poslovnaEtika.pdf

UVOD U POSLOVNU ETIKU Jovan Babić

Copyright © 2000 Jovan Babić

This research report was downloaded from the Research Support Scheme Electronic Library at http://e-lib.rss.cz. The work on the report was made possible by a grant from, and was published by, the Research Support Scheme of the Open Society Support Foundation, which is a part of the Open Society Institute-Budapest. The digitisation of the report was supported by the publisher.

Research Support Scheme Bartolomějská 11 110 00 Praha 1 Czech Republic www.rss.cz

The digitisation and conversion of the report to PDF was completed by Virtus.

Virtus Seydlerova 2451/11 158 00 Praha 13 Czech Republic www.virtus.cz

_________________________ The information published in this work is the sole responsibility of the author and should not be construed as representing the views of the Research Support Scheme/Open Society Support Foundation. The RSS/OSSF takes no responsibility for the accuracy and correctness of this work. Any comments related to the contents of this work should be directed to the author. All rights reserved. No part of this work may be reproduced, in any form or by any means without permission in writing from the author.

Contents Uvod - Primenjena etika, Poslovna etika........................................................................................................... 3 I - Primenjena etika ...................................................................................................................................... 3 II - Poslovna etika ...................................................................................................................................... 10 Poglavlje I - Predmet Poslovne etike - Osnovni problemi: Etičke teorije i case-study approach........................ 17 Poglavlje II - Rad: Rad i posao. Profesija i uloga ............................................................................................ 23 Poglavlje III - Odgovornost u Poslovnoj situaciji. Prava i dužnosti.................................................................. 29 Poglavlje IV - Marketing, Konkurencija, Reklama.......................................................................................... 38 Poglavlje V - Radna etika: Konflikt interesa; Lojalnost, Disciplina, Whistle-Blowing; Poslovna tajna ............. 48 Poglavlje VI - Regulacija: Rizici, Kontrola, Zaštita......................................................................................... 56 Poglavlje VII - Medjunarodni biznis, Multinacionalne kompanije ................................................................... 63 Poglavlje VIII - Pravda, Distribucija rada i moralna ograničenja ..................................................................... 71 Poglavlje IX - Svojina .................................................................................................................................... 81 Umesto zaključka........................................................................................................................................... 88 Dodatak - Izbor teksova za hrestomatiju iz Poslovne etike .............................................................................. 90 Izabrana bibliografija ..................................................................................................................................... 95

1

Uvod - Primenjena etika, Poslovna etika

Predgovor Poslovna etika je odskora postala čest obavezan predmet u univerzitetskoj nastavi, naročito u Sjedinjenim Državama, i to ne samo na školama na kojima se izučava biznis i ekonomija, već takodje i na mnogim filozofskim odeljenjima. Talas izučavanja poslovne etike je usledio nakon što se prethodno to isto desilo sa bioetikom, delom primenjene etike koji se bavi graničnim pitanjima života i smrti. To se može smatrati simptomom okretanja ka životu, ali je pre svega izraz sve veće osetljivosti za pitanja koja u životu tako puno znače i koja su izvor velikog dela njegovog raznovrsnog sadržaja, pozitivnog, koji se izražava kroz uspeh i uspostavljeni smisao i inventar postignutog, i negativnog, koji se izražava kroz stalnu izloženost rizicima neuspeha, poniženja, i raznih vrsta negativnog odnosa od strane drugih: zavisti, pakosti, manipulacije za tudje svrhe, borbe za prestiž, nametanja i raznih vrsta uznemiravanja i iskorišćavanja koji mogu proizvesti poniženje ili osećaj poniženosti. Ta osetljivost je, po mom mišljenju, uopšte glavni izvor što se etika okrenula ka konkretnim pitanjima života, nakon što je pre toga pola veka istrajavala na apstraktnoj analizi značenja moralnih termina i iskaza, tragajući kroz jezičku analizu za definicijom "dobra". Raznovrsnost konkretnih problema koje život donosi, i koji po pravilu nisu laki ni za rešavanje (pa makar to rešavanje bilo čisto teorijsko) a niti da se podnose, pruža bogato polje za isprobavanje kako moralnih intuicija tako i samih moralnih teorija. Ekonomska sfera života, uvek medju najvažnijim, tu počinje da prednjači. I zaista, problemi koji se artikulišu u ovoj sferi predstavljaju one probleme našeg života koji su u vezi sa vrednošću koja se u tradicionalnoj etičkoj teoriji označavala terminom "sreća": kao ono dobro koje životu daje vrednost i smisao. Odnos izmedju etike i ekonomije oduvek je bio napet i pokušaji da se etika svede na princip opšte samerljivosti - u utilitarizmu - koji bi tu napetost potpuno i definitivno uklonio, ipak deluje kao jedna utopistička vizija. Moralni zahtev je suviše kompleksan i suviše kategoričan, a istovremeno nesvodiv do kraja na parametre onog uspeha koji je vrhovni kriterijum ekonomije, da bi se ikada moglo postići potpuno "pomirenje". Ustvari, osnovni izvor i uzrok ove tenzije jeste ono svojstvo čoveka koje stoji u osnovi morala, a na neki način takodje i u osnovi ekonomije - a to je sloboda. Uvek će biti moguće da se ekonomski uspeh stavi ispred zahteva moralne ispravnosti, iz prostog razloga što su ljudi kao slobodna bića u stanju da taj zahtev prenebregnu, i da, samo ako hoće, postignu još veći uspeh tako što će svoje delanje osloboditi od ograničenja tog zahteva. I onda se za svakoga ko je u takvoj prilici - a svako od nas može doći, kao što svakako i dolazi, u takvu situaciju postavlja pitanje: Kako opravdati, sebi samome pre svega, svoje odupiranje, ili pak svoje podleganje, tom iskušenju? Oblici u kojima se može pojaviti ovo pitanje su veoma raznovrsni, kao što je uopšte raznovrsna naša moralna fenomenologija u svojoj bogatoj razudjenosti koju nam ispostavlja veličina sveta i bogatstvo prilika koje on pruža da postupimo slobodno. Kad god smo u prilici da postupimo slobodno mi smo takodje prima facie u prilici da prekršimo moralni zahtev i da biramo, i kad god taj izbor sadržo ekonomske parametre imamo situaciju u kojoj poslovna etika može imati neku ulogu. Istraživanje te uloge, načina njenog artikulisanja i funkcionisanja, pravila koja eventualno mogu da se konstituišu u tom kontekstu, sve to predstavlja predmet poslovne etike. U svetu u kome svakodnevno slušamo izveštaje o sumnjivim poslovnim potezima, u kome se dešavaju promene koje, iako se dešavaju na jednom kraju sveta imaju svoje učinke ponekad u nekom sasvim drugom kraju, ili u celom svetu (kao što je slučaj kod povećanja cena nafte ili promene kamatnih stopa u velikim finansijskim centrima), u kome zagadjenje okoline dobija enormne, i enormno zabrinjavajuće, srazmere, sasvim je prirodno da sve to, i još mnogo drugoga, bude i predmet etičke analize. Mora se naći mesta za etiku u toj lavini problema koji zapljuskuju svet, a artikulisanje jasnog odnosa izmedju etike i ekonomije spada u glavni deo te potrebe. Nesreće, pronevere, manipulacije, ilegalna trgovina, uzavreli konzumerizam, tenzija izmedju sve većih i energičnijih zahteva za državnom kontrolom i velikog i ponekad efikasnog otpora svakoj kontroli, koncentrisanje velike moći u radničke sindikate koji su u stanju da diktiraju nadnice, i još veće moći u multinacionalne korporacije koje su u stanju da menjaju svet, sveprožimajuća moć

2


reklame, sve su to činjenice koje predstavljaju razloge za ozbiljno uvodjenje izučavanja poslovne etike na najvišem nivou obrazovanja, univerzitetskom. Naravno, niko ne voli da mu se pridikuje, i predstavljalo bi potpuni promašaj ako bi se posao poslovne etike sveo na pokušaj da se pronadje neki konkretan skup pravila ili neki kodeks koji bi imao pretenziju da pokrije, poput nekog proširenog Dekaloga, ljudsku ekonomsku praksu spiskom zapovesti i zabrana. Ali posao poslovne etike i nije takav. To nije normativna etika sa posebnim osvrtom na ekonomsku problematiku, niti etika prosto ilustrovana isključivim izborom primera iz domena ekonomskog života, već jedna od posebnih oblasti primenjene etike sa pretenzijom da svoj predmet izloži na jedan sistematičan, argumentovan i filozofski način. Poslovna etika neće dati gotova rešenja, neće zatvoriti probleme, ona treba da pruži samo način na koji se tim problemima može razložno prići, i to prići stvarno i dovoljno blizu da se njihova problelmska priroda vidi dovoljno precizno i dovoljno detaljno, kako bi se u rešavanju problemske situacije moglo početi sa dobre osnove. Iako biznis ima svoju unutrašnju logiku, on je istovremeno deo, i to važan deo, našeg života, i predstavlja jednu društvenu aktivnost pored drugih, koje takodje imaju svoju unutrašnju logiku i svoje zahteve. Nema razloga da biznis ne bude bolji, i to ne samo u osnovnom smislu u kome se meri njegov kvalitet - na planu efikasnosti - već i u moralnom smislu, onom smislu koji konačno našem životu daje onaj okvir u okviru koga sve vrednosti dobijaju svoj konačni imprimatur. Mi se naravno i dalje možemo pitati da li bi svet bez pravde i morala mogao imati neku stvarnu i konačnu vrednost da bi u njemu vredelo živeti, ali je ipak bolje da to pitanje ostane samo teorijsko: ovako mi znamo da u našem svetu, nesavršenom kakav je, ima ne samo nepravde i zla, nego i onoga drugoga, i da to nije samo puka logička mogućnost, nego da nam je ta mogućnost otvorena kao životna šansa koja nije imaginarna. Možemo se, takodje, kao Sokrat, pitati da li je nepravdu i zlo bolje trpeti ili činiti, i ne moramo uvek biti u stanju da sledimo Sokrata u odgovoru da će oni koji cene sebe, pa bilo da su to pojedinci, ili društva, ili cele epohe, zlo radije trpeti nego ga činiti, ali ako bi se prestali i pitati o tome to ne bi bilo ništa drugo nego odustajanje od samog vrednovanja. Dakle, knjiga koja je pred nama ima za predmet odnos izmedju biznisa i morala, i to ne samo u onom smislu kako taj odnos stvarno funkcioniše nego i onom kako bi on mogao i kako bi trebalo da (stvarno) funkcioniše. Njen cilj nije imaginaran, niti se ona bavi čistim misaonim ekperimentima: kako bi se moglo zamisliti da bude drugačije i bolje, ali njen posao jeste da se zamislimo kako bi se naš svet mogao popraviti, i, još više, kako ga, u sferi ovog važnog odnosa izmedju ekonomije i morala, možemo istinito opisati. Ova knjiga, medjutim, nikako nije kompletna niti dovoljno sistematična da bi mogla pretendovati na obuhvatnost koja bi bila poželjna. Ona je pre prvi korak u pokušaju da se napravi jedna filozofija morala za poslovni i uopšte ekonomski život, i u tom smislu ona je samo jedan početak razmišljanja koje treba, i koje će se - nadajmo se - nastaviti. Iako se možemo pitati čemu takav poduhvat u sredini u kojoj je ekonomska situacija karakterisana krizom i siromaštvom, mora se reći da su moralni problemi, kao i iskušenja koja oni povlače, u principu isti u svim istim ili sličnim situacijama, i da su iskušenja, kao činjenica života, nešto čije postojanje i čija relevancija ne zavisi od postojanja viška vremena da se neko time bavi - ona su tvrde činjenice. Štaviše, možda su ovi prostori, kao i u nekim drugim oblastima života uostalom, bremeniti jednom tragičnom privilegijom da neki problemi postanu još transparentniji a njihova praktična artikulacija nimalo manje podobna za teorijsku refleksiju.

3


Uvod - Primenjena etika, Poslovna etika I - Primenjena etika Primenjena etika je u poslednje vreme postala najobimniji i skoro glavni deo etike, ili filozofije morala, na većini velikih univerziteta u svetu. Ta činjenica bi pre ne mnogo godina bila veoma iznenadjujuća, jer je sve do šezdesetih na odeljenjima za filozofiju, barem na anglosaksonskom jezičkom području na kome se etika, i filozofija uopšte, uglavnom i razvijala u toku dvadesetog veka, ideja o primeni filozofije bila vrlo nepopularna. Moment iznenadjenja bi se zasnivao na tome što je u to relativno skorašnje vreme na akademskom planu u filozofiji morala preovladjivala meta-etika, jedan projekat koji se zasnivao na istraživanju značenja i (načina) opravdavanja moralnih termina i iskaza, što je etiku unekoliko svodilo na semantiku i logiku moralnog jezika. Buran razvoj primenjene etike, sa velikim dijapazonom konkretnih ali važnih pitanja koja se u njoj detaljno, iako i dalje filozofski temeljno, raspravljaju, može se otuda doživeti i kao odredjena reakcija na veoma apstraktan i od neposrednih životnih problema dalek pristup koji je prethodno vladao u metaetici. Ali to svakako nije jedini razlog za nastanak i procvat primenjene etike; važniji razlog je zacelo taj što se mi sve više suočavamo sa novim moralnim izazovima koji nastaju iz novih primena nauke, novih razvoja tehnike i tehnologije koji imaju ogroman učinak na naš život i koji proizvode mnoge i velike promene u načinu življenja i uopšte u životu ljudi, i kao pojedinaca i kao društava i na globalnom planu. Naš život je podvrgnut radikalnim promenama, a one se na relevantan način odražavaju u promenama vrednosti, koje se često i iznova konstituišu, pa je sasvim prirodno da etička teorija sve to uzima u razmatranje. Mada je, i to treba reći, metaetika bila neka vrsta metodske i pojmovne pripreme za stvarni pristup pitanjima i problemima kojima se onda prišlo na jedan razudjen i, po pretenziji, sveobuhvatan način. Taj posao je uveliko u toku, ali se ne vidi njegov kraj - stalno se zahvataju sve nove i nove regije života, ali isto tako stalno se nalaze ili nastaju sve novi i novi problemi. Dobar deo pitanja sa kojima se tu suočavamo predstavlja novu razradu starih problema, ali u značajnom delu imamo posla sa novim praksama koje zahtevaju nova (prva) definisanja i nove (kardinalne) odluke. Taj veliki posao, koji je samo delimično filozofski ali je usto, po intenciji često i izričito, i moralni - raščišćavanje pojmova radi stvarnog odlučivanja i delanja - ima opšti nadnaslov: "primenjena etika". To zapravo znači da etika u savremenom svetu sve više dobija na značaju, često u potpunoj nesrazmeri sa stepenom prisustva i efektivnosti morala kao delatnog vrednosnog stava u svetu koji u raznim i dalekosežnim smislovima karakteriše kriza. Sam termin "primenjena etika" medjutim izaziva odredjena pitanja. Ta upitnost proizlazi zapravo iz prvog dela njenog imena, iz termina "primenjen"; jer, predmet etike, moral, već predstavlja odredjenu primenu jednog posebnog vrednosnog kriterijuma na ljudske postupke i prakse, a ona sama, "etika", već u svom značenju uključuje "primenu", podrazumevajući da je ona primenjena na svoj predmet, na moral - "etika" je "teorija morala". Ipak, izraz "primenjena etika" postao je veoma rasprostanjen, iako domen njegove primene nije sasvim jasan. Može se smatrati da postoji samo jedna etika, kao što postoji samo jedan moral, koji predstavlja onaj kritierijum koji se odnosi na ljudske postupke i prakse, pri čemu je jedinstvenost kriterija pretpostavka njegove nepristrasnosti i objektivnosti. Ipak, kao društvena činjenica koja označava skup verovanja o tome šta je ispravno ili neispravno u okviru neke kulture ili tradicije, moral može značajno da se razlikuje od društva do društva. Ali kad se govori o "primenjenoj etici", a naročito kad se pogledaju njene pojedine oblasti "bioetika" ili "poslovna etika", - može se pomisliti da se radi o različitim "etikama" primerenim za različite upotrebe. Medjutim, to je pogrešno. Radi se naprosto ili o osobenosti nekog odredjenog domena primene moralnog kriterijuma ili o suočenju tog kriterijuma sa nekom drugom, vanmoralnom vrednošću koja je sa moralnim kriterijem u nekoj vrsti sukoba. U političkoj sferi ili u ratu uvek se uzimalo da je moralni kriterijum ugrožen nekim drugim vrednosnim kriterijem koji je sa njim u kompeticiji. Ali da bi odredjene oblasti primene činile posebne vrednosne celine nije dovoljno da se taj kriterijum sukobljava sa nekim drugim odredjenim kriterijem, jer različiti kriterijumi i inače dolaze jedan sa drugim u najrazličitije vrste odnosa, pa i sukob. Pre će biti da su se pojedine oblasti primene moralnog kriterijuma izdvojile u zasebne celine naprosto po svojoj posebnosti i lakoj izdvojivosti (i izdvojenosti) svog predmeta. Na primer bioetika je tako postala jedna oblast primene moralnog

4


kriterija koja se izdvojila u zasebnu celinu po tome što se bavi onim pitanjima koja se tiču granica života i smrti. Slična je situacija i kod poslovne etike, i ona se izdvojila kroz specifičnost svog predmeta, jednog važnog segmenta života. Može zato izgledati da imamo manje problema sa prihvatanjem izraza "primenjena etika" onda kad imamo posla sa posebnim i izdvojenim domenima primene. Ali ne vidi se nikakav sadržaj u pojmu primenjenosti koji bi nas sprečavao da kao posebne "primenjene etike" označimo i one koje se zasnivaju na suočavanju moralnog kriterija sa nekim drugim vrednosnim kriterijem. Tako i oblast političkog morala, kao i razni vidovi profesionalnog morala (u nauci, sudstvu, vojsci, u opasnim zanimanjima, u krizi, u ratu, itd.) mogu da se teorijski razmatraju u odgovarajućim oblastima "primenjene etike", i da formiraju zasebne celine u okviru etike. Otuda definicija primenjene etike ne može da se osloni samo na sadržaj pojma primenjenosti koji već imamo u moralu (primena moralnog kriterija na postupke i prakse) ili etici (primena filozofske metode na moral), već se ta definicija oslanja više na odredjenje domena nekih specifičnih oblasti primene moralnog kriterija i artikulaciju skupova pravila koja se tim ograničavanjem može postići. Ali to što mi moralni kriterijum primenjujemo i na prakse, a ne samo na pojedinačne postupke nikako ne sme da nas zavede da pomislimo da je to iz nekog drugog razloga a ne zato što prakse predstavljaju skupove postupaka. Pa ma koliko ti skupovi kao takvi, kao skupovi, bili jasno odredjeni i razgraničeni od drugih skupova postupaka. Značenje opštih vrednosnih reči, kao što je "dobar", otuda će varirati od jednog do drugog skupa njihove moguće primene - pa će dobra jabuka biti ona koja je okrugla, sočna i aromatična a dobar automobil neće imati te već neke druge karakteristike, i vrednosni standardi za jabuke i za automobile će se razlikovati. Tako će biti sa i skupovima svrha koje odredjuju oblasti pojedinih "primenjenih etika": te svrhe će nekim svojim svojstvima determinisati te standarde na jedan relevantan način - u pogledu poželjnosti, ostvarivosti, odličnosti, itd. Te oblasti će često biti prosto konteksti mogućih postupaka i praksi. Medjutim, odredjenjem neke oblasti primene moralnog kriterija kao posebne oblasti primenjene etike ne bi smela da nastupi ista neodredjenost u značenju moralne ispravnosti; pa da se na primer kaže da je u poslu, ili ratu, nešto ispravno, a inače nije. Za razliku u oceni moralne ispravnosti dovoljna je razlika u predmetu primene, a to je razlika u postupku, a kategoričnost te ocene pak zahteva neproizvoljnost kao jednu crtu značenjske konstantnosti u svom osnovnom pojmu, moralnoj ispravnosti. Neki postupak otuda neće biti opravdan ako se na primer dešava u kontekstu biznisa, već obrnuto - biznisa će biti ako se dešavaju neki postupci koji ga kao takvog definišu, i neki od tih postupaka biće ispravni a neki neispravni po istom onom moralnom kriterijumu po kome i inače odredjujemo moralnu ispravnost postupaka, to da li su oni "pošteni", "pravedni", "dopustivi" ili "nedopustivi", a ako tih postupaka ne bi bilo onda bi to značilo da nemamo slučaj situacije koja sadrži neki poslovni postupak ili praksu kao moralni problem, koja kao takva mora prethoditi oceni da je u pitanju problem, ili uopšte da je moguće doneti moralnu ocenu o ispravnosti ili neispravnosti tog postupka. Tako skupovi postupaka koji konstituišu odredjene prakse postaju podobni kandidati za formiranje pojedinih oblasti primenjene etike. U traženju specifične razlike po kojoj se primenjena etika odvaja od ostalih delova normativne etike tako dolazimo do jednog načelnog rešenja: s jedne strane odvojili smo je od opšte normativne etike koja se bavi ispitivanjem moralnih vrednosti načelno nezavisno od oblasti u kojima ih nalazi, ali i, sa druge strane, od čisto profesionalne etike kojom se označavaju konkretni moralni kodeksi odredjenih profesija kao skupovi ekspliciranih pravila koje profesije (ili profesionalni cehovi) proglašavaju za pravilnik poželjnog ili dopuštenog ponašanja u onom delu prakse koji je odredjen nekom profesijom, i koji onda postaje obavezujući unutar te profesije na jedan kvazi-legalan način koji povlači razne oblike, često i pravog zakonskog sankcionisanja odredjenih postupaka (tamo gde je zakonom upravo cehovskim organizacijama prepušteno da to čine, na primer cehovskim komorama). Ovim drugim odvajanjem se ukazuje na teorijski, potencijalno argumentativni, karakter primenjene etike, ostavljajući je otvorenom za pro et contra argumentaciju i čineći je zaista delom etike kao filozofske discipline, što se za tzv. profesionalnu etiku (koja sadrži gore opisane kodekse) nikako ne može sa istim pravom reći: ova potonja ima samo pretenziju da bude ili predstavlja profesionalni

5


moral, mada i to ostaje na nivou pretenzije, jer se radi zapravo o važećoj ali usto još i kodifikovanoj običajnosti u praksi neke profesije, što svakako veoma olakšava posao ali je pritom sasvim neizvesno da li osigurava ili čak samo pomaže u osiguravanju moralne ispravnosti uobičajenih ili standardnih postupaka. Otuda poslovna etika i poslovni moral moraju da se razdvoje i razlikuju i u ovom smislu: dok je prva jedna teorija koja ispituje domen i logiku mogućih argumenata o tipičnim problemima na jedan po pretenziji potpuno principijelan način, dotle drugi, poslovni moral, zaista može uključivati u sebe oblike koji su sasvim običajni ili predstavljaju date, i u tom smislu ad hoc, tj. slučajne i arbitarne, artikulacije pravila o tome kako je neka profesija odlučila da se ponaša u okviru neke prakse u nekom tipu situacija - sa zaprećenim sankcijama za nepoštovanje tih pravila. Dok etika ne može kažnjavati (osim što može da ukaže na neutemeljenost nekog "argumenta", "principa", itd. i u tom smislu ga "pobiti"), dotle moral, a naročito ovako običajnosno definisan i izaražen, to može. U poslovnoj etici tako imamo slučaj da se pitanja praktičnosti i efikasnosti prepliću ponekad tako suptilno sa pitanjima ispravnosti i pravičnosti da imamo ne samo teškoću da ih razlučimo nego i njihov takav medjusobni uticaj da će investiranje u jednome dati učinak u drugome, ili obratno. To poslovnu etiku može učiniti dodatno teorijski zanimljivom i mestom veoma podobnim za demostriranje graničnih problema racionalnosti ili bitnih problema teorije odlučivanja. Slično, odnos izmedju interesa i moralnih načela i sam je po sebi zanimljiv (na primer u raznim varijantama utilitarizma), ali je ne samo zanimljivo nego se postavljaju i nove vrste pitanja ako se taj odnos ispituje u nekoj od "opštih primena", kakvu nalazimo upravo u poslovnoj etici. I naravno, odnos izmedju apstraktne teorije i konkretnog slučaja uvek predstavlja odredjeni problem, čime ćemo se u ovoj knjizi još posebno baviti jer je mogućnost ostvarivanja teorijskih rezultata kroz analizu zanimljivih ili tipičnih slučajeva jedno posebno (i teorijski) zanimljivo, intrigantno i plodno pitanje. Mi polazimo od pretpostavke da sa jedne strane ne možemo izbeći apstraktnost u teoriji, a sa druge da konkretni slučaj ili nije sasvim odredjen ili naše znanje o onome što treba da uradimo nije sasvim dovoljno. I to ne samo o tome koja su sredstva potrebna za ostvarivanje cilja koji smo sebi postavili nego takodje i o tome šta nam je cilj. (Put u pakao je, kao što znamo, popločan dobrim namerama, ali to ne znači da smo od početka nameravali da idemo, ili stignemo, u pakao). Medjutim isto tako znamo da ne moramo uvek imati precizne i u svesti jasne pojmove o pravdi ili poštenju da bismo postupili pravedno ili pošteno: kao da to nije stvar znanja (ili teorije) nego odluke da postupimo na neki odredjeni način. Čemu onda moralna teorija i moralna načela kad svaki put moramo da odlučujemo šta je relevantno i gde neki slučaj spada? U poslovnoj etici to pitanje dolazi do izražaja valjda više nego u bilo kojoj drugoj oblasti primenjene etike, ne samo zbog ogromne razudjenosti oblasti one prakse koju pokriva "biznis" (a to je cela oblast koju pokriva ekonomija, odnosno ceo naš život), već i zbog toga što pravila ili principi koji se tu ispituju imaju odredjenu specifičnost koja nije karakteristična za druge oblasti primenjene etike koje po pravilu idu sa manjim brojem osnovnih pretpostavki i sa pretenzijom na manji broj konačno utvrdjenih pravila. Možda je to zato što se poslovna etike - za razliku od bioetike na primer (nasuprot samom imenu ove potonje!) - bavi upravo pitanjima iz života samog, a ne sa njegovih granica na kojima se susrećemo sa suprotnošću života, sa smrću. Relevancija, a i uverljivost, pitanja koja se pokreću u primenjenoj etici dolazi iz još jednog izvora: moralna načela ne mogu da se primene tako da se iz njih prosto dedukuju odluke šta da se čini. Ali očekivati od moralnih načela da nam kažu šta da činimo potpuno je preterano. To bi bilo, da upotrebimo jednu raširenu parabolu, kao očekivati od jezičkih pravila da nam kažu šta da kažemo, umesto, kao što je slučaj, da nam kažu kako da to što kažemo kažemo jezički pravilno, pa šta god da je to što kažemo, i bez obzira čak i na to da li je to što kažemo istinito ili lažno. Moralni kriterijum može da nam kaže samo to da li je neki postupak, ili praksa, (moralno) ispravan ili nije. Čak i ako bi se etika, kao u utilitarizmu, redukovala na neku teoriju dobra, na primer opšteg dobra, ni tada, iako bi se iz nje onda mogle izvoditi odredjene preporuke ili propisi, ne bi moglo da se postigne mnogo više. Jer te preporuke, saveti ili propisi bi se odnosili na sferu sredstava, a koji su ciljevi, o tome bi se opet moralo na neki način odlučivati. Možda prećutno, implicitno, kolektivno, polusvesno, kao u modi ili ukusu ili pristojnosti, ili, najčešće, "politički", pa bilo da se radi o poslovnoj politici firme ili politici neke stranke, režima, države (ili o "ličnoj politici" u okviru nečijeg životnog plana), ali je svakako

6


nužno odlučivati. Drugim rečima, ne može se ništa uraditi deduktivno. Uostalom šta bi trebalo da se dedukuje? Odluke? Ako bi i bilo nekog smisla da se tako govori o odlukama, same odluke nisu gotove i cele radnje, od odluke do izvršene radnje dug je put, i ako na tom putu volja ne istraje put neće biti predjen. Osim toga na njemu se mogu naći nepredvidjene i nepredvidive prepreke. Ali ako i ostavimo po strani problem odredjenja dobra (što je zapravo osnovni problem utilitarizma) i prosto uzmemo da je to odredjenje sreća opet nam nedostaje mnogo da bismo prosto govorili o primeni. Pre svega ne možemo sreću odrediti na kardinalan način koji bi nam obezbedio direktnu i intersubjektivnu samerljivost. Zbog toga ne možemo imati ni potpuno definisane i tranzitivno poredjane preferencije. I zatim ne možemo biti sigurni da imamo dovoljno znanja, odnosno potpunu informaciju, o svim relevantnim činjenicama o nekom praktičkom pitanju. Dakle, sfera odlučivanja je izgleda osudjena da zauvek ostane barem delimično izvan mogućnosti čisto teorijske artikulacije, i "izvodjenje" (ono što sam gore nazvao "dedukovanje") tu može pomoći samo delimično, iako ta pomoć može biti itekako značajna: takva da konstituiše razliku izmedju kompetentnog i nekompetentnog odlučivanja. To samo znači da ono što filozofija morala, pa i kada je konstituisana kao "primenjena etika", može da dâ nisu gotova rešenja - nema teorije koja to može. Filozofija se bavi razjašnjavanjem problema, ali pre svega razjašnjavanjem same prirode problema: logikom, načinom opravdavanja i, što je u primeni naročito važno, značenjem relevantnih termina. Na taj način se ljudi u raznim profesijama mogu snabdeti relevantnom terminologijom i potrebnim i proanaliziranim distinkcijama; koliko to pak može pomoći samim filozofima nije sasvim jasno: njihova profesija je zaista specifična, i filozofi imaju u izvesnom smislu neobičnu poziciju da što više ulaze u problem on, barem je to slučaj kod onih najvećih filozofskih problema koji se bave osnovnim principima neke filozofske discipline, sve više izmiče, otvarajući puteve ka sve novim i dubljim problemima. Ali to nije razlog da se filozofi ne uključe u raspravu o životno važnim pitanjima u kojima ne samo da imaju šta da kažu nego to što oni imaju da kažu niko drugi neće reći. Ali ne treba podceniti ni doprinos atmosferi prijemčivosti za argumente, atmosferi u kojoj se razvija osećanje o tome šta znači razumeti nešto i šta znači nešto dokazati. Bez takve atmosfere doprinos filozofije rešavanju bilo kog praktičkog problema postaje iluzoran ili kontraproduktivan. Ali sa atmosferom otvorenosti, tolerancije, upitnosti, i spremnosti da se ide za istinom - koja je pretpostavka svake, pa i moralne ispravnosti - filozofi itekako mogu da svoje učešće učine potrebnim i relevantnim. Uostalom možda se samo tako i mogu ne samo otkloniti greške nego i prevazići predrasude. Ali filozofi nisu ni propovednici ni proroci. A ni vlast (nad znanjem, značenjem, metodom). Oni moraju da ostanu na kritičkoj distanci ne samo od važećih vrednosti nego i onih vrednosti koje se njima samima, u toku argumentacije, učine ili pokažu kao opravdane ili utemeljene: oni imaju ovlašćenje da u obavezanost koja sledi iz njihovog zaključka ulože jednu vrstu autoriteta koji njih same, makar samo u jednom slabom i načelnom smislu, i samo kao filozofe, oslobadja te iste obavezanosti. Kad se to postigne onda ćemo imati uslove za jednu specifičnu analizu koja će po svojoj formi biti filozofska (etička) a po svom sadržaju odredjena i konkretna (poslovna, medicinska, politička). Koliko će filozofi u tome poslu biti korisni neće zavisiti toliko od njihove revnosti da dodju do nekih konačnih rešenja da bi se regulisala odredjena praksa koliko od kvaliteta njihove filozofske beskompromisnosti da se problemi pre svega označe a zatim i analiziraju na relevantan, a to će reći istinit, način. A to znači ponekad i po cenu radikalnog redefinisanja nekih osnovnih etabliranih pojmova, ili pak po cenu utvrdjivanja neke stare banalne istine u nečemu što se predstavljalo kao ili obećavalo da bude nešto radikalno novo. To novo ne mora biti novo samo po sadržaju, kao što imamo kod genetskog inženjeringa ili nuklearne energije, već može biti novo i po formi, kao što ćemo imati u pretenziji da se u nekom domenu ljudskog života "vlada svetom", na primer, da se u medjunarodnom biznisu uvedu univerzalni standardi koji bi imali pretenziju na legalno važenje u celom svetu, nezavisno od toga gde se postupak koji se razmatra desio: to će, ako se ostvari, dovesti do redefinisanja postojećeg stanja, i to može svoj učinak dati na nekom sasvim nepredvidjenom, na primer političkom, terenu. I zaista, upravo na planu regulisanja medjunarodnog biznisa imamo u toku jedan protivrečan proces koji odredbu "medjunarodni" radikalno dovodi u pitanje u pokušaju uvodjenja "svetske" regulacije (koja više ne bi

7


bila "medjunarodna" već upravo takva kako joj ime kaže, “svetska”). I može se desiti da se u budućnosti neke od mogućih formi takve regulacije zaista i uvedu, bilo zato što će to možda postati nužno (kao i u nekim pravilima Svetske zdravstvene organizacije, u pitanjima u kojima granice ne mogu da budu relevantne), bilo prosto zato što će biti moguće (do čega može dovesti razvoj svetske ekonomije, ili i sam politički razvoj u svetu u budućnosti). Redefinisanje je dakle ključni deo posla onih koji se bave pojmovima i njihovom primenom u svetu u kome živimo i koji se brzo i radikalno menja. Mi ovde naravno možemo ostaviti po strani pitanje da li je to znak da pojmovi konačno ipak samo slede stvarnost (koja se razvija sama, po svojim unutrašnjim zakonima, - ali u tom slučaju nastaje pitanje: koji su to zakoni?) Na sličan način i u sve brojnijim tekstovima iz primenjene etike imamo posla ili sa redefinisanjem prihvaćenih pojmova i vrednosti, sa jedne strane, ili sa ponovnim suočavanjem sa starim oprobanim vrednostima, sa druge strane. Iako često veoma kvalitetni i po svojim implikacijama dalekosežni, ti tekstovi se po pravilu kreću unutar jedne, može se reći, paradigme dopuštenih implikacija. Pa ipak, ostajanje u okviru te paradigme ne obezbedjuje od nesporazuma i uzbudjenja, jer se po pravilu radi o važnim pitanjima, kakva su ona u vezi života i smrti (u bioetici), i njihovog često više društvenog nego moralnog regulisanja (u nekim drugim oblastima primenjene etike). Ta pitanja moraju biti relevantna i njihovo postavljanje onda vodi mogućem zaključku o ispravnosti ili neispravnosti na jedan potencijalno opšteprihvatljiv način. Neka od njih su uvek bila relevantna, kao što su na primer pitanja rata, pitanja gladi, šverca u trgovini, preživljavanja u krizi, a neka su nova, kao ona gorepomenuta pitanja u vezi sa genetskim inženjeringom ili nuklearnom energijom, i na njih se mora odgovoriti na način koji je posebno težak jer ne daje nikakvog uporišta u nekoj od ranije etabliranih praksi, često čak ni kao nekom referentnom osloncu sa kojim je moguće relevantno uporedjivanje. Jer, razvojem ljudskog znanja došlo se do saznanja o mogućnostima novih vrsta postupaka, od kojih su neki sasvim novi po vrsti, a neki drugi, na primer odredjeni načini da se brzo, jeftino i efikasno izvrši postupak abortusa, ili - u mogućem domenu poslovne etike - mogućnost da se lako i (relativno) jeftino proizvedu mnoge stvari koje su ranije bile u oskudici ili sasvim retke i dragocene - iako to nisu na očigledan način ipak predstavljaju nove vrste postupaka, zamaskirane u šire celine nekih po nekom posebnom odredjenom principu artikulisanih praksi, poznatih od ranije ali u medjuvremenu dalekosežno i kardinalno promenjenih. Sve ovo je važno iz dva razloga; prvo, nove vrste postupaka postavljaju na dnevni red sasvim nova, nikad ranije postavljana pitanja, i sa tim se pitanjima moramo suočiti nezavisno od odgovora na druga, etablirana, pitanja koja su, zajedno sa svojim odgovorima, već prošla neku svoju istoriju. Iako ta nezavisnost ne podrazumeva nezavisnost od okvira konteksta života, i naravno ne i nezavisnost od osnovnih odredbi sadržanih u kriterijumu moralne ispravnosti, odgovor na svako takvo pitanje može prouzrokovati malu revoluciju u nekom važnom segmentu života. Postaće moralno dopušteno i otuda često i uošte moguće jer je percipirano kao dozvoljeno, mnogo što šta što ranije to nije bilo. A to će često imati veoma dalekosežne i zapravo revolucionarne implikacije na naše od ranije etablirane pojmove. Drugi razlog zašto je to važno je što u praksama koje su u prošlosti bile regulisane na odredjeni način ta regulacija gubi svoje obrazloženje u delu tih praksi koji se sastoji od postupaka koji su po svojoj vrsti novi. Na primer, uzimanje talaca primer je moralno neispravnog postupka oduvek i svuda, pa i u ratu. Jedan od razloga za to je što se taocima preti nečim što se ne može opravdati, niti pokušava opravdati, nekom njihovom krivicom, pa pošto je, po pretpotavci, nepravedno učiniti im nešto rdjavo bez njihove krivice, to je nepravedno i pretiti im time - pošto ne može biti opravdano pretiti nečim što bi bilo neispravno učiniti. Ali u situaciji mogućeg nuklearnog rata medjusobno držanje jednih i drugih za taoce i pretnja odmazdom, kao što znamo, odvraća od napada. Da li je simetričnost te medjusobnosti dovoljno dobar razlog da bi se moglo reći da u ovom konkretnom slučaju više ne važi (negativna) moralna ocena o taocima? Ali kad se jednom dopusti promena na pojmovnom planu više nije izvesno kuda će ona odvesti. Jer razlozi su takodje činjenice, i to činjenice prilično čudne vrste: oni su u značajnom smislu nezavisni od toga šta (sve) može biti ono na šta će se oni primeniti. Tako, kad se jednom dopusti na primer abortus, iz razloga koji sa pitanjem vrednosti

8


života imaju ponekad tek posrednu vezu (ali možda imaju vezu sa nekim od mogućih značenja pravde), dopuštenje eutanazije izgleda postaje neizbežno na osnovu tih istih razloga! Ali ni implikacije ne slede sasvim dragovoljno. Iako se neke institucionalne činjenice mogu konstituisati priznanjem, priznanje proizvodi jedan dijalektički odnos (a dijalektika se, kako kaže Kant, bavi prividom), iz koga se, kao iz nekog ponora, ne može izaći bez nekog oslonca. Taj oslonac su one vrednosti koje imaju pretenziju na apsolutnost. Ali ne može bilo kakva vrednost imati takvu pretenziju. I zato mi moramo da opravdavamo dopuštenje nekih radnji, kao što je abortus ili eutanazija) baš na taj odredjeni način: moramo da dokažemo da to nije ubistvo, ili ako i jeste ubistvo da je onda opravdano, kao što je na primer ubistvo u samoodbrani načelno opravdano ako je nužno za odbranu. Kada bi sve bilo do priznanja ovo ne bi morali činiti, mogli bi priznati sve što hoćemo, odnosno sve što se dogovorimo da priznamo. Ali to, naravno, nije tako. Da bi nešto moglo da se moralno opravda nije dovoljno priznanje (prihvatanje). Mora se proći kroz test univerzalizacije koji će zaštititi sve apsolutne vrednosti i postaviti takvu granicu izmedju dopustivog i nedopustivog koja se može opravdati. Nikakav faktički konsezus to ne može pružiti. Može se tek misliti kakve bi dalekosežne implikacije moglo imati prihvatanje stanovišta da je (opšte) prihvatanje (kroz "priznanje") imalo na planu poslovne etike: sve ono oko čega bi oni koji su dovoljno moćni da nešto nametnu kao "dogovor" (ili "konsenzus") mogli sami da se dogovore važilo bi kao zakon, nezavisno od toga da li je pravično i da li koga dovodi u načelno neravnopravan (na primer izrabljujući) položaj. Doduše, to uveliko i odgovara opisu savremene svetske situacije, - ali ne i stanju prihvaćenosti u naučnoj teoriji, pa ni u poslovnoj etici u kojoj se značajnim delom i radi upravo o tome da se iznadje koje su prakse - bez obzira na to da li su stvarne ili samo moguće - moralno ispravne a koje neispravene. Ali ovaj zahtev za univerzalizacijom ne treba nikoga da uplaši: univerzalizacija ne isključuje postojanje konkretnih i specifičnih uslova; na primer, univerzalno pravo na samoodbranu podrazumeva sasvim konkretno postojanje vrlo specifičnog uslova kao što je postojanje napada. Ali taj uslov je sasvim opšti kao što je opšti i uslov univerzalnog postojanja gradjanskih dužnosti, koje neće zahtevati nerazlikovano konstituisanje dužnosti prosto prema državi kao takvoj i otuda svakoj državi, već baš i samo prema svojoj. To se jasno vidi na korelativnim pravima koja se zasnivaju na tim dužnostima, na primer pravu na kritiku: jasno je da svoju zemlju (ili svoju decu) možemo kritikovati na način na koji često ne možemo to činiti sa tudjom (pa bilo da je u pitanju tudja država ili da su u pitanju tudja deca), i tako je uvek kada su u pitanju konkretna odredjenja ciljeva nekih postupaka ili praksi. To u poslovnoj etici posebno dolazi do izražaja: iako je kriterijum za ono što je, na primer, "nepošteno" univerzalan (inače ne bi moglo da se pretenduje da se radi o moralnoj konotaciji tog pojma), šta će konkretno biti nepošteno u velikoj meri će zavisiti od konteksta u kome se neki postupak dešava, i koje su sve okolnosti, pretpostavke i determinante odredile da se taj postupak desi. Tako je i sa moralnim dužnostima: dužnost prema državi nije dužnost prema pojmu države ili prema svakoj državi: to što je ta dužnost univerzalna znači samo da načelno svako ima tu dužnost, a ne da sam ja (ili svako drugi) obavezan prema svakoj državi. Tako je sa svim univerzalnim dužnostima. Dužnost menadžera prema svojoj firmi, dužnost jedne ugovorne strane prema drugoj strani, dužnost prodavca da naplati robu koju kupac iznosi iz radnje, sve one imaju istu ovu logiku, logiku univerzalnosti: svako ko ulazi u neki odnos prihvata, u moralnom smislu prihvata, dužnosti koje taj odnos sa sobom nosi. Te dužnosti se konstituišu kao sistemi definisanih očekivanja, koja mogu da se krše, ali koja treba da se ispunjavaju. Na primer, dužnost roditelja prema deci je univerzalna, - ali to ne znači da kad postanemo roditelji da smo obavezni (na taj, roditeljski, način – budući da smo upravo to postali) prema svoj deci na svetu, već da svako ko postaje roditelj time stiče jednu novu dužnost. Odredjenost te dužnosti nije suprotna njenoj univerzalnosti, i to je nešto što zapravo i ne bi trebalo da bude sporno, jer je relacija izmedju univerzalnosti i odredjenosti nešto na čemu se i gradi praktičko zaključivanje. Prema tome, iako je predmet primene moralnog kriterija skup svih postupaka i praksi i na njima izgradjenih institucija, način primene tog kriterijuma - a to je univerzalizacija - ne samo da ne povlači apstraktnost već upravo zahteva konkretnost. U okviru tog zahteva otvara se onda mogućnost i za artikulaciju posebnih skupova pravila, primerenih za neke posebne oblasti primene tog kriterijuma, i u okviru toga i za ustanovljavanje posebnih etika, sa

9


posebnim procedurama za utvrdjivanje moralne odgovornosti u skladu sa posebnim karakteristikama postupaka neke odredjene vrste. Poslovna etika, koja predstavlja granu primenjene etike koja se u poslednjoj dekadi najbrže i najintenzivnije razvija. daje bogat materijal za ilustraciju ove teze. Dosta tog materijala ćemo sresti u daljem izlaganju u ovoj knjizi. Naravno, ono što je ipak nužno upitati se ovde jeste: da li postoje neke normativne pretpostavke, izgradjene ili očekivane, koje bi morale da se poštuju da bi zaključivanje u okviru pojedinih oblasti primenjene etike bilo validno? Odgovor je da je to svakako za očekivati i da se deo posla i sastoji u tome da se iznadje koje su to pretpostavke, ili barem koje bi to mogle biti. Tri od njih se ovde, u kontekstu naše priče, čine posebno važnim. Prva od njih je univerzalnost, i ona zahteva poštovanje svačijih prava u smislu koji označava načelnu ravnopravnost svih ciljeva: nijedan cilj ne može unapred da se privileguje ili diskriminiše. Iz toga sledi važna implikacija da je za zabranu nekog postupka ili prakse uvek potrebno opravdanje, dok za dozvolu to opravdanje načelno nije potrebno. Bez te asimetrije imali bismo paternalizam, ili čak totalitarizam. To da se poštuju svačija prava ne povlači da se poštuju prava svih već samo to da ničija prava nisu unapred ili načelno privilegovana ili diskriminisana. Druga normativna pretpostavka jeste kompletnost pojmovne i terminološke mreže koja omogućava da se odgovornost za bilo koji postupak može utvrditi u konačnom broju koraka. Ova pretpostavka je naročito važna kod novih tipova postupaka i praksi. To su one koje su nove po vrsti nezavisno od toga na koji način nastaju. To mogu biti, na primer, mogućnosti kontrole protoka novca koje novčanim vlastima i bankama otvara kompjuterizacija sveta koja je upravo u toku - jednako kao i kod bilo koje druge nove prakse, na primer neke koja bi se konstituisala na eventualnoj mogućnosti kloniranja, ili radikalnog produžetka ljudskog života. Svaka takva praksa zahteva precizno prethodno definisanje svojih pretpostavki i osnovnih pojmova, kao uslov mogućnosti utvrdjivanja moralne ispravnosti ili neispravnosti postupaka u okviru te prakse: da bi moglo biti pripisivosti odgovornosti nekome za bilo koji postupak sam postupak i pojam pod koji on spada moraju prethodno biti definisani. Treća normativna pretpostavka je nezavisnost konkretnih slučajeva od načela pod koja se ti postupci mogu supsumirati, neka vrsta primata fakticiteta, koja omogućava da se kod dva naizgled slična postupka nikad ne može unapred isključiti mogućnost da postoji neka relevantna razlika koja omogućava da jedan bude ispravan a drugi neispravan. Svakom se slučaju mora prići posebno i nezavisno. Tako, na primer, na pitanje da li je primena neke monetarne ili poreske politike u nekoj zemlji dobra i moralno ispravna ne može se odgovoriti na osnovu toga što je primena te politike u nekoj drugoj zemlji takva, tj. dobra i moralno ispravna: takva vrsta zaključivanja bi mogla dovesti, i dovodi, do teških nepravdi i grešaka koje se ponekad teško ispravljaju. Sve ove, i druge ako ih ima ili budu iznadjene, normativne pretpostavke treba da daju okvir moralnoj analizi bilo kog postupka ili prakse. Kod ustaljenih, etabliranih (ili "starih") praksi one će ispostaviti potrebu za oprezom i uzdržanošću kada je u pitanju regulisanje, naročito pravno, svodeći ga po pravilu na nužni minimum. Sada je medjutim prisutna tendencija individualizacije svih prava i težnja za viškom regulisanja koje se po pravilu poziva na razne tipove "prava". Na osnovu raznih deskripcija raznim grupama ljudi se pripisuju razna prava, po pravilu sa pretpostavkom individualizacije svih tih prava i njihovog pražnjenja od svih prethodnih vrednosnih sadržaja. Medjutim, mi u životu nalazimo mnoge relacije koje su već prethodno normativno napunjene na osnovu neke prethodne istorije. One su već determinisane na način da sužavaju domen mogućih opcija, po pravilu na jedan od sledeća dva načina: značenjski, preko definicija termina koji su nužni da se te relacije označe, i preko nekih činjeničkih pretpostavki koje definišu o kojoj se odredjenoj relaciji radi. Takve su na primer relacije roditeljstva, očinstva, majčinstva, ali i razne druge, sa mnogo manje pretpostavljene "prirodne" zainteresovanosti, kao što je lojalnost svojoj firmi ili svojoj struci, ali sa istom snagom ove normativne logike. Normativni sadržaji u takvim odnosima uključuju i emocionalne i razne druge zatečene i stečene sadržaje koji se u velikoj meri opiru regulaciji, pa bi pokušaj nekog totalnog regulisanja tih odnosa mogao razoriti same te odnose. Osim toga, višak regulisanja uvek ograničava slobodu, narušava uspostavljene vrednosti i uopšte biva kontraproduktivan, i zato ponekad retorika o nekim od tih prava povlači odredjene rizike za sama ta prava. Sasvim je drugačije kod novih vrsta postupaka, gde je potreba za regulacijom sasvim očigledna. Samo što ta regulacija treba da bude ne samo pravno, politički ili običajno, već i moralno

10


opravdana. A onda one naše normativne pretpostavke mogu da postave zabrane upravo na mestima na kojima te zabrane i treba da stoje da bi moralna ocena bila validna i postupak u skladu sa zahtevom ispravnosti založenim u tu validnost bio moralno ispravan i dobar. Ali se isto tako može desiti da te prepreke nadjemo na mestima koja su neočekivana, tamo gde nismo mislili da ćemo ih naći, što je upravo ono što potvrdjuje delikatnost, ali i važnost primene tih normativnih pretpostavki kao vrednosnih kriterijuma. Kao ključni moralni problem ovde se može pojaviti potreba za samosavladavanjem u onome što se može učiniti i postići. Jer, u moralnoj analizi bi trebalo uzeti u obzir sve relevantne razloge, ali to ne samo da nije uvek moguće već je često i u sukobu sa raznim vrstama manje ili više neposrednih interesa. Već sada se radi mnogo toga što se može uraditi ali za šta nikako nije jasno da li je i moralno dopustivo da se uradi - mogu se u beskraj navoditi primeri, da pomenem izbor pola deteta koje treba da se rodi, ili relokaciju velikih industrija u oblasti sveta koje su prenaseljene i stoga bogate jeftinom radnom snagom. Onog trenutka kada neka od ovih mogućnosti postane opšta praksa starim moralnim problemima pridružuje se jedan novi, i taj problem onda obično nije samo moralni već i društveni, politički, pravni, ekonomski, itd. Ali nema nikakve izvesnosti da će se trenutak opšte dostupnosti neke prakse poklopiti sa trenutkom postignuća neke valjane norme kao pravila odlučivanja u toj praksi, ili da će se ta norma uopšte artikulisati na vreme. Zato one naše normativne pretpostavke i treba da posluže - da daju osnovu i postave okvir u kome te norme treba da se konstituišu. Njihovo poštovanje bi uvelo moralna ograničenja u postupke koji su po nečemu drugom korisni (i u tom smislu "dobri") na primer, eksploatacija tropskih šuma sasvim sigurno daje izuzetno visoke profite, koji su opet glavni ekonomski cilj u poslovanju uvek i na svakom mestu, ali one normativne pretpostavke bi takvu praksu stavile u njihov stvarno relevantni kontekst u kome bi se moglo utvrditi da ono što je na prvi pogled korisno i dobro u konačnoj analizi to ipak nije. A to bi se onda pokazalo i u analizi mnogih postupaka koji radikalno zagadjuju čovekovu okolinu, ili proizvode opasne i neotklonjive posledice po zdravlje ljudi, uključujući tu i buduće generacije ljudi. Uklapanje u taj okvir treba da normama postupanja obezbedi odredbu moralne ispravnosti. Očigledno je da kod odlučivanja šta da se učini u nekoj situaciji samo odlučivanje ne mora da se ograniči na taj način. To je tako zato što u odlučivanju ima i drugih vrsta razloga. U osnovi odlučivanja uvek su neke želje i volja koja se na njima formira. Ali da bi bilo odlučivanja njegov predmet mora biti u domenu mogućeg, a da bi neko odlučivanje (i delanje na osnovu njega) bilo i dopušteno, ono treba da udje u okvir naše legitimne slobode odlučivanja i postupanja, u okvir onoga što se u poslednje vreme neprecizno označava terminom "prava" (“rights”). Ta sloboda zavisi od postojanja odgovarajućih društvenih odluka bez kojih pravila njene artikulacije nemaju stvarno važenje, tako da čak i kad mogućnosti postoje to ne znači da će se te mogućnosti ispoljiti u obliku prava. Šta je sve sadržano u ovom domenu legitimne slobode nije načelno unapred odredjeno, i kod novih praksi o tome mora da se donese neka vrsta društvene odluke. Dakle, odlučivanje je višestruko determinisano, različitim vrstama razloga, i odluke koje se donose biće različite u zavisnosti od toga koji su od tih razloga uzeti u obzir. Ali naše normativne pretpostavke zahtevaju da se te odluke ne donose a da se u obzir ne uzmu takodje i moralni razlozi. Možda je puka iluzija da će njihovo uzimanje u obzir automatski staviti van snage, kao slabije, sve ostale razloge. Ali ono što je problem što se one često uopšte ne uzimaju u obzir.

