Džulijan Asanž - Autobiografija.pdf

NEAUTORIZOVANA AUTOBIOGRAFIJA

Prošlog decembra, usred bitke protiv optužbi koje su zadirale u njegov privatni život i gnevnih osuda američkih političara, koje su mu odzvanjale u ušima odmah posle objavljivanja telegrama iz ambasade SAD, Džulijan Asanž je počeo da piše priču o svom životu. Ono što je posle nekoliko meseci rada poprimilo oblik jeste knjiga koja opisuje ne samo rad WikiLeaksa već i moralni i politički razvoj njegovog osnivača, od detinjstva i mladalačkih godina u Australiji, preko putovanja Evropom, Azijom i Afrikom, sve do danas.

Iako je ova autobiografija objavljena u kontroverznim okolnostima, ishod je ipak knjiga koja gori od strasti i gneva, knjiga od suštinskog značaja za razumevanje našeg doba, ali i meditacij; o samom značenju razotkrivanja.

DZULIJAN ASANZ NEAUTORIZOVANA AUTOBIOGRAFIJA PREVEO ALEKSA GOLIJANIN

Naslov originala: Julian Assange, Unauthorised Autobiography, Canongate Books, Edinburgh, 2011. Izdavač: Albion Books Za izdavača: Uroš Balov Translation copyright © za srpski jezik, 2012 Albion Books Beograd, 2012

SADRŽAJ Napomena izdavača Džulijan Asanž: Neautorizovana autobiografija 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14.

Usamljenik Magnetsko ostrvo Bekstvo Moj prvi kompjuter Sajferpank Optuženi Matematički put u budućnost Rođenje WikiLeaksa Svet nastao iz hladnoće Island Kolateralno ubistvo Svi urednikovi ljudi Krv Kejblgejt

Pogovor Dodatak: Tajni dokumenti (The Leaks)

N A P O M E N A IZDAVAČA Dvadesetog decembra 2010. Džulijan Asanž je potpisao ugovor sa Canongate Books o pisanju knjige - delom memoara, delom manifesta - kojaje trebalo da bude objavljena tokom iduće godine. U to vreme Džulijan je napisao: „Nadam se da će ova knjiga biti jedan od povezujućih dokumenata naše generacije. U tom izrazito ličnom delu objašnjavam našu globalnu borbu za stvaranje novog odnosa između Ijudi i njihovih vlada. “ Delo se na kraju pokazalo suviše ličnim. Uprkos više od pedeset sati snimljenih intervjua i mnogih besanih noći provedenih u Elingem Holu u Norfolku (gdeje boravio u kućnom pritvoru), u razmatranju svog života i rada na WikiLeaksu s piscem kogaje izabrao da mu pomogne, Džulijana je sve više mučila ideja o objavljivanju autobiografije. Posle čitanja prvog nacrta knjige, kojije poslao krajem marta, D žulijanje izjavio: „Svi memoari su prostituisanje. “ Sedmog juna 2011. pošto je trideset osam izdavačkih kuća širom sveta izrazilo spremnost da objavi knjigu, Džulijan nam je rekao da želi da raskine ugovor. Ne slažemo se s Džulijanovim viđenjem knjige. Verujemo da ona objašnjava kako čoveka, tako i njegovo delo, i da naglašava njegovu

posvećenost istini. Džulijan je uvek govorio da je knjiga dobro napisana; slažemo se i to nas ohrabruje da knjigu učinimo dostupnom čitaocima. A ugovor? Do trenutka kada je poželeo da raskine saradnju, Džulija n je već prosledio avans svojim advokatima da bi mogao da izmiri svoje zakonske obaveze. Prema tome, ugovor i dalje važi. Mi smo rešili da ga poštujemo - i da objavimo knjigu. Ono što sledi je neautorizovani prvi nacrt. To je strastveno, provokativno i samouvereno štivo - kao i njegov autor. Ono ispunjava prvobitnu zamisao i mi smo ponosni što ga objavljujemo.

Canongate Books, septembar 2011.

DŽULIJAN ASANŽ Neautorizovana autobiografija

„Ako želite da napravite brod, ne okupljajte ljude da bi sakupljali drvo i ne delite im zadatke i poslove, već je bolje da ih naučite kako da žude za beskrajnim morskim prostranstvom." Antoan de Sent Egziperi (Antoine de Saint-Exupery)

1

USAMLJENIK m atram sebe srećnim zato što sam za roditelje imao ljude koji su vazduh oko mene ispunjavali pitanjima. Jednog dana srešću svoje neprijatelje i oni će me mrzeti jer sam želeo istinu. Gotovo da možete zaboraviti svoje ime u svom tom prozivanju. Ipak, dovoljno dobro znam ko sam i zato verujem da vam m ogu reći nešto o sebi. Zovem se Džulijan Asanž. I jednog dana u Londonu me je uhapsila policija. Priča bi se tu mogla i završiti da nije bilo komplikacija koje sa sobom nose vreme, istorija i lične osobenosti. Kažu da je prošlost druga zemlja, ali to važi i za budućnost, samo ako joj to dopustite: dok grabite napred u zadnjem delu engleske marice, počinjete da na svet gledate drugim očima.

S

Uzvikivali su moje ime. Izvikivali parole. A foto reporteri su gmizali oko prozora kao krabe u lavoru. Pomislio sam da je kombi napadnut i da bi se mogao prevrnuti, ali to su bili samo reporteri koji su hteli da naprave fotografije. Sklupčao sam se i zario glavu među kolena; nisam hteo da me prikažu kao kriminalca. U jednom trenutku sam podigao pogled i video kamere priljubljene uza zatamnjeno

14

DŽ ULI J AN ASANŽ

staklo, iskošene tako da mogu da me uhvate. Pokrio sam glavu rukama. Vozilo je onda naglo ubrzalo i udaljilo se. Drugi zatvorenici su vikali u svojim pregradama, ne znajući ko sam, očigledno uznemireni napadom na kombi. Druge je cela ta pometnja zabavljala. Predstava je bila završena. Trebalo nam je oko četrdeset m inuta da stignemo do zatvora u Vondsvortu. Bilo je to 7. decembra 2010. godine. Na ulazu sam osetio čudno samopouzdanje. Pretpostavljam da je ono izviralo iz saznanja da će se moja nevolja naći pod lupom javnosti. Znao sam da svet prati šta se dešava i to je moju muku činilo opravdanom: našoj stvari je moglo pomoći ako ja budem onaj njen vidljivi deo, koji svu paljbu privlači na sebe. Deo mene je bio užasnut idejom da bih mogao biti žigosan kao kriminalac samo zato što sam radio naš posao, ali ipak sam bio dovoljno svestan da bi to moglo samo naglasiti pitanje pravde. U takvoj situaciji nema hrabrosti, već samo lukavstva. Tražili su od mene da potpišem spisak ličnih stvari, koji se, tog dobrog dana, sastojao od jednog penkala marke ,,Biro“ i nekih 250 funti u gotovini. Rekli su mi da se svučem, što sam i uradio, i odmah uskočio u zatvorsku uniformu, sivi pulover i sive pantalone. Oskar Vajld (Oscar Wilde), koji je 1895. bio prebačen u isti zatvor, napravio je uzvišenu pometnju kada je otkrio da mu nedostaje prsluk. „Imajte razumevanja za moja uzavrela osećanja“, rekao je čuvaru. Pokušaću da ovde ne koristim frazu ,,kao Vajld“ i da preskočim priču o svojoj jadnoj kolekciji prsluka, ali prosto sam se morao prisetiti tog Irca, u toj ustajaloj viktorijanskoj buvari. Moj advokat mi je kasnije rekao da sam čamio u Oskarovoj ćeliji: nisam siguran u to, ali njegov i duh i njegove borbe protiv predrasuda su stalno bili prisutni. Prošao je kroz užasan tretman i držan je u uslovima koji su u isti mah bih neljudski i potresni: ipak, moram da kažem da su drugi zatvorenici, prošli i sadašnji, bili ti na koje sam misho tamo u Vondsvortu.

US AMLJ ENI K

15

Mnogo sam razmišljao o Bredliju (Bradley Edward Manning), mladom američkom vojniku koji je prolazio kroz grub tretm an u jednom američkom zatvoru, zato što je, navodno, odavao informacije o jednom ilegalnom ratu. Često sam mislio na njega m eđu zidovima svoje ćelije. Jedna od stvari koje vam se tada autom atski dešavaju jeste da počinjete da hodate tam o-am o. Kao panter u kavezu, m orate pronaći neki ventil za svoju sputanost. I tako sam hodao uzduž i popreko ćelije i smišljao neku vrstu plana, pokušavajući da se psihološki uskladim s tim malim prostorom . Znao sam da je sve to ružno i strašno, ali da neće dugo trajati. Govorite sebi takve stvari i pokušavate da se fokusirate. U spoljašnjem svetu, kako ga tam o zovu, moji advokati su radili prekovremeno da bi me izvukli, ali m eni se činilo da me od njihovog sveta dele svetlosne godine, dok sam se tako vrteo ukrug i, kao nikada ranije, osećao pravo značenje i sadržaj reči ,,usamljenik“. Da bi smanjio buku, a možda i hladnoću, prethodni stanar moje ćelije pokrio je ventilacioni otvor jednim listom papira formataA4. Kasnije, kada su čuvari pogasili svetla, shvatio sam da je, iznad svega, najgore biti isključen iz komunikacije. Živim od umeća povezivanja, tako da sam odjednom shvatio koliko će biti teško tamo gde ne možeš ništa da čuješ i gde te ne mogu čuti. Naročito je bilo teško zbog položaja u kojem se našao WikiLeaks: bili smo uvučeni u komunikacioni rat s brojnim protivnicima i to je situacija koja zahteva donošenje odluka iz sata u sat. Kada su se ujutro upalila svetla, znao sam da prvo moram da saznam kako mogu da telefoniram. Sigurno bi to dopustili i omogućili čoveku pristup internetu? Teško, znao sam. Ali, moj uobičajeni stav glasi da je nešto nemoguće samo dok mašta ne dokaže suprotno. I tako sam nastavio da razmišljam o tome i da se nadam, sve dok nisam pritisnuo dugme za uzbunu.

16

D Ž U L I J A N AS A N Ž

Dopustili su mi da se vidim s upravnikom. On je odlučio da treba da pređem u krilo Onslou, m eđu "rizične" zatvorenike. To krilo, koje se dizalo nekoliko spratova u visinu i spuštalo nekoliko ćelija ispod zemlje, razvilo je sopstvenu kulturu unutar zatvora. Izgleda da je tamo trebalo da pređem zato što sam, po upravnikovom mišljenju, bio izložen riziku od napada drugih zatvorenika. Bila je to zaista čudna pretpostavka zato što su zatvorenici koje sam upoznao sasvim jasno bili na mojoj strani. Spratove u Onslou su ispunjavali silovatelji i pedofili, kriminalni šefovi, poneka slavna ličnost. Nije bilo telefona, pribora za pisanje, niti bilo kakve šanse za razgovor s kolegama. Stajao sam u ćeliji ispunjen odlučnošću, ali slabo opremljen. Ćelija se nalazila u podrum u, imala je oko četiri m etra u dužinu i dva u širinu, krevet, umivaonik, nužnik, sto, orm an i svetlosive zidove. Dobar deo zidne površne pokrivala je mutnosiva plastična struktura, koja je formirala sistem za dovod vode i provetravanje, za umivaonik i nužnik. Sve je bilo osmišljeno tako da se maksimalno smanji mogućnost samopovređivanja, ali to je značilo da je sve bilo sumorno, zaobljeno i maskirano. Na umivaoniku nije bilo slavine, nije bilo ručke za povlačenje vode u nužniku, kao ni kazančeta. U vrhu jednog zida nalazio se mali prozor, s rešetkama postavljenim na svaka četiri centimetra, koji je gledao na zatvorsko dvorište, mali prostor oivičen visokom žičanom ogradom, sa slojevima bodljikave žice na vrhu. Ponekad bih izjutra video noge zatvorenika koji su prolazili pored prozora, slušao njihove povike, deliće šala i razgovora. Iznad vrata ćelije nalazila se infracrvena kamera za nadzor, okrenuta ka unutrašnjosti prostorije, opremljena nizom LED lampi, koje su jednolično treperile po celu noć, stalno me nadgledajući. Na vratima ćelije nije bilo ničega osim jedne špijunke na sredini, koju je s druge strane zatvarao metalni kapak.

US AMLJ ENI K

17

Ostali zatvorenici su se zanimali za mene, tako da se metalni kapak stalno podizao, da bi bacili pogled unutra i videli šta radim. Ima jedan film Robera Bresona (Robert Bresson), pod naslovom Begunac,1 predivan film, ali zapravo prava poslastica za inženjera zvuka, u kojem udarac kašikom o zid od cigle može da poprimi orkestarski kvalitet. U Vondsvortu je svaki zvuk bio takav: pun odjeka i praznine. Metalni kapak je škripao dok se podizao i onda bih osetio nečije oko. Da. Hteli su da vide šta radim u svojoj ćeliji. Ili kako izgledam. Nema danas te situacije koja bi mogla biti imuna na oko željno prizora poznatih. Iza vrata bi se onda začuo šapat. Glasan šapat. „Pazi s kim pričaš.“ „Bićeš dobro.“ ,,Ne veruj nikome.“ ,,Ne brini ništa.“ Osećao sam se kao da se nalazim u nekoj vrsti perverzne Barbarele.2 Želeo sam da budem napolju i radim svoj novinarski posao, umesto da tamo glumim mučenika, pri čemu, zbog svog životnog iskustva, nisam mogao da podnesem birokratski pakao zatvora i ponižavajući užas potčinjenosti slepom autoritetu. Svaki trenutak koji provedete u zatvoru je neka vrsta gerilskog rata protiv pritiska papirologije i zatupljujućih pravila. Dovoljno je da podnesete molbu za kupovinu poštanske marke i da odmah rizikujete belu smrt u snežnoj oluji formulara. Pošto su me premestili u zasebnu zatvorsku jedinicu, nastavio sam svoju kampanju za pravo na telefonske pozive. To je bio čist staljinizam. Najveći deo vremena potrošio sam da bih se izborio za pravo da pozovem advokata. Za takav razgovor morate prijaviti poziv na odobreni broj, s priloženog spiska brojeva, i morate imati telefonski kredit. Postoje dve vrste kredita, domaći i strani. Različiti 1 A Man Escaped or The Wind Bloweth Where It Listeth; Un condamne a mort s’est echappe ou Le vent souffle ou il veut; Osuđenik na smrt je pobegao ili Vetar duva kuda hoće, 1956. (Sve napomene u tekstu su prevodilačke.) Barbarella, Roger Vadim, film, 1968.

DŽ ULI J AN ASANŽ

formulari za svaki. Pritom, formulare je bilo teško dobiti i teško priložiti. Toliko puta sam popunio iste obrasce, da je to počelo da liči na slučaj Džarndis i Džarndis iz romana Sumorna kuća? Tome nije bilo kraja. Onda sam morao da priložim ime, telefonski broj, adresu i datum rođenja osobe koju sam hteo da pozovem. Morate da ispunite jedan formular da biste dobili odgovarajući PIN za vaš domaći telefonski nalog i drugi za odgovarajući PIN za vaš strani nalog. To je prvo bilo farsa, onda košmar i na kraju mučenje. Formulari su se vraćali i odlazili ili bi se zagubili. Kada se konačno dokopate telefona, dopuste vam da razgovarate svega deset minuta. Onda morate da sačekate pet minuta za drugi telefonski poziv. Snimali su sve razgovore, osim onih s advokatima, ali su preduzimali dodatne korake da bi se uverili da je sagovornik advokat. To odobrenje podrazumeva i da zatvor dopušta pozivanje samo zvaničnih brojeva, ali ne i onih mobilnih, uprkos činjenici da advokati svoj život provode na mobilnim telefonima. I tako se to nastavljalo; prava kafkijanska pošast pasivne agresije i ometanja. Na kraju mi je odobreno da razgovaram s majkom i s advokatom. Pokušao sam da se čujem i s Danijelom Elzbergom (Daniel Ellsberg), čovekom koji je svetu otkrio Pentagonova dokumenta. Nije ga bilo. Ispostavilo se da je baš tada otišao da se veže za kapiju Bele kuće. (Morali su da mu oduzmu lisce da bi ga u tome sprečili.) „Ćao, Dan“, rekao sam njegovoj telefonskoj sekretarici, „samo da ti se javim s dna jedne viktorijanske buvare. Poruka je za druge ljude: ’Voleo bih da ste ovde.’“ Dok su se dani vukli jedan za drugim, ispod vrata moje ćelije počela su da se pojavljuju dokumenta, neka od njih isporučena noću, praćena šapatom. Dobar deo toga bili su isečci iz novina ili članci skinuti s intereta, sa komentarima zatvorenika. ,,Da li je silovanje 3 ,,Jarndyce and Jarndyce“, fiktivna sudska imovinska parnica iz Dikensovog (Charles Dickens) romana The Bleak House, 1853.

USAMLJENIK

19

masovna pojava u Švedskoj, zemlji rodne ravnopravnosti?“, pisalo je u jednom članku. Zavereništvo buja m eđu zatvorskim zidinama, ali i advokatska empatija: zatočenici su, očigledno, imali svoja iskustva, i mnogi od njih su okoreli prema sebi, kao i prema sistemu koji ih okružuje, uzimajući zdravo za gotovo da zatvorska kultura pokušava da vas iskoristi. Mnogi m eđu mojim dostavljačima pošte - među onima koji su ostavljali stvari ispod vrata - bili su pravi stručnjaci u izvrdavanju pravde, što me je kao saznanje smirivalo u sitne noćne sate. Bilo bi suviše popustljivo misliti kako su svi zatvorenici nedužni, ali neki od nas jesu, i ja sam na ta dokumenta i pisma gledao kao na znake solidarnosti. Bilo je i mnogo gneva, da, bio sam besan dok sam pokušavao da vežbam u toj maloj prostoriji, praveći osmice kao neka pomahnitala pčela. Jednoga jutra stigao je samo prazan koverat. Otišao sam do prozora i video da sneg i dalje pada. Mislim da je bio 10. decembar. Posle sam saznao da se u kovertu prvobitno nalazio prim erak časopisa Time. Na naslovnoj stranici bilo je moje lice, s američkom zastavom preko usta. U glavnom članku nazvan sam „izuzetno talentovanim zabavljačenf. Možda to i jesam, ali u tom trenutku se nisam tako osećao. Umesto da čitam Time (Vreme), morao sam da nekako ubijem vreme, i da bih razbio monotoniju, nastavio sam da gledam šta će se još pojaviti u hladnom prostoru ispod vrata, od stvari namenjenih Zatvoreniku broj A9379AY. Tako to ide, drže vas u tišini, u mraku, svode na serijski broj, dok gledate u svetlost ispod vrata i s one strane zidina. Među člancima koji su mi bili isporučeni ispod vrata najviše me je prosvetlio onaj koji je stigao od zatvorenika po imenu Šon Saliven (Shawn Sullivan). Bila je to kopija „Sporazuma o ekstradiciji između vlade Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske i vlade Sjedinjenih Američkih Država“, koji su 2003. potpisali

20

DŽ ULI J AN ASANŽ

Dejvid Blanket (David Blunkett) i Džon Eškroft (John Ashcroft). Član 7 odnosio se na sm rtnu kaznu i predlagao da država od koje se traži ekstradicija može to odbiti ako druga strana smatra da prestup zaslužuje sm rtnu kaznu. Američki političari su već tražili moju ekstradiciju, da bih se suočio s optužnicom na osnovu zakona o špijunaži. Kongresmen Piter T. King (Peter T. King) u pismu Hilari Klinton (Hillary Clinton) rekao je da sam vođa „terorističke organizacije“ i da me tako treba i tretirati - isti onaj Piter King koji je zveckao svojom limenkom uzduž i popreko njujorških ulica dok je sakupljao priloge za IRA, samozvani „irski Oli Nort“ 4. Zapanjilo me je saznanje koliko su ti čuvari zabrinuti zbog „vređanja zakona“ i sami bili uvredljivi. Čitao sam dokument i još jednom shvatio da sam, bez obzira na to šta o meni rekli ili izmislili, samo figura u nečemu mnogo većem od mene samoga. Ostalo mi je samo da zadržim prisebnost, izdržim sve udarce, sve karikature moje prirode i mojih motiva, i nastavim rad. Pisma su stizala, a i ja sam poslao nekoliko, ali uvek uz teškoće pošto je birokratska mašina nastavila da melje. Zatvor je kao ostrvo čiji zatočenici izgledaju nedostižni; zatvor je i konkretna, živa ideja nekontrolisane vlasti, tako da su mi pisma pomogla da osetim kako neko brine o meni tokom tih teških dana u Vondsvortu. Pisma su predstavila Englesku kao zemlju drugačiju od ove kenjare, u kojoj su ljudi bili svesni da moraju sami stati iza istine zbog sopstvene slobode. Pismo iz Hempšira: „Dragi Džulijane, nećeš me upoznati. Ja sam samo jedan od milion građana širom sveta koji znaju šta se događa i koji nisu zaslepljeni političkim igrama čija si žrtva postao.“ Iz Tals Hila: „Nikada ne smeš zaboraviti da su dostignuća WikiLeaksa 4 Oliver Laurence North, potpukovnik vojske SAD, umešan u skandal oko prodaje oružja Iranu i finansiranje ,,kontraša“ u Nikaragavi, krajem osamdesetih godina prošlog veka.

US A M L J E N I K

21

od vitalnog značaja za razvoj našeg sveta. P. S. Šaljem ti knjigu zagonetaka, da bi nastavio da razmišljaš.“ Iz Bejzingstouka: „Podržavam vaš stav i osećam da ste postali žrtva i predm et zlostavljanja m oćnih sila.“ Iz Jorkšira: ,,Da li čuješ zvuk zida koji se ruši? Nastavi dobar posao. U severni Jorkšir si dobrodošao u svako doba. U ovom delu sveta imamo i odlične internet veze.“ Iz Eseksa: „Mislim da je vaš slučaj naterao mnoge ljude da zastanu i zamisle se malo dublje o vlasti, politici i korupciji.“ Iz Merzisajda: „Mislili smo na vas sinoć i nadamo se da ste bezbedni na tom neprijatnom mestu. Kada vas puste, da li biste mogli da dođete na severozapad i objasnite ljudima značaj slobode misli, govora i informacija?" Deo pošte je stizao u obliku božićnih čestitki, potpisanih jednostavno sa „Jedna stara dama“ ili ,,Prijatelj“. Možda manje prijateljski, iako pristigao u isto vreme, bio je isečak iz Washington Timesa: „Ubiti Asanža?“ Autor tog aliterativnog bisera (Assassinate Assange?), izvesni Džefri T. Kuner (Jeffrey T. Kuhner), smatrao je da priču treba okončati po kratkom postupku: „Gospodin Asanž nije novinar ili izdavač", pisao je, ,,on je pre neprijateljski borac - i tako ga treba i tretirati." Ako su i posle toga mogle ostati neke nedoumice, Kuner ih je razvejao u zaključnoj rečenici: „Gospodina Asanža treba tretirati kao i sve ostale najvažnije terorističke mete: treba ga ubiti.“ Pretpostavljam da je trebalo da budem šokiran saznanjem da sam postao predmet takve retorike kolege novinara, ali davno sam naučio da su mnogi novinari samo stenografi moćnika. Zašto bih bio iznenađen kada pročitam da Džefri Kuner želi da me vidi mrtvog ako me je TV zvezda i guvernerka-imitatorka Sara Palin (Sarah Palin) već nazvala „antiameričkim operativcem okrvavljenih ruku“? I ako glavni tužilac Erik Holder (Eric Hiolder) misli da sam „neprijatelj SAD“, zašto bi me šokiralo kada pročitam da neokonzervativac s Fox Newsa Čarls Krauthamer (Charles Krauthammer) želi da se

22

DŽ ULI J AN ASANŽ

stalno osvrćem iza sebe, svaki put kada izađem na ulicu? Bivši Bušov savetnik Džek Goldsmit (Jack Goldsmith) možda je mislio da izriče pohvalu na račun američkih medija kada je rekao da njihov ,,patriotizam“ olakšava vladi saradnju s njima, ali ako bih ja ikada dobio takav ,,kompliment“, mislim da bih se povukao. Na putu od dvorišta do ćelije ili od biblioteke do ćelije primećivao bih kako ostali zatvorenici zure u mene. Zatvorske vlasti su bile paranoidne zbog m ogućnosti da me neki zatvorenik fotografiše m obilnim telefonom. Nije trebalo da imaju mobilne, ali mnogi su ih ipak imali, tako da su mislili da bi neka fotografija mogla lako završiti u novinama. Zato mi je upravnik dodelio čuvara koji me je svuda pratio. „Misle da tam o napolju svi hoće da me se dočepaju", rekao sam mu. ,,Ko misli?“ ,,Vlasti.“ ,,Dobro“, rekao je, „svako ima svoju cenu, a ovi ljudi nemaju ništa.“ Video sam se s katoličkim kapelanom u jednoj od prostorija za sastanke. Nije se desilo mnogo toga u pogledu duhovne poduke, ne zato što nisam najbolji kandidat za takve stvari, već zato što je čovek bio iz Ugande, tako da sam osetio bliskost i onda smo se smejali dok smo razgovarali. Dok sam se vraćao niz hodnik, na polici biblioteke primetio sam Solženjicinovu knjigu Odeljenje za rak.5Poneo sam je u ćeliju i izgubio se u njoj, u staroj mudrosti o neljudskosti i utehi te veličanstvene knjige. U priči se pojavljuje i jedna neobrazovana žena iz srednje klase; njen muž je u radnom logoru i ona se pita šta da kaže njihovom sinu. ,,’Istina može da upropasti i odraslog čoveka, zar ne?’“, kaže ona. ,,’Može ti slomiti rebra. Ili treba da sakrijem 5 Kopnyc,

O djel z a rak,

1963-66.

Rijeka, „Otokar Keršovani", 1968, preveo Ivan Kušan. PaK oeuu

US AMLJ ENI K

23

istinu i pustim ga da se sam nosi sa životom? Najzad, ima oči, može da vidi.’ ’Natovari mu istinu za vrat!’, uzviknu 01eg.“ Tamo napolju, prostirali su se hektari napisa u štampi. Isto toliko sam čuo i od svojih simpatizera i to me je navelo da se zamislim: Kejblgejt6 sada predstavlja najobimniji strogo poverljivi materijal ikada objavljen u istoriji. Ali, zamislio sam se i nad cenom i razlozima za švedsku aferu. Da li sam time što nisam ponovo zvao one žene zaista otvorio vrata mržnji? Vreme se može odmotavati postepeno, ali ne uvek i iskustvo. U zatvoru sam razmišljao o obliku koji je poprimio moj život, o svim tim prilikama i krizama, i na kraju mi je misli okupirao svet iza svega toga. Da li sam pogrešio u proceni ili je sve bilo u okvirima onoga što sam pokušavao da postignem? Da li sam Jenkije zacepio suviše jako? Ceo slučaj će proći, posle mnogo muka za sve umešane, pretpostavljam - ali će proći i onda ću moći da izvučem pouku iz onoga što se dogodilo te neverovatne godine. Da. U svom zatvorskom samovanju nosio sam u sebi dovoljno gneva za narednih sto godina, ali moj zadatak je bio da nastavim naš izdavački posao i da se postaram da svet na to reaguje. Moje saslušanje povodom kaucije odigralo se u Prekršajnom sudu Vestminstera, u Ulici Horsferi roud, 14. decembra. Sudnica je bila prepuna, kao i ulica ispred nje, dok sam se približavao u policijskom kombiju. Neko je rekao da su ulice oko stanice Viktorija izdajničke, a ja sam se osmehnuo i pomislio: „Znam šta je izdaja, prema tome, ostavite ulice na m iru.“ Tužilaštvo je htelo da ospori kauciju, pod bilo kakvim uslovima, i da me prikaže kao neku vrstu opakog Džejmsa Bonda, dobro umreženog i punog kompjuterskih trikova, koji bi mogao da lako nadm udri snage za nadzor. Ubeđivalo je 6 Cablegate: aluzija na Watergate (1972-1973); objavljivanje tajnih diplomatskih i vojnih telegrama (cable).

24

DŽ ULI J AN ASANŽ

sudiju da bih mogao da hakujem sistem za praćenje. Siguran sam da bismo to mogli da uradimo, ali, kao i obično, tužilaštvo je, kao i veći deo štampe, padalo na jeftiniju vrstu fikcije. Bio im je potreban nitkov srebrne kose, neka vrsta otkačenjaka koji mazi mačku u krilu, opsednutog serijskim zavođenjem i svetskom dominacijom. Bilo je zanimljivo - i uznemirujuće - videti do koje mere su dopustili da se osećaj za pravdu pomeša s brojnim fantastičnim naslovima koji su me okruživali. Nije bilo svrhe suprotstavljati se tome. Stvoren je određeni utisak, a ja nisam imao ni umeća, ni volje da ga odagnam. Ali sve vreme sam bio svestan da će moji advokati m orati da se rvu s tužilaštvom i štampom, koji su se ponašali kao da gledaju neki film iako su se zapravo igrali nečijim životom. Sudija je u jednom trenutuku opom enuo ljude s galerije za javnost da ne koriste Twitter. To je bilo dovoljno simbolično. Kada je reč o britanskim sudovima, često je prezir taj koji rađa prezir; u središtu mog slučaja uvek je postojalo nešto što bi se moglo nazvati generacijskim odbijanjem. (Veće staraca Vrhovnog suda je kasnije, na osnovu činjenica iz našeg slučaja, dopustilo upotrebu Twittera u sudnici.) Podigla se velika prašina i oko iznosa za kauciju. Iako sam aktivista i vođa jedne neprofitne organizacije, novinski naslovi, pisani po uzoru na filmski scenario, ohrabrivali su sud da za moju kauciju traži neverovatnih 240.000 funti. I dalje sam mislio: „Neću dopustiti da budem žrtva ove situacije. Nisam kriminalac." Isto snažno osećanje me je pratilo i kada sam se tog popodneva vratio u kombi. Kamere su opet udarale o staklo, a ja sam pogledao ka njima i podigao dva prsta, u znak mira. Ta fotografija se pojavila u svim novinama, ali to je bio samo impuls, pokušaj da poručim: „Nećete me pretvoriti u bednog krim inalca.“ Pokušali su da me slome u tom malom zatvoru, ali tog dana sam ušao u sudnicu siguran da priča počinje da se povezuje, ali ne pod

US AMLJ ENI K

25

njihovim uslovima, već onim koje smo odredili moji simpatizeri ija. Doduše, i dalje sam bio u opasnosti. Počeo sam da shvatam da je opasnost sada moje pravo boravište. Ali sedeo sam na optuženičkoj klupi suprotstavljajući svoje osećanje pristojnosti i istinoljubivosti njihovom; za mene je taj proces bio samo njihova predstava za javnost, i ako ne budu mogli da nađu rupe u našoj argumentaciji, onda će na moju ličnost osuti drvlje i kamenje. Počeo sam da učim igru. Sedeo sam na optuženičkoj klupi siguran da me ne poznaju. Možda sam bio samo kreacija njihove prestrašene mašte; tužitelj je, kao i mnogi političari, u m nogim zemljama, u m eni video pretnju, dok je većina običnih ljudi u našoj organizaciji videla šansu. Pogledao sam ljude s galerije koji su došli da me podrže i mahnuo im. Kaucija je odobrena 14. decembra, ali samo zato da bi mi onda rekli kako su švedske vlasti uložile prigovor na takvu odluku i da ću morati da se vratim u Vondsvort. Bilo je teško prihvatiti da ću opet m orati da se odvojim od svojih prijatelja i simpatizera, da više neću moći da razgovaram s advokatima, da ću morati da sedim u zatvorskom kombiju dok još jednom mili kroz masu novinara. Bilo je teško ponovo ući u zatvorsku ćeliju i slušati kako se vrata iza mene zatvaraju. Ali, kao što sam rekao majci pre saslušanja, okolnosti nisu pokolebale moja uverenje, niti uzdrmale moje ideale. Posle još dve noći u zatvoru, 16. decembra sam se ponovo našao u sudnici, ovog puta pred Vrhovnim sudom. Ta dva dana u sudnici protekla su u razmatranju tehničkih pitanja. Nemam ništa posebno da kažem o sudiji, osim da se sve vreme ponašao kao da mu neki dopisnik Timesa čuči na ramenu. Ne znam kako drugačije objasniti zašto je odredio tako visoku kauciju i tako stroge uslove nadzora. U njegovoj glavi ja sam bio neka vrsta misterioznog, filmskog glavnog dase, koji bi svakog časa mogao da iščezne u pramičku dima,

26

D Ž U L I J A N AS A N Ž

pomoću helikoptera ili baraža laserskog oružja. Ali, moje stanje je bilo mnogo običnije nego što je pomišljao. Nisam imao ni kuću, ni automobil, jedva da sam imao neko vlasništvo, osim torbe pune telefona. Do njega to prosto nije dopiralo i onda je odredio tu prestrogu kaznu, kao da je hteo da deluje preventivno. Nije bilo optužnice protiv mene, a moje saslušanje tražila je zemlja u čije sam političke motive, u tom trenutku, imao razloga da sumnjam. I to je bilo sve. Moji simpatizeri su na kraju sakupili novac za kauciju, a prigovor Švedske je odbačen. Trebalo je da budem oslobođen. Koliko će ta sloboda potrajati, to je već bilo drugo pitanje. Trebalo je da budem u kućnom pritvoru, u kući jednog simpatizera iz Norfolka, do saslušanja 0 ekstradiciji, odloženog za februar. Ali, tamo u Vrhovnom sudu bio je trenutak za slavlje. Lično, osećao sam da je vreme provedeno u zatvoru bilo traumatično, očvršćujuće i poučno; konačno sam video veličinu 1 razmere onoga što je WikiLeaks postigao. Iskustvo me je navelo da preispitam svoju prošlost i potvrdilo budućnost. Sada smo i zvanično bili u sukobu sa silama starog poretka, protiv njegovih pretpostavki, protiv njegove moći da ućutkuje ljude, protiv njegovih strahova. Na stepeništu suda pojavio sam se malo pre šest sati popodne. To će biti dobra živa reportaža, za večernje vesti. Sa svojim advokatima pored sebe, odmah sam začuo povike odobravanja i ugledao gomilu fotografa i novinara. Bilo je mračno, ali cela scena je blistala od bliceva fotoaparata. Bilo je toliko mnogo ljudi da niste mogli da vidite dalje od nekoliko metara iza njih, zbog mraka i gustog snega koji je padao. Stajao sam tamo i sve se postepeno smirilo, a ja sam razmišljao šta da kažem. Bilo je mnogo ljudi kojima sam hteo da zahvalim, ali, iako je, na neki način, to bila prilika za slavlje, mislio sam na one muškarce i žene širom sveta koji su i dalje u zatvorima, u samicama, ignorisani od medija, bez ikoga ko bi platio kauciju za njih i bez ikakvih izgleda za oslobođenje.

USAMLJENIK

27

Zar sneg ne ume da ublaži stvari, da smiri užurbanost života i priguši zvuke? Tako sam mislio i samo stajao tamo, i smirenost je došla. Sneg je iskrio pod bleskom stotina bliceva. Gledao sam sve to svega nekoliko trenutaka i onda, tamo na stepeništu sudnice, pomislio kako sam prevalio zaista dugačak put da bih video toliki sneg.

2

M A G N E T S K O O ST RVO a većinu ljudi detinjstvo je isto što i podneblje. U mom slučaju, ono je bilo savršeno vrelo i vlažno, bez ičega iznad nas, osim plavog neba. Ono čega se sećam su osećaj na koži i sveže noći u tropskoj savani. Rođen sam u Taunsvilu, u Sevenom Kvinslendu, u Australiji, gde se drveće i šikara pružaju sve do mora, gde onda ugledate Magnetsko ostrvo. Leti dolazi kiša i uvek smo bili sprem ni za poplave. Bilo je predivno, u stvari. Ta vrelina vam prodre sve do kostiju i nikada vas ne napušta.

Z

Ljudi iz Taunsvila su živeli u prigradskim naseljima, a mnogi od njih su uživali u „australijskom snu“, s malom kućom i automobilom. Krajem šezdesetih godina prošlog veka u blizini se nalazila vojna baza. Stanovništvo je brojalo oko 80.000 ljudi, a lokalna ekonomija je počivala na vuni i šećeru ili na mineralima i drvnoj građi iz te oblasti. Iz nekog razloga, bilo je mnogo Italijana, od kojih su mnogi radili na plantažama šećerne trske, i sećam se snažnog osećaja zajedništva koji je postojao m eđu njima. Italijanski jezik je bio drugi po zastupljenosti. To mora da je bilo prilično konformističko mesto, iz mnogo razloga, puno mirnih, vrednih ljudi, koji su

M A G N E T S K O OS T R V O

29

se dosađivali na neprekidnom suncu. Mogli biste reći da je to bila zabačena provincija zemlje koja je i sama bila zabačena provincija sveta. Tako je makar izgledala generaciji moje majke. Do 1970. ona je bila željna da vidi svet ili da ga makar vidi promenjenog. Te godine moja majka je kupila motocikl. Bila je bistra i kreativna devojka, koja je volela slikarstvo, tako da je ubrzo, sa osamnaest godina, zasićena osrednjošću svojih školskih dana, Kristina skočila na svoj motocikl i prešla 3.500 kilometara do Sidneja. Iako je bila žilava, seoska devojka, kasnije mi je pričala da je Sidnej za nju bio previše naporan. Ali, život se odvijao pred njenim očima, kako to već ide sa svakim od nas. Jednog dana je stajala na uglu Ulice Oksford i Glenmor rouda, u Padingtonu, tačno naspram Viktorijine kasarne, kada je ugledala kako velika povorka demonstranata protiv rata u Vijetnamu prolazi pored nje, kao neka velika slika m oderne istorije. Iako nije razumela šta je posredi, moja majka je poželela da se pridruži toj velikoj plimi osećanja. Sećala se kako joj je, dok je stajala tamo, u uhu zazvonio nečiji nežni glas. Pripadao je jednom dvadesetsedmogodišnjem momku, vrlo kulturnom, s brkovima. Pitao ju je da li je došla s nekim i kada je ona rekla ,,ne“, uzeo ju je za ruku. U ratu u Vijetnamu učestvovalo je oko 60.000 Australijanca. Ispostavilo se da je to bio najduži sukob u kojem su ikada učestvovali: 500 ljudi je poginulo, a 3.000 ranjeno. Maja 1970, otprilike u vreme kada su se moji roditelji sreli, antiratne demonstracije u Australiji bile su na vrhuncu; oko 200.000 ljudi marširalo je u najvećim gradovima, a neki su bili uhapšeni, pošto je zakon to tada dopuštao, zato što nisu imali dozvolu da dele letke. Sedamdesete godine se danas rutinski opisuju kao „decenija protesta“ u Australiji (Gay Pride je održan u Sidneju još 1973.), a moji roditelji - bistra, mlada kreativna devojka i kulturni dem onstrant koji je ušetao u njen život - bili su tvrdokorni demonstranti. U tome je bilo nečeg teatralnog, u tom

30

DŽ ULI J AN ASANŽ

prizoru jednog konzervativnog društva koje počinje da diže glas, i mora da sam još s majčinim mlekom posisao ideju da je nekonformizam jedina prava strast kojoj se vredi potčiniti. Verujem da sam začet u tom duhu. Po povratku u Taunsvil, 3. jula 1971., moju majku su odvezli u bolnicu Bazel, gde sam se rodio oko tri sata popodne. Pričala mi je da sam bio okrugao, crnomanjast, glasan i da sam ličio na Eskima. Mogu slobodno da kažem da je Kristina, moja majka, imala - i da još uvek ima - prirodnu sklonost da ne radi ono što se od nje očekuje, što sam ubrzo pokupio od nje. Moja baka se seća da sam imao izraz sanjalačke začuđenosti i ja sigurno ne m ogu da joj protivrečim iako se s pravom može pretpostaviti da sam bio sanjalački začuđen dok sam u najranijem uzrastu gledao ono što se dešavalo u vojnoj bazi u Taunsvilu. Uglavnom, moja baka me je uspavljivala opčinjavajućim grčkim melodijama, sa ploča Marije Farandouri, i ja bih se smirio. Kada sam imao nekoliko meseci, prešao sam s majkom u kolibu na M agnetskom ostrvu, u kuću sa stablima m angoa i eukaliptusa pored prozora. Oprostite mi na ovom prustovskom raspoloženju, ali verujem da je moja majka u meni odgajila senzualistu i negde u svom duhu još mogu da vidim brojne šarene vrpce koje je okačila iznad moje kolevke. Svetlost je prolazila između njih, praveći razne oblike na mojim rukama i nogama. Kada sam malo porastao, majka me je nosila sa sobom u nosiljci ili u rancu, koji sam voleo i uskoro počeo da ga zovem „Pak Pak“.7 Rano detinjstvo je važno, rekao bih. Ono vam daje sposobnost za čuđenje. Moja majka je imala dara za ljubav i da od života ne napravi nešto manje interesantno nego što jeste. To ne možete uzeti zdravo za gotovo. Neki ljudi guraju svoju decu u zatupljenost onomatopeja engleskog backpack

M A G N E T S K O OS TR V O

3

pre nego što ova nauče da govore. A verovatno je bilo nečega i u onome što bi se moglo reći o Magnetskom ostrvu iz tog vremena: bilo je to mesto prožeto duhom slobode, predivni raj od nekih hiljadu stanovnika, u koji su dolazili ljudi koji se nisu mogli uklopiti u bilo koje drugo mesto. Možda je to bila raskošna, zaboravljena hipijevska republika, čiji rani uticaj ne mogu da zanemarim; kao australijski bor ili kupus-palma, dete pokušava da se tokom odrastanja veže za nešto, i neki delić Magnetskog ostrva uvek će ostati u meni. Moja prva reč bila je ,,Zašto?“ I to mi je omiljena reč. I mada nisam voleo da se igram olovkom, voleo sam knjige koje je moja majka slagala iza mene. Tako sam i naučio da čitam, s Bubamarinim knjigama, kojima su se kasnije pridružili Tarzan, Dr Seus i Žz'votinjska farm a.6 Od početka smo se mnogo kretali, ali Magnetsko ostrvo - nazvano po Džejmsu Kuku (James Cook), koji je mislio da je ono uticalo na njegove kompase - bilo je mesto kojem smo se uvek vraćali. Kada sam imao dve godine, majka je upoznala čoveka po imenu Bret Asanž (Brett Assange), muzičara i člana putujućeg pozorišta, koji se pokazao kao dobar očuh. Dobar deo energije moje porodice bio je posvećen boravcima u prirodi. Svakog dana smo plivali, a kasnije sam i pecao sa svojim dedom na reci Sandon ili na Obali ajkula. Sećam se kako sam se spuštao niz brežuljke s majkom koja je vozila bicikl i dok smo jurili putem pružao sam ruke da bih dohvatio voće s grana koje su mi visile iznad glave. Išli smo od mesta do mesta, uvek, što se mene tiče, s osećanjem da nešto otkrivamo i s onim večitim ,,Zašto?“, koje mi je stalno lebdelo na usnama. Oni bi mi ukazivali na mogućnosti i puštali me da sam odlučim. Do vremena kada sam napunio pet godina već sam promenio mnogo domova. Mislim da smo Severni Kvinslend doživljavali kao 8 Ladybird Books, izdavač literature za decu, od 1915; Theodor Suess Geisel, autor brojnih knjiga za decu; George Orwell, Animal Farm, 1945.

32

DŽULIJAN ASANŽ

neku putujuću svetkovinu: nosio sam podneblje sa sobom i prosto zračio radoznalošću. Moja majka nije bila stalna aktivistkinja, ali je poznavala snagu promene. Negde u to vreme, dok smo živeli u Adelejdu, išli smo od vrata do vrata da bismo sprečili iskopavanje uranijuma. U kući smo zabranili tunjevinu, zbog štete koju su ribarske mreže nanosile delfinima, a kasnije, kada je blokada dovela do promene ribarske prakse, radovali smo se i uživali u saznanju da su naši napori imali udela u takvom ishodu. Drugom prilikom, u Lizmoru, majka je provela u zatvoru četiri dana, i to zbog učešća u protestu protiv seče drveća u prašumi. Mogao bih da kažem da nisam bio previše obrazovan ali sam bio odlučan u nameri da upotrebim svoje umeće političkog ubeđivanja. Oduvek smo osećali da je promena moguća. Imao sam i svoje trenutke okrutnosti. Bilo je to, po mnogo čemu, detinjstvo u stilu Toma Sojera, s dugim danima provedenim napolju, učenjem kako da se ovlada okruženjem i savlada opasnost. Nisam se razdvajao od svoje lupe i išao sam s njom u šikaru. Okrutnost je bilo nešto između mene i šećernih mrava, koji su marširali po zemlji i često bivali sprženi pod mojom lupom. Mravi bi vam se uspuzali uz nogavice i grizli vas. Još gori su bili zeleni šumski mravi, uobičajeni za australijske šume i nizine. Oni nisu samo grizli već su ranu prskali nekom užarenom tečnošću iz svojih stomaka. Bilo je tako mnogo vrsta mrava i nijedna, makar u mom dečjem umu, nije bila imuna na moć moje lupe. Izgledalo je prirodno uvećati snagu sunca da bi se kaznilo to neprijateljstvo. Rat između petogodišnjeg dečaka i mrava ušao je u legendu. Bilo je i drugih neprijateljstava. Moji roditelji su putovali s malim putujućim pozorištem - izvodili su igrokaze, male pozorišne komade, kasnije i lutkarske predstave - tako da pretpostavljam da su bili boemi. Bili su protiv rata i demonstrirali su zbog toga; živeli su u gradovima i van njih. Bili su svetovni na način koji nije uvek bio

M A G N E T S K O O S TR V O

33

tipičan za Kvinslend, naročito onaj van hipijevske zajednice. Moja majka je vajala i glumila, s ostalima je pravila scenografiju i čitala knjige. Neki ljudi ne mogu da podnesu takav način života i pretpostavljam da je to bio moj prvi susret s predrasudama. Jednom smo se vratili na Magnetsko ostrvo i iznajmili kuću u brdima. Atmosfera je bila m irna a vrućina je ljude činila letargičnim; atmosfera je važna u Australiji i na mnogim mestima ona ne izaziva u ljudima samo određeno fizičko stanje već i mentalno; kada se setim te kuće na ostrvu, mislim na određenu stegnutost koju su ljudi preuzimali od vremena. Neki naši susedi bili su stegnuti na taj način, možda najviše u reakciji na to kako su moji roditelji shvatali slobodu. Roditelji su imali pištolj kojim su ubijali zmije. S vremena na vreme, u kupatilu bi se pojavila poneka zmija. Jednog dana, kada smo se vratili s izleta u brda, zatekli smo kuću u plamenu. Oko dvadesetoro suseda okupilo se oko nje, dok je plamen zahvatao verandu. Niko nije pokušavao da ugasi požar, a onda je, iznenada, sva municija u kući eksplodirala. Sećam se kako se jedan sused nasmejao i rekao kako baš ne možemo da podnesemo vrućinu. Bilo je veoma opasno, a vatrogascima je trebalo četrdeset minuta da dođu. Zbog mnogo čega, bilo je to moje prvo, veliko i veoma složeno sećanje. Sećam se svetla, boja i događaja od ranije, ali ovo je bilo nešto drugo. U svemu tome su vladali celi slojevi zamršenih ljudskih odnosa, koji će me kasnije fascinirati. Stanovnici kao da su uživali u ideji da je one pretenciozne i drske m eđu njima stigla zaslužena kazna. Primetio sam, verovatno prvi put u životu, kako moć ume da vas nagazi, da bi vam stavila do znanja šta misli o vama, i kako birokratija može da iskuje srca od kamena. Bilo je nečeg demonskog u načinu na koji su ti ljudi pustili da ,,priroda“ ide svojim tokom. Tako je izgledao susret s lokalnim m oćnicim a. To je na mene ostavilo snažan utisak. Potraga za izvorima karaktera u vašem

34

DŽULIJAN ASANŽ

životu nekome može izgledati pretenciozno, ali u slučaju novinara ona je oprostiva, a u autobiografiji od suštinskog značaja. Veoma rano je počelo da me fascinira kako stvari funkcionišu. Čim sam mogao da držim alatke, počeo sam da se igram delovima mašina. Počeo sam da pravim splavove. Voleo sam mehaničke lego-kocke. Sa šest godina sam pokušao da napravim grubi detektor za metal. To je bio moj najraniji doživljaj sveta: kao da je reč o mestu gde se stvari m ogu srediti, u kojem se može pokazati malo naučne radoznalosti, napraviti nešto novo. Veoma rano sam shvatio da je u svemu tome prisutan i socijalni element. Osnovao sam bandu, da bismo bolje rešavali stvari i dobro se zabavljali. Imali smo običaj da idemo u veliki, zatvoreni kamenolom. Tamo je bio i neki rudnik, ali sve je bilo napušteno: šupe su i dalje bile tamo, kao i oprema za transport, a u jednoj od šupa pronašli smo i dnevnik, razne delove eksplozivnih naprava i tome slično. Često smo išli tamo. Pretpostavljam da smo to videli kao svoj posed, kao mesto gde možemo boraviti nezavisno od vlasti. Kamenje i napuštene kolibe prekrivali su ti hitri gušteri - s plavim jezicima i s krljušti - a ponekad bi se pojavio i poneki volabi.9 Kamenolom je bio okružen bambusovom šumom i ponekad sam odlazio sam u istraživanje debelih, šupljih stabala. Sećam se kako sam jednog veoma toplog dana krčio sebi put do središta. Osećao sam se usamljeno, ali vrlo moćno, u pokušaju da se probijem i da onda, ako uspem, urežem svoje ime nožićem u debelo bambusovo stablo. Vratio sam se tamo pre nekih osam godina i iznenadio kada sam video koliko je lako ići kroz šumu - iako to nije umanjilo snagu mojih sećanja. Detinjstvo se ističe u mojim mislima svojom veličinom, živošću utisaka, i verujem da moja želja za otkrivanjem skrivenih tajni sveta potiče iz tih ranih ekspedicija. Wallaby - mali kengui

M A G N E T S K O O S TR V O

35

Ukupno sam pohađao preko trideset škola. To je prosto bio takav način života, u kojem je doslednost bila pitanje stila i vrednosti, a ne toga gde parkirate kola ili otplaćivanja dugova. Kasnije tokom detinjstva taj lutalački život je postao gotovo histeričan. Majka i ja smo postali slični beguncima. Ali, u početku je to bio raj. Imao sam osećaj da se sve vreme srećem s novim izazovima. S mamom i Bretom, to je bilo kao da prosto gutamo iskustvo, bez straha. U tom ranom periodu, imao sam srećno detinjstvo i to je delom imalo veze s radošću otkrivanja i uverenjem da pravila postoje da bi se kršila. U tim malim bandama koje sam predvodio pokazivali smo svoju dečju mudrost i celu hrpu predrasuda. Mislim da su nam u jednom periodu Italijani bili neka vrsta protivnika. Oni su imali običaj da sve popločavaju. Kupili bi kući, s bugenvilijama ispred nje, s onom njihovom predivnom crvenom bojom, da bi odm ah sve to počistili, popločali baštu i podigli dorske stubove. Danas se toga stidim, ali bio sam protiv toga. Tada mi je izgledalo važno da se tome suprotstavim. Možda sam bio od one dece koja nešto prvo usvoje, da bi se onda protiv toga borila. Sećam se kako smo jednoga dana moji roditelji i ja pripremali večeru i primetili da nemamo dovoljno paradajza. Naše komšije, Italijani, imali su ceo tovar paradajza. Majka ih je pitala da joj daju koji, a oni su je odbili i to me je pogodilo. Sutradan sam počeo da kopam tunel od naše bašte do njihove. U to sam uključio i svoju malu bandu, s ašovima i svećama, da bismo obavili taj zadatak. Bio je to m ukotrpan posao, ali uspeli smo da se neopaženo provučemo ispod ograde i vratimo s dve korpe paradajza. Predao sam ih majci, a ona je napravila grimasu. Čekali smo da vidim šta će se dogoditi; a dogodilo se da su se dva policajaca brzo pojavila na vratima naše kuće, takođe sa grimasama na licu. Policajci su samo stajali i klatili se na petama. Bio je to moj prvi sudar sa zakonom. Predali smo im jednu korpu paradajza i pukla je bruka.

36

DŽULIJAN ASANŽ

Ali, ja sam bio srećan jer sam još imao onu jednu skrivenu korpu paradajza. Ne znam da li sam bio ekscentričan ili kakav god da sam bio, ali znam da sam bio svojeglav. Poslali su me u neku vrstu štajnerovske škole, gde je glavna stvar bila u tome da slobodno izrazite sebe. Sećam se da su imali skuter, kao i jedne odbojne devojčice koja ništa nije htela da deli s drugima. U skladu sa školskom filozofijom, odlučio sam da se izrazim bez ustezanja i onda sam udario devojčicu čekićem u glavu. To je, naravno, izazvalo veliku buku i morao sam da napustim školu iako je devojčica bila dobro. I tako smo nastavili da lutamo. Lizmor, udaljen nekih 200 kilometara od Brizbejna, najviše povezujem sa svojim školskim danima. Moglo bi se reći da je Lizmor bio središte australijske kontrakulture, a kasnije je postao Meka za stopere, mesto u koje su ljudi u potrazi za alternativnim načinom života dolazili da sviju svoja gnezda. Drugi Festival Vodolije (Aquarius Festival), australijski Vudstok, održan je u okolini Nimbina 1973. i mnogi ljudi su posle toga ostali i osnovali zadruge. Moji roditelji su vodili lutkarsko pozorište. Tih godina je postojao osećaj da se treba boriti protiv velikih korporacija. Mlečne farme su bile na udaru velike kompanije Norco, a australijska prašuma, nekada poznata kao ,,Veliki šiprag“, bila je sva posečena, tako da je na zemlji ostao samo ožiljak. Moje roditelje su zabrinjavale takve stvari; a onda su one, vremenom, počele da zabrinjavaju i mene. Škola se nalazila u obližnjem mestu Gulmangar. Sviđala mi se ideja o ljudima, naročito muškarcima, koji umeju da odbrane sopstveni stav i tome me je podučavao zaista izvanredan učitelj, zvani gospodin King. Smatram da su još tada učitelji uglavnom bili previše uštogljeni, ali taj čovek je odisao snagom na način koji mi je izgledao važan. On je bio jedna veoma kom petentna osoba i pored njega sam se osećao

M A G N E T S K O OS TR V O

37

sigurno. Mislim da veliki deo mog karaktera potiče od onoga što bi se moglo nazvati urođenim tem peram entom , ali tu je bilo i iskustvo, tako da sam se vezao za ideju o autoritetu muževnosti, koju je predstavljao taj dobri učitelj. Inače, škola je za mene značila agoniju dosade. Nisam bio najbistrija osoba, ali bio sam željan znanja i činjenica, ali ceo taj sistem se kretao tako sporo. Sećam se da sam se molio Bogu da malo ubrza stvari. Rekao sam: ,,Ne verujem da Bog postoji, ali evo, ako postojiš, dajem ti svoja dva mala prsta, samo da se ova škola završi što pre.“ U isto vreme, privlačilo me je pokazivanje dečjeg znanja, neke vrste obaveštenosti ili mišljenja, koje m eđu veoma mladim osobama prolazi kao mudrost. Pretpostavljam da sam bio dobar u tome, u stvaranju uverljivih faktoida, koji su imali čarobno dejstvo na moje vršnjake. Voleo sam da im prenosim svoja otkrića, kao onda kada sam im objašnjavao, vrlo uverljivo, kako je valjanje u prašini savršen način za zaustavljanje krvarenja. Imao sam ideju da su odrasle osobe zemaljski bogovi, da je moja majka Vrhovno Biće, ali prirodno sam počeo da primećujem da su odrasli skloni padu. Postaju sasvim obična bića iz stvarnog života, kada jednom shvatite da su odrasle osobe na odgovornim položajima samo moćne, ali ne nužno u pravu. To je velika lekcija. Bio sam u stanju da prepoznam njihove neuspehe u situacijama koje su zahtevale saosećanje, a ponekad bih video i njihovu brutalnost. Australija je u to vreme, pre interneta, pre jeftinih avionskih letova, bila sasvim provincijalna zemlja, tako da ste u školi mogli biti išibani zbog lošeg ponašanja. Pošto sam išao u toliko mnogo škola, uvek sam pokušavao da pronađem svoje mesto u novom hijerarhijskom poretku. U isto vreme sam pokušavao da potpuno odbacim svaki hijerarhijski poredak. To je utiralo put brutalnosti, ali i nepravdi i predrasudama: ponekad sam pokazivao sklonost ka prestupima, a to je bilo teško u tadašnjoj ruralnoj

38

DŽULIJAN ASANŽ

Australiji. U jednoj od škola su me odvukli u direktorovu kancelariju pod nepoznatom optužbom i tamo me išibali zbog nekog misterioznog ,,bezobrazluka“. Kasnije sam saznao da se dogodila neka krađa i da su moji školski drugovi uprli prstom u mene. Privlačile su me knjige. Knjige i magneti. Moj deda se seća kako sam leti išao u letnju školu s torbom punom knjiga, m eđu kojima je bila i džinovska biografija Alberta Ajnštajna. Verovatno su me zbog toga mrzeli, ali ako nemate naviku da razmišljate na takav način, onda je nikada nećete ni steći. Privlačilo me je to divno prožimanje fizičkog sveta i života duha, u koje sam tada uronio. I moglo bi se reći da je to dalo ton svemu što sam kasnije radio. Svemu. Mom shvatanju kompjutera, kao i m om shvatanju pravde i autoriteta. Sve je bilo tu, u tim danim a koje sam proveo u Gulmangaru i osećao sam kako sile mog posebnog karaktera počinju da dolaze do izražaja. Imao sam te etičke avanture iz detinjstva i one su me učinile jačim. Jednom su bile neke antiratne demonstracije i moji roditelji su rešili da posebno za tu priliku prirede predstavu za ulični teatar. Mama je napravila pušku M16 od stiropora, sa kaišem za rame i obojila je u crno. Očuh je obukao iznošenu uniformu iz vojnih viškova i onda smo otišli kod kasapina i kupili litar krvi. Sećam se kako su nas čudno gledali. Isprskali smo očuha krvlju i on je kasnije tog dana bio uhapšen, zato što je nosio lažnu pušku. Majka je kasnije pomogla i onom momku koji se bavio gerilskim naučnim istraživanjem nuklearnih poligona u Maralingi i Australijskoj pustinji, gde su, uz saglasnost Australije, između 1952. i 1963, Britanci izveli ,,veće“ i ,,manje“ probe nuklearnih bombi. ,,Manje“ probe, u kojima su nuklearne bombe aktivirane ili raznete zajedno s konvencionalnim eksplozivima ili stavljane u avione koji su namerno srušeni, bile su zapravo mnogo gore nego što je to javnost znala i

M A G N E T S K O O S TR V O

39

zagadile su radijacijom veliku oblast. Ipak, britanska i australijska vlada su poricale da postoji ili da je postojala bilo kakva opasnost po osoblje ili po Aboridžine koji su živeli u toj oblasti. Pokazalo se da je to bila laž iako su to godinama kasnije i sami priznali. I tako je taj prijatelj moje majke tragao za istinom i sećam se kako smo se jedne noći, u povratku s tog mesta, ona i ja vozili s njim auto-putem u dva izjutra. Momak je primetio da nas prate, tako da je hitro iskočio iz kola, da bi majku i mene, malo dalje niz put, zaustavila federalna policija. Policajac joj je rekao kako ne priliči dobroj majci da se vozi s detetom u dva izjutra. Rekao joj je da se kloni politike. Posle toga je to i učinila. Ali, ja nisam. Doduše, škola je bila problem. Čak ni gospodin King, koji me je naučio raznim stvarima i služio kao uzor muževnosti, nije mogao da izađe na kraj s tim stalnim osećanjem uzaludnosti koji je škola budila u meni. Možda sam prosto bio odgajan da mrzim sistem, a to jeste bio sistem. Počeo sam da nosim dugu kosu, uprkos naredbama da to ne činim. Prilično je uvrnuto to što su me uvek ismevali ili sudili o meni zbog frizure, što je počelo veoma rano. Roditelji su me savetovali da ošišam svoju plavu ćubu, da bi mi bilo lakše, ali ja to nisam hteo da uradim i istrajavao sam u svom prkosu. Ubrzo sam prestao i da vezujem pertle na norm alan način. Izmislio sam složen sistem umotavanja pertli oko članka i njihovog vezivanja u čvor, a ne u mašnu, i počeo da tom m etodu podučavam drugu decu. Onda sam odlučio da se potpuno otarasim cipela, što su učitelji smatrali za zločin. Često sam bio novi dečak u školi. Toliko puta: novi dečak. I onda sam ostavljao svoj trag tim činovima prkosa. U kući nismo imali televizor. Jedva da smo imali novca. Ponekad smo išli na pijacu da sakupljamo ostatke kupusa. Bio sam srećan zbog svega toga; to je životu davalo boju; to je značilo živeti po svome. Tek kao tinejdžer postao sam svestan značaja statusa. Nisam hteo

40

D Ž U L I J A N AS AN Ž

da me majka vozi do škole u nekom starom, skršenom automobilu. Ali, to je bilo zastranjivanje i nije dugo potrajalo. Imali smo osećaj za životinje. Ljudi su, opet, imali osećaj za nas, obično nipodaštavajući, kao prema hipicima, ali zaista smo bili ljubitelji prirode i prirodni nekonformisti. Jedno vreme smo držali koke nosilje i tri koze, od kojih smo dobijali mleko. Naš voljeni pas Pos morao je da se otima za pažnju s pravom putujućom menažerijom, koji su činili magarac, poni i nekoliko miševa - kojima je moja majka dirigovala u ,,predstavama“ pod svećom - pri čemu su tu kolibu na farmi ananasa, u kojoj smo jedno vreme živeli, okupirali oposumi. Tu je svoj dom pronašla i velika siva ptica, zvana brolga.10Imali smo osećaj da stalno tražimo utočište od m odernog života. Sada vidim da sam bio duboko obuzet pokušajem da odrastem u okviru načina razmišljanja koji je obuhvatao odnos između ljudi i stvari. Godinama kasnije proučavao sam kvantnu m ehaniku i počeo da shvatam sve to, ali tada sam se samo rvao sa zatečenim svetom, sa svetom svojih roditelja, iako sam se ponekad vrlo srećno gubio u bavljenju sopstvenom košnicom. Majka i očuh su se razišli kada sam imao devet godina. U to vreme to nije izgledalo tako strašno, ali, posm atrano s određene distance, bio je to kraj gotovo rajskog perioda mog života. Kao što sam rekao, u sedištu mog dečaštva bilo je to osećanje života u duhu Toma Sojera, predivni svet otkrića, dok će avanture koje će uslediti u bliskoj budućnosti biti uglavnom mračnije. Mnogi od nas vide bezbedno okruženje ranog detinjstva u blistavom oreolu, i za mene su, uprkos našim brzim dolascima i odlascima, našim brojnim kućama i mojoj mržnji prema školi, te godine prošle u stanju prirodne prosvetljenosti. Svet je bio svež, okean bistar, a vazduh je 10

australijski ždral

M A G N E T S K O O S TR V O

41

mirisao na stabla belog kaučuka. Ali, ljudska priroda je, naravno, mnogo komplikovanija od fizičkog okruženja, a život ne bi bio život kada ne bi zapadao u mračne komplikacije. Bret je vodio sopstvenu borbu i vremenom moja majka više nije mogla da izađe na kraj s njim, tako da smo se preselili u stan iznad jedne ulične prodavnice u Lizmoru, koji je majka delila s onim putujućim pozorištem. Mama je često zarađivala tako što je na pijacama crtala portrete, a kasnije smo i moj mlađi polubrat i ja kaskali za njom. Neko vreme sam imao usnu harm oniku i svirao svoj preadolescentni bluz. Majka i smo pokušavali da živimo kao pristojan gradski svet, ali uskoro ćemo se opet spustiti niz veliki Misisipi, u lutalački život, uveliko ispunjen strepnjom. Narednih nekoliko godina obišli smo dobar deo Australije - pri čemu smo nešto već videli - ali tokom najmanje pet godina osećali smo se progonjenim i pretpostavljam da su baš te godine, srećne koliko i one prethodne, oblikovale osobu koja ću postati u budućnosti. Naš život s Bretom doneo je u naše svakodnevno iskustvo sunce i umetnost, muziku i prirodu. Bretove pozorišne postavke, koje su se mogle začas smotati i spakovati, bile su dobra priprema za WikiLeaks, ali sledeći deo, koji uključuje čoveka po imenu Lajf Mejnel (Leif Meynell), pokazaće nam kako je to kada te progone tajanstvene sile. Taj čovek je bio moj prvi progonitelj.

3

BEKSTVO orodica moje majke je došla u Australiju iz Škotske, 1856. godine. Vođa klana bio je Džejms Mičel (James Mitchell), seljak zakupac iz Damfrija, koji je živeo u isto vreme kada i radikalni škotski pesnik Robert Berns (Robert Burns), takođe seljak. Berns se celog života bunio protiv nepravde i tiranije, a napisao je i univerzalnu ,,Marseljezu“ ljudskog duha, A Mans a Man for a’ That (Čovek je ipak čovek). Pesnik je umro u bedi, u Damfriju, u vreme kada je moj rođak Mičel još bio dečak, i sigurno bi razumeo želju Mičelove porodice da emigrira. I oni su, kao i on, bili protestanti, potčinjeni zakonima zvanične škotske crkve, a njihov život na m očvarnim poljima bio je težak.

P

Hju Mičel (Hugh Mitchell), zajedno sa En Hamilton (Anne Hamilton) i petoro dece podigao je stočnu farmu u Novom Južnom Velsu, u Brajans Gepu, nadomak Tenterfilda. Bio je dobro poznat u okrugu Nova Engleska i umro je u osamdeset četvrtoj godini, ostavivši za sobom imetak od 121 funte i sina Džejmsa, koji je, baš kao i on, na vreme kupio komad zemlje u Barni Daunsu. Džejms je bio

BE KS TV O

43

dobar konjanik i služio je kao dobrovoljac u Burskom ratu. Drugog juna 1900. pisao je svom sinu Albertu, iz Bilavaja u Rodeziji, kako prolazi kroz težak period u puku i koliko je frustrirajuće što nije negde na frontu. Na tu žalbu - inače čestu m eđu aktivnim vojnicima odgovorila je sudbina, koja je učinila da se osam nedelja kasnije nađe u garnizonu u Transvalu, koji se našao pod burskom opsadom, a Džejms Mičel, narednik, komandant voda, preminuo je od zadobijenih rana. Čovek koji ga je sahranio poslao je pismo rodbini. „Tužna dužnost obavezuje nas“, pisao je, „najtužnija koju sam imao u Južnoj A frici... Ovaj rat je žalosna, okrutna stvar.“ Drugi predak, s očeve strane, od Kelijevih i Grirovih, došao je iz Irske i bio vlasnik hotela „Imperijal“ u Nandlu. Moj pradeda sa očeve strane, Džejms Grir Keli (James Greer Kelly) imao je četiri sina, koji su bili briljantni sportisti, nadaleko čuveni po svojoj veštini u kriketu i fudbalu. Imao je i kćerku Mirijam Keli, moju baku, koja je došla u Sidnej i udala se za čoveka po imenu Šipton (Shipton), s kojim je imala sina moga oca. Naši porodični preci prenose nam život, po sili biologije, ali da li nam prenose i ideje? Iako ne mogu da kažem da poznajem svoje pretke, mogu da vidim kako je to njihovo keltsko putovanje, u potrazi za dobrima i imetkom, za zemljom i zlatom, sa sobom nosilo i žudnju za novim svetom. Neki od njih, s mamine strane, stradali su zbog svog idealizma na Galipolju i drugde. Moj pradeda Alfred Hokins (Alfred Hawkins) bio je na japanskom zatvoreničkom brodu Montevideo Maru kada ga ja 1942. potopila američka podmornica. Mislim da je to bio prvi susret moje porodice s prijateljskom vatrom. I ne samo moje porodice: 1.051 australijski vojnik i civil potonuo je tada na nekih 100 kilometara od Luzona na Filipinima, a olupina nikada nije bila izvučena. Pre nekoliko godina pojavio se jedan preživeli svedok, japanski mornar, koji se sećao užasnih krika Australijanaca

44

DŽULIJAN ASANŽ

dok je brod tonuo. Opet, drugi su, kako se prisećao, pevali Auld Lang Syne (Stara, dobra vremena). Istorija nije zabeležila gde su te noći bili moji rođaci na tom brodu i da li je Alfred Hokins vrištao ili pevao, ali treba primetiti da je pesmu Auld Lang Syne napisao naš slavni škotski sused Robert Berns. Mog pravog oca nije bilo u mom životu, a deo njega je postao tek kada sam odrastao. Doći ću do toga. Ali, to je značilo da je Bret Asanž bio muška figura za koju sam bio vezan, moj dobri otac. Bret je bio jedan od onih kul tipova iz sedamdesetih, koji su se razumeli u gitare i sve što je imalo veze s muzičkom scenom. Po njemu sam dobio prezime - Asanž - neobično prezime, koje potiče od „gospodin Sang“ ili ah-sang na kantonskom jeziku: njegov čukundeda bio je tajvanski pirat. Završio je na Ostrvu Četvrtak (Thursday Island), gde se oženio susetkom i onda se preselio u Kvinslend. Ime je bilo evropeizirano, da bi se izbegla otvorena diskriminacija, kojoj su tada bili izloženi Kinezi. Kada se danas osvrnem na sve te ljude, vidim porodice koje su se kretale širom Australije, između kriza i udobnosti, ali moja i mamina priča bila je nešto drugačija. Majka se razvela od Breta Asanža kada sam imao devet godina. Bret je bio dobar prema meni, i inače je bio dobar, ali ne i tako dobar za samog sebe, a kraj njihovog odnosa bio je ujedno i kraj neke vrste nevinosti u mom životu. Mesto očuha u mojoj porodici zauzeo je čovek po imenu Lajf Mejnel. Majka ga je upoznala dok je radila na nekom stripu za Obrazovni koledž u Nortern Riversu. Sećam se da je imao plavu kosu do ramena i da je izgledao prilično dobro; imao je visoko čelo i karakteristični beli žig na ruci, od injekcije protiv malih boginja, koji sam u to vreme smatrao dokazom da je rođen u Australiji početkom šezdesetih iako je takvo vakcinisanje verovatno bilo uobičajeno i drugde. Po tam nom korenu kose, bilo je očigledno da ju je farbao.

BE KS TV O

45

Jednom sam pogledao u njegov novčanik i video da ima kartice na različita imena. Bio je neka vrsta muzičara i svirao je gitaru. Ali, više od svega, bio je kao duh i, za nas, preteća misterija. Od početka sam bio protiv njega. Možda je to norm alno, da se dečak suprotstavlja takvom čoveku, zapravo, bilo kom m uškarcu za koga misli da uzurpira mesto oca ili očuha. Lajf nije živeo s nam a iako je moja majka u početku m orala biti opčinjena njime. Ali, šta god da je osećala prem a njemu, to nije potrajalo. Terala ga je od sebe, ali njem u je nekako uspevalo da se ponovo pojavi i pretvara se da je bilo obrnuto. S vrem enom je to postalo pitanje kako pobeći od njega. Prešli bismo celu zemlju samo zato da bismo se onda suočili s tim zlokobnim saznanjem da nas je pronašao. Iznenada bi se vratio u naš život i to je postajalo sve teže. Imao je tu izuzetnu sposobnost da se nam etne. Jednom me je ošamario i nos mi je prokrvario. Drugi put sam potegao nož na njega i rekao mu da me se kloni; ali, odnos s njim nije bio stvar fizičkog zlostavljanja. Bila je posredi određena psihološka moć koju je pokušavao da ostvari nad nama. Ponovo smo se preselili, negde oko 1980, u tu kuću na lepom delu severne obale Novog Južnog Velsa, dvadesetak kilometara u dubini kopna. To imanje je bilo plantaža avokada i banana zarasla u korov i mi smo ga iznajmili. Sećam se da sam jednom privezao svog zmaja za jedan od stubova ograde i posmatrao zelenu svetlost koja je prodirala kroz lišće banane. Pomalo je ličilo na neku gotsku priču smeštenu u tropski ambijent, a Lajf je, pretpostavljam, bio Hitklif,11 u šortsu i tangama, koji se stalno vraća, kao neka m račna sila. Moja majka je zatrudnela s njim, a on je, svestan mogućeg uticaja mog protivljenja, u početku pokušao da bude razuman, objašnjavajući Heathđiff, lik iz Orkanskih visova (Wuthering Heights, Emiliy Bronte, 1847).

46

D Ž U L I J A N AS AN Ž

mi kako je on sada otac mog brata i da moja majka želi da on bude s njom „Ali, ako ikada poželiš da više ne budem s vama“, rekao je, „odmah ću otići.“ Hteo je da bude s nama, neko vreme je i bio, ali ja sam bio svestan da želim da se staram o svojoj majci i bebi. Imala je mastitis i ja sam hranio bebu dok je majka bila u groznici. Pojio sam je sokom od pomorandže. Te noći oko kuće je bilo veoma mračno, jedina svetlost dopirala je od mesečine, a vazduh je ispunjavao snažan osećaj nepomičnosti i izolacije. Majka je bila zaljubljena u Lajfa. A ja sam bio suviše mali da bih razumeo šta znači seksualna ljubav. Znao sam samo da on nije moj otac i da je njegovo prisustvo zlokobno. On je uvek iznova pokušavao da me ubedi kako ne treba da ga odbacujem, da on ima to nešto s mojom majkom, da je otac mog brata i tome slično. Ali, došao je i taj čas, u našoj kući na plantaži, kada sam mu rekao da više ne mogu da trpim tu nagodbu. Lagao nas je na način za koji nisam znao da su odrasli za to sposobni. Sećam se i da je jednom rekao kako sve ružne ljude treba pobiti. S vremena na vreme je tukao moju majku i ostavljao utisak da je spreman na sve. Hteo sam da ode, kao što je i obećao da će uraditi, ali on je poricao da se taj razgovor ikada vodio. Nomadizam odgovara nekim ljudima; odgovara nekim ljudskim situacijama. Samo smo nastavili da se krećemo, zato što smo tako inače radili: moja majka bi dobila posao u drugom gradu i mi bismo onda pronašli neku kuću tamo. Prosto tako. Osim što je tih godina, zbog Lajfa, kretanje poprimilo crtu histerije i što je, na neki način, oduzelo tome svu njegovu jednostavnost i zamenilo je strahom. Trebalo nam je vremena da shvatimo u kakvom se položaju nalazimo, a on je bio sledeći: Lajf Mejnel je bio član australijskog kulta zvanog ,,Porodica“. Sada mi je jasno da je njegov opsesivni karakter poticao odatle, kao i njegova egocentričnost i zlokobni smisao za kontrolu.

BE KS TV O

47

„Porodicu“ je osnovala En Hamilton-Bern (Anne Hamilton-Byrne), sredinom šezdesetih. Sve je počelo u planinama severno od Melburna, gde su članovi „Porodice" meditirali, razgovarali, većali i uzimali LSD. Osnovna ideja je bila da je En u stvari reinkarnacija Isusa Hrista, ali s malo elemenata pozajmljenih od istočnjačke filozofije, tako da su njeni sledbenici verovali u karmičko božanstvo opsednuto pročišćenjem njihovih duša. En je prorokovala kraj sveta, tvrdeći, krajnje komično, kako će preživeti samo ljudi s planinskog masiva Dandenong, istočno od Melburna. En i njen muž su se obogatili od priloga sakupljanih za vreme okupljanja četvrtkom. Iako sekta nikada nije bila naročito velika, imala je aristokratsku auru (imali su sistem osvetljenja koji je stalno proizvodio plavu svetlost), a mnogi sledbenici bili su lekari iz srednje klase, koji su postali zavisni. Glavna moć sekte počivala je na mreži uticajnih sledbenika. U tom smislu, bili su masonski organizovani i mogli su da računaju na podršku najviših krugova, što nam je donekle objasnilo kako je Lajfu uspevalo da nam uvek uđe u trag. Lajfovo pravo prezime bilo je Hamilton. Bio je jedan od onih koje je ,,Porodica“ ,,usvojila“. En Hamilton-Bern i njen muž su kasnije bili osuđeni zbog falsifikovanja dokum enata o usvajanju, ali, dok su bili na vrhuncu, mogli su da izvrdavaju vlastima. Korišćenje LSD značilo je da su mnogi članovi sekte verovali kako su doživeli otkrovenje, a neke članice su bile srećne što mogu da igraju ulogu ,,tetki“, pošto je En Hamilton-Bern m anično sakupljala decu. U jednom trenutku ,,Porodica“ je imala dvadeset osmoro dece. Svuda po kući bili su postavljeni oltari u čast En Hamilton-Bern, a svako dete je dobijalo njenu fotografiju, kao da je Mao. Kult je bio opsednut seksom i čistoćom. En je, po svemu sudeći, patila od ludačke oholosti. Mrzela je ružne ili debele osobe i često išla na plastične operacije.

