Univerzitet u Novom Sadu Filozofski fakultet Odsek za filozofiju
Seminarski rad iz Helenisticko-rimske filozofije
Tema:
Stoicizam
Student:
Mentor:
Veljko Miljković
Nikola Tatalović
2013.
: Autor u radu nastoji da prikaže celokupno stoičko učenje sa svim njegovim Apstrakt segmentima I promenama koje trpi kroz dug vremenski period svoga izlaganja. Ključne reči : Zenon, logos, sveopšti požar, determinizacija prirode, formalna logika,
Panatije, Posejdonije, eklekticizam, etika, Seneka, Epiktet, Marko Aurelije.
Sadržaj
1. Nastanak I podela stoicizma (str.4-5)
2. Kosmologija stoika (str.5-7)
3. Logika stoicizma (str.7)
4. Etika sticizma (str.7-8)
5. Srednji stoicizam (str. 9)
6. Rimski stoičari-Pozni stoicizam (str.10-11)
7. Literatura (str.12)
Nastanak I podela stoicizma
Helenističko-rimski period ne predstavlja samo istorijski, hronološki redosled, koji sledi posle Helena. U ovom periodu znatno se menja kultura, tradicija, težnja jednog naroda, koji više
ne čine helenski gradovi-države, već ogromna imperija. Samim tim menja se I način razmisljanja, više se ne teži ka znanju radi samog znanja, već ka koristi ili moći, pa se tako filozofija okreće ka praktičkim pitanjima. Etički I praktički interes je posebno istaknut u posle-
aristotelskim školama. Akcenat je stavljen na usavršavanje karaktera pojedinca, što je bio osnovni zadatak tadašnjih filozofa. 1 Osnivač stoičke škole bio je Zenon iz Kitije, grada na Kipru, koga treba razlikovati od Zenona iz Eleje. RoĎen je oko 340. godine pre nove ere, a umro je oko 265.g.p.n.e. veruje se da
je sam sebi oduzeo život. Veza sa Atinom, tadašnjim centrom grčke filozofije, bio je njegov otac trgovac koji je stalno putovao u Atinu radi posla I donosio Zenonu knjige Atinjskih filozofa,
naročito sokratovaca, odakle se je I ponikla njegova zainteresovanost za nauku I filozofiju. Zenon je slušao razne sokratovce. On se divio čvrstoćom Sokratovog karaktera I smatrao da je kinik Krates najsličniji Sokratu, pa je postao njegov učenik. Slušao je I Ksenokrata, koji je takodje nalikovao Sokratu po karakteru I strogosti svojih običaja. Kod Stilpona je deset godina proučavao dijalektiku. Za razliku od ostalih sokratovaca on se nije interesovao samo za dijalektiku I praktičku filozofiju već I za filozofiju prirode, a naročito je proučavao Heraklitovo delo “O prirodi.” Svoju školu je osnovao 308.godine p.n.e.kada je počeo da samostalno predaje I izlaže svoja filozofska učenja. Škola je dobila naziv po šarenom tremu na mestu gde je Zenon predavao. Zenonov najbolji učenik bio je Kleant iz Asosa, koji ga je I nasledio na čelu škole . Za
vreme ove dvojice stoicizam je imao puno sličnosti sa kinizmom. Značajniji od Kleanta bio je njegov učenik Hrisip, kojeg su prozvali drugim osnivačem škole, jer je izvršio sistematizaciju stoičkih učenja I znatno uticao na njihovo popularizovanje.2
1
G.V.F.Hegel, Istorija filozofije 2, Prevod Dr. Nikola M. Popović, Beogradski izdavačko -grafički zavod, Beograd 1975, str. 360. 2 Wilhelm Windelband, Povjest filozofije, Kultura-Zagreb, 1956, str.200.
Uobičajenu podelu stoicizma čine tri perioda, rana stoa, za koju je karakteristično pretežno etičko učenje, srednja stoa, sinkretičko razdoblje, I pozna stoa, u kojem preovladava religiozni uticaj. Predstavnici ranog stoicizma su Zenon, Kleant , njegov učenik I Hrisip,
Kleantov učenik, srednji stoički period pr edstavljaju Panatije I Posejdonije, dok pozni stoicizam 3
predstavljaju Seneka, Epiktet I Marko Aurelije.
