УВОД У ФИЛОЗОФИЈУ Појам филозофије, филозофије, услови њеног настанка и развоја. Teoрија и пракса Реч филозофија потиче од грчке речи «philos» (волети, бити наклоњен) и речи «sophia» (мудрост) из чега се може закључити да филозофија настаје из тежње за мудрошћу. Реч «мудрост» појмовно означава истинито знање – исправан, добар став, тако да се филозофија може одредити и као љубав према јединству истинитог сазнања и доброг понашања (према јединству истинитог и доброг) Основна начела филозофије су питати, тражити, преиспитивати. Специфичност филозофије се огледа у томе што она доводи у питање све, не заобилазећи ни саму себе. Код старих Грка филозоф је, првобитно, био мудар човек који се истицао мишљу или делом (песник, законодавац). Временом, ова реч добија одређеније значење, па се филозофима називају људи који су себи поставили циљ да трагају за истином. Питагора је први употребио реч филозоф, мада се првим филозофом сматра Талес из Милета. Филозофија је најстарија теоријска дисциплина. Настала је у 6.веку пне у Милету, граду на обали Јонског мора где су живели Талес, Анаксимен и Анаксимандар. Одатле се проширила на читаву Грчку, да би своје највеће домете достигла у Атини, са Сократом, Платоном и Аристотелом. Тежња за мудрошћу, из које се развила филозофија, постојала је и у другим државама Старог света (Индији, Кини, Персији). Основна разлика између те филозофије и филозофије старих Грка је у томе што у њиховом учењу нема те критичности и мисаоне зрелости која филозофију уздиже изнад верских и митолошких односа према стварности, док је то једна од најбитнијих одлика грчке филозoфије У току 2500 година досадашње историје, филозофија се постепено мењала како садржински тако и односом према другим врстама духовног стварања. Филозофија се мењала историјски у складу са друштвено-културним искуством. Свака филозофска орјентација, правац и школа приступају дефинисању појма филозофије у складу са својим полазним претпоставкама и принципима. Због свега тога нема једне јединствене дефиниције која би имала опште и обавезно значење. Ипак, можемо рећи да филозофија представља визију о свету, умно гледање света као целине, која се рађа као резултет систематског тражења истине о космосу, животу, друштву и човеку. Она успоставља синтезу сазнања о свету као целини која је дата у облику појмовног сазнања, за разлику од митске слике света.
Обим у коме се испољава и овакав умни поглед назива се ОБЈАШЊЕЊЕ. Предност објашњења у односу на неки други тип говора о целини света састоји се из: - довољног образложења - логичке противречности - проверљивости и примене у животу
УСЛОВИ НАСТАНКА: 1. Крајем 7. и почетком 6. века пне, када се почиње развијати филозофија, Грци су поседовали завидан ниво математичких, астрономских и практичних знања о свету, која су, заједно са потребом за развојем практичних делатности, довела у питање традиционалну митолошку слику света. 2. Ниво развијености полиса, који се темељио на друштвеној подели рада, омогућио извесном броју људи да се посвете духовним делатностима. 3. Структура језика. Старогрчки језик се темељио на претпоставци да свака умна реч (логос) треба да се поклапа у потпуности са ствари коју означава
Основни периоди развоја филозофије су : •
• • •
античка – од 6.в.пне до 529.г. (када цар Јустинијан затвара све филозофске школе у Атини) средњевековна – од 529. до 15.века нововековна – од 15.века до Хегелове смрти 1831 савремена од 1831 до данас
ТЕОРИЈА И ПРАКСА У старогрчкој митологији Теорија и Праксис су биле две музе. Стари Грци су под теоријом подразумевали умни увид у суштину ствари, а под праксом моралнополитичку делатност на трговима својих полиса. Презирали су физички рад и сматрали су га недостојним слободног човека. Материјална производња је била за робове. Грађане, који се нису бавили државним пословима на тргу, називали су идиотес. Међутим, код Маркса, пракса постаје централна филозофска категорија, па се и човек одређује као биће праксе. Под праксом се подразумева сврсисходна, стваралачка и слободна људск делатност. Човек је једино биће које се не прилагођава пасивно свету, већ га активно мења.
Обим у коме се испољава и овакав умни поглед назива се ОБЈАШЊЕЊЕ. Предност објашњења у односу на неки други тип говора о целини света састоји се из: - довољног образложења - логичке противречности - проверљивости и примене у животу
УСЛОВИ НАСТАНКА: 1. Крајем 7. и почетком 6. века пне, када се почиње развијати филозофија, Грци су поседовали завидан ниво математичких, астрономских и практичних знања о свету, која су, заједно са потребом за развојем практичних делатности, довела у питање традиционалну митолошку слику света. 2. Ниво развијености полиса, који се темељио на друштвеној подели рада, омогућио извесном броју људи да се посвете духовним делатностима. 3. Структура језика. Старогрчки језик се темељио на претпоставци да свака умна реч (логос) треба да се поклапа у потпуности са ствари коју означава
Основни периоди развоја филозофије су : •
• • •
античка – од 6.в.пне до 529.г. (када цар Јустинијан затвара све филозофске школе у Атини) средњевековна – од 529. до 15.века нововековна – од 15.века до Хегелове смрти 1831 савремена од 1831 до данас
ТЕОРИЈА И ПРАКСА У старогрчкој митологији Теорија и Праксис су биле две музе. Стари Грци су под теоријом подразумевали умни увид у суштину ствари, а под праксом моралнополитичку делатност на трговима својих полиса. Презирали су физички рад и сматрали су га недостојним слободног човека. Материјална производња је била за робове. Грађане, који се нису бавили државним пословима на тргу, називали су идиотес. Међутим, код Маркса, пракса постаје централна филозофска категорија, па се и човек одређује као биће праксе. Под праксом се подразумева сврсисходна, стваралачка и слободна људск делатност. Човек је једино биће које се не прилагођава пасивно свету, већ га активно мења.
Филозофске дисциплине Филозофске С обзиром да филозофија представља целовито мишљење, свака подела на филоз. дисциплине је условна. ПЛАТОН је аутор прве филозофске систематике, јер је филозофију дисциплинарно поделио на: физику, етику и дијалектику (логику). Од АРИСТОТЕЛА потиче подела филозофије на: теоријску -теологија (метафизика) практичну -етика поетичка -граматика -физика -економија -реторика -математика -политика -поетика ХЕГЕЛ је ХЕГЕЛ је филозофију поделио на логику, филозофију природе и филозофију духа. 1. МЕТАФИЗИКА Прво питање филозофије је питање о основи свега што јесте: Шта јесте? Зашто нешто јесте, а нешто није? Шта значи бити? Шта је биће? На овaква питања одговара главна филоз. дисциплина метафизика или ОНТОЛОГИЈА. Метафизика је онај део филозофије који се бави надчулним принципима бивства, основним узроцима оног што јесте. Њен предмет је најапстрактнији могући појам који има максимални обим, а минимални садржај. Тај појам обухвата све што постоји и не може се искусити чулима, већ сам умом. На наш језик се преводи речју БИВСТВО (биће, битак, апсолут..) и о њему се једино може рећи да јесте. Први филозофи су покушали да све постојеће објасне једним праначелом, али су се задржали на ставу да је свет састављен од 4 природна елемента: воде, земље, ватре и ваздуха. За Платона је бивство идеја, за Аристотела енергија, а за Хегела апсолутна идеја. Код разматрања појма бивства, јавља се питање на који начин јесте оно што јесте и ту постоје 2 основна одговора на то питање: -елејски (мировање, статика) -хераклитовски (кретање, динамика) Метафизички правци зависе од критеријума класификације. класификације. Тако разликујемо: I Према броју начела (принципа) бивства: -монизам – ако се биће објашњава само једним начелом (Јонски филозофи, Хераклит, Парменид) -дуализам – у основи свега налазе се два независна начела (Платон, Декарт) -плурализам – правац који претпоставља више начела (Анаксагора, Демокрит, Емпедокле, Лајбниц) II Према суштинским одликама бивства: -материјализам – прво начело је материја, која је примарна у односу на сваки други облик постојањ Материја се дефинише као објективна стварност која постоји независно од наше свести, која се креће у простору и времену и извор је нашег опажаја. Она је ненастала и вечна. Према карактеру материјалности, материјализам може бити: - наивни (здраворазумски) - контемплативни (посматрачки) - историски (дијалектички)
-идеализам (спиритуализам)- праначело је идеја , дух, мисао која је примарна у односу на материју. Дели се на: -субјективни- наша свест је оно примарно, а стварност је идејна творевина субјекта -објективни- идејно бивство је објекат стварности и независно је од човека (Платон) -апсолутни- у основи свега је апсолутна идеја (Хегел) 2. ГНОСЕОЛОГИЈ ГНОСЕОЛОГИЈА А – је дисциплина која изучава порекло, предмет и проблеме сазнања. Сазнање је процес истраживања истине, а његов резултат је знање. Гносеологија се конституисала као филозофска дисциплина тек у 17.в., а њен оснивач је био Џон Лок. Проблем сазнања, као релативно самостални предмет мишљења, појављује се први пут код Платона и «Теетету». Потреба за кодексом исправног размишљања јавила се и услед делатности софиста који су неупућене убеђивали у истинитост онога што њима одговара. Формулисање правила мишљења започео је Сократ, а довршио Аристотел. Тако је настала логика као филозофска наука за исправно мишљење. Гносеологију је могуће поделити према више критеријума : I Према изворима сазнања: 1. емпиризам – извор сазнања је у искуству, а дух је само табула раза на коју искуство исписује знакове (Лок, Хјум, Бекон, Беркли) 1. сензуализам – је крајњи емпиризам, по коме је чулно искуство једини извор сазнања 2. рационализам – извор сазнања је мишљење, али разум не искључује свако искуство (Декарт) ирационализам м - упућује на нерационалне изворе, као главне изворе 3. ирационализа сазнања. Његови облици су: волунтаризам – даје предност вољи над разумом (Шопенхауер) интуиционизам – извор сазнања је интуиција, непосредно гледање (Бергсон) мистицизам – мистицизам – главну сазнајну моћ претставља екстаза, сједињењење са апсолутом II Према односу према сазнању : -догматизам – знања се усвајају некритички и третирају се као непроменљиви закони -скептицизам – правац у коме се сумња у стечена знања и могућност сазнања истине (агностицизам) -критицизам – превладавањем и синтезом емпиризма и рационализма даје се критика сазнања (Кант -реализам – правац у коме се сазнање темељи на стварности 3. АКСИОЛОГИЈА - је филозофска дисциплина која се бави вредностима. Њен предмет је стар колико и сама филозофија, али њу је, као филоз. дисциплину, у 19.веку конституисао Херман Лоце.
Вредности постоје тек у релацији према човеку. Оне се мењају упоредо са развојем људских потреба и друштвеним променама. Вредности су релативне према субјекту који их процењује, што значи да оне, саме по себи, нису ни добро ни зло, него то постају тек у односу према човеку. Према том критеријуму вредности могу бити: личне, посебне (групне) или универзалне. У савременој аксиологији скоро је опште прихваћена Шелерова подела на: 1. хедонске вредности – чије су крајности задовољство и бол, а одговара им функција чулног осећања 2. виталне (биолошке) – чије су основне вредности живот и здравље 3. духовне - које могу бити: - логичке (или вредности чистог сазнања истине) - друштвено-моралне - естетске 4. религијске – које су, по Шелеровом мишљењу, највише вредности За савремену аксиологију посебно је значајан Фридрих Ниче и његова идеја о превредновању свих вредности. Марксистички филозофи у аксиологији полазе од истинске заједнице у којој је човек човеку човек. Маркс истиче да друштво неће наћи равнотежу, све док основна вреддност не буде рад. Данас је посебно актуелна и прагматистичка теорија вредности , према којој је вредно оно што је корисно. 4. ЕТИКА - је филозофска дисциплина која истражује основе и изворе моралних норми и моралних вредности. Реч етика потиче од грчке речи «етос» што значи обичај, навика, карактер. Цицерон је ову реч превео на латински са mos (moralis). Морал је и друштвена и историјска појава. Његова суштина је свест о томе шта треба човек да чини да би био човек. Морал је стар колико и људско друштво, али је теорија морала настала у 5.в.пне. Сматра се да је Сократ отац етике. По њему је «врлина=знање». Платон проглашава идеју Добра за највишу идеју, а Аристотел заснива етику златне средине. За стоике моралан живот је живот у складу са природом. За разлику од њих, Исус Христос заснива моралне норме на осећањима, пре свега (вери и љубави). Кант изграђује етику чисте дужности коју одликује категорички императив. Ниче формулише нихилизам и иморализам (филозофију која је о оне стране добра и зла). санкције : Разлика између морала и обичаја и права је у карактеру санкције: -санкција у случају кршења обичајних норми су најчешће подсмех и осуда јавног мњења -кршење правних норми се санкционише новчаном казном или затвором -док у случају кршења моралних норми санкција може бити осуда јавног мњења, али је специфична етичка санкција грижа савести. 5. ЕСТЕТИКА - је филозофија уметности, филозофија лепог. Бави се питањима процене вредности уметничког ствара Испитује шта је лепо у природи и човековом стварању, како се формирају и мењају судови о лепом. 6. ФИЛОЗОФСК ФИЛОЗОФСКА А АНТРОПОЛОГИЈ АНТРОПОЛОГИЈА А
- је филозофска дисциплина чији је предмет истраживања човек. Она почиње са Протагором (човек је мерило свих ствари) и Демокритом (човек је микрокосмос), а затим следе 2 максималистичке антропологије хришћанство и ренесанса. Човек се схвата као мали Бог на земљи. Филозофску антропологију као филозофску науку утемељује Имануел Кант. Једно од 3 основна питања његове критичке филозофије је «Шта је човек?» Филозофска антрологија је централна филозофска дисциплина савремене филозофије. 7. ИСТОРИЈА ФИЛОЗОФИЈЕ - проучава развој филозофије током историје и повезана је са општом историјом човека. Ту филозофија саму себе чини предметом истраживања. За историчара филозофије основни извор проучавања су филозофска дела и тзв. дух времена. За прву значајнију књигу из историје филозофије узима се Аристотелова Метафизика, иако је историју филозофије као филозофску дисциплину утемељио тек Хегел, у својим «Предавањима из историје филозофије». У савременој филозофији посебно место заузимају Хајдегерови увиди о историји филозофије. Odnos filozofije prema mitu i religiji Reč MIT vodi poreklo od grčke reči «mithos» - što znači pripovest, kazivanje, legenda, a reč mitologija vodi poreklo od reči mitologeo što znači «pričati neku priču iz starine». Mit nastaje iz nemogućnosti da se sagleda stvarnost. Prisutan je kod svih naroda i priča o sudbini naroda, Bogu, životu, nastanku sveta. Mit nastoji da, uz veliko korišćenje mašte i uvođenje natprirodnih sila, objasni svet. Stari Grci su stvorili veliki broj mitova, sačuvanih do danas. Najpoznatiji mitovi se nalaze u Homerovim epovima llijadi i Odiseji i Hesiodovom delu «Rodoslovlje bogova -Teogoni U staroj Grčkoj su postojala 3 KULTA: 1. apolonijski - Apolon je sin Zevsa i Here. On je bog lepote i večne mladosti, zaštitnik prirode, dobra i istine. Ovaj kult se odlikuje racionalnošću i izražava filozofski duh idealizma, besmrtnost duše i poricanje vrednosti tela i uživanja. Saglasan je sa kasnijim Sokratovim i Platonovim sistemom. 2. dionizijski - Dionizije je 2. Zevsov sin, rođen iz njegove vanbračne veze. On je bog vina i pijanstva. Dionizijski kult se odlikuje naglašavanjem volje i prirodnih nagona. Slavi se čovek oslobođen stega razuma. Ovak kult odgovara određenim presokratovskim orjentacijama i Ničeovoj filozofiji. 3. orfejski - u osnovi kog leži filozofski stav da je ljudska duša božanska, dok je telo tamnica duše i izvor zla. Ova se misao posebno razvila u srednjevekovnoj hrišćanskoj teologiji. SLIČNOSTI između mita i filozofije: -i mit i filozofija nastoje da razumeju svet i otkriju njegovo poreklo RAZLIKE: -mit se oslanja na maštu, a filozofija na um i razum -mit nema metodski i sistematski pristup razumevanju sveta, što je karakteristično za filozofiju -mit nema potrebu da argumentovano obrazlaže svoje tvrdnje, da bude logički neprotivrečan i proverljiv
Reč RELIGIJA potiče od lat. reči «religare» što znači vezati, spojiti, što znači da je ona veza konačnog bića-čoveka, sa beskonačnim bićem-Bogom. Religija je takav oblik ljudske svesti ili duhovnosti koji apsolutnu istinu sveta nalazi u liku BOG Bog je večno, svemoćno i dobro vrhovno biće. Smatra se tvorcem sveta i osnovom svih postojećih stvari. On je biće koje se nalazi s onе stranu svakog iskustva i zato čoveku preostaje samo da veruje ili ne veruje. Religija je uvek kolektivna vera i nju prati zajedničko ponašanje. Praktikovanje vere se uspostavl kroz OBRED, kao jedini mogući način komunikacije čoveka sa Bogom. Društvena organizacijа u kojoj se praktikuje religija na institucionalizovani način je CRKVA. Ona ima svoje dogme, autoritete i hijerarhiju. Ljudska religioznost počinje primitivnim oblicima kao što su totemizam, fetišizam, animizam, magija, preko politeističkih do monoteističkih religija otkrovenja. Suprotnost vere je ateizam, a suprotnost religijske zajednice je sekularna zajednica. Mišljenja o tome kakav treba da bude odnos filozofije prema religiji su podeljena: -U Grčkoj se filozofija razvijala kroz kritički stav prema religiji. -Kroz istoriju se često smatralo da je filozofija suprotna veri i da je treba ignorisati ili iskoristiti. -Međutim, mnogi filozofi su se bavili i dokazivanjem Božijeg postojanja, naročito posle Anselmovog Ontološkog dokaza 1077. Pored ontološkog dokaza, oni su razvili i Kosmološki i Teološki dokaz. -Postajali su i oni koji su smatrali da se postojanje Boga ne može dokazati ili su Boga optuživali za zlo u svetu. -Poznato je i da neki filozofi nisu smeli otvoreno da priznaju svoje neverovanje u Boga, jer bi se time suprotstavili državi. RAZLIKE između filozofije i religije su : 1. - filozofija je u suštini racionalna, a religija emotivno-voljna vezanost za Boga kao apsoluta. 2. - dok religija ostaje na nivou predstava, filozofija teži da se putem uma uzdigne do teorije 3. - filozofija je zasnovana na snazi jačeg argumenta, a religija na slepoj veri u Boga 4. - filozofija ne deli svet na nebeski i zemaljski, već teži da otkrije principe sveta kao jedinstvene stvarnos 5. - u filozofiji vlada duh otvorenosti, dok je religija puna zabrana i tabua Međutim, filozofija i religija se posebno prožimaju u oblasti MORALA. Kod objavljenih religija, postoji kodeks moralnih normi za koje se tvrdi da su propisane direktno od Boga. Оdnos filozofije prema nauci i tehnici NAUKA predstavlja logički, metodski i kritički izveden sistem znanja o pojavama iz određene oblasti sveta ili bivstva. Njen osnovni cilj je da utvrdi istinito znanje o svom predmetu. Odnos filozofije i nauke se menjao kroz istoriju. U početku se nisu razlikovale ni po predmetu, ni po metodi istraživanja, jer je filozofija predstavljala majku svih nauka. Tako većina opštih naučnih termina ima filozofsko poreklo (kauzalnost, nužnost, istina). Međutim, razvojem čovekove delatnosti (posebno proizvodnje), javila se potreba za
specijalizacijom znanja i diferencijacijom posebnih nauka iz filozofije. Moderna nauka je bila vrlo efikasna i našla se na čelu civilizacijskog pohoda. Međutim, danas je ona vezana za krizu i kraj građanskog društva . Ono što se često smatra pouzdanim znanjem obično je daleko od suštine, jer se nauka još uvek drži ograničenja koje je sebi nametnula. Nauka je zaboravila etiku, dijalektiku, otvorenu misao. Trenutak njihovog uvođenja u nauku, označio bi rađanje sasvim nove, drugačije nauke. Nauka se udaljava od suštine i ne zna u kom smeru se kreće. Filozofija treba da obezbedi jedinstvo nauka i da ih usmeri ka suštini. Nauka teži da sve zasnuje na sigurnim činjenicama, dok je filozofija opominje da sigurno znanje nije moguće. I u nauci i u filozofiji odvija se igra konkretnog i apstraktnog, ali su naučni i filozofski modeli uglavnom potpuno nesaglasni. Dok se nauka još drži linijskog napredovanja, filozofija se uporno drži početnih pitanja. Pošto filozofija i nauka utiču na menjanje sveta i ljudi, IDEOLOGIJA teži da ih kontroliše i u tome najčešće uspeva. Ideologija stvara lažnu naučnu svest, navikava naučnike da ne razmišljaju o ljudskim problemima i o posledicama naučnih otkrića. Tako nauka i tehnika danas nisu čovekova sredstva, već njegovi gospodari. Nauku i tehniku ne interesuje ljudska sudbina i zato se njihovi rezultati mogu upotrebljavati i suprotno čovekovim interesima. Prava nauka i prava filozofija moraju da razviju u sebi imunost u odnosu na ideologiju ili mehanizam odstranjivanja ideološkog. Samo otvorena misao može da se suprotstavi naučno-tehničkom obezvređivanju čoveka. Nauka se temelji na 2 osnovna principa: - ona ne ispituje svoja sopstvena polazišta, već ih prihvata i primenjuje u konkretnim slučajevima - svaka naučna tvrdnja je prihvatljiva kao istinita dok se ne dokaže suprotno SLIČNOSTI između nauke i filozofije su u tome što : 1. - obe predstavljaju rezultat metodičkog rada u cilju objašnjenja svog predmeta istraživanja 2. - obe otkrivaju i formulišu saznanje o njemu 3. - obe neguju duh racionalne otvorenosti RAZLIKE između filozofije i nauke su : 1. - filozofija je utemeljena na umu, a nauka na razumu 2. - filozofija teži da izgradi celovitu viziju sveta, a nauka se bavi samo oni delom koji je njen predmet 3. - filozofija preispituje samu sebe i svoje pretpostavke, a nauka svoje pretpostavke prihvata i primenjuj na konkretan slučaj 4. - filozofija teži da bude umno-kritička disciplina, dok je nauka vrednosno neutralna. Reč «tehnika» vodi poreklo od grčke reči «tehne» što znači STVARANJE. Prvi su problemom «tehne» počeli da se bave stari Grci, koji su i među bogovima imali i kovača Hefesa. Pre sofista se ne spominje tehne već kibernetikos. Po Heraklitu, kibernetikos znači upravljanje svim pomoću svega. Pojam tehne se nije upotrebljavao samo da označi pravljenje stvari, već i izlazak stvari na videlo. Sve što se automatski pravilo izlazilo je iz okvira tehnike. Danas se pod tehnikom obično podrazumevaju znanja, postupci i istraživanja koja mogu da budu upotrebljena za dostizanje veće produktivnosti, većeg profita i veće moći.
Moderna tehnika vodi specijalizo što za posledicu ima gubljenje iz vida celine i odvajanje čoveka od sveta. Čovek je sve više samo stvar među stvarima. Tehnika može da ostvari poboljšanje ovostranog života i da ga produži, ali može i da ga oteža i skrati. Tako razlikujemo 2 krajnja suda o tehnici : 1. prema prvom se ona uzdiže do osnovnog činioca ljudskog napredovanja i tvorca ljudske stvarnosti 2. a prema drugom se ona proglašava najvažnijim izvorom otuđenja i krivcem propadanja postojećeg Dok prva krajnost vodi nekritičkom poverenju u tehniku, u drugoj se zanemaruje da bez tehnike nema uspešnog preobražaja i proboja ka boljem svetu. Da li je bolje govoriti uslovno o dve tehnike ? 1. Prvoj, postojećoj tehnici je cilj veća produktivnost, profit i moć, a njena osnovna karakteristika je nezainteresovanost za pojedinca i nedostatak vrednosnog sistema. Ona se neprijateljski odnosi prema prirodi i proizvodi lažne potrebe. 2. Drugačija, nepostojeća, ali moguća tehnika ima za najvišu vrednost poboljšanje čovekovog položaja: punu slobodu, sreću, dostojanstvo. Njen razvoj bi značio razvijanje pravih potreba i otvorenost ka novom, boljem svetu. Питање о Бићу и Једном Прво питање филозофије је питање о основи свега што јесте: Шта јесте? Зашто нешто јесте, а нешто није Шта је биће? На оваква питања одговара главна филоз. дисциплина метафизика или ОНТОЛОГИЈA. Термин онтологија је настао у 17.веку, а састоји се од речи «онтос» -биће и «логос» -закон. БИВСТВО (биће,битак, апсолут..) је најапстрактнији могући појам који има максимални обим, а минимални садржај. Тај појам обухвата све што постоји и не може се искусити чулима, већ само умом. О њему се једино може рећи да јесте. БИЋЕ је све оно за шта се може рећи да јесте. Оно је иза нас, испред нас и у нама. Kako dolazimo do toga da Biće jeste, a Ne-biće nije? Ne-Biće je, kao i Biće, izvan saznanja. Do njega se ne može doći direktno, već samo preko negacije onog što smo uspeli da saznamo o Biću. Свако биће се као НЕШТО разликује од НИШТА баш по томе што јесте, што има свој битак. Ništa, međutim, ne predstavlja samo kraj pojedinačnog i bivstvujućeg, već i njegov početak. Početno Ništa može da bude nodređeno, ali je ispunjeno mogućnošću, pa iz njega može nastati nešto bivstvujuće. Ништа није јединствен појам, већ је могуће разликовати: • •
апсолутно или негативно ништа – негација стварности и саме могућности релативно или позитивно ништа – негација само стварности
Može li se jezikom izražavati Biće? Jezik nije sasvim prilagođen izražavanju onog opšteg. Jezikom se Biće ponekad nazire, nikad ne obuhvata. Dok smo živi Biće nam izgleda udaljeno, samo u smrti, ono nam se potpuno otvara. FILOZOFI su na različite načine rešavali problem odnosa Bića. Svaki filozof ima svoj projekat probijanja ka istini Bića. Možemo da cenimo ozbiljnost projekata, ne i da neopozivo sudimo o njihovom rezultatu, jer bi samo Bog mogao da odredi koji se filozof više približio istini Bića.
Elejski filozofi su smatrali da postoji samo Biće koje je beskonačno, večno i nepromenljivo. Od Parmenida počinje uobličavanje filozofskog govora o biću, ali još nema pune svesti o ontološkom pitanju. Његов став « Бивство јесте, а небивство није» је универзалан, а разлике у схватањима настају тек када треба одредити шта је то што јесте. Према Пармениду, бивство је јединствено и непроменљиво и може се схватити сам мишљењем. Платон је сматрао да бивство представља вечни и непроменљиви свет идеја које су узори сваког појединачног постојања. За Хегела су Биће и Не-Биће моменти у развоју апсолутне идеје. Фојербах схвата бивство као реалитет, односно природу. Маркс и Енгелс више обрађују проблем друштвеног бивства, што представља стање односа у друштву. Хајдегер сматра да треба истражити смисао бивства уопште. Kaže kako «uvek kada hoćemo da shvatimo Biće, kao da zahvatamo u prazno». Tврди да је време «бит бивствa или «истина бивства». Овај став да је бивство временито (а не ненастало, непропадљиво и непроменљиво) представља преокрет у односу на традиционалну метафизику. Оdnos filozofije i politike U vreme svog nastajanja filozofija je sadržavala u sebi začetak svih društvenih i prirodnih nauka, tako da se misao o politici prvo javila u okviru filozofije. U antičkoj Grčkoj je nauka o politici je bila tesno vezana za filozofiju, da bi vremenom ta veza slabila, ali s obzirom da je nemoguće odvojiti shvatanje politike od shvatanja sveta i njegove suštine, ta se veza nikada nije sasvim prekinula. Međutim, jedinstvo filozofije i politike, za koje se zalagao Platon, nikada nije bilo opšteprihvatljiva zamisao. POLITIKA se određuje kao nauka i veština upravljanja državom, nauka o ciljevima države, sredstvima i načinima ostvarenja tih ciljeva. Ono što politiku odvaja od filozofije je to što je politika više u delu, a manje u znanju i saznanju. Ona, za razliku od nauke i filozofije, uvek ima lični pečat čoveka koji je vodi. Značajno filozofsko i naučno istraživanje politike započeto je Platonovom «Državom», u kojoj je data njegova vizija idealne države koja bi imala strogo podeljene klase i u kojoj bi bila ostvarena pravda, jer bi svako radio posao za koji je ima sklonosti i sposobnosti. Aristotelova politička I pravna teorija data je u delu «Politika ». Osnovna crta njegove filozofije je savlađivanje Platonovog misticizma i idealizma i stvaranje jednog materijalističko-realističkog sistema. «Politika» nema takvu umetničku vrednost kao «Država», ali je ona zato prva potpuna rasprava o državi i društvu, zasnovana na podacima iz iskustva. Pojmovi i zakoni koje je Aristotel utvrdio, najčešće važe i danas, a i prvi put je dato pravno razmatranje države i obrađeni neki pravni pojmovi (ustav). Aristotel je isticao u svakom čoveku postoji prirodni nagon za državom: «čovek po prirodi državno (političko) biće, a biće koje po prirodi, a ne slučajno, stoji van države ili je rđavo ili neljudsko». Čovek se potvrđuje tek u državi, tj. političkoj praksi. Glavno Hegelovo delo iz oblasti prava i politike je «Osnovne crte filozofije prava». Centralna kategorija Hegelove teorije države je univerzalna sloboda, koja nije moguća bez svesti o slobodi. Države se razlikuju prema stepenu samosvesti njenih pripadnika po pitanju slobode. Po Hegelovom mišljnju sloboda dobija svoju punu formu u modernoj državi, posebno protestantskoj Pruskoj državi njegovog doba. Po Hegelu, država nije institucija kojoj je svrha dobrobit i sigurnost građana, već je ona sama sebi svrha. Narod ima suverenitet jedino ako se shvata zajedno sa monarhom i
državnim organima. Jednakost se ispoljava u tome da svaki čovek može da postane član upravljačke klase. Tri su pravca u nauci o politici koji imaju različite filozofske osnove: -Prvi je onaj koji za osnovu ima pozitivističku filozofiju -Drugi, spekulativnu filozofiju (polazi od osnovnih ideja o ljudskoj prirodi, slobodi, jednakosti) -Treći pravac je onaj koji za osnovu ima marksističku filozofiju Оdnos filozofije i prava Pravo je ono što je u skladu sa idejom pravednosti, ispravno, opravdano i odgovara zahtevima pravnog poretka. Kao sistem normi, pravo reguliše odnose među društvenim subjektima. U prošlosti su najznačajnije pravne škole bile prirodno pravo i istorijska pravna škola, a u naše vreme to su pravni pozitivizam i razne marksističke orjentacije. Kada je reč o odnosu filozofije i prava tu postoje 3 gledišta: 1. shvatanje o suvišnosti prava - pravo je deo filozofije koja raspravlja sve probleme ljudskog postojanja 2. istovremeno postojanje filozofije i prava – gde obe imaju poseban predmet i sadržaj 3. stapanje filozofije i prava pri čemu se formira posebna nauka – filozofija prava Filozofsko pitanje o biti prava započinje već kod predsokratovaca i sofista. Sofista Protagora npr. tvrdi da društvena pravila nisu božanskog porekla, niti su nepromenljiva, već su samo društveni proizvod koji je relativan i može se promeniti. One zavise od običaja i društvenog gledanja, tako da ono što jednoj državi izgleda pravedno, za nju i jeste pravedno. Ipak je smatao da građani treba da poštuju zakone svoje zajednice jer će u protivnom biti kažnjeni. Kod Platona i Aristotela pravo stvara celinu sa etikom i filozofijom politike, a slično je tako i u hrišćanskom pravnom mišljenju. Novovekovna filozofija prava je usko povezana sa ugovornim teorijama države od Hobsa do Ruso Hobs se smatra osnivačem ugovorne teorije društva. Po njemu prirodno stanje čoveka nije ni državno ni dru stanje, nego je čovek po prirodi slobodan. Ljudi su po prirodi jednaki, a pošto svi imaju pravo na sve, čovek postaje čoveku vuk i nastaje rat svih protiv sviju. Prirodni zakon je pravilo razuma koje propisuje šta čovek treba da radi da bi se što uspešnije održao u životu. On nalaže čoveku da osnuje državu, kako bi izašao iz stanja rata. Država je veštačko telo koje nastaje ugovorom. Pojedinci prenose na suverena deo svojih prirodnih prava u zamenu za siguran život. Suveren ima svu vlast i niko ga ne može osuditi niti kazniti. Ruso, nasuprot Hobsu, polazi od prirodnog stanja u kom su svi ljudi bili jednako slobodni, a postojala je samo fizička nejednakost. Nije bilo privatnog vlasništva, niti nepravde. Ljudi su živeli u slobodi, jednakosti i čestitosti. U ovom stanju čovek je dobar, ali je bio najsrećniji kad su se ljudi počeli međusobno povezivati. Međuitm, strah od osvete za eventualnu uvredu ili nepravdu, dovodi do stvaranja zakona. Obradive površine su dovele do privatnog vlasništva, ropstva i bede i to je prva nejednakost. Postankom države pojavila se druga nejednakost - politička. Suprotnost između bogatih i siromašnih
dopunila se suprotnošću između vladajućih i podređenih. Kada je zakonitu vlast zamenila despotska javio se treći stepen nejednakosti, gde svi ljudi u svojoj nejednakosti prema despotu postaju jednaki, odnosno jednako bespravni. Ruso u svojim delima traži političko rešenje socijalne nejednakosti. Teorija prava dostiže svoj vrhunac u Hegelovom sistematskom razmatranju prava, morala i države kao celine u pogledu ostvarenja slobode. Pitanje istine Istina je jedan od OSNOVNIH POJMOVA filozofije koji je različito definisan s obzirom na različite polazne pozicije i usmerenja pojedinih filozofa. Slično je i sa pitanjem gde je istina? Da li je istina u logici, filozofiji, gnoselologiji, ontololgiji...Zatim, da li postoji jedna ili više istina? itd. Istina do koje čovek dospeva je uvek DELIMIČNA i RAZVOJNA . Verovatno se ne može stići do poslednje, celovite istine, ali se zato ne treba zaustavljati ni kod jedne delimične istine. Filozofiju ne interesuju različite istine, već jedna, istina o istini, koja nije mi moja, ni tuđa. Istina nekog suda počiva na čovekovom SAZNAVANJU i VREDNOVANJU . Putevi saznavanja i vrednovanja nisu kod ova 2 čoveka isti, pa se i njihove istine razlikuju. Tako potpuno objektivnog mišljenja nema, jer iz njega ne možemo da isključimo sebe. Istinu u KLASIČNOJ TEORIJI definišemo kao « slaganje misli i stvari» što znači da mora posto slaganje suda s onim o čemu sudimo, a što ostaje onakvo kakvo jeste bez obzira na to kako o tome sudimo. U VERI je istina data i vernik ne postavlja pitanje ima li istine u drugim verama. -Mnogi filozofi tvrde da istina ne postoji nezavisno od čoveka , budući da samo misao o predmetu može biti istinita ili lažna, a ne predmet sam. -Fenomenolozi govore o istini samoj po sebi koja je nezavisna i od mišljenja i od materijalnog sveta -Lok, Lajbnic i drugi smatraju da postoje faktičke istine koje su zavisne od iskustva (u prirodni naukama) i logičke istine koje su nezavisne od iskustva (u logici i matematici). Da bi tvrđenje moglo biti istinito, ono mora biti : -jasno formulisano (reči kojima je ono objašnjeno moraju biti društveno razumljive) -dokazano (dokazati iskaz znači pokazati da on nužno sledi iz drugog iskaza čija je istina već utvrđena) -praktično provereno (odlučujuću ulogu u utvrđivanju istine jednog tvrđenja ima njegova primena u praksi) TEORIJE ISTINE: 1. TEORIJA KORESPODENTNOSTI: je najstarija i najznačajnija teorija. Filozofija polazi od nje, jer je ona najbliža zahtevima zdravog razuma. Ovu teoriju je formulisao Aristotel u «Metafizici» na jednostavan način: « Istina – reći o onome što jeste da jeste, a o onome što nije da nije », odnosno, istina je ono što odgovara (korespondira) stvarnosti (predmetu na koji se odnosi). Ova teorija, međutim, ima 2 slabosti: - koplikacije nastaju kada se govori o predmetima koje nismo u stanju čulno da opažamo, a o čijem postojanju zaključujemo na osnovu složenih naučnih istraživanja.
