ekoloska-ekonomija-2012.pdf

Prof. dr Danilo Ž. Marković Prof. dr Bogdan B. Ilić Prof. dr Žarko L. Ristić

EKOLOŠKA EKONOMIJA

Beograd, 2012.

Prof. dr Danilo Ž. Marković Prof. dr Bogdan B. Ilić Prof. dr Žarko L. Ristić

EKOLOŠKA EKONOMIJA Izdavač: EtnoStil, Beograd Za izdavača: Milena Milenković Recenzenti: Prof. dr Ljubiša Adamović, redovan profesor University Thalahassi , USA Prof. dr Slobodan Komazec, redovan profesor Ekonomski fakultet u Beogradu Prof. dr Veselin Đurđevac, redovan profesor Université Sorbonne Panthenon I, Paris Slog i prelom: EtnoStil, Beograd Tiraž: 100 Štampa: EtnoStil, Beograd

PREDGOVOR

Sa snažnim razvojem proizvodnih snaga od sredine prošlog veka povećava se čovekova moć prema prirodi, ali se množe i negativne posledice čovekovog prisvajačkog odnosa prema njoj, kao prema nečem „izvan čega se on nalazi”. Štetne posledice su naročito narasle, i njih su ljudi počeli bivati svesniji, od pedesetih godina prošlog veka. Postepeno sazreva svest da ljudi nisu neograničeni gospodari prirode, i da narušavanjem ekološke ravnoteže u prirodi, koja nastaje čovekovom delatnošću usmerenom na prisvajanje prirode, može dovesti i do ugrožavanja uslova čovekovog života na Zemlji. Afirmiše se saznanje ne samo jedinstva sveta i čoveka kao organskog dela biosfere i kosmosa, već i saznanje da bez adekvatne životne sredine (celovitosti ekosistema) nije moguće očuvati ništa od živog sveta, pa ni čoveka. U ovom smislu afirmiše se sve više saznanje da život predstavlja apsolutnu vrednost, i čovek treba brižljivo da se odnosi prema prirodi sa povećanom odgovornošću pred sredinom i univerzumom. Čovek zato treba da se suprotstavlja entropiji i svesno učestvuje u stvaranju života. U ovakvom odnosu čoveka prema sredini, pojam „ekološki” postepeno se oslobađa biološkog smisla, i puni se sadržajima sveukupnosti odnosa čoveka prema prirodnim, kulturnim i socijalnim uslovima sredine. Zaštita i unapređivanje čovekove sredine postaju predmet socioloških istraživanja i nastaje socijalna ekologija, nauka (posebna sociologija), najopštije rečeno o uzajamnom delovanju prirodnih i socijalnih sistema. Od sedamdesetih godina (kada je 1970. godine u Varni, Bugarska, na Sedmom svetskom kongresu Međunarodne asocijacije socinologa formiran, pored ostalih, i Istraživački komitet za socijalnu ekologiju), socijalna ekologija se razvija kao naučna i akademska disciplina. Ona se razvija sa globalizacijom ekoloških problema i sa saznanjem o potrebi novog teorijskog promišljanja civilizacijskih problema i promena u savremenom društvu. U kontekstu takvog pristupa došlo je do kritičkog preispitivanja društvenog razvoja, i njegovog shvatanja kao progresa. Novo poimanje razvoja i progresa uključivalo je u pojam progresa ne samo kvantitativan porast materijalnih dobara i potrošnje, već i zaštitu i unapređivanje kvaliteta životne sredine čoveka, tj. došlo je do povezivanja potreba za razvojem sa potrebom (i nužnošću) za očuvanjem prirodnih resursa, tj. za očuvanjem potrebne i neophodne ekološke ravnoteže na planeti Zemlji. U jednom takvom razmatranju odnosa društva i prirode, razvoja i očuvanja ekološke ravnoteže, tj. zaštite životne sredine, mnoga pitanja društvenog života i kategorijalni sistem vrednosti, dobila su novu konotaciju i postali predmet proučavanja i sa sociološkog stanovišta, čime je data osnova i podstrek za razvoj socijalne ekologije. Čovek je prevashodno prirodno biće zbog čega mora naći ravnotežu s prirodom, da bi uopšte mogao da opstane, a tek onda je društveno biće koje mora naći svoje mesto u društvu. Otuda je čovek kao prirodno biće od svog postanka prvo 3

koristio gotove plodove koje je u prirodi nalazio: divlje plodove, divljač, ribe i sl., zatim koristio pećine kao svoje prirodno stanište i slično. Kao društveno biće, čovek je išao u zajednici sa drugima u lov i učio od drugih veštine za sigurniji opstanak u prirodi (izrada oruđa i oružja, zajednička obrada zemljišta, pripitomljavanje divljih životinja i uzgoj domaćin). Čovek je sticao sve novija i novija saznanja i sposobnosti što mu je omogućilo da sve više koristi, ali i eksploatiše prirodnu sredinu u kojoj boravi (seča šuma, menjanje tokova reka, pravljenje veštačkih jezera i sl.). U srednjem veku dolazi do naglog razvoja ljudskog saznanja, inovacije, novih proboja u sve većoj eksploataciji prirode. Pronalaskom vode i vodene pare kao pogonske energije i pronalaskom mašine radilice nastaje prva naučno tehnološka revolucija koja je dala veliki zamah razvoju poljoprivrede. Pronalazak električne energije, motora sa unutrašnjim sagorevanjem, visokih peći za topljenje železa, čelika, bakra i sl., pronalazak kompasa, razvoja hemijske industrije i sl. dala je snažan zamah razvoju industrije, saobraćaja, trgovine i sl. što predstavlja drugu naučno tehnološku revoluciju. To je dalo snažan podstrek razvoju industrije. U XX veku pronalazi se atomska i hidrogenska energija kao pogonska, pronalaze se veštački materijali, biotehnologija, informatika, internet i sl. što čini treću naučno tehnološku revoluciju. To uslovljava nastanak i razvoj informatičkog društva. Ovo je razvilo proizvodne snage društva do neslućenih razmera, ali dovodi i do zagađenja prirodne sredine, eksploatisanja prirodnog bogatstva, koje nije neiscrpno, te se opravdano postavlja pitanje budućnosti čovečanstva na Zemlji. Zbog zagađenosti i slično nestale su mnoge biljne i životinjske vrste, zagađeno je zemljište, voda, vazduh, haraju mnoge bolesti i sl. Danas se s pravom ističe da je čovek jedina vrsta koja svoj društveni poredak gradi na permanentnom sukobu sa prirodom. Ovo je naročito intenzivno krajem prošlog i početkom ovog XXI veka. Pozitivna okolnost jedina je u tome što ljudsko društvo postaje sve više svesno problema životne sredine, sa kojima se susreću pojedinci, ljudske zajednice, nacije i ceo svet. Čovek, s obzirom na dostignute tehničke mogućnosti i nivo razvijenosti nauke i znanja, može se opredeliti da razori prirodu ili da „stvara” prirodu, odnosno da razvija dinamičku ravnotežu s prirodom. Tako će današnje čovekovo delovanje uticati na njegovu buduću egzistenciju kao vrste, ali će uticati i na druge biljne i životinjske vrste i njihovu budućnost. Na zemaljskoj kugli žive različiti narodi i različite kulture, ali u svojim zajednicama žive po nekim zajedničkim vrednostima. Zato se i danas postavlja pitanje kako iznaći zajedničke kriterijume vrednovanja u odnosu na različite kulture i na odnosu čoveka kao vrste naspram prirode (drugih vrsta). Otud neophodnost Ekologije, Ekološke ekonomije, Socijalne ekologije i sl. koje će se baviti navedenim i sličnim pitanjima. Beograd, 2009.

Autori

4

SADRŽAJ

PREDGOVOR ................................................................................................. 3

PRVI DEO: EKOLOGIJA GLAVA PRVA EKOLOGIJA I SAVREMENI EKOLOŠKI PROBLEMI ................. 11 1. PREDMET I PODELA EKOLOGIJE ............................................................ 11 2. NASTANAK I RAZVOJ EKOLOGIJE.......................................................... 16 3. OSNOVNE KATEGORIJE EKOLOGIJE ...................................................... 21 4. EKOLOGIJA I EKONOMSKE NAUKE ....................................................... 31

GLAVA DRUGA ČOVEKOVA SREDINA ........................................................................ 37 I POJAM I ELEMENTI ČOVEKOVE SREDINE............................................ 37 1. ČOVEKOVA SREDINA ILI OKOLINA ....................................................... 37 2. POJAM I ELEMENTI ČOVEKOVE SREDINE ............................................ 41 3. ODNOS ELEMENATA ČOVEKOVE SREDINE ......................................... 55 4. ODNOS ŽIVOTNE I RADNE SREDINE ...................................................... 60

II. KVALITET ČOVEKOVE ŽIVOTNE SREDINE................................... 66 1. KVALITET ŽIVOTA I KVALITET ČOVEKOVE SREDINE..................... 66 2. KVALITET ČOVEKOVE ŽIVOTNE SREDINE .......................................... 71

GLAVA TREĆA EKOLOŠKA KRIZA I MOGUĆNOSTI NJENOG REŠAVANJA ... 77 I POJAM I UZROCI EKOLOŠKE KRIZE................................................. 77 1. POJMOVNO ODREĐENJE EKOLOŠKE KRIZE ........................................ 77 2. UZROCI EKOLOŠKE KRIZE ....................................................................... 83

II SHVATANЈA O ODNOSU DRUŠTVA I PRIRODE I REŠAVANЈU EKOLOŠKIH PROBLEMA ..................................................................... 97 1. ANTIČKA I SREDNJEVEKOVNA SHVATANJA O ODNOSU DRUŠTVA I PRIRODE ................................................................................ 97 2. SHVATANJA O ODNOSU DRUŠTVA I PRIRODE U NOVOM VEKU 101 3. OPŠTI POGLED NA SHVATANJA O ODNOSU DRUŠTVA I PRIRODE U SAVREMENOM DRUŠTVU ............................................. 106 4. „RIMSKI KLUB” I EKOLOŠKI PROBLEMI ........................................... 116 5. EKOLOŠKA KRIZA I SAVREMENA MARKSISTIČKA MISAO ......... 132 5

III. MOGUĆNOSTI REŠAVANJA EKOLOŠKIH PROBLEMA TEORIJSKI STAVOVI I PRAKTIČNA REŠENJA .............................. 137 1. OSNOVNI ZAHTEVI ZA REŠAVANJE EKOLOŠKIH PROBLEMA ... 137

GLAVA ČETVRTA ZAŠTITA ČOVEKOVE ŽIVOTNE SREDINE ................................ 145 I. SOCIOLOŠKI ASPEKT ZAŠTITE ČOVEKOVE SREDINE ............. 145 1. ZAŠTITA ČOVEKOVE ŽIVOTNE SREDINE I TEORIJE ZAŠTITE .... 145 2. SOCIOLOŠKI ASPEKT ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE ........................ 148

II. MEĐUNARODNA ZAŠTITA ŽIVOTNE SREDINE .......................... 152 1. GLOBALNI KARAKTER EKOLOŠKIH PROBLEMA - OSNOVA MEĐUNARODNE ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE ................................. 152 2. MEĐUNARODNO-PRAVNA SARADNЈA U ZAŠTITI ŽIVOTNE SREDINE .................................................................................................... 155

GLAVA PETA EKOLOŠKA KULTURA I EKOLOŠKO OBRAZOVANЈE .......... 166 I. EKOLOŠKA KRIZA I EKOLOŠKA SVEST ........................................ 166 1. EKOLOŠKA GLEDIŠTA I EKOLOŠKA SVEST ..................................... 166 2. EKOLOŠKA SVEST I EKOLOŠKA KULTURA ...................................... 170

II.EKOLOŠKO OBRAZOVANJE ............................................................. 177 1. POJAM I CILJEVI OBRAZOVANJA ZA ZAŠTITU I UNAPREĐIVANJE ČOVEKOVE SREDINE ......................................... 177 2. VRSTE OBRAZOVANЈA ZA ZAŠTITU I UNAPREĐIVANЈE ČOVEKOVE SREDINE ............................................................................. 190

GLAVA ŠESTA EKOLOŠKA POLITIKA..................................................................... 197 I. POLITIKA I EKOLOŠKA POLITIKA .................................................. 197 1. POLITIKA KAO DRUŠTVENA DELATNOST ......................................... 197 2. POJMOVNO ODREĐIVANjE EKOLOŠKE POLITIKE ............................ 201

II. PRINCIPI I SUBJEKTI EKOLOŠKE POLITIKE ................................ 205 1. PRINCIPI I CILjEVI EKOLOŠKE POLITIKE ............................................ 205 2. SUBJEKTI EKOLOŠKE POLITIKE ........................................................... 215

GLAVA SEDMA SOCIJALNA EKOLOGIJA I DRUŠTVENI RAZVOJ.................... 227 I. NOVO PROMIŠLЈANЈE DRUŠTVENOG RAZVOJA ........................ 227 1. DRUŠTVENI RAZVOJ I PROGRES ........................................................... 227 2. ODRŽIV RAZVOJ ....................................................................................... 231

6

II. SOCIJALNA EKOLOGIJA I DRUŠTVENI RAZVOJ ........................ 236 1. NAUKA I EKOLOŠKI PROBLEMI ............................................................ 236 2. SOCIJALNA EKOLOGIJA I ODRŽIV RAZVOJ ....................................... 240

DRUGI DEO: EKOLOŠKA EKONOMIJA 1. EKONOMIJA, MIKROEKONOMIJA, MAKROEKONOMIJA, EKOLOGIJA I EKOLOŠKA EKONOMIJA .............................................. 249 2. EKOLOGIJA I EKOLOŠKA EKONOMIJA .............................................. 259 3. EKONOMIJA & EKOLOGIJA ................................................................... 267 4. ZAŠTITA PRIRODNE SREDINE .............................................................. 276 5. ZABRINUTOST ZA PRIRODNU SREDINU, DA ILI NE?...................... 290 6. UPRAVLJANJE PRIRODNOM SREDINOM ........................................... 298 7. PRIVREDNI RAZVOJ I OČUVANjE PRIRODE ...................................... 308 8. UPRAVLJANJE PRIRODNOM SREDINOM I ODRŽIVI RAZVOJ ...... 326

TREĆI DEO: EKOLOŠKI MENADŽMENT I EKOLOŠKI MENADŽMENT .............................................................. 333 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7.

EKONOMIJA PRIRODE ............................................................................ 333 UPRAVLJANJE „ZELENOM“ EKONOMIJOM....................................... 334 EKOLOGIJA I EKONOMIJA .................................................................... 335 EKOLOŠKI POREZI .................................................................................. 340 EKOLOŠKI MENADŽMENT .................................................................... 343 EKOLOŠKA STRATEGIJA SVETSKIH KOMPANIJA ........................... 346 REFORMA EKOLOŠKE POLITIKE ......................................................... 347

II. FISKALNA POLITIKA EKOLOŠKE EKONOMIJE .......................... 352 1. EKOLOŠKO OPOREZIVANJE ................................................................. 352 2. EKONOMSKE MERE ZA SUZBIJANJE I KONTROLU ZAGAĐENJA .................................................................... 356 3. EKOLOŠKI POREZI U POJEDINIM EVROPSKIM ZEMLJAMA ......... 361 4. PREPORUKE ZA PRIMENU EKONOMSKIH ISTRUMENATA U POLITICI ODRŽIVOG RAZVOJA REPUBLIKE SRBIJE ....................... 373

DODATAK ZAKON O ZAŠTITI ŽIVOTNE SREDINE .............................................. 379 ODABRANA LITERATURA ................................................................... 415

7

8

1. deo

EKOLOGIJA

9

10

GLAVA PRVA EKOLOGIJA I SAVREMENI EKOLOŠKI PROBLEMI 1. PREDMET I PODELA EKOLOGIJE 1. Ekologija je relativno mlada nauka. Nastala je, po nekima, pre nešto više od sto dvadeset godina, a po drugima tridesetak godina kasnije. Reč ekologija prvi je upotrebio nemački biolog Ernest Hekel (1866) u svojoj knjizi Prirodna istorija stvaranja (Natural History of Creation). Naime, Ernest Hekel je predložio da se naziv ekologija da jednoj poddisciplini zoologije, koja bi istraživala sveobuhvatnost odnosa između životinjskih vrsta i njihove neorganske i organske okoline.1 Reč ekologija uzeta je iz grčkog jezika, odnosno potiče od grčke reči (oikos) koja označava dom, habitat.2 A posle sto godina njenog postojanja i razvoja, naš poznati biolog-ekolog Siniša Stanković (1892-1974) (šezdesetih godina) ukazuje da se ekologija razvija u samostalni sistem ideja sa multidisciplinarnim pristupom pojavama i objektima prirode, premošćujući tradicionalne barijere između klasičnih prirodnih nauka. Kao posebna naučna disciplina ekologija nastaje u okviru biologije. Njen naziv potiče od nemačkog biologa Hekela. Ali ima shvatanja po kojima je stvarni tvorac nove ekologije Čarls Darvin (1809-1882), osnivač učenja o organskoj evoluciji. Jer, pojam borbe za opstanak „kako ga je Darvin postavio, u stvari pokriva čitav splet međusobnih odnosa živih bića, jednih prema drugima i prema uslovima nežive prirode. Kako upravo ti odnosi predstavljaju osnovni problem ekologije, ona je, u krajnjoj liniji, nauka o manifestacijama borbe za opstanak shvaćene u širokom darvinističkom smislu. Organizam i njegova spoljašnja, živa i neživa sredina predstavljaju dva istorijski nastala sistema koji su u stalnom razvitku. Odnosi između njih nužno moraju biti uzajamni i promenljivi, prožeti uvek novim suprotnostima koje se kroz borbu za opstanak i prirodno odabiranje neprekidno

1

Hans Magnus Enzensberger, Kritika političke ekologije, „Marksizam u svetu”, Beograd, 9/1974, str.157. 2 „Poseban termin za oblast interesovanja za biologiju okoline je ekologija reč izvedena iz grčkog korena „oikos“ u značenju „kuća”. Tako, doslovno, ekologija je proučavanje „kuća” ili, šire, „okolina”. Pošto je ekologija posebno povezana sa biologijom grupa organizama i sa funkcionalnim procesima na zemljištima, u okeanima i u slatkim vodama, mnogo više je u skladu sa modernim težnjama definisati ekologiju kao proučavanje strukture i delovanja prirode. Trebalo bi shvatiti da je ljudska vrsta deo prirode, jer koristimo reč priroda tako što uključujemo živi svet” (Eugene P. Odum, Ecology, The University of Georgia, 1963, str. 3) 11

uklanjaju i ponovo nastaju, uslovljavajući proces stalnog prilagođavanja organizama na promenljive uslove spoljašnje sredine.3 Ekologija je danas priznata nauka sa jasnim i često naglašavanim značajem. Ali, kao što često biva i sa drugim relativno novim naukama, ne postoji jedna opšteprihvaćena definicija predmeta njenog proučavanja. Naime, iako su svi koji su nastojali da odrede predmet ekologije polazili od Hekelove definicije ekologije, po kojoj je ekologija nauka o odnosima živih bića i njihove sredine, oni njen predmet određuju šire i uže. Tako se ekologija određije kao „nauka o uslovima postojanja i međuodnosima između živih bića i sredine” u okviru ogromne mreže bačene na svet, „mreže života”. Ali se, isto tako, ističe da je predmet proučavanja ekologije” zajednica čiji se oblik i razvoj proučavaju sa posebnim osvrtima na faktore ograničenja i održavanja sredine. Ekologija, u drugom smislu, jeste nauka o morfologiji zajedničkog života... ona teži da generalno odredi prirodu, strukturu zajednice koja se pojavljuje u različitim habitatima i posebne sekvence promena u okviru zajednica”.4 U ovom smislu francuski teoretičar Dažo ekologiju definiše kao „nauku koja izučava uslove stanovanja bića i sredine u kojoj žive”.5 Na sličan način ekologiju predmetno određuje i Siniša Stanković, smatrajući da ekologija proučava „splet međusobnih odnosa između živih bića, jednih prema drugima i prema uslovima nežive prirode”.6 2. Analiza raznih definicija ekologije pokazuje da postoji evolucija pojma „ekologija”. U toj evoluciji prvobitno čisto biološko značenje ekologije, po kome je ona shvaćena kao grana biologije, postepeno je ustupilo mesto njenom širem značenju. Istovremeno, analiza ovih definicija pokazuje da su osnovni elementi svake definicije ekologije: živa bića, sredina (okolina), međusobni uticaj živih bića u sredini (okolini) i odnos živih bića i sredine. Prema tome, ekologija se može odrediti kao nauka čiji je predmet proučavanja odnos živih bića prema njihovoj sredini, njihov međusobni odnos u sredini i uticaj sredine na živa bića. Jer, kako su pokazala istraživanja prirodnih nauka, posebno biologije, postoji čitav splet međusobnih odnosa između živih bića, jednih prema drugima i prema

3

...”Koren izraza „ekologija” potiče od grčke reči „oikos”, što znači dom, stanište. Isti koren susreće se i u izrazu „ekonomija” koja predstavlja nauku o proizvodnji i raspodeli dobara, o materijalnom održavanju ljudskog društva, o ljudskim materijalnim potrebama i njihovom zadovoljavanju. Kako održavanje žive prirode počiva na uzajamnim odnosima koji vezuju živa bića jedna za druge, kao i za neživu prirodu, ekologija je u isti mah i ekonomija žive prirode, nauka o proizvodnji i raspodeli organske materije u prirodi, o gustini naselja organskih vrsta i održavanju živog sveta uopšte” (Siniša Stanković, Ekologija životinja, Zavod za izdavanje udžbenika Narodne Republike Srbije, Beograd 1962, str. 17-18). 4 Šire o ovome videti: dr Ljubinka Pjanić, Prostorna ekonomija, „Službeni list SFRJ”, Beograd 1972, str. 210-215. 5 R. Dažo, Osnovi ekologije, Moskva, 1975, str. 9. Opširnije o defincijama ekologije videti: Andy Crump, Dictionary of environment and Development, „Earthscan Publication Ltd“, London 1991. 6 Siniša Stanković, Okvir života, „Naučna knjiga”, Beograd, 1954, str.13. 12

uslovima žive prirode.7 „Pokazalo se da sve vrste živih bića u prirodi, blagodareći spletu uzajamnih odnosa, stvarno vode zajednički život, žive u određenim zajednicama, izvan kojih im je opstanak nemoguć. Krajnji cilj ekologije jeste i utvrđivanje načela na kojima počiva zajednički život organizama u svakoj životnoj oblasti”.8 Međutim, ovako predmetno određena ekologija, da bi utvrdila načela na kojima se zasniva čovekov zajednički život sa ostalim organizmima u (njegovoj životnoj oblasti), mora polaziti od dva osnovna saznanja. Prvo, mora polaziti od saznanja da je čovek, stvarajući od svog prvobitnog okvira života specifičan kulturni okvir, „ostao ipak deo prirode: štaviše, svojim vekovnim naporima on je neizmerno doprineo pojačavanju jedinstva između ljudskih zajednica i ostale žive prirode. Kroz izrazito dinamički odnos ispoljen u uzajamnim odnosima oba sistema, ljudske zajednice i njihov okvir života istovremeno su se menjali i menjaju se neprekidno, uzajamno se uslovljavaju”.9 Drugo, mora se polaziti i od saznanja da je Engelsova teorija antropogeneze i razvitka čoveka radom svestranije i dublje potvrđena argumentima biologije, političke ekonomije i društvenih nauka uopšte. Čovek kao prirodno biće, koje je u isto vreme i društveno biće, ne može se svesti samo na „živo biće”, jer se odnos čoveka prema životnoj sredini (okolini) bitno razlikuje od odnosa drugih živih bića prema životnoj sredini. Zato se zakonitosti otkrivene izučavanjem životinja i biljaka ne mogu jednostavno i mehanički prenositi na čoveka i njegov odnos prema životnoj sredini (okolini).10 Jer, između čoveka i životinje postoji duboka suštinska razlika, njih razdvaja čovekovo društveno biće sa svom složenošću razvoja ljudskog društva. Međutim, određena saznanja do kojih je ekologija došla mogu se iskoristiti i pri izučavanju životne delatnosti čoveka, ali na poseban i specifičan način koji se bitno razlikuje sadržajno i metodološki od izučavanja biljaka i životinja.11 Ako se pođe od određenja ekologije kao nauke koja proučava odnos živih bića i njihove sredine, kao i njihov međusobni odnos (uz sva ograničenja, kada je u pitanju odnos čoveka i njegove sredine, na što je ukazano) i izvrši podela živih 7

E. Supek, Ova jedina zemlja, S. N. L, Zagreb, 1978, str. 209. Ibid. 9 “Specifičan karakter tog odnosa ogleda se pre svega u svesnom čovekovom delovanju. Svesna delatnost čoveka u odnosu na njegov prirodni okvir, stvarni oblik njegove borbe sa prirodom, gorostasna je po svome domašaju, ona leži u osnovi njegovog kolektivnog života” (Siniša Stanković, Okvir života, cit. izd. str. 270-271). O ovome videti: I. P. Gerasimov, Методологистические проблемы екологизации савременой науки, „Общество и природная среда“, Moskva 1980, str. 69-78. 10 „Postalo je, dakle, sasvim jasno da se odnos čoveka prema životnoj sredini, pa i prema ekološkim problemima, razlikuje od odnosa ostalih živih bića i biljaka. U ovom slučaju nije reč samo o degradiranju životne sredine kroz aktivnost čoveka, već o njenom unapređivanju ili “usavršavanju” (mr Ivan Božić i dr, Šta je humana ekologija, „Rad”, Beograd, .1977, str. 10) 11 Dr Jakov Danon, Marksizam i savremeni razvoj bioloških nauka, „Naučna knjiga”, Beograd, 1979, str. 88-89. 8

13

bića na biljke, životinje i ljudsku vrstu, moguće je i ekologiju podeliti na više oblasti s obzirom na to koje međusobne odnose živih bića proučava u njihovoj životnoj sredini. Naime, u zavisnosti od toga koje vrste i odnose živih bića prema njihovoj okolini proučava, ekologija se (kao nauka) deli na: ekologiju biljaka, ekologiju životinja i humanu ekologiju. Ekologija životinja proučava odnose životinjskog sveta prema živoj i neživoj okolini.12 Humana ekologija, najopštije rečeno, proučava odnose čoveka prema živoj i neživoj okolini. 3. Humana ekologija je relativno nova naučna disciplina. Sam termin humana ekologiija počinje da se koristi od 1921. godine. Prvi ga pominju američki naučnici Bardžes i Park. Humana ekologija je u početku shvatana kao medicinska disciplina koja izučava uticaj sredine na čoveka.13 Međutim, uticaj sredine na čoveka nije izučavan samo u okviru medicinskih istraživanja. Ovaj uticaj fragmentarno je izučavan i u sociologiji, tehnici, arhitekturi, ekonomiji i pravu. Nastanak humane ekologije u neposrednoj je vezi sa saznanjem da ekologija kao nauka treba da istraži prirodu strukture zajednica koje se javljaju u različitim habitatima (prostorima u kojima postoje uslovi za čovekovu kontinualnu egzistenciju - hrana, klima i drugi uslovi)14 i posebne promene u okviru njih, i da se čovekov ekosistem (kao samodovoljna živa zajednica i njena neživa fizička okolina koja ima svoju ravnotežu i svoje međuzavisnosti uslovljene izmenom energije i materije) razlikuje od ekosistema drugih živih bića. Naime, humana ekologija trebalo je da prouči oblike razvoja zajednice „humane populacije”, jer postoji bitna razlika između ponašanja čoveka i ostalih živih organizama u sredini koja ih okružuje. Tako je razvoj ekologije doveo do porasta naučnog interesovanja za istraživanje fenomena sredine i fenomena habitata.15 12

Ekologija biljaka u središtu pažnje ima odnose biljaka prema drugim biljkama i njihovoj okolini. Pristup je: opisivanje vegetacione i biljne kompozicije jednog područja i taj pristup uvek odbacuje uticaj životilja na biljke. Ekologija životinja se bavi proučavanjem rasta populacije rasporedom, ponašanjem i odnosima između životinja i njihove okoline. Kako životinje zavise od biljaka koje im služe kao hrana ili sklonište, ekologija životinja se ne može do kraja razumeti bez odgovarajućeg osvrta na ekologiju biljaka (The New Encyclopedia Britannica, Encyclopedia Britannica, Inc.,1974, Vo1. 6. p. 197). 13 Mr Ivan Božić i dr., Šta je humana ekologija, str. 10. 14 Habitat je ljudsko prirodno okruženje, tj. „svaki prirodni i veštački prostor koji obezbeđuje čoveka odgovarajućim spoljašnjim uslovima za njegovu kontinualnu egzistenciju, tj. hranom, zaklonom, zdravljem, klimom, različitim pogodnostima, itd...”(A. Glikson, Regionalno planiranje i razvoj, Beograd, 1971, str. 6-7). 15 „Ekologija je prouzrokovala određena naučna opredeljenja, među kojima je najznačajniji interes za istraživanje fenomena sredine “environment” i fenomena habitabilnosti (habitat, habitability). Ovakva orijentacija naučnog interesa višestruko je bila uslovljena: 1. sadržajem ekologije koji obuhvata osnovnu vezu čovek - sredina i vezu sredina - čovek; 2. specifičnošću sredine koja okružuje čoveka; 3. razvojem interesovanja za regionalnu problematiku, jer se region vrlo brzo ispoljio kao optimalni prostorni okvir planiranja zajednice i njenog okvira” (dr Ljubinka Pjanić, Politička ekonomija prostora, „Savremena administracija”, Beograd, 1982, str. 129). 14

Humana ekologija poslednjih godina postaje predmet sve šireg interesovanja. Ali, za njen puni i naučni razvoj potrebno je da se njen predmet tačno definiše i ona razgraniči od opšte ekologije. Jer, ekologija proučava biosferu (ljudski rod) ne sa stanovišta čovekove osobenosti kao prirodno-društvenog bića, već sa stanovišta prirode. Međutim, još uvek ne postoji saglasnost u određivanju predmeta humane ekologije. Tako je, po jednom shvatanju, predmet njenog proučavanja uzajamni odnos između prirode uopšte i čoveka posebno, sa najšireg mogućeg stanovišta i sa svim njihovim implikacijama. Po drugim shvatanjima, predmet njenog proučavanja je uređenje prostora nastalog aktivnostima društva, otkrivanje i objašnjenje pravilnosti koje su značajne za čovekovu adaptaciju u prostoru. U stvari, može se reći da različiti pristupi u određivanju predmeta humane ekologije i različita određenja njenog predmeta koja iz takvih pristupa nastaju, proizlaze iz različitih ciljeva naučnika koji proučavaju čoveka sa ekološkog stanovišta.16 Međutim, istraživanja su pokazala da humana ekologija, istražujući odnos čoveka i njegove prirodne sredine, mora uvažavati i čovekovu delatnost, tj. uzajamno delovanje čoveka i prirodnih faktora. Zato se počelo ukazivati na to da su četiri osnovne teme humane ekologije: stanivništvo, okolina, tehnologija i organizacija.17 U takvom pristupu osnovnim područjima proučavanja humane ekologije ona se sve češće određuje kao nauka o strukturi i razvoju ljudskih zajednica i društva sa stanovišta procesa kojima se ljudska populacija prilagođava svojoj sredini, uzimajući pri tom u obzir i tehnološke sisteme i obrasce društvene organizacije kojima je ovo prilagođavanje postignuto. Ovako određena humana ekologija proučava kako uticaj sredine na čoveka tako i uticaj čoveka na sredinu.18 Polazeći od postojećih definicija humane ekologije i njihovog kritičkog procenjivanja u zavisnosti u kojoj meri vode računa o specifičnostima čoveka i društva, smatramo da se može prihvatiti određenje humane ekologije (ekologije čoveka) kao grane ekologije koja izučava mesto čoveka u ekosistemu, međusobni uticaj čoveka i ekosistema i promene koje iz tog uticaja proizlaze.19 Ona kao nauka, znači, istražuje ne samo uticaj ekosistema na čoveka već i uticaj čoveka na ekosistem i posledice koje nastaju iz tih uticaja. Ovakva definicija humane ekologije je otvorena i omogućava da humana ekologija svoj istraživački opus kao naučna disciplina usmeri na proučavanje promena koje nastaju u ekosistemu čoveka pod uticajem njegovog delovanja na taj sistem, ili ekosistema drugih

16

The Study of Population (Edited by: Philip M. Hauser and Otis Dunean). Chicago and London 1959, str. 278. 17 Nikitin-Novikov, Окружаюшчая среда и человек, Moskva 1980, str. 20-21. 18 Voronov, Некаторнии проблеми екологии человека u knjizi: Теория и методика географических иследования екологии человека, Moskva, 1974, str. 44-45. 19 Mr Snežana Pantelić, Sociološki aspekt ekologije urbanih sredina sa posebnim osvrtom na Beograd, doktorska disertacija, rukopis, Fakultet političkih nauka, Beograd, 1980, str.28. 15

organizama povezanih sa ekosistemom čoveka, kao i značaj tih promena za očuvanje čovekovog okvira života. Ekologija i humana ekologija postale su priznate naučne discipline, ali su i pored toga predmet rasprava koje osporavaju saznanja koja one pružaju. Tako se ekologiji prigovara da postaje sve primetnije prognozerskog karaktera. Međutim, pri tome se ističe da je „ova futurološka deformacija” bila potpuno strana ekologiji sve dok se ekologija smatrala posebnom oblašću biologije. Ali sada je „ova nauka došla do tog stupnja da polaže pravo na to da ima opštu vrednost - pravo koje ne može da opravda. Što su neki zaključci dalekosežniji, manje je pouzdana”.20 U stvari, razmatranje ekoloških problema nije, i ne može biti, izvan konteksta društvenih odnosa u kojima se oni razmatraju i teorijskog pristupa naučnika koji ih istražuju i teorijski promišljaju. U određivanju naučne zasnovanosti i društveno-istorijskog dometa pojedinih saznanja i predviđanja ekologija treba da polazi i od ovog saznanja. Humana ekologija je često predmet rasprava i osporavanja. U raspravama se sve češće ukazuje na nedopustivost prenošenja bioloških zakona u objašnjavanju odnosa čoveka i njegove sredine, posebno u objašnjavanju četiri osnovne oblasti izučavanja: stanovništva, okruženja, tehnologije i organizacije u njihovoj povezanosti. A upravo se, kako se često ističe, u humanoj ekologiji upotrebljavaju kategorije i metode preuzete iz prirodnih nauka, iako nisu prethodno teorijski razrešene komplikacije koje iz njihove primene proizilaze. Međutim, značajan korak u oslobađanju od uticaja bioekologije u istraživanju odnosa čoveka i njegove prirodne sredine predstavlja pojava socijalne ekologije, koja nastaje posle humane ekologije. Jer, socijalna ekologija nastoji da istraži odnos čoveka i njegove životne sredine dajući kontekstualnu analizu društvenih procesa (i odnosa), uvažavajući osobine čoveka kao prirodno-društvenog bića, što utiče i na elemente njegove životne sredine i na njegov odnos prema njima. Socijalna ekologija, međutim, iako društvena (sociološka) nauka polazi i od saznanja ekologije, posebno od saznanja humane ekologije.

2. NASTANAK I RAZVOJ EKOLOGIJE 1. Međusobne odnose između živih bića i ostale prirode razmatrali su, na određen način, još antički mislioci i filozofi, npr. Aristotel, Teofrast, Hipokrat i drugi. U starom Rimu na odnose između živih bića i prirode ukazivali su pesnik Virgilije i filozof Lukrecije. Ova ukazivanja na odnose između živih bića i prirode pokazuju težnju koja je, na jedan ili drugi način, oduvek postojala za očuvanje živoga sveta i životnog prostora.21 Ova se razmatranja, u izvesnom smislu, mogu označiti kao začeci ekologije još u starom veku. Međutim, ekologija u pravom 20

Hans Magnus Enzenberger, Kritika političke ekologije, cit. rad, str. 158. Opširnije o razvoju ekoloških znanja videti: Н. Ф. Реймерс, Начела екологических знания, MNEPU, Moskva, 1993, str.14-29.

21

16

značenju reči nastaje relativno kasno, tek u drugoj polovini devetnaestog veka, a snažnije se razvija tek pedesetih godina dvadesetog veka, od kada je sve šire prihvatano saznanje da čovek svojom aktivnošću ne može prisvajati prirodu ne vodeći računa o zakonitostima koje vladaju u njoj, a da time ne ugrozi i prirodne uslove svog postojanja. Ustvari, ekologija nastaje onda kada ekonomska aktivnost čoveka počinje trajno da degradira prirodnu okolinu i usled toga čovek dovodi u pitanje sam svoj opstanak, ili bitno menja uslove za svoj razvitak.22 Ekologija zato počinje da se „bavi uslovima koje ekonomska aktivnost treba da ispuni i eksternim granicama koje mora poštovati da ne bi izazvale efekte suprotne svojim ciljevima, ili koji su čak nespojivi s njenim nastavljanjem”. Ali, isto tako, ekološki problemi postaju predmet istraživanja i rešavanja onda kada narušavanje ekološke ravnoteže nije pogađalo samo, i pre svega, radničku već i buržoasku klasu. „Ekološki pokret je nastao tek kad su područja u kojima je stanovala buržoazija i njihovi uslovi života bili ugroženi ekološkim nevoljama koje industrijalizacija sobom nosi. Ono što proroke ekološkog pokreta ispunjava užasom nije toliko ekološko propadanje, koje je prisutno od davnina, koliko to da ono dobija univerzalni karakter”.23 Razvoj ekologije bio je uslovljen i saznanjem (naročito posle Drugog svetskog rata) da je ekonomski razvitak, koji je omogućen usavršavanjem oruđa za rad i stalnom mutacijom tehnologija, došao u sukob sa društvenim napretkom, koji je postao ograničen i sputan nizom ekoloških pojava, a „naročito neravnotežom između stalno rastućeg stanovništva i opadajućih sredstva za njihovu ishranu i život, i pre svega, stalnim zagađivanjem i trovanjem vitalnog prostora čovekovog”.24 Uporedo sa ovim saznanjem došlo se i do drugog saznanja, do saznanja da se, iako se pojedini ekološki problemi mogu rešavati i tehničkim sredstvima, time se ekološka kriza eventualno sprečava, ali ne rešava. Ekološki problemi se mogu rešavati, ali ekološka kriza se može sprečiti samo ako se shvati kao pitanje života uopšte, pa i života čoveka na Zemlji a to znači kao pitanje ljudske civilizacije.25 Ekologija je relativno nova naučna disciplina, ali i pored toga u njenom razvoju mogu se razlikovati, i razlikuju se, nekoliko posebnih faza. Kao osnovne faze u njenom razvoju najčešće se navode: proučavanje životne sredine pojedinih 22

To saznanje Engels je izrazio sledećim rečima: „I tako nas činjenice na svakom koraku podsećaju na to da mi nipošto ne vladamo prirodom kao što osvajač vlada tuđim narodom, kao neko ko stoji izvan prirode, nego svojim mesom, krvlju i mozgom njoj pripadamo i usred nje stojimo...” (F. Engels, Uloga rada u procesu pretvaranja majmuna u čoveka, Dela, tom 31, „Prosveta”, Beograd, 1974, str. 372). O ovome videti i Andre Gorz, Ekologija i politika, „Prosveta”, Beograd, 1982, str. 45. 23 N. M. Enzensbergerg, cit. rad, str. 274. 24 Dr Jovan Đorđević, Ideje i institucije, „Radnička štampa”, Beograd, 1972,str.118. 25 „Čovečanstvo je u takvom periodu svog razvitka u kome je važnije ostvarivanje njegove bezopasnosti od daljeg progresa” (Введение в социальную экологи я, „Луч“, Москва, 1993, str. 108) 17

vrsta; proučavanje ekosistema; proučavanje međusobnih uticaja među ekosistemima; proučavanje biosfere i proučavanje čoveka u biosferi.26 Znači, razvoj ekologije počeo je proučavanjem životne sredine pojedinih vrsta, a svoj puni razvoj dostiže proučavanjem čoveka u biosferi. Ali se isto tako može zapaziti da se polje proučavanja ekologije širi sa naglašenijom degradacijom prirodne sredine. 2. Razvoj ekologije otpočeo je proučavanjem i opisivanjem prirode, i to je prva faza u njenom razvoju. To je vreme kada je Francuz Žan-Anri Faber napisao čuveno delo Entomološke uspomene (1870-1879). Međutim, stvarni razvoj ekologije otpočeo je proučavanjem sredine u kojoj žive pojedine vrste, kao i proučavanjem njihovih odnosa i njihove simbioze ili suparništva s drugim vrstama. Ova proučavanja sredinom dvadesetih godina dovode do proučavanja zajednica vrsta, tj. do razvitka sinekologije, tj. ekologije zajednica vrsta. Tim proučavanjem nastojalo se da se otkriju zakoni dinamike populacije međusobno povezanih grupacija vrsta. U takvom nastojanju stvorena su dva osnovna pojma sinekologije: lanac ishrane i piramida brojeva. Lanac ishrane počinje od nižih ka višim vrstama, a broj jedinki se smanjuje od osnove prema vrhu.27 Ali, proučavanja su pokazala da ekologiji nedostaje osnovna jedinica proučavanja (poput atoma u fizici ili ćelije u histologiji). Zato je kasnije stvoren i pojam - ekosistem, kao jedinica za proučavanja u ekologiji. U drugoj fazi svoga razvoja ekologija proučava ekosistem. Ekosistem kao termin prvi je upotrebio Artur Džordž Tensli 1935. Kasnije, 1942. godine, Rejmond Lindemon postavlja konceptualne i metodološke osnove za proučavanje ekosistema kao složenog sistema kroz koji se protežu tok energije i ciklus ishrane kroz sve žive i nežive njegove komponente. U stvari, ekosistem je shvatan „kao sistem jasno označen u prostoru i vremenu, u koji su uključeni ne samo organizmi koji su u njemu nastanjeni, već i fizički uslovi klime i tla, kao i sva međusobna dejstva između raznih organizama i između tih organizama i fizičkih uslova.28 To je bio početak u definisanju ekosistema kao osnovne jedinice proučavanja u ekologiji. Ustvari, u drugoj fazi svog razvoja ekologija je usredsređena na proučavanje ekosistema kao funkcionalne zajednice koja se sastoji od interakcije organizma i svih aspekata okoline u bilo kojoj specifičnoj oblasti.29 Takva njena usredsređenost omogućila je potpuniju definiciju ekosistema, po kojoj ekosistem predstavlja samodovoljnu živu zajednicu i njenu mrtvu fizičku okolinu koja ima svoju ravnotežu i svoje međuzavisnosti uslovljene izmenom energije i materije. U 26

O ovome videti: The New Encyclopedia Britanicca, p. 197. Lanci ishrane obezbeđuju opstanak živih organizama i zato da bi postojali stabilni odnosi između raznih oblika života i životne sredine nužno je postojanje lanaca ishrane koji obezbeđuju energiju neophodnu za opstanak živih organizama. 28 Frančesko di Kastri, Ekologija - Geneza jedne nauke o čoveku i prirodi, glasnik UNESKA, Beograd, april, 1981, str. 6. 29 The New Encyclopedia Britanicca, p. 197. 27

18

ekosistem su uključeni, pored živih organizama i fizičkih uslova (klime i tla), i sva međusobna dejstva između raznih organizama i između tih organizama i fizičkih uslova.30 Naime, svi ekosistemi se sastoje iz neživih (abiotičnih) elemenata, životnog prostora (prostorno ograničenog područja) i živih bića (biotičkih elemenata) koja se nalaze u tom prostoru. U stvari, ekosistem predstavlja entitet jasno označen u prostoru i vremenu, sa svim organima koji ga čine, fizičkim uslovima klime i tla, kao i međusobnim odnosima u njemu samom. U svakom ekosistemu vlada određena ravnoteža, homeostazija. Ta ravnoteža postoji sve dok se ne naruši spoljnim uticajem ili jakom unutrašnjom aktivnošću.31 Najvažniji ekosistemi su: ekosistemi mora, ekosistemi vode na kopnu i ekosistemi kopna. U trećoj fazi razvoja ekologija se usredsređuje na proučavanje međuuticaja ekosistema. Naime, pošto su naučnici već bili razvili ekosistem (do 1950. godine) nastaje proučavanje međusobnih odnosa ekosistema. Ta proučavanja su usredsređena na ispitivanje preklopnih zona, tj. zona gde se sastaju razni ekosistemi. Proučavanja su pokazala da je teško odrediti granice između pojedinih ekosistema jer su oni međusobno zavisni. Između ekosistema postoje brojni prirodni međuuticaji: razmena energije, lanac ishrane, cirkulacija kiseonika i ugljendioksida. Ekosistemi su prirodno sposobni za samoregulaciju, tj. otklanjanje neravnoteže u njima, koja može nastupiti kao posledica raznih spoljnih i unutrašnjih uticaja.32 Ali oni čine i jednu celinu i potrebno je globalno proučavanje te celine ekosistema, koja je nazvana Biosfera. Proučavanje biosfere predstavlja četvrtu fazu u razvoju ekologije. Biosfera predstavlja životnu sredinu svih živih bića, pa i čoveka. Ona predstavlja jedinstvo svih ekosistema na Zemlji u kojoj su svi ekosistemi povezani i uslovljeni (tako da se i planeta Zemlja može shvatiti kao jedan ogroman ekosistem). U biosferi se vrši kruženje materije kroz lanac ishrane, tako da se može reći da u biosferi svako svakoga jede i svako biva pojeden. U stvari, biosfera predstavlja otvoren sistem žive prirode u kome se nalazi sve ono što postoji i dejstvuje u svakom pojedinačnom ekosistemu.33

30

O ovome videti u O. Popenal, Sociology, New Jersey, 1980, str.488. Opširnije videti: dr Mara Đukanović, Ekološki izazov, Elit, Beograd, 1991, str. 13 i 20. 32 Priroda je stvorila svoje vlastite sisteme-ekosisteme. Međutim, ona nije unapred planirala strukturu i odnose u sistemu kao sistemu, već su struktura i odnosi u njima, i njihova uzajamnost, optimalno oblikovani prirodnim zakonitostima: biološkim, hemijskim i termodinamičim. Prirodni sistemi nemaju zajedničku genetsku osnovu (kao društveni). Opširnije o ovome videti: Sergio Manghi, O prirodnoj kompleksnosti društvenoga, „Marksizam u svetu”, Beograd, 5-6/1987, str. 107-110. 33 „Najpotpuniju ekološku stvarnost na Zemlji predstavlja biosfera, koja obuhvata celokupni živi svet naše planete i njime naseljeni prostor. Biosfera, sastavljena od nepreglednog mozaika različitih ekosistema, predstavlja džinovsku celinu u kojoj se u punoj meri ostvaruje jedinstvo žive i nežive prirode” (S. Stanković, Organizacija i poredak u živim sistemima, „Dijalektika”, Beograd, 1/1966. 31

19

Istraživanja su pokazala da biosfera predstavlja složeni organizacioni sistem višeg reda. U predelima svake njene strukturne jedinice procesi preobražaja materije i energije protiču zasebno. „Dakle, sva živa materija je objedinjena specifičnim oblikom organizacije i opštim mehanizmom regulisanja permanentnog cirkulisanja energije i materije. One su opredeljene strukturom geohemijskih ciklusa i protokom vazduha i vode u atmosferi i hidrosferi. Promene ili veštačko narušavanje tih ciklusa, a koje izaziva čovek, mogu da se odraze na gobalne cikluse u biosferi, odnosno na njene osnovne karakteristike”.34 U petoj fazi razvoja, ekologija se usredsređuje na proučavanje čovekovog položaja u biosferi. Ta faza predstavlja na određen način zaokružen evolucioni ciklus, „reprodukujući u naučnom smislu položaj čoveka od samog početka, tj. integralni deo biosfere koji je evoluirao zajedno sa svim ostalim njenim komponentama”.35 Proučavajući položaj čoveka u biosferi, ekologija polazi od saznanja da beskrajna raznovrsnost ekosistema i života sveta na Zemlji, nije odraz nejedinstvenosti biosfere, već isključivo nemogućnosti živih bića i njihovih biocenoza da rešavaju probleme života na jedan isti način u beskrajno raznovrsnim geografskim i ekološkim uslovima (zonalni, regionalni i lokalni).36 Ali, isto tako, ekologija, proučavajući položaj čoveka u biosferi, mora polaziti i od specifičnog odnosa koji čovek ima prema biosferi koji proizilazi iz njegovih osobenosti kao prirodnodruštenog bića. Naime, svojom radnom delatnošću čovek menja prirodu i prouzrokuje preobražaj životnih zajednica čiji je član, i taj se preobražaj ponajčešće odigrava nezavisno od njegove volje. S druge strane, brzina promena u životnim zajednicama pod dejstvom čoveka sve više raste sa napretkom civilizacije. Čovek ne samo da menja prirodu nego je menja zaprepašćujućom brzinom. Ali on, i pored svoje neobuzdane težnje za prevlašću nad prirodom, ostaje zavisan od tih promena koje sam stvara.37 3. Proučavajući položaj čoveka u biosferi, ekologija mora polaziti od činjenica da je čovek prema prirodi uvek stajao kao prema nečem ne samo spoljašnjem, već i unutrašnjem. On je nju menjao i koristio kao prirodno biće na osnovu onih uslova koje priroda sama postavlja. Jer, materija ima svoje sopstvene zakonitosti i zbog toga se ljudski ciljevi mogu realizovati samo ukoliko se poštuju i ove zakonitosti. Zato ekologija formuliše kao osnovna pitanja: pitanje da li transferi koje ljudska aktivnost nameće prirodi štede neobnovljive prirodne resurse i pitanje da li razarajući efekti proizvodnje prevazilaze produktivne efekte (zbog šire zasnovanosti proizvodnje na prirodnim izvorima koji se ne mogu obnavljati).38 34

Dr Mara Đukanović, Ekološki izazov, cit. izd., strana 14. Frančesko Di Kastri, cit. rad., str. 11. 36 Milorad M. Jovanovnć, Ekosistemska i globalna ekologija kao savremene multidisciplinarne naučne oblasti, zbornik radova Multidisciplinarne nauke i njihova uloga u naučno-tehnološkom progresu, Beograd, 1982, str. 62. 37 Dr Siniša Stanković, Okvir života, cit. izd., str. 213. 38 Andre Gorzg, Ekologija i politika, cit. izd., str. 51. 35

20

U stvari, pošto su prirodni resursi limitirani, polazeći od saznanja koja pruža ekologija, neophodno je da se ekološka politika pojedinih zemalja u savremenom društvu sve više razvija. Ona treba da obuhvati planove korišćenja prirodnih resursa, finansijske planove za očuvanje, regeneraciju i zaštitu prirode, zakonsko regulisanje korišćenja i parcelisanja obradivog zemljišta, mrežu institucija koje se bave zaštitom prirode i onih koje se bave formiranjem odgovarajućih stručnih kadrova, kao i masovnim vaspitanjem stanovništva za očuvanje prirode.39 Pripremajući, na osnovu stečenih saznanja, osnovu za ovakvu ekološku politiku, ekologija se hvata u koštac sa značajnim problemima savremenog sveta i svoju osobenost može potvrditi „uzimajući za zvezdu vodilju specifičnosti pojedinih ekosistema i kulturni identitet raznih naroda”,40 kao i značaj prostora u ekonomskom i socijalnom razvoju društva.41 Ekologija se razvijala i kao prirodna i kao društvena nauka. Danas postoji saglasnost da je ona prirodna i humanistička nauka. Kao prirodna nauka ona ne sme isključiti čoveka, a kao humanistička nauka ne sme biti odvojena od prirode. U stvari, kako se često ukazuje, ekologija svojim saznanjima treba da doprinese stvaranju humanih uslova života prevazilaženjem prisvajačkog odnosa društva prema prirodi, koji ne vodi računa o osnovnom ekološkom principu da u prirodi postoji ekološka uslovljenost,, povezanost,. Zato sve ono što čovek proizvodi (a ne postoji u prirodi) može biti štetno za druga živa bića. Nepoštovanje ovog principa, kako je pokazalo ljudsko iskustvo, naročito poslednjih tridesetak godina, ima za posledicu narušavanje ekološke ravnoteže, dovodeći u opasnost opastanak ne samo biljaka i životinja već i čoveka i ljudski rod. Suština ovog principa postaje jasna ako se pođe od pojmova kao što su sredina, ekološka sredina (uravnotežena i neuravnotežena) i ukazivanja na uzroke narušavanja ekološke ravnoteže.

3. OSNOVNE KATEGORIJE EKOLOGIJE 1. O pojmu sredine u nauci ne postoji saglasnost. Posebno saglasnosti nema kada taj pojam treba da označi ekološku i, pre svega, čovekovu sredinu. U tim neslaganjima najčešće se postavlja pitanje da li postoji razlika između pojma sredine i prostora. Ali, isto tako, ne postoji saglasnost ni u definisanju prostora. Tako se, termini „prostor”, „prostorno planiranje”, „prostorni plan” (pa i „nauka o 39

Dr Radmila Stojanović, Na putu ka visoko industrijalizovanom socijalizmu, „Savremena administracija”, Beograd, 1984, str.114-115. 40 Frančesko di Kastri, cit. rad, str. 11. 41 „Savremeno shvatanje, zasnovano na metodu nauke, o značaju prostora u ekonomskom i socijalnom razvoju društva, proisteklo je kao posledica razumevanja nužnosti da se klasični mikroekonomski pristup u društvenoj organizaciji ekonomskog života zameni opštijim kriterijumima i merilima... Shodno tome, nastala je nasušna potreba da se metodološki zasnuju i razviju politika i planiranje kao metod prakse organizovanog društvenog razvoja ekonomskoteritorijalnih celina i delova nacionalnog prostora”. (Ekonomska enciklopedija, „Savremena administracija”, Beograd, 1984, str. 918). 21

prostoru”) često upotrebljavaju ali nisu potpuno definisani, i pod tim pojmovima se mogu podrazumevati (i podrazumevaju se) različiti sadržaji. Pored toga, iz osnovnog termina „prostor” izveden je čitav niz drugih termina („geoprostor”, „geografski prostor”). To ukazuje da se pri upotrebi reči „prostor” prevashodno misli na prostor na površini zemlje koji je naseljen, ili može biti naseljen živim bićima i ljudima. Međutim, ovakvo određenje i upotreba pojma „prostor” traži da se on shvati u geografsko-ekološkom smislu. A ako i kada se pojam „ prostor” shvati u ovom smislu, onda se podrazumeva životna sredina organizma, koja uključuje i pojam čovekove (životne) sredine. Najčešće geografska sredina pojmovno označava sredinu u okviru koje se odvija društveni život kao neophodni činilac uslova života ljudi.42 U stvari, prostor se ekološki prvenstveno shvata kao životna sredina i pri tome se misli na životnu sredinu (ili spoljašnju sredinu živih bića) koja uključuje i čovekovu okolinu.43 Sredina se različito definiše. Tako se sredina određuje kao ukupnost uticaja koji modifikuju i određuju razvoj života ili kao agregat postojećih stvari, uslova i uticaja. Međutim, pojmovno određivanje sredine često se shvata tradicionalno i pasivno, pa se zato traži savremeniji pristup određivanju pojma sredine koji bi izrazio kako ukupnost uslova i uticaja u jednom okruženju, tako i njihovu razvijenost.44 U nastojanju da se formuliše jedno prihvatljivo određenje sredine smatramo da se sredina može definisati kao sveukupnost međusobno povezanih uslova i uticaja prisutnih u nekom okruženju. Iz ove definicije sredine proizlazi da su njeni osnovni elementi: okruženje, uslovi i uticaji; međusobna povezanost uslova i uticaja; promenljivost uslova i uticaja i promene u datom okruženju koje nastaju kao posledica povezanosti uslova i uticaja. U stvari, sredina nije prostorno statična

42

Ekonomska enciklopedija, cit. izd., str. 1002. „Treba reći da se, u stvari, radi o životnoj sredini organizma (ili spoljašnjoj sredini živih bića) koja uključuje, naravno, i pojam čovekove (životne) sredine. Okolina živih bića, kao čovekova okolina, sinonimi su za prethodni pojam (Environment, u anglosaksonskoj literaturi znači i okolinu i sredinu); jedino se može raspravljati o većoj ili manjoj pogodnosti jednog ili drugog termina. Ja lično, više sam sklon upotrebi termina životne sredine organizama (odnosno „čovekova životna sredina”, jer jasnije ukazuje pa vrlo intimnu vezu između živog bića i prostora u kome se nalazi) mada, uzgred budi rečeno, termini „spoljašnja sredina” i „životna sredina” nisu sasvim identični po svojim pojmovnim sadržajima” (M. M. Janković, Ekološki pristup problemu geografsko-ekološkog planiranja i uređivanja u SR Srbiji, Glasnik Instituta za botaniku i botaničke bašte u Beogradu, Tom VIII, Beograd, 1973, str. 1-4). 44 „Ovaj revolucionarni pristup da sve mora da bude in situ smešteno, da tako kažemo, u jedan transakcioni kontekst povlači za sobom najmanje tri veoma značajna obeležja: 1) da sve mora da bude shvaćeno u smislu date strukture i odnosa; 2) da je “environment,, stvarno jedan pluralistički koncept a stvarnost je plenum formorum, kontinuum do umnoženih jedinki, jedna unitas multiplex; 3) da je to pre svega jedan razvojni koncept - promena je od “okružje” na „okruživanje”, od stvari na akciju” (P. Meadows, The Contemporary Rediscovery of the Environment, Man and his Environment, Proceding of the Fourth International Coference and Society, Beograd, 1971, str. 23-24). 43

22

struktura, kako se s pravom ukazuje, već prostor interaktivno dinamičan nastao integracijom žive i nežive materije i prirode.45 Međutim, bez obzira na različite sredine, može se reći da je opšteprihvaćeno razlikovanje prirodne i veštačke sredine. Prirodnu sredinu čini skup prirodnih činilaca: voda, sunce, vetar, vazduh, zemljište, biljni i životinjski svet. Zemlja predstavlja središte životne sredine, tj. Središte životnog procesa i „stanište životinja i biljaka, u kome živi neizmerno mnoštvo mikrofaune i mikroflore u simbiozi i daje zemljištu važnost kao osnovi svega živoga na Zemlji”.46 Veštačka sredina je ona koju je stvorio čovek. U njoj su prisutni prirodni faktori i imaju uticaja, ali nisu dominantni. Nju čine prevashodno proizvodi ljudskog rada, nastali kao posledica čovekove sposobnosti da prirodu prilagođava svojim potrebama. Čovek je nastao i razvijao se kroz rad. Čovek će još dugo u odnosu na okolnu prirodu i ostale svetove biti u ofanzivi. Pred njim stoje neslućene mogućnosti razvoja.47 Ali kako je do sada isticano ljudi ne treba sebi suviše da laskaju zbog pobede nad prirodom. „Za svaku takvu „pobedu” ona nam se sveti. Istina, svaka od njih ima u prvom redu one posledice na koje smo računali, ali u drugom i trećem redu ona ima sasvim druge, nepredviđene posledice, koje veoma često poništavaju one prve”.48 Između prirode i veštačke sredine ne postoji apsolutna granica.49 Između njih postoji međuzavisnost o kojoj čovek mora da vodi računa prilikom stvaranja veštačke sredine.50 Tu međuzavisnost prirode i veštačke sredine na svoj način izražava pojam ekološka sredina. 2. U pojmovnom određivanju ekološke sredine polazi se od pojma ekosfera. Ekosfera je životna sredina, prirodni okvir u kome žive sva bića povezana uzajamnim uticajem.51 Ekosfera je sastavljena od biosfere i tehnosfere. Biosferu 45

Sredina je organizovan kompleksni sistem, a ne samo goli prostor naseljen .živim organizmima. Ona je istovremeno energetski i kibernetski samoregulisana. U njoj svaki deo utiče na celinu, i obrnuto: celina deluje na svaki deo” (dr Mara Đukanović, Ekološki izazov, cit. izd., str. 16). 46 A. Glickson, Regionalno planiranje i razvoj, cit. izd, str. 38. 47 Opširnije o ovome videti: Andrija B. Stojković, Engelsovo shvatanje materijalnog jedinstva sveta i neka shvatanja u savremenoj nauci, „Dijalektika”, Beograd, 1-4/1984, i Pavle Radoman, Čovek u sistemu žive prirode, „Dijalektika”, Beograd, 2/1967. 48 Fridrih Engels, Uloga rada u procesu pretvaranja majmuna u čoveka, Dela, Tom 31, Beograd, 1974, str. 372. 49 „Pogrešno je mešati život i prirodu. Život je sve, a priroda je samo ono što okružuje čoveka najvećim delom dato, samo malim delom stvoreno. Upravo u rasponu između prirode i civilizacije nalaze se sve promene koje je izvršio čovek, kako na stvarima tako i na životinjama i ljudima. Kad govorimo o jedinstvu sa prirodom, o udaljavanju od prirode i vraćanju njoj, mislimo samo na svoj subjektivni odnos prema svemu što zatičemo u prvobitnom ili u nešto promenjenom stanju.” (Dr Dragoljub Jovanović, Vedrina, Beograd, 1970, str. 147.) 50 „Svet nije haos, već kosmos, uređeno mnoštvo, a čovek može da otkrije princip koji ga ujedinjuje” (Federiko Major, Sutra je uvek kasno, cit. izd, str. 259.) 51 Svako živo biće neraskidivo je vezano za živu i neživu prirodu koja ga okružuje. Tok života jednog organizma dešava se u složenom i izukrštanom spletu uslova koji deluju na njega u 23

čine: atmofera, litosfera i pedosfera. Tehnosferu čine: ljudska naselja, prateća infrastruktura i razni predmeti za zadovoljenje ljudskih potreba. Pri definisanju ekološke sredine polazi se od biosfere. Biosfera predstavlja površinski omotač Zemlje u kome egzistira živi svet zajedno sa čovekom. Ona, kao celina živih organizama i Zemlje, predstavlja jedan sistem koji zahvata sunčevu energiju, preobražava je u hemijsku energiju pomoću fotosinteze i distribuira je na način koji obezbeđuje funkcionalnu strukturu biosfere.52 U stvari, biosfera je planetarni mehanizam koji transformiše kosmičku energiju i pretvara je u slobodnu energiju, što neprekidno struji kroz živu prirodu, zajedno sa materijom. Hemijski elementi, podrazumevajući ovde u prvom redu one što ulaze u sastav žive materije, kruže kroz biosferu, od neorganske sredine od živih bića i obratno. Ti kružni procesi, čiji mehanizmi nose regulatorni karakter, predstavljaju džinovske biohemijske cikluse, i oni upravo karakterišu biosferu kao organizovani sistem.53 Prema tome, životna sredina za pojedina bića predstavlja prostorno funkcionalni sistem, određeni prostor, u kome na dati organizam deluju mnogobrojni faktori i u kome se za svako živo biće u tom prostoru kao element spoljašnje sredine (životne sredine) javlja svako drugo živo biće. Pri tome, živa bića u datom prostoru nikako nisu slučajan skup jedinki, populacija i vrsta. Naprotiv, živa bića u datom prostoru sredine čine zakonomerno nastao sasvim određen skup - kompleks živih bića različitih kategorija (jedinke, populacije, vrste, sinuzije), uzajamno uslovljenih i uzajamno delujućih jednih na druge, dakle, kompleks nastao dugotrajnom evolucijom putem uzajamnog prilagođavanja na zajednički život u istom prostoru, i putem konkurencije određenih životnih uslova koje data sredina pruža. To je, u stvari, sasvim određena, čvrsto organizovana zajednica živih bića na određenom prostoru, koju karakteriše određeni kompleks ekoloških faktora, dakle životna zajednica ili biocenoza.54 Zato se ekološka sredina može definisati kao prirodno ili veštačko okruženje u kome živa bića imaju status subjekta i objekta uticaja i kvantitet tih uticaja je uslov održanja ili ugrožavanja okruženja.

njegovoj životnoj sredini. Opširnije videti: Siniša Stanković, Okvir života, „Glas”, Beograd, 1977. 52 „... preživljavanje živih organizama podrazumevajući tu i Čoveka, zavisi ne samo od procesa fotosinteze, već isto tako i od procesa energije koji održavaju funkcionalnu strukturu biosfere. Poznato je da biosfera sadrži mnogobrojne delove koji vrše dejstvo jedni na druge. To je mozaik individualnosti ekosistema, celine koje su dovoljne same sebi, od kojih svaka podrazumeva živu zajednicu i njenu mrtvu fizičku okolinu. Ekosistemi mogu da postoje na brojnim nivoima i da imaju vrlo različite dimenzije - može se raditi o maloj bari, velikom rečnom bazenu koji je zajednički za više zemalja ili o samoj biosferi. Svaki ekosistem ima svoju ravnotežu i svoje međuzavisnosti, uslovljene izmene energije i materija.” (dr Slavoljub Popović, Zaštita vode i vazduha od zagađenja, „Stručna knjiga”, Beograd, 1975, str., 8) 53 S. Stanković, Organizacija i poredak u živim sistemima, „Dijalektika”, Beograd, 1/1966. 54 Dr Milorad M. Janković, Savremeni naučno-teorijski aspekti odnosa čoveka i biosfera, u knjizi Čovek i životna sredina u SR Srbiji, „Glas”, Beograd, 1977, str. 72. 24

Ako se ovakvo definisanje ekološke sredine prihvati, onda se može reći da se ona ispoljava kao određeni ekološki sitem: prirodni i socioekonomski. Prirodni ekološki sistem - ekosfera je proizvod povezanosti, integralne evolucije živih bića i fizičkih i hemijskih sastojaka Zemljine površine. U vremenskoj skali ljudskog života evolutivni razvoj ekosfere je spor i ireverzibilan. Otuda je ekosfera nenadoknadiva; ako bi mogla da se uništi, nikad ne bi mogla ponovo da se stvori ili zameni niti prirodnim procesima, niti ljudskim naporima (podvukao D. Ž. Marković).55 Socio-ekonomski ekološki sistem obuhvata odnos čoveka (ili društvenih grupa) prema ukupnoj živoj okolini (uključujući i druge ljudske grupe) i neživoj (uključujući materijalnu i nematerijalnu sferu života).56 Od pedesetih godina u razmatranjima o ekološkoj sredini koristi se i pojam ekološki kompleks. Ekološki kompleks ima četiri elementa: stanovništvo, tehnologiju, organizaciju i okruženje. Ovi elementi su funkcionalno međuzavisni i u analitičkom pristupu su odvojeni u cilju njihovog proučavanja u ekologiji. Ekološki kompleks predstavlja dinamički sistem koji ima ravnotežu ekvilibrijum koja je omogućena odnosima njegovih elemenata57 Neki predstavnici shvatanja o ekološkom kompleksu ističu da su ljudske zajednice najmanji ekološki kompleksi samo kada su zatvorene i izolovane kao sistemi. U ovom smislu se uvodi i pojam ekološki sistem, za koji se može upotrebiti i termin „globalni ekosistemi” a razlikuje se od ekosistema. Ekološki sistem predstavlja ukupnost zajednice živih bića i okoline s prirodom i ostvarenim strukturama, ali ukupnost odnosa čoveka i društvenih grupa naspram ukupne okoline. Ovako shvaćen, i određen, ekološki sistem sadrži u sebi dva ekološka podsistema: ekosferu i socioekonomski ekološki podsistem. U prvom podsistemu je osnovni funkcionalni element ekološki ciklus a u drugom proizvodni ciklus. U prvom dominira pojam evolucije a u drugom pojam rada.58 Od sedamdesetih godina u ekološkoj literaturi, posebno sovjetskoj, sve je prisutniji i pojam noosfere. Noosferom se označava jedinstvo, uzajamno dejstvo prirode i društva, u čijoj osnovi leži društvo, odnosno svesna ljudska delatnost kao dominirajući faktor. Ovako shvaćena noosfera, kako se ukazuje, nije prosto „sfera razuma”, svojevrsna „misleća obloga” koja okružuje planetu kao atmosfera. Nastanak noosfere, kako ističe Vernadski, predstavlja zakonomernu fazu evolucije same biosfere i zato ona treba da predstavlja „dom” u kome čovečanstvo treba da živi sa svojom „mlađom braćom”. Taj dom, noosferu, čovečanstvo mora samo izgraditi i oslanjajući se na stihijne prirodne sile. Jer, priroda je ispunila svoju istorijsku misiju izgradivši „dom” za žive organizme - biosferu. Sada ona može da 55

B. Commoner: The Social Signification of the Environment Crisis, Sciense, Man and his Environments, Proceding of the Fourth International Conference and Society, Beograd, 1971, str. 225. 56 A. Marić: Promene u ekološkim sistemima pod uticajem urbanizaiije i industrijalizacije, IV međunarodna konferencija Nauka i društvo, Nauka, čovek i njegova sredina, Herceg Novi, 1971, str. 1. 57 Study od Population (Edited by Philip Hauser and Otis Dudley Duncan), cit. izd. 58 Iva Cifrić, Socijalna ekologija, „Globus”, Zagreb, 1989, str. 54. 25

pomogne čoveku samo u meri u kojoj čovek poznaje, poštuje i koristi njene zakone. Smatra se da uvođenje pojma noosfere za označavanje prelaska biosfere u novo evoluciono stanje treba da posluži, kako se ističe, za razumevanje rasprava i shvatanja u mnogim naukama koje nastaju pod uticajem povećane aktuelnosti problema životne sredine.59 U stvari, proces evolucije biosfere u noosferu ne treba posmatrati, kako se ponekad navodi, kao nastanak i razvoj sistema društvo – priroda pod uticajem narastanja moći socijalnih snaga. Pri tome se ukazuje da je celokupnost noosfere određena osmišljenom delatnošću čovečanstva na osnovu uspostavljanja optimalnih odnosa, harmonije između društva i prirode, tj. noosfera nastaje kao proizvod svesne ljudske delatnosti.60 3. U kontekstu ovakvog definisanja sredine uopšte i ekološke sredine, a polazeći od shvatanja čoveka kao prirodno-društvenog i delatnog bića koje svojim radom menja prirodu, može se definisati i čovekova životna sredina. U najopštijem smislu ona predstavlja ukupnost prirodnih elemenata i društvenih tvorevina u kojima čovek živi kao prirodno i društveno biće.61 Ovakvo shvatanje čovekove sredine ne suprotstavlja čoveka i njegovo okruženje, shvatajući čoveka kao deo njegovog „okruženja”. Jer, kako je ukazivano, prirodno postojanje čoveka postaje čovekovim ljudskim postojanjem tek u povezivanju čoveka sa čovekom, tj. u društvu koje predstavlja dovršeno suštinsko jedinstvo čoveka s prirodom, istinsko uskrsnuće prirode, provedeni naturalizam čoveka i provedeni humanizam prirode (Marks). Ekološka sredina može biti uravnotežena i neuravnotežena. Ekološka sredina je uravnotežena kada u njoj postoji uravnoteženost uslova i uticaja koji deluju u okruženju (sredini) na način kojim nije onemogućen život živih bića. Ekološka ravnoteža je narušena kada ne postoji uravnoteženost uslova i uticaja u sredini. Narušena ekološka ravnoteža izražava se u osnovi u četiri oblika: u otežanom delovanju uslova i uticaja; u nemogućnosti njihovog delovanja; pojavom novih uslova i uticaja koji ne ugrožavaju delovanje prethodnih i pojavom novih uticaja koji eliminišu delovanja prethodnih.62 Svaki od ovih oblika nastaje, u osnovi, kao posledica čovekovog aktivnog (prisvajačkog) odnosa prema prirodi. Jer, do nastanka čoveka i njegovog delatnog odnosa prema prirodi vladala je u živom 59

Opširnije o ovome videti: В. И. Вернадский, Размишления натуралиста, Научная мисла как иланешное явление, книга вторая, Москва, 1987. i И. Ф. Туренор, Экологя, Цивлзация, Ноосфера, Moskva, 1987. 60 Ovako shvaćena noosfera javlja se, no nekim mišljenjima, kao predmet proučavanja socijalne ekologije. Opštirnije videti: Ю. Марков, Социальная экология, „Nauka”, Novosibirsk, 1986, str. 37-38. 61 Ovakva definicija čovekove životne sredine ima svoje uporište i u shvatalju da se čovekova životna sredina sastoji od četiri uzajamno i neraskidivo povezanih komponenti: prirodne sredine u užem smislu; sredine koju je stvorila agrotehnika – „druga priroda”; veštačke sredine - „treće sredine” i „socijalne sredine”. (N.F. Reimers, Экологя, „Росија молодая”, Moskva, 1994, str. 285). 62 Mr Snežana Pantelić, cit. rad., str. 25. 26

svetu uzajamno harmonična povezanost i zavisnost, tako da se može reći da je postojala ekološka harmonija. Međutim, pojavom čoveka otpočinje proces narušavanja ove ekološke harmonije. Taj proces otpočinje pre nekih četrdeset hiljada godina, onda kada je čovekov predak stekao sposobnost da misli i počeo da proizvodi oruća za rad i svojom delatnošću proizvodi sredstva za život. Tako je čovek počeo da prisvaja prirodu, dajući predmetima iz prirode one oblike kojima može zadovoljavati svoje potrebe i tako svojom radnom delatnošću stvarati svoju istoriju. Naime, što su se ljudi više udaljavali od životinje „u užem smislu, to su svoju istoriju stvarali svesno i sa manjim uticajem nepredviđenih učinaka i nekontrolisanih sila na istoriju”.63 Ali, i kod najrazvijenih naroda, kako je ukazivano, postojala je i postoji ogromna nesrazmera između postavljenih ciljeva i postignutih rezultata, a često su bili ne samo prisutni već i preovlađujući učinci koji nisu željeni a nekontrolisane sile delovale su mnogo snažnije od sila pokrenutih po planu. Tako je čovek, prisvajajući prirodu svojom radnom delatnošću doveo do promena u prirodi64 koje nije predviđao i koje su predstavljale uzroke narušavanja ekološke ravnoteže i onemogućavale životne uslove ne samo za pojedine životinjske vrste, već i za njega samog.65 „Ljudi koji su u Mesopotamiji, Grčkoj, Maloj Aziji i drugde iskrčili šume da bi dobili ziratnu zemlju nisu ni sanjali da su time položili temelje sadašnjoj pustoši tih zemalja, lišivši ih zajedno sa šumama i centara za sakupljanje i zadržavanje vlage. Kada su alpski Italijani na južnim padinama planina iskrčili jelove šume, tako brižljivo čuvane na severnim padinama, nisu ni slutili da su time podsekli koren planinskom stočarstvu na svom području; još manje su slutili da su time svojim planinskim izvorima oduzeli vodu za najveći deo godine, da bi ti izvori za vreme kiša mogli izazvati za ravnicu još bešnje buice”.66 4. Čovekovo „prisvajanje” prirode na način kojim se narušavaju osnovne zakonitosti koje vladaju u njoj, vodilo je, i vodi, ne samo ugrožavanju zdravlja ljudi već i njihovog opstanka na Zemlji. U ovom smislu je naglašavano da ljudi ne 63

Fridrih Engels, Dijalektika prirode, Dela, Tom 33, Beograd, 1974, str. 264-265. „Životinje... takođe menjaju svojom delatnošću spoljnu prirodu i ne u onolikoj meri kao čovek, i to njihovo menjanje okoline vrši opet... povratni uticaj na svoje uzročnike, izazivajući kod njih promene. Jer se u prirodi ništa ne zbiva izolovano. Svaka pojava utiče na drugu, i obrnuto...” (F. Engels, Uloga rada u procesu pretvaranja majmuna u čoveka, str. 307). 65 Biosfsra zapravo obuhvata sav živi svst i naseljeni prostor u kome se unutrašnjim ekološkim ekvilibrijem u pojedinom ekosistemu i među njima u čitavoj biosferi uspostavlja, održava i razvija život. To znači da su neprestano prisutna stanja ravnoteže i neravnoteže. To trajno „balansiranje” izvodi kako priroda tako i čovek (društvo). Priroda prema vlastitim zakonitostima i instiktivnim ponašanjima (uključujući i neke izražene društvene primate) a društvo prema vlastitim racionalitetima i ciljevima. Budući da je danas teško govoriti o „čistoj prirodnoj okolini” (sredini - prirodnoj intaktnosti, prirodi po sebi), to neki smatraju da je i ekološki ekvilibrij istorijski prevaziđeno stanje (Ivan Cifrić, Socijalna ekologija, cit. izd. str. 55). 66 F. Engels, Uloga rada u procesu pretvaranja majmuna u čoveka, cit. izd., str. 372. 64

27

vladaju prirodom kao što osvajač vlada tuđim narodom, kao da stoje izvan prirode. Naprotiv, oni svojim mesom, krvlju i mozgom pripadaju i stoje usred nje i sva se njihova vlast nad prirodom sastoji u tome što imaju to preimućstvo da mogu saznavati i pravilno primenjivati njene zakone.67 Isticanje mogućnosti čoveka da sazna zakonitosti u prirodi i naglašavanje potrebe da vodi računa o njima u svom odnosu prema prirodi dobija sve više na značaju u savremenom društvu. Jer, „neusklađenost između prirodne sredine i čovekovih aktivnosti izaziva već veoma uočljivu ekološku krizu koja, ukoliko se ne uklone postojeće neusklađenosti, može izazvati nezamislive, katastrofalne posledice po budući opstanak savremene civilizacije na Zemlji”.68 U savremenom društvu, usled naglog i snažnog razvoja proizvodnih snaga i njihovog nekontrolisanog korišćenja u prisvajanju prirode, došlo je do narušavanja ekološke ravnoteže koja dobija karakter ekološke krize, tj. zagađenosti životne sredine tako da se ugrožava opstanak živih bića, pa i čoveka. Jer, biljke i životinje (mada se razlikuju) tesno su povezane u životnoj sredini i narušavanje ekološke ravnoteže negativno utiče na uslove opstanka svake od njih. Narušavanje ekološke ravnoteže (ili zagađenost životne sredine - okoline) ispoljava se u zagađivanju atmosfere, kopnenih voda i mora; nagomilavanju čvrstih otpadaka i otrovnih materija u hrani; stvaranju buke, pojačanom uticaju radioaktivnih materija i dr. U stvari, čovek umesto da bolje upozna prirodu i zakone koji u njoj vladaju i da je unapređuje zahvaljujući tim saznanjima, „počeo je vrlo intenzivno da degradira i zagađuje životnu sredinu. Savremeno čovečanstvo je čak ubeđeno da zahvaljujući kompjuterima i tehnologiji može da proizvede prirodu i da proizvodi i ono što priroda nije bila u stanju, na primer novo sredstvo za komunikaciju, deterdžente, pesticide, psihodroge, itd. Međutim, takvom delatnošću čoveka narušen je osnovni ekološki princip, što smo rekli, po kome sve ono što čovek proizvodi, a ne postoji u prirodi mora biti štetno za druga živa bića, jer u prirodi postoji ekološka uslovljenost i povezanost”.69 Svest o opasnosti za opstanak ljudske vrste koja nastaje zbog brzog industrijskog razvoja i dovodi do narušavanja ekološke ravnoteže počela se rađati tokom razvoja industrijalizacije i urbanizacije, a naročito od pedesetih godina veka u kome živimo kada se ubrzava i proširuje proces u kome ljudi menjaju materijalne, ekološke, vegetacijske, biotičke i klimatske uslove svoje sredine, ali uporedo s tim „raste i užas pred svetom koji je stvorio čovek”.70 Razvijene proizvodne snage postaju ne samo pokazatelj čovekove moći u odnosu na prirodu, već postaju i razorne za čovekovu životnu sredinu. Čovečanstvo se zato suočava sa sve bržim nestajanjem ravnoteže između prirodnih sistema za održavanje života i industrijskih, tehnoloških i demokratskih potreba čovečan67

Isto, str. 272. Nikola Pantić, Priroda i čovek, Zbornik radova Čovek i priroda, SANU, Beograd, 1984. 69 Dr Dušan Kanazir, Ekološka kriza je proizašla iz narušvanja odnosa čoveka i prirode, „Čovek i sredina”, Beograd, 1/1975. str. 8. 70 Radovan Rihta i sar., Civilizaiija na raskršću, „Komunist”, Beograd, 1972, str. 183. 68

28

stva. U isto vreme dolazi se do saznanja da degradacija „prirodne sredine nije proizvod privremenih i slučajnih poremećaja, niti nuzprodukt tehnološkog razvoja. Naprotiv, ona je simptom najdubljih kontradikcija jednog vida industrijske civilizacije, jednog načina proizvodnje”.71 Zato dalji razvoj ljudske civilizacije zahteva novu i dublju racionalnost u prisvajanju prirode koja bi se zasnivala na novoj skali vrednosti. Jer, kako je Hegel ukazivao, „samo ona svest koja je tek prekoračila životinjski nivo ima za svoj osnovni sadržaj takvu žudnju za predmetima i takvu potrebu za dominacijom nad drugom osobom, koji se ne ustručava od razaranja. Takav destruktivni gospodar nema budućnosti. Takve civilizacije su uvek propadale. Istinski put razvoja - i ta Marksova misao je trajni putokaz cele naše istorijske epohe - vodi od razuma koji ume samo da analizira odnose posebnih sila - ka umu koji sagledava smisao celine sveta, od ropskog rada - ka istinskom stvaralaštvu, od slepe trke za sebičnim pojedinačnim interesom - ka univerzalnoj uzajamnosti i solidarnosti, od odnosa dominacije, koji degradira i gospodara i slugu, ka slobodi u kojoj svako može ostvariti puni potencijal svog bića...”72 5. Uporedo sa saznanjima da čovek svojom delatnošću, narušavajući ekološku ravnotežu u prirodi, stvara opasnost za opstanak biljaka i životinja, sve više se širi i saznanje da čovek time ugrožava i uslove svog opstanka. U sve većoj meri saznaju se i ističu opasnosti koje nastaju narušavanjem ekološke ravnoteže za sam ljudski rod. Posebno se ukazuje na negativne posledice koje nastaju razvojem industrijalizacije „po svaku cenu” (bez vođenja računa i o ekološkim aspektima) i koje utiču na društvene, ekonomske, psihičke i moralne uslove ljudske egzistencije.73 Ali, uporedo sa uočavanjem ovih opasnosti sve su raširenija shvatanja da za narušavanje ekološke ravnoteže ne treba optuživati sam privredni razvoj, već raditi na otkrivanju koji društveno-ekonomski odnosi dozvoljavaju da privredni razvoj dovodi i do narušavanja ekološke ravnoteže, tj. zagađenosti životne sredine.74 Jer, ekološki problemi su u svojoj osnovi „društveno-ekonomskog 71

Miroslav Pečujlić, Svetska ekološka kriza i naše društvo, Zbornik radova Čovek, društvo i životna sredina, SANU, Beograd 1981., str. 22-23. 72 „Ekološka kriza je u suštini kriza čovečanstva. Zagađenost životne sredine je više od svega zagađenost atmosfere otpacima ideja, od kojih se nikakvim “recikliranjem” više ništa smisaono ne može dobiti. Ni jedna nestašica energije nije toliko opasna koliko nestašica energije da se društvene ustanove prilagode pravim ljudskim potrebama” (Mihailo Marković, Pogled u svetu na odnos čoveka i životne sredine, Zbornik radova Čovek, društvo i životna sredina, SANU, Beograd, 1981. str. 42). 73 Ekološka kriza može predstavljati kako destrukciju prirodnih, tako i socijalnih sistema. Ovakvo shvatanje ekološke krize je neophodno, pošto je priroda „dograđena”, „prerađena” čovekovom delatnošću. 74 „Podvrgavanje ekosistema zakonima eksploatatorskog socijalno-ekonomskog sistema oduzima čoveku osećanje slobode, guši njegove instinkte za samopotvrđivanjem i smanjuje borbu za slobodu. Ovako, ograničen i zatvoren u sebe, čovek više nema ni energije ni uslova da vodi borbu, da se konfrontira sa drugim i sa centrima otuđenja koji su sve manje vidljivi. On više nije isto biće koje je bio, i tako, postaje otuđeno biće (iako se integrira u totalitarne procese) i 29

karaktera, vezani sa shvatanjem suštine društvenog života, sa ciljevima proizvodnje i perspektivama ljudskog progresa,75 to su civilizacijski problemi. A svaka civilizacija je rezultat određenog odnosa među ljudima koji određuju i njihov pojedinačni i kolektivni stav prema okolini u kojoj žive: materijalnoj koja ih okružuje, društvenoj koju sami stvaraju...”76 Narušavanje ekološke ravnoteže (praćeno degradacijom životne sredine) u širim razmerama nastalo je kao posledica dubokih društvenih protivrečnosti koje su se zaoštravale tokom razvoja industrijalizacije.77 Uočavanje opasnosti do kojih dovodi narušavanje ekološke ravnoteže doprinelo je da se poveća interesovanje naučnika za ekološke probleme. Pored ekologije, koja se bavi proučavanjem odnosa između živih organizama i okoline, tj. univerzalnih odnosa čoveka i prirode, ekološki problemi postali su predmet izučavanja većeg broja nauka: sociologije, ekonomije, prava, psihologije i dr.78 Često se pri tome iskazuju i nastojanja da se konstituišu nove naučne discipline sa stanovišta sa kojih proučavaju probleme narušavanja ekološke ravnoteže. Tako se govori o ekološkoj psihologiji, ekologiji čovekove sredine, pravu o čovekovoj sredini, itd. Međutim, ono što je od posebnog značaja za sagledavanje ekoloških problema sa jednog šireg civilizacijskog pristupa to su nastojanja da se ovi problemi razmatraju i razmotre i sa etičkog stanovišta. Jer, kako se ukazuje „razmišljati i delovati ekološki, stvar je etike, kao i poštovati prava ostalih bića”.79 U ovom kontekstu se ukazuje i na etičku stranu društvenog razvoja, u smislu da „osnovni moralni zahtevi nisu samo sadržani u zadovoljstvima ili materijalnom blagostanju, već pre svega u sopstvenom razvoju i samosaznanju”.80 više nije u stanju da stvara svoje institucije preko kojih je navikao da vodi borbu, a naročito političku” (dr Jovan Đorđević, Ideje i institucije, cit. izd., str. 137). 75 Videti opširnije: Andre Gorz, Ekologija i politika, cit. izd, str. 31-37 76 Nikola Čobeljić, Privredni razvoj i problemi čovekove sredine, Zbornik radova Čovek, društvo i životna sredina, SANU, Beograd, 1981, str. 105. 77 „... ekološka kriza je proizvod profiterskog industrijalizma, ekspanzija proizvodnih snaga moći čija svrha nije zadovoljavanje autentičnih ljudskih potreba već sticanje profita ili državne akumulacije” (Miroslav Pečujlić, Drama socijalizma, „Jugoart”, Zagreb, „Prosveta”, Beograd, 1989, str.372). 78 Danas se samo potvrđujemo u uverenju da je degradacija okoline posledica dubokih protivrečnosti proizvodnih snaga i društvenih odnosa koje su se posebno zaoštravale razvojem industrijske epohe. Kapitalizam nije započeo uništavanje prirode i neodgovorno iskorišćavanje neobnovljivih izvora, ali je promovisao industrijski način eksploatacije prirodnih izvora i ljudske radne snage u takvim oblicima nečovečnosti i otuđenosti kakve ljudska istorija do tada nije poznavala. Degradacija radnika na puki privesak mašine u fabričkom sistemu uporediva je jedino s brutalnim postupkom prema prirodi” (Nenad Prelog, Kriza okoline kao kriza kapitalističkog sistema, „Marksizam u svetu”, Beograd, 7/1977, str. VIII-IX). 79 Rayni Kothary, Environment Technology and Ethics od Environment and Development, London, 1990, str. 27-28. 80 Zato se ukazuje na potrebu kritičkog razmatranja kvantitativnog razvoja. „Kvantitativan napredak je nerazborit i destruktivan, jer neminovno konfrontira ljude sa prirodnom sredinom. On pretpostavlja neograničene izvore materijalnih dobara, a mi, s druge strane, veoma dobro znamo da su ti izvori ograničeni, mali i u velikom broju se ne mogu obnoviti. Kvantitativan 30

Sa stanovišta sociologije, ekološki problemi su predmet proučavanja socijalne ekologije. Ali zagovara se i konstituisanje nove sociologije - sociologije planete Zemlje, koja bi kao nauka trebalo da bude šira i kvalitativno drugojačija od sadašnje sociologije. Po jednom od tih shvatanja „sociologija planete Zemlje” treba da utvrđuje „odnose i stanja u društvu i uticaj tih odnosa i stanja na prirodnu sredinu, ali da istražuje i tu sredinu kao uzročni činilac društvenog razvoja ...”81 Da li su i u kojoj meri sve ove nove nauke potrebne (i posebno da li ima potrebe za konstituisanjem nove opšte sociologije, kao sociologije planete Zemlje!) može i mora se prosuđivati sa stanovišta kriterijuma za nastanak i oformljenje pojedinih nauka (a to nije predmet naših razmatranja ovom prilikom). Što se tiče socijalne ekologije, polazimo od toga da je ona stekla pravo građanstva kao posebna (sociološka) nauka, da ima svoj predmet proučavanja i rezultatima svojih istraživanja treba da doprinese rešavanju konflikta između društva i prirode, koji je karakterističan za naš vek82 i koji ne samo da može ugroziti opstanak života na Zemlji već ga i ugrožava.83 U takvom svom predmetnom određenju ona će morati posebno da se pozabavi i odnosom radne i životne sredine. Jer, ne postoji samo međuzavisnost u narušavanju, već i u zaštiti ovih sredina od degradacije i njihovog pretvaranja u dehumanizovane sredine čovekovog rada i života.84

4. EKOLOGIJA I EKONOMSKE NAUKE 1. Ekonomske nauke, koje proučavaju opšte oblike privrednog života u svim vidovima proizvodnje, tj. ono što im je zajedničko i što pokazuje da je ekonomski razvoj društva jedinstven proces, kao i opšte karakteristike privrednog

način življenja je u manjoj meri povezan sa postojanjem ograničenih izvora materijalnih dobara” (Mihailo Marković, The Development Vision of Socialist Humanism y Ethics of Environment and Development, London, 1981, str. 131,133). 81 „...Ukupno, ova nova koncepcija opšte sociologije planete Zemlje obuhvata odnose žive i nežive prirode i njihov uticaj na društveni razvitak, kao i uticaj razvitka društva na prirodnu sredinu, jer su oni povezani i međusobno uslovljeni” (Ratko D. Milisavljević, Društvo na planeti Zemlji, „Zapis”, Beograd, 1982, str. 11). 82 Naime, socijalna ekologija treba da doprinese, kako se ističe, razrešavanju svetskog konflikta u našem, dvadesetom veku, koji se karakteriše i nejednakim rasporedom svetskih resursa koji su prouzrokovali napetost između onih koji ih „imaju” i onih koji ih „nemaju” (Martin Large, Social Ecology, London, 1981, str. 8) 83 „Mi imamo moć da postanemo nova pretnja životu na Zemlji, nadmašujući pri tom sve prirodne katastrofe do kojih je dolazilo pre pojave čoveka. To je mogućno, ali ne nužno i verovatno. Mi bismo mogli, ako iskoristimo naš um i delujemo zajednički kao vrsta, na kraju da budemo i relativno bezopasni, čak uz malo mozga i sreće korisni. Sve zavisi od nas” (NIN, 24. jul 1983, str. 61). 84 Opširnije o ovome videti i: dr Danilo Ž. Marković, Savremeno shvatanje odnosa radne i životne sredine, zbornik radova Dvadesetog jugoslovenskog savetovanja o zaštiti životne i radne sredine, Niš, 1994. 31

života u pojedinim načinima proizvodnje,85 do skora nisu posvećivale dovoljno pažnje odnosu između prostora i ekonomije, tačnije ekonomije i čovekove sredine. Zato je takav odnos ekonomskih nauka prema čovekovoj sredini bio ne samo predmet njihove kritike86 već je i taj odnos počeo da se menja.87 Naime, zaštita životne sredine počinje da se razmatra kao ekonomski problem sa stanovišta makro i mikroekonomskih problema.88 U kontekstu ovakvog razmatranja počinje se ukazivati na potrebu usaglašavanja ekonomskih i ekoloških potreba. Jer, kako se ukazuje, odnos čoveka i prirode mnogo je složeniji da bi se mogao svesti na tržišne odnose. Ograničenost tržišnog mehananizma ogleda se u tome što on ne registruje troškove i štete nastale razaranjem okoline, troškove koje izaziva neracionalni razvoj urbanizacije, ni sve veće iscrpljivanje prirodnih izvora. Rešenje ekoloških problema ne može se rešiti sadašnjim vladajućim koncepcijama maksimiziranja profita.89 Ekološki problemi postaju u sve većoj meri predmet interesovanja i proučavanja ekonomskih nauka. Jer razvoj proizvodnih snaga nije doveo samo do porasta materijalnog i kulturnog bogatstva društva, već i do sve intenzivnijeg zagađivanja čovekove sredine, tačnije do narušavanja ekološke ravnoteže. Naime, sa rastućom eksploatacijom i preradom prirodnih resursa uvećavala se (i uvećava se) količina otpadnih materija koje se unose u prirodu. I zato u savremenim uslovima ekonomskog rasta odnosi društva i prirode dobijaju niz zabrinjavajućih aspekata.90 U stvari, kako se sve češće ukazuje, ekološki problemi su povezani sa ciljevima proizvodnje i njihov karakter proizlazi iz „karaktera privrednog razvoja i celokupne strukture društvenih odnosa proizvodnje”.91 Postepeno je nestajala nezainteresovanost vladajućih ekonomskih teorija za ekološke probleme, posebno za problem veze između prostora i ekonomije i razvijanja ekonomije prostora. Ekološka euforija i razvoj urbane ekonomije doveli su do nastojanja da se ekološki problemi svestranije teorijski promišljaju u ekonomskoj nauci. Tako se, na primer, čine pokušaji da se integrišu analize ekonomskih i ekoloških faktora i ukazuje da su mnoge relacije između ekonomskog i ekološkog sistema nelinearne (npr. stepen aerozagađenja nije linearna funkcija 85

Opširnije videti: Ekonomski leksikon, „Savremena administracija”, Beograd, 1975, str. 296. Videti o ovome: J. Attali - M. Guillaume, Anti-ekonomika, Institut društvenih nauka, Beograd, 1978. 87 A. Niz, Экономика и окружющаяа среда, „Ekonomika”, Moskva, 1981. 88 Opširnije videti: Н. П. Тихомиров, Социально-экономические проблемы заштиты природы, „Экологи я“, Moskva, 1992. 89 Dr Ivan Maksimović, Ekologija i ekonomija, zbornik radova Čovek, društvo, životna sredina, SANU, Beograd, 1981. 90 Nikola Čobeljić, Privredni razvoj i problemi čovekove okoline, zbornik radova Čovek, društvo, životna sredina, SANU, Beograd, 1981, str. 100,104. Opširnije o odnosu ekonomskih nauka i socijalne ekologije videti i: dr Danilo Ž. Marković, Prilog određivanju odnosa socijalne ekologije i ekonomskih nauka, „Ekonomika”, Niš, 5-6/1993, str. 13-24. 91 Ibid, str. 105. 86

32

broja korišćenih vozila), da ekološki input-autput (korišćenje opštih resursa) nema tržišnu cenu i može biti izražen samo fizičkim pokazateljima, a da se izvesni kvalitativni elementi sredine (arhitektonsko, urbanističko, estetsko projektovanje) ne mogu uopšte vrednovati i biti predmet ekonomskih analiza.92 2. Ekonomski pristup ekološkim problemima pokazao je da se pri oceni racionalnosti proizvodnih poduhvata moraju uzimati u „obzir i štete koje se nanose prirodi i troškovi društva za sprečavanje njihove pojave, odnosno za njihovo otklanjanje”.93 U stvari, može se prihvatiti gledište po kome je u osnovi centralni problem, kada je u pitanju odnos ekonomije i životne sredine, „uočavanje ili neuočavanje istorijski relevantnih granica, okvira i dometa ekonomskog mehanizma, odnosno stepena ekonomske razvijenosti iz kojih slede i odnosi prema čovekovoj životnoj sredini...”94 Naime, proizvodnja ne treba da ima za cilj samo stvaranje materijalnih dobara, već njihovo stvaranje uz očuvanje prirodne sredine. A to znači da očuvanje prirodne sredine i razvoj proizvodnih snaga ne treba da budu suprotstavljeni. Da bi se to postiglo, potrebno je da se izvrši ekologizacija proizvodnje, tj. potrebno je sistematski razvijati tehnološka, upravljačka i druga rešenja koja će omogućiti štednju prirodnih resursa i unapređivanje kvaliteta prirodne sredine. Kvalitet prirodne sredine treba da doprinese unapređivanju kvaliteta života. U ovom kontekstu treba ukazati na upozorenja da rast materijalnog prosperiteta, posebno ako se vrši na račun narušavanja ekološke ravnoteže, tj. uz degradaciju prirodne sredine, ne predstavlja obavezno i rast kvaliteta života.95 Za ostvarivanje ovog cilja ima poseban značaj i usavršavanje metode uračunavanja ekoloških faktora koji utiču na razvitak proizvodnje. U ekonomske proračune moraju se uključivati štete koje izaziva proizvodno delovanje na prirodnu sredinu, naročito one štete koje ruše ekološke sisteme.”96 Međutim, ma koliko da su značajna ekonomska proučavanja (i uvažavanja) ekoloških problema za socijalnu ekologiju i njeno proučavanje čovekove sredine (naročito za odnos društva prema prirodnoj sredini), za nju najveći značaj imaju saznanja do kojih se dolazi proučavanjem prostora sa ekonomskog aspekta. 92

Ekonomska enciklopedija, „Savremena administracija”, Beograd, 1984, str. 913-914. Dr Dragoje Žarković, Društvena reprodukcija prirodne sredine, Čovek i životna sredina, Beograd, 2/1976, str.25. 94 Dr Mihailo Crnobrnja, Čovekova životna sredina i ekonomski razvoj, Marksistički centar SK u Beogradu i NIO „Poslovna politika”, Beograd, 1984, str. 61. 95 „Danas ne može da se sprovodi odgovarajuća politika razvoja bez najvećeg mogućeg znanja o uticaju ovog ili onog vida delatnosti na sredinu. Etički imperativ u društvenoj odgovornosti našeg vremena sastoji se u tome da ne doprinosimo zagađenju prirodne sredine i da što više možemo podržavati mere koje imaju već dostignutu kontaminaciju” (Federiko Major, Sutra je uvek kasno, „Jugoslovenska revija”, Beograd, 1991, str. 431. 96 Dr Dragoje Žarković, Ekologizacija proizvodnje potreba našeg vremena, „Čovek i životna sredina”, 3/1984, str. 11. O ovome videti i Z. Foreks, Sistem ekološkog upravljanja u industriji, „Privredni inžinjering i životna sredina”, Niš, 1995. 93

33

Ta proučavanja vrše se u okviru naučnih disciplina, kao što su: ekonomika prostora, prostorna ekonomija, politička ekonomija prostora, prostorno planiranje. Međutim, mi ćemo, ne ulazeći u sličnosti i razlike ovih disciplina, ukazati na odnos političke ekonomije prostora i socijalne ekologije. 3. Ne ulazeći u to da li je politička ekonomija prostora do kraja konstituisana kao samostalna nauka ili nije, i kakav je njen odnos prema ekonomiji prostora (ili je to samo drugi naziv za ovu naučnu disciplinu) i prostornom planiranju, ukazaćemo na njenu povezanost sa socijalnom ekologijom, onako kako se izlažu osnovna područja njenog proučavanja. Kao osnovna područja političke ekonomije prostora navode se: prostor i ekonomija, društveno-ekonomski faktori izgradnje prostora, ekonomske i socijalne zakonitosti u izgradnji prostora, ekološke zakonitosti u formiranju prostora, regionalni razvoj i izgradnja prostora, proizvodnja prostornih struktura, projektovanje i izgradnja fizičkih struktura i eksploatacija upotrebne vrednosti fizičkih struktura.97 Ako se ovakva predmetna usmerenost političke ekonomije prostora i predmet socijalne ekologije uporede, onda je jasno da socijalna ekologija i svojim proučavanjima treba da polazi i od saznanja koja pruža politička ekonomija prostora.98 Jer, prostor je značajna komponenta čovekove životne sredine. Zato je potrebno u proučavanju čovekove sredine u socijalnoj ekologiji polaziti i od ekonomskih zakonitosti koje se ispoljavaju u formiranju prostorne strukture koje se trajnije, s obzirom na dugotrajnost i statičnost izgrađenih fizičkih struktura, iskazuje kao oblik „prostorne pravde”.99 Razume se da i politička ekonomija prostora u svojim proučavanjima prostora mora uvažavati saznanja do kojih dolazi socijalna ekologija proučavajući specifične veze između čoveka kao prirodno-društvenog bića i njegove životne sredine kao okvira njegovog života. Međutim, time što se posebno ukazuje na odnos političke ekonomije prostora i socijalne ekologije ne zaboravlja se i na potrebu bližeg određivanja odnosa socijalne ekologije i drugih ekonomskih naučnih disciplina. Posebno je značajno odrediti taj odnos između socijalne ekologije i onih ekonomskih disciplina koje u okviru svojih razmatranja i istraživanja treba da rade na ostvarivanju društvenih potreba za ekologizacijom proizvodnje, tj. da pri planiranju ekonomskih aktivnosti i troškova uzimaju u obzir i troškove koji treba da spreče 97

Dr Ljubinka Pjanić, Politička ekonomija prostora, „Savremena administracija”, Beograd, 1980. 98 Inače, ako su područja proučavanja političke ekonomije prostora predmet proučavanja ekonomije prostora, onda sve ovo važi i za odnos socijalne ekologije i ekonomije prostora. Jer, ekonomija prostora kao predmet svog proučavanja ima izgradnju i razmeštaj proizvodnih aktivnosti, staništa ljudi, sistema komunikacija i veza među središtima privređivanja i drugim oblicima društvenog života, sve to u koordinatama prostora i vremena. (Ekonomski leksikon, cit. izd., str. 263. O ovome videti i dr Dušan Veljković: Prostornata ekonomija i prostornoto planiranje, „Komunist”, Skopje, 1978, str. 9-26). 99 Dr Ljubinka Pjanić, cit. delo, str. 18. Opširnije o ovome videti i: Milićević, G. Urbana ekonomika, Ekonomski fakultet, Beograd, 1990. 34

narušavanje ekološke ravnoteže u prirodnoj sredini. Ekonomski poduhvati moraju se svakako posmatrati sa stanovišta sadašnjih troškova za dobijanje date mase ekonomskih dobara, ali i sa stanovišta budućih troškova koji će biti neophodni da se otklone štete za prirodnu sredinu zbog proizvodnje i potrošnje tih dobara.100 U ekologizaciji proizvodnje (tj. pri uzimanju u obzir prilikom planiranja proizvodnje i troškova koje treba da doprinesu očuvanju ekološke ravnoteže u obliku u kome nije ugrožen opstanak živih bića pa i čoveka, tj. koji treba da spreče degradaciju prirodne sredine čoveka) treba imati u vidu da su prirodni prostori dati od prirode onakvi kakvi jesu, a da su njihove ekonomske karakteristike društveno uslovljene. Zato u planiranju ovih troškova treba „posebno analizirati ponašanje odnosa između širenja prirodnih i ekonomskih procesa i njihov uticaj na ekonomske efekte.”101 U tom cilju se ukazuje na potrebu širenja postojećeg obračunskog sistema u privredi, kako bi se iz njega integrisala i dimenzija životne sredine, uključujući, najmanje, satelitske sisteme računovodstva za prirodne resurse. U stvari, kako se ukazuje, potrebna je integracija ekonomskog računovodstva i računovodstva prirodne sredine, tako da ona čini osnovu odlučivanja o društvenom razvoju u svakoj zemlji. Istraživanje i teorijsko promišljanje ovih odnosa nije i neće biti potpuno ako se vrši samo u okviru ekonomskih nauka. Ono zahteva širi društeni (i civilizacijski) pristup, pristup koji treba da ima socijalna ekologija u proučavanju ekoloških problema.102 U stvari, shvatanje nužnosti da se zaštiti životna sredina „pokreće širok spektar problema koji zadiru u suštinska pitanja ekonomskog razvoja i njegovih ciljeva, u domen ljudskih potreba i načina života, u problematiku motiva i kriterija ekonomske aktivnosti... S tim u vezi, mnoga područja ekonomskog života iziskuju ozbiljna preispitivanja i traganja za adekvatnijim pristupima kad je u pitanju odnos čoveka i društva prema prirodi.”103 Socijalna ekologija, istražujući i kritički promišljajući razmatranja u ekonomskim naukama o ekološkim troškovima, mora uvažavati i uticaj novih društvenih pokreta, a pre svega ekološkog, na ova razmatranja. Jer, kako se ukazuje, proizvodnja se „ne sastoji samo iz transformacije prirodne sredine u tehničku”, ona „postaje proizvođenje individualnog biološkog i interpersonalnog identiteta” i u tom sklopu nastaju i novi društveni pokreti. „Novi društveni pokreti se stoga ne bore samo za ponovno prisvajanje materijalne strukture proizvodnje već i za kolektivnu kontrolu nad društveno-ekonomskim razvojem, tj. za ponovno prisvaja100

Dragoje Žarković, Ekonomija i ekologija, zbornik radova Samoupravno društvo i ekologija, Beograd, 1987, str. 105. 101 Dr Dragoslav Slović, Priroda i nauka u procnesu društvene reprodukcije, doktorska disertacija, Fakultet političkih nauka, Beograd, 1984, str. 136. 102 Treba imati u vndu ukazivanje da zagađivanje prirodne sredine vodi na put bez povratka, da pogađa zajednička dobra, celokupno nasleđe čovečanstva i predstavlja neodgovornost za buduća pokolenja. (Opširnije videti: Federiko Major, Sutra je uvek kasno, cit. izd, str. 79.) 103 Nikola Čobeljić, Društveno-ekonomski aspekti zaštite životne sredine, u zborniku radova Problemi nauke u budućnosti - iskustva i viđenja, Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd, 1991, str.371. 35

nje vremena, prostora i odnosa u svakodnevnoj egzistenciji pojedinaca”.104 Nastajanje i razvoj ovih pokreta utiču i na razmatranja i shvatanja o ekološkim troškovima u ekonomskim naukama, koji time „iskaču” iz ekonomskog klasičnog pristupa troškovima proizvodnje, čijem se snižavanju teži često i bez vođenja računa o prirodnom prostoru u kome se proizvodnja odvija.

104

Albertо Meluccei, Novi društveni pokreti - teorijski pristup, zbornik radova Obnova utopijskih energija, priredio Vukašin Pavlović, Beograd, 1987, str. 136. 36

GLAVA DRUGA ČOVEKOVA SREDINA I

POJAM I ELEMENTI ČOVEKOVE SREDINE 1. ČOVEKOVA SREDINA ILI OKOLINA

1. Ako je predmet socijalne ekologije čovekova sredina, tj. proučavanje specifičnih veza između čoveka i njegove životne sredine, njihovog uzajamnog uticaja, onda je potrebno, pre svega, odrediti sam pojam čovekove sredine. Međutim, ne samo da još ne postoji saglasnost o tome šta je predmet socijalne ekologije, već ne postoji saglasnost ni o pojmovnom određivanju čovekove sredine. Naime, u definisanju čovekove sredine postoji dosta nesuglasica i nepreciznosti. Tako se upotrebljavaju termini: „čovekova sredina”, „ljudska sredina”, „čovekova okolina”, „životna sredina”, „prirodna sredina”, „ambijent”, „milje”, „okružje” i dr. Ne radi se samo o tome da se upotrebljavaju različiti termini za označavanje iste pojave, istog sadržaja, već različiti termini označavaju i različite sadržaje sveukupnosti uslova i uticaja u kojima čovek živi kao prirodno-društveno biće. Te razlike se odnose, pre svega, na pojmove „čovekova sredina” i „čovekova okolina”. Zato se i postavlja pitanje da li upotrebljavati termin „čovekova okolina” ili „čovekova sredina”, „čovekovo okružje”. Ima više različitih definicija okoline. Međutim, najčešće se pod okolinom podrazumeva, ukupnost uslova i uticaja koji okružuju čoveka. Tako se životnom okolinom označava ono čime je čovek posredno ili neposredno povezan, ono od čega zavise njegov život i njegova delatnost. Široko shvaćena čovekova okolina može da podrazumeva planetu Zemlju, tanak životni omotač nazvan biosferom i kosmički prostor koji okružuje Zemlju.105 Ovako određena čovekova okolina obuhvata sav materijalni svet koji okružuje čoveka. Zato se ovakvo njeno određenje može prihvatiti samo uslovno zaodređivanje čovekove prirodne okoline. A pošto čovek ne živi samo u prirodi, već i u društvu, onda se čovekovom okolinom označava kako prirodna, tako i društvena okolina.106 Tako se sve češće ističe da čovekova životna okolina predstavlja ukupnost fzičkih, hemijskih i bioloških agenasa i socijalnih faktora koji mogu uticati, direktno ili indirektno, trenutno ili na duži rok, na sva živa bića i ljudsku aktivnost. Iz ovakvog određivanja životne 105

Milorad Radovanović, Životna sredina i savremena geografska nauka, „Čovek i životna sredina”, Beograd, 5/1976, str. 40. 106 Tako se ukazuje da se čovekova okolina sastoji od prirodne okoline, od uslova i okolnosti koji su nastali bez ljudskog rada i od izgrađenih tvorevina koje je čovek stvorio. 37

okoline proizlazi da se okolina može identifikovati sa čovekovom životnom sredinom, a okolina bi pre bio termin koji bi označio ukupnost spoljašnjih prirodnih okolnosti koje utiču na život i stvaranje ljudi.107 Termin okoline usvojila je Evropska ekonomska zajednica podrazumevajući pod njim skup elemenata koji složenošću svojih odnosa sačinjavaju prostor i uslove života čoveka onakvi kakvi su ili kako se doživljavaju. I kada se za oznaku ukupnosti uslova i uticaja u kojima čovek živi koristi termin čovekova sredina, postoje razlike u shvatanju šta se pod njom podrazumeva. Najčešće se smatra da čovekova (životna) sredina predstavlja celokupnu sredinu sa kojom su suočeni ljudski kolektivi i sa kojom su dovedeni u uzajamne akcije i reakcije, i uvlače u igru sve elemente sredine. U zavisnosti od nivoa tehničke civilizacije ljudskih grupa i od upliva prirodne sredine, „životna sredina je pretežno delo ljudi ili deo prirode, na nju deluju fizički ili fiziološki procesi koje ljudi pokreću, kontrolišu ili podnose u uslovima svoje egzistencije ili u samoj svojoj biti”.108 Ali se čovekova sredina određuje kao „materijalna sredina u KOJOJ čovek živi i radi, a osnovni elementi koji je sačinjavaju su: vazduh, voda za piće, hrana, predmeti opšte potrebe, biljni i životinjski svet i zemljište, kao i objekti koje je u njima čovek stvorio”,109 tj. fizička sredina koja okružuje čoveka u datom prostoru i vremenu. Čovekova sredina se shvata i kao deo sveukupne prirodne sredine koja se formira pojavom čoveka i njegovim delatnim odnosom prema prirodnoj sredini. Zato njegovim razvojem ona poprima i različite oblike u istoriji, koji se u osnovi mogu svesti na dva osnovna oblika. U prvom obliku, čovekovom delatnošću prirodna sredina je modifikovana, ali njena osnovna (prirodna) svojstva su sačuvana, tj. sa ekološkog stanovišta posmatrano priroda nije degradirana. U drugom obliku (oblicima), usled delovanja čoveka na prirodu, čovekova sredina je izgubila prirodna svojstva i ona se ispoljava kao izražena koncentracija stanovništva (gradska naselja, a delimično i seoska), „kulturnim i agrarnim predelima” i ekološkom degradacijom koja ugrožava svaki oblik života.110 2. Pored definicija čovekove okoline (ili sredine) koje su nastale (i nastaju) u okviru ekologije i u teorijskom razmatranju ekoloških problema, problem pojmovnog određivanja čovekove sredine (okoline) rešavan je i u pravnim propisima u pojedinim državama (i pravnoj nauci). Tako, npr. u Japanu po odredbama zakona čovekova sredina obuhvata: „imovinu usko vezanu za život čoveka; životinje i biljke usko vezane za život čoveka i sredinu u kojoj takve životinje i

107

Opširnije videti: Sanja Andrijašević, Uzroci i oblici zagađivanja glavnih elemenata prirodne sredine, „Ekonomist”, Zagreb, 1/1978, str. 127. 108 Žorž Pjer, Sve o životnoj sredini, Beograd, 1979, str. 59. 109 P. Feliks, Unapređivanje i zaštita radne i životne sredine, i sanitarno zakonodavstvo, Institut za dokumentaciju zaštite na radu, Niš, 1980, str.41. 110 Dušan Čolić, Humana ekologija - teorijska i praktična osnova za zaštitu i unapređenje čovekove životne srednne, „Čovek i sredina”, Beograd, 1/1975. 38

biljke žive”.111 Zakon o zaštiti čovekove sredine Rumunije predviđa da čovekovu sredinu sačinjavaju svi prirodni faktori kao i materijalna dobra stvorena ljudskim radom, koja svojom uzajamnom zavisnošću obezbeđuju održavanje ekološke ravnoteže, utičući određujuće na uslove života ljudi i razvoj društva. I u pravnim propisima drugih država koji imaju za cilj da obezbede pravnu zaštitu čovekove sredine, na jedan ili drugi način, ona se određuje, ili se polazi od toga da se zna šta se pod čovekovom sredinom podrazumeva, pa se propisuje sa kog stanovišta se ona štiti i zaštićuje.112 Određenja čovekove sredine nalaze se u dokumentima Organizacije ujedinjenih nacija i pravnim propisima pojedinih zemalja. Tako se u Uvodu Stokholmske deklaracije (koju je usvojila Konferencija UN o čovekovoj sredini 1972. godine) kaže da je čovek „u isto vreme proizvod i tvorac svoje sredine, koja mu daje fizičku podlogu za održavanje života i koja mu omogućuje intelektualni, moralni, društveni i duhovni razvoj” i zato su „za čovekovo blagostanje i uživanje osnovnih ljudskih prava, uključujući tu čak i pravo na život, od bitnog značaja oba aspekta ljudske sredine - prirodna sredina i ona koju je načinio čovek”. Zato čovek ima pravo ne samo na slobodu i jednakost, već i na adekvatne životne uslove, u sredini čiji kvalitet omogućava život u dostojanstvu i blagostanju i svečanu obavezu da štedi i poboljšava tu sredinu za sadašnje i buduće generacije. Iz ovih formulacija se može zaključiti da čovekova sredina obuhvata kako fizičku, tako i moralnu i društvenu i duhovnu okolinu čoveka.113 Na sličan način je određena čovekova sredina u saopštenju Komisije Evropske zajednice o politici u oblasti čovekove sredine (od 22. VII 1971. g.) u kome stoji da čovekova sredina čini „skup elemenata koji u složenosti svojih odnosa čine okvire, sredinu i uslove čoveka u društvu”.114 Polazeći od ovakvih shvatanja o čovekovoj sredini, pojedine zemlje, svojim pravnim propisima, treba da daju osnova za njenu zaštitu. Ustavi Jugoslavije (1974. i 1992.) imaju odredbe o pravu čoveka na zdravu životnu sredinu. Isto tako oni sadrže odredbe koje obavezuju društvenu zajednicu da onemogući sve aktivnosti i radnje kojima bi se narušavale i degradirale 111

V. Čok, Pravo i zaštita prirodne sredine u kojoj živi čovek, „Arhiv za pravne i društvene nauke”, Beograd, 1/1973. 112 O ovome videti; В. В. Петров, Эекология и право, „Юридическая литература“, Moskva, 1981. 113 Međutim, u daljem tekstu Deklaracije govori se „gotovo isključivo o fizičkom aspektu zaštite čovekove sredine, dakle o konkretnim akcijama za zaštitu pojedinih delova te sredine od zagađivanja, o naučno-tehnološkom razvoju, o zaštiti flore i faune, o pitanju porasta stanovništva, o korišćenju prirodnih resursa i tome slično. Slični se primeri mogu naći i u drugim dokumentima Konferencije Ujedinjenih nacija o ljudskoj sredini, održanoj 1972. godine, a takođe i u drugim međunarodnim dokumentima koji na opštiji način prilaze ovoj materiji” (dr Vid Vukasović, Zaštita čovekove sredine - međunarodno pravni aspekti, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd, 1980, str. 27). 114 Opširnije o ovome videti: S. Milenković, Egzistencija čoveka i zagađivanje životne sredine, Radio Sarajevo - Treći program, Sarajevo, 6/1974. 39

prirodne i radom stvorene vrednosti čovekove životne sredine.115 Na osnovu ovih ustavnih odredaba može se zaključiti da je u Jugoslaviji čovekova životna sredina pravno definisana kao ukupnost prirodnih i radom stvorenih vrednosti koje su od interesa za zdrav, siguran i delotvoran život i rad sadašnjih i budućih generacija. 3. Između termina „čovekova okolina” i „čovekoza sredina”, za označavanje ukupnosti uslova i uticaja u kojima čovek živi, smatramo da treba prihvatiti i upotrebljavati, termin „čovekova sredina”. Zato postoje dva osnovna razloga. Prvo, termin „sredina” upotrebljava se za oznaku ne samo skupa prirodno datih okolnosti u kojima nastaje i razvija se neko biće, već i za oznaku okvira u kome se nešto zbiva i u kome, za razliku od prirodne sredine, deluju ljudi, uspostavljajući međusobne odnose.116 Drugo, čovek nije samo prirodno biće. On je i društveno biće. On gradi uslove svoje egzistencije stvarajući društvo „za koje se može reći da predstavlja višu formu u razvoju materije”.117 Jer, život čoveka se javlja kao dvojak odnos, „s jedne strane kao prirodan, a s druge, kao društveni odnos društven u tom smislu što se tu podrazumeva zajedničko delovanje više individua, bez obzira na to pod kojim uslovima, na koji način i u kom cilju.”118 U stvari, ljudski rad „kao celishodna delatnost prilagođavanja prirode u ovom ili u onom obliku... jeste prirodni uslov ljudske egzistencije, od svojih socijalnih oblika nezavisan uslov izmene materije između čoveka i prirode,119 a čovekova inteligencija rasla je srazmerno tome kako je čovek učio da menja prirodu”. I zato, prirodni uslovi ne određuju isključivo čovekov istorijski razvitak, jer on deluje na prirodu (menja je) i sam sebi stvara nove uslove opstanka.120 Naime, ljudi „što se više udaljuju od životinje u užem smislu, to više stvaraju svoju istoriju”,121 a priroda i istorija su dve komponente sredine u kojoj oni žive, kreću se i postoje.122 U ovom smislu treba shvatiti i Engelsovo ukazivanje da „sva nama pristupačna priroda čini sistem, sveopštu zavisnost tela, a pod telima razumemo ovde svako materijalno postojanje - počevši od zvezda do atoma, pa čak i do čestica etra, ukoliko priznajemo njihovu egzistenciju”.123 U toj „svoj nama pristupačnoj prirodi” nalaze se i materijalni predmeti koje proizvode ljudi. Jer, priroda ne gradi strojeve ni lokomotive, železnice, electric telegraph, selfacting mules, itd. Oni su proizvodi čovekove radinosti: prirodni materijal pretvoren u organe čove-

115

Slične odredbe o čovekovoj sredini sadrže i ustavi republika. Popularna enciklopedija, BIGZ, Beograd, 1976, str. 1041. 117 Kolbasov Oleg Stepanovič, Эекология - политика - право, „Nauka”, Moskva, 1976, str. 9. 118 Karl Marks - Fridrih Engels, Nemačka ideologija, „Dela”, tom 6, Beograd, 1974, str. 29. 119 Karl Marks, Prilog kritici političke ekonomije, Beograd, 1969, str. 26. 120 F. Engels, Dijalektika prirode, „Dela”, tom 31, Beograd 1974, str. 410. 121 Isto, str. 264. 122 Karl Marks - Fridrih Engels, Werke, Band, Dietz Verlag, Berlin, 1974, str. 63. 123 F. Engels, Dijalektika prirode, „Dela”, tom 31, cit. izd., str. 298. 116

40

kove volje nad prirodom ili njegove delatnosti u prirodi. Oni su delo čovekovog mozga stvoreni čovekovom rukom, opredmećena snaga znanja.124 Polazeći od pojmovnog određivanja sredine (prirode čoveka, društva i istorije)125 prihvatljiviji za oznaku ukupnosti uslova i uticaja u kojima čovek živi jeste termin „čovekova sredina”. Ovaj termin je prihvatljiviji zato što u sebe uključuje kako prirodnu, tako i ljudskim radom izgrađenu čovekovu sredinu i život čoveka u društvu. Prema tome, taj pojam ne znači nešto što je van čoveka, bilo da je anorganska priroda ili dobro koje je čovek stvorio, već taj pojam suštinski odslikava i samog čoveka, njegovo mesto i položaj u društvu, međuljudske odnose, pa i sadržinu i karakter samog društva126 Međutim, u pojmovnom određivanju čovekove sredine, polazićemo i od značenja koje se pridaje terminu „okolina” kada se upotrebljava u značenju da se njime obuhvate svi sadržaji i odnosi koji se nalaze „oko” nekoga ili nečega, na šta se i na koga se ti sadržaji odnose. Jer, u ovom smislu čovek je okružen u svom životu i radu različitim prirodnim i društvenim strukturama i ulogama.127

2. POJAM I ELEMENTI ČOVEKOVE SREDINE 1. U pojmovnom određivanju čovekove sredine i njenih elemenata, treba poći od odnosa društva i prirode. Taj odnos je određen, u osnovi, činjenicom da društveno nastaje u prirodi i da su društvo i priroda „jedan dinamičan sistem čiji se delovi nalaze u promenljivom odnosu na principu povratne sprege.”128 Zato su prirodna i socijalna okolina čoveka „one stvarnosti - ekološki sistem (ili globalni ekosistem) - koje se ne mogu strogo odvajati jedna od druge”. One čine nedeljivo jedinstvo pojavnosti prirode i posledica čovekovog delovanja, i ovo jedinstvo ne može se podrediti ili isključivo prirodnoj ni socijalnoj okolini.129 Ove dve „stvarnosti” čovekove okoline iskazuju se kao prirodni i društveni sistemi. Prirodni sistemi karakterišu se sledećim obeležjima: to su organski sistemi (unutar njih se održava postojeće stanje materije, energije, informacija i odnosa struktura 124

K. Marks: Grundrisse der Kritik der politischen Ockonomic, Dietz Verlag, Berlin, 1953, str. 594. 125 Opširnije o ovome videti: dr Danilo Ž. Marković, Opšta sociologija, 8. izdanje, „Savremena administracija”, Beograd, 1993. str. 161-187. 126 Gordana Marković, Osnovni sociološko-ekonomski problemi odnosa čoveka i životne sredine u SR Srbiji, magistarski rad, Fakultet političkih nauka, Beograd, 1980, str. 9-10. 127 „S civilizacijskim tendencijama kvantitativnog širenja čoveka u velike prostore, povećanjem i ubrzanjem informacija i komunikacija i sl., okolina čoveka proširuje se na čitavu biosferu, a čovek sve više stvarno aktivno participira u mnogim i to vrlo različitim socijalnim zajednicama (kulturama)”. (Ivan Cifrić, Socijalna ekologija, „Globus”, Zagrsb, 1989, str. 44). 128 E. Ю. Гирусов, Систем общество природа, проблеми социалноей экологии, Moskva, 1976, str. 125. 129 Razdvajanje prirodne okoline od socijalne ipak ima svoje potpuno opravdanje i upotrebu prilikom naučnih i konkretnih društvenih analiza i donošenja mera u ekološkoj politici.” (Ivan Cifrić, Socijalna ekologija, cit. izd., str. 50). 41

kao izvesna ravnoteža); to su sistemi cirkulacije (u njima postoji proces propadanja i obnavljanja pojedinih delova u sistemu ili čitavih sistema koji postaju delovi većih sistema); na izvestan način to su „logički sistemi” (imaju unutrašnju determinističku prirodu kretanja); to su stabilni i otvoreni sistemi (mogu asimilirati negativne posledice koje proizilaze iz njihovih unutrašnjih odnosa ili odnosa među pojedinim sistemima, pa se autonomno mogu regenerisati); međusobno su dopunjujući, (kompenzativni i međusobno zavisni), i hijerarhijski su organizovani (egzistiraju u horizontalnoj organizaciji paralelnog postojanja kao niz mehaničkih sistema). Društveni (čovekovi) sistemi svojim obeležjima se razlikuju od prirodnih sistema. Njihova obeležja su: njih je stvorio čovek organizovano i društveno (shodno nekim potrebama i ciljevima); njihova struktura je organizacija (koja se tokom istorije menjala); oni se sastoje od materije (a ne od organizama kao prirodni sistemi); oni su zatvoreni sistemi (ne primaju strane elemente ukoliko nisu za određeno mesto u sistemu predviđeni); to su delimični sistemi (ne mogu egzistirati kao samodovoljni, već žive na račun sistema koji ih okružuju) i to su funkcionalni sistemi (stvoreni su da bi ostvarili neku funkciju).130 Najzad, čovek može, u toku svoje istorije, ugroziti svoj stvoreni sistem, a priroda sama to ne čini ili čini vrlo retko. Prirodni i društveni sistemi ne postoje nezavisno, već se „dodiruju” i „normaliziraju.”131 U kontekstu ovakvog pristupa čovekovoj sredini i polazeći od shvatanja čoveka kao prirodno-društvenog bića koje se radom, menjajući prirodu, uzdiže iznad životinjskog nivoa132 čovekova sredina se može definsiati kao ukupnost prirodnih uslova i društvenih tvorevina u kojima čovek živi kao prirodno i društveno biće. Ovako pojmovno određivanje čovekove sredine ne suprotstavlja čoveka i njegovo „okružje”. Naprotiv, čovek je i sam deo tog „okružja”, svoje sredine, a priroda, kao element njegove sredine, takođe je „prerađena” priroda, tj. deo njegove sredine na koju on utiče svojim delatnim odnosom. U isto vreme, ovakvo određenje čovekove životne sredine suprotstavlja se svođenju problematike čovekove sredine samo na ekologiju i izbegava greške biologizma, koji je, krajem

130

Rezime karakteristika prirodnih i čovekovih (društvenih) sistema dat je prema knjizi I. Cifrića, Socijalna ekologija, cit. izd., str. 59-63. 131 „Istorijski prostor '“dodira”, odnosno „preklapanja” prirodnih i socijalnih sistema može se tendencijski pratiti kao stalno povećavanje prostora uzajamnosti, ali i sve veće međusobno uslovljavanje. Što je savršeniji i razvijeniji čovekov sistem, uključujući njegova sredstva za proizvodnju kojima praktično zahvata u prirodne sisteme, to je sve veće čovekovo prisustvo u intaktivnim privrednim sistemima, ali i zavisnosti” (Ibid.,str.63). 132 „Normalna egzistencija životinja dosta je istovetna uslovima u kojima one žive i kojima se prilagođavaju - uslovi egzistencnje čoveka, čim se odelio od životinje u užem smislu, nisu još nikada postojali gotovi, oni su se mogli izgraditi tek na osnovu kasnijeg istorijskog razvoja. Čovek je jedina životinja koja se može radom izdići iz životinjskog stanja - njegovo normalno stanje odgovara njegovoj svesti i on ga mora sam stvoriti.” (F. Engels, Dijalektika prirode, „Dela”, tom 31, Beograd, 1974, str. 383). 42

prošlog i početkom ovog veka, nastojao da biološke zakone i veze svojstvene biološkim organizmima primeni na društvo i društvene procese. Čovek je prirodno biće. „Postanak i razvoj ljudskog roda je neodvojiv od njegove prirodne sredine... Evolucija čoveka je bila pod stalnim uticajem klimatskih promena i drugih događaja koji su menjali prirodnu sredinu.”133 Ali čovek nije samo neposredno prirodno biće. On je i delatno biće koje je neposredno prirodno biće i to delatno obdareno životnim snagama, raznim sklonostima i sposobnostima, kao i nagonima.134 Naime, čovek je ljudsko prirodno biće, tj. biće koje postoji samo za sebe, stoga rodno biće koje se kao takvo mora potvrditi i manifestovati u svom bitku i u svom znanju... Priroda ni objektivno ni subjektivno nije neposredno adekvatno data čovekovu biću. A kako sve prirodno mora nastati, tako i čovek ima svoje nastajanje, istoriju. Istorija je prava prirodna istorija čoveka.135 Naime, kako se ukazuje „ljudska suština prirode” postoji tek za društvenog čoveka; jer tek ovde ona postoji za njega kao veza s čovekom, kao njegovo postojanje za drugog i kao postojanje drugoga za njega, te kao životni element ljudske stvarnosti; tek ovde ona postoji kao osnova njegovog vlastitog ljudskog postojanja. Njegovo prirodno postojanje tek mu je ovde postalo njegovim ljudskim postojanjem, a priroda je za njega postala čovekom. Dakle, društvo je dovršeno suštinsko jedinstvo čoveka s prirodom istinsko uskrsnuće prirode, provedeni naturalizam čoveka i provedeni humanizam prirode”.136 Čovekova sredina, iako je u pitanju jedinstvena sredina, ima prirodne i društvene komponente, tj. predstavlja ukupnost fizičkih uslova i društvenih tvorevina u kojima čovek živi. Ili, može se reći da čovekova sredina ima dva dela koja su uzajamno povezana: prirodni i društveni.137 Prirodnu komponentu (ili deo) čovekove sredine, u najširem smislu, čini celokupni prostor neposredno ili posredno dostupan čoveku, u stvari planeta Zemlja i okolni kosmički prostor (uključujući i bliža nebeska tela). U užem smislu, prirodnu komponentu čovekove sredine čini onaj deo biosfere u kome čovek može živeti, bez obzira da li je reč „o divljoj prirodi” ili o prirodi koja je u manjoj ili većoj meri ljudska tvorevina. U ovom smislu razlikuju se i tri komponente čovekove prirodne sredine: prirodna sredina koja okružuje čoveka - skup faktora čisto prirodnih ili prirodno-antropogenog sistemskog porekla koji se karakteriše samoodržavanjem i samoregulacijom bez korigujućeg uticaja čoveka, a koji deluje na čoveka i njegove kolektivitete; 133

Nikola Pantić, Priroda i čovek, „Čovek i priroda”, SANU, Beograd, 1984,str. 18. K. Marks, Ekonomsko-filozofski rukopisi (1884), „Dela”, tom 3, Beograd, 1973, str. 268. 135 Isto, str. 269. 136 Isto, str. 238. 137 „Naučnici sve više otkrivaju da na našoj planeti postoje dva sistema: prirodni poredak, koji je primaran i pored velikog obilja raznih oblika i procesa materije ostaje dosledan svojim prvobitnim osobinama i menja se sporo milionima godina, i društveni poredak koji se odlikuje nadgradnjom prirodne sredine i svojim specifičnim oblicima, tvorevinama i stremljenjima koja ga čine autonomnim i skoro suprotstavljenim prirodnom poretku” (Ratko D. Milisavljević, Društvo na planeti Zemlji, „Zapis”, Beograd, 1482, str.38.) 134

43

kvazipriroda - „druga priroda” koju čine sve modifikacije prirodne sredine koje je izvršio čovek, one nemaju samoodržanje i samoregulaciju i propadaju bez stalnog regulativnog dejstva čoveka; „treću prirodu” ili veštačku prirodu čini veštački svet koji nema analogiju u prirodi, koji je sistemski njoj tuđ i bez stalnog obnavljanja brzo propada, koji je stvorio čovek.138 Ali isto tako, ne retko, kada je reč o čovekovoj prirodnoj sredini razlikuju se prirodna i veštačka sredina. Prirodnom sredinom označava se onaj njen deo koji čovek nije bitnije izmenio, ili je uopšte nije izmenio. Veštačkom sredinom označava se onaj njen deo koji je čovek bitno izmenio i sve je više menja.139 Društvenu komponentu (ili deo) čovekove sredine čini društvo, odnosno društveni procesi i društvene tvorevine, preko kojih, i kojima se čovek ispoljava kao društveno, delatno biće. Ona nastaje kao rezultat uticaja ljudi jednih na druge, kao socijalno-bioloških bića, u cilju zadovoljavanja pojedinačnih (ličnih) i zajedničkih potreba. Ona se integriše sa prirodnom sredinom u sveopštu ukupnost životne sredine koja okružuje čoveka. 2. Čovek je, od jedne manje ili veće potčinjenosti svetu prirode, tokom istorije stvorio (i stvara) svet koji nosi njegov pečat, ali on i dalje živi od anorganske prirode. I „ukoliko je čovek univerzalniji od životinje, utoliko je univerzalnije područje anorganske prirode od koje on živi...čovek živi od prirode, to znači: priroda je njegovo telo, s kojim on mora ostati u stalnom procesu da ne bi umro. Da je čovekov fizički i duhovni život povezan s prirodom, nema drugog smisla nego da je priroda povezana sa sobom, jer čovek je deo prirode”.140 Zato se kao elementi čovekove prirodne sredine, sa kojom je čovekov fizički i duhovni život povezan, mogu navesti atmosfera, hidrosfera, litosfera, biljke, životinje i mikroorganizmi.141 Atmosfera je vazdušni omotač koji obavija zemlju. Nju čini smeša gasova, čvrstih i tečnih materija. Od gasova koji se nalaze u njenom sastavu za biološke procese najznačajniji je kiseonik. Struktura atmosfere je relativno stabilna, iako se u njoj odvijaju promene koje čovek još uvek nije do kraja saznao. Čovek je atmosferom vezan, u osnovi, na dva načina. Prvo, atmosfera sadrži kiseonik, bez koga čovek ne bi mogao da živi. „Čovek ne može da živi bez kiseonika više od 5 minuta. To je kritična granica u kojoj, ako krv ne dopremi u mozak dovoljno kiseonika, on biva trajno oštećen, a ukoliko nedostatak kiseonika potraje duže, dolazi do smrti.”142 Drugo, atmosfera štiti čoveka od smrtonosnih kosmičkih zrako138

„To više nije, očovečena priroda” već iz korena preobražena materija od strane čoveka, koja više ne ulazi u prirodne geohemijske cikluse, ili ulazi s velikim naporom”. (Н. Ф. Реймерс, Экология, „Росия молодая“, Moskva, 1994, str. 287.) 139 Žarko Korać, Čovek i grad, „Glas”, Beograd, 1970, str. 10. 140 K. Marks - F. Engels, Rani radovi, Zagreb „Naprijed”, Beograd, „Sloboda”, 1973, str. 25. 141 Videti opširnije: Mihajlo Crnobrnja, Čovekova životna sredina i ekonomski razvoj, Marksistički centar organizacije SK u Beogradu, i NIR „Poslovna politika”, Beograd, 1984, str. 31-34. 142 Milica Kačarević, dr Slobodan Končar-Đurćević, Izvori zagađivanja i čuvanja kvaliteta vazduha, „Rad”, Beograd, 1977, str. 6. 44

va i ultraljubičaste radijacije. Naime, u višim slojevima stratosfere zadržavaju se ubitačni jonizujući zraci Sunca, od kojih neki, u manjim količinama, prodiru na zemlju i neophodni su za biljni svet i fotosintezu. Međutim, atmosfera gubi svoja prirodna svojstva zbog sve većeg prisustva supstanci u njoj koje su strane njenom prirodnom sastavu. U njoj je, pre svega, sve manje kiseonika a sve više ugljendioksida. Ove promene uzimaju već alarmantne razmene. Od 1850. godine godišnje povećanje ugljendioksida u atmosferi iznosi 10-12%, a količina kiseonika je u ovom periodu smanjena za 10-12 milijardi tona (pre svega zbog intenzivnog uništavanja šuma). Hidrosfera predstavlja ukupnost vodene mase na zemljinoj kugli i u atmoferi. U nju neprestano ulaze i izlaze razne čvrste, tečne i gasovite materije, od kojih svaka na svoj način utiče na ravnotežno stanje hidrosfere. Naime, vodena masa se stalno kreće, kruži, i to kretanje se naziva hidrološkim ciklusom. Hidrološki ciklus predstavlja skup procesa koji regulišu količinu vode na Zemlji u datom prostoru i vremenu, jer voda je količinski postojana i obnovljiva. On deluje kao neka ogromna pumpa koja pokreće ogromne količine vode, ali u tom kretanju voda gubi u svom kvalitetu.143 Međutim, voda, i to voda određenog kvaliteta, predstavlja nerazdvojni deo metabolizma živih bića, uslov je života. A čovek koristi samo mali deo ukupne vodene mase. Jer, voda na Zemlji zauzima oko 361 milion km2 (71%) zemljine površine. Od toga na slanu morsku vodu otpada 97,39%, 2,01 % na vodu u polarnim ledenim kapama na severu i jugu Zemlje, a samo 0,6% vodene mase ostaje ljudima za piće i druge njihove životne i proizvodne potrebe. Voda je obnovljiv resurs. Međutim, snabdevanje slatkom vodom ograničeno je ne samo raspoloživim količinama, već i načinom njene distribucije. Litosfera je tle, zemljište na kome ljudi žive. To je deo prirode, prirodni medijum u kome i na kome je čovek u fizičko-prostornom smislu do sada zasnovao svoju egzistenciju. Ona sadrži glavne naslage neorganskih materija koje čovek koristi kao delove svog metabolizma preko vode ili vazduha, najčešće preko žive prirode ili preko svoje prerađivačke (proizvođačke) delatiosti. U stvari, litosfera sadrži potrebne minerale koje metabolizmi živih bića dobijaju preko vode ili biljaka.144 Međutim, litosfera raspolaže, u ograničenim količinama, mine143

„Hidrološki ciklus deluje kao neka ogromna pumpa koja pokreće isto tako ogromne količine vode. Putem isparavanja voda prelazi u atmosferu gde se kondenzuje i u vidu padavina dolazi opet na zemlju. Tok vode od viših regiona, na koje ona iz atmosfere pada, ka nižima, odnosno ka morima i okeanima, u sebi sadrži ogroman energetski potencijal. Sem toga, ovim tokom se prenose sedimentne i rastvorene i nerastvorene materije tako da voda svojim krstanjem po zemlji (isto naravno važi i za kretanje podzemnih voda) postepeno gubi u svom kvalitetu” (dr Mihailo Crnobrnja, cit. delo, str. 35). 144 „Ova, samo Zemlji svojstvena dinamika na površini planete uslovljena je sučeljavanjem stalno aktivnog, otvorenog materijalnog sistema Zemlje (specifičnih svojstava i osobenih unutrašnjih sila) sa neprestanim složenim uticajima “spoljašnje” kosmičke sredine”. (Nikola K. Pantić, Nauka o Zemlji i budućnost, zbornik radova Problemi nauke u budućnosti, Srpska akademija nauka i umetnosti 45

ralima koji su neophodni za metabolizam živih bića. Pored toga, litosfera po svom sastavu nije homogena i zato nije, geografski posmatrano, svuda podjednako pogodna za razvoj biljaka, obezbeđivanje neophodnih sastojaka za metabolizam živih bića.145 Sa ovog stanovišta poseban značaj ima poljoprivredno zemljište kao osnova za proizvodnju hrane, čija se veličina procenjuje na četiri milijarde hektara. Međutim, ono se sve više smanjuje po glavi stanovnika kako zbog porasta broja stanovnika, tako i zbog industrijalizacije i urbanizacije, pa se zato i u sve oštrijoj formi pojavljuje problem ishrane stanovništva.146 Biljke su vrlo značajne kako kao proizvoćači organskih materija, tako i kao bitan element energetskog toka. One sunčevu energiju, uz prisustvo vode i ugljen-dioksida, pretvaraju u hemijsku energiju koja je neophodna za život svih živih bića. U stvari, one imaju veoma značajnu ulogu u razmeni materije, tj. Cikličnom kretanju sastojaka koji su neophodni za život. Tako npr. azot koji je sastavni element svih proteina, ne uzima se direktno iz atmosfere, već posredstvom biljaka. Značajnu ulogu biljke imaju i u kružnom kretanju kiseonika,147 sumpora, kalcijuma, fosfora itd. Međutim, biljke koje su neophodne u prometu materija, nisu toliko značajne u prometu energije. Jer, one uspevaju da samo oko 0,1% sunčeve svetlosti koja dospe do Zemlje pretvore u hemijsku energiju, a samo polovina od toga se utroši u procesu respiracije. Životinje su (nasuprot biljkama koje su proizvođači upotrebljive energije i pretpostavka kružnog kretanja pojedinih elemenata) potrošači energije i mineralnih sirovina koje biljke sadrže. Inače, sa stanovišta protoka energije, tj. Prenošenja od biljaka ka životinjama biljojedima (i od ovih ka sukcesivnim fazama mesojeda) postoji čak 90% energetski gubitak, a samo oko 10% predstavlja korisno prenošenje. Mikroorganizmi su sićušni živi organizmi (neki biolozi ih svrstavaju u životinje) koji obavljaju značajnu funkciju u kružnom kretanju materije rastvarajući organsku materiju na njene sastavne neorganske delove i oslobađajući pri tom kiseonik, azot, fosfor, sumpor i druge elemente za ponovnu sintezu. Međutim, mikroorganizmi „ne prave razmenu između organskih materija koje do njih 145

Zemljina površina - zemljište na kome ljudi žive iznosi 148 miliona kv. km, odnosno 20% zemljine ukulpe površine. Korisna površina za obradu i gajenje stoke iznosi oko 4 milijarde hektara, što je u 1980. godini značilo 1 ha na svakog stanovnika Zemlje. Međutim, ta se površina smanjuje usled porasta broja stanovnika i izgradnje raznih objekata, Beograd, 1991, str. 255). 146 „Svetski fond poljoprivrednog zemljišta smanjuje se svake godine za 50-70 hiljada kvadratnih kilometara, a od toga za šest do dvanaest miliona hektara oranica. Ovo smanjivanje posledica je erozije, nadiranja pustinja, izgradnje naselja na oranicama, izgradnje novih puteva, veštačkih jezera, industrijskih poljana...” (dr Tomislav Prodanović, Ekološki problemi i samoupravno društvo, Čačak, 1986, str. 20). 147 Jer, najveći deo kiseonika je biološkog porekla. Njegovo proizvođenje vezano je za suvozemne biljke i alge u slatkim vodama i morima. I zato, uništavajući šume i zagađujući reke i mora ljudi narušavaju izvore kiseonika. 46

dospevaju prirodnim putem, dakle predstavljaju deo normalnog fizičko-hemijskog ciklusa u prirodi u procesu odumiranja, i onih organskih materija koje su posledice ekonomskog delanja”.148 Zato se oni, iako ne mogu da razlože na sastavne delove sve organske materije koje čovek u industriji stvara, koriste kao sredstvo za rastvaranje zagađivača. 3. Atmosfera, hidrosfera i litosfera čine neživu prirodnu sredinu. Živu prirodnu sredinu čine biljke, životinje i mikroorganizmi. Za istraživanje odnosa između žive i nežive prirode i složenog spleta odnosa između živih vrsta u određenom prostoru stvoren je poseban pojam ekosistema. Ekosistem je, kako se često ističe, osnovna funkcionalna jedinica u ekologiji, jer uključuje i organizme u živu prirodu, od kojih svaka „utiče na svojstvo druge, a obe su neophodne za održavanje života koji imamo na Zemlji”.149 Upravo zato se celina u kojoj su svi unutrašnji odnosi i sve pojave, bilo fizičkog, hemijskog ili biološkog karaktera, povezane u jedan jedinstven proces, naziva ekosistem. U definisanju ekosistema naglašava se povezanost uticaja živih bića i anorganske okoline, tako da je ta povezanost sposobna za samoregulaciju. Pojam ekosistema prvi je upotrebio britanski ekolog A. G. Tensli (1935.godine) i on predstavlja osnovni pojam za razumevanje ne samo ekološke stvarnosti i ekoloških, već i socijalnih problema. Ekosistemi predstavljaju specifične spojeve života i prirodne sredine. Naime, njihovo funkcionisanje održava protok energije i kretanje materije kroz seriju korišćenja i preobraćanja (jedenja i pojedenosti), čime se obrazuje lanac ishrane. U ekosistemu kao „funkcionalnoj zajednici koja se sastoji od interakcije organizama i svih aspekata okoline”, povezani su prošlost, sadašnjost i budućnost. Zato se i ističe da koncept ekosistema „ujedinjuje biljnu i životinjsku ekologiju, porast stanovništva, ponašanje i evoluciju”.150 Ali se isto tako ukazuje da ekosistem predstavlja „specifičan uzorak uzajamne zavisnosti i promena povezanih organizama, njihovih proizvoda i fizičke sredine”.151 U stvari, ekosistemi su organizovani sistemi, okarakterisani cikličnim procesima materijalnih razmena u kojima podjednako učestvuje živo naselje i njegova neživa sredina.152 Naime, između nežive i žive komponente ekosistema vrši se stalna razmena materije i energije. „Kruženje materije i energije moguće je jedino u okviru ekosistema”, u 148

Dr Mihailo Crnobrnja, cit.delo, str.28. Eugene P. Odum, Ecology, The University of Georgia, 1963, str. 7. 150 „Glavna funkcionalna celina ekosistema je stanovništvo. Ono zauzima nekoliko funkcionalnih mesta koja su u odnosu sa njegovom ulogom značajna u protoku energije i kruženju unutrašnjih sadržaja. I okolina i količina energije u bilo kom sistemu su ograničeni. Kad stanovništvo dostigne granicu koju postavlja njegovom broju ekosistem, njegov broj mora da se stabilizuje, ili ako se to ne desi, onda opada, zbog bolesti, gladi, sukoba, niske reprodukcije ili drugih uzroka”. (The New Encyclopedia Britanicca, Encyclopedia Britanicca, 1974, Vo1. 6. p.198.) 151 L. Brown – E. Selznick, Sociology, San Francisko, 1978, str. 8 152 Siniša Stanković, Ekologija životinja, Zavod za izdavanje udžbenika Narodne Republike Srbije, Beograd, 1962, str. 117. 149

47

kome svaka komponenta, zelene biljke, životinje, bakterija i gljive, ima svoj značaj i svoje dostojno mesto.153 Ekosistemi u sebi najbolje raspoređuju energetske tokove, lance i cikluse ishrane. Na osnovu uzajamnih odnosa u ekosistemu, ekosistem nastaje, evoluira i održava se, a njegova suština „ogleda se u mnogostrukim i složenim zbivanjima što se u njemu kao celini odigravaju”.154 Jedinstvo svih ekosistema, jedinstvo žive i nežive prirode, čini jednu jedinstvenu celinu (jedan mamutski ekosistem) koji se naziva biosferom. Biosfera je površinski omotač Zemlje u kome egzistira živi svet zajedno sa čovekom.155 Ona kao celina živih organizama i zemlje predstavlja jedan sistem koji zahvata sunčanu energiju, preobražava je u hemijsku energiju pomoću fotosinteze i distribucira je na način koji obezbeđuje funkcionalnu strukturu biosfere. Kao celina živih organizama ona je mozaik ekosistema, celine koje su dovoljne same sebi, od kojih svaka podrazumeva živu zajednicu i njenu mrtvu fizičku okolinu. Svaki ekosistem ima svoju ravnotežu i svoje međuzavisnosti uslovljene izmenom energije i materije.156 U stvari, biosfera je sastavljena „od nepreglednog mozaika različitih ekosistema. Ali pojedini ekosistemi nisu izolovani jedni od drugih. Oni se, u većoj ili manjoj meri, vezuju među sobom različitim uzajamnim odnosima i integriraju u složene komplekse višeg reda... Takvi krupni kompleksi ekosistema, koji pokrivaju čitave geografske oblasti i koji istorijski nastaju i razvijaju se, označeni su često kao biomi”.157 Jer, svako živo biće u datom prostoru predstavlja za svako drugo živo biće element spoljašnje sredine, i od svakog živog bića dolaze do drugog živog bića određeni uticaji koje ekologija naziva biotičkim ekološkim faktorima (za razliku od abiotičkih kao što su: temperatura, svetlost, vlažnost ili hemijski sastav vazduha). Ustvari, svako biće deluje na svako drugo i sva zajedno deluju na svako. Ali, isto tako, živa bića u datom prostoru čine zakonomerno nastao sasvim određen skup živih bića različitih kategorija, uzajamno uslovljenih i uzajamno delujućih jedno na drugo. To je, u stvari, sasvim određena zajednica živih bića - biocenoza. Biocenoza je čvrsto organizovana zajednica živih bića u određenom prostoru. To je, u stvari, sasvim određena zajednica živih bića koja predstavlja čvrsto organizovanu zajednicu živih bića na određenom prostoru, okarakterisanom ekološkim faktorima. Svaki prostor ima svoju biocenozu i prožet je njom, ali je biocenoza prožeta prostorom, tako da postoji, jednom rečju, puno i složeno jedinstvo prostora organske i neorganske prirode, biocena i abiocena po terminologiji 153

Dr Milorad Janković, Ekologija, Zavod za izdavanje udžbenika Narodne Republike Srbije, Beograd, 1962, str. 117. 154 Siniša Stanković, cit. dela, str. 282. 155 Opširnije o biosferi videti i: Simeo, R. U. i dr. Биосфера, эволюция, пространство, время, „Progres”, Moskva, 1988. 156 Dr Slavoljub Poiović, Zaštita vode i vazduha od zagađivanja., „Stručna knjiga”, Beograd, 1975, str. 8. 157 Siniša Stanković, cit. delo, str.17. 48

ekologije.158 „Na površini Zemlje postoji čitav niz različitih biocenoza, od kojih se svaka više ili manje, odlikuje nekim svojim karakterističnim osobinama. Ali i pored postojećih razlika, između pojedinih zajednica postoje i izvesne sličnosti, tako da se one mogu sjediniti u veće grupe, biome, ili velike zajednice, koje predstavljaju osnovne tipove biocenoza.”159 4. Biosfera je životna sredina živih bića, pa i čoveka. Ona predstavlja jedinstvo svih ekosistema na Zemlji. Tako se može reći da i sama planeta Zemlja predstavlja jedan gigantski ekosistem. Jer, u biosferi su svi ekosistemi uzajamno povezani i uslovljeni. Upravo zato se i planeta Zemlja može shvatiti kao ekosistem.160 Ali pri tom se mora imati u vidu da su i biosfera i ekosistemi beskrajno složeni, sastoje se od živih bića koja predstavljaju najsloženije fenomene za koje nauka zna. U stvari, kako se sve češće ističe, Zemlja predstavlja „jedan veoma složen dinamički sistem koji se može spoznati, i do kraja shvatiti, samo kroz analizu svih promena prirodne sredine na Zemlji i u njenoj stalnoj interakciji u sklopu dugog geološkog vremena”.161 U biosferi, i ekosistemima koji u njoj postoje, odvija se neprestano proticanje energije i kruženje materije, čime je omogućeno održavanje žive prirode (koja postoji i traje mnogo miliona godina). Proticanje energije odvija se tako što ona dolazi od Sunca (i ima je dovoljno) i biva od zelenih biljaka vezana procesom fotosinteze u novostvorenim organskim jedinjenjima (kao potencijalno hemijska energija), da bi kasnije bila potpuno (prvenstveno pri disanju) oslobođena i pretvorena u toplotnu energiju, koja se zračenjem bespovratno gubi u vasionskom prostoru. Kruženje materije u biosferi omogućava održavanje žive prirode, jer je Zemlja zatvoren ekološki sistem (izuzev u odnosu na energiju). Naime, u toku svog postojanja Zemlja iz vasione nije primila značajnije količine materije, niti će ih spontano primiti. Pored toga, one materije koje su za život najpotrebnije nalaze se u najmanjim količinama162 i zahvaljujući samo kruženju materije obezbeđuju se uslovi za život.163 U stvari, kruženje materije odvija se kroz lanac ishrane, 158

Dr Milorad M. Janković, Savremeni naučno-teorijski aspekti odnosa čoveka i biosfere, u knjizi Čovek i životna sredina, u SR Srbiji, „Glas”, Beograd, 1977, str. 71-72. 159 „...Biomi sе mogu već na prvi poglsd lako uočiti, s obzirom da se zbog niza svojih specifičnih ekoloških, fizionomskih, strukturnih, organizacionih, geografskih i drugih faktora jasno izdvajaju. Svaka od tih zajednica ima svoje posebne žnvotne forme biljaka i životinja, specifično prilagođenih na život u njoj” (dr Milorad Janković, Ekologija, cit. izd., str. 123). 160 Koncept ekosistema može da se proširi i da obuhvati čitavu planetu na kojoj živimo. „Kao svim drugim životinjama i nama je potrebno, da bismo živeli, odgovarajuće snabdevanje hranom koje nam omogućuju zelene biljke koje mogu da proizvode ugljene hidrate iz sunčeve energije. Takođe nam je potreban određen prostor u kome ćemo živeti”. (D. Popenal, Sociology, New Jersey, 1980, p.491.). 161 Nikola Pantić, Priroda i čovek u zborniku radova Čovek i priroda, cit. izd., str. 15. 162 Dr Milorad M. Janković, Savremeni naučno-teorijski odnosi čoveka i biosfere, str. 73-74. 163 „Biosfera je otvoreni sistem žive prirode koji je uslovljen sastavom zemljine kore, atmosferom i hidrosferom i u kome je Sunce glavni izvor energije, koji taj sistem prima i raspoređuje, tako da se uz pomoć žive materije uvode neorganske materije u kružni ciklus 49

„odnosno kroz spletove lanaca ishrane. Slikovito, mi govorimo o ekološkim piramidama (koje mogu biti izražene kao piramide grafičke, brojeva, biomase, energetske) i koje, u suštini, ukazuju da duž lanaca ishrane opada količina organske materije i energije u njima vezane, a da raste količina oslobođene neorganske materije. Grubo rečeno, u biosferi svako svakoga i svašta jede i svako biva od nekoga pojeden. Ovaj princip hranjenja, kroz lance ishrane, u stvari i omogućuje kruženje materije (a takođe i proticanje energije)”.164 Biosfera predstavlja prirodnu životnu sredinu čoveka. To znači da mnoštvo ekosistema, koji su uzajamno povezani i uslovljeni, uključujući i ekosistem čoveka, čine čovekovu prirodnu životnu sredinu. Međutim, čovekov ekosistem (koji se takođe nalazi u međusobnoj povezanosti i uslovljenosti sa ekosistemima ostalih živih bića) razlikuje se od ekosistema drugih živih bića, po tome što on sadrži i rezultate, tvorevine, čoveka kao delatnog bića.165 Promene koje čovek izaziva u prirodi svojom delatnošću dalekosežne su i prostiru se na čitavu biosferu. Jer, čovek je „shvatio oblik i vrstu energije, otkrio je najcelishodniju ishranu, uočio je značaj vazduha za fiziologiju živih bića i razmenu materija sa sredinom, shvatio je značaj toplote, vlažnosti i fizičke oblike sredine, osposobio se da stvara veštačku sredinu i time stvorio mogućnost egzistiranja u širim prostorima”.166 Upravo zato se zakonitosti ekologije, do kojih se došlo proučavanjem biljaka i životinja (tj. njihovih ekosistema), ne mogu mehanički prenositi na čovekov ekosistem,167 mada se neka od tih saznanja mogu iskoristiti i pri proučavanju čovekove sredine. Ali, pri njihovom koršićenju mora se imati u vidu osobenost čovekovog ekosistema i čovekove životne sredine koja, pored prirodne, ima i društvenu komponentu. 5. Društvenu komponentu čovekove sredine čini, u najširem smislu, društvo koje predstavlja proizvod uzajamne delatnosti ljudi, tj. kulturnoovog džinovskog sistema. Ali, iako se radi o ogromnim količinama potrebne toplote za održavanje tog sistema, u podneblju gde vlada umerena klima, dovoljan je 1 čas sunčevog zagrevanja da se dobije energija dovoljna za godinu dana”. (dr Ratko Milisavljević, cit. delo, str. 27-28). 164 Dr Milorad Janković, ibid, str. 75. 165 „Čovek zauzima jedinstven položaj među živim bićima time što uči kako da prevaziđe granice koje ograničen fizički prostor nameće daljem povećanju stanovništva. On je to rešenje našao otkrivši kako da stvori koncentualni prostor, ukupnu količinu informacije koje je prikupio, iz koje je moguće kratko izvesti pravila, kodove i teorije, koji omogućuju delotvorniji odnos sa fizičkom i društvenom sredinom. Taj proces povećanja konceptualnog prostora, uz istovremeno povećanje broja stanovnika, dozvoljava da svaka individua u proseku bude uključena u isti broj društvenih interakcija dnevno, kao nekada, kada je život primarno bio ograničen na iskustva stečena u okviru horde lovaca-skupljača od dvanaest odraslih osoba i njihove dece” (Behavior and Environment, The Uge of Space by Animals and Men, ed. Bz Aristide H. Esser, Plenum Press, New York - London, 1971, p.365). 166 Dr Srbobran Đorđević, Humana ekologija, „Rad”, Beograd, 1977, str. 19. 167 Dr Jakov Danon, Marksizam i savremeni razvoj bioloških nauka, „Naučna knjiga”, Beograd, 1979, str. 88-89. 50

psihološka klima koja u njemu postoji,168 koja se stvara društvenim odnosisma u koje čovek stupa, povezujući svoja ponašanja s drugim ljudima, obrazujući društvene grupe u kojima živi i stvara kulturu. Ako se kultura shvati kao „skup svih materijalnih i duhovnih vrednosti (procesa, promena i tvorevina) koje su nastale kao posledica materijalne i duhovne intervencije čoveka u prirodi, društvu i mišljenju”169 ona predstavlja značajan činilac društvene komponente čovekove sredine. Jer, kao što je koren čoveka sam čovek, a čovekov svet društvo, tako je i čovek čoveku okolina, kako svojim odnosima, tako i sa svojim tvorevinama. Naime, svaki je čovek po jedan Ego „za takvog je čoveka onaj drugi čovek, ma ko to bio, okolina. Svako je od nas, prema tome, i čovek i okolina, zavisno od tačke posmatranja.170 Ispravno se ukazuje da socijalno (društveno) ponašanje nastaje zbog toga što je jedan čovek važan za drugoga kao deo njegove sredine. Zato je i značajno istraživanje uticaja socijalne (društvene) sredine na ponašanje čoveka, kao i uticaja ponašanja čoveka na društvenu sredinu.171 Naime, čovek se iskazuje i potvrđuje (kao rodno biće) proizvodnjom. Ali, on ne proizvodi samo predmete utičući na prirodu, već proizvodeći stupa i u određene odnose s drugim ljudima. Odnosi koje ljudi uspostavljaju u proizvodnji su značajni odnosi. Međutim, od ne manjeg značaja su i drugi (mnogobrojni) odnosi koje ljudi u svom društvenom životu uspostavljaju (kao što su npr. nacionalni, verski, itd.) Svi ti odnosi, to mnoštvo odnosa koje ljudi uspostavljaju povezujući svoja ponašanja čine ljudsko društvo, tako da ne nastaje samo čovek, i živi u društvu, već on društvo i stvara.172 Najznačajniji elementi čovekove društvene sredine, koji su bitni za čovekov socio-ekonomski ekološki sistem, proizlaze ne samo iz čovekove suštine kao društvenog bića, koje se kao rodno biće iskazuje radnom delatnošću i povezivanjem ponašanja sa drugim ljudskim bićima. Oni proizilaze i iz naseljenosti ljudi na pojedinim delovima na Zemlji u oblicima koji su određeni ne samo geografskim već i drugim činiocima. U ovakvom pristupu najznačajnijim elementima čovekove društvene sredine, kao takvi, mogu se navesti: društveni odnosi, radna sredina i naselja (sredina življenja - selo, grad, lokalna zajednica). Ovi elementi čovekove društvene sredine od bitnog su značaja za razumevanje odnosa čoveka društvenih grupa prema životnoj sredini. Međutim, socijalna sredina, kao društvena komponenta čovekove životne sredine je veoma složena. Ona u sebe uključuje mnoštvo elemenata, počev od ekonomske sfere društvenog života, preko 168

„Socijalna sredina - kulturno-psihološka klima, namerno ili/i nenamerno, svesno i/ili nesvesno, stvorena radi ličnosti, društvenih grupa i čovečanstva u celini od strane samih ljudi koja se sastoji od uticaja ljudi kao socijalno-bioloških bića, jednih na druge u kolektivima neposredno i putem sredstava materijalnih, energetskih i informacijskih koje je on stvorio” (Н. Ф. Реймерс, Экология, cit. izd., str. 288). 169 Sociološki leksikon, „Savremena administracija”, Beograd, 1982, str.307. 170 Dragutin Gostuški, Čovek je čoveku okolina, “Čovek i sredina”, Beograd, 1/1975, str. 18. 171 Edited bz E. H. Moss and P. M. Insel, Issucs in Social Ecology, 1974, r. 497-498. 172 Opširnije videti i: Kupcov, I. V. (red) Сферы общественной жизни, Moskva, 1993. 51

društvenih tvorevina i vrednosnog sistema do procesa socijalizacije čoveka i odnosa čovek -socijalna sredina.173 Društveni odnosi u širem smislu reči predstavljaju povezano delovanje ljudi. To međusobno uslovljeno ponašanje ljudi menja ponašanje svakog učesnika odnosa i dovodi do nekih promena. U užem smislu društveni odnos predstavlja oblik društvenog procesa. Naime, „stupajući u određen proces, tj. zajedničko delovanje, ljudi samim tim zauzimaju različite položaje jedan prema drugome i tako stvaraju različite društvene odnose”.174 Međuljudski odnosi su jedna vrsta društvenih odnosa. Oni se uspostavljaju dejstvom svesnih, nesvesnih i podsvesnih ponašanja među pojedincima. To su povezana ponašanja pojedinaca na koja utiču ne samo društveni odnosi već i psihološke osobine ličnosti, kao što i oni utiču na psihološko stanje pojedinaca. Međuljudski odnosi mogu biti odnosi tolerancije i saradnje, ali i odnosi netrpeljivosti, suprotstavljanja, sukoba, dominacije i eksploatacije. Oni su samo u poslednjoj instanci određeni proizvodnim odnosima u koje ljudi stupaju nužno i nezavisno od svoje volje u procesu proizvodnje. A po broju učesnika dele se na unutargrupne (u društvenim grupama) i međugrupne (odnose između manjih ili većih društvenih grupa - parcijalnih i totalnih).175 Istraživanja unutargrupnih odnosa pokazala su da ponašanja članova grupe treba objašnjavati „klimom” njihove grupe, a odnosi u grupama najčešće se objašnjavaju oblicima odnosa u organizaciji.176 Radna sredina predstavlja ukupnost materijalnih činilaca procesa rada i međuljudskih odnosa koje učesnici u procesu rada uspostavljaju. Između elemenata radne sredine i čoveka postoji uzajamno dejstvo. Ljudi stvaraju i utiču na radnu sredinu, ali i radna sredina kao celina, ili sa pojedinim njenim elementima, utiče povratno na čoveka (pozitivno ili negativno).177 Poslednjih godina radna sredina se sve češće izučava, kao deo čovekove životne sredine, a radna sredina i radne grupe, postaju predmet proučavanja i socijalne ekologije.”178 U isto vreme u udžbenicima industrijske sociologije sve češće se razmatraju odnosi industrije i 173

Opširnije o ovome videti: Ulvie Hodma, Čovek - socijalna sredina, Блгарска академия на наукие, София, 1991. 174 „...Dve su vrste društvenih odnosa: društveni odnosi jednakosti, društvsni odnosi nejednakosti, u prvom su učesnici društvenih odnosa jednaki među sobom, u drugom su jedni potčinjeni drugima, tj. više ili malje pod njihovim uticajem, odnosno vlašću, jer ne grade svi istu vrstu radnji i u istoj meri. U društvu s razvijenom podelom rada društveni odnosi ne mogu nikad biti odnosi jednakosti u navedenom bukvalnom smislu, te se smatra da takvi odnosi postoje, uprkos činjenici da učesnici odnosa rade različite vrste radnji, ako društvo njihovim radnjama priznaje istu vrednost”, (Sociološki leksikon, „Savremena administracija”, Beograd, 1982, str. 129). 175 Sociološki leksikon, cit. izd„ str. 355. 176 Rade Bojanović, Psihologija međuljudskih odnosa, „Nolit”, Beograd, 1979, str. 12. 177 Opširnije o radnoj sredini videti: dr Danilo Ž. Marković, Sociologija rada, 8. izd, „Savremena administracija”, Beograd, 1992, str. 205-219. 178 Martin Large, Social Ecology, London, 1981, r. 43-44. 52

ekološke sredine i ukazuje na potrebu vođenja računa o ekološkim faktorima industrijske proizvodnje. U stvari, sredstva za rad kao značajan deo materijalnih činilaca radne sredine, tokom istorije postajala su sve razvijenija i efikasnija u prisvajanju prirode.179 Razvoj tehnike, kao njihov bitan element, omogućio je čoveku „prisvajanje” prirode ne samo prerađivanjem i oblikovanjem njenih delova, već i njeno razaranje. Industrijski sistem nastao razvojem tehnike postavio se ne samo između prirode i društva, već i nasuprot prirodi i društvu. Na taj način i radna (industrijska) sredina, kao činilac (deo) društvene komponente čovekove sredine, dobija određene negativne odnose ne samo prema drugim činiocima društvene komponente čovekove sredine, već i prema njenoj prirodnoj komponenti. Sredinu življenja predstavljaju naselja, koja iskazuju naseljenost, tj. razmeštaj stanovništva na Zemlji, na koju utiče veliki broj činilaca geografske, istorijske, socijalne i ekonomske prirode. U stvari, zbog brojnijih varijeteta i raznovrsnosti naselja, ne postoji opšte prihvaćen pojam i definicija naselja. „U jugoslovenskoj literaturi usvojena su dva pojma. Prvi služi za detaljan opis geografske distribucije i za kartografske svrhe, i odnosi se na svaki geografski lokalitet stalno nastanjen stanovništvom, nezavisno od njegove veličine i društvenoekonomskih funkcija. Pod ovaj pojam potpadaju individualne kuće, zaseoci i delovi naselja koji se mogu identifikovati, bez obzira na to da li imaju svoj naziv. Drugi pojam vezuje naselje za njegov geografski, sociološki i ekonomski individualitet i funkcije i, po pravilu, nosi posebno ime. U ovu kategoriju spadaju seoske, gradske i druge vrste naselja, u koja se uključuju usamljene kuće, zaseoci ili delovi naselja koji sa njima sačinjavaju društvenu i ekonomsku celinu”.180 Postoji više kriterijuma za klasifikaciju naselja, a posebno za njihovo razlikovanje na seoska i gradska naselja. Najčešće se kao kriterijum definisanja, i razlikovanja, gradskih i seoskih naselja uzimaju broj stanovnika i funkcije naselja izražene u procentu poljoprivrednog stanovništva.181 Međutim, ovi kriterijumi su nedovoljni, jer ne uzimaju u obzir i karakter društvenih odnosa, koji se i po njima i po „uslovima života” razlikuju i utiču na čoveka,182 i njegov odnos prema životnoj sredini. Zato se najčešće kao osnovna naselja razlikuju: grad, koji se, najopštije rečeno, karakteriše ne samo većom koncentracijom stanovništva, već i razvijenom podelom rada i nizom društvenih i kulturnih osobenosti, i selo, koje se kao naselje razlikuje od grada ne samo manjom (malom) koncentracijom stanovništva i poljoprivredom kao osnovnom poljoprivrednom delatnošću, već i nizom drugih osobenosti.183 Međutim, poslednjih godina sve češće se za oznaku mesta življenja 179

Delbert C. Miler – Wiliam H. Farm, Industrial Sociology, New York, 1980, p. 743-746. Ekonomska enciklopedija, „Savremena administracija”, Beograd, 1984, str. 1185 181 Ibid,str. 1185. 182 O ovome opširnije videti: dr Danilo Ž. Marković, Opšta sociologija, 8. izdanje, „Savremena administracija”, Beograd, 1993, str. 310-319. 183 Opširnije o selu videti: dr Cvetko Kostić, Sociologija sela, Izdavačko-informativni centar studenata, Beograd, 1975, str.33-35. O gradu opširnije videti: Sreten Vujović, Grad i društvo, Istraživačko-izdavački csntar SSO Srbije, Beograd, 1982. 180