Stoičari su svoju filozofiju podelili na tri dela: 1)Logiku, 2)fiziku ili filozofiju prirode (Kosmologija), 3) etiku. Oni filozofiju prikazuju kao pladnu njivu, Logika je ograda oko imanja,
fizika je zemljište ili stabla, a etika plodovi. Iako je filozofija stoika sistematski izložena kao jedan sistem, u njoj ne nalazimo puno novina, već ona sjedinjava, drugačije interpertira I
obogaćuje terminologijom učenja prethodnih filozofa.
Kosmologija stoika
Svoje interesovanje za proučavanje prirode stoičari su našli uvidevši da u prirodi vlada
logos, opšti zakon prirode, um koji je prisutan u svetu, koji često nazivaju bogom. Filozofija stoika je panteistička. Po prirodnom zakonu, logosu, treba odrediti I ljudsku svrhu. Dakle, stoičari nisu proučavali logos radi samog logosa, već da na osnovu njega uredimo naše živote, u skladu sa prirodnim zakonom. U kosmologiji stoicizma razlikujemo dva načela stvarnosti: čineće I trpeće načelo. Pasivni logos, supstancija bez kvaliteta I delatni logos, ono što stvara, daje
kvalitet, ono što opštu materiju pretvara u nešto posebno. Pasivni I aktivni logos u stoicizmu se često prikazuje I religiozno, kao odnos prirode I boga. Aktivni logos u sebi sadrzi “semena” logosa. Ovde se jasno vidi Platonov svet ideja I pokušaj prenošenja na materijalan svet.
MeĎutim, iako se pominju dva načela, to ne treba shvatiti d ualistički kao kod Platona, jer upravo to delatno načelo nije duhovno već materijalno. Logos je shvaćen Heraklitovski, stoici preuzimaju celokupno učenje o vatri I logosu. Pojedinačne duše su deo opšteg logosa koji upravlja svetom. Tako I za stoicizam važi kao I kod Heraklita, sve je samo bivanje. Bog je uzrok
prirode I on je duša sveta. Hegel ovo stoičko shvatanje prirode naziva savršenim panteizmom. 3
Milenko A. Perović, Istorija filofije, Grafomedia, Novi Sad 2004,str.124.
Ali kad govore o bogu često se vraćaju običajnosnim shvatanjima I sujevernim verovanjima.
Tako stoičari, upoznavši se sa logosom koji sve odreĎuje, pribegavaju verovanjima u sudbinu, u znake budućnosti itd.4
Učenje o sveopštem požaru
Ovo učenje uvode stoičari i ono predstavlja učenje o sudbini, to jest večito proživljavanje istog. Sveopštim požarom Bog vr aća u sebe postojeći svet, dok svaki novi svet podseća na prethodni u svim pojedinostima. Na osnovu ovoga su stoičari proricali sudbinu. Učenje o sveopštem požaru je kosmološki determinizam kojim su stoičari objašnjavali sudbinu. MeĎutim, čovek poseduje unutrašnju slobodu jer je I sam logos u njemu. Možemo menjati svoj sud I stav prema dogaĎajima koji su izraz “božije volje”, u tome se sastoji stoička unutrašnja sloboda čoveka. Kako je sve sto je bog stvorio radi onog najboljeg, stoici su morali da objasne zlo u svetu. Tom problem se najviše posvetio Hrisip, koji je za svoju temeljnu postvaku svoje teodiceje uzimao shvatanje da nesavršenost pojedinačnih stvari vodi ka savršenosti celine. Hrisip je dokazao da bol nije zlo, kao u običajenom shvatanju, već dobro, jer upozorava da nešto nije u redu. Stoici kažu da nijedan čin nije zao I pokudan po sebi, ako se čin razmatra sam po sebi, nezavisno od svojstva kao ljudskog čina, onda je on u stvari dobar, a ne zao. Za moralnost važna je dobra namera, dobra namera poništava svako moralno zlo, jer bi se u suprotnom, ako ne bi bila nešto pozitivno, ona odražavala na boga. Moralnost potiče od boga( ili logosa). Tako je rĎav čin samo nedostatak pravilnog ureĎenja ljudske volje sa logosom. Čovek može imati I lošu nameru,
koja se javlja kao nužna suprotnost, pomoću koje I razlikujemo dobro od lošeg. Postojanje vrline nužno sa sobom povlači I svoju suprotnost, postojanje poroka. Tako je Hrisip ob jasnio postojanje zla jer je bolje slobodno izabrati vrlinu, čije postojanje povlači I poroke, nego nemati nikakve slobode. Hrisip ovde koristi argument kojim će se kasnije služiti sv. Avgustin, Barkli I Lajbnic, da zlo u svetu više ističe dobro. Stoičari su smatrali da biljke nemaju dušu, životinje imaju dušu požude, a ljudi dušu razuma. Čovekova doša je najplemenitija od svih duša, koja je usaĎena za 4
G.V.F.Hegel, Istorija filozofije 2, Prevod Dr. Nikola M. Popović, Beogradski izdavačko -grafički zavod, Beograd 1975, str. 369.
