ISIDORA BJELICA TAJNI ŽIVOT P. P. NJEGOŠA ili VLADIKA I DŽENTLMEN
Mom đedu, Dušanu Ðuroviću, uz blagodarenije za sve trenutke Ijubovi i velikoljepija, snijevanja i voobraženija u našoj Crnoj Gori i Bjelopavlićkoj dolini podno Malog i Velikog Garča...
Table of Contents Start
UMESTO PREDGOVORA ILI JEDNA SASVIM INTIMNA ISPOVED ____________________
Nikada nisam verovala da ću napisati i „sačiniti" ovakvu knjigu. Prosto, bilo je previše tema koje sam obradila u mojih trideset knjiga i činilo mi se da se svi drugi bave Njegošem. I tako i jeste. Naspram mnogih zaboravljenih, uprašnjavljelih, Njegoš je ostao u centru pažnje, milošću bojžijom i intelektom nacije, koja je i u doba komunizma i idiotizma uspevala da očuva sećanje na ovog Velikana. Tako je bilo sve dok neko u osvit građanskog rata nije rešio da se Njegoš izbaci iz čitanki jer nije „politički korektan"!? Tako je prvo iz čitanki ispala i drama „Njegoš" mog dede Dušana Ðurovića, a onda su krajem osamdesetih izgurali iz većine, bar BiH čitanki, i samog Njegoša i Gorski vijenac. Tako je pre krvavih događaja i raspada Jugoslavije (paradoksalno upravo je Njegoš verovao u ujedinjenje južnoslovenskih naroda) Njegoš postao „nepodoban". Budući da sam po ocu od Bjelica, i da je moj predak Luka zbog krvne osvete otišao iz okoline Cetinja u Hercegovinu, tačnije na granicu Crne Gore i Hercegovine, pa su se Bjelice nastanile u Vrbici (da ih ni Bog ne pronađe) a da sam po majci od Ðurovića iz Bjelopavlića, razumljivo je da sam kao vrlo mala, kao i ostali u mojoj porodici doživljavala P. P. Njegoša II kao vrh panteona našeg mikro i makro kosmosa... Familija po ocu volela je da u prigodnim prilikama citira odlomke iz Gorskog vijenca bilo da je svadba ili sahrana, da je radost ili kuknjava... Tu u „Crnogorskoj bibliji" je bio odgovor i nauk za sve... Tu su ostali tragovi duhovni plemenskog življenja od kog su ostale samo bajke, mitovi i prezrela sećanja. Od mog dede po majci Dušana Ðurovića, akademika i književnika primila sam jednu suptilniju i kompleksniju i analizu i inicijaciju u delo P. P. Njegoša... Tu pod murvom u selu Grlić, gde je deda otišao u neku vrstu dragovoljnog egzila, posle spaljivanja njegove knjige Miris oskoruša, ispred naše prađedovske kamene kuće ja slušala Njegoševe stihove... Moj deda je imao poseban pristup u vaspitavanju moje sitne, ženske duše... Išao je tu red epike, deseterac i to onaj koji izaziva suze i bol, pa srpske narodne priče i onda Njegoš... Posle kako sam rasla, kako je deda širio literaturu, za koju je verovao da je dobra da se čita u mom uzrastu uvek je tu stajao Njegoš... Stalno mi je odlagao čitanje Luče govoreći da još nisam spremna da je razumem... I zato je prirodno moj interes za Luču bio veći od interesa za bilo koje drugo delo... Tu već u osmoj godini mog života shvatila sam svu tragiku života književnog i pesničkog, budući mi je deda na primeru Njegoševom eksplicitno objasnio sudbinu pisca malog naroda i elitnog jezika... „Zamisli slavu Njegoševu da je Englez, Nemac ili Francuz..." Ponavljao je moj deda, i ja sam shvatila koje su perspektive i mogući odjeci uspeha literarnog bilo kog sa ovih prostora kad takav um ko Njegošev ostaje po margini svetske erudicije. U mojim tinejdžerskim godinama, između četrnaeste i sedamnaeste kada sam najviše pročitala i
saznala, kada sam gotovo raspomamljeno lutala po filozofima, misticima, ezotericima od Predsokratovaca do neomarksista. Kada sam se gubila od Kastanede do Krejkegora, Šopenhauera i bavila se sanskritom, alhemijom, kabalom i mesmerizmom prvi put sam pročitala Luču, sasvim sigurna da mi je ona bliža od Gorskog vijenca koji je moja familija znala napamet... Ma koliko svaki Crnogorac ili Srbin poreklom iz Crne Gore, verovao da zna sve o Njegošu, veoma svi malo znamo - ma kako da je imao kratak život on je tako kompleksan a delo bogato... Ako zavirite u narodnu biblioteku videćete da je o Njegošu pisano mnogo, nekad nadahnuto a nekad prepuno opštih mesta... Govoreći o Njegošu poneko je mislio da tako stavlja sebe u besmrtnike, a poneko da tako ukazuje i na svoju veličinu... Ta potreba za dizanjem literarnih spomenika često je dovela do uprošćenja iliti simplifikacije mistične ličnosti Vladike Rada... Retki su pisali o njemu nadahnuto kao Isidora Sekulić koja je prešla crtu intelektualne pristojnosti (kako je verovala tadašnja intelektualna elita) i prosto je pod naletom ogromne ljubavi posle mnogo vremena (od Ðakona Bogorodične crkve) otvorila svoje srce i izašla iz suve i rigidne naučnosti... Posle Ðilasovog napisa u kome je napada za idealizam i nekritičko mišljenje, posle pisma koje je Ðilas poslao preko svoje sekretarice Dragice Vajnberger Isidora je spalila svoj drugi tom o Njegošu... Tako je nestala jedna velika tajna i knjiga ljubavi... Tito je hteo celu stvar da izvadi pa joj je poslao novac i kaput. Kaput je uzela, novac vratila. Da se pošiljalac ne uvredi... Knjiga duboke odanosti, drugi tom tako je nestala u vatri. Kao i svaka intima bila je previše za komuniste... Posle mnogo vremena, posle duboke i snažne promene u sebi Ðilas će napisati ogromno i jako zanimljivo delo o Njegošu... Možda i najiscrpnije i najhrabrije. Danas je bez te dve knjige nemoguće prodreti u suštinu Njegoševu... Na neki način ta Ðilasova iscrpnost, gotovo manijakalna predanost temi bila je i posledica krivice za odlazak u prah drugog Isidorinog toma... O Njegošu su pisali mnogi domaći i strani autori. Pesnici, vladari, mistici, istoričari... Svi ti tekstovi u ovoj ili onoj formi pokušavaju da objasne njegovu pojavu i delo, tako neočekivano u to vreme na tom mestu... Iza P. P. Njegoša je kao što je ostalo mnogo legendi, priča, anegdota, zagonetki a ostala je i poneka tajna... Na neki čudan način Srbi su narod koji se plaši Tajni više nego neprijatelja i nesreće... Tajne, razrešene i otvorene mnogo češće uzvise nego što unize... One otvore svetove koji obogate ličnost i daju valere prostim bojama... Tajne su najčešće i uzrok svađa, mistifikacija pa i brutalnih laži i kleveta na našoj suženoj i neplodnoj intelektualnoj zemlji... Kada se nešto skriva onda se pretpostavlja da se tu ponešto namerno preskače i izvrće... Sećam se kada sam imala deset godina... Išla sam kući kroz Ulicu Jug Bogdana sa kikicama i malim torbakom na leđima... Društvo su mi pravili moji multinacionalni drugovi iz škole, jedan od njih Ahmed Burić (danas novinar u Sarajevu) dok smo se približavali raskrsnici sa Sutjeskom ulicom, u kojoj sam stanovala, počeo je da me začikava zbog mog crnogorskog porekla i da mi kezeći se tvrdi da je „vaš Njegoš kurvar i umro od sifilisa". Imala sam neku vrstu nervnog sloma i briznula u plač... Majka me umirivala celih pet sati objašnjavajući da nema čoveka velikog ni slavnog na koga u ovom svetu nije pokušano da bude bačena ljaga... Ali moj drug Ahmed se nije mirio i tako mali pokušavao je da me uveri gde je sve i kako Njegoš provodio vreme po bordelima... Preko ovog bizarnog slučaja koji je izazvao tektonske poremećaje u mojoj ličnosti ja sam se susrela i sa svom kompleksnošću multikonfesionalnog Sarajeva kao i činjenice da je u nekim kućama i tih sedamdesetih, toliko godina posle smrti Njegoševe i za života Titova, neko namerno gajio tako vulgarno sećanje na crnogorskog vladiku... Danas kada sam zaboravila više od dve trećine mog života i kada se približavam godinama u kojima je Rade Tomov umro, sećam se te scene, plača kao i izraza tog mog druga, koji je kako verujem tada imao i dečačkog sentimenta prema mojoj ličnosti... Kada sam bila tinejdžerka neposredno pred izlazak moje prve knjige Prvi probuđeni prisustvovala sam jednoj bučnoj raspravi dedinih prijatelja akademika književnika u kojoj se raspravljalo da li je ili nije Njegoš bio mason? U Italiji tačnije
Veneciji prisustvovala sam jednoj zanimljivoj tribini povodom njihovog pesnika Tomazea gde sam prvi put saznala da je ovaj pesnik bio gotovo opsednut Njegošem prvo kroz obožavanje, potom kroz osporavanje i da je on u svojim pismima, pamfletima i knjigama prvi i objavio za Njegoševu fascinaciju plesačicom Florom kojoj je posvećena pesma oko koje će se posle isplesti neverovatne kontroverze... Tri godine kasnije u jednom internacionalnom društvu u Kembridžu morala sam da se svađam zbog crnogorskog običaja da drže turske glave nabodene na kolac i činjenice da Njegoš iako kulturan i napredan nije to ukinuo... Tri meseca kasnije u mestu San Lorenco de Eskorijal sa jednim španskim aristokratom vodila sam bučnu raspravu o tome da li je Njegoš bio pod uticajem bogumilstva... O političkoj poziciji Njegoševoj i njegovom određenju prema Srpstvu i drugim južnoslovenskim narodima još uvek se danas u Crnoj Gori vode bitke i svi ga s pravom svojataju... Dao im je svima povoda i argumenata... U duhu opskurija koje često napadaju velikane kako tad tako sad pročuo se čak i trač da je Njegoš strani špijun... Ova knjiga nije ništa drugo nego mali brevijar koji se bavi kontroverzama oko P. P. Njegoša. Neki mnogo umniji ljudi davno su pokušali da daju odgovore na tajne, drugi su se trudili da tajne njeguju... Da li je Njegoš voleo ikada ijednu ženu i šta se stvarno dogodilo sa plesačicom Florom? Da li je bio cicija? Kakav je bio njegov politički i ideološki kurs...? Da li je ili nije Sima Milutinović falsifikovao testament Petra Petrovića I Njegoša? Da li je bio mason i šta je u ezoteričnom smislu značenje Luče mikrokozme. U koja je ezoterična društva bio iniciran i da li je bio teozof? Šta su stranci pisali o Njegošu i zašto su ga volele najpametnije Srpkinje Isidora Sekulić, Anica Savić Rebac i Ksenija Atanasijević...? Ovo je mali brevijar tekstova koji se tiču ovih kontroverznih tema i mogućih odgovora... Ovo je knjiga koja nudi dugo skrivane tekstove, neke čak nikad ni štampane... Ovo je prosto moja potraga za Njegošem, najumnijim i najlepšim Crnogorcem svog vremena...
P. P. NJEGOŠ I ŽENE
P. P. Njegoša su žene obožavale. A kako i ne bi? Lepši i pametniji od svakog sledećeg muškarca, Njegoš nije samo mamio uzdahe svojih Crnogorki nego i najlepših svetskih dama svog vremena. Nikad ni za kim u mantiji žene nisu toliko žalile kao za Njegošem. O njegovoj lepoti, duhovitosti, muškosti i pameti šaputalo se od ruskog do talijanskog dvora. Zbog njega su žene prolivale suze i zaboravljale sve ostale. Za to ćete naći potvrdu kojim god arhivskim putem krenete od njegovog sekretara Medakovića ili pisama Ljube Nenadovića pa do stranih putopisaca koji su glas o njegovoj nadnaravnoj lepoti proneli i u svoje zemlje. „Pomoru" dama u Beču, Petrogradu, Veneciji, Trstu, Kotoru i o njihovoj potpunoj pomućenosti mozga, govore mnogi svedoci i zapisi. Bilo je dovoljno da se Njegoš pojavi a da su žene prosto omađijane... Neke su mu pisale pisma i zaludno zakazivale sastanke, druge se bacale pred noge namirisane i blede pokušavajući da dodirom njegove crnogorske nošnje prekrate muke, treće pretile samoubistvima i svim vrstama žrtvi... Nekima je bio dovoljan pogled, a neke su izmišljale cele zaplete i avanture... Volele bi ga one i da nije bio tako rečit i pametan... Zbog lepote, visine i pogleda... A zabeleženo je da kada je pričao priče o svojim Crnogorcima morao je zastajati zbog ženskih uzdaha i pitalica... Način na koji je kako to Ðilas najeksplicitnije kaže Njegoš uvučen u mantiju, učinio je od njega na izvestan način prinudnog monaha. On se tome nije nadao ali je to s ljubavlju nosio. Zasigurno, a o tome se može suditi na dva načina. P. P. II Njegoš nije bio svetac, ali je bio genije... A genijalnost posvećuje... Oni koji ga nisu voleli zamerali su mu što nije svet a nosio je mantiju. Oni koji su ga u nepoznavanju obožavali prilepljivali su mu svetost koju on ne bi voleo... U tom nerazumevanju distinkcije između sveca i genija, je i ona poslednja misterija skrivena i neshvaćena kada je u pitanju ovaj crnogorski vladika i pesnik. Kada je pašinica videla Njegoša koji je sa njenim mužem došao da potpiše ugovor u Dubrovniku uzdisala je i rekla da u njihovoj veri ne bi „traćili" takvog lepotana i stavljali ga u mantije već bi imao harem... Te dame koje su volele Njegoša na ovaj ili onaj način trudile su se da ga upiju, osvoje, prisvoje na sve načine... Isidora i Ðilas pisali su sa najviše smelosti o ovoj temi... Isidora iz preterane ljubavi i tihe opsesije da Njegoš nijednu nije voleo jer sebi ravnog uma nije ni sreo... Tako apofatički projektujući sebe kao „Njegoševu posmrtnu ljubavnicu", Ðilas u svom dubokom ateističkom osećanju sveta, trudeći se da na taj način približi sebi genija koji je „verovao" i „voleo" na poseban način...
ISIDORA SEKULIĆ Tragovi Ijubavnog života (NJEGOŠU) Pre no što zapeva, pre no što ućuti, mora pesnik živeti. Gete Ljubav muškarca,
život muškarca, posebne su stvari. Lord Bajron Narodna reč kaže da niko ne može sakriti troje: sirotinju, kašalj, ljubav. Od prvoga svoga pisma pa do testamenta, Vladika Rade je mogao sakriti siromaštvo svoje i naroda. Bilo je kada je u Primorju zajmio i dugovao bednih 20 forinata. U Primorju su mu prodavali okovratni krst i lanac. Osman-paši je pisao s grcanjem: „Nemam! Siromah sam." U pismu Crnogorcima: „Izmolio sam, isplakao sam od Rosinskog cara pomoć." - Teško kašljanje tuberkuloznog bolesnika zabeležio je Ljuba Nenadović. O tome je pisao đeneral Ðorđe Stratimirović, i italijanski književnik Karara. Jedno lekarsko svedočanstvo kaže: „...ima (kod Vladike) i aneurizma, proširenje srčane žile, od teškoga kašljanja". - Ali ljubavni život Vladičin sakriven je. Sakriven bio i ostao - kaže se. Da li? Mi mislimo da je skriveno ono čega verovatno nije bilo. Nije bilo velike romantične ljubavi, one sa tihim, divno tananim počecima, i sa neizbežnim krajem ili normalno ljudskim, ili tragičnim, ili do groba melanholičnim. Nije bilo one jedine žene koja bi bila opila u čoveku i telo i duh. A ono čega je bilo, to nije potpuno skriveno, iako je sve od iskidanih i anonimnih tragova. Ljubavni život vladičin je bio ljubavni život monaha; telesna glad, strast koja ostaje u nizinama telesnoga života. Sv. Avgustin je ostavio ispovest: Amabam pulchra inferiora et ibam in profundam. Sažeto kazana telesna glad monaha: ljubav koja ne bira, ljubav za nisko, za brutalno, za dno ljubavnog života. Oduče se ti ljudi, monasi, od ideja, od iluzija bračnih sreća. Zar nema u Homera stih: "Kamo sreće da sam ostao neženja i bez dece." Rimski imperator August ponavljao je rado taj stih: bio je nesrećan sa ćerkom i unucima. Mi smo uvereni da ni Vladika Rade, ni pesnik Njegoš nikada nije uzdahnuo za brakom. Žena je za njega bila ljubavna noć, s tim da žena ta ne sme biti Kalipso (Homer, Odiseja) koja, ležeći u postelji s Ulisom, koji će je sutra ostaviti, prestane biti ženka, i preporučuje mu, uči ga, da uvek dok brodi gleda da mu Veliki Medved bude s leve strane. Bivala je žena pesniku Njegošu još i san-vila-sećanje, lirika sećanja i vizije. Ali, u suštini, telesna želja. Možda će se, končić po končić, nekada i sastaviti konac za prolaz kroz labirint ljubavnoga života najlepšega Crnogorca. Ali labirint taj neće odvesti u tajnu koju bi radoznali želeli: u onu jednu, veliku idealnu ljubav koja bi spadala u suštinski život Vladičin. Nije je bilo, nije se mogla razviti. Zar Vladika, zar Crnogorac da ponovi istoriju Frančeske i Paola, ili Antonija i Kleopatre? U životu Vladike Rada žena nije mogla biti potpun čovek, pravi element sreće, sukoba, tragedije ili doživotne melanholije. Mogla je žena u Crnoj Gori biti junak - ali samo prema Turčinu, ne prema Crnogorcu. Pri boju, uglavnom, samo nositi džebanu i hranu. Ima kratka crnogorska priča: Miloš Grudičin otskače od megdana da otera ženu koja je došla da mu pomogne. (U narodnoj pesmi, Strahinjić ban zove ženu da mu pomogne) U Vladičinoj pesmi „Čardak Aleksića" imamo Ružu Lekovića, ženu hrabru i odlučnu, koja će, ako ne savladati, onda, po ženski, osramotiti muškarce - naravno, Turke. U poćeru pošla za Turcima, Te s dvojice skinula oružje. Ubistvo, samoubistvo, ne vrši se u Crnoj Gori žene radi, sem ako bi žena bila naročiti simbol ili zaloga porodične časti. Međutim, žena, u poeziji Vladičinoj, vrši samoubistvo, ali od jada zbog poginuloga brata; ubija se zbog ljubavi koja je velika čistim ponosom i duhovnom tugom. To je način da žena nešto visoko duhovno i moralno podeli sa muškarcem. Nešto slično imamo kod starih Grka. Kad je Grčka već imala tragediju, imala u umetnosti, u poeziji, i Elektru i Ifigeniju, i Alkestis i Antigonu, sve plemenita bića, ali same žrtve za muškarce, brata, oca, muža - u to je vreme u Grčkoj muškarac uglavnom, sve duhovno delio i uživao s muškarcima. No, što još nije bilo društvena pojava, ili običaj,
bilo je, i u Grčkoj i u Crnoj Gori, bilo je već pesma i ideja pesnička. („Pesnici su nepriznati zakonodavci u životu" - reč je engleskoga pesnika Šelija.) Zar nije i kod filosofa Platona žena, Diotima, učesnik u filosofskom raspravljanju, rečit, mudar, plemenit učesnik? Vladika Rade, kao pesnik, nije zaboravio ženu. Najlešpa lirska mesta, nekoliko vanrednih metafora, inspirisala je žena - ali, lepa mlada žena, telesna žena. U junačkim pesmama, vrlo retko, i žena je podatak iz crnogorskog junaštva, ali samo podatak... Kako onda zamisliti da Vladika čovek gine i mre od ljubavi za ženom! Izgarao je Vladika zbog izgubljenih ostrva u Skadarskome blatu, i zbog srušene karaule. Ruskoga imperatora je „obožavao". Slao svoju „plamteću" ljubav knezu Aleksandru Karađorđeviću. Vuka Karadžića je „dušom ljubio", zato što su Vuku „srpstvom disale grudi". Pisao je pesme carevima, ministrima, Gagiću. Umiljavao se zverskom Osman-paši, ne bi li mu srce čoveka napipao. Šta je ostajalo za žene? Malo, i srca i vremena, iako i na Prčanju, i u Perastu, i u Dobroti, i u Kotoru govore: „Imao je Vladika ovđe ljubavi." Otimaju se i sad o Vladiku. Morali su nekada svaki vreo pogled njegovih očiju pamtiti i pisati kao ljubav. Ali detalja nema, imena nema. - Što krijete? Ako se zaista stradalo od ljubavnoga jada, moralo se to znati, ne da se to sakriti! - govorimo mi. Bokelji se smeše: „Kaluđer je bio, pa Gospodar, pa Crnogorac, zato se ne znade... A i što ćemo brez nevolje kazivat imena našijeh cura i gospoja." Na Cetinju, ako zapitate, presecaju strože: „Kako biva i jest kod svijeh nas muških, eto...", energično brane od ženskih komplikacija velikoga Petrovića. Ako je neki pismen serdar ili perjanik što znao i video, vaistinu mu nije padalo na um da to zapisuje kao podatak za istoriju. Žena može u pesmu, ljudi su za istoriju. „Dokumenatah slabo se kod nas nalazi" - pisao je Vladika Rade kad je tragao za životom Šćepana Maloga. Dokumenti o Vladičinu ljubavnom životu više su utirani, i više su se utirali, no ikoji dokumenti crnogorskoga života. Utirali su se sami, jer su činjenice bile posejane na sve strane. Za najmanju ljubavnu idilu trebalo je otputovati. Utirali su ih ljudi, jer je Vladika bio vladika, jer se dobar glas Petrovića morao čuvati. Suviše, na Cetinju je važio od Vladike potpisan „Zakonik" koji je propisivao smrtnu kaznu ako se mimo braka „učini dijete". Pisao je Vladika, u takvom jednom slučaju, u Kotor, „radi đevojke Dafine, kojoj je neki Stijepo Franićević", kaže u tekstu Vladika, „nasilnim načinom uzeo vjenac, ili da reknem, koju je rastljenio"... Kud nađe, kud ga je tražio, izraz rastljeniti! Vladičine ljubavi nisu bile ni ljubavi života, ni ljubavne veze, nego kurjačka glad i zasićenje. Kad nije mogao drugo, on je, kako kaže narodna: uz Anđu oči prislanjao. Kad je smeo, halapljivo uzimao i krao ljubav. U jedinoj ljubavnoj pesmi njegovoj koja nam je ostala, on ljubav zove „noć". U poeziji svojoj uopšte, ako je što kazao, smeo i hteo kazati, to su bile žene lepotice telom, vile, žene-vizije muškarca, ne ličnosti, ne duhovna bića. Mahom su bezimene, ili nose samo ime bez prezimena. Imamo u „Pohari Žabljaka" (pesma u zbirci Ogledalo srpsko) dizdar-aginicu, koja mužu kazuje san da će „Vlasi Žabljak poharati". Imamo u „Boju na Martiniće" (pesma u istoj zbirci) mladu popadiju, koja takođe priča poetskim i divnim jezikom san o „sokolu popu Radoviću". Imamo u „Čardaku Aleksića" pomenutu junakinju Ružu. Imamo u Gorskom vijencu Mustaj-kadijino ljubavno fantaziranje o Fatimi: „oči su joj dvije zvijezde", „usne su joj ružom uždene", „bjele ruke krila labuda", Blago odru na kom počine! Imamo, opet u Vijencu, viziju, upravo pričanje kroz san Vuka Mandušića o mladoj Crnogorci; pa zanos Vuka Mandušića za tuđom snahom. I, kako kaže, da nije devetostruki kum Milonjiću, Bih mu mladu snahu ugrabio, Pa s njom bježo glavom po svijetu. I, kako dalje kaže, rasplakao se junak Mandušić Vuk „ka malo dijete" nad divnom ženom koja
oplakuje pokojnika. Isti Vuk Manduši ć, neki stručnjak za snahe, drukčije zbori kad je reč o njegovoj snasi, koja se pomamila, vrag ušao u nju, ali on ju je na crnogorski način izlečio: Te ja uzmi trostruku kandžiju, Uženi joj u meso košulju; Vrag uteče nekud bez obzira, A ozdravi snaha Anđelija. Imamo, najzad, čuvenu u Gorskom vijencu sestru poginuloga Batrića, koja ima prezime, doduše po bratu, koja ima srce i dušu da kaže nešto krupno, ima usta za koja ne čujemo da li su rumena i jedra, nego su tu da govori na njih ličnost, prava velika tragična figura klasičnoga stila, koja će, dosledno rečenom, sama sebi smrt zadati... To je galerija žena u poeziji Vladike Rada, to su, donekle, Vladičine ljubavne „ispovesti". A odnekle velika poezija: raspon od lirike do tragičnoga u svemu što je čovek, pa i kad je taj čovek žena. Preovlađuje, naravno, žena stihija, uzbudljiva, razbludna telom, podžegač polne strasti u čoveku. Ponekad iz Vladičine mirne erotike, kad „gleda ljepotu", iskoči retka slika i reč. Mandušić kaže o onoj tuđoj snasi: Kad je viđu đe se smije mlada, Svijet mi se oko glave vrti. Kulminacija Mandušićeva doživljaja ipak zalazi u noć: No me đavo jednu večer nagna, U kolibu noćih Milonjića. Snaha se diže, jer misli da svi spavaju, češlja kosu „niz prsa", i, srećom po Mandušića i poeziju, počinje naricati. Svršiće se time da Mandušić zavidi mrtvome deveru Andriji što ga takve oči i takva usta oplakuju. Sa visokom poetskom umešnošću pesnik tu daje vanredan preplet emocija u čoveku: lepa žena, u jednom ritualnom, skoro svetom aktu, smiriće, rasplakaće muškarca i junaka: Tuži mlada, za srce ujeda, oči gore živje od plamena, čelo joj je ljepše od mjeseca, a ja plačem ka malo dijete, blago Andri đe je poginuo, divne li ga oči oplakaše divna li ga usta ožališe. Ponavljamo: znao je ovaj fini pesnik šta je fina erotika. Ali lirsku pesmu kao takvu nije negovao. I, mi, ne žalimo što nije. Prema ženi Vladika je stojao, silom okolnosti i ostao da stoji, kao svaki Crnogorac, onoga vremena. Po svemu ravni, ravni su Crnogorci - i prost Crnogorac i Vladika - ravni su i u neodoljivoj i prirodno automatskoj radosti od života. Kao širom sveta primitivni brđani, po pustim klancima i divljim survinama, i Crnogorci onoga doba nemaju širok tok razvoja, nemaju raznolikih dužnosti, nemaju raznolikih zabava, zbog čega im žena zalazi u život i rano i mnogo, ali bezmalo isključivo s telom, noću, na odru. Predanje kaže za Crnogorce da su „zmajevo koljeno". Obitavaju sa ženama, neku traže i pamte, ali ne pišu ljubavne pesme ni ljubavna pisma. Crnogorac ima idealan pa i tragičan zanos za rodni
kraj, za slobodu, za staru slavu, za pleme i sina - ali, čuli smo maločas, zanos prema ženi dolazi od pijane krvi. Vladika Rade ima idealan i tragičan zanos za Kosovo, za Obilića kao ideju junaštva i poštenja, za Crnu Goru, za srpstvo; i, na suprotnom kraju stvari, kao Geteov Ganimed, nosi u sebi „večnu toplotu" od svetskog Stvoritelja mu datu, i zato ima idealan zanos za besmrtnost duše, za tajne kosmosa. Na jednom kraju: Gospodar Crne Gore i sveštenik-monah; na drugom: poet i mislilac filosofskoga pravca - između toga dvoga teško je bilo smestiti ženu makar kao deo romantike jednog složenog i teškog muškoga života. Ni idealna žena, ni fatalna žena. Sem da je već pred smrt, u Napulju gde je još poslednji put bio i živ i slobodan - da se tu sav pokorio nekoj velikoj iluziji. Austriski đeneral, Srbin Ðorđe Stratimirović, prijatelj Vladičin, pisao je pošto je video Vladiku u Veču, pri poslednjem vraćanju njegovu u Crnu Goru, 1851-ve: „Sasvim je oslabeo, i od teške bolesti, i od jedne velike ljubavi." Ne bi uostalom bilo čudo: trideset osam godina svega. Pa zatim, na smrt osuđeni tuberkulozni dokle god ne padnu u postelju, potpuno skrhani, otimaju život, ispunjavaju ga pravim i uobraženim sadržinama. Počinju se lepše odevati, prave poznanstva, idu na večere bez apetita i u groznici, govore o planovima i ponekad veruju u njih. Godine 1850-te, putnik inostranac zabeležio je da je Vladika hodao u neobičnom crnom svilenom kostimu - postoji i crtež o tome - i da je „ličio na venecijanskoga plemića". A ona „velika ljubav", da li u Napulju, ne znamo; da li ju je Stratimirović pomenuo posle neke Vladičine ispovesti, ne znamo. Najverovatnije je da i to ide u maštanuv teško tuberkuloznoga. Ili je Stratimirović nešto načuo, nešto slutio, nešto izmislio, da bi u svojim Uspomenama ulepšao priču o životu jednog velikog mučenika. Istina je da je Vladika u Napulju mnogo išao u društva; još se, po kazivanju Ljube Nenadovića, „držao", bio predmet pravog maženja od strane ljudi i žena. U Pompejima je njega radi otkopavan jedan deo zasutoga grada. Istina je da Italija ima divnih žena telom, i stilom pokreta. Ali po svedočanstvima Ljube Nenadovića, koji je s njim bio u Napulju, i pratio ga na povratku kroz Rim, i do Firence -Vladika nije izgledao zaljubljen; mučio ga je kašalj, i teška briga: Omer-paša koji se, s regularnom vojskom, posle Bosne i Hercegovine, spremao na Crnu Goru. Za Napulj je vezana čuvena Vladičina kletva Omer-paši, i krik: „Ne da mi na miru ni umrijeti!" S druge strane opet, biva da veliki ljudi, puni briga i teških odgovornosti, tek pri umiranju zavole ženu; ili se sete, zapravo stignu da se sete neke žene koja nije badava prošla kroz njihov život. Možda je u Napulju došlo do toga da neka kulturna i fina Italijanka povuče nekuda naviše Balkanca i poluvarvarina, povuče ga naviše uprkos tome što je on obično bio onaj koji druge diže naviše. Možda je jedared zaista sa živom ženom pošao u one vilinske visine o kojima je maštao u prvoj svojoj erotičnoj pesmi, i bez koje, bez vile, neće biti ni ona jedina, ona krajnje seksualna njegova ljubavna pesma. Kao što je već pomenuto, nađena je ta pesma, i šezdeset dve godine posle Vladičine smrti, u Boeanekoj vili, 1913-e, objavljena. Naslov pesme je „Noć skuplja vijeka". Kako se zadržala i zaostala? Je li istina da je kralj Nikola spalio neke hartije Vladičine - pesme, hroniku, prepisku - spalio radi dobrog glasa svoga velikoga pretka, pa je iz te zaostavštine umakla jedna pesma? Da li je pesmu Vladika ostavio tako da se nekada posle nađe? Da li nije imao duše da je uništi dokle god je mogao da je čita? Da li je to pesma iz predsmrtnih, napuljskih dana? Na sve to ide jedan odgovor, možda: Sluh i duša, u nadeždi plivajući, tanko paze. Rasprsne li pupulj cvjetni, ili kane rosa s struka, Sve to sluhu oštrom grmi... Zatrepte li tice krila u busešu guste trave Strecanja me rajska tresu, a vitlenja muče glave. Trenut mi je svaki sahat - moje vrjeme sad ne ide Sile su mi na opazu, oči bježe svud da vide. Dok evo ti divne vile...
Scena, zamisao, potpuno ista kao u prvim erotičnim stihovima dvadesetogodišnjega ili još mlađega pustinjaka cetinjskog, samo što sada scena neće preći u alegorije o Dušanu i Karađorđu. Zavid'te mi, svi besmrtni, na trenutak ovaj sveti! Ustav, luno, b'jela kola, produži mi čase mile, Kad su sunce nad Inonom ustaviti mogle vile. Prelesnicu kako vidim, zagrlim je ka Bog veli, Uvedem je pod šatorom k ispunjenju svetoj želji. Pod zrakama krasne lune, pri svjećici zapaljenoj Plamena se spoji duša ka dušici raekaljenoj. I celivi božanstveni dušu s dušom dragom sliju Ah, cjelivi, Bože mana, sve prelesti rajske liju. Što je nebo zemlji dalo, na usne joj stah sisati. Sovršenstvo tvorenija - tajanstvene sile Bože Ništa ljepše nit' je kada, niti od nje stvshrit može. Malena joj usta slatka, a angelski obraščići; Snježana joj prsa krugla, a strecaju svetim plamom, Dv'je slonove jabučice na njih dube slatkim mamom. Crna kosa na valove niz rajske se igra grudi O divoto čudo! smrtni ere sada ne poludi! Pesma monaha. Ali monah je veliki pesnik; ujedno čovek nikao iz plemenskoga života, gde nagoni još mogu da zadovolje čoveka ludim užršanjem i srećom. Stihovi odaju nešto pračovečansko i pramuško; iz doba mita, i doba poezije o polnom spajanju. Čitalac se seti drevnoga mita o Gilgamešu: Gilgameš reče mu, lovcu: „Idi, lovče, i ljubavnicu povedi, I kad stoka pođe na pojilo, neka se gola svuče, da bi on (Engidu) uživao, kad je vidi, doći će joj blizu: i onda ga više neće poznati stoka koja je na njegovu polju rasla. Čitalac se takođe seti praoca Jakova: kao mlad plemenski starešina, uveo je pod šator Leju u „svetoj želji", i, kako kaže Tomas Man, veliki pisac ogromnoga romana o čovečanstvu, kaže o Jakovu i Leji u njihovu „noć skuplju vijeka": „I dogodi se devet puta..." Stihovi se Vladičini u onoj pesmi ređaju malo ispreturano: pesnik je opijen, pijan, kurjački gladan. Ni ta žena, naravno, nema ličnoga lika, ima samo delove tela. Igram joj se s jabukama - dva svijeta srećna važe K voshištenju besmrtnome lišenika sreće draže. Znoj lagani s njenom kosom s zanešene tarem glave; Druge sreće, malo važne, za nju bi da i sve slave! Ne miču se usta s ustah - cjeliv jedan noći cjele! Svezala se dva pogleda magičeskom slatkom silom, Kao sunce s svojim likom kada leti nad pučinom... Luna bježi s horizonta, i ustupa Febu vladu -
Tad iz vida ja izgubim divotnicu moju mladu. Zar treba još tražiti neku Vladičinu ljubavnu ispovest, neka ljubavna pisma? Tu je velika ispovest, i pismo kakvo je retko koji ljubavnik napisao. I tu je ujedno i ljubavna poezija, koja „važi" čitavu svesku ljubavne lirike. Monaška pesma, bestidna i razbludna, ali pesma velikoga pesnika: san na početku uvodi, san na svršetku rastvara sve. Zar nije i tragedija tu: „lišenik sreće" srče i guta blaženstvo tela kao ona halapljiva tičurina što se zove nesit; i, „lišenik sreće", na početku i na kraju ima samo san i iluziju. Čitalac, dok pesmu čita, boji se da poludelo telo ne nagoni na jezik još više no što je već; mesto toga se promoli veliki poeta da kaže genijalnu i prečistu sliku: „pogledi se vezuju kao sunce sa svojim likom na morskoj pučini". Čitalac Vladičine pesme čini još nešto: pročita veliku ljubavnu pesmu Laze Kostića Santa Maria del la Salute. Dve vrlo različite i vrlo slične pesme. Imali smo, imamo dva velika „plamena" poeta. Analiza Vladičine pesme još nije dovršena dok se ne ukaže da u toj razbludnoj pesmi tri puta dolazi pojam svetosti. „Sveta" je želja sjedinjenja čoveka i žene u ljubavi; „svet" je taj trenutak; „sveti" plam bije iz grudi zaljubljenih, ljubavno zanesenih. Da, Vladika Rade nikada nije mogao bez težnje u visinu, bez ideala stabiliteta, vezivanja svega čovečnog za sveto, za večno, za božansko. Luča mikrokozma plamti visoko u vis. Zemlja i zemaljski život je „snoviđenije". Ali duh čovečji je preegzistovao i postegzistovaće; on je zato u svemu što se na zemlji zbiva: garantija da u svemu čovečanskom ima neki smisao koji je večnosti potreban. Posle svega zemaljskoga i telesnoga, duh se vraća u stabilitet. Kao francuski mislilac Men de Biran, Vladika Rade je imao potrebu uvek da „se uhvati za nešto što ostaje". U svojoj razbludnoj ljubavnoj pesmi uhvatio se najzad za san: snovi ostaju, jer su oni duhovni, sveti. Klasična Crna Gora bila je klasična zemlja muškaraca. Dinastija nema direktnih naslednika, jer uz vladara nema vladarice, Komedija u Crnoj Gori bila je muška. Igrao ju je muški, do krvave glave, Šćepan Mali; tragedija u Crnoj Gori bila je skoro bez izuzetka, svakad muška. Muška je bila i tragedija Vladike Rada. U Napulju, mrtav bolestan, posle vesti da Omerpaša ide na Crnu Goru, on se svečano oblači, meće sve ordene, paše mač, oprašta se od velikaša i lepih žena, možda i od „velike ljubavi", i kreće na Cetinje da umre sam, bez žene i njene ljubavi, čelom okrenut Omer-paši. U testamentu Vladičinu, u rečima upućenim Bogu, nema jadanja zbog šturog života bez ljubavi, bez žene i poroda. Ima muška radost što ga je Bog umom i telom uzdigao „nad milione". Bogu zahvalnost. narodu zapovest, smrti gotovost. „Ostalo je ćutanje" (Hamlet), pa su i žene u njegovu životu ćutanje. Za razliku od Isidore, Ðilas briše svaki trag romantizma i mogućeg duševnog angažmana oko neke žene. Izvanredno zataškan, njegov tekst na tu temu sugeriše jedan meta-mačizam u kome daje prostor i priziva mogućnost da je Njegoš imao telesne kontakte ali da nije mogao ni jednoj pokloniti srce... Suzdržan i subverzivan Ðilas eksplicira ono što je Isidora dala u nagoveštajima... Već bi se moglo zaključiti: nikakvoj strasti izvan duha nije se predao ovaj, sav od strasti i zanosa čovjek. I mada je ljubav najpuniji, a valjda zbog toga i najradosniji oblik ispoljavanja, održavanja života, dakako i onog čovjekovog - Vladika Rade se nije ni njoj podao. I to ne samo zbog toga što je bio kaluđer, mada ga je i to moglo sputavati. Nego je i ljubav za njega bila nešto dvojstveno - čulna strast kojoj se kao i drugi odavao, ali i ispoljavanje vječnog zakona - takva je ona bila za njega - potpuna, sveta obaveza. Može se zaključivati posredno - iz njegove ličnosti i njegovih gledanja: preveć je bio od dužnosti da bi ove zanemario odajući se strasti ljubavnoj, preživotan da slasti ljubavne ne bi okusio i suviše duhovan i etičan da bi se ljubavlju igrao. Ne zna se za ženu - biće da je nije ni bilo, koju bi volio
životnom, smrtnom silinom. Ljubavni život Njegošev je pažljivo skrivan, ali je za njim i uporno tragano. Krio ga je i on sam - vladika, gospodar. Skrivali su i Petrovići: u pjesmi „Noć skuplja vijeka", koju je kćer kralja Nikole ustupila Cetinjskom muzeju, nečija ruka je izvršila popravke ne bi li se stvorio utisak da se ljubavni čin ne odnosi na autora pjesme - Vladiku Rada. Krilo se i zbog loše shvaćenog patriotizma, lažnog morala i ugleda crkve. Oni, pak, koji su tragali, činili su to iz raznih pobuda frivolni radoznalci ili protivnici Petrovića, nadajući se da će i tu naći ubojna oružja. No, bilo je, dakako i takvih koji su otkrivanjem i te strane Njegoševog života htjeli da upotpune sliku njegove ličnosti. Ali ako je nešto neznačajno i skriveno - otkriveno nije ništa, osim ono što se i tako i tako znalo, a u skoro otvorenom arhivu u Zadru biće, kako mi je pričao profesor Kolendić i novih podataka o tome. Nije ni za života vladičina bila tajna da on ne izbjegava žensko društvo i da se u tome ponajmanje drži kanonskih propisa. To je prenijeto. To potvrđuju i činjenice i - njegova poezija, u kojoj, mada rijetko, ima i snažnih erotskih zanosa. Nema traga velikih i potresnih ljubavi. Smatram da tih ljubavi nije bilo, ni moglo biti u njegovom životu. Žena kod Njegoša nije mogla značiti mnogo više od strasnog ležaja, makar on i ne želio da samo tako bude. Mladić na silu zakaluđeren i vladika preobražen u vladara, uz to izrazite muške ljepote - tražio je žene. Svakako mnoge nijesu bile ravnodušne prema njemu. Ali je on bio i Crnogorac svoga vremena ljubavi i strasti kao da i nema izvan bračnog ležaja, a kult dragane još ne postoji. Čak ne postoji ni izrazit kult majke. Kod ljudi iz plemena, kod kojih je gospodstvo muža i muškarca skoro potpuno, velika ljubav prema ženi je poprilično i sramota. Nema samoubistava iz ljubavi, a ubistva radi žene su, ustvari, radi časti - zbog prevarene sestre, nasrtanja na ženskinje. Snažan je i visok jedino kult sestre sestra spaja svoj rod sa drugim i čuvarka je krvne zajednice. Ljubav sestre vezuje čistoćom i nesebičnošću bratstvo i bdi nad njim. Majka je u Crnoj Gori samo majka - jedino se sestra rodila u bratstvu i ona njime neprolazno diše. To je i Njegošev najsuptilniji, najpotresniji motiv: sestra Batrićeva se ubija za bratom, jer jedino ona - sestra, može u Crnoj Gori smrtno da voli. Drugi motiv, onaj iz „Noći skuplje vijeka", jeste strast, skoro čisto parenje, „nešto pračovječansko i pramuško; iz doba mita, i doba poezije o polnom spajanju" - zaključuje Isidora Sekulić. Rekao bih: nešto crnogorsko - strast ali ne i ljubav u romeovskom, verterovskom ili kom bilo drugom smislu u kome spajanje polova nije i neodoljivo podređivanje nedokučivim prauzrocima egzistencije. Treći značajniji motiv - snaha Milonjića iz sna Vuka Mandušića, sličan je drugom, mada rafiniraniji, iščišćeniji - luda strast mahnitog junaka. Mandušićeva strast je toliko jaka da gubi svaku tjelesnost i pretvara se u čistu bolnu žudnju za ženskom - snaha Milonjića je skoro bestelesno biće zamišljene ljepote. Dakle: lik žene - sestra, a ljubavi - strast. I crnogorska guslarsko-muška poezija jedva ako poznaje ljubavne motive. U njoj se plijene žene kao i drugo blago. Pomoli se na tren heroična majka i sažalna sestra - to je sve. Nasuprot tome, crnogorska ženska poezija je sva od najsuptilnije nježnosti, od boja i zvukova iščišćenih do besčulnosti. Ljubav se izlila, a strast ukrila u tu poeziju - ono što je uzaludno žudela kao žena, Crnogorka je dokučivala kao pjesnik. A Njegoš je bio muškarac. Bajoslovne muške ljepote i gospodar čudnog plemena koje je izlazilo iz mitske, a živelo herojskom legendom. Uz to je imao i šarma -još primitivnog i utoliko privlačnijeg. Na Cetinje su izbile tri Engleskinje u muškom odijelu. Neumoljivi i svuda prisutni Stevan Perkov će reći: došlo je potonje vrijeme, čim se ženske u muško oblače. Ali Vladika je sročio, takođe na crnogorski način: Prvi put vidim tri golubice pod sokolovijem perjem. Milica Stojadinović nije bila ni ružna, ni ljepotica, a kao pjesnik značajna, jer je prva žena od te sorte u novom vremenu. Bila je uskog duha i osuđivala Njegoševu jugoslovensku širinu. On je za nju našao privlačnu i odmjerenu riječ, kad se sa njom sreo u
Beču: Ja poet, ona poet, da nijesam vladika - eto knjeginje Crnoj Gori. Zaista, kao vladika i vladar morao je paziti na sve što bi protivnici mogli da iskoriste - nije se smio zanijeti za ženom toliko da se od nje ne može u svakom trenutku otkinuti. No, to vladarsko sustezanje i prisilna mantija podarivali su ga da traži ženskinje. Strast, utoljenje strasti - to su bile njegove ljubavi. On je i tu ono što je bio i morao biti: sukob između želje i mogućnosti, dužnosti i htjenja. U njegovim idejama i životnim obavezama za ženu nije ostajalo mjesta više negoli za jednu od prirodnih, mada najslađih neminovnosti. „Strasti su magnet, njima samo nama ova zemlja prijatna postaje... Strasti su duša zemna... Da mi može moral sasvim vostoržestvovati nad fizikom, ja bih u redu angelah bio i smatrao bih čovjeka i svijet baš onakvima kakvi su" - to je zapisao u „Bilježnici", a to će značiti da je Zemlja leglo zla i kroz strast nam ona postaje prijatna, a kada bi se čovjek mogao osloboditi svega zemaljskog, a pogotovo duše zemljine -strasti, postao bi bestjelesni duh - ideja. Time bi i sve zemaljsko i ljudsko postalo jasno „kakvi su". Materijalno ne bi moglo biti prijatno kad ne bi imalo duše - strasti, koje i jesu magneti koji nas privlače zemaljskome. Strastima se uživa i mora se uživati, jer moral nije jači od njih, makar što pripada višim - čistim duhovnim zakonima. Kod Njegoša nema nedosljednosti - njegove strasti su podvrgavanje nužnostima a ne nerazumna uživanja. Zbog toga su i dublje i bezumnije u svojoj raspaljenosti. Budući dubokim intelektualnim dramama, njegove ljubavi, njegove strasti su se ispoljavale u kratkim erotskim zanosima. Život na Cetinju je bio skučen i u tolikoj mjeri pod pogledima patrijarhalne sredine, da je on vučji gladan žene obično bježao primorju. Austrijske vlasti, prateći svaki njegov korak, izvještavale su i kad bi se on našao u veselom društvu, obično oficira kojima bi se pridruži le i žene. Profesor Kolendić je pročitao takve izvještaje u Zadarskom arhivu, i kazivao mi o tome: radi se o ženama što traže ili prodaju uživanja. Takvih doživljaja je motao imati - ako ih je imao - i drugde - u Beču, u Trstu. Možda i u Crnoj Gori uz veliki oprez, jer su ga čuvali perjanici od dušmana, a Crnogorci su bili osjetljivi na to kad se i ne radi o Vladici i obrazu njihovih žena. Vladika Rade je, uostalom, čuvao tuđ obraz koliko i svoj. Dakako, vrijeme, radoznalost i zloba ispreli su priče, u koje ne treba vjerovati, ne zbog toga što su ružne, nego što nijesu vjerovatne. Ðorđe Stratimirović je olako zabilježio po dolasku smrtno bolesnog Njegoša iz Italije u Beč: „Sasvim je oslabeo, i od teške bolesti, i od jedne velike ljubavi" - da bar reče ljubavnih doživljaja, pada mu se i povjeruje. Njegoševi boravci po italijanskim gradovima su kratki, ispunjeni posmatranjem znamenitosti i protokolarnim posjetama - nepogodno za ma kakve ljubavi. Istina, sa njim su vjerni ljudi, koji bi znali prećutati slabosti njegove. On je bolestan - predan liječenju kao dužnosti i posljednjoj, predsmrtnoj strasti posmatranja. Gde je tu mjesto za veliku ljubav? Prenijeta je priča da je onaj ožiljak što se koso usijeca u njegovu lijevu vjeđu od kosijera nekakvog mlinara čiju kćer je obijesni gospodar htio da napastvuje. Nije bio takav Vladika Rade. On je sam pisao kotorskom kapetanu, tražeći da vlasti prisile preljubnika da uzme osramoćenu devojku: „Takvo prestupljenije drži se u Crnoj Gori mnogo više nego ubijstvo." A i da je bio kakav nije - koji bi se mlinar našao da spusti ruku na njega? Petrovići i Vladika Rade imali su protivnika koji su i dobro njihovo viđeli kao zlo. Oni su se hvatali za sitnice, dodavali, preokretali i naduvavali, tako da je ispadalo kao da svo zlo potiče iz pokvarene i opake krvi Petrovićke. Ako se o razvratu sinova kralja Nikole nije moglo dosta napričati, bezrazložno je izmišljano i o njihovom ocu. Kod Vladike Rada je službovao pop Tomo Davidović iz primorja. Bio je u volji gospodaru i ovaj je poslao njegovog sina na školovanje u Rusiju. Popa Toma su udavili na Cetinju, raširivši priču da se sam zamakao, a govorkalo se i da je otkriven kao austrijski špijun, što će biti najvjerovatnije. Kotorski kapetan Grije, koji je bio na Cetinju dok je pop Tomo ležao u zatvoru, javlja da je ovaj uhvaćen u krađi i da je smjerao da ubije Vladiku - očito cetinjska verzija. No, bilo kako bilo, protivnici su rastrubili da su Petrovići udavili popa Toma jer je on sam davio
vladičina kopilad, pa da se to ne bi preko njega otkrilo. Nadato je: da osveti oca, popov sin je udavio u Rusiji sinovca vladičina - ovaj je, u stvari, umro od plućne bolesti. Da Vladika Rade takvo što povjeri popu iz primorja -besmislice! Pričalo se i o vanbračnom sinu Vladike Rada - čak i ime navodilo. Golicava nagađanja, izmišljanja i dosoljavanja protivnika, konkretnosti koje ništa novo ne kazuju. Sliku vladičinog ljubavnog života upotpunjuje jedan italijanski pisac, Nikola Tomazeo - on je prvi uočio i vrijednost Gorskog vijenca. No čemu nabrajanja? Ništa ljudsko nije bilo tuđe Vladici Radu. „Neki su me savjetovali da oči na ženski pol ne okrećem, a čovjek ne može i sa samrtnoga odra da oči ne baci na krasno stvorenije" - pisao je u bolesti. Pjesnik je uznosio: „Preljesnicu kako vidim, zagrlim je ka Bog veli, uvedem je pod šatorom k ispunjenju svetoj želji." Ovakva ili onakva - ljubav je veza prolaznog života sa vječnošću. Nekoliko je toposa Njegoševog „ljubavnog" života koji daju argumetne za ovakve analize, tu je boravak u Petrogradu, Kotoru, Trstu, pa i nestala pesma koja je nastala posle Njegoševog gledanja prelijepe devojke u Perastu... Nekoliko njegovih biografa spominje da je razne glasine i ogovaranje izazvalo i Njegoševo prijateljovanje sa prelepom suprugom njegovog profesora francuskog jezika. 1837. Njegoš je odlučio da svojim znanjima stranih jezika pridoda i francuski jezik. Tako su na Cetinje došli gospodin i gospođa Žom koji su imali svoju zasebnu kuću... Izuzmemo li činjenicu da su Rusi bili sumnjičavi šta taj francuski par radi kod Vladike počela su i nagvažanja o naklonosti gospođe Žom prema mladom vladaru. Obrazovana, prefinjena, nežna, gospođa Žom prosto nije mogla da izdrži vetrovite i surove cetinjske uslove i jedina su joj uteha, pored muža bili intelektualni, duhovni i mistični razgovori sa Radom Tomovim. Na neki čudan način Vladika je u gospođi Žom video onu ženstvenost koju nije u svojoj majci... Njegova majka Ivana, devojački Proroković bila je hrabra, jaka i stamena Crnogorka. Poreklom iz Njeguša, kao i otac Tomo (ali iz drugog sela) ona je rodila petoro dece i radila sve teške poslove... Od nje se Njegoš naučio jačini i odvažnosti ali ono što je posle otkrio u gospođi Žom i drugim „finijim" damama je za njega bilo nešto potpuno novo... Da bi se razumeo gotovo mitski lik Njegoševe majke koja je mrtvoga sina okajavala ko nijedna, noseći to, za crnogorce najstrašnije prokletstvo - da doživi pre svoje - smrt sinovljevu - potrebno je setiti se priče koja se dugo prenosila sa kolena na koleno. Priča se da su se skrhani od bola Njegoševi roditelji posle njegove sahrane vratili u Njeguše i da je Ivana tražila od Toma da se pobrine oko stoke i žita, na šta je preneražen Toma pitao kako može da misli na žito kad su juče sina zakopali, a ona je odgovorila: - Može se bez nikoga, ama ne bez ništa... Tu jačinu, onaj ko nije video stare Crnogorke ili nije imao takvu babu, kakav je moj slučaj retko ko može razumeti... Taj prkos tragediji i potreba da se prividno okrutnošću bude okrutniji od stvarnosti koja se pojavila kao udes... To je onaj njegoševski deo prisutan u Gorskom vijencu u kome se opisuje etika i religioznost, principi i herojstvo njegovog naroda. Nasuprot takve paradigme majke Rade je prvi put o ženama slušao od jurodivog i na svoj način genijalnog učitelja Sime Milutinovića Sarajlije (koga je najlepše i najtačnije od svih Srba objasnio i opisao Matija Bećković objasnivši tu njegovu posebnost i prodrevši u kvintesenciju njegove ličnosti pomalo zamućene običnom Srbinu). Sima je bio zaljubljen u Turkinju Fatimu, kojoj je i pevao. Od njega je Rade učio o ženama i kako sa ženama... Sima je u njemu pobudio onaj rafinman i za lepotu i za duševnost kod žena. Da stvari nisu tako proste i da je Njegoš tragao i za duševnom lepotom, govori slučaj susreta njega i Milice Stojadinović - Srpkinje u Beču. Tragična Miličina ličnost, pesnikinje i patriote (za kog nažalost ni tad nije bilo razumevanja) i prve žene ratnog reportera, bila je pre svega osenčena duševnom lepotom i neverovatnom energijom. Pogrešno shvatana, sasečena od Skerlića, minorizovana od mediokriteta svog i potonjeg vremena, Milica je bila posebna i kao žena i kao pesnikinja i Njegoš je to osetio... Ona nije uživala u tome da bude objekt
čežnje ni predmet zanosa muškog, ona je bila sva u usponu, uzdahu, zanosu, borbenosti i jednom krajnjem idealizmu koji je bojio svaki njen pokret i davao posebnu sliku njenog tela i lica što njeni savremenici nisu videli ni „ko posebno lepo ni ružno"... Iako uvek u sputavanju svog ličnog, privatnog, sasvim intimnog, lepota njenog zanosa i vere je izbijala iz njene energije i predanosti... Njegoš je to odmah osetio. Ipak kada su se sreli Milica i Njegoš su se porečkali oko politike... Milica nije videla Srpstvo unutar južnoslovenske unije u koju je Njegoš verovao, Njegoš nije imao sluha za njen uski srpski pastoralni zanos... Ipak su se zavoleli... I osetili svoje posebnosti... Iesnici su izgnanici iz ovoga sveta, slučajni prolaznici zalutali iz kosmosa koji svojim zanosom i lepotom reči daju smisao ovoj „pustoj zemlji". Susret dva pesnika, ma kako površan, kratak ili slučajan susret je dve komete... Kad je prvi put video Njegoš je rekao: „Ja poeta, ona poeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori." Ovaj slučaj donekle je i negacija teze da je Njegoš u ženama video samo harmoniju i saglasje otmenosti i telesnog. Videti upravo u Milici. -Kneginju može samo onaj koji traži i vidi više i dublje... Koji nije rob proste telesne lepote ni pragme... Evo kako je August Frankl opisao Milicu: „Njena figura bila je uočljiva; srednje visine, sa plastički izrazitim jasnim oblicima, sa bledim, kao u Bogorodice, licem, sa čelom natkriljenim mrkom kosom. Velike crne oči gledahu s mirnoćom, koja kao da ne beše sa ovoga sveta, a skoro melanholičan joj izraz bi katkad ublažen osmejkom njenih lepo sastavljenih usana. Crte bi joj oživele samo kad bi govorila o svom zavičaju, o lepoti Fruške gore, i kada bi opisivala okolne šume i zelena brdašca... " U Milici je Njegoš video onu ljubav za zemlju koju su posedovale i njegove Crnogorke, ali i jednu vanvremenu suptilnost koja ga duboko ganula i koja se retko viđa kod žena... Ni Milica nije ostala nema na Njegoševu lepotu i mudrost, duhovitost i šarm... Na vest o njegovoj smrti zapisala je: „NEMA TE VIŠE, KO DA NE ZAPLAČE... " 1862, toliko godina posle Njegoševe smrti, posle godina patnji i siromaštva na koje je gotovo uvek ovo društvo osuđivalo svoje izabranike, Milica će otići i na srpske barikade... u Beograd gde su se vodile žestoke borbe protiv Turaka... I tada će se sećati Njegoša... O ovoj epizodi između Milice i Njegoša pisano je više puta i uvek suzdržano, s razlogom... Ko može proniknuti u tajne dvoje pesnika toliko izvan svog prostora i ispred svog vremena... U nekoliko stranih i domaćih tekstova može se naći dosta nagađanja o odnosu Njegoša i prelepe grofice Dore d Istre. Njeno pravo ime je bilo Elena Kolcov Masalski i rođena je u Bukureštu 1828... Ona je iz čuvene kuće Gika koja je Vlaškoj i Moldaviji dala preko deset vladara. Dora je bila i jedna od prvih književnica svog veka. Iako je bila suzdržana u pominjanju Njegoša u svom delu, zanimljivo je da je potaknuta velikom tugom i jakim sećanjima, otišla na Cetinje neposredno po njegovoj smrti... U znak sećanja i u ime te nežnosti Dora je na francuski prevodila i naše junačke pesme. . U njenim dnevnicima ostaće zabeleženo nekoliko strasnih rečenica o rafinmanu, lepoti i mudrosti Njegoševoj. Jedan drugi događaj iz Njegoševog života izazivaće puno više polemika i kontroverzi... Svaka rasprava o strasti uvek vodi u Trst i opsesiju prelepom Florom Fabri Bretin. Ko može o tom zanosu i događaju reći više nego sam Njegoš koji je to, kako je Isidora rekla, u pesmi posvećenoj Flori i opisao... Neki su čak pričali da je knjaz Nikola druge kontroverzne pesme Njegoševe spalio a da ovu nije uspeo, osim da cenzuriše... O Njegoševoj opsesiji Florom neprijatelji su govorili bučno i pogrdno, a poklonici prećutkivali ili odmahivali svesni da je njihov vladar pre svega Vladika i pesnik a monah po običaju... Mnogi su to držali za jedino Vladičino priznanje o svom burnom i strasnom životu i zanosu ženskom lepotom. Gospodin Krunoslav J. Spasić u svojoj iscrpnoj studiji „Njegoš i Francuzi" posebno se bavi ovom temom dedukujući zapravo da je Njegoš u Italiji gledao i oduševljavao se sa dve balerine.
„Da li je Njegoš napisao jednoj Francuskinji jedine stihove koje je javno posvetio ženi? U svojoj pesmi Tri dana u Trijestu' vladika peva: Skupa smo se mi svi veselili Gledajući gracioznu Floru Sjajnu zvijezdu trestanskog teatra, Koja odmah zefirnim poletom I pogledom svojim očaranim Paka u raj može pretvoriti, Ka Danica iza mračne noći Što zasmije svode Uraove (107) Ništa nam ne govori koje ta Flora. Italijanski pisac i pesnik, sekretar Garibaldija i Njegošev prijatelj Frančesko dal Ogaro, preveo je sa ,ilirskog' na italijanski ovu pesmu u tršćanskom listu La Favilla. On je pisao o Njegošu: Upoznao sam ga u Trstu baš kada je gospođica Fic-Džems igrala Gizelu. Kez - vladika beše ushićen i napisa u čast pariske Silfide jedan divan ditiramb, koji sam ja odmah na italijanski preveo i objavio preko listova. Ovo mi je pribavilo prijateljstvo i poštovanje velikog pesnika. Nadao sam se da će me odlikovati kakvim ordenom..." Ovih nekoliko redova postavljaju više problema. Najpre, ko je Fic-Džems? Priređivači knjige Savremenici o Njegošu, V. Latković i u prvom redu N. Banašević, objavljujući gornji citat, pretpostavljaju da je to ime tršaćanske glumice Flore koju Njegoš spominje u ranije citiranoj pesmi. Videćemo malo kasnije da se radi o dve različite osobe, jednoj Francuskinji i jednoj Italijanki... ... Što se tiče balerine Natali Fic-Džems, Teofil Gotije govori o njoj više puta duže i kraće u svojoj Istoriji dramske umetnosti. Jedan njen biograf tvrdi 1844. godine da je valcer iz Žizele bio jedan od njena dva trijumfa. Pošto je Pariska opera nije zadržavala, ona je otišla za Italiju decembra 1842., i tu je Njegoš svakako video na sceni 1844. ili 1846. godine. U jednoj studiji iz 1931. S. Šumarević piše... Engleska porodica Fic-Džems postala je francuska porodica naturalizovanjem maršala Bervika, vanbračnog sina nekadašnjeg engleskog kralja Džekoba Drugog. 150 godina docnije, pojavila se čuvena pariska igračica g-ca Fic-Džems, koja je došla u Trst da odigra Žizelu... Rečnik baleta tvrdi da Natali Fic-Džems, francuskinja po narodnosti pokušava da uporedo stiče karijeru balerine ipevačice; igra u Pariskoj operi... u Italiji i Americi 1845... Da li je Njegoš posvetio navedene stihove Natali Fic Džems? Jer Srbske novine od 24. marta 1844. godine pišu da ih je posvetio balerini Favril-Breten. U listu La Favilla od 1844. i 1845. godine nismo našli ništa o Natali Fic Džems, ali u broju od 25. januara 1846. govori se dosta opširno o baletu Žizela i ovoj balerini. Da li je ona bila u Trstu i 1844? Međutim, jedan od najboljih poznavalaca Njegoša i njegovog vremena, istoričar dr Ljubomir Durković-Jakšić potvrđuje nam da je prema jednom nemačkom listu, vladika prisustvovao 20. januara 1840. u Teatro Grande Trsta predstavi opere-baleta Robert đavo za koju je muziku komponovao nemački kompozitor Jakob Majerber, a tekst napisao francuski pisac Ržen Skrib. Očigledno je, piše taj list, da je Njegoš slušao sa zadovoljstvom muziku i pratio vilinsku igru ulogu divne Brešen-Fabri. Prema dr LJ. Durkoviću-Jakšiću, Flora Fabri Breten je italijaneka balerina, francuske klase; udala se za Francuza L' Bretena, sa kojim je igrala ne samo u Italiji i Španiji, već i u Parizu u više mahova između 1844. i 1855. Pevala je u Rimu 1843. I zaista, u listu Osservatore Triestino od 21. i 24.januara 1844. godine videli smo da se ta opera prikazivala više puta uzastopno u tršćanskom Teatro Grande. Dodatak lista La Favilla od 20.januara 1855. donosi mali članak o Robertu đavolu kao i dodatak od 27. januara gde između ostalog piše...
Flora igra kao anđeo... Čak i ne znajući ove pojedinosti iz tršćanskih listova, Stijepo Kastraoreli je zaključio 1952. posle temeljne analize da se radi o dva komada i o dve balerine... Ali se ne zna tačno kojoj je od njih Njegoš poslao diskretno cveće sutradan po predstavi. Jedan biograf Flore Fabri-Breten navodi oduševljena mišljenja kritičara Žila Žanena o njoj koja je po njemu bila... balerina od glave do pete... lakša od pera i vetra. Ima poze dražesnih i izazivačkih čari. I proveli smo lepe srećne večeri Silfide, baleta u kome se Flora Fabri najare pojavila i u kome je napravila najveću senzaciju... I biograf citira mišljenje svih listova Pariza, dodajući... Svi jednodušno proglašavaju Floru Fabri balerinom koja najlepše igra i koja je najpoetičnija u naše vreme... Oduševljenje nije bilo manje u Italiji gde su se, prema Priva d Aglmonu najviše ličnosti nadmetale da pred njenim nogama iskažu poštu svog iskrenog divljenja... Među njima on citira Njegoša... U Trstu, piše on dalje, vladika Crne Gore se pokazao kao jedan od najvatrenijih obožavalaca ovog talenta iznad klasa. Nije propuštao ni jednu priredbu i isticao se među najoduševljenijim. Nikako nije dozvolio da ona ode a da joj ne da neku uspomenu. Posle jedne predstave Roberta đavola, gde je Flora oživotvorila svojim darom opaticu u baletu kaluđerica, poslao joj je ova dva stiha na morlačkom jeziku (sic) koje se trudimo da prevedemo bukvalno...!! Svojim umilnim osmehom, vatrenim okom i zanosnom igrom, očaravajuća Flora pretvara pakao u raj... U Indice riservato (Poverljivom indeksu) austrijske policije u Trstu od 1830. do 1851. godinem sačuvanom u Državnom arhivu ovog grada, nije zabeležen nikakav akt koji bi se odnosio na Floru Fabri Brete, a samo jedan koji se možda tiče Natali Fic-Džems; Fic-Volf. Na žalost, on je izgubljen. U kakvim je odnosima ta osoba Volf - možda je to Volf Njegošev poznanik - bila sa ovom balerinom i njih obadvoje sa Njegošem? Možda se to nikad neće znati. Međutim, izgleda sasvim izvesno da je naš pesnik gledao obe balerine. Ali, posle pisanja Priva DAnglmona, nema sumnje da je Flora imala čast da joj vladika napiše ovako divnu posvetu. Pitanje se postavlja da li mu je i Natali inspirisala neki stih. Ako je ta pretpostavka tačna, onda se Dal Ongaro nije prevario, tim pre što je po mnogo čemu sigurno da je vatreni „cetinjski pustinjak" video i ovu balerinu na sceni i možda i van nje." Priča se da je posle uzbuđujuće predstave koja je na njega ostavila neverovatan utisak Njegoš sam hteo da sutradan odnese Flori cveće, da ga je Medaković zaustavljao ali da je on to ipak učinio. I Flora je bila ganuta i uzbuđena i priča se da je ushićena ovim susretom, pesmom i njegovom rečitošću i stilom. Poverila se da nikada nije srela takvog „džentlmena". O ovom slučaju najpre je javnosti rastrubio talijanski pesnik i zanesenjak Pikola Tomazeo... Opsednutost Florom opis je jedne potpuno druge ženstvenosti nego one kod Milice... Njegoševa osećajnost i antinomičnost i za sakralno i sekularno, fizičko i metafizičko zbunjuje i one koji ga vole i one koji su pokušavali da ga osporavaju... A to je toliko prirodno i imanentno kad je genije u pitanju... Bez antinomičnosti ličnosti nema ni genijalnosti, kako je pisao i Dostojevski... Njegošev osećaj za razumevanje lepote žene i suštine ženstvenosti trpi u sebi i patnju palog sveta i zanose ženske duševnosti koje je retko ko mogao da shvati... Njegoš je vladar, pesnik, putnik, i džentlmen. Prvi Crnogorac - džentlmen koji je plenio po svetskim dvorovima svojom lepotom ali i šarmom. Svojom primordijalnošću ali i apartnošću. Njegoš je pesnik i mislilac antinomija i zato je tako dobro razumeo svoj narod koji se trudio da iste prevazilazi prostim i jakim rešenjima... Njegoševe opsesije balerinama upravo pokazuju tu delikatnu i retku crtu da uživa u palom svetu i prepozna lepotu i u telesnom i duhovnom. Balerine nose tu kultivisanu strast i zanos i u stanju su da pomire nepomirljivo... Šta se zaista desilo između Njegoša i Flore i da li je to nešto što se može objasniti, opisati i prepričati skoro niko dosad nije dao odgovor. Postoje samo nagađanja i manje ili više
trivijalne interpretacije... Sa druge strane niko nije jasnije od samog Njegoša i objasnio svoju opsesiju Florom u svojoj poeziji... Samo balerina u stanju je da pakao pretvori u raj, da u telesnom dosegne duhovno, da strast i čežnju pretvori iz đavolskog u božansko... Samo je Flora znala tu tajnu formulu da za minute njenog plesa, bedna ljudska telesna sudbina izgleda anđeoski i čarobno. Flora je neka vrsta uzdignutog palog anđela, u njoj Njegoš prepoznaje šansu da se apsolutna lepota dosegne i u truležnosti ovog jadnog sveta. Flora je čudo i vesnica lepote u blatu zemaljskog jada, zato je Njegoš voleo i zato joj je posvetio svoju najkontroverzniju pesmu... Sve ostalo je tišina i ljubav žena prema njemu...
P. P. NJEGOŠ VERSUS NIKOLA TOMAZEO
Kako je i zašto Nikola Tomazeo postao prijatelj a potom neprijatelj P. P. Njegoša? Kako je jedno vatreno obožavanje preraslo u prezir i klevetu? Zašto je Nikola Tomazeo oklevetao P. Petrovića...? Šira publika srpska nije upućena u spor Njegoša i Tomazea. Ova kontroverza pohranjena je za inicirane akademike, istoričare, za one koji vladaju tajnama i ne žele da ih podele sa narodom, uvereni da im i ne trebaju... O ovom slučaju napisano je dosta tekstova, bio je čak i jedan simpozijum... Njegoš je Tomazeu napisao dva vatrena pisma i posetio ga u „skromnom stanu". Tomazeo je Njegošu napisao vatren i dirljiv predgovor za Gorski vijenac i pomagao u njegovom tumaranju kroz talijanske arhive u potrazi za tajnama Šćepana Malog i južnoslovenskih naroda... Kada biste pitali moju i većinu crnogorskih familija ko je Nikola Tomazeo, sumnjam da bi vam dali odgovor... Pa ni šira intelektualna publika ne zna za ovog jednog od najplodnijih talijanskih stvaralaca, a tako ni za „prijateljovanje" a potom sukob između Vladike i Tomazea... Govoriti o tajnom životu i kontroverzama vezanim za P. P. Njegoša prosto je nemoguće a da se ne stane i ne osvrne na ovaj čudni slučaj... Nekad Njegošev prijatelj i poverenik a posle vatreni neprijatelj koji se osećao izdanim od prijatelja posle Njegoševih dogovora sa Banom Jelačićem. Od zanosa Vladikom, Tomazeo, buntovnik i usamljenik, otišao je u drugu krajnost, u optuživanje i prezir... . Nikola Tomazeo rođen je u Šibeniku i voleo je svoju Dalmaciju iako je po svemu posle bio Talijan... U određenom periodu imao je posebnu ljubav prema Srbima, skupljao naše narodne pesme i prevodio... U svom Estetičkom rečniku o srpskom karakteru zapisao je: Iz domaćih vrlina, cvijetom i rodom, razvijaju se radosti i koristi života. Kakva je porodica, onakav je narod. Između toliko jada, velika je utjeha što je srpska porodica očuvala čiste i mile svete domaće veze, u onijem krajevima, koji još nijesu pokvareni tuđinskim duhom i običajima. Veći dio srpskih pjesama treba pripisati domaćem životu i osjećanju. One su biljeg i ogledalo građanske veličine. Ako ćemo govoriti o ćudi naroda srpskog, ona ne može biti samostalnija, nego što je. Kada Srbin piše svojim jezikom onda je, onda je bistar i duhovit. Njegova je ćud sličnija talijanskoj i u opšte jevropskoj, ozbiljnija od poljske, živahnija od češke, blaža i slobodnija od ruske. Narod je srpski prost, a u patrijarhalnom životu njegovijeh ratobornijeh plemena sačuvao je mnogo vrlina. Znam, da je to sve u klici, ali se može razviti... - Srpski soj, vanredno lijep, pokazuje plemenitost porijekla. Uzmimo još na um, da su Srbi naseljeni duž dunavskih obala, u sredini između istoka i zapada, da ih ima brđana i primoraca, da se među njima sačuvalo dosta rimskih, grčkih i talijanskih uspomena, a, povrh svega, da se još živo sjećaju junačke borbe protiv Turaka... - Srbi u Šumadiji dadoše primjer požrtvovanja i žarke ljubavi prema otadžbini, i ipak nesrećna Srbija nije imala koga, da je požali, da njene bolove ublažuje, nije imala ni brodova, ni velikih naučnika, ni bogatih trgovaca; nije imala ni svoga Omira, ni Sofokla! Ništa drugo, jadna Srbijo, imala nijesi, do davne, slavne uspomene i nejasne težnje novog vremena, ali si imala šumu, pušku, dobrotu i junaštvo, imala si svoga Kraljevića Marka i uzdanje u Boga. Blagosloveni da ste, nepoznati vitezovi, sirotani bez imena! Blagoslovene muke, koje podnijeste za odtadžbinu, blagoslovena krv koju proliste za potomstvo...
Talijani znaju mnogo više o Tomazeu, od nas i Hrvata. Rođen je 27. septembra (9. oktobra po novom kalendaru) 1802. u pomenutom Šibeniku. Otac mu se zvao Jeronim a majka Katarina. Kad mu je bilo devet godina roditelji su ga poslali na školovanje u Split i priča se da je tamo sedeo u istoj klupi sa čuvenim talijanskim književnikom Ugom Foskolom. Svaki iole obrazovaniji Talijan znaće da je Tomazeo već u dvanaestoj sastavio pesmu u čast pape Pia VII. Svršio je filozofiju u šesnaestoj i po „materinu savetu, otide u Padovu, gđe su onda odlazili svi primorski mladići, koji su tražili više obrazovanje. Tomazeo izabra prava. Shvativši da mu je nemoguće posle studija živeti u rodnom Šibeniku, koji mu se činio malen i uskogrud, Tomazeo se ponovo vraća u Padovu gde prvo radi kao novinar gde pada u oštre sukobe sa austrijskom cenzurom. Kao i danas novinarstvo je bilo „mučan posao i još mučnija zarada". Odlazi u Milano (koji je takođe bio pod austrijskom vlašću) gde je bolje zarađivao i imao zanimljivija poznanstva kakvo je na primer sa Aleksandrom Manconijem, onda već slavnim pesnikom i pripovedačem. Zbog svog oštrog jezika, iskrenosti i otvorenog mišljenja dobio je mnogo neprijatelja u tadašnjem establišmentu, čak toliko da se morao iseliti u Mletačku. Zbog novih zabrana, cenzura i napada vlast ga prognala iz Toskane pa se iselio u Francusku... U Parizu je napisao knjigu o savremenoj Italiji koja uđe u njegovu zemlju pod nazivom Neštampani spisi Jeronima Savonarole... Iz Pariza je otišao na Korziku... Kada je 1840. Austrija proglasila amnestiju za svoje političke izgnanike, Tomazeo se vratio u Italiju, prethodno obišavši grobove roditelja u Italiji... Tada je napisao prvi sastav na srpskom „Elegiju materi svojoj... " Prvi je budio Italiju na krilima 1847... i zato je bio uhapšen zajedno sa talijanskim advokatom Maninijem da kuje zaveru sa talijanskim tajnim društvima... Kada je pobunjeni narod 17. marta osvajao republiku upao je u tamnicu i oslobodio ih. Tako je Tomazeo postao ministar prosvete u novoj vladi... Protivnik monarhije i pobornik građanskog društva Tomazeo je želio državu poput ujedinjenih Američkih država i zato se vrlo brzo posvađao sa drugima u vladi... Posle se primio poslanstva u Francuskoj, a posle niza burnih događaja dokopao se i Krfa... Život N. Tomazea buran je i stalno oivičen političkim represijama, cenzurama, zabranama... Uprkos svim tim borbama Tomazeo je bio neverovatno plodan i kao pisac i prevodilac... „Smjer je moga života govoriti istinu i drugima biti od koristi" govorio je i objašnjavao svoj kredo. Prema nekoliko relevantnih izvora Njegoš je Tomazea sreo na brodu „Štirmer", koji je plovio ka Trstu... Pravu istinu o odnosu Njegoša i Tomazea jedino je znao Vladičin poverenik, sekretar i prijatelj Milorad Medaković, dakako deda našeg savremenika, akademika koji je rođen u Zveningradu na granici Like i Dalmacije... Medaković je bio zadužen i za prepisku sa Tomazeom pa su tako sačuvana dva pisma u kojima je on bio posrednik... Blagorodni i visokoučeni Gospodine, Pri prvom mom sastanku s Vami, obećao sam odavle poslati prvo izdanije Vladičinih stihova; zato ne propuštam po mom obećanju što prije poslati. Ne samo, Gospodine... Premda se smrtonosne strijele na sve strane protiv našeg oltara popinju, opet će naša slava kao nagla rije poči naprijed i nas če jasno svjetleče suzce več odavno ozebši ogrijati. Vrijeme je da i ljubkodišuće cvječe po ukrašenim livadama beremo, da kitimo slavom uvjenčane vjence, da se i naš poljetni cijetu tolike godine ukaže... Slaeski duh još spava veli Herder. No kad se probudi slava će njegova svuda zakriliti i on će posvuda gospodovati, on sad robuje - a poslje će njemu svi... Danas je naše književstvo dosta bijedno, nemamo rođenoga Genija, koji bi po primjeru stranih epohu u našem književstvu otvorio...
Dalje su sledile pohvale Tomazea i izvinjenja na smetnji što knjigu Vladičinu na čitanje šalje očekujući njegov komentar... Paradoksalno Medaković u pismu demonstrira izvesnu rezervu prema Njegošu kao pesniku i ne uviđa da je taj Genij koji nedostaje zapravo sam Vladika, govoreći da nije siguran kako će se Tomazeu dopasti stihovi na taj način praveći lagano literarno savezništvo sa Nikolom. Iz drugog Medakovićevog pisma se vidi da je Tomazeo odgovorio i čak ga savetovao kako da otvore arhiv na Cetinju.
