa i krenuo a silazi. Lepota, smeh, živa pamet kao vatra, bobica svojstven samo njoj, način na koji je Južinija ječala ka bi joj pružio miris zaovoljstvo… Patnja, otkrio je, nije nimalo nalik na upalu pluda koju je imao kao ete. Ekstremiteti su mu pulsirali zajedno sa bolom u grudima.

Uz napor volje primorao je sebe a klimne glavom lakeju što je stajao pore vrata salona. Sastade se sa vojvotkinjom i ona de popraviti ovu situaciju. Nekako. Mora a postoji način a bue sa ženom koju voli, ali a ipak obije starateljstvo nad decom. Njegova baka sedela je na ivici stolice pogleda prikovanog za sat na polici

izna kamina. Naklonio se. „Molim vas a mi oprostite što nisam omah ošao a vam se priružim, vaša milosti.“ „Čekam ved sat i četreset tri minuta“ ; rekla je dama glasom koji bi mogla da se oržava temperaturu Ganterovog slaolea. „Primite moje izvinjenje“, ovratio je Vor i seo a a nije sačekao a ga ona zamoli a sene, jer je imao osedaj a bi vojvotkinja više volela a on stoji pre njom poput školarca koga grde. „Ge su eca?“ upitala je stegnuvši šake oko okrugle ručke štapa. „ailja de ih uskoro ovesti.“ Na ove reči je napudila usne. „ailja! Zar nisi unajmio jenu o guvernanti one Snouove?“ „Gospođica Miž je otišla, ali očekujemo novu guvernantu sutra.“

223

„Kaa je guvernanta otišla?“ Njene oči upečatljivo su posedale na žarvisove, prema se Otisu ovo poređenje ne bi opalo. „Pre četrnaest ana“, ogovorio je Vor. „akle…“ „Gospođica Miž je nameštenje napustila ne poštujudi otkazni rok, pa je gospođa Snou velikoušno pristala a zauzme njeno mesto ok se ne pronađe zamena. Ona nas je napustila juče. Verujem a dete primetiti izuzetnu promenu u ponašanju ece.“ „Bidu zapanjena ako je gospođa Snou uspela a nauči Otisa a se nakloni“ , izrekla je vojvotkinja otrovno. „Ona povremeno rai kao guvernanta, zar ne? Groficu Sefton ovaj de poatak zanimati.“ Nadmenost u njenom glasu smenilo je zaovoljstvo, što se Voru učinilo zloslutnim. „Pretpostavljam a nemaš prestavu o čemu pričam.“ „Priznajem a nemam“, ogovorio je Vor. Vojvotkinja se nasmešila pokazujudi zube, tako a je posedala na ajkulu sa bisernom ogrlicom. „Lei Sefton, jena o pokroviteljki Almakovih klubova za javna okupljanja, nije poništila vaučer gospođe Snou nakon što je ova otvorila ured, premda je, razume se, to trebalo a a ima potrebe isticati a u Almakove klubove nisu obroošli oniurai. koji seTeško bave trgovinom.“ Otvorila je tašnu, uzela maramicu i otakla njome nos. Lizi i Otis ušli su u prostoriju pre nego što je Vor s tigao da smisli odgovor u kome ne bi bilo pretnje nasiljem. Pa, ne nasiljem, pošto je ona bila postarija žena i njegova baka – ali o poslenjeg aha bi branio Južiniju i njenu oluku a otvori Ure gospođe Snou. Prišao je eci a ih pozravi, što mu je  alo vremena da ovlada sobom. Lizi nije nosila veo, a Otis nije nosio žarvisovu torbu. Oboje su nosili crninu, naravno, ali je Lizina bledoplava kosa sijala, a lice joj je izgledalo zdravije nego pre. eca su Vorovim u očima izgleala blistavo, lepo vaspitano i trunčicu osano. rugim rečima, savršeno obično.

„Gospođice arsi i lore arsi“, rekla je njihova baka klimnuvši glavom. „Čini se a gospođa Snou sasvim zaovoljava kao guvernanta; tvoj naklon je bio skoro pa otmen, lorde Darsi.“ „Gospođa Snou nije guvernanta“, odvratila je Lizi. Vojvotkinjine tanke usne još više su se stanjile. „Ona je ama“, razjasnila je Lizi. „ama se ponaša kao ama“, ogovorila je njena baka šmrknuvši. „Guvernanta uči evojčicu a se spusti u kniks, ama to ne čini. A jenako je važno a eca nauče a ne progovaraju ok im se neko ne obrati.“

224

„Gospođa Snou je bila naš gost“ , rekao je Otis ignorišudi to pravilo. „Stvarno? Šta je za tebe gost? a li bi te gost učio kako a se klanjaš?“ Otis je skupio obrve. „Nije važno šta ama radi. Ona je i dalje dama.“ Vor se na ovo nasmešio. Otis je bio u pravu. „opustideš mi a zaržim svoje mišljenje“, izjavila je njena milost. „Otac gospođe Snou je markiz, a to znači a je ona ama“, rekao je Otis prkosno. Samo malo.

Ova reč začegrtala je u Vorovoj glavi. „Markiz?“, ponovio je. „Štaviše, ala mi je kutiju a žarvis spava u njoj“, nastavio je Otis, „a guvernante ne daju poklone.“ Vojvotkinja uova je pogleala Vora. „Ne zameram ti na skepsi. Retko kaa čovek ima priliku a vii kako se neki pripadnik plemstva tako neopozivo survava ruštvenom lestvicom. Pokojni suprug gospođe Snou bio bi zaprepašden. A njegov otac, vikont? Bez sumnje se okrede u grobu.“ „Pokazadu vam kutiju!“ povikao je Otis. Okrenuo se prema vratima, zastao, okrenuo se i naklonio, pre nego što je izjurio napolje.

„Nijena guvernanta ne može a napravi čua za ve neelje, ali gospođa Snou mora da je veoma sposobna“, rekla je njena milost. „Moža de pristati a se priruži mom omadinstvu, ako joj ponuim tri puta vedu platu o uobičajene.“ Vord jedva da je primetio da je Otisizašao iz prostorije, jer je još pokušavao a shvati razgovor. Južinija je derka markiza, i bila je uata za vikonta. Ili sina vikonta? a li to znači a je ona zapravo lei Snou? Moža ne. Moža je samo bila plemenita Južinija Snou. Proklet a je ako zna. Nika nije obradao mnogo pažnje na guvernantu koja je pokušala a mu utuvi ove etalje u glavu. A i njena titula nije bila važna; jasno je bilo a je ona olučila a je ne koristi, ako ju je uopšte i imala. A što je još važnije, zašto li mu, ođavola, nije ispričala? obra prilika a to kaže bila je ka joj je, na primer, rekao kako nije dovoljno nalik na damu.

Iznenaa se setio kako ga je Južinija pitala zna li a je ona ama. Rekao je a zna; šta je rugo mogao a kaže? Prokletstvo, zašto nije otišao na neki soare u poslenjih seam goina? Mogao je a upozna Južiniju u priklanoj atmosferi. Znao bi njen položaj, i ne bi pravio bualu o sebe pretpostavljajudi a je bila guvernanta. „Ne slažem se“, rekla je Lizi u ogovor na nešto što mu je načisto promaklo.

225

Iznova je pažnju posvetio otrovnoj starici koja još nije pozvala njegovu sestru a sene. Žena je pokušavala a zastraši Lizu, ali je imao snažan osedaj a u tome nede uspeti. Ništa nije plašilo njegovu sestru. Osim mrtve ribe.

Vojvotkinjina čista krv prenela je njene olike na njene potomke, pa je Lizi u ovom pogledu bila sa bakom na ravnoj nozi.

„Nije tvoje a se slažeš ili ne slažeš“, izjavila je vojvotkinja. „Ti si ete i moraš biti tiha i poslušna.“ Poigla je sklopljene ruke i uarila štapom o po. Lizi je skupila oči. „Prepoznajem vas!“ „Naam se a me prepoznaješ“, izgovorila je njena baka otrovno. evojčica se sručila u stolicu preko puta vojvotkinje. Vitko telo joj se ukočilo, a lice poprimilo oštar izraz. Pružila je ruke ispre sebe stežudi neviljivu mesinganu okruglu ršku neviljivog štapa. Pre nego što je iko stigao i reč a kaže, zastrugala je, sasvim verno oponašajudi vojvotkinjino aristokratsko otezanje: „Gleajte kô cvet bezazlen, al' pod ovim vidom budite zmija“ Lizi je značaja. bila aleko bolja glumicaa nego štoi bol, je Vor mislio, prema to nije bilo ni o kakvog Zaprepašdenje, moža nabrali su lice starice. „Znam kako se nežno voli ojenče“, Lizi je nastavila. „Pa ipak ja bih, još ok 13 mu se oči na mene smele, bradavicu svoju iz bezubih mu desni otrgla…“ Vord je iznenada znao koju je dramu– i koji lik – Lizi citirala. Bile su to redi lei Magbet ka je rekla a bi rođeno ete ubila a bi postala kraljica. „osta je“, izrekao je žurno. „Lizi, ponela si se izuzetno neučtivo. Smesta se izvini njenoj milosti.“ Lizi je skočila i spustila se u kniks. „Izvinjavam se, bako.“ „a li ti to hodeš redi a me je Liset prikazala na pozornici?“ , upitala je vojvotkinja napetim glasom. „Svoju rođenu majku?“ Otis je sredno otrčao naza u sobu pre nego što je Lizi stigla a potvri neprijatnu istinu.

„Moja majka bila je nesredna žena“, uhvatio je Vor sebe kako govori. „Znam iz svog iskustva da je ledi Liset umela da bude okrutna, ali i d a se često zbog te okrutnosti posle kajala.“ Vojvotkinja je susrela njegov pogle, pa pogleala u stranu, preobrazivši se iz poražene majke u oholu aristokratkinju. „Evo kutije!“, rekao je Otis koristedi trenutak tišine a gurne baki po nos žarvisov krevet. 13

Vilijam Šekspir: Magbet, prevo Velimira Živojinovida. (Prim. prev.) 226

Ona se trgla i poigla ruku u rukavici. „Zar želiš a meni u ruke aš premet koji je dotakao pacov?“ „Možete a viite kako je lepa“, kazao je Otis poižudi poklopac. „Kutiju je gospođi Snou ao njen otac, markiz, a ona ju je ala meni. Nijena guvern anta to ne bi uradila.“ Zar su svi u kudi znali Južinijino poreklo? Ali Vor nije mogao a se ljuti ni na koga osim na sebe. Naprečac je zaključio o njenom poreklu umesto a se osloni na sopstvene oči i uši. A zatim je, kao da ga je neko naglo udario nogo m u stomak, shvatio značaj njenog ruštvenog položaja. Mogli su a se venčaju. Bila je aristokratkinja, zaboga. Taj markiz, njen otac, verovatno je seeo u omu lorova: kako bi mogli pre njim a joj nađu bilo kakvu zamerku kao majci ove dece? Srce mu je poskočilo, i jeva je uspeo a zarži ozbiljan izraz na licu.

„Kutija je ovratna“, govorila je vojvotkinja Otisu. „Postava je pocepana i čini se a je rvo ogloano. Svaki štalski momak mogao je a ti pokloni ovako nešto.“ , izgovorio je Otis nesigurno. „To što žarvis voli a oštri zube“glasom „Štajejesamo upitala je njena milost ubljim upirudi tankim prstom to?“,zato prema unutrašnjosti poklopca. „a li je to slika?“ Otela je kutiju Otisu iz ruke i povukla pocepanu baršunastu zelenu postavu. „Kiate baršun“, povikao je Otis. „žarvis ga voli, jer se u njemu oseda bezbedno i toplo!“ Vojvotkinja je ispustila tkaninu na po i prosiktala: „Gospođa Snou je tebi dala ovu kutiju? Ovo je skaredno!“ Vor je uspeo a povuče Otisa pre nego što napane baku a bi povratio žarvisov krevet. „Čak ni pacov ne bi trebalo a spava u blizini jene ovakve niskosti. Redi du ti jedno, gospodine Rive“, kazala je njegova baka pružajudi mu kutiju. „Nisi imao prestavu koga si primio po svoj krov. Čini se a je gospođa Snou znatno iskusnija nego što vedina misli.“ Bilo je na njenom licu nekog sumornog zaovoljstva, što je nateralo Vora a skupi oči. Pogleao je poklopac kutije, žurno ga ponovo zatvorio, i okrenuo se eci. „Lizi i Otise, pozravite se sa bakom, molim vas. Otise, pronadi du ti novi krevet za žarvisa.“ „oviđenja, bako“, rekla je Lizi spustivši se u kniks. Otis se naklonio, čitavo telo mu je bilo prekorno ukočeno.“

227

Okrenuli su se a ou, ka je ih vojvotkinja zaustavila leenim glasom. „eca moraju da se pozdrave sa svim prisutnim oraslim osobama, a to u ovom slučaju znači i sa gospoinom Rivom.“ Otis se okrenuo i poljubio Vorda u ruku pre nego što je istrčao na vrata. Lizi se spustila u kniks: „oviđenja, najraži brate.“ Ponovo se u njenom govoru začulo šuštanje, pradeno kolutanjem očiju. „Olazi, magare malo“, kazao je Vord. Ka je Lizi bezbeno izašla, ponovo je otvorio kutiju. Unutra se nalazio izvanrean prikaz ivljeg erotičnog prizora – a on ih je podosta video. Nag muškarac ljubio je intimne elove nage dame dok je ona samu sebe zadovoljavala. amine raskošne obline bile su brižno prikazane o najsitnijih pojeinosti, kao i ogromni podivljali falus njenog ljubavnika.

Južinija bi bila užasnuta ka bi znala a je ovo nesvesno poklonila Otisu. Zapravo, sreda je bila što žarvis nije sasvim pocepao baršun i veoma rano uputio njegovog malog brata u veštine erotike. „Sasvim ovratno“, prasnula je vojvotkinja ustajudi pomodu štapa. „Sasvim me je obuzela slabost.“ Nije mogao da joj dozvoli da ode, ne pre nego što se uveri a nede uništiti

Južinijin ugle širenjem priče o ovoj kutiji. „Očigleno je a gospođa Snou nije znala za postojanje ove slike“ , rekao je Vor. „Molio bih vas a postojanje ove kutije zaržite za sebe, vaša milosti.“ „Usuđuješ se a braniš…“ „Uvek du, koliko je go to u mojoj modi, braniti brata i sestru. Glas o ovoj slici privukla bi najgoru mogudu pažnju. Ne bi me začuilo a glasine počnu kutiju a pripisuju vašoj derki, a ne gospođi Snou.“ „Bualaštine! okaz ti je u rukama!“ „Slika što prikazuje erotski čin, a koja se nalazila u poseu veoma mlaog ečaka“, izgovorio je Vor gleajudi proorno baku. „Razumete li šta hodu a kažem, vaša milosti? Nijeno o nas ne želi a poseda svet na ljubavne sklonosti lei Liset. Moj otac je bio mlađi o nje, kao što znate – prema ni približno onoliko koliko je o nje mlađi bio pokojni lor arsi.“ Vojvotkinja uova je ponovo naglo sela. U tišini koja je usleila, oštre linije oko njenih usana su se zategle. „Niko se ne bi usuio a optuži moju derku za razvrat koji nagoveštavaš. Otis joj je sin.“ „Čovek se samo može naati a ste u pravu.“ Pustio je a se tišina otegne jer, iskreno, nema tog razvrata za koji svet ne bi bio voljan a optuži lei Liset.