vreme stvaranja I koja se prenosi raĎanjem jer je ona, kao I sve drugo, materijalna. Sve duše se vraćaju u prvobitnu vatru u vreme svetskog požara. 5
Logika sticizma
Stoičari su usavršili formalnu logiku, uzevši apstraktno mišljenje za princip . Polazna tačka njihove logike leži u zamišljenoj predstavi. Tako shvaćena predstava je pravi kriterujum istine I dobra. Proces saznanja sadrži, neposredno gledanje, uspostavljanje predstave, poimanje I pravo znanje. Zenon je ovaj proces pokazivao poreĎenjem sa šakom, ispružena ruka je
neposredno gledanje, malo savijena šaka je uspostavljanje predstave I stisnuta pesnica je poimanje, I hvatanje pesnice drugom rukom predstavlja pravo znanje. Istina je podudaranje predmeta I svesti. Predmet mora odgovarati mišljenju koje može da sagleda umstvenost sveta.
Stoci su odbacili platonsko učenje o transcendentalno opštem I Aristotelovo učenje o konkretno opštem, postoji samo pojedinačno, a naše znanje jeste znanje o pojedinačnom. Stoici su saznanje zasnivali na čulnim opažajima. Oni su logiku delili na dijalektiku I retoriku.6
Etika stoizma
Stoici su često isticali filozofiju kao nauku o delanju. Dakle, filozofija kod stoika predstavlja način življenja. Svrha života je je sreća, I ona se nalazi u vrlini, živeti u skladu sa prirodom bilo je osnovno stoičko učenje. Saznati zakone prirode I uskladiti život sa njima. Etička svrha življenja se sastoji u podreĎivanju božanski utvrĎenom ureĎenju sveta. Ovo učenje se 5
Frederik Koplston, Istorija filozofije, prevod Slobodan Žujić, Beogradski izdavačko -grafi čki zavod, Beograd 1988, str. 428. 6 Frederik Koplston, Istorija filozofije, prevod Slobodan Žujić, Beogradski izdavačko -grafički zavod, Beograd 1988, str. 425.
razlikuje od kiničkog, jer živeti u skladu sa prirodom ne znači izrugavanje tradicije I civlizovan život. Stoičari pod prirodom podrazumevaju I razum, koji je u njima, kao deo prirode covek treba da živi u skladu sa prirodom, životom upravljanim razumom, u saglasnosti sa samim sobom. Pošto su zastupali deterministički stav o prirodi stoici su imali razne prigovore: Kakva je korist od pozivanja na pokoravanje prirodi, kada čovek ionako ne može da im se otrgne? Čovek
kao razumsko biće ima tu povlasticu da spozna puteve prirode, koje će svejedno proći, I da svesno učestvuje u njima. Čovek može da promeni svoj unutrašnji stav I da se ne opire prirodi. Seneka kaže: “Sud bina vodi onog ko hoće, a onog ko neće vuče” Dakle, čitavo etičko učenje svodi se na to da je čovek slobodan da promeni svoj unutrašnji stav I da usvoji stav potčinjavanja I mirenja a ne, stav pobune. Najznačajnije vrline za stoike jesu moralna razboritost, hrabrost, suzdržanost I pravednost. Ove vrline uvek stoje zajedno I onaj koji poseduje jednu poseduje sve ostale, dok onaj koji ne poseduje jednu ne poseduje ni ostale. Za rane stoike je krakterističan
strogi moralni idealizam, dok pozniji stoici više naglašavaju moralno usavršavanje, I podstiču na istrajnost stazom vrline. Stoičko učenje o strastima I afektima nam govori da treba da potiskivati stanja kao sto su afekti uživanja, tuge, žudnje I straha, koje su smatrali nerazumnim I neprirodnim, kako bi dospeli u stanje bestrašća. Afekte I strasti treba ukloniti čim preĎu u