48

DŽULIJAN ASANŽ

Lajf Mejnel je bio sledbenik tog kulta. I sve što je radio bilo je odraz njegove veze s „Porodicom1. U jednom periodu, dok smo bežali od njega, živeli smo u Adelajd Hilsu, a onda se ponovo preselili, ovog puta u Pert, u zapadnoj Australiji. Smestili smo se u Frimantlu, koji se danas privlačno predgrađe, ali koji je tada uglavnom bio industrijska, lučka oblast. Imali smo komšinicu koja je znala sve o našoj situaciji i koja je jednoga dana došla iz mlečnog restorana da nas obavesti da je Lajf Mejnel primećen na ulici. Morali smo da bežimo. Ovog puta smo završili u kući u Paču, na obodu Melburna, na izduženoj, ravnoj ledini koja se naginjala ka potoku u podnožju brda. Jednom sam u potoku pronašao mrtvu ovcu, koja je smrdela i nadimala se. Prelazio sam s jedne na drugu stranu potoka, koristeći njena leđa kao neku vrstu mosta. Možda je to bilo vreme kada su razne neobične stvari mogle da mi izgledaju sasvim normalno. Zima je bila oštra, lokve su se ledile, a moje tragove u blatu prekrivala je ledena pokorica. Izgledali su kao tragovi čoveka na Mesecu sačuvani pod staklom. Svakog jutra sam morao da cepam drva za zagrevanje vode, koja je prolazila kroz cevi dimnjaka. Moja glavna rekreacija bile su pčele koje sam držao u košnici ispred kuće. Svakog jutra sam ih obilazio i tiho posmatrao kako rade svoj posao. Pčele se na poseban način brane od predatora. Stalno se kreću i um iru daleko od košnice. Siguran sam da je izolacija koju sam pomenuo, taj osećaj koji imate u nekim delovima Australije da je civilizacija negde drugde, bio razlog uspeha tih kultova. U toj farmerskoj zajednici imali su čudan odnos prema životinjama i sve je bilo prožeto nekom satanističkom atmosferom. Sećam se čak i jedne prodavnice s rekvizitima za satanističke obrede koju je vodila osoba po imenu Keri Kalkin (Kerry Calkin). Atmosfera je bila

BE KS TV O

49

slična onoj iz Gospodara muva,12 a naši životi su u to vreme bili prožeti mešavinom paranoje i osećanja krivice. Postajalo je sve zamornije. Biti stalno u pokretu. Bežati. Čuli smo da se Lajf približava; rekli su nam da je blizu nas, negde u brdima nadomak Melburna. Moj brat i ja smo tada najzad pružili otpor: jednostavno više nismo mogli da podnesemo pomisao da opet grabimo stvari i trčimo ka vratima. Da bismo ga namamili, majka i ja smo rekli mlađem bratu da može da ponese svog omiljenog crvenog petla, veoma visoku, ponositu pticu, snažne građe, ali i vrlo glasnu. Da bih parirao tome, insistirao sam da ponesem svoju dvospratnu košnicu. Zamislite tu scenu: sada već histerična majka i njeno dvoje dece, zajedno s celom njihovom menažerijom, zbijeni u običnom karavanu, koji odmiče prašnjavim putem. Postao sam neka vrsta stručnjaka za pčele. Takođe i stručnjak za njihovo prebacivanje s jednog mesta na drugo. Ulaz u košnicu morate da pokrijete slojem novinske hartije. Pčele će s vremenom progristi sebi put kroz hartiju, ali, ako se niste prevarili u proceni, ne pre nego što stignete na svoje odredište. Vozili smo se od Melburna do Brizbejna, deca su mirno spavala u kolima, a pčele tiho zujale u košnici. Sunce je počelo da izlazi i petao je hteo da probudi svet, ali ja sam ga uhvatio za šiju i osetio njegovo drhtavo, nemo „Dobro jutro“, i sve vreme slušao kako pčele sve besnije žvaću papir. ,,Požuri!“, rekao sam majci, a cela scena se pretvarala u košmar. ,,0ve pčele će se probiti kroz papir i onda će nam se osvetiti!“ Posle nekog vrem ena počeli smo očajnički da tražim o neku poljanu, da se pčele malo nadišu vazduha i da se pevac posere. Pčele su zujale sve jače i jače, m iris m eda i voska je ispunjavao kola, petao je počeo da kukuriče i onda smo se konačno zaustavili kod 12

Lord ofFlies, William Golding, 1954.

DŽULIJAN ASANŽ

50

neke ogromne crkve. Petao je odm ah iskočio i otrčao, a ja sam otvorio gepek karavana i rekao svima da se udalje, dok sam se pripremao da pokidam traku s ulaza košnice i pustim pčele napolje. Pčele su bile razjarene. Morale su da okrive nešto, po mogućstvu nešto čupavo i smeđe. Naravno, napale su petla, a meni je potajno bilo drago. Trčao je preko polja s rojem pčela koje su napadale njegove donje delove. I to se ponavljalo svakog dana, sve dok nismo stigli u Brizbejn. Ne postoji bog, kao ni univerzalna pravda, ali zato priroda poseduje svoju slatku ironiju. Malo posle našeg dolaska u Brizbejn izašao sam jednog dana napolje da bih video kako nekoliko otrovnih žaba, šest ili sedam njih, velikih i debelih, opakih, odvratnih, s nadutim otrovnim žlezdama na leđima, sedi tamo i proždire moje pčele kako su ove izlazile iz košnice. Aboridžini znaju kako da osuše te njihove otrovne kesice i da ih onda puše kako bi se omamili. Ali, ja u tom e nisam pronašao nikakvo uživanje. Naučio sam svoju konačnu lekciju iz preživljavanja u Australiji: ako putuješ na sever, onda svoje košnice uvek pravi nekoliko dobrih pedalja iznad zemlje. Dok smo bili u bekstvu, naučili smo nešto o preživljavanju. Naučili smo kako da se snalazimo s malo novca i nedovoljno normalnosti. Za nas je bilo normalno da nemamo stalno prebivalište i u tome smo postali dobri. Bio je jedan australijski lutalica, po imenu Nat Bjukenan, „Stari Blui“ (Nat Buchanan), koji je putovao s malo stvari i imao dara za istraživanje Australije, ali i za to da napravi nešto od svoje nezavisnosti. Knjiga koju je napisala njegova praunuka Bobi Bjukenan - Tragom Starog Bluija" - otkriva čovekakoji je poznavao Kvinslend, čoveka koji je znao kako da živi sa životinjama i ljudima, čoveka koga je njegov temperament navodio da pokaže hrabrost u 13

Bobbie Buchanan,

I n th e T ra c k s o f O l d B lu e y ,

1997.

BE KS TV O

51

suočavanju sa životnim preprekama. Bjukenan je bio nom ad irskog porekla kao i mi, i isto tako je preneo svoje navike na svoju decu. Razlika je, pretpostavljam, bila u tome što je Stari Blui tragao za prirodom i samim sobom, dok je nas progonila jedna prirodna sila, koju smo teško mogli savladati, a i to što smo se izgubili. Nat je bio pionir, prvi čovek, kako je pisala Bobi, koji je „prešao plato Barkli sa istoka na zapad i prvi koji je preveo veliko stado stoke od Kvinslenda do krajnje tačke Severne Teritorije“. Nat je umro 1901. više od osamdeset godina pre nego što smo moja majka, brat i ja kao izbeglice prošli pustinju Tanami. „Nat je bio živopisan, čak enigmatičan karakter“, kaže knjiga njegove rođake, „čija je priča toliko izuzetna, da ne ostavlja prostora za preterivanje.“ Moja majka je promenila ime. Zaključili smo da je Lajf sigurno imao kontakte u administraciji socijalne službe - smatralo se da ,,Porodica“ tako funkcioniše - tako da je izgledalo najbolje promeniti imena koja su se nalazila u vladinom kompjuterskom sistemu. Ali, on je bio zaista nadaren govornik i naveo bi svoje prijatelje da mu obezbede informacije o našim prebivalištima i tako bi nas uvek sustigao. U stvari je jedan privatni istražitelj bio taj koji se jednog dana pojavio i rekao nam za Lajfove bliske veze s kultom En Hamilton-Bern. Živeli smo u Fern Tri Galiju, a ja sam imao šesnaest godina. Pored toga, osećao sam se skoro kao muškarac, spreman da mu se suprotstavim. Možda je bila stvar u tom muževnom stavu i ozlojeđenosti, ali dovoljno je reći da sam znao da ga mogu srediti i da je izgleda i on toga bio svestan. Šunjao se oko kuće i ja sam izašao pred njega i rekao mu da odjebe. Bilo je to prvi i poslednji put da sam mu to rekao, ali nešto u samom načinu na koji sam to izgovorio učinilo je da ga više nikada ne vidimo. Neko vreme je pokušavao da dobije pravo da viđa mog brata, ali njegova istorija je govorila protiv njega i on je nestao.

52

DŽULIJAN ASANŽ

Iskreno rečeno, misli su mi bile negde drugde tokom najvećeg dela vremena dok nas je Lajf progonio s kraja na kraj Australije. Uvek sam voleo da petljam nešto s mašinama, da ih rastavljam i ponovo sklapam. Bio je to, pretpostavljam tehnički instinkt; bio sam sklon ne samo da nosim razne uređaje sa sobom ili da ih samo uključim već i da ih razumem. Posle Bretovog odlaska, prvi period mog života se završio i sada sam bio spreman da grabim pravo napred. U jednoj prodavnici u Lizmoru ugledao sam fascinantnu, novu mašinu, koja mi je odmah rekla nešto novo. Stajala je u izlogu: kompjuter Komodor 64. Modernim očima taj kompjuter izgleda smešno primitivno; zdepasta, kockasta masa sive plastike, koja je radila s disketama više nego dvostruko većim od telefona koji nosim u džepu i sa sto hiljada puta manjim kapacitetom. Danas ga možete pogledati i reći kako podseća na rashodovani deo scenografije iz Zvezdanih staza, kao detinjasta predstava o tome kako bi mogla izgledati budućnost. Ali, za nekog iz malog australijskog grada, kao što sam bio ja, to jeste bila budućnost i ja sam želeo da je shvatim. Do trenutka kada sam napunio šesnaest godina, kompjuter je već postao moja svest. Bio je to početak novog života. To ne znači da je stari život izgubio prevagu - imao ju je, a ima je i dalje - ali, na neki način, sada je kompjuter bio taj s koji sam razgovarao ili kroz koji sam govorio, sežući dalje od lokalnih interesovanja, ka onoj tački u beskonačnosti u kojoj se Ja utapa u istoriju. Kasnije je to Ja, odnosno moje Ja, počelo da opseda mnoge rubrike u štampi. Da li sam bio arogantan ili lud, nehajan ili manipulativan, osetljiv ili okoreo ili možda tiranin? Ali, to Ja o kojem su pričali bilo je samo u njihovim glavama. To je bilo deo njihove fantazije. Pokušavao sam da se bavim svojim poslom, pod stalnim pritiskom, i nisam imao kad da budem svestan sebe, kako su oni to zamišljali. Ljudi danas

BE KS TV O

53

vole da se igraju sopstvenom ličnošću: misle da je sve samo neka sapunska opera. Ali, zaista verujem da se to ,,Ja“ nalazi negde iza mene: s kompjuterom i nekim životnim projektom, više ne pronalazite sebe u jurnjavi od jedne lične sitnice do druge. Iščezavate u nečemu većem i služite mu najbolje što možete. Možda je to bilo nešto generacijsko. A neki to prosto ne shvataju. Žele da vas uguraju u svoje stare fiktivne kategorije: da budete Bili Kid ili Dr No, Robin Hud ili Dr Strejndžlav. Ali, verujem da je tokom osamdesetih sazrela generacija koja nije razmišljala na taj način. Bili smo odgajani na kompjuterima i nismo priznavali ,,Ja“: priznavali smo samo ,,mi“ i, ako je to uopšte bilo moguće, ,,nas i njih“. Kada je reč o kompjuterima, postoji kliše o zaluđeniku iz spavaće sobe, odvojenom od svega. U stvari su klinci koji gledaju TV ti koji su odsečeni, pasivni, usamljeni. Mi smo mogli bdeti cele noći, ali najbolji m eđu nama su pravili ono što su ostali gledali. Poznavati sopstvene misli - prerasti ih, zaći u misli drugih, u taj slatki zaborav - znači smestiti dobar deo sopstvenog duha u prostor kompjutera. Bez namere da budem pretenciozan, mogao bih da kažem da je to značilo ne samo novi oblik postojanja u svetu već i novi način boravka u sopstvenoj koži. Za ljude će to uvek biti problem kad očekuju od nas, čak i sada, da ispunimo stare zahteve ega. Ali, mi smo još u mladosti naučili kako posvećenost deluje u kompjutersko doba: ona preobražava krvotok u obaveštajni sistem, koji zavisi od vas i od kojeg vi zavisite. Nekada je to bila naučna fantastika, ali sada je to svakodnevna stvarnost, iako pretpostavljam da će mnogim ljudima to ostati strano; ali, pripadam generaciji koja je prodrla duboko u mašine, tražila od njih pomoć u borbi za pravdu, tako da se nadm udri stara garda, čak i oni buntovni elementi stare garde, kao što su moji roditelji, koji nisu znali kako da razbiju obrasce moći i korupcije koji svet čine nepravednim.

54

DŽULIJAN ASANŽ

Kompjuteri su pružili pozitivan prostor u negativnom polju: pokazali su nam da možemo početi iznova, protiv ,,sebstva“, protiv ,,društva“, gradeći nešto manje pogrešno i manje iskvareno, na tim svežim pašnjacima koda. Znali smo da bi jednog dana to moglo promeniti svet - i promenilo ga je. Stara garda će doći sa svojim etiketama i svojim medijima, svojim uvreženim osećajem za ,,nacionalni interes“ i patriotizam, svojim optužbama za izdaju, ali mi ćemo uvek znati da je svet mnogo moderniji nego što misle. Kairo je čekao. Tunis je čekao. Svi smo očekivali dan kada će nam naša tehnologija omogućiti da proširimo univerzalnost slobode. U budućnosti vlast neće počivati na uperenom revolveru već na komunikacijama, a ljudi će otkrivati svoje mogućnosti ne na osnovu odobrenja neke male i moćne klike, već tako što će moći da iščeznu u društvenoj mreži s ogromnim političkim potencijalom. To sam bio ja, sa šesnaest godina. Predao sam se svom kompjuteru. Stavio sam na probu svoj osećaj za prirodni svet, u kojem sam odrastao, za sve to blistavo sunce i senke krošnji, za sve te zvezde i pčele. Godine misterija i ljudskih intriga takođe su otišle u kompjuter; na neki način, uvek ću pokušavati da odgovorim na parabole iz svog detinjstva, od protesta protiv rata u Vijetnamu, do sektaškog proganjanja, i to će biti najbliže koliko je meni dato da priđem istini. Morate imati svoje Ja da biste ga mogli izgubiti - ili upotrebiti - i zato sam siguran da je u posao koji sam radio u WikiLeak.su utisnut duh mojih ranih godina. Kažem duh, zato što se to tako ispoljava. Taj rad je prožet onim prvim načelima i ranim iskustvima i to tako ide. Ovo je priča o osobi koja će s vremenom obaviti određeni posao. Naš rad utiče na svet. Ali, priča ne počinje s radom: rad počinje s pričom. To je razlog zašto sam morao da se vratim u divljinu svog ranog detinjstva, zato što smo oboje - moj rad i ja - počeli na tim

BE KS TV O

55

savršenim proplancima neznanja. Kada sam napunio šesnaest godina, seo sam za svoj kompjuter i počeo da sve ostalo ostavljam za sobom. Sada su tu bili kompjuterski stolovi, stare čarape, hrpe kompjuterskih disketa i načeti sendviči. Kompjuter i ja bili smo jedno: noću smo kretali u potragu za novim. Sledeća životna faza, koja je uključivala razbijanje kodova i hakovanje, pokazaće se kao prava veza sa budućnošću kojoj smo se nadali. Uskoro sam lutao unutar kompjutera, u unutrašnjoj mreži u kojoj su stotine hiljada kompjutera živeli u uzajamnoj sinhronizaciji, a tu sam bio i ja, koji je pokušavao da misli na jeziku samih kompjutera. Novi život se razbuktao u meni, ali i u drugima koje sam usput upoznavao. Verujem da je moje lice zračilo plavom svetlošću, u spavaćoj sobi naše poslednje kuće, usred drveća, dok se sjaj nekog sasvim novog otkrića širio duboko u noć. Izgledalo je kao da i sama pravednost može živeti s one strane žmirkavog kursora.

4

MOJ PRVI K O M P J U T E R ono vreme kompjuteri su dolazili bez ičega; nisu u sebi imali nikakve programe. To je jedna od stvari koje su izgubljene za novu generaciju klinaca koja dobija svoj prvi kompjuter. Oni su danas prethodno napunjeni svim vrstam a softvera, m oderne grafike i ostalim, ali, kada sam ja počinjao, tu je bio samo jedan sloj iznad golog metala. Kucali biste u tu predivnu prazninu, čekali da se ona ispuni mislima. Stvar je bila program irana da prihvati ono što pišete, i to je bilo sve: kao tinejdžeri, odlazili smo u taj prostor baš kao istraživači koji žele da otkriju novi teren. Kao i u matematici, gde postoji oblast atoma, kompjuter je imao prostor i skup mogućih zakonitosti koje su se mogle postepeno otkrivati. Sve zakone i oblike operacija i sporednih efekata tek je trebalo otkriti. I to je bilo ono što smo radili. Uzbuđenje se jedva moglo obuzdati: za nekoliko m inuta na svom kom pjuteru mogli ste naučiti nešto što je bilo beskonačno. Mogli ste da obučite svoj kom pjuter da ispisuje reč ,,zdravo“ do u beskonačnost, neku kom andu koja se nikada ne završava, a za m ladu osobu otkriće tako duboke vrste moći je

MOJ PRVI K O M P J U T E R

57

nešto, u najmanju ruku, veoma uzbudljivo, a u krajnjoj liniji revolucionarno. Doduše, misli vam moraju biti čiste. Kompjuter neće razmišljati umesto vas: bilo je razlike između stava „Hoću da kompjuter računa“ i „Evo kako ćeš da računas1. Kao tinejdžerski kompjuterski zaluđenici, upustili smo se u posao formulisanja preciznih instrukcija. Škola nas nije učila tome. Naši roditelji nas nisu učili tome. Otkrivali smo to sami, upoznajući se sa životom kompjutera. Naravno, bilo je i onih koji su samo hteli da igraju igrice i to je bilo u redu. Ali, nekoliko nas je bilo zainteresovano da projektuje svoje misli u kompjuter, da bi se tako stvorilo nešto novo. Počeli smo da pišemo kodove, ali počeli smo i da ih razbijamo. Gde god da sam išao, nosio sam sto za kompjuter i kutiju sa disketama. To je bio raj. Možete gledati u zvezde i steći određenu predstavu o beskonačnosti, a onda pogledati kompjuter i pomisliti: beskonačnost se nalazi i ovde, ali mnogo manje udaljena. Dobar deo našeg početnog znanja poticao je od ljudi koji su pisali kompjuterske priručnike. Najbolje priručnike nije uvek bilo lako savladati, ali mi smo širili informacije i tako je počelo da se formira tinejdžersko podzemlje: labavo povezane grupe sastavljane od onih koji su stekli određeno znanje i mogli da ga podele. Uskoro je postalo jasno da ta potkultura u koju smo bili uključeni nije samo lokalna, da nije samo australijska: postojala je svetska potkultura ljudi koji su preuzimali kompjuterske programe softverskih kompanija i modifikovali ih, razbijali njihove zaštitne kodove, tako da ste mogli da ih kopirate i ustupite prijateljima. Uglavnom je to bilo izazova radi. Oni koji su pisali kodove i oni koji su ih razbijali bili su u nekoj vrsti konkurencije, samo što su oni koji su ih pisali bili u svojim dvadesetim godinama i radili za kompanije. Mi smo bili u svojim sobama i smejali se ispred ekrana.

58

DŽULIJAN ASANŽ

Ti momci su bili autoriteti. Nikada ih nismo sretali. Ponekad bi ostavljali skrivene poruke u softverima, ispod slojeva zaštita, koje smo hteli da zaobiđemo, a ponekad je program bio izgrađen tako da napada delove naših kompjutera, dok smo mi pokušavali da provalimo softver. Naš odnos s kompjuterima bio je važan element u proširivanju naših umova. Naučili smo toliko toga, toliko brzo, i sada smo znali da svoje kompjutere možemo naučiti kako da prošire sopstvenu kompleksnost, na osnovu naših instrukcija. Nadmetanje između nas i proizvođača inicijalnih softvera zapravo je ubrzalo proces: možemo biti neprijatelji, ali zajedno smo pogurali celo umeće napred, kao što se to, pretpostavljam, događa u nekoj izuzetno dobroj partiji šaha. Počeo sam da pišem programe. Mnogo kasnije, zbog WikiLeaksa, neki ljudi će pomisliti da je sve to bila samo stvar politike. Ali, veliki deo onoga što smo radili vezan je za logiku kompjuterske inteligencije, odnosno za preciznu interakciju s onim što kompjuterska inteligencija čini neminovnim. Po mnogo čemu, sve je ostalo isto kao i u našim sobičcima. Krajnje granice moći kompjutera ne određuje osoba koja prosto slaže komponente u nekoj kineskoj fabrici, već su upisane u samo značenje onoga što kompjuter jeste. Alan Turing je bio taj koji je primetio kako bilo koju preciznu instrukciju koja se može zapisati na papir i predati drugom ljudskom biću potencijalno može da sledi kompjuter. I mi smo oduševljeno prihvatili tu ideju. Ljudi to mogu prihvatiti vrlo emotivno, ali posredi je prosto ono što se dešava kada se izumima dopusti da ostvare svoj potencijal, s neprekidnim radom ljudske mašte. Time što smo razbijali kodove učinili smo ih boljim, a time što smo ih pisali, učinili smo ih težim za razbijanje. Bila je to kružna ironija, izvor velike radosti za tinejdžere koji su krenuli tim putem. Svaka noć bila je kao nova avantura. Poštom su počele da mi stižu diskete iz inostranstva. Iz Amerike,

MOJ PRVI K O M P J U T E R

59

Švedske, Francuske, gde su novi prijatelji razbijali kodove i slali mi svoje stvari, kao i ja njima, pri čemu se poštarina nije plaćala pošto smo upotrebili sistem korišćenih markica. Bilo je sjajno biti živ u trenutku kada se toliko toga menjalo - toliko toga je bilo novo - i osetiti kako vam groznica progresa struji kroz prste i razliva se po tastaturi. Imao sam šesnaest godina i bilo je to moje vreme: pronašao sam svoj poziv, svoje umeće, svoje istomišljenike i svoju strast, sve odjednom. Sigurno smo, u neku ruku, bili arogantni isto koliko i neposlušni, ali mladim ljudima tog uzrasta je potrebno da osete sopstvenu snagu - a mi smo prosto leteli. Mislim da mogu reći kako je Australija u to vreme sm atrana za neku vrstu provincijske baruštine. Patila je od određene kulturne podređenosti, od definitivnog saznanja da je zemlja živela u stalnom zapećku u odnosu na glavne tokove evropske kulture i američkog života. I na svoj mali način - mali, ali koji će postati veliki - mi smo se opirali tome. U to vreme živeo sam s porodicom u predgrađu Melburna, ali počeo sam i da zauzimam svoje mesto u elitnoj grupi kompjuterskih hakera. Osećali smo se kao samo središte sveta koji se okreće, ništa manje značajni od vodećih kompjuterskih majstora iz Berlina ili San Franciska. Melburn se rano istakao na svetskoj kompjuterskoj mapi, što je delom bila i naša zasluga: igrali smo se globalnom predstavom o tome kako bi tehnologija mogla da funkcioniše i ni na trenutak se nismo osećali udaljenim ili kao provincijalci. Osećali smo da bismo mogli da vodimo svet, što je prilično lep osećaj kada živite u dupetu planete. Australija se uobičajeno zamišlja kao laguna u engleskom moru; britanska kultura je nastojala da nas preplavi, sa svojim velikim kolonijalnim osećajem za nacionalne vrednosti. To je bila naša stvarnost i zato, kada smo se borili, morali smo se boriti kao kraljevi. Mentalitet hakera iz Melburna odisao je tom vrstom drskosti. Nismo se osećali odvojenim

60

D Ž U L I J A N AS AN Ž

od glavnih tokova: mi smo bili glavni tok. I ako se ima u vidu da inovacija često zavisi od samopouzdanja - ma koliko prolaznog, ma koliko pogrešnog - sebe smo videli na vrhu sveta. Leveleri iz XVII veka su hteli da ono što je politički podređeno stave u prvi plan: istoričari su kasnije pisali o Svetu okrenutom naglavačke. Kristofer Hil je pisao o „ljudima bez gospodara“,14 koji se otimaju vlastelinima, koji će postati odmetnici ili razbojnici - ako je to potrebno. Moj bivši prijatelj iz kompjuterskog podzemlja uživao bi u rečima levelera Vilijema Erberija (William Erbery): „Lude su najmudrije, a ludaci najtrezveniji m eđu ljudim a... Ako ludilo treba da bude u srcu svakog čoveka... onda je ovo ostrvo Velika Ludnica... Hajde, budimo svi ludi, zajedno."15 Bilo je to vreme novih ideja, energije, posvećenosti. Ideja o narodnom suverenitetu nad internetom, o „rađanju slobode“ u toj areni, još je bila daleko od ostvarenja i za nju se uvek mora voditi ogorčena borba. To sam saznao tek kasnije, ali mogli smo da se pozovemo i na Miltona, koji je pisao o nekoj vrsti svetog opravdanja za građansku neposlušnost, o „naciji koja nije troma ili tupa, već puna hitrih, lucidnih i prodornih duhova, sposobnih za izume, prefinjenih i ubedljivih u raspravama, koji mogu ostvariti najviše ljudske domete, kojima se možete težiti.“ Nismo bili ni toliko ambiciozni, niti toliko sposobni, ali bili smo na tragu nečega o čemu svet do tada nije ništa znao. Iz naših soba u predgrađima tražili smo i pronalazili globalnu kompjutersku mrežu. „Vihor dolazi sa severa“, pisao je jedan od junaka Levelera. Dobro, možda je zaista tako. Ali, u m odernom svetu okrenutom naglavačke 14 Christopher Hill, The World Turned Upside Down: Radical Ideas During the English Revolution, 1972. 15

Navedeno u C. Hill, The World Turned Upside Down.

M OJ PR VI K O M P J U T E R

61

mogli bismo reći da taj vihor dolazi s juga i tako odati Australiji dužnu počast. U svakom slučaju, energija koju smo imali bila je, makar samo nesvesno, povezana s mnogim velikim, neopevanim naporima da se sloboda otme iz ruku nevidljivih sila. Neki od nas su možda bili toliko zaslepljeni da su mislili kako će nam budućnost biti zahvalna - ali, nije bila. Žrtve te zablude čekali su zatvori. Prava zora otkrovenja nije došla sa kompjuterom, već sa modemom. Kada sam to nabavio, znao sam da je sve gotovo. Prošlost. Stari stil. Australija kakva jeste i svet kakav je nekada bio. Kraj. Imao sam oko šesnaest godina kada je ta nova zora svanula iz male kutije, koja je radila zaista sporo. Pre interneta, osećaj za globalnu kulturu u svetu kompjutera razvijao se kroz „oglasne table“ (BBS, „bulletin board system“). Ti izolovani kompjuterski sistemi bili bi postavljeni, recimo u Nemačkoj, a vi biste se povezivali telefonom i razmenjivali poruke i softver. Odjednom smo svi bili povezani. Naravno, problem je bila cena m eđunarodnih poziva ali neki naši prijatelji postali su stručnjaci za manipulisanje telefonskim linijama. Zvali su se frikeri (phreakers). Tu su i sve te gluposti o prvim kompjuterskim hakerima koji kradu novac iz banke i tome slično: većina hakera koje sam poznavao zanimala se samo za besplatne telefonske razgovore. To je sve bogatstvo koje su stekli; ali, kakvo je to samo bogatstvo bilo provesti noć povezan sa svim tim prekomorskim znanjem. Taj osećaj otkrivanja bio je skoro galaktički. Nekoliko dana pošto sam dobio modem, napisao sam program koji je m odemu govorio kako da potraži druge modeme. Skenirao je glavne poslovne centre Australije, a kasnije i drugih delova sveta, da bi otkrio koji kompjuteri imaju modeme. Znao sam da se na drugom kraju telefonskih linija nalaze zanimljive stvari. Samo sam hteo da otkrijem koji me brojevi vode do njih; to je skoro bila samo stvar matematike, videti kako biste se mogli poigravati s brojevima.

62

DŽULIJAN ASANŽ

Nije stvar u tome da je još u toj fazi to bilo subverzivno: to su prosto bili sjajni izleti u daljinu i istraživanje sveta, osećali biste se kao da jašete na nekom sasvim novom talasu, tehnološki najprefinjenijem delu industrijske civilizacije. Bila je to smela pomisao, ali i osećanje je bilo veliko i ne mogu ga umanjiti. Stvar je bila prefinjena, ali ne i mi; za mnoge od nas to je bilo kao kada smo kao klinci upadali u kamenolome ili napuštene zgrade. Morali smo da vidimo šta ima tamo. Prosto nas je svrbelo da preskočimo ogradu i uđemo. Bilo je uzbudljivo zaći u svet odraslih i uputiti mu izazov. Tako počinje hakovanje. Poželite da prekoračite barijere podignute da vas zadrže napolju. Većina je bila podignuta iz komercijalnih razloga, da bi se sačuvao protok profita, ali za nas je to bila i bitka u dovitljivosti i vremenom smo uvideli da su mnoge od tih barijera bile ozbiljne. Bile su postavljene da bi ograničile ljudsku slobodu ili kontrolisale istinu, što je, pretpostavljam, samo druga vrsta protoka profita. Počeli smo tako što smo ometali komercijalne težnje nekih kompanija i uzbuđenje je bilo neizmerno. Bilo je to kao kada prvi put pobedite neku odraslu osobu u šahu. Zapanjim se kada nabasam na ljude koji ne mogu da shvate uživanje u svemu tome, zato što je to uživanje u samom stvaranju, u bliskom poznavanju nečega i njegovom pretvaranju u nešto novo. Hakovanje je počelo da nam liči na kreativni poduhvat: bio je to način da se preskoče zidovi podignuti radi zaštite moći i da se nešto promeni. Držati ljude izvan sveta kompjuterskih sistema bilo je, za ljude koji njime upravljaju, pitanje kontrole, po mnogo čemu slično Orvelovom shvatanju državne kontrole, i za nas je bilo sasvim prirodno da radimo na tome, u svom mladalačkom pokušaju da istražimo svet. Naravno, vlade su u to vreme imale kompjuterske sisteme čija je razvijenost bila direktno srazmerna njihovom nacionalnom bogatstvu i vojnoj snazi. Najzanimljivija je bila mreža X.25, kroz koju je

MOJ PRVI K O M P J U T E R

63

većina zemalja vodila svoje poverljive vojne kompjuterske vebsajtove. Oko osam hakera na svetu je otkrilo i delilo između sebe pristupnu šifru: prosto smo ostajali bez daha gledajući kako vlade i korporacije sarađuju u toj vrsti mreže. A creme de la creme svetske hakerske zajednice ih je neprestano posmatrao. Ulazio sam u svoje kasne tinejdžerske godine, a Berlinski zid je bio pred rušenjem, što će promeniti sve; bila je to velika, epohalna promena u značenju ideologije, o kojoj se govorilo na vestima svake noći. Ali, mi smo već menjali svet. Kada bi se televizori isključili, a roditelji otišli u postelje, bataljon mladih kompjuterskih hakera ulazio bi u te mreže, pokušavajući da dovede do promene, rekao bih, u odnosu između pojedinca i države, između informacije i uprave, koja bi se u pravi čas pridružila rušiteljima zidova, u njihovom nastojanju na sruše stari poredak. Svaki haker je imao nadimak, a moj je bio Mendaks, po Horacijevom splendide mendax - uzvišeni lažov ili možda „sjajni prevarant“. Svidela mi se ideja da skrivajući se iza lažnog imena, tako što ću lagati ko sam ili odakle sam, ja, tinejdžer iz Melburna, mogu zapravo da govorim mnogo verodostojnije o svom pravom identitetu. Do tada mi je na kompjuterski rad već odlazilo mnogo vremena. Počeo sam da patim od hakerske bolesti: nesanica, neizmerna radoznalost, rešenost i opsednutost preciznošću. Kasnije, kada sam postao poznat, ljudi su uživali da ukazuju kako patim od Seprgerovog sindroma ili kako se klatim negde u autističnom spektru. Ne želim da nikome kvarim zabavu i zato recimo da je tako - da su svi hakeri, svi ljudi, rekao bih, pomalo autistični. Ali u svojim srednjim i kasnim tinejdžerskim godinama jednostavno nisam mogao da se fokusiram na bilo šta ako u tome nisam video veliki prodor. Domaći zadaci bili su mučenje; svakodnevna komunikacija davež. Nekako sam se našao u neskladu s lokalnim zvucima, lokalnim vremenom, da bih održao

64

DŽ ULI J AN ASANŽ

osećaj za frekvenciju koja je bila internacionalna. Pred sobom smo imali hiljadu zadataka i postali opsednuti istraživanjem tih prvih mreža, tog interneta pre „interneta". Tu je bio i taj američki sistem, zvani Arpanet, u koji su se Australijanci u početku mogli uključiti samo ako su bili na nekom univerzitetu. Tako smo se prošvercovali u taj sistem. To je sigurno stvaralo zavisnost, projektovati svoje misli u svet na takav način, gde je svaki korak bio neovlašćen. Prvo biste hakovali univerzitetski kompjuterski sistem, a onda hakovali način da iz njega izađete. Dok biste bili unutra, upadali biste u kompjuterske sisteme drugde u svetu - tipično, makar za mene u to vreme, to su bili kompjuteri Pentagonove Osme komandne grupe. Zaronili biste u taj kompjuterski sistem, preuzimali ga, projektovali svoje misli, od vaše neuredne sobe sve do celog sistema, duž svih njegovih hodnika, i svo to vreme učili kako da taj sistem upoznate bolje nego ljudi iz Vašingtona. Bilo je to kao da ste u stanju da se teleportujete u unutrašnjost Pentagona, da biste tamo šetali i preuzimali komandu, kao u filmu u kojem izvikujete naređenja statistima koji sede za radarskim ekranima. Strava. To je bila prava reč. I brzo smo izašli iz fantazije svega toga, da bismo shvatili da je reč o nekim sasvim novim elementima budućnosti. Virtualna stvarnost - koja je bila jedna od glavnih tema naučne fantastike, a koja je danas jedan od glavnih oslonaca života - za mnoge od nas je nastala na tim auto-putevima kojima smo noću išli sami. To je bilo nešto prostrano. To je bilo intelektualno. Morali ste da nastojite da se povežete s mislima ljudi koji su izgradili putanje. Morali ste da razumete strukturu njihovog razmišljanja i smisao njihovog rada. Sve to je bila divna priprema za kasnije bavljenje vlašću, videti kako ona funkcioniše i šta radi, da bi zaštitila vlastite interese. Čudno je bilo to što ne biste mnogo marili da nekog opljačkate ili da se upustite u bilo koju vrstu kriminala ili pobune. Osećali ste

MOJ PRVI K O M P J U T E R

65

da sami sebe stavljate na probu. Ljudi to ne shvataju: misle da smo samo mahnito proganjali bogate ili podlegli nekom m račnom snu o upravljanju svetom. Ne. Pokušavali smo da shvatimo raspon i kapacitet sopstvenih umova i da vidimo kako svet funkcioniše, da bismo ispunili svoj zavet, zavet koji bismo svi mogli imati, da u njemu živimo bez stega i da ga učinimo boljim - ako je moguće. Sudarali biste se sa svojim protivnicima unutar sistema. Kao susret sa strancima u mrkloj noći. Mislim da je u to vreme bilo možda pedeset ljudi iz celog sveta, protivnika i zaverenika, pri čemu su i jedni i drugi činili elitnu grupu kompjuterskih istraživača, koja je radila na najvišem nivou. Neke tipične noći, imali biste, recimo, jednog australijskog hakera koji razgovara s italijanskim hakerom, unutar kompjuterskog sistema nekog francuskog nuklearnog kompleksa. U okvirima mladalačkog iskustva to je bilo nešto od čega staje mozak. Danju biste išli ulicom u supermarket, sretali poznate ljude, koji su vas možda videli samo kao lenjog tinejdžera, a vi znate da ste prošle noći bili negde duboko u sistemu NASA. Na nekom osnovnom nivou, mogli ste se osetiti kao da imate posla direktno s generalima i ljudima od vlasti, i neki od nas su s vremenom osetili da dolazimo u dodir s centralnim političkim telima naših zemalja. To nije izgledalo opasno; delovalo je prirodno. To nije izgledalo kriminalno: izgledalo je oslobađajuće. Najzad, nismo imali osećaj da smo se upetljali u nešto van svoje kompetencije. Kutija je bila naša. Gledali smo na Pentagon ili Citibank i govorili: „Hakovali smo vas. Počeli smo da shvatamo sistem. Deo vaših kompjutera je sada naš. Preuzeli smo ih da bismo od njih napravili opšte vlasništvo.“ Niko do nas nije nikada povredio bilo koga ili napravio neku štetu, u svojim noćnim pohodima, ali nikada nismo bili toliko naivni da bismo poverovali kako će i vlasti tako misliti. Do 1988. australijske vlasti su nastojale da pronađu neke probne slučajeve kako bi

66

DŽ ULI J AN ASANŽ

opravdale Zakon o kompjuterskom kriminalu, tako da sam znao da moram biti oprezan. Svoje diskete sam čuvao u košnici. Bio sam siguran da momci iz Kriminalnog istražnog biroa neće rizikovati da budu izbodeni kada pčele izbace svoje žaoke. Bilo je nekoliko hakera, vrlo nadahnutih, s kojima sam se sprijateljio: Feniks (Phoenix), Traks (Trax) i Glavni Osumnjičeni (Prime Suspect). Poslednja dvojica su se povezala sa m nom u grupu koju smo nazvali Internacionalni subverzivci. Išli smo u noćne pohode na kanadsku telefonsku kompaniju Nortel, na Nasu i Pentagon. Jednom sam došao do lozinke koja mi je bila potrebna za pristup Prekomorskoj telefonskoj komisiji tako što sam telefonom pozvao njihovu kancelariju u Pertu i predstavio se kao njihov kolega. Dok sam razgovarao s njima, pustio sam traku s lažnom kancelarijskom bukom - zujanjem fotokopira, kliktanjem tastatura, žagorom - da bih napravio pravi ambijent za svoju prevaru. Odm ah su mi dali lozinku. Zvuči kao igra, što je na neki način, pretpostavljam, i bila. Ali, kada je donet novi zakon, nismo se više osećali kao alpinisti koji prodiru u prirodni rezervat da bi ga istražili, već kao kriminalci koje čeka deset godina robije. Neki moji prijatelji su već bili hapšeni i znao sam da je samo pitanje vremena kada ću i ja postati meta racije. Sticajem okolnosti, moj brat je bio taj koji ih je pustio unutra. Imao je svega jedanaest godina. Pukom srećom, nisam bio kod kuće. U svakom slučaju, policija nije imala dokaza i cela racija bila je pucanj u prazno. Kružile su svakakve izmišljotine o hakerima koji potkradaju Citibank. Sve su to budalaštine. Zanimala nas je krađa struje, za naše kompjutere, krađa telefonskih poziva i poštanskih markica, a ne krađa novca. Daleko od toga da tražimo neku finansijsku korist, dobro smo pazili da ne uništimo ništa što bi nam se našlo na putu. Ako bismo hakovali neki sistem, popravljali smo sve

MOJ PRVI K O M P J U T E R

67

za sobom, često ostavljajući sporedni ulaz, na koji bismo mogli ponovo da uđemo. Počeli su sa celodnevnim prisluškivanjem naših telefonskih razgovora. To je bilo tako uvrnuto, ali uvrnutost se ušunjala i u karakter nekih od tih klinaca. Ako ćemo iskreno, neki od nas su ionako bili uvrnuti, uglavnom oni koji su dolazili iz onoga što se danas naziva disfunkcionalnim porodicama, gde je i zavisnost imala neku ulogu i gde je prerušavanje već bilo deo slike. To je u dobroj meri važilo za mene, pri čemu sam ja spadao u manje opsesivne klince. Moj prijatelj Traks, na primer, oduvek je bio ekscentričan, a izgleda da je patio i od neke vrste neurotične strepnje. Mrzeo je putovanja, retko dolazio u grad i jednom nagovestio da posećuje psihijatra. Ali, često sam otkrivao da su najzanimljivije osobe pomalo neobične, a Traks je bio i jedno i drugo. Hakovanje je za nas bilo način da se povežemo s drugim klincima koji se nisu osećali kao taoci normalnosti. Hteli smo da idemo svojim putem i nagonski dovodili u pitanje autoritet. Kada je reč o meni, rođen sam s tim nagonom. Rođeni smo u popustljivom društvu, ali naša generacija je možda više dovodila u pitanje značenje popustljivosti. Nismo živeli u m ehuru psihodeličnih brbljarija 0 slobodi iz šezdesetih - nisu ni moji roditelji, koji su hipike uvek smatrali zapanjujuće apolitičnim - i hteli smo ne da samo protestujemo protiv izopačene vlasti već da je zbacimo. Ako smo uopšte bili subverzivni, onda je bila reč o podrivanju iznutra. Razmišljali smo na isti način kao i momci koji su vodili kompjuterske sisteme. Poznavali smo njihov jezik i razbijali njihove kodove. To je sve više bila stvar praćenja neumitnog, praćenja logike onoga što smo otkrili 1razumevanja uloge društva u svemu tome. Oko proslave dvestagodišnjice Australije, 1988. godine pojavilo se novo samopouzdanje, novo obilje kućnih kompjutera, novi polet u popularnoj kulturi, kao

68

DŽ ULI J AN ASANŽ

i osećaj, među onima od moje vrste, da vojnoindustrijski kompleks za bombardovanje ljudi i kupovinu stvari treba srušiti. Brzo smo odrastali i sazrevali za pravljenje problema. Već smo bili označeni kao mete Biroa. Mislim da se s pravom može reći da sam bio više politički nastrojen od svojih prijatelja. Oduvek sam verovao, a verujem i dalje, da veliki deo svoje snage tiranske sile duguju svojoj sposobnosti da prikriju svoju vlast. Nije mi trebalo mnogo vremena da bih, na osnovu svog iskustva unutar sistema, shvatio kako ,,tajna“ zona može biti pravo mesto za suočavanje s tim silama. Hakovanje nas je pokrenulo. Na osnovu histerije koju je izazvala naša zabava, kao i po novim zakonima, znali smo da smo pogodili nešto temeljno, kada je reč o skrivanju tajni. Vlade su bile uplašene: i to, kako se pokazalo, mnogo više nego ljudi koji su demonstrirali na ulicama ili bacali Molotovljeve koktele s barikada. Internet će ponuditi model pobune koji korumpiranu vlast ometa čistom naukom. To je značilo, „Nemate više kontrolu nad time kako razmišljam o vama.“ Jedan naslov iz australijskih novina iz devedesetih glasio je: „Kada delite svoj disk, to je isto toliko opasno kao i kada delite iglu.“ To je trebalo da znači da je širenje informacija isto što i širenje side, što je uglavnom bio nivo napada s kojima smo od tada morali da se suočavamo. Niko od nas nije bio Ned Keli;16bili smo Robin Hud; mongolska horda; u stvari, bili smo mladi ljudi, u kasnim tinejdžerskim godinama, koji otkrivaju šta je to što pokreće svet i zašto su neki satovi navijeni pogrešno. Vladali smo našom novom tehnologijom i, kada su se stvorili uslovi, poželeli smo da svoje znanje upotrebimo u korist pravde i poštenja. Ali, mnogi ljudi to nisu hteli. Mnogi autoriteti su nas mrzeli. To je glavni element moje životne priče - stavi 16

Ned Kelly: australijski razbojnik iz XIX veka

MOJ PRVI K O M P J U T E R

69

ga pod ključ, ućutkaj ga. Tek sada, posle dvadeset godina, mogu da vidim kako sam uopšte funkcionisao s tom neurotičnom energijom. Mislio sam da je veliki pritisak nešto što prosto ide uz mladost, budući da još od desete godine nisam proživeo nijedan duži period smirenosti. Od samog obima našeg prestupništva obuzimala bi me drhtavica. Bili smo klinci, ali sada smo se konačno sreli sa silama tako opasnim i moćnim da je počelo da nam sviće kako nećemo biti samo proganjani već i da će, po svoj prilici, hteti da nas obeleže za ceo život. Svet je bio pun Golijata, a mi smo bili ranjivi. Vreme vas uči - ili je makar podučilo mene - kako moćni umeju da lažu i da se svete kada se nađu u škripcu. Učite kako da zadržite svoj položaj, ispravite greške (tamo gde je to moguće) kako da držite glavu gore i nikada ne zaboravite da su ljudi koji su se borili protiv najvećih javnih lažova uvek bili prokazani. Trikovi za ocrnjivanje su u mom slučaju postali gotovo komični, ali, u ono vreme, kao tinejdžeru još uvek nespremnom za lisice, nije mi bilo lako da ostanem na nogama. Posle racije u maminoj kući osetio sam da tajne sile sve više stežu obruč. Izbrisao sam sve svoje diskove, spalio sve što sam odštampao i pobegao iz predgrađa, zajedno sa svojom devojkom, da bih živeo u jednom skvotu u centru. Život begunca sada je postao ozbiljan, i kao da se neće nikada završiti.

5

SAJFERPANK nternacionalni subverzivci bili su drugačiji od ostalih hakera. Neki hakeri su dizali veliku larmu i svuda ostavljali otiske. Mi smo radili kao duhovi, išli niz hodnike vlasti, provlačili se kao ektoplazma kroz ključaonice i ispod vrata. Uvek sam imao osećaj da je hakovanje kao gledanje neke slike. Vidite platno, vidite šta ja postignuto, kretanje boje i prikaze tema. Ali, ono u šta biste zaista gledali, da ste bili kao mi, jeste pukotina. I kada biste jednom pronašli tu pukotinu u slici, radili biste na njoj, sve dok je ne uvećate i ne preuzmete. U jednom trenutku smo poželeli da preuzimamo svet komunikacija. Možete li to zamisliti, ne kao neku naučnofantastičnu temu ili sumanutu izmišljotinu iz nekog stripa već kao realnu mogućnost, u mislima nekolicine tinejdžera? Zvuči smešno, ali pronašli smo neke ključaonice u unutrašnjem funkcionisanju velikih korporacija i postavili druge, sve dok nismo bili u stanju da kontrolišemo ceo sistem. Isključiti 20.000 telefonskih linija u Buenos Ajresu? Nema problema. Omogućiti žiteljima Njujorka besplatne telefonske razgovore tokom celog popodneva, bez ikakvog posebnog razloga? Sređeno.

I

S AJ F E R P A N K

71

Ali, ulozi su bili visoki. Bilo je mnogo suđenja hakerima, pre ovog mog. Zakoni su bili novi i tek su stali na noge, a mi smo ih gledali kako se teturaju, zadržavajući dah i ceneći sebe visoko, svesni da smo sada mi na redu. Sebe smo videli kao grupu mladih boraca za slobodu koja se našla pod udarom sila koje prosto nisu shvatale šta se dešava. Tako smo videli sva ta suđenja iako smo za druge, za Australijance upregnute u američke korporacije ili za pripadnike tajnih službi, izbezumljene time što ih je neko nadmudrio, bili opasni vesnici nove vrste kriminala m eđu belim kragnama. Podsmevali smo se tome - iz mladalačke oholosti i samopouzdanja, u to nema sumnje - misleći da su kragne za pse ili za one koji samodavljenje uzimaju zdravo za gotovo. Ali, postajalo je ozbiljno. Tada još nismo bili prijatelji, ali znao sam za Feniksa iz Domena (Phoenix of The Realm), još jednog melburnškog hakera, koji je iz polumraka svoje sobe dospeo pod oštru svetlost sudnice. Feniks je bio arogantan - jednom je telefonirao nekom novinaru New York Timesa i predstavio se kao ,,Dejv“, da bi se razmetao napadima koje su australijski hakeri izveli na američke sisteme. Novinar je pisao o tome, tako što je ,,Dejva“ i druge hakere stavio na naslovnu stranicu. Neki hakeri su bili povučeniji, ali Feniks je voleo pažnju. Na kraju se našao u najgoroj situaciji, suočen s četrdeset kriminalnih optužnica, na suđenju nad kojim je visila senka pritiska SAD. Otišao sam tog dana u sudnicu, anonimno, i otišao na galeriju za javnost, odakle sam posmatrao lice sudije Smita, koje je u isti m ah delovalo zabrinuto tom javnom pretnjom, ali i dostojanstveno. Mislio sam da taj slučaj može biti prekretnica za našu vrstu istraživača i hteo sam da tome prisustvujem. Ispostavilo se da Feniks nije dobio zatvorsku kaznu. Odahnuo sam, odahnuo slobodno, koliko je to bilo moguće u jednoj australijskoj sudnici. Dok je Feniks napuštao optuženičku klupu, sišao sam da mu čestitam.

72

DŽ ULI J AN ASANŽ

„Hvala“, rekao je, ,,Da li se znamo?“ „Tako nekako“, rekao sam. ,,Ja sam Mendaks. Spremam se da uradim nešto slično onome što si ti uradio, samo još gore.“ Kada ste haker, živite iznad, ispod, unutar ili iza ravni svojih svakodnevnih prijateljskih veza. To nije hvalisanje ili vrednosni sud: to je samo činjenica. Živite drugačije u odnosu na normu, ne koristite samo nom de plume (pseudonim) ili nom de guerre (ratni nadimak) već niz maski unutar maski, sve dok, s vremenom, ako ste u tome iole dobri, vaša aktivnost ne postane vaš identitet, a vaše znanje vaše lice. Posle mnogo vremena provedenog sa kompjuterima postajete izmešteni, što vas čini beskućnikom u rođenoj kući, a sebe, onog pravog sebe, pronalazite samo sa sebi sličnima, m eđu ljudima s imenima iz stripova - koje nikada ne srećete. Iako je većina mojih hakerskih prijatelja živela u Melburnu ili u njegovim predgrađima, kao i ja, s njima sam se obično sretao na sistemima „oglasnih tabli“ - nekoj vrsti soba za ćaskanje - kao što su Electric Dreams ili Megaworks. Prvi BBS koji sam sam postavio zvao se Slatka paranoja (A Cute Paranoia) - još jedan znak moje dobro uravnotežene prirode - i pozvao sam Traksa i Glavnog Osumnjičenog da se uključe koliko god budu mogli. Godine 1990. bio sam devetnaestogodišnjak i nikada nisam pričao s tim momcima, osim preko modema. Izgradite celu sliku o nekoj osobi, a da se s njom nikada niste sreli. To je moglo biti zbog paranoje, previše tajnosti i previše otuđenja, pretpostavljam, ali, recimo, da sam mislio kako su Traks i Glavni Osumnjičeni bili čudni. I ja sam bio prilično čudan, što su ljudi uvek žurili da mi saopšte. Ali, verovao sam instinktu tih momaka. Moja beskrajna putovanja australijskim predelima kao i obrazovni sistem - napravili su od mene neku vrstu socijalnog otpadnika, ali u Traksu sam pronašao srodnu dušu. Kao i ja, poticao je iz siromašne, ali intelektualne porodice. Njegovi roditelji su se

S A J F E R P A NK

73

nedavno doselili u Australiju i još su imali nemački naglasak, zbog čega se Traks stideo kao dete. S druge strane, Glavni Osumnjičeni je dolazio iz porodice iz više srednje klase i na površini je delovao kao marljivi osnovac kome je suđeno da ide na fakultet. Ali, Glavni Osumnjičeni je bio oštećeni mladi čovek. Jedino što je njegove roditelje poštedelo ogorčenog razvoda bila je sm rt njegovog oca, koji je umro od raka kada je Glavni Osumnjičeni imao osam godina. Kao udovica, s dvoje male dece, njegova majka se povukla u ozlojeđenost i gnev. A Glavni Osumnjičeni se, sa svoje strane, povukao u svoju sobu i u svoj kompjuter. Svi smo bili neprilagođeni, svako na svoj način, ali naše razlike su se poništavale u čudnom, bezličnom univerzumu hakera. Podučavajući sami sebe i jedni druge, od klinaca koji jure zabavu postali smo kriptografi. S celom internacionalnom potkulturom postali smo svesni kako kriptografija može dovesti do političke promene. Bili smo sajferpankeri (The Cypherpunks). Pokret je nastao oko 1992. i okupljao se na mejling listi, sastajalištu za diskusije o kompjuterskoj nauci, politici, filozofiji i matematici. Nikada nije bilo više od hiljadu članova, ali ti ljudi su postavili temelje za budući razvoj kriptografije: oni su utrli put svim m odernim bitkama oko privatnosti. Bavili smo se razvijanjem sistema za novo informatičko doba, za doba interneta, koji će i pojedincima, a ne samo korporacijama, omogućiti da zaštite svoju privatnost. Mogli smo da pišemo kodove i da to umeće koristimo da bismo ljudima dali jurisdikciju nad njihovim pravima. Ceo pokret je bio prosto priključen na moje misli ili moju dušu: kroz taj pokret sam shvatio da će pravda u budućnosti zavisiti od toga koliko radimo na uspostavljanju ravnoteže, preko interneta, između onoga što korporacije smatraju tajnim i onoga što pojedinci smatraju privatnim. Kao što se to shvatalo pre nego

74

DŽ ULI J AN ASANŽ

što smo se domogli alata, privatnost je bila samo još jedna prednost korporacija, banaka i vlada: ali, mi smo videli novu liniju sukoba, duž koje se snaga ljudi mogla uvećati zahvaljujući informacijama. Internet je, kao što možemo videti u slučaju današnje Kine, od samog početka mogao biti zona selektivne cenzure, kao i svaka druga oblast kompjuterske kulture. Sajferpankerima nikada nije odato priznanje zbog otvaranja tog pitanja i sprečavanja toga da alat postane oružje, i to ekskluzivno, u rukama komercijalnih oportunista i političkih tlačitelja. Mediji su bili toliko zauzeti brbljanjem o hakerima koje dugo nisu primećivali iako su im bili ispred nosa, pri čemu su oni najbolji među njima postali kriptografi posvećeni borbi za slobodu informacija, za koju su ti mediji tvrdili da je grade. Bila je to lekcija o moralnoj slabosti medija: u celini gledano, oni su samo uzeli ono što im je vlast nudila i nisu se, na početku doba interneta, borili da omoguće slobodu pristupa ili za oslobođenje od cenzure. Oni i dalje uzimaju tehnologiju zdravo za gotovo i ne shvataju kako se ona materijalizuje. Sajferpankeri ili „pobunjenici koda“, kako nas je nazvao Stiven Levi (Steven Levy), sprečili su da nova tehnologija postane samo sredstvo u rukama krupnog biznisa ili vladinih agencija, i to u cilju špijuniranja stanovništva ili da bi mu se nešto prodalo. Kompjuteri su mogli biti prepunjeni reklamama. Smartfoni su mogli dolaziti s uređajima za nadgledanje. Internet je mogao postati represivan u mnogim aspektima. Elektronska pošta je mogla biti preuzimana i lišena privatnosti. Ali, oko toga se vodila borba prsa u prsa, nevidljiva za većinu komentatora, borba koja je donela određene slobode. To je osnova današnjeg shvatanja - što je za jednog sajferpankera opšte mesto - da kompjuterska tehnologija može biti glavno oruđe u borbi za društvenu promenu. Vlade su htele u jednom trenutku da kriptografiju proglase ilegalnom, osim za sebe, da bi unapredile sopstvene aktivnosti. To je bila

SA J F E R P A N K

75

priprema za način na koji neke vlade danas vide WikiLeaks: oni žele da zadrže kontrolu nad tehnologijom da bi ona služila samo njima. Ali ljudi koji tako misle ne uviđaju slobode upisane u tehnologiju. Borili smo se za njih, da ta m oćna tela ne bi mogla koristiti podatke samo za sebe. Cela borba se vodila i još se vodi oko toga. Za neke iz libertarijanskog pokreta, to je u osnovi bila borba za privatnost kao kapitalističku slobodu, za pravo na slobodu u odnosu na vladu, na to da svoje podatke zadržite za sebe; ali, ovo je moja knjiga i ja ću govoriti šta je to značilo za mene. Sajferpankerski etos mi je omogućavao da mislim kako da se na najbolji način suprotstavim nastojanjima tlačiteljskih tela - vlada, korporacija, agencija za nadzor - da izvlače podatke od slabijih pojedinaca. Režimi se često oslanjaju na kontrolu podataka, pomoću koje mogu povrediti ljude, potlačiti ih ili ućutkati. Moje shvatanje sajferpankerskog etosa bilo je da se ljudi mogu zaštiti od toga: njihovo znanje bi se moglo pretvoriti u njihov neotuđivi posed, moglo bi se zaštiti, u skladu s klasičnim tumačenjem Tomasa Pejna (Thomas Paine), po kojem je obezbeđivanje takve slobode bedem protiv štete ili agresije. Težili smo da oruđa tlačenja pretvorimo u instrum ente slobode, i to je bio naš neposredni cilj. Kasnije, 1997. godine, to me je dovelo do stvaranja novog alata nazvanog Rubberhouse, kojim se zaštićeni podaci mogu sakriti ispod slojeva lažnih informacija, tako da nijedna pojedinačna lozinka nikada ne može omogućiti pristup osetljivim podacima neke osobe. Podaci su suštinski nedostupni, osim ako se osoba na koju se ti podaci odnose ne potrudi da ih otkrije. To je bio način za čuvanje tajnosti važnih informacija, koje se nisu samo šifrovale već i sakrivale; bila je reč i o primeni teorije igre. Za opšte dobro, hteo sam da poništim moć islednika, koji nikada ne bi mogli biti sigurni da su upotrebili i poslednji ključ. Rekao bih da WikiLeaks počiva na ideji da se samo postojanje izvora može

76

DŽ ULI J AN ASANŽ

beskrajno osporavati. Jednog dana, zamišljao sam, ova tehnologija će omogućiti ljudima da govore, čak i kada moćne sile budu pretile svim govornicima da će ih kazniti. Sajferpankeri su to učinili mogućim tako što su se od samog početka borili protiv svih sporazuma i zakona donetih protiv prava na šifrovanje. Ali, počeo sam da žurim ispred događaja. U to vreme, naši problemi su uključivali i pravna pitanja. U jednom trenutku, početkom devedesetih, vlada SAD pokušala je da disketu sa šifrom proglasi municijom. Jedva da smo bili svesni da ćemo se, baveći se nečim što smo doživljavali kao rad na promeni sveta, samo u malim razmerama, brzo uplesti u pitanje slobode govora. Ali, upleli smo se. Slanje određenih linija koda ili ulazak u avion s delićem koda istetoviranim na ruci u suštini je trebalo da znači da se bavite trgovinom oružjem.17 Apsurdnosti vlasti uvek su ometale napore da se pitanje slobode raščisti. Sve to sam otkrivao sam, tamo u Melburnu, u društvu svojih prijatelja - Glavnog Osumnjičenog i Traksa. Oni su mi se obraćali najdirektnije u mojim srećnim zaronima, pošto su i sami bili ispod površine. Glavni Osumnjičeni mi je rekao kako je u svom prvom Apple II, koji je dobio kao trinaestogodišnjak, pronašao bolje društvo nego u bilo kome od svojih rođaka. Začudo, naše sobe su bile bolje povezane sa svetom nego naše učionice, i to zbog jedne kJjučne i zadivljujuće stvari: modema. Niko od nas nije briljirao na ispitima ili bio najbolji učenik u razredu. Niko od nas nije blistao u akademskim amfiteatrima. To prosto nije bilo deo nas. Nešto u nama se opiralo bubanju i opsednutosti ispitima. Ukratko, osećali smo da nas čeka krupniji ulov i neki skriveni načini da to postignemo. To pruža osnov za još jednu kaznu u popravnom domu za 17

arm - ruka; arms - oružje

SA J F E R P A N K

77

kompjuterske hakere: mi smo arogantni. U poređenju s policajcima, advokatima, generalima i političarima, kompjuterski haker je, naravno, oličenje samopreispitivanja. Ali, bili smo mladi i osećali da poznajemo stvari. To svakako. Osećali smo se sigurnim i bogatim, na naš mali način. A arogancija u mladosti može biti prvi izdanak sposobnosti za samoodbranu. Internacionalni subverzivci su od početka hteli da napadaju vojne sisteme, tako da sam smislio program nazvan Sycophant (Ulizica), koji bi išao kroz kompjuterski sistem i sakupljao lozinke. Svake noći tokom celog leta 1991. lutali smo hodnicim a Glavnog štaba Osme vazduhoplovne grupe u Pentagonu. Umarširali smo u Motorolu iz Ilinoja, veslali kroz Panasonik iz Nju Džersija, šunjali se kroz Kseroks iz Palo Alta i plivali sumračnim jezerima Podvodne ratne inženjerijske stanice m ornarice SAD. Doći će dan kada će ljudi pokretati revolucije preko svojih naloga na Twitteru, i to će izgledati potpuno prirodno i demokratski, ali tada je bilo nešto sasvim novo i subverzivno osetiti puls istorije u treperenju kursora. Putovanje između te dve tačke priča je o našem dobu. U knjizi Podzemlje: Priče o hakovanju, ludilu i opsesiji s elektronskegranice18moja prijateljica Silet Drajfus (Suelette Dreyfus) savršeno dočarava razmere ambicije koju je pokazala naša nova vrsta eksperata-zaluđenika. A naša grupa, Internacionalni subverzivci, otišla je dalje od ostalih iz Australije, dalje od Feniksa i drugih članova Domena. Kada sam imao dvadeset godina, pokušavali smo da uđemo u Ksanadu svih kompjuterskih mreža, u kompjuter Centra informatičke mreže Ministarstva odbrane SAD (NIC).19Da vidimo šta kaže Silet: 18 Underground: Tales of Hacking, Madness and Obsession from the Electronic Frontier, 1997. 19

NIC: US Department of Defense’s Netvvork Information Centre

78

DŽ ULI J AN ASANŽ

„I dok su dvojica hakera jedne noći prijateljski razgovarala, preko kompjutera Univeziteta u Melburnu, Glavni Osumnjičeni je za drugim monitorom tiho pokušavao da prodre u ns.nic.ddn.mil, kompjuter Odbrambenog sistema SAD, tesno povezan s NlC-om. Smatrao je da taj sestrinski sistem i NIC moraju verovati jedan drugom - a to poverenje se moglo iskoristiti da bi se ušlo u NIC. A NIC je radio sve. NIC je dodeljivao nazive domena - sa ’.com’, ili ’.net’ na kraju imejl adrese - za ceo internet. NIC je kontrolisao i internu mrežu obrambenih podataka SAD poznatu kao MILNET. NIC je objavljivao i standarde komunikacionih protokola za internet. Te tehničke specifikacije, poznate kao RFCs (zahtev za komentare), dopuštale su jednom kompjuteru da preko interneta razgovara s drugim ... Možda najvažnije, NIC je kontrolisao servis za povezivanje preko interneta. Svaki put kada se neka osoba poveže na drugi sajt na internetu, obično kuca naziv sajta - recimo, ariel. unimelb.edu.au, za Univerzitet iz Melburna. Kompjuter onda prevodi alfabetski naziv u numeričku adresu - IP adresu. Svim kompjuterima na internetu potrebna je ta IP adresa da bi preneli pakete podataka na odredišni kompjuter. NIC je odlučivao kako će kompjuteri na internetu prevoditi nazive u IP adrese i obrnuto. Ako kontrolišete NIC, onda raspolažete fenomenalnom moći na internetu. Možete, na primer, učiniti da Australija prosto iščezne. Ili je možete pretvoriti u Brazil.“ Ušli smo i osećaj je bio neopisiv. Neki ljudi greše kada kažu kako je to bilo igranje Boga; nije, zato što Bog, ako je zaista Bog, već ima sve odgovore. Mi smo imali po dvadeset godina. Bila je to radost istraživača koji prekoračuje novu granicu, i to uprkos svim rizicima. Napravio sam sporedni ulaz u sistem, za buduće avanture. Taj sistem je bio zapanjujući i gotovo da sam osetio kako me prevazilaze

SAJ FERPANK

79

njegove konektivne mogućnosti: što se mene tiče, i što je značajno za moj budući rad s WikiLeaksom, u tome sam video savršeni spoj matematičke istine i moralne nužnosti. Čak i u tim ranim danima bilo mi je jasno da probijanje kroz portale moći nije bilo samo zabava. Vlade zavise od tajnosti i pokroviteljskih mreža u produbljivanju svojih prednosti, aii tada nam se učinilo da ono što su ulični nemiri, opozicione grupe, gurui ljudskih prava i izborne reforme oduvek hteli da postignu, mi počinjemo da ostvarujemo pom oću nauke. Mogli smo da podrijemo korupciju u samom njenom središtu. Pravda će konačno uvek biti stvar ljudskih bića, ali tada je tu bila prethodnica kriminalizovanih eksperata, u koje smo spadali i mi, koji su se hranili rakom m oderne vlasti, koji su videli da se on širi na načine nevidljive za svakodnevno ljudsko iskustvo. Naše umeće nas je učinilo dragocenim i neki od nas nisu mogli da odole faustovskoj pogodbi koja im je bila ponuđena. Nas ostale je uvek čudilo kako neki hakeri mogu da rade za vlade - hakovanje je bilo suštinski anarhističko - ali, radili su, i to sam mogao da posmatram iz unutrašnjosti Odbrambene mreže vlade SAD. Hakovali su sopstvene mašine, vežbe radi, i nema sumnje da su hakovali kompjutere širom sveta u korist onoga što su shvatali kao interese SAD. Kao lovci na blago s etičkom crtom ušli smo u lavirinte moći, korupcije i laži, uvek svesni da ćemo mi biti ti koje će na kraju, ako nas uhvate, optužiti zbog korupcije. Tvrdo jezgro je imalo tri člana: Glavnog Osumnjičenog, mene i Traksa, kao najboljeg frikera u Australiji. Napisao je i knjigu o kontroli i manipulisanju telefonskim saobraćajem. Bili smo anarhisti, pretpostavljam, po temperamentu, ako ne i po političkom ubeđenju. Počeli smo iz zabave i došli do toga da želimo da promenimo svet. Razvijali smo ideju o kriptografiji kao oslobodilačkom konceptu, koji bi pojedincima omogućio da se odupru

DŽ ULI J AN ASANŽ

vladi, svim vladama, tako da se ljudi onda mogu suprotstaviti i volji supersila. Naš temperament je izvirao iz prosvetiteljskog shvatanja slobode i osećali smo da spadamo m eđu one koji prednjače u razvoju tehnologije. Mnogi matematičari su bili povezani sa sajferpankerima. Timoti Mej (Timothy May) napisao je „kriptoanarhistički manifest“, a među osnivačima grupe bio je i Džon Gilmor (John Gilmore). Ti momci su bili pioniri IT industrije - Gilmor je bio peti zaposleni u Sun Microsystem.su - zaradili su novac i povukli se da bi se posvetili fizičkom ostvarenju svojih slobodarskih ideala, i to pom oću matematike i kriptografije. Na primer, hteli su da predlože uvođenje nove vrste digitalne valute, digitalne ,,kovanice“, koja bi zamenila zlatni standard i s kojom bi finansijske transakcije bile čistije i van nadzora vlada. Vaš kreditni rejting i vaša kreditna istorija bili bi samo vaši. To je bio kriptografski san: omogućiti pojedincima da komuniciraju bezbedno i slobodno. (Ako pogledate sajferpankerske alumnije, videćete da su neki od njih kasnije osmislili razvodnjene verzije svega toga, kao što je PayPal.) Kada bi to moglo da se razvije, moja prognoza je bila da bi to omogućilo malim aktivističkim grupama, izloženim riziku od nadzora, da se odupru prisilnim merama vlasti. To je, u svakom slučaju, bila nada. To je bio plan i to je bio san. Ali, mnogi sjajni umovi moje generacije sajferpankera odlepršali su u dot.com mehuru. Postali su opsednuti akcijama i PalmPilotima i izgubili nagon za stvarnom promenom. Ako zaronimo u sajferpankerski način razmišljanja, vidimo da se jedna od velikih bitaka - naš Španski građanski rat, ako hoćete vodila oko toga kako doprineti naporima da se svet odbrani od nadzora privatnih kompjuterskih mreža. Tu se postavljalo pitanje slobode i tu se vodila borba protiv tlačenja, isto kao nekada u brdima Katalonije, i onda smo poželeli da sve zipujemo i izađemo, da se uhvatimo ukoštac s policijom, najbolje što umemo. Bili smo

SA J F E R P A N K

idealisti, naravno, i bili smo mladi: uobičajeno stanje u kojem ljudi žele da nešto promene. Pravili smo greške i zbog toga trpeli. I možda više nikada nećemo steći ono osećanje mogućnosti koje je tada postojalo između nas. To je životni rizik, zapravo neminovnost, ali ipak smo pošli tim putem. Pitanje tajnosti me je oduvek proganjalo. Proganja me i danas. Zbog WikiLeaksa sam počeo da ličim na vrhovnog zagovornika transparentnosti, na čoveka zauvek obeleženog zato što misli da je svaka tajnost loša. Ali, nikada nisam mislio da je svaka tajnost loša: pre će biti suprotno. Kao sajferpankeri, borili smo se za zaštitu privatnosti ljudi. Ono čemu sam se protivio i čemu nastavljam da se protivim jeste način na koji institucije koriste tajnost da bi zaštitile sebe od istine o svojim zlodelima. To je jasna razlika. Čak i u ovoj knjizi, gde pokušavam da ispričam priču o sebi, najbolje što umem, biće trenutaka privatnosti, koje dugujem onom širem osećaju za pravednost, zbog svoje dece, na primer, da ih ne bih gurnuo u središte pažnje. Neki ljudi koje vole da love druge osobe u greškama poželeće da me prozovu zbog toga, zato što bi, kao osnivač WikiLeaksa, u skladu s nekim usiljenim shvatanjem doslednosti, morao da dižem uzbunu zbog svakog elementa svoje privatnosti. Neću se prepustiti toj fantaziji. Ne želim da se igram. Ipak, pokušaću da otvoreno govorim o svim stvarima koje su zaista važne. Kažem to zato što sam do vremena do kojeg sam stigao u ovoj priči o svom životu dobio dete sa ženom s kojom sam se zabavljao i živeo. To dete je Danijel. On je dobar čovek i ja sam pokušao da mu budem dobar otac. Dobili smo ga mladi, a njegova majka i ja smo se kasnije dugo sporili oko starateljstva nad njim, ali to je sve što o tome ima da se kaže. Bilo je to teško vreme, imali smo i tu bitku oko starateljstva, iz koje nisu proizašla nikakva uzvišena načela. Ovo je knjiga o mom životu kao novinara i borca za ljudska prava: moja

82

DŽ ULI J AN ASANŽ

deca nisu deo te priče i neću reći ništa više o njima. Tu je Danijel i tu su druga deca koju su rodile žene do kojih mi je bilo stalo. U svojoj dosadašnjoj karijeri, kada govorim o potrebi za istinom, najčešće ističem potrebu za istinom o sm rti hiljada ljudi. Ili govorim o prevarama, mučenjima, korupciji koja uništava živote ljudi. Uprkos željama lovaca na greške, neću uvrediti to nasleđe nekom vrstom izjednačavanja takvih istina i mojih malih briga. Otkriću vam kako su se razvijale moje misli, stav, osećajnost, plan. Govoriću o kriminalnim optužnicama podignutim protiv mene. Ali, neću poveravati stvari koje se tiču samo moje porodice i koje ničim ne doprinose boljem uvidu u moje lično putovanje ka radu na WikiLeaksu. Moj posao je razotkrivanje, ali ovde se nećemo baviti tračevima. Opet sam požurio. Sajferpankerska mejling lista, a s njom i ceo pokret, počeli su 1992. i okupirali su svu moju pažnju do polovine te decenije. Ali, vratimo se u 1990. godinu. Malo pre Danijelovog rođenja moja devojka i ja smo živeli u skrivenom stanu u Ficroju, boemskom predgrađu Melburna. Tamo su živeli Italijani i Grci, a bilo je i mnogo studenata, kojima je bilo zgodno da stanuju blizu Univerziteta. Počeli smo da skvotiramo. Dobar deo mog tadašnjeg političkog razmišljanja - koje će voditi ka krupnijim pitanjima vlasništva nad informacijama i ostalom - bavio se skvoterskim pravima. Osnovali smo i skvoterski sindikat. Lepio sam plakate na bandere i pozivao ljude da se jave u našu kancelariju s informacijama 0 praznim prostorima. Ucrtavao sam ih na mapu i onda išao tamo da vidim kako bi se moglo upasti u njih. Vodili smo dosijee o tim mestima i beležili da li imaju gas i struju, koliko dugo će biti prazna 1tome slično. Moja devojka i ja smo se preselili u jedno edvardijansko zdanje i pokrenuli pitanje prava na korišćenje tih prostora, kao i prava onih koji ih zauzmu. Shvatio sam da sam verovatno stvoren za borbu, zato što to verovatno nije najlakši način života. Opasni

SA J F E R P A N K

83

uslovi su m i odgovarali i podsticali me da radim još više. U svakom slučaju, bili smo izbačeni iz te zgrade, ali sindikat je dobro radio, služeći kao mesto kojem su beskućnici mogli da se obrate. I način njegovog organizovanja bio je zanimljiv: ponašali smo se kao agencija za prom et nekretnina, ali koja ne radi za profit, već za dobro zajednice. Bila je to lekcija iz korišćenja sredstava slobodnog tržišta za izigravanje njegovih ciljeva. Neizvesnost koja je obeležavala naš svakodnevni život - naš krov nad glavom, naš gas i električne uređaje i tome slično - održavala se u našim noćnim aktivnostima. Svako od nas iz Internacionalnih subverzivaca znao je da policija hoće da od nas napravi primer za ostale. Australijska akademska i istraživačka mreža sarađivala je s Australijskom federalnom policijom da bi nam ova ušla u trag i uhvatila nas, a mi smo hakovali njihove sisteme da bismo videli koliko u tome napreduju. Naša Nemezis iz policije je čak imala ime, narednik Ken Dej (Ken Day), koji je izgleda postao opsednut našim aktivnostima. Za nas je to tada bilo samo ime, iako smo ga dobro upoznali posle hapšenja, na kojem je toliko radio. (Jedna od ironija mog života je to što je Ken Dej kasnije snažno podržao WikiLeaks u australijskoj štampi.) Posećivali smo njihove sisteme i učili od njih, ali, kao hakeri smo bili i takmičarski raspoloženi, tako da je svako želeo da bude prvi. Punom parom sam radio na izradi „trojana", načina da se neki kompjuterski sistem prevari i pusti vas u sebe, verujući da ste legitimni korisnik, što ga je onda navodilo da vam odaje svoje tajne. Sve je bilo dobro, čista zabava, osim što je ta zabava izluđivala vlasti. U osnovi smo se pretvarali u ljude koji su sticali moć sistem-administratora nad mnogim moćnim mrežama. Mreža je pala na nas dok smo radili na Nortelu, sistemu u vlasništvu kanadske telekomunikacione kompanije koji je pokrivao ceo svet. Bio je to jedan od naših najvećih poduhvata. U Nortelovoj

84

DŽ ULI J AN ASANŽ

mreži bilo je preko 11.000 kompjutera, a mi smo se dugo i teško borili da bismo mogli da im pristupimo. Iz Melburna sam oteo četrdeset kompjutera i upravljao njima iz Kanade, s namerom da bombardujem Nortel nagađanjima njegove lozinke. Program koji sam napisao mogao je da izbaci 40.000 nagađanja u sekundi. S vremenom smo pogodili lozinku i to je bilo kao da ulazite u Sikstinsku kapelu u ponoć. Mogli ste da gledate celo to znanje, sva ta dostignuća civilizacije i proučavate njihove metode, navike, detalje njihove liturgije i misterije. Imali smo kontrolu nad samim korenom sistema i mogli da prebacujemo njihov novac ili prodajemo njihove komercijalne tajne. Ali, nismo uradili ništa od svega toga. Glavni osumnjičeni - Traks i ja - smatrali smo to nečim najnižim. Bili smo iznad te prljavštine i prosto smo hteli da ovladamo sistemom i onda krenemo dalje. Jedne noći sam shvatio da su me pratili. Bilo je to oko 2.30 posle ponoći; Nortelov sistem-administrator nam je bio za petama. Gotovo jedan sat sam pokušavao da zaobiđem njegovu inspekciju, da mu blokiram put, sve vreme brišući dokazne direktorijume i idući unazad, čisteći za sobom put od otisaka. Administrator je bio prijavljen od kuće, ali posle pauze se pojavio na glavnoj Nortelovoj konzoli. Došao je na posao. Sada sam bio u nevolji: do tada sam mogao da ga zavaravam, ali sada ga više nisam mogao blokirati. Uhvatio me je. Dobro, nije me uhvatio baš tog časa: to je i dalje bila igra mačke i miša, ali Glavni Osumnjičeni ga je sledećeg jutra nehotično doveo pravo do nas. Napisao sam poruku koja se pojavila na ekranu administratora: Konačno sam postao opipljiv. Zatim, malo kasnije: Preuzeo sam kontrolu. Godinama sam se rvao s ovim sivilom.

SA J F E R P A N K

85

Ali, sada konačno vidim svetlo. Administrator je ostao miran. Počeo je da proverava modemske linije. Scena se razvijala samo u njegovu korist. Otkucao sam: Biloje lepo igrati se s vašim sistemom. Pauza. Ništa. Pauza. Kao u nekom sajber-Pinteru. Ponovo sam otkucao: Nismo napravili nikakvu štetu i čak smo popravili neke stvari. Molim vas, nemojte zvati Australijsku federalnu policiju. Nekoliko godina smo bili kao Hudiniji i izmišljali načine da usavršimo svoju eskapološku prirodu. Pokušaji praćenja naših modema propadali su usred posla. Koristili smo australijske telefonske linije i niko nam nije mogao ući u trag. Tako je bilo sve do 1. oktobra 1991. Posle tog datuma, federalcima je uspelo da uhvate liniju preko koje smo dospeli u Nortel i počeli da prisluškuju telefon Glavnog Osumnjičenog. On ih je odveo do Traksa, a ovaj do mene. Federalci su nas prisluškivali, pratili naše razgovore, posmatrali naše poteze. To su nazvali „Operacija vremenska prognoza“. Tek tada nam je sinulo da nas već imaju. Traks je odlepio i otišao u policiju. Policija je došla i 29. oktobra odvukla Glavnog Osumnjičenog pravo sa žurke. Igra je bila završena. Ili, tačnije, igra je za mene tek počinjala. Bio sam sam kod kuće kada su došli. Moja žena i dete su upravo izašli, a ja sam došao do kraja svog puta. Moje diskete su bile razbacane po kompjuterskom stolu. Skvot je bio u neredu, a ja sam sedeo na kauču i čitao - kao da sam imao viziju dana koji dolaze - zatvorska pisma Džordža Džeksona (George Jackson), koji je, na zadovoljstvo vlasti, izdržavao kaznu u jednom od najgorih američkih zatvora. Bio sam slomljen. Osluškivao sam, ili napola osluškivao, lažni telefonski signal koji je dopirao kroz stereo-ozvučenje. Oko 22.30 neko je pokucao na vrata, a napolju se videla igra senki. Policija se najavila, a ja sam sve vreme mislio kako sam ih i očekivao, da sam

DŽ ULI J AN ASANŽ

sve vreme sanjao kako dolaze. Otvorio sam vrata i ugledao desetak federalnih policajaca pod punom borbenom opremom. Čovek koji je stajao ispred njih pogledao me je u oči, kao da je oduvek znao da ćemo se sresti. U tom trenutku sam shvatio da diskete sa stvarima iz Pentagona nisu u košnici. Bile su na mom stolu, policiji na raspolaganju. ,,Ja sam Ken Dej“, rekao je glavni policajac. „Verujem da ste me očekivali.“

6

OPTUŽENI itam se da li sam ikada pre toga pomišljao kako literatura o suđenjima može razbistriti misli. Upravo u tom periodu čitao sam Solženjicinovu knjigu Uprvom krugu,20što mi je donelo više od razjašnjenja i spoznaje: ona mi je pomogla da shvatim značenje empatije i ispunila me snagom. Čitao sam još od detinjstva i svakako znao da uživam u knjigama, ali ta knjiga je pogodila samo srce mog problema. Ako neka knjiga može da postigne da se osećate manje usamljenim, onda je to za mene bila ta knjiga i pojavila se u pravi čas. Pretpostavljam da sam oduvek imao snažnu sklonost ka akciji to je bila ona praktična, lutajuća strana detinjstva koje sam imao ali tih godina, kada sam očekivao suđenje, sigurno sam bio blizu toga da se osetim izgubljenim. A kada se pojavi to osećanje, to ponekad može biti klica nove snage. Profesor Čelnov, lik iz romana, stari je matematičar, zatvoren već sedamnaest godina. Kada treba da popuni rubriku za nacionalnost, u nekom obrascu, on ne piše ,,Rus“

P

20

B tcpyae nepeom, 1968.

