pravoslavna-crkva-i-ekumenizam.pdf

www.PrijateljBozji.com Prepodobni Justin Ćelijski

PRAVOSLAVNA CRKVA I EKUMENIZAM

PRAVOSLAVNO UČENJE O CRKVI

Pravoslavna Crkva i Ekumenizam Pravoslavno učenje o Crkvi Svojstva Crkve Jedinstvo i jedinstvenost Crkve Svetost Crkve Sabornost Crkve Apostolnost Crkve Pedesetnica Blagodat Svete tajne Sveta tajna krštenja Sveta tajna miropomazanja Sveta tajna Evharistije Svete vrline Crkvena jerarhija Crkveni praznici O Bogu - Sudiji

www.PrijateljBozji.com

EKUMENIZAM  Ekumenizam  Humanistiĉki i Bogoĉoveĉanski progres  Humanistiĉka i Bogoĉoveĉanska kultura  Humanistiĉko i Bogoĉoveĉansko društvo  Humanistiĉka i Bogoĉoveĉanska prosveta  Ĉovek ili Bogoĉovek  Humanistiĉki ekumenizam  Izlaz iz svih bezizlaza

PRVI DEO PRAVOSLAVNO UČENJE Ο CRKVI sadrţaj PRAVOSLAVNA CRKVA I EKUMENIZAM Ekumenizam je pokret koji iz sebe roji mnogobrojna pitanja. I sva ta pitanja, ustvari, izviru iz jedne ţelje i uviru u jednu ţelju. I ta ţelja hoće jedno: Istinitu Crkvu Hristovu. Α Istinita Crkva Hristova nosi, i treba da nosi, odgovore na sva pitanja i podpitanja koja Ekumenizam postavlja. Jer ako Crkva Hristova ne rešava vekovna pitanja ĉovekova duha, ona pije ni potrebna. Α glavno ognjište ĉovekova duha stalno bukti ţeraviĉnim vekoveĉnim pitanjima. I svaki ĉovek gori u njima, svesno ili nesvesno, voljno ili nagonski: gori mu srce, gori um, gori savest, gori duša, gori vascelo biće njegovo. I nema mira u kostima njegovim. MeĊu planetama naša je planeta prestonica svih veĉnih muĉeniĉkih problema: problema ţivota i smrti, dobra i zla, vrline i greha, sveta i ĉoveka, besmrtnosti i veĉnosti, raja i pakla, Boga i Ċavola. MeĊu bićima ĉovek je najsloţenije i najzagonetnije biće. I svrh svega: najmuĉeniĉkije. Zato je Bog i sišao pa zemlju, zato, i postao ĉovek da nam kao Bogoĉovek da odgovore na sva naša muĉeniĉka, vekoveĉna pitanja. Iz tog razloga je On i ostao sav na zemlji u Crkvi Svojoj, kojoj je On glava, a ona - telo Njegovo. Ona - Istinita Crkva Hristova, Crkva Pravoslavna: i u njoj sav Bogoĉovek sa svima Svojim blagovestima i sa svima Svojim savršenstvima. Šta je Ekumenizam u svome korenu i prakorenu, u svojoj suštini i prasuštini, u svojim stvarnostima i teţnjama, najbolje će se videti, ako ga ogledamo u ogledalu Jedine Istinite Crkve Hristove. Zato je potrebno izloţiti, makar u najglavnijim i najkraćim potezima, uĉenje Pravoslavne Crkve ο Istinitoj Crkvi Hristovoj, Crkvi apostolsko-svetootaĉkoj, svetopredanjskoj.

www.PrijateljBozji.com

PRAVOSLAVNO UČENJE Ο CRKVI sadrţaj Sva tajna vere hrišćanske je u Crkvi; sva tajna Crkve je u Bogoĉoveku; sva tajna Bogoĉoveka je u tome što Bog postade telo, i smesti u telo vascelo Svoje Boţanstvo, sve Svoje Boţanske vrednosti i savršenstva, sve tajne Boga. Svo EvanĊelje Bogoĉoveka Gospoda Hrista saţeto je u nekoliko reĉi, u ovu sveblagovest: Velika je tajna pobožnosti: Bog se javi u telu (1.Tim.3,16). Majušno telo ljudsko smestilo je vascelog Boga sa svima Njegovim bezbrojnim beskrajnostima, i pri tome Bog ostao Bogom i telo ostalo telom: uvek u jednoj Liĉnosti - Liĉnosti Bogoĉoveka Hrista: savršen Bog i savršen ĉovek = savršen Bogoĉovek. Tu nije samo jedna tajna, već sve tajne neba i zemlje, slivene u jednu tajnu: u tajnu Bogoĉoveka = u tajnu Crkve, Bogoĉoveĉanskog tela Njegovog. Sve se svodi na telo Boga Logosa, na ovaploćenje Boga, oĉoveĉenje. U toj istini je i sav ţivot Bogoĉoveĉanskog tela Crkve, i njome znamo kako treba živeti u domu Božjem, koji je Crkva Boga živoga, stub i tvrĎava Istine (1.Tim.3,15). Bog se javi u telu, - u tome je, veli Zlatousti blagovesnik EvanĊelja Spasova, sav domostroj našeg spasenja. Vaistinu velika tajna... Obratimo paţnju, sveti Apostol svuda domostroj našeg spasenja naziva tajnom. I s pravom, jer ona nije bila poznata svima ljudima, pa ĉak ni AnĊelima nije bila otkrivena. Α οtkriva se kroz Crkvu. I stvarno, velika je to tajna, jer je Bog postao ĉovek i ĉovek Bog. Stoga treba da ţivimo dostojno ove tajne1. Najviše što je Bog mogao dati ĉoveku dao je postavši ĉovek, i zanavek ostavši kao Bogoĉovek u svima svetovima, vidljivim i nevidljivim. Majušno ĉovekovo biće je smestilo vascelog Boga, nesmestivog i odasvud bezgraniĉnog. To ĉini da je Bogoĉovek najzagonetnije biće u svim ĉoveĉanskim svetovima. Sveti Damaskin je u pravu i na zemlji i na nebu, i u vremenu i u veĉnosti, kada tvrdi da je Bogoĉovek „jedino novo pod suncem”2. Dodao bih: i uvek novo, novo koje nikada ne stari ni u vremenu ni u veĉnosti. No, u Bogoĉoveku i sa Bogoĉovekom i sam ĉovek je postao biće - novo pod suncem, biće boţanski vaţno, boţanski skupoceno, boţanski veĉno, boţanski sloţeno. Tajna Boga ujedinila se neodvojivo sa tajnom ĉoveka, i postala dvojedna tajna, svetajna svih svetova. I tako postala Crkva: Bogoĉovek = Crkva. Druga Ipostas Presvete Trojice, Ipostas Boga Logosa postavši ĉovek, postavši Bogoĉovek, ostala je u našem zemaljskom svetu, i u svim svetovima kao Bogoĉovek = Crkva. Oĉoveĉenjem Boga Logosa, ĉovek je kao posebno bogoliko biće uzveliĉan boţanskim veliĉanstvom, jer mu je Druga Ipostas Presvete Trojice postala glava, veĉna glava Bogoĉoveĉanskog tela Crkve. Bog Otac Duhom Svetim dade Gospoda Hrista-Bogoĉoveka iznad svega za glavu Crkvi, koja je telo njegovo, punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu (Ef.1, 1723). Sa Bogoĉovekom Gospodom Hristom, kao sa glavom svojom, Crkva je postala najsavršenije i najvrednosnije biće u svima svetovima. Sve Bogoĉovekovo postalo je njeno: sve Boţanske sile Njegove postale su njene, i sve vaskrsne, i sve preobraţajne, i sve oboţujuće, i sve obogoĉoveĉujuće, i sve ohristovljujuće, i sve otrojiĉujuće, i sve ohristovljujuće sile Njegove postale su zanavek njene. Α što je vaţnije i od najvaţnijeg, i ĉudesnije od najĉudesnijeg, i potresnije od najpotresnijeg jeste to što je sama Ipostas Boga Logosa iz neizmernog ĉovekoljublja Svog postala veĉna Ipostas Crkve. Nema bogatstva Boţjeg, nema slave Boţje, nema dobra Boţjeg, a da ĉudesnim Bogoĉovekom nije postalo zauvek naše, zauvek ljudsko u Crkvi. 1 2

Св. Златоуст, In Epist. I ad Timoth. Homil. XI, 1; Ρ. gr. t. 62. col. 553-556. De fide, III, 1; P. gr. t. 94 col. 984B.

www.PrijateljBozji.com Svu neizmernu veliĉinu moći Svoje i bogatstvo ĉovekoljublja Svog i svemoć sile Svoje Bog naroĉito pokaza vaskrsenjem Hrista iz mrtvih, vaznesenjem Njegovim na nebo iznad Heruvima i Serafima i svih nadnebesnih Sila Bestelesnih, osnivanjem Crkve kao tela Njegovog, tela kome je On, vaskrsli i vazneseni i Veĉnoţivi Bogoĉovek, glava. To bezgraniĉno ĉudo, to uistini najboţanskije sveĉudo Bog učini u Hristu kada Ga vaskrse iz mrtvih i posadi sebi s desne strane na nebesima iznad svih Poglavarstava i Vlasti i Sila i Gospodstava i svakog imena što se može nazvati, ne samo na ovome svetu nego i na onome; i sve pοκορi pod noge Njegove, i Njega postavi iznad svega – ὑπὲπ πάνηα za glavu Crkve, koja je telo Njegovo, punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu - ηὸ πλήπυμα ηοῦ ηὰ πάνηα ἐν πᾶζι πληποςμένος (Εf.1,20-23). Tako je u vaskrslom i vaznesenom Bogoĉoveku ostvaren predveĉni plan Trisvetog Boţanstva: da se sve sjedini pod glavom Hristom - ἀνακεθαλαιώζαζθαι ηὰ πάνηα – što je na nebesima i na zemlji (Ef.1,10), ostvaren u Bogoĉoveĉanskom telu Crkve. Crkvom, Bogoĉoveĉanskim telom Svojim, Gospod je sjedinio u veĉnoţivi organizam sva anĊelska bića, ljude i sve bogozdane tvari. Tako je Crkva - punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu (Ef.1,23), tj. Hrista Bogoĉoveka, koji kao Bog ispunjava sve u svemu, a kao ĉovek i Veĉni Arhijerej daje nama ljudima da ţivimo tom punoćom u Crkvi pomoću svetih tajni i svetih vrlina. To je vaistinu pliroma svega Boţanskoga, svega veĉnoga, svega bogolikoga, svega bogozdanoga. Jer je Crkva pliroma Boţanske Istine, Boţanske Pravde, Boţanske Ljubavi, Boţanskog Ţivota, Boţanske Veĉnosti; pliroma svih Boţanskih savršenstava; i još pliroma svih ĉoveĉanskih savršenstava, jer je Gospod Hristos Bogoĉovek: dvojedna pliroma Boţjeg i ljudskog. To je Bogoĉoveĉansko pliromsko svejedinstvo, obesmrćeno i ovekoveĉeno time što mu je glava sam Veĉni Bogoĉovek, Druga Ipostas Presvete Trojice. Pliroma Bogoĉoveĉanskog tela, Crkva ţivi besmrtnim i ţivotvornim logosnim silama ovaploćenog Boga Logosa. To osećaju svi istinski ĉlanovi Crkve, a najpotpunije od svih Svetitelji i AnĊeli. Ta pliroma Bogoĉoveĉanskih savršenstava Hristovih i jeste nasledstvo svetih (Ef.1,18), i nada našeg hrišćanskog zvanja (Ef. 1,18). Crkva je ne samo cilj i smisao svih bića i tvari: od AnĊela do atoma; nego i njihov jedini svecilj i svesmisao. U njoj nas je Bog zaista blagoslovio svakim blagoslovom duhovnim (Ef.1,3); u njoj dao sva sredstva za naš sveti i neporoĉni ţivot pred Bogom (Ef.1,4); u njoj nas usinjuje kroz Sina Svog Jedinorodnog (Ef.1,5-8); u njoj nam otkrio veĉnu tajnu volje Svoje (Ef.1,9); u njoj sjedinio vreme sa veĉnošću (Ef.1,10); u njoj omogućio uhristovljenje i ohristovljenje svih bića i tvari, njihovo uduhovljenje i oduhovljenje, i njihovo utrojiĉenje i otrojiĉenje (Ef.1,13-18). Zbog svega toga Crkva saĉinjava najveću i najsvetiju tajnu Boţju u svima svetovima. UporeĊena sa ostalim tajnama Boţjim, ona predstavlja Svetajnu. U njoj je svaka Boţja tajna - blagovest i blaţenstvo, u njoj svaka od njih - raj. Jer je svaka od njih prepuna Sladĉajšeg Gospoda. Α Sladĉajši Gospod? Njime je raj - raj, i blaţenstvo - blaţenstvo; Njime je Bog - Bog, i ĉovek - ĉovek; Njime je Istina - Istina, i Pravda - Pravda; Njime je Ljubav - Ljubav, i Dobrota - Dobrota; Njime je Ţivot - Ţivot, i Veĉnost - Veĉnost. Osnovna blagovest, i u njoj osnovna sveradost, za sva bića i za sve svetove jeste ovo: Bogoĉovek Hristos je sve i sva u svim svetovima, i u Njemu Crkva. Α sveblagovest je ovo: Crkvi je glava - Hristos Bogoĉovek. Ustvari: On je pre svega, i sve je u Njemu (Kol. 1,17). Jer je On - Bog, On - Tvorac, On - Promislitelj, On - Spasitelj, On - ţivot ţivotu, i biće biću, i postajanje postajanju: sve se kroz Njega i za Njega sazda (Kol.1,16). On je cilj svemu što postoji. Sva tvorevina sazdana je kao Crkva, i saĉinjava Crkvu, a On je glava telu Crkve (Kol.1,18). To je logosno svejedinstvo tvari i logosna svecelishodnost tvari. Greh je jedan deo tvorevine odvojio od tog logosnog svejedinstva i svecelishodnosti, i potopio u alogosnu besciljnost, u smrt, u pakao, u muke. Radi toga Bog Logos silazi u naš zemaljski svet, postaje ĉovek, i kao Bogoĉovek izvršuje spasenje

www.PrijateljBozji.com sveta od greha. Njegov Bogoĉoveĉanski domostroj spasenja ima svoj cilj: da sve oĉisti od greha, da sve ologosi, da sve osveti, da sve uĉlani u Bogoĉoveĉansko telo Crkve, i na taj naĉin vrati logosnom svejedinstvu i logosnoj svecelishodnosti. Postavši ĉovek, i osnovavši Crkvu na Sebi i Sobom i u Sebi, Gospod Hristos je kao Bogoĉovek neizmerno uzveliĉao ĉoveka, kao niko do tada niti iko od tada. On je Svojim Bogoĉoveĉanskim podvizima ne samo spasao ĉoveka od greha, smrti i Ċavola, nego ga i uzneo iznad svih bića i tvari. Bog nije postao ni BogoanĊeo ni Bogoheruvim ni Bogoserafim već Bogoĉovek. Time je uzdigao ĉoveka iznad svih AnĊela i ArhanĊela, iznad svih nadljudskih bića. Pritom, Gospod mu Crkvom pokori sve i sva: πάνηα ὑπέηαξεν ὑπὸ ηοὺρ πόδαρ αὐηοῦ (Εf. 1,22). Crkvom i u Crkvi, kao Bogoĉoveĉanskom telu, ĉovek raste u nadanĊelske, u nadheruvimske visine. Tako je put njegovog uzlaţenja, njegovog usavršavanja duţi od anĊelskog, od heruvimskog, od serafimskog. Ovde je posredi tajna nad tajnama. Neka umukne svaki jezik, jer govori neiskazana i nenasita ljubav Boţja, neiskazano i nenasito ĉovekoljublje uistini Jedinog Ĉovekoljupca - Gospoda Isusa. Ovde nastaju viĎenja i otkrivenja Gospodnja (2.Kor.12,1), koja se ne mogu izraziti nikakvim jezikom, ne samo ljudskim nego i anĊelskim. Sve je tu iznad uma, iznad reĉi, iznad prirode, iznad stvorenog. Ako je do tajne, tu je svetajna ĉoveka u svetajni Bogoĉoveka, koji je Crkva, i usto telo Crkve i glava Crkve. I u svemu tome i kroz sve to: ĉovek ucrkvenjeni i ocrkvenjeni, ĉovek uhristovljeni i ohristovljeni, ĉovek ubogoĉoveĉeni i obogoĉoveĉeni, ĉovek utrojiĉeni i otrojiĉeni, ĉovek - sutelesnik Bogoĉoveĉanskog tela Hristovog = Crkve (Ef.3,6), najsvetije i najmilije tajne Boţje, tajne nad tajnama: svesvete svetajne. Crkva - to je Bogoĉovek Hristos produţen kroza sve vekove i kroza svu veĉnost. Ali sa ĉovekom i za ĉovekom i sva bogozdana tvar: sve što je na nebu i na zemlji bilo sazdano Bogom Logosom; sve to ulazi u Crkvu, kao telo njeno, kome je glava Gospod Hristos; ali glava je glava telu, i telo je telo glavi: nerazdvojno jedno od drugog, punoća jednog sa drugim: nynoća Onoga koji sve ispunjava u svemu (Ef.1,23). Postajući svetim krštenjem ĉlan Crkve svaki Hrišćanin postaje sastavni deo punoće Onoga koji sve ispunjava u svemu, i sam se ispunjava tom punoćom Boţjom (Ef.3,19); i na taj naĉin postiţe svesavršenu punoću svoga ĉoveĉanskog bića, svoje ĉoveĉanske liĉnosti. Po meri svoje vere i svoga blagodatnog ţivota u Crkvi, svaki Hrišćanin postiţe tu punoću kroz svete tajne i svete vrline. To vaţi za sve Hrišćane svih vremena. Svi ispunjeni punoćom Onoga koji ispunjava sve u svemu: sve u nama ljudima, sve u AnĊelima, sve u planetama, sve u pticama, sve u biljkama, sve u mineralima, sve u svim bogozdanim tvarima. I na taj naĉin mi ljudi oroĊeni, boţanski oroĊeni sa svima bogozdanim bićima i tvarima. Jer gde je Bogoĉovekovo Boţanstvo, tamo je i Njegovo ĉoveĉanstvo; tamo svi verni svih vremena i svih bića: AnĊela i ljudi. Na taj naĉin mi se ljudi u Crkvi ispunjujemo svakom punoćom Božjom (Kol.2,9): Bogoĉoveĉanska punoća = Crkva: Bogoĉovek - glava njena, ona - telo Njegovo, a mi uvek u svemu ţivljenju svom u potpunoj zavisnosti od Njega, kao telo od glave. Iz Njega, besmrtne glave Crkve, kroz celo telo Crkve struje ţivotvorne blagodatne sile, i oţivljuju nas besmrtnošću i veĉnošću. Sva Bogoĉoveĉanska ĉula Crkve su od Njega i u Njemu i Njime. Sve svete tajne i svete vrline u Crkvi kojima se oĉišćujemo, preporoĊujemo, preobraţavamo, osvećujemo, ohristovljujemo, obogoĉoveĉujemo, oboţujemo, otrojiĉujemo, spasavamo, bivaju od Oca kroz Sina u Duhu Svetom, i to blagodareći Ipostasnom jedinstvu Boga Logosa sa našom ĉoveĉanskom prirodom u ĉudesnoj Liĉnosti Bogoĉoveka Gospoda Isusa. Radi ĉega je Bogoĉovek Gospod Hristos, Drugo Lice Presvete Trojice, u Crkvi sve i sva: i glava telu Crkve i Crkva telo Njegovo? Radi toga da svi ĉlanovi Crkve: u svemu rastemo u onome koji je glava: Hristos, dok dostignemo svi u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove - εἰρ μέηπον ἡλικίαρ ηοῦ πληπώμαηορ ηοῦ Χπιζηοῦ (Εf.4,15.13). Το znaĉi: Crkva je Bogoĉoveĉanska radionica u kojoj se ljudi pomoću svetih tajni i

www.PrijateljBozji.com svetih vrlina obogoĉoveĉuju, ohristovljuju, oboţuju, preobraţavaju u bogoljude po blagodati, u bogove po blagodati. Tu sve biva ogoĉovekom, u Bogoĉoveku, po Bogoĉoveku: sve u kategoriji Bogoĉoveĉijeg i Bogoĉoveĉnog. Bogoĉoveĉanskom Liĉnošću Svojom Gospod Hristos obuhvata, proţima, prohodi sve svetove u kojima se kreću i ţive ljudska bića: silazi u najdonja mesta zemlje, u sam pakao, u carstvo smrti; uzlazi iznad svih nebesa da Sobom ispuni sve i sva - ἵνα πληπώζῃ ηὰ πάνηα (Ef.4,8-10; sr.Rim.10,6-7). Sve u Crkvi radi voĊeno i rukovoĊeno glavom Crkve - Gospodom Hristom. I tako raste Bogoĉovekovo telo. Bogoĉovek - raste! I to se ĉudo neprekidno zbiva radi nas ljudi i radi našega spasenja i ohristovljenja. Raste telo Hristovo - Crkva. Raste cvakim ĉovekom koji postane ĉlan Crkve: sastavni deo Bogoĉoveĉanskog tela Hristovog. To rašćenje svaĉije liĉnosti ljudske u Crkvi biva od glave Crkve - Gospoda Hrista. Od Njega preko Njegovih svetih, hristonosnih saradnika. Sveĉovekoljubivi Gospod je dao: i Apostole, i Proroke, i EvanĊeliste, i Pastire, i Uĉitelje - na usavršavanje svetih i sazidanje tela Hristova (Ef.4,11. 12). I iz Gospoda Hrista, kao iz glave Crkve: sve telo Crkve raste, skladno sastavljeno i sklapano onim što svaki zglavak pomaţe, radeći prema meri svakog uda (Ef.4,16). U ĉemu je nada našeg hrišćanskog zvanja? - U sjedinjenju našem sa Gospodom Hristom, a preko Njega sa onima što su u Njemu, u Bogoĉoveĉanskom telu Njegovom, Crkvi. Α telo je Njegovo · jedno telo (Ef.4,4), telo ovaploćenog Boga Logosa; i duh je u tom telu - jedan duh (Ef.4,4), Duh Sveti. To je Bogoĉoveĉansko jedinstvo, savršenije i potpunije od svake vrste jedinstva. U zemaljskom svetu ne postoji stvarnije i obuhvatnije i besmrtnije jedinstvo: jedinstvo ĉoveka sa Bogom i ljudima i svima tvarima. Α sredstva da se u to jedinstvo uĊe pristupaĉna su svima i svakome: svete tajne i svete vrline. Prva sveta tajna jeste krštenje, a prva sveta vrlina jeste vera. Jedna vera (Ef.4,5), i nema druge osim nje; i jedan Gospod, (sr.1.Kor.8,16; 12,5; Jd.3), i nema drugog osim Njega (Ef.4,5); i jedno krštenje (Ef.4,5), i nema drugog osim njega. Tek u organskom jedinstvu sa Bogoĉoveĉanskim telom Crkve; tek kao sutelesnik tog ĉudesnog organizma, ĉovek dolazi do potpunog osećanja i saznanja i ubeĊenja: da je zaista samo jedan Gospod - Presveta Trojica; samo jedna vera - vera u Presvetu Trojicu (Ef.3,6; 4,13; 4,5; Jd.3); samo jedno krštenje - krštenje u ime Presvete Trojice (Mt.28,19), i samo jedan Bog i Otac sviju, koji je nad svima, i kroza sve, i u svima nama (Ef.4,6; sr.1.Kor.8,6; 12,6; Rim.11,36). „Jedan je nad svima Otac, koji je kroza sve Logosom koji je iz Njega, i u svima Duhom Svetim”3. To osećati, i time ţiveti, znaĉi: vladati se dostojno hrišćanskog zvanja (Ef. 4,1; sr.Rim.12,2; Kol.3,8-17; 1.Sol.2,7). Reĉju, to znaĉi: biti Hrišćanin. Kroz Hrista Gospoda svi ljudi, i Jevreji i neznabošci, imaju pristup ka Ocu u jednome Duhu, pošto se samo kroz Hrista dolazi k Ocu (Ef.2,18; Jn.14,6). Svojim domostrojem spasenja Bogoĉovek nam je svima otvorio put i pristup Trojiĉnom Boţanstvu (sr.Rim.5,1-2; Ef.3,12; 1.Pt.3,18). U Bogoĉoveĉanskom domostroju spasenja sve biva od Oca kroz Sina u Duhu Svetom. To je vrhovni zakon u Bogoĉoveĉanskom telu Crkve; vrhovni zakon u ţivotu Crkve; vrhovni zakon u ţivotu svakog ĉlana Crkve. Jer, šta je spasenje? Ţivot u Crkvi. Α šta je ţivot u Crkvi? Ţivot u Bogoĉoveku. Α šta je ţivot u Bogoĉoveku? Ţivot u Svetoj Trojici, jer je Bogoĉovek Drugo Lice Presvete Trojice, uvek jednosušno i jednoţivotno sa bespoĉetnim Ocem i ţivotvornim Duhom (sr.Jn.14,6-9; 6,23.26; 15,24-26; 16,7.13-15; 17,10-26). Tako je spasenje, ustvari, ţivljenje u Svetoj Trojici. Tek u Gospodu Hristu Bogoĉoveku ĉovek se prvi put osetio potpuno jedan po biću, trojedan. I u tom bogolikom trojedinstvu našao i jedinstvo svoga bića, i 3

Св. Ј. Дамаскин, In Ephes. с 4, V. 5-6; Р. gr. t. 95, col. 840D.

www.PrijateljBozji.com besmrtnost bogoliku, i veĉni ţivot: zato je veĉni ţivot - u poznanju Trojednog Boga (sr.Jn.17, 3). Upodobiti se Trojednom Gospodu, ispuniti se svakom punoćom Božjom (Kol.2,9-10; Ef.3,19), postati savršen kao Bog (Mt.5,48), - to je naš poziv, u tome nada zvanja našeg: zvanja svetog (2.Tim. 1,9), zvanja nebeskog (Jev.3,1), zvanja Božjeg (Fil.3,14; Ef.1,18; Rim.11,29). Tek u Crkvi Hristovoj mi osećamo ţivo i besmrtno da smo i pozvani u jednoj nadi zvanja svoga (Ef.4,4). Jedno zvanje za sve ljude; i jedna nada za sve ljude. To se zvanje ţivi, doţivljava Crkvom i u Crkvi: sa svima svetima kroz svete tajne i svete vrline (Ef.3,18-19). I mi se onda i osećamo jedno telo i jedan duh sa svima svetima: Tako smo mi mnogi jedno telo u Hristu (Rim.12, 5); jer jednim Duhom mi se svi krstismo u jedno telo; i svi se jednim Duhom napojismo. Jer telo nije jedan ud nego mnogi. Mnogi su udi a jedno telo (1.Kor.12,13.14.20.27.). Vi ste telo Hristovo, i udi meĎu sobom (1.Kor.12,27). Nada voĊena verom i ljubavlju evanĊelskom, nosi nas ka ostvarenju i postignuću našeg zvanja, našeg cilja, našeg poziva: bogosavršenstva. Α tο se obavlja jedino u granicama Bogoĉoveĉanskog tela Hristovog pomoću Bogoĉoveĉanskih sila Njegovih, kojima i ţive svi sutelesnici tog svetog i jednog tela, u kome je jedan duh - Duh Sveti. Duh Istine (Jn. 15,26) kao ujedinitelj sviju duša svih Hrišćana u jednu dušu - sabornu dušu, i svih srca u jedno srce - saborno srce, i svih duhova u jedan duh - saborni duh Crkve, u jednu veru - sabornu veru Crkve. To je ustvari ujedinjenje, i jedinstvo tela i jedinstvo duha, u kome sve biva od Oca kroz Sina u Duhu Svetom. Jer je jedan Bog koji čini sve u svemu (1.Kop.12,6; sr.Rim.11,36). Tako smo mi mnogi jedno telo u Hristu, - tek u Hristu (Rim.12,5). Kroz svete tajne i sveto ţivljenje u svetim vrlinama mi se uĉlanjujemo u jedno telo u Hristu; i meĊu nama nema razmaka, udaljenosti, svi smo uţivljeni meĊu sobom i povezani jednim ţivotom, kao što su udi tela ĉovekova povezani meĊu sobom. Misao tvoja, dok je u Hristu, saĉinjava jedno telo sa mislima svih svetih ĉlanova Crkve; i ti zaista misliš sa svima svetima, misao ti je blagodatno organski sjedinjenja njihovim mislima. Tako i tvoje osećanje dok je u Hristu; tako i volja tvoja, dok je u Hristu; tako i tvoj ţivot, dok je u Hristu. U našem telu udi mnogi –jedno su telo (1.Kor.12,12), tako i Hristos. Jer jednim Duhom mi se svi krstismo u jedno telo (1.Kor.12,13), i jedan Duh nas uputi na jednu Istinu. U Svome Bogoĉoveĉanskom telu, od koga je i u kome je Crkva, Gospod Hristos je krstom ujedinio sve ljude (Ef.2,16). U raskošju veĉnoga i sveboţanskoga u tom Bogoĉoveĉanskom telu darovi su različni, ali je Duh jedan (l.Kop.12,4): Duh koji dela kroz svete darove i obitava u svima ĉlanovima Crkve ujedinjujući ih u jedan duh i u jedno telo: Jednim Duhom mi se svi krstismo u jedno telo (1.Kop.12,13). Šta je to jedno telo? pita Zlotousti bogomudrac; i odgovara: Verni sa svih krajeva vaseljene, koji sada ţive, koji su ţiveli, i koji će ţiveti. TakoĊe i oni koji su do dolaska Hristova ugodili Bogu, saĉinjavaju jedno telo. Zašto? Zato što su i oni poznali Hrista. Otkuda se to vidi? Reĉeno je: Avraam, otac vaš, bio je rad da vidi dan moj; i vide, i obradova se (Jn.8,56); i još: Da ste verovali Mojsiju, verovali biste i meni, jer on pisa za mene i proroci (Jn.5,46). Stvarno, oni ne bi pisali ο onome ο kome ne bi znali šta da kaţu; no zato što su Ga znali, oni su Ga i poštovali. Sa tog razloga i oni saĉinjavaju jedno telo. Telo se ne odvaja od duha, inaĉe ono ne bi bilo telo. Pored toga, za stvari koje se meĊu sobom sjedinjuju i imaju veliku vezu, mi obiĉno govorimo: jedno su telo. Tako i mi u sjedinjenju saĉinjavamo jedno telo pod jednom glavom4. U Crkvi - sve je Bogoĉoveĉansko: Bog je uvek na prvom, a ĉovek uvek na drugom mestu. Bez Boţanske sile Hrišćani ne mogu ţiveti Bogoĉoveĉanskim evanĊelskim ţivotom, ni napredovati u njemu. Za sve što je Bogoĉoveĉansko, ĉoveku je potrebna pomoć Boţja. Jedino obuĉeni u silu s visine (Lk.24,29; Dap.1,8), u Boţansku 4

In Ephes. Homil. Χ, 1; Ρ. gr. t. 62, col. 75.76; Homil. XI, 1; col. 79.80.

www.PrijateljBozji.com silu Duha Svetoga, ljudi mogu ţiveti evanĊelski na zemlji. Zato je Spasitelj i objavio veliku Boţansku istinu na Tajnoj Veĉeri ο Duhu Svetom kao ostvaritelju i izvršitelju spasenja ljudi silom Njegove Boţanske delatnosti u Bogoĉoveĉanskom telu Crkve (sr.Jn.14,16-17.26; 15,26; 16,7-13). Gospod Hristos se Duhom Svetim useljuje u ĉoveka, obnavlja ga, osvećuje ga, ohristovljuje ga (Ef.3,16-17). Bez Duha Svetoga duh ĉovekov se raspada i rasipa kroz grehe u bezbroj smrti, u bezbroj nebića i psevdobića. Duh Sveti je zbog Hrista i Hristom došao u svet, i postao duša u telu Crkve; i On se samo Hristom i zbog Hrista daje ljudima. To znaĉi: Duh Sveti samo zbog Hrista i Hristom ţivi u ljudima. Gde Hrista Bogoĉoveka nema, tu ni Duha Svetoga nema; tu nema Boga, jer nema Trojiĉnog Boţanstva. Jer Hristos je Duhom Svetim u Crkvi; i Crkva je Duhom Svetim u Hristu, Hristos - glava Crkve; Duh Sveti - duša Crkve. Boţanskom silom Svojom Duh Sveti sjedinjuje sve verne u jedno telo, Crkvu: Jer jednim Duhom mi se svi krstismo u jedno telo;... i svi se jednim Duhom napojismo (1.Kor.12,13). On je strojitelj i izgraditelj Crkve. Po bogonadahnutoj reĉi svetog Vasilija Velikog: „Duh Sveti izgraĊuje Crkvu”5. Duhom Svetim se ugraĊujemo, uzidavamo, utelovljujemo u telo Crkve. Njime se saovaploćujemo Hristovom Bogoĉoveĉanskom telu Crkve, postajemo sutelesnici Hristovi (Ef.3,6). Duhom Svetim je ne samo postalo, nego se i neprestano izgraĊuje sveto, Bogoĉoveĉansko, saborno telo Crkve, koje je jedno i nedeljivo. Nema sumnje: samo se Duhom Svetim postaje Hristov kroz svete tajne i svete vrline. Jer, gde je Duh Sveti, tu je i Hristos; i opet: gde je Hristos, tu je i Duh Sveti. Jednom reĉju: tu je sva Sveta Trojica. Α od Nje je sve, i u Njoj je sve. Dokaz - sveta tajna krštenja: njome se ĉovek utrojiĉuje da bi se u toku ţivota evanĊelskim podvizima potpuno otrojiĉio, to jest: ţiveo od Oca kroz Sina u Duhu Svetom. Primajući svetu tajnu krštenja, ĉovek se oblaĉi u Gospoda Hrista, a kroz Njega - u Svetu Trojicu. Postavši krštenjem ĉlan Crkve Hristove, tog veĉnoţivog Bogoĉoveĉanskog tela Hristovog, Hrišćanin poĉinje da se ispunjuje svetim Boţanskim Bogoĉoveĉanskim silama, koje ga postepeno osvećuju, oboţuju, obogoĉoveĉuju u toku celog ţivota i - cele veĉnosti njegove. U njemu se neprekidno raĊa i stvara sve novo i novo, sve Hristovo. Α što je Hristovo, uvek je novo, jer je besmrtno i veĉno. Veĉna je radost naša u tome što je ĉudesni Gospod Hristos ne samo Spasitelj i Svedrţitelj i Promislitelj, nego i veĉni Tvorac, i time veĉni Ĉudotvorac. Zato On i izjavljuje: Evo sve novo tvorim (Otk.21,5). Α prvo Njegovo novotvorenje u Crkvi jeste naše krštenje, naše novo roĊenje, povo biće - παλιγγενεζία (sr.Mt. 19,28; Jn.3,3-6). Hrišćanin je time Hrišćanin što je svetim krštenjem postao ţivi, organski deo Bogoĉoveĉanskog tela Crkve, sutelesnik njen, opkoljen i proniknut Bogom sa svih strana spolja i iznutra, saovaploćen Njemu, Njegovoj Boţanskoj punoći. Krštenjem su Hrišćani pozvani da ţive u ovaploćenom Bogu i ovaploćenim Bogom, Gospodom našim Isusom Hristom: da ţive u Crkvi i Crkvom, jer je ona telo Njegovo i punoća Njega koji sve ispunjava u svemu (Ef.1,23). Poziv je Hrišćana da ostvare u sebi veĉni plan Boţji ο ĉoveku (Ef.1,3-10). I oni ga ostvaruju ţiveći Hristom i u Hristu, Crkvom i u Crkvi. U Bogoĉoveĉanskom telu Crkve Duh Sveti blagodaću svetih tajni i svetih vrlina drţi u jedinstvu sve Njime krštene verne koji saĉinjavaju jedno telo Crkve. U Crkvi je opštenje i jedinstvo svakog ĉlana Crkve sa svima ostalim ĉlanovima oposredovano Duhom Svetim koji je uvek jedan. Svi darovi u Crkvi, sve sluţbe, svi sluţitelji Crkve: Apostoli, Proroci, Uĉitelji, episkopi, sveštenici, svetovnjaci, saĉinjavaju jedno telo - telo Crkve. Svi su oni potrebni svakome, i svaki je potreban svima. Sve njih vezuje u jedno saborno, Bogoĉoveĉansko telo Duh Sveti, ujedinitelj i ustrojitelj Crkve. Vrhovni je 5

In Isai. cap. III; Р. gr. t. 30, col. 289D.

www.PrijateljBozji.com zakon Bogoĉoveĉanske sabornosti u Crkvi: svaki sluţi svima, i svi svakome; svaki ĉlan ţivi i spasava se pomoću celog tela Crkve, pomoću svih ĉlanova Crkve, i zemaljskih i nebeskih; sav ţivot Hrišćana nije drugo do ţivot sa svima svetima u Duhu Svetom i Duhom Svetim: neprekidno bogosluţenje, svim srcem, svom dušom, svim umom, svim bićem. Duh Sveti ţivi u Hrišćanima na taj naĉin što uĉestvuje u celokupnom ţivotu njihovom: oni Njime osećaju sebe, i Boga, i svet; oni Njime misle ο Bogu, i ο svetu, i ο sebi; sve što ĉine Njime ĉine: Njime se mole, Njime vole, Njime veruju, Njime delaju, Njime se spasavaju, Njime se osvećuju, Njime se obogoĉoveĉuju, Njime obesmrćuju (sr.Rim.8,26-27). U stvari, u Bogoĉoveĉanskom telu Crkve celokupni podvig spasenja obavlja se Duhom Svetim. On je koji nam u Isusu otkriva Gospoda; On je koji verom useljuje Gospoda Hrista u srca naša; On je koji nas pomoću svetih tajni i svetih vrlina sjedinjuje s Njim; On je koji duh naš toliko sjedinjuje s Njim da mi postajemo jedan duh s Gospodom (1.Kor.6,17); On je koji nam po Svome svemudrom Boţanskom promislu razdeljuje i razdaje Boţanske darove; On je koji nas utvrĊuje i usavršava u tim darovima (1.Kor.12,1-27); On je koji nas kroz svete tajne i svete vrline uhristovljuje i ohristovljuje, utrojiĉuje i otrojiĉuje. I opet: On je kojim se u ĉoveĉanskom svetu ostvaruje sve što je Hristovo: celokupni Bogoĉoveĉanski domostroj spasenja, jer je On duša u Bogoĉoveĉanskom telu Crkve. To je razlog što je i ţivot Crkve, kao Bogoĉoveĉanskog tela Hristovog, poĉeo sa silaskom Duha Svetog na nju, i produţava se iz veka u vek Njegovim boravkom u njoj, jer je Crkva Njime Crkva. Otuda i Bogoĉoveĉanska blagovest svetog i bogonosnog Oca Crkve, Irineja Lionskog: „Gde je Crkva, tamo je i Duh Boţji; i gde je Duh Boţji, tamo je i Crkva i svaka blagodat”6. Ali pri svemu tome, nikada ne zaboravljati ovo: sve to mi Hrišćani imamo od Duha Svetog, i samo Duha Svetog, zbog ĉudesnog i sveĉovekoljubivog Spasitelja našeg, Sladĉajšeg Gospoda Isusa. „Jer njega radi i Duh Sveti siĊe u svet”7; Njega radi On i produţuje u Crkvi Njegovo spasonosno Bogoĉoveĉansko delo. Jer da Gospod Hristos, vaistinu „Jedini Ĉovekoljubac”, nije došao u naš zemaljski svet i izvršio sveĉovekoljubivi podvig spasenja, ni Duh Sveti ne bi došao u naš svet. Sa pojavom Gospoda Hrista u našem zemaljskom svetu i kroz Njegov Bogoĉoveĉanski domostroj spasenja sve Boţansko postalo je ĉoveĉansko, zemaljsko, naše, i to naše telo, naša najneposrednija stvarnost. Logos postade telo - ĉovek (Jn.1,14), i time nama ljudima darova najveći i najskupoceniji dar, koji samo Bog ljubavi moţe darovati. Šta je dar Hristov (Ef.4,8)? Sve što je Gospod Hristos kao Bogoĉovek doneo svetu i uradio za svet. Α doneo je „punoću Boţanstva” da bi ljudi, kao u daru Njegovom, uĉestvovali u njoj, ţiveli u njoj, ţiveli njome, i ispunili sebe svakom punoćom Božanstva (Ef.3,19; 4,8-10; 1,23; Kol.2, 10). I još je dao kao dar ljudima Duha Svetoga da bi pomoću Njegovih blagodatnih sila uselili u sebe punoću Boţanstva. Α sve to saĉinjava glavni dar Bogoĉoveka Hrista svetu, dar - svedar: Crkvu. U njoj su svi darovi Trojiĉnog Boţanstva. Sva se ta blagodat daje svakome od nas po meri dara Hristova (Ef.4,7). Ali od nas zavisi, od naše vere, ljubavi, smirenoumlja, i ostalih podviga, koliko ćemo se koristiti tim darom, koliko usvojiti, i koliko njime ţiveti. Po bezmernom ĉovekoljublju Svom, Gospod Hristos je svima i svakome ostavio svega Sebe, sve darove Svoje, sve Svetinje Svoje, svu Crkvu Svoju. Ukoliko se ĉovek ucrkvi, ocrkvi, uhristovi i ohristovi, utoliko i ima udela u Njegovom daru. Α glavni dar koji On daje jeste ţivot veĉni. Apostol i blagovesti: Dar Božji je život večni u Hristu Isusu Gospodu našem (Rim.6,23). U Bogoĉoveĉanskom telu Crkve data je sva blagodat Trojiĉnog Boţanstva, blagodat koja spasava od greha, smrti i Ċavola, preporaĊajući nas, preobraţavajući nas, 6 7

Contra haeres. III, 24,1; Ρ. gr. t. 7, col. 966. Акатист Сладчајшем Господу нашем Исусу Христу; ср. Јн.16,7-17; 15,26; 14,26.

www.PrijateljBozji.com osvećujući nas, ohristovljujući nas, oboţujući nas, otrojiĉujući nas. Ali svakome od nas daje se ta blagodat po meri dara Hristova. Α Gospod Hristos odmerava blagodat po trudu našem (1.Kor.3,8): po trudu u veri, u ljubavi, u milosrĊu, u molitvi, u postu, u bdenju, u krotosti, u pokajanju, u smernosti, u trpljenju, i u ostalim svetim vrlinama i svetim tajnama evanĊelskim, PredviĊajući Svojim Boţanskim sveznanjem kako će se koji od nas koristiti blagodaću Njegovom, darovima Njegovim, Gospod Hristos tako i razdeljuje darove Svoje: svakome prema njegovoj moći: jednome daje pet talanata, drugome dva, trećemu jedan (sr.Mt.25,15). MeĊutim, od našeg liĉnog truda zavisi naše mesto u ţivotvornom Bogoĉoveĉanskom telu Hristovom - Crkvi, koja se proteţe od zemlje do uvrh iznad svih nebesa nad nebesima. Ukoliko ĉovek više ţivi punoćom Hristove blagodati, utoliko je i više darova Hristovih u njemu, i utoliko se više razlivaju po njemu, kao po sutelesniku Hristovom, Bogoĉoveĉanske sile Crkve Hristove, tela Hristova, sile koje nas oĉišćuju od svakog greha, osvećuju, oboţuju, obogoĉoveĉuju. Pri tome svaki od nas ţivi u svima i radi svih; zato se i raduje darovima svoje braće, naroĉito kada su veći od njegovih. Radi ostvarenja Crkvom veĉnog plana Trojiĉnog Boţanstva ο rodu ljudskom, Gospod Hristos je dao Crkvi i Apostole, i Proroke, i EvanĊeliste, i Pastire, i Uĉitelje (Ef.4,11). On je njih „dao” Crkvi, a njima dao sve potrebne Boţanske i Bogoĉoveĉanske sile, pomoću kojih oni jesu što jesu. Posredi su razni darovi, ali je jedan Gospod koji ih daje, i jedan Duh koji ih sjedinjuje. Apostol je time Apostol što ţivi, misli i dela Bogoĉoveĉanskom blagodaću apostolstva koju je dobio od Gospoda Hrista; Prorok je time prorok što ţivi, misli i dela Bogoĉoveĉanskom blagodaću proroštva koju je dobio od Gospoda Hrista; tako i EvanĊelist, i Pastir, i Uĉitelj, to jesu time što prvi od njih ţivi, misli i dela Bogoĉoveĉanskom blagodaću evanĊelstva, a drugi - Bogoĉoveĉanskom blagodaću pastirstva, a treći Bogoĉoveĉanskom blagodaću uĉiteljstva, koju su dobili od Gospoda Hrista (sr.1.Kor.12,28.4,5.6.11; Εf.2,20). Jer Gospod Hristos i jeste apostolstvo Apostola, i proroštvo Proroka, i svetiteljstvo Svetitelja, i vera verujućih, i ljubav ljubećih. Šta je Apostol? Sluţitelj Crkve. Α apostolstvo? Sluţenje Crkvi. Tako je po Božjem domostroju spasenja - καηὰ ηὴν οἰκονομίαν ηοῦ Θεοῦ (Kol.1,25). Takav je Bogoĉoveĉanski domostroj spasenja sveta: ἡ οἰκονομία. Jer spasenje je sluţenje Crkvi. Α sluţenje Crkvi se sastoji u slušanju Crkve. Poslušnost Gospodu Hristu u svemu iz ljubavi, - to je vrhovni zakon Bogoĉoveĉanskog ţivota u Crkvi. Zašto je svete sluţitelje Gospod dao? - Za delo sluţbe, na sazidanje tela Hristova - εἰρ οἰκοδομὴν ηοῦ ζώμαηορ ηοῦ Χπιζηοῦ (Εf. 4,12). U ĉemu se sastoji delo sluţbe? - U sazidanju tela Hristova, Crkve. U tome svetom poslu Gospod je za voĊe i rukovoĊe postavio izuzetno svete ljude. Α Hrišćani? Svi su Hrišćani pozvani da osvete sebe pomoću svetih blagodatnih sila koje im se daju kroz svete tajne i svete vrline. Kako se vrši sazidanje tela Hristova? Uvećavanjem ĉlanova Crkve; svaki Hrišćanin se krštenjem uzidava u telo Hristovo, Crkvu, postaje njen sutelesnik (Ef.3,6), i tako se telo Crkve uvećava, raste, sazidava. Bogonadahnuti Apostol veli da su Hrišćani živo kamenje koje se uzidava u kuću duhovnu - Crkvu (1.Pt.2,5). Još postoji drugi naĉin sazidanja tela Hristova: on se sastoji u duhovnom uzrastanju, usavršavanju, izgraĊivanju ĉlanova Crkve, sutelesnika u telu Crkve. Na sazidanju tela Crkve radi svaki ĉlan Crkve podvizavajući se ma kojim evanĊelskim podvigom. Jer se svaki podvig uzidava, ugraĊuje u Crkvu, i tako telo njeno raste. Raste našom molitvom, našom verom, našom ljubavlju, našom smirenošću, našom krotošću, našom milostivošću, našom molitvenošću; raste svim onim što je u nama evanĊelsko, svetovrlinsko, hristoĉeţnjivo, hristoljubivo, hristoliko. Mi duhovno rastemo Crkvom, a time i sama ona raste. Zato: sve biva na sazidanje - πάνηα ππὸρ οἰκοδομὴν γινέζθυ (l.Kop.14,26), na sazidanje Crkve Hristove, jer smo svi pozvani da se sazidavamo za stan Boţji u Duhu (Ef.2,22). Hrišćani, šta ste? Vi ste Božja graĎevina - οἰκοδομή (1.Kop.3,9). Svakim svojim

www.PrijateljBozji.com blagodatnim darom, svakom svojom vrlinom, svakim svojim podvigom, Hrišćanin Crkvu izgraĎuje - οἰκοδομεῖ (cp.1.Kop.14,4.5.12.26). Svi mi rastemo ka nebu Crkvom, i svaki od nas raste kroz sve, i svi kroz svakoga. Zato je svima i svakome od nas upućena ova blagovest i zapovest: Da raste telo (Crkve) na sazidanje samoga sebe u ljubavi - εἰρ οἰκοδομὴν ἑαςηοῦ ἐν ἀγάπῃ (Εf.4,16). Α sazidna, a gradilaĉka sila su svete tajne i svete vrline, na prvom mestu ljubav: ljubav - οἰκοδομεῖ = sazidava, izgraĎuje, nazidava (1.Kor.8,1). Šta je cilj sazidanja tela Hristova i našeg duhovnog uzrastanja u njemu? - Da svi dostignemo: 1) u jedinstvo vepe u poznanja Sina Božjeg, 2) u čoveka savršena, i 3) meru rasta visine Hristove. 1) Do jedinstva vere i poznanja Hrista dolazi se samo u zajednici sa svima svetima (Ef.3,18), samo sabornim ţivotom sa svima svetima, pod vrhovnim rukovodstvom svetih Apostola, Proroka, EvanĊelista, Pastira, Otaca, Uĉitelja. Α njih najsvetije vodi i rukovodi Duh Sveti, od Pedesetnice pa nadalje kroza sve vekove do Strašnoga suda. Duh pak Sveti i jeste onaj jedan duhu telu Crkve (Ef.4,4). U Njemu je i od Njega je i jedinstvo vere i poznanja Sina Božjeg, Gospoda našeg Isusa Hrista. Sva istina apostolske, Pravoslavne vere u Hrista i znanja ο Hristu nalazi se u Duhu Istine, koji nas i uvodi u svu tu istinu, jednu i jedinstvenu (sr.Jn.16,13; 15,26; 14,26). On naše osećanje Hrista sjedinjuje sa sabornim srcem Crkve, i naše saznanje Hrista sa sabornim saznanjem Crkve. Telo Crkve je jedno, i ima „jedno srce” i Jednu dušu” (Dap.4,32). U to jedno srce - saborno srce Crkve, u tu jednu dušu - sabornu dušu Crkve mi ulazimo, i sa njima se sjedinjujemo blagodatnim dejstvom Duha Svetoga, smiravajući um svoj pred svetim sabornim umom Crkve, duh svoj pred Svetim Duhom Crkve. I tako stiĉemo u sebi neprolazno osećanje i saznanje da smo jedne i iste vere u Gospoda Hrista sa svima svetim Apostolima, Prorocima, Ocima i Pravednicima. Iste vere u Gospoda i istog poznanja ο Gospodu. Vera u Gospoda Hrista i znanje ο Gospodu Hristu predstavljaju suštinsko, nerazorivo jedinstvo. To dvoje je jedno u Crkvi. I kao jedno daje se Duhom Svetim za smirene podvige, a najpre za smirenoumlje. „Jedinstvo vere, to je ne razlikovati se u pogledu dogmata. Isto tako i jedinstvo poznanja Sina Boţjeg znaĉi: ne razlikovati se u shvatanju ο njemu”8. „Jedinstvo vere znaĉi: kada mi svi budemo imali jednu veru. Jer to i jeste jedinstvo vere kada smo svi jedno - ὅηαν πάνηερ ἕν ὧμεν, kada svi podjednako shvatamo taj savez. I dotle ti se valja truditi, ako si dobio dar da druge nazidavaš οἰκοδομῆρ. Α kada svi mi podjednako verujemo, to i jeste jedinstio vere” 9. „Jedinstvo vere znaĉi: da svi imamo jednu veru, ne razlikujući se po dogmatima, niti imajući meĊusobne razdore u ţivotu. Istinito je jedinstvo vere i poznanja Sina Boţjeg: kada pravoslavstvujemo u dogmatima - ἐν ηοῖρ δόγμαζιν ὀπθοδοξῶμεν – i ţivimo u ljubavi. Jer Hristos je Ljubav”10. 2) Dostići u čoveka savršena. No, šta je savršen ĉovek, i ko je savršen ĉovek? Dok se Bogoĉovek Hristos nije pojavio na zemlji, ljudi nisu znali ni šta je savršen ĉovek, ni ko je savršen ĉovek. Duh ljudski nije bio u stanju da iskonstruiše lik savršenog ĉoveka ni kao zamisao, ni kao ideal, a kamoli kao stvarnost. Otuda toliko lutanja za idealnim ĉovekom i kod najistaknutijih mislilaca roda ljudskog, kao što su: Platon, Sokrat, Buda, Konfuĉije, Laoce i drugi, dohrišćanski, vanhrišćanski i nehrišćanski traţitelji idealnog, savršenog ĉoveka. Tek od pojave Bogoĉoveka meĊu ljudima, ljudi su 8