navike, koje predstavljaju bolesti duše. Stoička etika u praksi je velikim delom borba protiv afekata, I težnja da se postigne moralna sloboda I samostalnost. Ovakvo stanovište u mnogome podseća na kinička učenja, meĎutim, stoici se od kinika razlikuju po svom kosmopolitskom stavu. Čovek je po prirodi društveno biće a život u društvu je stvar razuma, s obzirom da je razum zajednička suštinska priroda svih ljudi za sve ljude postoji jedan zakon I jedna otadzbina. Podela čovečanstva na zaraćene države je besmislena, mudar čovek je graĎanin sveta. Etički ideal se postiže kada sve ljude volimo kao što volimo sebe same. Etičko shvatanje je ovde dovedeno do opštosti, koja predstavlja ljubav prema čovečanstvu. 7
7
G.V.F.Hegel, Istorija filozofije 2, Prevod Dr. Nikola M. Popović, Beogradski izdavačko -grafički zavod, Beograd 1975, str. 380.
Srednji stoicizam
U ovom periodu stoički mislioci su nastrojeni eklektički I dopuštaju uvoĎenje nekih Platonovih I Aristotelovih učenja, što povlači odstupanje od ranijih učenja stoicizma. Dva istaknuta imena u ovom periodu su Panetije I Posejdonije. Panatije je sa rodosa I živeo je od 185.
do 110.godine pre nove ere. Panatije je značajno modifikovao ranija učenja dopustajući da clj života bude usavršavanje individualne prirode. Odbacio je učenje o bestrašću I davao veću vrednost spoljnim dobrima. Takodje je napustio teoriju o proricanju sudbine na osnovu
filozofskog determinizma, odbacivao je astrologiju I odrekao se učenja o sveopštem požaru. Politički je bio pod uticajem Platona I Aristotela, ali je zastupao ideal šire zajendi ce. Njegov najistaknutiji učenik bio je Posejdnije iz Apameje koji je živeo od 135. Do 51. godine stare ere. Posejdonije je bio veliki polihistor, poput Aristotela, on se interesovao za razne naučne oblasti.
Stoički monizam je osnova Posejdonijeve filozofije, on je pokušavao da izloži raščlanjeno jedinstvo prirode. Svet je hejerarhija stupnjeva bivstvovanja, od neorganskih stvari, poput
mineral, preko bakterija I životinja pa sve do čoveka I nadorganskog područja božanskog. Sveopšti sklad I ureĎenje svemira pretpostavlja na vrhu hijerarhije apsolutni um, sveprožimajuće umno delovanje. Suprotno svom učitelju Panetijeu, Posejdonije je obnovio stoičko učenje o sveopštem požaru u kome se naglašava monistički karakter svemira. MeĎutim, on je više stremio dualizmu, pod uticajem platonizma, pa tako kosmos podelio na dva dela, nadmesečni I
podmesečni svet. Podmesečni svet je zemaljski I propadljiv a nadmesečni je nebeski I nepropadljiv I upravlja ovim drugim. Dva sveta se spajaju u čoveku , koji je njihova veza. Pose jdonije naglašava dualizam duše I tela na način koji podseća na Platona, time odstupa od
materijalnog shvatanja duše. Posejdonije je načinio korak ka novoplatonizmu svojom sintezom 8
dualizma I monizma.
8
Frederik Koplston, Istorija filozofije, prevod Slobodan Žujić, Beogradski izdavačko -grafički zavod, Beograd 1988, str. 459.
Rimski stoičari (Pozni stoicizam)
Ovde stoička skola više naginje ka praktičnim I moralnim načelima I podleže uticajima religije. Stoicizam se proširuje na većinski deo rimskog graĎanstva, gde se naglašava
usavršavanje karaktera, karakteriše poučni I besednički način izražavanja, čime filozofija gubi s pekulativan značaj, samim tim I naučni značaj. Značajna su tri filozofa ovog perioda, to su Seneka, Epiktet I imperator Marko Aurelije.