228

„Nema nikakve potrebe a ikaa više razgovaramo o ovo m skandaloznom incidentu“, rekla je vojvotkinja. „Činjenica da je gospođa Snou vršila užnost guvernante ovoljna je a je ualji iz visokog ruštva, što je oavno trebalo a se desi.“ „Ne.“ Reč je izletela Voru iz usta, nemilosrna i neumoljiva. „Ne smet e ljubaznost gospođe Snou prema vašim unučidima siročidima a zloupotrebite kako biste joj ukaljali ugled u Almakovim klubovima ili ma gde drugde.“ Šmrknula je. „Kako misliš a me u tome sprečiš, gospoine Rive?“ Vor je baki uputio osmeh koji je izoštrio u najopasnijem zatvoru u Britaniji. „Kaa sam imao četrnaest goina, ošao sam u posetu vašoj derki. Moža lei Liset nije sa vama podelila pojedinosti… naročito razlog mog naglog povratka u očevu kudu?“ Trgla se. Bio je to neznatan pokret, ali ga je on pr imetio. „Ne.“ Ponovo je iskoristio tišinu kao oružje. A zatim: „Nedu redi ništa u omu lorova. Ali, ako ika ponovo čujem a ste širili glasine o interesima moje majke, etinjstvu mog brata i sestre ili neprocenjivoj pomodi gospoe Snou, poelidu sa njima pojedinosti te posere.“

Zastao je. Vojvotkinja je stegla koščate šake oko rške štapa, ali nije ništa

rekla.

„ozvolite a ponovim činjenice“, nastavio je. „Moji brat i sestra vaspitani su u Francuskoj. Nakon smrti njihovih roditelja, deca su poverena na brigu jednoj od

guvernanti gospođe Snou ove u kudi Foksovih. Ako su zaključi a je za njih bolje a ih poiže majčina majka i time preinači izričitu želju lora arsija, ona neka tako i bude.“ Salon je bio toliko tih da je krckanje vojvotkinjinih kolena, kada je ponovo

pošla a ustane, ojeknulo kao pucanj. „Saa du te napustiti.“ „Smem li a to shvatim kao slaganje sa mojim prelogom?“ „Nikaa se ne unižavam tračevima“, kazala je, prema je on imao mnoštvo dokaza koji dokazuju suprotno. Vord se naklonio; dopadalo se to njemu ili ne – a njoj se to svakako nije dopadalo – ova dama bila je njegova baka.

„Viedemo se u omu lorova, gospoine Rive.“ Ponovo se naklonio. Vojvotkinja je zastala na vratima i bledog lica se osvrnula prema njemu. Na trenutak je pomislio a de se oredi borbe za starateljstvo. „Volela te je“ , rekla je njena milost. Južinija? Kako ona zna šta Južinija oseda?

229

„Moja derka nije imala vlast na svojim razumom.“ Patnja je izbijala ispod otmenog izgovora njegove bake. „Ali Liset te je volela. Nikaa mi nije oprostila što sam te uzela od nje i odnela te ocu.“ Stajao je veoma mirno, iznenađen oštricom bola koji su njene reči izazvale. Nije upoznao majku ok nije napunio četrnaest goina, a ona je taa na trenutke bila šarmantna, a na trenutke nasilna. „Razumem“, izgovorio je naposletku. „Možeš mi verovati, i ne moraš, ali želela sam a ti spasem život.“ Još jean trenutak čekala je njegov ogovor, a zatim je poigla brau i izašla iz prostorije.

230

Trideset deveto poglavlje Četvrtak, 18. jun 1801. Fonthil

Seoska kuda Džema Strejnza, Markiza Brodama,

i Harijet Strejnž, lei Broam, nekaašnje vojvotkinje o Beroua Južinija je vreme proveeno na putu o očevog seoskog posea ispunila tako što je pisala pisma i slala ih iz trgovišta kroz koja j e prolazila. U prvom pismu je rekla Suzan a je ona saa vlasnica Urea gospođe Snou. U rugom je iznela sve Suzanine primedbe i pobila svaku od njih. Toliko su dugo bile prijateljice da

Južiniji nije bilo teško a zamisli njene prigovore. U tredem je preložila a bi novaNije obuka guvernante porazumeva i časovemastilo. plivanja.Nodu je ležala svezavreme raila;trebalo suze sua umele baš a razmažu buna i praznih očiju i praznog srca zurila u grube rvene tavanice krčmi. U kasno popone tredeg ana konačno je stigla u Fonthil, samo a bi otkrila a je njen otac pozvao u goste veliki broj ljui. Nije u tome bilo ničeg neobičnog – orasla je usre beskrajne kudne zabave. Njena madeha Harijet uspela je manje-više a obuza ljubav njenog oca prema društvu zanimljivih ljui. U goinama nakon njihovog venčanja upoznala ga je sa mirnim užicima smirenijeg poroičnog života. Ali obar brak porazumevao je kompromis. I prema se u Fonthilu više nisu mogle nadi kurtizane – ni pacovi, ka smo ved ko toga – i alje su ga često posedivali inteligentni, ekscentrični pojeinci, markizovi bliski prijatelji. „Imamo vaeset voje ljui na večeri“, obavestio ju je batler dok je prihvatao njen kaput. „Vaši roitelji silno de se obraovati što vas vie, gospođo Snou. Još se nisu povukli a se presvuku za večeru. Pronadi dete ih u malom salonu, ako biste želeli a ih pozravite.“ „Hvala“, rekla je Južinija pogleavši svoj oraz u oglealu. Žena koja joj je uzvratila pogle bila je umorna, ali nije bilo očigleno a joj je i srce slomljeno. Mali salon bio je svetao i prozračan, a njegova vrata bila su otvorena prema travnjacima iza kude. Najenom stolu nalazila se šahovska tabla čije su figure

231

pokazivale a se igrači nalaze usre igre, preko jene fotelje je bilo prebačeno pletivo, a hrpe knjiga su pokrivale sve površine. Ka je ušla, troje ljui se okrenulo prema njoj: njen otac, njena madeha i njen kum, vojvoda od Vilijersa.

„Šta se esilo?“ osekao je njen otac, a Južinija mu je potrčala u naručje i zagnjurila lice u njegovo rame. „Ništa“, izgovorila je trenutak kasnije kad se pribrala.

Iz njegovog zagrljaja prešla je Harijet u zagrljaj. Madeha ju je proorno pogleala u oči i promrmljala: „Razgovarademo kasnije, mila.“ „Vaša milosti“, rekla je Južinija spustivši se u kniks pred Vilijersom. „Južinija“, ovratio je naklonivši se i poljubivši joj ruku. Goine nisu naškoile njegovom glasu, prema je njegova gusta kosa saa bila bela, a izgleala je još belje u poređenju sa još crnim obrvama. „Mila moja, lepša si nego ikaa. Moja vojvotkinja bide gotovo jenako sredna što te vii koliko i ja.“ „Istinsko mi je zaovoljstvo vieti vas“, uzvratila je Južinija smešedi se. Bili su prijatelji još otkako je ona bila prerano sazrela evojka koja nije jaka. poznavala nijenog svog vršn Čak i a Južinija nije volela vojvou njega rai, obožavala bi ga što je u njen život oveo njenu madehu. Pre mnogo godina je poveo Harijet u posetu Fonthilu, ouše obučenu u mušku oedu. Otac ju je zagrlio oko ramena i privio uza se, a njoj se uteha utisnula u same kosti. „Kako su vaša eca?“ upitala je vojvodu.

„Kao đavoli su pakleni“, ogovorio je Vilijers, čiji neobavezan ton nije uspevao a prikrije njegov ponos. „Naam se a tvoje prisustvo ove znači a si olučila a se omoriš o neprestano g rada u onom tvom uredu?“ „I ja se istom nadam“, ubacila se Harijet. „Vreme je za novi izazov“ rekla je Južinija klimajudi glavom. „Prepustila sam ure svojoj pomodnici.“ „Silno smo ponosni na tebe što si otvorila ure“, kazala je Harijet. „Ali vreme je a počneš živeti.“ „Neostajade mi“, priznala je Južinija. Otac ju je snažnije zagrlio. „Ti si neostajala nama.“ „Znam kako du a ti umanjim svaku tugu što napuštaš ure“, rekla je Harijet. „Svrati o ečje sobe. Naša eca se svađaju sa ecom njegove milosti, i čak je i naša veličanstvena guvernanta iz Urea gospođe Snou nemodna a stiša te oluje. Svaki put ka priđem prostoriji, čujem vrisku.“

232

„Moj najmlađi je žangrizav otkako nam je vikar zaveo gospođicu Benifer“, oao je vojvoa. „Bilo je to kao u lošoj prestavi; u jenom trenutku smo imali guvernantu gospođe Snou, a ved sleedeg ju je uzeo božji čovek.“ „Rao du posetiti bojno polje“, rekla je Južinija. Ali najpre je morala a se presvuče za večeru. Niko ne može ugo a ostane u prisustvu vojvoe o d Vilijersa u izgužvanoj putnoj haljini. Imala je gorudu želju a okaže gospoinu Evaru Rivu a je ona najotmenija žena u čitavoj Engleskoj, i nema veze što je on u Vitliju. „Orasla s time?“ Ona de… Ali misao joj se izgubila. Vord nikad nije dolazio na ruštvena ešavanja i verovatno i nede sve o Lizinog izlaska u ruštvo, tek za nekoliko goina. Ipak, pronadi de ona način a mu pokaže šta je tačno obacio. Čim je Južinija ušla u svoju spavadu sobu, Klotila je zapljeskala. „U kudi je jean buudi vojvoda!“ „Ko?“, upitala je Južinija ka je sobarica počela a joj otkopčava putnu haljinu. Klotila ne može a misli na Vilijersovog naslenika – ečak je bio ili u školi „Vikont ili u ečjoj sobi.najstariji sin vojvoe o Bomonta.“ Heris, Bio joj je potreban trenutak a se seti muškarca o kom su govorile. „Evan? Evan je mlađi o mene!“

Klotila je slegnula ramenima. „Orastao je muškarac. Tako je najbolje, madam. Verujte mi. Muškarci ne zru kao obro vino.“ Savila je prst u slovo C. „Beskorisni su po ženu ved u četresetoj.“ Okupana, obavijena svilom i osedajudi se mnogo više nalik staroj sebi, Južinija je sišla niz stepenice i u zvaničnom salonu zatekla samo Vilijersa, koji je saa na sebi imao veličanstveni kaput tamne boje rđe sa žudkasto -smeđom dugmadi i crnim porubom. „Ge su svi?“, upitala je. „Olutali su u kuhinju“, rekla je njegova milost. „I moram dodati da si za to sasvim ti kriva.“

„Neko je napravio kolač“, izgovorila je Južinija ouševljeno. „Moje ete a peče kolač“, čuio se Vilijers. „Gotovo nezamislivo i čovek samo može a se naa a nikome nede izazvati mučninu. Hodemo li podi zajeno, mila moja?“ Polako su pošli preko velike prostorije, a Južinija je ržala vojvou poruku. „Pa, kumče moje“, rekao je, „ko je bio srednik?“ Južinija se zatečeno nasmejala.

233

Vilijers je okrenuo glavu; mure, grešne oči smejale su se s njom. „Zar ja a ne primetim kako je moje voljeno kumče obacilo uovičku crninu i opet postalo žena?“ Južinija je osetila kako rumeni. „Ovo je naasve neprimeren razgovor.“ „Mene takav jedino i zanima“, primetio je Vilijers. „a li je njegovo ime važno? To je sa završeno.“ „Imena su uvek važna.“ Njen otac i Harijet pojavili su se na udaljenom kraju prostorije u pratnji

povede grupe u kojoj su se nalazila i eca. Vilijers ju je žurno poveo prema sofi. „Naam se a me nedeš uvreiti pitanjem umem li a čuvam tajnu.“ „Evar Riv“, rekla je Južinija i uzahnula. „Vor?“ Vilijers je poigao obrvu. „Imao je tešku goinu.“ „O, jeste li znali za ecu?“ Tišina. A zatim je usleilo: „Nisam. Taj mlaid je baš imao pune ruke posla ako je uspeo a izroi više vanbračne ece. Jesu li eca začeta pre nego što se verio sa mladom damom koja je sada vojvotkinja od Pindara?“ „Trebalo je a se jasnije izrazim. Lizi i Otis nisu njegova deca.“ Ispričala mu je za brak ledi Liset.

„Ta žena je puna iznenađenja“, kazao je vojvoa glasom u kom se čulo neoobravanje. „Jesam li obro razumeo, eca su se pojavila na njegovom pragu, nakon čega se je on, u potrazi za guvernantom, ošao ko tebe?“ Naposletku mu je ispričala sve. „obri stari, Četi“, rekao je Vilijers ka je završila priču. „Kakva sreda a je on bio u vikarevom omu. Čini se a je evojčica pljunuta majka, prema zravog razuma. Znaš li a je malo neostajalo, pa a se ja oženim lei Liset?“ Južinija je raširila oči. „Kakva bi to neverovatna greška bila.“ „Iz mnoštva razloga.“ „Lei Liset umesto Elenor. Nemogude mi je to i a pojmim. Ne bih nikaa ni pomislila tako nešto.“ Vilijers je vino zarhtao. „Nezamislivo. a li su te eca obila o Vora ? Ja jeva a svoju mogu a tolerišem, tako a svim srcem saosedam ako ti je bilo teško i a pomisliš a se nosiš s malom siročai.“ „Znam koliko volite svoje potomstvo“, ovratila je Južinija, ponovo ga uhvativši poruku. „Ne možete mene prevariti.“

234

„Volim ih“, rekla je njegova milost kao a priznaje mračnu manu. „Ali su prljavi, često zauaraju, gunđaju i ne pokazuju ogovarajude poštovanje prema starijima.“ „Vilijersova krv teče njihovim venama“, kazala je Južinija zasmejavši se. „To barem objašnjava njihovo ponašanje, ako ved ne može a im bue opravanje.“ „Nipošto“, obrusila je njegova milost. „Znaš li šta mi je moj naslenik rekao prošle neelje?“ Taj naslednik, gospodar Teodor, imao je jedanaest godina i bio je minijaturna verzija oca, sve do oholog nosa i britke pameti. „Rekao je a sam suviše star a bih nosio prljavoružičastu boju“ , izjavio je