II - Poslovna etika Poslovna etika je deo primenjene etike, i to onaj njen deo koji je sada upravo u najvećem usponu - kao što je deceniju ili dve ranije to bio slučaj sa bioetikom. Iako se za poslovnu etiku može reći da predstavlja jednu tek nastalu teorijsku disciplinu u okviru primenjene etike (koja i sama predstavlja jednu tek nedavno nastalu oblast u okviru etike) možemo ipak reći da je istorija morala u biznisu stara koliko i sam biznis, koji je star onoliko koliko je i istorija stara. Poslovni interes uvek je ljudima jakih želja i jake volje, spremnim na ulaganje napora, kapitala i vremena, mogao izgledati kao opravdanje za postupke koje možda u svom privatnom životu i ne bi bili spremni da opravdaju. Ne samo prisila (mada ne uvek kao direktno nasilje, i često u skrivenim oblicima) i latentna prevara, nego i nametanje i zavodjenje, bilo direktno (kao podmićivanje) ili indirektno (kao "poslovno poznanstvo" ili "veza", ili prosto kao manipulacija) oduvek su bili deo posla, i to u jednom jačem

11


smislu od onog u kome je to i inače deo života. U poslu imamo posla sa donekle drugacijim standardima vrednovanja od onih koji važe u ostalim oblastima života, kao da poslovni razlozi predstavljaju razloge od posebne važnosti, mada se ta važnost opet vezuje za one sadržaje koji su važni u životu, običnom životu a ne onom koji se manifestuje u graničnim situacijama. Jer, iako volja za postignućem i preduzetništvo, koji predstavljaju srž svake poslovnosti, nisu univerzalno rasprostranjeni već su relativno retki i dragoceni (i otuda od posebne vrednosti), ipak je obični rad, na kome se ekonomski ciljevi konačno zasnivaju, nešto za šta se podrazumeva da je sudbina i "potreba" svih ljudi, u njihovom svakidašnjem, dakle u izvesnom smislu "običnom" ili "normalnom", životu. Po tome se poslovna situacija razlikuje od, recimo, medicinske ili ratne - što je krajnji cilj realizacija onih vrednosti koje su deo sadržaja običnog života, života kao takvog. U tom smislu se može reći da poslovna etika - nasuprot bioetici - ima za svoj predmet nešto što je normalni sadržaj života. Dok se bioetika (nasuprot onome što joj njeno ime kaže) bavi pitanjima granica života, i otuda u neku ruku predstavlja teorijsku disciplinu koja se bavi "smrtnim pitanjima" (pitanjima smrti), dotle se poslovna etika bavi onim što je takodje, ali na drugi način, život: životni sadržaj kao takav, odnosno upravo život, odnosno onaj deo života koji se ne može označiti kao "granični": njen predmet je tekući život, ekonomija (o čemu više kasnije). To je standardni, "normalni", deo života koji se ispoljava kroz potrebe koje se zadovaljavaju realizacijom ciljeva koji se ne postižu takoreći sami od sebe (kao što kiseonik dolazi u našu krv udisanjem vazduha koji se u izobilju nalazi svuda oko nas), već je za njihovu realizaciju potrebno "platiti" neku "cenu", a ipak su te potrebe stalne i opšte, i po pravilu svakidašnje. Ovo "po pravilu" zahteva odredjeno objašnjenje: ono što je normalni sadržaj centralnog dela ekonomije i jeste upravo "svakidašnji život"; ali iz toga ne treba zaključiti da će ono čime se i poslovna etika bavi, na primer problem podmićivanja, obmane, kradje, i sl. (a što predstavlja njen glavni predmet jer se ona, baveći se pitanjem moralne ispravnosti suočava nužno upravo sa granicom te ispravnosti u vidu moralne neispravnosti) biti uvek "svakidašnja stvar" ili "pojava". Ostvarenje tih ciljeva koji se postavljaju u životu predstavlja otuda neko dobro, ali to "dobro" je moguće samo preko plaćanja te cene, i ono se konstituiše samo u oskudici. Oskudica je pretpostavka postojanja dobara u svetu. Postoji jedan smisao reči "život" koji se odnosi upravo na takve sadržaje. Ostvarenje tog sadržaja predmet je raznih vrsta ljudske delatnosti i medju njima ekonomija ima posebno mesto. Značaj tog mesta ispostaviće i pretenziju na posebni značaj razloga koje u ekonomiji nalazimo kao izvore motivacije i opravdavanja da se nešto čini ili ne čini. Ti razlozi će nužnim načinom doći u neki odnos sa moralnim razlozima, i često taj odnos neće biti odnos slaganja. Životne situacije koje tako nastaju ponekad će moći da se označe značenjski bogatim terminom "iskušenje", i biće izvor životnih i moralnih dilema. Sama etimologija reči "ekonomija"1 ukazuje na ovu blisku vezu sa životom. Neki poslovni moral uvek je bio deo te veze. On je, naravno, u različitim vremenima zadobijao različite artikulacije, bio ne samo strožiji ili blaži već i bitno različit.2 Sa druge strane, kao što sam rekao gore na početku, 1

Reč "ekonomija" potiče od grčke reči oikos - "kuća" i nomos - zakon, i označava gazdovanje, upravljanje kućom, domaćinstvo, ali i celishodno uredjenje (Vujaklija); u ovoj kombinaciji značenja kao gazdovanja i upravljanja i kao celishodnosti i uredjenosti rečju "ekonomija" se u teologiji označava božansko upravljanje vaseljenom (cf. Shorter Oxford English Diictionary: "Economy", II, 1.) 2

Trgovina, koju inače prati "loš glas", u nekim vremenima smatrana je sasvim nečasnom pa i nepristojnom. Verovatno da je trgovina nastala iz pljačke, a da je darivanje bilo neki prelazni oblik. Medjutim, samo darivanje je već bilo oblik trgovine jer je podrazumevalo obavezivanje na uzdarje. Još na početku našeg milenijuma trgovina je bila retka i neobična pojava: "u 11. se stoljeću još uvijek kupovalo samo u nevolji; izuzetak su bili tek neki samostani. Općenito se smatralo mnogo pristojnijim (kurziv J. B.) primati ili poklanjati darove ili pak pljačkati"; cf. J. Kulischer, Opća ekonomska povijest srednjega i novoga vijeka, I knj., Kultura, Zagreb 1957, str. 95. Trgovina i pljačka su se često mešale, ne samo u prodaji onoga što se opljačkalo, već i neposredno: "Teško je ocijeniti da li su Vikinzi bili pretežno trgovci ili pretežno razbojnici. Kad bi uplovili u neku luku, istakli bi na jarbolu crven štit kao znak mira, a kad je razmjena dovršena smjesta su ga skidali i otpočinjali robiti i pljačkati. Sasi, Danci i Veneti, svi su svoju djelatnost otpočinjali pljačkom i gusarstvom. Izraz za trgovačku

12


dobit (Gewinn, winnunge) prvobitno znači dobit u bici; isti smisao ima "lucrum" (Lohn, nagrada, plaća). Ukoliko se razmjembeni promet više nije obavljao udružen sa nasiljem, bio je u najtješnjoj vezi sa prijevarom i obmanom kupca. Stoga je pojam trgovca, negotiator, mercator (mercender) bio istovetan s pojmom varalice; trgovac je vrijedio kao čovjek koji ne preza pred nepoštenim sredstvima, samo da svoju nevrijednu robu proda. Razmjena i prijevara ("Tauschen i Täuschen") znače u starijem jeziku isto. Sv. Jeronim smatra trgovinu "opasnom za spas duše, jer je jedva moguće da se obavlja bez prijevare"". Ibid. str. 95-6. Slično se razvijalo pitanje zarade, odnosno sticanja, kroz trgovinu. Uzimanje marže se često uzima kao oblik uzimanja kamata. A kamate su doživljavane kao nepravedno "zelenašenje" (lihvarenje). Jasno je da kupovina robe za prodaju zahteva novac, i da je novac ne samo sredstvo posredovanja već i sam po sebi roba: onaj ko ima novac može da kupi robu koju će prodati po višoj ceni i tako zaraditi iako u "proizvodnju" te robe nije uložio svoj "rad" (već samo svoj novac i svoje vreme). Ali može se takodje reći da je roba "proizvedena" za konačnog kupca tek onda kad je pripravljena za konačnu prodaju. Pozajmica novca (koja omogućava njegovo privremeno, po pretpostavci sa definisanim trajanjem, posedovanje) omogućava kupovinu robe radi preprodaje, i tako omogućava i onome ko novca nema da se bavi trgovinom; jasno je da ovo proširenje i otvaranje polja mogućnosti ima dalekosežne implikacije za ekonomski, ali i moralni, status trgovine. Pozajmica je tako iznajmljivanje novca, i "kupovina" njegovog privremenog poseda. Kao i kod svake druge kupovine i prodaje tržište će uspostaviti cenu i ta cena se označava kao kamata. Kamata je kroz celu istoriju izazivala ogroman, i kad se bolje razmisli zapravo neobičan, otpor. Uzimanje kamate smatralo se direktno nepravednim. Zabrana uzimanja kamate ima svoje biblijsko pokriće. Pitanje je, medjutim, na šta se tačno odnosi ta zabrana - jer tamo se ne govori o poslovnom zajmu već o zajmu kao pomoći onome ko je u nevolji. Da li je onaj ko ima poslovnu ideju a nema novca da je ostvari "u nevolji", jer njegovo blagostanje, ako ne i preživljavanje, može pod nekim datim okolnostima zavisiti od toga da li će ostvariti svoj cilj, nije pitanje o kome mi ovde treba da raspravljamo. Ono što je za nas relevantno je da postoji razlika izmedju tih dveju vrsta pozajmljivanja: davanja pomoći i zajma radi ulaganja u posao koji treba da donese dobit. Ta razlika naravno nije precizna, i kriterijumi te razlike variraju. U samoj Bibliji oni nisu uverljivi; prvo se (u 2 Mojs. 22, 25: "Kada daš u zajam novaca ... siromahu ... ne udarajte na nj kamate") kategorički naredjuje da se "siromahu" ne uzimaju kamate, da bi se kasnije prvo (u 5 Mojs.23. 19: "Ne daj na dobit bratu svojemu ni novaca ni hrane ni išta što se daje na dobit") to ponovilo ali i odmah zatim (5 Mojs. 23, 20) uvela razlika: "Strancu podaj na dobit, ali bratu svojemu nemoj davati na dobit". Razlika ovde nije razlika izmedju pozajmice radi tekuće potrošnje i pozajmice radi privrednog sticanja, i kako sa moralne tačke gledišta univerzalizacija pokriva i strance to se teško može samo na osnovu toga opravdati uzimanje kamate, izuzev u onoj meri u kojoj se može "izmedju braće" uspostaviti obaveza davanja, koja onda isključuje ili ograničava ugovaranje. Problem kod pozajmice, za razliku od čiste (bespovratne) pomoći je u tome što je ona uvek skopčana s problemom vraćanja i mogućnošću da dug ne mogne da se vrati: ako postoji obaveza davanja onda se mogućnost i sloboda uterivanja vraćanja time ograničavaju. Kod pozajmica radi privrednog sticanja, koje je uvek skopčano sa poslovnim rizicima, kamate se opet mogu uzeti kao element učestvovanja ne samo u dobiti nego i u riziku, što se naročito dobro vidi kod zajmova koji su veći od založene garancije, a što je upravo karekteristika poslovnih zajmova. Ali tamo gde se zajam ne daje u privredne svrhe sa izgledima na dobit, već radi pukog pomaganja, kamate očito mogu samo pogoršati stvari i zajam neće pomoći već će samo nakratko odložiti probleme koji će se onda uvećani vratiti. Ostavljajući po strani eventualnu opravdanost kontrole potrošnje i distribucije kod davanja pomoći, pomoć i kredit se suštinski razlikuju. Obostrani interes, i korist koju od kredita ima i primalac a ne samo davalac kredita ne menja ovu logičku razliku. Ta razlika ima moralnu relevanciju, i ispostavlja potrebu da se postavi granica ne samo u kamatama nego i u samom davanju i uterivanju kredita. Ali pošto su krediti u razvijenoj privredi ključni element ne samo privrednog progresa nego i samog privredjivanja - ne mogu se svi baviti svime, i novcem i proizvodnjom i trgovinom, jer bi to drastično smanjilo produktivnost i obeshrabrilo preduzetništvo - onda ta granica mora da bude i dovoljno široka i dovoljno precizna da bi obezbedila efikasnost osnovnog kreditnog mehanizma. Kamate su tu ključni tržišni činilac; uterivost zajma je pak samo pretpostavka mogućosti funkcionisanja celog mehanizma efikasnog kreditiranja. Smisao te efikasnosti nije da se "siromasi" izrabe i opljačkaju (to je ograničen resurs, i njegovo korišćenje je suprotno načelno otvorenoj, na konkurenciji zasnovanoj, privredi u kojoj se izazovi rizika preuzimaju radi šanse na dobit i u kojoj posao ima prirodnu unutrašnju tendenciju da se širi i da raste). Zato kamate (ili dopuštenje uzimanja kamata) ima značajno motivaciono i mobilizaciono privredno dejstvo - one omogućavaju pribavljanje početnog ili dodatnog kapitala radi početnog ili dodatnog investiranja. Naravno, one povlače problem artikulacije i opravdanja raznih mogućih oblika distribucije i redistribucije. Samo konkretna analiza može pokazati da li se neki od tih oblika može ili ne može moralno opravdati. Pa iako mnogi od njih neće moći da se opravdaju (kamate na kreditni kapital mogu zaista dovesti do sasvim ponižavajućeg izrabljivanja i obespravljivanja ljudi i kao pojedinaca i kao grupa i kao nacija ili država – ali to može biti upravo mesto na kome se, možda nepredvidjeno, pojavljuje relevancija gornje razlike izmedju “davanja” bratu, radi

13


poslovna etika, kao deo filozofije morala, nastala je tek nedavno i predstavlja tako skorašnji fenomen da se teško može reći da uopšte ima neku istoriju. Naravno, može se postaviti pitanje kako jedna posebna oblast ljudske prakse, koja je već uveliko regulisana pravnim i običajnim normama, može predstavljati i za moral tako specifičan domen da se može očekivati da će neke posebnosti karakteristične za taj domen dati ne samo zanimljive primene već i posebne artikulacije moralnih pitanja i neke norme koje su tipične za taj domen. Ali biznis je deo života koji se stalno razvija, i njegovo normiranje po pravilu je preusko i često zakasnelo. Pravne i običajne norme ne moraju uvek da budu u saglasnosti sa moralnim zahtevima. Jedan vid poslovanja - medjunarodno poslovanje načelno nije moguće pravno ni definisati ni normirati sa potrebnom preciznošću, a veliki delovi regulative koji se tiču redistribucija (porezi, takse, koncesije, monopoli, dozvole, zabrane) moraju stalno da se prilagodjavaju novim potrebama i novim situacijama tako da pravno i običajno normiranje često nije ili ne može biti dovoljno odredjeno. Često su svrhe tih različitih normiranja u medjusobnom sukobu, ili se njihove prakse konstituišu na granici definisane dozvoljenosti, pa se može postaviti pitanje da li se u njima možda prelazi granica moralne dopuštenosti. Sve to otvara mogućnost da se primeni jedna genuina filozofska argumentacija, koja se bavi načelima, a za koju su pojedinačni slučajevi samo pogodni primeri. Imamo jedan prostor za jednu teoriju, filozofsku po svom odredjenju i načinu navodjenja razloga, i ta teorija - poslovna etika - imaće onda svoj predmet u onoj oblasti ljudske prakse koja je predmet poslovnog morala, jedne posebne primene opšteg moralnog kriterijuma. Predmet poslovnog morala neće onda biti svaki ili bilo koji ljudski postupak (kao što je to slučaj kada je u pitanju prosto moralni kriterijum kao takav) već jedan podskup u skupu svih postupaka. Taj podskup ima svoje relativno jasno razgraničenje, iako će mnogi postupci u njemu imati i neka druga odredjenja, na primer biće to laž, prevara, nasilje, ili diskriminacija, seksualno uznemiravanje, ucena ili podmićivanje, sve odredbe koje se mogu naći i u drugim sferama života. Poslovna etika će tako biti teorijska disciplina koja se bavi poslovnim moralom (kao što je i inače moral predmet etike a etika njegova teorijska artikulacija), istraživanje načela i kriterija moralnog vrednovanja u onoj oblasti ljudske prakse koju nazivamo poslovanje, biznis. Ovde je potrebno naglasiti da se radi o moralnom, a ne nekom drugom vrednovanju zato što su druge vrste vrednovanja u ovoj istoj oblasti predmet nekih drugih disciplina - npr. vrednost efikasnosti biće predmet ekonomije strictu senso, a ne poslovne etike, iako će efikasnost kao takva moći da se uzme i kao predmet moralne ocene; rezultat tog postupka biće onda moralna ocena i ona se neće nužno poklapati (ili ne poklapati) sa ekonomskom ocenom: neki efikasni i ekonomski isplativi postupci neće biti moralno ispravni, kao što neki moralno ispravni postupci neće biti ekonomski opravdani jer su neefikasni ili neisplativi. (Gledano dugoročno, medjutim, za očekivati je da racionalnost - kao osnova ekonomskog kriterijuma, sa jedne strane, i moralnost, sa druge strane, dugoročno konvergiraju: da ono što je racionalno dugoročno teži moralnosti i obrnuto – da ono što je moralno jeste dugoročno racionalno.) Iako se svi ovi termini često koriste sinonimno, i pobrkano, ipak je potrebno praviti sve ove distinkcije. One nisu neko nepotrebno značenjsko cepidlačenje, već pretpostavka kvalitetnog razlaganja i zaključivanja u sasvim različitim oblastima koje su doduše jedna od druge nezavisne ali od kojih svaka ima dobar razlog svog postojanja.

pomoći, i prodaje novca, radi njegovog kapitalnog ulaganja) - to ipak ne znači da su kamate i kreditiranje kao takvi moralno neopravdani. Opšta zabrana kamata medjutim može doneti samo rdjave učinke, koji po prirodi stvari moraju nadmašiti rdjave učinke koji mogu proizaći iz mogućnosti zloupotrebe te prakse čija je osnovna svrha načelno pozitivna, i u ekonomskom i u moralnom pogledu, i potencijalno veoma konstruktivna. Naravno, stabilnost i odsustvo inflacije su pretpostavke ovog konstruktivnog učinka kamata na održanje i rast privrednog procesa. Kod nestabilnosti kamate će se menjati, a kod inflacije one mogu postati nemoćne ili sasvim izgubiti svoju svrhu. Zato je precizno definisanje novca i na njemu zasnovanog poslovanja osnova poslovnog morala. Ta osnova mora sadržati moralno opravdanje profita, što podrazumeva tretiranje novca kao robe (bez obzira na njegovo svojstvo univerzalne instrumentalnosti – u kontekstu u kome “robu” definišemo kao ciljnu vrednost), kao jednog dobra koje se definiše kroz oskudicu, dakle kao nečeg čega nema u izobilju (kao npr. vazduha, koji je takodje jedno dobro medju dobrima), i što može ne samo da se "troši" već i da se "proizvodi". Mnoge predrasude i moralne pseudo-dileme mogu se otkloniti takvim preciznim definisanjem.

14


Poslovna etika je nastala upravo iz razmatranja odnosa izmedju ekonomije i morala, razmatranja moralnog statusa ekonomskih postupaka i praksi i moralnih svojstava tržišnih odnosa, karakterističnih za ekonomiju u kojoj veliki značaj ima privatna svojina i široka ekonomska sloboda. Poslovni moral je skup normi koje važe u nekom kontekstu (na nekom mestu ili u neko vreme) za onaj domen ljudske prakse koji se odnosi na poslovanje u najširem smislu, i on je pojava koja postoji uvek kad postoji i bilo kakvo poslovanje, dakle i bez takvih uslova kakve predstavljaju postojanje privatne svojine ili značajne ekonomske slobode. Bilo kakvi uslovi da važe uvek je slučaj da je neki postupak ili ispravan ili neispravan, ili je moralan ili nemoralan, mada će konačna ocena biti različita u različitim kontekstima vremena i prostora.3 Ali pri potpunom odsustvu ekonomske slobode (npr. u ropskom radu, ili u raznim oblicima racionisanja i prisilnih ili kontrolisanih distribucija) imaćemo posla sa postupcima koji su moralno veoma značajni ali koji po pretpostavci nisu regulisani normama poslovnog već nekog drugog morala. To je tako zato što u tim slučajevima prosto nećemo uopšte imati slučajeve poslovanja, već nečega drugoga, nečega što, kao i poslovanje, doduše uključuje rad, ali se po celini svog odredjenja ne može označiti terminom "poslovanje". Otuda je načelno prisustvo ekonomske slobode pretpostavka postojanja poslovnog morala, i ugrožavanje ili zloupotreba te slobode, u raznim vidovima i stepenima, ulazi u domen kršenja poslovnog morala. To je ono čime se onda, sa teorijskom odnosno filozofskom argumentacijom, bavi poslovna etika. Njen domen je veliki, načelno odredjen ali stvarno otvoren, kao što je to i domen mogućih poslovnih odnosa medju ljudima. Profesionalni moral, sa druge strane, ustvari i nije u strogom smislu moral već je to jedan, eksplicitni ili implicitni, kodeks ponašanja koji se prihvata ili smatra poželjnim za neku odredjenu profesiju; na tom kodeksu se onda gradi ceo niz vrednovanja koja imaju tendenciju da postanu ili i stvarno postaju skup običajnih normi vezanih za tu profesiju i izraženih kroz očekivanja od sebe i drugih kao nosilaca odredjenih profesionalnih uloga, odredjenog stava i odredjenog ponašanja. Profesionalno dostojanstvo i čast postaju tako posebne i nezavisne vrednosti, ponekad sa moralnim implikacijama ali po svom osnovnom odredjenju ne kao moralne vrednosti. Kodeksi ponašanja mogu veoma mnogo da pomognu u donošenju i izvršavanju (profesionalnih) odluka olakšavajući i pospešujući tako sam posao, mogu biti i pravno artikulisani, ali da li će pri tom pomoći i u rešavanju dilema oko moralne ispravnosti tih odluka i postupaka nužnih za njihovo izvršenje - sasvim je neizvesno. Na ovo ćemo se još vratiti kasnije; ovde je dovoljno ustvrditi da je poslovna etika otvorena i da predstavlja deo filozofije morala, dok konkretni profesionalni kodeksi predstavljaju kvazi-legalne izraze volje odredjenih profesija kojima se faktički reguliše ponašanje u okviru neke profesije, uključujući tu i sankcionisanje odstupanja od tih pravila, ali bez mogućnosti da se (u toku primene) otvori rasprava o samim tim pravilima (što je i logično, jer bi oni onda istog trenutka izgubili svoju kakvu-takvu obavezujuću snagu). Naravno, mnogi problemi u ekonomiji nastaju iz jednog svojstva čiji se značaj često zapostavlja, ili artikuliše kroz razna podrazumevanja i na jedan prereflektivan način. To svojstvo je medjuzavisnost ljudskih postupaka i praksi, i ono ima veoma razudjene oblike, ponekad veoma isposredovane ali ponekad i sasvim direktne, i za naše vreme posebno značajne. Zbog sve veće organske povezanosti sveta individualne odluke o sve većem broju stvari postaju društveno značajne, u dva osnovna smisla: prvo, što se njima često direktno i još češće indirektno odlučuje o stvaranju ili nestvaranju (a to znači o postojanju ili lišenosti) prilika od značaja za druge ljude, i drugo, što se sve više pokazuje nužnim da se, na primer, važne instalacije ili komunikacioni punktovi, koji su i sami često od ogromne vrednosti ali još više potencijalno opasni, kao i veoma značajne odluke, povere ljudima, kao pojedincima ili malim grupama, ljudima koji su krhka i ograničena a pritom slobodna i raznim iskušenjima podložna bića. Doduše u politici, kao i u duhovnoj sferi, nauci, prosveti i informacijama, to je oduvek bilo tako; ali sada i one oblasti života koje su nekada bile, ili za koje se uzimalo da su bile, relativno zaštićene od proizvoljnosti, sve više postaju dostupne mogućim 3

Ovo ne povlači relativizam, naprotiv: postojanje iste mere u različitim situacijama merenja pretpostavka je objektivnosti; ali ako su situacije ili konteksti različiti onda će naravno po nečemu drugome slične radnje ili prakse biti vrednovane različito zato što na konačnu ocenu utiče celina onoga što se "meri".

15


zloupotrebama i manipulacijama, od kojih su neke posledica nekompetentnosti ili nemotivisanosti a druge, još opasnije, posledica predrasuda, neograničene sebičnosti, beskrupuloznosti ili zle namere. Stepen medjuzavisnosti nikada nije bio tako visok i tako raznovrstan, iako i dalje od većine ljudi (srećom?) gotovo ništa ne zavisi. Pogrešnim rukovanjem samo jednim aparatom može se otrovati pola grada, ostaviti cela regija bez struje ili transporta ili upropastiti cela serija skupih ili važnih proizvoda; pogrešnim projektovanjem nekog puta, zbog brzina koje se sada koriste, - a to nije uvek bilo tako može se prouzrokovati šteta mnogostruko veća od životne plate projektanta ili od vrednosti samog puta. Ako bi se i stepen ove zavisnosti uključio u tržišni kriterijum sasvim doslovno moglo bi se desiti da ima takvih poslova koji koliko god da se plate ostaju plaćeni premalo. Ali glavna implikacija povećanja medjuzavisnosti jeste zapravo povećanje zavisnosti ljudi i smanjenje njihove slobode. To povećanje proističe zapravo iz ogromnog povećanja značaja kreativnosti, odgovornosti i ovlašćenja u odnosu na značaj izvršenja, realizacije, proizvodnje, i sve veće koncentrovanosti onog prvog na mali broj ljudi, često van etabliranih društvenih, političkih ili stručnih uloga podložnih kontroli, što dodatno komplikuje i poskupljuje uobličenje, regulisanje i kontrolu te zavisnosti. U kontekstu poslovne etike važno je da se ne ispusti iz vida da opravdanje sa kojim se tu ima posla jeste prvenstveno moralno opravdanje, a ne opravdanje neke druge vrste, na primer pravno, ili racionalno. Naročito je važno istaći razliku izmedju moralnog i pravnog opravdanja, posebno zato što izmedju prava i morala postoji jedan komplikovani odnos medjusobne uslovljenosti. Moral je strožiji i precizniji od prava, pa neće sve što je pravno dopušteno biti i moralno ispravno. U pravu se ne radi o tome šta treba da bude dopušteno, već o tome šta je odlučeno da se hoće da bude dopušteno, ali da bi ta volja mogla uspostaviti pretenziju na pravednost - što je neophodno da bi neka volja bila zakonodavna volja, da bi odredila šta je pravo (i zakon) - samo pravo morati imati pretenziju na moralno pokriće. To pokriće se načelno postiže jednom u suštini moralnom pretpostavkom pretpostavkom o prezumpciji ispravnosti (koja je analogna prezumpciji nevinosti), pretpostavkom u koju je založeno univerzalno poštovanje i ta nas pretpostavka štiti od opšte apriorne sumnjičavosti i moralnog fundamentalizma, odnosno moralizma. Pošto se u moralu radi o onome što treba da bude, onda je, sa moralne tačke gledišta, možda najpreciznije reći da pravo treba da bude zasnovano na moralu (a ne da je stvarno zasnovano na moralu). Ovde nije mesto da se u to ulazi detaljnije, ali jasno je da bi bez ovog pokrića u toj pretenziji pravo bilo puka distribucija sile, dakle samo jedan oblik nasilja. Ali bi takodje, u situaciji u kojoj nema važenja prava, sama mogućnost primene moralnog kriterijuma bila otežana ili čak i onemogućena, i takvi bi uslovi za tu primenu radikalno snižavali sam taj kriterijum. Moral, u svom važenju, pretpostavlja postojanje i važenje prava: primena moralnog kriterijuma će dati sasvim različite rezultate u kontekstu situacije koju karakteriše odsustvo važenja prava. Pravnim poretkom se ne štite samo legitimni interesi - kroz obeshrabrivanje narušavanja tih interesa - već i jedna osnovna moralna vrednost: načelni primat poverenja (i sa njim primat pozitivnih moralnih vrednosti, i njihove šanse), što omogućava da se izbegne opšte načelno sumnjičenje drugih (zahtevanje od drugih da pokažu da su im i namere a ne samo postupci bili ispravni), i da se drugi zaista prima facie poštuju. Bez toga se ne može uspostaviti ono minimalno opšte poverenje koje je preduslov same komunikacije, ona načelna prednost verovanja nad neverovanjem: da je za neverovanje uvek potreban neki razlog i neka indicija da takav razlog postoji, dok za verovanje to normalno nije potrebno. Postojanje pravnog poretka omogućava otuda da se kod ocenjivanja postupaka ne ulazi u motivaciju tih postupaka, jer se rdjavi postupci kažnjavaju mehanički primenom za moral spoljašnjeg kriterijuma legalnosti, pa mi možemo onda načelno pretpostaviti da su postupci koji se ne kažnjavaju zasnovani na ispravnim motivima, i za to nam nije potrebno nikakvo dodatno potkrepljenje (kao što jeste potrebno za suprotnu pretpostavku - da ti motivi nisu ispravni). To je praktički veoma važno jer omogućava realno važenje načela o prezumpciji ispravnosti. U prirodnom stanju, stanju u kome nema važenja (iako možda postoji ideja) prava, prezumpcija o ispravnosti (kao i prezumpcija nevinosti) ne može postići realno važenje i zato je deplasirana. - Pravo zatim predstavlja opšti deo konteksta primene moralnog kriterijuma. Bez tog dela konteksta ta će primena biti po pravilu drugačija. Na primer pravda, ili poštenje, imaće onda teže uslove: sistem očekivanjâ

16


i njihovog zasnivanja tražiće jače uslove, recimo neće se podrazumevati uzajamnost ili uzvrat, ali kad ih bude onda će obavezivati u jačem stepenu; odsustvo službene korektnosti vodiće u opasnost da ljubaznost povlači prijateljstvo, gostoprimstvo itd. Strogo govoreći poslovni moral se može konstituisati i bez ove pretpostavke o postojanju i važenju prava. Neki poslovni moral će se konstituisati i bez te, kao i bez nekih drugih pretpostavki, samo što će njegove norme biti siromašnije i rigidnije. Da bi neki poslovni moral uopšte postojao dovoljni su običaji. Ali za konstituisanje normalnog poslovnog morala postojanje prava se podrazumeva. Takodje i niz drugih pretpostavki ulazi u kontekst konstituisanja poslovnog morala. Zato je potrebno grubo razgraničiti njegov domen od onoga što se po pravilu nalazi u njegovom okruženju i sa čim se on često brka. Poslovna etika, koja za svoj predmet ima poslovni moral, odnosi se samo na deo moralnog fenomena koji nastaje iz moralnih implikacija koje slede iz odnosa ekonomije i morala. Ali veliki i značajni deo tog fenomena ne može se podvesti pod taj pojam. Na primer, profesionalna etika značajnim delom predstavlja zasebnu celinu, iako je besumnje artikulisana i u svetlu odredjenog odnosa izmedju etike i ekonomije. Takodje i opšti pojmovi, kao što je pojam društvene dobrobiti, i njenog nivoa, ne spadaju, strogo govoreći, u poslovnu etiku. Zatim, i takva dalekosežna i važna pitanja kao što je pitanje odnosa izmedju tržišta i plana ne spadaju neposredno ovde, iako imaju implikacije na poslovnom planu i odredjeni učinak na artikulaciju poslovnog morala, pa će posredno spadati u pretpostavke odredjenja onog konteksta u kome se stvara neki poslovni moral, kao što će ulaziti i u konstitutivne pretpostavke drušveno-političkih, i čak civilizacijskih (kroz etablirane sisteme očekivanja) ustrojstava pojedinih društava i razdoblja, ili u odredjenje vrednosnih pojmova kao sto je “pravda”. Poslovna etika je uža, ona se odnosi na postupke u kojima su izraženi ljudski odnosi u poslu, ili u vezi sa poslom. Moralni aspekt poslovnog odnosa izražavaće se onda kroz one oblike kroz koje se izražava i ispoljava i odnos ekonomije i života, mada će mnogi aspekti tog odnosa biti moralno indiferentni ili pak moralno relevantni u jednom smislu različitom od onoga koji se može nazvati "poslovnim"; odnosiće se, na primer, na različite artikulacije pravde u jednom osnovnijem smislu od onog u kome ta tri osnovna oblika, rad, svojina, i tržište utiču na poslovne odnose i njihovo moralno odredjenje. Taj osnovni oblik odnosa će se izraziti, prvo, kao radni odnos. To je ustvari komplikovani skup odnosa koji se pojavljuju u procesu proizvodnje i uključuju moment odgovornosti koji se na razne načine pojavljuje u tim odnosima, pitanja pravde u tom odnosu, distribucije prava, ovlašćenja i obaveza, pitanja lojalnosti, efikasnosti, rukovodjenja, itd. koji se grade na tom momentu, zatim pitanja artikulacije slobode, paternalizma, autoriteta, sposobnosti naredjivanja, poslušnosti, servilnosti, ropstva. Zatim, drugo, odnos koji se ovde pojavljuje kao relevantan, iako u okviru poslovnog morala više na nivou sistema etabliranih pretpostavki, jeste svojinski odnos, koji se jasno izdvaja i izlazi iz neposrednog domena poslovne etike, ali koji isto tako ima značajne implikacije na artikulaciju ne samo samih poslovnih odnosa već i onoga što se uopšte može pojaviti kao mogući ili nemogući, a onda i ispravni ili neispravni, odnos u tom kontekstu. I konačno, treće, i kao onaj odnos koji ulazi u samu definicionu srž poslovnog odnosa, kao tržišni odnos (kupovina i prodaja, gde se kao glavne vrednosti pojavljuju vrednosti poštenja, poverenja i pouzdanosti), sa svim bogatstvom različitih artikulacija tog odnosa koji ima veoma bogate i razudjene moralne implikacije.

17

Poglavlje I - Predmet Poslovne etike - Osnovni problemi: Etičke teorije i casestudy approach

Poglavlje I - Predmet Poslovne etike - Osnovni problemi: Etičke teorije i casestudy approach 1. U poslovnoj etici susreću se, dva stanovišta, dve perspektive: etička i poslovna (ekonomska). Etička perspektiva polazi od moralnih vrednosti: poštenja, pravde, pouzdanosti, poverenja, prava i dužnosti, svega onoga što se može označiti rečju "dobro" ili "ispravno" u moralnom smislu. Poslovna perspektiva, opet, ima svoj prtljag osnovnih kategorija: korist, zarada, profit, trošak, cena, koštanje, efikasnost, konkurencija. - Na primeru ove poslednje, primeru konkurencije, može se videti susret (i to u jakom smislu konačne konvergencije) ekonomije i morala: nelojalna konkurencija, npr, nije samo ekonomski štetna nego je i moralno neispravna. Moglo bi se reći da je konačni predmet poslovne etike upravo ovaj presek koji se dobija primenom ova dva kriterija, moralnog i poslovnog. Poslovna etika bi tako trebalo da istražuje uslove koje bi morao da zadovolji jedan ovakav kombinovani kriterijum - da neki postupak, koji spada u domen poslovanja (pošto su svi postupci predmet moralnog vrednovanja, pa su onda ili neispravni ili ispravni - gde u ispravne spadaju i oni koji su moralno indiferentni) zadovolji zahteve oba kriterijuma. Da bi to mogao on mora biti i, npr, efikasan i, takodje, moralno ispravan: ovaj test bi prošli oni postupci koji koji zadovoljavaju sledeće uslove: da su ekonomski relevantni (moralna relevancija je založena već u njihovom odredjenu da su uopšte postupci a ne puki dogadjaji), da zadovoljavaju kriterijum one ekonomske vrednosti na osnovu koje se ta relevancija uspostavlja, konstituiše, i, zatim, da su moralno ispravni, što se ustanovljuje primenom moralnog kriterijuma (koji prema različitim teorijama morala može biti različit, ali uvek je artikulisan na odredjen način koji omogućava da uopšte bude primenjen - o tome više kasnije). Nema medjutim nikakve nužnosti da ova dva kriterijum konvergiraju, svaki od njih ide svojim putem i oni se često razilaze, ponekad i radikalno. Npr. neka manipulacija (ili i direktna prevara ili kradja) mogu postići veći stepen efikasnosti u postizanju datog cilja (a da je taj cilj po odredjenju svog sadržaja identičan sa normalnim ekonomskim ciljem: da se ostvari korist), a da uopšte ne može da zadovolji kriterijum ni minimalne moralnosti. Obrnuta situacija je komplikovanija: neki postupak može biti moralno ispravan (u smislu moralne dopuštenosti), pa čak i predmet moralne dužnosti, a da je pritom ekonomski štetan za delatnika, kao što je slučaj u pomaganju onima koji su u nevolji ili sa primenom načela solidarnosti u podeli društvenog bogatstva. Ipak, ako je šteta za delatnika prevelika ili nesrazmerna moralna obaveznost će se izgubiti, a pod odredjenim uslovima čak i moralna dopuštenost, tako da ćemo gledano iz tog ugla imati jači slučaj konvergencije izmedju ova dva kriterijuma. U svakom slučaju ono što treba da prodje test onog kriterijuma za kojim se traži u poslovnoj etici biće mesto susreta ova dva medjusobno nezavisna kriterijuma, moralnog kriterijuma i kriterijuma ekonomske efikasnosti. Tamo gde se ova dva kriterijuma susretnu u primeni imaćemo posla sa poslovnim moralom (ili nemoralom). Upravo ovo mesto susreta jeste predmet poslovne etike. U analizi se medjutim ispostavlja da je to mesto ceo prostor poslovanja, štaviše i prostor pretpostavki poslovanja (resursi i njihova distribucija, regulacija ne samo posla i proizvodnje nego i potrošnje, poreski sistemi itd. Dakle, u poslovnoj etici imamo posla sa moralnom evaluacijom svih poslovnih delatnosti. Tek nakon što ove delatnosti prodju test moralne ispravnosti može se reći da li su one poštene, pravedne, dobre ili su pak nepoštene, nepravedne, rdjave. Na toj se osnovi onda može analizirati da li one delatnosti koje taj test ne prolaze treba i pravno (a ne samo moralno) da budu proskribovane i sankconisane. Pod "delatnosti" ovde spadaju svi pojedinačni poslovni postupci, sve poslovne prakse, sve "poslovne politike", pa čak i pravila i sistemi pravila kojima se reguliše poslovna praksa, kao i načela i kriterijumi koji im stoje u osnovi. Dakle, cela poslovna praksa, od najsitnijeg pojedinačnog poslovnog postupka u nekoj konkretnoj poslovnoj situaciji pa do ukupne prakse koju nalazimo kao poslovnu praksu nekog vremena (a to može biti i epoha) predstavljaju predmet moralnog ocenjivanja u okviru poslovne etike. Tako ćemo reći da je neki postupak moralno neispravan zato što predstavlja primer prevare, ali ćemo isto tako reći da je neki poreski sistem ili čak neki društveno-ekonomski sistem moralno neispravan zato što je nepravedan. 2. Osnovni problemi poslovne etike su ipak neke pojave u poslovanju koje su standardno neispravne: mito, korupcija, nelojalna konkurencija, obmana, eksploatacija, neki vidovi ekstra-profita,

18


itd. Ali pošto je moralni kriterijum univerzalan, svaki poslovni čin može, pod nekim uslovima, postati moralno sumnjiv ili nemoralan. Pošto se poslovna praksa artikuliše u vidu etabliranih praksi kao skupova radnji i delatnosti sa već u velikoj meri uspostavljenim oblicima i nivoima očekivanja, to će se onda poslovna etika usredsrediti na te etablirane forme poslovnog života i koncipirati kao teorija koja se koncentriše na ona mesta u poslovanju na kojima se uobičajeno dešavaju prestupi i na kojima se očekuje da će moralnost delanja iz nekog razloga biti stavljena u iskušenje. Koncentrisaće se na one prakse u kojima se dešavaju i očekuju standardni oblici moralne aberacije, po pravilu zato što su te prakse izložene prilikama i iskušenjima da se u realizaciji ekonomskih ciljeva prekrši kriterijum moralne ispravnosti. Npr. reklama će tako po inerciji ove logike biti dovodjena u vezu sa obmanom (prevarom), i analiza obmane u reklamiranju predstravljaće važan momenat u eksplikaciji poslovne etike kao teorije o moralnosti reklamiranja: ispitivaće se tipovi moguće obmane u reklamiranju, problemi oko utvrdjivanja demarkacione linije izmedju informisanja i nametanja, kriterijumi dopuštenih oblika reklamiranja (tj. onih oblika reklamiranja koji treba i mogu da se dopuste) itd. I onda će moralnost u reklamiranju predstavljati posebno poglavlje u eksplikaciji poslovne etike zbog ove sistemske povezanosti procesa reklamiranja i latentne ali takodje sistemske opasnosti da upravo odredjene moralne vrednosti u tom procesu budu narušene ili ugrožene. Tako će poslovna etika da sledi oblik moralne fenomenologije u oblasti poslovanja, i artikulisaće se u skladu sa tom fenomenologijom - kao artikulacija moralnog suočenja sa (stvarnim) skupovima problema u sferi poslovanja. Osnovni problemi poslovne etike formiraće tako manje-više jasno oblikovane regije poslovnog morala, i te regije će onda predstavljati mogući predmet pojedinačnih poglavlja nekog udžbenika poslovne etike. 3. Etičke teorije imaju u ovim vrednovanjima posebnu ulogu. Njihov cilj je da se nadje opšti metod i princip vrednovanja koji bi se jednakomerno mogao primeniti u svakom slučaju. Ono što je ovde medjutim problem jeste postojanje različitih etičkih teorija; ta činjenica je utoliko neprijatnija što različite etičke teorije ispostavljaju različite kriterijume za vrednovanje, tako da će različite teorije dati različite odgovore o ispravnosti istih postupaka. Pošto moralni kriterijum pretenduje da bude univerzalan to je ova činjenica utoliko neobičnija i podrazumeva zapravo ne izbor već opredeljenje izmedju ovih različitih teorija. Jer, ti različiti kriterijumi nisu kompatibilni - kao kada se na neku stvar gleda iz različitih uglova (ili kad, kao u sferi sudova ukusa, različiti ljudi imaju različite preferencije), što bi vodilo u medjusobnu podnošljivost tih različitih vrednovanja – što u praktičkom pogledu vodi u isključivost nužnosti opredeljenja samo za jedan takav kriterijum. Zato nije u pravu Ričard Di Džordž kada kaže da iako se ljudi slažu u svojim moralnim ocenama oni do tih ocena dolaze na različite načine.4 Naprotiv, upotreba različitih kriterijuma onako kao ih ispostavljaju različite etičke teorije ispostaviće različite ocene, što znači da se ljudi koji prihvataju različite etičke teorije neće nužno složiti u svojim moralnim ocenama potpuno istih postupaka. Može se desiti da jedni neki postupak kude i osudjuju, dok drugi taj isti postupak hvale, ne podrazumevajući na neki skriven način različite deskripcije tog postupka već misleći upravo na isto. Ali, opet moramo naglasiti, ne zato što taj postupak gledaju iz različitih uglova, posmatrajući njegove različite aspekte, već upravo sa pretenzijom da taj postupak posmatraju i vrednuju sa jednog istog stanovišta, naime moralnog. To što će u nekim, možda i mnogim, slučajevima ipak doći do slaganja ništa ne menja u prirodi ovog problema: to slaganje nije načelno nego samo slučajno, i može već u sledećem slučaju dati različite ocene za potpuno isti postupak. To se može lepo ilustrovati na primeru laži: iako je laž u mnogim slučajevima neispravna sa stanovišta bilo koje etičke teorije ipak je uvek moguće da u nekom konkretnom slučaju dodje do potpunog razilaženja u ocenjivanju. Sa stanovišta deontološke etičke teorije laž je uvek neispravna, jer je ta neispravnost inherentno založena u postupak laganja kao njegova osobina. Postupci svoje moralne osobine nose sa sobom pored drugih, i u tom smislu nezavisno od drugih, osobina koje takodje mogu imati, npr. osobine efikasnosti: efikasna laž će biti isto tako neispravna kao i neefikasna. A onda će i benevolentna laž takodje biti neispravna, iako je benevolencija po pravilu moralno dobra i ispravna (ali ne nužno: u protekciji ili pristrasnosti ona takodje može postati 4

Richard T. De George, Business Ethics, Prencice-Hall, Englewood Cliffs 1995, p. 51

19


i direktno neispravna i zla). Ali sa stanovišta teleološke etičke teorije vrednost laži će zavisiti od njenog konačnog rezultata - od toga da li je taj rezultat dobar ili nije. Ako je rezultat nekog postupka laganja dobar postupak će biti moralno ispravan, i obrnuto. Činjenica da je po pravilu ili većinom rezultat laganja rdjav ne menja ništa u ovoj logici: u onim slučajevima u kojima je taj rezultat dobar imaćemo drugačiju, pozitivnu, ocenu. Što znači da će isti postupak biti vrednovan različito u zavisnosti od toga prema kojoj je etičkoj teoriji konstituisan kriterijum kojim se vrednuje. Situacija postaje još komplikovanija ako se sa ove najgrublje podele etičkih teorija na deontološke i teleološke predje na poziciju vrednovanja sa stanovišta drugih, specifičnih, etičkih teorija. Iako se one sve skupa u konačnoj analizi svode na ovu osnovnu podelu na deontološki i teleološki pristup fenomenu vrednosti, postoje razvijene etičke teorije ili unutar nekog od ovih pristupa ili u nekoj njihovoj kombinaciji; na primer, u poslednje vreme naširoko i do pomodnosti razvijana teorija vrlina prikazaće se u analizi verovatno ili kao oblik teleološke ili kao neka kombinacija teleološke i deontološke teorije. Ali za nas ovde biće dovoljno da samo ukažemo kako ova razlika u ishodu vrednovanja nije ograničena samo na ovu osnovnu razliku izmedju teleološke i deontološke etike, već se proteže na ceo skup (raznih) etičkih teorija. Ilustrovaćemo to na dva primera, relevantna za našu poentu ovde i takva da zaslužuju da ne ostanu nepomenuta. Prvo, unutar utilitarizma razvilo se više različitih oblika. Jedan od tih oblika, utilitarizam pravila, razvio se iz potrebe da se nadje izlaz iz raznih teškoća u koje ulazi standardna verzija utilitarizma (utilitarizam postupaka). Standardni oblik utilitarizma, utilitarizam postupaka, povlači razne implikacije koje su u suprotnosti sa našim neposrednim moralnim intuicijama, npr. opravdanje manipulacije uvek kada je to korisno, kao i mnoga druga opravdanja sa kojima imamo teškoću da se suočimo. Razlika izmedju utilitarizma postupaka i utilitarizma pravila je u sledećem: u prvom se vrednost nekog postupka (prakse, politike) odredjuje preko vrednosti stvarnih posledica tog postupka (prakse, politike), što zadovoljava onaj uslov na kome se u utilitarizmu posebno insistira a to je da se konačno "broji" stvarni rezultat naših delatnosti; u utilitarizmu pravila se pak vrednost našeg postupka odredjuje preko vrednosti posledica opšteg upražnjavanja takve vrste postupaka kakav je onaj koji se ocenjuje. Jasno je da će u utilitarizmu pravila mnogi postupci koji su sa stanovišta utilitarizma postupaka opravdani - biti neopravdani. Tako će u našem primeru sa laganjem neki postupak laganja biti opravdan sa stanovišta utilitarizma postupaka ako su njegove dobre i korisne posledice bolje od onih koje su štetne i rdjave. Ali sa stanovišta utilitarizma pravila neće se uzimati u obzir te konkretne posledice, već posledice opšteg upražnjavanja prakse laganja - što će u analizi dovesti do toga da, pošto je opšta praksa laganja sasvim očigledno štetna, i ovaj postupak, zato što spada u vrstu postupaka koje označavamo kao "laganje", biti neispravan. Prema tome, isti postupak će u jednom slučaju biti ispravan a u drugom neispravan.5 Jedna druga vrsta etičke teorije takodje zaslužuje da bude pomenuta ovde; to je čuvena "teorija dvostrukog učinka". Po toj teoriji neki postupak će biti ispravan ako je namera koja mu stoji u osnovi dobra i ispravna, pri čemu su svi nenameravani učinci moralno irelevantni! Nije teško zamisliti kakve sve opravdavalačke mogućnosti pruža ova teorija: ona će načelno omogućiti da se, uz uslov iskrenosti (kao i zlatno pravilo), opravda skoro svaki postupak koji se želi opravdati. A to je onda u suprotnosti sa svrhom postojanja teorije - da objašnjava - i pretvara teoriju u apologiju. Zbog ove načelne nedostatnosti etičkih teorija (ili onoga što se u literaturi sve uzima kao "etička teorija") pozivanje na etičke teorije neće uvek pomoći u razrešavanju moralnih dilema. Naravno, moral je jedan i verovatno barem deo ovog problema proizlazi iz nedovršenosti pojmovne analize u oblasti vrednosti i nerazvijenosti opšte teorije vrednosti, iz čega onda prirodno proizlazi nepreciznost u razgraničenju izmedju pojedinih sfera vrednovanja. (Ako bi se na primer utvrdilo da vrednosti koje se, prima facie, mere utilitarističkim kritetijumom nisu moralne već neke druge, npr. vrednosti racionalnosti i na njoj izgradjene efikasnosti u realizaciji sreće (felicitiologija) ili koristi (ekonomija), onda bi se možda

5

Razornu kritiku utilitarizma pravila izveo je J. J. Smart, u svom tekstu "An Outline of a Sysem of Utilitarian Ethics", J. J. Smart & Bernard Williams, Utilitarianism: For and Against, Cambridge University Press, 1973, i mnoga kasnija izdanja.

20


mnogi nesporazumi mogli izbeći). U svakom slučaju ovaj nedostatak jeste jedan od razloga za pribegavanje tzv. case study approach, analitičkom razmatranju pojedinačnih slučajeva (kao tipičnih, kao presedana, kao izuzetaka, etc.), što ćemo razmotriti u sledećem odeljku. 4. Case Study Approach je pristup kojim se ne samo ilustruju problemi sa kojim se suočavaju teorije nego predstavlja donekle i metodički korektiv i test za njihove nedostatke, a i za teorije u celini, uporedjene jedne sa drugima. Taj pristup se sastoji u analizi primera, izvodjenju moralnih implikacija (koje mogu, ali i ne moraju, biti očigledne) iz tih primera, i onda suočavanju tih implikacija sa našim neposrednim moralnim reakcijama. Pošto naše reakcije takodje mogu biti determinisane (vladajućim ili nekim drugim) predrasudama i pogrešne, to ovo ne predstavlja siguran metod iznalaženja konačne moralne ispravnosti, ali, uz pretpostavku konsistentnosti i logičke valjanosti rasudjivanja, obezbedjuje zaključak o prihvaćenosti nekog postupka i pojave koju on ilustruje sa stanovišta nekog ekvilibrija ukupnih vrednosnih stavova sa kojima se raspolaže. Diskusija, u jednom sokratovskom maniru, u tom pogledu može dovesti do sučeljavanja tih stavova i njihove korekcije u svetlu celine koju pruža taj ekvilibrijum. Jer, iako je svaki slučaj poseban, slučajevi ipak otkrivaju u svojoj pozadini ne samo svojstva kontekstualne logike nego i skrivene principe koji stoje u osnovi rezonovanja i vrednovanja. Ti principi omogućavaju da pretpostavka o konstistentnosti i valjanosti fukncioniše tako da iako mnogi detalji u bilo kom pojedinačnom slučaju radikalno variraju ipak bude moguće da se nadje neka pravilnost koja bi omogućila upotrebu tog slučaja za suočavanje sa novim, po pretpostavci sličnim, slučajevima. Analiza koja se može ovako izvesti kroz diskusiju pokazaće do koje mere su principi i pravila koji se primenjuju plodni u toj primeni i gde je njihova granica, u primeni na odlučivanje ili ocenjivanje, ili u objašnjenju nekog relevantnog aspekta datog slučaja. Postiže se situacija slična onoj koju imamo u pravnoj praksi - jedna vrsta preciznosti koja se zasniva na indirektnoj generalizaciji relevantnih objašnjavalačkih pretpostavki datog slučaja, bez direktnog pozivanja na principe iz kojih bi se zaključci izvodili neposredno - ispostavljajući posredne zaključke koji unapred računaju na odredjeni stepen neodredjenosti ali koji su utoliko elastičniji i precizniji jer obezbedjuju veću efikasnost primene i kvalitetnije snalaženje u situaciji odličivanja i/li ocenjivanja. Izučavanje pojedinačnih slučajeva tako omogućava onima koji to čine bolju pripremu za suočenje sa raznovrsnošću i složenošću stvarnih slučajeva sa kojima će se sresti u životu, otvarajući prostor za uvežbanost u pristupu tim slučajevima i lakoću u njihovom detektovanju, artikulisanju, uočavanju i lučenju bitnih zajedničkih karakteristika i apstrahovanju onih koje su irelevantne, itd. Ukratko, razvija sposobnost praktičnog rasudjivanja umesto apstraktnog teorijskog "znanja" za koje tek treba da se iznadje način kako da se se primeni. Pošto se u praktičnim stvarima radi upravo o praksi, to osposobljavanje za racionalno zaključivanje na osnovu razloga pro et contra, nasuprot memorisanja opštih znanja, izoštrava sposobnost da se faktori za odlučivanje brzo i efikasno iznadju, da taj odbir bude kvalitetan, da se odluka brzo kompetentno donese, a to sve predstavlja dobru osnovu za prelaženje na ono što je najvažnije - delatnost realizacije postavljenih ciljeva. Simuliranje ovakve prakse na časovima u toku nastave može da izazove živu diskusiju u kojoj će se indukovati zainteresovanost za takvu delatnost i spremnost da se suoči sa celokupnom složenošću koju stvarni slučajevi u životu sa sobom nose - umesto njihovog mehaničkog klasifikovanja u rubrike pojedinih odeljaka neke opšte teorije. Promene i inovacije su osobina žive prakse, nasuprot kontrolisanoj i komfornoj situaciji kakvu imamo u okviru sistema neke apstraktne teorije. Za razumevanje je, medjutim, potrebno i jedno i drugo, i opšte znanje i sposobnost da se stavke tog znanja lociraju u neki kontekst koji varira od prilike do prilike kroz vreme i prostor. Odluke i ocene se donose upravo u ovom vremenskoprostornom kontinuumu koji karakteriše stalna promena i preplitanje važenja teorijskih principa koji, kada se gledaju apstraktno, važe nepromenjljivo i "večno". U složenoj situaciji stvarnog odlučivanja moraju se uvek uraditi dve stvari: pronaći principi i pravila koji su primenjivi (odvojiti distinktna svojstva, razlučiti "bitno" od "nebitnog" - pri čemu nešto što je u nekoj prilici nebitno može u nekoj drugoj biti ili postati bitno) i naći način kako da se ti principi i pravila primene (da se "izekspolatišu").

21


Ova razlika odgovara epistemološkoj razlici izmedju dve vrste znanja, na koju je ukazao Džilbert Rajl: znati šta (je slučaj) i znati kako (nešto učiniti).6 Znati da je nešto slučaj ne znači i znati šta se sa tim znanjem može učiniti. Izgleda da imamo posla sa više različitih nivoa, ili vidova, znanja u njegovoj praktičnoj upotrebi: neko ko je veoma vešt da prenese znanje drugima (neko ko je dobar učitelj) ne mora biti istovremeno dobar u primeni tog znanja (dobar stručnjak), i mada verovatno postoji konvergencija u ovladavanju tih različitih veština (što je pitanje koje treba da istraže psiholozi), ipak su to različite veštine. Pošto poslovna situacija zahteva kompletnost koja uključuje ocenjivanje, procenjivanje, odlučivanje i delanje, to je za poslovnu etiku case study approach posebno pogodan. Ova tehnika učenja je usmerena ne samo na sticanje znanja (što je u suštini jedan pasivan postupak) nego i na sticanje kompetencije, mada ponekad po cenu žrtvovanja odredjenog dela opšteg znanja. (Ali to znanje je ionako toliko ogromno da svaki izbor nužno povlači element nekog takvog žrtvovanja!). Mada, i to se mora dodati, celokupna ideja ovog pristupa zasnovana je, kao i druge, na jednom odredjenom filozofskom pristupu, onom koji u samoj filozofiji nije postigao onaj renome koji odgovara njegovim postignućima u drugim oblastima ljudske prakse, pedagogiji pre svega. Taj pristup jeste pragmatizam, pristup koji se zasniva na analizi problema i problemskih situacija više nego na teorijskom sistematizovanju i izvodjenju. Rešenja koja se traže zahtevaju osobenu vrstu kompetencije, one za koju, na primer, nije nužno poznavati teoriju verovatnoće već kako odgovorno rezonovati da bi se odredili verovatni ishodi kao rešenja nekog problema koji treba rešiti.7 Medjutim, analiza ovog pristupa (case-study approach) pokazuje da se opet vraćamo na opšte teorijske pretpostavke znanja, pre svega na pitanje generalizacije, njenog mogućeg izvora i načina njenog testiranja, generalizacije pravila koja se uspostavljaju na postignutim generalizacijama slučajeva, zatim na pitanje načelâ i kriterijumâ razložnog sudjenja, na pitanje uspostavljanja neke paradigme u okviru koje se to sve etablira: kako nastaje i deluje konfirmativna funkcija i snaga primera i opovrgavajuća funkcija i snaga kontraprimera. Teorija sama nije u stanju da reši naše probleme, rešenja se ne mogu "dedukovati" iz nekih opštih premisa, status egzaktnosti i ekspertize u odlučivanju nije ni približno takav da može dati odlučivost koju bismo (konformistički) mogli priželjkivati, odlučivanje nije moguće zameniti izračunavanjem, odgovornost se ne može postići bez slobode, i celokupna savremena teorija odlučivanja, koja predstavlja jednu teorijsku oblast u punom zamahu uspona, jeste usmerena na to da pruži teorijski okvir u koji bi trebalo da stane što više teorema kako bi se odlučivanje što više pospešilo ne dovodeći u pitanje pretpostavku o slobodi odlučivanja. Latentna tendencija u ovoj teoriji, kao i u velikom delu savremene ekonomije - koja se najbolje vidi u njenoj sve većoj matamatizaciji jeste jedan pokušaj "savladavanja" svih onih neodredjenosti koje sloboda i sa njom povezana neizvesnost povlače, što možda samo otkriva psihološku nelagodu zbog ograničenosti našeg znanja, ograničenosti nauke i eksperize, ali i pokazuje da je klatno sada (ponovo) krenulo u drugom pravcu: u pravcu apstrakcije i "čiste" teorije. Ipak, taj proces je na samom početku, a case study approach predstavlja nezaobilaznu dimenziju u svakom kvalitetnom pristupu praktičnim pitanjjima. Čini se da je taj pristup neophodan da bi se došlo do onog ekvilibrijuma znanja koji je potreban za rešavanje problema i izlaženje iz dilema koje traže odluku: da se zna ne samo da je nešto slučaj, nego da se zna i kako je do toga došlo, ili kako (opet) može doći. Iako izgleda nije moguće izbeći da se, u suočenju sa posebnim slučajevima, suočimo sa važećim predrasudama niti je moguće da te predrasude uvek i do kraja otklonimo ili stavimo u zagrade, ipak će analiza slučajeva pružiti ono što nikakvo apstraktno znanje ne može. Slučajevi naravno, da bi bili atraktivni i podobni za ovu upotrebu, moraju biti ili kontraprimeri našim opštim verovanjima ili tipični na način da mogu biti ilustracije nekih opet opštih stavova ili sistema iskaza koji izražavaju neku opštu formu verovanja. Oni su potrebni u obučavanju, 6 7

Cf. Gilber Ryle, "Knowing How and Knowing That", Proceedings of the Aristotelian Society 46 (1945-46).

Zanimljive ilustracije teorijskog značaja analize i implikacija pojedinačnih slučajeva (u dva glavna smisla: kao presedana i kao tipskih slučajeva) mogu se naći na raznim mestima u literaturi iz primenjene etike; v. na primer, Tom L. Beachamp, Case Studies in Business, Society, and Ethics, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, 1993. v. takodje fn. 20. Jedan posebno zanimljiv opis tako u članku Johna A. Rohra, "Privacy: Law and Values", Thought, VOL. 49 (1974), No. 195, pp. 353-373.

22


svakom pa i onom koji treba da se postigne kroz nastavu poslovne etike, iako će im uvek "trebati kao dodatak neka etička teorija"8 U ovom smislu etičke teorije i case study approach predstavljaju jednu zaokruženu metodičku celinu, kao pretpostavka dobrog pedagoškog pristupa u plodnom i konstruktivnom izučavanju poslovne etike.

8

Cf. Tom L. Beauchamp, ib. p. 10.

23

Poglavlje II - Rad: Rad i posao. Profesija i uloga

Poglavlje II - Rad: Rad i posao. Profesija i uloga Iako je trgovina takodje rad, kupovina se jasno izdvaja u jednu klasu postupaka čija je vrednost instrumentalna samo u jednom formalnom smislu, ali je kupovina ustvari, po momentu sticanja koji je tu ključan, postupak koji čini deo jedne intrinsične vrednosti. Zato i imamo utisak odredjene asimetrije izmedju kupovine i prodaje, doživljavajući ovu drugu normalno kao rad, ali ne, barem ne na taj način, i onu prvu. (Kupovina radi prodaje, koja čini sastavni deo trgovačkog posla, može da se tretira kao deo procesa prodaje). Pošto i tržišni odnos tako jednim svojim ključnim delom, (onim koji čini proces prodaje) spada u rad može se učiniti da je domen poslovne etike omedjen domenom rada kao ljudske prakse. Ali to nije tako. Najveći deo poslovne etike se zaista odnosi na taj domen, ali neke od osnovnih vrednosti sa kojima imamo posla u poslovnom moralu tiču se i samog kupca, kao osobe; na primer negativne vrednosti kao što su šteta, povreda ili poniženje u prevari i obmani predstavljaju važne probleme u oblasti poslovnog morala. Zato se osnovne vrednosti poslovnog morala, kao što su poštenje, pouzdanost i poverenje, odnose na širi opseg postupaka od onih koji se mogu označiti kao rad. Ipak rad je, može se reći, osnova poslovnog morala, kao što je i osnova ekonomije. Skoro svako mora da radi - da bi preživeo. Ali i oni koji ne moraju da rade zato da bi preživeli obično rade, ili pokušavaju da rade - jer u prirodi je ljudi da sebi postavljaju ciljeve koje onda pokušavaju da ostvare, i taj aspekt njihove prirode je ključna karakteristika njihovog života. Apstrahujući činjenicu da nije svaka realizacija bilo kog cilja rad, može se ipak plauzibilno reći da se mora raditi da bi se živelo. Neki moraju da rade da bi živeli, - ali da bi bilo ko živeo neko mora da radi.9 Nije ni sav rad uključen 9

Na ovoj vezi rada i života ponekad se gradi radikalni pojam pravde. Tako, na primer, u Drugoj poslanici Solunjanima apostola Pavla (2 Sol. 3.10) nalazimo tezu da "ko neće da radi ne treba da jede". Iskaz ima jasno moralno značenje zasnovano na pripisivosti odgovornosti: ako neće da radi (a, podrazumeva se da bi mogao) on onda zloupotrebljava univerzalnu (u ovom slučaju tudju) dužnost da se pomaže onima kojima je pomoć potrebna, "jedući" tako rezultat nečijeg tudjeg rada (po pravilu koristeći neko od svojstava date situacije koje mu omogućava da udje u skup onih kojima je pomoć potrebna, najčešće prostim izmicanjem od posla). Teza ne pogadja one koji ne moraju da rade da bi mogli da jedu (zbog akumulacije rada), ali povlači načelnu dužnost da se radi i zabranjuje parazitiranje na tudjem radu (pri čemu nasledjeno bogatstvo nije tudji već "svoj" rad). I naravno ona ne pogadja one koji ne mogu da rade. Ali ako u ovo "ne mogu" nije uključeno da ne mogu zato što nemaju priliku, na primer ako ne mogu da se zaposle, ili ako ih drugi ljudi lišavaju mogućnosti za rad koji bi oni po svojim sposobnostima mogli da rade (a ovo lišavanje ne mora biti aktivno sprečavanje već može biti, kao što obično i jeste, nepostojanje prilike za rad zbog toga što su drugi ljudi već iskoristili i popunili sve raspoložive prilike) onda ovo Pavlovo stanovište povlači jednu komunističku osnovu za pravo na rad u jednom jačem smislu od onoga koji je u skladu (samo) sa negativnom slobodom na nesprečavanje - tj. pravo na stvarnu priliku za rad (pravo na posao) a ne samo pravo na nesprečavanje rada koji je u skladu sa zakonom. Bez tako shvaćenog prava na rad normativni sadržaj koji povlači ono "ne treba" ne može da se konstituiše u nekom stvarnom smislu. Normativno značenje termina "treba", sadržavajući jednu preporučivalačku, pa i propisivačku, dimenziju, zahteva da se kondicional u iskazu "Ako neće da radi ne treba da jede" otkloni pre nego što se maksima primeni; ali da bi se taj kondicional mogao otkloniti onaj na koga se maksima odnosi mora uopšte imati priliku da radi. Inače maksima neće glasiti "Onaj ko neće da radi ne treba da jede" već "Onaj ko ne može da radi neće jesti", što više uopšte nije vrednosni već predvidjalački iskaz, ali i povlači pitanje zašto bi nesposobnost za rad bila osnova obaveze na univerzalnu solidarnost a da to ne bude i nemogućnost nalaženja posla (od koga bi se moglo živeti)? Ako možemo sposobne pustiti da umru od gladi zbog nedostatka posla zašto to ne bi mogli učiniti i sa nesposobnima? Ako se odgovori da je to zato što sposobni mogu da rade onda ova komunistička implikacija nužno sledi, inače se ne može reći da oni to stvarno "mogu". Budući da su i sposobnosti za rad, bez obzira na to što su one i deo identiteta ličnosti, u svojoj ukupnosti takodje jedno opšte dobro, kao resurs, to pravo na rad zaista prelazi nivo prava na nesprečavanje da se radi i sadrži elemente jedne opšte pozitivne slobode. Negativne implikacije te slobode se onda mogu, i moraju, otkloniti samo tako što se nezaposleni (i besposleni) prvo upućuju da iskoriste neku priliku za rad, ali su istovremeno potencijalni adresati univerzalne solidarnosti, jednako kao i nesposobni, ukoliko te prilike, kao mogućnosti, stvarno ne bude. Time je zapravo sačuvana jedna jača opštost prava na rad od one minimalne koja se može garantovati negativnom slobodom, ali i postavljena granica latentnoj inerciji pozitivne slobode gde se pravo na rad pretvara u pravo na plaćeni posao. Sam apostol Pavle kao objašnjenje za strogost u primeni maksime da "ko neće da radi da i ne jede", u nastavku (2 Sol. 3, 11) kaže: "Jer čujemo da neki neuredno žive medju vama, ništa ne radeći, nego

24


u ekonomiju, bilo da nije plaćen iako doprinosi ukupnoj količini dobra u svetu, bilo da je na neki relevantan način "nepotreban" ili "suvišan" (pa makar bio i plaćen),10 kao što ni neke druge njegove osobine nisu univerzalno rasporedjene, na primer napor ili radost učestvovanja u njemu. Ali bez rada nije moguće učestvovanje u društvenom životu. Rad je i inače izvor zadovoljstva i samopoštovanja. Ovo poslednje je u vezi sa osobinom rada da "proizvodi" smisao u potrošenom vremenu (a vreme je osnova svega što imamo) - što se naročito jasno vidi nakon što rad "prodje": čak i beznačajni poslovi mogu da doživljaju vremena daju osećaj smisla, a pošto je osećaj smisla konstitutivni element samog smisla to rad, s pravom se smatra, ima veliku isceliteljsku i iskupiteljsku ulogu. Rad po definiciji ima instrumentalnu vrednost; ali on može imati i intrinsičnu vrednost, kada je, kao takav, izvor radosti i samoafirmacije. Tada je odredjeno savršenstvo u samom obavljanju posla često važnije od rezultata tog rada. Ali on ima i jednu drugu važnu, i može se reći izvanrednu, osobinu: njegovi rezultati se mogu akumulisati. To omogućava koncentraciju sopstvenog i mogućnost preuzimanja tudjeg rada, pa se može živeti i od "minulog" rada, svog ili tudjeg. Rezultat tudjeg rada se može dobiti (prenošenjem, transferom, kao u porodici ali i na razne druge druge, često teško uhvatljive načine, ili na poklon), naslediti, ili oteti (opljačkati). Izmedju samog rada, pa i delatnika koji radi, i konačne konzumacije rezultata tog rada nema nikakve unapred odredjene trase. A na neki način nema ni potpune konačne konzumacije, jer se novi rad uvek vrši na pretpostavci, ili osnovi, celokupnog prethodnog rada. (Ta osnova je tako neka vrsta "opšte svojine".) To je momenat koji će uvek iznova davati energiju i mogućnosti opravdanja (preko mogućnosti pozivanja na načelo pravičnosti) raznim tezama o potrebi redistribucije i izmeni etabliranih shema privilegija i diskriminacija koje se uspostavljaju upravo na ovoj mogućnosti akumulisanja rezultata rada u vidu bogatstva i moći. 11 Te "privilegije i diskriminacije" nastaju i kao prirodan izraz jedne krucijalne osobine one osnovne artikulacije rada koju zovemo "posao" (i kroz koji rad dobija društvenu funkciju nečijeg rada), a ta osobina jeste jedna institucionalna činjenica koja se ispoljava kao neka (profesionalna) uloga. Posao nije samo upotreba nekih sredstava za proizvodnju nekog cilja, na primer vršenje radnji, planiranje ili izdavanje naredjenja, - već i cela instituicionalna i kontekstualna pozadina, koja mu ne

okrajče i miješaju se u tudje poslove". Ali, naravno, ako može da “okrajči” i da se meša u tudje poslove onda može i (nešto) da radi za sebe! 10

To da neki posao nije plaćen ne mora nužno biti nedostatak. Ponekad može možda čak doprineti uspostavljanju viših kriterijuma kvaliteta od onih koji bi inače važili. Na primer, naši naučni časopisi obično ne plaćaju honorare, zbog raznih razloga medju kojima se uopšte ne pojavljju neki koji bi se odnosili na visinu kriterijuma za prihvatanje članaka za objavljivanje. Stvorena je takva atmosfera da to (više) niko i ne očekuje. Pošto je provera stvarne vrednosti tih članaka nešto što dolazi veoma sporo i naknadno, to neplaćanje honorara donekle suzbija skribomaniju. Jer kako bi se, ako ne po obimu, mogla izračunavati veličina honorara? Ali obim ne mora imati nikakvu unutrašnju vezu sa vrednošću teksta, kao uostalom ni sa količinom truda (posla) da se on napiše. Prema tome, izvesno poniženje sadržano u činjenici da se nešto radi besplatno (što ukazuje na opšti društveni prezir prema toj vrsti delatnosti), kombinovan sa verovatnoćom prognoze da će se tekst ignorisati, ismevati ili biti neprincipijelno ili maliciozno kritikovan zbog neshvatanja i neudubljivanja u njegov sadržaj što je sve usmereno na opšte obeshrabrivanje - ima za rezultat viši nivo zahteva u motivaciji. Na žalost viši nivo zahteva u motivaciji ne mora biti praćen i višim nivoom zahteva u samokritičnosti, što onda uveliko umanjuje ove pozitivne efekte (skoro instituicionalne) činjenice neplaćanja autorskih honorara ili njihovog ekstremno niskog iznosa. 11

To je onaj osnov zbog koga se, na primer, ne može naprosto i bez daljnjeg odbaciti zahtev za takozvanom "obrnutom diskriminacijom" (koju zovu još i "afirmativna akcija"), kao zahtev za ispravljanjem starih nepravdi izvesnom dozom novih nepravdi. Naizgled neodrživa teza mora da se odbaci odmeravanjem snage argumenata i kontraargumenata - ali samo ako odbacivanje bude rezultat tog odmeravanja; ne može se odbaciti unapred, što povlači mogućnost da se možda uopšte neće moći opravdati njezino odbacivanje. (Taj put otvara mogućnost opravdavanja revolucija i pobuna, iako su izgledi za tu mogućnost po pravilu dosta oskudni, zbog prevelike cene, rasipništva i verovatne kontraproduktivnosti u postizanju cilja, koji po pretpostavci može biti i opravdan.)