Икуменије, Comment. in Ephes. ad loc.; Ρ. gr. t. 118, col. 1220C. Св. Златоуст. Тамо, Homil. XI, 3, col. 83. 10 Блаж. Теофилакт, Expos. ad Ephesios; Ρ. gr. t. 124, ad loc.; col. 1008Α. 9

www.PrijateljBozji.com saznali šta je savršen ĉovek, jer su ga videli u stvarnosti, u svojoj sredini. Za ljudsko saznanje nema sumnje više: Isus Hristos je savršen ĉovek. Ako je do istine, ona je sva u Njemu, i to toliko sva u Njemu da van Njega i nema istine, jer je sam On - Istina; ako je do pravde, ona je takoĊe sva u Njemu, a van Njega i nema pravde, jer je sam On Pravda. I sve što je najbolje, najuzvišenije, najboţanskije, najsavršenije, sve je to ostvareno u Njemu. Nema dobra koje bi ĉovek zaţeleo, a da ga ne naĊe u Njemu. Isto tako, nema greha koji bi hristoborac zamislio, a da ga moţe naći u Njemu. Sav je On bez greha, i sav pun svih savršenstava. Dakle: savršen ĉovek, idealan ĉovek. Ako nije tako, pokaţite drugog koji bi pribliţno bio sliĉan Njemu. No, sigurno je, takvog ĉoveka nam niko ne moţe pokazati, jer u istoriji roda ljudskog takav ne postoji. Pitanje je, kako se moţe dostići u čoveka savršena? No, jedinstvo Jedinstvenoga i sastoji se baš u tome, što je On svima dao mogućnosti da na jedinstven naĉin ne samo doĊu u dodir sa „savršenim ĉovekom”, nego i da postanu sutelesnici Njegovi, zajedniĉari tela Njegovog: od mesa Njegova i od kostiju Njegovih (Ef.5,30). Kako? Samo zajedno sa svima svetima, kroz svete vrline evanĊelske, kroz saborni i sveti ţivot Crkve. Jer Crkva i nije drugo do „savršeni ĉovek” na svome putu kroza sve vekove ka konaĉnom ostvarenju plana Boţjeg ο svetu. Tako je i najmanjem meĊu nama, i najprezrenijem, i najubogijem, data mogućnost da zajedno sa svima svetima pomoću evanĊelskih vrlina dostigne u čoveka savršena. - Reĉeno je: Dok svi dostignemo u čoveka savršena. Znaĉi: to se ne daje gordom usamljeniku već smirenom saborniku; daje se za zajednicu sa svima svetima. Ţiveći sa svima svetima u Bogoĉoveĉanskom telu savršena čoveka, Hrista, svaki Hrišćanin, po meri svojih podviga, postiţe i sam to savršenstvo, postaje i sam savršen ĉovek. Tako, u Crkvi postaje za svakoga pristupaĉan i ostvarljiv onaj blaţeni cilj i ideal: Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski Bog (Mt.5,48). Sveti Apostol naroĉito istiĉe da je cilj Crkve: da pokažemo svakog čoveka savršena u Hristu Isusu (Kol.1,28). Bogoĉovek je Sebe, savršena čoveka, iz bezgraniĉnog i nenasitog ĉovekoljublja preobrazio u Crkvu da bi sve koji postanu ĉlanovi njeni, preobrazio u savršene ljude. Jedan je cilj celokupnog Bogoĉoveĉanskog domostroja spasenja: Da bude savršen čovek Božji, za svako dobro delo pripravljen (2.Tim.3,17). 3. Dostići u meru rasta visine Hristove εἰρ μέηπον ἡλικίαρ ηοῦ Χπιζηοῦ (= u meru rasta punoće Hristove). Šta to znaĉi? Šta je to što saĉinjava visinu Hristovu, punoću Hristovu? Ĉime je On to ispunjen? - Boţanstvenim savršenstvima. Jer u Njemu živi sva punoća Božanstva telesno (Kol.2,9), ţivi u granicama ljudskog tela. Time Spas i pokazuje da je telo ljudsko sposobno da smesti u sebe punoću Boţanstva, i da je to u stvari cilj ljudskoga bića. Stoga, dostići u meru rasta visine Hristove znaĉi: uzrasti i urasti u sva Njegova Boţanska savršenstva, duhovno se sa njima blagodaću sjediniti, sebe po njima razliti, u njima ţiveti. Ili: Hrista, punoću Boţanstva što je u Njemu, doţivljavati kao svoj ţivot, kao svoju dušu, kao svoju svevredost, kao svoju veĉnost, kao svoj svecilj i svesmisao. Doţivljavati Ga kao jedinog pravog Boga i kao jedinog pravog ĉoveka; kao savršenog Boga i kao savršenog ĉoveka, u kome je sve ljudsko dovedeno do vrhunca svoga ĉoveĉanskog savršenstva. Doţivljavati Ga kao savršenu Boţansku Istinu, i kao savršenu Boţansku Pravdu, i kao savršenu Boţansku Ljubav, i kao savršenu Boţansku Mudrost, i kao savršen Boţanski Ţivot, veĉni Ţivot. Reĉju: doţivljavati Ga kao Bogoĉoveka, kao svesmisao svih bogozdanih svetova (sr.Kol.1,1617; Jev.2,10). Kako je to moguće? Moguće je opet samo u zajednici sa svima svetima. Jer je reĉeno: dok dostignemo svi u meru rasta visine Hristove, - ne samo ja, ne samo ti, ne samo mi, nego svi, samo voĊeni i predvoĊeni svetim Apostolima i Prorocima i EvanĊelistima i Pastirima i Ocima i Uĉiteljima. Samo Svetitelji znaju put, imaju sva sveta sredstva, i daju ih bogoĉeţnjivcima da porastu u meru rasta visine Hristove. Α

www.PrijateljBozji.com visina Hristova, a punoća Hristova šta je ako ne Njegovo sveto Bogoĉoveĉansko telo Crkva? Otuda: dostići u meru rasta visine Hristove nije drugo do postati pravi ĉlan Crkve. Jer Crkva i jeste „punoća Hristova”, nynoća Onoga koji sve ispunjava u svemu (Ef.1,23). Ĉlan si Crkve? - To znaĉi: stalno si sa svima svetima, a preko njih sa ĉudesnim i ĉudotvornim Gospodom Hristom. Α sa Njim - ti si sav beskonaĉan, sav svet, sav veĉan, sav ljubav, sav istina, san pravda, sav molitva. Sve tvoje - jednog je srca, jedne duše sa svima svetima: saboran ti je um, saborna duša, saborno srce, saborna istina, saboran ţivot. Sve saborno - Duhom Svetim, i ti sav: nisi svoj, sav si u svima i kroza sve; i svi su u tebi i kroza te. Ništa tvoje i nije, jer je u stvari tvoje preko svih Svetih; i ti sam nisi svoj već Hristov, i samo preko Njega svoj, ili svoj samo sa svima svetima. Oni te s radošću neiskazanom i ĉine Hristovim, i ispunjuju punoćom Hristovom: od koga je, i radi koga je, i u kome je sve (Kol.1,16-17). - Tako: Crkvom i samo u Crkvi ljudi postiţu cilj, smisao i svesmisao ljudskoga bića u svima svetovima. Rastući rastom Hristovim u čoveka savršena, ĉovek postepeno izlazi iz duhovnog detinjstva, iz duhovnog slabićstva, jaĉa, sazreva dušom, sazreva umom, sazreva srcem. Ţiveći Hristom, on sav uraste u Hrista, u Istinu Hristovu, srodi se sa njom, i ona postane veĉnom Istinom i uma njegovog, i srca njegovog, i duše njegove. Za takvog se ĉoveka sa sigurnošću moţe reći: on zna Istinu, jer ima Istinu. Ta ţiva Boţanska Istina u njemu, sluţi mu kao nepogrešivo merilo za razlikovanje istine i laţi, dobra i zla u ĉoveĉanskom svetu. Zato njega nikakva nauka ljudska ne moţe ni zaneti ni zavesti. On odmah oseti kakvoga je duha ma koja ljudska nauka koja mu se predlaţe. Jer on zna ĉoveka, zna šta je u ĉoveku, zna kakvu nauku moţe on stvarati i davati. Svaka ljudska nauka koja me vodi Boţanskoj istini, zar nije sakovana od laţi? Koja to ljudska nauka kazuje pravi smisao ţivota i objašnjava tajnu smrti? Nijedna. Onda je laţ i prevara ono što ο tome govore, i ono što predlaţu kao rešenje pitanja ο ţivotu i smrti. Isto tako, nema ljudske nauke koja nam objašnjava tajnu sveta i ĉoveka, tajnu duše i savesti, tajnu dobra i zla, tajnu Boga i Ċavola. Α kad nam to ne kazuju, zar nas ne zavaravaju svojim sitnim, blistavim šljokicama i zavode u lavirinte nekorisnih umovanja i ubitaĉnih sitniĉarenja? U ĉoveĉanskom svetu samo je Bogoĉovek Hristos rešio sva glavna pitanja sveta i ţivota, od ĉijeg rešenja zavisi sudbina ljudskog bića u svim svetovima. Ko Hrista ima, ima sve što biću ljudskom treba ne samo u ovom privremenom ţivotu, već i u beskrajnom, veĉnom ţivotu. Hristovog ĉoveka nikakav vetar nikakve ljudske nauke ne moţe pokolebati, a najmanje zaneti i odneti. Bez vere u Hrista, bez utvrĊenosti u Istini Hristovoj, zaista je ĉovek, svaki ĉovek, trska koju ljulja i zanosi svaki vetar laţnih ljudskih uĉenja (Ef.4,14). Zato nepogrešivi Apostol savetuje i nareĊuje Hrišćanima: u nauke tuĎe i različne ne pristajte, jer je dobro blagodaću utvrĎivati srca (Jev.13,9), Više nehotiĉno, negoli hotimiĉno, ljudi varaju sebe svojim raznovrsnim naukama. Α varaju sebe grehom, koji je putem navike postao u njima misleća sila, i toliko se oprirodio i uĉoveĉio da ljudi ne mogu da osete i uvide koliko ih gpex vodi i rukovodi u njihovim umovanjima i naukama. Α kroz greh - tvorac greha, glavna logika greha - Ċavo. Jer on na bezbrojne vrlo vešte i vrlo suptilne naĉine prokrijumĉaruje svoje laţi kroz nauke ljudske, koje udaljuju ljude od jedinog istinitog Boga. Štaviše, on u te nauke ljudske, putem logike greha, unosi vascelo svoje lukavstvo - πανοςπγίαν, i umetniĉki sablaţnjuje i obmanjuje ljude, te oni, u svojoj samoobmani, odriĉu Boga, ili neće Boga, ili ne vide Boga, ili se ograĊuju od Boga. Greh je na prvom mestu, mentalna, intelektualna, umna, razumna sila, kao najtananiji fluid razlivena po svesti i savesti ljudskoj, po umu, po duši, po razumu: i ona dela kroz svest i savest kao sastavna sila svesti i savesti, te ljudi sve sablazni i obmane svoje svesti i savesti smatraju za potpuno svoje, ljudske, ĉoveĉanske, prirodne, a ne osećaju, u samoobmani svojoj, i ne uviĊaju, u zaludelosti svojoj, da je to Ċavolska πανοςπγία, Ċavolsko svelukavstvo, kojim Ċavo survava um

www.PrijateljBozji.com ljudski i svest i savest u svaku smrt, u svaku tamu, iz koje ne mogu ni videti Boga i Boţje, pa Ga stoga ĉesto i odriĉu, i hule, i odbacuju. Po plodovima tih nauka jasno se da zakljuĉiti da su one zaista - nauke Ďavolske - διδαζκαλίαι δαιμονίυν (1.Tim.4,1). Tim intelektualnim fluidom demonskog svelukavstva proţete su, voljno i nevoljno, i sve filosofije po čoveku, po kazivanju čovečijem (sr.Kol.2,8), i zato ne znaju Boţansku istinu ο svetu i ĉoveku, ο dobru i zlu, ο Bogu i Ċavolu, već narkotizuju sebe suptilnim laţima demonskim, dok je u filosofiji po Hristu - Bogoĉoveku sva istina svih svetova bez ostatka (Kol.2,9). Filosofije po čoveku - blagim rečima prelašćuju srca bezazlena (Rim. 16,18). Nema sumnje, sve se ljudske, zemaljske filosofije mogu, u krajnjoj liniji, svrstati u dve grupe: filosofije po ĉoveku, i filosofija po Bogoĉoveku. U prvima je glavni gnoseološki stvaralaĉki ĉinilac - Ċavo, u drugoj - Bogoĉovek Hristos. Osnovno naĉelo filosofije po Bogoĉoveku je ovo: Bogoĉovek je merilo svih bića i stvari. Osnovno pak naĉelo „humanistiĉke”, ili bolje - hoministiĉke filosofije po ĉoveku jeste: ĉovek je merilo svih bića i stvari. U filosofiji po Bogoĉoveku nalazi se sva Istina, veĉna Boţanska Istina, jer je u Hristu sva punoća Božanstva telesno prisutna u ovom svetu, i kroz tu punoću prisutna i sama veĉna Istina u ovom svetu, prisutna telesno u Bogoĉoveku Hristu, koji je u isto vreme i savršeni Bog i savršeni ĉovek, svestrano realan Bog i svestrano realan ĉovek. U filosofijama pak po ĉoveku ţivi, posredno i neposredno, laţ, koja je svakim svojim nervom od oca laţi - Ċavola, i uvek odvodi k njemu. Zato je neophodno danonoćno straţiti na najvišoj osmatraĉnici svoga ljudskog bića - savesti: da se ta laţ ne uvuĉe u tebe, u mene, i obori nas, našu misao, naš um u - carstvo laţi, pakao. Otuda u EvanĊelju Bogoĉoveka Gospoda Hrista zapovest: umom budite savršeni (1.Kop.14,20). Α bićete, ako uzrastete u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove: jer će se onda um vaš blagodatno i svešteno sjediniti sa umom Hristovim, sa sabornim i svetim i Bogoĉoveĉanskim umom Crkve, i vi ćete zajedno sa svetim hristonoscem moći izjaviti: mi um Hristov imamo (1.Kor.2,16). Tada nas nikakav vetar ljudske nauke, prevarom ljudskom i svelukavstvom Ċavolskim, neće moći pokolebati, i u zabludu zavesti, nego ćemo vascelim bićem svojim ostati u veĉnoj Istini, koja je - sam Gospod Hristos Bogoĉovek (Jn.16,6; 8,32.36; 1,17). Kad bi istina bila ma šta drugo a ne Bogoĉovek Hristos, ona bi bila mala, nedovoljna, prolazna, smrtna. Takva bi ona bila, kada bi bila: pojam, ili ideja, ili teorija, ili shema, ili razum, ili nauka, ili filosofija, ili kultura, ili ĉovek, ili ĉoveĉanstvo, ili svet, ili svi svetovi, ili ma ko ili ma šta, ili sve to zajedno skupa. Ali, Istina je Liĉnost, i to Liĉnost Bogoĉoveka Hrista, zato je i savršena i neprolazna i veĉna. Jer su u Gospodu Isusu Istina i Ţivot jednosušni: Istina veĉna i Ţivot veĉni (sr.Jn.14,6; 1,4.17). Koji veruje u Gospoda Hrista, stalno raste Njegovom Istinom u njene Boţanske beskrajnosti: raste svim bićem svojim, svim umom, svim srcem, svom dušom. Pritom on neprekidno i ţivi Hristovom Istinom, zato ona saĉinjava sam ţivot u Hristu. U Hristu se ţivi istinujući - ἀληθεύονηερ” (Εθ.4,15), jer je ţivot u Hristu istinovanje, stalno boravljenje svim bićem u Istini Hristovoj, u Istini veĉnoj. To istinovanje Hrišćaninovo raĊa se iz njegove ljubavi prema Gospodu Hristu; u njoj on i raste, i razvija se neprekidno, i veĉito traje, i nikad ne prestaje, jer ljubav nikad ne prestaje (2.Kor.13,8). Ljubav prema Gospodu Isusu pobuĊuje ĉoveka na ţivot u Njegovoj Istini, i odrţava ga stalno u njoj. Ona i ĉini te Hrišćanin stalno raste u Hristu, raste u sve Njegove visine, širine, dubine (sr.Ef.3,17-19). Ali, nikad sam, već uvek sa svima svetima, uvek u Crkvi i sa Crkvom, jer se drugaĉije ne moţe rasti u onome koji je glava telu Crkve, Hristos (Ef.4,15). I kad istinujemo, mi istinujemo uvek zajedno sa svima svetima, i kad ljubimo - ljubimo sa svima svetima, jer je u Crkvi sve saborno, sve biva sa svima svetima zato što svi saĉinjavaju jedno duhovno telo, u kome svi saborno ţive jednim ţivotom, jednim duhom, jednom istinom. Samo istinujući u ljubavi sa svima svetima mi moţemo u

www.PrijateljBozji.com svemu da rastemo u onome koji je glava: Hristos. Beskrajne sile koje su neophodne za to uzrastanje svih Hrišćana u Bogoĉoveĉanskom telu Crkve, Crkva dobija neposredno od svoje glave, Gospoda Hrista. Jer samo On, Bog i Gospod, ima te bezbrojne beskrajne sile, i svemudro raspolaţe njima. U Crkvi, u Hristu Bogoĉoveku sva se Istina ovaplotila, uĉoveĉila i oĉoveĉila, postala ĉovek. Istina = ĉovek. Eto ko je Hristos i šta je Hristos. Α kada se sva Istina mogla ovaplotiti, i ovaplotila se u ĉoveka znaĉi: ĉovek je sazdan da bude telo Istine, ovaploćenje Istine. Glavna Bogoĉovekova blagovest je ovo: biti ĉovek nije drugo nego biti ovaploćenje Istine, ovaploćenje Boga. Zato je Bog i postao ĉovek, i ostao zanavek Bogoĉovek. I zato ţivot u Hristu = ţivot u Crkvi i jeste ţivot u vasceloj Istini. Gospod Hristos je sav u Crkvi, sav - svim bićem Svojim Logosnim i Bogoĉoveĉanskim: sav - svom Istinom Svojom, svim Ţivotom Svojim, svom Pravdom Svojom, svom Ljubavlju Svojom, svom Veĉnošću Svojom; reĉju: svom punoćom Boţanstva Svoga i svom punoćom ĉoveĉanstva Svoga. Tek od Njega Bogoĉoveka, mi ljudi na zemlji, a i AnĊeli na nebu, znamo da je On - Istina. Sveistinita je blagovest: Istina postade od Isusa Hrista (Jn. 1,17). Znaĉi: Istina je Bogoĉovek Gospod Isus Hristos; Istina je Druga Ipostas Presvete Trojice; Istina je Liĉnost Bogoĉoveka Hrista. U našem zemaljskom svetu Istina nije ništa manje nego vascela Liĉnost Bogoĉoveka Hrista. Ona nije ni pojam, ni mišljenje, ni logiĉka shema, ni logiĉka sila, ni ĉovek, ni AnĊeo, ni ĉoveĉanstvo, niti išta ljudsko, niti išta stvoreno, niti svi vidljivi i nevidljivi svetovi, već nešto nesravnjeno i neizmerno više od svega toga: Istina, veĉna i svesavršena Istina u našem zemaljskom svetu, a preko njega i u svima vidljivim i nevidljivim svetovima, jeste Drugo Lice Presvete Trojice, sama istorijska Liĉnost Bogoĉoveka, Gospoda Isusa Hrista. Stoga Gospod Isus objavljuje ο Sebi rodu ljudskom ovu Svetotrojiĉnu blagovest: Ja sam Istina (Jn.14,6; sr.4,24,21). Α pošto je On Istina, onda je Istina i telo Njegovo - Crkva, kojoj je On glava. Otuda ĉudesna i radosna blagovest hristonosnog Apostola: Crkva Boga živoga je stub i tvrĎava Istine (1.Tim.3,15). Stoga Crkvu i njenu Istinu ne mogu razoriti, uništiti, obesiliti, ubiti nikakvi neprijatelji, pa dolazili oni sa zemlje ili iz pakla. Bogoĉovekom Hristom ona je svesavršena, svemoćna, sveboţanska, svepobedna, svebesmrtna. Takva, ona i oslobaĊa svako ljudsko biće od greha, smrti i Ċavola, te trojedne laţi, i osigurava i daje besmrtnost i ţivot veĉni svakom Hrišćaninu posebno i svima Hrišćanima skupa. I ona to ĉini osvećujući, ohristovljujući, obogoĉoveĉujući ljudska bića pomoću svetih tajni i svetih vrlina. Otuda i svespasonosna blagovest iz Boţanskih usta Spasovih: I poznaćete Istinu, i Istina će vas osloboditi (Jn. 8,32) i greha i smrti i Ċavola, i oistiniti vas, i podariti vam sva blaţenstva neba. Zato je s pravom reĉeno ustima jednog Oca Crkve: Istina je sadrţina Crkve. I sve što se u njoj vrši istinito je, i spasonosno je11. Zbog svih tih razloga ovaploćenje Boga, Bog u telu, Bogoĉovek Gospod Hristos - Istina je svih novozavetnih istina; sa Njim stoji ili pada sva Crkva, sav Bogoĉoveĉanski domostroj spasenja. To je duša svih novozavetnih i crkvenih dela, podviga, vrlina, zbivanja; blagovest nad blagovestima; taĉnije: Sveblagovest. Još više od toga: ta ĉinjenica, ta Sveblagovest je merilo svih merila. Njime se, kao najsigurnijom merom, meri sve i sva u Crkvi, u Hrišćanstvu. Vrhunac je te istine: ko ne priznaje ovaploćenje Boga, Bogoĉoveka Isusa Hrista, nije ĉlan Crkve, nije Hrišćanin. Štaviše: to je antihrist. Ovo nepogrešivo merilo blagovest je svetog hristoljubljenog bogovidca i tajnovidca - Jovana Bogoslova: Ljubljeni, ne verujte svakome duhu, nego proveravajte duhove jesu li od Boga; jer mnogi lažni duhovi iziĎoše na svet. Po ovome poznajte duha Božjega, i duha zablude: svaki duh koji priznaje da je Isus Hristos u telu došao, od 11

Блажени Теофилакт, Expos. in Epist. I ad Timoth. cap. 3, vers. 15; P. gr. t. 125, col. 49C.

www.PrijateljBozji.com Boga je; i svaki duh koji ne priznaje da je Isus Hristos u telu došao, nije od Boga; i to je duh antihrista, za koga čuste da će doći, i sad je već na svetu (1.Jn.4,1-3; 2,22; 1.Kop.12,3). U stvari, svi duhovi koji nastanjuju naš zemaljski svet, ili svraćaju u njega, dele se na dve vrste: na one od Boga i one od Ċavola. Od Boga su oni koji priznaju i ispovedaju da je Isus -ovaploćeni Bog Logos, Gospod i Spasitelj; a od Ċavola su oni koji to ne priznaju. Đavolova je filosofija sva u ovome: ne priznati Boga u svetu; ne priznati Njegovo prisustvo u svetu; ne priznati Njegovo ovaploćenje, oĉoveĉenje u svetu; tvrditi i propovedati: nema Boga ni u svetu, ni u ĉoveku; nema Boga ni u Bogoĉoveku; besmislica je verovati da se Bog ovaplotio u ĉoveka, i da moţe ţiveti u ĉoveku; ĉovek je sav bez Boga, biće u kome nema Boga, niti išta Boţije, išta Boţansko, besmrtno, veĉno; ĉovek je sav prolazan, sav smrtan; po svemu on pripada ţivotinjskom svetu, i gotovo se ni po ĉemu ne razlikuje od ţivotinja, zato je i prirodno da ţivi kao ţivotinje, koji su mu jedini zakoniti preci i prapreci, a i prirodna sabraća. Takva je ustvari filosofija Antihrista, koji po svaku cenu hoće da zameni Hrista, da zauzme Njegovo mesto u svetu i u ĉoveku. Bezbroj je Antihristovih preteĉa i ispovednika i vernika u ĉoveĉanskom svetu kroz vekove. „Svaki duh”: a duh moţe biti liĉnost, ili uĉenje, ili ideja, ili misao, ili ĉovek, ili anĊeo, ili Ċavo. I svako uĉenje, svaka liĉnost, svaka ideja, svaka misao, svaki ĉovek koji ne priznaje da je Isus - Bog i Spasitelj, Ovaploćeni Bog i Bogoĉovek, - vodi poreklo od Antihrista, Antihristov je. Α takvih je liĉnosti, i uĉenja, i ideja bilo od same pojave Gospoda Hrista u svetu. Zato sveti tajnovidac i veli za Antihrista: i sad je već u svetu. Svaki ĉovek, svaka ideja u svetu koja odriĉe Bogoĉoveka Hrista i Njegovu Crkvu, od Antihrista je. Svake antihrišćanske ideologije tvorac je Antihrist, posredno ili neposredno. U samoj stvari, sve se ideologije mogu svesti na dve vrste: one za Hrista i one za Antihrista. Na kraju krajeva, ĉovek je u ovom svetu da reši jedan problem; da li je za Hrista ili protiv Hrista. I svaki ĉovek, hteo ili ne, samo to i radi; rešava taj problem, taj svoj sveproblem, I svaki je od nas ili hristoljubac ili hristoborac, trećega nema. Da, ili hristopoklonik ili Ċavolopoklonik, - trećega nema. Bogoĉovekovo EvanĊelje odreĊuje nama ljudima kao glavni ţivotni zadatak i cilj: misliti ono što je u Hristu Isusu, ono što je gore u vaskrslom i vaznesenom Bogoĉoveku Gospodu Isusu Hristu (Fil.2,5; Kol.3,1-4). Α šta je to? Sve što On kao veĉna Istina jeste i što sadrţi u Sebi kao Bog Logos: sva Boţanska svojstva, vrednosti, savršenstva. Ali isto tako i što On kao ovaploćeni ĉovek - Bogoĉovek Gospod Isus Hristos - ima i sadrţi u Sebi: Njegove ĉoveĉanske osobine, misli, osećanja, podvizi, doţivljaji, dela; sav Njegov ţivot od roĊenja pa do vaznesenja, i οd vaznesenja pa sve do Strašnog suda, i od Strašnoga suda kroz svu Boţansku veĉnost. Misliti ο svemu tome, to je naša prva hrišćanska duţnost, danonoćna duţnost... Inaĉe, misli li ĉovek ο istini, ο zabludi, ο ţivotu, ο smrti, ο dobru, ο zlu, ο pravdi, ο nepravdi, ο raju, ο paklu, ο Bogu, ο Ċavolu, - ako ο svemu tome ne misli u Hristu Isusu, to jest ako se misao njegova u svemu tome ne izvije u hristomisao, ona se mora pretvoriti u besmisleno i samoubilaĉko muĉeništvo. Α ο društvu, ο liĉnosti, ο pοrodici, ο naciji, ο ĉoveĉanstvu, ne misli li u Hristu i Hristom, nikad im neće pronaći pravi smisao, piti pravilno rešiti ijedan njihov problem. Misliti ο svemu u Hristu i Hristom, - eto glavne zapovesti za svakog Hrišćanina, eto našeg hrišćanskog kategoriĉkog imperativa, eto naše hrišćanske gnoseologije. No, Hristom se moţe misliti, ako se ima um Hristov. Sveti Apostol tvrdi za Hrišćane: Mi Hristov um imamo (1.Kor.2,16). Kako smo ga stekli? Ţiveći u Bogoĉoveĉanskom telu Njegovom Crkvi, kome je On glava. Ţivljenje u Crkvi, pomoću svetih tajni i svetih vrlina sjedinjuje celo naše biće sa bićem Crkve, sjedinjuje i naš um sa Bogoĉoveĉanskim umom Crkve, i osposobljava nas da umujemo po Hristu, da mislimo

www.PrijateljBozji.com ono što je u Hristu Isusu. Misleći pak Hristovim umom, sabornim umom Crkve, Hrišćani i mogu Jedno misliti”, jedno osećati, Jednu ljubav imati”, i biti jedne duše i jednog srca, i Jednodušni i jednomisleni” (Fil.2,2; 3,16; 4,2; Rim.15,5; 1.Kop.1,10). Bog i Gospod Hristos spustio se sa nadnebeskih Boţanskih visina, pa ĉak i sam postao ĉovek da bi ljudi mogli misliti ono što je u Hristu Isusu, i ţiveti dostojno Boga (Fil.2,6). Bog je postao ĉovek da bi ĉoveka uĉinio bogom, - kako to najradije govore sveti Oci. Ili: Bog se oĉoveĉio da bi se ĉovek oboţio. - Eto, u tome je sva Istina Crkve, Istina Bogoĉoveĉanska, Istina nebozemna, besmrtna i veĉna. Po svemu, organizam Crkve je najsloţeniji organizam za koji duh ljudski zna. Zašto? Zato što je to jedinstven Bogoĉoveĉanski organizam, u kome sve Boţanske i ĉoveĉanske tajne, sve Boţanske i ĉoveĉanske sile saĉinjavaju jedno telo. Samo je svemudri i svemoćni Bogoĉovek, Gospod Hristos, mogao sve to sastaviti i sklopiti u jedno telo, Svoje telo, kome je On - glava, veĉna glava. Sav ţivot u ĉudesnom i ĉudotvornom telu vodi i rukovodi On, ĉudesni i ĉudotvorni Bog i ĉovek. Svaki delić ovoga tela ţivi celim telom, ali i celo telo ţivi u svakom svom deliću. Svi ţive kroz svakoga i u svakome, ali i svaki ţivi kroza sve i u svima. Svaki delić raste zajedniĉkim rastom tela, ali i celo telo raste rastom svakog delića. Sve te mnogobrojne deliće tela, sve te organe, sve te udove, sva ta ĉula, sve te ćelijice, sjedinjuje u jedno veĉnoţivo Bogoĉoveĉansko telo sam Gospod Hristos, usklaĊujući delatnost svakoga delića sa celokupnim sabornim ţivotom tela. Α svaki delić radi „po meri” svojih sila. Silu pak svakog ĉlana Crkve saĉinjavaju evanĊelske vrline. EvanĊelska delatnost svakog ĉlana Crkve, iako posebna i liĉna, uvek je svestrano saborna, zajedniĉka, opšta. Jer se utapa u sveopštu delatnost celoga tela. I dok svojom evanĊelskom delatnošću ĉovek preobraţava sebe rastući u Hrista, dotle Gospod Hristos tu njegovu delatnost pretvara u opštu, sabornu, Bogoĉoveĉansku energiju, i tako čini da telo raste na sazidanje samoga sebe u ljubavi (Ef.4,16). Ustvari, delatnost svakoga ĉlana Crkve je uvek liĉno-saborna, liĉno-kolektivna. I kada izgleda da radi samo za sebe (na primer, podvizavanje pustinjaka), ĉlan Crkve uvek radi za celinu. Takvo je ustrojstvo Bogoĉoveĉanskog organizma Crkve, koji uvek vodi i rukovodi sam Gospod Hristos. U sabornom ţivotu Crkve izmešani su ţivoti AnĊela i ljudi, pokajnika i grešnika, pravednika i nepravednika, preminulih i na zemlji ţivećih, pri ĉemu oni pravedniji i svetiji pomaţu manje pravednima i manje svetima da rastu rastom Boţjim u sve veću pravednost i svetost. Kroz sve ĉlanove struje Bogoĉoveĉanske svete sile Hristove, i kroz one najmanje i najneznatnije, po meri njihovog blagodatnog uţivljavanja u organizam Crkve pomoću podviga vere, ljubavi, molitve, posta, pokajanja, i stalih svetih vrlina. Tako, svi mi zajedno rastemo u crkvu svetu u Gospodu (sr.Ef.2,21): blagodatno-organski povezani meĊu sobom jednom verom, jednim svetim tajnama i svetim vrlinama, jednim Gospodom, jednom Istinom, jednim EvanĊeljem. I svi uĉestvujemo u jednom Bogoĉoveĉanskom ţivotu Crkve, svaki iz svog mesta u tom telu, koje mu je Gospod - glava Crkve odredio, jer telo Crkve raste iz Njega i Njime „skladno sastavljeno i sklapano”. Pri tome Gospod svakome odreĊuje mesto koje mu odgovara po njegovim duhovnim osobinama i hrišćanskim svojstvima, naroĉito po njegovoj svetoj evanĊelskoj ljubavi koju svaki dobrovoljno gaji u sebi i radi njome. U tom sabornom ţivotu Crkve svaki sazidava sebe pomoću svih, i to u ljubavi, i svi pomoću svakoga, zbog ĉega su i jednome Apostolu potrebne molitve neznatnih ĉlanova Crkve. Ĉlanovi Crkve, potpuno sjedinjeni sa Bogoĉovekom blagodatno-vrlinskim sjedinjenjem, ţive onim što je Njegovo, i imaju ono što je Njegovo, i znaju Njegovim znanjem, jer sabornim umom Crkve umuju, i sabornim srcem Crkve osećaju, i sabornom voljom Crkve hoće, i sabornim ţivotom Crkve ţive; sve njihovo je u stvari najpre Njegovo, i uvek Njegovo, a oni uvek svoji sebi samo preko Njega i Njime.

www.PrijateljBozji.com Svi verni u Crkvi smo jedno telo, radi ĉega? Da bismo ţiveli jednim, svetim i sabornim ţivotom Crkve. svetom i sabornom verom Crkve, svetom i sabornom dušom Crkve, svetom i sabornom savešću Crkve, svetim i sabornim umom Crkve, svetom i sabornom voljom Crkve. I tako nam sve bilo saborno i zajedniĉko: i vera, i ljubav, i pravda, i molitva, i post, i istina, i tuga, i radost, i bol, i spasenje, i oboţenje, i obogoĉoveĉenje, i besmrtnost. i veĉnost, i blaţenstvo. Α kroza sve to vodi i rukovodi, upravlja i ujedinjuje blagodat Svetoga Duha. Nismo svoji; svima pripadamo u Crkvi, a najpre duši Crkve - Duhu Svetom. To osećanje je glavno i neprekidno evanĊelsko osećanje svakog pravog ĉlana Crkve. Nikome u Crkvi ne pripada sve, već svakome onoliko koliko je Duh Sveti odredio prema njegovom mestu u Bogoĉoveĉanskom telu Crkve i po meri vere njegove. Odlika je svakog Hrišćanina osećanje sabornosti, osećanje liĉne sveodgovornosti. On zna: kada pada, on sa sobom i druge obara; kada se diţe, on sa sobom i druge podiţe. Njegov ţivot nije samo njegov, već je utkan u ţivot ostale braće po veri, pošto svi saĉinjavamo jedno telo Crkve. Α u Crkvi nam je sve zajedniĉko: i Bog, i Svetinje, i duša, i savest, i srce. Na molitveno-blagodatni naĉin svaki je u svima i svi u svakome. Ko zna koliko svaki od nas duguje Svetiteljima Boţjim, i njihovim molitvama, i samu dušu svoju, i samu veru svoju, i samo spasenje svoje! Ĉlan si Crkve; tο znaĉi: organski si vezan za svete Apostole, i Muĉenike, i Ispovednike, i za sve nebeske Sile AnĊelske. Ljubav svete sabornosti u Crkvi sjedinjuje, Bogoĉoveĉanski sjedinjuje meĊu sobom ĉlanove Crkve. I oni svi, i svaki od njih, ţive sabornim ţivotom Crkve. Α ta sveta ljubav sabornosti zavisi od njihove vere u Hrista i ţivota u Hristu. Zato bogomudri Apostol i blagovesti Hrišćanima: Kako dakle primiste Hrista Isusa Gospoda, onako živite u njemu (Kol.2,6). Ništa ne menjajte u Gospodu Hristu, niti Mu dodajite: onakav kakav je, On je i Boţanski i ĉoveĉanski svesavršen. Mi vam, Apostoli, takvog Gospoda Hrista, Bogoĉoveka, propovedasmo i predadosmo; vi Ga takvoga „primiste”. I tako živite u njemu. Živite u njemu, - to je zapovest nad zapovestima. I to ţivite: ne prilagoĊavajući Njega sebi nego sebe Njemu; ne preinaĉujući Njega prema sebi nego sebe prema Njemu; ne menjajući Njega prema sebi nego sebe prema Njemu; ne presazdajući Njega po liku svom nego presazdajući sebe prema liku Njegovom. Samo oholi jeretici i nerazumni dušegupci presazdavaju, preinaĉuju, menjaju Bogoĉoveka Hrista prema svojim ţeljama i shvatanjima. Otuda toliki „laţni Hristosi” u svetu, i toliki laţni hrišćani. Α pravi Gospod Hristos, u svoj punoći Svoje evanĊelske Bogoĉoveĉanske istoriĉnosti i stvarnosti, sav je u Svome Bogoĉoveĉanskom telu - Crkvi Pravoslavnoj, kako u doba svetih Apostola, tako i danas, tako i doveka. Bogoĉoveĉanski ţivot Njegov - produţen je u Bogoĉoveĉanskom telu Crkve kroza sve vekove, i kroza svu veĉnost. Ţiveći u Crkvi, mi ţivimo „u Njemu” onako kako to hristonosni Apostol i nareĊuje. Α u najpotpunijoj meri tako ţive Svetitelji. Oni - Bogoĉoveĉanski lik Hristov ĉuvaju u njegovoj ĉudesnoj sveţivotvornosti, sveistinitosti, sveleposti i neizmenljivosti. Ujedno s tim hristoliki Svetitelji Spasovi ĉuvaju u njegovoj Bogoĉoveĉanskoj savršenosti i neizmenljivosti i Bogoĉoveĉanski cilj ĉovekova bića i ţivota, odreĊenog Bogoĉovekom Gospodom Hristom, i ostvarivog jedino u Njegovom Bogoĉoveĉanskom telu - Crkvi. MeĊutim, svako menjanje, smanjivanje, uprošćavanje, skraćivanje, antropomorfiziranje hrišćanskog cilja, upropašćuje Hrišćanstvo, obesoljuje ga, ozemljuje ga, pretvara ga u obiĉnu ljudsku, humanistiĉku sušiĉavu religiju, humanistiĉku sušiĉavu filosofiju, humanistiĉku sušiĉavu etiku, humanistiĉku sušiĉavu nauku, humanistiĉku sušiĉavu tvorevinu, humanistiĉku sušiĉavu zajednicu. Svaki novi ĉlan Crkve znaĉi prirast u telu Crkve i porast tela Crkve. Jer svaki po odgovarajućoj delatnosti svojoj postaje sutelesnik u telu Crkve. Α sam Gospod mu dodeljuje pripadajuće mesto u telu Crkve, ĉineći ga ţivim sastavnim delom njenim.

www.PrijateljBozji.com Zaista, samo u Bogoĉoveĉanskom organizmu Crkve svi rade za svakoga i svaki radi za sve, svi ţive za svakoga i svaki ţivi za sve. Zaista, samo je u Crkvi na savršen naĉin rešen i problem liĉnosti i problem društva; i samo u Crkvi ostvarena i savršena liĉnost i savršeno društvo. U stvari, van Crkve nema ni prave liĉnosti ni pravog društva. Sveti Damaskin blagovesti: Hristos, glava naša, daje nam Sebe - μεηαδίδυζιν ἡμῖν ἑαςηόν -, i time nas sjedinjuje sa Sobom i jednog s drugim; usled toga mi imamo meĊusobnu slogu, usklaĊenost, iako svako dobija pomoć Duha onoliko koliko je sposoban da smesti12. Gospod Hristos je glava Crkve, i samo kao takav je On i Spasitelj tela Crkve (Ef.5,23). Kao glava Crkve Gospod Hristos neprestano daje telu Crkve sve što mu je potrebno za njegov Bogoĉoveĉanski ţivot i spasavanje svih ĉlanova njegovih od greha, smrti i Ċavola. Crkva je uvek Crkva Hristom, Crkva time što je On uvek njena glava, a ona - uvek Njegovo telo. U njoj sve zavisi od Njega: ona Njime ţivi, Njime postoji, Njime spasava, Njime besmrtuje - slušajući Ga u svemu i sluţeći Mu celim bićem svojim. U Crkvi: Bog je sve i sva za ĉoveka. Crkva je najsavršenija organizacija, jer je najsavršeniji organizam: Bogoĉoveĉanski organizam. U njoj su Bog i ĉovek sjedinjeni u jedan duhovno-blagodatni Bogoĉoveĉanski organizam: Bog ţivi u ĉoveku i ĉovekovom, i ĉovek ţivi u Bogu i Bogom; ĉovek se u svemu dobrovoljno potĉinjava Bogu, usavršava Bogom, raste rastom Božjim - u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove (Kol.2,19; Ef.4,13), ali ne prestaje biti ĉovek; sve se obavlja i zbiva u duhu Bogoĉoveĉanske simbioze, Bogoĉoveĉanskog saţivota, Bogoĉoveĉanske saradnje, Bogoĉoveĉanske ravnoteţe i punoće. Zbog toga je Crkva jedina prava i istinska zajednica, jedino pravo i savršeno društvo: u njoj se i pojedinac usavršava društvom, i društvo pojedincem; i jedan i drugi dobija sile za takav podvig od ĉudesnog Gospoda Hrista, koji je u isto vreme i glava društvu kao celini, i glava svakome pojedincu kao liĉnosti. Ctoga van Crkve nema ni pravog društva ni prave liĉnosti. Od Svetoga dolazi osvećenje, kao od svetlosti osvetljenje. Crkva, koja sobom obuhvata sve svetove, mogla je biti osvećena samo jednim tako svesvetim i sveobuhvatnim bićem kao što je Bogoĉovek Gospod Hristos. Da je osveti, On predade Sebe za nju, svega Sebe dade za nju, svega Sebe ostavi njoj, i na Sebi osnova nju (Εf.5,25). Ceo ţivot Bogoĉovekov nije drugo nego spasavanje sveta od greha, smrti i Ċavola, stvaranjem i odrţavanjem Crkve u svetu. On je biće Crkve ispunio Sobom, Svojim svetim Boţanskim silama, i tako je svu osvetio, te ona svetim tajnama i svetim vrlinama spasava ljude od greha, smrti i Ċavola, od kojih ih nikakva sila pod nebom ne moţe spasti. Naroĉito je to uĉinio krstivši je Duhom Svetim na dan svete Pedesetnice da bi i ona sama osvećivala krštavajući Duhom Svetim i vodom (Ef.5,26; sr.Tit.3,5; Jn.3,5). I ona samo tom savršenom i svemoćnom Boţanskom svetošću oĉišćava biće ljudsko od svega nesvetog, grehovnog, Ċavolskog. I sada se u njoj svaki ĉovek oĉišćuje i osvećuje kupanjem vodnim i rečju (Ef.5,26; sr.Tit.3,5; Jn.3,5). Reĉ Boţja osvećuje vodu Duhom Svetim. Duh Sveti je nešto nevidljivo, a osvećena voda je nešto vidljivo. Daje se i jedno i drugo, zato što je ĉovek dvostruko biće: od nevidljivog duha i vidljivog tela. Kada reĉ Boţja osvećuje mrtvu vodu, kako da ne osveti ţivu dušu ljudsku, bogoliku i besmrtnu? Da je osveti očistivši je kupanjem vodnim, i rečju (Ef.5,26; sr.Tit.3,5; Jn.3,5): jer samo sveta i sveosvećujuća sila Hristova, prisutna reĉju Boţjom u vodi krštenja, oĉišćava ĉoveka od svakoga greha, neĉistote, Ċavola, ispunjujući ga svetošću Boţanskom i Bogom, jer koji se god u Hrista krsti, u Hrista se oblaĉi (Gal.3,27). U Crkvi sve je od Hrista, i sve u Hristu; sav On u njoj, i sva ona u Njemu.