Vilijers naureno. „Otka to mlai polažu ekskluzivno pravo na oređene boje? Tek je momčid, a oblači se kao da je čovek o osameset goina. Sav je u crnom i belom, kao šahovska tabla.“ „Naam se a ste mu omah poručili par rukavica prljavoružičaste boje? A moža i kaput iste boje?“ Ka bi se Vilijers smešio, čitavo lice bi mu se izmenilo, i Južinija je viela – ne prvi put – koliko srede ima muški eo ruštva što je vojvoa tako silno zaljubljen u svoju ženu. „Mila moja Južinija, ti si genije. Uzedu mu mere pod

izgovorom a sam naložio a mu se skroji još jean crni kaput.“ „Istini za volju, rao bih bila majka Lizi i Otisu“, priznala je Južinija. „Šta li je, zaboga, ta mlaa buala uraila a te natera a ga ostaviš?“ „Nije me želeo“, izgovorila je. Vojvoa ju je strogo pogleao. „Pođimo o elementarnih istina, mila moja. Ukoliko Vor nije zainteresovan za muškarce – u šta sumnjam – ona te želi.“ „Uživali smo u veoma prijatnoj međuigri“, rekla je truedi se a zvuči nonšalantno. „Ali on saa ima novu ogovornost, mora a poiže Lizi i Otisa.“ Zastala je. Ponižavajude je ovo bilo priznati. „To je zbog ove proklete hijerarhije, zar ne?“ kazao je Vilijers, a u glas mu se uvukla tuga. „Tek nakon što sam primio svoju ecu po svoj krov, shvatio sam tačno šta to znači biti nezakonit. Nikaa nedu zaboraviti kako mi je jedan od mojih sinova u nastupu besa rekao a bi bolje bilo a nije rođen.“ „Žao mi je što to čujem“, kazala je Južinija. „Nije bio u pravu“, rekao je Vilijers oštro. „Stara klasna poela polako gubi na značaju, saa hijerarhiju oblikuje novostečeni novac. Pogleaj mog najstarijeg: Tobajas je stekao bogatstvo i oženio se lei Zenobijom. Zar nije Vord stekao bogatstvo na nekoj mašini za proizvonju hartije? Sedam se a se njegov otac hvalisao time.“

235

Južinija je klimnula glavom. „Ako i ne želi a se oženi ženom koja je višeg ranga o njega“, nastavio je Vilijers strogo, „trebalo bi a to urai zara te ece. ečak ima titulu.“ uboko je uahnula. „Zapravo, sve je suprotno. Vor misli a je Ure gospođe Snou naškoio mom položaju. I misli a bi moj pa u očima ruštva mogao biti štetan kaa ođe vreme za Lizinu uaju.“ Vilijers je na trenutak dutao, a zatim je prasnuo u smeh. „Mora a se šališ.“ „Ne šalim se. Istina, ne zna moj pravi položaj – misli a sam bivša guvernanta i rekao mi je a mora a se oženi ženom koja je odrasla s time. Ali još važnije je a mu se ne opaa činjenica a sam otvorila ur ed. A ja sam stalno pravila glupe greške“, kazala je sva očajna. „Mislim a je najgora bila kaa sam nesvesno ovela Lizi na šatorsko preavanje.“ „Šatorsko preavanje?“ Vojvoa je zvučao fascinirano. „Nisam seeo na jednom od tih poganih malih okupljanja otkako sam bio ečak opčinjen time a čujem kako neko naglas izgovara reč kita!“ „Nisam slušala šta su pričali“, priznala je Južinija. „Tek sam posle shvatila šta je u pitanju, ka je Lizi ipitala je smešno to što u postelju mogu a na se jenaVora žena.zašto Možete se smejati“ smeste dva muškarca , rekla je u odgovor njegovo cerekanje, „ali Vor je pobesneo. Na plakatu je pisalo a je u pitanju predavanje o hemijskom sastavu vode, ali Lizi je imala pitanja o muškoj peni.“ „Mislim a sam malo i sam ljut“, izrekla je njegova milost. „Ipak, čini mi se a se Vord pretvorio u licemernu pizdu.“ „Ne, nije!“, ovratila je Južinija iznenaivši sebe svojom žestinom. „Svim silama trui se a bue obar staratelj. Čvrsto je rešen a eci pruži život u sklau sa svim ruštvenim pravilima.“ „Njegova majka je bila lei Liset“, rekao je Vilijers nakon jednog trenutka. „Pretpostavljam a zato ima ieju a bi trebalo a se oženi ženom koja sasvim poštuje sva ruštvena pravila.“ „Prava je ironija“, ovratila je Južinija rhtavo, „što sam ja bila upravo takva žena ok nisam otvorila ure.“ Suza joj je kliznula niz obraz, a ona ju je obrisala. „Upravo ta vrsta bualastog rezona me umalo nije naterala a se oženim Liset“, rekla je njegova milost i uzdahnula. Povukao ju je na noge i pružio joj ruku. „Tvoj otac zabrinude se a ti ueljujem neki loš savet.“ „Imate li neki loš savet?“, upitala je Južinija ka su krenuli a se vradaju prostorijom.

„Svakako“, ovratio je Vilijers s vragolastim sjajem u očima.

236

„Recite mi šta a raim“, rekla je Južinija želedi a čuje kako bi trebalo a se vrati Vordu i bori se za ljubav.

Prema ona taj savet ne bi poslušala. „Pogleaj malo pažljivije mlaog Evana – Bomontovog sina“, kazao je Vilijers. „Eno ga pore vrata, izglea kao a mu je osa dno jer ne zna da si nam se ti priružila.“ Južinija je uzahnula. „Mlađi je o mene. Nameravam a nađem muža koji je barem mojih godina.“ „O, ne a se udas \ rekao je Vilijers nežno. „Nisi spremna za to.“ Južinija je glasno uahnula. „O, nevaljali ste, vaša milosti!“ „Nisi imala srede, mila moja, ali istini za volju, prvi muškarac koga žena nađe nakon tragedije kakva za tebe mora da je bila Endruova smrt trebalo bi da bude

protivotrov za tugu, a iz onoga što si mi rekla nasludujem a je Vor u tom pogledu zaovoljio. Ali rugi muškarac trebalo bi a je čisto zaovoljstvo. Prelažem Evana. I naposletku, tredeg: novog muža. Ka za to ođe vreme, preložidu ti nekoliko kaniata koje deš uzeti u razmatranje.“ „Ne bi trebalo a saa tražim na način namuža?“ koji se ženi smeše samo veoma loši muškarci. Vilijers se smešio „Ti si uovica, pa što a ne bueš vesela?“ „Milo mi je što ste vi sredno oženjeni“, kazala je Južinija stegnuvši ga za ruku. „Polegla bih vašim ražima a ste se ih upotrebili protiv mene.“ Frknuo je. „Suviše si ti mlaa za mene, mila moja. ecenija između tebe i Evana nije ništa, ali jaz među nama je nepremostiv. Jesi li znala a je Evan izvanrean jahač?“ „Nisam“, ogovorila je Južinija. „Razmisli o posleicama reovne, žustre fizičke akt ivnosti“, dodao je vojvoda ozbiljnim glasom, ali su mu oči igrale. „Ona razvija telo na veoma naočit i koristan način. Naravno, ima on i pameti. Momče ne ume a igra šah ni za živu glavu, ali zna besmisleno mnogo o medicini.“ ,;Uzedu to u razmatranje.“ Judžinija ga je poljubila u obraz. „Vi ste najbolji kum.“ „Silno si mi prirasla za srce, mila moja“, rekao je Vilijers. „Svi želimo a bueš sredna.“ „I hodu“, obedala je Južinija. ok su se približavali grupi na kraju prostorije, Vilijers je kazao: „Naam se da te je Vor naučio vrenosti francuske kapice?“

237

„I svih raznobojnih vrpci “, ovratila je Južinija, a osmeh joj je zatreperio, ali je uspela da se obuzda.

„Spremna si za avanturu“, ogovorio je vojvoa sa zaovoljstvom voedi je prema Bornontovom nasledniku. Evan nije bio ni nalik Vordu.

Vor je bio krupan, mišidav i zamišljen, ok je Evan bio visok, vitak i imao je vesele plave oči. Ustao je a ih pozravi pokazujudi upravo onu aristokratsku, ečačku privlačnost koju je Enru nosio tako otmeno. Južinija je pružila ruku, a on ju je poljubio. Nije mogla pogrešno a protumači sjaj ivljenja u njegovim očima. Ako želi a bue sredna, imala je nepogrešiv osedaj a de joj Evan rao pomodi a sredu ostvari.

238

Četrdeseto poglavlje Fonthil Samo je jedno bilo Voru na pameti: mora a ovee Južiniju kudi pre nego što upozna nekog drugog.

Bila mu je potrebna kočija. Smesta. Šteta je bila što se otarasio svoje trkade vokolice, jer je morao a sustigne Južiniju – koja se kotrljala putem u uobnosti velike kočije. Stara putna kočija koja je ošla sa poseom morade a posluži. Južinija je rekla a ga voli. Ali onaj pogle u njenim očima kaa ju je otpustio, onaj poraženi pogle… Šta ako je neko teši ved u ovom trenutku? Neko ko nije kopile, po rođenju i ponašanju? Stegao je vilicu. Bila je njegova. Povreio ju je, ali učinio bi sve a to promeni. samo mora da… Koliko možeš a povreiš ženu pre nego što ti okrene leđa? Šta ako je njegovo ponašanje bilo neoprostivo? Otišao je u ečju sobu a se oprosti o ece. Otis je smireno prihvatio njegovo objašnjenje a ie po Južiniju. „Rubi de biti sa vama, a nova guvernanta trebalo bi da stigne za dan ili dva.“ Ali Lizine suviše stare oči susrele su njegov pogle sa otrežnjujudom sumnjom. „Jesi li siguran a de hteti a se vrati s tobom?“ Seo je. „Nisam, ali se naam a hode.“ Otis je napravio žarvisu tunel o platna i pokušavao je parčetom hleba a ga namami a prođe kroz njega. „Zašto si joj ozvolio a oe?“ „Nisam bio siguran da bi ona bila najbolja majka za vas dvoje.“ „To je budalasto“, rekao je Otis u isto vreme kad je Lizi zapanjeno rekla: „Nama?“ „Pogrešio sam.“ „Spasla mi je život“, kazao je Otis. „To majke čine.“ „Molim?“ „Kaa sam skočio u vou, oplivala je o mene, ušla u travu i zaronila po vodu, premda ne voli a kvasi glavu. Za sve je kriv žarvis.“

239

Vor je s mukom progutao pljuvačku. Praktično je optužio Južiniju a je ozvolila Otisu a uđe u uboku vou, što je bilo besmisleno kao i sve rugo što joj je rekao.

„žarvis se sam spasao“, dodao je Otis. „Rekao sam ti to.“ Vor nikaa nije tražio a mu Otis ispriča pojeinosti svog neozvoljenog plivanja, jer je bio čvrsto rešio a izbegava svaku pomisao na Južiniju. Nije želeo a izgovori rečenicu sa njenim imenom. „Spasla ti je život“, ponovio je. „To ne znači a de se vratiti s tobom“, rekla je Lizi. „Tata ti je spasao život, Otise, a on je…“ Udutala je. Vor je uzahnuo. Bide potrebno vreme a sve priče izađu na vielo. Ka za to ođe vreme, rekla je Južinija. „Zagrlite me“, kazao je. „Poželite mi sredu.“ Otis je skočio i zagrlio Vora. „Sredno!“ povikao je. Lizi mu je prišla polaganije. „Ako se vrati – hode li nam biti majka?“ Vor je klimnuo. „Naam se.“ „aj joj ovo“, rekla je. Lizi se naglo okrenula i izvadila smotani veo ispod jastuka. „Nedu se vratiti nekoliko ana, Lizi. Ne želim a uzmem tvoj veo.“ „ajem ga njoj, gospođi Snou.“ Šiljato lice bilo joj je tvroglavo, a vilica stegnuta.

„Jesi li spremna a prestaneš žaliti za majkom?“ Upitao ju je nežno, ali je smatrao da bi to trebalo da se izgovori naglas. „Nika ga nisam nosila za lei Liset“ , odgovorila je trezveno. Otis nije poigao pogle sa žarvisa, koji je izašao iz tunela i pobeonosno

jeo svoj hleb. „Veo je počela a nosi ka je tata umro.“ Vor se namrštio. „Nisam znao.“ „Nisam ti ni rekla“, kazala je Lizi. Ugurala mu je veo u ruke.

240

Četrdeset prvo poglavlje Ponedeljak, 22. jun 1801. Fonthil

Suzanini ogovori počeli su a stižu jutro nakon Južinijinog olaska. U prvom pismu se protivila, ali je u četvrtom ouševljeno pristala a preuzme Ure gospođe Snou. „Uvek du biti tu ako ti buem potrebna, ali nameravam a pronađem novi izazov“, ogovorila joj je Južinija. Olučila je a ukrae gospoina Marsela i postane njegov tajni partner u otmenoj poslastičarnici na Mejferu. A na ličnom planu je Evan pokazivao veoma laskavo interesovanje za nju. I pore toga što je Vilijers preložio a se sa njim upusti u aferu, ona je imala kada bi ga samo malo gurnula, pao na kolena i veoma izražen osedaj bi Evan, preklinjao za čast a jea učini svojom buudom vojvotkinjom. Štaviše, izržala je čitav an a a nije zaplakala. Mogla je ovo a oa spisku hrabrih ela koja je neavno uraila. Naučila je a pliva, upustila se u aferu, čitav jedan dan nije plakala.

Baš ka joj se pogle zamaglio pretedi njenoj novoosvoj enoj nagradi za hrabrost, vrata njene sobe su se otvorila i na njima se pojavila Harijet, nosedi preko ruke koma sjajne ružičaste svile. „Vii šta imam za tebe, mila.“ Spustila je svilu na krevet.

„Izvanrena je!“ povikala je Južinija trepdudi a osuši s uze. „Trebalo je a to bue iznenađenje za tvoj rođenan“, rekla je njena madeha seajudi pore nje, „ali sam zaključila a je saa pravi trenutak a ti am poklon.“ „Kako si, zaboga, uspela a naložiš a je sašiju a a je ja nisam probala?“ „Klotila je ala mojoj krojačici jenu o tvojih omiljenih haljina a šije po njoj. Šila je kao lua poslenja va ana.“ Harijet je prinela haljinu Južinijinoj kosi. „Savršeno ie uz tvoj ten i kosu.“ Haljina je bila krojena o tako teške svile a de lepo prianjati uz telo i blago se širiti ko zglobova. Čipkasti gornji sloj haljine bio je izvezen lozom koja se uvijala i preplitala poput slika na marginama srednjovekovne Biblije. Klotila je ušla smešedi se. „Nije li delicieuse, madam?“

241

„Jeste!“ Kad bi je Vord video u ovoj haljini, shvatio bi da… Južinija je ogurnula ovu misao. „Kakve su ovo male perle?“ Zagleala se pobliže. „Srebro? Čisto srebro?“ Klotila se ouševljeno zakikotala. „Uz nju iu i cipele, madam.“ Pružila joj ih je. Bile su od srebrnaste svile sa potpeticama i složenom šarom lišda posutog srebrnim perlama.

„Haljina de izgleati izvrsno sa ijamantskom ogrlicom koju ti je otac ao ka si napunila osamnaest godina“, rekla je Harijet sa zaovoljstvom. „Sedaš li se a si je ostavila ovde da se popravi?“ „Podozrevam da si odabrala i prilikuiada bi trebalo da nosim ovaj

veličanstveni oevni premet“, kazala je Južinija pratedi vrhovima prstiju nežni vez.