25


daje samo smisao već ga i omogućava. U tom pogledu posebno je značajna institucija uloge,12 koja upotrebu sredstava, ili pak izdavanje naredjenja, čini validnim. Na primer, da bi neki razgovor bio ispit na fakultetu nije dovoljno da se postavljaju pitanja i da se na ta pitanja odgovara, već i onaj ko pita i onaj ko odgovara mora biti nosilac odredjene uloge - uloge nastavnika i uloge studenta. Neki poslovi ne moraju biti tako zavisni od uloga - na primer ako sami krečite svoj stan to još ne znači da ste postali "moler". Ali kad (pravi) moler kreči svoj stan on nije, zato što je to njegov stan, prestao biti moler. Ipak, krečeći svoj stan on jeste više od molera: on odlučuje, premišlja se i menja odluke o boji zidova ili uopšte odlučuje da kreči ili ne kreči, što sve nije posao molera. Ako bi moler u tudjoj kući predlagao da se nešto kreči ili birao boju onda bi to bilo izvan njegove uloge. Ali ne nužno i veoma daleko od nje: sugestija da se nešto kreči je samo malo aktivniji odnos prema traženju posla, a sugestija (ali ne i odluka) o boji je specifičan vid samoreklamiranja ili deo posla u širem smislu, onom u kome se podrazumeva i, možda iskustvom a možda školovanjem postignuto, posedovanje nekih estetskih znanja koja "obogaćuju" osnovnu profesiju. Uostalom, ljudi ne mogu da se svedu na puke nosioce uloga. Ali ako bi neki moler odbio da neku sobu kreči bojom koja mu se ne dopada (ili je, po njemu, neprimerena) onda bi ispao iz uloge molera. Uloga profesionalca povlači tezu o nekoj ekspertizi, i povlači pitanje o tome šta profesionalci znaju i šta na osnovu toga mogu. Ponekad, kao npr. u medicini, to se, prosto po logici vrste situacija koje se javljaju u okviru prakse te profesije i pretpostavke o mogućnosti ekspertize, pretvara, ili ima tendenciju da se pretvori, u paternalizam. Paternalizam podrazumeva manipulaciju informacijama (njihovo doziranje ili uskraćivanje). I pošto ekpertiza opravdava paternalizam, proizlazi da ekspertiza povlači opravdanost nekih manipulacija. Pošto se u okviru profesije javlja i jedna posebna vrsta medjusobne lojalnosti - kolegijalnost - koja nije uloga, ali je ipak važna relacija u poslovnim odnosima, sve se to pretvara u tendenciju da se stvori jedan poseban profesionalni moral, sa izrazito osobenim normama u kojima dijalektika odnosa izmedju ekspertize i manipulacije pored paternalizma može ispostaviti i mnoge druge moralno sumnjive ili moralno neprihvatljive zahteve i rezultate. (Tako profesionalni moral lako može postati nemoralan!). Naravno, uz ove činioce - uloga, ekspertiza (stručnost), kolegijalnost - pojavljuje se kao posebno relevantno pitanje cene, odnosno plaćanja, i to pitanje nikako nije jednoznačno. Pretenzija na opravdanost paternalizma ili manipulacije zasniva se na specifičnoj vrednosti neke stručnosti gde se kao cilj postavlja neko dobro onoga nad kim se vrši manipulacija, odnosno onoga ko je, po pretpostavci, "zaštićen" paternalizmom. Ostvarenje koristi samih stručnjaka nije opravdanje već zloupotreba tih mehanizama. Na sličan način normativni sadržaj kolegijalne lojalnosti treba da stručnjacima pruži sigurnost kolegijalne solidarnosti, ali opet uz pretpostavku da je eventualna manipulacija bila u krajnjem interesu manipulisanih a ne samog manipulatora; njemu ta solidarnost treba zato da omogući manipulisanje, ali svrha te solidarnosti jeste u tome da se obezbede i sačuvaju pretpostavke te mogućnosti (doziranje i uskraćivanje saznanja) da bi se pospešila dobra ili sprečila loša saradnja, i izbegla odluka, onih koji nisu kompetentni, iako se, i zapravo baš zato što se, radi o njihovom interesu. Njihova odluka, kao i njihova saradnja na izvršenju te odluke potrebna je za realizaciju njihovog interesa u stvarima u kojima oni nisu najbolje sudije tog svog interesa.13 Realizacija tog interesa je ono što ustvari treba da opravda manipulaciju, tako što će dati osnovu za navodjenje razloga za takvu vrstu postupka. Manipulisanje je opravdano kao deo profesionalnog morala zato što je u interesu manipulisanih. Domen te opravdanosti ne proteže se medjutim i na pospešivanje interesa samih "stručnjaka", na primer njihove veće zarade (jer to bi bila neka vrsta kradje ili pljačke) ili njihove neke promocije (jer to bi bila prevara).14

12

O ulozi institucije uloge u moralu cf. M. Ossowska, Social Determinants of Moral Ideas, The University of Pensilvania Press, Philadelphia 1970, pp. 64ff.

13 14

O tome cf. J. S. Mill, On Liberty, mnoga izdanja.

Mada ovo drugo nije moguće sasvim izbeći niti je potpuno neopravdano, samo je pitanje artikulacije načina na koji se vrši: stručnjak koji pokazuje veliki uspeh će postići slavu, koja je najbolji (i najjeftiniji) oblik reklame - ali u postupku postizanja uspeha to ne sme biti direktan cilj ili deo cilja. Da bi bilo moralno opravdano to mora

26


Ovo samo još više zaoštrava tezu koja je implicitno bila prisutna već u gornjem opisu posla koji vrši moler: svrha tog posla nije bila njegova zarada već krečenje. Njegov razlog da radi na ostvarenju te svrhe medjutim neće biti samo to ostvarenje, osim ako moler ne kreči samome sebi (ili, besplatno, svom prijatelju). Samo naizgled je molerova situacija jednostavnija od situacije lekara koji vrši paternalističku manipulaciju nad nekompetentnim pacijentom da bi ga ubedio da uradi nešto što je, iako neprijatno, važno za njega, pacijenta, na primer da pristane na rizičnu ili tešku operaciju. Jer moglo bi se učiniti da se lekar žrtvuje za dobro drugoga, čineći tako jednu rizičnu supererogativnu radnju, dok kod molera ne možemo naći takvo opravdanje pa nastaje pitanje zašto on uopšte radi to što radi (ako se i on ne žrtvuje). Njemu, po pretpostavci njegove uloge, nije stalo do toga da nešto bude okrečeno (iako je njegova "uloga" da kreči), bar ne u onoj meri u kojoj je lekaru, po zamišljenoj pretpostavci njegove uloge, stalo do pacijentovog dobra (može se pomenuti Hipokratova zakletva, društveni značaj profesije zasnovan na značaju zdravlja, stepen očekivanja itd.). Kao da se te dve uloge, koje su u jednom formalnom pogledu slične (molerova uloga je da kreči a lekareva da leči), u jednom drugom smislu različite - naime da jedan, lekar, ima sopstveni razlog za realizaciju svoje uloge (jer mu je "stalo" do zdravlja pacijenata) a drugi nema takav razlog. Ali u suštini osnovno pitanje za nas je ovde isto: zašto ti ljudi uopšte rade to što rade, pa bilo da je njihova "žrtva" za druge ljude društveno priznata kao specijalno odredjenje njihove posebne uloge i daje im specijalna "prava" (pošto ta prava ne idu na njihovu korist – kao što je “pravo” da pomogne onome kome je pomoć potrebna) ili ne. Profesionalni moral svake profesije stoji na stanovištu sličnom onom koju sadrži ovde opisana uloga lekara - da je profesionalcu stalo ne samo do perfekcije posla nego i do samog posla. To je deo opisa profesionalne uloge, pa bilo da je u pitanju uloga kao što je lekareva, ili takva kao što je molerova. Ali šta oni sami imaju od toga da budu u nekoj od tih uloga i da rade posao koji je definisan opisom te uloge? Korist je relacija u okviru koje se mora nalaziti odgovor. Kad taj odgovor ne bi bio u tom okviru onda bi se u potpunosti izgubio centralni deo značenja pojma posao, i rad sadržan u poslu bio bi ili prosto privatan (kao kad mi koji nismo moleri krečimo naše stanove) ili bi bio nešto drugo, na primer neposredno dobrotvoran (kao kod lekara koji pomaže u saobraćajnoj nesreći u kojoj se slučajno zatekao, ili kad se "profesionalno" ali ne i "poslovno" angažuje u svojoj porodici). Može se naći i uloga koja bi omogućavala da se taj rad obavi, čak i na sistematičan način, poput uloge sveštenika koji je "zadužen" da pomaže ljudima, čak možda svima bez razlike i bez definisane naknade ili čak bez elementa obaveznosti u očekivanju naknade. Možemo tako zamisliti ritualnog "molera" ili "lekara" (na primer u nekom razudjenom i precizno odredjenom kastinskom društvu) koji takodje ritualno kreče ili leče, kao deo svoje uloge, a da za to ne primaju platu (bilo da za platu rade nešto drugo, bilo da je to društvo u kome se distribucija dobara vrši na neki drugi način). Apstrahujući neke druge teškoće u zamišljanju nekog takvog sveta, njihov "rad" ne bi morao da se odredi u okviru relacije koristi, iako bi se pojavila dvojnost svrha: različiti ciljevi samog rada i ispunjavanja opisa uloge. Ali pošto ne bi bilo koristi za same delatnike to se ne bi radilo o poslu strictu senso. Još bi gore bilo u okviru neke koncepcije koja bi se zasnivala na osećanju altruizma ili benevolencije - jer bi tada bila ugrožena osnovna pravilnost (radilo bi se kada i dokle postoji neko takvo osećanje, dakle proizvoljno) i u takvom svetu ne bi mogao da se izgradi koherentan sistem očekivanja. Prema tome, iako se možda ne može dokazati da sistem u kome se posao veže za plaćanje i cenu nije nužan, ipak će biti da je on povezan sa velikim brojem značajnih dimenzija našeg sveta i njegovog mogućeg kvaliteta tako da se može reći da je posao nešto što ima dve svrhe: svoju neposrednu svrhu, ali i svrhu koja predstavlja razlog za same one koji rade da to čine, a taj razlog jeste korist. Njihova vlastita korist, koja se normalno izražava u obliku zarade, ili nekog analognog postignuća.

biti uzgredni ("kolateralni") učinak, što pokazuje da se radi o jednoj od retkih (izvan politike u kojoj "logika prljavih ruku" ima donekle svoju legitimnu primenu) opravdanih primena "teorije dvostrukog učinka", što opet ukazuje da ta teorija ima stvarno pokriće za svoje postojanje i da nije tu isključivo radi mogućih moralnih manipulacija. Za detaljnije upućivanje u ovu teoriju cf. Richard A. McCormick & Paul Ramsey, eds. Doing Evil to Achieve Good, University Press of America, Lanham, New York, London, 1985.

27


Već kod Platona nalazimo da stručnjaci, i uopšte radnici, sami nemaju koristi od pukog upražnjavanja svoje struke, i da su njihova korist, koju postižu svojim radom, i svrha njihovog rada dve potupno različite stvari.15 Ili bolje rečeno rad je relacija sa dve svrhe: svrha rada našeg molera jeste, za nas, krečenje, ali i, za njega, zarada. Posao je relacija koja se konstituiše u okviru ove dvostrukosti svrha, a korist je svojstvo koje se u toj relaciji postiže realizacijom tih svrha, svake od njih. Korist svake od njih je, medjutim, nezavisna i odredjenje posla je upravo u tome da se dve medjusobno načelno nezavisne koristi medjusobno povežu na jedan pravilan i zakonit način. Proces tog povezivanja predstavlja kontituisanje posla (normalno taj proces predstavlja neku formu ugovaranja), pri čemu razni segmenti te pozicije mogu doći u sukob. Osim osnovnog sukoba izmedju koristi samih tih dveju svrha (poskupljenje jedne povlači pojeftinjenje druge i obrnuto), tu je i sukob izmedju uloge profesionalca u nekom poslu i njegove cene. Naime svako pokušava da posao odredi tako da svoj rad (ili vrstu svoga rada) proda što skuplje; ali ako u ulozi profesionalca "drži do sebe", tj. do što višeg standarda profesije, to znači da on treba da bude spreman da radi bolje, tj. više, za istu zaradu - i tako svom poslu obara cenu i sebi smanjuje korist. Pošto je za delatnika svrha posla korist, odnosno zarada, a zarada se izražava u novcu (radi se za novac), onda bi u novcu, u kome se izražava i cena, trebalo da se izražava i količina rada, to povlači da bi za više rada trebalo da se dobije više novca, što znači da mu uloga profesionalca (za razliku od svojstava profesionalca, njegovog znanja, stepena njegove obučenosti, uvežbanosti itd.) može smetati da naplati onu razliku za dodatni trud koji proizlazi iz profesionalnog odnosa koji traži što viši kvalitet. Ali to je samo jedna od finijih moralno relevantnih tenzija u okviru poslovnog odnosa. Ta tenzija u odnos konkurencije, o čemu će uskoro biti više reči, unosi jednu dvostrukost - naime pored osnovne konkurencije oko bolje prodaje svog posla tu se pojavljuje konkurencija u, da se tako kaže, "savršenstvu" posla, što se izražava u zadovoljstvu da se bude dobar stručnjak (sa tendencijom: bolji od drugih), i uopšte da se bude zadovoljan sobom (da se bude zadovoljan stepenom sopstvene samorealizacije). Osnovna tenzija proizlazi medjutim iz mogućnosti da se sa manje rada dobije više novca u postupku u kome se zapostavlja specifična svrha posla. Tako opšta svrha posla - prihod - dolazi u sukob sa posebnom svrhom posla - proizvodnjom odredjene vrste dobara - i svim onim uslovima, pretpostavkama i pravilima koje ta proizvodnja podrazumeva i koji su mnogi i raznovrsni i često zahtevaju veliku preciznost i strogost, isključujući tako maksimalizaciju profita kao jedini ili najvažniji neposredan cilj. To nije, kako se ponekad uzima, sukob izmedju navodne obaveze biznisa da promoviše opšte dobro, recimo doprinosom u rešavanju urgentnih socijalnih problema, i njegove osnovne usmerenosti na prihod (ukoliko nije deo samoreklamiranja to je verovatno samo jedna

15

Cf. Platon, Država, I, 345-346, str. 23-25. Ali Platon je, čini se, više sklon da tu razliku vidi kao razliku dve posebne veštine, jednom one posebne, na primer lekarske ili gradjevinske, a drugi put kao "veštinu zaradjivanja novca koja ide uz" svaku od ovih posebnih veština. (Cf. Država, BIGZ, Beograd 1976, str. 25. Cf. takodje: Aristotel, Politika, 1257 a) Društveni karakter posla kao zvaničnog odnosa u radu (i u vezi sa radom), zahteva medjutim, koliko mogu da vidim, da "veština zaradjivanja novca" ne bude neki poseban i nezavisan postupak, kao što bi to bila "veština krečenja" kad sam sebi krečim stan (jer taj je postupak onda privatan, nezvaničan i nema društveni karakter), već samo jedna dimenzija u istom postupku u kome je ostvarivanje neke posebne svrhe njegova druga dimenzija, iako su naravno koristi koje se ostvaruju realizacijom tih različitih svrha različite: pa je Platon u pravu da se neka korist ostvaruje i onda kada se radi bez plate. Ali to ima zanimljive i dalekosežne posledice na odredjenje zvaničnosti (službenosti) u pojmu "posla" otvarajući put takvoj maksimizaciji opšteg dobra (opšte koristi) koja je nezavisna od njegove distribucije i čak željenosti. Dalekosežnost razdvajanja ovih dveju dimenzija "posla" najdirektnije dolazi do izražaja na najosetljvijem mestu, u politici; naime ako bi "otvoreno primali nagradu za svoje vršenje dužnosti" političari bi mogli da se nazovu "nadničarima" - terminom u koji je očito investirano neko odredjenje sramote - a "ne vole ni da ih zovu lopovima zato što su se na vlasti krišom obogatili"; cf, ib. str. 26. To je pojam političara koji onda omogućava Platonu da kaže da on "treba da misli samo o dobru podanika i potčinjenih, pa bilo da je to državno ili privatno delovanje" (ib). Čije delovanje? Strogo gledano političarevo, ali on takodje ne može onda naći u sebi nikakvo ograničenje da dobro "podanika i potčinjenih" ne ostvaruje koliko god može. A može više nego što oni možda žele ili mogu da podnesu (i drukčije nego što oni sami misle da treba), iz čega onda paternalizam proizlazi sa odredjenim stepenom nužnosti.

28


prolazna moda i simptom izvesne društvene neuredjenosti.)16, već sukob izmedju krucijalnih unutrašnjih pretpostavki nekog posla i mogućnosti da se ublažavanjem ili napuštanjem nekih od tih pretpostavki može, barem kratkoročno, ostvariti veći prihod. Ako se manje kvalitetan rad može prodati po većoj ceni onda bi tržišni zakon zahtevao da se tako i uradi i postigne maksimalna cena. Doduše konkurencija će učiniti da deluje i suprotan proces po kome se nudi više za istu cenu (ili jednako za manju cenu) da bi se uopšte prodalo. Ali, možemo se pitati, šta nas ograničava da tamo gde nema konkurencije, gde na primer možemo sakriti loš kvalitet i prikazati ga boljim nego što stvarno jeste tako i ne učinimo. Jer ma koliko konkurencija mogla biti savršen regulator tržišta, činjenica je da sama konkurencija nikada ne pokriva celinu tržišta i kroz vreme i kroz prostor i da u tom medjuvremenu i medjuprostoru postoji ogromno polje za manipulaciju ponudom i potražnjom i proizvoljnost u formiranju cena. Ali o konkurenciji više kasnije, na odgovarajućem mestu. Privatnost i javnost. Ako poslovni moral definišemo kao moral koji se gradi u kontekstu posla, shvaćenog kao rad koji ima svoju definisanu cenu i koji je konstitutivan za poslovni odnos, onda poslovni moral predstavlja deo javnog morala i po pretpostavci se ne odnosi na one postupke koji su privatni ili su prosto izvan poslovnog odnosa. Da li to znači da u zahteve tog morala spada i stroga podela životnih uloga po kojoj treba "kod kuće" ostaviti sve svoje "ostale" uloge da bi se "na poslu", tj. od trenutka ulaska u preduzeće, fabriku ili kancelariju imala jedna i samo jedna dužnost, ona koja se odnosi na obavljanje posla? Kada se govori o obavezama i pravima u poslu i na poslu kao da vreme i mesto imaju posebnu ulogu. To će onda imati i tendenciju da daje opravdanje za suspenziju moralnih zahteva u nekim specifičnim poslovnim kontekstima, po pravilu naročito tamo gde uloge uključuju odlučivanje, posebno ako su te uloge strogo definisane, kao što je slučaj kod uloge "menadžera". U biznisu bi onda trebalo da je opravdano i ono što inače nije moralno opravdano, i biznis tako daje jedan kontekst u kome se amortizuje, ublažava ili čini nepotrebnim, primena nekih moralnih propisa jer ona otežava ili onemogućava konstituisanje posla ili poslovnog odnosa. (U ratu, ljubavi i biznisu sve je dozvoljeno, glasi jedna uzrečica.) Ali iako rezultat primene moralnog kriterijuma u različitim situacijama daje i različite rezultate, jer ta primena nikako nije nezavisna od konteksta primene, to nikako ne povlači i mogućnost a kamoli nužnost neke promene u samom moralnom kriterijumu kojim se postupci u tim različitim kontekstima ocenjuju. Pošten ljubavnik, ili ratnik, ne mora biti pošten poslovni partner, kao ni obrnuto, ali poštenje je, kao i pravda, u svim tim situacijama zasnovano na istoj vrednosnoj osnovi - na univerzalnom i načelnom poštovanju koje zabranjuje, na primer, ponižavanje ili prevaru; pa će ponižavanje i prevara, i u ljubavi i u ratu i u poslu biti jednako nepošteni. Možemo se pitati da li je i ovde primerenija jedna kantovska pozicija, po kojoj mi sve svoje dužnosti uvek nosimo sa sobom (zato što sebe uvek i svuda nosimo sa sobom), ali da to uključuje i jednu posebnu dužnost, koja je inače stalno tu, naime dužnost artikulisanja vremenske distribucije izvršavanja raznih dužnosti koje imamo: bićemo npr. roditelji kod kuće a privrednici na poslu ali će se intervali u kojima smo jedno ili drugo smenjivati, i možda ponekad preklapati. Pri tom će one tzv. "nesavršene dužnosti" (kao što je dužnost da se pomogne neko u nevolji, ili da se "uči" iz novih situacija) biti prisutna u svakom trenutku i na svakom mestu.

16

Razornu kritiku navodnih obaveza preduzeća u promovisanju opšteg dobra nezavisno od opisa njihove osnovne delatnosti, što se ponekad doživljava i kao obaveza (ili prilika) biznisa da okaje prvobitni greh svog postojanja ili da dobije neku vrste indulgencije za uspeh (koji je centralni parametar u biznisu), kao i neka vrsta stava noblesse oblige, kritiku koja je konkluzivna nezavisno od drugih, komplikovanijih implikacija takvog stanovišta, možemo naći u članku Miltona Fridmana "The Social Responsibility of Business Is to Increase Its Profit", cf. npr. T. L. Beauchamp and N. E. Bowie, eds. Ethical Theory and Business, Prentice Hall, Englewood Cliffs 1993, pp. 55-60.

29

Poglavlje III - Odgovornost u Poslovnoj situaciji. Prava i dužnosti

Poglavlje III - Odgovornost u Poslovnoj situaciji. Prava i dužnosti Odgovornost je ključni moralni pojam: na osnovu njega se konstituišu sve ostale moralne vrednosti, pozitivne (pohvalne) i negativne (pokudne, osude). U principu mi smo odgovorni za sve naše postupke - upravo po tome se uopšte može i govoriti o postupcima a ne tek pukim dogadjajima koji su se prosto desili ali za koje niko nije odgovoran. I zaista, postupci se izdvajaju iz skupa svih dogadjaja upravo po tome što su osnova moguće odgovornosti - što su nastali na osnovu nečije odluke, na osnovu toga što je neko sebi postavio neku svrhu, cilj, i što je onda ono što je usledilo rezultat ne pukog sleda dogadjaja već sledi na osnovu namernog, svrhovitog delanja. U osnovi svakog delanja stoji ova osobina svrhovitosti i ono što svrhovitosti stoji u osnovi: neki subjekt koji odlučuje. Po toj pretpostavci se podrazumeva da je taj subjekt mogao postupiti i drugačije nego što je postupio, dakle njome se označava sloboda, sloboda ličnosti. Pri tom termin "ličnost" ne mora označavati neku pojedinačnu osobu, već u principu bilo "koga" ko je u stanju da "odlučuje", tj. da učini da bude na neki način a da pri tom ima smisla reći da je "mogao" da postupi drugačije. Ovo je posebno važan momenat, jer i skupine ljudi, ili neke njihove rezultante, koje mogu biti izražene u vidu nečega što bismo mogli nazvati "artificijelna ličnost", mogu u ovom smislu biti "subjekti".17 Ono što je suštinsko ovde jeste zapravo ovaj momenat koji se veže za pojam delatnosti kao nečega radikalno različitog od dogadjanja, što otvara prostor za onu kauzalnu nezavisnost koja se zove "sloboda", i koja omogućava pripisivost odgovornosti, i sledstveno zasluge i krivice za te radnje ili postupke. U postupcima osim uzroka, kao onoga iz čega radnja (kao posledica) proizlazi, imamo i razloge, koji figuriraju kao činioci u odlučivanju, tj. u postavljanju neke moguće svrhe za svoj stvarni cilj. To je istovremeno osnov po kome se ličnosti razlikuju od stvari. Prema tome sloboda je definiciono vezana za pojam ličnosti. Sloboda je pretpostavka i uslov da bi se moglo govoriti o odgovornosti. Na osnovu odgovornosti, pak, osudjujemo ili hvalimo, što su postupci bitno različiti od objašnjenja, bez obzira što se objašnjenje takodje može odnositi na štetu, nesreću, ili zlo (kao kad se reka izlije i "pobije" nevine ljude koji žive pored njenih obala). Odgovornost je po pravilu usko povezana sa postojanjem neke obaveze. Obaveze opet, iako i same u svojoj mogućnosti povezane sa pretpostavkom slobode, predstavljaju ustvari forme ograničenja slobode. Ali ima i drugačijih vrsta tih ograničenja: razne vrste prisila, nuždi, potreba, a i sami ciljevi koje sebi postavljamo mogu biti inkompatibilni i ulaziti u medjusobnu konkurenciju. Sve to mora da se ima u vidu kada se istražuje moralni aspekt bilo kog postupka, pa i nekog u oblasti poslovanja. Pretpostavka slobode normaliter označava dobrovoljnost, bez koje više nema mogućnosti za (potpuno, kvalifikovano) pripisivanje odgovornosti, što celinu opravdavanja stavlja u sasvim drugo svetlo. Time smo došli do jednog važnog momenta za odredjenje upravo onih postupaka kakve standardno nalazimo u ekonomiji (mada ne samo u ekonomiji): da je u pretpostavci o slobodi prisutna takodje i teza o izvoru motivacije: da je ciljeve i odluke subjekt doneo kao svoje, da su to njegovi ciljevi, kao što je i odluka i postupak njihove realizacije takodje njegov. Pa je onda i pravedno da se upravo on, a ne neko drugi, ili neki skup uzroka kojih uvek mora biti, osudjuje (ili hvali) za taj postupak. Sloboda se tako ispostavlja i kao izvor motivacije: zainteresovanost da bude onako kako se želi i hoće a ne drugačije. Sloboda se tako u ekonomiji pojavljuje kao kapitalna vrednost. Mera slobode jeste mera domena mogućnosti postavljanja ciljeva, čak pretpostavka da se nešto može hteti, i da neka želja ima stvarnu a ne samo apstraktnu i praznu vrednost. Zato je sloboda mera stvarnosti našeg sveta - mera po kojoj nešto što se samo može zamisliti postaje stvarno moguće. Upravo zato je ona kapitalna vrednost. Bez nje nema ne samo stvarnog odlučivanja nego ni stvarne motivacije, već imamo samo maštanje, priželjkivanje, rezignaciju i prazninu. Ono što ne spada u stvarne mogućnosti, ili što se nakon pokušaja sistematski takvim pokazuje, postepeno prestaje i da se želi, kao što ono što ne sme da se kaže naglas postepeno prestaje da bude i predmet mišljenja. Zato je sloboda, u svakom 17

Ričard Di Džordž u vezi sa ovim, citirajući iz jednog sudskog spora iz 1819. godine, kaže sledeće: "´Korporacija je veštačko biće, nevidljivo, nedodirljivo i postojeće samo u zakonskoj zamisli´. ...Ono može delovati, držati svojinu, i biti tuženo... Cf. Di Džordž, op. cit. p. 122

30


pogledu, a pre svega u društvenom smislu onako kako ju je definisao Džon Stjuart Mil,18 nužna za vredan i kvalitetan individualni i kolektivni život. Ona je, na primer, ključna pretpostavka visoke produktivnosti u privredi - jer motiviše na postavljanje ciljeva i njihovo ostvarenje. To je smisao tvrdnje da je sloboda pretpotavka i medij tržišne ekonomije. Tržišna ekonomija, kako joj samo ime kaže, predstavlja ekonomiju tržišta na kome se uspostavljaju odnosi slobodne razmene u ponudi i potražnji.19 Sloboda podrazumeva konkurenciju i postojanje "istinitih cena" koje su izražene u stvarnim spremnostima da se za nešto plati ili uzme odredjena cena. (Na tu temu ćemo se vratiti još kad budemo raspravljali o konkurenciji, kao idealu, sastojku ili kriterijumu tržišne ekonomije). Jedan od osnovnih izraza slobode jeste pretpostavka o slobodnom radnom odnosu. Taj odnos se definiše kao odnos izmedju onoga ko posao “prima” i onoga ko posao “daje”, dakle kao relacija izmedju “posloprimca” i “poslodavca”. Takvo odredjenje tog odnosa očigledno ima svoje prednosti: ono omogućava npr. da se sam taj odnos podvodi pod formu ugovora, čak i onda kada su te dve “strane” ista osoba. Po pretpostavci o slobodnom rardnom odnosu taj se odnos ugovara slobodno ("employment-at-will") - i ovo je veoma bitan deo doktrine slobodnog tržišta. Po ovoj tezi svako radi slobodno, kod onog poslodavca koga sam izabere, a isto važi i za drugu stranu: poslodavac unajmljuje onoga koga hoće, bez ikakve prisile sa strane. Ovaj pristup izgleda fer i simetrično: Radiš kod koga hoćeš, primaš koga hoćeš! - i tek kad su oba ova uslova zadovoljena svi su slobodni! I poslodavac i posloprimalac. U prima facie smislu to i jeste tako: svi su slobodni, i svako nudi ono što ima, i dobija ono što u slobodnom pregovaranju konačnim ugovorom utvrdi kao predmet zajedničke volje. Istovremeno ta sloboda i dalje ostaje: svaka strana može slobodno, i bez ikakvih dodatnih preduslova, da ugovor raskine i da ide dalje za svojim boljim interesom; radnik može slobodno da da otkaz i da ode na drugi, bolje plaćeni ili po nečemu drugome za njega atraktivniji posao, a poslodavac može da radnika otpusti i da uzme drugog, po pretpostavci boljeg, radnika, ili radnika koji je jednako dobar ali će raditi za nižu platu. I jedan i drugi mogu da delaju slobodno i po vlastitoj volji; otuda izraz "employment-at-will". Ali samo naizgled je ova relacija ovako idilično simetrična. Njena neravnopravnost (ne nužno, ali po pravilu u korist poslodavca) konstituiše se u većini slučajeva. Iako je tačno da je i poslodavcu radnik neophodan da bi uopšte mogao da pokrene posao, ipak je ovaj odnos, u njegovoj standardnoj situaciji, više asimetričan i pomeren ka većoj slobodi poslodavca, nego što je simetričan (kakav bi, po pretpostavci, trebalo da bude). Radnik mora da radi da bi opstao (u životu), poslodavac takodje mora da radi da bi opstao (u poslu), ali se razlika pokazuje onog trenutka kada zamislimo (ili kad se desi) raskidanje tog medjusobnog odnosa: onaj ko tu situaciju teže podnosi je, u meri te težine, u neravnopravnom položaju. Radnik - u ovakvoj "idiličnoj" situaciji u kojoj svako postupa toliko slobodno da to čini samo "po vlastitoj volji" - po pravilu traži posao, živi u strahu da ne dobije otkaz, i ako nema garancije za posao, mora da razmišlja o tome da li bi radio i za manju nadnicu. Njemu je potrebnija garancija da će ugovor o poslu imati trajniji i čvršći oblik. A kad je situacija i obrnuta opet je neravnopravna: tamo gde poslodavac, usled nedostatka radne snage i urgentnosti ili važnosti posla, zavisi od nekih odredjenih radnika da bi posao funkcionisao, imaćemo ponovo istu logiku neravnopravnosti zbog koje neće biti stvarne ravnopravnosti u slobodi ugovaranja. Izgleda da je pretpostavka o ravnopravnosti samo jedan heuristički princip koji se odnosi na tržište kao idealtipsku situaciju. U stvarnosti je cela koncepcija zasnovana na mogućnosti ucene: mogu naći ko će me bolje platiti, mogu naći ko će mi raditi jeftinije (ili bolje, ili i jedno i drugo) - potpuni tržišni (slobodni) odnos. Ali potreba da se postigne dodatno 18 19

J. S. Mill, O slobodi, u mnogim izdanjima, u svetu i kod nas.

Iako je moguće govoriti o "stanju na tržištu robova" nije moguće govoriti o "ropskom tržištu"! Tržište je ili slobodno ili nije tržište. Ali i to mora da se uzme cum grano salis, a to ovde znači u osnovnom značenju reči "sloboda", ostavljajući naravno mogućnost da postoje i druga, takodje relevantna, značenja tog termina u okviru kojih se mogu pojaviti problemi oko slobode, njene mogućnosti, artikulacije, domena, ograničenja i opravdanosti njenog ograničenja, njene vrednosti u poredjenju sa drugim konkurentskim vrednosti, itd.

31


obezbedjenje - jednom iz straha za radno mesto, drugi put iz straha da posao ne ostane neobavljen uvodi potrebu za uredjenjem koje će ovu "divlju slobodu" ograničiti i regulisati na način da se ta nesigurnost svede na neku manju, ako ne i na prihvatljivu, meru. Nesigurnost se ovde pojavljuje kao implikacija slobode, i ona se amortizuje uvodjenjem pravila o "otkazu". Iako su i otpuštanje sa posla i napuštanje posla i jedno i drugo "otkaz" (barem u srpskom jeziku), postoji jasna razlika izmedju ta dva postupka: otpuštanje je po svojim dalekosežnim posledicama po pravilu teže od napuštanja. Ova razlika je sama po sebi zanimljiva, ali nije ovde mesto da se u nju dublje ulazi. Dovoljno je reći da iako i napuštanje posla može imati teške posledice na poslodavca, ipak je otpuštanje sa posla skoro uvek veoma težak postupak sa kardinalnim posledicama za onoga prema kome se vrši: on se potencijalno ostavlja bez sredstava za život, i tako dovodi u životnu opasnost. Zato je i zakonska regulativa kojom se regulišu ova pitanja tako različito artikulisana: otpuštanje je uvek, barem otkako su sindikati uzmogli u snazi i otkako je regulacija rada postala prihvaćena, stvar odluke koja ima i svoj proceduralni i formalni vid - nije više moguće otpustiti nekoga sa posla prosto "po volji", već je za to nužno navesti neki razlog koji mora za to biti dovoljan. Doduše, i kod napuštanja posla, naročito ako se radi o složenim poslovima velike odgovornosti, ponekad je to regulisano procedurom, ali ona obično sadrži samo otkazni rok, i po pravilu nije nužno navoditi razlog za ostavku kao za otkaz. Niti su ograničenja kod napuštanja posla tako stroga, kao što je to slučaj kod davanja otkaza. Ta ograničenja mogu biti razna: moralna, običajna, pravna. To mogu biti i predrasude, ali ako su to predrasude celog društva, ili predrasude neke velike - moćne - grupe u društvu, te se predrasude onda pojavljuju kao moćne društvene sile koje svoj kriterijum nameću bespogovorno i bez mogućnosti ispravke. Najlakša su, i najefikasnija kao što su i najpogodnija za doterivanja i izmene, pravna ograničenja, u vidu propisa o tome kako se otkaz može dati. To je i tendencija kojom se kreću savremena društva. Sloboda otpuštanja sa posla je načelno regulisana obavezom da mora postojati neki razlog za taj postupak. Koji razlog? Iako se najveći deo otpuštanja dešava zbog nedostatka ili smanjivanja posla, pa taj razlog nije vezan za zaslugu, odnosno krivicu, ipak je i u tim slučajevima to regulisano tako da mora figurisati razlog otpuštanja, i da je "slobodno" otpuštanje bez (navodjenja) razloga danas postalo takoreći isključeno. Isto načelo obaveze navodjenja razloga važi i za unapredjenja i povišice, kao i za distribuciju drugih momenata u vezi sa poslom, pre svega rasporedjivanje na radna mesta u složenim radnim situacijama gde je rasporedjivanje nužno ili potrebno - a to je u najvećem broju slučajeva (osim ako ne slede mehanički vremenom, ili ako su definisani unapred ugovorom ili pak obećani). Dva načela se po pravilu primenjuju kod otpuštanja (kao i kod rasporedjivanja, unapredjivanja, povišica, i sl.): 1. Ko je poslednji primljen na posao biva prvi otpušten (i, mutatis mutandis, dobija najlošiji raspored u okviru svoje grupe, ali poslednji dobija unapredjenje ili povišicu). Ovo pravilo predstavlja izvestan odraz "svojinskog refleksa" - svojina se stiče "okupacijom" i "državinom", a "radno mesto" se u ovom refleksu pojavljuje u svom svojinskom vidu, ma koliko to bilo malo vidljivo i neodredjeno ili nedorečeno. O tome više kasnije. 2. Mora se zvanično navesti, i eksplicitno reći, koji je razlog otpuštanja - nije dovoljno da samo postoji neki razlog, kao što nije dovoljno samo reći da taj razlog postoji, već se mora navesti koji je. Medjutim, ovo još nije dovoljno: razlog mora biti i opravdan (a nije dovoljno da je "istinit"). Na primer odbijanje seksualne ili neke druge "usluge" svome šefu nije opravdan razlog za otpuštanje, iako to može biti stvarni razlog za taj postupak, i u tom smislu “istinit”. Odbijanje da se sa svojim pretpostavljenim udje u zakonski ili moralno sumnjiv posao - makar on bio u okviru opisa osnovog posla - bio bi takodje razlog koji nije adekvatan i opravdan, o čemu ćemo više govoriti kada budemo govorili o tzv. "whistle-blowing" problemu. U nekim slučajevima medjutim ova demarkacija izmedju opravdanosti i neopravdanosti nije jednostavna ni lako vidljiva, što može dovesti do komplikovanih dilema i komplikovanih slučajeva koje nije lako rešiti. Poslovne situacije su i inače bremenite ovakvim neodredjenostima. Jedno od pitanja sa kojima se upravo u ovom kontekstu suočavamo jeste

32


sukob izmedju lojalnosti prema svom pretpostavljenom, ili čak lojalnosti prema svojoj firmi (što se često graniči ili čak spada u domen osnovne poslovne dužnosti: da se zadati i dobijeni posao obavi), i načela zakonitosti i/li moralne ispravnosti koji tu istu radnju zabranjuju. Uzevši u obzir ljudsku pogrešivost i veoma veliku raznovrsnost na planu moralne osetljivosti (kao i čestu neodredjenost percepcije o tome šta je zakonski ispravno a šta ne), jasno je da mogu nastati najrazličitiji problemi, pa i nesporazumi, ponekad sa dalekosežnim posledicama, naročito za same aktere u tim situacijama. Naravno, uvek postoji i niz drugih pravila i načela koji regulišu ovaj redosled, ali se čini da su gornja dva uvek, ili skoro uvek, prisutna. Načela i kriterijumi po kojima se odredjuje "opravdanost" razloga (po čemu je neki razlog opravdan a neki drugi pak nije) spadaju u ta druga pravila, i njihov broj je u različitim situacijama i, naročito, u različitim društvima i kulturama, različit, kao što su i oni različiti. Još jedno pravilo koje teži konstantnom pojavljivanju u većini situacija jeste da se otpuštanje (a onda i drugi postupci, shodno tome) obavlja lakše kako se ide naniže u lestvici složenosti i odgovornosti posla, ili teže ako se ide naviše: po pravilu je teže otustiti ili proizvoljno i protiv njegove volje rasporediti nekoga ko treba da obavlja složen i odgovoran posao koji zahteva visok nivo kompetencije. Na neki način ovo opet potvrdjuje onu opasku iz načela 1. gore, o "svojinskom refleksu" i "zaposedanju" radnog mesta kao nečega što po inerciji ima tendenciju da postane neka vrsta svojine. Istovremeno treba primetiti da je jedna od strateških prednosti kapitalizma upravo ugradjeni refleks emancipacije od ove latentne tendencije: da je posao jedna "čista" relacija u kojoj sloboda i efikasnost treba da budu ako ne jedini a ono ipak vrhovni kriterijumi: to omogućava kapitalizmu veliku elastičnost i visoku produktivnost koje, po cenu odredjenog žrtvovanja momenta sigurnosti sadržanom u ovoj latentnoj svojini uspeva da postigne maksimum onoga što je krajnja svrha - najbolju realizaciju učinka, maksimalizaciju profita i prihoda, i opšti progres u blagostanju. Demarkacija izmedju opravdanih i neopravdanih razloga predstavlja posebno važno pitanje ona je predmet artikulacije pomenutih ograničenja slobode. Ta artikulacija mora sadržavati sledeće uslove, (pored drugih čija opravdanost može da se i ad hoc pojavi unutar nekog konkretnog konteksta): jasne uslove ulaska u radni odnos na početku, primerenu i unapred definisanu i predvidjenu proceduru u postupcima kako primanja tako i otpuštanja sa ili napuštanja posla, definisana prava (pre svega osnovno pravo koje proizlazi iz aksiološke zaštite svega onoga što je pokriveno univerzalnom obavezom poštovanja ljudi), definisane dužnosti, i definisane uslove rada. Razmotrimo ukratko svaki od uslova. Sve procedure treba da budu definisane unapred, iako beskrajna raznovrsnost slučajeva otežava (a načelno gledano može se desiti da i onemogućava - u neverovatnom ali mogućem slučaju koji se ne bi uklopio ni u jednu od predvidjenih procedura) podvodjenje slučajeva pod odgovarajuća pravila, pa procedure, zbog svoje nužne formalnosti, uvek izgledaju grubo i neprecizno jer u nekim slučajevima deluju strožije nego u nekim drugim, što je u suprotnosti sa njihovom formalnošću i pretpostavljenom nepristrasnošću. Ali ovde se suočavamo sa dva relevantna aspekta: artikulisanošću, jasnoćom samih pravila procedure (naročito pravila opisa i definisanja prema kojima se pojedinačni slučajevi podvode pod odgovarajuća pravila), i definisanošću i preciznošću demarkacionih linija izmedju polja aplikacije pojedinih pravila, što bi trebalo da se obezbedi dovoljno preciznom deskripcijom pre svega samih pravila, ali i, ponekad, upravo ovih demarkacionih linija gde je to potrebno. Ako je procedura suviše rigidna a demarkacione linije nejasne imaćemo plodno tle za razne vrste zloupotreba, ne nužno samo sa strane onih koji su po pretpostavci u boljoj poziciji (poziciji nadredjenog), već i onih koji, pozivajući se na svoja prava, mogu da maltretiraju svoju okolinu isterujući “pravdu”.20 Ako je pak procedura nejasna ili ako su pravila neodredjena imaćemo za posledicu preteranu permisivnost i dopuštenje mnogih postupaka koji su, u većoj ili manjoj meri, neispravni, što će proizvesti demotivisanost i stav odustajanja, bilo kod onih koji imaju i nose ulogu autoriteta i treba da 20

Mnogi zanimljivi primeri se navode u literaturi. Neki od njih se mogu videti u: Raymond S. Pfeiffer & Ralph P. Forsberg, Ethics on the Job: Cases and Strategies, Wadsworth Publishing Company, Belmont, Ca. A Division of Wadsworth, Inc., 1993 (npr. "The Price of Honesty", pp. 80-82); ili Tom L. Beachumamp, Case Studies in Business, Society, and Ethics, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, N.J. 1993 (npr. "The Reluctant Security Guard", pp. 41-44).

33


organizuju posao, bilo kod onih drugih koji onda neadekvatno obavljaju ili zapostavljaju svoj posao. Poseban problem predstavlja to što ove probleme po pravilu moraju da rešavaju sami ljudi koji su involvirani i kojih se to, manje ili više neposredno, tiče i pogadja. Iznalaženje neke forme nepristrasnog sudjenja i "nezainteresovanih sudija" koji bi mogli da budu objektivni nije uvek na raspolaganju, mada se po pravilu komisije i odbori koji odlučuju u ovakvim slučajevima formiraju sa tendencijom da se ova nepristrasnost obezbedi koliko je to moguće. Ljudska prava su svuda prisutna, pa i u radnom procesu. Ali u radnom procesu se formiraju posebna, dodatna prava. Svim pravima u osnovi stoji osnovno i elementarno pravo na poštovanje, kojim se odredjuje da svako ima pravo da bude tretiran kao ličnost, kao slobodno ljudsko biće, a ne kao puko sredstvo za bilo koji cilj, pri čemu cilj koji se u ovom kontekstu neposredno nameće jeste ostvarenje profita. (Ali u poslu se ljudi mogu tretirati kao puka sredstva i u procesu realizacija raznih drugih "ciljeva", npr. kada nadredjeni zloupotrebljavaju svoj položaj i nasilno ili manipulacijom nateruju svoje podredjene da rade nešto što narušava ovaj zahtev univerzalnog poštovanja, npr. da bi oni ispitali granice svoje moći, ostvarili ličnu dobit, ili pribavili neku drugu uslugu na koju nemaju pravo). Pravo na jednak tretman, na slobodu izražavanja, na kritiku (gde se posebno oštro postavlja pitanje "Dokle?"), na privatnost - sva ta i druga prava koja nalazimo u životu i inače pojaviće se u nekom obliku i u korpusu radnih prava, mada ne uvek istom onom koji ona imaju izvan tog korpusa. Npr. pravo na privatnost, koje "kod kuće" ima mnogo širi opseg nego "na poslu", je u principu zaštićeno uvek i na svakom mestu - samo je pitanje šta će u kom slučaju biti njegova primerena deskripcija: čovek ima, na primer, pravo da konzumira alkohol kod kuće, ali to pravo nema na radnom mestu (uključujući i odsustvo prava da dodje pijan na posao); ali sa druge strane on ima pravo da, na primer, ne pristane da bude sniman za televiziju i na radnom mestu kao i kod kuće (jednako kao što porodilja ima pravo da se njen porodjaj ne snima niti prikazuje bez njenog pristanka) i nekome ko je u tom pogledu osetljiv ne može se narediti - osim ako to u eksplicitnom opisu posla utvrdjenom na početku prilikom zapošljavanja nije tako utvrdjeno - da bude sniman kako radi – ili mu je to deo posla. Kao jedna ilustracija kako pitanje radnih prava nije statično nego se razvija kroz vreme (i prostor) može poslužiti pravo koje se upravo kodifikuje, iako je njegov predmet oduvek postojao na isti način kao i sada: to je pravo na seksualno neuznemiravanje (sexual harassment). Ali kao i u svim društvenim procesima ove vrste pomodnost novoga i snaga akumulisane inercije iz koje je potreba za ovom kodifikacijom proizašla deluju ponekad, kao što pomodnost i inercija i inače deluju, mehanički i sa preteranom krutošću. Može se medjutim očekivati da će vremenom to pravo da se izbrusi na meru njegove stvarne moralne opravdanosti, i onda će se pokazati da je njegovo "uvodjenje" u skup prava imalo svoj razlog i bilo opravdano. Jedno od glavnih mesta na kojima se pitanje prava na poštovanje iskazuje u svojoj punoj i neposrednoj konkretnoj snazi jeste pitanje uslova rada. Pravo na adekvatne uslove rada je, pored prava na pravičnu naknadu, jedno od glavnih prava koja nalazimo u sferi rada i radnih odnosa, i stanje njegovog poštovanja predstavlja indikator društvenog i moralnog nivoa neke sredine uopšte a ne samo radne sredine u užem smislu. Kada su pak dužnosti u pitanju, onda se, kao i kod prava gde postoji pravo koje prethodi svim drugima pravima (to je pravo na poštovanje), može reći da svim drugim dužnostima prethodi dužnost da se poštuje moralni zakon. To je dužnost koju imamo prosto kao ljudska bića, i njeno važenje ne zavisi direktno od pravne kodifikacije. “Moralni zakon” nije pravni zakon, njegovo nepoštovanje nije direktno zaprećeno sankcijama na definisan način. Pravni zakoni su oni koji proizvode direktnu i potpuno definisanu obavezu, i u poslovnoj sitauciji postoji dužnost da se ti zakoni poštuju, i to ne samo oni koji se odnose na rad i radne odnose već svi zakoni države u kojoj se posao obavlja. Često se ova dva zahteva poklapaju: npr. moralno je neispravno, ali i zakonski nedopušteno, krasti, pa i krasti na radnom mestu; moralno je neispravno vršiti prevaru, pa je na primer širenje lažnih informacija radi manipulacije i moralno i legalno neispravno. Ovde treba medjutim napomenuti da se uporedo sa ovim mogu pojaviti običajne norme koje su u suprotnosti sa ovim moralnim i zakonskim zahtevima, i da te norme ponekad imaju tendenciju da se dožive i predstave kao da su važeće moralne

34


norme. Tako je u socijalizmu pojam (i institucija) kradje uveliko bio derogiran i napušten jer se kradja na poslu nije smatrala nemoralnom, u smislu da ona nije imala moralnu signifikantnost koju normalno imaju moralno relevantni postupci, a ponekad je čak smatrana nadoknadom za lošu platu, pa se doživljavala i kao "pravedna" (pogotovo što se to dobro uklapalo u važeću ideologiju “jednakih stomaka” koja je ovako mogla da se delimično kompenzira, pa čak i da, takodje delimično, bude pod direktnom kontrolom, inače obespravljenih, pojedinaca – mada su tu, naravno, bili prisutni i drugi faktori: odsustvo kažnjavanja, imitacija u situaciji raširene anomije u sferi svojine, itd.). Tako imamo dva načina ugrožavanja dužnosti u ovom kontekstu: prvo, da oni gube svoje moralno (negativno) vrednosno odredjenje (postajući moralno indiferentni), i drugo, da menjaju svoje moralno odredjenje sa negativnog na pozitivno (pa može postati čak i pitanje "časti" da se čini ono što je inače ustvari neispravno, npr. da se krade, da se bude grub i arogantan, beskrupulozan itd.). Postoje, naravno, i posebne, direktne radne dužnosti. Tu spada pre svega obaveza da se primereno i u skladu sa ugovorm o radu (ali i drugim ugovorima, npr. opštim i posebnim kolektivnim ugovorima ako takvi postoje) radi i obavlja posao koji je predvidjen. Ove dužnosti su, ili bi trebalo da su, opisane u samim tim ugovorima i propratnim opisima posla koji obično čine deo ugovora, i glavni cilj koji se u njima na početku specifikuje jeste opis tzv. "radnog zadatka" i načina njegovog izvršavanja. Što je taj opis precizniji to je situacija jasnija i bolja. Ali ti opisi nisu uvek, a često i ne mogu biti, dovoljno precizni, što onda postaje mogući izvor raznih vrsta nesuglasica i problema, moralnih i drugih dilema, i nejasnoće dokle se dužnost proteže a odakle nastaje novi teren. Često nije ni lako formalno utvrditi gde je ta granica. Na primer, većina poslova u svom toku uključuje mogućnost napredovanja ali to napredovanje ne zavisi samo od opisa kvaliteta i efikasnosti izvršavanja osnovnog cilja posla već i raznih drugih, propratnih, manje ili više važnih delova tog integralnog proces koji se ne svodi i ne može ograničiti samo na puki rad. Nije to samo tačnost (u dolaženju na posao, njegovom obavljanju, rasporedu itd.), nego i kvalitet kolegijalnosti i doprinos pozitivnoj atmosferi koja treba ne samo da motiviše na rad nego i da proizvede osećaj smisla, zadovoljstva sobom i vrednosti koji svi mogu da ostvaruju i razvijaju u većoj ili manjoj meri. Radne dužnosti postaju posebno delikatne ako se odnose ili uključuju poslove menadžmenta. Sposobnost da se kvalitetno organizuje posao nije isto što i sposobnost da se naredjuje ili kontroliše. Ona po pravilu uključuje moment indukovanja većeg truda i napora nego što bi bez nje bio prisutan, i ako je ta sposobnost predvidjena kao deo profesionalne, radne, dužnosti onda artikulacija dužnosti može postati veoma suptilna i komplikovana. Dužnost svih u radnom odnosu jeste da gledaju i paze na interese preduzeća, i to ispostavlja dužnost lojalnosti prema firmi i njenim ukupnim interesima. Ovde medjutim mogu nastati dve vrste problema: prvo, može doći do konflikta izmedju dugoročnih i kratkoročnih interesa same firme i teškoće u tome kako da se i ko treba da utvrdi koji od tih interesa treba da ima primat (koji je od ta dva interesa ukupno gledano važniji, što nipošto ne mora biti unapred jasno). I drugo, može doći do sukoba interesa firme i neposrednog interesa zaposlenog, radnika ili nameštenika. U ovom drugom slučaju, kao što gornji primer sa kradjom pokazuje, izgleda da interes firme treba da prevlada; ali opet može doći do dve vrste problema: interes firme može biti moralno ili zakonski neispravan (a interes zaposlenog može biti da sačuva svoj moralni integritet), ili pak involvirani interes zaposlenog može biti njegov važan ili vitalni interes, što bi njegovo podvodjenje pod interes firme od njega zahtevalo žrtvovanje, nešto što se ni od koga ne može sa pravom tražiti. Jedan posebno zanimljiv slučaj ovog sukoba interesa će se pojaviti onda kada lojalnost prema firmi zahteva odbijanje radne poslušnosti, kada neposredna radna dužnost da se sluša nalog nadredjenog dodje u, ili bude doživljena tako da ulazi u, sukob ne samo sa moralnim ubedjenjima delatnika već i sa dugoročnim (po pretpostavci dobro shvaćenim) interesima same firme. U tom slučaju dolazi do sukoba u kompetenciji: onaj čiji je to posao, nadredjeni, traži da se izvrši nešto za šta on vidi da je, ili što je u drugim sličnim slučajevim i bilo, u interesu tekućeg posla, ali što je ustvari, ili u percepciji onoga ko to treba da izvrši, u suprotnosti ne samo sa njegovim ubedjenjima nego i sa (stvarnim ili od njega tako percipiranim) dugoročnim interesima firme. U takvim slučajevima lojalnost i poslušnost dolaze u direktan sukob. Naravno, pretpostavlja se da se radi o poslušnosti koja je u okviru radnog procesa, a ne o poslušnosti koja se zahteva ucenjivanjem radnim odnosom ali koja sa samim posla nema nikakve ili dovoljne veze.