PRILOG Dr GIUSEPPE PIERAZZI (Trieste)
Nikola Tomazeo i Srbi
Tomazeo je srpski narod, njegovu istoriju, kulturu i njegov brzi razvoj shvatio dosta kasno, to jest 1839, pošto se vratio u rodni grad Šibenik, nakon godina dragovoljnog i prinudnog izgnanstva. S razvijenim osećanjem za lepotu narodne poezije, Tomazeo, pošto je, čitajući Fortisov Viagio in Dalmatia, otkrio Hasanaginicu, zaželeo je da nauči, ili bolje reći da obnovi svoje poznavanje „ilirskog jezika". Za učitelja mu se ponudio njegov sugrađanin srpske narodnosti Špiro Popović. Bila je sreća za Tomazea što je po povratku u Dalmaciju sreo ličnost takve intelektualne razine. U njemu je stekao odanog i strpljivog prijatelja, ali pre svega dragocenog vodiča kroz složen i gotovo mu nepoznat svet Južnih Slovena. Popović, posednik iz Šibenika, bio je „rara avis" među dalmatinskim intelektualcima toga vremena. Po narodnosti Srbin, po veroispovesti pravoslavac, Popović je u isto vreme bio pristalica ilirskog pokreta. Samim tim, on je bio u stanju da Tomazeu da manje-više vernu sliku složene etničke, religiozne i ideološke situacije u kojoj se nalazio srpski i hrvatski živalj. S entuzijazmom vernika Popović se koristi prilikom da za svoju stvar pridobije slavnog Tomazea, kao uglednog novog pristalicu. Izvesno vreme Popović je čak verovao da će moći Tomazea potpuno privući u kolo „ilirizma" i čak ga privoleti da sve svoje snage posveti kulturnom razvitku Južnih Slovena. Da bi mu pokazao sve izražajne mogućnosti „ilirskog jezika", Popović mu daje da čita srpske narodne pesme, u izboru Vuka Karadžića koga je Tomazeo smatrao „najzaslužnijim čovekom za srpski jezik i književnost od čitave akademije". Tomazeo je neobično zadivljen srpskom narodnom poezijom, naročito zbog njenog naglašenog epskog obeležja i žive i neposredne veze sa stvarnošću. Tomazeu se čini da je kako u pesmama kosovskog ciklusa, tako i u onima skorašnjeg vremena koje slave pobedu Karađorđa nad vekovnim turskim osvajačima, u najsnažnijem vidu, izražen homerski duh. Odmah je poželeo da i sam sakupi dalmatinske narodne pesme i da ih objavi, uporedo u originalu i u prevodu na italijanski, zajedno s ostalim pesmama iz Karadžićeve zbirke. S obzirom na činjenicu da su sve ove pesme bile tesno vezane za istoriju, valjalo ih je propratiti podrobnim objašnjenjem. Čim se odlučio da objavi pesme, Tomazeo počinje da od svojih poznanika traži obaveštenja i bibliografske podatke o Južnim Slovenima. Preko zajedničkih prijatelja obraća se i samom Vuku Karadžiću s pitanjem: „u kojoj knjizi može naći najiscrpnija obaveštenja o Srbiji". I dobija dragoceno uputstvo: u delu La Turgitie di Europe, Ami Buea (Ami Boue), u 4 toma, Pariz, 1840. godine. Bueova knjiga, u kojoj se s velikim simpatijama opisuje srpsko patrijarhalno društvo, sastavljeno od slobodnih seljaka, karakteristično po narodnim skupštinama, otporno na štetne uticaje sa strane, još više je Tomazea učvrstila u uverenju da Južni Sloveni, a naročito Srbi, imaju malo šta da nauče od „učene" Evrope. Pod uticajem nekih francuskih mislilaca, kao što su Larne (Larnnais) i Buše (Bouchez)
Tomazeo je u stvari izgradio, početkom 40. godina, svojevrsnu narodnjačku ideologiju, prema kojoj su grad i gradska kultura bili izvor korupcije i propadanja. Treba se vratiti selu, jednostavnim seoskim navikama, da bi se mogao prekaliti duh i um čovekov. I evo kako Tomazeo, zahvaljujući i Bueu, otkriva u Srbima izabranu rasu koja je umela da, uprkos teškim istorijskim uslovima, sačuva izuzetnu i retku etičku i socijalnu ravnotežu. U tom smislu može se govoriti o Tomazeovoj potpunoj zanesenosti Srbijom, „tom malom pokrajinom" kako piše u prikazu Tirqueie di Europe, „koja je početkom veka skrenula na sebe pažnju Evrope i koja je, ako je verovati njinoj poeziji - meri i ogledalu građanske veličine -predodređena za časnu sudbinu." U Tomazeu se javlja spontana ideja za gotovo idealni prikaz srpskog naroda, odabirajući, iz obimnog materijala što ga je Vuk objavio, one narodne pesme koje govore o najistaknutijim junacima i događajima. Stoga napušta svoj prvobitni plan o antologiji srpsko-hrvatskih narodnih pesama koja je trebalo da obuhvati tek sakupljene pesme iz Dalmacije i one iz Karadžićeve knjige, koje su već bile štampane, i odlučuje se za dva odvojena izdanja. Po povratku u Dalmaciju, septembra 1841, Tomazeo se, uz neprekidnu pomoć odanoga Popovića, baca na posao s velikom upornošću. Međutim, i pored Popovićeve pomoći, prvi dodiri s arhaičnim jezikom pesama i njihovom originalnom strukturom bili su Tomazeu prilično teški. Ali već nakon ciglo nekoliko dana njega zahvata entuzijazam i sav se, s istinskom strašću, posvećuje ovom poslu. Srpski jezik počinje da mu otkriva svoje skrivene lepote i da mu se ukazuje kao uzvišeni spoj ženske blagosti i muške snage. U jednom otvorenom pismu prijatelju Štiglicu (Stieglitz), objavljenom u tršćanskoj „Favili" (Favilla - iskra), on čak tvrdi da ne samo francuski, nego ni italijanski „nije u mogućnosti da prenese profinjenu moć srpskoga jezika". Prvi izveštaji o Predavanjima iz slovenske književnosti, koja drži Mickijevič u Kolež d Frans (College de France) i u kojima poljski pesnik štedro hvali srpske epske pesme, još više učvršćuju Tomazea u njegovom ubeđenju. Njegove simpatije za narod koji je te pesme stvorio još više jačaju nakon čitanja knjige putopisa Blankija (Blanqui), koju je Gizo (Guizot) poslao u Beograd, i nakon prvih članaka Siprian Robera (Cyprien Robert) o Turskim Slavenima (Slavi della Turchia), objavljenih u Revue des deux Mondes (Časopis dva sveta). I knjiga i ovi članci nedvosmisleno su govorili u prilog mladoj Srbiji. Pored svega, te iste godine stiže u Veneciju, na svom Italienreise (putu po Italiji) Jakob Grim (J. Grimm), koji je odmah potražio Tomazea. Njih dvojica provode nekoliko dana zajedno i u razgovorima se dotiču srpskog jezika. Reči pohvale koje je veliki filolog imao za srpski jezik pisac iz Šibenika sećao se još u svojoj dubokoj starosti. Svi ovi utisci, obogaćeni pažljivim čitanjem štiva o Srbiji, od Porfirogenita do Orbinija, Pejačevića, Lady Montegu i Eckoffa, čija je dela pronašao u biblioteci Venecije, slili su se, kao bogata sinteza, u Prefazione (Predgovoru) Canti illirici (Ilirske pesme), koje su izišle u Veneciji 1843. U toj knjizi Tomazeo, u osnovnim potezima, prikazuje istoriju Srba - od prvih upada na balkansku teritoriju, u VI veku, pa sve do skorašnje pobune protiv Turaka. Najviše se bavi slavnim razdobljem srpske istorije između XIII i XIV veka, ističući veze vladara Raške sa zapadnom Evropom. Poraz na Kosovu navodi Tomazea da plače zbog verskog raskola koji je, po njegovu mišljenju, sudbonosno oslabio naciju. Kao i jezuita Pejačević, Tomazeo nastoji da pokaže kako su Srbi, sve do XIII veka, bili sjedinjeni s rimskom crkvom. Kao osnivač nacionalne crkve, Sava je doprineo njihovom odvajanju od Evrope. Dok ova „verska podvojenost" Tomazeu liči na nesreću, čvrsta vera srpskoga naroda predstavlja mu ozbiljan zalog za „građanski preporod". I on umetnički vešto navodi čitav niz istorijskih događaja i ličnosti - od srednjovekovnog cara Uroša pa sve do vođa skorašnje borbe za nezavisnost Karađorđa i Miloša Obrenovića, a sve u cilju da pokaže kako su Srbi „narod religiozan, i jednostavan, no hrabar, i otvoren", koji je kadar i da ispolji „nežne izlive ljubavi". Tomazeo se slaže sa Bueom u mišljenju da „srpskom plemenu" pripadaju sve one slovenske narodnosti koje govore štokavskim i čakavskim narečjem, to jest osim stanovnika prave Srbije i oni iz
Bosne i Hercegovine, iz Crne Gore i Dalmacije. Mnogi lingvisti toga vremena pokazivali su ozbiljno nerazumevanje, ograničavajući Hrvate samo na teritoriju gde se govorilo kajkavskim narečjem. I u odličnoj etnografskoj karti Pola de Burgoena (Paul de Bourgoing), objavljenoj 1849. godine u Parizu, Hrvati su bili svedeni na takozvanu Provinciju, koja se prostirala oko Zagreba, dok se srpska oblast prostirala od Bugarske pa sve do nadomak Trsta. Tomazeo je čitavoga života ostao veran toj svojoj etničkoj podeli, smatrajući Hrvate, isto kao i Slovence, odvojenom skupinom od ilirske porodice, koja se odrodila u dodiru s Nemcima i kojoj su daleki izvori čistog jezika. Ta činjenica, koja će kasnije imati odlučujući uticaj na njegov neprijateljski stav prema Hrvatima, u tom trenutku mu, međutim, ne izgleda bitna. Njemu je značajnije da istakne kako Srbija već predstavlja „gnezdo jedne carevine", pozvano da prikupi „rastrgnute udove" u jedinstveno telo. Ta misao naročito dolazi do izražaja u komentaru pojedinim pesmama koje Tomazeo, bez ustručavanja, upoređuje, po snazi inspiracije, s Danteovom poezijom. U uvodu pesme Liultima cena di Sire Lazario (Kosovska večera - „Slavu slavi srpski knez Lazare...") on, na primer, govori o Srbiji kao o onoj „blaženoj zemlji kojoj vreme, može biti, sprema slavnu sudbinu". Po njegovu mišljenju, srpska istorija i poezija zapravo rečito potvrđuju stalnu, nesalomljivu težnju za slobodom, koja nadahnjuje čitav narod. U tom je smislu za Tomazea simboličan lik Marka Kraljevića, čijem ciklusu posvećuje i posebnu pažnju. Čak i maštovita preterivanja samo su isečak iz istorije koji može poslužiti kao pouka za sadašnjost n za budućnost. Canti illirici imaju, po Tomazeovom shvatanju, istaknutu građansku vrednost, i to ne samo za Slovene, nego i za Italijane njima Tomazeo pastirsku i zaostalu Srbiju prikazuje kao uzor kome treba težiti u borbi za nezavisnost. U uvodu pesme Corvi messaggeri (Boj na Mišaru), u kojoj dva krvava gavrana pričaju ženi pobeđenog Turčina o pobedi Karađorđa na Mišarskom polju, Tomazeu se otima ovakav uzdah: „Vaj, zašto od tih dramatičnih gavranova, ne bi neki iz srpskih šuma poletio na naše pozornice?" To uzdizanje Srbije do uzora koji služi za primer i inspiraciju nalazimo i u narodnim Tomazeovim spisima o slavenstvu. Na primer, u kratkom članku Gli Sciti, gli Illiri, gli Slavi (Skiti, Iliri, Sloveni) i, naročito izraženo, u, , Diun vecchio Calogeroi (Spisi jednog kaluđera). Ovo delo je najverovatnije zamislio pri čitanju narodne pesme Il banchetto di Dusciano imperatore (Kako se krsno ime služi), koja je uvrštena u zbirku „Canti illirici". Tu se govori o velikoj svečanosti na dvoru moćnog srpskog vladara, kojoj prisustvuje i sam arhanđeo Mihailo. Međutim, Mihailo, uvređen što je Dušan zaboravio da nazdravi u slavu boga, ubrzo napušta slavlje. Jedini ko to od prisutnih primećuje je stari kaluđer. On usred opšteg bančenja bezglasno plače. Poput starog kaluđera, i Tomazeo vidi stvari koje ostalima, opijenim nadom i ponosom, ostaju sakrivene. Kao i starac kaluđer, i Tomazeo se oseća pozvanim da utvrđuje istinu, da ukazuje na pravi put, da upozorava one kojima preti opasnost da se, zbog trenutnog zanosa, izgube. On se najpre obraća „miloj" Srbiji koja mu liči na oazu slobode usred sveopšte tiranije, kao božje znamenje koje uliva nade svima što čame u ropstvu. Tomazeo je u osnovnim crtama poznavao težnje srpske vlade da oslobodi svoje sunarodnike koji još stradaju pod tuđinskim jarmom. Ove su mu težnje izgledale opravdane, ali preuranjene. On se, stoga, oseća obaveznim da upozori Srbiju da još ne izlazi iz svojih granica i da prvenstveno vodi računa o unutrašnjem jačanju. Prema Tomazeovim željama, Srbija bi trebalo više da liči na utopiju nego na državu: „Izčupajte ternje oholosti i merzosti, a njegujte cvjeće svake plemenite ljubavi. Budite, kao što je narav vaša, u dostojanstvu ponizni, u veselju dostojni. Budite vojnici i orači (ratari), vojnici i pisaoci, imućni, i prijatelji siromaha. Malo zakonah, a ne mnogo sudacah; ali zaderžite dobre običaje, savjete dobrih poslušajte. Čuvajte se (bratske) nesloge, budite milostivi i pram nemilostivimi, vjerni i s' nevjernima. Lakovjerni ne budite; al nemojte, nikada izdati čovjeka koj vama vjeruje. Ne prezirite, o bratjo, tuđe primjere; niti im sljepo sljedujte". Njegova najviša zapovest, međutim, jeste da se valja paziti od carske zaštite. „Nevjerna Rusia (ludo nevjerna)", opominje Tomazeo, teži za sveopštom vladavinom: prvi cilj u njenoj ekspanziji je Balkan, kud nastoji da prodre pomoću svih mogućih sredstava, i putem etničkog bratimljenja, i putem
zajedničke veroispovesti, samo da bi privukla male narode koji tu žive. Iako malena, mlada i hrabra Srbija ne sme dopustiti da je prevari preživeli ruski gorostas. Ona valja da traži saveznike u slobodnim narodima i da priprema ujedinjenje s ostalim južnoslovenskim narodima, ali se pri tome ne sme pretvoriti u njihovog tlačitelja. Kao što se iz ovih kratkih navoda jasno vidi, Tomazeo gradi manihejsku predstavu o slovenskom svetu, rascepljenom između Rusije, apokaliptičkog čudovišta koje je, da bi ostvarilo svoje ciljeve, u stanju da uništi i sam istorijski razvoj, i Srbije, nosioca novih životnih vrednosti. Prema Tomazeu, između Slavena vodi se borba od čijeg ishoda zavisi sudbina čitavog sveta u nekoliko narednih pokolenja. Na jednoj strani stoji Rusija, predstavnik despotizma i ugnjetavanja, na drugoj Srbija, barjaktar slobode. „Ako prevagne Rusija, propale su Slavija i Grčka; ako prevagne Slavija Juga, ponovno će se, nakon duge razdvojenosti, spojiti podmlađeni Zapad i preporođeni Istok." Spajanje Zapada, predstavnika racionalizma i nauke, i Istoka - u Tomazeovim očima - simbola snage duha, osnovni je sadržaj Tomazeovog Weltanschaunga. U tom spajanju on vidi i ponovno zbližavanje crkava i obnavljanje drevne sloge. Upravo u ovom procesu Srbija, prema Tomazeovim zamislima, ima izuzetnu ulogu: sjedinjena s Bosnom i Hercegovinom i s Dalmacijom, ona je trebalo da čini prvo jezgro slovenskih zemalja, koje će se približiti Rimu i biti kadro da stane na put uništavajućem uticaju koji je na Balkanu vršio car - papa iz Petersburga. Svestan nepoverenja i uzajamne mržnje koji su u Dalmaciji i u ostalim zemljama, gde su bili u dodiru razdvajala i pravoslavne i katolike, on je jasno video i sve teškoće ovog poduhvata. Iako dosta blizak srpskom društvu iz Šibenika, Trsta i Venecije, iako je i dalje jednostavno propovedao međusobno poštovanje, on sam uopšte nije bio od najtolerantnijih. To potvrđuje živa polemika o Dositeju Obradoviću koju je vodio 1846. godine s Božidarem Petranovićem, osnivačem srpsko-dalmatinskog magazina. Pošto je pročitao Dositejeve Spomine, Tomazeo je pisao o njima i, mada hvaleći srpskog prosvetitelja, tvrdio da „on nije uspeo da se oslobodi nekih starih predrasuda" u odnosu na katolički svet. Ta rečenica izazvala je vrlo živu Petranovićevu repliku, na koju je opet Tomazeo odgovorio s istovetnim žarom. Polemika je odjeknula kod svih Srba, a nije služila na čast ni Petranoviću ni Tomazeu: ona je svedočila o tome kako je težak razgovor između, čak i tako intelektualno spremnih, predstavnika dveju religija. Ovaj sukob nije, naravio, uništio Trmazea u rešenosti da radi na ujedinjenju crkava. On i dalje neumorno priziva, s patetičkom upornošću, na to ujedinjenje i priziva slogu. Pre revolucije od 1848. imao je čak nameru da štampa religiozne knjige kojima bi se služili vernici jednog i drugog obreda i kojima bi se mogao prebroditi jaz između katolika i pravoslavaca. Želeo je da u tu svrhu lično izda Jevanđelje koje je, na moderan srpski jezik, preveo Vuk Karadžić. Glad koja je pogodila Dalmaciju 1847. godine navela ga je da svoj novac ustupi siromašnima u Šibeniku. Potom je usledila revolucija 1848-49, koja je konačno sahranila sve njegove izdavačke planove. U dvogodišnjoj revoluciji Tomazeo aktivno učestvuje u političkoj borbi ali ne gubi iz vida Južne Slovene, ubeđen da samo njihov savez s Mađarima i Italijanima može doprineti propasti Austrije i obnovi Evrope na novim nacionalnim osnovama. U tu svrhu on dva puta piše patrijarhu Rajačiću, izričito ga pozivajući da potpomogne započeti dogovor. Međutim, sve te pobude i pozivi odjeknuli su u prazno. Politička stvarnost i surevnjivost između različitih naroda pokazali su se jačima od bratstva između naroda, na koje je Tomazeo neumorno pozivao za sve vreme revolucije. I pored toga što se razočarao u nepravilan stav Južnih Slovena, Tomazeo nije gubio veru u njih. U poslednjem broju Frattelanza del Popoli (Bratstva naroda), lista koji je izdavao u Veneciji, on ističe svoje pouzdanje u potencijalnu obnoviteljsku snagu južnih Slovena." Pored ostalog, objavljuje kratak prikaz Canti del popolo di Serbia (Srpskih narodnih pesama) Vuka Karadžića, u kome kaže: „Ovo je najdrevnija, najepskija i najuzvišenija evropska poezija. To su svedočanstva istinske otmenosti slavenskog naroda i proročanstva slavne budućnosti.
Osim Biblije, zbirka srpskih narodnih pesama je jedina knjiga koju je Tomazeo poneo u izgnanstvo. Napušten, od 1849. godine, na ostrvu Krfu, u ovim dvema knjigama nalazio je utehe za svoju samoću. Kako je ubrzano gubio vid, u strahu da neće više moći da čita, on počinje da ih uči napamet, kako se ne bi morao lišiti tog uzvišenog društva. Nije slučajno da se, ne bi li dao oduška svome bolu zbog lude politike Južnih Slovena u vreme revolucije, služi upravo slikama i figurama iz narodnih pesama. Tako je napisao epsku pesmu La risurrezione di Marko Kraljević (Vaskrsnuće Marka Kraljevića), gde prenosi temu o junaku koji vaskrsava da bi oslobodio narod od osvajača. Da se probudi iz svoga vekovnog sna, Marko Kraljević bira u Tomazeovoj pesmi upravo 1848. godinu. Ali on uzalud traži svoje junake po planinama Hrvatske i Srbije, po ravnom Kosovu. Dva krvava gavrana mu na kraju pokazuju gde su oni. Junaci su u Italiji, njih obuzima stid što su tamo i oni opsedaju beli grad Beč. „O Bane, koji si mogao da oslobodiš i učiniš velikom ovu zemlju, i koji si je okaljao večnim sramom, neka te proguta hladna Sava, zajedno s našim neprijateljima". Tako kune Marko Kraljević pošto je čuo ove tužne vesti, „I pade sa svoga konja", priča Tomazeo, i „neće se više probuditi sve dok se zemlja ne bude pokajala". Da bi se mogla ostvariti obnova i da bi se iskupili Južni Sloveni, Tomazeo smatra da je pre svega potreban postepeni i uporni rad na nacionalnom prosvećivanju i duhovnom razvoju naroda. On sam želi da u tu svrhu pokaže primer i nastavlja s pisanjem eseja koji je bio započeo u Veneciji i koji ima neobičan naslov Delia sapienza riposte nelle radici deltaa lingua illirica (O znanju koje se temelji na korenima ilirskog jezika). Tomazeo ovaj rad, koji je filozofsko-filološkog karaktera, smatra jednim od svojih najoriginalnijih i najnovatorskijih spisa. Njime je on želeo da, na osnovu ispitivanja određenih simboličkih reči, pruži psihološki profil jugoslovenskih naroda, da predskaže njihovu sudbinu i da pokaže kako su ideja slobode, bratstva i jednakosti bile neodoljiv deo najdragocenijeg dobra tih naroda jezika njihova. Čitav taj kolaž zanimljiviji je po zamisli koja je autora nadahnjivala, nego po svojoj naučnoj vrednosti. A značajan je, na trenutke čak iznenađujući, po veoma znalačkoj igri reči i po sudovima o Južnim Slovenima, osobito o Srbima, koje Tomazeo uzdiže svojom uobičajenom kategoričnom uverenošću. Jedno vreme on se zanosio mišlju da bi taj svoj rad mogao objaviti u Beogradu. U tu svrhu, preko Popovića, stupa u dodir sa Srpskom književnom akademijom koja je izrazila spremnost da esej objavi, ali pod uslovom da ga prethodno razmotri. To je razbesnelo Tomazea koji tad ne štedi sarkazama na račun srpskih naučnika, izražavajući ozbiljnu sumnju u njihovu sposobnost da mogu i razumeti ono što su hteli da ocenjuju. Slabo poštovanje prema beogradskim akademicima nije nimalo poljuljalo njegovu veru koju nastavlja da gaji prema srpskom narodu. Godine 1854, u jeku istočne krize, on nalazi načina da tu svoju veru iskaže i u jednom zvaničnom dokumentu. Pre no što će napustiti Krf da bi se naselio u Pijemontu, Tomazeo šalje engleskom guverneru jonskih ostrva memorandum gde iznosi svoje savete, koje guverner treba da prenese britanskoj vladi: nužna je politika koja će blokirati ruski uticaj u istočnoj Evropi. U odnosu na Balkan, Tomazeo insistira da je neophodno ohrabriti Srbiju, koja treba da postane jezgro jedne jugoslovenske države. Dovoljno je pomoći joj da se razvija više i bolje, učiniti da oseti kako je građanska Evropa poštuje i kako je spremna da je štiti. Po dolasku u Torino, Tomazeo zastupa ove svoje ideje i pred političkim ličnostima Pijemonta. Pogodnu priliku pruža mu Essai historique sur le revolutions et independance de la Serbie depuis 1804 jusquia 1850 (Istorijski esej o ustancima i nezavisnosti Srbije od 1804. do 1850) Silvestra Kuniberta (Silvestro Cunibert), koji je upravo bio objavio Brokhaus u Lajpcigu. U leto 55. godine kod Tomazea se pojavila udovica Kuniberta, jednog Pijemontežanina koji je duže vremena bio lični lekar Miloša Obrenovića. U novčanim neprilikama, gospođa Kunibert iznosi pred Tomazea knjigu svoga pokojnog muža i moli ga za povoljan prikaz, kako bi se pospešila prodaja knjige i u Italiji. Tomazeo se zdušno prihvatio posla, naročito iz osećanja solidarnosti sa „čestitom ženom" koja je, pored ostalog, iako rodom Napolitanka, tečno i s otmenom čistoćom govorila srpski i tako Tomazeu pružila prijatnu mogućnost da
nekolike reči razmeni na jeziku koji je smatrao svojim maternjim. Uostalom, Tomazea nije mogla ostaviti ravnodušnim sama činjenica postanka Kunibertove knjige, kako ju je ispričala njegova žena. Tomazeo je već odavno bio očaran ličnostima i postupcima dvojice začetnika srpske nezavisnosti Karađorđa i Miloša Obrenovića. Pošto je uklonio svoga suparnika, Obrenović je vladao autokratski sve do 1838. godine, kad je, pod pritiskom Rusije, turski sultan oktroisao Srbiji ustav u vidu hatišerifa, kako bi ograničio kneževu svemoć. Prema pričanju Kunibertove udovice, Miloš je, osećajući se napuštenim od Rusije, ispričao svome lekaru skorašnju prošlost države, kako bi ovaj izneo pred Evropu mešanje Petersburga. U stvari, Miloš je i bio pravi autor ovog istorijskog spisa. Kasnije, međutim, pošto je izgubio presto, on se ponovo približava Rusiji, i ne samo što se odrekao knjige, već je odbio i da da novac koji je dugovao lekaru za njegove profesionalne usluge. Kao vrhunac nevolje, ustavobranitelji su konfiskovali imanje Kunibertu, koje je on stekao u Srbiji, i ostavili njega i porodicu njegovu bez ikakvih sredstava. Tomazeo nije propustio priliku da se prihvati uloge branitelja nezaštićene udovice: ne samo što joj pruža pomoć u zakonskom postupku protiv Obrenovića, već je, da bi reklamirao istorijski esej, napisao dutačak članak pod naslovom La Serbia. Članak, objavljen u Diritto (Pravo), listu koji se masovno rasturao u Torinu, ponovno razmatra Tomazeu tako dragu temu: Evropi je u interesu da na Balkanu stvori okosnicu za Južne Slovene, koja će biti u stanju da te narode izvuče ispod ruskog uticaja i da postane brana i most između Zapada i Istoka; Srbija ima sve potrebne osobine da za to postane osnovno jezgro, ali joj se mora pružiti pomoć davanjem izvesnog diplomatskog i političkog značaja. Rđav utisak koji mu je ostao od pričanja gospođe Kunibert o knezu Milošu učinio je Tomazea skeptikom u odnosu na ulogu Srbije, Kad je 1858. dinastija Obrenovića ponovno došla na vlast, on je posumnjao u mogućnosti Srbije da izvrši svoju misiju sve dok bude pod vođstvom „jednog starca koji je sam korumpiran i druge korumpira i koji zavisi od tuđinskih pohlepa". Popoviću, kome je bilo krivo zbog takvih javnih optužbi, Tomazeo, priznajući Milošu neobične političke kvalitete, ipak ponavlja svoje mišljenje: svojim porocima i skandaloznim primerima knez je pokvario nekada čiste narodne običaje, a mnogo se ne može očekivati ni od njegova sina Mihaila, o kome se govori kao o običnoj ništici. „Prema tome, ozbiljne teškoće ostaju; i plašim se za budućnost tog naroda koji nema nameru da bude sluga Rusima. A evropski vladari treba da ga učine središtem jedne građanske i moralne snage koja će od Južne Slavije napraviti branu onoj drugoj (Ruskoj Slaviji), opasnijoj po civilizaciju naroda nego po moć kneževa". Ona bojazan, međutim nije mogla da pokoleba ubeđenje Tomazea da će Srbija, pre ili kasnije, postati središte svih južnih Slovena. Kada, početkom šezdesetih godina, izbija žučna polemika o pripajanju Dalmacije Hrvatskoj, on se poslužio i ovim argumentom, kako bi izrazio svoje protivljenje prisajedinjenju svoje zemlje trojnom carstvu. Po njegovu mišljenju, pripajanje Dalmacije Hrvatskoj doprinelo bi da se dalje produbi jaz postojeće mržnje i zavisti između Hrvatske i Srbije, koja po pravu može tražiti Dalmaciju za sebe. To, razume se, u daljoj budućnosti, kad Austrija bude okončala svoj životni ciklus, a Srbija stekne dovoljno snage da okupi oko sebe Južne Slovene. Tomazeo je imao prilike da potvrdi ovu svoju staru misao, koju je čak smatrao proročanstvom, i to još jasnije nego u raznim svojim brošurama i člancima posvećenim dalmatinskom pitanju. Bilo je to krajem 62. godine u jednom pismu Popoviću. Radi se o jednom napisu od bitnog značaja za pravilno razumevanje Tomazeove misli o budućem uređenju Južnih Slovena, koja je tako često osporavana ili zloupotrebljavana u posebne interese. U tom pismu Tomazeo se žali na ograničenost političke pojave kneza Mihaila i na slabosti njegova „iskrenog" ministra Garašanina. Zbog toga što nema moćnog vladaoca, Srbija, po rečima Tomazea, još nije spremna da postane vođa susednih naroda. „Ali vreme će, kao i štošta drugo, razrešiti ovaj čvor. Glavno je da se narod sačuva i da bude dostojan sudbine koja mu je predodređena". Gospodin Kosta Milutinović u svojoj iscrpnoj studiji „Njegoš i Tomazeo" pokušao je da nađe
odgovore na pitanja zašto su se Njegoš i Tomazeo razišli i kako je ovo vrelo prijateljstvo postalo hladno poznanstvo a na kraju vatreno neprijateljstvo u kome je Tomazeo postao gotovo opsesivan u pljuvanju. Neki su to objašnjavali uplivom Njegoševih neprijatelja koji su ga oklevetali kod Tomazea dok tekst gospodina Milutinovića najiscrpnije tretira ovaj interesantan i tajnovit spor koji se na ovaj ili onaj način vrti oko hrvatskog bana Jelačića:
II U Crnoj Gori toga doba najizrazitiji pobornik južnoslovenske zajednice bio je sam vladar Petar II Petrović Njegoš, nacionalni revolucionar koji je polagao veliku važnost na što tešnju saradnju i zajedničku borbu probuđenih južnoslovenskih naroda. Po Jagošu Jovanoviću: „ Vladika Rade je znao da oslobodilačka borba crnogorskog naroda neće moći da se potpuno uspješno razvija ako se ne slije sa oslobodilačkom borbom južnoslovenskih naroda protiv vjekovnih ugnjetača, sa borbom ugnjetene raje i zavisnih seljaka u okovima turskog i austrijskog feudalizma. Zbog toga je on sa velikom pažnjom pratio svaki pokret za oslobođenje u južnoslovenskim zemljama". Njegoš je upirao svoje poglede u prvom redu u Srbiju. Već 1837. Njegoš je pisao knezu Milošu da bi želeo da se s njim lično sastane i dogovori „o mnogome što bi se ticalo do polze naroda slavenoserbskago". Ali knez Miloš, pristalica mirnog pregovaranja i pogađanja sa Turcima, ošklonio je svaki sastanak i dogovor sa Njegošem, i još mu je savetovao da ostaneu miru s Turcima -„komšijama koji mogu biti korisni ako se s njima dobro ophodi". Naravno, nacionalni revolucionar Njegoš, kojije već odavno imao gorkih iskustava sa nepoželjnim komšijama, nije bio istoga mišljenja i nastavio sa svojom aktivnom nacionalnom politikom, bez obzira na Miloševe savete. Tek posle pada kneza Miloša, za vreme vlade ustavobranitelja, Njegoš je ponovo uspostavio tešnje veze sa Srbijom i aktivno sarađivao s Ilijom Garašaninom i njegovom nacionalnom propagandom u Bosni i Hercegovini, Dalmaciji i Boki Kotorskoj. Glavna veza između Garašanina i Njegoša bio je Dubrovčanin Matija Ban. Njegoš je polagao velike nade u Hrvate, duboko ubeđen da bez Hrvata ne može biti Jugoslavije, o kojoj je on sanjao celoga svog života, od rane mladosti do smrti. Njegoš se dopisivao sa nekolicinom istaknutih Iliraca između ostaloga sa Stankom Vrazom, jednom od najistaknutijih ličnosti ilirskog pokreta, koji mu je slao svoje knjige s posvetama; a naročito sa generalom Josipom Jelačićem, hrvatskim banom, za vreme sudbonosnih događaja 1848-1849. Kada je u Dalmaciji i Boki krenula akcija za sjedinjavanje s Hrvatskom i Slavonijom, Njegoš joj je pružio svu svoju podršku. U svojim nacionalnooslobodilačkim stremljenjima Njegoš je upirao poglede u veliku slovensku Rusiju, u čiju je istorijsku misiju na Istoku, kao rusofil staroga kova, duboko verovao. Voljenoj „maćuški Moskvi" Njegoš je, u svom pesničkom zanosu, pevao: „Ti si srce slavenskog plemena... "Moskva je za Njegoša „početak veličine slavenske -nepobedima stena, o koju se skrhala veličina evropskih naroda". U svojoj pesničkoj viziji Rusije, Njegošje oduševljeno klicao: Nevo r'jeko, ogledalo ljudstva, slavom ti si izvor oglasila viš' no Dunaj, Nil i Efrat drevni... Gordi Pariz i Stambol nadmeni
sudbu su ti u ruke davali... Međutim, Njegoševo rusofilstvo se ipak razlikovalo od rusofilstva njegovih prethodnika. Dok je vladika Petar I sanjao o „Slavjanoserbskom carstvu" pod protektoratom Rusije, dotle je Njegoš verovao i u sopstvene nacionalne snage probuđenih južnoslovenskih naroda, alije i on očekivao aktivnu materijalnu i vojnu pomoć Rusije. Naročito je velike nade polagao u carevića Aleksandra, potonjeg cara Aleksandra II, i pozivao ga da donese slobodu pobunjenim Slovenima: „Njemu je Vladika hteo da posveti i svoj epski spev Slobodijadu, i slučaj ovog speva dosta je karakterističan za odnose Njegoša prema Rusiji. Posveta nije usledila, jer je rukopis zatražila na pregled ruska cenzura, da se ne bi našlo u njemu nešto 'opasno' (u diplomatskom pogledu, a verovatno i u socijalno-političkom)! Tako je Slobodijada uopšte ugledala sveta tek nakon Njegoševe smrti. Ovaj mali fakat - naporedo sa tolikim drugim mnogo značajnijim - vraćao je zbilji, iz oblasti lirskih sanjarija, političkog maštanja, i panslovenskog zanosa". U stavu prema Rusiji i Slovenstvu Njegoš i Tomazeo su bili izraziti antipodi. Dok se Njegoš oduševljavao panslavističkim idejama i „slavjanofilskim" teorijama i koncepcijama zapadnoslovenskim, dotle je Tomazeo, stojeći na svojim pozicijama, otvoreno ustajao protiv panslavizma i protiv „slavjanofilstva", istupajući protiv njih svim svojim argumentima: „Budite ponizni, Slavjani, pak će te biti veliki! Odbacite od sebe to neprilično ime panslavizma, ime koje nema razložne odijeće, i koje je toliko protivno uhu, koliko pogriješno u smislu... Nemojte cijeniti da se snaga sastoji u broju!... Niti snaga mišice daje pravo mogućstvo, nego ga daje sloga duhovah i velikodušnost u željama i nadama. Neki od vashtijeli bi osvojiti vas svijet s puškama, neki pak s etimologičkim istraživanjem; neki sanjaju da je Carigrad ruski, neki krste Omira Slavjanom. Ali pogriješne etimologije i one su nepravda, ništa manja od nepravednih navalah, i koliko ove zaslužuju mrzost, toliko one porugu". Međutim, jedan od redaktora i komentatora Iskrica, Bokelj Ljuba Jovanović, nekadašnji profesor nacionalne istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu i član Srpske akademije nauka, pokušao je da prikaže Tomazea u sasvim drukčijoj spetlosti: „Sveslavenske ideje, koje su od XVI veka počele vladati po Dalmaciji, pa dobile hrane panslavističkim pokretom ovoga veka, nađoše i u Tomazea svoga izraza..." Ako se problem dublje sagleda i detaljnije analizira, između sveslovenskih ideja Ivana Tundulića i drugih dubrovačkih pisaca, sjedne strane, panslavističkih teorija Jana Kolara i Ljudevita Štura, s druge strane, i ilirsko-južnoslovenskih koncepcija Nikole Tomazea, s treće strane, ima bitnih razlika. Iako možda na prvi pogled, globalno posmatrane, imaju izvesnih sličnosti, to su, u samoj stvari, tri posebne koncepcije, koje treba uočiti i diferencirati. Ljuba Jovanović je svojim proizvoljnim, nekritičkim i nenaučnim generalizacijama suviše olako pokušao da uprosti i uopšti stvar. Umesto da uoči i ukaže na znatan uticaj Ilirskog pokreta na mladoga Tomazea, on ga je jednostavno proglasio za pristalicu sveslovenskih i panslavističkih ideologija. Dok su ruski „slavjanofili" maštali o Sveslovenstvu pod hegemonijom „maćuške Moskve", a češki i slovački panslavisti pod vođstvom „zlatnog Praga", dotle su iliri mislili na južnoslovensku zajednicu bez ičije hegemonije. Kao pisac Iskrica Tomazeo je najbliži ilirskim shvatanjima, samo štoje on zamišljao i priželjkivao da se ta buduća južnoslovenska zajednica razvija na osnovama jedne slovenskoromanske simbioze pod uticajima italijanske kulture i romanske civilizacije. Njegoš je takođe poznavao i cenio italijansku književnost, umetnost i kulturu, ali je instinktivno strepio od Tomazeovih, na izgled platonskih koncepcija o slovenskoromanskoj simbiozi, jer je iza italijanskih kulturnih uticaja intuitivno naslućivao, u daljoj liniji, i postepeno preovlađivanje italijanskih političkih i ekonomskih aspiracija na istočne obale Jadrana, imajući u podsvesti gorka iskustva ranijih generacija, vekovima pritisnutih duždevim jarmom i mletačkim feudalizmom. Za panslavistu i „slavjanofila" Njegoša predstavljali su „maćuška Moskva" i „zlatni Prag" spas od
grabljivoga „Krilatoga lava", koji je vekovima gospodario morima. U četvrtom i petom odeljku svog izvanrednog eseja autor otkriva o čemu se zapravo radilo i kako su na paradoksalan način Hrvati ključni predmet ovog intelektualnog i političkog spora... :
IV Revolucionarno vrenje obuzelo je već krajem 1847. mnoge gradove probuđene Evrope, kojaje već decenijama stenjala pod teškim jarmom Svete alijanse, reakcionarnog saveza careva, kraljeva i kneževa protiv demokratskih i nacionalnooslobodilačkih pokreta slobodoljubivih evropskih naroda. Ni Venecija, jedna od italijanskih pokrajina pod austrijskim jarmom, nije mogla ostati mirna ni izolovana od opštegrevolucionarnog vrenja. Prema istraživanjima Danila Petranovića: „Kad se oluja arimače Mlecima, Tomazeo se pokaza kao prvi ustalac. On sastavi i prvi potpisa molbu na ćesara, da se Mletačkoj i Lombardiji vrati zakon od god. 1815, - zakon koji je bio slobodoumniji od austrijskog. Policija zatvori njega i advokata Manina, kao zavjerenike koji su u svezi sa tajnim talijanskim društvima". Danijele Manin bio je istaknut član „Mlade Italije" i blizak saradnik Ðuzepe Macinija, a Tomazeo je bio najbliži Maninov saborac. U vlažnoj i mračnoj tamnici u Veneciji, u kojoj muje oslabio očni vid, tako da je docnije oslepio, Tomazeo je napisao „pjesmu u kojoj veliča slobodu duha i dostojanstvo sužnja, koji strada za pravdu". Vest o njegovom hapšenju doprla je i do Hrvatske, gde je izazvala razumljivo uzbuđenje. Na velikoj skupštini Trojedne Kraljevine Hrvatske, Slavonije i Dalmacije, kojaje održana u Zagrebu 25. III1848, u prisustvu narodnih predstavnika iz svih hrvatskih zemalja i pokrajina, jednoglasno su prihvaćena i formulisana „narodna zahtijevanja", koja su podnesena bečkom dvoru. U dvadesetoj tačci ove peticije se traži: „Svi politički predstavnici Trojedne kraljevine, kao i svih slobodnih naroda austrijskih neka se iz tamnice puste, imenito pak slavni naš spisatelj i domovine vrijedni sin Nikola Tomazeo." Revolucija je u Beču izbila 13. III 1848. Glavni stub apsolutističkog režima, knez Meternih, pobegao je iz Austrije i emigrirao u inostranstvo. Pijetro Orsi piše: „Vest o ovoj revoluciji stiže u Mletke 17. marta i tu proizvede neobično oduševljenje; stanovništvo se u masi krete pijaci sv. Marka, tražeći glasnim uzvicima da se oslobode politički zatvorenici, naročito Manin i Tomazeo; pojuri ka tamnicama i, ne čekajući odgovora, otvori ih, i ponese u triumfu ovu dvojicu patriota". Posle nekoliko dana izbila je revolucija, ubijen je komandant arsenala, formirana građanska garda i proklamovana Mletačka Demokratska Republika 22. III 1848. Za predsednika privremene republičke vlade naimenovan je Danijele Manin, a za ministra prosvete njegov najbliži saradnik i saborac Nikola Tomazeo. Pred Maninovu vladu postavili su se teški i odgovorni zadaci: trebalo je učvrstiti mladi demokratski režim, obezbediti tekovine revolucije, organizovati narodnu vlast i zavesti nov ustavni poredak. Nova republika nije smela da liči na staru duždevu državu sa njegovom sinjorijom; srednjovekovkom organizacijom, ekonomskom eksploatacijom i feudalnim društvenim poretkom. Međutim, Manin ipak nije osetio duh i potrebe novoga doba. Po Tarleu, Maninova se „glavna pogreška, kao i Macinijeva, sastojala u tome što je strahovao pred perspektivom klasne borbe". Tako, na primer,
Manin je zabranio mak i svešteniku Tveraciju njegove propovedi o hrišćanskom socijalizmu, sa ovakvom neubedljivom motivacijom: „Mleci ne mogu biti odbranjeni ako se u njima ne održavaju mir i sloga. A ti neophodni uslovi svakako mogu biti narušeni usled socijalističkih teorije, koje se ovde počinju propovedati". Kao jedan od organizatora i rukovodilaca mletačke četrdesetosmaške revolucije i kao član republikanske vlade, Tomazeo je želeo da se Dalmacija oslobodi austrijskog ropstva, ali je strahovao da će Crna Gora, kao saveznik Rusije, napasti i zaposesti Boku Kotorsku, ako se pobuni protiv Austrije. Želeći da spreči da Crna Gora pomogne Austriju protiv Bokelja i Dalmatinaca, Tomazeo se 31. III 1848. obratio Njegošu jednim karakterističnim pismom, u kome mu upućuje ove teške reči: Šire se glasovi koji uveliko vređaju Vaše i slovensko ime: kaže se da Vi, kao saveznik Rusije, hoćete da se spustite iz Crne Gore i da zaposednete Kotor. Ja to ne verujem; ali bi pljačke i požari, koji su Vaši počinili u pograničnom kraju, a koji nisu bili odmah spremno i strogo kažnjeni, bili teška ljaga Vašem obrazu. Monsinjore. Vi, hrišćanski episkop, knez već slobodnoga naroda, pesnik i Sloven, dužni ste da budete u očima sveta primer najdelotvornije humanosti i najplemenitije lojalnosti. Nemojte misliti da crnogorske vrleti kriju od sveta Vaša zlodela. Ona neće ostati nekažnjena. Božja pravda bdije nad Dalmatincima. Evropa pazi na Vas! Moj slab glas, ali strahovit, jer je pravedan, dignuće se da osveti potlačene, i da zasluženim prekorom obeleži imena krivaca pred licem celoga sveta. Njegoša je ova Tomazeova lekcija, puna teških optužbi i svirepih pretnji, štampana u istom onom italijanskom listu, u kome je još pre kratkoga vremena iz istog pera hvaljen njegov Gorski vijenac, ne samo duboko uvredila nego i ozbiljno naljutila. Revoltiran i uzbuđen, Njegoš je kriknuo iz dubine srca. U njegovom odgovoru se jasno oseća, između redova, da je on jedva uspeo da savlada svoj vatreni temperament da ne plane pravednim gnjevom. U odgovor, se isprepliće jedva prigušeni revolt, fina ironija i gorki sarkazam uvređenog rodoljuba. U svom pismu, datiranom na Cetinju 21. IV 1848, Njegoš odgovara Tomazeu: Nije mi nužno bilo napominjati dužnosti k čovječestvu, jerbo su one sveti amanet koji je priroda dala svijema osviještenim ljudima. Ko obožava slobodu i ko je upravo svolodan, on podobnome sebi ne želi ni tvori obide, jerbo gazi obožajemu svetinju nogama. Zla kleveta! Bog znade kada će se pleme slavensko ispod njene gadne anateme osloboditi i kada će ga zora istine obasjati. Osobito pak protivu ovoga slobodnoga gnijezda kleveta vječno germi. Je li kervavije stranice u svemirnoj istoriji od černogorske? Je li strašnije, viteškije i duže borbe među nejednakostiju jošte svijet vidio nego što je vidio borbu Černogoraca poslije padenija carstva na Kosovu? Sa puno autokriticizma, strog ne samo prema drugim narodima nego i prema svome sopstvenom narodu, čije slabosti i mane sagledava isto tako jasno i oštro kao i njegove odlike i vrline, Njegoš objašnjava Tomazeu ove istorijske istine: Zloba i kleveta su ovo od svijeta koliko su mogle krile i na ga pretstavljale iz ova četiri uzroka: pervo, što smo Slavjani, koje kleveta posvuda goni; drugo, što su naši susjedi svagda bili neprijatelji slobode, protivu nje su tverđi kordon deržali nego protivu čume; treće, fanatizam trostruki, pakleno sjeme nesloge, koje je našemu narodu zla učinio no sve inoplemenite sile i oružje; četvrto, što su Crngorci u gđekojima nepristojnostima učenici turski, te uvrede gđešto po običajimju turskome. Na kraju svoga odgovora Njegoš poručuje Tomazeu sa neprikrivekom ironijom: „Žica, koja cijelo Vaše pismo prolazi, iz dvije je strune upredena. Ja ih obje dobro vidim". Nema sumnje, Njegoš je iza italijanske nacionalnooslobodilačke borbe protiv Austrije već 1848. naslućivao vešto kamufliranu, ali ipak osetnu tendenciju ka budućem prodiranju prema Istri, Hrvatskom primorju i Dalmaciji. Pesnik i romantičar Tomazeo, i pored sve svoje stvaralačke intuicije, osetio da se Mletačka Demokratska Republika, pod predsedništvom njegovog prijatelja Danijela Manina, bori ne samo da istočne obale
Jadranskog mora ne ostanu austrijske provincije nego istovremeno i zato da one ponovo postanu mletačke, odnosno da i one danas-sutra uđu u sastav Velike Italije. Učeni Dalmatinac, koji se još pre kratkog vremena pod svoje polemičke članke demonstrativno potpisivao svojom omiljenom šifrom „Sloven", nije ni slutio da će uskoro postati instrument u rukama tih istih italijanskih iredentista, protiv čije se šovinističke grandomanije takoreći još juče borio. Međutim, Mletačka Republika, pod novom demokratskom vladom, krenula je odmah akciju da raspiri revolucionarno vrenje koje je već tinjalo među narodnim masama i na istočnim obalama Jadranskog mora. Maninova vlada poverila je nikome drugome nego baš Tomazeu, svome ministru prosvete, da organizuje revolucionarni pokret u Istri, Hrvatskoj, Dalmaciji i Boki Kotorskoj. Već početkom aprila 1848. Tomazeo se iz Venecije obratio jednim proglasom na „Hrvate i druge puke slavenske" na teritoriji Trojedne kraljevine (Hrvatske, Slavonije i Dalmacije). U ovom proglasu Tomazeo se prvo obraća hrvatskim graničarima, koji se u sastavu austrijske vojske bore na italijanskoj teritoriji protiv slobode italijanskog naroda, poziva se na „osamnaesti narodni zahtjev", donesen na javnom zboru u Zagrebu 25. marta 1848, i veli: Hrvatska ne želi: imati vaša posla je jako zahtjevanje u Beč, da se dignete iz Italije i da ne budete krvopije i žrtve... Velika obitelj slavenska budi se i poznaje samu sebe. Vrijeme naroda je došlo! Rasuta i rastrgnuta uda sakupljaju se; kroz odsječene žile teče opet krv oživljujuća. O Hrvati... Italijani mrski kao oruđe samosilja, svijet nas ne poznaje; i malo ih je, koji znadu da se vi preko deset godina borite u svojoj zemlji za jezik za narodnost i dostojanstvo duše vaše. Ne zna svijet, da ste vi prvi pokušali svrći jaram Meternihov... Ja vam zahvaljujem pred svim čovječanstvom za ono, što ste učinili za svete svrhe čovječanstva; zahvaljujem vam što ste se, posred svih briga za općinsku odbranu u svojih brizkih bolih, i na mene sjetili, ter ste k mojoj tamnici pružili ruku! U istom proglasu Tomazeo se obraća i Poljskoj, kojaje njemu katoliku i protivniku carističke Rusije i ruskog pravoslavlja, bila naročito bliska: „A ti, nesretna Poljska, nećeš moći uskrsnuti u pravi život, ako ne ljubiš svoju nemilu krvnicu, Rusiju, kojaje ipak tvoja sestra... ali siromaški puk ruski stenje i sam, i nosi u samom sebi kazan, ne zbog svoga samosilja." Na kraju proglasa Tomazeo se obraća svima podjarmljenim slovenskim narodima, s pozivom da se udruže, ako žele da zauzmu „izabrano mjesto među velikim narodima". I završava borbenim pokličem: „Ustanite, braćo!.. Iz okova kujte mačeve, a iz jarma štapove za obranu! Vi toliko vremena zgrbljeni... dignite se pravo; preovladat ćete miljem. Na noge bez mrzosti i bez straha! Bog je naroda sa vama." Ovaj Tomazeov proglas, napisan i odštampan na našem jeziku, rasturen je u velikom broju primeraka u svim južnoslovenskim zemljama pod Austrijom, naročito u Istri, Hrvatskom primorju, Dalmaciji i Boki Kotorskoj. Zatalasala se ne samo građanska klasa po primorskim gradovima nego i narodne mase. Jedan verodostojan savremenik, Njegošev sekretar Milorad Medaković, iznosi ove konkretne pojedinosti: Mlečani se pobune, a to se rasprostre po svoj Dalmaciji, pa dopre i u samu Boku, a i sve je to bilo gotovo da se otrgne ispod ćesarije i da se stave pod zaštitu sv. Marka. Mlečani su bili razapeli jake mreže po svoj Dalmaciji i Boki, a nekoliko mletačkih brodova ukažu se oko zaliva bokokotorskog; a svi Bokelji behu voljni da se pridruže novoj Mletačkoj republici, negdašnjoj carici na moru. I Bokelji i Dalmatinci očekivahu da će se i oni sa tom republikom obogatiti. Jedan od istoričara Crne Gore u Njegoševo doba, Lazo Tomanović, otišao je još korak dalje i izneo nove detalje o tadašnjim mletačko-crnogorskim odnosima uopšte i o protivnostima između Tomazea i Njegoša posebice: U Mlecimaje bila proglašena republika, i tijem uskrsenjem stare gospodarice sjeverne obale Jadranskog mora u svijem gradovima na toj obali razbudiše se stare uspomene i počeše se snovati nove
veze, osobito preko slavnoga Dalmatinca Nikole Tomazea, kojije sa Maninom bio na čelu obnovljene republike sv. Marka... Strahovanje vladičino od Mletačke republike imalo je dakle osnova, jer osobito ondašnje veliko bokeljsko brodovlje, taj jedini ali veliki izvor bokeljskog dobrostanja, uzdisalo je za zaštitom negdašnje pomorske carice, koju zaštitu Austrija nije znala ni kasnije pružiti mu, te mu već odavna ni traga nema, i negdašnja bogata Boka odavna je počela siromašiti. Osim toga, pod republikom sv. Marka Boka je uživala velike slobodštine, i kroz prvih 30 godina pod Austrijom bila je već iskusila blagodeti, kojijema se mogla nadati iz Beča. Ali su Petru II lebdeli pred očima viši narodni interesi; i njegova riječ morala je u ono mutno doba u Boki biti poštovana, tako da se mletačka propaganda nije mogla s njom u koštac hvatati. Otuda ona mržnja slavnoga Tomazea... mržnja koja izbija na nekijem mjestima u njegovijem spisima, prvijeh godina poslije neuspjeha one revolucije, protivu Crne Gore i našega velikoga pjesnika, o kojemu su svi savremenici hvalom i poštovanjem pisali, dočim o srpskom narodu uopće, kako o njegovoj prošlosti tako o njegovoj budućnosti, Tomazeo piše najvećim simpatijama. Ovu je Tomazeovu mržnju još više podržala bezuslovna vladičina odanost Rusiji, koju je slavni Dalmatinac mrzeo i kao revnosni katolik i kao pravi republikanac. Tomazeov proglas, koji se rasturao ne samo po Dalmaciji nego i po Boki, podstakao je Njegoša da napiše svoje Objavlenije, datirano na Cetinju 20. V 1848. I upućeno „našoj braći od obje crkve Bokeljima i Dubrovčanima". Ako se ovaj Njegošev proglas pažljivo uporedi sa Tomazeovim, jasno izlazi da je to, u samoj stvari, Njegošev odgovor Tomazeu, samo još mnogo oštriji u tonu, izrazu i rečniku. U svom Objavleniju Njegoš otvoreno ustaje protiv Tomazeovog pokušaja da Dalmatince i Bokelje pridobije za mletački pokret. Između ostaloga, Njegoš poručuje: Čujemo da u ovom prevratu stvari u svijetu i do vas dohode nekakvi pozivi i laskanja od tuđinaca. I to znam da se vaše skupštine na različite partije drobe, radi toga i mi, kako vama najbliža braća i najveći dobroželatelji u svijetu, šaljemo vam ovo objavlenije, kojijem vam čisto dajemo na znanje. Prvo molimo vas, kako našu braću, da sva druga namjeranija i pozive odbacite na stranu, i da budete privrženi svojoj narodnosti i sasvijem vjerni i poslušni Jelačiću, svome jednoplemenom banu od trojedne kraljevine, koji je pod krunom ćesarskom. Drugo, ako pak, sačuvaj Bože, pokažete se nevjerni svojemu banu i primite se tuđina, a sve dobro odbacite, znadite čisto, mi ćemo postati vaši zakleti neprijatelji, s nama će se mnogi valjani junak od ta dva okružja združiti, i krv će se izdajničeska nemilice proliti i kuće izdajničeske u pepeo razasuti. Vi znate da se mi ne umijemo šaliti, no pazite dobro što ćete raditi. Treće, u slučaju napadanija kakvoga neprijatelja na vas, mi smo u svaki čas gotovi vama na pomoć priteći i za vašu slobodu ujedno našu krv proliti. Prema svedočanstvu Njegoševog sekretara Medakovića, ovaj proglas bio je napisan u sporazumu sa srpskom vladom, štampan na Cetinju u 500 primeraka i rasturen narodu u kotorskom i dubrovačkom okrugu. Medaković ovako objašnjava stvar: „Vladika želaše da slovenske zemlje i narodi ostanu svoji a ne da prelaze kao stoka iz jednih trgovačkih ruku u druge". P Nikoli Škeroviću, ovaj je proglas „ izazvao pokušaj Venecije da svoju vlast proširi i na Dalmaciju. Njegoš je na ovaj način htio da osigura Jelačiću zaleđe, a Dalmaciju sačuva za svoj narod". Međutim, i posle Njegoševog proglasa od 20. V 1848. revolucionarni pokret Mletačke Demokratske Republike protiv Austrije u Boki i južnoj Dalmaciji širio se i dalje. Naročito je pokret uhvatio dubokog korena i zatalasao narodne mase u Boki. Ozbiljno zabrinut, smatrajući Boku kao sastavni deo crnogorskog primorja i Bokelje kao Crnogorce, želeći da makar i po cenu najvećih žrtava spreči eventualno priključenje Boke obnovljenoj Mletačkoj Republici, koja je već u toku prvih meseci svoga života pokazivala svoje agresivne tendencije ka širenju svoje vlasti i na istočnim obalama Jadrana, Njegoš je negde krajem maja 1848. uputio Bokeljima još jedan proglas, bez bližega datuma, ali sa još oštrijim izrazima i sa još težim pretnjama, u kome ističe nerazorivo jedinstvo Boke i Crne
Gore, i poručuje Bokeljima: Čuo sam i uvjerio sam se da je sva Boka u dogovoru združena i nepokorna se pokazala svojemu zakonitomu ćesaru Ferdinandu i bez ikakva uzroka ili nevolje, nego po primjeru drugi maniti naroda koji će sebe i vas bez ikakve potrebe upropastiti. Boka je i Crna Gora tako spojena kao duša i tijelo, jedan narod i duh, jedan običaj i jezik, ijedan bez drugoga ne može ni živjeti ni umrijeti, i zato vas ja u srcu ne razlikujem od Crnogoraca, i gotov sam vazda zlo i dobro dijeliti. Ali ja danas ne vidim da vam je ikakva nevolja no prava vaša obijest. Zato vas otečeski sovjetujem da se vi te obijesti prođete i da se svojemu ćesaru pokorite kao pravi sinovi svojemu ocu. Ako li pak ne šćeste poslušati, znadite da ću vam ja - s dozvoljenjem austrijske vlade - s mojim Crnogorcima nazvati dobro jutro i da ću vam grđi no Turčin biti, a vi znate da se ja ne šalim. Pored svih uveravanja o lojalnosti, austrijske pogranične vlasti ipak nisu verovale Njegošu i sumnjičile su ga i dalje da nije dovoljno strog prema pristalicama „manitih naroda", odnosno prema Francuzima, Italijanima, Mađarima, Poljacima i ostalim „objesnim slobodnjacima", koji su 1848. Dizali ustanke i revolucije u raznim evropskim zemljama. Jedan od onih koji su najteže sumnjičili Njegoša da nije dovoljno lojalan prema Austriji, bio je Edvardo Grije de Ronse, poreklom Francuz, ali preterano revnosan ćesarski okružni kapetan u Kotoru i vladin savetnik. Njegoš je bio prinuđen da se brani i da ponovo dokazuje svoju lojalnost prema Austriji. Ali uzalud. Njegošu se nije verovalo. Narod Boke nije ostao ravnodušan prema Njegoševim proglasima. Prema svemu sudeći, proglasi su ostavili dubok utisak. Načelnik grada Kotora, Matija Netović, pozvao je predstavnike svih bokeljskih opština na „skupštinu naroda bokokotorskoga”, koja se sastala u Prčnju na dan 13. VI 1848. Sa skupštine je upućen odgovor Njegošu na njegov prvi proglas i adresa Hrvatskom saboru u Zagreb. U odgovoru, predstavnici bokeljskih opština pišu Njegošu: Primili smo od Vašeg Prevashoditelstva počitajemo pismo od 20. maja, u kojemu nas prinuđavate da se banu od Trojedne Kraljevine združimo. Pod današnjom datom pišemo Narodnom Saboru u Zagrebu da mi nikakvo protivije nemamo sojediniti se svijem državama Slaveno-Serbskoga, kad one postanu samostalne, i bez tuđeg upliva pod Ćesarskom Krunom. Ukoliko obećavate ruku pomoći protivu svakog inostranog napadenija mi Vi zato blagodarimo naime svega naroda. U pročem ostajemo s otličnim počitanjem i nadamo se tverdo i bezkolebno da ćete poznatim rodoljubljem nama, đe bi se ta potreba javila, bratinski priskočiti... U ovom pismu naročito pada u oči da predstavnici bokeljskih opština govore o ujedinjenju svih „slaveno-serbskih država", umesto o ujedinjenju svih južnoslovenskih zemalja i pokrajina u jednu državu. Do ove očigledne konfuzije pojmova došloje, po svoj prilici, pod uticajem ranijih nastojanja Njegoševog prethodnika vladike Petra I, koji se zanosio planovima o sšvaranju „Slaveno-serbskog carstva" sa prestonicom u Dubrovniku, a pod protektoratom Rusije. Četrdesetosmaške koncepcije Srba i Hrvata o oslobođenju i ujedinjenju Južnih Slovena bitno su se razlikovale od ovih prevaziđenih planova vladike Petra I. Na istoj skupštini „naroda bokokotorskoga", održanoj u Prčanju 13. VI 1848, prihvaćena je adresa Hrvatskom saboru, u kojoj su politički stavovi predstavnika Boke mnogo jasnije i konkretnije formulisani nego u njihovom odgovoru Njegošu. U adresi se, između ostalog, kaže: Bez sumnje, kad bi nadstojeći događaji do toga koračili da se države slaveno-serbske tojest jugoslavenske u jedno sojedine pod štitom Ćesarskijem, bez upliva nikakve tuđe narodnosti kao na primer Talijanske, Mađarske, Nemačke i tako dalje, bez sumnje Boka Kotorska protivna biti neće da se želja vaša ispuni što se našega sojedinenija tiče... Kad svaka jugoslavenska država pravilnim putem postane samostalna bez tuđega upliva, kad se zbude ono što svi želimo, tojest osnova Slavenskog Carstva pod Ćesarskim štitom, kad najposle jednaka prava budu slobodna međurečenim državama
ugovorena i postavljena, okružije bokokotorsko od svoje strane radosno će sebe u tomu sojuzu pripisati. Ako se pažljivo uporede ova dva važna dokumenta, odgovor Njegošu i adresa Hrvatskom saboru, onda jasno izlazi da predstavnici Boke nisu kovali planove o „Slaveno-srbskom carstvu", nego o zajedničkoj južnoslovenskoj državi, naravno privremeno i prelazno u okviru Austrije, ali bez „upliva nikakve tuđe narodnosti... " Prva etapa ka toj budućoj Jugoslaviji imala je da bude aneksija Dalmacije Hrvatskoj. Pavao Butorac bio je u punom pravu kada je konstatovao: „Petar II nije u Boki podupro austrijsku stvar, iako jest hrvatsku". Ustajući protiv pokušaja Mletačke republike da proširi svoju vlast i da istočne obale Jadrana, s jedne strane, zalažući se za sjedinjenje naših primorskih zemalja sa Hrvatskom, s druge strane Njegoš je stajao na izrazito južnoslovenskim pozicijama, zajedno sa svojim Crnogorcima i Bokeljima. Pored Njegoševih pokušaja da stiša revolucionarno vrenjeu Boki, ipak je došlo i do ozbiljnijih nemira, koji su uzeli šire razmere. To je grbaljska buna, 26. i 27. septembra 1848. Pored Bokelja, u pobuni su učestvovali i Crnogorci, zbog čega je bio osumnjičen i sam Njegoš. Analizirajući i komentarišući ove događaje, Vido Latković je s razlogom pretpostavio: „Ova buna upućuje na pomisao da je južni deo bokokotorskog okruga već u junu, kad je prčanjska skupština održana, pomišljao na kakvu bunu, a možda i na to da se „u ova mutna vremena" ocepi od Austrije... Mogao je Njegoš uveravati kotorskog okružnog načelnika u svoja „čuvstva, koja je svagda pitao (osećao) k praviteljstvu austrijskome", i ne dozvoljavati da Crnogorci prelaze austrijsku granicu „s namjerenijem neprijateljskim", pa ipak da se iz Crne Gore radi protiv austrijske uprave u Boki. Jer takav rad mogao se razvijati i bez znanja vladičina ili, što po svemu izgleda verovatnije, „vladika se mogao praviti kao da ne vidi". Latković navodi kao jednu od indicija u prilog ove svoje hipoteze otvoren antiaustrijski stav Njegoševog ujaka Lazara Prorokovića, kapetana njeguškog. Prilikom likvidacije grbaljskog revolta, Njegoševog dolaska u Dobrotu i sklapanja kompromisnog sporazuma između zavađenih tabora na sastanku u Kotoru od 18. X 1848, Proroković je izgovorio oštre reči protiv kotorskog načelnika, tako da ga je sam Njegoš morao prekinuti rečima: „Ćuti, Lazo!”. Ali, ovaj mu odgovori: „He ćuti, gospodaru, ovo se ne čini mir između dvije kuće, nego između dvije provincije; pa ako će mir - dobro; ako li neće na vjeru došli, na vjeru pošli, pak nek čine što mogu, a mi ćemo njima". Kada je ipak došlo do kompromisa, zahvaljujući Njegoševom zalaganju i obostranom popuštanju, pojavilo se jedno anonimno pismo, koje je glasilo: „Od nas braće Crnogoraca našoj braći primorcima dragi i mili pozdrav. A po tome da vije na znanje, od kako se oprijatelji ćesar vaš i vladika naš za veliku našu zlu sreću pogibosmo im i vi! Nego, braćo, da ustanemo sloški, da se od ovijeh đavola branimo, i onoga cirkula, što nosi glavu kao divlji vepar, da se od njega i mi i vi izbavimo". Ovo se pismo pripisivalo Lazaru Prorokoviću, ali ga niko nije pozvao na odgovornost. Njegoš je smatrao da treba dozvoliti narodu da dade izraza svome nezadovonjstvu, i pravio se da za sve ovo ne zna. Ovakvo Njegoševo držanje izazvalo je neraspoloženje kod austrijskih vlasti. Jedan od visokih austrijskih funkcionera, koji je s otvorenim nepoverenjem gledao na Njegoša i na sve ono što se dešava u Crnoj Gori i u njenim pograničnim oblastima, a naročito u Boki, bio je gubernijalni namesnik baron Getaldi. Baron Getaldi je, zajedno sa ćesarskim generalom Rajhom, najviše doprineo da se uguši revolucionarni pokret u Boki. Želeći da odagna sa sebe svaku sumnju da je imao bilo kakve veze sa nemirima u Boki, Njegoš je našao za potrebno da baronu Getaldiju, svojim pismom od 12. X 1848, čestita što je uspeo „smiriti stvajr grbaljrku”. Njegoš mu je, između ostaloga, pisao: Vaša Prozriteljnost moći će lako dokučiti rašta je meni Vaš uspjeh tako drag. U ovom burnom vremenuja po svojoj mogućnosti s običnom energijom nijesam prestao dejstvovati za sahraniti (očuvati) dobro stanje i tišinu pograničnu. Ovo će Vam potvrditi glas obadva naroda i, u kakvome su (se) stanju
stvari nalazile, ja sam dovoljno uspjeo. I to me tješi što sam u svome malome krugu bio polezan čelovječestvu i pokazao svoju iskrenost k državi nama pograničnoj. Ja ću i otsada ovim pravcem sljedovati i javni ću neprijatelj svagda biti narušiteljnima pravah čelovječestva narodnijeh i državnijeh. Istraga austrijskih vojnih i civilnih vlasti u Boki Kotorskoj utvrdila je da su u revolucionarnom pokretu zaista učestvovali i Crnogorci. Obavešten o rezultatima istrage, Njegoš je odmah pokušao da umanji učešće Crnogoraca i ublaži težaku tisak. U jednom svom nedatiranom pismu, napisanom verovatno u oktobru 1848, Njegoš je na ovaj način nastojavao da prikaže ceo događaj kotorskom okružnom kapetanu Grijvu: Nemir koji se dogodio na Grblju meni je neprijatan tim više što su se poslje u njem neki Crnogorci pomiješali. Ja sam se divio kada sam razumio za način koji se upotrebio protivu Grbljana u današnjem duhu vremena, a u narodu koji je u svako doba gotov na zlođejanije, na nerede i na anarhiju. Umalo da taj postupak nije prouzrokovao opšte vozmuštenije i opustošenije te provincije... Ja sam sva moguća sredstva upotrebio da se Crnogorci u tuđe stvari ne miješaju... Što pak mislite da su neki Crnogorci nagovorili Grbljane da se pobune, budite uvjereni da nijeste dobro izviješteni... Mnogo docnije, pišući o Njegošu kao vladaocu iz udaljene istorijske perspektive, njegov nekadašnji sekretar Milorad Medaković izneo je ove konkretne pojediosti o grbaljskoj pobuni: U ovom dobu, Primorci u Grblju odkažu ćesarnji plaćiti danak i uvedu staru njihovu upravu, pa zato i udari ćesarska vojska na njih, sa kojima iđaše i Grije, najveći protivnik Srba i svega što se srbsko zove. Grbljani se odupru i odbiju ćesarsku vojsku, koju su gonili do Trojice, a kod Trojice stajahu Srbi ličkog polka, pa će im reći: „Nemojte, braćo, ići dalje, jer mi moramo braniti grad!" U ovom boju beše i Crnogoraca, koji pritekoše Grbljanima u pomoć od svoje volje, ne tražeći zato nikakve nagrade. Grbljanska pobuna, ako se cela stvar kritički sagleda, imala je karakter jedne lokalne pobune u kojoj su delimično imale ulogu i izvesne lokalne razmirice, ali u daljoj liniji ona je mogla da se razvije i u ozbiljan narodni ustanak, za koji su postojali mnogi preduslovi. Govoreći o ovoj pobuni, Lazo Gomanović s razlogom konstatuje ove istorijske činjenice: „I zbilja Grbalj, jedna od najvećijeh općina bokeljskih, što se pruža na podnožju Lovćena od Budve do Kotora, otkaže plaćati državne poreze. Grije sa vojskom krene na Grbalj, ali ga Grbljanci dočekaju junački i potuku vojsku, koju su gonili do blizu Kotora... Među Grbljanima bilo je i Crnogoraca, ali bez znanja Vladičina koji, odbijajući svaku odgovornost od Crne Gore za tu pobunu, kori Grija, što je s oružjem pošao da Grbalj pokori, jer „umalo da taj postupak nije prouzrokovao opšte vozmuštenije i opustošenije te provincije"... Sve nove i nove optužbe protiv Njegoša i teška sumnjičenja da je Crna Gora aktivno pomagala revolucionarni pokret u Boki doprle su i do Beča, tako da je Njegoš bio primoran da se ponovo brani od ovih optužbi. Tako, na primer, u svom nedatiranom pismu, napisanom verovatno negde u februaru 1849, Njegoš se trudio da uveri grofa Štadiona, austrijskog ministra unutrašnjih poslova i jednog od glavnih stubova tadašnjeg režima u Habsburškoj Monarhiji, o svojoj lojalnosti: „Ona ista čuvstva čistoga prijateljstva, koja su me svagda oduševljavala prema susjedne Austrije, i danas me oduševljavaju… Istina je da sam ljubitelj blagorazumne slobode, koja diči i oblagorođava čovjeka... nego je i to istina stotine putah delom osvjedočena da sam ja najveći neprijatelj anarhije, koja je gora nego kuga. Ga meni je anarhija više glavobolje dala no ikom u Evropi". U istom pismu Njegoš stavlja u izgled austrijskoj vladi svoju dalju pomoć u stišavanju revolucionarnog vrenja u Boki, ali pod uslovom da se olakša teško ekonomsko stanje naroda u tom kraju: Što se tiče miješanja nekih opštinah crnogorskih u poslove bokeljske, toga je protivu moje volje pođešto do sada bivalo i može biti i posada (od sada)" da štogod bude, i tome nije ništa drugo pričina do blizost opštinah i kršno gorsko mjestopoloženije, đe je muka sasvim to ukinuti najstrožijim zaprekama doklen su gođ u Boki komešanja. Istina je da moje vlijanije jako dejstvuje na narod bokeški,
i ako Bokeljima bude olakšica sorazmjerna njihovom bijednom kraju, nekolike moje riječi dovoljno će biti, ako je ugodno austrijskom praviteljstvu, da se oni povrate u poslušanije. Ako li im pak ostanu na vratu isti tereti, koji su im nametnuti evo nekolike godine i koje nikako po njihovoj bijednosti snositi ne mogu, ja se u to nipošto miješati neću, jerbo bih protivu svoje česti postupao. Nosioci i organizatori revolucionarnog pokreta u mletačkim oblastima protiv Austrije smatrali su da je neophodno potrebno podići ustanak u Dalmaciji i otrgnuti od Austrije sve primorske zemlje od Istre pa sve do Boke, odnosno do granica Crne Gore. Nikola Tomazeo je pretpostavljao da bi bečki vlastodršci u tom slučaju veštačkim putem izazvali bratoubilački rat izmeću Hrvata i Srba u Dalmaciji i Boki, dosledno primenjujući poznato rimsko načelo: „Divide et impera!” U svome delu Venecija 18481849, napisanom tek pred kraj života, Tomazeo ovako objašnjava svoje strepnje za narod u Dalmaciji i Boki u slučaju daje došlo do opšteg ustanka protiv Austrije: Ovaj nesrećni narod postao bi plen ne samo Austrije, koja bi bila poslala na nj, Hrvate i raspirila građanski rat huškajući pravoslavce protiv katolika... ili bi bila pustila da se crnogorska lava razlije nad krajevima, koji se pod njom nalaze. Tome bi obilato bio poslužio vladika Petrović... Ovako postavljajući stvar, Tomazeo je polazio od pretpostavke da je za Dalmaciju ipak bilo bolje da je ušla u sastav Mletačke Demokratske Repubike nego štoje ostala i dalje pod Austrijom. Suprotno Tomazeu, Njegoš je želeo da i Dalmacija uđe u sastav Trojedne kraljeviie, naravno samo privremeno u okviru Austrije; dok ne sazru potrebni uslovi da se izvrši ujedinjenje svih južnoslovenskih zemalja u jednu slobodnu, samostalnu i nezavisnu Jugoslaviju izvan granica Austrije. U svome pismu, datiranom na Cetinju 20. decembra 1848, Njegoš je pisao banu Jelačiću između ostaloga: Svjetli Bane, trudno li je Tvoje sveto zvanije, no veličanstveno i divno. Tebe je tajna sudbina na čelu Južnih Slavjanah postavila, Tebe sreća s divnima naprednostima vjenčaje, ali se vidi sve Tvoje izopačuju. Spasao si prestol, dinastiju i sve njezine posljedovatelje; učinio si im uslugu kakvu im nikojošte nije učinio od njina postanja, no Tvoji zadušnici, poslije nekoliko dana, mjesto zahvale nameću Dalmaciji stari Gvozdeni jaram. A Dalmacija je Tvoja banovina! Iako je narodni preporod jače zatalasao široke mase u južnoslovenskom primorju tek 60-ih godina, ipak je već u toku 1848-1849. bilo ne samo istaknutih pojedinaca nego i čitavih grupa koje su imale širih vidokruga. Od Trsta i Rijeke, preko Zadra i Šibenika, preko Splita i Dubrovnika, sve do Boke Kotorske, bilo je već 1848-1849. karakterističnih gibanja i strujanja, koja su jasno nagoveštavla da se približuje odsudna borba između probuđenih nacionalnih snaga i tuđinskih najamnika. Njegoš, veliki pesnik i dalekovidi vizionar, ali razapet, na svome malom Cetinju, između ruskih carističkih konzula u Dubrovniku i Skadru, s jedne srane, i austrijskih okružnih kapetana u Kotoru i ćesarskih gubernatora u Zadru, s druge strane, nije ni mogao, ni smeo da se jače emancipuje od zvanične politike svoje moćne zaštitnice i pokroviteljice carske Rusije, kojaje 1848-1849. bila saveznica Austrije i - odazivajući se molbi Franje Josifa - ugušila mađarsku revoluciju kod Vilagoša. Lavirajući i taktizirajući između Rusije i Austrije, čuvajući krvavo izvojevanu slobodu svoje male Crne Gore, Njegoš nije bio dovoljno obavešten o četrdesetosmaškim slobodarskim stremljenjima probuđenih narodnih masa Istre, Hrvatskog primorja, Dalmacije i Boke, koje su već tada težile za sjedinjenjem sa Hrvatskom i Slavonijom kao prvoj fazi ka budućoj zajedničkoj južnoslovenskoj državi izvan austrijskih okvira.