12

Тамо. ad loc.; col. 844A.

www.PrijateljBozji.com Zato što je sav Hristos u Crkvi, i sva ona u Njemu, ona i jeste slavna, sveta i besprekorna (Ef.5,27). Da bi je uĉinio takvom, On je uneo u nju, ovaplotio u nju, kao u telo Svoje, svu Svoju Bogoĉoveĉansku Liĉnost, sav Svoj Bogoĉoveĉanski ţivot, i sav Svoj Bogoĉoveĉanski podvig. U Svom najĉistijem vidu, Crkva je sva - On, Bogoĉovek Hristos, produţen kroza sve vekove i kroza svu veĉnost. Otuda, ona nema mrlje ni mane, ili takoga čega (Ef. 5,27). Zbilja, šta je to što joj nedostaje; šta - zbog ĉega bi je mogli prekoreti? Zar ona ne oĉišćava od svih grehova, i od onih najvećih i od onih najmanjih? Zar ne oslobaĊa od svih smrti, i od svih Ċavola? Zar ne prima svakoga ko joj se obrati? Zar ne spasava svakoga od greha, smrti i Ċavola? Zar ima kraja njenom ĉovekoljublju i njenoj moći? Α sve to ĉini u njoj Boţanska sila Hristova, uvek sveta i svemoćna (up.Kol.1,29). Gospod je Crkvu uĉinio takvom krstom Svojim, Bogoĉoveĉanskom krvlju Svojom prolivenom na krstu. Ta krv je oĉišćenje Crkve, i spasenje njeno. Ona je i Bogoĉoveĉansko sjedinjenje njeno, i jedinstvo njeno s Bogom i s ljudima. Krv Bogoĉoveka Hrista je veĉnonova, iskupiteljna, spasiteljna, svestvaralaĉka, i sveujedinjujuća sila Crkve. U Liĉnosti Bogoĉoveka svesavršeno se ujedinila Boţanska i ĉoveĉanska priroda, Bog i ĉovek, te su tako ljudi, dotle grehom daleko od Boga, Bogoĉoveĉanskom krvlju postali bliski Bogu, jedno s Bogom (Ef.2,13-14), postali udi tela Njegova, od mesa Njegova, i od kostiju Njegovih (Ef.5,30). Bogoĉovekom Gospodom Hristom ostvarena je na zemlji nezamisliva stvarnost: mi ljudi, mi greholjubivi sisari stupili smo Njime u krvno srodstvo sa Bogom, jer Bogoĉoveĉanska krv Njegova - izvor veĉnog ţivota našeg, Bogoĉoveĉanske besmrtnosti naše, sjedinjuje nas najprisnije sa Njim - Jedinim istinitim Bogom, u kome i jeste veĉni ţivot (sr.1.Jn.5,20; 5,11; 1,2). Boţanska krv Gospoda Hrista je Bogoĉoveĉanska sila koja osvećuje, koja oĉišćava, koja preobraţava, koja ohristovljuje, koja ocrkovljuje, koja obogoĉoveĉuje, koja otrojiĉuje, koja spasava. Zato je Novi Zavet - Zavet u krvi Bogoĉoveka Hrista. I taj se Zavet evharistijski produţuje u Bogoĉoveĉanskom telu Crkve, sjedinjujući Bogoĉoveĉanskom krvlju nas ljude sa Bogom i meĊu sobom. Jer ujedinjujući ĉoveka sa Bogoĉovekom, ta presveta krv nas preko Njega ujedinjuje sa svima ljudima. Oĉigledna je istorijska ĉinjenica: pravo, istinsko, besmrtno jedinstvo ĉoveka sa ljudima biva preko Bogoĉoveka: Bog je bliţi svakome ĉoveku no što je sam ĉovek sebi, bliţi i svima ljudima no što su oni sami sebi. Zato nema ĉoveku jedinstva sa samim sobom i sa ljudima oko njega bez Boga, bez Bogoĉoveka, bez krvnog oroĊenja i sjedinjenja s Njim. Α to se krvno oroĊenje i sjedinjenje ĉoveka s Bogom, i to krvno Bogoĉoveĉansko oroĊenje i sjedinjenje ĉoveka sa ljudima, obavlja u Bogoĉoveĉanskom telu Hristovom - Crkvi. I to konkretno i doţivljajno: U svetoj Evharistiji, svetom Priĉešću tela i krvi Hristove. Krv Bogoĉovekova sjedinjuje ĉoveka sa Bogom, kako na Golgotskom krstu, tako i u Bogoĉoveĉanskom telu Crkve kroz ţivotvornu i bogotvornu krv svete tajne Priĉešća na svetoj Liturgiji. I još: pošto je to krv Bogoĉoveka Hrista, a Crkva telo Njegovo, to ona i jeste sjedinjujuća sila koja sve ĉlanove Crkve sjedinjuje u jedno telo, u jedan ţivot, u jednu dušu, u jedno srce, u jednu Bogoĉoveĉansku zajednicu κοινυνίαν. Čaša blagoslova koju blagosiljamo, nije li zajedica - κοινυνία - krvi Hristove? Hleb koji lomimo, nije li zajednica - κοινυνία - tela Hristovog? Jer je jedan hleb, jedno smo telo mnogi; jer svi u jednome hlebu imamo zajednicu (1.Kop.10,16-17). - Ove Bogoĉoveĉanske reĉi hristonosnog Apostola kazuju nam samu tajnu Crkve, njenu evharistijsku tajnu i evharistijsku prirodu. Sveta Evharistija, sveto Priĉešće nas ne samo sjedinjuje sa Njim, Nezamenljivim, nego i nas meĊu sobom. Jedući Njegovo sveto telo, mi postajemo jedno telo mnogi. Sjedinjujući se sa Njim, mi se svetim jedinstvom sjedinjujemo i meĊu sobom. Το je sveto jedinstvo ljudi u Hristu, Bogoĉoveĉansko jedinstvo, Jedino istinsko jedinstvo i jedino veĉito jedinstvo ljudi. Jer u Bogoĉoveku

www.PrijateljBozji.com Gospodu Hristu mi smo ne samo veĉito ţivi, nego i veĉito jedno: i to jedno kao što je telo jedno. Ima li prisnijeg jedinstva od toga? I još: ima li veĉnijeg jedinstva od toga, kada je to telo - veĉno telo? Tako je u Bogoĉoveĉanskom telu Hristovom, Crkvi; tu smo „jedno telo mnogi”. Njime, Bogoĉovekom: jedno telo mnogi. I izraz te Bogoĉoveĉanske stvarnosti i jeste sveta Evharistija, sveta Liturgija, sveto Priĉešće. Α ĉudotvorni, i uvek istoriĉni Bogoĉovek je najpre ovaploćenjem Svojim ujedinio u Sebi Boga i ĉoveka veĉnim jedinstvom. I to sve preneo, i neprekidno prenosi, na sve ljude. Preneo, i prenosi, na Bogoĉoveĉanski naĉin. Jer je Crkvu osnovao na Bogoĉoveĉanskom telu Svom, na zemaljskoj stvarnosti Bogoĉoveĉanskog ţivota i prisustva Svog u našem svetu. Ovaplotio se Sveblagi da bi nas Sebi saovaplotio (Ef.3,6), i tako oboţio, i tako nam sve Svoje darovao. Α On to ĉini prvenstveno svetim Priĉešćem u svetoj Evharistiji Crkve. Jedno smo telo mnogi, jer niko od nas ne saĉinjava celo telo, nego je svaki samo delić tela, kako bismo uvek osećali i znali koliko zavisimo jedan od drugoga: svi od svakoga, i svaki od sviju. I koliko smo neophodni jedan drugome: svi svakome, i svaki svima; i još: svaki svakome. Naša sila, i moć, i ţivot, i besmrtnost, i blaţenstvo, samo su u tome jedinstvu, koje nam daje, ko? Telo Hristovo, telo Boţje. Ĉudesni Gospod Hristos je naše istinito jelo, naše istinito piće (sr.Jn.6,55-56.48). On je taj jedan hleb kojim se hranimo, i Njime svi u jednome hlebu imamo zajednicu. On je i sama zajednica, i sila te svete zajednice, svete sabornosti Crkve. Priĉešćujući se svetim hlebom i svetom krvlju Gospoda Hrista, mi se priĉešćujemo Njegovim svetim telom, koje je uvek jedno, i svuda jedno. Tako smo mnogi jedno telo u Hristu, a po sebi smo udi jedan drugome (Rim.12,5; sr.1.Kor.12,27). To je bogomudrost svetog Apostola. Nju bogomudro produţuje peti evanĊelist - sveti Zlatoust: Nazvavši sveto Priĉešće „zajednicom tela Hristova”, Apostol je hteo reći još bliskije, pa je zato dodao: Jer je jedan hleb, jedno smo telo mnogi. Ta šta ja govorim: „Zajednica”? Mi smo samo to telo. Jer šta je hleb? Telo Hristovo. Α šta postaju oni koji se priĉešćuju? Telo Hristovo; ne mnoga tela, nego jedno telo. Kao što hleb, naĉinjen od mnogih zrna postaje jedan, te se zrnevlje ne vidi zbog njihovog sjedinjenja, tako se i mi sjedinjujemo i sa Hristom i meĊu sobom13. Ο toj Bogoĉoveĉanskoj stvarnosti bogomudri Kavasila blagovesti: Crkva pokazuje sebe u svetim tajnama (tela i krvi Hristove), ne kao u simvolima, nego kao udovi u srcu, i kao grane u korenu drveta, i, po reĉi Gospodnjoj, kao loze u ĉokotu (Jn. 15,1-5). Jer ovde nije samo opštost - κοινυνία - imena ili analogija po sliĉnosti, nego istovetnost - ηαςηόηηρ. Jer su ove svete tajne - telo i krv Hristova, a to i jeste istinita hrana i piće Crkvi Hristovoj; i ona, priĉešćujući se njima, ne pretvara ih u ljudsko telo, kao što biva sa ljudskom hranom, nego se ona sama (to jest Crkva) pretvara u to telo i krv Hristovu... I ako bi neko mogao da vidi Crkvu Hristovu po tome koliko se ona sjedinila s njim priĉešćujući se njegovim telom, on ne bi ništa drugo video nego samo Gospodnje telo. Sa tog razloga i piše Pavle: Vi ste telo Hristovo, i udi meĊu sobom (1.Kor.12,27)14. Ako je Hristos jedan, veli sveti Grigorije Bogoslov, onda je jedna glava Crkve, i jedno telo 15. Na taj naĉin mi smo Hristom i u Hristu jedno telo i meĎu sobom udovi sa svima svetim Apostolima, i Prorocima, i Muĉenicima, i Ispovednicima, i svima Svetima. Α od ove u Hristu zajednice sa svima svetima (sr.Ef.3,18; 4,11-16) nema za biće ljudsko ništa bolje, ništa svetlije, ništa blaţenije, ništa veĉnije, ništa milije u svima svetovima poznatim i zamislivim. Radost je nad radostima: biti sa svima svetima - jedno telo, i to - telo Hristovo. 13

In Epist. I ad Corinth. Homil. 24,2; Ρ. gr. t. 61, col. 200. Тумачење Литургије. сар. 38; Ρ. gr. t. 150, col. 452C-453A. 15 Orat. 37,8; P. gr. I. 36, col. 292B. 14

www.PrijateljBozji.com Ako bi se sve tajne Novog Zaveta, Zaveta Bogoĉovekovog, i sve tajne Crkve Hristove, Crkve Bogoĉovekove, mogle svesti na jednu tajnu, onda je ta tajna - sveta tajna Priĉešća, sveta tajna Evharistije. Ona nam i pokazuje i daje vascelog Gospoda Hrista u svom ĉudesnom raskošju Njegove Bogoĉoveĉanske Liĉnosti i Njegovog Bogoĉoveĉanskog tela, koje je Crkva. Jer sveto Priĉešće, sveta Evharistija, to je samo Boţansko telo Njegovo, to - sama Boţanska krv Njegova, to - sav On sa Crkvom Njegovom u neiskazanoj punoći Svoga Boţanstva i Svoga Ĉoveĉanstva - Svoga Bogoĉoveĉanstva. Novi Zavet je zaista na jedinstven i izuzetan naĉin nov: Zavet u Boţjoj krvi, Zavet u Boţjem telu. I takav Bogoĉoveĉanski savez Boga i ĉoveka ostvaren je na svu veĉnost ĉudesnim Bogoĉovekom i Gospodom Hristom i Njegovom Bogoĉoveĉanskom Crkvom. Sveto Priĉešće je uvek telo sveţivog Gospoda Isusa: Ovo je telo moje; i mi smo njime i kroz njega uvek Njegovi, svagda nanovo Njegovi. Α i onih koji se tim svetim telom priĉešćuju. Tako svi saĉinjavamo jednu svesvetu Bogoĉoveĉansku zajednicu Crkvu. U samoj stvari, u svetoj Evharistiji je sva Crkva, i sve njene tajne i njene Svetinje. U njoj je sav Gospod Hristos; u njoj sav Novi Zavet, Zavet u sveţivotvornoj krvi Boţjoj: Novi Zavet u mojoj krvi (1.Kop.11,25). Kroz sveto Priĉešće mi stalno obnavljamo svoj savez sa Gospodom Hristom i kao pojedinci i kao narod Boţji (sr.Tit.2,14; Jev.2,17; 8,8-10; 2.Kor.6,16); stalno se utvrĊujemo u njemu; i on je za nas stvarno uvek novi savez, Novi Zavet u Bogoĉoveku Hristu. To je ono što nikad ne treba zaboravljati već uvek pamtiti i obnavljati, i tako sebe u Crkvi stalno iznova Bogoĉoveĉanskim ţivotom oţivljavati. Zato Spasitelj i ozakonjuje blagovesnu zapovest: Ovo činite meni za spomen (1.Kop. 11,24-25; Lk.22,19). Ovaj liturgijski i evharistijski „spomen” podseća na sav Bogoĉoveĉanski podvig spasenja sveta, izvršen Gospodom Hristom. Po bogonadahnutoj reĉi svetog Damaskina: „Svršavanje ovih svetih tajni (na Liturgiji) ispunjava sav duhovni i nadprirodni domostroj ovaploćenja Boga Logosa”16. To sveto-evharistijsko „podsećanje” u stvari jeste svetotajinsko davanje nama samoga Gospoda Hrista u vasceloj punoći Njegovog Bogoĉoveĉanstva. Jer nam ništa novozavetno ne daje tako celoga Gospoda Isusa kao sveta Evharistija i Priĉešće; daje nam Njega vascelog: Veĉnog, Sveţivog i Sveţivotvornog; i to uvek istog i sveistog - juĉe i danas i vavek (Jev.13,8). Kroz sveto Priĉešće mi doţivljavamo sav Spasiteljev Bogoĉoveĉanski podvig spasenja kao svoj. Α pre svega Njegovu svespasonosnu smrt i vaskrsenje. Jer nas oni potpuno uvode u samo srce i u samu veĉnost Bogoĉoveĉanskog spasenja. Stoga sveti Apostol blagovesti: Kad god jedete ovaj hleb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju i vaskrsenje obznanjujete, dok ne doĎe (1.Kor.11,26). Telo ovaploćenog Gospoda Hrista, koje je On primio od Presvete Bogorodice i Duha Svetoga, i telo Njegovo u svetoj Evharistiji kao i telo Njegovo - Crkva, sve je to, na kraju svih krajeva, jedno telo, jedinstveno i svespasonosno. Jer Gospod Hristos juĉe je i danas onaj isti i vavek (Jev.13,8). O tome heruvimski vidovito svedoĉi Zlatousti evanĊelist: Oni koji se priĉešćuju tela i krvi Gospoda Hrista - pamtite, mi se priĉešćujemo tela koje se ni po ĉemu ne razlikuje od onoga tela koje sedi gore, kome se AnĊeli klanjaju; to telo mi upravo okušamo - ηούηος ἀπογεςόμεθα. Ο, koliko nam je puteva otkriveno ka spasenju! Gospod nas je naĉinio Svojim telom, dao nam je Svoje telo. Jer kao što je telo ono sjedinjeno sa Hristom, tako se i mi sjedinjujemo s Njim kroz ovaj hleb. Jer Njemu ne beše dosta što postade ĉovek, i što bi bijen i raspet za nas, nego i ujedinjuje Sebe s nama; i to ne samo verom, nego nas i stvarno ĉini Svojim telom17.

16 17

О пречистом Телу, 2; Р. gr. t. 95, col. 408. In Epist. ad Ephes. Homil. 3,3; Ρ. gr. t. 62, col. 27; In Matth. Homil. 82,5; P. gr. t. 58, col. 743.

www.PrijateljBozji.com Telo ovaploćenog Boga Logosa je vrhovna svevrednost za ljudsko biće u svima svetovima. U njemu su sve veĉne Boţanske, ĉoveĉanske i Bogoĉoveĉanske vrednosti i stvarnosti. Drugo Lice Presvete Trojice, Bog Logos se ovaplotio i postao Bogoĉovek da bi postao Crkva, i u njoj izvršio, i neprekidno vršio, podvig spasenja sveta i ljudi od greha, smrti i Ċavola. Bog je postao ĉovek, postao telo da bi ĉovek pomoću Bogoĉoveka, u Bogoĉoveĉanskom telu Njegovom = Crkvi, postao bog. To je sva blagovest Bogoĉoveka i Njegove Crkve. Bog i sve Boţje, ĉovek i sve istinski ĉoveĉje, u Crkvi je organsko i realno kao telo. Sva punoća Boţanstva ţivi u Crkvi ζυμαηικῶρ = na telesan naĉin (Kol.2,9). Kao sutelesnici Hristovi, kao sutelesnici Bogoĉoveĉanskog tela Njegovog Crkve, mi primamo od te Boţanske punoće Spasove sve što nam treba za veĉni ţivot u obadva sveta: primamo blagodat na blagodat i svu Boţansku Istinu sa svima njenim neprolaznim bogatstvima, vrednostima, radostima (Kol.2,9-10; Ef.3, 19;Jn.1,17). Posredi je velika tajna, najveća u svima našim svetovima: Hristos i Crkva (Ef.5,32). Rodu ljudskom nedostaje i uma i reĉi da makar pribliţno izrazi tu presvetu i preveliku tajnu. Hristos je u isto vreme Bog Logos i ĉovek. Bog Logos i Crkva, Bog Logos sa telom na nebu, i u telu Svom, Crkvi, na zemlji. Zar to nije velika tajna? Ĉlanovi Crkve saĉinjavaju jedan organizam, jedno telo, pa ipak svaki ostaje potpuno posebna liĉnost. Zar to nije velika tajna? U Crkvi je sve saborno, pa ipak sve liĉno; svaki ţivi u svima, i svi u svakome, pa ipak je svaĉiji ţivot njegov vlastiti ţivot, i svaĉija liĉnost njegova vlastita liĉnost. Zar to nije velika tajna? U Crkvi ţive toliki grešnici, pa ipak je ona sva sveta i besprekorna (Ef.5,27), bez ikakve mane i mrlje. Zar to nije velika tajna? I tako redom, od najmanjeg do najvećeg, u Crkvi je sve velika tajna, jer je u svemu prisutan sav ĉudesni Gospod Hristos sa svima Svojim bezbrojnim Bogoĉoveĉanskim tajnama. Zato Crkva predstavlja najveće ĉudo za sve stvorene svetove, ĉudo kome se i AnĊeli na nebu dive. U njenu jedinstvenu blagovest, u njeno sveboţansko EvanĊelje ţele i AnĊeli da zavire, jer se i njima kroz Crkvu otkriva mnogorazlična premudrost Božja (Ef.3,10; 1.Pt.1,12). Bogoĉovek Hristos je u Crkvi Svojoj sjedinio sve što je na nebu i što je na zemlji (Ef.1,10); sve tajne neba i zemlje slile su se u jednu tajnu, i tako se dobila velika tajna, svetajna: Crkva. Ta velika tajna proniĉe sve ĉlanove Crkve, sav njihov ţivot, sve njihove odnose. Zato je u Crkvi sve - ĉudo, sve tajna „paĉe smisla” = iznad razuma. Tu ništa nije prosto, ništa jednostavno, ništa sporedno, ništa maloznaĉajno, jer je sve Bogoĉoveĉansko, sve organski povezano u jedan Bogoĉoveĉanski organizam, u jednu sveobuhvatnu Bogoĉoveĉansku „veliku tajnu”, svetajnu: Crkvu Pravoslavnu.

www.PrijateljBozji.com SVOJSTVA CRKVE sadrţaj Svojstva Crkve su bezbrojna, jer su njena svojstva, ustvari, svojstva Bogoĉoveka Gospoda Hrista, a preko Njega i svojstva Trojiĉnog Boţanstva. No, sveti i bogomudri Oci Drugog vaseljenskog sabora, voĊeni i rukovoĊeni Duhom Svetim, sveli su ih u devetom ĉlanu Simvola vere na ĉetiri: Verujem u jednu, svetu, sabornu i apostolsku Crkvu. - Ova svojstva Crkve: jedinstvo, svetost, sabornost i apostolnost, istiĉu iz same prirode Crkve, i njenog cilja. Ona jasno i taĉno odreĊuju karakter Pravoslavne Crkve Hristove, kojim se ona kao Bogoĉoveĉanska ustanova i zajednica odlikuje od svake ljudske ustanove i zajednice. 1. Jedinstvo i jedinstvenost Crkve sadrţaj Kao što je Liĉnost Bogoĉoveka Hrista jedna i jedinstvena, tako je i Crkva, Njime i u Njemu osnovana, jedna i jedinstvena. Jedinstvo Crkve neminovno sledi iz jedinstva Liĉnosti Bogoĉoveka Gospoda Hrista. Organski jedan i jedinstven Bogoĉoveĉanski organizam u svim svetovima, Crkva se, po svim nebozemnim zakonima, ne moţe deliti. Svako delenje znaĉilo bi njenu smrt. Sva u Bogoĉoveku, ona je najpre i po svemu Bogoĉoveĉanski organizam, pa onda Bogoĉoveĉanska organizacija. U njoj je sve Bogoĉoveĉansko: i priroda, i vera, i ljubav, i krštenje, i Evharistija, i svaka njena tajna, i svaka njena sveta vrlina; i svo njeno uĉenje, i sav njen ţivot, i sva njena besmrtnost, i sva njena veĉnost, i svo njeno ustrojstvo. Da, da, da: u njoj je sve Bogoĉoveĉanski jedno i nedeljivo: i ohristovljenje, i osvećenje, i oboţenje, i otrojiĉenje, i spasenje. U njoj je sve organski i blagodatno povezano u jedno Bogoĉoveĉansko telo, pod jednom Glavom - Bogoĉovekom Gospodom Hristom. Svi njeni ĉlanovi, iako kao liĉnosti uvek celosni i neprikosnoveni, no sjedinjavani jednom blagodaću Svetoga Duha kroz svete tajne i svete vrline u organsko jedinstvo, saĉinjavaju jedno telo, i ispovedaju jednu veru, koja ih sjedinjuje meĊusobno i sa Gospodom Isusom. Hristonosni Apostoli bogonadahnuto blagoveste jedinstvo i jedinstvenost Crkve, zasnivajući ih na jedinstvu i jedinstvenosti njenog Osnivaĉa - Bogoĉoveka Gospoda Hrista i Njegove Bogoĉoveĉanske Liĉnosti: Jer temelja drugog niko ne može postaviti osim onoga koji je postavljen, koji je Isus Xpucmoc (1.Kop.3,11). Poput svetih Apostola, sveti Oci i Uĉitelji Crkve heruvimski bogomudro i serafimski revnosno ispovedaju jedinstvo i jedinstvenost Crkve Pravoslavne. Stoga je pojmljiva plamena revnost svetih Otaca Crkve pri svakom odvajanju i otpadanju od Crkve, i njihov strogi odnos prema jeresima i raskolima. U tome pogledu od izuzetne su Bogoĉoveĉanske vaţnosti sveti Vaseljenski i sveti Pomesni sabori. Po njihovom hristomudrom duhu i stavu, Crkva je ne samo jedna nego i jedina. Kao što u Gospoda Hrista ne moţe biti nekoliko tela, tako u Njega ne moţe biti ni nekoliko Crkava. Po Bogoĉoveĉanskoj prirodi svojoj, Crkva je jedna i jedina, kao što je Bogoĉovek Hristos jedan i jedini. Otuda je razdeljenje, deoba Crkve stvar ontološki, suštinski nemoguća. Razdeljenja Crkve nikada nije bilo, niti ga moţe biti, a bivala su i bivaće otpadanja od Crkve, kao što dobrovoljno besplodne loze otpadaju sasušene od veĉnoţivog Bogoĉoveĉanskog Ĉokota - Gospoda Hrista (sr.Jn.15,1-6). Od jedne jedine nerazdeljive Crkve Hristove u razna vremena odvajali su se i otpadali jeretici i raskolnici, i time prestajali biti ĉlanovi Crkve i sutelesnici Bogoĉoveĉanskog tela njenog. Tako su najpre otpadali gnostici, pa arijanci, pa duhoborci, pa monofiziti, pa ikonoborci, pa rimokatolici, pa protestanti, pa unijati, pa... redom i svi ostali pripadnici jeretiĉkoraskolniĉkog legiona.

www.PrijateljBozji.com 2. Svetost Crkve sadrţaj Svojom Bogoĉoveĉanskom prirodom Crkva je nesumnjivo jedinstvena organizacija u zemaljskom svetu. U takvoj prirodi njenoj je i sva svetost njena. U stvari, ona je Bogoĉoveĉanska radionica osvećenja ljudi, a preko njih i ostalih tvari. Ona je sveta kao Bogoĉoveĉansko telo Hristovo, kome je sam Gospod Hristos besmrtna glava, a Duh Sveti - besmrtna duša. Zato je u njoj sve sveto: i uĉenje njeno, i blagodat njena, i tajne njene, i vrline njene, i sve sile njene, i sva sredstva njena, urizniĉeni u njoj za osvećenje Ljudi i tvari. Iz besprimernog ĉovekoljublja ovaploćenjem postavši Crkva, Bog i Gospod Isus Hristos je osvetio Crkvu Svojim stradanjem, i vaskrsenjem, i vaznesenjem, i uĉenjem, i ĉudotvorenjem, i molitvom, i postom, i tajnama, i vrlinama; reĉju: celokupnim Svojim Bogoĉoveĉanskim ţivotom. Zato je i izreĉena bogonadahnuta blagovest: Hristos zavole Crkvu, i sebe predade za nju da je osveti očistivši je kupanjem vodenim i rečju, da je metne preda se slavnu Crkvu, koja nema mrlje ni bora, ili takoga čega, nego da bude sveta i bez mane (Ef.5,25-27). No evanĊelska je stvarnost u toku istorije: Crkva je puna i prepuna grešnika. Da li njihovo prisustvo u Crkvi umanjuje, narušava, uništava njenu svetost? Nipošto i ni na koji naĉin. Jer su neumanjivo i neizmenljivo sveti: Gospod Isus - glava njena, i Duh Sveti - duša njena, i Boţansko uĉenje njeno, i tajne njene, i vrline njene. Crkva trpi grešnike, krili ih, pouĉava, eda bi ih probudila i pobudila na pokajanje i duhovno ozdravljenje i preobraţenje; i oni ne smetaju Crkvi da bude sveta. Samo grešnici neraskajani, uporni u zlu i bogoboraĉkoj zlovolji, odsecaju se od Crkve ili vidljivim dejstvom crkvene Bogoĉoveĉanske vlasti ili nevidljivim dejstvom suda Boţjeg, te se i na taj naĉin svetost Crkve oĉuvava. Izvadite zloga izmeĎu sebe (1.Kop. 5,13). Sveti Oci su i svojim spisima i na Saborima ispovedali svetost Crkve kao njeno bitno i neizmenljivo svojstvo. Oci pak Drugog vaseljenskog sabora su to dogmatski definisali u devetom ĉlanu Simvola vere. Α ostali Vaseljenski sabori su to potvrdili peĉatom saglasnosti.

3. Sabornost Crkve sadrţaj katoliĉnost = καθολικόηηρ Crkve Sama Bogoĉoveĉanska priroda Crkve po sebi je sveobuhvatno vaseljenska, saborna: Bogoĉoveĉanski vaseljenska, Bogoĉoveĉanski katoliĉanska, Bogoĉoveĉanski saborna. Bogoĉovek Gospod Hristos je Sobom i u Sebi pa najsavršeniji i najpotpuniji naĉin sjedinio Boga i ĉoveka, a preko ĉoveka sve svetove i svu tvar. Sudbina tvari je suštinski povezana sa ĉovekom (sr.Rim. 8,19-24). Svojim Bogoĉoveĉanskim organizmom Crkva obuhvata: sve što je na zemlji, sve što se vidi i što se ne vidi, bili Prestoli ili Gospodstva ili Poglavarstva ili Vlasti (Kol.1,16). Sve je y Bogoĉoveku, i On je glava telu Crkve (Kol.1,17-18). U Bogoĉoveĉanskom organizmu Crkve svaki ţivi punoćom svoje liĉnosti kao ţiva bogolika ćelijica. Zakon Bogoĉoveĉanske sabornosti obuhvata sve, i dela kroza cve. Pritom, uvek se odrţava bogoĉoveĉanska ravnoteţa izmeĊu Boţjeg i ĉoveĉijeg. Mi ljudi u Crkvi, kao sutelesnici tela njenog, doţivljavamo svu punoću svoga bića, u svim bogolikim dimenzijama. I još: u Crkvi Bogoĉovekovoj ĉovek doţivljava svoje biće kao neko svebiće, bogoĉoveĉansko svebiće; doţivljava sebe ne samo kao sveĉoveka već i kao svetvar, svestvorenje. Reĉju: doţivljava sebe kao blagodatnog bogoĉoveka. Bogoĉoveĉanska sabornost Crkve u stvari je neprekidno blagodatno-vrlinsko ohristovljenje ĉoveka: sve se sabira u Hristu Bogoĉoveku, i sve doţivljava Njime kao

www.PrijateljBozji.com svoje, kao jedan nedeljivi Bogoĉoveĉanski organizam. Jer ţivot u Crkvi je Bogoĉoveĉansko osaborenje, blagodatno-vrlinski podvig obogoĉoveĉenja, ohristovljenja, oboţenja, otrojiĉenja, osvećenja, preobraţenja, spasenja, obesmrćenja, oveĉnjenja, ocrkvenjenja. Bogoĉoveĉansko saborovanje, Bogoĉoveĉanska sabornost u Crkvi odrţava se i sprovodi veĉno ţivom Liĉnošću Bogoĉoveka Hrista, koji na najsavršeniji naĉin sjedinjuje Boga i ĉoveka i svu tvar koju sveskupocena krv Bogoĉoveka Spasa omiva od greha, zla i smrti (sr. Kol.1,19-22). Bogoĉoveĉanska Liĉnost Gospoda Hrista i jeste duša sabornosti Crkve. Bogoĉovek i odrţava uvek Bogoĉoveĉansku ravnoteţu izmeĊu Boţjeg i ĉoveĉijeg u sabornom ţivotu Crkve. Crkva je sva puna i prepuna Gospoda Hrista, jer je ona - punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu (Ef. 1,23). Zato je ona vaseljenska u svakoj liĉnosti što je u njoj, i u svakoj ćelijici svojoj. Ta vaseljenskost, ta sabornost, ta καθολικόηηρ gromovito bruji naroĉito kroz svete Apostole, kroz svete Oce, kroz svete Vaseljenske i Pomesne sabore.

4. Apostolnost Crkve sadrţaj Sveti Apostoli su prvi bogoljudi po blagodati. Vascelim ţivotom svojim svaki od njih, poput Apostola Pavla, govori ο sebi: Ja više ne živim, u meni živi Hristos (Gal.2,20). Svaki od njih je ponovljeni Hristos; ili taĉnije: produţeni Hristos. Sve je u njima Bogoĉoveĉansko, jer je sve od Bogoĉoveka. Apostolnost i nije drugo do Bogoĉoveĉnost Gospoda Hrista, dobrovoljno usvojena svetim podvizima svetih vrlina: vere, ljubavi, nade, molitve, posta, i ostalih. Α tο znaĉi: sve što je ĉoveĉije u njima dobrovoljno ţivi Bogoĉoveĉijim, misleći Bogoĉovekom, osećajući Bogoĉovekom, delajući Bogoĉovekom, hoteći Bogoĉovekom. Za njih je istorijski Bogoĉovek, Gospod Isus Hristos, i vrhovna svevrednost i vrhovno svemerilo. Sve je u njima od Bogoĉoveka, radi Bogoĉoveka i u Bogoĉoveku. I to uvek tako, i svuda tako. To im je besmrtnost i u zemaljskom vremenu i u zemaljskom prostoru. Time su još na zemlji vezani za svu Bogoĉoveĉansku veĉnost Hristovu. Ova Bogoĉoveĉanska apostolnost je sva u potpunosti produţena u zemaljskim naslednicima hristonosnih Apostola: u svetim Ocima. MeĊy njima, u suštini, nema nikakve razlike: u njima podjednako ţivuje i dela i besmrtuje i veĉnuje jedan i isti Bogoĉovek Hristos: koji je juĉe i danas Onaj isti i vavek (Jev.13,8). Kroz svete Oce produţuju se sveti Apostoli sa svim svojim bogoĉoveĉanskim bogatstvima, bogoĉoveĉanskim svetovima, bogoĉoveĉanskim svetinjama, bogoĉoveĉanskim tajnama, bogoĉoveĉanskim vrlinama. Sveti Oci u stvari neprekidno apostoluju, i kao posebne obogoĉoveĉene liĉnosti, i kao episkopi pomesnih Crkava, i kao ĉlanovi svetih Vaseljenskih sabora i svetih Pomesnih sabora. Za sve njih je jedna Istina, Jedna Sveistina: Bogoĉovek Gospod Isus Hristos. Gle, sveti Vaseljenski sabori, od prvog do poslednjeg, samo jednu svevrednost ispovedaju, brane, veruju, blagoveste i svebudno ĉuvaju: Bogoĉoveka Gospoda Isusa Hrista. Glavno Predanje, Svepredanje Pravoslavne Crkve i jeste: ţivi Bogoĉovek Hristos, sav u Bogoĉoveĉanskom telu Crkve, kojoj je On besmrtna, veĉna glava. To je ne samo blagovest već i sveblagovest svetih Apostola i svetih Otaca. Oni ništa ne znaju osim Hrista raspeta, Hrista vaskrsla, Hrista vaznesena. Svi oni vascelim ţivotom i uĉenjem svojim jednodušno i jednoglasno svedoĉe: Bogoĉovek Hristos je sav u Crkvi Svojoj, kao u telu Svom. Svaki od svetih Otaca moţe s pravom reći sa svetim

www.PrijateljBozji.com Maksimom Ispovednikom: „Ja ni u kom sluĉaju ništa svoje ne govorim, nego govorim ono što sam od Otaca nauĉio, ništa ne menjajući u njihovom uĉenju”18. Α iz besmrtne blagovesti svetog Jovana Damaskina bruji saborna ispovest svih svetih bogoppoclavljenih Otaca: Sve što nam je predano - ηὰ παπαδιδομένα ἡμῖν - kroz Zakon i Proroke i Apostole i EvanĊeliste mi primamo i znamo i visoko cenimo, i preko toga ništa više ne traţimo... Budimo time potpuno zadovoljni, i ostanimo u tome, ne pomičući večne meĎe (Priĉ.Solom.22,28), niti narušavajući Boţansko Predanje19. - I onda dirljiv svetootaĉki poziv svetog Damaskina, upućen svima pravoslavnim Hrišćanima: Zato, braćo, stojmo na kamenu vere i u Predanju Crkve, ne pomiĉući granice koje postaviše sveti Oci naši, niti dajući mesta onima koji hoće da uvode novotarije i da ruše graĊevinu svete Boţje vaseljenske i apostolske Crkve. Jer ako se svakome pusti na volju, malo po malo razoriće se celo telo Crkve20. Sveto Predanje je svo od Bogoĉoveka, svo od svetih Apostola, svo od svetih Otaca, svo od Crkve, u Crkvi, Crkvom. Sveti Oci nisu drugo do samo „ĉuvari apostolskih predanja”. Svi oni, kao i sveti Apostoli, jesu samo „svedoci” jedne i jedine Istine = Sveistine: Bogoĉoveka Hrista. Nju oni neućutno ispovedaju i propovedaju, oni - „svezlatna usta Boga Logosa - ηὰ πάγσπςζα ζηόμαηα ηοῦ Λόγος21. Bogoĉovek Gospod Isus Hristos je jedan i jedinstven i nedeljiv. Isto tako je i Crkva i jedinstvena i nedeljiva, jer je ona ovaploćenje Bogoĉoveka Hrista, produţeno kroza sve vekove i kroza svu veĉnost. Takva po svojoj prirodi, takva i u svojoj zemaljskoj istoriji, Crkva se ne moţe deliti. Od nje se samo moţe otpasti. Ta jednosnost i jedinstvenost Crkve je Bogoĉoveĉanskog karaktera od poĉetka pa kroza sve vekove i kroza svu veĉnost. Apostolsko prejemstvo, apostolsko nasleĊe je od vrha do dna Bogoĉoveĉanske prirode. Šta to sveti Apostoli predaju svojim naslednicima kao nasleĊe? - Samog Bogoĉoveka Gospoda Hrista, sa svim neprolaznim bogatstvima Njegove ĉudesne Bogoĉoveĉanske Liĉnosti, Hrista - glavu Crkve, jedinu glavu njenu. He predaje li to, apostolska naslednost prestaje biti apostolska, i tu u stvari više i nema apostolskog Predanja, nema apostolske jerarhije, nema apostolske Crkve. Sveto Predanje, to je EvanĊelje Gospoda Hrista, i sam Gospod Hristos, koga sila Duha Svetoga prenosi u svaku verujuću dušu, i u ĉitavu Crkvu. Sve što je Hristovo, silom Duha Svetoga postaje naše, ljudsko; i to u telu Crkve. Duh Sveti - duša Crkve, svakog vernika, kao ćelijicu, ugraĊyje y telo Crkve, ĉini ga „sutelesnikom” Bogoĉoveka (Ef.3,6). U stvari: Duh Sveti blagodaću obogoĉoveĉuje svakog vernika. Jer, šta je ţivot u Crkvi? Ništa drugo do blagodatno obogoĉoveĉenje svakog vernika kroz njegove liĉne evanĊelske vrline; njegovo uhristovljenje i ohristovljenje kroz ucrkovljenje i ocrkovljenje. Sav ţivot Hrišćanina je neprekidni hristocentriĉni Duhovdan: Duh Sveti kroz svete tajne i svete vrline predaje Hrista Spasa svakome verniku, ĉini Ga ţivim Predanjem, ţivim ţivotom našim: „Hristos - ţivot naš” (Kol.3,4). Time i sve što je Hristovo postaje naše, na svu veĉnost naše: i Njegova Istina, i Njegova Pravda, i Njegova Ljubav, i Njegov ţivot, i sva Njegova Boţanska Ipostas. Sveto Predanje? - Sam Gospod Isus Hristos Bogoĉovek sa svim bogatstvima Svoje Boţanske Ipostasi, a preko Njega i radi Njega - vascele Svete Trojice. To je najpotpunije dato i izraţeno u svetoj Evharistiji, u kojoj se radi nas i radi spasenja našeg obavlja i obnavlja vasceli Spasov Bogoĉoveĉanski domostroj spasenja. Tu cav 18

Epist. XV; P. gr. I. 91, col. 544D: ἐμὸν μὲν οὐδὲν ἐπῶ πανηελῶρ. ὅ δὲ παπὰ ηῶν Παηέπυν ἐδιδὰσθην, θημὶ... 19 20 21

De fide, I,1; P. gr. t. 94, col. 792A. De Imagin., Orat. III, 41; P. gr. t. 94, col 1356CD.

Недеља 7. no Ускрсу, Св. Отаца Првог Васељенског Сабора, на јутрењу, стих. на Хвалите - Светих Отаца.

www.PrijateljBozji.com Bogoĉovek sa svim ĉudesnim i ĉudotvornim darovima Svojim; tu, i uopšte u molitvenom, bogosluţbenom ţivotu Crkve. Kroz sve to neprestano bruji Spasova sveĉovekoljubiva blagovest: I, evo, ja sam s vama u sve dane do svršetka sveta (Mt.28,20), sav u apostolstvu, i kroz apostolstvo sa svima vernima do svršetka sveta. To i jeste vascelo sveto Predanje apostolske Crkve Pravoslavne: ţivot u Hristu = ţivot u Svetoj Trojici: ohristovljenje i otrojiĉenje (sr.Mt.28,19-20). Izuzetno mnogoznaĉajno je ovo: u Pravoslavnoj Crkvi Hristovoj, sveto Predanje, uvek ţivo i ţivotvorno, saĉinjavaju sveta Liturgija, sva sveta bogosluţenja, sve svete tajne, sve svete vrline, sva veĉna Istina, sva veĉna Pravda, sva Ljubav, sav veĉni ţivot, sav Bogoĉovek Gospod Hristos, sva Sveta Trojica, sav Bogoĉoveĉanski ţivot Crkve u svoj svojoj Bogoĉoveĉanskoj punoći, sa Presvetom Bogorodicom i svima Svetima. Liĉnost Bogoĉoveka Gospoda Hrista, preobraţena u Crkvu, potopljena u molitveno, bogosluţbeno bezobalno more blagodati, i sva u Evharistiji, i sva u Crkvi, eto, to je sveto Predanje. Ovu istinu blagoveste i ispovedaju sveti Oci i sveti Vaseljenski sabori. Molitvom i poboţnošću se ĉuva sveto Predanje od svakog ljudskog demonizma i Ċavoljeg humanizma, i u njemu sav Gospod Hristos, koji i jeste veĉno Predanje Crkve. Velika je tajna pobožposti: Bog se javi u telu (1.Tim.3,16): javi se kao ĉovek, kao Bogoĉovek, kao Crkva, i Svojim sveĉovekoljubivim podvigom spasenja i obogoĉoveĉenja ĉoveka, uzveliĉa i uznese ljudsko biće iznad presvetih Heruvima i svesvetih Serafima.

PEDESETNICA sadrţaj Šta je Bogoĉovek Hristos: šta je Bog u Njemu a šta ĉovek? Kako se poznaje Bog u Bogoĉoveku a kako ĉovek? Šta je nama ljudima Bog darovao u Bogoĉoveku i sa Bogoĉovekom? Sve nam to kazuje Duh Sveti - „Duh Istine”: kazuje nam svu istinu ο Njemu - ο Bogu u Njemu i ο ĉoveku u Njemu, i šta nam je sve darovano Njime. Α tο? Neizmerno prevazilazi sve što su oĉi ljudske ikada videle, uši ljudske ikada ĉule, srce ljudsko ikada naslutilo (sr. Jn.15,26; 16,13; 1.Kop.2,4-16; Ef.3,5). Svojim ţivotom u telu na zemlji, Bogoĉovek je osnovao Bogoĉoveĉansko telo Svoje - Crkvu, i time pripremio zemaljski svet za dolazak i ţivljenje i delatnost Duha Svetog u telu Crkve kao duše tog tela. Na dan Svete Pedesetnice Duh Sveti je sišao s neba u Bogoĉoveĉansko telo Crkve, i zanavek ostao u njemu kao sveţivotvorna duša njegova (Dap.2,1-47). To vidljivo Bogoĉoveĉansko telo Crkve saĉinjavaju sveti Apostoli svojom svetom verom u Bogoĉoveka Gospoda Isusa kao Spasitelja sveta, kao savršenog Boga i savršenog ĉoveka. I silazak, i sva delatnost Duha Svetog u Bogoĉoveĉanskom telu Crkve biva zbog Bogoĉoveka i radi Bogoĉoveka (sr.Jn.16,7-13; 15,26; 14,26). „Njega radi Duh Sveti uĊe u svet”22. Sve u Bogoĉoveĉanskom domostroju spasenja uslovljeno je Bogoĉoveĉanskom Liĉnošću Gospoda Hrista; i sve biva, i sve se zbiva u kategoriji Bogoĉoveĉnosti. Tako i delatnost Svetoga Duha. Sva delatnost Njegova u svetu jednosušna je sa Bogoĉoveĉanskim podvigom spasenja sveta Gospodom Hristom. Pedesetnica je svim besmrtnim darovima Trojiĉnog Boţanstva, i samog Duha Svetog, ograniĉena na svete Apostole = na svetu apostolsku veru = na sveto apostolsko Predanje = na svetu apostolsku jerarhiju = na sve što je apostolsko = što je Bogoĉoveĉansko.

22

Молитва на крају Акатиста Исусу Сладчајшем.

www.PrijateljBozji.com Duhovdan, koji je poĉeo na dan Svete Pedesetnice, neprekidno traje u Crkvi sa neiskazanom punoćom svih Boţanskih darova i ţivotvornih sila (sr.Dap.10,44-48; 11,15-16; 15,8-9; 19,6). Sve u Crkvi biva Duhom Svetim: i ono najsitnije, i ono najkrupnije. Kada sveštenik pred kaĊenje blagosilja kadionicu, on moli Gospoda Hrista da „nispošlje blagodat Presvetoga Duha”. Kada se neiskazano ĉudo Boţje - sveta Pedesetnica, pri hirotoniji episkopa, ponavlja i daje sva punoća blagodati, time se najoĉiglednije svedoĉi da sav ţivot Crkve biva u Duhu Svetom. Hema sumnje, Gospod Hristos je Duhom Svetim u Crkvi; i Crkva je Duhom Svetim u Gospodu Hristu. Gospod Hristos - glava i telo Crkve; Duh Sveti - duša Crkve (sr.1.Kor.12,1-28). Od samog poĉetka Bogoĉoveĉanskog domostroja spasenja Duh Sveti je uzidao Sebe u temelj Crkve = u temelj tela Hristova, „izvršivši ovaploćenje Logosa u Svetoj Djevi ηοῦ Λόγος κηίζαν ηὴν ζάπκυζιν”23. U stvari, svaka sveta tajna i svaka sveta vrlina je mali Duhovdan: Duh Sveti silazi na nas, u nas. I to silazi suštastveno = οὐζιυδῶρ24, On - „bogatstvo Boţanstva”, On: „blagodati puĉina”25, On „blagodat i ţivot svake tvari” 26. Duhom Svetim Gospod boravi u nama i mi u Njemu. To nam svedoĉi samo prisustvo Duha Svetog u nama. Mi Duhom Svetim ţivimo u Hristu, i On u nama. I to znamo - no Duhu koga nam je dao (1.Jn.3,24). Naš duh ljudski se Duhom Svetim osposobljuje za pravo i pravilno hristopoznanje. Šta je u Bogu, i u Bogoĉoveku, mi znamo po Duhu Boţjem „koji nam je dat” (sr.1.Jn.4,13; 1.Kor.2, 4-16). Za poznanje Bogoĉoveka Hrista, jednog od Svete Boţanske Trojice, potrebna nam je pomoć ostale Svete Dvojice: Boga Oca i Boga Duha Svetoga (sr.Mt.11,27; 1.Kop.2,12). Duh Sveti je „Duh mudrosti” (Ef.1,17); dobije li Ga, ĉovek se ispuni mudrošću Boţanskom. Duh Sveti je „Duh otkrivenja” (Ef.1,17). Boţanskom mudrošću On u srcu verujućeg otkriva i kazuje tajnu Isusa Bogoĉoveka, te tako duhonosac dolazi do istinskog hristopoznanja. Nikakav duh ljudski nije u stanju nikakvim naporima svojim da pozna tajnu Hristovu u njenom Boţanskom i spasonosnom savršenstvu i potpunosti. To duhu ljudskome otkriva jedino i samo Duh Sveti, zbog ĉega se i naziva „Duhom otkrivenja” (Ef.1,17; 3,6; 1.Kor.2,10). Iz tih razloga duhozarni Apostol i blagovesti: Niko ne može Isusa nazvati Gospodom osim Duhom Svetim (1.Kop. 12,3). Duh Sveti kao „Duh Istine” i kao „Duh otkrivenja” uvodi u svaku istinu Hristove Bogoĉoveĉanske Liĉnosti i Njegovog Bogoĉoveĉanskog domostroja spasenja, i uĉi nas svemu Hristovom (Jn.16,13; 14,26; 1,Kor.2,6-16). To je razlog što se i celokupno EvanĊelje Hristovo, sa svima svojim Bogoĉoveĉanskim stvarnostima, naziva Otkrivenjem. To je razlog zbog kojeg u Crkvi svako crkveno ĉinodejstvo, radnja, sluţba, tajna, delo, biva prizivanjem sile i blagodati Duha Svetoga. Jednom reĉju: cav ţivot Crkve, u snima svojim bezbrojnim Bogoĉoveĉanskim stvarnostima i projavama, vodi se i rukovodi se Duhom Svetim, koji je uvek Duh Bogoĉoveka Isusa Hrista. Zato je i reĉeno u Svetom EvanĊelju: Ko nema Duha Hristova, on nije Njegov (Rim.8,9). Heruvimski pogruţen u Bogoĉoveĉansku tajnu Crkve kao u najmiliju Svetajnu Boţju, sveti Vasilije objavljuje sveistinitu blagovest: „Duh Sveti izgraĊuje Crkvu Boţju – Tὸ Πνεῦμα ηὸ ῞Αγιον άπσιηεκηονεῖ ᾿Εκκληζίαν Θεοῦ”27.

23

Осмогласник: Глас 1, У недељу ујутру, на полуноћници. Канон Пресветој Тројици, песма

1. 24

Пентикостар, У уторак, на јутрењи, на стихов. стихире.

25

Тамо, У уторак Педесет. недеље, Трипеснец, песма 9; и: у петак, Трипеснец, песма 8.

26

Осмогласник: Глас 3, У недељу ујутро, Антифон 3.

27

In Isai. cap. III; P. gr. t. 30, col. 289D.

www.PrijateljBozji.com

BLAGODAT sadrţaj Sve Boţanstvene stvarnosti, ovaploćene u Bogoĉoveku Hristu, neprekidno liju iz sebe neizbrojne i neizmerive Boţanstvene sile, neophodne ljudskome biću za spasenje, za oboţenje, za ohristivljenje, za ucrkovljenje, za oduhovljenje, za otrojiĉenje, za obogoĉoveĉenje, i nazivaju se jednom reĉju: blagodat. Sve te Boţanske sile svestrano su Bogoĉoveĉanskih svojstava i karaktera. I time svim bićem u Bogoĉoveĉanskom telu Crkve, od njega i kroz njega. U Crkvi je cve Bogoĉoveĉansko, jer je sve Bogoĉovekovo. Nema niĉeg u Crkvi što je van kategorije Bogoĉoveĉijeg i Bogoĉoveĉnog. Naše spasenje = naše obogoĉoveĉenje nije ništa drugo do naše neprekidno oblagodaćenje. U Crkvi i Crkvom blagodat je bezobalni okean Boţanskih, Bogoĉoveĉanskih obogoĉoveĉujućih, ohristovljujućih, otrojiĉujućih sila, koje nekrekidno delaju i deluju u Bogoĉoveĉanskom organizmu Crkve. Bogoĉovekom Hristom, koji je Crkva, nama su darovane sve Boţanske sile koje su potrebne ljudima za ţivot i poboţnost u obadva sveta (sr.2.Pt. 1,3-4). Prema Bogoĉoveku, i kao Liĉnosti i kao Crkvi, stoji ĉovek sa svojom bogolikom prirodom. Stvoren bogolikim, ĉovek poseduje bogoliku slobodu. Ta sloboda je ogromnih, neizmerivih razmera. Po svojoj slobodnoj volji ĉovek moţe ĉak i Boga odbaciti i Ċavola prigrliti. I još: ĉovek moţe postati i „bog po blagodati”, ali i Ċavo po slobodnom htenju. Bogomudro upotrebljena, slobodna volja privodi ĉoveka Bogu i sjedinjuje sa Bogom; zloupotrebljena, ona privodi ĉoveka Ċavolu i sjedinjuje sa Ċavolom. Istorija roda ljudskog je reĉiti svedok toga. Bog je zato i postao ĉovek da kao Bogoĉovek, u Bogoĉoveĉanskoj Liĉnosti Svojoj, pokaţe ĉoveku i nauĉi ĉoveka kako moţe bogomudro rukovati svojom slobodnom voljom, i iz sebe blagodaću izgraditi blagodatnog, hristolikog ĉoveka, i do potpunosti usavršiti bogolikost svoga bića. Α da bi za postignuće toga cilja dao potrebne Boţanske sile ĉoveku, On je na Sebi, Bogoĉoveku, osnovao Crkvu, sa njenim svetim tajnama i svetim vrlinama. Postajući „sutelesnik” Bogoĉoveĉanskog tela, Crkve (Ef.3,6), pomoću svetih tajni i svetih vrlina, ĉovek i postiţe Bogom mu postavljeni cilj: postaje „bog po blagodati”. Sva se spasonosna mudrost i bogomudrost ĉoveka Hrišćanina sastoji u tome da on svu svoju slobodnu volju dobrovoljno potĉinjava Boţanskoj volji Gospoda Hrista, po ugledu na samog Gospoda Hrista, koji je u Svojoj Bogoĉoveĉanskoj Liĉnosti Svoju ĉoveĉansku volju dobrovoljno potĉinjavao Svojoj Boţanskoj volji. Taj Bogoĉoveĉanski odnos izmeĊu volje Boţanske i ĉoveĉanske vaţi kao najsavršeniji zakon i najneophodnije pravilo u Bogoĉoveĉanskom telu Hristovom - Crkvi: svoju ĉoveĉansku volju dobrovoljno potĉinjavati Boţanskoj volji Gospoda Hrista, i tako pomoću blagodati svetih tajni i svetih vrlina osigurati sebi spasenje, oboţenje, obogoĉoveĉenje i ţivot veĉni u Carstvu ljubavi Hristove. U Bogoĉoveĉanskom telu Crkve data je sva blagodat Trojiĉnog Boţanstva, blagodat koja spasava od greha, smrti i Ċavola, preporoĊujući nas, preobraţavajući nas, osvećujući nas, ohristovljujući nas, oboţujući nas, otrojiĉujući nas. Ali svakome od nas daje se ta blagodat no meri dara Hristova (Ef.4,7). Α Gospod Hristos odmerava blagodat svakome po trudu njegovom (1.Kop.3,8): po trudu u veri, u ljubavi, u milosrĊu, u molitvi, u postu, u bdenju, u krotosti, u pokajanju, u smernosti, u trpljenju, i ostalim svetim vrlinama i svetim tajnama evanĊelskim. PredviĊajući Svojim Boţanskim sveznanjem kako će se koji od nas koristiti blagodaću Njegovom, darovima Njegovim, Gospod Hristos tako i razdeljuje darove Svoje: svakome prema njegovoj moći (sr.Mt. 25,15). MeĊutim, od našeg liĉnog truda i umnoţavanja Boţanskih darova Hristovih zavisi mesto u ţivotvornom Bogoĉoveĉanskom telu Hristovom - Crkvi, koja se kao

www.PrijateljBozji.com jedno i nedeljivo nebozemno Bogoĉoveĉansko biće proteţe od zemlje do uvrh iznad svih nebesa nad nebesima. Ukoliko ĉovek više ţivi punoćom Hristove blagodati, utoliko je i više darova u njemu, i utoliko se više razlivaju po njemu, kao po sutelesniku Hristovom, Bogoĉoveĉanske sile Crkve Hristove, tela Hristova, sile koje pas oĉišćuju od svakoga greha, osvećuju, oboţuju, obogoĉoveĉuju. Pri tome svaki od nas ţivi u svima i radi svih, jer smo jedno telo svi. Zato se i raduje svaki darovima svoje braće, naroĉito kada su veći od njegovih.