35


U opis problema prava i dužnosti u poslovnom odnosu spada i pitanje uslova rada, koja se obično smatraju delom radnih prava. O drugim pravima, kao što je pravo na rad, na udruživanje, na "pristojnu platu", na pravednu raspodelu govorićemo u posebnom poglavlju. Ti drugi, kvantitativni, uslovi rada su po pravilu bili predmet žilave sindikalne borbe u prošlosti i sada uglavnom predstavljaju - trajne? -tekovine radnog zakonodavstva, dok se novi, kvalitativni uslovi rada uvode u igru i sada sve više postaju predmet regulacije za koju nije uvek jasno da li njena zakonska artikulacija predstavlja izraz osetljivosti prema pravima ili pak operaciju u okviru stvaranja novog sveta u kome produktivnost i motivacija postaju opšta briga svih, u naporu da se proizvede što viši nivo opšteg blagostaja. (Tako npr. "briga za stare", ili briga za "porodične potrebe", iako može da se kodifikuje u okviru nekog sistema prava, predstavlja jednu vrstu organicističke novine u kojoj taj termin značajno deklinira u svom značenju). Ali opšti uslovi rada spadaju u ona prava koja se neposredno tiču odgovornosti preduzeća, i u njih spada kvalitet uslova rada: radno vreme, čistoća, nezagadjenost, odsustvo raznih vrsta rizika, sigurnost na poslu, ali i takvi uslovi kao što je "konstruktivna i prijateljska atmosfera" na poslu koja se postiže smanjivanjem spoljašnjih razlika izmedju menadžmenta i radnika,21 ali nije jasno u kojoj meri svi ovi postupci stvarno spadaju u domen mogućih prava a u kojoj pak predstavljaju tehnike poboljšanja uslova rada radi povećanja produktivnosti, što i jeste glavni cilj poslovanja. To je sasvim u skladu sa kriterijem po kome je maksimizacija profita konačna vrhovna vrednost radi koje treba učiniti sve što je potrebno da bi se ona ostvarila. Ako je tako onda je u suštini empirijsko pitanje šta će biti konačno ekonomski opravdano. Sve ove mere imaju svoj odraz na produktivnost, samo je pitanje da li je konačni i jedini razlog njihovog postojanja samo taj, ili u opravdanju za njihovo uvodjenje figurišu i neki drugi, za život takodje važni, momenti, kao što su moralni zahtevi pravičnosti, nepristrasnosti, univerzalnog poštovanja. Mada, i tu može biti konvergencije: neke mere koje i nisu neposredno ekonomski opravdane mogu to biti dugoročno: ne samo u proizvodnji nekog boljeg sveta ukupno gledano, već i stvaranja osnove za uspostavljanje odgovornosti za svoj svet (kao što sada imamo načelnu pretpostavku o odgovornosti za sebe i ono što se smatra svojim). Možda se tako stvara i osnova za neku joše veću produktivnost i racionalnost zasnovanu na opštoj odgovornosti za budućnost. Na kraju ovog poglavlja treba još nešto reći o odgovornosti preduzeća, firmi i korporacija. Ono što sve uključene u posao zanima jeste konačni rezultat: potrošače konačni proizvod, radnike zarada, a poslodavce profit. To je nešto što bismo mogli nazvati "primat rezultata" i potpuno odgovara utilitarističkoj logici na kojoj je ekonomija i zasnovana: da je rezultat ono "što se broji". Ali onaj rezultat koji nazivamo profit ima neke posebne karakteristike, pre svega veličinu i koncentraciju koja predstavlja, može se reći, posebnu društvenu vrednost. Profit predstavlja važan deo ekonomskog procesa, bez njega (ili nade u njega) nema investicija, nema prilika za rad, raspolaganje sa njim predstavlja posebnu odgovornost. Ta se odgovornost običajno artikuliše preko sistema normi koje važe za preduzetnike i kapitaliste, i ekonomski najznačajniji aspekt tih normi jeste imperativ da zaradjeni novac u vidu profita nije časno potrošiti nego ga treba uložiti da bi doneo još više profita i još više novca, koji se onda opet ulaže. To je ono što omogućava stalni napredak ekonomije i potrebnu akumulaciju kapitala da bi sve imalo potrebni nivo sigurnosti i kontinuiteta. U tom smislu odgovornost firmi i njihovih vlasnika je i velika i važna. Ipak, u okviru te iste običajnosti koja ispostavlja jedan od najznačajnijih oblika odgovornosti koji je naša civilizacija stvorila razvio se mit o amoralnom biznisu.22

21

Cf. Richard T. De George, op. cit. p. 411: "U IBM tehničari nose jakne i kravate, kao i menadžeri. U jednom GM pogonu menadžeri idu bez kravata, obučeni kao radnici". Da li će ovo "izjednačavanje" postati novo radno "pravo" ostaje da se vidi. Ekplikacija raznih formi takvih "prava" medjutim može u procesu trijarisanja dovesti do toga da se jednom stvore bolji radni uslovi, (ili da se oni stalno poboljšavaju) na šta bi ipak trebalo da se ima pravo. 22

Ova izuzetno zanimljiva socijalna pojava (običajna shema) predstavlja jednu veoma složenu predrasudu koja igra važnu ulogu ne samo u mobilizaciji preduzetništva nego i, još više, u suočenju sa velikim i često rigidim zahtevima vladajućih religija u najbogatijim delovima sveta. Možda nije preterano reći da je ovaj mit – iako je on u suštini kompatibilan sa protestantskom religijom (i njenim odnosom prema bogaćenju, kako je to

36


Mit o amoralnom biznisu, veoma rasprostranjen u ekonomski najuspešnijim delovima sveta, naročito u Americi23 (mada je kao stanovište, a ne više kao važeći mit, prisutan i na mnogim drugim mestima u svetu), veoma je zanimljiva običajna shema. Po njemu "posao posla" je samo i jedino profit, ali to je ustvari jedan društveni, i društveno verifikovani, odbrambeni mehanizam od moralističkih pridika i propovedi, i oslanja se na tezu da svako treba da gleda svoja posla.24 Ali i više od toga - da je posao kapitalista i menadžera da budu što uspešniji; stanovište koje je, po vidjenju njegovih zastupnika, i dovelo do enormnog razvoja sada razvijenog sveta. Ali amoralnost ovde ne označava nemoralnost, moralnu neispravnost, već razdvajanje nečega što se popularno doživljava kao moralni zahtev, a ustvari je oblik moralizma, nametljivog i sitničavog popovanja bogatima u pokušaju da im se nametne kompleks krivice. Na takve (manje-vše stalne) pokušaje kapitalistički i preduzetnički društveni sloj je reagovao stvaranjem jednog poslovnog kodeksa koji se zasnivao na strogosti, strogosti koja je ponekad mogla izgledati (ali je ponekad stvarno i bila) rigidna, bešćutna i beskrupulozna. Društvena funkcija tog stava bila je višestruko značajna, počev od toga da se tako čuvalo jezgro preduzetničke volje od proizvoljnosti razornih i demotivišućih uticaja (pre svega hedonističkih), pa do toga da je to omogućavalo formalizaciju odnosa potrebnu za stvaranje bezlične službenosti koja je potrebna za efikasno i nepristrasno obavljanje posla. Sve je to ustvari artikulacija poslovnog segmenta u opštem sistemu vrednosti jednog društva, i neka takva artikulacija uvek postoji, samo je pitanje koliko je kvaltetna, tj. koliko doprinosi a koliko odmaže ljudima u njihovoj slobodi postavljanja ciljeva. Sloboda je ovde, kao i u drugim ključnim momentima poslovanja vrednost posebno dragocena: da bi sloboda stvarno bila pretpostavka uspeha potrebno je da se uspeh (slobodno, ali i stvarno) ceni i poštuje kao finalna intrinsična vrednost. Ono što je odlučujuće je da je ta vrednost faktički prihvaćena - tek tako ona postaje stvarni deo važećeg sistema vrednosti. Ona će onda kao svoju posledicu, a i pretpostavku, imati ozbiljnost, pamet, odgovornost (a ovo poslednje izgleda za nas ovde najzanimljivije, i njemu se u ovom radu posvećuje najviše pažnje). Mit o amoralnom biznisu polazi od pretpostavke da profit i novac figurišu kao ključni vrednosni parametri uspeha. Oni su ono što je važno (spoljašnji izraz ostvarenog dobra). Želja za dobrim životom se priznaje i ceni, ali se smisao "dobrog života" definiše unutar sistema nezavisno od moći izbora (slobode) kao takve. Sloboda da se bira (šta je) vlastito dobro se definiše tako da predmet biranja nije vlastito dobro (to je već sadržano u pretpostavci) već više dobra. "Dobro" ne mora biti strogo definisano: tu je profit i novac da ga univerzalno predstave. Tako se, preko ovog formalizma, od individualne motivacije dolazi do univerzalnog blagostanja. Korporacije (firme, preduzeća) - se u ovom kontekstu pojavljuju kao subjekti. Oni su artificijelne, nevidljive, "pravne" osobe25 - ali koje mogu da deluju, da imaju svojinu, da bude tužene! Koju vrstu odgovornosti imaju takvi entiteti? Moralnu, pravnu, - socijalnu? Svrha njihovog postojanja jeste da organizuju rad (da "rad" postane "posao") a ne nešto drugo! Ali moć delanja koju poseduju čini ih akterima u istom onom smislu po kome se ljudima kao osobama pripisuje odgovornost. Iako ljudi čine preduzeća ipak rezultanta njihovog delovanja može da se artikuliše (i onda percipira i deluje) kao odgovorna osoba (sa osobinama koje mogu da liče na karakterne osobine: upornost, popustljivost, dugoročnost, impulsivnost, etc.).

analizirano u Weberovoj knjizi Protestantska etika i duh kapitalizma), bio protivteža ograničavajućim faktorima sadržanim u tim religijama i da je odigrao ključnu ulogu u ekonomskom razvoju Zapada. 23

O tome, filozofski i analitički ubedljivo, posebno zanimljivo piše Richard T. De George, cf. Business Ethics, ch. 1.

24

U političkoj filozofiji ovo je stanovište veoma dobro obrazloženo u Milovoj tezi o odbrani slobode i njegovim čuvenim “prostim načelom” o tome da niko, ni država ni društvo, nemaju pravo da se mešaju u slobodu pojedinca, osim kada je to potrebno radi odbrane drugih. Njegovo vlastito dobro je njegova privatna stvar, i politička sloboda se sastoji ustvari u obezbedjenju te privatnosti. Cf. Dž. Mil, O slobodi, str. 43-4; cf. takodje J. Babić, "Utilitarizam i sloboda: Ogled o Dž. S. Milu", Dometi, Rijeka 1985, god. XVIII, br. 10, preštampano kao 4. glava moje knjige Moral i naše vreme. 25

Cf. supra, fn. no. 17.

37


U vezi sa tim postoje dva stanovišta: 1) "Klasično" ("usko", ili "organizaciono", kakvo zastupa M. Friedman26: Svrha odredjuje funkciju: "Ford pravi automobile"! Ali on ne može da odustane od toga po volji! Drugi oblik ove teze jeste ona o profitu kao kona;noj vrednosti, što povlači da je odgovornost preduzeća upravljena prema njihovim vlasnicima – u savremenom svetu vlasnicima akcija tih preduzeća. Drugo stanovište polazi od jake teze o medjuzavisnosti u sferi života: raznovrsni i višestruki su učinci biznisa u raznim pravcima, neki biznis nije tu samo radi neke odredjene vrste proizvoda već i zbog nečega drugog: da se stvaraju prilike za rad, prilike da se proizvedu stvari od vrednosti, da se investira, da se svoj kraj ili svoja zemlja učini bogatim i uspešnim dajući ljudima život koji bi bez toga bio oskudniji, teži i manje uspešan; tu je zatim učinak na okolinu, i mnogi drugi učinci. Otuda zahtev za povećanom društvenom odgovornošću: firme imaju povećanu društvenu odgovornost, one su dužne da doprinesu razvoju i blagostanju okoline, a jedan od razloga za tu dužnost jeste u činjenici da one to prosto mogu, i često jedino one mogu. Razlozi koji se navode za ovo stanovište opet su mnogostruki: - moralni, društveni, pomodni, odnos moći, uticaj države (regulativa), etc. Prvo stanovište locira odgovornost u relaciju prema “shareholders”, dok drugo, u koje se uklapa i npr. teza o “strict liability”, u jednu mnogo širu relaciju prema “stakeholders”. 27 Nije se lako opredeliti izmedju ova dva suprotna stanovišta. Možda je problem upravo u onome što ih suprotstavlja, u ekstremnosti oba stanovišta, i možda je rešenje negde izmedju njih. Jer, npr. sasvim je ljudski razumljivo i moralno potrebno da firma koja planira da zatvori svoje pogone u nekom kraju to ne čini naprečac, potpuno slobodno i kako hoće, bez ikakvih obaveza prema ljudima i okolini koji su u tu firmu mogli uložiti veoma mnogo svog života. Nije u redu da se neka fabrika zatvori naprečac, na osnovu potpuno slobodne odluke njenog vlasnika ili menadžera, već takvi postupci treba da se vrše odgovorno, uz poštovanje svih onih kojih se taj postupak tiče i koje pogadja. Medjutim, ovde imamo posla sa pravima ljudi prema preduzećima (naročito velikim preduzećima) u okviru tzv. negativne slobode, slobode da se ne bude manipulisan, povredjen ili oštećen. Dalek je put od ove tačke do neke u kojoj bi firme imale i pozitivne, a ne samo negativne, dužnosti prema svojoj okolini: u kojoj bi preduzeća u nekom kraju imala dužnost (u smislu da ih se može opominjati, nagoniti ili sankcionisati ako to ne čine) da učestvuju u gradnji škola, crkava, bolnica, puteva (izvan one mreže koja je njima potrebna) itd. Niko nema pravo da povredjuje drugoga, pa bilo da je to i preduzeće. Iz toga sledi da preduzeća nisu dužna da se žrtvuju za opšte dobro. Opšte dobro mora biti zaštićeno kao i svako drugo dobro, i to u meri svog značaja (a to znači da pošto se radi o velikom dobru i ta zaštita treba da je adekvatna), ali iz toga ne sledi pravo da se u njega zahvata bez pitanja i bez pretpostavke odgovornosti. Zato je ovo drugo stanovište, pogotovo ako se grubo i preširoko tumači, iako možda plauzibilno na prvi pogled, ustvari ekonomski, a i moralno, sumnjivo i u suštini paternalističko. Ono što na kraju ipak treba da se istakne jeste da se argumenti oko ova dva suprotstavljena stanovišta o tipu i vrsti odgovornosti preduzeća prepliću i uslovljavaju: i traže povećanu pravnu regulativu! Nametanje povećane odgovornosti velikih korporacija vodiće u potrebu da se ta odgovornost artikuliše i kanališe, i da se postupci "žrtvovanja za opšte dobro", stave pod kontrolu, onu kontrolu koja je jedino efikasna u ovim stvarima: državnu kontrolu. To dakle vodi u povećanu kontrolu i smanjivanje slobode!

26

Npr. u: M. Friedman, "The Social Responsibility of Business Is to Increase Its Profit", preštampano u mnogim antologijama, pored ostalog i u: Tom L. Beauchamp & Norman E. Bowie, Ethical Theory and Business, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, 2nd. ed. 1983. pp. 81-83, 4th. ed. 1996, pp. 55-60. 27

Cf. npr. T. L. Beauchamp & N. E. Bowie, op. cit., Ch. Two; ili W. M. Hoffman, R. E. Frederick, M. S. Schwartz, Business Ethics: Readings and Cases in Corporate Morality, (4th. ed.), McGraw Hill 2001, Ch. 11.

38

Poglavlje IV - Marketing, Konkurencija, Reklama

Poglavlje IV - Marketing, Konkurencija, Reklama 1. Cilj trgovine je prodaja. Štaviše, situacija u poslovanju je danas takva da je zapravo lako proizvesti - teško je prodati. Prodaja medjutim i predstavlja cilj posla, to je cilj i proizvodnje i trgovine. Ona je završni, i po svemu kako izgleda najteži deo posla. Prodaja je takodje, po mnogo čemu, veoma specifičan oblik posla, u mnogim aspektima bitno drugačiji od ostalih delova tog procesa. Ali na pitanje koje moralne uslove ona mora zadovoljiti odgovor može biti drastično jednostavan: da kupovina bude dobrovoljna! Medjutim uslov koji zahteva ovaj surovo direktan odgovor na jedno prosto pitanje zapravo nije tako lako ispuniti kao što može izgledati na prvi pogled. Postoji mnogo načina da to samo izgleda tako, a da ustvari ne bude tako. Tehnike prodaje tako su razvijene da nije uvek lako ustanoviti kada je kupovina zaista dobrovoljna u onom smislu u kome dobrovoljnost ima svoju pravu vrednost: da je to slobodna, neometana, odluka onoga ko tačno zna šta odlučuje, bez prisile i bez pogrešnih pretpostavki koje bi ukazivale na moguću skrivenu prevaru. Ali kada je to slučaj ne mora biti odlučivo na neki lako utvrdiv način, tako da na gornje pitanje može biti teško odgovoriti. Ta teškoća je zanimljiva utoliko što ona ne mora biti od načelne ali je zato od velike praktične važnosti. Naime, može se lako desiti da naknadno, ili za onoga ko ima dobar uvid u ono što se dešava, ko je dovoljno obrazovan ili upućen bude jasno o čemu se radi, a da ipak istovremeno ne može ništa učiniti da relevancija njegovog uvida bude i od kakvog značaja, za njega samog a pogotovo za druge, u nekoj datoj situaciji. Primeri su mnogobojni. Može se navesti primer kampanje koju je kompanija Nestle28 sprovela u nizu nerazvijenih zemalja i zemalja u razvoju, naročito u Africi, da bi tamo plasirala i povećala svoju prodaju mleka za bebe. Mleko koje je proizvodila i prodavala kompanija Nestle jeste zamena za majčino mleko, i neophodno je u slučajevima u kojima je majka izgubila mleko da bi se beba prehranila. To je mleko u prahu koje, da bi se moglo upotrebiti, treba da se u odgovarajućoj srazmeri pomeša sa sterilizovanom vodom. Ali reklama koja je korišćena za ekspanziju prodaje bila je tako uspešna da je dovela do masovnog napuštanja dojenja i prelaženje na veštačku ishranu, takoreći odmah, ili skoro odmah, po rodjenju dece. Reklamna kampanja je bila agresivna: oglasima, plakatima, i, što je naročito sporno, podelom besplatnih paketa dečje hrane u porodilištima, kako samim porodiljama tako i bolničkom osoblju. Efekat je bio strašan: nakon upotrebe tog jednog besplatnog paketa majčino mleko bi presušilo, a mnoge majke su bile dovedene u položaj da moraju da kupuju nešto što im inače ne bi trebalo. Ako su bile siromašne dovijale su se na razne načine, po pravilu razredjujući mlečni prah u mnogo više vode nego što je formula predvidjala, koristeći pri tom nesterilizovanu vodu, što vodi u teške oblike pothranjenosti, bolest i umiranje dece. Ovo se graniči sa direktnim kriminalom, koji uveliko podseća na "poklon" prvog pakovanja droge budućim narkomanima. Ali i drugi aspekti Nestleove reklame, čija moralna neispravnost nije tako vidljiva, su moralno sporni: plakat sa privlačnom belom ženom koja hrani dete iz bočice nosi jasnu poruku da "moderne" majke svoju decu hrane iz bočice a ne svojim mlekom, da je dojenje "nazadno", "primitivno", dok je hranjenje iz bočice lako postajalo pitanje prestiža. Ako se tome doda da su Nestleovi prodavci ulazili u bolnice odeveni u belo, da bi dali besplatne pakete dečje hrane porodiljama, što je ove moglo dovesti u zabludu da su oni medicinsko osoblje, onda se ta slika čini samo još gorom. Na kraju treba dodati jedan važan detalj: Nestle je pre toga svoje proizvode, sa sličnim tehnikama reklamiranja ali sa znatno manje drastičnim negativnim posledicama, uspešno plasirala u razvijenim državama Zapada. Pitanje koje iz ovoga sledi jeste: Ako neki postupak može da se izvodi u razvijenim, zašto ne bi mogao i u nerazvijenim zemljama? A kontrapitanje glasi: da li je potrebno mnogo da se zna da će jedna prosečno siromašna žena iz Afrike mnogo teže, ako uopšte, smoći snage da ne upotrebi poklonjeno veštačko mleko nego neka prosečna žena sa Zapada? Sve ovo pokazuje da je mogućnost manipulacije u reklami ogromna, i da je ona zasnovana na prima facie ispravnosti prodaje kao takve, i neodredjenosti uslova u kojima se ta ispravnost uspostavlja. Taj problem se ne proteže samo na reklamu već na ceo proces marketinga, na prodaju kao 28

Cf. T. L. Beauchamp & N. E. Bowie, op. cit. pp. 590-591 (4th. ed.), 607-8 (5th. ed.); cf. takodje: R. T. De George, op. cit. pp. 244-5.

39


takvu. Ne samo način prodaje već i početni uslovi od kojih se polazi su predmet na koji se može uticati na razne načine, uključujući i one koji su moralno sumnjivi ili nekorektni. Počev od formiranja cene. Kako se formira cena? Načelo slobodnog tržišta kaže da se cena formira slobodno, i da "istinita" cena predstavlja onu tačku na kojoj se susreću maksimalne spremnosti kupca i prodavca, kupca da toliko plati a prodavca da za toliko proda. Pošto ova pretpostavka slobode podrazumeva da nije moguće unapred odrediti ove spremnosti to je pitanje cena jedno čisto empirijsko pitanje na koje nije moguće unapred odgovoriti: tek kad se prodavac i kupac suoče počinje proces na kraju koga se uspostavlja cena koja je mera prenosa vlasništva (ili već šta je ono što se prodaje, nekog prava) onoga što je predmet kupovine sa prodavca na kupca. Pošto po pretpostavci kupaca i prodavaca ima više to ova činjenica još više usložnjava ovu situaciju, unoseći dodatni moment nesigurnosti oko toga koja će cena na kraju biti uspostavljena: sa strane prodavca koja je najviša cena koju bi neki kupac (koga treba naći!) bio spreman da plati, a sa strane kupca za koju bi cenu prodavac (ili neki drugi prodavac, ako se on nadje!) bio spreman da proda. Konkurencija je tako ključni sastavni deo slobodnog tržišta, i jedno od glavnih pravila igre. Krajnji rezultat mehanizma konkurencija treba da bude najviši kvalitet (i najveća količina) robe po najnižim cenama. Pre nego što se malo detaljnije osvrnemo na neka bitna, medju njima i logička, svojstva konkurencije, još par reči o nekim važnim momentima u mogućoj artikulaciji mehanizma prodaje, upravo onim kojima se potiskuje ili izbegava delovanje konkurencije. 2. Konkurencija pretpostavlja ravnopravnost i odredjenu pravičnost u tržišnom procesu, ali ove pravičnosti ne može biti ako konkurencija nema onaj oblik razudjenosti koji joj omogućava da bude prisutna u konkretnim tržišnim transakcijama. Direktna prisila ili prevara (pa i indirektna, kakvu smo opisali u gornjem primeru agresivne reklame Nestleovog mleka za decu) su po pravilu skopčani sa velikim poslovnim rizikom, ali postoje drugi, možda samo naizgled elegantniji, načini da se konkurencija zaobidje i izbegne. Jedan od glavnih takvih načina jeste monopol. Monopol predstavlja poziciju u kojoj nema konkurencije - ona je isključena jer je prodavac samo jedan, i drugi prodavci su isključeni iz procesa trgovine. Monopolom se postiže dominacija u trgovini nekom robom, i isključenjem konkurencije zapravo se isključuje tržište. Monopolista postavlja cenu kakvu hoće, i kako nema konkurencije jedini mogući kupčev uzmak jeste uzmak iz same kupovine - što nije uvek moguće. Kada to stvarno nije moguće može se reći da monopolista drži kupca pod potpunom kontrolom i može da mu za svoju robu naplati zapravo koliko hoće. Značajan deo sadržaja pojma "kupovine" se tako ustvari gubi i prodaja teži da postane distribucija, a monopolista stiče moć koja ne proizlazi samo iz profita (zarade) koji ostvari prodajom već veliki, možda i pretežni, deo njegove dobiti proizlazi iz njegove pozicije iz koje može da ucenjuje kupca. Ovako opisan monopol očigledno spada u nešto što, pošto ugrožava same osnove tržišne privrede i konačno njenu produktivnost i vitalnost, treba da se regulacijom zabrani ili ograniči. I to se po pravilu i čini. Ali u samom procesu trgovine sadržani su procesi koji po prirodi stvari, ili po inerciji, vode stvaranju monopola. Već osnovni mehanizam tržišta, odnos ponude i potražnje, deluje u tom pravcu: ponuda podrazumeva da se nudi što više (količine, kvaliteta) za što manju cenu. Ali onaj ko je najuspešniji u ovome postepeno će preoteti tržište od ostalih, on će ostale svojim kvalitetnim nastupom zapravo ugušiti i na kraju će ostati sam na pijaci. Kada se to desi on će imati privilegovanu poziciju monopoliste, kao prirodnu nagradu za svoju ekonomsku uspešnost. Biće samo to da se on pokazao uspešnim u onome što se kao posledica i rezultat ove njegove uspešnosti sada ukida! Konkurencija mu se pokazala kao lestve da se popne na nivo na kome mu te stepenice više ne samo da nisu potrebne nego su one u procesu penjanja na neki način "potrošene" do tačke da ih više nema! Tako konkurencija po inerciji vodi u monopol. Negativne strane ovog procesa su višestruke: pre svega to je gubitak onog ključnog tržišnog momenta sadržanog u konkurenciji, gubitak slobode za jednu stranu u procesu - za kupce, prestanak potrebe za normalnom odgovornošću – za prodavca, koji kad postane monopolista više ne mora da brine ni o robi ni o kupcu na način na koji je morao ranije, na onaj način koji je ustvari tržišni regulator ali i garant slobode koja je založena u tržišni proces.

40


Postoji mnogo načina na koje se gradi i uspostavlja monopol. Najdirektniji je ovaj gore opisani, koji je posledica logike delovanja samog tržišnog procesa. Ali to ne mora biti deo tog procesa, već se proces može imitirati a da se ustvari radi o izgradnji monopola. Ako neko svoju robu prodaje ispod cene (što na prvi pogled predstavlja logički nonsens i ekonomsku nemogućnost) zato da bi potisnuo svoje konkurente da bi nakon toga postigao monopolski položaj, onda se dešava jedna zanimljiva stvar: on koristi upravo tržišne mehanizme da bi te iste mehanizme ukinuo (kao što se neki demokratski mehanizmi, npr. izbori, mogu koristiti da bi se demokratija, tj. izbori, ukinuli). Budući monopolista investira u niže cene, tako guši konkurenciju, i na kraju ostaje sam. Ovo naročito lako može da se izvede ako veliki prodavac ili dobavljač želi da se otarasi sitnih konkurenata; on uz izvesno dodatno ulaganje i privremeni gubitak koji se kasnije višestruko nadoknadi, može sa lakoćom sprečiti nekoga ko tek ulazi u posao ili ko je prosto po veličini znatno manji. On za ovo koristi tržišni mehanizam - prisiljava svoje konkurente da prodaju jeftinije i da, po pretpostavci, kolabiraju ne mogući da prate taj proces do tačke posle koje bi i dalje mogli opstati. Velike firme svoje gubitke na jednom mestu obično mogu da nadoknade dobitkom na drugom mestu ili dobitkom na nekoj drugoj robi. Prenošenjem troška sa jednog prostora ili posla na drugi može se enormno povećati manevarska moć firme, i nikako nije slučaj da je uvek lako utvrditi da li se radi o poštenoj i lojalnoj konkurenciji ili o neispravnom dampingu da bi se postigao monopol. Tu su zatim i druge tehnike, pre svega podela trižišta izmedju pojedinih firmi, uz dogovor o fiksnim cenama. U ovom slučaju se više (stvarno ili formalno) nezavisnih firmi pojavljuje kao jedna poslovna osoba, prividno podeljena da bi se izbeglo otkrivanje monopolskog ponašanja, ali izmedju tih firmi nema konkurencije i one se na tržištu ne pojavljuju kao različite. Sledeća tehnika iz ovog niza jeste ukrupnjavanje, integracija preduzeća, stvaranje lanaca prodajnih mesta (kojima nije moguće tako lako konkurisati) što opet vodi u fiksiranje cena i dodatno obezbedjivanje profita. Fiksiranje cena može dovesti do stabilizacije opskrbe, obezbedjivanje profita, do regulisanja ponašanja i poboljšanja kvaliteta kako robe tako i samog poslovanja. Sve su to pozitivni efekti. Ali svejedno oni su u suštini antitržišni i povećanje cene - ili izostanak njenog mogućeg smanjivanja - ide konačno na račun potrošača. Svi postupci kojima se onemogućavaju, ili zabranjuju, diskonti, rasprodaje, i uopšte smanjivanje cena ispod nekog odredjenog nivoa, imaju za efekat ovakvo ugrožavanje tržišnog načina poslovanja. Pošto takvi postupci imaju tendenciju kumulisanja, to njihov učinak nikako ne može da se zanemari. Kasnije u ovom poglavlju govorićemo još o problemima u vezi sa konkurencijom, ali ovi su oni koji u praktičnom životu najlakše i najčešće dolaze do izražaja. Konačni izraz stvaranja monopola biće povećanje cena, preko stvarne vrednosti proizvoda koji se prodaje, što će voditi u tzv."ekstra-profit". Mada se može zastupati teza da u tržištu ne može biti nekog limita u profitu, ta teza može da se moralno (i racionalno) brani samo ako se iznosi uz pretpostavku da konkurencija postoji i funkcioniše: tamo gde je konkurencija stvarna zaista nema razloga da se kaže - ili nešto učini da tako bude - da profit mora da se zadržava u nekom "okviru": sve dok je kupac slobodan u formiranju svoje spremnosti da kupi i plati cenu koju plaća tu nema nikakvog stvarnog problema. Na primer, enormne cene umetničkih slika koje su nametnuli bogati kolekcionari, iako doduše lišavaju mnoge ljubitelje umetnosti da uživaju u nekim od najvećih umetničkih dela, nemaju ovaj defekt u tržišnom aspektu (ako neki defekt i postoji on je neke druge vrste): prenapregnuto tržište umetninama, sa svim svojim nedostacima, predstavlja ipak jedno pravo tržište. Ali tamo gde konkurencije nema pitanje pravičnosti visine profita odjednom postaje jedno realno pitanje. Tada s pravom možemo govoriti o nepravednim cenama i nepravedno visokim profitima koji su rezultat ucene i iskorišćavanja monopolskog položaja. Sitaucija postaje slična onoj koju nalazimo u zelenašenju ili lihvarenju: kada oni koji pozajmljuju novac uzimaju zelenaške kamate, tvrdeći da je to ono što se "dobija na tržištu" a ustvari koriste priliku da te kamate uzmu od onih koji ne mogu drugačije da dodju do pozajmica a istovremeno ne mogu, ili misle da ne mogu, da se odreknu potrebe za pozajmljivanjem. Drugi slični oblici narušavanja tržišnog mehanizma, često skriveni i teško utvrdivi, predstavljaju "rasprodaje" (a u suštini ovde spada i "dampingovanje" koje ne ide za stvaranjem monopola već za "uletanjem" u tržište sa namerom da se jednokratno ubere neki profit -

41


paradigmatski primer ovog pristupa imamo u prodaji kradene robe za koju se uzima da u tržišnom smislu nije koštala ništa a za koju je istovremeno potrebno da se što pre proda kako bi se čin kradje sakrio i potisnuo – ali ako kradene robe bude mnogo to može da nanese ozbiljnu štetu pravom tržištu), zatim navodni "popusti" u odnosu na izmišljene (previsoke) početne cene. Tu spadaju i dražbe, u svoja dva osnovna vida: aukcije i licitacije. Prvom obliku pribegavaju ponekad prodavci da bi izvukli najviše moguće cene, drugom pak kupci kako bi dobili najniže cene. Po sebi gledano ovi postupci su ispravni i dopustivi, ali oni su veoma podložni manipulaciji (nameštanjem, probijanjem za ovaj postupak potrebne tajnosti - kod licitacija, kod početnih ponuda, itd.), što veoma otežava postizanje stvarno ravnopravnog početnog položaja. Za uspešnost, ali i za tržišnu korektnost, ovih postupaka ključno je poštovanje procedure, a ona ne samo da može biti komplikovana već uključuje sastojke koji su, ili mogu biti, u principu sumnjivi, i u svakom slučaju veoma pogodni za indukovanje problema i prilika za zloupotrebu. Tu je pre svega zahtev i potreba za tajnošću nekih od krucijalnih delova te procedure, što sa jedne strane otežava kontrolisanje a sa druge strane upravo otvara put za zloupotrebu i manipulaciju. Taj put nije otvoren samo za one koji vode proces, već i za sve druge koji u njemu učestvuju, npr. u licitacijama ponudjač može da da ponudu koju ne može da realizuje ali je u stanju da duboko udje u posao njene realizacije i da onda iz pozicije poluzavršenog posla ucenjuje naručioca povećanjem cene, produženjem rokova itd. Druge mogućnosti uključuju razne vrste prethodnih dogovaranja, "probijanja" tajne i blefiranja, sve da bi se izbegao upravo onaj efekat koji treba da bude postignut: najniža (ili najviša) cena. Konačno, ovo je veoma pogodan medij za uspešno podmićivanje. - Ipak, ovi poslovi su široko rasprostanjeni, pa iako ne predstavljaju baš idealnu primenu tržišnog principa slobode poslovanja, ipak zadovoljavaju minimum zahteva tog principa i teško mogu da nadju zamenu. Postoji zatim još čitav niz raznih tehnika kako se može izbeći delovanje tržišnog principa i konkurencije. Neki od njih su: dizajniranje koje otežava uporedjivanje cena različitih proizvoda, otežavanje utvrdjivanja cene kroz komplikovane tehnike postavljanja cene, pakovanja, zavodljive ili zbunjujuće nalepnice, rokovi, opisi sastava, indukovanje tražnje (o tome još nešto više kad budemo govorili o reklami), "komandovanje" modnim pravcima (ne samo u stvarima mode nego virtuelno u svmi sferama potrošnje), itd. Sve to može da bude manipulisano i da kupcu oteža poziciju kompetentne strane u relaciji prodavac-kupac. 3. Ovde je pogodno mesto da se, pre nego što se kaže još nešto o reklami i logici koja joj stoji u osnovi, malo detaljnije raspravi tema konkurencije i da se kaže nešto više o logici koja stoji u osnovi ovog za tržište ključnog momenta. Konkurencija je implikacija slobode. Ona podrazumeva da svako ima šansu, da je svako u svojim odlučivanjima slobodan i da su svi odnosi otvoreni i predmet mogućeg pregovaranja slobodnih ljudi koji znaju šta hoće. Naravno da ovi uslovi u stvarnosti često ne postoje, ali konkurencija se, kao i tržište, uzima kao jedno načelo i kao jedan kriterijum, pa otuda njihovo "postojanje" nije funkcija njihove realizacije već je uslov da bi nešto moglo biti onako kako to načelo i taj kriterijum zahtevaju. Dve opšte pretpostavke ovome stoje u osnovi: 1) više "dobra" (ma kako da se ono definiše) je nužnim načinom bolje nego manje dobra; i 2) postoji opšta vrednosna samerljivost koja omogućava poredjenje i utvrdjivanje šta je "više" i "manje". "2)" je pretpostavljeno u "1)" ali "1)" ipak ne sledi iz "2)": da bi se tvrdila teza sadržana u "1)" nužno je, ali nije i dovoljno da važi teza "2)". Da bi se moglo govoriti o "više" i "manje" mora postojati opšta samerljivost, ali iz toga još ne sledi da je više nečega nužno i bolje nego manje od toga istoga. Ali ono što je za nas u ovom kontekstu važnije jeste da ove pretpostavke omogućavaju postojanje tržišnog odnosa, odnosa ponude i potražnje kao otvorenog i slobodnog odnosa u koji nije unapred investirana neka vrednosna pretpostavka (koja bi tu slobodu zatvorila), i da je to osnova na kojoj se formira pojam cene koja se slobodno formira, što je opet pretpostavka za stvarnu efikasnost. U osnovi ove koncepcije stoji jedno stanovište koje možemo označiti kao pragmatizam. Ali ono što predstavlja konceptualni problem sa konkurencijom - u teorijskom smislu osnovni, mada se u praktičnom smislu značaj ovog problema ispoljava tek u graničnim situacijama - jeste što

42


bi konkurencija trebalo da bude regulator tržišta, i to njegov savršen i savršeno pouzdan regulator, ali se takodje često kaže kako konkurencija ne pokriva celinu tržišta, što je činjenički očigledno. Konkurencija zaista ni kroz vreme ni kroz prostor ne pokriva sve poslovne delatnosti, i sasvim je sigurno da u tom medjuvremenu i medjuprostoru postoji ogromno polje koje je regulisano drugim pravilima, i mnoga od tih pravila, budući da predstavljaju odstupanje od tržišnog principa, dopuštaju ili otvaraju prostor za najrazličitije manipulacije ponudom i potražnjom koje se regulišu na neki drugi način. U tom prostoru će onda - sa stanovišta tržišta - da vlada princip proizvoljnosti u formiranju cena. Tamo gde imamo konkurenciju imaćemo "istinite" cene, ali tamo gde konkurencije nema poslovanje će se obavljati na drugim pretpostavkama koje su ustvari indikator odsustva tržišta u nekoj, ali definiciono značajnoj, meri. Konkurencija, koja se uzima kao onaj mehanizam koji bi trebalo da sve odnose izmedju ponude i tražnje kao i mehanizam formiranja cena tržišno reguliše, ispostavlja se tako ne kao pretpostavka tržišta već kao njegova posledica. Konkurencija poboljšava tržište, ali samo tržište ne pretpostavlja konkurenciju. Mi doduše možemo reći da su takvi postupci kao što je, kod kupovine, podcenjivanje stvarne vrednosti onoga što se kupuje ili precenjivanje onoga što se prodaje deo standardne forme pregovaranja u kupovini odnosno prodaji. Podrazumeva se da prodavac polazi od više cene, kao što kupac polazi od niže; nemoguće je da bude obrnuto, kao što je nemoguće i to da se na realnom tržištu cena unapred zna. Konkurencija vodi realnoj ceni kao konačnom istinitom balansu izmedju snage želje da se kupi i snage želje da se proda, ali se do tog balansa dolazi kroz proces koji se postepeno otvara. Idealno tržište pak pretpostavlja da potpuna i otvorena konkurencija već postoji. U konkurenciji se opet pretpostavlja načelna inicijalna jednakost, ista onakva kakva je založena u sam princip tržišta. U stvarnosti niti ta jednakost stvarno postoji niti je konkurencija ikad sasvim potpuna i otvorena. Kada bi to bilo tako taj bi mehanizam zaista jednostavno, jednoznačno i neizbežno vodio maksimizaciji opšteg dobra i blagostanja tako što bi se najviši mogući kvalitet robe dobijao za najnižu moguću cenu. To bi maksimalno povećalo produktivnost rada, što bi za posledicu imalo opštu maksimalnu mobilizaciju rada, nudeći svakome priliku za zadovoljenje svih mogućih i dopustivih ciljeva i tako osnov za motivaciju da se ti ciljevi postave i ostvare. Medjutim, potpuna otvorenost nije moguća jer je ona cilj a ne pretpostavka konkurencije: cilj je javna najpovoljnija cena, a ona se dobija suptilnim mehanizmom ponude i potražnje u kome se polazi od pomenute pretpostavke da prodavac cenu postavlja više a kupac niže od tog optimuma. Tek kad se cena postigne saznajemo šta je sve bilo u konkurenciji. Ako to nije "sve" cena će se još promeniti. Proces postaje otvoren tek na svom svršetku. Pod uslovom, naravno, da je bilo više prodavaca i više potencijalnih kupaca; bez te pretpostavke nema konkurencije, iako osnovni tržišni odnos ponude i potražnje može da se konstituiše i u tom slučaju: što znači da u situaciji u kojoj postoji samo jedan prodavac i samo jedan kupac - iako tržišni odnos može sasvim uredno da se konstituiše (pregovaranje, cenjkanje etc) - konkurencije ipak nema. A što se inicijalne jednakosti tiče načelno prihvatanje njenog postojanja je pretpostavka smisla konkurencije. Načelo poštenja sadržano u konkurenciji dobija svoje jako potkrepljenje iz tog prihvatanja. Zato je i moguće da neki moralno visoko vredni postupci ne mogu biti predmet moralno obrazložene obaveze, kao što i neki moralno možda sumnjivi postupci ne mogu biti predmet moralno obrazložene zabrane, ako se ne može pretpostaviti ova inicijalna jednakost. To se može lepo obrazložiti na jednom primeru. Stavljanje filtera na dimnjake fabrike je svakako hvale vredan postupak, kao što je i izbacivanje otrovnih gasova kroz te iste dimnjake jedan postupak koji svakako nije dobar. Ali može biti da su filteri, ili druga oprema za zaštitu okoline, veoma skupi i da traže stalno skupo održavanje. U tom slučaju ako neka fabrika koja se brine za zaštitu okoline ugradi takvu opremu ona će se naći pred sledećom alternativom: ili će taj trošak ugraditi u cenu svojih proizvoda koji će zato biti unekoliko skuplji nego isti proizvodi kod konkurencije, ili će zbog tog troška smanjiti profit pa će zato postati nekonkurentna u pogledu mogućih investicija u proširenje proizvodnje, asortimana, reklame ili privlačenja akcionara i sposobnih menadžera i proizvodnih stručnjaka. U oba slučaja ona će biti nekonkurentna i njeno ponašanje će biti tržišno neracionalno. Ona će takvim ponašanjem na kraju propasti a u svetu će ostati oni koji nemaju takvih vrsta moralnih skrupula. (Ovde imamo posla sa jednim paradoksom: samo postojanje tih skrupula manifestuje se u njihovom

43


poštovanju, tako da odustajanje od njihovog poštovanja zbog ekonomske neracionalnosti ne znači ništa drugo nego pridruživanje skupu onih koji tih skrupula i nemaju.) Ali ako bi svi stavljali filtere i drugu potrebnu opremu na dimnjake ove načelne neravnopravnosti ne bi bilo, pa bi konkurencija na toj osnovi prethodne ravnopravnosti mogla da odigra svoju pozitivnu ulogu. Ali kako bez spoljašnje intervencije (kao što je zakonska regulativa) obezbediti takvu jednakost prema kojoj se s pravom može očekivati od svih a ne samo od dobronamernih da poštuju pravila koja su u dugoročnom opštem interesu? Doduše, gledano dugoročno, istrajavanje na kvalitetu, preciznosti i pouzdanosti mogu doneti povećanje prihoda, ali to, prvo, nije sigurno, i, drugo, nema nikakve nužnosti da se uopšte gleda dugoročno: mnogi poslovi su i zamišljeni kao kratkoročni ili čak jednokratni, a prihod se može akumulisati i bez kontinuiteta. Ali čak i tamo gde se dugoročnost ne može izbeći, kao u medicini, teško da se mogu čisto utilitaristički, samo na osnovu maksimizacije profita, opravdati odricanja od značajnih kratkoročnih dostignuća niti da se ta dostignuća ograniče samo na ona koja su postignuta "pošteno".29 Da bi se do takvih odredjenja došlo mora se uvesti i neki drugi kriterijum osim samo maksimizacije prihoda. Ali taj kriterijum već imamo u onoj drugoj svrsi koju sadrži svaki posao, naime njegovoj posebnoj svrsi koja se može usavršavati nezavisno od cene i čija je vrednosna artikulacija sasvim drugačija. Upravo na tome se i gradi moralni zahtev u poslu da se ta svrha uskladi sa opštom svrhom poslovanja koju možemo označiti kao prihod ili profit. Poslovni moral se i gradi na odnosu tih dveju svrha. (Tamo gde tog odnosa nema, kao na primer u pitanjima solidarnosti ili pravde, pitanjima koja se ne odnose na ekonomiju - iako imaju svoju cenu i mogu predstavljati trošak - na primer u pitanjima izdržavanja dece ili, još očiglednije, izdržavanja neizlečivih mentalnih bolesnika, tamo nemamo posla sa poslovnim već sa nekim drugim oblikom morala). Poslovni moral je moral koji se gradi u kontekstu posla, kao rada koji ima svoju definisanu cenu i koji je konstituisan kao poslovni odnos: kao neka kupovina i/li prodaja, robe, rada ili neke druge vrednosti. Otuda je poslovni moral deo javnog morala i po pretpostavci se ne odnosi na postupke koji su privatni ili su prosto izvan poslovnog odnosa. Ali ako se npr. radi o poslovnom postupku koji se zasniva na procenama onda se poslovni postupak opet lako izvrgava u manipulaciju u kojoj se logika koja je sadržana u konkurenciji pojavljuje u ulozi direktne potpore te manipulacije: podcenjivanje onoga što se procenjuje da bi se to onda kupilo za sebe ili da bi se namamili potencijalni kupci a onda stvarna procena bila prodata (nekom drugom) potencijalnom kupcu da bi se stvar koja se prodaje prodala po nekoj nižoj ili višoj a ne po realnoj ceni, naročito kod investiranja gde je praktično nemoguće proveravanje jer se uglavnom i radi samo o procenama, predstavljaju monopolsko ponašanje bez konkurencije. Ili se pak radi o "nelojalnoj konkurenciji", kao što možemo reći i da je precenjivanje kod prodaje oblik skrivene prevare, ali isto tako moramo priznati da je to deo tržišnog mehanizma utvrdjivanja cena kroz ponudu i potražnju. 4. Da se vratimo na ono sa čim smo počeli u ovom poglavlju, na reklamu. Prvo ćemo izneti nekoliko opštih napomena, a zatim jedno detaljnije razmatranje nekih problema u vezi sa reklamiranjem. Cilj reklame jeste informisanje potencijalnih potrošača da neki proizvod postoji i o tome kakav je i, eventualno, koliko košta taj proizvod. Ne može se nešto prodati (ili kupiti) ako se ne zna za njegovo postojanje. Reklama se otuda pojavljuje kao deo procesa prodaje. Ali taj deo tog procesa je posebno podoban i nudi se sa izuzetnom lakoćom za manipulaciju, pa čak i za prinudu, kao što smo videli u gornjem primeru. 29

Iako je dugoročnost svakako jedna od dimenzija u mogućem izračunavanju uspeha, u samom računu to ne daje nikakav novi kvalitet; dugoročan ili kratkoročan uspeh ostaje uspeh, u jednom i istom smislu u kome je bitna samo veličina. Teorijski to se može opravdati onako kako Džek Smart kritikuje utilitarizam pravila pokazujući da jedini koherentan oblik utilitarizma jeste utilitarizam postupaka - pa bilo da se pod postupkom broji neki sasvim pojedinačan postupak bilo da je u pitanju složeni skup postupaka koji se kroz ponavljanje oblikuju u neku praksu. Princip izračunavanja korisnosti uvek je isti, dugoročan uspeh bolji je samo ako je stvarno veći. Cf. J. J. C. Smart, "An Outline of Utilitarian Ethics", u: J. J. Smart and B. Williams, Utilitarianism: For and Against, Cambridge University Press, Cambridge - New York - Melbourne 1990.

44


Ali pre nego što još malo razmotrimo te probleme treba ukazati na neke primedbe za koje se čini da su irelevantne ili deplasirane. Di Džordž30 navodi sledeće "tri irelevantne primedbe" i njima se mogu suprotstaviti sledeći kritički odgovori: 1) - u socijalizmu reklama nije (bila) potrebna: ali šta je reklama? Zar i postavljanje proizvoda u izlog ili na policu u prodavnicu nije "reklama"? Zar glasine ne funkcionišu tako? Uostalom, dovoljno je videti red koji stoji i nešto čeka i one koji - kad to vide prilaze i pridružuju se: nešto se, možda upravo ono što nam treba, prodaje!; 2) često se kao primedba navodi nedopustivo nizak ukus raznih reklama - uvredljiv za ukus onih koji su osetljiviji: ali nizak ukus - za razliku od indukovanja niskih strasti! - sam po sebi nije nemoralan; 3) reklamom se vrši psihološka manipulacija u proizvodnji "lažnih potreba" (neodoljivost, parazitiranje na ljudskoj nesposobnosti da se odupru: što vodi u ideju o zaštiti, koja opet uvodi u paternalizam) - ali ta primedba liči na primedbu da se nauka koristi za izradu smrtonosnog oružja: nema ničega što se ne može zloupotrebiti. Ono što je važnije jesu konkretne a ne načelne primedbe i razmatranje koje nas može suočiti sa tim primedbama. Reklama je ne samo podobna, nego se u njoj već po inerciji indukuje tendencija ka obmani i nametanju. Za razmatranja tog pitanja potrebno je definisati osnovu obmane - laž: potrebna je dobra definicija laži da bi se moglo precizno utvrditi kada je reklama moralno neispravna zato što sadrži obmanu. Nije dovoljna samo mogućnost da reklama bude tako upotrebljena, ili da tako deluje, možda nezavisno od volje reklamera. Potrebno je da se može dokazati da je postojala namera da se obmane; zato je dobra definicija laži toliko važna. Ali tu definiciju nije lako napraviti. U reklamama se veoma mnogo upotrebljavaju metafore, i u njima se reči i izrazi koriste u jednom prenosnom a ne direktnom značenju. Npr. u reklami "Esso puts a tiger in your tank!" niko neće očekivati da će u njegov rezervoar stvarno da bude stavljen tigar: uostalom onaj ko bi to shvatio doslovno ne bi svratio na Essovu pumpu već na neku drugu, ako mu je potreban benzin. Ali u reklami paste za brijanje u kojoj se tvrdi da ona tako snažno omekšava da se može skidati šmirgla, i još to prikaže na televiziji - kao što je bilo u reklami Palmolive-Colgate31, više nije sasvim jasno da li se radi (samo) o metafori ili i o nečemu više: o delu informacije koja treba da kao takva deluje podsticajno da se ta pasta kupi. U ovom drugom slučaju imamo sasvim jasno očekivanje zasnovano na tvrdjenju koje, kako se u sudskom slučaju koji je tim povodom vodjen pokazalo, bilo neistinito, a ne tek puka metafora. Uopšte, reklama se i zasniva na iskorišćavanju očekivanja (od pakovanja, od slika na ambalaži, etc.). Zato je artikulacija reklame u velikoj meri zasnovana na (pretpostavljenim ili kroz istraživanje utvrdjenim) očekivanjima. Postepeno se razvija ceo jedan novi segment jezika sadržan u očekivanim oblicima reklama za pojedine vrste proizvoda (npr. začini i parfemi zahtevaju, prema tim očekivanjjima, različite oblike posuda, pa iako te posude mogu biti približno iste veličine i napravljene od iste vrste materijala, izgleda da bi bilo “neprikladno” da se začini pakuju u posude “predvidjene” za parfeme, i obrnuto). Ali metafora je istinski medij za poluistine, a one su, naravno, posebno pogodne za manipulativne upotrebe, jer barataju nagoveštajima, aluzijama, itd. Manipulacija je uvod u prinudu. Kada bi svrha reklame bila samo da informiše onda bi manipulacija mogla da se realizuje samo po cenu direktne laži. Ali svrha reklame nije samo da informiše, već i da ubedi, ili bar da pokuša da ubedi kupca da proizvod kupi. Iako ubedjivanje (sadržano u svakoj reklami) ne mora nužno da sadrži ni manipulaciju ni prisilu - ono to takodje uvek može, a svaka uspešna manipulacija povlačiće neki vid skrivene prinude. Ipak, nije precizno reći da ubedjivanje nužno povlači manipulaciju, ili nameru da se manipuliše: sasvim je moguće iskreno i otvoreno ubedjivati, dok manipulacija, budući da sadrži element namere da se prevari, predstavlja više od ubedjivanja . Manipulacija je zapravo dalekosežnija od prisile, jer ova druga uvek ostavlja prostor za skriveni otpor, dok manipulacija, budući da sadrži prevaru, nagoni svoju žrtvu da sama prihvati cilj koji joj je 30 31

Cf. Richard T. De George, op. cit. pp. 254-256.

Cf. "Federal Trade Commission v. Colgate-Palmolive Co.", u: A. Pablo Iannone, ed. Contemporary Moral Controversies in Business, Oxford University Press, New York-Oxford 1989, pp. 416-423. Takodje u T. L. Beauchamp & N. E. Bowie, op. cit. pp. 500-504.

45


ustvari stran (što u prisili nije slučaj: uvek je neko drugi onaj kome se konačno i u potpunosti pripisuje odluka!). Prevarom se ulazi u dušu, njome se porobljuje takoreći ceo čovek. Sva ta negativna svojstva su, u većoj ili manjoj meri, potencijalno prisutna i u reklami. Manipulativne tehnike, koje uveliko mogu povećati uspešnost reklame, raznovrsne su i ponekad dalekosežne. Ponekad i takve da im se žrtva nikako ne može odupreti, kao što je mogućnost da se ispod perceptivnog praga svesti puštaju reklamne poruke koje onda deluju potpuno mehanički, bez ikakve subjektove svesti, a kamoli pak slobodnog procesa odlučivanja koji se u slobodnom tržišnom odnosu kod kupca podrazumeva. Zauzimanje bilo kakvog kritičkog ili objektivnog stava u takvim slučajevima je nemoguće. Stara stoička teza da čovek može biti slobodan jednako u lancima kao i u senatskoj togi, samo ako vodi računa o sebi, tako biva drastično stavljena u pitanje (slično kao i u, u savremenom svetu raširenim, praksama indoktrinacije). Gde je tu demarkacija izmedju dopuštenosti i nedopuštenosti, gde je linija na kojoj se može tvrditi da važi pretpostavka o kompetentnoj osobi koja može da se brani? Može se, naravno, na ovo odgovoriti da je preterano očekivati ono što ne postoji i što je nemoguće: ljudi ustvari nisu kompetentne, autonomne ličnosti, one su to samo načelno, a to znači više potencijalno nego stvarno, i ono do čega je njima najviše stalo jeste sreća a ne sloboda, a reklama ima za cilj upravo to: da ih usreći (ponudom da kupe nešto što im treba - možda doduše nisu znali da im treba, ali tu je reklama da im to kaže - i da tako ispune svoje puste živote zadovljstvom u kupovini, sticanju i trošenju). I zaista, kad se reklame pažljivije pogledaju vidi se da se reklame za decu i reklame za odrasle zapravo u suštini ne razlikuju! Naravno, ciljne grupe su različite, i uvek se koristi ono na šta su pripadnici te grupe na neki način osetljivi. Deca su jedan primer. Drugi su adolescenti, gde se njihova nesigurnost u kombinaciji sa adolescentskom omnisciencijom (osećajem da sve znaju i da ih se sve tiče) koristi da se proizvodnjom prestižnih ideala nameću modni trendovi koji ih ustvari zarobljavaju. Time se drastično krši Milov "jednostavni princip" kojim se, sa liberalističke tačke gledišta koja je jedina u skladu sa osnovnom pretpostavkom slobodnog tržišnog odnosa, zabranjuje svako nametanje u sferi postupanja koje se drugih ne tiče u tom smislu da bi ih ugrožavalo.32 I ovde se suočavamo sa pravom aporijom: da sloboda poslovnog nastupa u otvorenom tržišnom sistemu nije u saglasnosti sa slobodom (i pravom) ljudi da budu poštovani u onom minimalnom smislu da ne budu predmet ubedjivačke manipulacije. Država, koje se Mil najviše plašio kao najvećeg izvora opasnosti za slobodu, ovde nastupa kao regulator i garant prava i slobode. Jer ono što se ovde ispostavlja kao potrebno i čak nužno jeste regulacija koja bi obezbedila ispravnost ponašanja koja bez te regulacije ne može da se očekuje. U vezi sa svim ovim postavlja se, naravno, pitanje distribucije odgovornosti u reklamiranju, i sasvim je jasno da će ona biti složena i razudjena, a ne locirana na jednu tačku: svi su odgovorni, svako na svoj način - i proizvodjači, i reklamne agencije, i mediji koji reklame prikazuju, ali i javnost i država koja u ime te javnosti nastupa sa pretenzijom na ovlašćenje na sprovodjenje zakona. Kod ovoga poslednjeg, države, pojaviće se potreba za posebnim državnim agencijama koje će se time baviti, i to će onda proizvesti još jedno dijalektičko mesto dveju načelno suprotstavljenih sila: kontrole i zaštite. Reklama je oduvek bila deo biznisa. Njena osnovna svrha je plasiranje informacije o mogućnosti da se neki posao obavi, da neka roba postoji i da je neka usluga na raspolaganju. Ta svrha je dakle oglašavanje i informisanje. Ali reklama je takodje uvek imala i jednu drugu dimenziju, propagandnu u jednom jačem smislu - naime navodjenje potencijalnog kupca ili klijenta da udje u poslovni odnos, i to se navodjenje, koje po inerciji prelazi u zavodjenje, zasniva na ubedjivanju da nešto treba da se učini, kupi, proda ili ugovori. Uspešnost ubedjivanja će onda biti poseban cilj, unutar cilja koji se konkretno postavlja, i ta će uspešnost zavisiti od postupaka koji ne moraju i najčešće nisu nikakva prevara, ali koji stepen svoje uspešnosti često duguju veštini baratanja mehanizmima koji su slični onima koji se koriste u (uspešnim) prevarama. Ti su mehanizmi načelno iste vrste, jer svi oni spadaju u one kojima se proizvode verovanja i uverenja. Verovanja se, kao što je to slučaj u obrazovanju, mogu proizvoditi manipulacijama koje u sebi ne sadrže (ne moraju i ne treba da 32

J. S. Mill, O slobodi, Uvod, I poglavlje.

46


sadrže) nikakva obmanjivanja. Ni u reklamama ne mora biti nikakvog obmanjivanja i nikakvog laganja, čak i kad se reklama ne svodi na puko, iako korisno, informisanje o tome šta sve postoji i šta se sve može. Ne svodeći se samo na informisanje, uključujući i ubedjivanje, reklame medjutim i proizvode potrebe koje bez njih ne bi ni postojale, ali taj efekat može imati i sâmo puko informisanje - kroz proizvodnju asocijacija o mogućnostima koje ranije, pre ponudjenog saznanja o njima, nisu postojale u svesti. Kroz ubedjivanje taj proizvodni momenat postaje još i veći i direktniji. On je zapravo cilj reklame. Taj će se cilj najbolje postići ako se proizvod koji se nudi predstavi u veoma povoljnom svetlu, kao izuzetno dobar, i potreban čak i onima koji tu potrebu dotada nisu imali, ili za nju nisu znali. To znači da će se taj cilj postići ako se proizvod hvali i ako taj postupak pohvaljivanja bude uverljiv i uspešan. Hvaliće se, i uopšte pominjati, u tom kontekstu samo dobre, pozitivne, strane i osobine onoga što se reklamira, bez pominjanja njegovih loših, negativnih, strana i osobina. To je već latentna obmana, jer poluistina može imati i često ima iste one loše osobine, ponekad i u većem obimu, koje ima i laž. Poluistina je mnogo uspešnija od laži, jer je uverljivija, lakša i jeftinija - sve što se kaže je istinito i može se proveriti, ne mora se ništa izmišljati, ne mora se ulagati napor i investirati novac u izmišljanje i kasnije u zataškavanje i skrivanje laži, itd. Osim toga, poluistina u velikoj meri obezbedjuje, jer je prevara često teško dokaziva, a čak i kad se dokaže time nije automatski dokazana i namera o tome da se izvrši prevara. Ali, ipak, ako se poluistinom kupac ili klijent navede da ima u relevantnom smislu lažno verovanje, onda je obmana ipak izvršena. A ako se, na primer, veliki broj kupaca navede da ima lažno ili pogrešno mišljenje o nekom proizvodu, onda i ukupna opšta šteta može biti signifikantna. Nije medjutim nužan ovaj opštedruštveni aspekt uključenosti velikog broja ljudi da bi neka reklama bila moralno neispravna zato što uključuje obmanu kroz poluistinu. Moral se odnosi na pojedinačne postupke a tek onda na prakse, a moralno relevantne posledice (štete i povrede) se odnose prvo na pojedince pa tek onda na njihove skupine. Indukovanje i proizvodnja želja i potrebâ latentno uvek krše autonomiju osoba kod kojih taj proces uspe, mada su i indukovane želje, i potrebe, "moje", kao što su i agresivne želje i potrebe takodje "moje", pa će to biti i ako su istovremeno indukovane i agresivne, (što i predstavlja dodatni moralni problem kod manipulacija i indoktrinacija). Kontrola koja se tako postiže može da se lako i dalekosežno iskoristi, za poslovne kao i za druge potrebe (na primer, političke). Mi naravno ovde možemo pojmu kontrole suprostaviti pojam uticaja, ali razlika je često pitanje stepena. Uostalom, i uticaj koji se na ovakav način vrši ide bez saglasnosti onih kojima se to čini, i pozivanje da se to čini za njihovo dobro ili u njihovu korist odmah otkriva jaku paternalističku notu. (Onaj uticaj za koji se eventualno uzima da nije za njihovo dobro u ovom kontekstu, zbog svoje očigledne neopravdanosti i nedopustivosti, teorijski nije čak ni zanimljiv; ali zbog mogućnosti da bude "primešan" ili sakriven u one koji u nekom obliku ili stepenu mogu da se opravdaju on itekako može dobiti praktički značaj, a zbog složenosti svog izraza može postati i "zanimljiv"). Ipak, reklama ne može delovati drugačije osim da "utiče", mada kontrola i vršenje uticaja imaju ovu neprijatnu moralnu implikaciju. Možda se može reći da onaj minimum koji dopušta mogućnost moralnog opravdavanja reklame a ne uključuje i paternalisičke ili manipulacijske implikacije jeste pojam izloženosti uticaju (ili mogućnosti takve izloženosti). Izloženost uticaju ne povlači i sam uticaj, a mogućnost predavanja takvom izlaganju ne povlači nužno nikakvo ograničenje slobode, jer uključuje izbor i odlučivanje. Ali zašto bi se oglašivači prepuštali takvoj neizvesnosti i dopustili mogućnost da njihova zarada, ili neki drugi njihov uspeh, zavisi od za njih irelevantnog i možda nekompetentnog izbora i odluke onih koje treba navesti da nešto odredjeno urade? Sa utilitarističke tačke gledišta to može biti i direktno neracionalno, jer se indukovanjem želja i potreba koje se zatim mogu i zadovoljiti može postići povećanje opšteg dobra, i to ne samo kroz povećanje profita već i kroz povećanje stepena ukupnog zadovoljenja želja. Naravno, oglašivač može reći da on ne ističe pozitivne a skriva negativne strane proizvoda, već da ističe one koje su relevantne a izostavlja one koje to nisu, i da se u poštenoj reklami radi samo o tome da li je informacija o onome što je potrebno da se kaže dovoljna, jer ovde se i ne radi o istini (koja se podrazumeva) već o informaciji (koja mora biti istinita, inače bi bila zabranjena). Tu je onaj

47


bitan momenat za utvrdjivanje valjanosti reklame - ne samo da je njen sadržaj istinit već i da je dovoljan za relevantnu informaciju. Tu medjutim nastaje problem - za oglašivača reklama nije samo dovoljna informacija već jedna investicija, ona se plaća i ona je deo mehanizma prodaje. Ona je takodje informacija ne samo o proizvodu nego i o proizvodjaču. Njome se ne kaže samo da postoji neki proizvod već da je neko odredjen u njegovom posedu i da ga on nudi. To što potencijalni kupci mogu naći jednako kvalitetan proizvod drugog proizvodjača po istoj ceni ne predstavlja ograničenje za reklamiranje. Ako taj drugi nema sredstava za investiranje u reklamiranje to ga zaista stavlja u neravnopravan položaj, ali ne takve vrste koji bi proizvodio bilo kakve obaveze za onog prvog. Jer, moglo bi se desiti da drugi nema sredstava ni za osnovnu investiciju, ali iz toga ne sledi da prvi zato treba da se odrekne investiranja. Mogućnosti za balansiranje na granici izmedju dopustivog i nedopustivog u reklami su zaista velike. Zato je, pored ostalog, reklama veština posebne vrste. Moguća je na primer tehnika mamca33 reklamira se neka jeftina roba, koja je specijalno za to nabavljena (ili je možda samo za to iskorišćena, inače bi možda bila otpisana) da se privuku kupci da dodju; ali kad dodju onda im se ponudi neka druga, mnogo bolja ali i skuplja, roba čija je prodaja od početka zapravo bila cilj te reklame. Da li takva praksa treba da bude dopuštena? Ovde nema nikakve prevare (pod uslovom naravno da jeftine robe ima u relevantno dovoljnim količinama, a ne na primer samo jedan komad!), nikakvog skrivanja mana te jeftine robe (koja je, otvoreno se kaže, upravo zato jeftina). Ipak, da li je sasvim ispravno da se prodavcima da instrukcija da tu jeftinu robu kude, kako bi mušterije preusmerili na nešto drugo pošto je obezbedjeno da oni dodju? Kod specifičnih roba to naročito može biti problem, upravo zbog moguće efikasnosti ovakve tehnike "reklamiranja". - Mi smo suočeni sa direktnim i očiglednim zloupotrebama reklama, takvim u odnosu na koje neke od ovih finih tehnika mogu izgledati beznačajne. Ali u dobro uredjenom društvu mogućnost direktnih zloupotreba može da se radikalno smanji inkriminisanjem takvih slučajeva. (Na primer ovako: ne bi se smelo dopustiti direktno omalovažavanje konkurencije - i u okviru toga slogan "Mi smo najbolji" mogao bi biti možda čak i zabranjen! - , ne sme se lagati, hvalisati, političari (da li još neke kategorije ljudi?) ne smeju učestvovati u reklamiranju, itd.) U tom okviru će se svakako naći i podmićivanje. U reklami element mita može biti prisutan na jedan istovremeno intenzivan i prikriven način, mnogo teže uočljiv, i još teže utvrdiv, nego što je to slučaj, na primer, u medjunarodnom biznisu. Davanje i primanje poklona je jedna od tih tehnika efikasnog podmićivanja. Uzmimo primer: davanje knjiga ili ulaznica od strane izdavača potencijalnim prikazivačima ili novinarima može ići pod odredbom "Bez obaveze", kao što najčešće i jeste slučaj. Ali čak i ako zanemarimo momenat obavezivanja, koji se zasniva samim primanjem poklona, pojavljuju se i druge relevantne razlike: primalac se oslobadja mučne obaveze da sam istražuje (stvar mu se sama servira), da se odlučuje (već ima materijal na osnovu koga može da napravi izveštaj, članak ili prikaz, naročito ako je lenj ili umoran), pa imajući dovoljno materijala za konačnu odluku može da zapostavi ili potisne ono što nije neposredno u vidnom polju, i sve to predmet poklona stavlja u inicijalno privilegovan položaj. Osim toga, on može imati iskustvo ili saznanje da “Bez obaveze” podrazumeva i da ako ništa ne uradi sa tim da drugi put neće ništa ni “dobiti”.

