Novica_Milic-ABC_dekonstrukcije.pdf

Osnivač i urednik GOJKO TEŠIĆ * Umetnička oprema TODE RAPAIĆ Glavni i odgovorni urednik MILIČKO MIJOVIĆ

NOVICA MILIĆ

ABC DEKONSTRUKCIJE

Narodna knjiga / Alfa Beograd 1998

Ilustracija na koricama: Ljuba Popović: Hram u opasnosti, 1990. Ova knjiga je nastala u okviru istraživanja savremenih književnoteorijskih pravaca na Projektu za teoriju Instituta za književnost i umetnost u Beogradu.

SADRŽAJ

Predgovor ......................................

7

A. Uvod u ideju dekonstrukcije ....

11

Dekonstrukcija kao invencija otpora [11] – Raznolikost njene zamisli [14] – Raznovrsnost njenog konteksta [15]

B. Žak Derida .......................

18

Ideja misli i ideja govora [18] – Logocentrizam i fonocentrizam [22] – Reprezentovanje: jezik kao instrument [24] – Preokret i premeštanje [27] – Suplement [29] – Spoljašnjost i unutrašnjost [34] – Iterabilnost znaka [36] – Ideja pra-pisma [39] – Metafora u tekstu filozofije [42] – Nesvodljivost smisla [44]

C. Pol de Man ...................... Retorika i gramatika [47] – „Pogrešno čitanje” [51] – Otvorenost štiva [52] – Dekonstrukcija „iznutra” [53] – Tačnost i ispravnost [55] – Nečitljivost [56] – Otpor redukciji [57] – Alegorija i temporalnost [58] – Ironija i alteritet [60] – „Retorički model tropa” [62] – Status saznanja [63] – „Dekonstrukcija drugog stupnja” [64] – Produktivnost čitanja [65]

47

Konstrukcije: Abecedar pojmova i figura dekonstrukcije: .............................

69

Abeceda [69] – Abusio [69] – Afirmacija [69] – Aksiomatika [70] – Alegorija [71] – Alteracija [71] – Aporija [71] – Binarne opozicije [73] – Dekonstrukcija kao istorija [74] – Dekonstrukcija kao kritika [77] – Dekonstrukcija kao poetika [79] – Dekonstrukcija kao teorija [82] – Diferancija, diferencija [84] – Diseminacija [86] – Drugo [87] – Čitanje [88] – Epistemologija [91] – Fabula [92] – Figure [94] – Forma [94] – Genealogija [94] – Hijazam [95] – Ideja [96] – Invencija [98] – Inverzija [98] – Ironija [98] – Iterabilnost [98] – Katahreza [99] – Kontekst [100] Logocentrizam. Fonocentrizam. Falogocentrizam [101] – Metod [102] – Metafora [102] – Metonimija [103] – Mimesis [103] – Obrt [105] – Otpor [106] – Parabasa [106] – Pismo [106] – Polisemija [107] – Premeštanje [107] – Prevod [108] – Prevrednovanje [110] – Razlika [110] – Retorika [110] – Ritam [111] – Suplement [113] – Tekst [113] – Teorija [115] – Trag [115] – Tropi [116] – Tumačenje [118] – Uvid [119] – Vrednost. Vrednovanje [120] – Vreme [120] – Značenje [122] – Žanr [122]

Imenik ....................................................

125

PREDGOVOR

Ova knjižica ne pretenduje da pruži sveobuhvatan prikaz tako složene struje mišljenja poznate pod imenom – dekonstrukcija. Kao ni na potpunost, ona ne polaže prava da zameni iscrpnija i obimnija čitanja. Njena ambicija je drukčija, ona nastoji da pruži uvid u ideju dekonstrukcije („abcde”, „uvod u ideju dekonstrukcije”), kao i u određenu povezanost te ideje s invencijama koje odatle mogu poteći („konstrukcije”, „abecedar pojmova i figura dekonstrukcije”). Umesto zaključka, ona nudi određene probleme, dileme i – štaviše – aporije. Prvi deo ovoga rada predstavlja predavanje održano studentima svetske književnosti na seminaru posvećenom savremenim teorijama, početkom maja 1996. Uzeta su u obzir razna pitanja postavljena tim povodom, za šta je autor zahvalan učesnicima seminara. Uz donekle zadržan kolokvijalni ton predavanja, tekst je u skraćenom obliku najpre objavljen u beogradskom časopisu Reč (broj 27 iz 1996). Imali smo u vidu pre svega neku vrstu uvoda u samu zamisao dekonstrukcije, a njene teorije smo izlagali samo u meri u kojoj osvetljavaju tu zamisao. To će reći da je ova knjiga namenjena književnim i književnoteorijskim pitanjima; ona ostavlja čitav kontekst filozofije dekonstrukcije skoro po strani, osim u onim slučajevima gde je bilo neizbežno da se u raspravi dotaknu pi-

8

ABC

tanja filozofije. Jednostavnije rečeno, ovde smo se zanimali za probleme teksta i čitanja, a manje za probleme bića i razumevanja. Slično treba shvatiti i abecedar iz drugog dela, u kojem su pojedini izrazi osvetljeni prema zanimanju iz ugla dekonstrukcije shodno njenim književnim implikacijama. Ipak, posvećujući ovaj rad studentima svetske književnosti, ne možemo a da ne kažemo da je jedna od najvećih opasnosti koja preti ovoj „veseloj nauci” (la gaya scienza u Ničeovom smislu) ona od strane pedagogije – izvesne pedagogije, razume se – koja nauku smatra za naučeno, a ne za zapitkujuće. Svako mišljenje se može pretvoriti u mrtvu misao, pa tako i dekonstrukcijsko, ako se obradi kao šablon za „primenu”. Kako bismo sprečili da se od dekonstrukcije (barem onakve kakvom je mi smatramo) napravi takva „nauka”, na mestima gde bi trebalo da dođe do definicije („ograničenja”), postavljali smo radije enigmu; u odgonetanju smo tragali za tajnom, definišući je („razgraničavajući”) kao ono što nema rešenja do li u drugom, u invenciji drukčijeg. Utoliko je u drugom delu bilo neizbežno doticati se filozofije; ali doticaji, dodiri, preplitanja filozofije s literaturom jesu ono što predstavlja možda i osnovni problem same dekonstrukcije; mi smo nastojali samo da tom problemu ponovo priđemo iz ugla književnosti, tako da perspektive problema u kojima se očitava dekonstrukcija držimo otvorenim kao vidokrug gde se rešavaju najvažniji problemi jezika i mišljenja, i – zašto ne reći – života. Nastojali smo da ne preopteretimo spis suvišnim natuknicama, ali smo ipak iskoristili prostor napomena da pribeležimo najvažniju literaturu, uglavnom stranu, mada smo, gde smo mogli, beležili i radove na našem jeziku, tuđe kao i svoje. Detaljniji pregled sadržine na početku, uz izbor imena na kraju, služio bi, u ime hiperteksta, za naviga-

DEKONSTRUKCIJE

9

ciju kroz ovo tkanje1. Ono se, kako rekosmo, završava jednim zaključkom nad kojim lebdi, kao i drugde, znak pitanja. 1 Za bibliografiju o teoriji dekonstrukciji v. podatke koje daje P. Kamuf u A Derrida Reader (New York: Columbia University Press, 1991), odnosno T. Keenan u de Manovoj The Resistance to Theory (Minneapolis: University of Minnesota Press, 1986). Takođe, W. Schultz, L. Fried: J. Derrida: An Annotated Primary and Secondary Bibliography (New York: Garland, 1992). Radova o dekonstrukciji (u filozofiji, književnoj teoriji i u ostalim oblastima) ima na hiljade (knjiga, zbornika, teza, rasprava, ogleda i članaka). U napomenama smo davali obično, za određenu problematiku, primere studija u koje smo imali neposredan uvid. Kod nas recepcija dekonstrukcije ima više faza. Ona počinje književno-kritičkim zanimanjem za hermeneutiku i poststrukturalizam, u časopisima Pitanja, Delo, Književna reč, a tek kasnije, tokom osamdesetih godina, pridružuje se filozofsko interesovanje. Najraniji opšti osvrt nalazimo kod J. Aćina u knjizi Paukova politika: za kritiku književne metafizike (Beograd: Prosveta, 1978). Za prikaz tzv. jelske škole dekonstrukcije v. naš spis „Šta je to – dekonstrukcija”, Književna reč, 230 (1984). Od više tematskih blokova u periodici pomenimo onaj koji smo priredili o kritici teorije govornih činova u beogradskom Delu, 33: 6 (1984), uz onaj koji je priredio D. Kujundžić u novosadskom Letopisu Matice srpske, 435:2 (1985), odnosno radove o Deridinoj filozofiji u dva toma Dela, 38:1-2, 3-4 (1992) u izboru O. Savića i M. Belančića. Ogledi Pola de Mana (uglavnom iz knjige Blindness and Insight, 1971) prevedeni su na naš jezik pod naslovom Problemi moderne kritike, pr. G. B. Todorović i B. Jelić (Beograd: Nolit, 1975), a potom i Deridina O gramatologiji, pr. Lj. Šifler-Premec (Sarajevo: V. Masleša, 1976). Od ostalih Deridinih knjiga prevedene su: Istina u slikarstvu, pr. S. Ćuzulan i M. Dizdarević (Sarajevo: Svjetlost, 1988), Glas i fenomen, pr. Z. Janković (Beograd: IIC, 1989), Bela mitologija, pr. M. Radović (Novi Sad: Bratstvo-jedinstvo, 1990), Razgovori, pr. V. Milisavljević (Novi Sad: Književna zajednica, 1993), O apokaliptičkom tonu, pr. J. Miljanić (Podgorica: Oktoih, 1995), Sila zakona, pr. M. Belančić (Novi Sad: Svetovi, 1995), Drugi pravac, pr. S. Stojanović (Beograd: Lapis, 1995), Povijest laži, pr. U. Vlaisavljević (Sarajevo: MCM, 1996), Uliks gramofon, pr. A. Mančić Milić (Beograd: Rad, 1997).

Kroz reč kroz počinje dakle ovaj tekst Čiji prvi red govori istinu, Ali ta poleđina ispod jednog i drugog Može li se podneti? Dragi čitaoče, ti već sudiš Ovde o našim teškoćama… (POSLE sedam godina nesreća Ona razbi svoje ogledalo.) Fransis Ponž: Basna

abcde UVOD U IDEJU DEKONSTRUKCIJE

Ako bi dekonstrukciju trebalo odrediti kroz jednu reč, ako bi neko pitao u čemu je njen nauk, poruka, osnovna zamisao, onda bi se moglo reći: dekonstrukcija je invencija otpora. Odnosno, nešto razrađenije, dekonstrukcija predstavlja uvid (ili ideju) invencije tamo gde tekst interveniše nekim otporom. To bi bilo njeno najopštije određenje, vrsta njene abecede, polazište za raspravu s njom više nego o njoj. Jer reći da je dekonstrukcija uvid, ideja, znači kazati da je ona izvestan vidokrug, jedan horizont ili plan u kojem postoje njeni pojmovi i njeni oblici. Vidokrug pri tom ne treba zamisliti kao crtu koja zatvara nebo, nego kao obzor koji otvara zemlju: ili njeno tle, na kojem se događaju stvari. Horizont je više složen skup uglova, no granica dana i noći, a plan je manje râvan, pre je teren ili tle gde se mešaju slojevi, tako da kroz njih oblici dobijaju lica, a izrazi postaju pojmovi. Lica, oblici, pojmovi jesu figure na ovom polju dekonstrukcije, neka vrsta zastupnika za njenu ideju. Dekonstrukcija je uopšte dvostruka reč – ona označava i široko polje na kojem igraju razni njeni pojmovi, ali je i ona sama jedna od vlastitih poj-

12

ABC

mova; oba ova njena smisla povezuje jedna zona slučaja gde se ona pojavljuje kao figura. To bi bio treći, ideji i pojmu zajednički smisao, neka vrsta njihovog preseka, kad – kako ćemo videti – taj presek ne bi bio u isti mah i rez, a zajedništvo istovremeno ono što sprečava da se plan i pojam, vidokrug i ugao, horizont i crta spoje u jedno. Dekonstrukcija je uvek više od jednog.1 Ko god je imao dodira sa nekim radom dekonstrukcije, makar to bio i sasvim površan doticaj – a teško je nju izbeći, reč je o vrsti ili struji mišljenja poslednjih četvrt veka veoma rasprostranjenoj i produktivnoj u širokom opsegu onoga što se nazvalo „poststrukturalizam” i „postmodernizam”2 – mogao je da vidi da se radovi dekonstrukcije najčešće tiču izvesnih teškoća, mesta ili slojeva nejasnosti, dvosmislenosti, aporija, razlika, značenja koja su neodredljiva, „indecidabilna”, smislova čiji je status neizvestan i problematičan, kao i da su načini na koje dekonstrukcija postupa prema ovim oblicima otpora (otpora samih tih elemenata svođenju na proste ili jednoznačne sheme) u znaku pažnje. Pažnja ovde ne znači da se zaustavljamo 1 ”Ako bih morao da rizikujem, da me Bog sačuva, jednu jedinu definiciju dekonstrukcije, kratku, eliptičnu, ekonomičnu kao što je lozinka, rekao bih bez rečenice: više od jednog jezika [plus d'une langue].” Jacques Derrida: Mémoires – pour Paul de Man (Paris: Galilée, 1988), 38. – U ovom plus d'une langue treba čuti i ”ne više jedan jezik”, pa i ”ne više jezik”... 2 Od brojnih rasprava koje dekonstrukciju stavljaju u ”poststrukturalistički” kontekst pomenimo zbornik Textual Strategies: Perspectives in Post-Structuralist Criticism, ed. J. V. Harari (Ithaca, N.Y.: Cornell University Press, 1979), kao i (kod nas prevedenu) knjižicu Kristofera Norisa: Dekonstrukcija, pr. J. Milićević (Beograd: Nolit, 1990) [Christopher Norris: Deconstruction: Theory and Practice (London: Methuen, 1982)], odnosno Kalerovu značajnu raspravu - Jonathan Culler: On Deconstruction: Theory and

DEKONSTRUKCIJE

13

kod činilaca otpora u nekom tekstu kako bismo ih redukovali na druge, navodno ili stvarno stabilnije elemente, kako bismo ih relativisali s obzirom na neka središta ili granice, ili kako bismo ih sasvim izbegli, poništili kroz izvesno tumačenje proglašavajući ih zapravo nevažnim, već da bismo pustili da takva mesta odigraju ulogu koju u tekstu imaju. Ako za pesništvo išta može da se kaže, to će biti da je ono u vlasti svog otpora redukciji, relativizaciji i poništenju – i to u načelnom smislu. Videćemo da to važi za svaki tekst, a ne samo pesnički, što dekonstrukciji pribraja svojstva kontraredukcionističkog, antirelativističkog i afirmativnog postupka – sasvim, dakle, suprotno od predstave koju o njoj imaju oni koji je ne čitaju, kad je proglašavaju za „relativizam” ili za „nihilizam” (često je, u banalnoj zameni, brkajući s „destrukcijom”). Puštajući da mesta otpora, činioci razlike igraju svoje uloge u tekstu, dekonstrukcija nastoji da im obezbedi legitimnost, tj. da revalorizuje ono što je u tradicionalnim i standardnim procedurama hermeneutičkih i jezičkih redukcija bivalo potisnuto, odbačeno na marginu, čak negirano. Ona smatra, i Criticism after Structuralism (Ithaca, N.Y.: Cornell University Press, 1982); od onih koji je razmatraju u kontekstu ”postmodernizma”, v. David Carrol: Paraesthetics: Foucault, Lyotard, Derrida (London: Methuen, 1987). Ali poststrukturalizam ovde valja shvatiti kao povratak kritike hermeneutičkoj filozofiji nakon strukturalnog pravca inspirisanog lingvističkim naukama, a postmoderno u značenju koje je tom pojmu dao Liotar kao dobu kraja meta-naracija i okretanja problemima para- i de-legitimacije aktualnih znanja; v. Žan-Fransoa Liotar: Postmoderno stanje, pr. F. Filipović (Novi Sad: Bratstvo-jedinstvo, 1988 [Jean-François Lyotard: La condition postmoderne: Un rapport sur le savoir (Paris: Minuit, 1979)]). – O dekonstrukciji kao o teorijskom pokretu (u tzv. jelskoj fazi), v. zbornik Deconstruction and Criticism (New York: Seabury, 1979), u kojem su tekstovi njenih glavnih predstavnika – Deride, de Mana, Dž. Hilis Milera, Dž. Hartmana i H. Bluma.