- ova teorija kaže šta je istina, ali ne i kako se utvrđuje istinitost tvrđenja. Ona nas obaveštava šta je suštin istine, ali ne i koji su kriterijumi saznanja 2. TEORIJA EVIDENTNOSTI: kaže da su istiniti oni iskazi koji su praćeni našim osećanjem neposredne očiglednosti (evidentnosti). Nedostatak ove teorije je u tome što je očiglednost subjektivna, tako da nešto može biti očigledno jednoj osobi, ali ne i drugoj, naročito ako pripadaju različitim kulturama 3. TEORIJA KOHERENTNOSTI: rešava problem prethodne teorije. Koherentnost predstavlja unutrašnji logički sklad mišljenja, nešto potpuno objektivno. Prema ovoj teoriji tvrđenje je istinito kada se slaže sa svim ranije prihvaćenim tvrđenjima, odnosno kada pripada skladnom sistemu u kome nema protivrečnosti. Ističe se da istina ne može biti u posebnom izolovanom sudu, već u misaonoj celini. Međutim, i ova teorija nije savršena jer je moguće da neki sistem iskaza bude konherentan, a da, ipak, u celini bude pogrešan. 4. TEORIJA VERIFIKACIJE: nudi treći kriterijum koji nedostaje teoriji koherentnosti. Da bi tvrđenje bilo istinito ono mora biti iskustvom provereno. Dve škole u savremenoj filozofiji su insistirale na proverlji (verifikaciji) kao bitnoj odlici istine. To su: -logički empirizam - istiniti su oni iskazi iz kojih se logički mogu izvesti iskazi koji su provereni u čulnom i -pragmatizam - istinita su ona uverenja koja funkcionišu u praksi, odnosno, koja su korisna 5. DIJALEKTIČKA TEORIJA: Prema ovoj teoriji istina je u saglasnosti našeg mišljenja sa stvarnošću uz postavljanje pitanja Otkud to znamo? Da bi iskaz odgovrao stvarnosti moraju biti zadovoljeni sledeći uslovi - uslov smislenosti - uslov koherentnosti - uslov proverljivosti 6. U najnovijim ONTOLOŠKIM TEORIJAMA o istini (Jaspers, Hajdeger) istina se shvata kao bitak u svojoj neskrivenosti. Istina je bit bitka. Проблем апсурда и смисла Без појма апсурд тешко је разумети савремени свет и људе у њему. Човек живи са апсурдом: он не зна ко је, није сигуран где је, иако некад мисли да зна ко би и где би могао да буде. Човек је свакодневно суочен и са хаотичним и са систематизованим, организованим апсурдом, ког су створили људи. Основ апсурда је немогућност налажења смисла, а живот без смисла није прави, већ је животарење. Апсурд почиње зачећем детета. Дете не може да бира хоће ли и где ће бити рођено. Деца су већ код рођења неравноправна. Нека деца се рађају у развијеним, културним и богатим срединама, а нека у сиромаштву и дивљаштву. И положај старих је апсурдан . Од њих се очекује незаинтересованост за друштвене проблеме мирење са усамљеношћу, економском несигурношћу... Окружени смо апсурдом зато што осећамо време. Човека обично не занима неуништивост, ни дуговечност људског рода, већ жели своју, појединачну бесмртност. Чак ни свест о потомцима који настављају да живе не потире осећај смртности, страха од одласка у ништавило. Смрт је крај, заокружење апсурдног постојања, где бивствујуће завршава са низом бесмислених радњи.
Друштво одржава апсурд помоћу манипулације и насиља. Данашњи човек ради како се ради, понаша се како се треба понашати, а често и мисли онако како се мисли. Он није срећан ни слободан, иако тога није свестан. Човек се заварава да напредује док уништава све око себе. Апсурд је највидљивији тамо где се користи насиље. Људи пристају на насиље прихватајући га као нешто нормално. У војсци, полицији, па и у болници и лудници апсурд се не може избећи. Апсурдан може да буде однос са светом , са другима и са собом . Разлаз са собом је најтежи. Човек ради не приближавајући се својој суштини. Рад осећа као туђ и гадан, па га отаљава, а радије би ленчарио. Циљ рада је ван рада; ради се због преживљавања, стандарда, друштвеног положаја..Апсурда има и мимо рада, док се троши слободно време у коме би човек могао да стигне до себе. Неки књижевници имају моћ уочавања апсурда. Код Кафке је апсурд у жижи књижевног дела. Он је осетио да је апсурд највећи тамо где је бирократија најприсутнија. За Камија су примери живљења апсурда Дон Жуан, затим глумац, па освајач и стваралац као најапсурдније створење. Већина савремених филозофа рачуна са апсурдом, иако он обично није у центру њихове паж Они који рачунају са апсурдом могу се различито понашати. Могу сматрати да је апсурд нерешив, а ако су убеђени да га је могуће решити, могу некритично употребљавати овај појам, изостављати га или га промишњати у покушајима преображаја света. Керкегорови јунаци апсурда су Аврам и Јов. Аврам је спреман да послуша Бога и убије сина Исака, уверен да Бог може и да га врати. Јов је изгубио имање, децу и здравље, које му је Бог на крају вратио . Јасперс је истицао да смо смртни кад смо без љубави, бесмртни када волимо. По Марксу се из апсурда не може изаћи унутар филозофије, већ само радикалним преображајем стварности. У хришћанству се сматра да само љубав према Христу обезбеђује бесмртност. Апсурд настаје и нестаје и увек се јавља нови . Људи постоје од данас до сутра, без правог схватања свог положаја, без јаког хтења да се он квалитетно измени и без перспективе. Човек би могао да се избори да његове могућности не буду апстрактне, већ конкретне, јер апсурд настаје тамо где су добре могућности затворене. Проблем вредности Вредностима се бави филозофска дисциплина AKSIOLOGIJA. Њу је у 19.веку конституисао Херман Ло Вредности постоје тек у релацији према човеку. Оне се мењају упоредо са развојем људских потреба и друштвеним променама. Вредности су релативне према субјекту који их процењује, што значи да оне, саме по себи, нису ни добро ни зло, него то постају тек у односу према човеку. Чисте вредности постоје само у теорији, док се у животу увек долази до помешаних вредности. С обзиром да је у вредновању човек и онај који мери и основна мера, свако вредновање је субјективно и пролазно. Човек обично не мери према себи какав јесте, всћ према томе какав би желео да буде. Вечних вредности нема, јер се оне током живота и историје мењају. Само човек нечему може придавати вредност. Придајући нечему вредност он посеже ка њему.
У савременој аксиологији скоро је опште прихваћена Шелерова подела на : 1. хедонске вредности – чије су крајности задовољство и бол, а одговара им функција чулног осећања 2. виталне (биолошке ) – чије су основне вредности живот и здравље 3. духовне - које могу бити: - логичке (вредности чистог сазнања истине) - друштвено-моралне - естетске 4. религијске – које су, по Шелеровом мишљењу, највише вредности Вредности такође можемо поделити на: личне, посебне (групне) или универзалне . Вредновање је чешће у филозофијама морала, уметности, религије и политике. У свакодневиц се људи мање осврћу на вредности, а више на ствари, иако им квалитет живота пре свега зависи од одношења према вредностима. Вредновање се врши стално. При вредновању човек не мора да има подршку друштва, већ може да му се супроставља и захтева нови поредак вредности. Вредности неке друштвене заједнице су за њене грађане нешто дато, али и нешто задато. Између тог датог и задатог често нема сагласности. Појединци и групе могу преовлађујућу вредност заједнице прихватати као своју или истицати неку другу вредност и борити се да она постане преовлађујућа. Овај сукоб вредности често прераста у друштвени сукоб. Вредносни системи појединца и друштва често нису кохерентни, тако да вредности могу бити: - хетерономне, када се споља намећу човеку - аутономне , кад произилазе из самог његовог живота. Избор првих води прилагођености, подаништву, ограничености, а избор других самомењању. Пошто вредности нису изоловане, промена једне вредности често изазива лавину. Поправља се или мења читава вредносна структура. Историјско убрзање значи и све брже мењање вредности. Верује се да човек и свет нису оно што би могли да буду, тј. могли би бити вреднији него што сада јесу. Вредности имају свој развој, односно историју . Људи су често напуштали одређене вредности, јер нису били у стању да их очувају. Многе вредности су нестале заједно са својим временом, али су се неке поново јављале и биле у новом руху даље развијане. Нема те вредности која може да се развије без обзира на услове и која је увек прихватљива за све. За друштво је лоше ако се не развијају нове вредности или ако дође до бујања супротних вредности или невредности. Постоји ли неки вредносни циљ, највиша вредност којој човечанство треба да тежи? Живот није највиша вредност, јер га људи често одбацују због неке друге вредности, али је основна вредност, јер друге вредности могу да се упоређују са њим. У опште вредности спада и слобода. Неке вредности су довољно опште (нпр. 10 заповести) и увек ће бити неког ко ће их уважавати. Савремени свет је захваћен кризом вредности . Данас је посебно актуелна и прагматистичка теорија вредности, према којој је вредно оно што је корисно. Међутим, иако би се корисно и добро требало подударати, у свакодневици су ова 2 одређења често веома удаљена. Корисним се сматра оно што има тренутне повољне последице за оног ко процењује, али га у том тренутку не чини бољим нити га усмерава ка добру. Кризу савременог доба су наговестили још Керкегор,
Ниче, Маркс, Фројд и други. Ниче је сматрао да би се превредновањем свих вредности ова криза решила. Све вредности припадају култури, али је она више од пуког збира вредности. Она је вредносни мозаик којим су обухваћена различита вредновања. Већина појединаца само прихвата култу у којој се нашла, али има оних који је мењају. Често се говори о 2 слоја културе: •
•
ауторитарној – која обухвата позитивно право, политика, јавни морал,
религија, наука итд. Она има циљ да обузда човекове нагоне и смести их у друштвене оквире масовној – која служи као допуна ауторитарне и њом се подстичу оне човекове потребе које директно не угрожавају друштво, а које човека одводе од размишљања. То су потреба за богаћењем, повећањем потрошње, лаком разонодом. Деловање масовне културе има улогу вентила који обезбеђује да притисак у друштву не пређе дозвољену вредност. И ауторитарна и масовна култура спречавају развој слободног стваралачког појединца.
Filozofski metod Reč metod potiče od grčke reči «methodos» što znači put, traženje. Danas se pod ovim terminom podrazum postupak za postizanje nekog cilja na filozofskom, naučnom ili praktičnom području. Naučna metoda podrazumeva put utvrđivanja istine, odnosno postupak koji se u istraživanju stvarnos primenjuje da bi se saznala istina. Metode se moraju osloniti na osnovne zakonitosti pojedinih predmeta nau METODIKA (metodologija ) je sistem metoda neke nauke datih u svom jedinstvu. Problem metodolo u širem značenju eksplicilno je postavljen tek u novijoj filozofiji i vezan je za razvoj empirijskih nauka. Filozofija može da ponudi različite metode saznavanja stvarnosti, ali oni ne mogu da obezbede sasvim sigurno saznanje. Najveći filozofi se nisu pridržavali jednom određenih metoda i pojmova, nego su sami otkrivali nove. U svakom slučaju, filozofske metode treba birati prema filozofskom problemu koji se proučava i prema tome da li je njime moguće promišljati celinu. Филозофски проблем другог (још допунити лекцију) Човек се према другом обично односи као према нечовеку, објекту и покушава да га не примећује, искористи или уништи. Често уопште није свестан могућности и вредности другог, мада преко вредности другог може да схвати и своју вредност и дође до својих могућности. Без другог не можемо да се усправимо, побољшамо, дођео себи. Када је други за човека само објекат, ради се о «ја-то» односу. Други се поступно открива. После извесног времена проведеног с њим, човек обично каже да га познаје, мада познаје само пар облика његовог испољавања. Познаје га, али не разуме, јер је други за њега још далеко и непознато Ви, а однос с њим је «ја-ви» однос, у коме се стрепи од оног непознатог и опасног у другом. Велики број односа са другим остаје на овом степену. Право, човечно саобраћање међу појединцима је могуће тек када смо за другог заиста заинтересовани. То је «ја-ти» однос. Постоји још један ступањ односа или би морао да постоји. То је «ја-ја» однос,
поистовећивање с другим, а да при томе свако ја одржава своју самосталност. Да ли је уопште могућ ја-ја однос одабраних, васпитних , образованих, мудрих, када друштво неслободе затвара могућност ницања личности? Problem slobode Sloboda, kao osnovna kategorija ljudskog postojanja, može se shvatiti veoma različito. Zavisno od toga kako se tumači postojanje čoveka i sveta, sloboda je ili ETIČKOG ili ONTOLOŠKOG karaktera. 1.) Ukoliko se postojanje čoveka i sveta vidi kao zavisno od prirode i njenih nepromenljivih zakona (kao u helenskoj filozofiji), ili od volje Božije i božanskih zakona, čovek se javlja kao neslobodno biće, tj. kao biće sa ETIČKOM slobodom. lako taj čovek misli da je slobodan, zato što može slobodno da bira između više datih mogućnosti, on je u suštini neslobodan, jer sama datost negira slobodu. Bunt čoveka protiv zakona koji njegovu težnju za onološkom slobodom. 2.) ONTOLOŠKA sloboda, za razliku od etičke, podrazumeva da je postojanje čoveka večno i da izraz njegove volje (slobode), odnosno da nije uslovljeno ni prirodnim ni božanskim zakonima. HELENSKA FILOZOFSKA MISAO o svetu i životu ostala je zavisna od načela (koji je postavila sebi još u predsokratskom periodu, a koji traje do neoplatonizma), da je osnov postojanja svih bića jedno jedinstveno, tj. večno biće. Po tom načelu, svako biće je vezano za to jedno, večno biće iz kojeg proizlazi i u koje se ponovo vraća. U skladu sa ovakvim shvatanjem rađa se teorija da svako biće treba da se povinjava zakonu koji drži svet u postojanju. I ne samo ljudi, već ni bogovi nisu mogli da se ponašaju slobodno i da čine ono što im je volja, već su mogli činiti samo ono što je bilo u skladu sa opštim principom postojanja. Žrtvovati sebe za ovaj princip smatrano je najvećim dobrom i najvećom mudrošću. U takvom svetu nije bilo mesta za večno i slobodno postojanje ličnosti. Sve je bilo nužno. Sloboda kao buduće večno čovekovo postojanje, poistovećivala se sa grehom ili buntom protiv prirodnog poretka i bilo je zlo. I pored toga, čovek nije prestao da se buni protiv zakona prirode, pa je greh izražavao čovekovu slobodu, iako ona nije imala ontološku podlogu. Tako helenska filozofija nije našla rešenje za čovekovu težnju za slobodnim postojanje JEVREJSKO UČENJE prikazuje Boga kao apsolutno nezavisnog u svom postojanju u odnosu na svet. Međutim, svet i čovek su, po jevrejskom tumačenju, zavisni od volje Božije. Bog nagrađuje one koji su po njegovoj volji i sudi neistomišljenicima. Zato je problem slobode kao ontološke kategorije i kod Jevreja ostao nerešen. Na ovaj prublem jedino je HRIŠĆANSTVO dalo odgovor zahvaljujući Božijem otkrovenju u Hristu koji je vaskrsenjem iz mrtvih potvrdio da je Sin Božiji i spasitelj sveta. Međutim, i ovde se postavlja pitanje: Da li čovek može biti ontološki slobodan ako mu je biće dato? Sveti Oci hrišćanske crkve smatraju da postojanje nije izraz prirode već ličnosti. Slobodno i večno postojanje čoveka nije svojstvo prirode, niti plod milosti Božije, već zajedništva Boga, čoveka i sveta u Hristu. још: 1. Филозофија и историја 2. Проблем сазнања 3. Основна питања морала
4. 5. 6. 7.
Filozofija i umetnost Филозофско схватање човека Проблеми личности Filozofija i društvo
AНТИЧКА ФИЛОЗОФИЈА Јонски филозофи Филозофија се родила у Јонији на малоазијској обали Хеладе у полису Милету. Први филозофи промишљају природу и зато их често називају физичарима или физиолозима. С обзиром да су се милетски филозофи бавили светом у целини, овај период се још назива и космолошким. Јонски филозофи су први напустили митску слику света и рационално третирали стварност тражећи праначело свега постојећег (архе). Свет је за њих динамичка творевина која није довршена и стално се мења. На питање: “Шта је основ свег постојећег света” јонски филозофи одговарају да је то материја. Главни представници су: Талес, Анаксимандар и Анаксимен. 1. Талес се сматра првим од 7 Грчких мудраца. Приписују му се изреке: "Упознај самог себе" "Душа је неуништива" "Све је пуно богова". За себе је говорио како судбини дугује захвалност из 3 разлога: - зато што се родио као човек, а не као животиња - што се родио као мушкарац, а не као жена - што се родио као Хелен, а не као варварин За Талеса је праначело, праузрок свега постојећег ВОДА. Из ње све настаје и у њу се све враћа. За Талеса је вода све што тече, сваки флуид, па чак и крв. Земљу је замишљао као плочу која плови на води, па је и земљотрес објашњавао талесањем воде. "Кретање воде у Космосу је стално. Она се испаравањем подиже ка небеским телима, а затим се у виду кише враћа ка земљ У филозофији је више значајан због тога што је први поставио питање о Једном из кога све настаје, него због одговора које је он на то питање дао. 2. Анаксимандар -је био Талесов суграђанин, пријатељ и ученик. Сматра се првим филозофским писцем. Написао је 4 дела од којих су сачувани само фрагменти: "О природи", "Опис земље", "Звезде стајачице", "Сфера". Анаксимандар трага за праначелом које би било неограничено у времену и простору, које би обухватало све и управљало свиме. Он тако нешто не налази у искуственом свету где је све ограничено, где се све мења, настаје и нестаје и зато трагање преноси у метафизички свет. Решење налази у АПЕИРОНУ – који представља безграничну и непропадљиву супстанцу, која је родилиште свих сtвари. Апеирон je саставни део свих бића, из њега настају и у њега пропадају сви светови. Апеирон, такође, представља и јединство и борбу супротности . Из њега се издвајају супротности топло и хладно, из којих настаје вода, а из воде земља, ваздух и ватра. Топлота је симбол живота, а хлађење симбол смрти. Вода, ватра, ваздух и земља су већ обликовани елементи и зато не могу бити праначела. Када
један елемент прекорачи границе другог елемента, он чини неправду због које мора бити кажњен, а казна је повратак у апеирон. Анаксимандар је увео појам цикличног збивања. Истиче да сва бића у себи носе клицу оног што људи називају смрћу, а што у ствари представља повратак мајци природи. Да би једна бића могла да се рађају, друга морају да умиру. Зато је природа неисцрпна. То се може применити и на људски живот. Настајемо из неодређености, постепено се формирамо, добијамо име, постајемо дефинисани, онда се деформишемо и смрт представља повратак у неодређеност. Тежња да се вечно живи противна судбини и такву тежњу судбина оштро кажњава. Свет је настао вртложним кретањем, при чему су тежи елементи (вода и земља) остали у средини вртлога, ватра је отишла на периферију, а вадух је остао између њих. Он антиципира и геоцентрички систем света по коме Земља има облик ваљка који слободно лебди у центру космоса. Жива бића су настала у води (влази) и имала су храпаву кожу, па су постепено излазила на копно, прилагођавајући се новим условима. Тако човек условно води порекло од риба. 3. Анаксимен -је Анаксимандаров ученик. За праначело је узео ВАЗДУХ који је по величини неограничен, а по својствима ограничен. Он обухвата цео свет, па је чак и наша душа ваздух. Космос такође дише и има душу. Анаксимен је отишао најдаље од свих Јонских филозофа јер је уочио да ако први принцип схватимо као одређеност (код њега ваздух) онда морамо имати и одређени пут којим тај први принцип настаје (код њега згушњавањем и разређивањем). Када је ваздух једнако распоређен он је невидљив, а згушњавањем и разређивањем ваздуха настају појавни облици. Згушњавање је исто што и хладноћа, а разређивање ваздуха исто што и топлота. То је доказивао тврдећи да када ваздух издишемо отворених уста он је топао, а када га издишемо скупљених он је хладан. Ваздух је стално у кретању, јер када се не би кретао не би се могао преображавати. Разређујући се ваздух постаје ветар, а згушњавајући се постаје облак, па згушњавајући се још више постаје вода, затим земља, па камење, а све остало настаје из тога. Из ваздуха настају и рођена бића богови. Анаксимен је први увео 4 елемента света: Ваздух, вода, Земља, ватра. Први и најважнији је безгранични ваздух. Земља је средиште космоса и сва небеска тела се крећу око земље. Земља је равна плоча која попут листа лебди у ваздуху, а дуга настаје тако што сунчеви зраци падају на густ облак који не могу да пробију. Питагора Питагора је родоначелник филозофије математике и оснивач интелектуалне заједнице зване питагорејски савез или братство. Најпознатији је по својој геометријској теорији о односу хипотенизе и катета у правоуглом троуглу. Такође је познат и по томе што је први експлиците употребио реч философос. Ништа није писао. Његов наук је био тајан и преносио се непосредно на ученике. Питагорејци су вероватно били први у античком свету који су признавали равноправност жена и мушкараца, а чак су и према робовима били благонаклони. Временом се питагорејство стопило са неоплатонистичком филозофијом.
Са Питагором у први план избија филозофија математике као филозофска дисциплина. За њега је спољни свет материјалан и објективно постојећи, а бројеви изражавају односе и законитости тох постојања. Сматрао је да су бројеви елементи свих бића и да је читав космос хармонија и број. Они су праначело, вечни су и непроменљиви. По Питагорином учењу бројеви расту до броја 10 који је врхунац, свеобухватни и свемоћни свети број, а после њега долази само додавање и понављање. Бројеве је делио на парне и непарне, при чему су парни неограничени, а непарни ограничени. Питагорејци су бројеве схватали и просторно, нпр. број 1 представља тачку, повезивање две тачке се добија линија, коју сиболише број 2, неколико линија дају површину, која се представља бројем 3, а комбиновањем површина добија се чврсто тело, односно број 4. Питагора је открио бројчане односе и у музици. Уочио је да висина тона и број трептаја зависе од дужине жице.
Филозофија природе и теорија бића - Питагора сматра да су све ствари и сва бића састављени од комбинација једница (монада). Први је поставио тезу о постојању мноштву монада, односно мноштва природа. Монаде су основни градивни елемент стварности, а између њих је празнина. Питагорејци су мислили да је Земља сферична и да није центар Космоса. Веровали су да је у средини космоса Централна ватра, око које се све окреће (Антиземља, Земља, Месец, Сунце, 5 познатих планета и Звездано небо). Земља са преосталих 9 небеских тела (Антиземља је измишљења ради комплетирања у броју 10) кружи око централне ватре производећи музичку хармонију које обични људи услед несавршености ушију не чују. Посебну пажњу су питагорејци посвећивали фигури Тетрактиса. По легенди, Питагорејци су се над њом и заклињали. То је чврста фигура и представља збир прва четири броја. Њом се може објаснити питагорејска филозофија природе и теорија бића. У основи тетрактиса је монада “физис” (природа, почело свега). Из природе се рађа први “пар супротнос (топло-хладно, разређено-згуснуто). То је диада. Сва се природна бића могу раставити на триаде које су најједноставнији облик живих бића. Тетрада симболише чулима доступне манифестације природе: вода, ватра, ваздух и земља. Душа је за питагорејце самокрећући број који се уклапа у кружно кретање свих ствари. С обзиром да је бесмртна она после смрти тела може само да пређе у друго живо биће. Када прође кроз све животиње, може да се врати у тело неког човека. Ово учење о сеоби душа није оригинално питагорејско учење, јер је постојало и код Египћана и Индијаца. Душа се његовала ћутањем, математиком и музиком. Елејски филозофи Уместо Јоније, угрожене од Персијанаца, eпиценитар филозофских истаривања постају италски градови Елеја, Кротон и други. Главни представници елејске филозофске школе су: Ксенофан, Парменид и Зенон. Они су попут Милетских филозофа и Хераклита тврдили да у основи свих постојећих ствари стоји Једно, али су тврдили да је оно непокретно и непроменљиво.
1. Kсенофан Оsnovni stav Кsenofanove filozofije je «Sve što jeste je Jedno ili Bog». U njegovoj filozofiji bog se izjednačava sa celinom svemira i takva slika sveta se naziva PANTEIZAM . Бог је метафизички принцип и исто што и космос (бивство). Тај Бог је без почетка, средине и краја, не личи на смртнике и све види, све чује, све промишља. Он снагом свог Ума господари свим бићима. Бивство је сума свега постојећег и оно је: - савршено, вечно, ненастало - ограничено - божанство (јер изнад себе не може имати ништа савршеније), - непроменљиво (има облик кугле). Иако је савршени материјални облик кугле непроме промене се ипак могу догађати унутар те целине, али оне не могу утицати на сам облик кугле. Зато ни кретање није суштинска одлика бивства. Сва жива бића су сачињена од земље и воде, из земље се рађају и у њу се по смрти враћају. Ksenofan izvrgava ruglu antropomorfne (bogoljudske) predstave o bogovima kod Homera i Hesioda и kaže: «Jedan je Bog i ni likom ni umom nije nalik smrtnicima koji misle da su bogovi rođeni kao oni, da imaju odeću, glas i uzrast kao oni». 2. Парменид -је најпознатији елејски филозоф. Из његове поеме «О природи» закључујемо да за Парменида постоје 2 пута сазнања: - пут истине или мишљења (аletheia), - пут мњења или привида (doxa). Овај други пут се не препоручује филозофима, јер је он наиван и површан. Усмерен је на појаве уместо на суштину. Основна Парменидова филозофска теза је да «бивство јесте, а небивство није», односно, да само бивство постоји, док је небивство чулни привид. За Парменида је исто мислити и бити. Мислити се може само о бивству, јер се може мислити само о ономе што постоји. Немогуће је спознати оно ништа, нити га је могуће исказати, јер исказано ништа”одмах постаје нешто. Бивство као укупност постојећег је: - савршено и вечно (време је ништа) - бивство живи у вечној садашњости, - ненастало - непроменљиво - не може преобразити у “ништа” и обратно - бесмртно - бескрајно - кугла је коначна, иако нема почетка ни краја (привидни парадокс) - цело - нема ничег другог с чим би се могао поделити - једнородно - непокретно - нема куда да се креће и ништа му не недостаје да би се кретало. Ако би се кретал ширењем, ширило би се у ништа, а ако би се смањивало морало би део себе да претвара у ниш Парменидово учење да бивство јесте, а небивство није, односно учење да из ничег не може настати нешто и да нешто не може у ништа нестати, постало је временом један од основних принципа филозофског и научног мишљења. 3. Зенон
- је био пријатељ и ученик Парменидов. Аристотел Зенона сматра оснивачем дијалектике и пише како је Зенон усавршио доказивање, мислећи на његов индиректан начин извођења доказа, где се истинитост тезе доказује утврђивањем неистинитости противтезе. Хегел је Зенонову делатност окарактерисао као «негативну дијалектику», јер он покушава да докаже да нема кретања, а суштина дијалектикеје управо кретање. Зенон је написао око 40 доказа, сачуваних у фрагментима, које је Аристотел накнадно назвао AПОРИЈАМА. Апорије су безизлазне замке у мишљењу, парадокси. Зенон је наводио да су то само докази за одбрану Парменидове тезе о “Јединственом битку”, од оних који су јој се подсмевали (Питагорејци). Постоје 3 врсте апорија: 1. Докази против тезе о постојању мноштва: Зенон условно прихвата Питагорејско становиште да је природа (бивство) састављена од јединица (монада). - Ако претпоставимо да монаде имају величину, онда су оне одвојене једна од друге. У том случају између њих мора постојати нешто. То нешто морају бити друге монаде, које су опет одвојене једна од друге итд. Произилази да између сваке две монаде можемо уметнути бесконачно много монада па ће бивство и све ствари у њему бити безгранично велике. Ако монада има величину, она мора бити и дељива. Ако је дељива, онда је састављена из бесконачно много монада. У том случају монада би морала бити бесконачно мала, тј. да уопште нема величину. - Ако монада нема величину, али ипак постоји, онда је она нула. Додавањем нуле неће се ниједно биће родити, нити ће се одузимањем нуле иједно биће смањити и умрети 2. Докази против тезе о постојању празнине Зенон критикује Питагорејску идеју о постојању празнине између монада. Ако је простор “ништа”, онда ствари не могу бити у њему. Ако је простор “нешто” онда он мора бити у другом простору, а други простор у трећем и тако у бесконачност, што је апсурдно. Према томе, сам простор је бивство. 3. Докази против тезе о постојању кретања a. Дихотомија. Нема кретања, јер оно што се креће мора прво прећи половину пута пре него што стигне до краја, а затим прећи половину те половине, па опет половину половине и тако у бесконачност b. Ахил и Корњача. Ако се Ахил и Корњача такмиче у трчању, а Ахил пружи корњачи предност, оног тренутка када Ахил стигне до тачке из које је корњача кренула, она ће већ прећи извесну раздаљину. Кад он стигне до следеће тачке у којој се корњача налазила, она је већ савладала нову раздаљину, итд. Раздаљина ће се увек константно смањивати, али ма колико она била мала, никад неће спасти на нулу и он никад неће стићи корњачу. c. Стрела. Стрела која је одапета лети од тачке А до тачке Б. Али, она ипак у свакој тачки своје путање мирује, јер би у супротном морала истовремено
постојати на два места у исто време. Збир мировања не представља кретање те стога стрела мирује. d. Стадион. Претпоставимо постојање три стазе А, Б, Ц. Нека се у свакој стази налази низ од четири кола. Први низ у стази А мирује. Други низ у стази Б се креће десно, а кретање започиње од половине низа А. Трећи низ у стази Ц се креће лево, и такође кретање започиње од половине низа А. За време које је потребно низовима Б и Ц да пређу половину низа А, они ће између себе прећи читав низ. Произилази закључак да, ако је јединица дужине једнака јединици времена, да је половина неког времена једнака целом том времену, што је апсурдно. Закључак је да време не постоји. Неки теоретичари су касније приметили да је Зенон међу првим мислиоцима који су увидели проблем релативности. Хераклит Од Хераклитових радова сачувани су само фрагменти. Ти фрагменти су сажети, вишесмислени и често нејасни о чему сведочи и Сократ који каже да му је од Хераклита “подједнако вредно и оно што је разумео и оно што није”. Хегел наглашава да не постоји ни један Хераклитов став који није унео у своју логику. У Антици су Хераклита, због дубине његове филозофије, називали “мрачним”. Темељ његове филозофије је учење о ЛОГОСУ. Логос на грчком значи смисао, говор, разум, истина, мера и закон. Космос има свој логос који одређује сва збивања у друштву и природи. Логос хармонизује борбу супротности тј. стара се да ни једна не постигне трајну победу (привремене су дозвољене у складу са кружним кретањем). Човек не може спознати логос ако се удуби у појединачно, него мора трагати за општим, мора се издићи од чулне до рационалне спознаје. Филозофи дешифрују логос помоћу свог микрологоса, односно смисленог и истинитог говор Хераклит каже да «овај свет није створио ни један човек ни бог, већ је он био, јесте и биће, вечно жива ватра која се с мером пали и с мером гаси ». Ова ватра се са једне стране показује као живот, а са друге као смрт”. Сматра се да је Хераклитова ватра пре алегоријска слика збивања него конкретна емпиријска супстанца. Од ватре настаје земља, од земље настаје вода, а од воде - душа. За душу је смрт постати водом, а за воду је смрт постати земљом. Хераклитова дијалектика је теорија кружног кретања, односно вечно враћање истог. Он је свет или бивство протумачио као бивање, јединство бивства и небивства. За разлику од претходника, он сматра да праузрок свега постојећег не постоји. Само је промена вечна и апсолутна, све друго је релативно. Сматрао је да «Два пута у исту реку не може крочити» и да је «Сунце сваки дан ново». Супротности се сједињују и из различитога настаје најлепша хармонија. Све настаје борбом, односно рат је отац свему. Све супротности су уједињене у апсолутном бићу које је истовремено и лето и зима, и глад и ситост, и дан и ноћ. Хераклит је сматрао да у космосу свугде мора бити присутна мера и да би чак и Сунце било кажњено ако би превршило своју меру. И полис пропада ако преврши меру.
По Хераклитовом мишљењу, човек је сачињен од три елемента: ватре, воде и земље. Душа је нешто попут “топлог даха”. Тело је затвор душе и зато она треба да тежи свом ослобађању, пре свега ослобађањем од зла. Она мора бити што сувља, што ближа божанској ватри. Људи чије душе сагоре постају богови, а људи чије душе умру од влаге постаће прах, вода и трулеж. "Људе кад умру очекују ствари које нису ни сањали", тврди Хераклит. Сматрао је да карактер човеку његова судбин Емпедокле Емпедоклово учење се сматра синтезом Питагорејског и Парменидовог учења. Од Питагорејаца он преузима идеју о мноштву, а од Парменида идеју да је бивство материјално, ненастало и неуништиво, али одбацује идеју о непостојању кретања. Eмпедокле се сматра оснивачем “теорије елемената ”. Истиче да постоје 4 "корена свих ства вода, ваздух, земља и ватра. Све настаје мешањем тих елемената и пропада њиховим раздвајањем. До спајања елемената долази услед деловања силе која се назива "Љубав", а до раздвајања услед силе која се назива "Мржња". Ове две природне силе вечно делују једна против друге. Мржња је деструктивна, а љубав стваралачка. Та њихова супротност све покреће и оне су присутне у свим стварима укључујући и човека. Љубав и мржња су, као и елементи, вечне и ненастале. Емпедокле сматра да је Космос настао кроз 4 фазе: 1. фаза -Постоји само Једно, и оно има облик сфере – кугле. Сфаирос је Парменидово Једно које све обухвата, које мирује и у којем нема празног простора, јер је све испуњено мешавином елемената. Управљачко начело у тој сфери је љубав, а мржња се налази на њеној периферији. 2. фаза - У другој фази мржња постепено продире у Сфаирос, изазивајући: -разбијање хомогене сфере, при чему долази до издвајања елемената (ватре, воде, ваздуха и -кретање, које је процес раздвајања истородног и спајања разнородног. Из једног настаје мн 1. фаза - Продирање мржње у Сфаирос је завршено и њена доминација је комплетна. Истородно је потпуно раздвојено, а спојено је само разнородно. Љубав се пред мржњом повукла, али и даље постоји у сваком од разједињених елемената. То је време привремене смрти Космоса. 2. фаза – Љубав почиње да јача и да раздваја разнородно и спаја истородно. Мржња се повлачи ка периферији и постепено бива искључена. Тако се четврта фаза завршава почетком прве фазе и циклус се понавља у недоглед. Жива бића нису божији створови, нити зависе од некаквих натприродних сила. Биљке су биле прва жива бића на земљи, након њих појавиле су се животиње, па људи. Емпедокле је, условно речено еволуциониста, јер сматра да се жива бића адаптирају и да само најспособнија опстају.