53

upotrebljava pojam lokalna zajednica. Ona se određuje kao društvena grupa koja nastaje na određenoj teritoriji, tesnom i raznovrsnom povezanošću stanovnika i njihove svesne pripadnosti posebnom identitetu. „Prema tome, lokalna zajednica nije samo prostorni agregat stanovnika, grupa i institucija. Povezivanje na trima karakterističnim osnovama dovodi do toga da je lokalna zajednica nešto više od mehaničkog zbira njenih sastavnih delova, tj. od onoga što se može zvati kolektivnim potencijalom lokalne zajednice”.184 Pri tome se imaju u vidu kako seoske, tako i gradske zajednice (ili relativno samostalne sredine, kao što su gradske opštine u granicama urbanizovanih područja), ali se lokalna zajednica ne može apriori pretpostaviti, već njeno postojanje treba u svakoj konkretnoj situaciji utvrditi. Socijalna ekologija zato treba da ima diferencirani pristup u proučavanju lokalnih zajednica kao elementa čovekove životne sredine, sa stanovišta njihovih specifičnosti. Gradovi,185 kako se ukazuje „bivaju sve veći, sve naseljeniji, tako da se više ne govori uopšte o ’gradovima’, već o metropolama, megalopolisima, velikim preduzećima, prigradskim naseljima gde ’priroda’ potpuno nestaje. Siromašni tu žive u polusrušenim četvrtima, obrazujući geta, gde vrednosti i norme nemaju više ničeg zajedničkog sa ostatkom grada”.186 Najznačajniji elementi društvene komponente čovekove sredine, na koje smo ukazali i ukratko izložili njihovu suštinu, međusobno su povezani i čine socijalno-tehnološki milje u kome čovek živi i ponaša se po jednom kategorijalnom sistemu vrednosti koji takođe predstavlja element društvene komponente čovekove sredine. „Naime, da bi čovek uspešno delovao - mora da razvija saznanja o svetu, okolini i sebi. No, bilo da je saznanje teorijsko ili praktično, jedinka mora da naučno imenuje stvari, pojave i događaje, kao i da ih ocenjuje sa stanovišta njihove vrednosti i značenja... Tako on sve više razvija teoriju i praksu označavanja, osmišljavanja i vrednovanja (reči, slike, testovi, mimika, grimase, odeća, pozdravi, običaji, novac, kritika i tako dalje).”187 Sve ove tvorevine postaju deo čovekovog okruženja, društvene komponente čovekove sredine i utiču na čovekovo ponašanje, podstičući ga da se ponaša ili ne ponaša, na jedan ili drugi način188 pa ih čovek ne oseća kao deo svoje sredine, već mogu uticati i na njegov 184

Sociološki leksikon, cit. izd, str. 325. Sidorenko, V. A. (red). Горад, природа, человек, Мысль, Moskva, 1982. 186 „Razvoj gradova traje već dugo, ali ono što je zabrinjavajuće je zamah autoritom kojim se odnosi selo/grad izopačuju razmere naselja. Otuda i tako reći nemoć da se njima upravlja, čak i odbijanje, bilo svesno ili ne, da se promišlja problem ljudskog staništa u svojoj sveukupnosti, u odnosu na očuvanje okoline i zahteva razvoja” (Federiko Major, Sećanje na budućnost, Zavod za međunarodnu naučnu, prosvetnu, kulturnu i tehničku saradnju i Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996, str. 36. 187 Isto, str. 308. 188 „Svaka kultura raspolaže određebim vrstama i brojem pravnih, etičkih, moralnih, zdravstvenih normi i običaja koji potpomažu i podržavaju smisaona i korisna ponašanja kao što takođe ima i neke “negativne norme” (zabrane, cenzure i sl.) čiji se smisao sastoji u tome da otežavaju ili spreče haotično i necelishodno ponašanje... Načelno, vrste i količine ovih sta185

54

psihički i moralni integritet. Međutim, time što se čovek tako ne oseća, to ne znači da one prestaju biti elementi čovekove sredine, one to ostaju i predmet su proučavanja ekologije kao elementi čovekove sredine.189

3. ODNOS ELEMENATA ČOVEKOVE SREDINE 1. Između prirodnih i društvenih elemenata čovekove životne sredine postoji uska povezanost. Ona proizilazi iz specifičnog dijalektičkog jedinstva društva i prirode190 i suštine čoveka kao najsavršenijeg dela prirode i delatnog bića.191 Jer, menjajući „svojom delatnošću prirodu koja ga okružuje, čovek izaziva u njoj promene koje sa svoje strane deluju posredno ili neposredno na njega i menjaju ga. Ne, dakle, uticaj dva nezavisna sistema, čoveka i prirode, jednosmisleni i mehanički, nego uzajamni i promenljivi odnosi dva aktivna činioca: ne pasivno potčinjavanje uticajima nego interakcije, međusobna dejstva koja oba sistema čoveka i prirodu, drže u uzajamnoj zavisnosti.192 Ali, stvarajući svojom delatnošću od prvobitnog okvira života specifičan kulturni okvir svog života, čovek je ostao ipak deo prirode i doprineo pojačavanju jedinstva između ljudskih zajednica i ostale žive prirode.193 U stvari, odnos čoveka i prirode je dinamičan i uzajaman odnos. To je odnos kao i odnos između drugih organskih vrsta i njihovih ekosistema kojima pripadaju. Samo ovde je taj odnos određen i osobenostima čovekovog ekosistema, koji sadrži i tvorevine koje su rezultati čovekove delatnosti. Elementi čovekove društvene sredine, iako su proizvod ljudske delatnosti na različite, i često specifične načine, povezani su sa elementima čovekove prirodne sredine, i to kako u pozitivnom tako i u negativnom smislu. Naime, ta povezanost ne iskazuje se samo u „potčinjavanju” i „prisvajanju” prirode, već i u stvaranju ekoloških promena koje se negativno odražavaju na zdravlje čoveka i njegov opstanak. Tako, na primer, mnogi tehnološki procesi u radnoj sredini imaju za posledicu zagađivanje prirodne sredine (zagađivanjem vazduha, bukom i

vova, odnosno stepens normativnosti, zavisi od istorijskih okolnosti i njihov se odnos menja” (Ibid). 189 Socnjalna ekologija proučava odnos društva, globalnih društava i društvenih grupa prema čovekovoj sredini, a ne individualno ponašanje pojedinaca. Individualno ponašanje sa ovog stanovišta proučava ekološka psiholognja. Opširnije o ovome videti: Žarko Korać, Čovek i grad, „Glas”, Beograd, 1978, str. 129-152. 190 Opširnije o ovome videti: А. И. Кориева, Общество и природа, „Мисля”, Moskva, 1985, str. 3-54. 191 O ovome videti: И. Ф. С. Худшин, Человек и природа, Moskva, 1966.; Живко Живков, Природа и общество, Sofija, 1983. i Новиков, Ю. В, Экология, окрузнающая среда и человек, Moskva, 1998. 192 Siniša Stanković, Ekologija životinja, cit. izd, str. 328. 193 Siniša Stanković, Okvir života, Beograd, 1954, str. 270-271. 55

sl.) u urbanoj sredini, u kojoj čovek najviše i najsudbonosnije menja prirodu,194 ugrožava zdravlje i život gradskog čoveka. U stvari, naučna istraživanja „životnih uslova po gradovima daju porazne rezultate, koji izazivaju veliku zabrinutost za dalji život gradskog čoveka. Zatrovan gradski vazduh sve jače napada čovekov organizam, a gradska buka višestruko premašuje najviše dopuštenu jačinu, izazivajući traume krvnog sistema i čitavog organizma čoveka”.195 Isto tako i uslovi života na selu više se znatnije ne razlikuju od uslova života u urbanim sredinama sa stanovišta ugrožavanja životne sredine. Modernizacija, tj. mehanizacija hemizacija poljoprivredne proizvodnje dovela je do pojave specifičnih zagađivača koji proizlaze iz procesa poljoprivredne proizvodnje i iz prostornih okolnosti u kojima se ona odvija. Pored toga, nedovoljna razvijenost komunalnog uređenja seoskih naselja i uticaj negativnih posledica savremene urbanizacije i industrijalizacije koja se odražavaju na selo, čine i seosku sredinu življenja sve zagađenijom, tj. i u njoj nastaju i postoje razne opasnosti koje narušavaju zdravlje čoveka.196 Između prirodnih i društvenih elemenata čovekove životne sredine postoji međusobna povezanost koja se ispoljava ne samo u uticaju društvenih elemenata, društvenih tvorevina na prirodne elemente, prirodnu sredinu, već i u uticaju prirodnih elemenata na društvene elemente, na društvenu sredinu, na kulturu, shvaćenu u najširem smislu reči kao ukupnost materijalnih i duhovkih tvorevina.197 U ovom pogledu posebno je ukazivano na uticaj geografske sredine na razvoj društva i društvene kulture. Kao rezultat ovakvog pristupa nastale su u sociologiji i geografske teorije, koje društvene pojave i razvoj društva objašnjavaju uticajem geografske sredine, pod kojom se podrazumevaju svi kosmički uslovi i pojave koje postoje nezavisno od čovekove delatnosti, koje ne stvara čovek i koje se menjaju spontano i nezavisno od čovekove delatnosti. Ove teorije prenaglašavaju uticaj geografskih činilaca, jer geografski uslovi samo omogućavaju, a ne determinišu razvoj društva sa odgovarajućim društvenim pojavama.198 Međutim, ne može se osporavati mogući uticaj geografske sredine na društvene pojave, društvene odnose i društvenu kulturu, jednom rečju na društvenu životnu sredinu čoveka. Naprotiv, ovaj uticaj treba istraživati u svakom konkretnom slučaju. U ovom pogledu učinio je značajan napor i dao značajan doprinos naš poznati naučnik Jovan Cvijić. On je, razmatrajući odnos fizičke sredine i čoveka, ukazivao da je u pitanju jedan od najzapletenijih problema, u čijem se proučavanju nije došlo 194

Žarko Korać, Čovek i grad, cit. izd, str. 80. Branko Maksimović, Urbanizam u borbi za zaštitu čoveka u gradskoj sredini, u knjizi Čovek i životna sredina u SR Srbiji, „Glas”, Bsograd 1977, str. 341. 196 Branislav Kojić, Životna sredina našeg sela u knjizi Čovek i životna sredina u SR Srbiji, „Glas”, Beograd, 1977, str. 355. O ovome videti i dr Milivoje Todorović, Moguća rešenja u sistemu čovek, društvo-životna sredina, Beograd, 1983, str. 48-50. 197 Opširnije o ovome videti i: Баландин, Р. К. – Бандарев, Л. Ф., Природа и цивилизация, „Мысл ь “, Moskva, 1988. 198 Videti opširnije o ovome: Sociološki leksikon, cit. izd., str. 196-197. i M. Milutinović, Geografski materijalizam, Titograd, 1977. 195

56

do preciznih rezultata. „Jer su čovek i ljudske grupe - ističe Cvijić - izložene najraznovrsnijim uticajima koji često dejstvuju u isto vreme: teško ih, kad što nemogućno, jedne od drugih odvojiti i još teže odrediti adekvatni deo ili pravu meru svakog od njih. Najstalniji je, i neprekidno dejstvuje na ljude i ljudske grupe uticaj geografske sredine kao takve, zatim svojim produktima, raznovrsnim vezama sa okolnim geografskim sredinama”.199 Savremena istraživanja uticaja prirodne sredine na ljudsko stvaralaštvo, na ljudsku kulturu, pokazuju, najblaže rečeno, da ljudske tvorevine ne treba da protivreče odnosima u prirodnoj sredini, jer narušavanje ekološke ravnoteže može dovesti, i dovodi u pitanje opstanak tih tvorevina i društva uopšte.200 2. Čovekova sredina, kako prirodna tako i društvena, zahvaljujući čovekovom delatnom odnosu prema prirodi i stvaralaštvu kao bitnom čovekovom obeležju, stalno se menja, što ima kako pozitivan, tako i negativan uticaj na čoveka i njegov delatan odnos prema prirodi. U živom svetu do pojave čoveka vladala je uzajamna harmonična povezanost i zavisnost. Sa pojavom čoveka otpočinje stvaranje veštačke sredine na račun prirodne koju je čovek promenio i sve više menja. Čovek prestaje da živi neposredno u prirodnoj sredini, on živi u njoj posredstvom veštačke sredine koju stvara i menja. Zato se, s pravom, ističe da svet koji danas okružuje čoveka odavno nije netaknuta priroda, već ima karakter drugačije, čovekovom delatnošću stvorene prirode. Značajne promene sa dalekosežnim posledicama, ne samo za ekološku ravnotežu, već i za kvalitet života čoveka, nastale su sa industrijalizacijom. Industrijalizacija je od prirodne radne sredine stvorila veštačku, tehničku radnu sredinu. To se odrazilo i na oblike i način života (u naseljima, tj. društvenim grupama stalnog boravka). Naime, sa fabričkim radom postepeno nastaje veštački ambijent koji „nije u punoj harmoniji s osnovnim biološkim i psihičkim crtama, u čijim se okvirima razvijao ljudski život hiljadama godina, ambijent, koji ne odgovara prirodnim dispozicijama čoveka...”201 U isto vreme nestaju sela i mali 199

J. Cvijić, Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje, Zavod za izdavanje udžbenika SRS, Beograd 1966, str. 89. 200 „Neprirodni karakter kulture obelodanjen je i u izučavanju nastanka ekološke opasnosti koja sve više uzima maha i pokazuje da društveni poredak nije tako mogućan kao što je izgledao kada je društvo nemilosrdno iskorišćavalo prirodnu sredinu, ne vodeći računa o njoj, rukovođeno samo svojim interesima. Jer, taj tako egoistično i bezobzirno izgrađen svet sada, sve jasnije uviđa da nije moćan ni u stanju da odbrani svoje tvorevine na koje prirodna sredina svojim protivuticajem, usled povređenog ekosistema i presušenja prirodnih izvora energije i sirovina vrši protivudar dovodeći u pitanje onstanak samog društva” (Ratko D. Milisavljević, Društvo na planeti Zemlji, cit. izd., str. 38). 201 „... Ovi životni uslovi nisu, naravno, nastali prema ljudskom konceptu već kao proizvod industrnjskog iskorišćavanja čoveka i olakšavanja njegovnh funkcija u odnosu na korišćenje. Dobili su svojeglavu hladnu logiku: ogromno predmetno kretanje industrijske civilizacmje od jutra do noći grabi masu ljudi, stešnjava njihovu delatnost na tačno određeni kolosek, dovodi ih u unapred izračunate situacije, postavlja njihovom životu čvrste i tvrde granice” (Radovan Rihta i sar, Civilizacija na raskršću, str. 172). 57

gradovi. „Od početka industrijalizacije tvrdoglavo deluje centripetalna tendencija prema velikim gradovima na osnovi industrijskih grupacija i prema vertikalizaciji njihovih zgrada uz istovremenu dezintegraciju tradicionalnih malih gradova i odumiranje seoskih naselja... Gradovi se stalno šire, ne samo do susednih oblasti već šalju svoje strele daleko u mesta dosad nedostupna urbanizacionim procesima”.202 U stvari, industrijalizacija i urbanizacija udaljile su čoveka od prirode, postavile su čoveka u specifičnu situaciju: „baza njegovog postojanja u svetu prestala je da bude njegova prvobitna prirodna određenost i postala je odvojena, istorijski izgrađena i modifikovana, posebna egzistencija, u kojoj je veći Leonardo da Vinči video “drugu prirodu čoveka”.203 Stvaranje veštačke sredine nije značilo samo gubitak prirodnog polazišta za čoveka, već i gubljenje sigurnosti koje je ono garantovalo, a civilizacija se pojavljivala kao pretnja da će društvo i čovek propasti. Zato se sa širenjem veštačke sredine, sa počecima industrijske civilizacije, javljaju i zahtevi da se zaustavi tehnizacija prirode. Međutim, sa razvojem nauke i proizvodnih snaga ubrzava se i proširuje proces u kome ljudi menjaju materijalne, ekološke, vegetacijske, biotičke, klimatske uslove svoje sredine, i raste užas pred „svetom koji je stvorio čoveka”.204 Sa naučno-tehničkom revolucijom ostvaruje se pretpostavka za značajnu pozitivnu prekretnicu u odnosu čoveka prema svojoj sredini u kojoj se odvijaju njegovi životni procesi i život društva.205 Međutim, da li će i u kojoj meri te pretpostavke biti iskorišćene za uređenje čovekove sredine saglasno njegovoj prirodi kao prirodno-društvenog bića, zavisi i od društveno-ekonomskih odnosa u kojima se koriste tekovine naučno-tehničke revolucije. Ali, smatra se, da bez obzira na to u kojoj meri će mogućnosti koje pruža naučno-tehnička revolucija biti iskorišćene, da ona daje nove tonove urbanizaciji dajući privlačnost naučnim i kulturnim centrima, stvarajući nove kvalitete prostora sa razvojem transportne i komunikacione tehnike i promenom tradicionalne materijalno-tehničke osnove građevinarstva (na bazi građevinskih sirovina - veštačkih plastičnih materija, novih keramičkih materijala, aluminijuma, itd.), što će uticati na standard stanovanja. 3. Na životnu sredinu čoveka znatan uticaj ima brojnost stanoviištva. Naime, priraštaj, razmeštaj i socijalno-ekonomska struktura stanovništva određujuće utiču ne samo na odnos prema prirodi, već i na međusobne odnose, deluju sinhrono i konzistentno „saglasno dinamičkim i strukturnim promenama koje 202

Kretanje urbanizacije se sukobljava sve očiglednije sa unutrašnjom granicom iza koje prvobitni grad dobija lik „megalopolis” u kojoj ogromna nesavladana nagomilanost civilizacijskih plodova vraća čoveka ponovo pred elementarni problem „mogućnosti” stanovanja u ovoj „veštačkoj sredini” (Ibid, str. 178). 203 Ibid, str. 181. 204 Ibid, str. 183. 205 Д. Б. Комаров, Научно-техническая револьуция и социальная екология, Ленинград, 1977, Е. К. Зуев, Проблемы человека в условиях научно-технической револьуции, Киев, 1980. 58

odlikuju razvitak stanovništva”.206 Uticaj stanovništva na životnu sredinu posebnu pažnju pobuđuje danas, u savremenom društvu, kada je rast stanovništva brz i veliki. Da bi se shvatilo koliko je broj stanovnika brzo narastao za poslednja tri veka, dovoljno je samo istaći da je 1750. godine broj stanovnika na Zemlji bio između 629 i 961 miliona, a 1900. godine već je iznosio 2,5 milijarde. Predviđa se da će u 2000. godini na zemljinoj kugli živeti oko 6,2 milijarde lica. Ovakvo brzo povećanje broja stanovnika dovelo je (i dovodi) do prekomernog iskorišćavanja prirodnih resursa i do porasta zagađenosti prirodne sredine.207 Problemi koji nastaju usled brzog i velikog porasta broja stanovništva nisu isti u razvijenim i nerazvijenim zemljama. Tako, na primer, glavni prirodni izvori nerazvijenih zemalja ne mogu da podmire potrebu njihovog stanovništva za hranom, što dovodi do gladi. Međutim, industrijski razvijene zemlje imaju mogućnost za mnogo šire korišćenje prirodnih resursa, i na način kojim ne narušavaju ekološku ravnotežu. Postoje znatne razlike između urbanizacije i uslova života u gradovima u razvijenim i nerazvijenim zemljama, mada ti uslovi nisu isti za pripadnike različitih klasa tih zemalja.208 U stvari, ako se želi sažeto ukazati na uticaj demografskih kretanja na čovekovu sredinu u savremenom svetu, onda se može prihvatiti ocena da je svetska situacija kritična (i biće kritična) „iz tri razloga: zbog brzog rasta stanovništva, zbog naglog povećanja zagađenosti i zbog izuzetno nepovoljne kombinacije demografskih i ekoloških činilaca”.209 Može se prihvatiti ukazivanje da su se u dihotomnom demografsko-ekološkom režimu, koji preovlađuje u savremenom svetu, javila tri značajna poremećaja: hronična glad, energetska kriza i teška degradacija gradske sredine.210 Odnos između elemenata čovekove sredine, koji može dovesti do narušavanja ekološke ravnoteže u njenoj prirodnoj komponenti i do ugrožavanja (i narušavanja) integriteta čoveka u njenoj društvenoj komponenti, zahteva da se u socijalnoj ekologiji razmatra na makro i na mikro planu. U razmatranju ovog odnosa, bilo da se razmatra na jednom ili drugom planu, treba poći od saznanja da 206

„...Ceteris paribus, broj i priraštaj određivaće obim i rast njegovih potreba i neophodnih prirodnih resursa: socijalno-ekonomska struktura uticaće preko zanimanja na način proizvodnje i tehnologiju, a preko strukture stanovništva na vrste i sastav potreba; prostorna dristribucija opredeljivaće karakter naseljenosti naselja i u krajnjoj liniji, način korišćenja prostora. Veze i interakcije su, razume se, u stvarnosti znatno složenije, jer demografska veličina, priraštaj, struktura i razmeštaj ne deluju pojedinačno, već združeno. Rast stanovništva se uvek zbiva zajedno sa promenama u strukturi i razmeštaju, što odnos sa životnom sredinom čini utoliko složenijim” (Miloš Macura, Demografski razvitak i životna sredina, u knjizi Čovek, društvo, životna sredina, Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd, 1981, str. 150). 207 Opširnije o ovome videti: dr Drenka Vuković, Razvoj populacije - kritična tačka, Direktor”, Beograd, 4-5/1995, str. 42-45. 208 Opširnije o ovome videti: Jean Fouriste: Civilizaiija sutrašnjice, „Naprijed”, Zagreb, 1968. 209 Miloš Macura, Demografski razvitak i životna sredina, cit. rad., str. 151. O ovome videti i: Прохоров, Б. Б, Введение в экологию человека: социально-демографический аспект, МИЕПУ, Moskva, 1995. 210 Radovan Rihta i sar., Civilizacija na raskršću, cit. izd., str. 172-173. 59

je prirodna komponenta čovekove sredine ograničena u svojim mogućnostima samoreprodukcije i samozaštite i da joj društvena komponenta nije potrebna za opstanak, dok je za društvenu komponentu osnovni uslov opstanka neophodna prirodna komponenta, mada su obe komponente čovekove sredine međusobno povezane kako u razvitku, tako i u ugrožavanju. Zato čovek ne može izmeniti svoj odnos prema prirodi ako ne izmeni odnos prema svojoj „prisvajačkoj” proizvođačkoj delatnosti, tako da izostane bezobzirno prisvajanje prirode.211

4. ODNOS ŽIVOTNE I RADNE SREDINE 1. Pored razmatranja odnosa elemenata čovekove životne sredine uopšte, potrebno je posebno učiniti osvrt na odnos čovekove životne sredine i radne sredine, tj. ukazati na njihovu povezanost.212 Jer, prisvajanje prirode svrsishodnom delatnošću od strane čoveka i praktično proizvođenje predmetnog sveta, prerada organske prirode (Marks) vrši se praktično213 u konkretnom prostoru i vremenu, sa određenim sredstvima za rad u okviru konkretnih društvenih odnosa, koje ljudi međusobno uspostavljaju vršeći svoju radnu delatnost. Ali ljudi u proizvodnji ne utiču samo i jedino na prirodu. Oni utiču I jedni na druge. Oni proizvode sarađujući među sobom na određen način i razmenjujući među sobom svoje proizvode (Marks). Naime, da bi proizvodili, ljudi stupaju u određene uzajamne odnose, i samo u granicama tih društvenih odnosa, obavljajući proizvodnju, utiču na prirodu. U stvari, radna delatnost čoveka odvija se u prostorno-vremenskoj datosti sredstava za rad i društvenih odnosa koji nastaju povezanim ponašanjem ljudi u vršenju radne delatnosti. I upravo zato je moguće ovu celinu nazvati radnom sredinom. Jer, iako ne postoji opšta saglasnost o pojmovnom određivanju radne sredine,214 polazeći od sociološkog shvatanja čoveka i rada smatramo da se radna sredina može definisati kao ukupnost materijalnih činilaca konkretnog procesa rada i međuljudskih odnosa koje uspostavljaju učesnici u tom konkretnom procesu rada. Ovako definisana radna sredina je sastavni deo čovekove životne sredine, shvaćene u širem smislu reči. Naime, čovekova životna sredina (kako je ukazano), obuhvata kako okolni prostor, neposredno ili posredno dostupan čoveku, tako i planetu Zemlju. Radna sredina je sastavni deo ovako shvaćene životne sredine čovekove. 211

O ovome videti: I. Cifrić, Socijalna ekologija, cit. izd., str. 75. i Rudi Supek, Ova jedina zemlja, „Globus”, Zagreb, 1989, str. 35. 212 O ovome videti opširnije: dr Danilo Ž. Marković, Međuzavisna povezanost zaštite životne i radne sredine, zbornik radova Čovek društvo životna sredina SANU, Beograd, 1981, str. 41-45. 213 „Društvsni život u suštini je praktički. Sve misterije koje teoriju navode na misticizam, nalaze svoje racionalno rešenje u ljudskoj praksi i u shvatanju te prakse” (K. Marks, Teze o Fojerbahu, 8 teza). 214 O nešto drugačijim shvatanjima radne sredine videti: dr Živko Kostić, Osnovi organizacije preduzeća, Beograd, „Savremena administracija”, 1976. n dr Nenad Mileusnić, Organizacija procesa proizvodnje, Beograd, „Privredni pregled”, 1977. 60

Definicija radne sredine, po kojoj ona predstavlja ukupnost konkretnih materijalnih činilaca i društvenih odnosa u okviru kojih ljudi vrše radnu delatnost, ukazuje da radnu sredinu čine dve vrste elemenata, i to: materijalni činioci i društveni odnosi.215 Materijalni činioci, kako oni koji nisu proizvod ljudskog rada, tako i oni koji to jesu, čine elemente fizičke radne sredine. Društveni odnosi koje ljudi uspostavljaju povezivanjem svojih ponašanja u procesu rada predstavljaju elemente socijalne radne sredine.216 Elementi fizičke radne sredine i socijalne radne sredine čine svojevrsno jedinstvo i međusobno su povezani i uslovljeni. Međutim, sredstva za rad, kao elementi fizičke radne sredine, u poslednjoj instanci imaju odlučujući uticaj na karakter društvenih odnosa u radnoj sredini, tj. karakter socijalne radne sredine. Društveni odnosi, kao elementi socijalne radne sredine, koje uspostavljaju ljudi u vršenju radne delatnosti kao svoju sadržinu imaju uzajamno povezanu delatnost učesnika u radnom procesu i ispoljavaju se na više načina. Njihova bitna odlika je povezanost različitih delatnosti pojedinaca, čije se vršenje javlja kao određena funkcija koja proizlazi iz podele zadataka u radnom procesu. To su odnosi koji nastaju iz koordinacije i subordinacije u obavljanju zajedničkog zadatka, ali to mogu biti i odnosi saradnje između prijatelja na osnovu zajedničkog rada. U stvari, između učesnika u radnom procesu nastaje čitav niz odnosa na osnovu njihovog učešća u procesu rada. Ti odnosi mogu biti vrlo različiti po svom sadržaju i vrlo različiti sa stanovišta ne samo da li čine „socijalnu klim “ u radnoj sredini povoljnom ili ne za odvijanje radnog procesa, već i da li ugrožavaju ili ne integritet, pre svega psihički i moralni, čoveka u toj sredini.217 U radnoj sredini čovek vrši radnu aktivnost, upotrebljavajući materijalne elemente radne sredine u kontekstu postojećih odnosa i novih koje sam uspostavlja povezivanjem svog ponašanja sa ostalim učesnicima u procesu rada. Sadržaj njegovog rada obuhvata konkretne radnje koje čovek vrši u ostvarivanju svoje radne funkiije u konkretnom procesu rada u čijem vršenju napreže i troši svoju fizičku i intelektualnu snagu. Ovako definisan sadržaj rada određen je stepenom razvoja sredstava za rad i društveno-ekonomskim uslovima i odnosima u kojima se konkretna radna aktivnost odvija. A društveno-ekonomski uslovi i odnosi određeni su, u poslednjoj instanci, svojinskim odnosima u konkretnim društvima. U 215

Najznačajniji odnosi u koje ljudi stupaju u procesu rada su proizvodni odnosi. Opširnije o proizvodnim odnosima videti i u našoj knjizi Opšta sociologija, Bеograd 1993, str. 229-234. 216 O elementima radne sredine videti: Edited by J. Alfam – J. F. Wohlwill, Human Behavior and Environment, New York, 1976, sgr. 163-167. 217 U radnoj sredini uspostavljaju se između učesnika u radnom procesu formalne i neformalne veze, pa se u tom smislu govori o formalnoj i neformalnoj organizaciji radne sredine. Formalna organizacija uspostavlja (propisuje) način komuniciranja u radnoj sredini između učesnika u procesu rada. Neformalne veze uspostavljaju učesnici u radnom procesu slobodno po svom nahođenju. One nastaju, svakako, i zbog toga što formalna organizacija unapred ne može da predvidi i propiše sve oblike veza između učesnika u procesu rada. Opširnije o ovome videti u: dr Vuksan Bulat, Teorija organizacije, „Informator”, Zagreb, 1977, str. 94-96. 61

stvari, ovako određen sadržaj rada ima dve komponente: tehničko-organizacionu i socijalno ekonomsku. Tehničko-organizaciona komponenta sadržaja rada ispoljava se u kvalitativnoj i kvantitativnoj određenosti radnih funkcija, koje su određene stepenom razvoja tehnike, predmeta rada, organizacijom proizvodnje i veštinom kojom treba da raspolaže čovek za učešće u radnom procesu. Socijalno-ekonomska komponenta sadržaja rada, kako se najčešće ističe, ispoljava veze koje postoje između ljudi i društvenih odnosa u kojima se odvija radni proces. Ove dve komponente sadržaja rada mogu se uslovno razlikovati mada čine jedinstvo.218 Razlikovanje ovih komponenti i njihovo jedinstveno ispoljavanje u sadržaju rada omogućava da se razlikuje nekoliko vrsta radnih sredina, s obzirom na sadržaj rada čoveka u njima, tj. s obzirom na stepen razvoja sredstava rada i njihovog uticaja na sadržaj rada i položaja čoveka u pojedinim od njih. 2. Između čovekove životne sredine koja (kako smo već ukazali) u sve većoj meri obuhvata elemente koji su proizvod ljudskog rada i radne sredine postoji specifično jedinstvo.219 Radna sredina je deo, u širem smislu shvaćene čovekove životne sredine. Ona nastaje u okviru čovekovog delatnog odnosa prema njegovoj životnoj (prirodnoj) sredini, koji se ispoljava u radu, koji se shvata, pre svega, kao proces razmene materije između čoveka i prirode. Radom čovek omogućava i nadzire svoju razmenu materija sa prirodom. Čovek radom istupa prema prirodnoj materiji, u osnovi, kao prirodna sila. U ovom smislu se i može reći da radna delatnost čoveka predstavlja vezu između njegove životne (prirodne) i radne sredine.220 Međutim, čovekov delatni odnos prema prirodi, mada je omogućio čoveku da prirodne resurse koristi prema svojim potrebama, nikad nije mogao, i ne može, da pruži čoveku neograničenu moć nad prirodom, da mu omogući egzistenciju van prirode, van prirodne sredine.221 Upravo zato životna (prirodna) i radna sredina ostaju uvek u dijalektičkom jedinstvu. Osvajajući prirodu, ovladavajući njenim zakonitostima i prilagođavajući je svojim potrebama, čovek u manjoj ili većoj meri narušava i ekološku 218

Opširnije videti: I. I. Čangli, Trud, Moskva, 1973, str. 97-108, Fukazs Gyorgy, Amuuko filozofija, Košut, 1965, str. 80- 82. i dr Danilo Ž. Marković, Sociologiji rada, 8. izd, „Savremena administracija”, Beograd, 1992, str. 169-172. 219 Opširnije o ovome videti: dr Danilo Ž. Marković, Savremeno shvatanje odnosa životne i radne sredine, zbornik radova XIX međunarodnog savetovanja o zaštiti životne i radne sredine, Niš, 1994. 220 Opširnije videti: Dragan Ničić, Rad kao odnos čoveka i prirode, Beograd, „Dijalektika”, br. 3/1977, str. 107-115. 221 „Međutim, takva moć nad prirodom istovremeno u izvesnom trenutku vraća čoveku (i društvu) njegove sopstvene granice: u industrijskoj civilizaciji, reč je, naime, samo o spoljnoj i u tom smislu suštinski ograničenoj moći, koja pretpostavlja da je čovek izdvojen iz prirode: njen je rezultat reduciranje prirode na puko srodstvo, tj. na mehanizam, mašinu za ljudski život. Stvorena veštačka sredina se onda opet javlja kao moć koja ograničava čoveka, koja reducira samog čoveka na “denaturisano” biće, na mehanizam za mašinu (Radovan Rihta i sar., Civilizacija na raskršću, „Komunist”, Beograd, 1972, str. 182). 62

ravnotežu. Međutim, kako je očuvanje ekološke ravnoteže prirodne sredine nužna pretpostavka za čovekov opstanak u njoj, to čovek svoju radnu delatnost (u radnoj sredini) treba tako da organizuje i vrši da ona ne dovodi do narušavanja ekološke ravnoteže u prirodnoj sredini, odnosno da nema za posledicu degradiranje komponente prirodne čovekove životne sredine. Zato je i nemoguće govoriti o zaštiti čovekove životne (prirodne) sredine, a pri tom ne voditi računa da narušavanje prirodne sredine nastaje, pre svega, kao posledica čovekove delatnosti u radnoj sredini. Naime, jedinstvo prirodne i radne sredine ostvaruje se ne samo pozitivno posredstvom rada, već i njihova degradacija najčešće predstavlja povezan proces. Zato se i ukazuje da, „usvojena rešenja u razvoju proizvoda determiniraju ponašanje proizvoda u fazi korišćenja. Shodno tome, proizvod može prouzrokovati degradaciju čovekove sredine”.222 Ali, isto tako, i čovekova životna sredina, prirodna i društvena, izvan radne sredine, utiče na uslove rada čoveka u životnoj sredini. Zato su ljudi podjednako odgovorni kako za zaštitu prirode, tako i za zaštitu radne sredine. Naime, kako je čovekovo mesto u prirodi takvo da je samo on od živih bića sposoban da ovladava prirodom, „on je danas odgovoran za budućnost ovog planeta i njegovih stanovnika. U njemu (čoveku - D. Ž. M.) je evolucija, najzad, postala svesna sama sebe; njegov duh je agencija pomoću koje evolucija može dosegnuti nove razine dostignuća. Čovekova je sudbina, mi to danas uviđamo, agent evolucije na ovoj Zemlji, ostvarajući nove i šire mogućnosti evolucionog procesa i omogućujući veće ispunjenje uslova za više ljudskih bića”.223 Zaštita čovekove životne (prirodne) sredine od daljeg narušavanja ekološke ravnoteže poslednjih godina postaje u sve većoj meri predmet društvene pažnje i akcije u velikom broju zemalja. Naime, ekološki problemi ili, tačnije rečeno, pitanja odnosa prirode i društva (materijalni i prirodni izvori, povećanje stanovništva, zagađivanje vode i vazduha, itd.) rešavaju se na različite načine u pojedinim društvima. Rešavanje ovih problema određeno je kako karakterom društvenih odnosa u pojedinim zemljama, tako i stepenom razvoja proizvodnih snaga.224 Ali, pri tom, sve glasnije se čuju zahtevi da se u daljem razvoju proizvodnih snaga mora voditi računa kako o ostvarivanju bezbednih uslova rada u radnoj sredini, tako i o smanjivanju (ako već ne mogu da se eliminišu) mogućnosti narušavanja 222

„...Na primer, otpadni plinovi iz kotlarnica, automobila i sl. Ugradnja odgovarajućih filtera ili druga prikladna rekonstrukcija ili bilo kakva intervencija u razvojnoj fazi, će omogućiti adekvatno uklapanje u fazi korišćenja i zahteva standarda, očuvanja čovekove sredine” (Prof. dr Vuksan Bulat, Teorija organizacije, Zagreb, „Informator”, 1977, str. 156). 223 Charles R. Walker, Moderna tehnologija, „Naprijed” Zagreb, 1963, str. 437. 224 „Ova raznovrsna i višedimenzionalna društvena, ekonomska, politička i kulturna problematika savremenog sveta nije dovoljno teorijski obrađena i predmet je najrazličitijih shvatanja i ocena. Ali, bez obzira na to, ona uznemirava duhove svuda u svetu i njoj posvećuju pažnju ne samo nauka i politika, ne samo pojedine zemlje i društvene grupe, već i svaki misleći i odgovorni građanin, međunarodna zajednica i sve aktivne i odgovorne društvene klase i grupe” (dr Jovan Đorđević, Ustavno pravo, Beograd, „Savremena administracija”, Beograd, 1975, str. 397). 63

ekološke ravnoteže. U ovom smislu se i ukazuje da danas čovečanstvo postaje svesno činjenice da rizici sadržani u industrijskoj proizvodnji nisu ograničeni na fabrike. Podjednako su ugroženi susedstvo, ljudi, priroda. Ove katastrofe su „velike industrijske nesreće” i kad god je moguće one se moraju sprečiti, a njihove moguće posledice striktno ograničiti” .225 3. Saznanje o povezanosti životne i radne sredine sve je prisutnije u savremenom društvu. Ono je prisutno ne samo u koncipiranju i ostvarivanju bezbednih uslova rada (u kojima nije ugrožen integritet čoveka - ne preti mu opasnost od povrede na radu i profesionalne bolesti) u radnoj sredini, već i kad se razmatraju opšti civilizacijski problemi savremenog društva, a posebno problemi koji nastaju sa znacima ekološke krize. Jer, kako se sve češće uviđa i ukazuje, postoji skrivena, ali duboka veza, između karaktera radnog procesa, položaja proizvođača i stava prema biološkoj osnovi života (prirodnoj sredini - dodajemo mi - D. Ž. M.), između onoga što se dešava u fabrici i njenoj okolini. Zato se i ukazuje da „društvo koje ne bi umelo da savlada stvaranje harmonizovane veštačke sredine, da okrene globalne i često disproporcijalne proboje tehnike u korist čoveka, nesumnjivo bi išlo u susret devalvaciji prirodnih uslova (podvukao D. Ž. M.) i tragičnom narušavanju biološke i duhovne ravnoteže čoveka”.226 U savremenim nastojanjima da se unapredi kvalitet radne sredine sve češće se ukazuje da kvalitet radne sredine ne može biti unapređen bez zaštite prirodne sredine. Zato se traži povezanost akcija usmerenih na unapređivanju kvliteta radne sredine sa akcijama za zaštitu prirodne sredine. U ovom smislu značajne su mere koje preduzima Međunarodna organizacija rada nastojeći da ostvari, ostvarajući, saradnju u skladu sa Programom Ujedinjenih nacija za zaštitu životne sredine. Tako je, npr. na sastanku predstavnika radničkih sindikata, koji je organizovao generalni sekretar MOR-a novembra 1980. godine, zaključeno da je došlo vreme „kada radnički sindikati treba da podstiču zainteresovanost radnika, ne samo o poboljšavanju radnih uslova, već, isto tako, o pitanju zaštite i očuvanju životne sredine kao celine”. Jer, kako je u zaključcima sa ovog sastanka istaknuto, opasnosti od „industrijskog zagađenja ne ostaju iza fabričke kapije i radnici treba da postanu svesni veze između trajnog poboljšanja kvaliteta života i mudrog iskorišćavanja pravilne raspodele prirodnih bogatstava”.227 Time je otpočela jedna nova aktivnost MOR-a, ativnost na povezivanju akcije za unapređivanje kvaliteta radne sredine sa nastojanjima za zaštitu prirodne sredine. U okviru ove aktivnosti 225

Sprečiti drugi Bhopal, MOR informacije, Institut bezbednosti i zaštite na radu, Niš, 2/1992, str. 3. 226 Radovan Rihta i sar., Civilizacija na raskršću, cit. izd., str. 184. 227 „Učesnici ovog zasedanja su u svom izveštaju sačinili ukupno 34 preporuke upućene vladama, organizacijama i poslodavcima radnika, međunarodnim telima n radnicima fabrika. Većina ovih preporuka upućena je radničkim sindikatima od kojih se zahteva da što pre poboljšaju obaveštenost i povećaju broj obrazovnih aktivnosti o pitanjima sredine, koje mogu uticati na kvalitet života njihovih članova i njihovih porodica” (MOR Informacije, Institut za dokumentaciju zaštite na radu, Niš, 2/1981, str. 22-23). 64

MOR posebno nastoji da rukovodioci velikih preduzeća shvate da je neophodno „preduzeti akciju da se životna sredina zaštiti od industrijskih otpadaka i da zaštita životne sredine treba da postane sastavni deo svakog posla u jednom preduzeću”. U ovom smislu se ukazuje i na potrebu da zaštita životne sredine kao element poslovne politike, treba da omogući izbegavanje i konflikte o novim projektima. Jer, „ako se izbegavaju konflikti u vezi sa novim projektima i sa njihovim prihvatanjem, ako se na njih gleda kroz nove vrednosti životne sredine, mogu da se povećavaju šanse za opstanak”.228 U kontinuitetu ovakve akcije MOR-a na povezanom razmatranju problema zaštite životne i radne sredine, na 77. međunarodnoj konferenciji rada (jun 1990) njen generalni direktor u svom izveštaju znatnu pažnju posvetio je ovim problemima. On je istakao da zagađivanje životne sredine i unazađivanje prirodnih resursa preti da postane „najveća opasnost” za čovečanstvo i da je to pravo i pravovremeno pitanje „za svetski parlament rada”.229 Povezanost životne (prirodne) i radne sredine i povezanost unapređivanja njihovog kvaliteta određujuće utiče na položaj čoveka u savremenom društvu. A taj položaj je, u stvari, u sve većoj meri određen razvojem nauke i tehnike. Razvoj nauke i tehnike sve češće dovodi do postavljanja pitanja o tome kakve posledice taj razvoj ima za sferu osnovnih problema egzistencije čoveka. Obično se u odgovoru na ovo pitanje ističe da razvoj tehnike i nauke treba da omogući ostvarivanje stvarno razvijenog čoveka, čoveka koji „nadmašuje spoljnu stvarnost i samog sebe” ali i koji samog sebe problematizuje i postaje „osnovni problem savremenog sveta”.230 Ostvarivanje ovakvog položaja čoveka zahteva da razvoj oruđa rada (u najširem smislu reči) i njihova upotreba u radnoj sredini (koja su sve savršenija zahvaljujući razvoju nauke) ne dovodi do ugrožavanja integriteta čoveka i narušavanja ekološke ravnoteže, degradacije životne (prirodne) sredine. Za ostvarivanje ovog cilja potrebna je određena strategija razvoja koja će obezbediti skladan razvoj radne sredine sa prirodnom sredinom, koja će obezbediti očuvanje ekološke ravnoteže koja je neophodna i za opstanak čoveka. Potrebna je strategija razvoja koja će polaziti ne samo od toga kakav svet u budućnosti može biti polazeći od ostvarenog stupnja razvoja proizvodnih snaga, već kakav treba da

228

„Da bi omogućila svakom rukovodiocu da shvati kako njegova akcija može da se odrazi na životnu sredinu i da bi mu se omogućilo da bude pravilno orijentisan u pogledu životne sredine, MOR je usvojio jedan projekat koji ima za cilj organizovanje osnovnih kurseva sa programima za obuku rukovodećeg kadra, u kojima je glavna komponenta životna sredina. Ono što je možda mnogo važnije za ovaj projekat je to, što je njegov cilj da pokaže da je zaštita životne sredine sastavni deo svakog posla u jednom preduzeću” (MOR Informacije, Institut za dokumentaciju zaštite na radu, Niš, 3/1983, str. 8). 229 International Labour Conference, 77th session (Genewa, June, 1990), Report of the Director – General (Part I) Environment and the World of Work. 230 Radovan Rihta i sar., Civilizacija na raskršću, cit. izd., str. 203. 65

bude, uzimajući u obzir i ograničene mogućnosti prirodne sredine.231 Ovakva strategija razvoja pretpostavlja, i zahteva, koncipiranje ekološke politike u pojedinim zemljama koja je primerena konkretnim ne samo prirodnim već i društvenim uslovima, uz vođenje računa o tome da ekološki problemi imaju i globalan karakter.

II. KVALITET ČOVEKOVE ŽIVOTNE SREDINE 1. KVALITET ŽIVOTA I KVALITET ČOVEKOVE SREDINE 1. Razmatranja o zaštiti i unapređivanju čovekove sredine najčešće su povezana, a neki smatraju i neodvojiva, od razmatranja o „kvalitetu života”. Ali se isto tako ukazuje da svaka rasprava o „kvalitetu života” uključuje u sebe i razmatranja o stanju čovekove sredine. Zaštita i unapređivanje čovekove prirodne (i društvene) sredine predstavlja ne samo pretpostavku povećanja „kvaliteta života” već i njegovu značajnu komponentu. Ta povezanost zaštite i unapređivanja čovekove sredine sa „kvalitetom života” vidljiva je i iz činjenice da termin „kvalitet života” počinje da se upotrebljava početkom šezdesetih godina,232 u vremenu kada je došlo do pojave narušavanja ekološke ravnoteže u širim razmatranjima i kada je bilo sve prisutnije saznanje o ekološkim problemima. Naime, rasprave o kvalitetu života javile su se onda u industrijski najrazvijenijim (i najbogatijim) zemljama uporedo sa porastom ne samo pozitivnih (razvoj proizvodnih snaga i porast životnog standarda) već i negativnih posledica postojećeg tipa industrijskog i tehnološkog razvoja.233 U tim zemljama snažan razvoj proizvodnih snaga, i porast bogatstva i životnog standarda nisu bili praćeni i humanizacijom industrijskog i 231

„Svaka strategnja razvoja koja ne uzima u obzir dugoročne potrebe sredine i njene ograničene izvore, ili potrebu da se svim grupama jednog društva stave na raspolaganje određene beneficije, osuđena je na propast. Razvojem tehnologije mogu se očuvati prirodna bogatstva, može se postići blagostanje stanovništva, zaštita radnika i može se obezbediti odgovarajuće zaposlenje”. (MOR Informanicije, Institut za dokumentaciju zaštite na radu, Niš, 3/1982, str. 17). 232 „Pojam kvaliteta života noviji je pojam u društvenim naukama, a pojavljuje se tek u drugoj polovini ovog veka. On vuče poreklo iz više izvora. U filozofiji su se sistematski temom “svakodnevnog života” bavili N. Lefevre, I. Heller i neki drugi autori. Tek u njihovim radovima svakodnevni život dobija legitimno i ravnopravno mesto među predmetima socijalne filozofije. Dva spomeputa autora shvataju ga kao moguće polje ljudske slobode”. (Dušica Seferagić - Vesna Popovski, Kvalitet života kao cilj društvenog razvoja, „Revija za sociologiju”, Zagreb, 1-2/1989, str. 79). 233 Opširnije o ovome videti i: dr Eva Berković, Osnovna pitanja životnog standarda, „Ekonomska misao”, Beograd, 1/1981, str. 38. 66

društvenog života. Zato je nastala potreba da se odnos individualnog i društvenog razmotri u novom kontekstu, u uslovima kada pojam životnog standarda više nije bio dovoljan u definisanju „sveukupnog zadovoljenja ličnosti”. Pojam kvaliteta života onda postaje „nova nedefinisana mera društvene određenosti, a izražavanja na tom planu značila su, kako želju da se on poboljša, tako i potrebu da se odredi nov pokazatelj društvenog blagostanja, analogno društvenom bruto proizvodu i drugim merama ekonomskog prosperiteta. Njegova veza sa problemima kvaliteta čovekove sredine (utvrđivanjem uslova čovekove sredine koji omogućavaju najpotpuniju realizaciju ljudskog potencijala) postala je neizbežna, a time i ekološka konotacija...”.234 O pojmu kvaliteta života ne postoji saglasnost. Ta nesaglasnost proizlazila je, i proizlazi i iz činjenice da se kvalitet života može definisati (i definiše se) sa različitih aspekata: fizičkog, zdravstveno-ekološkog, ekonomskog i sociološkog. Tako je sa ekonomskog aspekta kvalitet života određivan zadovoljavanjem materijalnih potreba. Određivan sa sociološkog stanovišta kvalitet života je podrazumevao određeno radno mesto, mesto u društvu i zadovoljavanje potreba za afirmacijom ličnosti (obrazovanjem, kulturom, razonodom). Međutim, bez obzira na to sa kog stanovišta je pojam „kvalitet života” određivan, kao njegova bitna obeležja, na jedan ili drugi način uzimani su i blagostanje i životni standard. Zato se i ukazuje da se radi o terminu koji nije jasno određen i da se zato ne može svesti na operacionalizovanu definiciju. U njegovom preciznijem određivanju polazilo se i od analiziranja pojmova kvaliteta i život. Međutim, takav pristup bliže je odredio ove pojmove, ali ne i sam pojam kvaliteta života. U stvari, osnovne teškoće u definisanju pojma „kvalitet života” proizlaze iz njegove specifičnosti. „Kvalitet života podrazumeva uključivanje mnogo većeg broja faktora nego što je to bio slučaj sa bilo kojim pokazateljem do tada. S obzirom na to da se odnosi na život u konkretnom društvu i mogućnosti pojedinca da ga ostvari, pretpostavlja i određene individualne karakteristike (potrebe, vrednosti, karakterne osobine, ciljeve, životnu filozofiju, porodične odnose i dr.). Da se radi o specifičnom i sveobuhvatnom pojmu, pokazala su i zapažanja nekih autora, da povećanje materijalnog blagostanja ne povlači automatski i porast kvaliteta života”.235 Naprotiv, u uslovima ekološke krize javljaju se sumnje u mogućnost porasta kvaliteta života u industrijski razvijenim zemljama. Ukazuje se na potrebu da se, u cilju očuvanja i podizanja kvaliteta života, imaju u vidu ne samo

234

„...Ekološki segment ovog pojma postao je istovremeno zajednička spona, nit koja povezuje vrednosno i sadržinski različita shvatanja ovog pojma u razvijenim pozno industrijskim društvima i zemljama u razvoju” (mr Gordana Mitić, Sociološko-ekonomski aspekti kvaliteta čovekove sredine u savremenom društvu, doktorska disertacija, Fakultet političkih nauka, Beograd, 1990, str. 60). 235 Ibid. 67

pozitivne već i moguće negativne posledice zahuktalih proizvodnih snaga koje nisu samo stvaralačke već i rušilačke.236 Povezanost kvaliteta života i kvaliteta životne sredine treba razmatrati i sa stanovišta potrebe da se prevazilazi (i prevaziđe) biologizacija čovekove suštine koja je nastala sa savremenom kriznom ekološkom situacijom. Povezanost ovih pojmova treba razmatrati polazeći od toga da je socijalno u čoveku nastalo (i razvija se) na biološkom, i da čoveka ne odvaja od prirodne sredine. Zato se kvalitet života i kvalitet čovekove sredine ne mogu suprotstavljati. Zato, kada je došlo do ugrožavanja i narušavanja ekološke ravnoteže u čovekovoj sredini, odmah se postavilo pitanje kvaliteta života. A odnos prema životnoj sredini, u smislu njenog očuvanja (a to znači i očuvanje i njenog kvaliteta) počeo je da se shvata kao odnos prema svakodnevnom životu, o čemu treba da brinu sve društvene grupe, i na svim nivoima, koje žele da brinu o svom svakodnevnom životu.237 2. Bez namere da, ovom prilikom, činimo širu kritičku opservaciju definicija kvaliteta života, ukazaćemo posebno na one definicije koje kvalitet života određuju na način da se može uočiti povezanost kvaliteta života sa kvalitetom čovekove sredine. Pod „kvalitetom života” podrazumeva se zadovoljavanje potreba čoveka u toku nekog vremenskog perioda (T. Logoteti i R. Kantor). Kvalitet života se određuje i kao ostvarivanje „blagostanja ličnosti, njeno zadovoljstvo ili nezadovoljstvo životom, njenu sreću ili nesreću” (N.Delki i S. Bourke). Po shvatanju poznatog teoretičara D. Fostera „kvalitet života” je određen: nivoom stresnih situacija (i uopšte „teškoća života”), gustinom stanovništva i stepenom naseljenosti, kvalitetom hrane, odnosno ishrane i stepenom zagađenosti životne sredine. Određujući ovako komponente „kvaliteta života”, ovaj autor smatra da ukoliko je viši nivo razvitka industrije i nacionalnog dohotka po glavi stanovnika, tim je veća skučenost stanovništva, stepen zagađenosti životne sredine, samim tim povećavaju se stresne situacije, što vodi ka nižem „kvalitetu života”.238 U našoj literaturi o kvalitetu života počelo se prvo raspravljati u okviru razmatranja o životnom standardu, a potom i u vezi sa ekološkim problemima. U analizama o životnom standardu se ukazuje „da kvalitet života može utvrditi i pratiti na osnovu kvalitativnih pokazatelja i relativne važnosti pojedinih faktora, s tim što se uvažava subjektivna ocena pojedinaca sa motivacijom da je opšti koncept kvaliteta života u stvari samo prosek globalnih uticaja pojedinaca”.239 Ali se kvalitet života definiše i kao „celovit proces konceptualizacije, proizvodnje, raspodele i potrošnje upotrebnih vrednosti i ljudskih odnosa primerenih ljudskim potrebama”. Sa stanovišta ovakve definicije kvaliteta života ukazuje se da je ukupan (ili prosečan) kvalitet života u nekom društvu veći ako „što više 236

Dragan Koković, Kvalitet života i humanizacija svakodnevnice, zbornik radova, Ekologija i kriza, Novi Sad, 1989, str. 64. 237 Mekli M. Ž. „Kultura i demokratija, “Kultura”, Beograd, 53/1971, str. 149. 238 Dragan Koković, cit. rad, str., 62 239 Eva Berković, Kvalitet životnog standarda, cit. izd., str. 19. 68

društvenih grupa i pojedinaca može, na sebi primeren način, zadovoljiti veći opseg svojih potreba”.240 Na kvalitet života u vezi sa zaštitom čovekove sredine meću prvima ukazuje Rudi Supek. On ukazuje da je, kad je reč o ekološkim problemima održanja ljudske vrste, neophodno uvesti „ne samo minimalne uslove pod kojima je čovek sposoban da se održi, nego i pojam kvalitet života, tj. izvesne humane i estetske kriterijume života po kojima se čovek u načinu svoga života uzdiže iznad čisto biološke sfere životarenja”.241 Različita shvatanja o kvalitetu života ukazuju da se radi o jednom relativnom pojmu (koji zavisi od mnogih faktora) koji se najčešće subjektivno definiše (ono što je za jednog kvalitet za drugog to nije, ili nije u dovoljnoj meri). U ovom smislu se i ukazuje da kvalitet života označava odnos između pojedinca i njegove životne i društvene sredine i da bolji kvalitet života pretpostavlja kako ekološki povoljniju životnu sredinu, tako i tolerantnu i dobro organizovanu socijalnu sredinu.242 Ostavljajući istraživačima i teoretičarima kvaliteta života da dalje rade na iznalaženju jedne šire prihvatljive definicije kvaliteta života, smatramo da ovaj pojam treba da označi podmirivanje potreba ljudi u određenim društvenim uslovima sa osećanjem zadovoljstva što se na način i u određenom obimu potrebe podmiruju u okviru date vrednosne orijentacije. U ovakvom kontekstu, ako se priđe određivanju kvaliteta života, onda on obuhvata, tj. može obuhvatiti i potrebu za zdravom životnom sredinom, u meri u kojoj zdrava prirodna sredina ima svoje mesto u vrednosnoj orijentaciji datog društva (ili društvenog sloja). U ovom smislu se i ukazuje u raspravama o kvalitetu života da su vrednosti njegovi pokazatelji. U stvari, kvalite tživota ne može se svesti isključivo kako na subjektivnu tako ni na objektivnu dimenziju, on je promenljiv i ne pretpostavlja stalno stanje svesti o njemu. U ovom smislu treba shvatiti i ukazivanje da se „kvalitet života” različito shvata u pojedinim zemljama. Naime, u siromašnim društvima ekonomski rast je „uslov za razvoj socijalnog blagostanja, odnosno za razvoj kvaliteta života, a u razvijenim industrijskim društvima ova veza preokreće svoj pravac dejstvovanja: kvalitet života postaje uslov za dalji ekonomski rast, znači za dalju akumulaciju, diseminaciju i aplikaciju znanja”.243 3. Sa porastom društvenog, posebno naučnog interesovanja za ekološke probleme, tj. za zaštitu čovekove životne sredine, postavilo se i pitanje kvaliteta čovekove životne sredine, u smislu da njen kvalitet treba da predstavlja željen stepen njenog očuvanja i razvoja. Kao da je postajalo sve jasnije da rešavanje ekoloških problema treba da omogući ne samo zaštitu od narušavanja ekološke ravnoteže u čovekovoj sredini, već i da doprinese očuvanju (i unapređivanju) čovekove sredine na način da se time omogućava ne samo opstanak čoveka kao 240

Dušica Seferagić - Vesna Popovski, Kvalitet života kao cilj društvenog razvoja, „Revija za sociologiju”, Zagreb, 1-2/1989, str. 82, 84. 241 Rudi Supek, Ova jedina zemlja, cit. izd., str. 82. 242 Dr Mara Đukanović, Ekološki izazov, Elit, Beograd, 1991, str. 278-279. 243 Veljko Rus, Društveni razvoj i kvalitet života, „Sociologija”, Beograd, 1-2/1985, str. 82. 69

biološkog bića, već i njegov razvoj kao društvenog, svesnog, stvaralačkog i vrednosnog bića. Međutim, nije bilo ni malo jednostavno ni lako, usvojiti neke opšte pokazatelje o kvalitetu čovekove sredine. Razlike koje su nastale (i postoje) proizlaze ne toliko iz razlike u naučno-teorijskom pristupu proučavanju i rešavanju ekoloških problema, koliko iz razlika koje proizilaze iz klasnog i idejno-političkog pristupa ekološkim problemima. U određivanju kvaliteta čovekove sredine treba poći od shvatanja prirode, društva, čoveka i njihovog odnosa. A čovek je ne samo prirodno biće. On je i društveno biće, tačnije on je prirodno-društveno biće. Naime, čovek stvarajući uslove za svoju egzistenciju, stvara društvo „za koje se može reći da predstavlja višu formu u razvoju materije”. U stvari, stvaranje takvih životnih uslova za čoveka se javlja kao dvojak odnos „s jedne strane kao prirodan, a s druge strane kao društveni odnos - društven u tom smislu što se tu podrazumeva zajedničko delovanje više individua, bez obzira na to pod kojim uslovima, na koji način i u kom cilju”.244 Naime, ljudski rad „kao celishodna delatnost prilagođavanja prirode u ovom ili onom obliku... je prirodni uslov ljudske egzistencije od svih socijalnih oblika nezavisan uslov izmene materije između čoveka i prirode”.245 Zato je Engels i ukazivao da je čovekova inteligencija rasla „srazmerno tome kako se čovek učio da menja prirodu” i da prirodni uslovi ne određuju isključivo čovekov istorijski razvitak, jer čovek deluje na prirodu (menja je) i sam sebi stvara nove uslove opstanka.246 Zato ljudi, što se više udaljuju od životinja to više stvaraju svoju istoriju, a priroda i istorija su dve komponente njihove sredine u kojoj žive, kreću se i postoje. U kontekstu ovakvog pristupa određivanju kvaliteta čovekove sredine, treba razmatrati složene probleme kako kvaliteta života tako i kvaliteta čovekove sredine. Jer, povezanost prirodne i društvene komponente čovekove sredine ispoljava se ne samo u uticaju društvene komponente (društvenih procesa i tvorevina) na prirodnu komponentu, već i uticaju prirodne komponente na društvenu komponentu, na kulturu shvaćenu u najišrem smislu reči kao ukupnost materijalnih i duhovnih tvorevina. Ta njihova međusobna povezanost dolazi do izražaja i kod narušavanja - degradacije jedne ili druge komponente čovekove sredine. Degradacija jedne, pre ili kasnije, dovodi do degradacije druge. Naime, narušavanje ekološke ravnoteže u prirodi nastaje kao rezultat prisvajanja prirode, proizvodnje, u društveno-ekonomskim odnosima u kojima je čovek potčinjen čoveku, a svrha proizvodnje prisvajanje što većeg bogatstva.

244

K. Marks - F. Engels, Nemačka ideologija, 2 tom, Beograd 1947, str. 29. Opširnije o ovome videti i: dr Danilo Ž. Marković, Prilog marksističkom određivanju kvaliteta čovekove sredine, „Praksa”, Titograd, 4/1985, str. 113-125. 245 K. Marks, Prilog kritici političke ekonomije, Beograd 1969, str. 26. 246 F. Engels, Dijalektika prirode, Dela, tom. 31, Beograd 1974, str. 410. 70

2. KVALITET ČOVEKOVE ŽIVOTNE SREDINE 1. Polazeći od izloženog shvatanja o kvalitetu života, čovekovoj sredini, njenom kvalitetu i povezanosti kvaliteta života i kvaliteta čovekove životne sredine, smatramo da se kvalitet čovekove sredine može preciznije odrediti. Pod pojmom kvalitet čovekove sredine, u najopštijem smislu, podrazumeva se relativno stabilna (prostorna i vremenska) određenost čovekove sredine većim brojem međusobno povezanih faktora iz četiri osnovne oblasti: prirodnih i stvaranih resursa, aktivnosti i procesa u sredini, sredstava i mera za ostvarivanje ekološke politike i uticaja čovekove sredine na društveni razvoj. Ovakva definicija kvaliteta čovekove sredine zahteva „dalju operacionalizaciju putem indikatora unutar svake od ovih oblasti, određivanje standarda u skladu sa društveno-istorijskim periodom, razvoja društva, ciljevima i sistemom vrednosti u konkretnom društvu ili u globalu kada je u pitanju društvo u celini”.247 Međutim, bez obzira na indikatore i standarde koji će se uzeti u određivanju kvaliteta čovekove sredine,248 njen kvalitet treba da omogući opstanak i razvoj čoveka kao prirodnog i kao društvenog, svesnog stvaralačkog i vrednosnog bića. A to znači da kada se govori o kvalitetu čovekove sredine, onda se radi o kvalitetu kako njene prirodne tako i društvene komponente. Jer, čoveka ugrožava ne samo degradacija (zagađenost), nizak i nezadovoljavajući kvalitet prirode, već i nizak i nezadovoljavajući kvalitet i društvene komponente njegove životne sredine. U ovom smislu je u uvodu Stokholmske deklaracije (koju je usvojila Konferencija UN o čovekovoj sredini 1972. godine) istaknuto da su za čovekovo blagostanje i uživanje osnovnih ljudskih prava (uključujući i pravo na život) od bitnog značaja obe komponente ljudske sredine - prirodna i ona koju je stvorio čovek. Zato čovek ima pravo na uslove života, na životnu sredinu, čiji kvalitet omogućava život u dostojanstvu. Ali, isto tako, ljudi imaju i obavezu da štite i poboljšavaju svoju sredinu za sadašnje i buduće generacije. Kvalitet prirodne komponente čovekove sredine pretpostavlja očuvanje ekološke ravnoteže u njoj u obliku koji omogućava opstanak i razvoj čoveka kao biološkog bića.249 A to se može postići ako se u prisvajanju prirode proizvodnjom polazi od saznanja da su ograničene mogućnosti biosfere, tj. da u njoj postoje neponovljivi resursi bez kojih je nemoguć život čoveka u njoj. Zato čovekova proizvodnja ne treba da ima za posledicu uništavanje neobnovljivih prirodnih resursa koji su neophodni za opstanak života, niti stvaranje proizvoda koji štete 247

Mr Gordana Mitić, cit. rad, str. 58. S. V. Borovnica, Indikatori za praćenje stanja čovekove sredine, zbornik radova Planiranje razvoja kvaliteta čovekove sredine u Jugoslaviji, Beograd, 1984. O ovome videti i: Milutin Lješević, Kriterijumi ekonomičnosti u optimatizaciji kvaliteta životne sredine, zbornik radova Samoupravno društvo i ekologija, Beograd, 1987. 249 Opširnije videti i: Касьяненко, А. А, Контроль качества окружающей среды, изд. во РУДН, Moskva, 1992. 248

71

drugim živim bićima čije je postojanje važno za očuvanje ekološke ravnoteže koja je pretpostavka čovekovog života. Za ostvarivanje ovakvog kvaliteta čovekove prirodne sredine neophodno je ostvarivanje nove skale vrednosti u društvu u kojoj će centralno mesto zauzimati kako napredak čoveka proizvođača, razvoj i zaštita njegovih sposobnosti, tako i zaštita sredine u kojoj živi. A da bi se to postiglo, potrebno je sa stanovišta ove nove skale vrednosti usmeravati kako razvoj tehnologije, tako i tokove urbanizacije. U ovom smislu se ukazuje na neophodnost drugačijeg koncipiranja potreba. „Drugačije koncipirani sistem potreba podrazumeva i nove obrasce potrošnje, usmerene na uspostavljanje dinamičkog sklada između triju komponenata što ulaze u pojam kvaliteta života: između materijalnih dobara, nematerijalne potrošnje i kvaliteta životne sredine (podvukao D. Ž. M.)”.250 U ovakvom pristupu kvalitetu čovekove prirodne sredine postavilo se, i postavlja se, ne samo pitanje zaštite prirodne sredine od dalje degradacije, već i izgrađivanje kvaliteta života u novim uslovima tehnološkog razvoja. U tom kontekstu se pristupa i definisanju kvaliteta života i on se određuje kao „skup odnosa koji vezuju individuu, društvo u kome ona živi i prirodnu sredinu, tako da svaki od ovih elemenata ima sebi svojstven karakter i potrebu”.251 A u tom „skupu odnosa” opasnosti „od industrijskog zagađivanja ne ostaju iza fabričke kapije” i postoji veza između trajnog poboljšanja kvaliteta života i mudrog iskorišćavanja i pravilne raspodele prirodnih bogatstava.252 Međutim, zaštita čovekove prirodne sredine i unapređivanje kvaliteta života nema isti značaj u svim zemljama savremenog društva. Jer, pored industrijski razvijenih zemalja, u kojima narušavanje ekološke ravnoteže predstavlja značajan problem, postoje zemlje i krajevi u kojima se ljudi još uvek bore za obezbeđivanje osnovnih uslova svoje egzistencije. U ovim zemljama se u manjoj meri javljaju problemi zaštite prirodne sredine, tj. očuvanja ekološke ravnoteže. U njima se kao akutni problem javlja pitanje obezbeđivanja minimalnih uslova za zadovoljavanje ljudskih potreba na nov način kojim bi se očuvalo ljudsko dostojanstvo. Zaštita prirodne sredine u ovim zemljama izbija u prvi plan tek sa uvozom „prljave tehnologije” iz industrijski razvijenih zemalja. 2. Pitanje kvaliteta čovekove društvene sredine nije manje složeno od problema kvaliteta čovekove prirodne sredine. Društvena sredina koju čovek stvara predstavlja ne samo proces u kome ljudi menjaju materijalne, ekološke, vegetacijske, biotičke, klimatske uslove svoje sredine, već i stvaranje složenih uslova rada u radnoj sredini (u kojima se redukuju čovekove stvaralačke sposobnosti i mogućnosti) i oblika života izvan rada (oblika stanovanja i komuniciranja) u kojima se čovek oseća usamljenim i oseća užas „pred svetom koji je stvorio”, tako 250

Nikola Čobeljić, Društveno ekonomski aspekti zaštite životne sredine, zbornik radova Problemi nauke u budućnosti, Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd, 1991, str. 372. 251 G. Fradier, A propose de la qualité de la vie, UNESCO, Paris, 1976, str. 6. 252 Nov stav o pitanju životne sredine, MOR informacije, Institut za dokumentaciju zaštite na radu, Niš, 2/1981, str. 22-23. 72

da mu njegova sredina ne omogućava ispoljavanje kao bića koje ima potrebu za spontano i prirodno, neposredno i ljudsko odnošenje prema ostalim ljudima. Naime, usled „sužavanja” i osiromašenja čovekove životne sredine i naglog povećanja broja ljudi koji žive u „zgusnutom” prostoru, nastaje kvarenje čoveka i njegovog društva, tj. društvenih odnosa u kojima ljudi žive. Suviše gusto naseljeno stanovništvo, s preteranom pokretljivošću, ubrzanim „tempom” života i veoma složenim društvenim odnosima, „uz vanredno visoku zavisnost od neodređenog broja ljudi, dovodi do nesigurnosti jedinke, osećanja stalnog pritiska, potištenosti, neobjašnjivo i nejasno nezadovoljstvo životom, društvom i slično. Ovo sa svoje strane izaziva reakcije koje imaju za posledicu neuravnoteženost, uznemirenost i niz negativnih patoloških pojava”.253 U stvari, nagla i brza urbanizacija je oslabila i dobrim delom pokidala tradicionalnu socijalnu mrežu koja je ljudima u krizi pružala podršku. Slabljenje i kidanje ovih struktura i međusobnih kontakata i emocionalnih veza u njima, učinilo je da su ljudi postali vulnerbalniji. „U takvoj situaciji pojedinac se oseća sve otuđeniji od svoje ljudske prirode i svog prirodnog i društvenog okruženja, sve usamljeniji i sve ugroženiji i bespomoćniji”.254 I tako „zagađivanje društvene sredine” nije ništa manje nepovoljno za čoveka od „zagađivanja prirode”.255 Zato se s pravom ukazuje da „ni jedna nestašica energije nije toliko opasna koliko nestašica energije da se društvene ustanove prilagode pravim ljudskim potrebama”.256 U nastojanju da operacionalizacijom definicije kvaliteta čovekove sredine, pružimo teorijsku osnovu za ekološku politiku čiji je cilj unapređivanje kvaliteta čovekove sredine, smatraćemo da kvalitet čovekove sredine obuhvata stanje prirodne sredine u kome nije ugrožen opstanak čoveka kao biološkog bića i uslove stanovanja, života i rada koji su saglasni sa čovekovim odlikama kao svesnog, stvaralačkog, vrednosnog i slobodnog bića. Kvalitet čovekove sredine treba da omogući stalni razvoj čoveka, njegovo očovečavanje na višim nivoima, a ne njegovo osporavanje. Ostvarivanje ovakvog kvaliteta čovekove sredine treba da omogući civilizacijske promene u savremenom društvu stvaranjem kompleksnog životnog miljea „u smislu integracije procesa stanovanja, rada, transporta, usluga, kulture, rekreacije, u smislu intenzivne kultivacije celih predela i menjanja strukture naselja - što, uostalom, počinje da predstavlja nerazdvojni uslov civilizacije”.257 253

Dr Radomir Lukić, Hoće li razum pobediti, „Čovek i životna sredina”, Beograd, 1/1976, str. 34-36. 254 Predrag Kaličanin - Vladimir Paranosić, Zdravlje za sve - zaštita i unapređenje mentalnog zdravlja, „Naučna knjiga”, Beograd, 1988, str. 38. 255 Radovan Marjanović, Jedan pogled na tzv. problem čovekove sredine, „Gledišta”, Beograd, 2/1980, str. 41. 256 Mihailo Marković, Pogled u svetu na odnos čoveka i životne sredine, Zbornik radova Čovek, društvo, životna sredina, Beograd, 2/1980, str. 41. 257 Radovan Rihta i sar., Civilizacija na raskršću, „Komunist”, Beograd, 1971, str. 181. 73

3. U razmatranju o osnovnim pokazateljima kvaliteta čovekove sredine i njenom unapređivanju posebnu pažnju zaslužuje problem kvaliteta radne sredine. Jer, čovek-radnik, najveći deo svog života provodi u procesu rada, u radnoj sredini, pa su uslovi rada njegovi životni uslovi. Ili, kako smo već ukazali, radna sredina je sastavni deo čovekove životne sredine. Zato poslednjih godina uporedo sa nastojanjima da se unapredi kvalitet čovekove sredine čine se napori da se unapredi i kvalitet radne sredine.258 Naime, u nastojanju da se, iz društvenoekonomskih i idejno-političkih razloga, ali i iz potreba da se položaj čoveka u procesu rada što više učini adekvatnijim (u manjoj ili većoj meri, što zavisi od različitih okolnosti u pojedinim zemljama) njegovoj prirodno-društvenoj suštini, sve češće se ukazuje na upotrebu unapređivanja „kvaliteta radnog života” i (ili i) „kvaliteta radne sredine”.259 U određivanju kvaliteta radne sredine treba poći od dosadašnjih nastojanja da se odredi kako „kvalitet radnog života” tako i „kvalitet radne sredine” i činjenica da na kvalitet radne sredine utiče ne samo tehnička osnova rada (sredstva za proizvodnju) već i društveni odnosi u kojima se radna delatnost vrši. Međutim, iako se sve češće upotrebljavaju pojmovi „kvalitet radnog života” i „kvalitet radne sredine”, malo je pokušaja da se potpunije odredi šta ovi pojmovi znače, tj. da se potpunije definišu. Jedan od retkih pokušaja je sačinjen u Engleskoj (u Međunarodnom institutu socijalne ekonomije). Pri definisanju kvaliteta radnog života kao značajne komponente navedene su: pristup radu, korisnost rada, opažanja i stavovi u vezi sa radom i akteri i njihovi međusobni odnosi. Ali je pri tom istaknuto da vrednosti društva imaju snažan uticaj na karakteristike radne sredine.260 Kako se kvalitetom iskazuje svojstvo, osobina, kakvoća, u određivanju kvaliteta radne sredine postavlja se pitanje kakva „svojstva”, „osobine” i „kakvoću” treba da ima radna sredina da bi se smatralo da je kvalitetna. Odgovor na ovo pitanje određen je kako razvojem proizvodnih snaga, tako i društveno-ekonomskim odnosima u kojima se vrši radna delatnost u konkretnom društvu. Polazeći od shvatanja čoveka (kao prirodno-društvenog bića) kao stvaralačkog, slobodnog i vrednosnog bića, karaktera ljudskog rada odnosa čoveka i njegove radne sredine i preovlađavajućeg stepena razvoja proizvodnih snaga u savremenom društvu, smatramo da pojam kvaliteta radne sredine u savremenom društvu obuhvata sledeće: sredstva za rad koja ne traže (ili traže u što manjoj meri) čovekovo fizičko naprezanje; osmišljenu mehanizaciju (automatizaciju) procesa rada koja neće intelektualizaciju ljudskog rada suprotstavljati deprofesiona258

O ovome videti naš rad: Kvalitet radne sredine i zaštita na radu, „Zaštita”, Sarajevo, 1/1984. Opširnije o ovome videti: J. O. Tole (Ed): Work and the Quality of Life, Cambridge, 1974., N. A. B. Wilson: On the Quality of Working Life, London, 1973., Л. С. Тунчиеско, Социалистический образ жизни как објект управления, Moskva, 1983. i И. Н. Сиземская, Человек и труд условия гармонии и развития, Moskva, 1981. 260 Barie O. Pettman, Quality of Working Life, International Institute of Social Economics, Partington, 1987. O ovome videti: Maria Hirszowics, Industrial Sociology, Oxford, 1981, r. 96-97. 259

74

lizaciji (čime bi rad za čoveka dobijao karakter „besmislene aktivnosti”), hemizaciju proizvodnog procesa uz punu zaštitu zdravlja radnika, i organizaciju rada u kojoj se ne reducira čovekova ličnost na izvršioca pojednostavljenih radnih operacija već čovek ima i mogućnost, da upravlja i kontroliše proces rada. Ovakvom radnom sredinom ostvaruju se ne samo bezbedni uslovi rada u kojima je zaštićen čovekov integritet (fizički, psihički i moralni) već uslovi rada u kojima se poštuje ljudsko dostojanstvo i čovek može razvijati svoje radne i druge stvaralačke sposobnosti. U stvari, u uređivanju i promišljanju kvaliteta radne (kao i životne) sredine treba polaziti od shvatanja da „društvo i priroda postoje zbog čoveka, a ne čovek zbog njih. Cilj je čovek, i on ne može biti tretiran kao sredstvo. Cilj života je razvitak stvaralačkih mogućnosti čoveka”.261 Ali, kao što proces rada i čovekova radna delatnost predstavljaju konkretne oblike tog društvenog procesa i čovekovog stvaralačkog ispoljavanja, tako se i kvalitet radne sredine javlja kao kvalitet konkretne radne sredine. Zato se zahtevi za unapređivanjem kvaliteta radne sredine moraju postavljati i ostvarivati s obzirom na tehničku osnovu rada i društveno-ekonomske mogućnosti date sredine. Uz to unapređivanje kvaliteta radne sredine, kao dela životne sredine, treba da predstavlja i značajnu komponentu humanističkih ideala, čijem ostvarivanju (treba da) se teži u savremenom društvu.262 U kontekstu ovakvog pristupa kvalitetu radne sredine treba shvatiti i ukazivanje Međunarodne organizacije rada o potrebi povezivanja akcija usmerenih na rešavanje problema zaštite životne sredine sa zaštitom i unapređenjem radne sredine. U ovom smislu je ukazano na potrebu i mogućnost uključivanja „zelene klauzule” u kolektivne ugovore kojima se regulišu prava iz radnog odnosa, uslovi rada i visina najamnine. Ta bi klauzula trebalo da omogući radnicima i njihovim predstavnicima da budu konsultovani o pitanjima ekološke politike preduzeća (na osnovu mogućih opasnosti u proizvodnom procesu ili proizvodima), da budu obavešteni o neobjavljenim podacima o ekološkim opasnostima i da odbiju obavljanje poslova za koje smatraju da mogu izazvati ozbiljnije zagađivanje životne sredine.263 U stvari, kao što su životna i radna sredina povezane, tako su i njihovi kvaliteti povezani, i kvalitetna životna sredina pretpostavlja i radnu sredinu određenog kvaliteta.264 Zato Međunarodna organizacija rada iako 261

Federiko Major, Sutra je uvek kasno, „Jugoslovenska revija”, Beograd, 1991,str.68. O aktuelnim problemima kvaliteta radne sredine videti i: Srđan Dvoržek, Tehnologija kao društveni problem i Dragutin Mikšić, Proizvodno i socijalno značenje novih tehnologija, „Revija za sociologiju”, Zagreb, 3/1988. 263 Opširnije o ovome videti: Report the Director-General, Environment and the World, International Labour conference, 77 session, Geneva, 1990. 264 U ovom smislu treba shvatiti ukazivanje da kada se radi o kvalitetu životne sredine, društvenu akciju treba voditi u rešavanju „otuđenosti čoveka od čoveka, rada i sredstava rada, jer ona dovodi do nehajnog ponašanja, kako pojedinaca tako i organa zajednica i zajednica, što dovodi do narušavanja i degradiranja životne sredine. Još jedan važan zadatak je učvrstiti 262

75

„nije direktno zainteresovana za fizičke stvarnosti takvih pojava kao što su globalno otopljavanje, čista voda, biološka raznovrsnost ili za njihovo merenje... MOR je zainteresovan za delovanje ovih stvarnosti na ljude, ...na radnu sredinu, na siromaštvo, na razvoj ljudskih resursa i na kvalitet rada i života”.265

shvatanja da su materijalna pronzvodnja i produktivnost u uskoj vezi sa kvalitetom životne sredine” (Jordan Aleksić, Šesta dimenzija horizont kulture, ECOLIBRI, Beograd, 1995, str. 200. 265 „Svaka grupacija u MOR-u ima sopstvenu ulogu: ministri rada i zapošljavanja treba da poslušaju birače za koje životna sredina nije više sporedan posao već deo noseće politike. Poslodavci se suočavaju sa dvostrukim izazovom razvoja čistih tehnologija i stvaranja rasta koji će račun moći da plate. Radnici treba da izraze solidarnost sa svojim drugovima u drugim zemljama i da prave pritisak za mere kojima će se pravedno podeliti opterećenja i korist od akcija u oblasti životne sredine” (MOR informacije, Institut bezbednosti i zaštite na radu, Niš, 2/1990. god., str. 7). 76

GLAVA TREĆA EKOLOŠKA KRIZA I MOGUĆNOSTI NJENOG REŠAVANJA I

POJAM I UZROCI EKOLOŠKE KRIZE

1. POJMOVNO ODREĐENJE EKOLOŠKE KRIZE 1. Za označavanje ekoloških problema, koji dovode do negativnih promena ne samo u biosferi već i u ljudskom društvu upotrebljavjaju se dva termina: „kriza okoline” i „ekološka kriza”. I mada se ova dva termina ne isključuju, i kako se ukazuje čak stanje ekoloških problema (kvantitativno i kvalitativno) ide od „krize okoline” ka „ekološkoj krizi”, ipak smatramo da je za označavanje ekoloških problema primerniji termin „ekološka kriza”. Upotreba ovog termina za označavanje ekoloških problema uvažava činjenicu da je čovek kao prirodno biće deo ekosistema u kome svojim delovanjem (pre svega, proizvodnim) modificira ekosisteme, da su prirodne i društvene pojave neposredno povezane u jednu celinu, i da se u tom kontekstu iskazuje i destrukcija ekosistema. Zato je ovaj termin sa socijalno-ekološkog aspekta, a to će reći i sa stanovišta socijalne ekologije, primerniji shvatanju ekoloških problema kao i za iskazivanje njihovih različitih aspekata i stupnjeva.266 Ekološka kriza predstavlja narušavanje uravnoteženosti uslova i uticaja u čovekovoj životnoj sredini, u jedinstvu njene prirodne i društvene komponente i izražava se u ugroženosti stabilnog funkcionisanja kako biosfere tako i društva, dovodeći u pitanje čovekovu egzistenciju kao prirodno-društvenog bića. Međutim, ovako definisana ekološka kriza u iskazivanju ima određene modalitete. Najčešće se kao tri modaliteta njenog ispoljavanja navode: zagađenje, ugroženost i destrukcija. Zagađenje predstavlja najniži stupanj poremećenja ekološke ravnoteže. Ugroženost označava značajno smanjenje sposobnosti ekosistema i biosfere i za njihovu samoregulaciju i za uspostavljanje „uravnoteženosti uslova i uticaja” u njima potrebna je čovekova delatnost. Destrukiija označava onaj stadijum razaranja ekosistema kada je obnova njihovih funkcija skoro nemoguća ili zahteva veli266

Pojam „ekološka kriza”, po jednom shvatanju, obuhvata kontinuiranu skalu štetnog uticaja na ekosisteme. Prvi stupanj na toj skali, koji se označava kao „ekološki problem” karakteriše se štetnim uticajima u kojima se ekosistemi mogu sami regenerisati. Drugi stupanj se označuje kao „stupanj ugrožavanja”, stupanj ugrožavanja egzistencije ekosistema. Treći stupanj je „ekološka katastrofa”, stupanj ugroženosti ekosistema u kome preti izumiranje brojnih ili svih vrsta živih bića u nekom području (Edgar Gartner, Arbeiterklasse und Okologie, Marxistsche Blotter, Frankfurt/Main, 1979,str. 90.) 77

ke napore čoveka u dugom vremenskom periodu (najčešće sa neizvesnim ishodom u pogledu obnove njihovih funkcija). Ovi modaliteti ekološke krize ispoljavaju se na različite načine u pojedinim geografskim područjima i pojedinim zemljama. Međutim, iako postoje modaliteti u kojima se ispoljava ekološka kriza, ipak se može dati i opšta ocena stanja čovekove sredine danas. Naime, može se slobodno reći da je narušvanje ekološke ravnoteže u savremenom svetu poprimilo takve razmere da je nastalo narušavanje ravnoteže između prirodnih sistema nužnih za održavanje života (živih bića i čoveka) i industrijskih, tehnoloških i demografskih potreba čovečanstva. Kao sigurni znaci (ili predznaci) ekološke krize javljaju se problem ishrane, demografska eksplozija, iscrpljivanje prirodnih resursa (izvori sirovina i energije i zagađenost vode i vazduha). Zato se savremeni čovek danas nalazi možda pred najtežim ispitom u toku svog razvitka: „Kako prevazići krizu čovečanstva, izazvanu ograničenošću rezervi prirodnih resursa (obnovljivih i neobnovljivih), kako prebroditi energetsku krizu i uporedo s tim mnogostrano drastično zagađenje prirodne sredine, eksploziju populacije, glad, bedu i dr.?”267 2. O karakteru ekološke krize, u smislu da li ona ima globalni ili lokalni karakter, postoje različita shvatanja. Po nekim shvatanjima (koja su sve ređa) ekološka kriza nema globalni karakter, budući da funkcionišu osnovni principi biosfere, što pokazuje da ona nije izgubila sposobnost samoregulacije i dinamičku ravnotežu. Prema tome, ekološki problemi, narušavanje ekološke ravnoteže, po ovim shvatanjima imaju samo lokalni karakter, tj. može se govoriti samo o „kritičnim lokalnim ekološkim situacijama”, a ne i o ekološkoj krizi kao globalnom problemu. Ovakvo shvatanje karaktera ekoloških problema naučno je neodrživo jer se zasniva na netačnom i nepotpunom shvatanju elemenata čovekove sredine. Ono čovekovu sredinu svodi na skup fizičkih i bioloških faktora, isključujući iz čovekove sredine njenu društvenu komponentu. Međutim, ekološka kriza označava ugrožavanje stabilnosti čovekove sredine u ukupnosti njenih (prirodnih i društvenih) komponenti. Ona označava ugroženost stabilnog funkcionisanja ne samo biosfere, već ugroženost stabilnosti čovekove sredine u sveukupnosti njenih elemenata, tačnije ugroženost stabilnosti egzistencije čoveka i njegovog društva. Ovako shvaćena ekološka kriza predstavlja globalni problem i intenzivira se kvantitativno i kvalitativno od agrarne revolucije268 do danas kao posledica druš267

Nikola Pantić, Priroda i čovek, u zborniku radova Čovek i priroda, SANU, Beograd, 1984, str. 20. Opširnije o savremenoj ekološkoj krizi videti i: Н. Ф. Реймерс, Экология, „Россия молодая “, Moskva, 1994, str. 214-219. 268 „Ljudska civilizacija prošla je dosad kroz dve revolucije koje su temeljno izmenile uslove ljudske vrste na ovoj planeti... Prva, agrarna revolucija, uspela je staviti u službu čoveka Sunčevu energiju - procese fotosinteze u biljkama da bi služila za ishranu čovska i stoci koju je počeo pripitomljavati. Druga, industrijska revolucija, donela mu je vlast nad novim izvorima energije, pre svega nad fosilnim gorivima, ugljem i naftom, kojima je pokretao parne i električne motore i motore sa unutrašnjnm sagorevanjem. A njima se u najnovije vreme pri78

tveno-ekonomskih i tehničko-tehnoloških uslova razvoja.269 Ona predstavlja krizu egzistencije industrijskog društva i njegovog odnosa prema prirodi, koji se karakteriše njenom bespoštednom eksploatacijom.270 Do nastanka čoveka i njegovog delatnog odnosa prema prirodi u živom svetu, vladala je uzajamna harmonična povezanost i zavisnost, na način da se može reći da je postojala ekološka harmonija. Sa pojavom čoveka otpočinje proces narušavanja ekološke harmonije, ekološke ravnoteže. Taj proces otpočinje pre nekih četrdeset hiljada godina, onda kada je čovekov predak stekao sposobnost da misli, počeo da pravi oruđa za rad, da se služi simbolima, da slika i da svojom delatnošću proizvodi sredstva za život. Prisvajajući prirodu svojom radnom delatnošću čovek nije, ili nije dovoljno, vodio računa o potrebi poštovanja zakonitosti koje vladaju u biosferi i svojom delatnošću narušavao je uravnoteženost uslova i uticaja u prirodnoj sredini. Međutim, „zbog malobrojnosti ljudskih populacija u ranijim istorijskim epohama negativan odnos prema prirodi tadašnjih ljudi nije dovodio do značajnih degradacija prirodne sredine. Ljudi su napuštali mesta na kojima su degradirali prirodu, naseljavali su nova, a na starim staništima priroda se brzo obnavljala”.271 Ali, sa razvojem proizvodnih snaga, koje su omogućavale u većim razmerama prisvajanje prirode i porastom broja stanovnika na Zemlji, degradacija prirodne sredine postaje sve prisutnija i najzad dobija neslućene i za ljudski opstanak opasne razmere. Narušavanje ekološke ravnoteže u razmerama da se ne samo ugrožava zdravlje ljudi, već dovodi u pitanje i opstanak života na Zemlji otpočelo je sa snažnijim razvojem proizvodnih snaga, industrijalizacijom. Prisvajanje i „prerada” prirode sa razvojem industrije vrši se u velikim razmerama tako da se pri tom ne vodi računa o zakonitosti koje postoje u biosferi. Ne vodi se računa da je ekosfera (kao jedinstvo biosfere i ekosistema) nenadoknadiva, i ako bi bila uništena da se ne može obnoviti ni prirodnim procesima, ni ljudskom delatnošću.272 U stvari, umesto da čovek bolje upozna prirodu i zakone koji vladaju u njoj (i na ključila i atomska energija. Potvrdila se Bekonova teza da je znanje moć, ali i Geteova vizija da će “Čarobnjakov učenik” osloboditi demonske prirodne sile koje će zapretiti njegovom vlastitom postojanju.” (Rudi Supek, Ova jedina zemlja, III dopunjeno izdanje „Globus”, Zagreb, 1989, str. 23-24). 269 Ovako shvaćena ekološka kriza se različito manifestuje u pojedinim geografskim područjima i zemljama. 270 „Ekološka kriza nije slučajan i marginalan proizvod novovekovne umetnosti, naprotiv, ona je samo krajnja i nužna konsekvenca jedne filozofije napretka, besprizivne filozofije razvoja koja će svoju snagu i moć zasnovati na bespoštednoj eksploataciji i degradaciji kako čovekove spoljašnje, tako i unutrašnje prirode” (Ljubiša Despotović, Ekologija kao kritika modernosti, zbornik radova Ekologija i kriza, Novi Sad, 1989, str. 14-15). 271 Nikola Pantić, Priroda i čovek, u publikaciji Čovek i priroda, SANU, Beograd, 1984, str. 9. 272 „Čovek je samo deo strukture života - zavisan u svojoj egzistenciji od celokupne strukture. Kao najviše razvijena životinja, koja se služi alatkom, on mora da shvati da treba poštovati nepoznate evolucijske sudbine drugih oblika života, i da postupa kao nežni upravnik zemljine zajednice bića”. (Geri Šnajder, Četiri promene, „Gradina”, Niš, 5-6/1983, str. 173-174). 79

osnovu toga radi na njenom unapređenju), on je „počeo vrlo intenzivno da je degradira i zagađuje životnu sredinu. Savremeno čovečanstvo je čak ubeđeno da zahvaljujući kompjuterima i tehnologiji može da prevaziđe prirodu i da proizvodi i ono što priroda nije bila u stanju, na primer nova sredstva za komunikaciju, deterdžente, pesticide, psihodroge, itd. Međutim, takvom delatnošću čoveka narušen je osnovni ekološki princip, a to je da sve ono što čovek proizvodi a ne postoji u prirodi mora biti štetno za druga živa bića, jer u prirodi postoji stalna ekološka uslovljenost i povezanost”.273 Ekološka kriza koja se ispoljava u „narušavanju uravnoteženosti uslova i uticaja” u čovekovoj sredini, nastala je, najopštije rečeno, kao posledica čovekovog „mentaliteta eksploatacije” u odnosu na prirodu, naglog rasta, tehnologije, širenja industrijalizacije i porasta broja stanovnika.274 U osnovi, ona se ispoljava u iscrpljivanju prirodnih resursa i zagađivanju čovekove sredine. Iscrpljenje prirodnih resursa je tako intenzivno da se već u oštrom vidu postavlja pitanje mogućnosti njihovog korišćenja u budućnosti. Zagađivanje čovekove sredine ispoljava se u sve većem smogu, mrtvim jezerima, vodi koja nije za piće, smrtonosnim radijacijama i izumiranju bioloških vrsta. U stvari, čovekovo delovanje na zemljine ekosisteme, koji u svojoj ukupnosti, povezanosti i međuzavisnosti obrazuju, kako smo već ukazali, ekosistem Zemlje kao planete, izaziva promene u kompleksnim sistemima čovekove sredine. Negativne posledice tog delovanja ispoljavaju se kao ugrožavanje ekoloških uslova celokupne ljudske egzistencije i u ugrožavanju ljudskog zdravlja preko vazduha, vode i hrane koji su zagađeni supstancama koje čovek veštački proizvodi. 3. Prirodni resursi se dele u dve grupe: obnovljive i neobnovljive. U grupu obnovljivih resursa spadaju šumski kompleksi, biljni i životinjski svet, itd. Prisvajajući i menjajući prirodu čovek može nekontrolisanim uništavanjem obnovljivih resursa da izazove narušavanje ekološke ravnoteže čije posledice mogu biti višestruko štetne za opstanak čoveka. Neobnovljivi prirodni resursi su oni čije su količine ograničene i koji se ne mogu obnavljati. U neobnovljive (i ograničene) prirodne resurse spadaju rezerve fosilnih goriva i ograničene rezerve ležišta metala. Iako ne postoji saglasnost o količinama neobnovljivih resursa, i o tome kada će pojedini od njih biti definitivno utrošeni, ipak ostaje činjenica da će u skoroj, ili daljoj budućnosti oni biti utrošeni i da se sa tom činjenicom u planiranju budućnosti mora računati. U ovom kontekstu posebno se postavlja i pitanje energetske krize i ističe potreba napuštanja (i zamene) energetskih resursa nastalih

273

Dr Dušan Kanazir, Ekološka kriza je proizašla iz narušavanja odnosa čoveka i prirode, „Čovek i sredina”, Beograd, 1/1975, str. 8. Opširnije o ekološkoj krizi videti i: Н. Н. Мойсеев, Восхождение к разуму, Издат, Moskva, 1993, str. 108-127. 274 O uzrocima narušavanja ekološke ravnoteže videti: dr Danilo Ž. Marković, Ekološka kriza i mogućnost njenog rešenja u savremenom društvu, „Naše stvaranje”, Leskovac, 3-4/1984, str. 7-23. 80

prirodnim procesima u geološkoj prošlosti, tj. uglja i nafte, i okretanje prema korišćenju sunčeve energije.275 Zagađivanje prirodne sredine vrše kvantitativni i kvalitativni zagađivači. Kvantitativni zagađivači su supstance koje čovek ne stvara, koje postoje u prirodnoj sredini ali koje čovek oslobađa u znatno većim količinama, tako da one u tim količinama dovode do narušavanja ekološke ravnoteže. Kvalitativni zagađivači su supstance koje proizvodi čovek - sintetičke supstance. One negativno utiču na živa bića, pa i na čoveka, protiv njih čovekov organizam nema odbrambene moći.276 Međutim, čovek može delovati i na količinu (i kategoriju) kvantitativnih zagađivača (supstance koje on ne proizvodi, koje postoje u prirodi) u osnovi na tri načina: remećenjem ciklusa kruženja materije oslobađanjem velikog broja supstanci za koje smatra da su neutralne, ali koje u povećanoj količini remete usklađenu prirodnu ravnotežu; ispuštanjem ogranične količine materije na osetljivom mestu i maloj povrišni koja se u prirodi nalazi u prirodnom stanju, što može i na tom prostoru dovesti do neželjenih i katastrofalnih posledica i dodavanjem opasne supstanie, čak i na mestu njene prirodne koncentracije.277 Degradacija prirodne sredine (njeno zagađivanje) zavisi od broja i koncentracije stanovnika, od obima proizvodnje i potrošnje, kao i od prirode tehnike i načina proizvodnje i potrošnje. Ali, evidentno je da su u savremenom društvu svi ovi faktori tako delovali da su nastale promene u čovekovoj životnoj sredini, koje daju osnove za zaključivanje o njenoj zagađenosti, i odgovornosti ljudi za takvo njeno stanje. Naime, „ljudska rasa je u poslednjem veku dopustila preterano uvećavanje proizvodnje i rasturanje otpadaka, nuzproizvoda i hemikalija. Zagađenost direktno šteti životu na našoj planeti: što će reći upropaštava životnu sredinu za samo čovečanstvo. Mi zagađujemo vazduh i vodu, i živimo u buci i prljavštini koje ni jedna “životinja” ne bi trpela, dok nam u isto vreme reklame i političari govore da nam nikada nije bilo tako dobro. Zavisnost modernih vlada od takve vrste neistine vodi u bestidnu zagađenost duha: sredstva masovnih medija i mnogo školskog obrazovanja”.278 4. Slika koju pruža savremeni svet nije nimalo ružičasta i ohrabrujuća. U svetu danas ima 1,5-2 milijarde gladnih - više nego što je ukupno bilo ljudi na svetu krajem prošlog veka. Godišnje umire 60 miliona ljudi, a od toga 20 miliona umire od gladi. Ni stanje prirodnih resursa ne pruža utešnu sliku. „Ako se potrošnja nastavi sadašnjim ritmom postojeće rezerve (sem hroma i gvožđa) biće 275

Nikola K. Pantić, Prirodni resursi i razvoj, „Čovek, društvo, prirodna sredina”, SANU, Beograd, 1981, str. 168-169. 276 P. R. Erilich, A. H. Erlich and J. P. Holdern, Human Ecology, San Francisko, 1973, str. 146. 277 Ekološka kriza može dovesti do procesa i pojava koji se u svojoj ukupnosti mogu okarakterisati kao ekološka katastrofa. Ona nastaje kao finale ekološke krize. „Jedna od najvažnijih karakteristika ekološke katastrofe je narušavanje bilansa u međusobnim odnosima različitih nivoa biosfere, koja se označava kao piramida života” (Бабасов, Е. М., Катастрофиы: сициологический анализ, „Навука тэхника“, Moskva, 1995, str. 133.) 278 Geri Šnajder, cit. rad, str. 175. 81

iscrpljene za oko 50 godina. Nalazimo se u agoniji petrolejske ere; izvori nafte, te osnovice na kojoj se podigla zgrada industrijalizma, iscrpiće se za 30 godina. Zagađenost vazduha, vode i zemljišta rezultat je bezbroj činilaca koji su se gomilali uporedo sa “prljavim” fazama industrijske revolucije. „Otrovni veo” smoga koji visi iznad velikih gradova je toliki da se i sam vazduh pretvarao u ubicu... ljudsko stanovništvo, koje se udvostručavalo svakih 50 000 godina tokom prvih miliona godina svog ljudskog postojanja, sada se udvostručuje svakih 30-50 godina. Pre 8 000 godina bilo je 5 miliona stanovnika, 1850. godine 1 milijarda, 1970. godine 3,7 milijarde, 2000. godine ono će brojati 7 milijardi, a 2040. godine preko 15 milijardi, što nameće - džinovske civilizacijske promene i zadatke.”279 Izveštaj UNEP-a (od aprila 1989. godine) o stanju čovekove sredine ukazuje da je došlo do opadanja njenog kvaliteta, naročito zbog: povećanog zagađivanja vazduha emisijom sumpordioksida, azotoksida i karbon monoksida; kiselinskog taloženja azotnog oksida; zagađenosti voda i opadanja kvaliteta zemlje (litosfere).280 Prisvajanje prirode od strane čoveka, koje se vrši suprotno osnovnim zakonitostima koje vladaju u prirodi vodi ne samo ugrožavanju ljudskog zdravlja, već i opstanka ljudi na planeti Zemlji.281 Zbog toga, i u svetu, i u nauci o čoveku već postoji uznemirenost. Jer, zagađena prirodna sredina utiče ne samo na oblike života, veći i na genetsku osnovu čoveka kao biološkog bića. U stvari, čovek „zagađivanjem životne sredine (fizičkim, hemijskim i biološkim mutagenim agensima) izaziva u biosferi, po čovekov dalji opstanak, opasne promene – mutacije i rekombinacije genetskog materijala... Nama, međutim, nije i ne sme da bude svejedno da li će se budući živi svet dalje razvijati sa oplemenjenim čovekom ili sa čovekom koji će u negativnom smislu imati izmenjene genetske programe ili čak dovesti do izumiranja ljudske vrste”.282 Odnos čoveka i prirode, koji se danas izražava i u raznim modalitetima ekološke krize, predstavlja globalan problem čovečanstva, a samim tim i ekološka kriza ima globalni karakter. Ekološki problemi se izražavaju preko narušavanja „uravnoteženosti uslova i uticaja” u čovekovoj sredini i traže rešavanje na globalnom planu. Njihovo rešavanje na globalnom planu zahteva: usmeravanje privrednog razvoja (rasta), humanistički osmišljeno korišćenje tekovina naučno-tehnološke revolucije, upravljanje prirodnim resursima (u cilju njihovog racionalnog korišćenja i očuvanja), osmišljenu demografsku politiku i rešavanje pitanja proizvodnje hrane.283 Rešavanje ovih problema danas se postavlja kao zadatak pred sve zemlje i traži njihovu saradnju, iako su motivi pojedinih zemalja različiti: 279

Sociološki leksikon, „Savremena administracija”, Beograd, 1982, str. 158.0 ovome videti i: Federiko v. Major, Sutra je uvek kasno, „Jugoslovenska revija”, Beograd, 1991, str. 37-39. 280 James V. Connor, Environment Education and Developing World, Unicef. 1990, r. 2. 281 Barbara Vord i Rene Dibo, Zemlja planeta naša jedina, „Glas”, Beograd, 1976.; Bastman, G. Krizne okružat/cei srsdš, SPB, 1995. 282 Nikola Pantić, Priroda i čovek, cit. izd., str. 17-18. 283 O ovome videti i: dr Radmila Stojanović, Teorija privrednog razvoja u trećoj tehnološkoj revoluciji, „Savremena administracija”, Beograd, 1987, str. 21-22. 82

„Razvijene zemlje imaju posve drugačiju poziciju od nerazvijenih zemalja. One se bore za ekonomsku ekspanziju i prestiž, a u najmanju ruku za održavanje postojećeg stupnja unutrašnjeg razvoja i distance u svetskim odnosima, dok se nerazvijeni suočavaju s egzistencijalnim pitanjima.”284 Međutim, budući da ekološki problemi imaju globalan karakter, pa iako se oni ispoljavaju na različite načine u pojedinim zemljama, njihovo uspešno rešavanje zahteva bilateralnu, multilateralnu i međunarodnu saradnju.

2. UZROCI EKOLOŠKE KRIZE 1. Degradacija prirodne sredine i ekološki problemi su starijeg datuma. Međutim, istraživanje uzroka degradacije prirodne sredine otpočelo je relativno kasno u istoriji ljudskog društva. Istraživanje uzroka ekoloških problema, tj. ugrožavanja ekološke ravnoteže, dobija šire razmere kao posledica porasta čovekove moći „u prisvajanju” i „popravljanju” prirode zahvaljujući razvoju proizvodnih snaga, koji nastaje industrijskom revolucijom. „Industrijska revolucija započela je prometejskim zanosom, i romantičarima se pričinilo da je stvaralaštvo čoveka preuzelo ulogu boga u prirodi, - te je “kovačnica sveta” u prvom zanosu ljudskog pohoda ka osvajanju prirode, moćnim sredstvima nauke i industrije, izgledala beskrajna, kao što je sam ljudski napor izgledao beskonačan... Međutim, jedva da je prošao jedan vek takvog razvoja,..., i čovek se sudario s granicama same prirode od koje zavisi, ...”285 To sudaranje čoveka sa prirodom ispoljilo se i u saznanju da narušavanje ekološke ravnoteže u prirodi, čovekovom proizvođačkom delatnošću kojom „prerađuje” prirodu smanjuje mogućnosti i izglede da ulaganje kapitala u proizvodnju donese veći profit.286 Uporedo sa ovim ekološkim ograničenjima za profesionalno ulaganje kapitala u proizvodnju, usled narušavanja ekološke ravnoteže pogoršavaju se uopšte uslovi života čoveka, pa i uslovi života u područjima i naseljima u kojima žive i pripadnici vlasničke klase. Nastaje potreba da se ekološki problemi istraže kako sa stanovišta organizovanja proizvodnje tako i sa stanovišta obezbeđivanja (i zaštite) kvaliteta života. Odgovori koji su davani, i koji se daju, na pitanja zašto nastaju ekološki poremećaji koji dovode do degradacije prirodne sredine i ugrožavanja uslova za opstanak živih bića i čoveka, različiti su i često nenaučni, a neki od njih su i 284

Ivan Cifrić, Socijalna ekologija, „Globus”, Zagreb, 1989, str. 85. Rudi Supek, Ova jedina zemlja, cit. izd, str. 87-88. 286 „Oni se nisu javili kao ekološki problemi sve dotle dok nisu ugrozili sam način organizacije proizvodnog procesa, organizacije koja se temelji i ne može da se održi bez sve veće eksploatacije oba izvora bogatstva: zemlje i radnika. Osim toga, bitno je izmenjena politička situacija, okolnosti koje dojučerašnje radove i objekte manipulacije imperijalističkih krugova pretvaraju u subjekte i stvaraoce Međunarodnih političkih i ekoloških odnosa, ukidaju i poslednje iluzije da se bolesti razvijenog sveta mogu lečiti transfuzijom iz esnergetskih sirovina i bogatstvom nerazvijsnih” (dr Ljiljana T. Slović, Osvrt na savremena teorijska razmatranja o čuvanja čovekove sredine, „Čovek i životna sredina”, Beograd, 2/1981, str. 27). 285

83

suviše klasno određeni, tako da se ne mogu kao naučni prihvatiti.287 Tako npr. tačno se ukazuje, da je centralni problem, zbog koga su mnoge specifične teškoće prirodne sredine samo simptomi, u tome što čovečanstvo „sistematski umanjuje kapacitete prirodne sredine” da bi upropašćivalo ono što mu je na raspolaganju, „lanac ishrane” i druge vitalne uloge”.288 Ali, ovaj odgovor je nepotpun, ne ukazuje u kojim društveno-ekonomskim odnosima se proizvodnja odvija tako da „čovečanstvo sistematski umanjunje kapacitete prirodne sredine”, ako se zna da se proizvodnja, „prisvajanje” prirode, vrši uvek u određenim društveno-ekonomskim odnosima. Zato se i sistematsko umanjenje kapaciteta prirodne sredine kao posledica prisvajanja ne može posmatrati izvan tih odnosa. Istraživanje uzroka narušavanja ekološke ravnoteže otpočelo je u prirodnim i društvenim naukama sredinom prošlog veka.289 Jedan od prvih mislilaca koji je ukazivao da ekološki poremećaji nastaju kao posledica korišćenja razvijenih proizvodnih snaga u okviru robnotržišnih, društvenih odnosa bio je Karl Marks. Naime, on je ukazivao da narušavanje ekološke ravnoteže i degradacija prirodne sredine ne nastaju samo kao posledica čovekovog „prisvajanja” prirode razvijenim proizvodnim snagama, već korišćenjem tih proizvodnih snaga u proizvodnji u okviru određenih društveno-ekonomskih odnosa koji se zasnivaju na monopolu privatne svojine. Rukovođena svojim osnovnim motivima - profitom, kapitalistička proizvodnja, od samog početka, po shvatanju Marksa, ispoljavala je svoju destruktivnost u odnosu na prirodnu sredinu (kao i u odnosu na čoveka). U trci za profitom prozvodnja, kako je ukazivao Marks, uništava svoje osnovne pretpostavke. Ona ne samo da uništava i iscrpljuje radnika već osiromašuje i zemlju; pustoši oba izvora bogatstva.290 U takvim uslovima bitno se pogoršava položaj čoveka u njegovoj životnoj (i radnoj) sredini, a posebno radnika.291 Marks ukazuje 287

O nekim od ovih odgovora i njihovoj kritici videti: M. D. Babović, Posledice tehnološkog razvoja na ekosisteme, „Čovek i životna sredina”, Beograd, 2-3/1987, M. Macanović; Ekološka komponenta u tehnološkom razvoju, „Ekos”, Novi Sad, 1/1988; I. Cifrić, Suvremeno industrijsko društvo i ekološka kriza, zbornik radova Društvo i ekološka kriza, Zagreb, 1988; D. Nikolić, Proizvodno i socijalno značenje novih tehnologija, „Revija za sociologiju”, Zagreb, 3/1988; B. Jakšić, Marksizam i savremeni problemi čovekove sredine, „Gledišta”, Beograd, 7-8/1980; A. Miloradović, Politizacinja ekologije, zbornik radova Ekološki problemi i ljudska prava, Ljubljana, 1984.; S. Branković, O razlozima čovekovog sukoba s prirodom, zbornik radova Ekologija i kriza, Novi Sad, 1989. i Банилов – Банилиян, В. И. (ред.), Экологические проблемы: что происходит, кто виноват и что делать? Moskva, 1997. 288 „Ovo nisu trivijalne štete koje bi oplakivali samo ljubitelji prirode i posmatrači ptica; one predstavljaju rizično i nepovratno popravljanje prirodnih sistema od kog zavisi nosivost zemljinog kapaciteta za opstanak ljudi”. (P.R. Erlich, A. N. Erlichp, O. P. Holdrenp, cit. delo, str. 8). 289 O ovome videti i: V. Kaščević, Ekološka misao kod Darvina i Marksa, „Kulturni radnik”, Zagreb, 2/1983. 290 Dr Ljiljana Slović, cit. rad, str. 27. 291 „Čak i potreba za slobodnim vazduhom prostorije da bude kod radnika potreba - kaže Marks - ukazujući da se čovek vraća špilji, koja je, međutim, otvorena smrdljivim kužljavim zadahom civilizacije i koju on nastanjuje samo privremeno kao tuđu silu, koja mu se svakog 84

na kapitalističke proizvodne odnose u okviru kojih proizvodnja dovodi do narušavanja ekološke ravnoteže u prirodi i do stvaranja „prljavih” uslova života, koji pre svega pogađaju radničku klasu. Međutim, od vremena kada je živeo Marks i analizirao kapitalističku robno-novčanu (tržišnu) privredu, nastale su krupne promene u razvoju proizvodnih snaga i u oblicima i sadržaju svojinskih odnosa. Razvoj proizvodnih snaga, zasnovan na naučnim saznanjima, višestruko je povećao, skoro do neslućenih razmera, čovekovu moć prema prirodi, a ta moć dovela do narušavanja ekološke ravnoteže o kojoj se u doba Marksa nije moglo ni pretpostavljati. Ali, u isto vreme razvilo se i saznanje o opštoj, globalnoj, opasnosti od narušavanja ekološke ravnoteže, pa se razvija i proizvodnja, čiji proizvodi treba da spreče narušavanje ekološke ravnoteže, ili otklone štetne posledice njenog narušavanja. U tom kontekstu se razmatraju i pitanja vezana za ekološki biznis i tržište u novim tehničko-tehnološkim uslovima i društvenim odnosima. Zato ovo Marksovo ukazivanje treba shvatiti u širem kontekstu kao ukazivanje da svaki oblik proizvodnje mora voditi računa o ekološkim zakonitostima, ako se ne želi degradacija prirodne sredine.292 2. U istraživanju i razmatranju uzroka koji dovode do degradacije prirodne sredine, koja može poprimiti, i poprima, oblik ekološke krize polazimo od dva osnovna saznanja. Prvo, polazimo od saznanja da ekološka kriza u ekosistemima nastupa onda kada dođe do fundamentalnog razaranja ekosistema, do degradacije pojedinih njihovih elemenata ili do narušavanja odnosa između njihovih delova. A kako su ekosistemi međusobno povezani i u svojoj ukupnosti obrazuju ekološku sredinu, to istraživanje uzroka narušavanja ravnoteže u jednom ekosistemu može imati, i ima, značaj za utvrđivanje uzroka narušavanja ekološke ravnoteže, tj. izazivanje ekološke krize. Drugo, od sredine XX veka nastaju dve konvergentne pojave: tehnička agresija nad celokupnom prirodom (mineralnom, biljnom, životinjskom i ljudskom) i degradacija ljudskih odnosa u velikim gradodana može oduzeti, iz koje svakog dana može biti izbačen ako ne plaća. On mora platiti tu kuću smrti. Svetao stan, koji Prometej označava kod Eshila kao jedan od velikih poklona, pomoću koga je od divljaka stvorio čoveka, prestaje da postoji za radnika. Svetlo, vazduh itd. najjednostavnija životinjska čistoća prestaje da bude potreba za čoveka. Životnim elementom postaje mu prljavština, to propadanje, truljenje čoveka, kloaka (to treba doslovno shvatiti) civilizacije. Potpuno neprirodna zapuštenost, trula priroda postaje njegov životni element. Nijedno od njegovih osjetila više ne postoji, ne samo na svoj ljudski način, nego na neljudski, pa čak na životinjski način... Ne samo da čovek nema nikakvih ljudskih potreba, nego čak prestaju i životinjske potrebe”. (K. Marks, Ekonomsko-filozofski rukopisi iz 1844, „Rani radovi”, „Naprijed”,Zagreb, 1961, str. 274). 292 O teškim uslovima života radnika koji postoje u industrijskom društvu pisali su i Le Plej u svojim monografijama Evropski radnici (1855) i Radnici dva sveta (1857) i Čarls But u delu Život i rad stanovnika Londona. Sa ovog stanovišta posebno je značajna studija Fridriha Engelsa „ Položaj radničke klase u Engleskoj” (1845) u kojoj je analizirao život engleskog proletarijata u zagađenoj sredini i u teškim stambenim uslovima sa mizernom najamninom. Opširnije o ekološkim problemima u savremenim tržišnim uslovima videti i: Н. Ф. Реймерс, Экология, „Россия молодая “, Moskva, 1994, str. 250-257. 85

vima. Ove dve konvergentne pojave dovele su savremeno čovečanstvo u opšte krizno stanje „u tom smislu što svaka lokalna kriza izaziva drugu koja vodi daljem pogoršanju i tako se uspostavlja sistem u kome svaki faktor poremećaja potpomaže više drugih, koji ga i sami pojačavaju, sve dok se taj začarani krug ne poklopi sa samim dimenzijama zemlje.”293 Degradacija prirodne sredine, kao globalni problem savremenog društva (i u lokalnim razmerama) ispoljava se u narušavanju ekološke ravnoteže u ekosistemima, koje nastaje kao posledica uništavanja uslova egzistencije mnogih živih vrsta čije postojanje je neophodno za opstanak ne samo tih ekosistema, već i ekosistema sa kojima je taj (njihov) ekosistem povezan, pa i ekosistema čoveka. Osnovni oblici ispoljavanja ove degradacije su: zagađivanje biosfere štetnim otpacima koji nastaju kao posledica čovekove proizvodne delatnosti (koji su sve brojniji što je čovek moćniji kao proizvoćač, tj. „prisvajač” prirode); prenatrpanost prostora koncentracijom privrednih (posebno industrijskih) objekata; urbanizacija i oštećenje prirodnih pejzaža i smanjenje slobodnih geografskih prostora za odmor i rekreaciju. Ovi (i drugi) oblici ispoljavanja ekološke krize, iako imaju opštu tendenciju, nemaju isti intenzitet u svim zemljama. Zato ih treba istraživati, i sagledavati mogućnosti njihovog rešavanja, kako na globalnom planu tako i u konkretnim sredinama i oblicima ispoljavanja. A to znači potrebno je istraživati uzroke koji prouzrokuju narušavanje ekološke ravnoteže. Uzroke ekološke krize, tj. narušavanje ekološke ravnoteže, treba istraživati i na globalnom i na lokalnom planu. U njihovom istraživanju treba imati u vidu da su oni međusobno povezani, da se često i prožimaju, pa bi svako njihovo pojednostavljivanje u prepoznavanju, teorijskom promišljanju i rešavanju dovodilo do nerazlikovanja uzroka od posledica i praktičnu društvenu akciju činilo nedovoljno uspešnom. Imajući ovakav pristup u otkrivanju i razmatranju uzroka narušavanja ekološke ravnoteže (tj. ekološke krize), smatramo da se kao osnovni uzroci narušavanja ekološke ravnoteže, koji dovode do ekološke krize mogu navesti: problemi stanovništva - demografski bum; iscrpljivanje prirodnih resursa (posebno neobnovljivih) i problem energije; zagađivanje prirode kao univerzalni problem (vode, vazduha, itd.).294 3. Razmatranja o stanovništvu kao ekološkom faktoru, a pre svega o porastu broja stanovnika kao uzroka degradacije prirodne sredine, tj. narušavanja 293

Denis de Rougemont, Budućnost je naša stvar, „Književne novine”, Beograd, 1989, str. 12. U istraživanju uzroka narušavanja ekološke ravnoteže treba polaziti od saznanja da to narušavanje ima tri kontinuirane faze. U prvoj fazi, fazi „ekoloških problema”, ekosistemi se mogu sami regenerisati. Druga faza se karakteriše ugrožavanjem egzistencije ekosistema. U trećoj fazi nastaje takav stupanj zagađenosti i ugroženosti ekosistema da preti izumiranje svih, ili više, vrsta živih bića u nekom, manjem ili većem, geografskom području, pa se zato ova faza naznačava kao faza „ekološke katastrofe”. O stanju narušenosti u ekosistemima zemlje videti opširnije i: И. Я. Лемешев, Пока непознато?, „Молодая гвардия “, Moskva, 1991, str. 20-100. 294

86

ekološke ravnoteže, postala su brojna od pedesetih godina veka u kome živimo.295 Ova razmatranja nastaju, i bivaju sve brojnija, kao posledica saznanja da nastali trendovi u razvoju, porastu stanovništa sveta, nisu dotada postojali u istoriji čovečanstva. U stvari, brzi porast stanovništva sveta tražio je odgovor na pitanje: da li prirodni sistemi zemlje, ili ekosistemi, mogu da podnesu rapidan porast stanovništva, posebno ako ovaj porast nije isti u svim regionima, i u svim zemljama sveta. Naime, porast stanovništva je bio manji u industrijski razvijenim zemljama, a znatno veći u zemljama u razvoju. Tako su industrijski razvijene i zemlje u razvoju počele da se razlikuju i po demografskoj dinamici i strukturi. Porast stanovništva postaje (i ostaje) obrnuto proporcionalan stepenu razvijenosti: što je zemlja razvijenija porast stanovništva je manji i što je nerazvijenija porast stanovništva je veći. Dolazi se do saznanja da su problemi ekološke okoline (sredine) „koji sve više postaju ključno obeležje nerazvijenosti u zemljama u razvoju posledica sve većeg pritiska stanovništva na resursnu osnovu društvenoekonomskog razvoja”. Pri tome se najčešće ističu oni problemi koji su povezani s valorizacijom zemljišta za proizvodnju hrane.296 Prave razmere porasta stanovništva, kao ekološkog problema, sagledive su ako se prate podaci o porastu broja stanovništva na zemlji kroz istoriju. Ti podaci ukazuju na svu ozbiljnost ovog problema. Jer, 6000 godina - pre Hrista na Zemlji je živelo samo oko pet miliona ljudi. Potom je bilo potrebno oko milion godina da se broj od dva i po miliona ljudi udvostruči, tj. naraste na pet miliona. A tek 1650. godine svetsko stanovništvo je dostiglo broj od oko 500 miliona. Oko 1850. godine svetsko stanovništvo je brojalo oko jedne milijarde, bilo je potrebno 200 godina da se udvostruči. Novo udvostručenje ono je ostvarilo posle narednih 80 godina, tako da 1930. godine broji oko dve milijarde.297 Stanovništvo na zemlji je 1970. godine brojalo 3,5 milijardi, a u periodu od 1970-1980. godine poraslo je za 737 miliona.298 Kako se vidi iz ovih podataka rapidno povećanje stanovništva otpočelo je sa industrijskom revolucijom.299 Njegov brz porast posledica je neusklađenosti između nataliteta i mortaliteta, tj. zadržavanja stope nataliteta 295

Pozitivne i negativne posledice porasta stanovništva i ranije su bile predmet zapažanja i razmatranja. Tako u Starom zavetu piše da „u mnoštvu ljudi leži kraljeva slava”. Ibi Haldun i Nikola Makijaveli (kao i mnogi pre i posle njih) uvećanje stanovništva shvatali su kao ekonomsku prednost i vojnu neophodnost. Platon i Aristotel su ukazivali da kvalitet života opada sa kvantitativnim porastom stanovništva. 296 Zoran Roca, Demografsko-ekološki slom, „August Cesarac”, Zagreb, 1984, str. 28. 297 Rudi Supek, Ova jedina zemlja, cit. izd, str. 59. 298 O ovome videti opširnije: D. Stempell, Weltbevolkerund 2000, Leipzig-Jena-Berlin, 1985. I Sadik Nafis, The State of the World Population, UNFPA, New York, 1988. 299 U vreme rastuće industrijske proizvodnje, intenzivnog razvoja kapitalizma i klasnog raslojavanja Maltus (1789) izlaže svoju teoriju o stanoiništvu, po kojoj stanovništvo raste po geometrijskoj, a materijalna dobra po aritmetičkoj progresiji, i siromaštvo nastaje zbog visoke stone nataliteta siromašnih, a ne zbog društvenih odnosa u kojima se vrši industrijalizacija i dolazi do klasnog raslojavanja. 87

(rađanja) i opadanja stope mortaliteta (smrtnosti) usled poboljšanja uslova života i posebno razvoja medicine. Uz to javila se, i održava se, velika neravnomernost porasta stanovništva između razvijenih i nerazvijenih zemalja. Tako dok stopa porasta stanovništva u Evropi iznosi 0,8% u zemljama Latinske Amerike ona je 2,3%, u Africi 3% (sa tendencijom porasta), a u Aziji 2,3% (sa tendencijom opadanja). U ova tri kontinenta, u kojima su uglavnom zemlje u razvoju, živi 74% svetskog stanovništva, a krajem veka živeće u njima prema predviđanjima čak 81 % svetskog stanovništva. U ovim zemljama stanovništvo je sve brojnije, a u strukturi stanovništva visok procenat zauzima stanovništvo mlađe od 15 godina, koje stavlja u izgled dalji porasta nataliteta.300 Problem brojnosti i gustine stanovništva na zemlji i adaptacija čoveka u uslovima velike gustine stanovništva,301 ima ekološku i socioekonomsku dimenziju. Pre svega, kako se ukazuje, postoje fizičke granice koja masa ljudi može živeti na Zemlji. Jer, kao što je poznato, ljudski život znači prerađivanje energije što dovodi do oslobađanja jednog dela toplote usled životnih procesa. Time se mora postići „toplotna granica” usled nagomilavanja ljudi. Ogroman porast stanovništva ugrozio bi ovu „toplotnu granicu”. Tako bi ljudska masa od jednog triliona stvorila toplotu koja odgovara tački topljenja gvožđa.302 A kako ukazuje jedan autor, ako se nastavi sa ovakvim demografskim rastom posle 2600. godine sva bi se ljudska bića dodirivala, i ako bi se mogla prehraniti, onda moraće jesti stojeći.303 Ali, malo je verovatno da bi tako velikom broju ljudi mogla da se obezbedi ishrana. Jer, čovečanstvo se već danas suočava sa problemima ishrane. Preko 450 miliona je hronično gladno ili loše uhranjeno, a godišnje umire od gladi oko 20 miliona ljudi. Udvostručenje stanovništva na zemlji krajem veka, koje se osnovano pretpostavlja, traži najmanje udvostručenu proizvodnju hrane, energije, mašina, novootvorenih radnih mesta i udvostručenu potrošnju kiseonika, prirodnih izvora i pijaće vode. Međutim, mogućnosti povećanja proizvodnje hrane su dosta ograničene naročito u zemljama u razvoju (koje imaju najvišu stopu nataliteta). U njima se smanjuje veličina i vrednost resursne osnove za proizvodnju hrane. Stanovništvo u tim zemljama, da bi obezbedilo svoju biološku egzistenciju prekoračuje krajnje granice izdržljivosti ekosistema da održe ravnotežu. „Drugim rečima, po cenu potpune ekološke destrukcije stanovništvo tih zemalja koristi prirodne resurse u težnji da odloži vlastito uništenje”.304 Pored problema ishrane 300

U zemljama u razvoju je 1975. godine 40,4% a u razvijsnim zemljama 25,0% stanovništva bilo mlađe od 15 godina. Razlika u starosnoj strukturi bila je još izrazitija. Opširnije o ovome videti i: Вишневский, А. Т., Демографическоя революция, „Statistika”, Moskva, 1976. 301 Opširnije o ovome videti: Иван Калаичков, Цивилизация и адаптация, София, 1981. 302 Rudi Supek, Ova jedina zemlja, cit. izd, str. 60. 303 Denis de Rougemont, Budućnost je naša stvar, cit. izd, str. 17. 304 „... Ovo bi mogao biti dovoljan argument u prilog tvrdnjama da se stanovništvo zemalja u razvoju neracionalno demografski ponaša, tj. raste brže od kapaciteta prirodnih resursa za proizvodnju hrane i prouzrokuje probleme okoline - kada ne bi postojao i niz činjenica koje 88

koji nastaju usled enormnog povećanja stanovništva, povećanje broja stanovništva i njegova gustina dovodi i do drugih problema. Demografski rast ima za posledicu i opadanje gradske civilizacije, degradaciju ljudskih odnosa i stvaranje svetine umesto građanstva.305 Pored toga, gustina stanovništva uopšte i na način organizovanja masovnih zajednica i toleranciju među ljudima. Nastaju poremećaji u ponašanju pojedinaca kao posledica stresova koji nastaju kao posledica prenaseljenosti, i koji menjaju ljudsko ponašanje prema ostalim ljudima.306 Rečju, demografski rast ima za posledicu degradaciju kako prirodne tako i društvene komponente čovekove sredine. 4. Prirodna sredina („priroda po sebi”) rezultat je dugotrajnog procesa naizmenične razmene materije i energije i sadrži mnoštvo raznovrsnih komponenti, koje su nastale pod uticajem delovanja prirodnih zakona i sila geosfere, biosfere, hidrosfere, litosfere i kosmosa, a pre svega pod energetskim uticajem sunca. U stvari, u jednom dugotrajnom procesu nastao je raznovrstan prirodni potencijal (nezavisno od čoveka). Za opstanak i razvoj čoveka i društva od tog potencijala, poseban značaj ima njegov neorganski deo u vidu minerala. Čovek je kao delatno biće, nastojeći da prirodu preradi kako bi zadovoljio potrebe svoje egzistencije, menjao je prirodnu osnovu svoje egzistencije, pa i prirodni potencijal, pretvarajući time jedan deo prirodnog potencijala u prirodne resurse. Taj proces pretvaranja prirodnih potencijala u prirodne resurse bio je, i ostaje, određen razvojem proizvodnih snaga i čovekovom sposobnošću da otkriva „upotrebnu moć” pojedinih prirodnih resursa i time omogućava otkrivanje novih sirovina i razvijanje novih tehnologija. Pretvaranje prirodnih potencijala u prirodne resurse zavisi od više faktora, od kojih su najznačajniji: tehnička mogućnost, ekonomska celishodnost korišćenja, količina prirodnog potencijala i karakteristike proizvodno-potrošačkih odnosa u određenom društvu. I kako je rasla čovekova moć otkrivanjem prirodnih zakonitosti u prisvajanju pojedinih komponenti prirodne sredine i njihovoj preradi, postavilo se i pitanje kako o mogućnostima obnovljivosti prirodnih resursa, tako i o njihovim rezervama. Odgovor na prvo pitanje glasio je da postoje obnovljivi i neobnovljivi prirodni resursi, a na drugo da su rezerve mnogih resursa ograničene, bez saglasnosti o tome koliko iznose. U svakom slučaju, došlo se do saznanja da prirodne resurse treba koristiti vodeći računa o tome da njihovo korišćenje, ako se ne vodi računa o potrebi očuvanja ekološke ravnoteže, može dovesti (i dovodi) do ekoloških problema i ekološke krize. Ovo se, pre svega, odnosi na korišćenje neobnovljivih prirodnih resursa. Međutim, iako postoje upućuju na mogući drugačiji pravac razmišljanja i donošenja zaključaka.“ (Zoran Roca, cit. delo, str. 31). 305 Demografski rast isto tako uništava sela, pomoću industrije čiji rast bez prirodnih kočnica kao da opravdava. Iz ovoga proističu dva niza posledica: zagađenje u svim vidovima, i iscrpljivanje, u predvidljivom roku, neobnovljivih prirodnih izvora koje industrija koristi. (De Roungemont, cit. delo, str. 30). 306 P. Leyhausen, Domet ljudske ekologije, Nauka, čovek i njegova okolina, zbornik Međunarodne konferencije „Nauka i društvo“, Herceg Novi, 1971, str. 308-309. 89

različita shvatanja o rezervama neobnovljivih prirodnih resursa, postoji saglasnost da su rezerve ovih resursa ograničene i da ne postoji mogućnost njihove nadoknade prirodnim procesima u granicama ljudskog merenja vremena.307 Pored prekomernog iskorišćavanja prirodnih resursa, ekološki problem predstavlja i pitanje racionalnog korišenja energije. Jer, kao što je poznato u svemiru se odvija kontinuirani proces prelaza između materije i energije. „Sve što je živo, živo je zato i tako dugo dok funkcioniše vrlo složen sistem međusobno uslovljenih procesa kojima je svojstven spontani promet energije. To je neumitni zakon biosfere, jer prestankom prometa energije prestaje i život”.308 A prema procenama stručnjaka stanovništvo će 2000. godine (koje će brojati preko osam milijardi) trošiti 24-34% više energije nego u 1985. godini, a potrošnja primarne energije 2020. godine porašće za 51-76% u odnosu na 1985. godinu. Ova predviđanja ukazuju na svu ozbiljnost problema porasta potrošnje energije kao ekološkog problema od značaja za preživljavanje čoveka.309 Iscrpljivanje prirodnih resursa nastalo je kao posledica protivurečnosti između tempa njihovog korišćenja (koji je omogućio razvoj dosadašnjih i današnje civilizacije) i njihovih rezervi koje su relativno iscrpljene. Njihove količine i vreme iskorišćavanja određeni su razvojem proizvodnih snaga koje nastaju sa naučno-tehnološkom revolucijom, i koje se koriste u određenim društveno-ekonomskim odnosima. Naime, ubrzani ekonomski rast zasnovan na razvoju proizvodnih snaga omogućio je njihov dalji razvoj, poboljšanje uslova ljudskog rada, smanjenje siromaštva i porast društvenog bogatstva, podizanje kulturnog i materijalnog bogatstva društva i povećanje prosečnog životnog veka čoveka. Ali, u isto vreme ubrzani ekonomski rast ima za poslednju degradaciju prirode, tj. narušavanje ekološke ravnoteže. „Sa ubrzanjem privrednog razvoja ubrzava se ekonomsko osvajanje prirode, intenzifikuje se iskorišćavanje prirodne materije i svih njenih resursa... Sa eksponencijalnim rastom proizvodnje eksponencijalno rastu i svi proizvodni inputi, raste upotreba kapitala, potrošnja sirovina i energije, a sa njima i količina raznih tečnih i čvrstih materija i otpadaka, koji sve intenzivnije zagađuju ljudsku okolinu tako da se zagađivanje prirode vrši po eksponencijalnoj krivoj”.310 U stvari, mnogostruke su posledice ubrzanog ekonomskog rasta na prirodnu sredinu, tj. na narušavanje njene ekološke ravnoteže. Pre svega, sve inten307

Nikola Pantić, Prirodni resursi i razvoj, zbornik radova Čovek, društvo, životna sredina, Beograd, 1981, str. 170. 308 Dr Radoslav Despotović, Energija i okolina, „Revija rada“, Beograd, 231/1990, str.b. 309 „Energija je naš glavni oslonac, primarni izvor naših mnogostranih napora. Ako raspolažemo sa dovoljno energije, možemo da zadovoljimo većinu naših želja. Razvoj i bogatstvo jednog grada, uspeh jedne zemlje, progres cele ljudske rase, sve to reguliše energija kojom raspolažemo.“ (Nikola Tesla, Članci, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1995, str. 358). 310 Nikola Čobeljić, Privredni razvoj i problemi čovekove sredine, zbornik radova Čovek, društvo i životna sredina, Beograd, 1981, etr. 100. 90

zivnije korišćenje prirodnih resursa, u prvom redu neobnovljivih, sukobljava nas sa opasnošću njihovog iscrpljivanja. U isto vreme sa rastućom eksploatacijom prirodnih resursa povećava se količina otpadnih predmeta koji se unose u prirodu. Velika potrošnja sirovina i energije koja prati industrijski razvoj usmerava modernu tehnologiju na brzo traženje supstituta prirodnih resursa. A proizvodnja supstituta uvećava masu i brojnost novih materija koje nemamo u prirodi i koje nemaju svoje prirodne asimilatore, tako da se u ekosferu sve intenzivnije unose materije koje su njoj strane i koje ona ne može da preradi i upotrebi za svoje životne procese.311 Može se slobodno prihvatiti da specifičnost i savremene ekološke situacije proističu kako iz povećane moći delovanja čoveka na prirodu tako i iz kvalitativnih promena koje nastaju ubrzanim kvantitativnim rastom svetskih proizvodnih snaga. A i jedan i drugi moment imaju oslonac u „savremenom naučnotehničkom progresu, u danas vladajućoj tehnici proizvodnje, koju pretežno stvaraju industrijski razvijene i kapitalističke zemlje”.312 Degradacija prirodne sredine, i ekološki poremećaji koji su iz tog proizašli sa posledicama na koje je ukazano, nisu samo produkt tehnološkog razvoja i izraz privremenih i slučajnih poremećaja. Naprotiv, degradacija prirodne sredine predstavlja pokazatelj najdublje kontradikcije industrijske civilizaiije i kapitalističkog načina proizvodnje. Jer, industrijski sistem kapitalizma „silno umnožava čovekovu proizvodnu moć i vlast nad prirodom, ali on u sebi sadrži i seme sistematskog rasipanja i destrukcije ljudskih i prirodnih snaga. Ekonomska ekspanzija prozvodnih potencijala u kojoj je racionalno samo ono što donosi profit (vlast, novac i moć) postiže se po ceni rasipanja prirodnih izvora i ambijenta... Proizvodnja zasnovana na trojstvu: profit, moć, prestiž, na veštačkom podsticanju potreba, veštačkom habanju i ubrzanom zamenjivanju proizvoda postaje jedan od osnovnih uzroka narušavanja prirode”.313 Ta proizvodnja se rukovodi isključivo profitom. Ona ne razlikuje veštačke proizvode koji nisu potrebni od suštinskih ljudskih potreba kao što su čista voda, vazduh i kvalitetna hrana. Zato se ključni problem sa kojim se kapitalističke korporacije susreću sastoji u tome kako sprečiti zasićenost tržišta i kako održati trajnu i rastuću tražnju onih roba koje donose najviši profit. I taj problem vlasnici rešavaju stalnim lansiranjem novih proizvoda 311

Ibid.str. 101. Razvoj tehnike i tehnologije orijentisan je, pre svega, na jednostranu eksploataciju prirodnih izvora, a ne i na njihovu obnovu i proširenu reprodukciju, te vodi ubrzanom iscrpljivanju retkih neobnovljenih resursa. Nova tehnika unosi, s druge strane, takve promene u prirodnu sredinu koje nisu evoluciono prilagođene uslovima koji vladaju u njoj, bilo da se radi o novim procesima i reakcijama ili o masovnoj proizvodnji, u kratkim rokovima. Ove relativno nagle promene odudaraju od ritma prirodnih procesa, čije se mutacije zbivaju u veoma dugim vremenskim intervalima. Taj nesklad između evolutivnog toka prirodnih makroprocesa i promena koje čovekova delatnost proizvodi u pojedinim komponentama prirodnog sistema stvara znatne poremećaje u prirodnoj sredini i jedan je od činilaca današnje ekološke krize u svetu”. (Ibid, str.102-103). 313 Sociološki leksikon, cit. izd, str. 158-159. 312

91

koji „demodiraju proizvode kojima je tržište zasićeno. Njihova deviza je da ono što je dobro za sve ne vredi ništa, a prestiž imaju samo oni koji imaju “više od drugih” 314 U kapitalističkoj ekonomiji kombinacija faktora: prirodnih izvora (vazduh, voda, minerali - koji su bili do danas besplatni i čija zamena nije postojala); sredstava za proizvodnju, koja predstavljaju nepokretan kapital (koji se troši i za koji se mora obezbediti zamena po mogućnosti sredstvima koja su moćna i efikasna) i radne snage (koja takođe treba da se reprodukuje) - ima za cilj maksimalizaciju profita. Borba za ostvarivanje ovog cilja određujuće utiče ne samo na način kako se vrši kombinacija ovih faktora, već i na relativan značaj koji se svakom od tih faktora pridaje. U takvoj kombinaciji ovih faktora, kapitalističko preduzeće je „jedino zainteresovano da proizvede maksimum robnih vrednosti uz minimum troškova, izvršenih monetarno. Stoga preduzeće i nastoji da obezbedi što je moguće bolje funkcionisanje mašina, koje su retke i skupe, a na račun fizičkog i psihičkog zdravlja proizvođača, ovo zato što preduzeće može proizvođače, radnike, brzo menjati, a da ga to ne staje previše novca. Isto tako, preduzeće nastoji da smanji, što je moguće više troškove sticanja dohotka i to na račun ekološke ravnoteže, zato što uništavanje ekološke ravnoteže ne pada na njegov teret. (podvukao D. Ž. M.) Logika preduzećaje da proizvede ono što se može skupo prodati, iako bi se korisnije stvari mogle proizvoditi uz manje troškove.315 5. Postoje granice u prirodnoj sredini do kojih ona može apsorbovati određenu količinu i vrstu supstanci i energije, a da to ne ugrozi dinamičku stabilnost sistema društvo-priroda. Kada se ta granica pređe, onda nastaje stanje prirodne sredine koje označavamo kao njeno zagađenje. Zagađenje prirodne sredine se određuje kao dodavanje okolini neke materije ili energije (toplota, zvuk, radioaktivnost) koje su potencijalno štetne po život bržom stopom, nego što okolina može podneti,.316 Ovako definisano zagađenje obuhvata i procese u prirodi (kao što su gomilanje škodljivih soli, stvaranje organskih otpadaka, vulkanska delatnost) koji dovode do promena u tlu. Međutim, „zagađivanje” ne remeti funkcionisanje geosfere, a ako do toga i dođe, relativno brzo se uspostavlja ravnoteža. Zagađivanje kao ekološki problem, i kao uzrok i indikator ekološke krize, pretpostavlja delovanje čoveka i društva. Zagađivanje prirodne sredine kao posledica čovekovog delovanja na prirodu doseže u daleku prošlost, do samog pronalaska vatre. Ali, tek relativno kasno, u srednjem veku, preduzimaju se određene mere u cilju zaštite, na lokalnom planu, vazduha i vode od zagađivanja. Sa industrijalizacijom zagađivanje prirode počinje da biva intenzivnije i da prelazi lokalne granice, da bi vremenom postalo univerzalni problem. Međutim, iako je zagađivanje raslo sa 314

„Sastavni deo tog modela potrošnje (način reprodukcije) su i vladajući obrasci kulture statusna psihologija koja služi održavanju socijalne hijerarhije, takmičenja između individua od kojih svako želi da bude iznad drugih“. (Sociološki leksikoni, cit. izd., str. 159). 315 Andre Gorc, Ekologija i politika, „Prosveta“, Beograd, 1982, str. 33. 316 Rudi Sumek, Ovaj edina zemlja, „Globus“, Zagreb, 1989, str. 101. 92

industrijalizacijom i urbanizacijom, u prošlom veku i prvoj polovini ovog veka nije mu posvećivana posebna pažnja. Ono postaje predmet posebnog interesovanja i mera za zaštite od njega, od pedesetih godina, kada dostiže široke (i po život opasne) razmere. U stvari, zagađivanje vazduha, vode, tla i prekomerna toplota i radioaktivna zračenja ne znaju za granice i postaju globalan problem savremenog čovečanstva. Sa razvojem industrije, posebno sa naučno-tehnološkom revolucijom i prozvodnim snagama i tehnološkim procesima koji nastaju sa njom, broj i količina zagađivača su u stalnom porastu. Pored nekih supstanci koje su i ranije postojale, ali za koje se nije znalo da su zagađivači, nastalo je na hiljadu novih supstanci koje se koriste u industriji i poljoprivredi za unapređivanje proizvodnje ili u medicini u cilju sprečavanja bolesti i lečenja, ali čija upotreba predstavlja i određenu opasnost, tj. ima za posledicu i zagađivanje prirodne sredine. Lista zagađivača je vrlo dugačka i na njoj se nalaze pre svega: ugljen-dioksid, ugljenmonoksid, sumpor-dioksid, isparljivi ugljovodonici i njihovi produkti, olovo, kadmijum, fosfati, nitrati, soli albisulfokiselina, azbest, nafta organske materije, patogeni organizmi, pesticidi, toplota, pojedini dodaci hrani i čvrsti otpadi. Strah od otpadaka kao zagađivača prirodne sredine iskazan je i saznanjem da otpaci naše civilizacije prete da nas sahrane u gomili plastičnih napuštenih kontejnera. Zagađivanje vazduha neposredno negativno utiče na zdravlje ljudi i posredno preko uticaja na atmosferske i klimatske uslove što ima za posledicu poremećaj ravnoteže u ekosistemima, tj. u biosferi. To može dovesti, i dovodi, do pogoršanja uslova koji su neophodni za život njihovih organizama i očuvanje zdravlja čoveka. Prema raspoloživim podacima, kao posledica sagorevanja fosilnih goriva, godišnje odlazi 5.000 miliona tona ugljenika, od kojih najmanje polovina ostaje u atmosferi. Od 1900. godine ugljendioksid se u atmosferi povećao za 15% i povećava se svake godine za oko 0,4%. U atmosferi se povećava i količina sumpora i azotnih jedinjenja. Po nekim procenama sama priroda godišnje emituje 78-284 miliona tona sumpora u obliku sumpordioksida i azota u vidu azotnih oksida između 20-90 miliona tona. Ljudi stvaraju i emituju 75-100 hiljada tona sumpora godišnje. Sagorevanje fosilnih goriva emituje godišnje oko 20 miliona tona azota. Sagorevanje uglja sa 60% učestvuje u aerozagađivanju, petroleja sa 30% a sagorevanje u industrijskim procesima sa 10%.317 Od strane UNEP-a je od 1976. godine uveden globalni sistem za praćenje stanja čovekove sredine (GEMS) kojim kvalitet vazduha određuje zagađenost sumpor-dioksidom, zadržanim česticama, azot-oksidom i karbon mono-oksidom. Po ovom sistemu merenja, gradovi sveta u razvoju više su zagađeni sumpor-dioksidom i zadržanim česticama nego u industrijskom svetu. Prema istim kriterijumima o kvalitetu vazduha, oko polovina stanovništva urbanih celina celog sveta živi sa više sum-

317

The State of the Environment, UNEP, 1983, str. 17. 93

por-dioksida u vazduhu nego što to propisuje svetska zdravstvena organizacija.318 Uz to treba imati u vidu da poseban problem predstavlja aerozagađenje, da ono ne pogađa samo zemlje u kojima se zagađivači emituju, već i druge zemlje u kojima se oni donose vetrom, kao i „kisele kiše” koje nastaju taloženjem sumpora i azota u blizini svojih izvora putem „suve depozicije” kada se dignu u vazduh. „Kisele kiše” ugrožavaju kako tlo tako i jezera, reke i šume. U početku nije postojala saglasnost da se ovakva zagađenost vazduha javlja kao uzrok raznih oboljenja. Međutim, medicinskim istraživanjima dokazano je da zagađenost vazduha izaziva razne bolesti, naročito disajnih organa (kao što su bronhitis, astma i slična oboljenja). Zagađivanje voda predstavlja sve više ekološki problem. Voda se sve više zagađuje kako čvrstim otpacima tako i mnogim hemijskim supstancama. Još sedamdesete godine je ukazivano da će krajem ovog veka problem čiste i pijaće vode nadmašiti po važnosti sve druge probleme.319 Zagađivanje voda hemijskim supstancama poprima takve razmere da se za mnoge reke može reći da postaju i kolektori otpadnih voda. Sve više se smanjuje količina i kvalitet vode koja je potrebna za egzistenciju živih organizama i čoveka. O ovome najbolje govore podaci do kojih se došlo istraživanjem kvaliteta vode u 334 GEMS-ove stanice u 59 zemalja.320 Od istraživanih reka 10% je zagađeno, ali se u većini glavnih reka od 1975-1985. godine uvećavaju nitrati (dok se fosfati smanjuju). Pored toga, ekonomski razvoj usporio je svetski pristup čistoj vodi (1985:42% za ruralnu i 75% za urbanu). A cilj da se 1990. godine ostvari univerzalni pristup vodi i njenoj sanaciji nije ostvaren. Ništa manji nije ni problem zagađivanja jezerske i morske vode,.321 vode s kopna koje utiču u mora, odnose otpatke. Usled zagađivanja život u morima može vrlo brzo biti ugrožen, a time i proizvođenje kiseonika.322 6. Zagađenost tla nastaje kao posledica unošenja mnogih supstanci i posebno delovanja „kiselih kiša”. Zagađivanje tla ima za posledicu promenu njegovog hemijskog i mineralnog sastava što se negativno odražava na rast biljaka i životinja. Preko biljaka i vode za piće, zagađivači tla ulaze u lanac ishrane i ugrožavaju zdravlje ljudi. Zagađivanje zemljišta vrši se i preko navodnjavanja zagađe318

Opasnost po zdravlje ljudi iredstavlja i olovo, koje se sve više ialazi u organizmu čoveka i koje ne dolazi samo iz benzina već i iz konzervi i biocida. 319 Opširnije o ovome videti: Denis Gabor, Innovations, Scientific Technological and Social, Oxford, 1970. 320 Po nekim mišljenjima, pri postojećem demografskom rastu i stepenu zagađivanja voda, za manje od osamdeset godina javiće se nedostatak pijaće vode. 321 „A morske alge proizvode više od dve trećine životno neophodnog kiseonika. Nafta uništava alge i, potraje li tako, ugušit će nas. Osim toga, i veoma tanak sloj mazuta, što ga razliju trgovinski brodovi koji se „umivaju u moru“, uprkos svim zabranama, umanjuju isparavanje okeana, možda i do 5%, što se može činiti neznatnim, ali u izvesnim klimatskim uslovima može predstavljati razliku između normalne žetve i gladi“ (Denis de Rougemont, Budućnost je naša stvar, cit. izd., str. 36). 322 O zagađenosti jezera i mora, posebno Sredozemnog mora, videti opširnije: Rudi Supek, cit. delo, str. 157-169. 94

nom vodom i krčenjem šuma. Krčenjem šuma remeti se biološka raznovrsnost i time znatno negativno utiče na ravnotežu pojedinih ekosistema. Krčenje šuma svuda izaziva negativne posledice, ali one su naročito ispoljene u zemljama u razvoju. „Krčenje šumskog fonda u potrazi za novim obradivim površinama, te za korišćenje drveta kao energetskog izvora u zemljama u razvoju uzrokuje ozbiljne ekološke probleme. Prosečno smanjivanje za oko 2% ukupnih površina pod tropskim šumama u tim zemljama još više otežava problem ionako nedovoljne proizvodnje hrane zbog ispiranja uglavnom tankog plodnog sloja humusa...”323 Pored zagađenja tla unošenjem zagađivača i krčenjem šuma, kao ekološki problem se javlja i smanjivanje površina za poljoprivredu usled urbanizacije, kao i smanjivanje površina za odmor u gradovima zbog izgrađivanja autoputeva sa kojima se povećava ne samo buka već i ugljen-monoksid u vazduhu, a i jedno i drugo negativno utiče na zdravlje ljudi. Zagađivanje prirodne sredine otpacima nastalo je zbog toga što su otpaci najčešće slobodno izbacivani bez ikakve kontrole. Nije se znalo ili shvatalo (ozbiljno) kakvu opasnost oni predstavljaju po ekološku sredinu. Međutim, razvojem industrije rastao je i broj i količina otpadaka i postajalo je sve jasnije kakva opasnost preti ako se i dalje otpaci slobodno izbacuju najjeftinije za emitera. Svest o takvoj opasnosti naročito se razvijala sa razvojem nuklearne aktivnosti i izgradnjom nuklearnih elektrana, čija je izgradnja postajala sve brojnija. Tako je prema podacima već do 1978. godine bila izgrađena 221 elektrana, gradilo se 286, a planiralo se da se izgradi još 290 nuklearnih elektrana. Ne samo da kvarovi ovih elektrana mogu stvoriti veliku opasnost po prirodnu sredinu, već i njihov normalan rad stvara radioaktivne otpatke koji veoma dugo zrače, i preko sto godina. Međutim, na nuklearnim elektranama bilo je i kvarova sa štetnim posledicama. Tako je prema nekim, dovoljno pouzdanim podacima, samo u 1971. godini u 14 zemalja bilo 150 kvarova na nuklearnim postrojenjima. U stvari, registrovani su samo slučajevi kada nije došlo do većeg ispuštanja radioaktivnih materija. Međutim, poznato je da je bilo više nuklearnih havarija koje su bile praćene i ispuštanjem radioaktivnih materija. U stvari, nuklearne elektrane predstavljale su, i predstavljaju potencijalne, i vrlo opasne, izvore zagađivanja prirodne sredine. Međutim, radioaktivni otpad ne stvara se samo u nuklearnim postrojenjima. Postoje u industriji i drugi proizvođači radioaktivnih otpadnih materija. Tako npr.