33

Cf. npr. "Excerpts from Centennial Industries of North Carolina vs. Federal Trade Commision", u Iannone, op. cit. pp. 414-415.

48

Poglavlje V - Radna etika: Konflikt interesa; Lojalnost, Disciplina, WhistleBlowing; Poslovna tajna

Poglavlje V - Radna etika: Konflikt interesa; Lojalnost, Disciplina, WhistleBlowing; Poslovna tajna Konflikt interesa. –Konflikt interesa, iako oduvek prisutan (u raznim oblicima: kao nepotizam, kao protekcija, kao “rodjačka veza”) predstavlja problem koji se na ovaj način javlja relativno odskora, sa sve većom regulacijom rada. U prošlosti je, naravno, postojalo ono isto što se sada percipira kao predmet konflikta, jedino što to po pravilu nije bilo percipirano kao konflikt (u smislu da je u pitanju konflikt interesa samoga aktera). Ali kako je službenost sve više postajala način regulisanja posla, naročito u javnom sektoru, to je konflikt interesa sve više postajao predmet prvo interesovanja a zatim i regulacije. Medjutim, u nedefinisanoj situaciji koju službenost ne pokriva u potpunosti, konflikt interesa će se pojaviti kao prilika u kojoj se postupak može izvršiti na način koji će nekoga favorizovati ili diskrimisati po kriterijumima koji nemaju nikakve stvarne veze sa poslom već sa nekim za posao potpuno irelevantnim faktorom (ali potencijalno relevantnim za onog ko odlučuje). Uvodjenje konflikta interesa kao relevantnog faktora u odlučivanju – kao nečega što treba izbeći ili što je zabranjeno – uvodi kriteriujum koji ispostavlja zabrane za ceo niz alternativa u odlučivanju i postupanju. Njime se javnost odlučivanja podiže na obaveuzjući nivo, štaviše uvodi se parametar koji veliki deo opcija u odlučivanju isključuje i zabranjuje. Javnost odlučivanja utiče na to kakvo će odlučivanje biti, isključujući neke odluke kao neispravne. Utoliko ukoliko institut konflikta interesa povlači zabrane, on onda funkcioniše kao de facto parametar javnog sektora u poslovanju, nezavisno od toga da li se radi o njegovom privatnom ili javnom vidu. Njime se neke odluke i neki postupci zabranjuju zato što subjekt odlučivanja nosi ulogu za odlučivanje o nečemu u čemu postoji verovatnoća ili mogućnost da "pobrka" interes koji treba da se promoviše sa stanovišta te uloge i svoj vlastiti, lični, interes. Zato je konflikt interesa nešto što ustvari odražava konflikt uloga, konflikt koji se javlja u okviru odlučivanja a odlučilac nosi dve inkompatibilne uloge, odnosno nosi i ulogu koja potencijalno, ako se interes založen u nju promoviše, može da naruši ili ugrozi interes založen u njegovoj službenoj ulozi. Kada dva ili više interesa dodju u takav sukob da zadovoljenje jednog ima neprincipijelan (moralno sumnjiv ili neopravdan) učinak na drugi, onda taj drugi ovim institutom biva zaštićen; interes sadržan ili založen u odlučiočevoj ulozi koja nije sužbena nameće se u odlučivanju tamo gde mu nema mesta; nema opravdanja za ulazak tog interesa kao faktora u odlučivanju. Po pravilu to znači da se neki lični ili posebni interes sledi na štetu opštijeg ili drugog posebnog interesa. Na primer: ako se razmatra neko unapredjenje i u tom pocesu procenjuju podredjeni medju kojima je i proceniteljev sin - onda imamo konflikt uloga oca i, npr., direktora. Nije nužno da sledi nešto neispravno, već samo da je pozicija takva da uključuje presek i mogući konflikt uloga i interesa. Dovoljno je da postoji mogućnost da se položaj zloupotrebi, i institut konflikta interesa automatski deluje! Konflikt interesa je zanimljiv pravni i moralni fenomen koji zaslužuje dalje istraživanje, posebno zato što je to novi pravni institut. To je naročito slučaj sa njegovim pravnim aspektom – barem kada je njegovo institucionalno pravno artikulisanje i zakonsko uterivanje u pitanju (u moralnom smislu on je odavno, iako ne oduvek, bio prisutan u sadržaju kriterijuma ispravnosti, po pravilu izražen u osećanju pravičnosti ili nepravičnosti takvih postupaka; u daljoj prošlosti verovatno ni toga nije bilo – kao recidiv čega može da se percipira nasledni princip u onome što bi trebalo da je najodgovornija pozicija u društvu: u položaju vladara, u monarhijama). Kao i kod drugih novih instituta te vrste, napr. strict product liability - jer su to instituti koji još nisu uhodani, i ma koliko u ovom trenutku mogli izgledati kao dostignuće nekog percipiranog razvoja moralne svesti, i kao nešto sasvim prirodno i definitivno, nije moguće sada reći da li će se ovaj institut trajno održati ili neće. Takodje mora da se kaže da teorijsko obrazloženje i opravdanje svih ovakvih instituta koje bi bilo zasnovano kao dobro utemeljen teorijski zaključak, nije završeno, i da je ceo proces njihovog artikulisanja i brušenja u toku. (Mnogi takvi instituti bivaju uneti u pravnu regulativu pre nego što je posao takvog obrazloženja završen, što, sa jedne strane, ukazuje na stepen jačine osećanja – u vezi sa njihovom mogućom nepravičnošću – prisutan u javnosti, a sa druge strane na sporost sa kojom čovečanstvo pristupa analitičkom i eksplanatornom delu posla u obrazloženju

49


i uvodjenju novih instituta; ovo je važan i potencijalno opasan aspekt te situacije.) Ali utoliko su to zanimljiviji teorijski problemi, izazovni za pro et contra diskusiju. Slična stvar se dešava i kada se neki deo preduzeća pojavi sa svojim posebnim interesom u odnosu na onaj interes koji ima preduzeće kao celina. Kada u preduzeću neki pod-sistem sledi svoj interes nauštrb interesa celog sistema (cele firme): na primer kada odsek prodaje, radi svog "postignuća" (uspeha, uključujući provizije za povećanu prodaju) razvija taktiku povećanja broja narudžbi preko granica mogućnosti kompanije da to sledi: iako će to tom konkretnom podsistemu doneti korist i u tom smislu "uspeh", ipak to može dovesti do štete za celu firmu, i pitanje je da li je moralno opravdano da podsistem (deo) sledi svoj interes nauštrb sistema (celine). Prima facie, odgovor je negativan, ali ne nužno: npr. ako neki razvojni sektor insistira na kvalitetu svog posla i to uspori razvoj cele firme a dovede do poboljšanja kvaliteta (npr. sigurnosti) u proizvodnji, to može dovesti do kratkoročnog usporavanja rasta firme, ali dugoročno može firmi doneti korist koja može biti veća od one koja je izgubljena usporavanjem koraka u njenom prethodnom napredovanju. Osim toga to može doneti povećanje koristi u široj celini, onoj u koju se i cela firma uklapa, i u kojoj čini deo, ili korist društvu kao celini. U tom slučaju usporavanje, iako možda dolazi iz različite motivacije, je zapravo deo iste one investicije koja je i bila razlog usporavanja, naime krajnjeg cilja koji firma kao ima. Moguća hijerarhija interesa bi mogla biti: lični interes, interes preduzeća, interes društva u celini, interes čovečanstva (i na kraju, možda, moralni interes - u potencijalnom, ali samo zamislivom, sukobu interesa čovečantstva i moralne ispravnosti?!). Neke etablirane strategije izbegavanja konflikta izmedju ovih različitih interesa uključuju: (1) običajne norme kojima se smanjuje mogućnost sukoba (izbegavanje konflikta uloga), (2) formalni propisi u firmama koji to regulišu, (3) zakonski propisi. Ali ništa od toga ne garantuje konačnu moralnu ispravnost. - konflikt nastaje u sukobu interesa bilo koje opštosti, npr. interesa preduzeća i opštih interesa. Nema načelne razlike izmedju situacije kada se favorizuje sopstveni interes i kada se favorizuje interes preduzeća. Kada se radi interesa preduzeća krši zakon ili čini ili prihvata nešto što nije moralno ispravno sitaucija će u zakonskom i moralnom smislu biti ista. Odgovornost se konstituiše u principu na isti način na svim nivoima, sve do najvišeg, i na svim nivoima postupak će biti ili ispravan ili neispravan: nema umanjivanja u tome što se ide naviše. (Uporedi "Radim to u interesu svog preduzeća!" sa: "Radim to u interesu svoje države"). Medjutim, osnovna pretpostavka jeste da je načelno svaki interes, počev od ličnog pa nadalje, prima facie opravdan, ali isto tako može, konačno ili kada se sve uzme u obzir, postati i biti moralno sporan ili neispravan. Radna etika: radna disciplina; lojalnost i odgovornost; Whistle-browing. Jedna od glavnih osobina odredjenja rada kao resursa jeste ona koja povlači potrebu i otuda obavezu radne discipline. Tradicionalno radnici su obavezni, i to je i pravno tako regulisano, da slušaju svog poslodavca. Oni su dužni da izvršavaju ono što im poslodavac naloži, u čemu se krije prećutna pretpostavka da je njihovo vreme i odredjenje toga šta će u toku radnog vremena da rade – a što su zapravo oni sami u tim intervalima vremena – neka vrsta poslodavčevog vlasništva. On je u ovlašćenom posedu njihovog vremena i njihovih manipulativnih i/li drugih sposobnosti, kako je već specifikovano prirodom posla; ta specifikacija je neka vrsta ugovora, mada mnogi činioci u njoj ne mogu unapred da se odrede pa uvek postoji značajan dodatni domen podrazumevanog prećutnog pristanka. “On” ne mora biti stvarni vlasnik preduzeća niti konačni poslodavac, po pravilu to je neki njegov “predstavnik”, u vidu predradnika ili menadžera. Ono što se neposredno, sa moralne tačke gledišta, postavlja ovde kao problem jeste odredjenje granice poslušnosti koju poslodavac, odnosno nadredjeni, može s pravom da traži ili očekuje. Šta ako mu ovaj naredi da učini nešto nelegalno ili nemoralno, a ipak u "opisu posla"? Ili šta ako radnik bude (možda slučajni) svedok ili sazna za nelegalne ili nemoralne postupke čije bi obelodanjivanje ili prijavljivanje nanelo štetu poslodavcu, a da su i ti postupci (u nekom relevatnom smislu) "deo posla"? Nelegalnost i nemoralnost nisu podjednako komplikovani slučajevi. Nelegalnost se može prosto zakonski regulisati, zaprećenošću pravnim sankcijama. Ali pošto je moral strožiji i precizniji od prava, to će najteži i najkomplikovaniji problemi ostati. Mnogi postupci koji su legalni nisu moralni (neki moralno neispravni postupci mogu

50


biti "legalni", tj. takvi da se ne mogu inkriminisati, na primer: laž). S druge strane, mogući su konteksti u kojima neki nelegalni postupci mogu da se, u konačnoj moralnoj analizi (a još lakše sa stanovišta moralnog osećanja) pokažu kao moralno dopušteni, i u tom smislu moralno ispravni. Može se doduše smatrati, i kod biznismena postoji ta tendencija, da je sve što je zakonski dopušteno samim tim dopušteno i u svakom drugom smislu, i obrnuto – da ono što zakonski nije dopušteno ni moralno nikako nije ispravno. Ali ako se dosledno drže takvog stanovišta pre ili kasnije desiće im se da se sukobe sa vlastitim osećanjem ispravnosti ili će im drugi zameriti da su postupili neispravno, i dilema koja će se javiti biće stvarna čak i ako je oni mehanički reše opravdavajući se da nisu prekršili ili da su (samo) sledili zakon. Ta dilema je stvarna jer, s jedne strane, ne može se dopustiti da lična moralna osećanja remete poslovni proces, dok sa druge strane to osećanje može biti zasnovano na uvidu u važnu i veliku moralnu neispravnost koja je na delu, koja možda nije pravno regulisana (ili možda i jeste, ali nepravedno i neispravno) i uvek postoji mogućnost da je značaj te neispravnosti toliki da proizvodi moralnu dužnost da se reaguje. Zatim, da li je radnik obavezan na poslušnost samo u krugu preduzeća ili ustanove? Da li je, kad ode kući, on potpuno slobodan? Tu se kriju dva pitanja, sasvim različita: jedno je da on može slobodnim govorom da nanese poslovnu štetu svom preduzeću tako što će otkriti relevantne informacije (nezakonitosti, poslovne tajne ili recepte u proizvodnji, ili na primer podatke koji će svojim otkrivanjem onemogućiti postizanje rezultata u istrazi u nekom policijskom radu), a sasvim je drugo ako on svojim slobodnim ponašanjem, npr. opijanjem, drogiranjem ili nekim drugim ponašanjem koje se doživljava kao "nedolično" narušava ugled preduzeća. Dokle ide obaveza lojalnosti? Liberalni odgovor bi verovatno lojalnost ograničio samo na prvu vrstu postupaka, tamo gde se može detektovati neka neposredna šteta. Ali stvari nisu tako proste - kao što je moguće da obaveza lojalnosti u prvom smislu ponekad biva nadvladana jačim moralnim razlozima bez obzira na štetu koja će uslediti tako je moguće i da načelna neprimenjivost te kategorije na drugu vrstu postupaka ne može da se opravda i da će "nedolično ponašanje" ponekad, a naročito kad su u pitanju oni "radnici" koji nose posebnu odgovornost (rukovodioci, menadžeri), zaista imati značajne štetne posledice po ugled i uspeh preduzeća, tj. da će oni takvim svojim ponašanjem svojoj firmi naneti stvarnu štetu (iako takvu da ju je ponekad teško specifikovati ili čak ustanoviti). Posebno je komplikovan odnos izmedju lojalnosti i odgovornosti kada postoji neslaganje sa nekim postupkom, praksom ili politikom preduzeća. Na planu lojalnosti tu se može pojaviti i pitanje odredjenja adresata same lojalnosti. Da li lojalnost firmi upravo zahteva da se firma brani od neispravnih odluka ili postupaka koji se u njoj vrše, i da li neposlušnost može biti upravno čin lojalnosti. U tom složenom spletu raznih lojalnosti, lojalnosti firmi, rukovodstvu, načelu kolegijalnosti ili skrivenom centru moći dešavaju se moralne dileme koje izmiču svakoj pravnoj regulaciji. Lako se može desiti da neki ispravan postupak bude istovremeno neispravan samo zato što je učinjen neovlašćeno ili što je učinjen na zahtev nekoga ko nema prava da to traži. Isto tako može se desiti da neki manje značajan neispravan postupak bude uslov za neki značajniji ispravan postupak. Pored obaveze diskrecije i zahteva pristojnosti postaviće se i pitanje prava ili čak moralne dužnosti "dizanja uzbune" ("zviždanja", "whistle-blowing"). "Dizanje uzbune" je mehanizam kojim se kroz mobilizaciju javnog mnenja može uticati na odluke preduzeća za koje onaj ko misli da su te odluke neispravne u moralnom smislu nema drugog načina da ih spreči. To po pretpostavci nije prosto denunciranje jer podrazumeva ili da je ta odluka zakonita ili da je nemoguće ili teško dokazati da nije zakonita, a zattim povlači i uključenje javnosti, kojoj se to onda i saopštava i čija se pomoć traži. Ako bi ostalo na angažovanju nekog autoriteta, nekog dovoljno moćnog da postupak spreči, a bez mobilizacije javnosti, to ne bi bilo "dizanje uzbune". O tome postoji već povelika literatura u časopisima i zbornicima posvećenim poslovnoj etici34 i polako se probija pretpostavka da je moralno ispravno stanovište da ponekad može biti moralna dužnost da se pozove na uzbunu jer firma planira neki postupak koji je, iako zakonit, po 34

Cf. npr. "Is Whistle-Blowing the Same as Informing? - Editorial Survey", Business and Society Review (Fall 1981), citirano prema: A. P. Iannone ed., Contemporary Moral Controversies in Business, Oxford University Press, New York-Oxford 1989, pp. 207-220.

51


stepenu svoje moralne rdjavosti i nedopustivosti toliko neispravan da ta neispravnost stavlja van snage inače moralno dobro zasnovanu dužnost lojalnosti (i često takodje opšteljudsku normu pristojnosti i diskretnosti koja nalaže da se mešanje u tudje stvari uvek mora opravdati, za razliku od nemešanja koje se mora pravdati samo onda kada to nalaže neka jača nadvladavajuća obaveza). Stvar je utoliko komplikovanija što mogu postojati situacije kada je upravo moralna dužnost da se "pozove na uzbunu", ali su mnogo češći slučajevi kada postoji samo pravo (a ne i dužnost) da se to učini, jer već postoji nečija dužnost koja pokriva taj postupak, što onda vodi u granične moralne dileme, pogotovo što su takve odluke skopčane sa čitavim nizom veoma različitih i često dugoročnih rizika. U tom slučaju njegovo pravo ne proizlazi iz njegove moralne dužnosti pa njegov postupak postaje supererogativan, što znači da njegovo pravo ne može unapred računati na bilo kakvu zaštićenost, i onda svi ti rizici (gubitak posla, prezir okoline, ostavljanje porodice bez izdržavanja i sl.) zaista spadaju u cenu tog prava. Načelno svako uvek ima pravo da "zazviždi na uzbunu", ukoliko je zaista spreman da plati punu cenu takvog postupka i da se suoči sa svim njegovim rizicima. Ali stvarno, to načelo je ograničeno mogućnošću postojanja slučajeva kada takvo pravo zapravo ne postoji, a privid razloga za njegovo uspostavljanje počiva na neznanju, nesporazumu ili pogrešnoj informaciji (koja može biti, na primer, plasirana od konkurencije), i kada se "zviždanjem" može preduzeću naneti velika i nepopravljiva šteta. U moralnom pogledu to je paradigmatična životna situacija - mora se delovati, makar da nikada nemamo apsolutnu izvesnost o vrednosti svojih saznajnih i drugih premisa; sa zakonske pak tačke gledišta stvar je načelno jasna - zakon mora da štiti i "zviždanje", pa čak i denuncijacije za koje se pokaže da su ispravni, ali i da inkriminiše one za koje se pokaže da to nisu. Pravi problem je na nivou politike, i poslovne politike i državne i kaznene politike kojom se reguliše poslovna delatnost - naime da li "zviždanje" treba ohrabrivati ili obeshrabrivati. Na to pitanje, medjutim, nema načelnog odgovora. U dugoročnom je interesu posla održanje visokog kvaliteta tržišnih mehanizama, kao što je to u dugoročnom interesu i samog društva. Obeshrabrivanje zviždanja može značiti potrebu za pojačanom državnom kontrolom, koja opet, po poznatoj osobenoj dijalektici, može proizvesti pojačanu potrebu za "zviždanjem". Ohrabrivanje "zviždanja" medjutim otvara prostor niskim strastima kao što su pakost i, naročito, zavist preko one granice ispod koje su one društveno relativno bezopasne, ali kad se predje ta granica počinje razarajuće delovanje na sve vitalne mehanizme poslovnih i radnih procesa, od kreativnosti i preduzimljivosti do kompetencije i podele rada – kada potreba za obezbedjenjem u odgovornosti dobija odbrambeni vid, i može da proizvede značajan učinak na smanjenju motivacije za rad. Zato se ne može unapred reći da li će "zviždanje" imati negativne ili pozitivne posledice za one vrednosti koje dugoročno imaju najveći poslovni značaj - a to su vrednosti pouzdanosti, poverenja i poštenja. Artikulisanje čvrstih pravila poslovanja ima za cilj da se ta neizvesnost izbegne i da se razlog za "dizanje uzbune" i ne pojavi. Whistle-Blowing je specijalna vrsta situacija u konfliktu interesa: objavljivanje (ili "prijavljivanje" nadležnima, već koji da su) onoga što se zna i za šta se uzima da je neispravno ili nezakonito, bilo da je uradjeno ili da se planira uraditi. Pretpostavke ovakvog postupka su sledeće: dobra namera (da se zaštiti opšti, tudji, dugoročni etc. interes), po cenu odredjenog rizika za sebe, i po pravilu uz kršenje obaveze lojalnosti. Sva tri ova svojstva povlače pitanja. Dobra namera može biti želja da se postigne veća moć ili da se svoje shvatanje ispravnosti i kompetencije naturi. Rizik može biti marketinška investicija u (sopstvenu) budućnost. Lojalnost može biti u procepu izmedju obaveza prema pretpostavljenima i obaveze da se zaštiti dugoročni interes firme. Ali u opravdanim slučajevima dobra namera je zasnovana na odgovarajućoj kompetenciji, a rizik jeste investicija ali može povlačiti ozbiljnu moralnu dilemu (do koje mere je čovek dužan da rizikuje svoje interese i interese svoje porodice, na primer, radi interesa firme, i to u nečemu što nije njegovo neposrdno zaduženje), a lojalnost treba da bude odmerena tako da postupak ne predje u vrstu denuncijacije. Kakav status u ovom pogledu ima na primer prijavljivanje sitnih kradja svojih kolega (možda čak za nagradu), ili prijavljivanje prepisivanja na studentskim ispitima (što povlači i specifičan konflit interesa ukoliko je u pitanju npr. takmičenje ili konkursni intervju)?

52


Drugi problem je odnos izmedju dopuštenosti i obaveznosti: moralno najteži slučajevi nastaju onda kada taj odnos nije precizan ili uopšte nije jasan. Neki postupak može biti moralno obavezan čak i onda kada je on zakonski zabranjen, kao i obrnuto - može biti moralno zabranjen i kada je zakonski obavezan, što je redji oblik, ali je moguć u situacijama u kojima zakon nalaže neku moralno veoma neispravnu ili nepravednu radnju; ali nas u ovom kontekstu podizanja uzbune zanima više slučaj kada je moralno obavezno da se reaguje, iako se za tu reakciju mogu snositi neke zakonske konsekvence. Kada imamo posla sa dužnošću onda je logika te situacije takva da se ta obaveza može izbeći samo kršenjem obaveze: ili ćemo tu dužnost izvršiti ili ćemo je prekršiti. To što ovo može povlačiti da ćemo izvršavanjem moralne dužnosti prekršiti pravnu, a kršenjem moralne dužnosti ispoštovati pravnu, ne menja ništa u logici ovog odnosa: u njemu se radi o jednostavnijoj poziciji u pogledu na odlučivanje. Ali kada imamo posla samo sa pravom da se podigne uzbuna, a da istovremeno ne postoji i dužnost da se tako postupi, onda je odlučivanje teže: imamo standardni slučaj supererogacije, pod čime se misli na postupke koji prelaze granicu dužnosti, postupke koji su po pretpostavci dobri i poželjni ali istovremeno takvi da se ne mogu ni od koga sa pravom očekivati. Ali kad nije jasno da li se radi o dopuštenosti ili obaveznosti, onda imamo i dodatnu moralnu teškoću koja se sastoji u potrebi da se odredi da li smo dužni da dotični postupak izvršimo ili nam je prepušteno na volju da se opredelimo da li ćemo taj postupak izvršiti ili ne. A takva je većina stvarnih situacija ovog tipa - da delatnik oseća element moralne obaveze da neki whistle blowing postupak izvrši, ali da istovremeno nije u stanju da odredi da li taj doživljaj označava i neku pravu obavezu, ili se radi samo o tome da postoji (percipirano) pravo, ali ne i dužnost, da se taj postupak izvrši. Psihološka otežavajuća okolnost je u tome što delatnik oseća neizvesnost oko toga da li je on sam dužan da to izvrši ili nije, ali značenjska inercija prisutnog opravdanja proizvodi i utisak da dužnost u nekom smislu ipak postoji. Ali ako ona ne postoji, već postoji samo pravo, onda je doslovno sva odgovornost delatnika na njemu: na tome kako će on slobodno odlučiti - uz, često neiskrenu, prema sebi, racionalizaciju da je (u)radio samo ono što je bila njegova dužnost, a da mu to ustvari nije bila dužnost. Pravo može ali i ne mora da se iskoristi, ono uključuje samo moment (opravdanja) zabrane sprečavanja. Ali, načelno gledano, delatnik može bez posledica, i bez krivice, da odustane od prava, jer i u odsustvu nesprečenosti delatnik je i dalje slobodan da odluči kako hoće. Dilema da li moram ili ne je posebno teška, jer ako se radi o pravu onda ništa konačno ne moram iako pritisak razloga koji proizvode pravo može delovati tako da se čini da ipak "nešto moram" da učinim. Ali ako se radi o dužnosti onda je moment moranja prisutan, ali i pojačan moment odsustva ličnog investiranja u odlučivanje, što ne znači da dilemičnost situacije i skup raznih rizika i dalje ne postoje. U ličnim pitanjima, na primer u pitanju da li prijaviti neki sexual harrasment, to se još dodatno komplikuje teškoćom da se odluči ne samo da li se radi o onome što se, možda pogrešno, pericipira na neki način, nego i da li postoji momenat dužnosti, pored prava, da se tako uradi, što delatnika može dovesti u još neprijatniji položaj. Osim toga u ličnim pitanjima supererogativni karakter postupka izostaje. Otuda na pitanje da li whistle-blowing treba da bude dozvoljen, obavezan ili pak zabranjen nije moguće načelno odgovoriti. Zato su pokušaji pojedinih firmi da to pitanje regulišu unutrašnjim propisima, iako po pravilu pravljeni sa dobrim namerama i bez pretenzije da se unapred zataškaju nepravilnosti, potpuno neizvesni u pogledu i svoje uspešnosti i svoje opravdanosti; oni štaviše mogu dovesti samo do akumulacije problema do još većeg stepena problematičnosti. Jer, whistle-blowing po pravilu i nastaje nakon ignorisanja prethodnih upozorenja, to je jedna opšta osobina ove vrste situacija. Drugo pitanje koje se postavlja, često upravo u pokušaju artikulacije ovog internog regulisanja, jeste prirodna težnja firme da probleme zadrži unutar zidova firme, dok je onaj ko podiže uzbunu često upravo upućen da izadje izvan preduzeća - da se obrati medijima, vlastima, javnosti - da bi uopšte mogao biti uspešan. Ali to je samo odraz percipiranog problema u ovakvoj vrsti situacija, barem načelno: da je problem mogao da se reši unutar firme potreba za dizanjem uzbune ne bi ni nastala, i postojanje te potrebe upravo je simptom nesposobnosti firme da sama rešava konflikte, ili reši taj odredjeni konflikt. Spoljnji faktor se po pravilu koristi samo kao sredstvo, a osnovni motiv ostaje, ili treba da ostane, lojalnost samoj firmi. Ali u mnogim slučajevima radi se o lojalnosti širim interesima, lojalnosti prema zakonu, državi, moralnoj ispravnosti. Kod državnih službenika složenost

53


ove situacije može biti još i veća. I ono što je ključan problem jeste kako zaštiti one koji dižu uzbunu a ne ohrabriti da se to čini olako i bez pokrića. Kako ohrabriti i zaštititi zainteresovanost za dugoročne interese firme i interese moralne i zakonske ispravnosti a obeshrabiti klevetanje, u koje se mnogi slučajevi dizanja uzbune pretvaraju. Kako god da se ovo pitanje reši uvek će ostati rizik u vezi sa tim kako će taj koji to čini dalje biti percipiran u svojoj firmi. Taj rizik se naročito odnosti na rizik oko napredovanja u službi - onaj ko diže uzbunu po pravilu se percipira kao u suštini nelojalan. Eksplicitni propisi zaštite, zaštita sindikata, suda, javnog mnenja, često ne mogu pomoći da se ova percepcija promeni. Kao što i motivi za whistle- blowing mogu biti različiti; oni mogu biti moralni, ali to može biti i osveta, zavist, pakost, ili može biti sredstvo u beskrupuloznoj borbi oko moći. S druge strane i ostrakizam može u svojoj osnovi sadržavati sve te i druge elemente. Sprečavanje u naperedovanju, maltretman, oznaka "izdajništva", osuda zbog nedostatka lojalnosti i nepoštovanja unutrašnjih pravila ponašanja, pa i premeštanje ili otkaz mogu lako biti odgovori. I ne samo da će doći u medjusobni sukob razni interesi, već će i neka načela doći u medjusobni sukob ili sukob sa nekim interesom, ne nužno sasvim opravdanim. Tako će sloboda govora doći u sukob sa načelom obaveze da se slušaju naredjenja pretpostavljenih, ponekad i sa samom lojalnošću prema preduzeću, a idenje u javnost će povlačiti moguće distanciranje od kolektiva i njegovog identiteta, što može dovesti do ugrožavanja etabliranih odnosa, narušavanja izgradjenih odnosa poverenja, kolegijalnosti, prijateljstva, itd. Rešenje bi bilo da se akcenat stavi na "ozbiljnost", ali to nije lako utvrdiva kategorija, niti je merljiva (kako bi mogla biti: u procentima?). Kao što ni "opasnost", koja stoji u osnovi potrebe za dizanjem uzbune, ali i u osnovi procenjenog rizika, po pravilu nije lako ustanovljiva. Niti je zahtev za "iscrpljivanjem unutrašnjih rezervi" u rešavanju konfliktinih situacija uvek lako zadovoljiti, kao što nije lako ni utvrditi kako to uraditi i kada je to ustvari konačno učinjeno. "Moralni heroizam" koji se povezuje sa dizanjem uzbune, sa whistle-blowing, prema tome ima svoju drugu stranu. Iako, i to se mora reći, mogu da se dese situacije koje zahtevaju brzinu reagovanja koju unutar firme nije moguće sprovesti ili očekivati, niti je dokumentovanost optužbe uvek lako proceniti, pa ni zahtevati, naročito u mnogim stvarno ozbiljnim situacijama. Primer sa Fordovim automobilom "Pinto", opisan u jednom od tekstova u dodatku, to sasvim jasno pokazuje. Taj primer jasno pokazuje koliko ponekad "podizanje uzbune" može biti i opravdano i uzaludno. I pored toga što su inženjeri koji su projektovali, testirali i proizveli taj tip automobila unapred upozoravali na štetne i opasne posledice nekih tehničkih rešenja upotrebljenih u konstrukciji tog automobila uprava, menadžment, firme je naložila da se on kao takav proizvede i pusti u prodaju.35 Automobil nije zadovaljovao bitne pretpostavke sigurnosti na putu, naročito pri nešto većim brzinama, jer bi i pri lakom sudaru dolazilo do eksplozija sa fatalnim posledicama po putnike: da bi se napravilo malo više mesta za prtljažnik rezervoar za benzin je stavljen tako bi pri udaru odpozadi pri brzini većoj od dvadeset milja dolazilo do proboja koji bi izazivao požar. Štaviše, sve se to znalo još za vreme prethodnog testiranja, pre nego što je proizvod pušten u proizvodnju za prodaju. Da stvar bude gora to se moglo unekoliko popraviti ugradnjom jednom dodatka čija je cena bila procenjena na 6,5 do 11 dolara, što je u kompanijinoj cost-benefit analizi bilo procenjeno kao skuplje od predvidjenog troška koji bi donela moguća sudjenja koja bi rezultovala zbog povreda i smrti u nesrećama koje bi se zbog loše konstrukcije mogle desiti. Kompanija čak nije ni obavestila potrošače o mogućnosti da sami povećaju bezbednost svojih malih kola ugradnjom tog dodatnog dela (po pretpostavci da ne bi obeshrabila kupovinu), i nije promenila dizajn kola u periodu izmedju 1971. i 1978. godine. Ispostavilo se medjutim da su troškovi sudjenja koja su usledila iznosili više od 50 miliona dolara, što je znatno premašilo uštedjenih 20,9 miliona zbog odustajanja ugradnje tog 35

Za detaljniju opis o ovom slučaju cf. Richard T. De George, "Ethical Responsibilities of Engineers in Large Organizations: The Pinto Case", Business and Professional Ethics Journal, 1, no. 1. (1981), pp. 1-14. Za diskusiju nekih od pitanja koje je Di Džordž pokrenuo u ovom tekstu o posebnoj odgoornosti inženjera cf. I Dž. R. Denli, "Etika i čovek organizacije: ponovo o Di Džordžu", Theoria, Vol. XXXVI (1993) no, 1, str. 97117, u originalu: John R. Danley, "Ethics and the Organizational Person: Revisiting De George", Journal of Business Ethics, Vol 10 (1991), no. 12.

54


dodatnog dela. Ali što se naše teme o whistle-blowing tiče, inženjer koji je od početka kritikovao koncepciju novih malih i jeftinih kola zbog njihove loše sigurnosne performanse, bio je otpušten sa posla, dok su drugi koji su bili poslušni dobili povišice i unapredjenja. Mnogo štete i nesreće koja se mogla sprečiti i izbeći je nastalo, a "whistle-blowing" je pokazao izvesne rezultate tek kada je sve došlo do javnosti u vidu sudskih procesa. Pa i tada je je bilo nejasno da li je samo “whistle-blowing” imalo ikakvog konačnog efekta, ili su njegovi akteri samo doživeli naknadnu, i uzaludnu, satisfakciju da su bili u pravu. Poslovna tajna. - Sličnu, mada u nekom smislu obrnutu, vrstu problema imamo u vezi sa tzv. "poslovnom tajnom". Poslovna tajna je oblik tzv. intelektualne svojine. Da li je onda treba zaštititi patentom? Ali to po pravilu nije moguće - planovi ili spiskovi mušterija ili poslovnih partnera, na primer, nisu mogući predmet patentiranja a to su po pravilu glavni oblici poslovne tajne. Tu se čine posebno moralno zanimljivim dva problema. Prvo, iako je poslovna tajna oblik svojine ona često implikuje ili proizvodi rizike za treća lica, i lako može prerasti u prevaru. Npr. poslovni rezultati su tipičan oblik poslovne tajne. Ali ako neko preduzeće, gradeći imidž poslovnog uspeha bez stvarnog pokrića (ali i bez direktnog laganja) zavodi svoje mušterije onda će se lažnost tog imidža, ukoliko preduzeće propadne i mušterije budu oštećene, pretvoriti u pravu prevaru. Mada opet, ukoliko uspe (u tome da realizuje cilj sa kojim su tako krenuli, ili da se izvuče iz teškoća u koje su upali) i ostvari uspeh, prevare neće biti jer će mušterije biti zadovoljne. Problem je u tome što rezultat, tj. uspeh ili neuspeh, nije rezultat samo količine i iskrenosti angažmana firme koja gradi svoj na početku (tj. tog trenutka) lažni ali potencijalno stvarni (i svakako željeni) imidž, već i delovanja raznih drugih činilaca i spletova okolnosti od kojih su mnogi nepredvidivi i/li potpuno izvan dometa uticaja. Drugi zanimljiv problem je privredna špijunaža. Da li, poput lažnog imidža, i njen konačni moralni status zavisi od uspeha? Uspeh je rezultat uloženog rada, ali se ponekad može postići i prečicom. Da li ta prečica ikada i u makar nekoj meri može biti opravdana? Drugim rečima, da li intelektualna svojina može i treba da bude potpuno zaštićena, da li ta zaštita povlači opravdani monopol, - ili je opravdana i treba da bude dozvoljena neka vrsta pokušaja da se zatvorenost informacija (što je ključna odredba intelektualne svojine) "probije", i gde je moguća demarkacija izmedju opravdanih (dozvoljenih) i neopravdanih (nedozvoljenih) vrsta takvih pokušaja? Na primer, ako je zabranjeno prisluškivanje da li je zabranjeno i korišćenje informacije do koje se slučajno i nenamerno došlo? Ako to nije zabranjeno, da li onda novi korisnik informacije mora da bude u stanju dokazati da informaciju nije ukrao (tj. dokazati da je do nje zaista došao slučajno ili nezavisno) ili je potencijalni tužilac (stari korisnik) dužan da dokaže kradju? I još, - da li je stari korisnik takodje dužan da dokaže da je stvarno oštećen, ili je dovoljna uverljiva verovatnoća da će biti oštećen? Ili je dovoljno čak i to da može biti oštećen? Ako je dokazao kradju, da li je potrebno da bilo šta dalje dokazuje? Zatim, da li i otpušteni radnici imaju obavezu da čuvaju poslovnu tajnu? Ako je u pitanju, na primer, recept u čijem je koncipiranju učestvovao ili koji je možda sam pravio upravo otpušteni tehnolog da li on ima pravo da taj recept "prenese" u novo preduzeće u kome se zaposli? (Njegov izgled da dobije novi posao može uveliko zavisiti od odgovora na ovo pitanje.) Da li su sposobnosti stečene u nekom preduzeću (uzmimo da ih je samo tu bilo moguće steći) svojina tog preduzeća? Ako je odgovor pozitivan onda to na mala vrata uvodi delimično ropski odnos - jer čovekove sposobnosti čine deo njegovog identiteta. Ako je odgovor negativan onda je to težak udarac pojmu intelektualne svojine i uvodi mogućnosti za koje se čini da nisu manje nepravične od direktne privredne špijunaže. (Može izgledati da je to kao kad bismo rekli da je kradja neispravna, ali da se to isto ne može reći i za pljačku, jer se u kradji ne “poštuje” oštećeni pošto se to radi skriveno i iza njegovih ledja.) Kad se tome doda potencijalni interes javnosti (koji može biti dobro utemeljen ali isto tako i opterećen niskim strastima), ili čovečanstva kao celine, složenost ove slike postaje kompletna. Uopšte, pitanje odredjenja ispravne granice u opravdavanju zahteva poslušnosti jedno je od najtežih pitanja "radne etike". Univerzalno pravo na napuštanje posla (otkaz ili ostavka), koje je relativno skorašnja tekovina radnog prava, iako donekle ograničava taj momenat, ostavlja ga u suštini netaknutim. (Pravo na otpuštanje s posla takodje nije uvek postojalo). Kapitalizam je uveo načelo potpune dobrovoljnosti, po kome ni za otkaz ni za otpuštanje nije neophodan ili nije obavezno navesti

55


bilo kakav razlog. Ta logika je takodje i u osnovi sindikalnog ugovaranja cene rada sa poslodavcima: oni slobodno pregovaraju, slobodno prave ugovor koji po prirodi stvari ima ograničeno vremensko trajanje i kad istekne ponovo načelno imamo apsolutni početak. U ideji pogadjanja i cenjkanja koja je ovde na delu implicitna je pretpostavka da se pitanje kompetencije u ovom pregovaranju ne postavlja - pretpostavlja se univerzalna kompetencija za potpuno slobodno pregovaranje. Skrivanje namera i pragova prihvatljivosti, iako liči na obmanu, uzima se kao "deo igre". To povlači golemo pitanje o eventualnoj opravdanosti blefiranja i medjusobnog ucenjivanja i obmanjivanja u pregovorima. Ta otvorenost unosi veliku neizvesnost u to šta će biti konačni rezultat, jer kakav god da bude on će biti opravdan pošto se do njega dolazi na osnovu poštovanja pravila o dolaženju do tog rezultata. Ta proizvoljnost, odnosno mogućnost onog negativnog i rdjavog koje ona nosi, jeste cena slobode. S druge strane sloboda ne samo da stvara tenziju neizvesnosti koja motivaciono snažno deluje, već i otvara mogućnosti koje bi bez nje ostale skrivene ili prosto zatvorene.36 Ali sve to pitanju o poslušnosti u poslovnom procesu i obavezi čuvanja poslovne tajne daje dodatno opterećenje, ne samo u psihološkom pogledu (u pogledu iskušenja koja se u ovom kontekstu “prirodno” pojavljuje – za razliku od “prirodnih” zajednica, kao što je porodica, gde se ta obaveznost podrazumeva), već i u moralnom smislu, jer radikalno komplikuje pitanje ko je vlasnik čega i ko je na šta ovlašćen.

36

O važnosti društvene slobode za kreativnost i produktivnost u sreći "zasnovanoj na trajnim interesima čoveka kao progresivnog bića" najbolje stranice se mogu naći u pomenutoj Milovoj raspravi O slobodi, koja je na naš jezik prevodjena više puta, poslednji put u izdanju "Filipa Višjića", Beograd 1988.

56

Poglavlje VI - Regulacija: Rizici, Kontrola, Zaštita

Poglavlje VI - Regulacija: Rizici, Kontrola, Zaštita Problem obaveznog standarda kvaliteta proizvoda koji se puštaju u promet ima, kao i drugi oblici regulacije, svoju vezu sa pitanjem pravde. Ta veza je višestruka. Pre svega sama kontrola standarda kvaliteta, ako treba da je efikasna, mora biti skupa, pa dodatno poskupljuje proizvode koji se kontrolišu. To proizvodi dve sasvim različite moralne implikacije. Prvo, standardom se zabranjuju i isključuju sa tržišta svi oni proizvodi koji su ispod najnižeg dozvoljenog praga kvaliteta, čime se sa tržišta izbacuju loši ali zato jeftini proizvodi, i to potrošača koji bi stvarno kupio lošu robu zato što je jeftina lišava te robe i tako mu nanosi stvarnu štetu. Drugo, nezavisno od toga da li bi potrošač stvarno kupio lošu robu standard kvaliteta sužava slobodu i potrošaču i proizvodjaču. Standard obaveznog kvaliteta ima jednu skrivenu paternalističku notu, i time je osnovni tržišni mehanizam - slobodno pogadjanje i konkurencija - delimično stavljen van snage. Neko drugi odredjuje i potrošaču i proizvodjaču šta je bolje za njih, odlučuje umesto njih, po pretpostavci da zaštiti potrošača (od proizvodjača, prema kome se u tom pogledu unapred izražava nepoverenje), zato što taj bolje zna od potrošača šta je njemu, potrošaču, ustvari potrebno. U mnogim slučajevima je to besumnje sasvim u domenu legitimnih ovlašćenja države. Ali je isto tako moguće da u nekim drugim slučajevima potrošač bude "prezaštićen", čime se dovodi u sumnju njegova "tržišna kompetencija" i narušava osnovna pretpostavka slobodnog tržišta, da svako sam i slobodno ulazi u tržišni odnos. Sasvim je moguće da se tim postupkom zadire u njegovu autonomiju. I tu se opet pojavljuje naš stari problem demarkacione linije: linije izmedju opravdanog i neopravdanog postupanja, ovaj put u regulisanju standarda kvaliteta. Za bilo koju zabranu mora postojati opravdanje u vidu dobrog razloga. Za dopuštenje takvo opravdanje prima facie nije potrebno. Čovek ima pravo da ne bude prezaštićen i da se u njegovu kompetenciju, pa i tržišnu, ne sumnja na taj način da se odlučuje umesto njega. Tako ako je loša roba bezopasna (po zdravlje, po sigurnost itd.) onda barem u takvoj situaciji država nema prava da ga nagoni da kupi skuplju robu samo zato da bi ga zaštitila od lošeg kvaliteta. (Drugi, i teži, mada načelno isti, problem je ako industrijske grupacije, komore, karteli itd. odredjuju svoje standarde kvaliteta, što pod vidom brige za potrošače može na skriven način uvesti monopolisanje izbacivanjem iz igre onih koji nisu u stanju da slede zadate visoke standarde, ili kroz više cene kvalitetnijih proizvoda obezbediti veće profite). Ali, sa druge strane, svačija tržišna kompetencija ima svojih granica, i neki oblici zaštite ne mogu proizvesti "prezaštićenost", pa ni autonomija ličnosti potrošača time u tim slučajevima nije narušena. Plaćajući porez i poštujući zakone čovek s pravom može očekivati od države da ga zaštiti od predvidivih rizika, a ne da ga tera da bude stručnjak u svemu ili da svoju neizvesnost mora da savladava plaćanjem dodatnih ekspertiza, koje bi se po pravilu vršile onda kada je već kasno, a u mnogim situacijama nisu ni moguće. I naravno, ima pravo da bude zaštićen od predividivih štetnih posledica tudje slobode da se kupuje loša roba. Štetne posledice tudje slobode predstavljaju opasnost koja ne može da se opravda, i zato takve posledice treba sprečiti. Tako loši lekovi iz jednog i loši automobili iz drugog razloga ne mogu da se pripuste na tržište, makar bili i jeftini i bez obzira na to što će tako nametnuta skupoća nekoga lišiti prilike da dodje do onoga što želi ili što mu je potrebno. Ovde je ključan pojam rizika, a ne kvaliteta, i on daje neku (mada ne uvek jasnu) osnovu za pravnu intervenciju, kako u vidu neposredne reakcije na opasnost i nanetu povredu i štetu, tako i u vidu nekog oblika stalne regulacije tržišta kao jednog dela ljudskog ponašanja, i to dela sa relativno jasno profilisanim pravilima, ciljevima i pretpostavkama, što sve olakšava regulaciju i njeno opravdavanje. Rizik je po definiciji sastavni deo života, on se ne može unapred otkloniti već samo eventualno izbeći ili umanjiti, ali je upravo tom svojom negativnošću nešto što se izbegava i pokušava regulisati. Cilj smanjenja predvidivih rizika daje osnovu za opravdavanje regulacije. Ta regulacija može biti efikasna samo ako se izvodi na pravilan i društveno odobren način, iako regulacija može postojati i bez tih odredjenja. Medjutim, svi proizvodi nose neki rizik, a mnogi od njih su potencijalno i veoma opasni. Dovoljno je samo pogledati oko sebe pa da se uvek vidi neka stvar koja u nekom svom vidu ili upotrebi može biti opasna. Naravno, takav rezultat može biti posledica pogrešne ili nestručne upotrebe ili zloupotrebe, ali može takodje biti i rezultat nekog svojstva te stvari koje se može označiti kao skrivena mana. Ko je onda odgovoran kada se desi nesreća? Skrivene mane su ponekad stvarno skrivene a ne samo nepoznate. Ako su mane takve da daju retke ili teško utvrdive

57


rdjave učinke, a njihovo otklanjanje skupo ili nemoguće (izuzev po cenu potpunog odustajanja od samog tog proizvoda), onda je najjednostavniji način da se na to upozore kupci. Ponekada su te mogućnosti trivijalne - normalno je da se automobil drugačije ponaša u sudaru nego kad se normalno kreće, kao što je normalno da može da se pod nekim uslovima zapali (po prirodnim zakonima mora postojati takav skup uslova u kojime će se to nužno desiti). Upozoravanje ponekad može izgledati suvišno, na primer upozorenje da je vožnja automobilom pri brzini od dve stotine kilometara na sat opasna zbog verovatnoće da se u eventualnom sudaru pri takvoj brzini mogu desiti mnogi opasni učinci, za razliku recimo od sudara pri brzini od dvadeset kilometara na sat; ali taj automobil može biti napravljen tako da može da vozi tom velikom, ili još i većom, brzinom, iako on verovatno može da se kreće i onom manjom brzinom. (Ali mogao je biti napravljen i tako da može postići samo tu manju brzinu.) Rizici ove vrste su tu veoma različito podeljeni, ali oni nisu skriveni iako mogu biti nepoznati. Stvar je neke vrste društvene odluke da li će se oni preuzeti, i kad je ta "odluka" jednom "doneta" svako ko ulazi u tu vrstu saobraćaja preuzima tu vrstu rizika. On tu zapravo ne može mnogo da bira. Ali kada rizik nije tako očigledan, kada se on može označiti kao mana, i kada je kao takav predvidiv, obaveza upozorenja može nam izgledati očigledna. Upozoravanje je medjutim dvostruko skupo. Ono, sa jedne strane, košta samo po sebi, ali, i to je važnije, sa druge strane suočava prodavca sa teškoćom da proda. On može manu sakriti nadajući se da do nesreće može i ne doći, i često tako i bude. Ali kao što pokazuje slučaj Pinto, ponekad ti predvidivi rizici označavaju mogućnosti za tipične slučajeve nesreća. Takva prodaja onda liči na nasumično pucanje iz puške - relativno je mala verovatnoća da će neko biti pogodjen i stradati. Pitanje je ovde onda sledeće - ako niko nije stradao da li to znači da tada i nema nikakve krivice i da nije bilo ni potrebe i obaveze upozorenja? Naša moralna reakcija o obaveznosti upozorenja predstavlja ustvari jedno odredjeno socijalno stanje duha, ali to stanje nije uvek bilo takvo, tako da osećanje uverljivosti ovog uporedjenja sa nasumičnim pucanjem takodje može biti rezultat ovog stanja duha. Mi možemo misliti da je naše sadašnje moralno osećanje bolje ili kvalitetnije, ali to što mi mislimo da je ono i moralno opravdano ne predstavlja nužno moralni razlog za to opravdavanje, jer i oni koji su u neko drugo vreme poštovali načelo caveat emptor su mislili i osećali da je to načelo bilo opravdano. Razlog se mora tražiti na drugoj strani, i on se, svakako, definitivno može naći, naime u nedopustivosti nanošenja štete i nedopustivosti ugrožavanja, i valjanoj elaboraciji razlike izmedju takvog postupanja koje uključuje prevaru i takvog pravila tržišnog poslovanja u kupovini prema kome se prihvata mogućnost da šteta eventualno stvarno nastupi kao element prihvaćenog ali ne i namerno planiranog rizika, ali to je posebno i zanimljivo pitanje čija bi nas dalja razrada odvela od uvodnog karaktera ovog opšteg teksta. Problem je u tome što ta mogućnost načelno uvek postoji, pa nastupanje štete ne može biti stvarni indikator postojanja namere da se prevari, kao što ni mogućnost da šteta nastupi to ne može biti. Zato se relevancija te razlike ne može potpuno negirati. Zatim, osećanje uverljivosti nekih razloga nije samo po sebi dovoljan razlog za stvarnu relevanciju tih razloga, jer su takva osećanja često proizvod predrasuda ili pak delimične i nedovoljne obrazloženosti. Ali, sa druge strane, kao što primer sa nasumičnim pucanjem jasno pokazuje, razlika ponekad može i biti stvarno irelevantna u praktičkom i vrednosnom smislu, i veliki deo regulacije našeg ponašanja i ne podrazumeva pretpostavku o postojanju rdjavih namera već nečeg za konstituciju potencijalne krivice važnijeg - naime odgovornosti koja se konstituiše na osnovu valjanih razloga a ne prosto na utvrdjivanju stvarnog postojanja ove ili one namere. Odgovornost u moralnom smislu je složena pojava, ona je odgovornost za posledice, nameravane ili predvidjene, ali i predvidive, i moment namere (slobode) tu je relevantan u mnogo širem smislu - naime da postoji načelna odgovornost za sve predvidive posledice, i one koje su se mogle izbeći a ne samo one koje su bile predmet htenja. Jer, namera njihovog izbegavanja nije manje deo moralne ozbiljnosti od namere da se postignu neke druge posledice po cenu apstrahovanja onih koje su se mogle izbeći. Faktički se to uvek ispoljava kao neka važeća artikulacija moralnog senzibiliteta, što otvara prostor kako moralnoj, i pravnoj, neosetljivosti, tako isto moralnoj, i pravnoj, preosetljivosti. Posledica te važeće činjenice biće onda moralno neobrazloženo, i neispravno, a ipak društveno dopušteno i društveno sankcionisano nanošenje štete jednoj ili drugoj strani. Prema načelu caveat emptor ("Neka kupac brine" ili "Neka se kupac čuva") ne samo da nema krivice ako niko nije stradao (da ako nije bilo štete nije bilo ni krivice pa ni obaveze), već se ide još

58


i dalje - čak i ako je bilo štete nikakve obaveze prodavca nije bilo.37 Ako ste kupili konja koji je uginuo odmah nakon što ste ga doveli kući od bolesti koja ima svoj prirodni period trajanja koji je mnogo duži od trajanja puta od pijace do kuće, - ko vam je kriv? Što niste bolje pazili?! Kao društvena norma regulacije prodaje i kupovine, ma kako nama sada to moglo izgledati neobično i neprihvatljivo, načelo caveat emptor samo po sebi nije ništa manje norma od onoga što sada sasvim drugačije važi. Ono je takodje jedan oblik važećeg društvenog moralnog senzibiliteta, jedan važeći moral. Ali možda se može pokazati da i sa ekonomske i sa moralne tačke gledišta takva norma ima svoje nedostatke koji će se ispoljiti u obeshrabrivanju i postavljanju nepotrebnih i kontraproduktivnih prepreka samom poslovnom procesu. I zato će nam se učiniti da je sadašnji način regulacije bolji. Važeći moral se tako može pojaviti i kao odredjeni ekonomski faktor, koji utiče na kvalitet poslovanja i produktivnost rada, kao i na odredjenje pojma i opsega ukupnog blagostanja. (Mada ćemo se i sada sasvim različito postaviti prema robi sa garancijom i prema robi koju smo ne samo bez garancije već i bez ikakve deklaracije kupili na buvljoj pijaci. Što povlači mogućnost da više važećih morala istovremeno postoji jedan pored drugog, ili da čine deo jedne šire celine ukupnog sistema važećih normi u nekom društvu.) Danas imamo tendenciju ka drugoj krajnosti. Imamo doktrinu striktnog jemstva ili odgovornosti (strict liability) koja zahteva potpunu odgovornost osoba i firmi za sve posledice njihovih postupaka (pa i posledice u upotrebi njihovih proizvoda) bez obzira na to da li su nameravane (npr. skrivene) i bez obzira na stepen pažljivosti pri njihovom izvršavanju.38 Na to ćemo se još vratiti pri kraju ovog odeljka, u izlaganju teorija o kontroli i garancijama za proizvode. Krivica se ustanovljuje kauzalno na osnovu toga gde je bio uzrok štete ili povrede. Ova doktrina je potpuno suprotna doktrini dvostrukog učinka prema kojoj se krivica odnosi samo na nameravane a ne i na nenameravane makar i predvidjene (a ne tek predvidive) - učinke naših radnji. Načelo striktnog jemstva je jače od načela caveat vendor39 (neka prodavac pazi), ono se odnosi na sve posledice nečije radnje, pa i one koje u vreme proizvodnje i prodaje nisu bile predvidive, pod jednim jedinim uslovom da nisu rezultat neke puke zloupotrebe, tako da prodavac (ili proizvodjač) nije uvek u stanju da "pazi". U hemijskoj industriji je to čak donekle verovatno kada su u pitanju novi proizvodi - naknadno se otkriju dejstva i učinci za koje se "pre" uopšte nije znalo, i ti učinci onda u jednom relevantnom smislu reči nisu bili predvidivi. Da li to medjutim oslobadja proizvodjača odgovoronosti, ili barem obaveze obeštećenja? Naš osećaj pravičnosti može nam sugerisati da je, na primer, proizvodjač supstance od koje je neko drugi napravio neki proizvod koji je zbog te supstance izazavao neku tešku nesreću obavezan da barem sudeluje u obeštećenju žrtava, iako u proizvodnji te nesreće nema nikakve njegove namere pa u tom smislu ni krivice. Uzmimo da se žrtve ne mogu prosto ostaviti same sebi. Onda kauzalna veza sa nastankom nesreće može izgledati kao orijentir za lučenje onih koji imaju obavezu da pomognu onima koji su oštećeni nepredvidjenim i dotada nepoznatim (pa dakle i nepredvidljivim) posledicama uzroka iz te kauzalne veze. Razlog za takav zaključak može biti u tome što će nakon otkrivanja te kauzalne veze za dalje proizvodjenje tih posledica postati odgovorni upravo oni koji su od početka bili njihovi stvarni proizvodjači. Pitanje je, naravno, da li imamo pravo da tu odgovornost prenosimo i u prošlost, u vreme kad znanje o prirodi tog uzrokovanja nije postojalo. A to je ono što se zahteva doktrinom striktne odgovornosti. Sasvim je naravno drugačija, i lakša, situacija kada se priroda takve kauzalne veze otkrije u toku prodaje, dakle pre eventualne upotrebe, kada se roba može povući - jer ako se to ne učini imaćemo posla sa običnim skrivanjem rdjavih strana te robe, što predstavlja najobičniju prevaru. Medjutim, samo je načelno stvar tako jednostavna. Zbog vremenskih preklapanja različitih procesa,

37

Bičam i Bouvi načelo Caveat emptor nazivaju "tradicionalnim shvatanjem"., cf. T. L. Beauchamp and N. E. Bowie, eds., Ethical Theory and Business, Prentice Hall, Englewood Cliffs 1993, Chapter Four, Intr.: "Acceptable Risk", p. 183. 38

Cf. npr. G. G. Brenkert, "Strict Products Liability and Compensatory Justice", u. T. L. Beauchamp, N. E. Bowie, eds. op. cit., pp. 198-203.

39

Cf. M. G. Velasquez, "The Ethics of Consumer Production", Ibid. p. 194.