14

ABC

nastoji da za to pruži valjane razloge, kako činioci otpora u tekstu predstavljaju upravo ono što tekstu daje status neke invencije, novog, drukčijeg, produktivnog. Računajući s teškoćama u tekstu, pružajući svu pažnju i vreme da otpori pokažu invencijsku snagu, rad dekonstrukcije postaje ne retko i sam težak; suptilnost njenog zahvata nalaže izvestan stepen komplikovanosti, rafiniranost argumentacije određena znanja iz više no jednog polja, a kako su njene invencije načelno skopčane s nekim otporom, ponekad je ono najinventivnije i najproduktivnije u njoj istovremeno najpodložnije opiranju – toliko da, po strani od nerazumevanja ili pogrešnih tumačenja šta ona jeste, možemo doći i do toga da kažemo kako je ona neka vrsta opšte misli o stvaranju, produkciji, poiesisu. Ona služi i da se shvati teškoća stvaranja, kako bi se, barem na taj način, ono učinilo bližim, unekoliko lakšim. No, svakako ona nije njegova zamena. To je jedna od retkih misli koja će reći da ona sama i nije važna (kao postupak, procedura, „pristup” ili „metod”), da nije važno ni njeno ime (ne naročito lepo, i pristalice ovog načina mišljenja ne koriste ga tako često), već da je važna invencija koju ona može, mada i ne mora, podstaći. Nije važno biti „dekonstrukcionista” (osim ko želi da se brzo izloži grdnji raznih dogmatskih konformista), važno je stvarati, biti pažljiv prema razlikama, svejedno s dekonstrukcijom ili mimo nje. Invencija nema metod, mada postoje načini, pojedini bliski metodima, da se invencija prepozna. To je takođe vrsta nevolje, teškoće za dekonstrukciju: ako je invencija ono što je važno, a dekonstrukcija mišljenje invencije iz nekog otpora, invencije se rađaju u raznim oblastima, pa stoga i ona, dekonstrukcija, prolazi kroz razne oblasti. Nju je teško ograničiti na jedno polje, i ne čudi da dekonstrukcije ima ne samo u filozofiji i filologiji, već i raz-

DEKONSTRUKCIJE

15

nim teorijama umetnosti1, kao i u mišljenju o tehnici2, u arhitekturi3, pravu i socijalnim teorijama4, psihoanalizi5, čak u teologiji6. Takođe je možemo naći kod raznih mislilaca, iako ne, naravno, pod tim imenom. Rekao bih da bi ona mogla početi još onda kad je Heraklit kazao da „ko se ne nada, neće iznaći nenadano, jer je reč o nepronalažljivom i neprolaznom” – o invenciji skopčanoj, za svet statičkog razuma, s aporijom7 – pa bi se otuda moglo govoriti o heraklitovskoj dekonstrukciji ili, možda jasnije, o heraklitovskoj razgradnji nedinamičkog, mitološki zatvorenog i sedimentisanog sveta, kao što je moguće govoriti o mnogim drugim razgradnjama ili dekonstrukcijama otpora invenciji, ma odakle taj otpor dolazio. Svakako, i povest dekonstrukcije je vrsta invencije – drugi će govoriti o 1 Gregory R. Ulmer: Applied Grammatology: Post(e)Pedagogy from J. Derrida to J. Beuys (Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1985). 2 Bernard Stiegler: La technique et le temps, t. I, II (Paris: Galilée, 1994-1996). B. Stiegler, J. Derrida: Échographies: de la télevision (Paris: Galilée, 1996). 3 M. Wrigley, P. Johnson: Deconstructivist Architecture (New York: The Museum of Modern Art, 1988). 4 Deconstruction and the Possibility of Justice. The Cordozo Law Review, 11/5-6 (New York, 1990). M. H. Kramer: Legal Theory, Political Theory and Deconstruction (Bloomington: Indiana University Press, 1991). 5 Affranchissement du transfert et de la lettre. Colloque autour de La carte postale de J. Derrida (Paris: éd. Confrontation, 1982). J. Derrida: Résistances – de la psychanalyse (Paris: Galilée, 1996). 6 Mark C. Taylor: Deconstructing Theology (New York: Crossroad, 1982); Erring: A Postmodern A/theology (Chicago: University of Chicago Press, 1984). Derrida and Negative Theology, ed. H. Coward, T. Foshay (Albany: State University of New York Press, 1992). 7 V. Jean Bollack, Heinz Wismann: Héraclite ou la séparation (Paris: Minuit, 1972), 104-105.

16

ABC

mogućnostima za njeno polazište tek u modernosti, kod F. Šlegela ili F. Ničea, kod Frojda ili Hajdegera1 – gde je važno nju samu ne svesti na tako projektovanu povest, jer bi joj određeni pripisani „izvor” ili „poreklo” oduzeo dinamizam svojstven inventivnosti, u čemu se sastoji jedina njena istorija. Ma kako paradoksalno u prvi mah izgledalo, povest dekonstrukcije radije ima posla s budućim no prošlim, s problemskim nego okončanim, pa to važi i za različitost dekonstrukcija koje mi ovde imamo u vidu, a tiču se opšte hermeneutike i filozofije, posebno hermeneutike pesništva i filozofije literature. 1 Cf. Pierre V. Zimma: La déconstruction: Une critique (Paris: P.U.F., 1994), 15-30. – Za Deridin odnos prema filozofskoj modernosti, posebno nemačkoj filozofiji refleksije, v. R. Gasché: The Tain of the Mirror: Derrida and the Philosophy of Reflection (Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1986). Za odnos prema Kantovoj kritici v. I. E. Harvey: Derrida and the Economy of Différence (Bloomington: Indiana University Press, 1986), Ničeu E. Behler: Derrida-Nietzsche / Nietzshe-Derrida (Paderborn: Schöningh, 1988), Hajdegeru H. Rapaport: Heidegger and Derrida: Reflections on Time and Language (Lincoln: University of Nebraska Press, 1989) i (uz razjašnjenje prema Hegelu) Franz Kimmerle: Derrida zur Einführung (Hamburg: Junius, 1988), Vitgenštajnu H. Staten: Wittgenstein and Derrida (Oxford: Blackwell, 1985), hermeneutici J. Greisch: Herméneutique et grammatologie (Paris: CNRS, 1977) uz Hermeneutics and Deconstruction, ed. D. Ihde, H. Silverman (New York: SUNY Press, 1985), marksizmu M. Ryan: Marxism and Deconstruction: A Critical Articulation (Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1982), analitičkoj filozofiji M. Frank: Das Sagbare und das Unsagbare (Frankfurt/M: Suhrkamp, 1980), strukturalizmu M. Frank: Was ist Neostrukturalismus? (Frankfurt/M: Suhrkamp, 1984) i J. Habermas: Der philosophische Diskurs der Moderne (Frankfurt/M: Suhrkamp, 1985), francuskim autorima od Artoa do Merlo-Pontija i Bataja C. Lévesque: L’étrangeté du texte (Paris: UGE, 1978) i François Laruelle: Les philosophies de la différence (Paris: PUF, 1986), posebno Levinasu S. Critchley: The Ethics of Deconstruction:

DEKONSTRUKCIJE

17

Derrida and Levinas (Oxford: Blackwell, 1992), za moderni teorijsko-filozofski kontekst v. hrestomatiju Deconstruction in Context, ed. M. C. Taylor (Chicago: University of Chicago Press, 1986), odnosno kontekst savremene francuske filozofije V. Descombes: Le Męme et l’Autre: Quarante-cinq ans de philosophie française (1933-1978) (Paris: Minuit, 1979), Les fins de l’homme: Ŕ partir du travail de J. Derrida (Paris: Galilée, 1981) itd. – O genealogiji samog izraza v. Jacques Derrida: ”Lettre ŕ un ami japonais”, Psyché: Inventions de l’autre (Paris: Galilée, 1987), 387393: „Kad sam izabrao tu reč, ili kad mi se ona nametnula, verujem da je to bilo u Gramatologiji, nisam mislio da će se u njoj prepoznati tako središnja uloga u diskursu koji me je tada zanimao. Između ostalih stvari, hteo sam da prevedem i svojim potrebama prilagodim hajdegerovske izraze Destruktion i Abbau. Oba su u tom kontekstu označavali radnju koja se tiče tradicionalne strukture ili arhitekture temeljnih pojmova zapadne ontologije ili metafizike. Ali na francuskom izraz ‘destrukcija’ suviše je uočljivo podrazumevao poništenje, negativnu redukciju bližu možda ničeovskom ‘razbijanju’, nego hajdegerovskom tumačenju ili vrsti čitanja koje sam predlagao. Zato sam ga odbacio. Sećam se da sam proveravao da li je reč ‘dekonstrukcija’ (koja mi je došla očito vrlo spontano) zaista francuska. Našao sam je u Litreu. Gramatički, lingvistički ili retorički dometi bili su povezani s ‘mašinskim’. Ta veza mi se činila srećnom, vrlo srećno prilagođena onom što sam barem hteo da nagovestim. Dozvolite da navedem par odredbi iz Litrea: ‘DEKONSTRUKCIJA / Čin dekonstruisanja. / Gramatički termin. Poremećaj poretka reči u nekoj rečenici. ‘O dekonstrukciji, prosto rečeno konstrukciji’, Lemar, O načinu učenja jezika, gl. 17, u Tečaju latinskog jezika. Dekonstruisati / 1. Rastaviti delove neke celine. Razgraditi neku mašinu kako bi se ona prenela na drugo mesto. 2. Gramatički termin (...) Razgraditi stihove, preneti ih, potiskivanjem metra, slično prozi. / Nezavisno. ‘Prema metodi prenocijskih rečenica, počinje se takođe prevodom, a jedna od njenih prednosti sastoji se u tome što nikada nema potrebe za razgrađivanjem’, Lemar, isto. 3. Razgraditi se (...) Izgubiti svoju konstrukciju. ‘Moderno znanje nam potvrđuje kako se, nasuprot nepokretnom Istoku, neki jezik koji je postigao svoje savršenstvo razgradio i promenio sam od sebe, putem samog zakona promene, prirođenog ljudskome duhu’, Vilmen, Predgovor Rečniku Akademije.” (ibid., 388).

18

ABC

* „Govor našeg razgovora ne prestaje da, u izvesnoj meri, razgrađuje mogućnost kazivanja onoga o čemu pričamo”. M. Hajdeger

Šta zapravo znači kad se kaže da dekonstrukcija može biti raznih? Pre svega, na samom početku dakle, valja razlikovati ideju dekonstrukcije, njen uvid ili njenu zamisao, od mnogih teorija – pa i teorija dekonstrukcije – koje se mogu izgraditi na osnovu tog uvida, ideje ili zamisli. Može se uvek – uvek ovde znači u načelu – imati izvesna ideja-zamisao a da se ne mora sadržati u obliku koncepta, sistema funkcija, teorije ili znanja, ni u obliku ma kojeg drugog načina predstavljanja, niti jednom predstavom, pa bila ta predstava reč, slika, znak ma koje vrste. Ideja se može zadržati1, sačuvati u rezervi, pod izgovorom da joj nijedna od reprezentacija, 1 Cf. Edmund Husserl: Ideen zu einer reinen Phänomenologie und phänomenologischen Philosophie (1913), § 46, 32, 83 ff. Bez Huserlove fenomenologije, posebno ejdetske redukcije, nije moguće razumeti bitne motive Deridine dekonstrukcije. V. Deridinu raspravu La voix et le phénomčne. Introduction au problčme du signe dans la phénomenologie de Huserl (Paris: P.U.F., 1967), kao i njegov ‘Introduction’, L’origine de la géometrie (Paris: P.U.F., 1962), tj. još ranije Le problčme de la genčse dans la philosophie de Husserl (Paris: P.U.F, 1990). O Deridinom čitanju Huserla v. Studien zur neueren französischen Phänomenologie, hrsg. E. W. Orth (München: Karl Alberg, 1986); Rudolf Bernet: ”Derrida et la voix de son maitre”, Revue philosophique (2, 1990); David Wood: The Deconstruction of Time (Atlantic Highlands, NJ: Humanities Press, 1989).

DEKONSTRUKCIJE

19

nijedna od predstava, od vidova njene „realizacije” u govoru, ne odgovora do kraja: nešto od nje izmiče. Ako ostavimo na trenutak po strani da li je razlog opravdan ili ne (mada ćemo, jednim zaobilaznim gestom, odmah na taj razlog doći) i obratimo pažnju na postupak, možemo videti da je ovo držanje zamisli izvan reči po pravilu praćeno izgovorom, dodatnim opravdanjem, odnosno rečima koje imaju za svrhu da poreknu druge reči, ako ne i reči same kao ono što nije dovoljno saobrazno ili adekvatno ideji. Mogli bi se navesti razni primeri, njih je puna filozofija i literatura, ali ću se zadržati, kako bih ubrzao stvari, na primeru same reči „ideja”. Eidos, idea, nije samo ono što se dâ videti – neki vid, izgled, oblik, čak vrsta ili stanje, već je i nešto što daje da se vidi, što, poput svetla, pruža mogućnost uvida ili sagledavanja. Ideja pruža višak smisla, daje više nego što se vidi, ne samo običnim čulima već i tzv. unutrašnjim (umom ili duhom). Kasnija misao će reći da ako na prvom značenju, na prvom vidu ideje, počiva mogućnost neposrednog shvatanja stvari u svetu, to da imamo ideju kakav je ovaj sto, recimo, shodno njegovom izgledu ili obliku, na drugom značenju se osniva vazda posredan karakter te neposrednosti: nama se daje da vidimo ovaj predmet kao sto ne toliko na osnovu neposrednog, iskustvenog uvida u njegov oblik, koliko na osnovu brojnih posredovanja koja grade sličnosti i nesličnosti, sličnosti između brojnih, a zapravo neizbrojivih predmeta te vrste, i nesličnosti tih predmeta sa drugima: neko ko ne zna šta je ideja stola ne bi prepoznao ni pojedinačni, materijalni predmet, ma kako dobro video njegov oblik, kao sto. Stoga će Sokrat moći da kaže da nije materija ono što daje da se vidi, već da je ideja, ideja stola, ili čoveka, ili dobra, idealno, ono što u stvarima rasvetljava, pokazuje, predstavlja te stvari onakvim kakve jesu. Brojne rasprave u