323

„...U sve većem broju zemalja u razvoju deforestacija se odvija tako brzo da ili sadašnje površnne pod šumama više ne osiguravaju ravnotežu ekosistema, odnosno stvaraju problem okoline širih razmera... Uz direktnu povezanost s erozijom tla deforestacija prouzrokuje ozbiljne dugoročne ekološke posledice koje mogu prerasti okvire nacionalnih granica i pojedinih regija zemalja u razvoju“. (Zoran Roca, Demografsko ekološki slom, „August Cesarec”, Zagreb, 1987, str. 29). 95

termoelektrane na ugalj bez ikakve kontrole izbacuju u atmosferu radioaktivne gasove.324 Zagađivači čovekove sredine, posebno njene prirodne komponente, deluju multiplikativno, povezano sa sirovinskom i energetskom iscrpljivošću, porastom populacije stanovništva, problemima ishrane, što sve ima za posledicu narušavanje ekološke ravnoteže koje poprima karakter krize. Uz to, kako se ispravno ukazuje, ovo delovanje odvija se uz prožimanje procesa industrijalizacije i urbanizacije. Industrijalizacija se odvijala sa eksplotatorskim odnosom prema prirodnim resursima (sirovinama i energiji) i hemizacijom proizvodnih procesa (sa svim pozitivnim učincima ali i negativnim posledicama po „ekološki poredak”) uz zagađivanje vode i povećanje njene potrošnje u industriji. U industriji je 10 puta veća potrošnja vode po glavi nego u kućnoj potrošnji. Urbanizacija se širila stihijno, bez vođenja računa o prirodnim uslovima čovekovog života, i uz smanjenje plodne i obradive zemlje.325 Sve ovo dovodi do negativnih promena u čovekovoj sredini (koje ne prestaju, već narastaju i sa naučno-tehnološkom revolucijom dobijaju globalan karakter)326 i traže preispitivanje razvojne filozofije, i usaglašavanje ekonomije i ekologije.” Naime, kao imperativ vremena traži se iznalaženje mogućnosti za rešavanje ekoloških problema. U iznalaženju tih mogućnosti, treba, kako se ukazuje, razjasniti i često „pojednostavljeno tumačenje ekološke problematike, po kojem je kritika upućena sadašnjem razvojnom modelu isključivo plod određene sklonosti, predlog za drugačiju hijerarhiju zadovoljstva, ili naivno nostalgično sanjarenje o agrarno-pastoralnom društvu prožetom dvosmislenim i reakcionarnim pretkapitalističkim iskušenjima, ili što je najgore - luksuz koji sebi mogu dozvoliti oni koji su podmirili kvantitativne potrebe života, bogati iz bogatih zemalja koji sebi mogu postavljati probleme o 'kvalitetu života', dok je beskrajna većina čovečanstva prinuđena da se bori za goli opstanak.”327 Međutim, treba imati u vidu da u industrijski razvijenim zemljama, u kojima su podmirene „kvantitativne potrebne života”, i u kojima se razmatraju problemi „kvaliteta života”, postoji mentalno-ideološko zagađenje društva (komponente čovekove sredine) kao limitirajući faktor ne samo razvitka humanističkih potencijala pojedinaca već i kao faktor fizičkog i duhovnog oštećenja čoveka.328 324

„... a ogromna brda pepela ili šljake, pored niza kancerogenih elemenata, sadrže i radioaktivne elemente prepuštene pa otvorenim depoima raznošenju vetrom i kišama.” (dr Radoslav Despotović, cit. rad, str. 10) 325 Rudi Supek, cit. delo, str. 108. 326 Opširnije o savremenoj ekološkoj situaciji videti: В. Олейнков, Екологические алтернативы, NTR, „Nauka“, Moskva, 1987. i Е. К. Федоров, Екологический кризис и социальний прогрес ь, Хидроместеоиздат, Moskva, 1977. 327 Luciana Castellina, „Zeleno“ kao nužan činilac „crvenog“, zbornik radova Socijalizam na pragu 21. veka, Beograd, 1985, str. 62. 328 „Savremeno društvo vrlo često ignoriše pojedinca i njegovo mesto u društvu, negirajući činjenicu da bez slobodnog i zadovoljnog pojedinca nema slobodnog društva. To društvo izgradilo je sistem brojnih institucija i organizacija koje manipulišu pojedincem, ne dozvo96

II SHVATANЈA O ODNOSU DRUŠTVA I PRIRODE I REŠAVANЈU EKOLOŠKIH PROBLEMA 1. ANTIČKA I SREDNJEVEKOVNA SHVATANJA O ODNOSU DRUŠTVA I PRIRODE 1. Shvatanja o odnosu društva i čovekove sredine, tačnije društva i prirode, u prošlosti su u uskoj vezi, i proizašla su iz odnosa društva i prirode, tačnije odražavaju, u manjoj ili većoj meri, taj odnos.329 Međutim, ona nisu posebno izučavana, pa ni sistematizovana. Po jednom shvatanju, koje se može prihvatiti, u istoriji ljudskog društva mogu se razlikovati tri osnovna razdoblja koja se karakterišu odnosom društva i čovekove prirodne sredine. Prvo razdoblje čini onaj period u razvoju ljudskog društva u kome čovek menja prirodu i proizvodi „novu prirodu” ali zavisi od prirode. Drugo razdoblje čini onaj period u razvoju ljudskog društva u kome čovek menja prirodu u razvoju društva u kome preovladava „nova priroda” a čovek je uveren da je gospodar prirode i da je može neograničeno prisvajati. Treće razdoblje je savremeno razdoblje. U njemu čovek menja prirodu ali promenama koje vrši u prirodi dovodi, često, u pitanje i svoj opstanak.330 U stvari, čovek je u poslednja tri veka iskazivao veliku nadmoć nad prirodom, tako da se ta nadmoć počela shvatati kao nešto normalno. Međutim, to shvatanje o čovekovoj nadmoćnosti nad prirodom sredinom ovog veka je ozbiljno poljuljano, dovedeno je u pitanje, saznanjem da prirodni izvori nisu neiscrpivi i da je opstanak čoveka ugrožen.331 Socijalna ekologija kao posebna sociologija za svoj predmet ima i proučavanje odnosa društva prema čovekovoj životnoj sredini. Ona to treba da čini istražujući i kritički promišljajući kako teorijska shvatanja o odnosu društva i čovekove sredine u savremenom društvu tako i odnos pojedinih društava prema ekološkim problemima. Ali isto tako ona treba da istražuje i ljavaju mu da ispolji potencijale svog unutrašnjeg bića, značajne za ličnu slobodu. Strah i psihološka izolacija, agresija i nemoć su negativni činioci koji sprečavaju izražavanje sloboda pojedinca” (dr Ljubiša Rakić, Nauka i budućnost, „Revija rada”, Beograd, 269/1994, str. 11) 329 Opširnije o istorijskom razvoju ekoloških saznanja i shvatanjima o ekološkim problemima videti i: Н. Ф. Раймерс, Начела экологических знаний, Издательство МНЭПУ, Moskva, 1993., str.14-30. i Mara Đukanović, Ekološke dimenzije, Institut za dokumentaciju zaštite na radu, Niš, 1984, str. 57-40. 330 Opširnije o ovome videti: Branislav Krstić, Čovekova sredina i razvoj, „Gledišta”, Beograd, 1-2/1980. 331 „Sve širi jaz između čoveka i prirode - njegova fizička izolacija i duševno odeljivanje od prirode - samo su logična posledica tradicionalnog koncepta napretka, jer napredak u svetskom razvoju doveo je do procesa nediferenciranog rasta koji se temelji na čovekovom pogrešnom mišljenju da je sastav održavanja prirode neiscrpljiv. Krize današnjice zapravo je izazvao sam čovek, a razlikuju se od prethodnih u tome što se s njima čovek može suočiti”, Mihajlo Mesarović - Eduard Pestel, Čovečanstvo na raskršću, „Stvarnost”, Zagreb, 1975, str. 125. 97

kritički promišlja i odnos pojedinih društava prema prirodi i shvatanja o tom odnosu u prošlosti. Ovo proučavanje je potrebno zato što su pojedina shvatanja iz prošlosti uticala (i utiču) i na tokove savremene civilizacije pa i na shvatanja o odnosu društva i prirode, tj. na teorijsko promišljanje ekoloških problema. O odnosu društva prema čovekovoj prirodnoj (životnoj) sredini i interakciji koja postoji između čoveka i njegove prirodne sredine, postojala su, i postoje, različita shvatanja. Ta shvatanja su nastala kao posledica razvoja odnosa društva i čovekove prirodne sredine (u poslednjoj instanci) i nemaju, čini se, širi teorijski okvir koji bi ih objedinjavao, izuzev marksističkog shvatanja odnosa društva i prirode, odnosno čoveka i njegove prirodne sredine. U stvari, različita shvatanja o odnosu čoveka i prirodne sredine nastala u pojedinim fazama razvoja ljudskog društva ukazuju kako na stepen razvoja sredstava za proizvodnju u tim fazama i čovekove sposobnosti (i mogućnosti) da „prisvaja” prirodu, tako i na društveno-ekonomske odnose u kojima su ljudi u pojedinim epohama živeli i stepen razvoja njihovih mogućnosti spoznaje prirode, njenih zakonitosti i odnosa čoveka prema njegovoj prirodnoj sredini.332 U primitivnim (nerazvijenim) društvima nije postojao dualizam između čoveka i prirode. „Čovek je pripadao prirodnom poretku: on je u njoj i od nje, on nije posebno obrađen ili postavljen iznad”.333 U stvari, primitivan čovek nije bio slobodan (da radi) jer je bio pod „vlašću” svoje prirodne sredine.334 U takvim uslovima i nisu mogla nastati i postojati neka posebna shvatanja o odnosu čoveka i njegove prirodne sredine. Međutim, sa razvojem primitivnih zajednica, i aktivnijim, prisvajačkim odnosom čoveka prema prirodi nastaju i različita shvatanja o odnosu čoveka i njegove prirodne sredine. Shvatanja o odnosu čoveka (i društva) i prirodne sredine koja su postojala u nerazvijenim ljudskim sredinama mogu se svrstati u dve grupe. Po jednima priroda je nedokučiva čoveku i čovek je osuđen na večnu i neravnopravnu borbu sa njom. Po drugim shvatanjima, koja su proiz-

332

Do šezdesetih godina (ovoga veka) ekologija se bavila, pre svega, izučavančem uslova u kojima određene grupe živih bića uspostavljaju svoj odnos sa prirodom koja ih okružuje. Od šezdesetih godina ona počinje u većoj meri da se bavi i proučavanjem čoveka i njegove sredine. U proučavanju odnosa čoveka i njegove životne sredine ona se sreće, pored prirodnih uslova u kojima čovek živi, i sa društvenom sredinom u kojoj čovek živi, koju on stvara i koja utiče na njega i njegovu prirodnu sredinu. U tom „susretu” ekologije sa društvenom komponentom čovekove životne sredine nastaje saznanje o povezanosti prirodne i društvene komnonente čovekove sredine - tako nastaje socijalna ekologija, koja za predmet svog proučavanja ima kako čovekovu životnu sredinu tako i odnos društva i čoveka prema čovekovoj životnoj sredini. Jer, čovekova životna sredina nosi pečat aktivnog čovekovog odnosa kako prema prirodnoj sredini u kojoj čovek živi, tako i prema društvu koje ljudi stvaraju povezujući svoja ponašanja. 333 Opširnije videti: L. Broom - Ph. Selznick, Sociology, New York, p. 561. 334 „Može se čak reći da je i pećinski čovek u borbi za opstanak u oštroj klimi, loveći jelene i mamute imao razvijeni ekološki smisao za samoodržanje kao i održavanje životinja koje je lovio“. (dr Mara Đukanović, Ekološki izazov, Elit, Beograd, 1991, str. 50.). 98

lazila iz nemoći čoveka prema prirodi, čovek je deo prirode i svoju sreću može ostvariti samo u harmoniji sa njom, prilagođavajući joj se. 2. Shvatanja i jedne i druge grupe doživljavaju svoj dalji razvoj sa razvojem ljudskog društva i ljudskog razmišljenja o odnosu čoveka prema njegovoj životnoj sredini. Tako, u starom veku kod sofista srećemo shvatanje da je čovek subjekt a priroda (pasivna materija) objekt kome čovek nameće svoju volju kao subjekt. Aristotel je smatrao da je dobro za čoveka onaj cilj kome i sama priroda teži. Shvatanja antičke grčke filozofije o istovetnosti bića, duha i govora, o jedinstvu fizičkog i duhovnog (u stvari o jedinstvu čoveka i njegove okoline) kasnijim razvojem filozofije postaju predmet šireg razmatranja. U stvari, u filozofskim razmatranjima grčkih antičkih mislioca nalaze se shvatanja i o odnosu čoveka i prirode, i to kako u njihovim materijalističkim tako i u idealističkim pogledima na svet. I dela filozofa i mislilaca starog Rima sadrže ukazivanje na određena ekološka načela. Tako dela filozofa Lukrecija, pesnika Virgilija i agronoma Kolumela sadrže neke elemente ekoloških načela. O tehničkoj opremi gradova, posebno onoj koja se odnosi na održavanje higijene u gradovima piše Vitruvije (Marcus Vitruvius Pollio). On daje i neka uputstva za izbor najpovoljnijih mesta za stanovanje. Ovaj pisac u svojoj knjizi analizira prirodne uslove sredine i ukazuje na sociološki značaj trgova (foruma) kao mesta za okupljanje ljudi. Međutim, u starom veku ne srećemo samo rasprave za koje se može reći da se odnose na ekološke probleme. U tom veku su donošeni i zakonski propisi za zaštitu čovekove životne sredine. Tako je najstariji zakon o zaštiti prirode (šume) donet u starom Vavilonu u 18. veku pre naše ere. Nekoliko vekova pre naše ere donet je i u Staroj Kini zakon o zaštiti nekih teritorija koje su imale ulogu današnjih nacionalnih parkova. U trećem veku pre naše ere indijski car Ašoka doneo je nekoliko zakona koji su se odnosili na zaštitu prirode.335 3. U srednjem veku, uopšteno govoreći, o životnoj sredini nije se mnogo vodilo računa, izostala su teorijska razmatranja o odnosu prirode i društva iako su donošeni neki propisi o regulisanju gradskog života. Naime, u doba cara Justinijana doneti su propisi o rušenju starih zgrada, tj. da se rušenje vrši tako da ostaci razvaline ne narušavaju izgled grada. Međutim, tada su u većini gradova smeće i fekalije bacani na ulice. O nekim nastojanjima da se ovakvo stanje popravi ukazuju odredbe statuta grada Dubrovnika iz 1272. godine koje se odnose na regulisanje kanalizacije, izgradnju ulica i zabranu izgradnje trošnih (od slame) kuća. Nagoveštaji o merama zaštite životne sredine sreću se u 13. i 14. veku u Velikoj Britaniji. Tako je za vreme vladavine Edvarda I (1271-1307), pod pritiskom protesta građana protiv upotrebe uglja (čijim sagorevanjem je zagađivan vazduh) izdat edikt protiv upotrebe uglja za loženje, pod pretnjom smrtne kazne. Kasnije, za vreme vladavine Ričarda III (1377-1399) i Henrija V (1413-1422) preduzimane su mere čiji je cilj bio restrikcija korišćenja uglja za zagrevanje stambenih i drugih objekata. Ali, za vreme vladavine Elizabete I (1558-1603) razvoj eko335

Mara Đukanović, Ekološki izazov, cit. izd., str. 50. 99

nomije je snažan a zagađenost vazduha postaje veliki problem Engleske. U stvari, srednjovekovni gradovi bili su izvor velikih zaraza, naročito kuge, čije rasplamsavanje je uništilo veliki broj ljudi.336 Odnos prema životnoj sredini menja se tek u doba renesanse sa povratkom humanizma u umetnost i u društvene odnose. Tako Alberti (Leon Battisto Alberti) (1404-1472) u svojim delima, između ostalog, razmatra i prednosti podizanja objekata u zelenilu i na čistom vazduhu. Razmatrajući probleme izgradnje gradova Alberti ukazuje na potrebu da grad ima ne samo udobne uslove za stanovanje već i privlačne i skladne trgove, a da zanati budu smešteni u određenim gradskim zonama, u zavisnosti od toga da li zagađuju grad ili ne otpacima svojih proizvoda. I jedan od najvećih umova, ne samo tog perioda Leonardo da Vinči (1452-1519) na neki način se uključio u rešavanje gradskih problema (reklo bi se sa ekološkog stanovišta). On je predlagao da se teretni saobraćaj u gradu odvija poduličnim tunelom (kako bi se smanjila buka) dok je za pešake i jahače ostavljao gornji nivo ulice. U stvari, za ovaj period može se reći da je u nasleđe ostavio „mnogo pozitivnih elemenata “ekoloških dimenzija” za očuvanje životne sredine, kao i dosta ideja o uklapanju novih sredina u postojeći ambijent”.337 4. Osvrt na starovekovna i srednjovekovna razmatranja, i shvatanja, o odnosu društva i prirode, ne bi bio potpun ako se ne ukaže i na razmatranja i shvatanja o odnosu prirode i društva koja sadrže religijska učenja. Jer, poglede na odnos čoveka i prirode sadrže i skoro sva religijska učenja. Tako u Bibliji piše da je Bog načinio čoveka prema svojoj zamisli i odredio mu da gospodari njegovim (božjim) stvorenjem (delom). Zemlja je Božja, kaže se u Bibliji, i puna je izobilja, a čovek je božji zastupnik, i sve stvari na Zemlji treba da služe onima koji rade u Božju slavu i za njegovu moć. U stvari, hrišćanstvo je naglašavalo dvojstvo čoveka i prirode (odbacujući ideju o izabranom narodu jevrejskom) i isticalo dogmu da je čovek Božji izabranik. Katolička crkva je smatrala da se ne može prihvatiti da sve stvari koje je stvorio Bog imaju srodnost sa duhom i da se vrednuju zbog sebe samih, a ne zbog njihove korisnosti za čoveka.338 Hršićanska shvatanja o odnosu čoveka i prirode, koja su imala značajan uticaj na stvaranje zapadne kulture, suprotna su religioznim idolima nezapadnog sveta. Velike religije Azije - hinduizam i budizam - imale su za cilj da izbrišu sećanje na granicu između čoveka i ostalog dela prirode. Doktrine o reinkarnaciji i kosmičkoj svesti proizvele su, opet, ideju ljudske jedinstvenosti i ponosa. Čovek je, po shvatanju ovih religija, otkrio nirvanu - potpuno blaženstvo - u odricanju želje, u utvrđivanju svoje ličnosti, u jedinstvu sa opštim duhom koji okružuje celu prirodu.339 336

Ibid, str. 51. Ibid, str. 52. 338 Opširnije o ovome videti zbornik Ekologija i religija (priredio Vukašin Pavlović), Eko centar, Beograd, 1997. 339 L. Broom – Ph. Selznick, Sociology, New York, p. 561, 337

100

Nasuprot humanističkim shvatanjima odnosa između čoveka i njegove sredine (okoline), čiji su zastupnici bili razni mislioci (i koja su često bila i religijska i utopistička), razvojem proizvodnih snaga i nastankom liberalnog kapitalizma nastaju shvatanja o odnosu čoveka i njegove prirodne sredine koja su odražavala eksploatatorski odnos čoveka prema prirodi. Naime, u građanskom društvu, koje se rađalo na osnovu privatne svojine sredstava za proizvodnju, pojedinci slede svoj privatni interes za što većim profitom. Proizvodeći po zakonima tržišne stihije oni bespoštedno iskorišćavaju ne samo ljude već i prirodnu sredinu. U stvari, kapitalizam je promovisao „industrijski način eksploatacije prirodnih izvora i ljudske radne snage u takvim oblicima nečovečnosti i otuđenosti kakve ljudska istorija do tada nije poznavala. Degradacija radnika na puki privezak mašine u fabričkom sistemu porediva je jedino s brutalnim postupkom prema prirodi.”340

2. SHVATANJA O ODNOSU DRUŠTVA I PRIRODE U NOVOM VEKU 1. U sholastičkoj filozofiji srednjeg veka ne samo da nije bilo mesta za ideju o jedinstvu čoveka i prirode, već je takva ideja bila anatemisana. Dominirajuća je bila dualistička koncepcija koja je suprotstavljala subjekt objektu i čoveka prirodi. U stvari, shvatanje o čoveku kao subjektu koji je superioran u odnosu na prirodu i o prirodi koja je pasivna, koje je poticalo od sofista, sada biva široko prihvaćeno. Međutim, u epohi renesanse koncepcija antičkog materijalizma oživljava i sa njom i shvatanje o jedinstvu čoveka i prirode, koje se zasnivalo na helenskoj pretpostavci o jedinstvu duhovnog i fizičkog. Tako se u filozofskom shvatanju Spinoze supstanca javlja kao uzrok sama sebi i isključuje potreba za postojanjem bilo kakvog natprirodnog bića. Po njegovom shvatanju znanje omogućava čoveku da bude slobodan i omogućava mu da se suprotstavlja uticaju spoljašnjih sila i da se postavi prema okolini na način koji je primeren njegovoj sopstvenoj prirodi. Kod francuskih materijalista odnos društva i prirode bio je postavljen na materijalističkim osnovama. Po njihovom shvatanju priroda postoji sama po sebi i uzrok je svega postojećeg. Čovek je proizvod prirode, zavisi od nje i nema bitnog uticaja na nju. Ideja o pretežnom uticaju prirode na čoveka posredstvom geografskih faktora potpunije je razvijena u delima Bodena, Monteskijea i Rasela. Ova ideja je bila čak dotle razvijena da se smatralo da geografska sredina i prirodni uslovi određuju ne samo društvenu organizaciju već. i karakter naroda tako da čoveku ostaje da se samo prilagodi prirodi. Međutim, sa razvojem proizvodnih snaga i prirodnih nauka, postaje prisutnije i shvatanje da čovek može 340

Nenad Prelog, Kriza okoline kao kriza kapitalističkog sistema, „Marksizam u svetu“, Beograd, 7/1977, str. VIII-IX. 101

i potčinjavati prirodu.341 Sa ovim saznanjem pored ideje o jedinstvu prirode i čoveka, javlja se i ideja o njihovom suprotstavljanju. Ova ideja u raznim varijantama pristuna je u filozofiji 17. i 18. veka od Bekona preko Hobsa do Dekarta i Lajbnica. Bekon u svom delu „Nova Atlantida” odbacuje sholastičku filozofiju kao učenje o pasivnosti (pa i pasivnom odnosu čoveka prema prirodi) i zalaže se za razvoj umetnosti i nauke kako bi se podstakla čovekova inventivnost u menjanju prirode i njenom prilagođavanju ljudskim potrebama. Hobs nije najpotpunije izrazio ideju o suprotstavljanju čoveka i prirode. On je ukazivao da se čovek nalazi na granici prirode kao njen deo i kao deo države. Ideja o suprotstavljanju čoveka i prirode jasnije je iskazana u Dekartovoj dualistističkoj filozofiji. „Podela na duh i materiju dovela je do shvatanja kosmosa kao mehaničkog sastava odvojenih objekata, koji kao osnovni sastavni delovi određuju sve prirodne pojave, pa tako i žive organizme koji se posmatraju kao mašine sastavljene od međusobno razdvojenih delova. Dekart je u znanju, razumu video osnovu ljudskog prosperiteta.”342 U stvari, u ranom periodu prosvetiteljstva i racionalizma, ovladavanje prirodom se smatralo progresom, i trebalo je da se ostvari stvaralaštvom, graditeljstvom, koje bi se zasnivalo na znanju. Odnos prirode i čoveka nije mogao da ostane ni izvan misaonog opusa Hegela. On je, ostajući dosledan svom učenju, uticaj geografskih i prirodnih faktora na svetsku istoriju razmatrao i shvatao kao objektivni idealista. Uticaj geografskog faktora na svetsku istoriju on je upoređivao sa opštošću promenljive stvarnosti i pojedinačnim manifestacijama individualiteta i ukazivao da je „prirodna veza narodnog duha nešto spoljašnje, ali ukoliko je, moramo smatrati kao tlo na kojem se duh kreće onda je bitno i nužan osnov.”343 Međutim, iako je Hegel geografske faktore shvatao kao osnov za određivanje tipa i karaktera naroda u određenom geografskom prostoru, on je ukazivao na potrebu da se uticaj prirode ne precenjuje niti preusko shvata, već da je prirodu potrebno shvatiti kao prvo stajalište sa koga „čovek u sebi može steći neku slobodu.” 2. Snažan razvoj proizvodnih snaga koji nastaje sa razvojem kapitalizma i razvoj eksploatatorskog mentaliteta u odnosu na prirodu, bio je praćen sve češćim narušavanjem ekološke ravnoteže u čovekovoj prirodnoj sredini. U stvari, brutalan odnos prema prirodi iskazivao se u shvatanju prirode kao nečeg što treba da zadovoljava čovekove želje i potrebe bez ograničenja. Zato je tokom razvoja industrijalizacije i urbanizacije nastalo znatnije, sa težim posledicama po opstanak čoveka, deformisanje i razaranje prirodne sredine. Uporedo sa degradacijom prirodne sredine nastajala je postepeno i svest o potrebi usklađivanja ekonomskog razvoja sa „ekološkim poretkom” prirode. 341

Opširnije o ovome videti: Mihailo Marković, Kriterijumi za procenu interakcije čoveka i okoline, zbornik radova, „Nauka, čovek i njegova okolina”, Beograd, 1972, str. 33-34 342 Mr Gordana Mitić, Sociološko-ekonomski aspekti kvaliteta čovekove sredine u savremenom društvu, doktorska disertacija, Fakultet političkih nauka, Beograd, 1990, str. 22. 343 G. V. F. Hegel, Filozofija povijesti, „Naprijed”, Zagreb, 1966, str. 86. 102

Sa saznanjem da u prirodi postoji poredak čije značajnije narušavanja procesom proizvodnje može da ugrozi kako opstanak čoveka tako i ekonomski racionalnu proizvodnju, nastale su i rasprave u ekonomskoj nauci o odnosu koji treba da postoji prema prirodi u korišćenju njenih resursa. Tako je Robert Maltus ukazivao da ekonomski razvoj vodi udvostručenju stanovništva svakih 25 godina, a pošto proizvodnja hrane raste neuporedivo sporije (stanovništvo se množi po geometrijskoj, a hrana raste po aritmetičkoj progresiji - smatrao je on), to će katastrofa neminovno nastupiti. Adam Smit i David Rikardo su isticali da će industrijsko društvo dostići takav nivo razvoja kada ulaganje kapitala neće biti više unosno (sa stanovišta ostvarivanja profita razume se) i dalji privredni razvoj zato neće biti moguć. A Džon Stjuart Mil je u svojoj knjizi „Principi političke ekonomije” dokazivao da ekspanzija kapitala ne mora uvek da vodi povećanju blagostanja i da ljudskoj prirodi više odgovara stacionarno ekonomsko stanje.344 Predložene mere u ovim, i drugim ekonomskim studijama, najčešće su imale funkcionalni karakter, bile su motivisane, pre svega, interesima vlasničke (kapitalističke) klase i nisu odgovarale ne samo interesima radničke klase već ljudi uopšte. Tokom razvoja industrijalizacije i masovne proizvodnje u kapitalističkim uslovima, odnos između razvoja i prirodnih mogućnosti, sve češće je bio predmet naučnog razmatranja. Međutim, dugo vremena, sve do pedesetih godina veka u kome živimo, građanska nauka je u osnovi bila usmerena na iznalaženje puteva i načina za jevtinije, rentabilnije savladavanje prirodnih sila, za „olakšavanje” čovekovog prisvajanja prirode. Ona nije bila usmerena na iznalaženje puteva i postupaka za održavanje neophodne ravnoteže u prirodi i nije vodila računa o nužnosti obezbeđivanja minimuma neophodne unutrašnje harmonije čovečanstva kao celine. 3. Sredinom devetnaestog veka javljaju se sa svojim učenjem Karl Marks i Fridrih Engels. Pored ostalih pitanja prirode, društva, čoveka i istorije, oni razmatraju i pitanje odnosa čoveka i prirode, tj. društva i prirode. Za razumevanje njihovog shvatanja odnosa prirode i društva, neophodno je poći od njihovog shvatanja čoveka. K. Marks je čoveka shvatao kao prirodno-društveno biće. Kao prirodnom, rodnom biću, priroda se po shvatanju Marksa, čoveku javlja anorganskim telom (u vidu neposrednih sredstava za život, ili u vidu materije, predmeta i oruđa njegove životne delatnosti), „jer čovek živi od prirode, to znači: priroda je njegovo telo, s kojim on mora ostati u stalnom procesu da ne bi umro. Da je čovekov fizički i duhovni život povezan s prirodom, nema drugog smisla nego da je priroda povezana sama sa sobom, jer čovek je deo prirode.”345 Ali, isto tako po shvatanju Marksa, čovek nije samo prirodno biće, on je i ljudsko (društveno) biće koje ima svoju istoriju koju stvara (kao i sebe) radom. U stvari, delujući radom na predmete izvan sebe, na prirodu, čovek ih menja a time menja i sebe, razvijajući 344

Opširnije o ovome videti: dr Obren Blagojević, Ekonomske doktrine, „Privredni pregled”, Beograd, 1976, str. 138-152. 345 K. Marks - F. Engels, Dela, 3, „Prosveta“, Beograd, 1972, str. 221. 103

svoje fizičke i umne sposobnosti.346 Ljudski rad Marks shvata kao proces razmene materije između čoveka i prirode i sposobnost čoveka da proizvodi oruđa za rad predstavlja njegovo generičko svojstvo, koje on ispoljava samo u društvu. Zato je otuđenje rada, po Marksovom shvatanju, osnovni oblik otuđenja, otuđenje od onog što čoveka određuje, što predstavlja njegovo suštinsko svojstvo.347 Otuđenje rada ispoljava se kao otuđenje od uslova rada, procesa rada i rezultata rada. Ono je osnova svih vidova otuđenja čoveka pa i otuđenja čoveka od prirode. A priroda, kako je pisao Marks u Ekonomsko-filozofskim rukopisima (1844) „je za čoveka život, a ne sredstvo za život”. Zato otuđenje od prirode, njenim prisvajanjem na način da se narušava ekološka ravnoteža u njoj, ima kobne posledice za opstanak čoveka. Analizirajući kapitalistički način proizvodnje K. Marks i F. Engels su ukazali da u njemu postoji kako otuđenje rada tako i otuđenje čoveka od prirode, tj. da taj način proizvodnje ima eksploatatorski odnos prema prirodi. Naime, oni su ukazivali na nužnost razvoja tehnike radi čovekovog uspešnijeg ovladavanja prirodom u cilju podmirenja njegovih potreba. U tom smislu su ukazivali da tehnika predstavlja sredstvo ljudske samorealizacije. Međutim, to što se ona javlja kao protivnik čoveku, i njegovoj prirodnoj sredini, posledica je društvenih uslova (u društvu privatne svojine) u kojima se ona koristi. „U svakom društvu sa stihijskim razvitkom proizvodnje - a ovamo spada i današnje društvo (misli se na kapitalističko - D.Ž.M.) ne vladaju proizvođači nad sredstvima za proizvodnju ukazivao je Engels - nego sredstva za proizvodnju vladaju nad proizvođačima. U takvom društvu svaka nova poluga proizvodnje nužno se pretvara u novo sredstvo da sredstva za proizvodnju porobe proizvođača.”348 U takvim društvima, u društvima sa monopolom privatne svojine, sredstva za proizvodnju ne koriste se u skladu sa potrebama zadovoljavanja adekvatnijih ljudskih potreba, već u skladu sa logikom stihijske proizvodnje i podmirivanjem „potrebe” za profitom. A takva upotreba sredstava za proizvodnju ima kao posledicu i eksploatatorski odnos prema prirodnoj sredini koji ne vodi računa o ekološkoj ravnoteži u prirodi i potrebi njenog očuvanja da bi se obezbedili neophodni uslovi za opstanak čoveka kao prirodno-društvenog bića.349 Ukazujući na protivurečnosti kapitalističkog društva i njegovu istorijsku prolaznost, klasici marksizma su mu suprotstavljali viziju komunističkog društva, kao društva u kome će se, na osnovu društvene svojine sredstava za proizvodnju, prevazići ne samo otuđenost čoveka od njegove suštine već i otuđenost (i suprot346

Opširnije o čoveku kao prirodno-društvenom biću videti i: dr Danilo Ž. Marković, Opšta sociologija, 8. izd., „Savremena administracija“, Beograd, 1993, str. 183-186. 347 Opširnije o ovome videti: dr Danilo Ž. Marković, Sociologija rada, 9. izd., „Savremena administracija“, Beograd, 1994, str. 180-185. 348 Fridrih Engels, Anti-Diring, Beograd, 1953, str. 348. 349 Opširnije o ovome videti: dr Danilo Ž. Marković, Značaj Engelsovih razmatranja odnosa čoveka i prirode za savremenu ekološku misao, zbornik radova Doprinos Fridriha Engelsa razvoju ekonomske nauke i konstituisanju marksizma, Kragujevac, 1987, str. 194-205. 104

nost) društva i prirode.350 Oni su smatrali da će se u komunizmu naći rešenje sukoba između čoveka i prirode, između čoveka i čoveka, „istinsko rešenje borbe između egzistencije i suštine, između opredmećivanja i samopotvrđivanja, između slobode i nužnosti, između individua i roba”.351 U tom budućem društvu – komunizmu, smatrali su oni, slobodan razvitak pojedinaca biće uslov slobodnog razvitka svih,352 a udruženi proizvođači će „svoj promet materije sa prirodom dovesti pod zajedničku kontrolu, tako da proces rada ne gospodari radnicima kao neka slepa sila”. Međutim, ovladavanje „prometom materije” od strane radnika pretpostavljalo je ne samo razvijenu materijalnu osnovu društva (visok stepen razvoja proizvodnih snaga) i niz drugih materijalnih uslova (koji su i sami proizvod duge i mučne istorije razvitka353 već i razvijenu svest radničke klase o humanističkim ciljevima koje je trebalo ostvariti u socijalizmu i u tom kontekstu i o potrebi „izmirenja čoveka i njegove prirodne sredine”. 4. U novom veku nastaju ne samo rasprave i razmatranja o odnosu prirode i društva već se donose i pravni propisi, pre svega zakoni, o zaštiti čovekove (prirodne) životne sredine. Ovi zakoni se donose da bi se ublažile, ako već nisu mogle da budu i eliminisane štetne posledice razvoja tehnologije i industrije. Naime, u 18. i 19. veku brz razvoj industrije, povećanje broja stanovnika i slivanje stanovništva u gradove, dovodi do sve veće zagađenosti čovekove životne sredine. Ta zagađenost životne sredine poprima takve razmere da je postajalo neophodno donošenje određenih zakona u cilju njene zaštite. Međutim, donošenje zakona o zaštiti životne (prirodne) sredine, nije bilo isto u svim zemljama, odnosno odgovaralo je potrebi za tom zaštitom u pojedinim od tih zemalja. U Rusiji je Petar Veliki početkom 18. veka doneo zakon kojim je zaštitio jednu životinjsku vrstu - losa - severnog jelena koja je bila vrlo ugrožena lovom. U Švedskoj se u 18. i 19. veku donose dva značajna zakona iz oblasti zaštite životne sredine: zakon o zaštiti voda (1734) i zakon o planovima širenja gradova (1874). U Velikoj Britaniji se 1876. godine donosi zakon o zaštiti voda od zagađivanja od industrijskih otpadaka. U Grčkoj je 1834. godine donet zakon o zaštiti istorijskih spomenika. Svi ovi zakoni, i drugi pravni propisi, doneti su pod pritiskom činjenice da je industrijalizacija, glavna stvaralačka snaga, dovela kako do urbanizacije tako i gradskih kompleksa koji su bili zagađeni, čak i onih četvrti u njima u kojima su živeli vladajući slojevi. 350

„Analizirajući funkcionisanje kapitalističkog sistema, K. Marks i F. Engels su došli do sledećeg važnog zaključka: “...javlja se nužnost da se zaštite proizvodi i proizvodne snage, koje je proizvelo kapitalističko društvo, od pogubnog, razornog uticaja samog tog kapitalističkog društvenog sistema, tako što de se rukovođenje društvenom proizvodnjom i raspodelom oduzeti od vladajuće klase kapitalista, koja je postala nesposobna za to, i preneti na masu proizvođača - a to i jeste socijalistička revolucija“. (I. T. Frolov, Socijalizam i globalni problemi civilizacije, „Socijalizam na pragu 21. veka“, „Komunist“, Beograd, 1985, str. 80.) 351 K. Marks, Ekonomsko-filozofski rukopisi (1944), Dela, tom 3. str. 237. 352 K. Marks - F. Engels, Izabrana dela, „Kultura“, Beograd, 1949, str. 35. 353 K. Marks, Kapital, Beograd, 1984, str. 710. 105

I u Srbiji su 19. veku preduzimane određene mere u cilju poboljšanja uslova života u gradovima, tj. njihove odbrane od zagađivanja. Tako je u Beogradu 1841. godine objavljena naredba o održavanju čistoće u gradu. U tom cilju vođena je i akcija sredinom prošloga veka sanitetskog odeljenja opštine Beograd za zaštitu grada od zagađenja. Najzad, oko 1850. godine u Beogradu je postojala težnja da se grad modernizuje u kom cilju je predviđeno podizanje parkova i vršile se pripreme za njegovo urbanističko rešenje. Sve ovo ukazuje da Srbija nije zaostajala, iako nedovoljno razvijena, u ondašnjim trendovima akcija za zaštitu čovekove životne sredine.354

3. OPŠTI POGLED NA SHVATANJA O ODNOSU DRUŠTVA I PRIRODE U SAVREMENOM DRUŠTVU 1. Odnos prema čovekovoj životnoj sredini i shvatanju koja o tom odnosu postoje (i nastaju) u savremenom društvu mogu se promišljati i razumeti samo ako se razmatraju u njihovoj povezanosti sa procesima integracije čovečanstva u opšteljudsku i društvenu zajednicu. Ti procesi integracije konkretnih društava u opšteljudsku zajednicu protivrečni su i odvijali su se u znaku suprotstavljanja dveju „socijalnih formacija”, kapitalizma i socijalizma, ali i u odvijanju određenih procesa i promena u njima, za koje su mnogi smatrali da ih približavaju,355 i da nastaje konvergencija ovih socijalnih formacija.356 Međutim, i ne upuštajući se u razmatranje raznih shvatanja o ovim procesima i promenama, možemo prihvatiti da postoje određeni problemi koji odražavaju na svoj način ujedinjavanje čovečanstva, oni se tiču svih društava i mogu biti rešavani i rešeni samo akcijom svih društava. Ti problemi se označavaju kao globalni problemi, odnose se na čovečanstvo kao celinu. Ovi problemi su brojni, raznovrsni i predstavljaju „koncentrisani izraz teškoća i složenosti socijalnog i duhovnog razvoja naše civilizacije”.357 Njihovo rešavanje zahteva napore celog čovečanstva. Jer, njihovo rešavanje „u ovoj ili onoj zemlji ili regionu više nije dovoljno, budući da je to tesno povezano i sa načinom na koji se ti problemi rešavaju (ili ne rešavaju) u drugim 354

Opširnije videti: dr Mara Đukanović, Ekološki izazov, cit. izd., str. 53-55. „Nasuprot manihejskoj slici Sveta nepremostivo podeljsnog između kapitalizma i socijalizma, kao dve totalno različite i nespojive socijalne formacije, stvara se napredna forma pluralističkih društava. Privatna i javna svojina, individualno preduzetništvo i kolektivno odlučivanje, uporedo koegzistiraju. No, ne radi se samo o kombinaciji “kapitalizma i socijalizma“, te dva ogranka moderne klasne civilizacije, već i o njihovim dubokim preobražajima. Mnogi izazovi modernog društva, kao i njihova rešenja nalaze se iznad kapitalizma i realnog socijalizma”. (Miroslav Pečujlić, Drama socijalizma, „Jugoart“, Zagreb - Prosveta, Beograd, 1989, str. 15). 356 Opširnije o ovome videti: Dž. K. Galbrajt, Nova industrnjska država, „Naprijed”, Zagreb, 1972. 357 I. T. Frolov, Socijalizam i globalni problemi civilizacije, zbornik radova Socijalizam na pragu 21. veka, „Komunist”, Beograd, 1985, str. 75. 355

106

zemljama i regionima, kao i u celom svetu”.358 Ovi (globalni) problemi nemaju isti značaj a po tome u kojoj meri određuju izgled sveta mogu se podeliti u nekoliko grupa. Međutim, smatra se da odlučujuće utiču na savremeno društvo naročito grupe globalnih problema koji se odnose na odnose između osnovnih socijalnih zajednica savremenog čovečanstva, odnose „čovek - društvo” i „čovek – priroda”.359 U stvari, po svom obimu i suštini ovi problemi zahtevaju novo promišljanje odnosa pravde i savremene civilizacije(a).360 Rešavanje globalnih problema, pa i zaštita čovekove sredine od degradacije kao globalni problem savremenog društva, zahteva napore celog čovečanstva. Saradnja i delovanje čovečanstva na zaštiti čovekove sredine, kako se ukazuje, pretpostavlja društvenu akciju koja bi imala za cilj da se postojeći društveni problemi preobraze polazeći od međusobne opšte uslovljenosti čoveka, društva i prirode. „Preobražaj ovih sistema zasnovan na opštoj uslovljenosti čoveka, društva i prirode, treba da omogući da to budu sistemi koji će se karakterisati: humanističkim stvaralaštvom ljudske misli, koegzistencijom među narodima i usklađenošću razvoja društva i čoveka sa mogućnostima (i razvojem) prirode.”361 Potreba za društvenom akcijom u cilju preobražaja društvenih sistema proizilazi, pre svega, iz saznanja o negativnim posledicama narušavanja ekološke ravnoteže, kao globalnog problema savremenog društva. Naime, naučno je dokazano da savremenoj civilizaciji preti više opasnosti zbog narušavanja odnosa u prirodnom okruženju u kome se ona razvijala. Te opasnosti proizlaze iz narušavanja ekološke ravnoteže koje je nastalo kao posledica dosadašnjeg industrijskog razvoja.362 Opasnosti se manifestuju, pre svega, „u nestajanju nafte i prirodnog gasa kao osnovnog izvora energije u savremenom industrijskom sistemu, prelaženju praga zagađenosti vazduha, vode i zemljišta koju ljudski organizam može tolerisati, kao i nepodnošljivi efekti te zagađenosti na klimu i poljoprivrednu proizvodnju, nedovoljan rast proizvodnje hrane u odnosu na rast stanovništva, naročito u Aziji”.363

358

Ibid, str. 76. Ibid, str. 77. 360 Opširnije o ovome videti i: Баландин, Р. К. – Бандарев, Л. Ф. Природа и цивилизация, „Мысль ”, Moskva, 1988. 361 Nikola Pantić, Priroda i čovek,„Čovek i priroda”, SANU, Beograd, 1984,str. 27. 362 „Ono što suštinski karakteriše dosadašnju industrijsku proizvodnju jeste, s jedne strane, totalno ignorisanje interesa čovečanstva kao celine i potpuno odsustvo bilo kakve racionalne celovite, planetarne politike, a s druge strane, krajnja bezobzirnost u eksploataciji prirode. Drugim rečima: svaka nacionalna privreda i država vodila je računa samo o svojim posebnim često pogrešno shvaćenim interesima što je dovelo do katastrofalnog jaza između zemalja koje se guše u obilju i rasipaju i onih kojima većina ljudi umire od akutne ili hronične gladi ili životari ispod minumuma neophodnog za biološku egzistenciju” (Mihailo Marković, Pogled u svetu na odnos čoveka i životne sredine, zbornik radova Čovek, društvo, prirodna sredina, Beograd, 1981, etr. 29). 363 Ibid. 359

107

Ukazivanje na ove opasnosti praćeno je i ukazivanjem da se čovečanstvo prvi put u svojoj istoriji našlo pred „stvarnom svetskom krizom, koja obuhvata sva živa bića, čitav sistem u kome živimo. Suočavamo se sa sve bržim nestajanjem ravnoteže između prirodnih sistema za održavanje života i industrijskih tehnoloških i demografskih potreba čovečanstva”.364 Zbog nestajanja te ravnoteže i degradacije prirodne sredine u savremenom društvu položaj čoveka sve je lošiji. Sve češće se ukazuje da sa promenjenom čovekovom delatnošću dolazi i do smanjenja čovekove životne sredine, a njeno smanjivanje dovodi do gubljenja čovekove ravnoteže i stvaranja nemira. U ovom smislu posebno se ukazuje da „ravnoteža između rastućeg čovečanstva i ograničenih prirodnih produktivnih snaga ne ohrabruje. Već za desetak godina polovina čovečanstva na Zemlji biće “suvišna”, neće imati čime da se hrani, možda ni da diše, voda će nedostajati kako za potrebe domaćinstva tako i za industriju”.365 Pri tom, usled „sužavanja” i osiromašivanja čovekove životne sredine i naglog povećanja broja ljudi koji žive u „zgusnutom” prostoru, nastaje kvarenje čoveka i društvenih odnosa u kojima ljudi žive. Jer, suviše gusto društvo, s preteranom pokretljivošću, ubrzanim „tempom” života i jako složenim društvenim odnosima, uz vanredno visoku zavisnost od neodređenog broja ljudi, dovodi do nesigurnosti jedinke, osećanja stalnog pritiska, potištenosti, neobjašnjivog i nejasnog nezadovoljstva životom, društvom i slično. Ovo, sa svoje strane, izaziva reakcije koje imaju za posledicu neuravnoteženost, uznemirenost i niz negativnih patoloških pojava.366 2. Saznanja o potrebi zaštite čovekove sredine kao globalnom društvenom problemu, tražila su odgovore na pitanja: kakav treba da bude odnos društva prema čovekovoj sredini, posebno prirodnoj; i da li dalji razvoj tehnike, tj. njeno korišćenje u prisvajanju prirode radom, nužno dovodi do narušavanja ekološke ravnoteže ili ne. Na ova pitanja davani su, i daju se, različiti odgovori, sa različitih klasnih, idejno-političkih i teorijskih stanovišta. Po nekim od tih odgovara, sam razvoj tehnike i tehnologije omogućava, i omogućiće, izgrađivanje „zaštitnog sistema” od degradacije prirodne sredine, tj. od narušavanja ekološke ravnoteže. Oni koji zastupaju ovakva shvatanja kao da zaboravljaju da tehnologija nije ideološki neutralna. Ona se primenjuje u datim društvenim uslovima, i „postaje cilj a ne sredstvo u rukama onih koji počinju razumevati da svako rešenje koje nudi izlaze istovremeno traži i stvarnu izmenu dominirajućih društvenih odnosa, a lako je pogoditi u čiju korist”.367 Po drugim odgovorima na pitanje o odnosu čoveka, društva i prirode, ekološka ravnoteža u prirodi može se sačuvati samo ako se 364

Miroslav Pečujlić, Svetska ekološka kriza i naše društvo, zbornik radova Čovek, društvo, životna sredina, Beograd, 1981, str. 22. 365 Nikolaj Timofejev Resavski, Izgledi za opstanak čoveka na zemlji, „Čovek i životna sredina”, Beograd, 7/1976, str. 34-36. 366 Radomir Lukić, Hoće li razum pobediti, „Čovek i sredina”, Beograd, 1/1975, str. 14. 367 Nenad Prelog, Kriza okoline kao kriza kapitalističkog sistema, „Marksizam u svetu”, Beograd, 7/1977, str. IX. 108

zaustavi privredni razvoj, tj. razvoj i primena tehnologije. Zastupnici ovih shvatanja kao da zaboravljaju da i najelementarniji oblici „prisvajanja” prirode dovode do narušavanja ekološke ravnoteže. U stvari, ovi kritičari „trebalo bi da imaju na umu da smo preživeli zato jer znamo praviti stvari. Čak i one prve vatre, koje su pružale zaštitu prvobitnom čoveku, zagađivale su nebo; potreba za kremenom remetila je prirodnu sredinu na jedan nov i neprirodan način. Naravno, količina dima i poremećaja sredine bila je mala, ali tu se radi o jednom važnom principu koji kritičari tehnologije često ne uzimaju u obzir.368 U stvari, i jedna i druga grupa odgovora nije prihvatljiva i ne daje odgovor na pitanje kako uskladiti potrebu za očuvanje ekološke ravnoteže sa potrebom za razvojem proizvodnih snaga. Danas su skoro opšte prihvaćena gledišta po kojima za očuvanje prirode (ekološke ravnoteže u njoj) nije potrebno zaustaviti razvoj tehnologije već njen razvoj prilagoditi tako da njena primena u „prisvajanju” prirode ne dovodi do narušavanja ekološke ravnoteže. U ovom smislu se ukazuje da zajednički cilj razvoja tehnologije i ekologije treba da bude kvalitetniji i bolji život, bolji životni i radni uslovi čoveka. A „ako je zajednički cilj - kvalitetniji život, onda se između tehnološkog razvoja i zaštite prirode moraju postići kompromisi: tehnologija mora da optimalno poštuje prirodu, a priroda se ne može neokrnjena očuvati, ali treba postaviti odnose između narušavanja prirode i tehnološkog razvoja.”369 Uspostavljanje tog odnosa treba da omogući takvo „prisvajanje” prirode delatnošću čoveka da tim prisvajanjem ne bude narušen „prirodni poredak”, ekološka ravnoteža u prirodi, i da se u granicama takvog prisvajanja čovekovom delatnošću proizvode predmeti za zadovoljavanje čovekovih potreba. U ovom smislu se ukazuje na potrebu da prvenstveni cilj proizvodnje „treba da postane zadovoljavanje autentičnih ljudskih potreba na direktan način, a ne isključivo kao nusproizvod drugih ciljeva, kao što su maksimalizacija profita ili društvene akumulacije.”370 Za ostvarivanje ovakvog odnosa prema ciljevima proizvodnje potreban je i razvoj tehnologije koja „štedi i obnavlja prirodne resurse, koja ne vrši zagađivanje. I obrnuto, ako neka prozvodnja razara prirodna dobra ona mora da bude obuzdana.”371 Jednostrano i neprihvatljivo bilo bi shvatanje da narušavanje ekološke ravnoteže u prirodi danas nastaje samo kao posledica određenih društveno-ekonomskih odnosa zasnovanih na monopolu privatne svojine sredstava za proizvod368

J. G. Par, Tehnologija i opstanak, u knjizi Nauka, čovek i okolina, Beograd, 1972, str. 168. Prof. dr Ivan Melacković, Ekološka komponenta u tehnološkom razvoju, EKOS, Novi Sad, 1/1988, str. 43. 370 Miroslav Pečujlić, cit.delo, str. 374. 371 „Ekotehnologija se neće razvijati isključivo stihijno, sama od sebe. Njeno uvođenje je i stvar društvenog usmeravanja i planiranja. Jedan momenat ekoplaniranja predstavlja konkretizaciju tog reda društvenih potreba. Drugi momenat se odnosi na ekološke investicije koje treba da omoguće: a) inovaciju tehnološtkih procesa u granama koje najviše zagađuju okolinu; b) da podstaknu stvaranje industrije za proizvodnju uređaja za prečišćavanje; c) da ubrzaju razvoj preduzeća za sakupljanje, preradu i reciklovanje industrijskih otpadnih materijala sa ciljem njihove ponovne unotrebe.” (Ibid, str. 375). 369

109

nju. Narušavanje ekološke ravnoteže u prirodnoj sredini čoveka nastaje i kao posledica raskoraka u savremenom svetu između prirodnog bogatstva i potreba ljudi. Zato se sve češće i ukazuje da degradacija prirodne sredine nije zbir nezavisnih uzroka, već je mnogostruki proizvod međusobnih veza. Taj odnos može biti opisan „kao matematička jednačina: potpuno uništenje prirodne sredine jednako je populaciji, trajanje života jednako je materijalnom bogatstvu po osobi, vreme uništenja prirodne sredine dato je tehnologijom koju upotrebljavamo da se snabdemo svakim komadićem bogatstva. Ovi faktori su u odnosu jedan s drugim i s ekonomskim i socijalnim okvirom u kome je napravljen izbor. Visoka cena rasta populacije može smanjiti cenu rasta bogatstva po osobi, radi prihoda koji se predviđaju za zadovoljstvo ili uštedu u malim porodicama, a moraju biti potpuno potrošeni na neophodnosti u velikim porodicama. Takođe, vrste tehnologija od kojih se traži prinos za široku populaciju mogu biti štetnije nego one koje daju siromašni prinos...”372 Sve šire je danas prihvaćeno saznanje o ograničenosti bogatstva prirode i neophodnosti da čovek u njenom prisvajanju o tome vodi računa. Jer, ponašajući se neodgovorno prema prirodi (čiji je i sam sastavni deo) koja nije neiscrpan „rezervoar predmeta” za prisvajanje, čovek na određen način sam sebi postaje neprijatelj. Zato čovek mora usklađivati svoje potrebe sa bogatstvom prirodne sredine. Ali raskorak između prirodnog bogatstva i potreba ljudi ne može se prevazilaziti i prevazići zaustavljanjem razvoja tehnike, što bi značilo slabljenje čovekove moći prema prirodi. Naprotiv, taj raskorak se mora prevazilaziti razvojem tehnike, ali i usaglašavanjem društveno-ekonomskih uslova, tj. sistema u kojima se tehnika koristi (i vrši prisvajanje prirode) sa ekološkim zakonima prirode. Naime, da bi savremeno čovečanstvo našlo izlaz iz sadašnje krize, potrebno je da se shvati da je nužno menjati društveno-ekonomske odnose i način proizvodnje koji nije usaglašen sa ekološkim zakonima prirode, i zato dovodi do stalne destrukcije životne sredine, a posledica tog je ekološka kriza.373 3. Saznanja o posledicama degradacije i zagađivanju čovekove sredine dovela su do pokreta za zaštitu čovekove, pre svega, prirodne, a potom i društvene sredine. Ne može se čekati, kako ukazuje prof. Lukić, „da se, eventualno, potpuno zaustavi zagađivanje i siromašenje prirodne životne sredine i postigne povoljna stopa priraštaja stanovništva da bi se samim tim automatski povratila ravnoteža ličnosti jedinke i izbegle odgovarajuće negativne posledice.” Nije mogućno prepustiti se čekanju, - kaže on - prvo zbog toga što uopšte nije sigurno da će do 372

„To se dsšava, na primsr, kada se aluminijum i plastika upotrebe da dopune drvo, ili kada se zahteva veliko povećanje veštačkih đubriva i pesticida da bi se uvećao mali rast proizvodnje - na primer, smanji prinos. Socio-ekonomski sistem koji ometa dugoročno planiranje ili ga nameće, nema za posledicu potrošnju javnih dobara kao što su čist vazduh i voda, potpomognuti vođenjem brige o “prljavoj tehnologiji” (P. R. Erlich i dr, Human Ecology, cit. izd, str.7) 373 Dr Dušan Kanazir, Ekološka kriza je proizilazila iz narušavanja odnosa čoveka i prirode, „Čovek i sredina”, Beograd, 1/1975, str. 8-9. 110

povoljnog ishoda ikad u punoj meri doći i, zatim, što izgleda sigurno da, čak ako ikad dotle i dođe, „to neće biti u dogledno vreme. A dotle posledice po čoveka i društvo mogu biti katastrofalne.”374 U ovom pogledu vrlo značajnu ulogu imali su, i imaju, ekološki pokreti koji su istakli zahtev za preokret u odnosu čovek priroda koji bi omogućio da čovek i priroda mogu živeti u odnosu produktivne harmonije i sprečio ekološku katastrofu. Akcija koju su ekološki pokreti poveli za rehabilitaciju prirode bila je praćena i širenjem shvatanja, da priroda čiji smo mi deo, pripada nama, da ona nije spoljašnja u odnosu na društvenu akciju, i da se može „upotrebiti na način koji je različit u odnosu na onaj koji preferira postojeći poredak i njegov aparat racionalizacije”.375 Ovakav karakter ekoloških pokreta na određen način ukazuje i na fazu u razvoju industrijskog društva kad nastaju, u njemu, određene protivrečnosti.376 Međutim, i pored saznanja i ukazivanja na povezanost prirodne i društvene sredine i uticaja zagađenja prirodne sredine na čoveka ne samo kao prirodnog već i kao društvenog bića, društvena akcija za zaštitu čovekove sredine otpočela je istišnjem zahteva za zaštitom prirodne sredine čoveka kao prirodnog bića. Takav pristup proizašao je iz jednostranog pristupa problemima čovekove sredine i njene zaštite. Ekološki pokret je nastao „tek kad su područja u kojima je stanovala buržoazija i njeni uslovi života bili ugroženi ekološkim nevoljama koje industrijalizacija sobom nosi. Ono što proroke ekološkog pokreta ispunjava užasom nije toliko ekološko propadanje, koje je prisutno od davnina, koliko to da ono dobija univerzalni karakter.”377 Znači utroženost uslova života i vladajućih slojeva ekološkim poremećajima bio je povod za širu ne samo društvenu akciju (na primer, udruženja građana za zaštitu čovekove prirodne sredine), već i za značajne državne, međudržavne i međunarodne akcije za zaštitu čovekove prirodne sredine. Sve ove akcije predstavljaju značajan, u manjoj ili većoj meri, doprinos zaštite čovekove prirodne sredine, koji ne treba potcenjivati. Međutim, dometi ovih akcija, kako se ne retko ukazuje, ograničeni su klasnim odnosima i klasnim pristupom kako procesu proizvodnje, tako i ekološkim problemima. Jer, proizvodnja „rukovođena isključivo profitom 374

Dr Radomir Lukić, cit. rad, str. 15. „Ovo objašnjava ambigvitet pojmova prirode i potreba koji se sreću u novim pokretima; on označava i odbacivanje društvene oblasti koja je manipulisana i kontrolisana od strane aparata postojećeg poretka (kulturni imidž spontanosti i čistote primarnih potreba) i potvrđivanje društvene oblasti kao mesta akclje koja svesno proizvodi čovekovu egzistenciju i njegov odnos prema drugim ljudima (zahtev koji se tiče prava na život, zadovoljstvo i žudnju). (Alberto Meluci, Novi društveni pokreti - teorijski pristup, zbornik radova Obnova utopijskih energija, priredio Vukašin Pavlović, Beograd, 1987, str. 117). 376 “Buđenje i uspon širokog spektra novih društvenih pokreta obeležava kraj prosperitetne faze u razvoju kapitalističkog društva i početak duboke, strukturalne krize klasnog društva.” (Vukašin Pavlović, Emancipatorska esnergija društvenih pokreta, zbornik radova Obnova utopijskih energija, cit. izd., str. 16). 377 X. M. Enzensberger, Kritika političke ekologijes, „Marksizam u svetu”, Beograd, 9/1974, str. 166. 375

111

nema pravo merilo za one ljudske potrebe koje bi morale biti istinski cilj proizvodnje. Ona ne razlikuje niz veštačkih proizvoda, koji zaista nisu potrebni, od onih suštinskih ljudskih potreba koje se ne zadovoljavaju, kao što su čista voda, vazduh, kvalitet hrane od koje naše zdravlje zavisi”.378 Sve očiglednija racionalnost industrijskog privređivanja dovela je i dovodi, ne samo do nametanja sve užem krugu ljudi napornijeg rada, već i do narušavanja ekološke ravnoteže, tj. do ugrožavanja uslova za opstanak čoveka, dovela je i do u suštini nove kritike kapitalizma, koja se razvija izvan kulture utvrđene u radničkom pokretu i ispoljava se kroz društvene pokrete nezavisne od onih što ih organizuje radnička klasa i njeni tradicionalni saveznici. „Ovi novi društveni pokreti nastali su iz potreba i zapažanja, kojih klasne institucije nisu postale svesne, jer zato nisu imale ni vremena ni sposobnosti”.379 Međutim, ovakva shvatanja o odnosu klasnih institucija prema ekološkim problemima ne mogu biti polazište za osporavanje uloge i značaja radničke klase kao subjekta korenitih promena u rešavanju globalnih problema naše civilizacije. Može se pre govoriti o njenim osnovnnm saveznicima i potrebi ostvarivanja saradnje sa svim subjektima antikapitalističke kritike, pa i sa pokretom „zelenih” koji u prvi plan svoje aktivnosti ističe zaštitu prirodne sredine od degradacije.380 Jer, ma koliko da su ograničeni dometi akcija pokreta „zelenih” (i drugih njima sličnih pokreta koji imaju za cilj zaštitu prirodne sredine od degradacije) u zemljama u kojima postoji monopol privatne svojine na sredstvima za proizvodnju, ne može se potcenjivati njihov doprinos u zaštiti čovekove sredine, u buđenju svesti o potrebi te zaštite i mogućnostima koje postoje za rešavanje ekološke krize.381 4. Postoje objektivne mogućnosti, sve se češće ukazuje, za rešavanje ekološke krize, tj. za otklanjanje opasnosti koje prete da unište savremenu civilizaciju. Naime, postoje objektivne mogućnosti za rešavanje problema energije, većine oblika zagađenosti i uravnoteženje porasta stanovništva na Zemlji, ukoliko dođe do promena u društvenim odnosima koje će omogućiti novu skalu vrednosti 378

Dr Miroslav Pečujlić, Sociologija između revolucije i apologije, Institut za političke studije, FPN, Beograd, 1973, str. 175. 379 Luciana Castellino, „Zeleno” kao nužan činilac „crvenog”, zbornik radova Socijalizam na pragu 21. veka, „Komunist'', Beograd, 1985, str. 71-72. 380 „Nove potrebe - ekološko pitanje, zahtev za menjanjem rada i slobodnog vremena ili za oslobađanjem žene - izražavaju, naime, opšte interese koji se ne mogu linearno svesti na interese specifične društvene grupe. Reč je, dakle, o interesima koji nemaju definisane pobornike u našim društvima, već prožimaju celo društvo, često ne izbijajući sasvim na površinu” (Ibid, str. 73) 381 Ali se isto tako ne može potcenjivati i značaj akcije u pojedinima državama, a pogotovu na međunarodnom planu, u zaštiti prirodne sredine. Jer, saznanje da savremeni razvoj proizvodnih snaga dovodi do narušavanja ekološke ravnoteže i zagađivanja prirodne sredine, dovelo je do praktičkih akcija za očuvanje prirodne sredine ne samo u pojedinim zemljama (unošenjem čak i posebnih odredaba o zaštiti čovekove sredine u ustave i donošenjem posebnih zakona o „ekološkoj problematici”) već i do međunarodne saradnje u cilju smanjenja degradacije prirodne sredine i njenog očuvanja. 112

u društvu. U ovom smislu mnogi filozofi i sociolozi (i drugi mislioci) u savremenom društvu kritikuju principe na kojima se zasnivala dosadašnja (zapadna) civilizacija i trže njihovo napuštanje, njihovu zamenu principima nove racionalnosti, koja će obezbediti očuvanje ekološke ravnoteže. Principi na kojima se zasnivala dosadašnja civilizacija omogućili su stvaranje jedne od najmoćnijih civilizacija u istoriji, ali ako se ne promene oni, po mišljenju mnogih teoretičara, vode tu civilizaciju u propast.382 Objektivna pretpostavka za rešavanje ekoloških problema proizlazi, pre svega iz mogućnosti rešenja problema energije. Otkrićem vatre, čovek je pronašao energiju koju može kontrolisati. Sledilo je potom otkrivanje sve izdašnijih izvora energije, ali oni su bili i ograničeni. Zahvaljujući naučno-tehnološkom progresu, savremena tehnologija danas omogućava korišćenje i takvih izvora koji mogu dati toliko energije koliko je potrebno na Zemlji.383 U ovom smislu se ukazuje na mogućnosti koje pružaju sunčeva energija, pretvaranje otpadaka u gorivo i električnu energiju, korišćenje geotermalne energije iz zemlje i nuklearna fuzija.384 U stvari, smatra se da, pored niza palijativnih rešenja u ovom pravcu, dva imaju trajan i radikalan značaj. „Jedno je u vezi sa sunčevom energijom: ukupna energija koja dospeva do zemljine površine veća je 500 puta od celokupne količine koju industrijska civilizacija može da proizvede... Cela jedna nova tehnologija biće mogućna na osnovu fotometričnih sistema, ili na osnovu tečnih goriva dobijenih od biljaka i životinja. Drugo, daleko radikalnije, ali neuporedivo složenije energetsko rešenje je kontrolisana nuklearna fuzija. Od jednog litra obične vode moglo bi se dobiti isto onoliko energije koliko se sad dobija od 330 tona nafte. Rezerve ove energije su praktički neiscrpne i lako pristupačne, eko-

382

„Nema preobražaja, smatraju jedni (uglavnom filozofi i sociolozi), ako se ne pođe od saznanja i kritike onih vodećih ideja - principa na kojima se zasniva dosadašnja (zapadna) civilizacija. Ti principi su: 1) Kartezijanski dualizam između čoveka-subjekta i sveta objekta kojim on upravlja (manipuliše); 2) Nauka, kao objektivno saznanje, koje se ne brine ni za svoj smisao ni za ciljeve i time olako postaje sredstvo vlasti i moći; 3) Montenjska i materijalistička, u osnovi buržoaska, koncepcija o čoveku kao zladaocu i pobedniku nad prirodom i, docnije, nad svemirom (koja je preko Sen-Simona integrisana u marksizam, poetizovana od Žil Verna i danas tehnologizovana u Svemirskim letilicama). Ovi principi, podignuti na nivo filozofije od Ogista Konta i pozitivizma, i pretvoreni u vladajuću ideologiju od svih gospodarećih klasa od kraja XVIII veka do danas, proizveli su jednu od najmoćnijih civilizacija u istoriji. Danas je - tvrde mnogi sociolozi i većina ekologa - vode u propast” (Dr Jovan Đorđević, Ideje i institucije, „Radnička štampa”, Beograd, 1982, str. 126-127). 383 Herman Kahn – William Brown – Leon Martel, Slijedećih 200 godina, „Stvarnost”, Zagreb, 1976, str. 84-112. 384 „Osnovna je poruka ova: izuzevši privremena kolebanja koja su prouzrokovana lošom srećom ili slabim upravljanjem, svet ne treba da se boji energetske oskudice ili energetskih troškova u budućnosti. A energetsko obilje vsrovatno je najbolje osiguranje da će celokupno ljudsko stanovništvo (čak i 15 do 20 milijardi ljudi) makar fizički moći biti zbrinuto u toku sledećih stoleća” (Ibid, str. 115). 113

loški rizik je neuporedivo manji nego u slučaju fisione energije.385 U ovom smislu su značajna ukazivanja i Nikole Tesle da se u „prirodi nalaze ozbiljne zalihe energije u raznim oblicima, koje bi se mogle ekonomično koristiti ako se smisle pravi putevi i načini za to. Sunčevi zraci koji padaju na površinu zemlje predstavljaju količinu energije toliko ogromnu da bi tek jedan mali njen deo bio dovoljan da zadovolji sve naše potrebe”.386 Ne manji značaj u ovom pogledu ima i voda. Energija vode, ukazuje Tesla, je „u velikoj meri naš najdragoceniji izvor snabdevanja. Na tome će čovečanstvo graditi nadu za budućnost...”387 Problem sirovina, po shvatanju mnogih naučnika koji se bave ekološkim problemima, takođe je rešiv. Naime, iako se ne osporava, i ne može osporiti, da nedostatak odgovarajućih sirovina negativno utiče na privredni razvoj, ukazuje se da su procene o iscrpljivosti pojedinih sirovina nedovoljno naučno zasnovane. One ne uvažavaju činjenicu da većina sirovina, koje se dobijaju iz zemlje, postoje negde i na površini zemlje, pa se mogu ponovo reciklirati ako se raspolaže sa dovoljno energije. Pored toga, postoji mogućnost vađenja rude iz dubine slojeva zemljine kore (više nego što se to danas čini), i posebno eksploatacije podmorskog dna, u kome su pronađeni mangan, nikal, kobalt, bakar i druge rude. Ovim novim izvorima sirovina stvaraju se nove mogućnosti za rešenje problema koji postoje zbog nedostatka nekih sirovina (koji može usporiti privredni razvoj). Polazeći od naučnih saznanja o izvorima zagađenosti vazduha i vode, i striktnijim ostvarenjem ekološke politike moguće je, ako ne potpuno eliminisati, a ono smanjiti, mnoge vidove njihove zagađenosti. Tako, po nekim procenama na kraju dvadesetog veka opasnosti za zdravlje koje proizlaze iz poremećaja koji nastaju u prirodi usled izduvavanja iz energetskih pogona, mogu se smanjiti za deset puta u odnosu na 1970. godinu. Do tog smanjenja će doći ne samo zbog upotrebe čistijih goriva, već i zbog prikladnijeg razmeštaja novih energetskih pogona. Isto tako, ističe se da će „dugoročno gledano, nuklearna fuzija i solarna ili geotermalna energija, mnogo pre nego fosilna goriva, preuzeti glavni teret proizvodnje čiste energije, ukoliko neke mogućnosti nuklearne fisije ne postižu prihvatljivije i ekonomičnije rešenje. Može se očekivati da će zagađivanje vazduha, koje nastaje proizvodnjom energije, postepeno opadati čim otpočne ovaj prelaz na nove energetske mogućnosti.”388 Problem ishrane stanovništva, koji je nastao zbog ubrzanog povećanja broja stanovnika na zemlji, po shvatanjima mnogih ekologa, ekonomista i demografa, nije nerešiv. Pre svega, preduzimaju se određene mere u zemljama sa visokom stopom nataliteta, koje daju određene rezultate. Iako nije došlo do zastoja u „demografskom bumu”, on ne dobija razmere koje su predviđene od ekoloških 385

Mihailo Marković. cit. rad, str. 40. Nikola Tesla, Članci, cit. delo, str. 318. 387 „... s punim razvojem tog izvora i usavršavanjem sistema bežičnog prenosa energije na ma koju daljinu, ljudi će moći da reše sve probleme materijalne egzistencije” (Ibid, str. 421). 388 Herman Kahn – William Brown – Leon Martel, cit. delo, str. 199. 386

114

pesimista. Osim toga, razvoj agronomije i agrotehnike ukazuje na mogućnost da se proizvede dovoljna količina hrane. U ovom pogledu značajno je i ukazivanje da će u toku naredne dve decenije tehnološki razvoj omogućiti i proizvodnju jednoćelijske belančevine koja će se uzgajati na podlozi nafte, ili preradom celuloze koja se nalazi u otpacima, papiru, drvetu ili poljoprivrednim otpacima.389 Polazeći od ovakvih mogućnosti za obezbeđenje ishrane, smatra se da postoji da se „dostigne masa od oko 15 milijardi žitelja i da se ta masa održava u normalnom životu proizvodnjom koja će jednako uspešno pratiti taj porast staiovništva”,390 ako razume se i ekonomski razvoj bude ravnomerniji i bude omogućio prevladavanje jaza između bogatih i siromašnih.391 5. Rešavanje ekoloških problema u savremenom društvu treba da dovede u sklad principe privređivanja, „prisvajanja prirode”, sa ekološkim zakonitostima koje u prirodnoj sredini postoje na način da se time ne degradira čovekova prirodna sredina (stalnim zagađivanjem) i uskladi porast broja stanovništva sa mogućnostima njegove ishrane. Međutim, nužnost rešаvanja ovih problema ne bi smela da bude pokriće za svođenje svih pitanja savremenog sveta na ekološke probleme. Takav pristup problemima savremenog sveta bio bi neprihvatljiv. Naime, rešavanje ekoloških problema traži kritičko preispitivanje izjednačavanja ekonomskog razvitka sa društvenim progresom. U stvari, kako su već ukazali, i ukazuju, mnogi napredni mislioci, usaglašavanje ekonomskog razvitka sa društvenim progresom traži radikalan preobražaj postojećeg društvenog poretka u savremenom svetu. Usaglašavanje ekonomskog razvitka i društvenog progresa u rešavanju ekološkog problema za svoju osnovu mora imati ostvarivanje i novog humanističkog položaja čoveka koji mu omogućava na „višoj razini intimni kontakt sa prirodom”.392 Razvitak je „multifunkcionalni proces čiji je nosilac i korisnik čo389

„Jasno je da postoji mnogo sredstava da se svetu u sledećih 20 godina obezbedi dovoljno hrane. Raspoloživost izvora i snažan razvitak tehnologije ne ostavljaju nikakve sumnje u vezi s mogućnostima kako konvencionalne tako i nekonvencnonalne poljoprivrede. Međutim, ove mogućnosti ne treba uzeti kao poziv na samozadovoljstvo. Biće potrebni veliki napori da bi se one ostvarile tokom dugog razdoblja” (Ibid, str.180). 390 „Računajući u tekućim cenama, svetska proizvodnja je pre dvesta godina iznosila 150, sada iznosi 5.500 a za dvesta godina iznosiće 300.000 milijardi dolara. U tim razdobljima dohodak po glavi stanovnika iznosi 200, odnosno 1.300 i 20.000 dolara. Prema tome, sadašnji jaz između čoveka i prirode, i posebno jaz između bogatih i siromašnih, moguće je prevazići samo još bržim i naravno ravnomernijim razvojem”. (Adolf Dragičević- Vjekoslav Mikecin, Pogovor za knjigu M. Mesarović - E. Pestel, Čovječanstvo na raskršću, „Stvarnost”, Zagreb, 1966, str. 185). 391 Opširnije o ovome videti: Stipetić, V. Prijeti li glad, „Globus”, Zagreb”, 1976. 392 „Civilizovani čovek ne vraća se u “naručje prirode”, već može da koristi sačuvanu prirodu kao bogatstvo civilizacije; može da primenjuje prirodu, da je preokreće u ogromnu laboratoriju za stvaranje snaga i tako da na novoj višoj razini obnavlja intimni kontakt sa prirodom, bez kojeg bi se sam u sve daljoj tehnizaciji sveta morao ugušiti” (Radovan Rihta i sar, Civilizacija na raskršću, „Komunist”, Beograd, 1972, str. 184). 115

vek (kao antropološko i socijalno biće), tako da usaglašavanje ekonomskog razvitka i društvenog progresa kao “izlaz iz ekološkog kompleksa” treba da omogući višedimenzionalni razvitak čoveka (i društva).393 U ovom kontekstu postoji potreba novog pristupa u razmatranju odnosa čoveka i prorode, perspektive njihove humanizacije i njene povezanosti sa ekonomskim razvojem. Jer, ne može se govoriti o budućnosti čoveka a da se ne govori o sudbini čovečanstva, a opšta sudbina čovečanstva neodvojiva je od sudbine čoveka.394 Savremeni pristup zaštiti prirode, kao značajnoj (i osnovnoj) komponenti čovekove sredine, polazi od univerzalnog karaktera ekološke krize i povezanosti čoveka i čovečanstva. Njime se nastoji da koncipira odnos društva i prirode, koji bi onemogućavao prekomerno trošenje njenog bogatstva a omogućio razvoj proizvodnih snaga koji bi obezbeđivao zadovoljavanje materijalnih i kulturnih potreba ljudi na višem nivou.395 Ali ovakav pristup ekološkim problemima, ne može, i ne treba, da zamagli saznanje da u njihovom razmatranju i koncipiranju konkretnih mera postoje različiti pristupi pripadnika pojedinih socijalnih slojeva. Neki od njih imaju za cilj da se izbegne ukazivanje na nužnost promena u društveno-ekonomskim odnosima kao pretpostavci dugoročnijeg rešavanja ekoloških problema i usaglašavanje ekonomskog razvitka, ekoloških zakonitosti i društvenog progresa na savremenom stupnju razvoja ljudskog društva. Ali isto tako subjekt mogućih promena društveno-ekonomskih odnosa koje treba da omoguće i promenu odnosa prema prirodi ne može se shvatiti monistički, i to ne može biti samo radnička klasa, već to mogu biti sve emancipatorske snage savremenog sveta.396

4. „RIMSKI KLUB” I EKOLOŠKI PROBLEMI 1. Brza industrijalizacija i urbanizacija u našem veku, posebno od pedesetih godina, sve više su udaljavale čoveka od prirode i postavljale ga u specifičnu situaciju. Naime, baza „njegovog postojanja u svetu prestala je da bude njegova prvobitna prirodna određenost i postala je odvojena, istorijski izrađena i modifikovana, posebna egzistencija”. Gubitak prirodnog polazišta na ovaj način označio 393

Dr Jovan Đorđević, Ideje i institucije, „Radnička štampa”, Beograd, 1972, str. 125-126. И. Т. Фролов, Перспекиви человека, Moskva, 1983, str. 160. 395 Dr Milivoje Todorović, Moguća rešsnja u sistemu čovek - društvo-životna sredina, Beograd, 1983, str. 18. 396 „Naše vreme pokazuje, a doba koje dolazi će to verovatno još više potvrditi, da odgovor na pitanje koji je istorijski subjekt mogućih revolucionarih promena u savremenom svetu ne može više da bude monistički: niti je to samo radnička klasa u razvnjenom svetu, niti samo nadeksploatisani agrarni proletarijat u zemljama u razvoju, nti samo novi društveni pokreti (za koje se često i jednostrano kaže da predstavljaju samo srednje slojeve i marginalne društvene grupe iz nisokourbanizovanih socijalnih sredina). Odgovor o revolucionarnom subjektu našeg vremena može biti samo pluralistički i mora uvažavati sve emancipatorske snage savremenog sveta.“ (Vukašin Pavlović, cit.rad, str.18-19). 394

116

je nestanak sigurnosti koje je prirodno polazište garantovalo čoveku, tako da se „sama civilizacija nužno pojavljuje kao pretnja za sopstvenu propast”.397 Zato se sa snažnim razvojem industrijske civilizacije javlja i talas romantičnog napora da se zaustavi „tehnizacija prirode” i da se čovek vrati iz „veštačkog sveta” u „krilo prirode”.398 U stvari, kada je od pedesetih godina počelo snažnije narušavanje ekološke ravnoteže, i to narušavanje sve više poprimalo karakter ekološke krize, nauka sve veće interesovanje pokazuje za ekološke probleme. Ekološki problemi prestaju biti predmet interesovanja samo prirodnih nauka. Oni postaju predmet istraživanja društvenih, a pre svega ekonomskih nauka. Nastoji se da se argumentima naučnih istraživanja ukaže na opasnosti koje prete od narušavanja ekološke ravnoteže. Ali ta ukazivanja na opasnosti koje prete od narušavanja ekološke ravnoteže, koja su imala ambiciju da budu naučno zasnovana, nisu bila, i nisu, oslobođena jednostranog pristupa. Naprotiv, u industrijski najrazvijenijim zemljama, istraživanje ekoloških problema i kritika nevođenja, ili nedovoljnog vođenja računa o ekološkim aspektima proizvodnnje, u manjoj ili većoj meri najčešće je bila usaglašena i sa interesima vladajućih krugova. Zato se najčešće i ekološka kriza, sa opasnostima koje donosi, i može doneti, čovečanstvu, posmatra samo kao neželjena posledica industrijskog rasta i razvoja tehničko-tehnološke osnove proizvodnje, kao posledica rasta čovekove proizvodne moći i vlasti nad prirodom a ne i kao posledica društveno-ekonomskih odnosa u kojima se ostvaruje proces proizvodnje.399 Ovakav pristup istraživanju ekoloških problema praćen je i predlaganjem mera za zaštitu i unapređivanje čovekove sredine koje ne zadiru, ili ne zadiru značajnije, u društveno-ekonomske odnose. Na ekonomskom planu to su, pre svega, mere koje treba da dovedu do reorganizacije tehnologije proizvodnje, dok se na socijalnom planu predlažu mere „socijalne-inžinjerije”, koje idu od ograničavanja rađanja i demografskog rasta, pre svega u zemljama u razvoju do izmena u prostornom razmeštaju stanovništva i stvaranje boljih uslova za zdravlje bo397

Radovan Rihta i sar, Civilizacija na raskrušću, cit. izd, str. 181-182. Ibid, str. 182. 399 U stvari, pristup ekološkpm problemima, tj. zaštiti prirode izgrađivan je na empirijskim istraživanjima i teorijskim promišljanjima koja su vršena u uslovima blokovske podele sveta, i oštrog suprotstavljanja dva društveno-ekonomska sistema: kapitalističkog i socijalističkog. Naime, ekološki problemi su razmatrani sa različitih teorijskih i idejnih polazišta što se odrazilo i na njihovo teorijsko promišljanje odnosa prirode i društva. Različit idejni pristup u proučavanju i rešavanju ekoloških problema predstavljao je i osnovu za grupisanje shvatanja o odnosu društva i prirode u dve osnovne grupe: građansku i marksističku misao o ekološkim problemima, o ekološkoj krizi, o njenim uzrocima i mogućnostima njenog rešavanja. Međutim, podela na građansku i marksističku misao o ekološkim istraživanja i promišljanja ima ekološku krizu, sa kojom se čovečanostvo suočilo, otkrivanje njenih uzroka i mogućnosti njenog rešavanja sa ambicijom da to čine naučnom argumentacijom. Zato su morale imati, i imaju, dodirne tačke u otkrivanju uzroka ove krize. A ono po čemu se ova shvatanja razlikuju to su klasno-idejni „filtri” kroz koje su propuštala svoja saznanja. 398

117

gatijih.400 Međutim, i pored neprihvatanja ovakvog pristupa ekološkim problemima i neslaganja sa većinom mera koje se predlažu u cilju očuvanja njenog kvaliteta, i ova istraživanja su dala određen doprinos promeni odnosa čovek čovekova životna sredina. Ona mogu, ako se kritički razmatraju poslužiti, jednim delom, kao osnova u koncipiranju mera za očuvanje i unapređivanje čovekove sredine. Značajna razmatranja o ekološkim problemima čovekove životne sredine nastala su kao rezultat aktivnosti „Rimskog kluba” i sadrže se u njegovim izveštajima. „Rimski klub” nastao je tako što je Aurelio Pilccei potpredsednik „FIATa”, u aprilu 1968. godine, sazvao konferenciju ekonomista, genetičara, politikologa, sociologa, menadžera i rukovodilaca svetskih istraživačkih institucija u cilju razmatranja ekoloških problema401) Na konferenciji je osnovan „Rimski klub” čiji je zadatak bio da primenom egzaktnih metoda istraži stanje čovekove sredine i predloži najracionalniju strategiju za rešavanje ekoloških problema. Na prvom osnivačkom sastanku kluba doneta su dva zaključka. Prvo, zaključeno je da su stopa rasta stanovišta, upotreba prirodnih resursa i promena okoline takvi da ukazuju na brzu (možda za 25 godina) iscrpljenost prirodnih resursa, što će dovesti do zaustavljanja materijalnog progresa i izazvati društvene sukobe, političku borbu i ljudsku bedu. Drugo, zaključeno je da se u savremenom društvu ovi problemi na globalnom planu eksplicitno i ozbiljno ne uzimaju u obzir. Zato je klub odlučio da angažuje najpoznatije svetske stručnjake da na globalnom planu istraže ekološke probleme i da sa rezultatima tih istraživanja upoznaju široku javnost. U tom cilju Klub je angažovao grupu naučnika sa Masačusetskog instituta za tehnologiju. 2. Prvi izveštaj za „Rimski klub” pripremila je grupa naučnika sa Masačusetskog instituta za tehnologiju, na čijem čelu se nalazio Denis Midous. Taj izveštaj je objavljen u vidu knjige pod nazivom Granice rasta (1972).402 U izveštaju je razmatran veći broj varijanti. Polazilo se od određenih rezervi sirovina i energije i pretpostavljalo da će ekonomski sistem i ljudske vrednosti ostati iste. Pisci izveštaja, kako sami ukazuju, izradili su svetski model za istraživanja „pet krupnih pravaca globalnog bavljenja pitanjima ubrzane industrijalizacije, brzog porasta stanovništva, svetski raširene nedohranjenosti, iscrpljivanja neobnovljivih prirodnih izvora i narušavanja čovekove okoline. Ovi su trendovi, ukazuju oni, na mnogo načina međuzavisni, a njihov je razvitak meren u desetlećima ili stolećima 400

Dr Ljiljana Slović, Osvrt na savremena teorijska razmatranja o očuvanju čovekove sredine, „Čovek i životni sredini”, 2/1987, str. 28. 401 Sazivač konferencije bio je uveren da su ekološki problemi zajednički za savremeni svet, i da se mogu rešiti samo zajedničkom akcijom svih nacija. 402 Osnovni delovi ovog izveštaja su, pored uvoda: priroda eksponencijalnog rasta; granice eksponencijalnog rasta, rast u svetskoj strukturi; tehnologija i granice rasta i stanje globalne ravnoteže. (D. H. Meadows – D. L. Meadows – J. Randers – W. W. Behrens III, Granice rasta, Stvarnost, Zagreb, 1974). 118

radije nego u mesecima ili godinama.403 Ovim svojim modelom oni su nastojali da otkriju uzroke dotičnih trendova, njihovu međuzavisnost i njihove implikacije u sledećih sto godina. Zaključke do kojih je došla, ova grupa naučnika kratko je formulisala u tri tačke. Prvo, ako se sadašnji rast stanovništva u svetu, u industrijalizaciji, proizvodnji hrane i iscrpljivanju prirodnih izvora nastave bez promena, granice rasta na Zemlji biće dostignute za sledećih sto godina. Ako do toga dođe, najverovatnije da će doći do opadanja svetskog stanovništva i mogućnosti za industrijskim razvojem. Drugo, moguće je menjati raspoređenost rasta stanovništva i uspostaviti uslove ekološke i ekonomske stabilnosti koja bi bila održiva i u dalekoj budućnosti. Isto tako, moguće je odrediti stanje globalne ravnoteže tako da osnovne materijalne potrebe svakog pojedinca na Zemlji mogu biti podmirene i da pri tom svaka osoba ima jednake mogućnosti za realizovanje svojih individualnih ljudskih potencijala. Treće, ako čovečanstvo usmeri svoje napore prema ovom drugom, umesto prema prvom rezultatu, ako što pre otpočne raditi na tome da ga postigne - imaće veće izglede na uspeh.404 U stvari, u ovom izveštaju je ukazano da eksponencijalni privredni rast dovodi, u svakom slučaju, do iscrpljivanja svih raspoloživih rezervi. Naime, iz analize u izveštaju proizlazi da će sve više kapitala morati da se ulaže za dobijanje sirovina i energije, a to ulaganje preko određene granice imaće za posledicu slom industrijskog sistema. Slom industrijskog sistema povući će za sobom i slom poljoprivrede (koja je postala zavisna od industrijske proizvodnje) što će dovesti do opadanja proizvodnje hrane dok se stanovnšitvo povećava. Do katastrofe bi došlo oko 2020. godine, čak i ako se pretpostavi da su rezerve sirovina i energije mnogo veće nego što je poznato, jer će se povećati zagađenost u meri da je nikakvi apsorpcioni mehanizmi prirodne okoline neće moći da savladaju. Jer, „mi ne znamo tačno gornju granicu zemljine sposobnosti da upije mešavinu svih vrsta zagađivanja. Mi, međutim, znamo da postoji određena gornja granica. U mnogim je mesnim okolištima dotična granica već pređena. Najpouzdaniji put da se globalno dosegne ta gornja granica jeste eksponencijalno povećanje i broja stanovnika i zagađivačkih delatnosti svake osobe.”405 Da ne bi došlo do ovakve ekološke katastrofe sastavljači izveštaja predlažu niz mera čija bi primena trebalo da omogući usklađivanje privrednog rasta sa ekološkim mogućnostima. U predlaganju ovih mera, kao i čitavo razmatranje ekoloških problema u izveštaju, polazi od premise da na Zemlji koja je ograničena nije moguć neograničen rast. Polazeći od ove premise, predlaže se preduzimanje određenih mera, od kojih su najznačajnije: zaustavljanje privrednog rasta pre 2000. godine; ograničavanje broja dece na dvoje; fiksiranje svetske industrijske proizvodnje po glavi stanovnika na nivou 1975.godine i pomeranje potrošnje od materijalnih dobara na usluge uz povećanje trajnosti dobara. Međutim, zaustav403

Isto, str. 5. Ibid, str. 7. 405 Isto, str. 48. 404

119

ljanje rasta, odnosno uspostavljanje ravnoteže, ne bi trebalo da znači i stagnaciju. Naprotiv, uspostavljanje ravnoteže, uz povećanje produktivnosti rada, zahvaljujući naučno-tehničkom progresu, trebalo bi da dovede do promena u distribuciji dohotka i poboljšanju životnog standarda. Naime, sastavljači izveštaja pošli su od shvatanja da u razvoju društva postoje tri alternative: neograničeni rast, samonametnuto ograničenje rasta i prirodom nametnuto ograničenje rasta. Oni smatraju da su moguće samo dve poslednje alternative od kojih je prihvatljiva samo druga samonametnuto ograničenje rasta.406 Samonametnuto ograničenje rasta treba da osigura svakoj osobi razumno dug život i na zemlji održi stanje ravnoteže. A to se može postići ako se ispune tri uslova: da se stopa rađanja izjednači sa stopom smrtnosti, a stopa kapitalnih ulaganja izjednači sa stopom depresije; da sve stope izlaza i ulaza (rađanja, smrti, investicije i deprisijacije) budu održavane na minimumu; nivo postojećeg kapitala i stanovništva i njihov uzajaman odnos usklađeni s vrednostima društva.407 Ova tri uslova određuju „dinamičku ravnotežu, koja ne treba da “zaledi” i verovatno ne bi „zaledila” svet u stanovništvo - kapital konfiguraciji koja u stvari postoji u sadašnjem trenutku. Svrha je prihvatanja napred navedena tri uslova da se društvu stvore uslovi veće slobode, a ne da mu se nametne čelična košulja.408 Izveštaj „Granice rasta” naišao je na veliki odjek u svetu. Ali je bio i predmet kritike, i to kako analiza tako i mere koje predlaže, koje treba preduzeti da bi se izbegle katastrofalne posledice. Autorima izveštaja prebacivano je da su koristili delimične podatke, da su koristili neproverene podatke o zalihama sirovina, da su potcenili uticaj tehnološkog razvoja na razvoj poljoprivrede i mogućnost povećanja proizvodnje hrane, da u izveštaju nedostaju dublje ekonomske i sociiološke analize u kojima bi se tretirali problemi vrednosti i promene vrednosti u društvenom razvoju. Međutim, najoštrijoj kritici podvrgnuti su zahtevi sadržani u izveštaju za ograničavanjem privrednog rasta i porasta broja stanovnika. U toj kritici se ukazuje na nepravednost i nehumanost ovih zahteva. Tako se ukazuje da je fatalna slabost modela koji sadrži studija Granice rasta, predlog da se „privredni rast zaustavi u celom svetu, čime bi bio ovekovečen sadašnji jaz između razvijenih i nerazvijenih zemalja i uništene nade stotine miliona ljudi da se spasu bede u kojoj sada žive. Doduše, Midous (direktor istraživačkog tima iz 406

Ibid.str. 139. „Na ovaj način definisanja ravnoteža ne znači stagnaciju. U okviru prva dva gore naznačena smera korporacije se mogu širiti ili propadati, mesno stanovništvo može rasti ili opadati, dohodak može biti ravnomernije ili neravnomernije raspodeljen. Tehnološki bi napreci morali omogućiti da uslužne delatnosti, na osnovi postojanog kapitala, lagano rastu. U okviru trećeg pravca, svaka zemlja može menjati svoj prosečan standard života, varirajući odnos između svoga stanovništva i svoga kapitala. Štaviše, društvo se može prilagođavati s obzirom na menjanje pojedinih unutrašnjih i vanjskih činilaca, podižući ili snizujući nivo stanovništva, ili zalihe kapitala, ili pak oboje zajedno, polagano i na kontrolisan način, imajući pred očima određeni cilj.” (Ibid, str. 143). 408 Ibid. 407

120

Masačusetsa, koji je pisao izveštaj - studiju Granice rasta - D. Ž. M.), nagoveštava mogućnost preraspodele dobara i smatra da bi se dugotrajnom stanju ravnoteže svakom pojedincu na Zemlji mogao obezbediti minimum hrane i ostalih sredstava za život. Naivnost tog uverenja odmah pada u oči. U stacionarnom privrednom stanju morao bi se od razvijenog sveta oduzeti veći deo njegovog bogatstva da bi se omogućio opstanak nerazvijenog sveta. Postići to silom nemoguće je; očekivati da se to desi dobrom voljom bogatih potpuno je nerealno: oni ni u vremenu najbržeg rasta nisu rešili problem materijalne bede u svojim sopstvenim zemljama, a još manje su bili spremni da pruže stvarnu, nesebičnu pomoć nerazvijenim zemljama.409 Neprihvatljivo je i stanovište izloženo u „Granicama rasta” po kome se razvitak društva svodi na ekonomski razvoj. Tačno je da razvitak društva pretpostavlja ekonomski razvoj, ali se ne može svesti samo na njega. Zato svođenje razvitka društva na ekonomski razvoj i zaustavljanje njegovog rasta kao formule za rešavanje ekoloških problema savremenog sveta predstavlja jednostran tehnološki determinizam.410 Negiranje razvitka (tzv. „razvitak na nuli”) kao izlaz iz eksplozivne ekološke situacije ne prelazi krug ovih ideja (misli se na ideje tehnološkog determinizma - D. Ž. M.). Usporavanje razvitka može imati smisla ako se ujedno objasni i obezbedi nužnost i uslovljenost ubrzanja: ne može se kočiti ako se ne zna ubrzavati.411 Zato je potrebno pojam razvitka osloboditi tehnoekonomizma, da se taj pojam primeri savremenim civilizacijskim uslovima, da sadrži i odgovore o ubrzavanju i u svoj centar stavi čoveka, koji treba da bude njegov nosilac i korisnik kao antropološko i socijalno biće. Nauka treba da stvori, i koristi, ovakav pojam razvitka. Njena kritika razvitka ne treba da predstavlja zahtev za povratak na filozofiju antiprogresa. Jer, zahtev za „povratak prirodi” bez novih koraka u civilizaciju i kulturu znači uplašeni utopizam koji okreće leđa potrebama i interesima čoveka.412 3. Dve godine posle prvog izveštaja „Rimskog kluba” koji je bio predmet kako pohvala tako i kritika, pojavio se drugi izveštaj u knjizi Čovečanstvo na 409

Mihailo Marković, Pogled u svetu na odnos čoveka i životne sredine, zbornik radova Čovek, društvo, životna sredina, SANU, Beograd, 1981, str. 33. 410 „Predlog zaustavljanja rasta stanovništva i industrijskog razvoja sadrži, kažu, u sebi posve određenu političku tendenciju. Takvo bi zaustavljanje pogodilo u prvom redu industrijski nerazvijene zemlje koje od industrijalizacije očekuju spas i izlazak iz vekovne bede, i stoga ide, objektivno, u korist razvijenih zemalja i nastavljanja njihovog dominantnog položaja, a u tim zemljama u korist vladajućih klasa. Ukratko, radi se o tehnokratskom pristupu koji u interesnom pogledu i u pogledu moći nastoji održati status quo” (Eugen Pusić, Pogovor knjizi Granice rasta, cit. izd., str. 168). 411 „Danas hoće da “koče” razvitak i progres oni isti koji su ga nekontrolisano i na silu forsirali; oni se poznaju po odsustvu znanja i svesti o zakonitostima vremena i kretanja (smisao reakcije i reakcionarnosti). (dr Jovan Đorđević, Ideje i institucije, „Radnička štampa”, Beograd, 1972, str.125). 412 Ibid. str. 126. 121

raskršću. Autori ovog izveštaja (knjige) su: Mihajlo Mesarović (rukovodilac Centra za sistematsku analizu u Klivlendu, SAD) i Eduard Pestel (profesor u Institutu za tehnologiju u Hanoveru). Ostajući u okvirima osnovnih pitanja na koja je „Rimski klub” tražio odgovore,413 autori su nastojali da odgovorima na ova pitanja ublaže pesimističke poruke prvog izveštaja. U stvari, autori knjige Čovečanstvo na raskršću,414 nastojali su da odgovore na pet pitanja. Ta pitanja, kako su ih sami formulisali, su sledeća: da li su krize energije, hrane, sirovina, itd., stalne ili su proizvod našeg neshvatanja i nepažnje; mogu li se krize rešiti u nacionalnim, područnim ili lokalnim granicama ili trajna rešenja treba tražiti u svetskim razmerama; da li se krize mogu rešiti primenom tradicionlanih mera (koje su se ograničavale na posebne vidove društvenog razvoja, kao što su tehnologija, ekonomija, politika, itd.) ili strategija treba da bude sveobuhvatna i uključi u sebe sve vidove društvenog života; da li je rešavanje krize hitno, tj. da li odlaganje njihovog rešavanja otežava ili ublažava njeno rešavanje i postoji li način da se totalne krize reše saradnjom, bez nepravednih žrtvi bilo kog učesnika svetskog sistema, tj. da li postoji mogućnost takvog rešavanja kojim bi se omogućilo ostvarivanje dobitka u svetskim okvirima.415 U traženju odgovora na ova pitanja pisci izveštaja pošli su od shvatanja da se svet ne može posmatrati kao uniformno biće već kao organizam od različitih ali međusobno povezanih područja. Polazeći od tradicije, istorije, načina života, stupnja ekonomskog razvoja, sociopolitičkih odnosa i sličnosti problema sa kojima se suočavaju pojedine zemlje, oni su svetski sistem podelili u deset područja.416 Posmatrajući ovih deset područja, njihove specifičnosti i međusobnu povezanost, Mesarović i Pestel formulisali su svoje zaključke o strukturi svetskog modela i prognozi njegovog budućeg razvoja. Njihovi zaključci se razlikuju od teza (zaključaka) izloženih u prvom izveštaju „Rimskog kluba”, u kojima je stajalo da je svet moguće posmatrati kao jedinstven sistem, da će se taj sistem, ukoliko se nastavi sadašnji pravac razvoja, slomiti sredinom sledećeg veka. Da bi se izbegla katastrofa treba odmah usporiti ekonomski rast. Nasuprot ovim 413

„Rimski klub” kao osnovna pitanja na koja treba tražiti odgovore označio je: da li su prirodni resursi (posebno izvori energije) iscrpivi; da li nekontrolisani postupak sa prirodom vodi narušavanju ekološke ravnoteže i degradira prirodnu sredinu tako da ona postaje sve manje „okvir života”; da li u bliskoj budućnosti preti opasnost od prenaseljenosti s obzirom na ograničen rast proizvodnje sredstava za život i pogoršane uslove žnvota? 414 Ova kljiga ima jedanaest poglavlja: Od nediferenciranog rasta: Priroda globalnih kriza; Pojavljuje se svetska struktura; Višerazinski modeli svetske strukture; Premalo, prekasno, smrtonosna zakašnjenja; Rat zbog nemaštine; Granice nszavisnosti, Tehnološko čudo i Sporazum s đavolom i Epilog. 415 Mihailo Mesarović - Eduard Pestel, Čovječanstvo na raskršću, „Stvarnost”, Zagreb, 1976, str. 12. 416 Ta područja su: Severna Amerika, Zapadna Evropa, Japap, Australija, Južna Afrika i ostatak sveta gde je razvijena tržišna ekonomija, Latinska Amerika, Severna Amerika i Bliski istok, Tropska Afrika, Južna Azija, Kina, Severna Koreja, i dr. 122

zaključcima, Mesarović i Pestel svoje zaključke formulišu u pet tačaka, i to: prvo, svet treba posmatrati kao sistem međuzavisnih područja (imajući u vidu razlike u kulturi, tradiciji i ekonomskom razvoju) a ne kao homogenu celinu; drugo, umesto propasti takvog sistema može doći do lokalnih katastrofa i lomova (i pre sredine sledećeg veka) na različitim područjima i iz različitih uzroka; treće, katastrofe u svetskom sistemu moguće je sprečiti preduzimanjem mera na globalnom planu, a nepreduzimanje mera dovešće do teških posledica u svim područjima; četvrto, globalno rešenje problema nemoguće je ostvariti bez uravnoteženog, diferencijalnog rasta (koji je bliži organskome nego homogenom rastu) i peto, odlaganje realizacije svetske strategije nije samo štetno i skupo već i smrtonosno.417 U kontekstu ovakvog pristupa svetskom sistemu, Mesarović i Pestel, smatraju da slom sistema nije nužan u celom svetu. Slom sistema preti u pojedinim oblastima, u razna vremena i iz raznih razloga. Oblasti (područja) mogu priteći jedan drugima u pomoć. Međutim, u preduzimanju mera u cilju rešavanja kriza tj. otklanjanja opasnosti, treba poći od toga da bi kratkoročne akcije bile kontraproduktivne, zbog toga razmišljanje o dugoročnom planu razvoja treba da bude osnova pri donošenju odluka za rešavanje ekoloških problema. Uski nacionalizam pri donošenju odluka je štetan, jer se globalna pitanja mogu rešavati samo globalnom akcijom. Zato razvitak praktičnih međunarodnih odnosa, u kojima saradnja postaje preduslov za pojavu novog čovečanstva, postaje nužnost, a dugoročnost svetskih kriza treba bez odlaganja uvrstiti u red problema kojima se bave vlade i međunarodne organizacije.418 U nastajanju „novog čovečanstva na stazi organskog rasta”, nastaje, po shvatanju pisaca ovog izveštaja, i „nova svetska etika” koja će tražiti promene u ponašanju ljudi. Te promene u ponašanju pojedinaca iskazane su u četiri tačke. Prvo, svaki pojedinac mora postati svestan da je član svetske zajednice i da se ljudska saradnja seli sa nacionalnog na globalni nivo. Drugo, pojedinci moraju razviti novu etiku pri upotrebi materijalnih izvora. Ona treba da omogući stvaranje novog stila života koji će biti primeren nadolazećem razdoblju oskudice. Treće, odnos prema prirodi mora se zasnivati na usklađenosti sa prirodom a ne na njenom osvajanju (tako da čovek u praksi prihvati saznanje iz teorije da je deo prirode). Četvrto, mora se razviti osećaj zajedništva s budućim naraštajima (kako homo sapiens ne bi propao). Da bi se ove promene u ponašanju pojedinaca 417

Mihailo Mesarović - Eduard Pestel, cit. delo, str. 45. „Stoga, isključivši mogućnost ovog samoubistva, čovečanstvo se suočava sa najtežim ispitom u istoriji, s potrebom da promeni odnos između čoveka i prirode i da utemelji novo saznanje o čovečanstvu kao živećem globalnom sistemu. Ne pripremimo li se za takav razvoj događaja, razmirice će se između nacija i područja samo povećati, što će možda dovesti do još oštrije vojne polarizacije i do sve veće mogućnosti atomskog svetskog rata, a to znači i samoubistva čovečanstva. Stoga nema hitnijeg zadatka u potrazi za mirom od potreba da se svetski sistem povede pa stazu organskog rasta, i to saradnjom, a ne sučeljavanjem,” (Ibid, str.120121). 418

123

ostvarile, i izradila „nova svetska etika”, pisci izveštaja ukazuju, na potrebu razvijanja novog obrazovanja koje će biti primereno ne 20-tom već 21. veku.419 Drugi izveštaj „Rimskog kluba” (knjiga „Čovečanstvo na raskršću”) manje je pesimističan od Prvog izveštaja. Ipak, to ne znači da je on bio, i da može biti prihvaćen, u svim njegovim delovima. Naprotiv, mnogi njegovi delovi, analize i zaključci, zahtevaju da budu kritički razmatrani. Tako, na primer, autori nisu vodili računa o činjenici da se otkrivaju i novi izvori energije. Isto tako nisu vodili računa, i uzimali u obzir različite svojinske odnose koji postoje u savremenom svetu u pojedinim zemljama, i da je svet podeljen na države koje su suverene u donošenju odluka, pa i odluka o razvoju. Izveštaj implicite sadrži poruku da je razumnim postupcima moguće rešiti sve ekološke i razvojne probleme uz očuvanje socijalno-političkih odnosa u svetu. Međutim, i socijalno-politički odnosi u savremenom svetu podložni su stalnim promenama pa se to mora uzeti u obzir i kada se razmatraju ekološki problemi kao globalni. Jer pomanjkanje konkretno - istorijskog pristupa aktuelnim ekonomskim pokazateljima savremenog sveta, onemogućava potpunije sagledavanje odnosa koji postoje između profita kao „pokretačke snage” društvenog razvoja i ekoloških problema i mogućnosti njihovog rešavanja. Ali, i pored prigovora koji se mogu staviti na stavove iznete u ovom izveštaju, on predstavlja doprinos rešavanju aktuelnih ekoloških problema.420 4. Treći izveštaj „Rimskog kluba” došao je od Jana Tinbergena (i njegovog tima pod nazivom RIO - Preoblikovanje međunarodnog poretka). Izveštaj sadrži kritičku analizu svetskog ekonomskog sistema. Glavni problem savremenog čovečanstva vidi u nejednakoj raspodeli moći i bogatstva, u jazu koji postoji između bogatih i siromašnih naroda, a ne u fizičkim granicama. Na ovoj pretpostavci južnoamerički naučnici, pod rukovodstvom Amilkara Herera (u fondaciji „Bari Loche” u Buenos Airesu), izgradili su svoj model - Katastrofa ili novo društvo. ,,Osnovno pitanje na koje model pokušava da odgovori jeste koliko vremena treba da prođe da bi se u ovakvom društvu jednakosti zadovoljile osnovne potrebe svakog pojedinca u hrani, osnovnom obrazovanju i stambenom prostoru. Odgovor koji daju glasi: U razvijenim zemljama to bi se moglo desiti u toku nekoliko godina, u Latinskoj Americi početkom 1990, a u Africi oko 2008. U Aziji, međutim, posle kratkotrajnog napretka dolazi do stagnacije, a zatim iza 2020. godine do brzog pada i katastrofalne gladi... Jedini izlaz autori vide u međunarodnoj solidarnosti: počev od 1980. godine industrijalizovane zemlje

419

Ibid.str. 121-122. „Njegovi pisci su učinili nesumnjiv napor da u okviru svojih naučnih uvida, socijalnih preokupacija i političkih i idejnih stanovišta pridonesu što boljem i što bržem rešavanju aktuelnih problema savremenog čovečanstva s obzirom na korišćenje ograničenih (ovozemaljskih) resursa i nejednakosti među narodima i čitavim svetskim regijama” (Adolf Dragičević Vjekoslav Mikecin, Pogovor knjizi Čovječanstvo na raskršću, cit. izd., str. 181-182). 420

124

trebale su da odvajaju 2-4% nacionalnog dohotka za Afriku i Aziju, sve dok ove dve oblasti ne zadovolje osnovne potrebe svojih ljudi.”421 U ovom izveštaju (projektu) za preoblikovanje međunaradnog poretka analizirane su moguće mere koje treba sprovesti da bi se stvorilo novo ljudsko društvo, nova humana ljudska zajednica Kao jedna od takvih mera predlagana je preraspodela dohotka preko uvođenja međunarodnog poreza na prihod multinacionalnih kompanija, porez na trajnu luksuznu potrošačku robu, porez na naoružanje i porez na upotrebu prirodnih resursa. Takođe je projektom predlagano povećavanje trgovinskih poreza, oslobađanje plaćanja poreza na osnovne životne namirnice i uvođenje poraza na raskoš. Ovakvim poreskim zahvatima države bi postale kako kreatori sopstvene unutrašnje ekonomske politike, tako i subjekti u kreiranju međunarodne ekonomske politike, koja bi dovela do smanjenja razlika između siromašnih i bogatih. U stvari, autori ovog izveštaja zalagali su se za nov međunarodni ekonomski poredak u kome bi „dostojanstvo i ugodan život postali neotuđivo pravo svih ljudi.”422 Autori su smatrali da je strah od mogućnosti iscrpljivanja prirodnih resursa bio preteran.423 Oni su ukazivali da je moguće razviti oblike tehnologije koji će omogućiti pronalaženje i eksploataciju sirovinskih supstrata bez štetnih ekoloških posledica. Problemi životne sredine u Tinbergenovom izveštaju (studiji) razmatraju se u kontekstu civilizacijskih tekovina. Naime, u njemu se polazi od ukazivanja da urbanizacija, industrijalizacija i način života u savremenom čovečanstvu, koji je u osnovi, potrošački orijentisan, vrši strahovit pritisak na osnovne sisteme životne sredine. I za razliku od prethodna dva izveštaja „Rimskog kluba”, u izradi ovog izveštaja nije primenjen kompjuterski model što se odrazilo na razmatranja o stanovništvu. U studiji se ukazuje da se porast stanovništva ne može sa sigurnošću predvideti, a da jedino privredni razvoj može dovesti do smanjenja stanovništva. I umesto demografske eksplozije Tinbergen i njegovi saradnici opasnost za ekološku ravnotežu na Zemlji vide u ratovima i troškovima na naoružavanje. U takvom pristupu ekološkim problemima i njihovom rešavanju oni ističu da se ti problemi ne rešavaju prelaskom sa ratne na mirnodopsku privredu, već prelaskom „sa ratnog na mirnodopski način mišljenja”.424 5. Prva tri izveštaja „Rimskog kluba” ukazala su na opasnost koja preti čovečanstvu od ekološke katastrofe, to je imalo za posledicu kako osećanja beznadežnosti, tako i širenje pesimističnog raspoloženja među ljudima. Zato je postojala potreba da se pruži i optimistički pogled na budućnost čovečanstva. U tom cilju „Rimski klub” je poverio izradu novog (četvrtog) izveštaja istraži421

Mihailo Marković, cit. rad, str. 35. Jan Tinbergen (Ed.), RIO: Reshaping the International Order, A Report to the Club of Rome, „E. P. Dutton and Co”, New York, 1976, p. 4. 423 Isto, str. 37. 424 Isto, str. 26. 422

125

vačkom timu Ervina Lasla (Erwin Laszlo). Taj četvrti izveštaj „Rimskog kluba” dat je u knjizi Ciljevi čovečanstva.425 U njemu je Ervin Laslo sa saradnicima nastojao da formuliše osnovne ciljeve za budućnost različitih geografskih područja, država, ideologija, političkih partija i religija u svetu, sa ciljem da se utvrdi da li u njima postoje jezgra solidarnosti za sve narode.426 U kontekstu ovakvog pristupa u izveštaju svet je posmatran kroz prizmu političkog i ekonomskog uređenja, uticaja multinacionalnih kompanija, religija i Međunarodnih organizacija. Kao zajednički interesi nacija, koje su često politički i vojno suprotstavljene, u izveštaju se navode: globalni ciljevi bezbednosti, obezbeđivanje ishrane i očuvanje energije i prirodnih resursa. Globalni cilj ljudske zajednice, po shvatanju sastavljača ovog izveštaja je očuvanje mira kao preduslova njene bezbednosti. Naime, polazeći od pretpostavke da je bezbednost svetske zajednice (čovečanstva) preduslov ljudskog opstanka, i da bi ugrožavanje njene bezbednosti moglo dovesti i do uništenja civilizacije, u izveštaju se ističe da razoružanje i očuvanje mira predstavlja zajednički interes svih, celog čovečanstva. Drugi globalni interes je obezbeđivanje hrane za sve, za čovečanstvo. U izveštaju se ukazuje da iako 40% svetskog stanovništva trpi od nekog oblika neishranjenosti, svetska proizvodnja hrane premašuje potrebe stanovništva na našoj planeti za hranom. U cilju ilustracije ovog stava u izveštaju se navodi, da se samo 10% zemljine površine obrađuje, i da je moguće proizvoditi i više hrane. A to što danas postoji problem hrane ukazuje da su „glad među siromašnima i preobilna prehrana među bogatima pokazatelji neravnopravnosti sadašnjeg sistema raspodele hrane”.427 Kao treći globalni cilj ljudske zajednice navodi se briga o energiji i prirodnim resursima. U izveštaju se ukazuje da se „rasipni i neefikasni oblici energije moraju smanjiti kako bi se dobilo vreme za razvoj onih vrsta energije koje su dovoljno obilne da mogu zadovoljiti ljudske potrebe daleko u budućnosti”.428 Zato zemlje i korporacije, da bi se očuvali prirodni resursi, treba 425

Erwin Laszlo i sar, Ciljevi čovečanstva - izveštaj „Rimskom klubu” o novim horizontima eveteke zajednice, „Globus”, Zagreb, 1979. 426 Izveštaj je obuhvatio analizu ciljeva u Kanadi, SAD-u, Zapadnoj Evropi (kao ciljeve EEZ, Socijal-demokratske partije Švedske, Komunističke partije Italije), Sovjetskom Savezu i Istočnoj Evropi (kao ciljeve vladajućih partija), Kini, Japanu, Latinskoj Americi, Africi, Australiji, kao i ciljeve Ujedinjenih nacija, Međunarodne organizacije rada, Svetskog crkvenog koncila i rimokatoličke crkve. 427 Kako su problemima nedostatka hrane pogođene, pre svega, zemlje u razvoju u izveštaju se u cilju povećanja hrane predlažu sledeće mere: izbor i korišćenje kako tradicionalne tako i savremene tehnike za proizvodnju hrane; povećanje efikasnosti rada u poljoprivredi, uz smanjenje materijala prethodnog za poljoprivrednu proizvodnju; stručno usavršavanje poljoprivrednika; uvođenje agrarne reforme (tamo gde je potrebno) i stvaranje sigurnosnih zaliha hrane (Erwin Laszlo i sar, Ciljevi čovečanstva, cit. izd., str. 318-321). MOŽDA JE OVO PROŠLA FUSNOTA 428 „Iza energetskih i resursnih ciljeva stoji najvažniji motiv dugoročnog zadovoljavanja ljudskih potreba na globalnom nivou, u konkretnim uslovima društveno-ekonomskog rasta i razvoja, u raznolikom ali međuzavisnom svetu” (Ibid, str. 323). 126

da proizvode više sa manje resursa i ne bi trebalo da teže njihovoj maksimalnoj eksploataciji. U stvari, iz razmatranja u izveštaju proizlazi da pitanje energije ne treba posmatrati samo ekonomski, već i šire sa sociološkog stanovišta, tačnije socio-ekološkog. I ovaj izveštaj „Rimskog kluba” bio je predmet kritičkih opservacija. Pre svega, ukazivano je da i u njemu, kao i u prethodnim izveštajima „Rimskog kluba” nije u dovoljnoj meri predmetom istraživanja učinjeno zagađivanje čovekove životne sredine, kao proizvod industrijskog i opšteg društvenog razvoja. Pored toga, kritikovan je i sam pristup ekološkim problemima. Naime, ukazivano je da se u razmatranjima o ekološkim problemima u Ciljevima čovečanstva, pošlo od (tadašnje) ekonomske i političke podele sveta i podele zemalja na razvijene i nerazvijene. Isto tako kritikovano je svođenje problema savremene civilizacije u ovom izveštaju na probleme hrane, energije i resursa, uz zapostavljanje problema zagađivanja čovekove životne sredine i posledica povećanog nataliteta u zemljama u razvoju. I ne samo pristup u razmatranju ekoloških problema već i rešenja koja su ponuđena za njihovo rešavanje takođe su bila predmet kritike. U kritičkom razmatranju predloženih rešenja posebno je ukazivano na neostvarljivost predloga da razvijene zemlje pomognu nerazvijenim, kao i na nedovoljnost etičkog pristupa u korišćenju prirodnih resursa da bi se oni očuvali, jer logika kvantitativnog ekonomskog rasta ne poznaje štedljivost u njihovom korišćenju.429 6. Za peti izveštaj „Rimskog kluba” smatra se studija „Nakon ere rasipanja (Beyond and Age of Waste) koji je objavljen 1978. godine a čiji su autori Denis Gabor, Umberto Kolombo, Aleksandar King, Rikardo Gali. Ovi su istraživači sebe smatrali „tehničkim optimistima”. Oni su nastojali da utvrde ulogu i mogućnost nauke i (tehnike u rešavanju problema oskudice hrane, materijala i energije. U ovakvom nastojanju oni su ukazivali da se za sve materijale mogu naći alternativne zamene - supstrati, ali da se ne vidi način za proizvodnju dovoljno energije koja bi bila i ekonomski prihvatljiva. Ukazivali su i na potrebu da razvijene zemlje pruže pomoć nerazvijenim zemljama u transferu tehnologije i kapitala. Po shvatanju sastavljača ovog izveštaja najteže pitanje čovečanstva „nije samo pitanje fizičkih granica, već pitanje institucija koje bi bile u stanju da sprovedu najracionalnija rešenja”.430 Optimistički pogledi na mogućnost rešavanja ekološke krize nalaze se sve češće u dugim naučnim studijama. Tako, na primer, Herman Kan (sa saradnicima) u knjizi Sledećih 200 godina431 izlaže pogled na svet u sledećih dvesta godina (1976-2176). Oni smatraju da će se u tom periodu prevladati mnogi problemi koji 429

U pogovoru „Ciljevima čovečanstva” Vlatko Mileta je ovaj izveštaj nazvao petim izveštajem „Rimskog kluba”„, a za prvi je smatrao knjigu Jay W. Forrester-a World Dynamies (1971), koja je bila metodološka osnova izveštaja „Granice rasta”. 430 Mihailo Marković, Pogled u svetu na odnos čoveka i životne sredine, cit. izd., str. 36. 431 Herman Kahn, William Brown, Leon Martel, Slijedećih 200 godina, „Stvarnost”, Zagreb, 1978. 127

su nastali kao posledica brze industrijalizacije i stvoriti uslovi za ravnomerniji i brži napredak čovečanstva. Ti uslovi biće stvoreni po njihovom shvatanju, na osnovu bogatstva kojima raspolaže Zemlja i korišćenjem svemira. Tako, na primer, za povećanje svetskog proizvoda za 60 puta potrebno je da se potrošnja energije poveća 15 puta. A ovo povećanje energije može se lako postići kako u okviru poznatih rešenja, tako i u okviru rešenja koja se mogu očekivati (nuklearnom fisijom, korišćenjem sunčeve geotermalne energije).432 Pored izveštaja „Rimskog kluba” čije smo sadržaje ukratko izložili, u organizaciji „Rimskog kluba” bilo je i drugih izveštaja o ekološkim problemima, tj. o problemima zaštite životne sredine.433 Tako je između III i IV izveštaja „Rimskog kluba” bilo još dva pokušaja globalnog pristupa u razmatranju i rešavanju problema čovečanstva. To je studija japanske radne grupe „Rimskog kluba” koja je objavljena pod nazivom Nova vizija razvoja koja je urađena pod rukovodstvom Yoichi Kaya. Druga je studija južnoameričke grupe „Bariloche” koju je predvodio Amilkar Herera, a čiji je naziv Katastrofa ili Novo društvo. 7. Izveštaji „Rimskog kluba” izazivali su veliko interesovanje ne samo u naučnoj već i u široj javnosti. Oni su imali i pristalice i kritičare. Tako su prvi izveštaj (Granice rasta) kritikovali ne samo naučnici već i predstavnici Trećeg sveta sa stanovišta neprihvatljivosti mera koje se predlažu za zemlje u razvoju. Naime, predlaganjem mera za rešavanje ekoloških problema izveštaj je predviđao očuvanje izrazito povoljnog položaja industrijski razvijenih zemalja, a zaustavljanje (ili nedovoljno) razvijanje zemalja u razvoju. Socijalistički orijentisani naučnici u kritici ovog Izveštaja najčešće su polazili od shvatanja da ekološki problemi nisu rešivi u okviru kapitalističkog društva, a rešivi su u društvu u kome će društvo racionalno usmeravati svoj privredni razvoj. Ovaj izveštaj kritikovali su i ideolozi Zapada. Najozbiljniju kritiku, sa naučnog stanovišta, dala je Grupa naučnika sa Univerziteta u Saseksu (u Engleskoj). Oni su isticali (uz odavanje priznanja autorima iz Masačusetsa, što su ukazivali široj javnosti na ugroženost životne sredine čoveka i posledice te ugroženosti) da bitnii nedostaci ovog istraživanja i (zaključaka) proizlaze iz izvođenja zaključaka na osnovu nedovoljno poznatih činjenica, zanemarivanja značajnih faktora koji se ne mogu kvantificirati, i proizvoljne agregacije značajnih regionalnih podsistema u okviru jedinstvenog svetskog sistema. Osim toga, ukazivano je na privid naučne egzaktnosti u modelu u kome se krijumčare konzervativne ideološke vrednosti sa naivnim političkim pretpostavkama. Predmet mnogih kritičkih primedbi bili su i Drugi i Treći izveštaj „Rimskog kluba”, sa različitih stanovišta. Međutim, ono što se u svakom slučaju može zameriti razmatranjima koja sadrže ovi izveštaji, to je njihovo zaobilaženje prirode društvenih odnosa u državama savremenog sveta i nepokazivanje dovoljnog 432

Isto, str. 85-117. Optimistička predviđanja za rešenje ekoloških problema i o budućnosti čovečanstva, data su i u knjizi: Ch. Freeman i M. Jahoda, Budućnost svijeta, „Globus”, Zagreb, 1980

433

128

interesovanja za položaj radničke klase i njenog mesta u ; rešavanju ekoloških problema kao civilizacijskih problema savremenog sveta. U stvari, „Rimski klub” i njegovi izveštaji nastali su kao posledica saznanja pedesetih godina o tome da su izvori sirovina i energije ograničeni, da zagađenost zemljišta, vode i vazduha dostiže alarmantne razmere i da brzi porast stanovništva posle Drugog svetskog rata (koji se može označiti kao demografska eksplozija), nije praćen i povećanjem proizvodnje hrane. Sve to nije dovodilo u pitanje samo ekonomski rast kapitalističkog društva već je pretilo i neminovnom katastrosrom.434 Zato su predstavnici najkrupnijeg kapitala, preduzeli, i preduzimaju, korake u cilju iznalaženja rešenja ovih problema, ali bez promene skale društvenih vrednosti, institucija i stila života.435 Za ilustraciju ovakvog pristupa ekološkim problemima može dobro poslužiti praksa koja postoji u SAD. Po nalogu predsednika SAD-a, Odbor za kvalitet čovekove sredine i Stejt department 1980. godine pripremili su izveštaj Globalna dvehiljadita kao osnovu za dugoročno planiranje i sprečavanje ekološke katastrofe. Posle ovog izveštaja formirana je radna grupa za pitanje svetskih resursa i ekologije koja je spremila izveštaj Sprečavanje katastrofe i globalni izazov. Ovi forumi su 1981. godine objavili izveštaj Budućnost Zemlje: trenutak za akciju. Međutim, kako je izveštaj “Globalna dvehiljadita” bio isuviše pesimistički, to je krajem 1984. godine u redakciji Dž. Sejmona i X. Kana objavljena knjiga Zemlja puna resursa: odgovor na „Globalnu dvehiljaditu” u kojoj se demantuju zaključci sadržani u „Globalnoj dvehiljaditoj”. Svi ovi izveštaji sadrže dosta podataka o globalnim problemima savremenog društva i posebno o uzrocima ekološke krize i mogućnostima njenog rešenja. Međutim, može se prihvatiti ocena, da se u njima, kao i u velikom broju prognoza i modela nastalih u zapadnim zemljama i vezanih za rešavanje globalnih problema, može „uočiti ili direktna ekstrapolacija pojava sadašnjosti (kapitalizma), ili njegovih reformisanih varijanti”.436 Zato je potrebna kritička analiza poruka koje 434

„Naime, saznanje da je životna sredina čoveka praktično ograničena, da su sve neophodne materijalne rezerve iscrpive, a da se neke već brzo približavaju kraju, dovelo je u pitanje celu dotadašnju koncepciju materijalnog progresa. Izgledalo je da se pojavila dilema ili ograničiti razvoj ili očekivati neizbežni slom industrijske civilizacije. To osećanje duboke krize povećano je poređenjem podataka o porastu stanovništva i proizvodnji hrane. Počelo je izgledati da je već davno zaboravljeni Maltus u osnovi pak bio u pravu. Prava demografska eksplozija posle Drugog svetskog rata, naročito u nerazvijennm zemljama, bila je praćena vrlo sporim porastom proizvodnje hrane, to je još jedan uzrok neminovne katastrofe” (Mihailo Marković, cit. rad, str. 30). 435 Nastoji se da se primenom egzaktnih metoda istraži stanje u kome se čovekova sredina nalazi, predvidi stanje u kome će se nalaziti ako se nastavi ekonomski razvoj na dosadašnji način, i dosadašnjim tempom i predloži najracionalnija strategija izlaza iz postojeće ekološke krize. 436 I. T. Frolov, Socijalizam i globalni problemi civilizacije, „Socijalizam na pragu 21. veka”, „Komunist”, Beograd, 1985, str. 81 -82. 129

sadrže ove prognoze i modeli za rešavanje globalnih problema, pa i ekološke krize kao globalnog problema, i njihovo promišljanje sa stanovišta njihovog stvarnog doprinosa rešavanju ekološke krize. 8. U kritičkom promišljanju izveštaja „Rimskog kluba”, i drugih dela u kojima su tema ekološki problemi savremenog sveta, treba imati u vidu da su razmatranja imala za posledicu uobličavanje raznih pristupa u koncipiranju ekološke politike. Ovi pristupi imali su različita polazna stanovišta u određivanju odnosa između privrednog rasta i zaštite prirode, odnosno rešavanja ekoloških problema. Oni su nastali u industrijski razvijenim zemljama od šezdesetih godina, kao izraz nastojanja da sistem ne napusti svoj organizacioni pristup, i da nađe mogućnost izlaza iz ekološke krize u napuštanju koncepta razvoja putem kvantitativnog rasta razvojem ekoindustrije i ekologije proizvodnje. Ovakvim pristupom htelo se omogućiti da „rast granica” zameni „granice rasta” a da se ne ugrozi društveni sistem. Svi ti pristupi mogu se svrstati, i svrstavaju se, u tri grupe: konzervativne, liberalne i radikalne.437 Polazno stanovište konzervativnih pristupa čine pozitivni efekti ekonomskog rasta. Naime, po shvatanjima o odnosu privrednog rasta i potrebe rešavanja ekoloških problema koja pripadaju ovoj grupi, porast produktivnosti koji prati novu tehnologiju i porast slobodnog vremena radnika, stvaraju uslove za ugrađivanje bezbednije opreme u radnoj sredini. Problemi okoline, po ovim shvatanjima, nastaju kao posledica dodatnog individualnog preduzetništva i kratkoročnih tehnoloških rešenja, u proizvodnim procesima ili u proizvodima, koji sadrže mogućnost degradacije prirodne sredine. Prevazilaženje ovih problema, po ovim shvatanjima, može se postići podešavanjem postojećih društvenih odnosa bez njihove promene. Liberalni pristupi za svoje polazno stanovište imaju shvatanje da je moć centralna organizovana snaga u društvu a problemi čovekove sredine nastaju kao posledice nedostataka tečnog goriva i zagađivanja vazduha, što dovodi do poremećaja u postojećoj ravnoteži moći. Pristalice ovog shvatanja, ne bave se mnogo pitanjima o svetskoj rezervi sirovina i sposobnostima ekosistema da apsorbuju nusprodukte društvenog razvoja, već se više bave društvenim i političkim aspektima čovekove sredine. Oni ističu uticaj konkurentskih interesnih grupa, i njihovu povezanost s državom, u rešavanju ekoloških problema. U kontekstu ovakvog pristupa ističu se pozitivne i negativne socijalne posledice kontrole privrednog rasta. Pozitivne se sastoje u uštedi resursa i smanjenju zagađenja, a negativne u smanjenju životnog standarda (pre svega nižih klasa, i to mnogo više nego ostalih) zbog represivnih ekonomskih efekata. Rešenje ovih problema vidi se u kolektivnim naporima (kroz zakone i političku akciju) da se ostvare konkurentni interesi različitih grupa. 437

Rezime ovih shvatanja dajemo koristeći, pored ostalog, i: mr Gordana Mitić, Sociološkoekonomski aspekti kvaliteta čovekove sredine u savremenom društvu, doktorska disertacija, Fakultet političkih nauka, Beograd, str. 161-169. 130

Pristalice radikalnog pristupa za polazno stanovište imaju pretpostavku da zapadni sistem egzistira na račun radničke klase i prirode, i da predstavlja osnovni uzrok ekoloških problema i neravnopravnih odnosa. Ekonomski rast predstavlja izraz nastojanja nosilaca vlasti da održe svoju ekonomsku moć i položaj. Ekonomski rast se izražava i u proizvodnji nepotrebnih dobara, a proizvodi koji u proizvodnji manje oštećuju prirodnu sredinu, nisu, ili su malo, profitonosni. Neki od pristalica ovog pristupa zalažu se za politiku rasta koja bi omogućila porast životnog standarda siromašnih, ali da to ne dostigne ekološke i termodinamičke granice. U cilju ostvarivanja ovakve politike rasta oni predlažu tri (bitne) promene u društvenoj strukturi: porast radničke menadžerske svojine u proizvodnim preduzećima; reduciranje veličine i obima proizvodnih organizacija i orijentaciju ekološkog pokreta prema radničkoj klasi i gradskoj sirotinji.438 Međutim, razmatranja o ekološkim problemima u izveštajima „Rimskog kluba” i povodom tih izveštaja, nisu mogla, i ne mogu da negiraju da su ekološki problemi imali, i imaju, socijalni karakter. Taj karakter ekološke problematike i krize, može se uočiti i razmatrati u svim fazama razvoja industrijskog društva kao „neumitna kriza industrijskog (kapitalističkog) društva koje je dovelo ne samo sebe u takvu krizu već je izazvalo i globalnu ekološku krizu svetskih razmera čime je ugrozilo i druga društva današnjice.”439 Tako su u prvoj fazi industrijskog razvoja kapitalizma ekološka oštećenja bila određena različitim mogućnostima privatizacije prirode i njenog prisvajanja kao dobra bez cene što je jačalo, i ojačalo, materijalnu poziciju kapitalističke klase. U drugoj fazi, razvojem industrije i tehnologije, destrukcija prirode bila je intenzivnija i u širim prostorima, prelazeći regionalne i nacionalne granice, dovodeći do sukoba razvijenih i nerazvijenih zemalja, industrijskih i poljoprivrednih, Severa i Juga. U trećoj fazi, u savremenim zapadnim društvima, dolazi ne samo do daljeg snažnog prisvajanja prirode i narušavanja ekološke ravnoteže, već i do značajnih promena „u klasnoj i socijalnoj strukturi, sa stanovišta izmenjene materijalno-ekonomske pozicije i klasnih interesa i svesti, u uslovima ekološke krize”,440 tako da su ekološku ugroženost počeli osećati, pored radničke klase, i srednji i viši slojevi.441 I ovi slojevi počinju da se bune ne protiv društvenog sistema u okviru koga postoji industrijski sistem, već protiv negativnih ekoloških posledica koje on proizvodi. U toj svojoj „pobuni” oni ističu zahteve za „ekologizaciju industrijskog sistema” i „industrijalizaciju ekologije”. 438

Opširnije o ovome videti: d. E. Mann, ed. Environmental Policy Formation, Lexington Books, Massachusetts, 1981. i L. Hocker, The Course of American Economic Growth and Development, N. Y. Wiley and Sons, 1970. 439 Ivan Cifrić, Socijalna.ekologija, „Globus”, Zagreb, 1989, str. 182. 440 Mr Gordana Mitić, cit. rad, str. 169 441 „U prošlom stoleću težim uslovima života bila je pogođena uglavnom radnička klasa, a danas su ekološki ugroženi i srednji i viši slojevi koji se više ne mogu jednostavno preseliti u suburbiju, u egzotične krajeve i sakriti se i izolovati od socijalnog i ekološkog zagađenja jer ih ekološki produkti njihovog sistema i tamo sustižu.” (Ivan Cifrić, cit.delo, str. 183). 131

5. EKOLOŠKA KRIZA I SAVREMENA MARKSISTIČKA MISAO 1. Marksizam kao teorija može se u njegovim stavovima osporavati, ali se njegovo postojanje ne može negirati, pa i postojanje njegovih stavova o ekološkim problemima savremenog sveta. Ne upuštajući se, ovom prilikom, u razmatranje različitih, i često kontroverznih, shvatanja o marksizmu,442 njegovoj suštini i njegovim mogućnostima da pruži objašnjenje promena u savremenom svetu, u razmatranju odnosa marksizma prema ekološkoj problematici, i ekološkoj krizi, polazimo od onih shvatanja marksizma, po kojima to nije sistem dogmi, već teorija društvenog razvoja, koja se i sama razvija polazeći od promena u svetu i dostignuća savremene nauke. Isto tako polazimo od činjenice da se marksizam nije razvijao u smislu stvaranja jedne monolitne doktrine, zatvorene i bez unutrašnjih razlika. Ako se ima ovakav pristup marksizmu, onda je jasno da marksistička misao kao otvorena misao za istraživanje činjenica nove stvarnosti i mogućnosti novog sveta,443 i za dostignuća nauke, nije mogla a da svojim predmetom istraživanja i promišljanja ne uoči i savremene ekološke probleme koji poprimaju karakter ekološke krize, i globalnog civilizacijskog problema.444 Savremena marksistička misao bavi se i ekološkim problemima, pitanjima degradacije i zagađivanja čovekove sredine, objašnjenjima koja ukazuju na uzroke koji dovode do narušavanja ekološke ravnoteže i merama koje se predlažu u cilju zaštite i unapređivanja čovekove sredine. Naime, marksizam nastoji da pruži odgovor na sva pitanja savremene epohe, pa i na ekološka pitanja i da kritički promišlja odgovore koji se daju na ova pitanja.445 Marksističko kritičko promišljanje odgovara na ekološka pitanja pokazalo je da ti odgovori sadrže u sebi, u osnovi, dve tendencije: s jedne strane dolazi do obnove jednog naturalističkog pokreta (koji osporava nužnosti razvitka materijalnih snaga civilizacije) a s druge strane nameće se jedan antinaučan stav koji povlađuje lenjosti duha i koji podržava instiktivizam čoveka.446 Zahtev za očuvanje ravnoteže u čovekovoj životnoj sredini zaustavljanjem privrednog rasta je, po marksističkom shvatanju savremenih ekoloških problema, pod snažnim uticajem neomaltuzijanstva i odražava interes visokorazvijenih (i 442

Opširnije o ovome videti: Miloje Petrović, Kontroverzes u savremenom marksizmu, „Komunist”, Beograd, 1977. 443 Sociološki leksikon, „Savremena administracija”, Beograd, 1982, str. 344,348. 444 Promene u socijalističkim zemljama Istočne Evrope, koje su otpočele devedesete godine, i koje su dovele do napuštanja socijalističkog koncepta društvenog razvoja i pojačanog antikomunizma i antimarksizma, ne umanjuju ni postojanje ni značaj marksizma. One traže njegovo kritičko promišljanje i sigurno redefinisanje, tj. dogradnju njegovih stavova i shvatanja. 445 Radovan Marjanović, Jedan pogled na tzv. problem čovekove sredine, „Gledišta”, Beograd, 182/198, str. 29. 446 Jovan Đorđević, Ekologija, čovekova sredina i uloga nauke u savremenom društvu, u knjizi Čovek, društvo, životna sredina, SANU, Beograd, 1981, str.52. 132

povlašćenih) zemalja i njihovih buržoazija. Jer, problem narušavanja ekološke ravnoteže u savremenom svetu ne može se posmatrati samo sa stanovišta kategorije „prenaseljenosti” (kako se to čini pri zahtevu za zaustavljanje privrednog rasta), već se mora posmatrati i sa stanovišta stvarnih mogućnosti koje postoje (zahvaljujući razvoju nauke i tehnologije) da se savremeni ekološki problemi rešavaju i po mogućnosti reše. U tom cilju savremena kreativna marksistička misao nastoji da kritički, naučnim argumentima, ospori ovakvo objašnjenje ekoloških problema i mere koje se predlažu za njihovo rešavanje. U njihovom kritičkom promišljanju, i osporavanju, ona polazi od shvatanja čoveka, društva i istorije i shvatanja da su „priroda i istorija dva sastavna elementa sredine u kojoj mi živimo, krećemo se i ispoljavamo” (F. Engels).447 2. U kritičkom promišljanju savremene društvene misli o ekološkim problemima, marksistička misao, polazeći od ostvarenih promena u kapitalističkom društvu i promene njegovog odnosa prema ekološkim problemima, treba kritički promisliti i Marksovo shvatanje o ukidanju monopola privatne svojine i o uspostavljanju društvene svojine sredstava za proizvodnju, kao pretpostavke za prisvajanje čovekove suštine od čoveka i za čoveka „i izmirenja čoveka i prirode”. Jer, kao što je poznato Marks je, izlažući u osnovnim crtama svoju viziju budućeg komunističkog (besklasnog) društva, ukazivao da je komunizam „dovršeni naturalizam = humanizam, on je istinsko rešenje sukoba između čoveka i prirode, između čoveka i čoveka, istinsko rešenje borbe između egzistencije i suštine, između opredmećivanja i samopotvrđivanja, između slobode i nužnosti, između individuuma i rada”.448 Ali je isto tako ukazivao i na uslove koji treba da se ostvare da bi se ova njegova vizija budućeg društva ostvarila, pa u tom društvu došlo i do „izmirenja između čoveka i prirode”. Naime, za ostvarivanje istorijske vizije komunističkog društva Marks je ukazivao na neophodnost ostvarivanja određenih uslova koji će se manifestovati u visokom stepenu razvoja proizvodnih snaga (koji će omogućiti ukidanje ropske potčinjenosti individua podeli rada), ukidanju razlika i suprotnosti između fizičkog i intelektualnog rada, postajanjem rada prvom životnom potrebom čoveka.449 Znači, Marks za rešenje sukoba između prirode i društva u komunizmu, pretpostavlja ne samo visok stepena razvoja proizvodnih snaga, već i istorijski nov položaj čoveka u društvu koji će se zasnivati na svestranoj razvijenosti individua i na njihovom osećanju rada kao prave ljudske potrebe, a ne samo kao sredstva za ži-

447

Ali nastojeći da pruži objašnjenje savremenih društvenih problema marksistička misao treba da sagledava realnu sliku ekoloških problema čovekove sredine i predlaže njihovo rešavanje u konkretnim uslovima društvenog razvoja, ne čekajući ostvarivanje Marksove vizije izmirenja prirode i čoveka u komunizmu. 448 Marks, Ekonomsko-filozofski rukopisi (1844), Dela, tom 3, str. 237 449 Opširnije o ovome videti: dr Danilo Ž. Marković, Opšta sociologija, 8. izdanje, „Savremena administracija”, Beograd, 1993, str. 161-190. 133

vot. U takvim uslovima, rešenje sukoba između čoveka i prirode i između čoveka i čoveka, predstavljaće jedinstven proces, kako je ukazivao Marks. Marksistička misao treba da promišlja aktuelne ekološke probleme i pruži odgovore na aktuelna pitanja očuvanja čovekove sredine u savremenim uslovima. Ona treba da ukaže na mogućnosti i puteve „izmirenja prirode i čoveka” u konkretnim istorijskim uslovima u kojima živi čovečanstvo i pojedina konkretna društva. Ona to može da čini polazeći od shvatanja Marksa i Engelsa o odnosu čoveka i društva i prirode, na osnovu analize konkretnih uzroka i obima narušavanja čovekove životne sredine, ukazujući na mogućnosti i puteve sprečavanja tog narušavanja, vodeći uvek računa da je odnos prema prirodi povezan sa odnosom čoveka prema čoveku, i da nije ništa manje opasno „zagađivanje društvene sredine” od „zagađivanja prirode”.450 U kontekstu ovakvog pristupa ekološkim problemima savremena marksistička misao može i treba da pruži i značajan doprinos razvoju ekološke svesti, i u sve većoj meri predstavlja jednu od mogućih varijanti za humanističko rešavanje ekoloških problema. 3. Savremena marksistička misao u istraživanju i teorijskom promišljanju ekoloških problema mora polaziti od marksističkog shvatanja čoveka kao prirodno-društvenog bića i njegove višeznačne povezanosti sa prirodom. Jer, po tom shvatanju čovek ne samo da je nastao u krilu prirode, on u njoj može i nestati, ne samo kao pojedinačno već i kao generično biće. Jer, kako nas savremeno stanje prirodne sredine uči, ako se njegova prirodna sredina podvrgne brutalnoj eksploataciji i trošenju, čovek se sve više oseća nepovratno otuđen i od samog sebe, „on oseća da ga nasilje i represije vrebaju sa svih strana, da je društvo produženo i da je kraj dominaciji zatvoren. Za njega nema više uzleta i izlaska, on oseća da se njegov glas više ne može čuti i da je konačno žrtva jedne totalnosti koja je totalna i beskrajna”.451 Analizom ekoloških problema marksistička misao treba da doprinese iznalaženju društvenog razvoja u savremenim i konkretnim uslovima, da Zemlja ostane (i postane) prirodna i ljudska sredina u kojoj će čovek moći da opstane ovakav kakav je nastao svojim radom i dalje se razvija.452 Takav put razvoja čoveka (traži da se iznađu putevi stavljanja tekovina nauke i tehnike u korist čoveka, i na sagledavanje kompleksnih problema razvoja i ostvarivanja čoveka u savremenim socioprirodnim uslovima. Ovakav pristup traži i saznanja jedne razvijene nauke o čoveku. Na potrebu razvijanja jedne takve nauke, „nauke o životu i čoveku s ciljem njegovog boljeg prilagođavanja novim uslovima i zahtevima za održavanje integralnog kvaliteta života i zdravlja - psihičkog, fizičkog i socijalnog”453 ukazuje više naučnika koji se bave teorijom civilizacije i kulture. 450

Radovan Marjanović, cit. rad, str. 41. Dr Jovan Đorđević, Ideje i institucije, „Radnička štampa”, Beograd, 1972, str. 136-137. 452 Ibid, str. 138. 453 „... To podrazumeva potrebu da se upravljanje dometom nauke i tehnologije na multidisciplinarnim, nacionalnim, udruženim i institucionalnim nivoima ostvari na zadovoljavajući način i bez 451

134

U kontekstu ovakvog pristupa ekološkim problemima, tj. problemima čovekove sredine, savremena marksistička misao treba da istražuje i teorijski promišlja istorijske forme međudejstva čoveka i prirode i savremene protivurečnosti ovog međudejstva. Ona treba da ukazuje na puteve humanizacije razvoja čovečanstva, suprotstavljajući se raznim pesimističkim, i u osnovi nenaučnim zaključivanjima o budućnosti čovečanstva, posebno onim shvatanjima koja izlaz iz ekološke krize vide u zaustavljanju privrednog rasta. Jer, rešenje ekoloških problema nije onemogućeno faktorima ekološke sredine, već društvenim odnosima u kojima se odvija proces proizvodnje. U tom smislu od posebnog je značaja ukazivanje na mogućnost rešenja kako energetskih i sirovinskih problema, tako i problema ishrane stanovništva. Čovečanstvo raspolaže, po dosta pouzdanim procenama, tehničkim potencijalom da proizvede tri puta veću količinu hrane (iako u svetu od gladi dnevno umire 100.000 ljudi). Istovremeno ogromne količine svetskih izvora energije, 3/4 tih izvora, drži samo 1/3 visokorazvijenih zemalja, što znači da je neravnomerno raspodeljena. Tako, na primer, jedan Indijac koristi samo 1/25 energije koju troši jedan Amerikanac, a energija koja pokreće mašine koje koristi jedna američka domaćica jednaka je dnevnoj količini rada 500 robova.454 Marksizam kao učenje koje treba da se razvija dostignućima naučne misli čovečanstva u teorijskom promišljanju globalnih problema savremenog sveta, pa i ekoloških problema, treba da uvaži i antikapitalističku kritiku sa stanovišta potreba za očuvanjem čovekove prirodne sredine od degradacije koja nastaje u krilu kapitalizma i značaj društvenih pokreta koji na toj osnovi nastaju. Jer, ova kritika, i pokreti, koji su na osnovu nje nastali, doveli su do jačanja nove svesti o tome da očuvanje i obogaćivanje prirodne i društvene sredine treba da postanu cilj same proizvodnje. Sa stanovišta tog saznanja se ukazuje na potrebu iznalaženja (novog) kriterijuma vrednovanja cene razvoja „ne uspostavljajući, diktaturu sadašnjosti nad budućnošću...455 U kontekstu ovakvog pristupa treba procenjivati i ograničenja individualne inicijative naučnika. Samo kroz odgovarajuće, upravljanje kompleksom nauke i tehnologije, bez ograničenja naučnih istraživanja, društvo može da se nada da će nauka i tehnologija biti u stanju da pomognu pronalaženju prihvatljivih rešenja za budućnost” (Ljubiša Rakić, Nauka i budućnost, „Revija rada”, Beograd, 269/94. str. 8). 454 Inače, i ritam porasta populacije je ubrzan „jer je akt rađanja, stopa mortaliteta otrgnuta od kaprica smrti. Ali stopa priraštaja se ne smanjuje jer odgovara primitivnoj agrarnoj proizvodnji i na kulturnoj tradiciji koja računa sa brojnom porodicom, brojnom radnom snagom. Bez modernizacije, promene ekonomske strukture i novog kulturnog obrasca nesma ni rešavanja demografskog problema... Zamrzavanje razvoja neće smanjiti priraštaj već je ekonomski razvoj dugoročni faktor smanjivanja populacije. Glavnina problema se koncentriše na to kritično vreme prelaza između smanjivanja stope smrtnosti i ograničenja stope priraštaja, do koje dolazi sa promenama u ekonomskoj strukturi i kulturnim obrascima koji je ograničavaju. Pravi problem je kako da se prođe kroz taj kritičan „socijalni intermeco”, koliko je svet opremljen, i spreman, da u tom kritičnom periodu „uskoči” sa novim izvorima hrane, pomoći”. (Sociološki leksikon, „Savremena administracija”, Beograd, 1982, str. 158). 455 Luciano Castellina, cit. rad, str. 70-71. 135

pokret “zelenih”, koji postaje značajan faktor u nekim od industrijski razvijenih zemalja.456 Najzad, u teorijskom promišljanju ekoloških problema, kao globalnih problema savremenog sveta, marksistička misao treba da polazi i od društvene potrebe za razvojem samog čoveka u savremenom društvu. Postoji neophodnost da marksistička misao pruži kritiku civilizacije, koja je intenzivnim razvojem nauke i tehnike, postigla izvanredne rezultate u razvoju proizvodnih snaga, ali ne samo da nije rešila mnoge ljudske probleme već ih je i sama stvarala. Postoji izvestan tragični poredak vezan za savremenu naučno-tehničku civilizaciju. Opasnost samouništenja nadnela se nad čovekom, on u svakom trenutku može nestati s lica Zemlje, što će biti protivprirodno za razumnog čoveka. S druge strane, sam čovek je svojim razumom stvorio tu protivprirodnu situaciju, i on sada počinje sve izrazitije da shvata nužnost „visokog stupnja kontigviteta” razuma sa njim samim, pozitivnog razuma povezanog sa humanošću, to jest počinje sve jasnije da shvata neophodnost mudrosti”.457 Marksistička misao svojim razvojem treba da doprinese iznalaženju odgovora na pitanje o putevima ostvarivanja koadaptacije razuma i humanosti kao uslova egzistencije čoveka i čovečanstva danas i u budućnosti.458

456

„U svom napadu na dva stuba sistema - proizvodnju podređenu profitu i akumulaciju, umesto zadovoljavanja ljudskih potreba, kao i na merkantilizaciju društvenih odnosa - pokret zelenih, u stvari, obnavlja radikalnost marksističke misli. On to ne čini ideološki, već je to rezultat praktične, a danas mogućne, konstatacije o sve rasprostranjenijem zdravom razumu” (Ibid, str. 71). 457 T. Frolov, cit. rad, str. 89. O ovome videti i: N. P. Dubinin, Socijalno i biološko u savremenoj problematiciš čoveka, „Marksizam i prirodne znanosti”, izbor tekstova, „Školska knjiga”, Zagreb, 1974, str. 146-159. 458 „Međutim, u suprotnosti sa teorijom koja građansko transcedira tako što univerzalizuje i apsolitizuje njegovu bit, moguće je, osloncem takođe na Marksove analitičke uvide, razviti teoriju za koju smatramo da bi više odgovarala savremenim kritičkim zahtevima, posebno kad je reč o zahtevu pacifikacije života i pomirenja s prirodnim svetom. Jedna od osnovnih pretpostavki toga pokušaja sastoji se u raskidu s perveznim pojmom jedinstva napretka čoveka i razvitka proizvodnih snaga. To podrazumeva da se pojam napretka promisli na sasvim nov način i tako oslobodi od represivno-ultimativnog karaktera (uključi se u progres ili nestane) koji mu je do sada bio svojstven. Činjenica koja olakšava posao jeste da u filozofskim i socijalnim teorijama, i onim koje se inspirišu marksizmom, danas već ne nedostaje produbljenih kritičkih spoznaja o lažnosti i pogubnosti spomenute jednačine” (Tomislav Perić, Marksizam i problematika prirode: dve teorijske perspektive, zbornik radova Ekologija i kriza, Novi Sad, 1989, str. 2-43). 136

III. MOGUĆNOSTI REŠAVANJA EKOLOŠKIH PROBLEMA - TEORIJSKI STAVOVI I PRAKTIČNA REŠENJA 1. OSNOVNI ZAHTEVI ZA REŠAVANJE EKOLOŠKIH PROBLEMA 1. Naučna razmatranja savremekih ekoloških problema usmerena su, kako smo ukazali, ne samo na utvrđivanje uzroka koji dovode do narušavanja ekološke ravnoteže na našoj planeti, tj. do takvog njenog narušavanja da se govori o ekološkoj krizi, već i na otkrivanje mogućnosti koje postoje za njihova rešavanja. Naime, sa saznanjem da ekološki problemi imaju ne samo, i pre svega, lokalni već globalni karakter, da se radi o egzistencijalnim pitanjima čovečanstva čije rešavanje prelazi „okvire jednog društva i ideologije i interese njihovih nosilaca” i da je prirodna sredina jedinstvena i opasnost opšta,459 počelo se sa razmišljanjem o mogućnostima rešavanja ekoloških problema. Razmišljanju i iznalaženju ovih mogućnosti prilazilo se, i prilazi se, sa različitih stanovišta: od filozofskog460 do ekonomskog u težnji da se nađe model društvenog razvoja u kome neće postojati sukob između ekonomije i ekologije,461 tj. označiti novu etapu u razvoju čovečanstva u kojoj njegov razvoj neće biti u suprotnosti sa velikim zakonom života, a takav razvoj postati i osnova moralnog ozdravljenja ljudi. U iznalaženju i analizi mogućnosti za rešavanje ekoloških problema, polazilo se, od analize društveno-ekonomskih odnosa u kojima se vrši „prisvajanje” prirode proizvodnjom i tehničko-tehnološkom mogućnošću da se u „preradi” prirode ne dođe u sukob sa ekološkim „poretkom”. U tom cilju analizirani su i uslovi u kojima se odvija proizvodnja i motivi proizvodnje. U ovakvom pristupu ukazuje se da osnovna logika kapitalističkog preduzetništva nije bila očuvanje prirode već u što većoj meri smanjenje proizvodnih troškova na račun prirodnih resursa, kako bi se povećao profit. Industrijalizacija u kapitalističkim uslovima dovela je do uništavanja okoline, ne vodeći računa šta će sa prirodnom sredinom biti za deset ili pedeset godina, i da li okolina u kojoj se vrši industrijalizacija može dati neke druge proizvode koji su ljudima potrebniji.462 Ova logika kapitalističkog preduzetništva, motiv ulaganja kapitala u proizvodnju sa ciljem ostvarivanja što većeg 459

Ratko Milisavljević, Društvo na planeti zemlji, Zapis, Beograd, 1982, str. 16, O ovome videti i: Srbobran Branković, O razlozima čovekovog sukoba s prirodom, zbornik radova Ekologija i kriza, Novi Sad, 1989. O mogućnostima upravljanja biosferom u interesu čoveka videti: Ж. Т. Таещнко, Социология, „Promete , Moskva, 1994, str. 104-107. 461 Opširnije o ovome videti: Н. Ф. Реймерс, Начела экологических знаний, МНЭПУ, Moskva, 1993, str. 9-11 i Сферы общественой жизни (под ред- проф. В. И. Кроуцова) Издательство Московского Универзитета, Moskva, 1993, str. 194-196. 462 Rudi Supek, cit. delo, str. 106. 460

137

profita, zadržao se i kada je narasla svest o ekološkoj opasnosti, pa se ulaže u proizvodnju koja treba da obezbedi sredstva za zaštitu čovekove sredine. Proizvodnja sredstava za zaštitu čovekove sredine javlja se kao nova proizvodna oblast čiji se troškovi podmiruju povećanjem cena ili direktnim potraživanjem od društva, tj. iz budžeta ili preko poreskih olakšica, čime se ostvarivanje profita čini izvesnim.463 U stvari, kako se ukazuje, mehanizam tržišnih odnosa u kapitalizmu omogućuje preduzećima da i ulaganja u zaštitu čovekove sredine iskoriste za ostvarivanje ne samo većeg profita, već i da „ekološke troškove” prevale na teret siromašnijih slojeva. Naime, preduzeće koje zagađuje prirodnu sredinu pa zato mora da ulaže u njenu zaštitu nastojaće da poveća („zbog ekoloških troškova”) prodajnu cenu svojih proizvoda. Ali, to nije lako ostvariti zato što će i sva ostala preduzeća koja zagađuju okolinu (proizvođači cementa, metalurgija, itd.) nastojati da svoje proizvode skuplje prodaju finalnim proizvođačima. Vođenje računa o ekološkim zahtevima imaće, kao finalnu, sledeću posledicu: postojaće tendencija da cene rastu brže od realnih najamnina, kupovna moć narodnih masa će se smanjiti i sve će se odvijati tako kao da se troškovi zaštite čovekove okoline svaljuju na onu količinu novca kojom ljudi raspolažu za kupovinu robe. No, pošto se onda ta količina novca smanjuje, pojavljuje se, smatra se, tendencija stagnacije ili smanjivanja obima proizvodnje roba. Tendencije recesije ili krize su pojačane. To usporavanje ili nestajanje privrednog rasta i stagnacija ili smanjivanje obima proizvodnje bi se u ne-kom drugom sistemu mogla pojaviti kao nešto dobro, po-zitivno (manje vozila, manje buke, više vazduha, kraći radni dan, itd.). Međutim, u kapitalizmu sve ovo ima sasvim negativan efekat: proizvodi čija proizvodnja zagađuje okolinu postaće luksuzna roba, nedostupna masama, ali i dalje dostupna privilegovanima; nejednakost će se produbljivati, siromašni će relativno postajati još siromašniji, a bogati još bogatiji”.464 Tako buržoazija „zaštićujući” prirodnu sredinu, čiji način proizvodnje je i doveo do narušavanja ekološke ravnoteže koja ugrožava opstanak ljudi, stvara sebi mogućnost da i dalje prisvaja profit učestvujući u rešavanju ekoloških problema.465 2. Teorijska razmatranja o društveno-ekonomskim odnosima kao društvenom okviru za rešavanje ekoloških problema mogu se svrstati u dve osnovne grupe: u grupu shvatanja po kojima je za rešavanje ekološke krize potrebno da se promeni svet industrijske civilizacije zasnovan na kapitalističkoj logici proizvodnje i grupu shvatanja po kojima se rešavanje ekološke krize može ostvariti i bez

463

X. M. Enzeneberger, Kritika političke ekologije, „Marksizam u svetu”, Beograd, 39/1974, str. 116. 464 Andre Gorc, Ekologija i politika, „Prosveta”, Beograd, 1982, str. 34 465 Interesantno je da i MOR stavlja izgled ostvarivanja višeg profita kompanijama koje ulažu u zaštitu čovekove sredine. „Investiranjem u nove oblasti (misli se na zaštitu životne sredine D. Ž. M.) u kojima mogu da se razviju novi proizvodi i nove usluge, kompanije mogu da se prošire”. (MOR Informacije, Institut za dokumentaciju za zaštitu rada, Niš, 3/1981, str.8.) 138

„narušavanja globalnog okvira ekonomskih i političkih odnosa”466 tj. bez promene „sveta industrijske civilizacije zasnovane na kapitalističkoj logici proizvodnje”. Suština prve grupe shvatanja iskazuje se stavom da je za rešavanje savremenih ekoloških problema nužna promena industrijske civilizacije i ostvarivanje nove civilizacijske osnove društva, sa osnovnim motivom proizvodnje - podmirenje stvarnih ljudskih potreba, i ravnomernije i humanije raspodele prirodnih i radom stvorenih bogatstava nego što je to u industrijskoj civilizaciji koju je izgradio kapitalizam. Stvaranje te nove civilizacije ne može se ostvariti bez promene nosioca socijalne moći i ostvarivanja dominantne uloge radničke klase u društvu.467 Po drugoj grupi shvatanja moguće je rešavanje, i rešenje, ekoloških problema i bez promene nosioca socijalne vlasti, tj. promene kapitalističkih odnosa, ako se imaju u vidu ekološka situacija i mogućnosti koje pružaju nove tehnologije za uspostavljanje ravnoteže u odnosima društvo-priroda. Međutim, u okviru ovih shvatanja postoje dva oprečna gledišta kako to postići. Po jednom gledištu to se može postići ograničavanjem granice rasta, pošto je Zemlja ograničena prirodnim bogatstvima, koja su do sada znatno iskorišćena. Ukoliko bi se nastavilo sa daljim njihovim iskorišćavanjem kao do sada, postoji opasnost njihovog potpunog iscrpljivanja. Po drugom gledištu razvoj nauke i novih tehnologija stvaraju mogućnosti za dalji razvoj uz uspostavljanje, i očuvanje, potrebnog odnosa društvo-priroda.468 Teorijska shvatanja o mogućnostima rešavanja ekoloških problema (i ekološke krize), na koja smo ukratko ukazali, kao teorijska polazišta ekološke politike pokazala su se kao nepotpuna, sa utopijskim „ukusom” i kao takva nedovoljna za rešavanje ekoloških problema. Tako npr. izgradnja socijalizma, po poznatim modelima i oblicima, na osnovu raznih oblika državne ili društvene svojine, pokazala je da samo ukidanje privatne svojine nije bilo dovoljno za rešavanje ekoloških problema, za „pomirenje društva sa prirodom”. Naprotiv, i u uslovima ukinute privatne svojine, nedovoljno razvijenih proizvodnih snaga i ekonomski neracionalnog privrednog sistema (koji nije pokazao svoju ekonomsku prednost nad kapitalizmom) ne samo da nije došlo do rešavanja ekoloških problema već su oni eskalirali u krizna stanja (npr. Černobil u bivšem Sovjetskom Savezu). Ali ni shvatanja o zaustavljanju rasta, kao načinu rešavanja ekoloških problema, i izbegavanju ekološke katastrofe, nisu prihvatljiva jer teže zadržavanju podele sveta na 466

Dr Ljiljana T. Slović, Osvrt na savremena isorijska razmatranja očuvanja čovekove sredine, „Čovek i životna sredina”, Beograd, 2/1982, str. 28. O ovome videti: Н. Ф. Реймерс, Экология, „Россия молодая ” Moskva, 1994., str. 268-278. 467 U ovom smislu se ukazuje i na potrebu da se u propagandi protiv kapitalizma ukazuje i na katastrofu koja preti čovečanstvu ako se ekološka kriza održava i produbljuje kapitalističkim načinom proizvodnje. (Opširnije videti: Wolfgang Harich, Dijalektički materijalizam i ekologija, „Marksizam u svetu”, Beograd, 7/1977, str. 85-86). 468 Opširiije o ovome videti i: Красилов, В. А. Охрана пророды: Принципы, проблемы, приоритеты, Moskva, 1992. i Реймерс, Н. Ф., Надежды на выживание: концептуальная экология, Moskva, 1992. 139

razvijene i nerazvijene. Zadržavanje takve podele sveta ni ekonomski ni etički nije prihvatljivo. Potrebno je zato novo promišljanje ekoloških problema, kao teorijske osnove ekološke politike, koje bi polazilo od saznanja da proizvodnja ne može biti beskrajna, jer je fizički svet ograničen, a ljudski rad ne može povećavati produktivnost preko određene granice koju čine energetski preobražaji koji su „u neposrednom odnosu sa smanjenjem produktivnosti energije”.469 Uporedo sa ovim i ovakvim teorijskim promišljanjem ekoloških problema, potrebno je stalno preduzimanje mera u cilju zaštite čovekove sredine kako bi se sprečilo da težnja za profitom dovede čovečanstvo na rub ekološke i socijalne katastrofe. Savremena „ekološka kriza” izraz je dublje društvene krize čoveka, njegovog načina proizvodnje, njegovog odnosa prema vlastitim uslovima života i ona se ne može uspešno rešavati bez radikalnih reformi ljudskog društva.470 Reforma ljudskog društva treba da omogući koncipiranje novog tipa industrije i tehnologije, novog karaktera industrijskog sveta471 koji će biti usklađen sa ekološkim uslovima.472 Potrebno je da reforma ljudskog društva, i nov koncept industrijskog razvoja, omoguće da se tehnološki razvoj posmatra kao deo kulturnog razvoja u najširem smislu reči. On ima za cilj stvaranje uslova za ostvarivanje čoveka kao najveće vrednosti društva, kao vrednosti kojoj treba da budu podređene sve druge vrednosti društva a ne da one budu podređene drugim, a pogotovu ne samo materijalnim vrednostima. Ako se ima ovakav odnos prema tehnološkom razvoju, onda je jasno da tehnologija za svaki proizvod mora da razvije proces koji racionalno troši sirovine i energiju i koji bi okolini predavao samo željene proizvode, i ne bi izazivao posledice koje bi ugrožavale čovekovu sredinu. U ovom cilju primenjena nauka treba da bude usmerena „ka razvoju alternativnih proizvodnih procesa, koji bi zadovoljili zahteve racionalnog korišćenja sirovina i energije i zatvorenosti procesa u granice pogona, uz jednostranost koja bi obezbedila proizvodne troškove iste ili manje od troškoza proizvodnje sa prljavom tehnologijom.”473 Ako bi se izgradio ovakav odnos prema tehnološkom razvoju, onda 469

Luciano Castellina, „Zeleno” kao nužan činilac „crvenog”, „Okrugli sto 85. Socijalizam na pragu 21. veka”, Cavtat, 1985, str. 70. i Harold Neubert, Važni problemi čovečanstva i istorijska odgovornost socijalizma na pragu 21. veka, „Okrugli sto 85. Socijalizam na pragu 21. veka”, Cavtat, 1985, str. 11. 470 Rudi Supek, cit. delo, str. 22. 471 „To je novi karakter industrijekog sveta kao pokušaj izlaza iz krize. U industrijskim zemljama mogu se razlikovati dva tipa industrije: stara industrija za današnje spoznaje mnogo više zagađuje i, pre svega, zasniva se na poznatim fosilnim energijama (ugalj, nafta, atomska energija ...), i novi tip industrije (eko-industrnja) koji, po sadašnjim spoznajama, ne zagađuje okolinu ili ne toliko kao stara, a temelji se na novim energijama (npr. solarna).” (Ivan Cifrić, Socijalna ekologija, cit. izd, str. 151). 472 Opširnije o ovome videti i: Новиков, Ю. В. – Шицкова, А. П.,. Гармания или трагедия, „Nauka”, Moskva, 1989. 473 Aleksandar Despić, Tehnološki razvoj i životna sredina, zbornik radova Čovek, društvo, životna sredina, SANU, Beograd, 1981, str.181. 140

bi došlo i do izgradnje novog koncepta društvenih potreba koji neće biti koncept potreba potrošačkog društva već koji će imati humanističku orijentaciju i obuhvatiti potrebe čije zadovoljavanje doprinosi obogaćivanju stvaralačkih sposobnosti čoveka i njegovom iskazivanju kao bića koje je stvaralačko i vrednosno, i za koji je ljudsko biće i njegovo ispoljavanje najveća vrednost društva. Jer, „radikalnija inovacija sistema potreba, koja će više prostora davati razvijanju istinskih ljudskih vrednosti, umesto pukog količinskog uvećavanja robe i stvari, čini se da postaje onaj bitan uslov od koga će sve više zavisiti uspostavljanje trajnijeg dinamičkog sklada između društva i prirode, između čoveka i njegove životne sredine.”474 3. U iznalaženju mogućnosti za rešavanje ekoloških problema kako na globalnom, tako i na lokalnom planu, treba polaziti kako od saznanja o uzrocima i karakteru ekološke krize tako i od saznanja da svako novo rešenje ekoloških problema može izazvati, i izaziva, i nove probleme.475 Zato rešavanje ekoloških problema, koji čine nimalo zavidnim savremeni položaj čovečanstva na celoj planeti, zahteva, pored ostalog, i analizu odnosa koji u svetu postoje između etike, nauke i politike. Jer, kako se ukazuje, ako se među njima ne uspostavi sklad, neizbežno će se umnožavati sukobi među zemljama, praćeni sve većom bedom i stalnim smanjivanjem sposobnosti naše planete da očuva život.476 Uspostavljanje „sklada između etike, nauke i politike” u cilju iznalaženja najoptimalnijih rešenja za ekološke probleme, treba da se zasniva na određenim saznanjima koja ukratko izlažemo. Prvo, savremena ekološka situacija, koja se pokazuje kao krizna, višestruko je dimenzionisana i uslovljena. Ona je nastala kao proizvod određenih ne samo tehničko-tehnoloških već i društveno-ekonomskih (i političkih) faktora, u spletu tehničko-tehnoloških i društvenih uslova u kojima se odvijao proces proizvodnje. U tom spletu faktora značajno mesto pripada ne samo stepenu razvijenosti tehničko-tehnološke osnove rada već i društveno-ekonomskim odnosima u kojima se proces rada odvija. Drugo, odnos između čoveka i prirode je složen i protivurečan. Čovek je u velikoj meri uspeo da ovlada prirodom, ali na način koji često ugrožava ekološku ravnotežu i dovodi u opasnost njegov ekološki sistem. Kao opšta karakteristika tog odnosa može se označiti proces, koji se ubrzava u našem veku, u kome ljudi značajno menjaju materijalne, ekološke, biotičke i klimatske uslove svoje sredine, tako da veštačka sredina postaje sve više opšta i potiskuje čovekova prirodna utočišta.477 Tako savremeni čovek sve više nadma474

Nikola Čobeljić, Privredni razvoj i problemi čovekove okoline, zbornik radova Čovek, društvo, životna sredina, SANU, Beograd, 1981, str. 114-115. 475 Federiko Major, Sutra je uvek kano, „Jugoslovenska revija”, Beograd, 1991, str. 49. 476 Isto, str. 39. 477 „Čovek je stvorio neprirodnu sredinu koja ga pritiska. Ritam današnjice stvara osećanje prolaznosti, vrtoglavice, praznine. Svako novo rešenje izaziva nove probleme, jer su društveni 141

šuje, „prisvaja”, prirodu, ali i gubi svoj prirodni dom. Zato, „društvo koje ne bi umelo” da okrene globalne i često disproporcijalne proboje tehnike u korist čoveka, nesumnjivo bi išlo u susret devastaciji prirodnih uslova i tragičnom narušavanju biološke i duhovne ravnoteže čoveka.478 Treće, ekološka kriza koja nastaje kao posledica degradacije prirodne sredine nije nastala kao nuzprodukt tehnološkog razvoja. Ona je pratilac jedne filozofije društvenog razvoja i „simptom” najdubljih kontradikcija jedne civilizacije koja se na osnovu nje razvijala i razvija. Ona izvire iz njenog etosa, pogleda na svet - iluzije o hirovitom, apsolutnom vladanju prirodom. Koreni degradacije, razaranja prirode nalaze se: u jednom tipu tehnologije, načinu proizvodnje (profiterskom industrijalizmu); obrascu iracionalne, patološke potrošnje”.479 Četvrto, u iznalaženju i predlaganju rešenja savremenih ekoloških problema, treba polaziti i od saznanja da u savremenom svetu naučna saznanja do kojih se dolazi u prirodnim naukama dovode do krupnih promena i u društvenim naukama. „Obnavlja se pojam entropije i izgrađuju novi pogledi na evoluciju kao proces koji nije pravolinijski i mehanički, već je obeležen fluktacijama, povremenim neskladima, zastojima i diskontinuitetima; kao proces u čijoj osnovi leži stalno uvećavanje kompleksnosti života, prirodnih i društvenih sistema. Ideja o linearnoj evoluciji i automatskom progresu ustupa mesto nelinearnoj evoluciji pri kojoj postoji i mogućnost involucije.”480 Peto, čovek je jedno od bića velikog živog sveta, u kome je život svakog bića vredan. Rešavanje ekoloških problema treba da omogući da čovek živi u harmoniji sa svim živim, da obnovi narušeni ritam života stvarajući za sebe uslove života koji su u skladu sa harmonijom prirode. Za rešavanje ekoloških problema u ovom smislu čovek je odgovoran i „ljudska odgovornost tu prestaje da bude akademsko pitanje i postaje pitanje preživljavanja kako čoveka tako i čitavog ljudstva.”481 Šesto, ekološka saznanja nam pokazuju da je čovek povezan sa prirodom i materijalno i duhovno mnogo više nego što mu konvencionalni pogled na svet dozvoljava da tu povezanost prizna. U stvari, ljudski rod i priroda su usko povezani, i zato ono što je korisno za održive ekonomske obrasce, to je korisno i za opstanak planete. Zato ako ljudi u odnosu sa prirodom poštuju zakonitosti koje vladaju u njoj imaće na duži rok posmatrano i materijalne i duhovne koristi.482 i lični život dinamičan, prelazan proces neponovljivih obeležja.” (Federiko Major, Sutra je uvek kasno, cit. izd., str. 49.) 478 Radovan Rihta i sar, Civilizacija na raskršću, „Komunist”, Beograd, 1974, str. 184. 479 Miroslav Pečujlić, Savremena sociolognja, Novinsko-izdavačka ustanova „Službeni list SFRJ”, Beograd, 1991, str.119. 480 Nikola Čobeljić, Novi problemi i teorijski pristupi privrednom razvoju, zbornik radova Problemi nauke u budućnosti, SANU, Beograd, 1991, str. 77. 481 Erazim Konak, Filosofskia ekologie po dvaceti letech, Filosoficky časopis, 6/1993, str.943. 482 Stephan R. Sterling, Towards and ecological world view, cit. izd, str. 83. 142

Sedmo, poštovanje ekoloških zakonitosti u prirodi u procesu njenog prisvajanja proizvodnjom, traži da se uvažava ograničenost prirodnih resursa, da kvantitativni rast proizvodnje ima granice u prirodnim ograničenjima. Naime, argumentovana kritika kvantitativnog rasta upozorava na činjenicu „da bi ekstrapolacija kvantitativnog eksponencijalnog rasta na ceo svet neizbežno vodila slomu svetskog ekološkog sistema u ne tako dalekoj budućnosti. Kvantitativno poimanje progresa, sudarajući se sa stvarnošću, sve više dospeva u krizu, prouzrokujući istovremeno i svetsku strukturalnu krizu rasta.”483 Osmo, kvantitativni rast kao cilj proizvodnje može se prevazići samo ako se kao cilj napusti ekspanzija proizvodnih snaga čija proizvodna moć nema za svrhu zadovoljavanje autentičnih ljudskih potreba, već sticanje što višeg profita ili državne akumulacije, ne štedeći i bezobzirno koristeći prirodne resurse. A za takav odnos prema kvantitativnom rastu, tj. njegovo napuštanje, potrebno je da potrošnja koja je služila iskazivanju prestiža u statusnoj trci, postane potrošnja za zadovoljavanje autentičnih ljudskih potreba. Deveto, za uspostavljanje trajnog dinamičkog odnosa između društva i prirode da bi se „prisvajanje” prirode delatnošću čoveka vršilo, na način da se time ne narušava ekološka ravnoteža niti dovodi u pitanje opstanak čoveka, postoje objektivne pretpostavke u razvoju proizvodnih snaga, posebno onih koje nastaju sa naučno-tehničkom revolucijom. Ali, da bi te proizvodne snage bile korišćene u prisvajanju prirode na takav način, potrebno je razvijati društvenoekonomske odnose u kojima cilj proizvodnje neće biti što veća i jeftinija proizvodnja bez obzira na negativne ekološke posledice takve proizvodnje.484 A takvi društveno-ekonomski odnosi ne mogu se ostvariti bez „čoveka koji iznalazi i racionalno raspolaže resursima, maksimalno štiti prirodnu sredinu od zagađivanja i dalje degradacije, maksimalno brine o progresu i zdravlju ljudi, ali i bez čoveka koji uz to očevečuje i samog sebe”...485 Deseto, uspostavljanje novih odnosa društva i prirode, tj. novog odnosa prema prirodi omogućava i shvatanje sve šireg kruga ljudi o iracionalnosti sistema „koji navodi na sticanje dobara u krajnjoj liniji suvišnih, ukoliko su plaćena odricanjem od znatno bitnijih dobara, kao što su humani tempo života, kreativan posao, nedepersonalizovani društveni odnos”.486 U stvari, sve je u društvu prisutnije shvatanje da se često potrošna dobra skupo plaćaju dobrima koja su smatrana 483

Nikola Čobeljić, Novi problemi i teorijski pristupi privrednom razvoju, cit. rad, str. 87. „U raspravama o alternativnim tehnologijama i energiji navodi se teza da svako ko nudi neki rast, koji odlučuje o tome šta će rasti, mora: a) ponuditi kriterijume rasta, b) imati konsenzus većine o ponuđenim kriterijumima, c) osigurati instrumente kojima će ostvariti određen rast, d) raspolagati dovoljnom količinom moći da bi mogao primeniti instrumente, i e) biti spreman i na konflikte koje može izazvati primena moći (kojom raspolaže) u sprovođenju svoje koncepcije.” (Ivan Cifrić, Socijalna ekologija, cit.izd., str. 152). 485 Nikola Pantić, Priroda i čovek, publikacija „Čovek i priroda”, Beograd, 1984, str. 27. 486 Luciano Castellina, „Zeleno” kao nužan činilan „crvenog”, zbornik radova Socijalizam na pragu 21. veka, Beograd, 1985, str. 71. 484

143

neotuđivim, a kojih je sve manje, kao što su čista voda, nezagađeni vazduh itd.487 Nov odnos prema prirodi treba da dovede do uvođenja, umesto profiterskog, ekološkog kriterijuma. Uvođenje ekološkog kriterijuma treba da podstiče razvoj tehnologije koja štedi prirodne resurse i omogućava njihovo obnavljanje.488) To treba da bude tehnologija koja će omogućiti prelazak od kvantitativnog na kvalitativni rast. Njena bitna osobenost treba da bude usmerenost na kvalitet. U tom cilju, između ostalog, u cilju razvoja takve tehnologije, treba sistemom poreza uvesti „oštro oporezivanje industrije koja zagađuje sredinu i ekonomsko podržavanje onih koji to ublažavaju, koji ne iscrpljuju rasipnički rezerve sirovina.”489 Uvođenje ekološkog umesto profiterskog kriterijuma u odnosu prema prirodi zahteva i nova humanistička načela razvoja. Osnovu tih načela treba da čini prebacivanje orijentacije sa kvantitativnog490 na kvalitativni razvoj. Napredak ne treba shvatati kao ubrzanu i beskrajnu akumulaciju materijalnih dobara i usluga, već kao potpunije zadovoljavanje ljudskih potreba. Međutim, iako je prelazak, sa kvantitativnog na kvalitativni rast polazno stanovište u uspostavljanju novog odnosa društva prema prirodi, da bi njegova primena omogućila afirmaciju ekološkog kriterijuma, potrebno je razraditi još čitav niz humanističkih načela razvoja, počev od odnosa prema razvoju alternativnih tehnologija, preko odnosa prema brzini razvoja proizvodnje do zalaganja za nov način života.491

487

Ibid. Opširnije o ovome videti i: Урсул, А. Д., Перспективы экоразвития, Moskva, 1990. i Моисеев, Н. Н., Восхождение к разуму, Moskva, 1993. 489 Miroslav Pečujlić, Savremena sociologija, cit. izd., str. 91. 490 „Kvantitativan napredak je nerazborit i destruktivan jer nominovno konfrontira ljude sa prirodnom sredinom. On pretpostavlja neograničene izvore materijalnih dobara, a mi, s druge strane, veoma dobro znamo da su ti izvori ograničeni, mali i da se u velikom broju ne mogu obnoviti. Kvalitativan način življenja je u manjoj meri povezan sa postojanjem ograničenih izvora materijalnih dobara” (Mihailo Marković, The development vision of socialist humanism, u knjizi Ethics of Environment and Development, Belhaven Press, London, 1990, r. 133). 491 U napred navedenom radu dr Mihailo Marković je izložio jedan takav niz načela, ističući da ako bi koncept razvoja koji bi se na njima zasnivao imao i „samo utopijski karakter, on može biti od značajne intelektualne i moralne važnosti jer utopije... mogu biti značajne za novu orijentacnju naših težlji u vreme sveopšte krize” (Isto, str. 135). 488

144

GLAVA ČETVRTA ZAŠTITA ČOVEKOVE ŽIVOTNE SREDINE I. SOCIOLOŠKI ASPEKT ZAŠTITE ČOVEKOVE SREDINE 1. ZAŠTITA ČOVEKOVE ŽIVOTNE SREDINE I TEORIJE ZAŠTITE 1. Kada se govori o zaštiti životne sredine, ne misli se samo o njenoj zaštiti u smislu o potrebi organizovanja čovekove radne delatnosti tako da ona ne izaziva promene u prirodi koje imaju za posledicu narušavanje ekološke ravnoteže, pa se time otežava opstanak čoveka, pre svega kao biološkog bića, u prirodi. Zaštita životne sredine podrazumeva i preduzimanje određenih mera radi otklanjanja posledica delovanja čoveka na prirodu koje su već dovele do narušavanja ekološke ravnoteže. Ali, isto tako, zaštita životne sredine podrazumeva i preduzimanje određenih mera da se životna sredina učini adekvatnijom čovekovim potrebama, čoveka ne samo kao prirodnog već i prirodno-društvenog bića. Zato se i sve češće, kada se govori o rešavanju ekoloških problema, ukazuje ne samo na potrebu zaštite, već i unapređivanja čovekove životne sredine, tj. i unapređivanju njenog kvaliteta.492 U kontekstu ovakvog pristupa zaštiti životne sredine, ona se može i definisati tako da njena definicija obuhvata i svu njenu kompleksnost. Zaštita životne sredine obuhvata skup mera koje imaju za cilj zaštitu čovekove životne sredine na globalnom i lokalnom nivou od narušavanja ekološke ravnoteže i otklanjanja posledica te narušene ravnoteže kako bi se čoveku obezbedila životna sredina njemu primerena kao prirodno-društvenom biću. Ovakva definicija zaštite čovekove sredine omogućava njenu operacionalizaciju i izgrađivanje i ostvarivanje ekološke politike na međunarodnom i nacionalnom nivou i obuhvata sve vrste zaštite čovekove životne sredine. Mere koje se preduzimaju na osnovu ovako shvaćene zaštite životne sredine mogu se svrstati u četiri grupe: pravne, tehničke, obrazovno-vaspitne i 492

Zaštita životne sredine ima za cilj ostvarivanja ekološke bezopasnosti (bezbednosti) kao pegiranje ekološke opasnosti koja se javlja u lokalnim regionalnim i globalnim razmerama, u formi ekološke prljavštine, kriza i katastrofa. Povećanje ekološke bezopasnosti predstavlja osnovu ne samo za rešavanje ekoloških problema već i za obezbeđivanje društvenog razvoja u skladu sa ekološkim zakonitostima (A. D. Ursul, Путы в ноосферу, „Luč”, Moskva, 1993. str. 162). 145

političke. Radi zaštite čovekove životne sredine donose se pravni propisi skoro u svim državama i u međunarodnom pravu. Ti propisi su vrlo brojni i sa različitom pravnom snagom i mogućnošću obezbeđivanja njihove primene. Tehničke mere zaštite životne sredine preduzimaju se na osnovu naučnih saznanja o odnosima u ekosistemima i mogućnosti otklanjanja narušavanja ekološke ravnoteže, odnosno njenog očuvanja u njima. Obrazovno-vaspitne mere (u okviru obrazovnog sistema i van njega) preduzimaju se radi razvijanja ekološke svesti, tj. osećaja odgovornosti kod svih pripadnika društva za očuvanje i unapređivanje kvaliteta životne sredine. Političke mere se iskazuju unošenjem stavova o potrebi zaštite čovekove životne sredine u programe političkih stranaka i njihovoj aktivnosti u političkom životu da se ti stavovi ostvare u državnoj organizaciji i u stvaranju i aktiviosti političkih nestranačkih (ekoloških) pokreta koji imaju za cilj zaštitu i unapređivanje kvaliteta životne sredine. 2. Razmišljanja i rasprave o odnosu društva i prirode, kao fragmenti opšteg razmišljanja o ljudskom svetu i prirodi, dosežu u prošlost društva. Međutim, ta razmišljanja nisu bila uobličena u posebne misaone celine, shvatanja, a posebno nisu bila uobličena na način da detaljnije razrađuju uređivanje odnosa društva i prirode sa stanovišta uređivanja čovekovog delatnog odnosa prema prirodi, tj. programskog koncipiranja ekonomskih i posebno proizvodnih procesa.493 Takav način razmišljanja teorijskom koncipiranju ekonomskih i proizvodnih procesa nastaje tek od pedesetih, i posebno od sedamdesetih godina našeg veka. Ona su nastala sa saznanjem da je degradacija životne sredine dostigla takve razmere koje ugrožavaju, i mogu još u većoj meri, ugroziti život na Zemlji, i posebno život čitavog ljudskog roda. Zato se pristupilo iznalaženju rešenja kako u uslovima razvijene i sve razvijenije čovekove moći (razvojem proizvodnih snaga) u odnosu prema prirodi, sačuvati ekološku ravnotežu u njoj. Teorije o zaštiti životne sredine razlikuju se kako po meri obuhvata i izlaganju složenog odnosa u sistemu čovek - društvo - priroda tako i po merama koje predlažu za rešavanje ekoloških problema, od zahteva za poboljšanjem uslova rada do zahteva za preuređenjem svetskog ekonomskog i političkog sistema. Tako Teorija bentamista ističe zahteve za poboljšanjem uslova rada, Teorija maltuzijanstva predlaže kontrolu rađanja u radničkim porodicama, jer uzrok bede u društvu vidi u visokoj populaciji koja ne odgovara prirodnim zakonima, dok se Teorija „Tiho proleće” zalaže za ograničavanje upotrebe pesticida na osnovu naučnih saznanja. Kao rezultat delovanja „Rimskog kluba”, tj. u njegovim izveštajima su razrađene Teorija granica rasta (globalne ravnoteže – nultog rasta). Teorija organskog rasta i Teorija preobražaja međunarodnog poretka.494 Teorija postojanog stanja ističe zahteve za očuvanjem energije, neophodno smanjenje njene potrošnje i maksimalnu štednju kod korišćenja energetskih izvora. Pored 493

O razvoju ekoloških znanja videti: Н. Ф. Реймерс: Начела экологических знаний, МНЭПУ, Moskva, 1993, str. 15-29. 494 Opširnije o izveštajima „Rimskog kluba”, videti na strani: 236-242. 146

ovih teorija značajnije su još i Teorije nivoa života (koja ukazuje da je jedan od osnovnih uslova zadovoljavanja ljudskih potreba kvalitet životne sredine), Teorija ekonomskog optimizma (po kojoj može postojati dopušteni nivo zagađenosti životne sredine), Teorija zatvaranja kruga (koja ukazuje da indeks oštećenja životne sredine zavisi od broja stanovnika, proizvodnje i potrošnje po stanovniku i emisije zagađivača i ukazuje na oblike njenog ispoljavanja), Teorija postindustrijskog doba (koja polazi od shvatanja o kraju društvenih struktura zasnovanih na industrijskoj civilizaciji i pripremama za postindustrijsko društvo), Teorija geografskog pristupa (po kojoj „geoekološki” pristup pruža povoljna rešenja za iskorišćavanje prirodnih resursa i zaštite životne sredine), Teorija decentralizacije društvenog sistema (koja ističe zahtev za stvaranjem oblika društvenog života u kojima pojedinac nije lišen svoje okoline) i Teorija konceptualnog modela biosfere (koja nastoji da iznađe globalni matematički model koji bi pomogao u organizaciji i upravljanju zaštitom životne sredine).495 Teorije o zaštiti životne sredine nastajale su, i nastaju, kako je već ukazano, pod uticajem kako zdravorazumskog tako i naučnog saznanja o nedopustivoj degradaciji životne sredine. Ali, one su nastajale i u određenim društvenim uslovima u kojima su postojali i različiti interesi društvenih slojeva i političkih i ekonomskih krugova u rešavanju ekoloških problema. Sve te okolnosti nisu mogle da ne utiču na stvaranje ovih teorija, i na odnos prema njima u koncipiranju i ostvarivanju ekološke politike u pojedinim državama i u međunarodnim odnosima. 3. U savremenom društvu, u razvijenim, i u nerazvijenim njegovim delovima teorijska razmatranja o zaštiti čovekove životne sredine, prelamaju se i kroz poimanje novog konflikta koji se izražava u socijalno-ekološkom domenu. U ovom smislu se ukazuje da se globalni konflikti sve više izražavaju kao problem stvarnih mogućnosti opterećenja prirode i čovekovih želja za napretkom i razvojem i locirani su u odnosu naučno-tehničke racionalnosti i biološkog realiteta. Ali, ugrožavanje osnovnih uslova života na zemlji praćeno je i stvaranjem mogućnosti da se to ugrožavanje izbegne, tj. da se spreči njegovo nastupanje. Međutim, rešavanje ekoloških problema ne zavisi, i neće zavisiti, samo od ljudskog saznanja o njima i od tehničkih mogućnosti za njihovo rešavanje, već zavisi, i zavisiće, i od sistema vrednosti i vrednosne orijentacije, i mesta potrebe za rešavanjem ekoloških problema u njima.496 U kontekstu ovakvog pristupa teorijskom promišljanju (i rešavanju) ekoloških problema, u sociološkim razmatranjima o savremenom društvu aktuelizo495

O teorijama zaštite životne sredine opširnije videti: dr Mara Đukanović, Ekološki izazov, Elit, Beograd, 1991, str. 55-69. 496 Pri tom se ima u vidu „da se globalne orijentacije i osnovne vrednosti reflektuju i na nižim nivoima, na konkretnom planu čovekovog stvarnog života - u životnoj i radnoj sredini. Oni su danas vrlo opipljivi kada je reč o prostoru za različite namene, o uvođenju novih tehnologija, o očuvanju kulturne i prirodne baštine, itd.” (Ivan Cifrić: Zaštita okoline i radna sredina, Jugoslovenska i inostrana dokumentacija zaštite na radu, Niš, 1/1991, str. 5). 147

vano je pitanje ekoloških potreba, tj. potrebe za zaštitom čovekove prirodne sredine. Aktuelizovanje ekoloških potreba dovelo je do nove etape u razvitku sistema potreba, do promena u odnosima osnovnih potreba i u hijerarhiji potreba. Naime, u rangiranju potreba, ekološke potrebe došle su u red osnovnih potreba, odmah posle potreba za zadovoljenje osnovnih materijalnih potreba u ostvarenom životnom standardu na određenom, relativno visokom nivou.497 Aktuelizacija ekoloških potreba i njihovo svrstavanje u osnovne potrebe čoveka nastaje kao posledica saznanja da naučno-tehnički razvoj ako se ostvaruje bez određene kontrole društva može dovesti do ugrožavanja ne samo organizma čoveka, narušavanja odnosa u biosferi, već i do uništenja društva uopšte. Zato savremeni pristupi u razmatranju svetskog evolucionog procesa, ukazuju na potrebu koevolucije društva i biosfere kao neophodnog uslova očuvanja čoveka na planeti Zemlji.498 Takav razvoj je moguć samo ako se uspostavi opšteplanetarna naučno-tehnička politika, koja će polaziti i od saznanja da je danas čovečanstvo, na određen način ujedinjeno, da postoji društvo kao opšteljudska zajednica čiji odnos prema, i sa, prirodom, zahteva nov način istraživanja i teorijskog promišljanja.