Настанак живих бића је текао фазно: У почетку су одвојено постојали различити делови животињских тела. Независно су постојале главе, очи, уши и други органи, а зати су се ти делови спонтано спајали на све могуће начине. Тако могли настати волови са људским главама и сличне наказе. Од свих тих бића преживеће само она која су најспособнија за живот. Теорија перцепције (опажања) - Када опажамо, долази до реакције између једног елемента од којег је човек сачињен и сличног елемента садржаног у ствари коју посматрамо. Све ствари испуштају излучевине које доспевају до чулних органа. Наше око је састављено од воде и ватре и када дође до сусрета између излучевина ствари и ватре из ока онда настаје слика. На тај начин функционише људски вид, сматрао је Емпедокле. Човек је у стању да спозна свет око себе јер је и сам састављен од истих елемената. Анаксагора Анаксагора је сматрао да су у почетку су све ствари биле заједно и биле су бесконачне и по броју и величини. Једна од друге се нису могле издвојити и чиниле су специфичну “мешавину”. Космос је настао постепеним одвајањем ваздуха и етера од мешавине, услед ротације коју је изазвао НУС. Нус је дао први импулс кретању “бивства”, које се даље наставило по аутоматизму. Нус је интелект, душа и ум света. То је покретач који прво покреће самог себе, па затим кружно кретање преноси на све остале ствари. Испаравањем и хлађењем, те услед кружног кретања, постепено су настајала чврста тела. Нус има највећу моћ, зна све о свему, бесконачан је, ненастао и неуништив. Сам је свој господар и не меша се ни са чим. Он је само један, али је присутан у свим људима, биљкама, животињама и свуда је исти, само у неким делује више, а у неким мање. Анаксагора схвата бивство као бесконачно мноштво честица чијим механичким мешањем све постојеће ствари настају. Те су честице ненастале, неуништиве и непроменљиве. Анакасагора их је називао семенима, а Аристотел хомеомеријама. Све ствари су мешавина хомеомерија тако да сваки део у себи садржи што и целина - “све је у свему”. Како ће нека ствар изгледати зависи од тога која хомеомерија у њој доминира. Рађање је спајање хомеомерија, а смрт је њихово раздвајање. То се односи на све постојеће ствари, па чак и на полисе Атомисти (Леукип и Демокрит) Атомисти су сматрали да постоје квалитативно различите честице које имају збијено језгро– атом. Атоми чине границу дељивости и зато их мора бити бесконачно много. Атомисти такође сматрају да се ништа не догађа случајно, већ са разлогом, по нужди и законитости (детерминизам), али ту законитост није увек лако спознати. 1. Леукип је био Сократов савременик. Леукип и Демокрит се најчешће помињу заједно зато што се о Леукипу зна врло мало, а Епикур је чак порицао његово постојање. Леукип се ипак сматра оснивачем атомистичке теорије, чији се корени налазе у питагорејском и Анаксагорином учењу. Оригинална претпоставка за Леукипово време била је да празан простор на неки начин постоји. Леукип и Демокрит су дошли до закључка да празан простор није
ствар, већ нествар. За разлику од ствари, нествар нема никакав облик и не можемо је разликовати од друге нествари. Дакле, празнина постоји, али је она стваралачко ништа. Она је небивство. Све постојеће ствари су сачињене од атома. Атоми чине основну грађу Космоса и од њих не једноставнијих облика. Њихово је главно обележје хомогеност која не допушта ни најмању празнин Атоми се разликују по: -облику који је непроменљив (сферични, коцкасти, пирамидални -величини Леукип тврди да су сви атоми:- материјални - ненастали - вечни - непроменљиви, - без делова, - стално у покрету - толико сићушни да их нашим чулима не можемо опазити. Они могу заузимати различит распоред и положај и из тих комбинација настају различите ствари. Ако атоми у некој ствари промене распоред или положај, ствари се мењају, а ако се раздвоје, ствари пропадају. Атоме никаква сила, па ни божанска, не може да разори. Атоми се вечно крећу у празном простору. Кретање се одвија по принципу тежине - лакши атоми падају спорије, а тежи брже, па долази до цударања и спајања. Атоми неправилног облика неправилног облика се заплићу и формирају групе атома. Последице кретања атома у празном простору су: - настанак вртлога којим је почео процес настајања свет - груписање атома истог облика и величине чиме су настала 4 елемента 2. Демокрит Као и Леукип, сматрао је да су у основи свега постојећег атоми и празнина. Његове идеје о атомистичкој природи света се углавном подударају са Леукиповим идејама, с том разликом што је Демокрит тврдио да постоје и “велики видљиви атоми”. Шта је под тим мислио можемо само нагађа Настојао је да своје учење уклопи у тада раширено мишљење о постојању 4 елемента. За Демокрита атоми се разликују по величини, тако да највећи образују земљу, средњи - воду и ваздух, а најмањи сферични чине ватру. Једино су лоптасти атоми живи и способни да продиру кроз све и покрећу друге ствари. Атоми се спајају и раздвајају по нужности и на основу природних законитости. Ако човек спозна ту законитост дошао је до суштине свега постојећег. По Демокриту постоји потпуна аналогија између света и било ког другог живог организма. Настанак света је као формирање фетуса и рађање из материце. По рођењу свет расте, стари и умире Космос је једно велико живо биће, а не скуп тела у кретању. Демокрит је разликовао 2 врсте квалитета у људском сазнању: - Примарни квалитети - својствени су само атомима (облик, величина, тежина, положај). - Секундарни квалитети - субјективни су и настају као последица деловања примарних квалитета атома на наша чула (боја, слика, звук). Секундарни квалитети су пролазни
јер чим се атоми раздвоје или промене положај мења се и сама ствар. Демокрит је разликовао и 2 врсте сазнања: 1. Чулну спознају - којом примећујемо само секундарне квалитете. 2. Разумску спознају - која је једино истинско сазнање. ЧОВЕК је, по Демокриту, микрокосмос, мали уређени свет. Човекова душа није божанског порекла, већ је састављена од атома ватре. Са пропашћу тела пропада и душа. Човек треба више да се стара о души него о телу. Он не треба да тежи пролазним, чулним задовољствима, него вечним вредностима (мудрост, пријатељство, доброта...). Најбоље је да човек свој живот подеси тако да има што више радости. За Демокрита је вештина управљања државом највиша вештина. Сматрао је да демократија пружа грађанима највише могућности за несметан развој. Антрополошки период Софисти У V веку пне. Атина постаје културни и политички центар читавог хеленског света. За време Перикла демократија достиже свој врхунац, грађани су пред законом једнаки и сматра се да треба да учествују у политичком животу заједнице. Зато се јавља потреба за људима који би подучавали остале како да буду успешни у скупштини, на суду или тргу (агори). Термином «софисти» су првобитно означавани учени и заслужни Хелени (Хомер, Хесиод, Херодот..), али се касније под њим подразумевају први професионални учитељи мудрости. Иако због наплаћивања свог знања стекли бројне противнике (Платон тврди да софисти продају “храну за душу”), софисте треба схватити као прве просветитеље, јер су имали огроман утицај на ширење културе и образовања у Грчкој. Подучавали су беседништво, граматику, логику, дијалектик Са појавом софиста почиње антрополошки период у филозофији, јер кључно питање постаје човек као микрокосмос. Софисти су први врлину везали за знање. Софизам је највећи проват доживео у Атини. Разликујемо старије и млађе софисте. У тзв. старије се убрајају: Протагора, Горгија, Хипија, Продик, Антифонт, а у млађе: Тразимах, Каликле и Критија и Исократ. 1. Протагора је најпознатији софиста. Сматра се да је његов спис «О боговима» прво дело које је јавно спаљено. Основна Протагорина мисао, уједно и основна теза софиста гласи: "Човек је мера ствари, оних који јесу да јесу, оних који нису да нису ". Суштина овог става је да све постоји у односу, у релацији према човеку. Међутим, Протагорин став је недовољно одређен. Да ли је он мислио на човека као појединца или на људски род уопште? Од одговора на ово питање зависи да ли је пропагирао прагматизам или хуманизам? Ипак, сатра се да су софисти преферирали прво значење. Протагора тврди да је човек својим знањем и способностима у стању да води свој живот и да да самостално размишља. У складу са тим, ни друштвена правила нису божанског порекла, нити су непроменљива, већ су само друштвени производ који релативан и може се променити. Ипак је сматрао да грађани треба да поштују
законе своје заједнице, јер ће у супротном држава бити принуђена да такве појединце одстрани.
Протагора сматра да «ако се нешто некоме чини такво, оно такво и јесте, јер не постоји објективна истина која би важила за све». Његов скептицизам се показује у једном фрегменту где он тврди да ми ништа не можемо знати о боговима, нити да јесу, нити да нису, јер нас сама нејасност те ствари и краткоћа људског живота спречавају у томе. Протагора је учио да су норме релативне и да зависе од обичаја, закона и друштвеног гледања. Оно што је једној држави изгледа праведно и лепо, за њу заиста јесте праведно и лепо. Не ради се о томе да ли је закон једне државе истинитији од закона друге државе, него да ли је прикладнији (кориснији). Оно што је за једног човека у одређеном времену и простору добро, за другог или чак истог човека у другом времену и простору није добро. 2. Горгија Горгија је био одличан говорник и дипломата, а истакао се и својим “теоретским нихилизмом” (немогућношћу сазнавања истине) и “агностицизмом” (немогућношћу спознабања стварности). Платон је изнео критику његове теорије у делу «Горгија». Горгија излаже своју филозофију посредством 3 тезе: 1) Бивство не постоји, небивство не постоји. а) Бивство није вечно, јер би у том случају било бесконачно, односно налазило би се свуда и нигде, што значи да не оно постоји. Такође, бивство није настало, јер би морало настати или из бивства или из небивства. Из бивства не може настати бивство, јер би то значило да је бивство настало пре самог себе, а ни небивства не може настати бивство, јер из ничег не може да настане нешто. б) Ако бивство постоји онда је оно или Једно или Мноштво. Није Једно, јер би онда имало величину и било би дељиво, а није ни Мноштво, јер је Мноштво збир јединица. Тиме је Горгија Зеноновом дијалектиком закључио да бивство не постоји. 2) Када би бивство и постојало не би се могло спознати. Оно што мислимо није бивство, већ наша представа света. Може се мислити летећи човек, али то не значи да он постоји. Значи постоји неједнакост мишљења и бивства. 3) Ако би се бивство и могло спознати, оно се не би могло другим људима саопштити. Јер други слуша само речи, а ствари нису идентичне са речима. Хипија – је оштро разликовао оно што је одређено «по природи» и оно што је одређен «по државном закону». Тиме је желео да истакне релативност свих људских институција које нису ништа друго до ствар споразума. Због тога државне установе најчешће спутавају изворну људску слободу. Људи су по природи једнаки, али увођењем закона и обичаја нарушава се та једнакост и зато су људски закони противни људској природи.
Стварно обавезни закони су само они који су неписани – божански или природни закони – којима се сви спонтано покоравају. Продик – је значајан по свом рационалистичком схватању настанка религије. Она потиче из човековог страхопоштовања према природи, чиме се негира страх од смрти као класичан извор религија. Према Продику, на смрт се не треба освртати, јер о њој баш ништа не можемо знати. Критија – Критија је био један од 30 тирана. Он је забранио Сократу да разговара са омладином. Из његове драме “Сизиф” сачуван је дужи фрагмент који говори о пореклу религије. У њему Критија тврди да су људи у почетку били неуки и нису познавали природне појаве па су владари, да би лакше владали измислили богове. Људи би се плашили богова, тако да би их владари лакше држали у покорности. Каликле -Каликле је сматрао да треба да владају они који су по природи јачи, а законе у друштву су измислили слаби како би разбили јаке. Стога је цело друштвено уређење лоше јер сузбија моћ моћних. Тразимах - је главни лик у првој књизи Платонове “Државе”. Истицао је да је праведност оно што користи јачем. Сократ (ово не треба) Сократ је један од најпознатијих филозофа античког доба. Родио се, деловао и настрадао у Атини. Атински демократски суд га је осудио на смрт због Асебеје и кварења омладине. Иако му је пружена могућност бекства, Сократ је прихватио своју казну и испио Кукуту (отров). Сократ ништа није писао, него је своје филозофско учење усмено излагао у говорима и дијалозима на Атинским улицама и трговима. Све што знамо о Сократу, потиче из дела Платона, Ксенофана и Аристотела. Сократов метод Сматра се да је један од Сократових познаника разгласио по Атини да је Дел фска пророчица Питија, на његово питање које најмудрији одговорила: “Нико није мудрији од Сократа”. Сократ, зачуђен том поруком, одлучио је да истражи зашто је његова мудрост изузетна. Платон у “Одбрани Сократовој” наводи како је Сократ предузео та своја испитивања: 1. Прво је отишао код једног државника којег је сматрао мудријим од осталих. Разговарао је с њим и утврдио да он изгледа мудар многим људима, а највише самом себи, али да он то у ствари није, јер верује да зна оно што суштински не зна. 2. Затим се обраћа песницима и утврђује да они говоре много лепих речи, али да то чине у надахн Муза. Зато оно што у њиховим песмама истински вреди, не припада песницима, већ Музама. 3. Најзад, Сократ се обраћа занатлијама и утврђује да они поседују завидна знања о свом послу, али да због успеха у том послу неосновано верују да су и у свему осталом мудрији од других.
После ових испитивања Сократ је закључио да је пророчица Питија њега прогласила најмудријим, зато што он за себе никад није говорио да је мудар - “Ја знам да ништа не знам”. Бавио се: - непосредним испитивањима – разговарао је са другима и испитивао их - посредним испитивањима - читао је што су други написали, а затим њихове одговоре разара посебном методом коју је схватао као јединство сократске ироније и сократске мајеутике. Иронија је била његово најјаче оружје, јер су софисти често у дијалошким двобојима са њим признавали да не знају оно што су претходно истицали као истину. Мајеутиком (бабичком вештином) је поступак у ком је кроз питања и одговоре помагао саговорницима да породе право знање које било дубоко запретено у њихов душама Сократ примењује индуктивни метод и настоји да дође до дефиниције општег појма, јер појединачни случајеви могу да варају, али је дефиниција општег појма постојана и свеважећа. Аристотел сматра Сократа оснивачем појмовне филозофије. Сократ критикује релативизам софиста који сматрају да један појам не мора бити исти за све људе. Он је сматрао да ако до дефиниције појма дођемо његовим методом, онда ту дефиницију можемо применити у свим временима и просторима и на свим људима. Сократова етика Сократ је био забринут због пада морала код његових суграђана који су више тежили богатству, слави и пролазним задовољствима него истини и врлини. Указујући им на то и покушавајући да их учини племенитијим и бољим, стекао је много следбеника, али и много непријатеља, који су га оптужили за Асебеју и кварење омладине због чега је осуђен на смрт и погубљен. Основни проблем којим се бави Сократова етика је човек. У својој етици Сократ је трагао за одговорима на питања: Шта је врлина? Шта је добро? Шта је лепо? Питање шта је добро код Грка је увек ишло заједно са питањем шта је лепо. За њих оно што је добро је увек и лепо и обратно. Сократ је изједначавао врлину са знањем, а порок са незнањем. Због тога што се врлина може научити велику пажњу треба обратити на човеково васпитање. Сматрао је да онај који не зна шта је праведно, тај не може бити праведан. Зaтo се прво мора спознати врлина, како би се у складу са њом могло деловати. Нико не чини зло по сопственој вољи, већ то чини из незнања. Најважније врлине за Сократа су: мудрост, праведност, храброст, умереност, поштовање закона. По Сократовом мишљењу, за човека је добро и лепо све што доприноси његовој истинској срећи, односно хармонији његове душе. Само моралан човек може бити истински срећан. Сократова етика је рационалистичка, јер не полази од религије, мита или традиције, већ од разума. Она је утемељена на човековој природи, а како је, за Сократа, човекова природа непроменљ тако су и етичке вредности непроменљиве и важе за сва времена, све просторе, за све људе. Ипак, Сократ је говорио да га у критичним тренутцима саветује унутрашњи, божански глас којег је он називао демоном.
Сократ је сматрао да филозофија има етичко-практичну функцију. Она треба да спозна све у суштини и изврши реформу друштва. Филозофија мора да научи људе како да постану бољи и плем Сократове школе Мегарска, Киренска и Киничка
Реформа друштва уз помоћ филозофије, коју је Сократ замислио није успела. Његови ученици нису пошли у потпуности његовим путем, па се често називају “непотпуним” или “једностраним” Сократовцима. Убрзо после његове смрти они су основали 3 сократовске школе: Мегарску, Киренску и Киничку. Прве две су добиле назив по полисима, а трећа према суштини своје филозофије. Човек као проблем етике је и даље опстао, јер су све три школе настојале да одреде у чему се састоји сократовски идеал добра и да га људима објаве. Они су мање мислили, а више живели своју филозофију. 1. Мегарска школа Основач је био Еуклид из Мегаре. Припадници ове школе су опонашали Сократа у вођењу разговора, али су при томе претеривали, па су назоивани свађалицама. Ова школа је проблем етичког добра схватала најапстрактније. На Сократово питање «Шта је добро?» одговарали да постоји само једно истинско Добро које је савршено и непроменљиво. Оно је циљ коме треба тежити, а сви људи могу видети на ком степену се налазе у поређењу са тим јединственим Добром. Зло је небиће и као такво не постоји. Тиме је ова школа спојила “бивство” елејске филозофије са Сократовим појмом “Добра”. Према Еуклиду мудар човек треба да гаји независност у погледу свих институција друштва, али у погледу личних емоционалних потреба. Апатија треба да је самодовољан етички циљ.
2. Киренска школа Основао ју је Аристип из Кирене. Проблем етичког добра ова школа је решила сводећи га на трајно углавном телесно задовољство. Циљ је избегавање неугодности и бола и постизање што већег ужитка. Критеријум је првенствено сопствени осећај, па тек онда разум. Учење Кинренске школе је скоро сасвим супротно Сократовом учењу. Аристип је учио да су једине ствари које сигурно знамо задовољство и бол. Задовољство је по природи добро. За разлику од каснијих хедониста, који своје деловање подређују тренутним чулним задовољствима, Аристип ипак сматра да мудар човек мора усавршавати вештину мерења задовољства. Он се неће одрицати животних радости, већ ће их паметно одабирати. Хегесија је учио да је срећа недостижна, да у животу доминирају болови и да је циљ мудраца да равнодушно напусти овај свет. С обзиром да су његови слушаоци
често вршили саоубиства, добио је надимак «проповедник смрти», а предавања су му забрањена. Киренско хедонистичко одређење добра има антирелигијску страну и негира загробни живот.
3. Киничка школа -је напознатија сократовска школа. Термин «киник» етимолошки води порекло од телесног вежбалишт Киносаргес у коме је Антистен држао предавања. Киници су настојали да покажу да су друштво и култура на погрешном путу, јер је човек најсрећнији кад му ништа не треба. Та срећа се може постићи само ако човек смањи своје потребе на минимум. Киничку школу је основао Антистен из Атине. Позивао је на одрицање од свих потреба и сматрао је да у аутархија (независност) циљ живота. Сматрао је да филозоф мора да радикално раскине све односе са државом и религијом. Према Антистену постоји само оно што је појединачно, не и оно генеричко. У сазнању постоји само чулно, а не и опште (Платону је поручио да види само коња, али не и коњство) Киничку школу је највише приославио Диоген Синопски, богати трговац, који је осирома Платон га је називао полуделим Сократом. Диоген је инсистирао на враћању човека у природно стање. Све што је од природе је добро, а све што је од људи нужно је подложно злу. Он презире префињене животне навике и сматра да треба уништити све друштвене установе, од породице до државе, приватне својине и ропства. Тело је завештао зверовима, ишао је босоног и пребивао у маслиново бурету са псом. Према једној анегдоти, када га је посетио Александар Велики и упитао шта жели, овај му је одговорио да му само не заклања сунце. Прича се и да је бацио своју земљану посуду када је видео како дете пије воду из руке говорећи да је сувише богат. У сред дана ишао са свећом у руци, а на питање шта тражи одговорио је «Тражим човека!» Завршио је свој живот задржавањем даха. Извргавање руглу и потцењивање уобичајених вредности и начина живота и данас се назива иро Платон Теорија сазнања Платонова теорија сазнања је повезана са његовом теоријом идеја. За њега постоје два одвојена света: свет појава (емпирички свет) и свет идеја (истински свет). Теорија сећања (анамнезе) - Сазнање је могуће зато што постоје идеје које су суштина. Умна душа људи је пре свог сједињавања са телом боравила у преискуственом свету, у коме је опажала идеје, па се сазнајни процес и састоји у присећању на идеје које је душа некада опажала. Платон је против схватањ да су опажаји право сазнање, јер је опажање релативно, а осим тога предмети чулног сазнања су у сталном мењању. Предмет истинског сазнања мора бити постојан и трајан и мора обухватати оно општ Објекти сазнања су: - сенке предмета – најнижи степен - појавни предмети - представе идеја (математичко сазнање) прелаз из чулног у мисаони свет
- идеје Платон сматрао мисаоно подручје далеко савршенијим од појавног света. Врхунац и животни принцип појавног света је “Сунце”, док је мисаоног идеја “Добра”. О спољно–појавном свету не може постојати знање него само мнење – доxа (заблуда). Постоје 4 врсте сазнајних стања, која одговарају сваком од објеката сазнања: -Нагађање је мнење о сликама појавних предмета -Веровање да је тако је мнење о појавним предметима -Разумско сазнање је сазнање о математичким појмовима -Истинско сазнање је сазнање о идејама, којима се бави дијалектика тј. филозофија Да би се дошло до тог највишег степена сазнања потребно је много напора и дисциплине. Зато Платон истиче значај образовања, посебно за државнике. Платонова теорија идеја Platon je u filozofiji poznat kao objektivni idealista, zato što iako kod njega racionalno mišljenje preovlađuj ima mnogo elemenata iracionalnog, mistike, poezije i mita. Njegova osnovna filozofska misao jeste to da postoje objektivno date ideje koje su suština i koje su nepromenljive. One su jedni pravi svet. Materijalne stvari (pa i sam čovek) su samo odrazi, senke ideja. Suština čoveka nije u njegovom telu nego u duši, a duša je otpala ideja koja teži da se vrati u carstvo večnih ideja. Čovek može postići sreću samo ako se spoji sa idejama u njihovom večном carstvu. Zadatak je etike da nađe način života koji bi to omogućio, a taj način života zavisi i od društva i njegovog uređenja. Znanjem se čovek očišćuje od zemaljskog, odnosno prolaznog, i približava večnim idejama. Znanjem raspolažu filozofi i zato oni treba da vladaju. Oni su najsavršeniji ljudi. U 7. knjizi Platonovog dela «Država» navodo se čuvena parabola o pećini, koja prestavlja simbol njegovog sistema objektivnog idealizma. (У пећини седе људи окованих ногу и вратова, лицем окренути према зиду пецине на коме виде само сенке. Леђима су окренути ка улазу у пећину тако да не могу видети сунчеву светлост нити било шта иза својих леђа. Између окованих људи и улаза у пећину гори ватра, а између те ватре и окованих људи налази се стаза којом пролазе људи са киповима животиња и другим предметима. Оковани људи не виде ни једни друге, нити виде људе које пролазе иза њих, нити предмете које носе. Они виде само сенке на зиду пећине. Те сенке су за њих једина стварност коју познају. Ти оковани људи представљају већи део човечанства који остаје на нивоу нагађања – они виде сенке сенки идеја. Ако појединац успе да се ослободи окова и погледа иза својих леђа те види конкретне ствари, он стиже до нивоа веровања. Ако изађе из пећине и увиди јасно конкретне ствари обасјане сунцем он стиже до нивоа материјалне разумске спознаје. Ако се баш потруди, он ће бити у стању да гледа у само сунце – које је еквивалент идеји Добра и тада он стиже до највишег нивоа – знања о идејама.) Дакле, филозоф је човек који је раскинуо окове и гледа у стваран свет и у светлост саму. Но, филозофима неће бити допуштено да остану потпуно срећни посматрањем вечитог света идеја, они ће бити обавезни да се врате држави и да у
њој управљају на општу корист целине. Они то морају учинити, јер дугују захвалност држави која их је васпитањем учинила филозофима. С Платоновом филозофијом успостављена је диада уместо монаде. По први пут је бивство разбијено и подељено на 2 света. Први је овоземаљски, чулни и пропадљиви свет, а други је небески, духовни и непропадљиви свет, царство вечних идеја. Платон је ова два света повезао помоћу 3 односа: - учешће - присуство - подражавање Материјална бића су утолико боља, лепша и истинитија, уколико више учествују у вечним идејама. Све што је несавршено, зло и ружно нема узрок у царству идеја него му је узрок у изопаченом и несавршеном чулном појавном свету. Платонова дијалектика Реч «дијалектика» је Платон сковао као име за филозофску истраживачку активност. Постоје 3 схватања дијалектике код Платона: 1.) Дијалектика је средство за уздизање индивидуалне душе на путу сазнања. Тај пут је прогресиван, почиње од онога што показују чула затим иде преко проучавања и разумевања математичких облика, да би доспео до оног највишег, до увида у врхунско Добро 2.) Други могућ опис дијалектике је онај који Платонов Сократ даје у делу «Гозба». Овај пут је повезан са љубављу, а појам љубави је одређен као жудња за лепотом и рађање у лепоти. а) љубав се прво везује за лепоту тела б) виши степен је кад душа схвати сродност свих лепих тела и љубављу се везује за те за лепоту уопште. Из те љубави се рађају лепе мисли (присутне код уметничких душа) в) из лепих мисли се рађа лепа душа и јављају се велика пријатељства г) из лепе душе рађају се лепа дела у пословима и обичајима ђ) жудећи за лепотом и добром душа рађа знање свих претходних ступњева и тако се рађа лепо у наукама е) највиши степен је филозофија - љубав према мудрости и душа открива идеју лепоте 3.) Међутим, Платон је у неколико својих дела описао дијалектику са њене техничке стране. Основу чине 2 елемента : а) “хипотеза” (полазни појам тј. реч којом се полазни појам именује) б) “дијареза” (деоба, рашчлањивање). Технику дијалектике можемо показати на примеру питања: “Шта је државник?”. Одговор захтева дуг технички поступак: Први корак (хипотеза) је откривање првог пара супротности, како би се утврдило ком пару припада појам “државник”. У овом случају први пар супротности су “они који имају знање” и “они који немају знање”. Државник несумњиво припада првој групи. Други корак (дијареза) је деоба појма знање на “теоријско” и “занатско”. Државник припада првој групи, јер он ништа не прави рукама већ управља људима. Тај поступак диобе се наставља, а му сврха му је да преко ових дихотомија расветли све стране појма државник. Поступак се
завршава дефиницијом појма у ком су садржане све претходно откривене карактеристике. Дијалектика као одређена метода побијања или доказивања била је позната и пре Платона, а мисли се пре свега на Зенона. Међутим, Платон је први употребио реч дијалектика. Непосредни узор су били Сократови разговори и испитивања, иако их је сам Платон ставио у другачији контекст. Платоново учење о души, моралу, богу и човеку
1. Учење о души У Платоновој психологији централно место заузима појам душе. Душа је најдрагоценија ствар коју човек поседује. Она се разликује од тела, иако није сасвим одвојена од њега. Тело је материјална колевка душе и може да утиче на њу, тако да људи морају водити рачуна и о телу кроз физичко васпитање. Платон наглашава утицај наслеђа на душу и тврди да су за скоро све болести душе криви од родитеља наслеђени дефектан људски организам и погрешно васпитање, као и лош утицај околине. Платон душу дели на 3 дела (сматра се да је ову поделу преузео од Питагорејаца): 1.Разумни део (смештен је у глави и то је највиши је елемент, бесмртан). Овај део душе је створио Демиург од истих елемената од којих је сачињена и душа света 2. Вољни или срчани део (смештен је у грудима и природни је савезник разумног дела, код човека је сродан моралној храбрости) 3.Пожудни део (смештен је испод човековог појаса и чини човекове страсти, представља телесне жеље. У сваком телу један од ових делова преовлађује, па је у сладу с тим, могуће поделити грађане на три сталежа: управљаче, војнике и произвођ Платон у «Федону» наводи следеће доказе бесмртности душе: 1. из супротног настаје супротно и како су живот и смрт супротности, из живота настаје смрти из смрти живот. 2. људи имају знање о апсолутним мерама које им служе за упоређивање, али које не постоје у чулном свету, па их човек зна само зато што их је опазио у неком од претходних живота. 3. тело је смртно и пропада, али се душа приближава вечним и бесмртним идејама, што доказује да је сличнија њима, него телесним пропадљивим стварима. 4. присуство једне идеје не допушта присуство друге. Исто вреди за душу. Душа је то што јесте на основу свог учествовања у идеји живота и зато она не допушта присуство идеје смрти у себи. 5. нешто што се креће, а покренуто је од нечег другог, престаје живети само ако се престане кретати (мада у “Законима” Платон душу представља као извор кретања и кретање које само себе покреће. Тако да оно што је почетак мора бити и нестворено и неуништиво).