88

DŽ ULI J AN ASANŽ

već ,,Zatvorenik“. Njegove misli su okrenute izumima i on se oseća kao da je ništa, ako nije bez nacionalnosti. I to je ta vrsta snage koja vas ispunjava kada je država protiv vas. Borba se uvek vodila oko toga da ostanete svoji. Federalna policija je odnela šezdeset tri svežnja mojih stvari iz kuće u melburnškom predgrađu. Stajao sam na ulici i gledao ih kako odlaze. Bila je mračna, topla oktobarska noć, čuli su se zrikavci, a ja sam osećao kako tonem u ambis. Ispostavilo se da su se tek 1994. pojavili s nekim optužnicama. Treba imati u vidu, kao nešto nimalo sporedno, u kojoj je meri nagli prodor kompjutera u društvo izazvao zakonski i pravni vakuum. Državni tužioci su pokušavali da na nove tehnološke prestupe primene tradicionalne zakone o zaštiti vlasništva i prevari i u tome su često uspevali. Ipak, bilo je nekoliko važnih slučajeva kada su se optužnice protiv hakera izokretale u farsu, u kojima je jedini pravi zločin bio to što je neki kompjuterski zaluđenik priredio neprijatnost nekom moćniku. U atmosferi sve većeg oslanjanja vlasti na kompjuterske baze podataka zakonodavstvo je srljalo u apsurdnu kriminalizaciju velikog broja kompjuterskih aktivnosti. Ono što smo pom oću kompjuterske nauke mogli da vidimo bilo je koliko je ona brzo stvorila društvo onih koji su razmenjivali informacije, a to deljenje, to društvo, razvijalo se u uslovima veće demokratije i slobode nego što je to bilo moguće u svetu tradicionalnog izdavaštva i emitovanja. Sloboda informacija - i sloboda od. informisanja - uskoro su bile na dnevnom redu, ali zakonodavci su uvek s mukom odgonetali čime bi tu zakon uopšte trebalo da se bavi i šta bi trebalo da uvaži. Ako se ima u vidu da vlasništvo u digitalnom smislu nije isto što i ono u starom fizičkom smislu, kao kada posedujete sat, svet zakona nije uspevao da prepozna ono što mu je bilo pred nosom. Informacije ne kradete. Samo stvarate platformu za njih kada one pronađu put

OPTUŽENI

do javnosti. Ako bacim pogled na vaš sat, nisam vam ga oteo, samo hoću da vidim koliko je sati. Sve do polovine devedesetih, čak i danas, zakonski establišment nije postao ništa mudriji u razmatranju zakonskih posledica našeg življenja s kompjuterima. Zato je našem australijskom slučaju trebalo toliko vremena da se pojavi na sudu. Proces je priveden kraju 1996.1 sve to vreme borba se zaista vodila oko toga da ostanete svoji - da nastavite s poslom koji znate i odigrate svoju ulogu. Protivnici, prošli i sadašnji, dele sledeću slabost: prvo - žele da vas iskoriste, onda žele da budu vi, a onda samo hoće da vas ispljunu. To je obrazac koji se protezao kroz ceo moj život, od federalaca iz jednog smešnog grada do ,,hakera“ iz Guardiana: stari ljudski obrazac, kada nekome treba nešto od nekog drugog, to dobija, onda poriče da je to dobio i na kraju postaje ozlojeđen na osobu koja je bila u poziciji da mu pruži to što je tražio, što je, uzgred budi rečeno, obično element samomržnje kod onog ko traži, zbog toga što mu je pomoć uopšte bila potrebna. To se obično završava tako što ljudi vide samo nečije greške; zapanjujući, nezahvalan, nečovečan posao, koji će u ovoj knjizi naići samo na prezir. Ovde ćete sresti još takvih osoba, ali ja sam se s njima sudarao celoga života. Dugo iščekivanje hapšenja i suđenja hteo sam nekako da iskoristim, tako da sam gledao kako da pronađem još više korisnih primena svog znanja. Traks i ja smo zajedno osnovali kompaniju za kompjutersku bezbednost i kupili masivni glavni kompjuter od Univerziteta La Trob (La Trobe, Melburn). Bilo je zaista zabavno sresti se sa starim prijateljem: taj kompjuter, veličine četiri frižidera, hakovao sam pre mnogo godina. Bezbednosni posao se u osnovi sastojao od toga da budem plaćen za hakovanje sistema velikih kompanija, u njihovu korist, samo zato da bih video koliko su bezbedne. Nikada nisu bile naročito bezbedne, a posao je bio dosadan. Ali, omogućio mi je da nastavim sopstvena istraživanja i da ponovo

90

DŽ ULI J AN ASANŽ

stanem na noge. Znao sam da to neću moći da radim na duže staze zato što nisam bio dovoljno zainteresovan za novac, i nimalo za status. Zanima me ono što još m ogu da uradim u korist pravde. Deo toga bilo je i pomaganje policiji da se razbije pedofilska mreža na internetu, 1993. godine. Pomogao sam im da shvate šta su ti ljudi prosleđivali preko interneta i kako su to radili. Mogao sam da vidim kako se ti ljudi kreću po internetu onako kako policija to nije mogla jer nije imala to znanje. Mogao sam da ih dovedem do saznanja ko su zapravo ti ljudi. Nisam bio prisiljen da to radim i zapravo sam to uradio manje da bih pom ogo policiji, a više zato što me je zanimala zaštita dece. Ali, hapšenje je ipak otrglo deo mene, makar na neko vreme. Stara nomadska crta se ukorenila u meni i nikada me nije napustila. Pretpostavljam da sam uveliko bio nesrećan. I više od toga: bio sam pod stresom kakav nikada ranije nisam osetio. Buntovnička klima koja me je uvek okruživala okrenula se ka unutra i neko vreme dok sam živeo napolju mučila me je strepnja. Ako bih hteo da ispadnem komičan i tako ohrabrim svoje kritičare, onda bih mogao da kažem kako je to bio moj period u pustinji. Jedini delić priče o Isusu koji vredi upamtiti je onaj koji prethodi njegovoj pobuni, ono što je radio dok je četrdeset dana jeo divlje bobice, suočavao se s kušnjama Đavola i pripremao da obavi svoj zadatak. Kao i Milton, verujem da Đavo često izgovara najbolje rečenice, tako da iz tog razloga, kao i iz onih očiglednijih, ne bih sebe svrstavao uz Božjeg Sina. Recimo dam sam bio duboko uznemiren i da sam se osećao napuštenim dok sam lutao Nacionalnim parkom masiva Dandenong. Mora da sam bio i prilično iscrpljen, ali ipak ispunjen saznanjem da me važna dostignuća tek očekuju, samo ako dospem do te tačke. U šumama Šerbruka temperature mogu biti ekstremne: noću smrzavanje, a preko

OPTUŽENI

91

dana najezde komaraca. Pio sam vodu iz potoka m ada sam se inače vodom snabdevao u gradu. Hteo sam da budem sam i da dobro razmislim o svom položaju. Nijednom nisam ni video kompjuter. Bio sam van komunikacije. Osećao sam da bih mogao da budem dobar otac svome sinu, ali ne i dobra majka. Bio sam dobar u podučavanju, vaspitavanju, zaštiti, čak i pričama za laku noć, ali ne i u onim svakodnevnim, manje herojskim delovima roditeljstva. Vremenom sam počeo da brinem o svom sinu. To mi je vratilo fokus, a onda je, posle nekog vremena, to postigla i moja stara prijateljica, komunikacija. U to vreme ljudi su mogli da šalju imejlove samo kroz univerzitetske sisteme i kada sam se vratio u Melburn, uključio sam se u razvijanje neprofitne mreže i lobiranje u prilog deregulaciji interneta. Bila je to platforma za osnivanje Suburbia Public Access Network (Javna mreža iz predgrađa), jednog od prvih provajdera internet usluga u Australiji. Bili smo „internet provajder za slobodu govora“ i isticali se objavljivanjem materijala koji su drugi odbijali. Za tako nešto niko vam nikada neće zahvaliti, ali mi smo se borili za omogućavanje pristupa u celoj zemlji, što se na kraju i dogodilo. Nastavio sam da pišem kodove, od kojih sam većinu ustupao besplatno, što je kulminiralo stvaranjem Rubberhouse. Mnogi od tih prvih kriptografa, tih nadahnutih mozgova sa Stanforda ili MIT-a, koji su hteli da žive u svetu čiste matematike i uzvišenih misli, bavili su se zaštitom privatnosti. Svaki vlasnik kompjutera to danas uzima zdravo za gotovo, ali parametre za autentifikaciju i zaštitu lozinki ustanovili su ti momci koji za svoj m ukotrpni rad nisu dobili ni reči hvale: znali su da će elektronska pošta, digitalni potpisi i tome slično zavisiti od privatnosti; u suprotnom, internet bi postao neprijatelj slobode govora. Bez zaštite, kompjutere koje ljudi imaju bilo bi suviše lako nadgledati, kontrolisati i zloupotrebljavati.

92

DŽ ULI J AN ASANŽ

Prema tome, to je bilo glavno pitanje i to je, u to vreme, bila stvar matematike, osnove kriptografije. U situaciji koju je stvorio internet počeo sam da se mnogo prirodnije krećem u tom pravcu, sa snažnim uverenjem, koje i danas imam, da se morate boriti za uspostavljanje i održavanje slobode obaveštavanja. U m artu 1996. poslao sam poruku koja se pojavila na onlajn reklami za nešto što se zvalo imejlovski profitni centar (Emailers Profit Centre), ,,mulitilevel“ marketinški projekat, koji je imao za cilj prodaju miliona imejl adresa komercijalnim kompanijama. ,,Ko želi da prvi obori ovaj sajt?“, napisao sam svojim sajferpankerima. To je bila vrsta izazova s kojom smo se tada suočavali: kako sprečiti da internet postane samo velika alatka za eksploataciju ljudi, u rukama džinovskih kompanija i vlada. Ili kako sprečiti državne bezbednosne službe da nas drže na oku. Prezirem bezbednjake, tu vrstu koja stalno ponavlja kako je „zabranjeno sve što nije izričito dopušteno“. Šta oni zamišljaju da jesu ili, još preciznije, za šta nas smatraju? To su bezbednjački fašisti, koji bi da tehnologiju mobilišu da bi osigurali svoj brutalni nadzor. To su tipovi koji nirvanu zamišljaju kao održavanje statusa quo u virtuelnom prostoru, u kojem su zakoni fizike ispisani tako da ne možete pom eriti ni svoju stolicu bez pisanog odobrenja. To više nije samo stvar Velikog Brata koji vas posmatra već Velikog Brata koji kontroliše vaše prste, kretanje vaših misli i sprečava vas da svet i njegove informacije otkrivate po sopstvenom nahođenju. Veliki Brat je ušao u kuće. Instaliran je u svakoj stvari koju donesete kući iz Appleove prodavnice. To je bila pretnja i mi smo joj se posvetili, sasvim iskreno, dok su svi ostali pokušavali da shvate kako da otkucaju imejl, slovo po slovo. Kao što sam rekao, zastrašujuće je koliko to svi uzimaju zdravo za gotovo: ljudi koji šalju stotine imejlova dnevno, klinci koji žive na Fejsbuku, ali sve to je trebalo izmisliti, a vlade su u to vreme

OPTUŽENI

93

oklevale da običnim korisnicima interneta dopuste slobodno kodiranje. Vlade, a naročito vlada SAD, htele su da imaji tajni pristup sistemima. Radile su u korist vojnog poimanja nadgledanja, a rani internet i prvi oblici elektronske pošte bili su teren u kojem su htele da ostvare kontrolu. Ali, kriptografi su bili uporni i zato je danas internet relativno slobodan od uticaja vlasti, osim ako ne živite u Kini. Išao sam u tom pravcu - u utapanje svog hakerskog instinkta u nešto što je bilo više stvar matematike, imalo jasniju svrhu - kada je 1996. naš hakerski slučaj konačno dospeo do sudnice. Moji prijatelji iz Internacionalnih subverzivaca različito su propatili u vreme koje je prošlo od racije. Za Glavnog Osumnjičenog to je bilo vreme kratke radosti ekstazija i beskrajnog jada spuštanja, što se završilo paranojom i depresijom, ali i sporim otkrivanjem, uz pomoć savetnika, njegovog odnosa s majkom i osećanja koja je imao povodom očeve smrti. Kod Traksa su to bili napadi panike. Njegova silazna putanja počela je mnogo pre racije i zapravo je dovela do nje. Imao je saobraćajni udes, posle kojeg je ostao u stalnom strahu. U svojoj knjizi Podzemlje - gde sam pomogao u istraživanju, u tih nekoliko godina Silet piše kako je Traks u to vreme došao do tačke potpuno razvijene agorafobije. To je bilo zbog razmera celog slučaja. Policijska racija nas je zaista oborila. Na neko vreme, u svojim ranim dvadesetim, potonuli smo svako u svoj privatni pakao, teško žigosani, kako je izgledalo, bez mnogo razloga. Optužnice su se smenjivale jedna za drugom. Bilo je nekog strašnog, ignorantskog uživanja u ponašanju štampe u to vreme. Novinari nisu znali šta optužnice znače, tako da su morali da izgrade smešnu sliku o pretnji koju su predstavljali ti tinejdžeri. U stvarnosti, to je bio samo mali, prljavi slučaj, s previše opsednutosti i radoznalosti i premalo pažnje; ali to se naduvalo u nešto epsko, do razmera ugrožavanja države, od strane pomahnitalih tužilaca i medijskih nitkova, koji nisu znali da smisle ništa bolje.

94

DŽ ULI J AN ASANŽ

Na sajferpankerskoj listi sam 1996. napisao nešto što je izražavalo svu zgađenost koju sam osećao u to vreme. Ti kom entari su se odnosili na opis Kevina Mitnika (Kevin Mitnick), američkog hakera, iz knjige njegovog lovca Cutomua Šamure (Tsutomu Shamura), koji ga je tu nazvao „najtraženijim američkim odm etnikom “. ,,Od toga me spopada m uka“; napisao sam. „Cutomu, kada M itnik gekne, da li ćeš ga iskopati iz groba i rentirati njegove šake kao pepeljare? Čovek koji je ubio jednog od poslednjih ozloglašenih američkih revolveraša malo posle toga je napravio predstavu u kojoj je opisivao kako-je-to-uradio. Nekoliko godina kasnije, i njega je ubio jedan zgađeni čovek iz publike.“ Ljudi su se naslađivali nama i našom naivnošću, ali činjenica je da je do trenutka suđenja stara hakerska scena bila mrtva. Internet je sve učinio suviše lakim, a mnogi hakeri od nove sorte bili su suviše beskrupulozni u onome što su radili. Sve je postalo deo pop i filmske kulture, ali neki od nas su već razmišljali o novim načinima na koje bi se moglo pristupiti tajnama ili ih otkrivati. Ostala dvojica su se izjasnili krivim, ali ja nisam hteo da sarađujem u, da tako kažem, sopstvenoj kriminalizaciji. Do trenutka suđenja suočavao sam se s trideset jednom optužnicom; Glavni Osumnjičeni s dvadeset šest; Traks sa šest. Deo našeg zločina bilo je i to što smo pisali članke za časopis Internacionalnih subverzivaca, koji je izlazio u tiražu od tri primerka - za nas trojicu. Stres hrani stres, naravno. I do vremena komisijskog saslušanja u melburnškom Prekršajnom sudu mozak mi je eksplodirao, ne samo zbog vesti da se Glavni Osumnjičeni pretvorio u Glavnog Svedoka protiv mene. Kao što sam uvek iznova otkrivao na svoju štetu, u ovom svetu nećete stići daleko ako se previše oslanjate na lojalnost. Ljudi su verni sve dok se ne pokaže da je zgodnije da to više ne budu. Žao mi je ako to zvuči cinično, ali iskustvo polako nameće svoju istinu.

OPTUŽENI

95

Glavni osumnjičeni je potpisao svoju izjavu iako sve nije prikazao u tako lošem svetlu kao što je mogao. Kada sam ga ugledao na drugoj strani sudnice, počeo sam da zurim u njega. Delovao je pasivno. Bio je uplašen, bio je mlad, ali bio je to izraz s kojim sam polako počeo da se upoznajem: izraz izdaje, namešten tako da izgleda kao velika zainteresovanost za istinu. Bilo kako bilo, kada sudija izgovori: „Neka optuženi ustane“, a jedina osoba koja stoji ste vi, to onda vaš život stavlja u fokus. Jednom sam rekao da istinska vera počinje u toj tački. U mojoj vrsti posla prava vera počinje s time i sa čizmašem na vratima. Pošto se izjasnio krivim, Glavni Osumnjičeni je bio saslušan nešto pre mene. Nije bilo zatvorske kazne, samo 5.000 AUD uslovne kazne, zbog dobrog ponašanja, i nalog da isplati odštetu Australijskom nacionalnom univerzitetu, u iznosu od 2.100 AUD. Sudija je naglasio da Glavnom Osumnjičenom nisu date nikakve posebne garancije kao znak zahvalnosti zbog njegove saradnje. To je bio žalostan trenutak: obojica smo shvatili da je prešao na drugu stranu ni zbog čega, da je uništio naše prijateljstvo i ugrozio naše dostojanstvo bez ikakve koristi. Suđenje izgleda dugo, ali nije tako dugo kao sećanje: nikada više s njim nisam prozborio ni reč. Moja etika je, na neki način, bila zadrta, ali ja nisam političar: ne mogu da zloupotrebim lično ili radno prijateljstvo zbog javne koristi. Jednostavno ne mogu. A prema nekome ko je bio član grupe zvane Subverzivci i onda se poslušno, usred borbe, svrstao uz snage zakona, m ogu da osećam samo sažaljenje. Traks je postupio slično i inače bi to uradio a da ne trepne: sudija je u njegovom slučaju objavio da ga oslobađa po svim tačkama optužnice. Moj slučaj je bio prvi na Vrhovnom sudu - gotovo kao probni slučaj, kao primer koji bi pomogao da se definišu uslovi suđenja - i to nam je omogućilo da shvatimo šta optužbe uopšte znače. Šta je

96

DŽULIJAN ASANŽ

tačno značilo optužiti nekog zbog toga što je pristupio nekom kompjuteru? Ako je u sistemu bilo komercijalnih podataka, koje uljez nije čitao, da li ga i dalje treba tužiti zbog krađe? Ako je lopov provalio u neku kuću i ukrao novine, da li ga treba optužiti kao da je ukrao Matisa koji visi iznad kamina u dnevnoj sobi? Ipak, Vrhovni sud je hteo da tim primerom poruči okružnim sudovima da mu ne prosleđuju takve slučajeve, osim u ekstremnim okolnostima. To je bila šteta i pokazalo se kao propuštena prilika za buduća suđenja zbog kompjuterskih zločina. Zakon je tog dana izneverio sopstveni kriterijum intelektualne ljubopitljivosti, od čega su štete imali svi, a ne samo Australija, koja čak i danas ne pravi razliku između nekoga ko zlostavlja decu i osobe zainteresovane sa upotrebu kompjutera u obezbeđivanju naših prava. Na kraju, izveli su me pred sudiju koji nije znao mnogo o našem slučaju. Jasno je stavio do znanja da bi najradije odredio zatvorsku kaznu, ali, u skladu s pravilom pariteta, odredio mi je kaznu sličnu onoj kojom je počašćen Glavni Osumnjičeni. Moja uslovna kazna, na osnovu dobrog ponašanja, značila je deset puta veći novčani iznos i dobio sam kraći rok za isplatu odštete od 2.100 AUD. Bio sam označen kao kriminalac, i to mi je smetalo, naravno; ali, osetio sam neko olakšanje zbog toga što, ovog puta, neću ići u zatvor. Nije bilo nikog da otvori šampanjac, morao sam i da obnovim svoj radni život, ali taj slučaj mi je pokazao koliko će hakeri biti ranjivi u budućnosti. U tu sudnicu sam već ušao kao druga osoba u odnosu na dečaka koji je hakovao Nortel, uzdignuta čela, kako se to kaže, rešen da ne sledim logiku suda, koja je, smatrao sam, bila primitivna, već logiku matematike i istraživanja, i da napredujem u dom enu pravde. Hteo sam da otkrijem kako kompjuterska nauka može uticati na etiku m odernog sveta. To je bio moj plan i sebe sam iznova izgradio u tu svrhu. U međuvremenu, Nortel i druge žrtve mog takozvanog

OPTUŽENI

97

hakerskog zločina - počeli su da koriste kriptografske softvere koje sam izmislio u svojim kasnim noćnim šetnjama kroz njihove sisteme. Nijedna pobeda ne dolazi bez senke poraza. I onda vam se neke decenije vašeg života, začudo, mogu ukazati kao porazi. Neki ljudi kažu da je pobeda već to kad si mlad, ali ja sumnjam u to. U svojim dvadesetim bio sam prem oren i nervozan, kao što mi se to danas nikada ne dešava. Mogu da primetim težnju da stalno grabim napred. Imam ispred sebe pozivnicu za žurku u severnom Melburnu, za Uskrs 1996. koju je organizovalo nas nekoliko uključenih u osnivanje tog ranog provajdera, suburbia.net. Sam pogled na pozivnicu govori mi kakav sam bio u to vreme. Bio sam u zanosu i posvećen, ali i nametljiv, pravi davež, u to nema sumnje. Pošto je na pozivnici objašnjena logistika žurke, sledio je mali upitnik: „Pitanje: ko je pozvan? Odgovor: ti. Društveni presek pojedinaca, zanimanja i uzrasta. Biće to prilično eklektičko veče. P: ne, mislim, ko će zaista biti tamo? O: nije vreme za potencijalno dihotomijske simplifikacije karaktera, ali šta sad, kog đavola... Korisnicima subrubie: Od sudija i političara, do osuđenih kompjuterskih hakera. Naši korisnici su privatni detektivi, pisci, programeri, kontrolori kvaliteta, muzički producenti, muzičari, filmski reditelji, novinari, policajci, obaveštajci, šahovski majstori, članovi opskurnih verskih sekti, netbol sudije, mnogi, mnogi tipovi naučnika i inženjera, bezbednosni stručnjaci, lekari, knjigovođe, barmeni, horski dirigenti...“ Nadam se da volite netbol sudije. Nisam siguran koja je njihova uloga u predstojećoj revoluciji. U svakom slučaju, ,,pozivnica“ ukazuje da su se naši pouzdani saradnici mogli naći m eđu obožavaocima

98

D Ž U L I J A N AS AN Ž

rok grupe ,,St. Etienne“ i među ljubiteljima dela Filipa K. Dika (Philip K. Dick) i Nabokova. Nije bilo ulaznica iako su ljudi mogli doneti opremu i kablove kao donaciju. Večernja toaleta: „Inkognito persona iz tridesetih sasvim je u redu.“ Ne sećam se da li je žurka zaista bila na nivou moje retorike. Ali, ceo moj život iz tog vremena bio je na toj pozivnici ako ne i u samom događaju. U tim prilično emotivnim, divljim godinama naučio sam i da mrzim religiju. Kažem ,,mrzim“, ali ipak sam suviše dete Vodolije da bih želeo da mrzim bilo šta. Recimo da sam u tom periodu, pre nego što sam krenuo na fakultet - moj sledeći korak, studije matematike i fizike u Melburnu - shvatio u kojoj je meri organizovana religija bila neka vrsta zla. Počeo sam da uviđam da je moja averzija prema religiji bila suštinski element mog samopouzdanja. Shvatite to kako hoćete. Siguran sam da to važi za mnoge od nas. Jednom sam se zatekao na stoperskom sastajalištu punom hrišćana s Australijskog univerziteta hrišćanske konvergencije. Većinom su to bile devojke i ja sam se, donekle besramno, pretvorio u neku vrstu Čestertonovog Hardija (G. K. Chesterton),21 seoskog ateiste, dok su one pokušavale da me preobrate podizanjem i spuštanjem svojih grudi. Jedna vernica bila je ljupka kćerka sveštenika iz Njukastla. U nekom trenutku mog nehotičnog udvaranja ona me je pogledala, zatreptala i rekla: „0, ti znaš toliko mnogo toga! Ja jedva da znam nešto!“ ,,To je zato što veruješ u Boga“, objasnio sam joj. Taj razgovor joj je brutalno oduzeo dah. Izgledalo je da sam bio upravo ono za čime je potajno žudela: čovek koji bi mogao da se otvoreno suprotstavi njenom ocu. Drugim rečima, čovek koji je dovoljno muškarac, dovoljno snažan, kako bi to pisci rekli (osetio sam da ih je čitala) da ne bi molećivo puzao pred bogom njenog oca. 21

G. K. Chesterton, osvrt na pisca Thomasa Hardyja, iz Autobiografije, 1936.

OPTUŽENI

99

To je ono što zovem smešnom stranom religije. Manje smešna je ona strana koju vidim kod sajentologa, m oždanih izlučevina L. Rona Habarda (L. Ron Hubbard), koji se svake godine roje u milionim a i predstavljaju vrhunac okultističkog načina razmišljanja. Kao i druge slične sekte, shvatili su da je bolje da neka svoja najuvrnutija uverenja i prakse kriju od novajlija, sve dok i ovi i sami ne postanu dovoljno uvrnuti, što može potrajati godinama, koliko je svežoj krvi potrebno da se probije kroz skupe ,,nivoe“ njihovog učenja. Ceo sajentološki sistem podstiče poslušnost i tajnost, dve stvari od kojih mi je bilo suđeno da bežim. Sigurno sam ponekad grešio u proceni, ali nijedna od tih sekti ne može se m eriti s neprekidnim mlazom gluposti koji dolazi iz sajentološke crkve. Naravno, m ožda grešim, m ožda je zemlja u stvari razorena zatvorenička kolonija vanzemaljskih stvorenja, ali nisam siguran da je tako. U našoj odbrani interneta, još pre m nogo godina, postalo je jasno da je sajentologija jedan od najvećih neprijatelja slobode koji se ikada mogao pojaviti. Internet je, po svojoj prirodi, zona slobodna od cenzure. To nije nešto dobro za one iz Habardovog kredenca, koji u cenzuri, prikrivanju i otkrivenju (uz odgovarajuću nadoknadu) vide samu svrhu svog postojanja. Ta crkva je isplela veliku mrežu manipulacije. Koristila je zakonske postupke i ilegalno uznemiravanje da bi uticala na novine, bivše članove sekte i mnoge druge. Čak i kada se našla pod istragom FBI. Zlokobno, crkva je svoje religiozno učenje sm atrala za autorski zaštićene trgovačke tajne. Kasnije, kada je WikiLeaks digao uzbunu zbog njih, objavivši zbirku tih besmislenih učenja, sa sve napom enom , „Autorska prava 1966. L. Ton Habard, sva prava zadržana“, utisnutom na svakoj stranici: „Stanje Jasnoće je fenomenalno. Dugo smo čekali da dospemo u to stanje. Kada pojedinac dospe u stanje Jasnoće, on preskače rupčagu.“ Ako prihvatite šalu,

00

DŽULIJAN ASANŽ

suprotstavljanje tim budalam a zaista mi je donelo jasnoću. Borba protiv crkve je nešto mnogo više od sukoba između interneta i gomile otkačenjaka s previše novca. Reč je o korporativnom potiskivanju interneta i slobodi govora, reč je o intelektualnom vlasništvu i značenju ličnog izraza i načelu neom etanog pristupa. U godini mog australijskog suđenja pisao sam o svemu tome i kako će se prethodnička organizacija današnje sajentološke crkve pokazati kao korisno oružje u rukam a buduće korporativne tiranije. Oduvek sam bio aktivista u srži, ali u to vreme, kada ne bih bio sa svojim sinom, spremao sam kuću za nešto što bi se moglo nazvati globalnom platformom za lokalne proteste. Na primer, dem onstrirali smo ispred sajentološke crkve u Ulici Flinders i delili letke, ali smo se u isto vreme, preko mejling lista i foruma, suprotstavljali svakom njihovom pokušaju da ograniče slobodu govora. Bilo je to putovanje od lokalnog do globalnog i nazad. Moja omiljena vrsta putovanja.

7

MATEMATIČKI PUT U BUDUĆNOST egde krajem 1998. poslao sam imejl onima koji će uskoro postati internacionalna banda veselih m uškaraca i žena. Hteo sam da odem iz M elburna - „najprijatnijeg grada za život na planeti“ - da bih se bacio u širi svet snega, leda, bljuzgavice i implozije komunizma. Ne znam kako drugi ljudi sreću kolege, ali moj pristup je oduvek bio, recimo, pomalo egzistencijalistički. Sviđa vam se nečije lice ili činjenica da voli knjigu koji ste i vi čitali i koja vam se svidela. Možda takvi m ogu form irati grupu ili se suprotstaviti nekom smrdljivom veću staraca ili prosto lepo skitati celu noć. I dalje nisam bio vođa nikakve organizacije, ali i kada sam to postao, moji m etodi su ostali isti. Nastaviti kretanje, imati i dalje veru u ljude. „Ako je ikome stalo do druženja uz pivo, vodku, sibirski medveđi odrezak ili prosto uz dobru priču, molim neka se javi“, napisao sam u tom cirkularnom imejlu.

102

DŽULIJAN ASANŽ

29. oktobar 1998. San Francisko 5. novembar London 6. novembar Frankfurt/ Berlin 9. novembar Poljska/ Slovenija/ Istočna Evropa 15. novembar Helsinki 16. novembar Sankt Peterburg 20. novembar Moskva 25. novembar Irkutsk 29. novembar Ulan Bator 3. decembar Peking Plan je bio ambiciozan, ali je delovao. Dok sam se sretao, družio, pio i jeo sa svojim mladim istomišljenicima širom Evrope i Azije, osećao sam kako se na svakom koraku preda m nom otvara novi svet. Bio je to svet koji se još vrteo na petama, nesiguran na koju stranu da pođe ili kako da izrazi svoja uverenja ili da podeli svoju tehnologiju, ali to mi je opet otvorilo oči. Neki ljudi imaju dara za prijateljstvo. Možda je to jedna od onih stvari koje odlikuju liderstvo. Nekada sam bio takav, ali nisam siguran da je i sada tako. Neko vreme posle povratka u M elburn počeo sam da razmišljam o upisivanju na Melburnški univerzitet da bih studirao matematiku i fiziku. Upoznao sam sjajnog momka Danijela Metjuza (Daniel Mathews), izuzetno pametnog, obdarenog nekom vrstom električnog nagona za sveže razmišljanje i političko rasuđivanje. Upoznao sam još neke ljude koji su delili moje političke instinkte, pri čemu su, naravno, moji prijatelji i kolege bili svesni moći interneta, ali Dan je bio jedina osoba s kojom sam delio obe svoje najveće strasti. On je veoma rano shvatio m ogućnosti koje nova tehnologija nudi aktivistima. Jednom je napisao dugačku poemu pod naslovom Ako ugledaš, koju sam objavio na svom blogu jer mi se svidelo njeno lepo, idealističko nizanje stihova:

M ATEMATIČKI PUT U BU DU ĆNO ST

103

Obični Ijudi, ne neki -ini, ne -izmi Stajali su tamo i drhtali - Ja sam samo Ijudsko biće! I pljuvali su preko granica i pozdravljali svoje susede, Igrali se s njihovom decom i gledali u budućnost, Žudeli za nečim većim, rešeni da nastave. Niko ne bi trebalo da bude im un na nadu utkanu u te stihove. U to vreme sam živeo u istočnom Melburnu, sa svojim sinom, koji je išao u gimnaziju u Boks Hilu, dok sam se ja bacio na matematičke probleme. Sve je već počelo da se povezuje u mojim mislima, tako da sam 1999. osnovao embrionsku organizaciju pod nazivom leaks. org. Ali, kao što sam rekao, izgledalo je da se budućnost nalazi ispred mene, u mojim novim prijateljima i novim problemima. Bilo je nečeg predivnog u istini koja se otkrivala kroz matematiku - nečeg savršenog i pravednog, tako da sam sve više napredovao u tome, ne samo u rešavanju problema već i u razumevanju celog moralnog raspona kvantne mehanike. Godine 2003. konačno sam se upisao na fakultet. To se činilo zakasnelim, kao nešto na čemu sam radio toliko dugo. Univerzitet u Melburnu je drugi po veličini u Australiji, navodno sekularna institucija, pod državnom upravom. Kampus se nalazi u Parkvilu, zelenom delu grada, s mnogo viktorijanskih parkova, i uvek sam imao osećanje zadovoljstva zbog toga što sam tu došao da studiram. Oduvek sam bio prilično dobar u matematici i još kao dečak uživao sam u njenoj istoriji i praktičnim aspektima, pravio sopstvene uređaje i tome slično. Do trenutka kada sam počeo svoje okasnele studije matematike u Melburnu bio sam donekle zasićen kriptografijom i onim što su najbolji kriptografi radili da bi zaradili pare u eksplozivnom širenju interneta. Moje iskustvo s hakovanjem učinilo je da mi univerzum izgleda teži za razumevanje, a ne lakši,

104

DŽULIJAN ASANŽ

i pretpostavljam da sam tada hteo da se povučem u sferu čistog razmišljanja. Fakultet je u početku izgledao kao zaštićena učionica za mentalne kućne pacijente. Sve je bilo tako pripitomljeno, a dani tako uređeni, i to kao da je u sebe apsorbovalo sve ljude, tako da je stvarni svet bio na neki način eliminisan. To nije bila ničija krivica, naravno, ali bilo mi je teško da se povežem sa studentima jer sam od većine njih bio petnaest godina stariji, ali i zbog svega što sam prošao u svojim dvadesetim godinama. Posle svih uspona i padova kroz koje sam prošao - zbrkanog podzemlja i medijske pažnje za vreme suđenja izgledalo mi je više nego uvrnuto da sada i sam postanem pasivni student. Ali, bio sam rešen da ovladam kvantnom mehanikom i čistom matematikom. Žarko sam želeo da od profesora naučim koliko god je to moguće i nadao se da će me oni pogurati napred. Za tren oka sam zaronio u celu istoriju i tradiciju fizike, Nilsa Bora (Bohr), Hajzenberga (Heisenberg) i Fajnmana (Richard Feynman) i poželeo da postanem neka figura u Matematičkom društvu, ako ne i na Univerzitetu. Sećam se i perioda kada sam na Univerzitetu Novog Južnog Velsa pohađao neke napredne matematičke kurseve. Bilo je to dobro vreme, tada sam ponovo došao u kontakt i sa svojim pravim ocem o tome ću uskoro reći nešto više - i tamo sam svakog dana išao biciklom na fakultet. Jednog dana, dok sam skretao iza ugla, ispred mene se iznenada pojavio kamion i odbacio me u jarak. Polomio sam ruku na šest mesta. Pokupili su me i odvezli u bolnicu, gde su mi ruku stavili u gips. Dali su mi i tramadol, koji je imao čudno i zanimljivo dejstvo. To je sintetički opijat, koji je, bez posledica po jasnoću misli, uklonio sve negativne emocije, uključujući svako iskustvo koje bi se moglo nazvati psihičkom patnjom. Na primer, u nekom razgovoru bih osetio samo njegove pozitivne delove, a ne

M ATEMATIČKI PUT U BU DUĆNOST

105

i one negativne. Kada sam otišao na predavanje, bio sam svestan da mi srce radi ubrzano. Sva moja podešavanja bila su isključena: na primer, način na koji sam spuštao stopalo na stepenik bio je izmešten, kao i moj socijalni osećaj, a moja predstava o tome koliko pažnje treba da pridam nekoj osobi s kojom razgovaram nije bila sasvim jasna. U takvom stanju je bio moj duh u to vreme. Proučavanje kvantne mehanike je podstaklo u meni preispitivanje udela bola i zadovoljstva u mom životu i kako bi se oni mogli uravnotežiti, ili šta bi se dogodilo kada bi jednog bilo više nego drugog. To lomljenje ruke je bilo važno - bila je to analogija, gotovo parabola, o tome kako ostvariti i održati promenu. To verovatno zvuči čudno. Ali, hoću da kažem da me je to navelo da razmišljam kako pojedinačni, zasebni događaji mogu imati dalekosežne posledice. Kada sam polomio ruku, trebalo ju je zaceliti - na neki način, ponovo napraviti. Počeo sam da razmišljam o tome kako bih mogao da zacelim nepravdu koja me je okruživala sa svih strana - kako ponovo napraviti svet kroz politički čin. Tako sam došao do određene filozofije promene, koja je, verujem, uticala na sve što sam kasnije radio. Znao sam da to ne možete isprobati u izdvojenoj ekonomskoj nestvarnosti univerziteta, na duže staze, ali proces je, za mene, započeo u tom periodu studiranja, u kojem sam produbio svoje iskustvo o uzroku i posledici. Ipak, moja sposobnost da stvari doživim kao nepodnošljive uvek je bila očigledna. Možda i previše očigledna. Ali, šta ja tu mogu? Na mom odeljenju radio se neki istraživački projekat o pesku, i to zato što su se Amerikanci bavili time u svojim avanturama na Srednjem istoku. Došla je neka žena i održala nam predavanje o tome kako je divno učestvovati u ispitivanju vojnog hardvera i pomagati u opremanju teretnih aviona koji su bombardovali iračke trupe u povlačenju i masakrirali ih za vreme Prvog zalivskog rata. Pomislio

106

DŽULIJAN ASANŽ

sam: „Zašto sedimo ovde i slušamo ovu masovnu umoriteljku?“ Počeo sam da shvatam kako univerzitet koriste ljudi zainteresovani za ratno profiterstvo. To ste mogli videti ako ste išli na konferencije: iza svega je stajala Australijska organizacija za odbrambene nauke i tehnologije. U tom periodu sve je počelo da mi se povezuje u mislima: jasnoća misli koju mi je donela kvantna mehanika, moje shvatanje uzroka i posledice, moja zgroženost vojnim nasiljem i moji sve bolji uvidi u spoljnu politiku Zapada. Tokom godina provedenih na Univerzitetu postalo mi je jasno da su nam potrebni mehanizmi - sasvim novi načini - za preuzimanje plodova nauke i njihovu primenu za opšte dobro. Ne u korist posebnih činilaca, već u korist same istine. Voleo sam da proučavam fiziku, ali moja mržnja prema institucionalizmu neprestano je rasla. Video sam kakvi su beskičmenjaci bili mnogi od tih naučnika, koliko su spremni da prihvate sponzorski logo ma koliko ovaj bio zao ili ubilački ili antiintelektualan, tako da pretpostavljam da taj deo mog univerzitetskog obrazovanja treba smatrati važnim. Jednom sam predstavljao svoj univerzitet na Nacionalnom takmičenju Australije iz fizike. Na ceremoniji dodele nagrada rukovodilac odeljenja za fiziku na Australijskom nacionalnom univerzitetu obratio nam se rečima: ,,Vi ste krem australijske fizike.“ Pogledao sam oko sebe i pomislio: „Hriste svemogući, nadam se da greši.“ Ali, bio sam uveren - u tom društvu potajno uveren - da moje zanimanje za kvantnu fiziku može postići nešto više nego da rektor porum eni od ponosa. S nekolicinom kompjuterskih naučnika širom sveta delio sam mišljenje da svet kvantne fizike nudi metodologiju za razumevanje pravde. Da to malo bolje objasnim. Kvanta mehanika nije samo opis toga kako male čestice sveta funkcionišu - i kako zajedno stvaraju veoma velike delove našeg iskustva, ceo naš vidljivi univerzum - već i

M ATEMATIČKI PUT U BU DU ĆNO ST

107

sistematičan način razmišljanja o fizičkim pojavama. Ako je proučavate na ispravan način, ona će vas naučiti kako da jasno razmišljate. Možda se sećate da su me moji rani eksperimenti s kompjuterima naveli da shvatim razliku između „želim da kompjuter izračuna“ i „evo kako ćeš računati“. Proučavanje kvantne mehanike je donekle slično tome. Ono me je naučilo da postavljam pitanja o svetu tako da svaka opcija ostane na stolu, bez predrasuda o ishodu. Verovatno ste videli kako TV novinari postavljaju laka pitanja političarima - ili šefovima svojih mreža - koji su im simpatični. Znate već ono: ,,Da li ste oduvek imali želju da služite svojoj zemlji?“ ili „Možete li nam objasniti kako smanjivanje budžetskih troškova može pomoći našoj ekonomiji?“ Kvantna mehanika se ne upušta u takva pitanja. Ona vas uči da postavljate pitanja koja zaista mogu dovesti do korisnog odgovora i vremenom će vam omogućiti da sredite svoje misli o prirodnom svetu. Ona vam pokazuje kako da dokažete stvari pomoću eksperimenta i kako da ništa ne uzimate zdravo za gotovo, nijednu hipotezu, sve dok ne prođe svaku uzročno-posledičnu probu. Po okončanju Kriptografskih ratova i mog suđenja shvatio sam da u toj oblasti još imam nekog nedovršenog posla. Kao što sam rekao, hteo sam da ispitam tkanje stvarnosti i prodrem kroz njega, a kada na red dođe društvena akcija, da ogolim sve naše pretpostavke i vidim šta se nalazi ispod njih. Viša matematika i kvantna mehanika to čine mogućim. Da biste stigli do istine, m orate paziti na svaki svoj korak dok izvodite eksperim ent i proceniti koliko je na njegov ishod uticalo ono što ste uradili i kako ste to uradili. M orate pronaći pravu meru. Morate gledati kako su stvari struktuirane - i kako ste sami konstruisali sopstveni način razmišljanja - da biste stekli pravi uvid. I što sam više prom atrao tu crtu kvantne mehanike, to sam sve više uviđao da bi ona mogla biti nešto za čime sam dugo žudeo: teorija prom ene, teorija ljudski izazvane prom ene sveta.

DŽULIJAN ASANŽ

Tako je počela i sama kvantna m ehanika. Bavio sam se subjektivnim elementom, onim delom razmišljanja koji se nalazi s one strane knjige koju čitate. Izlaganjem svoga života m ogu da vam pokažem kako je bilo raditi ono što smo uradili. Počeo sam da razmišljam o informaciji kao takvoj i da istražujem kako ona teče kroz ljude i društvo, ali i kako dostupnost novih informacija dovodi do promene. Zamislimo sistem cevi koji omogućava protok materijala ka nečemu što može značiti stanje pravde. Možete pratiti ko je doprineo tom protoku i proceniti šta je pomoglo da se uspostavi stanje pravde. Naravno, ne govorim o nekom stvarnom, fizičkom cevovodu. Govorim o raznim načinima na koje ljudi komuniciraju. Ali zamislite, samo za trenutak, da govorimo o stvarnom cevovodu. Da bismo ispitali način na koji informacije kruže okolo, moramo posmatrati cevovod u celini: ko pravi cevovod, ko ga finansira, ko ga održava, da li je negde blokiran ili je protok negde zaustavljen. I šta ako taj cevovod projektujemo na „četvrti stalež“, na medije: da li oni pomažu ili odmažu protok informacija? Zanima nas ono što doprinosi stanju pravednosti. I šta vidimo? Kako sprovesti etičku reformu u ovom sistemu, u korist pravde? Moramo ukloniti blokade, ali moramo uvećati i broj posmatrača koji doprinose neometanom odvijanju tog protoka. Ako se materijal potiskuje, u tome moramo videti blokadu i omogućiti maksimalnom broju ljudi da tu blokadu opaze i saniraju problem. Na taj način postižemo pravdu. Tako sam došao na ideju da je internet izmenljivi sistem cevi koji povezuje ta zapažanja i te ljude koji preduzimaju akcije, što uvećava šanse za dobro. U budućnosti, osećao sam, postojaće novi načini za obezbeđivanje optimalnog protoka između posmatrača i aktera. I meni je to izgledalo kao nova mogućnost u pogledu društvenog napretka: učiniti da mediji služe njegovim korisnicima, da se postupci

M ATEMATIČKI PUT U BU DUĆNOST

109

činilaca mogu pratiti i da se razbije monopol na informacije koji drže vlade i njihovi saveznici iz „četvrtog staleža“. To bi bio alternativni proces prikupljanja informacija, koji bi kombinovao nove informacije s onim što već znamo o svetu. To bi značilo stvaranje novog konteksta za sve društvene činioce. Tražili bismo nove načine da činioce primoramo da postupaju pošteno, što je razlog zašto će WikiLeaks - koji će izrasti iz te primene kvantne mehanike na žurnalističku etiku - zahtevati uključivanje mejnstrim štampe u nastojanje da se objavljuje materijal koji doprinosi uspostavljanju pravde. Tako protok informacija ne bi bio samo stvar novinara ili pojedinačnih medijskih organizacija već celog društva, koje radi zajedno. U to vreme još sam bio na Univerzitetu, ali je sve vodilo ka tome i tu je bio put koji je vodio dalje. To je važno zapisati zato što će kasnija histerija, pripisivanje krivice i razne greške - uključujući i moje - zamagliti tu temeljnu filozofiju promene kojoj sam težio. Kasnije, kada sam već bio previše izložen pogledu javnosti, uvek me je zbunjivalo kako to da ljudi ne žele da upravljaju načinom na koji se ideje proizvode. Nisu imali pojma o čemu je tu zapravo reč ili o upotrebljenim metodima. Samo su hteli da pišu o mojoj frizuri ili o mojim devojkama. Ka što znate, to mi se sada dešava u internacionalnim razmerama a mislim da tome nisam nimalo doprineo. Ali, nisam ja izmislio bedu medija: samo sam se zapleo u njih i pokušao da ih usmerim ka nečemu važnom. Ali, kako skrenuti pažnju medija na nešto drugo, recimo, na pravdu ili na pitanje pravih uzroka i posledica u modernoj istoriji - kada čak i takozvane dobre novine zanima samo nekoliko glavnih naslova, da bi onda opet pisali o tome koliko ste uvrnuti. To je najbedniji način postojanja koji se može zamisliti, pretvarati se da vas zanima život i da ste posvećeni istini o njemu iako vas u stvari nimalo ne zanima sva njegova složenost. I još gore: kada ste cinični u odnosu na mogućnost da su vaši

110

DŽULIJAN ASANŽ

čitaoci za to zainteresovani. Ostaviću svoje žalopojke za kasnije. Ali, moje iskustvo na Univerzitetu mi je pokazalo koliko je složen odnos između potrage za istinom i mogućnosti za uspostavljanje pravde. To me je, kao bivšeg hakera, vodilo pravo u svet koji je proizveo WikiLeaks. Nekoliko tema se stalno ponavlja u mom životu, kao i u priči o njemu. Već sam pomenuo da sam u Vondsvortu čitao Solženjicinov roman Odeljenje za rak. Na jednom mestu Kostoglotov raspravlja s drugim pacijentom o značaju univerziteta: „Upamti, obrazovanje te neće učiniti pam etnijim ... naravno, treba da studiraš. Studiraj! Samo upamti, za svoje dobro, da to nije isto što i inteligencija.“ Ma koliko da sam naučio na studijama kvantne mehanike, gotovo isto toliko sam naučio u svojim naizgled neozbiljnim aktivnostima. Oduvek sam voleo da izražavam svoje misli na neobične načine i taj instinkt mi je poslužio u periodu kada sam pokrenuo Nagradno takmičenje u rešavanju zagonetaka Statističkog društva Matematičkog fakulteta u Melburnu. Na Prvom nagradnom takmičenju 2004. godine takmičari su morali da reše uvrnuti scenario smišljen na osnovu australijskih izbora i navodne sm rti tadašnjeg premijera. ,,Ko je sredio Hauarda?11, pisalo je na našem promotivnom materijalu. „Izgleda da je Džon Hauard pretvoren u dim dok je držao tajni govor na Melburnškom univerzitetu. Ko stoji iza tog podlog čina i zašto je to uradio? I šta ako to ima neke veze s teškim pljačkama glasova u marginalnom delu izbornog tela, kolebanjima temperature i čudnim noćnim zbivanjima iza zidina Tajnog melburnškog univerziteta?“ Ipak, bilo je nečeg ozbiljnog u tom glupiranju. Kao što sam govorio u to vreme u jednom razgovoru za univerzitetske novine: „Reč je o tome da se razmišlja jasno i duboko da bi se rešio problem.“ Na kraju je tim statističara i kompjuterskih programera, uz pomoć jednog muzičara, otkrio da je nagrada od 200 AUD

M ATEMATIČKI PUT U BU DU ĆNO ST

11

zakopana ispod baštenskog patuljka u Vrtu Sistema, u univerzitetskom kampusu Parkvil. Znam, to će me teško staviti rame uz rame s najvećim hedonistima našeg doba ili s najvećim narkomanima, seks simbolima i rokerima onog vremena, ali, uprkos svemu što su pisale novine, uvek su mi više ležale intelektualne igre. Delio sam te intelektualne avanture i sa svojim sinom. Hteo sam da ga zaštitim od nekih stvarnih grubosti sveta odraslih, ali opet sam video da ima dobar smisao za humor. Pretpostavljam da je moje roditelje užasavalo šta bi njihova deca mogla usput da nauče, ali ja sam hteo da Danijel prati sopstveni organski rast. Do tada je pola vremena provodio s majkom i sjajno je baratao rečima, mnogo bolje od mene kada sam bio u tom uzrastu. Ako imate dete, uvek postoji određena doza neozbiljnosti. Pritisci zrelog života mogu isterati neozbiljnost iz vas, kao što vam neka opaka oluja može oduvati jedra, ali meni se veoma sviđala činjenica da je moj sin tako optimistično stvorenje. Išli smo napolje i zajedno istraživali napuštene zgrade, a jednom smo na Božić sakupili na gomilu sve Barbike i gumene zmajeve i razneli ih eksplozivom i tečnim nitrogenom iz domaće radinosti. Pametna deca brzo usvajaju stvari i onda brzo postaju svoja. Tako počinju da odstupaju od proseka. Možete da posmatrate kako njihova ljubopitljivost pravi od njih individualce, zato u svom okruženju tragaju za neobičnostima, za stvarima koje njihovi vršnjaci i ne slute. Pričam o deci, ali zapravo i o sebi: čak i danas, stalno pokušavam da pronađem nešto neočekivano u nekom prostoru ili osobi. Žan Renoar (Jean Renoir) jednom je rekao da se u svakom mogućoj situaciji krije savršen kadar: možda s one strane ogledala, možda u nečijoj glavi. Zadatak se sastoji u tome da se to otkrije. U svakom slučaju, to je moj instinkt i to je ono što volim kod drugih ljudi.

112

DŽULIJAN ASANŽ

Bio sam siguran da se pripremam za nešto. Ne za neku džinovsku ličnu ulogu - to nije bila namera - već da iskustvo koje sam sakupljao, kao i ono koje sam već stekao, ugradim u neku organizaciju koja bi mogla garantovati potragu za pravdom u javnim stvarima, uprkos auri nepristupačnosti koja se često vezuje za tu sferu. Moglo bi se reći, bez mnogo sentimentalnosti, da su i zvezde počele da dolaze u raspored povoljan za osnivanje takve organizacije. Počeo sam da osećam puls te mogućnosti i samih zvezda kada sam krajem 2002. išao u australijsku pustinju da bih posmatrao totalno pomračenje sunca. Bili smo fizičari, a tradicija posmatranja neba u toj disciplini i dalje je uzbudljivi deo igre. Procenili smo da će se pomračenje najbolje videti na potezu od 7,5 km, tokom 38 sekundi i hteli smo da budemo na sredini te putanje kada se to desi. Jedan naš tim, s dvanaest vozila, krenuo je na putovanje dugo tri i po dana, da bismo pronašli mali deo pustinje. Za tu priliku smo morali biti izuzetno precizni, zato što je trebalo da stojimo na samo jednom komadu zemlje, ne dužem od pola kilometra, tako da sam u to uložio veliki napor, gotovo do ivice iscrpljenosti. Ali, u to vreme filozofija je na mene zaista mnogo uticala: konačno sam shvatio da ako zaista verujete da je nešto istinito, dobro procenite mogućnosti i nastavite s čvrstom verom, onda se vaša predviđanja mogu obistiniti. Potpuno sam se posvetio tom projektu i verovao u naše snage, u sprezi s intelektualnim tradicijama koje smo proučavali. I to se pokazalo kao prava stvar. Pratite me još malo. Iza osnivanja WikiLeaksa ne stoji samo životno iskustvo, moje i drugih ljudi, već i iskustvo promišljanja mog napredovanja ka jasnoj predstavi o ljudskim pravima. Ne mogu vam ponuditi poštenu i dobru knjigu ako se ne zadržim na tim idejama. Pokušao sam da vam pokažem u kojoj meri one izviru iz moje lične istorije, ali dobar deo potiče i od mukotrpnog razmišljanja o

MATEMATIČKI PUT U BU DU ĆNO ST

113

tome šta bih uopšte trebalo da radim. Majstori zanata su mi rekli da razmišljanje nije naročito dobar afrodizijak kada je reč o memoarima poznatih ličnosti; neka je tako, prihvatimo da će ova knjiga loše proći kao memoari jedne poznate ličnosti. Rad WikiLeaksa, koji će postati tako poznat, nastao je, a nastaje i dalje, iz strasti za novim idejama o tome kako bi globalno društvo moglo zaštititi slobodu. A nastao je i iz primene naučnog načina razmišljanja na pitanje prava. Šta su uopšte prava? Pravo je sloboda delovanja koje se može izvesti. Prema tome, neko pravo podrazumeva i odgovornost. Pritom ne mislim na ono što desničarski novinari podrazumevaju kada kažu kako je neki sitni lopov izgubio svoja prava zato što nije poštovao svoje odgovornosti. Mislim na to da ako uvažavamo činjenicu da neko ima prava, moramo uvažiti i našu obavezu da ta prava štitimo. Dok pišem ove reči, deca um iru od gladi. Mogu da izjavim kako svako dete ima pravo da ne pati od gladi, ali ako samo stojim i gledam ih kako umiru, moje reči ništa ne vrede. A ipak neka prava ostaju neostvarena, nesprovedena. Neka represivna država steže disidente, pokušava da ih unizi, da ih zatvori, izoluje - sve u pokušaju da im oduzme pravo govora, sve dok ne ostanu sami, da pričaju sami sa sobom, u nekoj praznoj prostoriji. Prema tome, vratimo se na naš cilj, pravdu, s jednim naizgled banalnim, ali istinski temeljnim zapažanjem: ne možemo ostvariti osnovna prava koja naglašavaju pravdu u svetu prikrivanja, tajni i laži. Imamo pravo da znamo sve što može doprineti slobodi govora. Ako ih posmatramo zajedno, ta dva prava možemo nazvati pravom na razmenu znanja. Moramo upamtiti da je odluka o tome koja će se prava ostvariti, a koja ignorisati, uvek stvar politike. Otvoreno rečeno: imam jedan cilj, ne naročito originalan, ali definitivni životni cilj, da doprinesem stvaranju pravednijeg društva, u kojem bi se moglo živeti. Nisam za transparentnost u svemu, čak ni za demokratiju u svemu, ali jesam

114

DŽULIJAN ASANŽ

za pravdu, a naš doprinos je dokazivanje novih neminovnosti kada je posredi odnos između pravde i tehnologije. Verujem da imamo urođen nagon za pravdom. I da imamo urođenu odbojnost prema cenzuri. I da internet govori tome u prilog. Imamo odgovornost prema znanju. Dužni smo da se informišemo. To je razlog zašto volimo naše biblioteke. Ali, u digitalno doba moramo shvatiti da imamo i odgovornost da tehnologiju koristimo za suprotstavljanje onima koji bi da spreče da znanje i informacije dopru do javnosti. Ne možemo verovati samo štampi zato što uvek iznova dokazuje da je u isti mah cenzorska i pristrasna. Ne možemo verovati televizijskim stanicama koje u većini slučajeva dokazuju da im vrednost reklamiranja znači mnogo više od novih vrednosti. Izdavaštvo u kompjutersko doba zato počinje da znači obavljanje zadataka koje omogućavaju kompjuterski sistemi i suočavanje s uvreženim, odbrambenim navikama starog oblika izdavaštva. Kao što je naš rad pokazao, a naše aktuelne saradnje potvrđuju, nismo protiv starih medija. Samo smo izgradili poziciju koja nam omogućava da se na modernoj sceni bavimo izdavaštvom bolje od njih. Sarađujemo s njima zato što ne želimo da budemo rivali: želimo da udružimo resurse, ali oni se, kao što ćemo videti u narednim poglavljima, i dalje rvu sa idejom o sopstvenoj legitimnosti u kompjuterskom vremenu, kao i s mahinacijama vlastitih ega. U redu. Ali civilizacija, ako mogu tako da kažem, nastavlja dalje i bez njih. Oni izumiru. Napredovao sam ka WikiLeaksu tako što sam u svom razmišljanju pokušao da razvijem nauku o žurnabstičkom poštenju. Šta nam može pomoći da ostanemo pošteni? U vreme kada sam bio haker i aktivista, uspostavio sam sistem beskrajnog deljenja izvora. I sada sam se pitao da li to može pomoći ljudima da svoje priče stave u javni domen. Da b novi metod izdavaštva podržava novi način lokalizacije moći? Kada se sve zakuvalo, stare medijske institucije su

M ATEMATIČKI PUT U BU DU ĆNO ST

15

neminovno zazirale od takvih pitanja, žurno se ukopavajući u svoje uvrežene rovove da bi me oklevetale. Ali, sve to nije važno. Mnogo važnije je shvatiti kako se institucije prilagođavaju novim očekivanjima koja se na njih projektuju. U situaciji kada pam etni mladi ljudi više veruju svojim društvenim medijima nego starijima, kako će institucije dokazati svoju vrednost? Naši očevi su medije uzimali zdravo za gotovo, ali naše detaljno poznavanje stvarnog delovanja ljudskih institucija, širom sveta, u m oderno doba, vrlo je siromašno. I to je postalo neodrživo. Ljudi se povezuju, zemlje se povezuju, ideje se povezuju na sasvim drugačije načine od kada je tehnologija dovela celu planetu u dodir sa samom sobom. I to je to, u stvari. Sva stara skrovišta otvorena su za ispitivanje i institucijama ostaje samo da laju, vojsci da kuka, a New York Timesu da pridikuje s visine, ali to neće promeniti činjenicu da određena javna tela čuvaju svoje tajne. Kako je WikiLeaks postajao sve izvesniji, počeo sam da verujem kako staro bezbednosno stanje više nije održivo. To nije neki emotivni stav; to je samo činjenica m odernog života. Igri je došao kraj. Ali, šta ako nisam u pravu? Šta ako pravda ipak nije najvažniji cilj i ako sam precenio šanse da se ona ikada u potpunosti ostvari? Onda ćemo imati zadovoljstvo, makar sasvim malo, da primetimo kako smo iz nedelje u nedelju pomagali da se ostvare neki skromni ciljevi u korist pravde. Nismo neka ideologija i ne hranim o se idejom o nekakvom istorijskom imperativu: mi smo samo izdavači koji su pokušali da pošteno odgovore na ono što se dešava. Organizacija je delom uspostavljena i zato da bi dala podsticaj ljudima - novinarima, elektronskim medijima, aktivistima, čitaocima, gledaocima, običnim ljudima - da očekuju više od svojih institucija i samih sebe. Taj mali san je stajao iza svega što smo spremali da uradimo. Ali, u novinarstvu važi sledeće pravilo: ako se bavite time da ukazujete na razmere bolesti, ubrzo će početi da vas optužuju kako i sami

116

DŽULIJAN ASANŽ

patite od neke boleštine. Pojavio sam se i rekao: „Jaccuse“ („Optužujem“) i, kao i svi Drajfusi, brzo zatekao sebe opisanog kao nastrano strašilo za decu, vrlo problematične higijene, s užasnim dosijeom o ponašanju prema kolegama i ljubavnicama. Ali, to tek sledi. Kada sam 2006. napustio Univerzitet, imao sam osećaj da mi noćno nebo i moja sopstvena prošlost pokazuju kojim putem treba da nastavim. Bio sam siguran u jednu ili dve stvari. Samo u jednu ili dve. One su se odnosile na to kako stvaramo svoju istoriju, svoje priče i svoju pravdu. Džordž Orvel je to najbolje izrazio u svom romanu 1984 rekavši kako onaj ko kontroliše prošlost kontroliše i sadašnjost, a da onaj ko kontroliše sadašnjost kontroliše i budućnost. Orvel je govorio o moći vlasti da manipuliše ljudima pom oću propagande, ali sve jasnije sam slutio da ako svoje tehnologije koristimo za razumevanje toga zašto se određeni materijali kriju od javnosti i potrudim o se, kao izdavači, da te materijale učinimo javnim, možemo skrenuti značenje Orvelovih reči i pretvoriti ih u poruku nade. Svi mi. Digitalno doba može biti odgovor na Orvelovu poruku. Poruka je, u stvari, medij. A svi mi smo glasnici. Internet će raditi u prilog otkrovenju uprkos svemu. A naš posao je bio da radimo kao urednici i kreatori konteksta, i da štitimo svoje izvore. Ali, da li se to uopšte može izvesti? Da li ima načina da se to učini pouzdanim, kako ga finansirati i kako bi trebalo da odgovorimo na neprijateljsku vatru? Naime, jedno je bilo sasvim izvesno: glasnici se ubijaju prvi. Jedan predsednik SAD Teodor Ruzvelt (Theodore Roosevelt) ukazao je na ključnu istinu o dobroj vlasti. „Iza svake vidljive vlade sedi nevidljiva vlada“, pisao je, „koja nikome ne polaže zakletvu i ne priznaje nikakvu odgovornost prema ljudima. Uništavanje te nevidljive vlade, razotkrivanje te nesvete alijanse korumpiranog biznisa i korumpirane politike, prvi je zadatak državne vlasti.“ Moja sigurnost u to kako da se to postigne izvirala je iz mog celokupnog mladalačkog

MATEMATIČKI PUT U BU DUĆNOST

117

iskustva. Ta sigurnost je makar bila u mojoj mašti, ali sada sam bio spreman za pokret i da od nje napravim progresivnu realnost. Autoritarna vlast zna kako da se učvrsti pom oću zavera, ali meni je izgledalo prirodno, zapravo logično, da će otpor rasti srazmerno tome koliko ljudi budu znali o zaverama. Ne mislim na zaveru u smislu pojedinačnih tajnih operacija kojima se bave zaluđenici s kapama od aluminijumske folije.22 Govorim o sistematičnoj zaveri, o uvreženom modus operandi vlada koje sve radije obavljaju tajno. Informacije nas mogu osloboditi. A kompjuterska nauka, kao oblik matematike, biće naša podrška u razotkrivanju političkih odnosa. Zaverenici veruju drugim zaverenicima i zavise od njih - te različite oblike zavisnosti nazivam „pokroviteljskim mrežama“ - i kada prestanemo da histerišemo o zavereničkim frakcijama u društvu i postanemo racionalni, počinjemo da se suprotstavljamo akcijama koje takvi izvode zajedno jer ih nikada ni bi mogli izvesti pojedinačno. I šta se može predvideti na osnovu neke zavere? Može se predvideti sledeća takva akcija. Do trenutka kada sam bio spreman da osnujem WikiLeaks, najveće pitanje za mene je postalo: „Možemo li da smanjimo moć zavera?“ I izgledalo je da se odgovor nazire: treba isterati njihove zavere na čistinu. Nisam izmišljao opoziciju tim silama: samo sam video da one same luče sopstvenu opoziciju i onda ih prikačio na našu novu tehnologiju. Naš zadatak je da efikasno izbacimo iz stroja zavereničke zamisli i akcije. A da bi se to postiglo, na globalnom nivou te zavere treba otvoriti za ljude. Moramo se setiti šta je vidovnjak rekao Juliju Cezaru: „Bezbednost uzmiče pred zaverom"23 - čemu možemo dati naš zaključak: ,,A zavera uzmiče pred snagom ljudi da shvate i skrše njenu moć.“ 22

Kape od alumiijumske folije, koje navodnio štite od „kontrole misli“.

23

Vilijem Šekspir, Julije Cezar, drugi čin, scena 3.

DŽULIJAN ASANŽ

Trebalo bi da kažem nešto i o ulozi tehnologije u svemu tome. Internet vam, sam po sebi, ne može doneti slobodu. Internet je samo način za jeftino i - u granicama lokalne cenzure - internacionalno izdavaštvo. Ali on ne pruža neku dodatnu slobodu. Ako želite slobodu u doba interneta, onda se za nju i dalje morate sami izboriti. Neki ljudi govore o promeni koja se 2011. desila u Egiptu kao o ,,Twitter revoluciji“, kao da je Mubaraka oborila grupa ljudi okupljena preko Twittera i mobilnih telefona u Silikonskoj dolini. Ima razloga za popularnost te priče jer ona izlazi u susret viđenju po kojem je uloga Amerike u svetu suštinski korisna. Ona isto tako služi i američkoj sklonosti da se svi oblici narodnih težnji ka slobodi i demokratiji vide kao suštinski američki po karakteru. Tako se retorika Hilari Klinton u sekundi promenila iz: „Mubarak je sjajan momak i treba da ostane na vlasti“ u: „Zar nije sjajno to što je egipatski narod uradio i zar nije sjajno ono što su Sjedinjene Države uradile za njega?“ Nikada mi neče biti jasno kako je mogla da ostane tako hladnokrvna kada je 15. februara 2011. izjavila da je sloboda interneta od početka bila u samom srcu američke spoljne politike, istog onog dana kada je njena vlada otišla na sud da bi primorala Twitter da oda podatke iz naloga tri člana WikiLeaksove ekipe. Borba protiv represivnih režima uvek počinje i završava se kao borba za informacije i komunikaciju. Egipat nije bio Twitter revolucija, kao što ni Francuska revolucija nije bila samo revolucija štampanih novina i političkih pamfleta; ali obe su primeri revolucija ljudi koji dele ideje i informacije, služeći se raspoloživim tehnologijama i izražavaju se u javnom prostoru. Moj prijatelj Džon Pilger (John Pilger) dobro je to izrazio rekavši da nisu WikiLeaks i Džulijan Asanž ti kojih se plaši vlada Sjedinjenih Država. Od kakvog je značaja ono što ja znam? Kakve veze ima šta zna WikiLeaks? To uopšte nije važno. Važno je ono što vi znate. U svemu tome, stvar je u vama.

M ATEMATIČKI PUT U BU DU ĆNO ST

119

Ako se vratimo u Melburn, u 2006. godinu, drago mi je što mogu da kažem da je stari hakerski duh opstao. Gomila nas je živela u kući u Ulici Gratan 177, odm ah pored prom etnog puta, a opšti haos u kući je bio samo pogoršan, siguran sam, našim matematičkim avanturama i noćnim navikama. U žurbi da rešim stvari, škrabao sam algebarske formule i dijagrame prvo na svim prekidačima za svetlo, zatim po zidovima i prozorim a, a na kraju i po stolovima i bilo čemu ravnom, ali buka saobraćaja je ponekad bila prejaka za koncentraciju. Tamo je bio i jedan semafor. Jednog dana, u starom stilu, upali smo u gradski saobraćajni sistem i prom enili svetla na semaforu tako da uvek pokazuje zeleno. To je smanjilo buku na neko vreme, ali ne i dovoljno dugo. Otprilike u to vreme počeo sam da razmišljam o svom biološkom ocu. Nisam ga nijednom video kada sam bio dete. Imao sam očuha koji je bio dobar u ulozi oca i ostao sam mu veran na taj način. Zvao sam ga tata. Moj pravi otac nije bio mnogo pominjan, ni pogrdno, niti na neki drugi način, i pretpostavljam da je to bilo zbog obzira koje je majka imala prema Bretovoj posvećenosti našoj porodici. Nije bilo prisećanja, i to je bilo standardno za Australiju iz tog vremena; ideja je bila da ne treba da narušavate dinamiku nove porodice redovnim i verovatno ozlojeđenim upadima iz prošlosti. Moje detinjstvo je u dobroj meri bilo lišeno tog stresa i zato nisam često mislio na oca. Ali, s dečacima se u pubertetu nešto dešava. Osetite to iznenadno bockanje samosvesti i, uz malo sreće, inteligencije, odjednom počinjete da u isti m ah prihvatate svet i odbacujete neke njegove delove. Uskoro sam i ja postao otac i počeo da podučavam sebe pomoću knjiga. Knjige su mi postale važne, svi ti Dostojevski, Kestleri, Kafke, ali mislim da sam u to vreme shvatio da moj osećaj za tajanstvene izvore ipak ne potiče odatle. Bile su mi potrebne godine da shvatim

120

DŽULIJAN ASANŽ

da to verovatno potiče od mog oca. Tih godina potraga za ocem mi je izgledala kao nepotrebna emotivna komplikacija, ali osećao sam njegovo prisustvo u sebi. Kada sam završio fakultet, video sam da značajan deo onoga što sam bio - i kakav god da sam bio - potiče od te nevidljive osobe, koja mi je možda pomogla. Posle male prepiske, čuli smo se telefonom. I onda sam otišao u Sidnej da ga vidim. Bilo je čudno. Došli su po mene na aerodrom moj otac, njegova partnerka i njihov sin. Poneo sam bicikl sa sobom, koji je otac hteo da vozi nazad do kuće, dok smo mi išli kolima ispred njega. Partnerka je bila neobična: filmska producentkinja, očigledno zanesena njime i na neki način nekonvencionalna. Moj otac je, negde u svojoj trideset petoj godini, odlučio da postane glumac. Ne znam da li je to iskustvo nešto otvorilo ili zatvorilo, ali za mene je svakako bilo važno to što sam bio u toj kući i video ga. I tamo sam imao jedno čudno iskustvo. Uveče sam obilazio kuću i pregledavao očeve police s knjigama. Gotovo da sam bio ljut na samog sebe zbog toga zato što sam otkrio da se, od jedne police do druge, tamo nalaze potpuno iste knjige koje sam i ja kupovao i čitao. Shvatio sam da sam morao da počnem od samog dna sebe, od prvog stepenika, i da sebe izgrađujem kroz mnoge pokušaje i nevolje; a da sam poznavao svog oca, mogao bih da samo uzmem knjige pravo s njegove police. Možda je to osećanje bilo tako akutno zbog rada kojem sam se posvetio, zbog istraživanja uzroka i posledice, pokušaja da pronađem naučnu osnovu za razumevanje odnosa između pojedinaca i autoriteta. U svakom slučaju, osećanje je bilo snažno. Ono me je nekako naelektrisalo. Iznenada sam postao svestan da je između nas postojala genetska veza, intelektualna srodnost, sve vreme prisutna koliko i sve ostalo, i da sam izgubio time što ga nisam imao kraj sebe ili učio od njega. Tokom te posete zapanjilo me je saznanje koliko sam toga morao da uradim sam. Da sam ga poznavao,

M ATEMATIČKI PUT U BU DU ĆNO ST

121

m ožda bih se brže formirao. Nije bila stvar u ljubavi, već u srodnosti. Odisao je nekom vrstom kultivisane uzvišenosti, koja vas je vezivala za njega i prim etio sam da lako razgovaramo iako je ponekad mogao da se udalji. Još smo bili u stanju da lako vodimo razgovor, da odm ah pristupam o m entalnom sklopu onog drugog. Nikada nisam imao mentora. Kada o tom e razmislim, možda je to oduvek bio problem sa mnom. Bio sam prinuđen da sve radim sam i bio srećan što m ogu da budem m entor drugim ljudima. Ipak, čudno je to. Stalno morate da igrate ulogu onog jačeg. Oduvek sam znao da sam drugačiji, ali posle susreta s njima u to sam bio manje uveren. Verovatno bi bilo pošteno reći da nisam osoba pored koje se drugi mogu lako osećati opušteno. Rođen sam da se raspravljam. I uvek je bilo toliko toga što je trebalo popraviti, a vremena tako malo. Moj otac je bio i učitelj joge i jednom sam išao s njim na jutarnji čas, posle kojeg smo se svi okupili u jednoj kafeteriji na doručku. Ljudi su bili veseli i ispijali svoje đuseve ili bilo šta drugo, kada sam iznenada započeo debatu o pitanju materinstva. Mogao sam da osetim opštu uznemirenost, ali zalepio sam se za taj intelektualni problem i nastavio da razvijam svoju tezu sve dok ostali, jedan po jedan, nisu počeli da se udaljavaju od stola. Nisam baš dobro poznavao te ljude s časova joge i uskoro za stolom nije bilo nikog. Većina ljudi kada negde sedne, pokušava da stupi u razgovor o običnim stvarima, ali ja ne, ja tražim nešto drugačije. Ali, ti ljudi su platili svojih 25 dolara da bi se malo opustili, a završili su ispijajući đuseve s tipom koji je pokušao da ih uvuče u neku zbrkanu debatu. I to je samo deo priče. Biti opušten za mene nije opuštajuće. Znam da imam mane. Video sam da je moj otac bio takav. Ali, možda je bolje što nisam bio okružen njegovim knjigama i pokroviteljstvom. Morao sam da se sam branim i pronađem sopstveni teren, bez oslonca u postojećoj

22

DŽULIJAN ASANŽ

mreži snage svoga oca i svega iza čega je stajao. Kao što su on i moja majka govorili u svojim zlatnim šezdesetim: lično je političko. Možda je to što sam ga izbegavao tokom svih tih godina bio deo moje politike. Hteo sam da pronađem nov način postojanja u svetu, a do tada, do 2006. godine, hteo sam da i svet bude slobodan od mrlja nadzora, od zavera uzajamno garantovanih interesa, koji upravljaju svetom i vode ga ka eksploziji.

8

R O Đ E N J E W IK ILE A K SA onda je sve počelo. Do tada sam mnoge institucije video iznutra, bilo tako što sam im išao u susret, bilo tako što sam hakovao njihove sisteme i noću lutao kroz njihove portale. Ali, do 2006. ta istraživanja su se okončala i sada sam hteo da se pozabavim onim institucijama i onim vladama koje su živele tajnim životom. Nisam neki originalni politički mislilac, niti sam to ikada tvrdio, ali poznajem tehnologiju i poznajem strukture vlasti; i bio sam spreman da ove druge, gde god je to moguće, bacim u kiselu kupku i rastvorim ih do kostiju. Pomislio sam: možemo ili da m irno vodimo svoje živote, brinući o kreditu za kuću ili da li smo dovoljno slavni ili bogati ili istinski voljeni - ili da pogledamo okosnice našeg sveta i isprobamo da li su dobre i istinite. Kada se uvučete u razne institucije, možete da vidite da one plutaju na moći i pokroviteljstvu i da se brane marketingom. Za mene je to bila osnovna istina o svetu koju sam naučio, i to prilično teška, da će većina organizacija u poricanju ići do kraja. Bez obzira na to da li je reč o vladi Kenije ili o Banci Julius Baer, one rade samo za

I

124

DŽULIJAN ASANŽ

sebe i vešto grade mrežu ljudi koji od njih mogu imati koristi i koje favorizuju, dok obične ljude drže u nemilosti. U stvari, još od svojih tinejdžerskih godina bio sam izložen pokroviteljskim mrežama i znao sam kako one deluju. Svaka osoba ili organizacija koja im se suprotstavi biće likvidirana - ili na sudu ili pom oću obaveštajnih agenata ili u štampi. Bio sam spreman za njih. Usavršio sam tehnologiju i metode korišćenja kriptografije da bih zaštitio izvore, do tačke u kojoj ni ja ne bih znao o kome je reč. Imali smo iskustvo aktivista i volju da se suprotstavimo moćnicima. Nismo imali kancelarije, ali smo imali svoje laptopove i pasoše. Imali smo servere u raznim zemljama. Znali smo da će to biti najsigurnija platforma za aktiviste koju je svet ikada video. Imali smo petlju. Imali smo filozofiju. Igra počinje! Registrovao sam WikiLeaks.org 4. oktobra 2006. Verovatno sam bio svestan da moj uobičajeni život, ako sam ikada imao tako nešto, više nikada neće biti isti. Moglo bi se reći da sam imao mnogo pomagača i uzora, kao što je njujorški arhitekta Džon Jang (John Young), koji je 1996. osnovao cryptome.org. Nisu svi dokumenti na Cryptome bili tajni, ali Jang je svoju misiju video kao objavljivanje materijala koje su vlade i korporacije radije krile. Našli su se pod udarom Microsofta i, kao i WikiLeaks, u sporu sa PayPalom. Cryptome se nalazi na pravoj strani u bici oko informacija, ali nema zaštitne mehanizme za ljude koji mu prosleđuju materijale, što sam ja, opet, smatrao nečim obaveznim. Jang je zakoračio u pravi domen, ali nije bio spreman da deluje kao izdavač poslednje linije, što je bila moja vizija - da upotrebim složen sistem zaštite izvora, koji sam do tada usavršio za potrebe WikiLeaksa. Sve se dešavalo brzo, ali hteo sam da se uverim da će uređivanje i arhiviranje teći besprekorno. Najveći deo tog pripremnog posla obavio sam sam, na raznim lokacijama širom sveta, uz pomoć nekih starih sajferpankera. Moj stari prijatelj Danijel Metjuz, sa katedre za

ROĐENJE

W IK IL E A K S A

125

matematiku - više tradicionalni levičar, čomskista, pretpostavljam takođe mi je pomogao u to vreme. Tačnije, Dan mi je pomogao da pripremim osnivačka dokumenta WikiLeaksa, a kasnije je analizirao jedan od prvih tajnih dokumenata koje smo objavili. U tom trenutku moj posao je bio stvaranje savezništava. Pokušao sam da formiram savetodavni odbor i da se prikačim na buduće izvore podataka. U toj fazi, odbor je više trebalo da nam pruži neki kredibilitet i da stvara kontakte, koji će nam kasnije koristiti; on zapravo nije nigde zasedao, niti se zaista bavio bilo kakvim savetovanjem. Ipak, uspostavio sam veze sa značajnim, nadahnjujućim osobama, kao što je Danijel Elzberg (Daniel Ellsberg), koji je pristao da se uključi i ostao lojalan sve vreme. Britanski matematičar Ben Lori (Ben Lauri) takođe je ušao u odbor. Njegov otac Piter Lori (Peter Lauri) napisao je knjigu Ispod gradskih ulica,24koja je šezdesetih bila vrlo uticajna, o podzem nim nuklearnim bunkerim a i vladinim postrojenjima u Britaniji, tako da je Ben možda prepoznao nešto od očevog posla u onome što smo mi radili. Pokušao sam da se povežem i s kineskim aktivistima. Pošto smo uglavnom bili zapadnjaci i podlegali zapadnjačkoj jurisdikciji, pokušao sam da WikiLeaks ne ustanovim kao neku antizapadnu organizaciju - što nije bilo teško jer ionako nije bila antizapadna već posvećena informacijama - ali znao sam da ćemo s vremenom privući pažnju ljubitelja Amerike. U prvi mah, korupcija u Africi je izgledala kao očigledno najbolje polazište. Naša filozofija je od početka bila u suštini antipokvarenjačka i ma koliko da je bila gruba, odisala je određenim poštenjem. Pre početka, troškovi registrovanja domena i ostalog bili su moja briga. Svi ostali su svoje vreme ustupali besplatno. Od početka smo bili svesni da ćemo imati problema sa zakonom, tako da sam najveći 24

Beneath the City Streets, 1970. Asanž se ovde prebacio za jednu deceniju.