2. SOCIOLOŠKI ASPEKT ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE 1. Čovečanstvo je po prvi put u svojoj istoriji ujedinjeno. Naime, ono je bilo razjedinjeno u veliki broj društava koja dugo nisu znala jedno za postojanje drugih, a ona koja su imala to saznanje o postojanju i drugih društava sa tim društvima su se nalazila najčešće u odnosima ne saradnje već sukoba. Savremeno čovečanstvo postaje sve jedinstvenije, tako da se govori o ujedinjavanju svih društava u jedno društvo. Istina, kako se ukazuje, ovo ujedinjavanje ide i protivurečnim putem, ali „nesumnjivo je da su dosadašnja društva u okviru čovečanstva mnogo zavisnija jedna od drugih, nego što je to ikad do sada bio slučaj. Međutim,ovo jedinstvo društva nije homogeno po ciljevima i interesima koje imaju pojedina društva, koja su organizovana kao države.499 Ta međusobna povezanost društva naročito je pojačana od sedamdesetih godina sa procesom globalizacije kojim se stvara jedinstveno ekonomsko, političko i kulturno prostranstvo na našoj planeti, koje se pokazuje kao „svestko društvo”, ali sa dosta protivurečnosti.500 497

Б. М. Маклярский, Устайчивое развитие в экологичиские потребности, „Социологичиские исследования“, Moskva, 4/1995, str. 54-55. 498 Н. Н. Моисеев, Савременный антропогенез и цивилизационные разломы, Экологополитологический анализ, „Вопросы философии“, 1/1995. O ovome opširnije videti i: В. И. Данилов-Данилоян, Возможна ли „экоеволуция природы и общества“? i Н. Н. Моисеев, Еще раз о проблеме эковолюции, „Вопросы философии“, Moskva, 8/1998, str. 15-32. 499 Dr Radomir Lukić, Osnovi sociologije, „Naučna knjiga”, Beograd, 1975, str. 327. 500 Opširnije o globalizaciji videti: Marković, Ž. D. Sociologija i globalizacija, centar za usavršavanje kadrova u obrazovanju, Beograd, 2000. g. 148

Postoje suprotnosti između pojedinih društava (država) koje imaju različite oblike i intenzitet. One nastaju, pre svega, zbog različitih ekonomskih interesa, ali i različitih društveno-ekonomskih i uopšte različitih civilizacijskih okolnosti i uslova u kojima su se pojedina društva razvijala.501 Ali, postoje i određena pitanja u razvoju savremenog (ovako ujedinjenog čovečanstva) čije rešavanje predstavlja interes svih društava, i u njihovom rešavanju zahteva angažovanje svih društava. Globalnim problemima savremenog društva nazivaju se oni problemi koji proizlaze iz svojevrsnog ujedinjavanja svih društava u jedno društvo - ujedinjeno čovečanstvo. Rešavanje tih problema je pretpostavka opstanka čovečanstva kao ljudske zajednice što zahteva i pretpostavlja angažovanje svih društava - društava kao ljudske zajednice. Jedan od takvih problema je i zaštita životne sredine, očuvanje ekološke ravnoteže na planeti, a to znači, rešavanje savremenih ekoloških problema. Jer, kako je naučno dokazano i opšteprihvaćeno saznanje, ljudski opstanak na Zemlji zavisi od života hiljadu vrsta biljaka, životinja i mikroorganizama, fizičkih i hemijskih procesa u atmosferi, okeanima i slatkoj vodi. Sve to postoji u jednom prirodnom - ekološkom poretku, o kome čovek u odnosu prema prirodi mora voditi računa, ako želi „da ne poseče granu na kojoj stoji”. U kontekstu ovakvog saznanja postavlja se i pitanje novog promišljanja pojmova kao što su ekonomski rast, društveni progres i shvatanja o sposobnosti da je razvojem tehnologije moguće rešiti sve, pa i globalne probleme savremenog društva, posebno one koji se manifestuju kao ekološki problemi. Ujedinjavanje čovečanstva i pojava globalnih problema, a posebno ekoloških problema (kao globalnih problema) traže novo teorijsko promišljanje odnosa društva i prirode. Naime, sociologija kao nauka o najopštijim zakonitostima nastanka, strukture i razvoja ljudskog društva, te zakonitosti je formulisala uopštavajući saznanja o pojedinim društvima. U tom prilazu je razmatrala i odnos društva i prirode. Međutim, danas su sva konkretna društva, na jedan ili drugi način, ujedinjena u društvo uopšte, koje se nalazi u odnosu prema (i ka) planeti Zemlji kao jedinstvena realnost.502 Zato sada postoji međuuticaj, pa i međuzavisnost u razvoju pojedinih društava, koja ima bezbroj nijansi. Svako od tih društava ima određen odnos prema neposrednoj prirodnoj okolini, zna da takav odnos imaju i ostala društva, i da se sva odnose, prema delovima jedne celine koji su međusobno povezani i nedeljivi bez štetnih posledica po opstanak ljudskog 501

„Ove nejednakosti produbljuju, naročito neodrživ jaz između razvijenih zemalja i zemalja u razvoju. Dok tri četvrtine stanovništva sveta živi u ovim drugima, njihov udeo u društvenom razvoju predstavlja samo 16%... U tim zemljama oko 1,3 milijarde ljudi žive ispod praga siromaštva, a preko jedne milijarde ljudi preživljava, s dnevnnm prihodima manjim od 1 dolara; osim toga 800 milona ljudi nema dovoljnu ishranu, a 500 miliona pati od hronične neuhranjеnosti” (F. Major, UNESKO: Ideali i akcija, Zavod za međunarodnu naučnu, prosvetnu, kulturnu i tehničku saradnju Srbije i Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1997, str. 51). 502 U ovom smislu se sve češće razmatraju i promene u savremenom društvu. Opširnije videti: Daniel Chirot, How Societies Change, London-New Delhi, 1994. 149

roda na zemlji.503 U ovom kontekstu sociologija treba da promišlja ne samo odnos društva i prirode, već i odnos pojedinih društava prema prirodnoj sredini kao njihov odnos prema drugim društvima, prema društvu uopšte. U ovakvom pristupu nastaje i novo sociološko poimanje i promišljanje ljudske zajednice,504 ako i novo promišljanje etičkih normi, kao osnova čovečnosti u zajednici. Naime, sa novim sociološkim promišljanjem karaktera odnosa društva i prirode, nastaje potreba i za novim etičkim normama.505 2. Jedinstvenost Zemlje kao nosioca sistema života i kao okvira života čovek traži afirmaciju novih principa života u zajedničkom svetu.506 Američki esejista Džonatan Šel, u svojoj knjizi Sudbina Zemlje posebno ukazuje na dva takva principa. Prvi princip temelji se na zajedničkoj ljubavi svih ljudi prema životu na Zemlji i saznanju o ugroženosti tog života ljudskom rušilačkom snagom, i traži poštovanje rođenih i nerođenih ljudskih bića. Drugi princip traži poštovanje Zemlje, tj. odnošenje prema njoj kao prema osnovi ljudskog (i svakog) života, koju nema pravo niko da uništi. Ovih principa savremeno čovečanstvo treba da se pridržava u svom odnosu prema prirodi, jer nijedno pokoljenje pre ovog savremenog nije bilo u mogućnosti da uništi uslove života na Zemlji. Zato nas ta mogućnost prisiljava da „pred svoj život postavimo korenito nova pitanja – kako ukazuje Šel – od kojih nadalje seže pitanje: šta za nas znače ti nerođeni ljudi od kojih većinu ne bismo videli čak ni kad bi se rodili? Pre nas nikome ni na pamet nije padalo da postavi takvo pitanje, jer pre našega, još nijedno pokoljenje nije držalo u rukama život i smrt cele naše vrste...” Znači, između očuvanja ljudskog roda i ljudskog društva i zaštite Zemlje kao okvira života čoveka i društva postoje specifične veze koje imaju svoje oblike ispoljavanjae i svoje zakonitosti razvoja. Otkrivanje tih veza i saznavanje zakonitosti njihovog razvoja bitne su pretpostavke čovekovog racionalnog odnosa prema prirodi koji treba da obezbedi očuvanje ekološke ravnoteže u čovekovom ekosistemu uz stalan razvoj proizvodnih snaga i humanizacije društvenih odnosa i položaja čoveka u njegovoj životnoj sredini. Jer, kako su pokazala nova naučna promišljanja odnosa društva i prirode „društveni razvoj ima granice koje manje zavise od ljudskih sposobnosti da se nekontrolisano razmatraju, a više od onih 503

O sociološkom pristupu proučavanju ovog odnosa videti i: О. Н. Яницкий, Взаимодействие человека и биосферы как предмет сицологического исследования, „Социологическая иследования“, Moskva, 2/1978. 504 Opširnije o ovome videti i: О. Н. Яницкий, Альтернативная социология, „Социологический журнал“, Moskva, 1/1994 505 „Nastaje neophodnost trezvene ocene saznanja tehničke civilizacije, njene ciljne orijentacije, karaktera odnosa društva i prirode. Nužna je nova etika”. (А. Карчегин, Гузманизам и экология, „Метроно“, Moskva, 3-4/1994, str. 5). 506 „ Ono što je priroda stvorila na našoj majčici Zemlji retko je i dragoceno. Odgovornost ljudi na Zemlji upravo zato je ogromna. Treba preživeti na našoj planeti da bi u nekoj dalekoj budućnosti zemaljski čovek možda postao i kosmičko biće” (Nikola K. Pantić, O jedinstvu prirodnog i duhovnog, cit, izd. str. 12). 150

koje određuje prirodna sredina prema kojoj ljudi moraju da prilagođavaju svoje načine proizvodnje, broj stanovnika i način života uopšte, “da priroda” uslovljava društveni razvitak i određuje mu granice i pravce kretanja, koje ljudi moraju da poštuju ako ne žele da dožive samouništenje”.507 Međutim, u ovom smislu, racionalan odnos društva prema prirodi ne može biti obezbeđen samo akcijom uskog sloja ljudi koji, u manjoj ili većoj meri, određuju tokove društvenog razvoja i „uređuju” odnose društva i prirode. Racionalan odnos društva prema prirodi zahteva promenu u ponašanju miliona ljudi koji, na jedan ili drugi način, učestvuju u „prisvajanju” prirode. Jer, kako ukazuje pesnik Miroslav Antić, zagađivači u prirodi su rezultat zagađivanja u ljudima. „Ako čoveku - kaže on - nedostaje kultura življenja, koja nije smeštena u njegovoj okolini nego u njegovoj svesti, sigurno je da se ovo suludo uništavanje prirodne sredine u kojoj živimo, a koje nam ne nameće samo naša tehnološka civilizacija nego i naše vaspitanje - neće moći da zaustavi”. 3. U složenom kompleksu globalnih problema savremenog čovečastva, koji predstavljaju koncentrisani izraz složenosti socijalnog i duhovnog razvoja naše civilizacije, i čije rešavanje zahteva udružene napore celog čovečanstva, značajno mesto zauzima, kao globalni problem, zaštita čovekove okoline. Rešavanje ovog problema usko je povezano sa rešavanjem drugih globalnih problema savremenog čovečanstva, a pre svega sa problemima kao što su: racionalno i kompleksno korišćenje prirodnih resursa; vođenje aktivne demografske politike; oživljavanje međunarodne saradnje u oblasti naučnih istraživanja i korišćenja dostignuća naučno-tehničke revolucije za dobrobit čovečanstva. U stvari, globalni problemi savremenog čovečanstva pokazuju, pored ostalog i, da je savremeno društvo, društvo u kome se prvi put u istoriji čovečanstvo sjedinjuje u jedno društvo.508 To sjedinjavanje čovečanstva u jedno društvo zahteva i novo promišljanje odnosa društva i prirode u sociologiji i u tom kontekstu teorijsko promišljanje i rešavanje globalnih problema.509 Svest o ekološkoj krizi kao globalnom problemu savremenog čovečanstva, koja se često ispoljava u lokalnim i internacionalnim okvirima, razvijala se postepeno. U početku, u vreme ranog suočavanja sa problemima ekološke krize, preovladavalo je shvatanje da se ti problemi mogu rešavati relativno lako uvažavanjem saznanja ekologije i primenom odgovarajuće tehnike i tehnologije, uz istovremeno napuštanje štetnih postupaka. Međutim, vremenom je postalo jasno da rešavanje ekoloških problema nije lako. Naime, postalo je jasno da „nad507

„Zbog toga ne treba ništa menjati u saznanju da je to još uvek društvo koje određuje zakone svoga samorazvitka, ali sa tom dopunom da ono mora da vodi računa o prirodnoj sredini prema kojoj je njegovo znanje i materijalna razvijenost u isti mah i njegova slabost” (Ratko Milisavljević, Ekosociologija i budućnost čovesčanstva, „Nova misao”, Beograd, 1/10-1994, str. 301). 508 Dr Radomir Lukić, Osnovi sociologije, „Homos”, Beograd, 1991, str.359. 509 Opširnije videti u Opštoj sociologiji (knj. 1), str. 791-797. 151

zor nad fenomenom ekološke krize ne leži samo u domenu ekoloških spoznaja i tehničko-tehnoloških rešenja, niti u domenu volje izolovanih subjekata... Socijalna, ekonomska i politička konstelacija savremenog sveta bitno uslovljava mogućnosti i metode obuzdavanja negativnih dejstava na životnu sredinu, i predstavlja kompleksni skup fundamentalnih indirektnih činilaca ekološke krize.510 Uporedo sa razvojem svesti o složenosti i teškoćama rešavanja ekoloških problema rasla je i svest o tome da ekološka problematika ne poznaje nacionalne granice. Sve je šire prihvatano saznanje da se ugrožavanje čovekove sredine (bilo da su u pitanju rečni tokovi, mora, veliki okean, atmosfera, tle ili hrana) ne zadržava u granicama jedne države ili grupe država, već se rasprostire na osnovu svojih zakonitosti. Naime, „ugrožavanje čovekove sredine koje nastaje zagađivanjem materije u jednom lokalitetu, u jednoj zemlji, a njihovi efekti, izazvani pojedinačnim dejstvom ili sjedinjeni sa drugim zagađujućim materijama, utiču na sredinu u drugim zemljama. Mnogi zagađivači ugrožavaju sredinu ne samo u neposrednoj okolini svog izvora, nego stotinama i hiljadama kilometara udaljenih od njega, odnosno od zemlje iz koje potiču.511 Zato je neophodno da se u rešavanju ekoloških problema ostvari saradnja između zainteresovanih država.

II. MEĐUNARODNA ZAŠTITA ŽIVOTNE SREDINE 1. GLOBALNI KARAKTER EKOLOŠKIH PROBLEMA OSNOVA MEĐUNARODNE ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE 1. Globalni karakter ekoloških problema zahteva i međunarodnu (međudržavnu) saradnju u njihovom rešavanju. Naime, globalne mere koje se preduzimaju, i koje će se preduzimati, radi ublažavanja i rešavanja ekološke krize moraju se koncipirati dogovorom zainteresovanih država, jer se one i realizuju u okviru pojedinih država. Jer, kako se ispravno ukazuje, „suvereni delovi današnjeg sveta, bez obzira na svoju veličinu, snagu i mesto u konstelaciji internacionalnih odnosa, upućeni su da nalaze puteve koliko-toliko harmoničnog koegzistiranja u komplikovanoj, istorijski nužnoj situaciji kad njihova životna međuzavisnost raste paralelno porastu njihove političke nezavisnosti”.512 Razvoj industrije doveo je u početku do degradacije (zagađivanja) čovekove sredine u lokalnim i regionalnim razmerama. Međutim, kasnije, intenzivnijim razvojem industrije i urbanizacije, 510

Dr Ljubomir Berberović, Ekološka kriza, marksizam i samoupravljanje, Sarajevo, 1980, str. 15-16. 511 Momčilo Peleš, Međunarodna saradnja u oblasti zaštite životne sredine, zbornik radova Čovek, društvo, životna sredina, SANU, Beograd, 1981,str.59. 512 Dr Ljubomir Berberović, Ekološka kriza, marksizam i samoupravljanje, cit. izd, str. 19. 152

zagađivanje čovekove sredine svojim posledicama sve češće prelazi ne samo lokalne već i državne granice. Posledice zagađivanja čovekove sredine u savremenom društvu dobijaju globalni značaj i izražavaju se u antropogenom zagađenju atmosfere i hidrosfere, promeni toplotnog balansa, geohemijskim anomalijama, i sl. Naučno-tehnička revolucija svojim dostignućima omogućila je da čovek uspešnije prisvaja prirodu. Ali, ona je dovela i do značajnih negativnih promena u sistemu čovek-prirodadruštvo. Narušavanje ekološke ravnoteže, tj. zagađivanje prirode postaje univerzalni fenomen. Jer, kako se ukazuje, „voda i vazduh ne poznaju granice, a planeta je počela da tovari na svoja pleća veće breme nego što može da podnese, breme koje ne može da rastereti bez opasnosti”.513 Dosadašnja iskustva su pokazala da mere predostrožnosti, koje se preduzimaju u pojedinim državama radi zaštite čovekove sredine nisu dovoljne za odbranu od štetnih posledica čovekovog sve intenzivnijeg prisvajanja prirode. Efikasna zaštita od štetnog uticaja na prirodu često zahteva saradnju više država. Jer, došlo je do integracije i globalizacije uslovno života ljudskih bića na zemlji, i u tom kontekstu kao da se rađa jedna nova civilizacija514 sa novim problemima koji traže nove puteve i metode rešavanja.515 2. Zaštita životne sredine od zagađenja hemikalijama postaje svakim danom ne samo složenija već i neefikasna u granicama jedne države. Naime, opasnost od zagađivanja hemikalijama postoji i u zemljama koje same takvo zagađenje uzrokuju. Otrovne hemikalije (gasove) mogu donositi, i donose, npr. vetrovi iz drugih država. Osim toga, zaštita od štetnih hemikalija postoji u zemljama gde se one proizvode zahvaljujući razvijenosti tih zemalja, Međutim, ta zaštita ne postoji u zemljama uvoznicima hemiklija. Ilustracije radi može poslužiti podatak, koji je saopšten na svetskom skupu „Okolina i razvoj” u Najrobiju 1985. godine, o trovanjima na farmama multinacionalnih kompanija u Latinskoj Americi i Africi. Prema tim podacima u ovim zemljama godišnje se otruje pesticidima oko 400 hiljada radnika, od kojih 10 hiljada umire. Kakvu sve opasnost predstavljaju hemikalije koje čovek proizvodi za životnu sredinu pokazuju i sledeći podaci: nauka danas poznaje preko četiri miliona hemijskih jedinjenja, od kojih se 70

513

„....Zagađivanje je posledica porasta broja stanovnika i sve veće potrebe za energijom i industrijskom proizvodnjom dobara. Kada bi celo čovečanstvo proizvodilo toliko otpadaka koliko to čine najrazvijenije zemlje, došlo bi do višestrukog prevazilaženja regeneracijske sposobnosti biotehnologije i tada ne bi moglo da nam pomogne nikakva promena nauke o prirodnoj sredini, niti razumno korišćenje energetskih resursa” (Federiko Major, Sutra je uvek kasno, „Jugoslovenska revija”, Beograd, 1991, str. 42-43). 514 Dr Dejan Pavlov Kreculj, Politikologija i futurologija o problemima mira na pragu XXI veka, „Nova misao”, Beograd, 9/1994, str. 269. 515 Opširnije videti: Рудолф Яновский, Гльобалные изменения и социальная безопасность, „Academica“, Moskva, 1999. g. 153

hiljada svakodnevno koriste i primenjuje, a polovina od hemijskih jedinjenja, koja su u komercijalnoj upotrebi, veoma su opasna. Porast zagađenosti voda predstavlja ozbiljan ekološki problem koji se najčešće ne može uspešno rešavati samo u granicama jedne države, jer rezervoari podzemne vode su geološke formacije koje se često pružaju preko državnih granica, i predstavljaju zajedničko bogatstvo za dve ili više država. Zato je potrebno vođenje računa ne samo o površinskim već i o podzemnim vodama, i ostvarivanje saradnje država u zaštiti voda kad je to potrebno. Saradnja država u zaštiti voda posebno mora doći do izražaja prilikom korišćenja podzemnih voda. Prekomerna eksploatacija podzemnih voda može dovesti do niza negativnih posledica, od tonjenja tla do dezertifikacija. Međutim, vrlo je značajna zaštita podzemnih voda i od zagađivanja, koje može nastati kako od veštačkih đubriva, životinjskog izmeta (u izrazito razvijenim stočarskim krajevima) i od deponije industrijskih otpadaka. Međutim, zagađivanje čovekove sredine preko granica država ne prostire se samo tokovima vazduha i voda, već i izvozom takozvane „prljave tehnologije”. Naime, poslednjih godina industrijski razvijene zemlje, u kojima se donose sve stroži propisi o merama koje se moraju preduzimati radi zaštite čovekove sredine, a čije primenjivanje dovodi do opadanja profita, svoju „prljavu industriju” sele u nerazvijene zemlje, odnosno u zemlje u razvoju. A delovanje „prljave industrije” u zemljama u razvoju dovelo je do zagađivanja vazduha u tim zemljama, čestog i masovnog trovanja radnika. Zato se traži međunarodno regulisanje i ovog transfera „prljave industrije”.516 Na aktuelne probleme zaštite životne sredine koji traže hitno rešenje, često i uz međunarodnu saradnju najkonciznije je ukazano u „Bečkoj deklaraciji” (koju su usvojili učesnici Prvog međunarodnog kruga razgovora o obrazovanju i politici u oblasti životne sredine juna 1983. godine). U ovoj deklaraciji iskazana je zabrinutost zbog današnjeg stanja zagađenosti vazduha, vode, mora i zemljišta, izumiranja mnogobrojnih životinjskih vrsta i biljaka (što dovodi do ugrožavanja neophodne raznovrsnosti u prirodi), kao i drugih oštećenja životne sredine izazvane zagađivanjem. Pri tom su istaknuti zahtevi kako da se propiše da svim privatnim i društvenim poduhvatima koji utiču na prirodu prethode ispitivanja efekta ovih poduhvata na životnu sredinu, i u tom smislu da se ostvari i međunarodna saradnja, tj. pravno regulisanje transportovanja i odlaganja otpadnih materija koje mogu da prouzrokuju opasnost za prirodu i zdravlje ljudi. 3. Međunarodna saradnja u zaštiti životne sredine može se posmatrati sa više stanovišta: pravnog, ekonomskog, odbrambenog, civilizacijskog, itd.517 Me516

„Tehnologija koju razvijene zemlje treba da ponude nerazvijenim zemljama ne sme da bude drugorazredna. Zaostalost ne sme da se produbljuje unošenjem zastarelih metoda. Predlagati „prljavi razvoj” kao neminovnu alternativu siromaštvu je društvena nepravda” (F. Major, Sutra je uvek kasno, cit. izd. str. 91). 517 Opširnije o ovome videti: mr Dragoljub Todić, Vid Vukosavljević, Međunarodne organizacije i međunarodna saradnja u oblasti zaštite životne sredine, „Prometej”, Novi Sad, 1999. g. 154

đutim, bez obzira sa kog se stanovišta ostvaruje, ona mora na određen način uvažavati, u manjoj ili većoj meri, i ostala stanovišta pošto je predmet saradnje zajednički - životna sredina i njena zaštita. Pri tom treba imati u vidu da su oblici saradnje istorijski uslovljeni i da je saradnja neposredno povezana i sa ostvarivanjem ljudskih prava. Ta povezanost je istaknuta i u pripremama Konferencije Ujedinjenih nacija o čovekovoj okolini, kada je Generalna skupština u svojoj Rezoluciji istakla značaj očuvanja životne sredine ne samo za fizičku već i za mentalnu i društvenu dobrobit čoveka, za zaštitu njegovog dostojanstva i uživanje osnovnih ljudskih prava. U sociološkom pristupu razmatranja potrebe, mogućnosti i oblika međunarodne saradnje u zaštiti životne sredine, treba poći od jedinstva čovečanstva, koje postoji, pored ostalog, i zato što „čovečanstvo plovi vasionom na jednom omanjem svemirskom brodu (a to je naša Zemlja) i sve svoje potrebe mora zadovoljiti, barem za dogledno vreme, iz materijalnih zaliha što se na tom brodu trenutno nalaze.”518 Svako neracionalno trošenje tih „zaliha” dovelo bi do otežavanja opstanka ne samo za one koji se neracionalno odnose prema „zalihama”, već, na jedan ili drugi način, sve žitelje Zemlje. Zato danas ljudi, bez obzira na to u kojoj državi žive, i na karakter društveno-ekonomskih odnosa u pojedinim državama, moraju znati kakva opasnost preti od nekontrolisanih postupaka (koji ne vode računa o ekološkim zakonitostima) za očuvanje ekološke ravnoteže kao uslova opstanka čovečanstva.519 Uz to moraju znati da bogatstva prirode nisu neiscrpna i da ne postoji bezgranična sposobnost regeneracije prirode.

2. MEĐUNARODNO-PRAVNA SARADNЈA U ZAŠTITI ŽIVOTNE SREDINE 1. Međunarodno-pravno uređivanje zaštite i unapređivanja životne sredine nije, kako se često smatra, sasvim nova delatnost u međudržavnim odnosima. Naime, još u prvoj polovini prošlog veka srećemo akte o takvoj saradnji (npr. Velika Britanija i Francuska su 1839. godine zaključile konvenciju kojom su regulisani ribolov i očuvanje ribljeg bogatstva). Međutim, od sredine ovog veka počinje intenzivnija međunarodna saradnja i njeno pravno uređivanje u zaštiti i unapređivanju životne sredine. Ta saradnja je nastala kao izraz potrebe da se na međunarodnom planu uredi zaštita životne sredine, jer je bilo sve jasnije da ugrožavanje 518

„Značajan deo tih zaliha objektivno je neobnovljiv, tj. one se troše bez ikakve moguće nadoknade; ovoj kategoriji prirodnih resursa pripadaju, na primer, sve vrste rudnih bogatstava. Drugi tip rezervi na našem „kosmičkom brodu” predstavljaju planetni resursi koji se, pri sadašnjem stanju stvari, iscrpljuje daleko brže nego što bi se odgovarajućim prirodnim procesima eventualno mogli obnavljati; u ovu kategoriju spadaju, na primer, mnoge sirovine koje potiču od organskog sveta na Zemlji” (F. Major, Sutra je uvek kasno, cit. izd. str. 113). 519 Nijaz Abadžić, Ekološka uzbuna, „Politika”, Beograd, 10. 11. 1986, str.19 155

životne sredine ne može biti sprečeno samo akcijom pojedinih država, već akcijom svih država izloženih ugrožavanju životne sredine. Radi ostvarivanja takve zaštite zaključeno je preko 140 multilateralnih ugovora i veliki broj dvostranih ugovora, što pokazuje da postoji spremnost mnogih država za saradnju radi zaštite životne sredine.520 Međutim, iako je i u Stokholmskoj deklaraciji (1972) istaknuto da čovekova okolina ima dve komponente prirodnu i onu koju je izgradio sam čovek, i da su obe bitne za njihovo blagostanje i uživanje osnovnih prava na sam život, međunarodna saradnja se odnosi samo na prirodnu komponentu čovekove sredine.521 Međutim, iako je sve prihvaćenije saznanje da efikasna zaštita životne sredine pretpostavlja saradnju država na bilateralnom i multilateralnom planu, pristup pojedinih država ovoj saradnji je ipak različit. Njihov pristup je određen kako karakterom njihovog društveno-ekonomskog uređenja i stepenom razvoja proizvodnih snaga, tako i ciljevima koje teže da ostvare na nacionalnom i međunarodnom planu, i posebno time da li je u pitanju zemlja koja je izvor zagađivanja životne sredine ili zemlja koja je ugrožena tim zagađivanjem. U stvari, međunarodnu saradnju u oblasti zaštite životne sredine, u motivima njenog uspostavljanja i ostvarivanja, ne treba procenjivati ni ideološki ni politički neutralno. Jer, ako se ova saradnja procenjuje samo sa ovih stanovišta, onda postaje jasno npr. zašto industrijski razvijene zemlje, naročito kada je u pitanju njihova saradnja sa zemljama u razvoju, posebno kroz izvoz tehnologije, izvoze „prljavu industriju”, što dovodi do zagađivanja životne sredine u zemlji uvoznici te „prljave industrije”. Međunarodna saradnja država radi zaštite i unapređivanja životne sredine ostvaruje se, u osnovi, na tri načina: u okviru OUN-a, regionalnih saveza država, i u okviru kontinentalne saradnje pojedinih zemalja. Ovi i drugi oblici saradnje, koji imaju svoje specifičnosti, pokazuju da - iako postoji koncepcija o čovekovoj životnoj sredini i njenoj zaštiti - porast svesti o značaju ekoloških problema i obaveza, kako pojedinih zemalja tako i čovečanstva za očuvanje čovekove prirodne sredine nije još uvek dovoljna. „Postignuti bilateralni sporazumi, prihvaćene 520

Opširnije o ovome videti: dr Vid Vuksanović, Međunarodna saradnja u oblasti zaštite životne sredine, međunarodno-pravni aspekt, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd, 1980; С. О. Колбасов, Международно-правовая охрана окружающей среды, Moskva, 1982. i mr Dragoljub Todić, dr Vid Vukosavljević, Međunarodne organizacije i međunarodna saradnja u oblasti zaštite životne sredine, „Prometej”, Novi Sad, 1999. g. 521 „Kada se govori o zaštiti životne sredine, ređe se pod tim podrazumeva i pojava „intelektualnog”, „kulturnog”, „socijalnog” ili nekog drugog vida ugrožavanja životne sredine, kao društvene katetorije. U ovom drugom slučaju, činioci koji utiču na životnu sredinu, ne dovode tako naglo kao oni „fizičke” prirode, do zabrinjavajućih posledica, jer su manje vidljivi. Ali, ako ih posmatramo sa sociološko-političkog stanovišta, njihove posledice mogu biti teške i trajne. To što ne moraju da budu odmah materijalizovane, ne umanjuju potrebu da se one uočavaju, prete i suzbijaju” (dr Vida Čok, Međunarodnopravna zaštita životne sredine”, Bezbednost i društvena samozaštita”, Beograd, 4/1990, str. 17). 156

međunarodne konvencije (do sada su prihvaćene 82 međunarodne konvencije o zaštiti životne sredine - D. Ž. M.), usklađeni multidisciplinarni programi u pojedinim zemljama, regionalnim organizacijama i na globalnom planu, kao i veliki broj projekata nesumnjivo pokazuju da se u rešavanju ovih pitanja nalazimo u procesu u kome je faza dijagnostike stanja sredine, ukazivanja na opasnosti koje prete čoveku i njegovoj sredini, apela o potrebama vođenja akcija, počela postepeno da prerasta u konkretne aktivnosti, koje već daju i prve rezultate”. Međutim, ovi prvi rezultati su „znatno značajniji kao nagoveštaj u kom pravcu počinju da se kreću aktivnosti koje treba da doprinesu regulisanju problema sredine, nego što uspevaju da efikasno utiču na njihovo rešavanje, posebno kad se radi o problemima ugrožavanja sredine u širim, a naročito globalnim razmerama” 522 2. Rešavanju problema čovekove sredine na globalnom planu daje se značajan doprinos akcijama u okviru Organizacije ujedinjenih nacija. Kao što je poznato, ova saradnja obuhvata zemlje sa različitim društveno-ekonomskim sistemima i koje se nalaze u različitim međusobnim odnosima, od odnosa saradnje i prijateljstva do vrlo narušenih odnosa pa i ratnog stanja. U okviru ovog oblika saradnje, rešavaju se određeni ekološki problemi koji imaju nacionalni karakter, tj. odnose se na pojedine države, ali se mogu rešavati, pored napora tih država, i u saradnji sa drugim državama. Inače, Ujedinjene nacije su usvojile Program za čovekovu sredinu (UNEP)523 koji ima značajnu ulogu u usmeravanju svesti javnosti na rastuću opasnost koja preti čovečanstvu zbog narušavanja ekološke ravnoteže. U tom cilju Ujedinjene nacije su organizovale i značajne međunarodne konferencije o zaštiti životne sredine. Pored toga, pojedine specijalizovane agencije UN, u okviru svoje osnovne delatnosti, značajnu pažnju posvećuju pojedinim pitanjima koja se tiču zaštite i unapređenja čovekove sredine.524 Program Ujedinjenih nacija za čovekovu sredinu (UNEP) ima značajnu ulogu, pre svega u sprečavanju zagađivnja vazduha i vode i sprovođenju racionalnog korišćenja prirodnih bogatstava. UNEP je posebno angažovan na unapređivanju međunarodnog prava sredine. U tom cilju on podstiče države da ugovorno rešavaju probleme zaštite životne sredine i direktno se angažuju na razvoj prava sredine. Osnovni pravci delatnosti UNEP-a na razvoj međunarodnog (i unutrašnjeg) prava sredine su: sistematsko sakupljanje informacija iz oblasti prava sredine; razrada i razvoj usvojenih načela o odgovornosti države u oblasti zaštite životne sredine; podsticanje međunarodno-pravnog regulisanja, na globalnom i užem planu, zaštite životne sredine; podsticanje univerziteta i naučnih ustanova da u svoje programe (nastavne i naučno-istraživačke) uključe i pravni aspekt zaštite i unapređenja čovekove sredine; potpomaganje uporednog proučavanja nacional522

Momčilo Peleš, Međunarodna saradnja u oblasti zaštite životne sredine, zbornik radova Čovek, društvo, životna sredina, Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd, 1981, str. 60-61. 523 UNEP je osnovan 1972. a otpočeo je rad 1973. godine. 524 Opširnije videti u studiji Napori ujedinjenih nacija za bolju životnu sredinu, Savezno ministrastvo za razvoj, nauku i životnu sredinu, Beograd, 1997. g. 157

nog zakonodavstva o životnoj sredini i pružanje pomoći zemljama u razvoju radi razvoja i unapređivanje zakonodavstva o zaštiti životne sredine.525 Organizacija ujedinjenih nacija organizovala je i više međunarodnih skupova radi unapređivanja zaštite čovekove sredine. Tako je u Stokholmu, 1516.juna 1972.godine, održana Prva konferencija Ujedinjenih nacija o čovekovoj okolini, u čijem radu su učestvovale delegacije 112 država, i na kojoj je usvojena Deklaracija o čovekovoj sredini. U deklaracijije pored ostalog, istaknuto da zaštita životne sredine predstavlja interes celog čovečanstva i zato na njenoj zaštiti i unapređivanju treba da se angažuju sve države. Pored Deklaracije, na ovoj konferenciji je usvojen Akcioni plan za razvoj aktivnosti u cilju zaštite čovekove sredine. Posle ove konferencije, koja je na naučnim osnovama dijagnosticirala opšte stanje čovekove sredine, nastala je značajna aktivnost na međunarodnom (i nacionalnom ) planu. Tako je u Vankuveru od 31. maja do 11. juna 1976. godine održana Prva konferencija Ujedinjenih naciija o ljudskim naseljima. Na ovoj konferenciji usvojene su Deklaracije o ljudskim naseljima i preporuke za međunarodnu saradnju radi unapređivanja uslova življenja u naseljima. Prva konferencija Ujedinjenih nacija o obrazovanju i problemima čovekove sredine održana je u Tbilisiju od 14. do 26. oktobra 1977. godine i na njoj je usvojena Deklaracija o obrazovanju o čovekovoj sredini. Na Konferenciji Ujedinjenih nacija o čovekovoj sredini, koja je održana u Najrobiju 1982. godine, u Deklaraciji koju je Konferencija usvojila (znači deset godina posle Stokholmske konferencije) ponovo je ukazano da nekontrolisane čovekove delatnosti dovode do sve većeg pogoršanja čovekove sredine, da mnogi problemi čovekove sredine prevazilaze nacionalne okvire i da zato treba da se rešavaju bilateralnom saradnjom država i međunarodnom akcijom. Izjavljujući ponovo podršku Stokholmskoj deklaraciji i Akcionom planu iz Stokholma, konferencija je pozvala sve vlade i narode sveta da rade na zaštiti životne sredine pojedinačno i zajednički, kako bi Zemlju predali budućim generacijama u stanju koje svima garantuje dostojan život za sve. U okviru svojih osnovnih delatnosti pojedine specijalizovane agencije Ujedinjenih nacija poslednjih godina sve češće posvećuju određenu pažnju i problemima zaštite životne sredine. Tako, npr. Međunarodna organizacija rada (MOR), baveći se problemima radne sredine sve češće ukazuje na povezanost životne i radne sredine i na povezanost problema zagađivanja u životnoj i radnoj sredini.526 Organizacija Ujedinjenih nacija za poljoprivredu i ishranu (FAO) baveći se pitanjima racionalne upotrebe i zaštite voda, ne može a da se ne bavi i ekološkim pitanjima. Svetska zdravsvena organizacija (SZO) baveći se pitanjima zaštite zdravlja nije mogla, i ne može, da se ne bavi i pitanjima životne sredine. Ona zato razvija značajnu aktivnost radi definisanja standarda koji se tiču 525

Vid Vukasović, Međunarodna saradnja u oblasti zaštite životne sredine, zbornik radova Čovek, društvo, životna sredina, Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd, 1981, str, str. 86- 87. 526 O ovome videti u: Edited by A. S. Bhalla, Environment, Employment and Development, ILO, Geneva, 1992. 158

čovekove sredine i identifikaciji opasnosti koje sredina može imati za čovekovo zdravlje. Isto tako i UNESKO razvija značajnu aktivnost u naučnom proučavanju ekoloških problema i zaštite čovekove sredine. Jedna od značajnih akcija na ovom planu je svakako program „Čovek i biosfera” čija realizacija je otpočela 1971. godine. Pored ovih, i druge specijalizovane agencije Ujedinjenih nacija doprinose, na određen način, unapređivanju zaštite čovekove sredine. Tako je Svetska meteorološka organizacija (SMO) angažovana na uspostavljanju svetskog sistema osmatranja vremena i ostvarivanja značajnog programa istraživanja atmosfere. Međunarodna pomorska konsultativna organizacija (IMKO) bavi se i problemima zaštite mora od zagađivanja. A međunarodna agencija za atomsku energiju (MAAE) bavi se pitanjima pojačane radioaktivnosti kao uzroku degradacije životne sredine. Međutim, delatnost Ujedinjenih nacija ne iscrpljuje se samo u organizovanju međunarodnih konferencija o globalnim i posebnim pitanjima zaštite čovekove sredine i delatnošću njihovih specijalizovanih agencija i preko UNEP-a. Ujedinjene nacije su i inicijatori organizovanja mnogih regionalnih i bilateralnih kontakata i razgovora kao i ugovora među državama radi zaštite životne sredine. Pored toga, Ujedinjene nacije pružaju podršku i međunarodnim nevladinim organizacijama i skupovima koji su posvećeni ovim pitanjima. U stvari, može se slobodno reći, da su dva osnovna pitanja u fokusu delatnosti Ujedinjenih nacija: očuvanje mira i očuvanje životne sredine. A rešavanje ovih pitanja je i usko povezano, o čemu je sve više prisutna svest u svim delovima čovečanstva. 3. U zaštiti i unapređivanju životne sredine sve značajniju ulogu ima saradnja država u pojedinim regionima kojima se rešavaju problemi zaštite prirodnih izvora ili prostornog uređenja. Jedan dobar primer takve saradnje je saradnja mediteranskih zemalja (osim Albanije), koje su usvojile Mediteranski plan akcije za zaštitu Mediterana. Takođe, svest o zajedničkoj opasnosti nadjačala je mnoge nesuglasice i nesporazume koje postoje između arapskih zemalja, Izraela i drugih zemalja ovog regiona. Međutim, dugo nije bila uspostavljena potrebna saradnja u oblasti zaštite čovekove sredine između balkanskih država. Isto tako potrebna saradnja nije bila uspostavljena ni između podunavskih zemalja, iako među ovim zemljama odnosi nisu zaoštreni. Zato je pitanje zaštite Dunava još uvek otvoreno. Razlog tome je „nespremnost uzvodnih zemalja, SR Nemačke, a delimično i Austrije, da prihvate Konvenciju o zaštiti Dunava, koju predlažu nizvodne zemlje. Ovaj negativan stav dolazi do izražaja u vezi sa pitanjem multilateralnih obaveza za koje se zalažu nizvodne zemlje, kao jednu od osnova na kojoj bi trebalo da se zasniva ponašanje svih zemalja na ovom vodotoku.527 Saradnja u oblasti zaštite i unapređivanja životne sredine postoji i među državama na pojedinim kontinentima. U toj saradnji posebna pažnja se posvećuje zaštiti prirodne sredine od dejstva izvora ugrožavanja koji se nalazi u jednoj zemlji, a čije se štetno dejstvo prostire na teritorije više zemalja, a može dovesti i 527

Momčilo Peleš, cit. rad, str. 63. 159

do ugrožavanja životne sredine u širim globalnim razmerama. Takva saradnja u Evropi potencirana je u završnom dokumentu KEBS-a. Kao izraz potrebe za takvom saradnjom, i pokazatelj takve saradnje su dokumenti koje su usvojile evropske zemlje: Konvencija o prekograničnom zagađivanju na velikim rastojanjima i Deklaracija sa preporukama za akiije na nacionalnom i međunarodnom planu u oblasti čvrstih i bezotpadnih tehnologija, ponovnog korišćenja i reciklaže otpadaka. Određeni oblici saradnje u oblasti zaštite i unapređenja životne sredine odvija se i među zemljama koje pripadaju ekonomsko-političkim grupacijama. Značajnije takve grupacije zemalja su: SEV (Savez za uzajamnu ekonomsku pomoć, koji je početkom devedesetih godina prestao da postoji); OECD (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj) i EEZ (Evropska ekonomska zajednica). U okviru ovih grupacija, pored osnovnih delatnosti zbog kojih su i osnovane, razvijaju se i razni oblici saradnje u zaštiti i unapređivanju čovekove sredine. Tako su u okviru OECD-a (koji je osnovan 1961. godine) usvojena tzv. Vodeća načela o okolini, a kasnije u akcionom i sadržinskom kontinuitetu usvaja se Deklaracija o politici čovekove sredine, odnosno Deklaracija o izvorima za budućnost. Od 1970. godine u okviru ove organizacije jedan od komiteta (odbora) deluje kao organ za rešavanje zajedničkih problema njenih članica u oblasti zaštite i unapređivanja čovekove sredine.528 U okviru Evropske ekonomske zajednice se naročito intenzivira saradnja u oblasti zaštite i unapređivanja čovekove sredine, od njenog pravnog uređivanja do zajedničkih istraživačkih programa. 4. U Evropi se saradnja, u oblasti zaštite životne sredine, sve više razvija i uređuje međudržavnim ugovorima, odlukama Evropske zajednice i usvajanjem drugih doumenata koji imaju pravnu i političku dimenziju. Tako Savet ministara Evropske zajednice ima ovlašćenja da radi zaštite životne sredine usvaja određena pravna akta koja se obavezno primenjuju. Ta akta su: pravilnici (koje direktno primenjuju sve članice); direktive (koje moraju ugraditi u zakone i pravilnike države članice u određenom roku) i odluke (koje su direktno obavezujuće, za sva lica ustanove ili države koje su u njima apostrofirane). Veoma organizovanu saradnju u okviru Evropske zajednice u oblasti zaštite životne sredine ilustruje i do 1990. godine potpisanih 26 međunarodnih sporazuma, ugovora i protokola, i usvojenih 105 direktiva, doneta 22 pravilnika, 57 odluka (odgovarajući propisi), 20 mišljenja i preporuka i 46 rezolucija (neobavezujući dokumenti).529 Kao izraz ostvarene saglasnosti o potrebi čvršćeg uređivanja u oblasti zaštite životne sredine 528

U okviru SEV-a bilo je, u određenom smislu, izvršena podela rada među članicama u istraživanju uzroka zagađivanja životne sredine i predlaganja mera za očuvanje životne sredine, uz obavezu da članice organizacije međusobno razmenjuju informacije o postignutim rezultatima u ovoj oblasti. Opširnije o ovome videti: А. И. Корнеева, Общество у окружающая среда, „Мисль“, Moskva, 1985, str. 115-122. 529

Evropska zajednica ima od 1972. god. petogodišnje programe saradnje u oblasti zaštite životne sredine. 160

Evropska zajednica je osnovala Direkciju za čovekovu sredinu, zaštitu potrošača i nuklearnu bezbednost (maj, 1990). Direkcija za životnu sredinu formirana je radi ostvarivanja, pre svega, jedinstvene mreže podataka, kao i baze za rešavanje problema. Ova direkcija organizovana je tako da omogućava rešavanje pitanja životne sredine za celu Evropsku zajednicu u uslovima funkcionisanja jedinstvenog evropskog tržišta od 1992/93. godine. Predviđeno je , između ostalog, stvaranje jačeg komunitarnog zakonodavstva koje će omogućiti slobodan promet roba, ali i strogo poštovanje normi i standarda zaštite životne sredine. Proces donošenja odluka je promenjen, tako da umesto koncenzusa, odluke donosi kvalifikovana većina. Takođe, pitanja zaštite životne sredine vezane su neposredno za privredni razvoj i socijalnu politiku. Veliki značaj za saradnju evropskih država u oblasti zaštite čovekove sredine ima i usvajanje Evropske povelje o životnoj sredini i zdravlju, usvojene decembra 1989.godine na sastanku ministara za životnu sredinu i zdravlje Evropskog regiona Svetske zdravstvene organizacije. Naime, u skladu sa dokumentima Generalne skupštine UN, „Perspektive životne sredine do 2000” i “Naša zajednička budućnost” i sa dokumentom SZO Zdravlje za sve u Evropi, rezolucija sadrži stavove o pravima i obavezama u zaštiti životne sredine, principima ekološke politike, strateškim ciljevima, prioritetnim zadacima i budućim aktivnostima. U rezoluciji se ističe pravo svake osobe: na životnu sredinu koja će omogućiti najveći nivo zdravlja i blagostanja; na informisanje i konsultovanje o stanju životne sredine i učešću u donošenju odluka o životnoj sredini. Da bi se ovo pravo svake osobe moglo ostvariti navedeno je četrnaest osnovnih principa ekološke politike i ukazano na šest osnovnih strateških ciljeva. U kontekstu ovakvog pristupa ukazano je na prioritetna pitanja o zaštiti životne sredine koja treba rešavati i utvrđeni pravci buduće aktivnosti.530 Značajan prilog unapređivanja zaštite životne sredine predstavlja i dokument koji je usvojen na konferenciji u Sundsvilu (Švedska) jun 1991.godine, koji sadrži osnovne dimenzije za unapređivanje okoline za zdravlje. U dokumentu se ukazuje da ostvarivanje zdrave životne sredine ima više dimenzija: fizičku, društvenu, duhovnu, ekonomsku i političku. Sve one su povezane i zahtevaju koordinisanje akcija na lokalnom, nacionalnom, regionalnom i globalnom nivou. Ukazujući na društvenu dimenziju zaštite životne sredine u dokumentu je istaknuta potreba uvažavanja tradicionalnih i novih načela ponašanja u zaštiti životne sredine. Ekonomska dimenzija zaštite životne sredine treba da obezbedi pored prava na zdravu životnu sredinu i demokratsku participaciju u donošenju odluka u ovoj oblasti.531 Ovaj dokument predstavlja doprinos daljem unapređivanju zaštite životne sredine u Evropi.

530

Tekst Evropske povelje o životnoj sredini objavljen je u časopisu „Revija rada”, Beograd, 225-226/1990, str. 27-33. 531 Sundsvall Statement on Supportive Environment, Sundsvall, Sweden, 1991. 161

5. Međunarodna saradnja u zaštiti životne sredine je, može se slobodno reći, relativno razvijena i sve više se razvija. Ali, još uvek nisu razjašnjena i usaglašena mnoga značajna pitanja u oblasti ove saradnje. Ona nisu usaglašena i nisu nađeni prihvatljivi odgovori na ta pitanja, u osnovi iz dva razloga. Prvo, i u oblasti zaštite prirodne sredine postoje suprotni interesi između pojedinih zemalja i grupa zemalja. Tako, na primer, postoje suprotni interesi u ovoj oblasti između razvijenih zemalja, koji često postaju posebno vidljivi kad se postavi pitanje izvoza „prljavih tehnologija”. Drugo, nauka, i pored njenog snažnog razvoja, još uvek ne pruža odgovore na brojna pitanja i ne predlaže rešenja koja bi bila opšteprihvatljiva. Međutim, u savremenom svetu sve je raširenije i prihvaćenije saznanje o opasnosti koja preti čovečanstvu (pored opasnosti od nuklearnog rata) od ekološke katastrofe, koja može dovesti do njegovog uništenja. Zato se sve češće prevazilaze ideološke i političke razlike koje postoje između pojedinih država u traženju rešenja za ekološke probleme. Tako npr. kada je došlo do nuklearne havarije u ukrajinskom gradu Černobilu (26.IV 1986), nisu samo posledice radijacije zahvatile široka područja i van teritorije Sovjetskog Saveza, već je ostvarena i međunarodna saradnja u otklanjanju posledica radijacije. Naime, iz petnaest država privatne i državne medicinske ustanove pritekle su u pomoć sovjetskim medicinskim stručnjacima. U otklanjanju posledica havarije ostvarena je saradnja sovjetskih i američkih stručnjaka. A američki profesor dr Robert Gejl, koji je učestvovao u pružanju pomoći, izjavio je da je najvažnija pouka havarije černobilske atomske elektrane u tome što je pokazala da nauka i medicina nemaju nacionalne granice, ali da i pored toga postoje ograničene mogućnosti reagovanja na nuklearne katastrofe. Zato je potrebno da ljudi promene svoj odnos prema primeni naučnih saznanja kada njihova primena može dovesti do ekološke katastrofe. Jer, ako ljudi ne promene svoj odnos prema prirodi koji dovodi do nedozvoljenog narušavanja ekološke ravnoteže, čovek će se predati - kako ukazuje Džonatan Šel - „apsolutnom i večnom mraku, mraku u kom neće ostati ni jedan narod, ni jedno društvo, ni jedna ideologija, ni jedna civilizacija, u kome se više nikada neće roditi dete, u kom se više nikada ljudska bića neće pojaviti na Zemlji, a neće biti nikoga ni da pamti da su ikad postajali.532 Značajan podstrek zaštiti i unapređivanju životne sredine dala je „Konferencija ujedinjenih nacija o životnoj sredini i razvoju (UN) koja je održana u Brazilu 1992. god.533 Konferencija je održana ravno posle dvadeset godina od 532

„Politika”, Beograd, 23. II 1986, str. 16. Konferencija je održana u Brazilu od 3-14. juna 1992. godine, a pripremljena je od strane Generalne skupštine OUN, Svetske meteorološke organizacije i Programa UN za životnu sredinu (UNEP). Na konfsrenciji su doneti sledeći dokumenti: Rio deklaracija o životnoj sredini i razvoju; Agenda 21 (Program aktivnosti za 21. vek); Konvencija o promeni klime, Konvencija o biološkoj raznovrsnosti i Principi o upravljanju, zaštiti i održivom razvoju svih tipova šuma.

533

162

prve međunarodne konferencije o zaštiti čovekove sredine (1972) i bila je povod da se kritički u njenoj pripremi razmotri dvadesetogodišnje iskustvo u zaštiti životne sredine i usvoje stavovi u dokumentima konferencije koji su primereni novim uslovima u odnosima u svetu. Naime, u pripremi konferencije pošlo se kako od saznanja da je sve veće ugrožavanje čovekove životne sredine, ali da se problemi životne sredine ne mogu razmatrati i rešavati izvan konteksta razvoja. Konferencija je prihvatila Rio Deklaraciju o životnoj sredini i razvoju. Ova Deklaracija je reafirmisala Deklaraciju sa prve konferenšje UN o životnoj sredini i treba da posluži kao osnova za uspostavljanje novog i uravnoteženog globalnog partnerstva i saradnje između država u zaštiti životne sredine. Deklaracija sadrži dvadeset sedam principa koji afirmišu ljudsko biće kao centar održivog razvoja i pravo na razvoj.534 Konferencija je usvojila i dokument Agenda 21, Program aktivnosti za 21. vek, koji predstavlja plan akcija u svim područjima relevantnim za održiv razvoj, od njenog usvajanja i tokom 21. veka. Agenda polazi od shvatanja da je čovečanstvo dostiglo kritičan momenat u svom razvoju i da treba da se odluči da li će nastaviti sa dosadašnjim razvojem koji je dovodio, i dovodi, do povećanja razlika među zemljama (kao i do rasta siromaštva, gladi, bolesti i ugrožavanja ekosistema) ili će promeniti razvojnu politiku, vodeći računa da današnji razvoj omogući i bezbedniju i bolju budućnost i generacijama koje dolaze posle nas. Ovaj dokument ima četiri dela sa četrdeset poglavlja. Prvi deo sadrži pored preambule i stavove o socijalnim i ekonomskim pitanjima. U drugom delu se razmatraju pitanja koja se odnose na zaštitu i upravljanje resursima za razvoj. Treći deo sadrži stavove o potrebi jačanja uloge značajnih društvenih grupa (žene, omladina, nevladine organizacije, sindikati). Četvrti deo sadrži odredbe o ostvarivanju potrebnih sredstava.535 6. Jugoslavija, koja je do aprila 1992. godine bila subjekt međunarodnog prava kao SFRJ (u čijem sastavu je bilo šest republika - članica federacije, a od aprila 1992. kao Savezna Republika Jugoslavija (sa dve članice republike Srbijom i Crnom Gorom) bila je aktivna u ostvarivanju međunarodne saradnje u 534

Značajniji principi Deklaracije su: ljudsko biće je centar održivog razvoja; suvereno pravo država na korišćenje prirodnih resursa, uz odgovornost za neizazivanje štetnih posledica; pravo na razvoj; zaštita životne sredine kao integralni deo razvoja; saradnja svih zemalja u otklanjanju siromaštva kao pretpostavka za održiv razvoj; prioritet rešavanja potreba zemalja u razvoju; uspostavljanje novog globalnog partnerstva u cilju zaštite i restauracije zdravlja i integriteta ekosistema; eliminisanje neodrživih oblika proizvodnje i potrošnje i prednost preventivnom pristupu u rešavanju pitanja životne sredine. 535 Sva poglavlja u Agendi 21 (Programu aktivnosti za 21.vek), obrađena su jedinstveno, na sledeći način: osnova za akciju; ciljevi, aktivnosti - upravljanje; podaci i informacije; međunarodna i regionalna saradnja i koordinacija; sredstva (instrumenti) za implementaciju - finansiranje i procena troškova; nauka i tehnologija, razvoj ljudskih resursa i institucionalno jačanje. Opširnije videti materijal: Napori ujedinjenih nacija za bolju životnu sredinu 21. veka, Savezno ministarstvo za životnu sredinu, Beograd, 1992. 163

oblasti zaštite i unapređivanja čovekove životne sredine. Ta saradnja se ostvaruje u okviru Organizacije ujedinjenih nacija sa njenim specijalizovanim agencijama. Od 82 međunarodne konvencije koje se odnose na zaštitu životne sredine, Jugoslavija je ratifikovala 37. Pored saradnje u okviru OUN-a Jugoslavija je uspostavila neposrednu saradnju sa nekim zemljama (posebno susednim), a sarađuje i u međuvladinim komitetima i mešovitim komisijama koje se bave pitanjima zaštite životne sredine. Takva saradnja je uspostavljena sa Mađarskom, Austrijom, Rumunijom, Bugarskom i Italijom. U okviru saradnje Jugoslavije i OECD-a, a uz saglasnost Savezne vlade, Komitet za čovekovu sredinu OECD-a, uz učešće i jugoslovenske delegacije decembra 1985. godine razmatrao je i politiku zaštite čovekove sredine u Jugoslaviji.536 Zaključci i preporuke OECD-a su dosta obimni, a njihovu suštinu čini, može se reći, ukazivanje na osnovne pravce ostvarivanja politike zaštite čovekove sredine u Jugoslaviji. Ti osnovni pravci su neophodnost koordinacije federacije u ostvarivanju politike zaštite čovekove sredine; poklanjanje veće pažnje zaštiti čovekove sredine u društvenim i ekonomskim planovima; povećanje sredstva za zaštitu čovekove sredine; proširenje upotrebe ekonomskih instrumenata i utvrđivanje smernica za povećanje kazni za nepoštovanje propisa o zaštiti čovekove sredine; utvrđivanje smernica radi povećanja naknada za upotrebu oskudnih zaliha prirodnih resursa; unapređivanje informisanja o pitanjima zaštite životne sredine; obezbeđivanje uslova da se pri projektovanju industrijskih i drugih objekata uzimaju u obzir potrebe zaštite čovekove sredine; unapređivanje saradnje republika u zaštiti čovekove sredine i uspostavljanje evidencije saveznih organa o sprovođenju međunarodnih obaveza Jugoslavije u oblasti zaštite životne sredine. Sva ova ukazivanja na pravce ekološke politike nisu ni danas izgubila od svog značaja. Jugoslavija je nastojala da razvije saradnju i sa Evropskom zajednicom. Ta saradnja zasniva se na Generalnoj rezoluciji koja je usvojena na Prvoj ministarskoj konferenciji o evropskoj saradnji u oblasti naučnih i tehnoloških istraživanja 1972. čiji je potpisnik i Jugoslavija. Većinu dokumenata (direktiva i preporuka) koje je usvojila Evropska zajednica, Jugoslavija je ratifikovala i postoji potreba usaglašavanja jugoslovenskih normativa i standarda sa odredbama direktiva i odluka Evropske zajednice u oblasti zaštite životne sredine. Značajniji od tih dokumenata su: Preporuka (75/936) o uračunavanju troškova i intervenciji državnih vlasti na području životne sredine; Preporuka (79/3) o metodama procene troškova borbe protiv zagađivanja u industriji: Direktiva (85/337) o proceni 536

U zaštiti i unapređenju čovekove sredine u Jugoslaviji postignuti su određeni rezultati. Za zaštitu čovekove sredine ulaže se oko 2% svih troškova i 1% novih investicionih ulaganja. Međutim, ima pojava degradacije i narušavanja čovekove sredine. „To je posledica brzog razvoja koji nije uvek uspevao da kvantitativni rast prati kvalitativnom transformacijom, ponekad nedovoljno celovitog tretiranja sredine, nedovoljnog sagledavanja međuzavisnosti parcijalnih interesa delova sredine i celine, pojedinačnih i zajedničkih interesa i nedoslednog sprovođenja predviđenih mera za zaštitu čovekove sredine” (Jugoslavija 1945-1985), Savezni zavod za statistiku, Beograd, 1986., str. 150). 164

uticaja javnih i privatnih projekata na životnu sredinu; Pravilnik №1210/10 o formiranju Evropske agencije za životnu sredinu i Informacione i osmatračke mreže; Direktiva (80/778) o kvalitetu voda namenjenih ljudskoj upotrebi; Direktive koje propisuju emisiju iz industrijskih postrojenja i direktive koje propisuju kvalitet vazduha.537 Ugrađivanjem normativa ovih dokumenata u jugoslovenske normative ostvaruje se jedna od bitnih pretpostavki integracije Jugoslavije u privredu Evrope. Time se stvara pravna osnova za unapređivanje uslova za ostvarivanje prava na zdravu životnu sredinu kao pretpostavka humanizacije položaja ljudi u savremenim civilizacijskim uslovima. Međutim, Jugoslavija kao zemlja koja nastoji da ostvari dobru saradnju sa zemljama u razvoju, ima interesa i potrebu da tu saradnju ostvari i na polju zaštite i unapređivanja čovekove sredine. Jer, kada se procenjuje uvoz tehnologije u zemljama u razvoju i njena upotreba, onda se mora voditi računa i o uticaju upotrebe nove tehnologije na ekološku situaciju pojedinih od tih zemalja. Naime, potrebno je da se od opštih razmatranja i ukazivanja da transfer tehnologije iz industrijski razvijenih zemalja u zemlje u razvoju dovodi do narušavanja ekološke ravnoteže u zemljama u razvoju pređe na konkretnu analizu pojedinih transfera tehnologije sa stanovišta i zaštite čovekove sredine. Pri tom treba polaziti od činjenice „da svaki narod ima svoje posebne specifike i karakteristike i da živi u posebnim objektivnim istorijskim, materijalnim i kulturnim okolnostima, bitnim za njegov stvaralački i proizvodni potencijal”,538 pa i za sagledavanje i rešavanje problema koji se javljaju u vezi sa zaštitom i unapređivanjem čovekove sredine. Upravo u tom sagledavanju ovih problema, u kontekstu datih okolnosti, i njihovom rešavanju još uvek nije u dovoljnoj meri ostvarena saradnja zemalja u razvoju. Jugoslavija ima poseban interes za saradnju u rešavanju ekoloških problema sa zemljama Jugoistočne Evrope.539 Međutim, u ostvarivanju ove saradnje postoje određene teškoće koje su posledica primene sankcija Saveta Bezbednosti OUN-a i drugih međunarodnih organizacija prema Jugoslaviji od 1992. godine.540

537

Opširnije o ovome videti; dr Pavle Todorović - dr Miroslav Tanasković, Usaglašavanje naših normativa i standarda sa direktivama i odlukama EZ u oblasti zaštite životne sredine, „Jugoslovenska i inostrana dokumentacija zaštite na radu”, Niš, 3-4/1991. 538 Živorad Višić, Za kakav transfer tehnologije, Beograd, 1984, str. 24. 539 Opišrnije o ovome videti: Rajko Marić; Ekološka saradnja SR Jugoslavije u regionu jugoistočne Evrope, „Ekologija”, Beograd,25/2000, str. 18-22. 540 Položaj SR Jugoslavije u odnosu na međunarodne organizacije i međunarodnu saradnju određujući utiče i na njenu saradnju u oblasti zaštite životne sredine. Sankcije i ograničenja koje su nametnute SR Jugoslaviji za saradnju u ovoj oblasti u suprotnosti su sa generalnim opredeljenjem međunarodne organizacije o saradnji u zaštiti životne sredine i prouzrokuju štetne posledice za širi krug država. 165

GLAVA PETA EKOLOŠKA KULTURA I EKOLOŠKO OBRAZOVANЈE I. EKOLOŠKA KRIZA I EKOLOŠKA SVEST 1. EKOLOŠKA GLEDIŠTA I EKOLOŠKA SVEST 1. Nekada, u ne tako dalekoj prošlosti, smatralo se da je priroda neiscrpni izvor bogatstva, a da se snaga ljudskog uma izražava u moći čoveka da u što većem obimu i što efikasnije prisvaja to bogatstvo.541 Međutim, ovo shvatanje pripada prošlosti. Danas preovladava saznanje da je ne samo priroda ograničena u svojim resursima (da su pojedini njeni resursi ne samo ograničeni već i neobnovljivi), već i da se u prirodi vrši narušavanje ekološke ravnoteže na način i u obimu da se može dovesti, i dovodi, u pitanje „ekološki poredak” na planeti Zemlji, i da narušavanje ekološke ravnoteže u pojedinim njenim delovima ne može da ostane bez uticaja na druge njene delove. U kontekstu ovih saznanja traži se novo promišljanje društvenog razvoja i razvijanje odgovornosti pojedinaca i društvenih zajednica za očuvanje životne sredine. U ovom smislu se može navesti i ukazivanje da jedna mogućna „viša” civilizacija ne može dospeti do „istorijske samorealizacije” ako se subjekt (čovek) ne ponaša (i) kao njena izvorna energija, a ne ponaša se tako ako su mu značajne društvene odluke i (re)akcije u nedopustivom stepenu provizorne, kontradiktorne i razjedinjene, uglavnom kratkoročne, previše lokalne i premalo efikasne za bitne alternativne i (izvedene) nove probleme života i progresa”.542 Novo promišljanje razvoja uz saznanje o ograničenosti prirodnih resursa i potrebi razvijanja odgovornosti u društvu za očuvanje ekološke ravnoteže u okvirima koji ne dovode u pitanje opstanak života na Zemlji, polazi od shvatanja sveta koji se karakteriše organskim, kompleksnim i dinamičkim međuodnosima, čiji su delovi, na osnovu svoje organizacije „veći od zbira njihovih delova”.543 U isto vreme novo promišljanje razvoja ukazuje da je ekonomski rast „pokretan inten541

„Nauka se razlikuje od tehnologije po tome što pokušava da upozna prirodu, da otkrije i objasni njene zakone, dok tehnologija prirodu pokorava, koristi i eksploatiše. Naime, funkcija nauke je da svet oko nas objašnjava, a tehnologija ga menja. Iz ovakvog objašnjenja pojmova „nauka” i „tehnologija” proizilazi da je delatnost tehnologije direktan uzročnik promena sredine u kojoj živi i radi čovek” (dr Predrag Popović i dr, Kvalitet životne i radne sredine, Niš, 1955, str. 11). 542 Smiljan Lazin, Matrice političkog identiteta, Institut za političke studije, Beograd, 1994, str. 72. 543 Stephen R. Sterling, Towards an ecological world view, zbornik radova Ethics of Environment and Development, Engel, J. R. (Ed.), London, 1990, p. 80. 166

zivnom tehnologijom i prekomernom eksploatacijom prirode glavni faktor degradacije prirodne okoline” i ističe potrebu da se on napusti iznalaženjem alternativnih načina razvoja, koji neće imati za posledicu degradaciju prirodne okoline. Za iznalaženje alternativnih načina razvoja koji neće dovoditi do degradacije prirodne sredine potrebno je da se raspolaže saznanjima o uticajima pojedinih delatnosti na prirodnu sredinu.544 Ta saznanja treba da budu osnova društvene akcije koja će imati za cilj ne samo sprečavanje zagađivanja (degradacije) prirodne sredine već i umanjenje već dostignute kontaminacije.545 Ovakvim pristupom izražava se humanistička pozicija za koju se može prihvatiti i da izražava „istorijsku samosvest ljudskog roda kao subjekta vlastitog sveta, sa autoritetom čoveka preko spoznaje mogućnosti (i mogućnosti valorizacije mogućnosti) izuzetnog aktera: ono je, ukratko svest o vrednosti i pravima postizanja “pravih” i „najboljih” kvaliteta (sa drugim ljudima udruženog) čoveka kao vrhunske vrednosti... U tom pogledu čovek je presudan faktor humanosti: delatan subjekt sa humanističkim problemima i vizijama... Ideja humanizma pretpostavlja ljudsku sposobnost (vreme) samorealizacije i kontrole izbora i toka samorealizacije.546 Društvena akcija koja polazi od ovih saznanja i ovako formulisanih ciljeva treba da doprinese promociji programa razvoja koji „postavljaju pitanje sudbine ljudske vrste, sadašnjih i budućih generacija” i u kojima moralno vaspitanje dobija prvorazrednu važnost”.547 2. Odnos prema ekološkim problemima u savremenom društvu koji se iskazuje i u uvažavanju naučnih saznanja u programima razvoja na način da njihovo ostvarivanje ne dovodi do degradacije prirodne sredine, a doprinosi otklanjanju postojećih oblika zagađenosti životne sredine, ima i etičku dimenziju. U ovom smislu se i ukazuje da je u iznalaženju alternativnih humanističkih načela razvoja potrebno prevazići jaz između znanja i morala, nauke i etike. „Treba ponovo naučiti ono što smo zaboravili: grčku ’theoria’ utkanu u svest o moralnim vrednostima”.548 U prevazilaženju jaza između nauke i morala kada to prevazila544

Rajni Kothari, Environment, technology and ethics, zbornik radova, Ethics of Environment and Development, Engel, J. R. (Ed.), London, 1990, p. 34. 545 Federiko Major, Sutra je uvek kasno, „Jugoslovenska revija”, Beograd, 1991,str.43. 546 S. Lazin, cit.delo, str. 472. 547 „U okvirima takvog projekta koji obuhvata ekonomiju i kulturu, tradiciju i savremeni razvoj, nauku i ponašanje, endogeni razvoj i međunarodnu solidarnost, moralno vaspitanje dobija prvorazrednu važnost. To je izazov na koji svi mi moramo dati zadovoljavajući odgovor, jer pred nama stoji ne neka neizvesna, već neprihvatljiva budućnost” (Federiko Major, cit.delo, str. 156). 548 „U modernoj nauci veza između nauke i etike je prekinuta; moralnost je isključena iz sfere nauke i školstva i prebačena u sferu religije ili je čak dobila potpuno subjektivnu interpretaciju. Došlo je vreme da se ponovo razvije koncept kritičke, etički angažovane društvene nauke. Ali, pre toga treba moralnost postaviti na objektivnim osnovama i jasno je razgraničiti od religije i ideologije.” (Mihailo Marković, The development vision of socialist, zbornik radova, Ethics of Environment and Development, Engel, J. R. (Ed.), London, 1990, p.133. 167

ženje treba da se izvrši u razmatranju i rešavanju ekoloških problema, a posebno kada se radi o zaštiti životne sredine, može se prihvatiti shvatanje da ne postoji nauka koja je negativna ili suprotna interesu ljudi... Zlo proističe iz zloupotrebe znanja, kada se ono koristi za rat i razaranje, ili kada se primenjeno znanje koristi samo radi ekonomskih ciljeva. Ispravna upotreba znanja pruža samo blagostanje i napredak.”549 U kontekstu ovakvog shvatanja korisnosti nauke postavlja se pitanje moralne odgovornosti nauke za nehumane i destruktivne aspekte naše civilizacije, posebno za one njene rezultate (saznanja) koja su omogućila degradaciju životne sredine, tj. neprihvatljivo narušavanje ravnoteže u ekosistemima. Istina, nije uvek lako razlikovati kad se naučna saznanja koriste za moralno opravdano korišćenje prirode, a kad se ta saznanja koriste za uništavanje prirode, tj. kad njihovo korišćenje u „prisvajanju” prirode ima za posledicu narušavanje ekološke ravnoteže sa negativnim posledicama po život čoveka. Međutim, teškoća koja ponekad postoji u razlikovanju negativnih i pozitivnih posledica primene naučnih saznanja u odnosu prema prirodi ne oslobađa naučnike odgovornosti za nemoralno korišćenje naučnih saznanja. „Svaki čovek, dostojan poštovanja, je biće dužno da moralno rasuđuje; da bi mogao to činiti, nije mu potrebna posebna etička specijalizacija dovoljni su mu savest i zdrav razum. Kao bilo ko drugi, ni naučnik ne može izbeći moralnu odgovornost za svoju delatnost u onoj meri u kojoj je mogao znati njene posledice...550 Dileme koje se mogu javiti, i koje se javljaju, kod naučnika, čija se naučna saznanja koriste u proizvodnji, u prisvajačkom čovekovom odnosu prema prirodi, najčešće se odnose na tri grupe problema. Prvo, da li treba dozvoliti da se naučna saznanja do kojih se došlo, ili se koriste u projektovanju proizvodnih procesa, koriste tako da nekoliko generacija iskoristi sve prirodne resurse, koji su stvarani u toku biliona godina, a koji su neophodni i za život budućih generacija. Drugo, da li naučno znanje treba da se koristi samo za efikasnu i (fiskalno) rentabilnu proizvodnju kojom se stvaraju proizvodi lepog izgleda i kratkog veka, koji su privlačni za oko, a štetni za zdravlje, koji zabavljaju ali mogu, ili i, zaglupljuju njihove korisnike. Treće, da li je moralno koristiti naučna znanja za naoružanje koje može dovesti do razaranja sa najčešće nesagledivim posledicama. Odgovori na ove dileme naučnika, kao i na mnoge druge dileme u vezi sa odnosom prema životnoj sredini, moraju se dati i u moralnim normama, a to znači da je potrebno i 549

Federiko Major, Sutra je uvek kasno, cit. izd., str. 225. „U moralu postoje granični slučajevi kada je teško doneti sud. Ali isto tako postoje i vrlo jasni slučajevi. U ovu drugu grupu spada slučaj naučnika koji svojoj zemlji pokušavaju da nametnu program građenja fisionih nuklearnih centrala, znajući: da ne postoji rešenje za smeštaj nuklearnog otpada, da je opasnost za stanovništvo u slučaju poremećaja prevelika, da je ekonomska cena ove energije nepovoljna i da postoje druga bolja alternativna rešenja (pre svega ekonomičnije korišćenje postojećih izvora) dok ne pristigne savršenija i ekonomičnija tehnologija” (Mihailo Marković, Etički problemi nauke, zbornik radova Problemi nauke u budućnosti, SANU, Beograd, 1991, str. 145). 550

168

izgrađivanje novih moralnih normi koje sadrže vrednosne sudove u odnosu na novu ekološku situaciju i društvenu potrebu da se životna sredina zaštiti od degradacije. 3. Promene u životnoj sredini, nastajanje promena u njoj, a pre svega promena koje označavaju njenu degradaciju dovode i do novih saznanja o tim pojavama. I kako ekološki problemi, tj. zagađivanje životne sredine (i njena zaštita) postaju globalni problemi, tako to saznanje dobija univerzalni karakter i iskazuje potrebu za razvojem novog morala. „Etička perspektiva i potreba za novim moralom, koji se po svom karakteru približava univerzalnosti naučnog konsenzusa i učešću u tehničkom razvoju, pretvorilo se u neodložan izazov naše epohe.”551 U stvari, u mnogim zemljama pod uticajem snažnog razvoja proizvodnih snaga koje su, pored ostalog, iskazivale i porast moći čoveka prema prirodi, nastao je niz promena koje su se iskazale i kao destruktivni faktori koji dovode do zagađenja okoline. Ovakva situacija u promenama sredine dovodi i do nastanka nove ekološke svesti.552 A nova ekološka svest dovela je i dovodi u pitanje način života „dotad obuhvaćen tehnobirokratskim i industrijsko-gradskim okvirom”, i ističe brigu o „očuvanju ekosistema i težnju da se nađe nova ravnoteža čovek priroda.553 U iznalaženju te nove ravnoteže važan činilac je izučavanje odnosa ideologije i vrednosti, u kontekstu integracije sa biološkom prirodom čoveka, “za uspostavljanje novog sistema vrednosti, optimalnog za harmonizovanje čovekovog somatskog, psihičkog i društvenog bića. U tehnološkoj, a posebno u postindustrijskoj eri, suočeni smo sa zagađivanjem sredine (vode, vazduha, zemljišta) i paralelno sa mentalnim - ideološkim zagađenjem, koje postaje limitirajući činilac za eksprimiranje i razviće humanističkih potencijala pojedinaca i društva, sa sledstvenim uništavanjem vrednosti, uzrokujući ne samo duhovna već i fizička oštećenja čoveka”.554 Potrebu za izgrađivanjem novog morala čija je jedna od bitnih komponenti i ekološka svest treba shvatiti i kao potrebu da se uporedo sa razvojem materijalne moći čoveka razvijaju i njegove moralne sposobnosti. To se može postići, između ostalog, i boljim uređenjem društva, takvim njegovim uređenjem koje će omogućiti i podići moralni nivo čovečanstva. U ovom smislu se i ukazuje da izgrađivanje nove etike „kao nužne i neodložne dopune univerzalnih dimenzija nauke i tehnike ne može da se vezuje za kulturno, geografski i istorijski ograničene projekte... Treba sačuvati univerzalni karakter nauke i tehničke delatnosti u svim njihovim dimenzijama i uporedo s tim uložiti napore da se izgradi etička perspektiva opšte važnosti, koja će moći da obezbedi budućnost naše vrste...”555U 551

Federiko Major, Sutra je uvek kasno, cit. izd., str. 266. Dr Aleksandar Todorović, Oblici ekološke svesti, „Nova misao”, Beograd, 1-3/1994, str. 77. 553 E. Moren, Duh vremena, Beogradski izdavačko-grafički zavod, Beograd, 1979, str. 10. 554 Ljubiša Rakić, Nauka i budućnost, „Revija rada”, Beograd, 269/94, str. 10. 555 „...To je ostvarivo jedino putem obrazovanja zasnovanog na takvim, a ne na zahtevima ograničenim na uske ciljeve.” (Federiko Major, Sutra je uvek kasno, cit. izd., str. 267). 552

169

ovom smislu se ukazuje i na potrebu da bitnu komponentu u strategiji čovečanstva za očuvanje ravnoteže čovek (društvo) - priroda, treba da predstavlja izgrađivanje novih moralnih normi, nove moralnosti. Jer, „intelekt čovečanstva je već danas sposoban razumeti, kakvi treba da budu biosfera i društvo u budućnosti, da bi se obezbedilo postojanje ljudskog roda”, i nađu principijelna rešenja za odnos biosfere i društva.556

2. EKOLOŠKA SVEST I EKOLOŠKA KULTURA 1. Sa promenama koje nastaju u prirodi kao posledica čovekovog „prisvajanja prirode” proizvodnjom, a koje se ispoljavaju i u narušavanju ekološke ravnoteže, nastaje i svest o tim promenama - ekološka svest, kao značajna komponenta ekološke kulture čijem razvoju treba težiti u savremenoj civilizaciji koja je u sve većoj meri planetarna. Ekološka svest nastaje kako na osnovu empirijskog, očiglednog saznavanja, tako i na osnovu naučnog istraživanja. Međutim, ekološka svest ne sadrži samo saznanja o stanju i promenama u prirodi koje nastaju odnosom društva prema njoj, već sadrži shvatanja o mogućim putevima i načinima rešavanja ekoloških problema. Ekološka svest se ne iscrpljuje samo u kritici ekološke situacije, ona pretpostavlja pored saznanja o stanju društva i prirode i uzrocima toga stanja i saznanje o potrebi zaštite prirode od daljeg narušavanja ekološke vrednosti u njoj, kako bi se očuvao prirodni okvir života čoveka. U stvari, kako se često ističe, kada se razmatraju ekološki problemi savremenog društva, ekološka kriza kao kriza industrijskog društva je kriza života pa bitnu komponentu sadržaja ekološke svesti treba da čini i svest o životu i njegovoj ugroženosti i potreba njegovog očuvanja. Ekološka svest je istorijska kategorija. Ona nastaje u istorijskom periodu kada odnos društva prema prirodi dovodi do narušavanja ekološke ravnoteže u prirodi, ekološke krize. Zato se i intenzitet ekološke krize odražava na ekološku svest. U stvari, ekološka svest je i nastala u težnji da se nađe rešenje za ekološku krizu, kao krizu postojeće civilizacije, kako bi se očuvala priroda kao okvir života i kolevka ljudske civilizacije. Zato ekološka svest nije samo svest o ograničenosti prirode i svake moći u njoj i nad njom, već se ona zasniva i na saznanju da postojeći izvori energije i sadašnji životni uslovi čoveka mogu za duže vreme ili zauvek da se promene ili nestanu. Da se to ne bi desilo, ističe se potreba usaglašavanja ciljeva čoveka i načina njihovog ostvarivanja sa ekološkim potrebama, pristupa formulisanju opštih principa ekološke etike. Iz njih se izvode pravila ponašanja za

556

Н. Н. Моисеев, Современный антропогенез и цивилизационные разломы. Экологополитологический анализ, „Вопросы философии“, Moskva, 1/1955., str.26. 170

čoveka na osnovu kriterijuma šta je nedopustivo, a šta dopustivo ponašanje čoveka kako sa ekološkog tako i sa moralnog stanovišta.557 Ekološku svest čine ne samo saznanja o odnosu prirode i društva, o narušavanju ekološke ravnoteže i potrebi zaštite prirode od degradacije, već na tom saznanju i spremnost pojedinaca i društvenih grupa da se angažuju u zaštiti prirode i time se odgovorno odnose prema drugim ljudima i budućim generacijama. Jer „Čovek živi i produžujući se i zato je njegov odnos prema prirodi, ali i sadašnjim generacijama, neodvojiv od odnosa prema budućim generacijama, a time i od konzervirajućeg, a ne samo trošećeg stava prema prirodi”.558 Ekološka svest zato pretpostavlja da pojedinac i društvene grupe uvažavaju postojanje potreba drugih ljudi ili društvenih grupa i da su svesni da se sva pitanja zaštite i očuvanja prirodne sredine ne mogu rešiti pravnim propisima, “tj. da je zakonodavna regulativa potrebna primarno tamo gde su manje akceptirane norme i društvene vrednosti kao ekološke vrednosti.”559 2. Ekološka svest se različito pojmovno određuje. Njeno različito pojmovno određivanje nastaje kao rezultat teorijskih pristupa u njenom definisanju, različitih sistema društvenih vrednosti i različitih društveno-ekonomskih odnosa društava u kojima se pristupa njenom pojmovnom određivanju. Najkraće se ekološka svest određuje tako što se kaže da ona kao svest o okolini obuhvata (sadrži) shvatanja, načine ponašanja, motive delovanja, želje i očekivanja koji se odnose i na čovekovu prirodnu okolinu. A kad se pristupi ukazivanju važnijih sadržaja ekološke svesti, onda se kao takvi sadržaji navode: saznanja o ograničenosti prirode čiji je integralni deo i čovek; saznanje o nužnosti ukidanja dominacije čoveka nad prirodom i uspostavljanju dinamičke ravnoteže između prirodnih sistema i čovekovog sistema, svest o ekološkoj krizi kao društvenoj krizi, svest o globalnom karakteru ekološke krize; svest o rešenjima ekološke krize, svest o potrebi globalne strategije razvoja kao pretpostavci opstanka života i svest o postojanju socijalnih snaga i njihovu sposobnost da komuniciraju i ostvare dinamičku viziju društva.560 U stvari, ekološka svest u sebi sadrži više dimenzija: teorijsku dimenziju (naučno mišljenje), vrednosnu dimenziju (ciljeve), socijalnu dimenziju (ideju nove zajednice),istorijsku dimenziju (mogućnosti), političku dimenziju (ako je delovanje socijalnih snaga) i subjektivnu dimenziju (pretpostavke, uverenja i želje).561 U stvari, za rešavanje ekonomskih problema postoje dva uzajamno povezana imperativa: ekološki da čovek svoju delatnost usaglasi sa razvojem

557

В.И. Василенко, Экономическая этика: од натурализма к философском персонализму, „Вопросы философии“, Moskva, 3/1995. 558 Dr Jovan Đorđević, Ideje i institucije, „Radnička štampa, Beograd, 1972, str. 154. 559 Ivan Cifrić, Socijalna ekologija, „Globus”, Zagrsb, 1989, str. 198. 560 Isto, str. 198. i 210. 561 Ibid. 171

biosfere562 i moralni - da se u saznanju pojavi novi tabu - ne zagađuj prirodnu sredinu, ne radi suprotno zakonitostima u njoj, „poput principa “ne ubij” nastalog u poznom paleolitu i mezolitu”.563 Kraće (i jednostavnije) rečeno ekološka svest sadrži saznanje o ekološkoj situaciji, vrednosno određivanje prema njoj i ponašanje kojim treba da se ostvari ekološko stanje kome se teži. Prema tome, tri su, u sadržinskom smislu, osnovna elementa ekološke svesti; ekološko znanje, vrednovanje ekološke situacije i ekološko ponašanje.564 Ekološka znanja predstavljaju osnovni element ekološke svesti. U ta znanja spadaju svakako saznanje o ograničenosti prirode (tj. njenih resursa) i potrebi uspostavljanja dinamičke vrednosti između prirodnih sistema i društvenih sistema koje stvaraju ljudi, o uzrocima koji dovode do ekološke krize i njenom globalnom karakteru i potrebi globalne strategije društvenog razvoja kao pretpostavci opstanka života. Ustvari, to su saznanja o suštini odnosa u sistemu „društvo-čovektehnika-prirodna sredina.”565 Međutim, element ekološke svesti su i saznanja o konkretnim oblicima narušavanja ekološke ravnoteže koji omogućavaju da se ekološki problemi ne promišljaju samo na globalnom planu već rešavaju u konkretnim slučajevima. Ali bez obzira na to da li se radi o saznanjima na globalnom ili (lokalnom) konkretnom planu, ona treba da izražavaju jedinstvo prirodnonaučnog i humanističkog pristupa u saznavanju ekoloških problema.566 Vrednovanje ekološke situacije je drugi osnovni element ekološke svesti. On je određen sistemom vrednosti društva ili društvene grupe u kojoj se razvija ekološka svest i izražava stavove društva ili grupe prema životnoj sredini koju treba štititi i očuvati kao vrednost. A to znači da o ekološkim pitanjima postoje različita shvatanja u društvu. Zato ekološka svest i nije monolitna pošto je vezana za društvene grupe i njihove sisteme vrednosti. U stvari, u drušvu „postoje različiti vrednosni sistemi koji uporedo egzistiraju, a zavise od dominantnih vrednosti u društvu (oko kojih se komponuju vrednosti “nižeg ranga”), to upravo dominantne vrednosti imaju na ekološku svest bitan uticaj. Ekološka svest je u 562

„Ti zahtevi su strogi i s pravom ih možemo nazvati ekološkim imperativom. Tim terminom uslovno možemo definisati celokupnost onih ograničenja u aktivizaciji ljudske delatnosti, čije kršenje u najbližim desetlećima može se okrenuti protiv čovečanstva sa najkatastrofalnijim posledicama.” (Н. Н. Моисеев, Восхождение к разуму, Izdat, Moskva, 1993, str. 120). 563 „Ekološki imperativ, neizbežno rađa moralni imperativ i on nije ništa manje strog od ekološkog imperativa. Njemu tek predstoji konkretizacija kao i afirmacija u društvenoj svesti” (Ibid, str. 122). 564 Dr Tomislav Prodanović, Uloga nauke i obrazovanja u razvoju ekološke svesti, zbornik radova Međunarodnog seminara „Univerzitet danas”, Dubrovnik, 1987, str. 395. 565 Opširnije o ovome videti i: В. Д. Комаров, Социальная екология – философкие аспекты, „Nauka”, Lenjingrad, 1990, str.123-132. 566 Između prirodno-naučnih i humanističkih saznanja postoji uzajamna povezanost na ista upućuje i humanizacija prirodno-naučnih znanja i tehnike u drugoj polovini veka u kome živimo. Opširnije o ovome videti i: Н. Н. Моисеев, Восхождение к разуму, Izdat, Moskva, 1993, str.17-19. 172

tom smislu „presek” kroz sistem društvenih vrednosti neke grupe, klase, kulture i sl., a koje bitno određuju „kvalitet ekološke svesti”.567 Međutim, bez obzira na to što ekološka svest predstavlja ovakav „presek”, u vrednovanju ekološke situacije treba polaziti od saznanja da je potrebno da društveni progres bude zasnovan na naučnim saznanjima koja ne protivureče zakonima prirode. Ekološko ponašanje je treći bitan element ekološke svesti. Jer, ekološka svest ne podrazumeva samo određena saznanja pojedinaca i grupa o ekološkim problemima već i konkretnu društvenu i individualnu akciju koja ima za cilj rešavanje ovih problema. A takve akcije nema bez ponašanja pojedinaca koji doživljava određenu ekološku situaciju, vrednuje je, na osnovu svog (i svoje grupe) sistema vrednosti i usredsređuje svoje ponašanje, tako da ga usaglašava sa ekološkom situacijom, tj. ponaša se tako da svojim ponašanjem doprinosi ostvarivanju ekološke situacije čijem se ostvarivanju kao vrednosti teži.568 Međutim, ekološko ponašanje nije određeno samo ekološkim znanjima i vrednosnim sistemom. Ono je određeno i drugim činiocima. Npr. osobinama ličnosti, ljudskim potrebama i mogućnostima njihovog zadovoljavanja. Zato se može reći da poželjno ekološko ponašanje nastaje kao rezultat uticaja objektivnih i subjektivnih činilaca. Međutim, za poželjno ekološko ponašanje potrebno je kod ljudi razvijati i samopouzdanje, optimizam, da se ekološki poželjnim ponašanjem pojedinaca i društva mogu rešavati, i rešiti, ekološki problemi i da energetska i sirovinska kriza i zagađenje životne sredine ne vode neizbežno uništenju čovečanstva.569 3. Ekološka svest formira se (i razvija) ne samo pod uticajem ekoloških problema i pre svega degradacije prirodne sredine koja ima karakter ekološke krize, ni pod uticajem naučnog saznanja o karakteru ove krize i mogućnosti njenog rešavanja. Ona nastaje i razvija se pod uticajem socijalnih snaga i promena vrednosti sistema. Nastajući pod uticajem ovih činilaca ekološka svest, kao osnova ekološke politike, može imati konzervativno ili progresivno obeležje. Tako ekološka svest može biti osnova tehnokratskih programa. Međutim, svako od ovih obeležja nema apsolutni već relativni karakter i zavisi od društveno-ekonomskih okolnosti u kojima se razvija ekološka svest i od pomeranja u njenom sadržaju.570 U stvari, razvoj ekološke svesti zavisiće kako od promena u društvu tako i od 567

Ivan Cifrić, Socijalna ekologija, cit. izd, str. 201. „Izgrađivanje adekvatnog ponašanja neophodno je zbog toga što veliki broj ljudi svakodnevno usvaja zatečena ponašanja, koja nisu saglasna sa ekološkom situacijom” (dr Tomislav Prodanović, cit.rad, str. 396). 569 „Najbolji umovi su stvorili već podosta projekata i predloga. Zemlje i narodi treba samo da realizuju ove projekte brže od približavanja katastrofe. Moto „ne sedeti skrštenih ruku već delovati! pomiriće i okupiti sve ljude dobre volje, ljude raznih pogleda na svet i političkih pogleda, koji misle o budućnosti čovečanstva.” (Федор Маргун, Конец света? или..., Издателство Ао „Г.Х.С.“, Moskva, 1994., str. 256). 570 O ovome videti i: Д. Р. Винер, Экологическая идеология без мифов, „Вопросы философии“, Moskva, 5/1995. ы 568

173

promena u vrednosnim sistemima pojedinih zemalja. A takve promene u vrednosnim sistemima kako industrijski razvijenih tako i zemalja u razvoju su u toku i njihov tok se može i predvideti.571 Istraživanje ekološke svesti u Jugoslaviji je skromno kako po broju istraživanja tako i po mogućnostima koje ta istraživanja pružaju za neko opštije zaključivanje.572 Međutim, i pored toga na osnovu rezultata i tih skromnih istraživanja (pre svega, po broju) i saznanja o spontanim reagovanjima građana na ekološke probleme i njihovim stavovima prema ekološkim problemima može se reći da ekološka svest u Jugoslaviji još uvek nije dovoljno razvijena. Ona nije razvijena u svojoj ukupnosti kao i u pojedinim svojim osnovnim elementima. Pre svega, ekološka znanja kao jedan od osnovnih elemenata ekološke svesti nisu postala „svojina” ne samo građana već i stručnih kadrova i naučnika koji na jedan, ili drugi način, vrše usmeravanje društvenog razvoja. Takva znanja nemaju se samo o globalnom odnosu sistema čovek-društvo-prirodna sredina već i ispoljavanju zakonitosti u tom sistemu u našim konkretnim uslovima. Ni vrednovanje ekološke situacije (kao element ekološke svesti) nije primereno savremenim zahtevima za očuvanje prirodne sredine. U vrednosnom sistemu jugoslovenskog društva (koji je višeslojan i kontradiktoran) zaštita prirodne sredine još uvek nema ono mesto koje bi trebalo da ima. Ona to mesto nema iz dva osnovna razloga: zbog relativno nedovoljnog poznavanja ekoloških zakonitosti i njihovog ispoljavanja (sa pratećim posledicama) u nas i zbog relativnog siromaštva našeg društva, tj. niskog kvaliteta života (pre svega zbog niskog životnog standarda) pa se u težnji za brzim razvojem i unapređivanjem kvaliteta života podizanjem životnog standarda (porastom produktivnosti rada i na način iscrpljivanja prirodnih resursa) nedovoljno uvažava prirodna sredina kao vrednost koju treba očuvati. Ova dva elementa ekološke svesti određuju i njen treći element - ekološko ponašanje. Neprilagođeno ekološko ponašanje ispoljava se kako u izradi projekata o izgradnji proizvodnih kapaciteta tako i u svakodnevnom ponašanju građana. Kao posledica ovakvog ponašanja ne samo da se uvozi ekološki neprihvatljiva tehnologija već građani u svakodnevnom životu doprinose degradaciji prirodne sredine. 4. Razmatranja o sadržaju i značaju ekološke svesti prerasla su u zahtev za razvoj ekološke kulture, kao značajne komponente kulture savremene civilizacije, koja sve više dobija obeležja planetarne civilizacije. U ovom smislu je već ukazivano da se kultura ne može razvijati bez ekološke kulture, a ekološka kultura uopšte ne može postojati u uslovima nepostojanja kulture, tj. beskulture. Ne čineći osvrt na razna shvatanja kulture, tj. razne definicije kulture, u našim razmatranjima o ekološkoj kulturi polazimo od shvatanja kulture u antropološkoj tradiciji, 571

Opširnije o ovome videti: Rudi Supek, Ova jedina zemlja, „Globus”, Zagreb, 1989, str. 251-291. 572 O ekološkoj svesti u Jugoslaviji videti i: Milan M. Mišković, Ekološka kriza i ekološka svest omladine, „Ekocentar”, Beograd, 1997. 174

u kojoj se kultura „posmatra kao način života društvene sredine, odnosno kao zborište vrednosti, obrazaca, potreba i ideja koje oblikuju ljudsko ponašanje...”,573 i od određenja ekološke kulture u Moskovskoj deklaraciji o ekološkoj kulturi (usvojenoj 7. maja 1998. god. u Moskvi).574 Deklaracija počinje preambulom, u kojoj se, pored ostalog, ističe da su savremeni društveni svet i tehnokratska kultura došli u oštar konflikt sa prirodom u kojoj čovek nema adekvatno mesto. Polazeći od ovog stava u preambuli se ukazuje na potrebu razvijanja svetske kulture, sa vrednosnim sistemom, koja će usaglasiti interese ljudi sa celinom sistema života. U kontekstu ovakvog pristupa ukazuje se na potrebu razvoja ekološke kulture koja treba da se razvija na šest osnovnih principa. U prvom principu se formuliše odnos ekološke kulture, proizvodnje i potrošnje („Ekološka kultura proizvodnje i potrošnje”). U njemu se kaže da „ekološka kultura pretpostavlja takav način života, pri čemu društvo sistemom duhovnih vrednosti, etičkih principa, ekonomskih mehanizama, pravnim normama i društvenim institucijama formira potrebe i načine njihove realizacije, koji ne ugrožava život na Zemlji”. Drugi princip („Kultura uzajamnog dejstva”) sadrži iskaz o uzajamnosti ravnopravnosti među zemljama, narodima, kulturama i konfesijama. „Strateški, dugotrajno buduće čovečanstvo moguće je samo na osnovu globalnog partnerstva, međusobnog dovođenja u sklad međunarodnih, međudržavnih odnosa u uslovima formiranja generacija ljudi, orijentisanih pre svega na međusobno uvažavanje, na uzajamnu podršku, saradnju”. Treći princip („Kultura ponašanja”) definiše ekološku kulturu kao kulturu ponašanja i samorealizacije kako svake ličnosti, tako i malih i velikih socijalnih grupa. „Glavna karakteristika takvog ponašanja je orijentacija ne na beskonačno uvećavanje obima svoje proizvodnje i potrošačke aktivnosti, već na optimalizaciju kvaliteta, usavršavanje, isključivanje iz rada i potrošnje onog što nije nužno, suvišnog viška i onog što je na odmet”. Četvrti princip („Pogled na budućnost”) ukazuje da traženje puteva uspostavljanja ekološke kulture, ne može biti efikasno bez vođenja računa o tradicionalnim oblicima odnosa društva prema prirodi. Međutim, sadašnja kultura ne određuje se samo prošlošću, već i budućnošću. Zato u razvijanju ekološke kulture, „bez procene posledica naših sadašnjih dejstava na horizonte budućeg društva nemoguće je obezbediti neophodnu suštinsku preorijentaciju od ideje prvenstveno ekstenzivnog, materijalno izraženog razvitka na ideju prvenstveno intenzivnog unutrašnjeg, duhovnog razvitka, mirnog i uzajamno dopunjujućeg u odnosima sa prirodom”. Peti princip („Dijalog kultura, jedinstvo i raznolikost”) ukazuje da se ekološka kultura ne formira na račun uklanjanja kulturne raznovrsnosti, „već na račun njegovog produbljavanja i paralelnog razvitka veza, dijaloga kultura severa 573

„…Usmerenje na način i sadržaj življenja znači okretanje ka realnom životu, kroz fokus društveno-ekonomskog i istorijsko-političkog konteksta” (Jordan Aleksić, Šesta dimenzija horizont kulture, cit. izd. str. 12). 574 Tekst Deklaracije je razmatran i usvojen od strane grupe eksperata Evropske zajednice na zasedanju okruglog stola 7. maja 1990. god. u Moskvi. 175

i juga, istoka i zapada, harmonizacije njihovog međudejstva. Šesti princip (“Kretanje u susret”) izražava stav da ekološka kultura pretpostavlja produbljivanje „veza između osnovnih kanala razvitka društva - između duhovne, društvenopolitičke, ekonomske delatnosti, između upravljanja i obrazovanja”. Pored ovih principa Deklaracija sadrži i iskaze o globalnom partnerstvu, odgovornosti i ekološkoj kulturi, o ekološkoj bezbednosti (nacionalnim interesima i globalnoj odgovornosti) i o ekološkoj kulturi regiona.575 Razmatranja ovih pitanja za svoje polazište imaju tri stava koja sadrži Deklaracija. Prvo, da proces uspostavljanja ekološke kulture u savremenom društvu zahteva od svih ljudi dobre volje najenergičniju podršku. Njena realizacija pretpostavlja raznoliko, neophodno učešće svih „aktivnih lica” ljudske populacije. Drugo, ekološka kultura sveta pretpostavlja dijalog raznovrsnih nacionalnih ekoloških kultura, koje su objedinjene opštošću u strategiji budućnosti i celovitosti planete Zemlje. Treće, ekološka kultura je kultura velikog napora koja se usavršava i ima za cilj usavršavanje čovečanstva, naroda, čoveka, radi očuvanja životne sredine i očuvanja i samoočuvanja planete Zemlje. Polazeći od antropološkog shvatanja kulture i stavova Moskovske deklaracije o ekološkoj kulturi, smatramo da se ona može definisati sledećim rečima: Ekološka kultura predstavlja način života društva sa sistemom duhovnih vrednosti, etičkih principa, ekonomskim mehanizmom, pravnom regulativom i društvenim institucijama, u kome se formiraju i zadovoljavaju ljudske potrebe uz razvijanje duhovnosti ljudi, poštovanja kulturne raznolikosti i komuniciranja ljudskih zajednaca u odnosima ravnopravnosti, uz očuvanje ekološke ravnoteže za obezbeđivanje života na Zemlji. Ovako definisana ekološka kultura je značajna pretpostavka nastanka i razvoja univerzalne planetarne civilizacije na Zemlji.576 5. Razvijanje ekološke kulture, kako opšte univerzalne, tako i regionalne i nacionalne, i ekološke svesti kao njenog značajnog činioca, bitna je pretpostavka ostvarivanja osmišljene ekološke politike na globalnom, regionalnom i nacionalnom i ličnom planu. Međutim, i ekološka kultura i ekološka svest su još uvek nedovoljno razvijene, uopšte i u nas, u Jugoslaviji. Zato formulisanje osnovnih pravaca i ciljeva ekološke politike u nas zahteva (i pretpostavlja) i razvoj ekološke svesti i ekološke kulture. Međutim, u preduzimanju mera za njihov razvoj treba imati u vidu i faktore, koji su ograničavali, i ograničavaju njihov razvoj, posebno razvoj ekološke svesti, kako bi se, ako ne može eliminisati, makar smanjilo dejstvo tih faktora, tj. svelo na što manju meru. Postoji veći broj takvih (ograničavajućih) faktora, ali mi smatramo da se može prihvatiti da su tri osnovna: faktor prošlosti, faktor sadašnjosti i faktor 575

Interpretacija stavova Moskovske deklaracije o ekološkoj kulturi data je prema tekstu Deklaracije objavljenom u zborniku radova Экологическая култураь и образование: опыт России и Югославии, ТЭКО Centar, Moskva, 1990. 576 Opširnije o ovome videti: Dr Danilo Ž. Marković, Sociologija i globalizacija, cit. izd. str. 15-38. 176

budućnosti.577 Faktor prošlosti ispoljava se, pre svega, kroz shvatanja koja su postojala o odnosu čoveka prema prirodi kao odnosu čovekove dominacije nad prirodom i njegove mogućnosti da prirodu neograničeno iscrpljuje, potčinjavajući je svojim potrebama. Faktor sadašnjosti, ispoljava se u psihološkoj adaptaciji čoveka i društvenih grupa na sve veće zagađivanje prirode, čime se smanjuje čovekova svest o potrebi da reaguje na ugrožavanje osnove egzistencije njegovog života.578 Faktor budućnosti ispoljava se u osećanju čoveka i društvenih grupa, ne samo da je savremeni svet ispunjen konfliktima i neizvesnostima, već da to u budućnosti može biti i gore pa se time smanjuje prostor za čovekovo razmišljanje o ekološkim alternativama. Ovi faktori deluju ograničavajuće na razvoj ekološke svesti svi zajedno ili samo pojedini od njih. Kako će delovati, i u kom intenzitetu zavisi od mnogih okolnosti, od ličnih svojstava pojedinaca do karaktera pojedinih društvenih grupa kojima pripadaju i interesi tih grupa u društvu. Pri tom treba imati u vidu da ekološka svest nije dovoljno razvijena ne samo zbog nedovoljnih ekoloških znanja već i zbog raskoraka tih znanja i društvenih interesa da ekološka znanja postanu osnova ekološke akcije, tj. akcije za zaštitu i unaprećivanje čovekove životne sredine.579

II.

EKOLOŠKO OBRAZOVANJE

1. POJAM I CILJEVI OBRAZOVANJA ZA ZAŠTITU I UNAPREĐIVANJE ČOVEKOVE SREDINE 1. Primena razvijenih proizvodnih snaga u prisvajanju prirode, nastalih sa novim otkrićem u nauci, naročito od sredine ovog veka, sa stanovišta „eksploatatorskog mentaliteta” čoveka u njegovom odnosu prema prirodi, dovelo je, i dovodi, kako je već ukazano, do remećenja ekološke ravnoteže u čovekovoj sredini sa mnogim posledicama koje se negativno odražavaju na uslove života čoveka kao prirodno-društvenog bića. Došlo je do ugrožavanja ravnoteže između čoveka i njegove sredine, između prirode i društvenih struktura i između čovekove fiziološke konstitucije i njegove ličnosti. Ova saznanja inspirisala su brojna naučna istraživanja za proučavanje i rešavanje ovih problema što je dovelo do organizo577

Ivan Cifrić, Socijalna ekologija, cit. izd, str. 204-206. „Ona smanjuje čovekove i socijalne reakcije, smanjuje sposobnost za nove ideje i akcije. Socijalna adaptacija na ekološku krizu uslovljena je naprosto konformističkim ponašanjem čoveka, njegovim tendencijskim povećanim zahtevima (i njihovim ostvarivanjem) za povećanjem materijalnih dobara kao pretnostavke višeg osobnog standarda, socijalnog uspeha, prestiža u društvu - uopšte zahtevom za materijalnim i socijalnim pozicijama” (isto, str. 205-206). 579 S. Festić, Moć i nemoć ekološke svesti, „Pregled”, Sarajevo, 2-3/1983. 578

177

vane društvene akcije u različitim oblicima i na različitim nivoima (nacionalnom, regionalnom, međunarodnom, profesionalnom, itd.) u cilju, ne samo sprečavanja daljeg narušavanja ekološke ravnoteže, već i unapređivanja čovekove sredine i čovekovog odnosa prema njoj. U kontekstu takvog pristupa ovim problemima, posebna pažnja počela je da se poklanja, i poklanja se, obrazovanju za zaštitu i unapređivanje čovekove sredine.580 Na značaj obrazovanja za zaštitu i unapređenje čovekove sredine u razvijanju ekološke svesti i promenu odnosa, ne samo društvenih institucija, već i svakog pojedinca, prema čovekovoj sredini, ukazivano je, i ukazuje se, na skoro svim međunarodnim skupovima, posvećenim problemima čovekove sredine, a neki od tih skupova bivaju posvećeni samo ovom obrazovanju. Tako je na značaj ovog obrazovanja ukazano kako, npr. u Deklaraciji prve konferencije Ujedinjenih nacija o čovekovoj sredini (u Stokholmu, 1972. godine), tako i u Deklaraciji konferencije Ujedinjenih nacija o čovekovoj sredini u Najrobiju (1982. godine). U Deklaraciji ove konferencije posebno je istaknut značaj obrazovanja i informisanja za jačanje javne i političke svesti o značaju čovekove sredine, koja treba da dovede do blagovremenih preventivnih akcija, tj. planiranja mera zaštite čovekove sredine. A 1983. godine u Beču je održan na nedržavnom nivou skup 60 eksperata iz 15 zemalja o obrazovanju i politici u oblasti Životne sredine. Na tom skupu je doneta „Bečka deklaracija” u kojoj je rečeno da naučne institucije, državne i one koje nisu na tom nivou, i međunarodne organizacije za pitanja životne sredine, zajednički snose odgovornost za upoznavanje stanovništva sa rizicima i opasnostima koje mogu ugroziti ekosisteme i zdravlje ljudi. A to znači da je potrebno na širokom frontu organizovano pristupiti obrazovanju za zaštitu čovekove sredine. Jer, kako je u ovoj Dekla-raciji posebno istaknuto, politika zaštite čovekove sredine u pojedinim državama ne treba da bude samo stvar političara i stručnjaka već i javnosti kojoj treba da se pruži prilika „da u okviru otvorenih demokratskih rasprava iskaže svoje mišljenje o predloženim merama.” Problemima obrazovanja za zaštitu i unapređivanje životne sredine posebnu pažnju su posvetile dve organizacije UNESKO i UNEP (Međunarodni program za okolinu). Na nizu sastanaka koje su ove organizacije organizovale, raspravljalo se o osavremenjavanju obrazovanja i vaspitanja za zaštitu životne sredine. Od tih sastanaka poseban značaj imaju konferencije u Beogradu (1975) i Tbilisiju (1977) i kongres u Moskvi (1987).581 Na ovim skupovima je ostvaren dogovor da „obrazovanje za okolinu” ne treba da se odvija u okviru samo jednog 580

Od šezdsestih godina na mnogim univerzitetima počinje organizovan naučno-istraživački i obrazovni rad u oblasti zaštite čovekove sredine. Tako se na Univerzitetu u Turu 1969. godine osniva centar za visoke studije prostornog planiranja koji se bavi ovim pitanjima. Slični centri (i akcije) organizuju se i na univerzitetima u Vaterlou (Kanada) u Lincu, u Grin Beju (SAD). Pored toga, obrazovanje za zaštitu čovekove sredine postaje predmst interesovanja i akcija mnogih međunarodnih organizacija, posebno UNESKA i UNEPA 581 Environmental Education by UNESCO-UNEP, International Environmental Education Programme, A special Study for the World conference on education for all, Thailand, 1999. P- 4. 178

predmeta koji bi se dodao već postojećim predmetima, već treba da prožima nastavne programe svih predmeta, i doprinosi formiranju shvatanja o jedinstvu okoline i aktivnostima prema prirodi koji će biti racionalan sa stanovišta zaštite prirode u skladu sa društvenim potrebama. Kao bitni ciljevi ovog obrazovanja (uz naznaku da u njihovom ostvarivanju treba voditi računa o prirodnim i društvenim uslovima pojedinih zemalja) naznačeni su: predočavanje kompleksnosti okoline kao jedinstvo bioloških, fizičkih, društvenih i kulturnih činilaca; razvoj nacionalne svesti o značaju okoline za društveni (ekonomski i kulturni) razvoj i saznanje o ekonomskoj, političkoj i ekološkoj povezanosti i zavisnosti modernog sveta.582 Polazeći od značaja koje ima obrazovanje za zaštitu čovekove sredine za razvijanje ekološke svesti ne samo kod političara i stručnjaka, već i kod širokih narodnih masa, kao pretpostavci za ostvarivanje pravovremene i efikasne zaštite i unapređivanje čovekove sredine, u mnogim državama ovo obrazovanje je postalo sastavni deo obrazovnih sadržaja od osnovnog do visokog obrazovanja. Ali, isto tako, u nekim zemljama postoji tendencija da se obrazovni sadržaji iz oblasti zaštite čovekove sredine unesu samo u nastavne predmete iz bioloških I srodnih nauka. Međutim, obrazovanje za zaštitu čovekove sredine treba da se ugradi u skoro sve nastavne programe, od filozofije i sociologije do geografije i etike. Potrebno je da se u okviru nastave svih ovih predmeta stiču i neophodna znanja o potrebi očuvanja i unapređivanja čovekove sredine, kao pretpostavke i okvira čovekovog života. 2. Polazeći od značaja obrazovanja za zaštitu čovekove sredine za razvijanje ekološke svesti u savremenom društvu, nastojalo se, i nastoji se, da se odredi njegova priroda i zadaci koji njegovim razvojem treba da se ostvare. Jer, budući da se za zaštitu i unapređivanje čovekove sredine traži angažovanje širokih slojeva stanovništva raznog uzrasta, obrazovanja i profesionalne orijentacije, ovo obrazovanje treba da bude prilagođeno, na odgovarajući način, svim tim kategorijama stanovništva. Ono treba da razvija kod njih svest o potrebi očuvanja ekološke ravnoteže u čovekovoj sredini i opasnostima koje prete čoveku ako do narušavanja te ravnoteže dođe. Bilo je više pokušaja, i ima više tumačenja šta treba da obuhvati obrazovanje za zaštitu čovekove sredine. Tako se smatra da ono treba da daje znanja i razvija sposobnost procenjivanja značaja i jasnog sagledavanja kompleksnih problema u vezi sa čovekovom sredinom, koji su kako politički, ekonomski i filozofski, tako i tehnički.583 Ali se isto tako smatra da ovo obrazovanje treba da doprinese oformljenju konstruktivnog stava prema sredini, kako u filozofskom

582

Opširnije videti i: International Strategy for Action in the field of Environmental Education and Training for the 1990, Moskva, 1987. 583 Ovo shvatanje obrazovanja o čovekovoj sredini izloženo je na konferenciji Organizacije američkih država o obrazovanju i sredini u Severnoj Americi 1971. godine. 179

tako i u pragmatičnom smislu.584 Postoji i shvatanje po kome obrazovni proces koji se bavi odnosom čoveka i njegove prirodne i veštačke sredine, treba da obuhvati i odnose stanovništva, zagađenja, korišćenja i smanjenja resursa, očuvanja prirode, transporta, tehnologije i urbanog i ruralnog planiranja sa ukupnom čovekovom sredinom.585 U stvari, može se reći da u osnovi postoji saglasnost, o ovom i drugim definicijama obrazovanja za zaštitu čovekove sredine, o tome da je to obrazovanje o globalnim uslovima opstanka čoveka, i strategiji očuvanja tih uslova, uz stalno unapređenje kvaliteta života. U ovom smislu se ispravno ukazuje da je to obrazovanje „za svakoga, ono je proces akcije, ono se oslanja i odnosi na skoro sve druge predmete i oblasti, ono se interesuje za interakciju između čovečanstva i prirode i usmereno je ka poboljšanju kvaliteta egzistencije svih živih bića”. Ali, dodaje se, što je možda najvažnije, ono se još uvek nalazi u procesu nastajanja. „Iako su njegovi koreni stari, ono je u suštini sasvim nova disciplina. Prema tome, jedino je moguće napraviti niz sukcesivnih aproksimacija ili predviđanja o razvoju te oblasti tokom sledeće decenije.”586 I pored toga što se obrazovanje za zaštitu čovekove sredine nalazi još uvek u procesu nastajanja, pa se zato često i smatra da je nemoguće dati njegovu definiciju, već samo niz „sukcesivnih aproksimacija”, ono se ipak, kao značajan činilac menjanja odnosa čoveka i društva prema čovekovoj sredini, njenoj zaštiti i unapređivanju, mora preciznije definisati. Definicija obrazovanja za zaštitu i unapređivanje čovekove sredine mora da iskaže, u datim uslovima, na koga se to obrazovanje odnosi i koji su ciljevi tog obrazovanja. U stvari, definicija ovog obrazovanja mora biti otvorena ali i jasna da bi bila u funkciji zaštite i unapređivanja čovekove sredine.587 3. Imajući ovakav pristup obrazovanju za zaštitu i unapređivanje čovekove sredine, i polazeći od pojmovnog određivanja obrazovanja kao društvene pojave (procesa) po kome ono predstavlja proces sticanja znanja, veština, navika i pogleda na svet,588 rečju razvijanje čovekovih znanja i umenja, ekološko obrazovanje se najšire može odrediti kao proces sticanja znanja o ekološkim problemima, kao globalnim problemima, uzrocima njihovog nastanka i mogućnostima njihovog rešavanja, može se dati njegova definicija. Po našem shvatanju obrazovanje za zaštitu i unapređivanje čovekove sredine predstavlja svesno i plansko razvijanje znanja o čovekovoj sredini u toku čitavog života čoveka, koje ima za 584

Iz završnog izveštaja Međunarodne konferencije stručnjaka o naučnoj osnovi za racionalno korišćenje i očuvanje biosfere, 1968. godine. 585 Javni zakon SAD 91-516, Zakon o obrazovanju o čovekovoj sredini. 586 Allen A. Schmieder, Priroda i filozofija obrazovanja o čovekovoj sredini, neki osnovni ciljevi, koncepcija, zadaci i pitanja razvoja, u zborniku Obrazovanje o čovekovoj sredini, „Savremena administracija”, Beograd, 1977, str. 25-26. 587 Obrazovanje za zaštitu i unapređivanje čovekove sredine je predmet proučavanja socijalne ekologije zato što se preko ovog obrazovanja, na specifičan način, izražava i odnos društva prema čovekovoj životnoj sredini i unapređivanju njenog kvaliteta. 588 Mladen Vilotijević, Didaktika, I, Učiteljski fakultet, Beograd, 1999, str. 67. 180

cilj razvijanje svesti o osnovnim karakteristikama čovekove sredine, odnosa u njoj i odnosa prema njoj, na osnovu koje će čovek težiti očuvanju i unapređivanju sredine na način kojim se obezbeđuje egzistencija čovekovog roda u sadašnjosti i budućnosti. Iz ove definicije proizlazi da to obrazovanje treba da teži izgrađivanju globalnog pristupa strategiji za očuvanje čovekove sredine i da se zasniva na poznavanju saznanja kako prirodnih, tako i društvenih nauka o čovekovoj sredini. Ovako shvaćeno ovo obrazovanje, koje se označava kao ekološko obrazovanje, ono predstavlja značajan doprinos osavremenjavanju obrazovanja589 u uslovima globalizacije sveta i internacionalizaciji obrazovanja.590 U stvari, obrazovanje za zaštitu i unapređivanje čovekove sredine treba da doprinese izgrađivanju (u svim oblastima i na svim nivoima obrazovanja) novog pristupa čovekovom odnosu prema svojoj sredini, shvatajući tu sredinu kao jedinstvo prirodne i „veštačke” sredine, povezujući saznanja svih nauka prirodnih i društvenih da se čovekova sredina kao jedini i neophodni „okvir života” čoveka može sačuvati i uz stalni razvoj nauke i tehnologije. Ali, isto tako, ono ne može doprinositi samo strategiji opstanka i preživljavanja, već treba da doprinosi i unapređivanju kvaliteta života čoveka u konkretnim sredinama. Zato, ovo vaspitanje treba da doprinosi ne samo očuvanju čovekove sredine, već i njenom unapređivanju kako u njenim prirodnim resursima, tako i u društvenim komponentama da bi se ostvarili uslovi života koji bi bili u sve većoj meri saglasni čovekovoj prirodi i omogućavali njegovo ispoljavanje kao stvaralačkog, slobodnog i vrednosnog bića. Upravo zato ovo obrazovanje mora da postoji ne samo u školama kao integralni deo obrazovnih programa, već u svim oblicima društvenog uticaja na razvijanje društvene svesti i čovekovog ponašanja. Ovako shvaćeno obrazovanje za zaštitu i unapređivanje čovekove sredine, uključuje u sebe i razgraničenje od „ekološke svesti”, koja se u zemljama zapada javlja kao nov pokret, nova ideologija, koja počiva na strategiji preživljavanja. Takođe je neprihvatljivo da se obrazovanje u ovoj oblasti svede na nivo ljubitelja prirode, očuvanja gradske higijene, borbe protiv zagađivanja, ma koliko ove akcije bile potrebne.591 U stvari ovo obrazovanje ima svoje metodološke osnove koje proizlaze i zasnivaju se na opštem filozofskom shvatanju sveta, čoveka i njegovog odnosa. Njegovi sadržaji, treba stalno da se inoviraju novim naučnim saznanjima. 4. Teorijsko metodološku osnovu obrazovanja iz oblasti zaštite i unapređivanja čovekove sredine, bez obzira na njegov nivo (osnovno, srednje, visoko ili 589

Opširnije videti: dr Danilo Ž. Marković, Značaj ekološkog obrazovanja za osavremenjavanje obrazovnog procesa u savremenoj školi, „Nastava i vaspitanje”, Beograd, 1-2/2000, str. 49-50. 590 Opširnije o ovome autor je pisao u svojoj monografiji Globalizacija i obrazovanje, „Prosvetni pregled”, Beograd, 1999. 591 Maksim Todorović i Radoslav Radosavljević, Obrazovanje u zaštiti i unapređivanju životne sredine, zbornik radova Čovek, društvo, životna sredina, Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd, 1981, str. 69. 181

razni oblici vanškolskog obrazovanja) u najširem smislu reči čini filozofski pogled na svet od koga se polazi. Ali, isto tako, čine se pokušaji, manje ili više uspešni, da se i eksplicite ukaže koji su to stavovi, koja stanovišta koja se mogu formulisati i koja predstavljaju metodološku osnovu ovog obrazovanja. Takva nastojanja čine se i kada se materijalističko-dijalektički filozofski pogledi na svet i marksističko shvatanje društva, čoveka i ljudske istorije (koji se na njemu zasnivaju) uzmu, i uzimaju, kao metodološka osnova za obrazovanje za zaštitu i unapređivanje čovekove sredine.592 U nastojanju da iznađe i formuliše metodološku osnovu izgrađivanja sistema zaštite i unapređivanja čovekove sredine i obrazovanja za njenu zaštitu, izvestan broj naučnika smatra da se njeni osnovni elementi mogu naći u delima klasika marksizma. Zastupnici ovog shvatanja na osnovu marksističkog shvatanja sveta formulisali su određene stavove kao teorijsko-metodološku osnovu za izgrađivanje koncepcije zaštite čovekove sredine pa i za izgrađivanje koncepcije ekološkog obrazovanja, tj. obrazovanja za zaštitu čovekove sredine. Ti stavovi su: prvo, svet je materijalan i predstavlja složen sistem veza i opšteuzajamnih delovanja, tako da su promene njegovih elemenata uzajamno uslovljene; drugo, zaštita prirode predstavlja primenu zakona odnosa i opštih uzajamnih delovanja koji postoje u materijalnom svetu; treće, čovek i društvo su rezultat evoluiranja žive prirode i zato su neodvojivi od prirode i društvo se ne može razvijati bez materije i energije koju uzima iz prirode (zato društvo i priroda čine nedeljivu i protivurečnu celinu); četvrto, promene u biosferi koje su štetne za čoveka i društvo uslovljene su odsustvom ili nedostatkom mera u regulisanju uzajamnog delovanja društva i prirode, a ne naučno-tehničkim progresom; peto, postoji uticaj prirode i na tempo razvoja društva, ali ne postoji delovanje na karakter društvenih odnosa.593 Polazeći od metodoloških osnova, obrazovanje za zaštitu i unapređivanje čovekove sredine treba da pruži jasna i naučno zasnovana saznanja o osnovnim ekološkim pitanjima savremenog društva. A ta osnovna ekološka pitanja su: prvo, kakve su posledice sve veće intenzifikacije u razmeni materije i energije između društva i prirode; drugo, koje su značajne promene u sistemu uzajamnih odnosa u biosferi i kosmičkom pojasu iznad Zemlje; treće, kakve posledice ima uvođenje u biosferu velikog broja novih materija i elemenata; četvrto, koje su društvene determinante odnosa društva prema prirodi i da li se zaštita prirode može ostvariti zaustavljanjem tehničkog napretka; peto, u čemu je suština odgovornosti pojedi592

U ovom smislu ukazivano je da se čovečanstvo više puta nalazilo pred ambisom „ekološke krize”, ali da je baš zahvaljujući progresu nalazilo izlaz iz takvih situacija. I danas takav izlaz postoji i sastoji se u svesnom upravljanju i uređivanju odnosa društva i prirode. 593 Dijalektički materijalizam priznaje uticaj uzajamnog delovanja prirode na tempo razvoja društva, ali ne priznaje uzajamno delovanje prirode na karakter društvenih odnosa (M. D. Lapetev, Metodološke osnove univerzitetske nastave vezane za predmet zaštite prirode, zbornik radova, Obrazovanje o čovekovoj sredini, str. 135). 182

nih zemalja, naročito industrijski razvijenih, za stanje čovekove prirodne sredine. Obrada ovih pitanja u obrazovnom sistemu (i procesu) treba da pruži jasnu sliku o bitnim karakteristikama savremene etape uzajamnog delovanja društva i prirode. A obim obrade pojedinih pitanja i korišćenje nastavnih oblika i sredstava zavisiće od vrste i nivoa obrazovanja. 5. Ekonomsko obrazovanje može biti predmet razmatranja sa više stanovišta: sa stanovišta nivoa i vrste obrazovanja, sa stanovišta njegovih sadržaja kao element profesionalnog obrazovanja ili komponenta humanističkog, posebno etičkog obrazovanja. Isto tako može biti predmet razmatranja i sa stanovišta pedagoških nauka, tačnije didaktičko-metodičkog stanovišta.594 Međutim, bilo sa kog od ovih stanovišta da bude razmatrano, ono treba da bude predmet razmatranja u kontekstu savremenih civilizacijskih promena, a za takav pristup potrebno je i njegovo razmatranje u socijalnoj ekologiji. Zato ekološko obrazovanje, ne samo da može, već treba da bude predmet razmatranja i sa stanovišta socijalne ekologije, tj. njene predmetne određenosti, i uz razlike o njenom predmetu proučavanja. Jer, bilo kako da je određen, ili će se određivati njen predmet proučavanja, on zahvata i proučavanje ekološkog obrazovanja. Ekološko obrazovanje treba da predstavlja osnovu ekonomskog razvoja na principima održivog razvoja što predstavlja civilizacijski zahtev u savremenom društvu.595 Koncipiranje i ostvarivanje ekološke politike podrazumeva određena naučna saznanja do kojih se dolazi naučnim istraživanjima o ekološkim problemima i njihovom rešavanju.596 Ta saznanja treba da se stiču obrazovanjem o ekološkoj opasnosti i ekološkoj bezbednosti, o konceptu održivog razvoja i njegovom ostvarivanju. Naime, ekološko obrazovanje treba da doprinese razvijanju ekološke svesti, a razvijena ekološka svest treba da bude osnova osmišljene, naučno zasnovane, ekološke politike.597 594

Opširnije o ovome videti dva zbornika radova: Економическое образование: концепциии и технологиии, „перемена“, Volgograd, 1996. i Екологическое образование и устойчивое развитие РАСС при президенте российско федерации, Moskva, 1996. O ovome videti i: Н. Н. Моиссев, Историческое развитие и екологическое образование, издателство МНЭПУ, Moskva, 1995. i Н. М. Мемедов, Культура, Екология, Образование, Moskva, 1996. 595 O ovome videti: А. А. Алимов, Социальная экология: наука, образование, култура, zbornik radova „Экономические императивы устойчивово развития Росии“, Sankt-Peterburg, 1996, str. 91-100. 596 O potrebi i značaju ekološkog obrazovanja u socijalnoj ekologiji autor je pisao u sledećim radovima: Ekološka svest i obrazovanje, „Pedagogija”, Beograd, 1-2/1992; Социальная экология и экологическое образование, „Ученые запиский “, СОЮЗ, Moskva, 3/1998 i Socijalna ekologija i ekološko obrazovanje, „Norma”, Sombor, 2-3/1998. 597 „Danas ne može da se sprovodi odgovarajuća politika razvoja bez najvećeg mogućeg znanja o uticaju ovog ili onog vida delatnosti na sredinu. Etički imperativ u društvenoj odgovornosti našeg vremena sastoji se u tome da ne doprinosimo zagađenju prirodne sredine i da što više možemo da podražavamo mere koje umanjuju već dostignutu kontaminaciju” (Federiko Major, Sutra je uvek kasno, cit. izdanja, str. 43). 183

U kontekstu ovakvog pristupa razmatranju ekološkog obrazovanja, kao dela obrazovanja, njegovog koncepta, cilja i sadržaja598 sa stanovišta socijalne ekologije kao posebne sociologije, smatramo da u razmatranju treba poći od naučnog saznavanja i teorijskog promišljanja savremenog sveta u svoj njegovoj složenosti. To saznanje treba povezati sa naučnim saznanjima socijalne ekologije i njenom predmetnom određenošću pa, i u tom kontekstu, naučno istraživati i promišljati osnovna pitanja ekološkog obrazovanja. Po našem shvatanju postoji pet takvih stanovišta (polazišta) od kojih treba poći u socijalno-ekološkom razmatranju ekološkog obrazovanja. Prvo, ekološko obrazovanje, kao predmet proučavanja socijalne ekologije, treba razmatrati sa stanovišta potreba da u savremenom društvu budu sjedinjeni razvoj naučnih saznanja i zahtev za humanizacijom položaja čoveka, kao civilizacijski imperativ. To sjedinjavanje ili, bolje rečeno, prožimanje nauke i humanizma treba da služi ostvarivanju položaja čoveka kao stvaraoca i za koga se stvara. U ovakvom pristupu saznavanje zakonitosti o prirodi treba da služi njenom razumevanju tako da ovladavanje njom ne bude u suprotnosti sa potrebom da ona bude očuvana kao okvir čovekovog života. U ovom smislu se sve češće ukazuje ne samo na potrebu preorijentacije u primeni nauke, već i da pri tom treba voditi računa o planetarnim potrebama.599 Međutim, povezivanje razvoja naučnih saznanja sa nastojanjima za humanizacijom položaja čoveka nema za cilj samo očuvanje okvira čovekovog života, tj. okvira opstanka čoveka kao biološkog bića, već i stvaranje uslova za život koji sve više odgovaraju ljudskom dostojanstvu, tj. da ljudi sve bolje žive uvažavajući se međusobno. Zato, naučna saznanja ne treba da budu korišćena za dominaciju jednih društvenih grupa nad drugim i posebno ne za unižavanje ličnosti.600 Drugo, u razmatranju savremenog sveta, njegove globalizacije i podele u njemu, najveći umovi današnjice, traže stavljanje pod kontrolu naučno-tehnoloških ostvarenja. Ukazuje se na potrebu da razvoj nauke i tehnologije doprinose unapređivanju kvaliteta života svih ljudi a ne samo pojedinih socijalnih grupa. 598

O ciljevima, konceptu i sadržaju ekološkog obrazovanja opširnije videti i: С. Н. Козлова, О. Н. Козлова, Садержание экологического образования вопросы методологии, „Экологическое образование: концепциии и технологии“, Volgograd, 1996, str. 39-44 i Н. М. Мемедов, Култура, экология, образование, cit. izd. str. 25-50. 599 „U našim rukama je dobro i zlo; sutrašnjica će zavisti od naše sposobnosti da predvidimo, naše vere da možemo da upravljamo danima koji dolaze, od poverenja da ćemo ljudska svojstva moći da učinimo dostojanstvenim, ali ako verujemo u čoveka i njegovu moć da podstiče samog sebe, da zajedničkim naporima ostvarimo novi svet i ono što nas okružuje” (Federiko Major, cit. delo, str. 272). 600 „Jedno društvo je pravedno u onoj meri u kojoj je moć da se određuju postupci i da se regulišu značajni procesi - jednako raspodeljena. Drugim rečima, društvena pravda treba da isključi dominaciju nekih pojedinaca i društvenih grupa nad ostalima” (Mihajlo Marković, Raspodela moći u pravednom društvu, „Srpska politička misao”, Beograd, 1-4/1994. str. 2122). 184

Ovaj zahtev proizilazi iz saznanja da naučno-tehnološki napredak ne samo da ne umanjuje razlike u kvalitetu života između pojedinih socijalnih grupa i naroda već te razlike i povećava. Nauka treba da doprinosi zadovoljavanju potrebe ne samo pojedinaca, zadovoljavanju nužnih, neophodnih potreba do ostvarivanja uslova za dostojan i osmišljen život čoveka. U kontekstu ovakvog pristupa ulozi i značaju nauke za društveni razvoj ističe se zahtev i za novim shvatanjima i promišljanjem razvoja. „Razvitak mora da se shvati kao nešto složenije, višeznačno, nešto što je i ekonomsko, društveno, naučno, kulturno. On treba da ima globalni karakter i obuhvati brojne pojave društvenog života, da odgovara moralnim i kulturnim ciljevima, ukorenjenim u istorijskom nasleđu svakog naroda”.601 U stvari, savremeno humanističko shvatanje društvenog razvoja zahteva da razvoj društva uključuje u sebe i privredni razvoj (rast) koji se iskazuje u porastu materijalnog bogatstva, uz očuvanje prirode kako okvira čovekovog života i ostvarivanje društvenih uslova (odnosa) u kojima će ekonomski razvoj omogućivati zadovoljavanje čovekovih potreba na višem nivou i u, kojima će čovek moći da se iskazuje kao stvaralačko i slobodno biće, učestvujući u društvenom, pre svega političkom životu pa, u tom sklopu, odlučivati i o očuvanju i unapređivanju svoje životne sredine na globalnom i lokalnom planu. Treće, tehnološki razvoj zasnovan na naučnim saznanjima, tj. razvoj proizvodnih snaga u uslovima kada naučna saznanja prethode i omogućavaju nova tehnološka rešenja, sadrži i tehnološki rizik koji jevpratilac takvog razvoja. Odsustvo rizika, u ovom smislu, je nespojivo sa tehnološkim razvojem. Rizik je pratilac tehnološkog razvoja.602 Međutim, budući da nauka treba da bude usmerena univerzalnom dobru i univerzalnom znanju, ta njena saznanja o riziku treba da budu praćena i saznanjima kako na naučnim saznanjima rizik rešavati, tj. izbeći.603 U uslovima univerzalizacije nauke i naučne zasnovanosti tehničko-tehnološkog razvoja, tehnološki rizik se javlja kao civilizacijski rizik, pa se, u tom smislu, i govori o savremenoj civilizaciji kao civilizaciji rizika. Ona se tako označava pošto je u njoj, na određen način, došlo do ugrožavanja opstanka ljudske vrste. Četvrto, nije dovoljno da samo postoji saznanje o riziku kod onih koji se neposredno bave naučnim istraživanjima ili rezultate naučnih istraživanja primenjuju, pretvaraju u tehnološka rešenja. Potrebno je da saznanje o tehnološkom riziku postoji u društvu uopšte, jer se rizik, svojim negativnim posledicama, odnosi na sve. Ali, takvim saznanjem treba da raspolažu pre svega oni koji odlučuju o usmeravanju društvenog razvoja i o ekološkoj politici. Zato je potrebno obrazo-

601

Federiko Major, Sutra je uvek kasno, cit. izd. str. 68. Opširnije o ovome videti: Е. М. Бабасов, Катастрофы: социологический анализ, „Наука и техника“, Minsk, 1995. 603 O ovome videti i: dr Danilo Ž. Marković, Nove tehnologije i tehnološki rizik, zbornik radova „Nove tehnologije i bezbedan rad”, Niš, 1996, str. 5-15. 602

185

vanje o riziku.604 Pri koncipiranju ovog obrazovanja potrebno je imati u vidu da postoje ne samo različiti nivoi obrazovanja, već i da je znanje koje se stiče obrazovanjem, pa i znanje o riziku, lično i da je sticanje jedan proces. Ali, ono što važi posebno za znanje o riziku jeste da ono treba da prevazilazi uske, lokalne i regionalne okvire i u sebe uključuje i saznanje o riziku u tim okvirima. Jer, kako ukazuje Federiko Major, generalni direktor UNESK-a, „provincijalac nije onaj koji voli svoju provinciju, već onaj koji provincijalnim okvirima ograničava univerzum”. Sužavanje granica rizika u regionalne i lokalne okvire suprotno je univerzalnom karakteru nauke, iz čije univerzalnosti proizilazi i univerzalni karakter rizika. Peto, u ljudskom društvu oduvek su postojale, i postoje, određene moralne norme kao univerzalne, kao opšteljudski moral. Njihova univerzalizacija bila je ograničena razbijenošću ljudskog društva na više društava između kojih nije postojala komunikacija, a kada je i uspostavljena to je činjeno najčešće preko konflikata. U stvari, nije postojala ni komunikacija ni saznanje o tome da sva ta društva čine opšteljudsku zajednicu na planeti Zemlji. Međutim, danas je ljudsko društvo po prvi put u svojoj istoriji ujedinjeno, tj. postoji ne samo komunikacija između posebnih društava već i saznanje da sva ona čine opšteljudsku zajednicu na planeti Zemlji.605 U toj zajednici postoje razne protivurečnosti, ali postoji uz sve posebnosti i protivurečnosti, i saznanje o pripadnosti opšteljudskoj zajednici. Univerzalizacija morala, tj. prihvatanje nekih moralnih normi kao opšteljudskih, dobija novi aspekt, a postojećim univerzalnim moralnim normama dodaju se i nove, pre svega one koje sadrže iskaze o odnosu prema čovekovoj prirodnoj sredini i potrebi očuvanja ekološke ravnoteže na planeti Zemlji kao okviru čovekovog života. Kratko rečeno, univerzalizacija nauke dovodi do univerzalizacije rizika, a za zaštitu od rizika, za njegovo otklanjanje, potrebne su nove univerzalne moralne norme koje će izraziti nov, zajednički odnos svih pripadnika ljudske zajednice prema njihovom domu - planeti Zemlji, koja će doprinositi razvijanju ekološke svesti i proizilaziti iz nje. Ovako razvijena ekološka svest treba da bude ugrađena u ekološku politiku. 6. Koncipiranje ekološkog obrazovanja sa ovih stanovišta pretpostavlja i zahteva preispitivanje postojećeg obrazovnog sistema. Naime, kako se već duže vremena ukazuje obrazovni sistem ako i odgovara savremenim zahtevima, pitanje je da li odgovara i zahtevima budućnosti kojoj idemo u susret. Pri tom se ističe da obrazovanje za budućnost zahteva temeljno preispitivanje kako obrazovnih sadržaja tako i ciljeva obrazovanja. Ukazuje se na neophodnost da postojeći obrazovni sistem treba kritički promisliti sa jednog šireg stanovišta civilizacijskih promena i 604

O ovome videti i: dr Danilo Ž. Marković, Технологический риск и образование – социологический аспект, u zborniku radova „Традиция и иновации у условиях социальних перемен”, Moskva, 1997, str. 48-55. 605 Opširnije o ovome videti: D. Ž. Markovič, Общая социология, Vlados, Moskva, 1998, str. 396403. 186

preneti njegovo promišljanje iz pedagoške sfere, ili sa pedagoškog nivoa u sferu etike, odnosno na nivo etičke odgovornosti.606 U ovom kontekstu treba da nađe odgovarajuće mesto i ekološko obrazovanje. Jer, čovečanstvo se nalazi pred neophodnošću realizacije bezopasnog ekološkog razvitka. Za ostvarivanje takvog ravitka neophodna su nova znanja o životnoj sredini i novim tehnologijama i nove norme ponašanja. Ekološka znanja ne objašnjavaju samo nepoznate strane stvarnosti, već treba da ispunjavaju funkciju propisivanja delatnosti čoveka. Njihovo izvršenje postaje indikator prihvaćenosti normi nove ekološke kutlure.607 Promene i inovacije u sistemu obrazovanja ugrađivanjem ekoloških sadržaja u sve njegove nivoe i oblike, treba da omoguće razvijanje normi nove ekološke kulture. Treba da omoguće ne samo da se obrazovanjem prenose vrednosti iz prošlosti i osmišljava savremenost, već i suočavanje sa budućnošću. A ekološka znanja koja treba ugraditi u obrazovne programe upravo imaju značajno mesto u osposobljavanju za suočavanje sa budućnošću. U ovakvom kontekstu treba razmatrati mesto ekološkog obrazovanja u nastavnim planovima i programima svih nivoa i oblika obrazovanja, počev od osnovne preko srednje škole do univerziteta. Ekološko obrazovanje treba da omogući usvajanje ekoloških znanja različitog nivoa primerenih karakteru i nivou svake škole. Njegovo koncipiranje treba da polazi od prava čoveka na zdravu životnu sredinu čiji kvalitet treba da obezbedi očuvanje zdravlja čoveka, zaštitu i razvoj čovekovog fizičkog i psihičkog integriteta kao civilizacijskog zahteva savremenog, a još više budućeg, društva. U ovom pogledu, s obzirom na nivo i značaj univerzitetskog obrazovanja, posebna pažnja mora se ispoljiti u ugrađivanju ekoloških znanja u univerzitetske obrazovne programe što treba da doprinese ne samo rešavanju postojećih ekoloških problema, već da pokaže koliko je univerzitet okrenut budućnosti. Unapređivanjem obrazovanja kao društvene delatnosti, pa u tom kontekstu i ekološkog obrazovanja, uvećava se znanje, najsnažniji i najznačajniji razvojni resurs savremenog i budućeg društva. Znanje koje se stalno uvećava je osnova razvoja modernih, savremenih tehnologija. Ali to mora biti i znanje koje će omogućiti očuvanje neobnovljivih prirodnih resursa. Za sticanje takvog saznanja neophodno je ekološko obrazovanje koje pruža saznanja o specifičnim društvenoprirodnim zakonitostima i normama ponašanja koje treba da omoguće dopustivu meru promena u prirodi i koje garantuju opstanak i razvitak čoveka. To obrazovanje treba da pruži i saznanja o mogućnosti da naučne tekovine, na osnovu kojih se razvija moderna tehnologija, obezbede očuvanje neobnovljivih prirodnih 606

O ovome videti i: В. В. Рубцов, Преоктирование образовательний систем как вид социальной практики, Zbornik radova „Образование: традиция и иновации в исловиях социальних перемен, Moskv a 1977, str. 31-48. 607 Н. Н. Мемедов, Культура, екологя, образование, издательство, РЕФИА, Moskva, 1996, str. 4. 187

resursa bez kojih ne može biti života na Zemlji. To treba da bude obrazovanje o upravljanju razvojem tako da on ne bude u suprotnosti sa zakonitostima u prirodi, da ne ugrožava prirodni okvir života. Na ovaj način, ekološko obrazovanje javlja se i značajnom komponentom, koncipiranja i ostvarivanja održivog razvoja.608 Kratko rečeno, reforma obrazovanja, i uključivanjem i ekoloških saznanja u nastavne programe, treba da obezbedi pružanje i sticanje saznanja o povezanosti između globalnog karaktera ekoloških problema, univerzalizacije nauke i na njoj zasnovane tehnologije i svojevrsne univerzalizacije obrazovanja, u meri u kojoj čovečanstvo postaje jedno društvo - opšteljudska zajednica. U ovom smislu treba razmatrati i ekološko obrazovanje kao značajnu komponentu obrazovanja međunaroddnog usmerenja.609 Da bi se ovakav pristup obrazovanju, tj. njegovom kritičkom promišljanju, i na toj osnovi reformisanju, ostvari, potrebno je da bude ugrađen u politiku obrazovanja i da se njime prožmu svi principi obrazovne politike. Posebno, ovakav pristup treba da bude ugrađen u permanentno obrazovanje, budući da se nauka vrlo dinamično razvija i usvajanje novih saznanja je neophodno i za izgrađivanje odgovornog odnosa društva i pojedinaca prema životnoj sredini. U ovom smislu se i ukazuje na potrebu da se obrazovanjem razvija ne samo duh slobodarstva, već i spremnost za odgovoran odnos prema promenama u društvu, pa u tom sklopu i za ekološku odgovornost. Socijalna ekologija, time što ekološko obrazovanje razmatra sa stanovišta svoje predmetne određenosti, shvaćena kao posebna sociologija, istražujući specifične veze između njega i ostalih društvenih pojava, a pre svega onih koje nastaju iz odnosa društva - priroda, ne može, i ne želi da to obrazovanje učini samo predmetom svog proučavanja. U sociološkom proučavanju ekološkog obrazovanja, koriste se saznanja i drugih nauka, onih u kojima se dolazi do ekološkog saznanja, i onih koji se bave proučavanjem obrazovanja kao društvene pojave i kao procesom usvajanja znanja. Međutim, ostajući dosledna svojoj predmetnoj određenosti, socijalna ekologija nastoji da proučavanje ekološkog obrazovanja stavi u širi civilizacijski okvir, razmatrajući ga kao značajan činilac očuvanja i razvoja civilizacijskih tekovina. U takvom pristupu, ona savremenu civilizaciju shvata kao integralnu celinu onog što je čovek stvorio i stvara u svojoj praksi, tako da se ta celina ne može razbijati na svoje materijalne i duhovne delove, naročito ne tako da se oni međusobno suprotstavljaju.610 U stvari, ovakvim pristupom u razmatranju ekološkog obrazovanja, socijalna ekologija daje doprinos razvoju humanističkih nauka koje treba da uravnoteže tekovine civilizacije radi 608

O ovome videti i: А. Урсул, Операжающее образование и устойчивое развитие, „Зелений мир“, Moskva, 25/1966, str. 12-13. 609 Opširnije o ovome videti i rad autora: Globalizacija i obrazovanje međunarodnog usmerenja, zbornik radova „Pedagoška reforma škola”, Beograd, 1999, str. 9-27. 610 Opširnije o shvatanju civilizacije videti: Smilja Tortalja, Civilizacija, Enciklopedija političke kulture, „Savremena administracija”, Beograd, 1993, str. 172. 188

očuvanja čovekovog prirodnog okvira života koji je neophodan kako za očuvanje tako i dalji razvoj civilizacijskih tekovina ljudskog roda. 7. Obrazovanje za zaštitu čovekove sredine u Jugoslaviji treba da polazi od prirodnih, ekonomskih i kulturnih, uslova zemlje kao celine i pojedinih njenih delova, kako bi doprinosilo razvoju ekološke svesti koja će omogućavati prevazilaženje i usaglašavanje neistovetnih (pa i suprotnih) interesa u rešavanju ekoloških problema. Naime, jedan od osnovnih ciljeva ovog obrazovanja (i vaspitanja) treba da bude doprinos formiranju slobodne, svestrane ličnosti koja ima i naučan i racionalan odnos prema životnoj sredini. U stvari, ekološka svest građana treba da doprinosi prevazilaženju individualnih i grupnih interesa u „prisvajanju prirode”. Očuvanje prirodne sredine mora se shvatiti ne samo kao potreba očuvanja „okvira života” sadašnjih, već i budućih generacija. U rezoluciji Jugoslovenske konferencije o problemima vaspitanja i obrazovanja u oblasti zaštite i unapređenja životne sredine (koja je održana u Beogradu 1975. godine), pored ostalog istaknuto je da ekološkim vaspitanjem i obrazovanjem treba podsticati rad na zaštiti i unapređivanju životne sredine na humanizaciji prirode i međuljudskih odnosa i formiranju kulturnih navika i time doprinositi i formiranju slobodne i svestrane ljudske ličnosti. „Vaspitanje i obrazovanje za zaštitu i unapređivanje životne sredine - rečeno je u ovoj rezoluciji - ima za cilj usvajanje ekoloških znanja i ekološkog načina mišljenja i formiranja savremenog celovitog pogleda na položaj čoveka i ljudskog društva u biosferi i na sve vidove njegovog odnosa prema prirodnoj, životnoj i radnoj sredini”. Obrazovanje za zaštitu i unapređivanje čovekove sredine u cilju razvijanja ekološke svesti i izgrađivanja novog odnosa prema čovekovoj sredini, njenoj prirodnoj i društvenoj komponenti, mora biti tako koncipirano da se odnosi kako na učenike i studente tako i na ostale građane. Jer, kako se često ukazuje, najaktivniji deo našeg društva u procesu rada i donošenja odluka od značaja za društveni razvoj nedovoljno je ekološki obrazovan, tj. u toku školovanja nije stekao takvo obrazovanje. Zato je potrebno da obrazovanje za zaštitu i unapređivanje čovekove sredine postane ne samo deo obrazovnih sadržaja u nastavnim predmetima u školama i na fakultetima. Potrebno je da to obrazovanje postane deo programskih sadržaja za inovaciju znanja stručnjaka raznih profila.611 U stvari obrazovanje za zaštitu i unapređivanje životne sredine treba shvatiti i razvijati kao nastojanje za razvijanjem ekološke kulture kao izrazu nastojanja da se osavremeni humanistička suština kulture u njenom nastojanju u “oprirodnjavanju čoveka” i u „očovečavanju prirode”.612 U kontekstu ovakvog shvatanja treba razmatrati i shvatiti ekološko obrazovanje kao značajan činilac programiranja, koncipiranja i ostvarivanja privrednog razvoja u skladu sa ekološkim mogućnostima i zakonitostima. 611

Opširnije o ekološkom obrazovanju u Jugoslaviji autor je pisao u radu Социальная экология и экологическое образование в Югославии, збор. Трудов „Экологическая культура и образование: опит России и Югославии, Moskva, 1998, str. 340-359. 612 T. S. Eliot, Ka definiciji kulture, „Prosveta”, Niš, 1995, str. 19-20 189

2. VRSTE OBRAZOVANЈA ZA ZAŠTITU I UNAPREĐIVANЈE ČOVEKOVE SREDINE 1. Obrazovanje za zaštitu i unapređivanje čovekove sredine ima za cilj formiranje i širenje ekološke svesti o tome da su u čovekovoj prirodnoj sredini sve prisutnije posledice njegove radne delatnosti i da te posledice često predstavljaju uzrok narušavanja ekološke ravnoteže. Ali ovo obrazovanje treba da doprinosi saznanju da narušavanje ekološke ravnoteže nije fatalni pratilac čovekovog delatnog odnosa prema prirodi, već da nastaje u okviru određenih društvenoekonomskih odnosa u kojima se ostvaruje čovekov delatni odnos prema prirodi. Ova saznanja kao elementi ekološke svesti treba da budu osnova za uređivanje čovekovog odnosa prema prirodi u svim delatnostima koje posredno ili neposredno imaju vezu sa ekološkom sredinom. A to znači da ekološki pristup treba da postoji u usmeravanju i planiranju društvenog a pre svega privrednog razvoja. U stvari, ekološko vaspitanje, koje se stiče ekološkim obrazovanjem „treba da predstavlja celovit sistem koji je čitav čovekov život. Ono treba da ima za cilj formiranje pogleda na svet kod čoveka zasnovan na predstavi o čovekovom jedinstvu sa prirodom i usmerenosti njegove kulture i čitave praktične delatnosti ne na eksploataciji prirode i na njenom očuvanju u prvobitnom obliku, već na njenom razvoju koji će biti u mogućnosti da pospeši razvoj društva...”613 Zaštita čovekove sredine predstavlja opštecivilizacijski problem savremenog društva. Za njeno ostvarivanje nije dovoljno samo njeno pravno uređivanje. Potreban je i razvoj nove „ekološke” komponente u opšteljudskom moralu. A u razvijanju te nove „ekološke” komponente u opštem ljudskom moralu značajnu ulogu ima obrazovanje. Jer, svaki obrazovni sistem, ili program, zasniva se i doprinosi ostvarivanju sistema vrednosti. Obrazovanje za zaštitu čovekove sredine treba da doprinese afirmaiiji shvatanja da očuvanje i unapređivanje čovekove sredine postaje značajna kategorija u sistemu vrednosti savremenog društva, i da ona treba da postane predmet čovekovog etičkog odnosa prema njegovoj kako prirodnoj, tako i društvenoj sredini.614 Naime, moralna komponenta ekološke svesti treba da dovede da čovek oseti grižu savesti, ako u svom neposrednom odnošenju prema prirodi, ili u svojoj radnoj delatnosti, na bilo koji način doprinosi 613

„U tome se sastoji princip modernog antropocentrizma, zasnovanog na poimanju činjenice da dalji razvoj čovečanstva može da se odvija samo zajedno sa daljim razvojem prirode, njenom raznovrsnošću i bogatstvu” (Н. Н. Моисеев, Историческое развитие и экологическое образование, МНЭПУ, Moskva, 1995, str. 33). 614 „Da bismo bolje shvatili ljudske uslove i perspektive, moramo ih posmatrati u globalnom kontekstu. Koncentracija globalnosti ima mnoge dimenzije. Budući da je predmet našeg interesovanja i briga sam čovek, sa svojom kompleksnom ličnošću i rastućim potrebama, željama, težnjama i manifestacijama, pogrešno je ograničiti analizu, kao što se često događa, uglavnom na materijalne aspekte njegovog postojanja, bez obzira koliko važni oni bili” (Adriano Buzzatti - Traverso, Neka razmišljanja o filozofiji obrazovanja o čovekovoj sredini, zbornik radova, Obrazovanje o čovekovoj sredini, „Savremena administracija”, Beograd, 1977, str. 59). 190

narušavanju ekološke ravnoteže. A upravo još uvek nije razvijena ova komponenta opšteljudskog morala. „Još nema etike koja govori o čovekovom odnosu prema zemlji i prema životinjama i biljkama koje na njoj rastu. Zemljište, kao Odisejeve robinje, još uvek predstavlja vlasništvo. Zemljišni odnosi su još uvek strogo ekonomski, oni donose prava, ali ne i obaveze.615 Obrazovanje za zaštitu čovekove sredine treba da doprinese prevazilaženju ovakvog stanja. Ovakvi ciljevi obrazovanja za zaštitu čovekove sredine, uslovljavaju i njegovu zastupljenost ne samo na svim nivoima institucijalizovanog obrazovnog sistema (osnovno, srednje, visoko obrazovanje), već i dopunskom, permanentnom, povratnom i naučnom obrazovanju. O ovakvom pristupu ovom obrazovanju skoro da postoji opšta saglasnost, što je došlo do izražaja u mnogim preporukama sa stručnih i naučnih konferencija (i raznih skupova) na nacionalnom i međunarodnom planu. Međutim, kako će ovo obrazovanje biti zastupljeno u školskim sistemima pojedinih zemalja, to zavisi ne toliko neposredno od društveno-ekonomskih odnosa u njima, već od njihovih obrazovnih sistema, pa u tom smislu ono ima u pojedinim zemljama specifično obeležje i susreće se sa raznim promenama.616 2. Obrazovanju za zaštitu čovekove sredine u Jugoslaviji se od osamdesetih godina posvećuje sve veća pažnja. Naime, nastoji se da se jasnije odredi teorijsko-metodološka osnova ovog obrazovanja i odredi njegov sadržaj u pojedinim fazama i vrstama obrazovanja. U kontekstu ovakvog pristupa ističe se da naučni i kompleksan pristup unapređenju čovekove sredine nije moguće ostvariti kroz jedan predmet, disciplinu ili nastavno područje. „Ova materija (misli se na zaštitu čovekove sredine - D. Ž. M.) treba da se nađe u svim nastavnim područjima. Istovremeno, težište obrazovanja u oblasti zaštite i unapređivanja životne sredine ne sme biti na formiranju stručnjaka na kojima bismo, kao na specijaliste, preneli svu odgovornost za očuvanje životne sredine.617 Međutim, od kraja osamdesetih godina ovaj stav kao da se napušta, u smislu da se sve češće ukazuje da su potrebni i specijalni kadrovi sa univerzitetskim diplomama koji bi imali interdisciplinarni pristup u rešavanju ekoloških problema. U stvari, da bi obrazovanje za zaštitu čovekove sredine postalo značajan faktor razvoja ekološke svesti, kao osnove za efikasnu zaštitu i unapređenje životne sredine, ono treba da obuhvati sve stepene školovanja, od predškolskog, preko osnovnog i srednjeg do univerzitetskog (na osnovnim, poslediplomskim i doktorskim studijama). Isto tako nastavni sadržaji o životnoj sredini moraju naći svoje mesto u svim nastavnim oblastima, saglasno njihovim predmetima proučavanja. Vrlo je značajno i da nastavni sadržaji obuhvate probleme zaštite čovekove sredine istorijski i razvojno uz stalno naglašavanje mogućnosti da čovek svojim 615

Ibid, str. 59. O problemima obrazovanja u zemljama u razvoju videti: V. Counor, Environmental Education in the Developing World, UNICEF, New York, 1990. 617 Maksim Todorović i Radoslav Radosavljević, cit. rad, str. 69-70. 616

191

aktivnostima deluje i destruktivno na prirodu, kao i ukazivanje na posledice takvog delovanja. Posebna pažnja treba da se pokloni ekološkom obrazovanju menadžera i preduzetnika, onih koji donose odluke o investicionim i razvojiim programima. Oni treba ova obrazovanja da stiču u toku redovnog školovanja, ali i uz rad, permanentnim obrazovanjem (uz obrazovanje iz drugih oblasti, budući da se i ekološki problemi menjaju i imaju specifične oblike ispoljavanja).618 Međutim, obrazovanje za zaštitu čovekove sredine mora postati i deo obrazoviih sadržaja obrazovanja radnika u preduzećima za pojedina radna mesta, kako svojom radnom aktivnošću ne bi doprinosili, ako postoje određene okolnosti, degradaciji životne sredine. Naime, potrebno je unošenje određenih saznanja o životnoj sredini u obrazovne programe, što bi doprinosilo permanentnom obrazovanju radnika. Kakav će sadržaj biti ovih saznanja zavisi od mnogih okolnosti, ali u prvom redu, od predmeta delatnosti u preduzećima i sadržaja rada na pojedinim radnim mestima. Posebno je značajno da ekološka problematika nađe svoje mesto u nastavnim programima fakulteta i viših škola na kojima se priprema učiteljski kadar za osnovne i nastavnički kadar za srednje škole. Uloga učitelja i nastavnika u razvijanju ekološke svesti je od bitnog značaja i zato oni treba da raspolažu solidiim ekološkim obrazovanjem.619 3. Obrazovanju za zaštitu i unapređivanje čovekove sredine u osnovnoj školi treba da prethode određeni oblici vaspitanja za čovekovu sredinu u predškolskim ustanovama. Naime, u predškolskim vaspitnim ustanovama odvija se vaspitni rad, koji odgovara uzrastu dece. Tim radom kod dece se razvija i ljubav prema prirodi i pružaju osnovna znanja o biljkama i životinjama, a deca upućuju na pravilan odnos prema njima. U osnovnoj školi, u svim razredima i u svim nastavnim predmetima, nalaze se sadržaji koji tretiraju probleme zaštite i unapređivanja životne sredine. U osnovnoj školi đaci ne treba samo da stiču određena znanja o životnoj sredini (primerena tom nivou obrazovanja), već da se razvija i ekološka svest kod dece, razvijanjem ljubavi i odgovornog odnosa prema prirodi, razvijajući osećaj potrebe za očuvanje prirodne sredine. U srednjem obrazovanju, pre njegove reforme, (1990) tj. kada je ono bilo organizovano kao usmereno, znanja iz oblasti zaštite životne sredine, sticana su u prvom i drugom razredu. U ovoj nastavi đaci su upoznavani sa posledicama osiromašenja i degradacije životne sredine, neracionalnom korišćenju prirode i prirodnih bogatstava i dr. Osnovna karakteristika sticanja znanja u ovom okviru 618

Autor je o ovome pisao opširnije u radovima Экологическое образование как состовляющая общей культуры профессионального образования, збор. трудов, „Экологическая культура и образование: опит России и Югославии“ , Moskva, 1998, str. 340-359 i Место социальной экологии в системе послевузовского и допольнителного образования, збор. трудов „Системи послевузовского и допулнителного образование в современной Росии“, Ростов на Дону, 1997, str. 57-66. 619 Opširnije o ovome videti rad autora Ekološka svest i obrazovanje, „Učitelj”, Beograd, 4042/1993, str. 3-10. 192

obrazovanja bilo je njihovo usvajanje na naučnim saznanjima. Ova znanja bila su inkorporirana uglavnom u nastavne predmete.620 U trećem i četvrtom razredu srednjeg usmerenog obrazovanja u okviru opšte stručnih predmeta, bilo je zastupljeno i gradivo iz oblasti zaštite čovekove sredine, i to kao poseban nastavni predmet samo za zanimanja u četvrtom stepenu stručnosti. Međutim, programski sadržaji za pojedine struke bili su dosta koncepcijski i sadržajno neujednačeni.621 U reformisanju u srednjoj školi, tj. kada su sa ukidanjem srednjeg usmerenog obrazovanja vraćeni u školski sistem klasični tipovi srednjih škola (gimnazija i srednje stručne škole) stvorena je mogućnost da u novim nastavnim sadržajima obrazovanje za zaštitu čovekove sredine bude ugrađeno na način koji je primeran savremenim saznanjima i društvenim potrebama.622 Na fakultetima i višim školama relativno dugo nije postojao koncepcijski i sadržajno izgrađen sistem obrazovanja za zaštitu čovekove sredine primeren savremenim zahtevima. U nastavnim planovima viših škola izuzetno se mogao naći predmet u kome je izlagana problematika zaštite životne sredine. A kada je takav predmet i postojao, u njemu se pre svega, izlagala zaštita radne sredine, zaštita na radu. U nastavnim programima drugih predmeta problemi zaštite životne sredine, i ako su se javljali, oni se fragmentarno izlažu i u skromnom obimu. Slična situacija je i na fakultetima. U nastavnim planovima i programima osnovnih studija retko se sreću posebni nastavni predmeti za oblast zaštite životne sredine, a u okviru drugih predmeta nastave iz oblasti zaštita sredine je primerena programima odgovarajućih fakulteta, tj. struci za koju se studenti pripremaju i najčešće je monodisciplinarna (umesto da bude multidisciplinarna s obzirom na kompleksnost sredine kao predmeta izučavanja). Ovakva ograničenost fakultetske nastave iz ove oblasti, u nekoliko je prevaziđena organizovanjem poslediplomskih studija na nekim fakultetima, koje su, kao viši oblik obrazovanja, imale često i multidisciplinarni pristup proučavanju čovekove sredine. Međutim, ovakvo stanje se zadnjih, a naročito od osamdesetih godina prevazilazi. Problemima obrazovanja za zaštitu čovekove sredine posvećuje se sve veća pažnja i na višim školama, posebno na univerzitetu.623 U stvari, polazeći od značaja univerzitetskog 620

O ovome videti: Kaća Paunović, Ekologija u školi, zbornik radova Samoupravno društvo i ekologija, Beograd, 1987. 621 Svojevrsni oblik obrazovanja (i vaspitanja) učenika za zaštitu i unapređivanju čovekove sredine su i društvene aktivnosti u kojoj se učenici uključuju, kao što su: Akcija za uređenje školske sredine i pokret gorana. 622 Međutim, obrazovanje za zaštitu čovekove sredine i u osnovnoj školi i u srednjoj školi zavisi ne samo od nastavnih programa, već i od ekološkog obrazovanja nastavnika. Opširnije o ovome videti: dr Vinka Uzelac, Ekološko osposobljavanje nastavnika, zbornik radova Međunarodnog seminara „Univerzitet danas”, Dubrovnik, 1987. i dr Milan Ratković, Škola i učitelji u savremsnom društvu, zbornik radova Škola i učitelji u savremenom društvu, Beograd, 1993. 623 „Egzenplarni, interdisciplinarni i multidisciplinarni karakter problema racionalne eksploatacije prirodnih resursa i zaštita čovekove sredine bitno opredeljuje ulogu visokog obrazovanja u eri ekološke krize. Kao svojevrsno stecište sveukupnog znanja i snage koje osvajaju nova 193

obrazovanja ne samo za razvoj ekološke svesti, već i za profesionalnu angažovanost diplomiranih studenata u koncipiranju i ostvarivanju društvenog razvoja, pa u tom kontekstu i na mogućnost njihovog uticaja na odnos prema ekološkim problemima i njihovom rešavanju, potrebno je vršiti inovaciju ekoloških sadržaja u postojećim nastavnim predmetima,624 uvođenjem novih predmeta ekološkog obrazovanja kada je to potrebno,625 i razvijanjem multidisciplinarnih poslediplomskih studija iz zaštite i unapređivanja životne sredine. 4. Obrazovanje za zaštitu i unapređivanje čovekove sredine u Jugoslaviji, ako bi se davala globalna ocena, može se reći da je uglavnom usredsređeno u školama i da je veoma malo zastupljeno u okviru vanškolskog obrazovanja. U školskim programima, pak, nije konsenkventno razrađen sadržaj ovog obrazovanja sa stanovišta ne samo prirodne, već i društvene komponente čovekove sredine. Isto tako, materija iz ove oblasti više je zastupljena u predmetima prirodnih nego društvenih nauka. Zato je potrebno za ostvarivanje zaštite i unapređivanje čovekove sredine, unapređivanje, pre svega, obrazovanja za ostvarivanje ovog društvenog opredeljenja. A da bi se ovo obrazovanje unapredilo, potrebno je kritičko preispi- tivanje dosadašnjeg iskustva kod nas, kao i iskustva drugih zemalja u razvijanju i unapređivanju obrazovanja o čovekovoj sredini. U koncipiranju i ostvarivanju obrazovanja o čovekovoj sredini potrebno je uvažavati i međunarodne dogovore o ovoj vrsti obrazovanja i pridržavati se preporuka mnogih međunarodnih naučnih (i političkih) skupova (u čijem radu su učestvovali i predstavnici naše zemlje) o unapređivanju ovog obrazovanja. Poseban značaj iz tih preporuka imaju oni stavovi koji ukazuju na potrebu poklanjanja veće pažnje programima za srednje škole (koji treba da predvide i obuku nastavnika), uvođenju na visokim školama bar jednog interdisciplinarnog predmeta o čovekovoj sredini za sve studente i efikasnijem korišćenju za ciljeve obrazovanja o čovekovoj sredini postojećih organizacija za obrazovanje odraslih. Značajnu ulogu u obrazovanju za zaštitu čovekove sredine mogu, i treba da imaju, i sredstva mas medija - radio, televizija, štampa. Ova sredstva mogu biti značajan činilac ovog obrazovanja kako u realizovanju školskih programa tako i u obrazovanju za zaštitu čovekove sredine izvan školskog sistema. Međutim, u ostvarivanju ove svoje obrazovne funkcije uređivačke redakcije ovih sredstava treba da uspostave saradnju sa odgovarajućim stručnim, naučnim i obrazovnim ustanovama koje se bave problemima zaštite i unapređivanja čovekove sredine. znanja za sve segmente društvenog života, univerzitet nesumnjivo ima visoko specifične i veoma odgovorne zadatke u celini nastojanja savremenog čoveka da osigura visok kvalitet života za sadašnja i naredna pokoljenja.” (dr Ljubomir Berberović, i drugi: Univerzitet i ekološki izazov, zbornik radova Međunarodnog seminara Univerzitet danas, Dubrovnik, str. 296). 624 Juraj Plenković, Ekologija u sistemu visokoškolskog obrazovanja, zbornik radova Međunarodnog seminara Univerzitet danas, Dubroviik, 1987. 625 Dr Danilo Ž. Marković, Mesto socijalne ekologije u univerzitetskom obrazovanju za zaštitu čovekove sredine, zbornik radova Međunarodnog seminara Univerzitet danas, Dubrovnik, 1987. 194

5. Za unapređivanje vaspitanja i obrazovanja za zaštitu čovekove sredine od posebnog značaja je i razvijanje naučnoistraživačkog rada u toj oblasti. Ekološko obrazovanje i vaspitanje treba da se zasniva i prati i razvoj naučnih saznanja o prirodnim i društvenim sistemima čovekove sredine. Naučnoistraživački rad treba da pruži osnovu za obrazovne sadržaje iz ove oblasti, istražujući probleme zaštite i očuvanja čovekove sredine i ukazujući na puteve njihovog rešavanja, tj. zaštite sredine od degradacije. Ali, naučnoistraživački rad treba da pruži i saznanja o potrebi i mogućnosti novih obrazovnih metoda i time omogući efikasnije obrazovanje za zaštitu čovekove sredine. U stvari, i u oblasti obrazovanja za zaštitu čovekove sredine dolazi do izražaja potreba da se obrazovni sadržaji zasnivaju na rezultatima naučnoistraživačkog rada. Razume se da je i ovo obrazovanje pretpostavka razvoja naučnog rada u oblasti zaštite čovekove sredine. Međutim, kada se ukazuje na potrebu da se sadržaji obrazovanja za zaštitu i unapređvanje čovekove sredine zasnivaju na rezultatima naučnoistraživačkog rada, potrebno je posebno istaći zahtev za uvažavanjem rezultata istraživanja svih nauka koje, sa jednog ili drugog stanovišta, proučavaju čovekovu sredinu. Jer, čovekova sredina sve više postaje predmet proučavanja većeg broja nauka, budući da „celokupnost relacije organizam sredina obuhvata nepreglednu množinu različitih pojava, dejstava i procesa, povezanih u vrlo složenu mrežu različitih interakcija, mrežu koja, s druge strane, deluje kao jedinstven, celovit determinator kvaliteta egzistencije živog bića,626 a kada se radi o čoveku i njegovoj sredini onda je veoma teško „ako ne i nemoguće, unutar tog sveobuhvatnog kompleksa apstrahovati neke čisto ekološke odnose “,627 pošto čovekov odnos prema njegovoj sredini predstavlja njegovu ukupnu praksu. Zato odnos čovek - sredina (odnosno odnos ljudsko društvo - priroda) postaje, u sve većoj meri, predmet proučavanja kako prirodnih tako i društvenih nauka. I ako obrazovni sadržaji za zaštitu i unapređivanje čovekove sredine treba da doprinesu ne samo vođenju računa o ekološkim zakonitostima u razmatranju odnosa čovek - sredina, odnosno društvo - priroda, u pojedinim naukama i pri korišćenju njihovih saznanja u praktičnom odnosu čoveka prema prirodi već i razvijanju ekološke svesti kao elementa društvene svesti, onda se oni moraju zasnivati, i polaziti od saznanja svih ovih nauka.628 Ovakav pristup koncipiranju obrazovnih sadržaja za zaštitu i unapređenje čovekove sredine ukazuju i na potrebu interdisciplinarnog sastava grupa koje rade na izradi programa za ovo obrazovanje. Ali, interdisciplinarni sastav ovih grupa ne treba da dovede do programa za ovo obrazovanje koji bi bili mehanički spoj saznanja o čovekovoj sredini, ili pojedinim njenim delovima i komponentama, do 626

Ljubomir Berberović, Ekološka kriza, marksizam i samoupravljanje, Marksistički studijski centar Gradske konferencije SR BiH „Đuro Pucar Stari”, Sarajevo, 1980, str. 6. 627 Ibid, str. 7. 628 Opširnije o ovome videti i: dr Danilo Ž. Marković, Ekološka svestš i obrazovanje, „Pedagogija”, Beograd, 1-2/1992. 195

kojih dolaze pojedine nauke. Naprotiv, grupni, interdisciplinarni, rad na izradi ovih programa treba da omogući prožimanje tih saznanja tako da ono omogući celovit pristup u shvatanju ekoloških problema čovekove sredine u njenoj celini (kao ukupnost prirodnih i društvenih činilaca) i doprinose humanističkom promišljanju ekoloških problema.