2. Учење о моралу
Платонова етика истиче највише Добро које се састоји у мудрости, а не задовољству. Међутим, мудрост и задовољство су помешани у нама и најбоље је кад су у равнотежи. Треба прихватити она задовољства која потичу од самог сазнања, она која прате здравље и она која потичу од тога што смо учинили добро дело. Такво Добро је истовремено и Лепо и доноси нам Срећу. Човек може бити праведан, добар и срећан само ако у његовој души влада хармонија и ред, ако виши делови душе управљају нижим. Највећа срећа потиче од сазнавања идеја, односно сазнавања Бога. Сазнајући идеје и Бога и препознајући их у овом свету, човек и сам постаје сличан Богу. У “Држави” Платон разматра четири основне врлине: а) мудрост - врлина разумног дела душе б) храброст - врлина вољног дела ц) умереност - врлина која се састоји у јединству вољног и пожудног дела под влашћу разу д) праведност - сваки део душе обавља свој задатак на доличан начин Платон је сматрао да је врлина једнака знању, па се попут знања може научити. Ниједан човек не чини зло са знањем и намером. За човека не само да је битно да спозна шта је добро, мада је понекад то тежак процес, већ је битно и да зна средство којим ће то добро остварити. Платон одбацује максиму да треба чинити добро својим пријатељима, а зло непријатељима, јер повређивати некога значи учинити га лошијим кроз наношење неке штете. 3. Учење о Богу је исто што и Платонова физика 4. Учење о човеку нисам нашла Платонова “Држава”
Платон се у овом делу не бави тилоко проучавањем постојећих држава, већ истажује како би требало да изгледа идеална држава, којој би све државе требало да теже. Држава се дели на 10 књига, али ова подела не одговара садржини. Дело је написано у облику дијалога, а главни саговорник је Сократ, који износи Платонове мисли. Дело има за циљ да утврди шта је то праведан живот и правда. Прво се расправља о самом појму правде, па се прелази на испитивање шта је праведан човек, а завршава се испитивањем праведне државе. У 1. књизи се испитују дефиниције правде. Правда се не састоји само у томе да се говори истина и да се свакоме да његово, јер дати лудаку његово оружје је зло. Правда се не састоји ни у чињену добра пријатељу и наношењу зла непријатељу, јер праведан човек не сме ником чинити зло. Сократ показује да се правда састоји у доброти и знању, па ће праведан човек бити срећнији од неправе У 2. књизи се прелази на испитивање шта је праведна држава. Даје се социолошка анализа настанка државе како би се показало да је човек државно биће. Држава је настала због немогућности сваког појединца да сам задовољи све своје потребе. Било је неопходно успоставити поделу рада у складу са склоностима и способностима грађана, који би размењивали своје производе на тржишту. Таква
држава је здрава држава. Болесна држава је она у којој се производе и непотребне луксузне ствари: кревети, столови, разна јела, мириси, злато и сл. Земља је довољна да задовољи потребе грађана у здравој држави, али не и у болесној па долази до освајачких ратова. Ратови доводе до потребе стварања посебне класе – класе ратника, за које је потребно посебно васпитање. Почиње се причањем бајки деци, које не смеју бити лажне нити служити за забаву. У њима не треба говорити ружно о боговима, него говорити о слози и љубави. Платон разликује музичко и гиманастичко васпитање. Под музиком Платон подразумева скуп свих наука и уметности. Циљ гимнастике је да створи здраво тело да би у њему била здрава душа. Из реда чувара државе се издваја виши слој– управљачи. Управљачи треба да буду стари, обазриви, енергични и одани држави. Управљач се постаје образовањем, нарочитим режимом живота и одусутвом приватне својине. Идеална држава мора избећи велике разлике између богатих и сиромашних. Такође, не сме би исувише велика, јер би то угрозило државно јединство. Нпр. не би требала имати више од 1000 ратника Платонова идеална држава је савршена, јер има следеће врлине: 1) Мудрост – која се састоји у правилном доношењу одлука владајућих, тј. филозофа. 2) Храброст - почива у државним ратницима. Подразумева одржавање истог мишљења о оном чега се треба бојати. Бојати се треба оног што човека чини горим, што га морално разара 3) Умереност - се односи на ограничење сопствених задовољстава и страсти 4) Правда - се састоји у томе да се сваком да оно што му припада и да се омогући да свако врши посао за који је способан. Идеална држава је могућа уколико се власт преда филозофима . Филозофи треба да познају вечне идеје које су истинска стварност и да их разликују од емпиричког света. Филозофи се бирају између управљача и подвргавају се посебном васпитању. Платон утврђује да има 5 облика држава и 5 главних карактера људи који одговарају тим облицима: -аристократија - карактер који јој одговара је праведан и добар, -тимократија (владвина ратника) - карактер који јој одговара је жесток, амбициозан, оштар према робовим недовољно образован, занет за гимнастику и рат, -олигархија – карактер тврдица, -демократија - карактер распуштен човек којим владају његове страсти -тиранија - тиранин пати од страха за соптвени живот и то га гони на све веће злочине. Он намерно изазив ратове како би прикрио унутрашње тешкоће. Једино је аристократија савршен облик, сви остали су изопачени. Поред ових основних, постоје и мешовити облици. Платон заступа став о једнакости жене и мушкарца и тврди да је жена исте природе као и мушкарац, само што је од њега слабија. Жена у држави мора да добије онај положај који одговара њеним способностима, па макар то били и
највиши положаји. Чувари државе морају имати заједничке жене и децу. Они не смеју имати ништа своје, јер би могли бити пристрасни. Деца чувара државе одузимају се од родитеља и предају јавним заводима за васпитање. Чувари би требали да имају само жене које припадају истој класи, да би се добило што боље потомство. Платон сматра да су сви Грци браћа и да не треба да једни друге чине робовима. Само варварин може бити роб. Платонови “Закони” U «Zakonima» Platon opet opisuje idealnu državu, ali ne više kao apsolutno savršenu. Сматра се да је под старост Платон увидео да се његова идеална држава неће моћи остварити па је настојао да оствари бар минимум својих замисли. Ovde on više vodi računa o stvarnosti i ljudskim slabostima. Glavna ideja je da države stradaju kako zbog preterano jake vlasti, tako i zbog preterano velike slobodе. Da bi se obe slabosti izbegle treba stvoriti takvu državu u kojoj će biti dovoljno slobode i dovoljno jake vlasti. Pošto vrhunac vlasti predstavlja monarhija, a vrhunac slobode demokratija, najbolji je spoj monarhije i demokratије, tj mešovita vlada. Umesto genijalnih državnika, koji su retki, treba stvarati mudre zakone po kojima će i obični ljudi moći dobro da vladaju državom. Uz svaki zakon treba dati obrazloženje zašto se on uspostavlja. Država ne treba biti ni suviše blizu mora ni suviše daleko od njega. Ne bi smela da ima više od 1050 porodica. Da se broj porodica ne bi uvećao ni smanjio treba regulisati rađanje. Zemljišne parcele su neotuđive, čime se postiže da u zemljištu (osnovnom bogatstvu) svi građani budu jednaki. Platon smatra da je najbolji komunistički režim, ali kako je on neostvarljiv prihvata se razlika po bogatstvu, pod uslovom da postoji granica preko koje je zabranjeno bogatiti se. U takvoj državi bi bili zabranjeni zanati i trgovina. Trgovnom bi se mogli baviti stranci- naseljenici. Platon smatra da je razvijena privreda rđav osnov za državu, jer je uviđao ekonomske uzroke nemira u državi. U ovakvoj državi nema slobode mišljenja . Kritika se ukida. Za protivnike države se uvodi smrtna kazna, a protivnici su oni koji žele da menjaju državno uređenje. Da bi se zadržala stalnost državnog uređenja zabranjuje se putovanje u inostranstvo. To je dozvoljeno samo starijim i sigurnim ljudima radi završavanja poslova ili upoznavanja stranih uređenja. Državna religija je obavezna Državnu vlast vrši skupština svih građana koja nema stvarnu vlast nego samo bira državne funkcionere. Skupština bira dva glavna organa: čuvare zakona i većnike. Čuvari zakona su zakonodavna, a većnici izvršna vlast. Treća vrsta organa su cenzori koji vrše nadzor nad zakonitošću i kojima svaki organ vlasti odgovara zbog nezakonitosti. Ova državna organizacija ima u sebi demokratske elemente (skupština) i oligarhijske (podela u 4 klase po bogatstvu i veći uticaj bogatih klasa). Pri kraju knjige Platon uvodi još jedan vrhovni organ tzv. noćni savet, koji bi činilo 10 najstarijih čuvara zakona, zatim ljudi koji su dobili nagradu zbog vrline i putnici koji su išli u inostranstvo i čijim je izveštajima vlada bila zadovoljna. Ovaj savet bi radio samo noću. Uloga saveta bila bi da daje glavne ideje koje država treba da ostvari, ali se to ne vidi jasno pošto je delo ostalo nedovršeno. Platon je dao prikaz razvoja čovečanstva od primitivnog doba do države. Po njemu je čovečanstvo više puta stradalo od potopa i drugih nesreća o kojima govore mitovi i uvek iznova počinjalo. Posle takvih katastrofa preživeli ljudi su bez ikakve kulture i žive na
planinama. Oni žive usamljeno, a među njima vlada sloga i ljubav. Ljudi su dobri, a vladaju običaji i patrijarsi. Sa umnožavanjem porodica stvara se velika zajednica, donose se zakoni i uspostavlja monarhija ili aristokratija. Na ovaj način Platon je stvorio osnov teorije o prirodnom stanju na koju su se dalje nadovezivale teorije društvenog ugovora. Платонова физика Платон је своју физику изложио у «Тимају». У njegovoj физици доминантно место припада математици Математичка бића и релације је замишљао као посреднике између света појава и света идеја. Платон каже да је узрок чулног света «божански мајстор» или Демијург . Он је захватио све што је било у нескладном и неуређеном кретању и и довео то у ред стварајући материјални свет по узору на вечити свет идеја. Свет није настао, него је само уређен. Демијург је божански Ум који делује у свету, али се он не може изједначити са Богом Створитељем који ствара из ничега. Космос је настао спајањем Нужности и Ума. Првобитни елементи који нестају и настају у хаосу су на почетку процеса били смештени у простор. Демиург делује на те првобитне елементе и даје им геометријске облике чиме настају математичка бића, која су толико мала да их не можемо чулима опазити, али нагомилано мноштво тих бића можемо. Она творе све друге ствари емпиричког света. Једно геометријско тело може прелазити у друго тако што се разлаже на троуглове. Основни елементи космоса су троуглови . Троуглови прво стварају површинске слике затим просторне фигуре чији су површи труглови или квадрати. Oд њих су сачињени правилни полиедри: тетраедар , октоедар, икосоедар, хексаедар и додекаедар. Ових пет правилних полиедара су касније добили назив “пет Платонових тела”. Прва четири одговарају Емпедокловим “коренима свих ствари” тј. ватри, ваздуху, води и земљи, а додекаедар је Платон узимао као облик космоса (мада се у “Тимају” каже да је космос сферично биће без чула и без органа те да никада не стари нити обољева). По Платону постоји и душа света . Она обезбеђује да свет буде што сличнији демијургу, уман, добар. У космичкој души нема осећајности, само у поједниначним телима душа може да осећа, она која је везана за пропадљиво тело. Смрт је по Платону нужна. Наступа када спољашњи елементи надвладају унутрашње. Демијург је Сунце је створио како би људи помоћу њега рачунали време. По Платоновом мишљењу, Демиург је створио само један свет јер је желио да његова творевина буде што лепша, боља и савршенија тј. што сличнија њему. Платоново схватање уметности Суштина Платонове естетике јесте да се идеја лепоте налази изван света уметности и сједињена је са Добрим и Истнитим. Све појединачне ствари се само могу више или мање приближавати идеји лепоте. У делу “Хипија” Платон уводи појам релативности. Најлепши мајмун биће ружан у поређењу са лепим човеком, лепа посуда за јело биће ружна у поређењу са лепом женом, а лепа жена у поређењу са богињом ружна. Међутим идеја лепоте «није с једне стране лепа а с друге ружна, ни овде лепа а онде ружна»... већ је она нешто што је само по себи лепо, једнородно и вечно. Иако су уметничка дела одвојена од суштине и саме идеје лепоте, она су са њом на неки начин и повезана, јер се у њима може осетити Лепота. Песници имају
божански дар који су донели са собом из предегзистенцијалног живота душе. Уметност има подражавалачки карактер, јер не одсликава идеје, већ одсликава створене ствари, које су одраз идеја. Уметност подражава створено и зато је она «сенка сенке идеја». Највиша лепота је, за Платона, надчулна и нематријална. Она се обраћа разуму, док се уметничка дела обраћају чулима. Уметност се обраћа емоцијама, али пошто човекове емоције могу бити корисне и штетне, ум мора одлучивати какву ће уметност допустити, а какву искључити. Основне функције уметности су, за Платона, васпитна, морална и изазивање корисног уживања. Зато је Платон тражио од песника да буду и филозофи, односно да управљају својим песничким снагама и да их усмеравају према мудрости. Уметност има велики утицај и зато уметници треба да усмеравају младе људе како би они постали добри грађани полиса. Због тога је рекао да би Хомера требло окитити ловоровим венцем због заслуга, а онда протерати из идеалног полиса. Стара Академија - је била прва филозофска школа у правом смислу те речи. Основао је Платон, али је њен узор вероватно било питагорејско братство. Међутим, за разлику од њега Академија је представљала прави унивезитет са неопходним зградама и простором за предавања, а вероватно и са просторијама за смештај гостујућих пријатеља Академије. Гај у којем је Платонова школа била смештена имао је своје вежбалиште за јачање тела, «гимнастику». За Платона је Академија била све: и и породица, и кућа и школа и држава. Сумњива је веродостојност легенде према којој је на улазу у Академију писало: «Нека не улази ко не зна геометрију». Ова је легенда настала вероватно због изузетног значаја који је у Платоново време и непосредно после његове смрти придаван геометрији и математици уопште. У Академију су примани младићи, као и људи старијег узраста, у потоњим временима и жене, али је пријем морао бити условљен неком врстом проверавања обдарености за учење и спремности да се живот посвети љубави према мудрости. Циљ Академије био је да одгаја и образује нову духовну аристократију, која би формирала филозофске државе широм античке Грчке. У дугом трајању Академије (с прекидима 900 година) било је успона и падова, било је и пресељења у оквиру саме Атине, па и у друге градове; било је такође и промена у орјентацијама (један период је познат као скептички), али успомена на Платона никада није потиснута. Академију је декретом затворио римски цар Јустинијан. Аристотел Аристотелово разврставање знања и уметности U grčkom jeziku jedna ista reč (episteme) označava i znanje i nauku. Aristotel je, pošavši od podela svojih prethodnika, nauke i znanja podelio na: Теоријскa Метафизика («прва филозофија» или theologica) Физика («друга филозофија») Математика (учење о бројевима и облицима) Практичка Етика (учење о моралу и врлинама)
Полтика (учење о животу у држави) Економија (учење о животу у кући) Поетичка Поетика (учење о уметничком стваралаштву) Граматика (учење о језичким правилима) Реторика (учење о вештини беседништва) U skladu s tim, on je razlikovao i 3 načina života: Apolausticki život priblizno odgovara onom sto bismo mi nazvali potrosacko proizvođackim životom, koji protiče u proizvodnji, zarađivanju i trošenju. Tom životu odgovaraju "poeticka" (tvoracka) znanja, која omogućuju poboljšavanje materijalnih uslova života i stvaranje uslova za čulno uživanje (pesnička, retorska, slikarska, trgovačka, zanatska i sl.) Prakticki život u Aristetolovoj podeli je sinonim za politicki život, tj. za aktivno učestvovanje u javnim poslovima. Prakticka znanja su znanja upravljanja, koja mogu biti: -upravljanje samim sobom -znanje koje donosi individualne vrline i sreću; -upravljanje domacinstvom - koje obezbeđuje dobrobit i sreću porodice -ucesce u upravljanju javnim poslovima - koje obezbeđuje dobrobit i sreću drzave Teorijski život zahteva određenu izolaciju od svakodnevnog i javnog života da bi se sve što je vredno proučavanja moglo što bolje posmatrati i shvatiti. Jedino teorijski život obezbeđuje potpunu nezavisnost, samostalnost i zadovoljstvom samim sobom, a time i najvecu moguću sreću za čoveka. Ovaj život je vezan za izučavanje, istraživanje i razumevanje postojećeg, odnosno za filozofiju. Ipak, Aristotel je smatrao da onaj ko živi teorijski život ne mora u svakom pogledu da se odriče radosti koje proishode iz sticanja bogatstva i uživanja vezanih za materijalnu obezbeđenost. Podelom nauka na teorijske, prakticke i poeticke, Aristotel je, između ostalog, hteo razlikovati nauke s obzirom na odnos prema predmetu. U teorijskim naukama, principi se nalaze u samom predmetu. Istrazivac tu nista ne dodaje niti oduzima, on samo razumeva i shvata ono sto jeste i što mora da bude. U praktickim naukama, principi se nalaze delom u predmetu, a delom u samom istraživaču. To znači da se čovek istraživač tu ne može potpuno izdvojiti iz okvira svog predmeta, jer je taj predmet država, društvo, porodica... U poetickim naukama, principi se nalaze u samom akteru: on je taj koji oblikuje spoljasnji materijal, po svojim sposobnostima i po svom ukusu. Ali u ovoj oblasti Aristotel nije svoja ispitivanja doveo do kraja. Jer, da je to ucinio, pred njim bi se otvorila jedna nova oblast problema. Morao bi da odgovori na jedno od glavnih pitanja: nisu li u tom smislu sve nauke onda "poeticke"? Аристотелова критика Платонове теорије идеја Већи део Аристотелових приговора Платоновој теорији идеја садржан је у 9. поглављу прве књиге његовог списа “Метафизика”. Аристотелови приговори Платоновој теорији идеја су: 1. Приписујући свим стварима идеје Платон непотребно удвостручава сварност
2. Он неосновано раздваја суштину и биће (или ствар) чија је то суштина. Аристотел, напротив, сматра да тек јединство општег и појединачног даје истинско појединачно. 3. Између идеја и конкретних бића и ствари се намеће нућност посредовања 4. Платон узима идеје као узрок свега што јесте, али не објашњава на задовољавајући начин како оно што је непокретно може бити узрок кретања 5. Остаје најасно и како то појединачна бића и ствари учествују у идејама Известан број Аристотелових приговора се може резимирати у један главни: ако идеје постоје, Платон и његови следбеници нису то постојање успели да докажу на задовољавајући начин. Постоји лоша усклађеност теорије идеја са оним што постоји у чулном свету. Аристотелова логика и теорија сазнања Једна од дисциплина, чији је Аристотел творац, добила је после његове смрти назив логика. Овај назив етимолошки води порекло од Грчке речи логос (разум, просуђивање, реч, говор). Логика је научна дисциплина која подразумева мишљење, али и говор којим се то мишљење исказује. Уобичајено је да се логика дефинише као наука о законима мишљења. Аристотелове логичке списе су његови ученици накнадно сабрали и систематизовали у један спис назвавши га “Органон” . Органон значи оруђе, па се спис најчешће преводио као “оруђе (инструмент) људског мишљења”. По Аристотелу, да би се откриле законитости мишљења мора се пре свега испитати у каквом односу стоји општи појам према појединачном предмету и шта је извор спознаје. Аристотел тврди да свако живо биће има способност опажања. Опажај неког предмета омогућава његово сећање, а од сећања, услед честог понављања, настаје искуство о том предме Искуством човек стиче практично умеће и знање. Опажај, сећање, искуство, практично умеће и знање су различити степени спознаје. Ми опажамо појединачно, али путем индукције долазимо до општег појма. Аристотел уводи хијерахију појмова: - појам - врста - род - категорије (највиши појмови) Како се сваки појам може подвести под неки други општији појам (чиме се јавља проблем непрекидног уопштавања појмова), Аристотел уводи «категорије» као основне принципе мишљења. Оне су општеважеће и за њиховим даљим доказивањем нема потребе. По Аристотелу постоји 10 најопштијих категорија: 1. супстанција 6. време 2. квантитет 7. положај 3. квалитет 8. поседовање 4. релација 9. чињење 5. место 10. трпљење Најважнија је супстанција, која је увек субјект, а осталих 9 категорија се јављају само као њени предикати и зову се акциденције. Међутим, он врши и другачију поделу, где се све постојеће може свести на три категорије: - супстанцију,
- стање - однос. Аристотел је установио 3 општа принципа људског мишљења: 1. принцип идентитета (оно што је истинито мора се у потпуности само са собом подудар 2. принцип контрадикције (не сме се у исто време нешто тврдити и порицати) 3. принцип искључења трећег (нешто је или једно или друго, нема трећег) ТЕОРИЈА СПОЗНАЈЕ - Разматрајући процес спознавања спољашњаг света Аристотел се окреће емпиријском истраживању и испитује способности деловања људских чула. Он сматра да чула не могу примати опажаје ако пред собом немају спољне објекте који постоје пре самог опажања. Ако надражај од спољњег објекта не достигне минималну границу, не може настати осет, али ако је надражај прејак, он разара орган који тада није у стању да прими осет. Аристотел сматра да иако је свако чуло способно само за своју функцију, мора постојати неко заједничко чуло (чије је седиште у срцу) које омогућава човеку да о различитим надражајима има јединствену слику. Коначан процес сазнања се одвија у уму који је за Аристотела део душе. 2 основне методе сазнања су: -индукција – мисаони ход од појединачног ка посебном и општем -дедукција – мисаони ход од општег ка посебном и појединачном. Аристотелова метафизика У делу “Метафизика” или “Тheologica ” Aристотел је obradio све што се значајно промислило у филозофији пре њега. Назив «метафизика» потиче од класификатора Аристотелових дела који је ове списе поставио иза његових списа из физике. У суштини, метафизика и изучава оно што је иза природе, односно узроке бивства. Аристотел разликује појединачна бића и ствари (тзв.«прву супстанцију») од родова и врста («друге супстанције »). Притом, општи појмови (родови и врсте), који одговарају Платоновим идејама, не постоје изнад или поред појединачних бића и ствари, већ у њима самима. Друга супстанција се не може опазити чулима, него се само може спознати апстрактним мишљењa. Теорија узрока (каузалитета) је централна Аристотелова метафизичка теорија која представља шифру за разумевање читаве Аристотелове филозофије. Њом он правазилази слабости Платонове теорије идеја. Аристотел сматра да су неопходна 4 узрока да би се материја уобличила и створила појединачно: 1. Форма или идеја нечега 2. Материја 3. Принцип кретања 4. Сврха или циљ кретања Форма (пандан Платоновој идеји) је оно опште у појединачним бићима и стварима и она је активни принцип. Форма је непроменљива и она је суштина појединачног. Материја је, као пасивни принцип, само могућност која чека да буде уобличена. Материја је неуништива, непокретна и мртва, али је променљива. Само обликована материја стварно постој
Јединство материје и форме , појединачног и општег, даје различите облике (модусе) супстанциј Оно што настаје, не настаје ни из чега, већ представља остваривање иманентне могућности. Развој или ЕНТЕЛЕХИЈА је основна карактеристика Аристотелове метафизике. Супстанција је код Аристотела у сталном кретању од материје ка форми. Доња граница развоја је чиста материја, а горња граница је Бог, као чиста форма. Бог, као чисти Дух се не креће, али све ствари теже и крећу се ка њему. Овим је Аристотел унео теолошки елемент у своју метафизику. Бог је «трећа» Аристотелова супстанца, односно једина апсолутна супстанца. Бога Аристотел упоређује са чистим мишљењем, које само себе мисли. Он није створио свет, али му је удахнуо живот. Присутан је у свету као енергија и ентелехија. Појам узрочности има код Аристотела шире значење него што је то случај данас. Са модерним емпиријским наукама овај појам се више помера ка узрочности у ужем смислу. Aристотелова психологија и етика ПСИХОЛОГИЈА Своје психолошко учење Аристотел је изложио у спису «О души». Душа се одређује као «животно начело у живим стварима». Тело има живот, зато што има душу. Тело је материја, а душа форма и она је неодвојива од тела. Најнижи овлик душе је вегетативна душа коју имају биљке. Она обавља функцију исхране и размножавања. Животиње поседују виши облик душе и то је осетилна душа која има способност чулног опажања, способност жудње и способност кретања. Она такође поседује и осећања, фантазију и памћење. Људска душа обухвата ове две, али је изнад њих јер поседује разум. Разум се исказује на 2 начина: а) као способност научног мишљења – тражење истине ради ње саме б) као способност просуђивања – тражење истине због практичних ци Све способности душе су неодвојиве од тела и пропадају са њим. Једино је Нус, ум, непропадљив, јер је он пре тела. Аристотел разликује стваралачки и трпни ум: први је непропадљив, а други пропадљив. Постоје несугласице око тога шта је Аристотел мислио под стваралачниким умом. ЕТИКА Реч етика води порекло од речи «етхос» која означава оно што је обичајима од давнина установљен да важи за људско делање и понашање. Римљани су ову реч заменили својом «мос» (ген.моралис). Своју филозофију морала Аристотел је изложио у делу «Никомахова етика». Сматрао је да сви људи по природи теже постизању неког добра, неке среће. Сви људи, и образовани и необразовани, су сагласни да је срећа највиша од свих остварљивих добара. Међутим, често један исти човек различито замишља срећу у различитим ситуацијама: кад гладује, мисли да је срећа бити сит, кад је болестан мисли да је срећа здравље итд...Узимајући све то у обзир, Аристотел закључује да се срећа може дефинисати као аутархија, потпуна индивидуална независност и задовољство самим собом. Аутархија се може постићи усклађивањем сопствених тежњи са сопственим способностима. Ако човек тежи нечему што надмашује његове способности, он ће бити несрећан.
Као ни у друштву, тако ни у етици не постоји једнакост норми за све људе. За жену је други закон него за мушкарца, а за роба другачији него за слободног човека. Људи су једнаки само унутар свог сталежа. Аристотел дели врлине на 2 групе: Морално етичке - умереност, праведност и сл. Овде се за људе као најбоља сматра средња мера, тј. нешто између оног што је премало и оног што је превише. Стичу се на основу навика и обичаја. Разумске (дианоетичке) - мисаона делатност, знање. По својој вредности су више од морално-етичк Стичу се учењем и вежбањем. Аристотелово схватање политике (узети из ИПТ-а) Аристотелово схватање уметности Аристотел, насупрот Платону, уметничко стварање сматра изразито важним. Уметност изражава оно опште тако да је она важнија од историје која описује само појединачно.Лепа уметност тежи опонашању природе и у томе је њена суштина. Аристотел тврди да је музика она уметност која највише од свих опонаша природу. Сликарство само назначава душевна или морална расположења кроз покрет или изглед док музичке мелодије у себи садрже потпуно опонашање тих расположења. Аристотел разликује лепо од оног што нам се само свиђа. Основни облици лепоте по његовом мишљењу су:ред, склад и одређеност. За њега уметничко дело има тројаку сврху: - функцију одмора и духовног освежавања - функцију образовног средства - функцију очишћења од ефеката сажаљења или страха (најчешће кроз трагедију) Аристотел је велику пажњу посветио трагедији као уметничкој форми. Трагедија опонаша озбиљне радње специфичним говором и ликовима чиме изазива сажаљење и страх, али истовремено и чисти та осећања. Део који говори о катарзи је изгубљен, па се не зна тачно шта је под њом Аристотел подразумевао. Ипак, углавном се мисли да је психолошки циљ катарзе прочишћење душе од осећања страха и сажаљења која су се у то време сматрала непожељним. Епикурејци -је последњи велики атински филолозоф. Основао је школу у једном од атинских вртова, која је због тога добила назив «Епикуров врт», а епикурејци су називани «филозофима из врта». Школа је била от11ворена и за хетере и робове. Епикур никога није признавао за учитеља , нити је нечије речи наводио. Говорио је да је самоук. Основне карактеристике његове филозофије су атомизам (а) и хедонизам (б). a. Епикур преузима и обогаћује Демокритов атомизам. Према његовом мишљењу, људска душа је састављена од округлих и финих атома, чији је разумски део смештен у срцу. Од најфинији атома су сачињени богови који живе у међусветовима не мешајући се много у људске ствари. Епикур сматра да Демокрит греши када тврди да се атоми крећу праволинијски као
капи кише. Уместо тога, он сматра да атоми некад одступе од праволинијског кретања чиме он уводи појам случаја. b. За Епикура је циљ живота задовољство, пре свега као одсуство бола и душевног неспокојства. Душевни болови су, по њему, тежи од телесних, јер тело пати само због садашњих болова, а душа подноси и прошле и садашње. Врхунска срећа се постиже избегавањем бола и смирено духа - атараксијом. Епикуров хедонизам је филозофски, односно продуховљени, јер он чулна задовољства превреднује разборитошћу и душевним миром. Разум одбацује погрешна мишљења која су главни узрок неспокојства. Разборитост налаже да се превреднују тренутна задовољства, као и сва она после којих следе болови и невоље. Разборитост нас ослобађа и страха од смрти. Епикур одбацује тезу о бесмртности душе и пише да је смрт природна нужно и да је зато страх од ње неразуман. Епикур је и родоначелник науке о људским потребама. Он класификује потребе делећи их на: -природне и нужне -природне и ненужне -неприродне и ненужне Стоици Оснивач стоичке школе је био Зенон са Кипра. Држао је предавања испод шареног трема (стоа поикиле) па отуда назив стоици. Стоицима је био циљ да овладају вештином живљења и постану мудраци као Сократ. Суштина стоичке филозофије је «амор фати» (љубав према судбини). Уместо безнадежне борбе разборитије је помирити се са судбином, па чак је и заволети. Стоичка филозофија се деле на 3 периода: -стара стоа – Зенон, Клеант, Хризип -средња стоа – Посејдоније, Панетије -позна или римска стоа – Сенека, Епиктет и Марко Аурелије рана стоа За стоике је природа божанство, судбина или провиђење. Космичка душа све прожима (пантеизам), а људска душа је само део те светске душе. Стоичко етичко начело је «живети у складу са природом што значи живети разумно и умно, мирећи се са судбином. Према пролазном стварима као што су слава, богатство, чак и здравље, треба бити равнодушан. Сазнање природне нужности ослобађа човека, тако да се он не боји ни богова ни људи. Хризип је најзначајнији стоички филозоф и најплоднији писац. Систематизовао је стоичку филозофију и утврдио њену терминологију. средња стоа Из средње стое посебно се истиче Посејдоније. Према њему је цео космос прожет животном силом која потиче од Сунца и Бога. Бог је представљен као свеобухватни дах (логос). Посејдоније је дао допринос развоју историје. Код њега налазимо тзв. утопију уназад, јер он као златно доба означава најстарије доба. позна или римска стоа
Римљанима је била ближа стоичка филозофија него епикурејство, јер је више одговарала односу господар-роб. Сенека – је био римски сенатор и филозофски писац. Живот је завршио пресекавши вене у римском купатилу под притиском свог васпитаника Нерона. Овај римски стоик пише да се вештина живљења састоји у равнодушности према судбини. Каже да судбина гура оног ко хоће, а вуче оног ко неће. Формулише основно начело хуманизма: «Човек је човеку светиња.». Каже да су и робови људи и да са њима треба поступати хумано. Епиктет –је доспео у Рим као роб, али је успео да се избори за слободу. Основни Епиктетов практично моралистички став је: «Издржи и уздржи се!». Епиктет је сматрао да су неке ствари у нашој моћи, а неке нису. У нашој моћи је мишљење, кретање, жеља, једном речју наша дела, а у нашој моћи нису тело, власништво, углед, све оно што нису наша дела. Ствари у нашој моћи су слободне, нису забрањене или отежане, док су ствари које нису у нашој моћи слабе, ропске и под утицајем других. Ипак, Епиктет је сматрао да човек има довољно спознаје да би управљао својим унутрашњим стањима према разуму. Испуњење долази од прихватања судбине. Марко Аурелије – у делу «Разговори са самим собом» овај цар-филозоф закључује да су несрећни само они људи који не схватају да се слобода и срећа састоје у покоравању судбини. Предмет свих његових разматрања је човек. Практична етика Марка Аурелија може бити сажета у неколико правила, нпр: - размишљај о последицама лоших дела других - не суди другима - не сметају нам греси других него наше мишљење о њима Скептици Скептицизам се јавио као одраз малодушности и резигнације човека античког доба. За скептике је критеријум истинитости главни проблем, због чега они не изричу никакве тврдње, него о сваком предмету кажу: «Чини се», «Можда јесте» или «Могуће је». Скептици сматрају да се не може објективно знати какво је нешто, јер је сваки закључак субјективан. Смисао скептичког филозофирања је да човеку покаже како да постигне срећу, односно мир и задовољство. Човек не треба да тражи идеал живота у нечему за шта сматра да има вишу вредност. Смисао живота је у индиферентности, тј. уздржавању од изрицања било каквих судова. Само тако човек може достићи тражени мир. Метод истраживања скептика се састоји у томе да се свакој тврдњи супротстави једнака противтврдња (противаргумент), јер само тако мишљење постаје целовито. Међутим, ово се често сводило на негирање сваке тврдње и доказивање како је дотадашња филозофија била једнострана и догматска. Истакнути представници скептицизма су: Пирон, Агрипа и Секст Емпирик. Настанак хришћанства Хришћанство је настало у старом веку и то је највећи верски и друштвени покрет који је заталасао антички свет. Хришћанство је настало у доба Римског царства, а први хришћани су били прогањани и убијани, јер нова религија није била у складу
са принципима на којима је почивало цар Тек је Едиктом цара Константина Великог хришћанство постало званична религија Римске државе. Основна разлика између хеленског и хришћанског погледа на свет је у томе што се хришћански не заснива на рационалности, разуму, него на емоцијама, пре свега љубави, вери и нади Појава хришћанства је повезана са историјом и митологијом јеврејског народа. Име покрета долази од јеврејског верског реформатора Исуса Христоса који је ѕа себе говорио да је Божији син. Хришћански бог је јединствени спој 3 личности - Оца, Сина и Светог духа. Хришћанство се темељи на беспоговорној вери у Бога који је творац света из ничега и смисао сваког постојања. Он је створио човека по свом обличју и учинио га господарем свих других бића. За разлику од других монотеистичких религија где је оснивач религије пророк – Мојсије, Мухамед и Буда, овде је то Син божији, односно Богочовек. Златно правило хришћанске етике је: «Не чини другима, оно што не желиш да други чине теби». Основ хришћанског учења је Свето писмо или Библија. Нови завет је обликован око 100 година након Хрисовог рођења. Формирању хришћанске религије камен темељац поставили су ученици и следбеници Исуса Христа. Њихови списи, који описују Исусов живот, дело и смрт, названи су Јеванђеља. Прва 3 јеванђеља, по Матеју, Марку и Луки, називају се још и синоптичка јеванђеља, јер изгледају као да су писана по истом сценарију (синопсису). Последње је написано Јованово јеванђеље (Откровење или Апокалипса). Од апостола се посебно истичу Петар, Павле и Јован. Петра посебно цене католици, Павла правосла а Јована филозофи. Јован је писао:«У почетку беше Логос и Логос беше у Бога и Логос беше Бог». Хришћанство је синкретичког порекла, што значи да у њему има веровања и обреда из различитих религија, нпр. Бог који се састоји из више божанских особа је преузет из Египта, крштење као чишћење од греха потиче из Вавилона, Стари завет је део јеврејске религије... Хришћанска филозофија се дели на: -патристички период – патристика је добила назив по црквеним светим оцима (патрес) и дели се на грчку и латинску. -схоластички период – схоластика је добила назив по теолошким и филозофским школама које су, оживљавајући античку традицију, настале на тлу империје Карла Великог. Схоластика представља наставак латинске патристике. Она полази од догме у чију се истинитост не сумња, него се строго логички из ње развијају закљу Дели се на: рану – од 9.в. до 13.в. зрелу или високу – првих 7 деценија 13.в. (везује се за дело Т. Ак позну – од краја 13.в до ренесансе и реформације Филон и гноса Филон Јудејски - је живео у Александрији на прелазу из старе у нову еру. Значајан је по свом покушају да повеже Стари завет и античку филозофију. Сматрао је да је истина у оба случаја једна, али се до ње долази на различите начине.
Свете књиге Јевреја су, по њему, основно исходиште хеленске филозофије: елејско једно је недокучиви Јехова, Хераклитов Логос је прворођени син нествореног Оца итд. Притом, Библија има предност, јер је она једноставна реч Бога, док је филозофија људско подражавање божанског Логоса. Хилон је можда зачетник апофатичког, одрицатељског богословља, јер сматра да је Бог непојмљив, тј. да се може докучити једино у заносу или екстази. Гностицизам – Највећи ривал хришћанства, све док оно Миланским едиктом 313.г. није проглашено званичном религијом царства, била је гноса или гностицизам. Гностици су заправо теозофи. Хришћани су их прогласили јеретицима и често са њима поступали окрутније него Римљани са раним хришћанима. У египатском месту Наг Хамади су пронађена чувена гностичка јеванђеља. У њима се налазе истичњачки и пагански елементи, али и одлучно порицање основних хришћанских догми, као што су догма о Маријином безгрешном зачећу и догма о Христовом ускрснућу. Гностици верују да Бог постоји у човеку и то посредством гносе – самосазнања. Пре откривања гностичких списа једини подаци о овој «секти» били су из дела њихових противника апологета, пре свега Оригена из Александрије. Најпознатији гностици су били Базилид и Валентин. Живели су у 2.веку, а заједничка им је карактеристика настојање да веру претворе у знање. Заступали су персијски дуализам добра и зла, као и схватање тела као тамнице душе. Бога су називали човек. Постојало је много струја у гностицизму које су се бориле једна против друге. На неки начин, гностици су деловали подстицајно на развој хришћанства убрзавши формулисање црквених догми (апологети). Касније се неке гностичке идеје јављају код ренесансних мислилаца, затим код кабалиста, масона и неких егзистенцијалиста. Новоплатонизам и Плотин Новоплатонизам представља мост од античке ка средњевековној филозофији, а родно место му је Александрија. Новоплатонизам је израз тежње да се буде сличан Богу колико је то могуће. Касније ће ово мишљење хришћани прихватити и проширити, иако су први сусрети платониста и хришћана пролазили више у сукобу него у срадњи. Главни представник новоплатонистичке филозофије је Плотин. У Риму је основао школу која је стекла велики углед и била најјача античка опозиција наступајућем хришћанству. Плотиново дело, које је касније добило назив Енеаде, представља коментарисање Платонове филозофије, уз неке идеје Елејске школе и Анаксагориног Нуса. Основна категорија Плотинове филозофије је Једно. Мноштвеност он објашњава тиме што Једно исијава (еманира) све остало. Значи свет настаје еманацијом из Једног, при чему: -прво настаје Нус као чисто мишљење (Нус укључује и Платонов свет идеја). -друга еманација је бесмртна космичка душа. Она је посредник између духа и материје и са њом настаје време -када се еманација највише удаљи од свог искона, настаје материја, која има сећање на своје порекло
Прва хипостаза је божанска, а друге две изванбожанске. Читав поступак иманације из Једног је кретање од добра према злу, понирање ка материји. Човека чини душа везана за телесну материју. Он је способан кретати се горе и доле по леств бивања. Ако постаје материјалистичнији, он постаје зао, а ако иде према Једном, постаје бољи. Највиши задатак човека је самоосвешћивање, односно самочишћење душе од свега чулног, али и свега стеченог духовног. Људска душа треба да се дистанцира од свега што је материјално све до коначног мистичног сједињавања са Богом. Какав је био Плотинов однос према материји најбоље показује чињеница да се он стидео свог тела, није помињао своје рођаке, нити је трпео сликаре и вајаре. Апологети и црквени оци AПОЛОГЕТИ су били први духовници Цркве који су се суочили са паганском филозофијом и гностицизмом. Апологети су били црквене вође и учитељи између 2. и 4. века. Иако у то време Нови завет још није добио своју коначну форму, настојали су да образложе супериорност хришћанства у односу на све дотадашње религијске и филозофске системе. Посебно се истичу они који су трагично губили животе због непоколебљивости своје вере, а који су касније названи мученицима или свецим Разликујемо 3 врсте апологетике: -грчкојезичку – најпознатији представници су: Климент и Ориген, а познати су и: Јустин Филозоф, Татијан, Атенагора, Теофил, Иринеј и Хиполит -латинску - латински апологети су: Муниције Феликс, Лактанције, Квинт Тертулијан и Арнобије. -спекулативну теологију катехетске (усмене) школе у Александри Климент Александријски сматра да су Бог грчких филозофа и хришћански Бог исто и доказује да је филозофија само увод у хришћанство. Рђави људи су створени божијим гневом, а добри божијом милошћу. Климентовог Бога одликује апатија коју треба да опонаша сваки прави хришћанин: да говори мирно, једе умерено, уздржава се од наглог понаша Ориген је био Климентов ученик. Наступао је и као апологета, али и као филозоф. Ориген је покушао да сједини филозофију и хришћанство уз помоћ филозофских доказа исправности хришћанских догми. Прихватио је Платонову идеју о ограниченом броју душа, идеју о преегзистенцији и постегзистенцији душе. Сматра да рађање душе у телу представља њен пад, а да се после смрти тела, душа ако се просветли, враћа Богу Ориген пише и да Маријино девичанско зачеће не треба буквално схватати. Он је уверен да се ту ради о зачећу божанске мудрости у људској души. Иако су Оригенове тезе одбачене на Црквеном сабору због приближавања гностицизму, он је ипак био значајан хришћански теолог. Тертулијанов основни став је «Верујем, јер је бесмислено» Хришћанске догме су противне разуму и баш у тој неразумности или надразумности је гарант њихове исправности. По његовом мишљењу, јерес је трагати даље након што смо већ дошли до вере. Треба веровати у оно што је немогуће, а не у оно што је предмет знања и рационалне спознаје.