126

DŽULIJAN ASANŽ

deo registracije obavio u San Francisku, znajući da će pokret za građanske slobode tamo pokazati veliku vatrenu moć, u našu korist, ako zapadnemo u nevolje. Posle toga, stvar je prosto bila u tome da se svima pošalju imejlovi i čeka na odgovore. Prvi dokument koji je ,,procurio“ i koji smo objavili 28. decembra 2006. poticao je od Saveza islamskih sudova Somalije iako je, kao što smo tada objasnili, došao iz jednog kineskog izvora, tako da nismo bili sigurni da li je autentičan. Posle godina nasilja u Somaliji, koja je već prošla kroz secesiju dve trećine zemlje, Savez je počeo da uspostavlja neku vrstu poretka usred opšteg haosa. Ljudi iz Mogadiša počeli su da se osećaju sigurnije, a obični građani mogli su s više sigurnosti da računaju na zaštitu od svakodnevnog nasilja i čestih sistematskih pljački od ratnih vođa. Za naš ,,procureli“ dokument pokazalo se da je bio pismo jednog vojnog komandanta, sa zapaljivim instrukcijama, u kojem je ovaj govorio o „Islamskoj Republici Somaliji“, što je fraza koju je Savez retko koristio. „Kao što svi znate“, pisao je komandant, „takozvana Prelazna vlada formirana za Somaliju proganja somalske verske vođe i muslimane uopšte. Oni su ubedili m eđunarodnu zajednicu da su somalske verske vođe članovi A1 Kaide.“ Uhvaćena imejl prepiska, koja nam je bila prosleđena s dokumentom, ukazivala je da se somalski ministri, uključujući ministra za naftu, pripremaju za susret s kineskim zvaničnicima. Izgledalo je da dokument otkriva nešto što bi ljudi trebalo da znaju kada je reč o stavu Somalije prema Kini i stavu Kine prema Africi. Situacija u Somaliji u to vreme nije privlačila mnogo pažnje na Zapadu, a ovde, u dva mala dokumenta, moglo se videti koliko je ona bila složena. Savez je zaista pokušavao da nešto promeni: pod njegovom upravom, prvi put u jedanaest godina počelo je da se odnosi smeće. Ali, šta god da su radili, SAD su im se tvrdoglavo suprotstavljale preko svog glavnog saveznika u regionu Etiopije,

ROĐENJE

W IK IL E A K S A

127

smatrajući da je svaka vrsta politizacije islama u istočnoj Africi povezana s napadom na ambasadu SAD u Najrobiju 1998. Samo što smo pripremili te dokumente, Etiopija je napala Somaliju, uz pomoć SAD. Nastavili smo da pratimo situaciju, nudili analize, komentare i ostale procurele informacije, koliko smo mogli. Čak i ako su dokumenti bili lažni, možda pripremljeni s kineske strane, opet su otvarali važna pitanja i pokazivali kako objavljivanje tajnih dokumenata može poboljšati naše razumevanje složenih političkih situacija. To je izgledalo kao dobar prvi korak za jedan mladi vebsajt kao što je WikiLeaks. Toliko smo naviknuti na poslušnost zapadnih medija - na to da ne govore ništa o nesputanoj cenzuri širokih razmera na Istoku - da zaboravljamo u koliko mnogo zemalja ljudi žude za slobodnim izdavaštvom i razotkrivanjem zloupotreba. Brzo smo dobili odgovore iz mnogih delova sveta, ne uvek pouzdane, ne uvek od pomoći, ali ljudi su počeli da se navikavaju na ono što smo radili. Naravno, pošto je bila reč o sajtu „uzbunjivača11,25kako se govorilo o nama, neki ljudi su bili skloni da dunu u neke druge pištaljke i upozoravaju na nas, što se od tada nije promenilo. Moj odgovor je bio: ,,To je u redu. Ješćemo sopstvenu pseću hranu i videti kakva je.“ Bili smo grupa posvećenih idealista koja je pokušavala da nešto postigne. Mogli smo da prihvatimo da su napadi deo ponude, ali naš osnovni stav bio je snažan i etički, tako da nisam ni slutio kakvim će nas smećem zasuti. Pretpostavljam da nisam bio pripremljen za lično blaćenje ili, u iole većoj meri, za blaćenje cele organizacije od strane ljudi koji su rešili da nas mrze. Neki ludaci su čak mislili da radimo za CIA. Ali, nastavili smo s pritiskom. Pokušao sam da okupim prijatelje, ali iskustvo je govorilo da vam prijateljstvo može doneti samo 25 Whistleblowers - u bukvalnom prevodu ,,oni koji duvaju u pištaljke“ - uzbunjivači su osobe koje ukazuju na potencijalno nezakonite i koruptivne radnje.

28

DŽULIJAN ASANŽ

još devet sati besplatnog rada dnevno. A pred nam a je bila neverovatna gomila poslova. Godinama sam se bavio idejama, ali programiranje i logistiku trebalo je uraditi brzo i efikasno. Putovao sam od Kenije do Tanzanije i Kaira i usput gradio vebsajt i tada sam u stvari počeo da živim samo s jednim rancem. Moram da kažem da nikada nisam bio sklon gomilanju ličnih stvari. Nemam mnogo odeće. Jedem ono što se nađe. Praktično odm ah potrošim ili dam sav novac koji sakupim. Bilo je mučno videti koliko je sjajnih kompjuterskih zaluđenika iz moje generacija zaradilo milione, ne zato što sam i ja žudeo za novcem, već zato što sam mogao računati i na njihovu pomoć. Ali, tih prvih godina, kada smo počeli s WikiLeaksom, shvatio sam, vrlo postepeno, da mi je zapravo potrebno vrlo malo materijalnih stvari. Imao sam jednu torbu s čarapama i vešom i još jednu veću, s laptopom i kablovima. Otišao sam u Pariz i London, u potrazi za daljom podrškom. Često su se javljali dobrovoljci na kraće staze, ali oni bi brzo sagoreli, što je bilo razumljivo, ili su hteli neku nadoknadu u novcu ili slavi. U jednom trenutku sam se zatvorio u jednu sobu u Parizu, na dva meseca, baš kada je Nikola Sarkozi (Nicolas Sarkozy) trebalo da bude izabran za predsednika. Bilo je to u proleće 2007. Osećao sam se potpuno slomljenim, uveren da bi WikiLeaks mogao biti nešto sjajno, ali tada sam samo stenjao pod pukim obimom posla koji je trebalo obaviti da bi se to pokazalo. Stvar je bila samo u tome da se nastavi mukotrpni rad, ali, za tih pariskih noći, sa smehom koji je dopirao s ulice, nije bilo lako utuviti u glavu da bi vebsajt na kraju mogao postići nešto zaista dobro. Imao sam devojku koja je ponekad navraćala. Ona bi samo donela hranu, dok bih ja i dalje sedeo za kompjuterom. Govorila je ruski i ponekad bi malo pomogla, ali ipak je to bio usamljenički period. Opsesivan. Jednostavno nisam znao kako da se odlepim od kompjutera.

ROĐENJE

W IK IL E A K SA

129

Ponekad bi mi se učinilo da napolju čujem neko graktanje i pomislio bih kako to mora biti neka od onih tropskih ptica sa Magnetskog ostrva. Ili bih za trenutak pomislio kako šećerni mravi prom iču preko radnog stola i poda. Tih dana i nedelja postalo je neobično toplo, dok sam ja pokušavao da postignem da sistem Viliksa za podnošenje materijala radi besprekorno. Iako smo već imali veliku zalihu materijala, odmah smo počeli da dobijamo mnogo novih stvari, od čega smo najveći deo dobili tako što sam obećao da ćemo to i objaviti. Zato sam prednost davao novim materijalima, pri čemu sam u isto vreme radio na konačnom osmišljavanju sistema, nastojeći da shvatim kako bi ljudi mogli da šalju imejlove jedni drugima i kako bi, recimo, ljudi iz Kenije mogli da dobiju bezbednu interakciju. To je ličilo na osnivanje ogranka CIA. Bilo je nužno da WikiLeaks, kao i svaki novi poduhvat, raste organski: naročito u našem slučaju, zato što nije bila posredi uobičajena kompanija, gde imate finansijski i poslovni model u kojem se celom stvari upravlja uz pomoć reklam iranja ili svežih injekcija investicionog kapitala. Ovde nije bilo tako. Stalno sam bio u potrazi za dobrovoljnim radom i učestvovao u zakazanim onlajn sastancima. Jednom ili dvaput, zaista komično (iako u to vreme to nije tako izgledalo), ispostavilo da sam bio jedina osoba na tim onlajn sastancima. I naravno, sve je bilo na ivici šizofrenije: bio sam tamo, kucao, radio kao predsednik i sekretar, uvodio nove stavke u program i pozivao na glasanje. Ludilo. Ali, verovao sam da samo treba da nastavim, kao da je sve sasvim moguće, da bi se onda možda i ostvarilo. U istom duhu samoosnaživanja ponekad bih zaključio da neki deo posla - pisanje neke važne izjave za štampu, na primer - zahteva da obučem nešto što bi odgovaralo ozbiljnosti situacije. Zamislite kako sedim u nekom pregrejanom ćumezu u Parizu, neobrijan, kucam nešto, ali u odgovarajućem sakou. Da, znam ...

130

DŽULIJAN ASANŽ

Danijel Metjuz je ostao u ekipi onoliko dugo koliko je mogao, ali je sagoreo zbog nedostatka odjeka. Do tada se već prebacio na Stanford, gde je u isto vreme dovršavao svoju doktorsku tezu i predavao. U tom periodu zaista nismo dobijali mnogo pozitivnih reakcija iz zajednice. Nismo imali osećaj da smo imalo povećali svoju reputaciju na osnovu sveg tog mukotrpnog rada: dobrovoljci su se sigurno pitali, kao što se verovatno pitaju i danas, šta su tada uopšte nalazili u tome, i ja ne znam odgovor. Samo sam bio rešen da to radim i nadao se da će i drugi ljudi pronaći dubok izvor motivacije u samom poslu. U nekoliko navrata bilo je veoma teško. To prosto nije bilo za ljude, ta gomila posla koja se dizala pred nama 2007, taj intenzitet, taj pritisak. Tada sam otišao u Afriku i vratio se u Pariz s dobrim vezama, ali nisam se osećao dobro. Posle nekog vremena to je preraslo u groznicu i naglo mi je skočila temperatura. Kao što ste verovatno već naslutili, ja sam pomalo sveznalica - jedan od onih poroka koji se ne pokazuju često kao vrlina - tako da sam, naravno, pročitao nekoliko medicinskih udžbenika i bio krajnje skeptičan prema lekarima. Groznica je bila teška, ali mislio sam da će proći za nekoliko dana. Posle nekih deset dana znojenja i mučenja - nije mi bilo ništa bolje. Imao sam malariju. Ležanje u nekoj francuskoj bolnici može vam pomoći da shvatite zašto je u toj zemlji postojala i zašto će uvek postojati želja za revolucijom. Dovoljan je sasvim kratak boravak u bolničkom krevetu da shvatite zašto je Flober toliko mrzeo buržoaziju i zašto su neki radikali iz šezdesetih hteli da spale Sorbonu. A i nije da sam iz te bolnice izašao u najboljem stanju. Medicinska sestra koja je vodila računa o meni imala je gard rođene siledžijke. Pokušala je da mi ubrizga paracetamol u ruku. Rekao sam da nemam bolove i da nema potrebe za tim. Ona je rekla da to daje svim pacijentima, bez razlike. Rekao sam ne. Pokušala je da mi zabode

ROĐENJE

W IK IL E A K S A

31

iglu dok sam spavao, ali ja sam se oteo, a ona je pokušala opet, tako da sam skočio s kreveta i rekao joj da ću ako nastavi otići iz bolnice. Znam, znam, ko bi još ratovao s nekom medicinskom sestrom? Ali, verujte, te medicinske sestre su fašistkinje, a ja sam i dalje imao temperaturu, tako da sam ionako bio pomalo van sebe. Starac koji je delio sobu sa mnom ohrabrivao me je i govorio mi da medicinske sestre samo gledaju kako da vas maltretiraju. Svideo mu se prizor otpora medicinskom osoblju. Nisu mogli da izađu na kraj sa mnom, zato što nisam hteo da uzmem paracetamol. A kada sam kasnije dobio grčeve u stomaku, nisu hteli da zovu lekara zato što nisam hteo da uzmem tu stvar. Ceo sistem je bio uređen tako da kažnjava ljude koji su imali drugačije ideje o tamo kako bi stvari trebalo da se rade. Nemam gen koji vam pomaže da pomognete sami sebi. I taj nedostatak mi je pravio probleme duž celog puta. Ali, ne mogu se previše izvinjavati zbog toga: bio sam, i uvek ću biti, više zaokupljen ratovima koji su se vodili širom sveta nego time da sebi olakšam život. Uskoro je postalo jasno da će WikiLeaks imati ključnu ulogu u prikazivanju tih ratova u pravom svetlu, kada smo tokom jeseni i zime 2007. dobili veliki broj dokumenata iz izvora duboko unutar vojske SAD. U novembru smo objavili tu neverovatnu bazu podataka, koja je otkrivala svu vojnu opremu koju je vojska SAD planirala da upotrebi u Iraku, s nekih 150.000 stavki. Analizirao sam taj materijal i shvatio da je reč o nečemu što se zove „borbeni raspored“, o celom piramidalnom sistemu planiranja, s detaljima za svaku jedinicu, s njenim nazivom i svime čime je raspolagala; ne potrošnim sredstvima, kao što su meci, već stalnim predmetima, kao što su persijski tepisi i kompjuteri. Uzeo sam ceo spisak i napisao kompjuterski program za njegovu analizu: prateći vebsajt s vojnom opremom i gledajući cene, mogli smo da steknemo predstavu o ogromnim troškovima operacije, ali i o tome koje su jedinice bile

132

DŽULIJAN ASANŽ

najbolje opremljene. Približno polovina svih narudžbina za opremu odnosila se na sredstva za bavljenje gerilskim improvizovanim eksplozivnim napravama, najčešće zvanim „usputne mine“ (roadside bombs) ili IED. Najveći deo novca se trošio na ,,vorlok“26 uređaje, koji su bili sofisticirani ometači radio-signala. Ukupna sredstva potrošena na izbegavanje IED - detektori, ometači, robotski demonteri eksploziva - dostizala su iznos od 13 milijardi USD. Čak i ako uračunate inflaciju, opet dobijate iznos veći od ukupne cene Projekta Menhetn. - 1 nešto za šta sam verovao da svet ima pravo da zna. Bilo je to kao podešavanje konstrukcije za mnogo novih i dubljih priča o onome što se zaista dešavalo u Iraku i Avganistanu. Novinari su, po pravilu, suviše toga uzimali zdravo za gotovo. Mi smo hteli da napravimo pukotinu u svetu i pustimo ga da procveta u nešto drugo. Ipak, vrlo rano smo shvatili da će se borba - i to možda jedna od najvećih, jedna od najupornijih - voditi s apatijom novinara. Možete otvoriti sve te nove linije istraživanja, te nove puteve ka pravdi, ali oni će samo slegati ramenima i govoriti kako nemaju vremena da obrade sav taj materijal. To je bilo frustrirajuće. Ali sada shvatam da je to kako vidimo svet kroz medije važan element. Ono što novinari rade nije samo izveštavanje: njihove pretpostavke i apatija utiču na stvaranje slike koja dolazi do nas. A mi smo sebe od početka videli kao novinare. Samo bolje. U doba interneta, kada toliko mnogo ljudi dolazi do znanja preko svojih mašina za pretraživanje, znao sam da će taj materijal već pronaći svoje mesto. Čak su i neki pripadnici vojnog osoblja počeli da posećuju naš vebsajt da bi videli koju vrstu rezervnih delova treba da nabave za svoja vozila. Ironija nad ironijama: neki snabdevač NATO-a pojavio bi se na listi da bi me pitao za pomoć u izboru točka 26

Warlock - čarobnjak

ROĐENJE

W IK IL E A K S A

133

za njegovo oklopno vozilo. Ali, mediji su ustuknuli. Pretpostavljam da još nismo bili autoritativni izvor, a nismo nudili ni ekskluzivnost stvar koja kontroliše ceo motivacioni univerzum medija. Najgore od svega bilo je to što je materijal koji smo otkrivali bio složen. Ali, izgradili smo sistem koji će izmeniti osnovna pravila žurnalizma. S moćnim organizacijama naspram sebe, kao što je, recimo, britanska vojska, „četvrti stalež“ se obično obraćao uniformisanim osobama i čekao brifinge, tako da su novinari doveli sebe u položaj da prekomerno uvažavaju instance vlasti pošteđene svake kontrole. Zaboravljamo da se ispod uniforme krije prava koža, i to je ono što smo hteli da otkrijemo, golu istinu ispod maske moći. Upustili smo se u misiju velikog svedočenja. Kompjuterska tehnologija zaista je bila budna i dobro se slagala s našom sve izraženijom psihologijom pristojnosti. U to vreme sam na blogu objavio poruku u kojoj sam pokušao da objasnim našu motivaciju i naš zadatak. Napisao sam: „Svaki put kada vidimo neku nepravdu i ne reagujemo, vežbamo svoj karakter da bude pasivan u njenom prisustvu i tako gubimo svu sposobnost da odbranim o sebe i one koje volimo. U nekoj modernoj ekonomiji nemoguće je zaštiti se od nepravde... Ako nam je dat samo jedan život, neka to onda bude smela avantura, koja pokreće sve naše moći. Ma koliko se trudio, ne mogu umaći kricima patnje. Možda ću kao starac naći veliku utehu u tome da se muvam po nekoj laboratoriji i da blago pričam sa studentim a tokom letnjih večeri, i možda ću tada moći da prihvatim patnju s nekom smirenošću. Ali ne i sada. Ljudi u najvećoj snazi, ako imaju rešenosti, imaju zadatak da se tome suprotstave.“ Stvarnost je aspekt vlasništva. Ona se mora zauzeti. A istraživačko novinarstvo je plemenito umeće preotimanja stvarnosti od moćnika. Do vremena kada je WikiLeaks privukao pažnju, radio punom

134

DŽULIJAN ASANŽ

parom i pravio glavne naslove, najveći deo toga je bio zaboravljen ili je promakao pažnji nove generacije novinara ili čitalaca. Sebi u zadatak smo stavili oživljavanje umeća zapažanja. Sa svom dužnom skromnošću, mislim da smo bili prva narodna obaveštajna agencija. I ti rani, uzbudljivi dani, pre svega četiri godine u realnom vremenu, ali koji su za nas ipak bili potpuno drugačije doba, bili su prožeti osećanjem da smo prekoračili granice i predrasude, uključujući i sopstvene, i da smo iz meseca u mesec bivali sve bolji. Još je trebalo da naučimo mnogo toga. Ali, načela dobrog novinarstva, u službi boljeg upravljanja, ostala su netaknuta do dana današnjeg. Afričko iskustvo se u tom periodu pročistilo, ali na to ću se osvrnuti u sledećem poglavlju. Dan pre nego što smo dobili tajni spisak opreme za Irak, ostvarili smo pun pogodak objavljivanjem uputstva za Gvantanamo Bej. To je neverovatno m oderan dokument, nešto što će verovatno i kroz nekoliko stotina godina čitati ljudi koji će hteti da shvate ideološke borbe našeg doba. I ne samo ideološke borbe već i one mentalne. Njegova klasifikacija bila je niska tako da vlasti očigledno nisu očekivale da će to uputstvo čitati bilo ko izvan zatvoreničkog logora - i nije li upravo to deo problema s tajnim dokum entim a? Njih često pišu ljudi s teškim predrasudam a, sa skoro fetišističkom m ržnjom i dubokom željom da te predrasude usade u svoje kolege. Uputstva za Gvantanamo pokrivaju sve glavne aspekte dovođenja zatvorenika u logor, kako će tam o biti držani i šta treba da im se dešava. Čita se gotovo kao diktat Atile Biča Božijeg ili princa Drakule: neumoljivo okrutno štivo, dehumanizujuće, paranoidno, dram atično i preterano, takvo da bi se čak i pospaniji poreski obveznik mogao upitati kakva to temeljna m ana, kakva fatalna potreba stoji iza tog uputstva i tog sum anutog zatvoreničkog centra, sve o trošku poreskih dolara.

ROĐENJE

W IK 1LE A K SA

135

Uputstvo govori kako dosijei treba da budu lažirani da bi zatvorenike sakrili od Crvenog krsta. Propisuje da će svi zatvorenici biti stavljeni pod režim m aksimalnog obezbeđenja tokom prvih mesec dana da bi se smekšali za ispitivanje. „Dvonedeljni period posle Faze 1 nastaviće se procesom izolacije zatvorenika i građenjem zavisnosti od istražitelja.“ Opisuje ceo agresivni m entalni sklop Snaga za brzo uzvraćanje (Quick Response Force, QRF-a), jedinice u stalnoj pripravnosti, za slučaj „nem ira u zatvorskoj ustanovi“. Kako bi zatvorenici uopšte mogli da izazovu neke opasne nemire u uslovima u kojima su bili držani, ostaje misterija, ali „vojnici iz QRF nosiće opremu za suzbijanje pobune, koja se sastoji od sledećih elemenata: štitnik za lice prikačen za šlem od kevlara, neprobojni štitnici za potkolenice, štit i palica.“ Uputstvo pokazuje kako strah doveden do vrhunca hrani brutalnost: ti zatvorenici nisu bili tretirani kao obični protivnici ili norm alni ljudi, već je s njima trebalo postupati kao s holivudskim supernegativcima, koji, sve dok su živi i dišu, predstavljaju najveći bezbednosni rizik koji se ikada pojavio. Moraju se držati kao dem oni i obilaziti s psima. Jedan zatvorenik je bio prim oran da nosi donje žensko rublje na glavi. Psihološko mučenje se sprovodilo potpuno nekontrolisano. A uputstvo je jasno govorilo da dezorijentisanje i ponižavanje treba shvatiti kao delove redovne prakse. Slabe mere bezbednosti u svemu tome zaista su zapanjujuće: to govori nešto o Americi za vreme Buša, zemlji koja je izgleda bila sprem na da suspenduje sva ustavna ograničenja da bi uništila fantome opasnosti. Te tehnike, kao što je kasnije izveštavao Washintgon Post, svedoče kako se postupalo i u zatvoru Abu Graib. O krutnost i m ržnja počivaju u pojedincima, ali kada govorim o ,,nepravdi“, iznosim zapažanje o političkom i društvenom sistemu. Tehnike m učenja primenjivane u Abu Graibu nije izmislilo nekoliko m uškaraca i žena iz američke

136

DŽULIJAN ASANŽ

vojske, poreklom iz radničke klase, koji su kasnije bili uobičajeno žigosani. Oni su bili deo sistema, a m oralna odgovornost leži na samom njegovom vrhu. Objavili smo to uputstvo bez fanfara i s vrlo malo objašnjenja. Nije mu bilo potrebno ništa - na prvi pogled je bilo jasno koliko je sve eksplozivno. Nedelju dana se nije dešavalo ništa, a onda smo dobili pismo iz Južne komande, odgovorne za Gvantanamo, koja je tražila da to sklonimo. To je bila dobra vest: dokazivalo je autentičnost publikacije. Ignorisali smo njihov zahtev. Časopis Wired je preuzeo priču, zatim i New York Times i Washington Post. To je bio način na koji sam se nadao da će se reč probiti: tako što će iskipeti s blogova u male časopise, a zatim i u one glavne. U početku, kada je nastao pritisak, to nije bilo usmereno direktno na mene. Imao sam zvanje istraživačkog urednika i to još nije prešlo u naviku, koja je kasnije postala zarazna, da se svako oglašavanje WikiLeaksa vezuje za mene. U to vreme sam znao da moja prošlost, kao osuđenog hakera, ne bi nužno bila od pomoći stvari kojoj smo se posvetili, tako da sam gledao da svoje mesto što više zamračim. Ali, pravila šou-biznisa i, treba i to reći, izdajničke smicalice, postigli su, predvidljivo, da postanem Bond negativac i nesuđeni bauk. Kako je broj tekstova u štampi rastao, potpukovnik Edvard M. Buš Treći (Edward M. Bush III), koji je bio zadužen za odnose s javnošću u Gvantanamu, odgovorio je na naše otkriće i rekao kako više nije tako. Uputstvo je govorilo kako se radilo za vreme Džefrija Milera (Geoffrey Miller). I onda smo pronašli uputstvo iz 2004, tako su ljudi mogli da ih uporede. Shvatili su da je drugo uputstvo bilo još gore. Otkrivalo je kako su se u zatvoru izvodila ta ritualna lažna suđenja i kako su, za vreme posete nekog višeg oficira, zatvorenici morali da obore glave. Takve stvari. A da, i gde je Miler bio premešten posle Gvantanama? U Abu Graib.

ROĐENJE

W IK IL E A K S A

137

Hteli smo da ljudi dobiju priliku da tačno shvate šta nam se dešavalo pod nosom i da to smrdi. Mogli smo da opišemo i kako su tačno isporučivani zatvorenici i štampali smo plan aviona koji je zatvorenike prebacio na ostrvo. Zatvorenici su, iz nekog razloga, morali da nose zatamnjene naočari, kacige i kapuljače, a bili su vezani lancima za pod. Zašto su vlasti SAD zamišljale te ljude kao neke supermoćne heroje? Iz kakvog je dubokog vrela fantazije moglo doći tako nešto? WikiLeaks je uzimao zamah. Otkriće iz Gvantanama, praćeno tekstovima u štampi, donelo nam je još osetljivog materijala. Izveštaj vojske SAD o bici kod Faludže bio je označen kao vojna tajna za narednih dvadeset pet godina. Ali, mi smo ga objavili čim nam je bio dostavljen, decembra 2007. Godine 2004., 31. marta, četvoricu Amerikanaca iz privatne agencije za obezbeđenje Blackwater kidnapovali su irački pobunjenici, koji su ih onda prebili, spalili i obesili njihova tela iznad mosta. Usledio je napad trupa SAD kao odgovor na to, a izveštaj je jasno govorio da nije bilo dovoljno prethodnog planiranja, niti dovoljnog poznavanja političkog miljea, kao ni odgovarajuće medijske pripreme. Sve veće civilne žrtve povećavale su pritisak Saveta za upravu Irakom na SAD, tako da je 9. aprila proglašen jednostrani prekid vatre. Ipak, dokumenti WikiLeaksa su jasno govorili da borbe nisu prestale - „prekid vatre nije bila prava reč“ - kao i da je cela operacija bila predstavljena više kao pokazna vežba za medije. Naš dokument je jasno pokazao da je napad pokrenut po nalogu Donalda Ramsfelda (Donald Rumsfeld), ozlojeđenog time što je Faludža postala „simbol otpora“. U toj oblasti je bilo mnogo civila, ali je vojska SAD ignorisala tu činjenicu. Ahmed Mansour, novinar Al Džazire (Al Jazeera) koga sam poznavao, bio je u gradu za vreme konačnog obračuna; on i njegove kolege su pokušavali da kažu istinu o borbama i korišćenim metodima. Prema našem izveštaju, ,,u

138

DŽULIJAN ASANŽ

približno 150 vazdušnih napada, uništeno je 75 zgrada, od kojih dve džamije", a operacija je izazvala „veliku uznemirenost širom provincije A1 Anbar“. U sporazumu o prekidu vatre, SAD su insistirale da novinari Al Džazire napuste grad. ,,AZ Džazira je tvrdila da je u ofanzivi SAD ubijeno preko 600 iračkih civila. Slike ubijene dece su se stalno emitovale na televizijama širom sveta.“ Autor izveštaja je jadikovao zbog činjenice da u toj oblasti nije bilo zapadnih izveštača koji bi preneli viđenje „vojnih vlastf. U novembru su SAD ponovo napale Faludžu. Kasnije je to postalo poznato kao najkrvavija bitka u tom ratu. Amerikanci su u svojoj kampanji koristili i beli fosfor, koji je, iako možda nije zabranjen, bio smatran za nešto vrlo kontroverzno, najblaže rečeno. Tačnije, kada je Sadam Husein 1991. bacio beli fosfor na sopstveni narod, to je bilo ocenjeno kao ratni zločin i poslužilo kao opravdanje za invaziju saveznika 2003. Između prvog napada na Faludžu i tog poslednjeg u svetskoj štampi je izbio skandal zbog Abu Graiba - ili, kako je autor izveštaja to radije video, ignorišući američku odgovornost za taj skandal, „pobunjenici su imali sreće“. Rad se nije zaustavljao. Dokument o Faludži poslao sam na adrese 3.000 ljudi i onda čekao da pukne brana. Ništa. Bila je to jedna od najglupljih situacija u koju smo ikada zapali. Jednostavno nije bilo reakcija. Ljudi su pisali o Faludži tokom prethodne tri godine; nikada nisu imali na raspolaganju dokum ent kao što je bio ovaj, koji je otkrivao mentalni sklop američke vojske, a opet nisu trzali. Moram da kažem da nisam bio zatečen ponašanjem svojih kolega novinara - bilo me je sramota zbog njih. Od plitkosti koju su ti dopisnici pokazivali zapravo je pucao mozak; kada pogledate na šta je to ličilo, prosto stičete utisak, kako se meni tada činilo, da se glavna struja zapadnog novinarstva sastoji od - nema druge reči najobičnijih drkadžija.

ROĐENJE

W IK IL E A K S A

139

Ali, gledano na duže staze, to je bila dobra lekcija. Imao sam je na um u kada su na red došli terenski zapisi iz rata u Avganistanu. Koji su glavni, nepromenljivi param etri m odernog žurnalizma? Prodaja, senzacija, preuzimanje i ekskluzivnost. Morao sam da naučim kako da te parametre upotrebim da bi naše priče izašle u svet.

9

S VE T NA S T AO IZ HLADNOĆE ešto pre događaja o kojima sam upravo pričao otišao sam u Afriku da ispitam teren. Bili su to počeci WikiLeaksa i osećao sam da moram da putujem da bih proširio mozak samog projekta ako mogu tako da se izrazim. Znao sam da će Svetski socijalni forum zasedati u Najrobiju 2007., a moj prijatelj iz Melburna Mat Smit (Matt Smith) bio je spreman da finansira neka od tih putovanja i da pođe sa mnom. Taj forum se razvio kao alternativa Svetskom ekonomskom forumu. Pošto se sve dešavalo u Keniji, znao sam da će to okupiti mnoge NVO i s njima povezane učesnike, što je izgledalo kao idealno mesto za prvo veliko predstavljanje WikiLeaksa. U to vreme sam se nadao da će to privući dobrovoljce i stvoriti nove kontakte. Objavili smo svoje prve stvari, ali prva velika otkrića - Gvantanamo i Faludža - tek je trebalo da se pojave. Verovao sam kako bi moje predstavljanje u Africi dalo ton WikiLeaksu, tako da odmah bude jasno da smo globalna, a ne zapadnjačka organizacija, koja svuda ima svoje oči.

N

SVE T N A ST A O IZ H L A D N O Ć E

41

Odmah sam osetio bliskost s Afrikom. Vazduh je bio drugačiji, a za vreme tog mukotrpnog rada na pripremanju svega osetio sam potrebu za promenom atmosfere, kao i za osvežavajućim osećanjem prostranstva, koji je vetar nosio sa sobom. Isak Dinesen27je savršeno opisala taj povetarac o kojem pričam u svojoj knjizi IzAfrike. „Usred dana vazduh iznad zemlje je bio živ“, piše ona, ,,kao plamen; treperio je, talasao se i svetlucao kao tekuća voda, u kojoj su se sve stvari ogledale i udvostručivale... U tom planinskom vazduhu disali ste lako, crpeći iz njega onu vitalnu sigurnost i lakoću oko srca. Tamo u planinama probudili biste se izjutra i pomislili: Evo, tu sam, tamo gde i treba da budem .“ Pošto smo kupili vize za 50 USD, Mat i ja smo se odvezli s aerodroma i usput gledali žirafe koje su galopirale u daljini. Kažu da ljudska vrsta potiče iz Velike rasedne doline u Keniji, tako da je, na neki način, dolazak u Keniju uvek povratak Keniji: vraćate se nečemu što vaša biologija očekuje, određenom nivou svetlosti, vlage i temperature. Možda je to razlog zašto ljudi tako često kažu da se tamo osećaju kao kod kuće. Isak Dinesen je to rekla, ali svi mi to kažemo kada smo u Keniji. I ljudi su vrlo prijateljski raspoloženi. Neko kao ja, koji je uvek bio na putu, tamo može da ima osećanje velikodušnosti i opšteg zadovoljstva, da je to pravo mesto za boravak. Naravno, stopa kriminala ili razmere side su veoma veliki, ali ako sam na putu od Kisumua do Sportskog stadiona Komonvelta uopšte osetio neku napetost, to je bilo zbog svesti da će ta poseta biti ključna za razvoj WikiLeaksa. „Misli globalno, deluj lokalno“, dugo je bila parola levičara koji su činili najveći deo gomile okupljene na Svetskom socijalnom forumu, ali ja sam to video malo drugačije. Kada se svet prostirao samo 27 Pseudonim danske književnice Karen von Blixen-Finecke, 1885-1962, autorke Out ofAfrica, 1937.

142

DŽULIJAN ASANŽ

do okolnih sela, brda i planina, a sve iza toga bilo samo legenda, spasavanje sveta je nezavisnim pojedincima delovalo kao pojmljiva i prirodna aktivnost. Ali, u m odernom svetu potrebni su samo minimum obrazovanja i sasvim ograničen pristup medijima da bi se shvatilo koliko je svet prostran. I ta činjenica obeshrabruje. Ne može se videti kako bi vaše akcije mogle dovesti do bilo kakve značajne promene. Da bi naša interakcija sa svetom imala smisla, treba ili da ograničimo svoju maštu - da veštački suzimo svet - ili da pokušamo da se, na neki način, uhvatimo ukoštac s tim svetom, kako ga danas opažamo, s informatičkim zasićenjem i svime ostalim. Bio sam ubeđen da je ova druga opcija jedini način da se dođe do neke stvarne promene, a dolazak u Afriku je bio neka vrsta probe, koja je trebalo da pokaže može li WikiLeaks da bude organizacija koja „misli globalno i deluje globalno". U Najrobiju je, s jedne strane, bilo zaista divlje. Bili smo smešteni u šator, u tri šatora, u stvari, podignuta jedan unutar drugog da bi se izbegli komarci (neizvodljivo!) i brzo smo počeli da pomažemo u organizovanju snimanja, prevođenja i arhiviranja događaja na forumu. U nekom trenutku sam se prebacio u predsedničke odaje na stadionu. Mislili su da je to dobro mesto za koordinaciju. Veliki radni sto, jeftini džordžijanski nameštaj na sve strane i portreti bivšeg predsednika Danijela Arapa Moia (Daniel Arap Moi), koji vas posmatraju sa suncem opaljenih zidova. Duž hodnika su stajale žene policajci, s drvenim pendrecima. Jednog od tih dana u hodniku je nastalo komešanje, da bi se onda, pravo niotkuda, grupa pripadnika Komunističke partije Kenije stuštila u salu, odgurujući stražu i sve ostale ka zidovima, dok su se probijali ka našoj improvizovanoj kancelariji. Jedna krupna crna žena skočila je na sto, uspravila se i počela da viče prvo nešto na svahiliju, a onda na engleskom, zahtevajući da pristupnice za učešće na Svetskom socijalnom forumu

SVE T N A ST A O IZ H L A D N O Ć E

143

budu smanjene tako da se omogući veće učešće ljudi iz siromašne četvrti Kabira. Održala je tu bučnu konferenciju za štampu stojeći na našem stolu i onda nestala, povukavši za sobom celu gomilu. ,,Da“, pomislio sam, ,,evo zemlje s kojom bih mogao da radim .“ Posle dvadeset četiri godine lošeg upravljanja zemijom Danijel Arap Moi je konačno otišao s vlasti, posle izbora u Keniji 2002. Njegov naslednik Mvai Kibaki (Mwai Kibaki) iz Koalicije duga bio je izabran uglavnom zahvaljujući svojoj antikorupcionoj platformi, ali do vremena kada smo mi došli tamo, nije više izgledao tako super. Uprkos tome što je novi režim stekao podršku i iskoristio zamah iz pokreta za ustavne reforme, videli smo da je jedva bio nešto bolji od Moia i da je podstakao novi talas nepravdi i tlačenja. Sam Kibaki u stvari nije bio sasvim nova metla, kao što su se ljudi nadali: kao izdanak starog režima, razvio je zabrinjavajuće veliki kapacitet za suzbijanje slobode govora. Kancelarije kenijskog dnevnog lista The Standard bile su meta policijske racije šest meseci pre našeg dolaska, a urednički tim je pola dana proveo u zatvoru. The Standard je uspeo da tu brutalnost snimi svojim sigurnosnim kamerama, a mi smo imali sreće da o tome objavimo kompletan izveštaj. Ali, u toj klimi zastrašivanja bilo je jasno da je štampa izložena pretnjama, što nas je ohrabrilo da razmišljamo o nekoj vrsti pomoći. Kibakijev režim je angažovao kompaniju Kroll Asscociates, koja se bavila privatnim ispitivanjem poslova i poseda, tako što je proveravala račune i sigurnosne sisteme da bi otkrila šta se dogodilo s novcem koji je proneverio bivši predsednik Moi. Izgleda da je Kibaki želeo da se nešto od toga novca vrati, ali je očigledno hteo i da tim informacijama uceni Moia, da bi se povinovao novoj vlasti. (Moi je i dalje bio moćna figura na političkoj sceni.) Izveštaj je otkrio da su Moi, njegovi sinovi i drugi saradnici izneli iz zemlje gotovo milijardu američkih dolara, preko celog niza kompanija i banaka. Izveštaj

144

DŽULIJAN ASANŽ

je bio eksplozivan zato što je navodio nazive banaka iz Ciriha i Londona, kao i detalje vlasničkih i komercijalnih interesa u Americi i Keniji. Osoblje Krolla nije pravilo nikakve uzmake. Sledeći odlomci govore o jednom Moievom saradniku, optuženom da je bio jedna od glavnih osoba za pranje novca u Ženevi: „Katri je razvio vrlo lukav sistem. Umesto da pronevereni novac šalje pravo u prekomorske banke, koristio je lokalne banke u Keniji, kao što je Trans National Bank, u vlasništvu Moia, Bivota (Biwott) i Kuleia, za prebacivanje velikih suma novca preko nostro doznaka - i računa u prekomorskoj banci Forex - a onda, posle nekoliko meseci ili godina, taj novac slao i delio m eđu nekoliko banaka, kao što je UBP... Katri je od 2001. bio u ilegali pošto je Švajcarska pokrenula istragu o njegovim poslovima u Keniji. Mislilo se da živi u Monte Karlu. Bio je umešan i u skandal Halliburton28 u Nigeriji, preko Džefrija Teslera (Jeffrey Tessler), koji mu je pet godina ranije pomogao da otvori račun u UBP. Tesleru, beskrupoloznom advokatu iz severnog Londona, nekako je uspevalo da dobija poslove, na osnovu mita koji je isplatio Halliburton, a novi dokazi su govorili da ih dobija i dalje.“ Bile su navedene čak i globalne institucije, kao što su Barclays i HSBC, i mada nije bilo indikacija da su uradile bilo šta nezakonito, izveštaj je pokazao da nijedan deo finansijskog sistema nije bio pošteđen mrlje ukradenog, prljavog novca. Ako pogledate taj izveštaj, možete videti kako je tačno novac bio usmeravan, preko raznih jurisdikcija, s novom maskom u svakoj fazi, da bi onda često, iako ne i uvek, završio u internacionalnom poreskom raju. To je bila upravo ona vrsta korupcije koju je WikiLeaks hteo da razotkrije. A upadi u poreske rajeve uskoro će postati naš hobi. 28

kompanija specijalizovana za opremu i usluge u naftnoj industriji

SVE T N A ST A O IZ H L A D N O Ć E

145

Sačuvao sam taj dokument i on je kasnije, kada sam napustio Afriku, bio za nas nova, važna poruka. Poslali smo je Ksanu Rajsu (Xan Rice) iz Guardiana, koji ju je 31. avgusta 2007. stavio na prvu stranu, s naslovom, „Pljačka Kenije“. Tekst je bio dobar, ali druge novine iz Britanije nisu preuzele mnogo toga. Reakcija u samoj Keniji bila je ogromna: preuzeli su naslov iz Guardiana, iako su bili oprezniji u izlaganju priče. Kibakijev režim je naglašeno poricao, ali mi smo bili zadovoljni, svesni da nije stvar samo u tome što je otkrivena jedna tajna već i da će njene dugoročne posledice biti značajne. Bilo je jasno da je Kibaki, koji je stekao Moievu podršku - možda kao posledicu pritiska koji je Kibaki stvorio time što je uopšte naručio izveštaj - sada prim oran na uzmak i to je bilo dobro za pravdu. Bivši visoki predstavnik UN za Keniju je to jasno uvideo rekavši da je izveštaj bio dovoljan da „oduva s pučine ne samo Moia već i dobar deo kenijskog establišmenta". S našeg stanovišta, otkrivanje dokumenta je potvrdilo ideju da se potisnuti mediji mogu iznenada osloboditi kada neka priča koja ih se tiče - a koju ne mogu sami da objave - dobije potreban legitimitet i kiseonik prethodnim internacionalnim objavljivanjem. WikiLeaks je bio izdavač poslednje linije, ali i nedodirljiva platforma: to smo dokazali i ustanovili kao modus operandi za budućnost. U Keniji smo imali i drugaposla, što je kulminiralo novembra 2008. kada smo objavili dokument s detaljima slučaja u kojem je kenijska policija, u nastojanju da se obračuna s kriminalnom organizacijom zvanom Mungiki, ignorisala sve obzire prema osnovnim načelima pribavljanja dokaza, za potrebe suđenja ili pravde, i upustila se u vansudsku likvidaciju nekoliko stotina ljudi. Tu informaciju smo objavili u obliku potresnog izveštaja nazvanog „Krik krvi“ („The Cry of Blood“), s pričama o nekim nestalim osobama - „dvadeset-šestogodišnjem m ehaničaru“, „pomoćniku na farmi iz Kanunge11,

146

DŽULIJAN ASANŽ

„taksisti iz Istleja“, „uličnom prodavcu iz Baba Dogoa“ - i fotografijama nekih žrtava i mesta na koja su njihova tela bila bačena. Policija je ponekad tražila velike sume novca od porodica da bi poštedela živote uhapšenih ljudi. To je bila velika, šokantna priča, a dvojicu aktivista za ljudska prava koji su nam pomagali posle je pratila policija i ubila ih na ulici u centru Najrobija. Od toga smo napravili udarni materijal za WikiLeaks i izjavili da ono što smo videli ukazuje da je nekontrolisana primena policijske sile odgovorna za sm rt najmanje 349 osoba. U svom komentaru smo jasno naglasili da se to može uporediti s onim što se dešavalo u Čileu za vreme Pinočea. I to se nije dešavalo u Kongu ili u susednom Sudanu: Kenija se odlikuje značajnim poslovnim rastom i razvijenim odnosima sa Zapadom. Držali smo se toga, nastavili da objavljujemo stvari koje se afričke novine nisu usuđivale da objave, da bi onda Filip Alston (Philip Alston), Australijanac imenovan za specijalnog izveštača UN o vansudskim ubistvima, došao u Najrobi na nedelju dana da bi dokumentovao šta se dogodilo i šta je otkriveno. Problem je sada bio obelodanjen i od tada nije padao u zaborav. Radili smo na njemu bez prestanka, istovremeno se boreči da udahnem o život WikiLeaksu. Kenija je bila veliki test. U njega smo uneli sve što smo imali i naš rad je počeo da menja sliku. Hteli smo da radimo još bolje i još više, ali bili smo srečni kada smo posle svega toga dobili nagradu Amnesty Internationala za izveštavanje iz neke zemlje. Ali, situacija nije bila lakša ni jedan jedini minut. Od samog početka stvar je bila u tome što je WikiLeaks bio meta neprijateljske vatre, sleva isto koliko i zdesna. Mislite kako imate prirodne saveznike ali, kada radite na tako osetljivom materijalu i s novinarima pod tako velikim ekonomskim pritiskom, u atmosferi nepoverenja, primečujete kako gde god da krenete ljudi upiru prstom u vas. To je

SVE T N A ST A O IZ H L A D N O Ć E

47

u redu dok ostaje na tome, to ima veze i sa upadom na nečiju teritoriju, ali to postaje iscrpljujuće kada zateknete sebe u sukobu s nekim za koga ste mislili da je na istoj strani. Za vreme kenijske kampanje naišli smo na veoma važnu knjigu Mišele Vrong (Michela Wrong) Na nasje red dajedemo (It’s Our Turn to Eat, 2009). Knjiga je pružila detaljan uvid u razne oblike korpucije u Keniji i tamo je bila zabranjena - ili zabranjena u smislu da niko nije hteo da je distribuira i da nijedna knjižara nije htela da je stavi na prodaju. I zato smo, da bismo razotkrili nemoralnost zabrane i omogućili Kenijcima da dođu do teksta, uprkos postupcima njihove vlade, nadm udrili cenzore tako što smo na vebsajtu objavili prelom knjige u PDF-u. Ali, ono u čemu nismo uspeli da nadm udrim o ili da bilo kako predvidimo, bilo je autorkino shvatanje autorskih prava. Mišela Vrong je pobesnela. Smatrala je da smo opljačkali ne samo njen prihod od knjige već, na neki način, i zasluge za koje je smatrala da joj pripadaju. Mislim da sam joj rekao kako je takva knjiga, tako izuzetna knjiga, možda prvobitno bila njeno čedo, ali da je sada izašla u svet, vezala za sebe pažnju i imaginaciju kenijskog naroda - bila je veća od nje same. Posle sam shvatio njen argument: kako će to objavljivanje pojesti prodaju knjige na Zapadu, tako da sam pozvao našeg prijatelja Mvalimua Matija (Mwalimu Mati), koji je bio uključen u toliko mnogo naših poslova u Keniji, predloživši mu da otkupi prava na distribuciju knjige u Keniji, u štampanom i elektronskom obliku. Ali, autorka je bila i ostala uvređena. Pokušavali smo da u Keniji podstaknemo promene i reforme, a ti ljudi, ti pam etni ljudi, napadali su nas ne zato što nismo poštovali demokratiju već zakon o autorskim pravima. Sve me je to zbunjivalo, a lib ilajeto jošjedna bolna lekcija o komplikacijama koje idu uz politički angažman. Ljudi, naravno, imaju svoje prioritete i bilo bi pogrešno misliti kako su osobe s kritičkim stavom prema vlasti imune na uzajamnu kritiku.

148

DŽULIJAN ASANŽ

Levica je u tom pogledu uvek bila provincijalna, a ja sam pogrešno zamišljao da su nam svima u mislima mnogo veća pitanja. Ali, ne možete predvideti šta se dešava sa svim ljudima: veličina jedne osobe je uniženost druge, a nas su već počeli da opisuju kao slobodnjake koji staju drugim ljudima na žulj. Sigurno je da smo mogli biti pažljiviji ali problemi su mi izgledali suviše veliki da bih se bavio društvenim ili profesionalnim finesama i pretpostavljam da sam pogrešno pošao od toga da će gđi Vrong biti drago da sazna da se njena knjiga toliko ceni. Možda sam bio suviše predan, ali postajete takvi kada su ulozi tako visoki, a uslovi tako očajni. Morali smo da naučimo kako da se postavimo prema otporu koji je dolazio sa svih strana. Druga osoba kojoj sam se divio, aktivista u oblasti transparentnosti Stiven Aftergud (Steven Aftergood), predsednik Federacije američkih naučnika za proučavanje tajnih aktivnosti vlade (Federation of American Scientists Project on Government Secrecy), za koga sam se prvobitno nadao da ću ga dovesti u naš savetodavni odbor, takođe nas je napao s naše strane. Kada je reč o korumpiranosti vlasti, mislili smo da bismo mogli postati tihi advokati ljudi u sudnici. Ali često smo videli da se na strani tužilaštva nalaze ljudi od kojih smo očekivali savete, podršku, ohrabrenje ili prosto toleranciju. Aftergud je napao naš urednički sud, smatrajući da su neke naše mete bile nedostojne ili neprimerene kao predmet istrage - na primer, sajentološka crkva ili operativno uputstvo za navođene bombe vojske SAD - dok je neke druge naše akcije ocenio kao ,,neodgovorne“. Nikada nisam imao nam eru da budem odgovoran u onom smislu koji Aftergud pridaje toj reči. Nismo partija ili država; naše delovanje nije ni nacionalno, niti korporativno i ne držimo sveću nijednoj grupi na štetu neke druge. Za razliku od većine medijskih organizacija, mi nismo parti pris (pristrasni). Osvetlićemo mnoge

SVE T NA ST A O IZ H L A D N O Ć E

149

zamračene uglove. Kada Aftergud govori o odgovornosti, on koristi pogrešnu reč: ono na šta zapravo misli, iako to ne uviđa, jeste da bi trebalo da poverujemo kako neke tajne moraju ostati skrivene samo zato što moćne i zainteresovane strane to kažu. On je isuviše svestan svojevoljne prirode m odernih vlada da bi mislio kako bismo ikada mogli da poverujemo u tako nešto. Ni on ne bi trebalo da veruje. Činjenica je da je naša organizacija zauzela novi, čvrst stav. Narušavanje privatnosti ljudi, kako on to ponekad kaže, nije veliki zločin u mojoj knjizi - ne kada su potencijalni zločini ljudi čiju smo privatnost narušili očigledno tako veliki i tako dobro sakriveni. Aftergud ne odobrava neke stvari koje su uradili, ali nije raspoložen da ih ospori. Bio je pitom. Kao i toliki drugi ljudi, verovatno je bio zbunjen našim neum ornim radom, koji je njegov suviše oprezni pristup prevideo. U očima naših novih kritičara bili smo primitivni. Ali, po meni, trebalo je da budemo još primitivniji. Morate prevazići sopstvenu potrebu za odobravanjem i odoleti utešnom saznanju da samo radite ono što su drugi već radili ili što inače rade. Od inovacije onda nema ništa. Sigurno smo pravili greške, ali čak su i naše greške bile poštene kada bismo odoleli iskušenju da uzmaknemo pred opasnošću. Smatram da veliki broj onih koji rade za liberalnu stvar nije samo stidljiv već je na granici izdaje. Oni bi da se promena desi na lep način ali, to ne ide tako. Oni žele da pristojnost prevlada, a da pritom niko ne propati i da nikome ne bude neprijatno, a ja to ne želim. Iznad svega, oni žele da mnogim neprijateljima otvorene vlasti pruže prednost sumnje, što ja opet ne želim. Nije reč samo o razlici u pristupima već o potpunom raskolu m eđu našim filozofijama. Ne možete se baviti razotkrivanjem u nadi da to nikome neće pokvariti večeru. Moje putovanje Afrikom dovelo me je i u Kairo. Jedna Amerikanka s kojom smo stupili u kontakt u Keniji pozvala nas je u goste,

150

DŽULIJAN ASANŽ

u kuću koja je pripadala bivšoj Mis Egipta. Bila je to velika kuća, s nekoliko slika Mis Egipta na zidovima, tako da je to bilo zaista zabavno i nadrealno mesto za boravak. Ali, nalazila se odm ah pored američke ambasade - jedan kombi pun vojnika bio je stalno parkiran ispred kapije - tako da sam pomislio da je bolje da ostanem neuočljiv i da se prebacim na neko drugo mesto. S jednom Koreankom, koju sam takođe upoznao u Keniji, prešao sam u apartman nadomak Nila. Bila je to ogromna, visoka zgrada, a mi smo bili gotovo u potkrovlju; ponekad, kada kairski smog ne bi bio suviše gust, mogli smo da s prozora vidimo velike piramide. Bilo je lako osetiti tenziju koja je u Egiptu tinjala ispod površine. Na ulicama je uvek bilo mnogo policije i vladala je atmosfera kontrolisanih sukoba, naročito u centru grada i u blizini vladinih sedišta. Ali, velike promene koje smo nedavno videli bile su četiri godine daleko i, kao i mnogi ljudi, nisam mogao da ih predvidim. Kairo je, pretpostavljam, na mene više uticao emotivno. Boravak u toj uzavreloj svetskoj metropoli, koja se rapidno razvijala, potvrdio je moj osećaj da WikiLeaks, ako želi da ostvari istinski uticaj, mora biti organizacija s globalnim dometom. Ubrzo sam osetio veliku naklonost prema Kairu. Uživao sam u uličnoj vrevi i prometu, kafićima, uveče u šiš-ćevapima. Na krovu stambene zgrade blizu mene jedna porodica je držala malu gradsku farmu. Svakog jutra mala kćer bi nahranila i napojila nekoliko ovaca, dok je njen brat puštao jato golubova iz kaveza da se nahrane gradskim otpacima. Obučio ih je da prate veliku zastavu sa šahovskim poljem i voleo sam da gledam kako maše tom zastavom naspram neba, kao starter u nekoj velikoj trci, dok se poziv na molitvu širio s džamije prema citadeli, a sunce pretvaralo izmaglicu u oganj. Do Božića 2007. zabeležili smo mnogo uspeha - ili succes de scandale. Faludža i Gvantanamo izazvali su premalo pažnje u odnosu

SVE T N A ST A O IZ H L A D N O Ć E

151

na značaj objavljenih dokumenata, ali nastavili smo da dopunjujemo kenijska otkrića. Prisustvovao sam i Dvadest četvrtom kongresu Chaos Communication u Berlinu, što mi je omogućilo da upoznam neke od ljudi s kojima sam razgovarao ili na neki drugi način komunicirao peko interneta. Među njima je bio i jedan oduševljeni poštovalac našeg rada, po imenu Danijel Domšajt-Berg (Daniel Domscheit-Berg), službenik jedne kompjuterske firme, koji se uskoro pokazao korisnim za neke zadatke. Danijel Šmit, kako se tada predstavljao, od početka je bio čudna ptičica. Nije umeo da piše kodove, ali se pokazao dobrim za potrebe sve veće organizacije. Tada nismo ni slutili koliko će postati ambiciozan i nepromišljen. Ali, nužda je slepa kada je reč o dobrovoljcima, a nama je očajnički bila potrebna svaka pomoć. Kompjuterski klub Haos (The Computer Club Chaos), koji je organizovao skup u Berlinu krajem 2007., poznat je i iz dobrih i iz loših razloga. To je hakerska organizacija, osnovana 1981., koja se zalagala za tehnološki progres, otvorenost, slobodu informacija i slobodan javni pristup tehnologiji. Brzo su prerasli svoje berlinske korene i sada su moćna, m eđunarodna organizacija koja budno prati kako se informatička tehnologija u savremenom društvu upotrebljava i zloupotrebljava. Protestovali su protiv francuskih nuklearnih proba i protiv uvođenja biometrijskih pasoša, ali neki iz grupe, predvođeni Karlom Kohom (Karl Koch), bili su krajem osamdesetih uhapšeni zbog sajber špijunaže, uključujući i preuzimanje materijala iz korporacionih i vladinih kompjutera u SAD i njihovo prosleđivanje KGB-u. To nije bila naša priča. Divili smo se snazi mozgova te grupe i podržavali njene šire napore u preispitivanju načina na koje se informacije koriste, ali WikiLeaks nikada nije sebe video kao organizaciju koja bi se zalagala za jednu ideologiju naspram druge ili za jednu

152

D Ž U L I J A N AS AN Ž

naciju naspram druge. Mi smo „široka crkva“29unutar organizacije, a naši neprijatelji su, uvek i svuda, neprijatelji istine. Odbacujemo svaku pobožnost kada je reč o radu bezbednosnih službi i vlada (činjenica koja je izazvala mnogo neprijateljskih reakcija kada je posredi redaktura dokumenata do kojih smo došli); jednostavno smo osećali da će istorija prosuditi šta je bilo u „javnom interesu“, a šta ne. Oslanjali smo se na svoj najbolji urednički sud, ali nije bilo na nama da radimo ono što radi većina medijskih organizacija ili da postupamo kao cenzori u korist vlada i komercijalnih interesa. Objavljivali smo ono za šta bismo procenili da ne sme ostati skriveno: drugi su to razvijali dalje. I skoro uvek naši napori su nas vodili pravo u lavovsko leglo sebičnog interesa. Kad smo već kod lavlje rike... Pogledajmo slučaj švajcarske banke Julius Baer, koja je - čak i u vreme krize bankarstva - bila izložena optužbama zbog malverzacija, zahvaljujući tome što smo u januaru 2008. došli u posed važnih informacija o njoj. Julius Baer je najveća banka u Švajcarskoj i ima svoje trustove na Kajmanskim ostrvima. Izneli smo dokaze da su ti trustovi služili za skrivanje sredstava i minimalizaciju poreza, verovatno i za njegovo izbegavanje, i smatrali da je svakako bilo u javnom interesu što smo otkrili šta su ti ljudi i do koje mere radili. Odmah po objavljivanju dokumenta dobili smo zvaničnu poruku od jednog advokata, koji čak nije hteo da kaže ko je njegov klijent, ali potencijalna stranka bila je, naravno, Banka Julius baer. Advokatska firma Ladli & Senger ima sedište u Holivudu i zastupa osobe kao što su Selin Dion i Arnold Švarceneger, a njena specijalnost je sprečavanje da se neke informacije pojave u štampi. Nastupili su vrlo agresivno i grubo. Pretili su nam na razne načine 29 Broad church - termin potiče iz anglikanske crkve i predstavlja crkvenu i bogoslovsku struja, koja je pridavala veliku važnost nauci; u današnje vreme termin se koristi da opiše organizaciju koja gaji širok spektar različitih mišljenja i ljudi

SVET N A ST A O IZ H L A D N O Ć E

153

i pozivali se na zakone o bankarstvu i tajnosti na Kajmanskim ostrvima i u Švajcarskoj i slične gluposti, ali naš advokat nam je rekao da su ti ljudi suviše moćni da bismo se petljali s njima, suviše dobro povezani, suviše bogati, da ih ništa ne može zadržati i da je cela stvar suviše mutna. Rekao sam da ćemo sigurno nastaviti, objaviti publikaciju i stati iza nje: postavio sam određena načela protiv cenzure i nisam hteo da ustuknem. Obećali smo da ćemo ako nam izvori daju dobar materijal, to i objaviti i da ne podležemo cenzuri: to je ono što nam je diktirala naša tehnologija, u stvari, naša etika. To nije značilo: ,,Mi ne znamo za cenzuru, osim ukoliko nas neka veoma bogata osoba ne zastraši.“ Znao sam da u taktičkom pogledu to može biti veoma teška (i potencijalno pogubna) prva borba, ali mi smo postavili svoja načela i to je bilo to. Kao i sve ostalo, bila je to džinovska lekcija dobijena u realnom vremenu. Bili smo brutalno pritisnuti neumoljivom pokroviteljskom mrežom, u ovom slučaju od dva ogranka te mreže, Banke Julius baer i američkih advokata, gde su jedni štitili pare, a drugi pravili pare i bili rešeni da to odbrane po svaku cenu, čak iako su naspram sebe imali samo našu ranjivost i našu chutzpah.30 Odm ah su podneli tužbu protiv nas u San Francisku, što je za posledicu imalo da sudija poništi naziv našeg domena WikiLeaks.org i zahteva da mu saopštimo ko je registrovao dom en i s koje adrese. Kompanija Dinadot se odm ah pojavila i zatvorila vebsajt. Ali, svojim protivnicima smo pripremili zamku time što smo se registrovali u San Francisku, kulturnom gravitacionom centru sajferpankera i kalifornijskog instinkta za nonkonformizam i slobodu govora. Mogli su da nas tuže u Švajcarskoj ili u Londonu, ali u San Francisku su se odm ah suočili s gnevnom ACLU (American Civil Liberites Union), Komitetom 30

na jidišu: petlja, ,,muda“

154

DŽULIJAN ASANŽ

za slobodu štampe i mnogim drugim organizacijama. Kada smo se vratili u sudnicu, imali smo dvadeset dve organizacije i bataljon advokata koji su se borili za nas, s povoljnim prikazima u New York Timesu i na CBS-u, koji su objavili broj našeg domena (pošto je naziv bio zabranjen) da bi ljudi mogli doći do nas („Sloboda govora ima broj“.) U svakom slučaju, obezbedili smo i druge načine za pristup našem vebsajtu, preko tajnih linkova i posredničkih vebsajtova, za što smo znali da će biti korisno. Treba se setiti da smo počeli da radimo znajući da ćemo se, već na samom početku i kasnije, baviti Kinezima i njihovim odvratnim blokadama. Odneli smo potpunu pobedu nad Bankom Julius baer i to je izgledalo kao ključna pobeda, ne samo za nas već i za borce za poštovanje Prvog amandmana širom Amerike. Banka se upravo pred početak sudskog procesa spremala za nastup u Americi, ali onda je odustala. Bila je to važna pobeda, zato što je pokazala da se WikiLeaks može suprotstaviti bilo kome i da ga ne mogu slomiti oni koji mogu da plate advokate koji to slamanje čine lakšim. Rizične pozajmice su probile plafon, a britanska hipotekarna banka Northern Rock već je bila pod stečajem. Bilo je to loše vreme za banke da se vuku po sudovima s timom neprofitnih aktivista. Prava tragedija koju je izazvao taj incident bio je kraj učešća Danijela Metjuza u radu WikiLeaksa. Danovo ime nalazilo se ispod svega nekoliko administrativnih poslova, ali Banka Julius baer je tražila bilo koga da tuži. Sedeo je u svojoj kancelariji u Stanfordu jednog popodneva i pregledao domaće zadatke učenika kada je unutra upao neki krupni dasa, s ogromnom hrpom papira i tresnuo je na sto. Posle mi je pričao kako je u prvi m ah pomislio da je to najveći domaći zadatak koji je ikada video; ali, ne, bio je to sudski poziv. Danu je to izgledalo prilično zastrašujuće i posle toga je rešio da se posveti svojoj akademskoj karijeri. Sada je gostujući profesor na

SVE T NA ST A O IZ H L A D N O Ć E

155

jednom drugom američkom univerzitetu - ali on je sigurno jedan od dobrih momaka i uvek ću ceniti njegovu podršku i prijateljstvo. Rudolf Elmer, momak koji nam je doneo materijal o Banci Julius baer, hteo je da bude otkriven i morao je da plati kaznu od 7.500 USD. Onda je rekao da želi da održi konferenciju za štampu, na kojoj bi mi javno predao dva diska puna podataka o banci. Napravili smo konferenciju za štampu i izgledalo je da mu to može doneti samo nove nevolje, ali ko može da kaže šta je bilo na diskovima? Ne možete tužiti osobu koja je nekome predala dva prazna diska osim ako niste u stanju da dokažete kako je na njima bilo nečeg. Zaštita izvora nije samo reč; za nas je to način života i program. I ranije smo se suočavali s velikim pretnjama, ne samo od sajentološke crkve. I uvek smo nastojali da svoje mučitelje nagradimo novim otkrićima. Advokati se često ponašaju kao lopovi, naročito oni dobri. A pravne akcije su se često pokazivale kao grubi instrum ent za vivisekciju WikiLeaksa. Bili smo zamišljeni kao stoglava hidra: odsečete joj jednu glavu, ali nova odm ah iskoči negde drugde. To samo odražava neuništivu prirodu ljudske potrebe za istinom, kao i moju sklonost prem a parčićima. Biće i sudskih slučajeva koji su mi izgledali užasno ozbiljno, takvih u kojima niste mogli da uživate ni u borbi, ni u pobedi - u porazu je ionako nemoguće uživati - ali većina onih koji su hteli da sudski gone WikiLeaks ličila je na kralja Knuta.31 Naredio je talasim a da idu unazad, ali oni su ga ignorisali i zapljusnuli mu stopala. Istina, ponekad možete videti kako pravne akcije mogu da jednim potezom zastraše dobar moralni cilj. Krajem 2008. primetili smo da je sa vebsajtova Guardiana i Observera povučeno osam članaka koji su govorili o Nadmiju Aučiju (Nadhmi Auchi), iračko-britanskom 31

Danski kralj, Knut Veliki, oko 995-1035; takođe i kralj Engleske i Norveške.

156

DŽULIJAN ASANŽ

milijarderu, čija je banka, BNP Paribas, bila jedina finansijska institucija koja je primala milijarde dolara u okviru programa „Nafta za hranu", za vreme vladavine Sadama Huseina. Auči je bio i tema izveštaja generalnog inspektora Pentagona 2004. o licencama za mobilnu telefoniju. A pre toga, 2003. godine, Velika Britanija ga je izručila Francuskoj, pod optužbom da je proneverio više milijardi dolara od prodaje imovine kuvajtske vlade. Godine 2008. M artin Brajt (Martin Bright), reporter New Statesmana, skrenuo je pažnju na to da su Guardian i Observer poklekli pod pravnim pritiskom Aučija: „Bili su prisiljeni da povuku šest članaka o Nadmiju Aučiju, iračkom biznismenu, osuđenom zbog prevare, u Francuskoj, 2003. godine. Auči je krenuo ratnom stazom od kada je njegovo ime bilo povezano s Tonijem Reskom (Tony Rezko), finansijerom iz Ilinoja, kome se sada sudi u Americi i koji je bio jedan od prvih koji su pružili podršku Baraku Obami. U Velikoj Britaniji je Times pratio tu priču s impresivnom istrajnošću.“ Kada je Brajt prvi put objavio te reči, mogao je da navede šest članaka koje su cenzurisale Aučijeve pravne akcije i uklonile ih iz onlajn arhiva Guardiana i Observera. A zatim, u bizarnom obrtu pozajmljenom direktno od Kafke na udaru Aučijeve dugačke pravne ruke našao se i blog Brajtovog New Statesmana, tako da je ovaj morao da ukloni imena iz cenzurisanih članaka i izmeni sopstveni tekst. To je jedna od onih priča koje otkrivaju baroknu prirodu novinarske strašljivosti. Kada je VVikiLeaks izvestio o celoj stvari, a New Statesman pokušao da se veže za naš tekst, odmah su dobili pismo od advokatske firme Carter-Ruck. Do kraja 2008. davili smo se u dokumentima koji su ,,curili“ sa svih strana sveta. Svaki dan je donosio novi materijal, a većina je zahtevala dalje istraživanje i komentare pre objavljivanja. Da smo bili jedna novinska redakcija ili jedna televizija, bili bismo najzaposleniji istraživački tim na svetu, koji prvi izbacuje najekskluzivnije

SV ET N A ST A O IZ H L A D N O Ć E

57

priče. Ali, WikiLeaks nije sebe video u ulozi posednika ili komercijalne mašine iako su, moram to priznati, komercijalni motivi često prava mera kada treba proceniti da li je neka informacija vredna pažnje. Nismo hteli da zarađujemo novac, ali hteli smo da sarađujemo s medijskim organizacijama koje bi mogle da ubrzaju protok naših priča do novinara i neke distributivne mreže, a te organizacije su svoj posao shvatale u komercijalnim okvirima, što je značilo trku s rokovima i ekskluzivnost. U tom periodu smo pokušavali da naučimo kako da radimo s njima, a da naš vebsajt pritom ostane potpuno veran sebi. Kroz branu su pokuljale sve vrste priča: krajem 2008. objavili smo spisak članova Britanske nacionalne partije. To je neofašistička organizacija koja veruje u Britaniju samo za belce; ipak, u nju su učlanjeni policajci, aktivni vojnici i vladini službenici: ljudi čija je m oralna i profesionalna obaveza da služe svim ljudim a Britanije podjednako, bez obzira na rasnu pripadnost. O nda smo u decem bru objavili privatni izveštaj koji je usvojila Južnoafrička komisija za konkurenciju, koji je govorio o kartelskom ponašanju južnoafričkih banaka. Najvažniji delovi bili su izmenjeni - verovatno da bi se sakrili komercijalno osetljivi podaci, ali mi smo objavili izveštaj u celini. Evo prim era jedne „komercijalno senzitivne“ rečenice: „Absa (očigledno) nije uspela da tu uštedu u jediničnoj ceni, u iole značajnijoj m eri po svoje klijente, postigne snižavanjem cena usluga, već je odlučila da najveći deo te uštede prikaže kao profit." Dva meseca kasnije objavili smo 6.700 izveštaja privatno sastavljenih za američke kongresm ene, koji su donosili detaljan prikaz njihovih preokupacija i izvora inform acija. Ti izveštaji nisu bili tajni, ali su bili dostupni samo kongresmenima, koji su onda objavljivali samo neke od njih, kada bi to služilo njihovim političkim ciljevima, ali ne i kada je inform acija

158

DŽULIJAN ASANŽ

neprijatna ili štetna po vladu, a korisna za javnost. Njihovim objavljivanjem hteli smo da američkim glasačima pružim o priliku da procene postupke svojih izabranih predstavnika, u odnosu na informacije koje su im bile dostavljane. Izveštaje smo objavljivali na osnovu javnog značaja, a ne na osnovu političkih kalkulacija. Objavili smo privatne imejlove Sare Pejlin da bismo naglasili da je svoje političke poslove završavala preko privatne imejl adrese, očigledno da bi izbegla obavezu zadržavanja kopija tih poruka za javnu arhivu. Tih meseci smo išli na konferencije o žurnalizm u i slobodi govora širom sveta kako bismo promovisali svoje ideje i tražili podršku. U to vreme sam postao pravi gostujući tip. Nisam imao automobil ili kuću. Nisam mnogo viđao svoju porodicu. Nisam imao novca i imao sam jedne cipele. Sve to je bilo savršeno razumljivo i nije bilo nikakav problem. Imao sam nešto knjiga, brijač i nekoliko laptopova. Prijatelji su me šišali, često dok sam radio, a što se tiče opreme i troškova, srećom, uvek bi se pojavio neko sprem an da svoju kreditnu karticu upotrebi za nešto u šta je verovao. WikiLeaks je od prvog dana radio pom oću štapa i kanapa i možda je tako moralo biti: on ne radi na principu profita, a rad na njemu je, iskreno rečeno, opsesivan, kao što je bio od samog početka, kada smo videli koliko toga ljudi žele da otkriju. Osetio sam da će 2009. biti početak nekoliko velikih godina. Postajali smo sve bolji u onome što smo radili, a svet je sada sedeo i slušao nas. Usavršili smo svoje metode, uznemiravali sve veće i moćnije džinove, a ja sam počeo da razmišljam kako bi bilo sjajno pronaći neki raj odakle bih radio. Na svetu mora da postoji neko mesto koje želi da bude ostrvo slobode govora, svet anticenzure, u okviru šireg sveta. Neko je vreme izgledalo da bi coup degrace bilo osnivanje takve baze u Africi, ali to je bilo suviše komplikovano,

SVE T N A ST A O IZ H L A D N O Ć E

159

s čisto praktičnog stanovišta; bilo je previše toplo za servere. Šta je sa Švedskom, Islandom, Irskom ili nekim sasvim novim Ksanaduom istine? Nisam mogao da doveka živim s rancem - ili sam m ožda mogao ili je trebalo, zato što organizaciji nije bila potrebna nikakva hijerarhija da bi radila. U istom duhu, na početku tog seizmičkog perioda, počeo sam da postajem sopstveni duh, glavni autor svega, ali ne po sopstvenoj zamisli već zato što se svet silno upinjao da me pretvori u nešto što nisam bio.

10

ISLAND storija novinarstva je istorija ,,procurelih“ informacija. Samo se u mašti dešava da je autor uvek, na neki način, svedok onoga što se dešava. U novinarstvu, svedoka često nema, tako da se oslanjamo na izveštaje o istini koji koriste izjave svedoka kao delove svoje slike. U mnogim slučajevima dobro novinarstvo se oslanja na odsutne svedoke, koji, zvanično ili nezvanično, odaju sve što znaju. Zaboravljamo da se svakodnevni novinarski posao uveliko oslanja na procurele informacije. „Prema dokumentima dostavljenim Washington Postu...“, „Prema jučerašnjoj izjavi neimenovanog višeg funkcionera...“ ,„Izvori upućeni u stvar kažu.. „Informacije do kojih je došao Daily Telegraph ukaz u j u . I s t i n a ne dolazi uvekkao usamljeni špijun, već se često otkriva nehotično ili u poverenju ili preko nepoznatog izvora - i to je oduvek bilo tako. Prikupljamo ono što vidimo, ali i ono što su videli neki ljudi van dometa naših očiju.