V
Bilo bi nenaučno i neistorijski insistirati na tome da je Njegoš 1848. pevao ditirambe banu Jelačiću i patrijarhu Rajačiću, da je slao ordenje vojvodi Knićaninu i generalu Stratimiroviću, da je izjavljivao lojalnost ćesarskim generalima i austrijskim ministrima. Sve to nije ni osnovno ni bitno. Istorijska je činjenica da je Njegoš bio među prvima, ako ne i prvi, koji je već 14. IV 1849. sagledao pravo naličje stvari, kada je pisao knezu Aleksandru Karađorđeviću, koji je slao srbijanske dobrovoljce u pomoć vojvođanskim Srbima, između ostaloga, i ove gorke reči: „Vojvodstvo na slabe grane stoji, pa i daje sasvim oslobođeno od Madžara, za Srpstvo nikakva napretka, kako Srbi za sebe ne vojuju nego za tuđina..." A svega nekoliko dana docnije, 23. IV 1849, Njegoš je priznao dubrovačkom pesniku Medu Puciću da su sve njegove četrdesetosmaške, oslobodilačke nade bile samo iluzije: „Ja sam se u početku nešto nadao, no danas vidim da je zasad jugoslovenstvo idealna riječ koja samo praznijem glasom lijepo zvuči. Što je Banovina (Trojedna kraljevina) i Bojvodstvo? To su mrtve istoričke reči - drugo ništa. Jugosloveni sile svoje ne poznaju, pa i zasluge svoje ne vide. Stoga oni sebe i predaju slijepo i bezuslovno u ropstvo tuđinu. Najbolji dokaz da su Njegoševe izjave lojalnosti ćesarskim generalima i austrijskim ministrima bile samo obične formalnosti, kojima se u Beču nije verovalo, predstavlja činjenica da su mu pogranične vlasti konfiskovale municiju i barut, koji je on kupovao u Beču od austrijskih firmi. Uzalud je Njegoš protestovao kod kotorskog okružnog načelnika Pavla Rešetara, pišući mu 5. II 1850. između ostaloga: „Meni dosad zabranjeno nije bilo, koliko sam htio za ovaj mali kraj nabaviti oružja ili municije iz Austrije. Ja se i sada nijesam tome nikako nadao, niti se nadam da će se taj neprijateljski postupak protivu mene učiniti, koji sam u svaku zgodu i u svako vrijeme bio i biti ću po mojoj vozmožnosti Vaš iskreni i pravi prijatelj". Kada ovaj protest nije pomogao, Njegoš se obratio gubernijalnom namesniku baronu Getaldiju pismom od 7. IV 1850, u kome mu se žali: „Kakvi bi to slijepi postupci moji bili kad bi ja od municije koju bi dobio iz Austrije, kao što vele, Bokeljima davao i u njihove se budalaste posle pleo danas, kada Austrija pobjedonosna mirom se naslaždava, kada sam ja isti lanih, kada Austrija ne maše kad ni glave na Boku obratiti, Boki prijetio da ćuje svu prahom i pepelom učiniti ako se od Austrije ocijepi?" Iz ovog se pisma daje, između redova, naslutiti daje Njegoš od pograničnih austrijskih vlasti bio osumnjičen daje, za vreme pobune u Boki, ilegalno doturao ustanicima oružje i municiju, koju je kupovao i prenosio iz Austrije. Uzalud je Njegoš u isto ovo vreme štampao i razašiljao po Boki i dubrovačkom okrugu proglase, u kojima je savetovao narodu da ostane veran banu Jelačiću i bečkom ćesaru. Sumnja u njegovu lojalnost ostalaje i dalje. Njegošu se više nije verovalo. A prirodna posledica tih i takvih sumnjičenja bila je zabrana bečke vlade da se oružje i municija iz Austrije više ne sme prenositi u Crnu Goru, a ono što je već na putu - da se zaustavi i konfiskuje. Posle teških razočaranja, koje je doživeo u toku ovih sudbonosnih događaja, Njegoš više nije polagao nikakve nade ni u bana Jelačića, ni u patrijarha Gajačića, ali je i dalje nepokolebljivo verovao u sopstvene narodne snage i u veliku nacionalnooslobodilačku misao. U toj veri Njegoš je 14. IV 1849. napisao ove značajne reči: “Kud bi ta sreća srpska, mjesto Vojvodstvo da se onda na Bosnu okrenulo. Danas bi se u rukama imalo ono što se moglo lako izgubiti. Da jednom može buknuti entuzijazam silnoga našega naroda u Turskoj s podobnim mjestopoloženijem, Srbima ne bi mogao vrha glave doći". Jedan od najboljih tumača Njegoševe narodnooslobodilačke ideologije, Vido Latković, s razlogom je rekao: „Ove misli pokazuju da Njegoš nije bio pristalica reakcionarne politike bečkih i petrogradskih vladajućih krugova, koji su i pre revolucije, i za vreme 1848. i 1849, i posle toga, svim silama nastojali da uguše svaki revolucionarni pokret ma u kom kraju Evrope on izbio. Osim toga, iz ovih misli se vidi da je Njegoš verovao u mogućnost oslobeđenja srpskog naroda od Turaka sopstvenim snagama”.
U svojoj širokoj nacionalnopolišičkoj koncepciji, Njegoš je mislio ne samo na svoju malu Crnu Goru, ne samo na srpski narod nego na sve naše narode. Zato on nije govorio i pisao samo o rešenju srpskog pitanja, nego uporedo i istovremeno i o rešenju južnoslovenskog pitanja. Sjedinjenje Dalmacije s Hrvatskom, o čemu se tada toliko raspravljalo, Njegoš je smatrao samo kao prvu etapu u velikom procesu oslobođenja i ujedinjenja svih južnoslovenskih zemalja ujednu državu. Njegošje zato održavao veze ne samo sa Bokom i Dalmacijom, nego i sa Bosnom i Hercegovinom, Hrvatskom i Slavonijom, Srbijom i Vojvodinom. U toku celog života Njegoš je mislio na ceo Slovenski Jug. Međutim, sasvim drukčije stoji stvar sa Tomazeom. Posle ponovnog pada Mletačke Republike pod austrijsku vlast 1849, Tomazeo je bio psihički slomljen, razočaran u svojim nadama i očekivanjima, postepno uviđajući da između njegovih iluzija i stvarnosti postoji ogroman jaz. Ali, on nije tražio uzroke svojim neuspesima u sebi i svojoj nepravilnoj političkoj orijentaciji, niti u nezajažljivim pretenzijama Mletačke Republike za tuđim zemljama, nego uvek izvan sebe, pronalazeći krivce za poraz svoje politike u drugima, a naročito u Hrvatima i Crnogorcima, koji nisu hteli da dozvole da istočne obale Jadrana ponovo postanu mletačke kolonije. Ozlojeđen i ogorčen na ceo svet zbog propasti Mletačke Republike, Tomazeo gubi duhovnu ravnotežu i piše nešto nalik na memoare, nalik na ispovesti, nalik na istorijske refleksije, ali što nije ni jedno, ni drugo, ni treće, jedan spis koji ima u sebi i izvesnu dozu filozofske rezignacije nad promašenim životom, ali isto tako i elemenata ordinarnog pamfleta, pa čak i paskvile najvulgarnije vrste. To je njegov spis Venecija godine 1848. i 1849. (Venezia neglie anni 1848 et 1849). Pišući ovaj spis već negde pri kraju života, i sam Tomazeo je osetio da u njemu ima toliko ružnoga i niskoga da ga nije hteo sam štampati, nego ga je ostavio među neobjavljenim rukopisima sa oporukom da se može publikovati tek 50 godina posle njegove smrti. Tako se i postupilo: delo mu je štamiano tek 1931, dakle 57 godina nakon smrti. Jedan dobar poznavalac Tomazeovog života i karaktera, Paolo Prunas, redaktor ove njegove knjige, u svom predgovoru izričito kaže daje Tomazeo bio ozlojeđen i na samu Veneciju, zbog tobožnje „izabrane klase", koja ga je skoro prezirala i nije vodila računa ni o njegovoj ljubavi prema Veneciji - „zemlji koja ga nije rodila", kao ni o njegovim žrtvama (tamnice, gladovanja, gubitak očnog vida), podnesenim za Veneciju. Tomazeov prijatelj Kaponi (G. Caponni), koji ga je izvrsno poznavao, pripisivao je ovo „njegovom karakteru, ponešto divljem, uvek namrgođenom i nestrpljivom". Sa takvim osobinama „Tomazeo je bio nezadovoljan najpre u Firenci, pa u Parizu, pa u provinciji, na Korzici, u Veneciji, na Krfu, u Torinu". Kao ministar prosvete Mletačke Republike 1848, Tomazeo je ubrzo došao u sukob i sa samim predsednikom Republike, Danijelom Maninom, svojim davnašnjim prijateljem, s kojim je zajedno tamnovao u austrijskim zatvorima, podneo ostavku na ministarski položaj i u svojstvu ambasadora 1849. otputovao u Pariz, da tamo zastupa Mletačku Republiku, ali je tamo bio i do kraja ostao duboko nezadovoljan. Kao što je rekao jedan njegov prijatelj: „Nema na zemlji kutka gde bi Tomazeo bio zadovoljan sam sa sobom i sa svojom okolinom". U svojoj knjizi, napisanoj kao u nekoj nervnoj groznici i psihičkoj prenapetosti, Tomazeo je na nekoliko mesta oštro napao Njegoša, iznoseći teške optužbe, ružna sumnjičenja i lične uvrede, ne štedeći čak ni njegov privatni život. Napadajući Njegoša zbog saradnje, sa banom Jelačićem, Tomazeo veli: „Vladika Petrović, snažan pisac svoga jezika, episkop-razbojnik, omađijan od petrogradskog dvora i bečkih bordela, sa rđom varvarstva i crvotočinom civilizacije na sebi, sa novcem dobijenim iz Rusije plaćao je stražu i senat, podkupljujući duše onih brđana, bijaše već pružio ruku Jelačiću i govorio Dalmatincima u korist Austrije rečima bratstva i pretnje". U primedbi ispod teksta Tomazeo citira pismo bana Jelačića iz decembra 1848, kojim mu zahvaljuje na saradnji i izveštava ga da je naimenovan za guvernera Dalmacije i Rijeke, i popraća ga ovim komentarom: „Reči poštovanja i ljubavi upućene od bana jednom svešteniku razbojniku bez srama, verno ga ocrtavaju. To prijateljstvo, koje sluga Austrije želi sklopiti sa slugom Rusije, pokazuje kako se moglo očekivati da bi na prvi pokret
Dalmatinaca čitava Crna Gora navalila na njih; a to je Vladika već bio jasno rekao. Uostalom, Jelačić je bio postavljen za bana Dalmacije samo za ismejavanje, jer ništa za nju nije uradio; a kada je minula opasnost, Austrija, dosledna svojoj poslovičnoj nevernosti, oduzme mu banstvo, i od kraljevine Dalmacije načini namesništvo, kao što je napravila dva od Lombardije i Venecije". Godinu dana pred Njegoševu smrt, iako je morao znati za njegovu tešku bolest, Tomazeo istupa sa bezobzirnim klevetama protiv Njegoša: „U Crnoj Gori sloboda je ugušena ruskim zlatom, koje prolazi kroz ruke jednoga sveštenika materoubice". Da ne bi bilo nikakve sumnje na koga se odnosi ova aluzija, Tomazeo u istoj knjizi veli: „Da se Sloveni ne znaju urotiti, dokazuju spletke crnogorskog vladike, kojije, pijući francuska vina, često pohađajući dvorane Meterniha, i pevajući o jednoj plesačici italijanskog pozorišta u ilirskim stihovima, vređao ruski dvor, koji gaje izdržavao; nijeznao biti ni knez, ni zaverenik, ni hajduk, ni pesnik, ni sveštenik: neizmeran izmet". Tomazeovu patološku mržnju nije ublažila ni Njegoševa prerana smrt. Tako, 1853. Tomazeo piše da je Njegoš „u Beču, Trstu i Veneciji skidao episkopsku mantiju i ratnički nož da bi opevao jednu plesačicu i pio šampanjac u društvu lakih žena". Pa čak i mnogo kasnije, u svojoj starosti, Tomazeo se seća - „bezbožnog vladike, koji je bio odeven više banditski nego sveštenički, rastom kolosa, kupca ruskim zlatom francuskog vina, da bi pijančio između svojih golih klisura". Postavlja se pitanje: na osnovu kakvih izvora je Tomazeo imao smelosti da iznosi ovakve neistine o Njegošu? Ni u našim, ni u stranim istorijskim arhivama nema nikakvih dokumenata, pa čak ni indicija, o tobožnjoj Njegoševoj nemoralnosti, razvratu, naklonosti alkoholu, rasipanju novca. Da li je sve to samo proizvod Tomazeove bolesne fantazije i patološke mržnje na Njegoša, što je onemogućio da Boka i južna Dalmacija ponovo postanu mletačke kolonije? Ili je on, možda, imao kakvog informatora, čije ime ne spominje? Prema istraživanjima dr-a Ðorđa Živanovića, informatora glavnih predstavnika poljske političke emigracije u Parizu, pesnika Adama Mickjeviča i kneza Adama Čartorijskog, o Crnoj Gori i Crnogorcima, bio je crnogorski avanturist i hoštapler Nikola Radonjić Vasojević, koji se u inostranstvu izdavao „za potomka neke stare vladalačke kuće crnogorske" i pokušavao „da istakne svoje pravo na crnogorski presto". Na osnovu njegovih informacija dao je Mickjevič negativan sud o Njegošu kao vladaocu. Samozvani „knez" Vasojević pomoću poljske emigracije uspeo je da pohvata veze u Parizu i da dobije poverljivu službu u francuskom generalštabu. Intrtirajući protiv Njegoša kao rusofila, Vasojevićje izvukao od Čartorijskog poveću sumu novca i poseban francuski brod s oružanom pratnjom da otputuje u Crnu Goru, da zbaci Njegoša i preuzme vlast. Ali su Crnogorci odmah osetili njegove skrivene namere, uhvatili ga i ubili kada je pokušao da pobegne u Srbiju 1844. Vrlo je lako moguće da je Vasojević „informisao" i Tomazea o Njegošu. U prilog ove hipoteze mogle bi se navesti ove okolnosti: prvo, da je Vasojević u nekoliko mahova boravio u Italiji, gde se verovatno upoznao i sa Tomazeom; drugo, da se fama o tobožnjem Njegoševom rasipanju novca nalazi i kod Mickjeviča i kod Tomazea; treće, da su im političke pozicije uglavnom identične; najzad, četvrto, da ih spaja i povezuje mržnja prema Njegošu. U Tomazeovoj pismenoj zaostavštini nađeno je još dosta rukopisa, koji su publikovani tek dugo vremena posle njegove smrti. Među ovim rukopisima naročito se ističu svojim oštrim tonom njegova pisma O slovenskim narodima (Ai popolo Slavi), objavljena tek 1943, u vihoru Drugog svetskog rata. Italijanskim fašistima godilo je da se baš u to vreme aojavi jedna ovakva knjiga sa pamfletima protiv Slovena. Tomazeova kritika carističke Rusije uopšte, a režima Nikole I posebice, potpuno je razumljiva: „Kradljivče slobode, ubico naroda, razbojniče u zasedi na putu civilizacije, krivotvoritelju duša, to na čemu sediš nije presto, nego sramota!" Međutim, nikako se ne može razumeti da je jedan ozbiljan pisac i naučni radnik, kakav je bio Tomazeo, mogao ovako pisati o Njegošu i Crnoj Gori:
Izgleda među onom sirotinjom da se nije ništa izmenilo, ali sve je izmenjeno: do nedavna behu siromašni i slobodni, a sad su siromašni i plaćeni od vladara. Vladar plaća one, koji sede u veću i drže u ruci sudbinu sviju plemena! Kako se odupreti onom ko ihje lišio oružja i osećanja dostojanstva, koje je nepobedivo oružje? Kako sprati mrlju od novca, koju je malo lakše zbrisati od one od krvi? Cetinje je jedno predgrađe Petrograda, pa kao što brzojav piše reč sa dalekih visina i kroz vazduh šalje mučki nalog, tako i volja okrutnog Nikole prelazi mora i planine, i šapće ti na uho, vladiko robe, i ti se klanjaš, i tvoj se narod klanja. Niko od Njegoševih protivnika, pa ni njegov glavni rival „knez" Nikola Radonjić Vasojević, kojije na svemoguće načine hteo da ga zbaci i zameni na kormilu Crne Gore, nije napisao ovakve gadosti o Njegošu i Crnogorcima kao Tomazeo: Bejahu prodani, a ne videše se. Kao kad se na pazaru sretnu dva čoveka, prošapuću nekoliko reči, rukuju se, i gle stado robova na ležanju prelazi od jednog gospodara k drugome, - tako i ovaj narod, posle malo reči prošaptanih između ova dva zločinca, promenio je sudbinu. I nisu imali gospodara, i nisu bili golo roblje, nego snažni borci i naoružani ratnici, i s oružjem o ramenu dadoše se prodati, jer verovahu tebi, Vladiko! Ti si bio njihova pamet i savest, njihov tutor i pastir, njihova sigurnost i ponos, živa knjiga ljudskih i božjih zakona... I ti si zgazio svešteničku mantiju, razderao si sporazum, koji te slobodnog vezivao sa slobodnim ljudima; iskomadao si svoj krivi mač, da iz ruku severnog ćesara primiš knutu... Na to te nije nagonila ni ambicija za vlašću, kao ni protivljenje od strane tvojih, jer tvoj je narod slušao tvoj glas. Da bi ponizio svoj narod, trebalo je da poniziš sam sebe, i da od slobodnog gospodara, od časnog patrijarha, postaneš plaćenim služiteljem... Optužujući sasvim proizvoljno Njegoša da je tobože hteo da 1848. zauzme Kotor, Tomazeo mu upućuje teške reči: „Ludače, zar ne znaš da čim iziđeš iz svojih litica, izgubljen si; vrednost je tvoja u odbrani, a ne u osvajanju... bujna reka u brdu, u nizini je bara; junaci na brdu, lupeži su u ravnici; Spartanci na Cetinju, u Kotoru su divljaci". Dok su se Crnogorci vekovima borili protiv Turaka i herojski ginuli na bojnom polju, dotle im Tomazeo savetuje da imaju strpljenja i da mirno sačekaju da Srbija i Grčka same likvidiraju Tursku Carevinu: Ako ne znaš savladati nemoćni ponos, zauzdaj ga! Znaj čekati dok sazre vreme: da se turska tiranija, već uzdrmana, sruši; da slobodna Srbija i slobodna Grčka, savladavši smetnje, obore na zemlju ovu lešinu, naslonjenu na klimav zid. Onda ćete možda i vi, Crnogorci, imati udela u plenu. Ali dotle znajte biti skromni, savladajte najpre svoju volju, koja vas može gurnuti u propast, a tek onda spoljašnjeg neprijatelja! Međutim, ovaj isti Tomazeo, koji je čitao ovakve i slične lekcije Njegošu i Crnogorcima, obraćao se gotovo u isto vreme svojim pismenim predlozima vodećim austrijskim državnicima, kancelaru Meternihu i ministru grofu Kolovratu. Prema istraživanjima dr-a Mate Zorića, Tomazeo je 1850. ponovo pokušao da objavi svoj referat o ekonomskim i političkim prilikama u Dalmaciji, koji je još 1844, podneo Meternihu i Kolovratu. Ali, pošto nije našao izdavača, Tomazeo je ostavio svoj referat među svojim neobjavljenim rukopisima, gde je ostao sve do 1938, kada je prvi put publikovan. Ovaj referat je najrečitije svedočanstvo o Tomazeovoj političkoj nedoslednosti i njegovim teškim unutrašnjim protivurečnostima. S jedne strane, on je oštro napadao Njegoša kao eksponenta Rusije na Balkanu, a s druge strane, on je preporučivao Austriji da se aktivnije angažuje na Balkanu. Iako je inače bio veliki protivnik Austrije, Tomazeo je isto kao Meternih i Kolovrat - u nacionalnooslobodilačkim pokretima probuđenih južnoslovenskih i balkanskih naroda video samo ruske prste i ruske rublje. U svom referatu Tomazeo piše: Dalmacija, Hrvatska, Srbija, Grčka, Turska, teritorije su za večnu zaveru ruske politike protiv
drugih vladara i protiv ljudskih prava. Znam, ne treba se bojati onog prostačkog varvarluka, one nerazumne i zverske pohlepe, onog nestraljivog besnila, one veoma divljačke i možda jedinstvene mešavine nasilja i lukavstva; ne treba se bojati, ali je treba imati uvidu. Poniženje, koje je pretrpelo austrijsko oružje u odnosu prema Crnogorcima, delo je Rusije, koja je mogla - tamo svemoćna -najpre zadržati, a zatim obuzdati, ili makar praviti se da prekoreva njihovu smelost... Rusija je pravi demagog, pravi potstrekač evropskih revolucija, jer ih u svojim pokrajinama podiže tiranisanjem, a u drugima ih podbada neprilikama i zlatom. Premda protivnik Beča i Habsburške Monarhije, Tomazeo se ipak obraća austrijskim ministrima, pa čak i samom Meternihu, jednome od glavnih stubova tadašnje evropske i međunarodne reakcije, odobrava i podstiče austrijsku imperijalističku politiku prema Istoku (Drang nach Osten) i čak upućuje austrijsku agresiju prema Bosni i Hercegovini: Ja kažem da bi za Austriju bilo i časno i korisno da motri nad kretanjima hrišćana u otomanskim pokrajinama, a naročito u Bosni. Kad bi hrišćani u Bosni navikli da na Austriju gledaju kao na braniteljku njihovih prava, ko može da zna da onim pokretima, koje bi mogao doživeti ovaj vek pre svoga kraja, ne bi bila plemenita nagrada za plemenito dobročinstvo? Da bi otklonio od sebe svaku sumnju da je on taj koji upućuje Austriju na Balkan, Tomazeo se poziva na velikog italijanskog filozofa Bambatista Vikoa, iskrivljuje i dopunjuje njegovu misao proizvoljnim asocijacijama i sugerira Meternihu i Kolovratu ovakvo rešenje balkanskog pitanja: Jedan od najvećih umova koga proslavlja čovečanstvo Bambatista Viko isticao je još pre 150 godina da je Hercegovina bila smatrana najplodnijom zemljom posle Egipta. Kad bi se Hercegovini pripojila Bosna, sigurno bi Austrija za takav dobitak mogla zatvorenih očiju ustupiti najtežu, najskuplju i najmanje sigurnu upravu nad jednom italijanskom provincijom, koja ne oslobađa Austriju od starih dugova, nego je stalno pritiska i preti joj novim. Za ono malo što bi Austrija učinila u korist prosvete onih naroda, ranije potčinjenih Turskoj, izgledalo bi mnogo, a za ono mnogo što bi Austrija učinila u korist Italije, ako bi se uporedilo s velikim uspomenama i velikim nadama, bilo bi ništa. S jedne strane, sigurnost i čast, a s druge mržnja i opasnost. Ako se ovaj Tomazeov referat Meternihu i Kolovratu detaljnije analizira i dublje sagleda, jasno izlazi da je, u krajnjoj liniji, Tomazeo upućivao austrijsku imperijalističku agresiju prema Bosni i Hercegovini, van svake sumnje, prvenstveno zato da bi sačuvao Dalmaciji njenu autonomiju, da bi osujetio njeno sjedinjenje s Hrvatskom i da bi indirektno pripremio pogodan teren da italijanski iredentisti danas-sutra, kada nastupe za njihovu politiku povoljne prilike, prošire italijansku hegemoniju i na istočne obale Jadrana. Tek kada se imaju u vidu ove Tomazeove zadnje namere i kada se uzme u obzir da je on u svome referatu Meternihu i Kolovratu na mnogim mestima govorio ezopovskim jezikom, ne želeći da im otkrije sve svoje planove, tek onda postaje jasno da je Njegoš sudbonosne 1848. godine vodio pravilnu nacionalnu politiku kada se svom snagom odupro agresivnim pokušajima Mletačke Republike da obnovi svoju vlast sve do granica Crne Gore. U svom Intimnom dnevniku, pod datumom 15. IX 1844, Tomazeo je zabeležio: „Danas je Frari predao Kolovratu rukopis o Dalmaciji, i dobro je primljen". Uostalom, o tome ne može biti nikakve sumnje: Tomazeov otvoreno neprijateljski stav prema Rusiji, s jedne strane, i njegovi saveti da Austrija jače zakorači na Balkan, s druge strane, u potpunosti su odgovarali intencijama Meternihove spoljašnje politike. Jedino što u Beču nije mogla biti prihvaćena Tomazeova sugestija da se Dalmacija prepusti Italiji. Austrija je želela da prisvoji Bosnu i Hercegovinu, ali da i nadalje zadrži Dalmaciju. Prema Meternihovim koncepcijama, Bosna je bila potrebna Austriji kao prirodno zaleđe Dalmacije. Tomazeo je bio isuviše naivan kada je pretpostavljao da će se Meternih zadovoljiti podelom interesnih sfera između Beča i Venecije. Meternih je znao samo za interesne sfere Habsburške Monarhije.
Tomazeo je u svojim pismima o slovenskim narodima jedno pismo posvetio Bosni i Hercegovini. U njemu govori o teškom životu tamošnjih naroda pod turskim feudalnim jarmom, o neiskorišćenom privrednom bogatstvu ovih jugoslovenskih zemalja i o nadama tamošnjeg stanovništva. Tomazeo ovako prekorava Austriju i Meterniha: O, neverna Austrijo! O, Turčine Meternihu, gde je, neću reći tvoja savest, nego gde je tvoja toliko hvaljena mudrost? Evo veoma prostranih provincija, osmeh prirode, koje očekuju samo jedan mig, pa da budu tvoje! Tomazeo nije dočekao da stigne „plemenita nagrada za plemenito dobročinstvo", kako je on govorio priželjkujući aktivniju politiku Austrije na Balkanu: umro je četiri godine pre Berlinskog kongresa i austrijske okupacije Bosne i Hercegovine. www.Balkandownload.org
NJEGOŠ, EZOTERIJA, MASONERIJA
Priče o Njegoševoj povezanosti sa tajnim društvima, ezotericima, teozofima, masonima vukle su se po kuloarima i literarnim krugovima kao čudno zamršeno klupko... Motive za to neki su pronalazili u višeznačnosti same Luče... i njenim teozofsko-kabalističkim implikacijama. U svom kratkom, ali burnom životu Njegoš je komunicirao sa raznim ezotericima i masonima, čak se i za njegovog sekretara Medakovića pričalo da ima veze sa masonerijom te je prirodno da su se postavljala pitanja koliko je sam Njegoš bio iniciran u tadašnja tajna udruženja... Nekoliko talijanskih izvora dovodilo ga je u vezu sa italijanskom (monfalkone) ložom a Ksenija Atanasijević, naša najumnija žena i teozof, naslednica Blavacke, u svom tekstu ekslplicite tvrdi da je Njegoš imao veze sa mnogim ezotericima pa mu tako ni razne tajne, pa ni teozofske paradigme nisu bile strane. Njegova dubinska inicijacija, njegov dar za onostrano, nevidljivo, metafizičko koji se iskazivao na različite načine i u životu i literaturi prirodno da je našao svoj interes u mistici... Često (izuzev Ksenije i Anice) se želi reći da je Njegoševa mističnost više intuitivna, međutim podrobnim analizama se vidi da je Vladika sasvim realno imao ozbiljna znanja i o kabali, teozofiji, šamanizmu, kao i tajnim istočnjačkim naukama koje su tada bile popularne po evropskim dvorovima... Kada je Njegoš pristigao u Petrograd već tamo je imao kontakte sa nekoliko jurodivih i mistika... Već u to vreme, a to će se nastaviti za vreme Anastasije i Milice Petrović, ruski dvor postaje najznačajniji punkt za raznorazne mistike i ezoterike. Tu je upoznao i jednog od francuskih velikih majstora. Tadašnja Evropa spremna za previranja i promene sva je u potrazi za onostranim u razrešenju večnih tajni... U Beču je Njegoš prisustvovao i spiritističkim seansama, a Italija je zemlja njegove ozbiljne ezoterijske inicijacije... Kako je Njegoš mogao da zna tajnu preegzistencije Adamove koju je otkrio u Luči? Kako je vladika male Crne Gore vladao superiorno srednjovekovnim, gnostičkim, kabalističkim, Origenovskim tajnama? Luča je objave te tajne i pokazatelj ne samo ogromnog Njegoševog talenta već i gotovo proročke dimenzije… Njegoš nije dakle samo veliki pesnik i vladar već onaj koji objavljuje najtananije i najskrivenije mističke tajne. To je ono što je interesovalo mnoge mislioce, naše i strane... Inicijacija, prekognicija, pozvanost... Pre svega opsesija kosmosom koji ne posmatra antropocentrično pa ni geocentrično, on u svom delu objavljuje više egzistencija i planeta što je šokantno za vreme kada je nastalo. Svoju svest o sebi kao biću kosmosa on ostavlja i u svom testamentu kada zahvaljuje Gospodu. Istina je da je prosti interes za kosmička pitanja Vladika dobio od svog učitelja Sime Milutinovića, ali njegova znanja jasno daju do znanja da Njegoš nije samo adept nego i proroku. U tome će ostati ta gotovo neverovatna disproporcija između njega - sredine i vremena u kojoj se pojavio i objavio... Tri najrelevantnija teksta (po mom skromnom mišljenju i relativno širokom uvidu) na ovu temu napisale su naše dve najumnije žene - Anica Savić Rebac i Ksenija Atanasijević. Ovi tekstovi sami po sebi sadrže implicite i druge reference na koje se može naići tragom ove teme. Kao i mnogo puta do tada, neinicirani Skerlić nije imao osećaj za Luču naspram „iniciranog" Nikolaja Velimirovića koji je „utvrdio religiozne ideje Vladičine (niti pravoslavne niti biblijske) sve u svemu Hristoliko etičke. Ako se uzme u obzir slična „masonska" fama koja se plela oko Nikolaja i njegovog dela za koje postoje takođe prepoznatljivi simbolički i gnoseološki elementi onda je cela stvar jasnija. Kao i uvek bila je potrebna korektivna misao velikog slaviste A. Šmausa koji je zaključio da je Njegošev Adam originalno zamišljen kao biće sa preegzistencijom... Skerlić je u svojoj osobenoj
umišljenosti samo u Luči video kopiju Miltonovog „izgubljenog" raja ne imajući u vidu podtekstualni i ezoterijski diskurs ovog dela. Ova čitanja daju potpuno novu dimenziju ideji Njegoševe autohtone religioznosti i „zvezdočitajuće bogoslovije" i otkrivaju široj publici Njegoša kao mistika, ezoterika, posvećenika i bez sumnje visokog adepta...
Dr. KSENIJA ATANASIJEVIĆ
Jedan pogled na Njegoševo mislilaštvo
Od naših mislilaca samo dvojica su doprli do razrešavanja najdaljih i najgraničnijih pitanja čovekovoga bivanja na zemlji i njegovoga odnosa prema čitavoj ogromnoj vaseljeni i prema tvorcu njenom, - vladika crnogorski Petar Petrović Njegoš i Božidar Knežević. Svoje evolucionističko shvatanje kozmosa Knežević je proširio do stanovišta na kome sve pojedinačno ima da se izgubi u opštem; na taj način otvorio je on mogućnost da se svi posebni jadi i nevolje pravično izravnaju u jednoj vrlo visoko i ljudima nedostižno postavljenoj božjoj pravičnosti. Mirnim potezom filozofa povlači Knežević široki pojam božje sveizmirujuće bitnosti, ali ne uronjava u zamršenu problematiku usklađivanja najviših odlika i osobina besprekornoga monoteističkoga božanstva sa neduzima ljudske prirode i sa nesrećama svih vrsta što pogađaju čoveka, za sve vreme dok na zemlji traje. Problem na kome se Knežević nije otvoreno zadržao, crnogorski vladika-filozof smelo stavlja u središte svojih rasmatranja. Upravljač jedne zemlje čija je istorija niz mučnih iskušenja, i koja je, do krajnjih granica, poznala sve teškoće i sve jade opstanka, Njegoš, kao retko samonikli mislilac, nije mogao da zaštiti svoj duh od opsednutosti sudbonosnim pitanjima. Jer bolovi života nisu uzaludni i besmisleni, nego mogu imati i konstruktivno dejstvo; sam Njegoš će otkriti da se misao i duša umnoga čoveka njima prekaljuju. Gospodaru Crne Gore bilo je dosuđeno da materijal za svoje misli crpi, dobrim delom, iz najturobnijih činjenica ovosvetskih događanja; njegova mislilačka nadahnutost pomoći će mu da, na tome putu, prodre pogledom do krajnjih dubina nasušnih traženja duše. Njegov duh budnoga posmatrača poretka stvari odveo ga je potresnim unutrašnjim sukobljavanjima iz kojih, vrlo često, i najobdareniji izlaze puni gorke i neotklonljive pobune. Međutim, iz tih konflikata Njegoševa religioznost izašla je netaknuta, jer je on imao smelosti da iscrpi, do poslednjih granica, sva sredstva kojima ljudski um može da se posluži, pri svome smelome pothvatu osvetljavanja prvih aksioloških problema. A smelost ove vrste data je samo pravim mudracima. Isti pothvat činili su i čine verski, filozofski i ezoterni razrešitelji tajni opstanka. Rezultati ispitivanja pretstavnika raznih religija predodređeni su, posrednije ili neposrednije, ali neizbežno, dogmama odgovarajućih teoloških učenja; otuda njihova sputanost i neubedljivost - Filozofe ovaj put odvodi, katkad, u neodržljivi i bezrazložni optimizam Ekstatičaru neizmernoga, Ðordanu Brunu, bila su potrebna beskonačna prostranstva, sa beskrajnim brojem svetova, pa da po njima raspe i razveje ogromne nanose zemaljskoga zla, i da ga učini zanemarujući malim. Lajbnica njegova izvanredna filozofska i naučnička genijalnost - jedna od najređih - nije bila u stanju da spase zaplitanja u mnoštvo apsurdnosti, kad je preduzeo jalov posao proglašavanja ovoga sveta za najbolji od svih mogućih svetova
- niti je mogla da ga zaštiti od Volterove umesne objekcije: „Ako je ovo najbolji svet, kakvi li tek moraju biti oni drugi?" Nemoć čak i jednoga Lajbnica da dostojnije i sa manje logičkih neravnina izađe iz svoje teodiseje, pokazuje da je, od cele filozofske problematike, pitanje zla najnapornije nositi. Naposletku, treći tip odgonetača ogromne teškoće da se egzistencija najboljega i najmoćnijega Boga izmiri sa jadima zemlje, upućen je u ezoterna religijska i filozofska učenja koja su, od najstarijih vekova, u Egiptu, Indiji, Grčkoj, Palestini, pa i drugim mestima, čuvana u uskome krugu posvećenih, da, razvija dalje u toku vremena, postanu potstrekači stvaranja mnogih mislilaca, u njihovim najotsudnijim tačkama. - Od interesa je uzgred pomenuti da među slovenskim filozofima, na primer, podrobno poznavanje ezoternih doktrina odaju pogledi na svet poljskoga mesijaniste Hanea Vronskog i Rusa Vladimira Solovjeva i Šestova. Nema materijalnih prepreka da je Njegoš zbilja poznavao zatvorena učenja o položaju čoveka prema tvorcu vaseljene. Međutim, metafizičko-kozmološka shvatanja vladičina jasno odaju ne samo njegovu obaveštenost o ezoterizmu, nego upućenost u njega. Trajno i životodavno jezgro Njegoševog filozofiranja jeste od eminentne mudračke dubine, jer vladika Crne Gore nije imao interesa za ispredanja bednih pojamnih tkiva u druga, - koja ostaju površinska postupanja, - nego je ispunio svoj duh istraživanjem suštine pojava, kojim se jedino dolazi do spasenja i razrešenja. Naš pesnik nije hteo da mu uzori budu „zemaljski mudraci", čije je zamršenosti njegova genijalnost kao od šale mogla pratiti, - da mu se to činilo vredno napora. Umesto u njihova izvođenja, Njegoš se udubljuje u one pesničke i mislilačke proizvode koji stvarnije nego racionalistička učenja - rešavaju prvobitna pitanja opstanka. I - sudeći po problemima koje vladika razvija, i po rešenjima što im daje, - njegovi napori za bogaćenjem saznanja nisu se zaustavili, sve dok nije došao do ezoternih obaveštenosti. Kojim je putem njih dobio? Njegoševe filozofske koncepcije ništa se ne unapređuju, i ništa ne gube, ako se nesumnjivo uđe u trag njihovim ezoternim izvorima. U svakome slučaju, vladika je sasvim lako mogao doći do dela koga od nosilaca ezoterizma, ili do spisa o doktrinama nekoga od njih. Mnogo je tih dela i tih spisa bilo i jeste, na svima jezicima. Lako može biti da je Njegoševu misao moćno potstakao Hene Vronski koji je, u svim pojedinostima, razložio da poreklo zla leži samo i jedino u čovekovome biću, to jest u čovekovome padu, i da će kraj zlu doći, kad ljudski individuum dostigne reintegraciju u Bogu. Mogao bi se navoditi još čitav niz mističara koji su mogli poslužiti kao inspiracija za Njegoševu izvanrednu viziju o prvome čoveku i o njegovome sudbonosnome grehu, iz „Luče Mikrokozma". To su mogli biti Gijom Postel, Jakob Beme, Angelus Silezijus, Klod de Sen Marten, ili mnogi drugi od antičkih, srednjevekovnih ili novijih ezoteričara. - S druge strane, nema smetnje pretpostavci da je Njegoš, u inostranstvu, došao do usmenoga upućivanja u mistično-ezoterna učenja. Nama ne izgleda nemoguća ni hipoteza da je vladika mogao postati i član kakvoga od ezoternih udruženja. Njih je bilo, u ono doba, u svima! centrima sveta! A Njegoš se toliko interesovao za ono što se u njihovim područjima učilo i propovedala! U svakom slučaju, - i to je ono što je glavno, - središna koncepcija vladičina, - tumačenje zla u svetu i u ljudskome biću, - osnovana je na dualizmu, razvijanom u čisto ezoternome smislu. Kad se ovo ima na umu, objašnjivo je što ni najmarljivija traganja nisu mogla da otkriju bitna podudaranja između Miltonovoga „Izgubljenog Raja", ili Danteove „Božanstvene Komedije,,, ili Geteovog „Fausta", ili Lamartinovih i Bifonovih stihova i stavova, s jedne, i Njegoševe „Luče Mikrokozma" i „Gorskog Vijenca", s druge strane. U stvari, i Dante i Milton, i Gete, i Njegoš, bili su upoznati sa učenjima nepristupačnim profanima, - iako je svako došao do njih drugim putem, pomoću drugih izvora; iako je, izgleda, ovo upoznavanje kod svakoga od njih bilo nejednako produbljeno. Svakako nećemo pogrešiti ako kažemo, da je obaveštenost o onome što ostaje podloga svih ezoternih mudrovanja o Bogu, čoveku i životu, mnogo doprinela tome da dela engleskog, talijanskog, nemačkog i našeg pesnika domaše
dubinu kojom se odlikuju. Uostalom, treba se setiti da su za ezoterna poznanja vezani i najneprolazniji elementi indijske filozofije, u svim stupnjevima njenoga razvoja, i esencija mudrosti o svetu svih istočnih naroda; kao što su za njih vezana i učenja o duši Pitagore i Empedokla; zatim Platonovi nedomašeni dokazi za besmrtnost duše, i skoro cela besprimerno spiritualizovana zgrada Plotinova. Od tih poznanja nerazlučne su i najtrajnije od ideja srednjevekovne filozofije. Po sebi je razumljivo da uticaj ezoterizma na filozofe i na pesnike-mislioce ne ide do obaranja i umanjivanja njihove kreativne samostalnosti. Neophodna su, pre stvaranja i za stvaranje, izvesna prethodna poznanja i upućenosti. Jednome ljudskome duhu - ma bio on i najveći - nemoguće bi bilo da svojom mišlju obuhvati tajnu postojanja, kad bi bio ostavljan jedino sebi. Njemu je, zato, nužno da se koristi stečenim iskustvima, viđenjima i idejama najnadahnutijih od onih koji su, pre njega, zaronjavali u osnov življenja. Glavno je da primljeno postane tvorački elemenat i materijal. A potpuno je izvesno da je usamljenik cetinjski proživeo, neposredno i silno, sve svoje postavke o sudbini čovekovoj, - iako je sugestiju za svoja rešenja prvobitnih religijsko-filozofskih pitanja primio iz okvira mudrosti, namenjene samo najprosvećenijima, Ono što je bitno u mudrovanju o svetu crnogorskog poznavaoca ljudi i njihovoga udesa, izneseno je u „Luči Mikrokozma" i u „Gorskome Vijencu", ali, mestimično, i u ostaloj njegovoj poeziji, u jasnim, otsečno povučenim i ustaljenim linijama. Njegoš ne pokazuje nikakvu želju da ulepšava empirijskoga čoveka: on ga nepoštedno vidi onakvog kakav on jeste, - to jest ophrvanoga nemoćima sopstvene prirode, raskošno obdarenoga zlobom, zavidljivošću i ostalim prljavštinama duše, i bačenoga u jednu nemilosrdnu prirodu, tako propunjenu promenama i kratkotrajnostima, da izgleda lišena stvarne bitnosti i ravna efemernosti i snu. Ali ta promenljiva priroda iradira jednom krvavom ustalasanošću, i njome uliva realni nemir, strepnje i bolove onima što se u njoj kovitlaju; naime, u njoj vlada „rat sviju protiv svakoga" za opstanak, za samoodržavanje i samopotvrđivanje stihije, i stvorovi prirode, i pojedinačno, i kao skupovi individua, nemaju načina da izađu iz užasnoga neprekidnoga kovitlanja i sudaranja. A čovek, „kruna stvaranja", izložen je najsvirepije dvostrukoj borbi: s jedne strane, sa spoljnim svetom i okolinom, a, sa druge, sa svojom dualističkom prirodom, koja se sastoji iz materijalnoga tela i besmrtne duše. Opredeljen samim svojim bićem za unutrašnji nesklad i za spoljna trvenja, jadan i bespomoćan stvor, pun slabosti i neizrađenosti, čovek, kao takav, nema prava da, u odnosu na svoga bližnjega, zauzima neki kritički stav. Ovakav sud o svetu, očevidno, nije posledica teorijskoga umovanja, nego je bolni plod saosećajnoga zrenja u neizbežnosti ovosvetskoga toka stvari. Ostati pri njemu, značilo bi, doista, utopiti se u beznađu. Ali crnogorski tražilac Boga poseduje saznanje o svoj nedoglednoj nadmoćnosti duha nad spletenim zlostima empiričnosti i telesnosti; još više, on zna do tančina kakvu obasjanost pruža čoveku uzdizanje nad materijalnim planom. Otuda je bio u stanju da se probije, kroz mrežu pojava do suštine stvari, ne tragom teorijskih filozofa, nego putem iluminiranih spasilaca ljudi od bede potucanja po životu; tako je saznao da sudaranja i ratovanja u prirodi ne mogu biti tegobne besmislenosti, pošto njima upravlja jedna umna sila, koja je, u neku ruku, regulator zla, i koja ne dopušta da ono nepovratno otme maha. Zasluga toga razumnoga entiteta jeste održavanje ravnoteže i sklada u postojanju, i pored čitavih nepreglednih nanosa negativnosti. Tako zlo ne osvaja ni ontološku ni aksiološku prevlast nad dobrim. Na ovaj zaključak nadovezuje Njegoš jedno impozantno umovanje, koje nosi jasno utisnuto obeležje njegove nepokolebano junačke ličnosti. Naime crnogorski borac, koji je iskusio da patništvo može, katkad, biti put herojstvu, shvata borbu kao plodonosni potsticaj za prekaljivanje duše i za njeno uzvišavanje. „Nove nužde rađu nove sile. Tjelstvija naprežu duhove,
stješnjenija slamaju gromove. „Udar nađe iskru u kamenu; bez njega bi u kam očajala. Stradanje je krsta dobrođetelj; prekaljena iskušenjem duša rani t'jelo ognjem elektrizma, a nadežda veže dušu s nebom kako luča sa suncem kapljicu." (Gorski Vijenac, stih. 2319-2328). Ovi stihovi najvišega heroizma, svojom svečanom i dostojanstvenom istinitošću, čine neospornim da jakoga i pametnoga čoveka, čiji duh vodi težnja večnome, nijedan spoljni napad i nijedan tobožnji zemaljski poraz ne mogu slomiti, nego ga mogu samo očeličiti mudrijim učiniti i usavršiti. U jednome od najznačajnijih svojih zrenja, vladika je otkrio da je pametan i duševno izrađen čovek jači od svega: i od sudbine - jer zna koliko se ona može izbeći ili poboljšati a koliko se mora podneti - i od prilika, - jer zna na koji način one mogu da se preobrate u bogaćenje saznanja, - i od rđavih ljudi, - jer je od njihovih dejstava zaštićen neprobojnim magijskim oklopom svoje blagorodnosti. Iz svoga opravdano i neizbežno turobnoga pogleda na svet našao je Njegoš najdostojniji i najotmeniji izlaz. On se, jednim besprimernim duševnim junaštvom, uzdigao nad svim kvijetističkim orijentacijama, i pošao je sasvim drugim putem nego što je onaj kojim će ići Šopenhauer. Naime našem misliocu njegova sumorna procena čoveka i poretka stvari u životu ne služi kao neizbežni povod odricanju volje za postojanjem, nego je on iskorišćuje kao zgodan prelaz transcendentnim oblastima, gde jedino valja tražiti prihvatljivo objašnjenje čovekove očajne opredeljenosti na zemlji, i u tumačenje ovosvetskih pometenosti i neosnovanosti, i gde jedino treba očekivati izravnanje svih nepravičnosti. Pomoću svoje nadahnutosti mističnoga smera, kojoj su materijal dale ezoterne doktrine, Njegoš nalazi razlog objašnjenja zla što na zemlji progoni ljude u prvobitnom, čisto imaterijalnom postojanju ljudske duše, mnogo ranijem nego zemaljski život što je. Naime, po filozofovoj viziji, čisto ezoternoga karaktera, iz „Luče Mikrokozma", Satana se pobunio protiv Boga koji je, prema izlaganju Sataninom, došao do apsolutne vlasti nad svetom samo zato, što je jedan kozmički sudar uništio sva nebesa i sve bogove koji su na njima vladali sa podjednakim pravima. A Satana neće da se pokorava Bogu, koji se, na razvalinama svetova, dograbio svemoći. Survavanje svetova i kraj prvih bogova mikelanđelovski senči pesnik, upućen u izvesne mistične doktrine, namenjene samo izabranima, u stihovima 121-140, četvrte pesme „Luče Mikrokozme". Anđeo Adam učestvovao je u pobuni protiv Boga, kao pomagač Satanin, ali se na vreme trgao, opomenut jednim fatidiktičnim snom, i izneverio je svoje saveznike. Za razliku od ispaštanja ostalih odmetnika, koji su za večita vremena bačeni u utrobu pakla, - Adam, a, preko njega, i svi članovi ljudskoga roda, kažnjeni su da za svoj preegzistencijalni greh ispaštaju kao ljudi na zemlji, dok se, pomoću svoje slobodne volje, i pomoću iskre besmrtnosti što je u njima ne prečiste, i ne usavrše za pravi duhovni život. Još vladika Crne Gore, opet sledujući više ezoterizmu nego svome hrišćanskome pozivu, vidi da od potucanja po pomrčini izbavlja ljude Hristos. U temelju čitavoga pogleda na svet crnogorskoga mislioca stoji jedna izrazito dualistička orijentacija: ona se odnosi na suprotnost između dobra i zla, koja, u krajnjoj liniji, pada ujedno sa antagonizmom između duha i materije. U duhu i duhovnosti gledao je Njegoš jedinu vrednost. Nasuprot tome, materija je za njega simbol niskosti, rastočavanja, greha i propadanja; telo je „podzemna peštara" koja krije u sebi plamen duše. A pretpostavci materije, čiji je život „u carstvu gnjilosti", pribegao je naš mislilac zato što je jednom sublimiranom duhovnom supstancijom nemoguće bilo objasniti zlo, njegovo postojanje, svrhu i značaj. Vladika je hrabro preduzeo da reši primaran, i pojamnim operacijama i
ezoternim postupanjima doista nerazmrsivi problem zla, koji filozofi najradije zaobilaze, ili, kad se usude da mu priđu, pribegavaju površnostima i neodržljivostima. I pošto je vidovito dao sebi računa o tome da iz spletenosti u tamnu problematiku zla nema izlaza ni u oblasti čiste logike i dialektike, ni u području dogmatičkih teoloških učenja, -Njegoš se opredelio za sledovanje ezoternim objašnjenjima kako je moguće da postoji Bog, kao savršeni entitet, i pored negativnosti što svuda svetom bezobzirno caruju. Samo, on nije prosto reprodukovao koje od tih objašnjenja, nego je u „Luči Mikrokozmi" načinio jednu slobodnu kombinaciju, proizašlu iz iniciranoga nadahnuća, o vrhovnome božanstvu, i o odmetništvu nekih duhova, - da u njoj utvrdi ulogu Adama kao čistoga duha, pre njegovoga pada u materiju, i pre ulaska u zemaljsku egzistenciju. - Iako ovim nije dao rešenje koje se nameće svojom nesumnjivošću, on je prosvedočio svoju mislilačku moć, time što je zahvatio u srž najtežeg pitanja i religije i filozofije. Herojsko shvatanje Njegoševo - koje mu nije dalo da ostane na isključivo crnome dubljenju po empirijskim strahotama, nego mu je pomoglo da ih magijski preobrati u sretstva za čeličenje duševnih snaga i za jačanje stvaralaštva onoga ko pati, - pomoglo mu je, isto tako, da svoju metafizičku teoriju o grehu čovekovom i kazni zbog njega spoji sa verovanjem da će ljudsko biće dostići jedno blaženo ishodište. Jer on uči da duša, pošto izdrži na zemlji sve dodeljene nevolje, zadobija za uvek besmrtnost, - jer je ona, i na ovosvetskome planu, „iskra u smrtnoj prašini" i „luča tamom obuzeta". Po Njegošu, kao i po Platonu, čovek ne. prestaje ni na zemlji da teži blaženstvu u besmrtnosti, jer je on obdaren rudimentarnim sećanjem na nekadašnju svoju slavu u carstvu besmrtnih duhova. Uopšte, pred duhom, čak i onda kad je on spojen sa telom, crnogorski mislilac ostaje sa zadivljenim pijetetom, jer duh znači visoku odliku čoveka, kao „krune stvaranja"; njim čovek održava vezu sa vrhovnim bićem. Svoj filozofski pogled što obuhvata čitavi kozmos Njegoš, prirodno, ne može da uokviri konačnošću. Svemoćni upravljač vaseljene, koji nikako ne prestaje da iz haosa stvara mnoštvo svetova „milijade sjajnijeh sunaca" - mora imati neizmeran zamah; zato mu je potreban neograničeni prostor, ispunjen nebeskim lepotama, i obasjan čudesnom svetlošću. Sva nebesa u beskrajnome prostranstvu, upravo svi svetovi u čijoj celini vlada razumni poredak, čine jedan izvanredan poetičan sklad. Njegoš pitagorejsku harmoniju sfera zamenjuje poezijom nebesa. U Njegoševoj filozofiji Bog je večni i nepresušni ontološki izvor života i opstanka vaseljene, čije veličanstvo može samo da zadivi čoveka, i da ga obori u prašinu; uz to, Bog je strog ali dostižan zaštitnik ljudi koji, kroz razumno savlađivanje iskušenja materijalnosti, i kroz očeličeno prevazilaženje bolova, razmirica i tegoba ovoga sveta, uspevaju da očuvaju žudnju za večnošću, kao najpozitivniju unutrašnju dragocenost, i kao jedino nevarljivo i radosno sklonište od gusto zbijene pomrčine zemlje. Otuda je Bog primarni princip ne samo metafizike, nego i etike cetinjskoga usamljenika. U ovoj tački, Njegoš se nalazi sa Božidarom Kneževićem. U istini, mudračka religioznost nerazdvojna je od ispolinskih napora da se unese svetlosti u zagonetku vaseljene. I zato što je, kao i Knežević, računao sa jednim tako visokim principom kao šio je Bog, Njegoš je mogao da održi svoje mislilaštvo na zavidno svetlim vrhovima saznanja, i da ga uzdigne nad grčevitim pesimističkim splitanjima o sve vrste neizrađenosti na ovoj zemlji. A svaki istraživač koji obogotvori svoje pojmove, i ne prizna nikakvo načelo nad logičkim zakonima, osuđen je na nezavidan udes da ne izađe iz mraka zemlje, nego da i druge zavodi u njega. Do visina gde je vedro i zračno, i gde se domaša krajnje razrešenje, dostupno čovekovome umu, može da dopre samo osvetljeni heroj duhovnosti, koji do dna uviđa svu ništavnost i štetnost raznih vidova egocentričkih nastojanja i racionalističkih zabludelosti. A mislilac i vladar Crne Gore, Petar Petrović Njegoš, potvrdio se kao duhovni heroj, jer je dragovoljno potčinio sebe snazi jačoj nego što je čovekova, i jer je pobednički domašio iluminirane visine.
ANICA SAVIĆ REBAC
Njegoš, Kabala i Filon
Kao ni o odnosu Njegoša prema bogomilstvu, tako ni o njegovom odnosu prema Kabali nemamo materijalnih podataka. U ovom stadiju ispitivanja Luče mikrokozma moramo se često ograničiti na samu analizu pretstava u spevu i na ispitivanje intelektualne strukture pesnikove. To je put složen i okomit, koji nas ponekad odvodi u oblasti koje nam se čine materijalno udaljene od vladara Crne Gore; međutim, taj put nam kazuje da je veliki samouk čitao dela za koja inače ne znamo da su mu bila poznata i vodio razgovore sa nama nepoznatim ličnostima o problemima koji su van uobičajenog toka opšteg obrazovanja. Veliko je pitanje da li će se ikada naći materijalni podaci o tim lektirama i tim razgovorima; ali ako materijalnih podataka o tome zasada nema, to nije razlog da se ne ispituje idejnostrukturalna strana Njegoševe Luče Mikrokozme. „Lectura Dantis" obrađuje se stolećima, i nigde nema podatka da je Dante čitao Platonov Simposion, i da je on uopšte čitan u Danteovo vreme na zapadu; pa ipak ima već u Novom životu čudnih sličnosti i podudarnosti sa pretstavama Simposiona. Pitanje je, međutim, da li se uopšte na osnovu ovakvog argumenta ex silentio sme zaključiti da su te podudarnosti samo intuitivne, da Dante nije imao nikakvo poznavanje Platonovog dijaloga o ljubavi; a pogotovu ne smemo tako zaključivati o krugu ideja i duhovnom horizontu našeg pesnika, čija lectura je tako malo poznata i ispitana, i koji je, uz to, bio dovoljno pametan da ne upozorava izrično na izvore kao što su bogomilstvo i Kabala - izvore koji bi, kako je sam vrlo dobro znao, duboko šokirali veliki deo naše tadanje publike - a možda šokiraju i jedan deo sadanje. Intuitivnih podudarnosti sa filozofskim koncepcijama prošlosti bilo je svakako i kod Dantea i kod Njegoša, ali to ne bi nikako bilo dovoljno da objasni mnoge detalje Njegoševog speva, detalje od dalekosežne značajnosti i kulturno-istoriske važnosti. Zato, ponavljam, moramo računati sa nama nepoznatom lektirom i poznanstvima pesnikovim. Što se tiče specijalno Kabale, ova druga mogućnost igra još veću ulogu nego prva. Prof. Kolendić je nagovestio u jednoj diskusiji gde bi trebalo tražiti ta poznanstva: među Jevrejima sa kojima je Njegoš imao trgovačkih veza i koji su mogli biti u isti mah trgovci i učeni kabalisti. Ja sam još pre rata pokušavala da dođem do konkretnijih podataka o tim eventualnim vezama Njegoševim, ali, nažalost, bez uspeha; ukoliko su očuvani arhivi jevrejskih opština u Dalmaciji i Boki Kotorskoj, to će se pitanje možda moći objasniti. Nije verovatno da je Njegoš na taj način mogao doći do nekog opšteg pregleda kabalističkih učenja; tim usmenim putem on je bez sumnje upoznao samo izvesne detalje; ali za njegovu snažnu intuiciju i to je bilo dovoljno. Jasno je, međutim, da je njega interesovala samo filozofska a ne tzv. praktička Kabala. Profesor Kolendić je u istoj diskusiji upozorio na stihove u Polasku Pompeja.
Vi duhovi dajbud' adski koji vječno pirujete Na razure, na pustoši, na ljudskome stradaniju, Salamandre i Ondini, Elfi, Gnjomi i Demoni... itd. Ova fantastična bića su svakako velikim delom iz praktičke Kabale prešla u srednjovekovnu magiju; međutim, prvi polustih nam jasno kazuje otkuda su ona došla Njegošu. Već J. Milović je njihovim povodom pomenuo Geteovog Fausta; ali dokaz da je baš Faust nadahnuo te stihove nije zapazio Milović. To je prvi polustih: Vi duhovi dajbud' adski... On je prevod Geteovog stiha Fuer sloche halbe Hoellenbrut... Geteov stih se često prevodi kako ga je preveo Njegoš - nedovoljno tačno; međutim, ovde nas interesuje taj polustih kod Njegoša samo kao odjek iz Fausta, i kao dokaz da je Njegoš preko Fausta primio te elemente praktičke Kabale. Ipak, kad bismo se dublje pozabavili navedenim stihovima Njegoševim, možda bismo mogli naći da ih je dopunjavao i s druge strane; u svakom slučaju to ostaju jedini elementi praktičke kabalistike kod Njegoša, bar koliko je meni poznato, i zato nisu od veće važnosti. Ali tim su značajniji elementi filozofske Kabale u Luči. Potstrek za njihovo proučavanje dobila sam kad sam tekst speva svojim nemačkim prepevom učinila pristupačnim nekim inostranim ispitivačima. Još 1937-38 pok. Hans Lajzegang i Deni Sora upozorili su me, čim su pročitali spev, na važnost Kabale za Luču; dakako, oni su to učinili u opštim linijama a ja sam vršila dalja ispitivanja. Zatim me je Geršom Šolem, profesor kabalistike u Jerusalimu, upozorio na neke značajne detalje. Pri daljem ispitivanju videla sam da se kabalistički elementi u Luči prepliću sa elementima iz jednog još udaljenijeg i neočekivanijeg izvora: iz Filona. Još teže nego direktno poznavanje Kabale, možemo, kod Njegoša, pretpostaviti direktno poznavalju Filona. Međutim, već sama Kabala sadrži mnoge elemente iz ovog čuvenog i vrlo uticajnog jevrejsko-helenskog filozofa. Kako su oni u nju dospeli, to je teško poglavlje i, koliko je meni poznato, još slabo ispitano. R. Rajcenštajn ističe da je Kabala doduše često čudesno u skladu sa Filonom, ali da se ona ne može direktno iz njega izvoditi, da se Filon ne pominje u kabalističkoj literaturi, i da verovatno iije u njoj mnogo upotrebljen. Ipak se vrlo često u oboma nalazi ista struja misli (na pr. u motivu Prvog Čoveka). Filonski elementi se zatim javljaju još češće u novokabalističkoj literaturi; najzad, Njegoš je i njih mogao dobiti iz istog izvora knjige ili ličnosti — iz koga i kabalističke. Da pređemo sada na pojedinosti. U svome pom. članku Njegoš i bogomilstvo govorila sam o manihejskoj pretstavi mračnih sila u Luči, i naglasila da tim mračnim silama odgovaraju i izvesne mračne sile u Kabali. To je „druga strana" - oblast mračnih emanacija i demonskih sila „koje nisu više bitno ukorenjene u bogu, ma da potiču iz jedne od njegovih potencija". Vrlo je značajno što je učenje o ovim mračnim emanacijama nastalo među kabalistima u drugoj polovini 13 veka u Provansi, koja je inače u 12 veku bila centar mediteranske kabalistike, pre nego je u 13 veku postala to Španija, naročito Gerona. U to doba pojavila se u krugovima provansalskih kabalista „gnostička reakcija", kako je naziva Šolem, sa dva karakteristično gnostička elementa: pomenutim učenjem o carstvu mračnih i demonskih emanacija, koje su zamišljene kao suprotne svetlom svetu Sefira, i učenjem o nizovima eona. Prvo učenje, koje nas ovde jedino zanima, formulisano je u spisima tih provansalskih kabalista 13 veka, i mislim da se sme pretpostaviti da je nastalo pod uticajem neomanihejskih, u ovom slučaju katarskih, koncepcija. Svoj definitivni oblik ono je dobilo u Zoharu, koji je nastao uglavnom između 1240-80 godine, po sredini između geronskog i provansalskog kruga. U Zoharu je ovo učenje produbljeno na naročiti način, naravno, sa emanatističkog gledišta, jer zlo u Kabali nema samostalno postojanje. Ono je, po tome shvatanju, hipertrofija moći suđenja i kažnjavanja, kad se ova odvoji od božanske milosti neki vitium mentis boga, kao što je ponekad u zoroastrizmu Ahriman vitium mentis Opmazda. Iz te moći suđenja i kažnjavanja, kad se njene snage ne kanališu nego se još hrane ljudskim gresima, nastaje carstvo mračnih emanacija i demonskih sila. To su Kelippot - ljuske na svetskom drvetu. O njihovom
odnosu prema materiji i mestimičnoj identifikaciji sa njome nema potrebe da se ovde govori; moramo samo istaći da u Kabali taj svet, pošto su iz njega iznesene iskre svetlosti Prvog Pračoveka, nema realno postojanje, ili bar ostaje vezan za ponor. I u Luči su sile mraka prikazane nekako sablasne i nemoćne, ma da su jednom bile vrlo opasne, a mogu to i ponovo da postanu; međutim, suprotno Kabali, one su u Luči, kao u manihejstvu, shvaćene kao samostalne. Ipak ima jedna aluzija u Luči po kojoj bi se u tim mračnim silama moglo nazreti specifično kabalističko shvatanje o njihovoj tesnoj vezi sa bogom; to su stihovi 3,935-36: Te grdobe i tijeh izrodah Do ja niko voobrazit ne zna... Da li su to sasvim prazni stihovi, umetnuti da bi se ispunila strofa, sa jedinim značenjem da bog ima jaču maštu nego anđeli, ma bili oni i prvoprestolni? Ja nerado pretpostavljam takve stihove u Luči. Ako nisu takvi, onda mogu da imaju samo jedno značenje: njegovo intimno poznavanje tih sila ukazuje na neku blisku vezu božju sa njima, onakvu kakva se nagoveštava u Zoharu. Ovo postavljam i ostavljam kao otvoreno pitanje. - Zatim, te mračne emanacije u Kabali, kao replika svetlog carstva Sefira, imaju svoju krajnu, najdublju tačku, koja, kao izvor mraka, odgovara bogu, izvoru svetlosti. U kabalističkom mitu, kako je došao do Viktora Igoa, i kako ga je on interpretirao, ta najdublja tačka suprotne strane je Satana - crno sunce: Et l'on voit tout an fond, quand l'oeiI ose u descendre, Au dela de la vie et du souffle et du bruit, Un affreux soleil noir d'ou rauonne la null. Ovi stihovi nalaze se u poemi Se que dit la Boushe d'Ombre, koja je i inače puna kabalističkih elemenata. Njih je kod Igoa, za koga se zna da se godinama družio sa jednim Jevrejinom - kabalistom, Alzašaninom Al. Vejlom, objasnio profesor Sora, i tako protumačio i one delove pesme koji su ostali neobjašnjivi za poznavaoce Igoa kao Bere i Renuvije. Mi nažalost ne možemo ukazati na ličnost kabaliste koji je našeg pesnika upoznao sa nekim pretstavama Kabale; ali takva ličnost je svakako postojala. Tako je došlo da se naš pesnik našao sa francuskim pesnikom u istoj slici crnog sunca - koje je Ad ili Satana - i to sa jednom kabalističkom crtom više: Gledaj, kaže, na lijevu stranu, Te šar vidi onaj pogolemi, Te pružaje crnokrake luče. On jedini u prostoru sv'jetlom U crnu je oblačen porfiru... Ad se, zove, car mu je Satana... (1, 482 i dalje) „Lijeva strana" u ovim stihovima i u ovom kabalističkom kontekstu očita je aluzija na to što se u Kabali carstvo mračnih emanacija naziva „levom stranom". Ceo proces stvaranja kod Njegoša u odnosu na ova dva bliska a ipak u bitnim crtama vrlo različna kruta pretstava o mračnim silama: na krug manihejski i krug kabalistički - može se definisati tako da je iz manihejstva potekla za njega primarna, a iz Kabale sekundarna inspiracija, sa pojedinim momentima od kojih je najvažniji koncentracija tih sila u „crnom suncu". Zanimljiv je ovaj susret Njegošev sa Igoom u motivu crnog sunca. Jasno je da tu nije bilo međusobnog uticaja jer je Igo napisao pesmu u koju je uneo taj motiv g. 1855, dakle deset godina pošto
je napisana Luča; prema tome, susret je nastao iz istog, u krajnoj tački kabalističkog izvora. Druga je situacija u Njegoševom susretu sa Bajronom Kata jer je verovatno da je naš pesnik poznavao to čuveno delo romantične poezije; međutim, neobično je karakteristično što se on sreta i s njime u jednom kabalističkom motivu. To je motiv koji se, u Kabali, javlja kao „gnostički shvaćeni midraš o propasti prasvetova", za koji je polazna tačka u rečima Rabija Abahua (Gen. r. 9): „Pre nego je Bog stvorio ovaj svet, stvarao je stalno nove svetove i razarao ih." Sama ta pretstava povezana je u Kabali sa vrlo starim učenjima o cikličkom nastajanju i propadanju sveta. Ta učenja su nesumnjivo orijentalnog porekla, ali se vrlo rano javljaju i u helenskoj spekulaciji, u orfizmu, valjda i kod Herakleita; zatim jačaju u vezi sa stoičkim učenjem o povremenom sagorevanju sveta. U sasvim drugom smislu govorila je epikurejska filozofija o katastrofama u pojedinim delovima kosmosa, na pr. Lukrecije 5,366 i dalje: Nit je mogućnost ikad prestala Da tela iz beskraja izbiju I vihrom besnim sruše ovaj svet. Stoičku pretstavu obnovio je u prvoj polovini 3 v. Origen, koji je učio sukcesivno razaranje ranijih svetova. To njegovo učenje osuđeno je godine 543 i 553, i zbog toga je udaljeno iz grčkog teksta njegovog dela De Principiis, kao i iz latinskog prevoda Rufinova; sačuvano je u navodima, na pr.: In secundo autem libro mundo asserit (sc. Origenis) innumerabiles, non iuxta Epicurum uno tempore plurimos et sui similes sed post alterius mundi finem alierius esse principum. Kako naglašava Šolem, midraš o razorenju prasvetova spojen je u Kabali sa ovim učenjem o ciklusima svetskog razvoja Schemittot kako se oni onde nazivaju. A. Šmaus, pišući u svoje vreme o odnosu Luče prema Kainu, upozorava na rečenicu iz Bajronovog malog predgovora prema kojoj je on u tom delu primio Kivijeovu misao da je svet više puta razrušen pre nego je stvoren čovek. Međutim, Bajron, naravno, nije pomenuo sve svoje izvore. (Uostalom, to se i ne traži od pesnika; kad bi oni to činili, šta bi radili ispitivači književnosti?) Sama ta misao, kako je formuliše Lucifer u Kainu (1,1): pa dalje: Tvorac - zovi ga Imenom kojim hoćeš; on stvara samo da bi rušio... Nije li tvoj tvorac načinio Od starih svetova ovaj novi za nekoliko dana? nikad ne bi izazvala asocijaciju sa modernim prirodnjačkim teorijama, već zato što je u njoj težište na tvorcu, dok se asocijacija sa navedenim rečima Rabija Abahua sama nameće. Uz to, Kivijeove teorije odnose se na zemlju, dok Lucifer otvara Kainu kosmičke perspektive. Ima, međutim, u Kainu, i drugih stihova koji su dalji od Kabale a bliži jednom širem, poluprirodnjačkom shvatanju, kao stihovi da je raniji svet propao Jednim razornim i neumoljivim Uništenjem i neredom elemenata Koji baciše jedan svet u haos. (2,1) Lucifer pokazuje Kainu njegove ostatke: što je bilo pre tebe, Utvaru sveta od koga je ovaj svet
Samo olupina. (ib.) Vidimo da je ovde rušenje prasveta motivisano elementarnom katastrofom a ne voljom tvorca, koji samo stvara novi svet iz ostataka staroga. Kod Njegoša nalazimo samo ovo drugo shvatanje, dok Bajronov Lucifer, dosta nedosledno, navodi sukcesivno oba; uz to, kako je Njegošev kosmos bezgraničan, on je katastrofu proširio na jedan vrlo veliki broj istovremenih svetova, Inače, bliskost njegove koncepcije Bajronovoj je očevidna. Ipak je ovde teško bliže odrediti odnos dvaju pesnika prema Kabali, a i njihov međusobni odnos; a ponegde je i Milton bio most između njih i Kabale. Jasno je ipak toliko da je motiv o razorenju prasvetova karakterističan za Kabalu, i da se baš u njemu Njegoš sreo sa Bajronom; međutim, on ga nije uneo u njegovoj najosnovnijoj formi, po kojoj je bog, pre nego je stvorio ovaj svet, stvarao druge svetove i rušio ih, već u jednoj izvedenijoj; u ovoj se po svoj prilici inspirisao i Bajronom, ali je celu koncepciju mnogo više razradio, obogatio je značajnim crtama, i uneo u jedan grandiozan kontekst. Što se tiče središne koncepcije u Luči: božanstva kao svetlosti i duše kao zrake ili iskre - ona je tako stara i opšta da ju je pesnik mogao formirati bez ikakvog uticaja Kabale; međutim, u vezi sa drugim kabalističkim elementima u spevu mora se i za ovaj uzeti kabalistički uticaj u ozbiljno razmatranje. Filozofija svetlosti proizašla je iz vrlo starih sunčanih mitova i religija koji su u helenskom svetu rano spojeni sa filozofskom spekulacijom - prvo u delima Parmenida, pa naročito kod Platona, a zatim još više u prvim stolećima naše ere, u spisama Filonovim i u neoplatonizmu, u gnostičkim sistemima i u manihejstvu. U hrišćanskom svetu, ta filozofija je popularizovana Prologom i Prvom poslanicom Jovanovom (1,5: „Bog je svetlost...") i kasnije Nicaenumom. Kroz srednji vek ona je hranjena delima Augustina i spisima neoplatonske inspiracije prevedenim sa arapskog. Među njima istaknutu ulogu je imao spis koji se naziva Aristotelis Theologia (stvarno je to kompilacija iz Plotina), gde se tvrdi da „u velikom blesku svetlosnog sveta sve stvari su zraci; tamo je sunce sve zvezde, dok na našem nebu jedna zvezda stoji pored druge". Poznato je koliko svetlosna filozofija vlada u spevu Danteovu i pored toga što joj se protivio Toma Akvinski. Sasvim prirodno, u antici i srednjem veku ona se razvila u gnoseologiju, i bila je tesno vezana sa filozofijom ljubavi. Tu filozofiju svetlosti možemo naći i u moderno doba, na pr. kod mladog Hegela. Sloveni su dali nekoliko značajnih filozofa koji su stavili svetlost u središte svojih učenja: u 13 veku Poljaka Vitela, u poznom renesansu Petrića-Patricija i Komenskog. Među njih možemo ubrojiti i Njegoša. Ovo nekoliko reči bilo je potrebno da se istakne kako je teško odrediti jedan pojedinačni izvor i uzor koncepcijama koje su tako opšte kao što je svetlosna filozofija. Jer i sama Kabala, koja se u 12 i 13 veku razvila u jednog od glavnih pretstavnika svetlosne mistike, formirala se pod uticajem antičkih i orijentalno-gnostičkih struja, kao i pod uticajem jevrejskog srednjovekovnog neoplatonizma. Ipak je od velike važnosti za probleme našeg speva što svetlosna filozofija preovlađuje u Kabali i što Kabala smatra ljudske duše kao iskre iz centralnog ognja. Druga jedna slika iz Zohara kaže da bog pretstavlja Centralnu Tačku, uzrok svega. „Iz te tajanstvene tačke proizlazi tanak zrak svetlosti koji... sadrži sve svetlosti." Na tome mestu Kabale zrak nije povezan sa čovekom; ali takvu vezu imamo kod Filona koji označava čoveka u isti mah kao zrak (apaugasma, zračenje božanskog bića), i kao mikrokosmos. Interesantno je da u poslanici Jevrejima „Pavle" zove Isusa kao sina božjeg njegovim apaugasma. Još jedna od opštijih koncepcija u Kabali mogla bi da privuče pažnju ispitivača Luče: koncepcija Pračoveka koji se onde naziva Adam Kadmon. Ali ta pretstava, takođe vrlo stara i vrla rasprostranjena, neobično je složena, i o njoj treba raspravljati u drugom kontekstu. Zato ćemo se vratiti onim pretstavama u spevu za čije razumevanje je Kabala neophodna. To je u prvom redu pretstava ideja. One se javljaju kod Njegoša u nekoliko vidova. Prvi vid je više filonski nego kabalistički, i čak ima dodira sa manihejskim odnosno neomanihejskim pretstavama; ali mi ćemo videti da on neosetno prelazi u jednu važnu kabalističku pretstavu. Sama luča - zraka, iskra, božanski deo duše, njen nebesni dvojnik
- naziva se u spevu idejom. „Ja sam tvoja iskra besamrtna!" Reče meni svijetla ideja. (1, 291-92) To odgovara gledištu koje je sam Platon odbacio u Faidonu: da je ljudska duša, bar njen božanski deo, ideja. U našem spevu taj božanski deo duše je skoro anđeo; a anđeo zauzima njegovo mesto kao vođ kroz nebo na daljem putu pesnikovu. Tako je ovaj pojam ideje sasvim blizak Filonovoj pretstavi prema kojoj su ideje identične sa božanskim silama, a te sile sa anđelima. Ti anđeli kod Filona imaju dve funkcije: pravu „anđelsku" kao posrednici između boga i materijalnog sveta, a zatim tu što su delovi samog opšteg logosa, što su božje misle - kao što su to već odredili mlađi akademičari i primio Origan uzori koje Bog stvara prvo za sebe. Ti uzori ili logoi ponekada se kod Filona prevode kao božji ilanovi. I to gledište je suprotno gledištu Platonovu, koji ističe da su ideje uzori prema kojima je božanski um stvorio svet, ali da one nisu njegove misli. Platonova teška teorija ideja, izložena u dijalozima nesistematski a verovatno i nepotpuno, ustvari nikad nije obnavljana u svom autentičnom obliku, već samo u kasnijoj verziji; ovu su naročito razvijali Filon i neoplatonizam, a prema njima Augustin, pa ceo srednji vek i renesansa. Mi i u našem spevu nalazimo ideje u filonskom obliku - ne samo kao anđele u običnom smislu, već kao božje misli i njegove uzore za stvaranje u sopstvenom umu. Glavni stav o idejama u ovom smislu nalazimo u spevu 2, 791, gde se kaže: Divni šator bješe preopširni Sa visokim svojim idejama Vješta ruka Tvorca ukrasila... i dalje: Svaku večer - hranitelj mi kaže Nove, divne, besmrtne ideje U našu se sferu svijetljaju... (843-47) Jedna od ovih „ideja" u Luči pretstavlja let večnosti i vremena. To je stara antiteza koja se često nalazi kod pesnika, filozofa i mističara. - Ima još jedna aluzija na vreme u trećoj pesmi, koja potseća na poznatije koncepcije, na pr. na onu u Platonovu Timaju 37 D gde Demiurg stvara vreme stvarajući nebeska tela. Kod Njegoša, mi čitamo: Koliko sam ja posla imao Dok sam vreme oteo mrakama Iz njinoga lanca i tavnice, Puštio ga da leti svobodno Po opširnoj državi večnosti I po carstvu svijetloga lica. Druga „ideja", pretstavljena na kristalnom šatoru neba, neobično je važna jer se javlja i u Kabali; to je sam plan svetova - plan nebesa, kako ga pesnik naziva (2, 821). U toj ideji, filonski elementi u spevu poklapaju se u velikoj meri sa kabalističkim, Jasno je da u Kabali ima filonskog uticaja; pri svem tom, taj stav kod Njegoša čita se kao nova kombinacija Filona i Kabale. U Kabali, druga Sefira je sama
„idealni plan svetova u božjoj mudrosti", dok se prva Sefira, Kether Eqon, Najviša Kruna, često naziva, u 12 i 13 veku, Mehšeba, Ideja. Ova „ideja božanskog plana" inspiriše hiljade nebesnih duhova - anđele - željom za rivalnim stvaranjem, koje ostaje nemoćno: Hiljade ti božijih duhova Zanešeni njojzi revnovahu, Opiveni njenom poezijom, Po blijedom tumarahu svđetu I stvarahu različne predmete. No prividna njina tvorenija Bježahu im od slaboga vida Ka što kule snoviđenja bježe. (2, 823-30) Ovde imamo, dosta neorganski umetnutu, još i gnostičku želju duhova da imituju božju stvaralačku moć; i u neomanihejstvu đavo, kao tvorac vidljivog sveta, naziva se imitator Patris. Ideje koje ukrašavaju nebeski šator ilustruju božju stvaralačku moć; ali njena glavna manifestacija u spevu je božja tajanstvena kruna. Njegoš nikada ne kaže direktno šta ona simbolizuje, ali je jasno da on smatra da je ona prva i glavna emanacija božanstva, božji prvi stvaralački čin, a u isti mah kosmički zakon. Tako ona odgovara po svojoj prirodi i funkciji Miltonovom Logosu, Sinu, koga je engleski pesnik shvatio kao prvu emanaciju, tvorca i borca. Miltonov bog naziva ga: Sine koji si sam Moja reč, moja mudrost i tvoračka moć. (Izgubljeni Raj, 3,169-70). Ta tvoračka moć božja kod Njegoša je njegova kruna; ona ga čini tvorcem i uništava njegove neprijatelje, kao što je rečeno u glavnoj partiji o kruni u Luči, 3,949 i dalje: ... Dokle digoh krunu nad prestolom. Udar ovi, prvi i najsjajnij', Njihovo je razdrobio carstvo. U dve druge partije, 2,701 i dalje, i 5,1861, ona je simbol njegove slave i njegovog - triumfa, ali ona uvek ima skroz aktivnu ulogu. Ja ne mogu da nađem drugi način da objasnim ovu čudnu ulogu krune, ne simbolsku već direktnu, sem uticajem Kabale. U Kabali prva Sefira, najstarija manifestacija En-Sofa, naziva se, kao što smo pomenuli, Najvišom Krunom, Kether Eqon; i najmlađa Sefira nosi ime krune, Atara. U Zoharu, koji u svojim glavnim partijama ne poznaje ime Sefira, one se sve ponekad nazivaju Krunama. Ovome objašnjenju moglo bi se prigovoriti da je slika nebeske krune stari kosmički šbol koji potiče iz orijenta. Kosmička kruna univerzalnog svetskog vladara ili basileomorfnog božanstva javlja se zbilja u velikom broju starih mitova i kultova. Robert Ajzler to ilustruje mnogim primerima, među ostalim ulogom - kruna, atefotsi, kod Parmenida; ali i on misli da ceo ovaj dugi niz kulminuje u Krunama ili Sefirama Kabale, naročito u prvoj, u Najvišoj Kruni. Jasno je da je naš pesnik uživao u svetlosnom simbolizmu nebeske krune; ona je svakako vrlo prostran simbol, i često slobodno upotrebljena u poeziji. Ipak bi bilo vrlo čudno da je on krunu načinio glavnim nosiocem božanske moći, slikom božje punoće - plerome - samo na osnovu njene mitske i pesničke simbolike, bez uticaja neke mističke filozofije. U vezi s krunom, taj uticaj mogao je da nađe, koliko ja znam, samo u Kabali. Istina
je da postoje izvesne značajne razlike u pogledu značenja i uloge krune između naše pesme i Kabale; ali ima i značajnih sličnostn. Sem toga, jasno je da Njegoš nikad nije težio da tačno reprodukuje neku filozofiju; on je samo na svoj način izrazio uticaje koje je primio. Dalje, mi ne znamo u kakvom obliku su došli do njega kabalistički uticaji; možda kroz neke pozne, pseudokabalističke odjeke. Basileomorfni izgled Njegoševog boga stvara još jedna crta: njegova tajanstvena porfira koja se dvaput pominje u spevu, u Posveti', st. 146-47: Dan ti svetlost krune pokazuje, Noć porfire tvoje tainstvene – i u prvim redovima treće pesme: Svemogući na. tron sjedijaše, Tainstvenom ukrašen porfirom; Njegoš je bio svestan da je porfira takođe stari kosmički simbol, kao kruna. Ona se javlja u orijentalnim i klasičnim tradicijama - na pr. kao plašt, pagos - Zasa kod Ferekida - i u Starom zavetu (Isaija 63,1), a takođe kod Filona, koji često naziva nebo odećom i tkanjem u mnogo boja. Kasnije se ta pretstava javlja u Kabali, a i u modernoj poeziji, na pr. u Geteovom Faustu, gde Zemni Duh govori kako tka božansgva odeću živu. Purpurni plašt Njegoševog boga je još jedna crta koja pokazuje pesnikovo duboko poznavanje starih mitsko-mističkih tradicija. U pojmu „ideje" sastaju se kod Njegoša, kao što smo videli, filonski elementi sa elemeltima iz Kabale; ali ima u spevu i pretstava koje kao da potiču direktnije od Filona. U dva stava speva, Gospod govori o vezi koja drži kosmos i koja je logos, božje slovo i opšti zakon. U jednoj od tih partija, 3, 1128, on kaže za sebe: Kojino sam mogućijem slovom Šar veliki neba blaženoga Utvrdio na lakom vozduhu... Druga partija, 3, 1209 i dalje; glasi: Šta će tužna pomislit budala... Da je lanac mirodržni vezan Za almazne nebrojne stubove Te se vise u mojoj palati. Ne zna da je lanac mirodržni Svemoguće slovo stvoritelja. Ovi stavovi slični su Filonovom određenju logosa, koje smo ranije pomenuli, i njegovom određenju božanskih moći, logoi koji, su „neraskidljive veze koje je Bog svezao kroz vaselenu, stubovi koje je stavio pod nju". Ove moći, samo su delovi opšteg logosa koji je, prema drugim stavovima kod Filona, večiti božanski zakon „koji je zategnut od jednog kraja vaselene do drugog, veza koja drži skupa njene delove". „Logos istinitog bića je veza svih stvari, on drži sve skupa i ometa delove vaselene da se
ne raspadnu". Mitsko poreklo ove koncepcije je očevidno slika zlatnog lanca, draga orfičarima i mnogim poznijim mističarima, poznata pod imenom Zlatnog lanca Homerova, Aurea Katena Homeri, koja se javlja na pr. u jednoj sličnoj partiji kod Prokla: „A to je snažna veza, zategnuta kroza sve i koju drži zlatni lanac". U sličnom kontekstu Ajzler navodi stih iz Empedokla (fr. 135 Diels) - inače etički po značenju. Ali opšti zakon je zategnut neprekidno kroz ceo prostrani etar „I sav ogromni blesak"... A takođe i stih iz Atarva-Vede (10,837): „Ko ne poznaje zategnuti konac ne zna veliki Brahmanam". Ovo poslednje pominjem samo zbog slike sjajnog konca, zategnutog Preko ravnih užasnih prostora, koja se javlja i u našem spevu (3,1053). Kod Njegoša, tu sliku nalazimo samo u poređenju i u drugom smislu, i može da bude slučajno poklapanje; međutim, asocijacija je neizbežna. Uz ove, logos kod Filona ima još jednu crtu koja se javlja i kod Njegoša: on je pečat koji je utisnut svemu što postoji. U spevu (3,1014-15) čitamo: Jer je protiv zakona prirode Koja pečat moj na lice nosi – a zakon prirode je slovo, logos. Motiv koji potiče od Filona nalazimo i u stihovima 3,1019-29: Koraci su moji božestveni, No ja mogu to nazvat prostorom. Jasno je da bog ovde sebe identifikuje sa prostorom. Tu identifikaciju nikako ne umanjuje izvesni evolutivni element u Njegoševoj formulaciji; jer ukoliko bog korača ili napreduje, on to čini u potpunoj identičnosti sa prostorom. Tu identifikaciju izveo je prvi Filon, dok je na pr. za Platona prostor jednak materiji. Ovde nije mesto da izlažemo evoluciju koja je dovela do Filonove koncepcije; Lajzegang ističe da se ona osnivala na već formiranim pojmovima, ali da je ipak bila nova; dakako, ona je više alegorija nego prava filozofska teorija. Na jednom od glavnih mesta o tome kod Filona kaže se: „Bog sam se naziva mestom jer on sve obuhvata a njega ništa ne obuhvata, apsolutno, i jer je on mesto zbivanja svega, i on je svoj sopstveni prostor koji sebe obuhvata i u sebi se kreće". Ova Filonova koncepcija imala je dosta uticaja, i možemo je ubrojiti među one njegove zamisli koje su ušle u Kabalu; tako se na pr. u Kabali najviše biće, En-Sof, naziva Makom, Mesgo. Još češće, međutim, sretamo je u poznijoj jevrejskoj filozofiji. Svakako u vezi sa Kabalom, zamišljao je i Milton boga kao praponor, iskonski ponor; njegov bog sam kaže o sebi (7,168-69): Bezgranična je dubina jer ja ispunjavam Beskonačnost... Manje eksplicitno nego prvi navod iz Luče, i bliže Miltonovoj formulaciji, je drugo jedno mesto u Njegoševom spevu, 3,1064-70, gde bog govori o beskonačnom prostoru koji anđeli ne mogu da zamisle, i indirektno ga izjednačuje sa svojim umom; pošto je naglasio da je prostor obuhvatan samo za njega: - U prostoru onom užasnome,
Koga kraje ja jedva postižem on ističe bezgraničnost svog uma: Um je samo jedan bez granice, Svi su drugi kratkovidni umi. Videli smo kako su mnogobrojne dodirne tačke između Njegoša s jedne i filozofske Kabale i Filona s druge strane; ja sam ih ovde samo skicirala, ne iscrpljujući ih. Te dodirne tačke su delimično u koncepcijama koje su i inače veoma rasprostranjene i često obrađivane, kao u svetlosnoj filozofiji, ili su čak drugde mnogo jače razvijene, kao koncepcija mračnih sila koje kod Njegoša imaju uglavnom manihejske karakteristike, u prvom redu samostalno postojanje, ali su jednom dovedene u tešnju vezu s bogom, kao u Kabali. Mit o kosmičkoj katastrofi, koji je svakako u vezi sa kabalističkim učenjem o propasti prasvetova, zajednički je Njegošu i Bajronovom Kainu. Ali pored ovakvih koncepcija sa širom bazom ili bar većom rasprostranjenošću ima u spevu i izvestan broj elemenata specifično kabalističkih ili filonskih koje ne bismo mogli drukčije objasniti nego nekim uvidom pesnikovim u učenja jevrejske filozofije; drugo je pitanje da li bi to bio dokaz da je i svetlosna filozofija Luče u vezi sa Kabalom. Tako je specifično kabalističko u spevu koncentrisanje mračnih sila u crnom suncu - motiv zajednički Njegošu i Viktoru Igou, - zatim Plan Svetova ili Nebesa, kao božanska ideja, pa kruna kao prvi akt stvaranja, pretstavljen u Kabali prvom Sefirom, Najvišom Krunom. Filonski ili filonsko-kabalistički elementi su naziv „ideja" za ljudsku dušu, ili bar za njen najviši deo, i za anđele; zatim shvatanje da je božje slovo, logos, razapeto kroz kosmos kao „lanac mirodržni", simbolski vezan za stubove u rajskoj palati; najzad, vrlo značajna identifikacija boga sa prostorom. Pored ovih mističko-filozofskih koncepcija pomenuću na kraju još jednu mitsku pretstavu koja je zajednička Njegošu i Kabali, tačnije Njegoš, Kabala i Filoc rečeno, pretkabalističkoj Merkaba-mistici. To su mostovi u raju i anđeli na rajskim mostovima. To je frapantna crta, i naročito je začudila profesora Šolema, jer, stari tekstovi u kojima se javlja taj motiv nisu još ni bili objavljeni u pesnikovo vreme. Neke od njih objavio je August Vinše god. 1909), na pr. Komad o mostovima, gde se govori o anđelima na mostovima, kao što čini naš pesnik, i postavljaju se pitanja i daju odgovori: „Koliko ima mostova? Koliko anđela na službi? - Deset hiljada mirijada. - Kolika je mera između jednog mosta i drugog? - Četrdeset hiljada mirijada parasanga". Kod Njegoša, mi čitamo (2,769 i dalje): Veliki je naš stan zauzeo Na sladosnoj vodi besmrtija Četirdeset hiljadah mostova... Već u početku ja sam istakla da se mora pretpostaviti da je naš pesnik upoznao neka kabalistička učenja bar delimično usmenim putem; tu pretpostavku potvrđuju ove slike, za koje, kao što smo videli, u doba Njegoševo nije ni postojao drugi izvor za nestručnjaka. Za istoriju balkanske kulture i njen kontinuitet ovi kabalistički elementi u Luči mikrokozmi nemaju značajnost bogomilskih, ali su ipak veoma karakteristični, i ne smeju se prevideti kad se teži za razumevanjem Njegoša i njegovog filozofskog speva.