„Večeras! Unajmila sam mali orkestar i pozvala susee.“ Harijet je pogledala Južiniju blistavim očima. „Evan nede modi a skloni pogle sa tebe.“ „Nisam…“ zaustila je Južinija, ali je Harijet ved ustala. „Lakeji “ de začas oneti vou za kupanje, mila. A sa moram i ja a iem a se spremim. „Zar nisu ijamanti suviše svečani za veče ko kude?“ , upitala je Južinija. „Ogrlica je pripaala tvojoj prabaki, posebna je samo zato što je uspomena“ , ovratila je Harijet. „Mislim a de tvoj otac biti veoma sredan kaa vii da je nosiš.“ Nakon kupanja, Južinija je osutno zurila u oglealo ok ju je Klotila češljala. Šta sa rae Lizi i Otis? Još malo pa je vreme za olazak u postelju; moža su u ečjoj sobi i sa novom guvernantom igraju igru ame. Ili moža Rubi kupa Otisa, ok se žarvis brčka u svom lavoru. Bilo je glupo, glupo, glupo osedati se ovako šuplje oko srca kao da je izgubila porodicu, a ne ljubavnika. Zapravo je izgubila samo poznanika.

Osedala se bolje ka je obukla novu haljinu i kaa su joj oko vrata i u kosi zasjali ijamanti. Život se nastavio posle Enrua, nastavide se i posle Vora. Evan ju je čekao u nu stepeništa, a preneraženo ivljenje u njegovim očima priredilo joj je silno zadovoljstvo.

„Izvanreno ste lepi, gospođo Snou“, izgovorio je tiho, klanjajudi se i ljubedi joj ruku.

242

„Molim vas, zovite me Južinija“, rekla je smešedi mu se ok ju je pratio u salon.

„Mila evojko“, kazao je njen otac prilazedi joj kaa su ušli. „Imam poklon za svoje blistavo dete.“ Izvaio je nešto iz žepa. „O, bože“, rekla je Južinija tiho gleajudi u par sjajnih ijamantskih minđuša na svom dlanu.

„Slažu ti se sa ogrlicom“, oao je ljubedi je u čelo. „O, tata“, promrmljala je potiskujudi suze, jer ko još plače kaa mu poklone dijamante! Pojavila se Harijet, ozarena i nasmejana i pomogla joj je da ih stavi. „Svetlucade ka bueš igrala“, rekla joj je madeha. Nagnul a se prema njoj i prošaputala: „Bui veoma pažljiva, mila, jer bi Evan mogao da padne na kolena i

ponui ti prsten a ti se slaže uz minđuše.“ Vor je nameravao a put o Fonthila pređe za polovinu vremena koje je bilo potrebno Južiniji, i naao se a de stidi nekoliko sati nakon nje. Ali njegova postarija kočija tri puta se zaglavila u blatu, njeni stari točkovi

nisu bili ni za kakve druge uslove osim za suve puteve. Naposletku ju je ostavio u krčmi i iznajmio rugu, na kojoj je ubrzo pukla osovina ok se pela strmim brdom. Petog dana na putu Vord je bio iscrpljen od nedostatka sna i jedva da je i

opsovao ka ih je pretekla poštanska kočija uz kloparanje točkova i glasno trubljenje. Stigao je na posed markiza o Broama osedajudi bolove u čitavom telu. Ka

su se ulazna vrata otvorila, vitki batler oštroumnog izglea pogleao ga je i rekao: „Gospoine Rive, ja sam Branson, markizov batler.“ „Jesmo li se ved upoznali?“ „Vojvoa o Vilijersa očekivao vas je juče.“ Branson je otvorio vrata širom. „Markiza večeras priređuje bal. a li biste želeli a im se priružite nakon što se osvežite?“ Vor je ušao u mermerno prevorje obasjano lusterom prepunim sveda. S njegove leve strane, kroz velika vokrilna vrata opirao je zvuk žicanih instrumenata i laki visoki zvuk ženskog smeha. Nije to bio Južinijin smeh. Njen smeh prepoznao bi svugde.

Bio je to valcer, što je značilo a je neki muškarac ržao ruku na njenom struku.

„Želeo bih a viim gospođu Snou“, rekao je ne uspevajudi a umiri glas.

243

„Žalim što niste oeveni k ako dolikuje prilici.“ Batler je pogledao Vordovu prašnjavu oedu. „Naložidu a vam u sobu smesta onesu vou za kupanje.“ Vorove čizme bile su blatnjave; ka se kočija zaglavila u ubokom kolotragu pre nekoliko milja, morao je a, zajeno sa konjušarima, pogura vozilo. Zauarao je na znoj, ako ne i na nešto gore, a pantalone su mu bile isprskane blatom sa točkova kočije. „Molim te a je obavestiš a smesta želim sa njom a razgovaram.“ „Ako tako želite.“ Branson je klimnuo glavom lakeju. „Robert de vas ovesti u jutarnji salon.“ „Čekadu ove.“ Osedanje hitnje mu je kolalo telom. Prekrstio je ruke i pogledao batlera pogledom kojim mu je pretio nasiljem. Branson je imao oprezno ržanje čoveka koji je susreo popriličan broj luđaka.

„Obavestidu njegovo gospostvo a ste tražili a razgovarate sa njegovom derkom.“ „Sam du mu redi“, odvratio je Vord. Pre nego što je batler stigao a ga zaustavi, otvorio je jena vrata balske vorane i ušao. U njoj je nekoliko desetina ljudi plesalo. „U redu je, Bransone“, rekao je jean glas iza njegovog ramena. „Ja du se postarati za posetioca.“ Batler se povukao, ali Vord nije pogledao u vojvodu od Vilijersa. Gledao je

samo u Južiniju. Nosila je haljinu u kojoj je svetlucala o glave o pete. One prelepe lokne što su bile rasute po njegovom jastuku bile su joj skupljene na vrhu glave i ukrašene zaslepljujudim ragim kamenjem. Dijamantima. Naravno da su to bili dijamanti, a dijamante je nosila i oko vrata.

Ali rago kamenje bleelo je u poređenju sa njom. Prvi put ka ju je sreo, podsetila ga je na plamen: energija, inteligencija i lepota u vatrenom sklopu sa

kojim nijean ijamant ne može a se meri. „Prelepa žena, zar ne?“ rekao je vojvoa o Vilijersa stojedi pore njega. Na ovog konkretnog vojvodu niko se nije brecao, pa se Vord naklonio.

„obro veče, vaša milosti.“ „Vore“, ovratila je njegova milost i uzahnula. „Voleo bih a ti je otac u Engleskoj. Ne, još bolje bi bilo a ti je madeha ove.“ Vor ga je ignorisao nastavivši a posmatra ples ruku prekrštenih na gruima. Čim se muzika završi, pridi de Južiniji i izneti je iz balske vorane. Ne, to je bilo suviše primitivno.

244

On se osedao primitivno. Neki muškarac plesao je sa njegovom ženom, njegovom buudom nevestom… njegovim svim. „Streljaš pogleom vikonta Herisa, buudeg v ojvodu od Bomonta“, izgovorio je Vilijers cinično. „Koji, lako je mogude, pleše sa svojom buudom vojvotkinjom.“ Njegove reči prelile su se preko Vorovog tela poput istopljenog olova. Proklet a je ako se Južinija ua za vojvou, ili buudeg vojvou, ili bilo kog rugog muškarca osim njega samog. „Grešite.“ „Sasvim su sklaan par u pogleu inteligencije – mora a si čuo a je mlai vikont olučio a završi meicinu bez obzira na svoj položaj? Njegovi roitelji su moji veliki prijatelji. Ali ti bi to trebalo a znaš – nije li on tvoj rođak?“ „Nije“, ovratio je Vor ravnim glasom. „U aljem sam srostvu s njim preko madehe.“ Vikont Heris bio je isto onako bualasto naočit kao i njegov otac, vojvoa o Bomonta. Crte lica su mu bile savršeno pravilne, za razl iku od Vordovih, sa onom njegovom snažnom vilicom i slomljenim nosom. Mora da je stariji nego što izglea, ako ved stuira meicinu. okprikovao ih je Vorpogled posmatrao, muškarac je snažnije stegao na Južinijinom struku, za njen i zavrteo je ukrug. Onaruku je zabacila glavu i nasmejala se. Očigleno je bilo svima a je on opčinjen njome. ve mlae evojke koje su stajale sa strane zakikotale su se skrivajudi rukom usta dok su posmatrale ovaj par.

ođavola, Vora njegov instinkt nije prevario. Buudi vojvoa još jenom ju je zavrteo, a Južinija je nastavila a se smeje, pa još jenom. Jena o evojaka zacičala je jer je umalo nisu oborili, a Južinija joj je preko ramena doviknula izvinjenje.

„Ništa o toga nije važno“, zarežao je Vor na Vilijersa. „Oboje su orasli s time“, rekao je vojvoda sanjivo. Vor je prepoznao rečenicu i zarežao. „Rekla vam je?“ „Ja sam joj kum“ kazao je vojvoa saa oštrim glasom. „Zašto a mi ne kaže za uvredu jednog pretencioznog maloumnika?“ Vilijers u srednjim godinama nije nimalo oslabio: bio je i dalje grabljivica.

Nije a bi Vor ika tako nešto učinio – naterao je sebe da opusti stegnute pesnice.

„E sa, slučajno sam skoro pa i tvoj kum jenako kao i njen“ , nastavila je njegova milost. „Umalo se nisam oženio tvojom ma jkom, a tvoj otac jednom prilikom umalo me nije ubio u uelu. Mora a se to može računati kao poroična veza.“

245

Valcer je konačno počeo a usporava. „Ta veza aje mi slobou a ti kažem kako de Južinija u Evanu pronadi muškarca koji je poštuje i obožava. Muškarca čija je majka, vojvotkinja o Bomonta, naaleko i naširoko cenjena po svojoj genijalnosti, uhovitosti i pristojnosti.“ „To nije uvek bio slučaj“, ovratio je Vor. Bila je to slaba obrana; činjenica a su Bomontovi mnogo goina živeli ovojeno bila je sitnica u poređenju sa postupcima njegove majke.

„Vojvotkinja o Bomonta nije lei Liset“, nastavio je Vilijers. „Štaviše, kaa bi žem – onosno naš omadin, markiz o Broama – znao a je neki muškarac obacio njegovu derku kao neostojnu, on bi ga ubio. Južinija je muro tu pojedinost od njega sakrila.“ „a li me savetujete a oem? Vor se nije truio a poglea Vilijersa. Južinija se spustila u kniks pre svojim partnerom, koji joj je poljubio ruku. „Primeduješ li kako Evan pruža nogu po tačno oređenim uglom? On je rođeni vojvoa“, oao je Vilijers zamišljeno. „Kakav je tvoj naklon? Mislim da te nisamVor vieo mnogim okupljanjima visokog ruštva.“ je na ponovo skupio šake u pesnice. Prekipelo mu je. Pošao je napre i uplašio ve evojke. Obišao je krug stolica i krenuo prema jarko osvetljenom plesnom podijumu.

Vikont nije pustio Južiniji ruku nakon što ju je poljubio. Kao a ga je neko bacio u leenu vou, Vor je shvatio a bi muškarac mogao biti suviše mla a se Južinija ua za njega. Ali svakako nije bio suviše mla za prijatelja – onog sa kojim može a razmenjuje nežnosti kao što je on sam ushideno rekao Južiniji pre nekoliko sedmica.

Njegove čizme ojekivale su na rvenom pou, pa su se svi prisutni okrenuli prema njemu. Uključujudi i Južiniju. Činilo se a joj je lice postalo za nijansu bleđe, ali nije ništa rekla. I nije pustila Evanovu ruku.

„Evar Riv?“, prišao mu je markiz o Broama. Primetivši njegovu neuglenu pojavu, upitao gaje: „a li se nešto esilo tvojim roiteljima?“ Zatresao je glavom. „ošao sam a viim Južiniju.“ Markiz je nabrao obrve ka je čuo a Vor koristi kršteno ime njegove derke. Vor je krajičkom oka vieo kako markiza spušta ruku na rukav svog muža. Niko nije progovarao.

Čuo je Južiniju kako iše ok ga je streljala pogleom. Tražio je reči ka je vieo a pune usne steže u tanku liniju. Ali je, kaa je progovorila, bila

246

besprekorno učtiva, kao što mu je i obedala u njihovom poslenjem groznom razgovoru.

„Mogu li nekako a vam pomognem, gospoine Rive? Nadam se da su deca dobro.“ „Žao mi je“, rekao je. „Izvini, Južinija.“ I tek tako, obacila je masku učtivosti – i pustila Evanu ruku. Prekrstila je ruke na gruima i obrazi su joj se malo zarumeneli. „Zaista“, izgovorila je opasno. „Za šta mi se tačno izvinjavaš?“ Iza njega je neko počeo a izvoi goste, uključujudi i buudeg vojvou – iz prostorije. Vor je sačekao ok u prostoriji nisu ostali samo Južinija, njen otac i njena madeha. I Vilijers, koji je stajao naslonjen na zi poput proklete ptice grabljivice.

„Izvini zbog onoga što sam ti rekao.“ „a li se izvinjavaš zbog toga što si mi ao o znanja a nisam ovoljno otmena a poižem Lizi i Otisa?“ Markiz se oštro trgao. „a“, ovratio je Vor. „Možemo li a razgovaramo nasamo?“

„Ne, ne možete“, zarežao je njen otac. „ajem vam tri minuta a objasnite svoj postupak, gospoine Rive, i to samo iz poštovanja prema vašem ocu.“ „Ništa se nije promenilo“, rekla je Južinija ne sklanjajudi pogle sa Vorovog lica. „I alje sam ista osoba što voi Ure gospođe Snou i koja je vašu sestru ovela na šatorsko preavanje, a ne spominjemo a sam je učila a psuje.“ „Neoprostivo sam pogrešio. Bila bi ivna majka eci“, ogovorio je ignorišudi njenu tirau. Vieo je a ona ne smekšava. „Lizi ti je ovo poslala.“ Izvukao je izgužvani smotuljak crne čipke iz žepa kaputa i gurnuo ga u njene ruke. „Otis se bavio mišlju a ti pošalje žarvisa, ali sam ga ogovorio. Potrebna si im, Južinija.“ Oklevao je, a zatim ju je pogledao pravo u oči sa svom strašdu i ljubavlju koje je osedao. „Meni si potrebna.“ Zapanjeno je gleala u veo. „Šta te je nateralo a promeniš mišljenje?“ „Vojvotkinja o Gilnera…“ Južinija ga je presekla, a pogle joj je postao hlaniji. „Rekla ti je.“ „Šta?“ upitao je markiz. „Gospođa Snou, vlasnica urea, Vordu nije bila dovoljno dobra za suprugu“, rekla je Južinija. „Nisam imala ogovarajudi peigre ni instinkte koji su potrebni a bih njegove štidenike uvela u visoko ruštvo.“ Markiz je eksploirao i zakoračio prema njemu. „Jesi li ti polueo?“

247

„Pošto mu je vojvotkinja rekla ko sam ja zapravo, odjednom je to sasvim ruga priča“, nastavila je Južinija paledi ga pogleom. „Sa sam ovoljno obra da budem majka deci koju je Liset zanemarivala.“ „Nije tako“, ovratio je Vor. „Ne mogu… ne mogu a živim bez tebe.“ „Sasvim si lepo mogao a živiš bez mene“, ojeknuo je Južinijin glas u praznoj prostoriji, „ok nisi shvatio koliko bi moj peigre mogao a pomogne Lizi i Otisu. I tužbi ponetoj protiv tebe u omu lorova.“ Mrzelagaje.