I

S poverljivim kolegom Ropom Gongrejpom (Rop Gonggrijp), osnivačem jednog od prvih internet provajdera u Holandiji i organizatorom dugotrajne hakerske konferencije u Amsterdamu,

IS LA N D

161

prihvatio sam poziv za učešće na Konferenciji haker iz kutije (Hack in the Box Security Conference), koja se održavala u Maleziji, u oktobru 2009. Većina učesnika bila je politički orijentisana i uključena u lokalne reformističke pokrete. Vlada M ohameda M ahathira (M ahatira M ohamad), vođe partije Barisan Nasional, suočavala se sa snažnom opozicijom i zahtevima za reformama, koje je predvodio Anvar Ibrahim (Anwar Ibrahim ) iz Narodne partije pravde. Ibrahim je prethodno, kao m inistar finansija, spasao Maleziju od finansijske krize i 1988. u Newsweeku, proglašen za „Azijca godine“. Ali, do trenutka kada smo mi došli u Kuala Lumpur, s Ibrahim om se dogodilo m nogo toga. Pošto je kritikovao premijera, šest godina je proveo u zatvoru zbog ,,korupcije“ i bio stalno izložen optužbam a za seksualno zlostavljanje. Kada je izašao iz zatvora, radio je kao savetnik Svetske banke i profesor na Koledžu Sv. Entoni (St Anthony’s College) u Oksfordu, kao i na Univerzitetu Džon Hopkins (The Johns Hopkins University), m eđu ostalim institucijama, pre nego što se vratio u Maleziju, gde je 2008. odneo ubedljivu pobedu na parlam entarnim izborima. Govor koji sam održao na Konferenciji haker iz kutije bio je posvećen istoriji neautorizovanog objavljivanja u medijima. U tome sam, kao što sam tamo rekao, video kičmu žurnalizma. Uvek me začudi kada kritičari prigovore kako WikiLeaks ne služi interesima žurnalizma, zato što, šta god mislili o nama, smatram da je veliki deo našeg posla, na vrlo očigledan način, sasvim tradicionalan. Nastojimo da obelodanimo stvari koje bi određene sile radije ostavile u mraku. To je mogla biti rubrika u Timesu za vreme Krimskog rata. To je bio prećutni moto Washington Posta za vreme Votergejta. Uporedo s tim, uvek sam tvrdio da WikiLeaks treba da bude partnerska organizacija etabliranih medija, a ne zamena za njih ili da treba da ih izbegava. Na Konferenciji u Maleziji naglasio sam da će

162

D Ž U L I J A N AS AN Ž

u budućnosti možda postojati „dugme za WikiLeaks“ na vebsajtovima medijskih organizacija, koje će koristiti ljudi koji imaju neke informacije. Mi bismo na sebe preuzeli obavezu zaštite izvora i bavljenja zakonskim stvarima - naša specijalnost, ako hoćete - dok bi medijske organizacije pripremale priče i komentare na osnovu procurelih informacija. To je oduvek bila centralna ideja i m ada je naša organizacija bila značajno ometena histerijom koja je usledila u naredne dve godine, mi se vraćamo tome, bez obzira na to što neke nove organizacije osnovane na temeljima našeg rada tvrde da je ta ideja nova. OpenLeaks.org danas koristi tu ideju za bučnu kritiku postavke WikiLeaksa, što je zaista žalosna igra, koja neće doneti dobro nikome. Ali, neka to bude jasno, ja sam izneo ideju o saradnji s medijima u Maleziji 2009. godine. Bilo je zanimljivo kako ta potkultura deluje u m odernom životu. Dok su hakersku scenu u Evropi i Australiji činili klinci iz srednje i radničke klase, u Aziji su ljudi uključeni u tu vrstu rada, po pravilu, dolazili iz nekog dela društvene elite. Ali malezijske reformističke grupe bile su zainteresovane za napredak, za povećanje jezičke i etničke raznolikosti u zemlji i slamanje krutog rasnog karaktera malezijske politike. Malo pre našeg dolaska nešto je izgleda počelo da se događa: podrška starom režimu počela je da kopni. Na izborima 2008. osvojio je manje od dvotrećinske većine potrebne za izmenu Ustava, što se desilo prvi put od 1969. Brojni dodatni izbori održani tokom 2009. smatrani su vetrokazima budućnosti zemlje, uključujući i one održane u vreme naše posete, u Bagan Pinangu, devedeset kilometara južno od Kuala Lumpura. Posle Konferencije, u svojstvu delegacije WikiLeaksa, išli smo na debate organizovane na različitim mestima i sretali se s političarima. Jedan od malobrojnih poslanika indijskog porekla iz redova pretežno kinesko-malajske Stranke demokratske akcije odveo nas je na nekadašnju plantažu

IS LA N D

163

kaučuka, gde smo se sreli s tri generacije indijskih radnika, koji su bili rođeni, obrazovani i radili na istom komadu zemlje. Pokazali su nam pamflete koje su delili predstavnici vladajuće partije, zajedno s novcem namenjenim kupovini glasova. Uprkos dokazima o endemskim razmerama korupcije unutar političkog sistema i nespremnosti vladajuće partije da promeni nešto nabolje u njihovim životima, ti ljudi nisu bili klonuli, pomireni sa sudbinom, poraženi. Upoznao sam se s Anvarom Ibrahimom, a Rop i ja smo se brzo uključili u malezijsku političku dinamiku. Bilo je zapanjujuće koliko je brzo izmicao pesak ispod svačijih nogu - nagoveštaj, moglo bi se reći, onoga što će se dogoditi u Kairu, Tunisu i Libiji kroz dve godine, ali do toga ćemo tek doći. Ibrahim je izgleda diktirao puls promene, ali bili su mu potrebni podrška, informacije i saveti za odnose s javnošću. WikiLeaks je pomogao u objavljivanju vrlo osetljivih dokumenata o smrti Mongolke Altantuje Šaribu (Altantuya Shaariibuu), koja je 2006. poginula u eksploziji blizu Kuala Lumpura. Dokument je ukazivao na izuzetno ozbiljne okolnosti njene smrti. Sam dokument je bio zvanična izjava koju je potpisao Radža Petra (Raja Petra), urednik aktivističkih elektronskih vesti Malaysia Today. Petra se našao pod tako velikim pritiskom vlasti - dva puta je izbegao hapšenje - da je vebsajt morao biti prebačen u Singapur i SAD. U međuvremenu je pitanje Šaribuine sm rti postalo tako zapaljivo da se jedino smelo pom enuti u Maleziji. Ako bi se pomenulo na nekom političkom skupu, odm ah bi se angažovale jedinice za suzbijanje nemira. Često to poželim da kažem onim ljudima koji misle da jedan dokument ne može ništa da promeni. Rekao sam Ibrahim u da je to otkriće m oćna poluga. Reakcija na njega je otkrila neverovatno slabu tačku vlade: plašila se reforme

164

DŽULIJAN ASANŽ

više nego što je znala kako da joj se odupre. Reformistički pokret je u svojoj kampanji imao reaktivni stav i naš savet je bio da odbace odbrambeni raspored. Trebalo je da preuzm u inicijativu od vladinih medija - vlada je imala jači glas, ali slabije srce - a mi smo ih snabdevali informacijama. Uzgred, Ibrahim je očigledno bio oličenje velikog, sekularnog poziva na promenu. Njegovu partiju su podržavali Amerikanci, što bi trebalo odm ah da začepi usta onima koji zamišljaju kako se WikiLeaks automatski vezuje za ciljeve suprotne američkim. Kao i neki bliskoistočni ustanci koji će tek uslediti, bila je to čista borba, a Amerika se kladila na pravog konja (ne mareći više za favorita koga su dugo imali u Mubaraku). Ibrahim je bio i vrlo prijatan; šest godina je u zatvoru proveo čitajući Šekspira. Verovatno možete verovati čovekovom osećaju za ljudsku prirodu ako je svaki dan, tako dugo, proučavao Otela i Julija Cezara. Vreme smo provodili razmenjujući ideje s opozicionim reformistima i pišući tekstove. Bio je to opasan posao. Jedne noći, kada smo napustili sedište i krenuli nekom m račnom sporednom ulicom, punom prodavnica i kafea, neki čovek je iskočio ispred nas i ispred lica mi poturio neku karticu. U prvi m ah sam pomislio da je to neki ulični prodavac. Ispostavilo se da je bio iz tajne policije. Tražio je da mu pokažem ličnu kartu, a ja sam mu rekao da je moram uzeti iz kola. Usput sam poslao poruku prijateljima iz opozicije. Rekao sam mu da sam novinar i da je to sve što ću mu reći. Momci iz opozicije bili su oko mene za tren oka i odvukli me od agenta. Na kraju je vladajuća partija zadržala vlast u Bagan Pinangu, ali u malezijskoj opoziciji je postojalo osećanje da je to bila samo još jedna mala bitka u dugom ratu koji će Barisan Nasional m orati da izgubi. Naši prijatelji iz Malaysia Todaya sigurno su na sve gledali dugoročnije, umesto da brinu zbog jednih lokalnih izbora. „Još od epskih dvanaestih opštih izbora, koji su doveli do prestrojavanja

ISLAND

165

političkog pejzaža, prosečni Malezijac, tipično apatičan prema politici, zahvaljujući zamorno redovnim ubedljivim pobedama BN počeo je da se zanima za izbore, naročito za naredne opšte izbore.“ Imali smo toliko m nogo posla i tako malo resursa da sam počeo da razmišljam o tome kako da stabilizujem organizaciju i pronađem joj dom. Dom nije nešto o čemu je tako lako razmišljati kada je reč o WikiLeaksu: imali smo aktivne servere na tajnim lokacijama širom sveta; imali smo m režu saradnika i kontakata, od kojih je većina želela da ostane anonim na i koji se nikada nisu mogli naći na istom mestu, u isto vreme. WikiLeaks je bio drugačiji od svih ostalih medijskih organizacija: nikada nećemo imati recepciju i autom at za kafu, nikada nećemo form irati posebno istraživačko odeljenje ili misliti na godišnje odmore. Ljudi misle da živim s rancem zato što sam neka vrsta čudaka. Dobro, u pravu su, jesam neka vrsta čudaka, ali sam i prisiljen na stresan, lutalački život samom prirodom posla i naše organizacije. Stalno smo se kretali da bismo izbegli zakonska ograničenja i pronašli stanice za rad. Verujte mi, mislim da nem a ničeg prijatnijeg od naram ka čistih peškira i trpeze pokrivene finom hranom i okružene prijateljima. Volim automat za kafu. Ali, to će se teško desiti na neki iole pouzdan način, sve dok dobro radim o svoj posao i vučemo za nos moćnike, sada već toliko dugo da su počeli da nas proganjaju. Jedina nada bila je da negde, jednog dana, pronađem o neko mesto nesklono proganjaju ljudi koji rade za pravdu. Po mom shvatanju, postoji veza između jedne i druge strane našeg posla, između razotkrivanja kompanija koje kradu novac ili imovinu i praćenja vlada koje kriju ljude na mestima kao što je Gvantanamo. U oba slučaja posredi je grupakriminalaca, često pod zaštitom vlasti, koji kriju novac ili ljude mimo zakona, obično na osnovu tajne jurisdikcije. Mogli smo da se iscrpljujemo, kao što inače radimo, otkrivanjem

166

DŽULIJAN ASANŽ

dokaza o tome šta ti ljudi rade; ali, u nekom trenutku, primetili smo da je cela operacija, cela jurisdikcija, suštinski korumpirana. To znači da bi Kajmanska ostrva, na primer, morala biti predmet sveobuhvatnog ispitivanja njihovih offshore bankarskih aktivnosti, odnosno da na isti sveobuhvatan način treba istražiti i Gvantanamo Bej, kao raj za neometano kršenje ljudskih prava, onako kako ih shvata građansko društvo. Ali šta ako obrnemo taj način razmišljanja? Šta ako zamislimo da bi mogao postojati i neki antitajni raj na svetu? U svakoj zemlji u kojoj smo radili upoznali smo se s ljudima i organizacijama koji su radili pod zakonskom ili fizičkom pretnjom moćnika. Bez obzira na to da li je reč o Radži Petri, uredniku iz Malezije, koji je morao da beži pred vlastima ili o Udruženju američkih vlasnika kuća (American Home Owners Association), koje je moralo da svoje aktivnosti prebaci na server u Švedskoj, zbog tužbi koje su protiv njega podneli građevinski preduzimači, ili o reformističkim grupama u Rusiji ili o brojnim pojedincima na koje nasrće pravno-posednička pokvarenost sajentologa - svi oni bi mogli pronaći m ir ili makar računati na pošteno suđenje u nekom raju odanom transparentnosti i pravednom postupanju. Po mom shvatanju, u m odernom svetu se pojavljuje nova vrsta prognanika: osoba ili grupa, koja beži od bogatih ili moćnih vlasti, rešenih da ih unište zato što su govorili istinu. Na osnovu rada Amnesty International ili PEN-a znali smo da su ti ljudi često pisci i izdavači, ali to su mogle biti i grupe aktivista za građanska prava, advokati, slobodni mislioci ili obični ljudi iz susedstva. Sve snažnije sam osećao da bi neki raj otvorenosti, a ne tajnosti, bio pravi odgovor. Takvo mesto bi služilo kao žurnalistički raj, mesto gde bi se izvori mogli zaštiti na osnovu zakona te zemlje. Zakoni o slobodi štampe tamo bi bili duboko ukorenjeni. Sloboda interneta bila bi deo

ISLAND

167

modernog etra, a sloboda od proganjanja bila bi standard. Počeo sam da dobijam viziju tog raja: politički nezavisne zone, mesta na kojem se više ne bi moralo bežati, gde bi se aktivisti smatrali herojima, a ne državnim neprijateljima, gde bi pravni saveti bili besplatni, a slobodan i lak pristup internetu opšte pravo. To mi je zvučalo kao nirvana, sve dok nisam shvatio da bi se to mesto moglo zvati Island. U leto 2009. objavili smo kopiju tajne Velike knjige pozajmica banke Kaupthing. Taj dokument je otkrivao svaku pozajmicu veću od 45 miliona evra koju je ta banka odobrila. Kaputhing je bila najveća islandska banka, koja je doživela ogroman pad za vreme finansijske krize 2008., da bi zatim postala nesolventna. Bančin moto: „Misli dalje“ nekim dužnicima je izgleda prirastao za srce. Mnogi od njih bili su insajderi i mada su bile posredi ogromne svote, pozajmice su odobravane bez ikakvih garancija. Kaputhing je odobrio kredit od 791,2 miliona evra kompaniji Exista hf., u vlasništvu samog Kauphtinga. Prema dokumentu koji smo otkrili, „najveći deo pozajmica (u korist Exista hf.) nije imao garancije, niti je bio pokriven ugovorom“. Novac je pozajmljen i četvrtom najvećem akcionaru iz samog Kaupthinga, da bi ovaj mogao da kupi još akcija Kaupthinga, a jedina garancija koju je trebalo da priloži bile su njegove akcije, opet kod Kaupthinga! Mali broj pojedinca se bogatio tim pozajmicama, novcem koji je postojao samo na papiru, a narod Islanda je trebalo da plati račun. Braća August i Lidur Gudmundson (Agust i Lyđur Guđmundsson), odnosno kompanije u njihovom vlasništvu, primili su pozajmice u ukupnom iznosu od 300 milijardi islandskih kruna, to jest 1,6 milijardi evra. Robert Čengis (Robert Tchenguiz), član upravnog odobra Exista hf., primio je pozajmicu od 300 milijardi islandskih kruna. Zato ne treba da vas iznenadi što je određen broj tih ljudi bio uhapšen, na Islandu i u inostranstvu, posle kolapsa islandskog bankarskog sistema.

168

DŽULIJAN ASANŽ

Dvadeset četiri sata po objavljivanju dokumenta WikiLeaks je primio sudsku pretnju od Kaupthingovih advokata. U njoj je pisalo da se mi i naši izvori možemo naći pred kaznom od godinu dana zatvora, na osnovu islandskog Zakona o tajnosti bankarskih poslova. RUV, islandski ekvivalent BBC, trebalo je da objavi vest o našem otkriću u udarnom terminu, u Vestima u sedam. U pet do sedam, kao u sceni iz nekog holivudskog filma, u redakciju vesti RUV stigla je naredba. Takva naredba nije bila poslata RUV u celoj njenoj istoriji. Spiker je bio veoma hladnokrvan. Upravo su ostali bez glavne vesti, objasnio je, tako da gledaocima ne mogu saopštiti sve novosti, ali da je predmet tog otkrića bila knjiga pozajmica banke Kaupthing. Rekao je da je izveštaj sačinjen svega tri nedelje pre propasti banke. Ne možemo vam preneti tu priču, rekao je, ali postoji jedna organizacija koja to može da uradi. U tom trenutku ekran je ispunio logo WikiLeaksa i stajao tamo nekoliko m inuta da bi popunio vreme koje su planirali za zabranjenu priču. Islanđani su se preko noći okrenuli WikiLeaksu. Dobili su priču od nas i uradili ono što sam uvek smatrao prikladnim: iskoristili su našu priču kao podsticaj i sami postali istraživački reporteri, dopunjujući detalje i proveravajući ih iz subjektivnog ugla. Pomogli smo zemlji da sagleda nešto od korupcije koja je dovela do kolapsa njihove ekonomije i ljudi su znali da cene tu priliku. Često su nas nazivali arogantnim ili su mene često tako opisivali, i pretpostavljam da moram da budem takav - morate biti arogantni da biste odoleli svim hicima i strelama ispaljenim u vašem pravcu, čak i onda kada to ne zaslužujete. Ali, u ovom poslu zapravo ima svega nekoliko situacija koje dopuštaju samozadovoljstvo. Čim otkrijete neku korupciju, razbijete neku banku ili servirate na tacni nekog diktatora, vlast se celom svojom težinom obrušava na vas. Ali, Island je bio redak trenutak kada se moglo dati oduška samozadovoljstvu: ljude

ISLAND

169

je ozlojedio taj prikaz korum piranih bankara i hteli su da ih zaspu jajima. Od novinara sam slušao kako su Islanđani tokom istorije bili suviše pasivni, da nemaju istoriju pobuna, ali da je možda kucnuo čas da se „korupciji i nepotiznuT stane na put kao nikada ranije. Decembra 2009. pozvan sam na Island da održim predavanje na Konferenciji o digitalnim slobodama, i tada sam ozbiljno počeo da razmišljam kako bih to mesto mogao da ohrabrim da postane raj otvorenosti, koji je svetu toliko nedostajao. Imao je prilično zgodne uslove: bio je zreo za promenu, pošto je upravo prošao kroz tako razornu bankarsku krizu; imao je obrazovanu radnu snagu; imao je populaciju najbolje pokrivenu internetom u zapadnom svetu; nalazio se na pola puta između Evrope i Sjedinjenih Država; imao je najjeftiniju energiju u celoj Evropi (geotermalne izvore i hidroenergiju, potpuno ekološku), što je važno kada treba da vodite veliku banku kompjutera; bio je hladan, što je dobro za provetravanje i neophodno da bi serveri bili srećni. Imao je i prilično dobru tradiciju slobode govora i neposredno pre pucanja bankarskog mehura nalazio se na samom vrhu liste Reportera bez granica o slobodi štampe, zajedno s Luksemburgom i Norveškom. Island je odgovarao i mom smislu za humor: kao u bizarnoj parodiji poreskog raja, bio je daleko od Kariba, ledeno ostrvo u severnom Atlantiku. Na Konferenciji sam pomenuo kako bi zbog svega toga Island mogao biti najveći raj otvorenosti na svetu i prirodni dom izdavača. Na Konferenciji sam učestvovao s Danijelom Domšajt-Bergom i velikim brojem ljudi iz Islandskog društva za digitalne slobode. Pojavila se i grupa parlamentaraca, m eđu kojima i jedna žena: Brigita Jonsdotir (Brigitta Jonsdottir), vrlo pam etna i prijateljski raspoložena. Izgledalo je da se odm ah uklopila u duh naše grupe i zanimala se za ideju o raju otvorenosti. Bila je izabrana za Parlament početkom 2008. i u njoj sam odm ah posle našeg susreta video potencijalnu

170

DŽULIJAN ASANŽ

saveznicu. Mogla je da radi na ideji o bezbednom raju u Parlamentu i da nam pomogne u njegovom razvoju, u klimi koja se tada stvorila. Bila je iskusna aktivistkinja, pesnikinja koja se bavila i muzikom; imala je četrdeset dve godine, poticala je iz čuvene islandske trubadurske porodice. Seme je bilo bačeno i počelo da niče u mislima učesnika Konferencije i drugih simpatizera s Islanda. Kraj 2009. za mene je bio period velike aktivnosti, tako da sam se vratio u Berlin da bih još jednom govorio na kongresu o komunikaciji kompjuterskog kluba Haos, 27. decembra, ali želeo sam da se na Island vratim što je pre moguće. Tamo smo se vratili 5. januara 2010. i dalje nošeni idejom da bismo mogli pomoći u stvaranju tog raja. Nas trinaestoro je radilo na tome - Rop Gongrejp, Jakob Apelbaum (Jacob Appelbaum), Danijel Domšajt-Berg, Smari Makarti (Smari McCarthy), Kristin Hrafnson (Kristinn Hrafnsson), Brigita i drugi novinari, aktivisti i akademici iz Velike Britanije, Holandije, Belgije, Nemačke, Hongkonga i Sjedinjenih Država, koji su nam ponudili svoje savete i znanje preko interneta. Posao je uključivao priprem u zakonskog okvira i rad na mestu nazvanom Kuća ideja (The Ideas House), nekoj vrsti startne platforme za ljude koji imaju ideja, ali ne i novca. Radili smo sve vrste poslova, istraživanja, lobiranja i pripremanja cele stvari, tako da bude zakonski pokrivena. Brigita Jonsdotir je mukotrpno radila na dobijanju glasova potrebnih da bi ideja o raju otvorenosti prošla u Parlamentu, a napravili smo i posebnu prezentaciju za neke konzervativnije poslanike. Taj novi razvoj je možda bio složeniji nego što sam prvobitno zamišljao pošto je zahtevao da najmanje trinaest glavnih delova islandskih zakona bude promenjeno; ali, islandski Parlament je izglasao da se zadatak izrade tog zakonskog okvira poveri civilnom sektoru, što je proces koji se nastavlja i danas. Mislim i da je posle finansijskog sloma to bilo i pitanje

IS LA N D

171

islandskog dostojanstva. Oči su prirodno bile okrenute lokalnim udarim a i mnogi su verovali da bi najveća korist od raja otvorenosti bila to što bi kontrolisao bankare, kao i druge korum pirane islandske sile. Osim toga, nadam se, ljudi će videti da transparentnost može postati napredna islandska industrija. Začudo, i pored svog lobirarija, novinari su bili glavna opozicija: strahovali su da bi novi zakoni mogli nekako da ugroze njihov položaj pošto su se novinari suočavali sa smanjivanjem budžeta. To je, po meni, bilo kratkovido, ali morate dopustiti da ljudi ne mogu uvek biti idealisti. Divna je ideja o Islandu kao slobodarskoj jurisdikciji. Ona će povećati prestiž zemlje i opšte osećanje sopstvene vrednosti. Pitam se da li bi Island mogao ustanoviti nešto kao nagradu za slobodu izražavanja, koja bi toj maloj zemlji mogla doneti isto što i Nobelova nagrada Švedskoj. Činjenica da imaju takvu nagradu i da društvo živi u skladu s njom, mogla bi poslužiti kao primer i dovesti zemlju u središte m eđunarodne scene. M ukotrpno smo radili s parlamentarnim pravnicima i piscima nacrta. Razmišljao sam o pomaku ka pravednosti do kojeg bi mogao dovesti taj prelazak na naučni žurnalizam, koji bi omogućio da svaki deo cevovoda istine bude praćen i zaštićen. Posledica bi bila uvođenje novih, viših standarda u celom svetu, koji bi garantovali da ljudi ne mogu biti proganjani zbog toga što govore istinu. To bi se moglo osporavati, o tome bi se uvek iznova moglo raspravljati, ali niko ne bi mogao biti kriminalizovan samo zato što je otkrio istinu. Nadam se da će sve to uskoro početi da se ostvaruje. U proleće 2010. pojavilo se još jedno pitanje, koje je u tom trenutku izgledalo još hitnije. Krajem 2008. islandski bankarski sistem se raspao, pošto su se nekontrolisane pozajmice konačno razbile svim glavnim islandskim bankama o glavu. Landsbanki je propala u oktobru, ugrozivši šest milijardi evra štednih uloga deponovanih

172

DŽULIJAN ASANŽ

u banci, preko računa za „islandsku štednju“ ljudi iz Velike Britanije i Holandije. Odgovor islandske države glasio je da to nije njena odgovornost, da predstavnici jedne male i sada bankrotirane nacije ne treba da plaćaju strane dugove krajnje bezobzirnih banaka iz privatnog sektora. Odgovor britanskih i holandskih vlasti bio je nemilosrdan. Britanski ministar finansija Alister Darling (Alistair Darling) pozvao se na odredbe Zakona o antiterorizmu, kriminalu i bezbednosti da bi zamrzao sva sredstva Landsbanki u Velikoj Britaniji, kao i sva sredstva Islandske centralne banke i vlade Islanda povezane sa Landsbanki. Iako je taj zakon trebalo da spreči stvaranje fondova za teroriste, sada je bio upotrebljen protiv vlade druge evropske sile. To je bilo šokantno. Bilo je tu i dosta pozadinske diplomatije na britanskoj strani - prave pristalice politike čvrste ruke kod koje je proradio i stari imperijalni instinkt. Kada takve stvari dođu u pitanje, kada je za to žarko zainteresovana i najšira javnost, kao u slučaju bankarskog debakla, Britanci su u stanju da upotrebe golu silu, po sopstvenom nahođenju. To su i uradili. Javno su poručili da mogu blokirati ulazak Islanda u Evropsku zajednicu ako im se ne vrati njihov novac, i da će uticati na MMF da Islandu ne odobri nikakve kredite. Islandski parlament je pokušao da napravi plan za isplatu uloga, ali, pod pritiskom javnog mnjenja, predsednik je odbio da ga potpiše, što je za posledicu imalo raspisivanje referenduma o islandskom ustavu. Dok su neki članovi islandskog političkog establišmenta grozničavo nastojali da postignu neki dogovor koji bi zadovoljio Britance, počeli smo da objavljujemo tajna dokumenta kao što su holandsko-britanska „konačna ponuda“ i islandski protivpredlog. Govorio sam i na jednom skupu u Rejkjaviku, a naši napori su generalno bili posvećeni snabdevanju islandske javnosti informacijama koje su joj bile potrebne da bi donela pravu odluku. Na kraju je oko 95 % glasača glasalo protiv prihvatanja britanskog

IS LA N D

173

pritiska, što je bio istorijski trenutak za Island, kao zemlju u kojoj je poslednji referendum održan 1944. Naša sposobnost za strateško delovanje s nekom dramatičnom temom deo je našeg značaja, koji primorava one na vlasti da se suoče s istinom, u trenutku kada se neki događaj upravo odvija. Kasnije smo objavili i nekoliko telegrama koji su pokazivali da je Velika Britanija lobirala u organizaciji zvanoj Pariski klub - kreditorskom kartelu najvećih zapadnih kreditnih država - da odbiju svaku dalju pomoć Islandu. Na Islandu smo imali još nekoliko dubokih i važnih poslova tokom 2010., ali ta presudna 2009. godina - u kojoj smo se nadali da ćemo tamo osnovati najveći svetski raj otvorenosti - završila se čudnim podsećanjem koliko je WikiLeaks bio upleten u tkivo islandske samosvesti. U ambasadi SAD u Rejkjaviku bila je organizovana zabava. Na takve zabave uvek su pozivali političku elitu, a ja sam tu upao kao „Brigita plus jedan“. (I to na svoju ruku; ona uopšte nije došla.) Te večeri sam se osećao prilično kočoperno; uspeo sam da pribavim niz dokumenata koji su otkrivali skrivene operacije Landsbanki u Rusiji tokom devedesetih i dvehiljaditih. Troje ljudi je umrlo za vreme transakcija opisanih u dosijeu, a viši službenici Putinove administracije su, izgleda, bili umešani u registrovanje raznih kompanija, koje su tada bile osnovane na Islandu. Osećao sam da se sve više približavamo tački u kojoj ćemo moći da nametnemo neophodnost potpune otvorenosti kada se govori o tom m oćnom pitanju, stvarnu otvorenost o tom presudnom pitanju, odnosu izm eđu novca i vlasti. Jedan od prvih ljudi koje sam tamo upoznao bio je izvršni direktor banke Kaupthing - jedan od onih koji su mi pretili zatvorom od godinu dana ako objavim knjigu pozajmica. To nije prošlo naročito dobro. Onda sam razgovarao s otpravnikom poslova (charge daffaire), okruženim trojicom gorila, koji kao da su došli pravo iz neke agencije za kasting. Čim ih pogledate, morate

74

DŽULIJAN ASANŽ

da se upitate šta li su to uradili u Salvadoru da bi završili na Islandu, gde su uglavnom nadgledali kinesku ambasadu. Pokazao sam nekim ljudima koje sam tamo sreo dokumente o ruskim vezama Landsbanki - što da ne? Otvorenost je otvorenost, zar ne? - i mogli ste da vidite kako im se oči šire, a njihove diplomatske ruke se pružaju da sklone dokumenta iz vidnog polja. Neverovatno je koliko su ti ljudi tromi i koliko malo znaju o svetu s kojim su plaćeni da komuniciraju. Nekoliko meseci kasnije objavio sam telegram koji je poslao isti taj charge daffaire s kojim sam ćaskao i oni su poludeli, ubeđeni da sam do toga došao na zabavi. Kroz iskustvo s razvojem raja otvorenosti naučili smo mnogo o prodoru WikiLeaksovog etosa u javnu politiku. Nismo to uradili zbog ambicije, kao što neki kažu, već zato što je to prirodan ishod suočavanja vlasti s istinom. Bilo bi lepo kada bi se s vremenom pronašao zajednički jezik za taj projekat i kada bi ga mehanizmi slobodnih država podržali. Internet je, na neki način, nacija, ali imaginarna nacija, u koju se slobodno može ući i izaći, bez pasoša. Ali, on ima i svoje primitivne strane. Dok se na njemu nešto može slobodno objaviti, ne može se računati i na njegovu zaštitu; za loših dana, internet je najveći uređaj za nadgledanje na svetu. On ohrabruje slobodu štampe, ali isto tako ohrabruje i one koji mrze slobodu štampe. To je ironija nove tehnologije, ono što smo pokušali da izbegnemo, obezbeđujući svojem poimanju pravde zakonsku podršku, na čvrstim osnovama. Mnogo smo naučili i upoznali smo mnogo ljudi, uključujući pomenutu Kristin Hrafnson, islandsku novinarku i aktivistkinju, koja je sada važna članica ekipe WikiLeaksa. Bilo je okrepljujuće šetati Rejkjavikom i videti ljude koji vam se osmehuju i mašu u znak pozdrava i koji sebe nazivaju simpatizerima, ali tih dana sam bio umoran, osećao da sam obišao previše zemalja, prošao kroz previše velikih avantura i video toliko promena

ISLAND

175

koje su ubrzavale progres, ali ugrožavale život i telo. Počeo sam da se osećam iznureno, dok se donošenje novih zakona otezalo. Bila je to samo parlam entarna traljavost, kao i toiike druge, ali lično sam se osećao kao osuđenik na stalni život u bekstvu. U vrlo određenom smislu, bežao sam od m račnih progonitelja još od detinjstva, kada nas je majka vodila širom zemlje da bismo umakli njenom progonitelju. Na Islandu je bilo teško reći da li je dan ili noć, za šta sam shvatio da je bilo moje uobičajeno stanje još od trinaeste godine. I dalje sam po celu noć bdeo za kompjuterom i do novog dana bežao dalje s nekim novim skupom mogućnosti. Ali, moja baterija je počela da se prazni, da bi se onda čudesno opet napunila, do kraja. U našem drop-boksu pojavio se jedan video-snimak. Prikazivao je zrnastu sliku nekih ljudi koji su išli nekom ulicom u Iraku. Dvojica od njih bili su novinari. Kroz jedan minut, svi će biti mrtvi, razneti u komade mitraljeskom vatrom iz helikoptera vojske SAD. Gledao sam taj snimak, uvek iznova, svestan da ćemo se opet naći u središtu javne pažnje, s nečim zaista novim.

11

KOLATERALNO UBISTVO osle kratkog perioda putovanja, uključujući put u Oslo, zbog učešća na jednoj konferenciji, vratili smo se na Island u m artu 2010. i iznajmili kuću. Ljudi od kojih smo je iznajmili mislili su da smo došli da posmatramo vulkane: to je bila naša priča, što je objašnjavalo zašto smo imali toliko mnogo kompjutera i video-opreme. Ali, pravi razlog bio je video iz Bagdada. Zaključili smo da je to naše najvažnije dosadašnje otkriće i da se video m ora analizirati, razumeti i pripremiti za predstavljanje. Hteo sam da ceo svet vidi taj snimak. Bio je toliko važan, ne samo zbog razumevanja rata uopšte već i zbog sticanja etičkog uvida u to šta je rat u Iraku postao i kako utiče na naše svakodnevne živote. Glavna kuća koju smo iznajmili postala je prava jazbina. Bila je puna šolja za kafu, kompjuterskih kablova, čokolade, otpadaka rastrzanog života. Biografski novinar New York Timesa došao je da nas obiđe i prilično dobro je dočarao taj haos i nesanicu. Tih nekoliko nedelja jedva da sam se odvajao od kompjutera. Šišali su me dok sam sedeo za terminalom i vodio trku s vremenom u obradi videa,

P

K O L A T E R A L N O U B IS T V O

177

da bih izbacio sav statički šum i krckanje sveo na minim um, tako da je finalna verzija bila čista koliko je to bilo moguće. Ljudi su stalno prolazili kroz sobu, sve se treslo od povika, ideja, suza. Niko od onih koji su učestvovali u ranijim ludačkim poduhvatima i prodorim a ne bi mogao da podnese atmosferu koja je vlada za vreme pripreme videa „Kolateralno ubistvoK.Mislim da moja reputacija radoholičara i osobe koja se neredovno tušira potiče od tada; to je bilo neizbežno s obzirom na obim posla, ali i na osećanje da će to otkriće, iznad svega, izmeniti percepciju javnosti o tom zastrašujućem ratu i doprineti okončanju te užasne invazije. Video je do danas na Youtube videlo jedanaest miliona ljudi, uz još nekoliko miliona na televiziji. To je čuveni dokument našeg doba. Ali, kada sam prvi put pogledao snimak, nije mi bilo potpuno jasno šta se događa; slika je bila mutna, a sekvenci su nedostajali dramatika i upečatljivost iako je ono što se moglo videti bilo zaista razorno. Onda sam pažljivo proučio snimak, otkrio ko su bili ljudi iz videa, kada je bio snimljen, iz kojih uglova i kako se sve to povezalo da bi nam prenelo priču o višestrukom ubistvu, usred bela dana. Film smo razbili na tri dela da bi se bolje shvatile sekvence događaja. Rad se odvijao sporo, ali je bio otrežnjujući i opčinjavajući. Kada je sve bilo gotovo, video je, nema sumnje, prikazivao dvanaestoro ljudi dvojica su bili novinari Rojtersa, koji su radili svoj posao - koji su bili razneti u komade vatrom 35-milimetarskog topa iz helikoptera ,,Apač“, vojske SAD. Trebalo mi je neko vreme da saznam ko su bile žrtve prvog masakra, a onda i da bih shvatio da su dvojica ljudi koji su preživeli prvi napad, samo zato da bi bili ubijeni pojedinačno, bili novinari Rojtersa. Moj kolega Ingi Ragnar Ingason je posle detaljnijeg posmatranja primetio da je u kombiju koji je došao da pokupi ranjene ljude, da bi bio izrešetan u drugom udaru topovske paljbe, bilo dvoje dece. Snimak kasnijih zbivanja pokazuje pešadijsku

178

DŽULIJAN ASANŽ

jedinicu vojske SAD koja odnosi ranjenu decu. Na tome je radio ceo tim. Kristin Hrafnson je vodila istraživanje i saznala šta se dogodilo s decom iz videa. Brigita je bila s nama sve vreme, savetovala nas i služila kao glas razuma za dileme koje smo imali. Ingi je bio zadužen za obradu snimka, što je uključivalo uklanjanje raznih mrlja i smetnji iz grubog materijala, a Gudmundur Gudmudson (Gudmudsson) radio je na zvuku. Tu je bio i Rop Gongrejp, kao izvršni producent, koji je pokrivao sve troškove i omogućio celu operaciju, a Smari Makarti je organizovao materijal zasnovan na internetu. Danijel Domšajt-Berg je, a da toga možda i nije bio svestan, počeo da marginalizuje samog sebe unutar radne grupe time što je podrivao naše napore. Možda je neminovno da u grupi ljudi koji u suštini rade kao dobrovoljci isticanje ambicije i motivacije ne naiđe na dobar prijem. Domšajt-Berg od drveća nije video šumu i postao je krajnje nesnosan. Upustili smo se u nešto veoma veliko i vrlo jezivo, i njegova loša volja bila je zamorna. Zbog svega toga smo postali svesni koliko su izveštaji savremenih medija o tom incidentu bili netačni. Bio je to prim er manipulisanja istorijom u političke svrhe. Neki izveštači su čak sugerisali kako su kombi bombardovali pobunjenici, ali video veoma jasno pokazuje izdavanje naređenja i masakr koji je zatim usledio. Drugi su sugerisali kako je bilo razmene vatre i da su novinari Rojtersa stradali u unakrsnoj vatri. Sve same laži. Dodali smo citat Džordža Orvela: „Politički jezik je sazdan tako da laž zvuči kao istina, da ubistvo bude nešto vredno poštovanja i da nešto što je samo čist vetar deluje čvrsto“ da bismo pokazali kako se politički jezik koristio za opravdavanje nesputanih razmera ubijanja. To se nije moglo nazvati drugačije iako smo znali da će biti kontroverzno: odluka da se video nazove „Kolaterelano ubistvo“ bila je prosto u skladu s dokazima.

K O L A T E R A L N O U B IS T V O

179

Oluja koja se podigla zbog tog naslova bila je u isti mah deprimirajuća i iznenađujuća, i pored svega što sam znao o stavu većine zapadnih medija prema zvaničnim tumačenjima vlade SAD. Bili su toliko naduvani osećanjem sopstvene važnosti da su se u prvoj debati posle emitovanja videa više bavili naslovom nego sadržajem. Većina napisa u štampi upoređivala je istinu sa zvaničnom verzijom da bi pronašla ,,balans“, a bavljenje pukim kretanjem kamere predstavljala kao ozbiljan angažman vođen moralnim imperativima. Pol Krugman (Paul Krugman) jednom se našalio rekavši kako bi da u slučaju da neka strana zemlju proglasi ravnom, novinski naslovi bi glasili: „Mišljenja o obliku planete se razlikuju11. Naša ,,montirana“ verzija u prvih jedanaest m inuta je potpuno nem ontirana da bi dočarala situaciju. Stavili smo je na vebsajt collaterlarmurder.net odmah pored pune verzije od četrdeset minuta. Dragi CNN, u čemu je tačno tvoj problem? Možda je trebalo da video nazovemo „Kolateralno zataškavanje" i tako završimo s time. Snimak sam verovatno pogledao nekoliko stotina puta, ali svaki put bi m i se krv sledila u žilama kada bih video napad na onu decu. Nekontrolisana sila je takvo zlo da sam osetio veliku moralnu odgovornost da razotkrijem skotove koji su to uradili. Na neki način, ti skotovi su svakako bili vojska SAD, ali i oni elementi iz medija koji su smatrali prikladnim da joj se pridruže u zataškavanju cele stvari. Mladići iz helikoptera su možda takođe žrtve; žrtve brutalne militarističke kulture koja se otela svakoj kontroli, tako da u njihovim glasovima možete čuti oduševljenje s kojim traže dozvolu da ,,ubiju“. Sigurno je da je jedna od budućih žrtava imala RGP (raketni bacač), ali u svojoj želji da stvori sliku pretnje sila iz helikoptera, kameru Rojtersovog novinara zamenila je za ono prvo. Ta žurba da se donese sud je opscena, naročito kada slušate mahniti, preklinjući glas mitraljesca, koji ne razume zašto bi u takvoj situaciji trebalo da

DŽULIJAN ASANŽ

pokaže bilo kakvu suzdržanost. „Hajde, ortak, sve što treba da uradiš jeste da uzmeš neko oružje", kaže jedan od njih čoveku koji leži na zemlji. „Daj mi nešto.“ I tako od male neprijateljske pretnje za minut dolazimo do masakra. Taj video pruža masivan uvid u nemilosrdnu želju za ,,kontaktom“ koju rat budi u njegovim učesnicima. Sve izgleda i zvuči kao kompjuterska igrica, upravo zato što se moralnost vojnika u napadu kreče u tim okvirima. Ponašaju se kao da pucaju na digitalne bauke. Odlučili smo da pronađeni video predstavimo na konferenciji za štampu u Vašingtonu 5. aprila 2010. Kristin i Ingi su tako dobili još deset dana da u Bagdadu pronađu porodice žrtava. Ponekad, u sitne sate, izlazio sam iz kuće da se nadišem hladnog noćnog vazduha, a udišući taj sveži miris sumpora koji ispunjava vazduh na Islandu, i pitao se kako ćemo sve to uopšte stići da završimo na vreme. Bilo je mnogo kampanja i mnogo pređenih kilometara, a sada i mnogo godina između mene i onog tinejdžera koji je ostajao budan po celu noć da bi tumarao kompjuterskim sistemima korporacija širom sveta. S tim oštrim vazduhom i vašingtonskim rokom za petama, izgledalo je da se sve u isti mah i menja i ne menja. Kristin je u poslednji čas uspela da obezbedi podršku Ministarstva spoljnih poslova Islanda i oni su otišli u Bagdad. Preko veza u lokalnom predstavništvu Rojtersa stigli su u A1 Amin, deo grada pod kontrolom šiitske milicije Mahdi, u kojem se dogodio zločin. Dan pre toga u Vašington sam poslao vest koja je stigla iz Iraka: Ingi i Kristin su pronašli decu i udovca jedne žene ubijene kada je helikopter ispalio projektile ,,Hellfire“ u blok stambenih zgrada odm ah posle napada na ljude na ulici. Jedva smo stigli na vreme u Ameriku i zaputili se u Vašingtonski novinarski klub. Bilo je prepodne i prostorija je bila puna. Prikazali smo video i uticaj je bio trenutan. Veliki broj ljudi iz publike je

K O L A T E R A L N O U B IS T V O

plakao. Moglo se videti da to nije obično otkriće; okupljeni ljudi bili su okoreli, ali nisu mogli da ne reaguju na te skrivene slike ratom zaštićene brutalnosti. Ipak, kada smo došli do pitanja, njihovo ponašanje je, kao i obično, bilo razočaravajuće. Većinom su ljudi iz Vašingtona koji pokrivaju svetska pitanja naprosto glupi. Često ne znaju ništa o temama ili kulturama o kojima izveštavaju; m eđu starijima preovlađuje mentalitet frajera previše pametnih za školu, koji se ponašaju kao da nema te stvari koju nisu već videli. Ti ljudi su prilično beznadežni i trebalo bi da se, vrlo verovatno, stide zbog sve te poslušnosti i neznanja kojima su ispunili svet. Ali, to je tako. Pripadnici američkog nacionalnog novinarskog korpusa toliko su preplašeni, da im izvlačenje sedišta ispod njihovih jadnih, nem arnih dupeta teško izgleda kao prava opcija. Oni ne slušaju, a preispitivanje njihovih sopstvenih kategorija smatraju uvredljivim. Neću to ulepšavati: video je potresao te ljude, ali teško da je iko među njima imao petlje da digne glas iz prirodnog gneva, kako to nalaže pristojnost. Večernje vesti bile su nemoralne. Vulf Blicer (Wolf Blitzer) razgovarao je na CNN-u s nekom gošćom, koja je rekla kako je rat opasna stvar i to je bilo sve. Prikazali su prvi deo videa i onda zamutili film, kada su ispaljeni meci, iz poštovanja prema porodicama. Dirljivo. Baš šteta za iračke porodice. Na Fox Newsu, naravno, sve je zvučalo kao da je vojska SAD ta koja treba da dobije izvinjenje. Dolazili smo i odlazili iz američkih medija naredne godine, naročito u slučaju New York Timesa, naravno, ali i onda i sada teško je izbeći pomisao da veliki broj njih sebe vidi kao svetionike onoga što opažaju kao američki nacionalni interes. Oni žele da potisnu prizore patnje drugih ljudi, kao da ovi nemaju pravo da očekuju saosećanje u teškim vremenima. Manipulisaće sopstvenom ulogom tako da uvek izgledaju pobožni i verni zastavi. Nije stvar u tome da mi se ne sviđa Amerika. Ne sviđa mi se ono što sadašnji korpus političke

182

DŽULIJAN ASANŽ

i medijske elite radi da bi izigrao njena najbolja načela, njen sjajni Ustav, a naša namera je, kao i slučaju ostalih država koje se ponašaju kao da žele da od sebe daju sve najgore, bila da ih razotkrijemo. Dan posle prikazivanja videa „Kolateralno ubistvo“ u Vašingtonu usledili su napadi na svim nivoima. Ne samo iz Pentagona. Dolazili su i od ljudi iz slivnika San Antonija, do nekadašnjih snevača iz Bele kuće. Levičarski i desničarski komentatori hteli su da nas razapnu zbog toga što smo svetu prikazali video, deo vojnog materijala, koji bi svaku naciju s trunkom samopoštovanja rastužio zbog prizora užasa počinjenih pod njenom zastavom. Nije bilo stida, izvinjenja, čak ni objašnjenja; samo bes onih koji misle kako svako ko otkrije istinu o takvim situacijama mora biti državni neprijatelj. Kakav jadan i primitivan odgovor na žurnalističku istinu, ali i kakva sramota za temeljne principe koje navodno štite širom sveta. Naravno, optužili su nas da smo falsifikovali video. Da smo ga maliciozno montirali. Da smo izbrisali reči mitraljesca i napravili da zvuče gore nego što su zaista bile. Bilo je gotovo nadrealno s kakvim su ubeđenjem ljudi izražavali sve te gluposti. Ali to je bio snimak vojske SAD, koji nam je prosleđen. Svi uglovi bili su njihovi, sva počinjena dela njihova, i zaista ne mogu da zamislim kako im uspeva da m irno spavaju poričući sve to. Neke crte vam ne idu naruku u ovom poslu: osetljivost sigurno, samosažaljenje apsolutno, i verovatno sam m orao da se teško borim da ne podlegnem tome. Imam snažan osećaj za sam okontrolu, ali to počinje da me iritira kada svet neće da čuje i m ogu samo da se nadam da ću postati bolji u ispravljanju sopstvenih grešaka. Mi smo mlada organizacija i naš rad nas je veoma brzo doveo u središte pažnje. Što se m ene lično tiče, m orao sam da naučim taj posao i da ponos pronađem u samom radu. Ako smo narodni istražni biro, onda su ljudi ti koje treba da im am o na umu, dok

K O L A T E R A L N O U B IS T V O

183

reakcije sleva i zdesna često m ogu biti neprijateljske. Objavljivanje snim ka iz Bagdada bilo je ispravan potez, koji ne samo da je bio u skladu s našim poim anjem onoga što treba da radim o već i sam vrh našeg m oralnog stava. M ilioni ljudi u Iraku i Avganistanu živeli su s tim vazdušnim napadim a i videli smo kao im perativ da ljudim a om ogućimo uvid u šta se to može pretvoriti. Uvek će biti onih koji će govoriti: ,,To je pravedan rat, nijedna borbena zona nije dečje igralište, nevini ljudi stradaju“ i ostalo, ali ljude ne treba navoditi ili prisiljavati da takvo rasuđivanje uzimaju zdravo za gotovo. Treba sami da pogledaju dokaze. Počelo je zataškavanje i bez obzira na to da li je to dolazilo od nekog generala s četiri zvezdice ili od spikera Fox Newsa, taj poziv na skrivanje istine bio je kukavički. Rat je uvek manipulacija, ali on služi samo ljudima koji ga vode veoma loše i nem a ništa zajedničkog s dugoročnim m irom , pri čemu su oni koji upravljaju takvim ratovima suviše skloni da se njim a bave u nastupim a loše volje. Zbog toga smo prozvali SAD, kao što bismo prozvali bilo koju državu, i to ne zato da bismo sebi olakšali život - bio je to sablasan period mog povratka u javnost - već zato da bismo sledili ideal otvorenosti i odgovornosti, bez kojeg nijedna prava dem okratija ne može da funkcioniše. Činjenica da je vojska SAD odbila da pokrene javnu istragu sram ota je za ideju m oralne odgovornosti. Ali, taj video, kao i slike iz Abu Graiba, bio je ključni delić slagalice realnosti tog sukoba. A slika koju stvaraju ti delići dovešće i do završetka tog rata. Već smo objavili tajna „Pravila o angažovanju u Iraku“ (2008. godine), sakupili ta dokumenta i objavili ih na vebsajtu collateralmurder.net, koji smo napravili kao platformu za taj video i ohrabrili ljude da čitaju dokumenta i gledaju snimak. Pravila pokazuju da ponašanje onih iz Ludog konja, helikoptera ,,Apač“ koji je tako

184

DŽULIJAN ASANŽ

poletno okončao živote dvanaestoro ljudi i ranio dvoje dece, nije bilo ispravno i u skladu baš s tim pravilima. Ti mladići su žarko tražili „odobrenje za akciju“ i ona im je isto tako žarko bila odobrena, ali vojska je kasnije ispreturala hronologiju da bi objasnila razloge za otvaranje vatre. Rekli su da je do toga došlo zato što je snimatelj Rojtersa Nur Aldin (Noor Aldin), koji je čučao u uglu, i da bi napravio snimak, podigao kameru koja je ovima izgledala kao raketni bacač. Ali, ako pogledate snimak, videćete da je odobrenje za akciju traženo i izdato pre toga, dok su ljudi lagano išli ulicom, a uzbuđeni glas tražio odobrenje. Udar je bio van svih proporcija i nijedan elektronski medij u Americi ili novinar iz američke štampe nije hteo da postavi prosto pitanje: ,,Zašto?“ U tom ratnom teatru, zašto su ti mladi ljudi bili tako laki na okidaču? Šta je to u kulturi iračkog konflikta što pilote navodi da tako lako ignorišu propise i osnovna pravila ljudske pristojnosti i obzirnosti, da bi ubijali nedužne ljude? Televizijske emisije su smenjivale jedna drugu, i u njima su nastupali svi ti hladnokrvni amoralisti, od kojih nijedan nije pomislio da se suprotstavi stavu vojske koji su ti mediji predstavljali kao viđenje publike. Niko od njih nije bio spreman da bude novinar. Kasnije ćemo, na osnovu avganistanskih dnevnika, otkriti koliko je američkim urednicima bilo blisko vladino zvanično viđenje istine. Ponašaju se poslušno i neum orno pozivaju na uzvišene ciljeve, pretvarajući se da sve to ima veze sa odgovornošću, poštenjem i uravnoteženošću, ali zapravo samo kompromituju svoju novinarsku nezavisnost u svakom pogledu. Doći ćemo i do toga. U međuvremenu, urednici i njihovi dopisnici iz SAD nisu uradili ništa što bi u tom ključnom trenutku moglo ugroziti njihovu popularnost na godišnjoj Novinarskoj večeri u Beloj kući. Pili su svoje koktele s tim tipovima s Kapitol Hila, dok su majke i žene tamo u Iraku još uvek jecale. Totalno slepilo za pravo ponašanje vojske tog dana odm ah je

K O L A T E R A L N O U B IS T V O

185

poprimilo endemske razmere, kao da se suštinska dobrota Amerike ne može dovesti u pitanje. Ali video ju je ipak doveo u pitanje, u realnom vremenu i s njenim sopstvenim kamerama. Novinari i predstavnici vlade samo su se smenjivali na kružnim vratima i gurali jedni druge na brisani prostor, ali svako ko je pogledao „Kolateralno ubistvo“ bez predrasuda, znaće o čemu ono govori. Letimičan pogled ljudi koji ne razumeju naš rad - koji ne žele da ga razumeju - govori da smo time možda ugrozili živote. Ali, najveći deo našeg posla je posvećen spasavanju života. Time što, u javnom interesu, doprinosimo okončanju ratova, time što novinare snabdevamo sredstvima za proveru zloupotreba vlasti, nastojimo da obuzdamo žeđ za ubijanjem, obračunima i invazijama, ali i da ograničimo efikasnost laži koje to podržavaju. Naš rad na bankama je ove primorao da rade otvoreno i značajno promene svoje shvatanje javne odgovornosti. Tako je bilo i sa vojnim telima od Kenije do Pentagona. Ti činioci zavise od tajnih operacija, da bi neometano izvodili svoje nasilne napade: a mi smo ključ za odvijanje njihovih radova, koji se sve vreme bori da razotkrije laži, okonča zavere, odbrani ljudska prava i spasi živote. Kao prim er navešću Iran. Od pre nekog vremena, neokonzervativni elementi iz Vašingtona, zajedno s njihovim izraelskim saveznicima, podstiču na rat s Iranom. To nije neka tajanstvena stvar. Nju su dobro dokumentovali i ilustrovali Sejmur Herš (Seymour Hersh) i drugi. Pošto mnogi vojni sukobi počinju kao pogranični sporovi, pratili smo protok informacija o tome i primetili da su vojne snage Britanije i SAD doslovno jedrile uz samu crtu u Persijskom zalivu. Iranska vojska je zarobila neke pripadnike britanske mornarice, dok je iranska m ornarica opomenula brodove SAD da ne zalaze u iranske vode. Primetili smo to veoma rano i ja sam pozvao Erika Šmita (Eric Schmitt) iz New York Timesa da mu

DŽULIJAN ASANŽ

skrenem pažnju kako se to pitanje uklapa u dokum ent o pravilima za angažovanje koje smo objavili. ,,U delu o prelasku međunarodnih granica“, pisao je Šmit, povodom onoga što se pokazalo kao član najzanimljiviji za New York Times, „dokument kaže kako je odobrenje američkog Ministarstva odbrane neophodno da bi američke snage mogle ući na teritoriju ili u vazdušni prostor Irana ili Sirije. Takve akcije bi, piše u dokumentu, mogle zahtevati i odobrenje predsednika Džordža V. Buša. Ali, dokum ent kaže da ima slučajeva u kojima takvo odobrenje nije potrebno: kada američke snage aktivno progone bivše pripadnike Sadamove vlade ili teroriste.“ Iranska vlada je tada odgovorila: „Snage SAD u Iraku nemaju nikakvo pravo da progone bilo koje osumnjičene osobe na iranskoj teritoriji. Svaki ulazak na iransku teritoriju bilo koje vojne jedinice SAD koja progoni osumnjičene bio bi protivan m eđunarodnim zakonima i mogao bi se zakonski osuditi.“ Naglašeno je da će Iran ,,na pravi način odgovoriti na svaki korak u tom pravcu da bi odbranio svoju bezbednost i nacionalni suverenitet". Ako pogledate naredni skup „Pravila o angažovanju1, objavljen posle ove razmene, videćete da su ih zvaničnici izmenili tako da se smanje šanse za takvu vrstu spora. To je primer kako jedan mali dokument može prom eniti politiku, koja potencijalno može izazvati velike promene u tekućem razvoju događaja. Ne kažem da smo mi sprečili rat s Iranom i spasli bezbrojne živote, već da smo radili u tom pravcu i ostvarili jedan manji cilj. Rat s Iranom nije izbio i to delimično stoga što su tajne operacije u tom regionu bile razotkrivene, a opasni manevri duž granica sprečeni; i mi smo aktivno učestvovali u tome. Ali, treba primetiti da se nijedna medijska organizacija na svetu, nijedna televizijska stanica koja žudi za našom krvlju, neće nikada usmeriti na taj aspekt našeg svakodnevnog posla. Video iz Iraka je odredio ton u kojem će mnogi, naročito iz

K O L A T E R A L N O U B IS T V O

187

američkog establišmenta, želeti da nas predstave. Bilo nam je očigledno, kao i verovatno celom naraštaju ljudi, da se oni protive tehnologiji isto koliko i WikiLeaksu. U tome im nismo mogli pomoći: nismo agencija za odnose s javnošću - niti to naročito dobro radimo - ali naš rad je bio raznovrstan i dosledan, bez partijskih interesa i državnog sponzorstva, i tako će uvek i biti. Objavili smo video i postali ozloglašeni iako u tome ne nalazimo zadovoljstvo. Pre možemo reći da nas čudi da živimo u svetu u kojem se na širenje pravde i slobode štampe može gledati kao na neprijateljsku aktivnost. Ipak, Vašington smo napustili s osećanjem da smo obavili svoj zadatak. Ništa više od toga. Nije bilo ni trijumfa, niti osećanja poraza, zato što je bilo razloga za oboje ako imamo u vidu prvi utisak koji je izazvao video i prezir koji se sručio na nas. Ipak, bili smo naelektrisani. Bilo je zadovoljstvo posetiti Berkli u Kaliforniji, gde možda više ne možemo videti studente koji u cevi vojničkih pušaka guraju cveće, ali u Zalivu uvek lebdi osećanje promene, progresa, kretanja napred. Setio sam se svog detinjstva i tople atmosfere tamošnjih plemenitih protesta i osetio da imamo dobru publiku - ne neku poslušnu već slobodnu - kada su mi se Brigita i Gevin Mekfadjen (MacFadyen) iz Centra za istraživačko novinarstvo pridružili u debati o razvoju slobode štampe. Malo posle toga otišli smo u Mirovni forum u Oslu, gde sam osetio podsticajni nalet jasnoće posle prikazivanja videa. „Naš cilj je pravedna civilizacija“, rekao sam, ,,a naša poruka je transparentnost.“ Ako imamo u vidu napade kojima smo bili izloženi i koji će tek uslediti, znao sam da je važno naglasiti našu posvećenost delovanju van ideoloških okvira. „Nismo ni levičari, niti desničari“, rekao sam i tako zaista mislim. To može izazvati nešto negodovanja na obe strane, ali mi ne sledimo stare kategorije i nikada nismo osećali prisilu da se dodvoravamo bilo kojoj strani. Istorija nas uči da je na obe strane bilo prikrivanja i

DŽULIJAN ASANŽ

brutalnosti, ništa manje u Kini, Rusiji ili u Libiji nego u Francuskoj, Britaniji i Americi. Ali, neke od tih kultura smatraju da ne mogu biti predmet detaljnog preispitivanja. Jednog dana će možda biti jasnije zašto su se te kulture osećalo tako imunim na zakonsku istragu. Ameriku više neću videti. Bilo mi je jasno stavljeno do znanja da Pentagon pokušava da utvrdi moje kretanje, tako da sam morao da otkažem nekoliko nastupa u SAD. Razlozi za to su možda već bili ugrađeni u ograničeno i paranoidno shvatanje našeg rada, ali onda je 26. marta 2010. vojnik na službi u Iraku, redov Bredli Maning, bio uhapšen pod sumnjom da je odavao tajne informacije. Naše zaštitne strukture, koje smo osmislili pre mnogo godina tamo u Australiji, sprečavale su da se utvrdi da li je Maning bio izvor za bilo koji naš materijal. Naši serveri ne pružaju takve informacije, čak ni meni. Ali, u jedno sam bio siguran: ako je on i obezbedio takve informacije, onda je on bio heroj demokratije i pravde, koji je učestvovao u spasavanju života. Te noći sam otišao na spavanje u nadi da će slobodni svet biti dobar prema njemu.

12

SVI U R E D N I K O V I L J U D I ujeta je za novinara isto što i parfem za kurvu: služi da odbije opaki zadah koji dolazi od njih samih. Kažem to kao urednik koji voli ono što novinari mogu da postignu. Ali, moja priča iz ove knjige o tome kako stvari zaista stoje ne bi bila sasvim istinita da nisam bio živi svedok - i ponekad tužan svedok - toga kako su se stariji novinari iz engleskog govornog područja prvo jedan za drugim zaljubljivali u WikiLeaks, a onda nas blatili, gotovo bez promene ritma, i onda još pravdali svoje ponašanje u člancima i knjigama koje mora da su izgledale smešno i njima samima. Ne osećam prema njima nikakvu veliku ozlojeđenost, samo ih žalim jer su tako lako pomračili svoja načela, u svom poslednjem pokušaju da zablistaju. Svako ko voli ciljeve za koje se zalaže Guardian, a u takve spadam i ja, u tom listu ponekad vidi svetionik, naročito od kada je povećao svoje globalno prisustvo na internetu. Posle događaja od 11. septembra, Guardian su bile jedine istinite novine koje su se mogle nabaviti u Americi i mislim da sam se oduvek divio njegovom nastojanju da vidi svet, umesto da vidi samo sebe u svetu, što je

S

90

DŽULIJAN ASANŽ

crta koju ne možete olako uzeti. Guardian je pratio korumpirane političare i izveštavao o užasima rata s doslednošću koju neće umanjiti njegova neslavna pokvarenost prema meni. Guardian u osnovi čine dvanaestorica ljudi, koji rade dobro i moralno, u istoj meri kao što se ponekad ponašaju sebično i odvratno. Nema u tome nikakve misterije i uvek ću biti srećan da vidim šta mogu postići u svojim najboljim trenucima. Izgledali su kao prirodni saveznik, ali, kao što kaže Šekspir, nema ničeg u prirodi što bi se moglo porediti sa saveznikovim opakim namerama. Bilo je mnogo vike oko partnerstva koje smo ostvarili oko avganistanskih dnevnika, ali sarađivali smo još od 2007. kada sam im prosledio dokument o korupciji Danijela Arapa Moia iz Kenije. To su objavili na naslovnoj strani krajem avgusta i početkom septembra iste godine i to je imalo veliki odjek u Najrobiju, gde su novine odjednom počele da pišu o onome što im se dešavalo pred očima. Posle hapšenja redova Maninga postalo je očigledno da su se čak i bez dokaza o našoj povezanosti vlasti SAD ponašale kao da te veza postoji i da su me pratili. U takvim okolnostima, shvatio sam da je najsigurnije da ostanem u Australiji, gde sam bio u poseti. Moj prioritet, sasvim iskreno rečeno, nikada nije bila moja vlastita bezbednost - još tada mi je bilo jasno da će me te sile uvek progoniti i da će me, ovako ili onako, uskoro uhvatiti. Brinuo me je rad kojem je WikiLeaks bio posvećen: u pripremi smo imali veliki broj dokumenata i strahovao sam da se približavamo situaciji „objavi ili nestani“. U WikiLeaksu smo od početka imali mehanizam koji je obezbeđivao da ako ne budemo u stanju da nastavimo rad, svi materijali budu odjednom objavljeni. Ali, hteo sam da to izbegnem: zaliha dokumenata koju držimo je toliko velika i toliko vredna zasebnog razmatranja i objavljivanja, da sam hteo da materijal emitujem uz svu neophodnu pažnju.

SVI U R E D N I K O V I LJ UDI

191

Bilo je jasno da se moram vratiti u Evropu, tako da sam dogovorio poziv da održim predavanje o cenzuri u Evropskom parlamentu, i onda sam otputovao tamo, preko Hongkonga, izbegavajući Singapur ili Tajland, gde se mogla očekivati veća spremnost da se odgovori na zahteve SAD za moje hapšenje. (Otkrio sam da je m udro uvek putovati na neki politički poziv, što garantuje larmu ako ne dospete na svoje odredište.) Tamo se okupio veliki broj poslanika, ali i prijatelja s Islanda, koji su govorili o Islandskoj inicijativi za moderne medije, pokretu koji je stajao iza našeg pokušaja da stvorimo raj otvorenosti. Govorio sam o tome kako novine sve više brišu materijale iz svojih internet arhiva, otkrivaju svoje izvore pod pritiskom i tako dalje. I onda sam u Briselu naleteo na jednog čoveka iz Guardiana, prijateljski raspoloženog, koji je imao sluha za ono o čemu sam govorio. Rekao sam mu da pripremamo mnogo publikacija koje bi mogle biti zanimljive za novine. On je otišao, ali uskoro sam dobio poruku od specijalnog novinara istraživača, koji je rekao da bi voleo da se sretnemo u Londonu i da razmotrimo taj predlog. Materijal o Avganistanu i Iraku koji smo imali uvek smo videli kao raspoređen u nekoliko zaokruženih publikacija. To je izgledalo kao pravi način. Nije bila reč o zasebnim dokumentima i pričama, već o mnoštvu priča i stotinama hiljada dokumenata. Procenili smo da bi to moglo imati neophodan efekat samo ako bi se objavilo na neki ambiciozan način, preko ljudi koji bi tome mogli priključiti sopstvene istraživače i novinare da bi materijal imao smisla. Nikada nismo tvrdili da razumemo ili čak da smo u poziciji da pročitamo svaki dokument iz te masivne zbirke, i zato su nam bili potrebni novinari. Nismo to mogli da obradimo sami: govorimo o 90.000 avganistanskih ratnih zapisa i 400.000 iračkih dokumenata. Tradicionalno, sami smo analizirali otkrivene dokumente i pisali odgovarajuće komentare, pre nego što bismo sve poslali nekom novinaru ili

192

DŽ ULI J AN ASANŽ

mediju. Ali, ovog puta je bilo drugačije, i ja sam razgovarao s čovekom iz istraživačke redakcije Guardiana o pristupu tom materijalu, izvorima, kako sve to složiti u paket koji bi se mogao objaviti i zaista poslužiti svrsi, kao što smo obećali. Do tada sam već razgovarao i s jednim novinarem New York Timesa i bio u kontaktu s novinarima iz Der Spiegela. Pričao sam s njim oko šest sati. Delovao je profesionalno, odlučno i pomalo umorno, kao i ja, sigurno, i izgledalo je da se slažemo oko značaja dokumenata i da bi bilo mudro uključiti druge informativne organizacije. Nisam preuveličavao svoje učešće, samo sam držao materijal pod visokom zaštitom, na osnovu iskustva u toj stvari, s tom vrstom izvora i nadzora. Kasnije tvrdnje, kako sam bio samo izvor, prosto su smešne: bio sam arhitekta plana i s razlogom bio jedini iz grupe koji je znao kako je materijal arhiviran i kako bi mogao biti emitovan. Osim toga, isplanirao sam pronađene dokumente od početka do kraja, zaštitio ih i sredio, i mada to može povrediti slavnu sujetu mojih nekadašnjih saradnika, njima je ostalo da to prihvate ili ne prihvate. Nisam od njih tražio novac i nisam očekivao slavu: trebalo je odati zaslugu WikiLeaksu da bi se unapredio njegov rad, ali trebalo je da oni preuzmu plan u celini i pokrenu ga, tako da čitaoci mogu da provere tačnost priča na osnovu sirovog materijala. Naravno, svaki partner se u to vreme ponašao kao da se sve to podrazumeva. Tek kasnije, kada su dobili ono što su hteli, počeli su da taj odnos prikazuju tako da sopstveni značaj uvećaju, a naš umanje, što je stari trik vlasti, koji je trebalo da naslutim. Guardianov istraživački reporter je rekao da će razgovarati s urednikom lista Alanom Rasbridžerom (Alan Rusbridger), koji će opet razgovarati s Bilom Kelerom (Bill Keller), urednikom New York Timesa. Onda sam u baru napisao šifru na salveti i predao je reporteru. Ideja je bila da može da pristupi zaštićenoj verziji materijala,

SVI U R E D N I K O V I L J UDI

193

koja mu je poslata preko posebnog kanala. Sada je imao ključ i onda smo napravili lažnu korespondenciju, u kojoj smo pričali nešto kao: „Bilo je lepo videti vas, ali, žao mi je, od dogovora nema ništa.“ To je trebalo da zavara one koji su nas nadgledali, kao da više neće biti novih emisija avganistanskog materijala. Reportera nije zanimala ekskluzivnost, ali je sigurno bio svestan da je njegovim gazdama stalo do toga. Složili smo se da ćemo kontrolisati datum objavljivanja i obezbediti da se materijal iz pravnih, kao i iz komercijalnih razloga koje su imali na umu, pojavi u isto vreme. Složili smo se da će svaki list imati urednički kontrolu nad sopstvenim sadržajem. Televizija se može uključiti u poslednjem trenutku, ali ne i ranije, budući da priroda televizijske produkcije čini nemogućim čuvanje tajnosti materijala čije objavljivanje predstoji. U tome nije bilo ničeg spornog: bio je to moj plan i ja sam ga izneo, a on je klimnuo glavom sa suzdržanim oduševljenjem. Reporter zaslužuje priznanje zbog načina na koji je vodio celu stvar do te tačke: delovao je kao aktivista, što je bilo blisko njegovim korenima, i strateški razmišljao kako bi se materijalu mogla obezbediti najbolja platforma. U Stokholmu sam pokušavao da ustanovim WikiLeaksovu produkcijsku jedinicu za taj veliki projekat. To se pokazalo teškim posle objavljivanja „Kolateralnog ubistva“ nivo pažnje usmerene na mene, kao na glavno javno lice WikiLeaksa, naglo se povećao, a neki članovi tima su se povukli - ali čovek zadužen za istraživanje i ja smo se sreli u Stokholmu i nastavili da pričamo o planu. U tom trenutku, u kadar ulazi još jedan Guardianov reporter. Sreo sam ga ranije, mislim da je to bilo u Oslu, gde je video grubu verziju snimka iz Bagdada i hteo da ga otkupi za svoje novine. Tada smo bili pod velikim nadzorom i od toga nije bilo ništa, ali to je verovatno pothranilo moje očekivanje da bi Guardian, u pogodnom trenutku, mogao biti prirodni saradnik. Iznenada, taj drugi čovek - zadužen za vesti

194

DŽ ULI J AN ASANŽ

- preuzeo je ulogu u ime Guardiana, avganistanski materijal mu je bio dostavljen i on je nastavio da ga deli sa New York Timesom, kao što smo se njegov kolega i ja dogovorili. Treba da zamislite kako taj materijal izgleda u sirovom obliku. Bilo je oko 90.000 zasebnih unosa u avganistanskim terenskim zapisima (s vremenom smo objavili 75.000) i oni su nastali na licu mesta, posle svakog okršaja ili bitke ili eksplozije IED (improvizovane protivtenkovske mine). Sve je bilo puno akronim a i vojnog žargona. Jedan unos, izabran potpuno nasumično, počinje ovako: ,,(M) KAF PRT izveštava da je pronašao raketu IVO KAF PRT poziciji.“ New York Times, u svojoj doslovnosti i nestrpljenju, nije u tome mogao da prepozna sadržaj i trebalo mu je vrem ena da shvati koje sile deluju u tom materijalu, njegovu puku statističku i ljudsku dimenziju; u prvi m ah su bili razočarani zato što ne vide ,,priče“. Guardianov čovek iz vesti, stariji tip, u tom trenutku je prvi put pokazao svoj manipulatorski nagon: rekao je kako će New York Timesu, ako želi da ostane u igri, biti potreban ,,zaslađivač“, kao i Guardianu, uostalom. ,,Shvatio“ je da nijedan list nije smatrao da je materijal ubedljiv i onda su hteli da malo zaslade svoju kašu: naime, hteli su da dobiju i celu zalihu iračkih dokumenata. U tom trenutku je trebalo da se povučem, zbog nečega što je bilo očigledno: da ti ljudi nisu džentlm eni i da ne umeju da cene značajne podatke i ljudsku kompleksnost. Trebalo je da prim etim taj sebični odsjaj u očima reportera i da odem. Svet je pun medijskih organizacija koje bi pomerile planine da bi se pridružile našem radu. Ali ti listovi, čak i u najranijoj fazi, bili su pogrešna misija; samo su gledali kako da nas što bolje iskoriste. Taj Guardianov reporter nije bio vođen, kao što se moglo videti, načelima, već prilikom da udovolji svojim gazdama i donese još jednu ekskluzivnu priču pre odlaska u penziju.