20

ABC

istoriji između pristalica idealnog i pristalica tvarnog, između idealizama i materijalizama, od antike do naših dana, imaju osnovu u ovoj izvornoj dvosmislenosti ideje kao onog što se vidi i onog što daje da se vidi, dvosmislenosti od koje živi žanr „literature” poznat pod imenom filozofije. Njen se argument može sažeti u tome da ideja, zamisao, misao čuva određenu razliku od izraza, oblika, predstave, reči, kao i da tu razliku čuva u onom na šta odbija da se svede. Sa tim argumentom imaćemo posla sve vreme, pa bih ga stoga ponovio, u jednostavnijem, oštrijem i stoga ne baš naročito pogodnom vidu, rekavši: misao sebe razlikuje od reči, tako da se ne dâ njome sasvim predstaviti i na nju svesti, ali tu razliku kojom označava vlastitu nepredstavljivost i nesvodljivost, čuva reč. To nije sasvim isto kao kad bi se reklo da svoju razliku od reči misao čuva u reči, kao što nije isto ni kad bi se kazalo, unekoliko suprotno, da razliku između reči i misli i reči obezbeđuje samo reč, a ne i misao. Jer razlika o kojoj govorimo ovde je ne samo izvor međusobne nesvodljivosti mišljenja i govora, već se na određene načine – a ti su načini briga filozofije u prvom redu – mora misliti uprkos tome što se ne može kazati ili predstaviti, tako reći s onu stranu i mišljenja i govora. Filozofiji, uzetoj u njenom teorijskom vidu, oduvek nedostaje (uprkos svoj želji da to bude) prva i poslednja reč – misao se uopšte može odrediti kao ono čemu nedostaje govor, i obratno, govor se načelno može odrediti kao ono čemu nedostaje misao – ali ona mora govoriti, oslanjati se na reč koju nadahnjuje, onim imperativom napora za opštim saznanjem sveta (za saznanjem sveta u njegovoj opštosti), što je Parmenid izrekao nalogom „nužno je reći i misliti da biće jeste”, gde je „isto misliti i biti”, ali gde se, kao nemogući, javljaju „putevi nezamislivi i neiz-

DEKONSTRUKCIJE

21

recivi” ukoliko se ti putevi povere govoru. Jer govor može tvrditi i da nebiće jeste; najzad, ne tvrde li pesnički govori, oni koji se predaju divljim, neobuzdanim, skoro bezgraničnim silama reči, da postoje stvari koje ne postoje, himere, fantomi, fantazme, simulakra, prekrajajući iskustvo u zamisao, a povest u priču s porukama koje više niko nije kadar da proveri? Takvo prelaženje granice između „normalnog” i „nenormalnog” vida govora, ne prelazi li takođe razgraničenje bića i nebića, čineći ontološke i logičke ograde igračkama, simulakrumima u rukama pesništva? A ipak, „neodredljivost” pesništva više je od običnog suprotstavljanja određenja neodređenome. – Da bi stao na put sličnim iskušenjima u filozofiji, Platonov Sokrat će u Fedru morati da se radikalno suprotstavi najpre pisanom, a potom i svakom drugom jeziku. On neće to moći da učini bez dvosmislenosti, budući da je pismo po svojoj ideji već dvosmisleno, ali će nastojati da uspostavi merila kojima bi se ono potčinilo.1 Pisani tekst, „besedopismo”, logografija predstavljaju zavodljiv medijum, jer ta vrsta znaka funkcioniše i u odsustvu onog ko ih je stvorio, ispisao, onoga ko im je tvorac, pošiljalac, autor, otac. U tom odsustvu nije moguća kontrola, razmak između mestavremena postanka i primanja (čitanja) otvara brešu za čitav niz posredovanja, pa time i iskrivljavanja, krivotvorenja, namerno ili nenamerno pogrešnih tumačenja. Ukratko, u odsustvu napisano nije bezbedno. Drukčije stoji stvar sa govorom, sa tzv. živom reči: ona nastaje u istom vremenu kad i 1 Fedar 274c ff. - V. J. Derrida: „La pharmacie de Platon”, La dissémination (Paris: Seuil, 1972). – Massimo Verdicchio: „Reader like Phaedrus”, Diacritics, 14:1 (1984), 24-35. (Časopis Diacritics je, uz Critical Inquiry, predstavljao više od dve decenije jedno od glavnih glasila za teoretičare dekonstrukcije u Sjedinjenim Državama.)

22

ABC

misao, ona je kazuje, prenosi, i prisutni govornik može ispraviti na mestu njene nedostatke. Pismo, pak, predstavlja zapis, transkripciju govora, pa je još udaljenije od misli nego govor – ono je u dvostrukom odmaku od nauma. Pošto je pod senkom odsustva, pismo kazuje manje ili više, ono je tuđe izvoru, stoji spolja, kroz distancu ono funkcioniše i posle smrti, odnosno već je u času nastanka zahvaćeno smrću izvorne namere, prvobitnog prisustva. Ono je u tom smislu „senka senke”, i čitav opis pisma sledi Platonove hijerarhije vrednosti – opozicije prisutno/odsutno, živo/mrtvo, unutrašnje/spoljašnje, izvorno/neizvorno, dobro/loše, jednako/različito, jedno/podeljeno. Teorija jezika koja se pokazuje u ovom opisu veli da se pismo mora svesti, redukovati, usredsrediti da bude puki, spoljašnji dodatak glasu (fwn») kao živoj reči, da se mora pokoriti fonocentrizmu, a da se govor mora kontrolisati logosom, usredsrediti na njega kao svoj izvor čiji je on tek prenosnik, dopuna – da se mora upravljati shodno shemi logocentrizma. U ma kom obliku mislili jezik, moramo ga, prema ovoj tradiciji koja polazi još od Platona, misliti kao svodljivog na instance logosa, shodno mišljenju prisustva (prezencije) koje logosom dominira1. Logocentristička tradicija upravlja, kroz filozofiju jezika i njegove instance (govora, znaka, značenja, smisla, vrednosti), potom kroz hijerarhije vrednosti, pojmova, modusa, razumevanja zadatih ostalim oblastima mišljenja i znanja (nauka1 Za Hajdegera Biće određeno kao Prisustvo predstavlja osnovnu crtu metafizike. V. M. Heidegger: Einführung in die Metaphysik (Tübingen: Max Niemeyer, 1953); „Überwindung der Metaphysik”, Vorträge und Aufsätze (Pfullingen: Neske, 1967). O čitanju ovog prisustva u temporalnom smislu v. J. Derrida: „Ousia et grammč: Note sur une note de Sein und Zeit”, Marges – de la philosophie (Paris: Minuit, 1972), 31-78.

DEKONSTRUKCIJE

23

ma), našom istorijom na načine koji mogu biti suptilniji ili grublji, ali kako je ideja svodljivosti jezičkih instanci na posredničku funkciju za neposredno prisutnu misao presudna, pitanja vrednosti samih ovih merila (neposrednosti nasuprot posrednosti, prisustva nasuprot odsustvu, svođenja nasuprot nesvodljivosti itd.) postaju ona koja izbijaju pred nas kao pitanja tradicije, kao pitanja istorije1. Ako je dekonstrukcija jedan od načina da se ta pitanja iznova postave, tada ona nije samo tek jedna od pukih teorija, a oni koji je smatraju vrednom pažnje njene idiosinkratične, dokone ili novijom modom zanete pristalice, već ona zalazi u problem naše istoričnosti, u problem života. Da li je svet tradicije u kojem živimo tako dobar da se i dalje valja lišavati problematizacije jezika, njegovog statusa, učinaka, moći, i prihvatati logocentričko, metafizičko svođenje jezika na puki dodatak, sredstvo, instrument? Jer time se upravo jezik uklanja, negira, briše kao instanca sa vlastitim pravilima, a prihvata samo kao izvor mogućih usputnih pogrešaka, „devijacija” koje je u hodu moguće ispraviti idući ka cilju jedne potpune transparencije, neposredne preglednosti sveta shodno idealu Bića kao Prisustva. I šta biva, ukoliko za trenutak pomislimo da se ove etikopolitičke reperkusije propitivanja jezika mogu zaobići, pa se okrenemo „našem” zanatu, šta biva sa pesništvom, literaturom, tako snažno okrenutim potencijama jezika, ukoliko prihvatimo logocentrizam ove moćne tradicije? Je li i pesništvo – devijacija? Nije malo teorija književnosti u našem veku koje u ime „nauke” upravo to tvrde. Da bih ilustrovao značaj pitanja o logocentrizmu, navešću dva primera. Jedan se odnosi na tzv. kritiku reprezentacije, drugi na navodno devijant1 J. Derrida: De la grammatologie (Paris: Minuit, 1967), posebno prvi deo.

24

ABC

nu prirodu literature. Kritika reprezentacije predstavlja jedan od velikih pokretača novijih teorija, filozofije u XX veku. Uprošćeno, reč je o tome da se ne uzima više zdravo za gotovo stanovište po kojem je jezik instrument, sredstvo, instanca koja se u celini može funkcionalizovati tako da samo predstavlja (reprezentuje) izvesnu sadržinu, naum, stvar ili misao, određen logos koji, sâm, stoji izvan jezika i njime do kraja upravlja. Već je Niče ustao protiv ove reprezentacijske funkcionalizacije jezika: koliko jezik otkriva stvar (prenosi njen smisao), toliko je može i skriti (odnoseći smisao u stranu)1. Između stvari i reči postoje pukotine, prelomi, rezovi, diskontinuiteti. Kad je Mišel Fuko u studiji Reči i stvari iz sredine šezdesetih započeo izučavanje „jedne arheologije nauka o čoveku” (kako tačno glasi podnaslov knjige), on je iza modernih nauka, njihovih saznanja, epistema, našao čitave serije posredovanja koje pokazuju da je ideja jezika kao reprezentacijskog instrumenta vrsta iluzije2; iza te iluzije skrivaju se realne moći dominacije, diskriminacije, disciplinovanja, poredaka i uređivanja predstava o čoveku i društvu, ukratko jedna čitava igra moći koja upravlja igrama znanja u prvom redu kroz instance jezika. Možda savremeni „mediji komunikacije” (reprezentacije, tele-reprezentacije, televizije, informatičkih mreža, arhivizacije u „bankama” podataka, manipulacije na globalnim i lokalnim nivoima) 1 Već u ranom radu „Saznojnoteorijski uvod o istini i laži u izvanmoralnom smislu” (1873). Taj se Ničeov tekst može uzeti kao najava potonjeg bavljenja teorije simulakrumskim moćima jezika, tj. ideje dekonstrukcije teksta. 2 M. Foucault: Les mots et les choses (Paris: Gallimard, 1966). V. takođe njegovu L’archéologie du savoir (Paris: Gallimard, 1969) i L’ordre du discours (Paris: Gallimard, 1971).

DEKONSTRUKCIJE

25

čine nešto jasnijim Fukoove zaključke, ali odgovor koji bi nas navodno mogao zadovoljiti – da nasuprot vrednosti re-prezentovanja treba da potražimo prividno uporište u neposrednosti vlastitog iskustva, prirode, svoje uske zajednice ili svog malog privatnog sveta – nije odgovor na problem reprezentovanja, na problem jezika, već je okretanje glave od njega. Da bismo se suočili s tim problemom, pre svega treba promeniti, unekoliko proširiti pojam jezika, budući da se i „sistemi reprezentacije” menjaju, proširuju, umnožavaju, a sa njima i moći koje stoje iza njih.1 – Slično je s literaturom. Kad se „literarnost” literature traži u tome što je to „sekundarna” jezička upotreba („sekundarni sistem”), neka vrsta parazita na telu ili sistemu „standardne” ili „normalne” upotrebe govora, nismo blizu samo shvatanju poezije kao zaludne ornamentike (koja u sebi tada načelno nema mogućnosti istine, tj. da išta bitno kaže o svetu), već smo suzili pojam literature koji je ionako2 u modernom dobu, naročito od XVIII veka pa dalje, doživeo suženja na imaginativnu, u institucijskom rezervatu zadržanu, i po mnogo čemu „iracionalnu” delatnost. Za literaturu se tada veli da je u vlasti „puke izmišljotine”, a za njen se jezik kaže da je „retorika”, kao da standardni govor, tzv. svakodnevna, „prirodna” reč nije takođe retorička („više se tropa stvori za jedan dan na pijaci, nego za sve vekove u priručnicima besedništva”, govorio je jedan francuski teoretičar retorike pre dva veka, i može mu 1 Cf. J. Derrida: „Envoi”, Psyché – Inventions de l’autre (Paris: Galilée, 1987), 109-144. 2 Pojam literature kao onog isključivo izmišljenog (time nevažnog za pitanja istine, sveta i života) tvorevina je modernosti: „U evropskim jezicima, reč ’literatura’ u njenom aktualnom značenju sasvim je skorašnja: ona jedva da datira od XVIII stoleća” - T. Todorov: La notion de littérature (Paris: Seuil, 1987), 9.

26

ABC

se verovati). Mnogo je toga u „standardnim”, „životnim”, „normalnim” besedama – od politike do ekonomije, od malih priča do velikih ustanova i istorija građenih na pričama – takođe okrenuto izmišljanju, fikcionalizaciji, imaginativnoj tvorbi. Pojam literature je uzak u udžbenicima, ali je njeno nastajanje vrlo široko u životu. Čak i pod pretpostavkom da je literatura u uobičajenom značenju krajnji oblik jezičke aktivnosti, može se poći od te „krajnjosti”, od kraja koji naznačuje potrebu da se i njen „regularan”, zapravo školski pojam proširi, odnosno transformiše. U oba ova primera reč je o transformaciji kroz analizu, o razradi kroz razgradnju, razradi-razgradnji tradicionalnih, nasleđenih pojmova, vrednosti, sistema, hijerarhija, a ne o njihovom odbacivanju, jednostavnom negiranju ili poništenju. Dekonstrukcija nema druge ambicije, njen predlog nije vraćanje skazaljke na nulu. Ona se vraća postojećim znanjima, kako bi ih preuzela, preobrazila i iznova (invencijski) konstituisala služeći se potencijama koje su ta znanja odbacila kao suvišne (kao otpore). Tamo gde fonocentrizam pismo odbacuje kao puki dodatak, kao reprezentaciju glasa i žive reči, ona pokazuje da je i govor glasa, usmeni i „živi” govor dakle, takođe vrsta pisma – proširujući time uobičajeni pojam pisma, premeštajući njegove granice i kroz usmenu reč. Načela artikulacije kroz distinktivna, diskretna svojstva jezičkih instanci važe kako za slova tako i za glasove; mi pišemo grafemama kao i fonetskim znacima. Privilegija, prvenstvo u hijerarhiji glasa nad pismom ne dolazi usled nekog svojstva samog jezika, već usled bliskosti i zavisnosti glasa od logosa shvaćenog kao prisustva pomišljenog u onom ko misli. Fonocentrička perspektiva je konsekvenca logocentričke. Otuda nije dovoljno samo kritikovati fonocentrizam, niti pre-

DEKONSTRUKCIJE

27

meštati granice pisma i na usmenu reč, nego modifikovati već načetu hijerarhiju: nije dovoljno samo pismo upisati nazad u glas, nego načetu hijerarhiju fonocentrizma okrenuti tako da premeštene granice počnu da funkcionišu i tamo gde su dotle tu hijerarhiju obezbeđivale, sedimentisale je, davale joj osnovu ili temelj određenog sistema. Dekonstrukcija se doista kod Deride i definiše kao dvostruki potez – mada vidimo već da je ta dvostrukost, to „dva” u ovom izrazu samo uslovno, reč je o po mnogo čemu istoj stvari, o dve strane istog lista – određenog premeštanja neke granice (a to znači, odmah, središta i ruba, centra i margine) i okretanja koje zahvata čitav sistem, strukturu, hijerarhiju ustanovljenih opozicija (vrednosti povlašćenog i potisnutog, primarnog i sekundarnog, izvornog i izvedenog, unutrašnjeg i spoljašnjeg, živog i neživog, prisutnog i odsutnog), pri čemu premeštanje granice i preokret poretka garantovanog granicom bivaju međusobno zavisni, na određen način izmenljivi (stoga Derida na kraju Margina filozofije zapravo govori o „preokretanju klasične opozicije i opštem premeštanju sistema”, naglašavajući ovo zajedničko i).1 Sistem i granica, struktura kao hijerarhija centra i margine, uvek idu zajedno, pa stoga idu skupa i ova dva postupka dekonstrukcije – ona već koristi ono što joj, na naličju, pružaju klasični poreci, poreci određene klase. Recimo, neće biti dovoljno samo upisati pismo u govor, već pokazati šta takvo upisivanje znači za čitav sistem logocentričke teorije i prakse, filozofije i istorije – šta zapravo znači vratiti u igru vrednosti koje su proterane na rub (ranije pripisane ili upisane u pismo) i koje se nove tenzije, razmaci, distance, sile i vrednosti otkrivaju u sklopovima 1 J. Derrida: Marges – de la philosophie, 392-393. V. takođe Deridine Positions (Paris: Minuit, 1972).

