Beketovi junaci imaju mnogo muka sa vremenom:u praznini besmislu njihovog života vrijeme sporo protiče. Ima mnogo pauza I ćutanja, a kada se ta dva udruže dolazi do napona emocija, strepnje I straha. Zato junaci smišljaju kako da ispune vrijeme, kako da ga ubiju. Vladimir započinje priču o dva zločinca i spasitelju, a Estragon ga ni ne sluša, ali Vladimiru to nije ni bitno. Od tolike dosade, Vladimir I najmanju promenu shvata dobrodošlom I kao povod za razgovor. Glad za društvom I razgovorom se oseća iz praznih dijaloga koji se sastoje iz malo reči ponovljenih nekoliko puta. Ali i kada se jedan segment vremena ispuni razgovorom opet nastaje ćutanje I opet potreba za razgovorom. Ovo ponavljanje je izraz nemoći da se nađe prava reč I pravi predmet razgovora. Praznina I monotonija života nameće groteskna razmišljanja I ponašanja, koji ukazuju na iščašenost čoveka iz stvarnosti, na haos u duši I razumu. Sve je bilo isto, ništa se nije mjenjalo osim čovekovog laganog topljenja I nestajanja životnih funkcija. A tu čovek ništa na može jer je ta neminovnost proistekla iz proticanja vremena. Naziv je drame je proistekao iz njene sadržine:apsurdni su joj likovi, apsurdne su situacije, iskazi su apsurdni. Apsurd je u kraćim crtama ruganje smislu. Iz apsurdnih slika se ne može shvatiti ništa jer su one same po sebi apsolutni besmisao. Nema radnje, nema početka, trajanja, razrešenja, nema sukoba koji doprinose razvijanju radnje i ispoljavanje junaka, nema jasnog vremena, onog društvenog, nema karaktera - likovi nisu individualizovani ni tipizirani, oni su antiheroji-ne zna se ko su, ni odakle su, ni šta žele. Nejasni su kao ljudska bića,jedva da se naslućuje njihovo duševno stanje, karakter ne može da se otkruje iz onoga šti govore ili čine. Njihovo čekanje je nejasno: ne zna se koga čekaju, zašto. Radnja drame se svodi na čekanje,ono je ispunjeno razgovorima,kretanjima po sceni, pantomimom. Ništa se ne događa, ni u odnosu među likvima, ni u njima samima. Ovo je gotovo realistična priča o dve propalice ,skitnice ,koje se odavno poznaju, od kojih je jedan kulturniji i intelektialniji, superiorniji (Vladimir), dok je drugi spontaniji, letargičniji i dobrovoljno podređen. Oni se nalaze na mestu na kojem su zato što čekaju izvesnog Godoa. U toku tog praznog dana, koga skitnice ispunjavaju kako najbolje umeju, nailazi Poco ,gospodar, sa svojim slugom Likijem i kraće se zadržava u razgovoru sa njima. Ubrzo pošto Poco i Liki odu, pojaviće se jedan dečak, javiti da Godo tog dana ne može da dođe, tako da će Vladimir i Estragon morati i u drugom činu komada da nastave sa čekanjem, opet bez uspeha, jer će se ponovo pojaviti dečak sa istom, nezadovoljavajućom vešću. Mnogi Godoa, ličnost koju uzaludno čekaju Estragon i Vladimir, smatraju metaforom za boga. Ako je Godo Bog, onda četiri ličnosti ove drame predstavljaju čovečanstvo - jedan moćnik sa konopcem u rukama (Poco), jedan svezani nesrećnik sa konopcem oko vrata (Liki-
Srećko) i dva siromaha na izmaku života. Liki je i mislilac,a Estragon pesnik. ”Čekajući Godoa” je farsa priče o čovekovoj nadi u spasenje.