Zamišljao je štošta što de moža morati a prevaziđe, ali ne i ovo. Ne mržnju. Reči su ipak izašle iz njega, izbile su kroz zjapedu rupu u njegovom srcu. „Volim te, i to nema nikakve veze sa položajem.“ „Moju ljubav si obio jer nisam bila ovoljno otmena ni ovoljno krotka – i to nema nikakve veze sa položajem. To sam ja. Ma šta a osedaš, to nije ljubav prema meni.“ „To nije istina. Volim sve u vezi sa tobom, sve što je iznenaa nestalo iz mog života čim si izašla na vrata“, rekao je promuklim glasom. „Tvoju genijalnost, tvoju radost, tvoju strast prema životu: tebe.“

Na trenutak se ponaao. Vieo je a se koleba. Sklopila je oči, a on je krenuo prema njoj. Zatim ga je pogleala, u pogleu joj se ponovo viela olučnost. „Tvoji razlozi nisu važni. Procenio si me, zaključio a nisam  ovoljno dobra i oterao me kao a sam ulični eran koji je o tebe tražio novac. Tvoj prezir i obacivanje ne mogu da zaboravim“, kazala je. „Molim te, ii.“ Bila je kraljica, o blistavih ijamanata o tananih papučica. „Pomodi du ti sa Lizinim izlaskom u ruštvo ka za to ođe vreme“, dodala je. Otvorio je usta, ali je ona poigla ruku. „Ove si jer si saznao za moj položaj, Vore. Zašto bih želela nekoga ko me želi samo zbog položaja na koji polažem pravo rođenjem? Nedu to prihvatiti kao što ni ti ne bi prihvatio nekoga ko bi tebe prezreo zbog tvog rođenja.“ Nije bilo tako. Ali on – muškarac koji je uvek svoju rečitost uzimao zravo za gotovo – nije mogao a pronađe način a to objasni. „Suviše sam lako ala srce“, nastavila je Južinija, „ali jenako du g a brzo povratiti. Sleedi put du oabrati nekoga ko zna koliko vreim – i ne mislim pritom samo na svoj položaj.“ Reči objašnjenja, opravanja, tukle su mu u glavi. Lizi i Otis bili su tako mali i tako oštedeni. Žrtvovao bi svet za njih, sve samo a im naoknadi detinjstvo. Ali je glupo žrtvovao jeino što bi ih usredilo.

248

Nije bilo svrhe protiviti se. Bila je u pravu. Kada je rekao da mu je potrebna

žena koja je orasla s time, ao joj je a nasluti a ona nije ovoljno obra.“ Za njega. Za Lizi i Otisa.

„Moraš ovo uzeti naza“, kazala je pružajudi mu veo kao a joj ne znači ništa. „Molim te, zarži ga“, izgovorio je hrapavim glasom. „Lizi ti ga je poslala na dar.“ Zatresla je glavom. „eca se često preomisle nakon što se ovoje o predmeta do kog im je sta lo. Lizi de se obraovati što ga vii, ako ni zbog čega rugog, a ona zbog sedanja na oca.“ „Znala si a je veo nosila zbog oca?“ Bio je zbunjen. Otis je znao a je Južinija derka markiza; Južinija je znala a je Lizi žalila za ocem, ne za majkom. Kako je mogao i pomisliti da bi mogao da se brine o bratu i sestri s obzirom

na sve greške koje je osa napravio? „Postavi joj pitanja“, rekla je pogoivši njegove misli, jer je o svih ljui na svetu ona najčešde znala o čemu razmišlja. „Sve de ti redi.“ Vord je klimnuo glavom.

Zatim se okrenuo i izašao iz balske vorane u mrak.

249

Četrdeset drugo poglavlje Južinija se usiljeno nasmešila. „Ovo je rama kakvu pamtim iz etinjstva.“ Glealo ju je troje ljui na čijim licima nije bilo osmeha. Vojvoa o Vilijersa izgleao je razočarano, njena madeha uznemireno, a njen otac razjareno. „Upustila si se u aferu sa Evarom Rivom?“, zarežao je. Sržba joj se popela kičmom i ona je planula: „S obzirom na to u kakvoj sam kudi orasla, kako možeš biti šokiran što sam uzela ljubavnika?“ Zapanjen pogle u očima njenog oca, njena uzavrela tuga i bes… sve je to bilo previše. Briznula je u plač. „Nisam to tako mislila“, jecala je na madehinom ramenu. Harijet ju je, toplo i utešno, stegla u zagrljaj. „Znam“, rekla joj je na uvo. „Svi te razumemo, mila.“ „Ja ne razumem“, kazao je njen otac tvroglavo, ali je udutao nakon što ga je supruga prostrelila pogledom. „Svi smo mi u svoje vreme izigravali iiote“, rekao je Vilijers. „Moraš priznati, žeme, a ti i ja nemamo nikakvu moralnu prednost.“ „Iem u svoju sobu“, kazala je Južinija pre nego što njen otac bes iskali na svom starom prijatelju. „Molim vas a se izvinite svima u moje ime što sam im pokvarila veče.“ „Ujutro demo razgovarati sa Južinijom“, objavila je Harijet, „i ona de nam ispričati sve o svojim avanturama. Ako oluči a to učini i samo u onoj meri u kojoj ona to želi.“ Kad se vratila u svoju sobu, uspela je da stoji mirno dok joj je Klotilda pomagala da skine dijamante, svilenu haljinu, cipele i sve ostalo. Sve vreme osedala se kao a joj ah pali pluda. Zašto je boli a iše?

Ka je Klotila otišla, Južinija se spustila na ivicu kreveta. Suze su joj se slivale niz lice.

Poneka život ne a ono što čovek želi. Znala je ona to bolje o svih. Nije svako uspeo a pronađe pravu ljubav, nije svako bio lepo zbrinut, ili voljen, ili zadovoljen.

Njena ljubavna afera sa Vorom zaista se završila. Završila se ne zato što je Vor štitio Lizi i Otisa – ved zato što je ona morala a ih zaštiti. Ona i Vor nikaa ne bi bili sredni, je r nije smatrao da je dovoljno dobra za njega ok nije saznao njeno poreklo. Nije voleo pravu Južiniju – Južiniju koja 250

je otvorila ure, koja je nameravala a otvori čajžinicu, onu koja želi a piše kuvar.

Poslenje što je eci potrebno jeste to a shvate kako žive u još jenom nesrednom omu; poozrevala je a je u braku njihovih roitelja vlaala napetost; ako nije bilo i nečeg goreg. Sa ma koliko ljubavi ona obasipala Vora, on de joj naposletku slomiti srce. Povinovala se Enruovim zamislima o tome št a bi trebalo da bude, ali bila je mlaa. Nije ovo bilo pitanje haljina jarkih boja: Južinija nije mogla a promeni činjenicu a je osnovala Ure gospođe Snou – a i nije to želela. Bolno osedanje usamljenosti uvuklo joj se u kosti, što je bilo smešno. Vor je u njen život ušao pre svega mesec ili dva. Niko se ne zaljubljuje tako brzo. Ali ona jeste. Najpre u Endrua, a zatim i u Vorda.

Začulo se tiho kucanje, a potom i glas njenog oca. „Smem li a uđem, Južinija?“ „Naravno.“ Ustalajejeraširio i obukla ogrtač, zatim ih otvori. Njen otac samo ruke i onaamu je prišla pala uvratima naručje.aOsam goina su njih dvoje bih sami, i premda je svim srcem volela Harijet, njen otac je bio njena potpora. Nakon Enruove sahrane, otac ju je oveo kudi i ostao sa n jom tu nedeljama,

nije izlazio iz kude, terao ju je a ustane iz postelje, ako ništa rugo, terao ju je a jee tost. Harijet i njena polubrada i polusestre su olazili i olazili, ali je njen otac ostao.“ „Taj čovek je smede“, rekao je on promuklo. „Zar se ne sedaš a ni ti nisi smatrao a je Harijet ama?“ upitala je Južinija. „Harijet je bila prerušena u mlaida i prokleto je to obro oraila. Nijena vojvotkinja koju sam imao prilike da upoznam nikad nije nosila pantalone tako dobro kao ona.“ „Nijena vojvotkinja ne nosi pantalone“, oala je Južinija.

„Harijet ih još nosi povremeno“, rekao je njen otac zaovoljno. Snažnije ju je zagrlio i počeo a je njiše u naručju. „Pretpostavljam a du vieti njegovog oca kaa ođe vreme za onaj zahtev za rešavanje ličnog pitanja krajem meseca. Nameravam a mu kažem nešto o iiotu koga je vaspitao.“ „Eri i grofica su na iplomatskom zaatku u Šveskoj“, rekla je Južinija nimalo otmeno šmrknuvši. „Ali moraš idi u Lonon a glasaš protiv tog zahteva,

251

tata. Vojvotkinja o Gilnera je veštica koje želi a poiže Otisa i Lizi samo zato što su zakoniti, a Vorda je odbacila kad je bio beba.“

„I hodu.“ Pružio joj je maramicu. „Zaprepastide se ka tebe vie, zar ne?“ „Ko?“ „Svi oni lorovi… Ne ieš često u om lorova, zar n e?“ „Naravno a iem“, ovratio je njen otac uvređeno. Zatim je slegnuo ramenima i oao: „Ka nemam pametnijeg posla.“ Južinija se omakla o njega. „Volim te, tata.“ Obuhvatio je njeno lice rukama. „Ti si najlepša i najpametnija žena u celoj Britaniji. Ako to ovaj mladi magarac ne vidi, nije vredan nijedne suze.“ „Hvala“, rekla je i nasmešila se uplakano.

252

Četrdeset treće poglavlje Ponedeljak, 29. jun 1801.

Kuda Bomontovih Londonski dom vojvode i vojvotkinje od Bomonta Kenzington Vord je oduvek znao a je njegov otac modan čovek, ali nije bio svestan koliko

prijatelja eri ima ok se nije osvrnuo po balskoj vorani kude Bomontovih. U osustvu njegovih roitelja, njegov rođak po madehi, vojvoa o Bomonta, predvodio je kampanju da obezbedi sigurno odbijanje zahteva vojvotkinje od Gilnera. U prostoriji su bile tri vojvode – ne, četiri: jer je u tom trenutku ušao vojvoa

o Pinara, koga je poruku ržala njegova supruga – Vorova nekaašnja verenica. Na udaljenom kraju prostorije je svirao kvartet, nekoliko parova je plesalo

karil. Vojvoa i vojvotkinja o Flečera plesali su skanalozno blizu jeno rugom, i ako bi njegova milost samo malo pognula glavu, poljubili bi se.

Jean o najbližih prijatelja njegovog oca, vojvoa o Kozveja, sa ruge strane, raspravljao se sa svojom vojvotkinjom, ali ih je Vord poznavao dovoljno dobro da zna da su njihove rasprave kao poljupci. Uvod u intimnost.

Na trenutak mu je glavom proletela vizija buudnosti sa Južinijom. Njegova čežnja a pleše s njom i za vaeset goina divlje mu je gorela u utrobi. Ali u ovom trenutku bila su važna eca. Nakon olučivanja o starateljstvu… Južinija. Ovaj zavet obovao mu je u glavi, uarao ritam protekle neelje. Želja a bue sa Južinijom ga je nagrizala, i samo ga je gvozdena samokontrola sprečavala a se vrati u Fonthil i ponovo je otme. Kaa eca buu neopozivo njegova, upravo de to uraiti. Može a je ubei kako je voli i poštuje nakon što postane staratelj ece bez njene pomodi, ako ukloni svaku sumnju a je želi samo zbog toga. Stalno mu je pre očima bio turobni bol izaje u njenim očima, i on je ponovo osetio poznati osedaj bolnog pogotka u stomak. Pomisao na nju kako pleše sa Bomontovim naslenikom, moža čak i spava s njim, izazivala je tutnjavu bola u njegovoj glavi. Kad je v ed ko vuka – ili vukovog

253

oca – pore njega se pojavio vojvoa o Bomonta. „Gospoine Rive, želeo bih a

vas prestavim loru Bišelu, koji tek što je preuzeo titulu…“ Vor se naklonio pre još jenim aristokratom kome je ovim upoznavanjem naloženo a glasa protiv zahteva vojvotkinje, ili de rizikovati a navuče na sebe Bomontov gnev – a vojvoa o Bomonta bio je najmodniji čovek u omu lorova. Vordu je postajalo jasno da je njegova baka bila neverovatno budalasta kad

je pomislila a može a sakupi ovoljno glasova a pobei u ovom slučaju. Savršeno obro je znala kako ruštvo funkcioniše, a ipak je ona, ogorčena starica, uputila izazov najmodnijoj grupi plemida u čitavoj Engleskoj. Vor je zapravo osetio treptaj sažaljenja prema njoj. oživela je a vii ka ko čitava Engleska omalovažava njenu jeinu derku. Koliko je razumeo, lei Liset je umrla a a nika više nije posetila majku. A sa de vojvotkinjin unuk kopile podizati jedino krvne srodnike koje je imala. Vrata su se ponovo otvorila. Znao je da se uludo nada, ali okrenuo se da vidi

a to ne ulaze moža markiz i markiza o Broama – i njihova derka, Južinija. Batier Bomontovih je objavio: „Njena milost, vojvotkinja o Vilijersa; njegova milost, vojvoda od Vilijersa.“ Vilijers nikad ne bi zastao na pragu, ali nije bilo ni potrebe za tim, jer su se svi

u prostoriji okrenuli na zvuk njegovog imena. Bio je čuven po svojoj upaljivoj oedi, ali je večeras nosio kaput boje tamne šljive, koji uopšte nije bio ukrašen vezom.

„Leo, šta te je to, zaboga, obuzelo?“ povikala je njihova omadica pritrčavajudi im. „Obukao si se kao a si pošao na sahranu.“ Vojvoa se veličanstveno naklonio. „To je zbog kose“, rekao je uspravivši se. „Sea kosa i crne obrve. Uveravam te, žema, a bi obudi neki o mojih najmilijih kaputa bilo kao da sam vranu obukao u svilu.“ Njena milost je poljubila Vilijersovu vojvotkinju u oba obraza. „Mila, kako si? Čula sam a je Teo pao sa konja i slomio ruku?“ „Tagertijev putujudi cirkus je prošao kroz selo“, kazala je vojvotkinja od Vilijersa smešedi se jenom stranom usana. „Naravno, nakon što je to jenom vieo, Teo je pomislio kako i on može a stoji na leđima konja.“ Vor im je prišao. „Vaša milosti“, rekao je i poljubio ruku vojvotkinji od Vilijersa. Naklonio se njenom mužu. „Iskreno cenim vašu poršku.“ „Zvučiš kao šerif koji se kaniuje za položaj“, primetio je Vilijers poigavši tanku obrvu. „a nemaš neke limene šolje a nam aš?“ „Plašim se a nemam“, odvratio je Vord ravnim glasom.