Njegoš i bogomilstvo
Širina i bogatstvo genija Njegoševa vide se, koliko u njegovim originalnim potezima, toliko i u njegovoj sposobnosti da odabere i spoji razne motive i mnogostruke uticaje, i da ih prikaže u novom imaginativnom jedinstvu: to je, uostalom, ona mislilačka originalnost kojoj obično teže pesnici, i kada im je pravac duha izrazito filozofski. Luča mikrokozma upravo zadivljuje poznavaoce bogatstvom opštefilozofskih, mistično-filozofskih i mitskih motiva koje je vizija pesnikova čudesno slila; i već to je originalnost visokog stepena. Ona je, dakako, još povećana mnogim vanrednim, sasvim novim potezima. Pogrešno je međutim, insistirati na originalnosti u smislu apsolutne novine, smatrati da u prvom redu ona stvara mislilačku značajnost uopšte a pogotovu mislilačku značajnost pesnika. Ni Lukrecije, ni Dante ni Milton nisu predstavnici jedne nove filozofije koju su oni stvorili; njihova mislilačka značajnost je u odabiranju i pesničkom oživljavanju filozofskih zamisli. To ne znači da njihova dela nisu i sama važni izvori za filozofiju koju iznose, ne samo delo Lukrecijstvo, koje je potpuno usredsređeno na prikaz jedne filozofske doktrine; jer, na primer, o srednjovekovnoj filozofiji, naročito srednjovekovnom neoplatonizmu, ne može se pisati ne obraćajući se vrlo često Danteu. Ali to nije glavna mislilačka vrednost njihovih spevova. Ona je u visokoj funkciji imaginativnog obuhvatanja filozofskih zamisli i njihovog ostvarenja u pesničkom izražaju. Pre mnogo godina ja sam pisala da je i naš Njegoš mnogo više nego pesnik-filozof, jer je pesnik neposrednih „misterija duha". Danas smatram da je ovo rečeno suviše neodređeno; u Njegoševom prilaženju filozofskim problemima imao je racionalni element veću ulogu nego što se tu pretpostavlja. Ali je ipak tačno istaknuta značajnost intuitivnog elementa u filozofskoj poeziji uopšte, a posebno u Njegoševoj. Taj element dolazi prvenstveno do izraza u uže pesničkoj stvaralačkoj funkciji kojom se filozofske zamisli oživljavaju za poeziju; zatim u spajanju raznih filozofskih zamisli u sintezi pesničkog dela; i najzad u podsvesnom otkrivanju davnih poluzaboravljenih koncepcija i prodiranju u njih. Za sve ovo Luča mikrokozma daje vanredne primere. Ovaj Njegošev spev počiva na trima osnovnim zamislima: na koncepciji pada božanske duše u materiju, na svetlosnoj filozofiji, i na slici kosmičke borbe. Te tri zamisli su bitno bliske već po sebi, i u delu su međusobno tako tesno povezane da se teško mogu izdvajati i pri analizi; a pogotovu su one jedno u umetničkoj sintezi samog dela. One se, dakako, i inače često javljaju zajedno, već u vrlo starim, ponekad polumitskim koncepcijama, a i u delima visoke poezije, na primer u samom Izgubljenom raju; ali to su ipak u svojoj osnovi tri zamisli, i još češće nego zajedno javljaju se odvojeno. To važi prvenstveno za zamisao o predživotnom ogrešenju božanske duše i njenom padu u „tamnicu" materije, u „grob" tela. To je vrlo stara, bitno mistička predstava, koja je neizbežni postulat za težnju mističara za sjedinjenjem sa božanstvom; jer za to je sposobna duša samo ako je i ona božanskog porekla. Ta zamisao javlja se prvi put, i to skoro izvesno kao samonikla, oko g. 600. pre n. e., negde između Trakije i Atike, u krugovima orfičara; od njih primili su je Empedokle, Pindar i Platon, i zatim se ona može
pratiti kroz celu antičku književnost. Helenski filozofi i pesnici, međutim, ne kažu kakvo je bilo to ogrešenje duše. Sa idejom neke pobune i borbe u „duhovnom" svetu spojio ju je Origen; ali slične zamisli javljaju se i u istovremenoj gnozi. Druga osnovna koncepcija Luče, svetlosna filozofija, verovatno je orijentalnog porekla, ali njen filozofski najznačajniji lik, onaj koji je preovlađivao i u poantičko doba, prvenstveno u srednjovekovnoj zapadnoj, islamskoj i jevrejskoj filozofiji neoplatonskog pravca, izradila je helenska filozofija, kojoj je uglavnom tuđ etičko-dinamički dualizam svetlosti i mraka, dobra i zla. Druga grana svetlosne filozofije, ona koja ističe borbu svetlosti i mraka, javlja se, dakako, još u mitsko-religijskim predstavama, u Iranu, u zrvanizmu i naročito u zoroastrizmu; zatim, u III v. n. e. u manihejstvu, koje je u stvari jedan osoben spoj gnostičkih i iranskih predstava: najzad, produžava se u srednjovekovnom neomanihejstvu bogomila i katara. Prema ovome, spoj triju osnovnih zamisli Luče mogao je da se izvrši lako i organski, jer to su zamisli koje su bliske po postanku i često se dodiruju i presecaju. Sličan spoj izvršio je i Milton u Izgubljenom raju; ali kako je on polazio od drugog pogleda na svet, donekle materijalističkog, jer nije priznavao besmrtnost duše a duh je smatrao rezultatom najvišeg napora tela („when body up to spirit work..."). On nije, naravno, obradio predživotnu krivicu duše i pad u materiju, već samo pad u Edenu. Ali i kod njega je borba među anđelima tesno vezana s padom čoveka, a svetlosni elementi su vrlo značajni mada ne onoliko potencirani kao kod Njegoša. Te sličnosti potiču otuda što su dva pesnika srodna po pravcu intelekta i mašte, i oba borci - jedan borac za građansku republiku, a drugi za nacionalno oslobođenje svog naroda - prišla istom sklopu koncepcija i obradili ga u poeziji istoga roda; ali time su kod njih vidnije razlike i u pojedinim zamislima i u njihovu povezivanju. Njegoš u svemu pokazuje da je i inspiraciju i materiju svojih zamisli crpao na direktnim starim izvorima tih zamisli; što su mu one naročito privlačile pažnju kad je na njih nailazio i kod modernih pesnika, to je prirodno ali sasvim sekundarno. Kao čovek koji je nosio začudo živo starobalkansko nasleđe, nagomilano kao u vekovnom podsvesnom sećanju, on je mnogo bliži starim helenskim oblicima tih zamisli nego zapadni pesnik. To važi u prvom redu za staroorfičku zamisao o predživotnom ogrešenju duše i njenom padu u materiju, koju je prihvatio spiritualist Njegoš; a ona je takve prirode da je mogla vrlo tesno da se spoji sa svetlosnom filozofijom i zato ništa nije stajalo na putu da naš pesnik staru identifikaciju boga i svetlosti, koja se javlja i u Jovanovoj prvoj poslanici, načini središtem i životnim elementom speva. Ali u vezi sa Njegoševom svetlosnom filozofijom javlja se i jedan element nov i čudan, koji se može objasniti samo jednim drugim, mnogo direktnijim starobalkanskim nasleđem. Svetlosna filozofija „Lune" i jednog niza Njegoševih kratkih pesama - tu je u prvom redu „Sprovod prahu Sime Milutinovića Sarajlije" i „Rim" - u osnovi je monistička koncepcija helenskih mislilaca koju je razvijao antički i srednjovekovni neoplatonizam: svetlost, u raznim gradacijama, vlada svim svetovima; postoji udaljavanje i otpadanje od nje, ali ne njena dijametralna suprotnost. U osnovnom mitu Luče, kosmička borba vodi se među svetlosnim silama; i sam Satana je samo pobunjeni svetlosni anđeo. Međutim, pored ove monističke koncepcije postoji u spevu i druga, koja doduše nije puno razvijeni etičkodinamički dualizam svetlosti i mraka - taj se nikako ne bi mogao uskladiti sa prvom koncepcijom - već ublažen i nekako rudimentaran. U Luči se javlja carstvo mračnih sila koje postoji ne samo pre pada Satane već od pamtiveka, i verovatno je čak „savečno" sa bogom. Da bi se objasnila pojava tog carstva u spevu, potrebno je uzeti u obzir i druge uticaje sem neoplatonske koncepcije u njenim raznim izdancima. Ti drugi uticaji su za Njegoša mogli poći od dva izvora, od Kabale i od balkanskog neomanihejstva - bogomilstva. Kabala i neomanihejstvo imaju i po sebi podosta srodnih elemenata i poznato je da je bilo dodira sa Kabalom kod zapadnih katara, a po svoj prilici i „vice versa". Carstvo mračnih sila u „Luni" ne može se potpuno objasniti bez Kabale; ali ona ipak tumači samo neke njegove osobine. Puno objašnjenje za njega može se naći samo u bogomilstvu i starom manihejstvu, i ja ću se ovde na njih ograničiti, tim pre što mnogostrana značajnost Kabale za Luču stvara novo, posebno poglavlje.
Neomanihejstvo, i balkansko bogomilstvo i zapadno katarstvo, veoma je složena pojava po svome postanku i po elementima koji ga konstituišu. U to ovde ne mogu detaljnije ulaziti; moram samo istaći da u njemu nalazimo s jedne strane orfičku predstavu o predživotnoj krivici duše i njenom padu u materiju, predstavu koja je tada doživela svoj renesans na Balkanu, gde je ponikla pre mnogo stoleća; a doživela ga je istovremeno i na starohelenskom tlu Masilije i Arelate. S druge strane, u neomanihejstvu je veoma ispoljen radikalni dualizam iransko-manihejski. Prva predstava odgovara bitno monističkom, emanatističkom shvatanju, po kome postoji samo udaljavanje od boga a ne samostalno zlo; ona je ušla u neomanihejstvo putem gnostičkih elemenata koji su na njega imali mnogo uticaja, i u svojoj origenovskoj verziji. Ipak su u neomanihejstvu još važniji elementi radikalno-dualističkog starog manihejstva, u kome pad Pračoveka, emanacije Najviše Svetlosti, u mrak i materiju nema karakter ogrešenja. Prema tome šta je preovlađivalo u neomanihejstvu, da li radikalni dualizam koji shvata zlo kao samostalan i večan princip, ili emanatizam za koji je Satana sin boga i pali anđeo, delile su se srednjovekovne neomanihejske opštine na dve grane. Strogi dualizam bio je uglavnom ređi: na Balkanu predstavljala ga je makedonska crkva „dragovička", na Zapadu, katarska opština tulska, karkasonska i albiska. Ipak se može reći da se u neomanihejskoj vulgati, u pravcu ublaženog dualizma, osećao jak uticaj strožeg shvatanja i bio vidan u mnogim elementima. I sada nam biva jasnije ono što nas najviše začuđava u Luči mikrokozma: i u njoj nalazimo dva pravca svetlosne filozofije, helensko-neoplatonski svetlosni monizam i iransko-manihejski dualizam svetlosti i mraka. U spevu kao celini preovlađuje emanatističko shvatanje, po kome je Satana pali anđeo, a i čovek pada u materiju zbog predživotnog ogrešenja; ono je u najtešnjoj vezi sa svetlosnim monizmom, koji takođe preovlađuje u spevu i uopšte u pogledima Njegoševim. Ali pored ovoga javlja se, kao što smo videli, i zlo odnosno mrak kao samostalan i savečan princip sa kojim bog-svetlost vodi iskonsku borbu koja nema nikakve veze sa pobunom Satane. Vidimo, dakle, u spevu oba elementa neomanihejstva, spojena na pesnički vanredno promišljen način, dublji i umetničkiji nego u bogomilskoj vulgati, ali ipak karakteristično blizak njojzi; dakako, ni u njemu nisu ti elementi potpuno sliveni, niti je to uopšte moguće izvesti. Ukoliko je do sada ukazano na bogomilske elemente u Luči, to je učinjeno samo u odnosu na predživotno ogrešenje duše i njeno ispaštanje u telu. Pre trideset godina to je učinio Toma Matić; u jednom kratkom članku on navodi iz jednog srednjovekovnog latinskog teksta iskaze jednog bogomila: „Mi kažemo da su naše duše oni anđeli koji su pali s neba, koji će se ponovo vratiti..." A iz drugog rukopisa: „Kažu da su ljudske duše demoni koji su pali s neba, koji će, pošto ispune ispaštanje u telu, u jednom ili više njih sukcesivno, vratiti se na nebo." Dva izdavača Luče, David Bogdanović i Božidar Kovačević, pomenuli su u po jednoj kratkoj rečenici neku bogomilsku crtu u spevu - i to je sve, bar koliko je meni poznato. Matićev članak ukazuje samo na „origenovski" motiv u bogomilstvu i u Luči. Da je veza speva sa bogomilstvom ograničena na predživotni pad duše u materiju, ona bi se zbilja mogla predvideti; taj motiv imao je tako široko zračenje u antičkoj i modernoj filozofskoj mistici i poeziji da je njegova uloga u bogomilstvu epizodična. Čak i činjenica što je dobio tako istaknuto mesto u delu jednog jugoslovenskog pesnika, duboko vezanog za život Balkana, mogla bi se uzeti kao slučajna. Ali ono što nas nagoni da posvetimo vrlo ozbiljnu pažnju pitanju pesnikove veze sa bogomilstvom, to je drugi red bogomilskih predstava u spevu uže dualistički, i njegovo povezivanje sa emanatističkim predstavama otpadanja ili udaljavanja od božanstva. Taj drugi red javlja se u Luči sa manihejskim karakteristikama, mada ublaženim, što je sasvim razumljivo - kao odjek prošlog stanja koje je savladano bar u najtežem obliku i do izvesne mere, ali još uvek postoji kao latentna i moguća opasnost, i zahtevaće još zadugo borbeni napor božanstva. Ponekada se sile mraka prikazuju kao nemoćne i nekako sablasne, i time, a i drugim osobinama, evociraju Kabalu - ali to, kako sam rekla, spada u novo poglavlje. Dakako, manihejski elementi izdvojeni su iz komplikovanog kosmogonijskog i eshatološkog mita starog manihejstva, koji u celini nije obnavljan nikad, ni u bogomilstvu.
Frapantan je za poznavaoce manihejstva opis prodiranja mračnih sila u nebesnu oblast u spevu, jer u potpunosti odgovara Manijevom učenju o tom početnom momentu kosmičke borbe. U III pevanju bog govori svojim vernim arhanđelima, Mihailu i Gavrilu (str. 931 i dalje): Bješe grdno jednom mračno carstvo Svuda svoju vladu raširilo, I njegovi nakazni likovi Ulazahu u polja nebesna... Samo što se sveštenojzi gori I mom tronu primać ne smijahu. Jer ih moji plameni pogledi Sa užasom strašnijem drobjahu. Ove grdne mase nesmislene Pokorne su meni vazda bile I u svoju mračnu kolijevku... No njenijem mrtvijem pravilom Češće bi se putah izvlačile... One i dalje postoje „u prostore mrtvijeh bezdanah", gde su zauzete nekim nakaznim pseudostvaranjem. Jasno je da bog ili udaljavanje od božanstva. Taj drugi red javlja se u Luči. Od vida mi strmoglav skakale; smatra da koegzistuju s njime odvajkada i čak od večnosti. Sve ove crte su karakteristično manihejske: koegzistencija zla, dizanje mračnih sila iz ponora i njihovo prodiranje u oblast svetlosti, njihovo čudovišno stvaranje i neuređeni pokret - „ataktos kinesis", po izrazu naših helenskih izvora kome odgovara u Luči stih: Ove grdne mase nesmislene... sve sem krajnog osvetljavanja mračnog ponora kome se nada samopouzdani i optimistički bog Luče, izrazito voluntaristički po svome karakteru; jer u manihejstvu mrak bude na kraju samo definitivno odvojen od svetlosti i prepušten sebi u svome ponoru. O prodiranju mračnih sila u nebo, čak u njegovo središte, govori pesnik i u II pevanju (str. 681 i dalje): Ovde su se mrske mračne sile U komade grdne razdrobile... Ta ista koegzistencija zla i mraka sa svetlošću istaknuta je još i na mnogam drugim mestima speva. Gavrilo, u svojoj besedi u III pesmi (str. 1049), opisujući svoju predstavu kosmosa, kaže: Mrakah mećem koliko svetlosti... te se vidi da pretpostavlja dihotomiju kosmosa. Odvajanje svetlog dela kosmosa od mračnog u kome vlada zli arhon, otpadnik od boga, nalazi se i u pretežno emanatističkim gnostičkim sistemima. I taj arhon stvara, kao imitator patris bogomila (u Luči, II, 821 i dalje, nalazimo sličnu ideju). Ali mračne sile u spevu i njihovo abortivno stvaranje drukčije su prirode, suprotne svetlosti, ne otpadanjem od nje već oduvek. Luča zatim ističe naročiti iransko-manihejski vid borbe između svetlosti i mraka. Bog kaže (III, 919 i dalje):
Da od svete otstupim dužnosti Mrak carstvo bi ostalo vječno. U toj borbi: ... svjetlost užasne pobjede Nad nijem im carstvom održava... (str. 965 i dalje). U jednom kasnijem momentu bog dovodi Satanu u vezu sa tim starim silama mraka, ali ne kao nekoga koji im pripada već kao nekoga koji se mogao s njima udružiti. On to iznosi sarkastično i kao neki apsurd: Jer bi ga mrake zacarile, Božeski mu prestol uzdignule. Pa on tamo po svojojzi ćudi Da sastavlja novi krug nebesa, I da dava vjence besmrtija. (III, 1116-1120). Mnogo bliže ga povezuje s njima posle pobune i pred njegov pad (V, 1630-1631): Nepravda je Satanine duše Zla šar crni u vozduh izvela... U skladu sa pogledima koji su dospeli u mnoge narodne skaske dualističkog tipa koje donose, među ostalima, Denhart i Ivanov, Satana želi da bude savladar božji (III, 1161 i dalje): Oslepljena duša zločestijem i večitom svojom pogibijom, Misli sa mnom vladu dijeliti, Dijeliti svemogućstvo sa mnom, Posle skupa mirotvorci da smo. U četvrtoj pesmi (str. 1364-1365) kaže sam Satana: Na opširne nebesne ravnine Ištem vladu da podijelimo... Dakako, on taj svoj zahtev dopunjuje željom da se i ostali duhovi ... svaki sa vrhovnom vlašću Na svom nebu gordi i veliča ali je jasno da on to govori više demagoški nego iskreno demokratski, i da je ono što želi njegovo lično
savladarstvo sa bogom - kao što je ovaj to i istakao na navedenom mestu, dodajući: Adamu je počast obećao Poslje nas dva najvišu na nebo; Vojnika je od obadva lika Obećao svakog okruniti Po nad jednim velikijem mirom. Ovo se potpuno slaže sa besedom Satane u IV pevanju, samo je, naravno, nešto drukčije po stilizaciji. Pored ove osnovne koncepcije, tako karakteristično neomanihejske i po samim elementima i po njihovu spajanju, ima u Luči i drugih elemenata koji začuđavaju svojom bliskošću neomanihejskim predstavama. To je u prvom redu sama „Luča mikrokozma" - svetlosno ja, nebesni dvojnik čoveka, njegov pratilac i vođ u nebo i besmrtnost. U ovom kratkom članku meni je nemoguće da iznesem sve nijanse mitske mašte koje treba razložiti u ovoj predstavi, i da pratim složene istorijske veze u kojima se ona javlja; mogu samo da naznačim nekoliko važnih etapa u njenom razvoju. To je, prvo, u iranizmu, nama još nedovoljno jasna predstava „fravašija" - besmrtnog dela duše, po Avesti, - slična je i predstava deviše u čuvenom 22 Jaštu koja ide u susret duši pobožnoga, „soma teleion" - savršeno telo u Mitrinoj liturgiji. U poznoj antici ona se javlja, sa raznim modifikacijama, u mnogim gnostičkim strujama; i kod ap. Pavla je pneuma koje je u nama srodan pojam. Ali u manihejstvu je ta predstava najrazrađenija. Već u biografiji Manijevoj nalazimo nebeskog dvojnika, a zatim u celoj manihejskoj literaturi, na raznim jezicima. Na persijskom, na primer, javlja se sa nazivom grev, a na kineskom kao „naša prvobitna svetlosna priroda"; u grčkom tekstu Kepkalaia čitamo: „Njen gospodar, Um-Svetlost, koji dolazi od rope, koji je zrak čistog davaoca svetlosti, koji dolazi... (vodeći) dušu u zemlju svetlosti..." Posle mnogo vekova, ta predstava se javlja i u neomanihejstvu. U katarskom tekstu Liber supla Stella, duh, više ja, dolazi s neba i oslovljava dušu; duša ga pozna, i odmah se seti šta ;'e zgrešila na nebu. Istu situaciju i istu mističku konverzaciju imamo u našem spevu (I, 232 i dalje): Sinu meni zraka pred očima, I glas začuh, kano glas angela: „Ja sam duše tvoje pomračene Zraka sjajna ognja besmrtnoga, Njom se sećaš šta si izgubio. Ja jedina mraka pronicavam I dopirem na nebesna vrata." Sva predstava je bez sumnje bila raširena kod svih neomanihejaca, ali se do sada našla samo u ovom jednom katarskom tekstu. Znamo koliko su retki direktni spomenici neomanihejstva, bogomilski još ređi nego katarski (i Interrogate lokannis sačuvana je samo u latinskom prevodu); zato nije čudno što još nije nađena u nekom bogomilskom spomeniku. Što je čudno to je njena pojava kod Njegoša. Sa manihejstvom i bogomilstvom je u vezi i crta, u Luči, da će zemlja, prema kratkoj eshatologiji u VI knjizi, biti spaljena u sudnji dan. U pomenutoj bogomilskoj Interrogate lokannis kaže se: Et exicet de inferiorribus terrae obscurum, tenebrosum, quid est tenebrosum gehennae ignis, et comburet universa. Ta „mračna" vatra u bogomilskoj tradiciji svakako potiče od „crne vatre" manihejske eshatologije, imanentne materiji, koja će na kraju sažeći svet ukoliko on nije čista svetlost. Kod Njegoša ima, dakako, odstupanja od ove predstave. Prvo, kod njega vatra sažiže samo zemlju, jer ostala kreacija
je, prema našem pesniku, božanska; zatim, to nije „mračna vatra" iz materije, već „oganj božestvene pravde", Njegoš se očevidno trudio da tu crtu nekako uskladi sa verskim pogledima. Ova podudaranja između našeg pesnika i bogomilstva veoma su teško poglavlje, jer u ovom času ispitivanja još nije moguće označiti određenije njegov put do manihejskih i neomanihejskih tradicija. Međutim, ako pretpostavimo da ih uopšte nije poznavao, naročito ne u takvim detaljima kao što proizilazi iz Luče, stavili bismo se pred još teži zadatak: da ispitujemo unutarnju zakonitost koja neminovno vodi od jedne mitske i mističke predstave ovog kruga do druge, i da zatim pretpostavimo da se isti proces donekle samostalno odvijao u pesnikovom umu. Po sebi, to bi bilo zbilja još čudesnije ma šta mislili o samom ovom fenomenološkom metodu - nego mogućnost da je Njegoš imao uvek budnu pažnju i razgranatu lektiru, i da je uspeo da se informiše o tradicijama koje su igrale tako važnu ulogu u životu njegovog naroda. U Luči, kako sam nagovestila, ima podosta crta koje bi se mogle protumačiti i samim poznavanjem starog manihejstva. Još 1831. izišla je o manihejstvu odlična knjiga Baura, i pesnik je mogao imati u rukama ili nju, ili prikaze ili odlomke iz nje na nekom jeziku koji mu je bio pristupačniji od nemačkog. Ipak jedan važan krug ostaje van starog manihejstva - filozofskim jezikom rečeno, emanatistički, mitskim, pad Satane koji je bio anđeo blizak bogu; zatim i naročiti oblik pada ljudske duše, ili ljudskih duša. A taj krug je, pored čisto manihejskih crta, bio od bitne važnosti u neomanihejstvu, i videli smo odmah u početku da je baš povezivanje toga kruta sa radikalnim dualizmom karakteristično i za bogomilstvo i za Njegoša. Zato je neophodno postaviti već sada pitanje kako je naš pesnik došao, ili bar mogao doći, do podataka o bogomilstvu. To pitanje se kod nas još nije postavljalo jer se nije ozbiljno diskutovalo o bogomilskim elementima u Luči, sem u ograničenom obliku kod T. Matića. Ono je u prvom redu biografsko, ali se postavlja i kao pitanje šta je pre Petranovića i Račkog, ili, još tačnije, pre pojave srpskog prevoda Hilferdingovih Pisama o istoriji Srba i Bugara godine 1857. bilo u našoj javnosti poznato o bogomilima. Što je već na prvoj sednici Srpskog učenog društva godine 1854. raspisan konkurs na temu o bogomilima, kazuje da je stvar sredinom prošlog veka bila nekako u vazduhu i dozrela za ispitivanje. Ne smemo, uz to, zaboraviti da je Rački svoj epohalni rad Bogomili u patareni, koji je počeo da izlazi u Radu 1869. godine, spremio već petnaest godina ranije. Kopitar, pa i Vuk, bili su, dakako, obavešteni o bogomilstvu, mada reč bogomili nije ušla u Vukov Rječnik. Kopitar je o toj temi korespondirao sa Gizelerom, koji je godine 1842. izdao spis Eutimija Zigabena o bogomilima, i lako se mogao povesti o tome razgovor i prilikom Njegoševih boravaka u Beču i njegovih sastanaka sa Vukom, naročito početkom godine 1844, kad je onde boravio preko dva meseca. Svakako su i drugi naši obrazovani ljudi, zainteresovani za našu prošlost, bili obavešteni o bogomilstvu, koliko je to tada bilo moguće. Što se tiče inostrane literature, pred sredinu prošlog veka pojavila su se značajna dela o srednjovekovnim „jeresima", ali mahom i suviše kasno da bi ih Njegoš mogao čitati pre Luče: Hanovo godine 1845, Šmitovo godine 1849. Međutim Gizeler, čija dela su se svakako nalazila u biblioteci Kopitara, počeo je još 1842. da izdaje svoj Lehrbuch der KrickeMgeschichte, čije se izdavanje nastavljalo kroz duži niz godina; godine 1829. izdao je i Untersuchmgen tiber die Geschlchte der Paulikianer a 1837. Ober die Verbreitmg christliche dualisticher Lehrbegriffe unter den Sudslaven (Theologichen Studien und Kritiken). Inače Njegoš je bez sumnje čitao o srednjovekovnim jeresjima i u nekoj ruskoj opštoj istoriji ili istoriji crkve. Uopšte, njegovo poznavanje nekih crta Manijeva učenja upućuje na ozbiljan izvor. Ali pored izvora iz naučnih publikacija i razgovora sa ljudima od nauke, Njegoš je imao i drugi izvor, u mutnim sećanjima i poluzaboravljenim tradicijama koje su još postojale u raznim krugovima naroda, ne samo u zabačenim krajevima Bosne već i u Crnoj Gori. Još podosta godina posle smrti Njegoševe nalazio je Pavle Rovinski u severnoj Crnoj Gori njihove tragove, a što se tiče južne Crne Gore, otuda je pesma O Caru Duklijanu i Krstitelju Ćovanu. Pre 15 godina, kada sam
izradila svoj prvi, nemački prevod Luče da bih dobila pomoć stranih stručnjaka pri ispitivanju speva, poslala sam jednu kopiju i dr-u G. Šolemu, profesoru kabalistike na univerzitetu u Jerusalimu. On mi je tada pisao u odnosu na čisto dualističke partije (pismo je datirano 1. decembra 1937): „To je tipičan dualizam, koji je, ako se ne varam, mogao biti poznat srpskom pesniku putem bogate narodne tradicije isto koliko i putem učenih studija kod otaca." Te tradicije imale su za Njegoša, tako elementarno bliskog strujama narodnog života, mnogo dubljeg značaja no što bi ga imale za nekog drugog. Bile su to struje odavno savladane ali još ne potpuno ugušene, i one su mogle da utiču na jednu izuzetnu osetljivost; i možda je iz njih, u vezi, naravno, sa poznavanjem koje je dobio iz drugih izvora, za njega proizišla neminovnost izbora teme - kao za Getea izbor legende o doktoru Faustu koja je tako dugo živela u nemačkom narodu. Genije Njegošev osećao je te stare elemente, latentne i uspavane, ali koji su kroz dug period bili tesno vezani za neke važne psihičke tendencije balkanskih naroda; i oni su doživeli kao neki svoj treći renesans na Balkanu, usamljen i pojedinačan, u njegovom spevu. Tako je došlo da donekle možemo čitati Luču kao što bismo čitali neko od izgubljenih dela bogomilske književnosti balkanske - kao delo koje nam u izvesnom smislu kazuje piše o suštini bogomilstva nego sami oskudni direktni spomenici.
NJEGOŠ I STRANCI
Iako se zna da su se neki stranci zgražali nad ondašnjim običajima crnogorskim, naročito držanjem turskih glava na Tablji, Vladika taj običaj nije ukinuo. Taj potez kao i mnogi drugi koji sežu u tipičan plemenski atavizam dovodili su do ondašnjih pa i današnjih rasprava. Kako je čovek takve erudicije, uma, inteligencije i manira dozvoljavao „okrutnosti" koje su bile normalan ili svakodnevni deo plemenske Crne Gore i brda... Uvek u borbi u surovosti stvarnosti i prirode Vladika je našao jedan poseban balans u svojoj političkoj i vladarskoj misiji. Tačno je vagao to kako modernizovati svoj narod a šta negovati. To je naravno dovelo i do kontroverze kada je u pitanju „surovost" Vladike u borbi sa neprijateljem. Ðilas ima svoje, moram da priznam vrlo inteligentno viđenje ovog problema: Vladici Radu su stranci prebacivali surovost zbog sječenja glava. Oni nijesu shvatili naše patnje i zanose i Crnu Goru - stranci nigđe ništa ne razumiju sasvim i kako treba. Trebalo je razumijeti, prije svega, crnogorsko-turske odnose - nepomprljive u svemu, i poslije smrti. Trebalo je pojmiti tragičnu nemoć, ali i neminovnost Crne Gore da obnavlja razoreno srpsko carstvo - život u mitu, u neprestanom hrvanju sa smrću. Trebalo je shvatiti navike koje su ušle u krv, u ćud crnogorsku. Šta sve nije trebalo? Trebalo je znati da je Crna Gora u svijetu - svijet za sebe, ali ljudski kao i svaki drugi. Strancima je, dakako, upadalo u oči vidljivo, spoljni izgled - glave poperene na Tablji, iznad manastira i dvorca vladičina. Brojali su ih čak - Englez Mitford 1839. četrdeset i pet. Od glava se širio mučan nakisio zadah, a opadali su meso i kosti, koje su psi razvlačili po Cetinju. Vilkinson je govorio Ali-paši da bi taj običaj trebalo ukinuti, a ovaj se izgovarao da on to ne može, jer neće Vladika Rade. Slične odgovore je davao i Vladika Rade: neće Turci. Stranci nijesu shvatali da je sječenje glava potvrda junaštva i pobjede. A ne zna se otkud taj običaj, prihvaćen je od Turaka - star je koliko i krvljenje sa njima. On nije ukinut ni pod knjazom Danilom, ali glave nijesu perili, nego Tablju pretvorili u - zvonaru. Glave su bacali u jednu škripinu iza manastira i zaveli urednu evidenciju o njima. Sječenje glava će se održavati i u početku vlade knjaza Nikole - tek u Veljem ratu, 1876. godine, on je zabranio sječenje zarobljenika i donošenje glava. Ali su vojnici potajno sjekli noseve i uši i donosili ih da se pohvale u družini - takvih slučajeva bilo je i u Prvom svjetskom ratu. Sječenje glava naslijeđeno je iz borbe sa Turcima i jedino se kad i ona moglo ugasiti. Odsječena glava bila je najviša i najljepša dika crnogorska. Crnogorac je sječenje glava osjećao kao najuzvišeniji čin i duševnu nasladu - opijanje mitskom istorijom i borbom za goli život. Prema odsječenoj glavi se on ne odnosi sa mržnjom - to joj je bio dužan dok je bila živa, nego sa poštovanjem i pažnjom, pere je, usoljava, začešljava -ljudska je to glava i potvrda svih i najviših vlastitih odlika. Glave Crnogorci nijesu isticali radi zastrašivanja protivnika - kod Turaka je to bila najčešća pobuda, nego kao javnu pohvalu i priznanje. Pamti se, prenosi i urezuje na grobove koliko je ko glava odsjekao. Često se čuo izraz - i od samog Vladike Rada: ubrali toliko i toliko glava. Plodovi slave i junaštva. Kad su Ljubotinjanima dijelili novo oružje, pa im rekli da ne uzimaju oni koji se ne obavezuju da će odsjeći tursku glavu - nastala je prava jagma. Ðevojke su se ponosile ako bi ih zaprosio glavosjek. Sječenje glava zadiralo je u najdublje, najintimnije porive. Znao je Vladika Rade da sječenje glava nije lijep običaj pred Evropom i da škodi ugledu Crne Gore. On je bio svjestan da se taj običaj mora ukinuti - on ga ne samo ne veliča, nego gotovo i ne
pominje u „Gorskom vijencu" i svojim spjevovima. Branio se pred strancima: kulturni Francuzi pa odrubljuju glave giljotinom. Ali to nije bilo isto: u Francuskoj je to način pogubljenja, u Crnoj Gori podvig koji vrhovna vlast podjaruje. O tome se i radilo u neposrednoj stvarnosti, u borbi koju su Crnogorci morali da vode, sječenje glava je bilo podsticaj - to je i isticao Vladika Rade. Ono što se strancu činilo divljaštvom, Crnogorcu je bilo - poezija borbe. A nije bilo ni lako doći do glave. Kao što se smatralo čašću i srećom ubrati glavu, bila je sramota to dopustiti - mrtvu je glavu teže bilo posjeći nego živu. Oko pogibaoca i ranjenika razvijala se najljuća borba - ne toliko da bi ih izvukli, nego da im sačuvaju ili uzmu glave. Za glavu je trebalo ugaziti u živi oganj okršaja, na dohvat handžara neprijateljskog. Budući su zarobljenici mahom sječeni, malo koji se i dao zarobiti. S vremenom, naročito otkako je vlast počela da daje nagrade, i siječenje glava, kao i svaki zanos, pretvarao se i u posao. Počele su i zloupotrebe: Ali-paši su donosili glave od mrtvaca iz groblja, čak i od muslimana, da bi za to dobili pare. Bilo je sličnog i na Cetinju. Ali je sve do kraja ostala na cijeni glava ugledna čovjeka i glasita junaka - u jednom boju su dovikivali Crnogorci koji su jurili za begovima onima što su progonili proste vojnike; manite te trice, no sijecimo ljude! Sječenje glava je kao neki ritualni, najsvečaniji čin iz života crnogorskog. I ono spada u idejni sklop borbe, i to kao njen pokretački, emotivni elemenat. Kad je neki Turčin molio Crnogorca da ga ne posiječe, ovaj će mu reći: Što god hoćeš drugo - sve ću ti učiniti, ali to ne mogu. Baš tako: ne mogu - ne da sila jača od dobre volje. Stevan Perkov je obrazlagao: da je Adam posjekao Bogu dva-tri anđela, ne bi ga ovaj iz raja izagnao, jer bi vidio da je stvorio junaka, a ne rđu. Mudar je bio Vladika Rade - i nije sječenje glava zabranjivao. Borba protiv Turaka još je bila životno stanje - klanje i mržnja, a ne rat država. Njegoš je pjesnik poklanja u tome je sječenje glava svešteni i junački čin. Gospodar nije mogao ići ispred pjesnika, ni civlizovani Evropejac ispred Crnogorca. Ono što nadahnjuje - primiče pobjedi. Naspram takvog viđenja plemenskih atavizama upravo su stranci ti koji će prvi zapaziti Njegošev značaj kao pisca i mislioca. Često se to dešavalo u srpskoj istoriji da oni preko vide bolje nego oni pored... Dok je Skerlić minorizovao Luču, stranci su odmah prepoznavali umetnika i autohtonog autora. Najznačajniji tekst koji okreće naopačke sliku koju je Skerlić hteo da predstavi o Njegošu kao Miltonovom epigonu je dr A. Šmausa - „Njegoš i Milton". Doktror Šmaus zapaža koliko je Njegošev Sotona postavljen antinomijski za razliku od crno-bele slike koju impostira Milton. Šmaus je taj koji registruje Njegoševu radikalnost ali i šokantnu antinomičnost stavljajući ideju naspram ideju, izlazeći izvan klišea dobra i zla baveći se kompleksnim dualističkim formulama. Na taj način je kosmička melodrama postala tragedija. Tako je Luča jedno od najkontroverznijih dela u svojoj biti ako uzmemo da je pisao jedan monah. Ona je poema slobode misli i uglova šokantna i diskursom i ontološkom postavkom za vreme u kome je nastala.
Njegoš i Milton
O Njegošu se mnogo pisalo. Iako smo danas već u stanju da prilično tačno ocenimo njegov rad i njegovu umetničku vrednost, ostala su još uvek pitanja koja zaslužuju interesovanje književnog istorika. Možda ta istraživanja neće više umnogome izmeniti predstavu i sud, koji smo sebi stvorili o pesniku, ali će nam bar bolje osvetliti neke već poznate crte njegove pojave. U dosadašnjim istraživanjima, ako ne isključiva, a ono bar najveća pažnja se poklanjala „Gorskom Vijencu", i tako jedno od najinteresantnijih pitanja, koje se postavlja drugim najvažnijim delom toga pesnika, „Lučom Mikrokozma", ostalo je gotovo neispitano. Toje pitanje: Da li se može dokazati, daje Milton svojim „Izgubljenim Rajem" uticao na stvaranje „Luče Mikrokozma", i ako je uticao, onda u kolikoj meri možemo naći tragove toga uticaja? Doticalo se i dosad toga pitanja, ali obično samo opštim nagoveštavanjima. Pokušaću u sledećem da dam najvažnije podatke, koji će i u ovom pogledu omogućiti tačniji sud o Njegoševom delu.
I. Godine 1665 završio je Milton svoj „Izgubljeni Raj", epsku pesmu, kojom se je proslavio u celom svetu. Živopisnim, snažnim i sugestivnim jezikom - retko kad seje u Engleskoj pisalo tako sjajnim jezikom - ona opeva pad anđela buntovnika, stvaranje zemlje i čoveka, greh praroditelja i isterivanje iz raja, u glavnome dakle one iste događaje svete istorije, koji sačinjavaju i predmet Njegoševe „Luče Mikrokozma". Milton nije bio samo veliki pesnik, no i teolog i filozof; kao i Njegoš i on je bio pesnik uzvišenih misli. Kao Njegoš i Milšonje bio državnik i igrao veliku ulogu u političkim događajima svoga vremena. Ali on je raspolagao Mnogo većom književnom kulturom, mnogo obimnijom obrazovanošću no što je imao Njegoš. On je poznavao celu tadašnju književnost sviju kulturnih naroda, a naročitoje voleo Omira i pevao je svoj „Izgubljeni Raj" podražavajući umnogome Omirovoj „Ilijadi". On sam kaže: „Istina, turobna građa koju imam da opevam - ali koja nije manje herojska od gnjeva Ahilova, kako je tri puta oko bedema Troje gonio begajućeg neprijatelja". To se može videti već po jeziku, ako se obrati samo malo pažnje na epitheta ornantia, upoređenja i druga stilska sredstva. Milton se odlikovao bogatstvom mašte; kao što Makole kaže: „Jačina njegove mašte likovala je nad svakom preprekom". Ali Milton nije imao, kao Omir, da opeva zemaljske junake, njihove bojeve i pobede, njihova oružja itd., on je imao da opeva većinom bića sa drugog sveta, nevidljiva bića, kojima je trebao dati ljudski oblik, da bi nam ih mogao slikati. Ta poezija je sasvim druge prirode no junački epovi. Kao što Makole kaže: „Poezija, koja se odnosi na bića drugog sveta, treba da bude u isti mah i tajanstvena i slikovita." Da bude slikovita, Miltonu je pomagala njegova bujna, neiscrpljiva mašta. Da bude tajanstvena, to je Milton postigao svojim načinom poetskog istraživanja. Da citiram opet Makolea: „Najvidnije obeležje Miltonove poezije jeste krajnja udaljenost asocijacije, pomoću kojih ona deluje na čitaoca... Njezino dejstvo se proizvodi ne toliko onim, što ona izražava, koliko onim, na što nas navodi... Njezina vrlina ne leži toliko u njenom očitom značenju, koliko u njenoj tajanstvenoj snazi". Njegoš nije bio obdaren istim bogatstvom mašte kao Milton. Dostaje već poznato, daje njegov talenat bio malo inventivan. I ako je čitao dela stranih, i starih književnosti, i sam pokušao da prevede Ilijadu sa ruskog prevoda, on nije imao onu široku književnu kulturu, ono ogromno mnoštvo znanja svake vrste, kojom je raspolagao Milton. Njegova opisivanja, na pr. opis neba u „Luči Mikrokozma" iako su u istom visokom stilu kao Miltonova, mnogo su siromašnija, kad ih upoređujemo po mnogobrojnosti i raznolikosti detalja. Nije za čudo! Osim što je Miltonu pomagala njegova bogata mašta, on je poznavao staru i savremenu istoriju, književosti sviju kulturih naroda, mitologiju; bio je teolog i filozof, naoružan celim onim teškim oružjem, koje je pružila tadašnja teologija i filozofija na zapadu i kojim nije bilo lako rukovati. I Njegoš je misaoni pesnik i za velika dela svoje slave ima da zahvali svojoj misaonoj poeziji. Ali on je bio u glavnome samouk; možda mu je to smetalo, što se tiče širine njegovog vidika, i pošto je sam, svojim sopstvenim razmišljanjem, svojim sopstvenim gorkim iskustvom došao do svog idejnog sistema, on nije imao onu dijalektičku veštinu, lakoću, kojom Milton razvija svoje misli. Jer Milton je u tome pogledu nasledio celu veštinu srednjevekovne zapadne sholastike. Svega toga Njegoš nije imao - i ako bi moglo izgledati da sam do sad govorio i suviše negativno za Njegoša, dodaću odmah: to mu nije bilo
toliko na štetu. Na protiv: Njegoševe misli, i ako nisu izražavane tako bogatim jezikom, iako nemaju ovu raznolikost, koju imaju misli Miltonove, iako u njima ne nalazimo ona tanana razlikovanja kao kod Miltona - Njegoševe su misli izražene prosto, kondenzirane kao narodne poslovice, i one su nam bliže, jer deluju na nas neposrednije, većom jačinom, kao izvajane iz planinskog stenja, dok one Miltonove potsećaju na barokne crkve, svojom kitnjavošću i preteranim ukrasima. Miltonov Sotona, na pr., navodi nas često da se setimo diferenciranih, prefinjenih i cepidlačnih dokazivanja sholastika. Kao da govori po neki put jedan teolog sa katedre; i pošto on uvek govori sa popovskom ozbiljnošću i samopouzdanjem, to nije onaj Geteov Mefisto, koji se svojim mudrim filozofiranjem ruga onim cepidlakama. Njegošev Sotona govori jedanput, on ne govori u odbranu svojih prevratničkih planova. Za to je i suviše gord i smatrao bi to za poniženje. On ističe svoja revolucionarna načela, svoje poglede na postanak carstva Božjeg, prosto, kratkim granitnim rečenicama. On govori kao revolucionar, u revolucionarnom zanosu, više sebi nego drugima. Ko deluje jače, neposrednije, Miltonov đavo ili Njegošev? Na kraju izlaganja imaću priliku ovo još jače da istaknem. Toliko o misaonoj strani Njegoševa genija. Druga najistaknutija strana, narodni duh njegovog talenta, koji se na najvećem stepenu pokazao u „Gorskom vijencu", ovde nije imao mogućnosti da dođe do reči. Samo metrum je i u „Luči Mikrokozma" isti kao i u „Gorskom vijencu", deseterac narodne poezije. Jezik, stil pokazuje onu istu zbijenost, kondenziranost, kojom se odlikuju narodne poslovice. Smatrao sam ove opšte napomene za potrebne, pre no što uđem u ispitivanje našeg pitanja u koliko je Milton svojim „Izgubljenim Rajem" uticao na Njegoševu „Luču Mikrokozma"?
II. Kazao sam da je predmet Njegoševe „Luče Mikrokozma" isti kao i predmet „Izubljenog Raja". Da bi se to videlo i da bi odmah i konstatovali bitne razlike u izvođenju teme, potrebno je da u kratko ispričam sadržaj obeju dela. „Izgubljeni Raj" je podeljen u 12 pevanja; sadržaj ovih pevanja je u glavnome ovaj: I. Anđeli, zbačeni s neba, osveste seu paklu. Sotona, pun mržnje protivu Svevišnjega, skuplja iznova svoje privrženike. II. Ðavoli, u paklenom veću, reše da će zavesti novostvorenog čoveka, da bi se na taj način osvetili Bogu. Sotona sam krene da traži zemlju. III. Bog vidi Sotonino putovanje i proriče greh praroditelja; ali već se Sin Božji ponudi da svojom smrću iskupi taj greh. - Sotona je za to vreme sišao do Adama. IV. Sotona nađe Adama i Evu, kojima zavidi na njihovoj sreći i doznaje od njih da je Bog njima zabranio, da ne jedu plod s drveta saznanja. Ali anđeli, koji stražare oko raja, pronađu ga noću, gde se u obliku žabe gubavice prikrao Evi, i proteraju ga iz raja. V. Eva je usnila zloslutne snove, Adam je umiruje. - Dolazi s neba arhanđeo Rafail da ih opomene na poslušnost prema Božjoj zapovesti. Dok ga oni ugošćuju, Rafail priča, kako se je Lucifer sa svojim anđelima pobunio protivu Boga. VI. I kako ih je Bog, posle trodnevne borbe, bacio u pakao. VII. Rafail dalje priča stvaranje zemlje i čoveka. VIII. Adam pripoveda sa svoje strane, kako se je prvi put našao na zemlji i kako mu je Bog stvorio drugaricu, ženu. - Arhanđel u veče napusti raj. IX. Sotona, u obliku zmije, zavede Evu da okusi s drveta saznanja i Adam sleduje njenom primeru. Oni poznaju dobro i zlo i kriju se. X. Sin Božji objavi praroditeljima kaznu. Greh i Smrt pojave se na zemlji kao njeni novi gospodari. XI. Dolazi arhanđeo Mihail da istera praroditelje iz raja. Videći njihovu nesreću, on ih teši, proričući im sudbinu ljudi do potopa. XII. Proriče njima dalje sudbinu izabranog naroda do pojavljivanja Spasitelja. Adam i Eva napuste raj. Pokraj ovoga staviću odmah kratak pregled sadržine Njegoševe „Luče Mikrokozma". Ovo deloje mnogo kraće i ima svega 6 pevanja, koja Njegoš naziva pjesne. I. Pesnik zove u pomoć Pravdu da ga štiti na putu k nebu. Na jedanput on čuje anđeoski glas „svijetle ideje", svoje duše. „Sljedujući zračci ideje" on pređe šest nebesah „kolovitnih" i pet nebesah „nepodvižnih", zasenut nebeskom svetlošću; tu ga prihvati njegov anđeo hranitelj i vodi ga „na brežuljak jedan od topaza", odakle mu pokazuje sunce „vožde sozvjedijah" ijedan mračan „šar", carstvo Sotonino. II. Anđeo uze pesnika pod zefirna krila i unese ga u „pređel nebesni". Opširno opisivanje neba. Posle toga, an đeo povede pesnika kod „jednoga istočnika malog": Tu ti sjedi, i vode se napij..." „Ona će ši upravo otkriti strašnu sudbu tvoga padenija". III. Sve sledeće pesnik vidi „kao u snu", „ka predmete što za sobom vidiš. U svjetlom licu
ogledala". Vidi Boga, kojemu dolaze arhanđeli Mihail i Gavril sa svojim „vojinstvom". Svevišnji njima tumači uređenje vasione. Pita ih zatim, zašto Sotona nije došao s njima, „drug činom jednaki", i otkrije njima nameru Sotone, koji je za svoje pobunjeničke planove zadobio i anđela Adama: „Adama je na zlo prevlastio, Od vas činom mlađega vojvodu." IV. Mihail pokuša da Sotonu odvrati od njegovih namera, ali sve je uzalud. On neće da bude sluga. „Nek se svaki sa vrhovnom vlašću na svom nebu gordi i veliča". On traži „samodržavije" za sve, „da imamo svi jednaka prava". V. Borba anđela, koji su ostali verni Bogu, protiv buntovnika, s kojima zajedno i Adam se bori protivu Boga. Ali trećeg dana, uplašen jednim zloslutnim snom, on napusti Sotonine redove. Četvrtog dana, Svevišnji sam krene u boj protiv odmetnika i „Tri dana su adski legioni Neprestano sa njinijem carem Sipali se crnijem potopom S kraja neba u utrobu Ada". VI. Adamu, koji se beše pobunio protiv Boga, ali koji se posle pokajao, određuje se zemlja „rad vremenog, teškog zatočenja". „Smrt će tamo vladati". (Čineć strašna opustošenija). „Čovek volje ostaje". - Pesnik onda, u kratkim slikama, vidi dalju sudbinu čovečanstva do Mesije. Iz ovog kratkog pregleda već izlazi, da je predmet pevanja u glavnome isti kod Miltona i kod Njegoša, jer se u oba dela opevaju isti događaji. Ali vidimo u isto vreme već i bitne razlike u samom izvođenju teme. Bez sumnje, ove se razlike tiču već prvobitne koncepcije obaju pesnika, ali pošto nas interesuje ovde jedno površnije, više filološko pitanje, navešću ih samo da pokažem samostalnost ili zavisnost Njegoševu, samo dakle sa obzirom na tok speva a ne toliko obazirući se na osnovnu ideju speva. Milton je bio obožavalac Omirove „Ilijade". On je dobro poznavao tehniku epa i cela struktura njegovog dela to pokazuje. On počinje svoj spev najednom najinteresantnijem mestu, ne sa događima koji su doveli do pobune i borbe na nebesima, nego u paklu, posle poraza i pada buntovnika. Da bi ipak imao mogućnost da opisuje taj boj anđela protivu Boga, on dopusti da docnije anđeo Rafail, u raju, pripoveda Adamu sve podrobnosti toga događaja. Jedno poznato sredstvo i epa i modernog romana, da bi se ušlo u „medias res". Inače ceo spev teče epski, kao opširno široko pripovedanje; pesnik se samo nekoliko puta pojavljuje neposredno, kad zove Muze u pomoć - kao Omir - i drugi. Sasvim druga je struktura Njegoševe „Luče Mikrokozma". Njegošev spev je mnogo više jedna vizija, to znači u isto vreme: njegov unutrašnji smisao je više alegorijski. Njegoš je ove događaje, koje opeva Milton epski, smatrao kao najbolje slike da bi njima predstavio sudbinu čovečje duše, njeno nebesko postanje i njen put ka zemlji, „u judoli tuge i žalosti". Zbog toga njegov spev je više jedna lična ispovest njegovog filozofskog „vjeruju", nego pripovedanje radi pripovedanja. Odatle one razlike u izgradnji: Pesnik sam putuje k nebu, njegova seje duša uzdala da traži svoju pravu postojbinu i da pozna svoj cilj. Nije bez važnosti da pesnik gleda sve one događaje koje Milton opeva epski, kao u snu. Jer prava slika alegorije, to je san. Njegoš je i slobodnije postupao sa svojom građom. Milton je bio teolog i kao kakav nikad se ne bi usudio da izmeni ona važna fakta, o kojima Biblija priča. A šta je radio Njegoš? On je napravio od Adama jednog anđela, koji se je sa Sotonom odmetnuo od Boga i kojega je samo njegovo blagovremeno pokajanje spaslo da ne deli sudbinu drugih anđela buntovnika. A kod Miltona? Kao u Bibliji, Adam je stvoren tek posle Sotoninog pada, kao u tu svrhu da on i njegovo pokolenje zauzmu docnije ona upražnjena mesta na nebu, koja imađahu Sotona i njegova družina.
Ova izmena mora na prvi pogled zaprepastiti, u toliko više, što njen autor beše jedan pravoslavni vladika. Ali s druge strane moramo se diviti ovoj smelosti, koja je dala sasvim drugu motivaciju za premeštanje Adama u raj. Adam je bio stvoren sa anđelima, i on se pobunio, ali nije istrajao u borbi protivu Boga. Zbog toga je prirodno i pravedno da njegova kazna bude lakša. I Bog stvori za njega Zemlju, na kojoj će biti lišen nebeskih radosti. Ovo njegovo rešenje može buniti jednog pravovernog hrišćanina; ali budimo iskreni! Njegoševo rešenje je gordije - čovek nije samo zamena, da jedan veliki deo neba ne bi ostao prazan. Ova se krupna izmena stvarno i tiče prvobitne koncepcije. Ali to je zasebno pitanje. Ova razilaženja ne isključuju sasvim Miltonov uticaj na stvaranje Njegoševe „Luče Mikrokozma". Ali sad već možemo kazati: Njegoš je mogao biti inspirisan za svoj spev Miltonovim „Izgubljenim Rajem". Ali ako je i bio inspirisan Miltonom, on je radio svoj spev prema svojoj sopstvenoj koncepciji, koja se u mnogome razlikovala od one Miltonove. Da li imamo stvarnije tragove Miltonovog uticaja? Možda u opisu pakla? Jer - malo je pakosna ta konstatacija, - pesnicima pakao uvek ispadne bolje od raja. Možda je Njegoš bio najviše impresioniran Miltonovim majstorskim opisom pakla, onog „sastava noći i vječnog ridanja"? I zaista ćemo tu, u opisu raja, naći nekoliko interesantnih paralela. Njegoš V, 224: Dvije stihije u njem su užasne Razljućene najvišom krojnošću Stid i oganj, razdu i burama, Sprovođeni strasnim olujama, Na sve kraje carstva Satanina Strašnom hukom hore neprestano U protivne svoje vihorove. Upor. k tome još: NJ 311: Mračnoga je polovinu carstva (Grozna zima vječno sledenila...; takođe 235: Polucarstva smolnim i plamenim) Polucarstva mraznim i ledenim... Milton slika ova polucarstva vatre i mraza tako: I, 44 S one strane reke - Lete - leži zaleđena zemlja pusta i mračna i večito burom šibana, sa vihorom i strašnom bujicom grada... U naokolo dubok sneg i led... Onamo odvučena furijama sa harpijskim nogama prispevaju svi prokleti i osećaju naizmenično Gorku promenu najgorih stepena promenom još osetnijih, iz plamenog korita stropoštavaju se u led, dok ih ponova ne bacaju u plamen. Sličnost se vidi na prvi pogled: dvije stihije sa krajnjim kontrastima temperature. Kod Njegoša onda sleduje opis paklenih reka: Njegoš V, 231: Stiks je carstvo zločestiva cara Sa svojijem kipećim vo nama I smolnijem smradnijem plamenom, S ledovima s užasnim mrazima Devetstručnim okružio vjencem... Kocita će plačevni tamo valovi Tamo poteć sa vodom nečistom
Mučenija neba otpadikah, A za njoma Flegeton i Mente. Milton 44: Stiks, voda ubistvene Gorke mržnje, Aheron, reka crne brige, Kocitos po jado anci tako nazvat, i Flegeton, čija vatra raspaljuje gnjev... Što Njegoš (st. 235) govori o „devetstručnom vjencu", kojim je Stiks okružio carstvo cara zločestiva, upozorujemo na to, daje po Miltonu pakao ozidan devetzidovima. Jer kad Sotona krene iz pakla, da traži zemlju, on najzad ugleda granice pakla: Visoko se diže do strašnoga krova devet kapija jedna iza druge - možda se tu radi o nekoj nesvesnoj reminiscenciji? Ili je Njegoš namerno tako opisao Stiks? Naglasiću još da ne polažem mnogo na taj broj devet i da sam ga naročito istakao samo radi potpunosti. Važnije mi se čini da je red reka, koje teku kroz pakao, prilično isti: Na prvom mestu Stiks, kod Miltona posle Aheron, koje Njegoš uopšte ne pominje; na trećem mestu Milton ima Kocit, kod Njegoša odmah posle Stiksa; iza toga i kod Miltona kao i kod Njegoša sleduje Flegeton, na četvrtom mestu kod Njegoša Mente, ime koje je nerazumljivo, metnuto usled nekog pogrešnog shvatanja mesto Aherona. Priznajem da ove sličnosti nisu još nikakav siguran dokaz, pošto je Njegoš mogao poznavati ta imena i iz drugog izvora, a ono nerazumljivo ime Mente bi nas u tom shvatanju možda samo ohrabrilo. Ali sledeća paralela mislim da predstavlja sigurniji dokaz. Njegoš ima odmah posle navođenja četiri adske reke sledeće stihove: V,24: Međi dvije protivne stihije, (upoređ. 224) Tamo teče tajni potok Lete, Na njem straže kćeri Gorgonove, Da pregnusni neba odmetnici Od struje mu prijatne ne vkuse. Isto tako Milton odmah posle Stiksa itd. navodi reku Lete. 44: Daleko od ovih jedna tiha reka, Lete, izvor zaborava, valja svoj vodni labirint. Ko iz njega pije, zaboravi u tren oka svoje biće, svoje stanje, i radost i žalost, zadovoljstvo i muku. Ali „kćeri Gorgonove"? Koje ne daju okusiti od te vode? I njih ima kod Miltona, samo malo dalje, ili opisa onih dvaju stihija. Milton 45: Koračaju preko reke Lete, Samo umnožavajući svoje muke, tamo i amo, teže u letu prema reci, da bi najmanjom kapljicom u trenutku zaboravile sve svoje jade i bolove. Ali ma da se približuju, sudbina se bori protivu njih: Medusa stražari sa glavom Gorgone na vodi: Voda bega pred svakim živim bićem. Da se ova dva mesta koja se tiču reke Lete, nalaze kod Miltona odvojena, ne znači mnogo kad se uzme u obzir: Njegoš 246: „među dvije protivne stihije", i da su ona mesta kod Miltona rastavljena baš opisom tih istih dvaju stihija. S druge strane, i ako se kod Njegoša navodi mnogo manje detalja, imamo dosta jak dokaz u tome, što 1. Lete sleduje kod obeju pesnika odmah posle opisa Stiksa i drugih reka u paklu; 2. u nekim detaljima: straže kćeri Gorgonove, da odmetnici od struje mu prijatne ne vkuse. Istina, slika je kod Njegoša ostala nejasnija, ali ipak mislim da nemamo pravo da posumnjamo ovde u neposredan uticaj Miltonov. Dalji opis ne pruža nam tačnije paralele, ali ću ih ipak ovde navesti, ako pokazuju bar izvesnu sličnost.
Njegoš V. 228: U tartaru, carstvu huliteljah, Prirodaje sve užase svoje Sa jarošću najvećom ulila; Priroda je tamo posejala Sva strašila u bezobraziju, Ðe bjesuju i sa žertvom riču U mrakamo po gadnim volnama; Kamo hidre strahovite fište Mnogoglave na velika jata Dignutijeh nad pučinom glavah Upor. Milton 46: Svet smrti, koji je Bog prokletstvom stvorio, koji je dobar samo za zle, gde samo smrt živi i sav život umire, i priroda rađa samo izopačeno, samo čudovišta, grdobne samo, sasvim bezimne stvari... samo himere i grozotne Gorgone kao i hidre. Za himere upor. Njeg. 294: „Himere su tamo i drakoni..." Sličnosti koje postoje između ovih pasusa su i suviše površne da bi nam mogle služiti kao siguran dokaz. Istina, osnovna misao da se je priroda sama izopačila je ista kod Miltona i kod Njegoša, kao i neki detalji: hidre, himere. Ali pored toga Njegoš ima i detalje, koji se uopšte ne nalaze u opisu Miltonovom. Jeli ih sam izmislio? Ili su mu ostali pz neke apokrifne literature? Može biti i jedno i drugo. Njegoš 291: Tamo mrske bez broja Ehidne Iz prostrane i žedne utrobe Dižu mukle i plačevne glase. Ehidne su čudovišta, pola devojke, pola zmije. Milton neupotrebljava to ime ni najednom mestu. Neko slično čudovište sretnemo tamo na izlazu pakla. Milton 26: „Jedna je izgledala kao dražešna žena do pojasa, ali završavala se ružno... kao zmija sa bodežom smrti". Da spomenem tom prilikom jednu sličnost, koja mi se čini i suviše sumnjiva. Po Miltonu, ono čudovište rodilo je jedan čopor paklenih pasa; prvi ma kakvom uznemirenju mogli su ovi psi, da se kriju u utrobi tog čudovišta, „gde su uvek urlajući lajali, iako neviđeni". I kod Njegoša Ehidne dižu mukle i plačevne glase iz prostrane i žedne utrobe. Ako je u pitanju neka reminiscencija, ona je bila i suviše nejasna. U ostalom, utroba je u celom opisu Njegoševa omiljena reč i znači svugde samo bezdan, provalu pakla. Dakle, ova reč, koja se na prvi pogled čini tako zavodljiva, ne sme da nas zavede. To su glavne sličnosti - ako ih smem tako nazvati - u opisu pakla. Od svega toga polažem najviše na one detalje, koje daje i Milton i Njegoš pri opisu reke zaborava, Lete. Još manje podataka daje nam Njegošev opis neba. U odnosu na srazmer celoga speva, opisivanje neba je kod Njegoša opširnije nego kod Miltona. Po Njegošu pesnik sam gleda sjaj i radosti neba, dok se Milton ograničava na uzgredno pripovedanje Rafailovo, kako ovaj Adamu u raju opisuje borbu na nebu. Sasvim je prirodno što se nađu u oba dva dela opšte sličnosti, ali one ne vrede mnogo za ispitivanje uticaja Miltonovog na Njegoševu „Luču Mikrokozma". Treba imati u vidu da se i kod
pravoslavnih i kod zapadnih hrišćana beše razvijalo jedno više vancrkveno, narodno predanje o tim predmetima, i plodovi tog narodnog maštanja su nam sačuvani u mnogobrojnoj apokrifnoj literaturi. Biblija, u tom pogledu, nije mogla zadovoljavati pobožnu radoznalost naroda i njegova mašta je slobodno dopunjavala svugde tamo, gde kanonske knjge nisu dale dosta pojedinosti. Ima i reminiscencije iz Biblije, na pr. Njeg. II, 81: „Po sredini poljah opširnijeh Tečerijeka vode besmrtija", odgovara Jov. Otkrov. 22: „I pokaza mi čistu rijeku vode života, bistru kao kristal, koja izlažaše od prijestola Božijega i jagnjetova". Pored toga ima ipak nekoliko mesta kod Njegoša i kod Miltona, koja pokazuju veću sličnost, tako da pre svega mena dana i noći na nebu. Njegoš II, 231: Evo, reče slatkoglasni angel, Sad će vreme biti od odiha, Što vi kod vas noću nazivate... 236: Dok odjednom svu nebesku sferu Prikri šator, čistoga kristala No bijelog i neprozračnoga, Zaustavi tečenije lučah; Laka svijetlost u nebo ulija. Milton: 134/135: „Veče se sada približuje (jer i mi imamo veče i jutro, ali samo sa radost u promeni, a ne iz nužde) kad evo ambrozijska noć sa oblacima isparenih sa visokog brda Božjeg. Iz kojega istovremeno i svetlost i mrak izviru, lica najsvetlije nebeske jasnoće pretvorila u prijatan sumrak... i ružičasta resa pozvala je oči sviju na počinak." - Milton još 144. Neću tvrditi da ova mesta pouzdano svedoče u uticaju Miltonovom. Ali lako je moguće, da je osnovna misao da se i na nebu izmenjuju dan i noć, da tamo nema mraka, nego samo e dan prijatan sumrak. Njeg. „laka svijetlost" - Milton „prijatan sumrak". Kod Miltona anđeli se odmaraju pod drvetima života - o kojima govori i Jov. Otkrov. - i na živim rekama - upor. Njeg. rijeka vode besmrtija - u bezbrojnim šatorima... Po Njeg. „svu nebesku sferu prikri šator"... Ni u slikanju borbe anđela buntovnika protivu Boga ne mogu naći naročite sličnosti. Skrenuo sam već pažnju na onu bitnu razliku - ulogu Adamovu u toj borbi kod Njegoša. Da spomenem još: Kod Miltona anđeo Abdie napušta Sotonu, čim ovaj pred celim zborom, otkrije svoje prevratničke namere. Po Miltonu borba traje tri dana i trećega dana sam Sin Božji pobedi buntovnike i zbaci ih sa neba u ad. Kod Njegoša anđeli se bore četiri dana. Čim svane treći dan, Adam, zastrašen jednim zloslutnim snom, napusti Sotonine redove i pokaje se. Na molbu vernih vojvoda, Bog sam krene četvrtoga dana u boj i uništi svoje protivnike. Njegoš V, 384: Kolesnica kako sunce svjetla, Hiljadama munjah upregnuta, Te je voze na ognjena krila.
Milton 169: „Točkovi kola kotrljali su se kao huka planinske reke ili moćne vojske. Temelj neba uzdrhti pod njihovim plamenim točkovima svugde... Desnicom baca deset hiljada gromova na njih..." Sličnost je opet samo približna. Hoću pored toga samo još da pokušam jedno upoređenje. Njegoš V, 21 upoređuje dve neprijateljske vojske tako: Na prevedrom nebu Kad se oblak napoli razdvoji Te u dvoje nepregledne mase S dva protivna uzmućena vjetra. Milton na drugom mestu - 48: - „Sotona i stražar pakla stoje jedan prema drugom. Kao kad dva crna oblaka malko lebde, dok vetrovi duvaju pa između njih u vazduhu - tačnije rečeno: u srednjem vazduhu - bitka počinje." Posle boja i pada anđela Njegoš samo kratkim slikama rezimira dalju sudbinu Adamovu, koji mora za kaznu da pređe granice nebesa i da stane na novostvorenoj zemlji. Odavde do kraja oba speva nećemo naći nikakve bar malo interesantnije paralele. Sve što Njegoš dalje pripoveda, to mu je mogla dati i Biblija. Po svemu tome možemo smatrati, da je Njegoš zaista čitao Miltonov „Izgubljeni Raj" i da ga je možda ta lektira navela da napiše svoju „Luču Mikrokozma". Ali on je imao svoju samostalnu koncepciju, i ako je preuzeo neke pojedinosti, to su većinom opisni detalji. I kod ovih smo videli daje sličnost često puta vrlo mala, i njen uzrok mogao je biti ijedno možda nesvesno osećanje.