196

GLAVA ŠESTA EKOLOŠKA POLITIKA I. POLITIKA I EKOLOŠKA POLITIKA 1. POLITIKA KAO DRUŠTVENA DELATNOST 1. Sa naraslim ekološkim problemima koji su poprimili i obeležja ekološke krize, počelo je i ukazivanje na potrebu vođenja ekološke politike, tj. na potrebu da se usmeravanjem čovekove delatnosti prema prirodi, uz pomoć i angažovanje države i političkih organizacija, posebno političkih stranaka, obezbedi očuvanje ekološke ravnoteže u prirodi. Naime, sa naučnim saznanjima o ekosistemima i postojanju pored jednouzročnih i multikauzalnih i lančanih uticaja u njima i pomoću njih, pokazalo se da se na osnovu saznanja ovih veza mogu predvideti određene promene u prirodi, pa da je saglasno očekivanim promenama moguće (i potrebno) odrediti čovekovo ponašanje prema prirodi,629 a to znači i voditi određenu politiku u društvu u odnosu prema prirodi radi zaštite i očuvanja čovekove životne sredine. Time nastaje ekološka politika, kao posebna, specijalizovana politika, u okviru politike kao društvene delatnosti kojom se žele ostvariti određeni ciljevi u društvu. Da bi se potpunije pojmovno odredila ekološka politika, njeni ciljevi i subjekti, potrebno je poći od pojmovnog određivanja politike, uopšte, kao delatnosti. Međutim, politika je ne samo različito pojmovno određivana u prošlosti već i danas postoje različite definicije politike. U antičkoj Grčkoj politika je označavala organizovan javni život, a njen krajnji cilj bio je opšte dobro, pravda, korist i odgajanje karaktera. Politički život je shvatan kao delatni, praktični život u zajednici sa drugima i kao traganje za onim što je dobro, pravedno i korisno za celu zajednicu, a dobro kao cilj politike nije trebalo da se suprotstavlja etičkoj ispravnosti htenja.630 Prelaskom iz starog u srednji vek politika kao delatnost se 629

„Broj nepredvidivih događaja se iz dana u dan uvećava i zbog toga su sve teže predvidivi... Važnije je da predviđanje znači mogućnost da se nešto izbegne. Analiza perspektive predstavlja čitav skup naučnih istraživanja i nastoji da razlikuje banalnosti futurologije i naučne fantastike. Naučna predviđanja postala su neophodna za odgovarajuće planiranje sadašnjosti”. (Federiko Major, Sutra je uvek kasno, „Jugoslovenska revija”, Beograd, 1991, str. 220). 630 „Ako je „dobro” cilj politike, onda između politike i etike mora da postoji čvrsta veza. To Aristotel i potvrđuje kada kaže da se u praktičnoj mudrosti istina poklapa sa etički ispravnim htenjem. Ukoliko je, pored dobra i opšte koristi, i pravda cilj politike onda politika, etika i pravna nauka sačinjavaju jedinstvenu celinu” (Ljubomir Tadić, Nauka o politici, Beograd, 1988, str. 19). 197

pretvara u posao vladara, vladavinu, ona više nije javna stvar, područje političkog postoji po modelu privatnog, i u okviru „osnovne srednjovekovne vladavinske jedinice, feuda, vlasništvo i vlast su identični.631 Postepenom emancipacijom proizvodno-prometne delatnosti od uskih staleških stega feudalnog poretka i stvaranjem nove društvene strukture građanskog društva nastaje i nova uloga države i sa tim dolazi i do promena u shvatanju politike. Politika postaje delatnost vladanja državom i posredstvom države. Razvojem građanskog društva menja se i shvatanje politike i pojam politike je sve manje vezan samo za državu kao organizaciju vlasti već obuhvata i druge oblike uticaja društva na državu.632 U našem veku postoji širok spektar pojmovnog određivanja politike. Taj širok spektar njenog pojmovnog određivanja nastaje ne samo kao posledica razvoja saznanja teorijskog promišljanja politike kao društvene delatnosti, već i kao posledica širokog spektra oblika organizovanja države i njenih funkcija, i mogućnosti uticaja društva na državu, na njenu organizaciju i delatnost.633 U tom spektru političkog života smatra se da postoje četiri paradigmatička određenja politike: totalitarno, etatističko, pluralističko i republikansko. Ali, smatra se da se politika, u najopštijem smislu reči može odrediti kao „delatnost javnog odlučivanja u zajednici o svim poslovima koji se tiču njenog opstanka, funkcionisanja i razvoja.634 2. Politika kao društvena pojava je različito određivana, i različito se određuje, u zavisnosti od ciljeva koji se njome žele postići i sredstava koja se koriste u ostvarivanju tih ciljeva. Isto tako postoje, i postojala su, različita shvatanja o politici kao društvenoj delatnosti i nauci o njoj. U najširem smislu, politika je određivana kao oblast društvenog života koja obuhvata ukupnost procesa i institucija preko kojih se ostvaruje svesno regulisanje konfliktnih situacija i interesa i odlučuje o zajedničkim poslovima i životnim aktivnostima jedne globalne društvene zajednice.635 Međutim, ovakvo određivanje politike je preširoko i zato je bilo potrebno uže, preciznije, naučno definisanje politike kao društvene pojave.

631

„...Feud je mesto gde se proizvodi i gde se vlada, a vlada onaj koji je vlasnik, zemljoposednik. Njegovo vlasništvo direktan je izvor njegove političke moći, koja se zasniva na staleškom pravu (pravu nejednakosti među staležima, tj. pravu kao izvoru staleških privilegija) i izvršava se silom”, (Slobodan Samardžić, Politika, Enciklopedija političke kulture, „Savremena administracija”, Beograd, 1993, str. 875). 632 U stvari, novovekovno značenje politike se svodi na državu i državne poslove, vršenje vlasti (i težnji ka učestvovanju u vršenju vlasti), organizovanju usmerenom ka postizanju određenog cilja, odnosno uspostavljanja i održavanja ravnoteže u društvu. 633 Slobodan Samardžić, Politika, Enciklopedija političke kulture, cit. izd, str. 884. 634 Opširnije o ovome videti: dr Radomir Lukić, Istorija političkih i pravnih teorija, „Naučna knjiga”, Beograd, 1956, str. 10-20. i dr Ljubomir Tadić, Nauka o politici, cit. izd, str. 1744. 635 O ovome videti i: dr Jovan Đorđević, Politički sistem, „Savremena administracija”, Beograd, 1985, str.13-23. 198

Postoji više definicija politike. Tako se pod politikom podrazumeva „delatnost države, sva ona delatnost organizovanih društvenih grupa, naročito političkih stranaka koje se odnosi na državnu vlast, kao i onu delatnost koja potiče iz međusobnih odnosa ovih grupa.636 Ali se pojam politike i tako određuje da on obuhvata „sve oblike i vidove svesne društvene akcije kojima se obezbeđuje razrešenje društvenih protivrečnosti i vršenje opštih društvenih funkcija vezanih sa integracijom individualiziranih delova u funkcionalno organizovanu celinu globalnog društva.637 Slična ovoj definiciji je i definicija politike kojom se ona određuje kao „delatnost usmeravanja društva kao potpune (globalne) zajednice u određenom pravcu prvenstveno pomoću državne vlasti ili drugih odgovarajućih specijalizovanih društvenih organizacija (danas uglavnom pomoću političkih stranaka)”. Ovako određena politika, kao značajna društvena pojava, ima pet elemenata: to je svesna delatnost, ona ima svoje subjekte koji je vrše, to je delatnost kojom se usmeravaju druge ljudske delatnosti, te druge delatnosti se usmeravaju u određenom pravcu u ostvarivanju određenih ciljeva i u toj delatnosti koriste se određena sredstva – sredstva usmeravanja.638 Polazeći od navedenih, i drugih, definicija politike kao društvene pojave, smatramo da se politika može odrediti kao svesna društvena delatnost kojom se. Posredstvom države ili (i) političkim organizacijama usmeravaju druge društvene delatnosti radi ostvarivanja određenih ciljeva određenim sredstvima. Ovako određena politika kao društvena delatnost pretpostavlja postojanje programa za određene aktivnosti, usmeravanje tih aktivnosti i sredstava kojima se programom predviđene aktivnosti ostvaruju. U stvari, politika predstavlja način regulisanja društvenih odnosa, usmeravanjem njihovog razvoja, u više različitih oblasti ili u njihovoj ukupnosti. Kakva će biti politika, tj. u kom pravcu, sa kojim ciljem i korišćenjem kojih sredstava će se vršiti usmeravanje pojedinih društvenih delatnosti u pojedinim društvima to zavisi od stepena razvijenosti pojedinih društava, njihove socijalne strukture, njihovog istorijskog razvoja, njihove tradicije i kulture. Međutim, svih ovih, i drugih, faktora koji utiču, ili mogu uticati na formulisanje ciljeva politike i izbor sredstava za njihovo ostvarivanje ostaje otvoreno pitanje odnosa politike i morala, odnosno usaglašavanje onog što se želi politikom postići sa moralnim načelima, tj. moralnim normama datog društva i opštečovečanskim moralnim normama.639 636

Dr Jože Goričar, Sociologija, „Rad”, Beograd, 1981, str. 3. Dr Najdan Pašić, Klase i politika, „Rad”, Beograd, 1976, str. 4. 638 Sociološki leksikon, „Savremena administracija”, Beograd, 1982, str.464. 639 „Pre svega moral i politika su autonomni međusobno, premda relativno. Funkcionalna autonomija koja ih deli čini njihove odnose nesimetričnima. Politika organizuje zajednički život ljudi i njihovu delatnost, reguliše i kontroliše život društva, dok moral ima sve te funkcije i istovremeno kontroliše politiku (kao i ostale organizacione sisteme društva - pravni, kulturni, ideološki, itd.). Moral (za razliku od etike) se nalazi izvan i ispod politike, i zato je njihov spoj tako težak i nestabilan, a sam problem njihovih odnosa ostaje kao tradicionalna tema za filozofska i politička istraživanja.” (И. И. Кравченко, Политика и морал, „Вопрос философии“, Moskva 3/1995, str. 5). 637

199

3. Politka kao delatnost svesnog usmeravanja može imati (i ima) za svoj predmet različite društvene delatnosti.640 Na osnovu usmeravanja tih različitih delatnosti nastaju i posebne politike. Tako nastaje i ekološka politika. Ekološka politika kao svesna društvena delatnost za svoj predmet ima usmeravanje čovekovog odnosa prema prirodi kako ne bi svojom proizvodnjom materijalnih dobara narušavao odnose u prirodi, u ekosistemima i između njih, dovodeći do narušavanja ekološke ravnoteže koje može dovesti i do ekološke krize, tj. do ugrožavanja čovekovog prirodnog okvira života. Jer, između neorganske i organske prirode postoji uska povezanost i rekli bismo prožimanje. U ovom smislu se i ukazuje, kada se i sa filozofskog stanovišta razmatra sastav realnog sveta, da je „celokupna neorganska priroda jedno jedino celovito, vrlo složeno biće, vezano tesnim vezama strogo zakonitim. Ona u tom smislu, kao celovita, neprekidna, jedinstvena čini neorgansku osnovu celog sveta. Nad njom se kao na čvrstoj i pouzdanoj podlozi, uzdižu sledeće dve vrste organske prirode - živa bića u celini sem čoveka i čovek i njegovo društvo...641 Savremeni svet suočen je sa lošim stanjem u svom prirodnom okruženju. Pokazatelji tog lošeg i nezadovoljavajućeg stanja su: porast stanovništva i nedostatak hrane, dvoznačna (pozitivna i negativna) priroda nauke i tehnologije, limitiranost prirodnih resursa, i sl.642 Ovakvo nezadovoljavajuće stanje u prirodnom okruženju čoveka nastalo je zato što u programiranju i ostvarivanju materijalnog napretka društva nije vođeno računa o ekološkoj osnovi čovečanskog života i života ostalih živih bića. Izostala je ekološka politika, koja bi vodila računa i o ovom aspektu materijalnog razvoja i društvenog progresa, stavljajući ih u kontekst istorijskog razvoja čovečanstva kao ljudske zajednice na planeti Zemlji.643 Zato se za rešavanje nastalih ekoloških problema vođenje ekološke politike javlja kao neophodnost. I danas skoro sve zemlje, a naročito industrijski razvijenije, nastoje da formulišu svoju ekološku politiku, da urede plansko korišćenje prirodnih resursa i obezbede finansijska sredstva za regeneraciju prirodnih 640

„Politika savremene epohe mora se oslobađati vođenja u neizvesnost, i ne može biti aktivna i stvaralačka politika ako se ne traži i ne obezbeđuje izlaze iz savremenih društvenih kriza i blokada. Politika nove epohe može da se zasniva samo na ljudskoj potrebi za slobodom i uživanjem a da odbacuje i prevazilazi utalitarističke i vulgarne potrošačke kulture” (dr Jovan Đorđević, Ideje i institucije, „Radnička Štampa”, Beograd, 1972, str. 149). 641 „...Kao takva osnova, neorganska priroda je od ogromnog značaja za živi svet, a time i za svet uopšte. Ma koliko različit od neorganskog sveta, on je ipak, na kraju krajeva, stvoren od iste, iako preobražene materije i opstaje, u velikoj meri, služeći se upravo tom mrtvom materijom, koju „prerađuje” u sebe, a istovremeno je troši da bi živeo” (dr Radomir D. Lukić, Sistem filozofije prava, „Savremena administracija”, Beograd, 1992, str. 111). 642 Dr Radmila Stojanović, Teorija privrednog razvoja u trećoj tehnološkoj revoluciji, „Savremena administracija”, Beograd, 1987, str.7. 643 U ovom smislu i Herbert Grul piše da je naše doba, materijalno posmatrano, vrlo uspešno, ali da je misaono zaostalo u odnosu na istoriju čovečanstva. Opširiije videti: H.Grul, Jedna planeta je opljačkana, „Prosveta”, Beograd, 1985. 200

resursa. Isto tako, većina država nastoji da zakonskim propisima reguliše korišćenje obradivog zemljišta. U stvari, skoro sve države nastoje da vode određenu politiku u očuvanju i korišćenju prirodnih resursa. Međutim, očuvanje čovekove sredine, strategija očuvanja i korišćenje prirodnih resursa predmet je pored državnih organa i drugih društvenih i političkih organizacija. Ekološka politika nema za cilj samo usmeravanje odnosa čoveka i društva prema prirodi. Ona ima za cilj i usmeravanje odnosa u prirodi, u ekosistemima i između ekosistema. Međutim, ona to usmeravanje vrši preko usmeravanja ljudske delatnosti u odnosu na te odnose i ekološke procese. U stvari, ekološka politika primarno usmerava društvene procese i posredstvom njih utiče na odnose u ekosistemima i između njih. Ona to čini, pre svega, posredstvom države, zato što su ekološki problemi, loši odnosi u prirodnom okruženju društva, jedno od kriznih žarišta u savremenom svetu. Međutim, država nije i jedini subjekt stvaranja i ostvarivanja ekološke politike. Naprotiv, u savremenom društvu, a posebno u industrijski razvijenim zemljama, država, iako značajan, nije jedini subjekt ekološke politike, ona je samo jedan od subjekata, uz, ili i, pored političkih stranaka, naučnih i stručnih društava, novih pokreta, itd.

2. POJMOVNO ODREĐIVANjE EKOLOŠKE POLITIKE 1. Ekološka politika je nova i mlada specijalizovana politika u okviru politike shvaćene kao usmeravajuće društvene delatnosti kojom se želi postizanje određenih ciljeva, i zato ne postoji jedna opšteprihvaćena njena definicija. Pa ipak, polazeći od definicije politike uopšte i postojanja saglasnosti da je cilj ekološke politike usmeravanje u društveno poželjnom pravcu čovekovog odnosa prema prirodi, može se pristupiti njenom definisanju, na način koji će biti prihvatljiv. Ekološka politika predstavlja svesnu i organizovanu društvenu usmeravajuću delatnost kojom se posredstvom države i društvenih, posebno političkih organizacija, usmerava odnos društva prema prirodi radi zaštite i unapređivanja čovekove životne sredine. Ovako definisanu ekološku politiku ne treba shvatiti kao državnu politiku, kao vršenje državne vlasti, iako je država značajan faktor njenog ostvarivanja, jer se ekološki problemi ne mogu rešavati samo klasičnim merama državne politike.644 Ekološka politika, kao i politika, ima pet osnovnih elemenata: usmeravanje, cilj, subjekte, delatnost i sredstva. Ekološka politika je usmeravajuća delatnost koju vrši država i druge društvene, pre svega političke organizacije (posebno stranke). Ovom politikom vrši se usmeravanje ponašanja svih društvenih činilaca koji imaju određene odnose prema prirodi u procesu proizvodnje, u smislu da to njihovo odnošenje može uticati (i utiče) na odnose u prirodi (u ekosistemima i njihovom međusobnom odnosu). Cilj usmeravanja je očuvanje ekološkog poretka u životnoj sredini tako da ona može biti okvir života, posebno okvir čovekovog 644

Opširnije videti: dr Vukašin Pavlović, Poredak i alternativa, „Univerzitetska riječ”, Nikšić, 1987, str. 168. 201

života. Sredstva koja se primenjuju u ostvarivanju usmeravanja u odnosu na prirodu su različita u zavisnosti od toga da li je subjekt ekološke politike država ili neka druga društvena ili politička organizacija. Država kao subjekt ekološke politike vrši usmeravanje odnosa prema prirodi pravnim propisima, od planiranja i zakonskog regulisanja korišćenja prirodnih resursa, do primene sankcije (često i vrlo strogih) za nepoštovanje ekoloških propisa. Ako se kao subjekt ekološke politike javljaju društvene organizacije, a pre svega političke stranke one mogu uticati na usmeravanje odnosa prema prirodi, radi njenog očuvanja, snagom političkog pritiska na organe državne vlasti da ostvaruju određenu ekološku politiku.645 Ako se pođe od shvatanja ekološke politike kao svesne i organizovane društvene delatnosti koji ima za cilj zaštitu od degradacije i unapređivanje čovekove životne sredine i karaktera ekoloških problema, kao globalnih problema koji se iskazuju na lokalnom, nacionalnom, regionalnom i međunarodnom planu, ekološka politika po „obimu” može biti različita. Ona može biti nacionalna (državna u granicama jedne države), regionalna (odnositi se i ostvarivati u pojedinim regionima) ili međunarodna. Ali, isto tako sve ove politike se mogu i „prožimati”, tj. mogu biti povezane u meri u kojoj su povezani i ekološki problemi čijem rešavanju teže. Ove politike, a posebno nacionalne, koju vode pojedine države i međunarodne usklađuju se preko međunarodnih akata, tj. dokumenata koji se usvajaju od strane međunarodnih organizacija i foruma. Tako se, npr. u RIO Deklaraciji o životnoj sredini i razvoju kaže da „države treba da sarađuju ekspeditivno i odlučno u daljem razvoju međunarodnog prava i odgovornosti i odšteti za negativne posledice prouzrokovane aktivnostima u okviru njihove jurisdikcije ili kontrole u područjima izvan njihove jurisdikcije.646 2. Ekološka politika kao organizovana (svesna i usmeravajuća) delatnost zasniva se na određenim principima.647 Principe na kojima se ona zasniva (ili treba da zasniva) i od kojih polazi u rešavanju ekoloških problema mogu se podeliti u dve osnovne grupe: političke i socijalno-ekološke. Kao najznačajniji politički principi navode se: princip demokratičnosti, princip javnosti, princip dobrovoljnosti, princip aktivnosti i princip pregovaranja.648 Ekološko-socijalni principi su: usaglašavanje privrednog razvoja sa ekološkim mogućnostima; korišćenje tekovina naučno-tehničkog progresa u skladu sa zahtevima za očuvanje potrebne ekološke ravnoteže; stvaranje sistema potreba čije zadovoljavanje neće dovoditi do degradacije čovekove životne sredine i planiranje prirodnog priraštaja stanovništva u meri u kojoj prirodni resursi i razvoj tehnologije to mogu održati, uz izostajanje negativnih posledica za privredni razvoj i životnu sredinu. Sadržaj i 645

Ovde se daju osnove za definiciju ekološke politike u meri u kojoj je potrebno da se ekološka politika razmatra u okviru socijalne ekologije. 646 RIO deklaracija o životnoj sredini i razvoju, princip 13. 647 Opširnije o ovome videti: Darko Nadić, Koncipiranje ekološke politike u uslovima višepartijskog političkog sistema, magistarski rad, Fakultet političkih nauka, Beograd, 1993, str. 89-90. 648 Opozit od ovih principa su: nedemokratičnost, tajnost, prisila, neaktivnost i konfrontiranje. 202

ostvarivanje kako političkih tako i ekološko-socijalnih principa u pojedinim fazama njihovog razvoja zavisilo je, i zavisi, i od njihovog društveno-političkog sistema i promena u tom sistemu. Kao organizovana delatnost, polazeći od principa čiji su sadržaj i prihvаtanje (neprihvatanje) uslovljeni brojnim faktorima, u ostvarivanju svojih ciljeva, ekološka politika ima i koristi i određene metode. Kao metode ekološke politike najčešće se navode: tehničko-tehnološke, ekonomske, zakonodavno-pravne, političke i vaspitno-obrazovne. Tehničko-tehnološke metode uključuju primenu tehničko-tehnoloških rešenja i sredstava u zaštiti i unapređivanju životne sredine. Ekonomske metode se iskazuju u korišćenju ekonomskih instrumenata u rešavanju ekoloških problema. Zakonodavno-pravne metode se iskazuju u pravnom regulisanju odnosa društva, tj. pojedinih društvenih subjekata prema prirodnoj sredini radi njene zaštite od degradacije ili otklanjanja posledica degradacije. Političke metode se ispoljavaju u političkoj akciji svih subjekata zaštite čovekove životne sredine, posebno političkih organizacija, radi zaštite i unapređivanja čovekove sredine. Vaspitno-obrazovnim metodama se želi razvijanje ekološke svesti i moralne odgovornosti kao pretpostavki ostvarivanja ekološke politike. Politika i svaka specijalizovana (posebna) politika, pa i ekološka politika, pretpostavlja, i ima, i svoje subjekte čijim angažovanjem, delovanjem, na osnovu principa od kojih se polazi i uz korišćenje određenih metoda, se ostvaruje. Broj, obim i način angažovanja subjekata ekološke politike u pojedinim zemljama je različit, i zavisi od više faktora. Međutim, najčešće se kao subjekti ekološke politike javljaju: država (sa različitim oblicima svoje organizacije), političke stranke, privredni subjekti, naučno-istraživačke ustanove, razni oblici organizovanja građana i građani. Aktivnost pojedinih od ovih subjekata je različit u pojedinim zemljama,649 ali se država, može se slobodno reći, uvek javlja tamo gde ima ekološke politike kao njen subjekt. 3. Država se javlja kao značajan subjekt ostvarivanja ekološke politike, u osnovi na dva načina. Prvo, pošto ona uređuje svojim pravnim propisima ne samo svoju organizaciju, već i okvire za organizovanje i delatnost i druge oblike organizovanja (i okupljanja) u njenim granicama, ona može uticati i utiče i na mogućnost javljanja i delatnost drugih subjekata ekološke politike. Drugo, ona donosi pravne propise o odnosu društvenih subjekata prema prirodnoj sredini i obezbeđuje sankcije za poštovanje tih propisa. U određenom smislu državna suverenost se ispoljava i u pravu države da uređuje svoj odnos i svojih institucija i građana prema prirodnoj okolini. Međutim, države postaju sve značajniji subjekti ekološke politike i na osnovu međunarodnih dogovora i dokumenata. Tako se npr. u Evropskoj povelji o životnoj sredini i zdravlju (usvojenoj 1989) zemlje potpisnice obavezuju da će nastojati da preduzmu aktivnosti o urgentnim pitanjima životne sredine. Kao urgentna pitanja navedena su: globalni poremećaji životne sredine (kao što su oštećenje ozonskog omotača i promene klime), bezbed649

Opširnije o ovome videti: Darko Nadić, cit. rad, str. 99-147. 203

no i odgovarajuće snabdevanje vodom za piće u skladu sa smernicama svetske zdravstvene organizacije, kvalitet vode, mikrobiološka i hemijska neispravnost hrane, ekološke i zdravstvene posledice uticaja različitih izvora energije, saobraćaja, posledice hemizacije poljoprivredne proizvodnje, kvalitet vazduha, opasni otpaci, biotehnologija (posebno genetski modifikovani organizmi) i čiste tehnologije kao preventivne mere.650 I u RIO deklaraciji (1992) je dosta prostora dato ulozi države u zaštiti životne sredine, a svi ti stavovi, proizlaze iz principa osam te deklaracije koji glasi: „U cilju ostvarivanja održivog razvoja i višeg kvaliteta života za sve ljude, države treba da ublaže i ukinu neodržive načine proizvodnje i potrošnje i da podstiču odgovarajuću demografsku politiku.651 Pored ukazivanja na potrebu da države preuzimaju mere u vezi sa „urgentnim pitanjima životne sredine” ne samo sa stanovišta zaštite zdravlja već i sa stanovišta razvoja, sve češće se ukazuje i na potrebu jačanja državnih funkcija sa stanovišta usklađenog razvoja odnosa životne sredine i sveta rada. U ovom smislu se ukazuje da ekološka politika, politika zaštite i unapređivanja radne sredine ima izuzetno značajan uticaj na svet rada. U kontekstu ovakvog pristupa posebno se analiziraju sledeći odnosi: životna sredina i zapošljavanje, životna sredina - siromaštvo - razvoj, obrazovanje - životna okolina, radna i životna sredina, dva aspekta istog problema, i sl.652 Ukazivanje na ove odnose i njihovo razmatranje u okviru ekološke politike ukazuje i na povezanost politike zaštite životne i politike zaštite radne sredine, i sa tog stanovišta promišljanju i osmišljavanju države kao subjekta ekološke politike. U stvari, povezanost politike zaštite životne sredine sa politikom unapređivanja uslova rada treba da obezbedi da kriterijum vrednovanja tehnološkog progresa bude njegov doprinos blagostanju čoveka kroz unapređivanje kvaliteta životne i radne sredine i stvaranju mogućnosti za nove oblike stvaralaštva i nove političke programe koji će omogućiti ostvarivanje društva sa više socijalne pravde i humanosti.653 Država je sve prisutnija (i priznatija) kao subjekt ekološke politike, ali ne postoji saglasnost o tome kako ona ovu svoju delatnost treba da ostvaruje: centralizovano ili decentralizovano. Na ovo pitanje teško je jednostavno odgovoriti budući da se ekološki problemi javljaju na raznim nivoima, ali su uvek međusobno povezani i predstavljaju globalne probleme, pa i globalne probleme čovečanstva. Sa ovog stanovišta se postavlja i pitanje kako će i pojedine države biti subjekti parcijalne ekološke politike bez jedne globalne, međunarodne ekološke politike. I kako se ukazuje, kao što se sudbina zemlje ne može prepustiti 650

Evropsku povelju o životnoj sredini i zdravlju usvojili su i potpisali ministri za životnu sredinu i zdravlje zemalja Evropskog regiona svetske zdravstvene organizacije, u Frankfurtu na Majni 7. i 8. decembra 1989. 651 RIO deklaracija o životnoj sredini i razvoju (1992), princip 8. 652 Opširnije videti: Report of the Direktor – General, Environment and the World of Work, Geneva, 1990, i Edited by A. S. Bhalla, Environment, Employment and Deverlopment, ILO Geneva , 1992. 653 Opširnije o ovom videti: dr Danilo Ž. Marković, Ekološka politika i svet rada, zbornik radova XVII jugoslovenskog savetovanja o zaštiti radne i životne sredine, Niš, 1991, str. 15-24 204

odlukama pojedinih država, tako se one ne mogu mimoići u rešavanju globalnih ekoloških problema. A što se tiče ostvarivanja ekološke politike unutar pojedinih država, kako će država ostvarivati svoju ulogu kao subjekt ekološke politike, zavisi kako od njene unutrašnje organizacije da li je centralizovana ili decentralizovana i od karaktera privrede da li je privreda planska ili tržišna. Međutim, ne može se unapred reći da je centralizovana ili decentralizovana državna organizacija, kao ni planska ili tržišna privreda primerenija za uspešno ostvarivanje ekološke politike čiji je cilj zaštita čovekove životne sredine. Ostvarivanje ekološke politike zavisi od mnogih drugih faktora.654 Uvažavajući realnost društvenih odnosa u savremenom svetu, smatramo da je moguće prihvatiti ekološko planiranje i u uslovima tržišne privrede, kao i kombinaciju aktivnosti centralizovanih i decentralizovanih organa državne vlasti u ostvarivanju ekološke politike. Međutim, u svakom slučaju za ostvarivanje ekološke politike potrebno je odrediti osnovnu jedinicu životne sredine. U ovom nastojanju sva su opredeljenja da se za takvu jedinicu uzme predeo kao osnovni skup ekosistema koji su u interakciji.655 Prihvatanje predela kao osnovne jedinice, s obzirom na njihove različite ekološke situacije, omogućuje formulisanje i primenu ekološke politike primerene ekološkim opterećenjima pojedinih od njih.

II. PRINCIPI I SUBJEKTI EKOLOŠKE POLITIKE 1. PRINCIPI I CILjEVI EKOLOŠKE POLITIKE 1. Ekološka politika, kao posebna politika, kao svesno i organizovano usmeravanje odnosa društva prema životnoj sredini, čiji je osnovni i najznačajniji subjekt država, i ne može se razmatrati i shvatiti u pojedinim zemljama ako se razmatra izvan konteksta političkog sistema zemlje i politike kojom se on ostvaruje. Naime, kao što je „odnos čoveka prema prirodi posredovan političkim sistemom”, tako je i ekološka politika određena politikom države u kojoj se ostvaruje, jer „društvena i politička dimenzija, pre svega produkcionih odnosa, bitno determiniše stav i ponašanje društvene zajednice prema postojećim prirod654

„Nesumnjivo je da se mogu navoditi i sistematizovati brojne prednosti i nedostaci jednog i drugog pristupa: tržišnog i planskog, ali to samo po sebi ne bi dalo rešenje. Tržišna ekonomija ima niz pozitivnih elemenata i nije potrebno potpuno isključivati njeno postojanje. Moguće je postojanje tržišne ekonomije, ali istovremeno i planski, odnosno ekološki orijentisanog društva, države. Tržište može tako u mešovitoj ekonomiji delovati u okvirima nekih unapred datih planskih orijentacija i veličina koje se odnose ne samo na pojedine zemlje nego na čovečanstvo” (Ivan Cifrić, Socijalna ekologija, „Globus”, Zagreb, 1989, str. 35). 655 „Savremena ekologija se sve češće opredeljuje za ekološki predeo (Landscape, Landsehalf) kao osnovnu jedinicu posmatranja, planiranja i primenu mera ekološke politike” (dr Vukašin Pavlović, Ekološka alternativa, „Direktor”, Beograd, 4-5/1995, str. 36). 205

nim resursima”.656 Međutim, usaglašavanje privrednog razvoja, posebno rasta sa ekološkim mogućnostima (i zakonitostima) a što je, i treba da bude, cilj ekološke politike nije jednostavan i lak zadatak, bez obzira na karakter društveno-ekonomskih odnosa i naglašenu ili manje naglašenu ulogu države u društvenom životu, pa i u ostvarivanju ekološke politike. Ovo usaglašavanje ne zavisi samo od društvenog opredeljenja za zaštitu prirodne sredine i njene zakonske regulative. Ono je određeno tehničko-tehnološkom osnovom proizvodnih procesa. Jer, tehnika nije neutralna, „ona odražava i određuje odnos proizvođača prema grupi, i prema društvu, čoveka prema sredini (podvukao D. Ž. M.), ona je matrica odnosa vlasti, društvenih odnosa proizvodnje i hijerarhijske podele poslova”.657 Zato je potrebno u istraživanju i kritičkom procenjivanju ekološke politike pojedinih država uzeti u obzir ukupnost faktora koji određuju njihovu ekološku politiku i efekte koji se postižu kada država svoju funkciju ostvaruje preko centralnih ili (i) preko lokalnih organa vlasti. Rešavanje složenih ekoloških problema treba da ima za cilj zaštitu i unapređivanje čovekove životne sredine. Njihovo rešavanje zahteva jasnu formulaciju osnovnih principa ekološke politike. Formulisanje osnovnih principa ekološke politike treba da pođe ne samo od ekoloških problema i njihovog ispoljavanja sa negativnim posledicama koje su nastupile, ili je izvesno da će nastupiti, već i od karaktera društveno-ekonomskih odnosa koji određujuće utiču kako na politički sistem tako i na organizaciju i principe poslovanja privrednih subjekata. Imajući ovakav pristup formulisanju osnovnih principa ekološke politike, smatramo da treba prihvatiti ukazivanje na potrebu da se ostvari planiranje u zaštiti i unapređivanju životne sredine. To planiranje treba „ostvarivati u sklopu celine društvene reprodukcije i uz punu interdisciplinarnu saradnju svih aktivnosti činilaca društva, ispoljavajući pri tom dugovečni pogled na čitavu ovu problematiku. Bez takvog kompleksnog pristupa zaustavljanje procesa degradacije životne sredine nije moguće ni pretpostaviti”.658 Planiranje zaštite životne sredine, ovako određeno i sa ovakvim ciljem, potrebno je i u uslovima mešovite privrede koja se razvija na osnovu pluralizma svojinskih oblika i oblika i vrste privrednih subjekata po toj osnovi. Formulisanje osnovnih principa politike zaštite i unapređivanja čovekove sredine mora polaziti od rezultata interdisciplinarnog naučnog proučavanja odnosa prirode i društva i mogućnosti kompleksnih rešenja očuvanja i zaštite čovekove sredine. Ali, isto tako, formulisanje tih principa treba da polazi i od saznanja o povezanosti prirodne i društvene komponente čovekove sredine i mnoštva mnogoznačnih i složenih odnosa koji postoje, i nastaju, iz te povezano-

656

Vukašin Pavlović, Društveni i politički značaj ekologije, zbornik radova Samoupravno društvo i ekologija, Beograd, 1987, str. 17. 657 Andre Gorc, Ekologija i politika, „Prosveta”, Beograd, 1982, str. 48. 658 Dr Nikola Čobeljić, Privredni razvoj i problemi čovekove sredine, zbornik radova Čovek, društvo, životna sredina, SANU, Beograd, 1981, str. 83. 206

sti.659 Jer, povezanost ovih, osnovnih komponenti čovekove životne sredine, na svoj način izražava i karakteristike čoveka kao prirodno-društvenog bića, koji se razvija i teži stalnom razvoju. U definisanju osnovnih principa ekološke politike koja u osnovi treba da znači politiku zaštite I unapređivanja životne sredine, polazimo kako od osnovnih karkateristika društveno-ekonomskog uređenja, uloge i funkcija države u privrednom i društvenom životu i njene organizacije, tako i od shvatanja da to zaista treba da budu osnovni principi koji će moći da se pravno artikulišu i akciono operacionalizuju u dužem vremenskom periodu. U kontekstu ovakvog pristupa definisanju osnovnih principa ekološke politike, smatramo da se kao njenih pet osnovnih principa mogu navesti: usaglašavanje privrednog razvoja sa ekološkim mogućnostima, upotreba dostignuća naučno-tehničkog progresa u skladu sa zahtevima za očuvanje ekološke ravnoteže, stvaranje sistema društvenih potreba čije zadovoljavanje neće dovesti do degradacije životne sredine, društveni razvoj koji obezbeđujući zadovoljavanje potreba sadašnjih generacija ne ugrožava zadovoljavanje potreba budućih generacija i integracija sektorskih politika i politike zaštite životne sredine. 2. Usaglašavanje privrednog razvoja sa ekološkim mogućnostima može se ostvariti, i ostvaruje se, kao princip ekološke politike, usaglašavanjem ciljeva proizvodnje i privrednog razvoja sa ekološkim zakonitostima na način da se minimizira negativno dejstvo ekonomskog razvoja na čovekovu prirodnu sredinu. Ekonomski kriterijumi koji podstiču ekonomisanje društvenog rada i sredstava ne apsolutizuju se već povezuju sa ekološkim, kako proizvodnjom ne bi došlo do narušavanja ekološke ravnoteže u čovekovoj prirodnoj sredini i ugrožavanja čovekovog „okvira života”. Zato je potrebno uspostaviti društveno ograničenje maksimizacije dohotka kao motiva privređivanja, kako ne bi visina dohotka vodila narušavanju ekološke ravnoteže. Ovim se ekonomski kriterijumi koji se primenjuju za procenu ekonomskog razvoja dopunjuju ekološkim, koji omogućavaju svestranije sagledavanje društvenog značaja promena i proizvoda koje stvara proizvodnja. Međutim, troškovi očuvanja životne sredine, ako se posmatraju na klasičan način, „ne spadaju u tzv. interne (privatne) troškove proizvodnje. Oni pripadaju zoni eksternalija i, kao deo ukupnih (socijalnih) troškova, padaju na teret društva u celini. Tu suprotnost između principa tzv. interne i eksterne ekonomije, odnosno motivacije preduzetnika i društvenog interesa, morala je da preuzme na sebe i reguliše država, kao jedina legitimna sila. Ekologija je morala

659

„Savršeno je očevidno da su čovek i čovečanstvo stvorivši društvo neodvojivi deo prirode. Na to ukazuje taj fakt što se sve krupnije promene u prirodi neminovno odražavaju na čovečanstvo i njegovu privredu. Uska je i obrnuta veza između prirodnih bogatstava i tempa razvitka čovečanstva” (Н. Ф. Реймарс, Экология, „Россия Молодая“, Moskva, 1994, str. 285). 207

postati deo politike i zakonodavstva.660 Ekološki problemi zauzimaju sve više i imaju sve veći značaj u ekonomskoj politici, zato što su u savremenim uslovima prirodni (ekološki) procesi i privredni sistemi prerasli u jedinstven metasistem: proizvodnja - prirodna sredina - bioekonomski sistem.661 U takvim uslovima upravljanje društvenom proizvodnjom, preraslo je u upravljanje bioekonomskim sistemom, na način da razvoj privrednog sistema ne dovede do degradacije prirodnih (i ekoloških) sistema, pošto bi njihova degradacija, pre ili kasnije dovela u pitanje opstanak i privrednog, kao društvenog, sistema.662 U stvari, zahtevi za upravljanje društvenim razvitkom (koji u sebe uključuju, pre svega, zahteve za upravljanje privrednim razvojem) sa ciljem da se zaštiti i životna sredina, postavljaju se kako na planetarnom nivou (što se ostvaruje međunarodnom saradnjom) tako i na nivou svake zemlje (što treba da se ostvaruje njenom ekološkom politikom). Usklađivanje razvoja proizvodnih snaga i njihovog korišćenja sa ekološkim zahtevima, kao princip ekološke politike, ostvaruje se razvojem i upotrebom proizvodnih snaga čija upotreba u procesu proizvodnje neće neracionalno trošiti prirodne resurse i stvarati materije koje se ne bi mogle ponovo upotrebiti u procesu proizvodnje. Razvoj i upotreba ovakvih proizvodnih snaga dovodio bi minimalno (i kontrolisano) do narušavanja ekološke ravnoteže, tj. degradacije prirodne sredine i njenog zagađivanja. Ovakva upotreba tehnike predstavlja prilog humanizaciji položaja čoveka u društvu i bitnu komponentu same humanizacije. U suprotnom, „svako korišćenje” lokomotive društvenog razvoja, pa i tehnologije kao poluge opšteg napretka postoje, istorijski gledano, besmisleno. Savremen svetski izazov danas je formulisan u pitanju hoće li čovek postati sluga tehnologiji ili će tehnologija služiti čoveku.663 U stvari, između tehnološkog razvoja i zaštite prirode moraju se postići kompromisi. Jer, „tehnologija mora optimalno da po660

Rešavanje ekoloških problema, tj. ostvarivanje zaštite čovekove životne sredine postaje i svojevrsni razvojni resurs i faktor poslovne uspešnosti u tržišnoj ekonomiji. Jer, ma koliko sa stanovišta novčanog prinosa ulaganja u zaštitu čovekove sredine bila protivurečna, ulaganja u proizvodnju zdrave hrane i negovanju prirodnih retkosti mogu biti veoma profitabilna „kao strateška prednost i svojevrsna izvorišta poslovnog uspeha u širem smislu reči” (Opširnije videti: dr Petar Đukić, Zašto menadžeri danas moraju biti „zeleni”, Direktor”, Beograd, 45/1995, str. 13). 661 „Nije više reč samo o zagađivanju vode i vazduha usled bržeg razvitka industrije, i troškova, radi smanjivanja ovog zagađivanja, već se kao najozbiljniji problem očuvanja našeg prirodnog okruženja danas javlja zaštita ne samo od ekonomskog oružja već i od atomskih centrala, odnosno od njihovih mogućih kvarova” (dr Radmila Stojanović, Teorija privrednog razvoja u trećoj tehnološkoj revoluciji, „Savremena administracija”, Beograd, 1987, str. 21-22). 662 Zato se „na granici ekologije i ekonomije javlja nova oblast istraživanja teorija upravljanje bioekonomskim sistemima. Ona se oslanja na rezultate istraživanja kako društvenih, tako i prirodnih nauka. No, ona ima svoj samostalni predmet - izučavanje međusobnih veza ekonomskog razvitka, nivoa tehnologije i kvaliteta prirodne sredine” (Dragoje Žarković, Ekonomija i ekologija, zbornik radova Samoupravno društvo i ekologija, Beograd, 1987, str. 103-104). 663 Živorad Višić, Za kakav transfer tehnologije, „Potrošački informator”, Beograd, 1984, str. 25. 208

štuje prirodu, a priroda se može neokrnjena očuvati, ali treba postaviti pravilno odnose između narušavanja prirode i tehnološkog razvoja”.664 Odnos između narušavanja prirode i tehnologije treba da bude takav da nova tehnologija ne razara prirodu i ne počiva na upotrebi neobnovljivih prirodnih resursa.665 Osnovni princip ekološke politike treba da bude i razvijanje sistema društvenih potreba čije zadovoljavanje neće tražiti proizvodnju koja se rasipnički odnosi prema neobnovljivim prirodnim resursima i doprinosi narušavanju ekološke ravnoteže i degradacije čovekove prirodne sredine. Nove i šire koncipirane potrebe treba da dovedu do promene tradicionalnih pravaca razvoja koji su bili usmereni ka jednostranoj maksimizaciji materijalnih elemenata društvenog blagostanja.666 U ovom smislu se i ukazuje na potrebu da se umesto tradicionalnog materijalnog standarda kao isključive pobude i cilja mora postaviti šira skala vrednosti. Pri tom se imaju u vidu, pre svega, potrebe nematerijalnog karaktera, „kao što su one za obrazovanjem i višim kulturnim i duhovnim razvojem, za humanijom organizacijom prostora, za više slobodnog vremena i boljim uslovima njegovog korišćenja”, čiji će razvoj predstavljati manje opterećenje za čovekovu sredinu.667 Potrošnja kojom se zadovoljavaju ove potrebe više će odgovarati, i više odgovara, postindustrijskom društvu u kome se društveni prestiž ne meri prema bogatstvu u materijalnim dobrima, već obimom raspoloživog znanja i stepenom informisanosti. Naime, materijalnih dobara, posmatrano po glavi stanovnika, biće sve više, ali bez neposrednog gomilanja od strane pojedinaca radi društvenog prestiža.668 Ustvari, ekološka politika treba da doprinese stvaranju novog modela potrošnje, koja će biti zadovoljavana proizvodnjom koja se racionalno odnosi prema neobnovljenim prirodnim resursima i vodi računa o očuvanju potrebne ekološke ravnoteže u ekosistemima. U isto vreme taj novi model potrošnje treba, u novim uslovima materijalnog i društvenog razvoja, da doprinosi

664

Dr Ivan Mecanović, Ekološka komponenta u tehnološkom razvoju, „Ekos”, Novi Sad, 1/1988, str. 43. 665 „Velika promena nasleđenih etičkih načela izazvana je ranjivošću prirode na tehnološke intervencije čoveka takvih razmera o kojima ranije epohe nisu ni slutile. Nova epoha imperativno zahteva da jedan potpuno novi poredak - celokupna naša planeta - uđe u krug prema kome moramo da budemo odgovorni” (Miroslav Pečujlić, Drama socijalizma, Jugoart, Zagreb - Prosveta, Beograd, 1989, str. 377-378). 666 Šire o klasifikaciji ljudskih potreba i povezanosti njihovog zadovoljavanja sa principima ekološke politike. Videti Н. Ф. Реймерс, Экология, cit. iz. str. 297-376. 667 Nikola Čobeljić, cit. rad. str. 81. 668 „Dakle, ljudi će se sve više razlikovati prema znanju i informisanosti, a sve manje prema zgradama za stanovanje, ličnim stvarima, koje će, naprotiv, biti sve sličnije (korišćenje vrhunskih dometa mikro-elektronike). Iz istog razloga, tj. usled povećanog opšteg materijalnog bogatstva društva, sve više će se mnogi predmeti svakodnevne potrošnje dobijati na radnim mestima besplatno, kako bi se štedelo vreme za učenje i informisanje” (dr Radmila Stojanović, cit. delo, str. 159). 209

razvoju nove solidarnosti u podmirivanju potreba,669 i afirmisanju čoveka kao stvaralačkog, slobodnog i vrednosnog bića. Posle Konferencije Ujedinjenih nacija o životnoj sredini i razvoju (održane u Rio de Žaneiru 1992) počeo je da se sve češće upotrebljava termin „održiv razvoj”, uz isticanje da u cilju ostvarivanja održivog razvoja zaštite životne sredine predstavlja integralni deo razvoja. Pod održivim razvojem podrazumeva se razvoj društva i njegove privrede kojim se ne narušava osnova tog razvoja, ono što je nužno za opstanak čoveka, tj. njegova prirodna životna sredina. Princip održivog razvoja, kao jedan od osnovnih principa ekološke politike zahteva, uz opredeljenje za razvoj proizvodnih snaga i privredni rast, da razvoj privrednih i neprivrednih delatnosti (njihove strukture, tehničke i tehnološke promene) obezbedi i usporavanje i konačno zaustavljanje iscrpljivanja prirodnih resursa i degradacije životne sredine čoveka. Naime, to bi trebalo da bude razvoj koji obezbeđujući zadovoljavanje potreba sadašnjih generacija ne dovodi u pitanje mogućnost zadovoljavanja potreba budućih generacija.670 Za ovakav razvoj i njegovo ostvarivanje potrebno je da se između ostvarivanja ekonomskog i tehnološkog napretka uspostavi odnos koji neće prouzrokovati dalji intenzivan pritisak na životnu sredinu. Uspostavljanje ovakvog odnosa između ova dva napretka zahteva da se, između ostalog, i pre svega, iznađu rešenja na relaciji cena - efekat, putem strukturalnog prilagođavanja ekonomije, čime bi se ukinula neadekvatna cena prirodnih resursa, koja je dugo bila vladajuća pa se i do danas ne retko održava.671 Značajan princip ekološke politike mora biti i integralni pristup rešavanju ekoloških problema. Rešavanjem ekoloških problema u okviru jednog medijuma, kao što su npr. voda ili vazduh, nije moguće doći do željenih rezultata, pošto se mediji međusobno kombinuju i tako utiču na stanje životne sredine. Čoveku je potrebna životna sredina sa svim njenim komponentama koje su se formirale hiljadama godina čije jedinstvo, sa određenim odnosima i kvalitetom, predstavlja biosfera, koja se i javlja regulatorom životne sredine na našoj planeti. Zato ekološka politika treba da predstavlja integraciju sektorskih politika (za pojedine medije) uzimajući u obzir umnoženu složenost mnogih faktora u životnoj sredini.

669

„Upravo stoga treba afirmisati inverziju, obrnutost, da se vodila borba protiv ideologije rasta: Dostojno tebe je samo ono što je dobro za sve. Vredi proizvoditi samo ono što ne izaziva ni privilegiju ni potcenjenost bilo koga. Možemo biti srećni sa manje izobilja, jer u jednom društvu bez privilegija nema ni siromašnih” (Andre Gorz, Ekologija i politika, „Prosveta”, Beograd, 1982, str. 36). 670 Opširnije o ovome videti: Ви. И. Данилов-Данильях, Экологизация народного хозяйства – основа устойчивого развития, u zborniku „Экология, Э кономика, Бизнис“, Moskva, 1995, str. 5-10. 671 Neadekvatna cena prirodnih resursa može nestati uvođenjem principa „zagađivač pluća”. Primenom ovog principa u ekološkoj politici omogućila bi korekciju neodgovarajućih cena proizvoda koje ne uzimaju u obzir ekološku štetu. Jer, ako bi se u potpunosti snosili troškovi zagađivanja životne sredine, troškovi smanjivanja tog zagađivanja bili bi manji od saniranja posledica. 210

3. Osnovni principi zaštite i unapređivanja životne sredine, na koje smo ukazali, treba da omoguće pravovremenu i društvenu optimalnu akciju usmerenu na zaštitu čovekove sredine. Ta akcija mora polaziti i od saznanja da je prirodna sredina promenljiva (menjajući se pod uticajem svojih zakonitosti ili kao rezultat čovekove delatnosti). Zato je potrebno i da se i društvena akcija zasnovana na ovim principima prilagođava prirodi koja se menja. S druge strane, efekte koji se postižu zaštitom čovekove prirodne sredine treba iskazivati u poboljšanju uslova života, što će dovesti do poboljšanja zdravstvenog stanja stanovništva. U ovom kontekstu treba razmatrati i troškove koji nastaju radi zaštite čovekove sredine. Ti troškovi mogu biti visoki, ali, šire posmatrano, oni su niži od troškova koji nastaju zbog degradacije čovekove sredine. Formulisanje osnovnih principa ekološke politike, i određivanje zadataka pojedinih subjekata njenog ostvarivanja, treba da se zasniva na pravu čoveka na zdravu životnu sredinu koje treba da bude definisano i pravno inagurisano kao neprikosnoveno pravo čoveka. Shvatanje ovog prava kao neprikosnovenog prava čoveka treba da obezbedi da njegovo ostvarivanje ne bude podređeno kratkoročnim ekonomskim (i drugim društvenim) interesima. Ali, isto tako, ovakvo shvatanje i ostvarivanje ovog prava treba da iskaže i nove odnose između pojedinaca i društva u uslovima kada se teži afirmaciji tržišnih odnosa u ekonomskoj sferi života i demokratizaciji odnosa u društvu, pa i u uređivanju i ostvarivanju funkcija pravne države. Međutim, kako nema demokratskih društvenih odnosa ako nije zaštićen čovek kao prirodno-društveno biće, tj. ako nije zaštićen njegov fizički i moralni integritet, to afirmacija prava na zdravu životnu sredinu, i njegovo ostvarivanje, postaje i značajna komponenta demokratskih odnosa u društvu. Ostvarivanje prava na zdravu životnu sredinu zavisi i od toga kako se shvata čovekova životna sredina, da li u njenoj ukupnosti kao jedinstvo njene prirodne i društvene komponente ili se redukuje samo na njenu prirodnu komponentu. Danas se čovekova sredina shvata u njenoj ukupnosti, kao jedinstvo njene prirodne i društvene komponente.672 Kada se razmatra zaštita čovekove životne sredine najčešće se misli na obe njene komponente. Često se ukazuje da je lakše zaštititi od zagađivanja čovekovu prirodnu sredinu i čoveka u njoj, od zaštite čoveka u društvenoj sredini. Jer, zagađenja u društvu nastaju zbog zagađenja čoveka. „Zagađenje čoveka je najveće zlo društva i našeg veka. Ljude je mnogo teže osloboditi zagađenja, nego, vodu, vazduh ili tle. Zagađeni čovek zagađuje zagađeni prostor, a ovaj njega. Ta međusobna uzročnost vodi ka postupnom 672

Čovekova životna sredina, kako je već ukazano, ima dve osnovne komponente; prirodnu i društvenu. Ove komponente su međusobno povezane i čine specifično jedinstvo - čovekovu životnu sredinu. Ali ove komponente se isto tako znatno razlikuju u meri da se može govoriti, i govori se, posebno o čovekovoj prirodnoj i čovekovoj društvenoj sredini. Zato je moguće, i kada se istražuje odnos prema čovekovoj životnoj sredini, posebno istraživati odnos društva samo prema prirodnoj komponenti čovekove sredine ili samo prema društvenoj komponenti njegove sredine. Međutim, i pri tom se mora voditi računa o povezanosti ovih komponsnti i njihovom jedinstvu. 211

zagađenju i opštoj degradaciji prirode i čoveka”.673 Međutim, i ako postoji, i kad postoji saglasnost o povezanosti prirodne i društvene komponente čovekove životne sredine, najčešće kada se govori o njenoj zaštiti i unapređivanju misli se samo na njenu prirodnu komponentu, pa su u takvom pristupu određuju programski ciljevi i subjekti ekološke politike. 4. Programski ciljevi ekološke politike mogu se svrstati u četiri osnovne grupe: unapređivanje životne sredine u okviru socijalnog i ekonomskog razvoja, zaštita i upravljanje prirodnim resursima i globalnim pitanjima životne sredine, upravljanje posebnim oblastima životne sredine i unapređivanje organizacionoinstitucionalnih uslova za efikasno ostvarivanje politike zaštite i unapređivanja životne sredine. U realizaciji prvog programskog cilja, unapređivanje životne sredine u okviru socijalnog i ekonomskog razvoja, treba da se ostvari: integracija politike zaštite i unapređivanja životne sredine sa ostalim interesnim politikama, uslovi za zaštitu i unapređivanje ljudskog zdravlja, racionalno korišćenje energije i tehničko-tehnoloških inovacija, unapređivanje održivog razvoja seoskih i gradskih naselja i prostora i prilagođavanje zaštite životne sredine tržišnim uslovima. Ostvarivanje drugog programskog cilja, zaštita i upravljanje prirodnim resursima i globalnim pitanjima životne sredine, treba da obezbedi: zaštitu atmosfere i klime, zaštitu i racionalno korišćenje zemljišta i upravljanje šumskim bogatstvima, upravljanje osetljivim ekosistemima - održiv razvoj planinskih ekosistema i očuvanje biodiverziteta. Treći programski cilj, upravljanje posebnim oblastima životne sredine, uključuje u sebe: zaštitu posebno vrednih prirodnih područja, zaštitu graditeljske baštine i efikasno upravljanje otpadnim, otrovnim i opasnim materijalima. Ostvarivanje četvrtog programskog cilja, unapređivanje organizaciono-institucionalnih uslova za efikasno ostvarivanje politike zaštite i unapređivanja životne sredine zahteva: institucionalno i organizaciono jačanje i unapređivanje pravne regulative, uspostavljanje efikasnog sistema finansiranja, razvoj nauke i informacija za održiv razvoj u oblasti životne sredine, unapređivanje obrazovanja i ekološke svesti i razvijanje međunarodne saradnje u oblasti zaštite životne sredine. Ostvarivanje principa ekološke politike i njenih programskih ciljeva pretpostavlja i zahteva i preduzimanje određenih mera. Te mere treba da budu prilagođene i primerene svakoj grupi programskih ciljeva, i pojedinim ciljevima i da prate promene u oblastima života na koje se odnosi ostvarivanje pojedinih ciljeva. Da bi se to postiglo, potrebno je da zaštita i unapređivanje životne sredine, imajući za svoje polazište osnovne principe i programske ciljeve ekološke politike, na koje smo ukazali, postanu komponenta svih društvenih, ekonomskih, prostornih i urbanističkih planova i programa razvoja. Svi ti planovi i programi razvoja treba da budu usklađeni sa ekološkim zahtevima. Principi i programski ciljevi ekološke politike mogu postati i postaju, komponente svih planova razvoja 673

Dr Jovan Đ. Marković, Socijalno zagađenje, zbornik radova Ekologija i geografija u rešavanju problema životne sredine, Beograd, 1993, str. 158. 212

samo ukoliko država, vršeći socijalnu funkciju, kao subjekat ekološke politike, omogući inkorparaciju u njih. Da li će i kako će, to država učiniti, zavisi od mnogih okolnosti, počev od karaktera političkih odnosa u njoj (demokratski ili totalitarni) pa do stepena razvoja ekološke svesti. Svaka država definiše principe i ciljeve svoje ekološke politike, u kontekstu svog društveno-ekološkog sistema i u skladu sa principima međunarodnog prava. U njenom definisanju države polaze od identifikacije ekološke situacije na globalnom planu i svojoj teritoriji iz koje proizlaze i potrebe preduzimanja određenih mera radi zaštite životne sredine. Ostvarivanje principa i ciljeva ekološke politike pojedinih država treba, konkretnim uslovima tih država, da obezbedi sprečavanje degradacije životne sredine koja može nastati kao posledica neusklađenosti ekonomsko-razvojnih ciljeva i proizvodne delatnosti sa ekološkim zakonodavstvima. Ali, ostvarivanje ekološke politike jedne države ne treba da dovodi do degradacije životne sredine drugih država ili oblasti izvan granica njene jurisdikcije. 5. U Jugoslaviji nije postojala jasno definisana ekološka politika do sedamdesetih godina. Definisanju politike zaštite i unapređivanja životne sredine pristupilo se posle Prve konferencije organizacije ujedinjenih nacija o životnoj sredini, Stokholmske konferencije 1972. godine. Osnovna načela ekološke politike definisana su u Ustavu SFRJ koji je usvojen 1974. godine, koja su preuzeta (i razrađivana) u ustavima republika i konkretizovana u nizu zakonskih propisa koji su potom donošeni sve do devedesetih godina. Međutim, devedesetih godina, tačnije od 1985. do 1992. godine, dolazi do krupnih i značajnih promena, počev od promene osnovnog pristupa u koncipiranju i ostvarivanju društveno-ekonomskog uređenja (napuštanje koncepta sistema socijalističkog samoupravljanja sa društvenom svojinom kao osnovnog i dominantnog oblika svojine, organizovanja društva na principu jedinstva vlasti, koncepta udruženog rada i dogovorne ekonomije, itd.) preko uspostavljanja svojinskog i političkog (stranačkog) pluralizma do uspostavljanja pravne države sa podelom vlasti i „sužavanja” Jugoslavije (1992.) na dve republike: Srbiju i Crnu Goru. Sve ove promene uticale su i na koncipiranje i ostvarivanje ekološke politike. U stvari, u koncipiranju i ostvarivanju ekološke politike u Jugoslaviji mogu se razlikovati dva perioda: od 1972. do 1992. god.674 i period koji počinje 674

Ekološka politika Jugoslavija u ovom periodu bila je predmet kritičkog promišljanja, ne samo sa stanovišta da nije bila jasno definisana, već da i njeni definisani ciljevi nisu dosledno ostvarivani i zbog mnoštva pravnih i parapravnih (samoupravnih) propisa koje nije bilo ni lako saznati, a još teže primeniti sankcije zbog njihovog nepoštovanja. Pored toga nije postojalo ni jasno razgraničenje između saveznih, republičkih, pokrajinskih i opštinskih organa u primeni i kontroli mnoštva propisa iz oblasti zaštite čovekove životne sredine. Uz sve to privredni subjekti (radne organizacije, preduzeća) kao subjekti ekološke politike ne samo da nisu bili aktivni u njenom ostvarivanju, već su često svoje parcijalne interese stavljali iznad ciljeva koje je trebalo ostvariti ekološkom politikom. Privredni subjekti naročito nisu bili skloni da poštuju ekološke propise ako je njihova primena trebalo da poveća troškove proizvodnje, tj. dovede do ekoloških troškova. 213

1992. godine. Međutim, bez obzira na promene koje su nastale u društvenoekonomskim odnosima i državnom uređenju,675 ekološka politika u Jugoslaviji, kao moderna politika epohe,676 polazeći od shvatanja ekoloških problema kao globalnih problema savremenog sveta i ekološke situacije u Jugoslaviji, formulacijom svojih pristupa i ciljeva treba da omogući rešavanje ekoloških problema uz privredni rast i oslobađanje ljudi od neizvesnosti u pogledu mogućnosti usklađivanja zahteva za privrednim rastom sa zahtevom za potrebno i neophodno očuvanje ekološke ravnoteže u životnoj sredini. Osnovni problemi životne sredine u Jugoslaviji nisu se razlikovali, i ne razlikuju se, od onih koji su identifikovani na evropskom i globalnom planu. Međutim, od tih globalnih problema mogu se kao posebno relevantni za Jugoslaviju navesti: klimatski efekat „staklene bašte”, ugrožavanje ozonskog omotača, pojava kiselih kiša, gubljenje i degradacija šuma, odlaganje (tj. prerada radioaktivnog otpada), upravljanje toksičnim otpadom, zaštita mora i vodotoka (posebno velikih reka i upravljanje vodama za piće), zaštita tla od erozije i dezertifikacije (posebno poljoprivrednog zemljišta i zaštita ugroženih biljnih i životinjskih vrsta i očuvanja genetskog diverziteta (naročito sa stanovišta „zelene revolucije” i genetskog inženjeringa.677 A kao najznačajniji ekološki problemi u Jugoslaviji, koji traže rešavanje i koji treba da budu predmet ekološke politike navode se: uništavanje živog sveta (genofonda i fenofonda), uništavanje žive prirode (vegetacije, ekosistema), uništavanje šuma i zemljišta, opšta degradacija goleti, uništavanje zemljišta i prirode na velikim prostorima, zagađivanje prirode na različite, često veoma opasne načine (zagađivanje atmosfere, vode i zemljišta), drastično smanjivanje lisne površine u različitim oblicima vegetacije (naročito degradacijom i sečom šuma) što dovodi do poremećaja opštih uslova života.678

675

Najznačajnije promene, koje imaju svoj neposredni odražaj na ekološku politiku, posebno na njene subjekte, su svakako reprivatizacija društvene svojine, napuštanje samoupravnih produkcionih odnosa kao osnovnih odnosa i promene, u vezi s tim u funkcijama države, pa i u oblasti zaštite čovekove sredine. 676 „Politika savremene epohe mora se oslobađati vođenja u neizvesnost, i ne može biti aktivna i stvaralačka politika ako ne traži i ne obezbeđuje izlaze iz savremenih društvenih kriza i blokada. Politika nove epohe može da se zasniva samo na ljudskoj potrebi za slobodom i uživanjem, a da odbacuje i prevazilazi utilitarističke i vulgarne potrošačke kulture (dr Jovan Đorđević, Ideje i institucije, Radnička štampa, 1972, str. 149). 677 Ovi problemi su relevantni i za Jugoslaviju zato što su oni često posledica zagađivanja osnovnih medijuma sredine, ali istovremeno i zato se tim medijumima zagađujuće materije unose u Jugoslaviju ili prenose preko njenih granica u druge zemlje (Opširnije videti: Nacionalni izveštaj o životnoj sredini i razvoju UNCED 1992, Savezni sekretarijat za razvoj, Beograd, 1992. str. 5). 678 Dr Milorad M. Janković, Opšti pogled na savremenu ekologiju i njen značaj za rešavanje aktuelnih pitanja zaštite, obnove i unapređenja životne sredine u Jugoslaviji i SR Srbiji, zbornik radova Ekologija i geografija u rešavanju problema životne sredine, Beograd, 1990, str. 7. 214

U cilju rešavanja ekoloških problema sa jedinstvenim pristupom na celoj teritoriji države u Jugoslaviji su pravno inaugurisani principi zaštite životne sredine, koji predstavljaju u stvari i principe ekološke politike. Ti principi su: 1) U Jugoslaviji postoji integralni sistem zaštite životne sredine koji se uspostavlja planiranjem i upravljanjem prirodnim bogatstvom i sprovođenjem mera zaštite životne sredine. 2) Zagađivanje životne sredine treba da se sprečava na mestu nastajanja. 3) Zaštita životne sredine ostvaruje se sprovođenjem tehničkih i drugih propisa, odnosno standarda za proizvode, procese i usluge, kao i drugih mera zaštite životne sredine. 4) Biodiverzitet i biološki resursi štite se i koriste na način koji omogućava njihov opstanak, obnavljanje i unapređivanje. 5) Prednost pri korišćenju imaju materije koje se mogu ponovo upotrebiti, reciklirati ili se mogu biološki razgraditi. 6) Korisnik prirodnog bogatstva plaća naknadu za njegovo korišćenje i obavezan je da rekultiviše degradirani prostor u skladu sa zakonom. 7) Podaci o stanju životne sredine su javni i nadležni državni organi dužni su da objektivno obaveštavaju javnost o stanju životne sredine. 8) Naučne i obrazovne ustanove i druge ustanove i udruženja građana, u okviru svojih delatnosti, podstiču i obezbeđuju unapređivanje svesti o značaju zaštite životne sredine.679 Pored pravnog inaugurisanja principa ekološke politike, pravno su definisani i kriterijumi zaštite životne sredine, propisivanjem postupaka za utvrđivanje zona u životnoj sredini, obavezi pri izradi razvojnih, prostornih i urbanističkih planova u cilju zaštite životne sredine i drugi postupci značajni za ovu zaštitu. Ekološka politika koristeći zakonske odredbe o zaštiti životne sredine, treba da usmeri i obezbedi proizvodnu delatnost društva koja će doprinositi rešavanju ovih ekoloških problema, polazeći od njihove povezanosti, doprinoseći sprečavanju štetnih posledica koje mogu nastati zbog neusklađenosti ekonomskih ciljeva i delatnosti sa ekološkim zakonitostima.

2. SUBJEKTI EKOLOŠKE POLITIKE 1. Principi, programski ciljevi ekološke politike i mere za njihovo ostvarivanje pretpostavljaju postojanje i aktivnosti njenih subjekata. Postojanje subjekata ekološke politike proizlazi i iz samog pojmovnog određivanja ekološke politike kao svesne i organizovane delatnosti koja ima za cilj usmeravanje odnosa društva i prirode radi očuvanja potrebne ekološke ravnoteže. Polazeći od ovakvog shvatanja ekološke politike može se prihvatiti da se subjektima ekološke politike mogu 679

Izloženi principi ekološke politike u Jugoslaviji formulisani su na osnovu odredaba Zakona o osnovama zaštite životne sredine („Službeni list SRJ”, br. 24/98). 215

smatrati svi subjekti političkog života jedne društvene zajednice, bez obzira na to da li je ekološka politika njihova osnovna delatnost ili je njihovo interesovanje za rešavanje ekoloških problema „dodatak” njihovoj opštoj političkoj aktivnosti ili političkoj aktivnosti u pojedinim sferama društvenog života, ako učestvuju na bilo koji način u koncipiranju i ostvarivanju ekološke politike čiji je cilj očuvanje i unapređivanje životne sredine. Ako se i pođe od ovakvog (širokog) shvatanja subjekata ekološke politike, onda je jasno ne samo da je njihov broj relativno veliki, već da on i varira od jedne do druge države i da je domet pojedinih od njih različit, najčešće određen društveno-ekonomskim i posebno političkim sistemom pojedinih država.680 Naime, način participiranja pored države, ostalih subjekata ekološke politike u državi, u ime (i) u okviru organizacije državne vlasti zavisi od političkog sistema i može se prihvatiti da „demokratski karakter političkog sistema više pogoduje uspostavljanju ekološki poželjnog i zdravog odnosa čoveka i društva prema prirodi nego nedemokratsko ustrojstvo države i političkih institucija”.681 Zato se s pravom ukazuje da demokratski ili nedemokratski karakter političkog sistema određujuće utiče i na karakter ekološke politike, a da monopolizam u prisvajanju prirode teži da dovede i do monopolizma u rešavanju ekoloških problema i najčešće u njihovom rešavanju na nezadovoljavajući način.682 Međutim, iako se ukazuje da broj subjekata ekološke politike varira od jedne do druge države, u zavisnosti od njihovih osobenosti, posebno od njihove političke organizacije, postoji potreba da se ukaže na osnovne subjekte ekološke politike, koji postoje ili treba da postoje u svakoj državi. Delatnost države, kao subjekta ekološke politike je značajna, ali nije dovoljna.683 Naprotiv, kako se često ukazuje na ostvarivanje održivog razvoja uz istovremenu zaštitu životne sredine, potrebno je angažovanje šire javnosti, političkih i društvenih organizacija i grupa. U kontekstu ovakvog pristupa određivanju subjekata ekološke politike, činimo osvrt na sledeće od njih: državu, preduzeće (privredne subjekte), stručne organi-

680

Postoje različita shvatanja o pozitivnim i negativnim posledicama postojanja većeg broja subjekata ekološke politike. Po jednim shvatanjima postojanje više subjekata zaštite životne sredine tu zaštitu često čini neefikasnom. Po drugim shvatanjima krajnost subjekata ekološke politike ukazuje na njenu demokratizaciju i pozitivne posledice koje iz toga proizilaze. Opširnije videti: Ivan Cifrić, Demokratizacija ili monopol u ekološkoj politici, „Revija rada”, Beograd, 217/1989, str. 52. 681 Dr Vukašin Pavlović, Poredak i alternativa, „Univerzitetska riječ”, Nikšić, 1987, str. 168. 682 Darko Nadić, Koncipiranje ekološke politike u uslovima višepartijskog političkog sistema, magistarski rad, Fakultet političkih nauka, Beograd, 1993, str. 101-102. 683 „U skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija i principima međunarodnog prava, države imaju suvereno pravo da eksploatišu sopstvene izvore shodno svojoj politici zaštite životne sredine i razvoja, kao i odgovornost da obezbede da aktivnosti u okviru njihove jurisdikcije ili kontrole ne prouzrokuju štetu životnoj sredini drugih država ili oblasti koje se nalaze izvan granica njihove nacionalne jurisdikcije (Rio deklaracija o životnoj sredini, princip 2). 216

zacije za zaštitu i naučne institucije i asocijacije za zaštitu životne sredine, političke stranke i neke od populacionih grupa. 2. Država, kao subjekat ekološke politike ima značajnu ulogu u očuvanju životne sredine. Država radi ostvarivanja održivog razvoja i višeg kvaliteta života, treba da ublaži i ukine neodržive načine proizvodnje i potrošnje. Određujući pravce strategijskog razvoja ona kao subjekt ekološke politike u njih ugrađuje i principe te politike. Te principe ona dalje razrađuje, pre svega donošenjem pravnih propisa. Država ostvarujući svoju funkciju u zaštiti i unapređivanju čovekove životne sredine utvrđuje „uslove i način obavljanja privrednih i drugih delatnosti” tako da obavljanje tih delatnosti ne dovodi do degradacije životne sredine i stvara osnovu za usklađivanje aktivnosti svih subjekata ekološke politike, kako bi ostvarivanje ove politike bilo efikasno.684 Ovakva uloga države proizlazi i iz njene uloge u usmeravanju društvenog, a pre svega, tehnološkog razvoja. Brojni učesnici u tehnološkom razvoju donose odluke koje „nikad nisu savršeno međusobno kompatibilne”,685 a posebno to ne moraju biti, i nisu i sa stanovišta zaštite životne sredine. Ali, ovakva njena uloga proizlazi i iz njenog odnosa, njene interakcije, sa tržištem. Naime, njena delatnost treba da doprinese razvijanje tržišne privrede ne bi trebalo da dovede do degradacije životne sredine.686 U stvari, aktivnost države kao subjekta ekološke politike treba da obezbedi efikasnu i uslovima primerenu zaštitu životne sredine. Međutim, zaštita životne sredine ne može biti i apsolutna. Njena apsolutna zaštita od degradacije zahtevala bi obustavljanje rada svih industrijskih postrojenja, tj. zaustavljanje tehnološkog razvoja, što nije prihvatljivo. Zato se radi o potrebi pravnog regulisanja uslova proizvodnje koji predstavljaju optimalne uslove za ekološki razvoj uz zaštitu čovekove sredine. Pri isticanju zahteva za ostvarivanjem ovih uslova i njihovom ostvarivanju treba polaziti od shvatanja da pravo čoveka na zdravu životnu sredinu, predstavlja pravo čoveka na vlastitu životnu osnovu, i ostvarivanje ovog prava mora biti osnovno polazište i u pravnom uređivanju zaštite čovekove sredine, tj. u pravnom regulisanju uslova „prisvajanje prirode”, tako da to prisvajanje obezbeđuje kako zaštitu vlastite životne osnove čoveka, tako i razvoj društva jačanjem njegove moći prema prirodi razvojem proizvodnih snaga. Zato, država ne treba samo ekološkom politikom da obezbedi biološku osnovu čove684

Svoju funkciju kao subjskt ekološke politike savezna država ostvaruje preko Skupštine kao zakonodavnog organa i preko vlade kao organa vođenja politike, kao i preko drugih svojih organa saglasno njihovoj nadležnosti. Na isti način i republike kao subjekti ekološke politike, u domenu svoje nadležnosti, učestvuju u ostvarivanju ekološke politike. 685 Nikola Čobeljić, Novi problemi i teorijski pristupi privrednom razvoju, zbornik radova Problemi nauke u budućnosti, SANU, Beograd, 1991, str. 78-79. 686 U analizama i interakciji države i tržišta i uticaju te interakcije na zaštitu životne sredine ukazuje se da razvijeno tržiše pogoduje ekonomskom rastu i zaštiti životne sredine. Međutim, u državama gde tržište nije postojalo i gde je država pokušavala da reguliše sve odnose u društvu izostali su pozitivni rezultati i u privrednom razvoju i u zaštiti sredine. 217

kovog života. Ona treba da obezbedi i reprodukciju prirode, jer bez te reprodukcije nema ni ostvarivanja biološke osnove života čoveka. Države kao subjekti ekološke politike treba da obezbeđuju, zaštitu životne sredine ne samo na svojoj teritoriji, već radi očuvanja jedinstva ekosistema zemlje one treba međusobno da sarađuju. Naime, kako je rečeno u Rio Deklaraciji, države treba da sarađuju na unapređenju povoljnog i otvorenog međunarodnog ekonomskog sistema koji bi doprinosio ekonomskom rastu i održivom razvoju u svim zemljama uz bolje rešavanje problema degradacije životne sredine. 3. Preduzeća kao privredni subjekti su i subjekti ekološke politike. Naime, preduzeće, kao oblik organizovanja rada koji predstavlja ekonomsku i poslovnu celinu u kome se vrši privredna delatnost (proizvodnja, promet roba i usluga) u cilju ostvarivanja dobiti,687 u vršenju svoje delatnosti treba da vodi računa i o očuvanju životne sredine. Takva obaveza preduzeća (i drugih privrednih subjekata) ustanovljava se pravnim propisima, a pre svega zakonom o preduzeću i zakonom o zaštiti životne sredine, kao i drugim pravnim propisima koji se donose na osnovu ovih zakona ili u okviru zakonskih propisa kojima se pravno uređuju odnosi u drugim oblastima društvenog života, ali i u njima moraju da nađu svoje mesto i neke odredbe koje se odnose i na zaštitu životne sredine. Kao subjekt ekološke politike, preduzeća su obavezna u fazi koncipiranja proizvodnih programa, tj. projektovanja tehničko-tehnoloških procesa da vode računa da njihova realizacija ne dovodi do degradacije životne sredine, ili ukoliko dovodi, predvidi postupke otklanjanja posledica te degradacije. U stvari, pravnim propisima se uređuju obaveze preduzeća sa stanovišta zaštite životne sredine, kako u korišćenju prirodnih resursa, tako i u postupanju sa opasnim i štetnim materijalom koji se javlja kao posledica proizvodnog procesa. U ovom cilju pravnim propisima ustanovljava se obaveza preduzeća da pre početka izgradnje proizvodnih kapaciteta, odnosno realizacije svakog proizvodnog programa, urade stručnu studiju o uticaju tih programa na čovekovu životnu sredinu i mogućnosti uklanjanja eventualno štetnih posledica po tu sredinu.688 Kako se preduzeća odnose, i kako će se odnositi prema ovim svojim obavezama, tj. ostvarivati svoju funkciju i kao subjekti ekološke politike, to zavisi od većeg broja faktora, počev od tehničko-tehnološke osnove rada u njima pa do oblika svojine u kojima posluju, i kako taj oblik svojine utiče na odnos prema prirodnim resursima, tj. prema zahtevu da se u ekonomski racionalnom poslovanju vodi računa i o potrebi zaštite životne sredine.689 687

Opširnije videti: dr Danilo Ž. Marković, Sociologija rada, deseto izdanje, „Savremena administracija”, Beograd, 1999, glava 10. 688 Preduzeća, i uopšte svi privredni subekti su dužni da vode evidenciju o vrstama i količinama štetnih materija koje koriste u proizvodnom procesu, kao i o vrstama i količini opasnih i štetnih materija koje otpuštaju ili odlažu u vodu, vazduhu ili u zemlji. 689 Odnos preduzeća u različitim oblicima svojine, a posebno u privatnoj i mešovitoj svojini, treba posebno istraživati, s obzirom na nestrpljivost koju pokazuju njihovi vlasnici u težnji za brzim bogaćenjem, što može dovesti i do neuvažavanja potrebe za zaštitom životne sredine. 218

Preduzeća (i drugi oblici privrednih subjekata) kao subjekti ekološke politike sarađuju sa državnim organima, a pre svega sa vladom. U ovom smislu se ukazuje na značaj jačanja uloge biznisa i industrije u razvijanju održivog razvoja i zaštiti životne sredine. U tom cilju iznalaze se mehanizmi koji obezbeđuju da se troškovi zaštite životne sredine ugrađuju u ukupne troškove a u izveštajima o poslovnim rezultatima iskažu i pokazatelji o zaštiti životne sredine. U jačanju uloge biznisa i industrije u razvijanju održivog razvoja vlade podstiču i unapređuju tehnološku kooperaciju među preduzećima radi primene čistije proizvodnje, podstiču osnivanje i delovanje preduzeća kojima se upravlja na održiv način i podržava obuku o aspektima životne sredine u upravljanju preduzećima. Kao subjekti ekološke politike preduzeća, samostalno ili u saradnji sa vladom i drugim subjektima ekološke politike, učestvuju u organizovanju i finansiranju tehnologija koje su zdrave po životnu sredinu.690 4. Naučne institucije i stručne organizacije su značajni subjekti ekološke politike. Njihova uloga postaje sve značajnija sa saznanjem da održiv razvoj pretpostavlja veće ulaganje u naučna istraživanja i naučnu zasnovanost u koncipiranju i ostvarivanju razvojnih programa. Naučna zasnovanost razvoja pretpostavlja ne samo naučno-razvojna istraživanja već i prenošenje i interpretaciju njihovih rezultata tvorcima politike i menadžerima. Naime, ona pretpostavlja i razmenu podataka i informacija između korisnika i onih koji donose odluke, čime se stvaraju uslovi da rezultati naučnih istraživanja postaju, i postanu, značajan instrumenat strategije privrednog rasta, održivog razvoja, tj. zaštite životne sredine. Naučne institucije kao značajni subjekti ekološke politike. Naučne institucije mogu biti organizovane, inajčešće su organizovane kao ustanove (kao naučni instituti) a ređe kao preduzeća. One mogu imati kao osnovnu delatnost aktivnost u zaštiti i unapređivanju čovekove životne sredine, što je ređe, ili je ta delatnost jedna od njihovih programskih opredeljenja i usmerenja u naučnoistraživačkom radu. Međutim, bez obzira koje mesto i u kom obimu u njihovim programima naučnoistraživačkog rada zauzima delatnost usmerena na problematiku zaštite i unapređivanja životne sredine, njihova delatnost ima empirijsko-teorijski i praktični aspekt. Naime,u ovim institucijama vrše se empirijska istraživanja u vezi sa zaštitom i unapređivanjem životne sredine i teorijsko promišljanje na osnovu tih istraživanja pojedinih ekoloških problema sa stanovišta jedne ili više nauka. Na osnovu naučnih saznanja i, ili i, rezultata empirijskih istraživanja ove institucije mogu učestvovati i u koncipiranju programa i mera za rešavanje pojedinih ekoloških problema. Njihova delatnost finansira se, u osnovi, na dva načina preko resornih ministarstava (za nauku i tehnologiju i zaštitu i unapređivanje životne sredine) 690

„Biznis i industrija, uključujući i transnacionalne korporacije, treba da povećaju opseg istraživanja i razvoja tehnologija koje su zdrave po životnu sredinu i sisteme upravljanja životnom sredinom u saradnji sa akademijama i naučno-inžinjerskim organizacijama, crpeći znanja autohtnog stanovništva tamo gde je to moguće”, Materijal sa Ria konferencije - 92, Alenda 21, deo treći, poglavlje 30, B/f.). 219

i na osnovu posebnih ugovora o poslovnoj saradnji sa privrednim subjektima koji imaju poslovnu, a pre svega ekonomsku, potrebu za takvu saradnju, postupajući po propisima o zaštiti životne sredine. Kao značajan poseban subjekt ekološke politike, ili u saradnji sa naučnim institucijama mogu biti i naučna i stručna udruženja, odnosno razne asocijacije, naučnika i stručnjaka iz oblasti pojedinih nauka kao što su sociologija, pravo, biologija, veterina, medicina, ekonimija, i dr., koji se sa stanovišta svojih struka i naučnih disciplina bave i problemima zaštite i unapređivanja životne sredine. Doprinos ovih asocijacija ostvarivanju ekološke politike određen je kako njihovom spremnošću da iznalaze rešenja za postojeće, i očekivane, ekološke probleme, ali i spremnošću drugih subjekata ekološke politike, a pre svega države, da prihvati saradnju sa njima u rešavanju ekoloških problema. Subjekti ekološke politike su i stručne organizacije i organizacije za zaštitu životne sredine. Stručne organizacije su institucije (organizovane kao ustanove ili preduzeća) koja raspolažu opremom i kadrovima za merenje i kontrolu kvaliteta vode, vazduha ili zemljišta. Ove organizacije vrše merenje stepena zagađenosti, o utvrđenom stanju obaveštavaju nadležne organe, posebno inspekcijske službe. Organizacije za zaštitu čovekove životne sredine za svoju delatnost imaju proučavanje prirodnih dobara, praćenje stanja u njima i predlažu mere za njihovu zaštitu. Ali, isto tako, ove organizacije pripremaju stručne analize, predloge I uputstva za određivanje mera radi zaštite prirodnih dobara. U vršenju svoje delatnosti one ostvaruju saradnju sa drugim subjektima ekološke politike, posebno sa onim koje za svoju delatnost imaju zaštitu i unapređivanje životne sredine. 5. Političke organizacije, posebno ako su organizovane kao političke stranke javljaju se i kao subjekti ekološke politike. Kao što je poznato, osnovni akteri u političkim procesima nisu pojedinci, već društvene grupe različitih oblika organizovanja, od kojih su najznačajnije političke stranke. Političke stranke su relativno trajne dobrovoljne političke organizacije, čiji članovi imaju zajedničke političke interese izražene u zajedničkoj političkoj ideologiji iskazanoj u programu stranke i svoju organizaciju radi osvajanja i vršenja političke vlasti. Složena socijalna struktura, u ekonomski razvijenim državama, uslovljava i razuđenu mrežu političkih organizacija, pre svega političkih stranaka. Ta složenost dolazi do izražaja kako u formulisanju programa stranke, tako i u formulisanju strategije i taktike u borbi za osvajanje vlasti, tj. pridobijanje birača, a i u vršenju vlasti, ako se vlast osvoji. U stvari, dve su osnovne funkcije političkih stranaka: funkcija u praktičnoj borbi za osvajanje vlasti i funkcija osmišljavanja te borbe - stvaranje ideologije. Ideologija političke stranke je višeslojna, ali, u osnovi, ona ima dve suštinske komponente: odnos prema prirodi i čoveku i ciljeve koje politička stranka želi da ostvari svojom organizacijom i aktivnošću članstva.691

691

Opširnije o političkim strankama videti: dr Radomir Lukić, Političke stranke, „Naučna knjiga”, Beograd, 1966. i dr Danilo Ž. Marković, Opšta sociologija, „Savremena administracija”, Beograd, 1994. 220

Političke stranke kao subjekti ekološke politike mogu se javiti, i javljaju se na tri načina. Prvo, u stvaranju svoje ideologije i svojih programa, izražavajući svoj odnos prema prirodi, u savremenim uslovima naročito, one ne mogu da zaobiđu ekološke probleme i način njihovog rešavanja. Ukoliko su ekološki problemi u pojedinim društvima prisutniji i akutniji, o čijem postojanju i potrebi rešavanja postoji saznanje u narodu, ne mogu biti zaobiđeni u programima stranaka. Stranke se prema njima određuju nastojeći i na taj način da pridobije birače u svojoj borbi za osvajanje vlasti. Drugo, unoseći svoje poglede u program i popularišući taj program, stranke, u manjoj ili većoj meri, doprinose razvijanju ekološke svesti. Time one utiču na građane da se i oni na određen način jave kao subjekti ekološke politike. Treće, ako dođe na vlast, tj. pobedi na izborima, onda stranka, kao vladajuća koncipira ekološku politiku i radi na njenom ostvarivanju pravnim propisima i organizacijom državne vlasti. U kojoj meri su političke stranke subjekti ekološke politike u pojedinim društvima to zavisi od mnogih okolnosti, a posebno da li se radi o jednostranačkom ili višestranačkom sistemu. Socijalna ekologija proučavajući odnos društva, i pojedinih društvenih grupa, pa i političkih stranaka, proučava i delatnost političkih stranaka kao subjekta ekološke politike. Analizom programa političkih stranaka ona nastaju da saznaju da li je i koliko ekološka problematika u njima našla mesto koje joj pripada s obzirom na egzistencijalni i civilizacijski karakter ovih problema i potrebu njihovog rešavanja. 6. Ako je politika svesna i organizovana društvena delatnost usmerena na postizanje određenih ciljeva, onda ona pretpostavlja i uključuje u sebe i aktivnost ljudi, pa i aktivnost ljudi u njenom ostvarivanju kada ona za svoj cilj ima rešavanje ekoloških problema. U ovom smislu se može govoriti i o građaninu kao subjektu ekološke politike. Jer, ostvarivanje uloge bilo kog subjekta ekološke politike pretpostavlja i aktivnost građana, njihov odnos prema ekološkim problemima i njihovu spremnost, ili nespremnost, da se uključe u njihovo rešavanje. Međutim, uopšteno govoreći, najveći broj građana je motivisan da se angažuje u rešavanju ekoloških problema, kako radi očuvanja uslova svoje egzistencije tako i radi očuvanja uslova egzistencije svog potomstva. U ovom smislu treba shvatiti i ukazivanje da se pitanja životne sredine najbolje rešavaju uz učešće svih zainteresovanih građana na odgovarajućem nivou. Na nacionalnom nivou svaki pojedinac treba da ima pristup informacijama o životnoj sredini kojima raspolažu javni organi, informacijama kako o ugrožavanju životne sredine tako i mogućnostima učešća u odlučivanju o otklanjanju tog ugrožavanja.692 Punije angažovanje građana kao subjekata ekološke politike postoji u zemljama u kojima je inagurisano pravo na zdravu životnu sredinu. Ovo pravo po svom značaju prevazilazi značaj pravnih okvira u kojima je sadržano. To je pravo u neposrednoj vezi sa pravom na ljudsko dostojanstvo i mogućnošću da čovek sam čuva i odbrani svoje dostojanstvo imajući pravo na zdravu životnu sredinu 692

RIO deklaracija o životnoj sredini i razvoju, princip 10. 221

kao osnove svog opstanka. Međutim, da bi ljudi ovo, kao i drugo pravo ostvarivali potrebno je da budu slobodni u iskazivanju svojih posebnosti i zaštićeni pri izlaganju i ostvarivanju svojih političkih ubeđenja. Građani kao subjekti ekološke politike, treba da učestvuju, u njenom ostvarivanju i kao pripadnici određenih socijalnih slojeva, sa svojim organizacijama. U ovom smislu se kao subjekti ostvarivanja ekološke politike javljaju omladina, žene i zemljoradnici.693 Svaki od ovih socijalnih slojeva ima svoje specifičnosti u pojedinim zemljama i specifične oblike učešća u zaštiti životne sredine uspostavljajući na primeran način komunikaciju sa državnim organima. Ovi slojevi angažovanjem u rešavanju ekoloških problema (posebno na lokalnom planu) jačaju svoju društvenu ulogu a država preko svojih organa sarađujući sa njima izražava i u oblasti zaštite životne sredine svoju socijalnu funkciju. 7. Subjekti ekološke politike nisu u podjednakoj meri zainteresovani za njeno ostvarivanje u celini, ili u onom njenom delu čije ostvarivanje oni treba da obezbede svojom aktivnošću. Stepen zainteresovanosti i spremnosti za angažovanje u ostvarivanju ekološke politike pojedinih njenih subjekata određen je većim brojem faktora. Dva od tih faktora su sigurno značajnija: ekološka situacija i saznanje o toj situaciji, u smislu da li postoji degradacija prirodne sredine i koje su, ili koje mogu biti, posledice te degradacije, i interes subjekata da se problemi koji nastaju u takvoj ekološkoj situaciji rešavaju i budu rešeni. Tako, na primer, naučne i stručne ustanove, kao subjekti ekološke politike, bilo da za predmet svoje osnovne delatnosti imaju probleme životne sredine, bilo da te probleme imaju uz neku drugu svoju osnovnu delatnost, upoznate su, u većoj ili manjoj meri, sa ekološkim problemima. One isto tako izražavaju ne samo interesovanje za njihovo rešavanje, već ukazuju, na jedan ili drugi način na neophodnost rešavanja tih problema. Međutim, privredni subjekti, posebno proizvodna, ali ne retko i prometna, preduzeća u težnji za ostvarivanjem što veće dobiti, i onda kada su upoznati sa ekološkim problemima, i svojim obavezama koje iz toga proizlaze, nastoje da izbegnu ponašanje u poslovanju po ekološkim normama. Političke stranke i država (posebno njeni organi nadležni za zaštitu čovekove životne sredine) mogu imati različite interese ne samo u koncipiranju, već i u ostvarivanju ekološke politike. Tako npr. angažovanje, ili neangažovanje, za ostvarivanje određene ekološke politike može biti, a što je i čest slučaj, motivisano kako željom za ostvarivanjem tako i održanjem političke vlasti. U stvari, kako će se ovi subjekti ekološke politike ponašati zavisi od mnogih okolnosti, ne samo, i ne pre svega, ekoloških, već društveno-političkih, a te okolnosti se u pluralističkom i demokratičkom, društvu, relativno brzo menjaju. Međutim, da bi svi subjekti ekološke politike svojom aktivnošću doprinosili njenom ostvarivanju, ona mora biti jasno formulisana. Jasno i potpuno definisanje ekološke politike treba da se zasniva na shvatanju da održiv privredni 693

O ovome videti i naš rad Zemljoradnici - subjekti ekološke politike, zbor. radova „Balkansko selo u promenama i regionalni ruralni razvoj”, Beograd, 1997, str. 48-55. 222

razvoj i zaštita životne sredine predstavljaju integralni deo razvojnog procesa i da se ne mogu odvojeno razmatrati.694 Ali, isto tako u definisanju ekološke politike treba imati u vidu i veliku upućenost i vezanost ljudi jugoslovenskog prostora za prirodu i njihovu egzistencijalnu zainteresovanost za očuvanje zdrave prirodne sredine.695 Sa stanovišta takvog pristupa potrebno je formulisati dugoročnu ekološku politiku na osnovu naučno zasnovane ekološke strategije razvoja. U osnovi te politike treba da se nalaze nove vrednosne orijentacije i nova „strategija igre” sa prirodom „kojom bi se društvo suprotstavljalo svim uskoprofiterskim merilima u ovoj oblasti.696 U ovakvom pristupu formulisanju dugoročne ekološke politike treba da nađe svoje mesto i novo shvatanje razvoja po kome se razvojem ne može smatrati prosto nagomilavanje resursa i sredstava, već on treba da predstavlja, pre svega i poboljšanje kvaliteta ljudskog života i stvara mogućnost „za duhovni, moralni i materijalni napredak svake ljudske ličnosti kako u svojstvu člana zajednice, tako i na planu sopstvenog razvoja.697 Ovakvo novo shvatanje razvoja treba da bude koncipirano i ostvarivano polazeći od konkretnih uslova, mogućnosti i potreba. Ono treba da omogući usklađivanje zahteva za privrednim rastom sa ekološkim zahtevima za očuvanjem životne sredine.698 8. Subjekti ekološke politike u Jugoslaviji bili su određeni, i određeni su, ustavnim zakonskim odredbama. A kako je već ukazano u razvoju ekološke 694

Peti princip RIO deklaracije o životnoj sredini i razvoju (1992). „Takav ekološki prijateljski stav prema prirodi, u izvesnom smislu ostaje konstanta do naših dana. Tu ekološku konstantu barem delom objašnjavaju dve osobenosti socijalne strukture našega društva: prvo, dugotrajno i znatno učešće seoskog stanovništva u strukturi ukupne populacije u Srbiji (i u Jugoslaviji, dodajemo mi); i drugo, tradicionalna, ali i još uvek prisutna tesna vezanost gradskog stanovništva za selo. U našem savremenom društvu su još uvek vitalni mnogi elementi tradicionalnog društva, što, uz razumljive hendikepe, ima u ekološkom smislu i neke prednosti u odnosu na druga tzv. moderna društva, ili društva koja su odmakla u procesu modernizacije.” (dr Vukašin Pavlović, Strategija ekološkog razvoja Srbije, saopštenje podneto na naučnom skupu „Srbija na pragu novog doba”, održanom u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti od 15. do 19. juna 1992. godine, str. 2.) 696 „...U uslovima kada je čovek u stanju da u sve kraćim rokovima deluje na preobražaj prirode, parcijalna, pojedinačna i kratkoročna rešenja ne predstavljaju pravi i realistički pristup problemu. Potreban je globalni prilaz i kompleksno upravljanje celim sistemom čovek društvo - priroda, njegovo zasnivanje na respektovanju ne samo najbližih nego i dugoročnih kriterija i uslova optimalnog funkcionisanja celine tog sitema” (Nikola Čobeljić, Društveno ekonomski aspekti zaštite životne sredine, zbornik radova Problemi nauke u budućnosti, SANU, Beograd, 1991, str. 374-375). 697 Federiko Major, Sutra je uvek kasno, “Jugoslovenska revija”, Beograd, 1991, str. 66. 698 „Razvitak treba da se rađa iz sve šireg i samosvesnijeg učešća čoveka u životu zajednice i da ujedno obezbeđuje mogućnost takvog učešća, ako su već problemi razvoja vezani za ostvarivanje čoveka kao ličnosti, oni su vezani i za budućnost civilizacije. Treba, kao o osnovnom faktoru, povesti računa o sposobnosti društva da pokrene svu svoju energiju da bi ostvarilo ciljeve koji su u skladu sa njegovim predstavama o sadašnjici i sutrašnjici” (Federiko Major, Sutra je uvek kasno, cit. izd, str. 66). 695

223

politike, u Jugoslaviji postoje dve faze: od 1972. g. do kraja osamdesetih godina, tačnije do 1992. godine. Ove faze u razvoju ekološke politike podudarne su sa fazama u društveno-ekonomskom razvoju Jugoslavije, sa fazama u njenom ustavnopravnom i državnom razvoju pa se zato i te faze razlikuju kako po konceptu politike tako i konceptu ekološke politike i njenim subjektima. Naime, u prvoj fazi, od 1972. god. do 1985-6. godine, koncept ekološke politike proizlazio je iz suštine političkog sistema socijalističkog samoupravljanja i zasnivao se na shvatanju da samoupravljanje stvara pretpostavke za „izmirenje društva i prirode”, ali da to izmirenje ne nastaje spontano već zahteva organizovanu akciju subjektivnim socijalističkih snaga.699 Druga faza otpočela je krajem osamdesetih godina sa kritičkim preispitivanjem koncepta socijalističkog samoupravljanja i merama društvene reforme, koja je imala karakter kako privredne tako i političke reforme i dovela do napuštanja institucionalizovanih oblika njegovog organizovanja, i izgrađivanja društveno-ekonomskog sistema sa pluralizmom svojinskih oblika, tržišnom privredom i pravnom državom sa podelom vlasti. I u jednoj i u drugoj fazi koncept i subjekti ekološke politike primereni su suštini društveno-ekonomskih odnosa i promena. Subjekti ekološke politike u Jugoslaviji u prvoj fazi njenog koncipiranja i ostvarivanja (1972.bdo kraja osamdesetih godina) bili su implicite određeni Ustavom od 1974. godine koji je inaugurisao socijalistički samoupravni društvenoekonomski i politički sistem. U tom sistemu kao subjekti zaštite i unapređivanja životne sredine, tj. ekološke politike su: neposredno radni ljudi i građani, organizacije udruženog rada, društveno-političke zajednice (federacija, republike, pokrajine i opštine), mesne zajednice, samoupravne interesne zajednice i druge samoupravne organizacije i zajednice u kojima su radni ljudi i građani na samoupravnoj osnovi trebali da usklađuju i ostvaruju svoje posebne, zajedničke i opšte interese.700 Efikasna ekološka politika trebalo je da se ostvaruje i saradnjom svih ovih brojnih subjekata, ali je ta saradnja bila i nedovoljna i neefikasna što se negativno odražavalo i na ostvarivanje ciljeva ekološke politike.701 U drugoj fazi 699

Jer, kako se smatralo, samo „decentralizovano i samoupravno društvo je u stanju da kontroliše i spreči ne samo zagađenost vode i vazduha, već i pritisak stanovništva na prirodu i time rušenje ekosistema. Teorijski, samo ovakvo društvo će imati snage da se zadovolji manjom potrošnjom sredstava prirode i energije (što bi smanjilo i stvaranje zagađujućih i otrovnih materijala), da se orijentiše prema stvaranju i usvajanju kulture i umetnosti. Po definiciji, samoupravno društvo je odgovorna i autokontrolisana zajednica ljudi, koji prisvajaju svoj život u “meri čoveka” (dr Jovan Đorđević, Ideje i institucije, cit. izd, str. 128). 700 Opširnije o ovome videti: Dr Tomislav Prodanović, Ekološki problemi i samoupravno društvo, Čačak, 1986, str. 85-119. 701 Delatnost subjekata ekološke politike u ovom periodu pretpostavljala je i aktivnost subjektivnih snaga: Saveza komunista Jugosavije, Socijalističkog saveza, Saveza sindikata. U socijalističkom savezu i Savezu sindikata postojali su i posebni oblici organizovanja koji su se bavili pitanjima zaštite i unapređivanja životne sredine. Opširnije o ovome videti i: dr Milivoje Todorović, Moguća rešenja u sistemu čovek - društvo - životna sredina, Beograd, 1983, str. 105-169. 224

ostvarivanja ekološke politike, koja otpočinje od 1986. godine, kao njeni subjekti mogu se označiti: država, privredni subjekti (oblici organizovanja rada, posebno preduzeća), naučne i stručne institucije i asocijacije, političke stranke i građani i njihova udruženja koja nemaju karakter političkih stranaka. Reforma privrednog i političkog sistema Jugoslavije koja je otpočela 1985/1986. i kasnije nastavljena krupnim promenama u društveno-ekonomskom uređenju, dovela je i do značajnijih promena u oblasti zaštite i unapređivanja životne sredine, tj. u ekološkoj politici. U sklopu tih promena pristupilo se i reformi pravnog sistema koja je imala za cilj, pored ostalog, i pravnu deregulaciju društvenih odnosa i uspostavljanje pravne države sa bitno izmenjenim funkcijama države u privredi, ali i sa njenim jasno utvrđenim funkcijama u društvu. Jedna od tih funkcija države u društvu, koja treba da bude jasno definisana je njena funkcija u oblasti zaštite čovekove životne sredine. Funkcija pravne i socijalne države zahteva pojačanu intervenciju države u ovoj oblasti. Država pravno reguliše i usmerava aktivnosti u pojedinim područjima politike na zaštiti čovekove životne sredine. Konstituisanje Savezne Republike Jugoslavije (1992) kao pravne države, na osnovama svojinskog i političkog (višestranačkog) pluralizma, sa podelom vlasti (na zakonodavnu, izvršnu i sudsku) praćena je, kako smo već ukazali, i promenama u subjektima ekološke politike. Te promene se ispoljavaju ne samo u promeni subjekata ekološke politike, već i u sadržaju obaveza i uloge koju ti subjekti imaju u ostvarivanju ekološke politike proizlazi iz funkcije države u privrednom i društvenom životu, i posebno iz njene Socijalne funkcije koju ima u društvu tržišne privrede. Ostvarenjem ove funkcije država treba da ostvaruje ne samo socijalno-materijalne uslove egzistencije građana, već i prirodno-ekološke uslove njihove egzistencije kao prirodno-društvenih bića.702 Ali, tu svoju funkciju pravna država ne treba da ostvaruje samo svojim aparatom. Ona treba da potpomaže aktivnost subjekata ekološke politike i da na određen, demokratskom društvu primeren, način koordinira delatnost svih subjekata ekološke politike kako bi se ostvarivala efikasna zaštita životne sredine u datim ekološkim i društvenim uslovima. Socijalna ekologija, imajući za svoj predmet proučavanja odnos društva i prirode, i u tom kontekstu i odnos pojedinih subjekata ekološke politike prema ekološkim problemima,703 treba da istražuje ponašanje subjekata ekološke politike u Jugoslaviji. Predmet njenog proučavanja sa ovog stanovišta treba da bude kako delatnost državnih organa, tako i političkih stranaka. Rezultati njenih istra702

U kontekstu ovih promena treba shvatiti i relativno manju (smanjenu) ulogu opštine u ostvarivanju ekološke politike. Jer, opština je izgubila atribute teritorijalne državne organizacije i predstavlja oblik ostvarivanja lokalne samouprave, pa u skladu sa tim svojim statusom i ima, tj. može imati, saglasno pravnim propisima, i određeno mesto u ostvarivanju ekološke politke. 703 Opširnije o ekološkoj politici kao predmetu proučavanja socijalne ekologije videti i: I. A. Sosunova, Socialšal žologip, Moskva, 1996. god. 225

živanja treba da doprinesu kritičkom sagledavanju stanja ekološke problematike i postanu osnova za unapređivanje kako ekološke politike tako i za razvoj ekološke svesti kao pretpostavke punijeg angažovanja društvenih grupa i građana u rešavanju ekoloških problema.

226

GLAVA SEDMA SOCIJALNA EKOLOGIJA I DRUŠTVENI RAZVOJ I. NOVO PROMIŠLЈANЈE DRUŠTVENOG RAZVOJA 1. DRUŠTVENI RAZVOJ I PROGRES 1. Pitanja promena u društvu, sa stanovišta da li one postoje, a ako postoje, koji su im uzroci i da li one predstavljaju njegovo napredovanje (progres) ili nazadovanje (regres) razmatrana su u delima najstarijih filozofa i posebno sa nastankom sociologije kao najopštije nauke o društvu.704 Međutim, razvoj društva prvenstveno sa stanovišta ekonomskog razvoja počinje da se razmatra sa nastankom ekonomije kao posebne nauke u osamnaestom veku. Naime, klasici političke ekonomije Adam Smit, David Rikardo i Robert Maltus bili su preokupirani problemima društvenog razvoja.705 U njihovim delima, a pre svega u delima Rikarda i Maltusa sadržan j e pesimizam u pogledu mogućnosti rasta i razvoj a na duži rok. Međutim, kasnije dela Karla Marksa odišu optimizmom u vezi sa razvojnim perspektivama zasnovan na tehničkom optimizmu i pretpostavljenoj racionalnosti koja će biti ostvarena u budućem socijalističkom društvu. U kasnijem razvoju ekonomske nauke stvoreno je više teorija društvenog razvoj.706 U ovim teorijama nije ukazivano na povezanost ekonomskog razvoja sa prirodnim mogućnostima, tj. na potrebu da zahtev za stalnim ekonomskim rastom ne dovede u pitanje „poredak” u prirodi koja predstavlja okvir čovekovog života. Takva potreba je nastala sa zaoštravanjem ekoloških problema, tj. sa saznanjem da čovek nije neograničen u prisvajanju prirode, tj. da razmatranja (i teorije) o društvenom razvoju uzimajući za njegovu osnovu ekonomski razvoj i rast, moraju uvažavati i ekološke zakonitosti. Time nastaje i potreba za novim promišljanjem društvenog razvoja. Novo promišljanje društvenog razvoja i njegovo definisanje sa stanovišta da on u sebi sadrži i zaštitu i unapređivanje čovekove životne sredine, zahteva i kritičko prevazilaženje shvatanja o društvenom razvoju. Naime, postojala su, i postoje različita shvatanja o društvenom razvoju, koji je često izjednačavan sa ekonomskim i tehničkim promenama,707 kvantitativnim pokazateljima ekonomskog 704

Opširnije o društvenom razvoju videti: dr Danilo Ž. Marković, Opšta sociologija, deveto izdanje, „Savremena administracija”, Beograd, 1994, str. 214-229. 705 Najznačajnije delo Adama Smita je Istraživanje o prirodi i uzrocima bogatstva naroda (1776). 706 Opširnije o ovome videti: Ekonomska i poslovna enciklopedija, „Savremena administracija”, Beograd, 1994, str. 1308-1309. 707 Fransoa Peru, Za filozofiju novog razvoja, „Matica srpska”, Novi Sad, 1986, str. 24. 227

razvoja (rasta),708 i sa napretkom (progresom) nasuprot regresu, koji ima suprotne pokazatelje. U nastojanju da se preciznije definiše društveni razvoj, pre svega sa sociološkog stanovišta, ukazivano je na njegove osnovne odrednice. Tako se smatra da društveni razvoj ima četiri osnovne odrednice, i to: niz povezanih promena različitog intenziteta ali istog smera; inovacije u sagledavanju i rešavanju problema; određenost istorijskim uslovima i vremenskim granicama i svesno, ciljno usmeravanje i organizovano usmeravanje razvojnih procesa.709 Ovako shvaćen razvoj u sebe uključuje ne samo kvantitativne već i kvalitativne promene,710 a i jedne i druge promene treba da budu vrednovane kao napredak. A kao napredak (progres) može se smatrati onaj razvoj „koji nas približava našem određenom cilju” i sastoji se u približavanju onom stanju koje označavamo kao poželjno, kao nešto što vredi, što treba ostvariti”711. U stvari, društveni napredak (progres) predstavlja ne samo vrednosnu ocenu već ostvarenog društvenog razvitka, jednu njegovu etapu ili fazu, sa stanovišta fundamentalnih ljudskih vrednosti i potreba,712 već i nešto čemu se teži, što treba ostvariti kao poželjno. U ovom smislu i zaštita i unapređivanje čovekove životne sredine, postaje, tj. treba da postane jedan od ciljeva koje označavamo ne samo kao poželjan već i kao neophodan, i u tom kontekstu razmatramo i ciljeve ekonomskog i socijalnog razvoja kao pozitivne.713 Novo poimanje društvenog progresa, koje u sebe uključuje i ekološku komponentu, nastaje sa saznanjem da se progres ne može zasnivati samo na osnovu kvantitativnog materijalnog rasta, pri čemu se „osvajanje prirode” shvata kao samostalna vrednost. Kvantitativno poimanje progresa sudara se i sa prirodnom i sa društvenom stvarnošću. Jer, kako je naučno dokazano, „naš svet nije haotičan, već predstavlja sređen kosmos sa svojim zakonima i pravilnostima”, ko708

Sociološki leksikon, „Savremena administracija”, Beograd, 1982, str. 162. Opširnije videti: Mihailo Popović, Miodrag Ranković, Teorije i problemi društvenog razvoja, BIGZ, Beograd, 1982, str. 252-260. 710 „Kvantitativna komponenta: razvoj oduvek uključuje “više - više dobara, više dohotka, više očuvane prirode, više slobode i demokratije, itd. Kvalitativna komponenta: pored kvantitativne dimenzije, koja samo definiše rast a ne razvoj, razvoj uvek uključuje kvalitativne promene. Vrednosna dimenzija: kvantitativne i kvalitativne razlike moraju biti pozitivno vrednovane kao napredak - „progres” (Josip Županov, Sociološki vidici razvoja, „Sociologija”, Beograd, 1-2/1985, str. 69). 711 Dr Radomir Lukić, Osnovi sociologije, „Homos”, Beograd, 1991, str. 328. 712 Mihailo Popović - Miodrag Ranković, Teorije i problemi društvenog razvoja, cit. izd., str. 243. 713 U ovom smislu se ukazuje kada se radi o ekonomskom razvoju reč „to je šira i kompleksnija kategorija koja podrazumeva povećanje društvenog proizvoda i dohotka po stanovniku, uz strukturne promene ili transformaciju proizvodnje, tehnologije, organizacije i načina privređivanja uopšte. Razvoj takođe podrazumeva i realizaciju ostalih dugoročnih društvenih ciljeva, kao što su dobrobit društva ili društveno blagostanje, proširivanje ljudskih sloboda, mogućnost obrazovanja, prekvalifikacija i usavršavanja, opšte zdravstvene i ekološke zaštite, porast nezavisnosti, opšte kulture, slobodnog vremena i lične sreće ljudi” (Petar Đukić, Mile Pavlovski, Ekologija i društvo, Ekocentar, Beograd, 1999, str. 93). 709

228

ji je opšti i univerzalni, koji nauka otkriva,714 i koji moraju uzeti u obzir u „prisvajanju prirode” ako se želi zaštita i unapređivanje životne sredine. A to saznanje traži i nov teorijski pristup privrednom razvoju. To teorijsko promišljanje privrednog razvoja uključuje u sebe, pored zaštite životne sredine, i rast ne samo materijalnog bogatstva,715 već rast duhovnih dobara, ako se u njemu ostvaruje nužan „savez” čoveka i prirode.716 2. U Deklaraciji Prve konferencije Ujedinjenih nacija o čovekovoj sredini (Stokholm, 1972), pored ostalog, istaknuto je da su ekonomski i socijalni razvoj neophodni „ako se želi obezbediti sredina povoljna za opstanak i delatnost čoveka i na Zemlji stvoriti uslovi potrebni za kvalitetno poboljšanje života”.717 Ovim stavom na koncizan način rezimirano je i iskazano saznanje i stav svetske zajednice da zaštita i unapređivanje čovekove životne sredine ne samo da pretpostavlja razvoj društva, već da su ekonomski i socijalan razvoj preptostavke za očuvanje i unapređivanje čovekove životne sredine. Ali, isto tako, u ovom stavu se implicite sadrži i zahtev za novo promišljanje društvenog razvoja,718 za takvo njegovo promišljanje i definisanje koje bi u sebi uključivalo i zaštitu i unapređivanje čovekove životne sredine, koristeći dostignuća nauke i tehnike.719

714

Deskripcija postojećeg sveta, objašnjenje njegove geneze i zakonitosti postojanja i predikcija njegove dalje evolucije su najvažniji zadaci savremene nauke. Nema sumnje da nauka sa uspehom rešava te zadatke. Definisani su neki opšti, univerzalni zakoni koji vladaju prirodom, objašnjene su mnoge pojave i zbivanja u prirodi, a sinteza, integrisanost nauke, omogućuje još naučnije pristupe najsloženijim fenomenima prirode, svеta” (Dušan Kanazir, Budućnost nauke, činjenice, refleksije, dileme, spekulacije, zbornik radova Problemi nauke u budućnosti, SANU, Beograd, 1991, str. 12). 715 „Podjednako su značajne i kritičke ocene koje se upućuju teorijama ekonomskog rasta koje su sve donedavno imale dominantan uticaj na ekonomsku misao o privrednom razvoju. Kritike se prvenstveno odnose na kvantitativni pristup ekonomskom razvoju, na njegovu isključivu usmerenost ka količinskom uvećanju materijalne proizvodnje i materijalnih dobara, na isticanje, kvantitativnog rasta kao samostalnog cilja razvojne politike, čime se narušava integralnost društvenih ciljeva i njihovo nužno respektovanje u procesu razvoja. Tako shvaćena teorija rasta svodi čoveka na puki faktor proizvodnje, kod čega se gubi iz vida socijalni, ekološki (kurziv je naš) kulturološki i drugi uslovi od kojih zavisi punije zadovoljavanje njegovih potreba” (Nikola Čobeljić, Novi problemi i teorijski pristup privrednom razvoju, zbornik radova Problemi nauke u budućnosti, SANU, Beograd, 1991, str. 87). 716 Opširnije videti: Mihailo Marković, Etički problemi nauke, „Gledišta”, Beograd, 1112/1988. 717 Deklaracija konferencije Ujedinjenih naiija o čovekovoj sredini, usvojena u Stokholmu, 1972, princip 8. 718 Opširnije o društvenom razvoju videti i: dr Danilo Ž. Marković, Opšta sociologija, osmo izdanje, „Savremena administracija”, Beograd, 1993, str. 205-219. 719 „Potrebno je koristiti dostignuća nauke i tehnike u okviru njihovog doprinosa ekonomskom i socijalnom razvoju, s ciljem da se otkriju, izbegnu ili ograniče opasnosti koje ugrožavaju sredinu, da se reše problemi koje ona postavlja i, uopše uzev, za dobro čovečanstva.” (Deklaracija konferencije ujedinjenih nacija o čovekovoj sredini, Stokholm, 1972, princip 18). 229

Novom promišljanju razvoja, u smislu da se napusti kvantitativni pristup, dala je doprinos svojom Deklaracijom Konferencija Ujedinjenih nacija o čovekovoj sredini. Naime, u Deklaraciji koju je ta konferencija usvojila istaknuto je, pored ostalog, ne samo pravo ljudi, uz pravo na slobodu, na zadovoljavajuće uslove života koji omogućavaju blagostanje, već da se razvojem sačuva i sposobnost naše planete da proizvodi glavna prirodna bogatstva,720 a da se neobnovljiva bogatstva koriste na način da ne budu iscrpljena.721 U kontekstu ovakvog pristupa razvoju, razvoj treba da obezbedi uslove za blagostanje i očuvanje životne sredine, a kao cilj razvoja nije samo poboljšanje materijalnih uslova života već i ostvarivanje moralnih i kulturnih vrednosti. „Razvitak je nešto mnogo više od „proizvodnje i potrošnje dobara” (izraz koji obično podrazumeva ograničenu vrstu „dobara”) koji, iako predstavljaju prevashodan uslov za određivanje materijalnog blagostanja i minimalnih uslova života - danas nisu zadovoljavajući pokazatelji. Razvitak mora da se shvati kao nešto složenije, višeznačno, nešto što je i ekonomsko, društveno, naučno, kulturno. On treba da ima globalni karakter i da obuhvati brojne pojave društvenog života, da odgovara moralnim i kulturnim ciljevima, ukorenjenim u istorijskom nasleđu svakog naroda...”722 Ali, razvoj treba da obezbedi materijalni, moralni i duhovni razvoj svake ličnosti, to treba da bude razvoj za svakog čoveka i za sve ljude.723 Ostvarivanje društvenog razvoja u njegovom novom poimanju, zahteva i prestruktuiranje postojeće tehnologije i stvaranje novih tehnologija. Nije dovoljno postojećoj tehnologiji samo dodavanje postrojenja protiv zagađivanja životne sredine. Potrebno je da i upotreba novih tehnologija bude proveravana tehnološkim ispitivanjima i sistemom kontrole, da bi se osigurala da bude u skladu sa ekološkim zahtevima. U stvari, u novom poimanju razvoja, najznačajniji momenat novog odnosa prema prirodi „predstavlja uvođenje ekološkog kriterijuma koji podstiče razvoj tehnologije koja štedi i obnavlja prirodne resurse, koja ne vrši

720

„Sposobnost naše planete da proizvodi glavna prirodna bogatstva koja se obnavljaju mora biti sačuvana i, svuda gde je to mogućno, obnovljena ili poboljšana” (Deklaracija Konferencije Ujedinjenih nacija o čovekovoj sredini, Stokholm, 1972, princip 3). 721 „Prirodna bogatstva zemaljske kugle koja se ne obnavljaju moraju biti iskorišćavana na način koji neće pretiti da ih iscrpi i da prednosti postignute njihovim korišćenjem koristi celo čovečanstvo”. (Deklaracija konferencije Ujedinjenih nacija o čovekovoj sredini (Stokholm, 1972, princip 5). 722 „...Ne može biti prihvaćen jedan, uniformni put razvitka. Otuda na međunarodnoj sceni potiče glasan zahtev mnogih naroda, posebno onih koji su nedavno bili kolonizovani, da se prevaziđu nametnuti oblici života i da se pronađe put vlastitog razvoja” (Federiko Major, Sutra je uvek kasno, ,Jugoslovenska revija”, Beograd, 1991, str. 66). 723 „Drugim rečima, prvenstveni cilj razvoja mora da bude duhovno i moralno usavršavanje čoveka, kao i poboljšanje materijalnih uslova življenja. U skladu sa tom koncepcijom, društvo i privreda postoje zbog čoveka, a ne čovek zbog njih. Cilj je čovek, i on ne može biti tretiran kao sredstvo.” (Federiko Major, Sutra je uvek kasno, cit. izd., str. 68). 230

zagađivanje. I obrnuto, ako neka proizvodnja razara prirodna dobra, ona mora da bude obuzdana...”724

2. ODRŽIV RAZVOJ 1. Posle Deklaracije Prve konferencije Ujedinjenih nacija o čovekovoj sredini (1972) u kojoj je istaknuta neophodnost i povezanost ekonomskog i socijalnog razvoja uz vođenje računa o zaštiti i unapređivanju čovekove životne sredine, radilo se na koncipiranju sa stanovišta ovakvog pristupa novog modela društvenog razvoja. U ovakvom nastojanju Svetska komisija za životnu sredinu i razvoj podnela je 1987. godine izveštaj pod nazivom „Naša zajednička budućnost”. Ovaj izveštaj dao je veliki podstrek diskusijama čiji je cilj bio iznalaženje kriterijuma i uslova za koncipiranje nove (svetske) ekonomske i ekološke politike koja bi omogućila održiv razvoj. U tim diskusijama potencirana su dva osnovna pitanja: prvo, kako budućim generacijama obezbediti uslove koji neće biti gori od uslova u kojima se danas živi; drugo, kako se u zemljama u razvoju situacija može popraviti, kada pogoršavanje opšte ekološke situacije zahteva uvođenje sve oštrijih standarda u privredi. Međutim, nije se tražila samo mogućnost za koncipiranje nove ekonomske i ekološke politike na globalnom (svetskom) planu, već i na mikro planu, na nivou privrednih subjekata. U tom cilju na drugoj konferenciji Svetske industrije o ekološkom menandžmentu 1991. godine usvojena je Poslovna povelja za održiv razvoj. Ova povelja dala je industrijskim preduzećima orijentaciju za izgrađivanje osnovnih komponenti ekološkog menadžmenta u uslovima održivog razvoja.725 Održiv razvoj definisan kao integralni ekonomski, tehnološki, socijalni i kulturni razvoj usklađen sa potrebama zaštite i unapređivanja životne sredine i koji omogućava sadašnjim i budućim generacijama zadovoljavanje njihovih potreba i poboljšanje kvaliteta života na teorijskom i institucionalnom planu ima svoju genezu, od Stokholmske konferencije (1972) do Konferencije u Rio de Žaneiru (1992) o čovekovoj sredini. Prva konferencija Ujedinjenih nacija u Stokholmu, rukovođena razmatranjima i stavovima iz prvog izveštaja Rimskog kluba, koji je objavljen u knjizi „Granice raspleta” (1972), ukazala je na nužnost praćenja stanja kvaliteta životne sredine i na posledice zagađene sredine na ljudsko zdravlje, prirodu, materijalna i kulturna dobra, biljni i životinjski svet. Za ovu konferenciju je bio pripremljen izveštaj B. Vordia i R. Dioboa „Zemlja 724

„To će značiti i oštro oporezivalje industrija koje zagađuju sredinu i ekonomsko podržavanje onih koji to uvažavaju, koji ne iscrpljuju rasipnički rezerve sirovina” (Miroslav Pečujlić, Savremena sociologija, Novinsko-izdavačka ustanova, „Službeni list SFRJ”, Beograd, 1991, str. 121). 725 Dr Zigfrid Fereks, Principi ekološkog menadžmenta, „Direktor”, Beograd, 4-5/1995, str. 14-15. Opširnije o ekološkom menadžmentu videti i: Nort, K. Основы экологического менаджмента, Moskva, 1994. 231

planeta naša jedina” u kojoj je upozoreno da je Zemlja zaista jedina i zajednička planeta koju treba sačuvati. A osam godina kasnije na Konferenciji u Najrobiju (1982) zagovaran je koncept održivog razvoja. Godinu kasnije (1983) Generalna skupština Ujedinjenih nacija donela je Rezoluciju o preduzimanju inicijative za formiranje Svetske komisije za životnu sredinu i razvoj. Ova komisija je 1987. godine objavila izveštaj „Naša zajednička budućnost”. U ovom izveštaju je iskazano na posledice koje na životnu sredinu mogu imati nekontrolisani demografski rast i ekonomski rast i na potrebu definisanja održivog razvoja. Ova sugestija o potrebi definisanja održivog razvoja razmatrana je na nizu sastanaka, da bi na Ministarskoj konferenciji u Bergenu (Norveška) koju je održala norveška Vlada i komisija Ujedinjenih nacija za Evropu, maja 1990. godine. Usvojenom deklaracijom proklamovan pojam održivi razvoj. Koncept održivog razvoja usvajila je Evropska Unija iste godine. Najzad, Druga konferencija Ujedinjenih nacija o životnoj sredini održana 1992. godine u Rio de Žaneiru, usvajanjem dokumenta „Rio deklaracija o životnoj sredini i razvoju” proklamovala je koncept održivog razvoja kao metod rešavanja ekoloških problema na globalnom i lokalnom planu.726 Ova geneza nastanka, definisanja i usvajanja pojma održiv razvoj pokazuje nastojanja da se iznađu optimalna rešenja za rešavanje ekoloških problema, ali da ta rešenja ne sputavaju privredni (i društveni) razvoj tražilo se novo definisanje razvoja koji će obezbediti da ljudska privredna aktivnost, motivisana ekonomskim interesima, bude usklađena sa potrebom očuvanja prirodnih resursa kao sirovinske osnove ne samo svake proizvodnje već i trajnog prirodnog okvira čovekovog života. U kontekstu ovakvog pristupa novom definisanju razvoja, ukazivano je na potrebu da se u koncipiranju ekonomski i ekološki racionalne razvojne strategije polazi od potrebe zaštite i obnavljanja prirodnih resursa i u tom cilju formiranja cena prirodnih resursa, koje će odražavati troškove njihove zamene, i dovesti do ograničenja njihove potrošnje kako njihov nedostatak ne bi ugrozio funkcionisanje svetske privrede. Ovakav pristup novom definisanju razvoja ukazivao je na potrebu izgrađivanja novog odnosa čoveka i društva prema prirodi - preispitivanjem principa ekonomskog razvoja i uspostavljanjem novog odnosa između društva i prirode. 2. U težnji da se iznađe nova definicija razvoja koja bi predstavljala i rezime kritike shvatanja razvoja kao kvantitativnog rasta (proizvodnje i potrošnje materijalnih dobara) i izrazila potrebu uspostavljanja novog odnosa između razvoja, blagostanja i zaštite životne sredine, nastao je pojam „održiv razvoj”. Ovaj pojam se u osnovi, manje-više na isti, ili sličan, način shvata i definiše. Tako se kaže da „održiv razvoj” treba shvatiti kao „oblik društvene i strukturalne društvene transformacije koji uvažava odnos ekonomskog rasta i neobnovljivih re726

Opširnije o ovome videti: dr Janko Radulović i dr. Koncept održivog razvoja, Savezno ministarstvo za razvoj, nauku i životnu sredinu, Beograd, 1997, str. 11-13. 232

sursa”,727 ili kao „strategiju razvoja kojom se upravlja svim osnovnim sredstvima, prirodnim resursima, baš kao i finansijskim i fizičkim sredstvima, radi povećanja dugoročnog bogatstva i blagostanja” .728 U stvari, definicije održivog razvoja treba da izraze društvenu i čovekovu potrebu za razvojem koji bi obezbedio veće blagostanje ali ne bi dovodio do narušavanja ekološke ravnoteže u životnoj sredini na način da buduće generacije imaju manje šanse za opstanak od sadašnjih generacija. Znači, održivim razvojem može se označiti onaj razvoj koji omogućava unapređivanje tehničko-tehnološke osnove rada, porast društvenog bogatstva i blagostanja ljudi uz istovremeno očuvanje životne sredine za opstanak sadašnjih i budućih generacija. To je razvoj koji treba da omogući prevazilaženje konfliktnosti ekoloških i ekonomskih ciljeva i ostvari njihovu harmoniju tako da se ne suprotstavljaju zahtevi za zdravom čovekovom životnom sredinom sa zahtevom za „zdravom ekonomijom”, tj. to treba da bude razvoj koji ekonomske i ekološke interese tretira komplementarno.729 Ovo novo poimanje razvoja, kao održivog razvoja, treba da ima tri osnovna polazišta. Prvo, ljudska bića imaju pravo na zdrav i produktivan život u harmoniji sa prirodom i zato ona moraju imati centralno mesto u koncipiranju i ostvarivanju održivog razvoja u kom je zaštita životne sredine deo razvojnog procesa. Drugo, države imaju suvereno pravo (u skladu sa principima međunarodnog prava) da koriste svoja prirodna bogatstva shodno svojoj koncepciji razvoja, ali na način da time ne štete životnoj sredini drugih zemalja. Treće, radi boljeg rešavanja ekoloških problema, s obzirom na njihov globalni karakter, države treba da rade na razvijanju povoljnog i otvorenog međunarodnog ekonomskog sistema koji bi uvažavao interese svih i štitio celovitost globalnog sistema životne sredine i razvoja, doprinosio ekonomskom rastu i održivom razvoju svih zemalja.730 Ovakav pristup razvoju, kao održivom razvoju, ukazuje da globalizacija ekoloških problema koja proizlazi iz celovitosti čovekove životne sredine traži i njihovo rešavanje i globalnim održivim razvojem, uz uvažavanje raznolikosti privrednog razvoja pojedinih zemalja. Međutim, da bi se ovakav razvoj ostvarivao potrebno je, pored ostalog, i na duži rok sagledavanje kako ekoloških problema tako i puteva njihovog rešavanja. 727

David Pearce, E. Barbier, A. Markandya, Bivepaut for a green economy, „Earthscan Publication, L.t.d. London, 1990, p. 1-4. 728 Roberto Repetto, World Enough and lime, „Yale University Press”, New Haven, 1986, p. 15. 729 „Sa stanovišta budućnosti održiv je onaj razvoj koji uspeva, ne samo da pomiri konfliktnost ekoloških i ekonomskih ciljeva, već da ostvari njihovu harmoniju. Dostizanje ovog cilja osujetilo bi isključivost izbora između zdrave čovekove okoline i „zdrave” privrede i ponudilo integralni privredni razvoj koji bi ekonomske i ekološke interese tretirao komplimentarno” (Valentina Mileusnić, Ekologija i globalni privredni razvoj, „Direktor”, Beograd, 4-5/1995, str. 33). 730 Ova polazišta u izgrađivanju održivog razvoja formulisana su na osnovu RIO Deklaracije o životnoj sredini i razvoju, usvojenom na Konferenciji Ujedinjenih nacija o životnoj sredini i razvoju u Rio de Žaneiru, juna 1992. god. 233

Sagledavanje ekoloških problema na duži rok i njihovo rešavanje povezano sa opredeljenjem za održivi razvoj, sadrži Agenda 21 - Program aktivnosti za 21. vek, dokument usvojen na već pomenutoj Konferenciji Ujedinjenih nacija o čovekovoj sredini (1992) u kojoj se ovi problemi razmatraju u okviru četiri grupe pitanja međusobno povezanih, i koja odražava visok stepen zemalja učesnica konferencije, političke saglasnosti o neodvojenosti razvoja i životne sredine.731 Od stavova koje sadrži ovaj dokument smatramo da je potrebno (u kontekstu naših razmatranja sa stanovišta socijalne ekologije) posebno ukazati na tri. Prvo, na ukazivanje da međunarodna ekonomija treba da obezbedi uslove (međunarodne, međunarodnu klimu) koji će pomoći da se ostvare ciljevi zaštite i unapređivanja životne sredine i razvoja,732 između ostalog (a mi smatramo i posebno) podsticanjem makroekonomskih politika pogodnih za održiv razvoj. Drugo, na stav da dugoročni cilj treba da bude omogućavanje ekonomski prihvatljivog načina života svim ljudima stvaranjem i mogućnosti svim pojedincima da zarade za održiv način života, radeći na iskorenjivanju siromaštva, razvijajući za siromaštvom pogođena područja integrativne programe za zdravo i održivo upravljanje životnom sredinom. Treće, ukazivanje na potrebu usredsređivanja na iznalaženje obrazaca proizvodnje i potrošnje koji smanjuju opterećenje životne sredine, uz zadovoljenje osnovnih potreba ljudi. Ostvarivanje ovih, kao i drugih stavova iz ovog dokumenta, zahteva njihovu dalju razradu, operacionalizaciju, u konkretnim uslovima pojedinih zemalja, a posebno u zemljama u razvoju, koje su pored ostalih nedaća koje proizlaze iz njihove nerazvijenosti, najčešće, i pod pritiskom posledica „demografske bombe”, tj. visoke stope prirodnog priraštaja. 3. Održiv razvoj, kao koncept razvoja u kome je privredni razvoj usklađen sa ekološkim mogućnostima kako ne bi došlo do degradacije životne sredine, treba da omogući permanentno povećanje rasta dohodka po stanovniku uz očuvanje „prirodnog kapitala”.733 Ovakav koncept razvoja zasniva se i na međunarodnoj pravdi. Ukoliko se prirodna i ekološka renta, kao ekonomski učinak upotrebe retkih i neobnovljivih prirodnih resursa, investira u obnovu stokova prirodnog kapitala..., mogu se ostvariti pretpostavke za ekonomsku konverzaciju i zaštitu prirodne baštine radi njene dostupnosti narednim generacijama”.734 Ovakav razvoj teorijski je zasnovan na tri ekonomska principa: koncept neopadajućeg bogatstva (ne dozvoliti devastaciju prirodnog i društveno stvorenog bogatstva); koncept 731

Agenda 21 (Program aktivnosti za 21. vek) ima četiri dela (sa 4 poglavlja) i to: socijalna i ekonomska pitanja; zaštita i upravljanje resursima za razvoj; jačanje uloge značajnih društvenih grupa i sredstva za ostvarivanje Agende. 732 Jer, kako se ukazuje, države i nacije su „prevelike za probleme lokalnog stanovništva, a u isto vreme, ograničene pojmovima, koji su suviše uski za probleme globalne međuzavisnosti” (Fritjof Capra, Vreme preokreta, „Globus”, Zagreb, 1986, str. 465) 733 Opširnije o ovome videti: Drašković, B. (red.), Ekonomija prirodnog kapitala: Vrednovanje i zaštita prirodnih resursa, Beograd, 1998. i Гирусов, Э. В. (ред.), Экология и экономика, Moskva, 1998. 734 Đukić, P. Pavlovski, M. Ekologija i društvo, cit. izd. str. 93. 234

neopadajućeg prirodnog bogatstva (obaveza da se prirodno bogatstvo održava konstantno, u celini i po stanovniku) i koncept elastičnosti (elastičan pristup u razmatranju promena strukture prirodnog bogatstva i njihovog vrednovanja).735 Održivi razvoj predstavlja složen i kompleksan koncept razvoja, mnogo širi od shvatanja razvoja kao proizvodnje i potrošnje materijalnih dobara. On predstavlja koncept razvoja u kome su povezani i usklađeni privredni, socijalni i kulturni razvoj, i koji je usklađen sa potrebama i ograničenjima životne sredine. U stvari, održiv razvoj ima četiri komponente: privrednu, socijalnu, kulturnu i ekološku. U ovom smislu Frančesko di Kaspri, koristeći za ilustraciju sliku renesansne stolice „sugeriše da održiv razvoj može da funkcioniše samo kada su četiri oslonca razvoja - privredna, društvena, kulturna i životna sredina - od podjednakog značaja i jačine, sa čvrstom međusobnom povezanošću i uslovljenošću opskrbljene prilagodivom institucionalnom osnovom. Ako je jedna noga stolice kraća ili duža od ostalih, nema udobnog sedenja, nema održivosti...”736 Međutim, i kad se prihvati ovakvo shvatanje razvoja, i on shvati mnogo šire od „proizvodnje i potrošnje dobara”, treba imati u vidu da se on ostvaruje u različitim uslovima, sa stanovišta zadovoljavanja potreba za materijalnim dobrima, tj. da su različiti uslovi za ostvarivanje blagostanja kao komponente progresa. Naime, ako se prihvati da pod blagostanjem podrazumevamo domet do koga čovek u jednom društvu raspolaže izvorima za zadovoljavanje svojih potreba, da upravlja sopstvenim životom, tj. da su tri činioca blagostanja: životni nivo, životni milje i uslovi života,737 onda se ova tri činioca blagostanja vrlo različito ostvaruju u pojedinim državama. Jer, kako se ukazuje, ljudi imaju svoje osnovne potrebe: hranu, krov nad glavom, odelo, zdravlje, obrazovanje. Zato, svaki proces rasta koji ne vodi računa o mogućnosti zadovoljavanja ovih potreba, predstavlja izokretanje ideje razvoja.738 Razvoj sigurno ne treba da bude ograničen na stvaranje uslova za zadovoljavanje osnovnih potreba. Ali, zadovoljavanje 735

Ibid, str. 93-95. „... i rastuća neravnoteža između različitih nogu u pojedinim delovima sveta je pretnja pokretima usmerenim u pravcu više održivih puteva korišćenja prirodnih resursa i unapređivanju odnosa među ljudima i njihove životne sredine, a pre svega između ljudi različitog intenziteta (istorijkog, kulturnog, etničkog, socijalnog) (Radulović, J. i dr., Koncept održivog razvoja, cit. izd., str. 9). 737 Suzana S. Tričković, Socijalna ekologija i društveni razvoj, magistarski rad, Fakultet političkih nauka, Beograd, 1992, str. 66-68. 738 „Mi se još uvek nalazimo u fazi u kojoj je najvažnija briga dostizanja nivoa koji bi zadovoljio osnovne potrebe najsiromašnijih grupa svih društava, što znači oko 40% stanovništva. Osnovni cilj ekonomskog rasta trsba da bude da se osigura poboljšanje uslova života tih grupa. Proces rasta koji bi koristio samo najbogatijoj manjini i održavao ili čak povećavao razliku između i unutar zemalja - ne vodi rastu... Danas je momenat da se počne sa procesom pravog ekonomskog rasta, koji vodi ka boljoj raspodeli i zadovoljavanju osnovnih potreba svih ljudi. (Stavovi iz Kokojok deklaracije koja je usvojena na simpozijumu „Modeli upotrebe resursa, koršićenja sredine i strategije razvoja”, održanom u Kokojoku u Meksiku od 8-12. oktobra 1974. god.) 736

235

osnovnih potreba je pretpostavka za zadovoljavanje drugih potreba, od slobode izražavanja do demokratizacije političkih odnosa.

II. SOCIJALNA EKOLOGIJA I DRUŠTVENI RAZVOJ 1. NAUKA I EKOLOŠKI PROBLEMI 1. Uloga socijalne ekologije kao nauke u koncipiranju i ostvarivanju ekološke politike koja ima za cilj ostvarivanje održivog razvoja, proizlazi uopšte iz uloge nauke u izgrađivanju koncepta zaštite životne sredine. A naučno istraživanje u ovoj oblasti obuhvata utvrđivanje stanja, otkrivanje uzroka i posledica degradacije životne sredine i predlaganje konkretnih mera radi sprečavanja degradacije, odnosno otklanjanja njenih posledica. U stvari, naučna istraživanja treba da omoguće otkrivanje i sprečavanje opasnosti koje mogu ugroziti, i ugrožavaju, životnu sredinu, a što nije nimalo jednostavno, budući da se svet još „nikad nije tako brzo menjao kao danas”,739 i broj nepredvidivih događaja se iz dana u dan povećava.740 Naučno proučavanje čovekove životne sredine treba da pruži osnovu za humaniji odnos čoveka i njegovih zajednica u kojima živi prema toj sredini koji izražava usaglašenost težnji prema većem bogatstvu i blagostanju sa zahtevima očuvanja neophodne ekološke ravnoteže u prirodi. U stvari, naučna istraživanja treba da doprinose, i doprinesu, očuvanju i razvoju humane ljudske civilizacije. Ostvarivanje društvenog razvoja, koji smo označili kao održiv razvoj, pretpostavlja da je odgovarajuća ekološka politika, primerena tom razvoju, koncipirana na osnovu naučnih saznanja o stanju i problemima životne sredine i odnosa razvojnih ciljeva prema ekološkim zahtevima. U stvari, ta politika treba da se zasniva na naučnim saznanjima koja su nastala kao rezultat interdisciplinarne saradnje naučnika (koja u sebe uključuje i međunarodnu saradnju), koja doprinose izmeni standardnih šema proizvodnje i potrošnje i promociji novih (ekoloških i civilizacijskih prihvatljivijih) i koja su primenjiva na različite sredine i kulture (kako bi se postigao određen nivo razvoja u odnosu na nacionalni, regionalni i međunarodni nivo). Zasnivanje ekološke politike na naučnim osnovama za osnovni cilj ima procenu stanja i trendova u ostvarivanju rezultata razvoja i životne sredine na raznim nivoima (nacionalnom, subregionalnom, regi739

Carl Friedrich von Weizs eker, Jedinstvo prirode, „Veselin Masleša”, Sarajevo, 1988, str. „Broj nepredvidivih događaja se iz dana u dan uvećava i zbog toga su sve teže predvidivi... Važnije je da predviđanje znači mogućnost da se nešto izbegne... Analiza perspektive predstavlja čitav skup naučnih istraživanja i nastoji da razlikuje banalnosti futurologije i naučne fantastike... Naučna predviđanja postala su neophodna za odgovarajuće planiranje sadašnjosti” (i budućnosti, dodajmo) (Federiko Major, Sutra je uvek kasno, cit. izd., str. 222). 740

236

onalnom i globalnom) i razvijanje alternativnih, poželjnih i primerenih pojedinim nivoima, strategija razvoja i zaštite životne sredine. Novi tip (model) razvoja, koji smo označili kao održiv razvoj, traži i pretpostavlja i novu ekološku strategiju koja za svoj osnov treba da ima naučno saznanje o mogućnostima i uslovima korišćenja celokupnog ekološko-razvojnog potencijala. Ta nova ekološka strategija razvoja ima tri osnovne komponente: naučno saznanje o potrebi poštovanja celokupnog ekološkog potencijala; ostvarivanje kvalitetnijih uslova života uz očuvanje čovekove životne sredine kao ekološko-razvojne osnove čoveka i njegove zajednice i saznanje da osnovu novog ekološkog modela razvoja čine visokorazvijene proizvodne snage čiji je bitan element nauka kao izraz čovekove neograničene stvaralačke sposobnosti i čija produktivna upotreba pretpostavlja razvijenu ličnost čoveka. U stvari, visoko razvijene proizvodne snage, sa naukom kao bitnim činiocem, jesu i pretpostavka održivog razvoja, porasta bogatstva i blagostanja uz mogućnost očuvanja čovekove životne sredine. 2. Novi tip razvoja - održiv razvoj, i nova ekološka strategija, treba da se zasnivaju na napuštanju ideje o automatskom progresu i prihvatanju ideje o otvorenosti istorijskog razvoja za različite smerove, kako za smer napretka (progresa) tako i za smer nazadovanja, razaranja (entropije). Dva su osnovna, sa stanovišta naših razmatranja, vida nazadovanja (entropije) u savremenom svetu. Jedan se ispoljava u smanjivanju ukupne količine materije i energije koje se zasniva na shvatanju o neograničenom rastu materijalnih dobara iscrpljivanjem prirodnih izvora, čime se čovečanstvo suočava sa iscrpljivanjem sirovinskih izvora razaranjem prirode, tj. sa promenama u ekološkom okviru u kojima život planete postaje nemoguć. Drugi vid entropije izražava se u prelazu ekološkog sistema iz stanja stabilnosti (ekvilibrijuma) u stanje neravnoteže, dezintegracije. Naime, sistem gubi kontrolu nad silama koje je sam izazvao, a organizovane njegove strukture postaju podložne razaranju.741 Nauka ima značajnu ulogu, svojim integralnim pristupom, u rešavanju ekoloških problema i ostvarivanju ekološke bezopasnosti. Međutim, njeno ostvarivanje je povezano sa izborom koncepcije razvoja, od kojih su dve najpoznatije: resursna i biosferna. Po resursnoj koncepciji „stabilan razvitak”, kao osnova ekološke bezopasnosti, je razvitak koji zadovoljava savremene potrebe, a ne ugrožava mogućnost budućih generacija u zadovoljavanju njihovih potreba. Po biosfernoj koncepciji „stabilan razvitak” je onaj koji obezbeđuje poboljšanje života ljudi, u uslovima stabilne biosfere, čuvajući obim prirodne sredine koji je sposoban da obezbedi stabilnost biosfere sa promenama koje nastaju u njoj 741

„Ova pesimistička, ali tačna slika prirode, kada se prenese na područje društvenog života otkriva nekoliko različitih vidova razornih procesa. Najopasniji njihov oblik - gubitak kontrole nad vlastitim delom - jeste opasnost od ekstremizma, od samouništenja planete atomskim ratom, ili bezobzirnim razaranjem prirode” (Miroslav Pečujlić, Savremena sociologija, Novinsko-izdavačka ustanova „Službeni list” SFRJ, 1991, str. 35). 237

privrednom delatnošću. Polazeći od jedne i od druge koncepcije, ekološka bezopasnost se može odrediti kao stabilno stanje čovekove sredine u kome je obezbeđena mogućnost poboljšavanja kvaliteta života ljudi, zaštita od prirodnih i tehničkih katastrofa i mogućnost stalnog progresa ljudi i društva. Da bi se održiv razvoj ostvario, potrebno je ne samo da on bude naučno koncipiran, već da se stalno unapređuje razmena znanja i interesa između naučnih institucija i proizvodnih privrednih subjekata kako bi se njihovi programi bolje formulisali i međusobno podržavali. U ovom cilju, s obzirom na globalni karakter ekoloških problema, potrebno je ovakve aktivnosti razvijati ne samo na nacionalnom, već i na međunarodnom planu. Potrebno je „poboljšati i proširiti ulaganje sredstava u nauku i tehniku putem odgovarajućih mehanizama u okvirima međunarodnih konsultativnih, kooperativnih i pregovaračkih procesa međunarodnog i reginalnog dogovaranja”, i „ojačati naučne i tehnološke savete na najvišim nivoima UN i drugih međunarodnih institucija, kako bi se obezbedilo uključivanje naučnog i tehnološkog znanja u politiku i strategiju održivog razvoja”.742 Naime, da bi koncept održivog razvoja obezbedio rešavanje ekoloških problema u globalnim razmerama, potrebna je saradnja između onih koji otkrivaju naučne zakonitosti i onih koji ih primenjuju u praksi, pre svega proizvodnoj, koja će obezbediti usaglašavanje ekonomskih i ekoloških ciljeva. 3. Značaj naučno zasnovane ekološke politike, posebno one koja promoviše koncept održivog razvoja, treba razmatrati sa šireg stanovišta civilizacijskih promena ostvarenih u Drugom milenijumu i ostvarivanju kojih se teži u Trećem milenijumu. U ovom smislu je inspirativno ukazivanje Nikole Tesle da je neobično „da mi, bića na najvišem stupnju razvoja na ovom našem svetu, bića sa toliko ogromnim moćima misli i dela treba da apsolutno zavisimo od milostinje naših nevidljivih neprijatelja, da ne znamo da li će nam zalogaj hrane ili gutljaj vode doneti radost i život ili patnju i uništenje...”743 Drugim rečima, pre svega naučno, treba da doprinese ostvarivanju bezbednih i humanih delova života ljudi. Ostvarivanje humanih uslova života zahteva rešavanje ekološkim problema, koji imaju globalni karakter, na osnovu naučnog saznavanja prirodnih zakonitosti, kako bi se ne samo očuvala, već i dalje razvijala civilizacija u kojoj živimo.744 742

Agenda 21 (1992), Poglavlje, 31. O ovome opširnije videti i: Тимошенко, А. С., Международное сотрудничество на охране окруающей среды в системе ООН, „Nauka”, Moskva, 1981. 743 „...Moderno ratovanje treba da bude sa tim neprijateljima, sa bakteriologom na čelu ili elektricitetom koji čini neocenjive usluge” (Tesla, N. Članci, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1995, str. 357). 744 „Nepoznavanje prirodnih zakonitosti, prema sadašnjim saznanjima, značajno je uticalo na propast nekih civilizacija. Tako je sumerska civilizacija propala i zbog stalnog neodgovarajućeg navodnjavanja, što je učinilo da se plodna zemljišta pretvore najvećim delom u neplodne slatine. Na grčku civilizaciju negativno je uticalo i preterano krčenje šuma, što je u uslovima mediteranske klime dovelo do intenzivne erozije i masovnog uništavanja plodnog zemljišta. Slično je bilo i sa južnoameričkom civilizacijom jer je neadekvatna i preterana 238

Međutim, „jedino sredstvo koje može da spase civilizaciju slobodnih zemalja jeste briga za osnovne zahteve čovečanstva”,745 koja treba da se razvojem koji istovremeno obezbeđuje zadovoljenje osnovne potrebe čovečanstva (koje nisu samo ekonomske) i očuvanje i preuređenje prirode „kako surovo iskorišćena i osakaćena priroda industrijalizovanih zemlja tako i prirodni prostori zemalja u razvoju, koji takođe trpe svakodnevno uništavanje”.746 U ovakvom pristupu očuvanju i razvoju savremene civilizacije, na naučnim saznanjima zasnovanom konceptu održivog razvoja, treba imati u vidu da je takav razvoj u interesu svih zemalja i naroda, da predstavlja njihov zajednički interes.747 Ovaj razvoj se ostvaruje u sve više međuzavisnom svetu748 u kome se „malo po malo dolazi do saznanja da je uzajamna zavisnost sveta stvarnost, stvarnost koje problemi okoline samo još više ističu, ukazujući na potrebu viđenja u budućnosti međuzavisnosti slobodnog razvoja svih zemalja sveta.749 Ovakav pristup razvoja doveo je do stvaranja koncepta trajnog i koncepta humanog razvoja, koji su spojeni u koncept trajnog humanog razvoja. Međutim, da bi se ovaj koncept ostvarivao i ostvario, potrebno je, između ostalog, da se ukinu mnoge, pre svega, političke barijere, koje razdvajaju i suprotstavljaju narode i države,750 i da se napusti suviše „ekonomska” logika, koja u poslednjim decenijama poslednjeg veka Drugog milenijuma vlada svetskim razvojem.751 Naime, potrebno je da se logika razvoja više zasniva na pravdi, pravičnostima i ljudskoj solidarnosti. Ostvarivanje ovakvog koncepta razvoja, koji po obimu ima planetarnu širinu i po ciljevima humanističku sadržinu, moguć je jedino ako je naučno zasnovan. U kontekstu ovakvog pristupa naučnici u savremenom svetu, i posebno

obrada, u početku veoma plodnog zemljišta, izazvala opšte osiromašenje tamošnjih naroda. U svim ovim slučajevima dodatan značajan faktor je i brzo uvećavanje broja stanovnika.” (Nikola K. Pantić, O jedinstvu prirodnog i duhovnog, cit. izd., str. 39). 745 Major, F. Sutra je uvek kasno, cit. izd., str. 161. 746 Major, F. Sećanje na budućnost, cit. izd., str. 36. 747 „U zajedničkom je interesu svih grupa i svih zemalja da napreduju i učestvuju u razvoju, da mu doprinose i koriste rezultate u uslovima pravičnosti i pravde. Jer nepravda rađa frustraciju i pobunu i na kraju ih okrene protiv onih koji su preko mere koristili prednosti razvoja na tuđ način” (Major, F. UNESKO: ideal i akcija, cit. izd., str. 60) 748 „U sve više međuzavisnom svetu, taj zajednički interes svih je temelj za građenje planetarne solidarnosti grupa, naroda, nacija, svih ljudskih bića, solidarnosti koja daje mogućnost prevazilaženja kratkotrajnih interesa da bi se okrenulo trajnim interesima zajedničkim svima, kako bi sopstveni razvoj bio usmeren u smislu aktivne solidarnosti kao temelja solidarnog razvoja” (Ibid, str. 60) 749 Ibid, str. 61. 750 „Civilizacija se najbolje unapređuje rušenjem svih barijera koje razdvajaju nacije i zemlje”. (Tesla, N. cit. delo, str. 102). 751 Major, F. UNESKO: ideal i akcija, cit. izd., str. 57. 239

koji se neposrednije bave rešavanjem ekoloških, ili i ekoloških problema,752 imaju veliki značaj i odgovornost.753 Oni ne istražuju samo zakonitosti u preradi i društvu, već imaju i dužnost da obaveste javno mnjenje o stvarnom položaju sveta „o opasnostima koje se nadvijaju nad nama, o tome šta možemo, a šta ne možemo, o sve većoj složenosti koja karakteriše naše vreme... Da bi svet išao po manje rizičnom putu, nauka treba da u odlučnom momentu kaže svoju reč, da ne bude izolovana od vlasti, ..., a pre svega da joj ne bude podređena”.754 Zbog ovakvog značaja nauke, u savremenom svetu odgovornost naučnika postaje sve naglašenija, posebno za konkretne dugoročne ciljeve za koje su oni vezani. Oni su, pored ostalog, odgovorni i za oformljenje svesti „o nauci i tehnici kao najvažnijim instrumentima ekonomskog i društvenog razvoja” i za na toj osnovi „preporuke konvencijama i sastancima međunarodnih institucija i naučnih zajednica”.755 U ovakvom pristupu odgovornosti naučnika dobija i svoje značajnije značenje ukazivanje Nikole Tesle da je autentičan stvaralac „onaj koji nas nadahnjuje višim i plemenitijim osećanjima i uči nas da mrzimo sukob i uništavanje. Njegovo ime ... i njegova misao je služenje čovečanstvu.”756

2. SOCIJALNA EKOLOGIJA I ODRŽIV RAZVOJ 1. Odnos socijalne ekologije, kao jedne od nauka o čovekovoj životnoj sredini, prema shvatanju društvenog razvoja kao održivog razvoja, određenoj ekološkoj strategiji i mogućnostima ne samo progresa, već i nazadovanja u društvenom razvoju i mogućnostima degradacije čovekove životne sredine, određen je shvatanjem o predmetu proučavanja socijalne ekologije kao nauke. U određivanju tog odnosa mi polazimo od shvatanja da je socijalna ekologija posebna sociologija koja za predmet svog proučavanja ima specifične veze između čoveka i njegove životne sredine (u kontekstu opšte konceptualizacije univerzuma ujedinjenog sa specifičnim uslovima života) uticaj životne sredine kao ukupnost prirodnih i društvenih činilaca na čoveka, kao i uticaj čoveka na njegovu životnu sredinu sa stanovišta njenog očuvanja kao okvira života čoveka, kao prirodno-društvenog bića.757 752

Opširnije o ovome videti i: Горелов, А. А., Экология, наука, моделирование, „Nauka”, Moskva, 1981. 753 „Političari ne smeju da zaborave da u eri znanja, celokupni napredak zavisi od intelektualnih sposobnosti, a protagonisti naučne politike su bez sumnje naučnici. Pored toga što doprinose univerzalnoj nauci, oni su od neprocenjive vrednosti za prestiž i učvršćenje ugleda svoje zemlje u međunarodnoj zajednici, donoseći zemlji naučno-tehnološki potencijal koji odražava realnu snagu jedne zemlje mnogo više nego drugi pokazatelji.” (Major, F. Sutra je uvek kasno, cit. izd., str. 252). 754 Ibid. 755 Ibid, str. 253. 756 Tesla, N. cit. delo, str. 357. 757 Opširnije o predmetu socijalne ekologije videti na strani 41-59. 240

Ovako predmetno određena i shvaćena socijalna ekologija, utvrđujući zakonitosti specifičnih veza između čoveka kao prirodno-društvenog bića, i njegove životne sredine, koje se ispoljavaju u međuuticaju u sistemu čovek - društvo priroda, pruža saznanja koja su neophodna za koncipiranje modela održivog razvoja i ekološku strategiju, čime bi se doprinelo uspostavljanju i održavanju harmoničnog odnosa između društva i prirode.758 Neophodnost saznanja koja daje socijalna ekologija proizlazi iz njenog pristupa u proučavanju odnosa društva i prirode u savremenom svetu. Ona taj odnos proučava na globalnom planu, a probleme koji nastaju u tom odnosu kao posledicu „tehničke agresije nad celokupnom prirodom. Naime, ona odnos prirode i društva proučava u kontekstu opšte konceptualizacije univerzuma analizirajući socio-tehničke sisteme i probleme životne sredine koje u vezi sa njim nastaju kao globalne probleme ljudske civilizacije u njenom totalitetu. Svojim saznanjima ona ukazuje da su neograničene mogućnosti razvoja socio-tehničkih sistema koji nastaju kao rezultat čovekove sposobnosti promišljanja i stvaralaštva, a da su prirodni resursi ograničeni, a neki i neobnovljivi. Zato ona ukazuje i na neophodnost usaglašavanja socio-tehničkih sistema sa ekološkim zakonitostima i mogućnostima (i ograničenjima) radi očuvanja prirode kao okvira čovekovog života. Socijalna ekologija, polazeći od svoje predmetne određenosti, ukazuje na neophodnost da socio-tehnički sistemi u modelu održivog razvoja budu projektovani na način da njihovo ostvarivanje i funkcionisanje ne dovodi do degradacije prirode, narušavajući na nedopustiv način ekološku ravnotežu u njoj, ali u isto vreme da budu ekonomski racionalni. Ona ističe zahtev za određivanje i poštovanje granica dozvoljenog delovanja na biosferu. Međutim, uvažavanje ovog zahteva ne predstavlja zahtev za povratak na stanje u kome se čovečanstvo nekada već nalazilo. To je zahtev za harmonizacijom odnosa društva sa prirodom, ekologizacijom čovekove privredne delatnosti, čovekovog privređivanja. Ali harmonizacija odnosa čoveka i društva zahteva ne samo ekologizaciju privredne delatnosti, već i ekologizaciju svesti, ekologizaciju čovekovog koncepta usmeravanja društvenog razvoja kako na globalnom, regionalnom i lokalnom nivou tako u segmentnim oblicima, i delovima, društvenog života.759 758

Горелов, А. А., Экология, наука, моделирование, „Nauka”, Moskva, 1981. „Prirodno, povratak u granice dozvoljenog delovanja na biosferu ne predstavlja povratak u prošlost, niti povratak na stanje, u kome se čovečanstvo nekada već nalazilo. To je pokret napred prema harmoniji sa prirodom, i on od čoveka zahteva mnogo više snage, napora i žrtava od onih za koje smo do sada znali. Sve do sada čovek je koristio prirodu, sada mu predstoji da razumno gradi svoje odnose sa njom. Čoveku predstoji da transformiše svoju privredu (privređvanje), i što je, na prvi pogled znatno teže, svoj doživljaj sveta, sistem vrednosti. Međutim, u suštini ovi zadaci su nedeljivi, s obzirom na to da je ekologizacija privrede nemoguća bez ekologizacije svesti, a istovremeno postepena ekologizacija privrede predstavlja neophodnu komponetu u sistemu delovanja na promenu percepcije sveta” (В. И. Данилов-Данильян, Экологизация народного хозяйства – основа устойчивого развития, „Экология, Э кономика, Бизнес“, Moskva, 1995, str. 7). 759

241

2. Modeli globalnog razvitka, u težnji svom naučnom utemeljenju uvažavaju saznanja prirodnih i društvenih nauka o odnosu društva i prirode, pa u takvom pristupu treba da polaze i od zakonitosti koje utvrđuje socijalna ekologija, a koji se tiču odnosa društva i prirode. Ona i nastaje sedamdesetih godina kao posebna (sociološka) nauka kad i modeli globalnog razvitka. To su bile godine kada je svest o ekološkim problemima i pretećoj ekološkoj katastrofi bila sve raširenija (i prihvaćenija) i tražili se načini njenog sprečavanja. Naime, sedamdesetih godina veka u kome živimo, kada se čovečanstvo počelo suočavati sa kriznim situacijama u globalnim razmerama, onda se pristupilo istraživanju mogućnosti predviđanja kriznih situacija u razvitku ljudskog društva i iznalaženju mogućnosti izlaska iz tih situacija. U tom nastojanju formuliše se alternativni pravac društvenog razvoja ne samo za pojedine zemlje i velike regione, već i za planetu - Zemlju u celini. Time nastaju modeli globalnog razvoja koji omogućavaju procenu tendencija u razvoju i izražavaju mogućnost upravljanja društvenim procesima uz uvažavanje dejstva velikog broja prirodnih, tehničkih, ekonomskih i socijalnih faktora koji utiču na razvoj u uslovima međusobno složenog delovanja. Koncipiranje ovih modela, a pre svega onog koji se odnosi na planetu Zemlju, polazi od saznanja da je život čovečanstva postao nedeljiv i jedinstven, i događaji koji se dogode u bilo kom delu zemlje imaju posledice u nizu njenih drugih mesta i delova.760 Koncipiranje modela globalnog razvoja zasniva se na pet kumulativnih polazišta. Prvo, na graničnom tempu porasta broja stanovništva planete Zemlje i pojedinih njenih delova, povezanim sa razvojem socijalno-ekonomskih odnosa u društvu i procene efikasnosti mera za regulisanje demografskih procesa. Drugo, rešavanje zadataka obezbeđivanja ishrane stanovništva u uslovima njegovog rasta i ograničenosti resursa planete. Treće, potrebe zasnivanja racionalnog režima korišćenja prirodnih resursa uz vođenje računa o realnosti ekonomskog razvoja i naučno-tehničkog progresa. Četvrto, iznalaženju načina smanjenja ekonomske granice između razvijenih i zemalja u razvoju. Peto, zaštite čovekove sredine i očuvanje života na zemlji u uslovima povećanog antropogenog opterećenja prirodnih kompleksa. Imajući ova polazišta kao osnovna najvažniji elementi u modeliranju svetskog sistema Globalnog razvoja su: stanovništvo (sa svim njegovim karakteristikama); mehanizam regulisanja i upravljanja društvenim odnosima (dominirajući oblici svojine, tip ekonomskog i socijalnog regulisanja); ekonomski život; prirodni resursi; naučno-tehnički progres, sredina življenja, međuregionalna uzajamna povezanost i zemlje i regioni.761 Najznačajniji rezultat dobijen pomoću modela globalnog razvoja je saznanje o protivurečnosti između zagađivanja čovekove sredine i neizbalansiranog ekonomskog razvoja koji vodi globalnoj krizi na 760

В. И. Вернадский, Размышления натуралиста, научная мысль как планетное явленне, кн. 2-я,, Moskva, 1977, str. 23-24,67. 761 Opširnije o ovome videti: Н. Т. Тихомиров, Социально-экономические проблемы защиты природы, „Экология“, Moskva, 1992, str.169-171. 242

planeti Zemlji. Na osnovu ove spoznaje moguća je strukturizacija elemenata koji utiču jedni na druge i formulisanje mogućih scenarija dešavanja za razvoj svakog od tih elemenata na osnovu određenja njegove zavisnosti i nezavisnosti delovanja. Istraživanja na osnovu modela globalnog razvoja imaju naučni praktični značaj. Na osnovu njih se određuju stanja razmatranih pojava, stvara mogućnost iskazivanja nesaglasnosti u njihovom razvoju i određuju mere za izlazak iz kriznih situacija, tj. ostvarivanje dva osnovna principa u zaštiti prirode: princip ekološke bezopasnosti i princip stabilnog razvoja. Princip ekološke bezopasnosti sadrži zahtev za usaglašavanjem socijalnih i ekonomskih programa sa ekološkim zakonitostima u obliku šeme zaštite prirode prestrukturiranjem privredne delatnosti na osnovu ekoloških ekspertiza. Princip stabilnog razvoja ostvaruje se strategijom razvoja koja ima pet komponenti: prioritet kvalitativnih pokazatelja (kvalitet života) ispred kvantitativnih (brojnost, potrošnja); suprotstavljanje entropiji procesa (limitarizaciji ekonomije); rastu otpada; trasiranju kulturnih vrednosti; očuvanje biološkog i kulturnog raznoobrazja; usaglašavanje programa korišćenja prirode sa evolucionim periodima prirodnih procesa i davanje prednosti stabilnosti (u promenjenim uslovima, nepredviđenim komplikacijama) i izvlačenju maksimalnog dohotka pri izboru programa razvoja.762 Ostvarivanje i jednog i drugog od ovih principa - principa ekološke bezopasnosti i stabilnog razvoja - kao cilj modela globalnog razvoja pretpostavlja saznanje o zakonitostima odnosa društva i prirode koje pruža socijalna ekologija. Zato se i može reći da socijalna ekologija svojim saznanjima pruža mogućnost za naučno-teorijsku zasnovanost modela globalnog razvoja. 3. Značaj saznanja koja pruža socijalna ekologija za usmeravanje društvenog razvoja, posebno za ostvarivanje održivog razvoja,763 može se ilustrovati i na primeru usmeravanja razvoja pojedinih oblika društvenog života. Čini se da se to može najbolje ilustrovati na primeru usmeravanja razvoja gradova u okviru modela održivog razvoja, budući da je njihov razvoj uvek bio u neposrednoj vezi sa promenama u prirodnoj okolini, tj. životnoj sredini.764 Naime, kako se ukazuje, izgradnja gradova se dugo smatrala kao izraz trijumfa čoveka nad prirodom. Ali, danas se ta pobeda pokazuje kao Pirova pobeda, a rešavanje gradskih problema javlja se kao rešavanje jednog od značajnijih problema u primeni strategije održivog razvoja, a „gradovi predstavljaju jedan od ugaonih kamenova ekološke transfor762

В. А. Карасилов, Охрана природы: принципы, проблемы, приоритеты, Институт охраны природы и заповедного дела, Moskva, 1992, str.14-15. 763 Strategiju održivog razvoja obrazložila je svetska komisija za zaštitu životne sredine, formirana od Ujedinjsnih nacija 1983. godine, u svom izveštaju „Naša zajednička budućnost” (1987). 764 „Svaki poraz koji je priroda doživela zbog urbane eksplozije danas nam se višestruko vraća. Psiholozi i psihijatri govore danas, o gradovima kao izrazu bolesne okoline naše duše, u kojoj atrofija unutrašnjeg psihičkog sveta ide istovremeno sa destrukcijom koju grad unosi u spoljnu okolinu”. (Vukašin Pavlović, Strategija za ekološku urbanu rekonstrukciju, zbornik radova Urbana kultura i ekologija, Niš, 1994, str. 46). 243

macije modernog sveta”,765 i ekspanzija gradova će, predstavljati jedan od najtežih izazova XXI veka.766 U kritičkom promišljanju ostvarenog stepena urbanizacije i gradskog života sa stanovišta zaštite čovekove životne sredine u unapređivanju njenog kvaliteta, socijalna ekologija koristi i saznanja urbane ekologije (ekologije urbanih sredina) koja za predmet svog proučavanja ima odnose i procese u izgrađenoj, veštačkoj sredini.767 Začeci urbane ekologije nalaze se u radovima američkog naučnika Roberta E. Parka (objavljenim dvadesetih godina), koji je imao (sa svojim saradnicima) ekološki pristup u proučavanju gradskog života. Po njegovim shvatanjima, grad nije samo boravište i radionica modernog čoveka, već je i inicijalni centar i centar kontrole ekonomskog, političkog i kulturnog života, koji ima tri međusrbno povezane komponente, od kojih je jedna njegova fizička struktura. Ta njegova fizička struktura obuhvata populacionu bazu, tehnologiju i ekološki poredak. U socijalnoj strukturi grada, zbog broja, gustine i heterogenosti stanovništva primarni odnosi u grupi se zamenjuju sekundarnim, bezličnim i segmentarnim odnosima koji su često i neprijateljski.768 U stvari, urbane celine, gradovi, kao veštačka sredina imaju svoje specifičnosti koje se izražavaju kako u odnosu na prirodnu sredinu, tako i na položaj čoveka u toj sredini.769 U konciniranju i ostvarivanju prostornog i urbanističkog planiranja, urbana ekologija u uređivanju predela i stvaranju novih veštačkih, gradskih sredina, mora imati u vidu ne samo promene koje nastaju u odnosima svih elemenata u ekosistemima, koje predstavljaju degradaciju prirodne sredine, već i da te promene razmatra šire kao simptom kontradikcije jedne civilizacije zasnovane na profiterskom industrijalizmu. A upravo saznanja o tom simptomu, sa stanovišta odnosa i specifičnih veza koje postoje između čoveka i njegove životne sredine, daje socijalna ekologija. U stvari, njena saznanja ukazuju na potrebu da se pri izgradnji, i preuređenju, gradova vodi računa i o humanističkim dimenzijama koje treba da ima grad, i to kako sa stanovišta zaštite čovekove životne sredine u kojoj grad postoji, tako i sa stanovišta da se sam 765

Ibid, str. 47. „Gradovi... bivaju sve veći, sve naseljeniji, tako da se više ne govori uopšte o „gradovima” već o metropolama, megalopolisima, velikim predgrađima, prigradskim naseljima gde „priroda” potpuno nestaje. Siromašni tu žive u polusrušenim četvrtima, obrazujući geta, gde vrednosti i norme nemaju više ničeg zajedničkog s ostatkom grada” (Major, F. Sećanje na budućnost, cit. izd., str. 36). 767 Dr Mara Đukanović, Ekološki izazov, „Elita”, Beograd, 1991, str. 38. 768 Opširnije videti Sociologija grada, zbornik radova, priredio Sreten Vujović, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1993, str. 158,171,177. 769 Stanovnik grada, kako je ukazivano, i kako se ukazuje, postaje anoniman, izolovan, sekundaran i neprirodan. U ovom smislu se ukazuje, da „pri kraju svake epohe u odgovarajućoj civilizaciji zavlada izveštačen gradski život. Neumereni u uživanjima, ljudi imaju velike potrebe, žive intenzivno i „neprirodno”. Tada se javljaju mislioci i moralisti koji upozoravaju na ta preterivanja i preporučuju razumnije, to znači umereniji i prirodniji način života” (dr Dragoljub Jovanović, Vedrina, Beograd, 1970, str. 154). 766

244

grad (svojom prirodnom i društvenom komponentom) javlja segmentom životne sredine i to treba da bude tako uređen da se ne javlja kao sredina ljudske otuđenosti, već da bude sredina ljudske komunikativnosti i humanosti.770

770

Opširnije o ovoms autor je pisao u radu Город – предмет изучения социальной экологии, „Ученые запискии“, Издательство „Союз“, Moskva, 3/1998, str. 103-109. 245

246

2. deo

EKOLOŠKA EKONOMIJA 247

248

1. EKONOMIJA, MIKROEKONOMIJA, MAKROEKONOMIJA, EKOLOGIJA I EKOLOŠKA EKONOMIJA Ekonomija se izučava još u delima grčkih i rimskih filozofa. Tu je posebno značajan Aristotel, koji je izučavao pravila gazdovanja u domaćinstvima. Zatim se ekonomijom posebno bave socijalisti - utopisti (Sen Simon, Tomas Mor i dr.), engleska klasična ekonomija (Adam Smit, David Rikardo i dr.) i nemačka klasična filozofija (Hegel i dr.), da bi se Ekonomija posebno afirmisala sa nastankom i razvojem kapitalizma (XV-XVIII vek). Ekonomiju (u najširem smislu) definišemo kao nauku o zakonima proizvodnje ili kao nauku o ponašanju ljudi u korišćenju ograničenih resursa (materijalnih dobara) radi maksimizacije sopstvenih ciljeva kao proizvođača i kao potrošača. Ili, ekonomiju možemo definisati kao nauku koja izučava mehanizam proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje u datoj društvenoj strukturi i međuzavisnosti tih mehanizama i te strukture. Još kraće, Ekonomiju možemo definisati kao nauku o zakonitostima funkcionisanja privrede. Privredu jedne zemlje čine privredne delatnosti, kao na primer: Poljoprivreda, Industrija, Trgovina, Saobraćaj, Turizam i sl.; zatim, privredne grane (u okviru industrije: crna metalurgija, obojena metalurgija, drvna industrija, tekstilna industrija i sl.), te preduzeća (u okviru industrije obuće imamo: Industrija obuće - Beograd, MUBB - Zemun, BN Boss- Beograd, „Koštana” - Vranje, „Leda” -Knjaževac i sl.).

1.1. Determinante društvene proizvodnje – realne ekonomije Obim i strukturu proizvodnje svake društvene zajednice (države) određuje više činilaca. Imajući u vidu da je proizvodnja, u stvari, „prilagođavanje predmeta iz prirode ljudskim potrebama”, sve te činioce možemo podeliti na dve osnovne grupe i to: materijalne (objektivne) i ljudske (subjektivne) činioce. Šira analiza predstavlja, međutim, razlaganje tih činilaca na posebne faktore, u koje spadaju sledeći: (a) prirodno bogatstvo; (b) sredstva za proizvodnju; (v) stanovništvo; (g) dužina radnog vremena; (d) intenzivnost rada; (đ) produktivnost rada; (e) društveni odnosi.