SVI U R E D N I K O V I L J UDI

195

Ali, nastavili smo. Voleo sam Guardian i hteo da verujem da će sve izaći na dobro. Znao sam šta su ti dokumenti značili i nisam video nikakav stvarni problem sa ,,zaslađivačem“ osim načina na koji je bio tražen od mene. U svakom slučaju, snabdeo sam i njih i New York Times iračkim zapisima. Sve je to dobro, govorio sam sebi, nismo u svemu tome zbog zahvalnosti. Ako navedu svoje izvore iza oba skupa zapisa, onda će osnovni cilj otvorenosti i slobode informisanja biti ostvaren. Moj jedini posao od tada je bio da radim s njima, da bismo iz materijala izvukli najbolje. Dobro, ne baš jedini posao: trebalo je i da ih držim za reč, što se brzo pokazalo kao glavna preokupacija. To je zaista neukusna priča i voleo bih da nisam morao da vam je ispričam, ali oni su naveliko udarili i u lične žice, tako da moramo nastaviti. Ono što mogu da kažem jeste da sam se našao pod jednim od najvećih pritisaka u životu. Pratili su me; živeo sam na rancu: kada bih uopšte spavao, spavao sam na kaučima; ljudi van mog dometa bili su uhapšeni; a ja sam se trudio da ceo naš borbeni raspored bude ravnomerno opterećen. Bio sam iscrpljen. Nisam se uvek mogao prilagoditi. Nisam uvek bio konvencionalan. Nisam uvek bio prijatan. Ali, mislio sam da su to ljudi od akcije i načela, a ne mlakonje, i bilo je teško gledati ih kako se vuku oko mene tako bojažljivo i ponekad povređeno, kao da im nisam poklanjao dovoljno pažnje ili im pokazivao svoje najbolje lice. Moja najbolja strana bio je rad. Doveo sam ih u partnerski odnos, koji je trebalo da im donese najbolje ekskluzivne prče iz svih tih uzastopnih ratova. A neki ljudi su rizikovali svoje živote, kao što smo morali pretpostaviti, da bi svet obavestili o tome. U Londonu sam proveo čitave nedelje u prostorijama Guardiana na Kings Krosu. Bilo je trenutaka kada je sve išlo dobro: bili smo u nekoj vrsti bunkera i izgledalo je da svi poštuju duh saradnje iako je sve bilo prilično sterilno, u poređenju s atmosferom u kojoj smo sastavili

196

DŽ ULI J AN ASANŽ

video iz Bagdada. Nekima od njih su moji metodi verovatno bili čudni, ali nekako smo s time izlazili na kraj i ja sam ih učio kako da razumeju materijal i pročiste kopiju. Tu su bili ljudi iz Guardiana, kompletna ekipa New York Timesa i povremeno ljudi iz Der Spiegela. Ponekad bih prespavao kod jednog ili drugog novinara iz Guardiana. Bio sam napet i morao sam da nastavim da se krećem. Ali, došli smo do nečega i nisam mnogo razmišljao o našim odnosima - mislio sam da je materijal naš odnos - i posle nekog vremena prevladao je duh deljenja i istraživanja. Sve vreme sam se nadao da će novine deliti između sebe svoja istraživanja i oni su to poštovali. Na primer, jedna od prvih priča koje sam pronašao bila je ona o Udarnoj grupi 373, specijalnoj jedinici vojske SAD za likvidaciju ljudi, koja je radila na spisku od nekih 2.000 osoba. Možda je to nešto sasvim normalno za ljude koji su gledali previše epizoda Generation Kill, ali ta JPL, „zajednička lista“ (Joint Party List), bila je krajnje varvarski, vansudski košmar. Mogli ste da vidite kako ljudi dospevaju na taj spisak, bez ikakvog sudskog mišljenja, bez ičega. Nekom guverneru iz Avganistana možete da se ne svidite, on vas preporuči za JPL i sledećeg trenutka možete da čujete zujanje krstarećeg projektila, koji vam bombarduje kuću. S dovoljno strpljenja i pažnje, možete da pratite posledice rada Udarne grupe na osnovu terenskih zapisa. Jedan zapis od 2. maja 2007. odnosio se na predstojeći sastanak sa zamenikom guvernera, planiranim za sutradan. Prvo pitanje na dnevnom redu bilo je „razmatranje posledica nedavne akcije TF 373 (Task Force 373) i bavljenje pritužbama sela“, a sledeće, „obezbeđivanje pomoći okrugu i školi koja je bila bombardovana11. Udarna grupa 373 bila je tajna jedinica dok je mi nismo nazvali, a priča je dospela na naslovnu stranu Der Spiegela. Zanimljivo je da je, prema navedenom izvoru, priču iz Guardiana delimično napisao Erik Šmit iz New York Timesa. Njegov

SVI U R E D N I K O V I L J UDI

197

list, navodno, nije imao dovoljno jak želudac da to objavi. Kao i ostali, bio sam za to da publikovanje bude sinhronizovano, ali da bi New York Times trebalo da diktira tempo. Mislili smo da će to najbolje zaštiti izvore: da je malo verovatno da će vlada SAD progoniti New York Times i da će taj list efikasno upotrebiti svoj prestiž za jake žurnalističke ciljeve, u korist svih ostalih učesnika operacije. Ali, verno formi, drugi odsjaj se pojavio u oku naših saradnika: New York Times je radije hteo da mi krenemo prvi. To je bio samo delić strateškog kukavičluka s njihove strane, deo posla zapravo, i to onaj tako čvrsto ugrađen u samoodbrambeni mehanizam tih novina, da ga možda nisu bili ni svesni. Predstavili su to kao oprez i odgovornost: hteli su da dobiju priče, ali nisu imali m uda da istupe i objave ih prvi. Hteli su da WikiLeaks bude prvi, što je, kako sada vidimo, bio deo njihove strategije - da se sakriju iza tog ,,nezavisnog“ poduhvata, čiju priču oni samo ,,prenose“. Urednik Bil Keler mogao je da puca od samopouzdanja koliko hoće, ali on prosto nije imao novinarske hrabrosti, strahovao je od Pentagona i uradio je nešto zbog čega bi svaki štreber s dečjeg igrališta bio prezren, pretvarajući se da je opasan klinac iz škole, dok, s druge strane, trpa u usta plen iz poslastičarnice. Bilo je mučno gledati ih kako, kada je materijal počeo da se gomila, ne znaju gde udaraju i prenemažu se, bez trunke spremnosti da stanu iza svog udela u našem partnerstvu. Petao je kukuriknuo tri puta i Bil Keler nas se sramno odrekao, uputivši nam usput nekoliko voleja ličnih uvreda, da bi sebe prikazao čistim. Odvratno. Ali, neki medijski igrač m udriji od mene sigurno bi video da sledi upravo tako nešto. Biti prvi je u novinarstvu sve, a ovde su najveće novine na svetu glatko tražile da idu druge. Kelerov kukavičluk biće njegovo trajno dostignuće: naime, ti telegrami otkrivaju strašne događaje iz Avganistana i neki snažniji čovek, bolji novinar, požurio bi da sa svojim prvim narednim izdanjem podrži

DŽ ULI J AN ASANŽ

istinu koju su otkrivali. Umesto toga, išao je na sigurno i pustio nas da preuzmemo odgovornost, što smo mi, naravno, ionako uvek spremni da uradimo. Ali, do tog trenutka - ja sam već bio klošar i smrdljivi m atori ludak, makar po njemu, dok je on bio Bil Keler, najveći slabić i kukavica koji je ikada uređivao New York Times. Sramota se skriva iza raznih maski, ponekad i iza iznošenog sportskog sakoa i stare školske kravate i moli za razumevanje onoga što radi jer on sve to radi u ime poštenja. Naspram Bena Bredlija (Ben Bradlee), koji je stao iza svojih nezavisnih novinara za vreme Votergejta, ili Roberta Vesta (West) i Gobina Stera (Stair), iz Becaon Pressa, koji su bili sudski kažnjeni i spremni da idu u zatvor, radije nego da prodaju Danijela Elzberga zbog objavljivanja Pentagonovih dokumenata, taj čovek je moralni patuljak, sa samoodbrambenim kapacitetom veličine raseda San Andreas. WikiLeaks, mali, neprofitni internet pokretač, ostao je sam, kao i obično, na poslednjoj liniji odbrane. Slučajno (ili ne), svi pačići koji su mesecima išli u koloni počeli su da kvaču svako iz svog interesa - kada je kucnuo čas. Trideset šest sati pre objavljivanja, pristao sam da Channel 4 News uradi intervju s Guardianom, koji bi išao uživo, s pričom na njihovom vebsajtu u 21.30. Channel 4 objavio bi priču u svom kasnom biltenu, u 22.30. Ali do tada je i Guardian počeo da muče sopstvenu melodiju, ne razmišljajući: „Tako je još bolje“ već: „Šta je s našom ekskluzivnošću!?“, „Šta je s našim zaslugama?“ Ljudi s televizije nisu bilo samo neki ljudi s televizije: vodio ih je Stiven Grej (Stephen Grey), novinar s velikim iskustvom u toj branši, koji je napisao veoma cenjenu knjigu o Avganistanu i koga je Guardian želeo da vidi m eđu svojim autorima. Grej je uvek bio na periferiji naših planova iako je Guardian kasnije tvrdio da smo od Greja napravili njihovog konkurenta. To je bila glupost, ali, iz nekog razloga, Guardian je bio ogorčen. Doveli

SVI U R E D N I K O V I LJ UDI

199

su sebe u poziciju da strepe zbog svojih zasluga i svog komada kolača, i to nije bilo samo neumesno već i zabrinjavajuće ako se ima u vidu da je ceo moj odnos sa specijalnim istraživačkim reporterom počivao na ideji da je on aktivista kome je zaista stalo do materijala. Guardian će kasnije pričati da sam bio težak i nemoguć za saradnju, ali to je samo deo gunđanja i siktanja koji od vodećeg britanskog liberalnog lista prave tu stvar koju tako dobro poznajemo i volimo. Ipak, rezultat je bio impresivan. Sedamnaest strana u Der Spiegelu, nekih trinaest u Guardianu i osam u New York Timesu. Reakcija je bila trenutna i masivna: svaki od tih listova, prvi put posle mnogo godina našao se u središtu diskusija o pravoj prirodi m odernog ratovanja. Ja sam se našao u vrtlogu javne pažnje i pokušavao da se snađem najbolje što sam umeo, držao se plana, skretao pažnju na materijal, stalno ukazivao na krupnija pitanja slobode štampe. Ipak, uvek bi trebalo da znate šta sledi kada radite s ljudima koji žele nešto veće od onoga što im može doneti držanje do nekih načela. Guardianovi ljudi prosto nisu mogli da prestanu da brbljaju na svojim večernjim zabavama, a naročito onaj stariji reporter nije mogao da drži jezik za zubima, stalno pričajući svima „kako smo to uradili“. Mislim da nikada nije sasvim shvatio bezbednosne implikacije i uvek je nastojao da uveća svoju ulogu pred kolegama, što je verovatno razlog zašto je New York Timesu rekao za telegrame do kojih smo došli. Kada je reč o tom njegovom razmetanju, neka se zna da sam spavao i kod njega i kod onog drugog reportera iako je to opasno otkrivati. Mogli ste da vidite kako se sunce povlači s našeg komadića zemlje čim su shvatili da imaju ono zbog čega su došli. U početku su bili suzdržani jer su bili svesni da je u njihovom interesu da dobiju te telegrame, ali meni je to bilo očigledno. Kao što je Orvel dobro shvatio, te stvari se odaju kroz jezik. Guardian je, kao i New York Times,

200

DŽULI J AN ASANŽ

sve više nastojao da me prikaže kao hakera, kao nepouzdan izvor, ali tako su samo odavali sopstvenu strepnju. Uvek morate biti oprezni kada dovodite u pitanje tuđe motive: tako samo otkrivate sopstvene. To sporo istiskivanje Wik.iLeak.sa i mene bilo je za te organizacije samo način da zaštite sebe od proganjanja i pripišu sebi još veće zasluge. I deca se pod pritiskom ponašaju s više dostojanstva; i mada sam često morao da budem tvrd u odbrani i guranju tog projekta, možda bi i deo njihovog posla trebalo da bude pokušaj da se shvati zašto je to tako bilo. Umesto toga, krenuli su u rat protiv mene i potpuno zaboravili šta znači biti u opoziciji. U svemu tome bio je značajan i vrlo lični element. Specijalni reporter istraživač i ja sasvim dobro smo se slagali dok smo bili nasamo. U Briselu i Stokholmu, kao i u prvim danima u Londonu, bili smo prijatelji i čak me je naveo da pomislim kako sam mlađa verzija njega samog. Njega je, opet, poneo moj idealizam, ako dopustimo tu mogućnost, ali pre nego što sam shvatio šta se dešava, počeo je da se ponaša nepredvidivo, kao da je u nečemu uskraćen ili prevaren, da priča kako je on uradio najveći deo posla i kako je sve bila njegova ideja. Da upotrebim jednu od onih mešanih metafora kojima je Guardian toliko sklon: hteo je da bude zvezda koja je kući donela veliku ribu. Za tog čoveka, pred njegovim kolegama, to je na neki način bilo pitanje časti. Nisam posebno mario za to ko je prvi udario u gong, ali dvanaestoricu gnevnih ljudi nisu zanimali dokazi. Gledali su sebe, svoje položaje, svoje pozne karijere i mada je sve to vrlo ljudski, to je postala prepreka našem radu. Pravi test žurnalističke petlje je protivnapad. Svesni ste da to uvek sledi. Ljudi su hteli da te večeri kada je objavljen prvi veliki dokument piju šampanjac, ali ja sam mislio: „Zadržite pampure. Bela kuća i Pentagon se vraćaju, kreću na nas i to neće biti prijatno.“ Njihov prvi korak bio je da izjave kako je materijal beznačajan. ,,U

SVI U R E D N I K O V I LJ UDI

201

tome nema gotovo ničeg novog za one koji su izbliza pratili situaciju“, rekao je prvi (neimenovani) unajmljeni vladin papagaj sa speed-dial servisa Washington Posta. To je nešto standardno. A u sledećem talasu, predvođenom britanskim listom Ruperta Mardoka (Rupert Murdoch) Times, rečeno je kako je materijal koji smo objavili već odveo u sm rt jednog talibanskog prebega. Ispostavilo se da je čovek koga su naveli ubijen pre dve godine. Ali, čim su počele da stižu prve kritike, Guardianovi reporteri su počeli da paniče. Posle svega, ne mogu da zamerim Guardianu na njihovom početnom radu na pripremanju dokumenata. Bio je to izvanredno obavljen posao, u najboljoj tradiciji njihovog lista, i mislio sam da su neki od njih - Ijan Kac (Ian Katz), zamenik urednika i Harold Frajm an (Harold Frayman), urednik IT sistem a- u ceo posao uneli dozu normalnosti i ozbiljnosti. Naravno, stariji reporter istraživač je poništio nešto od te lakoće rekavši mi da neki radnici Guardiana traže „nadnicu za opasnost" zato što su bili praćeni. Prethodnih godina radio sam s novinarima širom sveta, ali nikada nisam sreo grupu s tako malo smirenosti naspram opasnosti, s tako malo poverenja u način rada ljudi koji nisu sasvim kao oni i tako očigledno neiskusnu u pitanjima elementarne bezbednosti. Kada je Alan Rasbridžer pozvao Bila Kelera da ga pita zna li kako da postavi bezbednu telefonsku liniju, ispostavilo se da New York Times nije pogodan za tako nešto. Nije imao pojma. I uprkos naporim a dela osoblja obe redakcije da uživaju u trenutku i nastave saradnju po svaku cenu, tu su bili i oni drugi, dvanaestorica gnevnih ljudi, koji su na svakom koraku izvodili svoje karijerističke drame, što se prirodno okrenulo ka meni, kao pretpostavljenom rukovodiocu operacije. Mislio sam da imam jasnu strategiju, po kojoj je prvo trebalo da idu avganistanski ratni zapisi, a onda materijal iz Iraka. Avganistanski materijal bio je manje obiman i hteo sam da vidim možemo

202

DŽ ULI J AN ASANŽ

li - što znači: WikiLeaks u saradnji s medijskim partnerim a - da uspostavimo sistem za čitanje i objavljivanje podataka, za obučavanje novinara i grafičara kako da to urade, pre nego što s tim iskustvom pređu na mnogo složenije bavljenje stotinama hiljada dokumenata iz Iraka. Dva glavna lista, kao što sam rekao, tražila su irački materijal kao ,,zaslađivač“: očekivali su ga sa gotovo zlokobnim poletom, što me je navelo da mislim da će ići do kraja i da će obaviti dobar posao u otvaranju te zalihe dokumenata za javnost. Mogu da se ograničim i usmerim na jedan cilj i zato sam bio siguran da će se sledeći veliki prodor desiti u naredne tri nedelje. Ono na šta nisam računao bio je visok stepen novinarskog zasićenja: Irak nije bio tako ,,seksi“ kao Avganistan, aktuelni, tekući rat. Mislio sam da bi različiti timovi mogli obaviti bolji posao s iračkim materijalom, pošto time jednom ovladaju, ali bili su iscrpljeni i mnogi od njih su odm ah otišli na odmor. Naravno, ne možete kriviti ljude zbog iscrpljenosti, ali postojao je snažan osećaj, ili sam ga makar ja imao, da je pravi trenutak prošao. Nisu dobro radili s novim materijalom, a ipak nisu hteli da prepuste drugim novinarima da izađu na kraj s njim. Zaglavili su se. S vremenom su naše nesuglasice poprimile mračniji ton, naročito u slučaju New York Timesa. Bil Keler je hteo da me prikaže kao ,,izvor“, što je, uzgred, bio loš signal za svakoga ko bi sebe mogao da vidi kao budući ,,izvor“ New York Timesa. To je nekada bilo pitanje časti, ako ne i osnovnog novinarskog i pravnog obzira, ne samo da se izvor zaštiti već i da se o njemu vodi računa na svakom koraku dok mi sada pričamo, novinari širom sveta rizikuju zatvor da bi zaštitili svoje izvore. Kelerov tretman ovog ,,izvora“ bio je nedostojan i agresivan do te mere da je to sramota i za njega i za njegovu bivšu funkciju. Možemo se upitati u kojem bi to svetu bilo u redu tesno sarađivati s nekim ,,izvorom“, omogućiti mu da organizuje ceo

SVI U R E D N I K O V I L J UDI

203

m eđunarodni poduhvat, u kojem i sami učestvujete, radi objavljivanja najveće priče godine, samo zato da biste taj izvor odali čim se žurka završi i onda ga odbacili uz najgore lične uvrede - „smrdeo je kao da se nije kupao danima“. Zaista, te nedelje nisam mnogo vremena proveo pred ogledalom u kupatilu pošto sam tri noći uzastopce ostajao budan da bih pripremio materijal koji će njegov list uskoro objaviti u čuvenoj rubrici Sve vesti zgodne za štampu. Još neslavnija, da ne kažem psihotična, bila je Kelerova rešenost da me opiše kao osobu iz nekog trilera Stiga Larsona (Stieg Larsson), pola hakera, pola teoretičara zavere, za koga je „seks i razonoda i nasilje“. Dame i gospodo, ta poslednja izjava podleže tužbi. To je opaka kleveta, izneta s namerom da - tako bizarno - nanese najveću moguću štetu osobi koja se suočava s optužbama za seksualno zlostavljanje, kao što je sa m nom bio slučaj. Kada je pisao i objavljivao te redove, morao je biti svestan da je to najpodmukliji napad na moju dobrobit, moj legalni status i moj ugled. Ali, ipak je to uradio. Nikada neću razumeti zašto i neću ni da spekulišem o tome. Samo želim da vam pokažem taj prim er da biste videli kako ti ljudi rade, kako ceo sistem s takvim ljudima radi, da bi povremeno uništili nešto za šta su nakratko govorili da ga vole. Kelerovo podlo poricanje ima 8.000 reči i sadrži mnogo takvih neistina. Neka ovaj deo posluži kao odgovor svima njima: samo bih iscrpeo i sebe i vas i sudove kada bih pokušao da odgovorim na svaku od njih pojedinačno. To ne mogu biti dela neke trezvene, odgovorne osobe. Sretali smo takve ljude u književnosti - savesne na vrhu, trome u sredini i sociopate ispod kože, koji će učiniti sve da uzdignu sebe u očima naivne publike. Prema tome, možete se upitati kakav bi čovek uradio tako nešto. Verovatno neki očajnik, mogli bismo reći, ili ništarija, u stvari ili neki arhiđakon, koji je proveo noć na ulici, „spavajući s panterima“; kako je to rekao Oskar Vajld, da bi izjutra otišao u svoju

204

DŽ ULI J AN ASANŽ

kancelariju i objavio brutalni proglas protiv pantera. Mlađe osoblje njegovog lista može crveneti zbog njegovih metoda kada vidi kako se lako gospodin Keler mogao preobraziti iz gladnog saradnika u nezahvalnog osvetnika, za manje vremena nego što je potrebno da preko speed-diala dobijete Belu kuću. Ali, znate već kako to ide: deo vas okleva da se suoči s činjenicom da je obećavajući poslovni odnos mrtav. Sada je svakako mrtav, ali u to vreme sam još uvek, ma koliko trapavo, pokušavao da kartel održim na okupu, da bismo radili na neobjavljenim dokumentima. Još jednom, bio sam usmeren na sam posao: izgledalo je kao imperativ objaviti materijal i učiniti ga pristupačnim istraživačima i čitaocima. Nisam ušao u celu tu igru da bih gomilao papire. Hteo sam da ih objavim, ma koliko postepeno, tako da mogu postići svoj puni efekat. Na kraju smo to samo malo ispreturali, a ja sam istovremeno radio s nekim TV stanicama na oblikovanju nekoliko dokumentaraca, da bih održao pažnju javnosti. Narednih nedelja odnos s novinama postao je još eksplozivniji i na to ću se još osvrnuti. Ali, u svemu tome ne treba da izgubimo iz vida sama pronađena dokumenta. Posmatrani zajedno, ratni zapisi iz Avganistana i Iraka su najvažniji istorijski dokum ent koji se ne može tako lako otpisati kao priča o nekakvim plemenskim razmiricama. Na neki način, bila je to kulminacija godina razmišljanja, mojih kolega i mene, o tome kako obelodaniti tajne svetove koji toliko određuju naše živote i našu globalnu politiku. Za neke ljude je to samo prolazna priča. Ali, ti svetovi su tu i žive s nama, sve dok se interesujemo za preokrete do kojih dolazi u ljudskim sukobima. Zađimo u njih i pogledajmo šta se tamo nalazi pre nego što se vratimo na bednu sapunicu m odernih medija.

13

KRV eneral-major Kembel (Campbell), komandant snaga SAD u Avganistanu, 28. jula 2010. izjavio je kako „svaki put kada neki poverljivi materijal procuri, to potencijalno ugrožava ljude iz vojske koji ovde svakog dana rade na terenu“. Komandant Kembel je takođe priznao da nije pročitao nijedan od objavljenih dokumenata. Sutradan, na konferenciji za štampu u Pentagonu, ministar odbrane Robert M. Gejts (Robert M. Gates) i admiral Majk Malen (Mike Mullen) besno su saopštili sledeći komad svoje strateške proizvodnje mitova: „Gospodin Asanž može da priča šta god hoće o višem dobru, u čiju korist on i njegovi izvori navodno rade, ali istina je da na rukama možda već imaju krv nekog mladog vojnika ili neke avganistanske porodice.“ Jedan pripadnik novinarskog korpusa postavio je pitanje.

G

Novinar: Admirale Malen, pomenuli ste da su ruke osnivača WikiLeaksa možda umrljane krvlju. Da li znate koliko je ljudi ubijeno na osnovu te informacije?

206

DŽ ULI J AN ASANŽ

Malen: Još uvek... ono što me u tome zabrinjava, jeste, mislim, da pojedinci koji nisu uključeni u tu vrstu ratovanja, a otkrivaju tu vrstu informacija, ne m ogu... iz moje perspektive... da shvate kako se ta vrsta informacija rutinski umrežava unutar poverljivih kanala koje koristimo za tu svrhu. Veoma je teško, ako se time ne bavite i ako to ne znate, shvatiti uticaj i sasvim specifičan potencijal koji... koji može ugroziti živote naših vojnika i m ornara, vazduhoplovaca i marinaca, boraca iz koalicije, kao i.... kao i građana Avganistana. U tom pogledu nemam nikakvih dilema. Ministar Gejts: Dodao bih... Dodao bih samo još nešto. Ne treba gubiti iz vida da je reč o ogromnoj količini sirovih podataka... To nije ozbiljno. Tu nema osećaja za odgovornost. To je samo izbacivanje svega napolje da bi se koristilo po volji, bez brige o posledicama. Novinar: Uz dužno poštovanje, niste odgovorili na moje pitanje. Nekoliko sati posle te izjave fraza: „Ruke Džulijana Asanža su umrljane krvlju“ ušla je u jezik. Ako na Google potražite reči „Assange“ i ,,blood“, videćete da te dve reči, po broju pogodaka, zajedno ukazuju da sam, makar u medijskoj svesti, povezan s konceptom „ruku um rljanih krvlju“ u većoj meri nego Ričard Nikson, Suharto i Pontije Pilat, zajedno. To je način na koji funkcioniše m oderan svet komunikacija. Bez ijednog dokaza - bilo kakvog dokaza - o žrtvama do kojih je došlo zbog toga što smo pokušali da ljudima omogućimo da vide šta se dešava u tom ratu, bio sam proglašen za osobu „ruku um rljanih krvlju“. To je jedna od onih izjava u kojima nem arni ljudi uživaju i koja glatko prolazi, ali za nju nema nikakvog osnova. Uistinu ozbiljna stvar je kako to preuzimaju drugi komentatori, ne samo kao izjavu o činjenici već kao verodostojan odraz prvobitne izjave. Ali, nije reč ni o jednom , ni o drugom. Vratimo se na izjavu adm irala Malena. Rekao je: ,,...na

KRV

207

rukam a (oni) m ožda već imaju k rv ...“ Reči ,,oni“ (to jest, množina) i ,,možda“ su brzo izbrisane iz većih m edija i odjednom , „Ruke Džulijana Asanža su um rljane krvlju“. Na taj način nešto što nije bilo istinito u početku podstiče još veće neistine, sve dok na kraju ne budem o prinuđeni da nepovratno usvojimo ne samo fikciju već i fikcionalizaciju prethodne fikcije. Toliko smo naviknuti na takve procedure da na njih počinjemo da gledamo kao na nešto normalno. Ali one su gnusne. Kada bih to hteo, mogao bih da svaki dan provedem odgovarajući na izmišljotine neprijatelja i prijatelja podjednako, od kojih nijedan nije imun na zagađujuću snagu laži. To, naravno, nije samo moj problem i sve više žalim svakoga ko je mogao biti toliko glup ili ohol da misli kako bi mogao biti miljenik javnosti. To je unapred izgubljena bitka. Prisiljeni ste da živite kao brojka u delu Čarlsa Dikensa, koja živi u beskonačnoj parnici između Džarndisa i Džarndisa samog sebe, u kojoj se dokazi mogu samo gomilati, preplitati i hraniti jedni druge, a da se eventualna pravedna presuda nikada ne može čuti ili sprovesti. Takav je moj život sada i ovde vam ga iznosim bez trunke pravdanja ili cmizdrenja. Možete da popravite tek ponešto, koliko stignete, i da nastavite da zaboravljate na sebe, u ime važnijeg cilja. Veliki deo mog posla, kada ne bih razbijao banke, sastojao se od otkrivanja čije su ruke zaista umrljane krvlju u m odernim ratovima i državno sponzorisanim invazijama. To je veliki zadatak, koji može ostvariti samo javnost u celini. Mi ne istresamo priče, mi prenosimo informacije i zadatak je pojedinaca, istraživača, novinara i pravnika zadatak koji će trajati godinama - da pogledaju te podatke i vide šta oni znače. U radu s medijima naš zadatak je bio da pružimo podsticaj: materijal je bio ogroman i počeo je da se stavlja javnosti na uvid. Kako bismo to mogli biti mi ili istraživačka javnost, čije su ruke umrljane krvlju, a ne generali i guverneri koji vode sve te ratove, to

208

DŽ ULI J AN ASANŽ

je nešto što može da dokuči samo neki vidoviti um. Ali, ostanimo pri tome da avganistanske zapise i iračke dnevnike ne mogu posedovati samo nesuđene osvajačke vojske ili zli diktatori. To nije njihovo vlasništvo; to je deo šireg tkanja stvarnosti. Gejtsu i ostalima se ne m ora svideti činjenica da ne mogu posedovati tu stvarnost, ali to zaista ne mogu, osim ako, kao i njima slični suparnici, ne žele da budu poznati kao Veliki Brat. Prisiljen da kaže istinu, u pismu Senatu dve nedelje kasnije, 16. avgusta 2010., ministar odbrane Gejts je obavestio članove Senata da „dosadašnji pregled nije utvrdio da su bilo koji osetljivi obaveštajni izvori i metodi ugroženi iznošenjem tih podataka“; veza koja je prvobitno bila uspostavljena između mene i „krvavih ruku“ bila je falsifikovana na samom vrhu vlasti. Ako ostavimo po strani sva podmetanja i uvrede, ti terenski zapisi su ključni doprinos razumevanju rata. Oni otkrivaju kako se zaista odvijaju događaji na terenu, pri čemu upozoravaju javnost na to kako se ti događaji ublažavaju u izveštavanju o njima, kako u vojnim saopštenjima, tako i u medijima. Civilne žrtve se uvek iznova umanjuju ili ne prijavljuju. Ono što je moralno uraditi i što je svačiji moralni zadatak, jeste da se ispitaju realni terenski izveštaji i uporede s onim što je rečeno kasnije, a ono što otkrivate, previše često da bi to bilo prijatno, jesu situacije u kojima su nedužni ljudi bili ubijeni, a da to nije priznato. Ako se neka zgrada za koju se sumnja da je skrovište nekog talibanskog vođe odredi kao meta i bombarduje, da bi se kasnije pokazalo da je to bila škola u kojoj je ubijeno mnogo dece, onda se to može saznati samo na osnovu tih zapisa. A to je, misliću tako dok sam živ, ključni deo informacije od javnog interesa. Da navedem jedan primer iz Iraka. U novembru 2005. američki marinci su počeli operaciju „Čelična zavesa“ u gradu Husajbahu i njegovoj okolini, blizu granice sa Sirijom. Posle sedamnaest dana borbi Pentagon je izdao saopštenje za štampu pod naslovom

KRV

209

„Okončana operacija Čelična zavesa duž iračko-sirijske granice“. Pogledajte sami, to se i dalje nalazi na njihovom vebsajtu. Posle kratkog pregleda ciljeva operacije izveštaj kaže da su „zvaničnici potvrdili da je 10 marinaca poginulo u borbama za vreme operacije „Čelična zavesa“. Tokom operacije ubijeno je ukupno 139 terorista, a 256 zarobljeno. Civilne žrtve se ne spominju. To saopštenje za štampu nosi datum 22. novembra 2005. A evo kako izgleda zapis iz iračkih dnevnika koje smo otkrili, od 11. novembra 2005.: „Patrola koja je služila kao podrška Čelične zavese izvestila je da je pronašla tela civila sahranjena na tri odvojene lokacije u Husajbahu. Na prvoj lokaciji, otkrivena su tela tri žene, tri muškarca i jednog deteta. Na drugoj lokaciji, sedam žena i desetoro dece. Na trećoj lokaciji, telo jednog deteta, koje se nije moglo iskopati... Susedi su uspeli da identifikuju sve posm rtne ostatke, a otac je identifikovao posm rtne ostatke deteta, koji se nisu mogli iskopati. Sve žrtve su otkrivene u oblasti koju je napala koaliciona avijacija, 7. novembra 2005.“ Morate izbeći da u podatke unesete sopstvene predrasude i da ih prosto pustite da vam sami govore. To je novinarima išlo sve teže i to je bio jedan od razloga zašto su neke redakcije počele da se plaše. WikiLeaks je, morate to imati u vidu, učio kroz taj posao i siguran sam da smo napredovali, naročito kada je reč o boljem radu sa redakcijama. Podaci su bili obimni i možda u prvi m ah nismo uspeli da ih briljantno sredimo, ali navodna briga vlade Sjedinjenih Država zbog rizika koji su ostali čisto hipotetički i nedokazani nepošten je pokušaj skretanja pažnje javnosti s prave istine o ratu u Avganistanu, koju su ti zapisi otkrili. U to vreme pojavio se još jedan neistinit izveštaj, po kojem sam rekao kako mi nismo odgovorni za bezbednost doušnika i kako ,,oni zaslužuju da um ru“. To je prosto glupost: rekao sam da tako misle neki ljudi, ali da mi možemo urediti dokumente tako da sačuvamo

210

DŽ ULI J AN ASANŽ

njihov suštinski sadržaj, a da ne nanesemo nikakvu štetu ljudima ako to možemo da izbegnemo. Tokom objavljivanja terenskih zapisa bio sam svestan da potreba za redakturom ne sme postati izgovor za cenzuru. Kao što smo videli u slučaju ministra odbrane Gejtsa, zainteresovane strane, pod kojima podrazumevam zapadne vlade, često će koristiti pitanje redakture - ili strašno pitanje „krvavih ruku“ - da bi opravdale svoje zalaganje da dokumenti u celini ostaju tajna. Uprkos toku modernog razvoja, oni se suštinski zalažu za cenzuru tih dokumenata iz političkih razloga. A moja nespremnost da im se stavim na raspolaganje u toj ratnoj propagandi dala im je povoda da me proglase za nekog ko se protivi redakturi. U stvari, od samog početaka smo radili na redakturi do duboko u noć. Nismo se pokazali tako gadljivim kao vlade, naravno, ali ni kao Guardian ili New York Times, verujem da smo bili veoma obazrivi i da do danas niko nije stradao zbog onoga što smo objavili. Iako se moj stav o svemu tome promenio, mogao sam da vidim, i pre objavljivanja iračkog materijala, da mit o WikiLeaksovoj nesmotrenosti preti da ugrozi našu organizaciju i naš budući rad. Ako treba da uradite nešto značajno u svetu, onda se ponekad morate izložiti trošku, tako da sam rešio da iračke dnevnike redigujem mnogo temeljnije nego bilo šta prethodno. Pošto nismo imali mogućnosti da redakturu obavimo ručno - naročito od kada su nam naši medijski partneri uskratili pomoć, zato što su se suviše plašili da preuzmu odgovornost - napisali smo program za automatsko uklanjanje svih imena i drugih identifikacionih informacija iz dokumenata. Znam da će me nemisleće glave osuditi zbog ovoga što ću reći, ali smatram da je naša redaktura iračkog materijala u stvari bila prekomerna. Pošto su dnevnici otkrili saučesništvo američkih trupa sa lokalnim snagama u mučenju stotina iračkih zatvorenika,

KRV

211

danski ministar odbrane je otvorio istragu o ponašanju vlastitih trupa. Prvo su se obratili Pentagonu i tražili neredigovane kopije onih delova dnevnika koji su se odnosili na danske vojnike. Pentagon ih je glatko odbio, tako da su Danci od nas tražili materijal, što smo im i obezbedili. Iako neki ljudi to neće da vide, otvorena vlada je dostojna tog imena samo kada je to stvarna, živa vrednost, a ne samo vežba iz ispraznog etiketiranja, i moj odnos prema redakturi obeležen je tom činjenicom. Iračke dnevnike smo donekle morali da priprem am o u atmosferi histerije koja je usledila posle eksplozije koju je izazvao materijal. Kao što sam već rekao, naši partneri iz novina radili su ispražnjenih baterija, da bi onda blago živnuli kada su videli razmere odgovora na prethodni rad. To sam već viđao kod medijskih organizacija: žele velike priče, ali ne mogu da podnesu vrelinu koju ove stvaraju. Većina tih ljudi su prosto momci iz srednje klase koji žele da posle posla odu kući svojim ženama i pričaju s decom o školi, a posle odu na posao, a tamo su odjednom nadziranje i sudski procesi i većina prosto nema karakter potreban za tako nešto. Ali, irački materijal bio je strahovito važan i m oram sam da nastavim borbu, naročito posle optužbi za seksualno zlostavljanje u Švedskoj, računajući na dogovor sa svojim partnerim a i njihovu čast. Bilo je nekih nagovešataja. WikiLeaks je počeo pripreme za zajedničku konferenciju za štampu, na kojoj bi se najavilo objavljivanje tajnih dokumenata. Biro za istraživačko novinarstvo, koji je takođe počinjao da zazire, trebalo je da bude uključen u sve to, kao i organizacija Iračke žrtve (Iraq Body Count) i još neke, pored naših medijskih partnera. Onda mi je negde u glavi zazvonilo zvonce - izdaja često ne dolazi kao iznenađenje već kao saznanje - kada je stariji reporter, koji je bio moja veza s Guardianom, rekao mojoj asistentkinji Sari Harison (Sarrah Harrison) kako list ne želi da se navodi kao medijski

212

DŽ ULI J AN ASANŽ

partner. Rekao je da ne želi Guardianov logo na transparentu iza nas i da će on biti prisutan u publici, ali samo kao reporter. Ding dong. Evo ga, začepio je uši i priča kako se popeo na zvonik katedrale samo da bi bolje video čoveka na glavnoj ulici. Rekao nam je da New York Times i Der Spiegel žele isto: bez loga. Iznajmili smo salu u Hotelu ,,Riverbank“, blizu mosta Voksol, u Londonu, i tamo se okupilo par stotina ljudi iz štampe. Pozvao sam i Danijela Elzberga iz Sjedinjenih Država da mi se pridruži za govornicom i onda smo predstavili podatke i kasnije dali veliki broj intervjua. Uprkos mnogim napetostima, s našim medijskim partnerim a i raznim profiterima, koje će se rasplamsati tek kasnije, nastojali smo da iračke dokumente objavimo onoliko precizno koliko je to bilo u WikiLeaksovoj moći. Bilo je važno što smo u tu najavu uključio i jednu NVO, a Iračke žrtve su nam sve vreme bile pred nosom, koja je nastupala etički i vodila zadivljujuće temeljnu arhivu civilnih žrtava od samog početka rata. Oni su nam pomogli da napravimo sistem za automatsku redakturu 400.000 dokumenata. Bilo je dobro pozvati i Le Monde, kao što smo i uradili, pošto je Francuska 2003. odbila da uđe u rat i trpela je zbog toga. Pridružio se i španski list El Pais. U Londonu smo s Biroom za istraživačko novinarstvo sarađivali u produkciji dokumentaraca zasnovanih na dnevnicima, za Channel 4 i Al Džaziru. S partnerim a smo imali osećaj da podaci mogu povećati (i učiniti detaljnijom) javnu percepciju da je rat u Iraku neuspeh i pretnja za otvorenost. Američke trupe su već počele da napuštaju Irak, dok su mnoge druge zapadne države već povukle sve svoje snage pre više od godinu dana i to je otvorilo politički prostor za mnoge NVO, kao što su Reporteri bez granica, Amnesty International i Human Rights Watch, koje su istraživale podatke i izvlačile zaključke iz njih. Dokumenti se sastoje od izveštaja američkih vojnika u Iraku o

KRV

213

svakom incidentu koji su smatrali vrednim pažnje. Svi detalji su bili tu: tačne lokacije, vreme, uključene vojne jedinice, broj ubijenih, ranjenih i zarobljenih, status žrtava - američkih, savezničkih, kao i iračkih vojnih, pobunjeničkih i civilnih. Ukratko, bila je to najznačajnija i najdetaljnija istorija ikada zabeležena, ne samo o ratu u Iraku več o bilo kojem ratu. Svi problemi ratovanja postojali su, kako na nivou terenskih izveštaja iz časa u čas, posm atranim u celini, tako i na širem planu. Čitajući dnevnike sa svojim partnerim a iz Iračkih žrtava otkrili smo 15.000 civilnih žrtava koje nikada ranije nisu bile pomenute. Moderno ratovanje nije stvar vrhunskog tehnološkog čarobnjaštva i fanatične preciznosti, kao što bi Pentagon hteo da poverujemo, već ista stara zbrka krvi, tragedije i nepravde. Krstareća raketa može precizno naciljati neku zgradu, ali ne može proveriti ko je unutra ili da li se to neko upravo vratio kući iz škole. Irački dokumenti, od kojih mnogi tek treba da budu analizirani, otkrivaju nasleđe kršenja ljudskih prava od strane SAD, kao i tužno stanje zemlje za vreme Sadamove vladavine. Istoričari će jednog dana moći da sastave te delove da bi se stekao zapanjujući uvid u svakodnevne obračune od kojih se sastojao taj rat i ti dnevnici poslužiće im kao glavni izvor. Bio sam ponosan na ono što smo uradili da bi im se to omogućilo i telefonirao sam majci u Australiju. Redovno smo razgovarali, ali bilo je dobro, u takvom trenutku, biti u vezi s mestom gde je za mene sve to počelo. Narednih dana je Lari King (Larry King) tražio intervju s Danijelom Elzbergom i sa mnom. Ideja je bila da ja pričam o dnevnicima, a da Danijel Elzberg dočara istorijsku perspektivu. Trebalo je da dođemo u internacionalni studio CNN-a u Londonu, u dva sata posle ponoći, da bismo se uskladili sa Larijem Kingom, koji je, naravno, išao uživo iz Njujorka, tako da smo gledali ostale priloge iz

214

DŽ ULI J AN ASANŽ

njegove emisije dok smo čekali. Jedna od gošći bila je bivša devojka vrhovnog sudije Klarensa Tomasa (Clarence Thomas), koja je imala neke ne baš laskave uspomene na vreme koje je provela s njim. Ono što joj je izgleda najviše smetalo bilo je to što je ovaj bio tako ambiciozan i karijeristički usmeren: jednom je čak, rekla je Kingu, zakazao konferenciju za štampu u dva posle ponoći! Dan i ja smo se pogledali, onda pogledali na sat i nasmejali se. Ali, nešto mi je zaokupljalo misli. U stvari, to je zaokupljalo misli svih s kojima smo radili. To je u tom trenutku postala moja glavna životna preokupacija iako smo nastavili da objavljujemo i radimo WikiLeaks, ne obustavljajući posao ni za dan, švedski slučaj je sve više zaokupljao pažnju medija, koji su pothranjivali grozničave spekulacije i nelagodnost u odnosu na mene i već me videli u zatvoru. Do sada sam već naučio kako da se postavim u toj stvari. Bilo je teško obuzdati bes kada se pogleda puki obim zlobe i oportunizma koji je pratio slučaj koji se poveo protiv mene, ali želim da svoje objašnjenje iznesem u duhu razumevanja, koliko je god to moguće. Istu toleranciju nisam mogao da očekujem od svojih naglo umnoženih neprijatelja, ali, ako ne mogu da ih pobedim, sigurno mogu istrajati u svom pravu da im se ne pridružim. U Švedsku sam otišao u avgustu 2010., dok su mi reči iz Pentagona još odzvanjale u ušima. Džef Morel (Geoff Morrell), sekretar za štampu Ministarstva odbrane SAD, održao je brifing, na kojem je objasnio da WikiLeaks, a posebno ja, ima razloga za zabrinutost. „Ako raditi nešto dobro, za njih nije dovoljno dobro“, rekao je: „onda ćemo smisliti alternative koje će prisiliti njih da rade nešto dobro. Dozvolite mi da za sada toliko kažem.“ Kada su ga na istoj konferenciji upitali da li će i naši partneri, kao New York Times, biti na to primorani, rekao je: ,,Ne znam da New York Times sebe smatra njihovim partnerom ... Nije mi poznato da New York Times

KRV

215

ili neka druga publikacija poseduje dokum ente.“ To je pokazalo da Pentagon i Bil Keler razmišljaju na sličan način: neka WikiLeaks bude okrivljen i možda uništen, dok će se naši partneri, koji objavljuju isti materijal, pokazati, iz nekog razloga, im unim na iste drakonske mere. To neće ostaviti najbolji utisak na ljubitelje Prvog amandmana, ali ono što su Morelove reči pokazale bilo je da sloboda štampe za jednu organizaciju nije sloboda i za drugu. Za razliku od naših partnera, WikiLeaks nije trebalo tretirati kao izdavača već kao špijuna i taj apsurdni pristup je ono što je najavila njegova pretnja. U isto vreme je otkriveno da je Pentagon osnovao radnu grupu od 90 članova, kasnije proširenu na 120 ljudi, koja je trebalo da se bavi WikiLeaksom, i to 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji. FBI i DIA (Odbrambena obaveštajna agencija) takođe su učestvovali u radu te grupe. Situacija se zakuvala i neki američki političari su pozivali na moju likvidaciju. Sara Pejlin je rekla da me treba goniti kao psa, a jedne novine su čak objavile ilustraciju s metom nacrtanom na mom licu. Nisam odustajao od ideje o pronalaženju nekog raja u kojem bismo mogli raditi na m iru. Možda Švedska? Smatrana je nezavisnom, liberalnom zemljom, čiji Zakon o slobodi štampe datira još od osamdesetih godina XVIII veka, dok njen Ustav sadrži posebne i opširne odredbe o zaštiti slobode štampe. Izvori tamo stoje bolje nego u većini mesta na svetu: imaju pravo na anonimnost, novinari podležu kažnjavanju ako su obećali da će zaštiti ljude koji su im privatno dali informacije, a u tome ne uspeju. Da biste bili pošteđeni prethodnih ograničenja, u Švedskoj morate da imate izdavački sertifikat i da radite za nekog zvaničnog, odgovornog urednika. Otišao sam u Švedsku s time na umu, u nadi da ću dobiti sertifikat i dovesti sebe u poziciju da postanem akreditovani

216

DŽ ULI J AN ASANŽ

urednik. Za tako nešto je potrebno da imate prihode, tako da sam pristao da radim kao kolum nista u Expressen, najvećem švedskom dnevnom listu. Nadao sam se da ćemo u Stokholmu moći da otvorimo novinsku kancelariju za WikiLeaks i počeo sam da radim na tome. I tako je Švedska, u tom trenutku, za mene predstavljala dve stvari: buduće radno okruženje i bezbedni raj, zbog čega je ono što je zatim usledilo imalo još gorči ukus. Pre nego što ću otići tamo, kao i obično, dogovorio sam pozive na neka predavanja, ovog puta za političku partiju poznatu kao Bratstvo, koja je bila deo Hrišćanske socijaldemokratske partije. Tamo sam stigao 11. avgusta. I odmah po dolasku stigle su mi vesti od naših kontakata iz jedne zapadne obaveštajne agencije koje su potvrdile ono što je Pentagonova služba za štampu već nagovestila. Vlada SAD nezvanično je priznala da bi me bilo teško sudski progoniti, ali da je već izjavila kako će se „tobom pozabaviti ilegalno“, prema rečima moga izvora. On je precizirao šta to znači: pribavljanje dokaza o tome kojim informacijama raspolažemo; iskopavanje, na bilo koji način, bilo kakve veze između redova Meninga i WikiLeaksa; i, ako sve ostalo ne uspe, korišćenje ilegalnih sredstava, kao što su podmetanje droge, ,,pronalaženje“ dečje pornografije na mom kompjuteru ili traženje načina da budem optužen za nemoralno ponašanje. Poruka je glasila da neću biti fizički ugrožen. Ispričao sam to Franku Rigeru (Frank Rieger), simpatizeru iz Berlina, glavnom tehnologu iz CryptoPhone, kompanije koja proizvodi telefone sa šiframa za zaštićenu komunikaciju, a on mi je rekao da će pripremiti saopštenje za štampu koje bi trebalo da prenese javnosti tu informaciju. To je i uradio, i to sam imao na svom laptopu, spremno za uređivanje. Namera je bila da se to reši što pre, pošto nema mnogo koristi kada se to obelodani pošto je šteta već naneta ili kada se nešto već podmetne. To je jedna od stvari zbog kojih žalim što se nisam odmah

KRV

217

posvetio tome. Istoga dana moja australijska bankovna kartica odjednom je prestala da radi. Postao sam i krajnje oprezan s mobilnim telefonima i uključivao ih samo da bih primio poruke, tako da je situacija bila delom haotična; ali, izbacio sam to iz glave i nastavio da obavljam svoj švedski zadatak, odnosno da tamo uspostavim svoju uredničku poziciju. Jednom sam otišao na večeru s nekoliko prijatelja i njihovim saradnicima. Tu su bili švedski novinar Donald Bestrom (Donald Bostrom), moj prijatelj i veoma iskusni novinski čovek, od nekih pedeset godina, zatim još jedan švedski novinar i jedan američki reporter istraživač i njegova devojka. Amerikanac je možda imao neke mutne veze, ali devojka je bila prijatna i ja sam ćaskao s njom, dok se Donald mrštio na mene. Donald mi je posle rekao da moram da pazim šta radim: rekao je da je rizik od „slatke klopke“ sada visok i sećam se da mi je detaljno opisao kako je Mosad uhvatio Vanunua.32 Pretpostavljam da sam pokazao naklonost, skromno rečeno, zato što nisam previše ozbiljno mislio na ono o čemu je Donald pričao. Ponašao sam se kao da znam da se staram o sebi i smatrao sebe krajnje svesnim po pitanju bezbednosti, tako da se ono što je opisivao moglo desiti samo naivnim ljudima, koji nemaju toliko iskustva kao ja. Nisam morao dugo da čekam da mi se ta oholost razbije o glavu. Parlamentarna obaveza koja je garantovala siguran odlazak u Stokholm značila je da se o meni brine grupa socijaldemokrata, od kojih su mnogi imali funkcije u drugim političkim grupacijama. Rekli su mi da mogu da se smestim u stan političke aktivistkinje zvane A., koja trenutno nije bila tamo. Otišao sam, a ona se posle nekoliko dana vratila. Gospođica A. bila je partijska predstavnica za 32 Mordechai Vanunu, izraelski nuklearni tehničar koji je 1986. otkrio detalje o izraelskom nuklearnom programu. Uhvaćen je iste godine, uz pomoć „slatke klopke“ Šeril Bentov (Cheryl Bentov), američke državljanke koja je radila za Mosad.

DŽ ULI J AN ASANŽ

javnost, uključena u pripreme za moj dolazak. Nisam imao razloga da joj ne verujem, kao što sam, kada mi je rekla da ima samo jedan krevet i pitala da li imam nešto protiv da spavam s njom, verovao da je to malo uvrnut, ali prijateljski predlog. U svakom slučaju, nisam imao ništa protiv i te noći smo zajedno otišli u krevet. Sav taj politički angažman je pun stresa i prijala bi mi pažnja nasmejanih i nežnih žena ako bi ih sreo. Neprijatno je o tome pričati zato što se neki samac, kao što sam ja, može smatrati samo vrlo nepristojnim kada bi samo zucnuo o onome što mu se privatno desilo sa ženom. Ili ne samo s jednom ženom. Ali, cela situacija nije delovala nimalo neuobičajeno i osećao sam se delom nečeg prijatnog, u inače mračnom periodu. Pentagon je tražio moju glavu, kao i glave mojih prijatelja, a mogući izvori, koliko sam znao, bili su zastrašeni ili pod prismotrom. Očajnički sam želeo da ih zaštitim i nadao se da će se Stokholm pokazati kao raj koji sam odavno video kao pravo mesto za naš rad. Iskreno, moram da kažem da mi je A. delovala malo neurotično, Ali, naša zajednička noć nije bila ništa izuzetno. Nekoliko puta smo imali odnos i ujutru je izgledalo da je između nas sve u redu. A. je bila zadužena za mikrofone na konferenciji za štampu, zakazanu dan ili dva kasnije, a posle smo išli na ručak, na kojem je bila i ona s drugim novinarima i ženom zvanom W., koja je izgleda pomagala na konferenciji za štampu; sećam se i da je nosila lep ružičasti džemper. Neću pobediti na izboru za vidovnjaka godine, kao ni za džentlmena godine, u odnosu na te žene, ali situacija je izgledala opuštena i nisam pomišljao da bi mi od bilo koga mogla doći neka pretnja ili nevolja. W. je rekla da radi u Prirodnjačkom muzeju i ponudila se da mi pokaže neke privatne prostorije. Prihvatio sam predlog i onda smo posle ručka i kratkog izleta u prodavnicu kompjuterskih delova ona i ja pošli u muzej. Činilo se da je neki članovi

KRV

219

osoblja poznaju i onda smo malo razgledali okolo pre nego što smo otišli da pogledamo film o podvodnom životu, da bismo se potom razišli. Te večeri A. je priredila večeru s rakovima, tradicionalnu švedsku zabavu za to doba godine, i ja sam otišao da se nađem s njom. To je bilo dan posle onog za koji je kasnije tvrdila da sam je tada silovao. A. je na zabavi izgledala vrlo veselo, smejala se i pila sa mnom i mojim i njenim prijateljima do kasno u noć. Sedeli smo napolju i ona je poslala na Twitter poruku da se nalazi ,,sa najboljom ekipom na svetu“. Bilo je očigledno da je rekla drugima da smo spavali zajedno i kasnije se pokazalo da me je fotografisala dok sam spavao u njenom krevetu i onda tu sliku stavila na svoj Facebook. Sada je trebalo da pređem kod drugih ljudi, kod nekih momaka iz Piratske partije švedske političke partije koja se zalaže za reformu autorskih prava ali A. je insistirala da se vratim i ostanem kod nje. Aranžman je od početka bio takav da je trebalo da pređem u stan tih momaka čim se ona vrati s puta u svoj stan, ali ona je rekla kako bi bilo super da ostanem i ja sam se vratio kod nje. I to je bilo tako narednih pet noći. Nekih drugih noći bio sam sa W. Ali, A. je i dalje radila sa mnom na političkim sastancima i ostalom, uključujući večeru na kojoj smo bili sa Rikom Falkvingeom (Rick Falkvinge), vođom Piratske partije. On se ponudio da udomi jedan WikiLeaksov server, što je bila zanimljiva ponuda, zato što bi to značilo da se nalazimo pod političkom zaštitom Piratske partije. Druge večeri, posle zabave na nekoj dodeli nagrada, sreo sam se sa W. i otišao s njom u njenu kuću u Enkopingu, osamdeset kilometara od Stokholma. Moje ponašanje može da izgleda hladno, i nema sumnje da je tako i bilo, što je moja greška, ali ne i zločin. Bio sam dovoljno dugo kod A. i mislio da će biti loše ako ostanem još duže. Treba imati u vidu da sam se osećao vrlo paranoidno: nisam voleo da se dugo zadržavam na jednom

220

DŽULI J AN ASANŽ

mestu, a ta veza sa A. postala je javna, što je ona izgleda i želela. Ni to sa W. nije vodilo nikuda. Bila je malo neodređena, ali ta noć u Enkopingu bila je zabavna i ja sam mislio kako smo proveli savršeno prijatne trenutke, neke od onih koji se verovatno više neće ponoviti. Nije delovala previše zabrinuto kada smo sledećeg jutra doručkovali, a onda na njenom biciklu, zajedno, otišli na železničku stanicu. Ljubazno mi je platila kartu - moja kartica i dalje nije radila, m ada sam inače prilično švorc - a onda me poljubila za rastanak i rekla mi da joj telefoniram iz voza. Nisam to učinio i pokazalo se da je to bio najskuplji telefonski poziv koji nisam obavio. Otišao sam na sastanak Novinarskog sindikata da bih video mogu li da postanem njegov član: ako se sećate, pored svih nestašluka, u Stokholm sam došao da bih pronašao razne forme zakonske zaštite koje bi omogućile WikiLeaksu da odatle obavlja svoj posao, a meni, uz malo sreće, da živim bez straha od ekstradicije Sjedinjenim Državama. Kao što sam rekao, zapravo nisam koristio telefone. (Uvek nosim nekoliko sa sobom.) U jednom trenutku sam imao neku vrstu razgovora sa W., koja me je zvala, ali telefonska baterija se praznila dok smo pričali. Internacionalna situacija me je pritiskala i m ada sam proveo neko vreme s tim ženama, nisam im posvetio dovoljno pažnje ili im se opet javio ili bio u stanju da iskoračim iz zone koju su oko mene napravile sve te pretnje i izjave protiv mene koje su stizale iz Amerike. Jedna od mojih grešaka bila je što sam očekivao od njih da to razumeju: znale su jer smo o tome razgovarali tokom nedelje, da smo čuli kako 120 ljudi iz Pentagona radi protiv WikiLeaksa. Prema tome, nisam bio pouzdani dečko, čak ni naročito kurtoazni partner za spavanje, i to su počele da shvataju. Osim, naravno, ako sve nije bilo namešteno od samoga početka. Jedne večeri bio sam u stanu A. Ona nije došla kući i posle mi

KRV

221

je rekla da je spavala s novinarom koji je pisao članak o meni. Baš čudno, pomislio sam, ko je bio taj momak? Ali nisam baš izigravao g. Vernog i cela stvar je očigledno bila uzgredna iako sam tog jutra, u petak, kada sam odlazio, primetio da je bila pomalo čudna. Kasnije istog dana dobio sam poziv od Donalda Bestroma, koji je rekao da je upravo razgovarao sa A., koja je razgovarala sa W., koja joj je rekla da se nalazi u bolnici. Bio sam zbunjen. Te devojke pričaju jedna s drugom i jedna od njih je u bolnici? Moji telefoni bili su beskorisni, ali na jedan od njih sam primio drugi Donaldov poziv, koji je opet citirao A., koja mu je ispričala nešto o W., policiji i testu DNK. Rekao sam: „Zaboga, šta se to dešava?“ Onda sam nazvao W., koja je sve poricala i rekla da je policiju spomenula možda samo nešto u vezi sa savetom o testovima koji se mogu obaviti zbog polnih bolesti. W. je rekla da odm ah dođem i uradim test na polne bolesti. Rekao sam da ne mogu tog dana, radio sam na nečemu teškom, ali da ću doći sutradan, i ona je pristala. Onda me je upitala da li sam je zvao zato što sam sam tako hteo ili zato što sam razgovarao sa A. U tom trenutku je sve postalo apsurdno. Donald me je zvao i zvao da bi mi rekao kako me A. traži zbog te situacije sa W., a ja sam mu odgovorio: ,,Ne, sve je u redu, razgovarao sam sa W. i videćemo se sutra.“ Sve je bilo potpuno sumanuto, u najmanju ruku, ali i sve sumnjivije kako su sati odmicali, a glasine se širile. Razgovarao sam sa A. i pitao je šta znače sve te gluposti s policijom. Rekla mi je da nisam shvatio kako to ide u Švedskoj: možete prosto nazvati policiju da biste dobili savete o testu na polne bolesti i tom e slično, u čemu nem a ničeg drugog, niti neke formalne prijave. Možda sam u tom trenutku morao da budem oprezniji zbog svega što se dešavalo, ali, naravno, znao sam da nisam uradio ništa loše i onda nisam ni slutio šta će mi se još dogoditi s policijom. Hteo sam da još jednom proverim stvari sa W., tako da sam uzeo

222

DŽ ULI J AN ASANŽ

jedan od svojih telefona i zvao je nekoliko puta tog popodneva, ali ona se nije odazivala. Bili su mi potrebni prostor i vreme samo za sebe, tako da sam za tu noć uzeo sobu u hotelu, gde sam počeo da pišem nešto što je trebalo da bude moja prva švedska novinarska kolumna. Samo što sam napisao red o tome kako je prva žrtva rata istina, oko 18.30 proverio sam Twitter i video da je za m nom raspisana poternica zbog dvostrukog silovanja. U prvi m ah sam pomislio da je to samo neko tabloidno đubre. Totalna izmišljotina. Pomislio sam samo kako te novine m ogu pasti tako nisko. Koliko daleko m ogu ići u blaćenju neke osobe? Onda sam na vebsajtu jednog ozbiljnijeg lista video da su glasine o hapšenju tačne i ceo moj sistem verovanja se privrem eno urušio. Kada sam se povratio, shvatio sam da sam se u hotel prijavio s kreditnom karticom i da me je videlo nekoliko ljudi. Trebalo je da brzo odem odatle i da ispravno sagledam situaciju i shvatim šta se dešava. Ne smete zaboraviti koliko sam u te vreme i inače bio paranoidan i nepoverljiv. Nisam mogao da poverujem da A. i W. sve to zaista rade, niti mi je ikako išlo u glavu kako se sve to desilo. I tako sam napustio hotel i vozom otišao u kuću prijatelja, u severnu Švedsku. Mislio sam da nije moguće otići u policiju budući da jednostavno nisam mogao da budem siguran da nije posredi neka posebna namera da me uhvate. Sve je izgledalo tako nadrealno i neočekivano. I u tom trenutku nije bilo moguće reći da li je to bila neka vrsta nameštaljke ili su žene bile ljubomorne, zato što sam, iskreno, posle malo razmišljanja i razgovora s prijateljima, znao da su obe stvari moguće iako mi je bilo jasno da može biti samo jedno ili drugo. Nisam silovao te žene i ne mogu da zamislim bilo šta što se dogodilo između nas što bi ih moglo navesti da tako misle, osim te pakosti posle svega, zajedničkog plana da me uhvate u klopku ili strašnog nesporazuma do kojeg je došlo između njih. Možda sam šovnistička

KRV

223

svinja, ali nisam silovatelj i samo neka izopačena verzija seksualne politike može pokušati da me pretvori u tako nešto. Svaka od njih je dobrovoljno vodila ljubav sa m nom i posle toga bila srećna što se viđa sa mnom. To je sve. Ali, u modernoj Švedskoj - to nije sve. Na neki način, moglo bi se reći da je Švedska izolovana od ostatka Evrope. Tradicionalno je bila sklona neutralnosti kao neka vrsta zatvorenog sveta, s populacijom od manje od deset miliona stanovnika, pod upravom nekoliko m oćnih institucija iz Stokholma. Švedska je poznata po političkoj stabilnosti i konsenzusu, što je delimično plod dominacije Socijaldemokratske partije (SDP) u nacionalnoj politici, tokom najvećeg dela XX veka. Ali, stvari su se promenile i to ne uvek nabolje. Švedska je 2001. pod vladavinom SDP poslala trupe u Avganistan, što je bilo prvo angažovanje njenih trupa u prekomorskim vojnim operacijama za poslednjih dvesta godina. To odražava okretanje od ranije politike neutralnosti u spoljnim odnosima i sve veće približavanje Sjedinjenim Državama. U telegramu 09-141, koji smo kasnije objavili kao deo Kejblgejta (Cablegate), američki ambasador u Stokholmu jasno je opisao razmere američkog pritiska - i švedski pristanak u vezi s deljenjem kompjuterskih fajlova i vladinim nadgledanjem kompjuterskog saobraćaja. Još gore, Human Rights Watch je 2006. objavio detaljan izveštaj o umešanosti i saradnji Švedske i CIA u ilegalnom hapšenju dvojice azilanata. Možda nije trebalo da se iznenadim kada je dan posle mog hapšenja u Londonu britanski list The Independent pisao kako je švedska vlada već imala neformalne razgovore s Amerikancima o mojoj ekstradiciji iz Švedske u SAD. Kles Borgstrem (Claes Borgstrom), advokat dveju žena, zalaže se u ime SDP za rodnu ravnopravnost i mora se reći, uz najbolju volju na svetu, da je Švedska jedna od svega nekoliko zemalja u kojima je tvrdokorni feminizam postao deo zvanične politike. Tačnije, odluka

224

DŽ ULI J AN ASANŽ

da se krene u Avganistan uglavnom je počivala na feminističkim načelima: uprkos tradicionalnom antiratnom stavu ženskog pokreta, feministkinje su, razumljivo, osuđivale odnos talibana prema ženama i pozdravile, manje razumljivo, bombardovanje kao način da se tome stane na put. Starija generacija švedskih feministkinja često govori o nečemu zvanom „državni feminizam“ i tek odskora, približno od februara 2011., švedska štampa je na moj slučaj počela da gleda novim očima i da uviđa šta to govori o njihovom sistemu i njihovim borbama. A. je ambiciozna politička figura u Švedskoj, i to je bila već nekoliko godina, što njen slučaj čini naročito zanimljivim. Ima jake veze s feminističkim pokretom, kao i sa socijaldemokratama, gde je istaknuta figura unutar Broderskapsrorelsena, organizacije koja je bila domaćin moje posete u avgustu. Šta god da se tu uskovitalalo, imalo je zlokobne posledice. Rečeno mi je da je A. izbrisala sve svoje poruke na Twitteru o meni. U poslednjoj, koju je poslala 12. decembra 2010, napisala je: „Muka mi je od svega što se dešava, hoće li se to ikada završiti? U svakom slučaju, želim da pošaljem poruku teoretičaru (zavere) da je ’o na druga (W.) bila ista tako uporna (kao i A.).“ Exspressen je 10. marta 2011. otkrio da je policajac koji je prvi razgovarao sa W. bio prijatelj A. U stvari, dan pošto su žene otišle u policiju, A. je dala intervju istom listu, u kojem je odbacila svaku sugestiju da su me se ona i W. plašile. Rekla je da nisam nasilan i da se u oba slučaja seks dogodio uz obostranu saglasnost. Prema policijskom dosijeu, izgleda da žene nisu imale nameru da me prijave i da su samo tražile savet o testu na polne bolesti. Rekle su da su mi zapretile, u telefonskim razgovorima, da će otići u policiju ako odmah ne uradim taj test. Njihov advokat Kles Borgstrem izjavio je za dnevni tabloid Aftonbladet da žene nisu otišle u policiju s namerom da me prijave; samo su htele da uradim test.

KRV

225

Ali, bilo je i drugih pitanja. U tekstu Silovanje?, koji je objavila na svom blogu 2006. godine, A. predstavlja scenario koji se završava pitanjem: Da li postoji slučaj u kojem je neki muškarac bio osuđen zbog silovanja iako je žena dobrovoljno počela seks s njim? Suprotno uobičajenom protokolu, nijedan od intervjua koje je policija obavila sa ženama nije snimljen. Čak i tužiteljka M arian Ni (M arianne Ny) smatra da je te snimke trebalo napraviti, kao što je izjavila u svom kom entaru pred sudskim vlastima o novom zakonu o seksualnim prestupima. Prema policijskom svedočenju njenih prijatelja, W. je samo htela da sazna da li me policija može prim orati da uradim test na sidu. Prema jednom od svedoka, koji je bio u stalnom kontaktu sa W. u periodu koji je vodio ka policijskoj prijavi, W. je osečala da je drugi nagovaraju iz sopstvenih razloga. To protivreči priči A. iz članka u Expressenu od 21. avgusta 2010., gde je navedeno da je stupila u vezu sa W. zato što je ova htela da me prijavi zbog silovanja, a da ju je ona (A.) podržala, zato što je imala slično iskustvo. U procurelom izveštaju, koji W. nije odobrila, policajac koji je vodio razgovor prekinuo je saslušanje, zato što ova više nije mogla da se skoncentriše kada je čula da je izdat nalog za moje hapšenje, malo posle početka intervjua. Prema njenom prijatelju (M. T.), koga je policija takođe saslušala u vezi s mojim slučajem, W. je imala utisak da je policija i ostali oko nje ,,usmeravaju“. Mogao bih nastavim s ovim, ali neću. Ovo nije mesto za vežbu u iznošenju celog stava odbrane. Dovoljno je reći da su optužbe bile, iz mog ugla posmatrano, u isti m ah smešne i zlokobne. Pripremio sam izveštaj od 46 stranica o tom slučaju, sa svim izjavama i nedoslednostima. Bila je to vežba iz naučnog žurnalizma, koja je istraživala kako se neistine mogu pothranjivati kroz ceo cevovod komunikacije, da bi za ishod imale apsolutnu laž koja ugrožava pojedinca.

226

DŽ ULI J AN ASANŽ

Kao što sam rekao, ne očekujem nagradu za dobro ponašanje te nedelje u Stokholmu, ali optužba zbog silovanja je pakost koja je već ruinirala godinu dana mog života i nanela nečuvenu štetu mom javnom položaju. Ako se ima u vidu da je rad kojem sam posvetio ceo život počivao na poštenju i etičkom aktivizmu, ta kampanja protiv mene pokazala se korisnom samo za moje neprijatelje. Dok ovo pišem, nalazim se u kući jednog od mojih jemaca za kauciju, u kućnom pritvoru, u jednom engleskom selu, sa elektronskim okovom na nozi. Upotreba takvih elektronskih uređaja u sprovođenju zakona datira od 1983., kada je jedan sudija iz Novog Meksika, po imenu Džek Lav (Jack Love), pročitao strip u kojem neki nitkov kači Spajdermenu elektronski uređaj za praćenje. Kao i kod starog Bluija, moj život je čudniji od fikcije. Nisam bio optužen za bilo koji zločin, ali ako odjeku manipulacije s „krvavim rukama“ dodate reči „Džulijan Asanž, silovanje“ u neku mašinu za pretragu, dobićete oko četiri miliona odgovora. Optužba za silovanje bila je donošena, povlačena i opet donošena, da bih za to vreme ja već bio kriminalizovan zbog tog užasnog nedela, a dve žene su dobrovoljno pristale na seks sa mnom u Stokholmu, avgusta 2010. Hteli su da padne krv i u tome su uspeli. Neću vam više iznositi detalje: sada imate predstavu o svemu. U autobiografskom smislu, čudno je da sam posvetio toliko vremena nečemu tako neobičnom. Sve se to dogodilo i moralo se razmotriti, ali to prosto nisam ja. Usred jedne od najboljih radnih godina u mom životu, nešto drugo mi je moglo zaokupiti pažnju, neka železnička nesreća ili prebraćenje u mormonstvo ili neka druga zahvalna neverovatnost; ali, nije; bila je to optužba za dvostruko silovanje i ovde sam to opisao koliko god sam mogao. Ono što spada u moju norm alnu životnu aktivnost nastavilo se bez obzira na sve to. Ostao sam u Švedskoj još mesec dana posle

KRV

227

prvog podizanja optužnice, ali ništa se nije dešavalo, a švedsko tužilaštvo izgleda nije imalo potrebu da razgovara sa mnom, tako da sam seo na avion i otišao u Englesku, da bih se vratio poslu. Uskoro je za m nom raspisana evropska poternica, ali sada je vreme da se, zajedno s našim medijskim partnerima, pripremimo za Kejblgejt, najveće neovlašćeno razotkrivanje u istoriji.

14

KEJBLGEJT azotkrivanje nije samo akcija: to je način života. Smatram da ono obuhvata i razum i osećajnost: ono ste što znate i nijedna država nema pravo da od vas napravi nešto manje nego što jeste. Mnoge m oderne države zaboravljaju da počivaju na načelima prosvetiteljstva, da je znanje garant slobode i da nijedna država nema pravo da sprovodi pravdu kao da je ona nešto što treba da služi samo vlasti. U stvari, ako se ispravno sprovodi, pravda je kontrolor vlasti i možemo samo pomoći ljudima dokazom da politika nikada nema potpunu kontrolu nad informacijama.

R

Sve to je samo po sebi razumljivo. Nekada je to bilo prvo načelo žurnalizma u svakoj zemlji sa slobodnom štampom. Internet je olakšao cenzorsko pisanje i brisanje istine jednim klikom miša (Staljinu bi se to svidelo), kao i nadgledanje privatnih podataka ljudi na način koji bi sigurno oduševio demonske birokrate Trećeg rajha. Tajnost je prečesto jedini oslonac onih na vlasti i svako ko to danas kaže ne vidi to samo kao neko ko insistira na starom liberalnom standardu i mitu demokratije već i kao egzotični anarhista, rešen

KE J BLGE J T

229

da „ugrozi nacionalnu bezbednost“. Načela postavljena u američkom Ustavu, ispravno analizirana, izgledala bi radikalno za mentalni sklop velikog broja ljudi iz današnje Amerike. Džeferson bi izgledao kao državni neprijatelj, a Medison kao prilično crvenkasti gerilac. Slično tome, m odernim Kinezima, oni mali, studiozni ekonomisti Marks i Engels izgledali bi kao ludaci koji uopšte nisu shvatili duboku ljudsku vrednost neke Gučijeve tašne ili novog iPada. Informacije nas oslobađaju. I to tako što nam omogućavaju da dovedemo u pitanje postupke onih koji bi nas radije videli lišene sredstva za preispitivanje i bez prava na odgovor. I pored svog modernizma i softvera, WikiLeaks je snaga koja se zalaže za slobodu koja bi izgledala sasvim tradicionalno i razumljivo nekim duhovima iz XVIII veka, kao što je Džon Vilks (John Wilkes). Često smo se nalazili na udaru zato što smo se zalagali za načela koja su mnoge vlade trebalo da brane i zato bile izabrane. Mi smo narodni biro za kontrolu i učinak, koji radi na m eđunarodnom planu, svestan da su stvari koje vlade i diplomate rade iza zatvorenih vrata u potpunosti nešto što nas se tiče. Narod ih je izabrao, plaća ih, veruje im, a ovi gospodare njime. I svaka vlada koja sebi dopušta da to zaboravi, čuće glas naroda na svakom forumu, na svakom blogu, u svakoj poruci na Twitteru i onda, s vremenom, na svakom trgu, od Tjenanmena do Tahrira, od Trafalgara do Tajms skvera, sa odjecima u svakom slovu alfabeta. A s vladama koje pokušaju da se toj istini suprotstave je gotovo. U našem odnosu s medijskim partnerim a od samog početka sam znao da ću im, u nekom trenutku, ponuditi da nam se pridruže u objavljivanju ogromne zalihe diplomatskih telegrama koji su procurili do nas i koje smo pripremali. Nastojao sam da avganistanski i irački ratni dnevnici ugledaju svetlost dana na što je moguće odmereniji i obazriviji način. Materijal je bio obiman i zahtevao mnogo vremena

230

DŽ ULI J AN ASANŽ

za čitanje i selekciju, organizovanje i predstavljanje, sa zakonskim i drugim obzirima koji su uvek uticali na naše sudove o njima. Naša glavna briga bila je da održimo obećanje koje smo dali našim izvorima: ako je materijal u skladu s našom uređivačkom politikom, ako je važan, nov i izložen nekom obliku potiskivanja, objavićemo ga čim budemo mogli, uz svu podršku s naše strane i na sva zvona. Poslednji telegrami donosili su detaljan prikaz aktivnosti ambasada širom sveta; skinuli su poklopac s tajnih operacija, duboko ukorenjenih predrasuda, nacionalnih neprijatnosti i ljudskog ponašanja na svim nivoima vlasti. Kao i prethodna otkrića, dovodili su svet u fokus uprkos naporima onih koji bi ga radije zamutili. I mogli bi da promene način na koji vidimo šta naše vlade rade i zašto. Zbog stalnog praćenja i agresivnog stava Pentagona prema meni lično hteo sam da napravim kopije telegrama da bi bile sačuvane. Nije mi se sviđalo kako se razvijao odnos s Guardianom i mislio sam da je ponašanje New York Timesa sramno, ali moj stav prema onim prvima bio je, „bolje đavo koga poznajes‘. New York Times se pokazao kukavičkim i nisam bio spreman da više radim s njima. Osećao sam da će se na nas uskoro sručiti snažan udarac i zato sam kopirao 250.000 dokumenata i prvo njih sakrio, i to preko veza u istočnoj Evropi i Kambodži. Stavio sam ih i na šifrovani laptop i poslao ga Danijelu Elzbergu, junaku iz slučaja Pentagonovih dokumenata. To što smo ih poverili Danu imalo je za nas simboličku vrednost. Znali smo i da se možemo uzdati u njega i da će on sve objaviti ako dođe do krize. Morate imati u vidu da taj materijal nema samo veliku filozofsku vrednost. Da smo tako hteli, verovatno smo mogli prodati telegrame za milione dolara - zaista su mi nudili novac za njih, čak i kada smo počeli da ih objavljujemo - ali mi ne radimo tako. Ipak, hteo sam da našim partnerim a naglasim vrednost tog materijala, tako da

KEJ BLGE JT

231

imaju u vidu o čemu je reč dok pregovaramo o uslovima pod kojima bi mogli biti objavljeni. Guardian je i dalje bio pravi list za saradnju na tom materijalu i svoje brige sam ostavio po strani. Tražio sam da mi pošalju pismo koje bi potpisao urednik lista Alan Rasbridžer, u kojem će garantovati da će materijal ostati strogo poverljiv, da ništa od njega neće biti objavljeno dok ne bude spremno za to i da neće biti arhiviran na nekom kompjuteru povezanom s internetom ili s bilo kojom internom mrežom. Rasbridžer je pristao i stavili smo svoje potpise na to pismo. Zauzvrat, napravio sam šifrovani disk s lozinkom i oni su dobili materijal. U tom trenutku stariji reporter istraživač je otišao na odm or u Škotsku, sve je bilo lepo i fino, sprem no za čitanje materijala i stalnu komunikaciju o budućim planovima. Sa švedskim slučajem koji je lebdeo u vazduhu nije bilo moguće oteti se utisku da je naše medijske partnere obuzeo duh šiparičkog ogovaranja. To me je zapanjilo pošto su mnogi od njih istraživači reporteri, a vi zamišljate kako takvi ljudi moraju znati nešto o blaćenju i histeriji koja prati političke otpadnike. Na primer, neki čovek koji je radio za Biro za istraživačko novinarstvo odjednom kaže svojim kolegama kako ne želi da se „pojavi na bini zajedno s jednim silovateljenT ili činjenica da novine ne žele da se njihov logo pojavi na panou na konferenciji za štampu - dobro, to je nešto poznato, uvek ista povodljivost i sumnjičavost. Neki od tih ljudi krili su u svojim ormanima više kostura nego groblje Hajgejt, ali oni su se valjali u mojim nevoljama s pravim uživanjem. Niko od njih me nikada nije pitao kako je do toga došlo ili kako sam se osećao ili da li mi je nešto potrebno: njihov odgovor na te jezive optužbe, uprkos svemu što im je govorilo njihovo iskustvo, bio je da ,,gde ima dima, ima i vatre“. Takvi ljudi sude tako celog života, u lažnoj nadi da niko neće nikada uperiti lampu ka njima. I naravno, u celini gledano, to niko i ne čini,

232

DŽ ULI J AN ASANŽ

zato što su ti ljudi mediji, a dobro je poznato i da nijedan urednik iz Flit strita33nikada nije ogovarao ostale. Pošto su se siti izogovarali iza leđa naše organizacije, dvoje od tih medijskih partnera počeli su da se ponašaju kao da predstavljam moralni rizik. Ništa se nije promenilo u materijalu, ništa se nije promenilo u našoj strasnoj rešenosti da ga otkrijemo, ali protiv mene su podignute lažne optužbe i to je te ljude navelo da se ponašaju još gore i da stereotip o meni uvećaju do sumanutosti. Možda je trebalo da ih spasem toga i sigurno sam to i pokušao, ali, preko određene tačke bio mi je potreban talenat koji nemam da bih izašao na kraj s ljudima koji su bili tako ludački opsednuti sebičnim interesom. Uradili su sve što su hteli, a ja sam napravio nekoliko grešaka, od kojih je poslednja bila to što sam im dao kopije telegrama. U telegramima je bilo nekih neverovatnih priča: mito od 25 miliona USD za političare u Indiji, uz znanje navodno suzdržanih diplomata SAD; znaci kontinuiranog mešanja SAD u političku situaciju na Haitiju; otkriće da je jedan peruanski predsednički kandidata primao novac od poznatog trgovca drogom; nezapamćeni nivo lobiranja diplomata stranih vlada u korist američkih korporacija; političari iz Litvanije koji plaćaju novinare za pozitivno izveštavanje o njima; čak i špijuniranje predstavnika u UN od strane američkih diplomata. Telegrami će postati senzacija, ali u tom trenutku još nisu bili sasvim spremni. Još nismo imali sistem za predstavljanje dokumenata i nismo bili spremni za praćenje saobraćaja koji je morao uslediti. Imali smo na umu i zakonske obzire, kao i nerešene probleme u zaštiti naših izvora, ko god to mogao biti, i to je bio razlog zašto sam odlagao da materijal predam našem partneru i zahtevao da se 33 Fleet Street - sinonim za britansku štampu jer je u toj londonskoj ulici bilo sedište svih velikih novinskih kompanija.

KE J BLGE J T

233

sporazumemo da se materijal neće objavljivati sve dok jasno ne bude dato zeleno svetlo: mnogo važnije od ma kojeg brzog poena bilo je da materijal bude spreman, a izvori zaštićeni. To je bio prioritet broj jedan. Ali ne i za Guardian. Čim se stariji reporter vratio s odm ora u London, počeo je da me maltretira u vezi s objavljivanjem. Rekao je da rivalska novinarka, saradnica Independenta, ima kopiju telegrama i da je to jasna pretnja njihovoj ekskluzivnosti. Istražio sam to. Ispostavilo se da je naš islandski kolega Smari Makarti zaista podelio materijal s novinarkom Independenta, i to u trenutku nesmotrenosti. Zamolili smo ga da nakratko radi na telegramima da bi nam pomogao u njihovom formatiranju, ali, pod pritiskom posla, neoprezno ih je podelo s njom - da bi sebi nekako olakšao teret - pod određenim i strogim uslovima. Onda je na daljinu hakovao njen kompjuter i izbrisao telegrame, iako se nikada ne može znati da li ih je ona još negde kopirala. Guardianov reporter je tvrdio kako ih ona nudi okolo. Ne mogu da vam opišem koliko sam puta nailazio na ljude - ljude koji sebe vide kao borce za neku stvar - koji se ponašaju kao berzanske siledžije, kada je posredi roba za koju su zainteresovani. Možete čuti kako im proteze škljocaju dok se spremaju da ubiju. Iako smo sredili tu stvar s Independentom, Guardianov stariji reporter je i dalje o tome pričao kao o pretnji i kako možda postoji neka ,,divlja“ kopija. Hteo je da sve to što pre objavimo. Rekao sam mu da nismo spremni i da smo potpisali sporazum o tome. Otišao je besan i više ga nismo čuli. Kasnije je postalo jasno da je on već kopirao materijal za New York Times. Oni su išli na objavljivanje materijala, bez obzira na sva važna pitanja - na pitanja života ili sm rti - koja su stajala iza dokumenata. Kao pohlepni, bezglavi, raspušteni banditi, spremali su se da raznesu grad, bez obzira na ono što im je stajalo na putu. Guardianov reporter se ponašao podmuklo i nekontrolisano i bio je srećan

234

DŽ ULI J AN ASANŽ

što je udovoljio svom listu i svojim herojima s one strane Atlantika, sručivši nam sve na glave bez upozorenja. Nema tog novinarskog šegrta koji bi se ponašao tako neprincipijelno, tako malo brinuo za samu priču ili za ljude koji su je omogućili, koji bi tako grozničavo gledao kako da ostvari svoj prljavi plan i zabode nam nož u leđa. Ako se ima u vidu koliko je slabo New York Times podržao prethodna otkrića i koliko je postao neprijateljski raspoložen prema meni, nije bilo nikakvog smisla da i dalje sarađujemo s njima. Najzad, to je bio naš posao. Ali Guardian nije mario za bilo šta od svega toga: hteli su da im New York Times pomogne u pravljenju sopstvene odbrane, a WikiLeaks je mogao da ode i obesi se o najbliže drvo. Prosto nam je bilo potrebno neko vreme. To je bilo dublje od onoga što su oni mogli da shvate, u njihovoj klinačkoj jurnjavi s rokovima, ali nama je bilo potrebno vreme da bismo se dobro pripremili. Nazvao sam Rasbridžera i on se složio da dođem na razgovor. Mešanje New York Timesa - koje je bilo ilegalno, ako se sećate, pošto smo potpisali sporazum s Rasbridžerom - bilo je nešto što još niko nije priznavao, ali u Guardianovo sedište došao sam ispunjen dubokim prezirom. Znao sam da nas varaju, a da čak nemaju m uda da nam kažu šta rade. Došli smo u njihovu zgradu s mojim advokatom Markom Stivensom (Mark Stephens) i, pošto je slučaj tako hteo, pored stepeništa smo se našli licem u lice sa starijim reporterom. ,,Zdravo“, rekao sam. ,,0-o“, rekao je on. Delovao je iznenađeno. „Videćemo se kasnije“, uzvratio sam. „Samo hoćemo da razjasnimo neke stvari koje nam je Rasbridžer pokazao.“ Nikada u životu nisam video da se nečije lice tako menja. Otišao je bled. Dok smo se udaljavali, neko iz naše grupe je primetio da je reporter izgledao kao osoba koja je upravo uhvaćena s oružjem kojim je izvršeno ubistvo.

KEJ BLGE JT

235

Popeli smo se uza stepenice da se vidimo s Alanom Rasbridžerom. Tamo je bio i urednik Die Spiegela. Vikao sam, to je gotovo sigurno, i otvoreno ga pitao da li su dali materijal New York Timesu. Rasbridžer je samo izbegavao pitanje. „Prvo što treba da znamo“, rekao sam, „jeste ko ima kopiju materijala. Ko nema kopiju materijala, a ko ima? Zato što još nismo spremni za objavljivanje.“ Pogled mu je lutao prostorijom. Nije znao kuda da gleda. ,,Da li ste dali kopiju telegrama New York TimesuN Cela priča s novinarkom Independenta dala im je neki osnov za naklapanje, ali to nije moglo da prođe i samo sam nastavio da ih pritiskam. „Moramo da znamo s kakvim ljudima imamo posla“, rekao sam. ,,Da li radimo s ljudima u čiju reč možemo da se uzdamo ili ne? Zato što ako ne radimo s ljudima u čiju pisanu reč možemo da se pouzdamo, o nda...“ Sada je izgledalo kao da svi samo zveraju po prostoriji. Bilo je kao u crtanom filmu: svi ti odrasli ljudi koji ne mogu da se suoče s istinom o onome što su uradili ili da iznesu neke argumente u svoju odbranu. Posle ću biti opisivan kao ludak koji je urlao na njih. Ali, ko ne bi vikao kada je ulog tako visok? Ko ne bi izgubio strpljenje s tako kukavnim pokvarenjacima koji se kriju u svojim staklenim kancelarijama? Uskoro je svima bilo jasno da je Alanovo izbegavanje da odgovori na pitanje praktično isto što i priznanje. Samo iz zakonskih razloga nije rekao ,,da“ ili ,,ne“. Moje poštovanje prema tom čoveku potpuno je iščezlo. Hoću da kažem, evo čoveka, urednika važnog lista, institucije u stvari, čoveka starijeg od mene i s jednim ključnim pitanjem ispred sebe, a sve što možemo videti je kako mu oči kruže po prostoriji kao kuglica flipera. Bilo je to nešto potpuno neverovatno i nisam mogao da verujem da tome prisustvujem. Sigurno sam im održao dugačak govor o poštenju i tome slično. Dođe vam to, u takvim prilikama. U svakom slučaju, ta debata je

236

DŽ ULI J AN ASANŽ

trajala sedam sati, a onda smo sišli, da bismo utvrdili plan. Guardian je sve vreme znao šta hoće - da odmah započne objavljivanje. U međuvremenu je Der Spiegel pokušavao da bude svačiji prijatelj. Istina je da nismo bili spremni za objavljivanje i da smo se našli pod velikim pritiskom tih ljudi koji su nas nedeljama kinjili, ali da smo sada bili spremni za coup degrace. Usred svoje kolosalne, prljave oholosti, zaboravili su ko smo mi i kako smo uopšte dospeli u tu prostoriju. Na nas su sada gledali kao na gomilu hakera i seksualnih prestupnika. Ali, mi smo poznavali svoj materijal i svoju tehnologiju; ti tipovi su igrali prema najstarijim pravilima posla. Rekao sam im da ću celu zalihu odmah predati Associated Pressu, Al Džaziri i New Corp. Nisam to hteo, ali bih uradio ako ovi ne žele da igraju igru. Sabrali su se i počeli da razum nije govore o tome kako bi se objavljivanje moglo izvesti. Nastavio sam svoj protivnapad i naglasio da bih mogao da ih tužim zbog nepoštovanja ugovora. Moja organizacija bila je neprofitna; zavisili smo od donacija u plaćanju troškova, a činjenica da naši sistemi nisu bili sprem ni za objavljivanje ako bi vesti krenule odm ah samo nam je mogla naneti štetu. Morali su da shvate šta nam rade: nismo bili neka teoretska grupa već organizacija od krvi i mesa, koja je godinam a radila na ostvarenju velikih ciljeva. Pretili su da nas unište svojim postupcim a i ja bih iskoristio sve što je u našoj moći da ih u tome sprečim. I tako smo počeli da pregovaramo. Nisu odustajali od trenutnog objavljivanja, ali na kraju su se ipak složili da bi nam mesec dana odlaganja dalo sasvim dovoljno vrem ena da se priprem im o. U toj tački sam insistirao da se El Pais i Le Monde priključe mešavini „medijskih partnera“, upotrebivši tu frazu koju je New York Times toliko mrzeo. Sada smo znali, više nego oni, koliko to partnerstvo može biti trulo i tu, na licu mesta, priprem ao sam se za budućnost na osnovu te lekcije.