9
Seneka iz Kordobe bio je učitelj I ministar imperatora Nerona po čijem je nareĎenju sebi
oduzeo život presekavši vene 65. godine nove ere. Seneka je naglašavao etička pitanja u kojima se više bavio dostizanjem vrline nego teorijskim istraživanjima njene prirode. Za njega je filozofija sredstvo za sticanje vrline.
“ Neka ne zabavljaju naše reči, nego neka koriste. Bolesni ne traže rečitog lekara.”10 Seneka preuzima teorijski stoički materijalizam, iako je u praksi skon da boga shvata transcendentno, što je posledica njegove skonosti ka psihološkom dualizmu. “Ovo telo je teret I kazna duše, koja se pritisnuta I napadnuta njim nalazi u okovima”
11
Pravo bogatstvo je u našoj unutrašnjosti , spoljna zadovljstva su samo prolazna sreća ne treba se zadovoljavati njima. S obzirom da je bio blizu rimskog trona, bio je dobro upućen u
nečasna dešavanja I bahaćenja koja su se tamo dešavala, zbog čega su ga optuživali da I sam nije dosledan svojim rečima. To što je imao uvid u iskušenje požude I strasti, nije ga privuklo porocima, već mu je dalo snage I inspiracije za pisanje I moralno podsticanje. Seneka odstupa od strogog moralnog idealizma stoika, pa tako dopušta da čovekov cilj može da bude bogatstvo. Mudar čovek je gospodar svog bogatstva, a ne njegov rob. On takoĎe zastupa kosmopolitizam I naglašava srodstvo izmeĎu svih ljudi.
9
Frederik Koplston, Istorija filozofije, prevod Slobodan Žujić, Beogradski izdavačko -grafički zavod, Beograd 1988, str. 466. 10 Seneka, Pisma prijatelju, Matica srpska, Novi Sad 1978, str.262. 11 Seneka, Pisma prijatelju, Matica srpska, Novi Sad 1978, str.206.
Epiktet je iz Hijeropolja I živeo je oko 50 do 135.godine naše ere. Bio je rob jednog od
pripadnika Neronove garde, a kada je osloboĎen nastavio je da živi u Rimu, sve dok nisu proterali filozofe, a potom je otišao u Nikopolj gde je I osnovao školu. N jegova predavanja slušao je Flavije Arijan od koga su nam dostupna Epiktetova učenja. I Kod Epikteta kao kod Seneke naglašeno je moralno ponašanje I eklekticizam. Epiktet se zalaže za podsticanje moralne svesti putem vaspitanja I upoznavanja sa logičkim zakonima, sa prirodom, ali samo u svrhu pravilnog ponašanja. On takoĎe savetuje preispitivanje svojih postupaka, kojim ćemo loše postupanje zameniti dobrim. Marko Aurelije je bio rimski imperator od 161. do 180. godine naše ere, njegovo
najpoznatije delo je “Samom sebi.” Kao I kod svojih svojih prethodnika, Seneke I Epikteta, bio je sklon eklekticizmu i kosmopolitizmu. Aurelije odlučno odbacuje stoički materijalizam, pod religijskim uticajem. On je poštovao tradicionalne obrede I negovao veru u više bogova. Podelivši ljudsko biće na dušu, telo I um, on je prevazišao materijalizam time što je um izdvojio od tvari I označio kao deo svemira, koji predstvalja jedan delić boga. Um je vodič I zapovednik 12
duha, ko se ne vodi umom taj je I bezbožan.
12
Frederik Koplston, Istorija filozofije, prevod Slobodan Žujić, Beogradski izdavačko -grafički zavod, Beograd 1988, str. 475
Literatura
Frederik Koplston, Istorija filozofije, prevod Slobodan Žujić, Beogradski izdavačko -grafički zavod, Beograd 1988
G.V.F.Hegel, Istorija filozofije 2, Prevod Dr. Nikola M. Popović, Beogradski izdavačko-
grafički zavod, Beograd 1975
Milenko A. Perović, Istorija filofije, Grafomedia, Novi Sad 2004
Wilhelm Windelband, Povjest filozofije, Kultura-Zagreb, 1956
Seneka, Pisma prijatelju, Matica srpska, Novi Sad 1978