III. Da bi što pravednije oceniti Njegoševo delo u odnosu na Miltonov „Izgubljeni Raj", treba još da istaknem da je Njegoš na nekim mestima išao dalje od Miltona. Bio je to već slučaj sa opisom vasione i neba. No ima i takvih mesta, koja ne samo opisuju, no koja nam Njegoša pokazuju pre svega kao misaonog pesnika. Kazao sam daje Milton bio i teolog i kao takav on je bio vrlo obazriv da se njegova izlaganja ne bi kosila sa doktrinama zapadnog hrišćanstva. Njegoš je u ovom pogledu bio slobodniji duh, kao što je nama već pokazala uloga, koju je on namenio Adamu u borbi na nebesima. K tome treba dodati i ovo: Vreme, Večnost, Prostor itd., to su opasni pojmovi za jednog pesnika teologa, zato što oni mogu lako naškoditi dogmatičkom shvatanju Boga. Evo, kako obazrivo Milton se izražava o ovim predmetima: O pojmu vremena kaže Milton 133: „jer vreme, primenjeno na kretanje, čak i u večnosti, meri svaku trajnu stvar po sadašnjosti, prošlosti i budućnosti". Tako objašnjava Rafail sa svom filozofskom pronicavošću pračoveku, ali on se ne usuđuje da se smelije izrazi. A pogledajmo Njegoša: Njegoš II. 246: Tu seđaše Vječnost okrunjena, Vješto svoje polete snovaše Na krnlima tamo i ovamo... Za njom Vreme sa velikom hukom Na zefirna sljedovaše krila U široke svoje kolovrate, Ne će lije kako uhvatiti. Radimosti ove neumorne A silnova njegova naprega Niko sebi predstaviš ne može, Ali svoje c'jeli postić' ne će, Jer v'jekovah mati bezbrojnijeh Ima lakša nego sjenka krila. Kakva razlika! Ono izlaganje Miltonovo je suvoparno, a Njegoševa slika je i filozofska i poetična, ali pre svega poetična. Da tumačenje ostavimo na stranu: Vreme, neumorno, večito samo sobom gonjeno, pokuša silnim napregom da stigne Večnost, da bi se i ono odmorilo, „ali svoje cjeli postić' neće"; Tu je jedna apstraktna ideja poetično slikana, i to jednom veličanstvenom slikom. Jedno drugo mesto čini mi se zaista malo jeretično: Njegoš III, 55: gde Bog sam priznaje: Koliko sam ja posla imao, Dok sam vreme oteo mracima Iz njinoga lanca i tavnice. Ali prepirku oko toga mesta možemo ostaviti teolozima. O Prostoru Milton govori isto tako obazrivo kao o Vremenu: III, 142: „Ove se daljine ne mogu izračunati brojevima. Ovo ti javljam i pretpostavljam kretanje nebesa, samo da bi tebi pokazao... "
A Njegoš? III, 142: kaže Bog sam svojim arhanđelima: „Ja sam, kaže, sam po sebi bio, Bit po sebe već ništa ne može Jer je protiv zakona prirode, Koji pečat moj na lice nosi, Sve nek krače svojijem vremenom, Koga vjenčat na besamrtije, Trenut su mu vjekah milioni, Koraci su moji božanstveni, No ja mogu to nazvat prostorom." Kao da Bog nije mogao biti sam po sebe, kao da sam sebi nije dovoljan, i kao da je zakon prirode bio iznad svoje moći, pošto je stvorio tu prirodu, više ili manje primoravan tim istim zakonom. Na kraju da posmatramo još i figuru Sotone, jer smatram da je Njegoš tom figurom nadmašio Miltona. Kod Miltona Sotona je isto kao kod Njegoša vladar pakla. Ali pored njega govore i drugi đavoli, i to više puta. Ali mi nemamo kod Miltona jednu tako jaku ispovest „paklenih principa" kao kod Njegoša. Miltonovi đavoli ističu suviše samo mržnju i zlobu, dok je Njegošev Ðavo mnogo više đavo po svojim idejama, koje se ne slažu sa pojmovima o teokratiji, o carstvu Božjem. Istinu, u oba dela Sotona često propoveda ista načela, ista shvatanja, na ar. daje bolje uopšte i ne postojati nego biti potčinjen, rob. Tako govori Belial 31: Mi moramo Svemogućeg ogorčiti i razdražiti do najvišeg besa, koji bi nas uništio i naš spas će biti, da uopšte više ne postojimo; ili o Molohu se kaže: smatrao je da je snagom ravan Večnome i više je voleo uopšte da njega ne bude nego da bude manje. Ili Mamon 34: Kakva večnost, kad bi morali da se onome poklonimo, koga mrzimo. U nama samim neka bude naše blaženstvo, ostati za sebe, iako u ovoj pustinji, da slobodno i nezavisno izaberemo tešku slobodu mesto lakšeg jarma ropskog sjaja. Ili Sotona govori: Ona beskonačna blagodarnost, koju je teško i dati i dugovati. Sve ovo ne deluje tako neposrednom jačinom kao ispovest Njegoševog Sotone. Time, što kod Miltona govore više paklenih velikaša i to ne uvek u istom smislu, Sotonine misli izgledaju nam razbačene i slabije. Neka se s time uporedi, što Njegošev Ðavo govori: IV, 44: Mihaile, podobni mi činom, Ali duhom mnogo niži mene! Jer ti duša kao moja nije Blagorodnom gordošću zaždena. Poštenija ne ište Satana... Trka su mi sva blaženstva neba Dok postignem moje namjerenje I pravil' drugo biću dadem... Rad' česa je vaš vladalac gordi Mene od sna budio vječnoga I družinu moju blagorodnu, Kad nam krune samodržavija Stavit' nije na glave mislio...
Ni Njegošev Sotona neće da bude sluga, rob; i on se buni iz gordosti, ali u isto vreme on se bori za jedan princip sveopšteg uređenja, protiv despotizma Svevišnjega za „samodržavije". U kratko on je revolucionar, kojije zanešen idejom slobode, idejom jednakosti, „Da imamo svi jednaka prava", a to nije samo sluga koji zavidi svom gospodaru. Kako gordo i gorko u isto vreme: Njegoš 61: Ja bih voli da sam vječno osta' U sva mirnoj vladi i naručju... Nego da sam na svijet iziša, Da umnožim gordost ponositu Nesnosna moga protivnika... I on se zaklinje: Ne će nigda Satanina duša Umnožavat slavu protivnika; Neće nigda Satanina usta Pohvale mu slova izglasiti. Ima li gordijeg đavola? Kako on opravdava svoje planove? I kod Miltona imamo jedan pokušaj, da Sotona brani svoje namere, na pr. 34: Da ga zbacimo s prestola, tome možemo se nadati onda, čim se večna sudbina pretvori u slučaj. Ali tamo Moloh sam negira odmah tu mogućnost. Kao kod Njegoša i Miltonov Ðavo osporava Bogu pravo na vlast. Ovaj poslednji i poriče daje stvoren od Boga. On kaže: „Ko je video, kad ti je stvoritelj dao oblik i život?... Mi ne poznajemo nikoga pred sobom, jer smo se mi sami stvorili i sami smo postali sopstvenom snagom"... I tu je Njegošev Sotona jači, kolosalniji. Kratkim udarcima, krupnim potezima on razvija svoju teoriju postanka sveta i o tome, kako je Bog mogao uzeti svu vlast u svoje ruke. On je uvideo: „Prošlu sudbu gordijeg nebesah I kako je gordi vladac neba Svemogućstvo sebi prisvojio... IV, 84: Tajni slučaj je naš otac bio, Na vlaštito nas je satvorio, Da pravilo biću sačinimo I gordosti metnemo granicu... Da imamo svi jednaka prava. Neka užasna katastrofa svemira srušila je sve ove demokratske bogove. 133 Jedan samo nevredim osta, Po nekakvoj slijepoj sudbini... Iz haosa zdrobljenih nebesah
Poče male stvarati mirove, Slabima ih puniš žiteljima, Kako će mu sve pokorno biti. Sotona se bori za prvobitni zakon vasione, evo njegov program: Njegoš IV, 165: Istem vladu da podijelimo, I nebesa pala vozdignemo Prvi zakon da prirodi damo, Nek se svaki sa vrhovnom vlašću Na svom nebu gordi i veliča! Ovaj đavo nije samo inkorporacija apsolutnoga zla, apsolutne negacije kao Miltonov. On se bori protiv jedne ideje svojom vlastitom idejom; jedna od tih mora pobediti, one se neće nikad slagati. Ovaj đavo nije samo stvor mašte, koja u njemu predstavlja svu ružnošću i zlobu, fizičku i moralnu. To je mnogo više stvar misli i podseća nas na Sotonu, kome je Karduči ispevao svoju himnu. Možda Njegoš nije ni hteo da njegov Sotona ispadne tako povoljno, ali ma kako d a je Njegoš o tome mislio, dobro je da je tako ispalo, jer je Njegoš time stvorio jedno malo remek delo svoje misaone poezije. www.Balkandownload.org
TAJNI POLICIJSKI DOSIJE P. P. NJEGOŠA
P. II P. Njegoša su mnoge tadašnje tajne službe pratile. Prirodno je to zbog zamršenosti političkih odnosa i same pozicije Crne Gore. Njegoševa gotovo nadnaravna uticajnost i prijemčivost ma gde da se pojavio izazivala je dodatno interesovanje. Tu u međuinteresju svojih suseda kao i velikih sila Austrije i Rusije, u zonama političke nejasnosti i igara koje su nam teško shvatljive iz ove situacije, Njegoš je bio predmet najrazličitijih intriga od podmetanja špijuna u njegovu najbližu sredinu do konstantnog uhođenja i praćenja. Malo Cetinje je za njegova vladovanja postalo mesto intriga, zavera, podvala pa i ordinarnih špijunaža. Austrija je tu bila najokrutnija i najiscrpnija, zahvaljujući tim obimnim dosijeima ostalo je toliko dokumenata o našem Vladici. Uplašeni Njegoševoj okrenutosti ka Srbiji i Rusiji, Austrijanci su ga držali u nekoj vrsti špijunske opsade. Jedan od opskurnijih primera je svakako kapetan Orešković koji je bio de fakto posrednik u Vladičinoj prepiski sa Vukom. Izdajući se za rodoljuba i jugoslovena on je austrijskim vlastima na najgori mogući način demonstrirao svoju mržnju prema Njegošu opisujući ga čak kao i „nepostojanog hrišćanina". Te je tako za njega napisao: Vladika Rade, gotov je da vjeruje u sunce, samo ako bi od toga imao koristi. Drugi slučaj, o kome je dosta pisano je pop Jakov Popović iz Kotora koji se takođe dopisivao sa Vukom i slao mu detaljne izveštaje o Vladici. Ova dva primera dakako mogu biti uzorni argumenti za one delove naše intelektualne elite koji u Vukovom uprošćavanju jezika vide dubinsku zaveru u pretvaranju našeg naroda u „manje spiritualan" narod i u prekidanju sveze za srednjovekovnom mističkom i aristokratskom misli. I mnogi lekari koje su slali Vladici bili su špijuni, na primer lekar Golđi koga su mu poslali iz Kotora 1838. kada je oboleo od noge. Ruski dvor kao špijuna poturio mu je jednu od svojih najlepših dama, a Talijani nekoliko svojih najvrsnijih intelektualaca... Primeri su mnogobrojni i teško ih je i dedukovati posle ovoliko vremena. Ono što je izvesno jeste da je Vladika Rade bio u sred neverovatne špijunsko-policijske mreže koja se plela oko njega i njegovog Cetinja. O tome najbolje svedoče ova dva tajna dokumenta dugo skrivana od očiju javnosti: Rim, 1 maja 1924. PROTO LJUBO VLAČIĆ
Petar II. Petrović Njegoš Po neobelodanjenim tajnim aktima arhive dalmatinskog namesništva Beograd, 1936
Petar II Petrović Njegoš (Po neobelodanjenim tajnim aktima arhive dalmatinskog namesništva)
i stupanje Njegoševo na državnu upravu U jednom aktu, upućenom ministru policije grofu Sedlnickom, kotorski sreski načelnik opisuje stupanje na upravu Crne Gore Petra I Petrovića i njegovog sinovca Petra II - Njegoša ovako: „Otrgnuviši se Crna Gora u prošlim vremenima od otomanskog gospodstva, pod kojim je ne za dugo vremena stajala, ona se je uredila u formi republike, sjedinivši u skupštini, sastavljenoj od knezova, serdara, vojvoda i drugih naslednih magistrata, pretstavništvo i vrhovnu vlast Naroda. Na upravi pak Vlade stajao je namesnik (gubernadur), također nasledni, a na upravi crkvenih poslova - arhijepiskop (mitropolit) cetinjski. Čast gubernadura od više vremena posedovala je porodica Radonjića iz Rajčevića, a i mnogi arhijepiskopi bili su jedan za drugim birani u porodici Petrovića od Erakovića, i jedni i drugi iz Njeguške Kneževine. Posedovanje tih počasti dalo je, naravno, sjaja i pretežnog upliva u njihovom mestu pomenutim porodicama, znamenitim i inače, pošto mnogobrojne i bogatije od drugih porodica saplemeničkih, te se, dakle, može kazati, da su u stvari one upravljale Zemljom pored prividno postojeće republikanske vladavine. Pri takvim okolnostima bijaše izabran za mitropolita sada preminuli Petar Petrović, stric i neposredan pretšasnik sadašnjeg Mitropolita. Obdaren neobičnim razumom i svom potrebnom oštroumnošću za gospodarenje nad jednim živahnim i nekulturnim stanovništvom, on malo pomalo preuze u svoje ruke upravu svoju javnih poslova, u kojima su, za pravo reći, imali nekog udela i vladike njegovi pretšasnici s obzirom na njihovo crkveno dostojanstvo i njihovo znanje, opsežnije od bilo kod drugog Crnogorca. Gubernadur čovek nesposoban, čija je porodica bila u stanju ekonomskog opadanja, postade postepeno u jednoj gotovo apsolutnoj ništavosti, utoliko više što u poslednjim godinama njegovog poodmaklog doba i bolesti, kojima je neprestano podložan, učiniše ga sasvim nesposobnim da se bavi javnim poslovima. Na učvršćivanju pak sve to veće vlasti mitropolitove doprinele su ove okolnosti: što je on postigao časti i imao odnošaja sa nekim državama; što je bio uvek u dopisivanju kao narodni poglavica sa glavnim javnim vlastima u Kotoru pod svima vladama, koje su menjale u upravi ovog sreza; što je znao da sačuva slobodnu Crnu Goru pored čestih i silnih navala turskih; što je usrećio domovinu unevši u Zemlju gajenje dotle nepoznatih korisnih biljaka i drugih poljskih poboljšica, i što je zadobio javno poštovanje svojim primernim vladanjem u svakom pogledu i kroz sve vreme svoje duge uprave. Nije uostalom malo doprinelo održavanju najšire vlasti i mišljenje o njegovoj svetosti, ukorenjeno u narodu i potvrđeno mnogim čudesima, koja su mu se za života pripisivala, i usled kojih posle svoje smrti nazad malo godina bijaše uzdignut i na čast oltara - žrtvenika. Pod tim auspicijama i pogodovan takvim prilikama nasledio ga je sadašnji mitropolit, njegov sinovac, Radivoj, koji se je također nazvao Petrom. Neki razlozi, koje nije nužno ovde pominjati, primorali su Crnogorce, da izagnaju iz svoje zemlje porodicu gubernadura Radonjića, i poglavice njene bile su primorane da pribegnu u ovaj srez, gde se i danas nalaze, ostavivši u otadžbini svu imovinu i
napustivši sve interese. Otstranjenje ove porodice, naravno, proširilo je neophodno vlast i upliv rivalne porodice Petrovića. U času svog izbora, dakle, novi Mitropolit nije imao nijednog takmaca niti ikakve zapreke preuzimanju vlasti, koju je pok. Mitropolit posedovao, pa ga je sav narod priznao i priznaje ga i danas za vrhovnog svog poglavicu." * Još pre smrti mitropolita Petra I dalmatinski namesnik baron Tomašić, kojemu je bila poznata rivalnost između porodica Petrovića i Radonjića, aktom od 2-U1-1830 izrazio je bio ministru unutrašnjih dela, grofu Saurau-u, svoju zabrinutost zbog nemilih posledica koje bi mogle nastupiti posle smrti Mitropolitove: „... S obzirom što - kako jednom drugom prilikom zvaničnim pismom od 5 avgusta 1829 br. 1139/r. r nisam propustio da saopštim Vašoj Preuzvišenosti - izgleda da je blizu smrt već 90 godišnjeg Mitropolita, i da bi u ovom slučaju od, već sada u potpunoj anarhiji živućeg, surovog onamošnjeg naroda mogle nastupiti samo nemile posledice po pogranične austrijske srezove: kotorski i dubrovački, to sam smatrao za dužnost da priloženi izveštaj najponiznije podnesem na visoko razmatranje Vašoj Preuzvišenosti". Docnije saopštavajući smrt Mitropolitovu ministru grofu Mitrovskom, Tomašić mirnije prosuđuje položaj pa veli: „Izbor novog mitropolita ne treba da nas više zabrinjuje, jer se može predvideti, da će takozvani gubernadur Vuko Radonjić i njegovi mnogobrojni pristaše i neke druge moćne porodice, među kojima ona Plamenčeva, nastojati, da srodnicima pok. Mitropolita preotmu starešinstvo nad narodom. Pričekaćemo: kako će se ti odnosi razviti, i prema tome odlučićemo: da li da vodimo dosadašnju politiku, ili da drugim putem krenemo".
II - TRAŽENJE NJEGOŠEVO (REVINDIKACIJA) IVANBEGOVINE
Političko-nacionalni interesi i mržnja prema Turcima bili su kod Njegoša iznad svega. Jednom Crnogorcu iz Morače kazao je: „Ako želiš biti dobar Crnogorac treba da te Turci mrze. Stoga mi moraš doneti tursku glavu. Time ćeš jedino steći pređašnji dobar ugled." „I Crnogorac - veli kapetan Orešković u svom izveštaju namesniku dalmatinskom - posle nekoliko dana doneo je Arhimandritu, mesto jedne, dve turske glave, i tako stupio u milost njegovu". Već u prvim spisima koji govore o Njegošu ističe se ratobornost mladog Arhimandrita. O prvom njegovom neuspelom pohodu protivu Turaka podneo je šef policije Tomašiću ovaj izveštaj: „Kad su stigla crnogorska odeljenja (kolone) vojske, jedno pod zapovedništvom generala Vukotića a drugo pod onim arhimandrita Petrovića, potpomognutog od igumana Ðurđevih Stupova Mojsija (pošto se je povratio na Cetinje nećak Vučićević, da bude na unutrašnjoj upravi Crne Gore i da prima prepisku konsula ruskog u Dubrovniku, itd.), ista su se zaustavila na ravnici zetskoj, gde je odeljenje Vukotićeve vojske (sa namerom da drži u opsadi selo Golubovce, u koje je 300 Otomana pribeglo u dve kuće i iz njih se branilo) stupilo u pregovore sa podgoričkim stanovnicima. To je u nekoj udaljenosti posmatralo drugo crnogorsko odeljenje vojske pod zapovedništvom Arhimandrita (računa se, da su ova dva odeljenja sačinjavala oružanu silu od blizu 20 hiljada pušaka, ubrojivši i arbanaške ustaše). Ovo stanje potrajalo je osam dana, za koje je vreme general Vukotić neprekidno pregovarao sa Podgoričanima, a da ipak nije došao ni do kakvog zaključka u ovim pregovorima, niti mogao primorati na predaju onih 300 Turaka, opkoljenih u pomenute dve kuće u selu Golubovcima, gde je Vukotić posle drugoga dana svog dolaska u zetsku ravnicu smestio bio svoj glavni logor. Posle trećega dana govori se, da se je u vojsku Vukotićevu uvuklo veliko nezadovoljstvo, koje je rastući sve više, svršilo tim, da su osmoga dana Crnogorci iz Crnojevićke i Lješanske Nahije sa svojim glavarima svi dezertirali tako, da je general Vukotić napušten bio od svoje vojske, koja je tada smanjena na 50 najvernijih ljudi, pošto su arbanaške ustaše noću potajno pošli za primerom svojih crnogorskih ratnih drugova. Ovo dezertiranje pripisuje se delom pretrpelim patnjama, oskudici i krajnjoj nemaštini hleba (koje nije stiglo na vreme zbog slabih prevoznih sredstava) i potpunoj oskudici poslednjih dana vina i rakije. Sve te okolnosti prouzrokovale su mnoge patnje Crnogorcima. General Vukotić naprotiv prekorava pomenute Nahije, da su se njihove poglavice dale potkupiti od Podgoričana velikim novčanim iznosima, i javno je izobličio kao izdajnika popa Peovića, poglavicu Rječke Nahije, čoveka također uplivna i u Crničkoj i Lješanskoj Nahiji. Drugi hoće da kažu da je Rječka Nahija, koja je u prošlosti aktivno i korisno trgovala sa stanovnicima arbanaškim zetske ravnice, s obzirom na zastoj i strah gubitka one trgovine kao i s obzirom na gore pomenute oskudice, bila prva koja je napustila rusku zastavu i svoga vođu, i da je sav ostatak vojske sledio njen primer. U subotu 17 tekućega uzoru Podgoričani su izašli napolje sa jednim odredom pešaka i konjice (čiji tačan broj nije poznat). Ovome je, upućenom u selo Golubovce, uspelo da oslobodi opsednutih 300
Otomana, a da pak nije imao vremena za to, da zarobi generala Vukotića (kao što se je nameravalo), koji se je sveđer nalazio u onome selu, pošto je Arhimandritovo odeljenje stupilo napred radi napadaja na Podgoricu, gledajući da se koristi oslabljenjem njene posade. Primetivši to, odeljenje Podgoričana sa otomanskom pomenutom svojom braćom, oslobođenom od opsade, se prema Podgorici, gde im Crnogorci, predvođeni od Arhimandrita, okrenuše leđa i žurno pobegoše preko ravnice prema svojoj otadžbini, ostavivši neprijatelju artiljeriju i ratnu municiju. Odeljenje, Arhimandritovo imalo je pokojeg mrtvog i mnogo ranjenih u povlačenju. I sami Crnogorci tvrde, da bi njihov gubitak bio mnogo veći da je barut Podgoričana bio boljeg kvaliteta. Za vreme ovih događaja oni koji su ostali verni uhvatiše zgodnu priliku, da žurno ukrcaju u čamac svog generala Vukotića, a ovaj prešavši reku Moraču spasi se u Ljevanskoj Nahiji, odakle stiže 21 t. m. noću u redovito svoje boravište - Cetinje. I pored svega toga, ako bi se htelo poverovati javnom glasu, Vukotić ne misli da odustane od nameravanog preduzeća; da granice Crne Gore pretvori u one stare Ivanbegovine, i da razmišlja o tome kako će raspaliti ratni duh Crnogoraca, klonuli zlokobnim događajima, da bi ponovo stupili u borbu protivu Arbanasa. U srezu kotorskome poraz Crnogoraca proizveo je razne utiske. Dok se tome Rimokatolici raduju, kod Pravoslavnih primećuje se najveća potištenost. Ovi poslednji ipak gaje laskavu nadu, da će se u budućnosti ostvariti njihove želje." Ovaj je izveštaj Tomašić sproveo ministru policije Sedlnickom. * Ruska diplomacija u tom dobu, obvezana međunarodnim ugovorima, nije želela sukobe između Crne Gore i Turske. „Stoga je - veli sr. načelnik kotorski u izveštaju upućenom novom dalmatinskom namesniku grofu Lilienbergu - dubrovački ruski konsul Gagić došao na Cetinje, doneo od Ruskog dvora Arhimandritu 8000. - dukata i poruku, da se više nikada ne stavlja na čelo crnogorske vojske, jer da je njegova samo ga dužnost, da upravlja Crkvom i sveštenstvom, i da je ne samo Otomanska porta, nego da su i druge države uložile protest protivu njegovog vojevanja." Lilienberg je izvestio cara Franca, da je ruski car Nikola poručio Arhimandritu i Vukotiću: da će im u njihovim preduzećima obezbediti svu svoju pomoć, ali samo pod uslovom, da Crna Gora više ne uznemiruje Turke. I dr. Aleksandar Rajc, savetnik carev i profesor univerziteta u Dorpatu, koji je u političkoj misiji poslat bio u Crnu Goru, u ime Ruske vlade ukorio je Arhimandrita zbog njegove namere osvajanja Podgorice, Spuža i Žabljaka. Ali ni ova opomena nije koristila. Njegoš je i docnije kao Mitropolit pokazivao svoj ratoborni duh i hteo pošto poto da osvoji svu Zetu - Ivanbegovinu. Kotorski sr. načelnik u jednom izveštaju veli: „Vladika želi da vidi Zetu prisajedinijenu Crnoj Gori, kojoj je nekad pripadala, a pred javnošću pokazuje kao da osuđuje ratobornost svojih Crnogoraca. No priređeni na Cetinju doček osvajačima otomanskih tvrđava i bogati darovi podeljeni im dovoljno otkrivaju njegove prave smerove." U odbrani nezavisnosti Crne Gore Njegoš je pokazivao još veću energiju. Austrijski vicekonsul u Skadru, Balarin, izvestio je Vladu dalmatinsku: kako se Arhimandrit nije hteo pokoriti zapovedi Mahmut-paše, bosanskog vezira (koji je ukrotio Bošnjake), da plaća harač Sultanu, ni da dozvoli turskoj vojsci prolaz kroz Crnu Goru za Albaniju i natrag, iako mu je Vezir zapretio, da će, u protivnom slučaju, upasti u Crnu Goru sa vojskom od 50 hiljada. Pukovnik Ali-bej po naređenju pomenutog Paše došao je sa vojskom na granicu kod Podgorice, da pregovara sa Njegošem. Ovaj mu je pošao u susret sa 4 hiljade
Crnogoraca, i preko svojih poslanika dao mu razumeti; da Crna Gora nije podložna nijednoj državi; da će krvlju braniti svoju nezavisnost i da se neće pokoriti ne samo otomanskoj nego nijednoj drugoj državi. Taj odlučni odgovor toliko je rasrdio Mahmut-pašu, da je izdao zapovest svima pekarima, da imaju za vojsku pripremiti beškota - hleba u izobilju. No konsul primećuje: „Ako se Vezir odluči da napadne Crnu Goru, može slobodno računati na gubitak od preko 20 hiljada vojnika. Stoga će se morati da dobro razmisli pre nego što se na taj rizičan korak odluči. I sr. načelnik kotorski izvestio je Lilienberga o pomenutom sastanku Njegova sa Ali-bejom u Jankovini blizu Žabljaka. Sa Ali-bejom bio je i Omer Bećirić-aga iz Žabljaka, a sa Njegošem: otac mu Tomo, jedan rođak, serdari: bajički i crmnički, knezovi: njeguški i ceklinski, književnik Dimitrije Milaković i dva sveštenika. - Njegoš je - veli načelnik - izjavio: da će Crna Gora priznati Sultana onako kao što priznaje i druge evropske vladare i ništa više, pošto Crna Gora ima svog zakonitog vladara, Cara ruskog, od koga će uvek zavisiti; a što se pak tiče pretnja Vezirovih Crnogorci ih se ne plaše, nego sa radošću očekuju čas, da se ponovo sa Turcima ogledaju. - I Njegoš, predviđajući rat, izdao je naredbu Kučima, Piperima i Brdima, da budu spremni na svaki dati znak, a pre svega da se snabdeju opancima.
III - POSVEĆENJE NJEGOŠA ZA VLADIKU
Šef policije Štoka izvestio je Lilienberga, da je Njegoš došao u Kotor i otseo u kući Ilije Lumbardića; posetio u Dobroti porodicu knezova Ivanovića, i da namerava otputovati za Trst, a odanle preko Beča za Petrograd. „Svrha putovanja Arhimandritova - veli Štoka - nije poznata. Neki misle da on želi, da u Petrogradu apsolvira bogoslovske nauke, pa da potom bude posvećen za vladiku; - dok drugi misle, da će on već sada, iako posve mlad, u 20-oj godini života, biti posvećen za taj visoki čin." Posle tri meseca Lilienberg je saopštio Caru i ministrima: Mitrovskom i Sedlnickom, da je prema primljenim sigurnim vestima iz Crne Gore posvećen u Petrogradu za vladiku crnogorskog Arhimandrit Petrović u prisustvu više uglednih lica, među kojima mnogi članovi carske porodice, i da mu je od cara Nikole obezbeđena nezavisnost Crne Gore sa hijerarhičkom formom vladanja. „Očekuje se - veli Lilienberg - njegov povratak u Crnu Goru sa bogatim darovima od Ruskog dvora, i glas o tome proizveo je veliko veselje u Crnoj Gori." - Drugim izveštajem obavestio je Lilienberg iste ministre o skorom povratku novog Mitropolita iz Rusije i o svom datom naređenju sr. načelniku u Dubrovniku i u Kotoru: da ispitaju njegove namere, a episkopu Rajačiću - da ne dozvoli Mitropolitu držanje bogosluženja u dalmatinskim crkvama. Izveštaj taj u prevodu glasi: „Broj 90/g. r. Gospodine Grofe! U Cetinju je sve u napetom očekivanju skorog povratka sa Dvora ruskog bogato obdarenog novog Arhijepiskopa. Da bi se po mogućnosti moglo doznati za njegove nazore i izjave, a zatim da bi se osujetilo da on u našim pravoslavnim crkvama drži bogosluženja, ja sam već preko sreskog poglavara u Kotoru, kao i preko okružnog poglavara u Dubrovniku (jer se pretpostavlja da bi on mogao i onamo doći), i naposletku putem episkopa Rajačića odredio potrebito." Vladika Rajačić shodno tom Lilienbergovom naređenju dao je parosima: zadarskom (Spiridonu Aleksijeviću-Miloradoviću), dubrovačkom (Ðorđu Nikolajeviću) i kotorskom (Jakovu Popoviću) i igumanu manastira Savine (Makariji Grušiću) ovo uputstvo: „Br. 86 Budući obavešten, da je časni gospodin arhimandrit crnogorski Petar Petrović u ruskom prestonom gradu Petrogradu za episkopa crnogorskog nedavno posvećen, i da namerava da se povrati u Crnu Goru pošto postoji mogućnost da bi on na povratku mogao doći u koju varoš ili u koje drugo mesto Naše eparhije, to da Vas ne bih ostavio u neizvesnosti: kako imate postupati prema ovom inostranom arhijereju, ne propuštam, da Vam dadem ovo uputstvo: Arhijereju iz druge vlasti (eparhije) ne ukazuju se obični znakovi počasti, nego Jedino na izvesno naređenje vlasti. Stoga ni zvonima, ni puškama ne smete ga pozdraviti, niti mu ma bud koju počast koja pripada arhijereju ukazati. Ako bi ušao u crkvu na molitvu, u tuđoj vlasti ne mogući blagosiljati, ušavši u oltar na mala vrata ima u njemu ostati do svršetka božanske liturgije. Ako bi on izrazio želju, da bi otslužio arhijerejsku litrugiju, to Vi na mudar način takvu nameru
gledajte osujetiti. Ako li bi on ipak ostao pri toj svojoj odluci, recite mu učtivo, da to ne može biti bez naročito odobrenja mesne vlasti. Odnosno pak društvenog ophođenja, to će Prečasnost Vaša ako Vam on učini posetu biti dužna da mu istu uzvrati. Uostalom nadam se, da ćete upotrebiti svu mudrost, da bi od sebe uklonili svako podozrenje. U Šibeniku, 8 oktobra 1833. Jos. Rajačić" Lilienberg je obavestio Cara i ministre: Sedlnickog i Mitrovskog, da od kotorskog sreskog načelnika očekuje izveštaj o tamošnjem boravku Mitropolita crnogorskog na povratku iz Rusije, da bi se tom prilikom jasnije mogla otkriti mišljenja Pravoslavnih. Akt taj u prevodu glasi: „Br.210 Odnosno tvrdnje da su Pravoslavni privrženi Ruskoj vladi već su stigli zatraženi izveštaji. Pošto je novi crnogorski arhijepiskop, posvećeni u Petrogradu, već odonud krenuo za Crnu Goru, da bi se ovom prilikom mogla jasnije otkriti mišljenja Pravoslavnih, i pri tome učinjena rasmatranja mogla poslužiti rasvetljenju stvari, to ja očekujem još samo odnosni izveštaj sreskog načelnika kotorskog, kako bih Vašu Preuzvišenost mogao obavestiti o celome rezultatu ovih izvida." Njegoš je stigao u Dubrovnik 25 novembra. Pravoslavna crkva bila Je zatvorena, a onamošnji paroh Ðorđe Nikolajević slučajno se razboleo. - I u manastiru Savini kod Hercegnovoga Njegoš je našao crkvu zatvorenu. Iguman Makarije Grušić izvestio je Rajačića, da Njegoša nisu pričekali nikakvim svečanostima: ni zvonili, ni „lubardali", niti mu crkvu otvorili. Njegoš je ulegao u manastir i u ćeliji ostao oko pola sata, i tu popio kafu. Zatim je zatražio, da mu otvore crkvu. Crkvu je obdario sa tri zlatna dukata. Grušić veli, da se Njegoš nije usudio da što drugo traži od njega videvši da se je prema njemu pokazao namrgođenim. - Ni u Kotoru Njegoš nije bolje prošao. Onamošnji paroh proto Jakov Popović izvestio je, da su Mitropolitu izišli u susret samo: Lumbardić, njegov zet Matej Netović i Nikola Ognjenović, i da je narod protivu njega paroha uzrujan, što je naredio da crkva tog dana bude zatvorena, jer da je on kao njihov paroh imao da posluša narod koji ga plaća, a ne Vladu. Njegoš je u Kotoru otseo u kući Lumbardića. Sr. načelnik kotorski u dva puta izvestio je Lilienberga, a ovaj: Cara, Mitrovskog i Sedlnickog, da je Njegoš u porodici Lumbardića bio trovan, i da je usled toga teško oboleo. Lilienberg je također javio: da je Ruski dvor poslao novom Mitropolitu na dar: krst i prsten od velike vrednosti i 13 hiljada forinta kao zaostatak godišnje plate, koju je njegov pokojni stric, Mitropolit Petar, primao od istoga Dvora.
IV - UPLIV NJEGOŠEV U NARODU
Na pitanje ministra Sedlnickog: koji ugled i upliv ima Njegoš na sveštenstvo i narod?, sreski načelnik kotorski Ivačić podneo je po nalogu Lilienbergovom neposredno ministru ovaj izveštaj: Ommissi „U početku, ipak, zbog njegovog mladog doba, zbog oskudice dovoljnog iskustva, zbog brzog uzdignuća na dostojanstvo Mitropolita, i zbog nekog slabo promišljenog i rđavo uspelog ratnog pohoda protivu Turaka, izgledalo je, da, i pored potpore od strane njegove porodice, ima malo autoriteta i upliva na svoje sunarodnike; ali docnije pogodovan vremenom, spletkama i vezama njegovih srodnika; ponekojom darežljivošću, ukazanom u zgodno vreme prema poglavicama i viđenijim u zemlji, i ugledom koji proizlazi od vršenja najviše civilne i crkvene vlasti, znao je on dovoljno steći i jedno i drugo tako, da ga se i boje i poštuju, i da gotovo po svojoj volji upravlja javnim poslovima. Senat osobito mu je privržen i od njega sasvim zavisan utoliko više što je od njega istoga i ustanovljen sa svrhom, da bi Zemlji dao veću političku važnost, i da bi je uzdigao po mogućnosti na stupanj susedne Srbije, i da bi njegovom potporom mogao lakše i apsolutnije vladati. Ta vrhovna vlast sastavljena je delom od njegovih srodnika, delom od ljudi iz drugih odnosa njemu naklonjenih i potčinjenih. Svi su senatori štaviše od njega izabrani, i primaju od njega ili sredstvom platu i ostale koristi, a da iste ne bi izgubili, oni se, mislim, odista nikada usudili, da se usprotive njegovoj volji. On uživa dovoljno ugleda i upliva kod svog sveštenstva, i utoliko više, što je pridobio za sebe po nekog poglavicu, među kojima i ostroškog i cetinjskog Arhimandrita, davši im mesto u Senatu, ili druge koristi i prednosti. Ne može se pak poreći, da on nema protivu sebe sve pristaše i srodnike izagnane porodice pok. guvernera Radonjića, no viđenije poglavice njene stanuju u našoj Državi, žive u materijalnim oskudicama, a zbog njihove udaljenosti od Crne Gore njihove pristaše, koji su svi veoma siromašni, ne usuđuju se, da bilo šta pokušavaju na štetu sadašnjega poretka. To se isto može da kaže i o svima drugima, sa kojima se je Mitropolit nakon preduzimanja vrhovne vlasti na koji bilo način omrazio. Svi su ovi siromašni, bez sredstava, bez zaštite i bez upliva u narodu. I pored njihove odvratnosti i slabog raspoloženja, nuždom primorani, moraju se njemu pokoravati; k njemu pribegavati u svima svojim potrebama, i zavisiti od njegovih naredaba. Zaključujući, držim da Mitropolit kod svoga naroda ima više upliva od svakog drugog Crnogorca; da ima mnogo upliva kod istog naroda i njegova porodica, i da isti Mitropolit i zbog svog crkvenog dostojanstva, koje je mnogo štovano od onog naroda, može se smatrati donekle jedinim i stvarnim upraviteljem javnih poslova Crne Gore. Ma koje prirode bili zahtevi, koji bi se sada i unapred nameravali postaviti Crnoj Gori, odista nikome drugome ne bi se oni mogli upraviti i poveriti nego njemu kao onome koji poseduje najveća sredstva da ih podupre, i koji može da dade, i daje, najveća jemstva za sretan uspeh. Ne može se kazati, da on uživa kredit, poverenje i upliv, koji je uživao pokojni Mitropolit, njegov stric, ali se slobodno može kazati, da ih poseduje u mnogo većoj meri od svakog drugog njegovog sunarodnika, i da bi za privatne i javne poslove svako obraćanje drugima ostalo uzaludno i bezuspešan svaki korak, kad se ne bi dobio za to njegov pristanak, ili kad ne bi od njega bio podržavan i poduprt.”
V - ODNOSI NJEGOŠEVI PREMA AUSTRIJI
Austrija je i u ranijoj svojoj prošlosti imala težnju prodiranja na Istok. Tom njenom planu Rusija je bila prepreka. Pošto su Srbija i Crna Gora verno stajale uz Rusiju čak i onda kad je Ruska diplomacija - iz većih svojih evropskih interesa - od njih glavu okretala, Dvor austrijski nastojao je, da Crnogorci prekinu svaku duhovnu vezu sa Rusijom. Car Franc naredio je dalmatinskom namesniku, da budnim okom nadzire stranku koja je u Crnoj Gori naklonjena Rusiji: „Dragi grofe Lilienberže! S pozivom na Vaš izveštaj od 23 sept. 1832, dostavljeni mi preko višeg kancelara, o događajima u Crnoj Gori, nalazim za shodno, da Vam u pogledu primećene prepiske između guvernera Vukotića i Ruskog dvora i Ruskog poslanstva u Beču, kao i u pogledu događaja u Crnoj Gori, još naredim, da obratite onamo osobitu pažnju na spletke Ruske stranke i Meni tačno i bez odlaganja dostavite opažanja, do kojih bi došli tom prilikom, upotrebivši odnosna sredstva i puteve koji Vam stoje na raspoloženju. Beč, 15 oktobra 1832. Franc" Grof Kaunic po carevom naređenju piše Lilienbergu, da ga obavesti: da li se iz Crne Gore nastoji utecati na pravoslavne Bokelje, da bi naginjali Rusiji. „Blagorodni grofe! Njegovo je Veličanstvo iz pouzdanog izvora saznalo, da se iz Crne Gore potajno nastoji kod pravoslavnih stanovnika kotorskoga sreza probuditi naklonost prema Vladi ruskoj. Na osnovu jednog ovim povodom izdatog mi naređenja NJ. Veličanstva uzimljem slobodu, da Vašu preuzvišenost zamolim, da shodnim, sasvim neprimetnim, putevima, izvidite, da li su prednje tvrdnje tačne i osnovane, i da obratite osobitu pooštrenu pažnju, na spletke, koje potiču iz Crne Gore, pa da ove na taj način dobivene obavesti dobrostivo meni do znanja čim pre podnesete. Beč, 14 septembra 1833. Kaunic" Usled gornjeg poziva Lilienberg je dao sr. načelniku kotorskom sledeće naređenje: „Iz sigurnog izvora doznalo je NJ. Veličanstvo, da se iz Crne Gore nastoji da se pobudi u duši tamošnjih pravoslavnih stanovnika potajna naklonost Ruskoj Vladi. Stoga, po višem naređenju, pozivljem Vas, da potajno i s najvećom obazrivošću povedete
najtačnije izvide o osnovanosti, stvarnosti te naklonosti o kojoj se tvrdi da postoji, kao i o okolnostima, koje bi poslužile da bi se doznalo pravo stanje pomenutog upliva Crne Gore, podnesavši mi po tome pitanju podrobni informativni izveštaj. Biće naročito Vaša dužnost, da neprestano obraćate najveću pažnju na potajne zavere Crne Gore, i da me neprekidno obaveštavate o svemu što bi od važnosti otkrili u tome pogledu." Lilienberg je izvestio ministra Sedlnickog i Mitrovskog, da Pravoslavni u Boki naginju Rusiji samo u verskom a ne i u političkom odnošaju. Izveštaj u prevodu glasi: „Br. 90/d. r. Gospodine Grofe! Povoljno glase sve prispele vesti o narodnom mišljenju u pogledu minulog naginjanja Pravoslavnih u srezu kotorskom Ruskoj vladi. Ja sam požurio naređene mi bliže obavesti onamo gde pregovaranja zapinju, pa ih očekujem u najskorije vreme. Međutim javljeno mi je ipak samo od sreskog načelnika, da to naginjanje, po njegovom uverenju, treba uzeti samo u verskom odnošaju, i ono nema nikakve političke težnje. No da li bi pak zbog ovog verskog fanatizma u slučaju sukoba između Austrije i Rusije njihova podanička vernost i odanost (privrženost) našoj prejasnoj Vladarsko) kući mogle izdržati kušnju, ja očekujem o tome jasno ubedljive povoljne ili nepovoljne podatke. O ruskom uplivu iz Crne Gore na Bokelje Lilienberg je i sa druge strane bio obaveštavan. Vojni kapetan Orešković saopštio je Lilienbergu: da je porodica Lumbardić u Kotoru sedište crnogorsko-ruske stranke; da se u njoj obično govori ruski; da tu otseda Njegoš kad dođe u Kotor, i da tu stanuje i ruski potpukovnik Ozereckovski. „I ja isti - veli Orešković - dolazim u tu kuću, jer svi što dolaze iz Crne Gore tu se sakupljaju, i ta prilika mnogo služi svrsi mog položaja". - Lilienberg je odredio bio, da sreski lekar u Budvi (Pineli) pođe u Crnu Goru tobož da leči obolelog Vukotića, a u stvari: da promatra onamošnje prilike, a osobito da gleda doznati: kakav je upliv u političkim poslovima poveren Njegošu; da li je i kakav je interes u poslednje vreme Ruski dvor pokazao prema Crnoj Gori, i da li se Crnogorci nadaju kojoj pomoći od Rusije, i kakvoj? Ovo uputstvo dužan je bio sreski načelnik kotorski da saopšti Pineliju usmeno, a ne pismeno. Austrijskim pograničnim vlastima bilo je osobito naređeno, da suzbijaju upliv Njegošev na Bokelje. Lilienberg je naredio sr. načelniku kotorskom: da nadzire, ali obazrivo (cautamente) boravak Njegošev u manastiru Mainama, koji se je nalazio uz samu austrijsku granicu; da prati njegove korake a tako i korake onih austrijskih podanika, koji bi mu se približili. Austrija je nastojala, da taj manastir sa pripadajućim mu zemljama kupi od Njegoša, da bi tako istisla bliski upliv Njegošev na Bokelje. U jednom se dokumentu veli: „Kupovinom ovog manastira oduzeo bi se Vladici povod: da svakog časa silazi na naše područje i ostane tu nedeljama a ponekad i mesecima; da otud vrši svoju crkvenu i svetovnu vlast nad Crnom Gorom; da povlači za sobom čitave čete stanovnika one Zemlje, i da širi među našim podanicima uspavajući upliv, koji proizlazi iz identičnosti vere, i koji sva nastojanja naših javnih vlasti nisu dovoljna da raspršte." Stoga je Car odredio da se svakako kupi manastir. Presidijum Ujedinjene dvorske kancelarije odluku carevu o kupovini saopštio je Lilienbergu ovim aktom: „Br. 4226/r. r. Visokorodni Grofe! Usled priopćene mi od gospodina dvorskog i državnog kancelara kneza plemića Meterniha
previšnje odluke od 11 t. m. izvolelo je NJ. Veličanstvo dozvoliti, da se otkupi u srezu kotorskome nalazeći manastir Maine skupa sa pripadajućim zemljama, koji je svojina Vladike crnogorskog, i to preko pouzdanog privatnog lica, kojemu se ima stvar poveriti, a na račun previšnjeg Erara za što je moguće najnižu cenu, koja pak u nijednom slučaju ne sme prekoračiti iznos od 8000. - forinta, ali pod uvetom, da se o tome izda od Vladike i od pretstavnika sviju Nahija bez izuzetka pravnovažno potpisana, za večita vremena važeća, isprava odricanja, i da isplata usledi tek nakon redovite predaje nekretnina kao i pomenute isprave. Određen od NJ. Veličanstva za izvršenje ove previšnje odluke, imam čast zamoliti Vašu Preuzvišenost, da uz najtačnije vršenje napred ukazanih previšnjih odredaba, poduzme sa svom opreznošću shodne mere za odnosnu kupovinu, i uznastoji da se pri tome izbegne svako kompromitovanje Austrijske vlade. Nužnu svotu za isplatu kapare neka izvoli Vaša Preuzvišenost privremeno predići iz sredstava zadarske Prijamne kase, a zatim me o tome obavestiti, kako bih mogao odrediti obračunanje odnosnog iznosa. U svoje vreme dalje javićete NJ. Veličanstvu, da li ovaj manastir sa komadima zemljišta ima da ostane u državnoj režiji, ili da se proda ali samo jednom podaniku NJ. Veličanstva. Tako neka mi Vaša Preuzvišenost posle obavljene kupovine izvoli na postavljeno previšnje pitanje izjaviti svoje mišljenje." Lilienberg daje sr. načelniku kotorskom u pogledu kupovine manastira Maina ovo uputstvo. Ommissis Br. 58/9. 9. r. Saopštavajući Vam ovu previšnju odluku u najvećoj tajnosti, pozivljem Vas, da sa najvećom savesnošću izaberete jedno lice od punog poverenja, koje poseduje potrebnu smotrenost, a koje bi imalo da poduzme odnosne korake, navodeći (kao slučajno) Vladiku na misao prodaje, i stavljajući mu pred oči od prigode do prigode slabu korist što sada ima od toga posedstva, a koristi koje bi imao od prodaje kad bi dobiveni kapital uložio u kakvu drugu spekulaciju (pothvat). Pošto bi se Vladika jednom približio ovoj ideji, poverljivo lice moglo bi iskoristiti druge prilike pa se pokazati sklonim da posluži Vladiku i pronađe lice koje bi htelo da kupi manastir sa zemljom. Pošto se to postigne, Vi ćete potražiti drugo lice, koje se općenito smatra za bogato, kao što mi izgleda da je knez (konte) Ivanović, koji bi preko posrednika stupio u pregovore sa Vladikom i zaključio ugovor. Uostalom ja prepuštam ovu stvar Vašoj pronicavosti i dovitljivosti, i uveren sam, da ćete znati izvesti u duhu izražene carske zapovesti željeno a da Državu ne izložite. I knez Ðorđe Ivanović izrazio je Njegošu želju da bi kupio manastir. Njegoš mu je odgovorio da je voljan radije njemu prodati ga, nego li ikome drugome. I posao je svršen. Manastir je prodan sa pripadajućim mu zemljama. * Austrija je nastojala, da pridobije Njegoša. Za taj pokušaj njoj se je ukazala zgodna prilika. Njegoš kao arhimandrit obratio se je bio vladici dalmatinskom Rajačiću s molbom, da bi rukopoložio za
sveštenika crnogorskog podanika Stanka Bogdanovića. Rajačić je za to zatražio dozvolu od Lilienberga. Ovaj je bez oklevanja odmah na to pristao, i štaviše ovlastio Rajačića da na njegov trošak obdari nekim darom Bogdanovića i njegovu pratnju počasti obedom, a sve ovo u svrhu pridobijanja Njegoša i Crnogoraca za Austriju, kako se vidi iz Lilienbergova pisma, upućenog Rajačiću, a koje glasi: „Br. 384/9. r. Vaše Preosveštenstvo! U času, kad mi je došao glasnik Vašeg Preosveštenstva, koji mi je predao cenjeno pismo od 26 sept. t. g. br. 70/r., čiji prilog povraćam, hitam da Vam na isto odgovorim. Ne samo da ne nalazim nikakve smetnje, da Vaše Preosveštenstvo svešteničkog crnogorskog kandidata Stanka Bogdanovića posvetite (rukopoložite), nego Vas molim, da uputite arhimandritu Petroviću moj pozdrav, i da ga izvolite u moje ime uveriti, da mi je posve milo, što njemu i Crnogorcima mogu da dadem dokaza svog susedskog prijateljstva. Njemu stoji na volju, da on sam unapred, kad se Vaše Preosveštenstvo već bude povratilo u Šibenik, šalje onamo kandidate radi rukopoloženja, koji će odista sa svakim poštovanjem i susedskim prijateljstvom biti primljeni. Ako je uostalom običaj, da se rukopoloženi obdare kojim malim darom, ili im se priredi gozba, to izvolite i to na moj trošak bez oklevanja učiniti, i, ako nađete za shodno, pozvati na nju i prvake takozvanog Senata, pa i Arhimandrita, ako bi došao. Ako bi se ovog puta ili u drugom slučaju ukazala zgodna prilika, da razgovarate o nastupelim neprijateljskim odnosima sa Turcima, koje spominjete u Vašemu pismu, bilo bi veoma celishodno i umesno, kad bi Vaše Preosveštenstvo u pobožnom pastirskom tonu, i to kao jedino radi spasa Vašega stada, izrazili želju, da se izglade razmirice, koje postoje između nekih mesta Crne Gore i Bokelja i doprinose toliko nesreće i prokletstva između dva hrišćanska susedna naroda, jednom formalnom ispravkom granice i strogim hrišćanskim i zakonskim ophođenjem. Iako ne mogu Vašem Preosveštenstvu odmah odgovoriti i na drugo Vaše pismo od 25 sept. t. g. br. 78/r., koje mi je istovremeno stiglo, već moram čekati idući poštanski dan, pošto danas nastupam svoje putovanje na Velebit, to Vam ipak međutim mogu na prijatno znanje saopštiti, da je na Najvišem mestu sa osobitim zadovoljstvom primljena Vašeg Preosveštenstva revnost i gotovost, da svim silama promiče previšnje namere NJ. Veličanstva, kao što mi je saopšteno visokim presidijalnim pismom NJ. Preuzvišenosti gospodina vrhovnog kancelara grofa pl. Mitrofskog od 17 sept. t; g. br. 1679/r.; posle čega gosp. vrhovni Kancelar - po njegovim izričitim rečima - očekuje rezultat Vašeg pastirskog pohoda sa prijatnom radošću, koja prema Vašem uveravanju pruža mnogo osnova, da će uticaj (upliv) Vašeg Preosveštenstva biti krunisan željenim uspehom. Istovremeno nalazim se pobuđenim, da Vašem Preosveštenstvu izrazim moju ponovnu dužnu zahvalnost na neprekidnom plodonosnom nastojanju za dobro ove Pokrajine prema mudrim namerama NJ. Veličanstva, i da Vas zamolim, da Vaše prebivanje u srezu kotorskome upotrebite u cilju, da uzmognete hitno, uspešno i trajno suzbiti pogreške nekih tamošnjih sveštenika, koji bi mogli vršiti štetan upliv na javni mir, u čemu ja sasvim računam na Vašu visoku uviđavnost i razboritost. Sva dalja saopštenja Vašeg Preosveštenstva biće mi koliko interesantna toliko i prijatna. Sa uveravanjem, da ću ja sveđer o svima bitnim uspesima, koji bi se mogli pripisati Vašoj zasluzi, izveštavati NJ. Veličanstvo, ostajem sa potpunim poštovanjem... " No čašćenjem Crnogoraca nije Lilienberg ipak postigao željeni uspeh; ispravka granice u korist Austrije nije postignuta, niti su Crnogorci zadobijeni za Austriju. Pozvan je bio i Njegoš na banket, ali je svoj nedolazak ispričao. Kotorski sreski načelnik izveštavajući o tome Lilienberga u srdžbi svojoj veli: „Predviđao sam da Arhimandrit neće sići u Kotor, pošto se je bojao (budući bez ikakve kulture), da ne bi došlo do upoređivanja sa preosveštenim vladikom Rajačićem."
Austriski pukovnik grof Kaboga predložio je Lilienbergu, da bi radi pridobijanja Crnogoraca Austriji trebalo poslati u Boku Kotorsku jedno podesno lice, koje dobro poznaje srpski jezik i ima još i ova svojstva: „Nikakvu neprijateljsku predrasudu prema narodu, s kojim će stupiti u dodir, već naprotiv blagonaklono raspoloženje i volju (gotovost) da im se njegovim posredovanjem od strane c. kr. Vlade učine dobročinstva svake vrste u stvarnom interesu austrijskih pograničnih podanika; jedan doduše čvrst ali prijateljski i iskren postupak, zgodan za pridobijanje poverenja i veleštovanja jednoga naroda, koji pored sve surovosti svoje poseduje veliku sposobnost brzog shvaćanja i oštroumni (pronicivi) pogled. To su potrebni uslovi, koji imaju da odrede budući izbor". To lice (posrednik između Crnogoraca i Austrijanaca) - veli Kaboga - trebalo bi da ima na raspoloženju sredstava, da bi mogao obezbediti dobro raspoloženje najuplivnijih Crnogoraca; štaviše bilo bi celishodno da ga se ovlasti (ako bi od toga zavisilo potpuno postignuće cilja njegove misije), da može oprezno i potajno podelitivati darove i plate Arhimandritu, njegovom uplivnom stricu i nekim uglednijim licima iz naroda. Između raznih predloga za pridobijanje Crnogoraca grof Kaboga u tom svom izveštaju pod tačkom T privodi: „Može se osobito Arhimandritu kao i crnogorskim nahijama obezbediti i druga dobročinstva putem previšnje zatražene milosti, kao u pogledu prvoga: posvećenje za mitropolita od ovamošnjih episkopa, kao što je bio slučaj i sa pokojnim Vladikom, njegovim stricem; darovi njemu i Crkvi; vaspitanje u ovamošnjim zavodima njegovih bratučeda i drugih mladića iz najuglednijih porodica, a crnogorskom narodu osobito dati: olakšicu saobraćaja (prometa) povišenjem tačaka - ako bi se ovi zatražili - gde bi se mogli držati pazari; pripomaganjem gradnja potrebnih puteva za životinje od tovara koji vode k ovome pazaru i podizanjem najnužnijih konaka; uvođenjem pomoću ovamošnjih lekara navrtanja boginja; obezbeđenjem potpora za vreme gladnih godina, itd. Lilienberg je još ranije predložio bio ministru Mitrovskom, da se Njegošu dodeli godišnja pomoć u iznosu od 2.000. - forinta radi pridobijanja istoga za Austriju. No Mitrovski je odgovorio negativno ovim aktom: „O pridobijanju Arhimandrita zasad ne može biti govora, jer se sa njime ne možemo upuštati u nikakvu vezu, a još manje u kakve pregovore (poslove), radi čega se pozivljem na previšnju odluku od 24 maja t. g. NJ. Veličanstvo pak izričito zapoveda da novčano pripomaganje Arhimandrita crnogorskog ima sve dotle izostati, dok se od toga može očekivati kompromitovanje Njegove Carske vlade ili nikakva korist. Kad ne bi bilo ovog slučaja ili bi prestalo ovo strahovanje i uvidelo se, da bi pripomaganje Arhimandrita bilo korisno po ciljeve Austrije, tad se ima učiniti odnosni predlog, da ga se podnese NJ. c. kr. Veličanstvu na rešenje. Međutim Car želi, da poglavice dalmatinskih zemaljskih vlasti nastave da i dalje sa Arhimandritom podržavaju dobre lične odnošaje, ali se pri tome ima brižljivo izbegavati, da to ne bi izgledalo kao jedan
zvanični postupak". * Po savetu grofa Kaboge Lilienberg je našao podesno lice za pridobijanje Crnogoraca a na prvom mestu Njegoša. Taj izabranik bio je kapetan vojni Orešković. Ovaj je stupio u prepisku sa Njegošem i sa ovoga rodbinom, i o svojim uspesima izveštavao Lilienberga. Ovde ćemo privesti najpre prepisku između Oreškovića i Njegoša, zatim izveštaj o tome Oreškovića Lilienbergu i naposletku pismo Njegoševog brata Pere Oreškoviću i odgovor ovoga, a tako i izveštaj Oreškovića Lilienbergu, upućeni tom prilikom. Pismo Oreškovićevo Njegošu glasi: „Visoki i blagorodni, presvetli gospodine! Preko gosp. pukovnika Ozereckovskog šaljem Vam pismo gospodina Stefana Vuka Karadžića, koje sam današnjega dana primio iz Beča. Iz ovoga pisma dobrostivo ćete uvideti, kako Karadžiću leži na srcu, da se Vaša Presvetlost bolje uveri o vrednosti njegove knjige o Crnoj Gori, sa kojom niste sasvim zadovoljni. Ja mu ne mogu pribaviti boljeg advokata od njega samoga, pa Vam stoga šaljem njegovo pismo u originalu, za čiji povraćaj istovremeno Vas najponiznije molim, pošto mu na isto imam još da odgovorim. Ja bih rado jadnom Karadžiću, koji je međutim sina izgubio, saopštio ma koju milostivu reč od Vaše strane, i tim ga u njegovoj tuzi utešio, jer dobro vidim da ga mnogo tišti Vaše nezadovoljstvo. Ne znajući, da li primate i srpski nedeljni list iz Pešte, na koji sam pretplaćen, šaljem Vam listove prošloga meseca septembra skupa sa poslednjim baš danas primljenim brojem srdačnom željom, da Vam mogu neko zadovoljstvo tim pričiniti. Preporučujem se Vašoj blagonaklonosti, ostajem s odličnim poštovanjem Vaš najpokorniji sluga Kotor 13 (25) oktobra 1837. Orešković, kapetan" Pismo Njegoševo kapetanu Oreškoviću glasi: „Blagorodni Gospodine, Visokopočitajemi i Ljubezni prijatelju! Vaše počteno pismo od 13 ovog mjeseca milo mi je i povoljno bilo koliko i kakvo pismo što može biti čovjeku milo kad primi od svog sonarodnika, koji s iskrenostiju svoga znanca ljubi; ono me je u mnogotrudnim mojim poslovima zbog kojih nisam Vam mogao dosada odgovoriti, razveselilo, i ništa mi povoljnije nebi bilo kao da me i unaprijed posjetite počesto baš ako i ne prostranima, jer znam da Vam djela ne dopusćaju na to mnogo vremena, a ono barem kratkima pismima, i nadam se, da ćete Vi ovoj mojoj prijateljskoj želji ugoditi. Kad gđe uspišete Njegovoj Ekcelenciji Gospodinu Gubernatoru dalmatinskomu, molim Vas: izjavite im moje visokopočitanije. U vreme moga i Vašega zajedno bavljenja pod Mahinama preporučivali su mi G-da Mitar Mikula i serdar Burović iz Budve, da pišem i da molim Njihovu Ekcelenciju za prvoga da mu sina Marka prime
u Zadru u Duhovnu Seminarij, a za drugoga - da mu odrede platu, koja se daje drugima serdarima po Dalmaciji. Meni je težko bilo dosađivati Njihovoj Ekcelenciji, znajući napred da su im se i drugi molili za druge konkorente, pa svakome ne mogu ni Njihova Ekcelencija želju ispuniti. Pri svem tom želio bi srdcem i dušom da mogu pomoći i jednom i drugom, jer su obojica dobri i čestiti ljudi, no opterećeni mnogobrojnom familijom; iz toga uzroka molim Vas da biste imali dobrotu uzeti na sebe to breme preporučiti ih od moje strane Njihovoj Ekcelenciji, da blagosklono soizvole na moje prošenije. Hvala Vam na dobroti, što ste izvolili na pročitanije poslati mi nekolike N-re Srbskoga lista, koje Vam vraćam, a ovaj list i meni dolazi iz Pešte. Evo Vam šaljem i pismo Vama pisano od G-in Karadžića, koga možete slobodno uvjeriti, da ga ja i sada isto kao i pre nego što je ovu knjigu o Crnoj Gori izdao ljubim i počitujem. Pa i zašto bi ja na njega mrzio? On je čovjek naš revnostni spisatelj, koji čest svom narodu, a pokaj njega i sebi čini. Naprotiv toga ja bi mu rad pomoći i podržati ga u njegovim poslovima, te kako jošt. O ovom ga možete uvjeriti slobodno, i pozdravite ga. Sad Vi primite iskreno - ilirski prijateljski pozdrav od onoga koji Vas srdačno ljubi, počituje, mnogo cjeni i s kojim se diči. Cetinje, 25. okt. 1837. Vaš pokorni sluga i iskreni prijatelj Vladika černogorski P. P. Njegoš Primićete tu pastrvicu da probate kakva je riba crnogorska". Drugo pismo kapetana Oreškovića Njegošu glasi: „Visoki i blagorodni presvetli Gospodine! Primio sam Vaše visokocenjeno drago pismo od 25. oktobra (6. novembra) 1837 sa onom toplom radošću koju samo iskreno prijateljstvo može da oseti. Sa zahvalnošću priznajem Vašu dobrotu prema meni, i ne može za mene biti veće časti, nego zapravo često pisati Vam i Vaša pisma moći čitati. Duša moja ne može poželeti bolje hrane. Po Vašoj želji ja ću NJ. Preuzvišenosti Gospodinu Guverneru pretstaviti molbu koja se odnosi na Dimitrija Mikulu i serdara Burovića, no ne znam ukoliko ovo zavisi od NJ. Preuzvišenosti, pošto mnoge tražnje moraju se pre podneti na više mesta, pa kod nas, kako sami znate, postojeći zakoni o tome odlučuju; toliko međutim mogu Vas unapred uveriti, da će iste, ukoliko je odobrenje ove molbe po najvišim propisima mogućem NJ. Preuzvišenost Vama za ljubav odista uvažiti. Sasvim prijatno mi je bilo iz Vašeg pisma razumeti, da gosp. Karadžić ništa nije izgubio od Vaše naklonosti i osećam pravo zadovoljstvo, što ću ga ovom vešću moći obveseliti. Primio sam malu pastrmu (kako je vi nazivljete) ne bez velikog iznenađenja. Prema izrazu Vašega pisma mislio sam da ću videti malu ribu, a tamo mi je doneta odista ogromna pastrma. Ja već vidim, da u Crnoj Gori sve raste u nekom određenom srazmeru: velike planine, veliki ljudi, pa tako i velike ribe. Ako je istom razmeru i prijateljstvo Crnogoraca, tada sam ja sasvim srećan čovek. Sa najiskrenijim visokopoštovanjem ostajem od svega srca Vaš pokorni sluga i prijatelj. Kotor, 26. oktobra (7. novembra) 1837.
Orešković kapetan" Izveštaj Oreškovića upućen guverneru Lilienbergu o uspesima svoje prepiske sa Njegošem glasi: „Ekcelencija! Da sam se pre mog odlaska iz Zadra pretplatio na list Srpske narodne novine koje izlaze u Pešti s namerom da bih kod Crnogoraca važio kao revnosni ljubitelj ilirske literature, i tim lakše zadobio njihovo poverenje, Vaša se je Preuzvišenost već onda udostojila da primi na visoko znanje. Veoma povoljan uspeh sada je tu nameru potpuno opravdao, jer kako će Vaša Preuzvišenost dobrostivo razabrati iz moje privatne prepiske, koju ovde učtivo prilažem, Vladika mi sada piše sa mnogo više topline i sa izvesnom srdačnošću, i izraz na kraju njegova pisma, u kojem mi izražuje svoj topli ilirski prijateljski pozdrav, mogao bi značiti (kao posledica moje pretplate na onaj ilirski list) dosta povećano poverenje Vladičino. Neprestano nastojeći da sve poduzmem, što bi vodilo dobrom sporazumu i baš onom intimnom poverenju, kojim se može steći više upliva na duh čoveka, poslužio sam se pismom primljenim od poznatog srpskog pisca Karadžića, da uzmognem Vladici pisati i tom prilikom poslati mu nekoliko brojeva pomenutog ilirskog teksta. Ovo je dalo povoda sasvim povoljnom i poverljivom pismenom odgovoru, na koji sam u istome tonu drugim pismom odvratio, a koji pored vernog prevoda ovde u originalu sa najvećim poštovanjem uzimljem slobodu podneti na visoki uvid Vaše Preuzvišenosti. U ovome odgovoru, kako će Preuzvišenost Vaša iz njega videti, tražio je od mene Vladika, da Vas u njegovo ime zamolim, da biste izvoleli primiti u duhovni seminar u Zadru Marka sina budvanskog stanovnika Mitra Mikule, i serdaru Buroviću povisiti platu jednako kao i drugim serdarima u Dalmaciji. Za slučaj da Vaša Preuzvišenost ne bi našla za shodno da udovolji njegovoj molbi, pomislio sam da bi bilo nužno unapred na to Vladiku pripremiti, pa sam se pozvao na kod nas postojeće previšnje propise, da se ne bi on unekoliko u svom očekivanju prevario, i to ga možda ozlovoljilo. Molba Dimitrija Mikule radi prijema njegovog sina u seminar u Zadru podnesena je već sa mnogim ostalim sličnim od ovog Sreskog načelstva visokom Zemaljskom gubernijumu. Pri ovom iskrenom poverenju Vladike i zadobijenoj ličnoj naklonosti njegovog brata Petra, u njegovo ime učestvuje kod oba uređivanja granica, moglo bi se verovati, da će ovaj posao, u prkos mnogim poteškoćama, koje se svakog dana sve više nagomilavaju, ipak uspeti. Ja bih se i kod ove povoljne pripreme sad već osećao uverenim o najboljem uspehu da nova organizacija u Crnoj Gori nije dala povoda mnogim unutrašnjim cepanjima (razdorima), zbog čega se je nažalost bojati, da Vladika neće uvek moći svoj upliv uzdržati u onoj meri, u kojoj bi on odista inače pri svojoj dobroj naklonosti na naše zadovoljstvo zaista bio sklon da vrši. Kakve važne i neprijatne prepreke regulisanju Granica pretstoje, neka izvoli Vaša Preuzvišedžost dobrostivo uvideti iz sledećeg. Neki Mašan Petrović, brat Ðorđev, za oslobođenje od sudskog postupka kojega izvolela se je zauzeti Vaša Preuzvišenost, i koji se zbog toga oseća obveznim našoj stvari, tek mi je jučer pripovedio, da su Crnogorci iz Njegoša, bez znanja i pristanka Vladičina, nazad nekoliko dana održali zbor, i iz svoje sredine izabrali odaslanike, koji će ih pri uređenju granica njihove opštine zastupati. Ovom prilikom oni su učinili razrez na sve kuće svoje opštine radi pribavljanja potrebnog novca za izdržavanje svojih pretstavnika za vreme uređivanja granica, kako ovi ne bi bili prisiljeni živeti na naš trošak, i zbog toga bili prema nama popustljivi. Kao zahtev, od koga se ne sme otstupiti, na ovoj je skupštini donesen, da se granica Lozica (koja je
kako je poznato 1820 god. neshvatljivom neodgovornom omaškom na našu veliku štetu komisijski ispravljena, i pograničnim belezima već obeležena) i sada uzdrži prema ondašnjem obeleženju, i da se ni jedna stopa od iste ne sme ustupiti bez borbe oružjem. Ako se sada uzme u obzir da Crnogorci (u najvećoj raspuštenosti odrasli i inače veoma lukavi) prema njihovim tesnogrudim shvaćanjima narodnosti, svako popuštanje s naše strane smatraju slabošću, i smetnje gledaju da umnože, da bi otud za sebe korist izvukli, to se već sada može shvatiti, kakve nas protivnosti na svakom koraku uređenja granice očekuju, iako je jednako Vladika našoj stvari naklonjen. Stoga se ne može predvideti: kako će se sve ove poteškoće otstraniti, i kakva će se sredstva još za to zahtevati dok se ovaj svoje vrste možda jedini posao naposletku ne uzmogne ostvariti, bez dovršenja kojeg ne može se zamisliti mir u ovome srezu. Kotor, 8 novembra 1837. Kapetan Orešković." Pero, brat Njegošev po svojoj ženi, poslao je Oreškoviću licem na Božić pečenicu sa ovim pismom. „Blagorodnome gospodinu kapetanu ćesaro-kraljevskome Oreškoviću pozdrav. Imam čest Vas pozdraviti praznikom Roždestva Hristova, da Vi u zdravlje dohodi na mnogaja ljeta! Molim Vas da biste nam oprostili, jerbo nije za Vas tu regala, nego samo nak od ljubavi kako prijatelji. Ali samo možete poznat moju veliku ljubav tek ja šiljem moju gospođu po ovakvome vremenu. Međutijem ostajem Vaš brat i sluga Na Njeguše dekembra 25 1837-ga Pero Petrović." Orešković je Peri na uzvrat poslao nekoliko boca rozolija sa ovim pismom: „Kotor, 25 dec. 1837 (6 januara 1838). Visokorođenom, visokocenenom i junačkom gospodinu Peri Petroviću, veoma uglednom vođi crnogorskom pozdrav. Iako mi je prijatan poslati božićnji dar, jer mi služi kao dokaz tvoje ljubavi i prijateljstva, ali ti ipak ne mogu oprostiti, što si za to nadaleko kinjio svoju jadnu suprugu sa ovako rđavim vremenom. Pošto nemam ništa boljega, to ti šaljem nekoliko boca rozolija ne zato da bih ti dao nešto dobroga, nego jedino kao dokaz također srdačnog odgovora tvoga prijatelja. Orešković kapetan." O primljenom daru od Pere Orešković je obavestio Lilienberga aktom, iz koga privodimo ovde
samo onu stavku, koja se odnosi na prednje Oreškovićevo pismo, i glasi: „Ovo je pismo istovremeno jasan dokaz o grubosti" običaja Crnogoraca, da i sami brat Vladičin sa svojom ženom postupa kao sa jednom ropkinjom i gore nego li sa ikojom služavkom, i nju šalje po najgorem vremenu na jedan veliki praznik u Kotor preko tri sata udaljenosti jedino, da bi meni poslao pecivo uobičajeno o pravoslavnome Božiću." No ni Orešković sa prepredenom svojom lukavošću nije uspeo da pridobije Njegoša ni Njegoševog brata Peru, ni da postigne bilo koje političke koristi. Orešković je izvestio Lilienberga, da je uzaludno bilo nastojanje i kod Vladike i kod Pere, da se granica kod Paštrovića podeli kako je Austrijska komisija tražila na miran način. Njegoš je mrzio Austriju. On je kneza Kaluđerovića dao streliti, a popa Plamenca u gvožđe okovati, pošto su bili optuženi, da šuruju sa Austrijom. Mržnja njegova bila je tolika, da se je 1839. god. izmirio sa Turcima u Albaniji, da bi se s te strane obezbedio i sigurnije mogao istupiti protivu Austrije onda kad je Crna Gora od ove bila ugrožena. Tom prilikom javno je održao govor protivu Austrije i dao strelati dvojicu Crnogoraca, austrijskih pristaša. Kotorski sr. načelnik u jednom svom izveštaju veli, da je Vladika izjavio, da bi Crnu Goru radije podložio Turskoj nego li Austriji. I Orešković u svom izveštaju podnetom Lilienbergu veli o Njegošu: Pri takvim ličnim osobinama ovog Poglavice, koji neograničeno vlada nad ovim oružanim gorštacima, i po svojoj volji vodi ih, ne bi se možda pogrešilo, kad bi se izbližega posmatrale njegove prave namere. Koliko ja poznajem Vladiku, uveren sam, da ako on danas još živi u prijateljskom odnosu s nama, sutra već okrenuo bi on svoje oružje protivu nas čim bi mi bili zapleteni u ratu sa Rusijom, i čim bi njegov interes uopšte zahtevao promenu politike. Sve dotle pak dok postoji dobar sporazum između Austrije i Rusije ne treba dvoumiti da će politika Vladičina prema nama ostati nepromenljiva. I ovo je u glavnom merilo, po kojem ja po mojem ograničenom stanovištu prosuđujem držanje naše prema Crnoj Gori, i po čemu mislim da mogu zaključiti, da se nikako nemamo plašiti narušenja mira na ovim granicama pod sadašnjim okolnostima. A da je i Njegošev brat Pero mrzeo Austriju, vidi se iz izveštaja austrijskog konfidenta Berdara od 19/3 1840.