CBETE TAJHE sadrţaj Sve tajne Boţije su svete. Sve što je postalo, postalo je Svesvetim Bogom Logosom. Α sve od Boga Logosa je logosno i sveto. Bez Boga Logosa ništa nije postalo što je postalo (Jn.1,3; Kol.1,16; Jev.2,10). U svima svetovima Boţjim sve je sveto osim greha; a greh je zloupotrebljena sloboda kod stvorenih bića. Primer: Ċavo i ĉovek. Sloboda se zloupotrebi kada se upotrebi protiv Boga. Greh uĉinjen raĊa smrt. Đavo ima dve glavne sile: greh i smrt. Pomoću njih on osvaja ljude, i vlada nad njima. Carstvo greha i smrti i jeste pakao za bogoliko biće kakav je ĉovek. Tvorac svega, Bog Logos postaje ĉovek da ĉoveka oslobodi od greha i smrti, i time ga oslobodi Ċavola i pakla. Bog Logos to izvršuje kao Bogoĉovek celokupnim Svojim Bogoĉoveĉanskim podvigom na zemlji: od ovaploćenja do vaznesenja. Svim tim On osniva Crkvu Sobom i na Sebi, u kojoj On obavlja spasenje ljudi pomoću svetih tajni i svetih vrlina Duha Svetoga. On, Bogoĉovek Gospod Isus Hristos, On = Crkva, i jeste Presveta Svetajna, u kojoj i od koje su sve svete tajne, poĉevši od svete tajne krštenja. Sve je u Crkvi sveta tajna, sve: od najmanjeg do najvećeg, jer je sve potopljeno u neizerecivu svetost bezgrešnog Bogoĉoveka, Gospoda Hrista. Kao Crkva, Bogoĉovek obuhvata sve svetove, jer su svi svetovi Njegova tvorevina: jer se sve kroz Njega i za Njega sazda (Kol.1,16-20). On je i Tvorac i cilj svih stvorenja, svih tvari: On je glava telu Crkve (Kol.1,18); i još: Crkva je telo Njegovo, punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu (Ef.1,23). Zbog toga je u Njemu sveobuhvatnom: i spasenje, i oboţenje, i obogoĉoveĉenje, i ohristovljenje, i sve najsavršenije što je potrebno ljudskom biću u svim svetovima i u svima ţivotima. Tome sluţe sve svete tajne Crkve Njegove, i sve svete vrline. Α na prvom mestu: sveta tajna krštenja, sveta tajna miropomazanja, i sveta tajna Evharistije. Svetim krštenjem se oblaĉimo u Gospoda Hrista, a svetim Priĉešćem primamo vascelog Gospoda Hrista - radi našeg spasenja kroz oboţenje, kroz ohristovljenje, kroz obogoĉoveĉenje. Jer sveblagi Gospod se i javio u našem zemaljskom svetu kao Bogoĉovek, i ostao Crkvom u njemu kao Bogoĉovek. I u Njemu takvom obitava sva punoća Božanstva telesno, - ζυμαηικῶρ (Kol.2,9), sa jednim ciljem; da se svi ispunimo tom punoćom Boţanstva (Kol, 2,10): da se svi oboţimo, obogoĉoveĉimo, ohristovimo, otrojiĉimo: da svi postanemo „bogovi po blagodati”, bogoljudi po blagodati. Bogoĉovek je velika tajna pobožnosti (1.Tim.3,16), velika tajna vere Bogoĉoveĉanske, a y Bogoĉoveku je sva tajna Crkve. Jedna ista sveboţanstvena Ipostasna tajna Drugog Lica Presvete Trojice prohodi i proţima sve tajne Crkve; i sve što je u njoj, i od nje. Svaka sveta tajna i izvire i uvire u svetu tajnu Crkve: u svetu tajnu Bogovaploćenja, Bogoĉoveka, Bogoĉoveĉnosti. U samoj stvari, svaka sveta tajna je vascela u Crkvi; no isto tako je i sva Crkva u svakoj svetoj tajni. Sve je u Crkvi sveta tajna. Svaka sveštenoradnja je sveta tajna. I ona mala, i ona najmanja? - Da. Svaka je od njih ogromna kao i sama tajna Crkve. Jer i najmanja od

www.PrijateljBozji.com njih u Bogoĉoveĉanskom organizmu Crkve je u organskoj ţivotnoj vezi sa vascelom tajnom Crkve - samim Bogoĉovekom Gospodom Hristom. Samo jedan primer: Ĉin malog osvećenja vode. Mali ĉin, a kakvo ogromno sveto ĉudo, ogromno kao i sama Crkva. To milo ĉudo već dve hiljade godina prohodi milione i milione duša pravoslavnih Hrišćana, oĉišćuje ih, osvećuje ih, ozdravljuje ih, obesmrćuje ih i ne prestaje, i neće prestati dok traje zemlje i neba. Α sveta vodica je samo jedna od mnogobrojnih svetih tajni koje neprekidno ĉudotvore u Pravoslavnoj Crkvi Hristovoj. No i svaka sveta vrlina u duši pravoslavnog Hrišćanina jeste sveta tajna. Jer svaka je od njih u organskoj genetiĉkoj vezi sa svetom tajnom krštenja, a kroz nju i sa vascelom Bogoĉoveĉanskom tajnom Crkve. Tako: vera je sveta vrlina, i samim tim sveta tajna, kojom pravoslavni Hrišćanin ţivi neprestano. A sveta vera silom svetosti svoje raĊa u njegovoj duši i ostale svete vrline: molitvu, ljubav, nadu, post, milostivost, smirenost, krotost... I svaka od njih je opet sveta tajna. Sve se one jedna drugom hrane, i ţive, i besmrtuju, i veĉnuju. I sve što je od njih - sveto je. Zato nema broja svetim tajnama u Crkvi Hristovoj, u toj sveobuhvatnoj nebozemnoj svetoj svetajni Bogoĉovekovoj - U njoj: i svako „Gospode pomiluj” jeste sveta tajna, i svaka pokajniĉka suza, i svaki molitveni uzdah, i svaki ridajni vapaj.

a) Sveta tajna krštenja sadrţaj Krštenje je sveta tajna ohristovljenja, obogoĉoveĉenja, i kroz to otrojiĉenja: krštavani se oblaĉi u Hrista doţivljujući Njegovu smrt i vaskrsenje: sav se predaje Hristu i prima vascelog Hrista, postaje sutelesnik Hristov, i sve Bogoĉovekovo Crkvom postaje njegovo. Bogoliko biće ĉovekovo u svetom krštenju dobija cam besmrtni program svoga ţivota: ţiveti u Gospodu Hristu i veĉno doţivljavati sebe kao hristoliko biće, i neprekidno ispunjavati sebe Boţanskim silama Bogoĉovekovim. Od trenutka krštenja poĉinje Hrišćaninov ţivot u Crkvi, ţivot blagodatno-dobrovoljnog ohristovljenja sebe pomoću svetih tajni i svetih vrlina. Sav potonji ţivot Hrišćaninov je umnoţavanje talanata, dobijenih u svetom krštenju. Krštenjem se postaje ţivi hram Presvete Trojice; sav ţivot se odvija od Oca kroz Sina u Duhu Svetom. U Hrišćaninu rade sve blagodatno-vrlinske sile, koje ohristovljuju i otrojiĉuju njegovo biće: potencijalni bogoĉovek postaje kroz Bogoĉoveka u Crkvi blagodatni bogoĉovek. Sve i u svemu Hristos, - to je cilj i program Hrišćaninova ţivota i u vremenu i u veĉnosti (Kol.3,11).

b) Sveta tajna miropomazanja sadrţaj Iako se daje radi Bogoĉoveĉanskog podviga Jedinog Ĉovekoljubca - Gospoda Hrista, miropomazanje je po preimućstvu tajna Svetoga Duha. U stvari, sveta tajna krštenja i sveta tajna miropomazanja su dvojedna tajna. Uĉlanjen svetim krštenjem u Bogoĉoveka Hrista, u telo Njegovo - Crkvu, Hrišćanin u svetoj tajni miropomazanja prima „peĉat dara Duha Svetoga”, to jest Boţansko osvećenje i pomazanje i ukrepljenje blagodaću Duha Svetoga. Jer u svetom krštenju, po reĉima bogomudrog Kavasile, Hrišćanin dobija novo biće i uopšte postojanje po Hristu – ηὸ εἶναι καὶ ὅλυρ ὑποζηῆνα καηὰ Χπιζηόν28, a y svetom miropomazanju njemu se daruju sve ohristovljujuće 28

De vita in Christo, lib I; P. gr. t. 150, col. 504A.

www.PrijateljBozji.com blagodatne sile i darovi i energije Duha Svetog za novi ţivot u Hristu, ţivot bogoĉoveĉanski. U svetom miropomazanju ĉoveĉija liĉnost biva pomazana Duhom Svetim po obliĉju i podobiju Boţanskog Pomazanika - Bogoĉoveka Hrista. U ovoj svetoj tajni produţuje se Sveta Pedesetnica, koja u Crkvi Hristovoj nikad ne prestaje.

v) Sveta tajna Evharistije sadrţaj Sveti program i sveti podvig svete tajne krštenja ostvaruje se najsavršenije u svetoj tajni Evharistije: potpuno ohristovljenje, obogoĉoveĉenje. Tu se blagodatno doţivljava sav Bogoĉoveĉanski domostroj spasenja: od ovaploćenja do vaznesenja, kao ţivot ţivota našeg i kao duša duše naše. Sveta Liturgija je, po bogomudroj reĉi svetog Teodora Studita: ponavljanje celokupnog Bogoĉoveĉanskog domostroja spasenja 29. To ce naroĉito naglašava na kraju Liturgije svetog Vasilija Velikog, gde se veli: Ispuni se i izvrši se, Hriste Boţe naš, tajna Tvoga domostroja spasenja30. Srţ je svete Evharistije, svetootaĉki reĉeno: „Bog postaje ĉovek da bi ĉovek postao bog”. I smerni priĉasnik pred sveto Priĉešće ispoveda: „Boţansko telo i oboţuje me i hrani; oboţuje duh, a um hrani na neobiĉan naĉin”. Posredi je strašna, izuzetno prevelika tajna; priĉasnik sav trepti od uţasa, i govori sebi, i svakom priĉasniku: „Gledajući bogotvoreću krv, ĉoveĉe, neka te spopadne uţas”. I priĉasnik doţivljava jedinstvenu blagovest svih ĉoveĉanskih svetova: ispunjava se svakom punoćom Boţjom - πᾶν ηὸ πλήπυμα ηοῦ Θεοῦ (Εf.3,19; sr. Kol.2,10). Sveta Evharistija je vrhunac Bogoĉoveĉanskog realizma. Od ovaploćenja Boga Logosa Bogoĉovek Gospod Hristos je postao najoĉiglednija i najbesmrtnija i najveĉnija stvarnost svih svetova. Pogotovu naših ĉoveĉanskih svetova. S nama Hristos: s nama Bog = Emanuil, veĉito s nama Bog (Mt.1,23). Tome najubedljiviji svedok Crkva, Bogoĉoveĉansko telo Hristovo. Crkva - telo Hristovo; Evharistija - telo Hristovo. Suštinska istovetnost: Crkva u Evharistiji, Evharistija u Crkvi. Gde nema Bogoĉoveka nema Crkve; a gde nema Crkve - nema Evharistije. Cve van toga je - jeres, necrkva, anticrkva, psevdocrkva. Kao telo Hristovo, Crkva je saborno jedinstvo, ali isto tako i jedinstvo sabornosti. To vaţi i za Evharistiju kao telo Hristovo: jedno smo telo mnogi, i jedan hleb, jer svi u jednome hlebu imamo zajednicu (1.Kop. 10,17). Da, jedno smo telo mnogi, i to pod jednom glavom: Bogoĉovekom Hristom. Zato je i u Evharistiji i u Crkvi Bogoĉovek Hristos sve i sva: I On je pre svega, u sve je u Njemu (Kol.1,17).

SVETE VRLINE sadrţaj Do ovaploćenja Boga Logosa, do Bogoĉoveka Gospoda Hrista u našem zemaljskom svetu vrline su bile nestvarni prividi, neostvarljive zamisli, bezţivotne ideje. Takve su one u svima nehrišćanskim religijama, u svima nebogoĉoveĉanskim filosofijama, etikama, sociologijama, kulturama, civilizacijama. Bogoĉovek Gospod Hristos je prvo oliĉenje svih svetih vrlina, i njihovo savršeno ostvarenje na zemlji. Vrline i Gospod Hristos su jedno. Tu istinu blagovesti sveti Maksim Ispovednik: „Sam Gospod naš Isus Hristos jeste suština svih vrlina”31. U našem zemaljskom svetu tek je 29

По Светом Теодору Cmyдumy: Св. Eвxapucmujа je „центар целокупног домостроја спасења”. - Стр. 126, Твор. преп. Теодора Студ. том 1; C. Петербург. 1907. 30 Ha nocpeднuju начин то је изражено u на крају Литургије св. Јована Златоуста. 31 Οὐζία γὰπ πὰνηυν ηῶν ἀπεηῶν αὐηὸρ ἐζηιν ὁ Κύπιορ ἡμῶν ᾿ Ιηζοῦρ Χπιζηὸρ (Ambig. lib.; P. gr.

www.PrijateljBozji.com Gospod Hristos dao telo vrlinama, kao i Crkvi. No, pošto je Gospod Hristos sav u Crkvi, ona - telo Njegovo, a On - glava njena, to i sve vrline Njegove ţive u Crkvi. I ĉlanovi Crkve, ţiveći u njoj, ţive u tim svetim vrlinama, i no meri revnosti svoje postiţu svoje cpasenje, ohristovljenje, oboţenje, obogoĉoveĉenje. U Crkvi se kroz svete tajne i svete vrline Bogoĉovek Hristos useljava u nas, i ţivi u nama. Svetim krštenjem ĉovek se uhristovljuje; a zatim se celog ţivota svog ohristovljuje, obogoĉoveĉuje kroz ostale svete tajne i svete vrline. Svaka je sveta vrlina vrlo razgranat podvig. Na ĉelu svetih vrlina stoji vera. Ona je koren i srţ svih svetih vrlina. Iz nje se roje sve svete vrline: molitva, ljubav, pokajanje, smirenost, post, krotost, milostivost, i druge. Tu istinu i blagovesti sveti Apostol govoreći Hrišćanima: upotrebite sve staranje i pokažite u veri svojoj vrlinu - ἐν ηῇ πίζηει ὑμῶν ηὴν ἀπεηὴν (2,Πt.1,5); ili bolje: svevrlinu = Gospoda Hrista, jer ste duţni ţivotom svojim objavljivati sve vrline - ηὰρ ἀπεηὰρ - Gospoda Hrista (1.Pt.2,9). Svaka vrlina je neophodna ĉoveku za spasenje. Da bi postigao spasenje, ĉoveku je neophodno da se podvizava i podvigom vere, i podvigom ljubavi, i podvigom molitve, i podvigom posta, i podvigom svake svete vrline evanĊelske. Bez vere nema spasenja, jer: bez vere nije moguće ugoditi Bogu (Jev.11,6). Ali isto tako nema spasenja ni bez ljubavi, ni bez molitve, ni bez posta, ni bez milostivosti, ni bez ostalih svetih vrlina. To je tako oĉigledno iz Spasovog Svetog EvanĊelja objavljenog Njime liĉno i preko Njegovih svetih Blagovesnika: Apostola i Otaca. Zato bogomudri podviţnik pravoslavni Nikita Stitat, uĉenik svetog Simeona Novog Bogoslova u svom „Ispovedanju vere” blagovesti: Verujem i u neophodnost ĉistog i vrlinskog ţivota, koji je zajedno sa pravom verom neophodan za spasenje32. „Bog je svesavršena vrlina - ἡ πανηελὴρ ἀπεηή”33. To je apoctolsko-svetootaĉko uĉenje i sveto Predanje Crkve Hristove. „Boţja priroda je izvor svake vrline” 34. „Cilj je vrlinskog ţivota - upodobljenje Bogu: ἡ ππὸρ ηὸ Θεῖον ὁμοίυζιρ”35. Zato: „U vrline je jedna granica savršenstva - nemati nikakvih granica”36. Zbog svih tih razloga, bez svetih vrlina nema ĉoveku spasenja, oboţenja, ohristovljenja, raja, Carstva nebeskog. Svete tajne su, nema sumnje, svete dogme vere naše, spasenja našeg. No, i svete vrline su takoĊe svete dogme vere naše, spasenja našeg. Bez svetog krštenja nema spasenja. To je nepromenljiva dogma spasenja u Bogoĉoveĉanskoj Crkvi Spasovoj. Ali i bez vere, i bez ljubavi, nema spasenja. Zato su i vera i ljubav takoĊe neizmenljive dogme spasenja. Svaka sveta tajna je dogma; i svaka sveta evanĊelska vrlina je dogma. I svete tajne i svete vrline saĉinjavaju jedan nedeljiv organski podvig spasenja, Bogoĉoveĉanski podvig spasenja. Zapovesti Gospodnje u EvanĊelju nisu ništa drugo do etiĉke dogme. Na primer: svako blaţenstvo u Besedi na Gori jeste dogma. Bez prvog blaţenstva nema spasenja, jer bez smirenja - nema spasenja. Isto tako: bez molitve, bez posta, bez ljubavi - nema spasenja. Sve su to evanĊelske etiĉke dogme, uvek neophodne, uvek neizmenljive, uvek obavezne za sve. Svaka sveta vrlina i jeste dogma; i to sveta dogma hrišćanskog ţivota. Α pre svega - vera, koja kroz ljubav dela (Gal.5,6). Sve vrline = sve zapovesti izrastaju, izviru, iscvetavaju iz vere. Bogoĉoveĉanska je istina: sve etiĉke dogme neophodne su za spasenje, za oboţenje, za obogoĉoveĉenje. One i jesu blagodatne, ţivotvorne Boţanske sile, kojima se ĉovek spasava oboţujući se pomoću njih. One jaĉaju i postaju svemoćne pomoću svetih tajni: pokajanja, ispovesti, Priĉešća... t. 91, col, 1081D). 32 Πποέκθεζιρ ὁμολογίαρ καὶ πίζηευρ, Opuscules et lettres, Sources Chrét., Nο 81 стр. 460. 33 Cв. Григорије Ниски, De vita Moysis; P. gr. t. 44, col. 301A. 34 Oн, De anima et resurrect.; P. gr. t. 46, col, 104A. 35 Он, De beatitud.; P. gr. t. 44, col. 1200C. 36 Он, De vita Moysis; P. gr. t. 44, col. 300D.

www.PrijateljBozji.com EvanĊelske vrline su svete Bogoĉoveĉanske sile, koje izviru iz Bogoĉoveka Hrista, i poseduju Bogoĉoveĉansku moć. Kao takve, one su u isto vreme bogotvoreće sile, oboţujuće sile: ĉoveka Hrišćanina preobraţavaju, obogoĉoveĉuju, oboţuju. U tome je osnovna razlika izmeĊu evanĊelskih Bogoĉoveĉanskih vrlina i svih nehrišćanskih vrlina, pa bile one filosofske, religijske, nauĉne, kulturne, civilizacijske, politiĉke. U svakoj evanĊelskoj, Bogoĉoveĉanskoj vrlini uvek uporedo dela i Bog i ĉovek. Bogoĉoveĉanski sinergizam, Bogoĉoveĉanska saradnja je osnovni zakon svake evanĊelske vrline. Po besmrtnoj blagovesti svetog Apostola: Mi smo Bogu saradnici Θεοῦ έζμὲν ζςνεπγοὶ (1.Kop.3,9). Bogolika sloboda ĉovekova bića osigurava ĉoveku bogoliku saradnju sa Bogom. Svaka je Bogoĉoveĉanska vrlina blagodatno-dobrovoljni podvig ĉovekov. Pri tome Bogoĉoveĉansku ravnoteţu u vrlinskim podvizima ĉovekovim odrţava sam Gospod Hristos kao glava Crkve i svih ĉlanova njenih, te Boţje ne ide na raĉun ĉoveĉijeg, niti ĉoveĉije na raĉun Boţjeg. U podvigu spasenja ĉoveka Bog kazuje sebe pomoću spasavajućih sila kroz svete tajne; a ĉovek u podvigu svoga spasenja kazuje sebe kroz svete vrline. MeĊu svetim vrlinama vera je prva i po poreklu i po broju. Iz nje se roje sve druge vrline: ljubav, molitva, nada, post, smirenost, krotost, milostivost, pokajanje, i ostale. U svemu tome njima pomaţu i saraĊuju svete Boţanske sile svetih tajni. U podvigu spasenja svete tajne i svete vrline saĉinjavaju jednu Bogoĉoveĉansku celinu. Saradnja blagodati Boţje i bogolike slobode ĉovekove u spasenju ĉoveka odvija se po zakonima Bogoĉoveĉanske Liĉnosti Hristove, koji vladaju i u Bogoĉoveĉanskom telu Hristovom Crkvi, i obavezno vaţe za svakog ĉlana Crkve. I blagodat Boţja i bogolika sloboda ĉovekova su ravnoteţno delatne. Jer Bog nikoga na silu ne spasava. Ako ĉovek neće vrlinu: veru, i sve ostale svete vrline, - nema mu spasenja, mrtav je, leš je. Isto tako: ako neće svete tajne, - nema mu spasenja, mrtav je za Boga, leš je. „Vera nije sviju” (2.Sol.3,2). Molitvena mudrost Crkve neućutno blagovesti: Bog je - „Bog milosti”, „Bog dobrote”, „Bog ĉovekoljublja”. Jednom reĉju: Bog je - Bog svake vrline. Takav Bog u našoj zemaljskoj, ĉoveĉanskoj, istorijskoj stvarnosti jeste jedino Bogoĉovek Hristos. On je oliĉenje svetih vrlina, i uzor, i obrazac. Kao ljubav, On je savršena Ljubav; kao dobrota, On je savršena Dobrota; kao ĉovekoljublje, On je savršeno Ĉovekoljublje. Reĉju: On je Bogoĉoveĉansko savršenstvo svake vrline. Moţe se sveubeĊeno tvrditi: Bogoĉovek je svevrlina. Zato je sveti ţivotni zadatak svakog Hrišćanina; osvevrliniti se, ohristoviti se, obogoĉoveĉiti se, otrojiĉiti se. Da, otrojiĉiti se; jer gde je Sin, tamo je i Otac, tamo i Duh Sveti: vascelo nerazdeljivo Triipostasno Boţanstvo. U Bogoĉoveku Hristu svaka je vrlina Boţanski savršena, i to na Bogoĉoveĉanski naĉin savršena, i zato ĉoveku pristupaĉna i ostvarljiva. Ĉovek, stvoren bogolikim, to jest hristolikim, u samoj prirodi te svoje hristolikosti ima hristolike klice svetih Boţanskih vrlina. I Gospod Hristos, Bog, postavši ĉovek, pokazuje nam u Sebi i Svome ţivotu sve te vrline u njihovoj Bogoĉoveĉanskoj punoći i savršenstvu. I svaki ĉovek, voĊen i rukovoĊen Bogoĉovekom Gospodom Hristom, moţe te vrline u svojoj hristolikoj prirodi razviti do savršenstva. Da ĉovek nije stvoren bogolikim, Boţanske vrline bile bi za njegovu prirodu neprirodne, protivprirodne, nametnute, mehaniĉke. Ovako, Boţanske vrline su za bogoliku prirodu ĉovekovu prirodne i ostvarljive, i potpuno svojstvene i svoje ljudskome biću. Bog, postavši ĉovek, pokazao je kao Bogoĉovek u našoj zemaljskoj stvarnosti na ĉoveĉanski oĉigledan i ubedljiv naĉin ovu istinu: Bogoĉovek je vrlina = Bogoĉovek je svevrlina; u Njemu i Njime ĉovek, kao bogoliko biće, moţe svojim dobrovoljnim trudom, uz saradnju blagodati svetih tajni, postići svaku vrlinu i ţiveti svevrlinom. U Bogoĉoveĉanskom telu Hristovom, Crkvi, sve što je Hristovo postaje naše, pa i sva Njegova vrlina, i sama svevrlina. U tome je sav Bogoĉoveĉanski moral evanĊelski, sva Bogoĉoveĉanska etika evanĊelska.

www.PrijateljBozji.com

CRKVENA JERARHIJA sadrţaj U suštini, i u svima svojim Bogoĉoveĉanskim vrednostima i dimenzijama, jerarhija je od „Veĉnog Arhijereja”, Bogoĉoveka Gospoda Hrista, Drugog Lica Presvete Trojice. Zato je Bogoĉoveĉnost i suština i merilo jerarhije, jerarhiĉnosti. Ona je od Njega, i On u njoj (Ef.4,11-13). Zato On i poistovećuje Sebe s njom, blagovesteći svetim Apostolima: Ko vas sluša mene sluša; i ko se vas odriče mene se odriče... I evo ja sam s vama u sve dane do svršetka sveta (Lk.10,16; Mt.28,20). Otuda: gde je Bogoĉovek Gospod Hristos - Veĉni Arhijerej, tamo je i jerarhija i veĉno sveštenstvo (Jev.7,21-27). Crkva kao Bogoĉovek Hristos i jeste jedini istinski posednik i ĉuvar veĉnog, Bogoĉoveĉanskog sveštenstva i jerarhije koja Bogoĉoveĉanskom svetošću svojom neprestano izliva i razliva kroz svete tajne sve Boţanstvene sile, potrebne ljudskome biću za poboţnost = za Bogoĉoveĉanski ţivot i u ovom i u onom svetu, za oboţenje, za obogoĉoveĉenje (sr.2.Pt.1,2-4). Prirodno i logiĉno, sve se to zbiva, i biva, u Crkvi kao Bogoĉoveĉanskom telu, organizmu, u kome neprekidno vladaju Bogoĉoveĉanski zakoni Bogoĉoveĉanske glave - Gospoda Isusa Hrista. Otuda u svetom apostolsko-svetootaĉkom Predanju caruje istina: „Episkop je u Crkvi, i Crkva u episkopu”37. I još: „Gde je Hristos, onde je i vaseljenska Crkva38. Sveti Ignjatije Bogonosac, apostolski uĉenik, nareĊuje Hrišćanima: „Svi poštujte Ċakone, kao zapovest Isusa Hrista; episkopa kao Isusa Hrista, Sina Boga Oca; a prezvitere kao skup Boţji, kao sabor Apostola. Bez njih nema Crkve”39. I kao organizam, i kao organizacija, Crkva je po svemu jedinstveno biće u našem zemaljskom svetu. Kao organizam, ona je Bogoĉoveĉanski organizam, sam Gospod Isus Hristos, produţen kroz sve vekove i kroza sve veĉnosti. I kao organizacija, ona je takoĊe Bogoĉoveĉanska organizacija: klira i svetovnjaka, i ostalih uz njih zemaljskih osobina. U svemu tome, i pri svemu tome, Bogoĉovek i Bogoĉoveĉnost je uvek i vrhovna svevrednost i vrhovno svemerilo. I kao organizacija, Bogoĉovek je Crkvi svagda jedina glava. Α gde Njega, Bogoĉoveka, zamenjuju ĉovekom, makar po stoput nepogrešivim, tu se odseca glava Bogoĉoveku i - nestaje Crkve. Nestaje Bogoĉoveĉanske, apostolske jerarhije, i samim tim nestaje i apostolskog prejemstva, apostolske naslednosti. U vascelosti svojoj sveto Predanje Crkve Pravoslavne je sam Bogoĉovek Gospod Hristos. I šta je to što bi ljudi mogli dati i dodati svetom Predanju = Svesavršenom Bogoĉoveku Hristu? Prema svebogatom Bogoĉoveku svi ljudi svih vremena na ovoj planeti Boţjoj i svaki ĉovek posebno, nisu drugo do puki prosjaci. Puki prosjaci koji su sebe kroz greh potpuno osiromašili smrću koja im oduzima sve Boţansko, sve nebesko, sve besmrtno, sve veĉno. Α svebogati i svemilostivi Gospod Hristos za apostolsku veru u Njega daruje svakome ĉoveku sva veĉna i nepropadljiva bogatstva Boţanska: veĉnu Istinu, veĉnu Pravdu, veĉnu Ljubav, veĉni Ţivot, i sve ostalo što samo Bog ljubavi - Jedini pravi Ĉovekoljubac moţe darovati jednome ĉoveku. Zato za ljudsko biće u svima svetovima postoji samo jedna istinska blagovest i 37

Св. Kunpujaн: „Episcopus est in Ecclesia, et Ecclesia in episcopo”. - Epis. 66 (al. 69). Cв. Игњатије Богоносац: „ὅπος ἄν ᾖ ᾿ Ιζοῦρ Χπιζηόρ, ἐκεῖ ἡ καθολικὴ ἐκκληζία” - Послан. Смирњанима, VIII, 2. 38

39

Посланица Тралијан., III.

www.PrijateljBozji.com samo jedna besmrtna radost: Bogoĉovek Gospod Hristos Isus. U Njemu je sva tajna i Boga i ĉoveka. Velika je i slatka tajna naše vere, naše poboţnosti: Bog se javi u telu, u ĉoveku. To je prva polovina veĉne Sveistine. Α druga je: ĉovek se javi u Bogu (sr.1.Tim.3,16). Zbog svih tih razloga ĉudesni Gospod Hristos Bogoĉovek i jeste jedino na potrebu biću ljudskom i rodu ljudskom u svima svetovima vidljivim i nevidljivim (sr.Lk.10,42).

CRKVENO BOGOSLUŢENJE I PRAZNICI sadrţaj Sav ţivot Crkve jeste neprekidno sluţenje Bogu, neprekidno bogosluţenje, i zato je svaki dan u Crkvi praznik. Jer se u Crkvi svakoga dana sluţi Bogu i praznuje jedan ili više Svetitelja. Otuda je ţivot u Crkvi peprekidno bogosluţenje, neprekidno ţivljenje sa svima svetima (Ef.3,18). Današnji Svetitelji nas predaju sutrašnjima, a sutrašnji preksutrašnjima, i tako redom: krug godine - nema kraja. Praznujući praznike i Svetitelje, mi molitveno i stvarno doţivljavamo njihovu blagodat i njihove svete vrline, po meri vere naše. Jer Svetitelji nisu drugo do oliĉenje i ovaploćenje svetih vrlina evanĊelskih, tih besmrtnih dogmi vere naše, spasenja našeg. Veĉne istine svetih vrlina pretvaraju se u ţivot naš najpre i najviše molitvom, bogosluţenjem. Molitva je najbolja klima za uspevanje svake vrline evanĊelske. Reči moje duh su i život su (Jn.6,63). Bogosluţenje nizvodi blagodat u našu slobodu, te blagodat Boţja i naša sloboda udruţene pretvaraju u ţivot dogmatske i etiĉke istine evanĊelske. Crkva kao „telo Hristovo” sva uĉestvuje kroz Evharistijsko telo koje je vrhunska Bogoĉoveĉanska „Svetinja nad svetinjama” u našem zemaljskom svetu i u svima ĉoveĉanskim svetovima. Sve u svetom telu Crkve sudeluje, saraĊuje, uvek sa svima svetima, i mi preko Presvete Bogorodice i svih Svetih predajemo sebe i jedan drugog i sav ţivot svoj Hristu Bogu. Sve je tu nebozemno, Bogoĉoveĉno: sve to ujedinjuje Boga sa ĉovekom, nebo sa zemljom, veĉnost sa vremenom: sve zemno ţivi nebom, sve vremensko hrani se veĉnim, sav ĉovek ţivi Bogom. Tako se odvija neprekidan Bogoĉoveĉanski podvig spasenja, oboţenja, obogoĉoveĉenja. Jer Crkva je nebo na zemlji, Bogu ĉoveku i ĉovek u Bogu. Svedoci toga? Svi Svetitelji Crkve Hristove, od prvog do poslednjeg. Svete bogosluţbene knjige to nam najreĉitije pokazuju i nepobitno dokazuju: svaki Svetitelj je satkan od svetih vrlina: svaki je gradio i izgradio sebe pomoću svetih vrlina; svaki je preradio i preobrazio sebe svetim vrlinama. To vaţi i za svete Apostole, i za svete Muĉenike, i za svete Ispovednike, i za svete Proroke, i za svete Prepodobnike, i za svete Besrebrnike, i za sve Svetitelje uopšte. U svakome od njih prisutne su, i svedelatne su svete vrline, na ĉelu sa verom. U stvari, svaka sveta vrlina je dobrovoljni podvig naše bogolike slobodne volje. I naša liĉna saradnja Spasitelju u našem spasenju i sastoji se prvenstveno u našim svetim vrlinama. Sve vrline saĉinjavaju jednu organsku celinu, jedan organizam; i to Bogoĉoveĉanski organizam. One rastu jedna iz druge, i ţive jedna u drugoj, i jaĉaju jedna u drugoj, i besmrtuju jedna u drugoj. Svaka je vrlina, u neku ruku, svevrlina. Tako, vera je svevrlina: jer da bi bila ţiva, ona mora hraniti sebe ljubavlju, nadom, molitvom, postom, milostivošću, pokajanjem, i ostalim svetim vrlinama. Tako isto: i molitva, i ljubav, i nada, i post, i sve druge vrline, - sve se jedna drugom hrane, i oţivotvoravaju, i usavršavaju, i besmrtuju. Svi Svetitelji Boţji: svešteni Jerarsi, boţanstveni Proroci, horovi Prepodobnih, svete ţene, i ostali - proslaviše se ugodivši Bogu vrlinskim delima - ἐναπέηοιρ

www.PrijateljBozji.com ππάξεζιν40. Jerarsi Hristovi, i zbor Prepodobnih, Proroka i svih Pravednika skupa, blistajući krasotama vrlina stigoše u nebeska naselja41. U Crkvi Pravoslavnoj Bogoĉovek je Alfa i Omega, Poĉetak i Svršetak, Prvi i Poslednji (Otk.1,8.10.17; 21,6). U njoj vladaju Bogoĉoveĉanski zakoni. Sve što je ĉovek, u njoj se normira i upravlja Bogom; sve što je ĉoveĉije i ĉoveĉansko, normira se i upravlja Boţjim i Boţanskim. U njoj ĉovek je uvek u molitvenom stavu prema Bogu Kao Bogoĉoveĉanski organizam Crkva je dom molitve. I kao hram ona je dom molitve. Svaki ĉlan Crkve je bogolika ćelijica u Bogoĉoveĉanskom telu Crkve. Spasenje je u stvari neprekidno preţivljavanje celokupnog molitvenog ţivota Crkve. To je podvig ucrkovljenja. Svaki ĉlan Crkve ţivi celokupnim Bogoĉoveĉanskim ţivotom Crkve, po meri svoje vere i njenih svetih tajni i svetih vrlina. Svaki je vernik Crkva u malome. Sav Bogoĉoveĉanski ţivot Crkve i sve Bogoĉoveĉanske istine Crkve kazuju sebe najsavršenije i najvernije u bogosluţenjima. Zbiva se i molitveno doţivljavanje svega Bogoĉoveĉanskog, i na taj naĉin vaja molitveno bogoslovlje. U vascelosti svojoj bogosluţbeni ţivot Crkve je najvernije Predanje Crkve, ţivo i besmrtno sveto Predanje. I u njemu sav ĉudesni Bogoĉovek Gospod Isus Hristos, i sa Njim i Njime i za Njim sveti Apostoli, sveti Oci, i svi Svetitelji, od prvog do poslednjeg. Pravoslavno bogosluţenje je ţivi ţivot Crkve, u kome uĉestvuje svaki ĉlan Crkve kroz doţivljavanje svega Bogoĉoveĉanskog, svega apostolskog, svega svetootaĉkog. Reĉju: svega pravoslavnog. U tom doţivljavanju, sva je Bogoĉoveĉanska prošlost Crkve uvek prisutna kao današnja stvarnost i savremena sadašnjost. U Crkvi: sva je prošlost sadašnjost, i sva sadašnjost prošlost. U samoj stvari: u Crkvi i postoji jedino - bezobalna sadašnjost. Sve je tu besmrtno i sveto, sve apostolski saborno i Bogoĉoveĉanski katoliĉno, vaseljensko. Svaki pripada svima, i svi svakome, po blagodatnoj sili svete Bogoĉoveĉanske ljubavi, koja sva izvire iz svete Bogoĉoveĉanske vere, i besmrtuje kroz ostale svete Bogoĉoveĉanske vrline; na prvom mestu molitve. Ovo bogosluţbeno, molitveno Predanje Crkve ĉuva nam sa poboţnim strahom i trepetom najveću dragocenost svih ĉoveĉanskih svetova - Bogoĉoveka Hrista Gospoda i sve što je Njegovo. Tako ĉuvan, On u vasceloj punoći Svoje Bogoĉoveĉanske Liĉnosti i jeste veĉnoţivo svesavršeno sveto Predanje Crkve. I u Njemu i sa Njim: svo Njegovo EvanĊelje spasenja i oboţenja, i sve Njegove istine spasenja i obogoĉoveĉenja. U svima bogosluţenjima stalno se vrši sveta Bogoĉoveĉanska tajna Bogoĉoveĉanskog domostroja spasenja. Naroĉito u svetoj Liturgiji. U završnim molitvama svete Liturgije svetog Vasilija Velikog veli se: „Ispuni se i izvrši se... tajna domostroja spasenja - ηὸ ηῆρ οἰκονομίαρ μςζηήπιον”. Naše ţivo molitveno uĉešće u tome i saĉinjava naše spasenje, naše ohristovljenje, naše oboţenje, naše svestrano obogoĉoveĉenje kroz Crkvu; reĉju: naše svestrano ocrkovljenje. Dobrovoljni blagodatno-vrlinski podvig obogoĉoveĉenja uvek je samo podvig ocrkovljenja. U samoj stvari spasenje ĉovekovo se sastoji u ĉovekovom bogoĉoveĉanski sabornom ţivljenju sa svima svetima (Ef.3,18) u Bogoĉoveĉanskom telu Crkve. To ţivljenje je neprekidno, i svakodnevno. Jer svakog dana praznuje se po jedan ili više Svetitelja, koji rade i saraĊuju na našem spasenju. Naše molitveno opštenje sa Svetima osigurava nam spasenje. Zato je neophodno praznovanje svih praznika, od prvog do poslednjeg: praznika Gospodnjih, Bogorodiĉnih, AnĊelskih, Apostolskih, Muĉeniĉkih i ostalih. Isto tako sva dnevna i noćna bogosluţenja, od prvog do poslednjeg izgraĊuju naše spasenje. Α kroz sve to i u svemu tome: sav Bogoĉovek Hristos kao Crkva, kao glava Crkve, i telo Njegovo sa svima svetim i neprolaznim istinama, i vasceli Bogoĉoveĉanski ţivot u svima beskrajnostima. 40 41

У суботу на литургији, Блажени. (Глас 4. Октоих). ...ηῶν ἀπεηῶν ηαῖρ ἰδέαιρ ἀζηπαπηὸμενοι... (Глас 6, Октоих).

www.PrijateljBozji.com U neizmerno tajanstveni Bogoĉoveĉanski organizam Crkve se urasta najviše molitvom, i uvek ţivi u njemu molitvom. Molitvenim uĉešćem u bogosluţenjima svaki od nas obavlja svoj podvig ohristovljenja, preobraţenja, oboţenja, otrojiĉenja. I to nikad sam već uvek sa svima svetima. To ţivljenje je uvek svestrano liĉno i svestrano saborno. U društvu Svetih ţivi se najvećma molitvom, i opšti molitvom. Zato je molitva najneophodnija sveta vrlina za svakog Hrišćanina. Molitva je horovoĊa u horu vrlina. Ona svakoj vrlini odreĊuje mesto i daje svoga duha i daha. Njome svaka vrlina raste, i razvija se, i drţi svoje mesto meĊu ostalim svetim vrlinama, Bogoĉoveĉanski usklaĊujući rad svetih vrlina u podvigu spasenja. Pravoslavno bogosluţenje, to je Sveto EvanĊelje i sveto Predanje prevedeno u molitve, prepevano u ĉudesne i ţivotvorne stihire, tropare, kondake, kanone, stihove, pesme, uzdahe, vapaje, suze. Sva Bogoĉoveĉanska Istina, Bogoĉoveĉanska Pravda, i Ljubav, i Mudrost, i Ţivot, i Besmrtnost, i Veĉnost pruţa nam se kao molitva, kao sveto Priĉešće, kao svete zapovesti, kao svete tajne, kao svete vrline. Gde god se kosneš, dodirneš ţivo sveto Predanje: njegov krvotok, njegove nerve, njegove kosti, njegovo srce, njegove oĉi, savest, um, razum. I kada se duša molitveno razliva po tim Bogoĉoveĉanskim istinama i po tom Bogoĉoveĉanskom ţivotu, cve vrline svete rastu rastom Božjim (Kol. 2,19). I sva duša raste ka blagodatnom bogoĉoveku - pravom Hrišćaninu. Preţivljavanjem bogosluţbenog ţivota Crkve izgraĊuje se hrišćanska liĉnost: bogoĉovek po blagodati, ĉovek savršen u meru rasta visine Hristove (Ef.4,13). To je najsigurniji put, i najspasonosniji podvig. Zbiva se neprekidno blagodatnobogoĉoveĉansko uzrastanje kroz svaku molitvu, i prozbu, i suze, i vapaj, i krik, i ridanje, i ispovest. Pri tome svi Sveti su nam voĊi i uĉitelji. Oni - „oĉi Crkve Hristove”42 - vode nas i rukovode ka Bogoĉoveĉanskom cilju našeg ljudskog bića. U pravoslavnog Hrišćanina: svaka se misao izvije u molitvu, i završi molitvom. Tako i svako osećanje. U stvari molitveni stav prema sebi, i svetu oko sebe, a pre svega i iznad svega - prema Gospodu i Bogu našem Isusu Hristu. Pri tome, sve se obogoĉoveĉuje, sve završava Bogom: misao se preobraţava u bogomisao, jer je to Boţanski i besmrtni smisao misli; osećanje izrasta u bogoosećanje, jer je to Boţanski i besmrtni smisao osećanja; savest se izvija u bogosavest, i um - u bogoum, i volja - u bogovolju, jep je tο Boţanski i besmrtni smisao njihov; reĉju: ĉovek se izraĊuje u bogoĉoveka, jer je to Boţanski i besmrtni smisao ĉoveka. Opet i opet: u Bogoĉoveĉanskom telu Crkve svaki ĉlan tog tela, kao ţiva bogolika ćelijica njegova, ţivi vascelim Bogoĉoveĉanskim ţivotom Crkve, po meri svoje vere i ostalih podviga u vrlinama. Svaki dan, svaki trenutak - sa svima svetima. Mnogobrojne vrste i sile Bogoĉoveĉanskog ţivljenja stalno su prisutne i neprekidno delatne kroz svakodnevne razne Svetitelje: Apostole, Muĉenike, Ispovednike, Isposnike, Besrebrnike, Prepodobnike. Cve i u svemu Hristos: kroz dnevne Svetitelje. On kroz njih, kao glava Crkve, vlada i upravlja u Bogoĉoveĉanskom svetu Crkve. Svaki sveti dogmat naše Bogoĉoveĉanske vere ima svoj praznik: Bogovaploćenje - Boţić, Vaskrsenje - Uskrs, vera - praznovanje svetih Muĉenika, i sve ostale svete vrline - razne Svetitelje. Istine svetih dogmata doţivljuju se od svakog vernika u „telu Hristovom” Crkvi. Svaka dogmatska istina doţivljava se kao ţivot, kao veĉni ţivot, kao organski deo Veĉne Ipostasi Bogoĉovekove: Ja sam Istina u Život (Jn.14,6). Sveta bogosluţenja i nisu drugo do doţivljavanje i preţivljavanje svetih veĉnih istina dogmatskih. Dogmat ο Bogoĉoveštvu Gospoda Isusa? Snaţno se doţivljava ο svetim praznicima Gospodnjim: Boţiću, Bogojavljenju, Preobraţenju, Uskrsu, i ostalima. Ta veĉna istina neprestano se doţivljava od vrha do dna, i tako 42

Тропар светих Мученика Сергија и Вакха. минеј: 7. Октобар.

www.PrijateljBozji.com postaje naš svakodnevni ţivot. Otuda i blagovest: Naše je ţivljenje na nebesima, sakriveno s Hristom u Bogu (Fil.3,20; Kol.3,3). Ο BOGU-SUDIJI sadrţaj Veĉna evanĊelska istina ο Bogu kao Sudiji nije nasilno nametnuta saznanju, niti neprirodno ubaĉena u svetilište bogootkrivenih istina. Ona je prirodni, sastavni deo svetog Otkrivenja u Bogoĉoveĉanskom telu Crkve. Bez nje, logika Otkrivenja ne bi bila Boţanska, i Bogoĉoveĉanski domostroj spasenja ne bi bio potpun. Bez nje, Boţansko Otkrivenje liĉilo bi na svet bez neba nad njim. Ona je krov koji pokriva i završava dijamantski hram Bogoĉoveĉanskih istina ο ĉoveku i svetu. Priroda ostalih svetih dogmi je i njena priroda; ona je jednosušna sa njima; nalazi se u njima kao i one u njoj; iste je vrednosti i ţivotne snage sa njima; ne moţe se deliti od njih, jer sve skupa saĉinjavaju jedan nedeljivi Bogoĉoveĉanski organizam. Prirodno je da Bog koji je Tvorac, i Spasitelj, i Osvetitelj, bude u isto vreme i Sudija. Jer kao Tvorac, On nas je iz nebića uveo u biće, odredivši nam kao cilj postojanja: upodobljenje Bogu pomoću bogolikosti darovane nam duše, uzrastanje rastom Boţjim u ĉoveka savršena, u meru rasta visine Hristove (sr.Kol.2,19; Ef.4,13); kao Spasitelj, On nas je spasao od greha i smrti i Ċavola, unevši u ljudsku, grehom osmrćenu, prirodu naĉelo i silu vaskrsenja i besmrtnosti; kao Osvetitelj, On nam je u Svom Bogoĉoveĉanskom telu Crkve dao sva blagodatna sredstva i sve Boţanske sile za usvajanje Njegovog Bogoĉoveĉanskog podviga spasenja i postignuće cilja našeg postojanja; kao Sudija, On ceni, sudi i presuĊuje kako smo se mi odnosili prema Njemu kao Tvorcu i prema sebi kao bogolikoj tvorevini, prema Njemu kao Spasitelju i prema sebi kao predmetu spasenja, prema Njemu kao Bogoĉoveku = Crkvi = Osvetitelju i prema sebi kao objektu osvećenja, oboţenja, obogoĉoveĉenja. U toj ĉetvorostrukoj delatnosti Svojoj Bog sve čini no savetu volje Svoje - καηὰ ηὴν βοςλὴν ηοῦ θελήμαηορ αὐηοῦ (Εf.1,11), to jest po predveĉnom planu Svom ο svetu i ĉoveku, sa ciljem: da se sve što je na nebesima i na zemlji oglaveni ἀνακεθαλαιώζαζθαι - u Hristu (Ef.1,10; sr.Kol, 1,16-17.20). Bog je u testo bića ljudskog stavio kvasac hristoĉeţnjivosti da bi ĉovek, a ca njim i za njim i sva tvar, teţio i stremio ka Hristu. Otuda je sva tvar u srţi svojoj hristocentriĉna, i otima se ka Hristu kao ka svome prirodnom i veĉnom centru i cilju (sr.Rm.8,19-23; Kol. 1,16-17; Ef. 1,4-5). Dok se u Svojoj tvoraĉkoj, spasiteljskoj, i osvetiteljskoj delatnosti Bog javlja kao oraĉ, sejaĉ i odgajivaĉ, dotle se u Svojoj sudijskoj delatnosti pojavljuje kao ţetelac i vejaĉ. Prirodno je da nebeski Sejaĉ, koji je izobilno posejao seme veĉnih Boţanskih istina po zemlji duše ljudske, doĊe i vidi, koliko je od tog semena istrulelo u mulju slasti, koliko ugušeno u trnju strasti, koliko sparušeno u ţeravici greholjublja, a koliko rodilo i urodilo Boţanskim plodom. I da zrelo klasje ţita zemljinog poţanje i odveje. Zato što je oraĉ, sejaĉ i odgajivaĉ, On ima pravo da bude i ţetelac i vejaĉ; zato što je ljudima darovao sva sredstva, potrebna im za postignuće Bogom postavljenog cilja ţivotnog, On ima pravo da bude i Sudija. Bila bi neoprostiva nepravda, i uvreda, i tiranija, kada bi Bog istupio kao Sudija, ne javivši se pre toga kao Spasitelj i Osvetitelj. Nema prava da sudi ĉoveku i ĉoveĉanstvu Bog koji prethodno nije hteo da ljudima otkrije put u veĉni ţivot, da im kaţe veĉnu Istinu, da im da sredstva za spasenje od greha, smrti i Ċavola; jednom reĉju: Bog koji nije hteo da im bude Spasitelj. Takvom nasilniĉkom Bogu, ĉoveĉanstvo bi imalo prava da jednodušno i jednoglasno u oĉi rekne što i zli sluga u priĉi ο talantima (Mt.25,24-25). Kada bi Hristos bio takav Bog, ne bi trebalo verovati u Njega, jer u takvom sluĉaju On ne bi bio pravi Bog, već jedan od nemoćnih samozvanih bogova u

www.PrijateljBozji.com kukavnom panteonu ljudskih idola. No, zato što se Bogoĉovek Gospod Hristos javio kao Spasitelj ĉoveka i ĉoveĉanstva, i po neiskazanom ĉovekoljublju Svom izvršio preteški podvig spasenja; zato što je ljudima dao sve darove neba koje samo Bog ljubavi moţe dati, On ima pravo da sudi svetu i ĉoveku. Razume se, ukoliko je Gospod Hristos jednosuštan sa Bogom Ocem i Bogom Duhom Svetim, utoliko je i sud nad ĉoveĉanstvom delo vascele Svete Trojice. No, da buntovni ĉovek, po bogoboraĉkoj grehovnosti svojoj, ne bi protestovao i rekao da Bog koji nije bio u telu ljudskom, koji nije stradao stradanjem ĉovekovim, koji nije prošao kroz zmijarnik zemljin, - nema pravo da sudi ljudima, to Bog Otac sav sud dade Sinu (Jn.5,22), i: sudiće vaseljeni - ηὴν οίκοςμένην - no pravdi čovekom - ἐν ἀνδπὶ. - koga odredi, davši svima veru vaskrsnuvši ga iz mrtvih (Dap.17,31). Odredivši ĉoveka Isusa, ovaploćenog Boga Logosa da sudi svetu, Bog je uĉinio ĉoveĉanstvu završnu pravdu, ĉovekoljubivo zatvorio krug Svoje nebeske pravde na zemlji, te ljudi ne mogu imati opravdanja za protest i bunt protiv suda Boţjeg. Bogoĉovek Gospod Isus je ne samo osnivač vere - ὁ ηῆρ πίζηευρ ἀπσηγόρ, već i izvršitelj - ὁ ηελειυηὴρ - vere naše; uzroĉnik i završitelj celokupnog plana Boţjeg ο svetu i ĉoveku (Jev.12,2; sr.2,10). Kroz cve svoje promene i mene sva tvar hita svome završetku. Kroz sve dane i sve noći svi ljudi, a ca njima i za njima i sva tvar, hitaju poslednjem danu, u koji će se svršiti tajna ovoga sveta i istorije ljudske. Svi dani, kao beli potoci, i sve noći, kao crni potoci, lome se i probijaju kroz gudure i urvine postojanja noseći sva bića i svu tvar ka poslednjem danu, u koji se moraju sliti, i završiti svoj tok. Sve što je ţivelo i ţivi u krletci vremena, mora ući u taj poslednji dan, mora se iskrcati na njegovu obalu. Nema bića ni tvari, koje potok vremena neće sneti u taj poslednji dan. Tim danom vreme će završiti svoje postojanje, zbog ĉega se on i naziva u Otkrivenju - poslednji dan (Jn.6, 39.40.44; 11,24; 12,48), veliki dan (Dap.2,20; Jud.6); a pošto je to Bogom odreĊeni dan u koji će On suditi vaseljeni (Dap.17,31), to se i naziva - dan suda - ἡμέπα κπίζευρ (Μt.10,15; 11,22.24; 12,36; 2.Pt.2,9; 1.Jn.4,17), dan gneva i otkrivenja pravednog suda Boţjeg (Rim.2,5). No, kako je sav sud predat Sinu (Jn.5,22), i kako se u poslednji dan On ima javiti kao Sudija u slavi, to se ovaj dan naziva još i: dan Sina Ĉoveĉijeg (Lk.17,22.24.26), dan Gospodnji (2.Pt.3,10; 1.Sol.5,2; sr.Jez.15,5; Is.2,12; Joilj.2,31; Sof.1,14; Malah.4,1), dan Hristov (2.Sol.2,2; Fil.1,10; 2,16), dan Gospoda našega Isusa Hrista (2.Kor.1,14; 1.Kor.1,8; 5,5), dan suda i pogibli bezboţnih ljudi (2.Pt.3,7; 2,9). U taj mnogoznaĉajni dan Bogoĉovek Gospod Isus će izreći Svoj poslednji, završni sud ο celokupnoj istoriji sveta i ĉoveka, ο svima ljudima ukupno i ο svakom ĉoveku posebno. I kao što je po završetku stvaranja sveta izvršio smotru nad svim stvorenim bićima i tvarima, i ο svemu izrekao Svoj sud da je veoma dobro (1.Moj.1,31), - tako će Trosunĉani Gospod i u poslednji dan izvršiti smotru nad svima bićima i tvarima na završetku njihovog puta kroz istoriju, i izreći Svoj sud ο svemu i svaĉemu, ο svima i svakome. Tada će On konaĉno razluĉiti dobro od zla, i povući izmeĊu njih neprelaznu i neprolaznu granicu; tada će On ο svima vrednostima ljudskim izreći Svoj nepogrešivi sud; tada će On na savršeno osetljivim i taĉnim terazijama Pravde i Ljubavi Svoje izmeriti sva dela ljudska, sve misli ljudske, sva osećanja ljudska, sve ţelje ljudske, sve reĉi ljudske; tada će se svršiti tajna Božija - ηὸ μςζηήπιον ηοῦ Θεοῦ (Otk.10,7) ο ĉoveku, ο tvari, ο svetu, ο vaseljeni; tada će svi dobri i sve dobro naslediti veĉno blaţenstvo, veĉni raj u svesladosnom Carstvu nebeskom Sladĉajšeg Gospoda Isusa, a svi zli i sve zlo - veĉnu muku, veĉni pakao u svegorkom carstvu svezlih anĊela palih.

www.PrijateljBozji.com

EKUMENIZAM sadrţaj Istorijski Bogoĉovek, Gospod Isus Hristos, svestrano i svestvarno je pokazao da je On za biće ljudsko sve i sva u svima svetovima: i suština, i biće, i ţivot, i um, i razum, i srce, i savest, i dobro, i vrlina, i ljubav, i svetlost, i put, i istina, i pravda, i

www.PrijateljBozji.com radost, i spasenje, i vaskrsenje, i vaznesenje, i besmrtnost i veĉnost, i raj. I sve to On je kroz Bogoĉoveĉnost, kroz Bogoĉoveĉansko telo Svoje - Crkvu svesvetu, Crkvu apostolsku, Crkvu svetootaĉku, Crkvu svetopredanjsku - Crkvu Pravoslavnu. Α izvan Crkve, izvan tela Bogoĉoveka, stoji i postoji ĉovek sa svima svojim ĉoveĉanskim stvarnostima i slabostima i oko njega i u njemu: greh, smrt i Ċavo, i sa njima i u njima: svako zlo, svaki pakao, svaka bolest, svaki porok, svaka muka, svaka nedaća. I ĉovek se kroz svoje delatnosti trudi i muĉi da sebe spase i oslobodi muka i zla i uţasa; trudi se i kroz nauku, i kroz veru i kroz filosofiju, i kroz kulturu, i kroz umetnost, i kroz zemljoradnju, i kroz industriju, tehniku... I stalno je muĉenik na krstu i krstovima koje sam sebi stalno pravi, i raspinje sebe na njima. Ponaizmišljao je ĉovek razne cypogate spasenja od raznih muka kojima je ţivot ĉovekov na zemlji bogat i prebogat. Ponaizmišljao je razne humanizme: da sebe sobom spase, sobom usreći. Ali, istorija svedoĉi: cve uzalud. On i nadalje ostaje rob raznovrsnih muka, rob svakovrsnih zala; i što je najstrašnije - veĉiti rob smrti. To vaţi za svakog ĉoveka na ovoj planeti Boţjoj, pogotovu za evropskog ĉoveka. Zato je potrebno, i veoma korisno i celishodno pratiti ĉoveka na glavnim putevima njegovih mnogobrojnih humanizama.