Тертулијан у грчкој филозофији види извор свих јереси i oдбацује било какву спрегу религије и филозофије. Ипак се повремено позивао на учење о Логосу сматрајућ да је Логос син Божији и Свети дух. ЦРКВЕНИ ОЦИ - Прва развијена учена размишљања о хришћанској вери имају заједнички назив патристика. Она обухвата и дела апологета, с тим да се посебно односи на теолошка дела писана после првог црквеног сабора у Никеји 325. Одневши коначну победу над паганством и јересима, Црква је приступила стварању система теолошких догми. Томе су највећи допринос дали седморица тзв. црквених учитеља: -Латински - Амброзије Милански, Јероним Стридонски и Аурелије Августин -Грчки - Василије из Цезареје, Григорије Богослов и Глигорије из Нисе, познати као Кападокијски црквени оци. Они су, под утицајем Оригена и Климента, настојали да остваре синтезу хришћанске догматике и неоплатиностилке филозофије. Августин и Боетије AURELIE AVGUSTIN je najznačajniji teolog patristike. Posthumno je kanonizovan tj. proglašen za sveca. U svojoj filozofiji Avgustin polazi od sigurnog postojanja jedino subjektivne svesti. Jedina sigurna istina je istina o sopstvenom psihičkom životu (mišljenju, osećanju, postojanju). Iz te istine se mogu izvući sve ostale istine. U tom pogledu Avgustin je neka preteča Dekarta. Za Avgustina je filozofija ljubav prema mudrosti čiji je izvor i cilj Trojedni Bog. Istine razuma imaju smisla jedino kada se dopunjavaju iskrenom verom. Saznanje Boga se odvija u stepenovima: od čula, preko razumskog saznanja i pamćenja, do vere u Boga, koja daje konačne odgovore na pitanja o svim stvarima. Avgustin smatra da je vera isto što i volja. Iz volje izvire ljub Bog je dobar i on ne zna za zlo. Prisustvo zla u svetu on tumači nepotpunošću stvorenog sveta. Zlo je rezultat prvobitnog greha Adama i Eve praroditelja koji su izneverili Boga. Tako je greh, tj. postojanje zla, za Avgustina istorijski fenomen. Budući Hristov povratak na Zemlju značiće ujedno i kraj greha i zla. Delo «O Božjoj državi» je nastalo nakon što je Rim prvi put u svojoj istoriji pao u ruke neprijatelj Avgustin je svojim delom pokušao da objasni taj događaj u skladu sa hrišć. učenjem, stvorivši tako prvu filozofiju istorije i prvo hrišć. učenje o državi. Glavna misao je učenje o predestinaciji , tj. učenje da je tok istorije čovečanstva unapred određen voljom Božjom. Rim je pao jer je bio nepravedna država, zasnovana na bratoubistvu. Rim nije bio Božja, već zemaljska država koja je plod ljudskog greha. Božija država nije deo ovog sveta i ne može se u njemu ostvariti. Ona je konačan cilj ispravnog života, mesto do kojeg se stiže verom i pravednošću. Božja država je zasnovana na ljubavi Božjoj i čine je anđeli i vernici, a zemaljska je zasnovana na ljubavi prema samom sebi i čine je nevernici i zli duhovi. Prva je apsolutno dobro, druga apsolutno zlo. Prava država se bori sa zemaljskom i na kraju pobeđuje. Konačnom pobedom dobra uspostavlja se Božje carstvo na zemlji. Čovek se može vratiti Bogu ako živi na osnovu Hristovih reči i dela. Smisao istorije je povratak u okrilje mira i spokojstva koje će doživeti oni koji su uspeli da odole iskušenjima zemaljskog života.
BOETIJE je bio poslednji predstavnik antičke filozofije. Za razliku od crkvenih otaca, Boetije se neposredno nadovezao na antičku filozofiju, pre svega na Platona i stoike. Boetije je dao je veliki doprinos konstituisanju latinske filozofske terminologije. Preveo je delove Aristotelovog Organona i Porfirijeve Isagoge na latinski jezik. Boraveći u zatvoru, napisao je dijalog «Uteha filozofije» , u kom ne traži utehu u Bibliji, nego kod Homera i Platona. Slično Sokratu, on piše kako živi u vremenu koje nema sluha za filozofiju. U ovom delu se filozofija prikazuje u liku učene, milosrdne žene koja teši mudrošću. Boetije prihvata stoički stav života u skladu sa prirodom i o traženju sreće u samom sebi. On piše da za razliku od zlog čoveka koji je nemiran i slab, dobar čovek je jači i srećniji, jer zna šta je pravedno i delujući u skladu sa tim dostiže blaženstvo. Boetije smatra da svaki čovek poseduje slobodu da čini dobro i bude blažen. Smatra da je pravednik slobodan i kada je u lancima. Što je čovek nezavisniji od materijalnih stvari to je slobodniji i bliži Bogu. Za njega je Bog, kao i za Platona, najviše Dobro. Svetom upravlja proviđenje koje je različito od sudbine. Filozofija traga za mudrošću, tj. Bogom. On daje presdnost teologiji nad filozofijom i kaže da je funkcija filozofije razjašnjenje onoga do čega je vera već došla. Boetije je pogubljen bez suđenja.. Hrišćanst ga je prihvatlio zbog toga što je govorio o jednom Bogu (iako nije pominjao Hrista ni Bibliju). Katolička crkva ga je proglasila mučenikom, a njegov spis je bio čitan i prepisivan tokom čitavog srednjeg veka. Četiri godine nakon Boetijevog pogubljenja, 529. car Justinijan je zabranio rad svih filozofskih škola, uveren da ometaju hrišćanstvo. Period mračnjaštva srednjeg veka za kratko će prekinuti Karlo Veliki koji će ponovo otvoriti škole. СРЕДЊЕВЕКОВНА ФИЛОЗОФИЈА Исламски и јеврејски филозофи Сукоби који су постојали између папе у Риму и Византијских патријарха, као и заостајање западне Европе услед насељавања варвара, довели су до тога да у западној филозофији дође до дисконтинуитета у односу на античке корене. Филозофија на запад није стизала из Византије, (где је, иако преображена хришћанством ип представљала континуитет у односу на античку), већ са Оријента. Посредници су били арапски и јеврејски фил Исламски филозофи -настоје да помире аристотелизам са неоплатонизмом уз елементе ислама. Прва таква школа настала је на подручју старе Персије (Перипатетичка школа), а њени најпознатији филозофи били су Ал Фараби и Авице Исламски филозофи се деле на: - источне (Ал Фараби, Авицена, Ал Газел) - западне (Авероес, Ибн Масаја, Ибн Бага) АЛ ФАРАБИ је био велики муслимански филозоф и мистик. Био је коментатор Аристотелове филозофију, али је направио и преглед читаве филозофске науке, укључујући и одређена исламска знања. Одваја филозофију од телогије и дели је на физику, метафизику и етику. Ал Фараби наводи следеће доказе постојања Бога: 1. све ствари на свету се пасивно крећу што значи да су морале бити покренуте од стране Првог покретача, Бога
2. све ствари на свету су случајне и не егзистирају нужно. Оне су своју егзистенцију добиле од бића које егзистира нужно, а то је Бог. Он је узрок свих постојећих ствари
Крајњи човеков циљ је спознаја Бога и сличности са њим. Сматра да из првобитног божанства, Једног, еманацијом настају ум и душа света. По његовој Теорији пророштва, поглавар савршне државе требао би достићи врхунац среће која се састоји у делатној умности. АВИЦЕНА је признавао Ал Фарабија за свог учитеља. Сматра се најзначајнијим филозофом у источној групи. Творац је схоластичог система у исламском свету. Најпознатије филозофско дело му је «Књига о лечењу душе», дело «Канон» је служило као факултетски уџбеник из медицине све до 17.века. Филозофију је делио на: - логику - практичну филозофију (етика, економија, политика) - спекулативну филозофију (физика, математика, теологија) Бог је нужно биће, он је чиста интелигенција, истина, апсолутно добро, живот, створитељ, а материја је узрок разноликости ствари и она је вечна и нестворена. По њему постоји хијерархија 10 умности и хијерархија небеских душа. Они поседују жудњу према умности из које потичу. Десета умност више нема снаге да и сама произведе неку нову умност, него се након ње еманација распрскава у мноштво људских душа. По питању универзалија Авицена је умерени реалист. Сматра да реално постоје појединачачна бића и ствари, док општи појмови постоје пре ствари -у Божијем уму и после ствари -у људском уму. Одбацује догму о ускрснућу тела. Дела су му спаљена као јеретичка. АВЕРОЕС је најзначанија личност западне групе исламских филозофа (живео је у Шпанији). Покушао је да направи одређену синтезу ислама и аристотелизма. Постоји изрека да је Аристотел објаснио природу, а Авероес Аристотела. Теоријом о 2 истине настојао је да помири теологију и филозофију. Сматра да се заправо ради о једној истини, која се објашњава на различите начине. Пише како у односу на вечност нема разлике између оног што је могуће и оног што је јесте, јер у вечности, све што је могуће мора постати и стварно. Пориче бесмртност људске душе која се од животињске разликује само по степену, али не по би Његово учење је црква осудила. Јеврејски филозофи Зачеци јеврејске филозофије везују се за културна мешања Јевреја са другим нацијама. Један од најзначајн јев. филозофа је Филон који је покушао да помири јеврејску библијску митологију и грчку филозофију. АБИЦЕБРОН је био под утицајем арапске филозофије, тако да је своје главно дело «Извор живота» написао на арапском. По његовом мишљењу извор свих постојећих бића је Бог који је једино докуч у екстази. Из божанске воље еманирају душа свемира из које настају духови и телесне ствари. МАЈМОНИД је најзначајнији јеврејски филозоф средњег века.
Сматрао је да теологија има рационалну основу у филозофији и настојао је да јеврејску религију доведе у склад са Аристотелoвим учењем. Местима у Библији и Талмуду која се не слажу са научним истинама давао је алегоријски смисао. Бог је, за њега, чиста делатност, без материје, транцедентан. Делови његовог учења су забрањени. Ериугена, Анселмо, Росцелин и Абелар Иван Шкот Ериугена је се сматра једним од најважнијих и најлибералнијих филозофа ране схоластике. У то време једно од кључних питања било је питање односа вере и ума. Ериугена у свом делу «О природи» које је написао под утицајем Платона пише да постоји сагласн ума и вере и каже: «Слаб је сваки ауторит који није потврђен истинским умом, а истинском уму није неопходно да га потврди било какав ауторитет». Ауторитет црквених отаца је прихваћен, јер је заснован на исправном
размишљању, али ако се он разиђе са црквеним догмама потребно је предузети истараживања заснована на разуму. Разум је био пре ауторитета и зато је важнији од њега. И разум и ауторитет имају свој извор у божанској мудрости. Најважнији део мудрости је теологија, с тим што њен садржај треба разумски истражити. Свет је Бог и изван њега ништа не постоји. Бог је у свему и ничега нема без њега. Ово схватање се у филозофији назива ПАНТЕИЗАМ. Постоје 4 степена Бога (Природе): -природа која свара, а није створена – Бог -природа која је створена и сама ствара – идеје у Божијем уму -природа која је створена, али сама не ствара – чулни предмети, наш свет -природа која нити је створена нити ствара – нема потребе да ствара јер се у њу све вратило, Бог Ериугена тврди да није исправно Рај тумачити у просторном смислу, јер би то значило да Бог хода сам по себи. Пакао не постоји, јер на крају све постаје Једно, све се враћа Богу, јер је он све и створио. Човек се, као божије дело, не може казнити нити упропастити. Црква је осудила његово учење и спалила његова дела. Проблем универзалија (општих појмова) је био најзначајнији филозофски проблем средњег века. Расправу је иницирао Боетије коментаришући Порфиријев увод у Аристотелове Категорије. Он је поставио питање: «Да ли родови и врсте постоје реално или само у нашем уму?» У вези са тим у схоластици су се искристалиса 3 основна становишта: реализам, номинализам и концептуализам. Спор око универзалија не би био толико важан да није добио теолошку димензију. Наиме, од онтолошко статуса универзалија зависио је онтолошки статус Бога. Реализам је становише по којем универзалије постоје реално, као узрок свега појединачног. Опште независно од појединачног и што је нешто општије то је реалније. Бог као најопштији је и најреалнији. Анселмо је представник рализма у погледу универзалија. Сматрао је да се мора прво веровати и вером доћи до разума, а не обрнуто. Хришћанин мора веровати и у оно што не разуме. Они који не верују не смеју расправљати о стварима из Св.писма. Филозофија треба да објасни садржаје веровања.
Написао је Онтолошки доказ Божије егзистенције, по коме оно што је савршено мора бити и постојеће. Црква је прихватила реализам, а Анселмо је проглашен за свеца. Номинализам је становиште по којем су само појединачне ствари реалне, док су опште само речи којима повезујемо више појединачних ствари. Росцелин је представник номинализма. Универзалије су по њему само таласање ваздуха, празне речи. Ово своје учење он је применио и на хришћанске догме, што је покренуло бројне расправе. Сматра да постоје три Бога, а не Троједан Бог. Ствар не може имати делове, а када се гов о делу, мисл се на реч, а не на ствар. Сматрао је да треба исправити црквене догме, јер су непотпу Црква се побринула се да се његови списи изгубе, а њега осудила на смрт 1092.г. Концептуализам, сермонизам или умерени номинализам је становиште по којем опште постоји у уму ка појам. Опште није само реч, али није ни ствар. Абелар у спору између реалзима и номинализма заузима посреднички став. Сматра да само појединачно постоји реално, а опште је мисао о појединачном која може бити у облику исказа (сермо) или у облику појма (концептус). У интелекту универзалије повезују множину појединачног, али оне постоје само ако их схвата људски или божански ум. У свом етичком учењу Абелар истиче да грех настаје тек када радимо против своје савести. Само оно што не повређује нашу или туђу савест је морално добро. Значајан је и по својој методи где се о проблему дају мишљења за и против како би се увидело које је мишљење исправно. Црква је одбацила његово учење, а дела су му уништена. Алберт Велики и Тома Аквински Albert Veliki (Albertus Magnus) je veliki sholastički filozof, teolog i prirodnjak. Pod njegovim uticajm se sholastika odvratila od Platona i priklonila Aristotelovoj filozofiji. Prozvan je «Doktor univerzalis» zbog izuzetno velikog z Albertovi spisi se pretežno sastoje od parafraza i komentara Aristotela. Smatrao je da razlika između filozofije i teologije, ne treba da znači njihovu suprotnost. Učio je da je objava iznad uma, a ne njemu protivna. Proglašen je za sveca. Najslavniji učenik Alberta Velikog bio je Toma Akvinski. Učenje Tome Akvinskog predstavlja vrhunac skolastičke filozofije. Akvinski je napisao veliki broj dela, koja predstavljаju neku vrstu enciklopedije iz oblasti teologije, filozofije, morala, prava, a najznačajnije mu je delo «Suma teologije». Prvo je bio prihvaćen za vrhovnog učitelja Dominikanskog reda, a kasnije je njegovo učenje postalo zvanična doktrina Rimokatoličke crkve. Proglašen je za sveca. Njegovoj sintezi katoličanstva i aristotelizma, prethodila je Averoesova sinteza islama i aristotelizma i Majmonidova sinteza jevrejstva i aristotelizma. Akvinski odbacije Averoesovu tezu o postojanju dve istine, jer se tako umanjuje vrednost teologije. Za njega je vera šira i dublja od razuma. Teologija je data, a filozofija služi za dokazivanje verskih dogmi. Teologija je najvažnija, sveta, nauka, jer je njen predmet Bog. Filozofija protivreči teologiji samo onda kada se pravilno ne upotrebljava. Filozofija može dokazati neke verske dogme, ali ne sve. Ona može dokazati postojanje Boga, ali ne i besmrtnost duše, Vaskrsenje i Strašni sud.
Akvinski je smatrao da se sve postojeće sastoji iz materije i forme, osim Boga. Bog je samostalna forma. Materija je, kao i kod Aristotela, pasivna, dok je forma aktivni princip koji oblikuje materiju. Iako je Aristotel za Akvinskog najveći autoritet, postoje 2 bitne razlike između njihovih učenja: -za razliku od Aristotela, Akvinski smatra da materija nije večna i nenastala, već da je Božijom voljom stvore -Aristotelov Bog misli samog sebe i sa svetom ne održava nikakve veze, dok Akvinski smatra da Bog mora saznavati i nešto izvan sebe samog (inače bi to bio panteizam), mora saznavati i opšte i pojedinačne stvari Akvinski navodi 5 dokaza postojenja Boga: 1. mora postojati prvi pokretač (kosmološki dokaz, postoji i kod Majmonida) 2. mora postojati prvi eficijentni uzrok sveta (lanac uzročnosti mora odnekud krenuti, slično kod Avicене) 3. mora postojati nužno biće sveta (tj. uzrok svim nenužnim, propadljivim bićima, (postoji i kod Majmonida) 4. mora postojati nešto apsolutno i savršeno (stepenovanje savršenosti nužno vodi najsavršenijem) 5. mora postojati krajnja svrha svega (mora postojati biće čijoj svrsi živa bića služe)
Дунс Скот и Виљем Окам Позну схоластику обележава деловање енглеских фрањеваца Дунса Скота, Виљема Окема и Роџера Бекона. Они с супротстављају Томи Аквинском и рехабилитују платонизам, поредством Плотина и Августина. Одбијају да прихвате Томино јединство вере и разума под патронатом вере. Њихова релати незаисност од цркве може се објаснити удаљавањем енглеских караљева и цркве од папске свемоћи. Дунс Скот оспорава учење Томе Аквинског и настоји да реафирмише Августиново учење. Поново одваја теологију од филозофије, јер сматра да питања теологије не могу бити предмет разумског истраживања, јер разум није способан за то. Сматра да су разум и вера независни и да нешто може бити истина за теологе, а неистина за филозофе и обратнo. Филозофија је теоријска наука заснована на доказима и аналитичком поступку. Она се бави сфером нужности и њене истине важе за све људе. Међутим, осим сфере нужности постоји и сфера слободе о којој филозофија не говори. Вера, с друге стране, није предмет разума, већ воље која је потпуно слободна. Ми сами одлучујемо да ли ћемо веровати у Бога или не. Зато истине вере не важе за све људе, већ само за оне кој су се за њу определ Што се тиче проблема универзалија, Дунс сматра да опште постоји на 3 начина:пре ствари – у Богу -у стварима -после ствари - у нашем уму
Виљем Окам је обнавио номинализам по питању универзалија. По њему, реално постоје само појединачне ствари, док су појмови фикције у мислима у којима нема ничег објективног. Његово учења се може објаснити принципом названим «Окамова оштрица» које гласи « Ентитете не треба умножавати без потребе». Универзалије тако представљају непотребну компли Окам је тврдио да теологија и није наука с обзиром да не може да докаже постојање Бога, нити његова својства. Тврдио је да је папа погрешив и да је Библија изнад папе. Црква је његово учење забранила. НОВОВЕ КОВНАФИЛ ОЗОФИЈА А) РЕНЕСАНСА Особине ренесансне филозофије Ренесанса представља поновно оживљавање античке културе и повретак човека његовим изворним могућностима. Родно место ренесансе је Италија, а ова епоха се односи углавном на 15. и 16.век. Предсудан допринос развоју ренесансе дали су образовани Византинци који су се после пада Цариград преселили у Италију. Каже се да је ренесанса «спустила човеков поглед са неба на земљу», јер изучавање Бога бива потиснуто изучавањима човека, па отуда назив хуманизам. Центар ренесансе била је Фиренца. У њој је 1458. основана платоновска академија, а на Универзите у Падови изучава се Аристотелова филозофија. Такође, јављају се и присталице стоика и епикурејаца. У периоду ренесансе долази до проблематизације скоро свих постојећих вредности. Док је природа у антици имала божански статус, у средњем веку је схватана као извориште греха, она у ренесанси постаје извор моћи којима треба овладати. Хуманисти су сматрали да је Бог поставио људе на земљу како би славили различите вредности, у распону од земаљских радости до аскетизма. Кључни тренуци ренесансе су: пад Византије 1453., откриће Америке 1491., Гутембергово откриће покретног слога и штампање Библије, чиме схоластика губи монопол над образовањем, покрет Реформације. Како би спречила њено даље ширење под вођством Мартина Лутера, Католичка црква оснива језуитски ред, а верски обрачуни кулминирају у Вартоломејској ноћи 1572. Ренесансни уметници, научници и филозофи се скоро искључиво баве човеком као малим Богом на земљи. Велика имена ренесансе су: Леонардо да Винчи, Микелађело, Рафаел, Данте, Кузански, Ђордано Бруно, Еразмо Ротердамски и други. Долази и до убрзаног развоја политичке филозофије, а најпознатији политички мислиоци тог доба су: Николо Макијавели, Томас Мор, Томазо Кампанела, Хуго Гроцијус, Жан Боден и др. Б) ЕМПИРИЗАМ Френсис Бекон Франсис Бекон се залагао за обнову науке и критиковао је све узроке који су довели до стагнације у филозофији. У свом делу «Велика обнова» он нуди план велике обнове наука. Крајњи циљ науке је, по њему, успостављање моћи људског рода над свим стварима. Његов принцип «знање је моћ» постао је идеја водиља
модерне запаноевропске цивилизације. Сматрао је да из сваке природне истине треба извући неку практичну корист. Бекон је установио основно начело емпиризма које гласи: порекло знања је у чулном свету. Каже да природу можемо покорити ослушкујући је, при чему прво треба открити њене узрочне законе тј. њене форме. Проучавање форми треба започети састављањем ТАБЛИЦА: •
•
• •
таблица позитивних инстанција (присутности) – набраја случајеве у којима се појава јавља таблица негативних инстанција (одступања)– набраја околности сличне првима, али у којима се појава не ја таблица упоређења (степенова) – степенује појављивање неке појаве таблица прерогативних инстанција – у којој остаје само оно што је предмет истинског сазнања
На основу ових таблица може се поставити хипотеза, тј. може се одредити тражена форма. Да би примена ове методе била успешна, треба уклонити сметње у закључивању, које Бекон назива ИДОЛИМА. - идоли племена – су заблуде прирођене људском роду и односе се на психолошке тенденције брзоплето закључивања, некритичког ослањања на чула или утицаја емоција на разум. - идоли пећине - су заблуде карактеристичне за људе као појединце. Људи су склони заблудама услед на погрешног васпитања, карактера... - идоли трга – имају извор у језику. Речи треба прецизно употребљавати, јер неспоразуми настају тако што, или нпр. речи означавају непостојеће ствари, или су постојеће ствари означене неодговарају - идоли позоришта – су заблуде које настају због некритичког односа према традиционалних теоријама и методама. Ове варке су најопсаније за научнике и филозофе. У делу «Нови органон» Бекон афирмише индуктивну методу за научно истраживање. Да би се дошло до истине прво треба набројити проблеме који се проучавају, а онда експериментом проверити резултатедо којих се дошло индукцијом. Бекон све дотадашње филозофије дели на: -рационалне (софистичке) -емпиријске -под утицајем религије. Беконова подела наука подесећа на античке поделе. Науке он дели на: историју (људска способност памћ поезију (машта) и филозофију (разум). Џон Лок Џон Лок је најпознатији представник нововековног емпиризма и оснивач гносеологије као филозофске дисциплине. Поставља проблем сазнања тако да у «субјекат-објекат» релацији на једној страни стоји човек као субјекат сазнања, тј. као биће које сазнаје, а на другој тзв. спољни свет. Тако се бивство (супстанција) дели на два дела, а човек добија или претерано малу или претерано велику улогу. У
првом случају свет је за њега комплексан и тешко докучив, а у другом се он поставља изван или изнад света. У својој емпиристичкој теорији Лок одбацује учење о урођеним идејама. Сматра да се знање заснива на искуству, док је душа само tabulla rasa. Лок се сматра и зачетником просветитељског покрета , јер је истицао да разум мора бити водич и судија у свему: « у разуму нема ничега чега претходно није било у чулима». Разум представља способност откривања нових, непознатих истина. Он најпре сазнаје партикуларне идеје и судове, а тек касније постаје способан да стиче општије идеје и барата њима. Лок дели идеје: -према извору сазнања : - идеје добијене чулним опажањем (идеје сензације) - идеје добијене размишљањем или интроспекцијом (идеје рефлексије) -према сложености: - просте идеје – које су темељ искуства и сазнања. Оне могу долазити путем сензације (из једног или више чула) или путем рефлексије (кроз идеју опажања и идеју воље). Разум притом остаје потпуно пасиван. У вези са тим Лок разликује и примарне и секундарне квалитете. Идеје примарних квалитет су објективне, а стичу се преко сензације и рефлексије (величина, облик, положај..), а идеје секундар квалитета су субјективне и настају деловањем примарних квалитета на наша чула (боја, звук, хладно - сложене идеје– представљају комбинације простих идеја и могу настати само активирањем разума. То су: - идеје модуса, идеје супстанције, идеје релације и апстрактне. Везе између идеја могу бити: -идентитет, -коегзистенција, -релација, -реална егзистенција Сазнање је опажање односа између идеја без обзира на њихов однос према реалним стварима. Ако однос између идеја одговара односу између предмета, ради се о реалном сазнању или истини. Степени сазнања су - интуитивно сазнање– сазнање о сопственој егзистенцији - демостративно - сазнање о Богу - сензитивно – сазнање о ономе што је присутно у чулима Лок је формулисао и основна начела либералистичке политичке филозофије: индивидуализам, поделу власти и толеранцију. Тврди да суверенитет не припада владару, већ народу. Добра држава мора својим грађанима да обезбеди сигуран живот, неповредивост имовине, слободу мишљења и вероисповести. Томас Хобс Хобсова основна филозофска теza je da postoje samo pojedinačne stvari , dok je opšte izmislio čovek. Тime se svrstao u nominaliste i suprotstavio srednjevekovnim teorijama po kojima su pojmovi prava realnost, a stvari tek izvedene iz njih. Po Hobsu. postoje 3 vrste pojedinačnih tela: prirodna tela, čovek i država. Ta tela je obradi u svem delu "Elementi filozofije".Treći deo je «Levijatan» kom je razvijena Hobsova teorija o prirodnom stanju
Hobs, slično Bekonu, smatra da je cilj svakog saznanja moć koja se ogleda u korisnosti. Znanja Hobs deli a)-znanje o činjenocama - koje je predmet istorije prirode ili istorije društva b)-znanje o konsekvencama činjenica - to je filozofsko znanje i podudara se sa naučnim znanjem. Hobs iz filozofije isključuje teologiju i kaže da su predmet filozofije tela u pokretu, odnosno uzroci i svojstva tela. Hobs se smatra osnivačem ugovorne teorije društva . Smatra da prirodno stanje čoveka nije ni državno ni društveno stanje, nego je čovek po prirodi slobodan. Čovek je egoista, a njegova osnovna težnja je težnja za samoodržanjem. Ljudi su po prirodi jednaki, a pošto svi imaju pravo na sve, čovek postaje čoveku vuk i nastaje rat svih protiv sviju. Strah od smrti i potreba za mirnim i udobnim životom podstiču čoveka da traži izlaz iz prirodnog stanja. Prirodni zakon je pravilo razuma koje propisuje šta čovek mora, a šta ne sme raditi, kako bi se što uspešnije održao u životu. On nalaže čoveku da osnuje državu, kako bi izašao iz stanja rata. Država je veštačko telo koje nastaje ugovorom. Pojedinci prenose na suverena deo svojih prirodnih prava u zamenu za siguran život. Ljudi se povezuju dvostrukim ugovorom. Po 1.ugovoru pojedinci se udružuju međusobno, a po 2. se ti udruženi pojedinci udružuju sa onim kome predaju svu vlast. Tako mnoštvo pojedinaca postaje jedinstveno biće, odnosno Hobsov Levijatan. Levijatan je predstavljen kao čovekoliko čudovište sastavljeno od sićušnih pojedinaca, koje u rukama drži biskupski štap i sablju kao simbole duhovne i svetovne vlasti. Suverena niko ne može optužiti ni kazniti niti mu oduzeti vlast. Religija , po Hobsu, ima koren u čovekovom neznanju i strahu. On smatra da treba da postoji jedna državna religija u kojoj vrhovnu vlast ima suveren. Hobs кasnije odstupa od svojih stavova uvidevši da monarhija koči razvoj kapitalizma i buržoazije i zastupa pravo ograničenja vlasti monarha. Дејвид Хјум Хјум прихвата Локову тезу да су елементи спознаје просте идеје које разум у готовом облику добија из спољашњег света или унутрашњег искуства, али је донекле модификује користећи се другачијом терминологијом. Лок све садржаје свести назива идејама, а Хјум ПЕРЦЕПЦИЈАМА (опажаји Перцепције су ИМПРЕСИЈЕ и ИДЕЈЕ. Све наше знање потиче од импресија, док су идеје само репродукције импресија у памћењу. Разлика између импресија и идеја је квантитативна, а не квалитативна и огледа се у снази, односно животности. Идеје су, за Хјума, само слабе копије првобитних утисака и оне у меморији бледе по престанку дејства импресије. Он разликује 3 врсте импресија: -импресије сензације - су утисци који се добијају путем чула -импресије рефлексије - добијају се самопосматрањем (страсти, емоције..) -импресије релације - представљају опажања 2 или више импресија (једнакост, коегзистенција..) Хјум сматра да су истинита само она сазнања која су заснована на импресијама и то пре свега на импреси сензације. Међутим, из чулног искуства не потиче свест о категоријама као што су Бог, супстанција, каузалитет и сличне и зато оне нису
предмет знања, него веровања, навика или очекивања. Хјум је своја истраживања базирао на чињеницама из искуства. Научно сазнање се може постићи само помоћу УЗРОЧНОСТИ. Узрочност је однос који нам омогућава да изађемо изван граница онога што нам је дато чулима и да на основу постојања једног предмета закључујемо о постојању другог којег не видимо и не осећамо. Кључно питање Хјумове филозофије је «Може ли се предвидети будућност и ако може како?» Узрочност у себи садржи 3 релације: - временско-просторни додир - временски след - нужну везу Временско-просторни додир и временски след можемо опазити, док се нужна веза само претпоставља. Она може бити: - логичка – када је А замисливо и без Б и обрнуто, односно А и Б су логички независни догађаји - физичка – која има порекло у одговарајућој импресији. Опажањем сталне везе А и Б стичемо утисак о њиховој повезаности, али не и о њиховој нужној вези. Ма колико пута после А долазило Б, логички је могуће да после А не следи Б. Ово је само део већег проблема који се назива проблем индукције. У логици се дуго водила расправа о томе може ли индукција бити метод поузданог сазнања. Захваљујући Хјуму дана се зна да не може. Из бесконачног понављања неке појаве не можемо логичким путем закључити да ће се она опет десити. Зато је једино дедукција поуздан метод сазнања. Међутим, иако нужну везу не можемо сазнати, ова претпоставка нам користи у свакодневном животу. У Хјумовој филозофији је присутан и проблем постојања спољашњег света . Хјум сматра да је немогуће одредити да ли импресије потичу од спољашњих предмета или их производи стваралачка снага духа или творац нашег бића. У постојање спољашњег света можемо само веровати, али га не можемо доказати. Интерпретатори Хјумове филозофије су то окарактерисали као скептицизам и агностицизам. Ипак Хјум сматра да је ово веровање је у нама укорењено и зато му се треба препустити. Он такође проблематизује и идеју о постојању сопственог ја и каже: «Ако се озбиљно запитам шта сам ја, као једини одговор се намеће да ја нисам ни овај ни онај појединачни утисак или идеја, већ да се састојим од свеукупности мојих утисака и идеја.» То је све што се о ја може рећи. Хјум је започео и једну од најконтроверзнијих етичких расправа. Он сматра да морални судови нису судови разума. Разум нас не покреће на деловање, већ страсти. Разум се бави или међусобним утицајем идеја или чињеницама. Он, истина, може да открије најефикаснији пут којим се стиже до задовољства или отклања бол, али о страстима не може знати ништа. Моралност се осећа, али се о њој не суди. Џорџ Беркли Проблеме којима се бави, као и начин њиховог постављања Беркли преузима од Лока, с тим што, за разлику од њега Беркли сматра да идеје обухватају и представе и чулна искуства и појмове. Он разликује 3 врсте идеја; - чулне идеје • •
идеје опажене путем посматрања страсти и радњи духа идеје створене путем памћења и маште
Такође, за разлику од Лока, Беркли сматра да апстрактне идеје не постоје , јер би апстрактна идеја била нешто налик појму «троугао уопште» или «човек у принципу». Немогуће је замислити троугао уопште, троугао без икаквих карактеристичних обележја, јер увек у свести постоји неки одређени троугао. Зато је главни разлог заблуда мишљење да дух има моћ да ствара опште, односно апстрактне идеје о предметима. За Берклија је и појам материје споран. Материја је једна од апстрактних идеја и има исте мане као и свака друга апстрактна идеја. Материја се замишља као нешто што нема ни укус, ни мирис, ни боју, ни облик. Појединачне ствари поседују те квалитете, али не и материја уопште. Зато је појам материје за Берклиј сувиш По питању Локовог разликовања примарних и секундарних квалитета, Беркли сматра и опажање примарних квалитета (тежина, облик...) зависи од стања наших чула, тако да су и примарни квалитети субјективни. У том случају сви квалитети у свести постоје као идеје, а материји више не припада никакав квалитет тако да она постаје непотребан појам. Критичари замерају Берклију да је покушавао да докаже да ствари настају и нестају у зависности од тога да ли их опажамо или не. Овакав став се у филозофији назива солипсизам (постојим само ја, а цео свет је моја представа). Међутим, Беркли сматра да ствари постоје и када их не опажамо и то на 2 начина: - постоје на потенцијалан начин – када доспемо у одговарајућу прилику опазићемо их - постоје у божоијој свести – Бог је крајњи извор наших идеја. Међутим, управо је то највећа слабост Берклијеве филозофије. Јер ко је Бога опазио? В) РАЦИОНАЛИЗАМ Рене Декарт Декарт се сматра зачетником рационализма у филозофији. Основно полазиште његове филозофије је МЕТОДСКА СУМЊА којом се доводе у питање све заблуде на којима је почивала средњевековна теолошка догматика. У свом делу « Расправа о методи» Декарт истиче да поседовање разума није довољно да би се дошло до сигурног знања. Извор сваког сазнања мора да буде истина која је толико очигледна да се у њу не може посумњати. Када се пронађе таква истина, тек се онда правилно употребљава разум. Овај ред у закључивању представља Декартову НАУЧНУ МЕТОДУ која има 4 правила: 1. методска (радикална) сумња - треба сумњати у сва знања док се не провери која су истинита. Циљ је да се открије сигуран темељ сазнања. 1. анализа - сваки проблем се дели на онолико делова колико је могуће и колико је потребно 2. синтеза - повезивање непознатог и познатог да би открили оно што је непознато
3. допуна - након што се дође до решења, треба набројити све елем. проблема да се нешто не би пропусти Крајњи циљ овог метода је ИЗВЕСНОСТ О СОПСТВЕНОМ МИШЉЕЊУ, односно постојању. Или, како Декарт каже: «Мислим, дакле јесам (постојим)». Извесност постојања мишљења је несумњива истина и претходи сваком сазнању. Свест која мисли о самој себи као предмету назива се САМОСВЕСТ, а могућност да свест види себе као сопствени предмет назива се РЕФЛЕКСИЈА. По Декартовом мишљењу СУПСТАНЦИЈА је оно што носи мишљење, пошто се ток свести не може одвијати сам од себе. Супстанција је она ствар којој за постојање није потребна нека друга ствар, него је она сама себи узрок (causa sui). 1. Пошто мишљење открива да постоји, оно испуњава услов да се назове супстанцијом и то је Декартова мислећа супстанција (RES COGITANS) 2. Међутим, људи се суочавају и са телесном природом, јер примају опажаје из спољашњег света. Декарт доказује да дух и Бог не могу бити извор тих опажаја, него је њихов извор просторни свет, који постоји независно од нашег мишљења. О предметима из спољашњег света постоје 2 врсте идеја - једне се односе на квалитете ствари (боја, укус..) и не исказују праву суштину стварности, јер зависе од наших променљивих доживљаја. - а друге могу изразити бројчајно и то су јасне и разговетне идеје. Међу њима посебно место заузима идеја протежности природе, јер тела нужно заузимају простор. Идеја просторнosти jе основ протежне супстанције (RES EXTENSA) Декартова подела света на две независне супстанције (мислећу и протежну) представља један облик дуализ Пошто су оне, као и свака супстанција, самосталне, произилази да дух и спољашња природа нису повезани. Ипак, Декарт решава овај проблем говорећи да БOG као апсолутна супстанца, превазилази овај дуализам и представља јединство духа и природе. Барух де Спиноза Тражећи основе свега што постоји, Спиноза је увидео да Декартов дуализам (мислећа и протежна супстанца) противречи разуму, јер целина света не може бити подељна, већ јединствена. Сматра да постоји само једна супстанција коју он назива БОГ или ПРИРОДА. Бог у Спинозиној терминологији неа ништа заједничко са теолошким схватањем Бога, већ означава вечну природу која је бескрајна и независна од човека. Природа за своје постојање нема спољни узрок, него је узрок саме себе (causa sui). Бог ствара, али обухата и стварену природу, а такво станови се у филозофији назива пантеизам. Супстанција има неограничено много АТРИБУТА, али ограничени људски ум може да схвати само 2 одређе мишљење и протежност. Међутим, како ни просторност ни мисао не описују свет у потпуности, тако се супстанција не може поистоветити ни са духом ни са телом.