VI - PROTIVNICI NJEGOŠEVI
Na povratku svom iz Rusije Njegoš je uveo porez od dva forinta na svaku kuću godišnje, raspustio senat i svu vlast uzeo u svoje ruke. Zbog toga - prema ovim Tajnim aktima - nastalo je u narodu crnogorskome veliko nezadovoljstvo, da su poglavice njegove podneli žalbu ruskom caru Nikoli I protivu Njegoša. O tome je šef Policije obavestio Lilienberga ovim aktom: 2. Crna Gora rekao bih da se sada nalazi u stanju najvećeg nereda. Većina narodnih poglavica nezadovoljna je sa Vladikom, a njegovi još preostali pristaše ostaju uza nj jedino iz koristoljublja i zbog darova, koje on s vremena na vreme oseća se prinuđenim da im podeluje. Danak od jednoga talera na svaku kuću jeste predmet najžešće svađe između Vladike i njegovih potčinjenih, i bojati se je, da bi ova trvenja mogla ispasti na štetu prvoga. Većina Nahija silom uskraćuje plaćanje poreza, i iznos koji je već uteran sa odlučnošću zatražen je natrag od mesta, koja su ga uplatila, tako da se drži, da će Vladika na pretnju celog stanovništva razumeti da mu ga treba vratiti. Pripoveda se, da je Vladika naredio hapšenje jednoga svoga srodnika iz jedne od prvih porodica, ali da naređenju ne samo da nije bilo udovoljeno, nego su neke narodne poglavice ustale u zaštitu njegovu, i izjavile svome Poglavici, da se hapšenje neće zbiti, i da mu ni naum ne padne, da dira u ličnu slobodu naroda. - Većina stanovništva i poglavica narodnih traže, kako kažu, postavljanje gubernadura. Vladika se opire, da ovom traženju udovolji, jer da je njegov avtoritet dovoljan za upravljanje Crnom Gorom. Bojati se je, da bi, ako Vladika ne izmeni svoje vladanje, moglo doći do napadaja, koji će teško ispasti u korist Vladike, pošto je njegova stranka slabija. Govori se da poznati Matej Vučićević namerava da otputuje, i da mu je većina crnogorskih narodnih poglavica dala nalog, da preda caru Nikoli jednu molbu protiv Vladike, da se njihovoj otadžbini dade nov Ustav i da prestanu: samovolja i mučenja. Lilienberg je zatim o stanju u Crnoj Gori izvestio Cara i ministre: Sedlnickog i Mitrovskog ovim aktom: U Crnoj Gori kao da je nezadovoljstvo protivu Vladike poraslo u tolikoj meri, da su se mnogi narodni prvaci žalili caru Nikoli, i da su, kako se govori, tri sreza: Crmnička, Rečka i Lješanska Nahija odmetnule od zavisnosti, zbog čega se je bojati da ne nastupi anarhija. I dalji izveštaji glase pesimistički - Sr. načelnik kotorski javlja: „Međutim veći deo onog stanovništva zbog nedovoljne aktivnosti i nedovoljne smotrenosti Vladičine živi sada sasvim razuzdano, i ovo stanje zapuštenosti ako se na taj način produži prouzrokovaće odista narušenje pograničnog mira, koji se je dosle velikim naporima mogao da održi." Isti načelnik malo docnije u istom pesimizmu izvešćuje: „Što se pak tiče Crne Gore primećujem, da se njena unutrašnja administracija nalazi i dalje u najvećem neredu, kao što sam po dužnosti saopštio bio ranijim mojim odanim izveštajima. Vladika se nimalo ne brine da popravi nepodobštine, koje se svakog dana zbivaju, a narušioci javnog mira,
njegovim neradom ohrabreni, misle da su slobodni da mogu praviti nasilja svake vrste." No od sviju izveštja najnepovoljniji bio je onaj šefa policije, koji glasi: 2 Pripoveda se, da sada u Crnoj Gori vlada najveći nered, mržnja, nepoverenje, i osveta. I sami Vladika rekao bih nalazi se u neprilici, i njegova soba za spavanje pretrpana je kuburama i puškama." Spisi Tajne arhive Dalmatinskog namesništva prikazuju kao glavne protivnike Njegoševe: Ivana viteza Ivanovića-Vukotića, Mateja Vučićevića, Ðorđa Petrovića Savova i unekoliko i popa Joka Plamenca Vukova. Taj sukob između Njegoša i njegovih protivnika, naravno, išao je u prilog Austriji. Ova je potpirivala i iskorišćavala taj razdor. Kaboga u svom izveštaju od 3/11 1832 Lilienbergu veli: „Kad Vukotić ne bi bio podržavan odlučujućim ruskim uplivom, moglo bi se indirektnim putem postići njegovo otstranjenje iz Crne Gore - kao što nam je ranije pošlo za rukom da uklonimo onog spletkaša (intriganta) Orlovića -, kad nam ne bi više stajalo u računu, da njegovim i njegovog srodnika Vučićevića što duljim onamo prebivanjem i dalje traju u Crnoj Gori: razdori, stranke i otud proizlazeća slabost." Vukotić i njegov sestrić Vučićević nazivlju se ruskim podanicima. Sami car Franc naredio je, da se nadzire njihov boravak u Crnoj Gori. U tu svrhu ministar Mitrovski uputio je Lilienbergu sledeće pismo: Br. 2054/P. Visokoblagorodni Grofe! NJ. C. Kr. apostolsko Veličanstvo povodom pregovora koji je u toku između gospodina dvorskog i državnog kancelara i mene o dolasku u Kotor i Crnu Goru dvojice ruskih podanika Ivana Ivanovića Vukotića i Matije Vučićevića, previšnjim vlastoručnim pismom od 15 novembra t. g. izvolelo je narediti: „Staviti u naročitu dužnost vlastima u Dalmaciji da imaju najživlju pozornost na događaje susedne zemlje, a tako i na ponašanje Pravoslavnih, pa da o svemu onome što bi o tome doznale bez odlaganja imaju tačno izvestiti." Šef policije dostavio je Lilienbergu primljeno poverljivo pismo o političkim prilikama u Crnoj Gori, u kojem se veli, da Rusija mnogo potpomaže Crnogorce novcem i oružjem; da zbačeni gubernadur crnogorski Radonjić Vukale i njegov brat Marko još čame u tamnici, i da se s njima strogo postupa; da je glasoviti (famoso) Vukotić izabran za kneza crnogorskog i za pretsednika senata, a njegov nećak Vučićević Matej - za potpredsednika; da je Vukotić uputio razne proglase na narod u ime cara Nikole; da bi u Crnogorce ulio veći strah i poštovanje; da velike sume u zlatu šalje svom zetu Lumbardiću u Kotor, a ovaj njemu u razmenu talere, itd. Aktom od 6-3 1832 pod br. 217 r. sr. načelnik kotorski izvestio je Lilienberga: da se Vukotić i Vučićević nalaze uvređenim što austrijske vlasti, mesto s njima, vode prepisku sa Arhimandritom, kojemu oni hoće da oduzmu svako uplitanje u svetovne stvari. - U pismu jednom svom prijatelju u Kotoru Vukotić piše iz Riječke Nahije: „Ozlovoljen kaluđerskim disciplinama u Cetinju i hranom po crkvenim propisima, preselio sam se na ove strane da bih se nauživao lepog vremena i toliko izgubljene slobode i mira..." - Lilienberg o tim zategnutim odnosima između Arhimandrita i Vukotića izvestio je neposredno Cara aktom od 4-11-1832. To stanje napetosti produženo je i u godini 1833, kako se vidi i iz sledećeg izveštaja Lilienbergova, upućenog Sedlnickom: „Crnoj Gori traje i dalje razdor između Arhimandrita i takozvanog pretsednika Senata Vukotića, i
ovaj poslednji i dalje nastoji, da kod naroda umanji ugled prvoga, i možda je ova zavera (spletka) najvažniji razlog pretstojećem putovanju Arhimandrita preko Beča u Petrograd." O stanju u Crnoj Gori i agitaciji Vukotićevoj nakon odlaska Njegoševa u Rusiju na posvećenje sr. načelnik kotorski izvestio je Lilienberga: „U Crnoj Gori po odlasku Arhimandrita Petrovića za Rusiju vlada sada veći red i više mira. Vukotić je privukao sebi upravu sviju poslova, i razrešen od ljubomore i od obzira prema Arhimandritu, deluje sa nekom aktivnošću, nastojeći da pridobije razne stranke i da ih odaleči od srodnika i pristaša Arhimandritovih. No njega se većma boji nego li ga ljubi ono drsko i nemirno stanovništvo." Lilienberg izveštavajući Cara i ministre o posvećenju Njegoša za episkopa veli: „Pre svega očekuje se povratak njegov sa bogatim darovima. Reklo bi se, da se Vukotić ne pridružuje opštem likovanju, koje se je na ove vesti u onoj zemlji širio, nego da je sve ovo primio nekom vrstom hladnoće." Nakon nepuna tri meseca od povratka Njegoševa iz Rusije u Crnu Goru razdor između njega i Vukotića bio je potpun. I Vukotić i Vučićević bili su prognani iz zemlje, i Njegoš je uzeo kormilo državno u svoje ruke. Izveštaj o tome kotorskog sreskog načelnika glasi: Što se pak naposletku tiče Crne Gore primećuje se, da je Vukotić otputovao za Trst; da se njegov sestrić potpretsednik Crne Gore Vučićević sada nalazi ovde; da su obojica po odredbi Vladike udaljeni iz Crne Gore; da se je Senat sam od sebe raspustio; da su bezuspešni ispali pokušaji Vučićevića za izmirenje sa Vladikom; da izgleda da je ovaj sklon da preuzme upravu sviju poslova kao i njegov pok. stric, Mitropolit. Slično ovome izvestio je i šef policije: „Po privatnim vestima doznalo se je, da je vladavina Vukotićeva i Vučićevića već dostigla svoj svršetak; novi Vladika da im je kazao, da ih ne potrebuje više; da je on odlučio da sledi sistem pokojnog svog strica, i ukine sve novotarije od njih uvedene, i da Vučićević namerava da se povuče u Kotor k svome srodniku Lumbardiću." U izveštaju kotorskog sr. načelnika od 25/3 1834 br. 289, upućenom Lilienbergu, stoji: da je ruski poslanik u Beču osudio držanje Njegoševo prema Vukotiću i Vučićeviću, ali da Njegoš i pored toga ne misli nikako da sa njima pregovara o poravnanju, i da se je senat crnogorski sam od sebe raspustio, pošto je Vladika uzeo u svoje ruke svu upravu poslova bez učešća onih koji su nekad obnašali čast senatora. * Matija Vučićević koji je sa Vukotićem, svojim ujakom, doputovao iz Rusije u Crnu Goru, i stavljen pod nadzor austrijskih vlasti, kako je napred ovde spomenuto, postao je potpresednikom senata. U aktu šefa policije od 16/4 1832, upućenom Lilienbergu, veli se, da je kotorski trgovac Ilija Lumbardić bio
ujak Vučićevićev. Po tome izgleda, da je i Vukotić bio srodnik Lumbardićev. Spominju se nekoliko putovanja Vučićevićevih u Rusiju u političke svrhe i njegove veze sa carem Nikolom i ruskim poslanikom u Beču. Šef policije aktom od 9/11 1833 pod br. 250/P. izvestio je Lilienberga: da je dolazak u Kotor potpredsednika senata Mateja Vučićevića iz Crne Gore sa gospođom pred povratak Njegoša iz Rusije sa posvećenja dao povoda raznim glasinama. Dalje se veli, da je gospođa rodom iz ruske Poljske; da je obrazovana i bogata. U izveštaju pak kotorskog sr. načelnika od 25/2 1834 - kako smo videli - navedeno je, da je Njegoš sa Vukotićem prognao iz Crne Gore i Vučićevića, i da su uzaludni bili svi napori Vučićevićevi da se izmiri sa Vladikom. Naposletku isti sr. načelnik saopštio je Lilienbergu, da se je Vučićević nadao, da će se moći koristiti nezadovoljstvom naroda sa Njegošem, te se povratiti na Cetinje, ali da je Njegoš odbio da ga primi. * Ðorđe Petrović, sin Savov, prvobratučed Njegošev, poručnik ruske vojske u penziji, u ovim spisima označen je kao najveći protivnik Njegošev. O odnosima između prvobratučeda izvestio je Lilienberga kapetan Orešković ovim aktom. „Br. 4 Preuzvišenosti! O prispeloj vesti da Crmnička Nahija Crnogorska želi da se podloži pod austrijsku vladavinu, izvolela je Vaša Preuzvišenost visokim nalogom br. 65/P. od 15 sept. prošle godine milostivo narediti mi, da ispitam postojanje i osnov ove želje na obazriv način, pa da o tome podnesem moj pokorni izveštaj. Usled ovoga i u dopunu moje pod 20 pr. meseca br. 4 učtivo podnesene prijave, uzimljem slobodu da sa strahopoštovanjem saopštim o tome dalje podrobne sledeće podatke. Da između Vladike, i njegovog rođaka Ðorđa od njihovog povratka iz Rusije vlada veliko neraspoloženje, i da je Ðorđo mnogo ljubomoran na nepodelenu političku vlast Vladičinu, ja sam već imao čast da spomenem u pomenutoj učtivoj mojoj prijavi. Pošto je sada Ðorđe označen kao onaj koji stoji u vezi sa poglavicama Crmničke Nahije, to sam morao, da bih što temeljitije ispitao stvarno postojanje ovih unutrašnjih razdora, pre svega drugoga nastojati da istražim uzrok porodične svađe koja je Ðorđa mogla navesti na tako važan korak, i da o karakteru ovoga prikupim po mogućnosti najpouzdanije vesti. To sam ja mogao učiniti malo po malo za vreme obavljenog regulisanja granica utoliko više, što se je između mene i brata Vladičina Pere, kao što se je Vaša Preuzvišenost iz moga učtivog izveštaja od 15 t. mj. br. 2/P milostivo udostojila razabrati, razvilo najtešnje poverenje, i on na kraju nije pokazao nikakvu protivnost, da me prepusti da mogu zariti u najtajnije porodične odnose. Da bih dakle mogao što jasnije pretstaviti na visoko rasuđivanje Vaše Preuzvišenosti pravo stanje stvari, moram poći do Ðorđeve mladosti i prvog vaspitanja njegovog; tamo se ima naći početak njegovog nezadovoljstva, i otud izvesti uzrok sadašnjih u Crnoj Gori unutrašnjih razdora. Ðorđo je prvobitno bio određen da kao vladika vlada u Crnoj Gori. Još u prvoj njegovoj mladosti bejaše on za to odabran od pokojnog Vladike, koji ga je uz velike troškove dao vaspitati kao svoga naslednika, i za njegovo obrazovanje iz Rusije dovesti više profesora. Posle mnogo godina uzaludnih nastojanja, pošto nije imao ni dara, ni mara, ni volje za učenje, da saodgovori željama vaspitača, porasli dečak šta više razvio je u sebi svetoviše samovoljan, zloban, zlovoljan i nesnosan karakter, i sasvim odlučnu odvratnost prema svešteničkom činu. Naposletku baci on sasvim kaluđerske mantije, pobeže sa
Cetinja, i zadrža se većim delom u Majinama, gde je živeo razuzdano, van svake veze, sasvim odeljen od svojih srodnika. Pokojni Vladika odavno se je već uverio, da su takve naklonosti njegovog sinovca Ðorđa priličile pre svemu drugome, nego li crkvenom i vrhovnom pastiru svoga naroda, i on ga je već sasvim prepustio njegovoj sudbini, ne vodeći računa, što će od njega moći biti. Ali posle nekog vremena žalostilo je ipak starog Vladiku, da jedan od njegovih najbližnjih raste u ovom divljem stanju, i da ga gleda izložena svima porocima, pa je želio da ga bar spase od poslednje propasti, ali svi pokušaji, da ga uhvati i pod nadzor dovede na Cetinje, ostali su bezuspešni. Naposletku pošlo je za rukom jednom ruskom štabskom oficiru, da sjajnim obećanjima privoli Ðorđa, da otputuje s njim u Rusiju. Ðorđe bi smešten u jedan vojni zavod, i posle nekoliko godina kao oficir primljen u vojsku. Međutim je sadašnji Vladika, koji je onda učio u Hercegnovome i pokazivao odlične prirodne talente (umne sposobnosti), primljen u školu na Cetinje, i prilikom smrti pok. Vladike za njegovog naslednika oporukom određen. Kad je sadašnji Vladika 1833 godine došao u Petrograd, da onde bude posvećen za episkopa, pozvao je on svog rođaka Ðorđa iz vojske, postupao je tu s njime kao sa bratom rođenim, i poveo ga je sa sobom u Crnu Goru. Ovde je više iskusni Ðorđo vršio veliki upliv pored mladog Vladike, i u početku je u ovome položaju izgledao veoma dopadljiv; no kad je Vladika malo po malo postajao svestan svoje moći i svetoviše otklanjao savetovanja svog rođaka Ðorđa, počelo se je u unutrašnosti ovoga razvijati nezadovoljstvo. Mnoge od Vladike uvedene novotarije, kojima se je Ðorđo manje-više opirao, da bi pokazao važećim svoj upliv, dale su materijala raznim razmiricama i neprijatnim svađama, koje su ipak bivale utišane, jer je s jedne strane Ðorđo uvek znao u pravo vreme da popusti, i da se povuče u granice skromnosti, a i Vladika s druge strane uvek se gotovim pokazivao, da svom rođaku sve ponovo oprosti. Ipak je još tada Ðorđo gledao da stvori za sebe stranku u Crnoj Gori. I on biva poglavito označen kao onaj od koga su poticale sve žalbe i optužbe protivu Vladike, i u ime naroda preko druge ruke odašiljane Ruskoj vladi. On je mislio tim da će, s obzirom na nesposobnost mladića Vladike, vladati i njegov pad uskoriti. Sanjao je, da će ga možda on isti moći zameniti kao vladika Crne Gore, pošto ga nije lako bilo drugim licem zameniti. Dok je on na ovaj način ispod ruke kovao planove za propast Vladike, nastojao je istovremeno da ponovo steče njegovu naklonost i poverenje, i u ovoj prividno dobroj harmoniji poduzeše skupa put za Petrograd. Ovde je Ðorđo tajno pokušavao da potkrepi odaslate žalbe Crnogoraca; da potkopa slavu (dobar glas) Vladike (um den Ruf des Vladika zu untergraben); da pretstavi njegovu mladost i neiskustvo kao uzrok narodnog nezadovoljstva, i da ga pretstavi uopšte kao nesposobnog. Međutim Vladici je uspelo, da se ne samo na sve optužbe opravda i da obori sva klevetanja, nego i da dobije znatne sume za uređenje svoje zemlje. Ðorđeve spletke prozrene su bile, i Ministarstvo ruske pustilo je na volju Vladici, da svoga rođaka povede sa sobom u Crnu Goru ili da ga ostavi u Rusiji. Vladika koji se je sada primljenom novčanom pomoći za uređenje zemlje osećao dosta jakim protiv svakog daljeg napadaja, misleći s druge strane da će moći od sebe odbiti prekor Crnogoraca kao da je on svog rođaka odgurao od sebe i nadajući se, da će on sam njega naposletku savladati ovim ponovljenim velikodušnim svojim postupkom, odluči se da mu ponovo sve oprosti, i svog rođaka sa sobom povede u Crnu Goru. Potom je Ðorđo ozbiljno bio opomenut, da se samo onda može nadati penziji od Rusije ako bude aktivno pomagao Vladiku prilikom budućih izvođenja novih reforma i na taj način otadžbini usrdno služio, i poglavito ako bude nastojao, da Vladika postigne zadovoljstvo. Na povratku kući Vladika je razvio svoj novi organizacioni plan, koji mu je imao obezbediti samovladavinu u Crnoj Gori. Kako je on sve ranije šarže ukinuo a novopostavljene platama znao vezati za svoje interese; kako je sva nadleštva međusobno povezao i pomoću prava naimenovanja na ta
nadleštva svu vlast u sebe usredsredio, neka se Vaša Preuzvišenost milostivo udostoji uveriti iz moga najponiznijeg izveštaja od 5 oktobra. Ðorđo je posmatrao ovaj razvoj sa zlobom. To što je Vladika raspolagao sada velikim svotama brzo je razdražilo njegovu osetljivost. On nije mogao to prežaliti pomišljajući: da je on isti jednom bio određen za mesto koje sada Vladika zauzima; da je on mogao u Crnoj Gori sam vladati i neograničeno zapovedati. Sad je video da je lišen svih tih koristi; istisnut od sadašnjeg Vladike, i tako lepi položaj uzurpiran od jednog mlađeg srodnika. Ljubomora, mržnja, zloba pratile su otsad sve njegove korake, i gde je god samo mogao, protivio se je on naredbama Vladičinim. Tako na pr. Vladika je za vreme poslednjeg svog putovanja dao uhapsiti jednoga čoveka zbog neposlušnosti i grubog susreta, i sprovesti na Cetinje. Ðorđo kao potpretsednik Senata zapitao je za uzrok hapšenja, i odmah potom dao skinuti sa čoveka gvožđe i osloboditi ga, rekavši mu: „Nisi ništa skrivio protiv javne bezbednosti, pa možeš mirno poći kući." Ovi i drugi slični prizori dali su često povoda mnogim nemilim pojavama, i trebao je sav upliv ruskog potpukovnika Ozereckovskog, koji je često sa uzdignutim rukama morao preklinjati obe strane, da svoje nesporazume ostave na stranu, i izbegavaju dalje skandale. Mada je Ðorđo od prirode mnogo ozbiljan i sumoran, i malo imao smisla za sretan život, on je od povratka iz Petrograda postao mirni pustinjak; setan i u sebe zatvoren, provodi često više dana a da s nikim ni jedne reči ne progovori, i pošto satima sam u svojoj sobi ostaje zatvoren, to se on uopšte sasvim retko viđa. Jedino za vreme Vladičina putovanja po Državi bio je više pristupačan; tada je primao sve nezadovoljnike i čak zločince, koji se inače nisu usuđivali ni da dođu na Cetinje. Vladika je odmah otkrio sve ove spletke, i došlo je i zbog ovoga između njega i Ðorđa do osetljivih prepirki, koje je ruski potpukovnik ponovo stišavao. Iz ovog dugotrajnog pričanja, koje mi je Vladičin brat poverio kao porodičnu tajnu, a koju sam se ja (uz po mogućnosti pridržavanje njegovih vlastitih reči) trudio da ovde stavim na hartiju, može se jasno upoznati duševno stanje Ðorđevo. Neću pogrešiti, šta više mislim da bi se moglo iz sveg stanja stvari sa nekom izvesnošću zaključiti, da "Ðorđo pri svojoj unutrašnjoj sklonosti i svom tobož uvređenom slavoljublju pomišlja da ocepi jedan deo Crne Gore, i da ga za sebe pridobije. Kao jedan mali dokaz njegove ambicije neka ovde posluži jedna za sebe ne odlučujuća okolnost, da se on kao potpretsednik u aktima upućenim ovdašnjem sreskom načelstvu od nekog vremena već potpisuje kao „knjaz". Sadašnje vreme, kad nova reforma pravi nezadovoljnim smenjene sa položaja poglavice, čini mu se da je povoljno, da postigne u Državi podelu, i jedan deo za sebe otrgne. Ne podleži nikakvom dvoumljenju, da je on u sporazumu sa mnogim poglavicama Crmničke Nahije i njihov upravo vođa. Upadljivo mi je bilo setno ćutanje jednoga od poglavica ove Nahije, serdara Plamenca, za vreme prodaje manastira Majina. Dok su naime ostale poglavice živo učestvovale, on je ostao sveđer ćutljiv, povučen u se, stojeći po strani, a da nije kroz celo vreme ni jedne reči izustio. Tako se je ponašao i onda kad je došao na nj red, da potpiše kupoprodajni ugovor. Da ne bih pobudio podozrenje, izbegavao sam svaki bliži dodir sa Plamencem, i samo na odlasku kao i svima ostalima pružio sam i njemu ruku radi pozdrava, što je on na najprijateljskiji način odgovorio. Ukoliko ima verovatnosti da bi Ðorđo mogao uspeti u izvedenju onoga, što je, izgleda, odlučio, ne može se odista predvideti, kao ni kod sviju drugih poduzeća koja zavise od jednog narodnog pokreta. I svega što sam dotle čuo i video, kao i iz nekih Vladičinih u razgovoru datih izjava, koje sam imao prilike da učtivo navedem na kraju mog najpokornijeg izveštaja od 15 oktobra, mislim da mogu zaključiti, da je Vladika pošto-poto čvrsto odlučio da provede svoje reforme, koje je on sa mnogo odlučnosti otpočeo. Ovo je sve što sam dosle mogao izvideti o nesporazumima koji vladaju u Crnoj Gori. Iako su ovo
samo natucanja, to bi ipak ona mogla možda biti dovoljna mnogo iskusnom, veštom i pronicavom pogledu Vaše Preuzvišenosti, da može iz toga izvesti pravo stanje stvari u ovoj Zemlji, i suditi. Unapred trudiću se, da malo po malo temeljito izviđam sve što se odnosi na politički položaj Crne Gore, i da sa strahopoštovanjem izveštavam o tome Vašu Preuzvišenost. Sasvim poverljivo ophođenje sa bratom Vladičinim Perom koji sa mnom govori o svemu bez ustezanja (otvoreno), pruža mi za to najbolju priliku. Pero, koji bez ikakvog finijeg obrazovanja poseduje veoma mnogo prirodne razboritosti (oštroumnosti), jeste jedini čovek u Crnoj Gori koji uživa potpuno poverenje Vladike. Njega Vladika (pošto su oba brata jedan drugome mnogo odani) u svima preduzećima poziva za savet. Kapetan Orešković podneo je zatim Lilienbergu o odnosima između bratučeda ovaj izveštaj: „Preuzvišenosti! (Ommissis) U produženju mog poslednjeg najponiznijeg izveštaja od 24 t. m. broj 4/r. uzimljem slobodu da sa strahopoštovanjem donesem do visokog znanja Vaše Preuzvišenosti sledeće dalje vesti, koje sam primio također preko brata Vladičina. Za vreme dok se je Vladika radi prodaje manastira u Majinama zadržavao, došlo je više sveta na Cetinje i zapitalo Ðorđa: da li je istina, da je Vladika prodao onaj manastir? Ðorđe je na to odgovorio, da je na žalost istina, i da bi Vladika po njegovim za osudu nazorima bez razmišljanja prodao i mošti sv. Petra koje počivaju na Cetinju, kad bi mu neko za njih hteo ponuditi 10 forinta. 'Vi poznajete - reče mi Pero - predrasude Crnogoraca, Vi znate, koliko oni drže do svoje vere, i kakav će utisak ove reči, koje će ići od usta do usta po celoj zemlji, proizvesti na prosti narod. Po ovome možete ceniti i svu pakost Ðorđevu. On zna dobro, što znači: Crnogorcima dirnuti u svetinju. On je to dobro znao, pa zato je i više za osudu. No te su reči dobro bile proračunate; on ih je izgovorio s namerom, da omrazi Vladiku; da narod razdraži protivu njega i uzbuni. To je jedno zločinstvo, koje bi se imalo kazniti smrću, i Ðorđe je odista zaslužio, da ga Vladika odmah dade streljati.' Ja sam izrazio moje čuđenje zbog Ðorđevog ponašanja i pokazao sam svoje učešće na strani Vladičinoj, jer sam primetio, kako je Pero pri ukazanom učešću postojao sve zagrejaniji i govorljiviji. Na moje pitanje: što, dakle, misli Vladika poduzeti pri ovakvim prilikama, reče mi naposletku (pošto me je prethodno zamolio, da sve ovo zadržim kao tajnu i da o tome nikome bio on koji mu drago ne kazujem ni jedne reči): da je Vladika pozvao Ðorđa na odgovornost zbog njegove pakosne izjave, kojom je javno nameravao da razdraži narod protivu njega, i rekao mu, da on sa ovim pakosnim izjavama ne može dalje ostati potpretsednik senata; da mora odmah napustiti Crnu Goru i otputovati u Rusiju ili kudgod on želi, pošto u Crnoj Gori ne može u nikakvom slučaju ostati. Ðorđe je na to drsko odgovorio: da on neće nipošto ostaviti Crnu Goru a da pre ne čuje presudu narodnu; da Vladika sazove Generalnu skupštinu, i protivu njega povede istragu, pa tek onda, ako ga narod prizna krivim, da ga može i dati streljati. Ovaj neočekivani odgovor, na koji Vladika nije bio pripravljen, zaista ga je iznenadio, i kako mi je Pero malo po malo priznao, Vladika se zbog toga nalazi u ne malenoj neprilici." Lilienberg je prednji izveštaj sproveo 31-10 t. g. ministru policije. Orešković saopštio je Lilienbergu nove poverljive izjave Ðorđeve ovim izveštajem. „Br. 11/r. Preuzvišenosti! U izvršenju visokog pismenog naređenja od 3 t. br. 70/r. uzimljem slobodu da Vašoj Preuzvišenosti najpokornije prijavim, da je Ðorđe rođak Vladičin, u prkos Vladičinoj izjavi da on ne može više ostati
potpretsednikom Senata i da mora napustiti Crnu Goru, ipak ostao na svome položaju, i da zbog toga se ni održala Narodna skupština. Ðorđo je bio ovde 14 dana na lečenju, i za to vreme dnevno me posećivao. Pošto on u Crnoj Gori ima veliku stranku, i ne može tačno predvideti ishod njegove svađe sa Vladikom i unutrašnjih razdora u onoj zemlji, to sam smatrao za shodno da negujem njegovo poznanstvo (zaine Bekantšaft cu kultiviren). Pozpvao sam ga gotovo dnevno na trpezu, gde se hranim u gostioni sa mnogim kapetanima garnizona, i kad i ubuduće bude dolazio ovamo u Kotor, on će kod mene otsedati, i kod mene stanovati. Odmah u početku obaveštavao se je Ðorđe kod mene, da li će Preuzvišenost Vaša doći u Kotor, i nekoliko puta spominjao mi je da ja trebam ove zime da s njime preduzmem putovanje u Beč zabave radi. Na taj način malo po malo postojao je on poverljiviji i javno me nazivao svojim Pobratimom, što se je meni iz političkih razloga odista sviđalo. Kad sam mu jedanput pomenuo, da se Vladika, kako se čuje, radi nove organizacije u Crnoj Gori ima da bori sa mnogim neprijatnostima, reče mi Ðorđe: 'Kad bi mi Austrija htela dati samo 3 do 4 kompanije (čete) vojnika na raspoloženje, ja bih u Crnoj Gori odmah zaveo red', a na moju primedbu: Imaćete sada na Vaše raspoloženje nekoliko plaćenih narodnih garda, on mi na to odgovori: 'Crnogorci se ne boje svojih zemljaka; jedan sami bataljon linijskih trupa više bi imponirao, nego li 10.000 Crnogoraca Narodne garde.' Iz celog ponašanja Ðorđevog uvideo sam dobro, da se je on za celo ovo vreme nosio mislima, da mi svakako nešto poveri, i da ga je samo opreznost zadržavala od toga. Naposletku tek jučer poslednjeg dana pre svog odlaska, pošto se je najpre pozvao na moju vernost i veru kao pobratima, i opomenuo me, da njegovu tajnu, izuzevši Vašoj Preuzvišenosti, ne poveravam nikome ma ko bio on, otkrio mi je: da je sva Crna Gora gotova da stupi pod zaštitu Austrije; da je on potpuno siguran za pristanak sviju crnogorskih poglavica, i da je tako u stanju tu promenu u celoj zemlji kroz 24 časa u delo privesti. 'Ja ne tražim ništa, kazao mi je, nego zaštitu Austrijske vlade protivu turske neprijateljske nadmoćnosti, i pripomoć u novcu, koju Austrija nađe za shodnu, radi postepenog organizovanja države.' Ðorđe mi je ponovo preporučio, da zadržim ovu izjavu kao jednu veliku tajnu, od koje ovisi njegov opstanak, i da je kao takvu dostavim samo Vašoj Preuzvišenosti do visokog znanja sa izričnom najpokornijom molbom, da se za stvar milostivo zauzme kod Ministarstva unutrašnjih dela, nikako pak kod NJ. Svetlosti Kneza državnog kancelara, u čijem se nadleštvu nalazi jedan ruski uhoda. Mislio sam ipak prema visokom uputstvu Vaše Preuzvišenosti od 3 t. br. 70/r. da moram ovu ponudu otkloniti, pa sam Ðorđu prosto odgovorio, da mi moj položaj ne dopušta, da se upuštam u političke poslove ove prirode; da sada treba nastojati na pospešenju ispravke granice, a sve izbegavati što bi moglo prouzrokovati odugovlačenje ili čak prekid toga i da je ovo, ako su Crnogorci odista naklonjeni Austrijskoj vladi, najpovoljnija prilika da potvrde svoju privrženost uslužnošću i dobrom predusretljivošću. Na ovu poslednju napomenu u pogledu ispravke granice Ðorđo mi odgovori, da to u ovome času nije moguće dok se narod ne izjavi javno za austrijsku zaštitu, pošto sada vlada i vladaće među svima crnogorskim poglavicama sve dotle dok Vladika bude vodio poslove svuda: nezadovoljstvo, odvratnost i odlučna opozicija prema svemu. Ðorđo me je potom zapitao (pošto se nisam hteo upuštati sa njime u te pregovore): kojim bi najsigurnijim putem mogao ovu izjavu podneti do znanja Vašoj Preuzvišenosti, i da li bi on u tom slučaju neposredno mogao pisati Vašoj Preuzvišenosti? Sledstveno tome mogla bi Preuzvišenost Vašu tu izjavu naskoro od njega istoga primiti. Orešković kapetan"
Lilienberg je zahvalio Oreškoviću na podnesenom gornjem izveštaju. „Drago mi je - veli mu - da ste u dobrim odnosima sa Ðorđem, ali to ne sme biti posve javno, da se kod njegovih neprijatelja ne bi porodilo podozrenje. Morate dati razumeti Ðorđu, da Vi prema njemu ukazujete prijateljstvo jedino iz obzira prema Vladici, rođaku njegovom, koji ga je upoznao s njime u Beču. Pošto Vam je Ðorđo kazao, da je sva Crna Gora protivna Vladici i da bi Crnogorci želeli potpasti pod Austriju, to Vam preporučujem, da vrlo oprezno i sa više strana gledate doznati: da li odista postoji u Crnoj Gori opšta težnja za tim, ili tako sam Ðorđo govori iz neprijateljstva prema Vladici, ili pak namerno gleda da tako prestavi, što ja držim za najverovatnije tim više, što je za vreme otsustva Vladičina izvidima dubrovačkog ruskog vicekonzula u Crnoj Gori, učinjenim povodom podnesenih tužaba na poticaj nekih a možda i samoga Ðorđa protivu Vladike, baš obratno dokazano." Lilienberg je hteo proveriti Ðorđevu vest o želji Crnogoraca, da potpadnu pod Austriju, pa se u tu svrhu obratio kotorskom sreskom poglavaru Ivačiću ovim aktom. „Sad mi stiže vest, da ne više dve Nahije, nego celo stanovištvo Crne Gore, nezadovoljno sa novotarijama Vladičinim, želi da se potčini Austriji. Preporučujem Vam da gledate doznati sasvim potajno putem redovitog tajnog agenta, Berdara, ili kog drugog kojim mislite da bi se mogli sa punim poverenjem poslužiti (ali nikad ne izlažući se pismeno): da li je nezadovoljstvo protivu Vladike opšte, ili hoće samo Ðorđe i najbliži njegovi pristaše da ga takvim prikažu, što najverovatnije izgleda utoliko više, što se je prema prethodnim Vašim izveštajima narod pokazao mnogo privrženim Vladici, i takvim se očitovao i u izvidima poduzetim od ruskog vicekonzula u Dubrovniku na tužbe podignute protivu Vladike od nekog njegovog protivnika." O intrigama Njegoševog rođaka Ðorđa izvestio je Lilienberg Cara i ministre Mitrovskog i Sedlnickog ovim aktom: S pozivom na moje najodanije izveštaje od 8 i 31 oktobra t. g. br. 1573 i 1700 i na uvažene visoke naredbe od 25 oktobra i 20 novembra t. g. br. 1412 i 1490 smatram sebe obaveznim, da podnesem do visokog znanja Vaše Preuzvišenosti, da po zadnjim vestima moga poverenika (tajnog agenta) spletke koje poznati rođak Vladičin kuje protivu poslednjega treba uzeti u punom obimu, i da sada ne samo dve Nahije nego cela Crna Gora nije zadovoljna sa Vladikom i da je odlučna, da se preda pod zaštitu Austrije, i da bih ja u tom pogledu imao očekivati naskoro formalni predlog od strane pomenutog rođaka Ðorđa. Ja sam međutim sa najvećom opreznošću po mogućnosti sigurno hteo saznati, da li uistinu postoji znatan politički razdor u Crnoj Gori ili je samo Ðorđo iz ljubomore i mržnje prema Vladici hteo da mi verujemo, da je isti razdor opšte poznat; ja sam naprotiv više sklon da verujem, da bi moglo biti ovo poslednje, ili čak još jedna bolja namera, naime - da bi doznao naša mišljenja o tome, jer mi se čini neverovatnim da protivu Vladike može biti opšta razdraženost u toliku stupnju sada, pošto se je kud i kamo većina naroda pokazala njemu naklonjena za vreme formalne istrage, koju je protiv njega u Crnoj Gori lično poveo ruski vicekonzul dubrovački za njegovog boravka u Beču kad su ga neki neprijatelji njegovi optužili kod Ruskog dvora. Čim dobijem tačnije vesti o pravom stanju i prostranosti pomenutog političkog razdora, moći ću izraziti svoje mišljenje ali uvek verno već navedenom osnovnom načelu, i zatražiti eventualna visoka uputstva. Ali bez obzira na to molim, da dobrostivo ovu vest izvolite staviti do znanja Njegovoj Svetlosti Gospodinu Knezu državnom Kancelaru iz razloga što je ovaj isti Ðorđo molio, da se po ovoj stvari ništa ne postupi, pošto da se u državnoj kancelariji nalazi jedan ruski uhoda. I baš iz te njegove
napomene uviđam, da ga njegova zloba tako zavodi, da on sam sobom nije potpuno saglasan, pošto je baš ovaj Ðorđo, koji sada govori o postojanju jednog ruskog uhode u tajnoj državnoj kancelariji i protivi se da se to donese do znanja NJ. Svetlosti, nazad malo vremena tvrdio, da on isti namerava da se u ovom pogledu obrati NJ. Svetlosti." Sreski načelnik kotorski saopštava Lilienbergu poverene mu u tajnosti izjave Ðorđa Petrovića protivu Njegoša: o uzrocima nezadovoljstva u Crnoj Gori; o optužbi upućenoj Caru Nikoli, i o izviđajima naređenim od ovoga povodom te tužbe: „Br. 972/p. Visoko c. kr. Gubernijalno Pretsedništvo! Poručnik ruski u penziji Ðorđo Petrović, rođak Vladike crnogorskog, zadržao se je nedavno za nekoliko dana u Kotoru, a uoči dana polaska uveče u kasno doba došao je k meni rekavši: da mi ima da poveri tajne od velike važnosti. U početku kolebao se je, da se izjasni, pokazujući uzbuđenost, nestalnost i strah, ali naposletku, savladavši svaki obzir, izjavio se je kako sledi: da je Vladika, njegov prvobratučed, slabo viđen i omražen kod naroda u Crnoj Gori zbog njegove nesmotrene uprave i zbog neprestanih nasilja kojima se služi; da nezadovoljstvo potiče još od vremena prvog njegovog putovanja u Rusiju, doba kad je, omalovažavajući svaki savet, hteo da samovlasno upravlja po svojim ludim nazorima; da je u najnovije vreme mržnja prema njemu porasla radi toga, što je izbacio iz Senata čestita i revnosna lica, od kojih je bio Senat sastavljen, da bi ih zamenio drugim licima od nikakve sposobnosti i nikakva poverenja, sasvim potčinjenim njegovoj volji, i što je porušio stare uredbe, davši nekima, nazvanim kapetanima, da mogu izricati presude, što je nekad bilo zadržano takozvanim knezovima, serdarima i barjaktarima seoskim; da je na taj korak naveden u nameri da uništi upliv pomenutih naslednih časti na narod, da bi ih postepeno preneo na kapetane od njega plaćene i izabrane i po volji otpuštene; da je od nekog vremena obuzet projektom putovanja u Francusku, kako bi izmolio zaštitu, pomoć i pokroviteljstvo one Sile; da je na ovu misao došao posle nekih tajnih konferencija koje je imao u Beču sa jednim od glavnih činovnika francuskog poslanstva u onoj prestonici, od kojega je primio i pomoć u novcu, sa obećanjem da će mu biti plaćeni svi putni troškovi; da je od onog časa hteo ostvariti nameravano putovanje, za koje ne mogavši dobiti putni list od našeg Dvora, da ga je pribavio od Francuskog poslanstva; da je putovanje morao otkazati, primoran energičnim protestom ruskog poslanika; da su otada neprekidni njegovi odnosi i prepiske sa Francuzima nastanjenim u Beču, a poglavito sa nekim činovnicima Poslanstva one Nacije, kao i sa konsulom francuskim u Trstu, sa kojim je također imao neki sporazum; da ga je Ruski dvor, obavešten o tome, i zbog toga mnogo ogorčen, zadržao skoro dva meseca u jednom manastiru blizu Petrograda, zabranivši mu pristup dok se ne dobiju o njemu povoljne informacije od ruskog konzula u Dubrovniku, koji je bio odaslat na Cetinje da stvar izvidi; da car Nikola u početku nije hteo da ga primi u audijenciju, ali primivši ga docnije da ga je skoro ukorio i zbog nesmotrene njegove uprave u Crnoj Gori i zbog najavljene namere putovanja u Francusku, da se baci u naručje neprijatelja reda i javnog mira; da mu je odista podario četrdeset hiljada forinta godišnje isplativih od tromeseca do tromeseca za unutrašnju upravu Crne Gore i još toliko u jedanput za podizanje novih zgrada, ali pod izričitim uslovom: da ih ne sme upotrebiti bez privole i potvrde Senata i naknadnog prikazanja računa; da je Dvor ruski, nezadovoljan budući sa izveštajem vicekonzula, naredio potpukovniku Ozereckovskom, da pođe u Crnu Goru, i pribavi tačnije obavesti koliko u pogledu vladanja Vladičina, toliko i o stanju i potrebama narodnim; da je Vladika upotrebio sve znanje da pridobije za sebe pomenutog potpukovnika, neprestano ukazujući mu pažnju i uslužnosti; odalečenjem od njega sviju onih, preko kojih se mogao obavestiti o
pravom stanju stvari i odvodeći ga samo u ona mesta, za koja je znao da su mu naklonjena; da je pukovnik, predobijen njegovim pažnjama i zaslepljen njegovim veštim postupanjem, smatrao za klevete sve što je čuo na teret njegov, da je otputovao sa Cetinja sa mišljenjem povoljnim o njemu, zbog čega se je moralo očekivati, da će njegovi izveštaji biti još neosnovaniji i lažljiviji od onih vicekonzula; i da su sve misli Vladičine sada uperene na nameravano putovanje u Francusku s namerom, da se oda i potčini onom Narodu, budući nezadovoljan sa pomoću dobivenom od Rusije i prijemom i postupkom onog Dvora sa njime. Poručnik Petrović tvrdi, da Vladika svakog dana očekuje iz Trsta učitelja francuskog jezika, i da će tek onda kad ovaj jezik dobro nauči ostvariti svoju želju, za koju je svrhu ostavio na čuvanje svotu primljenu od prodaje manastira i zemalja u Majinama. Ovo su ukratko poverene mi tajne poručnika Petrovića. U vezi ovog razgovora i u dopunu istoga reče mi da je Rusija mnogo udaljena da bi mogla priteći brzo i sa poznavanjem stvari potrebama Crne Gore; da je bio njen interes i celog stanovništva, da spreči uvlačenje Francuza u Crnu Goru, okolnost koja bi se neminovno ostvarila, da nisu na vreme prekinute bile namere Vladičine; da odnosi susedstva, običaja i interesa tesno ujedinjuju Crnu Goru sa Bokom Kotorskom, i da bi oba naroda bili sretni, kad bi živeli po istim zakonima i pod jednom istom Vladom; da se Crnogorci od mnogo vremena dive redu, pravdi i mudrosti, kojima naša Vlada upravlja s narodima njoj potčinjenim, i mnogo bi bili zadovoljni kad bi učestvovali u istoj sudbini, i da, naposletku, kad bi naša Vlada bila voljna, da mu podari potrebnu pomoć i pokroviteljstvo, on bi bio gotov poraditi, da se sva Crna Gora, ne izuzevši ni jedne tačke, preda i potpuno podloži Austriji, dobivši za to najširi pristanak sviju poglavica, dostojanstvenika i staraca narodnih. Sa mnogom žurbom (paštenjem) zamolio me je poručnik Petrović, da sve ove okolnosti saopštim preuzvišenom c. kr. Pretsedništvu Vlade, zalagajući se sasvim da me ubedi o svojim dobrim namerama, iskrenoj svojoj privrženosti našoj Vladi, punom raspoloženju sviju Crnogoraca i o lakoći kojom bi on priveo dobrom svršetku svoju i njihovu nameru. Uveren o važnosti održavanja sadašnjih naših dobrih odnosa sa Vladikom, da bih priveo po mogućnosti dobrom kraju najvažnije pitanje koje se odnosi na razgraničenje sreza, ograničio sam se s moje strane da primetim poručniku Petroviću, da ovaj predmet prevazilazi moju nadležnost, da meni ne spada da se mešam u toj; da bi bilo bolje, da on isti upravi ponude svoje i crnogorskih poglavica u Beč i u Zadar, gde su jedino mogle biti primljene i ocenjene. On se nije odlučio za ovaj predlog iz straha, kako reče, da se ne bi izložio opasnosti pre nego bi saznao prave namere naše Vlade. Tako je svršio razgovor, koji je trajao oko dva sata, za vreme kojega nisam propustio staranje i pažnju, da zadržim njega i njegove pristaše u najavljenom povoljnom mišljenju o našoj Vladi. Držao sam za shodno da se ne obavezujem obećanjem donošenja do znanja starijoj vlasti poverene mi od njega tajne, da ne bih u nj ulio neosnovanu nadu i da ga ne bih nagnao možda na koji korak, koji je zlokobnim mogao ispasti za nj i za unutrašnji mir naroda. Sada to preuzvišeno c. kr. Pretsedništvo Vlade ima da o tome odluči, kako najbolje nađe za shodno, i da me počasti poštovanim jednim svojim uputstvom radi moga ravnanja. Neugodno bi bilo u ovome času ukazati, da li su sve te stvari iznesene na štetu Vladike potpuno istinite; da li iskrena naklonost prema našoj Vladi navodi poručnika Petrovića na otkrivanje poverene mu tajne; da li je ova naklonost, kao što on tvrdi, zajednička sviju poglavica i svega naroda crnogorskog, i da li su sredstva, na koja računa, takova, da se njima, ako ustreba, može ostvariti njegova zamisao. Tek vremenom moći će se o svemu tome dobiti tačne i sigurne vesti, a ja ću sa svoje strane sve preduzeti, da ih dobijem, pročistivši ih od svega onoga, što bi ih moglo unakaziti i preinačiti. Sigurno je pak, da se poručnik Petrović od nekog vremena pokazuje mnogo nezadovoljnim sa Vladikom; da rado iskorišćuje svaku priliku da bi ga opteretio, i da se je ova zlovolja u njemu tu skoro
povećavala zato što nije dobio čast pretsednika Senata, kao što je želeo, a tako i radi prodaje zemalja u Majinama, koje je - po njegovim rečima - Vladika bio obećao podariti njemu i njegovoj porodici. Srdžba poručnika Petrovića zbog svega toga sasvim lako ga je možda navela, da preteruje nepravde (greške, agravi) Vladičine, i nezadovoljstvo narodno sa njime, i možda mu se pričinio lakim projekat, koji u sebi krije ne male poteškoće. No sve ovo ostaje u granicama gole pretpostavke, i vreme će samo, kao što sam ponizno izvestio, moći pribaviti ona objašnjenja koja sada fale, a koja će se postepeno moći dobiti. Smatrao sam za shodno da potanko ispričam sve pojedinosti razgovora, da ne bi ništa ostalo nepoznato preuzvišenom Pretsedništvu Vlade od onoga, što bi moglo da interesuje mudre njegove poglede." Ovaj je izveštaj Lilienberg sproveo u Beč. No ministar Mitrovski je odgovorio, da izjave Ðorđa Petrovića treba uzeti kao izlive mržnje njegove prema Vladici. Pismo ministrovo glasi: „U sporazumu sa gospodinom dvorskim i državnim kancelarom odgovaram c. k. zemaljskom presidijumu na izveštaj od 23 novembra (1 decembra) t. g. br. 78/r., da u istome privedene spletke Ðorđa Petrovića izgledaju većim delom da su izlivi lične mržnje. Oni su mogli imati osnova u ljubomori sinovca na strica. Njegova kazivanja o raspoloženju Crne Gore protivu mitropolita Petra Petrovića zaslužuju stoga mnogo uvetne vere. No bilo kako mu drago, nije u interesu Austrije, da se bilo na koji način mešamo u unutrašnje razdore one susedne zemlje. Naša uloga može se samo na to ograničiti, da brižljivo posmatramo sve što se onamo događa, a da pak ne upadne u oči, a tako i da sprečimo, da iz događaja u Crnoj Gori ne bi gdegod proizišla opasnost po mir i sigurnost u c. kr. području. Uostalom pozivljem se na presidijalnu odluku od 25 oktobra 1837, br. 1412." Ipak je Mitrovski preporučio Lilienbergu, da se održavaju prijateljske veze sa Ðorđem Petrovićem, da bi se doznale unutrašnje prilike Crne Gore, i da se ne bi navuklo na sebe neprijateljstvo ovog spletkaša. Pismo ministrovo glasi: „Priloge izveštaja od 7 decembra prošle godine br. 84/r. povraćam sa primedbom, da se prema uputstvu od 10 i 19 decembra t. g. br. 1653/p. i 1679/p. stvar ima uputiti sa svakim obzirom; da se s jedne strane - kao dosle - kretanje stranaka u Crnoj Gori ima i dalje posmatrati, i - u slučaju da bi bilo preporučljivo - da se s druge strane (ukoliko može to da bude na nesumljiv način) podržaje poverenje Ðorđa Petrovića, da bi se delom pomoću njegovom postigao bliži pogled u onamošnje unutrašnje prilike, delom također da se ne bi navuklo neprijateljstvo ovog spletkaša." Odnosi između bratučeda svakim su danom postojali sve to nesnošljivijima. Sr. načelnik kotorski izvestio je o tome Lilienberga ovim aktom: „Za vreme mog skorašnjeg putovanja na Cetinje u poslu ispravke granica sreza prema Crnoj Gori nisam izgubio iz vida preporuke date mi štovanim aktom od 2 prošlog novembra br. 78/r., i sa svom revnošću i opreznošću pozabavio sam se, da upoznam pravo stanje stranaka, na koje se sada podelio narod one inostrane Pokrajine, kao i - odnosnu njihovu snagu i njihovu važnost. Usled mojih posmatranja, poznaja od više strana pribavljenih kao i vesti datih mi od općinskog tajnika Berdara i od poznatog uhode, sada sam u stanju da najponiznije izvestim sledeće: Može se kazati da postoje odista dve stranke, na koje je sada podeljena Crna Gora, t. j.: stranka Vladičina i ona njegovog rođaka, ruskog poručnika Ðorđa Petrovića.
Ne zaslužuju velike pažnje druga manja odelenja, pošto nisu raširena, niti imaju upliva prvih, i pošto se manje-više približuju pogledima i ciljevima jednom ili drugom. U stranku Vladičinu mogu se ubrojiti: rodbina, srodnici i pristaše njegove porodice, koji potiču od drugog brata pokojnog Mitropolita, i, ako ne svi a ono bar veći deo onih, koji imaju neku službu sa platom skupa sa njihovim prijateljima i pristašama, t. j.: senatori, kapetani (komandiri) straža, obične straže i straže Senata, nazvane „Perjanici". Stranci prvobratučeda Ðorđa pripadaju: rodbina, prijatelji i pristaše njegove sopstvene porodice, koje potiču od prvog brata pokojnog Mitropolita i svi uopšte oni koji se pokazuju nezadovoljni sa sadašnjim stanjem stvari, t. j.: stari neprijatelji Vladičini, jer se boje osvete zbog optužaba podnesenih protivu njega; knezovi i serdari, jer su novim odredbama ostali lišeni pređašnjeg svog upliva, i oni koji zbog drugih uzroka misle da imaju razloga da se žale na njegovu upravu. Ovoj stranci pripadaju također većim delom poglavice i dostojanstvenici dveju moćnih Nahija: Rečke i Crmničke, a osobito razgranate i bogate porodice: Knežević i Plamenac, od mnogo vremena zavađene sa Vladikom, i sada sa njime u otvorenoj žestokoj raspri. Nije mnogo uplivno u Crnoj Gori mišljenje sveštenika s obzirom na njihovo siromaštvo, njihovu neukost i ograničeni njihov broj, ali u svakom slučaju uzevši nekolicinu njih, svi ostali naginju više na stranu Ðorđevu nego li Vladičinu zbog toga što ne vide u njemu, kako kažu, onaj strogi pustinjački život zbog koga su se divili i toliko poštovali pok. Mitropolita, njegovog strica. Analizirajući sredstva i snage dveju stranaka mora se kazati, da su obe mnogo razgranate i uplivne, i bilo bi mnogo teško odrediti, kojoj bi se od njih dveju u ovome času dalo prvenstvo. Odlučnost i sigurnost, sa kojima Vladika postupa u svima svojim pokretima, dovode na verovanje, da se on nikako ne boji svojih takmaca, ili da ih bar ne drži toliko moćnim koliko su u stvari. On odlučuje apsolutno o svakoj stvari; nerado prima savete drugih; hoće uvek da njegovo mišljenje ima prevagu nad onim svakog drugoga, i više puta se je izrazio, da je on jedini gospodar, a da su mu svi drugi potčinjeni. Zbog ovog baš razloga najpre su nastale ravnodušnosti, a zatim stvorena neprijateljstva između njega i njegovog rođaka Ðorđa, i zbog toga ovaj ne učestvuje nikad u Senatu kad je Vladika prisutan, ili se odmah udalji čim on dođe. Primećuje se pak da je između njih prekinut svaki odnos prijateljstva a tako isto i pristojnosti, pa iako stanuju pod jednim krovom i sede za istom trpezom, ipak nikad se jedan sa drugim ne upuštaju u razgovor; nikad jedan drugom ne ukazuju kakvu uslužnost; nikad jedan ne ulazi u sobu drugoga, i ako se slučajno susretnu, jedan se ili drugi odmah udalji. Ravnodušnost i neprijateljstvo njihovo ide malo po malo šireći se, kao što je i prirodno, između njihovih štićenika i pristaša, i uvek više razdeluje i razdražuje duhove onog svirepog i surovog naroda. Nije lako predvideti u ovom času: kakav će biti ishod i posledice postojećih neprijateljstava. Vladika se koristi prilikama da kinji i tlači one za koje misli da su privrženi Ðorđu, a ovaj mu se pak osvećuje uveličavajući ove njegove mane i greške: da ne nosi odelo prilično svom činu; da je naklonjen jahanju konja i lovu; da slabo posećuje crkvu; da sa drugima postupa prezrivo i apsolutistički, i iznoseći protivu njega i sve drugo, što misli da bi moglo naškoditi njegovom dobrom imenu i ozloglasiti ga kod naroda. Razdraženi kakvi su sada duhovi i uveren svaki od njih u svoj upliv i moć svoju, nema verovatnosti da bi se mogli jedan drugome približiti, i po svoj prilici pre ili posle mora odista da među njima nastane javni razdor, koji će biti znamenje velikih nesreća među onim siromašnim narodom. Ukratko ponovivši stvari tamo-amo rasute u ovom mojem najponiznijem izveštaju, može se zaključiti, da promene u najnovije vreme učinjene od Vladike nisu se nikako svidele narodu; da su one povećale broj njegovih starih neprijatelja; da je stranka nezadovoljnika vođena od Ðorđa mnogo raširena i uplivna; da ove dve stranke ne mogu opstati jedna pored druge a da ne dadu povoda jednom
javnom opštem razdoru; da Vladika nije općenito omražen ni slabo viđen, ali nije općenito ni ljubljen ni štovan i da se u ovome času teško može predvideti, kad će se i kako će se završiti pomenute svađe. Tek vremenom moći će se rešiti ove neizvesnosti, i sa svoje strane neću propustiti da pažljivo pratim one događaje, koje bi vreme zaista neminovno proizvelo." Kako smo iz privedenih dokumenata videli, najveći Njegošev protivnik bio je njegov isti prvobratučed Ðorđo. Ovaj je težio da postane vladarem Crne Gore. Stvarao je za sebe stanku, i u svom uobraženo uvređenom častoljublju nastojao je da bar jedan deo Crne Gore otcepi za sebe. U toj svojoj ambiciji potpisivao se je knjazom, i nastojao je da pobuni Crnogorce protivu Njegoša. Orešković u izveštaju podnesenom Presidijumu Namesništva o sukobu Njegoša sa Ljubotincima veli: „Ubijen je protopop i senator opštine ljubotinske, Vladičin ljubimac (Liebling). To bi bila osveta rođaka kneza Kaluđerovića, kojega je Vladika dao strelati nazad par meseci. Usled toga nastali su nemiri u Crnoj Gori. Vladika je naredio Katunskoj Nahiji, da maršira protivu Ljubotinaca. Ðorđo mi je kazao, da bi sada bila zgoda podići ustanak protivu Vladike, kad bi on samo imao novaca."
VII - LIČNE OSOBINE NJEGOŠEVE
Pukovnik Karaman u svom izveštaju Lilienbergu veli, da mu je ruski potpukovnik Ozereckovski sa entuzijazmom govorio o Njegošu: „Ruski konsul u Dubrovniku" - kazao je Ozereckovski - „veoma je nedovoljno opisao Vladiku, koliko ovaj to zaslužuje. Vladičini su neprijatelji bedni ljudi i nisu pravi Crnogorci. Vladika će postati veliki čovek." - Sreski pak načelnik kotorski, Ivačić izvestio je Lilienberga, da se je Ozereckovski pokazao mnogo naklonjen Vladici, čiju delatnost, energiju i dobre namere nije prestao da hvali, nadodavši, da optužbe protivu njega nisu nego javne klevete izmišljene od lica koja su neprijatelji reda, istine i dobra svoje zemlje. Pukovnik grof Kaboga u svom izveštaju, upućenom Lilienbergu, o prilikama u Crnoj Gori veli: „Crnogorci su svu svoju ljubav i poštovanje koje su imali prema pokojnom Vladici preneli na ovog njegovog sinovca, koji svojim mnogo visokim i lepim muškim stasom već sada imponuje narodu." Kapetan Orešković o ličnim osobinama Njegoševim izrazio se je ovako: „Koliko sam god dosle često neko vreme s njime provodio sve sam se više uveravao, da je on taj čovek koji je kadar da snažno vlada nad ovim razuzdanim narodom, i da ga malo po malo privodi evropskoj kulturi, ukoliko naime to dopušta njegovo samoodržanje. Bistar (lukav), vedar, pronicavan kao najpronicaviji Crnogorac, Vladika s druge strane pokazuje svojstva kakva poseduju samo plemeniti ljudi: nije egoista, darežljiv je, pravedan, dobar i ljubazan prema svakome pa i prema onom Crnogorcu koji mu nije ni najmanje naklonjen. Način kojim je on postupao prema nekim svojim neprijateljima pokazuje njegovu velikodušnost i plemenitost. Imajući u rukama dokaze njihove krivice, naime: njihova vlastoručna pisma, kojima su oni bunili narod protivu njega, povratio bi im pisma, opomenuvši ih samo, da unapred ne rade tako nesmotreno. Tim potcenjivanjem svojih ličnih neprijatelja, čiju sudbinu on imađaše u rukama, uzvisio se je nad običnim ljudima, osobito nad osvetljivim Crnogorcem, i tim stekao u najvećoj meri sveopšte štovanje; dok je on sa druge strane, gde mu se je učinelo potrebno, lako žrtvovao život čovečji, i znao svojom najvećom strogošću imponovati celoj masi stanovništva. Nema spora, on je u mnogim prilikama i kritičnim momentima dokazao veoma mnogo takta i štaviše pokazao se kao otmen političar. Vladika ima veliku težnju za naukom, i neprestano nastoji da dopuni svoje obrazovanje. On govori prilično dobro francuski, uči sad nemački i crtanje." Vladika je jahao konja i išao u lov. Retko je nosio mantiju. Kotorski sr. načelnik saopštio je namesniku dalmatinskom, da su se pravoslavni Dubrovčani obradovali dolasku crnogorskog Vladike u Dubrovnik prilikom njegovog sastanka sa bosanskim Vezirom, ali su mu zamerili što je došao u crnogorskom odelu mesto u vladičanskom. Interesantno će možda biti, naposletku, da znamo: kako je o Njegošu mislio i austrijski konfident u Budvi, koji je kroz više decenija uhodario Crnu Goru. U jednom svom izveštaju, upućenom Presidijumu dalmatinskog namesništva, Berdar ističe: koliko Vladika drži do svoje časti i nacionalnog ponosa. Kad se je vršilo razgraničenje između austrijskih i crnogorskih položaja u Boki Kotorskoj kazao je Vladika popu Joku Plamencu: da bi se dao pre streljati u Polju Cetinjskome, nego li bi dozvolio, da ko od Crmničana ispali pušku na austrijskog vojnika ili činovnika na granici crnogorskoj. A da bi Njegoš zastrašio Crmničane, da ne bi oružanom rukom napali austrijske inženjere, koji su vršili premeranja na
paštrovićkom brdu, naredio je, da se podigne nekoliko vešala na pograničnom pazaru u Viru Crmničke Nahije.
Zabrana svečanog dočeka Njegoša u Dalmaciji na povratku iz Rusije sa posvećenja episkopa - po tajnim spisima tajne arhive Namjesništva Dalmatinskog
Austrija je i u ranijoj svojoj prošlosti imala težnju prodiranja na Istok. Rusija je bila prepreka tom njenom planu. Pošto su Srbija i Crna Gora vjerno stajale uz Rusiju i smatrane kao njene avangarde, Austrija je gledala, da kod svojih podanika pravoslavnih Srba onemogući svaku duhovnu vezu sa tim zemljama. I bokokotorski Srbi gajili su prema jednoplemenskoj i jednokrvnoj braći svojoj u Rusiji, Srbiji i Crnog Gori istinske simpatije. A da ove, pored najboljeg nastojanja, one nijesu mogli prikriti od argusovih očiju austrijskih vlasti, dokazuju mnogobrojni dokumenti Tajne arhive Namjesništva dalmatinskog, od kojih ću samo nekoliko spomenuti u ovome članku. Adobati, administrator Preture u Herceg-Novome, u policijskom izvještaju br. 193/r. r. od 31. VIII1832 veli: „Pravaoslavni svetoviše daju dokaza, da ne vide, kako se kaže, drugoga Boga, nego Rusiju. Nazad nekoliko dana usidrio se je pod Boku na putu iz Trsta za Carigrad i Odesu brod sa ruskom zastavom pod zapovjedništvom nekog Rostovića rodom iz turskih Gvivica, čiji otac od nazad dvadeset godina živi u tom srezu. Otkad je pristao na ono mjesto, nema dana da razni pravoslavni, mada ne uvijek isti, sa takozvanog Bel Vedere zadrže se više minuta u gledanju i obožavanju, da se tako izrazimo, ruske zastave. I još nešto više. Na dan Uspenija Bogorodice po pravoslavnome kalendaru, nalazeći se u Savini, gđe bijaše došlo mnoštvo naroda iz sviju krajeva ovoga sreza, kad je pomenuti brod u određenome času bogosluženja ispalio sedam topovskih hitaca, iz jednoga skupa pravoslavnih, većinom Rišnjana, što sam i ja čuo, ne nalazeći se mnogo daleko, izrečene su tačno ove riječi: „Lumbardava nas pravoslavni barjak." I protureni glas, da turska vojska namjerava upasti u Crnu Goru, da bi privela onaj narod na dužnu poslušnost prema svom zakonitom vladaocu, pruža ne male dokaze, kojima se otkriva, da su svi ovi naklonjeni Rusiji. Svi u jedan glas govore, da je to nemoguće, pošto da je C. Gora pod zaštitom Rusije, i da bez pristanka onog Dvora Turci neće se moći ni usuditi, da išta preduzmu." Sreski poglavar kotorski Martelini u izvještaju, upućenom pod br. 789/r. od Z-UŠ-1832. Presidijumu Namjesništva u Zadru, veli: „Pravoslavni uvijek dosljedni svojim načelima pokazuju svoju zabrinutost za budućnost Crne Gore, kojoj prijeti upad turski", a u izvještaju pod br. 459/r. od 5-U-1833.: - „Pravoslavni i zbog vjerskih veza i zbog upliva bliske Crne Gore pokazuju se više-manje naklonjeni Ruskoj vladi, ma da u javnosti nastoje da ovlaš prikriju tu svoju naklonost. Javne vlasti, o tome obavještene, neprestano bdiju nad njihovim vladanjem, i svaki događaj biće ugušen zakonskim mjerama, i donesen do znanja starijoj vlasti".
Presidijum Namjesništva u Zadru pod 15-UM832 izvještava Ministra policije, grofa Sedlnickog: „... I u Kotoru dolazak ruskog profesora Rajca... proizveo je entuzijazam pravoslavnih, i tako još jednom pokazala se privrženost, koja onamo u ovoj vjerskoj sekti naspram Rusije prevlađuje." I Presidijum aktom pod br. 91 g. r. od 17-U1-1833 naređuje sreskom poglavaru u Kotoru, Ivačiću, da predloži sredstva, kojima bi se pravoslavni u Boci Kotorskoj mogli privesti redu, a njihovo sveštenstvo bolje prilagoditi pogledima vladinim, a aktom br. 112/d. r. od 21-VII-1833. - : „Nemam nego da Vam preporučim trajnu aktivnost i opreznost u nadziranju vladanja pravoslavnih i događaja u susjednim turskim pokrajinama i u Crnoj Gori." O nelojalnosti Srba u Boci Kotorskoj vodilo se je računa i u Beču. Pretsjednik Udružene dvorske kancelarije (Vereinigte Hof Kanzlei), ministar Kaunic, aktom od 14-1H-1833 pozvao je Presidijum Namjesništva dalmatinskog, da izvijesti, da li se odista iz Crne Gore potajno nastoji utjecati na pravoslavne Bokelje, da pristanu uz Rusiju. „Njegovo je Veličanstvo" - piše Kaunic - „iz pouzdanih izvora saznalo, da se iz Crne Gore potajno nastoji kod pravoslavnih stanovnika kotorskoga sreza probuditi naklonost prema Vladi ruskoj. Na osnovu jednog ovim povodom izdatog mi naređenja NJ. Veličanstva, uzimljem slobodu, da Vašu Preuzvišenost zamolim da shodnim, sasvim neprimjetnim putevima izvidite, da li su prednje tvrdnje tačne i osnovane, i da obratite osobitu pooštrenu pažnju na spletke, koje potiču iz Crne Gore, pa da ove na taj način dobivene obavijesti dobrostivo meni do znanja čim prije podnesete... " Presidijum u odgovoru svome aktom br. 100/g. r. od 9-H1-1833 izvijestio je Ministra policije i Min. unutrašnjih dela, grofove Sedlnickog i Mitrovskog, da pravoslavni u Boci Kotorskoj naginju Rusiji samo u vjerskom, a ne i u političkom odnošaju: „Ali, da li bi zbog ovog vjerskog fanatizma u slučaju jednog okršaja između Austrije i Rusije njihova podanička vijernost i privrženost našem prejasnom Vladalačkom domu mogle izdržati kušnju, ja za to, odnosno protivu toga, još očekujem odgovarajuće jasne podatke". * Vlasti su osobito nastojale, da suzbiju upliv mitropolita crnogorskog na pravoslavne, a osobito upliv Vladike Rada. Austrijska policija bodrim očima nadzirala je boravak njegov u manastiru Stanjeviću uz samu austrijsku granicu. Austrija je gledala, da taj manastir sa pripadajućim mu zemljama kupi od Vladike, što joj je naposljetku na prevarni način i uspjelo, a to, da bi tako istisla bliski upliv Vladičin na pravoslavne u Boci Kotorskoj. Svrha ta jasno je izražena u dokumentu od 1-VIII-1836. „... Tim će se Vladici oduzeti svaki povod, da svakog časa silazi na naše područje; da ostane neđeljama i ponekad i mjesecima; da odonud vrši svoju crkvenu i svjetovnu vlast nad Crnom Gorom, da povlači za sobom čitave čete stanovnika one pokrajine, i da širi nad našim podanicima uspavajući upliv
(ipa zorka tCiepga), koji proizlazi iz identičnosti vjere, i koji sva nastojanja javne vlasti nijesu dovoljna da raspršte". A sad da pređemo na samu temu, označenu u napisu ovoga članka. Šef policije u Zadru, Štoka, aktom pod br. 155/R. od 1-U-1833 izvijestio je Presidijum Namjesništva, da je arhimandrit crnogorski u Kotoru odsjeo kod Ilije Lumbardića „On će" - veli Štoka „morem u Trst, pa preko Beča u Petrograd. Jedni misle, da u Petrogradu namjerava apsolvirati bogoslovske nauke, i potom biti posvećen za episkopa, dok drugi govore, da će odmah biti posvećen za episkopa, i vratiti se u Crnu Goru. Posjetio je porodicu knezova Ivanovića u Dobroti." - Isti Štoka aktom br. 250/R. od 9 XI 1833 izvještava Presidijum Namjesništva: „Govori se o skorom povratku iz Rusije arhimandrita Petrovića, koji je posvećen za episkopa, i, kao što pravoslavni govore, natrpan darovima (Mit Geschenken uberh (***ft) od ruske careve porodice". Povodom tih glasova Presidijum Namjesništva u Zadru saopštava Sedlnickom i Mitrovskom akatom pod br. 190/d. r. od 9. XI 1883: „... U Cetinju sve je u napetom očekivanju skorog povratka sa Dvora ruskog bogato obdarenog novog Arhijepiskopa. Da bi se po mogućnosti moglo doznati za njegove zazore i izjave, a zatim, da bi se osujetilo, da on u našim pravoslavnim crkvama drži bogosluženja, ja sam već preko sreskog poglavara u Kotoru, kao i preko okružnog poglavara u Dubrovniku (jer se pretpostavlja da, bi on mogao i onamo doći), i naposljetku putem episkopa Rajačića odredio potrebito." Raspis episkopa dalmatinsko-istrijsko-bokokotorsko-dubrovačkoga Josifa Rajačića, upućeni prema naređenju Namjesnika dalmatinskog, grofa Lilienberga, parosima u Zadru, Dubrovniku i Kotoru, glasio je: Br. 86 Budući obavješteni, da je časni Gospodin Arhimandrit crnogorski Petar Petrović u ruskom prestonom gradu Petrogradu za episkopa crnogorskog nedavno posvećen, i da namjerava da se povrati u svoje mjesto, te pošto postoji mogućnost, da bi on na povratku svom mogao doći u koju varoš ili koje drugo mjesto naše Eparhije, to da vas ne bih ostavio u neizvjesnosti, kako imate postupiti prema ovom inostranom Arhijereju, ne propuštam da vam dadem ovo uputstvo. Arhijereju iz druge vlasti - eparhije - ne ukazuju se obični znakovi počasti, nego jedino na izvjesno naređenje Vlasti. Stoga ni zvonima, ni puškama ne smijete ga pozdraviti, niti mu ma bud koju počast, koja pripada arhijereju, ukazati. Ako bi ušao u crkvu na molitvu, u tuđoj vlasti nemogući blagosiljati, u oltaru, ušavši u nj na mala vrata, ima ostati do svršetka božanske liturgije. Ako bi on izrazio želju, da bi odslužio arhijerejsku liturgiju, to vi na mudar način takvu namjeru gledajte osujetiti. Ako li bi on ipak ostao pri toj svojoj odluci, recite mu učtivo, da to ne može biti bez naročitog odobrenja mjesne vlasti. Odnosno pak društvenog ophođenja, to će Prečasnost vaša, ako vam on učini posjetu, biti dužna, da mu istu uzvratite. Uostalom nadam se, da ćete vi upotrebiti svu mudrost da bi od sebe uklonili svako podozrenje.
u Šibeniku, 8. oktobra 1833. Jos. Rajačić Presidijum Namjesništva aktom 10-HP-1833 obavještava Cara, Sedlnickog i Mitrovskog, da od sreskog poglavara u Kotoru očekuje izvještaj o onamošnjem boravku Vladike Rada na povratku iz Rusije, da bi se moglo ovom prilikom jasnije otkriti mišljenja Pravoslavnih (um sich bei dieser Gelegenheit die Gesinnungen der Griechen deutlicher offenbaren durften). proto Ljubo Vlačić
ISTINA O BOLESTI I SMRTI P. P. NJEGOŠA
Mnogo je spletki, ogovaranja, tajnovitosti bilo i oko Njegoševe smrti. Umro je tako mlad, pri kraju svojih tridesetih a delovao je visok i jak - zdravo i nedodirljivo... Turci i neprijatelji, uvek u želji da vladiku opanjkaju, da mu naude i mrtvom plasirali su priču da je umro od sifilisa zaražen u nekom od bordela... Međutim kako to gospodin Stanojević objašnjava turberkuloza, kao bolest umetnika nije zaobišla ni Njegoša i razdirala je malo-pomalo njegov organizam. O Njegovom umiranju pisali su mnogi, a njegovom Testamentu, dubini i literarnoj lepoti pisali su i Ivo Andrić i Isidora Sekulić: „Hvala ti, Gospodi jer si me na brijegu jedoga Tvojega svijeta udostojio izvesti i zrakah jedoga Tvojega divnoga sunca blagovolio napojiti. Hvala Ti, Gospodi, jer si me na zemlji nad milionima i dušom i tijelom ukrasio. Koliko me od moga đetinjstva tvoje nepostižimo veličestvo topilo u gimne božestvene radosti, udivljenija i veljeljepote Tvoje, toliko sam bijednu sudbinu ljudsku sa užasom rasmatrao i oplakivao. Tvoje slobo je sve iz ništa sotvorilo, Tvome je zakonu sve pokorno, čovjek je smrtan i mora umrijeti. Ja sam nadeždom stupam k Tvojemu svetilištu božestvenome, kojega sam svijetlu sjenku nazrio jošte s brijega kojega su moji smrtni koraci mjerili. Ja na Tvoj poziv smireno idem ili pod Tvojim lonom vječni san da boravim ili u horove besmrtne da te vječno slavim..." * I ovaj početak testamenta je još jedan dokaz Njegoševe više inicijacije, tu su one iste reference iz Luče, ona gnoza dostupna visokom adeptu koji u tom trenutku poima veličinu Kosmosa i povezanost istog sa Gospodom. Pred smrću, u formalnom dokumentu, iza lepote njegovog jezika postoji i lično priznanje o posebnosti ali i skromnost i patnja. Ovih nekoliko redova testament su adepta, posvećenika koji zna više nego što znaju oni kojima ga ostavlja i koji ga i danas vole. Tu se Njegoš izjednačava sa Teslom, još jednim adeptom, koji je božijom promišlju isto bio deo našeg naroda. Postoji nešto paradoksalno sinhrono i hristoliko u činjenici da sam Njegoš eksplicira da ta odabranost i posvećenost nije sprečila da u svim nivoima bola i patnje deli ljudsku sudbinu. On je genije, božiji miljenik, jezgro lepote i mudrosti, ali i truležni čovek od krvi i mesa zaustavljen u vremenu punog bola i patnje i njegovog naroda i civilizacije koju je uspeo da upije... Posle testamenta živeće još skoro godinu dana. O njegovim teškim bolovima znamo iz lekarskog izveštaja preko austrijske policije koja ga ni u tim trenucima nije ispuštala iz vida. Okolina i bližnji su prikrivali pravo stanje njegovog tela i duha, ali je načelnik Rašetar preko lekara Marinkovića uspeo da sazna sledeće pa je tako i zapisao: „Iz riječi ovog ljekara uvjeren sam da je stanje zdravlja Vladičina očajno. Ima nekoliko dana, da ga muče stalna velika vatra i jaka dizenterija, disanje mu je mučno i teško, a pati i od kašlja, a to primorava bolesnika da mora sjeđeti, nema apetita ni pokoja ni danju ni noću. Otok se javlja po rukama i bolesnik osjeća veliku malaksalost u čitavom tijelu. Prema naređeju ljekara, bolesniku je
vađena krv i poslije toga bilo mu je lakše, te je mogao jedno pola sata da zaspe. Ljekar, me jednom riječju, uvjerava da nije nikada Vladika bio u tako očajnom stanju i izjavljuje, da bi bolesnik mogao još za kratko vrijeme produžiti život, ali za kratko vrijeme i umrijeti." Priča se da je baš u tim trenucima najvećeg bola Njegoš bio naumio putovati. To je toliko tipično za samrtnike u želji da nadiđu telo koje mlado posustaje i duh nenasićen stvarnosti koga proganjaju sokovi života koji još plamte... Teški dani potpune podeljenosti i ođeka zemaljskog i božanskog. Kao što to i uvek biva retko je ko od savremenika odmah shvatio veličinu i vanvremenosti Njegoševe. On sam u bilješkama piše kako je knjige izdavao i kako su u početku malo pažnje izazivale. Ta sudbina da one ispred vremena više pamtimo po lepoti ili položaju nego po dubini dela... Delo progovori tek kroz vekove kad je kasno za telo a kad je duh daleko. I nikad da se naučimo da osluškujemo zov onih koji dolaze iz budućnosti nego uvek iznova nemi za proroke i genije, a bolesni u obožavanju u smrti. Kao ni život ni smrt Njegoševa nije bila laka. Ni kosti mu nisu puštali na miru. Knjaz Danilo je riješio da u vlažnu jesen 1855. prenese Njegoševe kosti na Lovćen i time ostvari stričev amanet. Otvorili su grobnicu i on je želio da vidi šta je ostalo od Vladike, intrigiran dal se posvetio. Zgoržen, posle se kajao zbog tog čina. - Ničeg do truline oko kostiju. Glibina - kako bi reko Njegoš i Crnogorci. Ðilas beleži da je jedna šaka Vladičina bila sačuvana i da je otac Tomo navalio da je ljubi, tepajući sinu i topeći je suzama. Njegoševe stvari su propadale i trulile nepovratno, baš kao i telo. To je bilo zbog ratova, nebrige, bede, promene vlasti. Nestajale su njegove lične stvari i one koje je donosio sa putovanja. Odeća, oružje, pera, knjige, slike, fotelje... Bilijar njegov bio je dospeo u podgoričku kafanu, a posle u hotel na Durmitoru gde je izgoreo kad su partizani 42. spalili Žabljak... Ni one same ogoljene kosti nisu puštane na miru. Nevreme i gromovi su uništili kapelicu pa je knjaz Nikola oko 1879. rešio da je popravi i osigura gromobranima. Austrijanci revoltirani simbolikom i mitom Njegoševim tražili su da se kosti prenesu na Cetinje 1916... U tom iskopavanju mnoge su koske pogubljene... Priča se da je jedan austrijski vojnik Srbin pronašao tri koščice koje je sačuvao i posle vratio. Jedna mlada žena u svom hodočašću pronašla je 1925. još jednu Vladičinu kost iz ruke i dostavila je vladici Dožiću... Oko Njegoševe kapele stare i nove uvek su postojale dve linije pristalica i osporivača. U možda svojim najlepšim redovima Isidora Sekulić je napisala: „Rušili su Njegoša polako ne samo brige, napori, moranja, bolest, pustinja, nego i monaštvo, samoća, samoća po moranju, po zavetu i zakletvi, venčanje sa hladnom crkvom. Njegoš je bio sav vatra, ali u srcu njegovu je imala dalje da tinja ona žuta voštanica koju je držao u ruci dok su ga postrizali i svetsko ime mu sahranjivali. Narod mu je doduše vratio lepo njegovo svetsko ime, oteo to ime od kanona i postriženja, i tako imamo u istoriji, našoj kaluđera koji se zove dečačkim i mladićkim svojim imenom. Ali voštanica usred plamenoga srca ostade. Sam, sam, sam, do smrti i kroz smrt. A kako su Crnogorci navikli smrt da od čoveka i junaka mnogo traži, umro )e Vladika još i na nogama, legao toliko koliko legne na bojnom polju pali borac. Nikoga nije smeo, ni mogao Vladika Rade voleti sa strašću, sa miloštom. Da je ženu smeo voleti, da je dete mogao imati, da maloga Pavla nije sahranio, umeo bi o voleti i sa strašću i sa miloštom: ostavio je o tome dve pesme, visoku i snažnu liriku, dokumenta krvlju i suzama pisana. Da li je neko ostao da njega voli sa strašću i miloštom? Zna li iko odgovor na to pitanje...?"
Ovaj Isidorin tekst, je krešendo jednog velikog apofatičkog izliva ljubavi. Jedne pronađenosti u nemogućem. Zato su Isidoru ismevali kao „posmrtnu Njegoševu ljubavnicu". Ne obazirući se na tu jedinu, preostalu strast koju joj književna čaršija nije mogla oduzeti, priča se da je držala ogroman Njegošev portret vi za vi svog stola i na taj način danonoćno bila u dijalogu sa Vladikom. Mera te strasti, bola i ljubavi se najbolje vidi u njenoj „Fantaziji o tihom jednom vladičinom razmišljanju", što je završna reč prvog toma i propedeutika u drugi... Onaj koji će zbog Ðilasa spaliti... Njene, Aničine i Ksenijine analize ezoterijskih, gnoseoloških i spiritualnih Vladičinih inicijacija i odmaka od zvanične crkvene dogmatike, paradoksalno su mogle nastati u doba represivnog komunističkog ateizma. Danas opet ovi tekstovi nekim novim „pravovernicima" mogu da zvuče blasfemično, ali to samo onima koji ne shvataju da je pravoslavlje svo u mistici i da je između vrćenja pogače i tajne evharistije celi jedan kosmos... Danas se opet možda može drugačije govoriti o Njegoševoj dubokoj religioznosti o njenim pravcima i nivoima, o sinkretizmu i paradoksu života koji oseća zatočen u crnogorskim brdima devetnaestog veka.
DR. VLAD. STANOJEVIĆ
Njegoševa bolest i njegovo nadahnuće „La psyhiologie et l‘ hygiene d’ un ecrivain sont devenues de chapitres indispesables dans l’analyse qu’on fais de son talent".