HUMANISTIČKI I BOGOČOVEČANSKI PROGRES sadrţaj Zagledajte u osnovne principe evropskog humanistiĉkog progresa, u njegovu metafiziku. Oĉigledno je za sve normalne oĉi: evropska humanistiĉka kultura sistematski zatupljuje u ĉoveku osećanje besmrtnosti dok ga sasvim ne zatupi, i ĉovek evropske kulture odluĉno tvrdi, poput Niĉea, telo sam i samo telo. Α tο znaĉi: smrtan sam i samo smrtan. Tako je humanistiĉkom Evropom zavladala deviza: ĉovek je smrtno biće. To je formula humanistiĉkog ĉoveka, to suština njegovog progresa. Najpre nesvesno, a zatim sistematski svesno i namerno u evropskog ĉoveka je kroz nauku, i kroz filosofiju, i kroz kulturu ubrizgavano saznanje da je ĉovek smrtan sav bez ostatka. To ce saznanje potpuno formiralo u ubeĊenje koje glasi: smrt je neophodnost. Smrt neophodnost! Ima li većeg uţasa, i uvrede, i potsmeha: najveći neprijatelj ĉoveku neophodan je ĉoveku! Recite, ima li tu logike, makar one najmanje, makar one detinjske, makar one insekatske? Da nije evropski ĉovek, davljen i mleven u vodenici smrti što se zemlja zove, izgubio i poslednju trunku razuma i poĉeo da bunca?... Opustošen je humanistiĉki ĉovek, strahovito opustošen, jer je iz njega proterano i saznanje i osećanje liĉne besmrtnosti. Α bez toga, zar je ĉovek - potpun ĉovek? O, suţen je evropski ĉovek, jezivo suţen, i opatuljen, i smanjen, i sveden na razlomak i odlomak ĉoveka, jer je iz njega isterano svako osećanje beskrajnosti i beskonaĉnosti. Α bez beskonaĉnosti moţe li ĉovek uopšte postojati kao ĉovek? I ako moţe postojati, ima li smisla njegovo postojanje? Zar bez tog osećanja beskonaĉnosti nije on - mrtva stvar meĊu stvarima i prolazna ţivotinja meĊu ţivotinjama? Dopustite paradoks: ja drţim da su neke ţivotinje beskrajnije u svojim osećanjima i besmrtnije u svojim ţeljama od ĉoveka evropskog progresa. Smeţuran, zakrţljao, oveštastven, degenerisan, humanistiĉki ĉovek je potpuno u pravu što je ustima svojih mudraca objavio da je postao od majmuna. Izjednaĉen sa ţivotinjama po poreklu, zašto da ne izjednaĉi sebe sa njima i u moralu. Pripadajući ţivotinjama, zverovima po suštini svoga bića, on im pripada i po moralu. Zar se greh i zloĉin sve više i više ne smatraju u modernom sudskom pravosuĊu za neminovnost socijalne sredine, za neophodnost prirode? Pošto u ĉoveku nema niĉeg besmrtnog i veĉnog, to je sva etika, na kraju krajeva, svedena na nagonske prohteve. I humanistiĉki ĉovek se u etici izjednaĉio sa svojim precima:

www.PrijateljBozji.com majmunima i zverovima, i u njegovom ţivotu zavladao je princip homo homini lupus (ĉovek je ĉoveku vuk). Drukĉije nije ni moglo biti, jer se samo na osećanju ĉovekove besmrtnosti moţe zasnivati viši i bolji moral od ţivotinjskog. Ako nema besmrtnosti i veĉnoga ţivota ni u ĉoveku ni oko ĉoveka, onda je za ĉoveka-ţivotinju sasvim prirodan i logiĉan ţivotinjski moral; onda - da jedemo i pijemo, jer sutra ćemo umreti (1.Kop.15,32). Relativizam u filosofiji evropskog humanistiĉkog progresa morao je rezultirati relativizmom u etici; a relativizam je otac anarhizma i nihilizma. Otuda, na kraju svih krajeva, sva praktiĉna etika humanistiĉkog ĉoveka nije drugo do anarhija i nihilizam. Jer anarhija i nihilizam su neminovna, završna, apokaliptiĉka faza evropskog humanistiĉkog progresa. Idejni anarhizam i nihilizam, idejno raspadanje moralo se projaviti u praktiĉnom anarhizmu i nihilizmu, u praktiĉnom raspadanju evropskog humanistiĉkog ĉoveĉanstva i njegovog progresa. Zar mi nismo oĉevidci idejnog i praktiĉnog anarhizma i nihilizma koji pustoše evropski kontinent? Sabirci evropskog progresa su takvi da ma kako ih sabirali uvek kao zbir moraju dati anarhizam i nihilizam. Dokaz? Dva Svetska, u stvari Evropska rata. Glup je evropski ĉovek, katastrofalno glup, kada moţe, ne verujući u Boga i besmrtnost duše, verovati u progres, u smisao ţivota, i raditi na tome. Ta našta mi progres, kada me iza njega ĉeka smrt? Našta mi svi svetovi, sva sazveţĊa, sve kulture, kada me iz njih vreba smrt, i najzad uvreba? Gde smrti ima, tu stvarnog progresa nema. Α ako ga ima, on je samo prokleti progres u vodenici smrti. Zato ga treba uništiti potpuno i bez traga. Tu muku evropskog humanistiĉkog progresa osetio je i umetniĉki izrazio u svojoj tragediji „Rossum's universal Robots” istaknuti ĉehoslovaĉki pisac Karel Ĉapek. IzmeĊu njegovih heroja Alkvista i Jelene vodi se ovakav dijalog: Alkvist: Ima li Nana kakav molitvenik? Jelena: Ima jedan vrlo veliki. Alkvist: I u njemu se, sigurno, nalaze molitve za razne sluĉajeve u ţivotu? Protiv nepogode? Protiv bolesti? Jelena: Da, protiv iskušenja, protiv poplave. Alkvist: A protiv progresa, nema li? Jelena: Drţim da nema. Alkvist: Ε, tο je šteta. *** Prema humanistiĉkom ĉoveku i njegovom progresu stoji Hristov ĉovek sa svojim Bogoĉoveĉanskim progresom. Osnovno je naĉelo Bogoĉoveĉanskog progresa: ĉovek je pravi ĉovek jedino Bogom, jedino Bogoĉovekom; drugim reĉima: ĉovek je pravi ĉovek jedino besmrtnošću, to jest savlaĊivanjem svega smrtnoga i svake smrtnosti, pobedom nad smrću. SavlaĊujući u sebi greh i zlo, Hristov ĉovek savlaĊuje time smrt i smrtnost u svome saznanju i osećanju, i sjedinjuje sebe sa Jedino Besmrtnim: Bogoĉovekom Hristom. I sjedinivši sebe sa besmrtnim Bogoĉovekom, on je već besmrtan, u ovom svetu besmrtan: njegov um već misli misao Hristovu, misao besmrtnu i veĉnu; a njegovo srce već oseća u sebi ţivot Hristov, ţivot besmrtan i veĉan... To se postiţe, kako? Verom u vaskrslog Gospoda Isusa. Poveruje li ĉovek svesrdno i iskreno u vaskrslog Bogoĉoveka, u njegovoj se duši odmah rodi osećanje besmrtnosti, vaskrslosti, osećanje da je smrt pobeĊena, a ca njom i greh i zlo. To osećanje liĉne besmrtnosti oduševljava i potstiĉe Hrišćanina na evanĊelske podvige, i on c radošću ispunjava zapovesti Hristove, i sa ushićenjem prolazi kroz ţivotni put od

www.PrijateljBozji.com nebića do svebića, od smrtnosti do besmrtnosti. Kao taĉka koja se razrasta u sve beskrajnosti, takav je ĉovek koji razraste Bogoĉovekom: sav zraĉi Boţanskom beskrajnošću i beskrajnostima, i oseća se besmrtan i beskrajan na svima taĉkama svoga bića. Tako se tragiĉno naĉelo humanistiĉkog progresa: smrt je neophodnost, zamenjuje radosnim naĉelom Bogoĉoveĉanskog progresa: besmrtnost je neophodnost. Bogoĉoveĉanski progres ima svoj Bogoĉoveĉanski moral: u njemu se sav ţivot ĉovekov rukovodi i dinamizira Bogoĉovekom. Dobro je ono što je Hristovo; van toga nema istinskog dobra. Besmrtnost je glavno svojstvo Hristovog dobra. Otuda je besmrtnost neophodna u moralu Hristovog ĉoveka kao osećanje, kao saznanje, kao delo, kao praksa. Osećati Gospoda Hrista kao dušu svoje duše, kao ţivot svoga ţivota, i jeste besmrtnost ĉovekova, jer je time osigurana beskrajnost i beskonaĉnost misli, osećanja, ţivota. Za pravog Hrišćanina, besmrtnost je i prirodna i logiĉna, a ca njom i u njoj beskrajnost i beskonaĉnost. To je ono što omogućava i osigurava beskrajno moralno usavršavanje, beskrajni moralni progres ka Bogu, koji je zbir svih beskrajnosti, svih beskonaĉnosti, svih savršenstva. Stoga je sasvim prirodan, i logiĉan, i opravdan kategoriĉki imperativ Bogoĉoveĉanskog progresa: Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski - Bog (Mt.5,48). Hristov ĉovek se kreće putem Boţanskog savršenstva savlaĊujući pomoću evanĊelskih vrlina greh i zlo u sebi i u svetu oko sebe. On uvek ide napred iz dobra u dobro, iz manjeg u veće, iz većeg u najveće; pri tome on nikada ne staje, ne zastajkuje, jer svako zastajkivanje znaĉi duhovnu ukoĉenost, obamrlost, smrt. Kroz svaku ĉistu misao, kroz svako sveto osećanje, kroz svaku dobru ţelju i blagu reĉ on progresira ka vaskrsenju, ka besmrtnosti, ka veĉnom ţivotu. SavlaĊujući greh i smrt, Hristov ĉovek prolazi u ovom ţivotu tri glavne etape hrišćanskog evolucionizma: roĊenje u Hristu, preobraţenje u Hristu, vaskrsenje u Hristu. Krajnji cilj njegove borbe jeste: vaskrsnuti sa Hristom. Α tο znaĉi: pobediti smrt. Gle, ti si već pobedio smrt, ako si svom dušom poverovao u vaskrslog Bogoĉoveka, jer je On rekao: Koji veruje mene, ima život večni,... prešao je iz smrti u život (Jn.6,47; 5,24). Tek verom u vaskrslog Bogoĉoveka ĉovek poĉinje da biva ĉovek, jer se oslobaĊa greha i smrti, i stiĉe osećanje besmrtnosti. Greh je bolest koja otupljuje, zakrţljuje, parališe u ĉoveku osećanje besmrtnosti, te ĉovek ni osećanjem ni mišlju ne doseţe do Boga ţivog i istinitog. Takav ĉovek je osakaćen ĉovek, poluĉovek, podĉovek. Bogoĉovek je pobedio greh i smrt vaskrsenjem da bi ĉoveka razbudio na besmrtnost i ţivot veĉni, da bi zakrţljalo i obamrlo osećanje besmrtnosti u ĉoveku oţiveo i podmladio, te da ĉovek oseti Boga i ţivot veĉni kao smisao ljudskoga ţivota i na zemlji i na nebu. U stvari, Crkva Bogoĉoveka i nije drugo do Boţanska radionica, u kojoj se neprestano podmlaĊuje, osveţuje i okrepljuje ĉovekovo osećanje i saznanje liĉne besmrtnosti i beskonaĉnosti. Zar molitva ne obeskonaĉuje dušu sjedinjujući je sa Bogom? Zar ljubav ne obesmrćuje dušu uzdiţući je do Boga? Zar milosrĊe, zar dobrota, zar smernost, zar pravednost ne obesmrćuju ĉoveka, prenoseći njegovo biće u carstvo Hristove Istine? He varajmo sebe: svakom evanĊelskom vrlinom ĉovek savlaĊuje po malo smrti u sebi, dok je najzad sasvim ne savlada i ne osigura sebi besmrtnost i ţivot veĉni. U Bogoĉoveĉanskom progresu ĉovek stalno putuje Hristom kao putem Boţjim kroz istinu Boţju u ţivot veĉni i besmrtni. Α sve to darovao je rodu ljudskom Bogoĉovek Hristos Svojim vaskrsenjem. Sva istina svih svetova, sav smisao svih stvorenja, sva radost svih bića dati su rodu ljudskom kroz vaskrsenje Bogoĉoveka Hrista. Zato je vaskrsenje Hristovo najsudbonosniji dogaĊaj u istoriji sveta; od njega zavisi neprolazna, Boţanska vrednost ne samo ĉoveka posebno već i svih ljudi skupa.

www.PrijateljBozji.com

HUMANISTIČKA I BOGOČOVEČANSKA KULTURA sadrţaj Evropska kultura poĉiva na ĉoveku kao na temelju. Ĉovekom se iscrpljuje njen program i cilj, njena sredstva i sadrţina. Humanizam je njen glavni arhitekt. Sva je izgraĊena na sofistiĉkom principu i kriterijumu: ĉovek je merilo svih stvari, vidljivih i nevidljivih, i to evropski ĉovek. On je vrhovni stvaralac i davalac vrednosti. Istina je ono što on proglasi za istinu; smisao ţivota je ono što on proglasi za smisao; dobro i zlo je ono što on proglasi za dobro i zlo. Kratko i iskreno reĉeno: evropski ĉovek je proglasio sebe za boga. Zar niste primetili kako on neizmerno voli da boguje, da boguje naukom i tehnikom, filosofijom i kulturom, religijom i politikom, umetnošću i modom, - da boguje po svaku cenu, makar inkvizicijom i papizmom, makar maĉem i ognjem, makar - trogloditstvom i ljudoţderstvom? On je jezikom svoje humanistiĉkopozitivistiĉke nauke objavio da - nema Boga. I voĊen tom logikom on je smelo izveo zakljuĉak iz toga: pošto nema Boga. onda sam ja - bog! Ništa tako ne voli evropski ĉovek no da se predstavlja kao bog, ma da je u ovoj vasioni kao miš u mišolovci. Da bi pokazao i dokazao svoje bogovstvo, on je objavio da su svi svetovi nad nama pusti, bez Boga i bez ţivih bića. On pošto-poto hoće da ovlada prirodom, da je potĉini sebi, zato je i organizovao sistematski pohod na prirodu, i taj pohod nazvao kulturom. U njega je upregao svoju filosofiju i nauku, svoju religiju i etiku, svoju politiku i tehniku. I uspeo je da uglaĉa neku parĉad na kori materije, ali je nije preobrazio. Boreći se sa materijom, ĉovek nije uspeo da je oĉoveĉi, ali je ona uspela da suzi i opovršini ĉoveka, da ga svede na materiju. I on, obzidan njome, saznaje sebe kao materiju, samo kao materiju. Znate li ko je pobedio? - Ironija, jer je kultura uĉinila ĉoveka robom materije, robom stvari. Oĉigledna je istina: evropski ĉovek robuje stvarima, ne boguje nad njima. Samozvani bog pokloniĉki metaniše pred stvarima, pred idolima koje je sam naĉinio. U svome pohodu protiv svega natprirodnog, on je tekovinama svoje kulture zamenio sve nadmaterijalne teţnje: zamenio je nebo, zamenio dušu, zamenio besmrtnost, zamenio veĉnost, zamenio Boga ţivog i istinitog. I kulturu promovisao za boga. Jer na ovoj pomraĉenoj planeti ĉovek ne moţe da izdrţi bez boga, bez ma kakvog boga, makar bio i laţan, - takva je kobna ironija ovako ustrojenog ĉoveka. Zar ne primećujete da je evropski ĉovek, u svojoj kulturomaniji, pretvorio Evropu u fabriku idola? Gotovo svaka kulturna stvar postala je idol. Otuda je naše doba - idolopokloniĉko doba pre svega n iznad svega. Nijedan kontinent nije toliko poplavljen idolima kao današnja Evropa. Nigde se toliko ne metaniše pred stvarima, i nigde se toliko ne ţivi za stvari i radi stvari, kao u Evropi. To je idolopoklonstvo najgore vrste, jer je to klanjanje pred ilovaĉom. Recite, zar se ĉovek ne klanja riĊoj ilovaĉi, kada samoţivo ljubi zemljano, ilovaĉno telo svoje, i uporno tvrdi: telo sam i samo telo? Recite, zar se evropski ĉovek ne klanja riĊoj ilovaĉi, kada za svoj ideal proglašava klasu, ili narod, ili ĉoveĉanstvo? Nema sumnje, Evropa ne pati od ateizma, već od politeizma; ne pati od nemanja bogova, već od premnogih bogova. Izgubivši pravoga Boga, ona je htela da svoju glad za Bogom zasiti stvaranjem mnogih laţnih bogova, idola. Od nauke i njenih hipoteza stvorila je idole; od tehnike i njenih izuma - stvorila je idole; od religije i njenih predstavnika - stvorila je idole; od politike i njenih partija - stvorila je idole; od mode i njenih manekena – stvorila je idole. Α posred svih idola na vasioni tron egoizma posadila evropskog ĉoveka, evropskog Dalajlamu.

www.PrijateljBozji.com U suštini svojoj, evropska kultura je - povampireni fetišizam, fetišizam u evropskom izdanju, u evropskom kostimu. „Gurmanstvo za stvarima” je glavna odlika evropskog ĉoveka. No, fetišistiĉka metafizika evropske kulture praktiĉno se izraţava fetišistiĉkom etikom. Stari neznaboţaĉki fetišizam odlikovao se - ljudoţderstvom. Α zar se novi evropski fetišizam ne odlikuje isto tako - ljudoţderstvom, samo maskiranim, kulturnim ljudoţderstvom? Zar evropska kultura nije ustima svoje nauke proglasila kao glavni princip ţivota - borbu za samoodrţanje? Šta je to ako ne poziv na ljudoţderstvo? He znaĉi li to: ĉoveĉe, bori se za samoodrţanje - svim sredstvima; bori, ako treba, i ljudoţderstvom! Glavno je: odrţati se u ţivotu! Kako? - To ne podilazi pod kontrolu savesti. Ţivot je klanica, na kojoj jaĉi ima pravo za zakolje slabijeg. Štaviše: slabiji ljudi su materijal za jaĉe. Pošto ni Boga ni besmrtnosti nema, onda je ĉoveku radi samoodrţanja - sve dopušteno. Dopušten je greh, dopušteno zlo, dopušten zloĉin. Pozitivistiĉka nauka je objavila da sve što biva - biva po prirodnim zakonima. U prirodi vlada kao vrhovni zakon - zakon neophodnosti. On vlada i nad ljudima, i nad svima njihovim mislima, osećanjima, stremljenjima, postupcima. Kada greše, ljudi greše po neophodnosti = Ĉoveĉe, ti nisi kriv ni za najveći prestup svoj - nisi kriv, jer sve što ĉiniš, ĉiniš po prirodnoj neophodnosti... He ĉudite se! - greh ne moţe postojati za ĉoveka, za koga ne postoji Bog, jer je greh - greh pred Bogom. Ako Boga nema, onda ni greha nema, ni zla nema, ni zloĉina nema. Metafiziĉki nihilizam evropske kulture, izraţen principom: „Nema Boga”, morao se projaviti kao praktiĉni nihilizam, ĉiji je princip: nema greha, sve je dozvoljeno! Obratite paţnju, svojom filosofijom i naukom, svojom tehnikom i politikom, evropska kultura sistematski potiskuje iz ĉoveka sve što je besmrtno i veĉno, virtuozno paralizuje u njemu osećanje besmrtnosti, smanjuje mu dušu dok je najzad ne svede na - nulu. Treba se osloboditi Boga, - to je javna ili potajna ĉeţnja mnogih neimara evropske kulture. Oni na tome rade kroz humanizam i renesans, kroz rusovljevski naturalizam i razbarušeni romantizam, kroz pozitivizam i agnosticizam, kroz racionalizam i voluntarizam, kroz parlamentarizam i revolucionizam. A smeliji meĊu njima stvorili su lozinku: treba ubiti Boga! Najzad je najdosledniji ispovednik evropske kulture - Niĉe, sa vrha ĉovekomanijske piramide egoizma, objavio vest: „Bog je umro!”. Kada nema ni veĉnog Boga, ni besmrtne duše, onda - nema niĉeg apsolutnog, niĉeg svevrednosnog, onda - sve je relativno, sve prolazno, sve smrtno. I zbilja, proterane su sve apsolutne vrednosti, a zacarene - relativne. Nema sumnje, relativizam je i logika, i priroda, i duša humanizma. Ajnštajnova teorija relativiteta je završna, zbirna rezultanta humanizma i svih njegovih filosofskih, nauĉnih, tehniĉkih i politiĉkih ogranaka. No, ne samo to, nego u poslednjoj liniji svojoj, humanizam nije drugo do nihilizam. Krizu evropskog duha ovako ocrtava nemaĉki filosof Karl Joel: „Našem pogledu na svet nedostaje potez ka celini uopšte i smisao za apsolutno. Nedostaje nam celina osvedoĉenja, a ca najvišom snagom osvedoĉenja i najviša snaga verovanja; naš moral nema nikakvih karaktera; naša istorija nema liĉnosti kroz koje se izraţava ceo narod i celo vreme u najzbijenijoj snazi. Nedostaje nam velika poezija, jer naša fantazija, otrgnuta od kosmiĉke celine, hvata se samo malenoga a y velikom se samo igra, jer naše pesnike ne nosi više kosmiĉko osećanje klasiĉara, koje je njihovim stihovima davalo viši zvuk i njihovim likovima unutrašnju nuţnost. Imamo najopojnije slikarstvo tona bez melosa, najraskošniji patos bez etosa, i najšareniju instrumentaciju, ilustraciju, inscenaciju, najveštiju tehniku bez duše, Imamo najvidljiviju sredinu, najbogatiju pozornicu, najţivlju radnju bez junaka, sa masama i marionetama kao junacima. Imamo reţiju kao umetnost s najjaĉim efektom, umetnost pojava bez suštine.

www.PrijateljBozji.com Imamo najbogatiji ţivot; ali on nema mira i zaokruţenosti, unutrašnje harmonije, jer mu nedostaje smisao za celinu, za izmirenje ĉoveka i sveta, Tako kriza filosofije postaje kriza vremena”. Da, da, humanizam se nije mogao ne razviti u nihilizam. Zar moţe ĉovek ne postati nihilist, kada ne priznaje nikakvu apsolutnu vrednost? Idite koritom logike do kraja, i vi ćete morati doći do zakljuĉka da je relativizam - otac anarhizma. Pošto su sva bića relativna, onda - nijedno od njih nema prava da sebe nametne drugima. Pokuša li, treba ratovati do istrebljenja. Pošto su sve vrednosti relativne, kakvo pravo ima ma koja od njih da sebe nametne za najveću i vrhovnu? Na osnovu ĉega tvoja istina, prijatelju, potiskuje moju, kada su i jedna i druga relativne? Pošto u ĉoveĉanskim svetovima nema niĉeg apsolutnog, onda - ne postoji ni hijerarhija bića, ni hijerarhija vrednosti; postoji samo anarhija. I zaista, stvarnost je nad stvarnostima da su nihilizam i anarhizam logiĉki završetak evropske kulture, neizbeţna završna forma evropskog humanizma i relativizma. Humanizam se neminovno izvija u ateizam, prolazi kroz anarhizam, i završava nihilizmom. Je li neko danas ateist, znaj, ako je dosledan, sutra će biti anarhist, a prekosutra nihilist. A je li ko nihilist, znaj da je do njega došao od humanizma kroz ateizam. Šta ostaje od ĉoveka, kada se iz tela njegovog izvuĉe duša? - Leš. Šta od Evrope, kada se iz njenog tela izvuĉe Bog? -Leš. Isterali su Boga iz vasione, zar nije postala - lešina? Šta je ĉovek koji poriĉe dušu u sebi i u svetu oko sebe? Ništa drugo do - uniformisana ilovaĉa, hodeći mrtvaĉki sanduk od ilovaĉe. Rezultat je poraţavajući: zaljubljen u stvari, evropski ĉovek je najzad i sam postao - stvar. Liĉnost je obescenjena i razorena; ostao je ĉovek - stvar. Nema celog, integralnog, besmrtnog, bogolikog ĉoveka, već sami razlomci ĉoveka, telesna ljuštura ĉoveka, iz koje je proteran besmrtni duh. Doduše, ljuštura je uglaĉana, politirana, tetovirana, ali je ipak ljuštura. Evropska kultura je obezdušila ĉoveka, oveštastvila ga i mehanizirala. Ona mi liĉi na ĉudovišnu mašinu koja guta ljude i preraĊuje ih u stvari. Finale je dirljivo tuţan i potresno tragiĉan: ĉovek - bezdušna stvar meĊu bezdušnim stvarima. *** Takva je, u glavnim linijama svojim, kultura evropskog ĉoveka. Α kakva je kultura evanĊelskog, istorijskog, pravoslavnog Bogoĉoveka Gospoda Isusa? Na ĉemu poĉiva ona? Ona sva poĉiva na Liĉnosti Bogoĉoveka Hrista. Bog je postao ĉovek da bi ĉoveka uzdigao do Boga. To je poĉetak i završetak, izmeĊu kojeg se kreće pravoslavna Bogoĉoveĉanska kultura. Njena je deviza: Bogoĉovek da bude u svemu prvi. He samo Bog, niti samo ĉovek, već Bogoĉovek. Tu je oliĉeno i ostvareno najprisnije jedinstvo Boga sa ĉovekom: tu niti se Bog potcenjuje na raĉun ĉoveka, niti ĉovek na raĉun Boga. Tu se postiţe idealna ravnoteţa i ostvaruje savršena harmonija izmeĊu Boga i ĉoveka. Punoću i savršenstvo svoje liĉnosti ĉovek postiţe kroz sjedinjenje sa Bogoĉovekom. Bogoĉoveĉnost je jedina kategorija, kroz koju se projavljuje sva mnogostruka delatnost pravoslavne kulture. Poĉinje se od Bogoĉoveka, a završava idealnim, integralnim, obogoĉoveĉenim ĉovekom -U centru svetova stoji Bogoĉovek Hristos; On je osovina oko koje se kreću svi svetovi, gornji i donji. On je tajanstveni centar duša, ka kome gravitiraju sve duše, gladne veĉne Istine i Ţivota. On je i program i izvor svih stvaralaĉkih sila pravoslavne Bogoĉoveĉanske kulture. Tu Bog radi, ĉovek saraĊuje; Bog stvara ĉovekom; ĉovek stvara Bogom; tu se nastavlja Boţansko stvaralaštvo, i to nastavlja ĉovekom. Radi toga ĉovek iznosi iz sebe sve što je Boţansko, stavlja ga u akciju, u stvaralaštvo, u ţivot. Pri tome, u tom stvaralaštvu, sve što je Boţansko, ne samo u ĉoveku nego i u svetu oko ĉoveka, dolazi do izraza, do akcije; sve što je

www.PrijateljBozji.com Boţansko radi, sve što je ljudsko saraĊuje. No, da bi ĉovek uspešno saraĊivao Bogu, mora naviknuti sebe: da misli Bogom, da oseća Bogom, da ţivi Bogom, da stvara Bogom. A sve to razotkriva nam cilj pravoslavne kulture. Kakav je cilj pravoslavne kulture? Cilj je: da što više Boţanskog unese i ostvari u ĉoveku i u svetu oko ĉoveka; drugim reĉima: da ovaploti Boga u ĉoveku i u svetu. Stoga je pravoslavna kultura: kult Hristu Bogu, sluţenje Hristu Bogu -Ustvari pravoslavna, Bogoĉoveĉanska kultura je neprekidno sluţenje Hristu Bogu, neprekidno bogosluţenje: ĉovek sluţi Bogu kroz sebe i kroz svu tvar oko sebe: sistematski i planski unosi Boga i Boţje u svaki svoj posao, u svako svoje stvaralaštvo; budi sve što je Boţansko u prirodi oko njega da bi sva priroda sluţila Bogu, predvoĊena hristoĉeţnjivim ĉovekom. Tako, sva tvar uĉestvuje u sveopštem bogosluţenju. Jer ĉoveku, koji sluţi Bogu, sluţi priroda. Bogoĉoveĉanska kultura preobraţava ĉoveka iznutra, ide iz unutrašnjeg spoljašnjem; preraĊuje dušu, i dušom - telo. Za nju: telo je blizanac duše, blizanac koji dušom ţivi, kreće se i postoji. Izvucite iz njega dušu; i šta ostaje ako ne - smrdljivi leš? Bogoĉovek preobraţava najpre dušu, a zatim i telo. Preobraţena duša preobraţava telo, preobraţava materiju. Cilj je Bogoĉoveĉanske kulture: preobraziti ne samo ĉoveka i ĉoveĉanstvo, već kroz njih i svu prirodu. No, kako se postiţe taj cilj? - Jedino Bogoĉoveĉanskim sredstvima. Α tο su evanĊelske vrline: vera i ljubav, nada i molitva, post i smernost, krotost i ţalostivost, bogoljublje i bratoljublje. Praktikovanjem ovih vrlina izgraĊuje se Bogoĉoveĉanska pravoslavna kultura. Upraţnjavajući ove vrline, ĉovek preraĊuje dušu svoju iz ruţne u lepu, iz mraĉne u svetlu, iz grešne u svetu, iz tamolike u hristoliku. I telo svoje pretvara u ram, u koji uramljuje hristoliku dušu svoju. Kroz veţbanje u evanĊelskim vrlinama, ĉovek stiĉe vlast nad sobom i nad prirodom oko sebe. Izgoneći greh iz sebe, i iz sveta oko sebe, izgoni i divlju i razornu silu, potpuno preobraţava i sebe i svet, ukroćuje prirodu i u sebi i oko sebe. Svetitelji su najbolji primeri toga: osvetivši, preobrazivši sebe praktikovanjem evanĊelskih vrlina, oni osvećuju, preobraţuju i prirodu oko sebe. Mnogobrojni su Svetitelji, kojima su divlje zveri sluţile, koji su samom pojavom svojom ukroćavali lavove, medvede i vukove. Njihovo je ophoĊenje sa prirodom molitveno, blago, krotko, samilosno, neţno, ne grubo, ne surovo, ne neprijateljsko, ne divlje. He spoljnje, nasilno, mehaniĉko nametanje, već unutrašnje, dragovoljno, liĉno usvajanje Gospoda Hrista neprekidnim praktikovanjem hrišćanskih vrlina - stvara Carstvo Boţje na zemlji, stvara pravoslavnu kulturu. Jer Carstvo Boţje ne dolazi spoljnim, vidljivim putevima, već unutrašnjim, duhovnim, nevidljivim. Ono neće doći da se vidi, - objavio je Spasitelj. - Niti će kazati: evo ga ovde ili onde! Jer, gle, carstvo Božje je unutra u vama (Lk.17,20-21), unutra u duši Bogom stvorenoj i bogolikoj, u duši osvećenoj Duhom Svetim. Jer je carstvo Božje pravda i mir i radost u Duhu Svetom (Rim.14,17). Da, u Duhu Svetom, ne u duhu ĉovekovom. Ono moţe biti u duhu ĉovekovom onoliko, koliko ĉovek ispuni sebe Duhom Svetim pomoću evanĊelskih vrlina. Zato je prva i najveća zapovest pravoslavne kulture: Ištite najpre carstva Božjeg u pravde njegove, u ovo će vam se sve dodati (Mt.6,33), to jest dodaće vam se sve što vam je potrebno za odrţavanje telesnog ţivota: hrana, odelo, obitalište (Mt.6,25-32). Sve je to samo dodatak Carstvu Boţjem. Α kultura Zapada ište najpre taj dodatak. U tome je njeno neznaboštvo, jer, po reĉi Spasovoj, neznabošci ištu najpre taj dodatak. U tome je njen tragizam, jer je dušu istrošila brinući se ο stvarima. Α bezgrešni Gospod rekao je jednom za svagda: He brinite se za život svoj, šta ćete jesti, ili šta ćete piti; ni za telo svoje, u šta ćeme ga obući... Jer sve ovo neznabošci ištu; α zna Otac vaš nebeski da vama treba sve ovo. Nego ištite najpre carstva Božjeg i pravde njegove i ovo će vam se sve dodati (Mt.6,25; 32-33; Lk.12,22-31).

www.PrijateljBozji.com Ogroman je registar potreba koje savremeni ĉovek ţudno izmišlja. I radi zadovoljenja svojih mnogobrojnih besmislenih potreba, ljudi su ovu zlatnu planetu Boţju pretvorili u klanicu. Α ĉovekoljubivi Gospod je davno otkrio ono što je jedino potrebno svakom ĉoveku i svemu ĉoveĉanstvu. Šta je to? - Bogoĉovek Hristos i sve što On sobom donosi: Boţanska Istina, Boţanska Pravda, Boţanska Ljubav, Boţanska Dobrota, Boţanska Svetost, Boţanska Besmrtnost, Boţanska Veĉnost, i sva ostala Boţanska savršenstva. Eto, to je jedino potrebno ĉoveku i ĉoveĉanstvu, a sve ostale ljudske potrebe, uporeĊene sa ovom, toliko su sporedne da su gotovo nepotrebne (Lk.10,42). Kada se evanĊelski ĉovek ozbiljno zamisli nad tajnom svog ţivota i sveta oko sebe, onda mora doći do zakljuĉka da je potreba nad potrebama - odreći se svih potreba, i odluĉno poći za Gospodom Hristom, poći i sjediniti se s Njim, upraţnjavanjem evanĊelskih podviga. He uĉini li to, ĉovek ostaje duhovno besplodan, besmislen, bezţivotan; duša mu se suši, rasipa, raspada, i on postupno izumire, dok, najzad sav ne umre, sav bez ostatka. Jer su Boţanska usta Hristova izrekla: Kao što loza ne može roditi sama od sebe, ako ne ostane na čokotu, tako i vi, ako u meni ne budete. Ja sam čokot, α vi loze: koji obitava u meni i ja u njemu, on će roditi mnogo roda, jer bez mene ne možete činiti ništa. Ko ne ostane u meni, izbaciće se napolje, kao loza, a ocyšuće se, i skupiće je, i u oganj baciti, i spaliti (Jn. 15,46). Samo kroz duhovno organsko jedinstvo sa Bogoĉovekom Hristom, ĉovek moţe produţiti ţivot svoj u ţivot veĉni i biće svoje u biće veĉno. Ĉovek Bogoĉoveĉanske kulture nikad nije sam: kad misli, on - Hristom misli; kad dela, on - Hristom dela; kad oseća, on - Hristom oceća. Jednom reĉju: on neprestano ţivi Hristom Bogom. Jer šta je ĉovek bez Boga? - U poĉetku poluĉovek, a na kraju - neĉovek. Jedino u Bogoĉoveku, ĉovek nalazi punoću i savršenstvo svoga bića, nalazi svoj original, svoju beskonaĉnost i beskrajnost, svoju besmrtnost i veĉnost, svoju apsolutnu vrednost. Gospod Isus je jedini meĊu ljudima i meĊu bićima proglasio dušu ĉoveĉiju za najveću dragocenost u svima svetovima, [gornjim i donjim. Kakva je korist čoveku, - pita Spasitelj koji se nikad smejao nije, ako sav svet dobije α duši svojoj naudi? Ili kakav će otkup dati čovek za dušu svoju? (Mt.16,26) Sva sunca i zvezde ne vrede koliko jedna duša. Istroši li ĉovek dušu svoju u porocima i gresima, neće je moći otkupiti, makar postao gospodar svih sunĉanih sistema... Tu je ĉoveku ostavljen jedan izlaz, samo jedan, i nema drugog. Evo njega: Bogoĉovek Hristos je jedino osiguranje duše ĉoveĉije, osiguranje na besmrnost i veĉnost. Stvarima se duša ne osigurava, već porobljava. Nad Hristovim ĉovekom stvari nemaju vlasti, ali on ima nad njima. Svima stvarima on odreĊuje pravu vrednost, jer ih sve ceni Hristovom ocenom. Α pošto u Hristovom cenovniku duša ljudska ima nesravnjeno veću vrednost od svih bića i stvari, to pravoslavni ĉovek svu brigu svoju, svu paţnju svoju, posvećuje duši. Jer je pravoslavna kultura prvenstveno kultura duše. Ĉovek je veliki jedino Bogom; - to je moto Bogoĉoveĉanske kulture. Bez Boga, ĉovek nije drugo do - sedamdeset kilograma krvave ilovaĉe. Šta su ljudi bez Boga, ako ne - grob do groba? Evropski je ĉovek osudio na smrt i Boga i dušu. Nije li time i sebe samog osudio na smrt iza koje nema vaskrsenja? Svedite iskreno i nepristrasno bilans evropske filosofije, nauke, politike, kulture, civilizacije, i vi ćete videti da su one u evropskom ĉoveku ubile Boga i besmrtnost duše. No, ako ozbiljno zagledate u tragiku ljudske istorije, vi ćete morati uvideti da bogoubistvo uvek završava samoubistvom. Setite se Jude. On je prvo Boga ubio, pa zatim sebe uništio. To je neumitni zakon koji vlada istorijom ove planete. 3grada evropske kulture, zidana bez Hrista, mora se srušiti, prorokovao je vidoviti Dostojevski pre 100 godina, i setni Gogolj pre 100 i više godina... I na naše oĉi zbivaju se proroštva slovenskih proroka. Deset vekova zidana je evropska vavilonska

www.PrijateljBozji.com kula, i nama je pala u deo tragiĉna vizija: gle, sazidana je ogromna - nula! Nastala je sveopšta pometnja: ĉovek ĉoveka ne razume, duša dušu ne razume, narod narod ne razume. Ustao je ĉovek na ĉoveka, i carstvo na carstvo, i narod na narod, pa ĉak i kontinent pa kontinent, Evropski ĉovek je došao do svoje sudbonosne vrtoglavice. Na vrh svoje vavilonske kule poveo je nadĉoveka, i hteo njime da završi svoje zdanje, ali je nadĉovek poludeo pod samim vrhom, i survao se s kule, a i kula za njim krha se i lomi kroz ratove i revolucije. Homo europaeïcus morao je poludeti na kraju svoje kulture: Bogoubica je morao postati samoubica. Wille zur Macht (volja za moć) pretvorilo se u Wille zur Nacht (volja za noć). Noć, teška noć legla je na Evropu. Ruše se idoli Evrope, i nije daleko dan, kada neće ostati ni kamen na kamenu od evropske kulture, koja je gradove zidala a duše razoravala, koja je tvari oboţavala a Tvorca odbacila... Zaljubljen u Evropu, ruski mislilac Hercen je dugo ţiveo u njoj, ali je pri kraju svoga ţivota, pre 100 godina pisao: „Dosta smo dugo prouĉavali crvotoĉni organizam Evrope; u svima slojevima, svuda smo videli prst smrti... Evropa se pribliţuje strašnoj kataklizmi... Politiĉke revolucije se ruše pod teretom svoje nemoći; one su izvršile velika dela, ali nisu svršile svoj zadatak, srušile su veru, a nisu ostvarile slobodu; raspirile su u srcima ţelje koje nisu bile u stanju ispuniti... Ja sam prni koji bledim, i bojim se tamne noći što nastupa... Zbogom umirući svete, zbogom Evropo!”... Pusto je nebo, jer nema Boga na njemu; pusta je zemlja, jer nema besmrtne duše na njoj; evropska kultura je svoje roblje pretvorila u groblje. I sama postala groblje. „Ja xoćy da idem u Evropu, - izjavljuje Dostojevski, - i znam da idem na groblje”... Pre Prvog svetskog rata propast Evrope predosećali su i pretskazivali samo setni vidioci slovenski. Posle Prvog svetskog rata to uviĊaju i osećaju i poneki Evropljani. Najhrabriji i najiskreniji meĊu njima nesumnjivo je Špengler koji je posle Prvog svetskog rata uzbunio svet svojom potresnom knjigom: Unterganag des Abendlandes (Propast Zapada). U njoj on svima sredstvima, koja mu pruţa evropska nauka, filosofija, politika, tehnika, umetnost, religija, pokazuje da Zapad pada i propada. Od Prvog svetskog rata Evropa se nalazi u ropcu. Zapadnjaĉka ili faustovska kultura, po Špengleru, poĉela je u desetom veku posle Hrista, a sada se raspada i propada, da sasvim nestane krajem dvadeset i drugog veka. Za evropskom kulturom, rasuĊuje Špengler, nastaje kultura Dostojevskoga, kultura Pravoslavlja. Kroz sve svoje kulturne izume evropski ĉovek naglo umire i izumire. Zaljubljenost evropskog ĉoveĉanstva u sebe, - to je grobnica iz koje ono ne ţeli, i zato ne moţe da vaskrsne; zaljubljenost u svoj razum, - to je kobna strast koja pustoši evropsko ĉoveĉanstvo. Jedino je spasenje od toga: Hristos, - tvrdi Gogolj. Ali svet, „rasejan milionima blistavih predmeta, koji mu rasprštavaju misli na sve strane, nema snage da se neposredno sretne sa Hristom”. Tip evropskog ĉoveka je bankrotirao pred osnovnim problemom ţivota; pravoslavni Bogoĉovek ih je rešio sve do jednoga. Evropski ĉovek rešio je problem ţivota nihilizmom; Bogoĉovek - veĉnim ţivotom. Za evropskog darvinovskofaustovskog ĉoveka glavno je u ţivotu - samoodrţanje; za Hristovog ĉoveka samopoţrtvovanje. Prvi veli: ţrtvuj druge sebi! Α drugi: ţrtvuj sebe drugima!... Evropski ĉovek nije rešio prokleti problem smrti; Bogoĉovek ga je rešio - vaskrsenjem. Nema sumnje, principi i sile evropske kulture i civilizacije su hristoboraĉki. Dugo se izraĊivao tip evropskog ĉoveka, dok nije Bogoĉoveka Hrista zamenio svojom filosofijom i naukom, svojom politikom i tehnikom, svojom religijom i etikom. Evropa se posluţila Hristom „samo kao mostom iz varvarstva nekulturnog u varvarstvo kulturno, tj. iz varvarstva neveštog u varvarstvo vešto”43. 43

Епископ Ηιικοлαј: Речи о свечовеку, стр. 334.

www.PrijateljBozji.com U mojim zakljuĉcima ο evropskoj kulturi ima mnogo katastrofnog. Ali, neka vas to ne ĉudi, jer govorim ο najkatastrofalnijem periodu ljudske istorije, ο apokalipsisu Evrope, ĉije strahote lome telo njeno i duh njen. Nema sumnje, sva je Evropa minirana vulkanskim protivreĉnostima, koje, ako se ne uklone, mogu uskoro eksplodirati završnim uništenjem evropske kulture...