28

ABC

građenim oko ideje prvenstva prisustva. Postavljanje takvih pitanja i, razume se, odgovaranje na njih, predstavlja put Deridine teoretizacije ideje dekonstrukcije, gde se sa određenog mesta koje ne pripada sistemu – koje on svojim hijerarhijama, najčešće binarnim, ne uspeva da kontroliše, koje mu je otuda na određen način spoljašnje – interveniše u zatečeno polje. Teorija time zadobija oblik jednog dvostrukog čitanja, dvostrukosti, i otuda naglašavanje ambivalencije kao njene osnovne figure. Kritike te teorije otuda će se dugo vremena, pa čak i danas, razvijati kao kritike ovih gestova, ovih učinaka, efekata ili posledica dekonstrukcije, često površno, kao i svaka kritika posledica. Naime, ključno pitanje takve, početne zamisli dekonstrukcije kod Deride ostaje pitanje spoljašnjosti, ruba kao topološke vrednosti iz koje se potom zadobijaju ostali postupci, gestovi, efekti, figure, znakovi itd.1 Ne bih stoga da posebno govorim o ovoj ili onoj Deridinoj tezi, tekstu, kritici, razmatranju ovog ili onog autora iz istorije filozofije; parafraza ne može zameniti čitanje, pa samo mogu uputiti na analize Platona i Hegela iz Diseminacije (i drugde), ili na analize fenomenološke teorije znaka kod Huserla, u Glasu i fenomenu, na brojne analize različitih teorija u Pismu i razlici ili Marginama filozofije itd. Ukratko ću se, ipak, pozabaviti Deridinim čitanjem Rusoa iz rasprave O gramatologiji, tačnije jednim elementom tog čitanja, budući da nam može ne samo pokazati nešto od ideje Deridinog postupka, već nam dati građu za drugi deo ovog predavanja koji će se više baviti pita1 Između brojnih radova o Deridinoj teoriji i filozofiji jezika v. Christopher Johnson: System and Writing in the Philosophy of Jacques Derrida (Cambridge: Cambridge University Press, 1993).

DEKONSTRUKCIJE

29

njem ideje dekonstrukcije u književnosti kroz zamisli Pola de Mana. Baviti se Rusoom znači nekoliko stvari u isti mah: reč nije samo o jednom od najuticajnijih autora modernog doba, u filozofiji, literaturi, pravnoj i političkoj teoriji, estetici, čak psihologiji i etnologiji, već piscu u čijim tekstovima granice između mišljenja i govorenja, logosa i retorike, filozofije i literature, kao i teorijskih uvida i praktičnih posledica, nisu uvek jasne – tačnije, on je pisao kao da se te tradicionalne granice moraju uvek iznova, skoro u svakom potezu prelaziti tamo-amo. Stoga je neka vrsta uzoritog primera za preispitivanje modernosti i tradicije. Derida polazi od naoko marginalnog Rusoovog Ogleda o poreklu jezika – ali već smo videli da je tzv. margina od značaja za analizu utoliko što predstavlja rub na kojem se jasnije opažaju sile potiskivanja, tenzije sistema, razlike u rasporedu. Moć nekog centra uvek nastoji da se potvrdi kontrolom margine; diktatori, na primer, nisu to sve dok ne uspostave kontrolu nad naoko nebitnim, rubnim područjima, od kojih se i sastoje naši svakodnevni životi, izloženi ovoj moći. U analizi Deridinoj1 se brzo pokazuje da su Rusoove koncepcije o jeziku i pismu iz tog ogleda zapravo one koje dominiraju i velikim, glavnim spisima, poput Ispovesti, Julije ili Društvenog ugovora. Tačnije, to je figura suplementa, pridodatka i zamene, „nadomestka”, koja zauzima središnje mesto u ovim koncepcijama. Kultura se javlja kao nadomestak prirodi, jezik kao nadomestak mišljenju, pismo nadomestak govoru – nadopuna, dakle, koja treba da zameni i sobom ispuni praznine koje prethodne, inače povlašćene celine, ne uspevaju da upotpune. Ta uloga pisma, jezika, kulture, najzad književno1 De la grammatologie, njen drugi deo (147-445, posebno 203-234).

30

ABC

sti i umetnosti, bila bi tradicionalna uloga koju smo već susreli u logocentrizmu zapadne misli – Ruso je stoga nastavljač Platonov – ali kod Rusoa ova logika suplementacije ne funkcioniše samo kao preuzimanje tradicionalnog toposa, već i kao izvesno prevrednovanje tradicije, kao ključ za otvaranje ili stvaranje novih ideja, što je i čini modernom. Našim terminima, Ruso razume invenciju (literarnu, poput tekstova, socijalnu, poput „društvenog ugovora”, životnu poput ljubavi) kao pridodatak-nadomestak, ali je problem s ovom logikom suplementa što sama izmiče logici, odnosno što se opire svođenju, pokazujući sve crte jedne ipak koherentne ambivalencije. Tako, suplement jeste artefakt, kulturna tvorevina, ali je i opasan, jer udaljava od prirode; on stvara novu vrednost, ali time gubimo izvornost, što ga čini sekundarnim izvorom, dvosmislenim i paradoksalnim svojstvom u kojem se izvornost pripisuje izvedenom, dakle neizvornom, pa time i nesvojstvenom; on može poslužiti kao osnova za nove invencije, ali je ta osnova konvencija, pa je novo otuda deo starog; on nastaje radom razlike, ali stvara o sebi predstavu identiteta; njegova moć je skoro bez granica, ali je takođe, budući da je zamena, u biti ograničena jednom načelnom nemoći; itd. Zapravo, suplement izmiče binarnim opozicijama, nesvodljiv je na parove suprotnosti, na one za-protiv vrednosti koje tradicionalna metafizika uzima kao osnovu za postojanje, saznanje, vrednovanje, najzad i za sama merila šta je tradicija kao predanje, kao ono što se prenosi kroz vreme. Posledica tog izmicanja jeste njegova nestabilnost, nemogućnost njegovog kontrolisanja, kao i „performativna kontradikcija” – on čini da se Ruso može shvatiti suprotno od onoga što tvrdi, odnosno da „pisac piše u jeziku i logici čijim samim sistemom, pravilima i životom njegov govor ne može potpuno da ovlada... Čita-

DEKONSTRUKCIJE

31

nje mora uvek da cilja na određen odnos, nezapažen od strane autora, između onog čime on vlada i onoga čime ne vlada u jeziku koji koristi. Taj odnos nije nekakva količinska podela senki i svetla, slabosti ili snage, već sklop smisaonosti koji kritičko čitanje treba da produkuje” – beleži Derida u svojoj analizi Rusoa1. Produkovanje ovde nije nikakvo proizvoljno „učitavanje”, već pre očitavanje napona, razlika, smisaonih tokova koji postoje u tekstu2. Deridina hipoteza da „nema ničeg vantekstovnog”3 upućuje na ovo traganje za smislom u tekstu, a ne van njega (autorska intencija, na primer, postoji unutar teksta za koji važi, a ne kao spoljašnji oslonac; znak, tekst napušta, prekida sa autorom onda kad je poslat, pa vraćanje na neko „izvantekstovno” uporište da bi se čitao tekst nije drugo do poricanje autonomije teksta), pri čemu pod tekstom ne treba misliti „knjigu” (kao da se ovim kaže da je sve „knjiško”, stvarnost ne postoji itd.), već sam zakon posredovanja svega što možemo misliti, saopštavati, na ovaj ili onaj način, jezikom, znakom, subjektom, i u tom smislu – tekstom. Intencionalističko shvatanje, recimo, koje drži da tekst (jezik, znak) biva samo puki instrument da se prenese neka namera ili volja smisla (ono što je „pisac hteo da kaže”) očito smatra da se tekst uklanja, briše sam od sebe, nakon što je obavio posao prenošenja; ali ni smisaone volje, ni značenjske intencije nisu nešto što se uobličava 1 Ibid., 227. 2 „Očitavanje razlika” bila bi najkraća definicija književne dekonstrukcijske teorije koju je predložila tzv. jelska škola. V. Barbara Johnson: The Critical Difference: Essays in the Contemporary Rhetoric of Reading (Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1980). 3 De la grammatologie, 227-234. Cf. La dissémination, 42 („il n’y a pas de hors-texte absolu”), 50 („il n’y a que du hors-texte”).

32

ABC

izvan znaka (teksta), pa je ova teza o tekstualnom samobrisanju vrlo relativna – preneta intencija zadržava oblik znaka, ostaje tekst – i pre služi da se, iz praktičnih razloga, zanemari udeo jezika kako bismo se usredsredili na smisao kao da on nije tekst već sama stvar. Dekonstrukcija nema nameru da ukine ovu iluziju u kojoj živimo i koja ima sasvim lepe učinke, jer nam omogućuje brzo komuniciranje, izvesnu pouzdanost smisla, ali nema nameru ni da odustane od toga da je posredi iluzija koja je, kako bi Niče rekao, iz određene potrebe postala istina. Naročito se od toga ne može odustati u kompleksnim analizima gde je udeo jezika bitan, nesvodljiv, kao što je slučaj u analizama književnosti. Funkcija teksta kao suplementa – dodatka koji je neophodan, ali koji je višak, zamene koja nadopunjuje i čini nešto potpunim, ali pokazuje otuda izvorni nedostatak onog što je popunila, nadomestka koji je višak s obzirom na ono što ga iziskuje, ali i manjak utoliko što ga dopunjeno uklanja, pa često traži da se sam skloni, obriše, nestane nakon što je odigrao prenosnu, zamensku ulogu, poput teksta u odnosu na intenciju, recimo – pokazuje se kao jedno opšte svojstvo logocentričkog shvatanja pisanja, koje odriče ono bez čijeg posredstva ni samo ne bi nastalo.1 Otkrivajući da je prisustvo korpusa bilo nepotpuno, da je bilo spregnuto sa odsustvom onoga što suplement treba da nadomesti, odnosno da se, u onome što nadomeštava i zamenjuje odsustvo, i prisustvo pokazuje kao mogućnost za drukčije, novo prisustvo, kao suplement dodatnog prisustva za neko ranije odsustvo, on je još i znak odsutnos1 V. analize iz L’écriture et la différence (Paris: Seuil, 1967), posebno oglede „Force et signification” (9-50) i „La structure, le signe et le jeu dans le discours des sciences humaines” (409-428).

DEKONSTRUKCIJE

33

ti za korpus, budući da stoji izvan njega, spolja, a ne u samom izvornom korpusu. Međutim, iako je i znak prisustva i znak odsustva, suplement nije sasvim ni jedno, niti drugo, ni prisustvo samo, budući da ostaje zauvek zavisan od onog što nadopunjuje, niti pak odsustvo, budući da je njegovo mesto zamenjivanja takođe neka vrsta novog korpusa, spoljašnjeg u odnosu na prethodno. Ova formula „i-i, ni-niti”, biće neka vrsta stenografije, skraćenice za jednu od ideja dekonstrukcije, kao što će i tzv. ambivalencija postati figura, zaštitni znak te ideje. Međutim, važno je naglasiti da ideja dekonstrukcije uvek računa na nesvodljivost jednog slučaja na drugi, pa tako računa i na vlastitu nesvodljivost na neku formulu ili figuru. Videćemo kasnije zašto je tako, koje su posledice te kapitalne nesvodljivosti, tog – kapitala ideje dekonstrukcije. Ovde nam je ipak bilo važno da izolujemo jedan motiv u Deridinoj teoriji o Rusoovom ambivalentnom nadomestku. Naime, ako Derida kaže da iznutra, suplement nekom korpusu (znanja, jezika, tradicije, prirode, kulture, teksta…) ima ulogu dopunjavanja, tako da mu se ta uloga svodi na neko interno svojstvo samog korpusa, kojem u suštini ostaje stran, onda se pitanje ovog unutrašnjeg i spoljašnjeg okvira1 postavlja kao krucijalno. Iznutra, nadomestak se vidi kao zamena, kao sredstvo, instrument, pridodatak, ali da bismo uvideli ulogu suplementa kao znaka ili traga nekog manjka u korpusu, nekog odsustva u prisustvu, da bismo uopšte videli znak kao simulakrum, kao metaforu, kao jezik, a ne samo kao puko sredstvo, po1 De la grammatologie, 231. Takođe Positions, 54-62. O „okviru” kao o (ne)mestu (granici između) unutrašnjeg i spoljašnjeg v. Deridin ogled „Parergon”, La vérité en peinture (Paris: Flammarion, 1978), 21-168.

34

ABC

trebna nam je u neku ruku izvesna spoljašnja tačka. Čitav sistem logo- i fonocentrizma, čitava metafizička filozofija uspeva da pitanje znaka i jezika asimiluje u sebe: potreban nam je izvesni spoljašnji, rubni oslonac, mesto koje je unekoliko izvan sistema metafizike kako bismo taj sistem razgradili, kako bismo vrednosti koje isključuje i samo to isključenje na kojem se sistem održava kao celina ponovo postavili za bitne vrednosti funkcionisanja tog sistema. Pitanje spoljašnjeg je, međutim, kod onih koji su se zanimali više za ideju dekonstrukcije, a ne samo za njene efekte i teorijske obrasce, postavljeno dosta rano. Na više načina: na primer, ako nam je zaista potrebna neka spoljašnja tačka na rubu sistema i tradicije zapadnog mišljenja, kako bismo razgradili, dekonstruisali te sisteme, tradicije i mnenja, nije li dekonstrukcija tada takođe u ulozi suplementa, nadomestka, pa time potpada pod logiku onog što nadomeštava, pojačavajući a ne slabeći binarne logike sistema koji treba da preokrene i premesti? Dalje, ako je dekonstrukcija jedan dodatan, naknadni, viši uvid u refleksiju nekog sistema, filozofskog ili književnog, u svakom slučaju jezičkog, onda ona kao vrsta hiper-refleksije potpada pod zakone refleksivnosti, stupa na važan način u filozofiju refleksije i njene teorije. Argument je razvio Žan-Fransoa Liotar u raspravi Diskurs, figura, suprotstavljajući ideji hiper-refleksivne dekonstrukcije ideju razgradnje od strane nesvesnog, tela, Hegelu suprotstavljajući Frojda1. Na drugi način2 je takvo pitanje postavljao i Žak 1 J.-F. Lyotard: Discours, figure (Paris: Klincksieck, 1971). 2 J. Lacan: Écrits (Paris: Seuil, 1966), posebno spis „Fonction et champ de la parole et du language en psychanalyse”.