1.1.1. Prirodno bogatstvo i očuvanje prirodne sredine Prirodni uslovi imaju veliki uticaj na obim i strukturu društvene proizvodnje jer proizvodnja, u stvari, predstavlja razmenu materije između čoveka i prirode. Ukoliko je raspoloživa priroda bogatija i raznovrsnija, utoliko će obim društvene proizvodnje biti veći, i obrnuto. 249

Sa stanovišta društvene proizvodnje poseban značaj ima prirodno bogatstvo. Ono predstavlja potencijalne mogućnosti koje prirodna sredina pruža za obavljanje i uvećavanje proizvodnje, kao na primer: obim, kvalitet i konfiguracija zemljišta, flora i fauna, rude i minerali, reke, jezera, mora i sl. Ukoliko jedna zemlja raspolaže većim prirodnim bogatstvom, utoliko su veće i njene potencijalne mogućnosti za uvećanje društvene proizvodnje. Ali, to su samo potencijalne mogućnosti zbog toga što će njihovi stvarni efekti zavisiti od toga koliko se i kako budu koristili u procesu proizvodnje. Zato su mnoge zemlje koje raspolažu velikim prirodnim bogatstvom ostale još nedovoljno razvijene, jer ne raspolažu dovoljnim tehničko-tehnološkim, društvenim i drugim uslovima za njegovo korišćenje u proizvodnji (na primer, zemlje Azije, Afrike), kao i obrnuto, neke zemlje koje ne raspolažu velikim prirodnim bogatstvom, postale su visokorazvijene (na primer, Švajcarska, Japan). Međutim, prirodno bogatstvo nije neiscrpno. Naprotiv, ono je ograničeno i u većini slučajeva neobnovljivo (raspoložive rude, minerali, zemljišno tlo). Zbog toga čovek mora biti racionalan u raspolaganju i trošenju prirodnog bogatstva da bi se obezbedila egzistencija ne samo sadašnjih već i budućih generacija. Sadašnje generacije bi morale ulagati dodatne napore za obnavljanje i uvećanje onog prirodnog bogatstva koje je obnovljivo (biljni i životinjski svet), kao i održanje prirodnog bogatstva u upotrebljivom obliku ukoliko je ono neobnovljivo (zemljište, reke, jezera, mora, iznalaženje alternativnih dobara, proizvodnja sintetičkih proizvoda i sl.). Nažalost, danas je prisutna velika neracionalnost u korišćenju prirodnog bogatstva, pa i njegovo uništavanje i ekološka zagađenost. Ova zagađenost je prisutna u vazduhu, vodi, zemlji, namirnicama i sl., tako da preti uništenje ljudskog roda uopšte (kuga XX veka). Ona je najraširenija u najrazvijenijim zemljama sveta. Zbog toga savremeno organizovanje proizvodnje mora uključiti i preduzimanje mera zaštite prirodne sredine (filtri, prečišćivači, kolektori, nova tehnologija i sl.). Visokorazvijene zemlje izdvajaju oko 1% svog društvenog proizvoda za ekološku zaštitu prirodnog bogatstva, ali je to nedovoljno, tako da se u narednom periodu ovaj procenat mora povećati na iznos 3-5% društvenog proizvoda. To će pak, omogućiti organizovanje nove proizvodnje i novo zapošljavanje. Visokorazvijene zemlje nastoje, danas, da teret ekološke zagađenosti prebace na nerazvijene zemlje (uskladišćenje nuklearnog otpada, prebacivanje „prljave industrije” itd.).

1.1.2. Razvijenost sredstava za proizvodnju Razvijenost sredstava za proizvodnju u velikoj meri opredeljuje mogućnost korišćenja raspoloživog prirodnog bogatstva. Ona u značajnoj meri utiču na obim društvene proizvodnje. Ona se tokom istorijskog razvoja ljudskog društva stalno menjaju i usavršavaju, tako da se prema stepenu njihove razvijenosti od-

250

ređuje i stepen razvoja ljudskog društva. Tako se sredstva za proizvodnju i sama javljaju kao rezultat ljudske proizvodnje. Raspoloživu količinu materijalnih dobara koja su rezultat rada prethodnih generacija, a ne dar prirode, a kojom jedna društvena zajednica raspolaže (znači koja još nisu utrošena) nazivamo društvenim bogatstvom. Ono se može podeliti na dve grupe, proizvodna dobra (proizvodi ljudskog rada namenjeni proizvodnoj potrošnji) i potrošna dobra (proizvodi ljudskog rada namenjeni ličnoj potrošnji). Ukoliko društvena zajednica raspolaže razvijenijim sredstvima za proizvodnju (posebno razvijenijim sredstvima za rad), utoliko će više moći da koristi prirodno bogatstvo („da prilagođava prirodu svojim potrebama”, pa će i obim društvene proizvodnje biti veći. Razvoj i usavršavanje sredstava za proizvodnju deluju i na menjanje društvenih odnosa, jer primena mašina u procesu proizvodnje menja ne samo odnose ljudi u proizvodnji, već i njihove porodične, bračne, političke i druge odnose (utiče na menjanje načina života). Tako, na primer, rad u zanatskoj radionici sa primitivnim sredstvima rada, gde dominira udeo živog rada, ima svoja obeležja, od kojih se bitno razlikuje rad u fabričkoj hali gde dominira udeo minulog rada (automatizovana industrijska proizvodnja, robotika).

1.1.3. Stanovništvo Stanovništvo predstavlja jednu od najvažnijih determinanti obima društvene proizvodnje, jer je čovek, proizvođač, nosilac celokupnog procesa proizvodnje (subjektivni faktor proizvodnje). Bez njega se proces proizvodnje sam od sebe (spontano) ne može odvijati. Od ukupnog broja stanovnika jedne društvene zajednice, njegove strukture i zaposlenosti zavisi ukupan fond živog rada koji društvena zajednica može angažovati u proizvodnji. Međutim, značajno je ukazati na njegova obeležja. Prvo, prema radnoj sposobnosti delimo ga na ekonomski aktivno (deo stanovništva koje je sposobno za angažovanje u proizvodnji materijalnih dobara ili u obavljanju proizvodnih usluga) i neaktivno (preostali deo stanovništva koje nije sposobno za materijalnu proizvodnju). Drugo, stanovništvo razlikujemo prema starosnoj strukturi na radno sposobno i izdržavano stanovništvo (deca, starci, bolesti). Treće, značajnu karakteristiku stanovništva čini njegova kvalifikaciona struktura, prema kojoj razlikujemo kvalifikovano (za rad, posebno školovano stanovništvo) i nekvalifikovano stanovništvo (deo stanovništva bez stručnih kvalifikacija). Sva navedena obeležja stanovništva (struktura) u značajnoj meri opredeljuju uticaj stanovništva na veličinu obima društvene proizvodnje. Prema tome, ukoliko jedna društvena zajednica raspolaže većim brojem proizvodno aktivnog, kvalifikovanog i stanovništva zaposlenog u proizvodnim delatnostima, utoliko će njen obim proizvodnje biti veći i obrnuto. Međutim, sa razvojem proizvodnih snaga društva menja se uloga i značaj stanovništva u povećanju obima proizvodnje. Pre svega, čovek se sve više oslobađa manuelnog rada (automatizacija, robotizacija), ali se njegova uloga znatno

251

povećava u sferi intelektualnog rada (kreacija, organizacija, kontrola), što povećava obim društvene proizvodnje i menja strukturu zaposlenosti.771

1.1.4.Dužina radnog vremena Napred smo naglasili da se proces proizvodnje materijalnih dobara odvija tako što čovek sredstvima za rad deluje na predmete rada radi njihovog „prilagođavanja vremenskog perioda. Ukoliko je duži vremenski period u kojem se obavlja proizvodni proces u toku jednog dana (radni dan), utoliko će biti veći i obim društvene proizvodnje, naravno, pri neizmenjenim ostalim faktorima. Radni dan, međutim, mora uvek biti kraći od fizičke dužine dana (24 časa), kao vremenske jedinice. To zbog toga što u toku jednog dela dana čovek mora da zadovoljava svoje potrebe kao biološka jedinka i kao društveno biće (u smislu da se reprodukuje kao biološka i društvena jedinka). Sem toga, čovek nije svakodnevno angažovan u procesu proizvodnje, jer postoje razni praznici, godišnji odmori i sl. Zato govorimo o postojanju radnih dana, radnih nedelja i radnih meseci, za razliku od onih koji to nisu. Stoga, možemo reći da će obim društvene proizvodnje zavisiti od dužine radnog dana i broja radnih dana u određenom vremenskom periodu (na primer, u toku jedne godine). Treba međutim, imati u vidu da je dužina radnog dana u savremenim uslovima zakonski određena i da se razvojem ljudskog društva skraćuje kao radni dan (sa 16 i 18 časova smanjen je na 8 i 7 časova), tako i radna nedelja (na 5 i 6 radnih dana). Tako se zakonski utvrđuje tzv. normalni radni dan.772 Sve to pokazuje da dužina radnog vremena ne može imati značajniji uticaj na obim društvene proizvodnje, jer ima tendenciju smanjivanja uporedo sa društveno-ekonomskim razvojem. Naime, dužina radnog dana ne može se produžiti preko utvrđene granice. S druge strane, prekomerno produženje radnog dana utiče 771

„Zna se da je 1800. godine primarni sektor (poljoprivreda, šumarstvo, lov i ribolov) u onda razvijenim zemljama zapošljavao oko 80 posto za rad sposobnih stanovnika, 10 posto radilo je u sekundarnom sektoru (rudarstvo, industrija, transport, komunikacije) i ostalih 10 posto u tercijarnom sektoru (trgovina i bankarstvo, osiguranje, poslovi nekretninama, delatnost državnih organa, usluge zajednici, preduzećima i lične usluge, rekreativne usluge itd.). Računa se da će do kraja ovog stoleća u razvijenim sredinama nastupiti gotovo potpuna inverzija tih odnosa, pa će u primarnom i sekundarnom sektoru raditi po 10 posto stanovnika, a u tercijarnom sektoru svih ostalih 80 posto. Prema podacima OECD-a početkom sedamdesetih u sektoru usluga radilo je u SAD 64, Velikoj Britaniji 50, Francuskoj 44, Zapadnoj Nemačkoj 42 posto zaposlenih stanovnika. Zapažena je, uz to, pojava da se već iz tercijarnog sektora izdvajaju i omasovljuju kao posebni: kvartarni sektor, koji obuhvata saobraćaj, telekomunikacije, i kvintalni sektor kome pripadaju naučnotehnološke delatnosti. Širenje tih dvaju sektora izraz je i činilac kooperacije i integracije svetske privrede, jer oni najmanje podnose lokalne stege i nacionalne i državne granice”. A. Dragičević, Politička ekonomija prelaznog društva, Zagreb, 1991, str. 187. 772 K. Marks, Kapital, tom I, str. 330. 252

na psihofizičku sposobnost neposrednih proizvođača, skraćuje njihovu radnu sposobnost (radni vek), onemogućuje normalnu reprodukciju radne snage, tako da se tim putem ne može ostvarivati efikasno povećanje obima društvene proizvodnje. Naime, produženje radnog dana bilo je značajno u periodu niske razvijenosti proizvodnih snaga, tj. kada je u proizvodnji dominiralo učešće živog ljudskog rada.

1.1.5. Produktivnost (proizvodnost) rada Produktivnost rada predstavlja stvaralačku moć rada da u jedinici radnog vremena (čas, dan) proizvede određenu (veću ili manju) količinu proizvoda. Produktivnost rada će biti ako se uz isti utrošak rada proizvede više materijalnih dobara, i obrnuto. Prema tome, produktivnost rada izražava se količinom proizvedenih materijalnih dobara u jedinici vremena ili, pak, utroškom rada po jedinici proizvoda. Stoga je količina proizvedenih dobara, upravo srazmerna promenama u produktivnosti rada, a obrnuto srazmerna utrošku rada po jedinici proizvoda. Povećanje produktivnosti rada smanjuje količinu utrošenog rada po jedinici proizvoda i na taj način omogućava skraćenje radnog dana. Produktivnost rada zavisi od većeg broja faktora, i to: 1. osposobljenosti, umešanosti i proizvodnog iskustva proizvođača; 2. obima i delatnosti (razvijenosti) sredstava za proizvodnju; 3. prirodnih uslova; 4. razvijenosti nauke i njene primenljivosti u proizvodnji; 5. organizacije rada (proizvodnje); 6. društvenih odnosa (okvira). U narednim izlaganjima analiziraćemo uticaj svakog od navedenih faktora posebno, iako oni deluju svi istovremeno, pa ih je moguće odvojeno posmatrati samo u analitičke svrhe (korišćenjem Marksovog metoda apstrakcije). a) Pošto je čovek nosilac procesa proizvodnje, to stepen njegove stručne sposobnosti, proizvodno iskustvo i radne navike opredeljuju njegovu sposobnost rukovanja sredstvima za rad, racionalnost korišćenja predmeta rada i vlastite radne snage. Tokom istorijskog razvoja taloži se ljudsko iskustvo i prenosi s generacije na generaciju. Usavršavanjem sredstava za proizvodnju, čovek usavršava i samog sebe, tako da suprimitivna sredstva za proizvodnju imala pretpostavku primitivnog proizvođača, a savremena mašinska proizvodnja zahteva proizvođača sa većim znanjem i tehničkom kulturom. Zato se procesu obrazovanja danas poklanja velika pažnja i izdvajaju velika sredstva (u svetu se oko 5% nacionalnog dohotka troši u te svrhe). Kvalifikovaniji i sposobniji proizvođači, uz neizmenjene ostale uslove, za isto radno vreme proizvedu više dobara i povećavaju obim društvene proizvodnje, i obrnuto. Stoga će one društvene zajednice koje raspolažu kvalifikovanijim i umešnijim ljudskim potencijalom imati veće proizvodne učinke, i obrnuto (šegrt i majstor, na primer).

253

b) Obim i delotvornost (razvijenosti) sredstava za proizvodnju, u velikoj meri, opredeljuju stepen produktivnosti rada. Ukoliko proizvođači obavljaju proizvodni proces savremenijim sredstvima za rad, utoliko će utrošci njihovog rada biti manji, a efekti proizvodnje veći. Tako, na primer, za kopanje kanala, treba utrošiti veliku količinu ljudskog rada ako se posao obavlja primitivnim alatkama (kramp, lopata), dok se taj poseo modernim alatkama (rovokopači) obavi za mnogo kraće vreme i sa mnogo manje utroška ljudskog rada. c) Prirodni uslovi, takođe, mogu biti značajan faktor produktivnosti rada, posebno u delatnostima gde je osnovni predmet rada zemlja. Tako će, na primer, u poljoprivredi, isti utrošak dati veću količinu proizvoda na plodnijem zemljištu, tj. zemljištu koje ima bolji pedološki sastav i povoljnije klimatske uslove, nego na siromašnijem zemljištu. Ili, u rudarstvu, isti utrošak rada daće veći obim proizvodnje (veću količinu iskopane rude) u onom rudniku koji je bogatiji rudom, i obrnuto. Na taj način, isti utrošak rada u jednom slučaju ima za rezultat veću količinu proizvodnih dobara, a u drugom slučaju manju količinu. d) U savremenim uslovima snažno se povećavaju uloga i značaj nauke, kao i njen uticaj na proizvodne rezultate uopšte. Zato danas, s pravom, nazivamo nauku proizvodnom snagom društva. Uticaj nauke na produktivnost rada ogleda se u tome što se razvojem nauke povećavaju ljudska saznanja u izradi odgovarajućih oruđa (sredstava za rad), u stvaranju novih predmeta rada (plastika, sintetika itd.), u povećavanju kvalifikacije i sposobnosti neposrednih proizvođača, što za rezultat ima povećanje rezultata rada. Tendencija naučnog razvitka, danas, ogleda se u stvaranju uslova za zamenu tehnoloških procesa koji se zasnivaju na mehaničkim sredstvima i direktnoj upotrebi fizičke radne snage u proizvodnji proizvodnim procesima koji se baziraju na elektronici, hidraulici i sl., kojima se, u velikoj meri, iz neposrednog proizvodnog procesa isključuje živi ljudski rad. Dolazi do uvođenja procesa mehanizacije, automatizacije i kibernetizacije. Tako se živi rad postepeno oslobađa od proizvodnog procesa u klasičnom smislu, ali se povećava uloga intelektualnog, organizatorskog i naučnog rada u celini (robotika, informatika). Značaj nauke, kako za povećanje produktivnosti rada, tako i za povećanje obima društvene proizvodnje uopšte, neprekidno se povećava. Nauka u tome danas zauzima ono mesto koje je ranije pripadalo prirodnom bogatstvu. Stoga budućnost pripada onim narodima i zemljama koje ubrzanije razvijaju nauku i brže ostvaruju njenu primenu u proizvodnji. Najrazvijenije zemlje sveta odvajaju danas 3-5% svog nacionalnog dohotka za nauku i obrazovanje kadrova, dok se taj udeo kod nas kreće oko 1%, pa i niže. Dakle, u savremenom periodu odlučujuću važnost u razvoju ima nauka pod čijim se uticajem radikalno menja tehnika, tehnologija i organizacija proizvodnje. Radi se o tako radikalnoj izmeni u sredstvima, snagama i metodama privređivanja da joj se opravdano daje naziv treća naučno-tehnološka revolucija. Ovim se obuhvataju i sve one tehnološke promene koje prate ovo revolucionisanje materijalne proizvodnje. Savremenoj (trećoj) 254

naučno-tehnološkoj revoluciji prethodile su: prva naučno-tehnološka revolucija, koju čini zamena ljudske radne energije vodenom parom i jednostavnim mašinama na principu poluge, točka ili povezanog sistema točkova; druga naučno-tehnološka revolucija, koja se zasniva na zameni ljudske energije električnom energijom i motorom sa unutrašnjim sagorevanjem. Osnov treće naučno-tehnološke revolucije čine mikroprocesori, mikroelektronika, mikročipovi, informatika i sl. Ovu revoluciju omogućavaju nove mikrotehnologije: senzorski elementi, mikrooptika i mikromehanika, zajedno sa sistemom transmisije podataka (informatika). e) Ostvarena društvena i tehnička podela rada nameće potrebu racionalnog razmeštaja i međusobne povezanosti ljudi i sredstava (organizacija rada) u proizvodnom procesu radi postizanja većih efekata u proizvodnji. Cilj organizacije proizvodnje jeste da se uklone prazni pokreti proizvođača zbog izmene alata, uzimanja sirovine, odlaganja gotovih proizvoda i sl. Stoga se razvio ceo niz naučnih metoda organizacije rada, a postoje i naučne discipline koje se isključivo bave problemom organizacije proizvodnje (ergonomija). Prema tome, dobra organizacija proizvodnje koja obezbeđuje najracionalniju povezanost proizvođača, međusobno i sa sredstvima za proizvodnju, davaće, uz isti utrošak rada, veće proizvodnje rezultate, tj. veću produktivnost i obrnuto. f) Društveni odnosi predstavljaju određene društvene uslove u kojima se proizvodni proces obavlja. Ovi društveni okviri, odnosno istorijski karakter odnosa proizvodnje, opredeljuju motive i ciljeve proizvodnje. Ako su ti uslovi povoljniji za neposredne proizvođače, tj. ako ih stimulišu (materijalno, moralno i sl.) da više i bolje rade, onda će rezultati proizvodnje biti veći, tj. povećaće se produktivnost rada, i obrnuto. Ovi odnosi utiču na to da proizvođači potpunije koriste navedene i druge faktore koji utiču na porast produktivnosti rada.

1.1.6. Intenzivnost rada Intenzivnost rada predstavlja stepen trošenja ljudske radne snage (mišića, mozga, nerava) u jedinici radnog vremena (času, danu). Veće trošenje ljudske radne snage, po pravilu, stvara veću količinu proizvoda, jer veća intenzivnost rada znači brže pokrete, veće naprezanje, odnosno brži tempo rada. Tako se intenzivniji rad javlja kao zgusnutiji rad, tj. rad veće specifične težine. Zato, povećanje intenzivnosti rada, na određen način, predstavlja produženje radnog vremena. U oba slučaja reč je o povećanom utrošku ljudskog rada, s tim što se pri produženju radnog vremena ostvaruje u dužem, a pri povećanju intenzivnosti rada u kraćem vremenskom trajanju. Tako bi se, na primer, ljudska radna snaga pri nepromenjenom stepenu intenzivnosti rada u prvom slučaju trošila u toku dva časa rada, a pri povećanju intenzivnosti rada od 100% ista bi se utrošila u jednom času rada. To znači da su dva časa manje intenzivnog rada jednaka jednom času više intenzivnog (zgusnutog) rada. Otuda je povećanje intenzivnosti rada ekonomski jednako produženju vremena trajanja rada, odnosno radnog

255

dana.773 Naime, povećanje intenzivnosti rada omogućuje da se zakonski određen radni dan indirektno produži tako što će se unutar jednog sata radnog vremena iscediti više rada, tj. tako što će se rad učiniti intenzivnijim, zgusnutijim. Intenzivnost rada zavisi od više faktora, od kojih su najvažniji: (a) tehničko-tehnološka osnovica ili razvijenost sredstava za proizvodnju i organizaciju procesa proizvodnje, i (b) društveni odnosi (okviri). a) Tehničko-tehnološka osnova i organizacija rada (proizvodnje) u značajnoj meri opredeljuju stepen intenzivnosti rada. Naime, u uslovima nerazvijenih sredstava za proizvodnju gde dominira učešće ručnog rada, stepen intenzivnosti rada zavisi od samog čoveka proizvođača, tj. od njegovih radnih navika, volje, htenja, raspoloženja i sl. U uslovima proizvodnje gde je alat tehničko-tehnološka osnova proizvodnje, brzina pokreta ljudi, broj i dužina pauza koje će praviti između jednog i drugog radnog pokreta, odnosno promena alata, zavisiće od same radne discipline proizvođača. Međutim, razvojem tehničko-tehnološke osnovice proizvodnje, tj. prelaskom sa ručne na mašinsku proizvodnju, znatno se povećava intenzivnost rada koja, uglavnom, ne zavisi od samog proizvođača. Tempo rada u ovim uslovima unapred je dat konstrukcionim rešenjem mašine, tako što mašina u toku jedinice vremena obavi utvrđeni broj obrta, odnosno pokreta, čemu se radnik mora prilagoditi. Tako je unapred utvrđen tempo rada radnika, odnosno uslovljen je određen stepen intenzivnosti rada. Sem toga, organizacija proizvodnog procesa takođe može određivati stepen intenzivnosti rada. To naročito dolazi do izražaja u tzv. lančanom sistemu proizvodnje, gde pokretna traka nosi predmet rada od jednog radnog mesta do drugog, ali tako da se na svakom radnom mestu zadržava samo određeno vreme, koje je unapred utvrđeno. Radnik je obavezan da za to vreme obavi sve predviđene operacije na dotičnom radnom mestu, čime je njegov tempo rada (stepen intenzivnosti) unapred određen. U ovim uslovima radniku je unapred određena brzina kojom mora obavljati posao da bi ga završio u unapred utvrđenom vremenu, tj. intenzivnost rada određena je nezavisno od njega samog (mašinska proizvodnja, sistem pokretne trake, kompjuterizovana proizvodnja). b) Na intenzivnost rada utiču, u značajnoj meri, i društveni okviri ili društveni odnosi u kojima se proizvodnja obavlja. Imajući u vidu da povećana intenzivnost rada ima, po pravilu, za rezultat povećanje proizvodnje materijalnih dobara koja služe zadovoljenju ljudskih potreba, to su proizvođači objektivno zainteresovani za povećanje intenzivnosti rada. Međutim, u klasnim društvenim sistemima, u kojima proizvođači ne raspolažu rezultatima svoga rada, tu ne postoji njihov neposredni interes za povećanje intenzivnosti rada. U takvim uslovima porast intenzivnosti rada obezbeđuje vladajuća klasa (vlasnici sredstava za

773

„Zbijanje veće mase rada u nekom datom periodu vremena računa se kao ono što jeste, kao veća količina rada. Sad radno vreme ima dve mere: ono se meri i kao 'ekstenzivna veličina', i po stepenu svoje gustoće”. Isto, str. 331. 256

proizvodnju) putem prinude i to bilo fizički (period robovlasništva) bilo ekonomski (period kapitalizma). No, bez obzira na promene intenzivnog rada, uvek su na datom stepenu razvoja neke društvene zajednice u svakoj pojedinoj grani određeni stepen intenzivnosti rada smatra kao normalan, prosečan stepen intenzivnosti rada. I pošto kao rezultat porasta intenzivnosti rada imamo povećanje proizvodnje materijalnih dobara, to se sa ovim povećanjem istovremeno povećava i obim društvene proizvodnje. Treba, međutim, imati u vidu da povećavanje intenzivnosti rada ima svoje granice. Povećanje intenzivnosti rada znači povećano trošenje radne snage koja je ograničena. Njeno normalno obnavljanje pretpostavlja njeno normalno dnevno trošenje. Ako se ta granica prekorači, neposredni proizvođač prekomerno se iscrpljuje, tako da neće dati proporcionalno povećanje obima proizvodnje (zbog zamora, iscrpljenosti). Prekomerno trošenje radne snage utiče i na smanjenje radnog veka neposrednog proizvođača.

1.1.7. Društveni odnosi (odnosi proizvodnje) Društveni odnosi imaju presudan uticaj na korišćenje svih raspoloživih materijalnih i ljudskih faktora proizvodnje u jednoj društvenoj zajednici, odnosno oni utiču na sve faktore koji utiču na obim društvene proizvodnje, tako što mogu stimulisati ili destimulisati korišćenje tih faktora. Ako su društveni odnosi (odnosi proizvodnje) takvi da obezbeđuju neposrednu povezanost proizvođača sa uslovima proizvodnje, sredstvima za proizvodnju i rezultatima proizvodnje, tada će sami proizvođači biti stimulisani da maksimalno koriste sve raspoložive činioce proizvodnje, da racionalnije koriste sve faktore koji mogu uticati na efekte proizvodnje (prirodni uslovi, sredstva za proizvodnju, radno vreme, intenzivnost rada, produktivnost rada i tome sl.) i tada će obim društvene proizvodnje biti veći, i obrnuto. Pošto je proizvodnja uvek društvenog karaktera, određena karakterom proizvodnih odnosa, to odnosi proizvodnje opredeljuju i sam karakter proizvodnje (klasni, besklasni). Zbog toga, karakter proizvodnih odnosa, sa svoje strane, u velikoj meri utiče na obim društvene proizvodnje. Karakter proizvodnih odnosa, pre svega, utiče na proizvođače, njihove motive, zalaganje u proizvodnji, racionalnost korišćenja proizvodnih činilaca i sl. Otuda se oni javljaju kao značajan stimulator ili destimulator razvoja proizvodnih snaga, a time i obima društvene proizvodnje u celini. Besklasni karakter odnosa proizvodnje omogućava neposrednu spojenost proizvođača sa uslovima proizvodnje, sredstvima za proizvodnju i rezultatima proizvodnje iz čega proizilazi objektivan interes proizvođača za stalno povećavanje obima proizvodnje. To podstiče njihove stvaralačke napore za stalno unapređenje uslova za proizvodnju, tako da obim proizvodnje u velikoj meri zavisi od stepena razvoja društvenih odnosa i njihovog karaktera, jer razvijeniji društveni

257

odnosi utiču na racionalnije i efikasnije korišćenje svih faktora koji utiču na obim društvene proizvodnje. Mikroekonomija je nauka koja izučava funkcionisanje pojedinačnih ekonomskih subjekata, preduzeća, domaćinstava, ili pojedinačnih, privrednih mehanizama, tržište automobila na primer, zatim ponašanje proizvođača, potrošača i sl. Najznačajnije područje mikroekonomije predstavlja izučavanje funkcionisanja preduzeća, tj. veličine i strukture troškova, formiranje cene robe, ponude i traženje za pojedinom robom, visine i načina trošenja dohodaka, individualnog ponašanja proizvođača i potrošača. Ovim se Mikroekonomija bitno razlikuje od Makroekonomije, koja izučava pojave, procene i probleme društvene privrede kao celine (ukupan izvoz i uvoz, opšte kretanje cena, dohodaka, zaposlenosti, štednje, investicija i sl.). Makroekonomija (potiče od grčke reči markos = velik i oikonomie = privreda) je (najkraće rečeno) nauka koja izučava ponašanje ekonomije u celini.774 Ona svodi mnogobrojne varijable ekonomskog sistema na manji broj društvenih globalnih veličina, velikih agregata kao što su: društveni proizvod, nacionalni dohodak, ukupna potrošnja i ukupne investicije, ukupna zaposlenost, štednja, platni bilans, itd. I analizira ih. Dakle, Makroekonomija izučava pojave, procese i probleme privrede, prati ukupna privredna kretanja, svodi varijable ekonomskog sistema na manji broj agregata, analizira ih i izučava. Radi se o ekonomskoj analizi koja se odnosi na aktivnosti celokupne privrede ili bar aktivnosti osnovnih grupa od kojih je ona sastavljena, što se, pre svega, odnosi na aktivnosti koje se mogu kvantitativno izraziti. Tu pre svega, spadaju društveni proizvodi i nacionalni dohodak, zaposlenost, potrošnja i investicije, privredna ravnoteža, monetarna stabilnost, ekonomski rast i razvoj, platni bilans i sl. Najkraće rečeno, predmet izučavanja Makroekonomije su najznačajnija pitanja savremenog ekonomskog postojanja, funkcionisanja i razvoja privrede. Makroekonomija određuje: pristup - agregiranje; predmet - čitav ekonomski sistem najčešće jedne nacije; metod - induktivna analiza odnosa između agregatnih veličina i svrha – shvatanje međuzavisnosti koje postoje među glavnim agregiranim varijablama, a posebno predviđanje ukupne proizvodnje, njenih komponenti i upotrebe. Ideja o kvantitativnom izučavanju nacionalne ekonomije veoma je stara. Nju srećemo još kod Boagilbera 1695. g. u Francuskoj, zatim Kinga koji je 1696. izvršio procenu engleskog nacionalnog dohotka, zatim ekonomske tablice Fransoa Keneja 1758. g. predstavljaju pravu računovodstvenu sliku celokupne privrede. Makroekonomskoj teoriji pripada Sejov zakon tržišta. Maltusov zakon stanovništva, Smitova i Rikardova teorija komparativnih troškova, kvantitativna teorija novca i sl. Svoju punu afirmaciju Makroekonomija dobiva u Marksovoj ekonomskoj teoriji, posebno u njegovoj teoriji reprodukcije. Veliki doprinos razvoju 774

Videti: R. Dajubus, S. Fisher: Macroeconomics, fifth ed. McGraw-Hill International, 1990, part one, str. 3-31, Introduction. 258

Makroekonomske teorije dao je Džon Majnard Kejns koji se javlja posle Velike ekonomske krize 1929-33. g. i dao je veliki doprinos načinu izlaska privrede iz krize. Zatim se 60-ih godina XX veka javljaju monetaristi koji se bave problemima inflacije. 80-ih godina XX veka javlja se simpli-sajd ekonomija koja se bavi problemima fiskalne politike (obaranjem poreza), a danas se Makroekonomija bavi pitanjima efikasnosti ekonomske politike, pitanjima ekonomskog rasta i razvoja i uticaja na kontinuitet porasta životnog standarda. Na bazi dosadašnjeg razvoja možemo reći da tek od 1930-1940. dolazi do stvarnog razvoja primenjene Makroekonomije. Za to je bilo neophodno: • Usavršavanje ekonomske analize • Stvaranje velikih informacionih sistema • Primena induktivnih statističkih metoda i računara • Morala je da postoji potreba za takvim predviđanjima Sve je ovo dovelo do pojave Makroekonomskih modela privrednog razvoja koji omogućavaju predviđanja, a posebno pomažu da se predvide posledice raznih ekonomskih politika. Makroekonomija je, prema tome, ugavnom usmerena na funkciju regulisanja ekonomskog sistema .koju treba da obezbedi javna vlast (kontrola raspodele bogatstva i dohotka, ekonomskog rasta i razvoja, korišćenje i zaštita prirode, planiranja infrastrukture, standarda, stanovništva, itd.). Sve se ovo zasniva na agregiranim podacima koji se analiziraju ekonometrijski.775

2. EKOLOGIJA I EKOLOŠKA EKONOMIJA Naziv Ekologija potiče od grčke reči „oikos” što znači kuća, gazdovanje, privređivanje i „logos” što znači razum principi, što se može prevesti kao „principi Zemlje”. Tu se radi o prirodnim uzajamnim vrednostima i procesima prilagođavanja u kući Zemlji, odnosno „oikos nomos” znači „upravljanje kućom” odnosno prirodom. Pojam Ekologije u užem smislu sastoji se u humanoj ekologiji i ograničava se na istraživanje odnosa između čoveka i njegove prirodne sredine. Zato možemo reći da pod Ekologijom podrazumevamo nauku o principima koji determinišu uzajamne odnose i procese prilagođavanja na Zemlji, a koja su njima određena. Pri tome su to u prvom redu odnosi između čoveka i njegove okoline. Predmet izučavanja Ekologije može se shvatiti u dugom hijerarhijskom nizu organizacionih nivoa žive i mrtve prirode, između individualnog organizma preko populacije, životne zajednice, ekosistema, kompleksa ekosistema i sistema društva i okoline, pa sve do ekosfere. 775

Ekonometrija je nauka koja izučava ekonomske pojave i promene primenom matematičkih modela i podvrgava svoje teorijske postavke i zaključke statističkoj proveri. Ona polazi od posmatranja konkretne ekonomske stvarnosti i podataka koje pružaju statistička i druga istraživanja. Ekonometrija nastoji spoznati zakonitosti ekonomskih kretanja, utvrditi njihovu povezanost i međuzavisnost i time koristiti određenoj ekonomskoj politici. Sam pojam Ekonometrija, sjedinjuje ekonomsku teoriju, matematiku i statistiku. 259

2.1. Hijerarhijski niz prirodnih organizacionih nivoa776 Danas u Ekologiji razlikujemo dva pristupa. Prvi pristup zastupljen je u neoklasičnoj ekonomskoj teoriji, gde se ekonomski pojmovi (troškovi i rezultati) primenjuju na životnu sredinu. Drugi pristup poznat pod nazivom Ekološka ekonomija umesto da ekonomske koncepte primenjuje na životnu sredinu, ona teži da ekonomske aktivnosti stavi kontekst biološki i fizičkih sistema, koji održavaju život uključujući i sve ljudske aktivnosti. Fundamentalni princip Ekološke ekonomije je taj da ljudska aktivnost mora biti ograničena mogućnošću životne sredine. Radi se o pitanju hrane, pitke vode, neobnovljivih izvora sirovine (nafta, gas), jer se predviđa da će broj stanovnika od šest milijardi iz 2000. godine na osam do desete milijardi 2030. godine. Ekološki ekonomisti smatraju da ograničenost prirodnih resursa ograničava ekonomski razvoj. Smatra se da klasične ekonomske teorije ne pridaju ovom pitanju dovoljno važnosti, te da su neophodne značajne strukturalne promene u privredi da bismo se prilagodili ograničenjima životne sredine.

2.2. Model kružnog toka Faktori proizvodnje se uopšteno definišu pomoću odrednica kao što su zemljište, radna snaga i kapital. Usluge tih faktora obezbeđuju „inpute” za proizvodnju dobara i usluga, koja obezbeđuje osnovu za zadovoljavanje potrošnje domaćinstava. Tokovi dobara, usluga i faktora kreću se u smeru kretanja kazaljke na satu, a njihova ekonomska vrednost odražava se u tokovima novca kojim se oni plaćaju i kreće se u smeru suprotnom od smera kretanja kazaljke na satu. Na oba tržišta, međusobni odnosi ponude i tražnje određuju tržišnu cenu i uspostavljaju ravnotežni nivo autputa. Gde se prirodni resursi i životna sredina uklapaju? Prirodni resursi, uključujući minerale, vodu, fosilna goriva, šume, ribolovne vode i obradivo zemljište, generalno se svrstavaju u opštu kategoriju „zemljišta”. Druga dva glavna faktora proizvodnje, rad i kapital, neprekidno se obnavljaju u ekonomskom procesu kružnog toka, ali kojim procesima se prirodni resursi obnavljaju radi dalje ekonomske upotrebe? Da bismo odgovorili na to pitanje, treba da konstruišemo veći „kružni tok” koji će obuhvatiti procese ekosistema kao i ekonomske aktivnosti. Kada upotrebimo takav širi pregled, primetićemo da je u standardnom kružnom toku izostavljen uticaj otpada i zagađenja koji se stvaraju u procesu pro776

Izvor: Miller 1975. citirano prema Haber W.: Kultivirani krajolik između slike i stvarnosti, u: Akademievortrdge, svezak IX, Švajcarska. Akademija humanističkih i društvenih znanosti, Bern, 2002. str. 9.; Videti i: Hansruedi Muller, Turiyam i ekologija, prevod, Zagreb, 2004. godine, str. 40. 260

izvodnje. Taj otpad, koji podjednako stvaraju kompanije i domaćinstva, mora negde ponovo da se ulije u ekosistem, ili putem odlaganja u zemlju ili kao zagađenje vazduha i vode. Osim tih jednostavnih procesa ekstrakcije resursa iz ekosistema i vraćanja otpada u njega, ekonomske aktivnosti takođe utiču na šire prirodne sisteme na suptilnije i trajnije načine. Na primer, moderna intenzivna poljoprivreda menja sastav i ekologiju tla i vodenih sistema i utiče na cikluse azota i ugljenika u životnoj sredini. Iako je dosta uprošćena, slika pruža širok okvir za smeštanje ekonomskog sistema u njegov ekološki kontekst. Kao što se može videti, ekološki sistem ima sopstveni kružni tok koji je određen zakonima fizike i biologije, a ne zakonima ekonomije. Taj širi tok ima samo jedan neto „input” - solarnu energiju - i samo jedan neto „autput” - otpadnu toplotu. Sve ostalo mora na neki način da se reciklira ili da ostane unutar planetarnog ekosistema. Dodirne tačke ekonomije i ekoloških tokova Razumevanje odnosa između ekonomskih sistema, prirodnih resursa i životne sredine počinje definisanjem različitih funkcija koje prirodni sistemi opslužuju. • Funkcija izvora životne sredine je njena sposobnost da učini da sirovine i usluge budu raspoložive za ljudsko korišćenje. Degradacija funkcije izvora može da se dogodi iz dva razloga, a to su: (1) iscrpljivanje izvora: resursi se kvantitativno smanjuju jer ih ljudi crpe brže nego što se oni obnavljaju i (2) zagađenje: kontaminacija resursa smanjuje njihov kvalitet i korisnost. • Funkcija utapanja životne sredine je njena sposobnost da bezbedno apsorbuje i razlaže otpadne nusproizvode ljudskih aktivnosti. Funkcija utapanja je preopterećena kada je količina otpada prevelika u datom vremenskom periodu ili kada je otpad previše toksičan. Kada se to dogodi, delovi životne sredine od kojih zavisimo (najčešće zemljište, voda i atmosfera) bivaju oštećeni, zagađeni i zatrovani. Odnosi između ljudskih aktivnosti i životne sredine definišu dodirne tačke između unutrašnjeg kruga ekonomskih tokova i spoljašnjeg kruga ekoloških tokova. Ekonomija životne sredine i prirodnih resursa analizira odnose između ta dva kružna toka: ekonomskog sistema i ekosistema.

2 . 3 . P ristup ekonomskog vrednovanja Tradicionalni ekonomski pristup analizi tokova prirodnih resursa i otpada koristi istu vrstu ekonomskog vrednovanja koje se primenjuje na faktore proizvodnje, dobara i usluga. Ta analiza teži da odredi cenu svakom inputu u ekonomiji koji potiče od prirodnih resursa i životne sredine, uključujući i procene cena za inpute koji obično ne učestvuju u tržišnim transakcijama, kao što su čist 261

vazduh i voda. Ekonomske tehnike se takođe mogu koristiti da se proceni novčana vrednost šteta koje su načinjene zagađenjem i odlaganjem otpada. Ako funkcijama prirodnih resursa i životne sredine dodelimo novčane vrednosti, onda ih možemo uključiti u unutrašnji, odnosno ekonomski kružni tok. To je cilj standardne analize resursa i životne okoline. Kao što ćemo videti, za to mogu da se koriste razne metode, uključujući i redefinisanje ili preraspodelu vlasničkih prava, stvaranje novih institucija, kao što su tržišta za dozvole za zagađivanje, ili implicitno procenjivanje pomoću pregleda i drugih tehnika. Ako se zadovoljimo time da mehanizmi određivanja cena tačno izražavaju „pravu vrednost” resursa i oštećenja životne sredine, te faktore možemo relativno lako uključiti u tržišno orijentisanu ekonomsku analizu.

2.4. Pristup ekološke ekonomije U pristupu ekološke ekonomije ekonomski sistem se posmatra ka podskup šireg ekosistema. Posmatrano iz te perspektive, ekonomsko vrednovanje izraženo u cenama može samo nesavršeno da obuhvati složenost ekoloških procesa i zaista ponekad može dovesti do ozbiljnih konflikta sa zahtevima ekosistema. Ekološki ekonomisti su često zastupali stav da standardne ekonomske tehnike vrednovanja i procenjivanja moraju ili da se promene kako bi oslikavale realnosti ekosistema, ili moraju da se zamene drugim oblicima analize usmerenim na tokove energije, nosivost životne sredine i zahteve ekološke ravnoteže. Kao što ćemo videti u našoj raspravi o analitičkim tehnikama i o specifičnim pitanjima koja se tiču populacije, energije, resursa i zagađenja, perspektive standardne i ekološke ekonomije ponekad imaju slične praktične implikacije, ali u drutim slučajevima ta dva pristupa mogu dovesti do potpuno različitih zaključaka o adekvatnim politikama resursa i životne sredine. Na primer, kada se radi o problemu globalnih klimatskih promena, standardni ekonomski pristup obuhvata uravnotežavanje troškova i koristi izbegavanja budućih klimatskih promena. Šteta koja nastaje usled povećanja nivoa mora ili jačih toplotnih udara procenjuje se u ekonomskom smislu, a zatim se upoređuje sa troškovima koji bi nastali pri pokušaju da se klimatske promene ublaže smanjenjem potrošnje fosilnih goriva i drugim merama. Predlozi politika se zatim formulišu tako da maksimalno povećavaju neto ekonomske koristi. Pristup ekološke ekonomije, za razliku od toga, prvo posmatraju fizičke zahteve za stabilnijom klimom, a naročito ograničenja koncentracije ugljen-dioksida i ostalih gasova koji zadržavaju toplotu u atmosferi. Kada se jednom utvrde fizički zahtevi za stabilnom klimom, analiziraju se neophodne ekonomske mere koje su potrebne da se to postigne. Primena standardnog ekonomskog pristupa na problem globalnih klimatskih promena često rezultira u preporukama da se primenjuju ograničene mere politike životne sredine da bi se izbegli preveliki ekonomski troškovi. Ekološki pristup obično predlaže drastične mere radi očuvanja ravnoteže u 262

atmosferi. Ekološki ekonomisti takođe vode računa o minimalizaciji troškova, ali tek pošto su zadovoljeni osnovni biofizički zahtevi za stabilnost ekosistema.

2.5. Mikroekonomija i makroekonomija životne sredine Drugi način posmatranja razlika između standardnog i ekološkog pristupa odnosi se na napetost između makroekonomskog i mikroekonomskog pogleda na životnu sredinu. Standardna analiza ekonomije životne sredine umnogome se oslanja na mikroekonomske teorije. Makroekonomija životne sredine, međutim, može da pomogne da se ekonomski sistem smesti u širi ekološki kontekst. Mikroekonomska analiza se usredsređuje na pojedina pitanja resursa i životne sredine. Makroekonomski pogled bavi se međusobnim odnosima ekonomskog rasta i ekosistema.

2.6. Mikroekonomija i tehnike vrednovanja Proširenje standardne makroekonomske teorije na područja pomoću kojih prirodnim resursima i životnoj sredini možemo odrediti cenu, može da pomogne u objašnjavanju procesa postizanja ravnoteže na tržištu prirodnih resursa i usluga životne sredine - kapaciteta životne sredine da apsorbuje otpad i zagađujuće materije, zadrži solarnu energiju i da na druge načine obezbedi temelje za odvijanje ekonomskih aktivnosti. Analitičke tehnike koje igraju važnu ulogu u mikroekonomiji životne sredine obuhvataju: • Merenje eksternih troškova i koristi. To znači, na primer, procenu novčane vrednosti za štete koje izazivaju zagađenja kiselim kišama. Ta vrednost može da se uporedi sa troškovima saniranja štete primenom tehnologije za kontrolu zagađenja ili smanjenim autputom zagađivačkih aktivnosti. Internalizacija eksternalija može da se izvede, na primer, oporezivanjem zagađivačkih aktivnosti. • Vrednovanje prirodnih resursa i životne sredine kao sredstva, bez obzira na to da li su u privatnom vlasništvu ili su javna dobra. To podrazumeva razmatranje intertemporalne alokacije resursa, što znači izbor između korišćenja resursa odmah i njihovog očuvanja za buduću upotrebu. Standardna ekonomska tehnika za uravnoteženje sadašnjih i budućih koristi i troškova jeste upotreba diskontovanja. Ovom tehnikom, sadašnjim koristima ili troškovima se pripisuje nešto viša vrednost nego budućim troškovima ili koristima - koliko će te vrednosti biti više zavisi od primenjene diskontne stope i od toga koliko se ovo poređenje proteže u budućnost. • Donošenje odgovarajućih propisa u oblasti vlasničkih prava za resurse životne sredine i utvrđivanje pravila korišćenja zajedničkih resursa i propisa koji

263

se tiču javnih dobara.777 Na primer, ribolovna područja mogu biti u privatnom vlasništvu ili mogu biti javna, s tim što vlasti ograničavaju korišćenje izdavanjem dozvola za ribolov. Slično tome, prirodni rezervati mogu biti u privatnom vlasništvu ili se mogu održavati kao javni parkovi. • Uravnoteženje ekonomskih troškova i koristi nekim od oblika analize troškova i koristi. To često obuhvata kombinaciju vrednosti koje se uočavaju na tržištu, kao što je vrednost zemljišta ili dobara, i procenu netržišnih vrednosti, kao što su prirodna lepota i očuvanje raznovrsnosti živih vrsta. Na primer, donošenje odluke o tome da li da se dozvoli izgradnja novog skijaškog centra na prethodno nekorišćenoj površini zahteva procenu rekreativne vrednosti skijanja, vrednost alternativne namene zemljišta, kao i manje merljivih faktora poput uticaja na izvore vode, divljinu i ruralni karakter područja. U kontekstu dvostrukog kružnog toka koji je prikazan na slici 1-2, prethodno opisane tehnike analize izvedene su iz manjeg „ekonomskog” kruga: zapravo, one primenjuju koncept određivanja cena izveden iz ekonomskog sistema na intermedijarne tokove prirodnih resursa i otpada koji povezuju ta dva toka. Čini se da je taj pristup adekvatniji za specifične i merljive probleme, kao što je određivanje adekvatne naknade za izdavanje dozvole za seču stabala na državnom zemljištu ili određivanje limita fabričkim emisijama zagađujućih materija u vazduh.

2.7. Makroekonomija životne sredine Tehnike procene su manje efikasne za određivanje važnih nemerljivih vrednosti kao što su pitanja estetike, etike i biodiverziteta (očuvanje mnogih različitih međusobno povezanih živih vrsta u ekološkoj zajednici). Takođe, može da im promakne obim globalnih problema životne sredine koji su postajali sve važniji tokom proteklih nekoliko godina. Problemi kao što su globalne klimatske promene, iscrpljivanje ozona, izumiranje živih vrsta, masovna degradacija obradivog zemljišta, nedostatak vode u regionima, oštećenja šuma i okeanskih ekosistema i drugi globalni problemi životne sredine zahtevaju širu perspektivu. Zbog toga se teoretičar ekološke ekonomije Herman Dali (Herman Daly) zalaže za razvoj makroekonomije životne sredine,778 koja zahteva drugačiji pristup od standardnih ekonomskih tehnika koje smo opisali. Razvoj takve makroekonomske perspektive problema životne sredine zahteva stavljanje ekonomskog sistema u širi ekološki kontekst. Kao što je prikazano, ekonomski kružni tok je zapravo samo deo većeg ekološkog kružnog toka. Taj ekološki tok se zapravo sastoji od mnogih drugih ciklusa. Ekološki ciklusi su: • Ciklus ugljenika, u kome biljke razlažu atmosferski ugljen-dioksid (CO2) na ugljenik i kiseonik. Ugljenik se zadržava u biljkama, od kojih su neke hrana za

777 778

Javna dobra su resursi i dobra koja su bez ograničenja dostupna javnosti. Daly, 1991. 264

životinje. Ugljenik se ponovo sjedinjava sa kiseonikom kada životinje dipgu i raspadanjem ili sagorevanjem organskih materija i na taj način se vraća u atmosferu. • Ciklus azota, u kome bakterije iz tla „vežu”, odnosno hemijski kombinuju azot iz atmosfere sa kiseonikom, i tako stvaraju hranljiva jedinjenja za rast biljaka. • Ciklus vode sastoji se od padavina, tekuće vode i isparavanja, čime se stalno stvara sveža voda potrebna za život biljaka i životinja. • Drugi organski ciklusi rasta, umiranja, raspadanja i novog rasta, pri čemu se esencijalni hranjivi sastojci recikliraju kroz tlo i neprekidno obezbeđuju osnovu za biljni i životinjski život. Svi ti ciklusi se oslanjaju na solarnu energiju i nalaze se u složenoj ravnoteži koja je evoluirala tokom milenijuma. Posmatrana u takvom kontekstu, ekonomska aktivnost je proces ubrzavanja protoka materijala kroz ekološke cikluse. Pojam „protok” označava ukupan utrošak energije i materijala kao inputa i autputa procesa. Na primer, u modernoj poljoprivredi se primenjuje mnoštvo raznovrsnih veštačkih azotnih đubriva da bi se ostvarili veći prinosi useva. Tokovi viška azota stvaraju probleme u životnoj sredini i zagađuju vodu. I poljoprivredi i industriji su potrebni veliki izvori vode. Zajedno sa potrošnjom domaćinstava, ta tražnja može da prevaziđe kapacitete prirodnog ciklusa vode, da iscrpi rezervoare i podzemne rezervoare vode. Najvažniji način ubrzavanja protoka resursa je korišćenje većih količina energije za pokretanje ekonomskog sistema. Više od 80 procenata energije koja se koristi u globalnom ekonomskom sistemu potiče od fosilnih goriva. Emisije ugljenika koje nastaju sagorevanjem tih goriva narušavaju ravnotežu globalnog ciklusa ugljenika. Prekomerne količine ugljen-dioksida nagomilavaju se u atmosferi, menjaju procese koji određuju klimu cele planete i time utiču na mnoge globalne ekosisteme. Kako ekonomski rast napreduje, rastu i potrebe ekonomskog sistema za ekološkim ciklusima. Povećava se korišćenje energije, resursa i vode i stvaranje otpada. Na taj način, centralno pitanje makroekonomije životne sredine postaje kako uravnotežiti veličinu ekonomskog sistema, ili makroekonomski obim, sa podržavajućim ekosistemom. Kada se problem sagleda na takav način, to predstavlja značajnu promenu paradigme za ekonomsku analizu koja do skoro nije uzimala u obzir celokupna ograničenja ekosistema.

2.8. Implikacije ekološki orijentisane ekonomije Ekološki orijentisana makroekonomija obuhvata nove koncepte merenja nacionalnog dohotka koji pri izračunavanju nacionalnog dohotka eksplicitno obračunavaju zagađenja životne sredine i iscrpljivanje prirodnih resursa. Osim toga, ekološki ekonomisti su razvili i nove oblike analize kako na makroekonomskom, tako i na mikroekonomskom nivou, koji počivaju na zakonima fizike koji 265

upravljaju tokovima energije i materije u ekosistemima. Primena tih zakona na ekonomski proces nudi komparativnu perspektivu standardnoj mikroekonomskoj analizi životne sredine. Traženje ravnoteže između ekonomskog rasta i zdravlja ekosistema podstaklo je stvaranje koncepta održivog razvoja. Oblici ekonomskog razvoja usmereni na očuvanje umesto na degradiranje životne sredine obuhvataju korišćenje obnovljive energije, organsku poljoprivredu, niskoinputnu poljoprivredu i tehnologije konzerviranja resursa. Šire uzevši, promovisanje održivog razvoja daje rešenje za mnoge probleme koji se tiču resursa i životne sredine, i posmatra te probleme u smislu uticaja na ekosistem, a ne kao pojedinačne probleme. Nacionalna i globalna pitanja životne sredine su glavni izazovi u 21. veku. Odgovaranje na te izazove zahteva razumevanje ekonomije životne sredine. Politika usmerena ka zaštiti životne sredine ima ekonomske troškove i koristi, a ta ekonomska dimenzija je često najvažniji faktor kada se odlučuje o tome koje će se politike usvojiti. U nekim slučajevima mogu biti neophodni kompromisi između ekonomskih ciljeva i ciljeva životne sredine; u drugim slučajevima ti ciljevi mogu da se podudaraju i međusobno pojačavaju. Postoje dva različita pristupa ekonomskoj analizi pitanja životne sredine. Standardni pristup primenjuje ekonomsku teoriju na životnu sredinu, koristeći koncepte novčanog vrednovanja i ekonomske ravnoteže. Taj pristup je usmeren na efikasno upravljanje prirodnim resursima i adekvatnu procenu uticaja otpada i zagađenja na životnu sredinu. Pristup ekološke ekonomije posmatra ekonomski sistem u celini kao podskup šireg biofizičkog sistema. Taj pristup naglašava potrebu da se ekonomska aktivnost uskladi sa biološkim i fizičkim ograničenjima. Veliki deo analize izveden iz standardnog pristupa je makroekonomski i zasniva se na tržšpnim kretanjima. Varijacije standardne tržišne analize mogu se primeniti na one slučajeve gde ekonomska aktivnost ima štetan uticaj na životnu sredinu ili kada koristi oskudne resurse. Druge ekonomske analize omogućavaju uvid u korišćenje zajedničkih resursa i javnih dobara. Makroekonomija životne sredine, relativno novo polje nauke, naglašava odnos između ekonomske proizvodnje i glavnih prirodnih ciklusa planete. U mnogim slučajevima, javljaju se značajni konflikti između aktivnosti ekonomskog sistema i prirodnih sistema, pri čemu se stvaraju regionalni i globalni problemi, kao što su globalne klimatske promene koje uzrokuju preterana akumulacija ugljen-dioksida. Taj širi pristup zahteva nove načine merenja ekonomskih aktivnosti, kao i analizu načina na koji obim ekonomskih aktivnosti utiče na sisteme životne sredine.779

779

Detaljnije videti: Jonathan M. Harvis, Ekonomija životne sredine i prirodnih resursa (prevod), privremeni pristup, II izdanje, Beograd, 2009. g. 266

3. EKONOMIJA & EKOLOGIJA Ekonomija odnos prema prirodi razmatra kao racionalnost eksploatacije resursa, dakle kao aktivan odnos. Ekologija, nasuprot tok aktivnoj ulozi ekonomije koju možemo definisati pojmom „koristi”, ima kontemplativnu ulogu istraživanja uzajamnih odnosa između živog sveta i fizičke sredine. Dakle, ekologija nema za cilj nikakvo maksimiziranje dobitaka. Pre bi se moglo reći da ekologija za cilj ima minimiziranje gubitaka, koji po životnu sredinu nastaju usled eksponencijalne ekspanzije ljudske ekonomske aktivnosti. Čak i iz ovog sažetog definisanja pojmova ekonomije i ekologije proizilazi nužnost međusobnih konfliktnih relacija, što ne znači da među njima nema tačaka integracije, posebno u trosektorskim modelima razmatranja ekonomskosocijalno-ekološkograzvoja. Razmatranje ograničenosti ponude neobnovljivih resursa vodi ka zaključku da se u rastućim ekonomijama ograničeni resursi transferišu po niltoj ceni iako imaju pozitivnu vrednost (na primer vazduh). Nasuprot ovome, niz ekonomskih aktivnosti ima za posledicu isijavanje otpada u okruženju i ti ekonomski outputi su neželjeni zagađivači prirodne sredine koji se takođe transferišu po nultoj ceni, ali imaju negativnu vrednost. Ekonomska teorija je relativno rano postavila neka od pitanja koja su rag exelence predmet interesovanja ekologije. Prvo pitanje koje je danas postalo izuzetno aktuelno postavio je J. S. Mil, a to je kako sačuvati za budućnost prirodne pogodnosti i lepote za koje tržište nema adekvatan odgovor. Sledi rano otkrivanje problema da tržište nije univerzalan i racionalan regulator posebno u sektoru zaštite životne sredine i prirodnih vrednosti niti na kratak ni na dug rok. U preovladujućoj doktrini laissez faire postavljanje pitanja imperfektnosti tržipše alokacije resursa i slobode privatne svojine, otvorilo je problem odnosa između racionalnog ponašanja preduzetnika i društvenih troškova koje niko ne snosi. Preciznije izloženo, kod neobnovljivih resursa koji nemaju supstituciju, a gde tražnja nije elastična, vlasnik resursa teži da maksimizira svoje dobitke i nema interesa za izdatke koji bi se ulagali u očuvanje prirodne sredine. Iz navedene relacije nastaje suprotnost individualnih i društvenih interesa i individualnih koristi i društvenih troškova (social cost). Sistematska analiza ovog problema prvi put se sreće kod Pigu-a koji je u svom radu „Ekonomija blagostanja” uočio probleme razlike između individualnog i društvenog neto proizvoda. Savremena ekonomska nauka se suočila sa problemom kvaliteta života, koji implicira pitanje gazdovanja javnim, pa i socijalnim dobrima, koja su vezana za opštu potrošnju. Javna, odnosno slobodna dobra (free goods) imaju nultu tržišnu vrednost, odnosno ne dobijaju vrednosni izraz u tržišnim transakcijama. Iz navedenog sledi zaključak da tržišna alokacija resursa i posredstvom tržišna definisanje cenovnih izraza predstavlja samo teorijski model. Naime, 267

postoji niz dobara koja nisu transferibilna i na koja se ne odražava tržišni cenovni model. Postoje dobra i društveni troškovi koje instrumentarij tržišnih tokova ne obuhvata, ili ih ne obuhvata dovoljno savršeno. U takvim slučajevima država preuzima na sebe socijalne - opšte troškove koje individualni učesnik na tržištu ignoriše. Polazi se, dakle, od postavke da tržište nesavršeno obuhvata problem prirodnih procesa i ravnoteže posredstvom kojih se ne može smanjiti retkost prirodnih dobara niti pak povećati njihova ponuda. Na drugoj strani, pod uticajem tehnološkog razvoja nastaju supstituti pojedinih prirodnih dobara što vodi smanjenju kvantuma njihove ekstrakcije, pa time i tražnje i vrednosti tih dobara. Savremena ekonomska nauka razvila je validan instrumentarij za istraživanje zakonitosti i tokova ponašanja utemeljenih u ekonomskom životu na relaciji: maksimiziranje dohodaka - minimiziranje izdataka (utrošaka), ali kada se polje analize premesti ka problemu životne sredine navedeni instrumentarij se pokazuje nesavršenim. Uvažavajući navedenu konstataciju može se izvući zaključak da je odnos između životne sredine i ekonomije još uvek nedovoljno istražen. Usled toga preovlađuje pristup po kojem se tradicionalnim ekonomskim instrumentarijumom (marginalnih troškova i dohodaka, kamate, rente, diskontovanja i sl.) pokušavaju celovito objasniti pitanje životne sredine. Neophodnost usaglašavanja razvoja privreda koje tržište koriste kao osnovni i dominantni mehanizam alokacije svojih resursa (otud njihovo definisanje kao „tržišne”) sa potrebom očuvanja što zdravije i čistije prirodne sredine je, tokom poslednjih dvadesetak godina, postala činjenica oko koje nema spora, kako na strani stručno-političke, tako i šire javnosti u praktično svim zemljama savremenog sveta. U tom svetlu, povezanost ekonomskih ciljeva maksimizacije efikasnosti korišćenja resursa sa ekološkim ciljevima zaštite čovekovog okruženja poslednjih godina se, sve češće, izražava kroz formulu o „održivom razvoju”, kao onom razvoju (privrede i društva u celini) koji je, najšire definisano, usklađen sa potrebama i ograničenjima prirode. Ovakva, prilično jasna predstava o uzajamnosti interesa ekonomije i ekologije koju pruža „formula održivog razvoja” na teorijsko-ciljnom planu, pojavljuje se kao vrlo kompleksna, pa i problematična na nivou izbora konkretnih, empirijsko-operativnih instrumenata i mera regulacije i koordinacije ekonomskog sistema sa njegovim prirodnim okruženjem. Kako se tržište, danas, pojavljuje i kao osnovni regulator i, istovremeno, osnovni (i nezamenljivi) realizator osnovnog cilja funkcionisanja ekonomsko sistema (maksimizacija alokativne efikasnosti), suština te kompleksnosti i problema-

268

tičnosti se, zapravo, svodi na problem izbora konkretnih mehanizama zaštite i očuvanja prirodne sredine. Pri tom se ka osnovni kriterijum tog izbor pojavljuje zahtev za maksimizacijom uspešnosti rešavanja napred naznačene suprotstavljenosti osnovnih ciljeva ekonomije i ekologije, odnosno zahtev za realizacijom koordinirane primene i delovanja tržišta, kao osnovnog i dominantnog (ekonomskog) alokatora ukupnih resursa jednog društva, sa državno-planskim regulisanjem čovekovog korišćenja prirodne sredine.

3.1. Ekološki problemi Ekološki problemi sveta proizilaze iz činjenice o iscrpljivanju prirodnih resursa i zagađenosti životne sredine. U ovoj analizi se polazi od premise da ciljevi Ekologije nisu najčešće istovetni sa ciljevima ekonomije. Naime, Ekologija ukazuje na ograničenja pre nego na stalni privredni rast, pre na uravnoteženost nego na kontinuirani razvoj. Najakutniji problem izobilja proizvoda jeste uticaj globalnog napretka na prirodne resurse i okolinu. U svetu ponestaje čist vazduh, pijaća voda, poljoprivredni i drugi proizvodi neophodni za život. Neka istraživanja pokazuju da veći broj regaona i država u svetu ima teškoća oko snabdevanja vode. To će brinuti čovečanstvo u budućnosti i biti uzrok novih migracija i novih konfrontacija. Ekološki problemi su nastali kada su ekonomske aktivnosti počele značajno da utiču na prirodne procese korišćenjem prirodnih resursa prema planiranom ekonomskom razvoju i oslobađanjem otpadnih materija u prirodnu sredinu. Ekonomska praksa postala je presudan faktor između čoveka i prirode.

3.2. Savremeni pristup zaštiti prirode Čovečanstvo se na današnjem stadijumu naučnotehničkog progresa našlo na prekretnici: kako izgrađivati svoj odnos prema prirodi i šta učiniti da bi se, ne trošeći prekomerno njena bogatstva, ne pogoršavajući životnu sredinu i razvijajući proizvodne snage, zadovoljile materijalne i kulturne potrebe ljudi? Naravno, ovo je veoma složeno pitanje.780 Ovde se prepliću mnogobrojni problemi tehničkog, ekonomskog, socijalnog i ideološkog karaktera. Radi ograničavanja, na primer, zagađivanja prirodne sredine i eliminisanja negativnih pojava koje prate naučno-tehnički progres, neophodna su velika sredstva. Industrija čelika u SAD uložila je više od 400 miliona dolara u cilju sprečavanja zagađivanja vode i vazduha od 1950. do 1965. godine, a zaključno sa 1975. godinom utrošeno je oko 3 milijarde dolara za sprečavanje zagađivanja čovekove sredine u celini. Dalji razvoj, na osnovu važećeg zakona zahteva nova ulaganja 780

Videti: Ministarstvo za zaštitu životne sredine Republike Srbije, Ekonomija Ekologije i Ekologija ekonomije (UNECO), Beograd, 2009. godine. 269

čak 12-14 milijardi dolara do 1983. godine. Po godinama visina ove vrste ulaganja u ukupnim investicijama kretala se: 10% u 1970. godini, 11,3% u 1971. godini, 17,3% u 1973. godini, a u 1983. procenjuje se da će dostići 26%.781 Većina Amerikanaca veruje daje takva investicija potrebna. U Japanu je samo u toku 1969. godine potrošeno 700 milijardi dinara za opremu i uređaje za prečišćavanje otpadnih voda i drugih gasova. Veći deo troškova snosilo je društvo (a to znači i nedužni građani preko poreza) a privatne firme - proizvođači ove opreme iznašli su novo polje za sticanje profita. Pri rešavanju problema zaštite prirode, koji danas imaju globalni karakter, potrebno je savladati i otpore kapitalističkih monopola, u svakom čoveku razviti njegovu ličnu odgovornost za sudbinu biosfere i razvijati nauku o racionalnom iskorišćavanju prirodnih izvora. Zaštita prirode je za stanovnike zemljine kugle danas jedan od prioritetnijih zadataka. To je stalna, plemenita, praktično svrsishodna i internacionalna stvar. Pri brižljivo osmišljenoj organizaciji, takav posao može doprineti ozdravljivanju ne samo geografske već i političke klime na Zemlji.782 Pojam „zaštita prirode” je složen i višestran, a osnovni smisao je u tome, da se iznađu optimalni putevi međusobnog odnosa na relaciji čovek - društvo – priroda, u uslovima ubrzanog naučno-tehničkog progresa i demografske eksplozije stanovništva. Zaštita prirode - to je kompleks društvenih mera, usmerenih na racionalno iskorišćavanje prirodnih izvora, reprodukciju i umnožavanje bioloških resursa, sprečavanje zagađivanja prirodne sredine. Zaštita prirode - to je briga o životnom standardu ljudi, o životu današnjeg i budućih pokolenja. U Francuskoj zaštita prirode identifikuje se sa zaštitom čoveka, koji u prirodi nalazi uslove za život - stanište, hranu, odmor i inspiraciju za stvaralaštvo. Zaštita prirode podrazumeva preventivne i aktivne mere, na čijem sprovođenju će učestvovati svaki pojedinac i društvo u celini. Preventivne mere podrazumevaju stvaranje optimalnih uslova za održavanje prirodne ravnoteže u određenom regionu. Na primer, zaštitu pejzaža, prirodnih i veštačkih jezera, geoloških tvorevina, vrsta i populacija bioloških zajednica flore i faune. Sve bi to trebalo staviti pod zaštitu, proglasiti nacionalnim parkovima i rezervatima, a pojedine vrste flore i faune koje su najugroženije, evidentirati u knjigama naročito zaštićenih vrsta. Postoji i niz drugih znamenitosti koje nisu uzete pod zaštitu, ali ih ljudi tradicionalno štite: živopisne prirodne pejzaže, razne vrste ptica i životinja. Aktivne mere podrazumevaju društvenu akciju s određenim ciljem sprečavanja zagađivanja atmosfere, vode i zemljišta, razradu tehnologije koja obezbeđuje ekonomičniju potrošnju prirodnih blaga. Sadašnje ogromno zaga781

Dinsmor, J.: Troškovi sprečavanja zagađivanja, Seminar o zaštiti čovekove okoline od zagađivanja otpadnim materijalima crne metalurgije, Split, 1976. 782 Morakov, K.: Planeta i mi „ Čovek i životna sredina”, br. 2/76. godine. 270

đivanje sredine najvećim delom posledica je nesavršenosti tehnoloških postupaka, sa mnogo otpadaka u raznim granama industrijske proizvodnje. Dostignuti stepen razvoja nauke za mnoge postupke, međutim, već danas nudi tehnolonpsa rešenja bez ili sa malo otpadaka, sa perspektivom da oni u bliskoj budućnosti postanu vladajući oblik. U proizvodnoj praksi razvijenih zemalja već su u primeni takva radikalna rešenja, kao što su: kompleksna prerada mineralnih i drugih sirovina; zatvoreno kruženje i iskorišćavanje upotrebljenih (otpadnih) voda; suvi postupak za dobijanje hartije i celuloze i mnogi drugi postupci.783 Ove mere se mogu preduzeti prilikom transformacija ekosistema, teritorija i prirodnih kompleksa u cilju stvaranja optimalnih uslova za život, povećanje ekonomskog potencijala (podizanja veštačkih jezera, isušivanje močvara, preoravanje ledina, obogaćivanje flore i faune novim vrstama rekultivacija narušenih pejzaža itd.). Naravno, ne može se uvek odrediti precizna granica gde prestaju preventivne i počinju aktivne mere. Sve do nedavno ljudi su pod pojmom „očuvanja prirode” podrazumevali ograničen broj pitanja: zaštita pojedinih vrsta flore i faune, stvaranje mreže naročito zaštićenih prirodnih teritorija - nacionalnih parkova - značajnih u privrednom i estetskom pogledu. S porastom proizvodnih snaga čovek je došao u izvestan konflikt s prirodom, pa su se ovi problemi proširili na čitav prirodni kompleks. Danas je opšte priznata celovita zaštita prirode i racionalno iskorišćavanje njenih resursa. Ukratko, ovaj pravac podrazumeva zaštitu prirodne sredine i razumnu ekonomsku upotrebu prirodnih resursa - zemlje, vode, korisnih minerala i rude, flore i faune, preventivno delovanje protiv zagađivanja atmosfere, vode, zemljišta i šumskih masiva. Danas je briga društva za čist vazduh i druge prirodne vrednosti neprikosnoveni deo naučno-tehničkog i ekonomskog progresa ljudske svakidašnjice. Savremena zaštita prirode sastoji se u merama kompleksa zaštite i održavanja prostora kao životnog okvira čoveka. To znači da celokupna teritorija (jedne) zemlje mora biti pod određenom društvenom kontrolom, kako u pogledu iskorišćavanja prirodne sredine i svih njenih izvora tako i zaštite, obnove, i stalnog unapređivanja prirodnih dobara. Praktično savremena zaštita prirode se sastoji u racionalnom korišćenju svih prirodnih dobara.784 Tako svestrano poimanje zadataka zaštite prirode nije nastalo preko noći: počeci te aktivnosti datiraju iz daleke prošlosti. Međutim, termin „očuvanje prirode”, je šire prihvaćen tek u prvim decenijama našeg veka. Ovaj termin je najpre označavao očuvanje prirodnih vrsta flore i faune, kojima preti opasnost od uništenja, očuvanja značajnih prirodnih objekata, stvaranje nacionalnih parkova i zabrana. Upravo su ova pitanja i razmatranja na prvoj međunarodnoj konferenciji o zaštiti prirode, održanoj 1913. godine u Švajcarskoj, na kojoj je učestvovalo 17 država. Kasnije je ovaj termin podrazumevao znatno raznovrs783

Laskorbin, B. N.: Razvitija proizvodstva i zaštita okružajuščej sredi, Moskva, 1980. Zaključci o zaštiti prirode Prosvetno-kulturnog veća Skupštine SR Srbije, 10. februara 1971. godine. Arhiva Skupštine SR Srbije. 784

271

niju aktivnost. Prvi Sveruski kongres stručnjaka u sferi zaštite prirode, održan 1929. godine, ukazivao je da „zaštita prirode u uslovima socijalističke izgradnje treba da podrazumeva jedinstven sistem mera usmerenih na zaštitu, razvoj, kvalitativno obogaćivanje i racionalno iskorišćavanje prirodnih resursa zemlje...”. Naučnici i stručnjaci su kasnije davali svoje definicije zaštite prirode. Sovjetski profesor G. P. Dementjev je suptilnije definisao ovaj problem: da „zaštita prirode podrazumeva svestran sistem planskih i sistematskih mera državnih organa, uz najpšre učešće stanovništva, na očuvanju reprodukciji i umnožavanju prirodnih resursa”. Češki naučnik J. Veseli je ukazivao da „zaštita prirode u njenom najširem smislu ima za cilj da čovekovu aktivnost u prirodi usmeri tako, da ta aktivnost doprinosi umnožavanju prirodnih bogatstava”. U Kolerovoj enciklopediji (SAD) data je ovakva definicija: „Zaštita prirode je efikasno iskorišćavanje prirodnih resursa u cilju stvaranja najveće koristi za čoveka za duži vremenski period”. U Statutu Međunarodne unije za zaštitu prirode i prirodnih izvora (MSOP) zapisano je: „Pod zaštitom prirode i prirodnih resursa podrazumeva se očuvanje organskog sveta i nežive prirode u kojoj obitava čovek, a takođe i reprodukcionih prirodnih uslova zemlje, osnovnog preduslova svake civilizacije”. U programskim ciljevima MSOP ističe se da su prirodni izvori i prirodni uslovi temelji ljudske civilizacije i podvlači da je zaštita čitave prirode od posebne važnosti za ekonomske socijalne, vaspitne, naučne i kulturne svrhe, a da su prirodne lepote i kontakt s prirodom uopšte jedan od najznačajnijih izvora ljudske inspiracije, duhovnog života i nužna osnova za obavljanje rekreacije, sve neophodnije čovekovoj egzistenciji. Danas je veoma rasprostranjen termin „zaštita prirodne sredine”, koji faktički ima isti smisao kao i termin „očuvanje prirode” u njegovom savremenom tumačenju. Pod zaštitom (konzervacijom) prirode podrazumeva se društvena aktivnost na regulisanju celokupnog odnosa čoveka prema ostaloj prirodi (prema okolini) radi obezbeđenja trajnog korišćenja njenih najznačajnijih dobara (prirodnih izvora ili resursa). Kao takva zaštita prirode predstavlja primenjenu ekologiju, računajući i humanu ekologiju, a rad na njoj primena načela racionalnog korišćenja prirode ili načela ekonomije žive i nežive prirode. Obezbeđenje ovakve zaštite prirode (čovekove sredine ili okoline) sve više predstavlja cendito sine qua non dalje egzistencije i nesmetanog fizičkog i kulturnog razvoja ljudske populacije, zahteva ne samo povremenu - od slučaja do slučaja - društvenu brigu i angažovanje, već utvrđivanje i stalno razvijanje kompleksne i sveobuhvatne politike kao dela sveukupne razvojne politike. Ako ... posmatramo samo sadržinu ovih pojmova, doći ćemo do zaključka da su reči „sredina”, „okolina”, „životna sredina”, „čovekova životna sredina”, „čovekova okolina”, „biosfera”, ipak sinonimi koji označavaju objekat kompleks-

272

ne zaštite prirode, držeći se pritom rezerve na koju ukazuju leksici, da je gipkost jezika toliko velka da ima vrlo malo reči koje označavaju potpuno istu stvar.785 Zaštitu prirode mi možemo razmatrati i kao sistem diferenciranih mera koje se odnose na različite prirodne resurse i objekte (diferencirana zaštita prirode), ili kao sistem združenih napora u cilju racionalnog iskorišćavanja, očuvanja i reprodukcije prirodnih kompleksa u celini (integrisana zaštita prirode). Integrisana zaštita prirode zasniva se na stavovima materijalističke dijalektike o međuzavisnosti i međuuzročnosti svih prirodnih pojava koje se razmatraju na planu aktivnosti ljudskog društva. Smisao, suština i zadatak zaštite prirode sastoji se u tome da se preduprede i spreče takvi zahtevi u njoj koji izazivaju degradaciju, odnosno da se u slučajevima neophodnosti sprovođenja akcija koje za posledicu mogu ili moraju imati određene poremećaje u ekološkom sistemu sredine, oni svedu na najmanju moguću meru.

3.3. Korišćenje i zaštita prirodne sredine i ekonomski razvoj Glad za prirodnim izvorima postaje sve veća s obzirom na nagli porast potreba, pa se skoro pred svim granama proizvodnje postavlja pitanje razvoja, s jedne, a ugrožavanje čovekove (prirodne) sredine, s druge strane. Razmišljanja i procene o čovekovoj budućnosti u svetlu ovog problema kreću se od sasvim mračnih do umereno optimističkih. Po prvim, čovek i planeta na kojoj živi nalaze se pred ponorom samouništenja. Takva mišljenja se zasnivaju na tvrdnji da se čovek do sada, a i sada, tako ponašao kao da mu na raspolaganju stoje neograničene rezerve vazduha, vode, obradivog zemljišta i ostalih prirodnih izvora i uslova.786 Po drugima, ističe se da na svakog živog čoveka otpada od postojeće atmosfere oko milion tona, a vode oko 5 miliona tona, pri čemu se naglašava da problem zaštite čovekove sredine nije istih dimenzija za sve zemlje, posebno ne za zemlje u razvoju.787 Sigurno je jedno, da se zadovoljavanje potreba sve većeg broja stanovništva i podizanja njihovog životnog standarda može ostvariti samo većom proizvodnjom robe, koju po zakonu o održavanju materije prati lavina otpadaka. Savremena nauka smatra, da je od izuzetnog značaja zajedničko i kompleksno razmatranje problema zaštite prirodne sredine i ekonomskog razvoja. Svi dobro znamo, da savremena proizvodnja nije ništa drugo do uticaj čoveka na prirodnu sredinu. Pa ipak, problemi zaštite prirodne sredine i ekonomski problemi se u praksi često dele. Savremeni naučnici smatraju, da uzimajući u obzir tu prirodnu vezu ekologije i proizvodnje, čoveka i proizvodnje, društva i proizvodnje 785

Čolić, D.: Zaštita prirode u savremenom društvenom razvoju, posebno u izgradnji naselja i uređenju prostora, Zaštita prirode i prostorno uređenje, Beograd, 1974. godine. 786 Kakelhaus, H.: Organismus und Technik Walter-Verlag, Olten 1971. 787 Meddox, J,: Unsere Zakunft hat Zakunft Deutsche Verlags-Anstalt, Stutgart, 1973. 273

i društvene proizvodnje i prirodne sredine treba razmatrati kao jedinstven ekološko-ekonomski sistem. Proizvodnja treba, ne samo da stvara materijalna dobra već treba i da predupredi ili eliminiše negativne posledice koje ona može da izazove u prirodnoj sredini.788 Jedan od najvažnijih zadataka današnje nauke sastoji se u razradi takvih ekološko-ekonomskih sistema, u kojima će se obezbediti visok tempo ekonomskog rasta a da se pri tome nanese što je moguće manja šteta prirodnoj sredini. To se može postići ekonomičnijim i brižljivijim trošenjem prirodnih izvora. Neposredni negativni uticaj proizvodnje na prirodu povlači za sobom direktne gubitke, izražene smanjenjem proizvodnje ili snižavanjem kvaliteta proizvoda, što na kraju dovodi do povećanih investicionih ili eksploatacionih troškova i smanjenja dohotka. Posredni negativni uticaji osećaju se u snižavanju upotrebnih funkcija i kvaliteta prirode, usled koncentracije toksičnih otpadaka u flori i fauni, povećanoj koncentraciji CO2 u atmosferi i dr.789 Posledice zagađivanja prirode su: umanjivanje rezervi prirodnih izvora usled njihove neracionalne eksploatacije; formiranje troškova neophodnih za likvidaciju zagađenja i njegovu kontrolu: formiranje troškova za očuvanje zdravlja ljudi i njihove radne sposobnosti.790 Da bi se osiguralo ekonomski racionalno korišćenje resursa okoline, tj. njena zaštita i reprodukcija na način koji će ujedno pridoneti rastu efikasnosti društvene proizvodnje nužno je kao osnovni princip prihvatiti pravilo da onaj koji uzrokuje degradaciju okoline treba da snosi i društvene troškove njene zaštite i unapređenja do nivoa postizanja dogovorenih standarda. Vrste troškova koje povlači za sobom degradacija su: (a) „humanitarni” troškovi vezani za zdravlje, radnu sposobnost i socijalnu sigurnost; (b) materijalni troškovi izazvani degradacijom i zagađivanjem prirode; (c) troškovi neophodni za intenzivnije i veće korišćenje prirodnih uslova i prirodnih izvora u situaciji kada su isti ugroženi degradacionim procesima; (d) ekološki troškovi neophodni za održavanje ravnoteže u prirodnoj sredini.791 U zapadno-ekonomskim zemljama, članicama OECS-a troškovi za borbu protiv intruzije prirode iznosili su početkom sedamdesetih godina u proseku oko 10% društvenog proizvoda, sa predviđanjem da će se u drugoj polovini sedamdesetih godina taj udeo kretati između 1 i 2 odsto kod većine zemalja - članica.792

788

Žarković, D.: Društvena reprodukcija prirodne sredine, „ Čovek i životna sredina”, or. 2/76. Voraček, V.: Metodika ekonomskeho hodnoceni vplivu človeka na prosredi, Studia Geographica No 51, Brno, 1975. 790 Odum, P. E.: Fundamentals of ecology. Philadelphia-Toronto-London, 1971. 791 Seint-Mare, F.: Socialisation de la nature. Paris, 1971. 792 „Economic impications of Pollution Control: A General Assessment”, OECD, „Studies in Resource Allocation”, No 1, Paris, 1974. 789

274

Sredinom sedamdesetih godina rashodi u vezi sa sredinom u SSSR-u iznosili su blizu 2% nacionalnog dohotka. Racionalno korišćenje prirode kojim se ona na najbolji način štiti podrazumeva uvažavanje velikog broja principa, i to: princip optimalnosti; princip jedinstva iskorišćavanja i reprodukcije prirodnih izvora; princip jedinstva iskorišćavanja i zaštite prirode; princip kvalitativnih promena načina delovanja tehnologije proizvodnih procesa sa ciljem otklanjanja oštrih kriznih situacija; princip jedinstva razrade i usaglašavanja naučno-tehnoloških osnova i socijalnih mehanizama koji regulišu odnose društva i prirode.793 Ocena uticaja prirode na proizvodnju vrši se uz uvažavanje ocene jednog prirodnog uslova ili izvora u odnosu na određeni vid proizvodnje; ocene svih prirodnih uslova i izvora za potrebe jedne privredne delatnosti; ocene jednog prirodnog uslova ili izvora u odnosu na sve privredne delatnosti; kompleksne ocene svih prirodnih uslova i izvora na ukupnu proizvodnju. Progresivno osiromašavanje prirodnih izvora već sada dovodi do pogoršanja životnih uslova čovečanstva. Budući da njihovo obnavljanje ne može da dostigne stopu njihovog uništavanja, došao je trenutak kada čoveka treba ubediti da se u odnosu na njih nalazi u tesnoj zavisnosti. Ako želimo da zaustavimo ovakav opasan razvoj, neophodno je da čovek duboko oseti potrebu da štiti pa čak i obnavlja ove izvore, iskorišćavajući ih samo uz njihovo očuvanje, na način koji obezbeđuje napredak čovečanstva i njegov budući mir.794 Naučno-ekonomski obrazloženo planiranje predstavlja proces u toku koga se postavljaju osnove za rešavanje opšteg zadatka proizvodnje: da se dođe do potrebe produkcije visokog kvaliteta uz najmanji utrošak rada, sredstava (energije) i materijala. Planiranje proizvodnje koje vodi računa o najmanjem utrošku izvora uz najefikasnije korišćenje predstavlja najmoćniju meru zaštite prirode. Stručnjacima je veoma važno da nauče procenjivati ekonomske gubitke nastale zbog primene zastarele tehnologije, koja utiče na zagađivanje sredine. Zašto je to važno? Zato, što mnogi smatraju da su suvinši i troškovi za primenu bezotpadne ili malootpadne tehnologije sve dotle, dok se ne procene gubitci koji se nanose privredi bez takve tehnologije. Uzimamo, na primer, vodu, koja se koristi za navodnjavanje. Svi meliorativni radovi su se pokazali veoma efikasnim, jer utiču na povećanje prinosa, ulaganja se isplate za kratko vreme i efekti su očigledni. Ali, potrebno je pogledati i naličje medalje. Izračunati kakvu smo štetu naneli ribljoj privredi, jer poznato je da se gotovo polovina bačenog đubriva ispira u vodne basene i narušava ekološke sisteme. Tek tada će se shvatiti, koliko su isplativi troškovi na tehnologije bez otpadaka. Zagađivanje sredine, naročito prekomerno, vrlo često više zavisi od kulturnog nivoa subjekata, nego li o objektivnoj nužnosti da se zbog određenih 793 794

Belozercev, V. I.: Naučno-tehničeskaja revolucija i obščestvo, Moskva, 1973. Stanković, S: „Divljač u savremenim biocenozama”, Zaštita prirode br. 31/1965. godine. 275

razloga u okviru nužne (dakle, ne one pljačkaške) i racionalne ekonomije u prirodnoj sredini ostave različiti tragovi. Krajnji cilj ne može biti jedino i isključivo očuvanje prirodne sredine, nego i njeno oplemenjivanje i humanizacija.795 Konačno, degradacija prirodne sredine nije proizvod privremenih i slučajnih poremećaja postojećeg ekonomskog i socijalnog sistema, niti nuz produkt tehnološkog razvoja. Naprotiv, to je simptom najdubljih kontradikcija jednog vida industrijske civilizacije i jednog načina proizvodnje. Priroda samo projektuje sliku odnosa koji među ljudima vladaju, način na koji proizvode. Dehumanizacija ili humanizacija prirode ostvaruje se posredstvom određenih socijalnih odnosa koji uslovljavaju način odnošenja prema njoj.796

4. ZAŠTITA PRIRODNE SREDINE 4.1. Ekološki problemi savremenog sveta Ekološki problemi su nastali kada su ekonomske aktivnosti počele značajno da utiču na prirodne procese korišćenjem prirodnih resursa u skladu sa planiranim ekonomskim razvojem i oslobađanjem otpadnih materija u prirodnu sredinu. Ekonomska praksa postala je presudan faktor između čoveka i prirode.797 Problemi životne sredine nastaju zbog posledica takve proizvodnje i potrošnje na zdravlje i život zajednice u celini. Oni nastaju zbog posledica koje će uslediti u budućnosti, uključujući i iscrpljivanje prirodnih izvora koji su još uvek na raspolaganju i koji se sada neštedimice koriste.798 Svet ne miruje, a kriza sistema koji počiva na profitu postaje dublja. Ogromni društveni problemi mogu biti rizični na taj sistem. Ne mogu se prihvatiti ekonomski i politički uticaji onih koji zastupaju stav da najbolji način da se poveća ekonomsko blagostanje većine leži u tome da se još više poveća ekonomska snaga jednog malog broja poslovnih ljudi. Međutim, neophodna je kritika kada se na bazi činjenica bude odlučivao o tome da li kapitalizam u izvesnim poljima neće težiti da stvori jednu gramzivu i bezobzirnu oligarhiju, neosetljivu prema čovekovom uzdizanju, čiju je svirepost u prošlosti opisao Karl Marks. Neobuzdano privatno preduzetništvo može da prouzrokuje ozbiljne društvene probleme i da dovede do velikih zloupotreba. Kriza kapitalizma i iziskuje potrebu za ozbiljnim naučnim analizama društvenih problema. 795

Pavić, R.: Zaštita prirode – to je zaštita čoveka. Zbornik radova Konferencije o zaštiti Jadrana, Opatija, 1974. godine. 796 Pečujlić, M.: Čovek i životna sredina — sociološki i politički aspekti „Socijalizam”, br. 5/73. Detaljnije videti: dr Milivoje Todorović, Čovek - društvo - životna sredina, Beograd, 1983. g. 797 Savremeni način života, začet 1776, kada je Džems Vat usavršio parnu mašinu, bitno menja život čoveka sa njegovim okruženjem. 798 John Kenneth Gelbraith, 1997, Dobro društvo, PS „Grmeč”, Beograd, str. 73. 276

Neke izjave ekonomista i političara da ekonomska i finansijska kriza znače propast liberalnog kapitalizma. To su nade ljudi da će doći do sloma liberalnog kapitalizma usled naglih periodičnih cikličnih promena. Međutim, u razvijenim ekonomijama postoje znaci da je počeo oporavak, npr.: u Nemačkoj industrijska proizvodnja raste, u SAD berzanski indeksi rastu kao znak optimizma, tako da liberalni kapitalizam opstaje. Iako se očekivalo, nema ni radikalnih reformi tog sistema. Veća regulacija je primetna nekih reklo bi se sporednih stvari, računovodstvenih standarda ili hedž fondova, koji se predstavljaju kao neko preuređenje kapitalizma. Nešto slično bilo je i nakon velike krize 1929. godine, nakon mera Rooseveltove Administracije za suzbijanje privredne krize i preispitivanja ekonomskog modela rasta.799 Neoliberalizam je ostavio katastrofalne posledice na stanje nacionalnih ekonomija i na životni standard većeg dela njihovog stanovništva. Gotovo milion ljudi u bivšim komunističkim zemljama umrlo je ranije zbog nagle privatizacije”.800 Privatizacija nije spas, jer dobro upravljanje ponajmanje garantuje privatnik. Najbolje upravljanje se ne može garantovati ni državom, a još manje privatnikom, nego lokalnom organizacijom onih koji zavise od tog dobra. Dokazano je da poslovni rezultati takvih interesnih zajednica u pravilu premašuju bilo koja poslovna očekivanja.801 Ovaj nalaz, smatra se „revolucionaran”, jer negira dosadaš799

Izvesno odstupanje od Rooseveltovog privrednog programa, odnosno politika Nju dila, koja se razvijala u vreme krize, nije odgovarala za 40-te i 50-te što je dovelo do nove ekonomske krize i preispitivanja liberalnog kapitalizma kao modela razvoja iz kojeg je proistekao zaključak da nema ukidanja sistema privatnog preduzetništva... „žele jedan takav sistem koji funkcioniše uspešno bez periodičnih slomova i dugotrajnih stagnacija... uviđaju da sistem koji je preovlađivao od 1929. godine više ne može da zadovolji i nadaju se da će jedan izmenjeni kapitalizam, s ograničenom državnom intervencijom, biti onaj koji će funkcionisati stalno i sa punim zamahom ... da se očuvaju bitne crte kapitalizma — potrošačeva suverenost u izboru, sloboda investiranja i sloboda izbora zanimanja”. Videti u: Seymour E. Hariss, 1954, Spasavanje američkog kapitalizma, Kultura, Beograd, str. 365. 800 Ubrzanje privatizacije ključna je ekonomska politika za istočnu Evropu, napisao je 1990. g. Džefri Saks, autor ideje o „šok-terapiji”. „Ako uskoro ne budu privatizovana velika preduzeća, ceo ovaj proces bio bi usporen godinama. Privatizacija je hitna potreba”. Međutim, prema nekim istraživanjima, građani zemalja koje su se opredelile za brzu privatizaciju zaista su doživele šok - ta brzina im je skratila životni vek. Studija „Masovna privatizacija i kriza smrtnosti u postkomunizmu”, objavljena u januaru 2009. g., u britanskom medicinskom časopisu „Lanset”, predočava da je, na primer, smrtnost radnika u Rusiji u vreme najvećeg zamaha privatizacije porasla za 18 odsto, a prosečan životni vek skraćen za pet godina. „Da li je spora privatizacija ugrozila šanse kapitalizma, pitaju autori istraživanja: Dejvid Stakler i Lorens King, profesori sociologije sa Oksforda i Kembrica, i Martin Meki, profesor sa Londonske škole za higijenu i tropsku medicinu. 801 Elinor Ostrom i Oliver Vilijamson su dobitnici Nobelove nagrade za ekonomiju u 2009. g. Elinor Ostrom je uz pomoć Olivera Vilijamsona sa Univerziteta u Berkliju u Kaliforniji, proučavala najbolji način upravljanja javnim dobrima. Ona je u svojim radovima pokazala da privatizacija takvih dobara nije bogom dano rešenja. 277

nju svetinju u ekonomiji - samoregulaciju tržišta. To je argument poraza neoliberalnog koncepta. S druge strane, najakutniji problem izobilja jeste uticaj globalnog napretka na prirodne resurse i okolinu. Iscrpljivanje i rasipanje neobnovljivih prirodnih izvora (privatna i državna odgovornost države) neuspeh da se upotrebe gde su najupotrebniji, pljačkamo buduće generacije, dovodi nas do maltuzijanskih problema nedovoljne snabdevenosti. Međutim, ne treba zaboraviti da blagostanje, pored toga što donosi probleme, ujedno nudi i rešenja - a što je manje blagostanje, to će manje biti i rešenja. Sve odluke moraju se zasnivati na naučnoj metodologiji, čije zaključke prethodno treba verifikovati. Suštinski problem današnjeg sveta jeste u činjenici koja ukazuje na neravnomeran razvoj u svetu, kao i evidentno raslojavanje po kupovnoj moći i ogromno siromaštvo država i naroda. Neka istraživanja u svetu pokazuju da veći broj država i regiona ima teškoća oko snabdevanja pijaće vode. To će brinuti čovečanstvo u budućnosti i biti uzrok novih migracija i novih konfrontacija. Povezanost života i ishrane, biosistem, koji je priroda ustanovila, narušava se. Usled visokog stepena zagađenja prirode dolazi do klimatskih promena. Ovu promenu je izazvao čovek, u svojoj svakodnevnoj jagmi za što većim profitom i za uvećavanjem ličnog bogatstva. Međuvladin panel za praćenje klimatskih promena (Intergovernmental panel on climate change -IPCC), skup naučnika, iz više oblasti, u svom izveštaju, publikovanom na Sastanku u Parizu, (februara 2007. g.) objavio je da se više ne radi o tome da se apeluje na čovečanstvo da u većoj meri respektuje prirodu s obzirom da se Klimatske promene već dogodile. Svetska zajednica pokrenula je niz aktivnosti kako bi se zaustavilo dalje uništavanje prirode. Izneti su zahtevi da se zaustave negativne tendencije, koj'e za posledicu imaju globalno zagrevanje. Formirani su fondovi, kako bi se obezbedila finansijska sredstva za investicije u projekte koji treba da imaju za rezultat zaustavljanje negativnih tendencija u ekološkom sistemu. Danas gotovo da nema države u razvijenom svetu koja na organizovan način ne prilazi problemu zaštite čovekove okoline. Međunarodne organizacije, banke, kao i regionalne organizacije, poput EU, uslovljavaju odobravanje finansijskih aranžmana politikom i rezultatima koje zemlja sprovodi u zaštiti životne sredine

4.2. Izvori globalnih rizika po čovekovu okolinu Savremeni svet se suočava sa brojnim rizicima. U istorijskom kontekstu, čovek se oduvek suočava sa izazovom postojanja opstanka ljudske vrste. Danas su prepoznatljive dve vrste izazova koji stoje pred savremenim čovekom i ugrožavaju postojanje ljudske vrste: prekomerno trošenje ljudskih resursa i zagađivanje čovekove okoline.

278

Potrošnja resursa Zemlje poslednjih decenija je pojačana. Istovremeno, uočava se da je ta potrošnja nejednaka, već u zavisnosti da li nastaje kao posledica korišćenja prirode od strane bogatijih ili siromašnijih delova čovečanstva. Novija istraživanja pokazuju da je naglo povećana potrošnja prirodnih dobara (koja se ne mogu ni na koji način obnoviti) od strane najbogatijih delova stanovništva. Tako, na primer: deset procenata najbogatijeg stanovništva troši 58 procenata ukupne energije, 45 procenata ukupne količine mesa i ribe i vlasnici su 87 procenata motornih vozila. U proseku, pojedinac koji živi u razvijenijoj zemlji troši prirodne resurse po stopi koja je 10 puta veća nego u nerazvijenoj zemlji.802 Nejednakost potrošnje ogleda se i u činjenici da je znatno povećana potrošnja vitalnih životnih resursa. Potrošnja vode za piće povećana je u poslednjih 40 godina dvostruko. Došlo je do povećanja potrošnje naftnih derivata, što ima za posledicu drastično povećanje cene sirove nafte poslednjih 5 godina na svetskom tržištu. Druga vrsta opasnosti po čoveka i prirodni svet na Zemlji jesu različiti vidovi zagađivanja prirode i stvaranje štetnih materija, kao što je zagađenje vazduha, zagađenje vode i zagađenje zemljišta.

4.3. Zagađenje vazduha Zagađenje vazduha je jedan od najvećih izazova sa kojim se suočava čovečanstvo danas. Zagađenje vazduha izaziva trajne posledice u atmosferi i na vrste na zemlji. Osim toga, ovo zagađenje izaziva promenu klime. Zagađenje vazduha nastaje usled nekontrolisanog ispuštanja štetnih gasova i čestica u atmosferi. Zagađenje vazduha izaziva dve vrste podjednako opasnih posledica: oštećenje ozonskog omotača i promenu sastava atmosfere, pojava kiselih kiša, i sl. Posledice globalnog zagrevanja su brojne i kumulativno imaju vrlo negativan uticaj na sve biljne i životinjske vrste. Prema istraživanjima koje je sproveo Međuvladin Panel za klimatske promene (IPCC), u periodu od 1850-2000. g. došlo je do značajnih klimatskih promena: temperature, promena nivoa mora i promene debljine snežnog pokrivača u periodu od 1850-2000. g.803 Predviđanja klimatologa, izneta na Konferenciji o promeni klime u Najrobiju (avgusta 2006), računaju da povećanje prosečne godišnje temperature od dva do pet stepeni i otapanja „večnog leda”, može imati za posledicu ukidanje postojećeg pojasa okeanskih struja. Naučnici (IPCC), u svom izveštaju u 2007. g., o stanju i promeni globalne klime sa sastanka u Bankoku (maj 2007. g.) zaključili su da svet poseduje tehnologiju i novac za ograničavanje globalnog zagrevanja, ali mora reagovati odmah, kako bi se smanjio štetan uticaj emisije gasova staklene bašte. Upozorenja ne nailaze na razumevanje političara, pre svega Kine i drugih zemalja u razvoju.804 802

Videti: Gidens, E.: Sociologija, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003, str. 75. Izvor: www.ipcc.ch 804 Isto. 803

279

Uništavanje ozonskog sloja, treba da se zaustavi. Samit je reafirmisao zaključke međunarodnih konferencija na kojima su donete odluke da se zabrani upotreba opasnih materija. Zemlje sveta, a pre svega zemlje u razvoju, da pređu na alternativne materije i izbace iz upotrebe interne gasove, koji uništavaju ozonski sloj. Obaveza je svetske zajednice i, naročito, razvijenih zemalja, da pomognu manje razvijenim zemljama, kako bi one mogle da postupe u skladu sa planom eliminisanja materija koje uništavaju ozonski omotač, a na osnovu Montrealskog protokola.

4.4. Gubitak obradivog zemljišta Na II Svetskom kongresu o očuvanju Zemlje (The World Conservation Congress - WCC) u Amanu (Jordan), u oktobru 2000. g., zatraženo je da se u skladu s Okvirnom konvencijom UN o klimatskim promenama povede računa o tome da korišćenje zemljišta, izmene i korišćenju zemljišta i eksploatisanje šuma, ne narušavaju životnu sredinu i globalnu klimu. Kopneni ekosistemi igraju veliku ulogu u globalnom kruženju ugljenika. Agro-biodiverzitet odnosi se na raznovrsnost biljnih i životinjskih vrsta koje se koriste u ljudskoj ishrani. Oko 840 miliona ljudi na Planeti dnevno ne unese dovoljne količine namirnica, a broj tog dela populacije povećava se iz dana u dan. To znači da će do 2020. g. količina proizvedene hrane morati da se poveća za 50%. Od ukupne površine planete pod kopnom, na obradivo zemljište otpada 13,40%. Oko 90 miliona hektara svetskog zemljišta moraće da bude pretvoreno u poljoprivredna dobra do 2010. g., da bi se postigla globalna obezbeđenost hranom, a polovina tih površina trebalo bi da bude dobijena krčenjem šuma, što će imati negativne posledice po globalnu klimu i biodiverzitet. Rizik za svet danas predstavlja gubitak agro-biodiverziteta. Prema podacima Svetskog programa za ljudski razvoj (UNDP) za 1998. g., za trećinu svetskog stanovništva zemlja je izvor života. To, drugim rečima znači, da se na kraju 20. veka oko 2 milijarde ljudi bavi poljoprivrednom proizvodnjom ili nekom aktivnošću, kao što su: lov, ribolov, stočarstvo i sl. Problem uništavanja poljoprivrednog zemljišta i razaranja tla izuzetno je veliki za ovu grupu ljudi. Razaranje tla je fenomen savremenog doba, koji se karakteriše pogoršavanjem kvaliteta ziratog zemljišta, pri čemu dragoceni sastojci zemljišta, od značaja za poljoprivredne kulture koje se uzgajaju, nestaju i zemljište gubi na plodnosti. Ljudi su zato prinuđeni da menjaju prebivalište, u potrazi za plodnom zemljom. Promena klime dovodi do nekontrolisanog širenja zaraznih bolesti. Zdravstvena zaštita i druge preventivne mere izostaju u zemljama podsaharske Afrike, iz razloga opšteg siromaštva. Ljudi koji žive u teškim uslovima, sa niskim životnim standardom (u uslovima preživljavanja), nemaju izbora - moraju koristiti prirodne resurse punim kapacitetom i na način koji im je pristupačan. Iz ovog se 280

može izvući zaključak kako se globalni razvoj i rešavanje globalnih problema ne mogu posmatrati odvojeno od globalnih nejednakosti.805

4.5. Voda za piće i zagađenje vode Kvalitet vode za piće postaje veliki problem čovečanstva. Procenjuje se da danas oko polovine svetskog stanovništva ne koristi čistu vodu za piće. Konferencija u Johanesburgu postavila je imperativ da se u narednih petnaest godina situacija sa snabdevanjem vodom za piće u svetu popravi, tako da se broj ljudi koji nemaju čistu pijaću vodu, smanji za polovinu. Ovaj zahtev takođe je u skladu sa milenijskim ciljevima čovečanstva. Voda je izvor života biljnog i životinjskog sveta. Ljudi su oduvek zavisili od vode. Potrebe za vodom odraslog čoveka iznose od 2,5 do 3 litara dnevno. Broj stanovnika na Planeti ubrzano se povećava, potrebe za vodom još i brže, a njena količina se ne menja. Procenjuje se da će do 2025. g. dve trećine čovečanstva osetiti ozbiljan nedostatak vode. Procene stručnjaka kažu da na početku XXI veka oko 1,1 milijarda ljudi nema pristup pijaćoj vodi u dovoljnoj količini, 2,6 milijardi nema obezbeđene elementarne uslove, a više od pet miliona ljudi godišnje umire od bolesti koje su uzrokovane zagađenom vodom.806 Problem pristupa izvorištima vode za piće najviše pogađa stanovništvo nerazvijenih svetskih regiona. Prema istraživanjima, publikovanim od strane Fonda UN za razvoj, za 2006. g. Problem sa pristupom sanitarno kontrolisanoj vodi za piće danas u svetu ima oko 2,6 milijardi ljudi. Ako se ima u vidu činjenica da danas svetsko stanovništvo broji 6,5 milijardi ljudi, dolazi se do podataka da 40% svetskog stanovništva ne pije kvalitetnu vodu za piće. U R. Srbiji 40% stanovništva ne koristi vodu za piće koja se redovno sanitarno kontroliše. Radi se uglavnom o stanovništvu koje živi u ruralnim područjima i snabdeva se vodom iz kopanih bunara. Dnevne potrebe za slatkom vodom stalno se povećavaju. Potrošnja vode raste brže od rasta svetskog stanovništva. Prema nekim futurolozima, slatka voda, i, posebno voda za piće, biće strateška sirovina u ovom milenijumu. Poseban problem predstavlja zagađenje podzemnih voda. Ova zagađenja jednim delom uzrokuje poljoprivreda - zbog korišćenja veštačkog đubriva i otpadne vode iz seoskih naselja. U razvijenim zemljama

805

Praća, N., doktorska disertacija, 2009, Ekonomsko-politički uticaj stranog kapitala na razvoj zemalja u tranziciji, Beograd, str. 98. 806 „Još uvek, na početku XXI veka, jedan od pet ljudi planete živi u razvijenim državama i ima pristup sanitarno kontrolisanoj vodi za piće, što iznosi oko 1,1 milijardu ljudi. Oko 2,6 milijardi svetskog stanovništva (gotovo polovina svetskog stanovništva, koje živi u državama u razvoju), nema pristup sanitarno kontrolisanoj vodi za piće”. Izvor: www.undp.org: Human Development Report, 2006, p. 33, UNDP. 281

zagađenja vode za piće nastaju kao posledica zagađenja rečnih tokova, koja, opet, nastaju usled nekontrolisanog ispuštanja industrijskih otpada u reke.807 Veliki broj siromašnih zemalja nije u stanju da investira u sisteme za prečišćavanje zagađene vode, te ona nekontrolisano otiče u svetska mora i zagađuje šira područja planete. Procenjuje se da danas oko 2 milijarde ljudi oboli od bolesti koje su prouzrokovane zagađenjem vode. Potrebe za vodom za piće sigurno će biti u većoj meri izražene u narednim godinama. Više je razloga za takvu pretpostavku. Najpre, procene o priraštaju svetskog stanovništva ukazuju na povećanu potrošnju vode za piće. Sigurno je da problem vode za piće nije postojao u prošlosti, kad je na planeti živeo daleko manji broj ljudi. Naročito će se nedostatak vode za piće odraziti u gradskim sredinama, gde dolazi do velikih migracija ljudi. Veliki gradovi već imaju velike probleme usled prenaseljenosti, koji se ogledaju u kvalitetu vazduha i preopterećenosti komunalne infrastrukture. Prema predviđanjima IPCC-a klimatske promene izazvaće različit ciklus i intenzitet padavina. To će se odraziti na izvorišta vode. Očekivano stanje sa snabdevanjem vode za piće u odnosu na period 1961-1990.808 Prikazana projekcija izvorišta vode za piće u trećem milenijumu i modifikacija kapaciteta izvorišta u odnosu na referentno stanje (1961-1990). Označeni su svetski regioni gde će se pojaviti suficit vode, preko 20%, u odnosu na referentni period. Označeni su regioni gde će se pojaviti suficit u vodenim resursima manji od 20%. Označena su područja planete gde će se pojaviti deficit vodenih resursa koji će iznositi do 20%. Naposletku, označene su regije gde će se pojaviti najveći deficit vodenih resursa, koji će iznositi više od 20% u odnosu na referentni period. U ovim regionima živi više od milijardu ljudi. Radi se o evropskom kontinentu, teritorije Severne Amerike, Bliskog i Srednjeg istoka, Afrike, delovima Južne i Srednje Amerike i Australije. Otpad u čvrstom stanju - ambalaža takođe u značajnoj meri zagađuje prirodnu okolinu. Najveća količina otpada u čvrstom stanju nastaje u domaćinstvima (oko 90 procenata). U razvijenim zemljama otpad u čvrstom stanju se odlaže na posebne deponije i prerađuje. Taj problem daleko je više izražen u nerazvijenim zemljama, koje imaju manje sredstava u budžetima za njegovo propisno odlaganje. Dalje, krčenjem šuma narušava se eko sistem. Šume pomažu proizvodnju čiste vode, kiseonika i doprinose održavanju obradive zemlje. Značajne su za svakodnevni život ljudi -ogrevno drvo, hrane (voćke), a služe u proizvodnji boja i lakova. Pristup kvalitetnim izvorima vode: Neke analize pokazuju u % populacije koji koristi kvalitetne izvore vode - Manje od 50%; - 50%-75%; - 76%—100%; 807

Zbog značaja koji voda za piće ima za higijenu života, u razvijenim zemljama voda iz vodovoda koristi se kao tehnička voda, dok se voda za piće i pripremanje hrane nabavlja u trgovini. 808 Izvor: www.ipcc.ch 282

nedovoljni podaci.809 Svaki treći stanovnik Zemlje oseća nestašicu vode. Tražnja vode za proizvodnju hrane i biogoriva će se povećati i svakako će stanjiti raspoložive zalihe vode, ali vodeni resursi na Zemlji nisu na izmaku i, ukoliko želimo da tako i ostane, treba da se držimo načela „proizvesti više zrna po svakoj kapi vode”. Svaki treći stanovnik naše planete na neki način oseća nestašicu vode, što je više nego što je prethodno procenjivano. Približno 1,5 milijardi od ukupno 6,1 milijarde stanovnika naše planete živi na područjima na kojima nema dovoljno vode - u severnoj Africi, severnoj Kini i pojedinim delovima jugozapada SAD. Jedna milijarda ljudi živi u područjima u kojima vode ima u rekama i drugim vodotokovima, ali nema infrastrukture za njeno korišćenje -u podsaharskoj Africi i na severu Indije. Analize UN-a ukazuju da rast svetskog stanovništva nije proporcionalan rasporedu društvenog bogatstva.810 Oštra je polarizacija u raspodeli društvenog bogatstva. Siromašni narodi su, u odnosu na referentnu 1980. g., postali još siromašniji. U posmatranom periodu pod bruto domaćeg proizvoda je najizraženiji u zemljama Južne Amerike i Karibskog Arhipelaga. Ako se uzme u obzir činjenica da je u ovom periodu došlo do depresijacije vrednosti dolara, onda je pad nacionalnog dohotka kod stanovnika ovog regiona veći od 50%. Istu tendenciju pokazuje bruto domaći proizvod ostvaren po glavi stanovnika u državama subsaharske Afrike. U ovim zemljama evidentan je pad ličnog standarda stanovništva za 50%. Respektivno, pad ličnog standarda je veći, s obzirom na pad vrednosti dolara u posmatranom periodu. Respektivno, pad ličnog standarda je veći, s obzirom na pad vrednosti dolara. Dnevna potrošnja hrane po stanovniku, izražena u kalorijama, u periodu od 1960. g., sa projekcijom do 2030. g. pokazuje velike razlike između regiona. Najviše kalorija unose stanovnici najrazvijenih zemalja. Pedeset procenata manje kalorija unose žitelji najnerazvijenijeg regiona podsaharske Afrike. Narodi ovog područja, prema projekcijama, neće moći da dostignu standard razvijenih država iz 1960. g., ni 2030. godine. Prema stanju i projekcijama, razlike u materijalnom, bogatstvu i ishrani između razvijenih i nerazvijenih regiona postojaće i u narednim decenijama. U državama na jugu Azije zabeležen je mali rast nacionalnog dohotka, iskazan po glavi stanovnika. Najbolji rezultati u posmatranom periodu ostvareni su u državama istočne Azije, gde je lični standard stanovništva realno povećan za 50%. Borba protiv gladi i prognozirano povećanje stanovnika Zemlje na tri milijarde do 2050. godine povećaće potrošnju vode za 80 odsto na poljoprivrednim 809

Izveštaj Međunarodnog instituta za upravljanje dovenim resursima, sa Konferencije organizovane u Štokholmu povodom „Svetske nedelje vode”. U sastavljanju izveštaja, koji su podržale UN, učestvovalo je 700 stručnjaka. Konferencija povodom svetske nedelje vode „Više zrna za kap”. Izvor: UNESKO, 2009. 810 Izvor: United Nations, Johanesburg Summit, „ Global Challenge, global oportunity, trend in sistainable development”, p. 6-9. 283

površinama koje se navodnjavaju ili dobijaju vodu od kiše. Navodnjavanje sada učestvuje sa 74 odsto u potrošnji vode, hidroelektrane i ostale grane industrije sa 18, a domaćinstva sa osam procenata. Proizvodnja biogoriva dodatno će pogoršati krizu, smatra stručnjak David Molden koji je vodio izradu studije. Vodeni resursi, ipak, nisu na izmaku i imaju dovoljno zemlje, vode i stručnih ljudi za rešavanje problema nestašica, navedeno je u izveštaju. „Prvo rešenje je da se nađe način da se dobije više hrane uz korišćenje manje količine vode. Jednom rečju - više zrna po kapi vode”, izjavio je Molden za Rojters. Najznačajnije je unaprediti sisteme za snabdevanje kišnicom u podsaharskoj Africi i Južnoj Aziji. Za proizvodnju jedne kalorije hrane potrebno je približno litra vode. Međutim, za kilogram žitarica potrebno je 500 do 4.000 litara vode, znatno manje nego za kilogram industrijski proizvedenog mesa koji iziskuje 10.000 litara, navedeno je u izveštaju.811 Za proizvodnju jednog kilograma mesa potrebno je potrošiti 10.000 litara vode, navedeno je u juče objavljenom izveštaju Međunarodnog instituta za upravljanje vodenim resursima. U izveštaju, prezentovanom na konferenciji koja se održava u Štokholmu, navodi se da je za proizvodnju jedne kalorije hrane potreban približno jedan litar vode, pri čemu količina varira u zavisnosti od namirnice - za kilogram žitarica potrebno je od 500 do 4.000 litara vode znatno manje nego za proizvodnju kilograma mesa.812 Prirodno bogatstvo koje nastaje: Svetska zdravstvena organizacija upozorava da već sada 1,2 milijarde ljudi ne mogu piti vodu bez rizika od bolesti ili smrti. Zbog velikih zagađenja na planeti sveža voda postaje retkost, a ona je ograničeno obnovljivi resurs. Nema je, ni više ni manje, a na njeno prirodno prečišćavanje ne može se sa sigurnošću računati. Zagađenja vode menjaju karakteristike zemljišta, pa ni ono nije više tako dobar prečistač ili filter koji bi mogao da ispravi ono što je čovek zagadio. Iz tih razloga rezerve pitke vode u velikoj meri su smanjene.813 S druge strane, zvanični podaci kažu da će do 2015. godine na planeti živeti 7,5 milijardi ljudi, od čega 95 odsto u zemljama u razvoju, kao i da će se istovremeno udvostručiti populacija u 2.000 megagradova s više od 10 miliona stanovnika. Zbog toga će, kako se navodi u zvaničnoj statistici UN, masovni pokreti ljudi izmeniti nacionalni opis pojedinih zemalja, što će, smatra se, dovesti do porasta ratnih tenzija. U takvim okolnostima oko tri milijardi ljudi neće imati dovoljno vode za piće. A da bi čovek bio zdrav i normalno živeo, on mora dnevno da konzumira 811

Tanjug, Politika, utorak, 22. 08. 2006. str. 4 Tanjug, Politika, utorak, 22. 08. 2006. 813 Politika, Nedelja, 11. 09. 2995. str. 11, Prema rečima magistra Srđana Novakovića, količina vode koja je danas dostupna svetu je ista kao i pre 4.500 godina kada su dva mesopotamska grada Lagaš i Uma (sadašnji južni Irak) zaratila oko „tečnog” zlata. U međuvremenu, globalna potrošnja se do neslućenih razmera povećala. Samo u prošlom veku potrošnja vode se udvostručila barem dva puta, a, prema nekim procenama, u narednih 20 godina još toliko se može povećati. 812

284

oko 2,5 litara čiste i pitke vode.814 Jedna od najgorih posledica rasta stanovništva jeste sve manja količina zdrave, čiste vode, te se, između ostalog, predviđa da će do 2050. godine čak 4,2 milijarde stanovnika živeti u zemljama koje ne mogu da obezbede minimalnu količinu pitke vode od 50 litara po glavi stanovnika. Svetska zdravstvena organizacija alarmantno upozorava da već sada 1,2 milijarde ljudi ne mogu piti vodu bez rizika od bolesti ili smrti. U zemljama u razvoju 80 odsto svih bolesti širi se unošenjem nekvalitetne vode. Iz Rimskog kluba takođe stilse upozorenje da će dalji razvoj industrije dovesti do takvog zagađenja vode da industrijsko društvo neće moći da preživi, ako ne promeni svoje ponašanje, i to bez obzira na činjenicu da bi voda, ravnomerno raspoređena po Zemljinoj površini. O količinama otpadnih voda koje se izlivaju u reke, jezera, mora i okeane, prema nekim procenama oko 4.500 kubnih kilometara otpadnih voda iz domaćinstava i industrijskih pogona godišnje izlije u reke. Trenutno se najgori primeni zagađivanja vode beleže u kineskim i južnoazijskim gradovima. Međutim, i u razvijenim zemljama sveta situacija postaje sve kritičnija, je se 95 odsto kanalizacija i 70 odsto industrijskih neprečišćenih otpadnih voda izliva u vodotokove. Srbija nije pošteđena od ekološke nebrige. U Beogradu se svakodnevno u Savu i Dunav izlivaju ogromne količine neprečišćene atmosferske, industrijske i komunalne vode. Samo beogradska kanalizacija ima 37 izliva iz kojih u rekama godišnje završi oko 200 miliona kubnih metara. Po nekim podacima i drlsavu i građane Srbije treba najviše da brinu zagađenja podzemnih voda. Ona su u novije vreme vrlo izražena, pa čak i zabrinjavajuća u priobalju Velike Morave, a nešto manje Južne i Zapadne, čime su ugrožena izvorišta pitke vode. U podzemnim vodama se beleže velike koncentracije nitrata, što znači da zagađenja dolaze od poljoprivrede. Voda je bogatstvo koje nestaje, a oduvek je bila osnovni element života o čijem kvalitetu treba stalno razmišljati. Zato poštujmo najstariji zakon među zakonima - zakon prirode. Procenjuje se da se od 70-ih do danas raspoloživost prirodnih resursa smanjila za jednu trećinu. Neki od pomenutih problema mogu biti rešeni unapređenjem efikasnosti i razvijanjem novih izvora snabdevanja, ali do sada se u tom rešavanju sporo napredovalo. Na primer, produktivnost u oblasti poljoprivrede raste. Međutim, da bi se nahranilo osam milijardi ljudi - na toliko će porasti svetska populacija 2025 - biće nam potrebne četiri tone useva po hektaru umesto današnje tri tone. Slično tome, naša sposobnost da pravilno koristimo i održavamo vodene rezerve ne povećava se ni približno brzo kao naša potrošnja. Svetska populacija se utrostručila u 20. veku, ali potrošnja vode je porasla šest puta. 814

Politika, Nedelja, 11. 09. 2005. str. 11, Prema rečima magistra Srđana Novakovića, Ako bismo se ubuduće odnosili nemarno prema problemu zagađenja vode, količina otpadnih voda bi se povećala do 2010. godine za oko pet do šest puta, a to znači da bi u Srbiji tada bilo više od 32 milijarde kubnih metara zagađenih otpadnih voda - upozorava naš sagovornik. - S druge strane, centralnom i jugoistočnom delu Srbije preti opasnost od nestašice čiste vode, a za pet godina situacija bi mogla postati i kritična. 285

Važnost očuvanja, ekonomski uslovi zavise prvo i najvažnije od raspoloživih izvora. I pored inteligencije i odvažnosti stanovništva, nije verovatno da bi zemlja mogla obezbediti blagostanje jednom velikom narodu. Odgovorno upravljanje razvojnim faktorimaje neophodno i sa njim povezano planiranje i kontrola.815 Jednim inteligentnim iskorišćavanjem njihovih privrednih bogatstava i njihove radne snage. Rasipničko iskorišćavanje izvora (opšta pojava, prisutno u razvijenom svetu) u privredi, u krajnjem slučaju dovešće do smanjenja životnog standarda, ponovne pojave maltuzijanskih teškoća i, najzad, do energičnih državnih mera za obezbeđenje raspodele na rđavo snabdevenim tržištima. Oskudica čini planiranje neophodnim. Planiranje je posledica krize i siromaštva. Obaveza je države da preduzme mere u cilju obezbeđenja pune proizvodnje i pune zaposlenosti ... nezaposlenosti će u izvesnoj meri uvek biti, ali socijalni program. Ekonomske i političke mere moraju biti usredsređene na postizanje dovoljnog višeg životnog standarda i dovoljne mogućnosti za svakog čoveka, ženu i dete ... veću ekonomsku bezbednost. Samit je zauzeo stanovište da se u svetu više radi na iznalaženju i korišćenju obnovljivih izvora energije. Pod obnovljivim izvorima podrazumevaju se izvori koji se mogu koristiti i u budućnosti, koji se mogu obnavljati i koji se mogu ostaviti budućim generacijama. U obnovljive izvore spadaju: sunčeva energija, energija vetra i geotermalna energija. Značaj investicija u obnovljive izvore energije sastoji se u tome što su ovi izvori najmanje štetni po prirodu. Krajem dvadesetog veka čovečanstvo se oslanjalo pretežno na energiju dobijenu iz fosilnih goriva. Zastupljenost ostalih izvora energije je mala. Najmanje se koriste obnovljivi izvori energije. U zaključcima Johanesburške deklaracije o održivom razvoju čovečanstva akcenat se stavlja na slobodu pristupa energetskim resursima za sve ljude, radi ostvarenja milenijumskih ciljeva čovečanstva, a naročito najvažnije cilja - smanjenja svetskog siromaštva: „Podržavati napore usmerene ka boljem funkcionisanju transparentnosti i potražnje, sa ciljem ostvarivanja veće stabilnosti i obezbeđivanja pristupa potrošača energetskim uslugama”.

4.6. Biološka raznolikost Biološka raznovrsnost, koja igra izuzetno značajnu ulogu u ukupnom održivom razvoju i iskorenjivanju siromaštva, bitna je za našu planetu, dobrobit ljudi i održavanje života i kulturnog integriteta ljudi. Međutim, biološka raznolikost je ogromno umanjena zbog ljudskih aktivnosti; ovaj trend se može preokrenuti samo ako lokalni narod bude imao koristi od očuvanja i održivog korišćenja biološke raznolikosti, posebno u zemljama porekla genetskih resursa, u skladu sa članom 15. Konvencije o biološkoj različitosti, usvojenoj na Svetskom Samitu o održivom razvoju i zaštiti životne sredine u Riu. Konvencija je ključni 815

Videti: Radmila Stojanović, Upravljanje faktorima razvoja, Ekonomski fakultet, Beograd. 286

instrument za očuvanje i održivo korišćenje bioloških raznolikosti i poštene i pravične podele koristi koje proističu iz korišćenja genetskih resursa. Efikasnije i jasnije sprovođenje tri cilja Konvencije i postizanje do 2010. godine značajnog smanjenja u sadašnjoj stopi gubitka biološke raznolikosti će zahtevati obezbeđivanje novih i dodatnih finansijskih i tehničkih sredstava za zemlje u razvoju, i za to će biti potrebne akcije na svim nivoima: globalnom, nacionalnom i regionalnom. Održivo upravljanje šumama, prirodnim i zasađenim šumama, kao i šumama za drvnu i za ostalu proizvodnju je bitno za postizanje održivog razvoja, i izuzetno je važan način za iskorenjivanje siromaštva. Značajno smanjenje iskrčivanja šuma i zaustavljanje gubitka šumske biološke raznolikosti i degradacije, i poboljšanja obezbeđivanja hrane i pristupa bezbednoj vodi za piće i energiji doprinosi dobrobiti čovečanstva.

4.7. Korporativna odgovornost Pod Korporativnom odgovornošću podrazumeva se odgovornost velikih kompanija za sprovođenje koncepta održivog razvoja, u svim pojavnim oblicima, a pre svega u pitanjima zaštite životne sredine. Upravo su Multinacionalne korporacije (MNK) neodgovornom politikom u potrazi za što većim profitom poremetile ravnotežu u prirodi i svojim delovanjem uticale na pojave kao što su: povećanje koncentracije gasova staklene bašte u atmosferi, oštećenja ozonskog omotača, zagađenja izvora vode za piće, smanjenja šumskog fonda i dr. Zaključak je Samita u Johanesburgu da treba aktivno promovisati korporativnu odgovornost i obavezu podnošenja računa, pored ostalog kroz pun razvoj i delotvorno sprovođenje međuvladinih sporazuma i mera, međunarodnih inicijativa i partnerstva između javnog i privatnog sektora, i odgovarajućih nacionalnih propisa.

4.8. Zdravlje Samit u Johanesburgu zalaže se za poboljšanje zdravstvene zaštite i poboljšanja kvaliteta osnovne zdravstvene zaštite, sa jedinstvenim ciljem postizanja što bolje zdravstvene zaštite na globalnom planu. Samit se založio za ulaganje u primarnu zdravstvenu zaštitu država sa niskim životnim standardom stanovništva i velikim potencijalnim zdravstvenim rizicima. To su države u nerazvijenim delovima sveta, podsaharska Afrika, gde je prosečan životni vek usled siromaštva, loših higijenskih uslova i slabe osnovne zaštite, ispod četrdeset godina.816 U ovim zemljama, kao što su Somalija, Obala Slonovače i Niger, gotovo da nema nezagađenog izvora vode za piće, a epidemije odnose sve više života. Poljoprivreda je najvažnija privredna grana, ali je zemljište nekvalitetno, a klimatski uslovi ne816

Izvor: United Nations, Johanesburg Summit, ''Global Challenge, global oportunity, trend in sistainable development'', p. 7. 287

povoljni za intenzivno bavljenje poljoprivrednom proizvodnjom. Prema Johanesburškoj deklaraciji za sprovođenje modela održivog razvoja za područje Afrike: poboljšati održivu poljoprivrednu produktivnost i sigurnost hrane u skladu sa Milenijumskim ciljevima razvoja, da se prepolovi broj gladnih; podržati afričke zemlje u razvoju i sprovođenju strategija za sigurnost hrane i energije.

4.9. Pismenost za sve Na početku XXI veka svet kao celina pun je kontrasta i apsurda. U velikom delu sveta nepismenost je prirodno stanje stvari, nešto što se podrazumeva. Pismenost je upravo omogućila ogroman napredak kod naroda koji su počeli da je praktikuju. Radi toga je Deklaracijom naglašen zahtev da se obezbede uslovi u svetu do 2015. g. da deci sveta bude omogućeno da završe potpuno osnovno školovanje i da sva deca sveta imaju jednak pristup svim nivoima obrazovanja prema nacionalnim potrebama. Ovaj imperativ ih Johanesburga u stvari je reafirmacija Milenijumskih ciljeva razvoja, kako bi je čovečanstvo upoznalo sa neophodnošću zaštite prirodne sredine.

4.10. Institucionalni okvir za održivi razvoj Deklaracijom o održivom razvoju iz Johanesburga zaključeno je da se moraju usvojiti nove mere za osnaživanje institucionalnih aranžmana za održiv razvoj na međunarodnom, regionalnom i nacionalnom planu. Dalje, promovisati integraciju ekološke, socijalne i ekonomske dimenzije održivog razvoja u radne programe regionalnih komisija UN; ustanoviti delotvoran, transparentan i regularan mehanizam međuagencijske koordinacije, sve u okviru sistema UN-a. Neophodnost u konstruktivnom traženju zajedničkog puta ka svetu koji poštuje i primenjuje viziju održivog razvoja. Cilj je postizanje globalnog konsenzusa i partnerstva među narodima u svetu. Samit u Johanesburgu reafirmisao je dokumenta usvojena na Samitu u Riu, održan deset godina ranije, kada su usvojena dokumenta kojim se definiše put čovečanstva na osnovama modela održivog razvoja. Napred navedeno je bio pokušaj da se ukaže na buduće tendencije po pitanju klimatskih promena i probleme vezane za održivost zaliha vode za piće sa kojima se suočava svetska zajednica. Društveno-ekonomski rast i razvoj mora se zasnivati na tržišnim principima. Međutim, poslovanje vezano za profit mora biti odgovorno prema životnoj sredini. Ozbiljne analize su pokazale da se problem sa klimatskim promenama i s tim povezano nedostatka pijaće vode u nekim regionima sveta može da prouzrokuje migraciona kretanja u svetu. To može da prouzrokuje konflikte i ratove za vodu. Međunarodna zajednica treba više da povede računa o ovim problemima koji će biti, osim teškoća oko nafte i drugih mineralnih sirovina i problem vodosnabdevanja, odnosno da posredstvom Fonda svetske solidarnosti, koji će imati 288

zadatak iskorenjivanja siromaštva i unapređenja društvenog i humanog razvoja u nedovoljno razvijenim zemljama. Ciljevi ekologije su drugačiji od ciljeva ekonomije. Ekologija ukazuje na ograničenja pre nego na neprestani rast. Osnovna karakteristika ekonomske politike treba da bude očuvanje i razvijanje. Naše bogatstvo leži u prirodnim izvorima koje moramo razviti u punoj meri. Da ne bi, međutim, došlo do njihovog rasipanja, mi ih moramo racionalno iskoristiti, vodeći računa i o blagostanju budućih generacija. Da bi se razvili izvori, potrebno je da privreda bude planirana kao celina, u uslovima i meri koja omogućuje dobro poslovanje. Kulturna, ekonomska i politička elita treba odlučno da zastupa dunavsku orijentaciju Srbije, što će nas učiniti građanima sveta. Vlada Srbije neće ugroziti svoj ugled u međunarodnim odnosima, a značajno će ga poboljšati sa određenom pažnjom kroz međunarodnu saradnju na Dunavu što može imati pozitivne efekte i svakako doprineti bržem učlanjenju naše zemlje u Evropsku Uniju. Srbija uređuje zaštitu i unapređivanje kvaliteta životne sredine donošenjem regularnog okvira, kojim se ostvaruje održivo upravljanje prirodnim resursima i obezbeđuje zdrava životna sredina. Sistem pravnih normi u ovoj oblasti čine zakoni i drugi propisi. Određen broj propisa još nije usaglašen sa acquis-om EU. Zakonski okvir za zaštitu životne sredine u R. Srbiji postavljen je 2004. g. donošenjem Zakona o zaštiti životne sredine, Zakona o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, Zakona o proceni uticaja na životnu sredini i Zakona o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine, koji su usklađeni sa direktivama EU. Ustav R. Srbije, usvojen 2006. godine, Glava IV: Nadležnost Republike Srbije, Član 97. Tačka 9. utvrđuje se kao nadležnost države: održivi razvoj i sistem zaštite i unapređenja životne sredine. Nacionalni program zaštite životne sredine Srbije treba da bude podržan akcionim planovima za pojedine sektore. Najvažniji sektor koji ima najveći uticaj na stanje životne sredine je sektor energetike. U ovoj oblasti usvojena je Strategija razvoja energetike do 2015. g. i usvojen Akcioni plan. Cilj Programa je da omogući podizanje kvaliteta životne sredine i unapređenje kvaliteta života stanovništva i u funkciji je realizacije pridruživanja R. Srbije EU. Program polazi od činjenice da je princip održivog razvoja određen na Konferenciji UN-a o održivom razvoju (održana 1992. g. u Rio de Žaneiru). U Programu je bliže određeno shvatanje održivog razvoja, prihvaćeno od UN-a, usklađeno sa interesima Srbije: „To podrazumeva da je održivi razvoj usklađeni sistem tehničko-tehnoloških, ekonomskih i društvenih aktivnosti u ukupnom razvoju u kojem se na principima ekonomičnosti i razumnosti koriste prirodne i stvorene vrednosti Republike sa ciljem da se sačuva i unapredi kvalitet životne sredine i buduće generacije”.817 Dugoročna politika Srbije ima za cilj priključenje EU. U tom smislu, Srbija mora uskladiti najmanje 75% svog zakonodavstva.818 817 818

Nacionalni program zaštite životne sredine Srbije, str. 6. Obaveza usklađivanja zakonodavstva Republike Srbije sa pravnim tekovinama EU prvi put 289

Pravne tekovine EU u oblasti životne sredine čine 30% zakonodavstva što čini više od dve stotine propisa, koji se odnose na zagađenje voda i upravljanje vodnim resursima i zaštitu prirodne sredine.

5. ZABRINUTOST ZA PRIRODNU SREDINU, DA ILI NE? S razlogom se danas postavlja pitanje da li čovečanstvo danas ima razloga za zabrinutost za kvalitet svoje buduće egzistencije. U celini gledajući čovečanstvo ima razloga za zabrinutost. U tom kontekstu vredi ukazati na neke od tih razloga, naravno ne pretendirajući da se na ovom mestu o tome daje detaljna analiza. 1. Izvesno je da danas čovek više nije tako „slepo” vezan za prirodu kao što je to bio slučaj mnogo ranije. Čovečanstvo danas čini 0,0002% ukupnog živog sveta planete. Za razliku od svih drugih živih bića, čovek je postao takva geološka sila koja je jedina sposobna da menja biosferu. Zbog toga, danas mnogi naučnici sveta uzdrmani tehnofobijom po svom uverenju, s pravom postavljaju pitanje gde je i koja je vrednost savremene tehničke civilizacije uopšte. Od kada čovek postoji, on menja svoju sredinu, s tim što je intenzitet tih promena različit u zavisnosti od stepena društveno-ekonomskog razvoja društva. Savremeni društvenoekonomski razvoj sveta praćen je naglašenim uticajem i menjanjem prirodne sredine. Tako je, zapravo, danas izražen najveći stepen agresije razvoja na čovekovu prirodnu sredinu. Rast „ljudske snage” izražava svoje refleksije kroz evidentnu neusklađenost stopa rasta antropogenih sistema, tj. sistema koje je stvorio čovek i rasta prirodnih sistema. Neusklađenost ide na štetu prirodnih sistema u smislu da su njihove stope rasta znatno ispod rasta antropogenih sistema. Dokaznica za to je ne mali broj. Danas čovečanstvo, npr., troši dnevno energaje onoliko koliko te energije za isto vreme proizvode sve rastinje kopna. Zar se logično ne nameće zaključak da svaka negativna promena ukupnog volumena rastinja se najdirektnije odražava na masu potrebne energaje koju koristi čovek. Zato nimalo nije svejedno kako se društvo odnosi prema amazonskim šumama, azijskim stepama, afričkim i američkim prašumama, evropskom zelenilu i sl. Očigledno narušenost harmonije između antropogenih i prirodnih sistema uslovljava potrebu za stalnim praćenjem i proučavanjem razvoja ekosistema čoveka, odnosno tzv. čovekove, antropogene prirode u smislu da se kontrolira odnos među njima kako se stepen te narušenosti ne bi još više povećao. Zapravo, svi problemi neadekvatnog odnosa između čoveka i njegove prirodne okoline situirani su upravo u sferi ljudskog delovanja, tako da sve aktivnosti na unapređenju tih odnosa leže upravo u tom domenu. se spominje u Rezoluciji o pridruživanju Evropskoj uniji, usvojenoj u Narodnoj skupštini 13. oktobra 2004. godine. Do danas je veliki broj zakona i drugih akata usklađen sa propisima Unije. 290

2. Intenzivan rast ukupnog broja stanovnika u svetu logično praćen rastom obima i strukture sveukupnih potreba ljudi uslovili su povećanu proizvodnju i potrošnju (eksploataciju) prirodnih resursa. Rast stanovništva u većini slučajeva vezan je za koncepciju eksponencijalnog rasta ukupnog broja stanovnika na zemljinoj kugli. Imajući u vidu da je stanovništvo sa svim svojim kvantitativnim i kvalitativnim obeležjima glavna odrednica u uspostavljanju relacija između ekonomije i ekologije, cenimo značajnim da na ovom mestu istaknemo osnovne tendencije u kretanju ukupnog broja stanovnika u vetu, po kontinentima i sa posebnim osvrtom na Evropu. Naravno, nije nam namera da ulazimo u detaljnu analizu demografskih svetskih kretanja, jer to nije prvenstveni cilj ovog rada, već da ukažemo samo na kvantitativnu dimenziju stanovništva koja determinira kvalitet odnosa između ekonomskog razvoja i prirodne sredine. Imajući ovu odrednicu u vidu, prema najnovijim podacima UN-a, ukupan broj svetskog stanovništva 1995. godine iznosio je 5,7 milijardi, a očekuje se da će se taj broj do 2025. godine povećati na oko 8,3 milijarde stanovnika, što se detaljnije vidi u podacima u narednoj tabeli. Veličina i porast populaci1e u svetu u periodu od 1950. go 2025. godine819 Tabela br. 1 Ukupna populacija u milionima Područje 1950 1990 1995 2025 Svet 2.519.748 5.248.832 5.726.426 8.294.341 Afrika 223.956 623.669 728.074 1.495.722 Sj. i Centr. Amerika 219.663 423.650 454.229 615.549 Južna Amerika 111.690 293. 131 319.790 462.664 Azija 1.402.725 3.186.446 3457.957 4.959.987 Okeanija 12.612 26.428 28.549 41.027 Evropa 548.710 721.734 726.999 718.203 Previše bi nas odvelo da sada dublje raspravljamo o ovoj temi, ali ipak treba zaključiti da danas živi više ljudi na zemaljskoj kugli nego ikada do sada. Povećanje stanovništva, kao što vidimo, nije beznačajno, jer je sasvim jasno da nije isto, ne samo sa stanovišta kvantiteta već i kvaliteta, nahranili ili obući tri, pet ili osam milijardi ljudi u već definisanom prostornom okruženju kakva je zemaljska kugla. Svako povećanje stanovništva otvara nove zahteve i na nov, drugačiji način, određuje odnos čoveka prema njegovom prirodnom okruženju. Taj odnos predstavlja novinu u onom smislu što čovek objektivno mora da poveća svoje proizvodne snage u kojima svakako značajno povećanje imaju proizvodni inputi. To znači da se do kraja mora uvažavati ekonomski zakon „oskudnosti proizvodnih 819

Izvor: Ujedinjene nacije, podela populacije i internacionalni radni office-i. Napomena: svetski regionalni totali uključuju i države koje nisu sve na listi. Videti šire WORLD RESOURCES. 291

inputa”, odnosno da se uz što manji utrošak sopstvene radne snage i materijalnih resursa ostvare što veći ekonomski efekti. S obzirom na izvesnu specifičnost demografske situacije u Evropi u smislu da je u njoj već duže vremena prisutna demografska stagnacija koja se u osnovi karakteriše demografskim starenjem Evrope, a zbog same demografske pozicije naše zemlje, u narednom pregledu dat ćemo prikaz kretanja ukupnog broja stanovnika u zemljama Evrope. Veličina i porast populacije u zemljama Evrope u periodu 1950-2025. god.820 Tabela br. 2. Zemlje Evrope

Ukupna populacija u milionima stanovnika 1950 1990 1995

Albanija Austrija R Belorusija Belgija Bosna i Hercegovina Bugarska R Hrvatska R Češka Danska Estonija Finska Francuska Nemačka Grčka Mađarska Island Irska Italija R Latvija Litvanija Makedonija R Moldavija Holandija Norveška Poljska Portugal Rumunija Ruska Federacija R Slovačka R Slovenija 820

1.230 6.935 7.798 8.639 2.661 7.251 3.850 8.925 4.271 1.101 4.029 41.829 68.336 7.566 9.338 143 2.969 47.104 1.949 2.557 1.230 2.472 10.114 3.265 24.824 8.405 16.311 103.283 3.463 1.473

3.289 7.705 10.212 9.951 4.308 8.991 4.517 10.306 5.140 1.575 4.986 56.718 79.365 10.238 10.365 255 3.505 57.023 2.671 3.711 2.046 4.362 14.952 4.241 38.119 9.868 23.207 147.913 5.256 1.918

Izvor: Ibid 292

3.441 7.968 10.414 10.113 3.459 8.769 4.495 12.294 5.181 1.530 5.107 57.981 81.591 10.451 10.115 269 3.553 57.187 2.557 3.700 2.163 4.432 15.503 4.337 38.338 9.823 22.835 147.000 5.353 1.946

2025 4.668 8.262 9.903 10.407 3.373 7.768 4.234 10.662 5.081 1.422 5.407 61.247 76.442 9.868 9.397 337 3.882 52.324 2.335 3.816 2.571 5.130 16.276 4.719 41.542 9.685 21.735 138.548 6.014 1.825

Španija Švedska Švajcarska Ukrajina V. Britanija Jugoslavija

28.009 7.014 4.649 37.024 50.616 7.131

38.272 8.559 6.834 51.673 57.411 10.156

39.621 8.780 7.202 51.380 58.258 10.849

37.571 9.751 7.786 48.715 61.476 11.478

Za razliku od svih drugih kontinenata i u odnosu na svet u celini, Evropa ima najnižu stopu rasta svoga stanovništva što je vidljivo u narednom pregledu: Prosečne godišnje stope rasta stanovništva u svetu Tabela br. 3. Područje Svet Afrika S. i Centr. Amerika Južna Amerika Azija Okeanija Evropa

Prosečna stopa rasta stanovništva 1980-85. 1990-95. 1,7 1,6 2,9 2,8 1,3 1,4 2,1 1,7 1,9 1,6 1,5 1,5 0,4 0,2

200-05. 1,4 2,6 1,1 1,4 1,4 1,3 0,0

Kao što se iz podataka vidi, najmanju participaciju u ukupnom rastu broja stanovnika na zemaljskoj kugli do 2025. imala bi Evropa kod koje se nakon 2000. godine predviđa stagnacija pa i pad ukupnog broja stanovnika. Interesantno je da od ukupno posmatranih 36 zemalja Evrope 50% njih bi imale ili stagnaciju ili pad broja stanovnika posle 2000. godine. Naša zemlja bi, prema ovim prognozama, bila među onim zemljama koje bi imale nešto dinamičniji rast broja stanovnika. Interesantno je istaći da bi Bosna i Hercegovina 2025. godine, na prostoru bivše Jugoslavije, bila druga po broju stanovnika, odmah iza Jugoslavije. Predviđanja govore da bi BiH te godine brojala više stanovnika nego, npr., R. Hrvatska. Naravno, ove prognoze treba posmatrati ipak samo kao prognoze, odnosno samo kao jedan od orijentira za buduće ponašanje, tim pre, što su one, prema našem mišljenju, za neke zemlje, a moglo bi se reći i za Evropu u celini, dosta restriktivne i skeptične. Npr., da li baš Bosni i Hercegovini treba više od dvadeset godina da dostigne broj stanovnika koji je imala 1991. godine ili, da li je realno da će Evropa 2025. imati apsolutni pad broja stanovnika u odnosu na 1990. godinu, što je ipak malo verovatno. Imajući u vidu stalni rast broja stanovnika na datom ograničenom prostoru zemljine kugle, opravdano se postavlja pitanje zašto se sa tim porastom broja stanovnika i njegovih proizvodnih snaga vezuje pojam sveta kao konačne veli293

čine? Ovo shvatanje polazi od stava da je svet konačan, da su izvori sirovina — zemlja, ljudsko okruženje, krajnje veličine koje se ne mogu obnavljati. Jednostavno, ako ljudi žele opstati moraju ograničiti svoju potrošnju, ograničiti iskorištavanje prirode, jer je ona svojim najvećim delom neobnovljiva. Ono što se potropš sada kao neobnovljivo bogatstvo, smanji će mogućnosti potrošnje generacijama koje dolaze. Zagovornici ove teorije, interesantno je, ne plediraju da se prestane trošiti prirodni resursi, već da se oni ne rasipaju, odnosno prekomerno ne troše. To je moguće postići racionalnijom proizvodnjom i smanjivanjem broja stanovnika, naročito u zemljama u razvoju. Na neusklađenost odnosa između rasta broja stanovnika i materijalnih vrednosti na zemlji, naročito prirodnih vrednosti, još dosta davno ukazao je engleski ekonomist Robert Maltus (Thomas Robert Malthus, 1766-1834). Ovaj teoretičar se, pored ostalog, proslavio po svojoj teoriji stanovništva. Na ovom mestu spominjemo Maltusovu teoriju o stanovništvu iz razloga da, iako je u jednom vremenu bila odbačena, ponovo je postala veoma aktuelna, tako da se danas ne mali broj savremenih teoretičara makroekonomije poziva na Maltusa i njegova ozbiljna upozorenja koja je dao u svojoj teoriji. S obzirom na ozbiljnost tih upozorenja, vredi ukazati na osnovne odrednice njegove teorije o stanovništvu. Maltus je prvo objavio anonimnu raspravu Esej o zakonu stanovništva i kako ono utiče na buduće poboljšanje društva, sa primedbama na mišljenje gosp. Godvina, G. Kondorsea i drugih pisaca, poznatu pod skraćenim nazivom Esej o stanovništvu. Pošto je ova rasprava pobudila veliku pažnju, on izdaje drugo znatno prošireno izdanje svoje rasprave sa nešto izmenjenim nazivom Esej o stanovništvu ili jedan pregled na njegove prošle i sadašnje uticaje na ljudsku sreću sa jednim istraživanjem naših izgleda u pogledu budućih otklanjanja ili ublažavanja zala koje on stvara. Teorijsku formulaciju svoga „zakona” o stanovništvu Maltus daje na sledeći način: - Stanovništvo je neizbežno ograničeno sredstvima za život; - Stanovništvo se bezuslovno razmnožava svugde tamo gde postoje uslovi za život, izuzev ako ne postoje neke nepremostive prepreke; - Prepreke razmnožavanja stanovništva Maltus vidi u razlozima kao što su moralno suzdržavanje, porok i nesreća. Osnova Maltusovog „zakona” o stanovništvu situirana je u tvrdnji da se stanovništvo, kao i sva druga živa bita, razmnožavaju brže nego što to dopušta količina hrane koju imaju na raspolaganju.821 On, pored ostalog, ističe: „Priroda je darežljivom rukom razasula klice života u oba carstva, ali je ona tvrdica u pogledu mesta i hrane. Bez takve obazrivosti, za nekoliko desetina hiljada godina, milioni svetova mogli bi da budu naseljeni samo na ovoj zemlji, ali krajnja potreba zadržava takvo plodno razmnožavanje i čovek je potčinjen tom 821

R. T. Maltus; Opit o zakonenarodnoselenija (I, II, Spb, 1868), sv. I, str. 113. 294

zakonu jednako kao i ostala živa bića”.822 Polazeći od statističkih podataka u Severnoj Americi o rastu broja stanovnika (udvostručenje svakih 25 godina), Maltus izvodi svoj poznati zaključak kako stanovništvo raste po geometrijskoj progresiji, a da životna sredina, uz najpovoljnije uslove za rad, rastu po aritmetičkoj progresiji, posledica čega je stalno siromašenje stanovništva i nemogućnost osiguravanja dovoljnih količina životnih namirnica za povećani broj stanovnika. On kaže: „Uzimamo da stanovništvo zemljine kugle u dato vreme iznosi hiljadu miliona: ljudski rod bi se razmnožio kao 1, 2, 4, 8, 16, 32, 64, 128, 256, dok bi, međutim, životna sredstva rasla kao 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9. Kroz dva stoleća odnos stanovništva prema životnim sredinama bio bi kao: 256:9; kroz tri stoleća kao 4.096:13; a pose dve hiljade godina taj odnos bi bio beskrajan i nezbrojiv.823 Iako Maltusova teorija ima mnoge manjkavosti, ona je ipak snažno uticala na kasnije i u svetu veoma poznate ekonomske teoretičare kao što je, npr., Kejns, koji je nastojao da Maltusa stavi na uzvišeno mesto među ekonomskim misliocima. Zahvaljujući ponajviše Kejnsu, koji je, kao što je poznato, stekao veliki renome u novijoj ekonomskoj misli na Zapadu, interesiranje za Maltusovu teoriju o stanovništvu ponovo je postalo veoma aktuelno. Uverenja smo da su i znanstvenici Rimskog kluba na gotovo isti ili sličan drastičan način kao i Maltus upozorili svet o opasnostima koje mu prete zbog nekontrolisane eksploatacije prirodnih resursa i drugih vrednosti prirode sa kojima raspolaže ova jedina zemljina kugla. Na primer, naučnici Rimskog kluba, u potrošnji neobnovljivih prirodnih resursa, došli so do sledećih zaključaka: „Pod pretpostavkom sadašnje stope korišćenja resursa i projiciranog porasta ovih stopa, najveći deo i sada važnih, neobnovljivih resursa posta će krajnje skup za sto godina od sada” U tom smislu, oni veoma konkretno upozoravaju na situaciju da, ako bi se nastavilo sa istim tempom eksploatacije kakav je bio 1972. godine, rezerve npr. bakra bi se iscrpile za sledećih 36 god., rezerve aluminijuma za 100 godina, cinka za 23 godina., nafte za 31. god., gvožđa za 240. god., olova za 26 god., mangana za 97 god., prirodnog plina za 38 god., kositra za 17 god., zlata za 11 godina itd.824 Činjenica je da naglašeni tempo privrednog rasta sveta neminovno uslovljava intenzivnu eksploataciju prirodnih resursa. Nekada je neki resurs isključivo služio za jednu upotrebu, dakle ona je bila monovalentna. Kiseonik je priroda stvarala za potrebe živih bića, dok se on danas koristi i za druge svrhe, naročito u tehnici. Prelaskom sa monovalentne upotrebe najvećeg broja prirodnih resursa na polivalentnu i mogućnosti za njihovo intenzivnije korišćenje postale su daleko veće. Na primer, automobil sa 900 pređenih kilometara potroši kiseonika koliko čovek za godinu dana. Nafta se u početku koristila kao gorivo, ulje i benzin, a danas se ona koristi i za brojne druge namene kao što je proizvodnja 822

Ibid, str. 96. Ibid, str. 102. 824 R. Supek, citirani rad. 823

295

izolacionih materijala, rastvarača, sredstava za impregnaciju, specijalnih mazivnih ulja za potrebe tehnike, za petrohemijske proizvode (etilen, najlon, akril, alkohol, deterdženti, boje, lakovi, sintetička guma i sl.) itd. Generalno gledajući, potrebe za prirodnim resursima razvijaju se brže od mogućnosti za njihovo reproduciranje. Rezerve, a naročito stepen istraženosti novih i pripremljenosti za njihovu eksploataciju, ne daju dovoljno razloga da se kao do sada može nastaviti istim tempom njihove eksploatacije, tim pre što je najveći deo tih resursa prirodno ograničen i neobnovljiv. Nisu u svetu svugde i podjednako prisutna ovakva shvatanja prema prirodnim resursima i prirodnoj sredini uopšte, iz jednostavnog razloga što, ni u teoriji a niti praksi, nisu ujednačeni pristupi u tom smislu. Dva su aktuelna koncepta koja tretiraju odnos prema prirodnim resursima. Prvi je utemeljen na stavu da su zalihe prirodnih vrednosti resursa male i ograničene i da ih treba koristiti racionalno i uz visok stepen ekonomisanja. Ovo stanovništvo zastupali su, kako smo ranije naglasili, naučnici Rimskog kluba. Podsećamo na njihovo dramatično upozorenje sveta da je rast broja stanovnika, njihovih proizvodnih mogućnosti i životnih uveta došao do granice koja i samu proizvodnju dovodi u pitanje. Ukazali su na fizičke uvete i ograničenja društvenoekonomskog rasta koja su posledica iscrpljenosti svetskih zaliha prirodnih resursa. Drugi koncept polazi od toga da su rezerve neiscrpne, da se stalno uvećavaju, pa ih kao takve ne treba posebno čuvati već koristiti što je moguće više i u kratkom roku. Ovaj stav direktno je suprotstavljanje aktuelnom ekonomskom zakonu „oskudnosti proizvodnih inputa”. Ova verzija koncepta kratkog roka predstavlja u osnovi deo kejnzijanskog teorijskog stava i prožima je poznato načelo „na drugi rok svi smo mrtvi“. Bez obzira na različitost i, reklo bi se, suprotstavljenost pomenutih koncepata, sasvim je izvesno da vrednosti prirodne sredine - prirodni resursi nisu besplatni i neiscrpan dar prirode. To u osnovi znači da se prema njima treba odnositi maksimalno racionalno, posebno kada je reč o neobnovljivim prirodnim resursima, i uz odgovarajuću nadoknadu — reprodukciju kod obnovljivih resursa. 3. Troškovi u vezi sa korišćenjem prirodne sredine - resursa (mineralna bogatstva, šume, vode, tlo, retka flora i fauna) i njihovom reprodukcijom iz dana u dan rastu. Svet godišnje izdvaja milijarde dolara za revitalizaciju prirodnih uslova. Danas razvijene zemlje sveta za ove namene izdvajaju oko 2% bruto-nacionalnog proizvoda godišnje. Ovaj trošak ranije nije bio prepoznatljiv sve do one faze razvoja sveta u kojoj su prirodna bogatstva postala ograničenje tog razvoja, tj. kada se za njihovo ublažavanje ili otklanjanje moraju izdvajati posebna sredstva, koja u ovom slučaju idu nauštrb razvoja u celini. Međutim, gledajući na duži rok, izdvajanja za revitalizaciju i ekonomsku potencijalnost prirodnih resursa, zapravo, doprinose jačanju njihove faktorske potencije, što je od posebnog značaja za dugoročni razvoj uopšte.

296

4. Objektivna zabrinutost za prirodnu sredinu u svetu dolazi i iz saznanja da svet još uvek nije našao dovoljan i jeftin broj supstituta za prirodne resurse (bilo druge prirodne ili veštačke) Međutim, do sada ostvarene rezultate u tom pogledu ipak ne treba pocenjivati. Npr., Englezi su našli zamenu za DDT (DS-143), ili Apolo program je pokazao da problem kiseonika nije deficitaran da se vodena para u gornjim slojevima atmosfere razlaže na vodonik i kiseonik, i da iz tog osnova potiče oko 50% kiseonika. Treba spomenuti i značajna poboljšanja kod automobila, industrijske opreme i sl., u smislu otklanjanja ili smanjivanja zagađenja čovekove prirodne sredine. Spomenute četiri grupe faktora koji utiču na zabrinutost čovečanstva za prirodnu sredinu, otvaraju brojna pitanja na koja se moraju tražiti odgovori. Može li se, npr., tvrditi da tehnologija, demografska eksplozija ili savremena industrija predstavlja primarne uzročnike iscrpljivanja prirodnih resursa i narušavanja ekološke ravnoteže? Na ovo pitanje se ne bi do kraja mogao dati potvrdan odgovor. To bi, zapravo, značilo da tehnologiju ne bi trebalo razvijati, da se ljudi ne bi trebalo rađati, da ne bi trebalo osavremenjivati industriju i sl., dakle, potpuno zaustaviti razvoj, što je suprotno opštim zakonitostima razvoja ljudskog društva i istoriji evolucije i borbe za opstanak ljudske vrste. Dobar primer za to je slučaj Holandije i Danske koje imaju najveći stepen koncentracije stanovništva na jedinici prostora, a istovremeno imaju najmanje zagađenje prirodne sredine, ili zašto je reka Temza, nekada jedna od najzagađenijih, danas jedna od najčistijih u kojoj se normalno lovi riba, kao i niz drugih veoma indikativnih primera. Očigledno je da je problem narušavanja ekološke ravnoteže u uzrocima tzv. „višeg ranga” koji imaju oznake društveno-ekonomskog karaktera. Ne upuštajući se dublje u polit-ekonomska izučavanja, sa mnogo sigurnosti se može zaključiti da su polazni uzroci evidentnog narušavanja ekološke ravnoteže situirani u modelu razvoja savremenog sveta koji još u celini nije upoznao pravo značenje prirode i „kritične tačke” svoga ponašanja u odnosu na nju. Burni industrijski razvoj s kraja XIX veka, oslonjen na jeftine energo-resurse, a rukovođen maksimizacijom profita, prirodnu sredinu je pretvorio u kapital za zgrtanje kapitala, i najdirektnije doprineo njenoj snažnoj degradaciji. I demografski prirast i tehnologija, industrija i komunalna privreda i energetika itd. mogu se uzeti kao sadejstvujući faktori u narušavanju ekološke ravnoteže. Ali, oni mogu biti i jesu određena nada čovečanstva ako se stave u pozitivan kontekst odnosa na liniji koegzistencije sa prirodom. Nisu rešenja na liniji ograničavanja korištenja prirode, konzerviranja resursa, na konceptu zaustavljanja rasta i sl. Rešenja su u građenju drugih odnosa na liniji potpunog zaokreta u odnosu prema celini prirode. Iz tih odnosa je iznedren i koncept održivog razvoja. Radi se o tome da se u zadnje vreme javlja sve više autora koji na problem debalansa u prirodi danas ne gledaju katastrofalno, iz ugla tzv. „ekološkog samoubistva”, tj. sa stanovišta opstanka već

297

više sa stanovišta barijere razvoja ometanje bržeg rasta ukupnog društvenoekonomskog blagostanja. Pritom se imaju realne mogućnosti za: - Racionalno korišćenje prirodnih resursa, preduzimajući brojne aktivnosti u tom smislu kao: supstitucija, reciklaža, istraživanje i otkrivanje novih zaliha, jeftinija proizvodnja, više varijanta upotreba ograničenih resursa, multienergetski sistem, proizvodnja veštačke hrane i sl.; - Kvalitetniji i odgovorniji odnos prema prirodnoj sredini izražen kroz: uvoz savremene tehnologije koja štedi upotrebu prirodnih resursa, izvoz radne snage, turizam, vanjska pomoć, mala privreda, radno-intenzivne grane, tržišni alokacioni sistem koji manje košta i sl. - Mogućnosti za povećanu međunarodnu saradnju, regionalnu i globalnu (na polju tehnike za supstituiranje, reciklažu, finansiranje zajedničkih projekata i sl.) i pomoć nerazvijenim zemljama ponajviše na edukacionom planu, ali i na materijalnoj pomoći u ovom smislu. - Mogućnosti za kontrolu rađanja, izučavanje i kontrolu klimatskog i meteorološkog bilansa itd. Generalno gledajući, može se reći da postoje dva pristupa u osmišljavanju čovekove intervencije u njegovu prirodnu sredinu. Prvi pristup se svodi na kritičnost odnosa uticaja čoveka na prirodnu sredinu. Svedoci smo brojnih javnih upozorenja kako treba čuvati i štititi čovekovu okolinu, postoje brojna udruženja i pokreti za zaštitu prirodne sredine koji javno negoduju za sve neadekvatne poteze čoveka prema njoj. Drugi pristup, koji inače ima manje pristalica, zastupa ideju da nije dovoljno samo kritički raspravljati o svetu već ga treba i kvalitetno menjati. To se postiže u sferi razrešavanja prisutnih društvenih protivrečnosti.

6. UPRAVLJANJE PRIRODNOM SREDINOM 6.1. Aktivistički stav prema prirodnoj sredini Izložena tematika o složenosti odnosa između ekonomije i ekologije i poremećaja koji se na tom planu javljaju, nedvosmisleno pokazuje da je potrebno iznalaziti trajnija rešenja koja osiguravaju neophodnu harmoniju u međusobnom funkcioniranju ekonomije i ekologaje. Pokazuje se, zapravo, da se izlaz u tom pogledu nalazi u sferi upravljanja prirodnom sredinom. Šta to znači? Reč je o takvom utemeljivanju odnosa između ekonomije i ekologije koji ima aktivistički stav prema prirodnoj sredini. Upravljanje prirodnom sredinom jedan je od strateških problema svetskog razvoja zato što se prostor sa svim svojim vrednostima, a samim tim i prirodna sredina kao njegov izraz, javlja faktorom tog razvoja, a upravljanje njime pretpostavka je uspešnog, brzog i stabilnog ekonomskog i transekonomskog razvoja. 298

Aktivistički stav prema prirodnoj sredini upućuje nas na nekoliko važnih naznaka: Prvo, na budućnost Aktivan se može biti samo unapred, a ne unazad. Stoga aktivizam prema prirodnoj sredini predstavlja podsistem sveukupnog aktivnog odnosa prema budućnosti. Kakvu će budućnost imati jedno društvo, dobru ili lošu, sa manje ili više ekonomskih problema, zavisi pre svega kako se prema njoj to društvo odnosi u sadašnjosti, a u ovom slučaju kako i koliko je to društvo aktivno prema prirodnoj sredini. Budućnost ima svoje ponašanje na koje se može uticati stvaralačkim menjanjem sadašnjih uslova i tokova koji vode u tu budućnost. Aktivistički stav prema budućnosti u smislu upravljanja prirodnom sredinom predstavlja, zapravo, svojevrsnu plansku „režiju” susreta sa budućnošću na ljudski način.825 Teško je govoriti o sadašnjosti bez budućnosti i obratno. Razvojna potencija prirodne sredine se menja, bilo da se stvaraju i povećavaju novi prirodni sadržaji, da se menja način njihove upotrebe, koristeći supstitute i sl. Ovde vreme igra ulogu opšteg resursa i čini osnovu na bazi koje se poistovećuju budući problemi sa sadašnjim. Već smo isticali, ali da se podsetimo na problem energije, ekosistema, hrane, sirovina i sl. i s razlogom se treba pitati jesu li oni problemi samo sadašnjosti ili istovremeno i budućnosti. Ideja aktivizma identificira se sa pojačanom društvenom odgovornošću za budućnost tog društva. U tom smislu ova ideja podrazumeva podsticanje motivacije za razvoj, optimalizaciju u korišćenju prirodne sredine sada u odnosu na budućnost, te ocenu intenziteta sadašnje akcije sa stanovišta budućnosti. Drugo, na upravljanje. Aktivistički stav prema prirodnoj sredini vezan je za upravljanje i neodvojiv je od njega kao smišljene i svrsishodne društvene akcije. Društvo je prema prirodnoj sredini aktivno ako racionalno i efikasno upravlja njome. Upravljanje ima svoju povratnu spregu, jer i ono postaje resurs dodajni resurs i kao takav ima antiinercionu funkciju prema prirodnoj sredini. Treće, na racionalnost i efikasnost. Nema razvoja bez trošenja i prirodne sredine. Ne biti dovoljno aktivan i odgovoran prema prirodnoj sredini i njenim vrednostima znači prihvatiti rasipnički odnos prema njima. S obzirom na karakter i prirodu prirodne sredine, čiji su sadržaji najvećim delom neobnovljivi, rasipnički odnos u njihovom trošenju doveo bi ih u stanje nestajanja. Zbog toga je aktivistički stav društva prema prirodnim resursima u smislu veće racionalizacije i efikasnosti trošenja daleko više naglašen nego kod nekih drugih faktora razvoja. Spominjali smo brojne primere neracionalnog odnosa prema prirodnoj sredini u svetu i velikih posledica koje su iz tog proizašle za društvo. Za građenje aktivističkog odnosa prema prirodnoj sredini veoma je bitno vreme na koje se taj odnos gradi. Ono može biti na kratki, sredi i duži rok. 825

Pored „pozitivnog” tj. aktivnog pristupa budućnosti teorija je identificirala i druge: prezentistički (budućnost se identificira sa sadašnjošću), nihilističko-finalistički (nema budućnosti, postoji samo katastrofa), fantastički, utopistički i religiozno-mitski pristup (budućnost je moguća uz moljenje natprirodnim silama). 299

Međutim, mogućnosti za aktivniji odnos prema prirodnoj sredini na kratak rok veoma su male i neznatne. Zbog toga je ovo pitanje prvenstveno vezano za srednji i dugi rok. Zašto se u našem slučaju nužno mora računati sa dugim rokom? Dugi rok je ona vremenska distanca u kojoj je moguće osigurati značajnije promene u kvalitetu prirodne sredine čiji se efekti mogu videti tek nakon isteka dužeg perioda (zna se koliko treba vremena da uzraste neko drvo, da se regeneriše neko područje i sl.). Upravljanje prirodnom sredinom na dugi rok sastoji se u planskoj mobilizaciji njenih komponenti u odnosu na razvoj, kao i pripremi efikasnijih alternativa u njenom korišćenju (supstituti, nova tehnološka rešenja i sl.). Davno je prošlo vreme kada se na prirodu gledalo kao na neiscrpni i besplatni izvor brojnih sadržaja i vrednosti koje ona nudi. To više ne može da bude čak ni vazduh, sveža voda, a da o drugim i ne govorimo. Zbog toga, aktivistički stav savremenog društva prema prirodnoj sredini više ne može biti stvar dobre volje. Društveni odnos prema prirodnoj sredini mora biti aktivan iz prostor razloga što su prirodna ograničenja postala stalni pratilac razvoja u celini i njegov strukturni element dinamike. Zato je zaštita i očuvanje prirodne sredine, a to je samo jedan vid društvenog aktiviteta prema njoj, podjednako važan makroekonomski cilj kao što su i rezultati proizvodnje. Otuda se sve češće govori o prognoziranju stanja i kvaliteta prirodne sredine, načina njenog korišćenja, unapređenju elemenata koji je čine, reprodukciji vrednosti itd., što čini osnovu aktivističkog odnosa društva prema prirodnom okruženju u celini.