HUMANISTIČKO I BOGOČOVEČANSKO DRUŠTVO sadrţaj Ako evropski kontinent ostane iĉim poznat u istoriji ove planete, ostaće verovatno time što je umeo da izmisli mnobrojne probleme, a nije bio u stanju da ni jedan glavni problem reši u korist svekolikog roda ljudskog. Tu spadaju, na prvom mestu, takozvani socijalni problemi. Rešavati ih, postalo je manija maltene svih Evropljana. Ali, dopustite pitanje: ko ih rešava bez ognja i maĉa, bez inkvizicije i lomaĉa? Evropski ĉovek stoji zbunjen, pometen i pomahnitao pred socijalnim problemima kao i pred problemom ĉoveka. Zašto? Zato što problemi društva, kada se svedu na svoje osnovne elemente, nisu drugo do problem liĉnosti, samo pomnoţen brojem svih individua koje saĉinjavaju društvo. Ĉovek, samim tim što je ĉovek, ĉlan je društvene zajednice i u nju unosi svoju psihofiziĉku sadrţinu i problematiku. No, problematika ĉoveka i ĉoveĉanstva u osnovi je jedna ista. Problemi istine i pravde, ţivota i smrti, dobra i zla, besmrtnosti i veĉnosti, neba i zemlje, muĉe i ĉoveka i ĉoveĉanstvo. Ali, najpre ĉoveka kao individuu, pa onda ĉoveĉanstvo kao kolektiv. Logiĉki se nameće zakljuĉak: ko reši problem ĉoveka, rešio je i problem društva, svakog društva, od najmalobrojnijeg do najmnogobrojnijeg: od porodice do ĉoveĉanstva. Zbog rešavanja i problema ĉoveka i problema društva na humanistiĉki naĉin, u Evropi se padalo u dve krajnosti: ili je ĉovek potcenjivan, maltretiran, previĊan, negiran radi društva, ili društvo radi ĉoveka. Α nama se hoće potpuna pravda i za ĉoveka i za društvo, pravda koja bi uvek odraţavala ravnoteţu izmeĊu ĉovekovih boţanskih vrednosti i društvenih neprolaznih dragocenosti. Nama se hoće društvo u kome će se oĉuvati boţanska neprikosnovenost i boţansko veliĉanstvo ĉoveĉije liĉnosti; u kome ĉovek neće biti potcenjen, unakaţen, opatuljen, mehanizovan, robotizovan ni na raĉun klase, ni na raĉun nacije, ni na raĉun drţave, ni na raĉun kulture, ni na raĉun civilizacije, ni na raĉun nauke, ni na raĉun religije. Nama se hoće društvo u kome se liĉnost i društvo dopunjuju, podrţavaju, rastu jedno kroz drugo i usavršavaju jedno pomoću drugog; društvo u kome je svaki duhovno sjedinjen sa svima i svi sa svakim, u kome svaki ţivi kroza sve, pomoću svih, ali i svi ţive kroza svakog i pomoću svakog. Α ηο znaĉi: nama se hoće društvo koje sobom predstavlja i jeste jedan organizam, jedno telo, a ĉlanovi tog društva su organski delovi meĊu sobom: ti si oko, on ruka, ja noga, ali ni jedan ne moţe reći drugom: ne trebaš mi, mogu bez tebe. Da bi radila, ruci je potrebno oko da je vodi i noga da je nosi; isto tako, da bi videlo, oku je potrebna ruka da ga hrani i noga da ga nosi; i opet, da bi hodila, nozi je potrebno oko da je vodi i ruka da joj saraĊuje. Svi smo u organizmu društva organski delići, veliki i mali, vidljivi i nevidljivi, ali delići koji ţive jedan sa drugim i pomoću drugog: svaki saraĊuje svima i svi svakome. Kao u telu: da bi rasla jedna dlaka na glavi, njoj saraĊuje celo telo, ali je i dlaka svojom posebnom funkcijom potrebna telu, jer ĉuva glavu i mudri je sprovodnik znoja. Razgledajte telo ĉoveĉije; u njemu imamo najbolji primer društva, drugovanja, saradnje, simbioze, sluţenja drugome, bliţnjemu: svaki delić sluţi svima, i svi svakome; malom prstu na ruci sluţi tako fini organ - oko, i još finiji - mozak, ali i prst

www.PrijateljBozji.com sluţi oku i mozgu. Što je vaţniji organ u telu, to odgovorniju sluţbu vrši, i sluga je svemu što je manje od njega u telu. Srce je najvaţniji organ u telu ali i najveći sluga tela: ono neprekidno sluţi i svakom molekulu posebno i celom telu ukupno. He ĉudite se tome, tako je sloţeno telo: ono što je veće u njemu veće je zato da bi sluţilo manjemu od sebe. Zar ne vidite: smernost je glavna vrlina koja reguliše sve odnose u ljudskom telu: ono što je veće smirava se pred manjim sluţeći mu; a ono što je najveće - najviše se smirava! Tako i u našem zamišljenom, idealnom društvu: veći sluţi manjemu, uĉen - neukome, mudar - prostome, bogat - siromahu; najveći je time najveći što je dobrovoljni sluga svima. Sve po onom, i prirodnom i Boţanskom, zakonu Bogoĉovekovom: Koji hoće da bude veći meĎu vama, neka vam služi. I koji xoće meĎu vama da bude prvi, neka vam bude sluga (Mt.20,26-27). Zašto? Zato što je to zakon i za najsavršenijeg ĉoveka, Bogoĉoveka Hrista, koji nije došao da My služe, nego da služi (Mt.20,28). Zaista, zar ima većeg sluge rodu ljudskome od krotkog Bogoĉoveka? Ja sam meĎu vama kao sluga (Lk.22,27), objavljuje On svojim sledbenicima, kao sluga koji vas, sluţeći vam smerno, uĉi Boţanskoj Istini, Boţanskoj Pravdi, Boţanskoj LJubavi, Boţanskoj Dobroti, Boţanskoj Sili, kako biste znali i mogli savladati greh, zlo i smrt, i postati boţanski dobri, besmrtni i veĉni. He samo kao ovaploćeni ĉovek, već i kao Bog Logos On neprestano sluţi ljudima kroz sunce, kroz vazduh, kroz svetlost, kroz svu prirodu, kroz svu vasionu, sluţi im istrajno i smerno, samo da bi ih nauĉio tom vrhovnom kosmiĉkom i vrhovnom prirodnom zakonu Boţanskom: da veće sluţi manjemu, i to c radošću i blagošću. Zato su NJegova Bogoĉoveĉanska usta i izrekla ο tom zakonu ovo: Najveći izmeĎu vas, neka vam bude sluga. jer koji sebe podiže, poniziće se, a koji se ponižuje, podignuće se (Lk. 22,26; 18,14). U stvari, svekoliko EvanĊelje Bogoĉovekovo, od poĉetka do kraja, nije drugo do savršena ilustracija i nepobitno posvedoĉenje tog kosmiĉkog Boţanskog zakona, ili bolje, svezakona. He izgleda li vam po ovom evanĊelskom svezakonu da Bogoĉovek rešava idealno i realno u isto vreme i problem ĉoveka i problem ĉoveĉanstva, i problem liĉnosti i problem društva? I ne samo da su i ĉovek i ĉoveĉanstvo, i liĉnost i društvo, od jednog istog psihofiziĉkog materijala, već i jedan isti cilj, jedna ista celishodnost proţima sve, struji kroz sve što saĉinjava njihovu suštinu. Ako pak njihov cilj nije isti, onda izmeĊu njih zjapi nepremostiva provalija i njih rastrţu nepomirljive suprotnosti. Samo jedinstvo cilja omogućuje idealno rešenje tog problema ĉoveka i problema ĉoveĉanstva, i problema liĉnosti i problema društva. Ali, kakvog cilja? Sigurno ne nekog privremenog, oportunistiĉkog, konjukturnog, utilitarnog, već neprolaznog, besmrtnog, sudbinskog cilja koji prati ljudsko biće u svima svetovima u kojima se ono kreće. To je osnovni cilj, koji je Bogoĉovek postavio, crpeći ga iz bogolike suštine ljudske prirode. U ĉemu je taj cilj? Evo u ĉemu: ovaplotiti Boga i sva Boţanska savršenstva u ĉoveku i ĉoveĉanstvu, u liĉnosti i društvu. Zar je to moguće? Moguće je sa dva nepobitna razloga: prvi, što je ĉovek bogoliko biće; drugi, što se Bog Logos ovaplotio u ĉoveka i kao Bogoĉovek pokazao kako je Boţanski idealno savršen i ĉoveĉanski realno prirodan ĉovek u kome se ovaplotio Bog sa svima Svojim Boţanskim savršenstvima. I još nešto: Bogoĉovek je doneo i razdaje ljudima Boţanske vrline i sile, te svaki ĉovek moţe, ako hoće, do maksimuma ovaplotiti u sebi Boga i Boţanska savršenstva. Ostvarujući ovaj cilj, ljudi pretvaraju sebe u besmrtna bića i postaju ĉlanovi besmrtnog Bogoĉovekovog društva: Bogoĉoveĉanstva. Kao što se iz ĉoveka, logiĉki i prirodno, izvija i razvija ĉoveĉanstvo, tako se iz Bogoĉoveka, opet logiĉki i prirodno, izvija i razvija Bogoĉoveĉanstvo. U tom Bogoĉovekovom društvu ljudi i ţive i ponašaju se kao besmrtna bića, i to po evanĊelskim zakonima koji vaţe i u ovom i u onom svetu. Α tο, jedino na ovoj planeti, društvo pravih besmrtnika i pravih bogonosaca, i onih koji se bar trude da to postanu, nije ništa drugo do - Bogoĉoveĉansko telo NJegovo - sveta Crkva NJegova...

www.PrijateljBozji.com Odahnite, mi se već nalazimo u svetilištu Bogoĉoveĉanske filosofije društva. To je novo, Bogoĉoveĉansko društvo, nimalo nalik na ona koja vam teorijski ili konkretno nudi humanistiĉka sociologija evropskog ĉoveka. U ovom Bogoĉoveĉanskom društvu sve se svodi na ţivotvornu Liĉnost Bogoĉoveka Hrista. Ona je najviša vrednost i najviša dragocenost. Sve ostale vrednosti, i individualne i socijalne, izvode se iz nje kao zraci iz sunca. He treba se varati: Pravoslavlje je Pravoslavlje samo Bogoĉovekom, jer je Hrišćanstvo - Hrišćanstvo samo Bogoĉovekom; u tome je njegov izuzetan znaĉaj, i vrednost, i sila. Gospod Hristos je sebe sama, Svoju Bogoĉoveĉansku Liĉnost ostavio kao Crkvu, stoga je Crkva - Crkva samo Bogoĉovekom i u Bogoĉoveku. Sve što je evanĊelsko, pravoslavno sliva se u jednu ogromnu, sveobimnu istinu: Bogoĉovek je i suština, i cilj, i smisao i svevrednost Crkve; ili taĉnije: Crkva i nije drugo do Bogoĉovek Hristos produţen u sve vekove. Bogoĉovek je glava telu Crkve, jedina glava. Telo Crkve raste NJime u sve beskrajnosti Boţanskog ţivota; raste rastom Boţjim u meru rasta punoće Bogoĉoveĉanske, jer se sve kroz NJega i za NJega sazda. Boţanskom silom Svojom On sve ĉlanove Crkve tajanstveno vodi obogoĉoveĉenju, jer je smisao i cilj postojanja Crkve: Bogoĉoveĉanskom verom i podvizima sve dovesti u meru rasta visine Hristove, sve obogoĉoveĉiti... Vi osećate, ja govorim ο Pravoslavnoj Crkvi. Šta je njena suština? - Bogoĉovek Hristos. Otuda sve što je pravoslavno ima Bogoĉoveĉanski karakter: i saznanje, i osećanje, i volja, i mišljenje, i ţivot i društvo. Bog je y svemu na prvom mestu, ĉovek na drugom; Bog vodi, ĉovek je voĊen; Bog radi, ĉovek saraĊuje. I to ne neki transcendentni, apstraktni, zamišljeni Bog, već Bog najneposrednije istorijske stvarnosti, Bog koji je postao ĉovek, ţiveo u kategoriji našeg, ljudskog ţivota, i u svemu se na zemaljski oĉigledan naĉin pokazao apsolutno bezgrešan, apsolutno svet, apsolutno dobar, apsolutno pravedan, apsolutno istinit. On je i postao ĉovek, ostajući Bogom, da bi kao Bog dao ljudskoj prirodi Boţanske sile, koje bi ljude odvodile najprisnijem Bogoĉoveĉanskom jedinstvu sa Bogom. I ta Boţanska sila NJegova neprekidno radi u Bogoĉoveĉanskom telu NJegovom - Crkvi, sjedinjujući ljude sa Bogom kroz blagodatni i sveti ţivot. Jer Crkva i nije drugo do ĉudesni Bogoĉoveĉanski organizam, u kome se saradnjom blagodati Boţje i slobodne delatnosti ĉovekove obesmrćuje, obogoĉoveĉuje sve što je ĉoveĉije, sve - osim greha. U Bogoĉoveĉanskom organizmu Crkve svaki vernik je kao ţiva ćelija koja postaje sastavni delić njegov i ţivi njegovom ţivotvornom Bogoĉoveĉanskom silom. Jer, po pravoslavnom shvatanju, biti ĉlan Crkve znaĉi: saovaplotiti se Bogoĉoveku, postati sutelesnik Hristov, organski deo Bogoĉoveĉanskog tela NJegovog, jednom reĉju: obogoĉoveĉiti se u vasceloj realnosti svoje ĉoveĉanske liĉnosti. Evo osnovnih principa pravoslavne filosofije društva: u svemu i po svemu Crkva je na prvom mestu Bogoĉoveĉanski organizam, a zatim Bogoĉoveĉanska organizacija. Iz toga logiĉki sledi i njeno Bogoĉoveĉansko delovanje u svetu: sve što je Bogoĉovekovo - ovaplotiti u ĉoveku i ĉoveĉanstvu: ovaplotiti LJubav Hristovu, Pravdu Hristovu, Dobrotu Hristovu, Mudrost Hristovu, Smernost Hristovu, uopšte sve vrline Hristove. Jer se pomoću njih Hristos yceljyje u ĉoveka i ovaploćuje u njemu. I takav ĉovek ţivi Hristom, misli Hristom, oseća Hristom, radi Hristom. Otkuda mu ta snaga? Od samoga Hrista. Po reĉi svetog Apostola Pavla: Sve mogu u Hristu Isusu koji mi moć daje (Fil.4, 13). Ĉovek pravoslavne vere, ţiveći u Bogoĉoveĉanskom organizmu Crkve, ţivi uvek u zajednici sa svima svetima (Ef.3,18), koja ga tajanstveno pomaţe u ostvarivanju evanĊelskih zapovesti. Otuda pravoslavni ĉlan Crkve ţivo oseća: da je jedne vere sa Apostolima, Muĉenicima i Svetiteljima svih vekova, da su oni veĉno ţivi, i da sve njih jednovremeno proţima jedna ista Bogoĉoveĉanska sila, jedan isti Bogoĉoveĉanski ţivot, jedna ista Bogoĉoveĉanska istina. U Crkvi je prošlost uvek savremena, jer Bogoĉovek Hristos, koji je juĉe i danas onaj isti i vavek, u Svome

www.PrijateljBozji.com Bogoĉoveĉanskom telu neprekidno ţivi istom istinom, istom svetošću, istim dobrom, istim ţivotom, i svu prošlost uvek ĉini sadašnjicom. Otuda, ĉovek Pravoslavne vere nikad nije sam već uvek u društvu svih svetih ĉlanova Crkve. I kada misli misao, on je misli sa strahom i molitvenim trepetom, jer zna da u tome na tajanstven naĉin uĉestvuju svi Svetitelji. Pravoslavni su time pravoslavni što neprekidno imaju ovo osećanje Bogoĉoveĉanske sabornosti, zagrevajući ga i ĉuvajući ga molitvom i smernošću. Oni nikada sebe ne propovedaju, nikada se ne hvale ĉovekom; nikada ne ostaju pri goloj ĉoveĉnosti; nikada ne idolatriziraju humanizam. Na svima putevima svojim oni ispovedaju i propovedaju Bogoĉoveka, ne ĉoveka. NJihovo je rukovodno naĉelo: Bogoĉoveĉanski ciljevi se ostvaruju samo Bogoĉoveĉanskim sredstvima; evanĊelskim ciljevima se stiţe samo evanĊelskim putevima. Bogoĉoveĉanska ideologija Hrišćanstva moţe se oĉuvati jedino Bogoĉoveĉanskom metodikom Hrišćanstva. Gospod Isus je i Istina i Put: ne samo Istina nego i Put, Put kojim se jedino dolazi do Istine. Odstupi li se od Bogoĉoveĉanske metodike, neminovno se odstupa i od Bogoĉoveĉanske ideologije, odstupa se od Bogoĉoveka Hrista. *** Na evropskom Zapadu hrišćanstvo se postepeno pretvaralo u humanizam. Dugo i naporno Bogoĉovek je smanjivan, preinaĉavan, suţavan, i najzad sveden na ĉoveka: na nepogrešnog ĉoveka u Rimu, i ne manje nepogrešnog ĉoveka u Londonu i Berlinu. Tako je postao papizam koji od Hrista uzima sve, i protestantizam koji od Hrista traţi najmanje, pa ĉesto i ništa. I u papizmu i u protestantizmu na mesto Bogoĉoveka istavljen je ĉovek i kao najviša vrednost i kao najviši kriterijum. Izvršena je bolna i tuţna korekcija Bogoĉoveka, NJegovog dela i NJegovog uĉenja. Istrajno i uporno trudio se papizam da Bogoĉoveka zameni ĉovekom, dok u dogmatu ο nepogrešivosti pape ĉoveka, Bogoĉovek nije zauvek zamenjen prolaznim „nepogrešnim” ĉovekom. Jer ovim dogmatom papa je odluĉno i jasno proglašen ne samo za nešto više od ĉoveka, nego i od svetih Apostola, i od svetih Otaca, i od svetih Vaseljenskih sabora. Ovakvim odstupanjem od Bogoĉoveka, od vaseljenske Crkve kao Bogoĉoveĉanskog organizma, papizam je prevazišao Lutera, tvorca protestantizma. U samoj stvari, prvi, radikalan protest u ime humanizma protiv Bogoĉoveka Hrista, i njegovog Bogoĉoveĉanskog organizma - Crkve - treba traţiti u papizmu, ne u luteranizmu. Papizam je stvarno prvi i najstariji protestantizam. He treba se varati: papizam i jeste najradikalniji protestantizam, jer je temelj Hrišćanstva preneo sa veĉnog Bogoĉoveka na prolaznog ĉoveka. I to proglasio za najglavniji dogmat, a to znaĉi: za najglavniju istinu, za najglavniju vrednost, za najglavnije merilo svih bića i svih stvari u svima svetovima. A protestanti su samo prihvatili ovaj dogmat u suštini, i razradili ga do uţasnih razmera i detalja. U samoj stvari, protestantizam nije ništa drugo do generalno primenjen papizam. Jer je u protestantizmu, osnovno naĉelo papizma sprovedeno u ţivot od strane svakog ĉoveka posebno. Po primeru nepogrešivog ĉoveka u Rimu, svaki protestant je ponovljeni nepogrešivi ĉovek, jer pretenduje na liĉnu nepogrešivost u stvarima vere. Moţe se reći: protestantizam je vulgarizirani papizam, samo lišen mistike, autoriteta i vlasti. SvoĊenjem Hrišćanstva, sa svima njegovim beskrajnim istinama Bogoĉoveĉanskim, na ĉoveka, uĉinjeno je to da je zapadno hrišćanstvo pretvoreno u humanizam. Ovo moţe izgledati paradoksalno, ali je istinito svojom neodoljivom i neuklonjivom istorijskom stvarnošću. Jer je zapadno hrišćanstvo, u suštini svojoj, najodluĉniji humanizam, pošto je ĉoveka proglasilo nepogrešivim, i Bogoĉoveĉansku religiju pretvorilo u humanistiĉku. Α da je tako, pokazuje to što je Bogoĉovek potisnut na nebo, a na njegovo upraţnjeno na zemlji mesto postavljen NJegov zamenik, Vicarius

www.PrijateljBozji.com Christi - papa. Kakva tragiĉna nelogiĉnost: svuda prisutnom Bogu i Gospodu Hristu postavljati zamenika! Ali ova se nelogiĉnost ovaplotila u zapadnom hrišćanstvu: Crkva je pretvorena u drţavu, papa je postao vladar, vladike su proglašene za knezove, sveštenici su postali voĊe klerikalnih partija, vernici su proglašeni za papske podanike, EvanĊelje je zamenjeno vatikanskim zbornikom kanonskog prava, evanĊelska etika i metodika ljubavi zamenjena je kazuistikom, jezuistikom i „svetom” inkvizicijom. Α tο znaĉi: sistemskim uklanjanjem, uništavanjem svega što se ne klanja papi, pa ĉak i nasilnim prevoĊenjem u papsku veru i spaljivanjem grešnika u slavu krotkoga i blagoga Gospoda Isusa! Nema sumnje, sve se ove ĉinjenice same slivaju u jedan neodoljivo logiĉan zakljuĉak: na Zapadu nema Crkve, nema Bogoĉoveka, zato nema ni pravog Bogoĉoveĉanskog društva, u kome je ĉovek ĉoveku besmrtni brat i veĉni sabrat. Humanistiĉko hrišćanstvo je u stvari najodluĉniji protest protiv Bogoĉoveka Hrista i svih evanĊelskih, Bogoĉoveĉanskih vrednosti i merila. Istina, i u ovome provejava omiljena teţnja evropskog ĉoveka da sve svede na ĉoveka kao na osnovnu vrednost i osnovno merilo. Α iza svega toga stoji jedan idol: Mensshliches Allzumennschliches (ljudsko - suviše ljudsko). SvoĊenjem na humanizam, Hrišćanstvo je, nema sumnje, uprošćeno, ali u isto vreme i - upropašćeno. Pošto je izvršen „glajhšaltung” (izjednaĉenje) Hrišćanstva sa humanizmom, danas se pogdegde u Evropi pomišlja na povratak Bogoĉoveku Hristu. Poklici pojedinaca u protestantskom svetu: Zurück zum Jesus! Back to Jesus! (povratak Isusu) samo su nemoćni krici u mrkloj noći humanistiĉkog hrišćanstva, koje je napustilo Bogoĉoveĉanske vrednosti i merila, i sada se guši u oĉajanju i nemoći. Α iz dubine vekova bruje gorke reĉi setnog Proroka Boţjeg Jeremije: Proklet čovek koji se uzda u čoveka!... U širokoj istorijskoj perspektivi zapadnjaĉki dogmat ο nepogrešivosti ĉoveka nije drugo do pokušaj da se umirući humanizam oţivi i obesmrti. To je poslednja transformacija i završna glorifikacija humanizma. Posle racionalistiĉke prosvećenosti 18. veka i kratkovidog pozitivizma 19. veka, evropskom humanizmu nije ostalo ništa drugo nego da se raspadne u svojoj nemoći i u svojim protivreĉnostima. Ali u tragiĉnom momentu religiozni humanizam mu je pritekao u pomoć i svojom dogmom ο nepogrešivosti ĉoveka, spasao evropski humanizam od nemile smrti. No, i ako dogmatiziran, zapadni hrišćanski humanizam nije mogao ne zadrţati u sebi sve pogubne protivreĉnosti evropskog humanizma, koje su jednodušne u jednoj ţelji: u proterivanju Bogoĉoveka sa zemlje na nebo. Jer je humanizmu i najglavnije da ĉovek bude najviša vrednost i najviše merilo. Ĉovek, a ne Bogoĉovek. Po našem pravoslavnom osećanju: Hrišćanstvo je Hrišćanstvo Bogoĉovekom, NJegovom Bogoĉoveĉanskom ideologijom i Bogoĉoveĉanskom metodikom. To je osnovna istina na raĉun koje se ne mogu praviti nikakvi kompromisi. Samo kao Bogoĉovek, Hristos je najviša vrednost i najviše merilo. Treba biti iskren i dosledan do kraja: ako Hristos nije Bogoĉovek, onda je On najbezoĉnija varalica, jer proglašuje sebe za Boga i Gospoda. Ali evanĊelska istorijska stvarnost nepobitno pokazuje i dokazuje da je Isus Hristos po svemu i svaĉemu savršeni Bogoĉovek. Stoga se ne moţe biti Hrišćanin bez vere u Hrista kao Bogoĉoveka i u Crkvu kao NJegovo Bogoĉoveĉansko telo, Crkvu, u kojoj je On ostavio svu ĉudesnu Liĉnost Svoju. Spasonosna i ţivotvorna sila Crkve Hristove sastoji se u veĉnoţivoj i svudaprisutnoj Liĉnosti Bogoĉoveka. Svako zamenjivanje Bogoĉoveka ma kakvim ĉovekom, i svako odabiranje iz Hrišćanstva samo onoga što se sviĊa ĉovekovom individualnom ukusu i razumu, pretvara Hrišćanstvo u površni i bespomoćni humanizam. Izuzetna vaţnost Hrišćanstva za rod ljudski sastoji se u njegovoj ţivotvornoj i neizmenljivoj Bogoĉoveĉnosti, kojim ono osmišljava ĉoveĉnost uopšte, prevodeći je iz tame nebića u svetlost Svebića. Jedino svojom Bogoĉoveĉanskom silom Hrišćanstvo je

www.PrijateljBozji.com so zemlje, so koja ĉuva ĉoveka da ne istruli u grehu i zlu. Raspline li se u razne humanizme, Hrišćanstvo obljutavi, postane obljutavela so, koja nije ni za šta, osim da se prospe i da je ljudi pogaze. Svaka teţnja i pokušaj da se Hrišćanstvo izjednaĉi, „glajhšaltuje” sa duhom vremena, sa prolaznim pokretima i reţimima izvesnih perioda istorijskih, oduzima Hrišćanstvu onu specifiĉnu vrednost, koja ga i ĉini jedinstvenom Bogoĉoveĉanskom religijom u svetu. U pravoslavnoj filosofiji društva pravilo je iznad svih pravila ovo: ne prilagoĊavati Bogoĉoveka Hrista duhu vremena, nego duh vremena prilagoĊavati duhu Hristove veĉnosti, Hristove Bogoĉoveĉnosti. Jedino tako Crkva će moći saĉuvati ţivotvornu i nezamenljivu Liĉnost Bogoĉoveka Hrista, i ostati Bogoĉoveĉansko društvo, u kome ljudi druguju i ţive pomoću Boţanske ljubavi i pravde, molitve i posta, krotosti i smernosti, dobrote i mudrosti, milosti i vere, bogoljublja i bratoljublja, i ostalih evanĊelskih vrlina. Po Bogoĉoveĉanskoj filosofiji ţivota i sveta: i ĉovek, i društvo, i drţava imaju se prilagoĊavati Crkvi kao veĉnom idealu, ali se Crkva nipošto ne sme prilagoĊavati njima, i još manje - robovati njima. Narod ima prave vrednosti samo utoliko ukoliko ţivi evanĊelskim vrlinama i ovaploćuje u svojoj istoriji Bogoĉoveĉanske vrednosti. Što vaţi za narod, vaţi i za drţavu. Cilj naroda kao celine, isti je kao i cilj pojedinca: ovaplotiti u sebi evanĊelsku pravdu, ljubav, svetost; postati „sveti narod”, „Boţji narod” koji svojom istorijom objavljuje Boţanske vrednosti i vrline (1.Pt.2,9-10; 1,1516). *** Pitaće nas: gde su konkretni plodovi tog Bogoĉoveĉanskog društva? Otkud da upravo na polju zraĉenja Pravoslavlja doĊe do pojave „najradikalnijeg sekularizma ljudske istorije”? (Jozef Piper). Zar ne postoji i istoĉni „humanizam” (na pr. cezaropapizam, i dr.)? Uspeh obezboţenog socijalnog humanizma na tlu Pravoslavlja, nije li dokaz „nesposobnosti Pravoslavlja” da reši najelementarnije društvene probleme? Fakat je da ovaj svet leţi u zlu i grehu. SvoĊenje svega na ĉoveka, u stvari je atmosfera u kojoj ţivi i diše i kojoj stremi ogrehovljena ljudska priroda, i ĉovek uopšte, ma gde se on nalazio. Otuda nije nikakvo ĉudo što su plime te ogrehovljenosti, kao i plime psevdohrišćanskih otrova Evropskih, zapljuskivale pokatkad, i zapljuskuju i pravoslavne narode. Jedno je, meĊutim, nepobitna istina: Pravoslavna Crkva nikad nije eklisiološki odogmatila nikakav humanizam, pa bilo da se radi ο cezaro-papizmu, ili bilo kakvom drugom - izmu. Snagom svoje istinite i neiskvarene Bogoĉoveĉnosti i evanĊelske istinitosti, i svojim neprestanim prizivom na pokajanje za sve što nije od Bogoĉoveka i po Bogoĉoveku, ona je saĉuvala, silom Duha Svetoga, celomudrenost i ĉednost svog srca i svoje duše. I time bila i ostala „so” sveta, ĉoveka i društva. Tragedija pak zapadnog hrišćanstva je upravo u tome što je ono, bilo korigujući lik Bogoĉoveka, bilo odriĉući ga, pokušavalo da ponovo uvede demonizirani humanizam karakteristiĉan za ogrehovljenu ljudsku prirodu, i to gde? - u srce samog Bogoĉoveĉanskog organizma - Crkve, ĉiji je smisao upravo osloboĊenje od njega. I kroz nju u sve oblasti ţivota, liĉnosti i društva, proglasivši ga za vrhovni dogmat, za svedogmat. Time demonizirano ĉovekovo gordoumlje, skriveno pod plaštom Crkve postaje dogma vere bez koje nema spasenja! Strašno je i pomisliti, a kamoli reći: time se jedina „radionica spasenja” i obogoĉoveĉenja u ovom svetu, pretvara postepeno u demoniziranu „radionicu” nasilja nad savestima i rasĉoveĉenja, u radionicu unakaţenja Boga i ĉoveka kroz unakaţenje Bogoĉoveka! Pravoslavna Crkva nikakav otrov, nikakav greh, nikakav humanizam, nikakav ovozemaljski društveni sistem, nije pποglasila za dogmu, - ni preko Sabora, ni preko

www.PrijateljBozji.com „Tela” Crkve Vaseljenske. Α Zapad, avaj, samo to i radi. Najnoviji dokaz: II Vatikanski koncil. Vera Pravoslavna: u njoj je pokajanje neophodna sveta vrlina; i ona uvek priziva pokajanju. Na Zapadu: psevdohrišćanska vera u ĉoveka ne priziva pokajanju; naprotiv, ona „svešteno” obavezuje da se ostane pri njenom ĉovekoubistvenom ĉovekopokloništvu, pri njenim psevdohrišćanskim humanizmima, nepogrešivostima, jeresima. I ona sa zanosom smatra da to niukom sluĉaju nisu stvari zbog kojih se treba kajati. Savremeni obezboţeni socijalni humanizam, ideološki i metodološki, po svemu je porod i izum psevdohrišćanske Evrope, venĉan sa ogrehovljenošću našom. Pitaju vas: otkud on na tlu Pravoslavlja? To Bog proba trpljenje pravednih, pohaĊa decu zbog greha otaca njihovih, i projavljuje snagu Crkve Svoje vodeći je kroz oganj i vodu, Jer po reĉima bogomudrog Makarija Egipatskog to i jeste jedini put pravog Hrišćanstva: „Gde je Duh Sveti, tamo sledi, kao senka, gonjenje i borba... Neophodno je da istina bude gonjena”44. Plodovi pak, Bogoĉoveĉanskog društva? - Svetitelji, Muĉenici, Ispovednici. To i njegov cilj, to i njegov smisao i osmišljenje, to i dokaz njegove neuništive snage. He knjige, ne biblioteke, sistemi i gradovi, koji danas jesu a sutra nisu. Razni psevdohrišćanski humanizmi pune svet knjigama, a Pravoslavlje Svetiteljima. Hiljade i stotine hiljada Muĉenika i Novomuĉenika, postradalih za veru Pravoslavnu, - eto ploda Bogoĉoveĉanskog društva. Otuda ĉuveni Fransoa Morijak, rimokatolik, na mraĉnom horizontu savremenog sveta, iz dana u dan sve više pogruţavanog u mrak u Evropi poroĊenog dušegubnog ĉovekopoklonstva, vidi samo jednu svetlu taĉku, koja daje nadu u budućnost toga sveta: krvlju Muĉenika i Novomuĉenika okupanu veru Pravoslavnu. Na Zapadu? Niti znaju Crkvu, niti znaju put, niti znaju izlaz iz bezizlaza; sve utonulo u dušegubno idolopoklonstvo, slastoljublje, samoljublje i strastoljublje. Otuda u Evropi - renesans mnogoboţstva. „Laţni Hristosi”, laţni bogovi poplavili su Evropu, a izvoţeni iz nje na sve trgove sveta, imaju za glavni posao; ubijati dušu u ĉoveku - tu jedinstvenu dragocenost ĉovekovu u svim svetovima, i time onemogućiti postojanje i same mogućnosti jednog istinskog društva. Pišući ovo, ne pišemo istorijat Evrope, njenih vrlina i mana, niti istorijat psevdocrkava evropskih. Izlaţemo samo entelehiju njihove ontologije, silazimo u srţ evropskog gordoumlja, u njegovo demonsko podzemlje, gde su mu crni izvori, ĉijom vodom preti da otruje svet. Ovo nije sud nad Evropom već od sveg srca molitveni priziv na jedinstveni put spasenja, kroz pokajanje.

44

Hom. XV, 11-12; P. gr. t. 34, col, 584AB.

www.PrijateljBozji.com HUMANISTIČKA I BOGOČOVEČANSKA PROSVETA sadrţaj Prosveta predstavlja ĉinjenicu, posvedoĉenu, i stalno posvedoĉavanu svekolikim iskustvom roda ljudskog: ĉovek je nesavršeno i nedovršeno biće. Sve filosofije, sve religije, sve nauke, sve kulture svedoĉe ο tome. Ĉovek je nešto što treba usavršiti i dovršiti. Stoga je glavni cilj prosvete: usavršiti i dovršiti ĉoveka. Ali, nemilosrdno se nameće neodoljivo pitanje: ĉime usavršiti i ĉime dovršiti ĉoveka? Ma c koje strane posmatran, ĉovek je svojim bićem otvoren prema drugim bićima i prema drugim svetovima. On niukom sluĉaju nije lajbnicovska zatvorena monada. Svim svojim ţivotom, i fiziĉkim i psihiĉkim, ĉovek svesno i nesvesno, voljno i instiktivno, ali neprestano utkiva sebe u grandiozno i nesagledno tkivo kosmiĉkog sveţivota. Ako je istinski ĉoveĉanska, prosveta mora poći od te oĉigledne ĉinjenice kao osnovne logiĉke postavke. Α kada se u istoriji roda ljudskog traga za savršenim i dovršenim ĉovekom onda kroz naše saznanje vihori plameno pitanje: ko je savršen i dovršen ĉovek, ko? Da li Platon? - Ali, iz ţeraviĉnog saznanja svoje nesavršenosti i nedovršenosti, Platon se pretvorio u strelu za gornjim svetovima, svetovima veĉnih ideja i ideala. Znaĉi, on nije savršen i dovršen ĉovek. Da li Buda? - Ali, vijan aţdajski nemilosrdnim osećanjem svoje ĉoveĉanske nesavršenosti, Buda je sve teţnje bića za savršenstvom saterao u onostrano carstvo veĉne neosetljivosti i nesaosetljivosti: Nirvanu. Znaĉi, i on nije savršen i dovršen ĉovek. Da li Mojsije? - Ali, gonjen strašnim nevoljama svoga naroda i svoje liĉne bespomoćnosti, Mojsije stalno vapije za pomoću s neba, i nezasladivu gorĉinu svoga ljudskog bića zaslaĊuje proroĉkim vizijama ο nekom budućem Mesiji i Spasitelju. Znaĉi, i on nije savršen i dovršen ĉovek. Da li Muhamed? - Ali, muĉen krvoţednošću svoga pakla i sladostrašćem svoga raja, Muhamed juri ovom planetom, i maĉem i ognjem ostvaruje svoje proroĉke snove, fanatiĉki ushićeno gazeći preko leševa „krivovernih”, Znaĉi, i on nije savršen i dovršen ĉovek. Da li Kant? - Ali, izmuĉen nesavršenošću i nedovršenošću ljudskog bića, Kant je iz tesne ĉaure racionalistiĉkog kriticizma sve što je ljudsko bacio u ambis metaracionalne „Stvari po sebi”, i ostavio ga na milost i nemilost neizvesnog, nepoznatog, jezivog. Znaĉi, i on nije savršen i dovršen ĉovek. Da li Šekspir? - Ali, u svojoj nenasitoj ţudnji za Savršenim i Dovršenim, doţivevši ĉovekovu nesavršenost i nedovršenost u bezbroj paklenih tragiĉnosti, Šekspir je poveo ljudsko biće u gornje svetove i ostavio ga na tamošnjim putevima zaĉuĊeno i zaprepašćeno. Znaĉi, i on nije savršen i dovršen ĉovek. Da li Gete? - Ali, široko i dubinski doţivljavajući dramu ljudskoga bića u kojoj Mefistofel igra glavnu ulogu, Gete je svojim pretsmrtnim krikom: Licht, mehr Licht! (svetlosti, više svetlosti) jasno pokazao koliko je nesrećan otišao u onaj svet. Znaĉi, i on nije savršen i dovršen ĉovek. Da li Tolstoj? - Ali, u svome stalnom i nepoštednom ratovanju sa nesavršenošću i nedovršenošću ljudskog bića, Tolstoj je došao do takvog duševnog nemira da je pred smrt, u neizdrţljivoj agoniji duha, pobegao od kuće, sa namerom da pobegne od sebe sama, od svoje tuţne nesavršenosti i tragiĉne nedovršenosti. Znaĉi, i on nije savršen i dovršen ĉovek. Da li Niĉe? - Ali, vulkanski burno osećajući tragiĉnu nesavršenost i nepodnošljivu nedovršenost ljudskog bića u svima dimenzijama i stvarnostima ovoga sveta, Niĉe je u neobuzdanoj ĉeţnji za višim, savršenim i dovršenim ĉovekom, poludeo. Znaĉi, i on nije savršen i dovršen ĉovek.

www.PrijateljBozji.com Tako redom, od prvog do poslednjeg ĉoveka: tuţna povorka nesavršenih i nedovršenih ljudi. Α usred njih - On, tajanstveni i ĉudesni Bogoĉovek: Boţanski savršen i ĉoveĉanski pealan. NJegovo ĉoveĉansko Dobro - Boţanski je savršeno i dovršeno; NJegova ĉoveĉanska Istina - Boţanski je savršena i dovršena; NJegova ĉoveĉanska LJubav - Boţanski je savršena i dovršena; tako i NJegova Pravda, i NJegova Milost, i NJegova Samilost, i NJegova Besmrtnost, i NJegova Veĉnost, i NJegova Lepota; - sve je ĉoveĉanski realno, ali i Boţanski savršeno i dovršeno. He ĉudite se tome: sve ĉoveĉije On je preobrazio u Boţje, usavršio i dovršio Boţjim. Jednom reĉju: u NJemu je sav ĉovek Boţanski usavršen i Boţanski dovršen. Vi ne verujete? - Probajte, zamislite ili savršenijeg Boga od Hrista ili savršenijeg ĉoveka od NJega. Ali, vi nećete biti u stanju da to uĉinite. Jer ni individualna ni kolektivna misao ljudska ne moţe zamisliti ni savršenijeg Boga od Hrista ni savršenijeg ĉoveka. I ono što je izuzetno i jedinstveno u svemu tome jeste: sva Boţanska savršenstva u Hristu su ĉoveĉanski realna i konkretna. I Boţanska Istina, i Boţanska LJubav, i Boţanska Pravda, i Boţanska Dobrota, i Boţanska Lepota, u NJemu su date kao najoĉiglednije ljudske stvarnosti i zemaljske konkretnosti. Nema savršenog dobra, ni savršene istine, ni savršene lepote, a da ih ĉovek ne naĊe ovaploćene u NJegovoj Liĉnosti i ostvarene u NJegovom ţivotu. Zbog svega toga, On je taj savršeni i dovršeni ĉovek, koga rod ljudski, misao ljudska, srce ljudsko traţi kroz religije, filosofije, nauke, umetnosti, kulture. Okrenut ka prosveti, ovaj zakljuĉak bi glasio: Hristos je taj idealni ĉovek, koga ljudska prosveta traţi kao svoj cilj, kao svoj smisao, kao svoj ideal. Sa NJim, i od NJega, mi ljudi znamo šta je pravi ĉovek, šta je idealan ĉovek, šta je savršen ĉovek. U NJemu imamo obrazac po kome svaki ĉovek moţe izgraditi sebe u idealno dobrog, u idealno pravednog, u idealno savršenog i dovršenog ĉoveka. I to bez velikih, nesavladljivih teškoća, jer On svakome koji se trudi daje Boţanske sile da sve što je NJegovo uĉini svojim: i NJegovu Boţansku Pravdu, i NJegovu Boţansku Istinu, i NJegovu Boţansku LJubav, i NJegovu Boţansku Dobrotu. Osećate, mi se već nalazimo na glavnom koloseku Bogoĉoveĉanske filosofije prosvete. Zagledajte ozbiljno i objektivno u unutrašnju arhitektoniku te prosvete: i plan, i graĊa, i program, i duša, i duh, sve je - evanĊelsko, sve - Bogoĉoveĉansko. Sve su njene vrednosti - Boţanske, svi njeni metodi - evanĊelski. U njoj je Bog uvek na prvom, a ĉovek na drugom mestu: ĉovek i ţivi i misli i oseća i dela Bogom; a tο znaĉi: ĉovek se prosvećuje Bogom. I to ne nekim apstraktnim, transcendentnim, nadnebeskim, platonovsko-kantovskim Bogom, već Bogom neposredne zemaljske stvarnosti i ljudske konkretnosti, Bogom koji je postao ĉovek i u kategoriji ĉoveĉjeg dao sve što je Boţansko, besmrtno, veĉno. Stoga je u rodu ljudskom samo On, Bogoĉovek Hristos, imao pravo da od ljudi traţi Boţansko savršenstvo: Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski - Bog (Mt.5,48), i da to Boţansko savršenstvo postavi i kao cilj ţivota, i kao cilj prosvete, i kao cilj kulture, i kao cilj svekolike ljudske delatnosti. Ali, kada to ĉini, On u isto vreme daje ljudima sva potrebna sredstva i sve potrebne sile, pomoću kojih ljudi mogu ostvariti taj cilj, postići to Boţansko savršenstvo. Α ta sredstva, a te sile, to cy? - Svete evanĊelske vrline: vera i ljubav, post i molitva, krotost i smernost, milosrĊe i dobrota, nada i trpljenje, pravda i istina. Ostvarene, ove vrline daju svetog ĉoveka. Α tο znaĉi: savršenog i dovršenog ĉoveka. Takav ĉovek zna i pravi smisao sveta i pravi smisao ţivota, i celokupnim svojim bićem radi na ostvarenju postavljenog cilja u svima oblastima ljudske delatnosti. Satkan od svetih vrlina, on glavnom aortom svoga bića stalno crpe sve besmrtne sile iz veĉno ţivog Bogoĉoveka. Zato se oseća besmrtnim i veĉnim još u ovom svetu; zato i u svakom drugom ĉoveku vidi besmrtno i veĉno biće. EvanĊelske vrline su sprovodnici Boţanske svetlosti; svaka od njih nizvede u ĉoveka po mlaz te svetlosti. Zato Svetitelj zraĉi, svetli i prosvetljuje. On nosi u sebi „Svetlost sveta”; ona mu osvetljuje sav svet, i on vidi njegov veĉni smisao i njegovu

www.PrijateljBozji.com veĉnu vrednost. Svetost sveta je u isto vreme i „Svetlost ţivota”; ona osvetljuje put koji vodi ĉoveka u besmrtnost i ţivot veĉni. U našem ĉoveĉanskom svetu svetlost i ţivot su sinonimi; kao što su opet tama i smrt sinonimi. Kroĉimo za primer toga u istoriju srpskog pravoslavnog naroda: Sveti Sava je najveći srpski prosvetitelj, jer je najveći srpski Svetitelj. Prosveta je samo projekcija svetosti, zraĉenje svetlosti; Svetitelj svetli, i time prosvetljuje, prosvećuje. Prosveta je svim svojim bićem uslovljena svetošću; pravi prosvetitelj je ustvari samo Svetitelj. Bez Svetitelja nema prosvetitelja; bez svetosti nema prosvete; bez prosvetljenja nema prosvećenja. Svetost je svetost Boţanskom svetlošću. Istinska prosvećenost nije drugo do zraĉenje svetlosti; samo su Svetitelji istinski prosvećeni. Jer su Boţansku svetlost razlili po celom biću svom praktikujući evanĊelske vrline i time potisnuvši iz sebe svaki mrak greha i tamu poroka. EvanĊelska svetost, evanĊelska pravednost i ţivi, i diše, i zraĉi, i dela svetlošću. Osvećujući, ona je u isto vreme osvetljuje i prosvetljuje. To nam kazuje i sama etimologija srpske reĉi: prosveta, koja dolazi od crkvenoslovenske reĉi: ; a  znaĉi svetlost, te prosveta znaĉi prosvetljenje. Da, prosveta ustvari znaĉi prosvetljenje, i to prosvetljenje kroz osvećenje Duhom Svetim, Duhom Hristovim, kao Tvorcem, Nosiocem i Razdavaocem svetosti i svetlosti. Zato što su osvećeni i prosvećeni Duhom Svetim, Svetitelji su prosvetitelji. Sveti Sava je Duhom Svetim rodio i preporodio svoju duhovnu decu, Srbe, i osvetio ih pomoću evanĊelskih vrlina. Ο tοme nam reĉito govori tropar svetom Savi. Nauĉen svetim Savom, naš je narod zanavek izjednaĉio pojam prosvete sa pojmom svetosti, pojam prosvetitelja sa pojmom svetitelja. I sve to oliĉio u svetom Savi kao svom prvom i najvećem Svetitelju i prosvetitelju, uvek prvom i najvećem. Stoga su u našem svetosavskom narodnom saznanju Crkva i škola nerazdvojni blizanci: oni i postoje, i ţive, i rastu jedan da drugim i jedan pomoću drugog. *** Prosvetu bez svetosti, prosvetu bez osvećenja Duhom Svetim, prosvetu bez usavršenja i dovršenja ĉoveka Bogoĉovekom, prosvetu bez Boga - izmislila je Evropa u svome humanistiĉkome idolopoklonstvu. Svejedno je da li se to idolopoklonstvo pojavljuje u oboţavanju pape ili oboţavanju kulture, nauke, civilizacije, tehnike, politike, mode. U svemu tome glavo je jedno: i ĉoveka, i društvo i svet urediti bez Boga, bez Hrista. Tako i u prosveti, glavno je: prosvetiti ĉoveka i ĉoveĉanstvo bez Hrista Boga. U tom smeru humanistiĉka prosveta se dala na stvaranje novog ĉoveka. Plan za tog ĉoveka je klasiĉno prost i jednostavan: u novom ĉoveku ne sme biti Hrista niti iĉeg Hristovog. I Evropa se dala na posao: poĉela je stvarati ĉoveka bez Boga, društvo bez Boga, ĉoveĉanstvo bez Boga. Renesans je mnoga srca zalio nadom. Ta vatikanizam je bio sasušio evropskog ĉoveka: svojim vampirskim sholasticizmom u filosofiji i ljudoţderskim jezuitizmom u etici, on je ispio evropskom ĉoveku stvaralaĉke ţivotne sile. Najpreĉa je potreba: obnoviti evropskog ĉoveka humanistiĉkim duhom stare Jelade, i tako spreĉiti njegovu smrt. To ce moţe izvesti prvo: udaljavanjem evropskog ĉoveka od Hrista, drugo: kidanjem svih veza koje ga vezuju sa gornjim, nevidljivim svetovima. Javlja se Ruso: ĉoveka treba vratiti prirodi, a proterati iz njega sve što je natprirodno; što je prirodno, to je i dobro; prirodan ĉovek je najbolji ĉovek, - u tome je sva Rusovljeva emilska etika i pedagogika. Ruso je mnogo zahvatio od prirode i uneo u ĉoveka. Ali, nastaje pitanje: šta je to što ĉini prirodu samoga ĉoveka? - Ĉula, odgovara senzualistiĉka filosofija u licu Loka. Ĉovek kao ĉulo, - to je pravi ĉovek. Sva priroda ĉoveka izvodi se iz ĉula i svodi na ĉula.