DEKONSTRUKCIJE

35

Lakan u teorijskoj psihoanalizi, kao i, na primer, Žil Delez u brojnim raspravama o razlici i ponavljanju kao temeljnim oblicima mišljenja koji upravljaju logikom smisla, idejama simulakruma, pa čak i idejama nesvesnog kod Frojda, gde uvek jedna spoljašnjost – neka nomadska pomisao ili stav – u isti mah predstavlja učvršćenje sistema i njegovo narušavanje1, slično Deridinom suplementu kod Rusoa. Čak i Mišel Fuko, kroz analizu moći kao oblika kojim se spoljašnjost potvrđuje u nekoj unutrašnjosti, odmičući sebe dalje u spoljašnjost, blizak je pitanju o eksteriornoj i stoga unekoliko eksteritorijalnoj tački iz koje se može iznova kritikovati čitav sistem refleksivne teritorije zapadne tradicije i njena praksa moći koja prisvaja, čija je moć prisvajanje moći, ali koja sebe ne prisvaja kako bi dalje prisvajala itd2.– U oblasti književne refleksije činio je to Moris Blanšo3 (ne slučajno, naravno, važan Fukoov rad o Blanšou nosi naslov „Mišljenje spolja”4). Navodim ovih nekoliko imena kako bih samo naznačio da Deridin pokušaj dekonstrukcije nije ni usamljen niti nešto apsolutno originalno u okviru savremenih misaonih tendencija, onih koje su se pojavile na tragu Ničea, Haj1 G. Deleuze: Logique du sens (Paris: Minuit, 1969); Différence et répétition (Paris: P.U.F., 1968). 2 Pored navedenih, vidi oglede i priloge sakupljene u Dits et écrits, t. I-IV (Paris: Gallimard, 1994). 3 M. Blanchot: La part du feu (1949); L’espace littéraire (1955); Le livre ŕ venir (1959); L’entretien infini (1969); L’écriture du désastre (1980), sve u izdanju pariskog Galimara. O značaju ovog izuzetnog savremenog mislioca književnosti i pisca v. F. Collin: Maurice Blanchot et la question de l’écriture (Paris: Gallimard, 1986). Cf. takođe Paul de Man: „La circularité de l’interprétation dans l’oeuvre de Maurice Blanchot”, Critique, 229 (1966); J. Derrida: Parages (Paris: Galilée, 1976). 4 M. Foucault: „La pensée du dehors”. Critique, 229 (1966).

36

ABC

degera, Frojda, na tragu „jezičkog obrta” u filozofiji XX veka, shodno jednoj kritici ili prevrednovanju klasičnog misaonog nasleđa, kritici metafizike, tradicionalnog logosa, kako bi se saznanje pomerilo u pravcu njegovog bitnog, nezaobilaznog i ponovo nesvodljivog činioca koji se zove – jezik. Pre nego što pređemo na za nas veoma važno stavljanje u pitanje Deridine teoretizacije ruba, margine, spoljašnje tačke iz koje intervenišemo unutra u sistem u odnosu na koji je to mesto rubno, pa time i spoljašnje, ukratko bih ocrtao dve Deridine figure važne za njegov polazni poduhvat teoretizacije dekonstruktivne ideje. Te će figure biti od važnosti za našu kasniju raspravu. Prva se tiče teorije o iterabilnosti znaka, a druga o metafizičnosti metafore. Obe su poput lica i naličja iste ideje o intervenciji preokretom i premeštanjem shodno ideji nesvodljivosti, ideji invencije koja je suštinska za svaku dekonstrukciju, bila ona Deridina, Liotarova, Lakanova, Delezova, Fukoova, Blanšoova, Frojdova, Hajdegerova ili Ničeova. Šta je iterabilnost znaka? Iterabilnost je izraz koji dolazi od iterum – po drugi put, ponovo, još jednom, odnosno od iteracije (iteratio) – obnavljanja, „opetovanja”, ponavljanja iznova. Iterabilnost znaka kaže: svaki znak, odnosno, tačnije, svaka stvar postaje znak time što se može ponoviti, makar još jednom, a to znači i ponavljati u načelu, beskrajno mnogo puta, nezavisno od svojeg prvog pojavljivanja, od svog izvora i porekla, u odsustvu dakle onog ko ga je prvi pokrenuo i stavio na put ponavljanja; znak je znak time što se može ponavljati. Otuda još jedan učinak znaka, kroz njegovu suštinsku iterabilnost: time što se odvaja od svog porekla, i ponavlja ili može ponoviti kroz druge slučajeve, u drugim instancama ili kontekstima, znak zadržava izvesnu samostalnost, a time što za-

DEKONSTRUKCIJE

37

država samostalnost znači da se ne može ograničiti ni broj njegovih ponavljanja, što izgleda očigledno, niti pak svi njegovi mogući efekti, učinci ili ulozi koje će ostvariti u kombinaciji s drugim znacima, drugim slučajevima, u drugim kontekstima, što je možda manje očigledno, barem po posledicama, ali jako važno. Ne možemo unapred, znakom koji šaljemo na put, odrediti šta će s njim sve biti, da li će se ponašati shodno prvotnoj volji, strogo ograničeno samo na našu nameru, jezičku ili misaonu intenciju; od časa kad znak ode, a to je čas jezika, znak nosi sa sobom intenciju, prenosi je, a to znači i – odnosi, kalemeći je na drugog, u našoj odsutnosti, povezujući intenciju značenja sa drugim, tuđim intencijama i značenjima, tako da čak može biti pojmljen obrnuto od naše početne namere. Otuda ne možemo unapred programirati kontekste ponavljanja, niti možemo zasititi čitavo polje na osnovu prvobitne ideje prisustva, budući da slučaj koji će doći nije u opsegu intencijske prezentacije, da tako kažem, subjekta koji znak šalje u svet. Znak nosi taj trag prvobitnog prisustva (ali ne celo prisustvo), zadržava ga kao trag intencije, ali se kombinuje sa drukčijim prisustvom kao trag, a ne kao čist ili idealan identitet znaka – otuda je mogućnost da se on drukčije, različito razume, suštinska za znak, a ne tek neka pogreška intencije ili sama njena nejasnost1. Suštinska mogućnost znaka da kroz trag jednog uđe u vezu s drugim, da se ne-razume shodno nameri nekog porekla, u osnovi je jezika, tvrdi Derida, tj. u osnovi takvih jezičkih fenomena kakvi su višeznačnost, polisemija, ambigviteti ili dvosmislenosti, odnos1 J. Derrida: „Signature événement contexte”, Marges – de la philosophie, 365-393; Limited Inc. (Paris: Galilée, 1990). Dvostruka kritika: strukturalizma (Martinea, Gremasa) i teorije govornih činova (Ostina, Serla). O poslednjem v. S. Felman: Le scandale du corps parlant: Don Juan avec Austin ou la séduction en deux langues (Paris: Seuil, 1980).

38

ABC

no u osnovi ovog rasejanja znaka i značenja kroz različitost, što će Derida nazvati diseminacija, suprotno od prebrojive (i stoga svodljive na neki ograničen, zatvoren niz smisla) polisemije. Iterabilnost znači da znak zadržava, kroz svoje ponavljanje, mogućnost razlike, različitost, i da je taj trag razlike načelan za znak. Ovo može imati – i ima – vrlo krupne posledice po čitav tradicionalni sklop razmišljanja o jeziku, o mišljenju, o njihovim odnosima, tj. krupne konsekvence po filozofiju, teoriju jezika, različite nauke, kao i prakse – ne samo pesničke ili književne, već i političke, pravne, socijalne, tehnološke, svuda gde imamo posla sa instancom jezika. Kad de Sosir, na primer, nastoji da opiše jezik u njegovoj sistemskoj, sinhronijskoj prirodi, u njegovoj idealnoj vrednosti identifikacije i autoreprezentacije, on je upravo primoran, logikom same vrednosti ponavljanja kroz drugost, da kaže kako je jezik „sistem razlikâ bez pozitivnih termina”1, razlika koje održavaju taj sistem, jezik, čije je opšte svojstvo da ga primamo, onako kako primamo neki zakon. Te razlike, na kojima se jezik-sistem drži, u načelu se ne mogu reprezentovati, budući da bi njihovo vezivanje za neki „pozitivni termin” predstavljalo samo nov element istog sistema, novu razliku: iz jezika se ne može izaći i zato što tek iz njega dolaze vrednosti unutrašnjeg i spoljašnjeg (onog kud bismo hteli da izađemo); ova teorijska situacija formalno ima isto pravilo kao u teoriji skupova gde je K. Gedel dokazao nemogućnost da se neki skup odredi elementima samog tog skupa. To svedoči o nemogućnosti čiste imanencije, prezencije ili prisustva koje bi vladalo svim svojim pojavljivanjima, koje bi jeziku unapred moglo ga1 F. de Saussure: Cours de linguistique générale (Paris: Payot, 1973), 160. O Deridom čitanju de Sosira v. ”Le circle linguistique de Genčve”, u Marges..., 165-185.

DEKONSTRUKCIJE

39

rantovati izvesnost ili pouzdanost, odnosno samoidentičnost kao najviši oblik identiteta: mogućnost odstupanja, a time i pogrešnog razumevanja, upisana je u sam zakon govora, primljena zajedno s njim. Potreba za tumačenjem takođe, kao i neophodnost prevođenja, javljaju se kao posledice ove iterabilnosti, a ne kao neki jednostavni manjak; na pitanje – nije li u odsustvu apsolutnih standarda, čvrstih smislova, fiksiranih identiteta svejedno kako se nešto razume, tumači, prevodi (navodni „relativizam” teorijskih koncepcija koje polaze od razlike, pa tako i dekonstrukcije) – može se odgovoriti da tek tada nije svejedno, da tek tada problem interpretacije (i sličnih delatnosti) postaje važan. Najpre, nisu sve razlike jednake, već je razlika upravo ono što odbija da se svede, da bude svuda i za sve jednaka; razlike se mogu, zarad mnogih praktičnih svrha, predstaviti kao stabilne, mogu se čak dramatizovati u opozicije, u kontradikcije, ali ova teleološka potčinjavanja razlika ne ukidaju njihov načelni princip nesvodljivosti, otpor totalizaciji. Videćemo kasnije, sa de Manom, kako i zašto dekonstrukcija izmiče ne samo aksiološkom, već i epistemološkom relativizmu, uključujući ideju nužnosti retoričke aberacije – jednostavnije, kako i zašto nas tropi odvode dotle da iluzije primamo kao istine. Unutar našeg započetog primera, kad se u usmenom govoru pronalaze svojstva pisma, razlika između usmenog i pismenog se ne ukida, već se pojam pisma preobražava tako da obuhvati oba sistema, postajući neka vrsta pre- ili pra-pisma (arche-écriture), koje zalazi kroz kritiku fonocentrizma u kritiku logocentrizma, budući da otkriva želju logosa da kroz instancu prisustva dominira iterabilnim instancama jezika, onim koje se načelno opiru prisustvu. Žudnja logosa za dominacijom prisustva idealno bi se mogla ostvariti samo kao autoprezencija, bez po-

40

ABC

sredstva reprezentacije, samim tim bez pisma i jezika, distance, eksteriornosti, mogućnosti smrti (konačnosti) itd. – kroz misao koja bi sebe mislila na sebi svojstven, potpuno identičan način, bez prostora (koji uvodi distancu, unutar i izvan), a s onu stranu vremena (bila bi to večnost trenutka), u čisto transcendentalnoj ravni idealnog, metafizičkog prisustva sebe u sebi i sobom. Pa čak i tada, pod uslovom da je to moguće, logos bi pokazao suštinske crte iterabilnosti, ponovljivosti kroz predrugojačenje, jer bi sve ove vrednosti koje odbacuje morao da uključi u sebe ukoliko i sam biva totalitet. Može se otuda reći, da skratim priču, kako je logos (logocentrizma, metafizike prisustva) samo drugi pol opšte strukture znaka, transcendentalna strana njegove idealnosti, kao što je prethodna strana, pol prenosnosti, ono što se u metafizici identifikuje kao nepouzdanost, takođe deo ove igre razlikâ koje čine jezik tako suptilnim dvojnikom mišljenja. Jer svojstva jezika se takođe upisuju u misao, pa otuda i pored razlike iz koje se misao određuje kao ono čemu nedostaje reč, a reč ono čemu nedostaje misao (jer prvome nikad reč nije dovoljna, kao što ni drugo nikad ne može bez misli), uprkos otporu međusobne nesvodljvosti, misao i reč, logos-mišljenje i logos-govorenje zapliću se u susrete koje, shodno pravilu njihove nesvodljive bliskosti, i nazivamo invencijama otpora. Iako se, dakle, pojam pisma transformisao da zahvati i pojam govora, premestio granice ne samo oko već i ispod ovog drugog, on se nije sam korenito promenio, već je zadržao osnovna svojstva (distance, eksteriornosti, konačnosti), ali je u tom postupku postala vidljiva potreba za preokretanjem sistema u kojem ta svojstva funkcionišu: premeštanje fonocentrizma praćeno je preokretom logocentrizma. Strogo govoreći, dekonstrukcija ne razgrađuje pojmove kao takve, izolovane od polja

DEKONSTRUKCIJE

41

u kojem delaju, još manje ih odbacuje, negira, ništi, već ih razrađuje kako bi se promenile njihove zaleđene, sedimentirane, fiksirane funkcije – ona prevrednuje kroz razradu više nego što razgrađuje kroz protivljenje; ako vas ovo podseća na „dijalektiku”, onda je to stoga što je dekonstrukcija njeno naličje – suprotno od hegelovske, ona nema za cilj nikakvo „prevazilaženje” (tzv. Aufhebung) kako bi se dosegao totalitet1. Njen je zakon antitotalizacijski. To što nema apsolutnog centra, merila, standarda ili znaka, ne znači da sve jednako vredi; ako „Bog ne postoji”, ne znači da je sve dozvoljeno, jer alternativa tome da je sve dozvoljeno tek ako Bog postoji (sve je onda dozvoljeno činiti u njegovo ime, prisvojenog za sebe) takođe ne stoji; to znači da se ulozi dozvoljenog i ograničenog, odnosi središta i granice, moraju postavljati iznova, poštujući ne samo tačnost središta već i pravednost granice, na šta ću se još vratiti. Još jednom, posledica toga može biti da je i nerazumevanje ili pogrešno razumevanje takođe u načelu mogućnost znaka, mogućnost govora, da se ne može kontrolisati čitavo polje jezika, što nije nova ideja, ali jeste nova ideja ovo ispitivanje nerazumevanja sa stanovišta njegove načelne uloge. Uz Deridu, o tome će takođe govoriti i teoretisati Lakan, kroz „méconnaissance” subjekta i nesvesnog, Liotar kroz ispitivanje sublimnog, Delez kroz nomadologiju i logiku smisla, Fuko kroz arheologiju moći, a naročito seksualnosti itd. Kod Deride će teorija imati ime iterabilnosti znaka, tj. njegove ponovljivosti koja čuva trag razlike, kroz teoriju o razlici, o „différance” koja prethodi kao neka vrsta 1 V. J. Derrida: Glas – Que reste-t-il du savoir absolu? (Paris: Galilée, 1974). Za odnos prema Hegelu takođe „Le puits et le pyramide: Introduction ŕ la sémiologie de Hegel”, Marges..., 79-127.