Супстанција и атрибути су узрок свих коначних и појединачних ствари које он назива МОДУСИМА. Мишљење се развија у бесконачно много идеја, душа и воља, а материјална пророда у бесконачно много тела. Супстанција и атрибути су стваралачка природа, а модуси су од природе створени. За Спинозу не постоји узајамно деловање мишљења и материје, већ само паралелизам њиховог испољавања. То су одвојене целине, али представљају исту суштину света. ЧОВЕК је такође модус, ограничено биће сачињено од тела и душе подређено природним законима. Он се од других коначних ствари разликује по томе што је и коначно и духовно биће. Спиноза сматра да не постоји слободно деловање , него је све одређено, детерминисано. Највиши закон је нужност која повезује Бога и атрибуте, и атрибута и њихове модификације. Та узрочност је природан процес који се одвија без икакве сврхе или циља. Сазнање је подударање идеја у духу и ствари у природи. Нивои сазнања су : 1. чулни – неадекватне су јер су оптерећене афектима (нагон за самоодржањем, пожуда, радост, жалост) 2. разумски – долази до правог сазнања, јер је разум довољан да се спознају коначне ствари 3. интуиција - сазнање суштиине природе (Бога) Ова сазнања производе практичне последице којима одговарају одређени етички нивои: 1. ако се ослањамо на чула, практична последица је превласт страсти у деловању, чему одговара етички стадијум робовања страстима. 1. ако преовладава разумско сазнање , практична последица је посматрачки, мисаони однос према свету, чему одговара стоицизам. 1. интуиција има за практичну последицу интелектуалну љубав према Богу, чему у етичком погледу одговара стање моралног савршенства. У својој филозофији политике, Спиноза истиче да треба пронаћи друштвени поредак који би омогућио човек да развија свој дух. У «Теолошко-политичком трактату» он је пре Лока формулисао принципе толеранц и либерализма. Његов политички идеал је заједница у којој је «човек човеку Бог». Два момента његовог схватања државе ће утицати на развој политичке теорије: - право грађана да се побуне против суверена када употреба силе с његове стране постане ирационална - појам државе као израза савршене рационалности (Хегел) .
Лајбниц Лајбниц се у својој филозофији бави проблемом супстанције. Своје ставове излаже у делу «Монадологија », како назива и своју онтолошку позицију. Према његовом мишљењу у основи свега постојећег налазе се монаде – супстанце од којих је све настало. Монаде су животни принцип, стваралачка сила, енергија. Оне су елементи свих ствари. Монаде су производи духовне супстанције и не могу имати материјална својства. Оне нису протежне, јер да би супстанција могла бити једно, она не сме заузимати простор. Ако би заузимала простор била би састављена од тачака и дељива. Зато монаде не постоје у физичком простору. Монаде су потпуно независне једна од друге и за њих не важи закон узрочности. Оне су супстенцијалне форме или ЕНТЕЛЕХИЈЕ, које у себи садрже самодовољност. Њих ствара и уништава чудо. Монаде се међусобно разликују по квалитету, чиме се објашњава разлика међу стварима, као и промене које се дешавају у свету. Промене се, међутим, дешавају и у самој супстанци. Кретање супстанце Лабниц назива ПЕРЦЕПЦИЈОМ. Покретачки принцип који омогућава прелаз монаде од једне ка другој перцепцији јесте ПОЖУДА. Према том принципу свака монада тежи да од мање савршене тј. мање јасне, дође до јасније перцепције. Потпуно јасна перцепција је АПЕРЦЕПЦИЈА или САМОСВЕСТ . Своју монадолошку слику света Лајбниц представља у облику пирамиде у којој су монаде распоређене према степену свесности тј. могућности опажања. За Лајбница физички тродимензионални простор не постоји реално, већ је само положај и организација монада реални простор. Монаде које имају најмању моћ опажања налазе се на дну и од њих је изграђена неорганска материја. Следећи степен заузимају монаде од којих је изграђен биљни свет, а затим монаде од којих је изграђен животињски свет. Те монаде имају памћење, а то значи да повезују перцепције које су раније имали са перцепцијама које непосредно имају. Такве перцепције су својствене и људима на нивоу емпиричког сазнања. Најјасније монаде су монаде духа или душе. Врховна монада је Бог који види све. Бог је творац свим монада, он је суштина света. Расуђивање супстанцији се заснива на: 1. принципу противречности – према овом принципу човек неистином сматра оно што садржи противречнос а истинитим оно што је супротстављено неистини 2. принципу довољног разлога – према овоме човек не може ни једну поставку сматрати истинитом ако за то не постоји довољан разлог Лајбниц сматра да постоје 2 истине: 1. истине искуства – које су случајне 2. истине ума – које не могу бити противречне. Ове истине морају имати свој узрок који мора бити у једној супстанци. Та нужна и савршена супстанца је Бог.
Лајбниц поставља неколико принципа рационалног мишљења: принцип идентитета – према коме не постоје две исте монаде принцип континуитета – према коме природа не чини скокове принцип предодређености – према коме је све унапред усклађено принцип предиката у субјекту – предикат мора да се садржи у субјекту e. принцип најбољег од свих могући светова – овај принцип се испољава у његовој теодицеји. Лајбниц каже да је наш свет најбољи од свих могућих светова, јер ако није најбољи, Бог или није знао, или није хтео или није могао да створи бољи. То је немогуће, јер је Бог свезнајући, предобар и свемоћан. Најбољи могући свет је онај у којем је количина добра максимализовна упркос томе што нека добра за собом повлаче одређена зла. Слобода воље је нпр. велико добро, али за собом повлачи могућност греха. Лајбниц разликује метафизичко(несавршена људска природа), физичко(физички болови) и морално зло(грех). Сматра да је постојање зла природно и да се његова присутност може смањити, али не и искоренити. Лајбниц сматра да постоји хармонија добра и зла и разликује 4 њихове релације:
a. b. c. d.
- целина-део – оно што је у појединостима зло, у целини се може показати као добро - контраст – да није зла, ни добро се не би могло одредити - релативна мера – мање зло је добро у односу на веће зло - мотив за усавршавање Лајбниц наводи 4 доказа божије егзистенције: 1.- Онтолошки доказ – коначна бића не садрже у себи нужно егзистенцију. Она могу бити замишље али не и реална. Међутим, Бог, да би био савршено биће мора постојати 2.- Космолошки доказ – у самом универзуму се не може пронаћи разлог његовог постојања, што значи да је разлог изван универзума, а то је Бог 3.- Доказ из вечних истина – све случајне истине морају имати основ у нужној и вечној истини која је део божијег ума 4.- Доказ из престабилиране харминије- савршена усклађ. монада мора бити последица нечијег деловања Г) ПРОСВЕТИТЕЉСТВО Филозофија просвећености Просветитељство представља општи духовни покрет у европским земљама 18.ог века. У филозофском погледу то је период од 1690. и Локовог «Огледа о људском разуму» до 1781. и Кантове « Критике чистог ума». Просветитељство устаје против догматског ауторитета и залаже се за победу критичког ума у филозофији, уметности, политици... Задатак филозофије је да формулише начела која ће просветлити људе и указати им како да промене свет.
Основ филозофије просветитељста је ЗДРАВ РАЗУМ. Све што се не може спознати разумом проглашав се заблудом и бива одбачено. Ум (разум) човека лишава свих предрасуда и показује му пут према истини и слободи. До појаве просветитељства, највиши ауторитет у свим питањима је била објава, а од просветитељств па надаље то постају егзактне науке тј. математика и физика. Просветитељство је НАСТАЛО у Енглеској, одакле прелази у Француску и друге европске земље. Просветитељски покрет се развија под утицајем рационализма и емпиризма, а просветитељској критици религије претходила је појава реформације и рушење одређених догми католичке цркве. Свој друштвени ослонац просветитељство је пронашло у новој грађанској класи, која се борила против феудализма и цркве. Просветитељски покрет подржавају и поједини монарс тог доба (Јосиф II, Фридрих II и Катарина Велика) што је познато под називом просвећени апсолутизам. Просветитељске идеје су биле ТЕОРИЈСКА ПРИПРЕМА за Француску буржоаску револуцију, а потврђене су у америчкој «Декларацији независности» из 1776. и француској «Декларацији права човека и грађанина» из 1779. године. У просветитељству ЧОВЕК постаје највише биће, срж и сврха света. Истиче се неприкосновено право човека да о свему слободно расуђује и да сам одлучује о својој судбини. Људски живот се схвата на исти начин као и природни свет. Сматра се да се људи могу поправити образовањем и развојем рационалних способности. Филозофија просветитељства као једину стварност признаје ПРЕДМЕТНОСТ. Просветитељство наглашава улогу објекта у спознаји. Истина се може открити помоћу искуствених опажања, разумом и систематском сумњом, а религиозна учења немају никакав значај за сазнање природног и људског света. Просветитељство је оставило снажан печат и у књижевности као тзв. класицистички рационализам, док се у музичкој и ликовној уметности одражава као рококо. Најзначајнији ПРЕДСТАВНИЦИ просветитељства су: Монтескје, Холбах, Хелвецијус, Русо, Волтер, Дидр Ови филозофи се називају и енциклопедистима, јер су сарађивали на издавању «Велике француске енциклопедије». Д) КЛАСИЧНА НЕМАЧКА ФИЛОЗОФИЈА На прелазу из 18. у 19.в. долази до процвата филозофије у Немачкој. Класични немачки идеализам се односи на период од само пола века, од Кантове «Критике чистог ума» до Хегелове смрти. Имануел Кант Кант je први представник немачког класичног идеализма, а његова се филозофија најчешће интерпретира као да је реч о одговорима на 3 питања: Шта могу да знам? Шта треба да чиним? Чему могу да се надам На ова питања одговарају 3 Кантове критике: Критика чистог ума, Критика практичног ума и Критика моћи суђења. Сва 3 питања се у суштини своде на питање: Шта је човек? «Критика чистог ума» Кант се као филозоф формирао Термин «критика» је код Канта употребљен у филозофском смислу и означава процес непристрасног процењивања неког предмета, док термин «чисти ум» подразумева ум који ништа не дугује искуству.
Основно питање којим се бави «Критика чистог ума» је да ли постоји сазнање које је независно од искуства и чулних утисака. Поставља се питање: «Како су могући синтетички судови «а priori»? Кант критиковао и рационализам и емпиризам, јер је сматрао да нису објаснили оно што је најбитниј за филозофију- нужност и општост сазнања. Он покушава да помири та два правца у оквиру једног система истичући да је « разумско сазнање без искуства празно, а чулно искуство без разума слепо ». По Канту сазнање објекта зависи од сазнајних моћи субјекта: - чулности, - разума - ума У оквиру сваке од ових сазнајних моћи Кант тражи преискуствене облике, оно што је а priori. Критика чистог или теоријског ума се дели на: 1.- Транседенталну естетику (чулност) 2.- Транседенталну логику (разум) 3.- Транцеденталну дијалектику (ум) 1. Трансцедентална естетика (учење о опажању) је део «критике чистог ума» који се бави чулним сазнање Кант сматра да свако сазнање почиње чулима, јер нас чула информишу о спољ. или унутрашњем свету. Опште форме чулности које сазнање чине могућим су време и простор. Време и простор су априорне форме чулности. Кант сматра да је целокупно наше сазнање омогућено тек по принципу време или како Кант каже: «vreme је uslov svih pojava uopšte»
Разлика у односу на дотадашња схватања је у тези о транцеденталној природи времена. Време и простор нису објективно бивствујуће форме. Кант успоставља трансцедентални идеалитет времена и простора, односно сматра да су они само форме нашег спољашњег и унутрашњег опажања: "Vreme nije nešto što bi postojalo samo za sebe ili što bi pripadalo stvarima kao njihova objektivna odredba " Априорност времена на нивоу чулности, која је за Канта један од основних извора сазнања, показује неодвојиву повезаност времена и субјекта. Време је тако један од стубова Кантове теорије. Уводећи чулност у сферу априорног, Кант открива изворну повезаност чисте чулности и чистог мишљења. Чиста чулност постаје одређени ограничавајући услов целокупног појмовног схватања. Ова теза o приближавању појма и времена представља преокрет у односу на дотадашњу филозофију. 2. Трансцедентална логика је део који се бави разумом. Разум је виши степен сазнајних моћи од чула, јер разум активна функција, док су чула пасивна. Разум je способност да оно што опажамо мислимо у јединству односно, способност стварања појмова. Кант га објашњава као активно мишљее које материјал добијен преко чула систематизује у искуство о појавном свету. Разум функционише захваљујући категоријама које представљају општу повезаност међу ствари и њима се бави логика. Разум у себи садржи 4 категорије: -категорија квантитета (мноштво, јединство) -категорија квалитета (реалност, теорија) -категорија модалитета (могућност, немогућност)
-категорија релације ( Кант на питање «како су могући синтетички судови априори?»,одговара да су могући зато што су категорије априорне тј. не потичу од искуства, него омогућавају искуство. Разум са категоријама и транцеденталном аперцепцијом (самосвешћу) као својим највишим принципом представља темељ субјект Кант под разумом подразумева : - моћ поимања, - моћ суђења, - моћ закључивања У свом учењу о судовима он разликује: I - aприорне судове – који су засновани на самој мисли. Они су нужни и општи и не могу проистећи из искуства (нпр. математички судови) - апостериорне судове –који су засновани на искуству и зато нису ни нужни ни општи, али могу бити истинити (нпр. Зид је бео). II - аналитичке судове – који нам не саопштавају ништа ново. Ту појам само треба рашчланити и открити предикат који је садржан у субјекту (нпр: «Сва тела се распостиру». Ово је логично, јер свако материјално тело заузима простор). - синтетичке судове – који нам саопштавају нешто ново. Овде предикат додаје нешто субјекту. (нпр. «Сва тела су тешка« где констатација тешка није садржана у субјекту) Значи, сазнање започиње чулима, затим прелази на виши ниво-разум , а завршава се у уму као највишем 3. Трансцедентална дијалектика је део који се бави умом. Ум производи идеје чији је главни задатак да докажу оно што је бесконачно. Бесконачно није дато ни у спољашњем ни у унутрашњем искуству, тако да идеје ума увек остају без свог конкретног предмета у чулном свету. Кант је јасно раздвајао субјекат и објекат односно «ствар по себи» и «ствар за себе». Он тврди да не можемо сазнати ствари по себи, већ само њихове појаве (феномене). Признавао је право постојања само чистим формама разума. Разлика између разума и ума је у томе што категорије разума остају у границама могућег искуства, док идеје ума те границе прелазе. Постоје 3 идеје ума: -идеја бесмртности (идеја душе), -идеја слободе или (идеја света), -идеја Бога. Када ум покуша да створи нужна и општа сазнања о овим идејама, јављају се противречности које се једнако могу доказивати и оспоравати. Због тих противречности Кант је трансцеденталну дијалектику назвао «логиком привида». «Критика практичног ума» Термин «критика» је код Канта употребљен у филозофском смислу и означава процес непристрасног процењивања неког предмета, док термин «практични ум» означава ум који доноси практичне одлуке, односно који одређује шта је дужност и морална обавеза. «Критика практичног ума» одговара на питање: Шта треба да чиним? Пoштo јe у «Критици чистoг умa» дoкaзao дa идeјe умa (Бoг, бeсмртнoст душe и слoбoдa) вoдe у прoтиврeчности Кант у «Критици прaктичнoг умa» пoкaзујe дa јe њихoвa улoгa дa рeгулишу мoрaлнo дeлова Притом истиче предност практичног над теоријским (чистим) умом.
«Критику прaктичнoг умa» Кaнт зaпoчињe oдбaцивaњeм кoнцeпцијa прeмa кoјимa јe нeки пoступaк мoрaлaн укoликo тежи зaдoвoљству, кoристи, срeћи и сл и истиче дa су зaдoвoљствa прeдмeт хeдoнoзмa, a дa eтикa изучaвa дужнoсти. По његовом мишљењу, оно што даје општост и нужност практичној делатности је независно од искуства мотива и интереса. Тај нужни и универзални принцип моралног деловања он проналази у моралном закону који назива категорички императив. 1. ) КАТЕГОРИЧКИ ИМПЕРАТИВ је априорна заповест моралног закона. Он се темељи на уму, а његове заповести су нужне и опште. Морална вредност, за Канта, не проистиче из искуства, нити су њен узрок позитивни или божански закони. Морално је вредно само оно што човек чини из дужности. Све што чини из неког другог мотива, ако је у складу са моралним принципима, може се назвати легалним. 2. ) Поступање по ХИПОТЕТИЧКОМ ИМПЕРАТИВУ, с друге стране, производи легалне радње, које извиру из емпиријског садржаја и нису ни опште ни нужне. Хипотетички императив подразумева избор деловања како би се дошло до неког конкретног циља. Из кaтeгoричкoг импeрaтивa Кaнт извoди 3 пoстулaтa прaктичнoг умa : 1.) Слободу – која је услов и суштина морала. Да би човек могао поступати по принципу своје воље, да би био личност, неопходно је да буде слободан. Људска воља се налази између моралних вредности и наших склоности. Она је добра када је у сагласности са моралним вредностима, а није добра ако се поводи за нашим склоностима. Воља тако поседује аутономију и слободна је. 2.) Бесмртност душе, која је тајанствена. Мoрaлно сaвршeнство постоји само у бeсмртнoсти, јeр пoслeдњу сaвршeнoст нијe мoгућe дoстићи у свeту. 3.) Бог. Иако истиче да смо неспособни да његово постојање докажемо или оспоримо, Кант сматра да истинскa прaвeднoст, срeћа и блaжeнство мoгу пoстoјaти сaмo aкo постоји нaјвиши ум (Бoг). Кoд Кaнтa пoстoјe 3 фoрмулaцијe мoрaлнoг зaкoнa ( кaтeгoричкoг импeрaтивa) : 1. пoступaј тaкo дa принцип твoјe вoљe мoжe вaжити кao oпшти зaкoн. 2. пoступaј тaкo дa чoвeчнoст у твoјoј личнoсти и у личнoсти свaкoг другoг чoвeкa, узимaш кao циљ, a не као средство 3. идeјa слободне вoљe свaкoг рaзумнoг бићa је унивeрзaлни зaкoнoдaвaц. «Критика моћи расуђивања» Термин «критика» је код Канта употребљен у филозофском смислу и означава процес непристрасног процењивања неког предмета, док термин «расуђивање» у логици означава сваки исказ који повезује два појма. Тек пошто искажемо неки суд можемо се упитати да ли је он тачан или погрешан. «Критика моћи расуђивања» настоји да одговори на треће Кантово питање: «Чему могу да се надам ?» Раздвојивши сферу теоријског сазнања од сфере слободног практичног деловања, Кант поставља питање: «Како је могуће слободно деловати, ако појам слободе треба да оствари циљ који му је задат његовим законом у чулном свету, а са чулним светом (природом) нема никакве везе?»
Да би пронашао одговор на то питање Кант тражи везу између појма природе и појма слободе, јер без ње не би било могуће слободно деловање. Кант ту везу проналази у једној посебној моћи ума-МОЋИ ПРОСУЂИВАЊА која делује између разума и ума, природе и слободе. Она повезује теоријска знања и практична начела ума, добијај садржај и од једних и од других. Основно начело моћи просуђивања је сврсисходност или сврховитост. Кант је сматрао да постоје 2 врсте сврховитоси: 1.) Субјективна (формална) сврховитост –која је предмет критике укуса. Овај део је посвећен проблемима естетике. Кант сматра да естетски судови (судови укуса) имају нужно и опште важење (попут логичких и моралних судова), што значи да су и естетски судови могући априори. Кант каже да је «лепо оно што се без интереса, самим својим појмом, нужно допада» .Одсуство интереса је, тако, прво и главно обележје естетског суда, а друго обележје је узвишеност која је, по Кантовом мишљењу, највећа моћ осећања. Лепо се манифестује на 2 начина: -као лепо у природи -као лепо у људским делима (уметности) 2.) Објективна (реална) сврховитост - је предмет критике моћи расуђивања уопште. Овај део је посвећен проблемима телеологије, или сврсисходности у природи. Кант покушао да утврди да ли је могуће априори просуђивати природне процесе као нешто сврсисходно. Допустио је идеју да замишљено савршено биће уводи у природу опште сврхе, чиме се његово тумачење телеологије вратило ставовима теологије. Фихтеов наук о науци Филозофија је за Фихета учење о науци, учење о знању, односно наука о науци. Себе сматрао тумачем и настављачем Кантове филозофије («мој систем јесте Кантов систем»). Ипак, да би премостио јаз који је Кант поставио између човека и природе, теорије и праксе, Фихте одбацује Кантову «ствар по себи». Укидањем «ствари по себи» као сфере нужности, Фихте у основи свега поставља субјекат и његову слободну делатност и не налази никакву реалност изван субјекта. Према његовом мишљењу, основ знања лежи у свести и зато је Фихтеова филозофија субјективни идеализам. Она мора бити утемељена на принципу слободног деловања Ја које поставља самог себе. Ту објекат бива постављен од стране субјекта. Тежећи потпуно растварању «ствари по себи» Фихте конституише ЈА као први и апсолутни основ свег сазнања. Деловање субјекта Фихте схвата као изворно, а стварност као предмет тог деловања. ЈА - апсолутно ЈА је субјект - емпиријско ЈА је предмет апсолутног ЈА Своју филозофију, он изгађује посредством тријаде: 1. Ја јесам - полазећи од ЈА, Фихте налази да је први и основни чин у историји САМОСВЕСТ 2. Ја успоставља Не-Ја и одређује се према њему - у другом чину ЈА наилази на спољашње границе и препреке и суочавајући се са тим отпором
својој вољи, добија у свести представу о природи (НЕ-ЈА). Поред тога, ЈА увиђа да у спољашњем свету постоје и друга разумна бића која су такође слободна и препознавање њихове слободе представља још једну препреку испољавању воље ЈА. 3. Ја успоставља у себи као ограниченом и неодређеном, исто такво Не-Ја Делатност ЈА је заправо дијалектичка метода: постављање предмета (теза) – отпор (антитеза) – синтеза Због неидентитета ЈА и НЕ-ЈА, ЈА стално поставља границе у НЕ-ЈА, превладава их и опет поставља. Фихте наглашава делатни карактер ЈА и даје предност практичном уму. Он поставља тезу «Чиним дакле јесам». ЈА је самоостварујући делатни процес. Ја је слободно и дугује егзистенцију самом себи. Постављајући самoм себи норме деловања, оно потврђује сопствену слободу. JА обликуе природу у складу са својим циљевима и тежи да постигне степен потпуног самоодређења и независности у свету. Фихте оправдава примену принуде у друштву уколико је њен циљ омогућавање максималне слободе за све индивидуе. У историји се усавршавање слободе осварује као напредак од друштвеног стања у коме владају инстинкти, до стања у коме се човек ослобађа свих спољашњих ауторитета. Кantova i Fihteova politička filozofija Po Kantovom mišljenju u prirodnom stanju već postoji svojina. Tu nedostaje samo sila koja bi osigurala privatno vlasništvo. Prirodno stanje nije stanje nepravde, ali je bez sudije koji bi odlučivao o sporovima. Zato pravna ideja traži da se izađe iz ovog stanja i da se osnuje država. Po Kantu pokretači ljudskog delovanja su kategorički i hipotetički imperativi: -Kategorički imperativ preko dužnosti ukazuje kako čovek mora da nastupa bez obzira na cilj i uspeh, a -Hipotetički dopušta čoveku mogućnost izbora radnji ili načina ponašanja za ispunjenje kategoričkog imperativa Pravo predstavlja skup pravila ponašanja u konkretnim slučajevima u cilju ostvarenja kategoričkog imperativa Оно obezbeđuje slobodu drugih pored slobode jednog. Pravo dozvoljava primenu prisile, a povezivanje prisile sa pojmom slobode, Kant rešava tako što razlikuje slobodu od samovolje. U oblasti prava i politike kod Kanta značajno je njegovo razlikovanje legaliteta od moraliteta: -Legalitet je delovanje čoveka u skladu sa zakonom iz različitih motiva (interesa, straha, navike, prisile..) -Moralitet je delovanje u skladu sa zakonom iz obzira prema samom zakonu, zbog poštovanja njegove umnosti Država predstavlja ujedinjeno mnoštvo ljudi pod zaštitom zakona. Ljudi ulaze u građansko stanje ne na osnovu zajedničkih interesa, već na osnovu kategoričkog imperativa sadržanog u praktičnom umu. U delu «Večni mir » Kant lansira ideje koje će kasnije preuzeti Društvo naroda i UN. Kant smatra da će večni mir biti ostvaren tek kada u republikanskim društvenim
uređenjima sami narodi preuzmu odgovornos za sve državne posledice. Narodi će postati istinski civilizovani kada uklone stajaće vojske. Fihteova polazna tačka je učenje o neotuđivosti individualne slobode . Ta sloboda podrazumeva mogućnost slobodnog delovanja pojedinca na svet. Ali, kako je mnoštvo ljudi u istom odnosu prema svetu, oni moraju ograničiti svoju slobodu da bi njihova međusobna egzistencija bila moguća. Za ovo ograničenje slobode potrebno je pravo koje počiva na ugovoru svih sa svima, gde svako dobrovoljno ograničava svoju samovolju. Za opstanak prava nužna je i prisila, ali ona ne treba biti mehanička, već mora biti usmerena na volju čove U delu «Zatvorena trgovačka država » Fihte ističe da svaki čovek ima pravo na rad i da je najviša dužnost države da mu taj rad omogući. Rad zatim stvara periode dokolice u kojima čovek oslobađa svoj duh i izdiže se iznad svakidašnjih briga. Pravo na slobodu duha je najsvetije pravo čoveka. Fihte teži ostvarenju ideje pravednosti u državi. Država treba da vodi čitavu ekonomsku sferu i to tako da svi budu siti i imaju krov nad glavom, a ne da jedni uživaju u luksuzu dok drugi gladuju. Prisila države će biti sve manja, što bude veći stepen moralnog i umnog savršenstva građana. Kada umni i moralni zakon ovlada ljudima, prestaće potreba za državom. Država je sama po sebi bez vrednosti. Vrednost je u narodu. Kod Fihtea postoje i neki elementi socijalizma. On smatra da suština svojine nije u posedovanju, već u pravu upotrebe nekog predmeta ili pravu vršenja neke delatnosti. U delu «Obraćanje (ili pismo) nemačkoj naciji » Fihte je izložio svoju teoriju o naciji. Smatra da se samostalnost i sloboda naroda ogledaju u njegovoj posebnosti (običajima, pravu, umetnosti...).Iz Ideje narodi dobijaju svoj svetski poziv, odnosno zadatak koji treba da izvrše. Narod prožet Idejom oseća da se treba boriti neku opštu vrednost koja je potrebna njemu i svetu. Ostvarenje ovog višeg cilja predstavlja spas nacije. Prvi izraz stvaralačke snage naroda je nacionalni jezik . Nemački jezik je, za razliku od ostalih zapadno -evropskih jezika, najsamostalniji i najizvorniji, što znači da je nemačka nacija ostala najbliža svojem stvaralačkom potencijalu. Najviša instanca u državi je mudrac, koji vodi narod u carstvo slobode i savršenog pravnog stanja. Obrazovanjem naroda omogućava se sloboda svih nacija, čemu se približava svetska istorija. Шелинг Шелингова филозофија се наставља на Фихтеову, с тим што он настоји да се ослободи тог ослонца. Шелинг се на неки начин враћа Канту тиме што претпоставља да изван субјекта постоји нешто објективно што има своју специфичну егзистенцију (природа). По његовом мишљењу, природа и свест су равноправни полови стварности, односно АПСОЛУТА (Бога, ума). Апсолут, дакле, представља јединство субјекта и објекта, идеалног и реалног, свесног и несвесног. Апсолут је општа природа или светски дух. Филозофија природе у сазнању полази од објекта тј. природе и овај однос се назива теоријски. Циљ ове филозофије је да покаже ток трансформације природе, тј. историју природе почев од мртве природе, односно простог кретања, преко осећаја и организма, до самосвести. Интелектуална перцепција систематизује све ступњеве сазнања. Природа тежи да се освести и та се тежња постепено остварује, тако да је природа самосвест у настајању.
Филозофија природе представња историју друштва и историју природе. Граница између свесног и несвесног је осет (осећај). За Шелинга је природа систем деловања који има неки циљ, чиме укида природу као сферу нужности. Природа је прожета животом, она је стваралачки, сврховити процес, који у основи има деловање привлачних и одбојних сила. Супротстављање ових сила води у њихово јединство и то је Шелингов «први идентитет». Транседентални идеализам, с друге стране, у сазнању полази од самосвести и то је практични однос у коме се изражава човекова слободна стваралачка делатност. Предмет трансцендент. филоз. је духовни с Трансцендентална филозофија представља историју самосвести, а у оквиру ње се открива «други идентитет», идентитет природе и духа. Или како Шелинг каже: «Природа је видљиви дух, а дух је невидљива природа». Шелинг прави разлику између обичног сазнања и филозофије . Појединачно сазнање почиње у несвесном искуству и завршава се у интелектуалном опажају као највишем степену сазнања, док филозофија започиње анализом самосвести у којој открива аксиом идентитета, по коме изван ума не постоји ништа, јер ум обухвата целину стварности. По Шелингу, апсолут се може докучити једино посредством уметности, као истинског органона филозофије. Уметност се јавља као највиши степен развоја ствари и духовне делатности и представља синтез природе и самосвести, субјекта и објекта, свесног и несвесног деловања човека. На овај начин се Шелингов систем идеализма завршава у естетском идеализму. Право уметничко дело је нешто што је произашло из слободне стваралачке снаге генија и оно не служи ничему изван себе. У каснијем развоју Шелинг се приклања апсолутном идеализму и као основу свега узима апсолут, али сада схваћен као идеалитет. Читава филозофија уместо естетичког добија религиозно опредељење, а сав развој проглашава се за привид. Шелинг уметности, као органону филозофије, додаје митологију и религију. Бог за њега није ни личност ни стваралац света, нити особа којој би човек нужно био подређен. Он одбацује темељене поставке хришћанства и да Бог није ништа друго до «апсолутно Ја». Зато Бога и бесмртност не треба тражити изван човека. Ипак Шелингово схватање Бога и религије се у току његова живота мењало Шелинг издваја 3 степена историјског процеса: 1.Судбински (трагични) степен – где постоји слепа моћ која потискује слободу и разара све највеће и најлепше што је остварено. Тако су пропале све лепоте и чуда старог века. 1. Природни степен – где постоји облик људског заједничког живота у коме доминира механика природног закона. Ово раздобље почиње са Римском републиком, а самовоља влада светом. 2. Промишљени степен – чије се време почетка и степен развијености не може унапред утврдити, али ће то бити раздобље остваривања интелигенције без силе и самовоље.
Хегелов систем
Хегелов систем представља трећи велики систем филозофије и назива се панлогичким системом. По Хегело мишљењу «све што је стварно, умно је, и све што је умно је и стварно». Другим речима, он успоставља потпу идентитет стварног са умним, тј. идентитет мишљења и бивства. За Хегела је основ свега апсолутни дух (идеја). Однос духа (свести) према свету почиње од обичне, индивидуалне свести која се противречним кретањем уздиже до самосвести. Пошто је свест схватила саму себе, уздизање се наставља до апсолутног субјекта, који се прво испољава као ум (мишљење). У уму развој више није ограничен на индивидуалну свест па се јавља колективни дух, који се развија од умне свести преко морала и религије, да би се уздигао до апсолутног знањ филозофије. Филозофија је највише знање духа о самом себи, долажење духа до самог себе. Хегел у центар стварности (самим тим и ума) ставља оно што је увек било сматрано негацијом ума и логике, а то је противречност коју он развија кроз филозофију историје мишљења. Истински развој почиње превазилажењем непосредног постојања за себе и испољење постојања за другог што је уједно и опредмећење и отуђење. Тај други се налази у потчињеном положају и то је стање које Хегел назва стањем господства и ропства. У његовој параболи о господару и слуги рад је медијатор између «човека по себи» и «човека за себе». У почетку је самостална свест (господар) све, а несамостална свест (слуга) ништа. Међутим, господар се излежава и препушта уживањима, а посредством слуге се односи према ствари тако да све више зависи од њега. Обрађујући предметни свет, слуга све више стиче самосвест. Поента ове Хегелове приче је да се самосвест рађа радом. Свест се испољава и отуђује, да би поново дошла сама себи Хегел свој филозофски систем на 3 дела: 1.-логику, 2.-филозофију природе 3.-филозофију духа. 1.) Логика је за Хегела наука о чистој идеји. Идеја је свеукупна стварност која је у сталном саморазвоју. Хегел је своју логику поделио на: -објективну (учење о бићу и учење о суштини) и -субјективну (учење о појму). а) Први степен саморазвоја идеје за Хегела је БИТАК. Битак је најапстрактнији и садржајем најпразнији појам. Када оно што јесте замислимо без икаквих својстава, оно постаје исто је што и ништа, тј. небивств У исти мах битак и ништа су идентични и контрадикторни. Између њих се одвија све бивање које, ако се крене од ништа према битку, представља настајање, а ако се крене од битка према ништа, нестајање. Одређења битка су: - квалитет (свако нешто је посебан моменат у трајном мењању) - квантитет (које се означава одређењем величине). б) На другом степену саморазвоја идеје показује се да је бивство у ствари СУШТИНА. Суштина је рефлексија, она је битак који се рефлектује у самом себи. Степенови те рефлексије су: -идентитет -егзистенција -ствар
Појава суштине је егзистенција , а јединство појаве и суштине је оно што се назива реалност . Кад појава не би била напуњена неком супстанцом, она би била само привид, а не и реалност. в) На трећем степену саморазвоја идеја достиже ПОЈАМ. Појам је јединство битка и суштине. Појам је посредник између света и свести. -најпре долази субјективни појам, који у себи носи и опште и појединачно и представља тоталит -након тога долази објективитет , који још није бивство већ «појмовно одређење бивства». г) На крају, највиши степен и циљ саморазвоја идеје је трансформација појма у ИДЕЈУ. Идеја у себи садржи живот, спознају и апсолутну идеју. Дух и природа су само конкретни облици постојања идеје. Природа је идеја у отуђеном стању, тј. у непосредној стварности, а дух је идеја у самосвести. 2.) Филозофија природе излаже развојне ступњеве постојања природе. Природа је реални битак, који се протеже у простору и испољава у времену. Апсолутна идеја напушта свој апстракти облик и појављује се у природи. Филозофија природе се дели на: - механику - предмети материјалне природе су непосредна, примарна одређења која су обухватна законима механике - физику - када се материја у сунчевом систему на посебан начин организовала попримивши одређен облик унутрашње структуре, престала је да буде само материја и постала је свет појава који проучава физика. - органску физику – где Хегел степенује подручја реалне постојаности од организама минералног света, преко вегетативних организма, преко анималних организама, све до човека. Човек је циљ и коначност природне сложености. 3.) Филозофија духа Човек је природно биће, али и дух, који се из свог отуђења враћа сам себи. Он је највиша творевина, јер у себи уједињује дух и део стварности. Филозофија духа тумачи развој духовног света и самосвесног духа и дели се на: субјективни дух * антропологија * феноменологија духа * психологија - објективни дух - је скуп свих људских творевина које су настале из човековог слободног, умног и вољног деловања. Облици објективног духа су: -право моралитет -обичајност - апсолутни дух (уметност, религија и филозофија) Хегелова «Феноменологија духа» У «Феноменологији духа», делу које је према првобитној намери требало да се зове «Историја искуства свести», детаљно се приказује постанак филозофа, односно саморазвој свести од чулне извесности типа «овде и сада» до апсолутног знања или мудрости. Карл Маркс је рекао да је ово дело родно место и тајна Хегелове филозофије.