S
„ redinom Devetnajestog Veka, Vukova borba za nov pravopis i nov pravac u srpsko-hrvatskoj književnosti bila je dospela na mrtvu tačku. Rezonska, naučno filološka škola njena sredstva su bila već iscrpljena. Vuk je osećao, da je stvar došla u kritičnu i odlučnu fazu, te je iščekivao pomoć sa strane, od drugih, i po neku novu i neobičnu pomoć, na nekakav nov način, sa nekakvim novim, dotle neoprobanim sredstvima. Javljaju se Njegoš i Branko. Oni ne dolaze kao objavljeni Vukovi pomoćnici i saveznici, oni ne stupaju u javni život čak ni kao učene filološke glave, već neznano jedan za drugog i obojica samouko i samoniklo daju svoje pesničke tvorevine. Njihovo pesničko nadahnuće je snažno. Ono je snažno toliko, da se oni obojica ubrzo uzvijaju pod sama nebesa, daleko iznad sviju, koji su dotad pevali. Oni ođedanput kao bengalska vatra osvetljuju ceo dotle zamračen horizonat, gore jako, kao sveća zapaljena s dva kraja, i brzo sagorevaju, obojica na jedan isti način. Njegoš umire posle 39 godina života, Branko posle 29, i jedan i drugi od tuberkuloze pluća. Ali, i pregorevši ovako brzo, oni svršavaju jedan veliki narodni posao, koji pre njih nisu mogli ni čitavi vekovi, ni mnoga pokolenja. Oni daju Vuku konačnu pobedu i otvaraju jednu novu epohu u životu celog srpsko-hrvatskog naroda. Kojim su to oruđem stvarali i stvorili svoja večna dela ova dva rano umrla pesnika? Ko je bio Njegoš? Tuberkuloza je najrasprostranjenija bolest, i sa tim faktom se ljudski rod odavno pomirio. Dr. Holos, rezimišući jednu opštepoznatu činjenicu o tuberkulozi, piše ovo: Kada se prouče protokoli sekcija na leševima odraslih ljudi, vidi se, da 80 do 90 od 100 imaju tuberkulozu, dok statistika umiranja od tuberkuloze kazuje, da od 100 umire ne više od 16 ljudi. Tuberkulozna infekcija, dakle, postoji gotovo kod sviju ljudi. Plućna tuberkuloza se razvija kod manjeg broja ljudi, dok kod većine zaraženih tuberkulozno gnezdo je neznatno i često se zaleči samo sobom još i ovaj značajan fakat: „Ova tuberkulozna gnezda truju neprekidno organizam otrovima, toksinima, koje izlučuju bez prestanka. Preko živčanog i simpatičkog sistema, ti toksini izazivaju jednu hroničnu bolest, koja se ispoljuje u vidu najraznovrsnijih simptoma. Ova tuberkulozna intoksikacija može postojati dugi niz godina i završiti se potpunim zakrečenjem tuberkuloznog gnezda. Ona može trajati za vreme celog bolesnikovog života ili preći u plućnu tuberkulozu, te onda biti samo prva faza bolesti. Ona se može, najzad, ispoljavati u vidu simptoma, koje lekari često mogu tumačiti kao znake anemije, nervoze, histerije ili koje druge bolesti." Trujući godinama, često i celog života organizam, tuberkulozna intoksinacija u razvijanju i formovanju telesnog sklopa ima uvek i bez izuzetka fatalno presudan uticaj. Ona, kao neki skriven i
nevidljiv vajar, svojim sigurnim dletom vaja i, naposletku, izvaja sve tuberkulozne ljude na jedan isti način, i po jednom istom kalupu. Taj je kalup odavno poznat lekarima, te je tipičan kroj tuberkuloznog organizma odavno dobio i svoj poznati naziv „Labitus phtisicus", „tuberkuloznog izgleda". Jedan poznati stari francuski lekar Dr. Jacound, je ovako ocrtao ljude sa tuberkuloznim habitusom: „Oni imaju visok stas, grudni koš i vrat duguljaste i slabe. Mišići su slabo razvijeni, zato su jako izvučene i razvijene kosa i veđe, a tako isto i zubi, koji se često odlikuju lepotom. Oči su žive, sjajne i cakle se. Koža je fina i prozirna i po njoj se vidi jako razvijena mreža azurno plavih vena, krajevi prstiju su često deformisani. Oni su nekad pljosnati, a nekad na krajevima okrugli". - Kod tuberkuloznih je izrađen na osobit, specifičan način, ne samo opšti kroj i izgled tela već i zasebno svaki organ u njemu. Skrojen fizički, telesno, na osobit način, tuberkulozan je, isto tako, razume se, skrojen na osobit način, i psihički. Telesni tuberkulozni habitus, biohemiski i fiziološki povlači za sobom i psihički. Zbog ovoga se, po našem mišljenju pored telesnog mora govoriti i o psihičkom habitusu tuberkuloznih. Problem tuberkuloze je veći nego što se obično uzima. On nije samo problem lični i porodični, niti problem samo medicine. Zbog svoje neobične raširenosti, on je problem socijalni prvoga reda, pa i problem celokupne čovečanske kulture. Ovaj poslednji značaj je, na žalost, i slabo shvaćen i još slabije naučno podvučen. Ovo dolazi, u prvom redu, stoga što je psihički život i psihički svet tuberkuloznih problem, koji je nauka gotovo potpuno zanemarila. Lekari ga zanemaruju, jer ga vide u sferi interesovanja psihologa, a ovi ga opet, ispuštaju, jer smatraju, da je u domenu patologije. Ostavljen ovako i od lekara i od psihologa, problem psihike tuberkuloznih je danas gotovo van nauke, te se o njemu pozitivno-naučno vrlo malo zna. Francuski lekari su, relativno, najviše obratili pažnje i najviše studovali ovo pitanje. Dr. LaignelLavastin, reziniše svoje mišljenje o tome ovim rečima: „Duševno stanje tuberkuloznih nije ništa drugo, do pojačavanje, akcentovanje, njihovog zdravog duševnog stanja. Zbog toga, lenjivci postaju još apatičniji, a vredni i energični još preduzimljiviji. Oni, koji imaju težak karakter, postaju još gori. Bolest, dakle, čini, te se ispoljuju još jače karakterne crte zdravog duhovnog života". D. G. Kus, studujući ovo isto pitanje i citujući ovog autora, piše: „Mi se apsolutno slažemo s time, jer smo primetili, da tuberkuloza može jako pojačati moralne tendencije obolelog kako u dobrom, tako i u rđavom smislu. Ona izaziva u jakoj meri afektivna osećanja i ponekad služi kao podstrek za dobra dela od izvanredne snage. Ponekad, ona, naprotiv, pojačava nedostatke psihičke i moralne nesavršenosti. Ona čini, te se pojavljuju rđave osobine, kao na pr. tvrdičluk. Ona čini, te se egoizam i slabost mogu razviti do neverovatnog stupnja. Kod ponekih ljudi, rđave prirode, celo ono blato sa dna njihove duše isplivava na površinu i bolesnik, koji postaje nesnosan za sebe, a strašno nezgodan za druge, još više pogoršava svoje stanje nedostatkom moralne ravnoteže". Rezimišući naučna i empirička fakta, mogli bismo reći o duševnom stanju tuberkuloznih ovo. Tuberkulozna intoksikacija, trujući nervno tkivo, nadražuje ga, i time iz osnova preinačuje duševno stanje, pojačavajući do krajnih granica sve urođene osobine: uma, volje i osećanja sviju vrsta, osećanja estetičkih, moralnih i seksualnih. Zbog ovoga se tuberkulozni izdvajaju i poznaju još iz ranog detinjstva. Još u prvim godinama svog života, oni su po svojim preranim i izvanrednim umnim sposobnostima „vrlo bistra i pametna deca", (Wunderkinder), koja najčešće umiru rano, obično od zapalenja mozga, od meningita. Ako prožive do prve ili srednje mladosti, ona se i tu ističu svojom intelektualnom superiornošću među drugovima u školi, svojom izvanrednom voljom i energijom, preteranom osetljivošću i ambicioznošću, koje obično vuku za sobom i svoje negativne atribute: razdražljivost, pakost, zavist, tvrdičluk, osvetoljubivost, a, isto tako, i preteranu seksualnost. Tuberkulozni se, zbog svega ovog, mogu uporediti sa svećom, koja gori s oba kraja. Ona jače svetli, ali brzo pregori. Njegoš je imao latentnu tuberkulozu, još od rođenja, koja je svojom laganom intoksikacijom izgradila na njemu tipičan telesni Labitus phtisicus. To potvrđuje, najkompetentnije, njegov lični sekretar, Medaković, koji u svojim memoarima, između ostalog, kaže i ovo: „Ovai vladika beše visok i
krupnie kosti; ali obično visoki ljudi malo su sagnuti, a takav beše i vladika, pa i imaše naklonost na suvu bolest". Slične karakteristike daju i svi stranci, koji su videli Njegoša. Admiral Pedžet piše, da je „Vladika najlepši primerak čoveka, kakvog smo ikad videli. Njegovo je telo izgledalo vanredno snažno i lepo srazmerno, izuzevši ruku, koja je bila suviše mala za zakone pravilne simetrije". Bijazoleti i Vilhelm Ebel takođe podvlače, da je im Vladika „čovjek visok", „lijepog stasa, „impozantan, blagodareći visokom stasu" itd. Aktivne, vidljive pojave tuberkuloze su kod Njegoša izbile, iznenada i, relativno, rano. Vojvoda Novica Cerović priča, da je Vladika jednom igrao bilijara i odjednom se zakašljao, kojom je prilikom izbacio iz pluća veću količinu krvi. Posle ovoga se bolest, a pored najboljeg lečenja u Italiji, Trstu i Beču, razvijala crescendo. Njegošev organizam, koji je, spolja, činio na lajike-savremenike utisak „visokog", „lepog" i „snažnog" čoveka, bio je, ustvari, iznutra jako načet. Njegoš je umro ubrzo, kad je bio u punoj snazi, u sredini života. O duševnom stanju, o duševnom liku Njegoševom, njegovi savremenici nisu zabeležili ništa upotpunjeno, već sve same fragmente, razbacane ovde onde, bez međusobne celinske veze. Unutarnja, intimna slika i prilika Njegoševa, karakteristika njegovog duha, zbog toga, mora se rekonstruisati danas, iz tih fragmenata, koji su savremenicima izgledali tako beznačajni. Njegošev duh, pravi Njegoš, je bio većim delom van istoriskog Njegoša. Intiman Njegoš je bio celog života u nepomirljivoj borbi sa samim sobom. On je Crnogorac, srastao istoriski sa Crnom Gorom, ali je Medakoviću i mnogim drugim govorio: „Vala mi se sve dojadilo i najradije bi, da mi je kud poć na česov ostrov, đe nigđe nikog nema, pa da tamo mirno živim". On je vladika, ali Medaković piše o tome ovo: „Vladika priznavaše da ne razumije arhijerejsku dužnost, pa mu se činjaše i krivo i dosadno, zašto da je taj čin na njemu, kad on nije za to. On se nigda ne oblačaše u crne mantije, već nosaše neprestano crnogorsko ođelo, samo što nosaše bradu, a i tu podkidaše, i beše mu dosadna, pa bi govorio: ,,Da' bi sve što imam, samo da mi je obrivati ovu bradu". Njegoš je vladar ali Medaković kaže o tome ovo: „On beše udubljen u svoju poeziju i rado čitaše sve one pesme, koje imahu uzvišenog poetičnog poleta. Za zemaljske poslove, niti za njegove crnogorske, a i za samu crkvu, nije ovo bilo probitačno". Nekoliko strana dalje, Medaković dodaje i ovo: „Vladici je bilo dosadno živiti u manastiru - njemu je bilo milije da živi među svijetom. On je odveć mlad primio taj duhovni čin na sebe, za koji on nigda nije mario, što je mnogo škodilo i njemu i njegovijem Crnogorcima. U Pskovu (u Rusiji) se vladika oblačio u građansko odjelo, jašio svaki dan konja i šeta' se sa ćerima ondašnjeg gubernatora". Ruski konzul u Kotoru, Gagić, dostavlja svojoj vladi u Petrograd i ovo: „O moralu i ponašanju Vladičinom i Crnogorci i Austrijanci ne govore dobro. Govori se, da se Vladika nimalo ne stara, da blagočestijem i pravičnošću zadobije poverenje svoje duhovne pastve, već, naprotiv, svojim sablažnjivim ponašanjem navlači na sebe oporočavanje i mržnju. On provodi celo svoje vreme u lovu i poeziji. Čitave mesece provodi on na austriskoj teritoriji, u manastiru Majni, i po cele noći provodi s austriskim oficirima, kartajući se i..." Vrčević dodaje celoj ovoj karakteristici još i ovaj, psihološki, značajan detalj: „Po smrti Vladičinoj zastalo je mnoštvo svakojake književne radnje, pjesama i proze, u rukopisu. Među ovim bilo je pravo satiričnih, humorističnih, pa i ljubavnih". Neprekidna i nepomirljiva unutarnja, duševna borba i stalna akutna unutarnja kriza se ispoljavala kod Njegoša i na glasu, i na manirima i fiziognomički. To primećuju i beleže, iako nesvesno, svi savremenici. Bijazoleti piše o dvadesetosmogodišnjem Vladici, da je, „mnogo zamišljen, malo zbori". Vilhelm Ebel, govoreći istovremeno s ovim talijanskim autorom, kaže, da je Vladičin „pogled ozbiljan i blag". Pet godina docnije, Rus A. N. Popov, posmatrajući Vladiku na palubi lađe, među svetom, piše o njemu, da on „sjedijaše zamišljen". Istih godina, admiral Pedžet piše o Vladici ovako : „Njegovo lice je bilo puno, sa vrlo ljubaznim i prijatnim izrazom. Očni kapci bili su spušteni i izgledalo je, da ih diže s teškoćom". Ljuba Nenadović, šetajući po Italiji u pratnji Vladičinoj, zabeležio je ovde onde mnoge njegove duševne pojave i pokrete, iako ih nije nijednu razumeo. On ima ovakve rečenice: „Vladika
često po nekoliko sati sedi u svojoj naslonjači i ćuti". - „Do Vladike se nije moglo doći, jednako su ga okružavale najlepše dame i molile da im priča o Crnoj Gori. Vladika je bio dobre volje, govorio je neprestano. Ja, koji ga svaki dan slušam, divio sam se tada njegovom govoru, njegovim pričama i jezgrovitim dosetkama. On je često pri tome pričanju dolazio u pojetsko oduševljenje". - „On se ne može u govoru nigda dotaći srpskog naroda i oslobođenja, a da ne dođe u ushićenje, a često i u neku ljutnju". - „Iz Neapolja pošli smo na kolima rano. Vladika je bio toga dana neobično veseo i dobre volje". - „Vladika je juče (jednog dana u aprilu 1851, u Neapolju) vazdan brižan i zlovoljan bio". Uzrok je bio neprijatne vesti u pismu. Nenadović opisuje celu scenu, pa kaže: „Nigda ga dotle nisam video u jarosti. Reči su mu letele kao zrna iz puške. Iz njegovih očiju uklonio se beše onaj blagi, zamišljeni pogled. Tiha, laka rumen prelazila je preko obraza, i prikupljala se na jagodicama, pa je opet za čas iščezla, i ostavljala posle sebe još veće bledilo, nego što je pre bilo. Nije drukče, nego kad utreš kaplju crvenoga vina sa najfinijeg belog kararskog mermera". Etičku stranu Njegoševog duha su savremenici zabeležili takođe fragmentarno. Rešetar piše ovo: „Ali, ne bi bila potpuna slika, kad bismo samo spominjali lijepe strane u njegovu karakteru - imao je, dabome, i Vladika svoje mane. Najviše se iznosilo protivu njega, da je osvetoljubiv i srebroljubiv". Malo dalje on dodaje: „I ljudi, što su mu bili vrlo blizu, i narodno predanje tvrdi, da je jednom na vjeru pozvao nekoliko hercegovačkih muslimana i dao ih na putu ubiti, da im se osveti..." Medaković navodi slučaj prodaje Austriji crnogorskih manastira, koji je jako karakterističan: „Vladika je učinio sa diobom granice veliku uslugu ćesariji. Za dva manastira nije imao vladika nikakvu nuždu, niti državnu korist, da ih proda. On ih prodade za ništavnu svotu. Da su mu dali i jedan milijun talijera, pa opet ne bi bilo mnogo spram onog prava, kojeg je vladika izgubio, a ćesarija dobila. Za ovu prodaju još onda je bilo nezadovoljstva u Crnoj Gori". Zbog ove prodaje, i zbog toga, što je Vladika gonio neke ljude bez ikakve njihove krivice, jedino da im se osveti - kako piše Medaković, - Vladika je ustao i protiv svog rođenog bratučeda Ðorđa, koji sve to nije odobravao. „Vladika u svojoj naglosti - piše Medaković - napiše pismo Ðorđiju, u kojem mu kaže, da se on poradi spokojstva u zemlji ukloni iz Crne Gore. Dok je vladika svoje pismo napisa', već je bio naredio popa Nikolu, kapetana perjaničkog, da "đorđiju silom izaždenu iz Crne Gore". Godine 1837., ruski konzul u Kotoru, Gagić, dobija naređenje od svoje vlade, da ode lično na Cetinje i u osustvu Vladike, izvidi uzroke nezadovoljstva u narodu protivu Vladike. Nezadovoljstvo je bilo veliko. U opširnom svom izveštaju, Gagić, između ostalog, ima i ove rečenice: „Na Vladiku i na sve Petroviće narod se žali i okrivljuje ih, da su nepravični." - „Odnosno ponašanja Vladičinog i poverenja prema njemu, niko ni reč nije izustio." - „Vladika gleda samo da nam uzme što više para, a na naše savete se smeje." - Rešetar, na mestu, gde kaže, da je Vladika srebroljubiv, dodaje, da je „po svojoj smrti ostavio preko po miliona franaka ušteđenog novca". Znatan deo toga novca Vladika je zaveštao svojoj porodici, te i to nije bilo pravo sirotom narodu. Vuk Popović Rišnjanin piše: „Testamenat je bio po volji svakome, samo jedna odluka vladičina: za dobit na 100.000 f. što su u Beču, ima se davati ocu, materi i dvjema udatim sestrama, dok su živi, ne bi mnogijema milo, govoreći: „Ovo nije njegovo, no naše". Najintimniji poznavalac Vladike, Medaković, daje još i ovaj karakterističan detalj: „Vladika, sedeći u svojoj sobi na obali morskoj, u Perastu, 1846, po svojem običaju, ili čitaše ili pisaše što. A kako je u drugoj kući bila jedna devojka, koja gledaše na njega ili iz ljubopitstva ili što se zagledala u vladiku, pa često bacaše svoj pogled na vladiku, a ovaj ne preziraše ove umiljate poglede. U takvijema prijatnijema časovima napiše vladika, taj pesnik, pesmu ljubavi. Ovu pesmu nosaše vladika jednako za kolanom, pa kad se povrati na Cetinje, jednog dana izvadi je iza kolana, pa ađutantu. Ta se pesma odlikovaše od svije njegovije pjesama. Ona predstavljaše živu silu ljubavi, u njoj su se okupile sve miline i dražesti i ta bi se pjesma morala nazvati krunom njegovije pjesama. Iskaše mu je ađutant, da mu je dade, a on se nasmija umiljato, pa će reći: „A kako da ti dam? Zar da pečataš u novinama? A kako bi to izgledalo; vladika pa piše pjesmu o ljubavi?"
Njegošev duh, pravi Njegoš, je bio većim dedom van istoriskog Njegoša i, šta više, sav u borbi protivu njega." * Savremenici su Vladici zamerali svašta. Tvrdičluk, nesposobnost da dobije nove i očuva stare teritorije, nedoslednost političku i hrišćansku čak sklonost lepim ženama i prefinjenim vinima i šampanju. Danas je to sve zaboravljeno. Vreme je učinilo da se lik Vladičin očisti od senki koje su na njega bacane. Vraćanje na sve te kontroverze najumnijeg i najlepšeg Crnogorca zapravo je povratak u veličinu jer ništa ne otkrije lepotu jedne duše kao na pravdi božijoj izrečena kleveta ili laž. I ništa ne osvetli višeznačnost duha i dubinu njegovu ko istina, kristalnija od svake lepo formirane slike za potomstvo. Simplifikovati život i delo Njegoševo isto je tako blasfemično i kontraproduktivno kao što je bilo dugogodišnje osporavanje njegovog literarog značaja. Njegoš je vladika, prorok, pesnik, genije i džentlmen. Ovo poslednje je ono što se često previđa pred tolikim važnijim a meni se čini da tek to u celosti upotpunjuje njegov puni portre... Slojevitost i kompleksnost njegove ličnosti, koja je još uvek tajna i nesaglediva - premisteriozna je i neobjašnjiva i za ovaj vijek i za ove ljude... Oni koji ga vole, iz te proste ljubavi često žele da preoblikuju njegovu nedosezljivu ličnost. Kao što su se menjale etičke i estetske propozicije, tako su se menjali i pogledi na dušu, telo, duh i stvarnost. Na herojstvo i lepotu, na moral i talenat. U toj želji Njegoševi analitičari često su shodno modi vremena previđali neki njegov aspekt... U toj pomodnosti intelekta i lepote često se neki aspekt genija zapostavljao a drugi otkrivao, a treći prećutkivao... Ono što ne razumemo ne smemo ni zaobilaziti ni suditi ni procenjivati, ono što razumemo u visini i lepoti naše je da objavimo. Toliko o vladici, pesniku i džentlmenu.
APENDIX 1
Paris i Helena ili
Noć skuplja vijeka La douceur de l’haleine de cette deesse surpassit Tous les parfoumes de l’Arabie heureuse Isis Plava luna, vedrim zrakom u prelesti divno teče Ispod polja' zvđezdanije' u proljećnju tihu veče, Siplje zrake magičeske, čuvstva tajna neka budi, Te smrtnika žedni pogled u dražesti slatkoj bludi. Nad njom zvđezde rojevima brilijantna kola vode, Pod njom kašlje rojevima zažižu se roene vode; Na grm slavuj usamljeni armoničku pjesnu poje, Mušice se ognjevite ka' komete male roje. Ja zamišljen pred šatorom na šareni ćilim sjedim I s pogledom nimatelnim svu divotu ovu gledim. Čuvstva su mi sad trejazna, a misli se razletile; Krasota mi ova boža razvijala umne sile. Nego opet k sebe dođi, u ništavo ljudsko stanje, Al' lišeno svoga trona božestvo sam neko manje; Pred čuvstvijem nekim slatkim hod Dijanin veličavi Dušu mi je napojio - sve njen v'jenac gledam plavi. O nasljedstvo idejalno, ti nam gojiš besmrtije, Te sa nebom duša ljudska ima svoje snošenije! Sluh i duša u nadeždi pliva[ju]ći tanko paze Na livadi dviženija, do njih hitro svi dolaze! Razprsne li iupulj cvđetni ali kane rosa s struka, Sve to ostrom sluhu grmi, kod mene je strašna huka; Zatrepte li tice krila u busenju guste trave, Strecanja me rajska tresu, a vitlenja muče glave. Trenuć mi je svaki sahat, moje vreme sad ne ide; Sile su mi na opazu, oči bježe svud da vide! Dok evo ti divne vile lakim krokom đe mi leti Zavidte mi, svi besmrtni, na trenutak ovaj sveti.
Hod je vilin mnogo dični no Avrorin kada šeće, Od srebrnog svoga praga nad proljećem kad se kreće. Zrak je vile mladolike tako krasan ka' Atine (Palade), Ogledalo i mazanje preziru joj čerte fine. Ustav', luno, b'ješa kola, produži mi čase mile Kad su sunce nad Inopom ustaviti mogle vile. Prelestincu kako vidim zagrlim je ka' Bog veli, Uvedem je pod šatorom k ispunjenju svetoj želji Pod zrakama krasne lune, pri svjećici zapaljenoj, Plamena se spoji duša ka dušici razkaljenoj, I celivi božestveni dušu s dušom dragom sliju. Ah, celivi, boža mana - sve prelesti rajske liju Cjelitelni balsam sveti, najmirisni aromati Što je nebo zemlji dalo na ustne joj stah sisati. Sovršenstvo tvorenija, tainstvene sile bože, Ništa ljepše, nit' je kada, niti od nje stvorit može. Malena joj usta slatka, a angelski obrazčići, Od tisuće što čuvstvujem jednu ne znam sada reći. Snježana joj prsa krugla, a strecaju svetim plamom, Dv'je slonove jabučice na njih dube slatkom mamom; Crna kosa na valove niz rajske se igra grudi. O divoto! Čudo smrtni ere sada ne poludi! B'jela prsa gordija su pod crnijem valovima No planina gordeljiva pod vječnijem snjegovima Na izlazak kad je sunca sa ravnine cvjetne gledim, Kroz mrežicu tanke magle veličinu kad joj slđedim. Igram joj se s jabukama, dva svijeta srećna važe, K voshištenju besmrtnome lišenika sreće draže; Znoj lagani s njenom kosom s zanešene tarem glave. Druge sreće, malo važne, za nju bi da' i sve slave. Ne miču se usta s ustah, celiv jedan noći cjele. Jošt se sitan ne naljubih vladalice vila' b'jele; Svezala se dva pogleda magičeskom slatkom silom, Kao sunce s svojim likom kada leti nad pučinom. Luna bježi s horizonta i ustupa Febu vladu, Tad iz vida ja izgubim divotnicu svoju.
APENDIX 2
Prepis Bilježnice Dan: Časova: 23 Minuta: 56 4. Godina: Dana: 365 Časova: 5 Minuta: 48 Sekunda: 45. Lunina je godina: 354 dana, 8 časova, 48 minuta, 37 sekunda. Dan lunin: 24 ure 54 minuta. U 19-om vijeku biće jošt na zemnome šaru sedam sunčanih zatamjenijah punih: 28-ga julija novoga stila 1851, 18 julija 1860, 31 dekembra 1861, 22 dekembra 1870, 19 avgusta 1887, 9 avgusta 1896 i 28 maja 1900. Franid Drake, bivši admiral Jelisavetin, rođ. 1545 god.; on donio krtolu u Evropu; tako isto obiša je prvi oko svijeta, kako pričaju. Kristalni palac za ugled u Londonu dug je 563 metra, a širok 125 metara Čovjek usamjen na visoku goru, noću bez mjeseca, nebeska tijela vidi đe se veselo dvižu, more đe se igra na srebrne valove i on (čovjek) kako izgubjenik na goru ćuti. Da mi nije dosadan tok vremena, smrt bih neprestano proklinjao, Zemlja je naša grobnica uništoženija. Priroda joj neumorno služi proizvodeći joj žertve; luče sunčane za njeno udovoljstvo zažižu tvari životom i proizrastjenijem. Kada ovo nenasitimo čudovište napuni njedra (utrobu) obštijema žertvami, Bog zna kakva će bića duhovna poslijed iznići iz ovoga uhiljenoga i obširnoga sokrušenija. Pozdravljam te, divna zvijezdo dnevna, ja svagda o tebe više čuvstvujem no mogu izgovoriti, slavim te po tragu tvojih bistžh strujah. Kada su nebo i zemlja razumiteljnim jezikom govorili, onda je čovjek ćuta; kada je čovjek proiznio svoj glas, onda su se nebo i zemlja tajnim narječijem u dviženiju počeli razumijevati. Čovjek je minuta bića, a vječnost ništožnosti. Ko umije lagati, ne umije vjerovati. Obširno je hranilište velikoljepija božjega. Slovo je božje začalo mirove u prostore.
Strune su moje lire zrake sunčane i svijeh svjetilah. Žubor listića i razpucanje cvjetavah, huka mora i vjetrovah su glas moje muze. Glava je mogauma (čerep) sav prostor voobrazimi; u ovom prostoru sve što postoji jesu proizvedenija koja ja ne postižem od najmanjega do najvećega. Strasti su magnet; njima samo nama ova zemlja prijatna postaje. Nešto o polovima zenita i nadira. Rašta nijesam ja vidio, kada su prve zrake vječne oblake tame na našemu istoku zažegle; rašta ne znam tajnu onoga sijatelja, kojemu na našoj zemlji zrna padaju, a na druge se cvjeta i vječni plod proizvodi? Zora koja se izkrala iz obšte sokrovištnice i mračni svod orizonta nasmijala. Je li vjekovite oblačne gomile, zarđale svojim mrtvim ćutanjem, trudno bilo prvi dan proniknuti? Ja mnim kako prvi put ostaralome umu koji ne da, k sebe prosvještenija. Od kako je mogućim slovom Stvoritelja otežala haosom prostrana noćna utroba; od kako su pravilni vihorovi razvijali kristalnu prašinu okolo prestola lučezračnoga; od kada biserni obluk mliječnoga puta ukrašava ljudsku kolijevku. Čovjek je trunak kojega tok vremena jednom proz zraku neprostižnim namjerenijem pronese. Kada se zrake sunčane ugase na našemu brijegu, onda veličestveni simvol Stvoritelja u neizbrojnima plamovima zatrepti u podnožje njegova prestola. Da mi se sa zemlje popeti uz Daničine zrake, u Danicu, a iz Danice k onome svjetilu uza zrake koje ih njoj dava, i tijem načinom putujući uza zajmne zrake, moga bih doći na izvor zrakah, ali đe je smrtnome lakoća zrake! Oh, zrake, da umijete misliti i govoriti, biste čudnije no ste mnogo bile. Ali badava, vi sebe sožižete na obštu žertvu u velikome hramu sveslavija božjega. To je vaš zakon. Atmosfera je naša sastavljena, od tri stvari, tj. od vazduha, vodene pare i ugljekisloće; ove je posljednje u visinu sve više, to nama pokažuje duvanje vjetra. Teinzigoan (240 pred r. X.); ovo je Omar kitajski koji je sožega sve učene knjige njine. Milon, najsilniji atlet, koji je moga ubiti vola kulakom. Ljudi pohvaljujući prošlo, želeći bolje, trujuna-stojeće. Ideje su nebesno proizrastjenije, kako što su drva zemaljsko. Kako do oprijedeijeljene sfere izrastu, spuštaju grane k zemlji. Čovjek je umno zrno, bačen u prozračnu brazdu vremena, no besmrtnost njegovu sazrijevaju
drugoga sunca luče. Strasti su duša zemna. Ðe izdišu volne vozdušnoga okeana, tu se gase luče nebesnih svjetilah, etc, etc, etc Najbjestniji uragani ne mogu jedan trun s kruga zemnoga sagnati da se obestrvi. Oni koji me probudio s vječnoga odra ništožnosti; oni kojemu se čovjek u hramu najtoplije moli pred vedrom i bisernom zorom. Kada se umno sjeme sa zemlje iztrebi i bude sobrano velikim sjejateljem, onda će pusti šar zemaljski, lišen svemogućega popečenija, sa svojega mjesta padnuti, lišiti se sunčanih lučah, pustiti se da tumara po mračnima vozdušnima volnama, kao sjen bludeće tikvine što pluta po mračnoj dubini nemirnih volnah. Badava luče sunčane padaju koso na dva sleđena polusa, ne mogu iz njihove okamenjene utrobe cvijeta izniče iz arke staroga hrama. Gotovo je nebo iz bistrijeh kapaljah sočinjeno, kako što je more. Jošt ideja ljudska tepa u kolijevci narječijem đetinskim. Kada su prve zrake pale na zemlji i vjekovite gnjilosti razpirile i prečistile na svoje srebrno brdo (sito) razkuvate glibine, može biti da su iz svoje nečiste i tople utrobe izlegle porode životnih, prilične svojstvu ovoga šara, kako na pr. što i danas neke manje vidimo đe se tako proizvode. Zemlja je naša sastavljena od očinakah tamnih kada su se dikstilirali prozračni svjetovi, koji su u početku iz mračne kovačnice haosa tmasti izbuđeli. Besmrtni duhovi koji svetim elektrizmom izleću uza zrake svjetovah, kako mladi pauk na proljetnje jutro što vješto puza uz svoju neprimjetnu žicu, koja Zemlja je scena (ili točka) na koju jedinu u svesvjetiju ništožnost njoj slično đejstvije predstavlja. Čovjek je nemirni atom, trunak, zanešeni iz nekakva višeg svijeta, no ništožnošću zarobjen i u njene vjesi postavljen. Duše su poetičeske podobne kapljama, koje na provedrini padaju i snose u ovome brilijantnome zrncu svijetli obraz Febov na zemlji. Viskža planina sniježna koja oblačni saruk oko glave ima, a proča joj je bijela masa pokrita rijetkijem i sinjijem pokrivalom maglenim, predkanim na sitno brdo sunčano. Što si bliže neba, to je sinjo ognjeno Febovo česće i prijatnija pišta duševna. Vjetar koji njiha jutrene zrake u kapljicama rose na lišću, potresanje čuvstvovanija, kada žedna
zjenica bludi po razplamanome notnjemu svodu. Mogu li se upirati tihi zefiri blagorazumija protivu strastnijeh razječainh volnah? Da mi može moral sasvim voztoržestvovati nad fizikom, ja bih u redu angelah bio i smatrao bih čoveka i svijet baš onakvima kakvi su. Od kuda proisteču ova podstrekanija bez narječija? Kakvo namjerenije kriju ovi nijemi i bezčisleni horovi? Ko vozvišava ova voshiščenija smrtnijeh? Zaspaše zrake na zvijezdama i cvjetovi ušikani slavujem na svojim stablima. Zjenica se tek počela bješe pitati zračnim elementom (tj. zrakama). Neko je na ovaj svijet došao na pir, a neko na siromašku umjerenost, ali sve je isto. Što znači jedan pir kad jednakost sljeduje! Istinito je ovako, iako ja drugojače čuvstvujem. Gore su od iskarah. Koje mirijade iskarah u njinima mrtvima masama spavaju? Kolike su mirijade dušah kroz našu prašinu prolećele, kolike li će jošte? Iskrama je dopušteno u gorama vjekovati, ali dušama u prašini nije, nego se u njoj zamotaju i iz nje izlećivaju kako častice vozduha zanesene slučajem iz pučine. Ko znade ali je više iskarah poglebenijeh, ali atomah letećijeh, ali igrajućijeh kapaljah, ali zvijezdah u prostoru? Duša preko vozdušnoga okeana na nebo poleti kako san preko zemnoga okeana u koji pređel zemaljski. Dalje se pruža jeka gromovah i sijevanje munjah no žice zrakah. Dalje se oči jednoga čovjeka penju no odblesk sva četiri okeana koji zemlju okružavaju. Ti, koji si besmrtna lampama ukrasio prostor, podnožje tvojega prestola, Ti, noji si ukočio i zavitlio mirijade mirovah u vozduhu, Ti, koji si dao ravnovjesije svjetovima, Ti, koji božestvenom magičeskom vještinom vežeš zrake za svjetlosti i siješ zrake iz svjetlosti. Duša je bez nadežde što i oltar bez kumira. Hram je bez lampe, ili adska antikamara, duša bez ljubavi. Genije je zrake, koje svuda padaju, nego se samo na svijetlim stvarima kupe i igraju.
PROLOG U EPILOGU
DUŠAN ÐUROVIĆ Njegoš Drama u tri čina
LICA: NJEGOŠ (Vladika Rade) MAJKA NJEGOŠEVA DVE NJEGOŠEVE SESTRE PERO, pretsednik senata, Njegošev brat ÐORÐIJE, Njegošev brat od strica SERDAR ANDRIJA, zet Njegošev SERDAR STEVAN PERKOV VUKOTIĆ SERDAR FILIP ÐURAŠKOVIĆ ÐUKO, upravnik dvora VUKALO, perjanik Njegošev NOVICA CEROVIĆ LAZA PROROKOVIĆ LJUBA NENADOVIĆ VUK KARADŽIĆ BRANKO RADIČEVIĆ DIM. MILAKOVIĆ, sekretar Njegošev ÐORÐE STRATIMIROVIĆ, austr. potpukovnik Dr RADIŠIĆ Dr ŠKODA ENGLESKI LORD ÐOVANI, sluga JEDNA ŽENSKA GLAVARI, NAROD
PRVI ČIN Dešava se u Napulju, u martu 1851. godine.
Velika, prostrana i svetla soba na prvom spratu, ima vrlo lep izgled na more, na Vezuv, na sve strane. Ima tri prozora i vrata sa balkonom. Jedan prozor gleda prema kraljevom dvoru. U sobi su dva stola, najednom je veliki šah, a na drugom dosta rasturenih knjiga, nekoliko stolica, dva kanapea, jedno ogledalo i nekoliko slika. Desno od ulaznih vrata, u dnu sobe, nalazi se kamin od mramora u kojemu gori mala vatra. Prema kaminu u niskoj stolici - naslonjači sedi Njegoš. U desnoj ruci drži gvozdene mašice i katkad džara vatru. Duboko zamišljen, utonuo je sav u velike i teške misli. Katkada kašljucne. Kroz vrata se vidi kako serdar Andrija sedi na balkonu i puši. Vukalo stoji pored prozora i gleda na more. On je tužan i često se okrene prema Njegošu. Zamišljen, Njegoš ga ne primećuje. Vukalo, pogledajući ga, kaže sam za sebe glasno: „Ko bi mogao pogoditi te tvoje velje misli! Pojedoše te i izmučiše! A oni, opet, sa Cetinja udaviše te nekim pismima, kao da ne znaju da je tvoja boljka strašna! Pišu ti da se Turska sprema da udari na Crnu Goru! Bogami ka' da joj je to prvi put! „Njegoš se teško tuberkulozno zakašlje hvatajući se od muke rukom čas za prsa, čas za grlo. Vukalo ga za sve vreme gleda sažaljivo, a onda sam za sebe kaže: „Jadni moj gospodaru". Njegoš se opet smiri, prodžara vatru i zamisli se. NJEGOŠ (ima trideset osam ili trideset devet godina, mršav, bled, nosi malu bradu, visok je i vrlo lep, u crnogorskom odelu, onakav kakav je na njegovoj poznatoj slici. Zamišljen, ćuti i gleda u vatru. Odjedanput malo posagne glavu i uhvati se rukom za čelo, uzdahne teško): Ah, jadni moj srpski narode! Kad li ćeš ti postati prosvijećen, slobodan i srećan kao drugi narodi! Toliko miliona moga plemena mrtvim snom spava, kad svi narodi napreduju i uživaju plodove slobode i prosvjete! (Makne ruku s čela, ispravi glavu i produži malo ljutito): Pobjegao bih iz Evrope, ne zato što taj prokleti i divlji Azijata navaljuje na moju malu i siromašnu Crnu Goru, nego kad vidim da ovako veliko pleme, kao što je slovensko, nema toliko ni fizičke ni moralne snage da izbavi jadnu moju braću od tiranske turske ruke. (Ućuti, prodžara vatru i zagleda se, duboko zamišljen, u jednu tačku. Izraz lica mu je tužan ali oduhovljen. Vukalo se pomakao dalje sklonio da Njegoš ne bi slučajno primetio. Posle nekoliko trenutaka, Njegoš počinje da govori u zanosu bola): Vražje pleme pozoba narode. (Opet ućuti, a onda kao da izroni iz teških misli): A ja šta ću, ali sa kime ću, sirak tužni bez nigđe nikoga?! Moje pleme snom mrtvijem spava, suza moja nema roditelja,
nada mnom je nebo zatvoreno. U ad mi se svijet pretvorio, a svi ljudi pakleni duhovi! (Vukalo maše glavom, žaleći ga.) Crni dane, a crna sudbino, o kukavno srpstvo ugašeno, zla nadživjeh tvoja svakolika, a s najgorim hoću da se borim! VUKALO (mlad, visok, lep, odeven u lepe crnogarske haljine od bele čohe, sa crnogorskom kapom na glavi, sa lepim tokama na prsima i srebrnim oružjem za pojasom, pođe brzo i uzbuđeno k Njegošu nekoliko koraka): - Gospodaru! Gospodaru! NJEGOŠ (budi se iz zanosa, gleda čudno u svog perjanika, a kada se pribrao, kaže mirnim glasom, ali iznenađeno): Ðukšo, tu si! VUKALO: - Ovđe gospodaru! Šta je to, čoče, ne može te čojek slušati, 'oće srce da pukne od bola! Kakve su to crne i strašne misli navalile na tebe? Otvoriše ti i ubiše dušu! Ne daj se, ne daj se, gospodaru! Crnogorac je dužan da se bori protiv svakog zla i svake napasti! Takvi su bili naši stari, takvi moramo i mi biti! A što stižu ga pisma da sultan namjerava da udari na Crnu Goru, čudna mi čuda! Nije to prvi put, a neće ni posljednji! A, bogme, gospodaru, dok je Crnogoraca i Turaka biće među njima krvi i nosila. Ali ako ti ozdraviš Crnogorcima, oni će dobiti krila i pobijediti pa nek se zaljulja sva ta prokleta carevina od Šama do Anadolije protiv ovoga našega kamena. Napravićemo još jedan Carev Laz, gospodaru! NJEGOŠ (opet ga uhvati kašalj, skoro se zacenio. Ne može da udahne dovoljno vazduha. Vukalo ga posmatra žalosno i utučeno. Pokuša da mu sa stola dade čašu vode, ali Njegoš odbije rukom. Kašalj se smirio i Njegoš ćuti i pribira snagu. Posle počinje da govori pola za sebe, pola Vukalu, pokazujući rukom na grlo i prsa): Tu me guši! Vazduh mi manjkaje! A tu, tu (pokazuje na prsa) tu me nešto stislo i skopčalo strašno! Ta prokleta sičija 'oće da mi uzme život, a ja još nijesam rekao ono što sam namjeravao da reknem, još nijesam učinio ono što sam trebao da učinim! VUKALO (prekida ga): Ajdemo u Crnu Goru, gospodaru! Na onom kamenu vazduh je bolji. Pod Lovćenom se lakše diše! NJEGOŠ: I još ti prokleti Turci baš sad se spremaju na malu Crnu Goru, koja nema ni 'ljeba, ni džebane! Oj, nesrećni agarjani, od Kosova uzalud jurišate na onaj kameni bedem! Tvrd je orah voćka čudnovata!, ne slomi ga a zube polomi. VUKALO (živo): Ako Crnogorci nemaju džebane, imaju srce i jatagane. Crnogorci će biti Crnogorci, a Turci - Turci, a ti divno znaš šta to znači, gospodaru, kad se kaže našim jezikom. (Vukalo ućuti, primakne se korak-dva bliže Njegošu, pa onda počne mekše i laganije da govori): Što misliš toliko na tvoje Crnogorce, na Srbe, na našu braću pod tuđinom! Mani se toga jedanput, čoče! Vidiš iz tih pisama da su svi Crnogorci u žalosti i strahu zbog te tvoje boljke, da stalno i glavari i narod dolaze na Cetinje, da se raspituju za tvoje zdravlje i da te pozdravljaju. Nemoj, gospodaru, tako ti onog mučeničkog kamena i našeg divnog Lovćena, nemoj tako, razveseli se, udri brigu na veselje! Vidiš, ovaj blagi talijanski vazduh bio ti je zimus dobro pomogao, bolji si bio no kad smo došli, bolji si i sad, ali,
eto, 'oćeš tim nesretnim mislima da satreš i ukopaš samoga sebe! Crne misli i brige pojedu i zdravog čojeka a ne bolesnoga. A ja da sam mjesto tebe, gospodaru, svetoga mi Petra, sve bih najljepše zamišljao, sve ono što bi me raspoložilo. NJEGOŠ: A može li čovjek, što je čovjek, da ne misli, Vukale? VUKALO: Ja bih mogao, gospodaru. NJEGOŠ (malo se nasmeši i prodžara vatru): Mogao bi da ne misliš i ne čezneš za Cetinjem i Crnom Gorom? VUKALO: - Bogme to ne bih, gospodaru! I da ti pravo kažem: neki put me uhvati takva tuga za onim našim kamenom da bi mi skoro, kao kakvoj ženetini, suze potekle. Tuži mi duša i srce za Crnom Gorom. Prosto pogiboh u ovom tuđem svijetu! Nijedan te lacmanin ne razumije: ili govorio njemu ili stoci - svejedno. Da nijesi ti tu, gospodaru, i da nijesu Ðuko i serdar Andrija, ne bi imao ko „dobro jutro" da mi kaže! Ovđe sam cijele zime ka u tamnicu i kunem ti se bogom i onim našim kamenom da mi neko reče: Ajde, Vukale, budi papa i živi među ovom lacmanijom, ne bih, no bih se radi' poturčiti i pobjeći u Skadar ili Spuž. NJEGOŠ (smeje se a zatim se uozbilji): A misliš li na braću koja robuju? VUKALO: Ne odavde, gospodaru, jer se i ja tu nekako osjećam čudno. Iako nosim ovo (pokazuje na oružje); čini mi se da sam u ovom svijetu rob! A kad sam u Crnu Goru, mislim, bogme, još kako. NJEGOŠ: A čezne li Ðuko za Crnom Gorom? VUKALO: - Što ja znam, gospodaru, on kaže da mu je svejedno bio ovđe a bio na Cetinje, sjedi ovđe, a sjedio bi, veli, i tamo. (Njegoš se nasmeši i klimnu dvaput glavom. Vrata se otvaraju i unutra ulazi Ðuko Srdanović.) ÐUKO (lep, oko četrdeset godina, na sebi ima lepo crnogorsko odelo, naročito zelena mordolama. On je srdit. Još s vrata počinje da govori); - Ovi su Talijani prava stoka. Ne zna čojek ili da ih prezire ili žali! NJEGOŠ: Šta se desilo Ðuko? ÐUKO: - Ništa, vaistinu. Ne može čojek ni maći ovim njihovim ulicama što se neće oko njega okupiti desetero i blenuti u njega kao telad u šarena vrata. (Njegoš se smeje i smeh ga draži na kašalj. Vukalo gleda u Ðuka, razvedrio lice i u znak odobravanja klima glavom.) I čudo pravo, svi ođedanput čavrljaju, đavo ih ne bi razumio, isto onako kao kad se kod nas skupe ženetine na kakav sjednik. VUKALO: A ja mišljah da ti se nešto pokrupno dogodilo, da nijesi tog Ðovanija dernuo čime ka' i on neki put ne uvodi jezik u usta, no stalno neke jade melje i brčka. Sto puta me dosad pitao: jesu li i ostali Crnogorci kao i mi i nose li i oni ovakva ođela, a sve pilji u ove moje toke. Divno ga poznajem, ukrao bi ih, pasji sin, kad bi mogao.
ÐUKO (bagatelno): - Kakav Ðovani?! Nije, brate, no tamo na ulici okupi se oko mene ona lacmanija, pa kao gurbeti počeše da brčkaju svašta. VUKALO: - Jesi li ih razumio što? ÐUKO: - Jesam, jesam, bješe među njima nekakav dragoman. Kad govoraše, zanosijaše na kotorski. NJEGOŠ: Pa što govorahu? ÐUKO: Što oni! Pitaju me: kakav je taj vaš crnogorski princ koji neće da pođe kod pape kada ga sveti otac zove? Izdrljili oči ka' tenci pa kažu: je li istina da vaš princ nije htio da ustane i iz kola izađe kad je papa prolazio? Jes', rekao sam ja, a oni vrte glavom i viču: „Porka dona!" i pričaju kako svako mora da ustane i dočeka na nogama kad papa prolazi, pa bio on i sam kralj. Ovamo se, meni se čini, robuje tome papi kao sultanu u Carigrad. NJEGOŠ (smeškajući se): A pitaše li još što? ÐUKO: - Pita jedan. Je li istina, kaže, da vaš princ nije htio u crkvu svetog Petra da cjeliva svete verige kojima je bio vezan apostol Petar i da je rekao: „Crnogorac ne ljubi lance!" A ja sam im rekao: istina je, sve je istina! Kazao sam im: kako bi mogao naš gospodar ustati na noge nekakvom papi kojemu se ne zna od koga je i koji u Crnu Goru ne bi mogao biti ni koliko najgori pop. I neka si to uradio, gospodaru! Milije mi je, vjeruj mi, no da si mi najbolje oružje darovao, neka vidi ova lacmanija da mi nijesmo robovi, da nećemo nikad biti robovi, da je u tebe muško srce i duh prava čovjeka, iako te ta prokleta boljka muči! NJEGOŠ (raspoložen): Neka, Ðuko, neka, ne treba se na to ljutiti! Što će besposlen svijet nego da prati što drugi rade? (Na ulici se čuje uzvikivanje prodavca novina. Njegoš lupa dlanom o dlan. Na vratima se pojavljuje i klanja sluga Ðovani.) ÐOVANI (mršav, mali, živuljast, sredovečan, klanjajući se): - Prego Ekselencija! NJEGOŠ (pokazujući rukom da se čuju prodavci novina i da treba kupiti): - Ðornale! (Ðovani odlazi i zatvara vrata. Njega pogledom prate Ðuko i Vukalo.) VUKALO: - Kad gođ ga pogledam, sve mislim što nijesu oni Turci ovakvi; sjekao bi ih čojek koliko bi mogao mahati. Brzo li bi skadarski paša i travnički vezir pošli zlom prtinom! ÐUKO: - A ja to ne bih volio. VUKALO (začuđeno): - Zašto Ðuko?!
ÐUKO: - Zato što u Crnu Goru onda ne bi bilo junaka! A što bi ti onda bila Crna Gora? Po turske pare ne bi valjala! No neka ti sad Turci, Vukalo, nego' ajdemo, ja sam doša' za tebe, trebamo... (Ðuko povuče Vukala za rukav i pođe sa pozornice razgovarajući nešto tiho. Njegoš gleda za njima, a kad oni iščeznu zakašlje dvatriput, prodžara vatru i opet utone u misli.) NJEGOŠ (posle malog ćutanja, zamaha glavom): - Skadarski paša i travnički vezir! (Malo poćuti, pa onda uzbuđeno počne da govori): - Ðe gođ dođu, donesu groznicu, suze skaču same na očima, i zahuči zemlja od kukanja! (Uzdahne i malko stane): Car od carah mene je spremio da oblazim zemlju svukoliku da uredbu vidim kako stoji; da se vuci ne prejedu mesa, da ovčica koja ne zanese svoje runo u grm pokraj puta; da potstrižem što je predugačko, da odlijem đe je prepunano, da pregledam u mladeži zube, da se ruža u trn ne izgubi, da ne gine biser u bunište, i da raji uzdu popritegnem, e je raja ko ostala marva. (Neko kuca na vrata dok Njegoš izgovara poslednje reči. Kucanje se ponovi još jedanput. Vrata se otvaraju i unutra ulazi Ljuba Nenadović. Njegoš ga kasno primeti): - A ja mišljah da Ðovani nosi novine. LJUBA NENADOVIĆ (mlad, oko dvadeset pet godina, odeven putnički, ima raširen okovratnik košulje oko vrata, na glavi veliki slamni šešir. Pozdravi Njegoša): - Pa, gospodare, kada sam prvi put došao kod vas, Ðuko me nazvao lacmaninom. Čistio sam prašinu s odela i čizama, a kad sam navukao rukavice, Ðuko reče: „O Vukale, bogami je ovo neki lacmanin, pa zalutao neđe u naše krajeve te naučio srpski!" (Pričajući, Nenadović ide polako preko sobe prema Njegošu, koji se smeje. Ðovani u međuvremenu donosi novine i daje ih Njegošu, a onda brzo, na prstima, izađe iz sobe. Njegoš, rukujući se s Nenadovićem i pokazujući mu rukom da sedne pored njega, raširi novine i počne brzo da ih razgleda. Za to vreme Nenadović ostavi šešir na jednu stolicu kod stola sa knjigama, uzme i pogleda jednu knjigu, pa pođe i sedne.) NJEGOŠ (već je pregledao naslove novina i list baci ustranu ljutito): Pišu svašta! Svašta izmišljaju i lažu! Lako im je: siti su, bogati i slobodni, a da ginu i propadaju kao mi Srbi, da robuju kao mi Sloveni što se narobovasmo, svaku bi riječ ispisali svojom krvlju! (Njegošu se vidi srdito lice. Nenadović hoće nešto da rekne, ali pesnik ga pogleda i prekide): - Ali mi Crnogorci, bogme, nijesmo. Svakom
slobodnom čovjeku možemo slobrdno u oči pogledati. Ni pred kim se ne moramo zastiđeti! LJUBA NENADOVIĆ: - Crna Gora je naša Šparta, gospodare! Kada bi i drugi Srbi bili kao Crnogorci, davno bi sa sebe skinuli prokletstvo Kosova! NJEGOŠ: - Pa što vi tamo u Srblji ne pregnete već jednom? Što se već ne dižete na Turke i vi otud, a ja odovud, - da se sastanemo na Kosovu. Pa dok diplomati među sobom izmijenjaju note, mi ćemo naš posao svršiti i onda kazati Evropi: „Ono što ste vi zvali Evropska Turska, ono smo sad mi! Zovite nas opet kako hoćete, samo poštujte u nama ljude, jer je i nama isto tako draga sloboda i prosvjeta kao i vama." (Kroz staklena vrata još otpočetka, pre nego što )e Nenadović ušao, serdar Andrija katkada se okrene i pogleda sa balkona.) LJUBA NENADOVIĆ: - Vi znate da kod nas baš nisu zdrave prilike. NJEGOŠ: - Što znači to zdrave prilike! Nemate vi Vožda! Nemate njega! On vam fali: da vas povede, da digne narod! LJUBA NENADOVIĆ: - On je u nas udahnuo duh slobode! (Zaćuta trenutak.) Neće ga Srbija više roditi! NJEGOŠ (kao za sebe): Sve prepone na put bjehu... k cilju dospje velikome; Diže narod, krsti zemlju, a varvarske lance sruši, Iz mrtvijeh Srbe dozva, dunu život srpskoj duši. Ðorđem su se srpske mišce sa viteštvom, zadojile; Od Ðorđa se Stambol trese, krvožedni otac kuge! On je bio bič tirjana... Sabljom mu se Turci kunu, - kletve u njih nema druge. (Kašalj se javi kod Njegoša. Ljuba se uznemiri. Kašalj prođe i Njegoš se malo pribra): - Opet mi se povećao ovaj prokleti kašalj! Teško dišem! Guši me. Manjkaje mi vazduh. Tu (pokazuje na grlo) stalno me grize i jede, ne mogu ni da se nasmijem. A ne mogu ni da ležim. Kad ležim, čini mi se da mi se prsa rastvoriše i raspadoše. Naročito ne mogu na desnu stranu. Pa još noću onaj prokleti znoj me udavi! LJUBA NENADOVIĆ: - Ali opet je bolje nego što je bilo, gospodare! Zimus ete se ovde popravili. No, možda, ta pisma što dobijate iz Crne Gore uznemiravaju vas više nego što bi smelo da bude! NJEGOŠ (uzdahne teško i prodžara vatru): - Ne može meni biti bolje kad je moja Crna Gora u opasnosti. Ja za nju živim, za nju mislim, za nju dišem. A đe su ostala braća? Osim vas malo u Srbiju i mi na onom kamenu - sve je to rob! Robuju Srbi, robuju Hrvati, robuju Dalmatinci i Slovenci, robuju Bugari! Ah, kad li će njima jedanput doći dan slobode i kada će postati svoje i jedno! (Malo zastane): Grdni dane, da te bog ubije, koji si me dao na svijetu
zar da varam narodno nadanje... (Njegoš zaćuti, utone u misli. Nenadović ga posmatra i smišlja kako da počne drugi razgrvor. Ali pesnik mu se iznenada okrene, mirno): - Nijesam vam rekao. Zimus sam pisao jednu istoriju Crne Gore, pisao sam o njenim borbama za slobodu. Pomagao mi je Ðuzepo, jedan advokat ovđe iz Napulja. Ja sam diktirao a on pisao. Molio me francuski književnik Belanže da je sastavim i da mu je pošaljem da je pečata na francuskom jeziku. LJUBA NENADOVIĆ: - Jeste li je poslali? NJEGOŠ: - Jesam. Neka čitaju! Neka vide da u Crnu Goru nema hotela ni mekanih postelja, da nema puteva i šetališta, niti pozorišta i balova. Neka vide da je Crna Gora grad u kojemu je opsjednuta posljednja iskra srpske nezavisnosti i da je ona kremen koji na svaki udar oganj daje. LJUBA NENADOVIĆ: - Jeste li još što pisali zimus? NJEGOŠ: - Nije mi dala ova prokleta bolest! (U sobu ulazi serdar Andrija. Ne okrećući se, hoće da pođe u drugu sobu. On je krupan, pristao, velikih crnih brkova i velike glave. Ogrnut je ćintercem, crvenim kratkim ćurkom s lisičinom, i puši dugački čibuk sa simsijom. Ide tihim korakom preko sobe ka vratima. Njegoš ga gleda i obraća mu se): - Što se, serdare, ne pozdraviš s Nenadovićem? SERDAR ANDRIJA (iznenađen, umah se osmehne, priđe i pozdravi se): - Šta ja znam, gospodaru, mislim da nešto govorite francuski pa da vas ne pometem. LJUBA NENADOVIĆ: - Je li vam dugo vreme, serdare? NJEGOŠ: - A što će mu bit dugo! Znate, to sam vam rekao, on je moj zet, pa sam ga poveo sobom da mi se nađe kogod svoj ako bi me ova bolest udavila u ovom tuđem svijetu. Njemu nije rđavo, povazdan se zabavlja sa tog balkona. SERDAR ANDRIJA (sedne blizu Nenadovića): - Ja, vaistinu, nemam što drugo da radim: sjedim na onaj balkon, pa što gođ ima gospode, gospođa i karoca, sve vidim, jer sve ovudije pasa. I nijedno neće proći a da ne pogleda gore u mene. NJEGOŠ: - Ti misliš da oni gledaju u tebe, a oni gledaju u te haljine. SERDAR ANDRIJA: - A ja, bogami, gospodaru, mislim da u mene gledaju. Evo (pokazuje na svoje odelo), objesi ove haljine na balkon, pa ako iko u njih pogleda, onda mi reci što hoćeš. (Njegoš i Ljuba se smeju, a serdar Andrija, ozbiljan, puši. U tom trenutku u sobu ulaze Ðuko, Vukalo i Ðovani. Ðovini nosi nekakav paket.) VUKALO (kad su došli kod stola sa knjigama, uzima paket od Ðovanija i predaje ga Njegošu): Nešto iz Triješća, gospodaru! NJEGOŠ (Otvara paket u kojemu su knjige. Uzme jednu i počne daje okreće i zagleda. Svi posmatraju Njegoša, a Ðovani sve redom. Njegoš se okreće Nenadoviću): - Jeste li što slušali o Malom
Šćepanu? LJUBA NENADOVIĆ: - Jesam, gospodare, onoliko koliko ga crnogorske gusle spominju. NJEGOŠ (pruža knjigu Nenadoviću): - Evo vam jedne knjige o njemu; ja sam je napisao. Mnogo sam tražio o njemu po mletačkoj arhivi dok sam nešto prikupio... Malo se o njemu pisalo. LJUBA NENADOVIĆ (uzima knjigu, zagleda je i čita naslov): „Lažni car, Šćepan Mali". (Njegoš je uzeo drugi primerak i prelistava ga. Nenadović pogdešto na nekim mestima čita u sebi. Ostali gledaju sa interesom, čak i Ðovani, ali Vukalo mu daje znak da on napusti sobu. Nenadović čita glasno): Ko posrne mudrovat mu brane (prevrće listove i u sebi ponešto čita). NJEGOŠ (pokazuje mu stranicu): - Pogledajte to! LJUBA NENADOVIĆ (brzo preleće stihove pogledom i maše glavom u znak odobravanja, a zatim čita glasno): Pozdravljam te, viteški narode! Prava diko roda slovenskoga, ogledalo borbe nečuvene, prečišćena iskro vjekovima, mučeniče i žrtvo slobode, prognaniče za čast od tiranah! Pozdravljam te svetinjo slovenska! (Oduševljeno, okrećući se Njegošu): - Divno, divno, gospodaru! (Opet prevrće listove i čita dalje): Svak je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovijeka! Bez muke je junakovat lako, ma pod krunom od olova teško. (Okreće listove i dalje čita u sebi.) NJEGOŠ: - Ne dam da je nosite kući. Kod kuće pišite vašeg „Obilića", a „Malog, Šćepana" ćete čitati kad budete putovali. (Malo zastane, pa produži): - Primjećujete li nešto u toj knjizi? LJUBA NENADOVIĆ (prevrće listove i zagleda pažljivo): - Ništa, gospodaru! NJEGOŠ: - Vidite li da je pečatana novom Vukovom ortografijom? LJUBA NENADOVIĆ (iznenađeno i radosno): - Ah, jest, jest, imate pravo! NJEGOŠ: - Vidite, nije vrijedno povjeriti kome što gođ. Ja sam predao rukopis Andriji Stojkoviću u Triješću, jer mi je tražio da ga pečata, a on ga, eto, pečatao novom ortografijom. Nova ortografija je dobra, ali nijesam rad da ja u tome prednjačim. Ima ko te puteve krčiti i bez crnogorskog vladike. (Malo zastane razmišljajući, dva ili triput se nakašlje.) Doduše nijesam ja Stojkoviću kazao da pečata ni starim ni novim pravopisom; on me molio za rukopis, a ja sam mu ga dao da čini s njime što hoće.
LJUBA NENADOVIĆ: - Onda Stojković nije kriv, gospodare! NJEGOŠ: - Ja ga i ne krivim. (Njegoš daje Vukalu knjigu i paket da ih ostavi na sto, a on ustane i svojim odmerenim korakom izađe iz sobe. Nenadović produži da glasno čita kola.) VUKALO (pošto je neko vreme pažljivo slušao): - Bolje bi bilo da nikada nijedno slovo nije napisa'! LJUBA NENADOVIĆ (dižući pogled s knjige i okrećući se Vukalu): - A zašto, Vukalo? VUKALO: - Zašto! Te knjige, nekakve velike misli što ga more svaki dan, velika briga za Crnogorce i golema tuga što Srbi robuju pojeli su mu dušu i navrnuli ovu neizlječivu bolest od koje će u ledinu poći za nekoliko mjeseci. (Serdar Andrija i Ðuko klimaju glavom u znak odobravanja.) LJUBA NENADOVIĆ: - On je veliki duh, veliki čovek. Jesi li video kako ga kralj prima i kako se oko njega svi guraju da čuju njegovu reč i misao? SERDAR ANDRIJA (uzdahne, zamaha glavom žalosno): - Velika mu koris' od toga! LJUBA NENADOVIĆ: - Korist je i ponos celog srpskog naroda što imamo Njegoša, što imamo njegov „Gorski vijenac"! (Malo poćuta, a onda se nasmeši i pogleda u Ðuka.) Bolan, Ðuko, ti se nimalo ne pokloni kralju kad smo bili kod njega?! ÐUKO: - Bogami si čudan, gospodine! Kralj otkad se rodio, onog dana je prvi put gledao Crnogorca, pa zar da ga pogrbljenoga vidi. LJUBA NENADOVIĆ (smeje se): - A kako ti se dopade? ÐUKO: - Kako? Kad je on kralj, najgori Crnogorac bi mogao biti imperator! (Negde su grunuli topovi. Svi su se iznenadili i osluškuju pucnjavu. U sobu je uleteo Ðovani vičući): „Ređina rodila princ! Ređina rodila princ!" (Vukalo kao od šale izvuče nož dopola i krenu k njemu, a Ðovani pobeže prestravljen.) SERDAR ANDRIJA (obraćajući se Nenadoviću): - Što kaže ovo lacmanče? LJUBA NENADOVIĆ: - Kraljica je rodila princa. VUKALO (pokazujući prema kraljevom dvorcu): - Sada će taj princ za petnaest dana postati đeneral. ÐUKO: - Kome je bog otac, lako mu je biti svetac. (Vukalo i Ðuko izlaze, a Nenadović, smejući se, otvara knjigu i počinje ponovo da čita u sebi
pojedina mesta. Serdar Andrija ustane i prošeta po sobi pa se zaustavi kod prozora i gleda na kraljev dvorac. Njegoš se pojavljuje i odlazi da sedne na svoje mesto.) NJEGOŠ (još dok prolazi preko sobe, Nenadoviću): - Kako vam se dopada? LJUBA NENADOVIĆ: - Izvanredno, gospodare! Naročito su kola i... NJEGOŠ (sedne): - Je li bolji „Mali Šćepan" od „Gorskog vijenca"? LJUBA NENADOVIĆ - Nisam ga pročitao, ali... NJEGOŠ: - Nije, nije. „Gorski vijenac" sam pisao pod drugim okolnostima. (Malo stane): Žao mi je kad rado čitate moje stihove što nemam pjesmu o Čengiću. Znam da bi vam se vrlo dopala. Ali, eto, nekako mi se izgubila. LJUBA NENADOVIĆ (živo se interesuje): - Je li to delo kao „Gorski vijenac" i „Šćepan Mali"? NJEGOŠ: - Nije u dramskoj formi, i nije tako veliko, ali znam da bi vam se dopalo. (Ustane i šeta po sobi; serdar Andrija priđe stolu na kojemu je šah i pomiče figure. Njegoš je neko vreme ćutao): Imam još jedan rukopis na Cetinju - „Slobodijadu". Poslaću vam da ga, ako se kad skrasite kod kuće, pečatate. To sam pisao u svojim mlađim godinama, i nije mi ispalo za rukom kao što bih želio. Sad sam bolestan i ne mogu ga popravljati. LJUBA NENADOVIĆ (ustane i pođe do stola sa knjigama): - Ozdravićete, gospodare, pa ćete popraviti i „Slobodijadu" i napisati nova i velika dela. NJEGOŠ (tužno se nasmeši): - Nikad! Nikad više! SERDAR ANDRIJA (okreće se Njegošu i pogleda ga): - 'Oćete, gospodaru, ako bog da, ozdravićete i opet dobiti krila. (Njegoš se zakašlje i jednom rukom se osloni na sto s knjigama da bi lakše izdržao. Kad se kašalj smirio, okrenuo se Nenadoviću, koji na drugoj strani stola drži knjigu u ruci i gleda u njega.) NJEGOŠ: - Čitao sam vašu „Slavensku vilu". Dopala mi se. Čitao sam i druge vaše stvari, znam ponešto o njima. Ali ne znam zašto vam zabraniše „Šumadinku"? LJUBA NENADOVIĆ: - Sumnjiče me da simpatišem republici. Taj oblik vladavine ja smatram da je mnogo bolji. Znate, napisao sam jedan članak o republikanskim manifestacijama u Francuskoj. Tamo sam na pisao kako je u republikanaca duh i život narodni i dok je republikanaca, to jest ljudi koji slobodno dišu, narodu će biti dobro. Kada je izašao taj broj, rekli su da takvim pisanjem rasprostirem odviše slobodu i zabranili „Šumadinku". NJEGOŠ (odmakne se od stola, ljutito): - Onda neka izbrišu iz istorije imena sviju srpskih vojvoda, jer su se oni borili da bude što veća sloboda. (Trenutak-dva zaćuti)... Što se Srbija ima bojati slobode? Srbija, koju je sloboda rodila, koja samo sa slobodom može unaprijed poći, kud gođ misli da korači, očekuju da im slobodu donese. Su čim će Srbija poći braći koja su pod Turcima, ako im slobodu ne
ponese? (U sobu ulazi Ðuko.) ÐUKO: - Nekakav ingleški lord bi htio kod tebe da u đe, gospodaru. SERDAR ANDRIJA (prilazi i staje pored Nenadovića): - Ne bih ga ja, gospodaru, puštio đavolje stope! Šta će ti taj lord? Eto mu Italija pa neka šeta po njoj koliko mu volja, zbog toga je i došao ovamo. Ili, ako mu je dosadno, neka se vrati natrag u Inglešku, đe će imati društva dosta - tih njihovih lordova. NJEGOŠ (nasmeši se na Serdara Andriju, a onda se okrene Ðuku): - Neka uđe! LORD (odeven lepo, sa monoklom, uđe i pozdravi se s Njegošem. Hladan u držanju): - Nisam mogao poći iz Napulja a da se s vama ne oprostim. Budite uvereni da mi je milije što sam video i upoznao vas, nego Napulj. Moje susrete i razgovore s vama zimus neću nikada zaboraviti! NJEGOŠ (lagano, jedva primetno se pokloni): - Iz vas govori engleska učtivost. LORD: Čuo sam vašu priču o Crnogorcima i toj čudnoj zemlji Crnoj Gori. Ali ne znam, a želeo bih da znam, ako biste mogli da mi kažete: štampaju li se knjige u Crnoj Gori? NJEGOŠ: - Pečate! Pečate! LORD: - A da li ima cenzure? (Njegoš uzdržava smijeh i pogleda na Nenadovića.) LJUBA NENADOVIĆ: - Nema, na Cetinju nema nikakve cenzure, gospodine! To je narod koji se bori za slobodu. LORD (iznenađeno): - Tako, kod vas nema cenzure! (Okreće se Njegošu): A, molim vas, ekselencijo, kuju li se novci na Cetinju? NJEGOŠ: - Ne! LORD: - Zašto da ne kujete novac u Crnoj Gori? NJEGOŠ (malo jetko): - Kada bi se mogli od kamena kovati, ja bih odavno počeo da ih kujem, gospodine! LORD (vrlo učtivo): - Oprostite, ekselencijo, ja odlazim, a želeo bih da imam jednu vašu sliku. NJEGOŠ: - Daću vam je rado, ako ona može što da znači. (Vadi sliku iz jedne knjige sa stola i pruža je lordu): Izvolite, gospodine lorde! LORD: - Ekselencijo, još jednu molbu: biste li hteli da mi ispod slike napišete dva-tri stiha?
NJEGOŠ (uzme sliku koju mu je lord pružio, pero sa stola i malo se zamisli, a zatim napiše svoje ime i vrati je lordu): - Evo vam moje ime, a moji stihovi su svi žalosni; ja ih ne pišem više. Ja pred sobom vidim grobnu ploču, na kojoj stoji napisano: Ovđe leži vladika crnogorski; umro je a nije dočekao da vidi spasenje svoga naroda. (Jetko, gledajući pravo u lice lordu): I za to imamo najviše da zahvalimo vašim zemljacima, gospodine, koji i mrtvu tursku ruku drže pod našom gušom. I kad god vidite ovu sliku (pruža mu je i daje) sjetite se miliona ljudi koji su moja braća, i koji bez ikakvih prava pište pod nečovječnom turskom rukom; i vi te Turke branite! Kad dođete u bogati London i kad pokažete ovu sliku svojim prijateljima, nemojte im kazati: Ovo je vladalac jednog srećnog naroda; nego im kažite: Ovo je mu čenik jednog za slobodu mučeničkog naroda, jer sam ja kao Prometej prikovan za one stijene, đe mi Stambol, ta gadna orlušina, čupa utrobu. Znajte: kad gođ Srbin jaukne i mene zaboli. Kažite im tako u Londonu: Srbi bi mogli pobijediti Turke, ali ne mogu umilostiviti vas, hrišćane! (Za svo vreme na licu i u rečima Njegoševim oseća se jako uzbuđenje; uzbuđenje se vidi i kod drugih, osim kod lorda, a on je hladan kao da te reči uopšte ne čuje.) LORD: - Šta misli vaša ekselencija - a sigurno prati to u novinama -što sadašnji pretsednik Francuske republike, Luj Napoleon, namerava da se proglasi za imperatora? Moje je mišljenje da neće ni tri meseca vladati. LJUBA NENADOVIĆ: I ja verujem da ne može više! NJEGOŠ (smirio se, sluša ih i smeši se): - Hoće, bogme, vladaće, kao što mu je i stric vladao. Kada se Evropa podijeli na male kantone, a svaki kanton bude od dva tri miliona duša, i kad budu među sobom u savezu i ukinu stajaću vojsku, onda će ona biti mirna i slobodna. A dokle god jedan čovjek može raspolagati sa milionom vojnika po svojoj volji, dotle će i njegovi susjedi strepiti i biti ugnjetavani, pa zvao se on prezident, imperator, konzul ili papa, to je svejedno. Čovječanstvo ne može biti spokojno i srećno dokle je podijeljeno u države koje imaju za glavni cilj: sebe, vjeru, narodnost i dinastiju. Blagostanje sviju pojedinih ljudi treba u svakom obziru da je cilj državni i čitavog društva. Onda će na zemlji doći carstvo nebesko, carstvo razuma, ali mi nijedan što sad živimo nećemo to dočekati. Čovječanstvo sporo ide naprijed. Ono sazrijeva uporedo sa planetom na kojoj živi. LORD (iznenađen Njegoševim rečima): - Vi ste, ekselencijo, bolji republikanac nego prezident Francuske republike! LJUBA NENADOVIĆ (zadovoljan): - Gospodar je u svim svojim delima slobodnjak i napredan. NJEGOŠ: - Računajte kako hoćete, ali tako vam stoje te stvari. A vidite: ja branim napuljskog kralja, branim ga kada je on jedan jači od miliona koji se na njega svuda žale. (Malo stane i razmišlja): Sloboda, sloboda i prosvjeta, gospodine, to je veliko i to će jednoga dana proćerati Turke iz Evrope i spasti moj, namučeni srpski narod. LORD: - Ja se divim vašim mislima i vašem patriotizmu, ali vaše slobodne ideje kod nas u Engleskoj ne bi mogle biti bez posledica, ne bi mogle da se otvoreno govore. NJEGOŠ: - Znam, znam, vi volite zlato i trgovinu a ne slobodne ideje. Engleska je zemlja lordova, a zar se slobodne ideje i lordovi mogu slagati! Mi mali i potlačeni narodi drukčije mislimo. U nama
bukti mržnja protivu svake tiranije. A vi? Glavno je da vam je u Londonu dobro, a drugima kako bilo, ništa to nije iako robuju! LORD: - Ali, ekselencijo, naša ustavnost je prva. Nad Engleskom stoji zastava Magna karta libertatum. (Nekako zbunjeno i mucavo): Jest... jest... vi tako mislite... no... no... žurim se. Ja vam blagodarim, ekselencijo, blagodarim, blagodarim. (Pozdravi se s Njegošem, a drugima se pokloni. Za sve vreme serdar Andrija i Ðuko posmatrali su ga čudno i nekako potcenjivački.) SERDAR ANDRIJA (kad je lord otvorio vrata): - Oćete li sad u London, gospodine? LORD (zastane i okrene se): - Da. Ujutru brod polazi za Marselj. Prvo u Pariz pa u London. SERDAR ANDRIJA: - Ostanite, pa 'ajte s nama, u Crnu Goru da koljemo Turke! LORD (iznenađeno): - A, a, ne, ne! Engleska je s Turskom u dobrim odnosima! (Lord brzo izađe i zatvori vrata. Svi se nasmeju, čak i Njegoš.) NJEGOŠ (Nenadoviću): - Što ste prevarili čovjeka da nema cenzure na Cetinje! (Uzima jednu knjigu, otvara je i na drugom listu pokazuje): Vidite, ovo je „Dika crnogorska", dramski spjev Sime Milutinovića. Pogledajte, tu piše: „Dozvoljava se pečatiti s odobrenjem praviteljstvene cenzure. Cenzor Drago Dragović. LJUBA NENADOVIĆ (čita a onda iznenađeno): - Nisam znao, gospodare, da je bilo cenzure na Cetinju! NJEGOŠ (smeje se): - Bila je štamparija, ali nije bilo cenzure. To se Simo potsmijevao ostalom svijetu, te tako stavio. Drago Dragović nije ime cenzora, već to znači: Piši što ti gođ drago! (Ulazi Ðovani n pruža Njegošu pismo i odlazi. Njegoš ga zagleda i okreće u ruci): Sa Cetinja! (Otvara ga i gleda od koga je): Od Pera! (Okreće se Nenadoviću): Rekao sam vam, Pero je moj brat, on je presjednik senata i zamjenjuje me u svim poslovima dok sam ja u Italiju. Često piše. I uvijek nešto neveselo. Ta prokleta Turska! Ne vjerujem da će ovo biti bolje. (Sedne na stolicu pored vatre i čita pismo. Na licu mu se odražava veliko duševno uzbuđenje. Stiskao je obrve i namračio se. Dva ili tri put je uzdahnuo. Kad je pročitao pismo, pruži ga Nenadoviću): Čitajte! LJUBA NENADOVIĆ (uzima pismo i trudi se da što pročita, ali ne može): - Ja ništa ne razumem, gospodare! Ovo je napisano šifrom! NJEGOŠ (maše glavom. Bolno): - Ali sam ga razumio ja! (Svi gledaju u njega sa očekivanjem.) Omer paša krenuo iz Mostara svojim krvavijem tragom u Sarajevo! Putem je ubio Ali pašu Stočevića i namjerava, kako Bosnu i Krajinu umiri, da udari na Crnu Goru. (Svi su mnogo iznenađeni.) SVI: - To piše, gospodaru? NJEGOŠ (uzbuđen, ustaje i stisnutih pesnica šeta po sobi): - To, to. A što kome čini onaj kamen okupan u suzama. A krvi! Zar se već taj Omer paša nije nasitio blaga i gospodstva, za koje je promijenio
svoju vjeru. Ne da mi taj pas, taj odrod, ni bolovat, ni umrijet s mirom! E da bog da, ubila ga puška crnogorska, srpsko mu zrno srce raznijelo; e da bog da razgubalo ga srpsko mlijeko kojim je odojen; e da bog da (zastane, podigne kapu i pogleda naviše, razjaren) na strašnom se sudu pogledao u oči s Obilićem! (Opet šeta, zamišiljen je i uzbuđen)... Obiliću, zmaje ognjeviti, ko te gleda, bliješte mu oči, svagda će te svetkovat junaci! Sad te viđu na tvojega ždrala, đe razgoniš kod šatora Turke. (Zaćuti, ali i dalje šeta. Zaneo se kao da nikoga nema u sobi. Ljuba Nenadović i serdar Andrija šapuću i pogledaju na Njegoša. Njegoš, posle nekog vremena): Drž, ridžale, uzmi ovaj fišek, ponesi ga na poklon veziru i kaži mu da je to cijena koje drago glave crnogorske. LJUBA NENADOVIĆ: - Gospodare! Gospodare! SERDAR ANDRIJA (poluglasno): - Pušti ga, on je sav sad u svojim mislima. Ne budi ga iz njih. On svoje teške misli tako često odboluje. NJEGOŠ (ne okreće se, šeta i pošto je uzdahnuo govori dalje): O prokleta zemljo, propala se! Ime ti je strašno i opako: ili imah mladoga viteza, ugrabiš ga u prvoj mladosti; ili imah čojka za čovjestvo, svakoga mi uze prije roka; ili imah kitnoga vijenca, koji kruni čelo nevjestama, požnješ mi ga u cvđetu mladosti. (Samo trenutak zaćuti): O Kosovo, grdno sudilište, nasred tebe Sodom zapušio! (Predahne), SERDAR ANDRIJA (uzbuđeno stupi korak napred, prekorno): - Šta to govoriš, gospodaru! (Uzbuđeni su i ostali.) NJEGOŠ (zanesen, ponet svojim mislima i stalno uzbuđen): Kugo ljudska, da te bog ubije! Ali ti je malo po svijeta, te si svojom zlošću otrovala, nosi otrov adske svoje duše i na ovaj kamen izbljuvala! (Uzdahne):
Pomrčina nada mnom caruje, mjesec mi je sunce zastupio. Mlado žito, navijaj klasove, pređe roka došla ti je žetva! Divne žrtve vidim na gomile. Čujem lelek đe gore prolama. Nek propoje pjesma od užasa! (Zastane, okrenut prema publici, zamisli se, a onda energično): Treba služit časti i imenu! Udri vraga, ne ostav mu traga! Junaštvo je car zla svakojega kojijem se pjane pokoljenja. Al tirjanstvu stati nogom za vrat dovesti ga k poznaniju prava, to je ljudska dužnost najsvetija! (Serdar Andrija nešto živo reče Ljubi Nenadoviću, a onda se primakne Njegošu.) SERDAR ANDRIJA: - Gospodaru! Gospodaru! (Njegoš se okrene, budi se iz zanosa i gleda u njega začuđeno). – I sad će pobijediti Crnogorci, gospodaru! Još ćemo mi napraviti jedan Carev Laz! Sam sultan da krene, ne bi mogao pregaziti Crnu Goru! (Njegoš ga gleda i tužno se smeje. Nenadović mu prilazi.) LJUBA NENADOVIĆ: - Crna Gora se nema šta bojati Turaka, gospodare! NJEGOŠ: - Ja se Turaka i ne bojim; - ja se bojim svoje braće! (Priđe bliže Ðuko.) LJUBA NENADOVIĆ: - Ja vas ne razumem! Kako to? NJEGOŠ: - Zar nijesu sve one paše i veziri što su Crnu Goru krvlju oblivali, srpsko mlijeko sisali, pa me ostavili i otišli za velikim komadom? Zar i Omer paša, koji sad drži tursko carstvo, koji je, da bi mu bolje poslužio, ubio pašu Stočevića, razumnog čovjeka i mog prijatelja, i koji se eto, sprema da udari na Crnu Goru, zar nije i on moj sunarodnik! LJUBA NENADOVIĆ (ljutito): - Nije, nije, gospodare! On se odrodio, on za račun Carigrada ubija svoju braću, on bi hteo da uništi slobodu Crne Gore! Nije, on je Turčin. NJEGOŠ (pođe preko pozornice): Ljuta kletva pade na izroda! prokle mati od nevolje sina. Brankoviću, pogano koljeno, tako li se služi otačastvu? Tako li se cijeni poštenje? O Milošu, ko ti ne zavidi,
ti si žrtva blagorodnog čuvstva, vojinstvenij genij svemogući, grom stravični što krune razdroba! (Njegoš je došao do ogledala, za trenutak je ućutao i posmatrao svoj lik, onda se uhvatio za svoj brk i malo podigao glas): Crni brče, đe češ okapati Al' u Mostar ali u Travniku? ÐUKO: - Ne tako, gospodaru, bićeš ti nama zdrav i veseo! Pobijedićeš Omer pašu i njegovu vojsku! Dočekaćemo ga u Dugu, u Rudine, na Grahovo, na Planinicu, od Nikšića do Ostroga, svud! Svaki će se čojek, svako dijete, svaka žena, svaki kamen boriti protivu njega! Neće izać' ni iznijet' glave, zlom prtinom ćemo ga zamiti gospodaru! (Njegoš se vratio i na sredini pozornice je.) LJUBA NENADOVIĆ: - Pravo govori Ðuko, gospodare! Crnogorsko je oružje uvek pobeđivalo. Uvek je bila sreća na njegovoj strani. Ne plašite se! NJEGOŠ (gleda Nenadovića): - Nikada se nijesam plašio i nikada se neću prepanuti borbe i smrti. Svak je rođen da po jednom umre! Što god dođe ja sam mu naredan! Ali me bole patnje moga naroda koji robuje pod Turcima. Oni vladaju surovo. Turci su smetali, te Srbi, Bugari i Grci ne stoje sad na onome stepenu civilizacije na kome su drugi narodi! Što su gođ našli stečeno i podignuto kod pokorenih naroda, sve su razgrabili i oborili; ništa mjesto toga nisu podigli; za ovih pet stotina godina nijesu nijednu stopu civilizacije i čovještva naprijed učinili. LJUBA NENADOVIĆ: - Zato jednog dana moraju propasti. Ko ne ide uporedo sa vremenom, tome sleduje mrtvački ogrtač. NJEGOŠ: - Moraju propasti, moraju, ali to će još potrajati. Još se dugo protiv njih treba boriti. Mi Crnogorci uvijek moramo biti na straži. (Okrene se serdaru Andriji i Ðuku i brzo, uznemireno, odlučno): I mi moramo odmah putovati. Neprijatelj je na granici. Crnoj Gori treba naša pomoć! SERDAR ANDRIJA I ÐUKO (iznenađeni): - Kada gospodaru?! NJEGOŠ: - Sjutra. LJUBA NENADOVIĆ (mirno, ubedljivo): - Vama je, gospodare, potreban mir, odmor, lečenje, ostanite ovde u Neapolju, ostanite u Italiji. Vaše zdravlje... NJEGOŠ (odlučno): - Ne, ne! Ja moram! Omer pašu moramo dočekati. Moram, moram, sloboda Crne Gore je važnija nego moj život! Jedan čovjek ne znači mnogo, svi zajedno značimo pobjedu. Čovjek treba slobodno da živi ili za slobodu da umre. (Ðuku, serdaru Andriji): Idite, idite i spremajte se! (Oni odlaze. Serdar Andrija pokazuje gestikulacijom daje ta odluka opasna po život Njegošev. Već je sumrak.)