59


poslovnog i sazajnog, moguće su takve kombinacije u kojima će se desiti tragična preplitanja kauzalnih lanaca i tragični nesporazumi. Osim toga jedna druga, pravno i moralno zanimljiva, mogućnost može lako da se uplete u taj odnos; ta mogućnost je nemar (negligence) u ispitivanju sigurnosti i kvaliteta proizvoda i usluga. Za striktnu odgovornost nije potrebno utvrditi da je postojao nemar, ali nam naša neposredna moralna intuicija kaže da ipak postoji značajna moralna razlika u tome da li on postoji ili ne postoji. To je takodje pitanje koje zahteva posebnu i dublju obradu. (Jedna zanimljiva mogućnost da se obaveza nadoknadjivanja štete skine sa onih koji su kauzalno ali ne i intencionalno odgovorni za neko zlo bila bi formiranje javnih fondova za pomoć oštećenima u takvim slučajevima.40 To se može uraditi na dva sasvim različita načina. Prvo, na osnovu opšte solidarnosti, iz javnih prihoda odnosno poreza, čemu se može prigovoriti da oni kojih se to ne tiče ni na koji drugi način osim što i sami mogu postati žrtve moraju zapravo da pomažu sami sebi kao potencijalnim žrtvama, što bi bila jedna forma dodatnog obaveznog osiguranja. To onda povlači sve one probleme koji proizlaze iz obaveznosti - ograničenje slobode, prebacivanje odgovornosti na druge, komocija i u oprezu da se nesreće izbegnu i u očekivanjima da se pomoć dobije i sl. Drugi način bi bio da takav fond formiraju ne potencijalne žrtve već potencijalni uzročnici rdjavih posledica, kao oblik njihove medjusobne solidarnosti, čemu se može prigovoriti da će onda pomoć biti arbitrarna i verovatno neadekvatna. A tu je i onaj prigovor o skupoći (dodatne) socijalne uloge firmi, i konačnom poskupljenju proizvoda ili smanjivanju profita, čemu bi takva politika vodila. Poenta je medjutim da se žrtve nesreća koje nisu samoskrivljene teško mogu ostaviti same sebi, pogotovo ako se pretpostavi da one same sebi ne mogu pomoći. Regulacija se ne svodi samo na zakonsku regulativu, već uključuje svako regulisanje koje je zasnovano na pretpostavci o važenju pravila regulacije. Ta pravila mogu biti običajna, zakonska i moralna. Ali moralni problemi nastaju funcionisanjem svih tih vrsta pravila a ne samo poslednjih. Jer dileme i konflikti nastaju u vezi sa poštovanjem ili kršenjem tih pravila, i zapravo najlakše i najčešće u vezi sa prvom vrstom - običajnim pravilima -, jer zakonska pravila raspolažu efikasnim pravnim sankcijama, a moralna dolaze na red tek kad se iscrpu ostala ili pak kad druga pravila dodju u sukob. Moralna pravila mogu imati direktnu primenu tamo gde striktna pravna regulacija nije moguća a običajne norme ne postoje ili ne mogu da postoje; na primer u medjunarodnom biznisu. U čisto poslovnim odnosima tu ćemo imati na raspolaganju ekonomske sankcije, na primer uskraćivanje dalje saradnje (daljih kredita) ako neki uslovi nisu ispoštovani. Ali pošto nema mogućnosti direktnog pravnog uterivanja onda će u nekim od tih odnosa koji uključuju i poslovni ali i neki drugi aspekt, na primer u poslovanju sa firmama koje koriste dečji rad (ili neki drugi oblik ropskog rada), jedina moguća "regulativa" biti moralna, i jedini raspoloživi argumenti za ili protiv nekih delatnosti biće moralni argumenti. Ipak, moralni razlozi i moralna pravila izlaze iz okvira obične poslovne regulative. Oni se računaju, ali na jedan implicitan i prećutan način, kao nešto što ne ulazi u ekonomsku cenu (čak i kad isključuju mogućnosti profita, ili ekstra profita, koje bi inače postojale) već predstavlja opštu neutralnu pretpostavku na kojoj treba da se grade mogućnosti o formiranju ciljeva i njihove realizacije. Standarni argument protiv regulacije ide na to da pokaže da je njena cena takva da se ne isplati. U ekonomiji se zaista radi upravo o rezultatu, i ništa drugo se ne računa. Sa strogo ekonomske tačke gledišta regulacija ograničava ekonomsku delatnost i guši neke mogućnosti te delatnosti. Osim toga ona ima i neke druge posledice koje mogu biti rdjave. Možemo se pitati da li ona stvara više problema nego što ih rešava. Na primer, ona vodi u sumnjičavost, jedno stanje duha koje je veoma nepogodno za slobodnu ekonomiju. Ima i drugih, na prvi pogled čudnih, implikacija. Rigidno proveravanje poslovne ispravnosti može dati neku vrstu dozvole za neispravnost - latentnim prenošenjem odgovornosti na druge, na vlast, na one koji proveravaju, daje se odredjeni načelni imprimatur za neispravnost podrazumevajući da neotkrivena neispravnost i nije neispravnost. A lako može biti da se neka stvarna neispravnost ne 40

Cf. A. P. Iannone, op. cit. p. 345.

60


može (na vreme, ili unapred) otkriti, ili da ju je teško otkriti, ili da je neverovatno ili malo verovatno da će se otkriti ili da se veruje ili ima utisak da se ne može, neće ili verovatno neće otkriti. I šta onda? Ako nema dodatnih moralnih razloga - ili barem pretpostavke o postojanju i važenju tih razloga poslovno poverenje će teško a poslovna čast nikako neće moći da se konstituiše. Neispravni i nepošteni postupci moraju biti izuzeci, jer bez verovanja da to oni jesu nema osnovnog poverenja, a onda ni lojalnosti, pouzdanosti i odgovornosti kao pretpostavki kvalitetnog poslovanja. A to će ne samo otežati posao već će i učiniti poslovni život manje vrednim i u odredjenom smislu bezvrednim naime u smislu vrednosti koji bi odredjeni oblik života i životni stil imao kao takav. Vrednost poslovnog života bi onda proizlazila iz onoga što se takvim životom ostvaruje kao posledica - zarada, bogaćenje, moć, organizacija i povećanje proizvodnje raznih dobara, opšti napredak, i sve ono čega ne bi bilo bez posla. Ali da bi takav život imao svoju vrednost kao način života, kao odredjeni životni izazov i mogućnost samorealizacije ličnosti kroz takvu vrstu sadržaja, on mora moći svoju vrednost naći u samom sebi, što značajna ili velika regulacija onemogućava. Poslovni život, naročito tudji poslovni život, se zaista često tako i doživaljava, naime kao nešto što svoju vrednost dobija izvan sebe, i onda shvata kao niži oblik života, kao neka vrsta žrtvovanja za nešto drugo, za sigurnost, udobnost, budućnost itd. Ali da bi to bio život koji svoju vrednost ima u sebi i u kome se može uživati kao takvom on treba da ima svoju unutrašnju konstituciju i standarde ispravnosti i perfekcije kao polje posebnih skupova ciljeva za realizaciju i mogućnosti za samoostvarenje i usavršavanje. Svega toga, medjutim, ne može biti ako neispravnost nekog postupka u tom polju može da se utvrdi samo "spolja". Tokom vremena odnos prema obavezama proizvodjača se razvijao u pravcu sve veće kontrole i sve veće odgovornosti za proizvode koji se izbacuju na tržište. To je sasvim u skladu sa tržišnim principom i jačanjem konkurencije koja je rasla sa porastom proizvodnje i sve većim mogućnostima biranja izmedju različitih ponuda. Prirodno je da se u konkurenciji nudi više i bolje za istu cenu, i da je u tome "više i bolje" sadržana i ponuda garantovanja kvaliteta proizvoda koji se prodaje. Garancije su odavno postale sasvim uobičajena stvar. Ali taj razvoj sada ide preko granice opravdanja pomoću koncepta konkurencije, a tako se razvijaju i teorije o odgovornosti za proizvode (product liability). Te teorije se zapravo pozivaju na pojam pravde, kao osnovu i u svom artikulisanju i načinu svog opravdavanja. U literaturi se uglavnom navode tri teorije o odredjivanju odgovornosti proizvodjača za proizvode, podrazumevajući razradjen pojam obaveze za kompenzaciju eventualne štete zbog neadekvatnih ili defektnih proizvoda, ili za štete ili nesreće nastale zbog neadekvatnosti ili defektnosti proizvoda. Te tri teorije su: teorija ugovora (Cotractual Theory), teorija o adekvatnoj brizi za kvalitet proizvoda (Due Care Theory) i teorija striktne odgovornosti (Strict Liability Theory). Svaka od ovih teorija se poziva na različite razloge u svom etičkom opravdavanju. Njihove pravne artikulacije takodje imaju različite kriterijume za odredjenje onoga šta je ispravno a šta je pak podložno sankcionisanju. Ono što je osnovna poenta u ovom pitanju jeste pitanje prihvatljivog i neprihvatljivog rizika, i s obzirom na to pitanje se ove teorije i razlikuju i imaju različite primene i učinke. Sasvim je jasno da rizici i proizvodnje i potrošnje različitih proizvoda sa sobom nose razne rizike različith oblika i veličina. Ti rizici mogu biti rizici za ljudsko zdravlje, za bezbednost, finansijski rizici, i mogu biti rizici za okolinu. Neki rizici su takvi da ne mogu da se otklone a da se proizvod zadrži na tržištu ili ne postane znatno skuplji. Ali mnogi rizici proizlaze iz nepažnje, ili želje da se prevari, da se upotrebom neadekvatnih ili jeftinijih sirovina, lošom izradom i sl. postigne laka i brza zarada. Osnovno pitanje je kada su oni neprihvatljivi, kao i ko je zadužen da to utvrdi, obezbedi i sankcioniše. Odgovor koji se nudi jeste da je to država, ali tu su takodje i drugi, počev od samih proizvodjača, preko raznih mehanizama u okviru trgovine, pa do potrošača koji takodje mogu da se organizuju kako bi se zaštitili od štete ili nepravednog troška. Sama država tu se pojavljuje u dva osnovna vida: kao delovanje unapred kroz svoje propise koje sprovodi i kojima nagoni da se poštuju mere čiji je cilj da se štete i povrede uopšte izbegnu, i kroz sudstvo, koje deluje retroaktivno, kažnjavajući prestupe koji su već učinjeni. U prvom slučaju postavlja se pitanje u kojim slučajevima, kojim vidovima i do koje mere država treba da nas štiti, i tu

61


odgovori mogu biti veoma različiti. U drugom slučaju takodje postoje značajne varijacije, naročito kada se gleda kroz vreme, o tome šta je kažnjivo i u kojoj meri. Na sve strane se vode mnoga sudjenja zbog neispravnih proizvoda, izloženosti opasnostima, štete, obmane u prodaji, ili neadekvatnih garancija koje su date za prodate proizvode. Prvi oblik državnog delovanja ograničava ustvari slobodno tržište radi sprečavanja mogućih šteta i povreda koji mogu nastati. Drugi, sudski, oblik državnog delovanja je načelno u skladu sa pretpostavkom slobode u slobodnom tržištu, ali i to mora da se uzme sa zadrškom jer drastično inkriminisanje nekih delatnosti zapravo deluje unapred, a promene u odredjivanju oblika i stepena kažnjivosti unose neizvesnost koja nije nešto što pospešuje slobodnu inicijativu. Dakle u oba svoja vida država deluje kao ograničenje. Naravno, postavlja se i pitanje ko je onaj ko je primarno odgovoran za sprečavanje rizika i njegovu redukciju na podnošljivu meru. Ako zanemarimo sudove koji se ipak pojavljuju ex post facto, to su najčešće razne vladine agencije koje imaju specijalna zaduženja da vode računa o tome. Tu su takodje i korporacije koje su, kao što je pomenuto, već po prirodi stvari zainteresovane za svoj dobar ugled i prihvaćenost na tržištu, kao što su osetljive i na štete sa kojima se mogu suočiti ako ne budu pažljive u proizvodnji i plasmanu robe. I naravno, sami potrošači, često naknadno, ali oni su oni koji konačno odlučuju i u njihovom skupu se stvaraju uverenja i o tome šta je ispravno i neispravno (šta može a šta ne može da se prihvati) i o tome šta je formirano mišljenje o nekom proizvodu ili proizvodjaču. Osnovno pitanje: Šta je prihvatljivi rizik? povlači neko odredjenje pojma štete i povrede. Ali mora se reći da su to ipak relacioni termini: oni se definišu u odnosu prema koristi koja proizlazi iz neke štetne stvari. Ako je neka stvar u nekom smislu štetna ali je u nekom drugom smislu takodje korisna onda, kao što smo videli u gornjem primeru sa velikim brzinama kod automobila, koje su sasvim sigurno štetne, šteta može biti amortizovana nekom adekvatnom korišću. Neki rizici imaju teške i nepopravljive posledice, neki drugi opet nemaju i s lakoćom je moguće kalkulisati njihovu prihvatljivost u nekom kontekstu. Pa čak i za one rizike koji su veliki i sa teškim mogućim posledicama moguće je kalkulisati o njihovoj prihvatljivosti. Što znači da se i na planu "pravde" mora prihvatiti da funkcioniše neka "cena". Ima više različitih tipova rizika: direktni, kao što je upotreba pokvarenih prehrambenih proizvoda koji se mogu prodavati na rasprodaji da ne bi sasvim propali, ili kao što su proizvodi štetni po zdravlje (npr. cigarete), ili indirektni, koji svoju štetnost pokazuju kao uzgredni neželjeni učinak pored onog učinka koji je glavna osobina i vrednost proizvoda. U ove druge spadaju i opasnosti koje prate razne poslove koji su često upravo zato dobro ili bolje plaćeni. Pitanje sa kojim se kod ovih drugih suočavamo jeste ko je onaj ko treba da odluči da li su ti rizici prihvatljivi: oni kojih se to neposredno tiče, koje to može pogoditi, ali koji mogu biti spremni da udju u rizik, ili pak neki eksperti koji znaju koji su sve rizici prisutni i šta sve oni znače. Ko na primer treba da odluči kada su u pitanju rizici koji ne pogadjaju nikoga specifično već pogadjaju nasumično ili pogadjaju sve ili će pogoditi buduće generacije, kao što je slučaj sa rizicima koji proizlaze iz zagadjivanja ljudske okoline? Kada su proizvodi u pitanju može se reći da potrošači imaju zadnju reč i da prodavci nemaju druge nego da, da bi opstali na tržištu, zadovolje potražnju, ma kakva da je ona. Ali mi dobro znamo da se potražnja indukuje,41 da je ona takodje podložna negativnom uticaju, pa se ne vidi razlog zašto ne bi eventualno bila podložna i pozitivnom uticaju? Jer, jedno je kada se problem razmatra ideal-tipski, u okviru koncepta slobodnog tržišta i sa pretpostavkom da kupac zna sve što je potrebno da zna da bi odlučio. Ova pretpostavka o njegovoj konačnoj odlučujućoj kompetenciji za istinski slobodan izbor ne odražava realnu situaciju u životu, pogotovo što se kupovine (i prodaje) preklapaju izmedju različitih subjekata i što nečija kupovina ili prodaja nečega pogadja ne samo njega nego i druge, potencijalno mnoge druge, ljude. Prodavci će tako, u naporu da prodaju, isticati ili samo ono najminimalnije što moraju ili će - istinito - isticati samo pozitivne karakteristike svog proizvoda, jer bi svaka druga strategija povlačila trošak i bila za

41

O ovome cf. npr., J. K. Galbraith, “The Dependence Effect”, i F. A. von Hayek, “The Non Sequitur of the ‘Dependence Effect’”, na raznim mestima, npr. u W. M. Hoffman, R. E. Frederick, M. S. Schwartz, op. cit., 387-394.

62


njih skupa. Oni imaju ekonomski interes da ističu samo probrani i ograničeni, selekcionisani, minimum informacija. Ali potrošač, sa druge strane, ima interes, i pravo, da zna sve što je relevantno za proizvod koji kupuje: njemu nije u interesu prosto da kupi već ima posebnu svrhu za kupovinu (za razliku od prodavca, čija je pozicija tu kardinalno različita: on nema nikakav poseban interes da proda baš odredjeni proizvod već da ima ono što može da proda i da to onda i proda: kupac proizvod "konzumira", dok je prodavac u tom pogledu prema proizvodu indiferentan – to je karakteristika koja je sadržana u gornjoj tezi da je prodaja rad, dok kupovina to, u istom smislu, nije). U kontekstu svega ovoga imamo one gore pomenute tri teorije o odgovornosti proizvodjača za proizvode, ugovornu, teoriju o adekvatnoj brizi, i teoriju o striktnoj odgovornosti. Ugovorna teorija polazi od fundamentalne pretpostavke slobodnog pogadjanja medju jednakima - obe strane ne samo da znaju šta hoće i šta rade, već i znaju dovoljno o samom proizvodu, i prodaja/kupovina predstavlja vid ugovora koji se sklapa izmedju prodavca i kupca da prvi drugome proda, odnosno da drugi od prvoga kupi, neku robu za odredjenju sumu novca. koja se onda označava kao cena tog proizvoda. Ugovor podrazumeva puno znanje i odsustvo pogrešnih interpretacija. Ali pošto proizvod ostaje kod kupca on je onaj ko treba da pazi (caveat emptor dictum), i prodavac je obavezan samo na to da sve što on sam kaže bude istinito, ali može da prećuti sve što je rizično za prodaju. Teorija o adekvatnoj brizi kaže da proizvodjač i prodavac (pri čemu ne mora uvek biti jasno kod koga tačno leži više odgovornosti, ali se to medjusobnim ugovorima može precizirati) ne sme da ništa što je relevantno prećuti ili propusti da pokaže, pa čak ni da proizvede: proizvodjač ne sme biti nemaran (negligent), a taj se uslov onda prenosi i na prodavca koji je takodje na istoj strani u relaciji prodavac/kupac. Jer, na kraju, proizvodjač najbolje zna šta je proizveo, kao što i prodavac bolje od kupca zna kakva je roba koju on prodaje. Teorija o striktnoj odgovornosti jeste jedna sasvim savremena, tek od skora nastala i primenjena, teorija po kojoj se odgovornost odnosi i na ona svojstva koja proizvodjač nije, ma koliko učinio sve što je mogao da izbegne nebrigu u procesu proizvodnje, uspeo da predvidi, i za koje prodavac ne samo da nije znao nego nije ni mogao da zna. O ovoj teoriji se u literaturi vodi velika rasprava, koja je još uvek u toku i koja često ima polemički ton.42 Stepen zainteresovanosti da se ona potkrepi ili opovrgne proizvodi često veoma suptilne argumente koji će možda dati učinka i na drugoj strani i pomoći da se neki problemi u teoriji racionalnosti reše ili bolje sagledaju. Ali za nas ovde je značajno da se tom teorijom potrošači stavljaju u posebno zaštićen položaj a da se proizvodjači i prodavci izlažu veoma neizvesnom riziku koji nije moguće unapred ni koncipirati a kamoli izračunati.

42

Cf. npr. Beauchamp & Bowie, op. cit. pp. 179-203; R. T. De George, op. cit., 215-219; Iannone, op. cit. 353384. W. M. Hoffman, R. E. Frederick, M. S. Schwartz, op. cit., 381-2, 410-427.

63

Poglavlje VII - Medjunarodni biznis, Multinacionalne kompanije

Poglavlje VII - Medjunarodni biznis, Multinacionalne kompanije Medjunarodni biznis predstavlja posebno veliku teškoću za poslovnu etiku, i to najviše iz dva očigledna i medjusobno povezana razloga. Prvo, u medjunarodnim odnosima nema mogućnosti kompletnog pravnog regulisanja delanja, jer se nacionalna zakonodavstva razlikuju, često i radikalno, a medjunarodno zakonodavstvo nije moguće u onom smislu u kome je postojanje države pretpostavka za njegovo važenje - ono je samo sistem ugovora (konvencija) sa nužno nižim stepenom pretenzije na ovlašćenje i sankcionisanje, što ponekad inkriminisane radnje i postupke njihovog sprečavanja ili kažnjavanja svrstava u potpuno istu ravan što se tiče legitimnosti. Bez pravne podloge regulacija je u mnogo većoj meri upućena na moralno zasnivanje, što ne povlači nužno smanjivanje preciznosti moralnih ocena postupaka i praksi koje se razmatraju, ali komplikuje moralnu situaciju kroz povećanje broja činilaca koji se moraju uzeti u obzir, medju kojima su najvažniji upravo ovi koji se odnose na odsustvo pravne regulative - nesigurnost, neizvesnost, nemogućnost sankcionisanja, smanjena mogućnost planiranja. Mnoštvenost, složenost i zahtevnost tih činilaca čini drugi razlog koji proizvodi teškoće u moralnom ocenjivanju postupaka i praksi u medjunarodnom biznisu. Moralni zahtevi su u unutrašnjem biznisu manji i jasniji i zato se njihovo kršenje može smatrati utoliko težim prestupom; lakše se na primer dolazi do ocene da je nešto prevara ili iznudjivanje. Ali u medjunarodnom biznisu ti zahtevi su često nejasni, neprecizni i njihovo poštovanje nije pokriveno definisanom mrežom očekivanja, pa njihovo kršenje nije tako jednostavno označiti jednoznačno nemoralnim. To se može lepo obrazložiti na primeru podmićivanja. Mito u ovom kontekstu ponekad može da se nazove i "provizija", i ta mogućnost nije ograničena na medjunarodni biznis. Zaista je ponekad teško povući demarkacionu liniju izmedju toga dvoga - ali osnovno pitanje jeste šta je to što je problematično u podmićivanju. Jasno je da u dobro organizovanom društvu podmićivanje mora biti inkriminisano, ne samo zbog svojih rdjavih učinaka na opše dobro (podrivanje opšteg poverenja, smanjenje efikasnosti i produktivnosti izborom rdjavijih opcija od onih koje bi mogle biti izabrane, itd.) već i iz moralnih razloga (nejednakost inicijalnih šansi, neravnopravnost, nepravda prema trećim licima, itd.). Da li ti razlozi važe i "u inostranstvu"? Da bi se na to odgovorilo treba prvo videti da li je podmićivanje nemoralno u nekom strogom smislu ili je samo štetno, pa je onda nemoralno u onom smislu u kome je šteta nemoralna (ili može da bude nemoralna). Samo ovaj drugi osnov načelno izjednačava davaoca i primaoca mita kao ravnopravne učesnike u jednoj takvoj praksi. Onaj prvi osnov ne pravi to načelno izjednačenje. Primalac mita, po definiciji mita kao prodaje nečega što se ne prodaje ili ne može prodavati, ulaže sebe, svoj moralni integritet, na jedan način na koji to davalac mita ne čini. Naime, primalac mita radi nešto analogno kradji (ili kombinaciji kradje i prevare, mada kradja već uključuje element prevare), on daje nešto što nije njegovo, ili što nema prava da daje na taj način, ulazeći zapravo tako u jedan odnos u kome nužno krši neku svoju dužnost koja se odnosi na definisano pravo raspolaganja nečim, nekom robom, nekom informacijom ili nekim ovlašćenjem. Da bi to izveo on mora da taj svoj postupak krije, bilo da ga uopšte krije bilo da laže o tome da ima pravo raspolaganja na to što prodaje ili da laže o tome da se to raspolaganje odnosi i na konkretni slučaj na koji se ustvari ne odnosi. Primalac mita na neki način prodaje sebe. To je svakako moralno neispravno: to je povreda moralne dužnosti prema sebi samom. On čini nešto što ne treba da se čini. Ali kod davaoca mita to odredjenje ne mora da se pojavi. Ako on podmićuje da bi dobio nešto što bi, da je situacija normalna (da je ona onakva kakva bi u nekom normalnom stanju trebalo da bude), mogao dobiti i bez podmićivanja onda on sam podmićivanjem ne čini nužno nešto moralno rdjavo. Celokupna moralna rdjavost može biti na strani primaoca mita. Davalac mita samo kupuje ono što je na prodaju. Ali ako on to i ne kupi to će biti na prodaju. Možda će to kupiti neko drugi, i onda će, kao i svi oni ostali koji su imali priliku da to učine pre tih drugih a nisu, samo ostati prikraćen. A možda i neće kupiti niko, ali samo zato što ono što je za prodaju može ostati neprodato: ili je bezvredno, ili preskupo, ili nije bilo prilike ili se prilika izmakla. To što je ono što se kupuje u izvesnom smislu čovek ne menja mnogo na stvari: ljudi se i inače kupuju, ako se pod "ljudima" podrazumeva "radna snaga", ljudski rad, ljudske sposobnosti ili ljudsko vreme. Ne kupuje se podmićenik u ropstvo (kupovina koja bi zaista morala biti apsolutno zabranjena), a to što to se kupuje njegov moralni integritet je možda samo privid: da ima integriteta on se ne bi mogao kupiti (jer se ne bi prodavao), odnosno integritet ne može ući u relaciju prodaje: ili je ono što se kupuje nešto

64


drugo a ne integritet (usluga) ili se vrši moralno neispravna radnja koja podrazumeva odsustvo integriteta. Dakle, sa striktno moralne (deontološke) tačke glediša tu postoji jaka asimetrija. Naravno, u okviru tog istog deontološkog stanovišta moraju se uzeti u obzir još dva relevantna momenta, opet medjusobno povezana. Prvi je da se moralnost nekog postupka mora posmatrati u kontekstu realnosti, u koju spada cela sfera institucionalne realnosti koja, na primer, može biti takva da se primanje mita ne smatra nemoralnim, već se smatra ili delom folklora ili pak kao očekivani dodatak na platu, što ako je ta plata zbog tog očekivanja već umanjena - kao oblik budžetske štednje, na primer - onda mito ili provizija mogu biti (pravična) nadoknada onima koji rade odgovorne ili čak najodgovornije poslove za nedovoljnu ili nepravično nisku nadoknadu. Lako se može zamisliti situacija da u nekoj zemlji menadžeri koji sklapaju velike i značajne poslove imaju sasvim bedne plate. Prigovor da takav sistem nadoknade nije racionalan sasvim je načelno ispravan ali i praktički irelevantan tamo gde je upravo takav sistem na delu. Drugi moment, u koji se prvi može uklopiti kao njegov poseban slučaj, jeste mogućnost konflikta dužnosti. U prethodno opisanoj situaciji u kojoj se podrazumeva da državni činovnici primaju mito pa im je možda i zato odrezana veoma mala plata neko ko odbija da to čini može time kršiti neku drugu moralno zasnovanu dužnost - na primer dužnost prema svojoj porodici. Njegova deca mogu zato doći u neravnopravan položaj u odnosu na decu drugih, "normalnih", državnih činovnika u pogledu mogućnosti školovanja, prestiž i ugled njegove žene mogu zato biti umanjeni, itd. Konflikt dužnosti je uvek takav da iz njega, kada se desi, nema nevinog izlaska; štogod da se uradi uradiće se nešto neispravno (i možda takodjei nešto ispravno). Sve ovo medjutim ne predstavlja niukoliko opravdanje postupka, prakse ili čak institucije mita kao takvog, već samo ukazivanje da i sa strane primaoca mita situacija nije nužno tako jednoznačno negativna. Sasvim je mogućno da se okolnosti nameste tako da neki primalac mita neće odbijanjem mita sačuvati svoj moralni integritet, već upravo obratno. Davalac mita u nekom smislu ucenjuje onoga kome nudi mito, i ta ucena ne mora biti nimalo laka i naivna, što onu gornju asimetriju u nekoj situaciji nepravične ili moralno nedopustive neravnopravnosti može potpuno obrnuti. Ali isto tako se može desiti da potencijalni "primalac mita" može u nekoj vrsti preterane preosetljivosti biti žrtva svoje percepcije o nečasnosti tog postupka ili ucenjenosti na koju ne treba da pristane, i lako se može desiti da u tome moralno greši. U moralu nema unapred datih rešenja. Ali u institucionalnom smislu sve to ne može uvesti ni najmanji razlog za neko načelno opravdanje mita - nikakva institucija primanja mita ne može se konačno opravdati. Može se samo desiti da se neki pojedinačni postupak primanja (i, sa nešto više verovatnoće, davanja) mita može opravdati. Ali pošto se pravo kreće na opštem planu, to ne daje nikakvu mogućnost da se unapred označi bilo kakav potencijalni skup takvih postupaka. Podmićivanje kao opšta praksa, običaj, folklor ili način balansiranja budžeta moraju na kraju (i brzo) da daju samo negativne učinke. Posredni, dugoročni i dalekosežni učinci, i bez neposredne moralne relevancije, mogu i moraju voditi u zabranu i davanja a ne samo primanja mita. Pa čak i sa moralne tačke gledišta stavljati drugog čoveka u iskušenje da odlučuje da li da odbije ili da primi mito teško da se može opravdati, jer pored poniženja koje samo to odlučivanje nužno sadrži, odbijanje može podrazumevati posedovanje veoma snažne autonomne volje i savladavanje veoma jakog iskušenja, što se od slabih i fragilnih ljudskih bića ne može s pravom očekivati. Iako svi ovi momenti ne ukidaju onu načelnu asimetriju izmedju davanja i primanja mita, oni i davanje mita čine prima facie moralno suspektnim, i u mnogim slučajevima čine ponudu mita direktno nemoralnom (čak i u onim slučajevima u kojima će konačno davanje mita možda biti ispravno: ponuda je prima facie uvek neispravna). Biće to svakako u svim onim slučajevima u kojima mito nije nužan nego samo lakši način postizanja nekog cilja, ali i u onim slučajevima gde cilj ne opravdava upotrebu takvog sredstva (ali ponuda, za razliku od samog davanja, predstavlja na neki način kršenje načelne obaveze poštovanja svačije, svoje i tudje, ličnosti). I naravno, ovde je relevantna razlika izmedju iznudjivanja i prostog podmićivanja koja se ispoljava kroz razliku u tome na kome je inicijativa: da li je u pitanju zahtev ili ponuda. Očito je da je iznudjivanje mnogo teži moralni prestup, ali za davaoca, na primer za kompaniju koja plaća, postojanje zahteva, ili čak samo

65


izraženog očekivanja, umanjuje moralni teret: Krivica je u tom slučaju potpuno ili skoro potpuno na drugome, na primaocu. U medjunadnom biznisu sve to može zvučati pomalo paternalistički. Jer podmićivanje u tudjoj zemlji - iako izražava nepoštovanje i ljudi i same te zemlje - nije sasvim primeren predmet inkriminacije domaćeg zakonodavstva.43 Naravno, za očekivati je da zakoni i organi vlasti u toj drugoj zemlji sprečavaju i kažnjavaju podmićivanje, i sasvim je pravedno da i oni koji primaju i oni koji daju mito budu progonjeni i sudjeni (bez obzira što su davaoci strani državljani, pod uslovom da se ne kažnjavaju strožije nego domaći prekršioci za isti prekršaj). Ali kad domaći sudovi inkriminišu podmićivanja u tudjoj zemlji onda to predstavlja nedozvoljen oblik paternalizma, ili izraz licemerja, pod uslovom da se ne može opravdati na neki drugi način "unutrašnjim razlozima", na primer ometanjem unutrašnje konkurencije. Doduše, takvi razlozi, po pravilu, uvek i postoje. Ti razlozi mogu biti i spoljašnji, na primer zahtev stranih vlasti u postupku koji su one povele. Ali da se, kao što se ponekad dešava u Americi, preuzima policijski i sudski posao drugih država, bez navodjenja pomenutih "unutrašnjih i spoljašnjih razloga", izgleda i moralistički i paternalistički. Kao što nema moralne obaveze da se tudji poslovni interesi stavljaju u ravnopravan položaj sa svojim vlastitim, tako nema ni moralnog osnova da se brine za tudje moralno savršenstvo. Oni sami sebi moraju postaviti tu vrstu regulacije. Nije podmićivanje jedini moralni problem medjunarodnog biznisa, kao što nije ni načelno karakteristično samo za tu oblast poslovanja. Naprotiv, mnogi drugi problemi su mnogo važniji i predstavljaju prave moralne probleme medjunarodnog biznisa. To su problemi koji proizlaze iz prilika da se iz ekonomskih razloga vrše postupci ili prakse koji su moralno sporni ili neispravni. Ekonomska medjuzavisnost, neravnomerna raspodela kapitala i prirodnih bogatstava, razlike u običajima i zakonima, u strogosti njihovog poštovanja i sprovodjenja itd., velike razlike u mogućnostima i pogodnostima koje za neki posao mogu postojati na nekom drugom mestu, sve to biznismene i kompanije, pa i cele države, stavlja u iskušenja da, bežeći od pravila koja važe u njihovim zemljama (ta pravila mogu biti zakonska i druga pravila poslovanja, "dobri poslovni običaji, ili moralne norme), na nekom drugom mestu ostvare veći profit ili efikasnije (ili uopšte) obave neke poslove. Jeftina radna snaga u nekoj drugoj državi može postaviti kompaniju pred izbor izmedju patriotskih obaveza i obaveza lojalnosti prema svojim starim radnicima, na jednoj, i mogućnosti da ostvari veći profit i tako zadovolji interes akcionara, na drugoj strani. Tako investiranje u strane zemlje može dovesti do otpuštanja radnika u svojoj zemlji, kao što može dovesti i do nepravedne eksploatacije radnika i raznovrsnih narušavanja prava ljudi u tudjoj zemlji. Sa druge strane, izolacionizam se može smatrati, a može i biti, oblik sebičnosti, ponekad i neracionalne i neopravdane. Sirovine, koje su uvek dragocene, mogu opet da se raznim monopolskim mehanizmima, političkim pritiscima i podmićivanjem podcenjuju da bi se dobile ispod njihove realne vrednosti što može dovesti do velikog prelivanja bogatstva i osiromašiti cele regije i krajeve sveta. Ako se tome doda i potreba obzira prema budućim generacijama, takvi postupci mogu dobiti oblik izrabljivanja i čak pustošenja. Na kraju, mada svakako ne najmanje važno, izvoz prljavih tehnologija i raznog, često i veoma opasnog, otpada može sasvim jasno da se opravda kao potreba da se od sebe odmakne i udalji ono što je rizično, opasno ili prljavo, a to očigledno može značiti ugrožavanje nekih drugih ljudi i naroda da bi se sačuvao svoj. Odnos ekonomske i političke moći može medjutim dovesti do raznih vidova dobrovoljnosti u prihvatanju takvih tehnologija, pa i samog otpada, i nije uvek lako moralno opravdati ili osuditi takve postupke.44 Čini mi se da se tu glavni problemi pojavljuju u tri vida - u vidu različitih oblika paternalizma, kao pitanje pravičnosti, i kao pitanje o dopustivosti "napolju" onoga što nije dopušteno "unutra", odnosno o tome da li razlika u zakonima i običajima druge zemlje 43

Cf. o ovome, M. Pastin and M. Hooker, "Ethics and the Foreign Corrupt Practices Act", u Iannone, op. cit. pp. 466-469; B. A. Brennan, "The Foreign Corrupt Act Amendments of 1988: "Death" of Law", u T. L. Beauchamp and N. E. Bowie, op. cit., pp. 557-563.

44

Za upečatljiv primer argumentacije u racionalnost ovakve dobrovoljnosti, i moralna analiza same takve radionalnosti, cf. Daniel M. Hausman & Michael S. McPherson, Economic Analysis and Moral Philosophy, Cabridge University Press, 1996, pp. 9ff.

66


uvek opravdava da se zakoni i običaji svoje zemlje mogu napustiti u drugoj zemlji. Jer svet je ipak jedan, a neki od "domaćih" zakona su doneseni i zbog moralnih obzira, a ne samo u svrhu puke regulacije. Zakoni u manje razvijenim zemljama su često blaži upravo zato da bi se privukli investitori, ponekad pak zato što neke opasnosti nisu uočene (jer nije bilo prilike da se uoče) ili te opasnosti još ne postoje (jer industrija nije još toliko “gusta” i zagadjenja nisu još toliko velika), ili prosto zato što neka moda još nije stigla. Ali ti zakoni često nisu prosto blaži, već zapravo i ne postoje, ili čak i ako postoje oni su toliko blaži da ništa relevantno ne zabranjuju. Najčešće je tako da sve ili skoro sve postaje moguće ako se sa domaćim vlastima postigne dogovor. To opet često znači podmićivanje, ali isto tako često i posao na slepo poverenje bez valjanih garancija, što za kompaniju predstavlja dodatni rizik, na koji se ona onda može pozivati u opravdavanju smanjivanja nekih drugih, na primer sigurnosnih, troškova i labavljenje svojih kriterija (ako ima neke). Pitanje naravno nije samo u tome da li strane kompanije imaju prava da snižavaju kriterije i kupuju sve što mogu, nego i u tome da li domaće i lokalne vlasti imaju prava da dozvoljavaju, iznajmljuju ili prodaju doslovno sve što je u njihovoj moći. Ovde jasno dolazi do izraza razlika izmedju prava i morala: ono što je pravno dozvoljeno ne mora biti i moralno ispravno (pravno je dozvoljeno sve što nije zabranjeno, na primer laž kao takva nije i ne može biti pravno sankcionisana, ali ni nepristojnost, i razni vidovi pravno neuhvatljivih manipulacija). Važi i obrnuto: ono što je pravno zabranjeno ne mora u svakom pogledu, a ponekad ne mora uopšte, biti i moralno neispravno. Ipak, ono što je utvrdjeno zakonom nikada nije nevažno u moralnom smislu jer odredjuje kontekst pretpostavki u kojima se deluje i koji nužno utiče na konačnu moralnu ocenu. Jer ono što zakon zabranjuje ili dopušta - ako je u suprotnosti sa onim što se smatra moralno ispravnim i poštenim - predstavlja problem: za odlučivanje (kod poslovne osobe) i za ocenjivanje (i kod njega samog, ali i kod drugih, npr. u javnom mnenju). Pri tom je jednako ili više relevantno faktičko važenje zakona u odnosu na njegovo proklamovano važenje. Ako svi krše zakon, ako niko ne poštuje propise, ako se ta kršenja ne kažnjavaju ili kažnjavaju ispod cene onoga što se njihovim kršenjem postiže, onda to od biznisa pravi jednu oblast ljudske delatnosti u kojoj, kao i u politici, vladaju cinizam i licemerje. Cinizam i licemerje podrivaju ono osnovno poverenje na kome se gradi elementarno poslovno poštenje i bez koga nema pravog i trajnog posla. Time se medjutim ne stavlja van snage moralni zakon - on se i ne može staviti van snage, može se samo kršiti - i one prave regulacije zapravo ne može biti. Umesto nje imamo privremenost anomije, često skrivene i nevidljive na prvi pogled. U medjunarodnim poslovnim odnosima to može voditi u dva pravca: ili će, prvo, neka ekonomska grupacija (neka grupa razvijenih država) ucenom da nametne regulaciju koja njoj odgovara i onda ta regulacija (sa svim racionalizacijama i pozivanjima na pravdu i principe koji je mogu pratiti) važi faktički kao kvazi-zakon; ili, drugo, imamo neposrednu moralnu regulaciju, sa punom cenom koju to povlači. Jedan od parametara te cene, poslovno najvažniji, biće onda pouzdanost, pa će onda neki partneri, poverioci, firme, države ili nacije biti pouzdani a neki neće. Mada se naravno moralna vrednost ni u ovom kontekstu ne svodi ili iscrpljuje vrednošću pouzdanosti, ta vrednost će u poslovnom smislu biti ključna moralna vrednost. Druge vrednosti, pre svega pravičnost i poštenje, zahtevaće druge vrste ograničenja. Može se, naravno, reći da je strana kompanija dužna da poštuje domaće zakone bez obzira na to kakvi su (a ne da slobodno bira izmedju zakonika svoje zemlje i zakonika one zemlje u kojoj posluje), može se reći da je ona dužna i da svojim poslovanjem ne krši uspostavljena i važeća prava ili lišava domaće stanovništvo onih prava koja bi ono inače imalo, ali time se neće izbeći upravo oni problemi koji su moralno najznačajniji i najzanimljiviji. Uzmimo da se može uverljivo braniti da se tu završavaju obaveze stranih kompanija, i da one nisu dužne da hrane, obrazuju ili pomažu lokalno stanovništvo, već samo da im ne krše njihova prethodno postojeća prava, da im ne uskraćuju ili ih lišavaju tih prava koje bi oni inače imali.45 Ali koja su prava koja bi oni inače imali i koji interesi su tu 45

Tu mišljenja idu od stavova koji zahtevaju masivno uplitanje radi pomoći (iz "moralnih razloga") do potpune uzdržanosti pod jednim jedinim uslovom da se plaćaju dugovi i poštuju ugovori. Cf. npr. Norman Bowie,

67


zaista relevantni? Jer, može biti da su lokalni propisi takvi (blaži) da ne sankcionišu nešto što kompanija čini (možda upravo zato što to ne može u svojoj zemlji) zato što je odsustvo ili blagost tih propisa nešto primereno prethodnom ali ne i novonastalom stanju. U situaciji niske eksploatacije resursa, ili niskog zagadjenja, ti propisi zaista i nisu morali biti oštriji. Nisu oni takvi nužno zbog neznanja, neosetljivosti ili primitivizma, već su bili sasvim dobri ali više nisu. U tom intervalu starog važenja i nove potrebe strane kompanije mogu iskoristiti priliku da ostvare veliki profit ali da pritom i nekažnjeno nanesu veliku štetu i tešku nepravdu "domaćima". To što situacije mogu biti mnogo prostije, što kod domaćina zaista može biti u pitanju prešna potreba za novcem, podmićivanje, neznanje, ravnodušnost ili primitivizam - ne menja načelno prirodu pitanja. Pogotovo što može biti veoma teško utvrditi šta je od toga svega u pitanju. Zato je tako teško odrediti granicu moralne dopuštenosti u medjunarodnom poslovanju. Dobijanje lokalnih dozvola tu očito ne može mnogo pomoći, a naročito kad je u pitanju odnos prema trećim, po pretpostavci nevinim osobama. To uvodi dodatne obaveze za strana preduzeća da sama sebi postave moralne ograde i da manje podrazumevaju, kako o svojim pravima tako i o svojim mogućim nezavisnim vrednostima. Jer ona zaista po pravilu jesu dragoceni strani investitori i mogu se laskanjem lako zaslepiti. To će naročito biti lako ako su ustvari moralno ravnodušni, ili skloni da budu zaslepljeni pričama o svom ekstra značaju. Konačno, moralni teret celog poduhvata se delimično prenosi i na poslednje korisnike, kupce i potrošače u stranoj zemlji, jer oni kroz konzumaciju postaju saučesnici. Ako neko treba da bude otrovan da bih ja imao priliku da kupim neku poslasticu onda ja ne moram prema tome biti ravnodušan. A ako "ne znam", onda na pitanje da li moje neznanje sadrži element krivice nikako ne može unapred da se odgovori negativno. Možda sam mogao saznati, ali sam odlučio da je komfornije ne znati. Mada, naravno, u krajnjoj analizi glavnina krivice, ako ima krivice, uvek mora da se nadje kod domaćih vlasti, koje su odgovorne jednako i za to da strance privuku da dodju i da im ne dopuste da urade ono što ne treba da urade. Videli smo da progon podmićivanja u stranoj zemlji može izgledati kao oblik moralističkog paternalizma, ali je u medjunarodnom biznisu ipak glavni problem odbrana od tudje grupne sebičnosti. Dakle, u rezimeu razmatranja pitanja o medjunarodnom biznisu možemo reći da su dve glavne (negativne) moralne karakteristike sa kojima se u ovom kontekstu suočavamo nejednakost i odsustvo mogućnosti efikasnog pravnog regulisanja u meri u kojoj, zbog prisustva takvog regulisanja na unutrašnjem planu, ponekad postoji očekivanje. Kada se pogleda konkretno kako situacija u svetu stoji može se reći da se ona može označiti kao postkolonijalna (opet sa dve implikacije iz tog odredjenja: da je regulacija poslovanja na svetskom planu drukčija nego što je bila u "uredjenom" svetu kolonijalnog doba, i da sada postoji čitav sistem pretpostavki, očekivanja, podrazumevanja i obaveza da se neke stvari ne čine na način na koji su se nekada, sa većim ili manjim stepenom efikasnosti činile). Sadašnji svet karakterišu u tom pogledu tri karekteristike: 1) (Prirodna) nejednakost u bogatstvu (a bez onih redistributivnih mehanizama koji postoje u svakom društvu unutar država); 2) Nejednakost pravnog regulisanja; i 3) "Etički" relativizam (iako neke osnovne norme svuda važe, ili se pretpostavlja da važe, i predstavljaju osnov mogućnosti poslovanja: npr. pretpostavka o načelnom i očekivanom poštovanju obećanja i ugovora). Ima medjutim još jedna karakteristika savremenog sveta koju u kontekstu medjunarodnog biznisa treba pomenuti. To su multinacionalne kompanije, velike firme koje često imaju kapital i promet veći nego cele države čak srednje veličine, i koje su rasprostrte kroz više država ili deluju praktično u celom svetu. Ko i kako kontroliše njihovo delanje? Jer u onom medjuprostoru koji predstavlja odsustvo definisane pravne regulative i raznovrsnost moralnih normi i predrasuda koje postoje u svetu ove kompanije imaju priliku da vrše radnje koje u svojim matičnim državama nikako ne bi mogle zato što su nedozvoljene, pa čak i one radnje koje kao takve možda nisu dozvoljene ni u jednoj državi na svetu jer one deo svog posla obavljaju u, da tako kažem, "svetskom medjuprostoru" "The Moral Obligations of Multinational Corporations", u T, L,. Beauchamp and N. E. Bowie, op. cit., pp. 519531; W. C. Frederick, "The Moral Authority of Transnational Corporate Codes", Ibid. pp. 564-575; "Does Business Love Foreign Dictators? - Editorial Survey", Business and Soociety Review (Spring 1982), citirano prema Iannone, op. cit. pp. 488-494.

68


koji nije, ili ne mora biti, lociran na neku odredjenu tačku. Na primer, kada OPEK (iako to nije kompanija već udruženje država, ali deluje, ili ima mogućnost da deluje, delimično na isti način na koji to čine multinacionalne kompanije) odluči da smanji proizvodnju sirove nafte zato bi zadržao cene na nekom nivou (a on to može uraditi i zato da bi te cene, ako hoće, i povećao), zar to nije primer postupka stvaranja monopola? A takav postupak unutar neke države svakako, ukoliko bi bio uočen, ne bi prošao bez reakcije i verovatno bi bio zabranjen. Tako se može izazvati veštačka potražnja koja može imati veoma dalekosežne posledice na druge oblasti ekonomije i dovesti do mnogo štete, patnje i bola u velikom delu sveta, a možda sa stanovišta ekonomske racionalnosti sasvim nepotrebno. Multinacionalne kompanije imaju mnogo sličnih mogućnosti. Postojanje i funkcionisanje multinacionalnih kompanija je za sebe zanimljiv ekonomski, moralni i pravni fenomen, i ne može se ovde detaljno razradjivati. Ukazaćemo samo na glavne moralne primedbe koje se u vezi sa njima postavljaju. Pre svega tu je primedba za eksploataciju, u više različitih vidova: kao eksploatacija ljudi: jedan od glavnih razloga za relokaciju investicija karakterističnih za multinacionalne kompanije jeste prebacivanje u regije sveta u kojima je radna snaga istih ili sličnih radnih kvalifikacija i performansi jeftinija: da li je moralno ispravno da se isti rad na jednom mestu plaća više a na drugom manje. (Ovo pitanje je slično pitanju da li je moralno ispravno da se na primer muški rad plaća više nego - isti - ženski rad). Na ovo pitanje uopšte nije lako odgovoriti: možda ti manje plaćeni radnici inače ne bi imali nikakvu priliku za zaradu, i možda u kontekstu opšte cenovne situacije, kupovne moći, važećeg sistema vrednosti i postojanja specifičnih konkretnih preferencija, i nisu "manje" plaćeni. "Manje" takodje nije lako izmeriti, i pretpostavka neke jednostavne opšte samerljivosti zapravo ne izgleda naročito uverljiva. Ali dokle ovakva logika zaključivanja - čija je implikacija povećanje permisivnosti - može da ide? Dakle, na pitanje da li multinacionalne kompanije treba da plaćaju lokalnu ili matičnu nadnicu nije lako odgovoriti a da svi moralni zahtevi budu ispunjeni. Evo još nekih problema koji se tu pojavljuju: ako bi se platila matična nadnica (nadnica koja se plaća u matičnoj zemlji iz koje je multinacionalna kompanija "došla") onda to povlači sledeća pitanja: Zašto bi ona onda uopšte napuštala matičnu zemlju i dolazila u novu, po pretpostavci neizvesnu i raznim rizicima bremenitu situaciju? Tamo odakle odlazi ona možda ostavlja neke ljude bez posla, a neke krajeve bez blagostanja koje je bilo zasnovano na potrošnji zarada i plaćenih poreza kojih više nema. Zatim, plaćanje matične dnevnice može dovesti do poremećaja u lokalnoj privredi: pošto bi to po pretpostavci značilo značajno veće plate od domaćih time bi se odvukli najbolji radnici iz "domaće" ekonomije, koja je možda tek u razvoju i koja bi time bile oštećena ili ugrožena. Najbolji stručnjaci i najpreduzimljiviji radnici bi otišli za bolje plaćenim radom ostavljajući domaćoj privredni samo ostatke. Zatim, tu je eksploatacija resursa: ako su resursti neobnovljivi onda se ukupno bogatstvo zemlje smanjuje. Da li se od stranaca može očekivati ona briga i odgovornost za budućnost zemlje koju po pretpostavci imaju domaći? Ako se uzima jeftino a prodaje skupo, što je često slučaj, onda se vrši nepravična preraspodela bogatstva i ona već postojeća pomenuta nejednakost u bogatstvu se time još više povećava. Pored ostalog tako se narušavaju i pravila ispravne konkurencije tamo gde se prodaje, ali i u zemlji u koju se investira (ili koja se eksploatiše, zavisi koja se terminologija upotrebljava), jer se ta zemlja lišava da sama izvozi te robe i tako sama zaradi te profite zasnovane na veći cenama. Tu je zatim i često sasvim neravnopravna i nelojalna konkurencija multinacionalnih kompanija prema domaćim firmama, zbog privilegija, boljih početnih uslova, nižih poreza koji se plaćaju, manjih proizvodnih troškova, niže cene, veće produktivnosti, nesrazmerno veće ekonomske moći, i tako dalje. Neki od tih uslova su ekonomski sasvim "čisti" a da ipak u nekom kontekstu mogu biti doživljeni, a mogu i biti, nepravični. A može doći do neobične i morbidne konkurencije medju zemljama u razvoju ko će onima koji donose posao pružiti povoljnije uslove. Svi ovi problemi se mogu kombinovati, i njihove kombinacije mogu davati nove, zanimljive i teške, moralno veoma ozbiljne nove probleme. Zemlje na ovo mogu odgovoriti raznim merama predohrane i obezbedjivanja. Ono što je medjutim posebno važno jeste da te mere mogu dati dobar rezultat samo ako su dobro promišljene

69


i ako su zasnovane na dugoročnom nacionalnom interesu. Taj interes podrazumeva i interes onih koji žive sada i čiji rad i život predstavlja osnovu dobrog ili rdjavog života budućih generacija. Zato potpuno zatvaranje kao i potpuno prepuštanje ne predstavljaju strategiju dobrog rešenja. Ali zemlje često i nisu u naročito povoljnoj poziciji da postavljaju uslove, i mogu postati žrtve lešinarske pohlepe za profitom, kao što se i desilo mnogim državama. Jer, one često raspolažu sa mnogo manje moći nego što bi im bilo potrebno da se izbore sa snagom neke multinacionalne kompanije, i ponekad im je jedina alternativa da se zatvore, što može predstavljati jednako loše ili još gore rešenje. Ali sve ovo mora da se pažljivo analizira pre nego što se donese konačna moralna ocena, ako je takva ocena uopšte moguća. Na primer, ponekad se kaže da su neke zemlje "osiromašile" u toku kolonijalnog perioda. Ali ta tvrdnja može značiti samo to da je pre kolonijalizacije bilo manje neispunjenih očekivanja nego u periodu kolonijalizma i, možda, nakon njega: a to opet može biti zato što je ranije opšti nivo očekivanja bio mnogo niži nego kasnije. Ali ako je nivo neispunjenih očekivanja nakon kolonijalizacije opao – pa se to tumači kao “osiromašenje” i za taj zaključak se pravi poredjenje sa stanjem zadovoljenosti želja pre kolonijalizacije – ali sa sadržajem želja kakve su one nakon dekolonizacije (tj. nakon prolaska kroz period kolonijalizma u kome su se indukovale mnoge i razne želje), onda taj složeni postupak nije sasvim opravdan: ili poredjenje sa starim stanjem od pre početka nije relevantno (jer se uporedjuju inkompatibilni skupovi “želja”, i stepen njihove ostvarenosti, iako utiče na stepen “sreće”, nije relevantan za uporedjivanje), ili ne pokazuje taj zaključak (jer one stare želje se možda sada mogu ostvariti – kada bi postojale, ali tu su sada neke druge želje koje stvarno postoje). Ali tu su i drugi faktori: Pored ostalog i taj što je povećani nivo preživljavanja zbog poboljšanja zdravstvene zaštite doveo do populacionog buma, pa je broj stanovnika i gustina naseljenosti sada sasvim drugačija. Ipak, ovaj proces (proces kolonijalizacije), koji je u suštini bio proces globalizacije, jeste deo istog procesa koji se intenzivno dešava u poslednja dva veka i duže, i razara hetegorenitet sveta, pre svega razaranjem mnogih lokalnih tradicija, čini svet jednostavnijim i kulturno i civilizacijski komfornijim i prostijim (i u nekom smislu siromašnijim). Razaranje tradicionalnih oblika života i proizvodnje, nagle redistribucije i akumulacije, promene tehnologije, itd., vodi u ubrzanje života i ima svoju cenu, pored toga što donosi profit. Pritom cenu najčešće plaćaju jedni a profit ubiru drugi, u distribuciji koja je često veoma daleko od bilo čega što bi se moglo označiti kao pravično. Izgleda medjutim da jedini koji mogu stvarno efikasno da nešto urade na tome da se takvim procesima suprotstave jesu vlade suverenih zemalja (kao što poštovanje suvereniteta pojedinačnih država predstavlja možda i jedini način kakvog takvog obezbedjivanja civilizacijske tolerancije). Čini se da je neka svetska regulacija, preko pravilnika i povelja medjunarodnih organizacija, uglavnom osudjena da ostane na deklarativnom nivou. Dva načelna pitanja, jedno faktičko a drugo normativno, čini se da u ovom kontekstu zaslužuju posebnu razradu, iako ovde to naravno nije moguće uključiti: prvo, da li razvijeni svet zavisi od eksploatacije nerazvijenog ili to ponekad samo tako izgleda, i drugo, da li je paternalizam bolji od eksploatacije. Naravno tu su i druga zanimljiva pitanja, npr. da li postoji moralna razlika izmedju pomeranja industrije i realokacije kapitala unutar iste države i onih pomeranja koja idu preko državnih granica, i u čemu bi mogla biti ta razlika? Na ovo pitanje uopšte nije lako odgovoriti, jer je taj odgovor zavisan od pojmova svojine, kolektivnog identiteta, nacije i države kao oblika (kolektivnog i dugoročnog) života, solidarnosti i njene obaveznosti i njenih granica i tako dalje. Ali od odgovora na ova pitanja zavisi odgovor na druga pitanja, kao što je pitanje moralne opravdanosti protekcionizma, uvoznih (i izvoznih) carina, zatvaranja, kao i drugih pitanja kao što su opravdanost raznih vrsta medjunarodnih akcija kao što su bojkoti, sankcije46, intervencije itd. Konačno, moramo se upitati kako to da se "ekološke katastrofe", poput one u Bopalu u Indiji i druge poput skorašnjeg izliva

46

Za pitanje moralne opravdanosti medjunarodnih ekonomskih i drugih sankcija, na primeru slučaja Jugoslavija, cf. Jovan Babić & Aleksandar Jokić, "The Ethics of Internatinal Sanctions - The Case of Yugoslavia", The Fletcher Forum for World Affairs, (The Fletcher School of Law and Diplomacy, Tufts University), Vol 24. No. 1, Spring 2000.

70


cijanida u Rumuniji, dešavaju po pravilu na "očekivanim" mestima i da li to znači da načelna jednaka vrednost svačijeg života i blagostanja i nije tako načelna? Izvoz prljavih tehnologija, kao i izvoz (odnosno uvoz) otpada, nešto čijoj "privlačnosti" mnoge siromašne zemlje ne mogu odoleti, može biti rezultat nejednakosti u prirodnom bogatstvu, neodgovornosti režima u tim zemljama, neodgovornosti i neozbiljnosti prethodnih generacija, a naročito elita, u tim istim zemljama, odnosa snaga na medjuarodnom planu itd. Ali svi ti razlozi, ma koliko bili odlučivi i kauzalno moćni, ne moraju biti i razlozi sa moralnom snagom. Ostaje još mnogo pitanja, medju njima i ono šta razvijene države mogu i šta su moralno dužne da urade da bi možda pomogle da se ovi moralni problemi reše. Ne može se reći da tu nema aktivnosti, uprkos ogromnoj količini licemerja i oportunizma koji sve to prati. Kao što je gore rečeno, i kao što je i za očekivati, u tome se često čak i preteruje, podrazumevajući (ali bez razradjenog i adekvatnog etičkog obrazloženja) da je odgovor na pitanje o opravdanosti paternalizma u odnosu na druge oblike moralne prima facie neispravnosti u korist paternalizma. Postoje i pokušaji, i ne samo pokušaji, da se pitanje medjunarodnog biznisa i pravno reguliše kao takvo (tj. ne kao pitanje odnosa dotične države u oblasti biznisa sa drugim državama, već pravno uredjivanje medjunarodnog poslovanja uopšte). Naravno, ovakvi pokušaji ostaju na nivou parcijalnosti, ali su zanimljivi, na mnogo načina. U tom kontekstu često se navodi primer američkog "Foreign Corrupt Practices Act" (FCPA), iz 1977, kojim se isplata provizija višim službenicima u drugim državama od strane američkih poslovnih firmi inkriminiše kao mito po američkom zakonu (iako se celina transakcije obavlja izvan Sjedinjenih Država, na teritoriji nekih drugih zemalja). Postoji značajna literatura koja sadrži diskusiju o raznim moralnim aspektima tog i takvih akata.47 Nažalost ta diskusija ne odgovara na pitanje o moralnom statusu, i stanju, "izrabljivanja trećeg sveta", pitanje koje, ma koliko izgledalo kao fraza, sadrži mnogo drugih pitanja o raznim vrstama moralno relevantnih (moralno spornih i neispravnih) radnji, praksi i politika, kao što su razne vrste diskriminacija, eksploatacija, neodgovornosi (prema svetu u celini), postojanja de facto ropskog rada (i raznih oblika ropskih odnosa, od dužničkog ropstva do oblika raspolaganja tudjim vremenom i životom koji bi se u konačnoj analizi ispostavio kao ropski), dečjeg rada, mnogih ucenjivanja, ponižavajućih radnih uslova (posebno u kontekstu date lokalne sredine), iscrpljivanja resursa, neodgovornosti prema budućim generacijama, itd.

47

Cf. fusnotu 1, kao i T. L. Beachamp, op. cit. pp. 517ff.; Richard T. De George, op. cit., pp. 511-12.