Хегел је написао ово дело као филозофско истраживање феномена духа (свести) које треба да омогући свакоме узидизање до истинског сазнања. Био је убеђен да је феномен духа најпоузданији пут до истине, јер се у њему истовремено показује субјективна и објективна страна стварности. Независно од духа, стварност се показује само као апстрактни предмет. Прошавши кроз светску историју, апсолутна идеја се као дух враћа сама себи и стиче самосвест о својој суштини. Она то чини посредством: субјективног, објективног и апсолутног духа. Субјективни дух Хегел објашњава посредством 3 науке: антропологије, феноменологије и психологије. Најзначајнији део је онај под називом феноменологија. У «Феноменологији духа» Хегел примењује и своју нову логику (дијалектику), а нарочито учење о суштини тј. идеју о посредовању. У том смислу треба разумевати и познату Хегелову параболу о господару и слуги где је рад медијатор између «човека по себи» и «човека за себе». У почетку је самостална свест (господар) све, а несамостална свест (слуга) ништа. Међутим, господар се излежава и препушта уживањима, а посредством слуге се односи према стварима, тако да све више зависи од њега. Обрађујући предметни свет, слуга све више стиче самосвест. Поента ове Хегелове приче је да се самосвест рађа кроз активност, радом. Хегелова филозофија историје Историја је, за Хегела, сложено и посредовано деловање оруђа светског духа, неизмерна маса хтења, интереса и страсти учесника историјских збивања. Његова филозофија историје тежи да открије општу законитост развоја историје. Хeгeлoвa кoнceпциja истoриje je идeaлистичкa, jeр oн пoлaзи oд тeзe дa ум влaдa свeтoм. Хегел сматра да је пазвој историје у ствари САМОРАЗВИТАК – општа повезаност. Смисao истoриje je прoгрeсивнo oткривaнje свeсти o слoбoди кojу дух стичe o сeби. Истoриja прeстaje бити бeсмислeнo нaстajaњe и нeстajaњe дoгaђaja и пoстaje oствaрeњe сaмoг духa. Истoриja нaстaje кaдa aпсoлутнa идeja (дух, бoг) пoчнe дa сe рaзвиja у врeмeну. Ум и истoриja су нeрaздвojиви, oднoснo рaзвoj умa je пaрaлeлaн прoceсу истoриje. И природа и дух су облици идеје, али у Хегеловом систему само дух има историју. Природа нема историју, јер је она идеја у отуђењом стању. Први степен саморазвоја идеје је субјективни дух, други је објективни дух, а трећи апсолутни дух. Средишња категорија Хегелове историје је категорија ЖИВОТА. Живот је јединство субјективности и објективности. Живот је битак који се испуњава у историји духа као слобода, која је циљ и смисао историје. Хeгeл пишe дa тeк сa чoвeкoм (кoг oн oзнaчaвa кao сaмoсвeст) ступaмo у истoриjу. Светски ум користи за своје циљеве појединце и генерације, па и читаве народе. Већина човечанства учествује у историјски значајним акцијама, а да уопште нису свесни своје улоге. Крoз истoриjу људи пoстajу признaти кao слoбoдни, а принцип унутрaшњe слoбoдe дoбиja изрaз и у рeлигиjи, oбичajима и мoрaлу. У свeтској истoриjи имa мeстa сaмo зa нaрoдe кojи имajу држaву, jeр je држaвa oвaплoћeњe слoбoде. Свeтскa истoриja сe рaзвиja oд Истoкa прeмa Зaпaду, a рaзвoj сaмoсвeсти сe oдвиja у 3 eтaпe:
1 -oриjeнтaлнa или истoчнa фaзa - кoja пoзнaje сaмo слoбoду jeднoг (крaљ, фaрaoн..) Оријентална историја је време несразмере између човека и слободе; човечанство је неслободно и то представља тез 2 - грчкo-римскa фaзa - кoja пoзнaje слoбoду нeких (слoбoдних грaђaнa) Грчко римска историја се јавља као антитеза оријенталној историји и представља равнотежу између човека и слободе. 3 - хришћaнствo гeрмaнских нaрoдa, oднoснo зaпaднe рeфoрмaциje - кoja дoнoси слoбoду свих. Германска историја је синтеза тезе и антитезе је германска историја, доба у којој је човек слободан. Кoд Хегела нaлaзимo и eлeмeнтe oргaницизмa, jeр oн истoчнo дoбa нaзивa дeчaчким дoбoм свeтскe истoриje, грчкo дoбa млaдићким, римскo мужeвним, a гeрмaнскo стaрaчким и мудрaчким дoбoм које означава зрeлoст духa кojи сe врaћa сa зaмoрнoг путa сaмoм сeби. Хегелова логика (дијалектика) Хегелова логика је дијалектичка, јер подразумева активни процес у којем се, путем негације, укида противречност. Она претпоставља сталну развојност, односно прелажење из једног у други облик посто То је представљено дијалектички тријадама, где се у развојном низу смењују теза, антитеза, и синтеза. 1. - ТЕЗА је поставка или афирмација неког појма (идеја по себи) . То је 1. степен или предсветско и предвечно стање апсолутне идеје, у коме се она развија само у виду логичких категорија, без везе са природом и човеком и пре њега. Апсолутна идеја се развија по унутрашњој нужности своје духовне противречне природе. 2. - АНТИТЕЗА је негација апсолутне идеје (идеја која се отуђује из себе) и то је 2. степен њеног развоја. Идеја прелази из мисаоног у материјално стање. Она се отуђује у материји тј. испољава се као природа. Природа је само привремено стање у коме је идеја као у оковима. Она тежи да се ослободи, да негира ту своју негацију и да се врати сама себи, што се постиже кроз људску историју. 3. - СИНТЕЗА представља јединство супротности или негацију негације (идеја се враћа себи). То је 3. степен развоја апсолутне идеје који се испољава као историја. Историја је процес долажења апсолутне идеје до свести о себи. Тако 1. степен света представља чиста мисао, 2. природа , а 3. човек. Хегелова дијалектика представља закон по којем се све збива. Помоћу ње можемо разумети природно кретање, али и смисао историје. Можемо протумачити и појединачну појаву и дијелектички ток свеукупног догађања. Основни дијелектички принципи и закони су: -негативитет (основни принцип) -супротност -однос квантитета и квалитета -тоталитет Хегел прави разлику између разума и ума . Док се РАЗУМ држи принципа идентитета и непротивречн раздвајајући Субјекат и Објекат, УМНОСТ је примеренија филозофији, јер схвата целину посредством разлике и јединства супротности. Хегелово учење о праву и држави
Glavno Hegelovo delo iz oblasti prava i politike nosi naziv «Osnovne crte filozofije prava ». Čitav njegov sistem je zasnovan na principu slobode, koja se otkriva kroz istoriju, a dobija svoju punu formu u modernoj državi, posebno protestantskoj Pruskoj državi Hegelovog doba. Centralna kategorija Hegelove teorije države je univerzalna sloboda, koja nije moguća bez svesti o slobodi. Države se razlikuju prema stepenu samosvesti njenih pripadnika po pitanju slobode. Političko uređenje je rezultat narodnog duha (uma), pa je zato opasno nametati narodu uređenje koje je konstruisano a priori. Po Hegelu, država nije institucija kojoj je svrha dobrobit i sigurnost građana, već je ona sama sebi svrha. Ta je država dovoljno jaka da bude tolerantna, da se ne zaokuplja intimnim životom građana i da ostavi religiji njeno polje, osim u situaciji kada ona ugrožava samosvest ili naučna saznanja. Slobodu mišljenja, govora i štampe treba podsticati ili zabranjivati zavisno od koristi ili štete za autoritet vlasti i interes države. Ne predviđa se opšte direktno pravo glasa, jer bi ono vodilo priznavanju uloge izolovanog i apstraktnog pojedinca. Narod ima suverenitet jedino ako se shvata zajedno sa monarhom i državnim organima. Jednakost se ispoljava u tome da svaki čovek može da postane član upravljačke klase. Hegelova teorija države obuhvata: 1.-apstraktno (formalno) pravo, 2.-subjektivnu moralnost, 3.-objektivnu moralnost koja obuhvata porodicu, građ. društvo i državu 1. АПСТРАКТНО ПРАВО – je prvi momenat objektivnog duha i odnosi se na elementarne slobode i prava u građ. društvu. Osnov apstraktnog prava je apstraktna ličnost koja je svesna svoje slobode. Ta ličnost čini u svojoj svesti prvi korak kada povezuje svest o svojoj slobodi sa svešću o slobodi drugih. 2. СУБЈЕКТИВНА МОРАЛНОСТ - predstavlja prelaz od apstraktnog prava ka objektivnoj moralnosti. Ona je viši momenat samorazvoja duha, odnosno slobode, gde se čovek pojavljuje kao subjekat, a ne samo kao objekat. Na ovom nivu subjekt teži univerzalnosti i procenjuje sopstvene postupke i namere. 3. ОБЈЕКТИВНА МОРАЛНОСТ ИЛИ ОБИЧАЈНОСТ - se ostvaruje u porodici, građanskom društvu i državi. a) Porodica - je prvi momenat ostvarenja slobode i tu ličnost prvi put prevladava svoju posebnost. Porodica je i etička ustanova jer se zasniva na ustanovi braka i prirodna, jer ima obeležja prirodne ćelijske zajednice. Porodica nalazi svoje ispunjenje u imovini. b) Osnov građanskog društva je pojedinac sa svojim potrebama. On stupa u odnose s drugima, kako bi ih upotrebio kao sredstvo i kako poslužio drugima kao sredstvo. Tako se javlja međusobna zavisnost, koja postoji po prirodi, a ne na osnovu uma. U građanskom društvu postoje 3 klase: - bitna klasa (klasa zemljoposednika) - industrijska klasa (zanatlije) - opšta klasa (činovnici, birokratski stalež) Zemljoposednička klasa ima moralnost oslonjenu na porodicu i veru. I opšta klasa ima univerzalno kao svhu svoje aktivnosti, jer se birokrate bave problemima od opšte važnosti. Jedino je industrijska klasa orjentisana na partikularno i zato je osuđena na nesigurnost. S druge strane, ona daje kulturu i intelektualni format, jer je prinuđena na rad i inteligenciju.
c) Država – je najviši oblik običajnosti i temelji se na umu. Ona je iznad građanskog društva, jer zalazi u sferu duha. U državi postoji: - zakonodavna vlast – Gornji i Donji dom (zemljoposednici i pripadniци opšte klasе) - upravna vlast - koju nose birokrate (opšta klasa). Predstavlja opštu volju i nosilac je javnog interеsа. Uključuje i sudsku vlast i policiju. - vlast krune - ujedinjuje sve vlasti u liku vrhovnog vladara. Ograničenost је u tome što je njegova odluka samo potvrđivanje onoga što je utvrđeno od ostalih oblika vlasti. САВРЕМЕНА А) МАРКСИЗАМ Фојербах Фојербах је предузео критику немачке идеалистичке филозофије. Кантову и Хегелову филозофију сматра чистом теологијом, јер је у њеном средишту дух, схваћен као субјекат и творац света или сам свет. Насупрот њима, Фојербах сматра да филозофије треба бити базирана на постојећем, коначном и одређеном. Ослонац тражи у природним наукама и непосредном људском искуству. Централни проблем којим се Фојербах бави је човек. Проучавајући човека, он налази одговоре на питања о Богу, религији, уму, природи. Први задатак филозофије би, по Фојербаху, био успостављање антрополошког карактера теологије. Фојербах сматра да је човек принцип и основ филозофије и теологије, а да је Бог само пројекција човека. Бог је човек ослобођен од ограничења чулног и коначног, а божији атрибути су људски атрибути. Код Хегела, Бог у човеку сазнаје самога себе, док за Фојербаха Бог није створио човека, већ човек Бога. Он оживљава антропоморфну критику религије и, као и Ксенофан, каже да када би птице имале Бога, веровале би да има крила Сам Фојербах овако описије свој развојни филозофски пут: «Моја прва мисао је било Бог, моја друга мисао био је Ум, а трећа и последња Човек». Због тога што је суштина његове филозофије човек, његов материјализам се назива антрополошки или филантропски. Међутим, Фојербахов човек је апстрактан човек. Он је изолован, изванвременски и изванпросторни индивидуум и у томе је највећи недостатак Фојербаховог материјализма. Због тога је његова филозофија историје и друштва идеалистичка. Фојербахов хуманизам је апстрактан и неодређен, неисторијски. Недостаје му конкретност и разумевање социјалне средине. Код њега нема анализе света у коме човек живи и ствара. Фојербах претпоставља религију пријатељства остваривањем јединства човека и човека, што назива комунизмом. Том својом религијом љубави је пресудно утицао на појаву тзв. истинског социјализма. Марксова критика идеализма и старог материјализма Критика старог материјализма Свој однос према традиционалној филозофији Маркс је изразио у «Тезама о Фојербаху». Он критикује стари материјализам сматрајући да је његов највећи недостатак то што се предмет, стварност и чулност схватају само као објекти опажања, а не као чулна људска делатност (пракса). У материјализму, субјект има улогу пасивног посматрача. Код Маркса је пракса основ за верификацију све дотадашње филозофије. Он сматра да је човек, мењајући природу, мењао и самог
себе. Стари материјализам се, међутим, своди на пуки материјални детрминизам и тако упрошћава сложене појавe. За разлику од старог материјализма који је контеплативан и неисторијски, Маркс гради нови, дијалектички материјализам који је практичан, активистички, историјски и хуманистички. По Марксу, становиште старог материјализма је грађанско друштво, а новог човечно друшт или подруштвљено човечанство. Критика идеализма Иако је истицао епохални значај Хегелове дијалектике, Маркс је Хегела оштро критиковао због апсолутизовања оног што је стари метеријализам занемарио, а то је људска делатност. Он указује да су активност и делатност у идеализму увек апстрактни, јер представљају делатност свести, а не конкретну праксу људског бића. Хегелов идеализам говори само о делатности духа, а не људској практичној делатности. По Марксовом мишљењу, Хегел није био у стању да разуме човека, његову праксу и смисао његовог постојања. Код њега се свет и живот повлаче пред мишљењем. Идеализам умањује значај чулног сазнања код човека. Он полази од тога да спољашња материјална стварност није реална и непроменљива, већ да изнад ње делује снажан дијалектички процес мењања и нестајања који је апстрактан. Идејни свет је за Маркса само «материјални свет који је пренет и прерађен у човековој глави». Иако представљају опречна становишта, и стари материјализам и идеализам се, по Марксовом мишљењу, темеље на истој ствари, на аристократском презирању рада. Марксово схватање човека, природе и историје Филозофија Маркса и Енгелса се темељно разликује од ранијих теорија. Oна представља систем филозофских, економских, социолошких, политичких, правних и етичких погледа на свет окренутих у корист радних људи и прогресивног развоја човечанства. Марксизам је настао као одраз друшт-историјских прилика 40-их г. 19.в. и развоја пролетаријата. Човек – ново схватање човека је основ за решавање скоро свих филозофских питања марксизма. Човек је за Маркса, биће слободне, сврсисходне, друштвеноисторијске праксе. Суштина човека је универзална људска делатност, чији су облици: производна делатност (рад), теорија (као највиши вид праксе), уметност, политика, свакодневни живот итд. У онтолошком смислу практична делатност човека је начин његовог постајања и постојања. Док животиња производи само оно што јој непосредно треба, једнострано, човек производи универзално. Човек производи и кад је слободан од физичке потребе, и тек тада он истински производи, јер обликује према законима лепоте. Природа – Маркс је сматрао да природа постоји независно од човека као објекат и предмет човекове делатности. Човек је део природе, а веза њега и природе се успоставља у процесу рада где се врши размена материјала са природом. Тако долази до хуманизације природе и натурализације човека. Човек је сопствена креација, јер је мењајући природу, мењао и производио сам себе. Ипак, Маркс сматра да природу треба оставити незагађену будућим генерацијама.
Историја - Енгелс пише да су Маркс и он изградили свој поглед на свет или материјалистичко схватање историје у противставу Хегеловом идеалистичком схватању историје. Маркс и Енгелс сматрају да творац светске историје није светски дух, него човек. Такође, историја није само напредовање у свести о слободи, већ процес стварног ослобађања човека. По Марксовом мишљењу, производећи свесно и сврсисходно човек је стварао историју. Другим речима, историја је производ човековог практично-политичког деловања. Међутим, иако људи стварају историју, они је не праве од почетка, под самоизабраним околностима, већ под непосредно затеченим и наслеђеним околностима. Марксово схватање отуђења и слободе Схватање отуђења Отуђење представља делатност која човекове особине чини њему туђим, односно делатност којом човек производи снаге које се окрећу против њега као силе независне од њега. Друштвени односи који омогућавају такав однос човека и његових производа су отуђени односи. Отуђење је производ конкретних материјалних околности, резултат датих друштвених односа, а не човеково нужно својство. Основна отуђења настају у сфери друштвено-економских односа и то су: 1.- отуђење производа од произвођача – настаје због тога што основни мотив производње у капитализму није задовољавање примарних људских потреба, већ производња робе да би се она претворила у капитал. Радник производи робу, али због друштвених односа и сам постаје роба. Опредмећење његово рада значи истовремено и његово отуђење. 2.- отуђење рада – основни узроци оваквог отуђења налазе се у томе што је радник у капитализму најамни радник, који свој рад не доживљава као потврду своје стваралачке личности, већ порицање себе. човек је, по својој 3.- отуђење човека од његове генеричке суштине (природе) – човек суштини радно биће, а његов радни живот чини целина односа човека и природе. 4.- отуђење човека од човека – човек друге људе види кроз призму свог друштвеног положаја. Ово класно раслојавање доводи до социјалних сукоба и револуција. Из друшт.-економских отуђења произилазе и сва друга отуђења: - држава, као сурогат истинске људске заједнице - отуђења у области свести (религија, идеологија - отуђења потреба - отуђења у свакодневном животу итд. Осн. облици отуђења које треба елиминисати да би се кренуло путем ослобођења су: - приватна својина над сред. за производњу - експлоатација људи, - подела рада, - предуго радно време, - серијска производња, - класне супротности итд. Екстремни вид отуђења је ПОСТВАРЕЊЕ. Маркс у «Капиталу» пише да се односи између људи постварују и да новац постаје ново божанство. Shvatanje slobode
Odnos slobode i nužnosti za Marksa je realno pitanje čovekovog života, društva i razvoja. Marks smatra da carstvo slobode počinje tamo gde prestaje rad koji je uslovljen nuždom i spoljašnjom svrhovitošću. Pored carstva slobode postoji i carstvo prirodne nužnosti , a to je materijalna proizvodnja koja je neophodna za život Tu čovek može biti slobodan samo ako su društveni odnosi zasnovani na principu jednakosti, a ne na eksploataciji. Sloboda čovečanstva je cilj i smisao marksističke filozofije. U kapitalizmu postoji iluzija slobode, jer su sredstva za proizvodnju u privatnom vlasništvu. Tu je vrednost rada samo iracionalan izraz za vrednost radne snage i uvek je manja od vrednosti proizvedenog rada. Kapitalista plaća samo nužni rad, a ne i višak rada. Sloboda kao fraza je moguća uvek, ali kao realnost samo u društvu koje je ukinulo eksploataciju, a to je komunizam. Marks i Engles su smatrali da se sloboda čoveka može ostvariti samo na visokom stepenu razvoja proizvodnih snaga, kada bude ukinuta podela rada, klasna podela društva i eksplatacija i kada bude stvorena humana zajednica slobodnih individua. Marks ističe da je buržoazija u istoriji odigrala snažnu revolucionarnu ulogu, jer je po dolasku na vlast razorila feudalne patrijarhalne odnose. Međutim, ona je umesto eksploatacije prikrivene religioznim i političkim iluzijama, uspostavila otvorenu, direktnu eksploataciju. Država je, za Marksa, organizacija koja služi zaštiti interesa vladajuće klase. Oslobođenje se sastoji u tome da se država, iz organa koji je nadređen društvu, pretvori u organ koji mu je potpuno podređen. Socijalistička država bi se razlikovala od prethodnih, jer bi u njoj vlast pripadala radničkoj klasi, kojoj je cilj ukidanje svih oblika otuđenja. Istorija čoveka je istorija borbi između eksploatatora i eksploatisanih klasa. Po Marksovom mišljenju dostignut je stepen kada eksploatisana klasa, proleterijat, mora da postigne svoje oslobođenje od eksploatatоrske i vladajuće klase, štо је njena istorijska uloga i zadatak. Radnik se, međutim, u uslovima moderne industrije organizovao kao posebna klasa, koja treba da nasilnim putem preuzme vlast i ukine ove obleke otuđenja, a vremenom i samu državu. Б) ПОЗИТИВИЗАМ Огист Конт Огист Конт се сматра оснивачем позитивизма, иако је идеја позитивизма сазревала и раније као производ просветитељског схватања човека и његове моћи и улоге у свету. Контово главно дело је «Курс позитивне филозофиjе». Он сматра да филозофија мора постати позитивна наука, односно мора бити проверљива и објашњива. Истиче да је свако сазнање људско сазнање којим се добијамо свест о појавама света и релацијама које у њима владају. По Контоом мишљењу, теологију и метафизику треба одбацити и ослањати се само на природне науке. Путеви и предмети природних наука и филозофије треба да буду исти, а смисао филозофије је да обједини резултате појединачних научних дисциплина. Конт је извршио хијерархију наука у којој су оне поставњене од једноставнијих ка сложенијим :
1. мате матема мати тика ка 4. 4. хеми хемија ја 2. ас астр троно ономи мија ја 5. 5. филоз филозофи офија ја 3. фи физи зика ка 6. со социо циоло логи гија ја Конт је дао назив социологији, називавши је социјална физика и поделио је на социјалну статику и социјалну динамику. Сматра да су све невоље друштва последица разилажења између људи у погледу основних начела. Зато је циљ социологије да обједини друштво. Психологија за њега нема значај, јер он појединца подређује целини. Социјални феномени су најкомплекснији, најнесавршенији и најпроменљивији па самим тим и најтежи за истраживање. Њихов карактер истовремено одређују и природне силе и историјска Конт сматра да постоје 3 степена историјског развоја: 1. Теолошки или фиктивни степен представља детињство човечанства, где човек природне појаве туачи као поледице божанске моћи и деловања. -У области духа доминира религија, а у друштву теократије и деспотије. Свет се објашњава применом антрополошких категорија на сазнање. 1. Метафизички или апстрактни степен је младићко доба људског духа и друштва. -У филозофији и наукама свет се објашњава апстрактним појмовима као што су супстанција, нус, хармонија и сл. Друштвом управљају апстрактне силе у виду закона. 1. Позитивни или научни степен представља зрелост људског духа и друштва, а почива на љубави, поретку и прогресу. Благостање свих постаје мотив деловања, тако да се егоцентрични мотиви превара у алтруистичке. Овај стадијум негира теологију и метафизику. -У области духа доминирају науке које се баве искључиво оним што је позитивно дато, чињеницам Конт је пред крај живота основао тзв. «Позитивистичко друштво» које се залагало за формирање позитивис цркве у којој би човечанство представљало највећу вредност и највише биће. Уместо светаца славили би се хероји људског рода. Та религија би била без Бога, са култом жене-мајке. За свештенике Конт пропоручује филозофе, а за догме научне истине. Покретачка сила нове вере била би љубав. В) НЕОПОЗИТИВИЗАМ Логички позитивизам Logički pozitivizam ili neopozitivizam je filozofski smer i pokret koji se razvio u 20-ih godina 20. veka u Beču sa namerom da osnuje novu, sasvim naučnu filozofiju. Novopozitivizam je, pritom, celokupnu tradicionalnu filozofiju vrednovao kao metafiziku lišenu svakog objektivnog značenja.
Najznačajnija epizoda je stvaranje «Bečkog kruga» koji je 1923.g. proizašao iz jednog seminara Morisa Šlika i 1929. nastupio sa brošurom «Naučno shvatanje sveta». Pored Šlika i Karnapa ovom krugu su pripadali Ludvig Vitgenštajn, zatim Han, Nojrat, Kraft, Kaufman, a bili su mu bliski i neki od filozofa tzv. «Berlinskog kruga», kao i neki američki filozofi pragmatističke škole itd. Neopozitivizam je u Americi imao značajno uporište, jer su mnogi pozitivisti tamo emigrirali pred naletom fašizma. Logički pozitivisti su organizovali internacionalne filoz. kongrese i izdavali mnoge publikacije. Posebno važan bio je časopis Erkentnis (kasnije promijenio ime u Journal of Unifieđ Science ), a najveći izdavački poduhvat bila je Internacionalna Enciklopedija Ujedinjene Nauke . Logički pozitivizam prevazilazi klasični pozitivizam naglašavajući logičku analizu jezika. Svoj najveći filozofski domet logički pozitivisti su dostigli u traganju za tzv. kriterijumom smisla iskaza. Radikalno se propagira načelo o besmislenosti svake spoznaje koja nije empirijski proverljiva. Kao uzor naučne spoznaje predstavljen je ideal elementarnih naučnih izkaza (protokolarne rečenice), čije logičko-matematičke transformacije, mogu dovesti do jedinih stvarnih spoznaja. Elementarni empirijski iskazi odlikuju se time što su proverljivi neposrednim iskustvom, iskustvo koje u novopozitivizmu poprima karakter dogme. Pozitivisti razlikuju: - analitičke iskaze logike i matematike – koji ne govore ništa o empirijskom iskustvu - činjenične iskaze - koji govore nešto o empirijskoj stvarnosti i imaju smisla samo ako se mogu eksperimentom proveriti. Tako je princip provere ili verifikacije jedan od osnovnih principa novopozitivizma, po kojem nijedan neanalitički iskaz nema smisla ako nije empirijski proverljiv. Iskazi koji nisu ni empirijski provjerljivi ni analitički, nužno su besmisleni. Stavovi matematike i logike samo su analitički, odnosno tautološki stavovi a priori, a stavovi nauke su empirijski stavovi a posteriori. Metafizički iskazi koji ne pripadaju ni jednoj od ove 2 grupe su besmisleni pseudoiskazi. Novopozitivisti se razilaze u tačnoj formulaciji principa verifikacije i u njegovoj primeni. Najveća teškoća, na koju su nailazili u vezi sa principom verifikacije, bila je određivanje statusa tog principa. Kako princip ni sam ne može biti proverljiv, to znači da je on metafizički iskaz, pa prema tome i sam besmislen. Zajedničke karakeristike svih neopozitivističkih struja su: -naučnost -empirizam -logička analiza Iako je novopozitivizam upao u protivrečnosti sopstvene doktrine, taj je pravac sve do 50-ih godina predstavljao najrašireniju struju savremene filozofije na Zapadu. Г) ПРАГМАТИЗАМ Филозофија прагматизма Прагматизам је филозофско схватање настало у Америци крајем 19 и почетком 20.века. Термин прагматизам настао је од речи «pragma»-дело, радња, чин. Корени прагматизма сежу далеко у прошлост тако да он више представља ново име за неке старе начине размишљања, посебно англосаксонски начин мишљења, које је Бекон изразио речима «Знање је моћ». На развој прагматизма утицали су позитивизам, енглески емпиризам и утилитаризам.