6.2. Koncepcijske odrednice upravljanja prirodnom sredinom Za koncepcijsko određenje upravljanja prirodnom sredinom značajno je ukazati na zadatke, model i politiku upravljanja prirodnom sredinom i način njene zaštite od zagađivača. Da se ukratko osvrnemo na svako od ovih pitanja. Osnovni zadaci upravljanja prirodnom sredinom mogu se sažeti u sledećem: - maksimalna mobilizacija prirodne sredine za razvoj, - racionalna alokacija i korišćenje prirodnih resursa, - timulacija aktivnosti na sektoru supstitucije neregenerativnih prirodnih resursa i prirodne sredine i - osiguranje normalne nadoknade, ali i uvećanje reprocuktivnog dela prirodnih resursa i prirodne sredine. Ovako određenje osnovnih zadataka upravljanja prirodnom sredinom polazi od velikog broja društvenih ciljeva razvoja u čijoj se funkciji nalazi prirodna sredina (rast životnog standarda, promena strukture proizvodnje, održavanje tolerantne stope inflacije, rast industrijskog razvoja itd.). Pritom treba svakako istaći da se ovako postavljeni zadaci upravljanja prirodnom sredinom nipošto ne mogu identificirati sa orijentacijom o „konzervaciji”, tj. držanju van upotrebe korišćenja prirodne sredine, što nije strano nekim zagovornicima i takvog uprav-

300

ljanja prirodnom sredinom.826 Naprotiv, ovde je reč o racionalnom korišćenju prirodne sredine u smislu štednje njenih resursa, ali i njihove upotrebe putem upotrebe.827 Ne samo da nije reč o konzervaciji prirodne sredine, već se ne radi ni o njenoj prostoj već proširenoj reprodukciji, to jest stalnom uvećanju ukupnih vrednosti prirodne sredine. Ovakva dimenzija aktivističkog stava prema prirodnoj sredini proizlazi iz osnovne nužnosti života stalnog privređivanja i u vezi s tim neophodne povezanosti kratkog, srednjeg i dugog roka. Aktivistički stav prema prirodnoj sredini na liniji ovakve orijentacije mora biti planski realizovan, odnosno dinamički ugrađen u razvojne tokove ekonomije, ali i u tokove prirode koja je okružuje. Ovo je u potpunoj suprotnosti sa konceptima koji prirodnu sredinu posmatraju na kratak rok, tvrdeći da su prirodne vrednosti neiscrpan dar prirode, da se stalno uvećavaju i da ih treba što više koristiti, naročito u kratkom roku. Prethodne naznake daju dovoljno argumentacije i osnova za formuliranje principijelnog modela upravljanja prirodnom sredinom. Postavlja se pitanje na kojim osnovama se takav model upravljanja može razvijati? Reč je, zapravo, o takvom konceptu upravljanja prirodnom sredinom koji: - aproksimira takozvani zatvoreni ciklus prirode ili, jednostavnije rečeno, imitira ponašanje prirode, - podržava „razvojini” a ne „uništavajući” konflikt između ekonomije i ekologije. To drugim rečima znači da se ostvaruje ekonomski rast i razvoj uz istovremeno osiguranje reprodukcije prirodnih resursa i drugih elemenata prirodne sredine, - održava humani društveni odnos prema celini prirode i - osigurava najveće ekonomske efekte od upotrebe prirodnih komponenti prostora uz istovremeno nužno poštivanje ekoloških kriterija. Funkcioniranje ovakvog modela podrazumeva adekvatnu ekonomsku valorizaciju prirodne sredine izraženu kroz cenu njene upotrebe, zatim celovite i pravovremene informacije o stanju i prognozama svih relevantnih elemenata prirodne sredine te adekvatna ekonomska valorizacija mera koje se poduzimaju na njenoj zaštiti. Ovo je, kao što se vidi, jedan dinamički model upravljanja prirodnom sredinom koji zahteva njegovu stalnu dogradnju i usavršavanje. Brojni razlozi upućuju na takav odnos:

826

Termin „konzervacija” ima široku upotrebu. Najčešće se koristi u pasivnom obliku, tj. neupotrebe prirodne sredine mada ponekad i za označavanje njene „mudre upotrebe”. 827 Kao indikatori racionalnog korišćenja prirodnih resursa najčešće se uzimaju pokazatelji kao: rast outputa na jedinici prirodnog resursa, stepen reprodukcije prirodne sredine izložene delovanju antropogenog faktora, (npr. stepen rekultivacije tla u industrijskim zonama, rast čistoće zagađenih vodnih tokova itd.), ponašanje ekonomije koja prelazi sa primarnih (prirodni resursi) na sekundarne sirovine, bezotpadne tehnologije i sl. 301

1. Što je zaista besmisleno i bespredmetno svako suprotstavljanje između ekonomskog i prirodnog sistema jer se, zapravo, radi o dva dela jedne celine. Činjenica je, međutim, da nema apsolutne slobode u izboru i organiziranju ekonomskih aktivnosti čoveka usled determiniranosti od prirodne sredine koja nema potpunu samoregeneraciju (npr., neobnovljivi resursi). Prema tome, odnos ekonomije prema prirodi se ne sme zasnivati na principima borbe sa njom već, naprotiv, na međusobnoj koegzistenciji. Mi smo u dosadašnjim izlaganjima na više mesta ukazali da su mnoga društva, pa čak i globalno, svoj dosadašnji razvoj prvenstveno gradili na principima borbe a ne i koegzistencije (u jedinstvu suprotnosti) sa prirodom. 2. Upravljanje prirodnom sredinom na prethodno naznačenim principima ne treba poistovećivati sa pristupima koji podrazumevaju eliminaciju čovekovog mešanja u reprodukcione procese prirode. Naprotiv, reč je o dinamizaciji progresivnog kompromisa između društvenoekonomskog i razvoja prirode. U izvesnom smislu ovaj koncept upravljanja prirodom može se shvatiti kao adaptibilna strategija razvoja u odnosu na prirodu. Maksimiziranje ekonomskih aktivnosti ima objektivne granice u unutrašnjim performansama pri rode za samoregeneraciju. Zbog toga mešanje čoveka u prirodu treba organizirati na principim društvenotolerantnog pritiska na prirodu. Na taj način bit će zadovoljeni zahtevi ekonomskog razvoja, ali i potreba samoobnavljanja prirode. Nema sumnje da samo striktno uvažavanje principa racionalnog odnosa prema prirodi, (dozvoljeni stepen eksploatacije, minimum neracionalnosti i rasipanja i sl.) može voditi ekonomskom rastu u odnosu na determinizam prirode. 3. Na ovakvim osnovama koncipiran stav prema celini prirode koji, zapravo, napušta neadekvatne principe i načine mešanja čoveka u prirodu (mada je ono i dalje veoma prisutno) s pravom zaslužuje epitet „modela budućnosti” prirode i čoveka. To je ekonomski skuplji pristup, ali je zato vredniji sa stanovišta čoveka i prirode. Treba naglasiti da dobar i dovoljno korektan principijelni model upravljanja prirodnom sredinom ne znači da je i ekonomski efektan ukoliko izostane kvalitetna politika i strategija upravljanja prirodnom sredinom. Zbog toga se o ovom momentu mora jako voditi računa pri upravljanju prirodnom sredinom, jer se on danas velikom žestinom nametnuo u svim, manje-više, savremenim društvima. Radi se o sklopu važnih pitanja u kojima se prepoznaje društveni stav prema prirodnoj sredini kao što su: mobilizacija komponenti prirodne sredine, racionalna alokacija, iskorištavanje i reprodukcija prirodnih resursa, zaštita i restitucija prirodnog ambijenta i druga relevantna pitanja. Politika i strategija upravljanja prirodnom sredinom veoma je kompleksan problem iz nekoliko razloga: Prvo, što se radi o brojnim i raznovrsnim komponentama prirodne sredine koje nije lako tretirati u jednoj celini i vremenski i sadržajno,

302

Drugo, teško je i skoro nemoguće pretpostaviti da postoji samo jedna varijanta koja vodi optimalnoj racionalizaciji ciljeva i zadataka upravljanja prirodnom sredinom, Treće, pre nego se koncipira celovita strategija i politika upravljanja prirodnom sredinom neophodno je prethodno definirati niz parcijalnih strategija i politika upravljanja pojedinim komponentima te sredine, tako da one zajednički čine jedinstven i koherentan sistem celovite strategije upravljanja prirodnom sredinom. Spomenute okolnosti utiči na formuliranje strategije i politike upravljanja prirodnom sredinom. U zavisnosti, npr. od bogatstva prirodnih resursa sa kojima jedno društvo raspolaže,. od ciljeva razvoja koje pred sebe postavlja, od opšteg nivoa razvijenosti kao i drugih komponenti, oblikova će se i odgovarajuća strategija i politika upravljanja prirodnom sredinom ili njenim relevantnim komponentama kao što su prirodni resursi. Naravno, svaka od tih strategija uvažava će neke veoma bitne kriterije izbora kao što su: povećanje vlastite mineralne proizvodnje, maksimiziranje finansijskih efekata od prirodnih efekata (eksportna orijentacija), povećanje štednje sopstvenih prirodnih resursa (importna orijentacija) itd. Kod koncipiranja strategije i politike upravljanja prirodnom sredinom treba imati u vidu principijelnu razliku između reproduktivnog i nereproduktivnog dela prirodnih resursa sa stanovišta njihove ograničenosti. Neregenerativni resursi su ograničeni svojom raspoloživošću dok regenerativni to mogu postati samo usled njihove nerazumne upotrebe. Zato se i strategija upravljanja jednim i drugim bitno razlikuje. Dok se strategija upravljanja regenerativnim prirodnim resursima temelji na politici racionalne upotrebe i progresivne naknade za utrošak (što podrazumeva antisipativnu ravnotežu između proizvodnje i potrošnje), dotle se strategija korišćenja neregenerativnih prirodnih resursa temelji na što većem produženju priroda njihovog korišćenja, odnosno na njihovoj zameni veštačkim supstitutima putem stimuliranja tehničko-tehnološkog progresa koji to omogućuje. Strategija i politika upravljanja prirodnom sredinom ne može se posmatrati odvojeno od nauke, tokova i rezultata tehničkog progresa. Kako, npr. ističe Goldsmith da zajednička strategija na sektoru npr. minerala treba da dođe do izražaja na sledećim pitanjima: štednja sirovina, supstitucija sirovina, usavršavanje tehnika istraživanja minerala, usavršavanje tehnika predviđanja i procenjivanja mineralnih resursa, i na kraju usavršavanje pronalazaka za zaštitu prirodnog okruženja.828 Moraju se, dakle, stvarati nužne pretpostavke za afirmaciju nauke u domenu politike upravljanja prirodnom sredinom. Jasno, ni na ovom području, kao i brojnim drugim, nauka ne može učiniti svemoguće. Na to nas na najbolji način podsećaju reči D. Barnala „nauka nije volšeban rog izobilja već samo sredstvo za menjanje sveta u rukama ljudi”.829 828 829

Goldsmith, M., A strategy for Resources, North-Holland Co, str. 106 i dalje, Amsterdam, 1977.g. Filipovskij, N., Čelovjek i priroda, Znanie, Moskva, 1975. str. 35. 303

Iz prethodno izveštenih stavova o potrebi koncipiranja politike i strategije upravljanja prirodnom sredinom pokazuje se da je nužna radikalna promena ekonomske misli, ali i prakse upravljanja prirodnom sredinom i celini. Moderna politika upravljanja prirodnom sredinom, a u okviru nje posebno prirodnim resursima, u funkciji razvoja morala bi uvažavati nekoliko činjenica: - Da bude izrazito vezana za prioritete razvoja; - Da bude restriktivna ne samo u odnosu na manje važne ciljeve, nego i na ograničene - limitirane resurse; - Da se racionalnim korišćenjem svih komponenti prirodne sredine (ograničeni i neograničeni) osigura realizacija najvažnijih ciljeva razvoja, zaposlenost, unapređenje privredne strukture, regionalnog ekonomskog balansa i spoljnoekonomskih odnosa. - Da se osigura zaštita kvaliteta prirodne sredine primenom raznovrsnih ekonomskih i vanekonomskih mera. Savremena strategija i politika upravljanja prirodnom sredinom morala bi delovati u sledećih nekoliko pravaca: 1. Podsticanje ekonomskih aktivnosti koje vode ka smanjenju tražnje za prirodnim vrednostima uopšte (štednja i racionalna upotreba prirodnih komponenti) i rastu ponude sveukupnog fonda prirodnih sadržaja (nove investicije i nova tehnologija u proizvodnji resursa, podsticanje geoloških i drugih naučnoistraživačkih radova i sl.). Reč je, zapravo, o takvim upravljačkim akcijama koje bi trebale osigurati: - veću primenu štedljivih tehnologija počev od dobijanja resursa pa sve do isteka životnog veka proizvoda izrađenog od prirodnih materija, - podsticanje supstitucije u korišćenju prirodnih komponenti sa veštačkim sirovinama. - unapređenje strukture proizvodnje uvođenjem tzv. „novih” grana kao što je npr. proizvodnja eko-opreme i sl., - veće korišćenje jeftinijih i po zalihama bogatijih prirodnih resursa, - podsticanje bržeg razvoja diverzificiranog energosistema, - racionalno i kompleksno iskorišćavanje mineralnih sirovina i energore830 sursa. - podsticaj bržeg razvoja poljoprivrede kao izvora sirovina i hrane u toj funkciji (podizanje plodnosti tla, zaštita od erozije, sekundarnih soli, suše, poplava i zagađenje), 830

Više smo puta upotrebili reč racionalno korišćenje prirodnih resursa. Ima potrebe da to pobliže objasnimo. Naime, racionalno korišćenje prirodnih resursa podrazumeva: utilizacija otpadaka, povećanje stepena punoće izvlačenja „vrednih komponenti”, proizvodnja visokokvalitetnih vrsta proizvoda, sinteza novih materijala iz komponente sirovina, ekonomičnije korišćenje sirovina i otpadaka i sl. Kompleksno korišćenje prirodnih resursa je uži pojam od racionalnosti korišćenja o kome smo govorili i shvata se kao „berba” - „izvlačenje” vrednih sastojaka iz određene sirovine (hemijski elementi, njihova jedinjenja i svojstva, kao što je npr. toplota). 304

- podsticanje razvoja tzv. bezotpadnih tehnologija,831 - izgrađivanje odgovornog odnosa prema reprodukciji prirodnih resursa i zaštiti prirodne sredine. Da bi se mogla provoditi ovakva politika upravljanja prirodnom sredinom, nužna je kombinacija različitih upravljačkih parametara koji se mogu situirati u tri grupe: a) parametri smanjivanja upotrebe prirodnih resursa (prioritetno korišćenje štedljivih tehnologija, supstitucija tehnoloških postupaka, deklaracija o korišćenju pojedinih vrsta prirodnih resursa itd.), b) parametri za ostvarivanje racionalnog korišćenja, reprodukcije i efikasnijeg ponašanja prema resursima (renta, porezi, doprinosi i sl.), c) parametri za osiguranje rastuće ponude sirovina i materijala i prinosa uopšte (podsticanje reprodukcionih procesa, ekonomska stimulacija reciklaže, garancija otkupa poljoprivrednih proizvoda itd.). 2. Politika upravljanja prirodnom sredinom treba da osigura sposobnost ekonomije za dinamičku adaptaciju na sve promene koje se dešavaju u sferi prirodnog okruženja. Reč je o raznim oblicima rezervi u resursima ili njihovim proizvodima, razne alternacije u proizvodnji, upotrebi i potrošnji, blagovremeno aktiviranje vanjskih izvora itd. 3. Upravljačka politika bi morala biti politika budućnosti u odnosu na komponente prirodnih pretpostavki i osnova razvoja. Takva politika podrazumeva jasne društvene propozicije koje omogućuju privredi adekvatan tretman i vrednovanje opredeljenja u odnosu na prirodnu sredinu. Reč je o propozicijama u sferi tehnoloških promena koje, pre svega, uvažavaju ograničenost manjih kapaciteta ili manjih inovacija, u transferiranju jednih efekata u druge itd. To su neophodna pravila ponašanja koja se odnose na tipične probleme šireg značaja i prisutnosti kao što je prirodna sredina.

6.3. Zaštita od zagađenja Krupno pitanje upravljanja prirodnom sredinom je njena zaštita od zagađivanja. Ovo je dosta nov problem za ekonomiju uopšte, a naročito za ekonomije zemalja u razvoju i nerazvijenih. Međutim, ni „zrele privrede” i već pomalo „stari koncepti” nisu bez problema u vezi sa rešavanjem ovog pitanja. Mi smo već u ranijem izlaganju jako mnogo govorili o zagađivanju prirodne sredine i posledicama koje to zagađenje donosi, tako da se na ta brojna iskustva ovde nećemo vraćati. Nas više interesuje upravljačka dimenzija zagađivanja prirodne sredine. Reč je, zapravo, o odgovoru na pitanje šta je ekonomski optimum zagađenja prirodne sredine, što i jeste krucijalni problem upravljanja prirodnim okruženjem. Njegovo bi određenje moralo poći od nekoliko sledećih konstanti: 831

Iz ekonomskog ugla gledano, otpadom se smatraju sve one materije čija je cena (vrednost) manja od troškova skupljanja, transporta, obrade i njihove ponovne prerade. 305

Prvo, nema proizvodnje bez zagađenja pa, prema tome, i bez određenih troškova zbog zagađenja. Oni se moraju posmatrati kao obavezna ekonomska kategorija u razvoju sa kojom se mora računati. To nije ništa drugo nego cena tog razvoja. Troškovi zagađenja, koji treba da budu jedan od gradivnih elemenata ukupne cene proizvoda, posledica su čovekovog „mešanja” (proizvodnog ili potrošnog) u prirodu. Drugo, prekoračenje određenih standarda kvaliteta prirodne sredine ne samo da stvara dopunske štete proizvođača, već društvu u celini. Utvrđivanje troškova zagađenja koji se dovode u vezi sa komponentama zagađenja, često se u teoriji naziva vektorom zagađenja ili tzv. vektorom tehnogenih otpadaka. Treće, ekonomski optimum zagađenja može se odrediti na bazi minimiziranja troškova zagađenja. U račun se moraju uzeti kako neposredne štete za proizvođače, tako i indirektne štete za društvo u celini. Društvo mora da procenjuje i prognozira štete, da sa njima računa u novim projektima, mora da utvrđuje standarde (higijensko-tehnološke) kvaliteta prirodne sredine, metodologiju obračunavanja šteta, nivo troškova koji proizlaze iz zagađenja itd. Generalno gledano, troškovi zagađenja mogu se podeliti u tri grupe: - troškovi smanjenja zagađenja - troškovi preventivnog dejstva, - troškovi otklanjanja - kompenzacije negativnih društvenih posledica od zagađenja, - troškovi kompenzacije sirovinskih gubitaka koji se javljaju u otpadnim gasovima i industrijskim vodama. Ukupni društveni troškovi zagađenja prirodne sredine predstavljaju zbir svih triju spomenutih grupa troškova. Postoji njihova međusobna veza i određeni odnosi. Npr. ako rastu troškovi prevencije (prva grupa troškova), to istovremeno znači smanjenje troškova kompenzacije, i obratno. Dosadašnja praksa pokazala je da su troškovi kompenzacije uvek veći od troškova prevencije. Pravila orijentacija upravljanja prirodnom sredinom podrazumeva više ulaganja u prevenciju, kako bi se smanjilo zagađivanje a time i njegove posledice po razvoj. Odgovor na pitanje gde je ekonomski optimum zagađenja, situiran je u odrednici da optimum zagađenja postoji onda kada se proizvodnja odvija uz minimum ukupnih troškova zagađenja za datu proizvodnju i za dati nivo čistoće prirodne sredine. U matematičkoj interpretaciji ekonomski optimum zagađenja postoji onda kada se, pri dovoljno malom smanjenju nivoa zagađenja, izjednačavaju granični troškovi preventivne zaštite i granični troškovi kompenzacije društvenih šteta od zagađivanja prirodne sredine. Imajući u vidu specifičnost prirodne sredine, posebno njenu neregenerativnost, njena zaštita i očuvanje nije i ne može biti stvar parcijalnih, već opšti interes. nekada se smatralo da je to stvar proizvođačkog ili potrošačkog nivoa, a nikako „višeg” nivoa upravljanja. Dosadašnja iskustva u svetu pokazuju da upravljanje prirodnom sredinom, bez obzira na vrstu zagađivača, mora biti zadatak svih nivoa upravljanja, počev od lokalnog pa sve do globalnog svetskog. U tom pogledu, jako je važno upozorenje koje je dao Brubaker u svojim tablicama u kojima 306

pokazuje domet prostorne difuzije narušavanja prirodne sredine i nivoe sa kojih treba da dolaze upravljačke akcije.832 Domet prostorne difuzije narušavanja prirodne sredine Tabela br. 4 Eko-problemi po rangu značenja

Prostorni aspekti narušavanja (zona-nivoi) 2

Upravljački nivo na zaštiti prirodne sred.

1 3 Standard života i estetika - tvrdi otpaci 1,2 1,2 -šum 1 1 - neprijatni mirisi 1 1 - prozračnost vazduha 1,2 1,2 - kvalitet voda, rekreacioni aspekt 1,2,4 1,2,4 - naseljavanje, estetski aspekt 1 1 - naseljavanje, udobnost i efikasnost 1 1,2 - naseljena mesta, estetski aspekt 1,2,3 2,3 - pristup „divljoj” prirodi 1,2 1,2,3 Cejstvo na zdravlje - zagađivanje vazduha proizvodima 1,2 2,3,4 sagorevanja goriva - zagađivanje voda - patogeno -nitratima 1,2,4 1,2,4 1,2 1,2,3 - ind. hemijskim materijama 1,2,4,2,3,4 - pesticidi na bazi proizv. hrane 1,2 1,2,4 - radioaktivno zagađenje 1,2 2 - teški metali 3,4 2,4,5 Cejstvo narađalje i genetske osobine - radioaktivno 3,5 3,5 - pesticidi 3 3 - hemijske ind. mater. 1,2,5 3,4 Cejstvo na eko-sistem - gustina naseljenosti biosfere 3,5 3,5 - zagađivanje svetskog okeana pesticidima - naftom ostale hemijske 555 555 materije - erozija tla 1,2,5 1.2.5 - veštačko đubrivo i narušavanje 1,5 1,5 prirodnog ciklusa - ugljen-dioksid, klima 5 5 - toplinsko zagađivanje - unutrašnje 2,4 2,4 globalno 5 5 (Napomena uz tabelu: Od 15 označeni su razmeri narušavanja, te nivoi upravljanja: 1 -lokalni, 2 - regionalni, 3 - nacionalni, 4 — internacionalni, 5 - globalni - sve zemlje sveta) 832

Videti: S. Brubaker, To live on Earth, Man and his Environment in Perspective Baltimore and London, 1972., str. 186-189. 307

Osnovni zadatak upravljanja zaštitom prirodne sredine je da se spreči izbor onih varijanti razvoja koje maksimiziraju direktne u odnosu na eksterne ekonomske (zaštita prirodne sredine) ili društvene efekte. U tom kontekstu veoma je važno pitanje: koji se sve elementi moraju imati u vidu pri ekonomskoj evaluaciji mera zaštite prirodne sredine? Odgovor je sadržan u valorizaciji sledećih elemenata: suma šteta od zagađenosti prirodne sredine, ukupni troškovi zaštitnih mera i ukupni efekti primene zaštitnih mera. I pored nastojanja da se ekonomski valoriziraju štete od zagađivanja prirodne sredine i na tim osnovama preduzimaju odgovarajuće mere, još uvek nema jednog univerzalnog metoda obračuna tih šteta. Teškoće u ovom smislu proizlaze iz činjenice da su te štete teško merljive, da su u vremenu i prostoru „pokretljive” i kao takve teško uhvatljive za određenog subjekta. No, bez obzira na te okolnosti, izgrađeno je nekoliko metoda obračuna spomenutih troškova: a) Restitutivni metod obračuna gubitaka usled zagađenosti prirodne sredine vrši se na bazi troškovnog inputa (ukupne štete = investicioni troškovi + troškovi eksploatacije opreme za smanjivanje gubitka) potrebnog za nadoknadu izgubljenih delova prirodne sredine. Slabost ovog metoda je što ne može da izrazi gubitak onih delova prirode koji su definitivno izgubljeni. b) Metod supstitucije polazi od tri osnovne skupine troškova: troškova za proizvodnju, odnosno troškova za reprodukciju prirodne sredine (renta), troškova za proizvodnju opreme koja je potrebna za reprodukciju prirodne sredine i, na kraju, procena troškova za bespovratno izgubljenu prirodnu sredinu. c) Normativni metod vrši obračun gubitaka narušenosti prirodne sredine putem utvrđenih planskih normativa. Ovaj metod najviše je korišten u zemljama evropskog Istoka. U poslednje vreme u sferi obračuna gubitaka narušenosti prirodne sredine sve su više u upotrebi SV analize, metode etapne ili sukcesivne aproksimacije, optimizacioni modeli, matrični bilansni modeli, imitacioni, kombinirani modeli itd.833

7. PRIVREDNI RAZVOJ I OČUVANjE PRIRODE 7.1. Osnovni teorijsko-metodološki aspekti ekonomskog razvoja u savremenim tržišnim privredama Da bi se zadovoljile stalno rastuće potrebe stanovništva, ljudsko društvo je prisiljeno na proces stalnog obnavljanja proizvodnje različitih materijalnih dobara i usluga. To stalno obnavljanje procesa proizvodnje, koje je povezano sa raspodelom razmenom i potrošnjom, odnosno kako smo ranije definisali ove četiri faze - društvenom reprodukcijom, predstavlja jednu opštu zakonitost i nužnost u 833

Videti: dr Bajro Golić, Ekologija i ekološko pravo, Sarajevo, 2005. g. 308

svakom načinu proizvodnje. Napomenuli smo da postoji prosta, umanjena i proširena društvena reprodukcija, odnosno da obim proizvodnje može, iz godine u godinu, ostajati isti, smanjivati se ili povećavati. Imajući u vidu da obim društvenih potreba, uz godine u godinu neprekidno raste, onda se kao opšta zakonitost nameće proces proširene društvene reprodukcije. Zbog toga možemo reći da teorija proširene društvene reprodukcije istovremeno predstavlja i teoriju privrednog, odnosno ekonomskog razvoja. Analiza uslova funkcionisanja ekonomskog, odnosno privrednog razvoja vrlo rano je postala predmet izučavanja ekonomske teorije. Još je u vreme fiziokrata, njihov glavni predstavnik Fransoa Kene, istraživao zakone obnavljanja proizvodnje u makroekonomskim razmerama. Međutim, na savremenom nivou razvoja ekonomske teorije, od nje se ne očekuje da samo objašnjava proces privrednog razvoja, već da vrši ekonomsku analizu i da na taj način ukaže na mogući izbor sredstava, puteva i metoda koji se mogu upotrebiti za realizaciju ciljeva privrednog razvoja. Na ovaj način ekonomska teorija formira određenu osnovu na bazi koje se donose odluke kojima se vrši regulisanje i usmeravanje, odnosno upravljanje društveno ekonomskim razvojem i upravljanje privredom i prirodom.

7.1. Pojam ekonomskog rasta i razvoja Pod ekonomskim rastom podrazumeva stalno povećavanje obima proizvodnje u jednoj zemlji, odnosno porast bruto društvenog proizvoda kao osnovnog kvantitativnog pokazatelja kretanja proizvodnje u periodu od godinu dana. Kretanje proizvodnje predstavlja veoma bitan indikator privrednog razvoja u jednoj zemlji. Naime, privredni razvoj predstavlja, ne samo kvantitativne promene kada je u pitanju ekonomski položaj određene zemlje, već i kvalitativne promene (menjanje privredne strukture, pojava novih grana i delatnosti, novih zanimanja) koje vode ka boljem i potpunijem zadovoljavanju svih čovekovih potreba (ne samo ekonomskih, već, na primer, kulturnih). Materijalna osnovica svakog društva predstavlja bazu na kojoj se grade svi drugi aspekti jednog društva, tako da proizvodnja po glavi stanovnika predstavlja merilo za sposobnosti nekog društva da postigne zacrtane ciljeve društvenog i privrednog razvoja, a sve u svrhu zadovoljavanja stalno rastućih društvenih potreba. Dakle, porast proizvodnje po glavi stanovnika (per capita) u ekonomskoj teoriji se izražava kao privredni rast bez kojeg nema privrednog razvoja, ali ne mora svaki privredni rast da bude u funkciji privrednog (ekonomskog) razvoja. Naime, privredni rast obuhvata promene u materijalnoj proizvodnji i u toku jednog relativno kratkog vremenskog perioda, najčešće godine dana. U ekonomskoj teoriji pod pojmom ekonomskog rasta podrazumeva se godišnji porast materijalne proizvodnje iskazan vrednosno, kroz stopu rasta društvenog proizvoda ili nacionalnog dohotka. Privredni rast se može ostvariti, a da se pri tom ne ostvari razvojni tok privrede, odnosno jednog društva. Znači, privredni razvoj ne 309

uključuje samo porast materijalne proizvodnje, nego i svih drugih društveno-ekonomskih procesa i promena uslovljenih dejstvom ekonomskih i vanekonomskih faktora. Privredni razvoj uključuje promene ne samo u sferi materijalne proizvodnje, već i u celokupnoj strukturi društveno-ekonomskog razvoja: u nauci, obrazovanju, kulturi, zdravstvu, čitavoj infrastrukturi. Privredni razvoj se zbog toga izražava u jednom dužem vremenskom periodu. Privredni razvoj jedne privrede čini niz strukturalnih promena. Najvažnije strukturalne promene koje čine suštinu procesa privrednog razvoja zemlje čine promene u podeli rada. U nerazvijenim zemljama dominira primarni sektor proizvodnje, kao što je poljoprivreda i ekstraktivna industrija. Privredni razvoj zemlje se ostvaruje kroz veće učešće prerađivačkih kapaciteta industrijske proizvodnje (strukturni sektor), a na višim nivoima sve više dominiraju uslužne delatnosti (tercijarni sektor). Za privredni razvoj svake zemlje takođe je od velikog značaja i promena proizvodne strukture, odnosno uvođenje novih proizvoda, novih proizvodnih programa, nove tehnike i tehnologije, novih procesa proizvodnje, sirovina i materijala, novih izvora energije. Privredni razvoj podrazumeva i programe u rasporedu faktora proizvodnje, odnosno u njihovoj novoj alokaciji, i to ne samo radne snage, već i čitavog tehničkog potencijala. Ovde se ne misli samo na premeštaj radne snage iz primarnog sektora u prerađivačku oblast proizvodnje ili u uslužne delatnosti, već, pre svega, na promene radnih navika, sticanje novih iskustava i proizvodnih veština, obrazovanje na poslu i sl. Što se tiče sredstava za rad, realokacija tehničkog potencijala se vrši posredstvom angažovanja novčane akumulacije, u cilju izgradnje novih proizvodnih kapaciteta. Porast obima zaposlenosti i realokacija radne snage između sektora, kao i promene u tehničkom potencijalu i faktorima proizvodnje, dovode i do promena u kvalitetu tražnje. Naime, do porasta tražnje jednim delom dolazi sa povećanjem broja radnika, a jednim delom usled promene navika i izmene strukture potrošnje koja dolazi od strane tih radnika. S obzirom da dolazi do porasta opšteg nivoa kulture, obrazovanja, poboljšanja zdravstvene zaštite, odnosno do poboljšanja životnog standarda stanovništva, dolazi i do porasta zahteva i potreba stanovništva, pa samim tim i do kvalitativnih (a ne samo kvantitativnih) promena u tražnji. Privredni razvoj podrazumeva i veće i uspešnije uključivanje privrede jedne zemlje u međunarodne ekonomske tokove. Naime, u toku procesa privrednog razvoja na značaju dobijaju i zahtevi za ravnomernijim regionalnim razvojem. Privredni razvoj podrazumeva i stalno rastući udeo akumulacije u nacionalnom dohotku. Potrebno je odrediti onu veličinu stope akumulacije koja će osigurati takav nivo reprodukcije koji ne stvara probleme sa stanovišta realizacije ukupnog društvenog proizvoda. O ovim problemima biće više govora na narednim stranicama udžbenika.

310

Dakle, privredni razvoj predstavlja jedan veoma složen proces i fenomen. Privredni rast, meren procentima porasta nacionalnog dohotka po glavi stanovnika, ne može biti realan pokazatelj stvarno dostignutog nivoa ekonomske razvijenosti. Naime, privredni razvoj ne podrazumeva samo porast društvenog proizvoda i nacionalnog dohotka, već i sve dugoročne društveno-ekonomske promene u privredi i društvu jedne zemlje (nauka, kultura, obrazovanje, politički sistem, ljudska prava i slobode, itd. Od velikog je značaja da se ekonomska teorija, a pre svega makroekonomija, bave problemima privrednog razvoja. To je potrebno, pre svega, u cilju kreiranja i vođenja razvojne i ekonomske politike. Ekonomska teorija mora jasno da sagleda tendencije na strani ponude i na strani tražnje i faktore kojima su te dve veličine uslovljene, a sve to kako bi se obezbedilo dovoljno informacija za vođenje ekonomske politike.

7.2. Ekološka ekonomija i održivi razvoj Dostignuti nivo razvoja proizvodnih snaga i potreba njihovog sve ubrzanijeg razvoja (ostvarivanje III i prelaz u IV naučno-tehnološku revoluciju) uslovljava potrebu sve većeg akumuliranja, da se ne bi zaostajalo u razvoju. dodajna sredstva akumulacije mogu se obezbediti zaduživanjem u inostranstvu, razvojem finansijskog tržišta, racionalizacijom proizvodnje i potrošnje, itd. Otuda se danas sve više govori o konceptu održivog razvoja i mogućnostima njegovog ostvarivanja u uslovima savremene informatičko komunikacione tehnologije i neophodnosti očuvanja i „stvaranja” prirodne sredine. Deo nacionalnog dohotka izdvojen za akumulaciju može se ulagati u proizvodnju u istom ili povećanom organskom sastavu kapitala. U prvom slučaju radi se o ekstenzivnom tipu proširene društvene reprodukcije, a u drugom o intenzivnom tipu proširene društvene reprodukcije. Zakonitost razvoja je intenzivna proširena društvena reprodukcija, jer ona podrazumeva menjanje tehnološke osnovice proizvodnje, odnosno ostvarivanje društvenog i tehnološkog progresa834 (primena savremenijih sredstava za proizvodnju, nove tehnike, organizacije, novih metoda proizvodnje, proizvodnja novih proizvoda, kao i razvoj samog društva), a to je uslov za ostvarivanje proširene društvene reprodukcije u narednom vremenskom periodu na višem tehnološkom i društveno-ekonomskom nivou razvijenosti. Time se obezbeđuje reprodukovanje kako materijalnih 834

Pod tehnološkim ili naučnotehnološkim progresom podrazumeva se uvođenje novih oruđa za rad, novih metoda proizvodnje i organizacije, kao i prenošenje postojećih metoda iz razvijenih zemalja i proizvodnih jedinica u manje razvijene. Tehnološki progres dovodi do strukturnih promena u tokovima reprodukcije, što omogućava porast društvene produktivnosti rada i veću efikasnost korišćenja raspoloživih resursa. Dakle, tehnološki progres obuhvata sve promene nastale usled razvoja nauke i znanja, koji unapređuje sve faktore i metode ostvarivanja društvene proizvodnje. Komponente tog progresa su: pronalazak, primena pronalazaka i širenje te primene. 311

dobara, tako i proizvodnih odnosa u proširenom (uvećanom i izmenjenom) obimu, odnosno obliku. Naučno-tehnološki progres je zakonitost razvoja u svim društvenim epohama, ali se u savremenoj epohi odvija izuzetno ubrzanim tempom (za jednu deceniju danas se ostvari više inovacija nego ranije za čitav vek). On se može ostvariti u evolucionoj ili revolucionoj formi. Evoluciona forma NTP835 predstavlja proces uvećanja proizvodnje putem usavršavanja postojeće tehnike i tehnologije u proizvodnji. Revoluciona forma NTP podrazumeva prelaz na kvalitativno novu tehniku, tehnologiju i tehnološke principe u proizvodnji (korišćenje atomske energije, veštačkih materijala i sl.). Tehnološki progres ubrzava privredni i društveni rast i razvoj u celini.836 Najcelishodniji doprinos tehničkog progresa može se iskazati analizom kapitalnog koeficijenta, jer uzima u obzir vezu između tehnike opremljenosti i produktivnosti rada. Na osnovu toga govorimo o: a) Kapitalno intenzivnom tehnološkom progresu gde kapitalni koeficijent raste jer se tehnička opremljenost brže povećava od porasta produktivnosti rada, pa je: K t +1 K t > Pt + 1 Pt gde je: K - osnova sredstava, R - proizvodnja, 1: - vreme b) Kapitalno-štednom tehnološkom progresu, gde kapitalni koeficijent opada, jer produktivnost rada raste brže od tehničke opremljenosti, odnosno: K t +1 K t < Pt + 1 Pt c) Neutralnom tehnološkom progresu, koji predstavlja konstantnost kapitalnog koeficijenta, odnosno isti tempo rasta tehničke opremljenosti i produktivnosti rada, to jest: K t +1 K t = Pt + 1 Pt Najznačajniji uslovi za širenje tehnološkog progresa su: društvenoekonomski odnosi, stalno rastuće potrebe društva, razvoj nauke, znanja i iskustva čoveka, ekonomska efikasnost pronalazaka, ekonomske mogućnosti društva, razvoj tržišta, struktura i stepen organizovanosti privrede. Danas se tehnološki 835

NTP = Naučno-tehnološki progres. Ekonomski rast predstavlja kvantitativno uvećanje bruto društvenog proizvoda. To se izražava preko stope privrednog rasta BDP. Na primer: Ako je BDP0 = 1.000 (u prethodnoj godini), a BDP1 = 1.100 novčanih jedinica (u tekućoj godini), onda je stopa rasta 10%. Ekonomski razvoj prestavlja ekonomski rast uz kvalitativne promene u privredi i društvu (razvoj novih privrednih grana, novih metoda proizvodnje, novih tehnologija, poboljšanje kvaliteta života ljudi i sl.). 836

312

progres javlja kao osnovni faktor društveno-ekonomskog razvoja (procenjuje se njegov doprinos stopi privrednog rasta iznosi 60-80%). Osnovne karakteristike tehnološkog progresa su: automatizacija i robotizacija, ne samo fizičkih nego i intelektualnih procesa društvene reprodukcije, sve veća mobilnost i otkrivanje novih vidova energije (vodena, električna, atomska, solarna) koje se koriste u proizvodnji, veliki napredak u proizvodnji sintetičkih materijala i novih proizvoda, otkrivanje i primena novih transportnih sredstava koja su povezala sve tačke na zemaljskoj kugli, veliki napredak u biologiji, hemiji i sl. Postoje različite metode za merenje nivoa i brzine ostvarivanja tehnološkog progresa. Kao sintetički pokazatelj koristi se visina globalne produktivnosti rada. Kao parcijalni pokazatelji koriste se: brzina rasta bruto društvenog proizvoda, brzina i stepen difuzije novih tehnologija, potrošnja električne energije po zaposlenom i po stanovniku, stepen rasta naučno-istraživačke aktivnosti, broj inovacija u društvu, brzina i obim uvođenja novih proizvoda, intenzitet i struktura investicija, tehnička opremljenost rada i sl. Danas se sve više radi o permanentnom, ubrzanom i beskrajnom revolucionisanju svih proizvodnih snaga, ljudskog delovanja, metoda i oblika privređivanja. Stoga se danas, umesto tehnološki progres, upotrebljava naziv tehnološka revolucija. Nju karakteriše: odlučujuća uloga nauke koja postaje neposredna proizvodna snaga društva: povezivanje nauke i tehnologije u jedinstvenu celinu, tako da se naučna otkrića odmah primenjuju, a primena nove tehnologije neposredno utiče na dalji razvoj nauke; menjanje mesta i uloge čoveka u tokovima reprodukcije, jer se on povlači iz procesa obavljanja fizičkih poslova u domen umnog delovanja u obliku projektovanja, programiranja, nadziranja i kontrole tokova reprodukcije; nauka i tehnologija prodiru i u područja van materijalne proizvodnje, kao na primer u upravljanje, usluživanje, finansije, kulturu, obrazovanje, zdravstvo, državnu upravu i sl. Stvaraju se materijalno-tehničke mogućnosti za neprekidan rast produktivnosti i efikasnosti ljudskog delovanja, smanjuju se troškovi proizvodnje, vrši se racionalno usmeravanje i upravljanje ukupnim tokovima društvene reprodukcije. Savremena tehnološka revolucija izaziva radikalne promene u ključnim ekonomskim delatnostima, te se govori o: energetskoj revoluciji, hemijskoj revoluciji, ekološkoj revoluciji, saobraćajnoj revoluciji, kompjuterskoj revoluciji, robotičkoj revoluciji, naučnoj revoluciji, genetičkoj revoluciji i dr. Ovim je započeo istorijski proces prenošenja svih neposrednih proizvodnih funkcija na mašine i pretvaranje čovekove materijalne delatnosti u vladanje prirodnim silama pomoću nauke (društvo znanja). Robotizacija postaje najpouzdaniji pokazatelj stepena i tempa tehnološkog progresa i ekonomskog razvoja. Ona omogućava veliku proizvodnju i neverovatno brz razvoj, ali donosi i mnoge prateće nevolje: ratne sukobe, ekološku

313

zagađenost i pretnju opstanka čovečanstva uopšte.837 Otuda danas govorimo o održivom razvoju. Naime, tehnološki progres omogućava uvećanje ekonomskog rasta i razvoja do neslućenih razmera, ali dovodi i do neželjenih posledica kao što su ratna razaranja, gubljenje radnih mesta i ekološka zagađenost, te se postavlja pitanje: kakav je ekonomski razvoj poželjan? Odgovor na ovo pitanje je održivi razvoj.838 On podrazumeva definisanje takve razvojne koncepcije koja će dati odgovor na sledeća pitanja: za koga razvoj, kakav razvoj, kako ga ostvariti, čime ga ostvariti, tj. kojim sredstvima? Održivi razvoj treba da integriše prethodno iskustvo, tekuću praksu i viziju budućnosti. Jedino onaj razvoj koji vodi računa o budućnosti, razvoj koji služi svima, jeste razvoj. Dakle, održivi razvoj odnosi se na razvoj zdravlja i životne sredine, na prosperitet privrede i društva, te je kao takav važan svima. Održivost znači traženje novog smisla ekonomije i tehnologije kao vidova čovekove racionalne prakse. To znači koncipiranje nove vizije ne samo ekonomije i tehnologije, već i kulture, politike, medicine, odnosno nove vizije celokupnog načina života i privređivanja. Održivi razvoj mora da bude održiv: ekonomski, ekološki, socijalno, kulturno i politički. Ekonomska održivost podrazumeva konstituisanje takvog ekonomskog sistema koji će sadržati visok stepen stabilnosti i efikasnosti radi stvaranja novododatne vrednosti kao realnog izvora za alimentiranje svih vidova i oblika potrošnje datog društva. Socijalna održivost znači izbegavanje mogućih tenzija ili ozbiljnijih socijalnih konflikata u društvu. Kulturna održivost podrazumeva sprečavanje dominacije jedne kulture nad drugom u multikulturnim zajednicama društva i na nivou celog čovečanstva. Politička održivost se shvata kao obezbeđenje ljudskih prava i demokratskih sloboda, što je veoma važna pretpostavka za ostvarivanje svih ostalih aspekata održivosti. Dakle, za održivi razvoj, sem razvijene nauke i tehnologije, neophodne su i ostale razvojne pretpostavke: novi sistem ljudskih vrednosti, kultura, etika, moral, pravi i dr. Ako tehnologija zanemari ekološke efekte, ona postaje deo društvenih problema, a ne faktor za njihovo razrešavanje. Tehnološki progres ne sme biti instrumentalizovan, već se mora posmatrati i koristiti kao razvojna varijabla kojoj su unapred određeni društveno prihvatljivi ciljevi za koje će biti korišćena. U najširem smislu reči, održivi razvoj podrazumeva ravnotežu između potrošnje resursa i sposobnosti društvenih sistema da zadovolje potrebe sadašnjih i budućih generacija. To znači odražavanje kapaciteta Zemlje radi obezbeđenja kvalitetnog života ne samo svakom životu, nego i svakom još nerođenom njenom budućem stanovniku. Stoga održivi razvoj znači održavanje uslova za kvalitetan razvoj i to ne samo kao materijalne i društvene pretpostavke opstanka sadašnje, nego i buduće generacije ljudi. U tom smislu, održivi razvoj donosi novu 837

Adolf Dragičević i Stjenko Vranjica, Politička ekonomija, Zagreb, 1998, str. 202/208. „Our Common Future”,: The World Commission on Environmental and Development Oxford University Press, Oxford, New York, 1987. 838

314

optimističku viziju globalnog razvoja odnosno razvoja za sve, stavljajući akcenat na nove poslovne strategije preduzeća kao bazične jedinice ekonomskog i tehnološkog razvoja koje mora uvažavati sve rigoroznije ne samo ekonomske, nego i ekološke kriterijume. Dakle, obrazovanje i kultura, udruženja građana, medija i drugi brojni akteri tokova društvene reprodukcije moraju svako na svoj način doprineti intenziviranju ekologizacije svesti. Taj proces mora biti komplementaran procesu koji se realizuje pomoću mehanizma tržipše regulacije, u kojem takođe treba da budu ugrađeni ekološki kriterijumi,839 o čemu je bilo reči u ovom udžbeniku. „Prema tome, održivi razvoj je onaj koji nas trajno održava kao biološku vrstu i kao kulturna, odnosno društvena bića”.840 Međutim, iako je pojam „održivi razvoj” nastao još u XIX veku, on svoju aktuelnost i afirmaciju doživljava u današnjem, XXI veku, zbog velike zagađenosti prirodne sredine i pretnje opstanka čovečanstva na Zemlji. Posebnu aktuelnost „održivi razvoj” doživeo je nakon Konferencije UN-a o zaštiti okoline i razvoju održane u Riju 1992. g. Zaključci ove konferencije sadržani su u tzv. Izveštaju Brundtland komisije gde se kaže „Održivi razvoj znači izbor načina života i privređivanja na koji svi stanovnici Zemlje mogu imati pravo, a da ne unište globalni ekosistem, koji i budućim generacijama obezbeđuje mogućnost raspolaganja nedirnutim osnovama za život. Posebno je navedeno da „održivi razvoj” zahteva promenu načina života i privređivanja, da on sadrži ekološke, ekonomske, društvene, političke i kulturne aspekte i da sa promenama treba početi u zemljama blagostanja, tj. visoko razvijenim zemljama. Pouka razlikuje strogi/snažni i blagi/slabi „održivi razvoj”. Kod „blagog održivog razvoja” polazi se od toga da se priroda može zameniti kapitalom i da se, u krajnjem slučaju sve može svesti na probanje efikasnosti energije. Prema konceptu „strogog/snažnog” odnosno „doslednog održivog razvoja” priroda se ničim ne može zameniti, odnosno treba uzeti u obzir oskudnost prirodnih izvora. I ovde se razlikuju dva tipa „strogog održivog razvoja” i to: a) Strategija tehničkog napretka: - Strategija ekološke delotvornosti: na primer, povećati stepen učinka mašina - Strategija supstitucije: na pimer, zameniti naftu korišćenjem biomase ili Sunčeve energije b) Strategija sociokulturnog napretka: - Strategija štedljivosti i ograničenja: na pr. ograničiti se na maksimalni broj letova aviona godišnje, - Strategija umerenosti na metode i učenje: na pr. stalno voditi razgovore o sadržaju „održivog razvoja”. Za neke amatere „održivi razvoj” znači povećanje ukupnog ekološko-ekonomskog učinka. To se može prikazati na sledeći način: 839 840

Dr Slobodan Pokrajac, Tranzicija i tehnologija, Beograd, 2000, str. 141/155. Isto, str. 154. 315

Stečeni rezultati kapitala koji su proizveli ljudi (LjK) Utrošeni prirodni kapital (PK) Ovaj odnos se pomoću jednačine može granati na četiri sastavna dela pri čemu se pod centralnim pojmom „količine koja prolazi kroz proizvodni proces” podrazumeva utrošak materijala odnosno energije, potrebne za stvaranje nove vrednosti, i to:

Stečeni rezultati LjK Utrošeni PK

=

Stečeni rezultati Zalihe LjK LjK X X Zalihe Količina Efikasnost koja prolazi kroz rezultata proces proizvodnje LjK efikasnost očuvanja

Količina koja prolazi kroz proces proizvodnje X Zalihe LjK Efikasnost rasta

Zalihe LjK Utrošeni PK Efikasnost učinka efikasnost ekosistema

Po drugim autorima „održivi razvoj” predstavlja porast kvaliteta života, odnosno ekonomsko blagostanje i subjektivno dobro osećanje, što se postiže smanjenim ulaganjem neobnovljivih resursa i smanjenim zagađenjem okoline i ljudi. Zato možemo reći da „održivi razvoj” predstavlja rast kvaliteta života - tj. ekonomskog blagostanja i subjektivno dobrog osećanja - što se postiže smanjenim ulaganjem neobnovljivih prirodnih resursa i sve manjim zagađenjem okoline i ljudi a s ciljem da se ne ograničavaju opcije budućih generacija.

7.3. Institucije za održivi razvoj

7.3.1. Ekonomija održivog razvoja Sve države teže ekonomskom razvoju. Politike ekonomskog razvoja se sve donedavno, međutim, nisu mnogo obazirale na životnu sredinu. Tek su u poslednjih 40 godina sadašnje razvijene zemlje spoznale da su za zaštitu životne sredine potrebne specifične politike. U mnogim zemljama, koncept zaštite životne sredine je još noviji. Sjedinjene Američke Države su, na primer, 2970. godine osnovale svoju Agenciju za zaštitu životne sredine (EPA - Environmental Protection Agency). Pre toga, pokret za konzervaciju, koji je bio aktivan skoro celo stoleće, prvenstveno se usmeravao na zaštitu javnih zemljišta. Ideja da industrijski sistem treba 316

da podleže nekoj vrsti kontrole životne sredine nije bila sastavni deo teorije ili prakse ekonomskog razvoja većim delom 20 veka. U 21. veku je postalo jasno da pitanje životne sredine i razvoja ne mogu biti odvojena. Tako je nastao koncept održivog razvoja. Svetska komisija o životnoj sredini i razvoju se 1987. godine pozabavila pitanjem konflikata između životne sredine i razvoja i predložila sledeću definiciju: Održivi razvoj je razvoj koji zadovoljava potrebe sadašnjosti bez ugrožavanja mogućnost budućih generacija da zadovolje svoje sopstvene potrebe.841 Tim pogledom na razvoj sugeriše se da se standardna perspektiva izjednačavanja ekonomskog razvoja sa ekonomskim rastom mora promeniti. Sa ekonomske tačke gledišta, razvoj poboljšava položaj budućih generacija time što povećava njihove fondove kapitala. Ako ima više kapitala, to nekoj zemlji omogućava da proizvede više dobara i obezbedi viši životni standard svojim građanima. Ali, ako u procesu proizvodnje tog fonda proizvedenog kapitala degradiramo ili uništimo prirodni kapital, time ćemo unazaditi buduće generacije. Zapravo, možda će zato i nama samima biti gore jer neke štete od zagađenja životne sredine mogu neposredno uticati na naše živote i zdravlje. Implikacije stvaranja održivog razvoja razlikuju se za razvijene zemlje i zemlje u razvoju. Trenutno razvijene zemlje obično raspolažu velikim fondovima kapitala i ekstenzivnom infrastrukturom, koja obuhvata termoelektrane, autoputeve, fabrike, ekstenzivnu urbanu i prigradsku poslovnu i stambenu izgradnju, brane, irigacione sisteme i mnoge druge elemente koji su esencijalni za modernu ekonomsku proizvodnju. To je ujedno i prednost i nedostatak kada pokušava da se dostigne održivost životne sredine. S jedne strane, veći ekonomski kapacitet i napredna tehnologija čine da je uspostavljanje zaštite životne sredine lakše i finansijski pristupačnije. S druge strane, razvijene zemlje sa velikim postojećim fondovima kapitala, koji koriste resurse i stvaraju otpad i zagađenje, i velikom potrošačkom tražnjom za neprekidnim tokom proizvoda mogu se suočiti sa tehnološkom sinhronizacijom, kao što je zavisnost od fosilnih goriva i tehnologija koje su povezane sa njima. Sinhronizacija može biti i društvena - primer može da bude nevoljnost Amerikanaca da razmatraju alternative automobilskom prevozu. Zemlje u razvoju imaju drugačije probleme u ostvarivanju održivosti. Pošto polaze od mnogo nižih nivoa prihoda, njihov osnovni društveni i ekonomski cilj je povećanje proizvodnje. Kombinacija povećane populacije i ekonomskog rasta stvara znatan pritisak na porast korišćenja resursa i povećanje stvaranja otpada i zagađenja. Istovremeno, zemlje u razvoju mogu imati veći izbor kada je u pitanju odabir puta razvoja koji će slediti. One se ne moraju nužno posvetiti modelu ekonomskog rasta koji je intenzivan resursima i stvara visoke nivoe otpada. Kao 841

Svetska komisija za životnu sredinu i razvoj (World Commission on Envoronment and Development), 1987, str. 8. 317

učesnici koji su se kasnije pridružili razvoju, one mogu imati pristup poboljšanim tehnologijama i time izbeći skupe greške po životnu sredinu koje su počinile razvijene zemlje. Međutim, one će se takođe naći u situaciji da se nadmeću sa razvijenim zemljama za ograničene resurse i ograničene kapacitete životne sredine za apsorpciju globalnih zagađujućih materijala kao što je CO2 (okvir 20-1). Ključno pitanje je da li razvijene zemlje i zemlje u razvoju mogu da sarađuju u promociji puteva razvoja koji su održivi po životnu sredinu. Kao što smo videli kada smo govorili o globalnoj klimi u 18. poglavlju, postizanje dogovora može biti teško. Zemlje u razvoju tvrde da bogatije zemlje prve treba da „poprave ponašanje”. Razvijene zemlje su zabrinute da će sveobuhvatan rast proizvodnje koji se očekuje u zemljama u razvoju progutati dobiti od kontrole efikasnosti i zagađenja, osim ako zemlje u razvoju ne modifikuju svoje ekonomske ciljeve. Ovako različiti pogledi ne moraju nužno voditi u ćorsokak. Postoje mnoge mogućnosti za zajedničko poboljšanje životne sredine - ali proporcije problema su obeshrabrujuće.

7.3.2. Novi ciljevi i nove metode proizvodnje Da bismo malo prizemljili raspravu i razvili osećaj o tome šta principi nabrojani na početku ovog poglavlja znače za politike razvoja, možemo da ispitamo specifične oblasti ekonomske aktivnosti. U svakoj od njih, održivost podrazumeva veliko pomeranje sa postojećih tehnika i organizacije proizvodnje. • Poljoprivreda. Prehranjivanje sve veće populacije pri višim nivoima potrošnje po glavi stanovnika nametnuće značajan pritisak na globalno tlo i vodene sisteme.842 Odgovor na to mora biti dvojak. Kada se radi o proizvodnji, sadašnje tehnologije intenzivne inputima povezane sa degradacijom tla i zagađivanjem i preteranim iscrpljivanjem vode moraju da se napuste, a da se umesto njih uvedu organsko obnavljanje tla, integrisano upravljanje štetočinama i efikasna irigacija. To zapravo znači veće oslanjanje na input lokalnog znanja i učešća u razvoj poljoprivrednih sistema.843 Kada se radi o potrošnji, verovatna ograničenost resursa za proizvodnju nužno će iziskivati i ograničenje rasta populacije i veću jednakost i efikasnost u distribuciji hrane. Kao što je rečeno u 10. poglavlju, efektivne politike mogu istovremeno promovisati društvenu jednakost i stabilizovati rast populacije, uključujući obrazovanje žena, zdravstvene uloge i planiranje porodice. Modeli ishrane i distribucije će težiti da forsiraju jeftine osnovne životne namirnice i proteine i hranljive sastojke na bazi povrća. • Energija. I ograničenja ponude i uticaj na životnu sredinu, naročito akumulacija gasova koji pojačavaju efekat staklene bašte, zahtevaće prelaz sa fosilnih goriva mnogo pre 2050. godine. Restrukturisani sistem energije će biti 842 843

Harris and Kennedy, 1999; Pinstrup-Anderson and Pandya-Lorch, 1998. Pretty and Chambers, 2000. 318

znatno manje centralizovan, prilagođen lokalnim uslovima i iskorišćavaće mogućnosti za stvaranje sistema zasnovanih na vetru, biomasi i solarnoj energiji. To se neće dogoditi bez velikog pomeranja kapitalnih resursa ka razvoju obnovljivih izvora energije u zemljama koje sada rapidno pronšruju svoje energetske sisteme. • Industrija. Kako obim globalne industrijske proizvodnje raste daleko iznad sadašnjih nivoa, koji su i sami učetvorostručeni u odnosu na nivoe iz 1950. godine, neadekvatnost kontrole zagađivanja po principu „na kraju procesa (end-ofpipe)” postajaće sve više očigledno. Kao što smo ranije videli, koncept industrijske ekologije implicira restrukturisanje svih industrijskih sektora da bi se postigao cilj - redukcija emisija i ponovno korišćenje materijala u svim stadijumima proizvodnog ciklusa. Da bi se taj cilj postigao, neophodni su sveobuhvatni zajednički napori između korporacija i vlasti. • Sistemi obnovljivih resursa. Kao što smo razmatrali, svetska ribolovišta, šume i vodeni sistemi trpe prekomeran pritisak. Kako se u 21. veku očekuje još veća tražnja nad svim sistemima, potrebna je reforma na svim nivoima institucionalnog upravljanja. Prekogranični resursi moraju se konzervirati multilateralnim sporazumima i globalnim finansiranjem; sistemi upravljanja nacionalnim resursima moraju se pomeriti sa eksploativnih ciljeva ka konzervaciji i održivom crpljenju; a lokalne zajednice moraju u potpunosti učestvovati u konzervaciji resursa (okvir 20-2) Svaka od ovih oblasti susreće se sa društvenim i institucionalnim, kao i sa ekonomskim izazovima. Održivost životne sredine je tako povezana sa društvenom održivošću. Postojeće institucije svih vrsta, uključujući korporacije, lokalne i nacionalne vlasti i transnacionalne organizacije, moraju usvojiti politike za održivi razvoj ako ne žele da se pogoršaju problemi koji su i podstakli razvoj koncepta. Demokratsko upravljanje, učestvovanje i zadovoljavanje osnovnih potreba su esencijalni deo novog pristupa razvoju.844

7.3.3. Reformisanje globalnih institucija Glavne svetske institucije, kao što su Svetska banka, Međunarodni monetarni fond (MMF) i Svetska trgovinska organizacija, imaju za cilj da promovišu ekonomski razvoj. Tek nedavno su razmatranja životne sredine stekla zapaženu ulogu u kreiranju politika Svetske banke. Kao što smo videli u 19. poglavlju, pitanja životne sredine ostaju kontroverzna u Svetskoj trgovinskoj organizaciji. MMF u svojim direktivama ne uzima u obzir faktore životne sredine, ali njegove monetarne politike imaju značajne implikacije i za životnu sredinu i za odnose između razvijenih i nerazvijenih zemalja. Glavni fokus i u politikama MMF i u politikama Svetske banke jeste strukturalno prilagođavanje. To se odnosi na paket uslova povezanih sa zajmovima zemljama u razvoju, čija je svrha da promoviše tržišno orijentisanu eko844

Harris et al.,2001. 319

nomsku reformu. Ti uslovi generalno obuhvataju fiskalne i monetarne mere čiji je cilj balansiranje vladinog budžeta i ograničavanje novčanih zaliha da bi se izbegla inflacija. Osim toga, države često moraju da smanje prepreke trgovanju, koriguju svoje preuveličane vrednosti svojih valuta i privatizuju državna preduzeća. Studija koju je sproveo Svetski fond za prirodu (Worldwide Fund for Nature - WWF) razmatrala je uticaj politika strukturalnog prilagođavanja, koje promovišu MMF i Svetska banka, na društvo i životnu sredinu.845 Istraživači Svetskog fonda za prirodu su otkrili da su uticaji na životnu sredinu mešoviti, ali se čini da su u većini slučajeva dominantniji negativni efekti. Pozitivni rezultati po životnu sredinu su sledeći: • Pomeranje uslova trgovanja ka favorizovanju poljoprivrednog sektora obezbeđuje farmerima veće prihode za finansiranje investicija za poljoprivredna zemljišta. • Povećanje poljoprivrednih prihoda smanjuje degradaciju marginalnih zemljišta koja je povezana sa siromaštvom. • Smanjenje subvencija za poljoprivredne inpute smanjuje preteranu upotrebu đubriva i pesticida. • Neke kulture za izvor izazivaju manje erozije od lokalnih kultura koje zamenjuju. • Bolji makroekonomski menadžment povećava tokove investicija. • Tržišno orijentisane makroekonomske politike poboljšavaju industrijsku efikasnost. S druge strane, negativni efekti po životnu sredinu su sledeći: • Male poljoprivrednike potiskuju uvoznici ili oni ne mogu da iskoriste povećanje mogućnosti za izvoz, te se stoga povećavaju migracije iz sela u gradove i pritisci na marginalna zemljišta i šume. • Povećanje cena poljoprivrednih inputa podstiče neodrživo širenje poljoprivredne proizvodnje na marginalna zemljišta. • Brži rast u sektorima industrije i rudarstva izaziva povećanje šteta po životnu sredinu i obimnije tokove otpada. • Širenje pašnjaka za proizvodnju stoke i izvoz govedine podstiče brže krčenje šuma. • Uvoz neefikasnih polovnih vozila umnogome povećava urbano zagađenje. • Državne uslute za širenje poljoprivrede, potrošnja za zaštitu životne sredine i socijalne usluge propadaju u uslovima ograničenog budžeta. • Smanjenje rashoda za obrazovanje i zdravstvo dovodi do manjeg pohađanja škola, povećanja oboljenja i slabljenja primena politika populacije i planiranja porodice. U studiji se zaključuje da su politike strukturalnog prilagođavanja dovele do povećanja potrošnje obnovljivih i neobnovljivih resursa, većeg pritiska na funkcije utapanja životne sredine za apsorbovanje zagađenja, smanjivanja prirodnog kapitala i slabljenja institucionalnog kapaciteta životne sredine. „Slablje845

Reed, 1997. 320

nje institucija životne sredine predstavlja veliki korak unazad u kretanju zemalja ka putevima održivog razvoja”.846 Studija Svetskog fonda za prirodu preporučuje integrisanje pitanja životne sredine u planiranje makroekonomskih reformi. Specifični predlozi su: • implementacija nacionalnih sistema računovodstva životne sredine, • reinvestiranje prihoda od ekstrakcije neobnovljivih resursa, • povećanje politika poljoprivredne ekstenzije i kreditiranja, • strože regulative životne sredine za nove industrije, • povećanje rashoda za socijalne usluge i zdravstvenu zaštitu, naročito za edukaciju i zdravstvenu zaštitu žena, • ciljane politike malih zajmova (mikrokrediti) kojima će se podsticati lokalna preduzeća, • ciljane politike prehrambene pomoći i politike jednakosti distribucije. Ova analiza sugeriše da su ciljevi ekonomske reforme i životne sredine kompatibilni, ali samo ako su politike posebno projektovane za održive ishode. Zanemarivanje životne sredine vodi u dugoročne probleme, koji mogu da podrivaju i ekonomske ciljeve. Takođe je jasno da su pitanja životne sredine i društvena pitanja povezana. Pogoršavanje životnih uslova siromapših će još više naglasiti probleme životne sredine, a oni će povećavati siromaštvo. Stoga politike razvoja moraju da obuhvate dvostruke ciljeve smanjenja siromaštva i poboljšanja životne sredine.

7.3.4. Promovisanje održivog razvoja po životnu sredinu Svetska banka je tokom 1980-tih i 1990-tih godina često bila na meti protestanata zbog toga što je finansirala projekte koji uništavaju životnu sredinu, kao što su velike brane ili krčenje šuma. Delimično zbog toga, Banka je pomerila svoje kreditne politike u korist mnogo većeg promovisanja životne sredine. Ukupan aktivan portfolio za upravljanje životnom sredinom i prirodnim resursima Svetske banke povećao se sa manje od 1 milijarde dolara u 1998. godini na 11,2 milijarde dolara u 2004. godini.847 Na godišnjoj osnovi, pozajmice za upravljanje životnom sredinom i prirodnim resursima dostigle su vrhunac od 17,2 procenta ukupnih pozajmica 1994. godine, ali su od tada opale na 6,5 procenata (slika 20-1). Ovi projekti obuhvataju i „braon agendu” (upravljanje zagađenjem) i „zelenu agendu” (konzervaciju prirodnih resursa). Njima su obuhvaćeni projekti upravljanja šumama, integrisanog upravljanja štetočinama, rehabilitacija rečnih slivova, energetska efikasnost i obnovljivi resursi i sistemi upravljanja vodom i kanalizacijom. Neki od tih zajmova dolaze zajedno sa donacijama Globalnog ekološkog fonda (Global Environment Facility - GEF), kojima zajedno uprav-

846 847

Reed, 1997, str. 351. Svetska banka, 2004. 321

ljanju Svetska banka, Program Ujedinjenih nacija za životnu sredinu (UNEP) i Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) (okvir 20-3). Osim toga, projekti Svetske banke se nadgledaju u smislu postojanja potencijalne štete po životnu sredinu. „Sve veći broj projekata sektora sadrži komponente životne sredine ili u nacrt projekta uvodi razmatranja o životnoj sredini.848 Projekti za ruralni razvoj sve više naglašavaju upravljanje zemljišnim resursima, konzervaciju tla i vode i obuku o tehnikama održive poljoprivrede. Projekti za urbani razvoj obuhvataju poboljšavanje vode i sanitarnih uslova i upravljanje čvrstim otpadom. Zajmovi za energetiku se daju za podsticanje energetske efikasnosti i obnovljivih izvora energije, kao i za razvoj fosilnih goriva, kao što je prirodni gas. Uprkos značajnom poboljšanju sadržaja životne sredine u politikama Svetske banke, kritičari i dalje tvrde da „Svetska banka i MMF obraćaju nedovoljno pažnje na istinske uticaje (svojih) politika na ekološko zdravlje i društveno tkanje zemalja primalaca.849 Zbog toga što ove institucije odobravaju zajmove, a ne donacije, sredstva na kraju moraju da im se vrate. Da bi podstakli otplaćivanje duga, zajmoprimci naglašavaju promociju izvoza, ali „pritisak da se izvori može da navede države da dugove plaćaju prirodnim kapitalom, kao što su ngume ili ribolovišta, čime se podrivaju dugoročni ekonomski izgledi.850 Uz to, velike birokratske institucije koje posluju sa milijardama dolara često nisu dobro pripremljene da usvoje održive inicijative na lokalnom nivou.

7.3.5. Lokalni razvojni projekti Neka svedočanstva o održivom razvoju koja najviše ohrabruju jesu projekti koje finansiraju nevladine organizacije i evropske vlade. Izveštaj grupe Prijatelji Zemlje (Friends of the Earth) i Nacionalne federacije za divlje životinje (National Wildlife Federation) navodi desetine uspešnih lokalnih razvoja projekata.851 Tu spadaju: • kooperative za organsku poljoprivredu na Filipinima, • ekstraktive rezerve u prašumama Brazila koje promovišu upravljanje i konzervaciju šuma uz mnogostruke proizvode, • upravljanje vodenim ekosistemima, uključujući uzgajanje pirinča i riba, • održivo šumarstvo i rehabilitacija ogoljenog zemljišta u peruanskom Amazonu, • konzervacija, rehabilitacija i klasifikacija biodiverziteta šuma u Kostariki, • uvođenje solarne energije u ruralne krajeve u Dominikanskoj Republici, • tehnologije obnavljanja i konzervacije tla u Hondurasu, • proizvodnja i obrada biljaka uljarica u Tanzaniji i Zimbabveu, 848

Svetska banka, 2000, str. 10. French, 2000, str. 196. 850 Ibid. 851 Barnes et al., 1995. 849

322

• promovisanje prevoza biciklom u Limi u Peruu, • usluge planiranja porodice i zdravstvene zaštite u Kolumbiji i Pakistanu, • kooperativa žena u poljoprivredi, obradi hrane i lakoj industriji i Nigeriji, • program plantažnog šumarstva u Gvatemali, Haitiju i Indoneziji, • proizvodnja recikliranog papira u Indiji. Ovi primeri održivog razvoja u praksi pokazuju da se ciljevi ekonomskog razvoja, smanjenja siromaštva i poboljšanja životne sredine mogu uspešno kombinovati (okvir 20-4). Međutim, principi otelotvoreni u projektima malog obima retko se odražavaju u nacionalnim i globalnim ekonomskim prioritetima. To ukazuje na neprekidnu potrebu za velikim preusmeravanjem politika ekonomskog razvoja.

7.3.6. Politike za održivi razvoj Ciljevi politika održivog razvoja mogu da se posmatraju u smislu jake i slabe održivosti, kako je opisano u 7. i 8. poglavlju. Uopšteno govoreći, zagovornici jake održivosti tvrde da prirodni sistemi treba da ostanu netaknuti gdegod je to moguće. Oni identifikuju kritičan prirodni kapital - kao što su izvori vode kao resurse koje treba očuvati u svim okolnostima. Prema tom gledištu, na primer, održavanje prirodne plodnosti tla je esencijalno - čak i ako je degradirano tlo moguće kompenzovati dodatnim đubrenjem. Prema umerenijem pristupu slabe održivosti, izvesna degradacija ili gubitak prirodnog kapitala su prihvatljivi ako se gubitak nadoknađuje akumulacijom proizvedenog kapitala. Svaki od ovih koncepata održivosti - a naročito jaka verzija - implicira da postoje granice ekonomskog razvoja. Ekonomska aktivnost koja se umnogome oslanja na prirodne resurse, sirove materijale i fosilna goriva ne može beskonačno rasti. Pošto planetarni ekosistem ima određene granice, neke granice se moraju primeniti i na makroekonomski obim - ukupan nivo potrošnje resursa i autputa dobara. Herman Dalil (Negtap Ba1u) tvrdi da postoji dugoročna potreba da se dostigne plato, ekonomija stabilnog stanja u smislu potrošnje materijala i resursa energije.852 Ovaj koncept se radikalno razlikuje od standardnog pogleda na ekonomski rast, u kome se GDP beskonačno povećava po modelu eksponencijalnog rasta na primer, rast GDP-a u iznosu od 4 procenta godišnje. U perspektivi ograničenja rasta, nacionalni i globalni ekonomski sistemi moraju slediti ono što se naziva obrascem logističke krive, u kome se ekonomska aktivnost približava nekom maksimumu, barem u smislu potrošnje resursa Ova analiza nužni implicira ograničenja materijalne potrošnje, ali aktivnosti koje ne podrazumevaju potrošnju resursa ili koje su neutralne ili povoljne po životnu sredinu mogu beskonačno da rastu. Takve aktivnosti mogu da budu usluge, umetnost, komunikacija i obrazovanje. Kada se podmire osnovne potrebe i 852

Daly, 1996, Ekins et al., 2003. 323

postignu umereni nivoi potrošnje, koncept održivog razvoja implicira da ekonomski razvoj treba sve više da se usmerava ka tim vrstama inherentno „održivih” aktivnosti.853 Trenutno većina teorija i politika razvoja promoviše neprekidan ekonomski rast. Kakve vrste politika bi mogle da promovišu održivost? Da li su ciljevi ekonomskog rasta i održivosti kompatibilni? Neki ekološki ekonomisti posmatraju „održivi razvoj” kao kontradiktoran termin. Oni ističu da nijedan sistem ne može bezgranično da raste. Međutim, neke vrste ekonomskog rasta su suštinske. Postoji veliki broj ljudi na svetu koji ne mogu da zadovolje osnovne potrebe i zahtevaju više hrane, bolju hranu, kvalitetniji smeštaj i ostala dobra. U visokopotrošačkim društvima, poboljšano blagostanje se može postići tako što će se proširiti usluge obrazovanja i kulture koje, kao što smo rekli, nemaju negativan uticaj na životnu sredinu. Ako, malo je verovatno da će neregulisan ekonomski rast biti nepristrasan ili povoljan po životnu sredinu. U svom izveštaju Nacionalni savet za istraživanja SAD (U.S. Nacional Research Council) poziva na tranziciju na održivost u 21. veku, koja podrazumeva stabilizaciju populacije, smanjenje gladi i siromaštva i održavanje sistema i životnih resursa koji podržavaju život na planeti.854 Takva tranzicija bi zahtevala velike investicije u zdravlje, vodu, higijenu i obrazovanje, kao i alternativne izvore energije i zaštite životne sredine. Trenutno, nijedna nacionalna vlada ili međunarodna institucija nije spremna da preduzme takve neophodne investicije. Ali, ako se svet u budućnosti bude kretao ka takvom preusmeravanju politika na makroekonomskom nivou, tipovi mikroekonomskih politika koje smo razmatrali u ovoj knjizi postajaće sve važniji.

7.3.7. Predlozi specifičnih politika Takve politike mogu da obuhvataju pristupe koje smo već dotakli u prethodni poglavljima: • „Zeleni” porezi koji bi premestili poreski teret sa oporezivanja dohotka i kapitala na potrošnju fosilnih goriva, ekstrakciju resursa i stvaranje zagađenja. To bi obeshrabrilo ekonomske aktivnosti intenzivne energijom i materijalima, a favorizovalo bi obezbeđivanje usluga i aktivnosti intenzivnih radom.855 Poreski prelaz neutralan u odnosu na prihod bi na svaki dolar sakupljen iz poreza na energiju i resurse odgovorio dolarom u smanjenju poreza na prihod, dohodak, korporativnu ili kapitalnu dobit.856 853

Durning, 1992. National Research Council, 1999. 855 Proizvodni sistemi intenzivni radom koriste velike količine rada u odnosu na druge faktore proizvodnje. Slično tome, sistemi intenzivni energijom koriste velike količine energije. Na primer, automobilski prevoz je intenzivan energijom, dok je prevoz biciklima intenzivan radom. 856 Hamond et al., 1997., reyimirano u Harris et al., 2001. 854

324

• Ukidanje subvencija za poljoprivredu i energiju koje ohrabruju prekomernu potrošnju energije, đubriva, pesticida i vode za irigaciju. To bi bilo zamenjeno promovisanjem sistema održive poljoprivrede, uključujući recikliranje hranljivih materija, raznolikost useva i prirodnu kontrolu štetočina, čime bi se korišćenje veštačkih hemikalija i đubriva svelo na minimum. • Veće recikliranje materijala i potrošnja obnovljive energije. Principi industrijske ekologije predlažu redizajniranje industrijskih sistema tako da imitiraju obrasce zatvorenog ciklusa prirodnih sistema i ponovo koriste koliko god je moguće materijala sa minimalnim autputom otpada. • Efikasni sistemi transporta koji će zameniti automobilski prevoz brzim vozovima, javnim prevozom, povećanim prevozom biciklima i reorganizacijom gradskih i prigradskih zona kako bi se potrebe transporta smanjile na minimum. Korišćenje automobila sa visokoefikasnom potrošnjom goriva bilo bi važno za države kao što su SAD, koje imaju široko razvijene sisteme u čijem su središtu automobili. Neke zemlje u razvoju mogu da izbegnu veliku zavisnost od automobila time što će se okrenuti korišćenju bicikla i efikasnom javnom prevozu. • Ubrzan razvoj sistema obnovljive energije, kao što su solarna, hidroelektrična, geotermalna energija i energija vatra, kao i novih tehnologija, kao što su energetske ćelije i visokoefikasni industrijski sistemi. Kao što smo videli u 13. poglavlju, u ovom procesu je presudno preusmeravanje sadašnjih subvencija za fosilna goriva da bi se stvorile tržišne inicijative za traženje alternativnih izvora energije. Analiza politike razvoja mora da uzme u obzir dugoročnu održivost. Politike orijentisane samo ka ekonomskom rastu nose rizik da se nanese šteta širem „kružnom toku” biosfere, osim ako ne uzmu u razmatranje uticaj na životnu sredinu i obim održivosti. To raspravi o politikama razvoja daje novu dimenziju dimenziju koja će postajati sve važnija i za razvijene zemlje i za zemlje u razvoju. Kako svetska populacija nastavlja da raste, a ekonomska aktivnost se sve brže širi, održivost će postati sve važnija i biće sve teže dostići je. To je glavni izazov 21. veka, a biće potrebno i ekonomsko i ekološko razumevanje kako bi se formulisali globalni, nacionalni i lokalni odgovori. * *

*

Održivi razvoj je definisan kao razvoj koji zadovoljava sadašnje potrebe bez ugrožavanja osnove za zadovoljavanje budućih potreba. To implicira povećanje i poboljšanje proizvedenog kapitala bez uništavanja prirodnog kapitala. Potrebe populacije koja sve više raste moraju se zadovoljiti tako da se ne povećaju tražnja za resursima i stvaranje zagađenja koji premašuju kapacitet ekosistema da sve to podržava. Za razvijene zemlje, to podrazumeva i smanjenje rasta potrošnje i usvajanje tehnologije koje su povoljnije po životnu sredinu. Zemlje u razvoju, za koje 325

je rast potrošnje neophodan, mogu da izbegnu proizvodne metode koje nameću visoku tražnju za resursima i posledice po životnu sredinu. Da bi se postigao taj cilj, neophodna je zajednička saradnja između razvijenih zemalja i zemalja u razvoju, ali nju je često teško ostvariti. Glavne reforme moraju se preduzimati u poljoprivrednim industrijskim i energetskim sistemima, kao i u upravljanju obnovljivim resursima. Niskoinputna i organska poljoprivreda, razvoj energetski efikasne i ekološki povoljne industrije, kao i bolje upravljanje ribolovištima i šumama važne su komponente uravnoteženog ekonomskog sistema i sistema životne sredine. Osim toga, stabilizacija populacije igra centralnu ulogu za održivost u svim ovim oblastima. Postoji inherentna tenzija između ideja održivosti i ekonomskog rasta. Iako te dve ideje nisu nužno nekompatibilne, ne možemo imati neograničen ekonomski rast sa ograničenim resursima. Budući ekonomski rast se stoga mora okrenuti ka oblastima kao što su usluge, komunikacija, umetnost i obrazovanje, koje doprinose ljudskom blagostanju, ali zahtevaju relativno male resurse. Glavne globalne finansijske institucije, kao što je Svetska banka, počele su da shvataju da su potrebne specifične inicijative politika za promovisanje održivijeg razvoja i preusmeravanje njihovih zajmova za razvoj u skladu sa tim. Međutim, strategije razvoja koje su intenzivne resursima i stvaraju zagađenje ostaju uobičajena praksa. Projekti malog obima koje finansiraju privatnici ili pojedine države često su bili uspešniji u postizanju dvojakog cilja smanjenja siromaštva i konzervacije životne sredine. Strategije održivog razvoja pokušavaju da uravnoteže imperative ekonomskog rasta sa ograničenjima planetarnih resursa i kapacitetom za apsorpciju zagađenja. Modifikacija globalnih ciljeva ekonomskog rasta će biti esencijalna za održivost u 21. veku.857

8. UPRAVLJANJE PRIRODNOM SREDINOM I ODRŽIVI RAZVOJ Odnos čoveka prema prirodi mogao bi se eksplicirati kroz određene, ali karakteristične faze upravljanja prirodnom sredinom.858 One su prepoznatljive po načinu i metodama uspostavljanja veza između razvoja i prirodne sredine u različitim periodima društveno-ekonomskog razvoja društva u celini. Specifičnost tih veza manifestuje se, pre svega, kroz preduzimanje odgovarajućih mera od vlada, poslovnog sveta ili pojedinaca prema zaštiti, očuvanju i razvoju prirodne sredine. U tom smislu korišćeni su različiti razvojni putevi u uspostavljanju adekvatnog odnosa između ekonomije i ekologije, odnosno takvog odnosa koji osigurava priv857

Detaljnije videti: Jonathan M. Hairis, Ekonomija životne sredine i prirodnih resursa, savremeni pristup, drugo izdanje, Beograd, 2009. 858 Šire o tome: Dr Aleksandar Knežević, Održivi razvoj u obnovi i razvoju privrede Bosne i Hercegovine, Ceteor, Sarajevo 1995. god. U daljem tekstu, Održivi razvoj. 326

redno efikasan, društveno pravedan i odgovoran odnos prema prirodnoj sredini. Evolucija tog odnosa mogla bi se izraziti, kako smo to već na početku istakli, kroz tri karakteristične generacije upravljanja prirodnom sredinom. 1. Prva generacija strategije upravljanja prirodnom sredinom predstavlja sami početak prelaska sa primitivnog na građenje sistemskog odnosa čoveka prema prirodi i zakonima i propisima regulisanu oblast. Ona se na neki način može identifikovati sa početkom i kasnije razvojem industrijske revolucije i logično je što su njeni koreni utemeljeni baš u Engleskoj koja i jeste kolevka industrijske revolucije. U čemu se, zapravo, ogleda građenje sistemskog odnosa čoveka prema prirodi? Radi se o tome da se dotadašnji primitivni odnos čoveka prema prirodi, pojavom industrijske revolucije i kasnije, zamenjuje jednim regulirajućim odnosom koji podrazumeva unapred utvrđena pravila ponašanja i sankcije ako se ona prekrše. Radi se o donošenju jednog broja zakona i drugih propisa kojima se uspostavlja sistem zabrana i ograničenja dejstva čoveka prema prirodnoj sredini. Većina tih zabrana uvodila se na lokalnom i regionalnom nivou. Propisima se jednostavno se jednostavno zabranjivala ili ograničavala npr. emisija zagađujućih materija u atmosferu, vodu, tlo i sl. Cilj je bio da se snizi zagađivanje po jedinici mase dimnih plinova i otpadnih voda. Građenje ovakvog odnosa prema prirodi veoma je često korišteno kao sredstvo ograničavanja razvoja u trećim zemljama i za provođenje protekcionizma u međunarodnoj trgovini. Koristi od toga najviše su imale razvijene zemlje koje su prve uspostavile takav sistem i koje su provodile njegove mere. Bile su uspostavljene tzv. crne i sive liste zagađujućih materija, zatim standardi zagađenja kao i tehnološke i druge mere koje treba primenjivati na suzbijanju i zaštiti prirodne sredine. Dakle, ovako izgrađen sistem uspostavljenih odnosa između čoveka i njegove prirodne sredine temeljen je na sistemu zabrana. 2. Razvoj na ekološkim osnovama je takav pristup upravljanja prirodnom sredinom koji polazi od stava da se privredni i društveni razvoj i njegov odnos prema prirodi odvija na način da se ne menjaju karakteristike prirode ili da su te promene minimalne. Ovakav odnos podrazumeva da se prvenstveno koriste obnovljivi resursi, čime bi se čuvala ravnoteža između postojećih kapaciteta i prirode i potreba razvoja. Upravljanje prirodnom sredinom na ovim osnovama do kraja uvažava sistem zabrane, dodajući tome još i prognoziranje uticaja budućeg razvoja na okolinu sa svim predviđenim instrumentima ekonomske i druge stimulacije na zaštiti i očuvanju čovekove okoline. Ti instrumenti su u sferi poreske i investicione politike, donošenje kompleksne strategije zajedno sa odgovarajućim propisima na dostizanju dogovorenog nivoa kvaliteta sredine, izgradnja i primena posebnih metodologija na procenama mogućeg uticaja na okolinu, kao i druge mere i instrumenti. Za razliku od prethodne faze uspostavljenog institucionalnog odnosa čoveka i njegove prirodne sredine, čije je funkcionisanje zasnovano na činjenicama podacima o stanju zagađenosti čovekove prirodne sredine (corpus delicti), sistem 327

zasnovan na ekoloppsim osnovama polazi od procene očekivanog uticaja na prirodu. U osnovi menja se filozofija odnosa prema sredini. Za prethodnu fazu bilo je karakteristično da se prave detaljne ekološke studije o zagađenosti prirodne sredine (utvrđuje činjenično stanje) i na bazi tako pripremljene studije donose mere i utvrđuju instrumenti na zaštiti i unapređenju prirodne sredine. Za ovu fazu karakteristično je da se takođe prave ekološke studije ali ne o stanju zagađenosti, nego studije o mogućoj očekivanoj zagađenosti prirodne sredine uslovljenoj odgovarajućim razvojnim zahtevima koji se očekuju. U nekim zemljama ove studije dobijale su čak i zakonski okvir. Npr., određenom preduzeću mogla se dati dozvola za proizvodnju otpada uz uslov da je studij o očekivanim uticajima na prirodnu sredinu pokazala da će taj otpad biti u granicama dozvoljenog (tehnoekonomski minimum, ekološka prihvatljivost), tj. ekonomski i tehnički mogućeg i ekološki prihvatljivog. 3. Održivi - uravnoteženi razvoj859 je aktuelni - moderni pristup upravljanja prirodnom sredinom na osnovama uravnoteženih odnosa između prirodnog, ekonomskog i društvenog sistema.860 Ovaj pristup, zapravo, podrazumeva celovito i kompleksno upravljanje čovekovom životnom i radnom sredinom koju čine, kako smo istakli, prirodni, ekonomski i društveni sistemi međusobno skladno povezani i, kao takvi, čine celovit sistem održivog razvoja. Ishodište sistema održivog razvoja eksplicira se kroz skladnost odnosa izeđu optimalizacije troškova ulaganja u zaštitu i unapređenje prirodne sredine i ukupnih društvenih i ekonomskih efekata koji se ostvaruju tim razvojem. Održivi razvoj je takva razvojna orijentacija koja podrazumeva trajno uspostavljane harmonije između razvoja i prirodne sredine. To je moguće osigurati na način da se vrednosti prirode, pre svega prirodni resursi za potrebe razvoja, koriste uz puno uvažavanje principa racionalnosti u smislu da se uz što je moguće njihovo manje korišćenje ostvaruju što veći ekonomski efekti. To takođe podrazumeva da se korišćenjem jednog prirodnog resursa osiguravaju finansijski i drugi uslovi koji će omogućiti da se nakon njegove delimične ili potpune iscrpljenosti organizuju takve privredne aktivnosti koje će moći koristiti druge prirodne resurse. Reč je, kao što vidimo, o primeni principa reprodukcije prirodnih resursa, dakle, njihovog stalnog obnavljanja bilo na istom ili povećanom nivou kvantiteta i kvaliteta. 859

Pre skoro tri decenije ekolozi Paul Erlich i Barry Commoner napravili su jednostavnu formulu održivog razvoja: ukupno ekološko opterećenje (EO) koje je rezultat ljudske aktivnosti, predstavlja funkciju tri faktora. To su populacija (P), obilje (O), što je isto što i potrošnja, i tehnologija (T), odnosno način na koji se bogatstvo stvara. Proizvod ova tri faktora određuje ukupno ekološko opterećenje, a može se izraziti formulom: EO = P x O x T. 860 Potpunije objašnjenje ovako definiranog održivog razvoja dao je A. Knežević: Primena kriterija održivog razvoja u tranziciji BiH društva, Referat za stručni skup „Pristup zaštite rešavanju okolice u području TPK”, Tuzla, juni 1997. godine. 328

Održivi razvoj se na našem jezičkom području veoma često naziva i uravnoteženi razvoj koji u svom izrazu nagoveštava ravnotežu odnosa između razvoja i prirode, odnosno između ekonomije i ekologije. To znači da se budući razvoj više ne može ostvarivati na principima neograničene potrošnje prirodnih resursa kao neograničenih asimilacionih mogućnosti prirode za prihvat antropogenih emisija materija i energije. U tom slučaju priroda više ne može biti žrtva razvoja već njegov ravnopravni sudionik. Pristup održivom razvoju podržan je i preporučen rezolucijom UN-a 1987. godine, a kasnije i na više relevantnih svjetskih skupova istaknut i afirmiran njegov značaj. Naime, svetska komisija za okolicu i razvoj UN-a, po svom osnivanju 1987. god. definirala je održivi razvoj861 kao nastojanje ka očuvanju i povećanju vrednosti sveukupnog kapitala države (sredstva za proizvodnju, ljudski kapital i okolinski kapital) u toku vremena. Očuvanje i povećavanje sveukupnog kapitala zapravo je pitanje razvoja koje, prema ovoj definiciji, obuhvata oživljavanje razvoja, promenu njegovog kvaliteta, osiguranje održivog nivoa stanovništva, konzerviranje i unapređivanje resursa osnove, preorijentaciju tehnologija i upravljanje opasnostima po okolicu, povezivanje ekonomije i prirodne okolice pri donošenju razvojnih odluka i sl. Od strane Evropske ekonomske komisije UN-a 1989. god. održivi razvoj je prihvaćen kao vodeći princip za sve relevantne aktivnosti, ali i jedan od puteva za uspešnu tranziciju društvenih i privrednih sistema tadašnjih sedam zemalja Centralne i Istočne Evrope. Samit o zemlji UN-a, održan 1992. god., kako smo istakli, jeste u Agendi 21 (Program za 21. vek) održivi razvoj okarakterisao kao društveno odgovoran razvoj uz istovremenu zaštitu prirodne osnove i okoline za dobrobit budućih generacija.862

861

Na održanoj konferenciji u Stokholmu 1972. god. održivi razvoj lansiranje od gospođe Gro Harlera Bruntland koja je inače bila kandidat stranke zelenih za predsednicu norveške vlade 862 Detaljnije videti: Dr Bajro Golić, Ekologija i ekološko pravo, Sarajevo, 2005. godine. 329

330

3. deo

EKOLOŠKI MENADŽMENT

331

332

I EKOLOŠKI MENADŽMENT 1. EKONOMIJA PRIRODE Novi talas zabrinutosti za čovekovo okruženje nastupio je tokom 90-ih godina lansiranjem tvrdnje da su ekološki problemi globalnog karaktera. Naime, više nije dovoljno da jedna zemlja vodi pravilnu ekološku politiktu. Zagađenom vazduhu ne možete narediti da ne prelazi državnu granicu niti međunarodnoj reci saopštiti da ne protiče koritom kroz sve zemlje kojima vekovima teče. Nova saznanja o oštećenju ozonskog omotača u 90-im godinama nisu ni saopštena svetskoj javnosti zbog straha od posledica za čitavo čovečanstvo, jer se tačno ne zna koliko je vekova potrebno za obnavljanje otpada. U V. Britaniji nisu dovoljno otreznili kreatore ekološke politike, loše vođene politike (nacionalne i međunarodne) i zaštite okruženja. Čak i problem “kiselih kiša” u Nemačkoj, “efekat staklenika” u SAD i “učinak otpada” u V. Britaniji nisu dovoljno otreznili kreatore ekološke politike koji nikako da shvate da tržište nije sposobno da odredi cenu resursa, kao što su voda, vazduh, čisto okruženje i lep pogled, i da je, stoga, neophodna državna intervencija, kao komplementator, koji doprinosi poboljšanju funkcionisanja tržišta.863 Cairneross i tu nudi dva rešenja, i to (1) neophodno je da se zna ko je titular određenog prirodnog resursa i (2) neophodno je da se proizvođači i potrošači primoraju da plate stvarne troškove srazmerno svom udelu u zagađenju okoline. U prvom slučaju, vlasnik i potencijalni zagađjivač mogli bi da pregovaraju, jer ako je privatni ribnjak u pitanju onda bi vlasnik vodio računa da ne dođe do preteranog ribolova. U drugom slučaju, pak, zajednička kalkulacija proizvođača i potrošača bi u cenu benzina uključila i troškove sanacije štetnih efekata izduvnih gasova. U tom kontekstu, zadatak ekonomista sastojao bi se u tome da odrede cenu okruženja, kao cenu bilo koga resursa, kako bi ekonomska politika bila razumna u pogledu oficijelnog postavljanja države prema sadašnjim i potencijalnim zagađivačima po principu cost-benefit analize. Međutim, vlade za sada rade obrnuto; podstiču potrošnju energije subvencioniranjem cena. Subvencioniranjem poljoprivrede podstiče se upotreba pesticida i veštačkih đubriva. Trajno ukopani u svoje interese lobiji ne brinu zašto SAD subencionišu državnu industriju, zašto Nemačka subvencionira rudnike uglja, zašto V. Britanija subvencioniše upotrebu vozila koja su vlasništvo preduzeća itd. To pak pokazuje da ekonomski kompromis između subvencija i ekoloških troškova nije postignut. Još manje je rađeno na problematici formulisanja razvoja koji dopušta ograničeno iskorišćavanje postojećih resursa (sa idejom “substainable development”). A radi se o održivom razvoju koji ne iscrpljuje rezerve kako bi dotične rezerve ostale za buduće generacije. Dakle, radi se o odnosu prema sadašnjici, kao etičkom pitanju 863

F. Cairneross, Costing the Earth, Harvard Businese School Prass, Boston, 1991. 333

u sklopu sadašnje politike zaštite okoline. Zato je za većinu ljudi danas najvažnije ekološko pitanje u tržišnoj ekonomiji sa kombinovanjem interesa privatnog sektora i državne regulative; “ostaviti potomstvu svet koji je ako ne bolji, a ono barem onakav kakvog su ga sadašnje generacije nasledile”.864 Za logističke preduzetnike pouzdanost je važnija od brzine. Sa ekonomske tačke gledišta radi se o tome da se neka roba u pravo vreme nađe na pravom mestu, a sa ekološkog aspekta to treba da bude izvedeno uz najmanje moguće opterećenje okoline.865 Kriterijum “brzina” nije više od prvorazrednog značaja. Prelaz na sporije, ali ekološki povoljnije transportno sredstvo, je sasvim prihvatljiv u tzv. Ekologistici. Kombinacija ekologije, ekonomije i logističkog znanja u strukturnoj projekciji ekologistike navodi savremeno društvo da reši problem međusobnog usk1ađivanja drumskog, železničkog, vazdušnog i vodenog saobraćaja kako saobraćajni problem ne bi postao kočnica privrednog rasta. U strukturi masovnog prevoza sada valja birati ekološki najpovoljniji vid saobraćaja, pogotovu ako dođe do uvođenja naknade za teške prevoze, povećanja poreza na mineralna goriva i uvođenja poreza na emisiju ugljendioksida. Ekologistika već sada pledira na značajno smanjenje troškova putem većeg oslanjanja na brod i železnicu, koji osiguravaju ekološki bolji tretman robe i ekološki pouzdaniji prevoz.866

2. UPRAVLJANJE „ZELENOM“ EKONOMIJOM Cilj II konferencije UN o životnoj sredini i razvoju (u Brazilu od 1. do 12. juna 1992. godine) bio je uspostavljanje interakcije između privredne i čovekove okoline i uravnoteženje ekonomskih i ekoloških ciljeva u okviru ekonomskog odlučivanja i poslovnog menadžmenta. Ove ideje nisu nove, jer je njihova intelektualna osnova formulisana već davne 1971. godine u Švajcarskoj koja je poslužila za pripremu tzv „Stokholmske konferencije”. Tada je, ipak, dramatično istaknuto da je siromaštvo glavni izvor zagađenja životne okoline iz razloga što je ona milijarda svetske populacije, koja živi u siromaštvu, bedi i oskudici, prisiljena iz očaja na juriš na svoje okruženje samo da bi ljudi iz te mase preživeli i opstali. Kumulativni efekti, rušilačkih naleta pojedinaca na prirodu su veliki i opasni, pogotovu kada se kombinuju destrukcija i siromaštvo. Zbog toga je i Brundland komisija odbacila tzv. nulti rast, pošto je nulti rast posledica razvoja destruktivnih procesa po okruženje. A da bi se zadovoljila potreba za rastom koncepcijski se prelazi na tzv. održivi razvoj u okviru Konferencije UN (pod nazivom EKO '92.). Koncept održiveg razvoja implicira izmenu klime, prekogranično širenje zagađenosti vazduha, menadžment otpada, zaštitu i upravljanje zemljišnim resursima, konzervaciju i biološke raznovrsnosti, zaštitu okeana i obalskih područja, i kvalitet snab864

Ekonomska politika, br. 2124, od 14. novembra 1992., str. 39. Ekonomska politika, br. 2126/27, od 28. decembra 1992., str. 52. 866 A.Lipietz, Vert esperance-L-'avenir de l'ecologie politique, Ed.la Decouvert, Paris, 1993. 865

334

devanja slatkovodnim resursima. Globalni rizici u oblasti bioloških i genetskih resursa upravo primoravaju na ubrzani prelazak na uravnoteženi razvoj, koji mora biti izveden putem podsticaja i regulacionih mera. To pak u tržišnoj ekonomiji podrazumeva da se troškovi životne okoline ugrađuju u cene proizvoda koji indukuju rast troškova. A to je taj tzv. princip „zagađivač plaća“. Rešenje kroz regulisane mere podrazumeva formiranje ekoloških fondova u kojima se koncentrišu sredstva namenjena strogo za sanaciju životne okoline. Cilj je jasan da se mere zaštite životne sredine integrišu u ekonomski rast i poslovni menadžment i da se formuliše ekonomska osnova za kooperativnu globalnu alijansu ukoliko se teži da ZEMLJA ostane siguran dom za humane forme života i za zajedničku budućnost. Da bi se tokovi svetske razmene vratili u zdrave odnose, ugrađivanje ekološko-zaštitnog mehanizma u međunarodnu trgovinu je neminovno. U tom sklopu, pojeftinjenje agrarnih proizvoda nije centralni cilj ukoliko se to dešava na račun prirode. Stoga, smanjenje subvencija „zelenih proizvoda“ ne mora da znači poželjnu politiku redukcije nasleđenog protekcionizma ukoliko ekološka supstanca nije ugrađena u strukturi tržišnih cena. Troškovi proizvodnje ekološki zdrave hrane ne mogu više biti zaobilazni, pošto već čine strukturnu realnost. Uostalom, tržišno konkurentne cene u međunarodnoj razmeni ne mogu da zaštite nacionalne prirodne resurse. Zbog toga je za zaštitu okoline potrebno dugoročno finansijsko i tehnološko investiranje koje će se upravo najviše isplatiti u sferi ekološki zdrave agrarne proizvodnje. Komisija EZ je, posle dvogodišnjeg pretresa torbice, predložila uvođenje poreza na energiju čiji bi osnov (predmet oporezivanja) bio „sadržaj ugljenika u gorivu“. Cilj novog poreza, po predlogu, jeste da se emisije ugljendioksida stabilizuju na nivou iz 1990. godine, ali i podsticanje efikasnosti energije i stabilnosti snabdevanja. Institucionalno posmatrano, Evropska zajednica nema pravo na uvođenje poreza, jer nema fiskalni suverenitet (izvorni). Zato porez na energiju mogu da uvedu samo članice EZ u formi nacionalnog poreza, koji se uključuje u politiku fiskalne harmonizacije. Ali, fiskalni (i ekonomski) je takav da novo povećanje poreskih tereta ne dolazi u obzir. Raženje je, stoga, nađeno u smanjenju „drugih“ poreza.

3. EKOLOGIJA I EKONOMIJA Zeleni ekonomisti već izrađuju modele za valorizaciju ekoloških troškova i dobiti u nacionalnim ekonomijama kako bi bilansi nacionalnog dohotka prikazivali i promene u prirodnim bogatstvima. Dejstva trošenja prirodnih resursa treba empirijski verifikovati i kroz izmenu SNA (Sistema nacionalnih računa i metodologije UN) u koncept nacionalnog dohotka, uključujući i one prirodne izvore koji su pod kontrolom čoveka. Cilj je, dakle, da bilansi nacionalnog dohot335

ka „pozelene“ kako se ne bi više biljke i životinje tretirali različito („povećanje stočnog fonda jedne zemlje se uračunava onda kada se ono pojavi, ali se prirast komercijalnih šuma beleži onda kada se one poseku“).867 U sadašnjem obračunu često se nacionalni dohodak naduvava uključivanjem troškova za sprečavanje zagađivanja. To pak znači da se zagađivanje ne računa kao gubitak od društvenog proizvoda. Isto tako, i pad vrednosti prirodnih resursa prikazuje se kao stavka koja preuveličava neto nacionalni proizvod. Jasno je, pri tome, da je izuzetno teško reći koliko košta idila. Ali, uništenje šuma, prema tržišnim kriterijumima zasigurno predstavlja zbir gubitaka vrednosti neposečenog drveća i prihoda od drvene građe koji su mogli biti ostvareni.868 No, i taj kriterijum ne uključuje vrednost koju šume imaju kao staništa životinjskog sveta i kao prostor za rekreaciju ljudi. Zbog toga je važno da se izrada nacionalnog bilansa prilagodi potrebama zaštite čovekove okoline. U početnom stadijumu valjalo bi izgrađivati tzv. bilanse satelite u formi paralelnih bilansa (pored zvaničnih, oficijelnih). Ti „novi“ bilansi bi uključivali i promenu kvaliteta prirodne okoline (na primer porast zagađenosti vazduha, izumiranje određenih vrsta biljnog i životinjskog sveta), ali i vrednovanje štete koja se nanosi prirodnim resursima koji nisu tržišno vrednovani. Kod resursa, koji nemaju tržišnu vrednost, kontroverzno je pitanje šta treba meriti:869 (a) da li trošak restauracije prirodne sredine u prvobitno stanje ili (b) sumu koju bi potrošači bili skloni da potroše radi poboljšanja kvaliteta životne sredine. Sve u svemu, konvencionalne modele za određivanje bogatstva valja proširiti i obogatiti kako bi se dali adekvatni odgovori „zelenima“ koji populariše nove kalkulacije i obračune. Ekonomisti iz Odeljenja za unapređenje ruralnih oblasti Univerziteta u Njukastlu već su napravili model obračuna za britansku poljoprivredu i šumarstvo. “Odvojiti za zadovoljstvo koje pružaju zeleni pojasevi i nacionalni parkovi; dodati nešto za sadnju drveća uz efekat upijanja grejača planete - ugljenmonoksida, i, ovakav podržani neto proizvod je 25% veći nego neto proizvod.”870

867

Ekonomska politika, br. 2088, od 6. aprila 1992., str. 52. Ibidem, str. 52. 869 Isto, str. 53. 870 Ibidem, str. 53. 868

336

ENVIRONMENT1

Industrial Waste per unit of GDP tonnes per million $

Municipal Waste kg per capita

Nuclear Waste3 per unit of energy tonnes per Mtoe

Total Expenditure5 % of GDP

.. 9 .. 107 149 30 28 21 48 51 33 53 30 7 26 .. 11 .. 8 29 57 12 8 29 55 76 51 39 36 44

.. 23 .. 68 68 51 53 26 36 34 88 37 36 12 .. .. 36 43 53 22 32 46 22 9 40 82 50 35 31 41

16 7 11 15 14 11 11 6 11 7 9 9 7 9 29 4 11 8 7 5 6 6 6 3 10 20 13 8 8 11

126 41 172 .. .. 20 206 48 59 45 9 .. 34 61 184 70 32 .. 39 .. 28 89 9 86 61 147 94 54 54 88

.. 430 400 660 401 460 620 470 360 310 560 .. 350 410 490 310 500 .. 510 330 360 370 400 390 350 730 543 400 400 500

2.0 7.7 1.1 2.3 5.1 1.8a 1.8 0.1 0.2 1.9 5.1 3.4 5,0 0.9 2.0b 2.7b 2.5b 1.8b

0.7 1.7c .. 0.9 .. .. 1.4 1.2 1.5a .. .. .. 0.9 1.6c .. .. 1.9 .. 1.2c 0.7 .. 1.2 22.1 .. 1.4 1.6 .. .. .. ..

337

Total Investments % of national investment Government R&D Budget % of total government R&D Budget

Carbon Dioxide2 tonnes per capita

Australia Austria Belgium Canada Czech Republic Denmark Finland France Germany Greece Iceland Ireland Italy Japan Luxembourg Mexico Netherlands New Zealand Norway Portugal Spain Sweden Switzerland Turkey United Kingdom United States G7 EU-15 OECD Europe6 OECD6 Notes: .. not available - nil or negligible

Nitrogen Oxides kg per capita

State

Pollution Control Expenditure4

Waste

Sulphur Oxides kg per capita

Air

1.9 3.7 .. 1.7 .. .. .. 1.8 3.2a .. .. .. 2.2 3.0 .. .. 3.1 .. .. 1.6 .. 1.8 3.1 .. .. 3.4 .. .. .. ..

3.0 2.2 17 2.1 .. 4.5 3.1 1.1 3.7a 1.9 1.7 0.6 2.2 0.5 .. 0.4 3.5 2.6 3.3 2.9 1.9 3.6 4.6 .. 1.4 0.7 .. .. .. ..

1. 1993. or the latest available year, including provisional figures and OECD estimates; varying definitions can limit the comparability across countries 2. CO2 from energy use only; international marine bunkers excluded 3. Wastes from spent fuel in nuclear power plants, in tonnes of heavy metal per million tonnes of oil equivalent (primary energy supply) 4. Earlyl990s 5. Household expenditure excluded 6. Czech Republic excluded a. Ex-FRG only b. Ex-DDR excluded c. OECD estimates. Source: OECD Environmental Data. Compendium 1995, OECD, Paris, 1995.

Niske cene u rudarstvu, nakaradna ekonomija obima i nacionalne subvencije imaju negativne implikacije na ekologiju. Namenska prodaja državne (javne) zemlje rudarskim kompanijama u bescenje (12 dolara po hektaru), javno finansiranje rezultata rudarskih istraživanja i poreske olakšice koje redukuju realne troškove u rudarstvu u SAD su značajno doprineli degradaciji ekoravnoteže. Japan nudi širok spektar podsticaja (od zajmova i subvencija, pa sve do poreskih olakšica) za istraživanje i eksploataciju rudnih rezervi. Isto radi Kanada i Australija. Nemačka i francuska vlada garantuju pomoć i direktna finansijska ulaganja, a subvencioniraju i projekte u inostrnstvu domaćih rudarskih kompanija.871 Čak i Svetska banka finansira povećanje rudarske proizvodnje putem davanja zajmova pod povoljnijim uslovima. Takva politika eksploatacije prirodnih resursa predstavlja ozbiljnu ekološku pratnju, jer su stvarni troškovi svetskog rudarstva skriveni kako u obimnim proizvođačkim subvencijama tako i u nepriznatim ekološkim štetama.872 Niske cene ruda danas odslikavaju ekstrakciono-distribucionu ekonomiju, za koju ne postoje troškovi obnavljanja ogoljenih šuma, erodirane zemlje, uništenih ili zagađenih reka. Primena rigoroznih ekoloških zakona sugeriše kanalisanje dela sredstava prikupljenih poreskim putem iz industrijski razvijenih zemalja u rudarske zemlje trećeg sveta. Taj mehanizam potpomogla bi Svetska banka putem provizije na zajmove, koji bi se uslovljavali očuvanjem prirode. Viši stepen reciklaže sirovina i njihova supstitucija manje „malignim“ materijalima, dugoročno posmatrano, jesu dodajni mehanizmi u redukciji tražnje koja ekološki posrće. Postepena zamena komunikacionih bakarnih kablova efikasnijim optičkim vlaknima izrađenih od stakla873 reprezentuje, isto tako, budućnost, koju valja podržati poreskim nagradama (a ne samo elementarnim subvencioniranjem rudarstva). Osnivanje novih firmi za sortiranje otpada i firmi za termičke obrade i izgradnju sistema uređaja sa spaljivanje otpada i sistema pogona za proizvodnju ambalaža za reciklažu jesu novi izazov ministarstva za ekologiju, koja putem 871

Ekonomska politika, br. 2113/2114, od 5. oktobra 1992., str. 47. Ibidem, str. 49. 873 Isto, str. 48. 872

338

poreskih beneficija, poseduje instrumente od ministarstva za finansije. I postavljanje zelenih tačkica na nove proizvode treba alimentirati iz budžeta države. U ekonomskoj i ekološkoj teoriji i praksi smatra se da najveći deo prirodnih bogatstava ima regenerativni karakter, racionalno korišćenje može obnavljati, bogatstvo, a efikasno korišćenje može i povećati bogatstvo u ukupnom obimu. Mineralne sirovine ili sirovine mineralnog porekla „otkopane iz određenog ležišta ili rudnog tela“ ne mogu se regenerisati niti se mogu formirati druge koncentracije minerala. Kod minealnih sirovina, dakle, može se koristiti samo ono od prirode stvoreno na neponovljivi način. Zbog toga, pažnju treba usredsrediti na ekonomske mere u cilju zaštite čovekove okoline u filozofiji održivog razvoja. Ekonomski instrumenti, u funkciji zaštite životne sredine koriste se kao efikasan oblik zamene regulative i kao kompliment zakonskoj regulativi, pošto zakonska regulativa ne može uvek uticati na racionalno korišćenje resursa i na efikasnu zaštitu od zagađivanja.874 Princip „zagađivač plaća“ zapravo reflekuje potrebu institucionalizacije ekoloških poreza i taksa (naknada), i to:875 (1) diferencirano oporezivanje benzina sa i bez olova, (2) diferencirani porez na promet i carine na uvoz automobila i teretnih vozila sa većom potrošnjom u odnosu na automobile sa nižom potrošnjom i upotrebom bezolovnog benzina, (3) diferencirani porez na promet proizvoda sa ambalažom koju je moguće reciklirati, (4) dodatni porez na promet i carine na cigarete, (5) porez na promet i carine na uvoz veštačkih đubriva, deterdženata i pesticida, (6) selektivno oporezivanje proizvoda (s ciljem da se uspostave takvi odnosi cena koji će stimulisati potrošnju proizvoda čija proizvodnja i upotreba manje zagađuju okolinu), (7) oslobođenje od poreza na dobit preduzeća (za zagađivače i proizvođače koji novom tehnologijom smanjuju emisiju i upotrebu zagađujućih materijala) (8) oslobađjanja od poreza na dodatu vrednost i uvođenje poreza na korišćenje prirodnih resursa putem poreza na dobit uz ukidanje poreza na promet sekundarnih sirovina (kako bi se podstaklo prikupljanje i prerada otpadnih materija), (9) uvođenje takse sa zagađivanje, kao naknade za troškove ispuštenih otpadnih materija, (10) uvođenje taksa za proizvođače čiji proizvodi u procesu proizvodnje ili upotrebe zagađuju okolinu, (11) uvođenju kazni za zagađivače koje treba prisiliti na uvođenje nove tehnologije, (12) postojanje subvencija kao pomoć pri investiranju u čistu tehnologiju i 874 875

Ekonomska politika, br. 2108, od 24. avgusta 1992. str. 31. Ibidem,str. 31. 339

(13) uvođenje naknade za zagađivanje, za korišćenje deponija, za korišćenje prirodnih izvora i prostora (koje bi se primenjivale za ispuštanje zagađujućih materija u vazduh, vodu i zemljište, za odlaganje čvrstih i opasnih otpadaka po deponijama, i za pokriće troškova sanacije prirodnih izvora i prostora). U celini posmatrano, u gotovo svim zemljama savremenog sveta traže se i iznalaze instrumenti i mehanizmi za sprovođenje tzv. Beganske deklaracije o održivom razvoju (iz 1990. godine), koja insistira na ekonomskom respektovanju obaveza na osnovu uzimanja iz prirode - tzv. dug prema prirodi. U industrijski razvijenim zemljama već su uvedene tzv „naknade za rudno blago, naknade za mineralne sirovine i rudničke naknade, sto u suštini reflektuje izdvajanja dela sredstava (obračunatih po jedinici proizvoda) kao naknadu za obnovu raspoloživog prirodnog bogatstva, za uzeto iz raspoloživih prirodnih fondova rezervi i za vraćanje duga za prirode. Ali, pesak i šljunak imaju gotovo svi regioni sveta, a nafte i dijamanata imaju samo „neki“ regioni (zbog neravnomernog rasporeda mineralnih sirovina). Zbog toga je ekonomski opravdano postojanje tzv. naknade za mineralne sirovine na selektivnim osnovama u zavisnosti od vrste mineralne sirovine.876 Ova izdvajanja bi ulazila u cenu koštanja jedinica proizvoda, a koristila bi se za otplatu dugova prema priodi. Dug za prirodu bi inkorporirao naknadu za korišćenje mineralne sirovine i naknadu za štete nanete sredini.

4. EKOLOŠKI POREZI Porezi u tržišnim privredama sve više postaju instrument politike zaštite čovekove okoline uprkos intencija kreatora fiskalnih politika o neutralnosti poreza u zemljama OECD i EU. Naime, u fiskalnoj praksi se pokazalo da su porezi manje efikasni kroz princip neutralosti, pogotovu ako su proizvođačke i potrošačke aktivnosti generatori degradacije ekoravnoteže. Zbog toga, uvođenje modernog ekološkog poreza valja shvatiti kao fiskalni pritisak na ponašanje aktera koji zagađuju okolinu u smislu očuvanja životne okoline, restauracije čovekove sredine i smanjenja štetnih implikacija proizvođača i potrošača po prirodni ambijent. U tržišno orijentisanim poreskim sistemima uvođenje ekoloških poreza nema za zadatak povećanje prihoda državnog budžeta već obogaćivanje mehanizma upravljanja „zelenom ekonomijom“ i diversifikaciju instrumentarija ekološkog menadžmenta. Doduše, i pre institucionalnog aranžiranja ekoloških poreza u tržišnim ekonomijama zemalja OECD egzistirale su poreske pogodnosti u sistemu indirektnog i direktnog oporezivanja u funkciji zaštite čovekove okoline i kontrole zagađenosti. Ekološki poreski podsticaji naročito su se koristili pri obračunu tzv. ubrzane amortizacije za opremu koja štiti životnu okolinu od zagađenosti. Njih je nadopunjavao sistem posebnih poreskih dažbina, koje su opterećivale motorna goriva, određene motore i pojedine oblike energije. Ove dažbine su uvedene iz neekoloških razloga, ali su tokom 80-ih godina (kada su izvršene relativno 876

Isto, str. 32. 340

radikalnije poreske reforme u zemljama OECD) poprimile ekološku dimenziju (porezi na upotrebu motornih vozila, porezi na energiju, porezi na plastične kese, porezi na đubriva i dr.). Porezi na motorna goriva podrazumevaju oporezivanje po višim stopama ili oporezivanje dodatnih porezima (taksama). Danas se u gotovo svim zem1jama Evrope raz1ičitim poreskim stopama oporezuju različite vrste motornih goriva. Niža stopa važi za dizel goriva za motorna vozila koja se koriste u poslovne svrhe. Više poreske stope primenjuju se na benzin, bezolovni benzin i dizel gorivo, koji se ne koriste u poslovne svrhe. No, i oporezivanje ostalih izvora energije je različito po zemljama, naročito kada su u pitanju ekološki porezi na energetske izvore i tzv. karbonski porezi. Karbonski porez na fosilna goriva (u zavisnosti od sadržaja ugljenika u njima) prva je uvela Finska. Oslobođenje sumpora pri sagorevanju ulja, uglja i treseta je, takođe, predmet oporezivanja u zavisnosti od količine sumpora. Švedska je, za razliku od Finske uvela više poreza na ugljenik. U energetskom sektoru uveden je ekološki porez na ulja, ugalj, prirodan gas i tečni petrolej gas, dok je u sektoru transporta uveden ekološki porez na benzin i dizel gorivo. Na pomolu je i uvođenje ekološkog oporezivanja domaćeg vazdušnog saobraćaja. Konačno, značajno je pomenuti i uvođenje direktnih poreskih dažbina na oslobođenje NOx u velikim pećima sa godišnjom proizvodnjom od najmanje 50GWh.877 Novac sa Sunce, vodu i vetar ne zna ništa 15% 100 DM 5% 5% 1 DM 8%

50 DM 16%

5 DM 8% 10 DM 43% Koji iznos biste bili spremni da platite dodatno mesečno za reaenerativne izvore sneraijt Oporezivanje motornih vozila u zemljama OECD je, isto tako, sa ekološkim ciljem tempirano, ali ne u formi novih poreza već kao dodatni na već postojeći opšti porez na promet, odnosno potrošnju. U pravilu, porez na promet ovih motornih vozila je viši od poreza na promet bilo kog proizvoda (koji, naravno, ne spada u domen luksuza). Holandija, kao članica EU, uvela je sistem različitog oporezivanja motornih vozila. Visina poreske stope zavisi od ekoloških karakteristika vozila. Jedino su takse za registraciju vozila nešto niže. Promet motornih vozila u Velikoj Britaniji oporezovan je porezom na dodatnu vrednost (sa stan877

Ekonomska politika, br. 2088, od 6. aprila 1992., str. 46. 341

dardnom stopom od 15%) i specijalnim porezom na motorna vozila (sa stopom od 10% na pet šestina vrednosti novog vozila). Norveška pak praktikuje različit sistem poreza na motorna vozila. Poreski podsticaji su ugrađeni u sistem oporezivanja motornih vozila sa katalizatorom, ali i za vozila koja upotrebljavaju bezolovni benzin i za vozila koja koriste gas kao pokretačku snagu. I u Finskoj je sistem poreza na promet vozila različit. On zavisi od toga da li je vozilo snabdeveno katalitičkim konvertorom. Inače, za motorna goriva su povećane poreske stope od 1990. godine iz ekoloških razloga. Konačno, u Grčkoj su institucionalno ugrađeni poreski podsticaji kao nagrada za ubrzano isključivanje starih modela motornih vozila iz upotrebe. Različite poreske stope su usvojene tokom 1990. godine na promet motornih vozila. Kriterijum za diferencijaciju poreskih stopa polazi od ekoloških karakteristika vozila. Standardi o prečišćavanju izduvnih gasova jesu dodatni kriterijumi. No, porez na promet motornih vozila prate godišnje dažbine pri registraciji motornih vozila, koje su, takođe, različite u zavisnosti od ekoloških osobina vozila. Ove takse su veće za vozila koja se koriste u poslovne svrhe i zavise od kapaciteta mašine. U Velikoj Britaniji godišnje takse za registraciju plaćaju se u formi akcija. U ostalim zemljama EU one figuriraju ili kao dažbine ili kao takse sa fiksnom sumom. U zemljama OECD iz ekoloških razloga egzistira specijalno oporezivanje određenih proizvoda i to; (a) u Švedskoj, Danskoj, Finskoj i Norveškoj oporezuje se prodaja pića u kontejnerima i kutijama (pogotovu ako se kutije bacaju u smeće), (b) u Švedskoj i Norveškoj se oporezuju akumulatori i baterije (pogotovu ekološki štetni akumulatori koji „vuku“ više poreske stope), (c) u SAD, Danskoj i Finskoj CFSs jeste predmet tzv. ekološkog oporezivanja, (d) u Italiji je uvedeno oporezivanje plastičnih kesa (pogotovu kesa koje se ne raspadaju bakteriološkim putem), (e) u Danskoj se određeni proizvodi, u zavisnosti od ekoloških karakteristika, oporezuju VAT-om sa diferenciranim poreskim stopama od 6 do 20%. U zemljama OECD prisutno je i tzv. oporezivanje poljoprivrednih inputa i to: (1) u Finskoj je uvedeno oporezivanje fosfatnih đubriva (tokom 1990. godine), a na pomolu je i oporezivanje sastojaka nitrogena, (2) u Švedskoj je uvedeno 5%tno ekološko oporezivanje prodajne cene đubriva čiju strukturu komponuju fosfati i notrogeni, (3) u Austriji je uvedeno poresko zahvatanje upotrebljenih količina đubriva već u toku 80-ih godina, (4) u Norveškoj je uvedeno 7%-tno ekološko oporezivanje velikoprodajne cene đubriva i (5) u Švedskoj je uvedeno poresko storniranje tereta na svakoj ekološkoj inovaciji na proizvodima. Konačno, u gotovo svim zemljama OECD i EU ekološka poreska komponenta prisutna je i kod direktnih poreza, a naročito kod oporezivanja dobiti korporacija. Investicije u čiste tehnologije i ekološku opremu „vuku“ relativno značajne poreske privilegije u vidu specijalnih podsticaja. Ubrzana amortizacija i poreski kredit, kao dodatni stimulansi poreske politike, veoma prate zamenu starije (više zagađujuće) kapitalne opreme, ali i nova domaća i inostrana ulaganja u ekološku sferu reprodukcije. 342

5. EKOLOŠKI MENADŽMENT Američki ekonomisti već se zalažu za nov način izračunavanja nacionalnog blagostanja i to ne samo preko bruto nacionalnog dohotka. Po Robertu Konstanzi i Lajzi Vajgner nova računica treba da uključi doprinos prirode ekonomiji. Oni navode primer da društveni proizvod uzima u obzir samo vrednost drveta posečenog u šumi, ali ne i to što šuma čuva zemljište, čisti vazduh i vodu, omogućava život divljači, pruža rekreaciju i zabavu. Zbog toga se Konstanza i Vajgner zalažu da se u ekonomsku računicu uključi prirodno bogatstvo, kao što je zemljšte i atmosfera, biljna i životinjska biomasa. Oni su, u tom kontekstu, izračunali da vrednost hektara močvarnog zemljišta uz obalu Luizijane nije 1.250 dolara (za koliko se prodaje), već između 6.250 i 42.500 dolara kad se uzme u obzir to što su posetioci spemni da plate za komercijalni ribolov, lov, rekreaciju i zaštitu od oluja. Kao osnov uzeli su podatke o tome koliko korisnici plaćaju put u to područje i dodali su vrednost sunčeve energije akumulirane u biljakama koje su baza za ribe i divljač, čija se ekonomska vrednost može meriti. U teoriji i praksi na pomolu je nova kombinacija ekologije i marketinga u formi ponude nove serije proizvoda oslobođenih štetnih supstanci. Propagande i promotivne kompanije sada izbacuju etikete zdravog i zelenog, što više nije samo problem marketinga, već i sudova časti. Tako se pristiglo i do zelenog marketinga kao nove grane marketinške teorije i prakse odnosno svrsishodne koalacije marketinga i ekologije. Kreatori zelenog marketinga ekološko uništavanje prirode upoređuju majstorski sa opakim bolestima koje ne bole, ali koje neprimetno odnose ljudske živote. U ekološkom marketingu obično se naglašava da prirodne blagodeti nisu na raspolaganju u neograničenim količinama. Zato valja voditi računa da „novi i novi“ proizvodi ne opterećuju okolinu kroz ekološki nekontrolisanu proizvodnju, čiji su menadžeri često profiterski zaslepljeni. Tehnološki menadžment iz neznanja ekonomije prirode kreira nove tehnologije koje uništavaju okolinu. A svaka „tehnološka isporuka“ mnogo košta i sa stanovišta vremena i sredstava, i sa stanovišta učinjene ekološke štete. I ekološki oporavak zahteva nova ulaganja. Konačno, zaštita okoline javlja se kao novi ograničavajući faktor na putu uvećavanja kapitala, jer dodajni ekološki troškovi u dugoročnom trendu mogu da degradiraju oplodnju kapitala. Zemlje EU već se utrkuju u procesu promovisanja zaštite okoline kao svojevrsne izvozne delatnosti, koja unosno plasira različite uređaje i opremu za kontrolu zagađivanja vazduha i otpadnih voda. Tako ekološki izvoz postaje ekonomski bum, sa dugoročno isplativim investicionim aranžmanima. Preduzetništvo već okupira ekološku sferu reprodukcije, a zeleni marketing istražuje i preporučuje šta proizvoditi bez narušavanja planetarne ravnoteže. Od nedavno je u SAD uveden novi imidž u formi novog trgovačkog i tržišnog simbola koji se nominuje kao zeleni krst. Zeleni krst, kao novi zaštitni znak, pojavljuje se samo na specijalnoj ambalaži od veoma visokog procenta reci343

kliranog materijala. Poslovni uspeh „zelenog krsta“ nagnao je američke propagandiste da lansiraju tzv. zeleni pečat koji nose specijalni proizvodi koji najmanje štete okolini, prirodi i čoveku. Tako je zeleni marketing, sa promocijom novih ekoloških ideja, postao novi instrument za očuvanje harmonije prirode i čoveka. Na to se već nadovezuje tzv. „ekološki menadžment koji proizvođačima uspešno nameće“ tzv. proizvodnju ekološki ispravne odeće. Zbog toga, proizvodnja koja respektuje ekološke principe ima sjajnu ekonomsku budućnost. Proizvodnja na ekološkim principima mora anticipativno uključivati zeleni marketing, dakle, na početku samog proizvodnog procesa, a ne na kraju proizvodnog lanca kada se proizvodi stavljaju u atraktivno našminkanu ambalažu. Jer, istraživanje tržišta sa stanovišta ekoloških potreba postaje izuzetno važan segment marketing kompanija koje proizvođačima sugerišu najisplativije načine povezivanja ekologije, estetike, biznisa i etike. A ekološki dizajneri moraju biti podstaknuti da eksperimentišu sa radikalnim potezima oslobađanja proizvoda od ambalaže ili višenamenske upotrebe ekološke ambalaže, koje pametna ekonomska politika treba da podrži kreditnim beneficijama i poreskim koncesijama. Ekologija je ušla u dnevnu konverzaciju između dužnika i poverilaca onoga trenutka kada je ukupna nominalna vrednost latinoameričog duga neznatno smanjena zahvaljujući snažnom amortizujućem efektu prakse konverzije duga. Dotičnim trampama relativno značajna sredstva ubrizgavana su u razvoj privrede u vidu tzv. deoničarskog kapitala preduzeća (debt - for equity swaps), koja se reprivatizuju. Dijalog interesa poverilaca i dužnika je izuzetno olakšan primenom specijalnog vida konverzije duga koji se očituje kroz otpis duga (dela) za ekološko očuvanje zelenog kontinenta (debt - for nature swaps).878 Današnji svet pati zbog povećanja zagađivanja čovekove okoline i smanjenja ozonskog omotača. I naučnici pate, jer ne znaju da objasne kako će se to odraziti na poljoprivredne prinose, na zdravlje stanovništva, na nivo mora, na dužinu života ljudi, na porast temperature, na društveno-ekonomski razvoj, na životni standard građana. Zbog toga, ekološka pitanja postaju sve više ekonomska, mada se ekološki problemi sve više premeštaju u ravan ekonomske nauke, koja već kreira nove finansijske instrumente za simultano rešavanje razvojnih i ekoloških problema.879 Jedan od najnovijih finansijskih instrumenata, koji je pokazao svu svoju delotvornost, jeste debt for nature swaps, putem koga se zaduženim zemljama oprašta deo inostranog duga u zamenu za povećanje investicije države u domenu očuvanja ekoloških dobara od značaja za celu planetu.880 „U suštini, tim procesom svi zarađuju: zemlja dužnik, jer faktički otkupljuje inostrani dug domaćom valutom i to uz popust, i zemlje poverioci, jer ne moraju da inves-

878

Ekonomska politika, br. 2091/2092 od 27. aprila 1992.g., str. 44. Ekonomska politika,br.2102 od 13. jula 1992., str. 47-48. 880 Ibidem, str. 48. 879

344

tiraju svež novac za očuvanje čovekove okoline već upotrebljavaju novac od dužnika koji najverovatnije nije ni bio naplativ.881 Danas se i ograničavanje stope rasta ispuštanja ugljen dioksida. može rešavati na ekonomski način (pored već poznatog tehnološkog racionalisanja upotrebe energije). Visoki troškovi novih tehnologija, koje redukuju ispuštanje ugljen dioksida, sa ekonomskog stanovišta nemaju opravdanje iz prostog razloga što nametnuto povećanje proizvodnih troškova iz ekoloških motiva smanjuje konkurentnosti firme i tržišnu kompetitivnost zemlje. Zbog toga je lansiran sistem u kome sve države savremenog sveta debljaju dozvole za zagađivanje (na osnovu dozvoljene količine ugljen dioksida). „Ideja o međunarodnoj trgovini kvotama za zagađivanje je zaokupila svetsku pažnju, jer omogućava svakom ekonomskom agentu (u ovom slučaju državi) da bira da li želi da investira u tehnologiju koja će sputavati dalje zagađivanje ili želi da otkupi pravo neke druge države (koja zagađuje ispod svoje kvote) i tako nastavi da proizvodi sa starom tehnologijom.882 Potencijalno tržište za investiranje u nove tehnologije za reduciranje zagađenosti na ekonomsko-ekološkim principima jesu gotovo sve postsocijalističke zemlje, koje bi na jefitniji način došle do svežeg kapitala. Ekološke sile današnjice nisu samo ikonografije „novog sveta“ nego i neumoljivi pokazatelji prikrivenih tendencija i povremenih erupcija modernog varvarstva preobučenog u državni interes, ekotehnološku dominaciju, vojnoindustrijski kompleks i etnocentričku politiku.883 Neodgovorne političke elite već rasprodaju nacionalno bogatstvo, prekomerno eksploatišu prljavu tehologiju i neekonomski iscrpljuju prirodne resurse. Destrukcija sistema tako prelazi u destrukciju ljudi u vidu razaranja materijalne i duhovne kulture, ljudske psihe i morala, životne i radne okoline. Ekološki standardizovana hrana sveta je rezervisana samo za najelitnije segmente bogatog sveta, dok je zagađena hrana prikovana kao privilegija samo za one koji uopšte nemaju šta da jedu. Tako se nasrnulo na čoveka i na ljudska osnovna prava uopšte, čak i u monolitnim društvima čija se ruinirana ekonomsko-tehnološka struktura raspada jednako kao i njihova ideološka matrica. Prelaz u postindustrijsko društvo imao je za cilj stvaranje kvalitivno novih uslova za ekonomski rast i tehnološki razvoj, koji u razvojnu igru ubacuju nove sofistikovane ekonomske faktore, kao što su znanje, informacije, nove tehnologije, upravljanje inovacijama. Filozofi-humanisti, teoretičari nekonvencionalni ekonomisti i praktičari-aktivisti čak su preokrenuli ekološki pogled na svet. Sa globalnog stanovišta, svi se ekonomsko-ekološki problemi opserviraju kao planetarna pitanja u strukturi vladajućih doktrina i naučnih paradigmi današnje ekonomije, socijalne teorije, prirodne nauke i tehnologije. Ekološka racionalnost ponovo razotkriva činjenicu da je očuvanje prirodnih resursa i uspostavljanje prirodne ravnoteže na kojima počiva današnji život, refleksija nove ekonomske filozofije u 881

Isto, str. 48. Ibidem, str. 48. 883 D. Đokić, Ekologija-taj vrli novi svet, Ekonomska politika, br. 2121, od 23. novembra 1992. 882

345

kojoj je prihvaćena ekološka standardizacija, redukcija tehnološkog i potrošačkog zagađivanja, ekorecik1aža, ekološko zakonodavstvo i edukacija, ekološka istraživanja i ulaganja u zaštitu ljudskih bića i njihovu duhovnu kulturu, psihičku ravnotežu, mentalno i moralno zdravlje ljudi.

6. EKOLOŠKA STRATEGIJA SVETSKIH KOMPANIJA Za svaku transnacionalnu kompaniju (korporaciju) poslovni uspeh postaje sve zavisniji od preciznog predviđanja budućih trendova u poslovnom okruženju firme. To je danas od izuzetne važnosti za menadžere koji pokušavaju da kreiraju sliku poslovnog okruženja posle 2009. -te godine. Upravljačke strukture u razvijenim tržišnim privredama prinuđene su da respektuju rasprostranjeno mišljenje populacije koja već odbija da prihvati visok stepen degradiranosti okoline. A kada je okolina u pitanju, kompanije su prinuđene da poslovno odgovornije reaguju na zabirnutost javnosti za neminovno zagrevanje planete. Nastupajuće poslovne godine jesu predstojeći izazovi poslovanja preduzeća, pošto ekologija postaje opredeljujući faktor biznisa u budućnosti. Vodeći svetski menadžeri već se pomno pripremaju da odgovore zahtevima strogog ekološkog zakonodavstva i zahtevima potrošača koji sve više insistiraju na ekološkoj komponenti kvaliteta proizvoda. Privrednici osećaju svoju ključnu ulogu u zaštiti okoline, pošto su već shvatili da su poslovni procesi dominantan izvor pritisaka na životnu sredinu. I kao što je zapošljavanje ključni preduslov socijalnog osiguranja, tako je i zaštita okoline postala vodeći preduslov poslovanja preduzeća. Ekološki senzibilna javnost pruža šansu profitno orijentisanim menadžerima da oboje “zeleno” poslovno planiranje i da diversifikuju pristupe organizaciji poslovanja, knjigovodstvu, bilansiranju uspeha, poslovnim finansijama, marketingu, menadžmentu i odnosima s javnošću, kako bi se stekla ekološka reputacija, koja predominantno. opredeljuje odluke potrošača o kupovini (ekološki kvalitetnih) proizvoda. Ekološki prosvećeni potrošači u civilizovanim društvima tržišne orijentacije spremni su da koriste (na organizovan način) potrošačku moć i na tržištu i da vrše pritisak na industriju. Proizvođači su već osetili da tražnja ekološki prihvatljivih proizvoda beleži uzlazni trend na razvijenim tržištima savremenog sveta. U međunarodnim razmerama dramatičan zaokret u preferencijama potrošača “guta” dodatna ekološka troškovna opterećenja. I, gle čuda, to se smatra novom šansom za konkurentski uspeh, koji pritiska vodeće menadžere da priznaju naglašenu potrebu formalizovanja nove razvojne strategije firme, koja uključuje novi marketinški pogled na svet. Nova poslovna filozofija mora posebno da vodi računa o relativno snažnom segmentu sektora stanovništva koji je voljan da plati proizvode koji zadovoljavaju ekološke standarde. Međutim, menadžer mora da vodi računa o neumitnoj istini da će određeni proizvodi postati neprihvatljivi za potrošače ekološkog kvaliteta. U kratkoročnim vremenskim sekvencama multinaciona1ne kompanije mogu ostvarivati visoke profite zaobilaženjem ulaganja u ekološka istraživanja kvaliteta 346

proizvoda. Ali, u dugoročnim vremenskim sekvencama ove kompanije stiču imidž ekološki neosetljive kompanije, gube mesto na visoko kompetitivnom tržištu, kasne u prestrukturiranju proizvodnih programa i teže podnose stroge ekološke standarde u budućnosti. Ekološki pritisci javnosti iznudili su ubrzanu transformaciju vrednovanja menadžerskog uspeha, koji, pored uobičajenih upravljačkih performansi zasnovanih na rastu kvantumu profita, inkorporira i dugoročnu komponentu sposobnosti razvijanja timova, koji, i poslovno i ekološki, uspešno uvode kompaniju u 21. vek, sa usredsređenošću kompanije na ekološke probleme, sa visokim ekološkim moralom zaposlenih, sa perfekcioniranom proizvodnjom tzv. zelenih proizvoda. I poruke javnog mnjenja savremene zapadne civilizacije idu u tom pravcu iz prostog razloga što su kompanije u potpunosti odgovorne za uticaj svojih proizvoda i za pritisak svojih tehnologija na životnu okolinu. Menadžeri su ekološki pritisnuti javnim mnjenjem, a kompanije su suočene sa ekološkom odgovornošću pred zakonom. U tom smislu, kompanije sa svojim menadžerima formulišu interne ekološke programe i time preuzimaju punu odgovornost za polutante, koje emituju, i za recikliranje. Brojne kompanije već tragaju za ekološkom perfekcijom i za redukcijom ekoloških rizika koji su inherentni proizvodnim procesima i proizvodima. Budući ekološki monitoring imaće za zadatak da osmotri negativne uticaje na okolinu i poštovanje ekoloških standarda, sa izvedenim efektima na planu podizanja nivoa ekološke svesti i uštede firmi. Monitoring timovi imaće priliku da upoređuju ekološke performanse proizvodnih procesa i proizvoda sa ekološkim standardima i da obezbeđuju njihovu usk1ađenost, bez obzira na to što ekološko sučeljavanje troškova i koristi stvara probleme u poslovanju kompanije. No, i pored toga, budućnost na tržištu pripadaće samo kompanijama sa ofanzivnom ekološkom strategijom razvoja proizvoda čiji industrijsko-proizvodni ciklus anglobira četiri faze u vidu (1) ekstrakcije sirovina, (2) proizvodnja robe, (3) upotrebe proizvoda i (4) odlaganja proizvoda posle upotrebe (i reciklaža). Tome se sada pridodaju zahtevi za minimiziranjem ekoloških uticaja proizvoda, kojima istekne vek upotrebe, i za eliminisanjem uočenog problema deponovanja otpada. U ekološki redefinisanoj poslovnoj strategiji, kompanije postaju potpuno odgovorne za životni ciklus proizvoda, počev od faze proizvodnje pa sve do faze otpada i ponovne upotrebe. Proizvodni procesi budućnosti, samim tim, moraju biti podešeni rekreiranju kružnog toka i inputa i autputa sa modularnim dizajnom, koji kombinuje relativno kratke tehnološke cikluse i dugi rok upotrebe proizvoda sa recikliranjem.

7. REFORMA EKOLOŠKE POLITIKE U istorijskoj genezi, odnosi između čoveka i njegove životne okoline su višeznačni, budući da samo zdrava okolina omogućava zdravu egzistenciju čoveka, kao prirodnodruštvenog bića.

347

Ali, sklad između čoveka i njegovog okruženja je drastično narušen, pošto su parazitski stubovi društva, koji se već nalaze u aulama, pauzama, referatima, rezolucijama budžetima i šizomanijama, evo, pristigli i do prirode. Zato niko više i ne insistira na razlici između ekološkog brushaltera i ekološkog pulovera, jer jedan odražava ono što drugi obećava. U takvim uslovima, kad se ide pogrešnim putem razvoja i progresivni vuku nazad uprkos brojnih upozorenja ekoteoretičara. Jednostrani tehno-ekonomski razvoj u generalnom razvoju materijalnih proizvodnih snaga naneo je ogromnu štetu ekološkim zakonima reprodukcije. Sada se taj jednostrani razvoj proizvodnih snaga vraća kao bumeranog u vidu degradacije ekološke ravnoteže sa ogromnim troškovima restauracije ekosistema i eliminisanja posledica i trauma ekološke krize. Ali, kreatori ekonomske politike to još uvek ne mogu da shvate jednostrano iz razloga što smatraju da je vazduh ujutru svež zato što je celu noć proveo napo1ju. U civilizacijskim horizontima, društvo u kome je ugrožena svaka čovekova sredina nije napredno društvo, već društvo okrenuto prema razvoju unazad. Jer, orkan nije samo vazduh kome se žuri nego i vetar koji upozorava, bar beograđane za pregršt čistog zraka. Valjalo se, dakle, moliti bogu za malo vetra, kiše ili snega, po logici daj šta daš. Ekološka kriza, kao proizvod društveno-ekonomskih odnosa, jeste pravi atak društva na prirodu. To je negativni antagonizam sa framantnim troškovima, pogotovu za državu koja premalo radi za svoju sadašnjicu, a nimalo za svoju budućnost. Tako i naše, još uvek neosvešćeno, društvo nikako da shvati da i kolači nisu samo građevinski materijal za vile zubnih lekara nego i zagađivači čovekove okoline, koji svakodnevno pune smećišta, kontejnere, deponije - tu u neposrednoj blizini disajnih organa u spavaonicama i kancelarijama. Haotično korišćenje prirodnih izvora, iscrpljenje neproduktivnih prirodnih izvora, prenebregavanje strukture biosfere, nipodaštavanje zakonitosti u atmosferi, hidrosferi i litosferi, zanemarivanje flore, faune i mikroorganizama, i nepoznavanje prirodnog kružnog toka materije i energije jeste marifetluk istorijski neodgovornog društva sa subjektima bez savesti i pojedinaca bez svesti. Zato nije ni čudo što hranu obogaćenu gvožđem, limom, mineralima i srpskom privredom od pihtija, kavurme i čvaraka proizvodi za nas samo železara Smederevo. Prava je šteta što se za zdrav i dug život ne reklamira makrobiotička hrana naše jedine železare. Materijalna gramzivost stvorila je neprirodno neprijateljstvo društva i prirode. A pomirenje između razvoja proizvodnih snaga i prirodne sredine iziskuje nove troškove. Izmirenje prirode i čoveka traži novu svest o novom načinu proizvodnje, koji u prvi plan stavlja čoveka, ali i novu svest o novom društvenom standardu u kome se kvalitet životne okoline smatra elementom ljudskog blagostanja. No, i tu se malo čini, jer u demokratskoj javnoj raspravi jedino glatko prolazi usvajanje plana rada za prethodnu ekološku godinu. Zato bih gluvonemim zagađivačima oko1ine i nerazumnim degradatorima sredine uveo tzv. ekološki 348

porez srazmerno nanetoj šteti životnom miljeu i troškovima ozdravljenja prirode, koji bi se vraćao natrag u ekološku sferu reprodukcije preko specijalnog fonda za ekosanaciju u formi ekoloških investicija. Ekonomskom prinudom valja podizati svest o imperativnoj reprodukciji generatora ekološke degradacije, koji su brojni: (1) zagađivanje atmosfere, vode i mora, (2) nagomilavanje otpada, ambalaže i smeća, (3) porast otrovnih sastojaka u hranjivim supstancama, (4) porast buke i vibracije, (5) porast radioloških materijala, (6) iscrpljenost prirodnog bogatstva. Tu su još i hemijske supstance, fosilna goriva, izduvni gasovi motornih vozila, dim, čađ, smog, prađina, pesak, promene u biosferi, sredstva za pasterizaciju, preparati za konzerviranje hrane, hemikalije za očuvanje poljoprivrednoprehrambenih proizvoda, joniziraući zraci, otrovne vode, kisele kiše, devastacija šumskog blaga, preterana eksploatacija rudno-mineralnog bogatstva, tehnološka ekspanzija oružanih snaga, gradska aglomeracija i urbanizacija, pomahnitali apetiti potrošačkog društva, neekonomska alokacija privrednih resursa, kontradikcija kvantitativnog i kvalitativnog privrednog rasta. Konačno, to su i rasipanje živinih jedinjenja, kancerogenih supstancija, azotnog oksida, radioaktivnih izotopa, toksične supstancije, organsko hidrosolubilnih materija, salinizacije itd. i tome slično. Svest ipak sazreva da ljudi nisu neograničeni gospodari prirode i da narušavanje ekološke ravnoteže u prirodi, pod nasrtajem čovekove delatnosti motivisane prisvajanjem iz prirode, dovodi u krajnjoj istanci, u pitanje sam čin opstanka čoveka. Degradirana ekološka sredina, poput realne ekonomije, teži da otera čoveka u mauzolej, kao da ekonomika nije nauka o ljudima i njihovim međusobnim odnosima (nego nauka o stvarima). U državi u kojoj se ne zna ni ko pije ni ko plaća, krucijalno je pitanje ko je nadležan za ekološki fajront iz prostog razloga što je dogovorna ekonomija potrošila i poslednji dinar i od okruženja i za okruženje. Dijagnostički aspekt ekološke sfere pokazuje da zemlja nije više beskrajni izazov prostora već konačan termodinamičan sistem i da kriza okoline nije više samo entropija ekosistema već posledica neadekvatne društvene organizacije, prevaziđenog načina proizvodnje i k1imakteričnog razvoja proizvodnih snaga. Suština politike zaštite čovekove sredine ne ogleda se samo u usklađivanju društveno-ekonomskog, socijalnog i tehnološkog razvoja nego i u usklađivanju ekonomskog i ekološkog razvoja. To je ta novina na koju kreću pažnju teoretičari koji doprinose afirmaciji shvatanja da očuvanje i unapređenje čovekove sredine postaje “prvorazredna“ kategorija u sistemu vrednosti našeg društva. Čovekova sredina poprimila je karakter javnog dobra. Ekodržava je, stoga, ciljna funkcija društvene zajednice. Samim tim, ekološko potrebe impliciraju društvenu intervenciju, jer potencijal samoreprodukovanja prirodne okoline

349

postaje sve više retardni faktor u regeneraciji okruženja, a i ekološki troškovi se javljaju kao negativna strana eksternih efekata. Stoga se valja setiti Stokholmske deklaracije, u kojoj se ističe: ,,Čovek je istovremeno tvorac i proizvod svoje okoline, koja mu daje sredstva za život u fizičkom smislu i koja mu omogućuje intelektualni, moralni, društveni i duhovni napredak. Prirodna bogatstva zemlje, uključujući vazduh, vodu, tlo, floru i faunu, i “naročito reprezentativne uzorke prirodnih ekosistema“, treba brižljivim i odgovarajućim planiranjem i upravljanjem, sačuvati za dobrobit sadašnjih i budućih generacija”. Na to nas podseća i literatura, koja poručuje da čovekova sredina treba da postane predmet čovekovog etičkog odnosa prema njegovoj kako prirodnoj tako i društvenoj sredini.” Usklađivanje ciljeva privrednog razvoja i načina proizvodnje sa ekološkim zakonima reprodukcije implicira inovaciju upravljanja proizvodnim procesima za restauriranje “prirodnog” jedinstva prirode i ljudskog društva, i čoveka i njegove životne sredine. To je ono što se naziva humana ekologija na kojoj se inače s pravom insistira u formi tzv. ekologije čoveka, koja proučava odnose čoveka prema živoj i neživoj okolini, odnosno uticaj sredine na čoveka i vice versa. Ali šta to vredi kada je korov samo za pravog travara biljka čije lekovite vrline još nisu otkrivene. Za tvorce dogovorne ekonomije korov jeste izdanak razgrađene i omeđene privrede i politički uspeh u degradaciji okoline. Tako su ekološki nepismeni duboko zagrizli u prirodi u kojoj arče i poslednje resurse. U sveopštem ekološkom prestupu, legalizovan je regionalni grabež resursa. Ekološka ravnoteža je uspostavljena – svako vuče na svoju stranu. Doskorašnja feudalizacija privrede pomnožila je ekološke probleme sa osam, usmereni ideološki tok sada pliva Savom s ciljem da pokloni prestonici naftu kao novi napitak uz vodu. Naslonjenoj, na privredno-političke feude, konfederalizacija nadgradnje osakatila je kohezionu snagu društveno-ekonomskog mehanizma za čistoću i vrednoću životne i radne okoline, i unakazila je finansijske poluge kao membrane u zaštiti ljudskog miljea. Zato i nema jedinstvene ekološke politike, koju prati skladno komponovan repertor mera ekonomske i finansijske politike. Verovatno je izgledno da „dogovorna ekonomija“ reši, dogovorno sporazumno, ekološke probleme njihovim odlaganjem za 21. vek. Nije li to svojevrsna ekološka kontrarevolucija. U razgrađenoj svojini po konepetu Alajbegove slame svako od proizvođača teži da besplatno seče šumu, eksploatiše rudno-mineralna bogatstva, iscrpljuje čistu rečnu vodu, tumba poljoprivredno zemljište i zagađuje vazduh, a da troškove zaštite čovekove životne i radne sredine prevaljuje na potrošače. Prenebregava se, prema tome, činjenica da su ekološki troškovi sastavni deo troškova privrednog razvoja, a ne zakamuflirani vid oporezivanja standarda građana. Nema, dakle, prevaljivanja unapred - preko cene proizvoda - na potrošača, nego unazad na dohodak zagađivača prirode i degradatora čovekove okoline. Društveni 350

penalitet treba da plate samo nesavesno-neljudski prototipovi, jer nema džabaluka u ekspoloataciji prirodnog i društvenog bogatstva. U postsocijalizmu je izgleda sasvim suprotno iz prostog razloga što je nesposoban da reši ključne ekonomske probleme, a kamo li ekološke probleme. Jer, ekonomski razvoj bez ekologije je isto što i život čoveka bez gaća ili, još gore, budućnost bez hleba. A da to ne bi bilo tako, ekonomija mora da se razvede od politike, i da obe stupe u novi brak sa ekologijom, pošto je svako razdvajanje ekologije od ekonomije isto što i stavljanje pregrade između velikog i malog mozga. Živi kako živiš bez obzira na to da li možeš da živiš i gde živiš jeste pouka polikratije, koja ekološke probleme stavlja pod noge. Da li je na pomolu ekološka kataklizma i generalna životna tragedija? Zeleni-izvolite, imate reč i spasite nas od Kremanskog proročanstva. Ekologija je isuviše ozbiljna stvar da bi se prepustila političkim amaterima i lošem marketingu, pogotovu u konzumiranom partijskom socijalizmu i neuatoritativnoj državi koja prosto sve ruši za svoju sadašnjicu i ništa ne gradi za svoju budućnost. Trenutak je da se jasno kaže da na makroplanu troškovi očuvanja zdravlja i sredine već počinju da čine besmislenim prihode od ekološki nekontrolisane privredne delatnosti. U nas nikada nije uspostavljena prava tržišna veza ponude i tražnje ekologije. Zato ekološki biznis ne kuca na vrata velikih firmi, pošto država sa svojim porudžbinama drema u laboratoriji fiktivne deregulacije i reprivatizacije. Naše bivše feudalne države jesu ekološki imperijalisti, a njihova preduzeća ekološki teroristi. Zato nije na odmet preporučiti generalni ekološki štrajk bivšeg naroda od Triglava do Đevđelije za svoju čistu i zdravu budućnost. Naši kreatori ekonomske politike i politički upravljači institucijama sistema nemaju pojma koliko je sati na ekološkom časovniku Srbije i Evrope. Oni su uvek težili da nešto potroše i upropaste, a ne da nešto zaštite i stvore. Takva je logika nezasitijive vlasti, koja mangupsko gaženje trave tretira turističkom ponudom pred teoretičarima “jagnjećih brigada”. „Tatarski socijalizam“ zajedno sa svojom kćerkom “dogovornom ekonomijom” proćerdao je i svoja i tudja sredstva, pa čak i prirodne resurse. Tako se iz „socijalizma snova” ušlo u postsocija1izam “strave i užasa”, koji troši i prorodu da bi preživeo, jer su njegovi izvori presušili još pre 30 godina. Danas jedino u bivšem samoupravnom socijalizmu železare mogu da proizvode makrobiotičku hranu. Kakav patent za 21. vek, u kome se - samo po antisrpskom konceptu kvalitet životne okoline ne smatra elementom ljudskog blagostanja,, Dugogodišnje neprijateljstvo društva i prirode, međutim, implicira pomirenje između razvoja proizvodnih snaga i prirodne sredine, koji u prvi plan stavlja čoveka. Tako dolazimo do prave ekološke reforme, koja, po mom mišljenju, treba da inkorporira sledeće: 1. doneti jedinsteni zakon o zaštiti vode, zemlje, vazduha, biljaka, životinja i hrane, 351

2. osnovati ekološku inspekciju nezavisnu od lokalnih i regionalnih samouprava, 3. ustrojiti obavezno oporezivanje zagađivača u formi ekološkog poreza, 4. izraditi srpsko-balkanski elaborat o ekološkoj opravdanosti sadašnje proizvodnje, 5. institucionalizovati ekološki fond u koji se sliva ekološki porez 6. organizovati popis zagađivača i njihovo objavljivanje u javnosit, 7. uvesti obavezno ekološko obrazovanje u školama i na fakultetima uporedo sa poslovnim školama i menadžerskim kursevima, 8. ustaliti građanski referendum za investicije i industrije koje modifikuju vodu, vazduh, zemlju, branu i životne i radne uslove, 9. doneti generalnu strategiju zaštite i unapređenja životne okoline (sredine) na transdisciplinarnim osnovama, 10. f ormirati srpsko-evropsko ministarstvo za ekologiju i održivi razvoj, 11. utvrditi donošenje ekološkog budžeta Srbije, 12. odrediti Dan čovekove sredine radi sumiranja jednogodišnjih ekoloških bilansa, 13. transformisati industriju uklanjanja otpadaka, reciklaže i zaštite okoline, najpre, u javna preduzeća, a potom, u privatna preduzeća ili mešovita preduzeća biznisa, 14. uvesti obavezan popis zajednice o ambijentalnom vrednovanju svake investicije, i 15. osnovati „Društvo za etiku, obrazovanje, menadžerstvo, preduzetništvo i ekologiju”, koje bi nametnulo nove principe slobodnoj tržišnoj konkurenciji i profiterskoj produkciji, odnosno ukalkulisavanje ekološke komponente u racionalnu alokaciju privrednih resursa, efikasnu proizvodnju, maksimalizaciju dobiti i kvalitativni privredni rast. Povratak prirodi i čoveku na ljudski i prirodan način jeste reljefna crta vrednosnog sistema humanog i demokratskog društva. Zato srpski ekološki pokret treba da postane integralni deo evropskog i svetskog ekološkog pokreta.

II. FISKALNA POLITIKA EKOLOŠKE EKONOMIJE 1. EKOLOŠKO OPOREZIVANJE Ekološki se porezi danas smatraju jednim od privlačnijih instrumenata politike zaštite životne sredine. Njihova osnovna ideja jeste promena cena prirodnih dobara u skladu s njihovom oskudnošću, što odgovara osnovnom postulatu tržišne ekonomije. 352

Slika 1. Korektivno ekološko oporezivanje Ekološkim porezima žele se korigovati, ublažiti ili ukloniti disekonomije i drugi propusti i neuspesi neregulisanog tržišta. Motivacija za njihovo uvođenje je u stvari prikladno ekološko upravljanje resursima. Pretpostavlja se, da će ekološki porezi u visini šteta koje izazivaju određene ekonomske aktivnosti podstaći zagađivače da ove štete uračunaju u svoje proizvođačke i potrošačke odluke. Dakle, eksternalije (disekonomije) bi bile internalizovane, rezultirajući sa prikladnom kontrolom zagađivanja i ekoloških šteta. Krajnje pojednostavljen teorijski pristup ekološkom oporezivanju prikazanje slikom 1. (Arnold, 1994: 221-223) Rastućom funkcijom marginalnih društvenih troškova (MSD), mere se troškovi životne sredine nastali zagađujućim emisijama od različitih uzročnika narušavanja ekološke ravnoteže. Rastom emisija rastu marginalne društvene štete, uz pretpostavku da štete rastu porastom nivoa emisija. Padajućom funkcijom marginalnih društvenih koristi (MB), meri se "vrednost" ekološke koristi bez preduzimanja skupih kontrola ili drugih aktivnosti za smanjenje ekoloških šteta. Ukupne su emisije, u uslovima odsutnosti regulacije, označene tačkom E0. Možemo uočiti, da su troškovi nadzora vrlo visoki kada su dopuštene emisije jednake nuli (0), dok s rastom nivoe emisija marginalni troškovi nadzora padaju. Optimalan je nivo emisije označen tačkom E*, u kojoj su marginalne društvene koristi (MB) jednake marginalnim društvenim troškovima (MSD), što se postiže korektivnim oporezivanjem, tj. primenom poreza t*. Iz grafikona je takođe očigledno da visina marginalnih društvenih troškova (MSD) bez nadzora (prikazana isprekidanom crtom, Eo - MSD), znatno nadmašuje visinu troškova nadzora, 0 - t*, s kojima se postiže optimalan nivo emisija (prikazan isprekidanom crtom, E* - ukrštanje funkcija MB, MSD). Dakle, nivo emisija viših od E, uzrokovali bi više štete nego što su uštede na troškovima nadzora, dok bi se nivoom emisije nižom od E izbegle štete čija bi vrednost bila manja od marginalnih izdataka (troškova) za nadzor. Ovaj tradicionalni pristup upravljanja održivim razvojem iziskuje državnu regulaciju optimalne nivoe emisija, budući da ne postoji uobičajena tržišna inter353

akcija ponude i potražnje između onih koji osiguravaju (nude) smanjenje emisija (u cilju njegovog optimalnog nivoa) i onih koji zahtevaju (potražuju) čistu životnu sredinu. Ako dakle država može posredovati (intervenisati) i odrediti "korektivnu cenu" za emisiju, tržišne bi interakcije trebale rezultovati optimalnim nivoom emisija. Ovo je, naravno, krajnje pojednostavljeno objašnjenje, koje je u praktičnoj primeni vrlo kompleksno. U svemu se ovome mora primenjivati načelo zagađivač plaća, pri čemu su ekološki porezi ispostava računa za ekološke štete. Usprkos višedecenijskoj podršci ekološkim porezima među ekonomistima, njihova privlačna snaga, za kreatore ekonomske politike, je primećena tek u novije vreme. Međutim, savremeni su kreatori ekonomske politike naglašeno skloni tumačenju ekoloških poreza kao izvora preko potrebnih državnih prihoda, više nego što su eksplicitni u prihvatanju kompleksnije motivacije ekonomske teorije. Čak su skloni i objašnjenjima kako bi se ekološkim porezima smanjili drugi mučniji porezi. Tako se mogućnost pribavljanja poreskih prihoda u procesima zaštite životne sredine kreatorima ekonomske politike (prvenstveno u razvijenim zemljama) čini neodoljivo izazovnom. Pa ipak se ovi pristupi u praksi još uvek nedovoljno primenjuju. Jedan od razloga njihovog zaobilaženja u primeni pripisuje se neznanju o njihovu delovanju i prednostima, ali i nekompetenciji (neodređenosti i kolebljivosti) legalne vlasti u primeni podsticajnih sistema u području životne sredine i poznatog načela zagađivač plaća. Drugi se set uzroka pripisuje: sumnjama da se ekološkim porezima mogu zadovoljiti potrebe praktične politike održivog razvoja; pristranim poređenjima o prednostima primene drugih regulacionih mera; konfliktima u primeni načela nepristrasnog prikupljanja poreskih prihoda i kompleksnih ciljeva politike održivog razvoja; konfliktima između praktične politike životne sredine i ciljeva korektivnog oporezivanja i velikim praktičnim teškoćama u primeni načela pravičnosti uvođenjem korektivnih poreza. Očigledno je da uvođenje ekoloških poreza u budućnosti može računati na širu i delotvorniju primenu ako se za regulatore i zagađivače osiguraju veća realna očekivanja u poboljšanju životne sredine od njihovog uvođenja u odnosu na ostale oblike regulacije. Najvažniji element prilikom donošenja ekonomskih odluka o proizvodnji i potrošnji jeste cena. U tržišnoj privredi cene odražavaju odnose ponude i tražnje. Međutim, ponuda i tražnja po pravilu ne uzimaju u obzir uticaj tog proizvoda na životnu sredinu. Osnovna pitanja su na koji način bi to ekološki porez mogao učiniti, koji se problemi pritom pojavljuju i kako ih resiti. Činjenica je da uprkos brojnim prednostima ekonomskih instrumenata, posebno ekoloških poreza, njihova primena je još uvek ograničena i u većini zemalja i nadalje prevladavaju naredbodavno-nadzorni instrumenti. Ekološki porezi su ipak relativno kompleksni instrumenti - moraju se svladati njihovi tehnički, ekonomski i pravni aspekti, a državna uprava mora neprekidno balansirati između različitih zahteva koje postavlja ekonomika životne sredine, javne finansije i političko izvođenje celog projekta. Pored toga, još uvek nedostaje sveobuhvatno iskustvo u primeni ekoloških 354

poreza, a konačno oni se u primeni takmiče sa jednostavnijim i tradicionalnijim instrumentima zaštite životne sredine. Kada se donosioci odluka suoče s određenim problemom životne sredine, prvo pitanje na koje moraju odgovoriti jeste izbor instrumenta. Koja je najbolja politika zaštite životne sredine u određenoj situaciji? Kako bismo odgovorili na to pitanje, potrebno je uporediti različite instrumente. Postizanje zadatog ekološkog cilja uz najmanje troškove ekonomski je najprihvatljivije. Međutim, u određenim uslovima neki instrumenti, pogotovo porezi i dozvole, imaju jednake ekonomske učinke. Presudan uticaj na izbor tada imaju politički, kulturološki i neki drugi aspekti, izvan sfere ekonomskog razmišljanja. Sledeći je zadatak definicija samog ekološkog poreza i određivanje ciljeva koji se njegovim uvođenjem žele postići. U udžbeničkom smislu pojam ekološki porez odnosi se na porez koji internalizuje eksterne troškove životne sredine (tzv. Pigouov porez). Značenje pojma može se i proširiti, što su učinili Baumol i Oates, naknadama i standardima kvaliteta životne sredine, pri čemu državna uprava određuje standard kvaliteta i uvodi naknadu radi postizanja tog standarda. Pojam se može proširiti i na način da obuhvati bilo koji porezni oblik koji ima pozitivan učinak na životnu sredinu. O ekonomskoj delotvornosti je napisano mnogo teorijskih radova. Međutim, pri uobličavanju nekog instrumenta to je samo jedan od elemenata o kojem treba voditi brigu. Kada se kreatori politike odlučuju u razmatranje uključiti i ostale aspekte instrumenata, to najčešće čine na štetu ekonomske delotvornosti. Za ekologe, kao i za mnoge druge građane bitan je i etički problem vezan za ekološke poreze koji se svodi na argument "dozvola za zagađenje". Prema tom argumentu plaćanje ekološkog poreza daje pravo i slobodu da se životna sredina zagađuje. Danas gotovo i nema rasprave o uvođenju ekološkog poreza a da se taj argument ne pojavi. Međutim, literatura se malo bavi tim pitanjem. Navedeni problemi pokazuju da uvođenje ekološkog poreza nije jednostavan zadatak. S jedne strane čini se da postoje veliki potencijali za uvođenje ekoloških poreza u mnogim zemljama, a s druge strane snažni su otpori njihovom uvođenju. Ipak, poslednjih su godina ponuđena mnoga praktična i teorijska rešenja, a sve je više pozitivnih primera uvođenja različitih oblika ekoloških poreza, posebno u skandinavskim zemljama. U zemljama OECD-a danas se približno ubire oko stotinu različitih poreza i naknada. U proteklih 30 godina postignut je znatan napredak. No i dalje smo vrlo daleko od rešenja u kojem će tržište rešavati problem životne sredine i u kojem će cene odražavati oskudnost dobara životne sredine. Proces učenja, eksperimentisanja s novim instrumentima stoga se i dalje treba nastaviti. Autor pre svega zagovara pristup postepenog povećanja porezne stope do nivoa koja će zaista dovesti do smanjenja zagađenja. Takođe se očekuje da će u bliskoj budućnosti mnoge zemlje uvesti porez na CO2, a na području zbrinjavanja i upravljanja otpadom takođe će uslediti žive aktivnosti uvođenja eko355

nomskih instrumenata. Poseban je izazov nalaženje instrumenata koji će direktnije povezati odluke u proizvodnji s odlukama o potrošnji.

2. EKONOMSKE MERE ZA SUZBIJANJE I KONTROLU ZAGAĐENJA Jedan od osnovnih zadataka ekonomske analize životne sredine je da utvrdi efikasan način za suzbijanje i kontrolu zagađenja. Kada je reč o efikasnosti, razlikujemo ekonomsku i troškovnu efikasnost. Ekonomski efikasan program kontrole i suzbijanja zagađenja podrazumeva postizanje optimalnog cilja, tj. ekonomski efikasnog nivoa zagađenosti, uz minimalne ukupne društvene troškove. Za razliku od ovoga, troškovno efikasan program postiže neki cilj, za koji nije neophodno da bude ujedno i najbolji cilj, uz minimalne društvene troškove. Efikasan nivo suzbijanja i kontrole zagađivanja zavisi kako od karaktera samog zagađenja, tako i od karaktera štete koju izaziva. Razmotrimo prvo, kao najjednostavniji vid, program mera za kontrolu i suzbijanje toka zagađenja koje se podjednako rasprostire. Kod ovakvih, podjednako rasprostirućih tokova zagađenja, šteta koja nastaje je nezavisna od mesta i vremena emisije. Dakle, reč je o programu borbe protiv zagađenja koji nema ni prostornu ni vremensku dimenziju, te je kao takav najlakši za analiziranje, a opšti principi na kojima je zasnovan, mogu se primeniti i na druge tipove zagađenja. Kao prvo, ekonomski efikasan nivo suzbijanja znači da se postiže nivo zagađenja pri kome se izjednačuju granični troškovi suzbijanja i granične štete od zagađenja, tako da nije moguće promenom nivoa zagađenja ostvariti veću efikasnost. Drugo, željeni nivo suzbijanja se ostvaruje uz minimalne troškove. U slučaju kada postoji više subjekata koji suzbijaju zagađenja, bez obzira da li su istovremeno i zagađivači, ili se samo bore protiv zagađenja, minimum ukupnih društvenih troškova se postiže na onom nivou, na kom je granični trošak suzbijanja zagađenja identičan kod svakog od subjekata. Međutim, tačno određivanje šteta od zagađenja i troškova borbe protiv zagađenja nije uvek moguće. Nedostatak informacija, u praksi, vrlo često onemogućava primenu kriterijuma ekonomske efikasnosti. Nepoznavanje funkcije štete i funkcije troškova suzbijanja, čini da se efikasni cilj borbe protiv zagađenja ne može uvek odrediti. Stoga se veoma često pribegava primeni neekonomskih kriterija, na pr. zdravstvenih, socijalnih, političkih itd. pri izboru ciljeva u borbi protiv zagađenja. Na primer, kada se razmatra nivo dozvoljenih koncentracija teških metala u vodi, ili radijacionog zagađenja u vazduhu, suočavamo se sa nizom nepoznatih činjenica, te nije moguće precizno ni odrediti funkciju šteta po ljudsko zdravlje, niti efikasan nivo suzbijanja zagađenja. U krajnjem slučaju, ostajemo bez odgovora na pitanje kako ekonomski vrednovati ljudsko zdravlje i život uopšte. Smatrajući da ljudski život, sam po sebi, predstavlja vrhunsku vrednost, pri izboru ciljeva u borbi protiv zagađenja prihvatamo visoke standarde 356

kontrole i oštre zahteve za suzbijanjem emisija, koji često odstupaju od koncepta ekonomske efikasnosti. Međutim, čak i kada su ciljevi u borbi protiv zagađenja određeni na bazi neekonomskih kriterijuma, postavlja se ekonomsko pitanje njihovog efikasnog dostizanja. U tom slučaju, reč je, naravno, o troškovnoj efikasnosti. Troškovna efikasnost zahteva manje informacija no ekonomska efikasnost. Bilo kako da se cilj odredi, troškovno efikasne mere u borbi protiv zagađenja postižu pomenuti cilj uz najmanje društvene troškove. Na primer, u borbi protiv zagađenja vazduha emisijama sumpor-dioksida, vlasti u SAD su postavile određene ciljeve, u vidu dozvoljene količine SO2 koja se može ispustiti u atmosferu u jednom periodu. Sistemom transferabilnih dozvola se na najefikasniji način, uz minimum društvenih troškova, ovi ciljevi postižu. Dakle, ne ulazeći u ekonomsku opravdanost utvrđenih ciljeva, transferabilne dozvole garantuju troškovnu efikasnost i bez poznavanja funkcije štete i funkcije troškova suzbijanja zagađenja. Zagađivači redukuju emisije uvek kada je to jeftinije nego kupovina dozvole, te se tako granični troškovi suzbijanja zagađenja izjednačuju kod svih subjekata na nivou cene transferabilne dozvole. Otuda možemo zaključiti da je kriterijum troškovne efikasnosti primenljiviji i širi, no kriterijum ekonomske efikasnosti, jer ne zahteva potpunu informisanost. Pod pojmom mere u ekonomskoj politici podrazumeva se skup aranžmana, koje sprovodi javni subjekt tj. država, radi postizanja određenog cilja. Bitna svojstva instrumenata, koji u domenu ekonomske politike čine suštinu mera, jesu: 1. efikasnost, koja može biti ili troškovna, ili ekonomska, o čemu je već bilo reči; 2. pouzdanost, tj. u kojoj meri se možemo osloniti na određeni instrument, da ćemo njime postići određeni cilj; 3. nivo informisanosti koju javni subjekat mora posedovati, da bi pravilno primenio instrument, kao i troškovi pribavljanja informacija; 4. dugoročne posledice, u smislu da li vremenom dejstvo instrumenta slabi, jača, ili ostaje nepromenjeno; 5. primenljivost, tj. koji je stepen kontrole neophodan da bi instrument bio efikasan; 6. dinamička efektivnost, u smislu da li primena instrumenta, tokom vremena, stvara podsticaje za povećanje kvaliteta proizvodnje i smanjenje zagađenosti, 7. fleksibilnost, tj. da li se primena instrumenta može brzo adaptirati na promenjene uslove, te na kraju, 8. pravičnost i posledice koje primena instrumenta ima na raspodelu.

2.1. Mere kvantitativne kontrole zagađenja životne sredine Mere kvantitativne kontrole, tzv. PROPIŠI, PA KONTROLIŠI su najstariji i najjednostavniji tip instrumenta za borbu protiv zagađenja. Primera za njih ima mnogo u svim razvijenim zemljama. Na primer, u SAD propisana gornja 357

granica koncentracije SO2 u atmosferi iznosi 80 µg/m u prošeku godišnje, ili 365 µg/m na 24 sata. Suštinu ovih mera čine: 1. postavljeni ciljevi, u vidu dozvoljenih količina emisija, ili nužnih količina sprečavanja zagađivanja, 2. kontrola ispunjenja ovih ciljeva, i 3. kažnjavanje onih koji ne poštuju propisano. Uspešnost ovih mera zavisi od efikasnosti kontrole, na jednoj strani i visine kazni, na drugoj strani. No, prethodno je neophodno postaviti norme zagađenja za svakog od zagađivača. Dakle, potrebno je ustanoviti standarde emisija za svakog subjekta, tj. preduzeće koje zagađuje, tako da se postavljeni cilj ostvari uz minimum troškova. To znači da granični troškovi suzbijanja emisija moraju biti isti za svakog subjekta, što iziskuje informacije o funkcijama troškova svakog od zagađivača. Država, kao autoritet koji sprovodi program borbe protiv zagađenja, teško da je u stanju da prikupi sve takve informacije. Čak i kada bi bila u poziciji da može, troškovi takvog pribavljanja informacija bili bi veoma veliki, te bi prevazišli koristi od efikasnog programa. To ima za posledicu praksu da se kvantitativne mere kontrole i suzbijanja zagađenja najčešće proizvoljno alociraju, što čini pomenute programe inferiornim u odnosu na tržišno zasnovane instrumente, uključujući i sistem poreza i subvencija. Takođe, nizak stepen podsticaja na dinamičku efikasnost, po pravilu, prati ovakve mere. U novije vreme, u većini zemalja koje praktikuju kvantitativne mere, izbegava se postavljanje ciljeva u vidu dozvoljene količine emisija, već se određuju maksimalne koncentracije materija-zagađivača u sredini, dok kao glavni instrument ostvarenja tog cilja, se nameće obaveza upotrebe tzv. "istih tehnologija". Propisi koji zahtevaju primenu odsumporavanja gasova na dimnjacima termoelektrana, katalizatora na izduvnim sistemima motornih vozila, ili bezolovnog benzina, primeri su ovih instrumenata. Smatra se da su ovi instrumenti relativno jednostavni za kontrolu, laki za primenu, te da brzo dovode do značajnih smanjenja emisija, što ih čini dominantnim sredstvom u borbi protiv zagađenja u većini zemalja OECD-a. Međutim, ni oni nisu uvek pogodni; ponekad mogu biti vrlo nefleksibilni, skupi i bez podsticaja na dinamičku efikasnost.

2.2. Tržišne mere za kontrolu zagađenja životne sredine U tržišne mere za kontrolu zagađenja ubrajaju se fiskalne mere i sistem transferabilnih dozvola. Prednosti ovih mera u odnosu na kvantitativne, proističu iz efikasnosti samog tržišnog mehanizma da brzo reaguje na sve signale, podstiče dinamičku efikasnost, te da redukuje zagađenja, tamo gde su troškovi najniži. POREZI i SUBVENCIJE, osnovni instrumenti fiskalnih mera, deluju putem promena relativnih cena. Bilo da se oporezuje nivo upotrebe određenih inputa u procesima koji zagađuju, bilo nivo ispuštanja zagađenja, rezultat se svodi 358

na poskupljenje određenog procesa, ili aktivnosti. Slično deluju i subvencije u cilju smanjivanja emisija; razlika je samo u tome što određene aktivnosti, ili proizvodni procesi, bivaju jeftiniji za iznos isplaćene subvencije. Iako, kratkoročno gledano, porezi i subvencije deluju simetrično, na dug rok postoje razlike, usled redistributivnih efekata. Porezi na emisije zagađenja čest su i rado prihvaćen instrument namenjen ostvarivanju ekoloških ciljeva, koji su prethodno definisani. Sami po sebi ovi porezi eliminišu razliku između društvenih i privatnih cena. Da bi se postigao ekonomski prihvatljiv nivo zagađenja, porez na svaku jedinicu emitovanog zagađenja mora biti jednak graničnom iznosu štete pri optimalnom nivou zagađivanja. Na taj način se, zapravo, internalizuju eksterni efekti, te se zagađivač stavlja u poziciju da vodi računa ne samo o troškovima ekološki nepodobne aktivnosti, ili proizvodnje, tj. njegovim privatnim troškovima, već i o društvenim štetama, tj. troškovima. Zato uvođenje eko-poreza ima za cilj da se ekonomska aktivnost koja remeti životnu sredinu svede na društveno efikasan nivo. Na slici 2. prikazanje efekat uvođenja eko-poreza po jedinici zagađenja.