71

Poglavlje VIII - Pravda, Distribucija rada i moralna ograničenja

Poglavlje VIII - Pravda, Distribucija rada i moralna ograničenja Distribucija moralnih ograničenja u radu - rad, posao i pravda. - Ako sadržaj morala, svakog pa i poslovnog, shvatimo kao sistem ili skup propisa kojima se naši postupci ograničavaju tako što se moralno zabranjuju oni postupci koji proizvode moralno neispravan rezultat ili imaju nemoralnu svrhu, onda se poslovni moral sastoji u specifikaciji jednog odredjenog skupa takvih ograničenja. Ograničenja su i inače jedna činjenica života, a moralna ograničenja su često u osnovi onih ograničavanja koja dobijaju pravni ili politički oblik. Ali potreba za moralnim ograničenjima nastaje na nekim drugim postojećim ograničenjima, kao svršenim činjenicama, i ta se potreba izražava kao pretpostavka o nužnim ograničenjima u odlučivanju o tome šta i kako treba da se radi. Na primer ako ima više radnika nego radnih mesta onda je to jedna činjenica koja se ne može zaobići kada se odlučuje o procedurama zapošljavanja jer determiniše ne samo opseg mogućnosti koji stoji na raspolaganju već i to koja će pitanja time postati relevantna: pitanje pravičnosti u tim se procedurama ne bi ni postavljalo kada ne bi bilo ove svršene činjenice. Pri tom ta činjenica ne mora biti nužna ni u kom drugom pogledu osim u svojim implikacijama; ona nije, npr., logički nužna - svako bi mogao nešto da radi - niti je njen osnovni pozitivni smisao, naime da bez načelnog viška radnika nema kvalitetne produktivnosti ni mogućnosti dovoljno preciznog ekonomskog sankcionisanja lenjosti i radne nediscipline, nešto za što uopšte nije moguće iznaći ni zamisliti kvalitetnu zamenu. Ali po svojoj svršenosti ta činjenica otklanja takva pitanja i pitanje pravde usmerava u jednom ograničenom pravcu, naime na postupak zapošljavanja i pravila koja odredjuju taj postupak. Jer nezaposlenost se računa u procentima, ali onaj ko je nezaposlen je nezaposlen potpuno. Diskriminacija u zapošljavanju povlači pitanja pravičnosti unutar važećeg sistema vrednosti, naime ona ne povlači pitanja o tome da li je nužno da postoji nezaposlenost ili da li je baš kompeticija za radna mesta i mogućnost gubitka posla pravedno sredstvo uterivanja ekonomske discipline - pitanja koja su sasvim legitimna kada se ima u vidu društvo kao celina -, već na osnovu pretpostavke da posao neće dobiti svi koji to žele ona povlači pitanje pravičnosti, a i racionalnosti, ove ili one vrste postupaka prilikom zapošljavanja, ili ove ili one vrste "radnih prava" kada se jednom već zaposlite. Pitanje pravičnosti "unutar sistema" nije isto što i pitanje pravičnosti sistema gledano "spolja" - ali to ne znači da osobine sistema "iznutra" ne odredjuju kakav je taj konkretni sistem kao takav: kada se iznadju mehanizmi boljeg regulisanja problema nezaposlenosti i sistem će biti bolji. Ovo je važna poenta: ona pokazuje da ocenjivanje sistema "spolja" - bez ulaženja u njegove "unutrašnje" osobine - nije moguće (jer uvek će predmet vrednovanja biti neka takva "unutrašnja" karakteristika), ali to povlači da je, ili može biti, veoma teško uporedjivati različite sisteme: to će se uporedjivanje na kraju svesti na uporedjivanje konkretnih svojstava, kojih po pretpostavci ima veoma puno i koja se mogu uporedjivati u mnogim, veoma različitim, kombinacijama. Klasična je ekonomska pretpostavka da se rad - u procesu proizvodnje (pri čemu "proizvodnja", naravno, označava proizvodnju bilo kakvog ekonomskog rezultata, nečega što se može prodati i za šta postoji neki kupac, pa je svaki posao onda u tom smislu "proizvodnja") - uzima kao resurs, poput sirovina, mašina i kapitala. To povlači zamenjivost jednog rada (radnika) drugim; na primer, kada je jedan profesor odsutan može ga, na zakazanom ispitu, zameniti neki drugi profesor. Vrednost rada je instrumentalna. Ona je instrumentalna u oba smisla u kojima to može biti, kao što je gore pokazano, i u odnosu na posebnu svrhu (na primer sigurnost u slučaju policijskog ili zdravlje u slučaju medicinskog rada) i u odnosu na onu opštu svrhu rada koju predstavlja zarada. Iako je rad i sam po sebi izvor zadovoljstva, on je po svom osnovnom vrednosnom odredjenju instrumentalan, - i posebnu svrhu može ostvariti neki drugi radnik i opšta svrha se može ostvariti nekim drugim radom. Posao nije nužno vezan za nekog odredjenog radnika a zarada nije nužno vezana za neki odredjeni posao. I radnik se može zameniti i za zaradu nije načelno bitno kojim je odredjenim radom ostvarena. Ova opštost instrumentalnog karaktera rada radikalno sužava i ima tendenciju da ukine relevanciju uloge, društvene i profesionalne, u ostvarenju potencijalnih svrha rada. Neki poslovi, pošto se zasnivaju na specifičnim ovlašćenjima, biće definisani odredjenjem nekih uloga, ali unutar uloge opet će važiti ova logika. Ta logika se snažno protivi potrebi, i zahtevu, da u procesu posla ljudi budu tretirani sa odredjenom vrstom poštovanja tako da njihov moralni integritet bude načelno

72


sačuvan, da takav tretman bude obavezan i da svako za sebe može sa punim pravom očekivati od svakoga drugog takav tretman. To je onaj tretman koji uzima učesnike u radu zapravo kao partnere u poslu, i to je verovatno glavna tenzija radnog odnosa i glavni izvor dilema i pitanja oko ispravne i poželjne artikulacije odnosa tih dveju dimenzija čovekovog učestvovanja u radu. Kao resurs ljudi kao radnici su u procesu rada samo jedan činilac kao i, na primer, mašine, koje na mnogim mestima mogu da zamene ljude, ali isto tako ljudi su kao učesnici u tom procesu nosioci ovlašćenja i moći odlučivanja, koji im daju prava na učestvovanje u prihodu koji se ostvaruje tim radom. Aksiološki status nosilaca tih moći i aksiološki status resursa bitno su različiti iako se kao svojstva nalaze na istom mestu - u istom čoveku. Moralno rešenje problema sastoji se u iznalaženju one demarkacione linije do koje je dopustivo ljude tretirati kao resurs, tj. i kao stvar, a od koje se oni kao predmet obaveznog univerzalnog poštovanja moraju uzimati kao nosioci posebnog prava na moralnu i pravnu zaštitu. Jedno moguće rešenje da se ovaj vrednosni sukob izbegne jeste u takvom odredjenju radne hijerarhije kao nečega u čemu se ispoljava samo radni aspekt procesa proizvodnje, ali se njime ne utiče na osnovni moralni status bilo kog učesnika u radnom procesu. To povlači da se odredjenje "resursa" proširi na sve učesnike u tom procesu a ne da se ograničava na one koji u radnoj hijerarhiji stoje niže, recimo one koji su u poziciji da slušaju. Ako se pojam "rada" odredi tako da uključuje sve koji stvarno48, dakle i menadžere (koji zapravo rade više i važniji deo posla) onda bi se videlo da sukob izmedju rada kao resursa i učestvovanja (ili "partnerstva") u poslu nije nerešiv: svaki radnik, uključujući i one na vrhu koji donose strateške odluke, načelno je zamenjiv (iako ta zamena uvek ima i neku svoju cenu) jer je njegov rad (poput kapitala, sirovina ili vremena) ipak samo resurs koji treba da se u proizvod ugradi kao njegov "sastojak". Ali za razliku od tih drugih vrsta resursa (i za razliku, možda samo zasad, od recimo robota) radnici, tj. svi koji su u radnom odnosu, primajući neku platu za svoj rad, moraju, kao predmet posebnog aksiološkog statusa koji povlači moralnu brigu i pravnu zaštitu, da se tretiraju različito od tih drugih resursa. Tako se zarada (kao plata ili u nekom drugom obliku) pokazuje kao moralni pokazatelj posebnog aksiološkog statusa "radnika", statusa po kome oni nisu samo resurs i ne mogu da se svedu na onaj (niži) aksiološki status resursa (status stvari) koji ovaj kao takav ima. To se sasvim jasno vidi na primeru ropskog rada, u čijem pojmu zarada nema konstitutivni značaj (za one koji rade, mada to može imati za one koji ih, kao mašine, iznajmljuju da obave neki rad). Ipak, aksiološka razlika izmedju statusa resursa i statusa učesnika nije lako odredljiva jer status učesnika nije konstitutivan za rad: i ropski rad, kao i mašinski rad jednako je rad kao i ljudski. I naravno, može da se naplaćuje. Ona naizgled nebitna razlika ovde jeste u tome što rad mašina (ili robova) ne naplaćuje mašina (niti rob), već neko ko je njihov vlasnik. (Za onog ko bi bio u takvom odnosu naplaćivanja moralo bi se, što je besmisleno, reći da samog sebe tretira kao svog sopstvenog roba!). Ali kada jedna kompanija iznajmljuje svoje radnike drugoj kompaniji, bilo da ih stvarno šalje na neko drugo mesto ili pak samo samo “uzima posao” od nje – ovaj element iznajmljivanja smanjuje ovu aksiološku razliku jer se u njemu, kao postupku, ne može, ni prethodno (u pregovorima) ni naknadno (u izvedbi) izdvojiti onaj deo koji čini “čisto” ljudski rad (deo rada) iz ukupne količine rada. Ta razlika je teško definljiva ako se insistira na tome da učestvovanje ili "partnerstvo" u radnom procesu ne povlači neki vid uspostavljanja vlasničkog ili kvazivlasničkog odnosa. Bilo kakav vid vlasničkog odnosa nad, uprošćeno rečeno, "radnim mestom" (ili prilikom ili mogućnošću da se radi neki odredjeni posao) ukida medjutim prostu univerzalnu zamenjivost i umesto nje uvodi njoj suprotnu relaciju isključivosti. Bez obzira na zamenjivost i radnika i mašine, zamena "radnika" (čoveka) tako postaje jedan postupak koji je složeniji od zamene mašine. Medjutim zamenjivost nije samo prirodna osobina rada kao takvog (da posao može izvršiti i neko drugi) već ima i jednu drugu, čisto ekonomsku, dimenziju, a to je uterivanje radne discipline. Kao što su robe ekonomski vredne zato što su u oskudici, tako je i rad ekonomska kategorija ne po uživanju i drugim svojim pozitivnim osobinama već po negativnom svojstvu napora i discipline koji su potrebni da bi se konstituisala 48

Pri čemu pojam “stvarno” takodje mora da se precizira.

73


ekonomska sankcija uspeha i neuspeha. S druge strane, ukupna količina mogućnosti i prilika da se uopšte radi spada u opšte dobro, a u izvesnom smislu i ukupan rezultat rada jeste jedno društveno dobro. Ovo drugo, konačni ukupan rezultat, daje neko moralno iako samo načelno pravo pristupa rezultatu i učestvovanju u njegovoj podeli, ali je ono prvo, skup u svetu postojećih mogućnosti i prilika, osnova na kojoj se može graditi zahtev za poštovanjem ličnosti (onih bića koja učestvuju u posedovanju stvari i pristupu mogućnostima da se one menjaju i proizvode), a taj zahtev jednim svojim delom uključuje kvazisvojinski odnos nad (postojećim, zauzetim) radnim mestom, a drugim delom uključuje neko načelno pravo na pristup stvarnim mogućnostima i postojećim prilikama da se uopšte radi. Stvar postaje još složenija kad se gleda iznutra - gde se kao relevantno pojavljuje tekuće odlučivanje u samom procesu rada, od planiranja preko rasporeda i izvršenja rada pa do raspodele njegovih rezultata (uspeha i neuspeha). Sve se to dodatno komplikuje nezavisnim moralnim i kvazimoralnim razlozima, kao što su zahtev za pristojnom minimalnom zaradom (koja možda nije zaradjena), stečenim pravima i načelom univerzalne solidarnosti. Kad se tome dodaju različite tradicije i njihovi spletovi, koji u ogromnoj meri odredjuju odnos prema radu, videćemo da će i domen mogućnosti i konkretna artikulacija prilika u njemu biti različiti, a biće različita i mogućnost uspeha unutar tih raznih shema. Otuda nešto što je po nekom važnom aspektu isto (na primer kapitalizam) može na raznim mestima biti tako različito. I može da se menja. Pa i da ima različitu, ponekad radikalno različitu, vrednost. Radna prava; zaposlenost. - Nasuprot velikoj slobodi sadržanoj u načelu potpune dobrovoljnosti imamo zakonsku regulaciju koja ne dopušta takvu slobodu i čije važenje po pretpostavci ograničava onu privremenost koju sloboda sadržana u dobrovoljnosti sadrži. Zakonskom regulacijom se ograničava moralna proizvoljnost u koncipiranju i artikulaciji poslovnih i radnih odnosa. Glavni razlog za ograničenje proizvoljnosti po pretpostavci nije ograničenje slobode preduzetništva već otklanjanje nepravdi koje potpuna ili (pre)velika ekonomska sloboda može da proizvede. Pravda je nešto za što se ne može očekivati da će doći samo od sebe, čak i ako je niko neće stavljati u pitanje. Pravno regulisanje treba da to obezbedi, da unese red, ravnopravnost (medju učesnicima u poslu kao i medju samim preduzećima) i mogućnost uterivanja pravde. Kod opšte pravne regulacije poslovnih odnosa ovo poslednje neće biti samo obezbedjivanje važenja ugovora, ma kakvi da su oni, već će uvesti neki princip pravde po kome neće, na primer, svaki ugovor biti pravedan iako je u minimalnom smislu ispravan. Opšti princip pravde zahteva da niko ne treba da bude tretiran drugačije od bilo koga drugoga izuzev na osnovu stvarnih i relevantnih razlika. Nije dovoljno da razlike budu stvarne (na primer razlika muško-žensko) već je potrebno da te razlike budu relevantne (posedovanje ili neposedovanje potrebnih kvalifikacija, sposobnost da se preuzeti posao izvrši kvalitetno, ugled stečen dokazivanjem na radu, i sl.). Isti je slučaj i sa postupcima - oni takodje moraju da se moralno razlikuju na osnovu stvarnih i relevantnih a ne bilo kojih razlika (slučajnih, nebitnih, izmišljenih, važnih samo sa neke doktrinarne ili ideološke tačke gledišta). Ali šta je relevantno (unutar stvarno postojećeg) odredjuje se pravilima koja imaju poseban značaj u regulaciji. Taj značaj je višestruk. Pravilo čini zvaničnom i, često već ili čak samo na osnovu toga, vidljivom razliku izmedju dozvoljenog i nedozvoljenog. Radnici i službenici će onda po inerciji imati tendenciju da tako i postupe, što znači da ako ne postupe tako moraju da savladaju neki otpor potreban da se donese odluka kojom se to pravilo krši. To omogućava i medjusobnu kontrolu, ali i pozivanje na pravilo u situaciji konflikta ili dileme - na primer kada se podredjenom izdaje naredjenje da uradi nešto što regulacijom nije predvidjeno (ili je čak zabranjeno) ali i kad nadredjeni izdaje naredjenje koje nailazi na otpor, ili kada rukovodilac ima priliku da izda naredjenje za nešto što mu se čini neispravnim pa se može zakloniti iza pravila ili pak može, pozivajući se na neko pravilo odustati od prilike i izbeći da postupi neispravno iako je to možda u poslovnom interesu. Pravila bi trebalo da budu tako artikulisana da štite svakoga. Ako se pak pravilima regulacije princip relevancije krši, a naročito ako se smatra da su ona moralno neispravna zato što su irelevantna, pojavljuje se pravi konflikt dužnosti; na primer, pojaviće se dilema da se sakrije podatak o godinama ili trudnoći kao irelevantan uslov za zaposlenje iako se

74


zahteva pravilom da se u upitniku ispuni rubrika u kojoj se to pita. Moralna dilema ovde je očita, ali ona ukazuje i na svoju dublju osnovu - naime na to da su oni koji odlučuju posednici, i u tom smislu delom vlasnici, prilike o kojoj se odlučuje, i da odlučivanje nije čisto proceduralno pitanje, jer prilika može biti jedinstvena, dugoročna, retka, kao što i uslovi kojih se drže oni koji odlučuju mogu biti manje relevantni od drugih uslova koje oni možda i ne uzimaju u obzir. Teškoća da se utvrde, a još više teškoća da se uoče relevantni uslovi raste sa složenošću i povećanjem zahteva odgovornosti u poslu o kome se odlučuje. To što ta teškoća uopše postoji, i što važi (ako stvarno važi) teza da poslodavac ne treba da postavlja irelevantne uslove (a naročito ako se kaže da on nema prava da postavlja takve uslove), kao i da u stepenu relevancije treba praviti odgovarajuće razlike, povlači ili sugeriše tezu da je "posao" u nekom smislu opše dobro, i da u osnovi prava da se odlučuje treba da bude kompetencija a ne vlasništvo nad prilikom da se odlučuje. Sve je to zapravo samo jedna potvrda tržišnog zakona - jer oni koji odlučuju samo na osnovu toga što su u prilici da to čine a ne osvrću se puno na kvalitet (odnosno relevanciju) razloga za odlučivanje verovatno će propasti na tržištu (mada je to ipak neizvesno, i može potrajati) - ali ako na odredjenje relevancije stvarno prijanjaju neka odredjena prava onda iz toga sledi da su prilike i mogućnosti u opštem i svačijem vlasništvu, i da princip pravde nije u suprotnosti već da je u saglasnosti sa tržišnim principom. Sa druge strane danas na svetskom planu prisustvujemo neobičnoj obnovi kapitalizma kao slobodnog upošljavanja, slobodnog i sa strane "radnika" i sa strane poslodavaca, kroz jednu specifičnu formu fluktuirajuće nezaposlenosti koja razara ovaj moment opšteg vlasništva sadržan u "radnom mestu" i stvar vraća na nivo posla kao rada. Veliki broj ljudi nema stalni posao, i za njih zapravo i ne postoji nikakvo radno mesto. Opšte blagostanje uveliko skriva, ali i omogućava takav pristup životu i radu - ljudi povremeno rade, pa onda opet ne rade, ali kad rade oni to čine da bi dodatno zaradili za neku odredjenu svrhu i po pravilu rade tako da odrade neki odredjeni posao posle čega opet postaju nezaposleni. Razvijena institucionalna mreža socijalnih prava, uz bogatstvo prilika i fluktuirajuću razudjenost želja i potreba daje radnicima iluziju slobode, koja počiva na tome da po pravilu mogu da se zaposle kad god žele i da im element posedovanja radnog mesta predstavlja samo obavezu i opterećenje. S druge strane poslodavac ima stvarnu slobodu da uzme koga hoće i da ga otpusti kada odluči, što mu omogućava da uzima radnika samo da odradi stvarni posao ali i da ga ne drži u intervalima kad radni proces teče uprazno ili kad nema stvarnog posla. Pojava ima tendenciju da u razvijenom svetu ukine stalnost radnog mesta, ali će se verovatno ispoljiti u jednoj podeli na one, možda malobrojne, koji su stalno zaposleni i na one koji su povremeno i različito zaposleni. Ukoliko postane opšta ova pojava će predstavljati važan simptom prilagodljivosti kapitalizma, ali će i proizvesti ogroman lumpenproletarijat, zadovoljan svojom sudbinom i uvek na raspolaganju. Velika pokretljivost radne snage može biti takodje medju učincima ovakvog stanja. Ovaj lumpenproletarijat može biti zaštićen raznim socijalnim pravima, ali ga ta prava neće štititi od toga da bude tretiran kao resurs preko one granice preko koje se ljudi uzimaju kao stvari. Fluktuirajuća (ne)zaposlenost ovog prilagodjenog kapitalizma može se onda i regulisati po načelima iskoristivosti i isplativosti na način da se uzimaju u obzir i relevancija i kvalitet razloga pri odlučivanju o zapošljavanju a da to uopšte nema onu dugoročnu životnu perspektivu u kojoj se takodje afirmiše i univerzalno poštovanje svačije ličnosti, i to upravo zbog ovog disbalansa u distribuciji vlasničkih i kvazivlasničkih prava. Uzima se najkvalitetniji od onih koji su na raspolaganju, iskoristi se i ide se dalje. Iz poreza ili na druge načine njemu se onda nadalje obezbedjuje njegovo mesto u društvenoj košnici (nema rasipanja), i on je i dalje na raspolaganju. Kasta društvenih menadžera ostaje u isključivom posedu moći i prava na odlučivanje. Posed te vrste moći i tog prava se pokazuje kao važniji i jači od poseda bilo čega drugog. Rezultat je podela društva na dva potpuno nejednaka dela od kojih je jedan deo u izvesnom smislu vlasnik onog drugog dela! Jer, pošto su mogućnosti za efektivno odlučivanje odlučivanje, mogućnosti ne samo za donošenje konačnih odluka za sebe i druge, ovako kardinalno različite, to u jednom jakom smislu svi osim menadžera (i tankog sloja "kapitalista") postaju zavisni u meri u kojoj to ne bi moglo biti opravdano ni kada bi bilo univerzalno (kada bi svi, recimo, bili vlasnici države ili neke bezlične korporacije), a pogotovo to nije slučaj kada ljudi na ovaj način poseduju jedni druge. (Pored menadžera može postojati i jedna kasta stalno zaposlenih "pomoćnih radnika" koji ništa ne odlučuju i koji ne učestvuju

75


u biznisu već obavljaju tekući rad koji ne donosi profit i ne može da se ekonomski razložno razluči na segmente koji označavaju različite "poslove". Jedan deo stanovništva bi mogao čak da se drži stalno zaposlenim samo zato da bi primali platu kako bi mogli da troše i obezbede neku minimalnu konstantnost i stabilnost potrošnje kao osnove na kojoj se onda može razvijati poslovna utakmica u kojoj profit kod jednih i iluzija slobode kod drugih može da proizvodi različite kumulativne učinke.) U ovom kontekstu naročito se pogodnom pokazuje industrija zabave, i još više industrija usluga (naročito finansijskih) koja ima ogromnu elastičnost i ekonomsku upotrebljivost, kao i veliku mobilizacionu moć da sa lakoćom deluje u privlačenju ljudi na poslove koji zapravo imaju za važan, a ponekad možda i jedini, učinak da se potroši vreme i otupi svaka potreba za nekom drugom aktivnošću. Ubijanje dosade, proizvodnja odsustva osećaja dosade koja bi u normalnoj besposlici bila teret, predstavlja ako ne cilj (cilj može biti profit, ili, u kontekstu preferencija svih, "uživanje") a ono konačni učinak. Socijalni programi onda mogu da nadomeste ostatak. Tako ovaj lumpenproletarijat, zakovan televizijom, jeftinom zabavom i masovnom indoktrinacijom o sopstvenoj sreći (i ispravnosti) biva upotrebljen za ono za šta može biti upotrebljen, a uglavnom biva pacifikovan i pasiviziran u masu iz koje se onda crpe resursi, radni, biološki, glasački, ili već kakva se potreba ukaže. Vrednost rada, cene i pravda. - Ipak, mesto pravde u ekonomiji nije ograničeno samo na (univerzalnu) distribuciju prilika i mogućnosti. Mnogo toga u vezi sa pravdom u ekonomiji zavisi od velikog broja uslova, i mnogi od tih uslova su zaista artikulisani u vidu pravila - pravila koja odredjuju alokacije, distribucije, ovlašćenja, zaštite itd. Sama ta pravila mogu da se procenjuju sa stanovišta pravde i da se, nezavisno od toga da li možda predstavljaju deo zakonske regulative, nadje da su ona nepravedna. Druga sfera, pored prilika i mogućnosti, gde se pitanje pravde pojavljuje kao ključno, jeste problem mogućnosti primene načela pravde na cene. Da li cene mogu biti nepravedne ili nepoštene, ili samo visoke, previsoke, nedostupne itd? Da li su visoke cene prosto nesreća za one koji ne mogu da plate ono što žele da kupe, ili njihova želja može imati neku unutrašnju vrednost koja će visoku cenu učiniti nepravednom? Ako se, na primer, uzme da neke želje nisu prosto želje već potrebe, onda to, po prirodi stvari (uvodeći razlog za uvodjenje načela solidarnosti u jednom jačem smislu od onog koji je založen u jednakost prilika) uvodi jedno ograničenje u važenju pravila koja nalažu načela tržišta: to važenje više nije bezgranično. Sa tržišne tačke gledišta, medjutim, nema nekog naročitog smisla govoriti o "pravednosti" cena - one se uspostavljaju slobodno, preko spremnosti da neko plati tu cenu. Takav doduše ne mora postojati u ovom trenutku ali se onda mora percipirati u budućnosti, njegovo postojanje se nužno pretpostavlja; ako ga uopšte nema cena mora pasti. Ali ako je sa tržišne tačke gledišta svaka cena pravedna možemo se pitati da li je tržište (ili neograničeno tržište, kao načelo da se jedino na tržištu mogu i smeju formirati cene - jer to inače ne bi bile cene već nešto drugo: pokloni, beneficije, privilegije, porezi, takse, pljačke, diskriminacije, već kako se i iz kog ugla gleda), da li je samo tržište pravedno ili nije. Tu su sadržana dva pitanja. Prvo, da li ima stvari koje ne smeju biti preskupe ni za koga (i čija opskrba može biti obavezna, - npr. osnovno školovanje, ili lečenje zaraznih bolesti)? Drugo, da li se može (i da li treba) dopustiti da npr. neki monopol u proizvodnji ili prodaji neke robe koja je univerzalno potrebna (na primer so) ili univerzalno željena (na primer nafta) odredjuje onu cenu za tu robu koju može dobiti na tržištu pod uslovom monopola (a koja je i dalje “slobodna”, tj. praćena realnom spremnošću da se plati), ali koja može biti mnogostruko veća od one koja bi se formirala u konkurenciji?49 Može se reći da je to razlog protiv monopola, da je to razlog u korist konkurencije, ali time nije odgovoreno na pitanje. Jer, monopol je samo ekstremni granični slučaj privilegovanosti, i njime kao takvim tržište nije negirano. To znači da "bolje tržište" nije "više" tržište, da ono nije "tržišnije", od "lošijeg tržišta", i da kriterijum "boljeg" dolazi kao nešto izvan samog tržišta. Pošto toga nečega, a onda i kriterijuma po kojima se vrši poredjenje, može biti neodredjeno mnogo, i načelno beskonačno mnogo, to se zaista pojavljuje komplikacija u evaluaciji razloga za "bolje": oni se po svom kvalitetu moraju uporedjivati ne samo "iznutra" (prema nekom odredjenom kriterijumu "boljega") već i "spolja" - s obzirom na potencijalne rivalske kriterijume. Tako ćemo imati dve vrste obrazloženja, 49

Može se samo pomisliti koju bi cenu ljudi iz Andrićeve "Priče o soli" bili spremni da plate - kada bi im neki Dubrovčanin tu so doterao na magarcu!

76


i način konstituisanja razloga u jednoj i drugoj biće bitno različit. Na primer, razlikovaće se razlozi o tome koji oblik, ili koja stopa, progresivnog poreza je bolja, od razloga o tome da li je progresivni porez bolji od nekog drugog poreza. Ovi drugi razlozi ne ulaze u one prve: pitanja koja se njima rešavaju moraju biti već rešena pre nego što se oni prvi razlozi uopšte mogu upotrebiti. Pitanje pravde je, naravno, složeno pitanje i njega načelno nije moguće iscrpsti opisom situacija koje prete nekom nepravdom. Uvek se mogu pojaviti nove vrste takvih situacija koje će stvoriti nove vrste načelnih problema. Pored navedenih čini se da su i sledeća dva zanimljiva za poslovnu etiku: prvi se odnosi na problem uporedivosti vrednosti rada a drugi na problem postavljanja standarda kvaliteta. Prvi problem se odnosi na meru vrednosti zarade i to meru kojom se zarade medjusobno uporedjuju, ali ne kao zarade za različite poslove (što one u numeričkom smislu uvek takodje jesu) već kao zarade različitih ljudi. U nekim slučajevima, kao što je polna diskriminacija, insistira se da se za isti posao ili rad dobije ista plata ili zarada. Ali ti su slučajevi relativno jednostavni: u istom preduzeću lako je ustanoviti šta je isti, odnosno jednako velik, posao i kada razlike u zaradama ne prate razlike u količini rada ili nekog drugog parametra koji odredjuje vrednost posla. Ali kad su u pitanju različita preduzeća, različiti krajevi, regije ili zemlje, onda to uporedjenje više nije tako jednostavno i nije ga uvek moguće napraviti. Još je teže kada su u pitanju različite profesije. To bi podrazumevalo jedinstvenu meru uporedivosti za sve poslove, kao kada se kaže da posao učiteljice vredi kao posao policajca, a da posao gimnazijskog profesora vredi više od posla vozača u gradskom saobraćaju. Stalno se i na sve strane suočavamo sa tezom o mogućnosti takvog uporedjivanja. Pretpostavka o tome da bi se to ipak moralo moći učiniti zasniva se na prethodnoj pretpostavci da se radi o jednom ekonomskom sistemu, odnosno o jednom i istom tržištu koje obuhvata ili se proteže kroz sva ta preduzeća, krajeve, regije i zemlje. Ta tendencija izjednačavanja unutar jednog tržišta verovatno zaista i deluje u tom pravcu. Pa ipak, jedna rigidna teza o uporedivosti je u suprotnosti sa pojmom tržišta. Jer uspešne firme će uvek moći da plate više za isti posao, a takodje se može desiti da ponuda gimnazijskih profesora bude mnogo veća od ponude vozača za autobuse (ili potražnja za vozačima veća od potražnje za profesorima), što će tržište elegantno rešiti tako što će visinom plate ubediti neke profesore da voze autobuse. Jer, značaj celih profesija odredjuje se takodje na tržištu, prema realnosti, veličini i značaju potrebe koja postoji za tom profesijom. Što se uspešnosti u poslu tiče, tu zaista u mnogim poslovima uspešnost ne mora da prati stvarni značaj bilo samog posla bilo rezultata u poslu već može pratiti samo neki spoljašnji i nebitan znak tog značaja koji se često može proizvesti nezavisno i ne mora imati neku stvarnu vezu sa svrhom i smislom samog posla na kome parazitira. Kod firmi je to verovatno redje nego kod pojedinaca, ali uspeh svakako može biti lažan i nepostojeći i kod jednih i kod drugih. Medjutim, uspeh je ipak merilo bez koga se ne može, ne samo zato što je nezamenjiv izvor motivacije već i zato što zapravo i nema drugog kriterija za merenje značaja rezultata u poslu. Iako poslovi svoj značaj crpu iz značaja svojih svrha, rezultati u poslovima se mogu izmeriti samo uspehom u realizaciji tih svrha, ili barem u prikazu tog uspeha. Povoljna strana merenja uspehom je ne samo indukovanje motivacije već i tendencija da oni koji plaćaju više, a ne oni koji plaćaju manje, daju meru uporedivosti vrednosti rada. Sve ovo naravno ne znači da nije moguće i da načelno nije poželjno antidiskriminatorno regulisanje, na primer ono koje bi zabranjivalo da se u istom preduzeću za isti rad isplaćuju različite zarade prema nekim za posao irelevantnim parametrima.50 Ali takvo regulisanje može biti efikasno samo ako je praćeno stvaranjem takve duhovne atmosfere u kojoj se ne prihvata nego se odbacuje i prezire svako načelno diskriminisanje ili privilegovanje. Pravo na rad, zarade. - Ako bi sada trebalo da rezimiramo ova pitanja oko prava na rad i distribucije prava i dužnosti u okviru rada i posla trebalo bi reći još i (sasvim sumarno) sledeće. Pravo na rad treba razlučiti od prava na posao - pravo na rad prima facie ne podrazumeva ništa više od prava na nesprečavanje da se radi, pod uslovom da to sprečavanje nije već prethodno obezbedjeno nekim drugim (pravnm, moralnim) institutom: na primer trovanje (shvaćeno kao "rad") je ograničeno moralnim (i pravnim) ograničenjima koja ograničavaju čin trovanja (pa je onda i posao trovača 50

Ta relevancija se može utvrdjivati tržišno; u tom slučaju neke stimulacije će svakako ostati, ali će mnogi obziri otpasti - na primer porodično stanje će biti jednako irelevantno kao i pol.

77


ograničen na taj način). Pravo na rad spada u osnovna ljudska prava (tzv. negativana prava, ili negativne slobode čije je narušavanje neispravno, po pravilu u meri da je to onda sankcionisano i pravnim normama). Pravo na posao je medjutim jedno pozitivno pravo, i ono kao "pravo" postoji samo apstraktno i na planu mogućnosti. Pravo na posao otuda i ne figuriše u pozititivnim zakonima i drugim propisima, ali bi za pravo na rad to moglo biti slučaj, kao što i jeste u mnogim zemljama (iako izgleda ne i u SAD)51, a spominje se i u jednom članu Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima.52 Ono što predstavlja osnovnu prepreku u pravnom i drugom pozitivnom artikulisanju ovih prava jeste sloboda ugovaranja: niko nema dužnost bilo da radi bilo da druge zapošljava u smislu u kome bi se to moglo pretočiti u pozitivne propise. Ipak, pravo na rad se tretira, kao što i jeste, kao osnovno ljudsko pravo, i možemo se pitati ko je potencijalni nosilac tog prava? Celokupno stanovništvo se u tom pogledu može podeliti u četiri grupe: deca (kao oni koji još niti rade niti, po pravilu, imaju pravo na rad), penzionere (kao one koji su to pravo nekada imali ali su ga u medjuvremenu izgubili otuda veliki moralni problem sadržan u pojmu prisilnog penzionisanja: on povlači osobenu vrstu diskriminacije prema starima, tzv. "ageism"), zatim tu su oni koji su nesposobni za rad, i na kraju, tzv. "radna snaga" (gde spadaju svi oni koji su i istovremeno i sposobni i imaju pravo na rad: sposobni odrasli ljudi).53 Inače, pravo na rad, u jednom jačem smislu nego što je to slučaj kod prostih “negativnih” prava (prava na “nesprečavanje”), parazitira na nekim opštijim prethodnim pravima i "izvodi se" iz tri osnove: prava na život, prava na razvoj, i prava na poštovanje.54 U ovo poslednje spada zapravo i pravo na "posedovanje sveta i mogućnosti koje on sadrži", o čemu će biti nešto više reči pri kraju ovog odeljka, a što podrazumeva ideja da "sve osobe" na neki "poseduju" (tj. imaju pravo ili ovlašćenje da poseduju, kao svojinu) "sve stvari". Čini mi se da je ovaj treći osnov, pravo na poštovanje, najuniverzalniji izvor nekog mogućeg prava na rad, jer iz njega sledi obaveza (obaveza "drugih", pod čime se podrazumevaju, kao kod Mila, svi drugi: i drugi ljudi, i njihove aglomeracije, i njihove ustanove kao što su društvo ili država). Drugi izvor ovog prava, pravo na razvoj, ne "važi" za sve poslove, i ono zahteva artikulaciju i specifikaciju koja je donekle u neskladu sa načelnim zahtevom jednog negativnog prava. Prvi razlog, pravo na život, se možda može svesti na treći razlog. Taj treći razlog, koji je kao što sam rekao najuniverzalniji, povlači da niko nije "prekobrojan" ili "suvišan", tj. da se svako "broji", i da su svi ljudi prima facie moralno jednaki. Konkretna artikulacija ovog prava naravno zavisi od prirode i strukture društva, kao i od kvaliteta države koja treba da ga sprovede i garantuje ako je izraženo kao legalno pravo. Ali i pre i bez tog legalnog aspekta stvar stoji različito u različitim društvima. Na primer, u jednostavnim "idiličnim" društvima (kakvo je, npr. parohijalno) svako ima svoju ulogu, koja mu precizno definiše mesto u društvu i uporedo sa tim i domen njegovog mogućeg rada, a u takvim društvima uz ulogu često ide i posao koji se uklapa u taj definisani domen rada. Mesto, odnosno uloga, u društvu definiše i obično i obezbedjuje i "posao" koji sa tim ide, pa je "pravo na rad" obezbedjeno ovim mestom, odnosno ulogom, često čak u oba smisla, i negativnom i pozitivnom. U razvijenim (tržišnim) društvima sa složenom i razudjenom podelom rada ta se dva aspekta razdvajaju, svako nema svoju dobro definisanu društvenu ulogu, a i kad je ima nema je kao nužan i trajan sastojak svoje ličnosti, u kontekst života ulazi sloboda u svojim raznim vidovima (a ne samo onom minimalnom, kao sloboda volje), i pravo na rad se pojavljuje kao predmet regulacije, ili pokušaja regulacije, rada. Tamo gde ponuda rada nadmaša potražnju za njim pravo na rad se pojavljuje kao relevatno društveno i političko pravo koje je medjutim nemoguće univerzalno sprovesti i artikuliše se kroz skup pravila o distribuciji rada (i distribuciji tog prava). Izgleda da je cena blagostanja u ovakvom, složenom, društvu, sastoji u tome da se ovo "pravo" ne uzme kao 51

Cf. R. T. De George, op. cit., p. 363.

52

Cf. Ian Brownlie, ed., Basic Documents on Human Rights, 2nd. ed., Oxford: Clarendon Press 1981, p. 25. Navedeno prema De George, ib.

53

Cf. R. T. De George, op. cit., p. 364.

54

Ib. p. 365.

78


konstitutivno već evenutalno samo kao regulativno, a da se u konstitutivne pretpostavke uvrste ekonomske slobode i konkurencija. Neki društveni projekti, koje smo videli ili još vidimo, su bili zapravo pokušaj da se ovo izbegne, npr. koncept tzv. "pune zaposlenosti" u socijalizmu, ali tu spada i osiguranje za nezaposlene u "državi blagostanja", mada se ovo drugo po pravilu odnosi samo na one koji su nekada bili zaposleni, zatim tu je socijalna pomoć (za sve, tj. ili sve ostale), progresivni porezi, itd. U vezi sa ovim je i "pravo na pravičnu zaradu" i ceo kompleks problema vezan sa ovim pitanjem. Ovo pravo se izvodi iz raznih izvora: iz prava na slobodu, prava na život, prava na jednakost. Sva ova prava ispostavljaju različite "cenovnike" za rad koji se sadrži u poslu. Tako će pravo na slobodu ispostaviti ekonomsku cenu, kao u prvobitnoj akumulaciji, i po logici koju je tako plastično opisao Maks Veber u svom klasičnom delu Protestantska etika i duh kapitalizma. To je logika koja je bila sadržana i u prvobitnoj akumulaciji kapitala, procesu koji stoji u osnovi razvoja modernog sveta. Drugi princip, pravo na život, je tradicionalno ispostavljao sliku porodice kao okvira života u kojoj se muškarac pojavljivao kao hranitelj i onaj koji obezbedjuje život sebi i svojoj porodici, dok se žene i deca tretiraju kao pomoćna radna snaga koja priskače u pomoć samo kad je zaista nužno, npr. u ratu, i - što je posebno zanimljivo i važno sa stanovišta poslovne etike - plaćaju se manje od muškaraca za u principu isti posao. Kroz veći deo ljudske istorije rad žena se smatrao nečasnim i teškom zloupotrebom koja ne treba da se dopusti. Pravo na život sa kojim se ovde barata ustvari sadrži princip potrebe, i pravičnim će se smatrati one zarade koje odgovaraju potrebama onih koji rade, dok će njihov stvarni doprinos da se amortizuje distribucijom medju platne razrede ili na neki drugi način kroz skup onih za koje se uzima da imaju iste ili slične potrebe. A potreba je, naravno, definisana konstitutivnim pravilima života u tom društvu: kao potreba porodice i kao potreba definisana statusom i očekivanjem koje se za taj status svakoga (svake porodice) podrazumeva. Treće pravo iz koga se izvodi koncept pravičnih zarada, pravo na jednakost, jeste ono koje u naše vreme sve više preovladjuje. Ono se zasniva na individualnom pristupu, nezavisno od svih irelevantnih parametara kao što su pol, rasa, godine itd.55 Teškoće u primeni pravila koje ovaj koncept povlači su višestruke, barem sa moralnog stanovišta i onda i sa implikacijama na poslovnu etiku. Te teškoće su mnogobrojne, i one zaslužuju posebnu obradu. Osnovna se sastoji u teškoći uporedjivanja - gde vršiti poredjenje: na svetskom, nacionalnom, strukovnom, granskom, ili korporacijskom planu? Svako od ovih rešenja pokazuje svoj meritum i svoje nedostatke, jer ispostavlja skupove validnih razloga za i protiv svakog od ponudjenih rešenja. Na primer, kupovna moć uveliko varira od jednog prostora do drugog, što povlači nemogućnost da se kroz puki iznos novčanog dohotka meri sve ono što se radom i zaradom na poslu postiže u životu. Zatim, dobne razlike (razlike izmedju mladjih i starijih) teško da mogu lako da se uklone, čak i kada je u pitanju potpuno isti posao istog kvaliteta. Da se ne govori o uporedivosti izmedju različitih profesija - na primer, kako uporediti doprinos i "pravičnu zaradu" izmedju profesora tehnike i profesora književnosti, ili izmedju čistačice i vozača kamiona, sekretarice i, npr., električara. Tu treba dodati pitanja najnižih, a onda i najviših dopustivih zarada, i mnoga druga. Pitanja stvarnih i mogućnih diskriminacija koja se ovde pojavljuju nisu samo zanimljiva za diskusiju na seminaru iz poslovne etike već su takodje i značajna u životu mnogih ljudi i nacija. A gledano kroz vreme može se videti tendencija ka sve manjem, da se tako kaže, “moralnom rasipništvu” – u smislu da se moralni princip, koji polazi od načelbe jednakosti svih članova moralne zajednice, sve više poštuje, i iznalaze sve nove i nove sheme da se taj princip ispoštuje. Jedan od

55

Ali ta “irelevantnost” je, naravno, stvarna samo pod pretpostavkom da jednakost ima relevanciju. Na primer, tamo gde se podrazumeva da žene ne rade, ovakvi faktori više nisu irelevantni: oni dobijaju relevanciju iz podrazumevanog pravila da se žene uzimaju u obzir na način na koji je to definisano važećim pravilima – na primer da oženjeni muškarci primaju veće plate od onih koji su neoženjeni (za isti posao). Uopšte, polazište od intuicije u kojoj se podrazmeva neka “prirodnost” jednakosti ima svoje takodje “prirodne” posledice. Ali samo to polazište nije nikako nužno – naprotiv, sasvim je plauziibilna osnovna intuicija da jednakost ustvari nije “prirodna”, i da je prirodno da se podje od nejednakosti – da bi se do jednakosti (eventualno) došlo. Ali šta će biti to do čega će se doći, tj. šta je jednakost, to nije nimalo unapred jasno, i ne treba smatrati za očigledno.

79


načina da se to postigne jeste i da se rad uključi u život na istinski relevantan način, kroz dobru artikulaciju i stvarno važenje prava na rad. Pravo na organizovanje, sindikati, štrajkovi. - Neravnopravnost položaja poslodavaca i radnika, o kojoj smo i ranije govorili, vodi, u okviru potrebe da se ta neravnopravnost amortizuje, u mehanizme da se u slobodnim (ili "slobodnim") pregovorima položaj i snaga onih gore stojećih nekako poboljša. Pregovori pretpostavljaju načelnu ravnopravnost. Pošto nje nema onda se pribegava tzv. "organizovanju rada", i preko solidarnosti onih koji su po pretpotavci slabiji postiže se ujednačavanje početnih pozicija onih koji pregovaraju. To je naročito lako, a izgleda i naročito potrebno, u velikim firmama. Stvaraju se tako radničke organizacije, sindikati, sa ciljem da za radnike izdejstvuju što povoljnije uslove za rad i zaradu. Pravo na sindikalno organizovanje proizlazi medjutim iz jednog osnovnog prava, a to je pravo na udruživanje (i u tom smislu mogu se udruživati i oni koji su inicijalno jači, razvijajući sopstvenu solidarnost, kao i oni koji su lošije stojeći). Cilj ove vrste pregovora jeste da se radnici u pregovorima ne pojavljuju individualno već kao grupa. Ide se na postizanje tzv. "kolektivnog ugovora". Ako se uz to postigne da se u nekoj (velikoj) firmi ne može isplaćivati zarada niža od one koja je postignuta kroz pregovore sindikata i poslodavaca i izražene kroz kolektivni ugovor, onda je jasno da će sindikati štititi i one koji nisu njihovi članovi. Ako firma ne sme da zapošljava izvan "kolektivnog ugovora" onda će nadnice biti osigurane; motivacija za učlanjenje u sindikat će u tom slučaju biti takodje osigurana i velika. Ali oba ova argumenta, iako u kontekstu neravnopravnosti imaju moralnu težinu, nisu konkluzivni: sloboda poslodavca je ono što konačno presudjuje - jer ničija prava neće biti prekršena ako poslodavac pristane da zapošljava samo one koji su članovi nekog sindikati (iako će izgledati kao da nečlanovi nemaju pravo da se zaposle na to mesto!) – poslodavac, na kraju krajeva, može da zapošljava ipak koga hoće, pa i da se ugovorom obaveže da će primati samo članove nekog udruženja radnika. (Ovo doduše i ne mora da se prihvati za očigledno, ali tek nakon uvodjenja pretpostavke – i eventualne regulaciej rada na osnovu te pretpostavke – da “radna mesta”, odnosno opcije za rad i nisu u potpunom vlasništvu poslodavca. Ali ta pretpostavka, kao antidiskriminatorna, nije nešto unapred dato). Problem nije u odnosu sa poslodavcem već u pravu da se ne udje u sindikat! Tu imamo konflikt prava. Imamo onu vrstu veoma složenih moralnih problema kakvi su prisutni u poziciji štrajkbrehera, kome se u nekom smislu uskraćuje pravo na rad, i to od strane drugih radnika, dok on pritom ima dužnost solidarnosti sa onima koji su u sličnom položaju. Sindikati služe (ili treba da služe) interesima radnika, i čineći tako oni mogu doći u sukob sa drugim interesima. Ima četiri moguća nosioca tih drugih interesa sa kojima ovi mogu doći u sukob: to su interesi samih radnika (tih istih ili nekih drugih), zatim interesi poslodavaca (što je sasvim jasno od početka), interesi države, i na kraju interesi javnosti. Svi ti interesi mogu biti ugroženi sindikalnim delanjem, bilo kojim a posebno uočljivo ako sindikati pribegnu svom najmoćnijem oružju: štrajku. Pravo na štrajk proizlazi iz individualnog prava da se slobodno radi (odnosno ne radi), ali to se pravo u štrajku artikuliše kao kolektivni čin. To je pravo prima facie ograničeno u dva smisla: prvo, specifikacijom obaveza u ugovoru, i drugo, obzirom prema opšem interesu. Imamo klasičan sukob interesa: ko treba da plati cenu (cenu koja proizlazi iz povećanja plata, ili šta se već traži, - smanjenja radnog vremena, itd.). Drugim rečima kako izbeći da se ta cena prevali na ledja onih koji su u celoj stvari nevini, a to su potrošači? Još dva problema se javljaju u ovom kontekstu: prvo, gorepomenuti problem moralnog i drugog statusa štrajkbrehera, i drugo, pravo na štrajk u javnim i, naročito, vitalnim službama (kao što su zdravstvo, policija, vatrogasci, ali i školstvo: dugotrajni štrajkovi u školstvu, npr, lišavaju cele generacije prilike - i prava - na školovanje, jer te generacije nakon isteka tog vremena neće više biti u tom dobu za koji je bio predvidjen neki kurikulum, već u nekom drugom za koji je predvidjen neki drugi nastavni sadržaj). Očito se pojavljuje potreba za zakonskom regulativom ove problematike, ali ta regulativa po pravilu ostavlja veoma nezadovoljnim ovu ili onu stranu. - Na kraju treba reći da je ova regulativa zaista sprovedena, i da je dala rezultate, ali da se svejedno sve više smanjuje broj članova sindikata, barem u razvijenim zemljama (u kojima članovi

80


sindikalnih uprava ponekad sede u upravnim odborima firmi, pojavljujući se u dvostrukoj ulozi, i ta praksa postepeno rastače ovu razliku izmedju poslodavaca i posloprimaca).56

56

O ovome cf. više u: R. T. De George, op. cit., pp. 379-389; A. P. Iannone, op. cit., pp. 221ff; T. L. Beauchamp, N. E. Bowie, eds. op. cit. 5th. ed, pp. 267-292.

81

Poglavlje IX - Svojina

Poglavlje IX - Svojina Odnos izmedju etike i ekonomije svakako je širi od onoga što spada u domen neke čisto poslovne etike. Ipak neka pitanja su relevantna za poslovnu etiku čak i ako znatnim delom izlaze iz tog domena. Takav je slučaj sa svojinom.57 Ponekad se uzima da je svojina temelj slobode, i da bez 57

Svojina je jedna od najteže objašnjivih ljudskih institucija, a pojam svojine predstavlja jedno od središnjih pitanja celokupne političke filozofije, od njenog nastanka do danas. Konkretnom artikulacijom odredjenja svojine automatski se odredjuju mnoga druga društvena svojstva i relacije koji se uzimaju za dopuštene ili nedopuštene, obavezne ili zabranjene. Dobro društveno uredjenje i mogućnost kvalitetnog života zavisiće od toga kako se odredi važeći oblik svojine. Izabrani oblik svojine će onda determinisati mnoga druga društvena i politička pitanja. Stepen ograničenja i način distribucije su dva osnovna momenta u odredjenju konkretnog važećeg oblika svojine. Kod Platona svojina je izvor opasnosti, naročito za društveni sloj "čuvara", jer je svojina nešto što ljude deli i odvaja jedne od drugih, a na tom društvenom sloju je da čuva državu i brine o njoj, kako bi "cela država bila srećna u najvećoj meri" (Država, 420 b); zato oni ne treba da imaju "nikakvo imanje, ako to nije preko potrebno" (416 d), "jedino njima je u državi zabranjeno da imaju veze i dodira sa zlatom i srebrom" (417 a), jer "čim budu stekli sopstvenu zemlju, i kuće, i novac, postaće upravnici i zemljoradnici umesto da budu vladaoci, biće neprijateljski vladari, a ne saveznici gradjana, mrzeće i biće omrznuti, ganjaće i biće ganjani celog veka, bojaće se više neprijatelja u državi nego onoga spolja i tako će se i oni sami i cela država sunovratiti u propast." (417 b). Ovde dolazi do izražaja razlika, sadržana u pojmu svojine, izmedju posedovanja i vlasništva; budući da vladari ("čuvari" države) već poseduju nešto što ne poseduju i svi ostali ljudi - naime moć - onda ne bi bilo ništa iznenadjujuće da oni koji već poseduju moć uzmu u svoj posed i sve drugo što se može posedovati, i razlika izmedju posedovanja i vlasništva (koja u pojmu političke moći nije konstitutivna kao u pojmu svojine) može radikalno da se naruši ili potpuno izgubi. Može i tako da se tumači ovo Platonovo stanoviše, i time bi se komunistička implikacija ograničila samo na "vladajući sloj". S druge strane univerzalno pravo sticanja svojine izgleda ne samo nužno povezano sa jednakošću (ravnopravnošću), kao moralnom vrednošću, već i sa opštom motivacionom moći svojine, kao važnom ekonomskom vrednošću. Ukazivanje na ovaj poslednji moment nalazimo već kod Aristotela. Pre svega on kritikuje Platonovo shvatanja zajedničke svojine zbog neefikasnosti: "...teško je ljudima da žive zajedno i da imaju sve stvari zajedničke, ... posed treba da bude privatan. Naime, kad je nadležnost podeljena, neće više biti mesta uzajamnim optužbama i imanje će bolje napredovati jer će se svako bolje starati o njemu kao o svom sopstvenom." (Politika, 1263 a). Zajedničko posedovanje povlači različite probleme i teškoće; ljudi se za zajedničku svojinu brinu samo u onoj meri u kojoj su oni sami lično zainteresovani, ali "prosto se ne može ni reći koliko je zadovoljstvo koje čovek ima kada zna da je nešto njegovo" (Ibid.). Toma Akvinski sistematizuje Aristotelove razloge u prilog privatne svojine u tri razloga: prvo, ekonomsko-stimulativni ("svatko više brige ulaže u upravljanje onim što pripada njemu samom, negoli onim što je zajedničko"), drugo, organizacioni ("Drugi razlog je što se ljudski poslovi obave urednije kad se svakom pojedincu dodijeli upraviteljska briga za odredjenu stvar; inače bi nastala zbrka kad bi se svatko bez razlike brinuo za svašta"), treće, socijalno-moralni ("što se na taj način može bolje sačuvati mir medju ljudima, to jest kad svatko nadje zadovoljstvo u svojoj stvari. Stoga vidimo da često dolazi do svadja medju onima koji nešto posjeduju zajednički i neodredjeno") - cf. Toma Akvinski, Izabrano djelo, Globus, Zagreb 1981, str. 272. Ipak, za apologiju privatne svojine najčešće se asocira ime Džona Loka. Po Loku ljudi imaju prirodno pravo na svojinu koje proizlazi iz tri premise - prvo, opšte pretpostavke da je prvobitno "Bog ... dao svet ljudima kao zajedničko dobro" (Cf. Dž. Lok, Dve rasprave o vladi, knjiga II, Gl. V, Ideje, Beograd 1978, str. 23-34) na opšte raspolaganje, drugo, da "svaki čovek ima svojinu nad svojom ličnošću; izuzev njega na tome niko drugi nema pravo" (str. 24), i treće, posebne, pretpostavke da se "dodavanjem" i "mešanjem" ljudskog rada iz te opšte svojine izdvaja posebna svojina "kojom se isključuje zajedničko pravo drugih ljudi": "Možemo reći da su rad njegovog tela i delo njegovih ruku s pravom njegovi. Što god tada uzme iz stanja koje je pružila i u njemu ostavila priroda, on je tome dodao svoj rad i pridodao nešto što je njegovo vlastito, čime je to učinio vlastitom svojinom" (Ibid.). Ova vrsta radne teorije svojine ne zahteva konsenzus ili priznanje drugih da bi nešto bilo moje - ako sam nešto sam proizveo onda sam ga svojim radom izdvojio iz stanja prirode i ono je moje po prirodnom pravu. Pravo na prisvajanje proizlazi iz prava na samoodržavanje, i iz tog prava se razvija država čija je primarna svrha obezbedjenje svojine. Svojina prethodi gradjanskom društvu kao ustanova prirodnog zakona i neophodan je uslov čovekovog opstanka. Država zatim treba da obezbedi da ovo sveto i neprikosnoveno prirodno pravo svojine postane civilno pravo. Ovo pravo kod Loka ima svoje jasno ograničenje na meru mogućnosti potrošnje; ali tim ograničenjem se ograničava samo rasipnost ali ne i gramzivost, jer izumevanje institucije novca omogućava akumulaciju dobara produžavajući trajnost njihove upotrebne vrednosti načelno

82


neograničeno. Gramzivost, za razliku od rasipnosti, ima veliku stimulativnu ekonomsku vrednost jer favorizuje vredne (razumne) i kažnjava lenje (glupe). Slično kao i kod Loka, i kod Hegela je svojina zasnovana na pojmu ličnosti koja ima pravo nad spoljašnjim svetom stvari. (Cf. G.V.F. Hegel, Filozoija prava, par. 51) Ličnost, kao apsolutni cilj, ima pravo da prisvoji stvar, koja je sredstvo, ali to prisvajanje uvek ima oblik privatne svojine: privatna svojina predstavlja nužnost uma. Jer svojina nije svojina ako ne pripada jednoj pojedinačnoj ličnosti, mada ta "ličnost" ne mora biti čovek kao pojedinac već to može biti i neki društveni entitet, npr. ustanova, nacija, država, ili naprosto grupa ljudi (npr. lovačko društvo). Kod Hjuma, kod koga je sigurnost svojine jedan od glavnih zadataka društva, svojina se objašnjava preko pravde, koja je artificijelna konvencija zasnovana na opštoj društvenoj koristi. Tako poreklo pravde objašnjava i poreklo svojine. (Cf. D Hume, Treatise of Human Nature, Bk. III, Pt. II, Sect. 2-4). Kod Rusoa, (kako je razvijeno u njegovim delima Društveni ugovor i O poreklu i osnovama nejednakosti medju ljudima (Prosveta, Beograd 1949), nasuprot Loku, svojina nije osobina koja potiče još iz prirodnog stanja, iako je to stanje u kome čovek ima "neograničeno pravo na sve što ga mami i što može da postigne" (Društveni ugovor, kn. I, gl. VIII, nav. izd. str. 20). Snaga i lukavstvo su jedina ograničenja prirodne slobode, ali tu slobodu treba razlikovati od "gradjanske slobode, koja je ograničena opštom voljom"; samo u ovom drugom stanju moguća je svojina (za razliku od "državine", koja je "samo posledica sile ili pravo prvog pritežaoca"), ali se ona može "zasnivati samo na jednom pozitivnom osnovu (titulusu)", tj. ovlašćenju. (Ibid. str. 21). Zato pravo na posedovanje (za razliku od pukog posedovanja) nije neki privatan čin, već je za konstituciju tog prava potrebno javno priznanje, Pretenzija na pravo na posedovanje nije dovoljna da obezbedi to priznanje, javna vlast je ono što ustanovljuje svojinska prava, ali time se, recipročnim priznanjem tudje svojine, što predstavlja društveni ugovor, postiže razvoj osećanja moralne odgovornosti i poštovanja zakona, što je i svrha izlaska iz prirodnog stanja i ulaska u gradjansko stanje. Ruso je u ovom pogledu, kao i u nekim drugim, jedan od preteča Kanta. Drugi filozof koji se može videti kao Kantov prethodnik u za nas najzanimljivoj artikulaciji zasnivanja prava na svojinu, jeste Hobs. Kod Hobsa, kao i kod Kanta, sigurnost je ona vrednost koja je pretpostavka za svaku drugu vrednost pa i za svojinu; za sigurnost je medjutim potrebno gradjansko stanje u kome će postojati država koja će imati pravo nasilnog "uterivanja" zakona. Svega toga ne može biti u "prirodnom stanju" u kome država ne postoji i evo kako Hobs opisuje to stanje: "U takvom stanju nema mesta nikakvoj radinosti, jer su plodovi njeni neizvesni, pa sledstveno tome nema ni kulture na zemlji; nema moreplovstva ni korišćenja robe koja bi preko mora mogla da se uveze; nema velikih gradjevina; nema sredstva za pokretanje i premeštanje predmeta koje iziskuje veliku snagu... I što je najgore od svega, postoji neprekidni strah i opasnost od nasilne smrti. A život čovekov je usamljenički, siromašan, opasan, skotski i kratak. (T. Hobs, Levijatan I, Gradina, Niš 1991, str. 136-7.) Sigurnost svojine je otuda pretpostavka one (ograničene) slobode koja može da se garantuje na osnovu zakona. A postojanje svojine će biti onda simptom i zaloga te sigurnosti. Kod Kanta svojina ima čak još veći značaj, ona je zaloga i garancija slobode, jer je svojina u izvesnom smislu proširenje ličnosti, i povreda svojine predstavlja povredu same ličnosti: "Nešto spoljašnje jeste moje ... samo ako smem pretpostaviti da tudjom upotrebom neke stvari, u čijem posedu jesam upravo ja, ja takodje mogu biti povredjen". (Cf. I. Kant, Die Metaphysik der Sitten,. Kants Werke, Band VI, hrsg. von Koeniglich Preussischen Akademie der Wissenschaften, Berlin, 1914, par. 1, S. 245.) Ali to povlači jednu značajnu razliku, koju Kant označava kao razliku izmedju čulnog i inteligibilnog poseda - naime da je moja svojina nešto različito i odvojeno od mene, i da mi drugo značenje pojma poseda obezbedjuje pravo (ovlašćenje raspolaganja) svojinom i onda kad ona nije u mom neposrednom fizičkom posedu. To omoguava pravno definisanje poseda kao svojine ili vlasništva. Svaka se svojina pak zasniva na zajedničkoj svojini svih osoba nad svim stvarima, i posebno na "zajedničkom posedu zemaljske površine i na tom posedu odgovorajajućoj apriornoj opštoj volji koja dopušta privatni posed na zemlji" (Ibid. par. 6, S. 250) - "jer bi inače nezaposednute stvari po sebi i prema zakonu ostale bez vlasnika" (Ibid.), što je medjutim u suprotnosti sa pojmom "inteligibilne" ili umske svojine koja ne zavisi od empirijskih (prostorno-vremenskih) uslova već počiva na jednom "prvobitnom opštem posedu (communio possessionis originaria)" (Ibid. par. 13, S. 262), koji je zapravo uslov mogućnosti sticanja putem zaposedanja (occupatio). Ovo prvobitno zajedničko posedovanje "zemlje a time takodje i stvari na njoj (communio fundi originaria) jeste doduše samo jedna "ideja", ali ona "ima objektivnu (pravno-praktičku) stvarnost", koju ne treba pobrkati sa idejom neke stvarne "prapočetne zajednice (communio primaeva)", koja predstavlja jednu "izmišljotinu (Erdichtung)"; ta "objektivna pravno-praktička stvarnost" je opšti normativni osnov mogućnosti konstituisanja svojine. Ali bez obzira što to povlači da je "površina zemlje", kao i sve "stvari", domen koji je svima otvoren za zaposedanje to ne znači da svojina postoji pre pravnog čina ustanovljenja, koji opet nije moguć u prirodnom stanju već samo u gradjanskom stanju u kome postoji konstitutivno stanje definisanih garancija za ona prava i ovlašćenja koja se validno ustanove, pa i za privatnu svojinu. "Prirodno pravo" na privatnu slobodu ne znači nikakvo odredjeno pravo ili ovlašćenje, već ono može da se aktivira tek jednim društvenim ugovorom kojim se sve volje ujedinjuju, i tek nakon toga, u gradjanskom

83


garancije prava svojine sva druga prava postaju manje vredna ili bezvredna. Može biti artikulacije moći, proizvodnje i konzumacije sreće, može biti i drugih oblika života ali je pitanje da li bez svojine može biti stvarnih prava u nekom relevantnom smislu. Na nivou moralnog opravdavanja možemo se pitati zašto je to tako - zašto je uopšte potrebno, i zašto se dešava, da bilo ko bilo šta poseduje kao privatnu svojinu u smislu u kome se tim stanjem označava neko isključivo pravo raspolaganja koje prevazilazi pravo (korisne) upotrebe? Koje je moralno opravdanje postojanja i opstajanja svojine i onda kad ona "miruje" (kad se ne koristi), umesto da je na raspolaganju nekome ko je u stanju da je konzumira tog trenutka: da li je to samo izraz ljudske nemoći da se upotrebna dobra stalno i kontinuirano efikasno i pravedno distribuišu i konzumiraju, ili je tako naprosto bolje (jer se tako postiže veća efikasnost - možda po cenu pravde, ili se postiže više i efikasnosti i pravde), ili svojina ima neko dublje značenje (npr. da se njom podupire, učvršćuje ili proširuje domen identiteta ličnosti kao osobe koja poseduje svojinu), ili njeno značenje dolazi "spolja" (npr. kao konstitutivni element neke društvene strukture - recimo porodice: kao izvor kontinuiteta osećaja porodične pripadnosti -, ili kao element koji bitno utiče na održanje neke društvene ili političke strukture, kao kad se kaže da sitna ali slobodna svojina na zemlji doprinosi državotvornosti nekog naroda ili prozvodi slobodarske vrline i težnju za nacionalnom nezavisnošću i otporom protiv stranog ugnjetavanja).? S druge strane svojina ima tendenciju da indukuje moralno relevantne, pa i nepravedne, nejednakosti. Zatim, svojina ima sasvim jasne vidove ograničenja: na primer gajenje droga ili zmija otrovnica na svom imanju ne može druge ostaviti dovoljno ravnodušnim da bi se moglo reći da ih se to ne tiče. Postavlja se pitanje granice dopuštenosti svojine, i to pitanje se neće ograničiti na specifične vidove nedopustivih praksi posedovanja, već i na načelno nedopustive veličine posedovanja. Medjutim, ta granica, kako god da se postavi, na neki način sadrži element arbitrarnosti. Neke granice mora biti, ali je teško naći i opravdati neko njeno odredjeno mesto. Jer, isti razlog koji predstavlja raison d'etre svojine, a to je oskudica, razlog je i za nužnost njenog ograničenja. Taj razlog medjutim traži samo to da nekog ograničenja bude, ali ne daje nikakvo njegovo odredjenje. Oskudica, koja ovde označava samo svojstvo da nečega nema u takvom obilju da svi imaju koliko god im treba, proizvodi potrebu za zaposedanjem kao oblikom obezbedjenja kojim se isključuju drugi iz mogućnosti raspolaganja i, kad posed postane svojina, iz prava raspolaganja. Odredjenje ograničenja mora stoga imati relevantnu vezu sa moralnim zahtevom jednakosti. Na primer, jasno je da se ne bi moglo opravdati da svu zemlju, ili svu industriju, ili celu državu, poseduje jedan čovek. Ne mogu se opravdati ni posedovanja nad samim ljudima - robovlasništvo - kao ni takvi oblici svojine koji radikalno depriviraju ljude njihovog moralnog integriteta (na primer moralno je nedopustivo obavezivanje radnika ili nameštenika da po naredjenju svojih poslodavaca lažu, vrše prevare i sl.) ili ih lišavaju njihovih prava ili pak same mogućnosti da zadovolje svoje osnovne potrebe. Samo postojanje svojine medjutim, kao i svi razlozi za njega, isključuju svaku pretenziju na apsolutnu jednakost. Apsolutna jednakost bi značila ukidanje svojine i svega onoga što nju prati (sloboda, sigurnost, izvor motivacije), ali isto tako potpuno odbacivanje svake jednakosti bi imalo tu istu stanju, može postojati privatna svojina. Samo preko jednog takvog pojma društvenog ugovora moguće je doći do recipročnog obavezivanja na poštovanje tudje svojine. Pre stvaranja gradjanskog društva nema nikakvih prava. Neki kasniji filozofski autori (Prudon, Marks, Godvin) su medjutim u privatnoj svojini videli moment neracionalnosti i glavnu prepreku u opštem društvenom progresu, izvor sukoba i nepravdi u društvu, otudjenje čoveka od njegove prave suštine (po Prudonu, svojina predstavlja oblik kradje ili pljačke), i kao rešenje predlagali javnu svojinu, delimičnu (nad sredstvnima za proizvodnju, koja ne mogu biti "lična svojina") ili totalnu. Ti su predlozi zatim bili predmet zamašnih, skoro globalnih, i koliko se zasad vidi katastrofalno neuspešnih, društvenih eksperimenata. Moguće je, medjutim, da će budućnost dovesti do takvih oblika medjuzavisnosti da neka posebna dobra budu izuzeta (bilo da se to ostvari kao mogućnost bilo kao nužnost) iz mogućnosti konstituisanja posebnih vlasničkih odnosa. Ali zapravo i sada su prava raspolaganja artikulisana tako da neka dobra predstavljaju opštu svojinu (a ne tek trivijalnu pretpostavku mogućnosti njihove konzumacije), što se onda ponekad izražava kroz pitanja (ili probleme) u odredjivanju načina njihove distribucije (ili redistribucije). Tim pitanjima o odredjivanju prava, ovlašćenja, potreba, mogućnosti pristupa, njihovog obezbedjenja itd. bave se mnogi moderni filozofi prava i politike (Rols, Nozik, Dvorkin Gotije i mnogi drugi).