254

„Mogao bi ati a se u njih ugravira neka prigona izreka. Preložio bih budala je mudra dok ne progovori.“ Njegov ton nije mogao biti jetkiji. „Nemoj a si takvo gunđalo“, kazala je njihova omadica, uzevši ga poruku. „ođi. Moram a ti pokažem napaačku kombinaciju koju sam upravo naučila i koja podrazumeva ni manje ni više nego tri žrtve.“ Nasmešivši se njegovoj ženi, ovukla je Vilijersa o šahovske table postavljene u jenom uglu. Samo je u njenoj balskoj dvorani – i moža u Vilijersovoj – bilo mogude zatedi sto za igre. Vord se okrenuo vojvotkinji od Vilijersa, izuzetno lepoj ženi kojoj je kosa i alje bila boje blistavog zlata i pore toga što je poigla osmoro ece, ako se računa šestoro kopilai njenog muža – a računa se jer ih je njen muž sve okupio pod svojim krovom.

„Ja večeras više svog muža nedu vieti“, nasmejala se. „Ovo voje samo o šahu razgovaraju čim se nađu jeno pore rugog. Žao mi je što te u ove poslenje ve goine nisam češde viđala, Vore.“ „Živeo sam u inostranstvu neko vreme pre nego što sam počeo a preajem na Oksfordu.“ „Veoma sihartije. skroman. “ Tvoj otac nije prestajao a se razmede tvojom mašinom za proizvodnju Vor je ovo ignorisao. „Izvinjavam se ako je vojvoa o Bomonta uticao na vašeg muža a sutra protiv svoje volje ođe u om lorova.“ „Vilijers je Južinijin kum, pa je malo žangrizav“ , odgovorila je na svoj neposrean način. „Ali de se boriti za tebe na suu. Imamo šestoro nezakonite ece, Vore. omu lorova ne može se ozvoliti a se zavarava kako demo ozvoliti a se zbog nezakonitog rođenja obori testament koji je n apisao onaj siroti mladi lord.“ „Vaš sam užnik“, kazao je Vord. Vojvotkinja mu se nasmešila. „Vilijers veruje a deš usrediti Južiniju.“ „Meni je nešto rugo ao naslutiti.“ „On veruje a konkurencija može naterati čoveka a spozna svoju luost.“ Potapšala ga je po ramenu lepezom. „Ako baš moraš a znaš istinu, zle je volje što je izgubio opklau, klaio se a deš se popeti o njenog prozora nakon one scene u Fonthilu… a ti si se vratio u Oksford.“ „Vaš suprug klaio se a du uništiti Južinijin ugle time što du joj iznenaa banuti u spavadu sobu? To je ostojno svakog prekora, vaša milosti.“ Ne bi trebalo da tako otvoreno govori, ali nije mogao da se obuzda.

„Vore“, rekla je vojvotkinja uzahnuvši. „Molim te, seti se a nas poznaješ čitavog života? Moraš me zvati Elenor..Naravno a je to Leo pomislio. On je

255

nepokolebljiv u svom uverenju a o tančina poznaje ljusku prirou; obro je za njega da se ponekad prevari.“ „Nije se sasvim prevario“, priznao je Vord. Jer je on zaista nameravao da se popne do prozora njene spavade sobe ako bue morao. „Nakon što sam pre mnogo godina oterala Vilijersa“, rekla je vojvotkinja, „moj buudi suprug obukao je jenobojni crni kaput – što je za njega o ana anašnjeg jeres, kao što možeš zaključiti na osnovu njegovih pritužbi – i napisao mi poruku, po tuđim imenom, u kojoj me je zamolio a mu se priružim u vožnji Haj parkom. U kočiji sam se našla pre nego što sam shvatila ko je zapravo moj uvarač.“ „a li mi vi to prelažete a se pretvaram a sam neko rugi – moža neko zakonit? Ili plemid?“ Njen pogle je smekšao. „Vore, ti jesi plemid. Kao što su to sva naša eca. Ono što je Vilijers želeo a mi pokaže svojim crnim kaputom je a je u mene zaljubljen običan čovek, a ne najteatralniji raskalašnik u Lononu.“ „Volim Južiniju“, kazao je Vord. „Svi je ovratila je vojvotkinja pogleavši ga bistrim plavim “očima. „Moradeš avole“, reaguješ brzo. Evan je rekao majci da namerava da je zaprosi. Vordu se iz grudi oteo zvuk opasno nalik na rezanje.

„Očekujem a de ona sutra prisustvovati zaseanju, a de seeti u loži za plemkinje.“ Nika mu na pamet nije palo a bi Južinija mogla biti tamo. Prema on nije znao ništa o omu lorova i ne tako privatnim zahtevima za rešavanje privatnih pitanja.

Iznenaa mu je prišla njegova bivša verenica, Mija. Nasmešivši se vojvotkinji, gurnula je Vora laktom. „Hodeš li me zamoliti za ples?“ „Pravo je osveženje vieti a ste u prijateljskim onosima“ , primetila je vojvotkinja o Vilijersa. „Ka sam shvatila a je Roberta nekada bila verena za Vilijersa, streljala sam je pogleom ka go bi mi se pružila prilika.“ „Mi smo izvrsni prijatelji“, rekla je Mija gleajudi vojvotkinju sjajnim očima. „Nameravam iskoristiti Vora a bih napravila muža ljubomornim.“ Minut kasnije, ka su kružili plesnim poijumom, ona ga je upitala; „Jesi li dobro?“ „Nisam“, odgovorio je Vord. „Nemaš razloga za brigu“, kazala je. „Pogleaj oko sebe. Zaboga, ako bi neko rešio a je raznese barutom kao što je Gaj Foks pokušao a urai sa parlamentom, polovina plemstva u zemlji bi nestala.“

256

„Ti si romanopisac o srži, Mija“ ovratio je Vor smešedi joj se. Osetio je trace između pledki, pogleao u stranu i susreo prooran pogle Mijinog muža. Pogle u Pinarovim očima zapravo ga je razveselio. „Mislim a si uspela a napraviš muža ljubomornim.“ „Olično“, kazala je Mija nimalo zabrinuto. „A saa, kako nameravaš a ponovo osvojiš gospođu Snou?“ „Otedu je.“ Olučio je a ođe kočijom o vrata Fonthila, prođe pore batlera i iznese je prebačenu preko ramena. Ali, ako de ona sutra odi u om lorova, otede je tamo. Mija se namrštila. „va puta napisala sam takav zaplet, Vore, i ne bi to bilo romantično u stvarnosti. I oba puta morala sam a zaobilazim nezgonu činjenicu a moja junakinja nema ko sebe ni četkicu za zube ni čistu potkošulju.“ „Prošli put poveo sam njenu sobaricu.“ „Prošli put?“, ciknula je Mija. „Vaner se sprema a mi nanese povree“, rekao je Vor zaustavivši se pre vojvoom, koji je žurno privukao suprugu u zagrljaj i još je poljubio u čelo.“ „Nemoj a se ponašaš kaoamrzovoljni supruga. „Ja sam Vora ovukla plešemo.“meve“, kazala je Mija pogleavši „Zašto?“ zabrunao je Vaner glasom koji je sasvim posedao na meveđi. Vor mu se zajeljivo nasmešio. „Čini se a postoji neka klauzula koja aje za pravo bivšoj verenici a organizuje moj ljubavni život. Mija je bocnula Vanera u stomak. „Hodeš li, molim te, prestati a streljaš pogleom mog bivšeg verenika?“ Mija je bila sitna, ali je bilo očigleno a nije ozvoljavala svom krupnom mužu a je zastraši. Vor se bavio mišlju a joj čestita uz poljubac, ali je pomislio kako bi to za Vanera mogla a bue kap koja bi prelila čašu. „Želim a se postaram a Vor obije ruku Južinije Snou“ , rekla je Mija. „Srela sam je svega va puta, ali sam bila načisto opčinjena njome.“ „Svi su“, odvratio je Vord. Pa, svi osim njegove bake. „Moraš izvesti nešto senzacionalno“, kazala je Mija iskreno. „Nešto što

gospođa Snou nika ne bi očekivala. Nešto što de joj jasno staviti o znanja a je voliš više nego što bi mogao voleti neku rugu ženu, a je ceniš baš takvu kakva je.“ „Ja sam to uradio“, javio se Vaner. Sa je obema rukama grlio suprugu. „Šta si uradio?“ upitao je Vor. „Napisao sam pesmu.“

257

„Napisao si ljubavnu pesmu zato što ja pišem ljubavne romane“, izjavila je njegova supruga. „Na taj način si mi rekao a poštuješ moje zanimanje.“ Ka je vieo kako se Vaner trgao, Vor je bio prilično siguran a njegova milost nije razmišljala o supruginim romanima ka je pisala tu ljubavnu pesmu. Dozvolio je da mu se usne podignu uironičan osmeh a bi Vaneru ao o znanja a ga je pročitao. Vojvoa je skupio oči. „Moraš i ti a uraiš isto“ , rekla je Mija sasvim nesvesna nemog razgovora izna njene glave. „Tvoj veliki gest mora a ubei Južiniju a je ceniš i poštuješ kao inteligentnu, uspešnu ženu.“ „Šta bi trebalo a urai?“, upitao je Vaner. „a unajmi još jenu guvernantu? Koliko čujem, jenu njenu guvernantu je otpustio, a ruga je sama ala otkaz. Teško de on, nakon ovoga, pokazati poštovanje prema Ureu gospođe Snou.“ „Vor mora da napravi neki veliki gest“, bila je uporna Mija. „Eno Inije! Ona de nam pomodi.“ Počela je mahnito a maše. Vor se okrenuo, ka im se priružila supruga Torna otrija, lei Zenobija Indija.“

„Zravo, raga Mija“, kazala je Inija spuštajudi se u sasvim blagi kniks, jer je očigleno bilo a je truna. „Gospoine Rive, zaovoljstvo mi je što vas viim. Vanere, izgleaš mi nešto zlovoljno večeras.“ Popela se na prste da poljubi vojvodu.

„Ge je Torn?“ zarežala je njegova milost umesto pozrava. „Evo me“, začuo se osoran glas. Vor nije vieo Torna otrija otkako su mu on i Vaner pomogli a se obračuna sa Mijinim ujakom, nitkovom koji ga je bacio u zatvor.

Razmislivši o tome, a matori prevarant nije umro, moža bi i otišao a mu zahvali što ga je sprečio a se oženi Mijom. „Inija“, povikala je Mija, „Voru je potrebna naša pomod. Mora a izvee nešto veličanstveno i značajno a ubei Južiniju Snou a je istinski voli.“ „a li je istinski voli?“ Inija se zagleala u Vora. Mora a ju je ono što je viela u njegovim očima zaovoljilo, jer se okrenula prema Miji i rekla: „Cvede?“ Vor je omahnuo glavom. „Nije ovoljno ekstravagantno.“ „Olično!“, rekla je Mija pljesnuvši rukama. „Šta je bilo?“ upitao je njen muž. „Vor se nečega osetio. Viim to.“ Činilo se a de izvesti veličanstveni gest.

258

Četrdeset četvrto poglavlje Utorak, 30. jun 1801. Dom lordova Vestminsterska palata

Vor jeva a se spustio u stolicu pore svog avokata ka je stotinak, ili nešto više, britanskih plemida oevenih u skerlet i samurovinu ušlo i zauzelo svoja mesta na klupama sa obe strane lorda kancelara, koji je predsedavao zasedanjem.

Njegov otac žalio se a je vedina tih mesta ostajala prazna čak i kaa se raspravljalo o najvažnijim zakonima – ali ne i danas. Ne u svetlu fascinantnih vesti da je zloglasna ledi Liset izrodila decu, zakonitu decu, sa pokojnim lordom

arsijem. To bi samo po sebi bilo važna vest, ali još je vedu vest prestavljala činjenica astarateljstvo je majka lei ponela zahtev za rešavanje privatnog pitanja zahtevajudi naLiset siročidima. Plemidi su se nagurali na klupe poput mnoštva sarina. Vordova baka je sedela sa svojim advokatima sa desne strane Vordu. Nije ga ni pogledala. Slučaj je otvoren ceremonijalnim brbljanjem. Nakon zahteva za tišinu u sledilo

je pompezno iščitavanje spiska zakona i okolnosti i uopštenih bualaština oknaposletku nije pročitan privatni zahtev koji je ponela njena milost, uova vojvotkinja od Gilnera, iz Okruga Sari.

Njena beskrajna molba se završila veoma nevosmislenom izjavom: mladog lora arsija i njegovu sestru ne bi trebalo a poiže čovek rođen kao nezakoniti sin i koji je, prema bi mu trebalo čestitati na unosnim inovacijama u izradi mašina (što je ostavljalo utisak a se Vor zapravo bavi klesanjem kamenja za točila), u skorijoj prošlosti čak bio i u zatvoru. Čim je izgovorena reč zatvor, sa klupa se poigao žamor koji je zazvučao poput roja razjarenih osa. Ni Vor ni Mija nikaa nisu javno izneli razlog zašto ju je on ostavio pre oltarom i nestao nod pre venčanja. Vojvotkinjin učeni pravnik molbu je zaključio zaovoljnim nameštanjem perike. „Njena milost smatra a nije mogude poreiti nju i gospoina Riva ka je reč o sposobnosti a se na primeren način poiže mlai plemid kraljevstva, siroče koje je tragično ostalo bez majke.“

259

Lizi nije spomenuta.

Vorov glavni pravni zastupnik je skočio na noge sa žustrinom što je ogovarala priznanju koje je obio jer je preuzeo ovaj konkretan slučaj. Otpočeo je učenu raspravu o činjenici a je testament lora arsija, kojim on oređuje Vora za staratelja svoje ece, potvrđen pre Suom prave. Pošteno, ali svi u prostoriji znali su da je to nevažno. Presua povoom zahteva vojvotkinje mogla bi a poništi oporuku lora arsija kao što su slične presude opovrgle mnoge druge. Ono na šta se ovaj slučaj svoio bila je emonstracija sile s obe strane.

Vojvotkinja o Gilnera veoma je pažljivo postrojila činjenice a ocrni Vora. Vor je olučio a postroji ljue. Jednog po jednog, njegovi advokati su pozivali svedoke. Neki od njih us čekali na klupama za sveoke, ali je nekoliko sveoka sišlo sa klupa za plemstvo. Objašnjenje koje je vojvoa o Pinara izneo o Vorovom nezakonitom hapšenju izazvalo je čitavu buru žamora. Sarkastično razvlačenje vojvoe Vilijersa okupljene je podsetilo na njegovu nezakonitu decu i izazivalo ih da se usude da pomisle da neki od njegovih potomaka ne bi bio podoban roditelj.

Malo ljui u čitavom Lononu bilo je ovoljno bualasto a se usprotivi vojvoi o Vilijersa, naročito ka je stajao rame uz rame sa jednim od svojih najstarijih prijatelja, vojvodom od Bomonta.