KE J BLGEJ T

237

Naglasio sam da dokumenti ne treba da budu priča. Nismo bili u svemu tome da bismo sami otkrivali priče; dakle, da bih pomerio pritisak sa nas ka stvarnom sadržaju, insistirao sam da se priče objavljuju jedna po jedna. Prvo glavne priče, nijedna o Izraelu, nijedna 0 Kubi, dopuštajući mogućnost da će SAD prosto prejako reagovati na Kejblgejt u celini. Oni će paziti, kao i svi mi, da u istom trenutku puštamo samo jednu priču. Takođe sam insistirao, kao na delu tog iznuđenog preuređivanja našeg odnosa, da New York Times prekine svoju prljavu, sebičnu kampanju pisanja tekstova protiv mene i protiv Bredlija Meninga, mladića koga su opisali kao ludog, opakog 1jadnog pederčića. To im je sigurno skinulo Pentagon s vrata, ali je bilo sramno po svim merilima. Srećom, Keler je došao sutradan i pristao da prekine s time, što su neko vreme i poštovali. Kasnije se pokazalo, preko ljudi iz Der Speigela, da je Guardian od početka hteo da nas pređe. Radili su s New York Timesom i bili sprem ni da nastave, a da nas o tome ne obaveste i ne daju šansu da na pravi način priprem im o podatke, kao i sebe same za napad koji će uslediti. Toliko je Guardian m ario za načela o kojima je tu bila reč. Otvorenost? Mora da se šalite. Nova generacija libertarijanaca? Nisu mogli manje m ariti za to. Nova atmosfera narodnih ustanaka u svetu i novi duh saopštavanje istina moćnicima? Guardian - list s najneumesnije izabranim im enom na svetu - mogao je da prenosi sliku za slikom s Trga Tahrir, ali bio je sprem an da proda sva načela za koja se pokret borio i za koja smo se mi borili pomažući im, i sve to baci pravo u vodu. Pokušaji starijeg reportera da svom listu donese još jedan poen pre odlaska u penziju doveli su njegov list do toga da se bori za svoj liberalni dah. Kada su američki desničari počeli da traže moju likvidaciju, Guardian nije objavio nijedan članak u moju odbranu. Umesto toga, dopustili su mom starom prijatelju, specijalnom reporteru istraživaču,

238

DŽ ULI J AN ASANŽ

da napiše mali, prljavi napad na mene. „Istina (strewth)“, kako to kažemo u Australiji. Život je bio mnogo lakši dok su mi crveni mravi išli uz noge i ujedali me do smrti. U to vreme je sunce makar bilo na mojoj strani. Ali, u našem novom poslu, ubrzo smo morali da shvatimo da će stara garda početi da nas šutira čim se nađemo na zemlji. Imali smo mesec dana da telegrame dovedemo u red i to je bilo najuzbudljivijih mesec u mom životu. Telegrami će modernom svetu pokazati šta zaista misli o samom sebi i mi smo noćima radili na tome, u jednoj engleskoj seoskoj kući, da bismo sve završili na vreme. Počeo je da pada sneg i uskoro ravnomerno pokrio predele Norfolka. Tada nisam ni slutio da će ta kuća, u doglednoj budućnosti, postati moj zatvor.

POGOVOR Džulijanova autobiografija se ovde završava, ali rad WikiLeaksa se nastavlja.

14. jan u ar 2011. - Predsednik Sine al-Abidine Ben Ali raspušta tunižansku vladu i proglašava vanredno stanje, zatim beži u Saudijsku Arabiju. U Libiji njegov saveznik, pukovnik Gadafi drži govor u kojem osuđuje ustanak u Tunisu i tvrdi da su demonstranti bili zavedeni WikiLeaksovim otkrivanjem detalja o korupciji u Ben Alijevoj porodici i vladi. 22. jan u ar - Peruanski list El Comercio dobija telefonski poziv od WikiLeaksa, u kojem mu ovaj nudi 4.000 telegrama iz ambasade u Limi. Sličan dogovor se pravi s medijskim organizacijama širom sveta, a ciljevi Kejblgejta postaju globalni. 28. jan u ar - Dok demonstranti započinju „Dan gneva“ u Kairu, Mubarakova vlada, koja se našla pod opsadom, preseca veze za mobilnu telefoniju, satelitski signal i internet širom Egipta. Oči sveta su uprte u Bliski istok, dok WikiLeaks nastavlja da objavljuje telegrame iz regiona.

240

DŽ ULI J AN ASANŽ

15. februar - U govoru održanom na Univerzitetu Džordž Vašington Hilari Klinton proglašava slobodu interneta za „prioritet u spoljnoj politici“ vlade Baraka Obame. Dodaje kako „da bi imala smisla, sloboda interneta mora prerasti u aktivizam u realnom svetu“. Istoga dana vlada SAD traži od suda da prisili Twitter da otkrije detalje iz naloga trojice WikiLeaksovih službenika. 16. februar - Posle ostavke Mubaraka 11. februara WikiLeaks nastavlja da podržava demonstrante u Egiptu, objavljujući više od 450 telegrama iz kairske ambasade u jednom danu. 25. februar - Bivši predsednik Džordž V. Buš otkazuje svoje najavljeno učešće na Samitu globalnih vođa u Denveru pošto je čuo da će se tamo pojaviti i Džulijan Asanž - „koji je namerno i uzastopno nanosio veliku štetu interesima Sjedinjenih Država“. 4. m art - WikiLeaksova službenica Kristin Hrafnson proglašena za „Novinarku godine“ na Islandu, za 2010. 15. m art - Indijski list The Hindu počinje priču o Kejblgejtu. Tokom nekoliko nedelja iznosi priče o podmićivanju u indijskom parlamentu, korišćenju prodaje američkog oružja u političke svrhe, navodnoj povezanost pakistanske obaveštajne službe i talibana i mnogim drugim slučajevima. 20. m art - Američki ambasador u Meksiku Karlos Paskval (Carlos Pascual) daje ostavku posle sukoba s predsednikom Felipeom Kalderonom (Felipe Calderon) zbog njegove kritike meksičkih bezbednosnih snaga u slučaju tajnih telegrama. 7. april - Izraelski list Yediot počinje objavljivanje najnovijih zapanjujućih telegrama osvetljavajući neke poznate teme, kao što je tesna saradnja izraelske obaveštajne službe i CIA, ali i neke neočekivane priče, kao što su bliske veze Mosada i kralja Bahreina i pregovori o krijumčarenju oružja u Gazu s predstavnicima bivšeg egipatskog režima.

POGOVOR

241

8. april - Telegrami o Bliskom istoku i dalje se objavljuju, dok protesti zahvataju najveći deo regiona. Veliki broj telegrama iz 2009. i 2010. pokazuje da je američka ambasada u Jemenu preko lokalnih veza bila kontinuirano obaveštavana o nepopularnosti njihovog saveznika, predsednika Saleha, koji se sada suočava sa žestokim protestima. 21. april - Telegram iz Dubaija otkriva detaljne tvrdnje da iranski predsednik M ahmud Ahmadinedžad priprema svog načelnika generalštaba Esfandiara Rahima Mašaeija (Mashaei) za svog naslednika. Mašaei se smatra suparnikom iranskih sledbenika tvrde linije, koji se protive mešanju sveštenstva u politiku. 25. april - WikiLeaks i još devet medijskih organizacija počinju da objavljuju fajlove iz Gvantanama - dosije „Brifinzi o tretmanu zatvorenika“, koji je vodila Združena udarna grupa Gvantanamo. Dokumenti koji pokrivaju 765 od ukupno 779 zatvorenika otkrivaju detalje o zdravstvenom tretm anu zatvorenika, o tome u kakvim ih uslovima treba držati, razloge za njihovo dalje utamničenje i dokaze prikupljene protiv njih. Desetine, možda i stotine zatvorenika držane su na osnovu krajnje tankih dokaza, a ponekad i bez ikakvih dokaza. Jedan čovek je zatvoren zato što je navodno radio za informativni kanal Al Džazira, tako da se smatralo da može dati korisne informacije o stanici ili ljudima koje je upoznao dok je radio za nju; drugi čovek je bio zatvoren jer je možda znao nešto o terorističkim aktivnostima u određenom regionu, u kojem je radio kao taksista. Podaci o ostalim zatvorenicima govore o dubljim pitanjima američke strategije pakistanske obaveštajne službe su uključili u „matricu indikatora pretnji“, uprkos činjenici da je Pakistan ključni američki saveznik u ratu protiv terorizma. Kao što piše američki novinar Glen Grinvold (Glenn Greenwald):

242

DŽ ULI J AN ASANŽ

„Kako je samo nasilan taj američki zatvorenički sistem, kako su samo nepouzdani dokazi na kojima počivaju optužnice... ideja da bi trebalo imati poverenja u vladu koja zatvara ljude za ceo život, na osnovu tajnih, neproverenih dokaza, koje nikada nije razmotrio neki sud, trebalo bi da užasne svaku pristojnu ili iole razum nu osobu, ali ti nedavno otkriveni fajlovi pokazuju koliko je izopačena ta specifična politika zatvaranja ljudi na neodređeno dugo vreme.“ 11. maj - Vlada SAD saziva pretres pred Velikom porotom u Aleksandriji, u Virdžiniji. Pretres, koji će se održati u tajnosti, treba da odluči da li WikiLeaks.org i njegovog osnivača treba optužiti na osnovu Zakona o špijunaži. Istog dana Džulijan dobija nagradu Sidnejske mirovne fondacije, zlatnu medalju za „izuzetnu hrabrost u zalaganju za ljudska prava“. 13. maj - Amnesty International izdvaja WikiLeaks i njegove medijske partnere u svom godišnjem izveštaju kao katalizatore niza ustanaka protiv tlačiteljskih režima širom arapskog sveta: „Godina 2010. možda će ostati upamćena kao prekretnica, kada su aktivisti i novinari, pomoću nove tehnologije, suočili vlast s istinom i tako se izborili za veće uvažavanje ljudskih prava.“ 23. maj - List iz Salvadora El Faro počinje da objavljuje telegrame. Njihovi tekstovi osvetljavaju pregovore oko Sporazuma o slobodnoj trgovini u Centralnoj Americi, deportaciju salvadorskih emigranata iz SAD, pokušaje levičarske, nekada gerilske, grupacije FMLN da popravi odnose s Amerikom, kao i američka mišljenja o lokalnim političkim figurama. Tekst u El Faro počinje ovako: ,,U Salvadoru radi na desetine diplomatskih misija, ali ima samo jedna ambasada ili makar samo jedna koju ne treba posebno imenovati, čiju zastavu ne treba posebno imenovati... Godinama su istaknuti državni zvaničnici, partijski lideri i poslovni ljudi posećivali ambasadu da bi podelili svoju zabrinutost i lična mišljenja sa diplomatama SAD, kao i svoje skrivene

POGOVOR

243

političke strategije, koje ne bi iznosili javno pred građane Salvadora.“ 31. maj - Tekstovi o telegramima koji se odnose na Severnu Irsku i Republiku Irsku počinju da se pojavljuju u Irish Independentu. Nekoliko priča se odnosi na IRA, pri čemu jedan telegram iz Hondurasa tvrdi da ona deluje i tamo, dok se u drugom telegramu iz Dablina navode reči bivšeg irskog ministra pravde, po kojima su jednog političara iz redova Šin Fejn (Sinn Fein), optuženog da je britanski špijun, i koji je kasnije bio ubijen, navodno iz osvete, zapravo žrtvovali Britanci. Drugi telegrami otkrivaju detalje o tome kako su diplomati SAD bili uključeni u nadgledanje irskih muslimana i kako je CIA koristila Irsku za tajno prebacivanje osoba osumnjičenih za terorizam. 1. ju n - WikiLeaks nastavlja da uključuje medije u nove partnerske aranžmane. Postiže sporazum s američkim časopisom The Nation i haićanskim listom Ha'iti Liberte oko objavljivanja telegrama koji se bave odnosom SAD prema Karibima. Telegrami otkrivaju kako je imućna haićanska elita naoružavala i angažovala policiju u proaristidovskim delovima prestonice posle puča 2004. godine, koristeći je praktično kao privatnu vojsku; drugi telegrami ukazuju da su američki diplomati lobirali za zadržavanje haićanskih nadnica na najnižem mogućem nivou, protiveći se njihovom podizanju na 5 USD dnevno, dok su neki telegrami potvrđivali da su SAD, kao i druge zapadne vlade, dobro znale da su izbori na Haitiju 2010. bili namešteni. 2. ju n - Džulijan dobija nagradu „Marta Gelhorn“ („Martha Gellhorn“) za novinarstvo, za 2011. Žiri opisuje Džulijana kao ,,hrabrog, odlučnog, nezavisnog: pravog predstavnika ljudi, a ne vlasti... WikiLeaks je opisivan kao fenomen doba visoke tehnologije, što sigurno i jeste. Ali, on je i više od toga. Njegov cilj, uspostavljanje pravde preko transparentnosti, sledi najstariju tradiciju žurnalizma.

244

DŽ ULI J AN ASANŽ

WikiLeaks je doneo javnosti više ekskluzivnih priča nego što većina novinara može da zamisli: bilo je to prenošenje istine koje je osnažilo ljude širom sveta.“ 21. ju n - Telegram iz Vatikana, iz novembra 2002., ukazuje da su venecuelanski katolički biskupi bili umešani u pokušaj državnog udara u aprilu 2002. protiv predsednika Huga Ćaveza (Hugo Chavez) i da su otkazali poslušnost čak i Papi, koji je tražio od biskupa da se ,,ohlade“ od političkog aktivizma. 2. jul - Džulijan se pojavljuje u Londonu sa slovenačkim filozofom Slavojem Žižekom i američkom novinarkom Ejmi Gudman (Amy Goodman). Žižek poredi uticaj Kejblgejta, s pričom o carevom novom odelu: snaga otkrivenih dokumenata ne izvire samo ili ne izvire uopšte iz informacija koje iznose, već iz činjenice da su informacije prvi put potvrđene sa samog vrha i da se više ne mogu poricati. „Svi znamo da je car go, ali u trenutku kada neko kaže kako je car go, sve se menja.“ 13. ju l - Džulijanov biološki otac Džon Šipton (John Shipton) putuje u London da bi podržao svog sina na njegovom poslednjem saslušanju o ekstradiciji. Džulijana opisuje kao „velikog disidenta... na svetu ima mnogo inteligentnih ljudi, ali većina je iskvarena, dok Džulijan izgleda ima moralnu hrabrost i sposobnost da sledi svoju viziju. Izgleda da poseduje neiscrpnu žudnju za uspostavljanjem pravde u svetu.“

POGOVOR

245

U trenutku kadaje knjiga u originalnom izdanju krenula u štampu, Džulijanje i dalje bio u kućnom pritvoru u Elingam Holu, u Norfolku. U trenutku kada u štampu ulazi srpsko izdanje knjige, Džulijanje u ambasadi Ekvadora u Londonu dobio informaciju da m u je odobren politički azil kojije zatražio nekoliko nedelja ranije. Rad WiliKLeaksa možete pratiti na wikileaks.org ili twitter. com/wikileaks Svoj prilog možete poslati na w ikileaks.org/donate

DODATAK

T AJ NI D O K U M E N T I Na narednim stranicama navode se primeri najvažnijih tajnih dokumenata (,,the leaks“), koji se pominju u ovoj autobiografiji.

I: S O M A L I J A I S A V E Z ISLAM SKIH SUDOVA

Godine 2006., kada je objavljen ovaj dokument, Savez islamskih sudova bio je glavna politička snaga u Somaliji. Savez se razvio iz lokalnih sudova, osnovanih radi sprovođenja šerijatskog zakona, tokom devedesetih godina prošlog veka. Sudovi, od kojih je svaki imao sopstvenu miliciju, sklopili su labavi savez početkom 2006. i počeli da preuzimaju kontrolu nad većim delom zemlje, uključujući glavni grad Mogadiš. Ako se ima u vidu da je Somalija praktično bila bez vlade još od 1991., uspon Saveza predstavljao je zanimljivu pojavu. Tajno ustrojstvo, kojeje navodno napisao najvažniji čovek iz Saveza, šeikAvejs (Aweys), došloje do WikiLeaksa preko kineskog izvora, koji ga je opet preuzeo od Transnacionalne federalne vlade Somalije, pod sponzorstvom UN, koja je praktično bila u opoziciji Savezu. Kada je 28. decembra 2006. WikiLeaks objavio ovaj dokument, skrenuo je pažnju na sumnje oko njegovog porekla i autentičnosti. Savezje kasnije bio razbijen, a mnoge njegove vođe morale su da napuste zemlju, posle invazije etiopskih snaga, do kojeje došlo približno u vreme objavljivanja ovog dokumenta.

250

DŽ ULI J AN ASANŽ

ISLAMSKA REPUBLIKA SOMALIJA Administracija Islamskih sudova, kancelarija glavnih imama Dušamareba (Dhuusamareeb), 9. novembar 2005. U ime Alaha, najplemenitijeg i najmilostivijeg To: Predstavnicima Islamskih sudova u severozapadnoj Somaliji : Predstavnicima Islamskih sudova u severoistočnoj Somaliji Cc: Komitetu somalskih verskih vođa, Mogadiš Predmet: Tajna odluka Braćo po islamu, Još od šezdesetih godina, kada je Somalija dobila građansku vladu i vojni režim Sijada Barea (Siyad Barre), ogrezao u nepravdi, upražnjavanje šerijatskog zakona bilo je ometano i teško narušeno. Šerijatski zakon ukazuje na put ispravnosti i upozorava na loša dela. Na isti način, u ovih deset godina dezintegracije došlo je do velikih prestupa u podučavanju islama. Stanovništvo je podeIjeno između ratnih vođa, koji izazivaju veliko prolivanje Ijudske krvi i slabe veru Ijudi. Kao što svi dobro znate, takozvana Transnacionalna vlada osnovana za Somaliju proganja somalske verske vođe i muslimane uopšte. O naje ubedila međunarodnu zajednicu da su somalske verske vođe članovi Al-Kaide. Dobro znate da je to samo izgovor za dovođenje etiopske vojske, radi ubijanja somalskog naroda. Kao što znate, vođe nekih frakcija bore se

T AJ NI D O K U M E N T I

251

protiv vlade iako ne slede našu viziju, ali koje opet možemo upotrebiti kao vitalnu sponu. Da bismo odgovorili na pretnje koje nam donosi taj plan vlade, koji bi narodu Somalije, koji je muslimanski, naneo veliku štetu, odlučili smo da vam na nekoliko narednih stranica izložimo sledeći program, koji bi trebalo da primenjujete. Na osnovu vidnog napretka koji su Islarmski sudovi ostvarili u proširivanju svojih političkih programa, koji su obnovili pravednu upravu u skladu sa šerijatskim zakonom, Imajući u vidu da je sadržaj programa korišćen u kampanji podizanja svesti i oduševljene reakcije stanovništva na plan o osnivanju Islamske republike, koja će slaviti pravdu i jedinstvo, Imajući u vidu veliku potrebu za širenjem administracije Islamskih sudova u svim delovima Somalije, da bi se pažnja javnosti usmerila na pravdu, Imajući u vidu potrebu za ukidanjem takozvane Transnacionalne federalne vlade (TFG; Transnational Federal Goverment) i Regionalne administracije, koji stanovništvo drže kao taoce, Doneli smo sledeće odluke: I.

Da osnujemo Islamske sudove u svim okruzima Puntlenda i Somalijalenda, u saradnji s klanskim starešinama i tradicionalnim vođama.

II.

Da predstavnici Islamskih sudova iz Puntlenda spreče delovanje milicija i doturanje oružja TFG iz Puntlenda i s granice s Etiopijom.

III.

Treba pronalaziti način za narušavanje odnosa između TFG, Puntlenda, Somalijalenda i Etiopije.

252

IV.

DŽ ULI J AN ASANŽ

Treba se ubacivati u oružane snage Puntlenda i Somalijalenda i koristiti klanske veze u njihovom razbijanju.

V.

Teško i lako naoružanje koje koriste oružane snage Puntlenda i Somalijalenda treba kupovati za gotovinu i u tajnosti.

VI.

Ako to ne uspe, posedniku teškog naoružanja treba direktno dati ponudu.

VII. Treba sarađivati s kriminalcima i obezbediti gotovinu kao motivaciju za ubistva zvaničnika iz administracije (TFG, Puntlenda i Somalijalenda). VIII. Tradicionalne vođe treba da komanduju svakim klanom i potklanom i treba im obezbediti finansijsku podršku. IX.

Versku poduku koja posredno utiče na javno mnjenje treba sprovoditi punom snagom.

X.

Treba izbegavati trzavice s tom administracijom i redovno

XI.

Treba pronaći pouzdane saveznike u upravi svake admi-

plaćati porez. nistracije, koristeći klanske starešine i tradicionalne vođe kao ulazne tačke, uz odgovarajuću fleksibilnost i podršku. XII. Treba izdašno pomagati narod Oromo i ONLF (Ogadenski narodni oslobodilački front) da bi se oslabila Etiopija, koja je naš glavni neprijatelj, kao i administracija koja radi u interesu Etiopije. XIII. Manjinske klanove, koje administracija marginalizuje, treba prihvatiti i uticati na njih. XIV. Vagerda, potklan Marehana, treba podržati i podsticati neprijateljstva unutar drugih potklanova Marehana.

T AJ NI D O K U M E N T I

XV.

253

Dati punu podršku generalu Morganu, kao oruđu za uništavanje i razbijanje oslonaca ključnih klanskih vođa, koji su u savezništvu sa Somalijom stekli značajnu moć.

XVI. Političke razmirice s verskim vođama koji podržavaju te administracije treba minimizirati. XVII.

Predstavnici iz Puntleda i Somalijalenda treba da predlože najbolje načine za obnavljanje Islamskih sudova i primenu navedenih odluka.

XVIII. Treba stalno paziti da ne dođe do odavanja ove informacije. XIX. Svakoga ko oda ovu informaciju i utvrdi se da je kriv, treba streljati. Na kraju, predstavnicima se savetuje da diplomatski nastupaju u sprovođenju ovih odluka i izveštavaju o napredovanju aktivnosti, uključujući procenu mogućnosti i obezbeđivanje potrebnih resursa. Jedinstvo dolazi od Svemoćnog Alaha Glavni imam Islamskih sudova (u potpisu) Šeik Hasan Dahir Avejes (Hassan Dahir Aweyes)

II . B A Z A P O D A T A K A O O P R E M I ZA V O JS K U SAD (O D L O M C I)

U svom neobrađenom obliku, kako ju je objavio WikiLeaks, to je izuzetno velika baza podataka, od nekih 2.000 stranica, s informacijama o snabdevanju trupa SAD u Iraku. WikiLeaksova analiza te baze, objavljena uporedo s neobrađenim podacima, dovelaje do niza zapažanja. Ona se kreću u rasponu od uvida u veliku štetu koju nanose pobunjeničke improvizovane eksplozivne naprave (IED) - na šta ukazuje količina narudžbina za odgovarajuću opremu - do sveprisutnosti gotovine u haotičnoj iračkoj ekonomiji u periodu posle invazije, o čemu govori i vojna porudžbina 39 mašina za automatsko brojanje novca. Ovaj odlomakje deo mnogo dužegspiska hemijskog oružja ijedinica vojske SAD koje su ga koristile u Iraku.

T AJ NI D O K U M E N T I

V O J N A J E D IN IC A

NATO O ZN A K A

255

N A Z IV S T A V K E

K O L IČ IN A

PU N JEN JE

1 05

STAVKE 977TH MP CO

1040014541625

(VVHMJAA) 128 M P C O

G RSCLXM 7 1040014541625

H H S 1 B N 101 FA

1040014541625

(VVPFST8) 46 MP CO

1040014541625

1040014541625

1040014541625

1040014541625

1040014541625

1040014541625

1040014541625

(VVABVBO)

P U N JEN JE

54

P U N JEN JE

52

PU N JEN JE

48

P U N JEN JE

45

P U N JEN JE

37

GRSCL XM7 1040014541625

(VVJJEAA) B 2 -5 0 5 PIR

56

G RSCLXM 7

(VVJLKTO) 23 M P CO

PU N JEN JE

G RSCLXM 7

P O L IC IJ A (VVGDHAA) H H C 2 STB

68

G RSCLXM 7

(VVCUUAA) 984T H V O JN A

P U N JEN JE

G RSCLXM 7

(VVHL9AA) 551 M P C O

90

G RSCLXM 7

(W P 5 X A O ) 410M PC O

P U N JEN JE

GRSCL XM7

(VVPPUT4) A C O 1 -1 7 8 IN

99

G RSCLXM 7

(VVPTVAA) H H C 2 -1 5 2 IN

P U N JEN JE G RSCLXM 7

(VVP71AA)

PU N JEN JE

36

G RSCLXM 7 1040014541625

PU N JEN JE G RSCLXM 7

35

III. P R I R U C N I K O S T A N D A R D N O J OPERATIVNOJ PROCEDURI U GVANTANAMU (ODLOM CI)

Ovaj priručnik opisuje standardne operativne procedure (SOP) u logoru Delta (zatvor u Gvantanamo Beju) i namenjen je tamošnjem osoblju. To je glavni dokument o načinu rada u Gvantanamo Beju, uključujuči i čuvanje zatvorenika i njihov tretman. Američki sindikat za građanske slobode je pokušao da taj dokument dobije od Ministarstva odbrane, ali njihov zahtevje bio odbijen.

T AJ NI D O K U M E N T I

4-20. Plan za regulisanje ponašanja a. Prvafaza plana za regulisanje ponašanja (prvih trideset dana ili kako nalaže JIG) (Joint Intelligence Group/ Združena obaveštajna grupa). Svrha plana za regulisanje ponašanja su podsticanje i iskorišćavanje dezorijentacije i dezorganizacije koje osećaju novi zatvorenici u procesu istrage. On je usmeren na izolovanje zatvorenika i jačanje zavisnosti od njihovih islednika. Tokom prve dve nedelje u logoru Delta klasifikujte zatvorenike kao nivo 5 i smestite ih u Jedinicu s maksimalnom zaštitom (MSU). U tom periodu treba stvoriti sledeće uslove: (1) ograničen kontakt: bez kontakta sa ICRC (Crveni krst) ili sveštenikom, (2) bez mogućnosti čitanja knjiga ili dopisivanja, (3) MRE (gotova jela) za sve obroke, (4) samo osnovni elementi za boravak: (a) standardni madrac, (b) jedno ćebe, (c) jedan peškir, (d) zubna pasta / pranje zuba prstom, (e) jedna čaša od stiropora, (f) jedno pakovanje sapuna, (g) zatvorski pravilnik, (h) bez Kurana, brojanica, molitvene

25 7

258

DŽ ULI J AN ASANŽ

kape, (5) pisanje pošte i isporuka biće u skladu sa J-2. b. Druga faza plana za regulisanje ponašanja. Tokom dve nedelje posle faze 1 nastaviće se proces izolovanja zatvorenika i jačanja njegove vezanosti za islednika. Sve dok komandant JIG ne promeni klasifikaciju, zatvorenik će ostati na nivou 5, u sledećim uslovima: (1) dalji boravak u MSU, (2) Kuran, brojanice i molitvene kape deli islednik, (3) islednik odlučuje o kontaktima (4) islednik odlučuje kada će se zatvorenik premestiti među opštu populaciju. Peto poglavlje Postupanje u zatvorskoj ustanovi 5-1. Pravila o angažovanju (ROE) i Pravila o upotrebi sile (RUF) a. Reference (1) CJCSI 3121.01A ROE, DODD 5210.56 RUF i USCINCSO SER ONE (prva serija) (2) JTF-GTMO ROE/RUF 30. novembar 2002. b. Fizička bezbednost pripadnika vojske SAD i zatvorenika pod zaštitom

T AJ NI D O K U M E N T I

vojske SAD je prioritet. Koristite minimalnu silu neophodnu za ostvarenje zadatka i nametanje zaštite. c. Pravo na samoodbranu: ništa ne ograničava vaše pravo da upotrebite sva neophodna, raspoloživa sredstva i preduzmete sve odgovarajuće akcije u odbrani sebe i vojne sile SAD od neprijateljskog čina ili neprijateljske namere. Neprijateljski čin je napad ili neka druga vrsta upotrebe sile protiv vojnih snaga SAD ili sila direktno upotrebljena radi sprečavanja ili ometanja zadatka i/ili dužnosti snaga SAD. Neprijateljska namera je pretnja neposrednom upotrebnom sile protiv snaga SAD ili pretnja silom radi sprečavanja ili ometanja zadatka i/ ili dužnosti snaga SAD. d. Odbrana zatvorenika: kao što biste branili sebe od neprijateljskog čina ili namere, smrti ili teške telesne ozlede. e. Prioriteti u upotrebi sile: kada je upotreba sile neophodna da biste se odbranili od zatvorenika ili ih stavili pod kontrolu, sledite navedene korake ako vreme i okolnosti to dopuštaju: (1) upotrebite verbalno ubeđivanje, (2) pokažite spremnost za upotrebu sile, (3) upotrebite „biber sprej“ ili CS gas (suzavac), (4) upotrebite fizičku silu, zatim

259

260

DŽ ULI J AN ASANŽ

nesmrtonosno oružje, (5) pokažite spremnost za upotrebu smrtonosne sile, (6) upotrebite smrtonosnu silu (kako je definisana u nastavku. f. Smrtonosna sila: to je sila koja može izazvati smrt ili ozbiljne telesne povrede. Ona se može upotrebiti kada su slabija sredstva iscrpljena, nedostupna ili se ne mogu realno primeniti; rizik od sm rti ili teške telesne povrede po nevine osobe nije značajno povećan: a svrha je: (1) samoodbrana, (2) odbrana drugog u neposrednoj opasnosti od sm rti ili ozbiljne telesne povrede, (3) sprečavanje krađe ili sabotaže oružja, municije ili drugih osetljivih stvari, koje predstavljaju ozbiljnu opasnost od sm rti ili teške telesne povrede za druge, (4) sprečavanje nasilnog napada na drugu osobu neposredno izloženu opasnosti od smrt ili teške telesne povrede, to jest, ubistva, napada, (5) sprečavanje osobe koja je počinila neki od navedenih ozbiljnih prestupa ILI: (6) Sprečavanje bekstva zatvorenika koji se nađe izvan ograde zatvoreničkog

T AJ NI D O K U M E N T I

logora. Ako zatvorenik (ili zatvorenici) pobegne, sledite navedene korake: (a) viknite STOJ tri puta, (b) upotrebite preostalu silu da osujetite bekstvo, (c) ako se zatvorenik (ili zatvorenici) nađe izvan ograde zatvoreničkog logora i ako nema drugog efikasnog načina da se bekstvo spreči, opravdana je upotreba smrtonosne sile. (Ako imate drugi opravdan razlog za upotrebu smrtonosne sile, pored bekstva, NE ČEKAJTE da se zatvorenik (zatvorenici) nađe (nađu) izvan ograde; (7) BEZ HITACA UPOZORENJA; (8) pucajte da biste sprečili osobu da nastavi s ponašanjem koje vas je primoralo da pucate, (9) pucajte pazeći na bezbednost nedužnih osoba u blizini, (10) oružje ne bi trebalo držati izvan futrole, osim ako ne očekujete da ćete ga upotrebiti, (11) izvestite svoj lanac komandovanja o primeni sile.

261

262

DŽ ULI J AN ASANŽ

IV: I Z V E Š T A J O B I C I Z A F A L U D Ž U

Izveštaj obaveštajne službe vojske SAD bavi se prvom bitkom za Faludžu, iz aprila 2004. Njegov cilj je da pomogne vojsci da bolje razume taktiku pobunjenika, ali i da dopuni detalje o bici u celini.

T AJ NI D O K U M E N T I

263

(U) Situacija u Faludži, 29. april 2004. (U) Blisku podršku koalicione avijacije (CAS) pružili su mornarički avioni s rotirajućim krilima (AH-1 Cobra i borbeni helikopteri UH-1N Huey), koji su ispalili projektile Hellfire i TOW, visoko eksplozivne (HE) 2.75 i flechette rakete, kao i mitraljesku municiju od 20-mm, .50 cal i 7.62 mm. U sastavu CAS s fiksnim krilima bili su avioni F-15E, F-16CG, F-16C+, AC-130U, F-18C i F-14B, koji su izveli preko 1.000 naleta, izbacivši 70 bombi GBU-12, 2 bombe GBU-31, 1 bombu AGM-65H, 1 projektil Hellfire, kao i brojna punjenja municije od 20 mm, 105 mm,

40 mm i 25 mm. Pobunjenici su najviše zazirali od aviona AC-130; njegova vatrena moć, u kombinaciji s osmatranjem u realnom vremenu pomoću bespilotnih letilica (UAV), brzo je onemogućila najveći deo pobunjeničkih noćnih manevara. (S//REL TO USA, MCFI) Razni izveštaji ukazuju da snage pobunjenika imaju 500-1.000 boraca. Bore se uglavnom s malim naoružanjem, ručnim bacačima projektila (RPG), mitraljezima (MG), improvizovanim eksplozivnim napravama (IED) i minobacačima. Neprijatelj deluje u manjim grupama, s malim naoružanjem, s kojima izvodi iznenadne napade, prebacujući se iz zgrade u zgradu da bi ostao neuhvatljiv i vratio se po uskladišteno oružje i municiju. (S//REL TO USA, MCFI) Posle dva dana borbi, 2/1 je ušao u severoistočni deo Jolana, dok je 5/1 zauzeo veliko uporište u jugoistočnom industrijskom sektoru, da bi ga osposobio kao

264

D Ž U L I J A N AS A N Ž

bazu za naredne patrole marinaca dublje u Faludži. Patrole marinaca su skoro odmah počele da napreduju duž južne strane auto-puta 10 (glavni put koji preseca grad, s istoka na zapad). (U) Koalicione snage su tokom borbi omogućile da neborci muškarci, žene i deca - napuste grad kroz uspostavljeni kordon (najmanje 60.000 Ijudi) i da u grad uđu humanitarne pošiljke. Devetog aprila 2004. marinci su snabdeli gotovim jelima (MRE) i vodom kolonu vozila koja se protezala u dužini od 2,5 km. (S//REL TO USA, MCFI) U podršku je bilo uključeno i oko 2.000 iračkih vojnika i policajaca. Većina iračkih snaga je dezertirala ubrzo po početku borbi, primoravši neke jedinice marinaca da popune njihove položaje u obruču oko grada. Na primer, 5. aprila, od 700 iračkih vojnika iz drugog bataljona Nove iračke armije, 38% je napustilo svoje položaje posle paljbe na konvoj u kojem su išli u Faludžu. Izuzetak je bio 36. bataljon Iračke nacionalne garde (400 Iračana, 17 savetnika Specijalnih snaga/ SF), koji se dobro borio zajedno sa 2/1, u četvrti Jolan. (U) Pobunjenici su razvili dubinsku odbranu i primenjivali asimetričnu taktiku, pucajući iz džamija, otvarajući lučnu minobacačku vatru na američke položaje na periferiji i izvodeći iznenadne napade iz stambenih četvrti. (Za više informacija videti (U) Irak: Asimetrične taktike, tehnike i procedure korišćene u Faludži i od strane Mahdijeve vojske). (U) Politički pritisak ograničava ofanzivne vojne akcije

T AJ NI D O K U M E N T I

265

(U) Politički pritisak na SAD da zaustavi svoje vojne operacije počeo je da se stvara odmah, i to iz nekoliko razloga. • (U) Milicija Muktade al-Sadra (Muqtada al-Sadr), Mahdijeva vojska, počela napade na snage Koalicije 2. aprila, kao odgovor na to što je Koalicija ukinula njihov list Hawza i uhapsila Sadrovog glavnog pomoćnika. Istovremeni šiitski ustanak povećao je pritisak da se borbe u Faludži okončaju što je pre moguće. Američki vojnici i marinci bili su razvučeni u tanak raspored, boreći se protiv sunita širom Al Anbara i sa šiitima u Bagdadu, Kutu i Nadžafu. • (U) Druge sunitske ćelije i grupe pojačale su svoje napade u oblastima van Faludže, naročito u Ramadiju. Samo 6. aprila u Ar Ramadiju je ubijeno dvanaest marinaca. • (U) Britanci su tražili i zaustavljanje napada na Faludžu. • (U) Skandal zbog zlostavljanja zatvorenika u Abu Grajb (Abu Ghraib) postao je javan krajem aprila i to je dodatno raspalilo gnev Arapa i muslimana prema Sjedinjenim Državama. • (U) Al Džazira je tvrdila da je u ofanzivi vojske SAD ubijeno 600 civila. Slike mrtve dece stalno su prikazivane na televizijama širom sveta. • (U) Savet za upravu Irakom (The lraqi Governing Council, IGC) počeo je da se osipa. Trojica članova su napustila Savet, a petorici je bilo zaprećeno da ga napuste, što je predsedavajućeg Privremene koalicione vlade (CPA), Pola Bremera (Paul Bremer), podstaklo da održi sastanak sa IGC 8. aprila, radi razmatranja problema oko OPREZNOG

266

DŽ ULI J AN ASANŽ

REŠAVANJA. Sunitski političari su operaciju smatrali za „kolektivnu odmazdu". IGC je tvrdio da će nastati masovne demonstracije. • (U) Do 9. aprila CPA je ubedila generala Abizijada da naredi zaustavljanje kopnenih ofanzivnih dejstava u Faludži. (U) Opsada traje već tri nedelje (U) Prekid vatre nije pravi izraz. Uprkos američkom jednostranom prekidu vatre, borbe su se nastavile iako prekidane periodima zatišja. Mada su pobunjenici zadržali odbrambeni raspored i rešili da ne napadaju direktno utvrđene položaje marinaca, nastavili su napade iz daljine. Minobacački napadi su ostali uobičajeni. Snage SAD nastavile su manje manevre da bi učvrstile svoje odbrambene pozicije. Vazdušni udari Koalicije su se nastavili. Snajperisti s obe strane su svaki pokret činili rizičnim. (U) Poslednje dve nedelje šeici i vođe iz Faludže sastajali su se s predstavnicima CPA, IGC ili I MEF (Prvi marinski ekspedicioni korpus) radi pregovora o uslovima za stalni prekid vatre. Američka nacionalna vrhovna komanda se zalagala za druge opcije, pored dovršavanja čišćenja Faludže. Ostavši sa svega nekoliko opcija, I MEF i CJTF-7 (Sedma združena koaliciona udarna grupa) okončali su 30. aprila operacije i zvanično predali odgovornost za Faludžu novoformiranoj Brigadi Faludže, sunitskoj miliciji pod komandom oficira bivše iračke vojske. U tu jedinicu bili su uključeni i mnogi pobunjenici, tako da je njen uticaj na bezbednosnu situaciju u gradu bio zanemarljiv.

T AJ NI D O K U M E N T I

267

(U) Gubici (S//REL TO USA, MCFI) Posle 26 dana borbi, u Faludži je ubijeno 18 marinaca, a približno 96 ranjeno. U celoj zoni operacija (AO) I MEF u aprilu je bilo 62 KIA (ubijenih u akciji) i 565 WIA (ranjenih u akciji). (S//RELTO USA, MCFI) I MEF procenjuje d a je ubijeno između 600 i 700 pobunjenika, do kje neutvrđen broj ranjenih. U približno 150 vazdušnih napada uništeno je 75 zgrada, od kojih dve džamije. (U) Neprijateljske snage (U) Strategija (S//REL TO USA, MCFI) Strategija pobunjenika koji su branili Faludžu imala je dva cilja: 1) da privuče medijsku pažnju i simpatije i 2) da nanese što veće gubitke Koaliciji, uvlačeći je u pešadijsku borbu prsa u prsa, na gradskom terenu. Ćelije koje su ostale u Faludži da bi se borile imale su nameru da odugovlače borbu koliko je god to moguće, da bi se politički i međunarodni (IO) pritisak doveo do tačke ključanja. (U) Operativni plan (S//RELTO USA, MCFI) Pobunjenici iz Faludže nisu mogli da računaju na saradnju i podršku od drugih mreža iz obližnjih gradova Saklavija, Ar Ramadi, Amarijah i Karmah. To je za

268

DŽ ULI J AN ASANŽ

posledicu imalo da je OPREZNO REŠAVANJE izazvalo veliku uznemirenost širom provincije Al Anbar, naročito u Ar Ramadiju, gde su pobunjeničke ćelije pojačale svoju aktivnost da bi razvukle snage Koalicije tokom operacije. Koristile su brojne putne prepreke, IED i složene zasede duž ključnih pravaca komunikacije (LOC) u toj oblasti, da bi ometale Koalicione konvoje za snabdevanje i patrole. Naročito su napadani pravci za snabdevanje (MSR) Mobil i Mičigen. Pobunjenici su pokušali da oštete ili unište ključne mostove, kao što je onaj preko kanala Tartar. (S//REL TO USA, MCFI) Pobunjenici su tokom borbi pokazali operativnu slobodu kretanja. Borci i zalihe bili su ubacivani kroz redove marinaca i u Faludžu na razne načine: • (U) pobunjeničko poznavanje lokalnog terena olakšalo je korišćenje sporednih puteva i skrivenih staza, koji nisu bili blokirani ulaznim kontrolnim punktovima (ECP), • (U) nešto stvari su prokrijumčarili ,,civili“ kroz kontrolne punktove marinaca, • (U) moguće je da je iračka policija dobrovoljno sarađivala ili bila podmićena.

V: K R O L O V ( K R O L L ) I Z V E Š T A J O KORUPCIJI U KENIJI

Ovaj izveštaj, na više od sto stranica, detaljno opisuje optužbe zbog korupcije bivšeg kenijskogpredsednika Danijela Arapa Moia, njegove porodice i saradnika. Izveštaj je naručio Mvai Kibaki, pošto je smenio Moia na mestu predsednika, 2002. godine, ali nije nikada bio objavljen. Ovi odlomci donose primere o prirodi, tonu i ozbiljnosti tih optužbi.

270

DŽ ULI J AN ASANŽ

TOKOVI NOVCA Primećen je značajan porast aktivnosti među članovima porodice i saradnicima bivšeg predsednika Moia na sprečavanju svake mogućnosti da ih vlada liši njihovog bogatstva. U novembru 2003. bivši predsednik Moi sastao se u svom domu u Kabaraku sa svojim sinovima Filipom i Gideonom, svojim dugogodišnjim pomoćnikom Kulieom i poverljivim porodičnim advokatom dr Kiplaaatom. Glavna tema sastanka bilo je porodično bogatstvo u zemlji i u inostranstvu. Advokat bivšeg predsednika Moia savetovao ih je da svoju imovinu obezbede u prekomorskim zemljama. Rekao je da tamo nijedan sud neće za njihovu imovinu utvrditi da je stečena ilegalno ili korupcijom. Samim tim, to će sprečiti vladu Kenije da zatraži od bilo koje strane zemlje zamrzavanje njihovih sredstava. Savetovano im je da koriste proverene trustove, s iskustvom u skrivanju tražene imovine među probranim jurisdikcijama, s labavom politikom u pogledu proneverenih sredstava. Saglasili su se da Kulei treba da oslobodi sva sredstva u svom posedu u ime bivšeg predsednika Moia i da će se taj transfer obaviti u korist kompanija pod kontrolom dece bivšeg predsednika Moia. To pitanje je izazvalo napetost između Kuleia, s jedne, i Gideona i Filipa, s druge strane. Kuleiu je bilo i fizički zaprećeno za vreme sastanka u Filipovoj kući, posle čega je Kulei tražio od g. Turna, saradnika Kenya Seed Company, da

T AJ NI D O K U M E N T I

271

interveniše kod bivšeg predsednika Moia. Kulei je smatrao da se od njega traži da preda više nego što je držao u ime bivšeg predsednika Moia i da njegovi sinovi ne uočavaju dobro razliku između njegovog ličnog bogatstva i bogatstva njihovog oca. Utvrđeno je da Gideon može da prebaci svoja sredstva iz Južne Afrike u Namibiju, gde je bivši predsednik Moi, čija je sredstva štitio predsednik Sam Nudžoma (Nujoma) lično, imao velike investicije. Posle sastanka u Kabaraku, svaka strana je preduzela različite korake, da bi obezbedili svoja sredstva kao što je bilo dogovoreno. Na prvi pogled, njihovi pojedinačni planovi deluju nepovezano, ali, naprotiv, reč je o sprovođenju veoma dobro koordiniranog plana. DŽOŠUA KULEI (Joshua Kulei) Modus operandi Utvrđeno je da je tokom mnogih godina Kulei zastupao bivšeg predsednika Moia u preko 50 kompanija iz Kenije, iz svih sektora ekonomije. Lokalne kompanije u kojima je Kulei bio direktor nisu mogle da donesu dovoljno dividendi da bi to odgovaralo likvidnoj gotovini i imovini za koje se veruje da se nalaze pod njegovom kontrolom. Na osnovu isplaćenih dividendi i profita prijavljenog kod plaćanja poreza jasno je da njegovo realno bogatstvo nema nikakve veze s tim izvorom prihoda.

272

DŽ ULI J AN ASANŽ

Kulei je sam po sebi veoma imućna osoba. Pre tri godine Kulei je imao velikih prolema s Moievima, kada je Gideon nastavio da ubeđuje svog oca kako Kulei možda ima više novca od njega zato što je koristio ime bivšeg predsednika. Smatra se da se to dogodilo u vreme kada je Kulei razmišljao da napusti Keniju i prebaci se u London. Kulei je posle decembra 2003. dobio upozorenje iz kancelarije javnog tužioca (DPP) da su braća Moi naručila njegovo ubistvo. Prema informacijama klijenta, zamalo je bio uhapšen u vezi s prevarom u vezi s kenijskim naftovodom.

TAJNI D O K U M E N T I

NAZIV KOMPANIJE Trans-National Bank

273

VLASNIČKA STRUKTURA Moi, Biwott, Nyachu, Kangwana, Gideo i još petorica suvlasnika

Ranč u Lakipi

Moi 100%

Farma u Eldoretu

Moi 100%

Stočna farma u Rasednoj dolini

Moi 100%

Farma u Kabaraku

Poklon Moia Univerzitetu iz Kabaraka

Farma u Mauu

Poklon Moia AIC (crkvi)

Farma u Kilgorisu

Sada u državnom vlasništvu

American Life Insurance Company

Trans-National Bank, Moi, Biwott, Kulei

Kobil and Kenol Petroleum

Moi 50%, Biwott 50%

Nairobi Airport Services

Moi, Mungai, Ndegwa

Rai Plywood iz Eldoreta (drvna građa)

Moi 6%, porodica Rai 94%

Safaricom Kenya

Biwott, Charles Filed Marsham, Gideon, 40%. Pošta, 60%.

African Cargo Handling

Prodata kompaniji Kenya Airways

Kenchic Ltd

Moi, Charles Njonjo, P. K. Jani, K. Kiereini

Morris and Company

Direktor je bio Kulei, ali je dao ostavku 1992.

Capital Project Transport

Boinett 50%, Philip Murgor 50%.

MIDI Consultancy

Miles Donnelly

Anhalt Road Apartment

Miles Donnelly

274

DŽ ULI J AN ASANŽ

GIDEON MOI Modus operandi U novembru 2004. Gideon je krenuo na put iz Kenije, maršrutom koja ga je vodila od Južne Afrike i Namibije do Ujedinjenog Kraljevstva i konačno Luksemburga. Gideo je prenoćio u Namibiji. Bivši predsednik Moi ima veoma srdačne lične odnose s predsednikom Nudžomom. Jasno je da Gideon nema najbolje odnose s Južnom Afrikom i da njegova akcija ima za cilj prebacivanje njegovih sredstava iz te zemlje. Ima indicija da će ta sredstva najverovatnije biti prebačena u Namibiju. Zna se da je Gideon ranije često odlazio na Kajmanska ostrva (Veliki Kajman i Kajman Brak), preko Majamija, u SAD.

VI: I Z V E Š T A J „ K R I K K R V I “ O VANSUDSKIM LIKVIDACIJAM A U KENIJI (ODLOMCI)

Ovaj izveštaj veoma opširno i s mnogo detalja bavi se navodima daje kenijska policija počinila na stotine vansudskih likvidacija Ijudi pod sumnjom da su bili članovi lokalne kriminalne organizacije Mungiki. Ovi odlomci opisuju pozadinu izveštaja i njegovih nalaza, kao i reakcije kenijske policije i vlade, a donose i nekeprimere pojedinačnih sudbina navedenih u izveštaju.

276

D Ž U L I J A N AS A N Ž

POZADINA ISTRAGE 1. Kenijska nacionalna komisija za Ijudska prava (KNCHR) ispitivala je od jula 2007. žalbe zbog navodnih egzekucija i nestanka osoba po nalogu kenijske policije. 2. Na osnovu dosadašnje istrage, KNCHR je 5. novembra 2007. objavio preliminarni izveštaj koji ukazuje da je kenijska policija mogla biti umešana u vansudske egzekucije gotovo 500 Ijudi, između juna i oktobra 2007., čija su tela pokopana u raznim grobnicama širom zemlje, dok su neka ostavljena na otvorenom, a druga bačena na razne lokacije, kao što su šume, napuštene farme, reke i brane. 3. Ovaj izveštaj je dostavljen predsedniku Republike Kenije, Njegovoj ekselenciji, Mvaiju Kibakiju, i učinjen dostupnim svim relevantnim organima vlade, od kojih je traženo da odgovarajuće vlasti postupe u skladu s iznetim nalazima. Zato je KNCHR bio iznenađen kada je, umesto da uvaži težinu pitanja koje taj izveštaj otvara, policijski komesar general major Husein Ali (Hussein Ali) reagovao tako što je KNCHR nazvao besmislenim telom, koje se bavi izmišljanjem neosnovanih optužbi na račun policije i dodatno osudio KNCHR zbog

navodnog

nedostatka stručnosti u sprovođenju istrage. Policijski komesar je osim toga pozvao KNHCR da „podnese bilo kakav dokaz za te prilično infantilne optužbe". Shodno tome, kenijska policija je objavila zvanični prigovor na izveštaj KNCHR. Policijski prigovor ne spori činjenicu da su se ta ubistva dogodila, već samo saopštava da je o tome otvorila istražne dosijee.

T AJ NI D O K U M E N T I

277

4. U svakom slučaju, KNCHR nastavila je istragu da bi dopunila svoj izveštaj i dalji nalazi su potvrdili suštinu preliminarnog izveštaja i otkrili teška narušavanja zakona i osnovnih Ijudskih prava od strane kenijske policije, u njenom tretmanu osoba osumnjičenih da su članovi Mungiki i drugih navodnih kriminalnih grupa. 5. lako KNCHR ni na koji način ne zaboravlja zverstva koja se pripisuju Mungikiju i drugim ilegalnim bandama (videti Aneks 1 o pozadini pokreta Mungiki), ona osuđuje upotrebu vansudskih likvidacija

osumnjičenih članova kao strategiju za rešavanje

problema ilegalnih grupa. Metodi koji se pripisuju policiji i koji su dokumentovani u ovom izveštaju ukazuju na ozbiljno kršenje Ijudskih prava, naročito prava na život i prava na pošteno suđenje pred sudom zakona. 6. KNCHR i dalje prima alarmantan broj žalbi zbog nestanaka i vansudskih ubistava, koji se pripisuju policiji, i poziva vladu da hitno interveniše da bi zaustavila to kršenje Ijudskih prava.

278

DŽ ULI J AN ASANŽ

DETALJI NALAZA O MOGUĆIM EGZEKUCIJAMA, MUČENJU I DRUGIM KRŠENJIMA LJUDSKIH PRAVA IZJAVE SVEDOKA KNCHR je od jula 2007. počeo da prima svedočenja žrtava, rođaka i prijatelja žrtava, kao i nezavisnih svedoka, koji su dali izjave o hapšenjima od strane policajaca koje su poznavali ili onih koje su prepoznali kao vozače policijskih vozila. Izjave svedoka ukazuju da su ubrzo posle hapšenja neke žrtve nestajale bez traga, dok su druge pronađene u grobnicama. KNCHR je dokumentovao te izjave svedoka, kao što je navedeno u sledećem delu: Benson Mvangi Varaga (Benson Mwangi VVaraga, 55 godina), krojač iz River rouda, u Najrobiju, pronađen je mrtav na gradskom groblju, 19. maja 2007., dva dana pošto ga je policija uhapsila zbog pucnjave u blizini njegovog radnog mesta. Do pucnjave između policije i gangstera došlo je 17. maja 2007., oko 13.00, i tada su ubijena trojica osumnjičenih gangstera i jedan policajac. Incident je privukao veliku pažnju elektronskih i štampanih medija, a Mvangi je bio uhvaćen i bačen u policijsko vozilo (videti dole). Dvoje svedoka incidenta dalo je izjave KNCHR. Opisali su kako je, dok su radili u krojačkoj radnji preminulog u River roudu, u Gitaka hausu, policija upala u njihovu zgradu oko 14.30, 17. maja 2007. Rekli su da je policija u njihovoj zgradi navodno tražila lopove. Jedan od policajaca je naredio svedocima i preminulom da legnu na patos i

T AJ NI D O K U M E N T I

279

posle nekih 15 minuta njih troje je vezano i ubačeno u policijski landrover, u kojem se nalazilo još 15 osumnjičenih. Grupa od 18 osoba odvedena je u policijsku stanicu u Kamukundži. Svedoci dalje opisuju kako je, dok su oni čekali da budu upisani u knjigu dežurnog (što se nije dogodilo), jedan policajaca naredio Varagi da se javi u kriminalističku kancelariju na spratu. Ostalo se otkrilo sutradan, 18. maja 2007. KNCHR je zatim dobio izjave Varagine porodice, po kojima je, pošto je saznao za njegovo hapšenje, Varagin brat otišao u policijsku stanicu u Kamukundži 17. maja 2007., ali da nije mogao da ga vidi, zato što je došao posle 18.00. Sutradan, u 9.00, opet je otišao u policijsku stanicu u Kamukundži, ali nije mogao da uđe u trag Varagi. S ostalim članovima porodice tražio ga je u svim policijskim stanicama u Najrobiju, ali uzalud. Sutradan (19. maja 2007.), otišli su na Gradsko groblje, gde su pronašli Mvangijevo telo. Službenici groblja su rekli rodbini da su preminulog doneli policajci iz policijske stanice u Parklendu, koji su pucali na njega dok je bežao kroz Gradski park. Obdukcijom koju je obavio dr Piter Ndegva (Peter Ndegvva) utvrđeno je daje Mvangi izdahnuo od „višestrukih povreda organa, usled brojnih rana o d m etaka“ . Prema na-

lazu patologa, „fatalni m eci su ispaijeni s ieđa. Žrtva se m orala nalaziti na 20 cm o d napadača. Izgleda i da je bio u pokretu (to jest, m etak je prošao paralelno s butnom kosti). Ostali pucnji u nogu su izgleda bili ispaljeni izbliza i spreda. Da li je m oguće da je bio pogođen jednim m etkom i da su m u onda rekli da trči? “

Džefri Kungu (Geoffrey Kung’u), koji je zarađivao za život kao prodavac cipela, nestao je 8. oktobra 2007. oko 11.00, pošto

280

DŽ ULI J AN ASANŽ

se sreo sa svojom ženom na Glavnoj autobuskoj stanici u Najrobiju. Prema svedočenju njegove žene, Kungu je trebalo da kupi cipele i da istoga dana krene u unutrašnjost (u Murangu). Posle nekoliko minuta žena ga je nekoliko puta zvala telefonom, ali on se nije odazivao. Oko 17.00 opet ga je nazvala, ali je telefon bio isključen. Sledećeg dana, žena je obišla nekoliko policijskih stanica, uključujući Kamukundži, Šauri, Mojo, Makongeni i Glavnu, ali uzalud. U sredu je otišla u zatvor u industrijskoj zoni, ali opet bez uspeha. U četvrtak i petak ga je tražila u policijskim stanicama u Langati i Ruaiju, opet uzalud. U petak, 12. oktobra 2007., dok je gledala vesti na KTN u 19.00, prepoznala je sve stvari koje su pripadale njenom mužu, naročito njegovu zelenu jaknu s belim i narandžastim zakrpama (videti dole), koju su ranijetog dana pronašli službenici KNCHR, koji su u pratnji medija obišli Kiserijan, pošto su tamošnji žitelji primetili neka tela. Žena je rekla KNCHR da je Kungu već dva puta hapsio policijski odred iz Kvekvea pod optužbom da je član ilegalne sekte ,,Mungiki“ . Posle prvog hapšenja Kungu je platio 2.000 kenijskih šilinga (Ksh) za svoje oslobađanje, pošto je policajac koji ga je uhapsio pretio da će ga ubiti. Drugi put je uhapšen 7. septembra 2007. i odveden u policijsku stanicu Makongeni. Kada je otišla da ga obiđe, jedan policajac iz naroda Kamba, identifikovan samo kao g. Muli, i drugi po imenu Piter (Peter), tražili su 10.000 Khs za njegovo oslobađanje i rekli da će ga u suprotnom ubiti. Preklinjala je policajce da joj daju vremena da sakupi novac, koji im je odnela 9. septembra, posle čegaje Kungu bio pušten. Obdukcija Kunguovih posmrtnih ostataka obavljena je 24. oktobra 2007. u Gradskoj mrtvačnici.

T AJ NI D O K U M E N T I

281

Telo su velikim delom izgrizli predatori. Cela leva noga bila je otkinuta od kuka. Svi mišići i tkivo na desnom donjem delu tela i svi stomačni organi su nedostajali, tako da su ostale samo kosti i nešto ligamenata. Prema nalazu patologa, uzrok smrti bile su „teške povrede usled dva hica ispaljena u glavu. Ti hici su bili ispaljeni iz neposredne blizine, što ukazuje na pogubljenje." Patrik Mvangi (Patrick Mvvangi), kondukter iz Matatua, sa linije 45 za Githuari, nestao je 17. oktobra 2007. Na dan nestanka, stajao je na peronu 44 za Githuari čekajući svog vozača, koji je trebalo da dođe po njega posle ručka. Iznenada su se pojavile neke osobe koje su se predstavile kao policajci i uhapsile ga zajedno s čovekom po imenu Danijel Mutahi (Daniel Mutahi) videti priloženi profil, da bi ih onda odvezli u malom, belom privatnom vozilu, registarskih tablica KAM 294R. Kolega vozač i njegov otac uzalud su ga tražili u nekoliko policijskih stanica i mrtvačnica. Sve su prijavili u policijskoj stanici u Kasarani. Do trenutka zaključenja ovog izveštaja, 11. jula 2008., on se i dalje vodi kao nestao.

VII: BA N K A JU L IU S BAER

Banka Julius Baer je deo Julius Baer Group, privatne bankarske grupe sa sedištem u Cirihu. WikiLeaks je objavio veliki broj dokumenata o računima otvorenim u Baerovom ogranku na Kajmanskim ostrvima, što je za posledicu imalo podnošenje tužbe protiv WikiLeaksa u SAD, koja je uspešno odbijena. Navedeni odlomci uključuju izjavu Rudolfa Elmera, bivšeg službenika Baera, koji je prosledio informacije, kao i dokument u vezi s posebnim računom te banke.

T AJ NI D O K U M E N T I

283

Iz izjave Rudolfa Elmera Banka Julius Baer sistematično prebacuje oporeziva sredstva u off-shore zonu Kajmanskih ostrva (kao i u Luksemburg i poreski raj Gernzi), da bi minimizirala ili svela na nulu svoje poreske obaveze, ali i poreske obaveze svojih klijenata. Te entitete zovem ,,bellevue-griten“ (kurvice). Ponekad se osećam kao telohranitelj tih ,,damica“ , koje se, u osnovi, iskorišćavaju. Rečje o sledećim kompanijama s ograničenom odgovornošću, u okviru Holdinga Julius Baer AG, koje svoje usluge nude kao off-shore entiteti Holdinga Julius Baer AG na Kajmanskim ostrvima: •

Julius Baer Bank and Trust Co. Ltd, Kajmanska ostrva (banka)

•

Julius Baer Trust Co. Ltd, Kajmanska ostrva (administrativna kompanija)

• •

URSA Ltd., Kajmanska ostrva (osiguravajuća kompanija) Baer Select Management Ltd, Kajmanska ostrva (investicioni menadžment)

•

Crelnvest Ltd, Kajmanska ostrva (zatvoreni investicioni fondovi)

•

shaPE Ltd., Kajmanska ostrva (privatna deoničarska kompanija)

Zajednički ciljevi tih kompanija su: •

obavljanje transakcija koje su moguće samo zahvaljujući nedostatku finansijske regulative i jurisdikcije na Kajmanima, za razliku od zemalja s jakom regulativom,

•

smanjivanje oporezivih prihoda grupe Julius Baer u Švajcarskoj i drugim zemljama, kao i poreskih prihoda njenih klijenata,

284

•

DŽ ULI J AN ASANŽ

pronalaženje načina za klijente iz Švajcarske i stranih zemaIja za izbegavanje poreza ili čak za poreske pronevere,

•

omogućavanje švajcarskim i stranim poverljivim klijentima da osnuju kompanije na Kajmanima (kao i na Gernziju i u Luksemburgu), da bi iskoristile tu situaciju,

•

zaštita investitora,

•

i, prirodno, smanjivanje poreskih obaveza Julius Baer Group.

Samo matična kompanija Julius Baer and Trust Co Ltd (banka) sa Kajmanskih ostrva je direktno u posedu Holding Julius Baer AG iz Ciriha. Vlasnik svih drugih kompanija je Julius Baer and Trust Co Ltd (direktno ili indirektno), tako da se samo Julius Baer and Trust Co Ltd (banka) sa Kajmanskih ostrva pojavljuje javno. To je ono što se vidi, dok sve ostale kompanije ostaju skrivene. Ni Eidgenoessische Banken Kommision (švajcarska federalna bankarska komisija), niti poreska administracija nikada nisu prikazale balanse ili profitne proračune tih kompanija, na osnovu Zakona o poverljivosti koji važi na Kajmanima (slično švajcarskom zakonu o bankama), po kojem pravo na istragu ne postoji. Procenjeni obim umanjenog poreza može se odrediti na osnovu proračuna priloženog na kraju dokumenta. To nije tačan iznos gubitka poreskih prihoda u Švajcarskoj već ilustracija raspona i naročito metodologije tih off-shore entiteta. Prikazane brojke odnose se na početak ove decenije i vrlo je verovatno da su danas mnogo veće ako se ima u vidu rast grupe.

T AJ NI D O K U M E N T I

285

Sledeće pismo odnosi se na račun jednog američkog subjekta na Kajmanskim ostrvima. RudolfElmer tvrdi da ono predstavlja samojedan primer klijenta koji koristi Baerove račune radi poreskih pronevera, u saradnji sa Baerom. (Obratiti pažnju na naglašeni deo teksta.) Datum: 12. maj 1999. Od: Valerie Mullen, Trust Department Telefon: 345 949 7212 Faks: 345 949 0993 Predmet: VVinston Layne Trust Danas sam bila u prilici da razgovaram s Vinstonom Lejnom, između ostalog, i o oporezivanju Trusta. Objasnila sam mu da su posle promene zakona o poreskim obavezama deponenta realni zahtevi za korisnike i poverioce odskora postali jasniji. Objasnila sam mu da iako nisam poreski stručnjak, znam da ako ste korisnik iz SAD, imate obavezu da tu činjenicu prijavite, bez obzira na to da li primate ili ne primate dividende. Vinston Lejn mi je zahvaiio zbog toga što sam mu to objasnila i podelila s njim svoja saznanja. Ipak, pomenuo je da ne želi da prikaže bilo šta poreznicima iz SAD. Potvrdio mi je da smo ispunili svoju obavezu time što smo ga posavetovali o poreskim promenama, ali on želi da trust i korisnici ostanu poverljivi. Dok sam razgovarala sa g. Lejnom, shvatila sam da bi on radije sačekao konačnu verziju ugovora, koju treba da sačini Maples & Calder, pre nego što dobije kopiju na razmatranje.

DŽ ULI J AN ASANŽ

Na kraju, potvrdio je da bi radije ponovo, u celini, napisao pismo o namerama, koje želi da nam uputi. Valeri Mulen

VIII: NADMI AUČI

Nadmi Auči je britanski državljanin iračkog porekla. Bio je optužen za prevaru u Francuskoj 2003., zbog svoje umešanosti u skandal E lf Aquitaine (francuska naftna kompanija). Martin Brajt (Martin Bright) iz časopisa New Statesman, na svom blogu je objavio tekst kojim je skrenuo pažnju na Aučijevo korišćenje sudskih parnica ili pretnji parnicama, da bi neki časopisi iz svojih internet arhiva uklonili tekstove u kojim aje kritikovan. JN ew Statesman je dobio pismo od Aučijevih advokata, a Brajtje morao da cenzuriše sopstveni blog. WikiLeaks je objavio i originalni tekstsbloga i cenzurisanu verziju. Obe se mogu videti na sledećoj adresi: http://wikileaks.Org/wiki/Talk:Eight stories on Obama linked billionaire Nadhmi Auchi censored from the Guardian, Observer, Telegraph and New Statesman ili http://tinyurl.com/3edqwed

288

DŽ ULI J AN ASANŽ

IX: IZV E ŠTA J JU Ž N O A F R I Č K E K O M IS IJE ZA K O N K U R E N C I J U (O D L O M C I)

Komisija za konkurenciju je ustavno telo Južne Afrike čijaje odgovornost promovisanje i regulisanje poštene konkurentske utakmice u južnoafričkoj ekonomiji. Ovaj odlomakje deo izveštaja od 590 strana Komisije za konkurenciju, o stanju u južnoafričkoj bankarskoj delatnosti. Kada ga je Komisija prvi put objavila, ključni delovi su bili uklonjeni na zahtev navedenih banaka. WikiLeaksje objavio kompletnu, neredigovanu verziju.

T AJ NI D O K U M E N T I

289

U proceni profitabilnosti banaka u obavljanju PTA (plaćanje preko računa) i povezanih usluga, kao referencu smo koristili finansijske podatke koje je priložila Absa (Absa Bank, u okviru Absa Group Limited), o svojim fleksibilnim bankarskim uslugama (FBS) i bankarskim uslugama za privatna lica (RBS)... Podaci koje je priložila Absa pokazuju rast profita u segmentu FBS po zbirnoj prosečnoj stopi rasta (CAGR) od 24% godišnje, u periodu 2002-2005. Prihod (operativni) u tom segmentu rastao je po CAGR od 23% godišnje - to jest, približno po istoj stopi kao i profit - dok je rast troškova iznosio 22%. To govori da je do porasta obima profita u segmentu FBS „došlo pre svega zahvaljujući povećanju obima, a ne povećanju profitne margine (mereno po procentualnom iznosu profita)11. U segmentu RBS vrednost profita je rasla još brže - po CAGR od 40% godišnje, u periodu 2002-2005. Ipak, prihod (operativni) ovde je rastao po CAGR od svega 9% godišnje, a operativni troškovi po stopi od 5%. Prema tome, jasno je da se profitna margina povećala. Ako se ima u vidu da je broj klijenata u segmentu RBS takođe rastao po prosečnoj godišnjoj stopi od svega 5% u istom periodu, onda veći obim transakcija po nižoj ceni pruža temeljno objašnjenje za povećanje profita. Absa je zaključila, s čime se slažemo, da ,,to znači da se rast profitne margine u segmentu RBS između 2002. i 2005. godine može najvećim delom pripisati uštedi u obimu“. Ukratko, jedinična cena je dovoljno snižena da bi to moglo da obezbedi glavnu osnovu za zbirni prosečni godišnji rast profita u celom tom periodu.

290

DŽ ULI J AN ASANŽ

Očigledno Absa nije uspela da tu uštedu u jediničnoj ceni, u iole značajnijoj meri po svoje klijente, postigne snižavanjem cena usluga, već da je odlučila da najveći deo te uštede prikaže kao profit. Absa je mogla da poveća cenu svojih glavnih transakcionih proizvoda u periodu 2002-2005. po stopi približno istoj ili nešto nižoj od inflacije u tim godinama - uprkos tome što je imala značajnu korist od smanjivanja jedinične cene na osnovu uštede u obimu. Nismo mogli da izvedemo istu specifičnu analizu za druge banke, pre svega zato što nam one nisu obezbedile podatke o operativnim troškovima, u dovoljno dugom periodu da bi to bilo od koristi za tu svrhu. Ipak, nema sumnje da su u uslovima koji preovlađuju u širenju tržišta sve velike banke imale koristi od uštede u obimu. Kao što pokazuju podaci koje je priložila Absa, nije bilo pravog konkurentskog pritiska drugih banaka za smanjivanje cena - što ukazuje da su i one prikazale veći deo uštede u jediničnoj ceni kao profit, umesto da su to prenele na svoje klijente u obliku nižih cena usluga. Rivali na tom ekonomskom tržištu realno nisu osetili nikakav efektivni konkurentski pritisak na cene. Ako je efektivna konkurencija karakteristika tržišta, onda bi konkurentski pritisak, bilo od potencijalnih, bilo od postojećih konkurenata, svakako primorao Absu da snizi svoje cene da bi zadržala svoj relativni udeo na tržištu i povećala obim svog poslovanja u tom segmentu. Činjenica da do toga nije došlo ukazuje da su banke zaštićene od efektivnog pritiska

T AJ NI D O K U M E N T I

291

konkurencije kada je reč o ceni PTA, naročito u segmentima za male i srednje korisnike.

X: A L T A N T U J A Š A R I B U

Altantuja Šaribuje Mongolka ubijena oktobra 2006. u Kuala Lumpuru. Ovaj dokument, koji je objavio WikiLeaks, sastoji se od izjave date pod zakletvom, koju je potpisao Radže Petre, urednik vebsajta Malaysia Today, i to u vezi s tim ubistvom. Izjava je objavljena i na vebsajtu Malaysa Today. U vreme objavljivanja, bliski saradnik malezijskog zamenika premijera bioje optužen zbogpodsticanja na ubistvo. Kasnijeje bio oslobođen optužbi. Izjava Radže Petre može se naći na sledećoj adresi: http://wikileaks.org/wiki/Raia Petra Kamarudin statutorv declaration on Altantuva Shaariibuu murder ili http://tinyurl.com/3elel9y

XI: I S L A N D S K E B A N K E (O D L O M C I)

Kaupthingje hila islandska banka, sa sedištem u Rejkjaviku, koja je delovala internacionalno. Od oktobra 2008. Kaupthing, kao i druge izuzetno uticajne islandske banke, nije više mogla da odgovori na svoje obaveze. Banku je preuzela Islandska uprava za finansijski nadzor i njena sudbinaje trenutno neizvesna. Ovo je Kaupthingova „Velika knjiga pozajmica“, koja beleži najveće iznose koje je banka dala na zajam. Mnoge od tih pozajmica, detaljno opisanih u dokumentu, otvaraju niz veoma ozbiljnih pitanja o Kaupthingovoj praksi, naročito ako se ima u vidu da su velike sume novca bile pozajmljene osobama tesno povezanim s bankom, često bez mnogo garancija. Određen broj pojedinacaje uhapšen, na Islandu i u inostranstvu, posle kolapsa islandskog bankarskog sistema. Ovaj dokumentje otkriven krajemjula 2009. Ovi odlomci prikazuju Kaupthingove procene pozajmica datim kompanijama izExista Group. Ukupan iznos tih pozajmica je 1,43 milijarde €, od čegaje veći deo bio odobren bez ikakvih garancija. Ako se ima u vidu daje Exista Group najveći akcionar u Kaupthingu, sa oko 23 % vlasništva, to onda otvara ozbiljna pitanja o načinu na kojije upravni odbor Kaupthinga (zlo)upotrebljavao sredstva na štetu svojih deponenata.

294

DŽULIJAN ASANŽ

1B

Exposure

Collateral & Guarantees

Financlal Performance

Risk Factors

TAJNI D O K U M E N T I

295

■B9BDSBDB

296

DŽ UL I JA N AS ANŽ

E x is t a - B a k k a b r a e d u r G r o u p ( K a u p t h in g L u x e m b o u r g )

The Bakkabraedur Group is ovvned and controiled by Agust and Lydur Gudmundsson, who are the founders of the lcelandic listed company Bakkavor Group hf. and the largest shareholders of Exista hf. (with regard to Exista sub group please refer to separate report). Substantial part of the exposure is aligned to the group’s investment companies; beside that KBLUX established in favour of: 1. Barello Global S.A. - GBP 12.75mn property flnancing in UK 2. Jukebox L.P. - USD 23mn aircraft financing 3. Agust Gudmundsson - EUR 7.5mn + EUR 1.4mn property financing in France 1. Personal guarantee L. Gudmundsson There are no direct pledges between the different investment 2. First priority mortgage on companies aircraft and some of the facilities are neither secured by (market value USD 28.5mn/LTV c.80%) personal guarantee nor by any other assets qualifying on the 3. Undertaking to establishstandard mortgages on and conditions of KBLUX. Taking the lack of terms gross guarantee into account real short posltion amounts t the properties EUR 43.67mn. Securities portfolio of the group is widely spread with the major parts being the shares held in Exista (EUR 371.4mn) and Bakkavor Group (EUR 63.5mn, market values). i Credit Rating: no rating j Due to changed framewori< regulations regarding the I UK linked operations (which require domestic j payment sources for servicing debt), the group ! structure needs to be part!y reorganised.

E x is t a - E x is t a S u b G r o u p ( K a u p t h in g L u x e m b o u r g )

! Exista sub group -being a part within Bakkabreadur Group- was founded in June ! 2001 by a group of lcelandic Savings Banks and Kaupthing Bank hf.; in December 2002 Bakkabraedur became the maJority shareholder of the company alongside the J founding companies. Exista's business model is "effectively based on utilising income from cash-generating businesses to support highly selective investment | activities. In 2007, Exista successfully converted from a pure investment company I to a financial services company with operations in the areas of insurance and asset j financing. The switch is supporting the diversification in income streams as wt i the direct generation of cash flows. j Up to now KBLUX arranged and syndicated two deals in favour of Exista: j 1. Exista B.V.: in 09/2005 a EUR 150mn Secured Syndicated Loan Facility, with an ! own commitment of EUR 29mn, Maturity in 09/2008 (bullet).

1+2. First priority pledge of shares 1+2. Security Cover Ratio 150% (piedged shares to loan); in case of in Kaupthing Bank hf. non compliance, borrowers are contractually obliged to deliver 2. Guarantee given by Exista B.V. ! additional shares. Interim Financial Statements 06/2008 (in EUR mn) Turnover 105.7 EBITDA 24.4 Total assets 6,924,7 Curr. Assets n/a Equity 2,284.2 Equity ratio (*w/o taking into account goodwill EUR 341.4 mn)

Due to business nature, financial performance was significantly impacted by challenging market environment. Mainly due to revaluation of shares (EUR -237.2mn) and substantially lowered income from associated shares (c. EUR -482.9mn; compared to 06/2007), Exista had to report a net loss of EUR 82.2mn for the period under review

The financial performance of the group is intensely exposed to the (investment) market development and might be affected further; the EUR 150mn syndicated transaction due for repayment in September 2008 v not be refinanced but repaid.

T AJ NI D O K U M E N T I

297

XII: K O L A T E R A L N O U B I S T V O

WikiLeaks je dobio kopiju video-snimka iz kabine američkog borbenog helikoptera ,,Apač“, koji prikazuje dva incidenta u Bagdadu, od 12. jula 2007., u kojimaje život izgubilo najmanje dvanaestoro Ijudi. Kompletna verzija tog snimka, od 39 minuta, može se videti uporedo s obrađenom verzijom od 18 minuta, na adresi www.collateralmurder.net, gde se mogupronači i sviprateči izvori.

XIII: AVGANISTANSKE RATNE BELEŠKE (ODLOM CI)

Ove beleske se sastoje od. kratkih izveštaja o svakom incidentu koje su američke trupe u Avganistanu smatrale važnim, a nastale su od januara 2004. do decembra 2009. U dokumentima prosleđenim WikiLeaksuprijavljeno je 90.000 incidenata iakoje samo oko 75.000 objavljeno. Ovih sedam zapisa donose detalje incidenata sa civilnim žrtvama, koje su prouzrokovale britanske trupe, tokom oktobra, novembra i decembra 2008. Kao i drugi slični izveštaji iz ovih beležaka, oni pružaju uvid u haotični karakter stanja na bojnom polju i stalni rizik od grešaka koalicionih trupa - i njihove posledice. Neke informacije iz tih izveštaja su uklonjene, a neki akronimi prošireni radi bolje čitljivosti, ali svaki originalni izveštaj se može identifikovati na osnovu svog broja i u celini pročitati na vebsajtu WikiLeaksa. WikiLeak je i redigovao neke beleške posle objavljivanja.