www.PrijateljBozji.com Kada se odbije ono što nije potrebno ĉoveku, onda ostaju ĉula koja i ĉine ĉoveka ĉovekom. Ali, ĉovek sveden na ĉula, suviše je primitivan, rapav, grub, neposredan. Nausprot njemu, racionalistiĉka filosofija, na ĉelu sa Dekartom i Kantom, predlaţe nov tip ĉoveka. To je: ĉovek kao razum. Ĉovek je pre svega i iznad svega racionalno biće; razum i ĉini ĉoveka ĉovekom; a sve ostalo u ĉoveku i suviše je sporedno da bi moglo pretendovati na glavno mesto u njegovom biću. Propušteno je ono najglavnije u ĉoveku, protestuju voluntaristi u filosofiji, koje predvodi Šopenhauer i Štirner; ĉovek se ne moţe svesti ni na ĉula ni na razum; on nije ni jedno ni drugo; on je na prvom mestu volja. Da, ĉovek kao volja, to je pravi, istinski ĉovek; to je - novi ĉovek. Traţeći novog ĉoveka, Evropa je zatim krenula meĊu niţa bića od ĉoveka, i u njima poĉela da traga za poreklom ĉoveka, e da bi, oslanjajući se na ţivotinjski svet, stvorila na neki naĉin ĉoveka bez Boga. Bilo je ne malo radosti, a i histeriĉne vriske, kada je Evropom progrmela hipoteza da je ĉovek postao od majmuna i drugih sisara. Tada je u svet evropske trome i sušiĉave misli uleteo Niĉe sa svojim olujama, burama i zemljotresima. I sa zanosom proroka i plamenom pesnika, objavio svoje evanĊelje ο nadĉoveku. Strasniji u mislima nego u osećanjima, on je iz Šopenhauerovog voluntarizma i Darvinovog evolucionizma izveo smeo i logiĉan zakljuĉak: ako je majmun prelaz ka ĉoveku, zašto da ĉovek ne bude prelaz ka nadĉoveku? Da, ĉovek je prelaz i prolaz ka nadĉoveku. Da, ĉovek je nešto što treba savladati, prevazići. „Šta je majmun za ĉoveka? Smeh i ţalosni stid. I to isto treba da bude ĉovek za nadĉoveka: smeh i ţalosni stid”. Nadĉovek je smisao zemlje i cilj istorije. Nadĉovek, od ĉega je saĉinjen? Saĉinjen od ĉetiri glavna principa. Prvi je: treba ubiti Boga. „Vi viši ljudi, obraća se Zaratustra svojim uĉenicima, Ovaj Bog bio je vaša najveća opasnost”. Ali, ne bojte se: „Umro je Bog”, - objavljuje Zaratustra, - nema opasnosti po vas, nema više smetnje da se javi nadĉovek. - Drugi princip: He štedi bliţnjega; što pada, to treba još gurnuti. - Treći princip: glavno je -volja za moć, bezobzirna i nepoštedna volja za moć. - Ĉetvrti princip: sve je dopušteno; za nadĉoveka nema ni dobra ni zla; on ţivi s one strane dobra i zla, s one strane istine i zablude, s one strane savesti i odgovornosti. Predahnimo, zaršena je drama humanizma: stvoren je novi ĉovek - nadĉovek. Od Rusovljevog embriona humanistiĉki ĉovek se razvio u nadĉoveka; renesansni ĉovek završio se nadĉovekom. Ali, šta je u suštini nadĉoveka; od ĉega je sagraĊen? - Samo od jednog instinkta, instinkta samoodrţanja. Ali, dopustite, zar se od jednog instinkta moţe sagraditi i najmanja bubica, a kamoli najkomplikovanije na zemlji biće - ĉovek? Ta u celom ţivotinjskom svetu, u kome ima preko šest stotina hiljada vrsta ţivotinja, nema ni jedne mušice ni pramušice, koja bi bila iskovana samo od jednog instinkta, pa makar to bio i instinkt samoodrţanja. Α Niĉe je jedan jedini instinkt proglasio za - nadĉoveka. Otuda je nadĉovek ustvari podĉovek, a tο znaĉi neĉovek. Ako hoćete, nadĉovek je najodvratnija karikatura ĉoveka na ovoj planeti pomraĉenoj. Što vaţi za nadĉoveka, vaţi i za sve njegove humanistiĉke pretke, Rusovljev prirodni ĉovek nije drugo do poluĉovek, jer mu je oduzeto sve što je natprirodno; a poluĉovek je isto što i podĉovek, jer su u njemu nesmetano uzrasla sva prirodna zla, pa još maţena od humanistiĉke prosvete. Α lokovski ĉovek kao ĉulo, šta je on? Razlomak ĉoveka proglašen za ĉoveka. Α tο je već novi podĉovek, nova nakaza od ĉoveka. Jer šta su ĉula bez duše? - Violina sa pet ţica, ali bez violiniste. Α kantovski ĉovek kao razum, šta predstavlja on? Iseĉak ĉoveka proglašen je za ĉoveka. Α gde je svet, beskrajni svet ljudskih osećanja, u kojima je i naš raj i naš pakao, - zar bez toga ĉovek moţe biti ĉovek? He, ne, i kantovski ĉovek je karikatura od ĉoveka.

www.PrijateljBozji.com Α šopenhaurovsko-niĉeovski ĉovek kao volja, ĉime liĉi na ĉoveka? Gde je tu duša sa svojim beskrajnostima, pa savest, pa samilost? I zar bez svega toga ĉovek moţe biti ĉovek? Ah, i to je karikatura od ĉoveka, samo nova karikatura. Razgledajte humanistiĉku izloţbu novih ljudi: poluĉovek do poluĉoveka, podĉovek do potĉoveka, neĉovek do neĉoveka, a to znaĉi: karikatura do karikature. Sve sam ĉoveĉuljak do ĉoveĉuljka. Zar ne primećujete, humanistiĉka prosveta evropska stvorila je sve neke ĉoveĉuljke i njima naselila Evropu. Ĉoveĉuljak je Rusovljev prirodni ĉovek, ĉoveĉuljak je ĉovek kao ĉulo, ĉoveĉuljak je ĉovek kao razum, ĉoveĉuljak je nadĉovek. Sve sam zakrţljali ĉovek, sve sami odlomci i razlomci ĉoveka; nigde celog, integralnog ĉoveka. Mi prisustvujemo tragiĉnoj izloţbi: evropski ĉovek bez Boga kroz humanistiĉku prosvetu degenerisao je u ĉoveĉuljke, u patuljke. Ovde je potreban Jeremijski lelek: evropski humanizam je izvršio svoju misiju: stvorio je novog ĉoveka, ĉoveka bez Boga i duše. Ali, gde je taj novi ĉovek, gde nadĉovek? Gle, on ne postoji kao individualna liĉnost, ali postoji kao kolektivna sila, pustoši Evropu i kroz humanistiĉku filosofiju, i kroz humanistiĉku nauku, i kroz humanistiĉku prosvetu, i kroz humanistiĉku kulturu, i kroz humanistiĉku tehniku, i kroz humanistiĉku civilizaciju. Tako se izgradio specifiĉan tip evropskog ĉoveka: holbahovski l'homme-machine, homo faber, homo technicus (ĉovek mašina, ĉovek radnik, ĉovek veštak). To je, po svemu, ĉovek bez Boga i bez duše. Drugim reĉima: obezboţen i obezdušen ĉovek -robot. Α robot je time robot što ne priznaje ni Boga ni dušu. U tome ga naroĉito podrţava, znate li ko? - Eksperimentalna psihologija, Psychologie ohne Seele (psihologija bez duše). To je evropska humanistiĉka nauka ο duši. Nauka ο duši koja ne priznaje postojanje duše! Moţe li biti većeg apsurda? Ali taj apsurd je neprikosnovena palata u kojoj ţivi njegovo boţansko veliĉanstvo: evropska humanistiĉka Psychologie ohne Seele. Α pred njom ce klanjaju mnogi evropski roboti kao pred nepogrešivim boţanstvom. Da, da, da, fabrika robota, eto u šta se pretvarala, i najzad pretvorila, Evropa od Renesansa do danas. Α robot, to je najbedniji tip ĉoveka. Ko ima oĉi da vidi, moţe videti: na ovoj planeti nije bilo bednijeg, nakaznijeg i neĉoveĉnijeg ĉoveka od evropskog robota. Stid i sramota, veĉni stid i veĉna sramota Evrope, to je njen „novi ĉovek”, ĉovek bez Boga i duše, ĉovek = robot. Pošto je ubio Boga i dušu u sebi, evropski ĉovek već nekoliko decenija vrši postepeno samoubistvo. Jer je samoubistvo neuklonjivi pratilac bogoubistva... Prosveta bez Boga uvukla je Evropu u takav mrak, u kakav nijedan kontinent nije zapao nikad. U tom mraku niko nikoga ne raspoznaje, niko nikoga za brata ne priznaje... Pitajmo se, šta je cilj prosvete, ako ne: prosvetiti ĉoveka, osvetliti sve njegove ponore i jame, i proterati iz njega sve tame. Α ĉovek bez Boga, bez Hrista, bez te jedine svetlosti, kako će razvejati kosmiĉki mrak koji sa ovih strana navaljuje na njega, i kako će proterati tamu iz sebe? Sa svima svojim svetlostima ĉovek bez Boga nije drugo do svitac u beskonaĉnom mraku ove vasione. Α njegova nauka, njegova filosofija, njegova prosveta, njegova kultura, njegova tehnika, njegova civilizacija, to su sitne svećice koje on pali u pomraĉini zemaljskih i kosmiĉkih zbivanja. Α sve te svećice šta znaĉe u beskrajnoj noći i mrklom mraku individualnih, socijalnih, nacionalnih, internacionalnih problema i zbivanja? Zar se već nisu sve pogasile, i zar nije Evropom polegao gust i teţak mrak i popala neprozirna tama? Sa bezumljem graniĉi lakomislena vera u svemoć humanistiĉke nauke, u svemoć humanistiĉke prosvete, u svemoć humanistiĉke kulture, u svemoć humanistiĉke tehnike, u svemoć humanistiĉke civilizacije. Pod tragiĉnim uticajem te lakomislene vere evropska humanistiĉka prosveta stvorila je i u nas sukob izmeĊu Crkve i škole, koji za naš pravoslavni narod znaĉi, i uvek je znaĉio, katastrofu. Pod uticajem toga i naš se ĉovek poĉeo mehanizovati, robotizovati.

www.PrijateljBozji.com Da bismo izbegli završnu katastrofu, postoji samo jedan izlaz. Koji? - Prihvatiti Bogoĉoveĉansku prosvetu, i potpuno je sprovesti u svim školama, od najniţe do najviše, u svim prosvetnim i narodnim i drţavnim ustanovama, od prve do poslednje. Bogoĉoveĉanska prosveta zraĉi, svetli i prosvećuje jedinom neugasivom svetlošću u snima svetovima: Bogoĉovekom Hristom NJu nikakva tama, pa ni tama Evrope, ne moţe ugasiti ni obuzeti. Ona jedina progoni sve tame iz ĉoveka, i iz društva, i iz naroda, i iz drţave. Ona, jedina istinita svetlost, osvetljava do dna svakoga ĉoveka, i u svakome nam otkriva našeg besmrtnog, našeg boţanskog brata i veĉnog sabrata. I ona nas uĉi da se i problem ĉoveka, i problem društva, i problem nacije, i problem ĉoveĉanstva, mogu lako i jasno i shvatiti i rešiti samo kada se i ĉovek, i društvo, i nacija, i ĉoveĉanstvo proĉitaju u kontekstu sa Bogoĉovekom Hristom. Glavne smernice i odlike Bogoĉoveĉanske prosvete mogle bi se formulisati ovako: 1) Ĉovek je biće koje se najidealnije i najrealnije moţe usavršiti i dovršiti Bogoĉovekom; 2) usavršavanje ĉoveka Bogoĉovekom biva pomoću evanĊelskih vrlina; 3) prosvećen ĉovek u svakom ĉoveku vidi svog besmrtnog brata i veĉnog sabrata; 4) svaka ljudska delatnost: filosofija, nauka, zanatstvo, zemljoradnja, umetnost, prosveta, kultura, dobija svoju neprolaznu vrednost kada se osveti i osmisli Bogoĉovekom; 5) istinska prosvećenost se postiţe svetim ţivotom po Hristovom EvanĊelju; 6) Svetitelji su najsavršeniji prosvetitelji; što svetije ĉovek ţivi, to je bolji vaspitaĉ i prosvetitelj; 7) škola je druga polovina srca Bogoĉoveka, a Crkva je prva; 8) u centru svih centara, svih ideja, svih delatnosti stoji Bogoĉovek i njegov Bogoĉoveĉanski kolektiv: Crkva.

www.PrijateljBozji.com ČOVEK ILI BOGOČOVEK sadrţaj 1. Nema sumnje, ĉovek je posle Boga najtajanstvenije i najzagonetnije biće u svima svetovima za koje misao ljudska zna. U bezdanim beskrajnostima ĉovekova bića ţive i vihore nepomirljive suprotnosti: ţivot i smrt, dobro i zlo, Bog i Ċavo; i sve što je u njima i oko njih. Kroz sve religije, filosofije, nauke, kulture, civilizacije rod ljudski je, u stvari, rešavao jedan problem, jedan sveproblem: problem ĉoveka. I od svih muka i muĉeništva iskovao sebi vrhovno boţanstvo, i sluţio mu kao svojoj svevrednosti i vrhovnom svekriterijumu. Α to vrhovno boţanstvo? - Evo njega: ἀνθπυπορ μέηπον πάνηυν = ĉovek je mera svih bića i stvari. No, time njegovo boţansko veliĉanstvo ĉovek - nije rešio problem ĉoveka. Jer mereći sebe sobom, on nije razumeo ni sebe ni svet oko sebe (sr.2.Kor.10,12). U stvari, radio je uzaludan posao: ogledao je ogledalo u ogledalu. I sve se sabralo u potresni vapaj i jezivu ispovest: Ništa ne znam sobom οὐδὲν ἐμαςηῷ ζύνοιδα (2.Κοr.4,4): ne znam ni šta je ĉovek, ni šta je Bog, ni šta je smrt, ni šta je ţivot. Pritom, svim bićem osećam da sam rob smrti, rob zla, i grehom rob Ċavola. Kroz svekolike delatnosti ĉovekove iz vascelog roda ljudskog izatkalo se jedno telo: „telo smrti”. I svaki ĉovek postao sutelesnik tog tela smrti. A y telu smrti šta se taji? Smrad, smrad, smrad; gnoj, gnoj, gnoj; crvinjak, crvinjak, crvinjak. O, ja nesrećni čovek! Ko će me izbaviti od tela smrti ove · ἐκ ηοῦ ζώμαηορ ηοῦ θανάηος ηούηος (Rim. 7,24). Niko, niko, niko do - Bogoĉovek. Jer, pobedivši smrt vaskrsenjem, Bogoĉovek Hristos je razorio „telo smrti” kao ontološku stvarnost (sr.Otk.20,14.10), izbavio rod ljudski od smrti, darovao mu Ţivot veĉni, Istinu veĉnu, LJubav veĉnu, Pravdu veĉnu, Radost veĉnu, i sva ostala veĉna Boţanska blaga koja samo Bog LJubavi i Ĉovekoljublja moţe podariti. I tako rešio sav problem ĉoveka, sav sveproblem ĉoveka. I stvarno, otkako je Bog postao ĉovek, i javio se kao Bogoĉovek u zemaljskom svetu, On je zaista postao, i zanavek ostao, vrhovna svevrednost i vrhovni svekriterijum roda ljudskog, On: Jedini Istiniti Bog i Jedini Istiniti Ĉovek, Jedini Savršeni Bog i Jedini Savršeni Ĉovek u svima poznatim svetovima. Kao takav, On je jedina vrhovna svevrednost i jedini vrhovni svekriterijum samoga ĉoveka u njegovoj psihofiziĉkoj stvarnosti i bogoĉoveĉanskoj potencijalnosti, i svega ĉoveĉijeg i ĉovekovog. Tek u Bogoĉoveku ĉovek je po prvi put ugledao sebe savršena, sebe veĉna. I poznao sebe od vrha do dna. Otuda novo aksiološko i gnoseološko svenaĉelo u rodu ljudskom: Bogoĉovek je mera svih bića i stvari - Θεάνθπυπορ μέηπον πάνηυν. Ho, naĉelo: „Ĉovek je mera svih bića i stvari” i nadalje caruje i vlada, ponajviše fero ignique y neznaboţaĉkom, mnogoboţaĉkom i vanhristovskom svetu. Zato najbogomudriji poznavalac ĉoveka i Bogoĉoveka, sve filosofije u rodu ljudskome svodi na dve filosofije: na filosofiju po ĉoveku, i na filosofiju po Bogoĉoveku (Kol.2,8). 2. Samo je Bogoĉovek savršeni i dovršeni Ĉovek. Ali istovremeno: i savršeni Bog i savršeni Ĉovek. Tu je Ipostas Boga Logosa najvaţniji ĉinilac. To cy sveti bogomudri Oci Ĉetvrtog vaseljenskog sabora bogonadahnuto ispovedili i objasnili. U Bogoĉoveku Hristu ĉovek je postigao sva svoja savršenstva: Bogom je usavršio i dovršio i svoju dušu, i svoju savest, i svoju volju, i svoj um, i svoje srce, i svoje telo; reĉju: sebe svecelog. I zbilo se najvaţnije i najmilije ĉudo: Bogoĉovek je ostavio sebe u našem zemaljskom svetu, i u svima svetovima, kao Crkvu, kao telo Svoje: da bi svaki ĉovek mogao postati „sutelesnik” Bogoĉovekova tela, i tako postigao sva svoja savršenstva (sr.Ef.3,6). Svako ljudsko biće moţe jedino u Bogoĉoveku i Bogoĉovekom postati pravi ĉovek, savršeni ĉovek, potpuni ĉovek. Samo NJime kroz Crkvu i Crkvom sa svima svetima dostići u čoveka savršena, u meru rasta punoće Hristove (Ef.3,18; 4,11-16). U Bogoĉoveku Hristu živi sva punoća Božanstva telesno - πᾶν ηὸ πλήπυμα ηῆρ Θεόηηηορ ζυμαηικῶρ, da bi svaki od nas u Crkvi i Crkvom ispunio sebe tom

www.PrijateljBozji.com punoćom Boţanstva (Kol.2,8-10). I stvarno, svaki od nas to moţe postići samo sa svima svetima kroz svete tajne i svete vrline, predvoĊene svetom verom i svetom ljubavlju (Ef.3, 17-20). Bez Bogoĉoveka ĉovek je, u stvari, bez glave, i još: bez sebe, bez sebe veĉnog, bez sebe besmrtnog, bez sebe bogolikog. Van Bogoĉoveka - nema ĉoveka, već uvek podĉovek, ili kaĉovek, ili neĉovek. Uz to ide i ova istina: bez Bogoĉoveka ĉovek je uvek rob smrti, rob greha, rob Ċavola. Jedino Bogoĉovekom ĉovek i postiţe svoj bogopostavljeni cilj: postaje „bog po blagodati”, i time postiţe savršenu punoću svoga bića i svoje liĉnosti. Dostiţe svoju Boţansku veĉnost kroz Bogoĉoveĉnost. Ţiveći u Bogoĉoveĉanskom telu Crkve sa svima svetima, ĉovek se postepeno obogoĉoveĉuje kroz svete tajne i svete vrline. I nosi ga radost one svete blagovesti i neboletne zapovesti svetog Vasilija Velikog: „Ĉovek je biće kome je nareĊeno da postane bog”45. Stvoren kao potencijalni bogoĉovek, ĉovek se u Bogoĉoveĉanskom telu Crkve trudi da um svoj usliĉi Bogu, da ga preobrazi u bogoum, (mi um Hristov imamo - 1.Kor.2,16); da savest svoju usliĉi Bogu, da je preobrazi u bogosavest; da volju svoju usliĉi Bogu, da je preobrazi u bogovolju; da telo svoje usliĉi Bogu, da ga preobrazi u bogotelo (telo je za Gospoda, i Gospod za telo - 1.Kor.6,13). Obogoĉoveĉujući sebe Crkvom i u Crkvi, ĉovek vraća sebe predgrehovnoj bogosliĉnosti46, raskošno je upotpunjujući Boţanskim lepotama ĉarobne hristolikosti (Gal.4,19; 3,27; Rim.8,29). Bez Bogoĉoveka i van Bogoĉoveka, ĉovek je uvek u opasnosti da sebe oĊavoliĉi, jer je greh istovremeno i sila i slika Ċavola; i robujući van Bogoĉoveka grehu, ĉovek dobrovoljno postaje Ċavosliĉan, postaje svoj Ċavolu: Koji tvori greh od Ďavola je (1.Jn.3,8). He treba smetati s uma: Ċavolu je glavni cilj da ĉoveka obezbogoliĉi, obezbogoĉoveĉi, obezboţi, i tako pretvori u biće sliĉno sebi. Humanistiĉki antropocentrizam je u suštini Ċavocentrizam, jer i jedan i drugi ţele jedno: da budu samo svoji, samo u sebi, za sebe. Tako oni u stvari prevode sebe u carstvo „druge smrti”: gde Boga nema, niti iĉega Boţjeg (Otk.21,8; 20,14). Sve dovde reĉeno nije drugo do evanĊelski, apostolski, svetootaĉki, pravoslavni teantropizam (= θεανθπυπιζμόρ), teohumanizam, teohominizam. 3. Humanizmi evroiski, svi: od najprimitivnijeg do najsuptilnijeg, od fetišistiĉkog do papistiĉkog, zasnivaju se na veri u ĉoveka, ĉoveka onakvog kakav je u svojoj psihofiziĉkoj datosti i istoriĉnosti. U stvari, svakom humanizmu sva je suština: ĉovek = homo. Sveden na svoju ontologiju, svaki je humanizam ne drugo nego hominizam (homo-hominis). Ĉovek - najviša vrednost, svevrednost; najviši kriterijum, svekriterijum: „Ĉovek - mera svih bića i stvari”. To je, in nuce, svaki humanizam, svaki hominizam. Otuda su svi humanizmi, svi hominizmi, u poslednjoj liniji, neznaboţaĉkog, mnogoboţaĉkog porekla. Svi evropski humanizmi, od onih prerenesansnih, pa renesansnih, pa nadalje: protestantskih, filosofskih, religijskih, socijalnih, nauĉnih, kulturnih, politiĉkih, radili su svesno i nesvesno, i neprekidno rade na jednom: da verom u ĉoveka zamene veru u Bogoĉoveka, da evanĊeljem po ĉoveku zamene EvanĊelje Bogoĉoveka, da filosofijom po ĉoveku zamene filosofiju po Bogoĉoveku, da kulturom po ĉoveku zamene kulturu po Bogoĉoveku; jednom reĉju: da ţivotom po ĉoveku zamene ţivot po Bogoĉoveku. I sve vekovima tako, dok se sve to y prošlome veku, 1870. godine, na Prvom vatikanskom koncilu nije slilo: u dogmat ο nepogrešivosti pape. Od tada je ovaj dogmat postao svedogmat papizma. Zato je na Drugom vatikanskom koncilu naših dana tako uporno i vešto tretirana i branjena njegova neprikosnovenost i neizmenljivost. Ovaj dogmat je od najepohalnijeg znaĉaja za vascelu sudbinu Evrope, prvenstveno za njen apokalipsis, u koji je ona već kroĉila. Ovim dogmatom su svi evropski humanizmi došli do svog ideala i idola: ĉovek je 45

P. gr. t. 36, col. 560A.

46

Парастос:... „врати ме богосличности - εἰρ ηὸ καθ᾿ ὁμοίυζιν ἐπανάγαγε”.

www.PrijateljBozji.com proglašen za vrhovno boţanstvo, sveboţanstvo. Evropski humanistiĉki panteon dobio je svoga Zevsa. Iskrenost je jezik Istine: dogmat ο nepogrešivosti pape ĉoveka, nije drugo do renesans neznaboštva i mnogoboštva. Renesans neznaboţaĉke aksiologije i kriterilogije. Horribile dictu, ali se i to mora reći: dogmatom ο nepogrešivosti pape dogmatiziran je neznaboţaĉki humanizam, na prvom mestu jelinski. Dogmatizirana je svevrednost, dogmatizirano svemerilo jelinske kulture, jelinske civilizacije, poezije, filosofije, umetnosti, politike, nauke: πάνηυν σπημάηυν μέηπον ἄνθπυπορ. Α sve to? Dogmatizirano neznaboštvo. I time dogmatizirana avtarkija evropskog ĉoveka, za kojom su vekovima ĉeznuli svi evropski humanizmi. Dogmat ο nepogrešivosti pape je niĉeovsko „Ja - Sagung” (potvrda) celokupnom stvaralaštvu evropskog humanistiĉkog ĉoveka. „Ja - Sagung” njegovoj kulturi i civilizaciji. Α one su po ciljevima i po metodima preteţno neznaboţaĉke i mnogoboţaĉke. Bogoĉovekova je blagovest i zapovest: Ištite najpre Carstva Boţjeg i pravde njegove, i ostalo će vam se sve dodati (Mt.6,33). Α evropska humanistiĉka kultura i civilizacija šta sve nije objavila kao cilj ĉovekova postojanja i kao metod njegova rada! Bogoĉovek = Jedini Spas ĉoveka od greha, smrti i Ċavola; Jedini Obnovitelj i Obesmrtitelj i Vaskrsitelj i Vaznesitelj i Oveĉnitelj i Oboţitelj i Obogoĉoveĉitelj ĉoveka u svima svetovima, izriĉito i svejasno propisuje kao svecilj ĉovekova bića i ţivota: postati savršen kao Bog (Mt.5,48). Α evropski humanistiĉki ĉovek šta sve nije mesto toga postavio i ozakonio kao cilj ĉovekova bića! EvanĊelska je neoboriva istina: sav svet leži u zlu, i posle Bogoĉovekova podviga u našem zemaljskom svetu (1.Jn.5,19-21). Štaviše, po svetom Apostolu Pavlu, Ċavo je: bog ovoga sveta (2.Kor.4,4). IzmeĊu takvog sveta koji dobrovoljno leži u zlu i Bogoĉovekovog sledbenika nema kompromisa. Bogoĉovekov sledbenik ne moţe na raĉun Istine evanĊelske praviti kompromis sa humanistiĉkim ĉovekom koji sve to opravdava i dogmatizira. Tu je uvek posredi sudbonosna, i svesudbonosna, dilema i izbor: Bogoĉovek ili ĉovek. Jer humanistiĉki ĉovek kroz sve svoje delatnosti istupa i postupa kao avtarkiĉan delatelj, kao vrhovna vrednost i vrhovno merilo. Tu nema mesta za Bogoĉoveka. Zato u humanistiĉkom carstvu mesto Bogoĉoveka Hrista zauzima Vicarius Christi (Zamenik Hristov), a Bogoĉovek je potisnut na nebo. Svakako, to je svoje vrste razovaploćenje Bogoĉoveka Hrista. Zar ne? Dogmatom ο nepogrešivosti prisvojivši sebi, ĉoveku, svu vlast i sva prava koja pripadaju jedino Bogoĉoveku - Gospodu Hristu, papa je, u stvari, proglasio sebe crkvom u Papistiĉkoj crkvi, i postao u njoj sve i sva. Svoje vrste svedrţitelj. Zato je dogmat ο nepogrešivosti pape i postao svedogmat papizma. I papa se njega ne moţe odreći ni no koju cenu, sve dok je papa humanistiĉkog papizma. 4. U istoriji roda ljudskog postoje tri glavna pada: Adamov, Judin, papin. Suština grehopada je uvek ista: hteti pomoću sebe postati dobar; hteti pomoću sebe postati savršen; hteti pomoću sebe postati bog. No, time se ĉovek nesvesno izjednaĉuje sa Ċavolom. Jer i on je hteo da pomoću sebe postane bog, da sobom zameni Boga. I u tom gordoumlju odjednom se obreo kao Ċavo, potpuno odvojen od Boga, i - sav protiv Boga. U toj gordoj samoobmani i sastoji se suština greha, svegreha. U tome suština i samog Ċavola, sveĊavola: satane. Α to nije ništa drugo nego: hteti ostati pri svojoj prirodi, ne hteti u sebi ništa osim sebe. Đavo je sav u tome što uopšte neće Boga u sebi, hoće da bude uvek sam, uvek sav u sebi, sav za sebe, uvek hermetiĉki zatvoren prema Bogu i svemu Boţjem. Α to? - Sebiĉnost i samoljublje zagrljeni na svu veĉnost. Takav je, u suštini, i humanistiĉki ĉovek: sav ostaje u sebi, pri sebi, za sebe; uvek osiono zatvoren prema Bogu. U tome - svaki humanizam, svaki hominizam. Vrhunac je oĊavoljenog humanizma: hteti pomoću zla postati dobar, pomoću Ċavola postati bog.

www.PrijateljBozji.com Otuda i Ċavolje obećanje našim praroditeljima u raju da će pomoću njega - postati kao bogovi (1.Moj.3,5). Sveĉovekoljubivim Bogom ĉovek je stvoren kao potencijalni bogoĉovek: da na temelju bogolikosti svoga bića dobrovoljno izgradi sebe Bogom u bogoĉoveka. Ali ĉovek je po svome slobodnom izboru krenuo kroz greh u bezgrešnost, kroz Ċavola Bogu. I sigurno bi tim putem postao svoje vrste Ċavo da Bog, po bezmernom ĉovekoljublju Svom i „velikoj milosti” Svojoj, nije intervenisao postavši ĉovek Bogoĉovek, te ĉoveka poveo ka Bogoĉoveku: uveo ga Crkvom, telom Svojim, u podvig obogoĉoveĉenja kroz svete tajne i svete vrline. I tako omogućio ĉoveku da uzraste u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove (Ef.4,11). I na taj naĉin postigne svoje boţansko naznaĉenje: postane dobrovoljno blagodatni bogoĉovek. Papin pad: hteti zameniti Bogoĉoveka ĉovekom. 5. U našem ĉoveĉanskom svetu, po reĉima svetog tajnovidca Jovana Damaskina, samo je Bogoĉovek Hristos - Jedino novo pod suncem”. I to - veĉito novo: i Svojom Bogoĉoveĉanskom Liĉnošću, i Svojim Bogoĉoveĉanskim podvigom, i Svojim Bogoĉoveĉanskim telom - Crkvom. Α i ĉovek je jedino u Bogoĉoveku - nov, uvek nov, veĉito nov: u svima svojim bogoĉoveĉanskim doţivljajima na putu spasenja, osvećenja, preobraţenja, oboţenja, obogoĉoveĉenja. U ovom zemaljskom svetu sve stari, i sve umire; samo ne stari i ne umire ubogoĉoveĉeni i obogoĉoveĉeni ĉovek: „sutelesnik” Hristov. Bogoĉovekom ucrkvenjen i ocrkvenjen, jer je postao ţivi, organski delić svetog i veĉnog Bogoĉoveĉanskog tela Hristovog - Crkve, u kojoj se liĉnost razvija i neprekidno raste rastom Božjim (Kol.2,19) - u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove (Ef.4,13). Α to znaĉi: raste i razvija se beskrajno i bezgraniĉno, prema bogolikim dimenzijama Boţanskih beskrajnosti i bezgraniĉnosti, datih ljudskome biću Trosunĉanim Gospodom pri stvaranju ĉoveka bogolikim. Bogoĉovek Hristos je tako izuzetno nov, i izuzetno jedan, i izuzetno jedini da je u stvari „Istina” - od NJega postala (Jn. 1,17), i kroz NJega ostala u našem ĉoveĉanskom svetu. Sve do NJega, i bez NJega, i sada i uvek - Istine kao da i nema. I stvarno je nema, jer je samo Bogoĉoveĉanska Ipostas - Istina: Ja sam Istina (Jn.14,6). Nema ĉoveku Istine bez Bogoĉoveka. Jer nema ĉoveka bez Bogoĉoveka. Sve je novo u Bogoĉoveku, i od Bogoĉoveka: najpre On sam, pa onda i spasenje, i uĉenje ο spasenju, i metod spasenja. Po novini izuzetna je u rodu ljudskom Bogoĉoveĉanska blagovest: odvojiti greh od grešnika; ubijati greh - spasavati grešnika; ne izjednaĉavati grešnika sa grehom; ne ubijati grešnika zbog greha već spasavati od greha. Potresna ilustracija toga: ţena uhvaćena u preljubi. Svemilostivi Spas: odvojio ţenin greh od njenog bogolikog bića, osudio greh - pomilovao grešnicu: Ni ja me ne osuĎujem; idi, i od sada ne greši (Jn.8,11). To je „dogmatizirani” metod Pravoslavlja u spasavanju grešnika od greha; svetopredanjski metod, bogomudro razraĊen i ozakonjen u Pravoslavnoj Crkvi od strane svetih Otaca. I bogonadahnuto izraţen svetim Simeonom Novim Bogoslovom: „Dobro koje se ne uĉini na dobar naĉin - καλῶρ - nije dobro”. U svetlosti ovog evanĊelskog svetog Predanja pravoslavnog antievanĊelska je, antihristovska strahota: ubijati grešnika zbog greha. Tu nikakva inkvizicija ne moţe biti promovisana za svetu. U krajnjoj liniji, svi humanizmi ubijaju grešnika zbog greha, uništavaju ĉoveka sa njegovim grehom. Jer - neće Bogoĉoveka, u kome je jedino spasenje ĉoveka i od greha, i od smrti, i od Ċavola. Ko nije za Bogoĉoveka, samim tim je protiv ĉoveka; i još: samim tim je ubica ĉoveka; i još: samim tim je i samoubica. Jer: ostavlja ĉoveka na milost i nemilost grehu, smrti i Ċavolu, od kojih samo Bogoĉovek moţe spasti, i niko drugi pod nebom. Postupajući tako sa grešnikom, humanistiĉki ĉovek neminovno vrši samoubistvo: ubija dušu svoju, sebe sama predaje paklu na veĉito drugovanje s Ċavolom, tim čovekoubicom od iskoni (Jn.8,44). Α kroza sve to

www.PrijateljBozji.com apsolutistiĉki caruje i vlada nakazni jezuitsko-humanistiĉki svedogmat etiĉki: „cilj opravdava sredstva”. 6. Šta Bogoĉovek daje ĉoveku, a drugi mu niko dati ne moţe? - Pobedu nad smrću, grehom i Ċavolom, veĉni Ţivot, veĉnu Istinu, veĉnu Pravdu, veĉno Dobro, veĉnu LJubav, veĉnu Radost: svu punoću Boţanstva i Boţanskih savršenstava. Apostolski reĉeno: Bogoĉovek daje ljudima ono što oko ljudsko ne vide, i uho ljudsko ne ĉu, i u srce ĉoveku ne doĊe. To ugotovi Bog onima koji Ga ljube (1.Kor.2,9). Otuda vaistinu samo On, ĉudesni Bogoĉovek, i jeste jedino potrebno ĉoveku u svima njegovim svetovima i u svima njegovim ţivotima (sr.Lk.10,42). Otuda samo Bogoĉovek i ima pravo da traţi od ljudi ono što se niko drugi nije usudio traţiti: da svaki ĉovek više voli NJega nego roditelje, nego braću, nego sestre, nego decu, nego prijatelje, nego zemlju, nego AnĊele, nego ma koga ili ma šta u svima svetovima vidljivim i nevidljivim (Mt.10,37-39; Lk.14,26; Rim.8,31-39). 7. Drugi vatikanski koncil je renesans svih evropskih humanizama, renesans leševa. Jer otkako je Bogoĉoveka Hrista u zemaljskom svetu, svaki je humanizam - leš. Α sve je to tako zato što je Koncil uporpo ostao pri dogmatu ο nepogrešivosti pape = ĉoveka. Gledani iz veĉnoţivog Bogoĉoveka, istorijskog Gospoda Isusa, svi humanizmi, manje-više, liĉe na zloĉinaĉke utopije, jer, u ime ĉoveka, na razne naĉine ubijaju i uništavaju ĉoveka u njegovom psihofiziĉkom biću. Svi oni rade jedan bezumno tragiĉan posao: oceĊuju komarca - gutaju kamilu. Α dogmatom ο nepogrešivosti pape taj postao je dogmatiziran. Sve je to jezivo, do završnog uţasa jezivo. Zašto? Zato što sam dogmat ο nepogrešivosti ĉoveka nije drugo do jezivo opelo svakom humanizmu: od vatikanskog dogmatiziranog pa sve do sartrovskog sataniziranog. U humanistiĉkom panteonu Evrope svi su bogovi mrtvi, na ĉelu za evropskim Zevsom. Mrtvi sve dok im u sparušenom srcu ne grane svesamoodreĉno pokajanje, sa svojim golgotskim munjama i mukama, sa svojim vaskrsnim zemljotresima i preobraţajima, sa svojim plodonosnim olujama i vaznesenjima. Tada? - Tada ne bi bilo kraja njihovim slavopojima uvek ţivotvornom i ĉudotvornom Bogoĉoveku, vaistinu Jedinom Ĉovekoljupcu u svima svetovima. 8. Šta je srce dogmata ο nepogrešivosti pape = ĉoveka? - Obezbogoĉoveĉenje ĉoveka. Na tome rade svi humanizmi, pa i oni verski. Svi oni vraćaju ĉoveka u neznaboštvo, u mnogoboštvo, u dvostruku smrt; u duhovnu i fiziĉku. Udaljujući se od Bogoĉoveka, svaki humanizam se postepeno pretvara, i najzad pretvori u nihilizam. To ilustruje savremeni krah svih humanizama, na ĉelu sa papizmom, posrednim i neposrednim, voljnim i nevoljnim roditeljem svih evropskih humanizama. Α krah, katastrofalni krah papizma je u dogmatu ο nepogrešivosti pape. Taj dogmat i jeste vrhunac nihilizma. NJime je evropski ĉovek na dogmatski odluĉan naĉin objavio dogmat ο avtarkiĉnosti [samodovoljnosti] evropskog ĉoveka, i tako konaĉno obelodanio da njemu Bogoĉovek nije potreban, i da Bogoĉoveku nema mesta na zemlji: Vicarius Christi ga u potpunosti zamenjuje. U stvari, tim dogmatom ţivi, drţi ga se, i uporno ga ispoveda svaki evropski humanizam. Svi humanizmi evropskog ĉoveka u suštini nisu drugo do neprekidni ustanak protiv Bogoĉoveka Hrista. Na sve moguće naĉine vrši se pogubni Umwertung aller Werte (prevrednovanje svih vrednosti): Bogoĉovek se svuda zamenjuje ĉovekom; na sve evropske prestole ustoliĉuje se evropski humanistiĉki ĉovek. Otuda, ne jedan Vicarius Christi već njih bezbroj, samo u raznim odorama. Jer, u krajnjoj liniji, dogmatom ο nepogrešivosti pape proglašen je nepogrešivim ĉovek uopšte. Otuda širom Evrope bezbroj papa. I vatikanskih i protestantskih. MeĊu njima nema bitne razlike. Jer: papizam je - prvi protestantizam, po reĉima istinovidca Homjakova. 9. Nepogrešivost je prirodno Bogoĉoveĉansko svojstvo i prirodna Bogoĉoveĉanska funkcija Crkve kao Bogoĉoveĉanskog tela Hristovog, kome je veĉna

www.PrijateljBozji.com glava - Istina = Sveistina: Druga Ipostas Presvete Trojice: Bogoĉovek Gospod Isus Hristos. Dogmatom ο nepogrešivosti pape papa je, u stvari, proglašen za crkvu, i on, ĉovek - zauzeo mesto Bogoĉoveka. To je završni trijumf humanizma. Ali u isto vreme i druga smrt (Otk.20,14; 21,8) papizma, a kroz njega i sa njim i svakog humanizma. No, prema Istinitoj Crkvi Hristovoj, koja od pojave Bogoĉoveka Hrista postoji u našem zemaljskom svetu kao Bogoĉoveĉansko telo, dogmat ο nepogrešivosti pape je ne samo jeres već svejeres. Jer nijedna jeres nije tako radikalno i tako integralno ustala protiv Bogoĉoveka Hrista i Crkve NJegove, kao što je to uradio papizam kroz dogmat ο nepogrešivosti pape - ĉoveka. Nema sumnje, to je jeres nad jeresima. To - strahota nad strahotama. To - neviĊena pobuna protiv Bogoĉoveka Hrista. To, avaj! - najjezivije proterivanje Gospoda Hrista sa zemlje. To - ponovna izdaja Hrista. To - ponovno raspinjanje Gospoda Hrista, samo ne na drvenom već na zlatnom krstu papskog humanizma. Α sve je to - pakao, pakao, pakao za jadno biće zemljino što se ĉovek zove. 10. Ima li izlaza iz tih bezbrojnih paklova humanistiĉkih? Ima li vaskrsenja iz tih bezbrojnih grobova evropskih? Ima li leka od tih bezbrojnih bolesti smrtonosnih? Ima, ima, ima: pokajanje. Takva je besmrtna blagovest Veĉnog EvanĊelja Bogoĉovekovog: pokajanje - za poznanje Istine - μεηάνοια εἰρ ἐπίγνυζιν ἀληθείαρ (2.Tim.2,25). Drukĉije se i ne moţe poverovati u svespasonosno EvanĊelje Bogoĉovekovo: Pokajte se i verujte EvanĎelje (Mk.1,15). Pokajanje pred Bogoĉovekom je jedini lek za svaki greh, jedini svelek za svaki greh, pa ĉak i za svegreh. Nema sumnje, pokajanje je lek i za ovaj „svegreh” papizma, sadrţan u gordoumnom dogmatu ο nepogrešivosti pape. Α kroz to nesumnjivo lek za svaki greh svakog humanizma posebno, i svih humanizama ukupno. Da, da, da; od svog milog svegreha „nepogrešivosti”, evropski „nepogrešivi” ĉovek, evropski humanistiĉki ĉovek, moţe se spasti jedino svesrdnim i svepreobraţajnim pokajanjem pred ĉudesnim i svemilostivim i sveblagim Gospodom Isusom Hristom, Bogoĉovekom, vaistinu jedinim Spasiteljem roda ljudskog od svakog greha, od svakog zla, od svakog pakla, od svakog Ċavola, od svakog humanistiĉkog racionalizma, i yopšte od svih grehova koje ljudska mašta izmaštati moţe. Sa tih razloga: svi sveti, bogonosni i bogomudri Oci svih sedam svetih Vaseljenskih sabora, sve probleme u Crkvi Hristovoj svode na problem Liĉnosti Bogoĉoveka Hrista, kao na najveću i jedinu svedragocenost za svako ljudsko biće, pa bilo ono na zemlji ili u nekom drugom od Boţjih svetova. Da, za njih je Bogoĉovek Hristos sve i sva u ljudskim svetovima. Hristološki problem je njihov sveproblem. Bogoĉovek Hristos je za njih jedina svevrednost Crkve Hristove u svima svetovima. NJihova je neprekidna i besmrtna deviza: sve za Hrista, Hrista ni za šta! - Α svuda oko ove njihove svete devize bruji njihova neućutna blagovest: He humanizam - već teohumanizam! He ĉovek - već Bogoĉovek! Hristos pre svega i iznad svega!

HUMANISTIČKI EKUMENIZAM sadrţaj Ekumenizam je zajedniĉko ime za psevdohrišćanstva, za psevdocrkve Zapadne Evrope. U njemu su srcem svojim svi evropski humanizmi, sa papizmom na ĉelu. Α sva ta psevdohrišćanstva, sve te psevdocrkve nisu drugo već jeres do jeresi. NJima je zajedniĉko evanĊelsko ime: svejeres. Zašto? Zato što su u toku istorije razne jeresi negirale ili unakaţavale pojedine osobine Bogoĉoveka, Gospoda Hrista, a ove evropske jeresi odstranjuju vascelog Bogoĉoveka i na NJegovo mesto stavljaju evropskog ĉoveka. Tu nema bitne razlike izmeĊu papizma, protestantizma, ekumenizma, i ostalih sekti, ĉije je ime legeon.

www.PrijateljBozji.com Pravoslavni dogmat, u stvari svedogmat ο Crkvi je odbaĉen i zamenjen latinskim jeretiĉkim svedogmatom ο prvenstvu i nepogrešivosti pape, ĉoveka. Α iz te svejeresi izrojile su se, i neprestano se roje druge jeresi: Filioque, izbacivanje „epikleze”, uvoĊenje tvarne blagodati, azima, ĉistilište, blagajna suvišnih dela, mehanizovano uĉenje ο spasenju, i time mehanizovano uĉenje ο ţivotu, papocentrizam, „sveta” inkvizicija, indulgencija, ubijanje grešnika zbog greha, jezuistika, sholastika, kazuistika, monarhistika, socijalni humanizam... Protestantizam? NajroĊenije i verno ĉedo papizma, svojom racionalistiĉkom sholastikom srlja iz jeresi u jeres, stalno se davi u raznim otrovima svojih jeretiĉkih zabluda. Pritom, papistiĉko gordoumlje i „nepogrešivo” bezumlje apsolutistiĉki caruje i pustoši duše njegovih vernika. U naĉelu, svaki je protestant nezavisni papa, nepogrešivi papa u svima stvarima vere. Α to uvek vodi iz jedne duhovne smrti u drugu. I nikad kraja tome umiranju, jer je broj duhovnih smrti ĉovekovih - bezbroj. Pri takvom stanju stvari, papistiĉko-protestantski ekumenizam sa svojom psevdocrkvom i svojim psevdohrišćanstvom nema izlaza iz svojih smrti i muka bez svesrdnog pokajanja pred Bogoĉovekom Gospodom Hristom i NJegovom Pravoslavnom Crkvom. Pokajanje je lek za svaki greh, lek dat bogolikom biću ljudskom od Jedinog Ĉovekoljupca. Bez pokajanja i stupanja u Istinitu Crkvu Hristovu neprirodno je i besmisleno je govoriti ο nekom ujedinjenju „crkava”, ο dijalogu ljubavi, ο intercommunio. Glavnije i od najglavnijeg jeste: postati sutelesnik Bogoĉoveĉanskog tela Crkve Hristove, i time zajedniĉar u duši Crkve - Duhu Svetom, i naslednik svih besmrtnih blaga Bogoĉoveĉanskih. 1. Savremeni „dijalog ljubavi” koji se obavlja u formi golog sentimentalizma u stvari je maloverni otkaz od spasonosne „svetinje Duha i vere Istine” (2.Sol.2,13), tojest od jedino spasonosne „ljubavi Istine” (tamo 2,10). Suština ljubavi je Istina; i ljubav ţivi istinujući. Istina je srce svake bogoĉoveĉanske vrline, pa i ljubavi. I svaka od njih javlja i blagovesti Bogoĉoveka Gospoda Hrista koji jedini i jeste ovaploćenje i oliĉenje Boţanske Istine = Sveistine. Kada bi Istina bila ma šta drugo a ne Bogoĉovek Hristos, ona bi bila mala, nedovoljna, prolazna, smrtna. Takva bi ona bila, kada bi bila: pojam, ili ideja, ili teorija, ili shema, ili razum, ili nauka, ili filosofija, ili kultura, ili ĉovek, ili ĉoveĉanstvo, ili svet, ili svi svetovi, ili ma ko, ili ma šta, ili sve to zajedno skupa. Ali, Istina je Liĉnost, i to Liĉnost Bogoĉoveka Hrista, Drugo Lice Presvete Trojice, zato je i savršena i neprolazna i veĉna. Jer su u Gospodu Isusu Istina i Ţivot jednosušni: Istina veĉna i Ţivot veĉni (sr.Jn.14,6; 1,4.17). Koji veruje u Gospoda Hrista, stalno raste NJegovom Istinom u njene Boţanske beskrajnosti: raste svim bićem svojim, svim umom, svim srcem, svom dušom. U Hristu se ţivi istinujući u ljubavi - ἀληθεύονηερ ἐν ἀγάπῃ, jer jedino tako moţemo da u svemu uzrastemo u Onome koji je glava, Hristos (Ef.4,15). Pritom, to uvek biva sa svima svetima (Ef.3,18), uvek u Crkvi i sa Crkvom, jer se drukĉije ne moţe rasti u onome koji je glava telu Crkve, Hristos. Beskrajne sile koje su neophodne za ta uzrastanja svih Hrišćana u Bogoĉoveĉanskom telu Crkve, Crkva dobija neposredno od svoje glave, Gospoda Hrista. Jer samo On, Bog i Gospod, ima te bezbrojne beskrajne sile, i svemudro raspolaţe njima. He treba se varati: postoji i „dijalog laţi”, kada pregovaraĉi svesno ili nesvesno laţu jedan drugoga. Takav dijalog je svojstven „ocu laţi” - Ċavolu, jer je laţa i otac laţi (Jn.8,44). Α svojstven je i svima njegovim voljnim ili nevoljnim saradnicima kada hoće da pomoću zla ostvare svoje dobro, da pomoću laţi doĊu do svoje „istine”. Nema „dijaloga ljubavi” bez dijaloga Istine. Inaĉe, takav dijalog je neprirodan i laţan. Otuda i zapovest hristonosnog Apostola: LJubav da ne bude lažna (Rim.12, 9). Jeretiĉko humanistiĉko deljenje i razdvajanje LJubavi i Istine samo je znak nedostatka Bogoĉoveĉanske vere i izgubljene duhovne Bogoĉoveĉanske ravnoteţe i

www.PrijateljBozji.com zdravoumlja. U svakom sluĉaju to nikada nije put svetih Otaca. Pravoslavni, samo ukorenjeni i utemeljeni sa svima svetima u Istini i LJubavi, imaju i javljaju, od Apostola do danas, tu Bogoĉoveĉansku spasonosnu ljubav prema svetu i svima stvorenjima Boţjim. Goli moralistiĉki minimalizam i hoministiĉki pacifizam savremenog ekumenizma samo jedno rade: obelodanjuju svoje sušiĉavo humanistiĉko korenje, svoju bolesnu filosofiju i bespomoćnu etiku po čoveku (sr.Kol.2,8). I još: obelodanjuju krizu svoje hoministiĉke vere u Istinu, i svoju doketistiĉku neosetljivost za istoriju Crkve, za njen apostolski i saborni Bogoĉoveĉanski kontinuitet u Istini i Blagodati. Α apostolskosvetootaĉko bogoumlje i zdravoumlje blagovesti istinu Bogoĉoveĉanske vere kroz svetog Maksima Ispovednika: „Vera je temelj nade i ljubavi... Jer vera daje sigurnost i samoj istini”47. Nema sumnje, svetootaĉko i od Apostola nasleĊeno merilo ljubavi prema ljudima i odnosa prema jereticima, potpuno je Bogoĉoveĉansko. To je bogonadahnuto izraţeno u sledećim reĉima svetog Maksima Ispovednika: „Ja ne ţelim da se jeretici muĉe, niti se radujem njihovom zlu, - Boţe saĉuvaj! - nego se većma radujem i zajedniĉki veselim njihovom obraćenju. Jer šta moţe vernima biti milije nego da vide da se rasturena ĉeda Boţja saberu u jedno. Ja nisam toliko pomahnitao da savetujem da se nemilost više ceni nego ĉovekoljublje. Naprotiv, savetujem da treba sa paţnjom i iskustvom ĉiniti i tvoriti dobro svima ljudima, i svima biti sve kako je kome potrebno. Pritom, jedino ţelim i savetujem da jereticima kao jereticima ne treba pomagati na podršku njihovog bezumnog verovanja, nego tu treba biti oštar i nepomirljiv. Jer ja ne nazivam ljubavlju nego ĉovekomrţnjom i otpadanjem od Boţanske ljubavi kad neko potpomaţe jeretiĉku zabludu, na veću propast onih ljudi koji se drţe te zablude”48. 2. Uĉenje Pravoslavne Bogoĉoveĉanske Crkve Hristove kroz svete Apostole, kroz svete Oce, kroz svete Sabore ο jereticima jeste ovo: jeresi nisu Crkva, niti to mogu biti. Zato u njih ne moţe ni biti svetih tajni; pogotovu svete Evharistije, - te Tajne nad tajnama. Jer sveta Evharistija i jeste sve i sva u Crkvi: i sam Bogoĉovek Gospod Hristos, i sama Crkva kao telo NJegovo, i uopšte sve Bogoĉovekovo. Intercommunio - opštenje sa jereticima u svetim tajnama, naroĉito u svetoj Evharistiji, - to je najbezoĉnije izdajstvo Gospoda Hrista, izdajstvo judinsko; i pritom izdajstvo vascele Crkve Hristove, Crkve Bogoĉovekove, Crkve apostolske, Crkne svetootaĉke, Crkve svetopredanjske, Crkve Jedine. Ovde treba svoju ohristovljenu svest i savest poboţno zaustaviti na nekoliko svetih ĉinjenica, svetih blagovesti, svetih zapovesti. Pre svega treba se zapitati: na kakvoj eklisiologiji poĉiva, na kakvom se bogoslovlju ο Crkvi zasniva takozvani „intercommunio”? Jer svo pravoslavno bogoslovlje Crkve ο Crkvi Boţjoj poĉiva i zasniva se ne na intercommunio nego na Bogoĉoveĉanskoj stvarnosti communio, na Bogoĉoveĉanskoj zajednici, Bogoĉoveĉanskoj κοινυνία (cp.1.Kop.1,9; 10,16-17; 2.Kor.13,13; Jev.2,14; 3,14; 1.Jn.1,3), dok pojam „inter-communio”, „meĊu-opštenje”, sam po cebi je protivreĉan i potpuno besmislen za pravoslavnu eklisiologiju. Druga ĉinjenica, i to sveta ĉinjenica Pravoslavne vere je ova: u pravoslavnom uĉenju ο Crkvi i svetim tajnama jedina i jedinstvena tajna jeste sama Crkva - telo Bogoĉoveka Hrista, te ona i jeste jedini izvor i sadrţaj svih Boţanskih tajni. Van te sveobuhvatne Bogoĉoveĉanske tajne Crkve, Svetajne, nema i ne moţe biti „tajni”, pa prema tome niti ikakvog „meĊu-opštenja” (inter-communio) y tajnama. Otuda, samo u Crkvi - toj jedinstvenoj svetajni Hristovoj - moţe biti reĉi ο tajnama. Jer

47 48

Caput. cent., Centuria I; P. gr. t. 90, col. 1189A. Epistol. XII; P. gr. t. 91, col. 465C.

www.PrijateljBozji.com Crkva Pravoslavna, kao telo Hristovo, i jeste izvor i kriterijum tajni, a nikako ne obratno. He mogu se tajne izdizati iznad Crkve i razmatrati izvan tela Crkve. Prema tome, po pravoslavnoj eklisiologiji, i saglasno celokupnom pravoslavnom Predanju, Crkva Pravoslavna ne priznaje izvan sebe nikakve druge tajne, niti ih razmatra kao tajne sve dok neko iz jeretiĉke „crkve”, tj. psevdocrkve, ne pristupi Pravoslavnoj Crkvi Hristovoj s pokajanjem. Sve dok pak neko ostaje van Crkve, nesjedinjen s njom kroz pokajanje, dotle je on za Crkvu jeretik i neminovno se nalazi van crkvenog spasonosnog opštenja - κοινυνία = communio. Jer kakav udeo - μεηοσὴ ima pravda s bezakonjem? Ili, kakva je zajednica - κοινυνία - svetlosti s tamom (2. Kor.6,14). Prvovrhovni Apostol Bogoĉoveĉanskom svevlasnošću nareĊuje: Čoveka jeretika po prvom i drugom savetovanju kloni se (Tit.3,10). Α ko se jeretika ne samo ne kloni, nego mu ĉak i samog Gospoda Hrista daje u svetoj Evharistiji, - zar je u apostolskoj svetoj veri Bogoĉoveĉanskoj? Štaviše, ljubimac Gospoda Hrista, Apostol ljubavi nareĊuje: Ĉoveka koji ne veruje u ovaploćenje Gospoda Hrista, i ne priznaje evanĊelsku nauku ο NJemu kao Bogoĉoveku - ne primajte u kuću (2 Jn.1,10). Pravilo 45. svetih Apostola gromoglasno zapoveda: „Episkop, ili prezviter, ili Ċakon, koji se sa jereticima samo i molio bude, neka se odluĉi; ako li pak dopusti, kao kliricima da što rade, neka se svrgne”49. - Ova je zapovest jasna i za komaraĉku savest. Zar ne? Pravilo 64. svetih Apostola nareĊuje: „Klirik ili svetovnjak, koji poĊe u sinagogu judeja ili jeretika da se moli, neka bude svrgnut i odluĉen”. - I ovo je jasno i za najprimitivniju svest. Zar ne? Pravilo 46. svetih Apostola: „Zapovedamo da se svrgne episkop, ili prezviter koji prizna krštenje ili ţrtvu jeretika. Jer: kako se slaţe Hristos s velijarom? Ili kakav udeo ima verni s nevernikom?” - Oĉigledno i za one bez oĉiju: ova zapovest imperativno nareĊuje - ne priznavati jereticima nikakve svete tajne i smatrati ih za nevaţeće i bezblagodatne. Bogonadhnuti glasnogovornik apostolskog i svetootaĉkog sabornog Predanja Crkve Hristove, sveti Jovan Damaskin, blagovesti iz srca svih svetih Otaca, svih svetih Apostola, svih svetih crkvenih Sabora ovu svetu Bogoĉoveĉansku istinu: Hleb Evharistije (= svetog Priĉešća) nije prost hleb nego sjedinjen sa Boţanstvom... Oĉišćujući se njime, mi se sjedinjujemo sa telom Gospoda i Duhom NJegovim, i postajemo telo Hristovo - ζῶμα Χπιζηοῦ (= Crkva)... Tajna Evharistije naziva se Priĉešćem μεηάλητιρ, jer se njome priĉešćujemo Boţanstva Isusova. Α naziva se zajedniĉarenjem - κοινυνία -, i uistini ona to jeste, jer preko nje mi stupamo u zajednicu s Hristom, i uzimamo udela i u NJegovom telu i u Boţanstvu; s druge strane, preko nje mi stupamo u zajednicu jedan sa drugim i sjedinjujemo se. I pošto se svi priĉešćujemo od jednoga hleba, to postajemo jedno telo Hristovo i jedna krv, i ĉlanovi jedan drugome, jer smo sutelesnici Hristovi - ζύζυμοι Χπιζηοῦ. Stoga se svom snagom ĉuvajmo da ne primamo priĉešće od jeretika - αἱπεηικῶν, niti da im dajemo. Jer Gospod kaţe: He dajte svetinje psima, niti mećite bisera svoga pred svinje (Mt.7,6), da ne postanete uĉesnici njihovog zloverja - κακοδοξίαρ (= zlouĉenja) i osude. Jer ako zaista biva sjedinjenje sa Hristom i jednog sa drugim, onda se zaista dobrovoljno sjedinjujemo i sa svima onima koji se zajedno sa nama priĉešćuju. Α to sjedinjenje zbiva se dobrovoljno, ne bez naše saglasnosti. Jer svi smo jedno telo, pošto se od jednog tela priĉešćujemo, kao što veli Apostol (1.Kor.10,17)50.