84


implikaciju (nemogućnost opravdavanja svojine, nesigurnost poseda koji iz toga proizlazi, proizvoljnost i neutemeljenost pravnih normi zaštite svojine itd.). Tako jednakost, iako u jednom svom vidu negirana u samom pojmu svojine, u jednom drugom svom vidu mora da prati artikulaciju prava svojine. Uostalom, to se sasvim jasno vidi u pravu na zaštitu same svojine, koje mora biti načelno jednako, inače se ne radi o svojini već o nečemu drugom. Svojina je društveno regulisano posedovanje, i pravilo tog regulisanja konstitutivno uključuje pozivanje na moralnu vrednost jednakosti. Medjutim, neke etičke teorije neće neke od tih momenata smatrati bitnim. Uzmimo varijantu utilitarizma po kojoj je opšti (ukupan) progres izvor i kriterijum moralnog vrednovanja; imaćemo onda da ako je neka odredjena osobina ili struktura svojine, npr. da ona značajnim ili pretežnim delom bude privatna, uslov opšteg progresa (shvaćenog kao maksimizacija ukupnog blagostanja i emancipacija od ograničenja koje prouzrokuju priroda, oskudica ili siromaštvo) onda pitanje individualne sudbine i pojedinačne zasluge postaje deplasirano - sve se računa isključivo u funkciji tog jednog cilja. Ako je na primer glavna vrlina preduzetništva koje se razvija na osnovi privatne svojine nepredvidivost ekonomskog uspeha i neuspeha, jer je upravo ta nepredvidivost ono što u najvećoj meri mobiliše inicijativu i preduzetnost, meri većoj nego bilo koji rivalski ekonomski sistem, onda kockarski element kao bitna značajka tog sistema čini besmislenom svaku priču o zasluzi i zasluženosti. Ako se ne može govoriti o zasluzi izmiče se i mogućnost da se govori o pravičnosti i nepravičnosti, ali neočekivana implikacija ovakvog stanovišta je da je bogatstvo isključivo utilitaristička vrednost u hedonskom smislu. Jer, bez zasluge nema prava pa se bezbednost koju može pružiti bogatstvo svodi na mogućnost kupovine obezbedjenja (u raznim vidovima), ali strah ostaje: nema utemeljenja, kocka se može okrenuti. A to povlači takvo odredjenje čoveka koje ostavlja veoma malo, ili nimalo, mesta za vrednosti koje su iznad svake cene - integritet, dostojanstvo, slobodu. Opšta vrednosna samerljivost ima tako strašnu cenu. Što je najčudnije to vodi u relativizam: ukida razliku izmedju kreativnog i ropskog rada - pod uslovom da je jednako plaćen. Tako čovek kao hedonska mašina postaje element funkcije bogatstva i više nije jasno ko koga poseduje - čovek svojinu ili svojina čoveka. Razlika izmedju osobe i stvari iščezava. To se naročito dobro vidi tamo gde neposredno dolazi do izražaja - kod (veoma) velikih poseda. Pa ipak cela ova teorija, kao primer opšteg teorijskog objašnjenja, ipak deluje kontrainuitivno, i vraća nas opet na pitanje granice. Kod malog poseda intuicija se radikalno menja: tu svojina kao da pruža sadržaje kao što su radost, briga, osećaj sigurnosti, ukorenjenosti i etabliranosti u društvu, porodična i druga tradicija, trajnost konstituitivnih civilizacijskih vrednosti, itd.58 - sve ono što kao sadržaj života predstavlja potencijalni konstituens njegovog smisla. A tu se onda ni pitanje pravičnosti i nepravičnosti ne gubi. I mada, naravno, intuicija nije nikakav pouzdan teorijski arbitar, ipak ukoliko je to racionalna intuicija, ukoliko je plauzibilna, to može biti dovoljno dobar indikator i simptom stvarnih problema sa kojima se treba teorijski suočiti. Izgleda da u našoj percepciji sveta prisustvo ili odsustvo koncepta svojine u opštoj vrednosnoj paradigmi ima krucijalni uticaj na način kako će se artikulisati medjusobni ljudski odnosi, pa i oni poslovni. Moguće je da postoje u moralnom, društvenom i psihološkom smislu različite vrste svojine. Pored velikog i malog poseda danas je veoma raširena jedna nova specifična vrsta svojine - akcionarska - i tu opet nalazimo jedan treći, bitno različit, doživljaj svojine; akcionari su neka vrsta "odsutnih vlasnika", i njima nije bitno šta je i u čemu se sastoji svojina koju poseduju pošto je za njih jedina svrha svojine dobijanje profita. Tako kod akcionara svojina može da se seli sa jednog mesta na drugo, iz jedne branše u drugu, bez uspostavljanja ikakvog, a pogotovo ne emocionalnog, odnosa. Takva svojina nema zavičaja, a takodje ne sačinjava ni deo zavičaja. Vrednosti identiteta, vrednosti koje se artikulišu na fonu vrednosnog odnosa prema sebi i svome kao takvom (a to su one vrednosti kojima svojina može dati odlučujuću podršku) ovde jedva da imaju neku neposrednu vezu sa "svojom svojinom". Ali neke druge, ne manje važne vrednosti, stabilnost, motivacioni faktor ili mogućnost nasledjivanja, ostaće i u tom slučaju.

58

Cf. o ovome npr. Vuko Pavićević, "Socijalno učenje katoličke crkve", Sociologija XI (1969), br. 3, str. 494495.

85


Mada se kao glavna svrha svojine vidi sigurnost koja se postiže pravnim (i moralnim) obezbedjenjem, njene druge svrhe ili svojstva su takodje veoma važni čak i ako su njena sekundarna ili uzgredna svojstva. Svojina ima sposobnost da proizvodi ogromnu motivacionu energiju, veću i značajniju od one koju na primer može proizvesti glad ili neka druga neposredna potreba. Njena trajnost, dodatno obezbedjena mogućnošću nasledjivanja, ne samo da motiviše na rad već i omogućava da rezultat rada ne mora odmah da se konzumira, što omogućava odlaganje, štednju i akumulaciju, neophodnu za proizvodnju civilizacije kao okvira života. Stabilnost tog okvira je takodje nešto što se može smatrati važnom, i možda glavnom, uzgrednom osobinom ili implikacijom svojine. Ali ta osobina opet nije nužna posledica svojine, i to se jasno vidi kod velikog biznisa koji može da ima mnogo veću pokretljivost od raštrkanog malog biznisa. Svojinska prava podrazumevaju slobodu raspolaganja i odlučivanja koja može uneti radikalne promene čak i u opšte uslove života na nekom mestu. Na primer, ako firma može zatvoriti fabriku i otići na neko drugo, za nju pogodnije, mesto, onda sloboda raspolaganja svojinom koja to omogućuje može mnogim ljudima sasvim promeniti njihov život.59 Prigovor da se život mnogih ljudi menja i kad se negde investira i otvaraju mogućnosti koje dotle nisu postojale nije validan ne zato što bi se moglo opravdati poboljšavanje ali ne i pogoršavanje položaja ljudi, već zato što faktička sloboda kod investiranja nije narušena ili ugrožena (ako jeste onda je to razlog da se ta investicija zabrani) dok kod zatvaranja i "odlaska" ona to jeste. Kod otvaranja nekog pogona, na primer, vrbovanje radnika i nameštenika ne sme biti nasilno već mora biti zadovoljeno načelo dobrovoljnosti. Ono medjutim ne može biti zadovoljeno kod zatvaranja. I tu opet imamo antinomiju: ako firma ima stvarnu priliku i interes da se preseli na neko drugo mesto onda eventualna zabrana da tako i učini predstavlja jasno ograničenje prava raspolaganja svojinom. Prihvatanje tog prava medjutim povlači neki oblik nasilja, možda prikriven ili ekonomski opravdan, ali nasilje se ne definiše u terminima ekonomske već neke druge (moralne) neopravdanosti. Medjuzavisnost društva i postojećeg korpusa poslovnih i radnih mogućnosti i prilika predstavlja otuda za svojinu teško iskušenje. Otuda se sa moralnog stanovišta pojavljuje značajna razlika izmedju velikog i malog biznisa, velikih i malih firmi, pa i oblici regulacije za jedne i druge mogu i treba da budu različiti.60 Jer iako se i zatvaranjem male firme nekim ljudima nanosi šteta ona po pretpostavci nije takva da se reflektuje i na domen mogućnosti, već to spada u normalnu ekonomsku igru u kojoj kategorije uspeha i neuspeha ispostavljaju cenu svog efikasnog funkcionisanja. Naravno, ukoliko bi se celi sektori malih firmi zatvorili onda bi to moglo imati isti učinak kao i zatvaranje neke velike firme koja ne samo zapošljava i daje hleb velikom broju ljudi nego je (u relevantno dogledno vreme) i nezamenjiva u tome. Svojina je jedna od naših najvažnijih institucija, i jedna od najkomplikovanijih. Videli smo da se poslovna tajna može smatrati oblikom tzv. intelektualne svojine. Svojina se ne iscrpljuje samo u posedovanju. Posedovanje i raspolaganje su aspekti svojine koji mogu da se stvarno i pravno razdvoje. Ne samo da se ova razlika koristi kao pravna mogućnost privremene ili čak i trajne zabrane raspolaganja uz nominalno zadržavanje poseda, već se i sami načini raspolaganja regulišu pravnim, običajnim i moralnim normama. Tako iako pojam svojine kao poseda u sebi sadrži odredjenje apsolutnosti i suverenosti po kome vlasnik može da sa svojim posedom "čini šta hoće", ipak on po pravilu sa njim ne može raspolagati na stvarno neograničen način. Javno priznanje (priznanje drugih) konstitutivni je deo prava posedovanja. To od svojine čini jednu instituciju. Sa moralne tačke gledišta to će na primer ispostaviti osudu namernog i neopravdanog (nepotrebnog) uništavanja neke stvari bez 59

Cf. H. Mintzberg, "The Case for Corporate Social Responsibility", u A. P. Iannone, op. cit., pp. 164-177: "...strateške odluke velikih organizacija nužno povlače društvene jednako kao i ekonomske konsekvence, nerazmrsivo pomešane...Razlika izmedju privatnih ekonomskih ciljeva i javnih društvenih ciljeva - od kojih jedne slede biznismeni, a druge izabrane vodje - koja tako lepo zvuči u teoriji, jednostavno ne važi u stvarnosti. Svaki put kada velika korporacija napravi neku važnu odluku - da uvede novu vrstu proizvoda, da odredi mesto za neki pogon, da zatvori neki sektor - to proizvodi sve vrste društvenih posledica... Drugim rečima, takva stvar kao što je čisto ekonomska strateška odluka - ne postoji (p. 173). Cf. takodje, W. M. Hoffman, R. E. Frederick, M. S. Schwartz, op. cit., 4th ed., ch. 3.

60

Cf. P.M. Van Aken and R. D. Ireland, "Plain Talk About Small Business Social Responsibility", u A. P. Iannone, op. cit., pp. 178-180.

86


obzira što to možda čini upravo njen vlasnik. Taj stav će se onda artikulisati kroz običajne i pravne norme koje zabranjuju takvu vrstu raspolaganja kada je vrednost posedovane stvari velika ili takva da predstavlja i opštu vrednost. Posednik vredne slike nema pravo da tu sliku prosto spali. Kod novčanica je to obrazloženje lakše - pošto su novčanice ne samo vrednost nego su i javni dokument ne-ličnog karaktera (njihova vrednost zavisi i od toga što na njima ne piše ime vlasnika - to je jedna od krucijalnih konstitutivnih pretpostavki da novac predstavlja tzv. institucionalnu činjenicu na osnovu koje novčanice nisu samo komad šarenog papira). Pravo posedovanja i pravo upotrebe (trošenja) mogu da se razdvoje i regulišu različito. U rimokatoličkom moralnom učenju pravo upotrebe, odnosno uživanja čak i ne može biti sasvim privatno jer je ograničeno merom potrebe, pa je pravo uživanja (usus ipsarum) zapravo zajedničko vlasništvo.61 U sve složenijem svetu u kome živimo razni aspekti svojine kao da postaju sve nezavisniji. Jedan od njih je posebno interesantan. To je odlučivanje. Ono je normalno deo instituta svojine. Ali odlučivanje je složen proces na koji utiču razni činioci, a medju njima i odluke drugih, često i potpuno dalekih ljudi - na primer odluke onih koji donose propise ili odlučuju o visini kamatnih stopa i sl. Medjutim i ono neposredno odlučivanje u poslu može da se potpuno (ili najvećim delom) odvoji od posedovanja. Pomenuli smo da su akcionari neka vrsta "odsutnih vlasnika". U akcionarskim preduzećima je odlučivanje i posedovanje po pravilu sasvim odvojeno. Poseduju jedni a odlučuju drugi. Ovi drugi su obično u posedu posebnih znanja i sposobnosti koje ih čine kompetentnim da odlučuju u složenim situacijama o složenim stvarima i tako upravljaju tudjim posedima. Posednici doduše obično odlučuju o tome ko će odlučivati, ali se njihovo odlučivanje obično na to i svodi. Imamo jednu veoma specifičnu vrstu ljudi koji nisu ni vlasnici ali ni pravi radnici ili nameštenici. Iako su u nekoj vrsti "najamnog odnosa" i rade "za platu", njihov "rad" je zapravo organizacija posla u najstrožijem smislu - dakle ne samo tekuća organizacija rada na licu mesta (što radi svaki predradnik) već uključuje i strateško odlučivanje o tome da li će se i šta uošte raditi i kako, i oni tako u jednom smislu postaju posednici poduhvata (preduzeća - ne treba zaboraviti da ova reč nastaje iz reči "preduzeti") u kome je materijalna svojina samo jedan element. Oni ne raspolažu svojinom na kraju ali raspolažu njome sve do kraja. Oni odlučuju o tudjoj svojini i tudjem radu, posredujući izmedju (odsutnih) vlasnika i (prisutnih) radnika, u jednom smislu i sami "radnici" ali u drugom, koji se tiče raspolaganja (raspolaganja ovlašćenjima, što je često sasvim blisko posedovanju) oni kao da zamenjuju odsutne vlasnike. To su menadžeri ili poslovni lideri. Iako su na svoje položaje došli nekim izborom, oni ipak nisu izabrani (na izborima) već su postavljeni, pa, kao ni vlasnici, nemaju onu vrstu javne odgovornosti koju imaju ljudi koji svoj položaj zahvaljuju glasovima drugih ljudi koji su ih izabralil kao svoje (demokratske) predstavnike. Oni nisu predstavnici radnika već predstavnici vlasnika. Zato većina pozitivnih, i negativnih, svojstava institucije svojine biva izražena i kroz njihov rad. Ponekad se to uzima kao nedostatak, jer oni odlučuju o stvarima od velikog opšteg - iako ne nužno i javnog - interesa, ali razlozi za takav zaključak ne izgledaju uverljivo. Jer, čak i ako uzmemo da je javna odgovornost, izražena kroz biranje na izborima i ograničenje mandata, koju imaju političari možda i najbolji oblik odgovornosti koju oni treba da imaju, to ne znači da je to najbolji oblik za konstituisanje odgovornosti u svakom pogledu. Vlasnici imaju odgovornost za svoju imovinu na jednoj sasvim drugoj osnovi od one koju imaju izabrani političari. Odgovornost političara se često svodi na zavodjenje naroda da ih ponovo izabere. Očito je da je najlakši i najjeftiniji, a često i najefikasniji i ponekad jedino moguć način da se to postigne taj da se u narodu indukuju niske strasti (na primer zavist, sebičnost, strah ili neka prizemna nada) i da se onda tim strastima manipuliše. Teško da bi se takvim metodama mogli postizati poslovni uspesi sa približnom sigurnošću, iz čega sledi da se ne može automatski zaključivati na superiornost političke odgovornosti, ili političke veštine, nad poslovnom. Možda je lakše biti uspešan političar nego uspešan biznismen. Štaviše, gledano iznutra, verovatno je ne samo lakše nego i potrebnije sačuvati, npr., moralni integritet ili insistirati na istini i poštenju u biznisu nego u politici. Jer, korist uvek zahteva neku interpretaciju

61

Cf. o ovome V. Pavićević, op. cit., str. 495-498; cf. takodje Toma Akvinski, op. cit. str. 272-3.

87


i podvodjenje pod neka pravila, dok moć može, barem ponekad, izmaći svakom regulisanju.62 Odgovornost inače, a pogotovo odgovornost za blagostanje i dobrobit, podrazumeva aktivnu zainteresovanost za sebe i svoje, spremnost na ulaganje napora i žrtvovanje, odbranu onoga što se smatra svojim i kompeticiju sa drugima. Ona jednako isključuje i oholo zatvaranje u sebe kao i podleganje površnim uticajima sa strane.

62

Ako državu shvatimo kao oblik domaćinstva, dakle striktno ekonomski, onda je pitanje da li je demokratija baš najbolji oblik vladavine. U nju, demokratiju, je možda založen element sigurnosti - po pretpostavci da će ljudi imati tendenciju da brinu o sebi - ali taj element može postati ziheraški i proizvesti oklevanja koja sprečavaju preduzetništvo, da se i ne pominje resantiman, zavist, egalitarni sindrom. Sve to naravno pod pretpostavkom da dotična demokratija stvarno funkcioniše a ne da je samo zavesa za manipulaciju onih koji imaju moć i znanje da manipulišu.

88

Umesto zaključka

Umesto zaključka Naše vreme je, čini se kako retko koje do sada, započelo veliku reformu života, i to možda najviše upravo na planu radnih i poslovnih odnosa. Razvila se velika osetljivost za prava i pravdu koja je stavila u pitanje mnoge etablirane odnose čija je "prirodnost" ranije smatrana očigleldnom. Osetljivost ljudi kao pojedinaca, ne samo osetljivost na poniženje već još više osetljivost na lišavanje, razvijena je ali takodje i prihvaćena u meri koja do sada nije vidjena u istoriji. Na toj osnovi su vrednosti stabilnosti, sigurnosti i dugoročnosti razvile i svoju ekonomsku vrednost. To je rezultiralo stvaranjem države blagostanja, jednog socijalnog projekta koji je možda sada na svom zalasku ali koji je obeležio drugu polovinu dvadesetog veka. Planiranje, dugoročni krediti i štednja bili su postali deo života. Radno zakonodavstvo i poslovni moral obezbedjivali su tu sigurnost i dugoročnost. To je donekle smanjivalo dinamičnost u ekonomskom preduzetništvu, ali je kroz sigurnost obezbedjivana visoka konzumacija sa svojstvima trajnosti i visokog standarda. Država, kao andjeo čuvar, nije se libila aktivnog mešanja da se te vrednosti očuvaju i krize izbegnu. Čini se, medjutim, da su na pomolu nova, bitno različita vremena. Konzumacijski individualizam više nije toliko upućen na obezbedjenje pretpostavki života. Kao da je razvoj proizvodnih snaga dostigao tačku na kojoj se "pretpostavke" podrazumevaju. Glad je postala reč sa ideološkim ili propagandnim značenjem, i više ne označava stvarnu glad, barem ne sopstvenu. Sigurnost, čini se, ne doživljava se više kao dragocenost. Nedostatak posla i nezaposlenost su na putu da se reše na jedan posve novi način - fluktuirajućom zaposlenošću u kojoj ogroman, i čini se sve veći, broj ljudi nema stalan posao. Kapitalizam tu pokazuje veliku moć prilagodjavanja, ali i sposobnost da se vrati svom skoro čistom obliku. Jer veliki broj ljudi nema ni potrebu ni želju za stalnim poslom. Povremeni posao postaje uobičajena stvar, i toj tendenciji će se možda prilagodjavati i radno zakonodavstvo i poslovni moral. Mogućnost velike komocije u napuštanju posla i davanju otkaza omogućava veliku preduzetničku dinamiku, ne samo u malom i srednjem biznisu nego i velikom. Iluzija slobode koja se tako stvara može stvoriti lumpenproleterski moral ne samo kod privremeno zaposlenih (ili privremeno nezaposlenih), tj. kod povremeno zaposlenih, već I onih koji druge privremeno zapošljavaju, smatrajući normalnim shvatanje da garancije I dugoročne sheme nedopustivo ograničavaju slobodu. Posao, kao rad za neku odredjenu spoljašnju svrhu, može uveliko da zameni radni odnos, zanimanje, zaposlenje, ili profesiju, koji svi povlače specifične uslove I regulaciju koju prati odredjeni etos. Etos života se odvaja od etosa rada, I ako se stvori većina koja samo povremeno radi (u kombinaciji prilike I potrebe da to čini) etos rada se može I potpuno izgubiti. Preduzetništvo, koje će opstati, može doživeti čudne I neprijatne vrednosne kvalifikacije, kao I veliku dinamičnost koja će omogućavati bezbolne promene ali I otežavati formiranje takvih trajih vrednosti kao što su poslovna tradicija I poslovna čast. To ne mora ugroziti poslovni moral u njegovim osnovnim oblicima poverenja I poštenja, ali lako može u artikulaciju važećih vrednosnih sistema uneti elemente nihilizma. Iluzijom slobode oni se mogu racionalizovati I amortizovati – tako što će ta iluzija zataškati I sakriti istinu o oligarhijskom I osiromašenom obliku tog sveta. Sa dovoljnom količinom “hleba I igara” može se obezbediti ekspanzija (u unifikaciji sveta) I privid ekspanzije (u pronalaženju I izmišljanju stalno novih granica koje treba preći). Da li će taj svet biti stvarno bolji potpuno je neizvesno. Ali biće dovoljno dobar ako opstane. I sigurno će biti drugačiji od onog koji znamo I na koji smo navikli. Biće verovatno težak I uzbudljiv, svet u kome će se ljudi trošiti dosad nevidjenim intenzitetom, I redukujući vrednost I smisao života na mali broj njegovih mogućih dimenzija ali I dajući akumulaciju kapitala kakve do sada nikada nije bilo. Ima se utisak da smo usred procesa stvaranja jednog potpuno novog sveta, I da će mnoge ključne prakse tog sveta nastati iz onoga što je sada samo u nagoveštaju I još neartikulisano ili barem nedovoljno regulisano I nedovodljno definisano. Nove tehnologije, ne samo na planu energije već I na nekim sasvim osnovnim elementima života – što se vidi u genetskom inženjeringu koji se nepredvidivo ali burno I nezauzastavljivo razvija – učiniće mnoge naše vrednosti zastarelim, prevazidjenim ili suvišnim I nepotrebnim. Pojam ispravnog u tom procesu može doživeti radikalnu transformaciju u artikulaciji sadržaja svog značenja. To se vidi naročito u tome što se sada suočavamo sa novim praksama, I još više sa novim mogućnostima, koje nisu definisane I koje zbog toga nemaju svoju etabliranu vrednosnu artikulaciju, tako da često imamo neslaganja I oko samog leksičkog

89

Umesto zaključka

značenja nekih od ključnih pojmova u tim praksama. Na primer, sve veća medjuzavisnost sveta očigledno ispostavlja potrebu za regulacijom života na planetarnom planu, ali šta to sve znači, I koliko to sve košta, uopšte još nije jasno – pa nije jasno ni da li se cena toga može platiti, I da li je treba platiti. Ali ako se desi da promena dodje onda će I račun za tu cenu stići, I možda se neće postavljati ovo pitanje, jer svršene činjenice imaju svoju logiku definitivnosti, I kada se njima nešto izgradilo I kada se njima nešto srušilo: u oba slučaja je to nešto, kao što im samo ime kaže, što se već desilo. Na toj osnovi gradiće se I novi sadržaji poslovnog morala, I ono što mi sada možemo jeste da se nadamo da će ti novi sadržaji da se grade na osnovama onoga što se sada gradi I što je do sada izgradjeno. U tom smislu bavljenje ovakvim pitanjjim u naše vreme povlači I dve dimenzije dodatne odgovornosti: da svet koji dolazi bude naš, u smislu da bude nastavak onoga što mi sada radimo, I da bude bolji, u smislu da ono što je kao vrednost izgradjeno ili se nataložilo kroz vekove ne bude apstrahovano I zbrisano u tom novom razvoju.

90

Dodatak - Izbor teksova za hrestomatiju iz Poslovne etike

Dodatak - Izbor teksova za hrestomatiju iz Poslovne etike Poslovna etika predstavlja granu primenjene etike koja se u poslednje dve decenije intenzivno razvija. Taj razvoj se najviše ogleda kroz objavljvanje članaka i studija o pojedinim konkretnim problemima ključnim sa kojima se susrećemo u odnosu morala i ekonomije i koji zahtevaju etičku analizu. Pokreću se takodje brojni časopisi iz ove oblasti, stalno novi, iako kvalitet tekstova koji se proizvode i štampaju nije ni približno ujednačen, a posebno je karakterično često odsustvo filozofskog prisupa: po pravilu se ostaje ili na nivou puke deskripcije ili na pokušaju da se ponudi neki skup pravila ili neka kodifikacija za neki odredjeni tip problema. Da bi naša javnost bila kvalitetno upoznata sa ovom novom etičkom granom potrebno je svakako da se ova knjiga upotpuni jednim izborom tekstova iz ove bogate literature. Adekvatan izbor tekstova podrazumeva pravljenje velike hrestomatije u kojoj bi bile dve vrste tekstova: najbolji članci o pojedinim pitanjima i izbor iz zanimljivih ili karakterističnih sudskih ili drugih slučajeva iz prakse. Za početak ovde će biti ponudjen jedan manji izbor tekstova prvog tipa, sa nadom da će se on u daljem toku razvoja ove teorijske discipline - nakon njenog eventualnog uvodjenja u školske kurikulume, na visokim i višim ekonomskim školama - obogaćivati novim i bogatijim materijalom. Ovde zasad imamo osam tekstova koji su izabrani da predstavljaju početak uvodjenja u literaturu iz poslovne etike i koji su klica buduće hrestomatije. To su tekstovi koji su već prevedeni na naš jezik, u okviru jednog odbira koji svakako treba dopuniti. To su sledeći tekstovi: Alan H. Goldman: "Poslovna etika: profit, korist i moralna prava" (Alan H. Goldman, "Business Ethics: Profits, Utilities, and Moral Right", Philosophy and Public Affairs, Princeton University Press, Vol. 9 (1980) no. 3.); K. E. Gudpaster, Dž. B. Metjuz, ml., "Može li korporacija imati savest?" (Kenneth E. Goodpaster and John B. Matthews, Jr., "Can a Corporation Have a Conscience?", prvobitno objavljeno u Harvard Law Review, January-February 1982, preštampano u mnogim antologijjama, npr. u Ianone, Contemporary Moral Controversies in Business); L. S. Vestra, "Čiji `lojalni agent`? Prilog etici računovodstva" (Laura S. Vestra, "Whose `Loyal Agnent`? Towards an Ethic of Accounting", Journal of Business Ethics, Vol. 5 (1986) no. 2), Tomas Karson, Ričard E. Vokuč, Džems E. Koks Ml., "Etička analiza prevare u reklami" (Thomas L. Carson, Richard E. Wokutch, and James E. Cox, Jr., "An Ethical Analysis of Deception in Advertising", Journal of Business Ethics, Vol. 4 (1985) no. 1), Dž. R. Denli, "Etika i čovek organizacije - ponovo o Di Džordžu" (John R. Danley, "Ethics and Organizational Person: Revistiting De George", Journal of Business Ethics, Vol 10 (1991), no. 12), Frenk Kamps, "Kako je dizajniran Pinto?" (Frank Camps, "To Design a Pinto", from "Is Whistle Blowing the Same as Informing?", Business and Society Review, u Iannone, op. cit.); "Slučaj reklame Colgate-Palmolive" ("Federal Trade Commission vs. Colgate-Palmolive Co." U.S. Suprem Court: 380 U. S. 374, 1965, 85 S. Ct. 1035, u: Iannone, op. cit. pp. 416-422); Vejn Leibel, "Kad naučnici greše" (Wayne Leibel, "When Scientists are Wrong: Admitting Inadvertent Error in Research", Joutnal of Business Ethics, Vol. 10 (1991), no. 8).63 Izbor tekstova iz poslovne etike koji je ovde već napravljen svakako nije ni veliki ni reprezentativan. Slede kratki komentari tih tekstova. Ali treba reći da je taj izbor više ilustracija o pitanjima sa kojima se poslovna etika suočava. Ta pitanja čine jedno ogromno polje koje se stalno povećava. Medju njima ima zaista krupnih pitanja od velikog i moralnog i ekonomskog, pa i životnog značaja, ali i pitanja koja predstavljaju suptilne odraze finih prelaza u nekim procesima koji nastaju ili se menjaju, i koja ponekad imaju samo načelan značaj ili značaj koji se iscrpljuje u tragovima osećaja 63

Ovaj izbor je napravljen u toku rada na prvobitnoj verziji ove studije; ta verzija je bila završena u toku proleća 2000. godine. Iako je tekst unekoliko doradjivan i kasnije, nije bilo mogućnosti da se u “hrestomatiju”, uključuju drugi tekstovi. Oni ni ovde nisu prezentovani, ali će biti deo knjige kada se ona objavi. U tu, novu, hrestomatiju treba svakako uljučiti još nekoliko tekstova, kao što su (u različitom smislu) već klasični tekstovi Miltona Friedmana (“The Social Responsibility of Business”) ili Georga Brenkerta (“Strict Product Liability”), i neki tekst o “employment at will”, “due process” u biznisu, “stakeholder theory”, i sl. Većina knjiga iz poslovne etike su zbornici tekstova, manje je onih koje su autorske. To svakako ima svoj razlog. Ali to samo olakšava mogući projekat pravljenja jedne reprezentativne i komprehenzivne hrestomatije.

91


poniženosti ili povredjenosti zbog načina na koji se artikulišu ili realizuju neki interesi medju ljudima. Ali i krupna i sitna pitanja imaju svoju vezu sa centralnim moralnim vrednostima iz ove oblasti, vrednostima poštenja i pravde. Ove moralne vrednosti treba da se iskažu na osnovi realizacije drugih, ekonomskih i egoističkih, vrednosti kao što su uspešnost, dobit (profit), zadovoljenje želja i potreba, realizacije raznih drugih ciljeva, celishodnost i efikasnost u postizanju tih drugih vrednosti. U kompeticiji sa moralnim imamo dakle najmanje još dve vrste kriterija: 1) one koji definišu vrednosti na osnovu postavljenih ciljeva i vrednost se onda sastoji u realizaciji tih ciljeva (potreba, želja), što predstavlja osnovni i konačni uspeh, i 2) one koji definišu načine te realizacije uspostavljajući još jedan pojam uspešnosti - naime uspešnost kao efikasnost, koja traži da realizacija postavljenog cilja ne bude previše skupa i štaviše postavljajući njezinu ekonomsku vrednost u korelaciju sa njenom jeftinoćom. Moralne vrednosti se zapravo pokazuju kao moralna ograničenja u kontekstu ljudskog susreta sa ovim dvostrukim kriterijem ekonomske vrednosti. One će ponekad zahtevati odustajanje od realizacije nekih ciljeva na osnovu neke njihove cene, moralne (ako realizacija ugrožava nečiji moralni integritet) ili ekonomske (ako neka cena povlači implikacije na planu pravičnosti). Poslovna etika treba da artikuliše validno polje tih ograničenja, i njezin značaj prozlazi iz važnosti koju ekonomija, sa jedne, i moral, sa druge strane imaju za nas i za našu vrednost, vrednost našeg života. Goldmanov tekst se odnosi na centralno moralno pitanje u poslovanju, pitanje moralnog opravdavanja profita. U tekstu Miltona Fridmana, koji je više puta navodjen ranije u knjizi, navode se razlozi zašto biznismeni u svoju delatnost ne treba da uračunavaju nikakav višak moralnog pregnuća, kao što je izdvajanje za humanitarne potrebe onih koji su u teškom položaju ili pak u neobaveznu dodatnu sigurnost koja ne biva naplaćena, jer to predstavlja stavljanje drugih, vanekonomskih, razloga iznad maksimalizacije profita što u krajnjoj instanci smanjuje nečiju slobodu izbora. Ili kupci moraju da plate više nego što bi morali za nešto što nisu izabrali ili prodavci moraju sebe da osude na neravnopravno lošiju startnu poziciju u odnosu na one koji nemaju takve moralne obzire i da u konkurenciji sa njima nazaduju i najzad propadnu. U ovom drugom slučaju žrtvovanje profita radi ostvarivanja onoga što se smatra poželjnim društvenim ili moralnim ciljem predstavlja dodatno oporezivanje deoničara (vlasnika) ali bez ovlašćenja da se to čini: oni koji tako odlučuju troše tudji novac a da one čiji novac troše (za po pretpostavci "moralno opravdane ciljeve") nisu za to pitali (bilo da su u pitanju potrošači bilo deoničari). Posao menadžera je da, u granicama važećih zakona i običaja, ostvare maksimalno mogući profit, oni su za to plaćeni, a konkurencija će se potruditi da to bude ne samo u korist vlasnika kapitala već takodje i u korist potrošača. Javnost jedino tako može biti u situaciji da nametne svoje vrednosti kao važeće, inače će se privatna mišljenja pojedinaca i grupa istomišljenika paternalistički prisilno nametati drugim ljudima i tako će se kršiti zakoni tržišta. Sve je to teorijski besprekorno, ali pretpostavlja jednu pretpostavku koja nikada nije sasvim zadovoljena naime savršeno funkcionisanje konkurencije kao tržišnog mehanizma. To opet podrazumeva, kako kaže Goldman, "potpuno znanje o karakteristikama proizvoda, nedostacima, cenama i alternativnim proizvodima". Goldman medjutim misli da moralni razlozi imaju svoje značajno mesto u konstituciji onoga što on naziva "moralnim pravima", a ona mogu biti suprotna ili suprotstavljena "ukupnoj koristi". Postoji jedan skup prava koji je načelno ispred bilo kakvog prava na jeftinoću za potrošače ili prava na maksimalni profit za deoničare. Princip maksimalizacije profita, ili princip čiste i neometane konkurencije nije nikakav vrhovni moralni kriterijum, bez obzira što u utilitarističkom smislu upravo ti principi mogu voditi najvećoj ukupnoj koristi i stvarno najvećem mogućem blagostanju. Ali to po Goldmanu opet ne daje menadžerima nikakvo pravo da se u poslovanju vode moralnim razlozima kao razlozima delanja, već to treba da bude stvar zakonske regulacije. Istovremeno, priroda važenja moralnih razloga je takva da njihovo važenje ne prestaje onda kada oni dodju u sukob sa drugim, na primer ekonomskim, razlozima i menadžeri nemaju ovlašćenje da krše moral i postupaju moralno neispravno uz obrazloženje da to zahteva posao. U tom odnosu stvara se jedna dinamička rezultanta odgovornosti koju Goldman označava kao "položaj slabo izmenjen ulogom", nasuprot položaju "snažno izmenjenom ulogom" u kome bi uloga bila razlog koji bi dopuštao da se podcene ili ignorišu moralni razlozi u poslovnom odlučivanju i delanju. "Slaba izmenjenost ulogom" je medjutim odlika svih uloga u životu ljudi - naime da uloge ispostavljaju nove odgovornosti karakterističke za svaku od

92


tih uloga - i ta odlika ne iziskuje nikakva posebna "nova" moralna načela; dovoljno je, ali i moralno nužno, opšte uvažavanje običnih moralnih zahteva koji ne zahtevaju "nikakvo posebno stručno znanje", već samo poštovanje moralnih obzira i onda kada se radi o maksimalizaciji profita, ali isto tako i kad se radi o maksimalizaciji opšteg blagostanja. Poslovna etika ne može biti različita i suprotstavljena onome što zahteva obični moral zasnovan na univerzalizaciji. Naslov Gudpasterovog i Metjuzovog teksta, "Može li korporacija imati savest?" upućuje na pitanje da li firme mogu biti odgovorne u onom istom smislu u kome se to govori i za pojedince naime da budu predmet osude ili pohvale, a onda i mogući predmet kvazimoralnih osećanja kao što su bes, osveta, odanost, zahvalnost i sl. Da li se odgovornost može "projektovati" na korporacije? Autori imaju u vidu moralnu odgovornost u smislu pouzdanosti i moralnog stava a ne prosto u nekom doslovno uzročnom smislu. Značaj nekog preduzeća za neku odredjenu okolinu može biti toliko veliki da artikulacija njegovog delanja nema samo ekonomski smisao, ili, još tačnije, ekonomski razlozi se ponekad tako "razlivaju" da pogadjaju ne samo one koji su najneposrednije zainteresovani (vlasnike i radnike) već i one koji su tu prisutni u nekom drugom svojstvu ili se tu samo zateknu. Za njih onda preduzeće počinje da izgleda kao "osoba", koja se ponaša moralno ili nemoralno, a pošto je odlučivanje na nivou preduzeća kolektivno i podleže drugačijoj logici u svom nastajanju nego individualno odlučivanje, to se preduzeća kao definisani i stabilni kolektivi zaista i "ponašaju" donekle kao pojedinačne "osobe". Pritom se različita preduzeća ponašaju u moralnom smislu različito baš kao i različite pojedinačne osobe. I preduzeća i osobe imaju svoje konstantne karakteristike, i te se karakteristike razlikuju od preduzeća do preduzeća, kao što se razlikuju od osobe do osobe. U skladu sa tim formiraju se i odgovarajuća očekivanja, i tako preduzeća tokom vremena razvijaju odredjeni osobeni moralni status. Iako i sama racionalnost zahteva od preduzeća pouzdanost, autori zastupaju mišljenje da tu ima mesta i za poštovanje, i da u poslovanju pored tržišnih impulsa i zakonske regulacije ima mesta i za moralne razloge. Tekst Lore Vestra "Čiji "lojalni agent"? Prilog etici računovodstva" postavlja važno pitanje o načinu na koji treba da se artikuliše odgovornost u društvenom knjigovodstvu: čije interese zastupaju knjigovodje i kome oni treba da odgovaraju? Kome treba da budu lojalni - svojim poslodavcima, državi ili svojim agencijama (ako su iznajmljeni od neke agencije a nisu stalno zaposleni u preduzeću)? Ili pak svima njima? Ali ako dodje do kolizije, koji je onda redosled prioriteta u lojalnosti? Ko je kome klijent, knjigovodja poslodavcu ili poslodavac knjigovodji? Da li se država u nekom smislu pojavljuje kao klijent? Položaj države je delikatan: ona se pojavljuje kao zastupnik javnog interesa (gde je založen i dugoročni interes neke vrste javne ispravnosti), ali i kao direktno zaineresovana strana sa svojim potrebama koje, kao i potrebe svih ostalih zainteresovanih strana, mogu da se namiruju u većoj ili manjoj meri i na razne načine. Od odgovora na sva ta pitanja može zavisiti i odgovor na pitanje ko treba da plaća knjigovodje. U jednoj mogućoj verziji knjigovodje mogu da se tretiraju i kao državni činovnici, delegirani u biznis radi kontrole, pa bi mogli i da se plaćaju iz poreza, kao i ostali državni službenici. Primer na kome Vestra ispituje to pitanje jeste zanimljiv slučaj kvota primenjenih za poreze na prihod u kanadskoj federalnoj državi Ontario. Dosledno sprovodjenje tih kvota ima rdjave ekonomske posledice na firme, čak ih nagoni u bankrotstvo; kako javni interes može postavljati takve zahteve? Da li se u ime javnog interesa može nanositi direktna šteta odredjenim (ili neodredjenim) pojedincima i firmama? U takvim situacijama knjigovodje lako mogu upasti u moralni procep. Različiti ishodi u različitim skupovima posledica mogu da vode u konfliktne zahteve. Ipak Vestra smatra da jedan, kako kaže deontološki, pristup u kome tačnost predstavlja vrednost za sebe pruža jednu moralnu poziciju na kojoj se može graditi posebna "etika računovodstva". Reklamiranje se često doživljava kao vid prevare. Ipak, priroda obmane u reklami je posebne vrste. To je predmet zanimljivog članka "Etička analiza obmane u reklamiranju" grupe autora (Tomas Karson, Ričard Vokuč i Džejms Koks Ml.). Razlika medjutim izmedju onoga što je stvarno obmana u reklamiranju i onoga što je samo stavljanje naglaska na neku odredjenu osobinu proizvoda upravo onu za koju se uzima da će da privuče kupca - ne mora uvek da bude sasvim jasna. Obmana u reklamiranju ne mora nužno da uključujuje lažne iskaze o nečemu, jer onima koji nemaju dovoljno

93


znanja o nekom proizvodu može se lako podvaliti bez ijednog lažnog iskaza. Zato je artikulacija definicije obmanjivačkog elementa u reklami važan ali i komplikovan zadatak. Manipulacija i prevara ne moraju proizlaziti samo iz onoga što se kaže već i iz onoga što se ne kaže. Ali mogućnosti za manipulaciju su najveće u kombinaciji onoga što se kaže i onoga što se propušta. Autori članka pokazuju kako standardne definicije, koje se koriste za utvrdjivanje da u reklami postoji obmana nisu, ili nisu sasvim, adekvatne. Čini se da je za moranu neispravnost i za pravno sankcionisanje obmane potrebno da u njoj budu sadržani i element namere ali i element uzrokovanja relevantne štete. Autori ispituju razne definicije obmanjivačkog reklamiranja i nude odredjena vlastita rešenja, ali ono što se čini najvažnijim u njihovom tekstu jeste da se postavljaju važna pitanja i ukazuje na značajna ograničenja koja stoje na putu da se na ta pitanja odgovori. Ali ti odgovori su potrebni pre nego što se neka praksa inkriminiše kao ilegalna i zabrani pod pretnjom zakonske kazne. Jer, kao što pokazuje drugi od naših "dodataka" - izvod iz presude kompaniji "KolgejtPalmoliv" - prosto izostavljanje činjenica ponekad može biti veoma obmanjivačko iako sasvim slično izostavljanje naizgled jednako relevantnih činjenica u nekom drugom slučaju ne mora biti takvo: iako krompir pire nije sladoled kao što ni šmirgl-papir nije muška brada, ipak se te dve "analogije" razlikuju upravo po tome što samo jedna povlači obmanu. Denlijev tekst predstavlja analizu jednog problema koji je pokrenuo Ričard Di Džordž u svom široko diskutovanom tekstu "Etička odgovornost inženjera u velikim organizacijama: slučaj Pinto"64. Di Džordžova teza je bila da inženjeri nisu odgovorni za odluke koje u preduzećima donose menadžeri. Njihova odgovornost je ograničena, i ona se odnosi na iznošenje istinitih činjenica i ukazivanja na verovatne ishode odluka za koje smatraju da nisu ispravne. U slučaju Pinto, koji je pokrenuo raspravu o odgovornosti inženjera, inženjeri su bili u prilici da menadžmentu ponude veliki broj sugestija, što su oni svakako i činili; medju njima je, kako pokazuje naš tekst iz dodatka, bila i sugestija koja se odnosila na sigurnost. Ali konačnu odluku je po Di Džordžu mogao da donese, kao što je i učinio, opet samo menadžement. U ovom slučaju dakle nisu krivi inženjeri već menadžeri. Naravno, iz toga sledi da bi, da nisu izvestili o verovatnom rdjavom ishodu spornih tehiničih rešenja u vezi sigurnosti, krivica bila na inženjerima. Pitanje je medjutim da li profesionalne obaveze mogu tako oštro da se lociraju i izdvoje ili je odgovornost ipak podeljena? Da li je dovoljno samo obavestiti o opasnosti, jer o tome se zapravo radi? Ili moralni zahtev može biti veći - na primer takav da se odgovornost može "skinuti" ostavkom, ili taj zahtev može biti čak i još veći, takav da zahteva "zviždanje na uzbunu", aktivnu borbu da se spreči nešto što se može sprečiti? To, kao što sam na drugom mestu pokušao da pokažem,65ne može biti stvar savesti, jer savest može biti artikulisana na način koji je nezavisan od morala. U tom slučaju se uz precizno definisanje lociranja odgovornosti može imati "mirna savest" na osnovu tudjih odluka - na primer na osnovu odluke kojom su "menadžeri" nadglasali "inženjere", kao što je bilo u slučaju pada kosmičkog šatla "Čelindžer" 1986. godine.66 Naravno, svako deljenje odgovornosti komplikuje situaciju i u moralnom i u organizacionom smislu, jer povlači takvu podelu ovlašćenja da i inženjeri, pa i radnici, dobiju deo. Drugi deo problema odnosi se na prirodu i značaj vrednosti sa kojima se ima posla: da li je sigurnost vrednost istog nivoa važnosti kao i svaka druga vrednost, na primer vrednost (manjeg ili većeg) profita ili vrednosti (manje ili veće) konkurentnosti. Čak i ako se kada su u pitanju profesionalne vrednosti odgovornosti mogu locirati na sasvim definisan način, kod vredosti koje povlače moralnu odgovornost to ne mora biti slučaj. Ako kao rezultat treba neko da pogine onda odgovornost više ne može da se unapred locira, pa inženjer, ili radnik, više nema "ovlašćenje" da svoju odgovornost traži i nalazi kod uprave. U slučaju neposredne i jasne opasnosti to izgleda sasvim očigledno. Ali to je

64

R.T. De George, "Ethical Responsibilities of Engineers in Large Organizations: The PintoCase", Business and Professional Ethics Journal (Fall 1981). Preštampano zatim u raznim zbornicima.

65

Cf. J. Babić, "Zlatno pravilo i kategorički imperativ", Godišnjak Instituta za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu br. 3, 1991, str. 80-93. 66

Cf. Russell P. Boisjoly, Ellen Foster Curtis, and Eugen Mellican, "Roger Boisjoly and the Challenger Disaster: The Ethical Dimensions", T. L. Beauchamp and N. E. Bowie, eds. op. cit. pp. 137-151.

94


retko slučaj, kao što je i kod Pintoa bilo, već se radilo samo o verovatnoćama i, što je još gore, o procenama, pa bi široko dopušten veto u proizvodnom procesu mogao značajno da naruši ili čak i upropasti svaki radni projekat. U Denlijevom tekstu su razmotrene neke od linija razgraničenja izmedju moralne odgovornosti inženjera (i načelno svih onih koji su uključeni u neki proizvodni proces) i racionalno zasnovane efikasnosti, pokazujući da se ovi problemi ne mogu rešavati mehanički. Istinske moralne dileme traže istinsko moralno odlučivanje. Moralni konflikti koji se tu mogu javiti mogu, pored raznih drugih vrsta cena, dovesti u pitanje i sam moralni integritet.67 Poslednji od dosad prevedenih tekstova za nameravanu hrestomatiju (ili za dodatak ovoj knjizi) - tekst Vejn Leibel, "Kad naučnici greše" - pokazuje koliko je moralno polje široko i kakvi sve obziri i razlozi mogu da na moralno relevantan način udju u polje odlučivanja. Iz nehotične greške ili male prevare može nastati velika manipulacija, tolika da je sa njom ne samo teško izboriti se već i takva da može postati nezavisna institucija. (Greška može postati toliko velika da stekne svoje sledbenike koji se za nju bore "iskreno, pošteno i časno"). Ali tim se tekstom pokazuje i koliko je pitanje moralne ispravnosti šire i kompleksnije od pitanja moralne odgovornosti, mada na kraju odgovornost ostaje ono sa čim se moramo suočiti. Da bi jedna kolekcija tekstova o pojedinim pitanjima bila kompletna trebalo bi pokriti sva relevantna problemska polja, što bi podrazumevalo znatno veći broj tekstova i što može biti predmet jednog dugoročnijeg projekta. Ali za potrebe ilustracije pitanja koje pokreće ova knjga biće dovoljno uključiti još nekoliko tekstova (možda još ovoliko ili manje) i imaćamo solidnu nadogradnju za nastavne i druge naučne potrebe. Svrha izbora tekstova u kojima se detaljno i fokusirano razmatrju sasvim specifična pojedina pitanja nije samo da se da ilustracija onoga što može biti problem u poslovnoj situaciji - mada je i to važan smisao takvog poduhvata - već da kroz diskusiju tih slučajeva na seminarima i kolokvijima pruži inspiraciju za dublje razmišljanje o složenosti i delikatnosti odluka koje moraju da se u teškim poslovnim situacijama donose, kao i da pruži uvid u to koliko je to suptilna delatnost i koliko ona zahteva kompetencije, i to ne samo stručne i menadžerske (često izražene u dragocenoj osobini sposobnosti naredjivanja, sposobnosti koja je važna za vodjenje poslova i njihov "leadership"), već i moralnoj i ljudskoj kompetenciji koja treba da učini da te odluke budu ne samo efikasne nego i ispravne u onom relevatnom smislu da svoj značaj imaju i nakon što budu izvršene, i u kontekstu širem od puke svrhe koja se postavlja i potrebe problemske situacije koja se mora razrešiti.

67

Ali to, kao što pokazuje Bernard Vilijams, može da se desi već na nivou namere; cf. njegov primer sa Džordžom koji treba da se zaposli u fabrici bojnih otrova: B. Williams, "A Critique of Utilitarianism", u J.J. Smart and Bernard Williams, Utilitarianism: For and Against, pp. 97-98.

95

Izabrana bibliografija

Izabrana bibliografija Journal of Business Ethics (JoBe), Kluwer Academic Publishers, Dordrecht/Bosnot/London od 1991, pa nadalje. Acton, H.B., The Morals of Markets and Related Essays, Liberty Press 1993. Aram, J.D., Managing Business and Public Policy, Pitman, Marshfield 1986. Barry, V. & Jefrey Olen, Applying Ethics, Wadswarth Publishing Company, Belmont, 1992. Bayles, M.D. and Henley K., eds. Right Conduct, Random House, New York 1989. Beauchamp, Tom L and Norman Bowie, eds. Ethical Theory and Business, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, 1979; 2nd. ed. 1983; 5th. ed. 1997. Tom L. Beauchamp, Case Studies in Business, Society, and Ethics, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, 1993. Bonevac, D., Today´s Moral Issues, Mayfield Publishing Company, 1999. Bowie, Norman E., "A Kantian Theory of Meaningful Work", JoBe, 17 (1998). Boss, J. S., Analyzing Moral Issues, Mayfield Publishing Company, 1999. Brandt, R. B., A Theory of the Good and the Right, Clarendon Press, Oxford, 1984. Braybrooke, D., Ethics in the World of Business, Rowman and Allanheld, Totowa, NJ, 1983. Braybrooke, D., Meeting Needs, Princeton UP, 1987. Broome, John, "Deontology and Economics", Economics and Philosophy, 8 (1992). Broome, John, "A Cause of Preference is Not an Object of Preference", Social Choice Welfare 10 (1993). Broome, John, "Utility", Economic and Philosophy 7 (1991). Broome, John, Weighing Goods: Equqlity, Uncertainty, and Time, Blackwell, Cambridge/Ma, 1991. Buchanan, A., Ethics, Efficiency and the Market, Rowman and Allanheld, Totowa, NJ, 1985. Buchanan, J.M., What should Economists Do?, Liberty Press 1979. Buchholz, R. A., "The Ethics of Consumption Activities: A Future Paradigm?" JoBe 17 (1998). Campbell, Richmond and Lanning Sowden, Paradoxes of Rationality and Cooperation, The University of British Columbia Press, Vancouver 1985. Crocker, D. A., and T. Linden, eds. Ethics of Consumption. The Good Life, Justice, and Global Stewardship, Rowman and Littlefield Publishers, Inc. Lanham/Boulder/New York/Oxford, 1998. Cunningham, W. P., "The Golden Rule as Universal Ethical Norm", JoBe 17 (1998). Ermann, M. D., Mary Williams, Michele S. Shauf, Computers, Ethics, and Society, Oxford University Press, 1997. De George, Business Ethics, Macmillan, New York 1986, 4th. ed. Prentice-Hall, Englewood Cliffs 1995. Des Jardins, J.R. and J.J. McCall, Contemporary Issues in Business Ethics, Wadswarth, Belmont, Ca, 1985. De Jouvenel, B. The Ethics of Redistribution, Liberty Press 1990. Donaldson, Th. and P.H. Werhane, Ehical Issues in Business, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, NJ, 1988. Dworkin, R., Taking Rights Seriously, Harvard UP, Cambridge/Mass. 1977. Dworkin, A Matter of Principle, Harvard UP, Cambridge/Mass. 1985. Feinberg, J., The Moral Limits of the Criminal Law, 4 vols. Oxford UP, New York/Oxford, Vol. I: Harm to Others;Vol. II: Offense to Others;Vol. III: Harm to Self;Vol. IV: Harmless Wrongdoing. Freeman, R. E. ed. Business Ethics, Oxford University Press 1991. Gewirth, Alan, Reason and Morality, The University of Chicago Press 1978. Gauthier, D. Morals by Agreement, Clarendon Press, London 1988.

96


Gaus, F. G., Justificatory Liberalism. An Essay On Epistemology and Political Theory, Oxford University Press 1996. Gonsalves, M. A. Right & Reason. Ethics in Theory and Practice, Merill Publishing Co., 1985. Hare, R. M., Moral Thinking, Clarendon Press, Oxford 1981. Hardin, Russel, One for All. The Logic of Group Conflict, Princeton University Press 1995. Hart, H.L.A., The Concept of Law, Oxford 1961. Hausman, D. M., and M. S. McPherson, Economic Analysis and Moral Philosophy, Cambridge UP. 1996. Hogue, A.R., Origins of the Common Law, Liberty Press, Indianapolis 1986. Hoffman, W.M. and J. Mills Moore, eds., Business Ethics, McGraw-Hill, New York 1984. W. M. Hoffman, R. E. Frederick, M. S. Schwartz, Business Ethics: Readings and Cases in Corporate Morality, (4th. ed.), McGraw Hill 2001 Humboldt, von, W. The Limits of State Action, Libery Press 1993. Hume, D. Essays, Moral, Political, and Literary, Liberty Press 1987. Iannone, A. Pablo, ed. Contemporary Moral Controversies in Business, Oxford University Press 1989. Jules, Coleman, L., Markets, Morals and the Law, Cambridge UP, 1988. Keogh, J., ed., Corporate Ethics: A Prime Business Asset, The Business Roundtable, New York 1988. McCormick, R. A. and P. Ramsey, eds. Doing Evil to Achieve Good. Moral Choice in Conflict Situations, Lanham, New York/London 1985. Laczniack, G.R. and P.E. Murphy, eds., Marketing Ethics, Lexington Books, Lexington 1987. Luper-Foy, S., Problems of International Justice, Westwiew, Boulder and London 1988. Morley, F. Freedom and Federalism, Libety Press 1981. Moser, P. K., ed., Rationality in Action, Cambridge UP 1990. Th. Nagel, The Possibility of Altruism, Princeton UP, 1978. Natale, S. M. and A. F. Libertella, "Education-Business Partnership: Shifting Sands in the University and Corporate Community, The Journal of Value Inquiry 32 (1998). Nozick, The Nature of Rationality, Princeton UP 1993. Nozick, R., Anarchy, State and Utopia, Basic Books, Inc. 1974. Nussbaum, Martha C., and Amartya Sen, eds. The Quality of Life, Clarendon Press, Oxford 1995. Oakshott, M. Rationalism in Polititcs and other Essays, Liberty Press 1991. Parfit, D., Reasons and Persons, Clarendon Press, Oxford 1984. Paul, E.F., F.D. Miller, Jr., and J. Paul, Ethics and Economics, Basil Blackwell, Oxford 1985. Pfeifer, R. S. and Ralph P.Forsberg, Ethics on the Job. Cases and Strategies. Wadsworth Publishing Company, 1993. Piker, A., "Strict Product Liability and the Unfairness Objection", JoBe 17 (1998). Rawls, J., A Theory of Justice, Oxford University Press, 1971. Rawls, J., Political Liberalism, Columbia UP, New York 1993. Sandel, M.J., Liberalism and the Limits of Justice, CUP, 1982. Schoeck, H., Envy, Liberty Press 1987. Sen, Amartya, and Bernard Williams, eds., Utilitarianism and Beyond, Cambridge University Press & Editions de la Maison des Sciences de l´Homme, Cambridge/Paris 1982. Sen. A., On Ethics and Economics, Blackwell, Oxford, 1987.

97


Smart, J. J. C. and Bernard Williams, Utilitarianism: For and Against, Cambridge University Press 1990. Spicker, S.F., et al eds., The Use of Human Beings in Research, Kluwer 1988. Steidlmeier, Paul, People and Profits. The Ethics of Capitalism, Prentice-Hall, Englewood Cliffs 1992. Stephen, J.F., Liberty, Equality, Fraternity, Liberty Press 1993. Velasquez, Manuel G., Business Ehics, 3rd. ed. Prentice-Hall, Englewood Cliffs 1991. Walzer, M., Spheres of Justice, Blackwell, Oxford, 1983. West, E.G., Education and the State, Liberty Press 1994. Winkler, E. R. and J. R. Coombs, Applied Ethics: A Reader, Blackwell, 1993.

poslovnaEtika.pdf

Recommend Documents