Slika 2: Efekat uvođenja eko-poreza Na ovoj slici su prikazane funkcije granične korisnosti od proizvodnje preduzeća - zagađivača, pre i posle oporezivanja, kao i funkcija granične štete od zagađenja po društvo. U slučaju da preduzeće ne vodi računa o društvenim posledicama zagađenja, proizvodnja će se odvijati na nivou koji odgovara tački P*, tj. maksimalnoj količini emitovanog zagađenja. Ta tačka se naziva nekontrolisani nivo zagađenja. Ako pretpostavimo sada da je društvo uvelo porez na emisiju zagađenja, po stopi λ, jednakoj graničnom iznosu štete koju određeni nivo zagađenosti stvara, kriva granične korisnosti se pomera prema koordinatnom početku, a proizvodnja, tj. količina emitovanog zagađenja će se smanjiti na nivo Pp. Slična analiza važi i za slučaj subvencija na uvođenje čistih tehnologija, tj. sistema za prečišćavanje otpadnih materija. Sličnost potiče od činjenice da 359

fiskalni instrumenti, porezi i subvencije, deluju istovetno, bilo da podstiču, bilo da suzbijaju određene aktivnosti. Sa aspekta zagađivača, podsticaj da se suzbija zagađenje postoji, ili kao potreba da se izbegne teret poreza, ili kao namera da se ostvari subvencija. Razlika je samo u tome što u analizi subvencija posmatramo krivu graničnog troška suzbijanja zagađenja, a u analizi poreza reč je o graničnoj korisnosti od aktivnosti koja zagađuje. U slučaju izostanka društvene akcije, količina emitovanog zagađenja će biti znatno veća, pošto zavisi isključivo od volje zagađivača, bilo daje reč o preduzeću, bilo o pojedincu. Međutim, ukoliko se uvede porez na emisije zagađivač će smanjiti štetnu aktivnost. Ako se, pak, uvedu subvencije u cilju podsticanja prečišćavanja, zagađivač neće smanjiti nivo aktivnosti, no nivo štete će biti manji. Može se zaključiti da je sa ekološkog aspekta, sasvim svejedno, da li ćemo se boriti protiv zagađivanja oporezivanjem štetne aktivnosti, ili podsticanjem prečišćavanja putem subvencija. Međutim, sa ekonomskog aspekta razlika postoji; ogleda se u tome da će porez uticati na smanjenje nivoa ekonomske aktivnosti, tj. agregatne ponude, dok subvencije neće. Na osnovu ovoga se, ipak, ne može zaključiti da su subvencije superiorniji instrument ekonomske politike. Subvencije zahtevaju veći budžet, koji je opet neophodno popuniti iz nekih drugih izvora. Šta više, iskustva zemalja EU govore u prilog oporezivanju, kao pogodnom instrumentu za ostvarivanje ekoloških ciljeva.884 U tom kontekstu, zanimljiva je argumentacija da ekološki porezi imaju ne samo ekološku funkciju, već mogu imati značajnu fiskalnu funkciju, obilno puneći budžet, te na taj način smanjuju potrebu za oporezivanjem dohodaka od rada i kapitala, što eliminiše distorzije i podstiče rast (Weizsacker 1989). Dakle, mada kratkoročno posmatrano, postoji ekvivalencija između poreza i subvencija, na dug rok razlike, proistekle iz redistributivnih efekata, postoje i mogu biti značajne. Na kraju, sagledajmo jedan jednostavan slučaj oporezivanja emisije zagađenja, koje se uniformno raspoređuje u sredini, tj. koje se savršeno dobro mesa u prostoru, tako da je vrednost šteta nezavisna od mesta i vremena emitovanja. Da bi uvedeni porez bio ekonomski efikasan instrument, potrebno je: 1. da poreska stopa bude jednaka za sve zagađivače, čime se ostvaruje troškovna efikasnost; 2. visina stope efikasnog poreza mora odgovarati visini granične štete, pri društveno efikasnom nivou zagađenja. Naravno, ovo je moguće samo ako država, tj. regulator, ima potpunu informaciju o funkciji granične štete, ili funkciji graničnog troška suzbijanja zagađenja. Kako to najčešće nije slučaj, u praksi se poreska stopa određuje arbitrarno, te se ekonomska efikasnost instrumenta gubi. 884

European Economy - the Economics of limiting CO2 emissions Special Edition No. 1 Luxemburg, 1992. European Economy - the Climate Challenge; Economic aspects of the Community's strategy for limiting CO2 Emissions No. 51 Luxemburg, May 1992. 360

Ipak, i tako postavljena mera ekološke politike, postiže željeno uz minimum troškova; Kad god je moguće, za predmet oporezivanja treba uzeti emisije štetnih materija, a ne samu ekonomsku aktivnost koja do štete dovodi. Na taj način se podstiče dinamička efikasnost i supstitucioni efekti u korist povoljnijeg. Na primer, ako dva goriva imaju istu cenu po jedinici toplote koju stvaraju, ali različite ekološke efekte, uvođenjem poreza na manje povoljno gorivo, smanjuje se njegova upotreba, a potrošači podstiču na supstituciju u korist ekološki podobnijeg. Ugalj i prirodni gas, koji se koriste za rad termo-elektrana, predstavljaju odličan primer (Perman, Ma i McGilvray 1996).

3. EKOLOŠKI POREZI U POJEDINIM EVROPSKIM ZEMLJAMA Proizvodnja i potrošnja fosilnih goriva je jedan od glavnih uzročnika pojave efekta "staklene bašte", što se u ekonomiji posmatra kao svojevrsni oblik ekološke eksternalije. Fiskalno rešenje internalizacije eksternalija se bazira na principu "zagađivač plaća" i nametanju određenog poreza na emisiju. Iako je primena ekoloških poreza intenzivirana tokom prethodne decenije, fiskalni prihod je još skroman i čini tek 5% ukupnih poreskih prihoda EU. Među ekološkim porezima dominiraju porezi na energetske proizvode, 76% ukupnih eko-prihoda. Kako su minimalne vrednosti akciza na određene naftne derivate predviđene Direktivom 82/92, u toku prethodne decenije je i u zemljama CIE osetan rast stope ovih akciza, kao i angažovanje u domenu ekološke politike. Svetska privreda od industrijske revolucije, beleži nagli rast ekonomske aktivnosti, a samim tim, i dramatičan porast tražnje za energentima. Najveći deo primarno proizvedene energije se još uvek bazira na upotrebi fosilnih goriva,885 koja ne samo da spadaju u kategoriju iscrpljivih resursa nego je njihovo sagorevanje u najvećoj meri odgovorno za pojavu efekta "staklene bašte", što podrazumeva veštačko zagrevanje Zemljine površine, usled prekomerne emisije grupe gasova od kojih je najzastupljeniji ugljen-dioksid CO2 sa učešćem od 80%. Pitanja iscrpljivosti prirodnih resursa i mogućih granica privrednog rasta, skreće pažnju širokog kruga svetske naučne i političke javnosti, te pitanje održivog razvoja stavlja na listu međunarodnih prioriteta. Iako još uvek ne postoji jedinstveno prihvaćena definicija, održiv razvoj se u najširem smislu definiše kao stalni rast blagostanja per capita ili kao rast skupa razvojnih indikatora u vremenu.886 UN su formulisale 27 principa održivog razvoja čiji je jedan od relevantnih pokazatelja emisija CO2. Na Okvirnoj konferenciji UN o promeni klime (Kyoto, 1997), doneta je odluka o redukovanju emisije gasova koji dopri885

Više od 90% svetskih potreba za primarnom energijom se podmiruje sagorevanjem fosilnih goriva, 7% energijom iz nuklearnih elektrana, a svega 3% iz hidroelektrana. 886 Rao, P. IC, Sustainable Development, Blackwell Publishers Inc., str. 225. 361

nose efektu "staklene bašte", u proseku za 5% u periodu 2008-2012. godine, u odnosu na nivo emisije iz 1990. godine. Do sada je ovaj sporazum ratifikovalo 66 zemalja, među kojima i EU koja se obavezala da će u predstojećem periodu smanjiti svoju emisiju za 8%. Na taj način, potpisivanje ovog sporazuma je postalo preduslov za integraciju u EU, što većina kandidata ispunjava, jer je tokom protekle decenije izvršila restrukturiranje energetskog sektora (čime je poboljšana energetska efikasnost), dok su industrijske emisije gasova usled recesije bitno redukovane. Ovaj rad ima za cilj da ukaže na rešenja koja nudi ekonomska teorija i politika, u smislu pronalaženja adekvatnih ekonomskih instrumenata, koji omogućavaju poštovanje principa održivog razvoja. U radu će biti predstavljen fiskalni pristup, pre svega, kroz oporezivanje energetskih proizvoda čijom proizvodnjom i potrošnjom se u najvećoj meri emituju gasovi "staklene bašte". Paralelno će biti predstavljen progres ekološke poreske reforme u zemljama kandidatima za priključenje EU (zemlje CIE), kao i poređenje visine akciza na naftne derivate u odnosu na EU. Kako naša zemlja još uvek nije ratifikovala sporazum za smanjenje emisije, niti je započela ekološku poresku reformu, iskustva naprednijih zemalja u tranziciji mogu joj biti od koristi.

3.1. Fiskalni pristup u internalizaciji eksternalija Problem prekomerne emisije gasova "staklene bašte", kao i svaki drugi oblik zagađenja, u ekonomiji se posmatra kao oblik negativne eksternalije. Eksternalije predstavljaju učinke, pozitivnog ili negativnog karaktera, koje za jedan subjekat proizilaze iz određene aktivnosti drugog subjekta, bilo da se radi o proizvodnji ili potrošnji, a da pri tome nisu rezultat delovanja mehanizma cena. Termin "eksterni učinak" prvi je upotrebio teoretičar ekonomije blagostanja A. S. Pigou (1912) koji je postavio osnove standardne teorije eksternalija. Polazeći od tržišnih nedostataka, Pigou je izneo postavku o neophodnosti ekonomske uloge države i državne intervencije koja bi trebala da obezbedi da tržišne cene odražavaju pun društveni trošak. Posmatrano sa teorijskog stanovišta, kako bi se izbeglo prenošenje ekonomskih troškova na celokupnu društvenu zajednicu, neophodna je njihova internalizacija, odnosno uključivanje troškova zagađenje u cenu proizvoda ili aktivnosti koje uzrokuju zagađenje. Jedan od načina internalizacije eksternalija je uvođenje poreza po jedinici proizvodnje, koji bi bio jednak troškovima zagađenja. U konkretnom slučaju, emisija gasova bi trebala da bude ograničena do nivoa gde su marginalne koristi za društvenu zajednicu manje od marginalnih troškova preduzimanja mera za redukovanje emisije.887 Teorijski posmatrano, ukoliko se pođe od pretpostavke da na tržištu postoji perfektna konkurencija za proizvodima preduzeća-zagađivača i odsustvo bilo kakve državne intervencije, tržišna tražnja odražava marginalnu društvenu koris887

Faucheux, S., Noel J. F., (1995), Economie des ressources naturerelles et de l’environment, Armand Colin, Sorbonne, Paris. 362

nost. Međutim, tržišna ponuda bez državne regulacije odražava samo marginalne privatne troškove. Ignorisanjem eksternih troškova, ponuda i tražnja će biti u ravnoteži na nivou proizvodnje Q sa ravnotežnom cenom po jedinici proizvoda P (grafikon 1). Budući da preduzeće - zagađivač svojom proizvodnjom stvara troškove za koje ne snosi nikakvu odgovornost, tržišna cena P ne odražava ukupne troškove pomenute proizvodnje. Privatni trošak proizvodnje povećava elemente ukupnog troška za iznos koji je na grafikonu predstavljen kretanjem krive ponude sa S na S' tj. putanjom od marginalnog privatnog troška do marginalnog društvenog troška. Uzimanje u obzir ovih troškova, koji odgovaraju internalizaciji eksternalija, zahteva određivanje nove više cene P i manjeg nivoa proizvodnje Q'.

Slika 3: Raskorak između privatnog i društvenog troška Izvor: Faucheux, S., Noel J. F., (1995), Economie des ressources naturerelles et de l’environment, Armand Colin, Sorbonne, Paris, str. 83.

Očigledno je da ukoliko proizvodnja jednog preduzeća prouzrokuje štetu drugim subjektima i ne daje mogućnost tržišne kompenzacije, marginalni društveni trošak proizvodnje je viši od marginalnog privatnog troška proizvodnje. Ovaj raskorak troškova ukazuje da se Pareto optimum ne može primeniti na datu situaciju. Prema Pigouvoj ekonomiji blagostanja, jedini način dostizanja Pareto optimuma je putem neutralisanja postojećeg jaza, odnosno nametanjem poreza ili nadoknada888 zagađivaču u vrednosti koja je jednaka razlici između društvenog i privatnog troška. Internalizacija eksternalija, kao "vantržišni fenomen", se vrši 888

U ovom slučaju pojmovi porez i nadoknada se upotrebljavaju bez razlike, precizna distinkcija između ova dva pojma je vidljiva samo sa fiskalnog stanovišta i ovde nije od značaja. 363

plaćanjem određene cene za nanetu štetu. Stoga, cena proizvedenog dobra je jednaka marginalnom društvenom trošku tog dobra, koji je jednak zbiru marginalnog privatnog troška i poreza. Ovo rešenje je poznato pod imenom porez na emisije (Pigouov porez) i dalje podržano i zaokruženo od strane J. E. Meadea, W. Beckermana, J. Buchanana, D. Piercea i drugih. Međutim, u Pigouovo vreme takav porez se smatrao samo akademskim pristupom i gotovo da nije imao nikakav praktičan značaj. Pored klasičnog Pigouovog poreza, kod koga se visina poreskog opterećenja određuje prema jedinici emitovanog zagađenja, u fiskalnoj teoriji se pravi razlika između još dve grupe poreza koji se koriste u ekološke svrhe: parapigouvijanski porezi i dvostrano korisni porezi. Para-pigouvijanski porezi su posredni porezi poput carine, opšteg poreza na promet i akciza. S druge strane, dvostrano korisni porezi podrazumevaju da se na proizvode čijom proizvodnjom ili potrošnjom se uzrokuje zagađenje primenjuju različite poreske stope. Na taj način prikupljena sredstva se koriste za finansiranje ekoloških izdataka, te korist od njihovog plaćanja imaju svi članovi društvene zajednice.

3.2. Karakteristike ekoloških poreza Tokom šezdesetih i početkom sedamdesetih godina XX veka, ojačala je ekološka svest i ponovo oživela Piguova ideja o porezu na eksternalije. Prvi talas ekološke poreske reforme889 nije dao očekivane rezultate, budući da se plaćanje ekološkog poreza posmatralo kao svojevrsna kompenzacija ili odobrenje za zagađenje. Tek krajem osamdesetih godina, kada je iznos eko-poreza uvećan i pojačan njihov kazneni karakter, ekološki porezi dobijaju praktičan značaj, pre svega, u skandinavskim zemljama. Danas se u literaturi sreću različiti termini za obeležavanje poreza na eksternalije: "ekološki porez", "eko-porez", "porez na zagađenje", "zeleni porez" (ecological tax, eco-tax, pollution tax, green tax) i drugi. Iako sam pojam ekoloških poreza zvanično nije definisan, Evropska komisija, Eurostat i OECD ekološke poreze definišu sa aspekta poreske osnovice. U skladu s tim, ekološki porez je svaki poreski oblik kod koga je poreska osnovica izražena u fizičkim jedinicama supstance, odnosno materije koje imaju dokazan negativni uticaj na okruženje. Uopšteno posmatrano, za sve vrste ekoloških poreza je karakteristično da pored internalizacije eksternalija, imaju podsticajnu i fiskalnu ulogu. Ekološki porezi imaju za cilj da, putem korekcije cena određenih dobara i usluga, postignu optimalnu alokaciju resursa. Svaki porez utiče na ponašanje poreskih obveznika. Postoje suočen sa smanjenjem svog raspoloživog dohotka, obveznik reaguje na novonastalu situaciju. U slučaju distorzivnih poreza, obveznik preduzima određene akcije u cilju smanjenja ili potpunog oslobađanja od svoje poreske obaveze. U toj situaciji, prisutan je efekat dohotka (dohodak obveznika se smanjuje za iz889

Ekološka poreska reforma je proces uvođenja novih ekoloških poreza uz istovremeno ukidanje ekološki štetnih subvencija. 364

nos poreza) i efekat supstitucije (obveznik se, u cilju smanjenja svoje poreske obaveze, preusmerava ka blaže oporezovanim, odnosno neoporezovanim dobrima). U savremenim poreskim sistemima, gotovo svi porezi su distorzivnog karaktera i kao takvi dovode do ozbiljnih poremećaja u alokaciji resursa i smanjuju ekonomsko blagostanje. Distorzivni porezi, ne samo da predstavljaju dopunski teret za poreskog obveznika, što utiče na modalitet ponašanja obveznika na tržištu, nego ni ne povećavaju poreske prihode. Drugim recima, dolazi do suvišnog poreskog opterećenja (excess burden), što znači da je ukupno poresko opterećenje veće od prikupljenih javnih prihoda. Iz tog razloga, treba tražiti druga rešenja, odnosno uspostaviti takvu strukturu poreskih oblika koji će minimizirati suvišno opterećenje (čime bi se uvećalo društveno blagostanje), a da u isto vreme zadrže poreske prihode na istom nivou. Podsticajna uloga ekoloških poreza se ogleda u tome da oni stimulišu proizvođače i potrošače da efikasnije upotrebljavaju oskudne prirodne resurse. Oporezivanjem ekološki nepodobnih proizvoda (fosilna goriva, veštačka đubriva i si.), njihova relativna cena se uvećava, tako da se ohrabruje upotreba adekvatnih supstituta koji su sa ekološkog stanovišta poželjni. Takođe, postoji kontinuiran podsticaj da se razvijaju i unapređuju nove i efikasnije tehnologije sa manjim stepenom zagađenja. Međutim, podsticajna uloga poreza je ograničena, ukoliko je tražnja za proizvodom cenovno neelastična i/ili kada postoji samo nekoliko raspoloživih supstituta. Ekološki porezi, doprinose izvesnom povećanju ukupnih javnih prihoda u zemlji i mogu se koristiti za smanjenje tereta ostalih, po pravilu, distorzivnih poreza, čime se postiže fenomen dvostruke dividende. Pri tome se razlikuju "blaži" i "čvršći" oblik dvostruke dividende. Prvi oblik polazi od toga da ekološki porezi predstavljaju dodatne javne prihode, koji mogu biti upotrebljeni za smanjivanje distorzivnih poreza u poreskom sistemu, i kao takvi su efikasniji od drugih instrumenta koji ne obezbeđuju prihode za državni budžet (npr. inicijalna besplatna raspodela transferabilnih dozvola).890 S druge strane, koncept dvostruke dividende u "čvrstoj" formi se odnosi ne samo na poboljšanje kvaliteta životne sredine, nego i na postizanje nekih ne-ekoloških koristi. Naime, uvođenje novih ekoloških poreza bi trebalo da ima za posledicu redukovanje broja ostalih poreza, kako bi ukupno poresko opterećenje891 ostalo na istom nivou. Međutim, često se 890

Bez obzira što se u slučaju slobodne raspodele transferabilnih dozvola ne ostvaruje prihod, ovaj instrument ima čitav niz prednosti u odnosu na ekološke poreze. Više o tome videti Filipović, S. Međunarodne institucije i mehanizmi za rešenje problema globalnog zagrevanja, Ekonomski fakultet, Univerzitet u Beogradu. 891 U najvećem broju zemalja OECD-a, u toku poslednje dve decenije sprovedena je radikalna reforma poreskih sistema, između ostalog i u pravcu uvođenja novih ekoloških poreza. Međutim, njihovo iskustvo pokazuje da efikasnost ekoloških poreza zavisi od čitavog niza faktora: veze između instrumenata i izvora zagađenja, administrativnih troškova, međunarodnog okruženja i sl. 365

fiskalna uloga ekoloških poreza navodi kao zloupotreba ovog instrumenta, jer eroziraju svoju primarnu ulogu - smanjenje zagađenja. U tom smislu, ekološki porezi se mogu dvojako posmatrati. S jedne strane, oni neopravdano nose atribut "ekološki" jer se prvenstveno uvode iz drugih ciljeva - npr. fiskalni razlozi, potreba da se smanji velika zavisnost od uvoznih energenata i sl. S druge strane, neki izvorno ekološki porezi se prevashodno posmatraju kao cena za korišćenje određenog javnog dobra, što ukazuje daje reč o naknadama. Imajući u vidu sve navedeno, izvršena je podela ekoloških poreza u dve grupe: ekološki porezi u širem smislu i ekološki porezi u užem smislu.892 Ekološki porezi u širem smislu podrazumevaju razne vrste naknada i druge slične dažbine (npr. registracione takse). Među fiskalnim instrumentima naknade su do sada bile mnogo prisutnije nego porezi, mada je između njih teško napraviti strogu distinkciju. Naime, oba instrumenta predstavljaju cenu koja se plaća za ispuštanje štetnih materija u okruženje. Isto tako, kod oba fiskalna instrumenta je prisutan element prinudnosti i odsustvo neposredne protivusluge. Najčešći oblici naknada sa ekološkim karakteristikama su: naknade za korišćenje dobara od opšteg interesa, naknade na proizvode koji se ocenjuju kao ekološki nepodobni i naknade za zagađenje. Naknada za korišćenje dobara od opšteg interesa je javni prihod i plaća se kao cena za korišćenje određenog javnog dobra. Naknada za zagađenje ima nekoliko modaliteta: naknada za zagađenje vode, vazduha, zemljišta, naknada za otpad, naknada za pojačanu buku i naknada za stvaranje neprijatnih mirisa. Iako je glavna funkcija naknada za zagađenje podsticajna, one imaju i dosta ograničenja. Pre svega, naknade za zagađenje imaju prilično složenu i komplikovanu strukturu, koja često zahteva formiranje posebnog nadzornog tela, što podrazumeva relativno visoke administrativne troškove. Uvođenje ovih naknada još više pojačava razlike koje i inače postoje između nacionalnih poreskih zakonodavstava, što otežava njihovu harmonizaciju i pokreće pitanje međunarodne konkurentnosti, dok problem vezan za merenje emisije i dalje ostaje. Međunarodna saradnja i koordinacija mera za sprečavanje/ublažavanje zagađenja je naročigledno bitno kod određenog tipa ekoloških eksternalija koje ne poznaju nacionalne granice (npr. globalno zagrevanje). Ekološki porezi u užem smislu podrazumevaju poreze na emisije, poreze na proizvode ili inpute i diferencirano oporezivanje. Porezi na emisije893 (emission tax) predstavljaju klasičan pigouvijanski porez kod koga se visina poreskog opterećenja određuje prema jedinici emitovanog zagađenja. Ovi porezi se neposredno zasnivaju na merenju štetne emisije, odnosno na proceni kvantiteta i kvaliteta ispuštene materije, i kao takvi imaju za cilj da oporezuju sve aktivnosti 892

Ilić-Popov, G., (2000), Ekološki porezi, Savet projekata Konstituisanje Srbije kao pravne države i Centar za publikacije Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Pravni fakultet, Beograd, str. 100-116. 893 Pojam emisija označava ispuštanje štetnih materija u životnu sredinu, dok emisija podrazumeva njihovu koncentraciju. 366

koje prouzrokuju zagađenje. U ekološkom smislu, najefikasnije rešenje bi bilo oporezivanje samog izvora emisije. Međutim, merenje štetnih emisija je teško izvodljivo i povezano sa relativno visokim troškovima. Razlozi za to su brojni, počev od nedovoljno razvijenih tehnika merenja, složenosti postupka merenja, nemogućnosti lokalizovanja emisije, kao i zbog činjenice da se uporedo sa razvojem industrije uvek javljaju nove štetne materije. Porezi na emisije su pogodan instrument u situaciji kada se štetne emisije vrše iz relativno nemobilnih izvora zagađenja. Situacija je, međutim, bitno drugačija ukoliko postoje brojni i difuzni izvori zagađenje, kao u slučaju CO2, pa je veoma teško i skupo ostvariti kontrolu nad svakim pojedinačnim izvorom emisije. Imajući u vidu teškoće u primeni poreza na emisije, u praksi se velik broj zemalja zalaže za jednostavniji pristup, odnosno uvođenje poreza na proizvode (product taxes) koji stvaraju zagađenje, bilo njihovom proizvodnjom ili potrošnjom. Prema objektu oporezivanja, porezi na proizvode se dele na poreze na inpute i poreze na finalne proizvode. Jedna od glavnih prednosti ekoloških poreza na proizvode je u tome što oni najčešće dobijaju oblik već postojećih poreza na potrošnju (porez na dodatu vrednost, akcize). Zbog toga ovu vrstu poreza karakteriše veća efikasnost i niži administrativni troškovi, što njihovu primenu čini mnogo jednostavnijom u poređenju sa porezima na emisije. Takođe, za razliku od poreza na emisije, porez na proizvode nije u neposrednoj vezi sa izvorom emisije, već je osnovica ovih poreza sa njima posredno povezana. Što se tiče efikasnosti poreza na ekološki nepodobne proizvode, moraju se uzeti u obzir dva tržišna uslova: cenovna elastičnost tražnje za proizvodom čija upotreba prouzrokuje zagađenje i postojanje jednog ili više supstituta koji se, u ekološkom smislu, smatraju prihvatljivijim izborom. Primena poreza je efikasnija, ukoliko je tražnja za proizvodom visoko cenovno elastična, odnosno ukoliko je velik broj mogućih supstituta, u suprotnom, efekat je skroman. Poreska diferencijacija (tax diferentiation) podrazumeva različito poresko opterećenje za slične proizvode koji se razlikuju po svojim ekološkim obeležjima. Naime, proizvodi čija proizvodnja, odnosno upotreba ima štetne efekte po okruženje, mogu biti oporezovani po višoj poreskoj stopi, dok bi se na ekološki podobne proizvode primenila niža poreska stopa (npr. uvođenje dvojnih poreskih stopa za olovni i bezolovni benzin).

3.3. Neki porezi sa ekološkim funkcijama Kontinuirana upotreba ekoloških poreza je naročigledno osetna početkom devedesetih godina, pre svega, u skandinavskim zemljama u kojima je inače sprovedena sveobuhvatna ekološka poreska reforma. Od ekoloških poreza najveći značaj imaju porezi na energetske proizvode - čak 76% ukupnih eko-prihoda na nivou EU.894 Međutim, posmatrano na nivou EU, fiskalni značaj ekoloških poreza 894

Statistics in Focus: "Environment and Energy", No. 8-9/2003, str. 6. 367

je još uvek skroman. Učešće ekoloških poreza čini svega 2,7% GDP-a EU, odnosno 6,5% ukupnih poreskih prihoda. Evropska komisija je početkom devedesetih predložila poseban metod oporezivanja energenata u zavisnosti od sadržaja ugljenika i od toga da li energent spada u kategoriju obnovljivih ili neobnovljivih resursa. Iako je razmatrana mogućnost redukovanja poreskih stopa za pojedine energetski intenzivne sektore u cilju zaštite međunarodne konkurentnosti, predlog je naišao na žestoko protivljenje proizvođača energenata i sektora teške industrije, koji su inače i najveći emiteri CO2. U najvećem broju zemalja CIE, tokom prethodne decenije su doneti novi ekološki zakoni po ugledu na zakonodavstvo EU, a u praksi su zaživeli i ekološki porezi.895 Za sada se najveći eko-prihodi ubiraju na osnovu oporezivanja energetskih proizvoda čijom se proizvodnjom i potrošnjom emituju najveće količine zagađenja. Energetski proizvodi su, pre svega, predmet oporezivanja poreza na dodatu vrednost (PDV-a) čija stopa varira od 18% u baltičkim zemljama do 25% u Mađarskoj. U svim zemljama CIE motorna goriva se oporezuju po standardnim stopama PDV-a, dok se ostali energenti (lož ulje, električna struja, ugalj i prirodni gas), iz socijalnih razloga, oporezuju po redukovanim stopama PDV-a do 14%. U Rumuniji lož ulje, električna energija i gas za grejanje ne podleže PDV-u, dok je Poljska do 1999. godine na većinu energenta primenjivala redukovane stope do 7%, da bi kasnije prešla na standardnu stopu PDV-a. Stopa PDV-a na energente u zemljama CIE Tabela 5. Bugarska

Stopa PDV-a u godini uvođenja1 18%-1994.

Češka

23%-1993

Estonija

10%- 1992

Hrvatska Letonija Litvanija

22%-1998 14%- 1992 18% - 1994

Mađarska

25%- 1988

Poljska

22%- 1993

Stopa PDV-a Stopa PDV-a na energetske proizvode2 2003. godine1 20% 5% za grejanje - u primeni do 22% 31.12.2007. 5% za grejanje - u primeni do 18% 31.12.2007. 22% 18% 18% 12% za grejanje - u primeni do 25% 31.12.2007. za el. struju i gas 1 godinu nakon prijema u EU 7% na ekološka goriva 1 god. nakon 22% prijema u EU

895

Pored Mađarske i Slovenije, koje su najbliže standardima EU, interesantan je primer Poljske koja ima najviše stope ekoloških poreza i naknada. Sem toga, Poljska je jedna od retkih evropskih zemalja koja ima praksu sa transferabilnim dozvolama, kako relativno novim instrumentom, na kome počiva međunarodna inicijativa za redukovanje globalne emisije, predviđenog Kyoto Protokolom. 368

Rum unija

18%- 1993

19%

14% za grejanje - u primeni do Slovačka 23%- 1993 20% 31.12.2008. za el. struju i gas 1 godinu nakon prijema u EU Slovenija 19%- 1999 19% Izvor:1 www.oecd.org 2 Speck, S., McNiholas, J., Markovic, M., (2001), Environmental Tax in an Enlarged Europe - An Analysis and Database of Environmental Tax and Charges in Central and Eastern Europe, The Regional Environmental Center, str. 77.

U okviru poreza na energetske proizvode, u zemljama CIE dominiraju akcize na motorna goriva koje, uprkos distorzivnim efektima, omogućavaju transfer troškova nastalih upotrebom određenih dobara na potrošače tih dobara (npr. povezivanje troškova izgradnje i održavanja puteva sa potrošnjom benzina), utiču na racionalno korišćenje pojedinih oblika energije i nameću princip "zagađivač plaća". Kod naftnih derivata dominiraju specifične stope akciza, iz razloga što bi primena ad valorem pristupa zahtevala česte izmene, odnosno praćenje trenda cena derivata na tržištu. S druge strane, specifične akcize pokazuju nedostatke u uslovima inflacije, što dovodi do smanjenja učešća specifične akcize u ceni dobra, odnosno do pada prihoda. Prihodi od akciza na motorna goriva čine oko 75% ukupnih prihoda ostvarenih od ekoloških poreza. Prilikom oporezivanja motornih goriva, zemlje CIE se oslanjaju na Direktivu 92/82/EEC koja propisuje minimalne vrednosti akcize za: olovni i bezolovni benzin, dizel, motorna maziva, tečni gas i metan, gas za grejanje i kerozin. Komparativna analiza sprovedena između zemalja CIE, ukazuje da velik broj tih zemalja ne samo daje dostigao minimalnu vrednost predviđenu Direktivom, nego je i prevazišao. Tako npr. Mađarska i Slovenija, kao naprednije u procesu tranzicije u odnosu na druge zemlje CIE, imaju gotovo iste poreske stope na motorna goriva kao Grčka, Irska i Španija. U Mađarskoj se primenjuje stopa PDV-a od 12% na prirodni gas, električnu struju i gas za grejanje, pored toga, primenjuje se naknada od 16 € na sva goriva koja sadrže više od 2,8% sumpora i naknada od 290 €/t na sva goriva koja nisu u skladu sa nacionalnim standardima. Od akcize na benzin i dizel, 3% sredstava je direktno namenjeno za zaštitu životne sredine, dok ostatak sredstava kao i prihod od PDV-a ide u centralni budžet. Iako PDV i akcize imaju prevashodno fiskalni karakter, čini se daje njihova ekološka funkcija, pored skandinavskih zemalja, najviše zaživela u Sloveniji. Slovenija je, za sada, jedina zemlja u regionu koja primenjuje porez na CO2 na motorna goriva i druge energetske proizvode kao sastavni deo akcize na energetske proizvode. Porez se primenjuje od januara 1997. godine na benzin, dizel i lož gorivo, dok se visina određuje na osnovu sadržaja CO2. Početni iznos poreza je bio 5,5 €/t CO2, da bi u martu 1998. uvećan na 16 €, što je približno visini poreza u Danskoj i Finskoj. Prikupljeni prihodi u 1999. su iznosili 77,9 miliona €, što čini 30% prihoda ostvarenih od akciza na naftne derivate. Iako se za sada 369

porez na CO2 primenjuje samo na tečna goriva, u planu je da se od 2004. počne primenjivati i na proizvodnju električne energije. Naknade na emisiju CO2 se primenjuju u Poljskoj (0,045 €/t) i Estoniji (0,48 €/t), pre svega, na velike emitere (elektrane), ali je njihov doprinos zanemarljiv zbog niskog nivoa naknada. Oporezivanje naftnih derivata u Sloveniji (EUR-a po kilolitri) Tabela 6. Bezolovni benzin Olovni benzin Dizel Motorno mazivo Mazut Tečni gas

Stopa akcize 368 €/kl 388 €/kl 289 €/kl 24,1 €/kl 14,5 €/t 155,2 €/t

PDV 19% 19% 19% 19% 19% -

Porez na CO2 31,8 €/kl 31,8 €/kl 37,6 €/kl 44,8 €/t 37,6 €/kl -

Izvor: Pesić, R., (2003), Flexible Mechanisms Under the Kyoto Protocol in Central and Eastern Europe, Research Paper, www.policy.hu/pesic, str. 14.

Gotovo sve zemlje CIE primenjuju akcize na motorna goriva (olovni i bezolovni benzin, dizel), dok neke postepeno isključuju upotrebu olovnog benzina (Mađarska, Litvanija, Slovačka, Estonija, Slovenija). Prateći standarde EU, sve zemlje su tokom prethodne decenije uvećale akcize na motorna goriva, a trend rasta je naročigledno osetan u Hrvatskoj, Poljskoj, Slovačkoj i baltičkim zemljama. Druge zemlje koje imaju niže akcize (Bugarska, Rumunija, Bosna i Hercegovina) primenjuju dodatne oblike naknada, te su na taj način motorna goriva predmet dodatnog oporezivanja, npr. u Rumuniji (fuel road tax - prihod posebnog fonda za puteve), Bugarskoj (road charge - prihod agencije za puteve, fuel product charge - prihod fonda za zaštitu životne sredine), Bosni i Hercegovini (road use fee - prihod budžeta entiteta i lokalne zajednice). Akcize na kerozin i tečni gas, još uvek nisu široko rasprostranjene u zemljama CIE, iako je Direktivom 92/82 predviđen njihov minimalni iznos. Komparacija akciza na energetske proizvode (grafikon 2) je vršena na bazi konverzije nacionalnih valuta u euro. Međutim, ovaj pristup može dati nedosledne rezultate jer ne odražava relativne cene po zemljama i promenu cena tokom vremena. Usled toga, paralelno se koristi paritet kupovne moći (PPP) koji pokazuje koliko se dobara može kupiti za jedinicu nacionalne valute. Ukoliko se komparativna analiza vrši prema deviznim kursevima, visina poreza na motorna goriva je niža u zemljama CIE u odnosu na EU. Međutim, ukoliko se posmatra paritet kupovne moći stanovništva u zemljama CIE, visina poreza na motorna goriva u ovim zemljama je viša nego u EU, što samim tim nameće određena socijalna pitanja, odnosno dolazi do izražaja regresivni karakter poreza. 370

Kako je prosečan dohodak po domaćinstvu u zemljama CIE u poređenju sa zemljama EU niži, pitanje regresivnog efekta poreza još više dobija na značaju. Naime, prema podacima za 2002. godinu, GDP per capita u 10 zemalja kandidata za ulazak u EU u proseku iznosi 47% GDP-a per capita zemalja EU,896 s tim da su razlike osetne ne samo između razvijenih i urbanih regiona unutar svake zemlje ponaosob, nego su razlike izražene i između samih zemalja kandidata.897 Drugi otežavajući faktor, je činjenica da se u zemljama u tranziciji tako ostvareni prihodi ne koriste namenski, te stoga nije moguće obezbediti direktnu kompenzaciju najsiromašnijoj kategoriji stanovništva.

Slika 4. Visina akcize na motorna goriva u odnosu na prosek EU Izvor: Speck, S., McNiholas, J., Markovic, M., (2001), Environmental Tax in an Enlarged Europe - An Analysis and Database of Environmental Tax and Charges in Central and Eastern Europe, The Regional Environmental Center, str. 40.

Po paritetu kupovne moći, najviši nivo akcize za bezolovni benzin je u Bugarskoj (908 eura po kilolitri), a za dizel u Mađarskoj (729 €/kl). Od razvijenih evropskih zemalja, u visini poreskih opterećenja na motorna goriva prednjači Velika Britanija (728 €/kl po PPS, odnosno 801 €/kl), dok je poresko opterećenje najniže u Luksemburgu (234 €/kl po PPS, odnosno 253 €/kl) koji inače ima najviši GDP per capita. Interesantno je da po kriterijumu pariteta kupovnih snaga, nordijske zemlje, koje inače prednjače u ekološkoj poreskoj reformi, imaju relativno niske vrednosti poreskog opterećenja na energetske proizvode.

896 897

www.europa.eu.int/comm/eurostat Ibidem. 371

Komparacija akciza po deviznim kursevima i PPP standardu za prvih 10 zemalja na tabeli Tabela 7 Bezolovni €/kl Bezolovni PPP €/kl Dizel €/kl Dizel PPP €/kl Rumunija 204 Luksemburg 321 Rumunija 112 Luksemburg 234 Letonija 211 Švajcarska 365 Litvanija 129 Litvanija 258 Estonija 224 Irska 366 Bugarska 135 Austrija 275 Litvanija 243 Austrija 397 Estonija 166 Danska 284 Bugarska 267 Letonija 424 Letonija 198 Finska 296 Slovačka 268 Grčka 425 Slovačka 209 Belgija 301 Češka 304 Danska 426 Češka 229 Švedska 308 Portugalija 314 Švedska 437 Poljska 237 Irska 318 Grčka 321 Španija 442 Portugalija 246 Španija 321 Luksemburg 347 Litvanija 484 Luksemburg 247 Grčka 236 Poljska 349 Estonija 502 Grčka 253 Francuska 351 Izvor: Speck, S., McNiholas, J., Markovic, M., (2001), Environmental Tax in an Enlarged Europe - An Analvsis and Database of Environmental Tax and Charges in Central and Eastern Europe, The Regional Environmental Center, str. 43.221

Akcize na prirodni gas, struju i ugalj nisu široko zastupljeni u zemljama CIE. Izuzetak je Litvanija gde se električna struja oporezuje po ad valorem principu (poreska osnovica je prodajna cena struje, dok poreska stopa iznosi 1% od prodajne cene) i Rumunija gde se oporezuje samo prirodni gas. U drugim zemljama, ovi energenti se oporezuju po redukovanim stopama PDV-a iz razloga da bi se zaštitili siromašniji slojevi stanovništva. Tako bez obzira na činjenicu da je u protekloj deceniji zabeležen trend rasta cena energenata, u Mađarskoj se električna energija i prirodni gas, koji se koriste za potrebe domaćinstva, još uvek subvencionišu. U odnosu na prihode od oporezivanja motornih goriva, prihodi od akciza na druge energetske proizvode su skromni, a slična situacija je i u EU. Razlog tome je stoje glavni potrošač energetskih proizvoda - industrijski sektor, izuzet od plaćanja poreza ili uživa poreske olakšice. Iako na nivou EU nije definisana minimalna akciza na ugalj, prirodni gas i električnu struju, donošenje takve direktive se razmatra. U nekoliko zemalja EU, ovi energetski proizvodi se uopšte ne oporezuju, a naročigledno ne ugalj, čija se proizvodnja još uvek subvencioniše.898 Zemlje CIE su još od sedamdesetih godina primenjivale naknade za zagađenje vazduha, pre svega, na SO2, NOx i čestice čađi. Iako je činjenica da naknade pre imaju za cilj obezbeđenje fiskalnih prihoda, nego podsticajnu ulogu, njihova primena i učešće u ukupnim ekološkim prihodima je znatno, tako npr. u Češkoj 898

U Irskoj i Grčkoj se oporezuju jedino mineralna mazivna ulja, u Portugaliji se oporezuje potrošnja električne struje, dok se u Spaniji oporezuje i prirodni gas. 372

26%, u Slovačkoj 33%. Mehanizam naknada koje se primenjuju u CIE se razlikuje od onih u EU, jer predstavljaju kombinaciju poreza i tržišnih dozvola, u smislu da se stopa naknade određuje na nivou dozvoljenog zagađenje, dok se kazna plaća na zagađenje iznad dozvoljenog limita (tzv. kazneni porezi). Ovaj instrument se primenjuje na velike zagađivače, pre svega, termoelektrane i sektor crne metalurgije. Cilj ovog instrumenta je ubiranje prihoda i razvoj troškovnoefikasnih metoda koje će održati zagađenje u dozvoljenim granicama. Naknade za zagađenje vazduha se primenjuju u Češkoj, Estoniji, Litvaniji, Letoniji, Poljskoj i Slovačkoj, gde predstavljaju prihod fondova za očuvanje životne sredina. Poslednjih nekoliko godina, iznos naknada u zemljama CIE je uvećan tako da su u skladu sa prošekom EU (iznos naknada je najviši u skandinavskim zemljama), dok Poljska i Litvanija imaju naknade iznad prošeka EU. U Slovačkoj je od 2000. godine u primeni sistem naknada za emisiju SO2 i NOx koji se odnosi na sve zagađivače, koji se u zavisnosti od sposobnosti poštovanja postavljenih ograničenja, klasifikuju u dve grupe. U jednoj grupi su zagađivači koji nisu u mogućnosti da ispoštuju standarde i oni su subjekat progresivnog oporezivanja, naročigledno nakon 2004., dok su u drugoj grupi svi ostali. Ideja je da do 2007. godine, svi subjekti redukuju svoje emisije ispod dozvoljenih limita. Primena poreza na motorna vozila je široko rasprostranjena, pre svega, u vidu uvoznih carina, PDV-a, akciza, godišnjih naknada za registraciju vozila, naknada za izgradnju i održavanje puteva... Iznos carine i visina poreza na promet motornih vozila zavisi od starosti vozila i od toga da li je vozilo opremljeno katalizatorom. Često se iznos godišnjeg poreza na vozila određuje u zavisnosti od snage motora i težine vozila, što po pravilu, utiče na stepen zagađenja. Za razliku od skandinavskih zemalja, Nemačke i Austrije, gde se u zavisnosti od sadržaja motornog goriva primenjuje poreska diferencijacija, što deluje u pravcu stimulisanja upotrebe ekoloških goriva, ovakva praksa još uvek nije zaživela u zemljama CIE.

4. PREPORUKE ZA PRIMENU EKONOMSKIH ISTRUMENATA U POLITICI ODRŽIVOG RAZVOJA REPUBLIKE SRBIJE Srbija čini napore i ostvaruje rezultate u promovisanju održivog razvoja u skladu sa usvojenim svetskim standardima, kako u institucionalnoj izgradnji tako i u praktičnoj primeni zaštite životne sredine, ma koliko god još pred nama stoje visoko zahtevni, od Republike Srbije prihvaćeni a još neispunjeni, ekološki standardi međunarodnih svetskih i regionalnih integracija i institucija. Srbija jednako tako ima saradnju i aktivnosti sa institucijama međunarodnog okruženja. Naime, kao i sve evropske zemlje u tranziciji, ona mora u procesima približavanja i učlanjenja u EU izvršiti pravno i političko prilagođavanje svih područja prema

373

zahtevima „acquis communautaire“ i duhu EU Agende 2000, što se naglašeno odnosi i na probleme životne sredine. Osnovni strateški okvir ukupnog razvoja Srbije, u procesu restrukturiranja privrede, posebno industrije, zasniva se, između ostalog, na izboru koncepcije održivog industrijskog razvoja, razvoju čistije proizvodnje i primeni principa održivog razvoja. Osnovna pretpostavka i instrument za realizaciju ovog koncepta je ekološko oporezivanje, kao deo tržišno zasnovanih ekonomskih instrumenata. U izučavanju i definisanju osnove za ekološko oporezivanje u Srbiji neophodno je uvažavanje osnovnih strategija/pristupa, prema principu „zagađivač plaća“, kao i pozitivnih teorijskih i empirijskih iskustava OECD-a i zemalja u tranziciji. Orijentacija ka održivom razvoju, zaštiti životne sredine i ekološkom oporezivanju, zahteva prilagođavanje postojeće regulative na republičkom i lokalnom nivou i donošenje novih propisa, redefinisanja uloge republičkih i lokalnih organa i drugih aktera u donošenju ekoloških odluka. Novčane kazne takođe deluju svojim ekonomskim aspektom na odvraćanje od kršenja propisa, ipak tu se radi o zakonima i propisima kojima se neposredno reguliše i ograničava ponašanje pojedinaca i privrednih subjekata, jer su po prvi put osim kazni koje propisuju posebni zakoni čak i krivičnim zakonikom predviđene i zatvorske kazne za dela protiv životne sredine. U narednom periodu primena principa „zagađivač plaća“ trebalo bi da postane oslonac politike zaštite životne sredine i ekološkog oporezivanja, u skladu sa Zakonom o zaštiti životne sredine Srbije. U tome posebnu ulogu imaće ekološki porezi (naknada zbog zagađivanja životne sredine), čije bi uvođenje trebalo da destimuliše korisnike zastarelih, ekološki neefikasnih tehnologija. Primena ekološkog oporezivanja, posebno u oblasti industrije, rudarstva i energetike, trebalo bi da bude usklađena sa osnovnim strateškim pravcima razvoja ovih delatnosti u Srbiji. Imajući u vidu brojna ograničenja za primenu koncepta održivog razvoja (materijalna, finansijska, organizaciona, institucionalna, kadrovska i dr.) na dostignutom nivou socioekonomske razvijenosti, predlaže se postupno uvođenje različitih tipova ekološke takse/naknade zbog zagađivanja životne sredine (vremenski i prema visini pojedinih taksi/naknada). Primena ekoloških taksi/naknada zbog zagađivanja je, shodno iskustvu brojnih zemalja, poreski neutralna, ali može da ima implikacije na uspešnost poslovanja pojedinih grupacija ili preduzeća. Sa druge strane, prihodi od ekoloških taksi mogu u veoma kratkom periodu da podstaknu investicije u oblasti zaštite životne sredine, razvoju proizvodnje ekološke opreme( uređaji i komponente za kontrolu životne sredine, mernih instrumenata i dr.), primeni ekološki efikasnije tehnologije uz značajne ekonomske impulse i zapošljavanje i u drugim delatnostima. Uvođenje ekonomskih instrumenata u politiku zaštite životne sredine u Srbiji zahteva promene uslova privređivanja, tj. oživljavanje proizvodnje, vlasničku i strukturnu transformaciju preduzeća, povećanje ekonomske efikasnosti, 374

konsolidaciju platnog bilansa, stabilnost domaće valute, liberalizaciju trgovine, adekvatno formiranje cena prirodnih resursa i energenata na bazi stvarnih troškova i njihovo izlaganje konkurentskim uslovima, prelazak sa državnog subvencioniranja proizvodnje i distribucije energije na subvencioniranje pojedinih domaćinstava, reforma poreskog sistema, ugrađivanje troškova zaštite životne sredine u ukupnu cenu proizvoda i ispostavljanje računa za ugrožavanje životne sredine stvarnom korisniku, a ne neposrednom zagađivaču.899 Drugim recima, primenu ekonomskih instrumenata u politici zaštite životne sredine u Srbiji, kao i u drugim zemljama u tranziciji, ograničavaju kašnjenja ekonomskih reformi, nedostatak društvene i političke podrške, nedostatak tržišno orijentisanih mehanizama, podsticajnih sredstava za smanjenje zagađenja, nenamensko trošenje sredstava namenjenih životnoj sredini, neizgrađenost regulative o životnoj sredini i problemi u njenoj primeni. Za uvođenje instrumenata strateške procene planova i programa na okruženje (SEA),900 instrumenta "integralne prevencije i kontrole zagađivanja" (IPPC),901 instrumenata ekološkog oporezivanja i drugih instrumenata ekološke održivosti razvoja u Republiku Srbiju, potrebna je jasna procena: • nivoa harmonizacije sa regulativom EU, tj. mogućnosti primene "bolje evropske prakse" i rešenja i njihovog prilagođavanja našim uslovima; • definisanja prioritetnih aktivnosti, nivoa urgentnosti, postupnosti i/ili potpune primene navedenih instrumenata u zakonodavstvu i praksi RS; • neophodnih promena primarnih propisa u oblasti zaštite životne sredine (zakon o sistemu zaštite životne sredine, o vodama, šumama, poljoprivrednom zemljištu, rudarstvu i dr.); • usklađivanja sa reformama drugih tranzicionih procesa (npr. tržišta, ekonomije, privatizacije, stranih ulaganja...) i dinamike promena sekundarnih propisa u segmentu tretmana zaštite životne sredine (npr. zakon o planiranju i uređenju prostora, građevinskom zemljištu, izgradnji, stranim ulaganjima, koncesijama, slobodnim zonama, oporezivanju, akcizama i dr.); • promena u sistemu planiranja i transparentnosti planskog procesa, definisanja strateških politika i sl.; • načina integracije instrumenata SEA, IPPC i drugih instrumenata u donošenje odluka o razvoju, odnosno u opštu i pojedine sektorske politike (posebno industrijsku) i dr. • načina implementacije navedenih instrumenata u praksi. 899

Životna sredina i razvoj - koncept održivog razvoja" , Savezno ministarstvo za razvoj, nauku i životnu sredinu, Beograd, 1997. 900 Directive 2001/42/EC of the EU Parliament and Council (June 27 2001) on the assessment of the effects of certain plans and programmes on the environment, OJ L 197, 21/07/2001. 901 Council Directive 96/61/EC of 24 September 1996 concerning integrated pollution prevention control, OJ L257, 10/10/1996., - sa listom industrijskih aktivnosti i postrojenja za koje je obavezna ekološka dozvola. 375

Primena ekonomskih i navedenih instrumenata zaštite životne sredine je izuzetno važna za upravljanje (održivim) razvojem, donošenje razvojnih politika i programa pojedinih sektora, deflnisanje strateškog okvira za donošenje investicionih odluka, razvoj biznisa i privlačenje investicija u konkretnim prostorima. Primena navedenih instrumenata je i preduslov za uspešniju privatizaciju društvenih preduzeća/kapitala i ozbiljnije privlačenje stranih direktnih investicija u Srbiju. Ne ulazeći u širu analizu primene pojedinačnih instrumenata, mora se istaknuti da je dosada primena ekonomskih instrumenata, ne samo u Srbiji i ostalim tranzicionim zemljama već i u razvijenim zemljama, još uvek više dopunski nego temeljni oblik upravljanja životnom sredinom. Moglo bi se kazati da je dosada više učinjeno na teorijskom pristupu u traženju sofisticiranih metoda upravljanja održivim razvojem nego na njihovoj primeni. Sta više, klatno se regulacije više njiše prema klasičnim metodama naredbi i nadzora nego prema sofisticiranim metodama ekonomskih naučnika. To samo ukazuje na goleme napore koji stoje pred odgovornim nosiocima upravljanja održivim razvojem u cilju traženja i sve šire primene troškovno-osetljivih tržišnih pristupa umesto dosadašnje dominantne primene naredbodavnih i nadzornih instrumenata.

376

dodatak

ZAKON O ZAŠTITI ŽIVOTNE SREDINE 377

378

ZAKON O ZAŠTITI ŽIVOTNE SREDINE Ovim zakonom uređuje se integralni sistem zaštite životne sredine kojim se obezbeđuje ostvarivanje prava čoveka na život i razvoj u zdravoj životnoj sredini i uravnotežen odnos privrednog razvoja i životne sredine u Republici. Sistem zaštite životne sredine čine mere, uslovi i instrumenti za: 1) održivo upravljanje, očuvanje prirodne ravnoteže, celovitosti, raznovrsnosti i kvaliteta prirodnih vrednosti i uslova za opstanak svih živih bića; 2) sprečavanje, kontrolu, smanjivanje i sanaciju svih oblika zagađivanja životne sredine. Održivo upravljanje prirodnim vrednostima i zaštita životne sredine ostvaruju se u skladu sa ovim zakonom i posebnim zakonom. Pojedini izrazi upotrebljeni u ovom zakonu imaju sledeće značenje: 1) životna sredina jeste skup prirodnih i stvorenih vrednosti čiji kompleksni međusobni odnosi čine okruženje, odnosno prostor i uslove za život; 2) kvalitet životne sredine jeste stanje životne sredine koje se iskazuje fizičkim, hemijskim, biološkim, estetskim i drugim indikatorima; 3) prirodne vrednosti jesu prirodna bogatstva koja čine: vazduh, voda, zemljište, šume, geološki resursi, biljni i životinjski svet; 4) zaštićeno prirodno dobro jeste očuvani deo prirode posebnih vrednosti i odlika (geodiverziteta. biodiverziteta, predela, pejzaža i dr), koji ima trajni ekološki, naučni, kulturni, obrazovni, zdravstveno-rekreativni, turistički i drugi značaj, zbog čega kao dobro od opšteg interesa uživa posebnu zaštitu: 5) javno prirodno dobro jeste uređeni ili neuređeni deo prirodnog bogatstva, odnosno vazduha, vodnih dobara, priobalja, podzemnih dobara, šumskih dobara, predela ili prostora, jednako dostupan svima; 6) geodiverzitet (geološka raznovrsnost) jeste prisustvo ili rasprostranjenost raznovrsnih elemenata i oblika geološke građe, geoloških struktura i procesa, geohronoloških jedinica, stena i minerala različitog sastava i načina postanka i raznovrsnih paleoekosistema menjanih u prostoru pod uticajima unutrašnjih i spoljašnjih geodinamičkih činilaca tokom geološkog vremena; 7) biodiverzitet (biološka raznovrsnost) jeste raznovrsnost organizama u okviru vrste, među vrstama i među ekosistemima i obuhvata ukupnu raznovrsnost gena, vrsta i ekosistema na lokalnom, nacionalnom, regionalnom i globalnom nivou; 8) katastar zagađivača jeste registar sistematizovanih informacija i podataka o zagađivačima medijuma životne sredine sa podacima o njihovoj lokaciji, proizvodnim procesima, karakteristikama, materijalnim bilansima na ulazima i izlazima sirovina, poluproizvoda i proizvoda, postrojenjima za prečišćavanje, to-

379

kovima otpada i zagađujućih materija i mestu njihovog ispuštanja, tretmana i odlaganja; 9) aktivnost koja utiče na životnu sredinu (u daljem tekstu: aktivnost) jeste svaki zahvat (stalni ili privremeni) kojim se menjaju i/ili mogu promeniti stanja i uslovi u životnoj sredini, a odnosi se na: korišćenje resursa i prirodnih dobara; procese proizvodnje i prometa; distribuciju i upotrebu materijala; ispuštanje (emisiju) zagađujućih materija u vodu. vazduh ili zemljište; upravljanje otpadom i otpadnim vodama, hemikalijama i štetnim materijama; buku i vibracije; jonizujuće i nejonizujuće zračenje; udese; 10) postrojenje jeste stacionarna tehnička jedinica u kojoj se izvodi jedna ili više aktivnosti koje su utvrđene posebnim propisom i za čiji rad se izdaje dozvola, kao i svaka druga aktivnost kod koje postoji tehnička povezanost sa aktivnostima koje se izvode na tom mestu i koja može proizvesti emisije i zagađenja; 11) zagađivanje životne sredine jeste unošenje zagađujućih materija ili energije u životnu sredinu, izazvano ljudskom delatnošću ili prirodnim procesima koje ima ili može imati štetne posledice na kvalitet životne sredine i zdravlje ljudi; 12) kapacitet životne sredine jeste sposobnost životne sredine da prihvati određenu količinu zagađujućih materija po jedinici vremena i prostora tako da ne nastupi nepovratna šteta u životnoj sredini; ugrožena životna sredina jeste određeni deo prostora gde zagađenje ili rizik od zagađenja prevazilazi kapacitet životne sredine; zagađivač jeste pravno ili fizičko lice koje svojom aktivnošću ili neaktivnošću zagađuje životnu sredinu; 15) zagađujuće materije jesu materije čije ispuštanje u životnu sredinu utiče ili može uticati na njen prirodni sastav, osobine i integritet; 16) opterećenje životne sredine jeste pojedinačni ili zbirni uticaj aktivnosti na životnu sredinu koje se može izraziti kao ukupno (više srodnih komponenti), zajedničko (više raznorodnih komponenti), dozvoljeno (u okviru graničnih vrednosti) i prekomerno (preko dozvoljenih graničnih vrednosti) opterećenje; 17) degradacija životne sredine jeste proces narušavanja kvaliteta životne sredine koji nastaje prirodnom ili ljudskom aktivnošću ili je posledica nepreduzimanja mera radi otklanjanja uzroka narušavanja kvaliteta ili štete po životnu sredinu, prirodne ili radom stvorene vrednosti; 18) emisija jeste ispuštanje zagađujućih materija ili energije iz individualnih i/ili difuznih izvora u životnu sredinu i njene medijume; 19) imisija jeste koncentracija zagađujućih materija i nivo energije u životnoj sredini kojom se izražava kvalitet životne sredine u određenom vremenu i prostoru; 20) otpad jeste svaki predmet ili supstanca, kategorisan prema utvrđenoj klasifikaciji otpada sa kojim vlasnik postupa ili ima obavezu da postupa, odnosno upravlja; 380

21) opasne materije jesu hemikalije i druge materije koje imaju štetne i opasne karakteristike; 22) najbolje dostupne tehnike predstavljaju najefektivnije i najnaprednije faze u razvoju određenih aktivnosti i način njihovog obavljanja koji omogućava pogodniju primenu određenih tehnika za zadovoljavanje graničnih vrednosti emisija koje su projektovane tako da spreče ili gde to nije izvodljivo, smanje emisije i uticaj na životnu sredinu u celini; 23) rizik jeste određeni nivo verovatnoće da neka aktivnost, direktno ili indirektno, izazove opasnost po životnu sredinu, život i zdravlje ljudi; 24) udes jeste iznenadni i nekontrolisani događaj ili niz događaja, koji nastaje nekontrolisanim oslobađanjem, izlivanjem ili rasipanjem opasnih materija pri proizvodnji, prometu, upotrebi, prevozu, preradi, skladištenju, odlaganju ili dugotrajnom neadekvatnom čuvanju. Ovaj izraz ne obuhvata: vojna postrojenja; nuklearne udese; genetički modifikovane organizme; transport opasnih materija cevovodima, uključujući i pumpne stanice; udese pri istraživanju i eksploataciji mineralnih sirovina; oštećenja brana, sa izuzetkom posledica industrijskih udesa prouzrokovanih takvim oštećenjem; 25) sanacija, odnosno remedijacija jeste proces preduzimanja mera za zaustavljanje zagađenja i dalje degradacije životne sredine do nivoa koji je bezbedan za buduće korišćenje lokacije uključujući uređenje prostora, revitalizaciju i rekultivaciju; 26) javnost jeste jedno ili više fizičkih ili pravnih lica, njihova udruženja, organizacije ili grupe. Subjekti sistema zaštite životne sredine Sistem zaštite životne sredine, u okviru svojih ovlašćenja, obezbeđuju: 1) Republika; 2) autonomna pokrajina; 3) opština, odnosno grad (u daljem tekstu: jedinica lokalne samouprave); 4) preduzeća, druga domaća i strana pravna lica i preduzetnici koji u obavljanju privredne i druge delatnosti koriste prirodne vrednosti, ugrožavaju ili zagađuju životnu sredinu (u daljem tekstu: pravna i fizička lica); 5) naučne i stručne organizacije i druge javne službe; 6) građanin, grupe građana, njihova udruženja, profesionalne ili druge organizacije. Svi subjekti sistema zaštite životne sredine dužni su da čuvaju i unapređuju životnu sredinu. U ostvarivanju sistema zaštite životne sredine Republika, autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave, pravna i fizička lica odgovorna su za svaku aktivnost kojom menjaju ili mogu promeniti stanje i uslove u životnoj sredini, odnosno za nepreduzimanje mera zaštite životne sredine, u skladu sa zakonom. 381

Pravna i fizička lica dužna su da u obavljanju svojih delatnosti obezbede: racionalno korišćenje prirodnih bogatstava; uračunavanje troškova zaštite životne sredine u okviru investicionih i proizvodnih troškova, primenu propisa, odnosno preduzimanje mera zaštite životne sredine, u skladu sa zakonom. Državni organi, naučne ustanove, ustanove u oblasti obrazovanja, zdravstva, informisanja, kulture i druge ustanove, kao i drugi oblici udruživanja, u okviru svojih delatnosti, podstiču, usmeravaju i obezbeđuju jačanje svesti o značaju zaštite životne sredine. Jačanje svesti o značaju zaštite životne sredine obezbeđuje se kroz sistem obrazovanja i vaspitanja, naučno-istraživačkog i tehnološkog razvoja, usavršavanja u procesu rada, javnog informisanja i popularizacije zaštite životne sredine. Udruženja građana u oblasti zaštite životne sredine pripremaju, propagiraju i realizuju svoje programe zaštite, štite svoja prava i interese u oblasti zaštite životne sredine, predlažu aktivnosti i mere zaštite, učestvuju u postupku donošenja odluka u skladu sa zakonom, doprinose ili neposredno rade na informisanju o životnoj sredini. Subjekti sistema zaštite životne sredine dužni su da međusobno sarađuju, obezbeđuju koordinaciju i usklađivanje u donošenju i sprovođenju odluka. Republika ostvaruje saradnju u oblasti zaštite životne sredine sa drugim državama i međunarodnim organizacijama. Načela zaštite životne sredine Osnovna načela zaštite životne sredine jesu: 1) Načelo integralnosti - državni organi, organi autonomne pokrajine i organi jedinice lokalne samouprave obezbeđuju integraciju zaštite i unapređivanja životne sredine u sve sektorske politike sprovođenjem međusobno usaglašenih planova i programa i primenom propisa kroz sistem dozvola, tehničkih i drugih standarda i normativa, finansiranjem, podsticajnim i drugim merama zaštite životne sredine. 2) Načelo prevencije i predostrožnosti - svaka aktivnost mora biti planirana i sprovedena na način da: prouzrokuje najmanju moguću promenu u životnoj sredini; predstavlja najmanji rizik po životnu sredinu i zdravlje ljudi; smanji opterećenje prostora i potrošnju sirovina i energije u izgradnji, proizvodnji, distribuciji i upotrebi; uključi mogućnost reciklaže; spreči ili ograniči utncaj na životnu sredinu na samom izvoru zagađivanja. Načelo predostrožnosti ostvaruje se procenom uticaja na životnu sredinu i korišćenjem najboljih raspoloživih i dostupnih tehnologija, tehnika i opreme. Nepostojanje pune naučne pouzdanosti ne može biti razlog za nepreduzimanje mera sprečavanja degradacije životne sredine u slučaju mogućih ili postojećih značajnih uticaja na životnu sredinu.

382

3) Načelo očuvanja prirodnih vrednosti – prirodne vrednosti koriste se pod uslovima i na način kojima se obezbeđuje očuvanje vrednosti geodiverziteta, biodiverziteta, zaštićenih prirodnih dobara i predela. Obnovljivi prirodni resursi koriste se pod uslovima koji obezbeđuju njihovu trajnu i efikasnu obnovu i stalno unapređivanje kvaliteta. Neobnovljivi prirodni resursi koriste se pod uslovima koji obezbeđuju njihovo dugoročno ekonomično i razumno korišćenje, uključujući ograničavanje korišćenja strateških ili retkih prirodnih resursa i supstituciju drugim raspoloživim resursima, kompozitnim ili veštačkim materijalima. 4) Načelo održivog razvoja - održivi razvoj je usklađeni sistem tehničkotehnoloških, ekopomskih i društvenih aktivnosti u ukupnom razvoju u kojem se na principima ekonomičnosti i razumnosti koriste prirodne i stvorene vrednosti Republike sa ciljem da se sačuva i unapredi kvalitet životne sredine za sadašnje i buduće generacije. Održivi razvoj ostvaruje se donošenjem i sprovođenjem odluka kojima se obezbeđuje usklađenost interesa zaštite životne sredine i interesa ekonomskog razvoja. 5) Načelo odgovornosti zagađivača i njegovog pravnog sledbenika – pravno ili fizičko lice koje svojim nezakonitim ili neispravnim aktivnostima dovodi do zagađenja životne sredine odgovorno je u skladu sa zakonom. Zagađivač je odgovoran za zagađivanje životne sredine i u slučaju likvidacije ili stečaja preduzeća ili drugih pravnih lica, u skladu sa zakonom. Zagađivač ili njegov pravni sledbenipk obavezan je da otkloni uzrok zagađenja i posledice direktnog ili indirektnog zagađenja životne sredine. Promene vlasništva preduzeća i drugih pravnih lica ili drugi oblici promene svojine obavezno uključuju procenu stanja životne sredine i određivanje odgovornosti za zagađenje životne sredine, kao i namirenje dugova (tereta) prethodnog vlasnika za izvršeno zagađivanje i/ili štetu nanetu životnoj sredini. 6) Načelo "zagađivač plaća" - zagađivač plaća naknadu za zagađivanje životne sredine kada svojim aktivnostima prouzrokuje ili može prouzrokovati opterećenje životne sredine, odnosno ako proizvodi, koristi ili stavlja u promet sirovinu, poluproizvod ili proizvod koji sadrži štetne materije po životnu sredinu. Zagađivač, u skladu sa propisima, snosi ukupne troškove mera za sprečavanje i smanjivanje zagađivanja koji uključuju troškove rizika po životnu sredinu i troškove uklanjanja štete nanete životnoj sredini. 7) Načelo "korisnik plaća" - svako ko koristi prirodne vrednosti dužan je da plati realnu cenu za njihovo korišćenje i rekultivaciju prostora. 8) Načelo supsidijarne odgovornosti – državni organi, u okviru svojih finansijskih mogućnosti, otklanjaju posledice zagađivanja životne sredine i smanjenja štete u slučajevima kada je zagađivač nepoznat, kao i kada šteta potiče usled zagađivanja životne sredine iz izvora van teritorije Republike.

383

9) Načelo primene podsticajnih mera - državni organi, odnosno organi autonomne pokrajine, odposno organi jedinice lokalne samouprave preduzimaju mere očuvanja i održivog upravljanja kapacitetom životne sredine, posebno smanjenjem korišćenja sirovina i energije i sprečavanjem ili smanjenjem zagađivanja životne sredine, primenom ekonomskih instrumenata i drugih mera, izborom najboljih dostupnih tehnika, postrojenja i opreme koja ne zahteva prekomerne troškove i izborom proizvoda i usluga. 10) Načelo informisanja i učešća javnosti – u ostvarivanju prava na zdravu životnu sredinu svako ima pravo da bude obavešten o stanju životne sredine i da učestvuje u postupku donošenja odluka čije bi sprovođenje moglo da utiče na životnu sredinu. Podaci o stanju životne sredine su javni. 11) Načelo zaštite prava na zdravu životnu sredinu i pristupa pravosuđu građanin ili grupe građana, njihova udruženja, profesionalne ili druge organizacije, pravo na zdravu životnu sredinu ostvaruju pred nadležnim organom, odnosno sudom, u skladu sa zakonom. Održivo upravljanje prirodnim vrednostima i zaštita životne sredine uređuju se ovim zakonom, posebnim zakonima i drugim propisima kojima se uređuje: 1) procena uticaja planova, programa i projekata na životnu sredinu; 2) integrisano sprečavanje i kontrola zagađivanja; 3) zaštita prirode; 4) zaštita vazduha, voda, zemljišta, šuma, geoloških resursa; 5) upravljanje hemikalijama; 6) upravljanje otpadom; 7) jonizujuća i nejonizujuća zračenja; 8) zaštita od buke i vibracija i dr. UPRAVLJANJE PRIRODNIM VREDNOSTIMA Upravljalje prirodnim vrednostima ostvaruje se planiranjem održivog korišćenja i očuvanja njihovog kvaliteta i raznovrsnosti, u skladu sa uslovima i merama zaštite životne sredine utvrđenih ovim i posebnim zakonom. Prirodne vrednosti su: 1) prirodni resursi kao obnovljive ili neobnovljive geološke, hidrološke i biološke vrednosti koji se, direktno ili indirektno, mogu koristiti ili upotrebiti, a imaju realnu ili potencijalnu ekonomsku vrednost; 2) zaštićena prirodna dobra; 3) javna prirodna dobra. Prirodne vrednosti mogu se davati na korišćenje u skladu sa uslovima i na način utvrđen ovim i posebnim zakonom.

384

Održivo korišćenje i zaštnta prirodnih vrednosti obezbeđuju se u okviru Strategije prostornog razvoja Republike i Nacionalne strategije održivog korišćenja prirodnih resursa i dobara. Nacionalnu strategiju održivog korišćenja prirodnih resursa i dobara (u daljem tekstu: Nacionalna strategija), za period od najmanje deset godina, donosi Narodna skupština. Nacionalna strategija sadrži, naročito: 1) načela održivog razvoja u nacionalnoj politici upravljanja prirodnim resursima i dobrima; 2) analizu stanja i dosadašnjeg stepena istraženosti prirodnih resursa i dobara po vrstama, prostornom rasporedu, raznovrsnosti, obimu i kvalitetu; 3) bilansne kategorije (prostorne i vremenske funkcije, količine, kvalitet, ugroženost, obnovljivost, strateške rezerve i sl.) i predviđanje trendova promene stanja; 4) pačin vrednovanja i uslove održivog korišćenja prirodnih resursa i dobara; 5) plansko-razvojnu i socio-ekonomsku analizu strateških prioriteta istraživanja i korišćenja prirodnih resursa; 6) ekološko-prostorne osnove o potencijalima prirodnog resursa ili dobra; 7) uslove za postepenu supstituciju prirodnih resursa; 8) smernice za dalja istraživanja u oblasti pojedinačnih prirodnih resursa i dobara i za potrebe planiranja, odnosno donošenje planova i programa. Nacionalna strategija se realizuje putem planova, programa i osnova za svaki pojedinačni prirodni resurs ili dobro koje donosi Vlada Republike Srbije. Na osnovu podataka i evidencija o izvršenju planova, programa i osnova, Vlada Republike Srbije (u daljem tekstu: Vlada) jedanput u dve godine podnosi izveštaj Narodnoj skupštini o realizaciji Nacionalne strategije. Ako se iz podataka o realizaciji Nacionalne strategije utvrdi da se korišćenjem prirodnih bogatstava značajno ugrožava prirodna ravpoteža ekosistema Vlada može, na predlog ministarstva nadležnog za zaštitu životne sredine ili drugog ministarstva, privremeno ograničiti obim korišćenja prirodnih vrednosti na određenom području. Autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave, u okviru nadležnosti utvrđenih ovim i posebnim zakonom, donose svoje planove i programe upravljanja prirodnim resursima i dobrima, u skladu sa strateškim dokumentima iz člana 12. ovog zakona i svojim specifičnostima. Dve ili više jedinica lokalne samouprave mogu doneti zajedničke programe iz stava 1. ovog člana. Kontrolu korišćenja i zaštitu prirodnih resursa i dobara obezbeđuju organi i organizacije Republike, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, u skladu sa ovim i posebnim zakonima, a naročito: 1) sprovođenjem Nacionalne strategije, planova, programa i osnova;

385

2) primenom standarda, normativa i propisa o korišćenju i zaštiti prirodnih resursa i dobara; 3) strateškom procenom uticaja na životnu sredinu planova, programa, osnova i drugih akata kojima se uređuje korišćenje prirodnih vrednosti i zaštita životne sredine; 4) procenom uticaja projekata na životnu sredinu na svim nivoima istraživanja i eksploatacije; 5) integrisanim sprečavanjem i kontrolom zagađivanja životne sredine; 6) usklađenim sistemom dozvola, odobrenja i saglasnosti; 7) vođenjem katastra korišćenja prirodnih bogatstava i dobara; 8) organizovanjem monitoringa korišćenja prirodnih resursa i dobara, stanja životne sredine prikupljanjem, objedinjavanjem i analizom podataka i kvantifikovanjem trendova. Nadležni organ ne može izdati odobrenje za korišćenje prirodnih resursa ili dobara bez saglasnosti na projekat koji sadrži mere zaštite i sanacije životne sredine. Saglasnost daje ministarstvo nadležno za poslove zaštite životne sredine (u daljem tekstu: Ministarstvo), kojom se utvrđuje ispunjenost uslova i mera održivog korišćenja prirodnih resursa, odnosno dobara i zaštite životne sredine u toku i posle prestanka obavljanja aktivnosti, a na osnovu ocene o uslovima nadležnih stručnih organizacija. Pravno i fizičko lice koje koristi prirodne resurse, odnosno dobra dužno je da, u toku izvođenja radova i obavljanja aktivnosti, kao i po njihovom prestanku, planira i sprovodi mere kojima se sprečava ugrožavanje životne sredine. Ko degradira životnu sredinu dužan je da izvrši rekultivaciju ili na drugi način sanira degradiranu životnu sredinu, u skladu sa ovim i posebnim zakonima. Zaštićena prirodna dobra koriste se i unapređuju na način koji omogućava njihovo trajno očuvanje i unapređivanje, u skladu sa zakonom kojim se uređuje zaštita prirode. U zaštićenom prirodnom dobru ne mogu se obavljati aktivnosti kojima se ugrožava kapacitet životne sredine, prirodna ravnoteža, biodiverzitet, hidrografske, geomorfološke, geološke, kulturne i pejzažne vrednosti ili na bilo koji načini degradira kvalitet i svojstva prirodnog dobra. Javna prirodna dobra, kao dobra od opšteg interesa, koriste se na način i pod uslovima kojima se omogućava razvoj i trajnost njihovih prirodnih, fizičkih, zdravstvenih ili estetskih vrednosti u skladu sa propisima. Razvojnim i prostornim planom utvrđuju se zone izgradnje na određenim lokacijama zavisno od kapaciteta životne sredine i stepena opterećenja, kao i ciljeva izgradnje unutar određenih delova na tim lokacijama. U pojedinim zonama u kojima je utvrđena zaštitna udaljenost ili područje, dozvoljeno je obavljanje aktivnosti na način utvrđen posebnim propisima u skladu sa prirodom opterećivanja životne sredine. 386

Javne zelene površine u naseljenim mestima i predelima obuhvaćenim prostornim i urbanističkim planovima podižu se i održavaju na način koji omogućava očuvanje i unapređivanje prirodnih i stvorenih vrednosti. Ako se zbog izgradnje objekta unište javne zelene površine, one se moraju nadoknaditi pod uslovima i na način koji određuje jedpinica lokalne samouprave. Opšti uslovi zaštite, način podizanja i održavanja, obnove uništenih javnih zelenih površina i vođenja podataka o javnim zelenim površinama uređuju se posebnim zakonom. Zaštita prirodnih vrednosti Zaštita prirodnih vrednosti ostvaruje se sprovođenjem mera za očuvanje njihovog kvaliteta, količina i rezervi, kao i prirodnih procesa, odnosno njihove međuzavisnosti i prirodne ravnoteže u celini. Zaštita, korišćenje i uređenje tla, poljoprivrednog i šumskog zemljišta i dobara od opšteg interesa obuhvata očuvanje produktivnosti, strukture, slojeva, formacija stena i minerala, kao i njihovih prirodnih i prelaznih oblika i procesa. Na površnni ili ispod površine zemljišta mogu se vršiti aktivnosti i odlagati materije koje ne zagađuju ili oštećuju zemljište. U toku realizacije projekata, kao i pre njegovog izvođenja (izgradnje, eksploatacije mineralnih sirovina, i dr), obezbeđuje se zaštita tla i zemljišta. Vode se mogu koristiti i opterećivati, a otpadne vode ispuštati u vode uz primenu odgovarajućeg tretmana, na način i do nivoa koji ne predstavlja opasnost za prirodne procese ili za obnovu kvaliteta i količine vode i koji ne umanjuje mogućnost njihovog višenamenskog korišćenja. Zaštita i korišćenje voda ostvaruje se u okviru integralnog upravljanja vodama sprovođenjem mera za očuvanje površinskih i podzemnih voda i njihovih rezervi, kvaliteta i količina, kao i zaštitom korita, obalnih područja i slivova, u skladu sa posebnim zakonom. Mere zaštite voda obezbeđuju sprečavanje ili ograničavanje unošenja u vode opasnih, otpadnih i drugih štetnih materija, praćenje i ispitivanje kvaliteta površinskih i podzemnih voda, kao i kvaliteta otpadnih voda i njihovo prečišćavanje. Zaštita vazduha ostvaruje se preduzimanjem mera sistematskog praćenja kvaliteta vazduha, smanjenjem zagađivanja vazduha zagađujućim materijama ispod propisanih graničnih vrednosti i preduzimanjem tehničko-tehnoloških i drugih potrebnih mera za smanjenje emisije, praćenjem uticaja zagađenog vazduha na zdravlje ljudi i životnu sredinu. Mere zaštite vazduha obezbeđuju očuvanje atmosfere u celini sa svim njenim procesima i klimatskim obeležjima. Radi zaštite i unapređivanja šumskih ekosistema šumama se gazduje tako da se obezbeđuje racionalno upravljanje šumama, očuvanje genetskog fonda, poboljšanje strukture i ostvarivanje prioritetnih funkcija šuma. 387

Državni organi, vlasnici i korisnici šuma dužni su da preduzimaju potrebne mere za očuvanje i održivo korišćenje šuma, mere obnavljanja, podizanja i njihovog unapređivanja, kao i kontrole i zaštite šuma u slučaju prekograničnog zagađivanja. Očuvanje biosfere obuhvata zaštitu organizama, njihovih zajednica i staništa, uključujući i očuvanje prirodnih procesa i prirodne ravnoteže unutar ekosistema, uz obezbeđivanje njihove održivosti. Biodiverzitet i biološki resursi štite se i koriste na način koji omogućava njihov opstanak, raznovrsnost, obnavljanje i unapređivanje u slučaju narušenosti. Zaštita biodiverziteta, korišćenje bioloških resursa, genetički modifikovanih organizama i biotehnologije vrši se na osnovu ovog zakona i posebnog zakona, kao i obaveza preuzetih međunarodnim ugovorima. Radi zaštite biodiverziteta i bioloških resursa, odnosno autohtonih biljnih i životinjskih vrsta i njihovo rasprostiranje, Ministarstvo, drugi nadležni organi i organizacije kontrolišu unošenje i gajenje biljnih i životinjskih vrsta stranog porekla. Zabranjeno je uznemiravati, zlostavljati, ozleđivati i uništavati divlju faunu i razarati njena staništa. Zabranjeno je uništavati, kidati ili na drugi način pustošiti divlju floru, odnosno uništavati i razarati njena staništa. Određene vrste divlje flore i faune, njihovi razvojni oblici i delovi mogu se sakupljati i stavljati u promet na način i pod uslovima utvrđenim u dozvoli koju izdaje Ministarstvo, po prethodno pribavljenom mišljenju organizacije nadležne za zaštitu prirode. Pravno lice, odnosno preduzetnik koje vrši promet vrsta divlje flore i faune dužno je da plaća naknadu. Visina naknade utvrđuje se aktom o stavljanju pod kontrolu korišćenja i prometa divlje flore i faune koji donosi Vlada. Sredstva ostvarena od naknade prihod su budžeta Republike i koriste se namenski za zaštitu i unapređivanje životne sredine u skladu sa ovim zakonom. Uvoz i izvoz ugroženih i zaštićenih vrsta divlje flore i faune, njihovih razvojnih oblika i delova vrši se pod uslovom da uvoz, odnosno izvoz nije zabranjen, odnosno da izvezena količina ili broj primeraka ugroženih i zaštićenih vrsta divlje flore i faune neće ugroziti opstanak te vrste u Republici, kao i pod drugim uslovima propisanim zakonom, na osnovu dozvole koju izdaje Ministarstvo. Tranzit ugroženih i zaštićenih vrsta divlje flore i faune, njihovih razvojnih oblika i delova vrši se pod uslovom da je izdata izvozna dozvola. Uz zahtev za izdavanje dozvole za uvoz i izvoz podnosilac zahteva prilaže: 1) mišljenje ovlašćene naučne i stručne organizacije da se izvozom ugroženih i zaštićenih vrsta divlje flore i faune u traženoj količini ili broju primeraka neće ugroziti opstanak te vrste u Republici;

388

2) izjavu uvoznika, odnosno izvoznika u koje svrhe će se koristiti primerak vrste; 3) drugu propisanu dokumentaciju. Ministar nadležan za poslove zaštite životne sredine (u daljem tekstu: ministar) određuje naučie i stručne organizacije koje daju stručne ocene da se izvozom ugrožene i zaštićene vrste divlje flore i faune u traženoj količini ili broju primeraka neće ugroziti opstanak te vrste u Republici. Upravljalje opasnim materijama, odnosno zaštita od organskih i neorganskih materija sa opasnim svojstvima, kao i planiranje, organizovanje i preduzimanje preventivnih i sanacionih mera vrši se pod uslovima i na način kojim se obezbeđuje smanjenje rizika od udesa i pružanje adekvatnog odgovora na udes. Pravno i fizičko lice koje upravlja opasnim materijama ili koje primenjuje tehnologije štetne po životnu sredinu, dužno je da preduzima sve potrebne zaštitne i sigurnosne mere kojima se rizik od opasnosti po životnu sredinu i zdravlje ljudi svodi na najmanju moguću meru. Upravljanje otpadom sprovodi se po propisanim uslovima i merama postupanja sa otpadom u okviru sistema sakupljanja, transporta, tretmana i odlaganja otpada, uključujući i nadzor pad tim aktivnostima i brigu o postrojenjima za upravljanje otpadom posle njihovog zatvaranja. Vlasnik otpada dužan je da preduzme mere upravljanja otpadom u cilju sprečavanja ili smanjenja nastajanja, ponovnu upotrebu i reciklažu otpada, izdvajanje sekundarnih sirovina i korišćenje otpada kao energenta, odnosno odlaganje otpada. Korisnik izvora buke može stavljati u promet i upotrebljavati izvore buke po propisanim uslovima uz primenu prooisanih mera zaštite kojima se smanjuju emisije buke, odnosno upotreba postrojenja, uređaja, mašina, transportnih sredstava i aparata koji prouzrokuju buku. Zaštita od vibracija sprovodi se preduzimanjem mera kojima se sprečava i otklanja ugrožavanje životne sredine od dejstva mehaničkih, periodičnih i pojedinačnih potresa izazvanih ljudskom delatnošću. Zaštita od zračenja sprovodi se primenom sistema mera kojima se sprečava ugrožavanje životne sredine i zdravlje ljudi od dejstva zračenja koja potiču iz jonizujućih i nejonizujućih izvora i otklanjaju posledice emisija koje izvori zračenja emituju ili mogu da emituju. Pravno i fizičko lice može proizvoditi, vršiti promet i koristiti izvore jonizujućih i nejonizujućih zračenja po propisanim uslovima i na propisan način. MERE I USLOVI ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE Uređenje prostora, korišćenje prirodnih resursa i dobara određeno prostornim i urbanističkim planovima i drugim planovima (planovi uređenja i osnove korišćenja poljoprivrednog zemljišta, šumske, vodoprivredne, lovnoprivredne os389

nove i programi unapređenja ribarstva na ribarskim područjima i drugi planovi) zasniva se na obavezi da se: 1) prirodni resursi i dobra očuvaju i unapređuju i u najvećoj meri obnavljaju, a ako su neobnovljivi da se racionalno koriste; 2) obezbedi zaštita i nesmetano ostvarivanje funkcija zaštićenih prirodnih dobara sa njihovom zaštićenom okolinom i u najvećoj mogućoj meri očuvaju staništa divljih biljnih i životinjskih vrsta i njihove zajednice; 3) obezbedi očuvanje izgrađenog prostora; 4) obezbede uslovi za odmor i rekreaciju čoveka; 5) odrede mere zaštite životne sredine; 6) prikaže postojeće stanje po elementima i planirano stanje sa merama potrebnim da se planovi ostvare. Ministarstvo, organ autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave učestvuju u postupku pripreme i donošenja planova pa način određen zakonom. U prostornim i urbanističkim planovima obezbediće se mere i uslovi zaštite životne sredine, a naročito: 1) utvrđivanje posebnih režima očuvanja i korišćenja područja zaštićenih prirodnih dobara, izvorišta vodosnabdevanja, termalnih i mineralnih izvorišta, šuma, poljoprivrednog zemljišta, javnih zelenih površina, rekreacionih područja i banja; 2) određivanje područja ugroženih delova životne sredine (zagađena područja, područja ugrožena erozijom i bujicama, eksploatacijom mineralnih sirovina, plavna područja i sl.) i utvrđivanje mera za sanaciju ovih područja; 3) utvrđivanje mera i uslova zaštite životne sredine prema kojima će se koristiti prostor namenjen eksploataciji mineralnih sirovina, odnosno vršiti izgradnja industrijskih i energetskih objekata, objekata za preradu i odlaganje otpada, objekata infrastrukture i drugih objekata čijom izgradnjom ili korišćenjem se može ugroziti životna sredina. Uslove za obezbeđenje mera daje Ministarstvo, organ autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave, na zahtev organa nadležnog za pripremu i donošenje plana, a na osnovu uslova i mišljenja nadležnih stručnih organizacija. Strateška procena uticaja na životnu sredinu vrši se za planove, programe i osnove u oblasti prostornog i urbanističkog planiranja ili korišćenja zemljišta, poljoprivrede, šumarstva, ribarstva, lovstva, energetike, industrije, saobraćaja, upravljanja otpadom, upravljanja vodama, telekomunikacija, turizma, infrastrukturnih sistema, zaštite prirodnih i kulturnih dobara, biljnog i životinjskog sveta i njihovih staništa i dr. i sastavni je deo plana, odnosno programa ili osnove. Strateška procena uticaja na životnu sredinu mora biti usklađena sa drugim procenama uticaja na životnu sredinu, kao i sa planovima i programima zaštite životne sredine i vrši se u skladu sa postupkom propisanim posebnim zakonom. 390

Autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave, u okviru svojih prava i dužnosti, određuje vrste planova i programa za koje se izrađuje strateška procena utncaja. Procena uticaja projekta na životnu sredinu vrši se za projekte koji se planiraju i realizuju u prostoru, uključujući promene tehnologije, rekonstrukciju, proširenje kapaciteta ili prestanak rada koji mogu dovesti do značajnog zagađivanja životne sredine ili predstavljaju rizik po zdravlje ljudi. Procena uticaja projekta na životnu sredinu obuhvata projekte iz oblasti industrije, rudarstva, energetike, saobraćaja, turizma, poljoprivrede, šumarstva, vodoprivrede i komunalnih delatnosti, kao i sve projekte koji se planiraju na zaštićenom prirodnom dobru i u zaštićenoj okolini nepokretnog kulturnog dobra. Procena uticaja projekta na životnu sredinu je sastavni deo tehničke dokumentacije bez koje se ne može pristupiti izvođenju projekta i vrši se u skladu sa postupkom propisanim posebnim zakonom. Za rad novih i postojećih postrojenja koja mogu imati negativne uticaje na zdravlje ljudi i životnu sredinu pribavlja se integrisana dozvola kojom se obezbeđuje sprečavanje i kontrola zagađivanja životne sredine. Vrste aktivnosti i postrojenja, uslovi i postupak izdavanja integrisane dozvole, nadzor i druga pitanja od značaja za integrisano sprečavanje i kontrolu zagađivanja životne sredine uređuju se posebnim zakonom. Pravno i fizičko lice koje obavlja aktivnosti u kojima je prisutna ili može biti prisutna jedna ili više opasnih materija u količinama koje su jednake ili veće od propisanih, a koje mogu izazvati udes dužno je da u postupku procene uticaja projekta na životnu sredinu, odnosno pribavljanja integrisane dozvole, izradi procenu opasnosti od udesa. Procena opasnosti od udesa izrađuje se na osnovu posebne metodologije koju propisuje ministar, po pribavljenom mišljenju drugih organa i organizacija i sadrži uslove za upravljanje rizikom koji se odnosi na: 1) sprovođenje mera prevencije, pripravnosti i odgovora na udes; 2) preduzimanje mera otklanjanja posledica udesa, odnosno sanacije. Saglasnost na procenu opasnosti od udesa daje Ministarstvo. Uslovi zaštite životne sredine U Republici utvrđuju se standardi kvaliteta životne sredine i standardi emisije, odnosno granične vrednosti imisije i emisije zagađujućih materija i energije u vazduh, vodu i zemljište, uključujući i emisiju iz mobilnih izvora zagađivanja. Jedinstveni normativi utvrđuju se radi: kontrole kvaliteta vazduha, voda, zemljišta, postupanja sa otpadom i hemikalijama, tretmana otpadnih voda, industrijskog zagađenja i upravljanja rizikom, nivoa buke i vibracija i dr.

391

Granične vrednosti emisija zagađujućih materija na mestu ispuštanja u životnu sredinu i nivoe imisije zagađujućih materija u životnoj sredini utvrđuje Vlada. Izgradnja i rad postrojenja i obavljanje aktivnosti vrši se ako su ispunjeni propisani standardi emisije i imisije, opreme i uređaja kojima se smanjuje ili sprečava emisija zagađujućih materija ili energije i obezbeđuje njeno očuvanje, odnosno ako su preduzete druge mere i radnje za obezbeđivanje propisanih uslova zaštite životne sredine. Zagađujuće i opasne materije, otpadne vode ili energija ispuštaju se u vazduh, vodu i zemljište na propisan način i u količinama, odnosno koncentracijama ili nivoima koje nisu iznad propisanih graničnih vrednosti. Prevozna sredstava koja se proizvode i puštaju u promet moraju ispunjavati uslove u pogledu emisije za mobilne izvore zagađivanja. Radi postepene primene standarda emisija i imisija i očuvanja prirodnih vrednosti, Vlada može, na određeno vreme, ograničiti rad postrojenja i obavljanje aktivnosti pa određenom području. Vreme na koje Vlada utvrđuje ograničenja određuje se u skladu sa propisanim graničnim vrednostima i Nacionalnim programom zaštite životne sredine. Ministarstvo obaveštava javnost i donosi akt o uvođenju posebnih mera u slučajevima neposredne opasnosti ili prekoračenja propisanih graničnih vrednosti zagađenja. Ministar propisuje kriterijume za donošenje akta i način upozorenja javnosti. Organ jedinice lokalne samouprave donosi akt o uvođenju posebnih mera u slučaju ako je zagađenje ogrannčeno na teritoriji jedinice lokalne samouprave i nema uticaja na šire područje. Status ugrožene životne sredine i režim sanacije i remedijacije za područje od značaja za Republiku određuje Ministarstvo, po pribavljenom mišljenju drugih nadležnih organa, a za područje od lokalnog značaja određuje jedinica lokalne samouprave. Status posebno ugrožene životne sredine određuje Vlada. Vlada utvrđuje kriterijume za određivanje statusa posebno ugrožene životne sredine, odnosno statusa ugrožene životne sredine i za utvrđivanje prioriteta za sanaciju i remedijaciju. Sistem upravljanja zaštitom životne sredine U Republici primenjuju se domaći i međunarodni standardi i propisi za upravljanje, sertifikaciju i registraciju sistema upravljanja zaštitom životne sredine. Pravno i fizičko lice može sertifikovati sistem upravljanja zaštitom životne sredine prema JUS-ISO 14001, u skladu sa zakonom. 392

Pravno i fizičko lice može registrovati sertifikovni sistem upravljanja zaštitom životne sredine radi uključivanja u sistem upravljanja i kontrole zaštite životne sredine EU (u daljem tekstu: sistem EMAS), u skladu sa ovim zakonom. U sistem EMAS mogu se uključiti pravna i fizička lica koja u svom poslovanju ispunjavaju zahteve sistema upravljanja zaštitom životne sredine koji se odnose na utvrđivanje i vođenje politike, planiranje, sprovođenje, kontrolu i proveru sistema upravljanja i primene mera za njegovo unapređivanje. Radi ispunjavanja uslova za uspostavljanje sistema upravljanja zaštitom životne sredine i registracije u sistem EMAS pravno i fizičko lice dužno je da izradi izveštaj o uticajima aktivnosti, proizvoda i usluga na životnu sredinu, organizuje i sprovede proveru usaglašenosti sistema upravljanja koju vrši ocenjivač iz pravnog i fizičkog lica ili van njega. Registracija u sistem EMAS vrši se na osnovu zahteva pravnog i fizičkog lica koji se podnosi Ministarstvu. Uz zahtev za registraciju u sistem EMAS, koji se podnosi pa propisanom obrascu, prilaže se: 1) izjava pravnog i fizičkog lica za uključivanje u sistem EMAS sa propisanom sadržinom; 2) potvrda akreditovanog ocenjivača EMAS o tačnosti navoda datih u izjavi pravnog i fizičkog lica o ispunjenosti uslova zaštite životne sredine za uključivanje u sistem EMAS. Odluku o registraciji donosi Ministarstvo pa osnovu podnete dokumentacije, kao i na osnovu inspekcijske kontrole o primeni propisa o zaštiti životne sredine. Obrazac zahteva propisuje ministar. Pravno i fizičko lice plaća naknadu za upis u registar. Visinu naknade za upis u registar propisuje Vlada. Upis u registar vrši se na period od jedne godine i može se produžiti na zahtev pravnog i fizičkog lica. Zahtev za produženje registracije podnosi se najkasnije 30 dana pre isteka roka na koji je upis izvršen. Akreditacija Akreditacija ocenjivača EMAS i kontrola njihovih aktivnosti vrši se u skladu sa zakonom i drugim propisima kojima se uređuje akreditacija. Akreditovani ocenjivač EMAS proverava ispunjenost svih uslova propisanih za pravna i fizička lica koja se uključuju u sistem EMAS ili su deo tog sistema. Ministarstvo vodi registar pravnih i fizičkih lica uključenih u sistem EMAS. Podaci iz registra EMAS su javni.

393

Akreditaciono telo koje vodi registar akreditovanih ocenjivača sistema EMAS, dužno je da najmanje jednom mesečno dostavlja Ministarstvu podatke iz registra, a na zahtev Ministarstva dostavlja i podatke u vezi sa postupkom akreditacije ocenjivača EMAS. Na zahtev Ministarstva akreditovani ocenjivač EMAS dostavlja podatke o rezultatima proveravanja sistema EMAS u pravnom i fizičkom licu. Ministarstvo će odbiti zahtev za upis u registar ako pravno i fizičko lice ne ispunjava uslove za uključenje u sistem EMAS. Iz registra sistema EMAS briše se pravno i fizičko lice: 1) ako u propisanom roku ne podnese zahtev za produženje registracije sa popunjenom izjavom, obrascem registracije i dokazom o uplaćenoj naknadi; 2) ako se utvrdi da pravno i fizičko lice ne ispunjava jedan ili više uslova za registraciju; 3) ako je akreditaciono telo dostavilo Ministarstvu negativan izveštaj o kontroli rada akreditovanog ocenjivača EMAS. Znak EMAS Znak EMAS mogu koristiti samo pravna i fizička lica koja su registrovana u sistem EMAS u slučajevima i na način utvrđen u skladu sa zakonom. Ministar propisuje: 1) zahteve za uspostavljanje i sprovođenje sistema upravljanja zaštitom životne sredine; 2) sadržinu izveštaja o uticajima aktivnosti, proizvoda i usluga na životnu sredinu; 3) sadržinu izjave za uključivanje u sistem EMAS i dostupnost informacija o sistemu EMAS javnosti: 4) način provere sistema EMAS unutar pravnog i fizičkog lica i sadržaj izveštaja ocenjivača; 5) sadržinu, izled i upotrebu znaka EMAS. Standardi proizvoda, procesa i usluga Na teritoriji Republike može se primenjivati domaća ili uvezena tehnologija ili proces, odnosno proizvoditi i stavljati u promet proizvodi ako ispunjavaju propisane standarde zaštite životne sredine, odnosno standarde kvaliteta proizvoda ili ako tehnologija, proces, proizvod, poluproizvod ili sirovina nije zabranjena u zemlji izvozniku. Ministarstvo može, u slučaju sumnje, naložiti da se tehnologija, proces, proizvod, poluproizvod ili sirovina oceni u odnosu na štetan uticaj na životnu sredinu i kada je snabdeven propisanom ispravom.

394

Ocenu tehnologije, procesa, proizvoda, poluproizvoda ili sirovine daje, u roku od 30 dana od dana prijema zahteva, akreditovana stručna organizacija ili stručna lica za pojedine oblasti. Uređaji koji služe za uklanjanje ili prečišćavanje zagađujućih materija za koje nisu propisani domaći standardi mogu se upotrebljavati ako je njihovu efikasnost za te namene utvrdila ovlašćena stručna organizacija. Ministarstvo može zabraniti proizvodnju i promet određenih proizvoda i vršenje određenih aktivnosti, na određeno vreme ili na delu teritorije Republike, odnosno autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave radi sprečavanja ugrožavanja životne sredine ili zdravlja ljudi. Proizvođač ili distributer je obavezan da na deklaraciji sirovine, poluproizvoda ili proizvoda upozori na zagađenje životne sredine i štetu po ljudsko zdravlje koje proizvod ili njegovo pakovanje uzrokuje ili može uzrokovati. Upozorenje mora sadržati uputstvo za upotrebu ili rukovanje proizvodom, sastojcima i njegovim pakovanjem u proizvodnji, upotrebi i odlaganju, u skladu sa važećim standardima i propisima za rukovanje. Ekološki znak Ekološki znak utvrđuje se za proizvode namenjene opštoj potrošnji, izuzev proizvoda za ishranu, pića i farmaceutskih proizvoda koji u poređenju sa sličnim proizvodima manje zagađuju životnu sredinu iri proizvodnji, plasmanu, prometu, potrošnji i odlaganju ili su dobijeni reciklažom otpada. Ekološki znak utvrđuje se i za procese i usluge koji manje zagađuju životnu sredinu. Za proizvode, procese ili usluge pravno ili fizičko lice može dobiti pravo na korišćenje ekološkog znaka ako se njihovom proizvodnjom, odnosno odvijanjem, odnosno pružanjem smanjuje: 1) potrošnja energetskih resursa; 2) emisija štetnih i opasnih materija; 3) proizvodnja otpada; 4) potrošnja prirodnih resursa i dr. Ministar propisuje bliže uslove i postupak za dobijanje prava na korišćenje ekološkog znaka, elemente, izgled i način upotrebe ekološkog znaka za proizvode, procese i usluge. Akt o dodeli prava na korišćenje ekološkog znaka donosi Ministarstvo. Pravo na korišćenje ekološkog znaka se dodeljuje za period do tri godine. Zahtev za dobijanje ekološkog znaka zainteresovano lice podnosi Ministarstvu. Uz zahtev se podnosi dokaz o ispunjenosti uslova iz ovog zakona. Troškove dodele prava na korišćenje ekološkog znaka snosi podnosilac zahteva.

395

Pravo na korišćenje ekološkog znaka oduzima se ako proizvod, proces ili usluga prestane da ispunjava jedan od uslova za dodelu znaka. Priznanja i nagrade za doprinos zaštiti životne sredine mogu se dodeliti za: 1) sprečavanje zagađivanja životne sredine; 2) najpovoljnija rešenja u proizvodnim postupcima u odnosu na životnu sredinu; 3) razvojne i istraživačke projekte u zaštiti životne sredine; 4) razvoj obrazovnih programa za zaštitu životne sredine; 5) doprinos pojedinaca za razvoj i unapređenje zaštite životne sredine ili za doprinos u međunarodnoj saradnji; 6) doprinos stručnih, drugih udruženja i nevladinih organizacija za razvoj i unapređenje zaštite životne sredine. Mere zaštite od opasnih materija Na teritoriji Republike zabranjuje se proizvodnja supstanci koje oštećuju ozonski omotač. Zabranjen je uvoz i izvoz supstanci koje oštećuju ozonski omotač, odnosno proizvoda koji sadrže ove supstance, koje su utvrđene ratifikovanim međunarodnim ugovorom iz zemalja, odnosno u zemlje koje nisu strane ugovornice tog ugovora. Uvoz, proizvodnja i stavljanje u promet novih i korišćenih proizvoda koji sadrže supstance koje oštećuju ozonski omotač, zabranjen je, izuzev za posebne namene. Supstance koje oštećuju ozonski omotač, čiji promet, odnosno korišćenje nije zabranjen, kao i proizvodi koji sadrže supstance koje oštećuju ozonski omotač a služe za posebne namene, mogu se uvoziti, odnosno izvoziti na osnovu dozvole Ministarstva. Uvoznik, odnosno izvoznik podnosi zahtev za izdavanje dozvole uz koju prilaže: 1) vrstu i količinu supstance ili proizvoda koji sadrži supstance koje oštećuju ozopski omotač, a koje su predmet uvoza, odnosno izvoza; 2) podatke o poreklu supstance ili proizvoda koji sadrži supstance koje oštećuju ozonski omotač koje se uvoze ili odredištu u koje se supstanca izvozi, odnosno o krajnjem korisniku; 3) drugu propisanu dokumentaciju. Uvoznik, odnosio izvoznik dužan je da vodi evidenciju i dostavi Ministarstvu podatke o vrsti i količini uvezenih, odnosno izvezenih supstanci, količini prodatih uvezenih supstanci i pravnim i fizičkim licima kojima su supstapce prodate. Vlada propisuje:

396

1) listu supstanci koje oštećuju ozonski omotač čiji je uvoz, odnosno izvoz zabranjen; 2) listu supstanci i proizvoda koji sadrže supstance koje oštećuju ozonski omotač, čiji je uvoz, odnosno izvoz dozvoljen; 3) listu supstanci i proizvoda koji sadrže supstance koje oštećuju ozonski omotač za posebne namene. Ministarstvo vodi registar o uvozu, izvozu i potrošnji supstanci koje oštećuju ozonski omotač, odnosno proizvoda. Ministar bliže propisuje dokumentaciju koja se podnosi uz zahtev za izdavanje dozvole za uvoz i izvoz, način vođenja evidencije, odnosno registra o uvozu, izvozu i potrošnji supstanci, odnosno proizvoda, način i rok dostavljanja podataka. Zabranjen je uvoz opasnog otpada. Otpad se može uvoziti samo ako ne može da se obezbedi u Republici, a neophodan je u proizvodnji kao sekundarna sirovina. Dozvolu za uvoz, izvoz ili tranzit otpada izdaje Ministarstvo u skladu sa zakonom i drugim propisima. Pri podnošenju zahteva za izdavanje dozvole za uvoz, izvoz i tranzit podnosilac zahteva prilaže dokumentaciju čiju sadržinu propisuje Ministarstvo. Ministar propisuje uslove koje moraju da ispunjavaju stručne organizacije za ispitivanje otpada. Postupanje sa opasnim materijama u proizvodnji, upotrebi, prevozu, prometu, preradi, skladištenju i odlaganju vrši se na način da se ne dovede u opasnost život i zdravlje ljudi, ne zagadi životna sredina, obezbede i preduzmu mere zaštite od udesa i druge mere utvrđene zakonom. Pravno i fizičko lice koje proizvodi, prevozi, stavlja u promet, koristi, prerađuje, skladišti ili odlaže opasne materije dužno je da: 1) izradi plan zaštite od udesa i da najmanje svake tri godine vrši njegovo ažuriranje ili reviziju u skladu sa promenama u radu postrojenja, primeni tehnologije ili obavljanju aktivnosti, uključujući i proveru pripravnosti za njegovo sprovođenje; 2) sprovodi preventivne i druge mere upravljanja rizikom od udesa iz plana zaštite od udesa: 3) izradi izveštaj o stanju sigurnosti koji je dostupan javnosti i da najmanje svakih pet godina, kao i u slučaju promena u radu postrojenja ili obavljanju aktivnosti, vrši reviziju izveštaja o stanju sigurnosti. Lice vodi evidenciju o vrstama i količinama opasnih materija. U slučaju kvara na postrojenjima ili uređajima za zaštitu životne sredine usled čega nastaje prekoračenje graničnih vrednosti emisije, lice je dužno da bez odlaganja o tome obavesti Ministarstvo, nadležni organ autonomne pokrajine, odnosno organ jedinice lokalne samouprave.

397

Prevoznik opasnih materija dužan je da pribavi dozvolu nadležnog organa za prevoz opasnih materija, u skladu sa posebnim zakonom. U slučaju udesa pravno ili fizičko lice bez odlaganja organizuje i sprovodi planirane mere i postupke reagovanja na udes i angažuje ljude i sredstva u skladu sa izrađenim planom zaštite od udesa uključujući i obavezu obaveštavanja Ministarstva, odnosno nadležni organ autonomne pokrajine i ministarstva nadležnog za poslove zaštite od požara, proizvodnju i promet eksplozivnih materija, zapaljivih tečnosti i gasova i druge nadležne organe, u skladu sa zakonom. Obaveštenje obavezno sadrži: okolnosti udesa, mesto, vreme, prisutne opasne materije, neposrednu opasnost po zdravlje lljudi i životnu sredinu i kratak opis preduzetih mera, kao i neposredne mere pripravnosti neophodne da bi se sprečilo ponavljanje udesa. Pravno i fizičko lice, za postojeće i nove aktivnosti i postrojenja, dostavlja Ministarstvu, organu autonomne pokrajine, odnosno organu jedinice lokalne samouprave na čijoj teritoriji ima sedište, obaveštenje o: 1) novim postrojenjima najmanje tri meseca pre početka gradnje ili puštanja u rad; 2) postojećem postrojenju u roku od najmanje godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona. Obaveštenje sadrži podatke o: 1) vrsti aktivnosti i radu postrojenja, lokaciji i neposrednoj okolini postrojenja; 2) identifikaciji, količini i fizičkom obliku opasnih materija, kao i njihovoj kategorizaciji; 3) stanju sigurnosti; 4) sprovedenim preventivnim merama za sprečavanje udesa i ograničavanje posledica; 5) merama sanacije koje se planiraju ili preduzimaju u slučaju udesa. Državni organi, organi autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave donose planove zaštite od udesa. Plan zaštite od udesa sa prekograničnim efektima donosi Vlada. Ministar propisuje: 1) sadržinu plana zaštite od udesa i izveštaja o stanju sigurnosti; 2) način vođenja evidencije o vrstama i količinama opasnih materija u proizvodnji, upotrebi, prometu, prevozu, preradi, skladištenju i odlaganju, način i rokove dostavljanja podataka; 3) nivo koncentracija opasnih materija u medijumima životne sredine o kojima se obavezno obaveštava javnost: 4) način i kriterijume za kategorizaciju i karakterizaciju opasnih materija; 5) kriterijume za utvrđivanje obima udesa za proglašavanje stanja ugroženosti životne sredine od udesa.

398

Ministarstvo je dužno da odredi postrojenja ili grupe postrojenja kod kojih je veća verovatnoća ili mogućnost pojave udesa zbog lokacije i blizine takvih postrojenja, kao i da odredi opasne materije u tim postrojenjima (domipo efekat). U slučaju udesa, zavisno od njegovog obima, unutar ili van postrojenj i procene posledica koje mogu izazvati direktnu ili odloženu opasnost po ljudsko zdravlje i životnu sredinu, proglašava se stanje ugroženosti životne sredine i obaveštava javnost o preduzetim merama. Stanje ugroženosti životne sredine proglašava Ministarstvo, odnosno organ autonomne pokrajine, odnosno organ jedinice lokalne samouprave. Za udese sa prekograničnim efektima stanje ugroženosti životne sredine proglašava Vlada. Radi sprečavanja daljeg širenja zagađenja prouzrokovanog udesom, pravno i fizičko lice odmah preduzima mere sanacije prema planovima zaštite o svom trošku. Ako se naknadno utvrdi zagađivač koji je odgovoran za udes, organ koji je snosio troškove otklanjanja posledica zagađivanja životne sredine zahteva naknadu troškova. Programi i planovi Planiranje i upravljanje zaštitom životne sredine obezbeđuje se i ostvaruje sprovođenjem Nacionalnog programa zaštite životne sredine (u daljem tekstu: Nacionalni program) koji donosi Narodna skupština za period od najmanje deset godina. Nacionalni program obezbeđuje integralnu zaštitu životne sredine i sadrži naročito: 1) opis i ocenu stanja životne sredine; 2) osnovne ciljeve i kriterijume za sprovođenje zaštite životne sredine u celini, po oblastima i prostornim celinama sa prioritetnim merama zaštite; 3) uslove za primenu najpovoljnijih privrednih, tehničkih, tehnoloških, ekonomskih i drugih mera za održivi razvoj i upravljanje zaštitom životne sredine; 4) dugoročne i kratkoročne mere za sprečavanje, ublažavanje i kontrolu zagađivanja; 5) nosioce, način i dinamiku realizacije; 6) sredstva za realizaciju, Nacionalni program realizuje se akcionim i sanacionim planovima koje donosi Vlada za period od pet godina. Vlada jedanput u dve godine podnosi izveštaj Narodnoj skupštini o realizaciji Nacionalnog programa. Akcioni planovi donose se za: 1) unapređivanje prostornog planiranja i uređenja prostora; 2) zaštitu zemljišta; 399

3) zaštitu voda: 4) zaštitu vazduha i atmosfere; 5) zaštitu šuma; 6) zaštitu ekosistema; 7) zaštićena prirodna dobra; 8) upravljanje otpadom; 9) upravljanje hemikalijama; 10) zaštitu od jonizujućeg i nejonizujućeg zračenja; 11) zaštitu od udesa; 12) zaštitu od buke i vibracija; 13) održivo upravljanje energijom; 14) razvoj informacionog sistema; 15) razvoj naučnog istraživanja, obrazovanja i vaspitanja; 16) razvoj i primenu ekonomskih instrumenata i dr. Sanacioni plan donosi se kada zagađenje na određenom prostoru prevazilazi efekte mera koje se preduzimaju, odnosno kada je ugrožen kapacitet životne sredine ili postoji riznk od trajnog narušavanja kvaliteta ili štete u životnoj sredini. Sanacioni plan Vlada donosi u slučaju: 1) kada nivo i obim degradacije životne sredine prevazilazi sanacione mogućnosti autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave; 2) kada je odgovorni subjekt nepoznat, a zagađenost životne sredine izaziva štetne posledice preko granica Republike: 3) kada je odgovorni subjekat van jurisdikcije Republike, a zagađenost životne sredine izaziva štetne posledice na njenoj teritoriji; 4) kada zagađenost životne sredine ugrožava područje od izuzetnog značaja za Republiku ili na njemu izaziva štetne posledice; 5) kada je potrebno preduzeti hitne i interventne mere u vanrednim slučajevima. Ako se naknadno utvrdi zagađivač koji je odgovoran za zagađivanje, organ koji je snosio troškove sanacije životne sredine zahteva naknadu troškova. U slučaju prekoračenja propisanih nivoa emisija i drugih aktivnosti koje su dovele do degradacije životne sredine, zagađivač je dužan da o svom trošku uradi i realizuje sanacioni plan. Akcioni i sanacioni planovi sadrže naročito: stanje, mere, procenu uticaja na zdravlje ljudi u slučaju ugrožene životne sredine, nosioce, način, dinamiku i sredstva za realizaciju plana. Akcione i sanacione planove priprema Ministarstvo sa ministarstvima nadležnim za odgovarajuću oblast. Autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave donose program zaštite životne sredine na svojoj teritoriji, odnosno lokalne akcione i sanacione planove, u skladu sa Nacionalnim programom i planovima i svojim interesima i specifičnostima. 400

Dve ili više jedinica lokalne samouprave donose zajednički program zaštite životne sredine radi smanjenja negativnih uticaja na životnu sredinu ili iz razloga ekonomičnosti (zajedničko upravljanje otpadom, otpadnim vodama i sl). PRAĆENJE STANJA ŽIVOTNE SREDINE Monitoring Republika, autonomna pokrajima i jedinica lokalne samouprave u okviru svoje nadležnosti utvrđene zakonom obezbeđuju kontinualnu kontrolu i praćenje stanja životne sredine (u daljem tekstu: monitoring), u skladu sa ovim i posebnim zakonima. Moiitoring je sastavni deo jedinstvenog informacionog sistema životne sredine. Vlada donosi program monitoringa za period od dve godine. Autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave donosi program monitoringa na svojoj teritoriji koji mora biti u skladu sa programom Vlade. Republika, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave obezbeđuju finansijska sredstva za obavljanje monitoringa. Monitoring se vrši sistematskim merenjem, ispitivanjem i ocenjivanjem indikatora stanja i zagađenja životne sredine koje obuhvata praćenje prirodnih faktora, odnosno promena stanja i karakteristika životne sredine, uključujući i prekogranični monitoring, i to: vazduha, vode, zemljišta, šuma, biodiverziteta, flore i faune, elemenata klime, ozonskog omotača, jonizujućeg i nejonizujućeg zračenja, buke, otpada, ranu najavu udesa sa praćenjem i procenom razvoja zagađenja životne sredine, kao i preuzetih obaveza iz međunarodnih ugovora. Vlada utvrđuje kriterijume za određivanje broja i rasporeda mernih mesta, mrežu mernih mesta, obim i učestalost merenja, klasifikaciju pojava koje se prate, metodologiju rada i indikatore zagađenja životne sredine i njihovog praćenja, rokove i način dostavljanja podataka. Monitoring može da obavlja i ovlašćena organizacija ako ispunjava uslove u pogledu kadrova, opreme, prostora, akreditacije za merenje datog parametra i JUS-ISO standarda u oblasti uzorkovanja, merenja, analiza i pouzdanosti podataka, u skladu sa zakonom. Ministar, po prethodno pribavljenoj saglasnosti ministra nadležnog za određenu oblast, propisuje bliže uslove koje mora da ispunjava ovlašćena organizacija. Pravno i fizičko lice koje je vlasnik, odnosno korisnik postrojenja koje predstavlja izvor emisija i zagađivanja životne sredine dužno je da, u skladu sa zakonom, preko nadležnog organa, organizacije ili ovlašćene organizacije: 1) obavlja monitoring emisije;

401

2) obezbeđuje meteorološka merenja za velike industrijske komplekse ili objekte od posebnog interesa za Republiku, autonomnu pokrajinu ili jedinicu lokalne samouprave; 3) učestvuje u troškovnma merenja imisije u zoni uticaja, po potrebi; 4) prati i druge uticaje svoje aktivnosti na stanje životne sredine. Vlada utvrđuje vrste emisije i drugih pojava koje su predmet monitoringa zagađivača, metodologiju merenja, uzimanja uzoraka, način evidentiranja, rokove dostavljanja i čuvanja podataka. Zagađivač planira i obezbeđuje finansijska sredstva za obavljanje monitoringa emisije, kao i za druga merenja i praćenja uticaja svoje aktivnosti na životnu sredinu. Državni organi, odnosno organizacije, organi autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, ovlašćene organizacije i zagađivači dužni su da podatke iz monitoringa dostavljaju Agenciji za zaštitu životne sredine na propisan način. Informacioni sistem Radi efikasnog identifikovanja, klasifikovanja, obrade, praćenja i evidencije prirodnih vrednosti i upravljanja životnom sredinom u Republici uspostavlja se i vodi informacioni sistem zaštite životne sredine (u daljem tekstu: informacioni sistem). Informacioni sistem obezbeđuje formiranje, klasifikovanje, održavanje, prezentaciju i distribuciju numeričkih, opisnih i prostornih baza podataka o: kvalitetu medijuma životne sredine, praćenju stanja i zaštiti životne sredine, zakonodavnim, administrativnim i organizacionim i strateškim merama, naučno-tehničkim informacijama o planskim merama prevencije i razmenu informacija sa drugim informacionim sistemima i dr. Informacioni sistem vodi Agencija za zaštitu životne sredine. Informacioni sistem obezbeđuje pristup drugim informacionim sistemima i harmonizaciju svih relevaitnih informacija i podataka na nacionalnom i međunarodnom nivou. Vlada bliže propisuje sadržinu i način vođenja informacionog sistema, metodologiju, strukturu, zajedničke osnove, kategorije i nivoe sakupljanja podataka, kao i sadržinu informacija o kojima se redovno i obavezno obaveštava javnost. Radi praćenja kvalitativnih i kvantitativnih promena u životnoj sredini i preduzimanja mera zaštite u životnoj sredini vodi se integralni katastar zagađivača u skladu sa ovim zakonom. Integralni katastar zagađivača vodi Agencija za zaštitu životne sredine. Ministar propisuje metodologiju za izradu integralnog katastra zagađivača, kao i vrstu, načine, klasifikaciju i rokove dostavljanja podataka. Zagađivač je dužan da o svom trošku dostavlja propisane podatke na način i u rokovima utvrđenim u skladu sa zakonom. 402

Vlada jedanput godišnje podnosi Narodnoj skupštini izveštaj o stanju životne sredine u Republici. Nadležni organ autonomne pokrajine, odnosno nadležni organ jedinice lokalne samouprave jedanput u dve godine podnosi skupštini autonomne pokrajine, odnosno skupštini jedinice lokalne samouprave izveštaj o stanju životne sredine na svojoj teritoriji. Izveštaji o stanju životne sredine objavljuju se u službenim glasilima Reublike, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Izveštaj sadrži naročito podatke o: 1) stanju i promenama u životnoj sredini; 2) sprovođenju Strategije, Nacionalnog programa i akcionih planova; 3) sanacionim planovima i drugim preduzetim merama; 4) finansiranju sistema zaštite životne sredine; 5) prioritetnim obavezama i merama u oblasti sistema zaštite životne sredine; 6) drugim podacima značajnim za upravljanje prirodnim vrednostima i zaštitom životne sredine. INFORMISANJE I UČEŠĆE JAVNOSTI Državni organi, organi autonomne pokrajine, organi jedinice lokalne samouprave i ovlašćene i druge organizacije dužni su da redovno, blagovremeno, potpuno i objektivno, obaveštavaju javnost o stanju životne sredine, odnosno o pojavama koje se prate u okviru monitoringa imisije i emisije, kao i merama upozorenja ili razvoju zagađenja koja mogu predstavljati opasnost za život i zdravlje ljudi, u skladu sa ovim zakonom i drugim propisima. Javnost ima pravo pristupa propisanim registrima ili evidencijama koje sadrže informacije i podatke u skladu sa ovim zakonom. Informacije koje se odnose na zaštitu životne sredine nadležni organ dostavlja podnosiocu zahteva u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva. Ako su informacije obimne ili bi njihova priprema zahtevala duži vremenski period, rok za dostavljanje je 60 dana od dana podnošenja zahteva. Troškove dostavljanja informacija snosi podnosilac zahteva. Ministar propisuje visinu troškova u zavisnosti od obima i prirode informacija. Zahtev za dostavljanje informacija koje se odnose na zaštitu životne sredine može biti odbijen ako bi njihovo objavljivanje negativno uticalo na: 1) poverljivost rada državnih organa kada je ona predviđena zakonom: 2) međunarodne odnose, odbranu zemlje i javnu bezbednost; 3) rad pravosudnih organa;

403

4) poverljivost komercijalnih i industrijskih podataka kada je takva poverljivost predviđena zakonom, osim informacija o emisijama koje ugrožavaju životnu sredinu; 5) prava intelektualne svojine; 6) poverljivost ličnih podataka, odnosno dosijea kada je ona predviđena zakonom; 7) interese trećih lica koja poseduju informacije, a koja nisu obavezna da ih pruže, odnosno nisu saglasna sa njihovim objavljivanjem. Javnost ima pravo da, u skladu sa zakonom, učestvuje u postupku donošenja odluka o: 1) strateškoj proceni uticaja planova i programa na životnu sredinu; 2) proceni uticaja projekata čija realizacija može dovesti do zagađivanja životne sredine ili predstavlja rizik po životnu sredinu i zdravlje ljudi; 3) odobravanju rada novih, odnosno postojećih postrojenja. Učešće javnosti u pogledu strateške procene uticaja obezbeđuje se u okviru izlaganja prostornog i urbanističkog plana, odnosno drugog plana ili programa na javni uvid. Učešće javnosti u odlučivanju o proceni uticaja projekata na životnu sredinu sprovodi se u okviru javne prezentacije projekta i javne rasprave. Učešće javnosti u odlučivanju o puštanju u rad novih, odnosno postojećih postrojenja sprovodi se u toku izdavanja dozvole za integrisano sprečavanje i kontrolu zagađivanja. Zainteresovana javnost se preko javnog oglasa obaveštava o postupku donošenja odluka i učestvuje u postupku dostavljanjem mišljenja, komentara i sugestija nadležnom organu i blagovremeno se obaveštava o donetoj odluci. Vlada može radi zaštite interesa odbrane i bezbednosti zemlje ograničiti učešće javnosti u donošenju odluka. EKONOMSKI INSTRUMENTI Finansiranje zaštite životne sredine Republika, odnosno autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave, u okviru svojih ovlašćenja obezbeđuju finansiranje i ostvarivanje ciljeva zaštite živoitne sredine, u skladu sa ovim zakonom. Naknada za korišćeše prirodnih vrednosti Korisnik prirodne vrednosti plaća naknadu za korišćenje prirodnih vrednosti i snosi troškove sanacije i rekultivacije degradiranog prostora, u skladu sa posebnim zakonom.

404

Sredstva ostvarena od naknade, u visini od 60% prihod su budžeta Republike, a u visipi od 40% prihod su budžeta jedinice lokalne samouprave. Naknada za zagađivanje životne sredine Zagađivač je dužan da plaća naknadu za zagađivanje životne sredine. Kriterijumi za određivanje naknade su: 1) vrsta, količina ili osobine emisija iz pojedinog izvora; 2) vrsta, količina ili osobine emisija proizvedenog ili odloženog otpada; 3) sadržaj materija štetnih po životnu sredinu u sirovini, poluproizvodu i proizvodu. Obveznik plaćanja naknade (u daljem tekstu: obveznik) je svako lice koje uzrokuje zagađenje životne sredine emisijama, odnosno otpadom ili proizvodi, koristi ili stavlja u promet sirovine, poluproizvode ili proizvode koji sadrže materije štetne po životnu sredinu. Vlada bliže određuje vrstu zagađivanja, kriterijume za obračun naknade i obveznike, visinu i način obračunavanja i plaćanja naknade. Sredstva ostvarena od naknade u visini od 40% prihod su budžeta Republike, a u visini od 60% prihod su budžeta jedinice lokalne samouprave. Sredstva se koriste namenski za zaštitu i unapređivanje životne sredine prema programima, odnosno akcionim i sanacionim planovima koji se donose u skladu sa ovim zakonom i posebnim zakonima. Obveznik ima pravo na povraćaj već plaćene naknade za zagađivanje životne sredine, odnosno oslobađanje ili smanjenje plaćanja naknade, ako sredstva koristi za sprovođenje mera za prilagođavanje propisanim graničnim vrednostima ili sprovodi druge mere kojima doprinosi smanjenju zagađivanja životne sredine ispod propisanog nivoa. Vlada bliže utvrđuje merila i uslove za povraćaj, oslobađanje ili smanjenje plaćanja naknade. Jedinica lokalne samouprave može, iz okvira svojih prava i dužnosti, propisati naknadu za zaštitu i unapređivanje životne sredine u skladu sa svojim potrebama i specifičnostima. Izuzetno, jedinica lokalne samouprave sa statusom ugrožene životne sredine može propisati naknadu za zaštitu i unapređivanje životne sredine i za vlasnika teretnog vozila, odnosno za pravno i fizičko lice koje obavlja poslove prevoza i transporta nafte i naftnih derivata, kao i sirovina, proizvoda i poluproizvoda hemijskih i drugih opasnih materija iz industrije ili za industriju na njenoj teritoriji. Visinu naknade, način plaćanja, kao i olakšice za određene kategorije obveznika plaćanja, propisuje jedinica lokalne samouprave. Sredstva prikupljena preko tih naknada moraju se namenski iskoristiti u zaštiti i unapređenju životne sredine. 405

U pogledu plaćanja naknade za obračun kamate za docnju u plaćanju, prinudnu naplatu i ostalo što nije posebno propisano ovim zakonom, shodno se primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje poreski postupak. Sredstva budžeta i međunarodne finansijske pomoći Finansiranje iz namenskih sredstava budžeta i sredstava međunarodne finansijske pomoći vrši se preko Fonda za zaštitu životne sredine, u skladu sa ovim zakonom. Fond za zaštitu životne sredine Radi obezbeđivanja finansijskih sredstava za podsticanje zaštite i unapređivanja životne sredine u Republici osniva se Fond za zaštitu životne sredine (u daljem tekstu: Fond). Fond ima svojstvo pravnog lica. Sedište Fonda je u Beogradu. Fond obavlja poslove u vezi sa finansiranjem pripreme sprovođenja i razvoja programa, projekata i drugih aktivnosti u oblasti očuvanja, održivog korišćenja, zaštite i unapređivanja životne sredine, kao i u oblasti energetske efikasnosti i korišćenja obnovljivih izvora energije, a naročito: 1) stručne i druge poslove u vezi sa pribavljanjem, upravljanjem i korišćenjem sredstava Fonda; 2) posredovanje u vezi sa finansiranjem zaštite životne sredine i energetske efikasnosti iz sredstava stranih država, međunarodnih organizacija, finansijskih institucija i tela, kao i domaćih i stranih pravnih i fizičkih lica; 3) vođenje baze podataka o programima, projektima i drugim aktivnostima u oblasti zaštite životne sredine i energetske efikasnosti, kao i potrebnim i raspoloživim finansijskim sredstvima za njihovo ostvarivanje; 4) podsticanje, uspostavljanje i ostvarivanje saradnje sa međunarodnim i domaćim finansijskim institucijama i drugim pravnim i fizičkim licima radi finansiranja zaštite životne sredine i energetske efikasnosti u skladu sa Nacionalnim programom i drugim strateškim planovima i programima, kao i zaključenim međunarodnim ugovorima za namene utvrđene ovim zakonom. Fond posluje u skladu sa zakonom kojim se uređuje budžetski sistem. Prihodi Fonda ostvaruju se iz: 1) namenskih sredstava budžeta Republike ostvarenih po osnovu naknada propisanih naknada; 2) sredstava ostvarenih po osnovu promene vlasništva preduzeća ostvarenih u postupku privatizacnje;

406

3) prihoda ostvarenih na osnovu međunarodne bilateralne i multilateralne saradnje pa programima, projektima i drugim aktivnostima u oblasti zaštite životne sredine i energetske efikasnosti; 4) prihoda i primanja od upravljanja slobodnim novčanim sredstvima Fonda; 5) priloga, donacija, poklona i pomoći; 6) drugih izvora u skladu sa zakonom. Svako povećanje imovine Fonda upisuje se u registar privrednih subjekata jednom godišnje. Visina sredstava ostvarenih po osnovu promene vlasništva preduzeća u postupku privatizacije određuje se u skladu sa zakonom kojom se uređuje privatizacija. Fond u obavljanju svojih poslova, a naročito u planiranju i korišćenju sredstava, primenjuje principe objektivnosti i odgovornosti, međunarodno priznate standarde dobre prakse i javnosti u radu i donošenju odluka. Sredstva Fonda koriste se za finansiranje akcionih i sanacionih planova u skladu sa Nacionalnim programom, a naročito za: 1) zaštitu, očuvanje i poboljšanje kvaliteta vazduha, vode, zemljišta i šuma, kao i ublažavanje klimatsknh promena i zaštitu ozonskog omotača; 2) sanaciju odlagališta otpada, podsticanje smanjenja nastajanja otpada, reciklažu i ponovnu upotrebu otpada; 3) podsticanje čistije proizvodnje i primenu najbolje dostupnih tehnika za rad postrojenja i obavljanje aktivnosti; 4) tehnologije i proizvode koji smanjuju opterećenje i zagađenje životne sredine; 5) zaštitu i očuvanje biodiverziteta; 6) podsticanje održivog korišćenja zaštićenih prirodnih dobara; 7) podsticanje održivog razvoja ruralnog područja; 8) podsticanje korišćenja obnovljivih izvora energije i povećanu energetsku efikasnost; 9) podsticanje čistijeg transporta; 10) podsticanje održivih privrednih delatnosti, odnosno održivog privrednog razvoja; 11) unapređenje sistema informisanja o stanju životne sredine, praćenje i ocenjivanje stanja životne sredine, kao i uvođenje sistema upravljanja životnom sredinom; 12) podsticanje obrazovnih, istraživačkih i razvojnih studija, programa, projekata i drugih aktivnosti, uključujući i demonstracione aktivnosti; 13) sufinansiranje preventivnih i interventnih mera u vanrednim okolnostima zagađivanja životne sredine i osposobljavanje za reagovanje u slučaju udesa; 14) sufinansiranje obaveza Republike u vezi sa supsidijarnim merama.

407

Fond može učestvovati i u sufinansiranju programa, projekata i drugih aktivnosti za namene ako ih organizuju i finansiraju međunarodne organizacije, finansijske institucije i tela ili druga strana pravna lica. Sredstva Fonda daju se pravnim i fizičkim licima, korisnicima sredstava, radi finansiranja namena putem zajmova, izdavanja garancija i drugih oblika jemstava, subvencija, pomoći i dotacija pa osnovu javnog konkursa koji objavljuje Fond. Fond ne raspisuje javni konkurs ako kao ugovorna strana neposredno sufinansira i učestvuje u realizaciji programa, projekata i drugih aktivnosti, u skladu sa ovim zakonom. Opštim aktom Fonda utvrđuju se uslovi koje moraju ispunjavati korisnici sredstava Fonda, uslovi i način dodeljivanja njegovih sredstava, kriterijumi i merila za ocenjivanje predloga projekata, odnosno zahteva za dodeljivanje sredstava, način praćenja namenskog korišćenja sredstava i ugovorenih prava i obaveza, kao i druga pitanja od značaja za dodeljivanje i korišćenje sredstava Fonda. Fond: 1) donosi godišnjim i srednjoročni program rada; 2) utvrđuje finansijski plan, periodični obračun i godišnji obračun: 3) prati realizaciju programa i vrši kontrolu nad racionalnim korišćenjem sredstava; 4) odlučuje o drugim pitanjima i vrši druge poslove utvrđene statutom Fonda. Na srednjoročni program saglasnost daje Vlada, a na godišnji program Ministarstvo. Fond dostavlja Ministarstvu izveštaj o ostvarivanju programa rada za proteklu godinu najkasnije do 31. marta tekuće godine. Izveštaj o programu rada Fond dostavlja Ministarstvu i u drugo vreme, na njegov zahtev. Organi Fonda su: upravni odbor, nadzorni odbor i direktor. Članove upravnog i nadzornog odbora imenuje i razrešava Vlada. Upravni odbor ima sedam članova koje čine: tri predstavnika Vlade i po jedan predstavnik Narodne banke Srbije, autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave i Fonda. Nadzorni odbor ima pet članova koje čine: dva predstavnika Vlade, po jedan predstavnik organa autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave i Fonda. Direktora Fonda, na predlog ministra, imenuje i razrešava Vlada. Članovi upravnog i nadzornog odbora i direktor imenuju se na period od četiri godine. Fond ima statut i druga opšta akta u skladu sa zakonom i statutom. Statut donosi upravni odbor Fonda uz saglasnost Vlade. Statutom Fonda uređuje se: organizacija i način poslovanja Fonda, nadležnost i rad upravnog i nadzornog odbora i direktora Fonda, zastupanje i pred408

stavljanje Fonda, prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih u Fondu, način organizovanja poslova i druga pitanja od značaja za rad i poslovanje Fonda. Rad Fonda je javan. Fond blagovremeno i istinito obaveštava javnost o obavljanju svoje delatnosti za koju je osnovan, na način propisan statutom Fonda. Fond može uskratiti davanje informacije koja je propisana kao službena ili poslovna tajna. Stručne i druge administrativno-tehničke poslove obavljaju zaposleni u Fondu. Zaposleni u Fondu imaju prava i obaveze u skladu sa zakonom kojim se uređuju radni odnosi u državnim organima. Autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave, odnosno dve ili više jedinica lokalne samouprave mogu osnovati Fond koji će se finansirati iz prihoda ostvarenih na njihovoj teritoriji. Ekonomske podsticajne mere Za pravna i fizička lica koja primenjuju tehnologije, proizvode i stavljaju u promet proizvode čiji je uticaj povoljniji od drugih sličnih, odnosno koji koriste obnovljive izvore energije (sunce, vetar, biogas i dr.), opremu i uređaje koji neposredno služe zaštiti životne sredine, mogu se utvrditi poreske, carinske i druge olakšice ili oslobađanja od obaveze plaćanja, pod uslovima i na načnn utvrđen posebnim zakonom. Za potrošače koji organizovano vraćaju korišćene i neupotrebljive uređaje ili njihove delove, proizvode ili njihovu ambalažu, proizvođače koji obezbede njihovu reciklažu ili uklanjanje, odnosno smanjuju negativni uticaj svojih aktivnosti pa životnu sredinu na drugi organizovan način, mogu se utvrditi posebne podsticajne mere u vidu subvencija, depozita i njegovog refundiranja, pod uslovima i na načnn utvrđen posebnim zakonom. ODGOVORNOST 3A ZAGAĐIVANJE ŽIVOTNE SREDINE Pravno i fizičko lice dužno je da u obavljanju svoje aktivnosti obezbedi zaštitu životne sredine, i to: 1) primenom i sprovođenjem propisa o zaštiti životne sredine; 2) održivim korišćenjem prirodnih resursa, dobara i energije; 3) uvođenjem energetski efikasnijih tehnologija i korišćenjem obnovljivih prirodnih resursa; 4) upotrebom proizvoda, procesa, tehnologija i prakse koji manje ugrožavaju životnu sredinu; 5) preduzimanjem mera prevencije ili otklanjanja posledica ugrožavanja i štete po životnu sredinu; 409

6) vođenjem evidencije na propisani način o potrošnji sirovina i energije, ispuštanju zagađujućih materija i energije, klasifikaciji, karakteristikama i količinama otpada, kao i o drugim podacima i njihovo dostavljanje nadležnim organima; 7) kontrolom aktivnosti i rada postrojenja koji mogu predstavljati rizik ili prouzrokovati opasnost po životnu sredinu i zdravlje ljudi; 8) drugim merama u skladu sa zakonom. Zagađivač koji prouzrokuje zagađenje životne sredine odgovara za nastalu štetu po načelu objektivne odgovornosti. Za zagađivanje životne sredine odgovorno je i pravno i fizičko lice koje je nezakonitim ili nepravilnim delovanjem omogućilo ili dopustilo zagađivanje životne sredine. Zagađivač koji svojim činjenjem ili nečinjenjem prouzrokuje zagađivanje životne sredine dužan je da, bez odlaganja, preduzme mere utvrđene planom zaštite od udesa i sanacionim planom, odnosno da preduzme neophodne mere radi smanjenja šteta u životnoj sredini ili uklanjanja daljih rizika, opasnosti ili sanacije štete u životnoj sredini. Ako šteta naneta životnoj sredini ne može da se sanira odgovarajućim merama, lice koje je prouzrokovalo štetu odgovorno je za naknadu u visini vrednosti uništenog dobra. Zagađivač je odgovoran za štetu nanetu životnoj sredini i prostoru i snosi troškove procene štete i njenog uklanjanja, a naročito: 1) troškove hitnih intervencija preduzetih u vreme nastanka štete, a neophodnih za ograničavanje i sprečavanje efekata štete po životnu sredinu, prostor i zdravlje stanovništva; 2) direktne i indirektne troškove sanacije, ustanovljavanja novog stanja ili obnavljanja prethodnog stanja životne sredine i prostora, kao i monitoring efekata sanacije i efekata štete po životnu sredinu; 3) troškove sprečavanja nastanka iste ili slične štete po životnu sredinu i prostor; 4) troškove naknade licima direktno ugroženim štetom po životnu sredinu i prostor. Zagađivač je dužan da pruži finansijske ili druge vrste garancija za obezbeđenje plaćanja naknade troškova u toku i posle obavljanja aktivnosti. Zagađivač čije postrojenje ili aktivnost predstavlja visok stepen opasnosti po zdravlje ljudi i životnu sredinu mora se osigurati od odgovornosti za slučaj štete pričinjene trećim licima usled udesa. Naknada štete Svako ko pretrpi štetu ima pravo na naknadu štete.

410

Zahtev za naknadu štete može se podneti neposredno zagađivaču ili osiguravaču, odnosno finansijskom garantu zagađivača kod koga je nastao udes, ako takav osiguravač, odnosno finansijski garant postoji. Ako je više zagađivača odgovorno za štetu nanetu životnoj sredini, a udeo pojedinih zagađivača nije moguće odrediti, troškove snose solidarno i posebno. Pokretanje postupka za naknadu štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik saznao za štetu i učinioca štete. U svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za 20 godina od kada je šteta nastala. Postupak pred sudom za naknadu štete je hitan. Republika zadržava pravo na naknadu štete ako nema drugih lica koja imaju to pravo. Na pitanja o odgovornosti za štete nanete životnoj sredini koja nisu posebno uređena ovim zakonom primenjuju se opšta pravila Zakona o obligacionim odnosima. NADZOR Nadzor pad primenom odredaba ovog zakona i propisa donetih na osnovu ovog zakona vrši Ministarstvo, ako ovim zakonom nije drugačije propisano. Inspekcijski nadzor vrši Ministarstvo preko inspektora za zaštitu životne sredine (u daljem tekstu: inspektor) u okviru delokruga utvrđenog ovim zakonom. Autonomna pokrajina vrši inspekcijski nadzor nad izvršavanjem poslova poverenih ovim zakonom i propisa donetih na osnovu ovog zakona. Jedinica lokalne samouprave vrši inspekcijski nadzor nad izvršavanjem poslova poverenih ovim zakonom i propisa donetih na osnovu ovog zakona. U vršenju inspekcijskog nadzora inspektor ima pravo i dužnost da utvrđuje: 1) da li se upravljanje, odnosno održivo korišćenje i zaštita prirodnih resursa i dobara vrši prema strateškim dokumentima i uslovima i merama utvrđenim u skladu sa ovim zakonom; 2) da li se sakupljanje i stavljanje u promet divlje flore i faune, njihovih razvojnih oblika i delova vrši u skladu sa propisainm uslovima; 3) da li se uvoz, izvoz i tranzit ugroženih i zaštićenih vrsta divlje flore i faune, njihovih razvojnih oblika i delova vrši u skladu sa propisanim uslovima; 4) da li se sprovode mere i uslovi zaštite životne sredine u planiranju i izgradnji; 5) da li se primenjuju standardi kvaliteta životne sredine i standardi emisije; 6) da li su ispunjeni uslovi za rad postrojenja i obavljanje aktivnosti; 7) da li su ispunjeni uslovi za uključivanje u sistem EMAS, odnosno postupanje pravnog i fizičkog lica uključenog u sistem EMAS u skladu sa propisanim uslovima; 8) da li se znak EMAS koristi na propisan način; 411

9) da li se domaće ili uvezene tehnologije ili procesi primenjuju, odnosno proizvodnja i stavljanje u promet proizvoda, poluproizvoda i sirovina vrši u skladu sa propisanim normama zaštite životne sredine; 10) da li se primenjuju propisane zabrane proizvodnje i prometa određenih proizvoda i vršenja određenih aktivnosti; 11) da li se ekološki znak za proizvode, procese ili usluge koristi na propisan način; 12) da li se uvoz i izvoz supstanci koje oštećuju ozonski omotač vrši u skladu sa ovim zakonom; 13) da li se uvoz, izvoz i tranzit otpada vrši u skladu sa ovim zakonom; 14) da li se sa opasnim materijama u proizvodnji, upotrebi, prevozu, prometu, preradi, skladištenju i odlaganju postupa u skladu sa propisanim merama; 15) da li se sprovode Nacionalni program, akcioni i sanacioni planovi; 16) da li se sprovodi monitoring stanja životne sredine; 17) da li se vodi informacioni sistem i integralni katastar zagađivača; 18) da li se sredstva fonda namenski koriste; 19) da li se sprovode obaveze iz ratifikovanih međunarodnih ugovora u oblasti zaštite životne sredine; 20) da li se sprovode druge propisane mere i uslovi zaštite životne sredine. U vršenju poslova inspektor je ovlašćen da: 1) naredi u određenom roku otklanjanje nepravilnosti u sprovođenju mera zaštite, rekultivacije i sanacije životne sredine pri korišćenju prirodnih resursa i dobara; 2) zabrapi korišćenje ili upotrebu prirodnih resursa i dobara bez odobrenja ili protivno odobrenju i naloži sanaciju, odnosno preduzimanje drugih odgovarajućih mera zaštite; 3) zabrani unošenje i gajenje flore i faune inostranog porekla radi slobodnog naseljavanja u prirodi, a koje bi mogle ugroziti autohtone vrste i njihovo rasprostranjenje; 4) zabrani uništavanje i oštećivanje divlje flore i faune i njihovih staništa; 5) zabrani sakupljanje i stavljanje u promet divlje flore i faune, njihovih razvojnih oblika i delova bez dozvole; 6) zabrani uvoz i izvoz ugroženih i zaštićenih vrsta divlje flore i faune, njihovih razvojnih oblika i delova čiji je promet zabranjen međunarodnim ugovorima; 7) zabrani uvoz i izvoz ugroženih i zaštićenih vrsta divlje flore i faune, njihovih razvojnih oblika i delova čiji je promet dozvoljen ako se vrši bez dozvole; 8) zabrani izgradnju i upotrebu postrojenja i obavljanje aktivnosti ako nisu ispunjeni propisani standardi i normativi u pogledu emisije i imisije, ako nemaju odgovarajuću i ispravnu opremu i uređaje kojima se smanjuje ili sprečava emisija zagađujućih materija ili energije ili ako nisu preduzete druge mere i uslovi zaštite životne sredine; 412

9) zabrani proizvodnju i promet prevoznih sredstava koja ne ispunjavaju uslove u pogledu emisije za mobilne izvore zagađivanja; 10) zabrani ispuštanje zagađujućih i opasnih materija, otpadnih voda ili energije u vazduh, vodu i zemljište na način i u količinama, odnosno koncentracijama ili nivoima iznad propisanih; 11) zabrani korišćenje znaka EMAS suprotno odredbama ovog zakona; 12) zabrani rad, upotrebu ili korišćenje tehnologije, tehnološkog procesa, proizvoda, poluproizvoda ili sirovina koje po odredbama ovog zakona nisu dozvoljene; 13) naloži da se u slučaju sumnje određena tehnologija, tehnološki proces, proizvod, poluproizvod ili sirovina ispitaju u pogledu mogućeg štetnog uticaja na životnu sredinu i privremeno zabrani njihovu upotrebu ili korišćenje dok se rezultati ispitivanja ne dostave na uvid; 14) obustavi rad dok se ne ispita efikasnost uređaja koji služe za uklanjanje ili prečišćavanje zagađujućih materija za koje nisu propisani standardi; 15) zabrani stavljanje u promet sirovina, poluproizvoda ili proizvoda koji nemaju vidljivu oznaku o mogućoj štetnosti po životnu sredinu; 16) zabrani korišćenje ekološkog znaka protivno odredbama ovog zakona; 17) zabrani uvoz i izvoz supstanci i proizvoda koji oštećuju ozonski omotač čiji je promet zabranjen ratifikovanim međunarodnim ugovorima i naredi da se vrati pošiljaocu; 18) zabrani uvoz ili izvoz supstanci koje oštećuju ozonski omotač čiji je promet dozvoljen ako se vrši bez propisane dozvole ili suprotno uslovima u dozvoli; 19) naredi vođenje propisane evidencije; 20) zabrani uvoz opasnog otpada inostranog porekla; 21) zabrani uvoz, izvoz i tranzit otpada suprotno odredbama ovog zakona i naredi da se vrati pošiljaocu; 22) zabrani postupanje sa opasnim materijama proivno odredbama ovog zakona; 23) naredi izradu procene opasnosti od udesa, plana zaštite od udesa i izradu izveštaja o stanju sigurnosti, kao i preduzimanje odgovarajućih preventivnih i drugih mera zaštite životne sredine od opasnih materija u skladu sa zakonom; 24) u slučaju udesa naredi preduzimanje interventnih mera i postupaka reagovanja na udes, sprovođenje mera u skladu sa planom zaštite od udesa, angažovanje ljudi, sredstava i preduzimanje mera sanacije i sprečavanja širenja zagađenja od udesa; 25) naredi obavljanje monitoringa na propisan način; 26) naredi sprovođenje mera zaštite životne sredine u skladu sa ovim zakonom; 27) naredi izvršenje drugih propisanih obaveza u određenom roku.

413

Na rešenja inspektora može se izjaviti žalba, ako ovim zakonom nije drugačije propisano. U vršenju poslova inspektor može privremeno oduzeti predmete, robu ili uređaje čija upotreba nije dozvoljena ili koji su nastali, odnosno kojima su izvršene nedozvoljene radnje. U vršenju nadzora nad primenom mera zaštite životne sredine inspektor ima i ovlašćenja i dužnosti utvrđene posebnim zakonom. Ako u toku vršenja inspekcijskog nadzora inspektor oceni da su pored povrede ovog zakona povređeni i drugi zakoni i propisi kojima se uređuju pitanja od značaja za zaštitu životne sredine ili pojedinog njenog dela, dužan je, pored preduzimanja mera za koje je ovlašćen, da obavesti drugi nadležni organ. Drugi nadležni inspekcijski organ o preduzetim merama izveštava inspektora. U slučajevima kada inspektor utvrdi takve povrede zakona za koje su istovremeno propisane i nadležnosti drugih inspekcijskih organa, obavezan je da, bez odlaganja, obavesti ministra kako bi se zajednički izvršio nadzor i preduzele odgovarajuće mere. Po žalbi protiv prvostepenog rešenja nadležnog opštinskog, odnosio gradskog organa donetog u vršelju poverepih poslova rešava Ministarstvo, ako ovnm zakonom pnje drugačije propisano. Po žalbi protiv prvostepenog rešenja nadležnog opštinskog, odnosno gradskog organa sa teritorije autonomne pokrajine donetog u vršenju poverenih poslova rešava nadležni organ autonomne pokrajine. Po žalbi protiv prvostepenog rešenja nadležnog opštinskog organa sa teritorije grada donetog u vršenju poverenih poslova, rešava nadležni organ grada. Po žalbi protiv prvostepenog rešenja nadležnog pokrajinskog organa, rešava Ministarstvo. Po žalbi protiv prvostepenog rešenja Ministarstva, rešava Vlada. Inspektor ima službenu legitimaciju, oznaku i odgovarajuću opremu. Ministar propisuje obrazac službene legitimacije, izgled i sadržinu oznake i vrstu opreme.

414

ODABRANA LITERATURA

1. 2. 3.

Allaby, M. Dictionary of Ecology, London, 1977. Attfield, R. The Ethics of Environmental Concern, Oxford, 1985 Ayers, U.: Nesigurna sutrašnjica, Zagreb,1981.

4. 5. 6.

Баландин, Р. К., Бандарев, Л. Г. Природа и цивилизация, Москва, 1988. Банковская, С: Инвайронменталная социология, Рига, 1991. Банников, А. Г. и др. Основы экологии и охрана окружающей среды, Москва, 1999. Barboure, I. G.: Technology, Environment and Human Values, New York, 1980. Barnes, James N., Brenet Blackwelder, Barbara J. Bramble, Ellen Grossman, and Walter V. Reid, Bankrolling Successes: A Portfolio of Sustainable Development Project, Washington, D.C.: Friend of Earth and National Wildlife Federation, 1995. Barnet, J. K. Mršave godine, Zagreb,1983. Бастмен, Г. Кризис окружанющей среды, СПб, 1995. Beck, U. Risk society: towards a new modernity, London, 1992. Бестужев-Лада, И. В.: Альтернативная цивилизация, Москва, 1998. Bloch, E. Principi nade, Zagreb, 1981. Bloch, E. Oproštaj od utopije, Zagreb,1986. Bord, V., Dibo, R. Zemlja planeta naša, Beograd, 1977. Bouček, K. Metodologické otazky životniho prostredy, Praha, 1982. Božović, R. R. Kultura potreba, Beograd, 1991. Branowsky, J. Osjećaj budućnosti, Zagreb, 1980. Brown, R. L. State of the World 1992, New York, 1993. Brown, R. L. Svijet bez granica, Zagreb, 1979. Будыко, М. М. Глобальная экология, Москва, 1977. Буева, Л. П. Човекьт-нечовата дейност и общуване, София, 1979. Bulat, V. Opšti zakon dinamičkog uravnoteženja, Kruševac, 2000. Button, J. A Dictionary of Green Ideas, London, 1988.

7. 8.

9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24. 25. 26. 27. 28. 29.

Vanu, A.: Human Ecology, London, 1974. Вернадский, В. И. Хемическае страение биосферй и ее окружания, Москва, 1987. Вернадский, В. И.: Размышления натуралиста, Москва, 1977. Вернадский, В. И. Научная мысль как планетное явление, Москва, 1991. Вернадский, В. И. Живае вещество, Москва, 1978. 415

30. 31. 32. 33. 34. 35. 36. 37. 38. 39. 40. 41. 42. 43. 44. 45. 46. 47. 48. 49. 50. 51. 52. 53. 54.

55. 56. 57.

Вронский, В. А. Прикладная экология, Ростов на Дону, 1996. Vig, J. N., Kpaft, E. M.: Environmental Policy in the 1990, Washington, 1990. Vuksanović, V. Zaštita čovekove sredine, međunarodno-pravni aspekt, Beograd, 1980. Vujović, S. Sociologija grada, Beograd, 1988. Гирусов, В. Э. Систем общество-природа, Москва, 1974. Гирусов, В. Э. (рад): Экология и экономика, Москва, 1998. Горюнов, В. П. Техника и природа, Ленинград, 1980. Горелов, А. А. Экология -наука-моделирование, Москва, 1985. Горц, А. Екологија и политика, Београд, 1982. Григорьев, Ал. А. Экологические уроки прошлого и савременность, Ленинград, 1991. Gruhl, H.: Jedna planeta je opljačkana, Beograd, 1985. Гуренок, Ф. И. Экология, цивилизация, ноосфера, Москва, 1987. Глазычев, В. Социально-экологическая интерпретация городской среды, Москва, 1984. Golić B., Ekologija i ekološko pravo, Sarajevo, 2005. Daly, Herman E. Beyond Growth: The Economics of Sustainable Development, Boston: Beacon Press, 1996. Данилов-Данилиян, В. М., и др. Окружающая среда между прошлым и будущим: Мир и Росия, Москва, 1990. Данчев, С. Социална система и индустриална ситуация, София, 1979. Despotović, Lj.: Ekologija kao kritika modernosti, Novi Sad, 1993. Добриянов, В.: Социологически перспективи и критика, София, 1991. Dogan, M., Rokkan, S. Social Ecology, Cambridge, 1974. Drašković, B. (rad): Ekologija prirodnog kapitala, Vrednovanje i zaštita prirodnih resursa, Beograd, 1998. Drucker, F. P. Postkapitalističko društvo, Beograd, 1995. Дубин, Н. П. - Шевченко, Ю. Г.: Некаторые вотросы биосоциальной природы человека, Москва, 1976. Duffek, P. Sociologie a životni posredi, Praha, 1986. Durning, Alan, How Much Is Enough: The Consumer Society and the Future of the Earth, Worldwatch Environmental Alert Series, urednik Linda Starke, New York: Norton, 1992. Đorđević, S: Humana ekologija, Beograd, 1977. Đukanović, M.: Ekološki izazov, Beograd, 1991. Đukić, P. - Pavlovski, M.: Ekologija i društvo, Beograd, 1999.

416

58.

61.

Eban S. Goodstein, Ekonomika i razvoj, drugo izdanje, prevod, Zagreb, 2003. Ekins, Paul, et al. A Framework for the Practical Application of the Concepts of Critical Natural Capital and Strong Sustainability, Ecological Economics 44 (mart 2003): 165-185. Ершов, Г. Г.: Социального-экологические проблемы савремености и нова НТР, Ленинград, 1981. Еhrlich, P. Human Ecology, New York, 1975.

62. 63.

Железов, Ю. Д. Природа человека и общества, Москва, 1996. Живков, Т. Общество и природа, София, 1983.

64.

Здравомислов, А. Г. Потребности, интересы, цености, Москва, 1986.

65. 66.

Ilić B., Makroekonomija, Beograd, 2006. Илларионова, Н. А., Илараионов, Н. С. Социально-экологические аспекты ускорения общественного развития, Кишинев, 1988. Исаченко, А. Г. Оптимализация природной среды, Москва, 1980.

59. 60.

67. 68. 69. 70. 71. 72. 73. 74. 75. 76. 77. 78. 79. 80. 81.

Яантин, А. Л. и др. Предмет экологии человека, Москва, 1998. Яницкий, О. Н. Экологические перспективы города, Москва, 1987. Яновский, Р. Глобальные изменения и социальная безопасност, Москва, 1999. Jones, G. Collins Dictionary of Environmental Science, Glasgow, 1990. Young, J. Post Environmentalism, London, 1990. Jovanović, D. Vedrina, Beograd, 1970. Jerotić, V. Čovek i njegov identitet, Beograd, 1988. Казначов, В. П. Очерки теории и практики экологии человека, Москва, 1983. Казначов. В. П. Учение В. И. Вернадского о биосфере и ноосфере, Новосибирск, 1989.Калаиков, И. Цивилизация и адаптация, София, 1980. Касьябенко, А. А. Контроль качества окружающей среди, Москва, 1997. Kitanović, B. Planeta i civilizacija u opasnosti, Beograd, 1979. Клесова, В. Е. Природа и человек, Минск, 1979. Knowledge, and Institution, urednik Jonathan M. Harris, Ann Arbor, Mich.: University of Michigan Press, 2000.Крясилов, В. А. Охрана природы: принципы, проблемы приоритеты, Москва, 1992. Кобыянскй, В. А. Природа и общество: Специфика, единство взаимодействие, Красноярск, 1985. 417

82. 83. 84.

Koković, D. Sociologija obrazovanja, Novi Sad, 1994. Колбасов, О. С. Экология, политика, право, Москва, 1976. Колбасов, О. С. Международно-правовая охрана окружающей среды, Москва, 1986. 85. Комаров, В. Д. Что такое социальая экология, Ленинград, 1978. 86. Комаров, В. Д. Социальая экология - филозофские аспекты, Ленинград, 1990. 87. Комаров, В. Д. Научно-техническая революция и социальная экология, Ленинград, 1977. 88. Корнеева, А. М. Общество и окружающая среда, Москва, 1985. 89. Кравченко, М. И.: Экологическая проблема в современных общественого развития, Москва, 1981. 90. Kenedi, P. Priprema za dvadestprvi vek, Beograd, 1997. 91. Кромов, А. Экология и общество, София, 1980. 92. Kudruce, K. Biosféra a ludstvo, Praha, 1988. 93. Кузнецов, Г. А. Экология и будущее: анализ философских оснований глобальных прогнозов, Москва, 1985. 94. Кузнецов, Г. А. Экология и будуще, Москва, 1991. 95. Кунцов, И. В. (ред): Сферы общественой жизни, Москва, 1993. 96. Kingston, Dž. – Lambert, D. Velike svetske katastrofe i krize, Beograd, 1982. 97. Колчинский, Э. И. Эволюция биосферы, Ленинград, 1990. 98. Кондратев, К. Я. Ключевие проблемы глобальной экологии, Москва, 1990. 99. Косычин, Ю. А. Среда обитания: Размяшления об экологии, человека и ноосфера, Хаборовск, 1990. 100. Кинч, А. - Шнайдер, Б.: Первая глобальная революция (доклад Римского клуба), Москва, 1991. 101. Лаптев, И. Д. Социально-философские аспекты взаимодействия общества и природы, Москва, 1977. 102. Лаптев, И. Д. Экологические проблемы: социально-политический и идеологическы аспекты, Москва, 1982. 103. Large, M. Social Ecology, Exploring, Post-industrial Society, Glaucester 1981. 104. Laszho, E. Ciljevi čovječanstva, Zagreb, 1979. 105. Лемешев, Я. М. Пока не поздно, Москва, 1991. 106. Lipovski, Z. Doba praznine, Novi Sad, 1987. 107. Левин, С. А. Глобальные современого мира, Силламя, 1995. 108. Lješević, M. Životna sredina, teorija i metodologija, Beograd, 1980.

418

109. 110. 111. 112. 113. 114. 115. 116. 117. 118. 119. 120. 121. 122. 123. 124. 125. 126. 127. 128. 129. 130. 131. 132. 133. 134.

Major, F. Sutra je uvek kasno, Beograd, 1991. Major, F. Sećanje na budućnost, Beograd, 1996. Major, F. UNESKO: ideal i akcija, Beograd, 1997. Marković, Ž. D. Sociologija bezbednog rada, Niš, 1998. Marković, Ž. D. Sociologija i globalizacija, Beograd, 2000. Marković, Ž. D. Društvo i radna sredina, Beograd, 1978. Марков, И. Г. Социяльна экология, Новосибирск, 1986. Марчук, Г. И. - Кондратьев, К. Я. Приритеты глобальной экологии, Москва, 1992. Matoničkin, M. Čovjek i njegova okolina, Zagreb, 1979. Moren, E. Moderna društva, Niš, 1992. Моисеев, Н. Н. Восхождение к разуму, Москва, 1993. Моисеев, Н. Н. Савременьй антропогенез и цивилизационные разломы, Москва, 1994. Моисеев, Н. Н. Человек, среда, общество, Москва, 1984. Моисеев, Н. Н. Историческое развитие и экологическое образование, Москва, 1984. Моисеев, Н. Н. Человек и ноосфера, Москва, 1992. Meadows, D. i dr. Granice rasta, Zagreb, 1973. Mesarević, M., Pestel, E. Čovječanstvo na raskršću, Zagreb, 1978. Milisavljević, R. Društvo na planeti zemlji, Beograd, 1982. Milisavljević, R. Prirodna sredina, ideologija i nauka, Beograd, 1987. Milićević, G. Urbana ekologija, Beograd, 1990. Milenović, B. Ekološka ekonomija, Niš, 1996. Миллер, Т. Жизны в окружающей среде, 1 и 2, Москва, 1993. Mićić, D. Socijalna ekologija (praktikum), Novi Sad, 1993. Mišković, M. M. Ekološka kriza i ekološka svest, Šabac, 1997. Milnar, Z., Tenne, H. Social Ecology of Change: From Equilibrium to Development, London, 1978. Ministarstvo za zaštitu životne sredine Republike Srbije, Ekonomija Ekologije i Ekologija Ekonomije, Beograd, 2008.

135. National Research Council, Board ond Sustainable Development, Our Common Journey: A Transition Toward Sustainability, Washington, D.C.: Natinal Academy Press, 1999, http://www.nap.edu/catalog/9690.html. 136. Низ, А. Экономика окружающaя среда, Москва, 1981. 137. Никитин, П. Д., Новиков, В. Окружающая среда и человек, Москва, 1986. 138. Николов, Л. Структурите на човешката дейност, София, 1982. 139. Никинорова, Е. В. Экология и культура, Москва, 1996. 140. Николов, Т. Дьлигият пьт на живота, София, 1994. 141. Новиков, Ю. В. Природа и человек, Москва, 1991. 419

142. Новиков, Ю. В. Охрана окружаыщей среды, Москва, 1987. 143. Новиков, Ю. В. - Шишкова, А. П. Гормания или трагедия, Москва, 1989. 144. Олейников, В. Экологические альтернативи - НТР, Москва, 1982. 145. Олдак, П. Г. Современое производство и окружоющая среда, Новосибирск, 1979. 146. 147. 148. 149. 150. 151. 152. 153. 154. 155. 156. 157. 158. 159. 160.

Pantić, K. N. O jedinstvu prirodnog i duhovnog, Sremski Karlovci, 1996. Pavlović, V. Poredak i alternativa, Nikšić, 1987. Pečujlić, M. Savremena soiiologija, Beograd, 1991. Pearse, B. i sar. Sustianable development, London, 1990. Pearse, B. i sar. Blueprint for Green Economy, London, 1991. Пэнтл, Р. Методы системного анализи окружающoй среды, Москва, 1978. Pero, F. Za filozofiju novog razvoja, Novi Sad, 1986. Петров, В. В. Екология и право, Москва, 1981. Печлен, А. Человеческие качества, Москва, 1980. Печги, А. Человеческие качества, Москва, 1986. Pinstrup-Andersen, Per, and Rajul Pandya-Lorch, Food Security und Sustainable Use of Natural Resources: A 2020 Vision, Ecological Economics 26, no. 1 (1998): 1-10. Popović, M., Ranković, M. Teorije i problemi društvenog razvoja, Beograd, 1981. Porrit, J. Seeing Green: The Politics of Ecology Explained, Oxford, 1984. Prodanović, T. Ekološki problemi i savremeno društvo, Čačak, 1986. Pretty, Jules, and Robert Chambers, Towards a Learning Paradigm: New Professionalism and Instirutions for Agriculture, u Rethinking Sustainability: Power.Pcihia, A. J. Sociologia a společensko proh – uvod do sociotechniky, Bratislava, 1989.

161. Радионова, И. А. Глобальные проблеми человечества, Москва, 1995. 162. Radulović, J. i dr. Koncept održivog razvoja, Beograd, 1997. 163. Реймерс, Н. Ф. Экология: теория, законы, правила, приниипи и гипотезы, Москва, 1994. 164. Реймерс, Н. Ф.: Надежды на выживание человечества, Концептуальная экология, Москва, 1992. 165. Реймерс, Н. Ф. Начела экологических знаний, Москва, 1993. 166. Reed, David, ed. Structural Adjustement, the Environment, and Sustainable Development, London, U.K.: Eurthscan, 1997.Rifkin, J. Posustajanje budućnosti, Zagreb, 1986. 167. Richard, Barnet, J. Mršave godine, Zagreb, 1983. 420

168. 169. 170. 171.

Rihta, R. i sar. Civilizacija na raskršću, Beograd, 1972. Rosenbaum, W. A. Environmental Politics and Policy, Washington, 1985. Rougemont, de B. Budućnost je naša stvar, Beograd, 1989. Roca, Z. Demografsko-ekološki slom, Zagreb, 1987.

172. 173. 174. 175. 176. 177. 178. 179.

Sandbach, F. Environment: Ideology and Policy, Oxford, 1980, Сен-Марк, Ф. Социализация прироы, Москва, 1977. Simpson, S. Guide to Environment, London, 1990. Соломина, Н. С. Взаймодействия общества и природы, Москва, 1982. Stanković, S. Okvir života, Beograd, 1954. Suvan, A. J. (Ed.) Environmental Education, London, 1974. Supek, R. Ova jedina zemlja, Zagreb, 1989. Shiva, Vandana, Conflicts of Global Ecology: Environmental Ectivism in a Period of Global Reach, Prvobitno objavljeno u Alternatives 19 (1994): 195-207; skraćena verzija u Harris et al., ed., A Survey of Sustainable Development, 2001. 180. Schaf, A. Kamo vodi taj put, Zagreb, 1989. 181. Scherer, D., Atigg, T. (Ed.) Ethic and the Environment, New Jersey, 1982. 182. Schnainberg, A. The Environment from Surplus to Scarcity, London, 1980. 183. Teymur, N. Environmental Discoursc, London, 1982. 184. Тихомиров, Н. Н. Социально-экономические проблемы защтиты природы, Москва, 1992. 185. Тимешенко, Е. А. Международное сотрудничество на охране окружающей среды в системе ООН, Москва, 1981. 186. Tojnbi, A. Istraživanje istorije, I i II, Beograd, 1970. 187. Tadić, V. - Vuksanović, V. Međunarodne organizacije i međunarodna saradnja u oblasти zaštite životne sredine, Novi Sad, 1999. 188. Todorović M. Moguća rešenja u sistemu Čovek - društvo - životna sredina, Beograd, 1983. 189. Toffler, A. Šok budućnosti, Beograd, 1983. 190. Тучаранов, В. П. Природа, цивилизация, человек, Ленинград, 1978. 191. Туренор, Ф. М. Экология, Цивилизация, Ноосфера, Москва, 1987. 192. United Nations Department for Economic and Social Information and Policy Analysis, Statistical Division, Integrated Environmental and Economic Accounting, New York: United Nations, 1993. 193. Федеров, Р. Е. Экологический кризис и социальний прогрес, Ленинград, 1977. 194. Fetscher, I. Uvjeti preživljavanja čovječanstva, Zagreb, 1989, 195. Fourastie, J. Civilizacija sutrašnjice, Zagreb, 1986. 421

196. Frachler, O. A propos de la qualité de la vie, Paris, 1976. 197. Freeman, Ch. - Jahoda, M. Budućnost svijeta, Zagreb, 1980. 198. French, Hilary, Coping with Ecological Globalization, 10. poglavlje u State of the World 2000, urednici Brown et al. New York: Norton, 2000. 199. From, E. Revolucija nade, Beograd, 1987. 200. From, E. Imati ili biti, Zagreb, 1980. 201. Фролов, И. Т. Перспективи человека, Москва, 1983. 202. Фупцов, В. Ј., Радек, Ф. Вопросы социоэкологии, Москва, 1982. 203. Hansruedi Müller, Turizam i ekologija, prevod, Zagreb, 2004. 204. Hamond, M. Jefr, Stephen J. DeCanio, Peggy Duxbury, Alan H. Sanstad, and Christopher H. Stinson, Tay Waste, Not Work, Washington, D.C.: Redefining Progress, 1997. 205. Harris, Jonathan M., and Scott Kennedy, Carrying Capacity in Agriculture: Global and Reginonal Issues, Ecological Economics 29, no. 3 (1999): 443461. 206. Harris, Jonathan M., Timothy A. Wise, Kevin, P. Gallagher, and Neva R. Goodwin, eds. A Survey of Sustainable Development: Social and Economic Dimensions, Washington, D.C.: Island Press, 2001. 207. Harris M. Jonathan, Ekonomija životne sredine i prirodnih resursa savremeni pristup, drugo izdanje, prevod, Beograd, 2009. 208. Heler, A. Svakodnevni život, Beograd, 1987. 209. Heler, A. Vrednosti i potrebe, Beograd, 1981. 210. Ходжа, Ј. Человек - социялна среда, София, 1991. 211. Cifrić, I. Socijalna ekologija, Zagreb, 1989. 212. Crnobrnja, M. Čovekova životna sredina i ekonomski razvoj, Beograd, 1984. 213. Capra, F. Vrijeme preokreta, Zagreb, 1986. 214. Cigrić J. Socijalna ekologija, Zagreb, 1989. 215. Clarc, G. Elements of Ecology, London, 1954. 216. Cooper, E. Economic Evoluation and the Environment, London, 1981. 217. Crump, A. Dictionary of Environment and Development, London, 1991. 218. Чеников, И. Социальний детерминизам, 1985. 219. Čolić, D. Opšta teorija životne sredine, Beograd, 1975. 220. Шахназаров, Г. X. Куда идет человечество, Москва, 1985. 221. Šarnagal, V. Ugrožena zemlja, Beograd, 1977. 222. Шадиметов, Ю. Ш. Человек: социально-экологические аспекты здаровя, Ташкент, 1990. 223. Šarčević, A. Čovjek i moderni svijet, Sarajevo, 1988. 422

224. Še1, Dž. Sudbina zemlje, Beograd,1982. 225. World Bank, Environment Matters: Annual Review, Washington, D.C.: World Bank, 2004. 226. World Commission on Environment and Development, Our Common Future, New York: Oxford University Press, 1987. WEB-SAJTOVI 1.

2.

3.

4.

5.

http//www.gefweg.org/ - Početna stranica Globalnog ekološkog fonda (Global Environment Facility), agencija za finansiranje „koja je osnovana sa ciljem da stvori međunarodnu saradnju i poduhvati se finansiranja akcija koje će biti usmerene na četiri ključne pretnje po globalnu životnu sredinu: gubitak biodiverziteta, klimatske promene, degradaciju međunarodnih voda i iscrpljenje ozona“. Veb-sajt sadrži publikacije i rezime projekata koje finansira GEF. http://www.panda.org/resources/programmes/mpo - Početna stranica Programa za makroekonomiju održivog razvoja Svetskog fonda za divlje životinje (World Wildlife Fund's Macroeconomics for Sustainable Development Programme), koji je sastavljen da „analizira uticaj makroekonomske prakse i da podstiče alternativne pristupe koji integrišu zabrinutosti za društvo i životnu sredinu u makroekonomsko planiranje i primenu“, Veb-sajt sadrži publikacije i studije slučaja. http://www.unep.org/ - Veb-sajt Programa Ujedinjenih nacija za životnu sredinu, koji sadrži Godišnjak za 2004/5. Globalnog ekološkog fonda, usmerenog na razvoje i instrumente politika koje su značajne za održivi razvoj. http://www.iisd.org/ - Međunarodni institut za održivi razvoj (International Institute for Sustainable Development) doprinosi održivom razvoju time što izlaže preporuke za politike o međunarodnoj trgovini i investicijama, ekonomskim politikama, klimatskim promenama, merilima i indikatorima i upravljanju prirodnim resursima. http://millenniumassessment.org - Izveštaji Milenijumske procene ekosistema (Millennium Ecosystem Assessment), projekta Ujedinjenih nacija ,,o ojačavanju kapaciteta za upravljanje održivošću ekosistema za dobrobit čovečanstva“, koji sadrži i izveštaj iz 2005. godine Ecosystems and Human Well- Being.

423