49 50

Ср. Правило 33. Лаодик. Сабора. De fide, IV, 13; P. gr. t. 94, col. 1149. 1152. 1153.

www.PrijateljBozji.com Neustrašivi ispovednik Bogoĉoveĉanskih istina pravoslavnih objavljuje svima ljudima u svima svetovima: „Priĉešće od jeretika - otuĊuje od Boga i predaje Ċavolu”51. U Evharistiji: „hleb jeretiĉki i nije telo Hristovo”52. „Kakva je razlika izmeĊu svetlosti i tame, takva je i izmeĊu pravoslavnog Priĉešća i jeretiĉkog. Pravoslavno prosvećuje, jeretiĉko pomraĉuje; jedno sjedinjuje sa Hristom, drugo - sa Ċavolom; jedno oţivljuje dušu, a drugo - ubija”53. „Priĉešće iz jeretiĉkih ruku jeste otrov, a ne prost hleb”54. *** Ovo naše hodanje po raju i paklu da završimo Bogoĉoveĉanskim blagovestima savremenog ravnoapostolnog Vladike pravoslavnog, uistini Zlatousta Srpske Pravoslavne Crkve - Nikolaja Ţiĉkog (†1956). Smerno i molitveno ţelimo da evanĊelska svetlost njegovih bogomudrih rasuĊivanja svetootaĉki osvetli i razjasni probleme ο kojima govorimo. Svetootaĉki pogruţen u tajne istorije roda ljudskoga sveti Vladika blagovesti: Slavni Prorok Isaija prorekao je ovo: Kad ustane Gospod da potre zemlju, tada će ce ponositost ljudska ugnuti a visina se ljudska poniziti, i Gospod će sam biti uzvišen u onaj dan (Is.2,11). I u staro vreme ustajao je Gospod mnogo puta da potre zemlju zbog oboţavanja ljudi mesto NJega, jedinoga Boga, zbog nametnutih i oholih ĉovekobogova. Ustao je i u naše vreme i vaistinu potro svu zemlju u pravednom „gnevu” Svome da bi oholost ljudsku slomio i veštaĉku uzvišenost ljudsku ponizio. Takav ustanak Boţji protiv ljudi ĉesto je neizbeţno sledovao ustanku ljudi protiv Boga. Jeretiĉki narodi našeg vremena posadili su Hrista Gospoda na poslednje mesto za trpezom ovoga sveta, kao poslednjeg uboţjaka, dok su na prva mesta posadili svoje velike ljude i politiĉare, knjiţevnike, filosofe, basnoslovce, nauĉnike, finansijere, pa ĉak i turiste i sportiste. Svi pogledi tih naroda uprti su bili u te velikane, u te moderne bogove, dok se na Hrista Pobedioca smrti malo ko obazirao. Ovakom odvratnom ustanku krštenih no jeretiĉkih naroda protiv svevišnjeg Boga morao je sledovati ustanak „uvreĊenog” Boga protiv bezakonih ljudi i naroda. I zaista ustao je Bog da potre zemlju. I dogodilo se nebivalo stradanje naroda zemaljskih, na naše oĉi i preko naših leĊa. He samo da su se sve oboţavane veliĉine ljudske pokazale pogašenim vatrama, na kojima niko više nije ni pokušao da se ogreje nego se dogodilo i ono dalje što je Isaija prorekao: I ljudi će ce sklanjati u kamene pećine i u rupe zemaljske od straha Gospodnjeg i od slave veličanstva njegova - kad ustane da potre zemlju. - Zar se nije ovo bukvalno obistinilo u minulom ratu? Zar nisu ljudi na nekoliko kontinenata, kao i u našoj zemlji, beţali u pećine kamene i u rupe zemaljske da bi našli skloništa ţivotu svome od evropskih sejaĉa smrti? Α ovi sejaĉi smrti i jesu oni velikani, oni ljudski idoli koji su za trpezom ovoga sveta sedeli u proĉelju i koji su se smejali Hristu kao prosjaku na dnu trpeze. Onda dalje proriĉe Isaija da će ljudi i narodi od straha pred slavom veliĉanstva Boga nebesnoga polupati sve svoje idole, odbaciti sve svoje laţne bogove i prestati klanjati se, veli, krticama i slepim miševima. - Jasno je da Prorok pod krticama ovde razume velikane ljudske koji neće da znaju Boga ni nebesko Carstvo nego uĉe ljude da ţive u mraku ovoga sveta, misleći zemljom i hraneći se zemljom. Α pod slepim miševima razume prorok one ljude koji se boje svetlosti Hristove, pa beţe u mrak svojih 51

Творен. Преп. Тедора Cmyдuma. том. 2. cmp. 332. - C. Петербург, 1908.

52

Тамо, стр. 596.

53

Тамо, cmp. 742. Тамо, cmp. 780.

54

www.PrijateljBozji.com idejnih peštera, teskobnih, mraĉnih i hladnih. Najzad završuje Isaija svoje strašno svedoĉanstvo ovom opomenom: ProĎime ce čoveka, kojemu je dah u nosu. Hoće da kaţe svima koji hoće da ĉuju i razumeju: Ta proĊite se pouzdanja u nemoćne i smrtne ljude. Vratite se Bogu ţivome, u kome je spasenje. Ko vas Srbe prevari da gurnete Hrista Spasitelja na dno svoje trpeze i da prva mesta popunite belosvetskim oholicama, praznoglavcima i sejaĉima smrti? I hoćete li se opet dati prevariti? Birajte ţivot ili smrt. I znajte da ako vi opet ustanete protiv Boga za raĉun laţnih bogova „kulture”, ustaće i Bog protiv vas. I deca vaša tada drhteći od straha u pećinama i rupama zemaljskim poznaće slavu i veliĉanstvo Gospoda Boga, Stvoritelja i Svedrţitelja. Ali po skuplju cenu, skuplju od vaše. Hristonosni Vladika sa tugom, i nadom blagovesti: Naša krštena braća koji se povedoše za papskim i luteranskim jeresima napraviše se veoma mudri mimo Hrista. I prezreše nas pravoslavne Hrišćane kao nemudre i nekulturne. Ali vaistinu i na njima se obistini reĉ Pavlova: Kad se graĎahu mudri, poludeše (Rim.1,22). Jer odbaciše duhovnu mudrost po Hristu, koja hodi u odelu smernosti i ljubavi, a obukoše ce y telesnu i svetsku mudrost, poput neznaboţaĉkih filosofa, koja je sva u gordeljivosti i zlobi. I pretvoriše slavu večnoga Boga u obličje smrtnoga čoveka,... pa većma poštovaše i poslužiše tvar nego Tvorca (Rim.1, 23.25). To jest skidoše svu slavu sa Hrista Gospoda i staviše je na ramena smrtnih ljudi, koje uzdizahu za nove mesije. Takav im je postao pojam slave od neboţje mudrosti. Α pojam kulture sastoji se kod njih u poštovanju tvari, tj. vidljive prirode i sluţenju njoj većma nego Tvorcu prirode. Smrtni bogovi i oboţena priroda! To je za sada poslednja stanica zapadnog ĉoveĉanstva u nezadrţanom i vekovnom srljanju sa visina Hristovih u tartar satanin. To je vrhunac izjednaĉavanja ljudi na zapadu sa negdašnjim paganizmom rimskim i sadašnjim azijskim. Hiljade knjiga godišnje objavljuju oni sve u slavu velikih ljudi i u pohvalu svoje kulture, i hiljadama novina dnevno stoje u sluţbi iste prolazne laţne slave i u sluţbi pohvale ĉoveĉijih dela pod naduvenim imenom kultura. Zato ih predade Bog u sramne strasti, te nalaze zadovoljstvo samo u onom što je zemaljsko a ne nebesno, i samo u onom što proizvodi kod Ċavola smeh a kod AnĊela Hristovih plaĉ. Slasti su im u negovanju tela, u grabeţi tuĊega, u otmici od malih i slabih, u umnoţenju zemaljskoga blaga i proširenju svoje drţave i svoje vlasti, u lukavom zavojevanju tuĊe otadţbine, u veselju i u igranju, u odbacivanju svake vere kao sujeverice, u negiranju Boga, u punom biološkom ţivotu, u bestidnom nazivanju majmuna svojim praocem, u potopljenju antropologije u zoologiju. Pitate li da li će se ovo najzalutalije pokolenje, najzalutalije u istoriji, moći ikad povratiti ka istini i poštenju? Moţe. I neka bi dao „uvreĊeni” Hristos da to što skorije bude. Α kad će to biti? To će biti onda kad naša zapadna braća budu pisala hiljadu knjiga godišnje u slavu Hrista Boga našega. I kada hiljade njihovih novina dnevno budu pisale pohvale hrišćanskim vrlinama i hrišćanskim dobrim delima, mesto što pišu ο zloĉinima i ο uvredama Boţjeg Veliĉanstva, i ο trgovini sa telesnim instinktima. Kada se to preobraţenje dogodi, onda će se zapadno jeretiĉko ĉoveĉanstvo javiti pred vidljivim nebesima kao okupano, oĉišćeno i nebeskim kadom namirisano. Tada ćemo se mi pravoslavni radovati, jer ćemo dobiti povraćenu braću svoju. Tada će neznaboţaĉki narodi zavoleti Hrista i traţiti de se upišu u NJegovu decu. Jer im neće više Hrišćani spreĉavati da budu Hristovi. Tada neće biti zlobe meĊu ljudima ni ratova meĊu narodima. Hego će biti Hristov mir što prevazilazi razum i Hristova slava kojoj nema ravne ni u vremenu ni u veĉnosti.

www.PrijateljBozji.com Bogonadahnuti Vladika kazuje Bogoĉoveĉansku istinu: Prevelika sreća za ljude - javljanje Boga u telu. Prevelika nesreća - otpad od toga Boga i vraćanje u sluţbu satani. Ova nesreća potekla je od zapadnih nepravoslavnih naroda, i to iz dva uzroka. Prvi uzrok je mrţnja prema jeretiĉkom sveštenstvu, a drugi mrţnja prema Jevrejima. Obe ove mrţnje uzrasle su u srcima zapadnog ĉoveĉanstva iz istog semena. Α to seme jeste pokušaj kako hrišćanskog klira tako i Jevreja da potpuno zagospodare ţivotom narodnim i drţavnim u svima pravcima. Mrţnja prema takvom kliru pretvorila se u mrţnju prema Crkvi, a mrţnja prema Jevrejima ukljuĉila je i Gospoda Hrista kao toboţnjeg Jevrejina. U stvari Hristos je bio Jevrejin samo po majci i po narodu u kome se prvo javio. Ali baš od toga naroda On je prvo i odbaĉen i strašnom smrću umoren. Šta dakle? Ako je neko protiv Jevreja, kako moţe biti i protiv Hrista, protiv koga Jevreji ratuju 2000 godina? No, gde se satanski nokti zabodu, tu se ne pita za logiku. Povedeni mrţnjom protiv klira i Jevreja, zapadni narodi su postepeno odbacivali Hrista, dok Ga u poslednje vreme nisu iskljuĉili iz svih grana i ustanova narodnih i drţavnih, ograniĉivši My bavljenje jedino u hramovima. NJemu koji je posle Svog slavnog vaskrsenja iz groba rekao: Dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji (Mt.28,18). NJemu su zaslepljeni ljudi oduzeli svaku vlast. He, nego i svaki uticaj - na zemlji, u školi, u društvu, u drţavi, u politici i umetnosti, u meĊuljudskim i meĊunarodnim odnosima, u nauci, u knjiţevnosti, i u svemu ostalome. No, sa Bogom se nije igrati. Kad god se ljudi kao gosti za Boţjom trpezom suviše obezobraze, mora doći kazna kao opomena od strane Domaćina. Dve strašne opomene Boţje sadašnjem pokolenju to cy dva poslednja Svetska rata u razmaku od dvadeset godina. Neka hrišćanski narodi kleknu pred „uvreĊenim” Hristom i povrate My onu vlast, ĉast, slavu i poštu koja jedino NJemu pripada. Tako ĉinite i vi, braćo pravoslavna, ako hoćete da se saĉuvate od trećeg Svetskog rata, strašnijeg od oba prošla. Apostolska tuga svetog Vladike zbog Evrope: Šta je Evropa? To cy pohota i pamet. Oboje ĉoveĉije: ĉoveĉja pohot i ĉoveĉja pamet. Α to dvoje oliĉeno je u papi i u Luteru. Šta je dakle Evropa? Papa i Luter. Zasićene ljudske pohote do vrhunca, i zasićene ljudske pameti do vrhunca. Evropski papa je ljudska pohota za vlašću. Evropski Luter - ljudska rešenost da cve objasni svojom pameću. Papa kao vladar sveta i nauĉnik kao vladar sveta. To je Evropa u suštini svojoj, bitno i istorijski. Jedno oznaĉava bacanje ĉoveĉanstva u vatru, a drugo oznaĉava bacanje ĉoveĉanstva u vodu. Α oboje - odvajanje ĉoveka od Boga. Jer jedno znaĉi negiranje vere a drugo - negiranje Crkve Hristove. Tako dejstvuje u telu Evrope zli duh evo nekoliko vekova. Ko moţe isterati taj opaki zli duh iz Evrope? Niko osim Onoga koji je crvenim slovom obeleţen u istoriji roda ljudskog kao jedini Izgonitelj demona iz ljudi. Vi pogaĊate na koga mislim. Mislim na Gospoda Isusa Hrista, Mesiju i Spasitelja sveta, od Deve roĊenog, od Jevreja ubijenoga, od Boga vaskrsloga, od vekova potvrĊenoga, od nebesa opravdavanoga, od AnĊela proslavljenoga, od Svetitelja posvedoĉenoga, i od praotaca naših usvojenoga. Dok se Evropa drţala Hrista kao Sunca pravde i NJegovih Apostola, Muĉenika, Svetitelja i bezbrojnih Ugodnika i Pravednika, dotle je ona liĉila na trg osvetljen sa stotine i hiljade sijalica, velikih i malih. Ali kad su ljudska pohota i ljudska pamet udarila po tome Hristu kao dva strašna vetra, sijalice su se pogasile pred oĉima ljudi i mrak je ovladao trgom kao mrak u podzemnim hodnicima krtice. Po pohoti ljudskoj svaki narod i svaki ĉovek traţi vlast i slast i slavu, podraţavajući papi rimskom. Po pameti ljudskoj svaki narod i svaki ĉovek nalazi da je najpametniji i svega blaga zemaljskoga najzasluţniji. Kako da ne budu ratovi meĊu narodima i ljudima? Kako da ne bude ludila i besnila kod ljudi? Kako da ne bude

www.PrijateljBozji.com boleština i suše i poplave i ĉireva i sušice i revolucije i ratova? Mora sve to da bude, kao što mora gnoj da izlazi iz zagnojene rane, i kao što mora da se širi gadan miris od nagomilane neĉistoće. Papizam se sluţi politikom, jer tako se samo dolazi do vlasti. Luteranizam se sluţi filosofijom i naukom, jer tako misle doći do pameti. Tako je pohota digla rat protiv pameti i pamet protiv pohote. To je nova vavilonska kula, to Evropa. Ali je u naše vreme ustalo novo pokolenje evropsko, koje je venĉalo pohotu i pamet u ateizmu a odbacilo papu i Lutera. Sad niti ko skriva pohotu niti hvali pamet. LJudska pohota i ljudska pamet venĉani su u naše dane i stvoren je jedan brak koji nije ni katoliĉki ni luteranski, nego oĉigledno i javno satanski. Današnja Evropa nije više ni papska ni luteranska. Ona je izvan toga i van toga. Ona je skroz zemaljska, i bez ţelje da se penje na nebo ni sa pasošem nepogrešivog pape niti pak uz lestvice pameti protestantske. Uopšte odriĉe se putovanja iz ovoga sveta. Ţeli da ostane tu. Ţeli da joj bude grob gde i kolevka. He zna za drugi svet. He oseća ozon nebesni. He vidi u snu AnĊele i Svetitelje. Za Bogorodicu ne moţe da ĉuje. Razvrat ga utvrĊuje u mrţnji protiv deviĉanstva. Sav je trg u mraku. Sve su sijalice pogašene. Aj, kakav uţasan mrak! Brat bratu zariva maĉ u grudi misleći neprijatelj je. Odriĉe se otac sina i sin oca. Vuk je vuku verniji prijatelj nego ĉovek ĉoveku. Aj, braćo moja, zar vi svi to ne vidite? Zar vi svi niste osetili mrak i zloĉin antihrišćanske Evrope na svojim leĊima? Hoćete li uz Evropu ili uz Hrista? Uz smrt ili uz ţivot. To dvoje stavio je nekad Mojsije pred svoj narod. I mi stavljamo pred vas. Znajte: Evropa je smrt, Hristos je ţivot. Izaberite ţivot da ţivi budete na vek. Potresno ridanje ravnoapostolnog Vladike nad Evropom: Aj, braćo moja, osamnaesti vek je otac devetnaestog veka, a devetnaesti vek je otac dvadesetog veka. Otac se bio veoma zaduţio. Sin nije otplatio dugove svoga oca nego se još većma zaduţio, i dug je pao na unuka. Otac je bio zaraţen teškom bolešću, a sin nije iscelio gadnu bolest oca svoga na sebi, nego ju je još više pozledio, i bolest je otišla i udarila po unuku trostrukom jaĉinom. Unuk to je dvadeseti vek u kome mi ţivimo. Osamnaesti vek je znaĉio bunt protiv Crkve i sveštenstva rimskog pontifeksa. Devetnaesti vek je znaĉio bunt protiv Boga. Dvadeseti vek znaĉi savez sa Ċavolom. Dugovi su porasli i bolest se pogoršala. Α Gospod je rekao da posećuje grehe otaca do trećeg i ĉetvrtog kolena. He vidite li kako je Gospod posetio unuke, zbog grehova dedova evropskih? He vidite li šibu na unucima zbog neplaćenih dugova Ċedova? Car antihrist predstavlja poĉetak devetnaestoga veka. Papa antihrist predstavlja sredinu devetnaestoga veka. Evropski filosof antihrist (iz ludnice) predstavlja kraj devetnaestoga veka. Bonaparta, Pije, Niĉe. Tri kobna imena trojice najteţih bolesnika, nasleĊene bolesti. Jesu li oni pobedioci devetnaestoga veka? He, oni su najteţi nosioci bolesti nasleĊene od osamnaestog veka. Najteţi bolesnici. Cezar, pontifeks i filosof..., ne u paganskom starom Rimu nego usred krštene Evrope! Nisu oni pobedioci nego najpobeĊeniji. Kad se Bonaparta nasmejao svetinjama u Kremlju, i kada se Pije proglasio Hepogrešivim, i kada je Niĉe javno objavio svoju sluţbu Antihristu - tada je sunce pomraĉalo na nebu. He jedno, nego da ih je bilo hiljadu, pomraĉala bi od tuge i sramote. Jer gle ĉuda što svet nije video: ateist car, ateist pontifeks i ateist filosof. U vreme Neronovo bar jedan od trojice nije bio ateist - filosof. Osamnaesti vek, vek je Pilatov: osudio je Hrista na smrt. Devetnaesti vek, vek je Kajafin: raspeo je Hrista ponovo. Dvadeseti vek, vek je Sinedriona sastavljenog od Juda krštenih i od Juda nekrštenih. Taj Sinedrion je proglasio da je Hristos mrtav za navek i da nije vaskrsao. Zašto se onda ĉudite, braćo, što su nastale nebivale šibe po evropskom ĉoveĉanstvu, šibe do krvi i kostiju, i do srţi u kostima, od buna i revolucija i ratova? Ko je onda pobedilac, ako ne cezar i pontifeks i filosof odhristijanjene Evrope?

www.PrijateljBozji.com Pobedilac je ruski muţik i srpski seljak, po reĉi Hristovoj: koji je najmanji meĊu vama onaj je veliki (Lk.9,48). Ko je bio nepoznatiji, neznatniji i manji u devetnaestom veku, u veku velikog Bonaparte i nepogrešivoga Pija i nepristupnoga Niĉea, ko, ako ne ruski muţik palomšĉik „po svjatim mjestam” i srpski celjak ratnik protiv polumeseca i osloboditelj Balkana? Đavolsko ratište, Ċavolsko sveštenstvo i Ċavolska mudrost - to je car, papa i filosof devetnaestoga veka. Srpski seljak je predstavljao ono što je suprotno svemu tome: prvo - krstonosno junaštvo, drugo - muĉeniĉko sveštenstvo, i treće - ribarsku apostolsku mudrost. Na njega se ponovo odnose one molitvene reĉi Gospoda i Spasa našeg Isusa: Hvalim te, Oĉe, Gospode neba i zemlje, što si ovo sakrio od premudrih i razumnih a otkrio si prostima (Mt.11,25). Šta je otkrio Bog prostim seljacima? Otkrio im je mušku hrabrost, nebesnu svetost i Boţansku mudrost. Otkrio im je ono što je suprotno zapadnom Caru i Papi i Filosofu, sasvim suprotno, kao dan noći. Hristoĉeţnjivi sveti Vladika ο bogoubilaĉkom idolopoklonstvu evropske kulture: Da je Evropa ostala hrišćanska, ona bi se hvalila Hristom a ne kulturom. I veliki narodi Azije i Afrike, iako nekršteni no duhovno nastrojeni, to bi razumeli i cenili. Jer i ti narodi hvale se svaki svojom verom, svojim boţanstvima, svojim verskim knjigama: neko Koranom, neko Vedama, ili drugim. He hvale se oni dakle delima ruku svojih, svojom kulturom, nego neĉim što smatraju višim od sebe, upravo najvišim u svetu. Samo se evropski narodi ne hvale ni Hristom ni Hristovim EvanĊeljem, nego se hvale svojim opasnim mašinama i jeftinim fabrikatima, tj. kulturom svojom. Posledica toga evropskoga samohvalisanja nametljivom kulturom jeste to što su svi nehrišćanski narodi omrzli Hrista i Hrišćanstvo. Omrznuvši evropske proizvode i ljude, omrzli su i evropskoga Boga. No, avaj, Evropu to ne boli. Ona je pre sviju omrzla i odbacila svoga Boga. Do toga nezavidnog poloţaja doveo je evropsko ĉoveĉanstvo njegov pogrešan razvoj pod uticajem jedne pogrešne crkve kroz poslednjih devet stotina godina. Nisu za to krivi evropski narodi; krivi su duhovni voĊi narodni. Nije krivo stado; krivi su pastiri. Da je sreće Evropa bi se hvalila Hrišćanstvom kao svojim najdragocenijim nasleĊem i najvećim dostojanstvom. To bi trebalo da bude, i to je bilo prvih vekova posle Hrista, tj. da je Evropa bila tezoimenita Hrišćanstvu, da se istovetala sa Hrišćanstvom. Slavljenje Hrista i propovedanje Hrista svima kontinentima i svima narodima, to je bila Bogom odreĊena misija evropskog kontinenta. Van Hrišćanstva Evropa nema niĉim da se pohvali. Bez Hrista Evropa je najsiromašniji prosjak i najbezoĉniji pljaĉkaš ovoga sveta. Hristoprosvećeni Vladika kazuje gorku istinu ο evropskoj prosveti: Evropska škola odvojila se od vere u Boga. U tome je njeno obraćanje u trovaĉicu, i u tome smrt evropskog ĉoveĉanstva. Nikad u neznaboţaĉkim kulturama nije se nauka odvajala od vere, iako je vera bila pogrešna i glupa. Samo se to y Evropi dogodilo; u onoj Evropi koja je primila najsavršeniju veru. Ali zbog sukoba sa crkvenim starešinama Evropa se ozlojedila i odbacila najsavršeniju veru a zadrţala najsavršeniju nauku. Aj, braćo moja, odbacila je Boţje znanje a prihvatila ljudsko neznanje! Kakva glupost i koliki mrak! Bogoumni sveti Vladika ο dobrovoljnom oslepljenju zapadnog ĉoveĉanstva: Zapad je podetinjio. U tome je njegova rugoba i njegovo sumašestvije. U svojoj hrišćanskoj eposi, kad je Zapad bio pravoslavan, on je video duhom i gledao umom. No, što se više udaljavao od hrišćanske istine i vrline, to se njegov duhovni vid sve više skraćivao, dok u dvadesetom veku nije sasvim potamneo. Sada su mu preostale još samo telesne oĉi za ĉuvstvena opaţanja. On je naoruţao svoje telesne oĉi sa mnogim izvanrednim spravama da bi bolje i taĉnije video telesni svet, njegov oblik i boju i broj i meru i razdaljinu. On gleda kroz mikroskop i vidi sitne crviće, mikrobe, kako ih niko nikad nije video. I on gleda kroz teleskop i vidi zvezde kao tu iznad odţaka, kako ih niko od ljudi nije video. I dotle: i toliko. Što se pak tiĉe umnog gledanja i duhovnog

www.PrijateljBozji.com proziranja u sakriveno jezgro stvari i u smisao i znaĉaj svega stvorenoga u velikoj vasioni oko nas, aj braćo moja, u tome je zapadno ĉoveĉanstvo danas sleplje od muslimanske Arabije i od bramanske Indije i od budistiĉkog Tibeta i od spiritistiĉkog Kitaja. Zaista, veću sramotu Hristos nije doţiveo za minule dve hiljade godina nego što je ova, to jest da kršteni ljudi budu sleplji od nekrštenih. Ono što je Apostol Pavle izobliĉavao kod krštenih Galata, to bi on isto danas rekao za podetinjeni ostareli Zapad. Ovako je on pisao Galatima: Ο nerazumni Galati, ko vas je opčinio da se ne pokoravate istini? Vi, kojima pred očima beše napisan Isus Hristos, α sad se meĎu vama razape. Tako li ste nerazumni? Počevši duhom sad telom svršujete (Gal.3,1.3). - I Evropa je nekada bila poĉela Duhom, a sada telom završuje, tj. telesnim gledanjem, telesnim suĊenjem, telesnim ţeljama, telesnim osvajanjima. Kao opĉinjena! Sav njen ţivot u naše vreme kreće se u dva prostiranja (dimenzije): u širinu i u duţinu. Ona zna samo za prostor, tj. za širinu i za duţinu. He zna ni za dubinu ni za visinu. Zbog toga se bori za zemlju, za prostor, za proširenje. Za prostor, samo za prostor! Otuda rat za ratom, uţas za uţasom. Jer Bog nije stvorio ĉoveka da bude samo prostorna ţivotinja, nego da umom ponire i u dubinu tajni, a srcem da se uzdiţe u visine Boţanske. Rat za zemlju jeste rat protiv istine. Α rat protiv istine jeste rat protiv Boţje i ĉoveĉije prirode. O, ĉemera gorĉijeg od pelena: koliko ljudi stradaju, bedstvuju i ţrtvuju za prolazno i varljivo carstvo zemaljsko! Kad bi stoti deo tih muka i ţrtava hteli podneti za nebesko Carstvo, rat na zemlji postao bi im do suza smešan. Hristu teško daju dve lepte, a y crkvi Marsu - Ċavolu daju svu imovinu i svu svoju decu! Neka se Evropa prekrsti i okrene ka Hristu. Neka spomene Presvetu Bogorodicu i dvanaest velikih Apostola, i krljušt s njenih oĉiju smaći će se. I biće opet lepa kao što je bila lepa pre hiljadu godina pravoslavna Hristova Evropa. I biće ona srećna i mi sa njom. I zaradovaće se rasplakani evropski narodi, i zapojaće s nama veĉni slavopoj Bogu: Svjat, Svjat, Svjat Gospod Savaot, ispoln nebo i zemlja slavi Tvojeja. Amin. Hristosmerni Vladika ο oholim narodima Evrope: Vlastoljubivi i oholi narodi Evrope nikad ne priznaju svoju krivicu. Izgubili su pojam ο grehu, ο grehu i kajanju. Za svako zlo u svetu oni krive drugoga; sebe - nikad. Ta kako bi oni mogli uĉiniti greh, kad su oni seli na presto Boţji i sebe proglasili nepogrešnim bogovima! Prvo njihov verski starešina papa proglasio je sebe nepogrešnim. NJegovom primeru, a uprkos njemu, sledovali su zapadni kneţevi i kraljevi. Svi su se proglasili nepogrešivim. kako oni što nose krst tako i oni što nose maĉ. Hristoĉeţnjivi Vladika ο sudu Hrista i Evrope: Ako bi se istorija poslednja tri stoleća, osamnaestog, devetnaestog i dvadesetog, htela nazvati jednim pravim imenom, onda se ne bi moglo naći podesnije ime nego: Protokol suĊenja izmeĊu Evrope i Hrista. Jer za trista poslednjih godina ništa se u Evropi nije dogodio što ne bi imalo bitne veze sa Hristom Bogom. Na sudu izmeĊu Hrista i Evrope stvarno se zbiva sledeće: Hristos govori Evropi da je ona u NJegovo ime krštena i da treba da ostane verna NJemu i NJegovom EvanĊelju. Na to optuţena Evropa odgovara: Sve su vere jednake. To cy nam rekli francuski enciklopedisti. I niko se ne moţe prisiliti da veruje ovo ili ono. Evropa toleriše cve vepe kao narodne sujeverice zbog svojih imperijalistiĉkih interesa, no sama ona ne drţi se nijedne vere. Kada postigne svoje politiĉke ciljeve, onda će se ona brzo obraĉunati sa ovim narodnim praznovericama. Na to Hristos s tugom upita:

www.PrijateljBozji.com - Kako moţete vi ljudi ţiveti samo imperijalnim, tj. materijalnim interesima, tj. ţivotinjskom pohotom samo za telesnom hranom? Ja sam vas hteo uĉiniti bogovima i sinovima Boţjim, a vi se otimate i trĉite da se izjednaĉite sa teglećom stokom. Na to Evropa odgovara: - Ti si zastareo. Mesto tvoga EvanĊelja mi smo pronašli zoologiju i biologiju. Sad znamo da smo potomci ne tvoji i tvoga Oca nebeskoga, nego orangutana i gorila, majmuna. Mi se sad usavršavamo da budemo bogovi. Jer mi ne priznajemo drugih bogova osim nas. Pa to Hristos govori: - Vi ste tvrdoglaviji od starih Jevreja. Ja sam vas digao iz varvarskog mraka u svetlost nebesnu, a vi hoćete opet u tamu kao bivo u blato. Ja sam krv za vas dao. Ja sam pokazao ljubav svoju prema vama kada su svi AnĊeli okretali glavu u stranu od vas, nemogući da podnose vaš adski smrad. Kad ste vi dakle bili mrak i smrad ja sam jedini stao za vas da vas osvetim i oĉistim. He budite mi dakle sada neverni, jer ćete se opet vratiti u onaj nepodnošljivi mrak i smrad. Na to Evropa sa podsmehom kliĉe: - Idi od nas. Mi te ne poznajemo. Mi se drţimo jelinske filosofije i rimske kulture. Mi hoćemo slobodu. Mi imamo univerzitete. Nauka je naša zvezda vodilja. Naše je geslo: sloboda, bratstvo, jednakost. Naš razum je bog bogova. Ti si Azijat. Mi te odriĉemo. Ti si samo jedna stara legenda naših baba i Ċedova. Na to će Hristos sa suzama u oĉima: - Ja ću evo otići, ali vi ćete videti. Sišli ste sa puta Boţjeg i otišli ste putem satanskim. Blagoslov i sreća uzeti su od vas. U mojoj ruci je vaš ţivot i vaša smrt, jer sam se dao raspeti za vas. Ipak neću vas ja kaštigovati, no gresi vaši i vaš otpad od mene, Spasitelja vašega. Ja sam pokazao ljubav Oĉevu prema svima ljudima i hteo sam ljubavlju da vas sve spasem. Na to će Evropa: - Kakva ljubav? Zdrava i muška mrţnja prema svima koji se ne slaţu sa nama, to je naš program. Tvoja ljubav je samo jedna basna. Mesto te basne mi smo istakli: nacionalizam i internacionalizam i etatizam i progresizam i evolucionizam i ocientizam i kulturizam. U tome je naše spasenje, a ti idi od nas. Braćo moja, prepirka se u naše vreme završila. Hristos se udaljio iz Evrope kao nekad iz Gadare na zahtev Gadarinaca. No, ĉim se On udaljio, došao je rat, bes, uţas, rušenje, uništavanje. Povratio se u Evropu prehrišćanski varvarizam, avarski, hunski, longobardski, afrikanski, samo u stostrukom uţasu svome. Svoj krst i blagoslov, uzeo je Hristos i udaljio se. Ostao je mrak i smrad. Α vi sad rešavajte s kim ćete: sa mraĉnom i smradnom Evropom ili za Hristom. Ravnoapostolni blagovesnik ο Beloj demoniji – Evropi: Kako vi sudite ο Evropi? Afrika i Azija nazivaju Evropejce belim demonima. Prema tome oni bi mogli Evropu nazvati Bela demonija. Nazvali bi je Bela zbog boje koţe, a demonija zbog crnine duše. Jer se Evropa odrekla jedinoga Boga i zauzela presto i stav rimskih ćesara. I kao rimski ćesari pred propast Rima objavila je svima narodima na zemlji da se svak moţe klanjati svojim bogovima kako zna i ume. Evropa će to tolerisati, ali se ovi moraju klanjati njoj kao vrhovnom Boţanstvu: bilo pod imenom Evrope, bilo pod imenom Kulture. Tako se, braćo moja, u naše dane povampirio satanski Rim, onaj Rim pre cara Konstantina, koji je ognjem i maĉem gonio Hrišćane i spreĉavao Hristu da preĊe u Evropu. Samo što je Bela demonija pala u teţu bolest pego paganski Rim. Jer ako je paganski Rim bio muĉen od jednog demona, Bela demonija biva muĉena još od sedam zlih duhova, luĊih od onoga rimskog demona. Evo dakle novog paganskog Rima, evo i

www.PrijateljBozji.com novog muĉeništva Hrišćanstva. Budite spremni na muĉenje od strane Bele demonije za Hrista. Nova paganska Evropa ne hvali se ni jednim boţanstvom iznad sebe. Ona se hvali samo sobom, svojom pameću, svojim bogatstvom, svojom silom. Naduvani mehur tek što nije prskao, na smeh Afrike i Azije; sazreo ĉir koji tek što se nije provalio da svojim smradom ispuni svu vasionu. To vam je danas antihrišćanska Evropa, Bela demonija. Evropa ţivi u zaĉaranom krugu pronalazaka. Ko iziĊe s nekim novim pronalaskom, taj se oglašuje za genija. Ko pak opisuje tuĊe pronalaske, taj se oglašava za doktora nauke. Pronalasci su evropski mnogobrojni, skoro bezbrojni. No, ni jedan od tih pronalazaka ne ĉini ĉoveka boljim, poštenijim i prosvećenijim. Evropa za poslednju hiljadu godina nije se javila ni sa jednim jedinim pronalaskom u oblasti ĉisto duhovnoj i moralnoj, no samo u oblasti materijalnoj. Pronalasci evropski doveli su ĉoveĉanstvo na obronak propasti; doveli su ga u duhovni mrak i u mraĉnu kvareţ, kakva se ne pamti u istoriji Hrišćanstva. Jer sve svoje pronalaske Evropa je uperila protiv Hrista; da li po svome sopstvenom krivoumlju ili po nagovoru Jevreja, ne znamo. Kad je pronaĊen teleskop za posmatranje udaljenih zvezda, nauĉnici evropski protumaĉili su to na štetu EvanĊelja Hristova. Kad je pronaĊen mikroskop, opet smeh nad Hristom. Kad je pronaĊena ţeleznica, parna fabrika, telegrafija i telefon, sav je vazduh brujao od samohvalisanja evropskog na raĉun Boga i Hrista NJegova. Kad su ljudi pronašli mašine za plivanje pod vodom, za letenje po vazduhu, za razgovor na velikoj daljini, tada se Evropi Hristos uĉinio nepotrebnim i nesavremen kao mumije egipatske. MeĊutim, svoje pronalaske u toku poslednjih dvesta godina Evropa je upotrebila na svoje samoubistvo u svetskim ratovima, na zloĉin, na mrţnju, na rušenje, pa prevaru, na iznuĊavanje, na sramoćenje narodnih svetinja i svetih obiĉaja, na laţi, nepoštenja, razvrate i bezboštva po celom svetu. No, Evropa u stvari nije nikoga prevarila, do samu sebe. Nehrišćanski narodi uvideli su šta je Evropa, šta ona nosi i šta ona hoće, zato su je i nazvali Bela demonija. Ĉuj šta car David kaţe: Jedni se hvale konjima α drugi kolesnicama, α mi se hvalimo imenom Gospoda Boga svojega. - Oni hvalisavci će zadremati na jastucima svoje laţne slave, a mi ćemo se dići i uspraviti. Apostol Pavle pak još jaĉe viĉe: Ĉoveĉe, šta ima što nisi primio? Ako li si primio, što se onda hvališ kao da nisi primio (1.Kor.4,7). Znaj da su i svi pronalasci pronaĊeni na imanju Boţjem pred oĉima Boţjim. I nauĉi se stidu i poštenju.

www.PrijateljBozji.com IZLAZ IZ SVIH BEZIZLAZA sadrţaj Izlaz iz svih bezizlaza humanistiĉkih = ekumenskih = hoministiĉkih = papistiĉkih jeste istorijski Bogoĉovek, Gospod Isus Hristos, i NJegova istorijska Bogoĉoveĉanska tvorevina - Crkva, kojoj je On veĉna glava, a ona veĉno telo NJegovo. Apostolska = svetootaĉka = svetopredanjska = svetosaborna = vaseljenska = Pravoslavna vera u nju i jeste vaskrsenje iz svih smrti jeretiĉkih, pa ma kako se te jeresi zvale. Na kraju svih krajeva, svaka jeres je od ĉoveka i po čoveku; svaka od njih stavlja ĉoveka na mesto Bogoĉoveka, zamenjuje Bogoĉoveka ĉovekom. I time poriĉe i odbacuje Crkvu koja je sva u Bogoĉoveku, i sva od Bogoĉoveka, i sva po Bogoĉoveku. Spasenje od toga? Apostolska Bogoĉoveĉanska vera: svestrani povratak na Bogoĉoveĉanski put svetih Apostola i svetih Otaca55; to jest povratak na njihovu besprekornu Pravoslavnu veru u Bogoĉoveka Hrista, na njihov blagodatni bogoĉoveĉanski ţivot u Crkvi Duhom Svetim, na njihovu slobodu u Hristu kojom nas Hristos oslobodi, na njihovo bogoĉoveĉansko blagodatno iskustvo u Duhu Svetom, na njihove bogoĉoveĉanske svete vrline. To, i samo to, moţe spasti i osloboditi robovanja raznim humanistiĉko-hoministiĉkim ĉovekougodništvima i ĉovekosluţenjima i ĉovekorobovanjima, i sprati sve grehe. Jer to robovanje je ravno idolopoklonstvu, ravno sluţenju laţnim bogovima našeg anarhistiĉko-nihilistiĉkog veka. Inaĉe, bez apostolsko-svetootaĉkog puta, bez apostolskosvetootaĉkog odluĉnog idenja za Jedinim Istinitim Bogom u svima svetovima, i sluţenja Jedinom Istinitom i Veĉnoţivom Bogu - Bogoĉoveku i Spasitelju Hristu, glavi Crkve Pravoslavne, sigurno će se potonuti u mrtvom moru evropskog kulturnog idolopoklonstva, i umesto Ţivom i Istinitom Bogu sluţiće se laţnim idolima ovoga sveta, u kojima nema spasenja, nema vaskrsenja, nema oboţenja za tuţno biće što se ĉovek zove. Izbavljeni Bogoĉovekom Gospodom Hristom od idolopoklonstva u svima njegovim izdanjima, evo šta nam blagoveste, poruĉuju i u amanet ostavljaju sveti Oci svetih sedam Vaseljenskih sabora kao jedini pravoslavni put, put Bogoĉoveĉanski, kojim treba neustrašivo ići kroz sve istorijske tmine i pomrĉine ovoga veka i sveta: „Sveti Oci naši, ispunjavajući Boţansku zapovest Boga i Spasa našega Isusa Hrista, nisu svetiljku Boţanskog znanja koju im je On dao sakrili pod poklopac, nego su je postavili na svećnjak najkorisnijeg uĉenja da bi svetlila svima u kući, to jest svima koji slave Boga u Pravoslavnoj Vaseljenskoj Crkvi, kako se ne bi niko od onih koji pravoslavno (εὐζεβῶρ) ispovedaju Gospoda spotakao nogom ο kamen jeretiĉkog zloverja. Jer sveti Oci izgone napolje svaku jeretiĉku zabludu i odsecaju trule udove, ako su ovi neizleĉivo bolesni; i, imajući lopatu u svojim rukama, oni oĉišćuju gumno, i pšenicu, to jest hranljivu reĉ, koja potkrepljuje srce ĉoveka, sabiraju u ţitnicu Pravoslavne Vaseljenske Crkve, a plevu jeretiĉkog zlog uĉenja izbacuju napolje i saţiţu ognjem neugasivim... I mi, drţeći se na svaki naĉin dogmata i dela tih istih bogonosnih Otaca naših, propovedamo jednim ustima i jednim srcem, niti šta dodajući, niti šta oduzimajući od onoga što su nam oni predali, nego se u tome utvrĊujemo i ukrepljujemo, i tako ispovedamo, tako uĉimo, kao što su šest Vaseljenskih sabora odredili i potvrdili. I mi verujemo... da nas je spasao ne posrednik, niti anĎeo, već sam Gospod (Is. 63,9), i NJemu sledujući i NJegov glas usvajajući, mi veleglasno kliĉemo: ni sabor, niti carska vlast, niti zavera bogoprokletih, nisu spasli Crkvu od idola, kao što je takve gluposti izmislio Jevrejski sinedrion, nego je samo Gospod slave - ovaploćeni Bog spasao i oslobodio Crkvu od idolopokloniĉke zablude. Stoga: NJemu slava, NJemu blagodat, NJemu blagodarnost, NJemu hvala, NJemu veliĉanstvo, jer je iskupljenje NJegovo, spasenje 55

„Тринаести апостол”, „Отац Православља” - свети Атанасије Велики, апостолски и светоотачки богомудро благовести сву истину ο истинитој вери. говорећи: Ми држимо „вepy Васељенске Цркве - ηῆρ καθολικῆρ ᾿Εκκληζίαρ, коју Господ даде, Aпоcmоли проповедише, Оци очуваше. Јер је на њој Црква oснована - ἡ ᾿Εκκληζία ηεθεμελίυηαι, u κο отпада од ње, тај нuje хришћанин, нити се може назвати xpuшћaнин” (Серапиону Писмо 1,28; P. gr. t. 26. col. 593C - 596А).

www.PrijateljBozji.com NJegovo, pošto jedini On ima moć da potpuno spase, a ne neko drugi od bednih zemaljskih ljudi... Tako dakle: kao što su Proroci videli, kao što su Apostoli nauĉili, kao što je Crkva primila, kao što su Uĉitelji odogmatili, kao što se vaseljena saglasila, kako je Blagodat zablistala, kako se Istina dokazala, kako je laţ prognana, kako se Premudrost smelo javila, kako je Hristos potvrdio, - tako mislimo, tako govorimo, tako propovedamo Hrista Istinitog Boga našeg... To je vera apostolska, to je vera otaĉka, to je vera Pravoslavna! Ta vera utvrdi vaseljenu” (Akta svetog Sedmog vaseljenskog sabora, sednica 4, i Sinodokon Pravoslavlja).