T AJ NI D O K U M E N T I

299

9923276D-082E-4116-97FC-98ED3B4CF007 14. oktobar 2008. Y Coy CDO bio je na VCP (Dežurni oficir čete Y bio je na kontrolnom punktu za vozila), kada se 1 x lokalni stanovnik (Local National) na motociklu približio VCP i ignorisao znak za obavezno zaustavljanje. Prijateljske snage su ispalile 1 x pucanj upozorenja u zemlju ispred motocikliste. Metak je rikošetirao i pogodio vozača u nogu. Žrtva je sprovedena u FOB INKERMAN (Utvrđena baza Inkerman), MO (medicinski oficir) pregledao je povređenog, dao mu novac za taksi i poslao ga u bolnicu BOST. BDA (procena gubitaka): ranjen 1 x LOKALNI STANOVNIK (CAT UNK; kategorija nepoznat). DOPUNA PRIJATELJSKE SNAGE ispalile 1 x pucanj upozorenja 5,56 mm DOPUNA 150112D*OCT08 RC(S) (Regionalna komanda) izveštava da se motocikl nalazi u PB EMERALD (patrolna baza Emerald). RC(S) ne očekuje da će biti isplaćene još neke nadoknade. 1 ranjeni avganistanski (AFG) lokalni civil. 733A452F-C9F3-4A25-AEAA-980BC16FDA1E 22. oktobar 2008. Avganistanska nacionalna armija (2/3/205) i GBR OMLT

300

DŽ ULI J AN ASANŽ

(Britanski operativni tim za obuku i vezu) bili su u patroli. 1 x lokalni stanovnik na motociklu velikom brzinom približavao se prijateljskim snagama i LOKALNI STANOVNIK se nije zaustavio posle ispaljivanja metaka upozorenja. PRIJATELJSKE SNAGE su onda pucale na motocikl i ubile lokalnog stanovnika. PRIJATELJSKE SNAGE su potvrdile da LOKALNI STANOVNIK nije bio bombaš samoubica i prebacile su telo u bolnicu SANGIN. Žrtva je prijavljena. DOPUNA 1352D* LOKALNI STANOVNIK nije primljen u bolnicu SNG i vraćen je SNG DC. Potvrđeno da je hitac ispalio vojnik iz OMLT. DOPUNA 1644D* ***Događaj je ponovo opisan u skladu s prvobitnim izveštajem* Cilj patrole je bilo čišćenje pravca od PB NABI do kontejnera Red ISO (od patrolne baze NABI do „Crvenog11 skladišnog punkta) (GR 41 SPR 7355 5012) da bi se uspostavila veza s timom IEDD (tim za neeksplodirana eksplozivna sredstva), koji se kretao od SANGIN DC, da bi ga onda sproveli u PB NABI zbog UXO zadatka (demontiranja eksplozivnih naprava). U 1203D*, pešadijska patrola u sastavu 10 x GBR OMLT napustila je PB NABI u pravcu Crvenog ISO. Kada su PRIJATELJSKE SNAGE stigle do Crvenog ISO, formirale su kordon da bi sačekale tim IEDD. Oko 1255D*, na GR 41 SPR 73706 50328, 1 x član OMLT ugledao je 1 x LOKALNOG STANOVNIKA na motociklu koji mu se približavao s juga. Mislio je da je LOKALNI STANOVNIK bombaš samoubica. Prethodne

T AJ NI D O K U M E N T I

301

dve nedelje obaveštajna služba je uzastopno izveštavala o opasnosti od napada dvojice bombaša samoubica na motociklima, u okolini bazara u SAGNINU. Kada se mogući napadač našao na 35-4 0 m od njegove pozicije, ispalio je 4 hica upozorenja (5,56 mm) u blizinu mogućeg napadača. Mogući napadač nije smanjio brzinu ili promenio pravac i nastavio je da vozi pravo ka pripadnicima OMLT. Kada se ovaj našao na udaljenosti od 20 mm, ispalio je nekoliko rafalnih hitaca (detalje treba potvrditi) u centar mase mogućeg napadača. Motocikl se survao u jarak i zapalio. Posle inspekcije LOKALNOG STANOVNIKA odmah je utvrđeno da je ovaj mrtav i da nije bio bombaš samoubica. U 1345D*, PRIJATELJSKE SNAGE su odnele telo u bolnicu SANGIN DC, s višestrukim GSW (rane od vatrenog oružja) u predelu grudi i odmah se vratile na svoje prethodne pozicije, da bi sprovele tim IEDD to NABI radi UXO zadatka. ***Događaj zaključen u 1644D* 1 ubijeni avganistanski (AFG) lokalni civil 4B54C6BD-3057-4C3B-8C74-30342C5D9670 CDO iz COY J 42, koja se prebacivala u MOB (Glavna operativna baza), primetio je da se 1 x vozilo sa LOKALNIM STANOVNIKOM približava konvoju i ispalio 2 x signalne rakete u znak upozorenja. Vozilo LOKALNOG STANOVNIKA nije promenilo pravac ili usporilo, tako da su PRIJATELJSKE SNAGE ispalile 2 x RDS (rafala) od 9 mm (kao hice upozorenja) u zemlju ispred vozila. Vozilo je naglo skrenulo i zaustavilo se. Vozilo

302

DŽ ULI J AN ASANŽ

LOKALNOG STANOVNIKA je vizuelno pregledano i patrola je nastavila da obavlja svoj zadatak. Kasnije istraga je utvrdila da je u vozilu bilo i dete LOKALNOG STANOVNIKA, koje je zadobilo smrtonosnu ranu od vatrenog oružja. Incident je NDS (Nacionalna uprava za bezbednost) prijavio HADŽI HAKBIN (Hajji Haqbin) (uticajni plemenski vođa iz plemena BARAKZAI), rođak deteta. ***Događaj zaključen u 261808d* 1 ubijeni lokalni civil E8AA01C8-A3 F D-467E-85 F6-7 B F604445A41 29 novembar 2008. Avganistanska nacionalna policija (ANP) koja je zajedno sa GBR PMT (Britanski tim za policijsku obuku) bila u patrolnoj vežbi, prijavila je da se 1 x belo vozilo približava patroli velikom brzinom i da nije htelo da se zaustavi. PRIJATELJSKE SNAGE su otvorile vatru iz SAF (poluautomatskog oružja). U vozilu je bio jedan pripadnik ANP (bez uniforme). Formiran je kordon i pružena je QRF (prva pomoć). DOPUNA 291423D*NOV08 Regionalna komanda izveštava da se LOKALNI STANOVNIK obratio patroli zato što je u tom kontaktu njegova kćerka zadobila na nozi ranu od vatrenog oružja. Ona se trenutno nalazi u bolnici BOST. Istraga je u toku. NFTR. (Ništa drugo za raport) ***Događaj zaključen 1950D* 1 pripadnik ANP preminuo od zadobijenih rana

T AJ NI D O K U M E N T I

303

283C7026-A6D2-4A4E-BCD3-5B1E742073F6 4. decembar 2008. CDO iz W Coy 45, koji se nalazio u patroli, prijavio je PRIJATELJSKIM SNAGAMA da je primetio 1 x mogućeg pobunjeničkog izviđača u mrežnoj referenci 41SPR72034852 i ispalio 1 x hitac upozorenja. Mogući pobunjenik je ignorisao upozorenje i nastavio da sledi patrolu. PRIJATELJSKE SNAGE su mislile da je opasan po život i ispalile 1 x rafal iz SAF. ***Događaj zaključen u 05 1530D* DOPUNA 1836D* Regionalna komanda izveštava da je posredi bio LOKALNI STANOVNIK, a ne pobunjenik. Primljen je prvobitni izveštaj. Identifikacija žrtve je promenjena iz INS (pobunjenik) u LOKALNl STANOVNIK. LOKALNOM STANOVNIKU je pružena pomoć i otpremljen je u lokalnu bolnicu. 369D999E-F9EC-4C57-9FF0-65B7746A19567 24. decembar 2008. CDO iz L Coy 42, koji se nalazio u patroli čišćenja ISO OP SOND CHARA, približilo se 1 x vozilo sa 2 x LOKALNA STANOVNIKA, koja su ignorisala znak za zaustavljanje PRIJATELJSKIH SNAGA. PRIJATELJSKE SNAGE su ispalile 3 x 7,62 mm

304

DŽ ULI J AN ASANŽ

iz MG (mitraljeza), ali vozilo je nastavilo da se kreće. PRIJATELJSKE SNAGE su ispalile 3 x hica u mašinu vozila, ali ono se i dalje kretalo. PRIJATELJSKE SNAGE su onda ispalile 3 x hica u vetrobran i vozilo se zaustavilo. NFTR. ***Događaj zaključen u 1803D* 1 ranjeni lokalni civil 88BE7199-5C88-484E-A5BD-BE6AD0654657 CDO iz W Coy 45, koji se nalazio u NFO patroli, prijavio da se 1 x vozilo (beli kombi) kreće velikom brzinom prema kordonu PRIJATELJSKIH SNAGA. PRIJATELJSKE SNAGE su dale verbalno i rukama znake vozaču, ali se on nije zaustavio. PRIJATELJSKE SNAGE su onda ispalile 1 x hitac upozorenja u motor i vozilo se zaustavilo. Jedan dvanaestogodišnji muški putnik je bio ranjen od rikošeta. Ranjeni LOKALNI STANOVNIK je preko civila prebačen u FOB SANGIN. Događaj zaključen u 2115D* 1 ranjeni (ne)lokalni stanovnik

XIV: IR A Č K I RA TNI D N E V N IC I

U velikoj meri slično avganistanskim ratnim beleškama, zapisi iz Iraka takođe donose izveštaje američkih vojnika o značajnim incidentima, ovogputa iz Iraka, od 2004. do 2009. godine. A arhivi se nalazi gotovo 400.000 izveštaja o pojedinačnim incidentima. Ovde izdvojeni izveštaji ukazuju da su, kada bi bile svedoci zlostavljanja zatvorenika od strane iračke vojske i policije, američke trupe samo registrovale incidente, u skladu s instrukcijama svojih nadređenih, ali da, na osnovu utvrđene politike, nikada nisu preduzimale nikakve mereprotiv takvih zlostavljanja. Kao i avganistanske ratne beleške, neki materijali su redigovani.

306

DŽ ULI J AN ASANŽ

50A2284C-BF55-E1FD-BEA7B6AED9A0AD20 17. jun 2007. KO: Tal Afer CTU (Antiteroristička zatvorska jedinica) ŠTA: ZLOSTAVLJANJE ZATVORENIKA KADA: 17. jun 2007. (otkrio P-PiTT 6. maja 2009. i prijavio 3/1 CAV 2. jula 2009.) GDE: Tal Afer CTU ZAŠTO: otkrio P-PiTT 6. maja 2009. i prijavio 3/1 CAV (Oklopne snage) 2. jula 2009. PRIJAVALJENI NAVODI O ZLOSTAVLJANJU ZATVORENIKA Kitera Abedala Džabera Omera Albakara (Khither Abedal Jaber Omer Albakaar), od strane Tal AFER CTU na dan ili oko 15. juna 2007., RAZLOG ZA PRITVOR: moguće postavljanje IED (improvizovanih eksplozivnih naprava) Žrtva je prošla kroz obimnu medicinsku intervenciju u Opštoj bolnici u Mosulu, što je za ishod imalo amputaciju desne noge ispod kolena, nekoliko prstiju levog stopala i nekoliko prstiju obe šake. Veliki ožiljci bili su posledica hemijskih opekotina (od kiseline), koji su dijagnostikovani kao hemijske opekotine trećeg stepena, što je dovelo i do raspadanja kože. U njegovom medicinskom izveštaju od 30. juna 2007. zabeležene su i modrice na leđima. Uključene su i fotografije žrtve, verovatno napravljene 2007., kao i fotografije koje je napravio tim P-PiTT

T AJ NI D O K U M E N T I

307

5. maja 2009., kadaje otkrio žrtvu u mosulskom MTU (Glavna mosulska jedinica za terorizam). Žrtvu je zarobila Iračka vojska 15. juna 2007. i prebacila je u Tal Afer CTU. Kada su je pitali za terorističke aktivnosti, žrtva je rekla da su je LT (poručnik) Ali, LT Adnan i LTC (potpukovnik) Mohamed mučile tako što su joj sipale kiselinu na ruke, odsecale prste i sakrile je kada su Koalicione snage došle u obilazak Tal Afer CTU. Glavna mosulska jedinica za terorizam (MTU) saznala je za te događaje 8. septembra 2007. i počela istragu. Dana 11. septembra 2007. izdat je nalog za hapšenje LTC Mohameda, LT Alija i LT Adnana, ali oni ipak nisu bili uhapšeni. PDoP (direktor provincijske policije) bio je obavešten o ovom slučaju u septembru 2007. da bi on zatim obavestio i zamenika za policijska pitanja iz Ministarstva unutrašnjih poslova (MOI). Žrtvaje izgleda puštena iz bolnice u maju 2009., pošto su je članovi P-PiTT primetili u Mosulskoj MTU. Očigledno je oslobođena iz MTU i njeno prebivalište trenutno nije poznato. 05F55972-0F73-BDDA-CF7F69F2EF408DFF1 2. maj 2009. Jedinica 2/1 CAV, koja je bila u inspekciji stanice Iračke policije u Rijadu, otkrila je više zatvorenika koje je izgleda zlostavljalo iračko policijsko osoblje. Zatvorenici su imali velike modrice od udarca po donjim ekstremitetima i bila im je potrebna

308

DŽ ULI J AN ASANŽ

medicinska pomoć. Neki zatvorenici su držani po kancelarijama s lisicama na rukama, dok su drugi bili prebijani i zatvarani u ćelije, gde su dehidrirali jer nisu dobijali nikakvu tečnost. Jedinica je otkrila i instrumente za koje se sumnja da su korišćeni prilikom mučenja u kancelariji šefa stanice Iračke policije. Ti sumnjivi instrumenti mučenja imali su „tragove krvi“ i jedinica ih je zadržala. Jedinica je kontaktirala lokalne iračke policijske vlasti, koje su reagovale i obezbedile neophodnu medicinsku pomoć. Kada se šef stanice Iračke policije suočio s navodima o mogućem mučenju zatvorenika u njegovoj stanici, odgovorio je da je znao za prebijanja i da je to podržavao kao metod u sprovođenju istrage. Jedinica nastavlja da sarađuje s lokalnim iračkim vlastima i da pruža pomoć kada je to potrebno. EC3ED714-64C3-453B-B623-7CCFB4AFF59B 23. oktobar 2006. U 231413COCTT06 U MESTU QAL AT HADI BAK IVO 38S MB 41100 59300 KAPETAN (IME ZADRŽANO) I 1 LT (IME ZADRŽANO, poručnik), INSTRUKTOR IZ 2/4/6 IA S2, OTIŠLI SU U CENTAR ZA PROCESUIRANJE ZATVORENIKA JEDINICE 4/6 IA S2, GDE SU NEOČEKIVANO UHVATILI IA AS2 (IME ZADRŽANO, obaveštajni islednik) I IBIF NCOIC (IME ZADRŽANO, dežurni podoficir) I USTANOVILI MOGUĆE ZLOSTAVLJANJE ZATVORENIKA. U KANCELARIJI SE NALAZILO NEŠTO ŠTO JE LIČILO NA BATERIJU SA OGOLJENIM ŽICAMA, PORED LEŽAJA SA ŽUTIM UŽETOM S OBE STRANE I S NEČIM ŠTO JE LIČILO NA PLASTIČNO CREVO. PRE NEGO ŠTO JE UŠAO

T AJ NI D O K U M E N T I

309

U KANCELARIJU (IME ZADRŽANO) , ČUO JE NEŠTO ŠTO JE ZVUČALO KAO OSOBA KOJU TUKU I KOJA JAUČE. ZATVORENIK JE SEDEO NA SREDINI SOBE I JECAO. (IME ZADRŽANO) PREKINUO JE MOGUĆE MUČENJE, ISPITAO KAPETANA (IME ZADRŽANO) I DOBIO IME ZATVORENIKA. MERE KOJE JE PREDUZELA RAPORTNA JEDINICA: OBAVEŠTEN LV\NAC KOMANDOVANJA, ZAPISANE IZJAVE POD ZAKLETVOM, ČEKA SE 15-6 IOFROM 2-10 BDE, ZABELEŽNO 4/6 IA CDR 124EE0C7-D4FE-4BE1 -DBDF1EED4C2F92DC 3. maj 2009. ZATVORENIK JE REKAO DA SU GA NJEGOVIISLEDNICI ŠUTIRALI, UDARALI U STOMAK I NOGE, ŠAMARALI, I DA SU MU PUŠTALI STRUJU KROZ RUKE, LEVO UVO I GENITALIJE PRIBLIŽNO 15-30 MINUTA. TAKOĐE TVRDI DA SU GA ISPITIVALI DA Ll JE PODMETNUO ILI PLVVNIRAO DA PODMETNE IMPROVIZOVANE EKSPLOZIVNE NAPRAVE. ZATVORENIK JE REKAO DA NIJE. ZATVORENIK NE ZNA U KOJE SE DOBA DANA TO TAČNO DOGODILO; ZNAO JE SAMO DA JE BILO JUTRO. ZATVORENIK JE REKAO DA SU MU POKRIVALI USTA SVAKI PUT KADA SE OČEKIVALO DA ĆE KRIKNUTI I REKLI MU DA ĆUTI DA AMERIKANCI NE Bl ČULI NJEGOVE KRIKE. ZATVORENIK NIJE VIDEO NIJEDNOG OD SVOJIH MUČITELJA. ZATVORENIK JE ONDA ODVEDEN U SVOJU ĆELIJU, A KADA JE DOŠAO ISPRED ĆELIJE, ONESVESTIO SE I ONDA SU GA ODNELI NA KREVET.

310

DŽ ULI J AN ASANŽ

DODATNE INFORMACIJE: ZATVORENIK JE POKAZAO OŽILJKE OD LISICA I DRUGE ZNAKE ILI SIMPTOME MUČENJA, A BIO JE I MEDICINSKI PROČIŠĆEN ZA ISPITIVANJE. ZATVORENIK SE NIJE POŽALIO LEKARU ZA VREME MEDICINSKOG PREGLEDA I KASNIJE JE PREKO TUMAČA REKAO DA JE BIO MUČEN. ODBIO JE I DA PODNESE IZJAVU POD ZAKLETVOM O SVOM MOGUĆEM MUČENJU. OSTALE INFORMACIJE: ZATVORENIK STRAHUJE ZA SVOJU BEZBEDNOST, TAKO DA SMO NAPRAVILI I REDIGOVANU VERZIJU Izveštaja o situaciji. TAJ IZVEŠTAJ SMO POSLALI U SKLADU SA SVOJOM OBAVEZOM IZVEŠTAVANJA KAO FRAGO (fragmentarni izveštaj) 273. PRILOŽILI SMO I ORIGINALNl Izveštaj o situaciji. NAŠI OPERATIVNI PRAVNI SAVETNICI POSLALI SU ZASEBAN IZVEŠTAJ MNC-1 (Glavna komanda NATO). IPAK, MNC-1 ĆE PREDATI MOI (Ministarstvo unutrašnjih poslova) SAMO REDIGOVANI IZVEŠTAJ (TAKOĐE U PRILOGU), A IME ZATVORENIKA ĆE BITI SAOPŠTENO. Izveštaj o situaciji BIĆE ZAVEDEN U DOSIJE OSJA (Kancelarija vojnog sudskog advokata) O ZLOSTAVLJANJU ZATVORENIKA. A9EDA77A-540C-4058-901D-DBD8AB04DF9D 12. mart 2006. 1.

OPIS INCIDENTA/ MOGUĆEG PREKORAČENJA OVLA-

ŠĆENJA (KO JE PRIJAVIO INCIDENT I VRSTA ZLOSTAVLJANJA): U PRIBLIŽNO 1200 12. MARTA 2006. NAREDNIK (IME

T AJ NI D O K U M E N T I

31

ZADRŽANO) JE PRIMETIO (xxxxx), IZ BATALJONA ZA ODRŽAVANJE JAVNOG REDA 2-1-2, KAKO ŠUTIRA ZATVORENIKA HP031130 U VRAT S LEĐA ĐONOM ČIZME. HP031130 JE IMAO LISICE NA RUKAMA NA LEĐIMA, POVEZ PREKO OČIJU, BIO JE NA KOLENIMA I PREKO GU\VE MU JE BILA NAVUČENA NJEGOVA JAKNA, KADA SE TO DOGODILO. 2. VREME/ DATIM I MESTO MOGUĆEG ZLOSTAVLJANJA: PRIBLIŽNO 1200 12. MARTA 2006. NA PUNKTU URAGAN U AR RAMADI. 3. JEDINICA I OSOBLJE OPTUŽENO ZBOG ZLOSTAVLJANJA: (xxxxx) IZ BATALJONA ZA ODRŽAVANJE JAVNOG REDA 2 - 1- 2 . 4. PRIKUPLJENI DOKAZI, NA OSNOVU KOJIH JE DONETO MIŠLJENJE O OSNOVANOSTI OPTUŽBE; IZJAVA NAREDNIKA (IME ZADRŽANO) 5. MIŠLJENJE O VALIDNOSTI OPTUŽBE ZBOG ZLOSTAVLJANJA: VALIDNA. 6. OSNOVA ZA MIŠLJENJE: (IME ZADRŽANO) JESTE POŠTEN MARINAC, S KOJIM SAM RADIO 7 MESECI. NEMA MOTIVA ZA IZMIŠLJANJE. PORED TOGA, JOŠ 2 MARINCA SU VIDELV\ NAPAD. 7. PREPORUKA: NIJE POTREBNA ISTRAGA. VOJNI BOLNIČAR JE PRIMETIO MANJI CRVENI OŽILJAK NA ZATVORENIKOVOM VRATU, GDE JE OVAJ VEROVATNO BIO UDAREN. OBAVESTIO SAM PREDSTAVNIKE IZ BATALJONA ZA ODRŽAVANJE JAVNOG REDA 2-1-2 (MAJORA - IME ZADRŽANO - DSN 302-5212-225 I MAJORA (IME ZADRŽANO) DSN 32-3609-131) KOJI SU CELU STVAR PRENELI IZ (iračkom)

312

DŽ ULI J AN ASANŽ

KOMANDIRU BATALJONA. PREPORUKA JE DA BATALJON ZA ODRŽAVANJE JAVNOG REDA RAZMOTRI TAJ INCIDENT INTERNO. 8. OSOBA ZA KONTAKT: (IME ZADRŽANO), DSN 302-3609369

XV: D I P L O M A T S K I T E L E G R A M I (ODLOMCI)

Postepeno objavljivanje telegrama iz Američke ambasade, poznato i kao Kejblgejt (Cablegate), najveći je WikiLeaksov projekat do sada. Oko 250.000 telegrama - kratkih poruka američkih diplomata širom sveta, o određenim temama, po pravilu od po 2.000 reči - WikiLeaksu je prosledio njegov izvor. WikiLeaks je objavio oko 20.000 telegrama do avgusta 2011., upočetku zajedno s petoro glavnih partnera, a kasnije u saradnji sa sve širom koalicijom medijskih organizacija širom sveta, koja sada ima više od 50 članova. Za razliku od ratnih dnevnika, telegrami su pisani kao čitljiva proza i imali su za cilj da prenesu ne samo neki mali broj činjenica već i opšte viđenje pitanja od šireg značaja za američku diplomatiju. Kao takvi, oni su informativni ne samo zbog onoga o čemu govore već i zbog toga kako to govore. Priloženi telegrami pokazuju do koje su mere američki diplomati interese velikih korporacije videli kao identične američkim nacionalnim interesima.

314

DŽ ULI J AN ASANŽ

P rvi odlomak: Prva dva telegrama, iz ambasade SAD u Turskoj govore o mogućoj prodaji Boingovih aviona turskoj nacionalnoj avio-kompaniji. Turski ministar saobraćaja stavio je do znanja da bi se Turkish Airlines lakše odlučio za kupovinu Boingovih aviona ako bi američka vlada pomogla da se jedan turski astronaut pošalje u svemir. Bizarno, uprkos lobiranju u korist Boinga, ambasador tvrdi kako ga vređa taj politički uticaj u takvim transakcijama. Prema njegovim sopstvenim rečima: „Jildirimovo (Yildirim) povezivanje interakcije (između vlada SAD i Turske) i onoga što očigledno predstavlja komercijalnu trgovinu između privatnih kompanije ukazuje na nepoželjan, ali ne i iznenađujući stepen političkog mešanja u tu transakciju. “Ambasador se žali i zbog lobiranja evropskih vlada u korist rivalskih proizvođača aviona, što je raširena i uobičajena aktivnost među svim zapadnim vladama.

04ANKARA2680 Datum: 12. maj 2004., 12:22 PREDMET: BOING JE IZLOŽEN PRITISKU NA TURSKOM TRŽIŠTU 1.

(C) Sažetak: Predstavnici Boinga su i dalje zabrinuti zbog

pokušaja jednog višeg funkcionera kabineta AKP (vladajuća Partija za pravdu i razvoj) da primora kompaniju da jednog njegovog saradnika zaposle kao Boingovog predstavnika u Turskoj. Boing se trenutno nadmeće sa EADS-Airbus zbog

T AJ NI D O K U M E N T I

315

potencijalne prodaje 19 uskotrupnih i širokotrupnih aviona, radi proširivanja vazdušne flote Turskih Airlines (THY). Pored porudžbine za 19 aviona i produženog lizinga za osam aviona B737-400, THY predviđa potrebu za dodatnih 25 aviona, da bi se pokrila buduća potražnja. Kraj sažetka. 2. (C) Ranije, ove nedelje, predstavnici Boinga sreli su se sa službenicima Ambasade da bi razmotrili pitanja značajna za položaj Boinga na turskom tržištu. Boing je zabrinut zbog pokušaja jednog višeg funkcionera kabineta AKP da primora kompaniju da jednog njegovog saradnika zaposli kao Boingovog predstavnika u Turskoj. Glavni turski prevoznik, državni THY, trenutno je zainteresovan za kupovinu 19 aviona, radi proširivanja svoje vazdušne flote. Pored tog proširivanja flote, THY želi i produžavanje lizinga za 8 aviona Boing 737-400, koji ističe 2006. THY predviđa i kupovinu još 35 aviona, da bi zadovoljio buduće potrebe vazdušnog prometa. Taj projekat, vredan više od 2,9 milijardi USD (približno 85 % izvoza SAD), jedan je od najvećih projekata u Turskoj u poslednjih nekoliko godina. Nemački kancelar i francuski predsednik pokrenuli su pitanje buduće narudžbine THY u korist Airbusa, tokom razgovora s premijerom Erdoganom. 3. (S) Prema našim kontaktima iz Boinga, Ralf Harlev, izraelski državljanin i bivši generalni direktor El Al, obratio se Boingu u martu 2004. i povezao Boing s turskim biznismenom po imenu Mehmet Emin Erkan, predsednikom Grupe kompanija ERKAN, kao i s izraelskim biznismenom Ramizom Ajdasgilom

316

DŽ ULI J AN ASANŽ

(Aydasgil), menadžerskim partnerom ExaGlobal Partnership. Gospodin Erkan je preneo Boingu da je turski ministar finansija zainteresovan za susret s Boingom, i to radi razmatranja porudžbine THY i dobrovoljno je organizovao sastanak s ministrom finansija. (Komentar. Viša uprava THY podređena je ministru finansija. Kraj komentara.) 4. (C) Za vreme sastanka Boinga s ministrom finansija ministar je rekao Boingu kako se g. Erkan dobro razume u poslove s avionima i da je potpuno svestan zahteva THY. Odmah posle sastanka s ministrom finansija, g. Erkan je pitao Boinga da li može da ga zadrži kao njihovog konsultanta u Turskoj, koji bi obezbedio njihov uspeh na tom tržištu. Boing je odbio Erkanov zahtev. 5. (C) Komentar: Misija ostaje zabrinuta zbog intenzivnog lobiranja funkcionera EU i državnih vođa Nemačke i Francuske u korist Airbusa. Ministrar finansija je imao u planu sastanak s Airbusom u Parizu krajem te iste nedelje. Misija preporučuje da činioci iz Vašingtona upotrebe sve raspoložive mogućnosti da bi svojim sagovornicima u GOT (vladi Turske) ukazali na značaj koji pridajemo transparentnosti porudžbine THY. Misija će nastaviti da aktivno radi u korist Boinga.

T AJ NI D O K U M E N T I

317

10ANKARA74 Datum: 19. januar 2010., 05:39 PREDMET: AMBASADOR RAZMATRA PRODAJU BOINGOVIH AVIONA S MINISTROM SAOBRAĆAJA REF: ISTANBUL 17 1. (C) Sažetak. Ministar saobraćaja Binali Jildirim potvrdio je ambasadoru Džefriju (Jeffrey) da je cena sada glavni kriterijum u budućoj porudžbini Boingovih aviona od Turkish Airlinesa (THY). Ipak, Jildirim je naglasio da cena nije i jedini kriterijum i da THY ima u vidu i (neodređene) dodatne uslove, koji mogu garantovati dugoročnu saradnju i ugovore. Dodao je i da se GOT nada višem nivou saradnje sa FAA (Federalna vazduhoplovna administracija SAD) u oblasti civilnog vazduhoplovstva i da napredak na tom frontu može poboljšati i položaj Boinga. Na kraju, ponovio je zahtev predsednika Gula upućen predsedniku Obami u vezi sa slanjem jednog turskog astronauta u svemir i nagovestio da je to povezano s turskim stavom u komercijalnih stvarima. Ambasador je naglasio dugu istoriju saradnje s Boingom i njegovih investicija u Turskoj, ne samo kroz partnerstvo s lokalnim kompanijama već i kroz direktno investiranje u zajednicu, u okviru programa zajedničke društvene odgovornosti. Obećao je i da će razmotriti mogućnost saradnje sa FAA i ispitati da li NASA može pomoći u ostvarenju turskog svemirskog programa. Kraj sažetka.

318

DŽ ULI J AN ASANŽ

2. (SBU) Ambasador Džefri, u pratnji trgovačkog savetnika i neimenovanog savetnika ambasade za ekonomska pitanja („Econoff“), susreo se s ministrom saobraćaja Binalijem Jildirinom, 14. januara, da bi se založio za Boing u predstojećoj porudžbini novih aviona za flotu THY. THY je nedavno objavio da će poručiti 20 uskotrupnih aviona Airbus, uz mogućnost kupovine još 10 aviona. U toku su pregovori s Boingom o kupovini sličnog broja Boinga 737 (videti referentni telegram). Vrednost poslaje približno 3,4 milijarde USD. 3. (C) Ambasador je, aludirajući na razgovor između predsednika Obame i premijera Erdogana, napomenuo kako je shvatio da je glavni kriterijum u pregovorima sada cena (kao što je CEO THY saopštio Korporativnoj upravi - CG VVeinera u referentnom telegramu). Jildirim je potvrdio da je cena najvažnija i primetio da je pogađanje oko cene normalan deo svih poslovnih pregovora. Ipak, naglasio je da cena nije i jedini kriterijum i da THY pažljivo razmatra ponudu imajući u vidu ostale usluge osim prodaje, kao i dugoročno partnerstvo. Ambasador Džefri je naglasio dugogodišnju posvećenost Boinga Turskoj, istoriju njegove kooperativne proizvodnje s domaćim proizvođačima, njegove prvoklasne programe korporativne socijalne odgovornosti, kao i nadmoćni kvalitet njegovih proizvoda. 4. (C) Jildirim je dodao da GOT razmatra Boingovu ponudu u kontekstu ukupne saradnje Turske u oblasti civilnog vazduhoplovstva sa Sjedinjenim Državama, naročito u kontekstu saradnje između ministarstva i FAA. Naglasio je da Turska ima

TA JN I D O K U M E N T I

319

potrebu za jačanjem kako svoje tehničke infrastrukture, tako i Ijudskih kapaciteta, da bi zadovoljila sve veću potražnju za uslugama civilne avijacije i izrazio nadu da bi FAA mogla da pruži pomoć na svim tim frontovima. Saradnja u toj oblasti stvorila bi pravi ambijent za komercijalne dogovore, rekao je, a da pritom nije precizno naveo koja je vrsta pomoći potrebna. Frustrirani ambasador je primetio kako FAA ima solidnu istoriju saradnje s Generalnim direktoratom za civilno vazduhoplovstvo i obećao da će ispitati kako bi USG (vlada SAD) mogla najbolje da pomogne u tome. 5. (C) Pored pomoći FAA, Jildirim je izdaleka nagovestio kako je želja Turske da pošalje svog astronauta u svemir - o čemu je bilo reči u pismu predsednika Gula predsedniku Obami - povezana s njenim razmatranjem komercijalnih pitanja i kako bi pomoć NASA u ostvarenju turskog svemirskog programa bila shvaćena kao pozitivan signal. Ambasador Džefri je primetio da bi ubacivanje jednog turskog astronauta u raspored predstojećih misija bilo krajnje teško, ali da turski svemirski program možda može računati na drugu tehničku pomoć Nase. 6. (C) Komentar: Jildirimovo povezivanje interakcije USG-GOT (vlada SAD i Turske) i onoga što očigledno predstavlja komercijalnu trgovinu između privatnih kompanija ukazuje na nepoželjan, ali ne i iznenađujući stepen političkog mešanja u tu transakciju. Njegovi komentari mogu da objasne i pominjanje zbunjujuće kompenzacije u razgovoru između premijera Erdogana i predsednika - naime, ako GOT zapravo vidi prodaju kao

320

DŽULIJAN ASANŽ

ponudu ,,SAD“, a ne Boinga, onda se i željena „kompenzacija“ pre očekuje od USG, a ne od Boinga. lako između ovog posla i pomoći FAA/NASA u razvoju turskog vazduhoplovstva i svemirskog programa ne bi trebalo da postoji veza, takva pomoć bi, sama po sebi, mogla da bude obostrano korisna i zaslužuje dalje razmatranje. Verovatno ne možemo da pošaIjemo turskog astronauta u orbitu, ali postoje programi kojima bismo mogli da pojačamo kapacitete Turske u toj oblasti, što bi moglo pomoći i našem nastojanju za poboljšanje bezbednosti letova u tom regionu. U svakom slučaju, moramo nekako odgovoriti na neodređene zahteve ministra ako želimo da maksimalizujemo šanse za prodaju. Kraj komentara.

TA JN I D O K U M E N T I

321

Drugi odlomak: Ovaj telegram govori o prodaji Boingovih aviona jednoj nacionalnoj (bahreinskoj) avio-kompaniji. Prema rečima iz samog telegrama, „Uloga ambasade u uspehu Boinga važna je zbog napretka ostvarenog daleko van okvira svakodnevnih aktivnosti ambasade. “

08MANAMA47 Datum: 27. januar 2008., 12:25 PREDMET: ZALAGANJE AMBASADE JE POMOGLO U SKLAPANJU UGOVORA ZA BOING VREDNOG ŠEST MILIJARDI DOLARA SAŽETAK 1.

(C) Posle nekoliko meseci mukotrpnog lobiranja od stra-

ne ambasadora, prestolonaslednik i kralj odbacili su predlog kompanije Gulf Air da kupe Airbusove avione i naložili kompaniji da napravi posao s Boingom. Gulf Air je 13. januara potpisao sporazum s Boingom vredan šest milijardi dolara, tačno pred posetu POTUS (predsednika Sjedinjenih Država). Sporazum predstavlja značajan uspeh ambasade u komercijalnom posredovanju. Poslednji pokušaj francuske vlade u korist Airbusa, uključivao je posetu predsednika Sarkozija Bahreinu. Kraj sažetka.

322

DŽULIJAN ASANŽ

MEKO SLETANJE 2. (C) Napori uloženi u aktivnosti mimo same prodaje isplatili su se kada je 13. januara Gulf Air potpisao sporazum o kupovini 16 aviona Boing 787, vredan 2,4 milijarde USD, uz mogućnost kupovine dodatnih 8 aviona, u vrednosti od 2,6 milijardi USD. Na konferenciji za štampu priređenoj posle potpisivanja sporazuma, predsednik upravnog odbora Gulf Aira Mahmud Kuhedži (Mahmoud Kooheji) rekao je kako je praktično uveren da će Gulf Air iskoristiti i opciju dodatne kupovine svih 8 aviona. Boingove akcije su naglo skočile već 14. januara, odmah posle najave posla, objavljene tokom vikenda. NEMIRAN LET 3. (C) Boing je prvi put zatražio pomoć USG u maju 2006., kada je tadašnji predsednik Gulf Aira Džejms Hogan (James Hogan) najavio planove za zamenu prevoznikove zastarele flote kombinacijom aviona za srednje i duge letove. Prema Hoganovom poslovnom planu, Boing je trebalo da isporuči 25 aviona 787 i čak 22 aviona 737. Gulf Air je tada još bio u zajedničkom vlasništvu vlada Bahreina i Omana, a ambasade u Manami i Muskatu su kod obe vlade lobirale u korist Boinga. Ipak, Hoganova neslaganja s upravnim odborom Gulf Aira s vremenom su dovela do njegovo odlaska iz Gulf Aira, a njegov ambiciozni plan je bio odbačen. 4. (C) Kada je u maju 2007. vlada Omana najavila svoje povlačenje iz Gulf Aira, ministar finansija šeik Ahmed Bin Mahoamed Al Kalifa (Ahmed Bin Mohammed Al Khalifa) lično je preuzeo

TA JN I D O K U M B N T I

323

nadzor nad upravom Gulf Aira, nastojeći da zaustavi gubitke Gulf Aira, koji si dostizali milion USD dnevno. Šeik Ahmed je zaključio da ili Airbus 320 ili Boing 737 mogu odgovoriti na potrebu Gulf Aira za razvojem visokoefikasnog regionalnog saobraćaja. „Dugoročne potrebe ovog prevoznika jesu uskotrupni, a ne širokotrupuni avioni“ . Andre Dos (Andre Dose), koji je po izboru šeika Ahmeda zamenio Džejmsa Hogana u upravnom odboru Gulf Aira, uskoro je stavio do znanja službenicima ambasade da će se Gulf Air opredeliti za manju Airbusovu flotu (videti referentni telegram). 5. (C) Ipak, Dosova snažna težnja ka smanjivanju flote, koja je vodila ka smanjivanju putnih pravaca i personala, dovela ga je u sukob s upravnim odborom Gulf Aira. U julu 2007., posle samo četiri meseca na tom poslu, dao je ostavku, a njegov posao je preuzeo zamenik izvršnog direktora Bjorn Naf (Bjorn Naf). 6. (C) Upravni odbor Gulf Aira, koja sada potpuno kontroliše GOB (vlada Bahreina), jasno je stavio do znanja Nafu da Gulf Airvidi kao robustnog, revitalizovanog nacionalnog prevoznika. Prevoznik je trebalo da se širi, a ne da se smanjuje. U oktobru 2007. Gulf Air je potpisao MOU (memorandum o razumevanju) sa Boingom o porudžbini aviona ,,Dreamliner“ (787). Ipak, ubrzo posle toga, upravni odbor se povukao, navodeći kao razlog da će teško obrazložiti odluku u prilog Boingu naspram velikog popusta koji je ponudio Airbus: Airbusov paket je navodno bio jeftiniji za 400 miliona USD.

324

DŽULIJAN ASANŽ

7. (C) Gulf Air je 12. decembra saopštio Boingu lošu vest upravni odbor se opredelio za Airbusov paket. Stavljajući do znanja Boingu da više nema šansi, Gulf Air je tražio od Boinga da vrati svoj depozit. Boingov izvršni odbor je hitno obavestio ambasadora i ekonomskog savetnika ambasade da je posao propao i da je Airbus pobedio. Ali, iz perspektive ambasade, nadmetanje je bilo daleko od kraja. Parlament je tek trebalo da odobri odluku Gulf Aira. Ambasador je direktno pitao funkcionera GOB iz MANAMA 00000047 002 OF 003 i saznao da još nije doneta nikakva zvanična odluka. Shodno tome, preneo je Boingu svoju preporuku - još je rano za odlazak. 8. (C) Boing je obnovio svoj zahtev za zalaganjem ambasade. Ambasador i ekonomski savetnik su nastavili da lobiraju kod uprave Gulf Aira, članova upravnog odbora, vladinih funkcionera i članova parlamenta. Ambasador je uporno insistirao da će Airbusovu nižu prodajnu cenu prevazići Boingova niži operativni troškovi i pouzdanost proizvoda. Stalno je isticao činjenicu da je Airbusova alternativa, avion A-350, još bio na nivou nacrta. PODEŠAVANJE KURSA 9. (C) Kuhedži je 30. decembra zatražio hitan sastanak s ambasadorom da bi mu preneo kako su prestolonaslednik i kralj odbacili predlog Gulf Aira o kupovini Airbusovih aviona i naložili im da naprave posao s Boingom, u trenutku koji se podudario s posetom POTUS 12-13. januara. Kuhedži je rekao da će, shodno tome, nastojati da postigne sporazum s Boingom. Ipak, ako Boing odgovori da je njegova najbolja ponuda već na stolu,

TA JN I D O K U M E N T I

325

Kuhedži neće moći da opravda izmenjenu odluku upravnog odbora. Boing bi trebalo da pokaže spremnost da napravi neke ustupke, koje bi Kuhedži mogao da navede kao uravnotežujuće. 10. (C) Ambasador je poručio Boingu da njegovi predstavnici treba što pre da se vrate u Bahrein i pripreme se za brzo sklapanje sporazuma. Donekle skeptično, Boingovi direktori su odgovorili kako ih njihove obaveze sprečavaju da se u Bahrein vrate pre 14. januara. Ambasador je rekao da bi to bilo prekasno. Boing se onda vratio u Bahrein i kontaktirao ambasadora 3.

januara. Ambasador im je preneo da je razgovarao direktno

sa prestolonaslednikom i kraljem u korist Boinga. Prestolonaslednik ga je uverio u iskrene namere vlade da sklopi sporazum s Boingom. To je bilo više od manevra u poslednji čas, za dobijanje koncesija u trci s Airbusom. 11. (C) Ohrabren izrazima dobre volje s tako visokog nivoa, Boing je odgovorio tako što je svoju prvobitnu ponudu smanjio za 5%. Taj ustupak se pokazao odlučujućim u pružanju podrške Kuhedžiju, koji je trebalo da obrazloži odluku upravnog odbora u korist Boinga. 12. (U) Gulf Air i Boing su 13. januara potpisali sporazum o poslu vrednom šest milijardi USD. Isporuka Dreamlinera počeće 2016. Kuhedži je rekao da će do tada Gulf Air nastojati da svoje potrebe zadovolji na tržištu lizinga. Porudžbina će se realizovati preko kombinacije komercijalnog i bankarskog finansiranja, uz pomoć Exim Bank, uz suverenu podršku GOB.

326

DŽULIJAN ASANŽ

FRANCUSKI PRIGOVOR U POSLEDNJEM TRENUTKU 13. (U) Funkcioneri GOB obavestili su ekonomskog savetnika da je predsednik Sarkozi, koji je u to vreme bio u poseti regionu, u poslednji čas telefonirao kralju Plamadu. Sarkozi je navodno rekao da bi ubacio Bahrein u svoj raspored za 13. januar, pod uslovom da tamo potpiše ugovor o prodaji 21 aviona Airbus. Francuski zvaničnici su navodno otkazali posetu posle vesti o ugovoru s Boingom. Ministar spoljnih poslova šeik Kalid (Khalid) rekao je ambasadoru da će nazvati lokalnu francusku ambasadu, da bi joj poručio kako ,,ne cenimo kada se s nama postupa na takav način“. KOMENTAR 14. (C) lako je Gulf Air upravo kompletirao najveću dugoročnu porudžbinu aviona, kupovina još nije obavljena. Kuhedži je rekao da Gulf Air i dalje mora da zameni osam aviona za srednje letove. Gulf Air je već potpisao MOU sa Airbusom za te avione, ali Kuhedži primećuje da pogađanje ostaje otvoreno. Izgleda verovatno da će Gulf Air odlučiti da zameni svojih osam aviona Airbus A-320 s novim avionima tog proizvođača. Ali, kao što pokazuje nedavna Boingova pobeda, Airbus nije u situaciji da posao s Gulf Airom smatra završenim. 15. (C) Uloga ambasade u uspehu Boinga važna je zbog napretka ostvarenog daleko van okvira svakodnevnih aktivnosti ambasade. Gulf Air se oslonio na ambasadu ne samo u komunikaciji s Boingom već i u traženju najboljeg mogućeg dogovora; Boing nam se obratio zbog našeg uvida u stvarno stanje na

TA JN I D O K U M E N T I

327

terenu (koje je ponekad ostavljalo pogrešan utisak), kao i zbog naše snage ubeđivanja, s kojom smo na svim nivoima ukazivali na prednosti Boinga. Ti napori su doveli do ishoda povoljnog za obe strane. U pismu zahvalnosti upućenom ambasadoru, Boing je izjavio. „Vaši stalni napori da dođete u kontakt s pravim rukovodiocima i vaše snažno zalaganje za Boing u ovom procesu doveli su do velikog obrta u konačnom ishodu. Zajednički rad vas lično, vašeg tima i Boinga predstavlja model koji bi trebalo da primenimo i u drugim zemljama."

Treći odlomak: MON-810 je genetski modifikovana sorta kukuruza koju je napravila kompanija Monsanto. Mnoge evropske zemlje su zabranile njegovu upotrebu. U odgovoru na takav razvoj situacije u nekim evropskim zemljama američki ambasador u Parizu je predložio da bi SAD trebalo da „formiraju listu meta za mere odmazde, koje bi se primenile na one kojiprave određene probleme širom EU“.

07PARIS4723 Datum: 14. decembar 2007., 16:23 SUBJECT: FRANCE AND THE WTO AG BIOTECH CASE 1.

(C) Sažetak: Pariska misija preporučuje da USG pojača svo-

ju poziciju u pregovorima sa EU o poljoprivrednoj biotehnologiji tako što će objaviti spisak mera odmazde, koje će se primenjivati

328

DŽULIJAN ASANŽ

po isteku „razumnog perioda11. Prema našem viđenju, Evropa se kreće unazad, a ne unapred, po tom pitanju, s Francuskom u vodećoj ulozi, zajedno s Austrijom, Italijom i čak samom Komisijom. U Francuskoj je počeo da se primenjuje ekološki sporazum ,,Grenelle“ , koji ograničava naučno zasnovano odlučivanje u korist „javnog interesa11. U kombinaciji s načelom predostrožnosti, posredi je presedan čije implikacije daleko prevazilaze odredbe o uzgajanju kukuruzne sorte MON-810 BT. Pribegavanje recipročnim merama jasno će pokazati da je sadašnji kurs štetan po interese EU i može pomoći glasove onih koji se u EU zalažu za biotehnološke mere. Tačnije, predstavnici biotehnološke struje u Francuskoj - uključujući i sindikat farmera - poručili su nam da su recipročne mere jedini način za preokretanje trenda u Francuskoj. Kraj sažetka. 2. (C) Nije reč samo o bilateralnoj stvari. Francuska će imati vodeću ulogu u obnovljenom evropskom zanimanju za prihvatanje poljoprivredne biotehnologije i u pristupu Evrope ekološkoj regulaciji uopšte. Francuska očekuje da predvodi evropske države u tim pitanjima, za vreme slovenačkog predsedavanja koje počinje u januaru, kao i za vreme sopstvenog predsedavanja, u drugoj polovini godine. Naši kontakti su nam jasno stavili do znanja da će Francuzi nastojati da francusku nacionalnu politiku prošire na nivou EU i da sebe vide kao prethodnicu u okretanju evropskog javnog mnjenja od GMO (genetski modifikovani organizmi). Primetili su i da su države članice nevoljno podržale odluku Komisije o kažnjavanju austrijske nelegalne zabrane (GMO) na nacionalnom nivou. Desetogodišnji period za

TA JN I D O K U M E N T I

329

donošenje odluke Komisije o primeni MON 810, GOF (vlada Francuske) vidi kao svoju glavnu priliku, a razmatranje procesa EFSA (Evropska uprava za bezbednost hrane), koja u obzir uzima društvene razloge, kao drugu (videti referentni telegram). 3. (C) Jedan od ključnih ishoda sporazuma „Grenelle" bila je odluka o suspenziji primene MON 810 u Francuskoj. Jednako štetna bila je očigledna opredeljenost GOF za primenu „načela predostrožnosti“ . Sarkozi je javno odbacio preporuku Atalijeve komisije (za razmatranje francuske konkurentnosti) da se odrekne tog načela, koji je ugrađen u francuski Ustav za vreme Širaka (Chirac). 4. (C) Nova francuska „Glavna uprava11 za poljoprivrednu biotehnologiju osmišljena je tako da unazadi ustanovljeno naučno zasnovano odlučivanje. Ta nedavno formirana uprava sastoji se od dva tela - naučnog i onog koje uključuje predstavnike civilnog društva i društvene naučnike, koji treba da utvrde „javni interes11 Francuske. Prvi zadatak uprave je razmatranje MON 810. Ipak, u međuvremenu, nacrt zakona o biotehnologiji upućen na hitno razmatranje Nacionalnoj skupštini i Senatu, mogao bi da praktično onemogući biotehnološke useve. Zakon bi smatrao odgovornim farmere i kompanije za proizvodnju semena za širenje polena i nalaže neprimereno velika rastojanja između useva. Vidno isticanje registra GMO useva na parcelama može se pokazati kao najvažnija mera ako se ima u vidu nastojanje aktivista da unište GMO useve na njivama.

330

DŽULIJAN ASANŽ

5. (C) I GOF i Komisija poručile su nam da njihovi postupci ne bi trebalo da nas brinu, zato što je pre reč o zabrani određenih useva, a ne uvoza. Zabranu useva vidimo kao prvi korak, makar kao prvi korak anti-GMO zagovornika, koji će zatim tražiti zabranu ili dodatno ograničavanje uvoza. (Glavni savetnica ministra za ekologiju rekla nam je da Ijudi imaju pravo da ne kupuju biotehnološki dobijeno meso iako je priznala da ne postoji naučna osnova za razlikovanje biotehnoloških sastojaka u mesu.) Osim toga, ne bi trebalo da odustajemo ni od useva, zbog značajnog obima naše prodaje semena u Evropi, kao i zbog farmera, koji posle iskustva s biotehnologijom postaju njeni najuporniji zagovornici.

6. Pariski tim preporučuje da formiramo listu meta za mere odmazde, koje bi se primenile na one koji prave određene probleme širom EU, budući da je reč o kolektivnoj odgovornosti, ali i koje bi se usmerile na najgore prestupnike. Lista bi trebalo da bude odmerena, a ne surova, i mora važiti na duži period, pošto ne možemo očekivati brzu pobedu.

7.

(C) Predsednik Sarkozi je u Vašingtonu u svom obraćanju

Zajedničkom zasedanju Kongresa primetio kako su Francuska i Sjedinjene Države „saveznici, ali ne i saglasni u svernu". Naša saradnja s Francuskom, u nizu pitanja, treba da se nastavi uporedo s našim angažovanjem u Francuskoj i EU oko AG (poljoprivredne) biotehnologije (kao i naredne generacije ekološki povezanih pitanja). Obe te aktivnosti možemo

TA JN I D O K U M E N T I

331

izvesti istovremeno, tako da se ta dva skupa prioriteta uzajamno ne ometaju.

Četvrti odlomak: Ovi telegrami potiču iz leta 2009, kada su neki članovi haičanskog parlamenta pokušali da predlože zakon kojim je trebalo da minimalne nadnice na ostrvu budu podignute na 5 USD dnevno. Telegram jasno pokazuje da je ambasador SAD delio stanovište (uglavnom američkih) proizvođača s ostrva, koji su lobirali za zadržavanje nadnica na što nižem nivou.

Datum: 10. jun 2009. PREDMET: HAITI SA STREPNJOM IŠČEKUJE ODLUKU O MINIMALNIM NADNICAMA 1.

(SBU) Sažetak: Odluka Parlamenta da podigne minimalne

nadnice u trgovačkom i industrijskom sektoru nastavlja da zateže odnose između predsednika Prevala (Rene Preval) i članova Parlamenta. Od sredine maja predsednik Preval je ohrabrivao dijalog između članova Parlamenta i privatnog sektora 0 nižim ili postepeno smanjenim nadnicama, što bi omogućilo da Haiti sačuva radna mesta, podstaklo veće investicije i odložilo odgovornost zbog potpisivanja sadašnjeg zakona o minimalnim nadnicama. Predsednik Preval još nije potpisao zakon 1Parlament je ozlojeđen njegovom očiglednom nespremnošću da donese jasnu odluku o povećanju nadnica. Studija koju je naručila Haićanska asocijacija industrijskih proizvođača (ADIH)

332

DŽULIJAN ASANŽ

pokazuje da bi nadnica od 200 haićanskih gurda (HTG) na dan uništila tekstilni sektor i zaključila da će pokušati samo s minimalnom nadnicom od 100 HTG na dan. Predstavnici privatnog sektora su ubeđeni da članovi Parlamenta dobro znaju kakve bi posledice imalo povećanje nadnica po zaposlenost i haićansku nestabilnu ekonomiju. Ipak, članovi Parlamenta insistiraju da se zakon potpiše u obliku u kojem je napisan. Nijedna strana u debati ne želi da bude optužena za ugrožavanje napretka haićanskih radnika. Kraj sažetka. Parlament frustriran Prevalovim oklevanjem 2. (SBU) Neki vodeći senatori su pokazali sklonost ka kompromisu u vezi sa zakonom o minimalnim nadnicama, uključujući predsednika Senata Kelija Bastjena (Kely Bastien). Obraćajući se 8. juna Nacionalnoj skupštini, Bastjen je pozvao demonstrante da se uzdrže od nasilja i ponovio ključni zahtev studenata, koji su tražili od vlasti da oslobode demonstrante koje je policija uhapsila 4-5. juna (Ref. B). Senator Žan Ektor Anakasi (Jean Hector Anacacis) pozvao je na mir, a senator Žozef Lamber (Joseph Lambert) zatražio od demonstranata da mirno sačekaju dok predsednik Preval odluči da li će potpisati zakon o minimalnim nadnicama. Prema rečima glavnog Bastjenovog savetnika, pisci zakona su sa sastanka s predsednikom Prevalom, od 5. juna, otišli s utiskom da je neizvesno da li će on potpisati zakon ili će ga vratiti Parlamentu na ponovno razmatranje. (Napomena: pošto je Parlament odložio odluku malo pošto je Senat početkom maja izglasao zakon o minimalnim

TA JN I D O K U M E N T I

333

nadnicama, od Parlamentajetraženodaponovo podnesezakon predsedniku Prevalu na potpisivanje, posle početka naredne sednice, 8. juna. Preval je imao osam radnih dana ili da potpiše zakon ili da ga vrati Parlamentu, zajedno sa svojim primedbama. Šef kancelarije predsednika Senata Bastjena, potvrdio je 9.

juna političkom savetniku ambasade [,,Poloff“] da je Senat

zaista prosledio nacrt zakona u Nacionalnu palatu prethodnog dana. Kraj napomene.)

Predlagač zakona o minimalnim na-

dnicama, poslanik Stiven Benoa (Steven Benoit) predložio je sastanak s vodećim industrijalcima, u zgradi Parlamenta, 10. juna, tražeći od njih da podnesu dokaze za svoje tvrdnju da bi povećanje nadnica ukinulo njihovu profitnu marginu. 3. (C) Neki autori zakona tvrde da u nacrt zakona ne bi trebalo ubacivati nikakve ,,postepene“ faze ili bilo kakve druge modifikacije. Poslanik Šolze Šansi (Cholzer Chancy) u izjavi za štapu rekao je kako mu nastup predsednika Prevala na sastanku u Nacionalnoj palati 5. juna nije delovao uverljivo i kako nije video nijedan dokaz da bi industrijski sektor imao štete ako bi taj zakon stupio na snagu. Senator Juri Laturt (Youri Latourtue) kritikovao je predsednika zbog nevoljnog konsultovanja Parlamenta po tom pitanju, a senator Erivo (Heriveaux) izrazio je svoju podršku mirnim studentskim demonstracijama, koje su imale za cilj da predsednika Prevala privole na potpisivanje zakona u obliku u kojem je predložen. U razgovoru s političkim savetnikom ambasade, 8. juna, Erivo je opisao svoje neuspele pokušaje u svojstvu predsednika Komisije Senata za javno zdravlje da izmiri studente i univerzitetsku upravu. Rekao je da

334

DŽULIJAN ASANŽ

je pokušao da posreduje u sukobu od 1. juna, ali studentski zahtevi su eskalirali kako su ulični protesti dobijali na zamahu. Žalio je zbog „grubog tretmana“ demonstranata od strane policije, a hapšenje 24 demonstranta je dodatno radikalizovalo studente. 4. (C) Mnogi članovi haićanskog Parlamenta ogorčeni su onim što vide kao neumesno lobiranje predsednika Prevala i predstavnika industrije. Poslanik Sorel Fransoa (Sorel Frangois), koji je glasao protiv novog zakona o minimalnim nadnicama, rekao je 9. juna političkom savetniku ambasade da se čak i autori zakona skloni modifikaciji suočavaju s ogromnim pritiskom javnosti za odbacivanje svih predloženih modifikacija već izglasanog zakona. Na sastanku održanom 1. juna između vodećih industrijalaca i 11 poslanika mnogi od ovih drugih su imali sluha za argumente vodećih industrijalca, ali su rekli da je za to trebalo lobirati ranije, a ne sada, kada je Parlament usvojio zakon. Senatori Erivo i Mišel Kleri (Michel Clerie) privatno su izneli isto mišljenje i naglasili da su nedavni studentski protesti samo povećali pritisak za odbacivanje svih predloženih amandmana zakona. Očekuje se da Preval povuče sledeći potez. 5. (C) Prema proceduri za donošenje zakona utvrđenoj haićanskim ustavom, posle usvajanja zakona u Parlamentu očekuje se da predsednik ili potpiše zakon ili stavi veto, u narednih osam radnih dana. To je primoralo Prevala da povuče neki potez do

TA JN I D O K U M E N T I

335

17. juna. Lionel Delatur (Lionel Delatour), član Tripartitne komisije HOPE (CTMO-HOPE - Komisija za unapređenje poslovnih prilika u haićanskoj hemisferi kroz partnerstvo), u razgovoru s ekonomskim i političkim savetnicima ambasade, od 8. juna (poverljivo), rekao je da su male šanse da predsednik donese zvaničnu odluku o zakonu i da će tražiti od Parlamenta da nastavi dijalog s privatnim sektorom. (Napomena: predsednik Preval je 18. maja poslao pismo predsedniku Senata i Poslaničkom domu u kojem je tražio da Parlament razmotri posledice većih nadnica po zaposlenost i ukupnu investicionu klimu na Haitiju. Kraj napomene.) Preval je trebalo da otputuje s Haitija 10. juna, na Samit PetroCarib (10-11. jun) u Sent Kitsu (Sent Kits i Nevis) ali je ministar spoljnih poslova Direktorata za internacionalne organizacije Azad Belfort obavestio političkog savetnika da je 10.

juna Preval odlučio da na samit pošalje ministra spoljnih

poslova. Istraživanje industrijskog sektora: Rast nadnica uništiće tekstilni sektor 6. (U) Haićanska asocijacija industrijskih proizvođača (ADIH) naručila je istraživanje o posledicama predloženog zakona o minimalnim nadnicama po tekstilni sektor. Autor istraživanja Lermit Fransoa (Lhermite Frangois) intervjuisao je 15 od 25 vlasnika fabrika, predstavnike javnog industrijskog sektora (SONAPI), bankarskog sektora i ADIH, da bi s njima razmotrio posledice nadnice od 200 HTG po industrijski sektor i same radnike, izglede za HOPE II i bankarski sektor. Haićanska tekstilna industrija

336

DŽULIJAN ASANŽ

zapošljava približno 27.000 radnika. Istraživanje je pokazalo da 53% radnika zarađuje prosečnu dnevnu nadnicu od 154 HTG ( 90-200 HTG ili 2-5 USD dnevno). Trideset osam procenata trenutno prima u proseku 218 HTG (skoro 5,50 USD dnevno). Ukupno, prosečna nadnica u tom sektoru iznosi 173 HTG (4.33 USD). Istraživanje naglašava da sadašnja struktura nadnica promoviše produktivnost i važi za konkurentnu nadnicu u regionu. (Napomena: minimalna nadnica za radnike iz Slobodne trgovinske zone na granici DR Haiti iznosi približno 6 USD. Kraj napomene.) Fransoa je zaključio istraživanje procenom da bi utvrđivanje minimalne dnevne nadnice od 200 HTG imalo za posledicu otpuštanje 10.000 radnika u tom sektoru. 7.

(SBU) Izvršni direktor ADIH Gregor Avril i vlasnik fabrike

HOPE II Kliford Apejd (Clifford Apaid) priznali su da je skoro donošenje zakona, zajedno s oslabljenom globalnom ekonomijom, izazvalo gubitak približno 1.000 radnih mesta tokom prethodnog meseca. Zatvorena je jedna fabrika (korisnik zakona 0 HOPE II) dok druge fabrike zatvaraju neke proizvodne linije 1otpuštaju nedavno zaposlene radnike. Prema Avrilu i Apejdu, predstavnici tekstilne industrije, u okviru ADIH, tri puta su se sreli s Prevalom i obavestili više od 40 članova Parlamenta o posledicama utvrđivanja nadnice od 200 HTG, koji su posle toga pokazali razumevanje za argumente tog sektora. Komentar 8. (SBU) Kontroverza oko pitanja minimalne nadnice i dalje se

TAJN I D O K U M E N T I

337

zaoštrava. Neki članovi Parlamenta, naročito Benoa, zahtevaju da predsednik potpiše zakon u obliku u kojem je napisan i odbacuju predloge privatnog sektora za razmatranje izmena zakona ili postepenog povećanja nadnica, makar samo zato da bi se pokazalo da se i njihovi zahtevi imaju u vidu. 9. (C) I posle svih sastanaka Prevala s Parlamentom i privatnim sektorom o tome kako napraviti zakon o minimalnim nadnicama, a da se time ne likvidiraju investicije i spreči otvaranje novih radnih mesta, predsednik nije imao mnogo toga da kaže u suočavanju sa studentskim demonstracijama, koje i dalje traju. Haićanska nacionalna policija (HNP) i Ministarstvo pravde uvereni su da te ,,studente“ finansiraju i mobilišu interesi koji se nalaze daleko van univerziteta; ostalo je nejasno ko podstiče nemire. 10. (SBU) lako je broj demonstranata ostao relativno mali, od 500 do 1.500, HNP je često morala da koristi suzavac i raspoređuje svoje snage da bi smirila masu. lako bi demonstracije mogle izgubiti na snazi krajem akademske godine kada studenti napuste svoje kampove, postoje i zabrinjavajući znaci da bi se demonstracije mogle proširiti. 11. (C) S očekivanim povratkom posmrtnih ostataka bivšeg sveštenika i bliskog saradnika bivšeg predsednika Aristida (Jean-Bertrand Aristide), Žerara Žana-Žista (Gerard Jean-Juste), 16. juna, kao i s predstojećim dopunskim izborima za Senat 21. juna, Haiti ulazi u politički osetljiv period. Vidljiviji i aktivniji angažman predsednika Prevala može biti od kritičnog uticaja

338

DŽULIJAN ASANŽ

na rešavanje pitanja minimalnih nadnica i smirivanje protesta do kojih je zbog toga došlo - u suprotnom, postoji rizik da spirala političkih zbivanja izmakne kontroli. Datum: 17. jun 2009. PREDMET: ODLUKA HAIĆANSKOG PREDSEDNIKA O ZAKONU O MINIMALNIM NADNICAMA 1. (SBU) Sažetak: Haićanski predsednik Rene Preval, posle intenzivnih razgovora s privatnim sektorom i predstavnicima Parlamenta, planira da u Parlament vrati zakon o minimalnim nadnicama, predlažući da u nacrt zakona ubaci postepeno povećanje nadnica u proizvodnom sektoru. Minimalna nadnica od 200 haićanskih gurda (HTG) primeniće se u lokalnim trgovačkim i netekstilnim sektorima. Autori zakona o minimalnim nadnicama izrazili su nezadovoljstvo Prevalovom odlukom i ne veruju da će povećanje nadnica predloženo zakonom, onako kako je sada napisan, značajno oštetiti ekonomski rast ili dovesti od smanjivanja broja radnih mesta. Kraj sažetka. 2. (SBU) Posle nekoliko dana razgovora u Nacionalnoj palati, predsednik Preval je postigao kompromis s predstavnicima industrije i nekim članovima Parlamenta, kojim će se izbeći udar na proizvodnotekstilni sektor na Haitiju. Predstavnici industrije, predvođeni Haićanskom asocijacijom industrijskih proizvođača (ADIH), prigovorili su zbog trenutnog povećanja dnevne nadnice na 130 HTG (3.25 USD) u proizvodnom sektoru, s obrazloženjem da će to uništiti industriju i negativno

TA JN I D O K U M E N T I

339

uticati na prednosti na osnovu zakona o Unapređivanju poslovnih prilika u haićanskoj hemisferi kroz partnerstvo (HOPE II), ukazujući da je istraživanje koje je finansirao USAID pokazalo da bi gotovo trostruko povećanje minimalne nadnice u tekstilnom sektoru na 200 HTG taj sektor učinilo ekonomski neodrživim i da bi, samim tim, dovelo do zatvaranja fabrika. 3. (C) Očekuje se da predsednik Preval vrati zakon u Parlament, sa svojim primedbama, i to 17. ili 18. juna. Prevalov ekonomski savetnik Gabrijel Ver (Gabriel Verret) (poverljivo), rekao je 13. juna predstavnicima ambasade da je Preval napravio dogovor s predstavnicima Parlamenta. Predsednik ADIH Žorž Sasin (Georges Sassine) rekao je 16. juna ekonomskim i političkim savetnicima ambasade da će Preval predložiti sledeće modifikacije nacrta zakona, koje će važiti samo za proizvodni sektor: povećanje sa 70 na 100 HTG u oktobru 2009., dalje povećanje na 125 HTG do oktobra 2010. i na kraju 150 HTG do oktobra 2011. (Napomena: Preval je, navodno, s predstavnicima industrije razmotrio moguće mere koje bi vlada mogla da preduzme da bi smanjila ostale troškove proizvodnje, kao što su subvencije za električnu energiju - to jest, stalno snabdevanje električnom energijom od 0600 do 1800, kao i smanjivanje poreza za dizel-gorivo. [Napomena: mnoge fabrike, usled nedostatka spoljašnje električne energije, prinuđene su da same stvaraju energiju koristeći generatore na dizel-gorivo. Kraj napomene.j Nejasno je da li će biti predloženo da se i te mere unesu u zakon zajedno s predlogom o postepenom povećanju nadnica. Kraj napomene.)

340

DŽULIJAN ASANŽ

4. (C) Većina predstavnika haićanskog privatnog sektora podržava donošenje zakona u oktobru, na osnovu izveštaja da će Dominikanska Republika i Nikaragva (konkurencija u tekstilnoj industriji) takođe povećati nadnice. Član ADIH i vlasnik fabrike Kliford Apejd rekao je ekonomskim i političkim savetnicima ambasade 8. juna da predsednik Haićanske trgovačke komore Režinald Bulo podržava neposrednu primenu zakona 0 povećanju nadnica na 200 HTG u trgovačkim i industrijskim sektorima, kao i postepeno povećanje nadnica u tekstilnom sektoru. Neki članovi trgovačkog i netekstilnog industrijskog sektora, kao što su Bernar Fil-Eme (Fils-Aime), suvlasnik telekomunikacione kompanije Vola, i Riki Hiks (Ricky Hicks), vlasnik haićansko-američke duvanske kompanije Comme II Faut, pozdravljaju zakon o povećanju minimalnih nadnica 1 kažu da njihove kompanije već isplaćuju nadnice veće od onih predloženih u nacrtu zakona. Sasin je ekonomskim i političkim savetnicima ambasade rekao da nadnice u tekstilnom sektoru čine više od polovine fabričkih troškova, dok nadnice u trgovačkim i lokalnim industrijskim sektorima čine približno 12% ukupnih troškova. 5. (SBU) Prevalov predlog modifikacija može biti odbačen u Parlamentu. Ako Preval vrati nacrt do 17. ili 18. juna, Poslanički dom moći će da razmotri njegov predlog 23. juna. Član komisije HOPE Lionel Delatur rekao je ekonomskim i političkim savetnicima ambasade kako je najgori scenario da Parlament vrati prvobitni nacrt predsedniku na potpisivanje. Delatur predviđa da su šanse za takav ishod manje od 15 %.

TA JN I D O K U M E N T I

341

lako je mogući kompromis ugovoren između predsednika i članova Parlamenta (uključujući predlagača nacrta, poslanika Stivena Benoa), Benoova javna kritika Prevalove odluke se nastavlja, a Benoa istrajava u tome da dnevna nadnica od 200 HTG treba da važi i za komercijalne i za industrijske sektore - uključujući tekstilnu industriju. Predsednik Senata Keli Basthen u izjavi za štampu od 17. juna rekao je da stav parlamentaraca koji su razgovarali s Prevalom ne treba tumačiti kao stav celog tela. Prema tome, ne treba polaziti od toga da njegova odluka predstavlja kompromis s Parlamentom kao celinom. 6. (C) Komentar: Izgleda da je Prevalov predlog kompromisa o minimalnoj nadnici prihvatljiv za tekstilni sektor. Ipak, nedavne izjave nekih članova Parlamenta mogu ukazivati na žestoku debatu o tom pitanju kada na red dođu amandmani. Studenti nastavljaju proteste - ponekad mirne, ponekad ne - u prilog povećanju minimalne nadnice u svim sektorima, uključujući tekstilnu industriju. Nedosledni i zakasneli razgovori parlamentaraca s Prevalom i predstavnicima privatnog sektora samo su napravili još veću konfuziju. Pošto su pregovori vođeni samo s izabranim parlamentarcima i iza zatvorenih vrata, nejasno je da li oni predstavljaju većinski stav ili pokušaj ublažavanja tog pitanja da bi se udovoljilo Prevalu i/ ili predstavnicima industrije. Niko ne može sa sigurnošću reći kako će Poslanički dom, koji je prvi na redu, odgovoriti na Prevalov predlog.

342

DŽULIJAN ASANŽ

09PORTAUPRINCE881 Datum: 15. oktobar 2009., 11:49 PREDMET: EFIKASNIJI PARLAMENT JE ZNAK DEMOKRATIJE (odlomci) 1.

(SBU) SAŽETAK: Istorijski diskreditovano zakonodavstvo je

uveliko poboljšalo svoj učinak tokom sadašnjeg parlamentarnog zasedanja, time što je predložiio rekordan broj usvojenih zakona. Prvi put u više godina mnogi parlamentarci razmišljaju o kandidaturi za drugi mandat. Profesionalizacija Parlamenta odvija se naspram pojave novog populizma i sve većeg političkog mešanja u zakonodavstvo. Opšte poverenje u Parlament poraslo je tokom 2009., pošto je zakonodavstvo pokazalo znake ozbiljnosti i zrelosti. KRAJ SAŽETKA. NE TAKO BRZO 7.

(SBU) I pored toga, kako su mediji i posmatrači posvećivali

sve više pažnje zakonodavstvu, parlamentarci su došli u iskušenje da iznose sve relevantnije populističke predloge, kao platforme za stvaranje svog imidža na nacionalnom nivou (bilo u budućim senatorskim, bilo u predsedničkim kampanjama). Poslanik Stiven Benoa je stekao popularnost predloživši zakon o minimalnoj nadnici, koji nije uvažavao ekonomsku realnost, ali je zvučao privlačno nezaposlenim i slabo plaćenim masama. Senator Rudi Erivo, koji je izgleda krenuo stopama Benoa, predložio je zakon koji ograničava komercijalne i stambene rente na neprofitabilnom nivou. Oba predloga su imala negativne posledice po strane investitore i privatni sektor podjednako, ali

TA JN I D O K U M E N T I

343

su zato poslužili populističkom ugledu svojih zagovornika. 8.

(SBU) Sve veća produktivnost i zanimanje poslanika za drugi

mandat znaci su demokratske zrelosti. To doprinosi legitimizaciji jedne institucije koja je među stanovništvom i političkom klasom dugo smatrana nevažnom. Isto Grinbergovo (Greenberg) istraživanje, već pomenuto, ukazuje na bolje opažanje učinka Parlamenta između juna 2008. i juna 2009. Ipak, mnogo toga tek treba uraditi ako se ima u vidu da su opisane promene karakteristične samo za jedno jezgro, dok je ponašanje koje preovladava kod većine i dalje kontraproduktivno. Naredni izbori će pokazati u kojoj se meri nastavljaju neki pozitivni trendovi u razvoju institucija na Haitiju. Zbog najverovatnijeg odlaganja novembarskih izbora može se narušiti mukotrpno stečen krediblitet Parlamenta.

Peti odlomak: Sledeći telegram je napisan ubrzo posle razornog zemljotresa na Haitiju, početkom 2010.

10PORTAUPRINCE206 Datum: 26. februar 2010., 18:34 PREDMET: ODEVNI SEKTOR NAGLAŠAVA ELASTIČNOST HAIĆANSKE EKONOMIJE I (...) (nedovršeno) 1. (SBU) Dve nedelje posle zemljotresa od 12. januara haićanski odevni sektor je obnovio izvoz u SAD, preusmerivši pošiljke na

344

DŽULIJAN ASANŽ

luke u Dominikanskoj Republici. Pre zemljotresa su odevni artikli proizvedeni na Haitiju činili tri četvrtine izvoza zemlje, a u tom sektoru je radila jedna petina svih zaposlenih u proizvodnji. Od osamnaest fabrika u Port-o-Prensu dve moraju da se premeste i izgrade iz temelja; jedna fabrika se potpuno srušila i zatrpala na stotine radnika, od kojih najmanje 300 nije preživelo. Uprkos gubitku radnika i ograničenom pristupu resursima, uključujući električnu energiju, mnoge fabrike su ponovo otvorene i u isti mah izvode manje i srednje popravke, raščišćavanje i rekonstrukciju. Isporuke s Haitija su se obnovile za manje od mesec dana, pa se izlašlo u susret očekivanju kupaca da svoju robu dobiju na vreme. Logistička ograničenja, iako još nisu sasvim rešena, prevaziđena su brže nego što se očekivalo, a sve veća međunarodna podrška namenjena industriji ima za cilj da stvori više radnih mesta i podstakne haićansku ekonomiju. 2. (SBU) Internacionalni investitori, robne marke i proizvođači koji su pokazali interesovanje za proširivanje proizvodnje na Haitiju pre zemljotresa obnovili su svoju podršku haićanskoj odevnoj industriji, koristeći trgovačke odredbe Zakona o HOPE II o bescarinskom izvozu u SAD (videti referenti telegram A). Na najvećem sajmu odevne industrije u Las Vegasu održanom u februaru Trgovački predstavnici SAD (USTR), zajedno sa Gap Inc., Hanes Brands i Udruženjem američkih uvoznika tekstila i odeće, najavili su inicijativu „Plus jedan“ u korist Haitija, pozivajući trgovce odećom na veliko da „kupuju haićansko" i odvoje najmanje jedan procenat svoje ukupne nabavke odeće u korist Haitija. Predstavnici Predsedničke komisije GOH (vlade

TA JN I D O K U M E N T I

345

Haitija) za primenu HOPE (CTMO-HOPE) trenutno se nalaze u Vašingtonu, gde zajedno sa USTR rade na proširivanju mera HOPE. 3. (SBU) Imajući u vidu povećanu pažnju prema Haitiju, investitori ne razmatraju samo mogućnost izgradnje novih fabrika već i stvaranja više radnih mesta u pratećoj infrastrukturi, kao što su snabdevanje električnom energijom i vodom, neophodnim za održavanje industrijskih pogona i slobodne trgovinske zone u Port-o-Prensu, gde se će te fabrike nalaziti, kao i na drugim potencijalnim lokacijama, kao što je Haićanski rt na severu ostrva. Predstavnici velikih kupaca, kao što je Gap Inc. iz Koreje, posećuju Haiti da bi ispitali planove za proširivanje napravljene pre zemljotresa. Svetska banka i MMF bave se lučnim uslugama, imajući u vidu kapacitete za slanje kontejnera s proizvedenom odećom. 4. (SBU) Komentar: Odeća se na Haitiju proizvodi u velikom obimu, s malom marginom profita, niskom osnovom kapitalizacije, a protok gotovine je veoma važan za opstanak posla. Predstavnici industrije su nam rekli da bi odevni sektor imao mnogo koristi od „mekih pozajmica11 u vrednosti od 20 miliona USD, za neposredne potrebe u gotovinskom kapitalu, uz koncesijske pozajmice s produženim rokom otplate i prihvatljivim kamatama neophodnim da bi proizvođači radili s punim kapacitetom, zadržali već zaposlenih 28.000 radnika i proširili proizvodnju u skladu sa specijalnim trgovinskim odredbama Zakona HOPE II. S drugim inicijativama USG za podsticanje

346

DŽULIJAN ASANŽ

odevnog sektora, takav kredit bi bio pozitivan signal za kupce iz SAD, kao i za proizvođače na Haitiju i Karibima, a poslao bi i ohrabrujuću poruku za više od 25.000 haićanskih radnika, koji zavise od radnih mesta u fabrikama odeće a izdržavaju sebe i svoje porodice. Kraj komentara.

Džulijan Asanž (Julian Assange) glavni je urednik WikiLeaksa. Godine 2010. dobio je nagradu časopisa Time za „Ličnost godine po izboru čitalaca“, kao i Sidnejsku mirovnu nagradu, dokga je Le Monde proglasio „Čovekom godine“. Dobitnik je i „Britanske medijske nagrade“ organizacije Amnesty International, kao i Nagrade „Sem Adams“ („Sam Adams“ Award) za „Integritet u obaveštavanju". U februaru 2011. njegova organizacija WikiLeaks bila je nominovana za Nobelovu nagradu za mir, i to posle objavljivanja tri najveće zbirke poverljivih dokumenata u istoriji: avganistanskih ratnih dnevnika, iračkih ratnih beležaka i Kejblgejta. Sa Silet Drajfus (Suelette Dreyfus) koautor je ranije objavljene knjige Podzemlje: Priče o hakovanju, ludilu i opsesiji sa elektronske granice (Underground: Tales of Hacking, Madness and Obsession from the Electronic Frontier, 1997).

CIP - KaTanorM3aiiMja y ny6«MKaiiMjM HapoflHa ĆMĆ/iMOTeKa Cp6Mje, B eorpan

929 AcaH)K II. 821.111-94 ACAH>K, IIy™ jaH, 1971D žulijan A s a n ž : n eautorizovana autobiografija / D žulijan A s a n ž ; preveo Aleksa G olijanin. - B eograd : A lbion books, 2012 (Valjevo : Topalović). - 346 s tr .; 25

cm Prevod dela: Julian Assange : u n au th o rised autobiography / Julian Assange. - T iraž 1.000. - N apom ene uz tekst. ISBN 978-86-89237-00-9

a) AcaH*, IIyuMjaH (1971-) - AyTo6Horpatj)Hja COBISS.SR-ID 192755468

Džulijan Asanž (Julian Assange) glavni je urednik WikiLeaksa. Godine 2010. dobio je nagradu časopisa Time za „Ličnost godine po izboru čitalaca", kao i Sidnejsku mirovnu nagradu, dok ga je Le Monde proglasio „Čovekom godine“. Dobitnik je i „Britanske medijske nagrade“ organizacije Amnesty International, kao i Nagrade „Sem Adams“ („Sam Adams Award“) za „Integritet u obaveštavanju“. U februaru 2011. njegova organizacija WikiLeaks bila je nominovana za Nobelovu nagradu za mir, i to posle objavljivanja tri najveće zbirke poverljivih dokumenata u istoriji: avganistanskih ratnih dnevnika, iračkih ratnih beležaka i Kejblgejta. Sa Silet Drajfus (Suelette Dreyfus) koautor je ranije objavljene knjige Podzemlje: Priče o hakovanju, ludilu i opsesiji sa elektronske Granice (Underground: Tales ofHacking, Madness and Obsession from the Electronic Frontier, 1997).

Fotografija sa naslovne strane: © Rič Hardkastl

www.albionbooks.rs

„Imali smo iskustvo aktivista i volju da se suprotstavimo moćnicima. Nismo imali kancelarije, ali imali smo svoje laptopove i pasoše. Imali smo servere u raznim zemljama. Znali smo da će to biti najsigurnija platforma za “uzbunjivače“ koju je svet ikada video. Imali smo petlju. Imali smo ilozofiju. Igra počinje.“

ISBN 978-86-89237-00-9

9 788689

237009

www.albionbooks.rs