„Zapravo“, zaključio je Vilijers, „ovo je neizmerno gubljenje vremena, i neko to mora da iznese javno. Upoznao sam ledi Liset veoma dobro prilikom mog žalosnog i bualastog pokušaja a joj se u dvaram. To je bilo dugo pre nego što je pobegla sa jednim mladim,veoma mladim gospodinom, naravno.“ Vojvotkinja od Gilnera, sve vreme dok su svedoci davali izjave, zurila je u

svoje ruke u rukavicama, ali je na ove njegove reči poigla pogle. Vord se trgao. Na svoj meki ali neumoljivi način, Vilijers se spremao a pokia njegovu baku na paramparča. Niko nije lei Liset smatrao iealnom majkom – a njeni neuspesi saa de biti položeni vojvotkinji po noge. Vor nije želeo a vojvoa uništi njegovu baku. Pre nego što je stigao a razmisli, ustao je. Vilijers je stao usre rečenice. „Prepuštam mesto čoveku o kome anas ove govorimo.“ Ustao je sa klupe za sveoke. Vor je ošao o klupe. „Ovo je veoma neobično“, rekao je lord kancelar, a njegova perika puna belih kovrža opasno se naginjala ok je posmatrao Vilijersa kako se vrada a sene pored vojvode od Bomonta.

260

„Moji pravnici spremni su a pozovu još mnogo sveoka“, započeo je Vor, „ali vojvoa o Vilijersa izvanreno je ukazao na suštinski problem.“ „Pretpostavljam a biste želeli a ate izjavu“, reklo je njegovo gospodstvo suvo. Vord se okrenuo okupljenima. Do sada nijednom nije pogledao u deo u kom

su seele plemkinje. Nije ni saa pogleao u tom pravcu, ali je znao a je Južinija ove. Moža je njega i mrzela, ali je volela Lizi i Otisa. Pre mnogo godina upoznao sam lorda Darsija i znam da je bio izvanredno

topao i iskren mlaid“, kazao je. „Moža su ga upravo te njegove osobine učinile ranjivim za udvaranja moje majke, ako se njeni postupci tako mogu nazvati. Od polubrata i polusestre saznao sam da je on sazreo u izvanrednog oca.“

Čulo se šuštanje na klupama. „Lor arsi naučio je svoju ecu a buu jenako gospostvena i pažljiva kao i on što je bio. Na primer, premda imaju veoma malo formalnog obrazovanja, latinski i francuski govore tečno. Bio je bolji otac nego što se mnogi o nas mogu i naati a de biti, i štitio je svoju ecu i starao se o njima u izuzetno nepovoljnim uslovima.“

Žamor u prostoriji pretvorio se u mrtvu tišinu. „Počastvovan sam poverenjem koje mi je ukazao “, nastavio je Vord tiho. „I

premda nikad ni zamisliti nisam mogao da bi moj drug sa Itona mogao da postane

moj očuh, počastvovan sam što sam eo njegove poroice, i želim a poštujem njegovu poslenju želju najbolje što mogu. Uo va vojvotkinja od Gilnera postavila je pitanje a li bi neoženjenom muškarcu trebalo a se ozvoli a poiže ecu, pa du vam redi a nameravam a se oženim.“ Sa se više nije čulo ni šuštanje svile plemkinja ni šum njihovih lepeza. „Zaljubljen sam u gospođu Južiniju Snou, i nameravam a se oženim njome“, rekao je prelazedi pogleom preko muškaraca koji su seeli na klupama ispre njega. „Moža de me i obiti. A ja du je ponovo zaprositi. Ako me ponovo obije, poizadu Lizi i Otisa sam, jer se nedu oženiti nijednom drugom.“ Njegove redi visile su u vazuhu i on je konačno ozvolio sebi a poglea na klupu gde su sedele plemkinje– samo a bi vieo kako Južinija izlazi iz prostorije. uboki uzah zapekao mu je pluda. Obila ga je. Mišidi su mu se zgrčili, ša ke je stegao u pesnice. Mora a pođe za njom… Ne može a pođe za njom. „Moji polubrat i polusestra su u žalosti za majkom i ocem“, nastavio je. „Lizi, koja ima evet goina, olučila je a nosi veo a bi sakrila tugu o sveta.“ U prostoriji se začuo kolektivni žamor saosedanja.

261

„Molim vas a mi ne uzimate brata i sestru“, rekao je truedi se a mu glas bue smiren. „Ne samo a je to bila želja lora arsija ved je i naša majka, lei Liset, ka su joj obolela pluda i kaa je shvatila a umire, tražila a ec u dovedu meni.“ Baka ga je streljala pogleom nabranih veđa. „Znam a su mnogi o vas prezirali moju majku – našu majku – i ja vas u potpunosti razumem. Lei Liset bila je napadena uša. S obzirom na ono što znam o njoj, bio sam uveren a je žalosno zapost avljala mog brata i sestru. Ali mogu da vas uverim a su ecu, prema su imala neobično etinjstvo, voleli i majka i otac. adu vam samo jean primer: mladi lord Darsi ima ljubimca pacova po imenu žarvis.“ Sa klupe plemkinja začuo se glasan uzah. „Naša majka sašila je sidušni baršunasti ogrtač za žarvisa za olazak u operu, i satenski ogrtač u slučaju a obije poziv za bal. Lizi i Otisa volela je onoliko koliko je to bilo u njenoj modi. Njene želje trebalo bi poštovati.“ Njegova baka oštro se pomerila. imao u nju, zatim je prešao po Grifin, prostoriji. „Ja sam sredePogleao što su mejemoj otac,a lor Grifin, i mojapogleom madeha, lei poizali kao jeno o svoje zajeničke ece. a nisu saa u inostranstvu, bili bi ove pore mene. Naam se a du poidi Lizi i Otisa sa istom ljubavlju i poštovanjem koji su oni meni ukazali.“ Nakon ovih reči vratio se na klupu pore svojih avokata ne gleajudi ni njih ni baku. Samo je seo, u utrobi mu je vrilo. Bio je potpuno siguran a de lorovi olučiti u njegovu korist. Ali Južinija je izašla. Obila gaje. Osedao se kao a mu u gruima zjapi rupa, ali nije mogao a urai ništa osim a sei i nemo krvari. Kako li je sve pošlo tako naopako? Kako je mogao a bue tako glup? Rekla mu je da ga voli … kamo srede a ju je u tom trenutku privio u zagrljaj. Ako ga je Južinija iskreno volela, zar se ne bi nasmešila ka joj je javno pre okupljenom aristokratijom izjavio ljubav? Udova vojvotkinja od Gilnera je ustala. Nije krenula prema klupi za svedoke niti je pogledala u Vora, ved je visokim, olučnim glasom plemkinje svom

pravnom zastupniku rekla: „Povlačim svoj zahtev za starateljstvo.“ Čuo se kolektivni uzah. Gleala je pravo prea se, pa je Vor vieo bakin profil. Poznavao je taj nos: viđao ga je svakog ana u oglealu. „obro“, reklo je njegovo gospodstvo i bez daljeg odlaganja ustalo: „Raspušta se ovo zaseanje oma lorova.“

262

Četrdeset peto poglavlje Južinija je izašla iz velike oaje, a zatim potrčala niz honik koji je voio o nje. Čim je Vor izgovorio nj eno ime, svi u prostoriji okrenuli su se prema njoj. Ka je Enru umro, nikaa u javnosti nije pokazala tugu. Plakala je ko kude; napolju je ržala glavu visoko i truila se a joj oči buu suve. Enru bi tako želeo. Ali sad su joj suze slobodno tekle niz obraze. Primetila je otvorena vrata i

krenula u prostoriju koja je, na svu sredu, bila prazna, spustila se u stolicu i pokušala a iše. U mislima joj je bila urezana slika Vorda kako stoji pred okupljenim plemstvom. Nije izgledao kao gospodin, kao jedan od njih.

Izgleao je kao kralj koji pogleom prelazi preko lorova u baršunu bez i traga poniznosti. Dominirao je prostorijom od trenutka kad je ustao: lice mu je je molio da mu dodele bilo olučno,nad usresređeno… ulivaloalijejepoštovanje. starateljstvo bratom i sestrom, u stvari… Rečima

On to zahtevao. Plemstvo ga nede obiti kao što ne bi obilo ni kralja. eca su saa njegova. Njene strepnje za Lizi i Otisa je nestalo čim je Vor progovorio. Uživala je gleajudi ga, srce joj je žuelo za njim, sigurno u uverenju da on nije svestan njenog prisustva. A zatim… Izjavio je a se namerava oženiti njome. Oči su mu planule ivljom žestinom ka je rekao omu lorova a je ona njegova, baš kao što su Lizi i Otis sada bili njegovi štidenici. Jedini znak napetosti koji je primetila bio je kad je stegao vilicu dok je govorio o njoj.

O činjenici a ga je obila. Vrata su se otvorila i Južinija je naglo poigla glavu, stežudi u ruci vlažnu maramicu. Na pragu je stajao Vord.

„Šta se esilo?“, uspela je a kaže ustajudi. „eca su moja“, ogovorio je prilazedi joj. Bez reči je nagnuo njenu glavu i pokrio njene usne svojima. Njegov poljubac značio je isto što i njegov govor u omu lorova: bilo je to priznanje osedanja. Rekao je u prostoriji punoj plemstva da je voli, i iznenaa je Južinija shvatila da je on to i njoj samoj rekao nebrojeno puta. Kad ju je ljubio. 263

Kad ju je namamio u jezero.

Ka ju je buio nodu a voi ljubav s njom po četvrti put, i peti put u zoru. Uzvratila mu je poljubac čitavim bidem. Bila je nje gova, a on je bio njen, dok ih smrt ne rastavi. Kako je mogla a zaboravi a je ljubav najvažnija o svega? Ona, koja je suviše mlaa shvatila a jean okrutan trenutak može zauvek a otme ljubav?

Vor se povukao, i alje ne govoredi ni reč, privukao ju je sebi i podigao je u naručje. Nosedi je sve vreme, izašao je iz prostorije, krenuo niz honik, i uneo je u pravo u kočiju koja ga je čekala. Bila je u kočiji i pre nego što se oselila šta a kaže. Ali činilo se a reči nisu potrebne. Ponovo ju je zagrlio, gladno, divlje, i povukao je sebi u krilo. Ljubili su se ok Južiniji kosa nije pala oko ušiju i ok otečene usne nisu počele a joj brie. Ka je kočija stala, Vor je pomogao Južiniji a izađe na ulicu oivičenu velikim otmenim vilama. „Moja lononska rezidencija“, rekao je Vor voedi je najimpozantnije kude u ulici.

„Nisam znala a imaš kudu u Lononu“, uzviknula je. „Kupio sam je pre nego što sam prihvatio mesto na Oksforu.“ Ulazna vrata otvorila su se kaa su prišli, a batler u livreji naklonio se dok su ulazili. Južinija je primetila ziove krem boje i besprekorni mermerni po, ali ju je Vord poveo pravo do vrata sa jedne strane.

„Molim te, zatvori oči“, izgovorio je i poljubio je u nos ne obradajudi pažnju na batlerovo prisustvo.

Južinija se nasmešila i sklopila oči. Moža je oveo Lizi i Otisa u Lonon, pa su nameravali a je iznenae. Ako je to bio slučaj, eca su bila neobično tiha, jer se mogla zakleti da u prostoriji nije bilo nikog.

Naposletku joj je Vor ovlaš otakao usne i prošaputao: „Mislio sam ono što sam rekao u omu lorova. Volim te, Južinija. Volim sve ko tebe. Sve. Otvori oči, ljubavi.“ Južinija je polako otvorila oči uživajudi u zvuku reči ljubavi izgovorene na taj grub, sasvim uverljiv način. Prostorija je bila puna kolača. Gde god da joj je pogled pao – na svakoj površini – nalazili su se slatkiši o šederne vune svih mogudih vrsta. va labua izizala su se aleko izna njene glave. Ogromni vodni krem esert nalazio se u preivnoj kristalnoj činiji okruženoj tanjirima prepunih slatkih kolačida. Najenom

264

poslužavniku nalazila se torta u obliku pedine, sa sirenom, a na rugom se nalazila torta sa nekoliko kora ukrašena razigranim kupionima posutim zlatom. Južinija se, potpuno zanemela, okrenula prema Voru znajudi a je razrogačila oči o zaprepašdenja. „Poštujem sve što raiš i sve što jesi“, kazao je grubim glasom. „Želim a tvoja patisserie bue najčuvenija ove, u Engleskoj, ali i u Francuskoj. Želim a baciš Ganterovu čajžinicu u zasenak. Želim a te Lizi posmat ra i a uči o tebe. A najvažnije o svega, želim a raiš ono što te čini srcdnom.“ Južinija ga je gleala netremice ok su joj se njegove reči probijale il<> svesti. „To nisi… rekao pre.“ „Pogrešio sam. Lizi i Otisu nisu potrebna ruštvena pravila i re; po trebna si im ti. Ali si najviše potrebna meni.“ Južinija nije mogla naterati sebe a progovori. „Volim te, Južinija Snou“, kazao je Vor. „Volim sve Južinije: pristojnu amu, briljantnog matematičara, raosnu, strastvenu ljubavnicu, vlasnicu urea i buudu vlasnicu najbolje čajžinice u Lononu.“ Južiniji su suze uarile na oči ok je širila ruke. Usne su im se srele, tople i … savršene. strastvene Malo kasnije okrenula se u njegovom naručju i pogleala oko sebe začuđenim pogleom. „a li ti je Marsel pomogao sa ovim tortama? Gde li si ih, zaboga, sve pronašao?“ „Vaner, Torn i ja obišli smo čitav Lonon a ih sve pronađemo.“ Oklevao je. „Trebalo je to a bue veliki gest.“ „To i jeste veliki gest“, ovratila je Južinija zaivljeno. Prišla je a pobliže poglea tortu ukrašenu zlatnim kupionima. Svaki slatkiš bio je čuesniji o prethonog. A postolja su bila poešena na tačno ogovarajudu visinu a bi svi slatkiši bili savršeno prestavljeni. „Lei Zenobija Inija je ureila prostoriju. Niko ne ume a urei prostor kao ona“, izgovorio je tiho. „I Mija je bila ovde“, oao je osedajudi blagu nelagou što spominje bivšu verenicu.

„Ne mogu očekati a im lično zahvalim“, povikala je Južinija, ne izgleajudi ni najmanje uznemireno time što je spomenuo Miju. „O, pogledaj ovu!“ Pružila je ruku prema maloj torti ukrašenoj perjem o šederne vune. Vor ju je zagrlio i privio uz svoje mišidavo telo. „Mija je pisac ljubavnih romana“, rekao je. „Rekla je a moram a napravim neki veličanstveni gest.“

265

Južinija se naslonila ne njega, neizrecivo sredna. „Volim tvoje velike gestove.“ Vor ju je okrenuo prema sebi i poglei su im se sreli. „Imam još nešto za tebe, samo od mene.“ „Mmm“, promrmljala je Južinija. Bila je okružena kolačima i nije želela ni zalogaj slatkog. Želela je samo njega. Njegov poljubac pratio je ritam otkucaja njihovih srca. Kada se Vord povukao, Južinija jeva a je mogla i a razmišlja. „Moj lični gest“ , rekao je promuklim glasom.