42

ABC

prarazlike, arhidiferencije svakoj diferenciji kao identitetu što stoji između dva identiteta, odnosno kao diferanciji kako će ovu prarazliku nazvati da bi je samu razlikovao od „obične” razlike, od diferencije1. Takođe je i ovde važna izvesna ideja spoljašnjeg ruba – traga za znak, diferancije za diferenciju, diseminacije za polisemiju itd. – kao mesta sa kojeg se mogu preokrenuti klasične binarne opozicije, a čitav njihov sistem premestiti u nov poredak, u igru novih tenzija i znakova. Drugi motiv Deridine teorije na koji bih ukratko hteo da skrenem pažnju tiče se metafore. Bila uzeta u užem smislu (kao prenošenje po sličnosti), bilo u širem, kao naziv za jednu potenciju jezika da govori drugo od onog što navodno kaže, metafora je za Deridu jedno filozofsko, odnosno metafizičko ime2. Naime, da bi se uopšte nešto prepoznalo kao metafora, kao konstitucija prenosa smisla, potrebna je pretpostavka o doslovnom, prvobitnom, primarnom ili osnovnom značenju, o identitetu nekog smisla koji je uvek isti; metafora se oslanja na određenu zamisao bića i njegovu vezanost za određeni smisao. Tek sa tom pretpostavkom, što je pretpostavka metafizike logosa i identiteta misli sa sobom u svojoj prezenciji, dolazimo do razlike po smislu od doslovnog, do prenesenog, izvedenog smisla, koji je metafizika uvek smatrala devijantnim – odstupajućim učinkom jezika, 1 J. Derrida: ”La différance”, Marges..., 1-29. V. i Derrida and Différance, ed. D. Wood, R. Bernasconi (Evanston: Northwestern University Press, 1988). 2 J. Derrida: ”La mythologie blanche: la métaphore dans le texte philosophique”, Marges..., 247-324; „Le retrait de la métaphore”, Psyché..., 63-94. V. i S. Kofman: Nietzsche et la métaphore (Paris: Payot, 1972). J. Derrida: Éperons: les styles de Nietzsche (Paris: Flammarion, 1978). N. Loraux: „La métaphore sans métaphore”, Revue philosophique, 2 (1990), 247-268.

DEKONSTRUKCIJE

43

budući da je preneseni smisao, za razliku od osnovnog ili doslovnog, podložan pogrešnoj ili neumerenoj, nekontrolisanoj upotrebi, odsustvu intencije identiteta ili logosa. Metafora je ime za ovo primarnije razlikovanje kojem nije cilj da proizvodi metafore, već da ih kontroliše i da ih tako odstrani iz oblasti znanja zasnovanog na identitetu. To je ime načina da se jezik svede na suštine, tj. da se sličnosti eliminišu kao simulakrumi – poput platonovske, a zapravo metafizičke ideje o izvornosti ideje kao suštine, gde su znaci sekundarni. Čitava istorija zapadne misli sledi ovo odstranjivanje ili barem pripitomljavanje metafore, iako su temeljne reči te misli, od temelja do duha, u filozofiji recimo, takođe prvobitno bile metafore, ali metafore koje su se navodno izlizale, koje su dugim radom interpretacije prestale da to budu, odnosno koje se upotrebljavaju protiv sebe: temelj neke nauke tako nećemo zamišljati kroz sliku ili sličnost sa temeljom zgrade, niti duh u filozofiji kao avet, već ćemo to morati da zamislimo suprotno duhu temelja tih metafora, što je već obrt, ili nova metafora koju metafizika ne želi da prizna kao svoj deo, deo svog jezika, iako mu duguje ideju o nemetaforičnosti vlastitih izraza i govora. Ovo postavljanje doslovnog kroz metaforu kako bi se metafora neutralisala predstavlja, smatra Derida, izvorni metafizički gest, a može se, ponovo, detektovati samo sa jedne tačke ruba jezika, ruba doslovnosti i metafore, tj. izvan razlike koja identifikuje doslovno pouzdano ga razlučujući od prenosnog, na strani prenosa, ili na strani različitosti koja se ne dâ ograničiti. I još jednom, takva ideja o metafori kao o metafizičkom imenu nije apsolutno originalna; nju ćemo naći kod Ničea, u njegovoj kritici istine kao „pokretne vojske metafora, metonimija, antropomorfizama”, kod Hajdegera u meditacijama o jeziku kao o „kući

44

ABC

Bića”, a naročito kod već pomenutog kruga mislilaca, kod Lakana o metafori označitelja, Deleza o metaforama teritorije, Liotara o metaforizaciji tzv. velikih priča moderne epohe, Fukoa o metaforama moći; kritika reprezentacije povlači kritiku metafore. Na taj način, metafora iščezava kao ono svojstvo jezika koje je moglo odeliti doslovno od prenosnog, odnosno neposredan govor (istine) od posrednog, artističkog ili ukrasnog govora (iluzije); posledica nije samo približavanje filozofskog i naučnog tipa govora literarnom, već njihovo preplitanje zarad novih invencija. Ali ništa manje ovo stavljanje metafore u stranu ojačalo je u čitanju potrebu da se na ono što se standardno označavalo kao njen domen obrati još veća pažnja, kako bi se ušlo u trag pomenutom preplitanju različitih potencija govora i teksta. To bi moglo voditi ponovnom obnavljanju onog smisla izraza „književnost” koji je u modernosti potisnut na rub epistemološkog polja, kao i otvaranju novih prostora za ontološka ispitivanja (ukoliko je i razlika između Bića i bivajućeg takođe deo jedne šire metaforičke igre između uma i govora). Tako, ova teorijska virtualizacija metafore paradoksom samog obrta oslobađa njene potencijalne, nove aktualizacije. Specifično za Deridu jeste postavljanje pitanja metafizičke strukture pojma metafore sa stanovišta jedne spoljašnjosti koja se ne dâ redukovati na unutrašnje činioce te pojmovne strukture, u zadržavanju metafore kao snage prenošenja nezavisno od vrednosti prezencije, stabilnih identiteta ili metafizičke logike centralnog značenja nekog znaka, koje se može odvojiti od njegove iterabilnosti, pa time zauvek kontrolisati u apsolutnoj pouzdanosti prisustva kao istine.Ta će spoljašnjost ostati motiv i u potonjim Deridinim spisima: u Poštanskoj karti kao lutanje poruke koja u načelu ne mora stići na svoje odredište, tako da je vezana za jedno lutanje

DEKONSTRUKCIJE

45

samoga odredišta (destinerrance)1; u spisima o Ponžu, Celanu, Blanšou i Džojsu gde se literatura javlja kao rubno polje koje filozofija dodiruje shodno pravilima koja tek nakon svog susreta sa literaturom kao onim što je od nje korenito drukčije može da je integriše u korpus svojih procedura, tradicija, institucija2; u radovima o davanju, daru i predaji gde dar na suštinski način zaobilazi standardnu logiku ekonomije (da bi dar bio dar, on se mora dati bez očekivanja uzvratnog poklona, u paradoksu predaje koja ne pripada logici prisustva ili koju ova logika ne kontroliše)3; u tekstovima posvećenim ideji pravednosti (različitoj od sistema prava, kodifikovanih pravila) koja, po Deridi, izmiče kako pravnom sistemu tako i dekonstrukciji – dekonstrukcija se oslanja na pravednost kao na svoju krajnju, spoljašnju granicu koju, pak, uvek iznova mora da iznađe4; u „trilogijama” o genezi nesvodljivog i o njegovim aporijama; u poslednjim radovima koji se tiču strukture fantazmatskog, simulakrumskog i fantomskog u politici i etici – „fantomima” istorije koji izmiču – i stoga su zahvaćeni vrednostima spoljašnjeg – zakonima 1 La carte postale: de Socrate ŕ Freud et au-delŕ (Paris: Flammarion, 1980). 2 Signéponge (Paris: Seuil, 1988). Schibboleth – pour Paul Celan (Paris: Galilée, 1986). Parages (Paris: Galilée, 1986). Ulysse gramophone: deux mots pour Joyce (Paris: Galilée, 1987). V. i Che cos’č la poesia? (Berlin: Brinkmann & Bose, 1991). „Demeure: Fiction et témoignage”, Passions de la littérature (Paris: Galilée, 1996), 13-73. 3 Donner le temps, I: La fausse monnaie (Paris: Galilée, 1991). „Donner la mort“, L’éthique du don – Jacques Derrida et la pensée du don (Paris: Transition, 1992). 4 L’autre cap (Paris: Minuit, 1991). Spectres de Marx (Paris: Galilée, 1993). Force de loi: le „fondement mystique de l’autorité” (Paris: Galilée, 1994). Politiques de l’amitié (Paris: Galilée, 1994).

46

ABC

tradicionalnog mišljenja iako mu pružaju sklonište1... Istrajno ispitivanje ruba, kraja, granice čini u značajnoj meri ambivalentnom samu filozofsku poziciju Deride: da li je njen prvi motiv širenje i ekspanzija filozofije na područja koja ranije nije zahvatala i kontrolisala ili je, pak, na prvom mestu određena upotreba filozofiji spoljašnjih područja poput literature i mesta nesvodljivosti u govoru zarad njenog vlastitog, filozofskog transformisanja? Ovo pitanje smisla ukupnog domašaja Deridine filozofije dekonstrukcije ovde moramo ostaviti po strani. Ali ideju spoljašnje tačke za utvrđivanje iterabilnosti znaka i metafizičnosti metaforičkog govora u književnom tekstu unekoliko će razgraditi već na samom početku nastajanja Deridinih teorija dekonstrukcije upravo drugi njen pokretač – teoretičar književnosti Pol de Man.

1 Passions (1993). Sauf le nom (1993). Khôra (1993). – Mal d’Archive (1995). Apories (1996). Le monolinguisme de l’autre (1996). V. takođe Points de suspension (1992). Résistances (1996). Échographies (1996). Sve navedene knjige su u izdanju pariskog Galileja.

DEKONSTRUKCIJE

47

* „Za suncem tragajte u senci.” F. Niče

Pol de Man je drugo ime važno za teoretizaciju ideje dekonstrukcije, drugi njen začetnik. U isto vreme, sa stanovišta problema književnosti, on je najvažniji do sada kritičar Deridine dekonstrukcijske teorije; rasprava između de Mana i Deride, između dva najvažnija vida ili dve najvažnije teorije dekonstrukcije tiče se do te mere njene ideje da je mnogo značajnija od svih drugih kritika; na neki način, ulozi, polazišta, vrednosti, a time i dometi dekonstrukcije odlučuju se presudno u debati ova dva teoretičara. U prvom redu reč je o tekstu Pola de Mana koji je osvrt na Deridino čitanje Rusoa iz Gramatologije; taj ogled se zove „Retorika zaslepljenosti” (ili „Retorika slepila”), a objavljen je pre nego što će se čuti za dekonstrukciju kao za mogućnost nekakve škole ili pravca mišljenja bilo u filozofiji, bilo u književnoj teoriji1. 1 Objavljen najpre u skraćenom vidu, 1968. u skoro internoj publikaciji, Godišnjacima udruženja Žan-Žak Ruso, potom 1970. u francuskom časopisu Poétique (koji je, uz časopis Critique, bio jedna od najvažnijih publikacija za srećan susret filozofske i književnoteorijske misli u toku šezdesetih i sedamdesetih), konačno je obavljen u de Manovoj knjizi Slepilo i uvid, 1971, kojoj je unekoliko dao ime. V. Annales de la societé Jean-Jacques Rousseau, 37 (196668), 284-288. „Rhétorique de la cécité”, Poétique, 4 (1970), 455-475. – Blindness and Insight: Essays in the Rhetoric of Contemporary Criticism (New York: Oxford University Press, 1971); 2nd ed. (Minneapolis: University of Minnesota Press, 1983).

48

ABC

U čemu se sastoji originalnost i radikalnost de Manove kritike Deride? Ukratko, argument je sledeći: Derida tvrdi u Gramatologiji da Ruso – poput svakog autora logocentričke epohe – nije svestan, ili ako i jeste, da mora biti slep prema retoričnosti, metaforičnosti vlastitog jezika. Na primer, kad Ruso kaže da je suplement opasan, on je zaslepljen u pogledu njegove invencijske prirode. Shodno svojoj teoriji o logocentrizmu i fonocentrizmu zapadne tradicije, iz sistema te tradicije, veli Derida, ona sama se ne može razgraditi, već može samo iz neke tačke na njenom rubu, sa nekog mesta dvosmislenosti ili neodredljivosti kako bi se sistem iznutra preokrenuo i potom premestio. Sam sistem je slep u pogledu svojih vrednosti, u pogledu hijerarhije svoje strukture, u pogledu svojih slabih tačaka. Ruso tako kaže da je jezik sistem prenosa, metafora, dakle i premeštanja, zamena i dopunjavanja – da je suplementaran – jer je to način da se održi neki uvid u prirodu jezika kako bi se jezička nesvodljivost upotrebila za iznošenje vlastitih tvrdnji, teza ili postavki o svetu, o prirodi, o sebi, tj. subjektu itd. Ruso mora, po Deridi, biti slep prema vlastitoj metafori nadomestka, prema nadomeštajućoj snazi te metafore, i uzeti je kao pojam, doduše ponešto dvosmislen, ali svodljiv na dva različita ili oprečna smisla: kad bi Rusoov tekst koristio svoju metaforičku snagu protiv svoje pojmovne osnove, on bi se razgradio, gubeći svoje jedinstvo, svoju konfiguraciju, konturu i svoj smisao. De Man tvrdi da je to upravo i slučaj. Obrnuto od Deride, on smatra – i pokazuje analizom – da Ruso nije bio zaslepljen u pogledu retoričnosti svojeg nadomestka, niti u pogledu metaforičnosti svog teksta1. Derida je, veli de Man, onaj koji je tu 1 Blindness and Insight, 110-135.

DEKONSTRUKCIJE

49

zaslepljen, jer sa stanovišta svoje teze o logocentrizmu koji se sa spoljašnjeg ruba svog sistema može razgraditi on ne vidi da Rusoova tvrdnja o jeziku kao suplementu ostaje za Rusoa pre svega jedna metafora, a ne tvrdnja u smislu teze, pojma ili koncepcije. Derida mora, kaže de Man, na tom mestu da pročita suprotno od onog što Ruso u tekstu govori, kako bi potvrdio vlastitu tezu; slep je Derida, a ne Ruso.1 – Dovde bi de Manova kritika ličila na tolike druge, kad se – što je oduvek bilo najrazornije – neki autor kritikuje da sledi svoj stav previđajući predmet, odnosno kad se primedba o slepilu, o previdu, okrene protiv samog autora. Međutim, de Manova kritika Deride – koja utoliko i jeste i nije kritika u uobičajenom smislu – razvija se tako što slepilo Deride u odnosu na Rusoovu metaforičnost hoće da sagleda na način same Deridine ideje o bitnoj logocentričnosti zapadne pojmovne tradicije. Konkretno, to znači da je Derida u pravu kad kritikuje slepilo u pogledu shvatanja jezika kao nadomestka, ali je u pravu utoliko što se ta kritika tiče Rusoovih tumača, čitave jedne tradicije čitanja i interpretiranja Rusoa, koja je zbilja bila slepa za metaforičnost Rusoovih teza, uzimajući – iako dolaze iz jednog hibridnog teksta, uvek književnog koliko i filozofskog – da su to tvrdnje filozofskog, diskursivnog, konceptualnog tipa, teze o svetu ili o jeziku u doslovnom, a ne i u prenosnom smislu. Deridino čitanje Rusoa je tako više čitanje samih načela i mogućnosti čitanja Rusoa od strane Rusoovih kvalifikovanih čitalaca, kritičara i tumača2, pa je značajno što izvodi na scenu sama osnovna pitanja čitanja, interpretacije, prevođenja književnog u teorijsko polje, načelnih mogućnosti da se o jeziku kao prenošenju, 1 Ibid., 133 2 Ibid., 116.