LJUBA NENADOVIĆ (opet pokušava da odvrati Njegoša): - Gospodare, razmislite, vi morate ostati mirni i lečiti se... Ceo srpski narod želi da ozdravite. Crnogorci od vas zahtevaju; da ostanete ovde. Ostanite! Ostanite, gospodare! NJEGOŠ: - Kako bi to bilo da se Crnogorci bore, da onaj ljuti kamen natapaju svojom mučeničkom krvlju, da bacaju u oganj i đecu, i žene, i domove, da sačuvaju svoje ime i svoju slobodu, a njihov gospodar da sjedi u Napulju, da gleda more i Vezuv, da ide u posjetu kralju, da posmatra engleske lordove kako besposliče, da čita novine, da razgleda starine u Rimu, da se divi crkvi svetoga Petra, da čeka da ga primi papa! Kako bi to bilo? (Odlučno): Ne! Ne! Crna Gora je u opasnosti! Crna Gora je u opasnosti! LJUBA NENADOVIĆ: - Onda ću i ja s vama do Trsta. I ja idem da se spremim. (Oni se srdačno rukuju. Njegoš ga u znak prijateljstva potapša levom rukom po desnom ramenu. Ljuba Nenadović odlazi.) NJEGOŠ (Noć polako pada. On je sam. Gleda nekud daleko prema silueti Vezuva. Utonuo je u misli. Počinje da govori. Prvo polako, ali uzbuđeno): Oh, da mi je očima viđeti Crna Gora izgub da namiri, tad bi mi se upravo činilo e sletio Miloš među Srbe; duša bi mi tada mirna bila kao mirno jutro u proljeće, kad vjetrovi i mutni oblaci drijemaju u morskoj tavnici! (Malo zastane, pomakne se bliže kaminu, gleda nekud u drugom pravcu, jačim Glasom): O gnijezdo junačke slobode, često li te bog nagleda okom, mnogo li si muke prenijelo, mnoge li te čekaju pobjede! (Odlučno i uzbuđeno): Gavranovi gaču i biju se, Cijene će brzo mesa biti! Neka bude što biti ne može! ' Nek ad proždre, pokosi satana! Borbi našoj kraja biti neće do istrage Turske ili naše! (Njegoša uhvati jak kašalj. On sedne u stolicu pored kamina. U očajanju bola hvata se obema rukama za prsa. Kad se kašalj smiri, iznemogao, nasloni glavu na naslon stolice i zatvori oči. Izgleda kao da spava. U sobi je mrak, a vatra iz kamina osvetljava njegovo bledo i napaćeno lice. Odnekud iza pozornice čuje se tiha, bolna i uzbudljiva muzika.)
DRUGI ČIN Dešava se u Beču, u julu mesecu.
Soba sa dva prozora i vratima levo. Na sredini sobe je jedan sto sa nekoliko stolica i novinama, dve fotelje i jedna velika i duboka blizu stola za Njegoša. Na zidovima ima nekoliko slika. Vruće je. U sobi su serdar Andrija, Ðuko, Milaković, vladičin sekretar, koji je poslat sa Cetinja kod Njegoša. Serdar Andrija sedi a Ðuko i Milaković stoje, Milaković razgleda novine. MILAKOVIĆ (ostavlja novine na sto i uzdahne): - Jest, jest, serdare, kada je došla vijest da je gospodaru gore, da je dobro bolestan, u Crnoj Gori je sve postalo žalosno. Narod i glavari su dolazili iz plemena na Cetinje svakog dana, raspitivali se i mnogi plakali. A oni preko granice -pričaju - još više su utučeni! ÐUKO (brižno i utučeno): - Imaju i zašto! MILAKOVIĆ: - Imaju! Imaju! Možete misliti kako je Crnogorcima: treba da se spremaju da dočekaju Omer pašu, a odavde iz Beča im dolaze žalosni glasovi. O-o, teško je stanje u Crnoj Gori! Kod svakog je veliko uzbuđenje, pa senat i glavari riješiše da dođem ja ovamo, da vidim i da ih izvijestim. SERDAR ANDRIJA (tužno maše glavom): - Eto, Milakoviću, eto, vidio si našu žalosnu pogibiju! Svršeno je s njim! Nećeš mu još za dugo biti sekretar! MILAKOVIĆ (ožalošćen): - Neću, neću, vidim! A što kažu doktori, ovđe je u Beču čuveni doktor Škoda? SERDAR ANDRIJA: - Što, zaludu dolaze i vidaju ga, i taj doktor Škoda, i doktor Radišić. Ali njemu nema više lijeka nako crne zemlje! MILAKOVIĆ: - Jedanput smo se bili obradovali, na Cetinje su dolazile vijesti da je ozdravio. ÐUKO: - U Italiju je bio da bog pomože. Pomogla mu je ona blaga klima zimus. Osjećao se dobro, iako ga nesrećni kašalj ponekad spopadao. SERDAR ANDRIJA: - Bio je bolji, bio, ali kakvo je breme misli uprtio, on nikako nije mogao preboljeti. Stalno ga muči misao o sudbini srpskog naroda, o tome kako nema slobodu i kako robuje. I
ne samo o Srbima, nego i o drugoj, braći, o Rvatima i Bugarima. Svakog dana je govorio o Crnoj Gori i robovanju Srba pred kraljem, pred lordovima i drugim velikodostojnicima. Ta misao o robovanju našega naroda i kako smo zbog toga zaostali iza drugih evropskih naroda, teža mu je no da se na njega Lovćen navalio! A i vi ste otud iz Crne Gore dosta pomogli toj nesreći! MILAKOVIĆ (iznenađen): - Mi! Šta kažeš to, serdare?! SERDAR ANDRIJA (dok Ðuko klima glavom i potvrđuje njegovu misao): - Šta mogu drugo da kažem nego onako kako je. I vi sa Cetinja i ruski konzul Gagić iz Dubrovnika svaki dan ste mu pisma šiljali kako Turska namjerava da udari na Crnu Goru. Nijeste mu dali da diše! Nijeste ga ostavljali na miru! Pa, na koncu, potegoste tog prokletog Omer pašu! Da je Ćuprilić vezir krenuo da pregazi onu šaku jada, dosta bi bilo, čoče! Taj Gagić - neka je proklet - poslao mu je jedan izvještaj da je nekakav turski pukovnik Ali Riza Bej, kako li ga zvaše, boravio u Dubrovnik mjesec dana. Njega je, kaže, poslao sultan da se obavijesti o položaju Crne Gore. I taj Riza Bej sočinio je nekakav plan za napad i poslao ga Omer paši. Pa pisao je još: kako Omer paša u Bosnu kupi i obučava vojsku. Treba taj izdajnik da ustroji trideset pukova i s njima na proljeće da udari i uništi slobodnu Crnu Goru, jer je Turska riješila da je pokori pod svoju vlast da veže Albaniju i Hercegovinu, i da se time opet zabode mač u srce Slovenima. MILAKOVIĆ: - Zaboga, serdare, mi smo morali gospodara obavještavati kakve su prilike u zemlji i šta namjerava Turska. ÐUKO: - A sad koga ćete obavještavati? Zar tamo ne znaju da je ovo najviše što su Crnogorci mogli izgubiti, osim svoje slobode?! MILAKOVIĆ: - Mi smo računali da je gospodaru već dobro. SERDAR ANDRIJA: - Bilo mu je, ali on je više brinuo o narodu, o Crnoj Gori i drugoj braći što robuju, nego o svom zdravlju. Ta nesrećna pisma da se Omer paša sprema da udari na proljeće silno su ga uznemirila i zabrinula. ÐUKO (rezignirano, odlazeći): - Sad smo sve i napisali i izvojevali! SERDAR ANDRIJA: - Htio je da spasi Crnu Goru od turske sile. Pošao je iz Napulja ovudije preko Beča u Rusiju da traži pomoć. Do Florence je išao s nama i Ljubo Nenadović. To je učen i dobar Srbin. Sada je opet ovđe u Beč odnekud banuo. Gospodar mu se mnogo obradovao. Od puta i velike brige pogoršalo mu je. I u Triješću je mnogo krvi izbljuvao iz pluća. Ljekari su mu govorili da dalje ne smije putovati, molili smo ga i preklinjali i mi, ali on hoće pa hoće da spasi Crnu Goru, da sačuva onu šaku sirotinje, onaj ljuti božji kamen. Svega je ostao nekoliko dana, pa krenuo na zao put. Mislio je da ovamo stigne što prije kako bi došao do cara Nikole koji se nalazi u Austriji u Olmucu, pa... (Serdar Andrija odmahne rukom, zamaha glavom i zaćuti malo)... Vidio si ga kakav je, on je pokojni mnim da ga Crna Gora neće više živa viđeti! A, eto, eto, danas mu je nekako najgore, vidiš lijepo kako se bori i silom drži. Mrtav je, mrtav, a još misli na slobodu Crne Gore! (Na vratima se pojavljuje Njegoš u pratnji Vukala. On je teško bolestan, mnogo izmršavio, polako i nesigurno ide. Vukalo ga prati i govori još dok otvaraju vrata. Milaković i serdar Andrija su ućutali i
posmatraju ih kako dolaze.) VUKALO: - Bježimo, gospodaru, odavde, pa neka đavo nosi i Rusiju i Austriju, bježimo u Crnu Goru! Lovćen i Njeguši, onđe đe si se rodio, onaj vazduh će te izliječiti. Ne vjerujem ja ovima doktorima ništa, svašta ti daju i svašta od tebe rade, pa ništa, a kad si bio na Njeguše, ona hrana i oni vazduh, bogme je bilo dobro, gospodaru. Kud ta sreća da nijesi ni išao s Njeguša! Bježimo, gospodaru, bježimo, svetoga ti Petra! Nije dobro u tuđini! Ne vjerujem ja ovima u Beču ništa. Zar si zaboravio kako te Austrija one godine šćela otrovati u Kotoru! Nijesu oni ni danas drukčiji. Ni danas oni više ne vole tebe i Crnu Goru, gospodaru. Vole te taman kao da su sestra Turskoj. NJEGOŠ (promuklo): - Ići ćemo, Vukale, ići ćemo! (Milaković i serdar hoće da mu pomognu da sedne u stolicu nasred sobe.) - Mogu ja, Milakoviću, mogu, nijesam ja još sasvim pao! (Sedne, uzdahne, pritisne rukom čelo): Ah, danas mi je strašno teško! MILAKOVIĆ: - Je li vam što lakše gospodaru? NJEGOŠ (spušta ruku s čela, napreže se kad govori): - Ništa, ništa! Ne mogu da ležim, ne mogu da sjedim, nekako se čudno osjećam, ne umijem ni da kažem kako. Tu (pokazuje na grlo), tu me zadavi, prekla! Ovo je prokleta bolest, potajna je, podmukla. Toliko puta se primiri, rekao bi čovjek, pomozi bože, pa onda još žešće bukne! (Nekoliko se puta zakašlje teško, tuberkulozno.) MILAKOVIĆ: - Držite se, gospodaru! NJEGOŠ: - Držim se ja, no kako se vi tamo u Crnu Goru držite? MILAKOVIĆ: - Dobro, gospodaru. NJEGOŠ: - Imate li džebane? MILAKOVIĆ: - Nabavili smo praha i olova dosta, a ako manjka, Crnogorci će ga uzeti sami od Turaka kao uvijek što su radili. NJEGOŠ: - A jesu li se prepali od Omer paše? SERDAR ANDRIJA: - Crnogorci se nijesu bili prepali ni od silnog Ćuprilića, a ne od Omer paše! MILAKOVIĆ: - Ne, gospodaru, Crnogorci ne misle mnogo na Omer pašu, no na vas i na vaše zdravlje. Duh za borbu je kod njih sada jači nego ikad prije. Svako će, ako bude trebalo, skočiti da brani slobodu: i starci, i žene, i đeca. Neće Omer paša ni stopu mimo Planinice i Povije. Nema zla i neprijatelja kojega neće pobijediti Crnogorci, samo vi im se vratite i ozdravite, gospodaru! (Zaćuti. Vukalo i Ðuko izlaze.) NJEGOŠ (zatvori oči, u zanosu): Bože dragi, svijetla praznika! kako su se duše prađedovske
nad Cetinjem danas uzvijale, igraju se na bijela jata kako jata divnih labudovah, I kad se nebom vedrijem igraju nad obrazom svijetla jezera. Sokolovi pet Martinovićah, koje jedna prsa zadojiše a odnjiha jedna kolijevka, dva Novaka s barjaktarom Pimom i viteže Borilović - Vuče, Ko umije vama splesti vjence? Spomenik je vašega junaštva Crna Gora i njena sloboda! (Malo poćuti, a zatim otvori oči): - Što će sami jadni Crnogorci, jedna slamka među vihorove? MILAKOVIĆ: - Pomoći će Rusija, neće ostaviti samu Crnu Goru. A vi, vi ćete. NJEGOŠ (prekine reč Milakoviću): - Ja sam bolestan i poskitao se po svijetu dako đe nađem lijek. A da sam zdrav, bio bih tamo s njima, pa... (Odmahne rezignirano rukom, malko zaćuti pa produži): Kažeš: Rusija! Rusija je daleko. Ona je mnogo dalje no što Crnogorci misle. Ne može Rusija razumjeti i viđeti naše muke. Imao bih da se sitan natužim na zaludnu i slijepu braću Slovene! Čuo sam bio da je car Nikola bio u Olmucu, pa sam htio da što prije dođem kod njega, da mu kažem nevolju našu i tražim pomoć, ali je on odbio da me primi i iz Beča nijesam dalje makao. MILAKOVIĆ: - Jeste li razgovarali s ruskim poslanikom? Šta on kaže? NJEGOŠ: - Tražio sam od njega da mi izvojuje da pođem u Petrograd. Baron Majendorf je dostavio tu moju želju kancelaru grofu Neseljrodu, ali još nema odgovora. Kad stigne, obavijestiće me odmah. Tako je obećao, ali, znam, diplomate govore ono što ne rade. A sad ne bih mogao ni izdržati put. Teško bih i do sada izdržao ovđe da mi se nije našao u pomoć Stratimirović. Znaš ga, dolazio je na Cetinje. Da nije njega bilo, da me nije srio, smjestio i pokazao mnogo brige oko mene, ne bih mogao. A i doktor Radišić je tu. Znaš, bio je i on na Cetinju. A doktor Škoda, (Njegoš se zakašlje, Milaković i serdar Andrija priđu i pridrže ga. Kad se kašalj smirio, Njegoš je ostao nepomičan, ćuteći, zatvorenih očiju. Serdar Andrija šapne Milakoviću pokazujući mu da treba da zapuši i izađe. Milaković posmatra Njegoša, pa sa stola uzima novine i počinje da ih pregleda. U to se pojavljuje Ljuba Nenadović i Branko Radičević, koji u nekom papiru nosi nešto umotano. Njihova pojava obradovala je Njegoša. Oni su u lakom letnjem odelu. Prilaze i rukuju se s pesnikom.) NJEGOŠ (pokazujući na Milakovića): - To je moj sekretar Milaković. Stigao je iz Crne Gore. NENADOVIĆ I BRANKO (pošto su se rukovali s Milakovićem): - Vole vas Crnogorci, gospodare. MILAKOVIĆ: - Voli cio narod. NJEGOŠ (raspoložen): - Kako ono Branko o Crnoj Gori?
BRANKO RADIČEVIĆ (oko 25 godina): Crnogorče, care mali, Ko te ovde još ne hvali? Mačem biješ, mačem sečeš, Mačem sebi blago tečeš... NJEGOŠ: - Ne, ne, no ono drugo? BRANKO RADIČEVIĆ: - Crna Gora, ponosito stenje NJEGOŠ - Je li stenje ili stenje? BRANKO RADIČEVIĆ: - Stenje! Stenje! NJEGOŠ: - Bogme i stenje! Još kako sirota stenje! Malo po ćuti: A đe Karadžić? Nema ga nekoliko dana? LJUBA NENADOVIĆ: - Doći će danas, kaže da ima nešto da vam preda što je dobio iz Praga od pesnika Vaclava Hanke. BRANKO RADIČEVIĆ: - Navratili smo kod njega, hteo je s nama, ali beše zauzet, pred njim gomila rukopisa, bog zna šta je to: ili su pesme, ili priče. Ili poslovice, a možda je i Rječnik. Zbog njega nije ni mogao nikud iz Beča ove godine. Štampa mu se ali to nekako sporo ide. NJEGOŠ: - Vuk je vuk i kad štaku nosi. (Svi se nasmeju.) BRANKO RADIČEVIĆ (odmota papir i iz njega izvadi lepu Njegoševu sliku, priđe i radosno je pokazuje Njegošu): - Vidite, šta je ovo! Bili smo u litografiji Nastasa Jovanovića, pa je dade da vam je donesemo. Izradio je dobro. (Pruži je Njegošu koji je uzme i razgleda; pozadi su se primakli Milaković i Nenadović i takođe je posmatraju.) LJUBA NENADOVIĆ: - To je vaša najbolja slika, gospodaru. To je prava kopija originala! (Nasmeje se malko): I, znate, onaj novinar Talijan što je napisao onakav članak o vama zaslužio je da dobije jednu. (Okreće se Branku i Milakoviću): Kad smo se vraćali iz Neapolja! i stigli u Florencu, u jednom florentinskom listu izašao je jedan veliki dopis iz Rima o gospodaru. Tu se slavila Crna Gora i njeno junaštvo, a za gospodara je pisao da je u svojoj zemlji: glavar vojske, pravice, crkve i književnosti. (Njegoš se smeje.) Na nekoliko mesta ga sravnjuje s engleskim pesnikom Bajronom. Opisuje ga kao prebogata kneza, kome se sva pratnja u samom zlatu i srebru blista. NJEGOŠ (raspoložen): - Vidio je negđe serdara Andriju, Vukala ili Ðuka, pa mu se učinilo da su one toke suvo zlato! (Smeju se svi.) LJUBA NENADOVIĆ (pođe prema stolu): - Piše da gospodar ima svoj parobrod. Dalje priča: kako je jednom u mlađe doba sa četom od pedeset Crnogoraca, preobučen, putovao kroz turske zemlje da vidi Kosovo, pa su ga Turci poznali i sa silnom vojskom opkolili; no on se junački kroz njih protukao i zdravo se u Crnu Goru vratio. A na jednom mestu kaže: bije puškom kao Bajron, pravi lake stihove
kao Bajron, ljubi Italiju kao Bajron, sumoran je kao Bajron. (Za sve vreme Njegoš je raspoložen i ponekad bi se nasmešio, ali se vidi da se bori s bolešću. Smejali su se i Branko i Milaković.) NJEGOŠ: - Vala zaslužio je da mu je pošaljem, kad je tako dobro lagao. Ali kako ću kad mu ne znam adresu. (Opet počne da posmatra sliku. Tužno): Ovo je poslednja moja slika! (Pruža je Nenadoviću, koji je uzima i postavlja na sto uz jednu vaznu tako da se može lepo videti.) MILAKOVIĆ: - Nemojte tako, gospodaru, još ćete vi dugo živjeti i proslaviti Crnu Goru. NJEGOŠ: - Kad tijelo strada i stenje, duša se vije u olujama. U bolesti se čovjek mijenja i sa mislima i sa osjećajima. U ovoj mojoj prokletoj bolesti, koja me sve više krši i lomi, ja sam često i o smrti pomišljao, ali mi ta misao nimalo nije škodila, no, što više, zrake su mi duševne lakše kroz tijelo pronicale, kako sunčane zrake kroz tanke razdrobljene oblake što lakše proniču. Moja je ideja među nebesima i grobnicom smjelo lećela, a ja sam smrt ovako razumio: ili je tihi, vječni san, koji sam boravio pređe rođenja, ili lako putovanje iz svijeta u svijet. (Zaćuti, zatvori oči, pa opet progleda, lice mu se zgrčilo, hvata se rukama za čelo): Meni je danas strašno teško, ne mogu, ne mogu... (Svi se uznemirili. Vrata se otvaraju i unutra ulazi doktor Julije Radišić.) DOKTOR RADIŠIĆ (namešteno raspoložen): - Kako je danas, gospodaru! (Uzgred klimajući glavom i pozdravljajući prisutne prilazi Njegošu. Njegoš drži zatvorene oči, malaksao je, ne odgovara. Doktor Radišić mu uzima ruku, meri puls i sumnjajući vrti glavom): - Ništa naročito, gospodaru! To ste se vi zamorili razgovarajući. Malo su vam nervi uzbuđeni samo. Bolje da legnete, da se odmorite. NJEGOŠ (daje znak glavom da neće a onda uzdahne, otvori oči i neko vreme nemo gleda u Radišića. Zatim ga uhvati kašalj i izmuči. Posle se smiri): - Gospodine Radišiću, danas je teško, neizdržljivo! DOKTOR RADIŠIĆ: - To vam se čini, gospodaru, vi to uobražavate. Možda ste se nešto uzbudili, znate, malo i ova vrućina i zapara. Puls je malo ubrzan, ali je sasvim dobar, pravilan, tonovi su čisti i jasni. NJEGOŠ: - Ne, doktore, ne! Ovako se ne može. Pustite mi krv! DOKTOR RADIŠIĆ (iznenađeno): - Gospodaru! NJEGOŠ: - Meni je teško, teško, ja ne mogu... DOKTOR RADIŠIĆ: - Bez doktora Škode to ne bih smio. On je vaš glavni liječnik, a on danas nije u Beču nego u Badenu. NJEGOŠ: - Ne treba tu ništa doktor Škoda. Ja sam gospodar svoga života. (Uzdahne, bori se s nekom mukom.)
DOKTOR RADIŠIĆ: - Ali to je sad nepotrebno, gospodaru! NJEGOŠ: - Znadite dobro: ako mi ne pustite krv, ja ne mogu sjutra zoru dočekati! DOKTOR RADIŠIĆ: (Užima vrat u ramena i okrene se Milakoviću, prepozna ga, rukuje se s njime.) - Stari ste poznanici! DOKTOR RADIŠIĆ: - Trebao bi jedan lavor (Milaković odlazi da ga donese, a Radišić sprema što treba, vatu, gazu, i drugo. Prilazi mu Nenadović i s njim nešto šapuće. Branko je mnogo uzbuđen. Vraća se Milaković, s njim ulaze serdar Andrija, Ðuko, Vukalo i jedna ženska, mlada, lepa, razvijena, pristojno odevena, ona nosi lavor. Svi su uznemireni.) SERDAR ANDRIJA: - Zar to gospodaru! NJEGOŠ: - Ne mogu da izdržim više! (Radišić otvara venu i krv teče u lavor koji Milaković drži. Uz Milakovića je Nenadović i hteo bi i on nešto da pomogne. Ostali stoje podalje, posmatraju, uzbuđeni su.) LJUBA NENADOVIĆ (uzbuđeno): - Divna i čista kao sloboda, najdragocenija srpska krv! (Radišić posle zavija ruku vatom i gazom, Milaković odnosi lavor s krvlju, za njim izađu Vukalo i Ðuko. Ženska brzo donosi lavor i vodu da Radišić opere i očisti ruke. Posle toga ona odlazi i odnosi vodu i lavor. Serdar Andrija uznemireno šeta u dnu sobe i, držeći svoj čibuk, klima glavom.) DOKTOR RADIŠIĆ (spremajući se da pođe, obraća se Njegošu): - Sada će vam biti lakše, možda ćete malo i zaspati, budite mirni, odmarajte se. (Nenadoviću i serdaru Andriji nešto govori na stranu, a onda okrećući se Njegošu i klanjajući se odlazi.) SERDAR ANDRIJA: - Bože sveti, kakva je ovo bolest! BRANKO RADIČEVIĆ: - Strašna bolest! Bolest srpskih književnika! (Serdar Andrija dade znak Nenadoviću da pođu u dno pozornice. Tamo oni nešto razgovaraju i katkada pogledaju na Njegoša. Njegoš je zatvorio oči i ubledeo kao smrt, izgleda kao da je zaspao. Branko Radičević gleda u njega sažaljivo, uzdišući i bolno mašući glavom. Zatim pođe ustranu i zastane blizu rampe, poluokrenut publici.) BRANKO RADIČEVIĆ (tužno): - U njegovoj sudbini vidim svoju! (Pokazuje na prsa): Ah, tu, tu je već klica začeta! Više nisam veseo kao pre, neka tuga u mojoj duši leži kao jezero, neka čudna osećanja me obuzimaju i odvajaju od života, tu pod plećkom me probada, ruke su mi uvek vlažne, noću se znojim, katkada kašljucnem i neka groznica nekad dođe. Jest, jest, njegova sudbina i moja je sudbina. Njega će ova jesen odneti, a mene iduća ili prekiduća, odneće me kao list sa grane, kao ožuteli tužni list. (On je u bolnom pesničkom zanosu)... List žuti ... list pada sa grane, pada i leprša se, otima se, ali sila, strašna - neminovna sudba... list je na zemlji... on postaje zemlja (U nadahnuću počinje bolno da recituje):
Lisje, lisje... Lisje žuti veće po drveću, Lisje žuto veće dole pada, Zelenoga više ja nikada videt neću. Glava klonu, lice potamnelo, bolovanje oko mi popilo, ruka lomna, telo izmoždeno, a kleca mi slabačko koleno, dođe doba da idem u groba Al kad mi se veće smrći mora nek se smrkne izmeđ tvojih gora... Stražilovo, milo Stražilovo! (Ulazi Milaković. Branko se trgne, pođe mu u susret i nešto ga pita. K njima dolazi serdar Andrija i Nenadović. Pitaju Milakovića nešto i on im odgovara, a onda njih dvojica sednu na stolice. Njegoš sedi nepomičan sa isturenom glavom i izgleda da spava.) BRANKO RADIČEVIĆ (poluglasno): - Ko je gospodarev naslednik? LJUBA NENADOVIĆ: - Danilo. BRANKO RADIČEVIĆ (sedne blizu Nenadovića): - Nisam nikad čuo za njega! NJEGOŠ (osmehne se ali ne otvara oči): - Ako ostane onakav kakav je, čuće ga cijela Evropa! (Svi se iznenade i malo trgnu.) LJUBA NENADOVIĆ: - Mi mislimo da spavate, gospodare! NJEGOŠ (otvara oči i pogleda Nenadovića): - Nijesam ali mi je lakše. Ona muka je popuštila. SERDAR ANDRIJA: - Neće nas stara sreća zaboraviti. NJEGOŠ: - Lakše mi je, lakše. (Pipa se rukom po prsima.) Ali u ovim grudima strahovita bolest stanuje. BRANKO RADIČEVIĆ: - Savladaćete je. NJEGOŠ: - Ja nju ili ona mene? LJUBA NENADOVIĆ: - Vi nju, gospodare! (Njegoš se tužno osmehne.) BRANKO RADIČEVIĆ (ustane i korak-dva pođe u stranu): - Ne mogu više da izdržim ovde. Čini mi se da sam ja on! (Primakne se Nenadoviću): Sada je gospodar dobro, hajdemo, ja moram! NJEGOŠ: - Ostanite, ostanite, kuda?
LJUBA NENADOVIĆ: - Moramo. Imamo obojica da se nađemo s nekim prijateljima: Branko s nekim iz Karlovca a ja s jednim iz Beograda. Obećali smo. NJEGOŠ: - Dođite sjutra! BRANKO RADIČEVIĆ: - Sigurno! LJUBA NENADOVIĆ: - Obavezno! (Pozdravljaju se i odlaze.) NJEGOŠ (pokazuje rukom Milakoviću da sedne blizu): - Pričaj mi još što o Crnoj Gori. Jesu li plemena složna? MILAKOVIĆ (sedne pored serdara Andrije): - Jednom dušom dišu. Svaki Crnogorac ima danas samo dvije misli i dvije želje: da vi ozdravite i da potuku Omer pašu. NJEGOŠ: - Kako je sa granicom? MILAKOVIĆ: - Austrija uvijek jednako, sve nešto plete i mota. S njom ne možemo biti nikad prijatelji. Ali od nje se ne treba mnogo bojati. U Hercegovini, poslije ubistva paše Stočevića, uzimaju maha ljudi Omer paše, raja pišti, uskače u Crnu Goru. Kao da je Smail-aga Čengić oživio... A i s Arbanijom nije kako treba. Pisao vam je presjednik senata Pero kako su bili osam hiljada Turaka udarili na Kuče. Ali među Arbanasima ima ljudi koji su protivu turske carevine i koji bi htjeli s nama da se bore protivu sultana i skadarskih paša. Čuli ste kako je miriditski kapetan Marko Prekleš bio došao na Cetinje i čekao da se vi povratite. SERDAR ANDRIJA: - Nijesu se Crnogorci na boda ni navikli. NJEGOŠ: - A senat i glavari? Kako oni? MILAKOVIĆ: - Kao i ostali. Željeli bi da im je više praha i olova. Ali kad Crnogorcu ne puca puška, siječe mu nož, gospodaru, pa će biti dobro. NJEGOŠ: - Reci mi kako su senat, glavari i narod zadovoljni s Perom? Ja sam ga ostavio da upravlja mjesto mene, pa je li bio pravičan i je li održao slogu, ne znam. MILAKOVIĆ: - Vaš brat je vodio mudro poslove i upravljao na zadovoljstvo Crnogoraca. Ali ga je, bogme, velika briga davila zbog vašeg zdravlja. NJEGOŠ: - A moj ujak Lazo Proroković kako je? MILAKOVIĆ: - Dobro. Kapetan Lazo je čas na Njegušima, a čas na Cetinju. Rijetko ima pametne glave u Crnoj Gori kao što je njegova. (Ulazi Vuk Karadžić i u hodu se pomaže svojom štulom. On je vedar i raspoložen. Njegoš se obradovao kad ga je ugledao.)
VUK - (star. Ima velike sede veđe, velike i sede brkove, na glavi kapu Sličnu šubari, belu košulju i tamno, skoro crno odelo): - Kad neće mladi k meni, ja ću k mladima! NJEGOŠ: - Pomoću mladih ste vi pobjedu odnijeli! VUK: - Pobjedu je odnio narod, a ne ja. Narod uvijek ostaje na površini. Svi tirani su padali u blato kada se digla narodna pesnica. (Prilazi Njegošu koji je ustao i dočekuje ga na nogama. Kada se rukovao s Njegošem): Ovako star i bolestan dolazim vam, gospodaru, i donosim nešto što će vas mnogo obradovati, a vi mi ne htjeste dati blagoslov za štampanje „Novog zavjeta", pa ga sad - kad sam ga štampao bez ičijeg blagoslova - protivnici nazivaju Vukovim Evanđeljem, jeretičkom knjigom, a siromaha Vuka moćni crkvenodostojnici srpski napadaju da širi opasnu jeres i da se stavio u službu rimske propagande protivu pravoslavlja. A da ste vi dali svoj blagoslov, ne bi se po Vuku udaralo tako! NJEGOŠ: - Nije to, Vuče, za mene - rekao sam vam - niti su to moji posli, nego u Ungariji ima dosta naučenijeh srpskijeh vladika, koji su učili i poznaju sva crkvena pravila i kanone, pa su trebali oni kao pravi arhijereji da vam dadu blagoslov; a da ste iskali od mene blagoslov za oslobođenje braće Srba ispod nesnosnijeh jarmova i za nabavku oružja i iđenja u rat, u tome sam vam ja pravi vladika, pa bih vam dao blagoslova koliko 'oćete. Ali vi, Vuče, nijeste za to, koliko ni ja za ono prvo. (Njegoš se nasmeši, ponudi Vuka da sedne, i sam sedne u naslonjaču. Vuk se takođe smeje i ostaje na nogama.) VUK: - I ja na svoj način oslobađam Srbe, gospodaru! (Okrene se serdaru Andriji i Milakoviću i s njima se rukuje. Milakovićevu ruku zadrži duže u svojoj i zagleda se u njega): Mi smo se negđe viđeli, čini mi se? NJEGOŠ: - Kada ste bili na Cetinje, sjećate li se? To je Milaković, moj sekretar! VUK (prijatno iznenađen): - Došli ste iz Crne Gore? MILAKOVIĆ: - Sa Cetinja. VUK (sedne blizu Njegoša): - Pa to Crnogorci hoće da osvoje Beč! NJEGOŠ: Milaković je Hercegovac. VUK: - Jedna pjesma, gospodaru: kamen Crna Gora; kamen Hercegovina. (Nasmeju se svi.) Ali divno, divno, baš kako treba. Možda vi, gospodine Milakoviću, znate neku pjesmu ili poslovicu. Živjeti među Crnogorcima a ne znati kako se sijeku turske glave i ne umjeti pjevati uz gusle narodne pjesme to je nemoguće. Crnorgorac čim posiječe Turčina, odmah ispjeva pjesmu. MILAKOVIĆ: - Crnogorci ih poznaju dosta, ali ja ne! VUK: - Sjetićete se vi neke, sjetiti. (Okreće se Njegošu): Pa, kako je gospodaru? NJEGOŠ: - Danas mi je bilo sasvim slabo. Ali doktor Radišić mi je puštio krv i sad mi je lakše. (Njegoš nekoliko puta duboko zakašlje.)
VUK: (kad se Njegoš umirio): - Je li mnogo krvi puštio? MILAKOVIĆ I SERDAR ANDRIJA: - Nije! Nije! VUK: - E, čekajte, gospodaru, čekajte, ja ću vas da izliječim. Ja sam kao onaj 'ećim Nasradin odže. Izliječio sam svoju nogu pa ću i vaša pluća. Donio sam jedan lijek. Zbog toga sam i došao. Inače ne bih jer nemam vremena. Doći će mi iz štamparije. Bili su sad pa će opet. Da mi se osloboditi već tog Rječnika, stalno mi je tu. (Pokazuje na glavu.) NJEGOŠ: - Kakav lijek? (Nasmeje se.) Možda ćete vi postati i slavni ljekar kao što ste postali slavan književnik. (Serdar Andrija i Milaković sa interesavanjem gledaju i slušaju Vuka.) VUK: - Jest! jest. (Vadi iz džepa od kaputa neku flašu sa lekom.) Braća Sloveni vole pjesnika „Gorskog vijenca" i interesuju se za njegovo zdravlje. Evo, vidite (pokazuje i malo diže flašu), ovo je dokaz. Doktor Fanta u Pragu ima neki specijalni lijek koji uspješno liječi pluća, pa je htio da vam ga pošalje, ali kako nije znao gđe se nalazite, molio je pjesnika Vaclava Hanku da on to uradi. Pa kako ni Hanka nije znao gđe ste, poslao ga je meni da vam ga ja pošaljem ili predam lično. (Daje lek Njegošu. Kod Milakovića i serdara Andrije je veliko interesovanje.) Evo i pismo. (Pipa po džepovima i traži): Vraga, zaboravio sam ga, ostalo mi je na stolu. Donijeću ga sjutra da vidite. NJEGOŠ (posmatrajući lek i skeptično se smešeći): - I Matija Ban je htio tako da me liječi sa lijekom jednog katoličkog popa, njegovog prijatelja. (Ozbiljno.) Dobri ljudi su željeli da mi pomognu. Hiljadu savjetnika sam imao otkako sam se razbolio. A odviše doktora. (Ironično): Neki su me od njih savjetovali da ništa ne mislim - kako će čovjek živjeti a ne misliti? Neki su me savjetovali da oči na ženski pol ne okrećem, a čovjek ne može i sa mrtvog odra da oči ne baci na krasno stvorenje. Neki su me savjetovali da fanele na tijelo ni marame ne nosim; neki su me savjetovali da dvostruku fanelu na tijelo i do uši obučem, pa preko nje vunenu maramu oko vrata da metnem. Neki su me savjetovali da ležim potrbuške, a neki opet da ležim na pleća, neki nalijevo a neki nadesno. A svi ti ljekari i savjeti ne mogaše ništa pomoći. Život se uzdiže na smrti, ali smrt je jača od njega. Ne žalim što ću umrijeti, ali žalim što nijesam u mome životu nešto znamenito učinio. (Rezignirano): Ali tako je htjela moja zla sudbina, koja mi je od početka do kraja užasna bila! VUK: - Kako može tako govoriti onaj koji je napisao „Gorski vijenac"? Tvome doru i tvome junaštvu Svud su brodi kuda pođeš vodi! Stekli ste slavu. Vašu mudru riječ ljudi slušaju i uvažavaju. Eto, ko je mogao izmiriti patrijarha Rajačića sa budimskim vladikom Plagonom i drugim arhijerejima, a vi ste to uradili. Znate li, gospodaru, bolest može biti i korisna. Da ja nijesam bio bolestan, možda ne bih ništa napisao ni uradio. Onako, nijesam nikud mogao da idem, a teško i danas mogu sa ovom štuljom, pa šta ću drugo nego sjedi i piši. I vama će vaša bolest još više probuditi um, očistiti duh i čuvstva. NJEGOŠ (daje lek Milakoviću koji ga ostavlja na sto): - Neću ja dočekati da vidim ni to kako će jadni moji Crnogorci opet zagaziti u krv da bi otkupili svoju slobodu, kako će dočekati i jurišati na
Omer pašu, a ne što drugo da doživim i uradim! SERDAR ANDRIJA (uzbuđeno): - Dočekaćeš, gospodaru, dočekaćeš ga i ti muški i junački! Crnogorci neće i ne umiju da robuju. Oni bez slobode i onog kamena ne mogu disati. VUK: - Ja znam da će Crnogorci pobijediti, a vi ozdraviti. Štampaćete vi novo „Srpsko ogledalo" divnih pjesama o junacima i pobjedi nad Omer pašom, napisaćete još dela kao „Gorski vijenac", ali štampajte ih novim pravopisom kao što ste štampali „Lažnog cara Šćepana Malog". Vi ste uvijek bili za pobjedu srpskog naroda, a novi pravopis i uvođenje prostog na rodnog jezika u književnost je njegova velika pobjeda. (Vadi sat i gleda u njega): Vrijeme je, moram ići. (Ustaje): Krivo mi je što sam zaboravio pismo od Hanke: tamo on piše kako se lijek upotrebljava. Ali kad dođem u neđelju, donijeću ga. Onda ćemo razgovarati do mile volje, a i Milaković će mi nešto iz Crne Gore dati ... U neđelju! Tako, u neđelju! (Uzima štulu, pozdravlja se i odlazi. Na vratima se sretne sa Stratimirovićem i s njim se pozdravi): Sad tek vidim kako je lijepo biti mlad i zdrav. (Odlazi, a Stratimirović priđe Njegošu i s njim se rukuje. Iznenadi se kad prepozna Milakovića.) STRATIMIROVIĆ (oko pedeset i devet godina u austrijskog potpukovnika): - Otkud vi sada, gospodine Milakoviću? MILAKOVIĆ: - Iz Crne Gore. STRATIMIROVIĆ: - Uželeli se svog gospodara. NJEGOŠ: - Ništa im ovakav gospodar ne treba. (Nudi Stratimiroviću da sedne.) STRATIMIROVIĆ (uzbuđen): - Hvala, ne mogu da sedim. Svratio sam najviše da vam kažem jednu vest. NJEGOŠ: - Je li dobra? STRATIMIROVIĆ (ironično): - Jest, jest! Ruski car smatra da je vama nekorisno poduzeti teški put do Petrograda kad taj put neće ništa povećati običnu pažnju i brigu za crnogorski narod! (Milaković i serdar Andrija su silno iznenađeni.) NJEGOŠ (namračio se i stiskao obrve. Teško diše): - Jeste li viđeli ruskog poslanika barona Majendorfa? STRATIMIROVIĆ: - Slučajno sam se sreo s njim i u razgovoru mi reče... NJEGOŠ: - Da je kancelar grof Neseljrod ono što i njegov car! SERDAR ANDRIJA: - Šta bi mogao drugo i biti! Kakav sultan, takav i veliki vezir! STRATIMIROVIĆ: - Kancelar Neseljrod nije vam dozvolio da putujete u Petrograd. Sutra će baron Majendorf pismeno vas o tom obavestiti. To znači: mala Crna Gora mora sama da se bori protivu silne turske carevine!
NJEGOŠ (pognuo glavu, ćuti i razmišlja, onda jetko i bolno): - Jadna slovenska braća, kako su slijepa, nikada neće uspjeti da postanu slobodna! Oni ne vide gđe leži njihova nesreća, njihovo robovanje, njihova neprosvijećenost!... Car... Car samodržac! Ali ruski narod nije što car i njegov kancelar Neseljrod! (Poćuti neko vreme): I Rusija i Pruska i Austrija, i Engleska i Turska, i Francuska imaju jednu ćud, jednako teže za silom i prevlasti, jednako su sve protivu malih naroda i državica, na račun njihov se pogađaju, svađaju mire i pregovaraju. Velike sile i male državice su po svojoj prirodi neprijatelji. A svijest i duh slobode jača i jednog dana će se mali narodi složiti i tim velikim proždrljivim silama reći: Stoj! Dosta je bilo! (Opet zaćuti, uzbuđenje, zamoren)... Ko meni može zabraniti da putujem kud hoću, ja sam slobodan čovjek slobodnog naroda, ja nijesam ni ruski, ni turski, ni austriski! Ja ne pripadam nikome! Ja sam samostalan i svoj. Sloboda Crne Gore se svaki dan kupa u krvi. Ja sam slobodan čovjek, sin tog slobodnog naroda... a car... a kancelar!... Ah, ta Rusija je za cijelog mog života hladna prema meni bila! (Serdar Andrija i Milaković su seuzbudili.) STRATIMIROVIĆ (uzbuđeno): - Gospodaru! Gospodaru! (Njegoš teško i brzo diše, a onda navali težak tuberkulozni kašalj. Milaković i Stratimirović priđu i pridrže ga, serdar Andrija je očajan i zbunjen. Kada je kašalj prošao, Njegoš se smirio, naslonio i zatvorio oči. Svi ćute. Stratimirović posmatra sliku i pokazuje rukom na nju Milakoviću. Milaković klima glavom i nešto mu šapuće. U sobu ulazi doktor Škoda. Za njim pažljivo i sa poštovanjem ide Vukalo.) DOKTOR ŠKODA (namešteno raspoložen): - Samo jedan momenat, ekselencijo! Samo da vas vidim. Moram hitno u dvor! Znate, i tamo bolest dolazi. Doktor Radišić mi reče da vam je krv pustio. Vrlo dobro! Vrlo dobro! Sada je lakše? NJEGOŠ (teško, usiljavajući se): - Lakše! Lakše! DOKTOR ŠKODA: - No, vidite! To je bilo neko uzbuđenje, nervoza ili tako što! NJEGOŠ: - Doktor Radišić nije htio bez vas, a viste, kazao je, danas u Badenu! DOKTOR ŠKODA: - Trebalo je da pođem, ali... Drzvolite, ekselencijo, da malo pogledam vaše bilo. (Uzimaruku i meri puls): No, vidite, krasno, izvrsno, izvrsno! NJEGOŠ: - Gospodine doktore Škoda, ja znam, ja razumijem da su to samo utješne riječi, nego molim vas recite vi kakvo je moje pravo stanje? DOKTOR ŠKODA: - Vidite da se osećate bolje! NJEGOŠ: - To je trenuto. Ali, kako vi nalazite, može li meni biti spasenja? DOKTOR ŠKODA: - Sve je moguće i nemoguće na svijetu! Vi ste uman čovjek, vi to znate!
NJEGOŠ (ispravljajući se malo u stolici): - Molim vas da budete jasni, kažite mi istinu. DOKTOR ŠKODA (u neprilici): - Šta, hoćete da vam reknem da ćete umrijeti? (Smejući se usiljeno): Pa naravno, ekselencijo, umrijećete, umrijećete i vi, i ja, i svi. Zamislite, dok vam izgovaram ove riječi, koliko se u ljubavnoj strasti života ljudskih začinje, koliko se u ovom istom trenutku ljudi rađa, a koliko opet umire. To je vječni zakon prirode, zakon mijenjanja i kretanja. Svaki život, u samom svom začetku nosi klicu i uslove smrti. To je neminovno. Ko se rodi, taj mora i da umre, neko u čeljustima zvijeri, neko na vješalima, neko na putu, neko u zatvoru, neko u boju, neko na stratištu, neko od vode, neko od vatre, a neko i od vaše bolesti, ekselencijo! NJEGOŠ: - To je žalosna ali istinita filozofija, gospodine doktore. Ona može nesrećnog čovjeka i da utješi. Ali ja sam vladalac i mučenik jedne male zemlje, koja je u teškom položaju. Prema njoj ja imam dužnosti i obaveze dok dišem. Osim toga ja želim da umrem u Crnu Goru. Recite mi, molim vas, recite otvoreno, mogu li ja izdržati dok se vratim u moje otačastvo? DOKTOR ŠKODA (ne odgovori odmah, kolebao se): - Ako se budete čuvali od svakog uzbuđenja i ako se budete hranili samo mlijekom, onda možete. (Strašno zaprepašćenje kod svih prisutnih): Uostalom, doći ću sutra da vas detaljno pregledam, a sad moram žuriti, visoki bolesnik treba moju hitnu pomoć. Zbogom! (Škoda se pozdravlja i izlazi. Njega prate Stratimirović, serdar Andrija i Milaković, za njima ide i Vukalo. Na vratima zastanu i nešto tiho porazgovaraju a onda svi iščeznu.) NJEGOŠ (kada su svi iščezli): - Da, da, kada se rađa jedan život, u tom rađanju nalazi se i začetak smrti! (Sedi u stolici, zatvorenih očiju, bolna i bolesna lica. Miran je i utonuo u duboke misli. Ali kašalj ga trgne. Skoro se zaceni. Drži se za prsa, za glavu, dvaput je jeknuo. Kada se kašalj smirio, on ustane, pođe po sobi nekoliko koraka pa počne da govori): O jadni srpski narode, o mučenička slobodna Crna Goro, kada će sunce sreće vas ogrijati, kada će prokleti krvolok s vašeg praga pobjeći, kada će Lovćen veliki dan dočekati... Ponosita lovćenska planino, Glava ti se nad oblacim visi Te pod sobom ponosito smatraš Sva čudesa prirodom stvorena: Crnu Goru - krvavo mramorje, Gavnu Bosnu, ljutu Arbaniju, Turska polja, latinsko primorje! Udar groma hiljadni' vjekova U njedra si svoja sasicao Ka đevojka darovne jabuke. i odbijaš svakog stvora društvo, Što ne sliči orlu al' kurjaku Al' Milošu ili Karađorđu, A otrovne bljuješ anateme Na Vukovce, roda izdajice! ... Lovćen... Lovćen je znamenje pobjede!... Jest, jest, on je davao pregnuće i uzmahe, učio što je sloboda... Pod Lovćenom se i moj život začeo, u njemu sam kao dijete slobodno disao, kupao duh i
tijelo u njegovim ljepotama i vedrinama, bio čobanče i pasao stado, na njemu i pod njim sanjao sam o životu, o slavnoj prošlosti, o porazu i pobjedi. Tu mi je bol dušu razorio! Tu pod njim se moja smrt začela. Lovćen me odnjihao, darivao mi život, dao i smrt. (Zastane, zagleda se nekuda u daljinu): Šta, pa ja ga vidim. Vidim Lovćen! Vidim moj Lovćen! Vidim kolijevku moga života, moga duha... i moje smrti! (Pruža ruku nekud u bolnom zanosu.) Eno ga, ah, eno ga! (Trenutak zaćuti, kroči jedan korak napred i sav zanet gleda. Onda skine kapu i podigne pogled gore prema nebu): O, samo kada sam tebe vidio, moj veliki, moj slavni Lovćenu, više se nikad... nikad nećemo rastati!
TREĆI ČIN Dešava se na Cetinju 19. oktobra.
Prostrana soba, u Biljardi, u njoj su krevet, sto i stolice. Kroz prozore se vidi Lovćen i kapela na njemu. Pada velika kiša. Katkada negde daleko na moru potmulo zagrmi. Njegoš sedi nasred sobe u velikoj stolici naslonjači koja je napravljena da ga u njoj snesu u Kotor. Serdar Andrija mu pridržava glavu i ruke, jer glava hoće da mu klone na prsa, a ruke niz stolicu - toliko je iznemogao. Danje predveče; a onda noć. SERDAR ANDRIJA: - Eto vidiš, gospodaru, neće nikako da prestane. Već nekoliko dana samo pada. Ovaj Lovćen poteže kiše sa mora, pa lije kao iz kabla. Udaviše i zdravog a ne bolesnog čojeka. Bože me oprosti, nekako je ovo okrenulo kao za inat! Ali strpi se malo, još je ovo rano, nije još Petrovdan, iza ovoga moraju okrenuti lijepi dani. Nije moguće drukčije. A onda ćeš se ti otrgnuti. Popraviće se brzo. Onaj prokleti Beč i naporni put do njega postaviše ti pod glavom. NJEGOŠ (promuklo, teško govori): - Zašto ne govoriš ono što misliš, serdare! SERDAR ANDRIJA: - Što sam rekao, to i mislim, gospodaru. A ja ne znam na što ti ciljaš? NJEGOŠ: - Primaklo se... Tu je... SERDAR ANDRIJA: - To se tebi čini zbog ove kiše. Evo ja: zdrav sam pa ne mogu da dišem, no me guši u prsi, i ne osjećam da u mene ima živog damara. Viđećeš sjutra ili prekosjutra kada prestane ovaj dažd, kako će ti se život okrijepiti, osjetićeš snagu i u tijelu i u duhu. A kad ovako priklopi, svako je mrzovoljan i mračno mu je u duši. (Njegoš se zakašlje teško. U sobu ulaze pretsednik senata Pero, brat Njegošev, i Milaković. Oni su setni i utučeni.) NJEGOŠ (kada je prestao kašalj i on se malo odmorio): - Pero! PERO: - Što želiš, gospodaru! NJEGOŠ: - Ti si, čoče, presjednik senata, i upravljao si Crnom Gorom mjesto mene, dok sam ja bio u Italiju i Beču, a nećeš jednu sitnu stvar da riješiš!
PERO: - Što to gospodaru? NJEGOŠ: - Napraviste ovu stolicu da me u nju snesete na Rijeku Crnojevića ili dolje u Kotor, ovako sjedeći, pošto ne mogu da ležim, jer je tamo blaža klima, pa to ostade tako! PERO: - Neće kiša da prestane, gospodaru, a čim prođe ovo čudo, odmah ćemo poći u Kotor. Tamo je more, a tamo su i doktori. NJEGOŠ: - Da ne bude kasno, Pero? PERO: - Kad nekoga sreća prati nikad nije kasno ni prerano. (Sumrak. Ulaze Lazo Proroković, Njegošev ujak, Tomo, Njegošev otac, i dve Njegoševe sestre, jedna starija, a druga mlađa, obe lepe. Lazo Proroković je u godinama, razborit i otresit, on je kapetan; Tomo je star, oko 94 godine, ali krepak. Sestre se uzdržavaju da ne zaplaču.) NJEGOŠ (kad ih je ugledao): - Došli su sa Njeguša po ovom vremenu! To znači imati oca, sestre i ujaka Laza Prorokovića. TOMO (silno je uzbuđen. On je visok, malo pogrbljen, sed, lep, s dubokim borama na čelu, ruke i glas mu lagano podrhtavaju, noge ga jedva nose. On prvi prilazi Njegošu): - Dobro veče, gospodaru! (Malo zaćuti koliko da predahne i zamaha glavom.)... Zla mi veče! NJEGOŠ: - Dobro došao, Tomo! Milo mi je što si došao. Nijesi me nikad na put spravljao a sad 'oćeš. (Tomo prilazi Njegošu, ljubi ga i plače. Dve sestre takođe prilaze plačući i ljube nežno brata. Lazo Proroković utire suze i hteo bi nešto da progovori ali ne može od uzbuđenja. I Njegoš je uzbuđen. Od uzbuđenja ne može da govori. Polako je podigao desnu ruku i uklonio dve suze.) TOMO (kad se malo smirio i pribrao): - Nemoj tako da dočekuješ starog oca! NJEGOŠ: - A majka nije mogla doći? Daleko su Njeguši, a ovo vrijeme! LAZO PROROKOVIĆ (krupan, visok, velikih brkova i u licu crven): - Stići će i ona noćas. STARIJA SESTRA: - Nije mogla da krene kad i mi, doći će sa Ðorđijem. NJEGOŠ (malo poćuti pa se okrene Lazu Prorokoviću i ocu): - Htio sam da sađem u Kotor, ali se nijesam mogao držati konja. LAZO PROROKOVIĆ: - Naredi, gospodaru, šta gođ misliš da je bolje za tebe, mi ćemo te na rukama ponijeti. NJEGOŠ: - Na rukama ste me i iznijeli kad sam se vratio iz Beča. Ali, neću, no neka rekne Tomo:
hoću li putovati ili ne. On je meni otac i 'oću njega da poslušam. TOMO: - Ostani, gospodaru, ja bih volio da ostaneš dok ova kiša prođe. NJEGOŠ: Dobro, Tomo, kad ti kažeš, ostaću. (Opet poćuti, spuštene glave na prsa, nekoliko puta teško i duboko zakašlje. Posle ispravi glavu i pogleda u Laza Prorokovića): - Čudio sam se što te nema! Volim da čujem tvoju riječ, Lazo. Ti dobro, poznaješ prilike u Crnu Goru, pa da mi rečeš kako su Crnogorci. LAZO PROROKOVIĆ: - Žalosni zbog vas, gospodaru. NJEGOŠ: - Svaka žalost brzo prođe, no jesu li oni složni, dišu li jednim duhom? Da ko ne pomišlja na darove skadarskog vezira? Znaš, među Crnogorcima je bilo dosta nesloge. LAZO PROROKOVIĆ: - Svi Crnogorci jednim duhom dišu, gospodaru, zahvaljujući tebe. Ti si svojim umom i voljom nesložna i zakrvljena bratstva i plemena složio i umirio, potčinio si ih vlasti i državi, zaveo si red i slogu, spasao otačastvo od razdora i propasti, i sad možemo da se nosimo sa dušmaninom. NJEGOŠ: - Mučno je upravljati Crnogorcima, pa ne znam kako je Pero uspijevao dok je zamjenjivao mene? PERO: - Radio sam što sam bolje mogao, gospodaru! Sve žito koje si kupio i nabavio, po tvom naređenju, dijeljeno je besplatno sirotinji. Nastojao sam da očuvam, pravdu i čovjeka od pogani i da nas ne pomute i ne načnu Turci. MILAKOVIĆ: - Ja sam vam kazao u Beču, gospodaru. LAZO PROROKOVIĆ: - Sve je bilo kako treba. NJEGOŠ: - Imate li vijesti: prave li Turci kakve čarke oko Nikšića, Spuža i Podgorice? Mušovići i Mećikukići ne miruju nikad. PERO: - Prićutali su se nešto. NJEGOŠ: - Osluškuju kretanje Omer paše kroz Bosnu i Hercegovinu. (Poćuti malo): A čuje li se što o skadarskom veziru? Ah, on je protivnik sultanu, ali s njim nijesam mogao da se sporazumijem i sprijateljim kao s Ali pašom Stočevićem. PERO: - I on se nešto ućutao. Možda i on iz Skadra gleda prema Bosni i Hercegovini. Ko zna da se ne plaši da i njega ne postigne sudbina Ali paše! NJEGOŠ: - Omer paša ostavlja krvav trag kudije prođe. Učvršćuje tursko carstvo, kao što su ga učvršćivali i spasavali mnogi naši ljudi. (Zaćuti, zamisli se i zamaha glavom): - Pomoz bože jadnima Srbima. (Opet zaćuti. Milaković nešto šapuće serdaru Andriji i Tomu. Njegoš podigne glavu, iznenada): A 'oće li Crnogorci muški dočekati Omer pašu?
LAZO PROROKOVIĆ: - 'Oće, gospodaru. Ili ćemo svi izginuti ili biti slobodni. Novica Cerović je stigao iz Grahova, pa priča da tamo i prema Nikšiću ljudi jedva čekaju da već počne. NJEGOŠ: - A đ e je Novica? MILAKOVIĆ: - Tu je, gospodaru, tu s glavarima i narodom, tu u Biljardi. NJEGOŠ: - Šta je tu taj skup? TOMO (uzdahne): - Žele da čuju kako je tvoje zdravlje, gospodaru. NJEGOŠ: - Recite Novici da uđe. (Milaković brzo odlazi i vraća se s Novicom Cerovićem, Stevanom Perkovim i Filipom Ðuraškovićem.) NJEGOŠ: - Jesi li bio u Grahovu, Novica? NOVICA CEROVIĆ: - Jesam, gospodaru, i u Grahovu, i u Banjane, i prošao čitavim sentom prema Nikšiću, pa uvalio ka Ostrogu i niz Brda. NJEGOŠ: - Kakve dobre vijesti donosiš? NOVICA CEROVIĆ: - Dobre, gospodaru. Omer paša se sprema. Na proljeće misli na Crnu Goru. A Crnogorci ga čekaju i ja sam uvjeren da će ga snaći sudbina Smail age Čengića. SERDAR STEVAN PERKOV: - Bićemo ga i sjeći, gospodaru, u Grahovo, u Rudine, na Planinicu, u Poviju, svuđ đe krene. Do Ostroga može samo mrtav doći. NJEGOŠ: - Tada bih mirno počijevao u grobu, serdare. (Novici Ceroviću): Jesi li vidio vojvodu Jakova Dakovića, kako će njegovi Grahovljani? (Dok oni razgovaraju, glavari i narod polako ulaze i ostaju oko vratau dnu sobe.) NOVICA CEROVIĆ: - Kako ga ne bih vidio. Bio sam i s glavarima iz Banjana. Svi oni jedno misle, gospodaru. NJEGOŠ: - A Drobnjaci i Uskoci? SERDAR STEVAN PERKOV: - Crna Gora je sva na nogama! NOVICA CEROVIĆ: - Neće ni oni sjeđeti. Sve vri. Vri u čitavu Hercegovinu. Glavari su pomeđu sebe pohvatali vezu, pripremaju narod. U Hercegovini je velika promjena poslije pogibije Ali paše. Svako je nezadovoljan. I raja i ljudi Ali paše. I za njih je Omer paša dušmanin! (Njegošu je teško. On se usiljava da se održi u stolici. Hvata se rukom za prsa i srce. Borba
njegova da izdrži je vidna. Svi ćute i gledaju u njega. Noć je. Sveća blesne nekoliko puta i u daljini se vidi Lovćen. Pesnik se zakašlje, pa se smiri.) NJEGOŠ (kad se malo odmorio): Borbi našoj kraja biti neće do istrage turske ali naše... SERDAR ANDRIJA: - Turske, turske, gospodaru? NAROD I GLAVARI: - Turske! Turske! NJEGOŠ: - Sloboda je pravo svakog čovjeka i svakog naroda. Ne dajte svoju slobodu nikome, ni tiraninu, ni dušmaninu, ni prijatelju! Čovjek bez slobode nije čovjek! Narod bez nje nije ništa! Borite se, umrite za slobodu! Ostavite grobove, ime i slobodu potomstvu. Vašom borbom i slobodom biće ovjenčana i nadahnuta budućnost našeg naroda! Borite se, nek brat brata nigđe ne izdade. (Uzbuđen, ustaje, ali teško, na silu. Pruža ruke napred prema narodu i glavarima): Upamet se dobro, Crnogorci! Ko izdao onoga te počne, svaka mu se satvar skamenila! Bog veliki i njegova sila u njivu mu sjeme skamenio, u žene mu đecu skamenio! Od njega se izlegli gubavci, da ih narod po prstu kažuje! Trag se grdni njegov iskopao, kao što je šarenima konjma! U kuću mu puške ne visilo, glave muške ne kopa od puške, željela mu kuća muške glave! Ko izdao borbu i slobodu, ko izdao braću i junake, spopala ga bruka Brankovića! Grob se njegov propa na ta svijet! Ko izdao borbu i slobodu, krvlju mu se prelili badnjaci, k rvlju krsno ime oslavio, svoju đecu n an j p ečen u io! U pomamni vjetar udario, a u lik se manit obratao! Ko izdao borbu i slobodu, rđa mu se na dom rasprtila; za njegovim tragom pokajnice sve kukale, dovijek lagale! (Za sve vreme narod i glavari su silno uzbuđeni. Kad je završio, svi skinu kape.) NAROD I GLAVARI: - Amin, amin, gospodaru!
(Njegoš sedne u stolicu, silno je iscrpen, zatvori oči. Ruke mu padaju niz stolicu i sestre, uplakane, prilaze i pridržavaju ga. Njegoš se teško zakašlje. Glava mu je klonula. Munja jako i uzastopno nekoliko puta blesne, i u daljini se pokaže Lovćen sa kapelom na njegovom vrhu. Negde daleko potmulo grmi. Čuje se kako kiša pada i vetar duva.) NJEGOŠ (tinja, život mu dogoreva, drži zatvorene oči. Posle nekog ćutanja, počinje sam za sebe da govori): - Ah, tako je. Ta Rusija je hladna za cijelog mog života prema meni bila! Ali kuda ću?! Drugi nisu ni ka ona! (Ljudi su uzbuđeni. Njegoš ućuti, pa opet progovori): - Vjera prema slobodi i hrabrost dvije su stihije moga naroda. (Onda nešto nečujno šapuće, a zatim glasno): Smiješna su svojstva naše zemlje, punana je ludijeh promjena... (Zastane trenutak): Nad svom ovom grdnom mješavinom opet umna sila toržestvuje... (Zastane): Pas svakoji svoje breme nosi; nove nužde rađu nove sile. (Zastane): Vaš će primjer učiti pjevača, kako treba s besmrtnošću zborit! Vam prestoji preužasna borba... Strašna borba s svojim i s tuđinom... Slavno mrite, kad mrijet morate! (Zaćuti, pa opet): Noćas na san Obilić proleće preko ravna polja cetinjskoga na bijela hata ka na vilu. (Uzdahne): Što je, Vuče, grdno li izgledaš! Viđu da si s krvave poljane, gazio si negđe vatru živu, i bog znade, do tebe samoga, je li iko tu živ pretekao... (Glavari i narod su usplahireni. Pero, serdar Andrija, Lazo Proroković, Novica Cerović, Milaković, i drugi, nešto se živo sašaptavaju. Otac Tomo strepi nad Njegošem. Obrvan je bolom. Dve sestre mu miluju ruke i plaču.) SERDAR STEVAN PERKOV VUKOTIĆ: - On bunca, 'oće da umre! SERDAR FILIP ÐURAŠKOVIĆ: - Treba ga pitati ima li kakvu poruku da ostavi. (Glavari živo i uzrujano nude jedan drugog, ala niko neće, ne može od žalosti. Na koncu privole Milakovića. Milaković prilazi Njegošu, skanjuje se da progovori, zaustio je reč „gospodaru", ali ne može celu da izgovori nego brizne u plač. Komešanje. Serdar Vukotić zovne Novicu Cerovića i kaže mu: 'Ajde ti, ti!)
NOVICA CEROVIĆ (istupi napred, uzbuđenje ali odlučan): - Gospodaru, tebi se krati život! NJEGOŠ (otvori oči, pogleda u Novicu kao da se probudio): I prekratio se! GLAVARI: Oprosti nam, gospodaru! VUKALO (izlazi jedan korak pred glavarima): - Oprosti mi tvoj ljeb, gospodaru! (Zajeca, plač ga uguši i povuče se natrag.) NJEGOŠ (ispravi glavu i pogleda u glavare i narod): - Neka ti je prosto, Vukale, i tebi i vama svima! I neka bog vam i svakom Crnogorcu i Srbinu, đe god koji bio, blagoslovi i umnoži svaku dobru rabotu. (Klone mu glava, malo zaćuti. Opet glavu ispravi): Ja umirem Crnogorci, ali mi nije žao što ću umrijeti, no mi je ža što još ne živjeh barem dvije godine, pa biste viđeli kako bih proslavio Crnu Goru i na čemu bih vas ostavio. Ne zaboravite moje riječi: ljubite Crnu Goru i sirotinji činite pravdu, ne zaboravite na braću koja robuju. I njima će jednog dana svanuti. Amanet je ovoga kamena sloboda. Čuvajte je, branite je, ne dajte je! Sloboda je najljepši ukras. Sloboda je najveće bogatstvo. U slobodi je čovjek sve, u ropstvu ništa! Turska se sprema, ali je dočekajte kao što su je Crnogorci uvijek dočekivali, neka vidi Evropa i neka zna Rusija kako mi bez ičije pomoći branimo slobodu. (Narod i glavari plaču, naročito stari Tomo, dve sestre i Milaković.) GLAVARI I NAROD - 'Oćemo, 'oćemo, gospodaru! NJEGOŠ: - Nemojte, braćo. Umirite se! Smrt je svačija. Crna Gora je u opasnosti, zaboravite i na bol i na radost i mislite samo na slobodu, na veliku i uzvišenu slobodu ovog kamena, na amanet naših predaka, koji su se stalno hranili i podmlađivali velikim podvizima, svojim životima i svojom krvlju. SVI. (kroz plač): - Zaklinjemo se, gospodaru! NJEGOŠ (utre suze, malo poćuti, pribira snagu i volju): - Treba svi da znate: da sam za nasljednika odredio moga sinovca Danila, koji je sad u Rusiju na školovanju. To sam napisao i u testamentu. Testamenat se nalazi i čuva kod ruskog konzula Gagića u Dubrovniku. Tamo sam naznačio i drugo što treba da se zna. Novci koji su mi u jednom banku u Petrogradu, od kojih su obligacije u ruskom Ministarstvu inostranih đela, njih ostavljam narodu crnogorskom, to jest da su narodni, a dobit od njih da prima vladika koji bio i za tu dobit da Crnogorcima kupuje praha i džebane da brane svoju slobodu, a kad je gladna godina da za taj novac kupuje žito i da ga dijeli bez pare i dinara sirotinji crnogorskoj i brdskoj. Četrdeset hiljada forinti što su u kasi na Cetinju neka se samo za narodne nužde troše. Za drugi novac i za sve ostalo tamo piše. Gagić će poslati testamenat i svi Crnogorci treba da znaju kakav je. SVI (plaču): - Sve što si rekao izvršićemo, gospodaru! NJEGOŠ (dao je znak sestrama da pognu glave do njegove. On im nešto šapuće. One silno jecaju i tresu se od plača. Onda malo zatvori oči i okrene se glavarima): - A sad još nešto. (Narod i glavari
očekuju što će da kaže. Savršena je tišina. Čuje se kako kiša pada i vetar šumi. Munja jako blesne, njen blesak se ponovi nekoliko puta i potmuli tutanj grmljavine odnekud izdaleka dopire. Njegoš se okrenu, ispravi se bolje u stolici i gleda Lovćen. Kad je nestao blesak munje i grmljavine, on posle jednog trenutka ćutanja, ispruži ruku prema Lovćenu): 'Oću da me sahranite na Lovćenu u onu crkvicu. (Okrene se svom bratu): Pero, tebi to ostavljam da izvršiš. TOMO (priđe bliže, plačnim i uzbuđenim glasom koji podrhtava): - Sine moj, vladike i gospodari Crne Go re s u s e na Cetinju... NJEGOŠ (prekida ga): - Pero! PERO: - Gospodaru. (Za trenutak je ćutanje na pozornici. Zatim se Pero pribere.) Znaš, gospodaru, Crna Gora je mala, turska granica nije mnogo daleko od Cetinja, dan ili noć oda, pa na Crnu Goru može da pane sramota, mogu da ti ukradu noću glavu i s njom da osvanu u Skadru, u Nikšić ili Trebinje. NJEGOŠ (promeni se u licu): - To je moja potonja želja, i tražim od vas da je ispunite! Ako to nećete, moj posljednji čas biće mi najžalosniji, a tu moju žalost ostavljam vam na dušu! PERO I OSTALI: - 'Oćemo, gospodaru, 'oćemo! (Njegoš se smiri, teško diše, neko vreme drži ruku na srcu. Napreže se da se održi. Zatim nekako neočekivano ustane sa stolice. Serdar Filip hoće da mu pomogne. Njegoš ga uhvati za ruku i strese.) NJEGOŠ: - Vidiš, Filipe, vidiš da sam još živ! (Priđe i legne na postelju. Žmiri kao da se odmara; na pozornici je velika tišina. Posle otvori oči i pogleda na glavare, na narod, na rodbinu i zadrži pogled na svome ocu. Onda opet zatvori oči. Bori se sa smrću. Odjedanput, kao da bunca, kaže jačim glasom): Omer paša! Omer paša!... Tako li se služi otačastvu! Za klala te puška crnogorska! (Ućuti. Smrt ga sve više osvaja. Najedanput se trgne, ispravi na postelji i prekrsti): - Preblagi gospode bože, daj snage jadnome srpskome narodu da se oslobodi ropstva i pomozi bijednoj crnogorskoj sirotinji koja... (Reč mu se prekide, smrt ga prekosi i on se sruši u postelju. Narod i glavari, naročito dve sestre, zaplaču. U tom trenutku na vratima se pojavljuju Njegoševa majka i brat od strica Ðorđije.) MAJKA (stara, zdrava, „prosta žena". Kada se ona pojavila svi ućute i uklone se ustranu. Ona polako priđe postelji i zastane više mrtvog Njegoša, uz čiju su glavu bile dvije sestre i Tomo): U tebe sam ka' u sunce ja gledala, sine Rade! A sada mi sunce zađe, kuku mene! Zaplakaće Crna Gora, ima za kim! (Ona i dve sestre dignu ruke da se ogrebu, ali Pero, Novica Cerović, Stevan Perkov i drugi glavari ne daju im. Na pozornici je odjedanput mrak. Napolju kiša pada. Munja blesne jako i dugotrajno, Lov ćen i kapela na njemu se vide lepo i jasno.)
K R A J
Obrada: D I S C O N I N J A
BELEŠKA O PISCU
Isidora Bjelica (udata Pajkić), pisac, reditelj, toreador, magistar filmologije, trendseter, mama, skandal-majstor, vojvotkinja, najkontroverzniji savremeni srpski autor. Rođena je u Sarajevu 1967. Tamo je završila gimnaziju (grčki i latinski smer) da bi posle afere „naci-žur" postala najmlađi jugoslovenski disident i prešla da živi i studira u Beogradu gde završava FDU (odsek dramaturgija) na kome jedno vreme radi kao asistent. Magistrira sa tezom „Tehnotriler kao savremeni oblik tragedije", nakon čega napušta fakultet zbog birokratskog šikaniranja sa političkom pozadinom. Autor je 33 knjige od kojih su većina bestseleri i kultne knjige različitih generacija, sa dva ili više izdanja. Prvi probuđeni, 1986. (priče) Gospodar srećnih predmeta, 1988. (priče) Svetlo u tami, 1989. (koautor, filomologija) Ozloglašena, 1989. (roman) Nove srbske drame (sa N. Pajkićem), 1993. Verenica ratnog zločinca, 1994. (roman) Prošokoli politarš mudraca, 1994. (sa N Pajkićem) - satira Seksepistolarni roman (sa Lunom Lu), 1995. 101 muškarac u četiri Godišnja doba, 1996. (roman) Tajni život slavnih srpkinja, 1997. (istoriografska proza) Princeze di Montenegro, 1998. (istoriografska proza) Autoportret s muškarcima, 1998. (autobiografija sa leksikonom) Ljotić, 1999. (drama sa N. Pajkićem) Sentimentalna putovanja (sa D. Bjelicom), 2000. (putopisi) Dorćol-Menhetn - Sarajka u Beogradu, 2000. (drame) Nova filmska Evropa, 2000. (koautor, filmologija) Poslednji hrišćanin, 2000. (roman)