Gurnuo je ruku u žep i izvaio… Kolač. Mali kolač koji je bio upao u sreini i ispucao na vrhu. Izgleao je isušeno onako kako to izglea nešto što se suviše ugo peklo. Mirisao je na čokolau. Spaljenu čokolau. „a li je ovo Lizi napravila?“ upitala je oirujudi kolač. Srce joj je pevalo. Ta ivna, ekscentrična, bistra eca de biti njena: Lizi sa svojim suviše zrelim očima i Otis sa svojom raoznalom ovažnošdu i velikom ljubavlju prema žarvisu.

„Nije Lizi.“ „Otis? Impresionirana sam.“ „Nije ni Otis.“ Pogleala ga je i zinula u čuu. „Nisam mogao a se osetim boljeg načina a ti okažem a te poštujem i obožavam – a obožavam sve tvoje, Južinija.“ „Ispekao si mi kolač“, prošaputala je. Činilo se a je vreme stalo oko njih, kao a se svet skupio i obuhvatao samo muškarca, ženu i mali, spaljeni čokolani patišpanj. „To je zapravo drugi“, rekao je. Sekiracija u njegovom glasu naterala ju je na smeh. „Prvi se sparušio na veličinu oraha. Ostavio sam Marsela u kudi Foksovih, jer ne želi više a razgovara sa mnom, pa nisam imao nikoga a mi pomogne.“ „ivan je“, ovratila je ržedi ga u skupljenim rukama. „I volim te.“ Popela se na prste i poljubila ga. Velikim šakama je obuhvatio njen struk, pomogao joj a rži ravnotežu.“ Ljubili su se rastvorenih usana i otvorenog srca, i poljupcem sasvim jedno drugom razotkrili i pokazali koliko su ranjivi. „Ti si najoštroumnija, najlepša i najtoplija osoba koju znam“ kazao je Vord

naposletku, a njegove reči su je pogoile pravo u srce. „Lizi se zbog tebe orekla

266

vela, a Otis bi se orekao žarvisa. Volimo te, Južinija. Sve troje te silno vol imo. Bez tebe smo porodica bez srca.“ Omahnuo je glavom. „Moram a te upozorim: ako obiješ moju prosibu, moradeš i sutra a je obiješ, pa i prekosutra. Vradadu se sa Lizi i Otisom i žarvisom. Moradeš i žarvisu a kažeš ne.“ „Ne žarvisu!“ prstima je pratila četvrtastu liniju njegove vilice. „Hodeš li se uati za mene, Južinija? Hodeš li biti moja nevesta?“ „Hodu“, prošaputala je rhtavim glasom. „Hodu.“ „Hodeš li mi obedati a se nedeš ponašati kao prava ama?“ Snažno ju je grlio, a lice je zagnjurio u njenu kosu.

„Nedu sve vreme“, rekla je ne mogavši a prestane sa osmehivanjem.

267

Epilog Južinija se potruila a joj se na licu vii učtiva raoznalost koju bi čovek mogao a oseda kaa bi susreo čopor vonožnih almatinaca. Ili, ako bi se stvari gleale iz rugog ugla, četvoro pegave ece uzrasta o tri o četrnaest goina. „Pretpostavljam a ste koristili tuš a napravite pege“, rekla je Otisovom najboljem prijatelju Marmajuku, „ali kako ste lice obojili tom bolešljivom belom bojom?“ „Kukuruzni škrob pomešan sa ružinom voicom“, ogovorio je. „To moja dadilja koristi kad ima slobodno popodne.“ „Mama!“ Sali je bila toliko punačka i slatka a Južinija nije mogla a se ne sagne i ne poigne je u naručje uprkos tome što se ved presvukla za večeru. Sali se kikotala i protrljala nosidem o njen. Južinija Salirame na bok i okrenula Lizi, Otisu Marmajuku. Sali je položila glavu je nanaslonila Južinijino i počela a sisasepalac. „Lizi,ipretpostavljam a je ovo tvoja genijalna zamisao.“ „Vežbali smo za slučaj izbijanja zarazne bolesti“, ogovorila je Lizi. „Englesku vekovima pogađaju talasi zaraza. Ako nas uhvati nespremne, svi bismo mogli poledi.“ „Ne viim kako de vam crtanje tačaka po licu pomodi a se pripremite za talas boginja.“ Otis i Marmadjuk, kojima je osailo a se igraju kuge, sručili su se na po i počeli a igraju mikado. Sali je treptala, samo što nije zaspala, a lice joj je saa mahom bilo čisto jer ga je obrisala o Južiniju. „Imala sam na umu nešto retko, ne boginje“ , rekla je Lizi, kojoj nije bilo osano. „Nešto kao što je crna smrt. Epiemija – tako se to zove kada mnogo ljudi umre.“ Sali je uzahnula i privila se uz Južiniju. Briljantna inteligencija koja je o Vora napravila jenog o najuspešnijih izumitelja u Engleskoj kod Lizi s e ispoljila u sasvim rugačijem obliku. Kao a ga je ova njena misao privukla, otvorila su se vrata ečje sobe i njen muž je ušao. U očima mu se vieo osmeh ka je ugleao Južiniju… osmeh koji joj je govorio koliko je uživao jutros.

268

Sali se rodila sedam meseci nakon što su se venčali, zbog čega je Južinija zaključila a francuske kapice – bez obzira na boju vrpce – očigleno nisu uvek bile efikasne.

„Kako ivno“, kazao joj je muž sjajnih očiju ka mu je rekla a de roiti ete. „Bila bi prava katastrofa  a se nisam udala za tebe!“, odgovorila je. „Nameravao sam a te kinapujem“, ovratio joj je muž bez i najmanje grize savesti. „a nisi polegla pre svim onim kolačima, ubacio bih ih u kočiju a imam čime a te hranim do Gretne Grin.“ Sa joj je prišao i poljubio je derku u obraz. „Obično ovo ete izglea čisto kao sveže jaje. Ali ne u ovom trenutku.“ Pogleao je tačkastu gomilu. „Ko je odgovoran za sve ove pege?“ Južinija se spustila u stolicu na ljuljanje privijajudi uza se Salino toplo telo. Vord ju je prethone nodi buio va puta – ne, to nije bilo pošteno, jer se ona okrenula prema njemu jean o ta va puta pošto ju je iz sna probuila očajnička glad za njim.

Sklopila je oči puštajudi a je Vorov smeh, ok mu je Lizi objašnjavala o epidemiji koja je pogoila ečju sobu, obavije poput toplog debeta. Imala je ve činjenice a mu saopšti i čekala je a kasnije te večeri senu a

zajeno večeraju, pa a mu ih iznese. Prva je bila a je obila pismo o Marsela: njihov poslovni pouhvat prvi kvartal završ io je sa konkretnim profitom. To je bilo preivno, ali je ruga vest bila još bolja. I pore njenog ečjeg maštanja o životu u urenom omadinstvu, saa je bila gospoarica kude u kojoj je odjekivao smeh i vladao haos i u kojoj su intelektualna radoznalost i

eksperimenti imali aleko vedi prioritet o rea za kojim je toliko čeznula. Ne bi to ni za šta menjala – prema de ete koje raste u njenoj utrobi samo još oatno oprineti ovom haosu. Lizi je u međuvremenu završila preavanje o potencijalnoj epiemij i i sad mu je pričala o ptičjem gnezu koje je tog jutra pronašla, ka je zastala i spustila prst na usne.

Vor se okrenuo i otkrio a su njegova supruga i derka zaspale. Sali je sisala palac baš ko i on, obraza naslonjenog na majčino rame. Srce mu je uarilo o rebra još jenom ga posetivši koliko je sredan. Južinija je mislila a on ne zna a ona nosi ete, ali on je obradao pažnju na sve u vezi sa njom, gonjen uboko usađenom potrebom a se pobrine a njegova supruga bue obro i a bue sredna. Grui su joj postale raskošnije i vede i brže se zamarala.

269

Redi de mu ona ka za to ođe vreme; nije želeo a upropasti njeno iznenađenje. „Roice još jenu bebu, zar ne?“, upitala je Lizi. Pogleao je iznenađeno sestru ka je uvukla ruku u njegovu. „Pa, zar ne?“ „Mislim a hode. Zašto ti to misliš?“ „Spava“, rekla je Lizi. „Obično ne prestaje a se krede.“ „To je istina.“ „Pretpostavila sam juče ka nije želela vodni krem esert. Južinija nika nije odbila krem desert – osim kad je nosila Sali. “ Vord joj je razbarušio kosu. „Poneka me plašiš, gospođice Lizi.“ „Pih“, ovratila je njegova sestra. Šutnula je Otisa u nogu. „Pogleajmo nove kučide u štali pre nego što ođe vreme za spavanje.“ Marmajuk je skočio na noge, prema je Otis samo tvroglavo pogleao sestru.

„Haje, Marmajuk“, rekla je Lizi hvatajudi ga za ruku. Vor amajci de ovako biti je narenih goina. Uzeo je je imao Sali izosedaj naručja i pružio Rubi prepeeset nego što je poigao Južiniju i oneo je u njihovu spavadu sobu ignorišudi njeno pospano protivljenje. Otvorila je oči i nasmešila mu se. „Nazvademo ga Feliks“, izgovorila je pre nego što je ponovo zaspala.“ „Feliks?“ frknuo je Vor. Ne ako se on tu nešto bue pitao. Zatim ju je poljubio i znao a de je pustiti a istera svoje, jer je njem u bilo važno samo a je poroica bezbena i na okupu. I a pokaže ovoj ženi a de obedanje a de joj priuštiti seam minuta, seam minuta u raju, ponavljati o kraja njihovog života. I to nede biti ovoljno.

270

Nevaljala deca, pacovi ljubimci i pornografske kutije za cigare Sedam minuta u raju tredi je u nizu romana koji prikazuju junakinje sa neuobičajenim zanimanjima za evetnaesti vek. Inija iz Očajnih vojvotkinja bavi

se uređenjem enterijera; Mija iz Četiri nodi sa vojvoom piše ljubavne romane, a Južinija voi ure za guvernante. ok sam učila o guvernantama, mnogo sam se zabavljala čitajudi romane o nevaljaloj deci. Neke od Marmadjukovih avantura inspirisane su nizom od 39 knjiga, serijalom knjiga Just William, koji je napisala Rikmal Krompton između 1921. i 1970. goine. Oni koji su čitali romane Nurse Matilda prepoznade pegavu decu u epilogu. Lizin oblik nevaljalstva nastojanje a koristi magiju u uzalunom pokušaju a kontroliše svet koji ju je– bacio u haos – potiče iz veoma starog pozorišnog komada Tomasa Midltona po imenuThe Puritan, or the Widow of Watling Street.

A ka smo ved ko starih pozorišnih komaa, Lizi ih ne citira uvek ispravno, ali su komai koje spominje veoma živahni i vrei ih pročitati. Izvanrena pornografska kutija za cigare koja služi žarvisu kao krevet stvarna je i potiče otprilike iz 1803. godine; postavila sam fotografiju ove kutije na svoj sajt www.eloisajames.com, pod Book Extras za knjigu Sedam minuta.

Naahnude za žarvisa je jean o gloara ljubimaca moje derke po imenu Tei. Možete pronadi njegovu fotografiju kako leži na gl avi najboljeg druga, koji je sasvim slučajno jean veoma velik pas. Još jeno naahnude moram a oam: Ganterova čajžinica je bila, prema svim dostupnim izvorima, izvanredno mesto. Rado sam se bacila u istraživanje krem vodnih eserta i torti iz tog vremena; blogerka Red Headed Girl bila mi je tu od velike koristi, jer je podelila sa mnom recepte iz knjige Hane Glas The Art od Cookery iz 1805, kao i recept za vodni krem esert iz rukopisa iz 1769. goine. I još samo… ako ste pročitali knjigu A Duke of Her Own, moža dete primetiti da knjiga Sedam minuta vrada jean lik iz mrtvih i ozvoljava joj a se još jenom

krede u visokom ruštvu. Bilo bi lepo kaa bismo to svi mogli! Ali, kao što je slučaj sa mnoštvom rugih etalja u književnim elima, ono što je mogude na stranicama romana nije mogude u stvarnom životu.

271

Eloizina beleška Sedam minuta u raju za mene je poseban roman, jer se i Južinija i Vor u ranijim

knjigama pojavljuju kao eca. Slee još neke veze sa mojim ranijim romanima, o kojih je svaki na neki način povezan sa likovima u ovoj knjizi. U romanu Desparate Duchesses, Vor (koga su taa zvali Tei) juri po kudi nodu i uvlači se ljuima u postelju. U romanu Duchess by Night spominje se ekscentrična, vrlo inteligentna evojčica po imenu Južinija. Vojvotkinja u naslovu je njena buuda madeha Harijet, koja oblači mušku oedu a bi mogla prisustvovati raskalašnoj kudnoj zabavi. Vojvoa Vilijers pojavljuje se u šest romana srcinalnog serijala Desparate Duchesses i u sva tri romana ove serije u koju spadaju Očajne vojvotkinje, Četiri nodi sa vojvoom i Sedam minuta u raju. Bori se u dvoboju sa Vordovim ocem u prvoj knjizi, Desparate Duchesses; njegova

A Duke of tku, Her Četiri Own nodi priča u knjizi završava se scenom koju Elenor prepričava Voru. Naposle sa vojvoom prviujekočiji roman u kom se Vor pojavljuje kao orastao: ako ga niste pročitali, priča o tome kako je Mija zaprosila vojvou o Pinara nakon što ju je Vor ostavio pre oltarom (prema ne svojevoljno) urnebesno je romantična.

272

Zahvalnice Moje knjige su poput male ece: potrebno je čitavo selo a ih ovee u stanje pismenosti. Želela bih a izrazim uboku zahvalnost mom selu: mojoj urenici, Kari Feron; mom agentu, Kim Viderspun; dizajnerima mog sajta, dizajnerskoj ku di Veks krijejtiv; i mom timu: Kim Kastiljo, En Konel, Franziki ruin i Šarlin Martin Mur. Zahvalila bih ljuima u brojnim oeljenjima izavačke kude Harper Kolins, od izajna, preko marketinga, o onosa sa javnošdu, jer su obavili izvanrean posao i uspeli a preaju ovu knjigu u čitalačke ruke: moja najsračnija zahvalnost ie svakom od vas.

I naposletku, hvala grupi veoma ragih prijatelja (i jenoj derki tinejžerki) koji su pročitali elove knjige i neizmerno je unapreili: uboku zahvalnost želim da izrazim Rejčel Krafts, Lisi Klejpas, Lini Fransis LI, Sesil Ruso, žil Šalvis i Ani Vetori.

273

O autorki Eloiza žejms, čije je pravo ime Meri Blaj, rođena je 1962. goine u Minesoti. Vanrena je profesorka engleske književnosti na Univerzitetu u Forhamu. Potiče iz poroice književnika, a još kao stuentkinja počela je a piše i objavljuje. Njeni romani često imaju poatke iz bogate prošlosti engleske istorije i književnosti. Uata je za Italijana Alesanra Vetorija, sa kojim ima sina i derku.

274