50

ABC

kao preokretu – tropu – i kao premeštanju – metaforici – govori jezikom ne-prenošenja, jezikom doslovnosti, jezikom izvesnih i stabilnih vrednosti, identiteta i znanja. Ako je, dakle, i sam Derida zaslepljen u pogledu metaforičnosti Rusoovih tvrdnji o jeziku, onda je ta zaslepljenost nužan učinak čitavog sistema teksta koji nalaže svoje aberantno čitanje, svoje tumačenje uprkos sebi, što je, setimo se, bila i Deridina teza. Slepilo Deride u odnosu na Rusoa moguće je utvrditi otuda tek ako se prihvate vlastite Deridine postavke, iz njih, a ne izvan njih, čime je Derida u pravu, ali i u krivu: naime, to znači da nam više nije potrebna rubna, spoljašnja tačka za razgradnju nekog sistema, već nam sistem sam, u sebi već, u svom središtu, a ne na rubu, nudi mogućnost za svoje preokrete i za svoje transponovanje. Umesto teorije „dekonstrukcije spolja”, imamo, sa de Manom, ideju „dekonstrukcije iznutra”. De Man se ograničava na književne tekstove, ili na ono što se u nekom tekstu, ma kojem korpusu pripadao, može detektovati kao književno – a to će reći kao igra nedoslovnog, prenesenog sa doslovnim, igra retorike s logikom ili tropologije s gramatikom. Svaki književni tekst nužno razgrađuje sebe – a to će reći: svoj identitet, svoju stabilnost, svoju jednosmislenost – jer je ta razgradnja ništa drugo do načelo kojim on sebe izgrađuje kao književni tekst.1 To je sada „formula” de Mana za 1 „Tekst uzima u obzir svoj način pisanja, a u isto vreme utvrđuje nužnost da taj račun polaže na posredan, figuralan način za koji zna da će se pogrešno razumeti. Polažući račun o ’retoričnosti’ svog modusa, tekst takođe postulira nužnost svog pogrešnog čitanja [misreading]. Slobodni smo da nazovemo ’književnim’, u punom značenju izraza, svaki tekst koji implicitno ili eksplicitno naznačuje vlastiti retorički modus i prefiguriše sopstveno pogrešno razumevanje kao korelativ vlastite retoričke prirode.” Ibid., 136.

DEKONSTRUKCIJE

51

ideju dekonstrukcije, još jedna teorijska formula poput one „i-i, ni-niti”. Ona kaže: okrenimo tekst prema sebi, uzmimo da je on u prvom redu – a to je poredak njegovog sklopa, njegove strukture, principa njegove konstrukcije – upućen na sebe, i videćemo da iz ove sui- ili autoreferencijalnosti nastaju kako uvidi u dekonstruktivnost te konstrukcije tako i zaslepljenost svih čitanja, a naročito interpretativnih, kad tvrde da se ta igra gradnje i razgradnje može zaustaviti, fiksirati, ograničiti ili svesti na neku igru pouzdanih identiteta. Svako definitivno čitanje, svaka definicijska lektira, reading koji ograničava, zatvara ili odoslovljuje stoga je pogrešno čitanje, gruba i aberantna lektira, misreading. Ali, dodaje de Man, i to je vrlo važno, pogreška tog tipa nije slučajna, nešto što se može ukloniti, misreading nije neka zabluda u smislu nedovoljne pažnje, znanja ili umeća – to su banalni slučajevi pogreške, koji se mogu ispraviti brižljivijim čitanjem teksta, sravnjivanjem s njim itd.1 De Manova ideja o „pogrešnom čitanju” kao o nužnom putu čitanja kaže da sam tekst proizvodi, produkuje ili stvara2 – otkriva – vlastite predstave kao takve da ih zbilja možemo prevesti u stabilne identitete, ali da nas utoliko zavodi što, uko1 V. Paul de Man: „Les exégčses de Hölderlin par Martin Heidegger”, Critique, 11 (1955), 800-819. V. i njegove Critical Writings, 1953-1978 (Minneapolis: University of Minnesota Press, 1988), 102-106. 2 „Kritičko čitanje pokazuje da je zaslepljenost nužni korelativ retoričke prirode književnog jezika”, piše de Man. „Postojanje osobito bogate aberantne tradicije u slučaju autora koji se s pravom mogu nazvati najprosvećenijima, nije slučajan, već konstitutivni deo literature, zapravo osnova književne istorije. A pošto tumačenje nije ništa drugo do mogućnost aberacije, tvrdeći da je određen stupanj zaslepljenosti deo specifičnosti čitave književnosti, mi takođe opet potvrđujemo potpunu zavisnost tumačenja od teksta, kao i teksta od tumačenja”. Ibid., 141.

52

ABC

liko se odamo ovoj stabilizaciji semantike, za nama ostaje tropologizacija ili retorizacija kao sklop koji neprestano podrhtava, koji se ne može smiriti u formule, a još manje u konceptualne zamene. Jedna priča, na primer, o ubistvu babe zelenašice od strane siromašnog studenta zanetog napoleonovskim idejama, pruža nam iluziju da ćemo je bolje razumeti ako je svedemo na raspravu o tim idejama, o motivaciji neke ideologije, epohe, socijalne ili psihološke razlike itd. Ta je mogućnost da se ona razume iz ugla ovih ideja zacelo uključena u tekst; čitanje se uvek odaziva na tu mogućnost. Ali će to, za sebe inače tačno čitanje, biti pogrešno u perspektivi nekog drugog čitanja, koje će umesto motivacije ideja više voditi računa o motivaciji izraza, o kretanju samih govora, njegovih pravaca, slojeva, tipova, a naročito retoričkih i tropoloških struja u tekstu priče, umesto o parafrazi ideja. Rezultat je da nijedno od konkretnih, i za sebe sasvim koherentnih tumačenja neće moći – načelno, shodno zakonu književnosti – da pokrije svu koherenciju teksta, budući da je koherencija teksta paradoksalna, da zavisi od obrta a ne samo formalno-logičkih pravila identiteta, ili od gramatičkih identifikacija, već i od igre tropa, igre raznih smislova koji čuvaju jedni u drugima tragove svojih razlika, ali ih ne izjednačuju niti na jednom nivou. Tekst je uvek širi (dublji) od svojih čitanja, čitanja su vazda površi teksta koje izdvajamo iz ovog ili onog ugla – ti su uglovi uporedivi, jedni vrede zacelo više od drugih, jedni su bolji od drugih ili bliži od drugih tekstu – ali nema mogućnosti da se tekst zasiti čitanjima, a naročito da se totalizuje, a to će reći da se nekom drugom celinom zameni kao tekst koji nam se pruža na čitanje. De Man će svoju ideju dekonstrukcije „iznutra” razvijati kasnije u desetinama ogleda, a naročito u knjizi Alegorije čitanja (1979). To su vrlo

DEKONSTRUKCIJE

53

stroge analize, nimalo proizvoljne i lake, budući da nas čitanja odvode ideji nečitljivosti.1 O čemu je reč? Naime, ako uzmemo neki tekst – za primer ću uzeti svima poznat naslov romana Crnjanskog: Seobe i Druga knjiga Seoba, da li je proizvoljno ili je, pak, strogo ukoliko razmatramo taj izraz (ili neki drugi, naravno) uzimajući sve značenjske mogućnosti koje izraz pruža, tačnije – koje zahteva da bi se razumeo, ili je ipak proizvoljno to da samo neka značenja, prema nahođenju svoje pameti ili znanja u čije ime naša pamet govori, uzmemo za važna, a druga prebrišemo, precrtamo, proglasimo za netačna jer ih ne možemo svesti na učenje u koje ulažemo svoju veru, svoju professio, svoj predavački poziv ili status? Mislim da je ono prvo strože, a da je ovo drugo znak načelne proizvoljnosti. Tako, na primer, naslov Crnjanskog daje nam mogućnost da se nad njim zapitamo ili da ga čitamo u više pravaca odjednom: kao ukupan naslov, koji ističe neku bitnu sličnost dve knjige Seoba, prve i druge, on je jedna metaforička struktura, struktura smisla koja kaže: bez obzira što su to dve knjige, postoji jedno suštinsko jedinstvo, celovitost te knjige na bitan način, kroz bitnu sličnost noseće reči iz naslova, kroz „seobe”. To bi bilo jedno čitanje ovog izraza. Drugo, pak, veli: Seobe, to je jedna knjiga, jedan roman, a Druga knjiga Seoba je druga, posebna knjiga; vezuje ih tek okolnost da su među istim koricama, sticaj sličnih tema po tome što se dodiruju motivi, oblici ili naracije, pa je stoga jedinstvo te knjige na osnovu dodira, sticaja okolnosti, ono nije u prvom redu metaforičko, već je njegov sklop metonimijski, tako da od neke bitne celine ili jedinstva tu ne može biti reči u ozbiljnom smislu. Dakle, dva čitanja 1 Allegories of Reading: Figural Language in Rousseau, Nietzsche, Rilke, and Proust (New Haven: Yale University Press, 1979).

54

ABC

– jedno prema metafori, a drugo prema metonimiji naslova, koja se mogu uobličiti čak kao oprečna – a ta opreka leži u našim čitanjima naslova, dok je naslov trpi pa makar tu opreku doveli i do protivrečnosti, do kontradikcije kako je uvek moguće dovesti neku metaforu, sklop bitne sličnosti, i neku metonimiju, sklop po sticaju okolnosti. Strogost čitanja ovde znači da se oba značenja uzmu kao tačna, kao valjana, ma kakva bila tenzija između njih, ma koliko jedno čitanje pobijalo, osporavalo, razgrađivalo drugo – dekonstrukcija se ovde pokazuje kao osnova konstrukcije izraza iz našeg naslova. Moguće je i treće čitanje – biću, dakle, strog da ga ne propustim – koje kaže: i metaforičko jedinstvo i metonimijska veza – kao dve osnove sinegdohalne funkcije naslova, jer naslov stoji za celinu tog dela, za njegov tekst – same su na rubu teksta, jer naslov i pripada tekstu i izvan je njega, već po svojoj topološkoj vrednosti, po svom mestu. Dakle, reklo bi treće čitanje, izvesne operacije sinegdohe ustrojavaju sve te veze, čime se potvrđuje određeni princip jedinstva – tako da odluku o tome šta „zapravo” znači naslov treba utvrditi iz tog odnosa, odnosa teksta tog romana ili tih romana i tog izraza kao njihovog/njegovog naslova. I to je, takođe, tačno čitanje. Ali ni ono nije dovoljno strogo, dovoljno ispravno ili pravedno prema samom pitanju smisla ovog naslova. Jer može se čitati još jednom, po četvrti put i reći: sve je to tačno, ali kao da sva tri prethodna čitaoca previđaju, bivaju zaslepljeni svojim uvidima u metaforu, metonimiju ili sinegdohu. sa odgovarajućim logičkim i teorijskim vrednostima koje podržavaju te uvide, za sam najvažniji izraz iz naslova, za „seobe” naime. Jer seobe nisu bilo kakav izraz, već izraz koji nosi zamisao premeštanja, seljenja smisla, značenja, promenu mesta, zamenu u vremenu, zamenu u jeziku, u funkciji, tipu, vrsti, sve dotle da

DEKONSTRUKCIJE

55

nad njim – ili u njemu – lebdi trag nekog lutanja, koje nijedna totalizacijska interpretacija, nijedno zatvoreno čitanje ne može da zaustavi, jer bi zaustavljanje tog izraza značilo i paralizu teksta, a svakako bi dovelo do paralize teme, do ukopavanja seoba u mestu. Itd. Kao što je moguće i peto čitanje koje bi reklo – da, dešavaju se u tekstu i takvi, suprotni efekti, kad se seobe ukopavaju u mestu, možda je to i glavni problem tog romana, i tako dalje, i tako dalje. – Načelna otvorenost teksta nalaže da se pored merila tačnih identifikacija poštuje i merilo ispravnosti1, strogog uzimanja u obzir svih mogućnosti kojih nijedno čitanje – kao jedno, kao zamena za sva ostala – ne može da se liši ukoliko hoće da ostane strogo, ispravno, pošteno prema tekstu. Nije dovoljno, u ovim poslovima, biti samo tačan; važno je biti i pošten. Ili pravedan, ispravan prema činjenicama smisla. Čak se i naš mali primer otvara prema višestrukim čitanjima, odnosno on je već otvoren, poput ma kog primera iz književnosti, za potencijalno beskrajno mnogo čitanja; odnosi značenja su bez kraja. To što se čitanja mogu ovde numerisati (prvo, drugo…) ne znači da se ona strogo i definitivno mogu razdvojiti – iako su sama nadodređena izvesnom konačnošću, jer svako od njih sâmo teži da bude definitivno – već označava sukcesivnost, a to će reći temporalnost. De Man će ta dva svojstva diskursa – sukcesivnost, temporalnost – uzeti za glavna obeležja alegorijskog diskursa, na šta ću uskoro stići; ovde želim da kažem da jedna čitanja, 1 Reč je onoj vrsti ispravnosti koju Niče zahteva kao ključno svojstvo „ispravnog filologa (ein redlicher Philolog)”, kad veli: „Biti kadar pročitati tekst kao tekst, bez umetanja neke interpretacije, najpozniji je oblik ’unutrašnjeg iskustva’ – možda jedva mogućan”. Pol de Man uzima ove reči za epigraf svog ogleda o Deridi, za „Retoriku zaslepljenosti”.