Прагматизам истиче практичну корист као основни критеријум за процењивање истинтости исказа Појам корисности се употребљава различито: некад у смислу појединачне, али чешће у смислу опште друштвене корист или добра. Прагматистички метод се састоји у томе да се из различитих ставова изведу практичне последц а да се затим прихвате они ставови чије су последице најкорисније. Ставови који не производе никакве практичне ефекте одбацују се као бесмислени. Главни извор сазнања је чулно искуство и та знања треба користити за побољшање квалитета људског живота. За разлику од позитивиста, прагматисти не одбацују метафизику у потпуности, већ прихватају сва веровања која прозводе корисне ефекте. Из таквог става произилази толерантан однос према различитим научним, моралним, религиозним и политичким схватањима. Прагматизам је најзначајнија, а по некима и једина америчка филозофска струја, коју можда најбоље изражава крилатица «Време је новац». Главни представници прагматизма су: Перс, Џемс и Дјуи Д) ФИЛОЗОФИЈА ЖИВОТА Ирационализам представља филозофско становише које се супротставља рационализму и истиче да је стварност независна од разума. Ирационално сазнање је изнад рационалног, а облици сазнања су интуици или инстинкти, који су изнад логичког сазнања. Због тога што истиче посебност феномена живота у односу на неживу стварност, ова филозофија се назива и филозофијом живота. Иако се развила у 19. и 20.в., њени зачеци се могу наћи још код антички филозофа. Филозофија живота има различите облике: волунтаризам, витализам и интуиционизаm, а њени најпознатији представници су: Шопенхауер, Ниче, Бергсон. Артур Шопенхауер Шопенхауер је један од најрепрезентативнијих филозофа 19.века који, с једне стране наставља тредици класичног немачког идеализма, а са друге, одражава духовну кризу грађанског човека. Сматра да се стварност не може рационално схватити, пошто је у основи ирационална. Шопнхауерова филозофија назива се ВОЛУНТАРИЗАМ. Шопенхауер полази од Кантовог разликовања света какав је он у нашој свести и света као «ствари по с -Свет се у нашој свести јавља као скуп представа у простору и времену. Шопенхауеров полазни став је «свет моја представа», односно «мој свет се поклапа са мојим знањем о свету». Простор и врем не постоје објективно, већ су само облици субјективног представљања стварности. Узрочно-поседичне везе такође постоје само у нашој свести, а не и у стварности. -Свет као «ствар по себи » је воља. ВОЉА је основ стварности и унутрашња суштина појава. Она је принцип који лежи у основи свих ствари универзума. Воља није узрок појава, већ су појаве различити облици њеног испољавања. Она се манифестује:-као осетљивост (у вегетативном и инстинктивном свету) -као мотивација (у људском деловању) -као механичко (кретање у природи)
Свет је безумна слепа пра-воља која незадовољна увек нечему тежи и тако покреће живот према нечему што још није. Ово кретање је без циља и смисла, али то не значи да свака појединачна воља нема одређени смисао. Она, шта више, мора имати свој циљ, јер иначе не би била воља, већ механичко кретање. Свет као «ствар по себи» могуће сазнати само непосредним увидом, интуициј ЧОВЕК је, за Шопенхауера, најсавршенија појава воље. Воља за животом је основни порив људских бића, а интелект је само слуга воље. Воља за животом се код човека манифестује кроз жеље и потеребе које се доживотно циклично понављају. По Шопенхауеру постоји само један нужни закон за људску вољу, а то је ЗАКОН МОТИВАЦИЈЕ, по коме нека радња не може изостати ако за њу постоји мотив. Постоје 3 главна покретача људских поступака: - егоизам - као хтење сопственог добра - злоба - као хтење туђег зла - сажаљење - као хтење туђег добра. Сажаљење је основни осећај на коме се заснива људски морал. Сажаљење се превладавају егоцентрични пориви, који су извор свих боли и зла. Јавља се као љубав, односно било какав облик хуманости, јер се тако ублажава патња других. Супротстављање различитих манифестација воље изазива у свету БОЛ и ПАТЊУ. Због тога је овај свет најгори од свих могућих светова. Човек је, због недостатка животног смисла, у суштини незадовољно и несрећно биће. Он може само привремено превладати патњу саосећањем са другим људима, посвећивањем уметности, теорији или аскетском животу, али једини начин за трајно ослобођење од светског бола био би одрицање од сопствене индивидуалности и сједињавање са светском вољом.. Вољу за животом не треба негирати самоубиством, јер тиме човек не доказује да је савладао вољу за животом као такву. Човек који чини самоубиство, воли живот, али пошто не може да оствари неке своје жеље, он га негира. Као поклоник источњачке филозофије Шопенхауер сматра да је најбољи спас од воље за животом АСКЕЗА и НИРВАНА, али с обзиром да већина људи ни на тај начин не може да утажи своју вољу за животом, он препоручује колективно самоубиство тако што би жене престале да рађају. Фридрих Ниче Ничеова филозофија представља критику модерне европске културе (која је, према његовом схватању, у дубокој кризи) и критику хришћанства. КРИЗА У КУЛТУРИ се огледа у сукобу између утврђених вредности и самог живота. Ниче сматра да европска култура почива на метафизици и хришћанству, из чега произилази и одговарајућа политика и наука. У политици доминирају демократија и принцип једнакости, а у науци теоријско рационално знање. Модерна филозофија раздваја свет на истинску стварност (непроменљиви натчулни свет) и њену појаву, привид (конкретан живот). По Ничеовом мишљењу, постоје 2 типа културе, која су заснована на 2 различи животна принципа: •
аполонијски тип, подразумева хармонију и равнотежу и узрок је пропадања европске културе. Заснива
се на принципима знања, мудрости и мира. Аполон истиче закон јединке и захтева од свих створења м •
дионизијски тип, насупрот Аполонијском, афирмише животну снагу. Дионизије, као бог вина, пијанст
и разузданости, не одређује меру, већ представља животне радости. КРИТИКА ХРИШЋАНСКЕ РЕЛИГИЈЕ се базира на ставу да је хришћанство 2000 година стара вежба покорности и понизности човека. Хришћанство једну формулу вредности везује за сва времена и ставља се у заштиту слабих. Религија и морал васпитавају нижу врсту људи, јер захтевају да се човек понаша у складу са одређеним нормама. Због тога су моралне врлине опасне као и пороци, јер господаре човеком. По Ничеово мишљењу, декаденција европске културе започиње са Сократом, а преко хришћанства се преноси до модерне рационалистичке филозофије. У пресократовској култури славила се целовита људска природа, славио се живот у коме су били хармонично сједињени ум и страст. Са Сократовим рацион ова природа уступа место чистом разуму. Зато Ниче захтева превредновање свих постојећих вредн Пропадање вредности, као и захтев за њиховим превредновањем Ниче означава појмом НИХИЛИЗАМ. Он разликује 2 врсте нихилизма: -пасивни – где постојеће вредности не задовољавају животне потребе -активни –полази од сазнања да је «бог мртав», да су основне вредности на којима је почивала досадашња европска култура (морал, религија, право, метафизика) изгубиле значење за човека. Активни нихилизам је захте за уништењем тих вредности. Његов основни циљ је поновно рађање Диониса и враћање животних сила. Међутим, Ниче није потпуни нихилоста, јер је његов нихили критички захтев за превредновањем постојећих вредности, а не тотална негација вредности. Фундаментала категорија Ничеове филозофије је ВОЉА ЗА МОЋ која је у основи свега постојећег и која је увек у стању настајања. Она је највиша вредност, а њено одржавање се врши кроз вечно враћање истог, тј. вечно обнављање животних енергија. Сматра да постоје 2 типа човека који су у сталном сукобу, што се испољава као сукоб већине и мањине: •
•
људи јаке воље за моћ чине мањину, коју одликује изузетна духовна и животна снага, људи слабе воље за моћ, за разлику од њих, проповедају једнакост, демократију и социјализам
Ничеов «НАТЧОВЕК» је тип човека који је способан да одбаци све дотадашње вредности и суочи се са будућношћу постављајући сам правила свог деловања. Он је од Бога повратио у себе све његове атрибуте осим бесмртности. Натчовек следи свој пут, јер успева да сагради нове сопствене вредности живота. Он се не одриче овог света у име оностраног. Међутим, иако Ниче одбацује хришћанског Бога,
његов Натчовек представља новог Бога и сличан је херојима из старогрчких митова. Одбацујући постојеће вредности Натчовек са становишта морала чини зло, али морал и не може бити критеријум његовог деловања, јер представља израз декаденције европске културе. Из овог се види Ничеов иморализам. Он разликује: морал господара - основни облик моралности и представља афирмацију живота -морал роба - који потиче од зависти инфериорних према супериорнима. Ниче заступа и тезу о селекцији врста што је основа расизма и фашизма. Он, међутим, о Немцима пише све најгоре, а не као о вишој раси. Анри Бергсон Бергсон заснива филозофију стваралачке еволуције, односно филозофију живота ВИТАЛИЗАМ. Он развија тезу да постоји само временито бивство, односно Хераклитово бивање или трајање. Трајање одређује као "конкретно време" и "време свести". Свет није готов, него се непрестано гради, а његова суштина је живот који се распрскава и еволуира од искона. Суштина живота је животни полет - elan vital. Инстинкт и интелект су средства одржања и бујања живота, с тим да је инстинкт примарнији, јер интелект није у стању да продре у суштину живота, покушавајући да све објасни појмовима. Научно сазнање је засновано на интелекту и може се применити само на неорганску материју, на механичке и мерљиве односе у физичком свету. Интуиција је људска сазнајна моћ која је аналогна инстинкту. Она представља непосредан увид у суштину живота и једино право сазнање. Интуиција, као истинско чуло живота, својственије је женама него мушкарцима. Због истицања значаја интуиције, Бергсоново становиште се назива и ИНТУИЦИОНИЗАМ. Животна сила, по Бергсону, у крајњој линији ипак извире из Бога. Он каже да је религија "одбрамбена реакција природе, против разарачке моћи интелигенције". Религије дели на: - статичке - које представљају примитивне облике религиозности настале као реакција човека на деловање природних сила - динамичке - које подразумевају профетске и сотериолошке религије, чији је врхунац хришћанство Бергсон етику заснива на тзв. "елану љубави" и разликује затворени и отворени морал. Отворени морал практикују само херојске личности, и тај је морал људског дар генија. За њега филозофија није само вештина умирања, него и вештина смејања. Треба развијати духовну ведрину и смејати се у лице оном што је неумитно. У животу не треба ништа узимати превише озбиљно осим своје деце. Ђ) ХЕРМЕНЕУТИКА У 19.веку херменеутика се развија у посебан метод духовно-историјских наука. Овде се објашњење и разумева јављају као 2 основна облика научног истраживања. Објашњење тражи одговор на питање зашто се нека појава догађа, а разумевање шта нека појава значи. Вилхелм Дилтај
Дилтај је био један од главних представника филозофије живота и оснивач херменеутике као метода духовно-историјских наука. Основни проблем којим се бави је историски свет у коме живот постаје свестан самог себе. Дилтај изграђује историзам и каже да човека треба тражити у ризници историјског искуства. Темељ историзма су духовне науке: филозофија, теологија, социологија, историја, антропологија и психологија. Херменеутика (метод разумевања) је метод ових наука. Дилтај сматра да човек непосредно разуме историјске изразе живота (догађаје, личности, полит. творевине) због тога што постоји унутрашња веза између наших доживљаја и садржаја тих историјских израза живота. И једно и друго су део јединствене људске природе која их повезује, без обзира што не постоје истовремено. Њих можемо разумети на основу уживљавања, односно способности транспозиције (преношења) сопственог искуства у духовно-историјске творевине, догађаје и појаве. По Дилтају, битно је одредити и значај догађаја у односу на епоху у којој се одвија. Разумевање неког дела зависи од целине, а смисао целине се може разумети на основу њених делова. Овај круг у разумевању дела и целине назива се херменеутички круг. У логици је овакав начин закључивања неприхватљив, али за Дилтаја то је поуздан метод историјског сазнања. Поглед на свет се не изграђује само разумски, већ и осећајним и вољним односом човека према свету и животу. Суштина живота је време, односно трајање. Гадамер и Финк ГАДАМЕР развија херменеутику као филозофску теорију, а не као посебну методу. Херменеутика, као вид практичне филозофије, испитује услове солидарног људског деловања кроз језичку комуникацију. Тумачење и разумевање, за Гадамера, представљају облике човековог предискуственог односа према свету. По њему, целокупно искуство света се може артикулисати у језику и не постоји изван језика, јер се границе језика не могу превазићи. Гадамер је посебно наглашавао утицај ПРЕДРАСУДА у разумевању и у тумачењу света. Предрасуд су основ преднаучног језичког искуства који је део традиције. Ауторитет предрасуда не можемо избећи, али њиховим препознавањем и освешћивањем њихово се несвесно деловање може ограничити и превазићи. Гадамер истиче да људи покушавајући да разумеју неки прошли догађај, повезују хоризонт своје историјске ситуације са форизонтом времена у коме се тај догађај збио. Ово повезивање хоризоната, тј. различитих историјских перспектива, Гадамер назива СТАПАЊЕМ ИСТОРИЈСКИХ ХОРИЗОНАТА. Научно сазнање је по Гадамеру врста сазнања која се ограничава на истинитост природно-математич метода. Пошто се научно сазнање одвија у језику, оно зависи од преднаучног језичког искуства. Гадамер сматра да је једна од основних предрасуда савремене науке раздвајање научног сазнања од услова у којима се оно одвија. Ово раздвајање се највише огледа у превласти модерне технологије, губљењу идентитета савременог човека, опасности од друштвене и еколошке катастрофе итд. Ипак, Гадамер сматра да науку не треба одбацити, него је
ускладити са савременим друштвеним животом ради очувања заједничког опстанка. За то су, међутим, искуства традиције неопходна. FINKOVO kritičko tumačenje misaonog razvoja Fridriha Ničea ubraja se u najplodonosnije i najoriginalnije interpretacije tog filozofa. U čuvenoj knjizi “Igra kao simbol sveta ” Fink daje originalnu kosmičku interpretaciju fenomena igre. Pritom naglašava da igra nije nedostojni predmet filozofije, jer, iako se može činiti da filozofija, preispitujući igru, neće ništa više znati, ne treba zaboraviti da nikakvo znanje uopšte nije bit filozofije baš zbog svoje pretenzije na konačnost. Po Finku, ljudski problem igre je i svetski problem, jer se odnos između čoveka i sveta ne može primereno misliti samo kao odnos između dve stvari, dva bića. Е) ФЕНОМЕНОЛОГИЈА У филозофији термин «феномен» означава суштину која се открива нашој свести, односно науку о појмовима у свести. Иако се овај термин упоребљавао и раније у различитим значењима, феноменологију је, као филозофски покрет, основао Едмунд Хусерл. Феноменолошка филозофија, историјски посматрано, започињу крилатицом «К самим стварима!» Најзначајнији прдставници су: Хајдегер, Сартр, Шелер, Хартма Едмунд Хусерл Хусерл је творац феноменологије као једног од најзначајнијих праваца у савременој филозофији. Хусерл се враћа на изворе античке филозофије и налази да реч «fenomen» значи «оно што израста», «оно што се показујући» открива. Када се ова реч споји са речи «logos» добија се феноменологија као назив за аналогни пут сазнавања истине. Хусерлов циљ је рехабилитација суштинског знања и обнова западне културе која се, по његовом мишљењу, налази у кризи. Ова криза је последица мноштва супротстављених научних теорија и филозофски система. Обликујћи своје становиште Хусерл је прошао кроз 3 фазе: 1. дескриптивна феноменологија – критичка дескрипција односа субјекатобјекат 2. трансцедентална феноменологија – показује условљеност сазнања о субјекту 3. транцедентална екологија –у којој Хусерл афирмише свет живота. Наглашава да се, када је реч о субје мисли на свест уопште. Трансцеденталну екологију ће више развити његови следбеници. Хусерл сматра да је људски ум један и јединствен, тако да и филозофија мора бити једна и јединствена. Притом је неопходно изградити метод сазнања који ће објаснити како се ствари изворно јављају у свести: 1. Свакодневно искуство нам говори да свет постоји независно од наше свести, али ово уверење је наивно и догматско и филозофија треба да га се ослободи. То би био први корак феноменолошког метода који се назива ФЕНОМЕНОЛОШКО ЕПОХЕ (уздржавање од изрицања суда). 2. ЧИСТА СВЕСТ је активан ток који је увек усмерен на неки предмет. Свест је, за Хусерла, увек свест о нечему, односно интенционално је усмерена. Свест обухвата
и предмет свести.. Различити доживљаји се у свести стапају тако да чине свет. У чистој свести постоје различити облици (слојеви) интенционалне доживљајности као што су спознаја, вредновање, љубав....Интенционални доживљај свести има 2 слоја: - ноезу – која представља ток свести - ноему – која представља предмет свести До чистих суштина доспева се ЕЈДЕТСКОМ РЕДУКЦИЈОМ и ЕЈДЕТСКОМ ИНТУИЦИЈОМ 3. ЕЈДЕТСКА РЕДУКЦИЈА – је ослобађање од свега емпиријског и сувишног што нам заклања суштине (предрасуде, наше личности, Бог...). Да би се добио приступ суштини феномена мора се искључити читав свет свакодневног искуства. То је полазна тачка феноменолошког удубљивања у структуру феномен и има за циљ долажење до оног најдубљег што чини суштину феномена. Ту суштину Хусерл назива 4. ЕЈДЕТСКОМ СУШТИНОМ. - Сваком предмету свести одговара одређени начин појављивања у њој који чини суштину предмета. Смисао свих феноменолошких истраживања је, за Хусерла, гледање суштина Свест у којој се показују суштине назива се ЕЈДЕТСКА СВЕСТ («eidos»=облик, праслика). Ж) ФИЛОЗОФИЈА ЕГЗИСТЕНЦИЈЕ - је правац у савременој филозофији у чијем се центру налази проблем људске егзистенције. Егзистенција се схвата као специфичан облик људског постојања, који се раликује од постојања других ствари, јер је човек једино биће које се свесно односи према свом постојању. Тако човек не може бити на исти начин предмет сазнања као остала стварност, нити се научно и рационално може разумети људска посебност. Најпознатији представници филозофије егзистенције су: Кјеркегор, Јасперс, Хајдегер, Сартр. Сорен Кјеркегор У центру Кјеркегорове филозофије је лични однос човека према свету. Он сматра да је егзистенцијална истина увек лична и да се не може рационално разумети. Она је, као резултат греха и слободе, посебна и непоновљива. Људска егзистенција се не може обухватити никаквим системом, већ само мање или више успешно описивати. Oна је случајна, непоновљива и неизвесна. Једини проблем филозофије, по Кјеркегору, је проблем изолованог појединца . Сматра да је индивидуа несигурна у свету, јер не постоји чврст ословац њеног постојања. Кјеркегор се зато посвећује конкретним питањима људског постојања и неотклонивим супротностима које се јављају у човековом животу. Те супротности су сваки пут другачије, јер се појединац увек налази у некој новој ситуацији. Човек увек живи у одређеном часу живота са датим могућностима, али је свешћу увек повезан са целином живота. Временитост и вечност тако представљају неоклониву антитезу, као и релације знање-вера, свет-Б Суштинско одређење људске егзистенције је СТРЕПЊА или «вртоглавица од слободе ». Она је фундаментални модус људске егзистенције и разликује се од страха који је непосредни и тајанствени додир временитости и вечности и увек је везан за реалне и конкретне доживљаје. Стрепњи је сродно ОЧАЈАЊЕ или «болест на смрт». Очајање не престаје ни са смрћу, јер је дух бесмртан. Ова
осећања су путеви који Кјеркегора воде до религиозног става. За њега је само трагање за личном вером у Бога истински начин да се пронађе смисао егзистенције. Кјеркегор разликује 3 етапе у животу човека, које се испољавају као 3 животна стила: - естетички степен је најнижи, а његов прототип је Дон Жуан. То је животни стил људи који имају чулни однос према животу. Овакав начин живота у крајњој линији води очајању. Обележава га непоседност живота, самовоља, фантазија, промена расположења, невезивање за више идеале и трајније односе. Појединац, на овом степену, не постиже задовољавајуће објашњење свог живота, јер се увек налази у тренутку. - етички степен, чији је модел Сократ, је начин живота у коме се егзистенцијана несигурност превладава деловањем из дужности у складу са животним позивом и моралом. Човек сам себе обавезује на одређени континуитет, што значи да се отргао из сталне променљивости и одлучио се за понављање у коме види предност. На овом степену човек на неки начин налази самог себе и своју етичку вредност - религиозни степен је највиша фаза на животном путу, чији је узор Христос. Кјеркегор показује да је човек биће 2 света, која се у њему мире, али никада до краја. На овом степену се јавља тражење друшт мира и кроз личну веру у Бога превазилази се страх од пролазности. Овај стадијум се најређе достиже. Кјеркегор сматра да официјано хришћанство нема везе са истинским хришћанством и устаје против црквених организација сматрајући да оне стварају од човека део безличног и бездуховног стада. (Аврам. Парадокс је у томе што његова моћ произилази из његове немоћи. Он верује Богу до апсурда, тако да је спреман да жртвује сина Исака на божији захтев из сна. У суштини његов религиозни степен је мучеништво). Кјеркегор сматра да се човек рађа са осећањем кривице и греха . Он је парадоксално биће, које често мора да врши избор у или-или ситуацијама. Живот стално доноси нешто ново и не може се предвидети. Према Кјеркегору људи најчешће егзистирају тако што беже од своје индивидуалности и слободе везујући се за различите друштвене установе (црква, породица, полит. организације..) Тако се утапају у просечност која се најчешће тумачи као израз једнакости. Међутим, људи нису међусобно једнаки, него само пред Богом. У Кјеркегорово време, протестантизам је био званична данска религија, а атеизам је био законом забрањен. Зaто је Кјеркегор у својој филозофији уздигао човека као индивидуу, али га је учинио ништавним пред Богом као Апсолутом. Карл Јасперс Јасперс припада егзистенцијалистима, јер у проблему егзистенције види средишње питање филозофије. Он не схвата егзистенцију само као опстанак човека, већ и као посебан начин његовог живота, његово стваралачко испуњење. Настављајући се на Кјеркегора, Јасперс се обраћа појединцу тражећи изворну комуникацију међу људима. Филозофија, по мишљењу Јасперса, почиње сазнавањем граница науке. Она мора бити пракса нарочите врсте која није усмерена нити на корисност ни на
побољшање морала, него се извршава у унутрашњем деловању када човек постаје свој, када му се открива битак и он сам. Филозофија започиње тражењем битка. Битак се јавља као: -објективан битак предмета -субјективан битак свести -битак по себи У Јасперсовом стваралаштву разликују се 3 фазе: 1.- психијатријско-психолошка 2.- филозофија егзистенције 3.- филозофија вере у свеобухватно 1. За Јасперса ПСИХОЛОГИЈА није природна, већ духовна (друштвена) наука. Јасперс инсистира на појединачном проучавању сваког индивидуалног случаја и сматра да се не могу емпиријски утврдити правила психичког понашања. Настоји да утврди могућности и границе душевног живота (веровања, назора и ставова о свету). Ти ставови о свету нису збир појединачних уверења особе, већ обухватају сва испољавања особе. Бавећи се психијатријском делатношћу, Јасперс је открио је да се човек не односи према свету превасо са циљем да га сазна, већ да се практично орјентише у њему, за шта му је потребна целовита представа света. Та целовита представа чини поглед на свет. Јасперс разликује 3 врсте погледа на свет (слике света 1. чулно-просторни – се односи на објективни, физички свет и предмет је природних наука. 2. душевно културни - се односи на самопосматрање човека као субјекта и обухвата духовно-културн деловање, што је предмет духовних наука 3. метафизички поглед на свет уочава расцеп између човека и света, односно субјекта и објекта и тежи да их повеже. То је покушај да се превазиђу границе природних и духовних наука 2. Основни задатак своје филозозофије Јасперс види у расветљавању појма ЕГЗИСТЕНЦИЈЕ која је за могућност, а не стварност. Она се не може саопштити, већ само непосредно искусити. Човекова егзистенција је ограничена и коначна и испољава се као: -комуникација (егзистенцијални извор) – апсолутна отвореност према егзистенцији, непосредност и љубав, залаже се за искрену, изворну комуникацију међу људима -слобода (егзистенцијални избор) – одлука да у опстанку будем ја сам. Избор начинаделовања нужно повлачи одговорност и кривицу - граничне ситуације – према Јасперсу, најпотпунији доживљај своје егзистенције човек има тек у граничним ситуацијама као што су смрт, љубав, патња, борба, грех итд. То су ситуације у несигурности и коначности у којима је човек уздрман до дна свог бића. Међутим, граничне ситуације представљају и изазов, прилику да осетимо исконску слободу наше личности. У њима човек сам доноси егзистенцијал одлуку, преузима одговорност и тако себе препознаје као слободно биће.
Граничне ситуације одликује њихова неизбежност. Оне измичу контроли човека, али му дају могућност да наслути оно што надилази коначни свет, а то је трансцеденција. 3. По Јасперсовом мишљењу, биће није објект, ни субјект, већ једнство та два. Оно је ТРАНЦЕДЕНЦИЈ или «обухватно». Због тога Јаспесова филозофија има примесе метафизике. Оно што по њему уједињуј свет и егзистенцију јесте ум. Ум је облик самосвести, облик сазнања егзистенцијалних људских могућности и медиј њихове реализације. Постати уман и тиме целовито биће, за Јасперса значи постат аутентична егзистенција. Јасперс истиче да човек превазилази своју усамљеност само односном према БОГУ. Проналазећи Бога он као изузетак налази јединство са другим изузетком. Међутим, Јасперс критикује религију као институцију и систем општих догми. За њега је вера тежња за извесношћу и сигурношћу у борби за лични смисао живота. Она тражи мир у страху и стрепњи и до ње долази у граничним ситуацијама. Јасперс је изнео и КРИТИКУ ВРЕМЕНА, а главно питање које поставља је: «Куда иде Европа?» Он највећу опасност види у масовном поретку, тоталитаризму и комунизму. Жан-Пол Сартр Сартрова филозофија егзистенције се назива егзистенцијализам, а основни проблем којим се Сартр бави је човек као биће које егзистира. На Сартра су у великој мери утицали Хусерл, Хајдегер, Хегел, Маркс, Кјеркегор и делимично Фројд. Филозофија, по његовом мишљењу, треба да буде позив појединцу на слободно деловање. Она не може да полази ни од субјекта ни од објекта као независних реалности, већ од феноменолошког света тј. од свести. Задатак феноменолошке онтологије је да објасни како деловањем битка за себе на битак по себи постаје људска реалност. У Сартровом мисаоном развоју могуће је издвојити 3 периода: 1. започиње 30-их година – и то су феноменолошке студије о емоцијама, имагинацији и другим облицима човековог доживљавања света и односа према свету 2. започиње 40-их година - и то је филозофија егзистенцијализма (дело «Биће и ништа») 3. започиње 50-их година – где превазилази егзистенцијализам и у разумевању дијалектичког историјског ума истражује хоризонте слободе (дело «Критика дијалектичког ума») Сартр разликује 2 подручја стварности: 1. БИЋЕ ПО СЕБИ подразумева материјални свет који је вечан, детерминисан и непроменљив. У њему суштина неке ствари претходи њеном постојању, односно есенција претходи егзистенцији. Биће по себи је целокупно бивство, осим човека. Оно је неодређено, просторно, изванвременско и тежи да све у себе утопи. Једноставно је и без икакве сврхе или циља. Биће по себи је оно што постоји пре и независно од свести. Егзистенција доживљава материјални свет као нешто тешко, што јој пружа отпор, а како би избегла претварање у биће по себи, егзистенција развија имагинарни свет или
2. БИЋЕ ЗА СЕБЕ. Тако човек превазилази биће по себи преобличавајући га у својој свести. Свест је трансцеденција или имагинарно пројектовање стварности која не постоји у физичком свету. Биће за себе представља опстанак човека и временски је одређено. Бавећи се проблемом човекове егзистенције, Сартр истиче да егзистирати може само човек, док сва друга бића постоје. Код свих материјалних ствари есенција претходи егзистенцији, док код човека егзистенција претходи есенцији. Човек прво егзистира, а тек касније дефинише себе. Он није НИШТА ДРУГО ДО ОНО ШТО ЈЕ САМ ОД СЕБЕ СТВОРИО и то је прво начело егзистенцијализма. Тако је човек биће могућности: он « јесте оно што није, а није оно што јесте», што значи да биће за себе не произилази из сада, већ из онога што може бити, тј. из будућности. У делу «Критика дијалектичког ума» централни проблем представља ФИЛОЗОФСКА ПРАКСА. Сартр сматра да основне принципе дијалектичког (историјског) материјализма филозофи углавном неправеведно одбацују. По његовом мишљењу, дијалектика да се заснује као универзална метода. Дијалектички ум треба да се развије како би био у стању да критикује и сазнаје. Он мора разумети историјске чињенице и поништити позитивистичка и аналитичка тумачења, која су неодговарајућа. Сартр истиче СЛОБОДУ као основну карактеристику човека и посвећује јој већи део свог филозофског опуса. Сматра да слобода нема суштину и да је човек слободан зато што реалност у којој егзистира није његова суштина и није никада довољна човеку. Једини облик слободе коју Сартр разматра је слобода као аутономија избора. Човек је слободан и зато је одговоран за своје деловање. Егзистенција се потврђује практиковањем слободе. Међутим, остваривање слободно изабраних могућност је неизвесно, тако да се слобода не може раздвојити од стрепње и страха. Слобода није апсолутна, јер је одређена конкретним ситуацијама у којима постоје и друге егзистенц Ми схватамо да и оне имају слободу деловања и оне у нама виде само објекат, средство за остварење свог егзистенцијалног циља. Зато имамо осећај да је наша егзистенција угрожена од других, што исказујемо доживљајима страха, стида или избегавања. Зато Сартр каже: «Пакао – то су други !» Свака егзистенција тежи да буде извор сопственог деловања, узрок саме себе, Бог. Она тежи да буде потпуно самостална и да овлада ситуацијом у којој се налазе и друге егзистенције. Тако је људска стварност, по Сартровом мишљењу, узалудан напор да се постане Бог (чије постојање он иначе одбацује). Мартин Хајдегер Хајдегер у свом филозофском раздобљу пролази кроз две фазе: - егзистенцијална онтологија - фаза мишљења битка Хајдегерово главно дело је «Бивство и време». И док су Дилтај и Хусерл у својим концепцијама одбацивали метафизику ограничавајући се на филозофију свести, он поново покреће питање њеног стату Хајдегер сматра да традиционална метафизика настоји да пружи знање о свету и човеку, на тај начин да човек стиче свест о себи као субјекту и схвата себе у оквирима своје предметне делатности, заборављајући, притом, своје изворне
могућности. Метафизика гради појмовно сазнање о човеку и пита се шта је човек, али она може само стићи до спознаје бивства бића, али не и до самог бића. Хајдегер сматра да питање о бивству има предност над свим осталим питањима. Бивство, за њега, нити постоји нити егзистира, него се само може рећи да га има или нема. Хајдегер бивство одређује појмом EXELLENTIA (нешто што надвисује остало) и каже да о бивству говоримо премало ако га посматрамо изван релације према човеку. Ипак, истина бивства се не може схватити ако се полази од неког појединачн бића, па макар то био и човек и зато он покушава да мисли само бивство независно од појединачних бића. Тек када се спозна суштина бивства може се спознати суштина човека. Човека или «ту-бивство» он означава појмом EXISTENTIA. Карактеристике човека он назива егзистенцијалима (временитост, брига, бивство-ка-смрти, очајање...), а карактеристике осталих бића категоријалима (просторност, узрочност...). Бивство се по Хајдегеру открива кроз језик. Он каже: «Језик је кућа бивства, а човек станује у тој кући » Језик не припада човеку, него човек језику. Хајдегерова АНАЛИЗА ВРЕМЕНИТОСТИ БИВСТВА је филозофски врло значајна. Он тврди да је време «бит бивства» или «истина бивства». Овај став да је бивство временито (а не ненастало, непропадљиво и непроменљиво) представља преокрет у односу на традиционалну метафизику. Хајдегер говори о екстазама времена: билости, садашњости и будућности. Време се сагледава из будућности, јер човек уређује свој живот према пројектованој будућности. Хајдегер у историји промишљања бивства, разликује 2 епохе: 1. пресократовска онтологија – кулминира са Парменидом који сматра да се бивство не може објашњавати његовим свођењем на нешто друго, нити не може упоређивати, јер је оно једно и све 2. почиње Платоновим учењем о идејама и траје до Ничеа .
У НОВОМ ВЕКУ метафизика иде у сусрет свом завршетку. Она бивство схвата као вољу и остаје заробљена у бићу. Питање о бивству и смислу бивства је пало у заборав, при чему је чак заборављено и то да је бивство заборављено, што је заправо самозаборав бивства. То је уствари заборав диференцијације, односно онтолошке разлике (разлике између начина постојања неког предмета и начина постојања човека). Метафизика је изгубила из вида посебност људског начина постојања, а тиме и изворни смисао бића. Хајдегер сматра да се треба вратити пресократовцима и њиховом појимању бивства. Човек је у традиционалној метафизици такође заборављен. Живот је, по Хајдегеру, «ЗАЛЕТ У СМРТ» или «ЧЕКАОНИЦА СМРТИ». Смртност је основни људски егзистенцијал, а суочавање са њеном могућношћу открива човека као слободно, али и коначно биће. Тада се показује човекова заинтересованос за опстанак коју Хајдегер означава појмом брига. Хајдегер сматра да једино човек може разумети смисао бића на основу односа према сопственом опстанку, али он не може постићи аутентичну егзистенцију утапајући се у свакодневицу. Човек се повлачи у анонимност, у безлично постојање како би избегао суочавање са слободом и смрћу.
Смисао живота Хајдегер види у изворној једноставности и спонатоност сељачког начина живота и његовој сраслости са земљом и природом. И) ФИЛОЗОФИЈА МАРКСИЗМА и КРИТИЧКА ТЕОРИЈА ДРУШТВА Филозофија марксизма. Најзначајнији филозофи западног марксизма били су Ђерђ Лукач и Ернст Бло Тежили су револуционарном преображају постојећег света, при чему је Лукач, у различитим фазама свог стваралаштва, више био везан за хегеловску, касније догматску (стаљинистичку) верзију марксизма, док је Блох био инспирисан утопијским и религиозним наслеђем ренесансне Европе. Ђерђ Лукач Лукач се бави Марксовом дијалектиком коју, по његовом мишљењу, марксисти нису довољно разрадили нити схватили, са изузетком Розе Луксембург. Он себи поставља циљ: разумети Маркса без икаквог поправљања и помоћу Марксове методе спознати садашњост. Међутим, касније се Лукач, под притиском Стаљниста, јавно одрекао многих својих теза, изнетих у делу «Историја и класна свест». По Лукачевом мишљењу, дијалектика класне свести се заснива на супротности капиталистичко појединца и укупног друштвеног развоја. Лукач пише како грађанско друштво само на речима афирмише различитост и грађанске слободе, дoк у стварности постоји потпуно униформисање друштвеног живота. Јачање аутономије једног човека у односу на друге има за последицу ситуацију у којој је живот без других људи немогућ, а са другима неиздржив. Грађанско друштво је зато «очајни индивидауализам», односно «трагедија изолованих појединаца ». Грађанске науке сагледавају свет кроз призму индивидуе, а марксизам кроз призму ТОТАЛИТЕТ Целоукупна стварност се може сагледати само као тоталитет, а то сагледавање може да учини само раднич класа. Пролетаријат је класа која трпи универзалну неправду, али да би остварио своју еманципаторску мисију, он мора бити адекватно политички организован. Највиши израз те организације је Комунистичка партија. Она има задатак да освести и револуцуонарно усмери потлачене масе у капиталистичком свету. По Лукачевом мишљењу, када дође до кризе капитализма, судбина човечанства ће зависити од идеолошке зрелости пролетеријата. Да би променио савремени, нехумани свет, човек мора постати свестан да је он субјекат, а не објекат и да је свет у којем живи његова креација коју може и мора промени Лукач је посебну пажњу посветио проучавању феномена ПОСТВАРЕЊА. Своју анализу грађ.друштва заснива на Марксовој тези се у робном облику производње, друштвени односи претварају у односе између ствари на тржишту. Постварење захвата све јединке грађанског друштва, али са посебном жестином радника, јер он располаже радном снагом. Постварење је, код Лукача, отуђење човека у ствар при чему он постаје средство, а не циљ деловања. Ернст Блох Немачки филозоф Блох заузима посебно место међу марксистичким филозофима, како према тематици коју обрађује, тако и према стилу и начину филозофирања. Он пише дело «Принцип наде» током свог избеглиштва у САД и своје ставове износи са позиције независног, дисидентског марксисте.
Блох сматра да је наш свет несавршен и да је у сталном кретању. Он је тежња ка нечему, али циљеви нису дати већ стално изнова настају. ВРЕМЕ је за Блоха суштина бивства, бивања и човека. Он разликује историјско време од физичког времена и каже да је смисао људске историје је у успостављању царства слободе и истинске људске заједнице где влада принцип «homo homini homo». Та заједница би представљала ХУМАНИЗАМ БЕСКЛАСНОГ ДРУШТВА. Централна категорија Блохове филозофије је УТОПИЈА која представља бивање према будућности. Утопија није никакав бег из реалности, већ објективна могућност реалности. Утопијска свест се јавља у деловању историјских субјеката и битан је чинилац кретања историје. БУДУЋНОСТ је, за Блоха, кључни моменат марксистичке филозофије. Она у себи носи НАДУ која је смисао људског деловања. Нада је онтолошка категорија, а не само феномен свести. За Блоха је она: «најљудскија од свих душевних узбуђења и својствена је само човеку ». Човек је биће наде, јер је способан за снове о бољем животу. По питању РЕЛИГИЈЕ Блох је истицао да је најбоље у вери то што она ствара отпаднике. Oтпадник од вере је могућ само ако постоји установљена вера чије је учење претворено у догму, вредност у норму, а љубав у обавезу. Отпадник од вере скраћује пут до Бога уклањаући посредике. Он у званичној вери не налази испуњење, али и за њега постоји спасење, јер је спасење лична ствар и постоји и изван цркве, џамије, синагоге или храма. Критичка теорија друштва. Зачетници и протагонисти критичке теорије друштва су интелектуалци са Института за социјална истраживања у Фраккфурту, због чега се ова школа назива и «Франкфуртски круг». Представници критичке теорије друштва (20-30год.20в.) која интердисциплинарно и критички преиспитује грађанско друштво и настоји да пружи одговоре у у превладавању кризе и ослобађању човека од отуђења. Неки теоретичари припаднике овог круга називају неомарксистима. Ипак, с обзиром да се они дистанцирају од марксизма, бољи назив би био марксолози, тј. стручни познаваоци марксизма. Најпознатији представници Франкфуртске школе били су: Хоркхајмер, Адорно, Маркузе и Фром. Хоркхајмер и Адорно Најзначајнији Хоркхајмеров допринос филозофији је заједничка књига са Адорном «Дијалектика просветитељства», која је била борбени манифест студентског протеста 1968. Хоркхајмер и Адорно критикују неке појавне облике просветитељства, али не одбацују саму његову идеју. Они критикују сужавање појма рационалности на рационалност научног знања. Просветитељство чини срж европске културе. Оно представља победу критичког мишљења над ауторитетима традиције и вере. Међутим, на највишем степену свог развоја, просветитељство је створило нови мит – МИТ НАУЧНОГ ЗНАЊА. Хоркхајмер и Адорно сматрају да је традиционална теорија, коју је засновао Декарт, довела до тога да наука овлада природом и постане инструмент поробљавања света. Знање свој израз налази у техници, а онај ко располаже таквом врстом знања има стварну друштвену моћ.
УМ је постао инструмент владавине природом, људима и друштвом. Таква врста рационалности се назива ИНСТРУМЕНТАЛНА РАЦИОНАЛНОСТ. Она се у односу на: -природу показује као тежња за њеним неконтролисаним искоришћавањем што може довести до уништавања животне средине -друштво показује: - кроз настајање тоталитарних друштвених поредака (фашизам и комунизам) - а у демократским друштвима долази до деформације идеје демократије. Технички и научни напредак доводи до дехуманизације, тј. смањује се аутономија индивидуе док апарат масовне манипулације јача. Западну цивилизацију одликују: масовна производња, масовна култура и индустрија културе, што има за последицу наметање образаца понашања, гушење индивидуализма и конформизам. Култура постаје роба, а забава постаје смисао људског постојања. Међутим, Хорхајмер и Адорно сматрају да излаз није у другој крајности ирационализму, јер би то водил у варваризам. Излаз се налази у обнављању идеје ума као слободног рационалног деловања. Потребно је обновити разлику између разума и ума. Ако се прихвати да ум представља критику постојећих односа моћи у друштву онда он може бити основа за исправљање историјских заблуда. Маркузе Херберт Маркузе је један од најрадикалнијих мислилаца 20.в. кога сматрају и духовним инспиратором «нове левице». Живећи у Америци, пише како је пролетаријат у високо развијеним земљама етаблиран у систем тако да његову историјску улогу преузимају студентски и феминистички покрети, односно «нова л Маркузе није тежио да створи целовит теоријски систем, већ са истражи перспективе и могућности човековог аутентичног постојања, кроз преиспитивање његовог положаја у грађанском друштву. Маркузе пише «ЈЕДНОДИМЕНЗИОНАЛНОМ ЧОВЕКУ», као прототипу човека савременог индустријског или потрошачког друштва. Он полази од става да је цивилизација заснована на неслободи и несрећи човека. Покоравајући природу, човек је отуђио од себе своју праву природу, поробивши тако и себе и друштво. Међутим, он тога свестан, јер је посредством потреба изманипулисан, тако да има утисак да је његов начин живота његов избор. У модерној цивилизацији превладава удобна, разумна, демократска неслобода, што је обележје техничког прогреса. Људи циљеве и вредности система прихватај као властито опредељење. Њихово понашање се аутоматизу, а реакције постају рутинске. Све то води успостављању МАСОВНЕ ДЕМОКРАТИЈЕ, чији субјекти нису грађани као појединци, већ интегрисане целине, тоталитет. Успостављањем апарата производње и дистрибуције друштво се поделило на: - масе - које том апарату служе - доминатне економске, политичке и војне групе - које имају одлучујуће позиције у контроли тог апара
Ослобађање човека од отуђења могуће је само РАДИКАЛНОМ РЕВОЛУЦИЈОМ, која треба да уместо старих потреба развије нове, истинске потребе (мир, слобода, срећа). Активирање нових потреба довешће до радикалних промена у друштвеном животу и међународним односима. Тако ће социјализам од утопије постати стварност. Носилац револуције треба да буде радничка класа. Маркузе сматра да ће аутоматизација производње створити слободно време и тако ослободити простор за «слободну игру људских способности». Уметност ће тако постати специфична производна снага, а ново друштво ЕСТЕТИЧКО ДРУШТВО. Маркузе увиђа да је основни проблем човека СМРТНОСТ, а једина могућност за њено занемарива је САМОЗАБОРАВ посредством нарцистичког и орфејског животног става (игра, љубав, уметност) И) СТРУКТУРАЛИЗАМ Структурализам, постмодерна СТРУКТУРАЛИЗАМ је првобитно био само метод научне анализе у лингвистици, затим психологији, етнологији, социологији итд, али како садржи одређене филозофске претпоставке, он се у Француској 60-их година 20.века развио као филозофски правац. Као филозофски правац, структурализам се супротставља свакој филозофији субјекта и представља реакцију на филозофију егзистенције. Струкуралисти сматрају да пресудну улогу у свету нема човек као активни субјект, већ анонимни, безлични системи или структуре који делују у различитим сферама друштвеног живота и одређују улогу човека као индивидуе. СТРУКТУРА представља систем односа у коме промене у једном делу система производе промене у свим другим деловима. Основни циљ јесте откривање непроменљивих форми у свим областима људске стварност Најзначајнији представници структурализма су: Јакобсон, де Сосир, Леви-Строс и други. Назив ПОСТМОДЕРНА, иако није опште прихваћен, користи се да означи стање у филозофији где се вредности савременог доба налазе у кризи. Постмодерна подразумева преиспитивање целокупне модерне филозофије, a развила сe посебно у Француској међу следбеницима структурализма. Постмодерни филозофи тврде да су појмови модерне филозофије израз идеологије европског субјекта који успоставља односе моћи и потискује одређене друштвене групе као што су жене, мале етничке заједнице или земље трећег света. Историјске појаве показују да човечанство неће моћи да оствари рационалано контролисани историјски напредак, па се јавља сумња да ум може бити незаменљиво животно начело. Ипак, велики број филозофа сматра да треба очувати идеју рационалности, али прилагођену савременим условима живота. Уместо историјског мишљења које је доминирало у 19.в. и модерној филозофији, основни транседентал постмодерног мишљења постаје ЈЕЗИК. Раније је установљено да је бивство неизрециво, непојмљиво и недокучиво, а према постмодернистима, о ономе о чему се ништа не може рећи јасно боље је ћутати. Тако се посмодерна развија у знаку Хајдегерових увида о језику и времену, као