56

ABC

iako su u sukobu s onim narednim, predstavljaju neku vrstu uslova mogućnosti za ova potonja, a kako su često nespojiva s potonjima u isti mah su to i uslovi nemogućnosti čitanja. Ti kantovski izrazi (uslovi mogućnosti, odnosno nemogućnosti) ponovo su teorijske formule čiji je domet onoliki koliko im to teorija koja ih ubacuje u igru dopušta. Jedno čitanje često otvara mogućnost drugoga – pitanje da li je naslov metaforički vodi nas pitanju da li je metonimijski – ali se dva čitanja razlikuju ponekad tako da, iako oba moguća, ne postoji neka donja ili gornja instanca – meta-ravan ili meta-forma – koja bi igrala ulogu njihovog „zajedničkog imenitelja”, koja bi ih pomirila, uklopila u višu celinu, pa tako totalizovala. Način da se u demanovskoj teoriji dekonstrukcije to kaže obično glasi: čitanje, ma koje čitanje svesno retoričkih uloga teksta, njegove izgradnje kroz razgradnju, vodi nas problemu nečitljivosti teksta. Pod nečitljivošću u ovom, dekonstruktivnom smislu ponovo ne treba podrazumevati slučajeve nejasnosti, mutnih mesta, nedovršenosti iskaza, neodređenosti, kao što ni pod „pogrešnim čitanjem” nije trebalo razumeti tzv. obične slučajeve promašenog tumačenja, već izvesnu ravan na kojoj se uviđa da su značenjske sile u književnom tekstu tako raspoređene da otvaraju tekst za više razumevanja (više i u smislu „još” i u smislu „nekoliko”) a da tim otvaranjem sprečavaju njegovu totalizaciju – dakle, njegovo zatvaranje u jedan, konačan, celovit korpus značenja na koji bi se značenjske igre teksta mogle svesti i izmiriti. U rečniku strukturalnih modela, ili teorije sistema, moglo bi se kazati da demanovska ideja o nečitljivosti predstavlja ono što ove teorije nazivaju nemogućnošću metainstance, indecidabilnošću teorije skupova shodno onome što je u savremenoj matematičkoj logici dokazivao Gedel. Drugim rečima, ideja o isprav-

DEKONSTRUKCIJE

57

nosti kao dodatnom merilu dekonstrukcijske hermeneutike odbacuje mogućnost metajezika kao konačne instance jezičke istine; metajezik je samo jedna od ravni, jedno od mesta u topologiji, jedna od vrsta u tipologiji, ili jedna od vrednosti u pragmatici govora, bez totalizacijske moći, pre mesto novog otpočinjanja rada razumevanja nego kraj ili terminus hermeneutičke igre čitanja. Čitanje je postupak – sinteza percepcije, reprezentacije, aprehenzije, koprehenzije, refleksije, memorije, retencije, projekcije, ali i zaborava, previda, totalizacija i redukcija – kojim se tekst otkriva sa raznih stanovišta, od kojih nijedno nije konačno – eto još jedne teorijske formule, pri čemu je ona i formula teorije dekonstrukcije ukoliko ovoj ne-konačnosti prizna načelan status otpora čitanju kao konstitutivnom činiocu izgradnje teksta. Vi se sećate da sam na početku rekao da ukoliko bi trebalo jednom reči odrediti šta je naum, osnovna ideja dekonstrukcije, ta reč može glasiti: dekonstrukcija predstavlja uvid (ili ideju) invencije tamo gde tekst interveniše nekim otporom. Čini mi se da smo sada sabrali dovoljno razloga za argument zašto je dekonstrukcija invencija otpora. Ona je njegovo otkriće, u dvostrukom ili trostrukom (pa čak i četvorostrukom) smislu: ona je otkriće otpora utoliko što se izvestan otpor raskriva kao dotad skrivena snaga teksta, ona koja ne dopušta njegovo jedno, konačno, zatvoreno itd. čitanje; ona je otkriće otpora utoliko što je pronalaženje otpora kao elementa koji se ranije nije uviđao, koji se otkriva tek čitanjem i kroz čitanje; ona je otkriće otpora utoliko što se taj otpor, ranije skriveni ili sada novootkriveni, zadaje kao jedan od glavnih problema za pitanje svakog čitanja, i, konačno, ona je, dekonstrukcija, otkriće, invencija u svim ovim smislovima, jer nju, pre nego neki Derida ili de Man, omogućuje kao svoj načelan

58

ABC

oblik otpor teksta, njegova konstitucija od raznorodnih elemenata, nizova, oblika, vremena, sučeljenih sila značenja, smislova koji se u tekstu beskrajno prepliću između sebe i koji naša čitanja čine aproksimativnim. Za de Mana dekonstrukcija stoga nije nešto što po volji, spolja, dodajemo nekom tekstu, već ono što gradi ovaj preplet, tkanje smisla u oznakama određenim kao tekst.1 Dve su figure važne za demanovsku teoriju čitanja nečitljivosti, odnosno za problematizaciju čitanja i otpora teksta konačnom čitanju, i kratko ću se zadržati na njima. Prva figura je figura alegorije. Alegorija predstavlja govor drugim govorom, način da se jedna misao izrazi drugom. Za razliku od simbola, koji izraz vezuje za predmet kontinuitetom, organskim jedinstvom, alegorija je na određen način teorijski skok: kad god kažemo da neki roman, recimo onaj iz pera Dostojevskog o prestupu i kažnjavanju kroz ubistvo zelenašice, predstavlja priču o jednom napoleonovskom monomanu, mi smo se u tom prenošenju konkretnog u jednu apstraktnu ravan poslužili tehnikom alegorije. Alegorizacija leži u osnovu najvećeg dela naših opštih znanja o literaturi, njen je rad suštinski za svako književno tumačenje, za izgradnju svake teorije, budući da je reč o prenosu singularnog na univerzalni i apstraktni plan. U slučaju naslova, alegorijski sklop kojim se Seobe i Druga knjiga Seoba prenose u apstrak1 „Dekonstrukcija nije nešto što smo pridodali tekstu, već ona konstituiše sam tekst. Književni tekst simultano potvrđuje i odriče autoritet vlastitog retoričkog modusa, a našim čitanjem teksta pokušali smo samo da se što više približimo istoj strogosti čitaoca koja je potrebna autoru da bi uopšte napisao rečenicu. Pesničko pisanje je najviši i najsloženiji vid dekonstrukcije; ono se može od kritičkog ili diskursivnog pisma razlikovati po ekonomiji svoje artikulacije, ali ne po vrsti.” Allegories of Reading, 17.

DEKONSTRUKCIJE

59

ciju uvek je na delu čim se zapitamo o tome na kojoj opštoj ravni ovaj iskaz igra ulogu naslova za jednu situaciju koja se može ponavljati, sukcesijom, od seoba o kojima roman govori, do seoba naših dana, čim taj ukupan izraz time zamislimo u sukcesiji smisla i temporalizujemo kao situaciju neke ponavljajuće istorije. Kažemo: seobe iz tog naslova upućuju na jednu opštu situaciju jednog naroda. Alegorizacija ovde nije, još jednom, alegorija samo u uskom, tehničkom smislu, već je postupak čitanja, proces razumevanja, rad govora kad se jedne reči prenose ili prevode u druge, apstraktnije, u sukcesiju i u neku vrstu naracije. Alegorija uvek upućuje na nešto drugo, na ono što joj je prethodilo; ona uvodi činilac vremena kao presudan, odnosno – otkriva vreme kao presudno, nesvodljivo, neuklonjivo. Alegorizacija u tumačenju predstavlja postupak sinhronizacije, kontemporalnosti, dodavanja vremena – „sa-vremenjivanja” – kao činioca razumevanja ili čitanja koji se ne može svesti na identitet istih trenutaka; ako se i može, iz praktičnih razloga, reći da u alegorijskom govoru čitanja jedno značenje koincidira s drugim, iz načelnih razloga se mora priznati da instanca vremena drži ova značenja kao različita, obuhvata ih i održava u toj razlici. Otuda je alegorija srazmerno povlašćen oblik razumevanja1, teksta, govora i čitanja budući da je to oblik u kojem govor opstoji vezan o vreme, tako reći – ni o čemu drugom do o nekom ranijem govoru koji i sam... i tako dalje. To je drugi način da se kaže da govor tako zadobija izvesnu samostalnost, da su tekstovi autonomni, 1 Pored dva središnja poglavlja u delu o Rusou („Allegory” i „Allegory of Reading”) iz Alegorija čitanja, v. i „The Rhetoric of Temporality”, Interpretation, ed. C. Singleton (Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1969). Ogled je ponovljen u drugom izdanju Slepila i uvida - v. Blindness and Insight, 187-228.

60

ABC

da je čitanje problem za sebe a ne tek instrument razumevanja, odnosno da pesništvo ima zakone koji su samo njemu svojstveni. Druga važna figura de Manove teorije dekonstrukcije jeste ironija. Najčešće određenje figure ironije jeste da je to govoriti jedno, a misliti (značiti) drugo, pri čemu „poruga putem pohvale, ili obrnuto” ostaje jedan od njenih užih oblika i značenja. Zapravo, ironija je govor diskontinuiranog, distanciranog smisla, značenja koje se okreće od sebe i ustaje protiv sebe, govor koji stoji nasuprot sebi – ironija može da dâ ton čitavom nekom govoru, a ne samo određenom izrazu, i utoliko je pre topološka, no tipološka vrednost. Ona kao da podrazumeva učešće subjekta koji govori, a time i situacije u kojoj se iskazuje, budući da uključuje element distance od onog što eksplicitno kaže. F. Šlegel je ironiju definisao kao „permanentnu parabasu”1 – parabasa je trenutak u kojem se izvestan samosvestan pripovedač, ili autor sam, javlja unutar naracije (ili pesnik unutar stiha) kako bi svojim rečima podvukao – ne realizam ili stvarnost svoje fikcije – već njenu iluzivnost, virtualnost, fikcionalnost. Ta je parabasa odstupanje, prekršaj, skok u stranu, u isti mah ka sebi, umetnuti deo koji kao da nema veze sa tokom govora; Šlegel ironijskoj parabasi pridaje karakter permanencije, temporalni vid trajnosti utoliko što se smisao celine narušava i što ova razgradnja ostaje da lebdi čak i kad se autor povuče sa svojom intervencijom i nastavi prvobitni govor. Ironija je stoga dvostruki govor, tekst u tekstu protiv teksta, čitanje koje čita sebe kao drugo ili drukčije, ili čitanje koje trajno sebe naznačava kao drukčije. Kad između jednog smisla našeg primera s naslovom i drugog smisla utvr1 Kritische Friedrich-Schlegel-Ausgabe, hrsg. E. Behler (Paderborn: Schöningh, 1963), Bd. XVIII, 85.

DEKONSTRUKCIJE

61

dimo vezu uzajamne razgradnje, mi ga očito čitamo u ironijskom ključu, shodno figuri jedne temporalne intervencije. Drugim rečima, naslov nam se otkriva kao intervencija drugog, kao dodatno, čak suprotno značenje od onog što je u prvi mah izričito rekao; podrazumevanje, smisao koji je ostao ispod, učestvuje u izgradnji teksta naslova tako što mu remeti izričitost, i otvara ga za prenos drugih smislova.1 Verujem da je lako uvideti da su i alegorija i ironija vezane, kao lice i naličje, za odnos čitanja i teksta, tj. da se njima imenuju velike figure za obrte kojima se tekst otkriva čitanju u svojoj nesvodljivosti. Takođe nije teško uočiti da su ovakve figure i alegorije i ironije (kao i mnoge druge koje de Man razgrađuje), unekoliko generalizovane, proširene, a ne tek uske „figure misli” ili „figure govora”, tropi iz tradicionalne retorike. De Manov cilj nije da umesto klasičnih ili standardnih pojmova i kategorija teorije, estetike ili filozofije postavi nove pojmove i kategorije uzete iz retorike, već da se retorički potencijali u tekstu – a retoričnost nekog teksta je ono što u prvom redu čini njegovo književno svojstvo, njegovu „literarnost”; taj smisao je širi od modernog, školskog – pročitaju u svim učincima koje imaju po značenja teksta, u 1 Uz pomenuti ogled „Retorika temporalnosti”, za de Manovo određenje ironije v. i „The Concept of Irony”, u: Aesthetic Ideology, ed. A. Warminski (Minneapolis: University of Minnesota Press, 1996), 163-184. V. i više ogleda iz pera različitih autora u zborniku „The Lesson of Paul de Man”, Yale French Studies, 69 (1985), odnosno u zborniku Rhetoric and Form: Deconstruction at Yale, eds. R. C. Davis, R. Schleifer (Norman: University of Oklahoma Press, 1985). O modernom kontekstu teorijske revalorizacije ironije, u kojem de Man zauzima istaknuto, mada ne i usamljeno mesto, v. Gary J. Handwerk: Irony & Ethics in Narrative: From Schlegel to Lacan (New Haven: Yale University Press, 1985).

62

ABC

svim vrednostima koje nose za pragmatiku čitanja. Jer retorički obrti – tropi – otkrivaju se kao sklopovi koji zahvataju sve druge sklopove, pa i one koji u nekom tekstu ostaju uvezani u mrežu pojmovne serije, u redovnu logiku smisla. Teškoća s analizama te vrste nije da se pokaže da neki trop ume da nadredi značenjem neki pojam, tako da se ovaj potonji ne može iščupati iz igre teksta a da se bitno ne ošteti tekst, ili funkcija pojma u tekstu, već da se dođe do takvog modela tropa koji neće biti još jedan pojam binarne ili neke druge formalne logike, ostajući vezan, razume se, za tu logiku, kao i sve što mora za nju biti vezano u području diskursivnosti, već će se moći razvijati unekoliko iz sebe, i sam kao ironijska alegorizacija, kao intervencija jedne apstrakcije koja pripada nekom jedinstvenom, singularnom slučaju. Jer tekstovi su, poput ljudi, uvek singularni, književni ili pesnički tekstovi pogotovo. Ideja de Manove tropologizacije teorije otuda nosi ime „retoričkog modela tropa”, što je, veli de Man, takođe ime same literature.1 To je postojanje, upotreba, ili vrednost tropa koji nije svodljiv na pojam, koji nije ograničen konceptualizacijskim poretkom, budući da kao retorički model uvek nosi snagu razgradnje ili dekonstrukcije stabilnih, definitivnih poredaka, uključujući tu, razume se, i poredak vlastitog modusa, odnosno subjekta koji bi takvom modusu pripadao.2 Unekoliko je reč o nasleđu kantovske problematike – o poznatom „sudu bez pojma” iz Kritike moći suđenja, tj. o onome što je Kant nazvao 1 Allegories of Reading, 15, 109 („retorički model tropa ili, ako ko više voli tako, književnost kao govor najizričitije zasnovan na retorici”). 2 V. „Autobiography as De-facement”, u de Manovoj The Rhetoric of Romanticism (New York: Columbia University Press, 1984), 67-81.

DEKONSTRUKCIJE

63

refleksivnim, za razliku od determinativnog suda, gde se sud donosi shodno singularnosti nekog slučaja, a ne primenom eksternih, već oformljenih pravila i pojmova na slučaj; refleksivnost retoričkog modela tropa leži u njegovoj zasnovanosti na konkretnom slučaju, konkretnom tekstu ili čitanju, gde on postiže punu snagu.1 Pitanje koje se postavlja, i koje je de Man uporno postavljao, sada se tiče modusa znanja o tim retoričkim porecima, pitanje epistemologije književnih znanja ili nauka, teorija i istorija. Ako, naime, neko čitanje, neko razumevanje generalizujemo u vrstu apstraktnog, opšteg tumačenja, u znanje teorijske vrste, kako bismo rekli da je književnost ovo ili ono, kako bismo je definisali, i potom tu definiciju predavali, naučavali ili na drugi način pretvarali u predanje, u tradiciju, prva opasnost leži u tome što na osnovu jednog, izdvojenog, singularnog slučaja teksta od kojeg smo pošli želimo da opišemo književnost u celini, celinu govora poznatog pod imenom književnost. To je opasnost sinegdohalnog postupka, opasnost totalizacije. Ako u drugim oblastima znanje postupa na taj način, u oblasti književnih izučavanja ovakav postupak nije ni jednostavno legitiman niti jednostavno ilegitiman: znanje, ma koje znanje, odista je teoretizacija singularnog polja, ali u refleksivnom tipu znanja, onako kako ono zahvata književni materijal, teoretizacija je vazda u opasnosti da zaboravi na onu totalizacijsku hipotetičnost od koje nužno, kao znanje, polazi, tj. da zaboravi da je refleksivni modus teorije uvek vezan za singularno. To je tako reći inherentno svojstvo, strukturna nemoć teorije – i svih drugih znanja koje teorija, kao načelan pristup literaturi, određuje: kritike, istorije, pedagogi1 „Phenomenality and Materiality in Kant”, „Kant’s Materialism”, Aesthetic Ideology, 70-90, 119-128.

64

ABC

je – koja od naših znanja čini neku vrstu „permanentne parabase” znanja, a to će reći ironijskog tipa znanja. Mi uvek imamo posla sa delima, a nikad sa književnošću, odnosno – kroz dela, i kroz čitanje, imamo posla sa literaturom kao vrstom govora koja u sebe uključuje i druge govore, pa i govor našeg čitanja, naših teorija. Jedna teorija literature, ma koja, uvek je konstrukcija čitanja, raznih čitanja, koja i sama ima potrebu za vlastitim parabasičkim osvetljenjem, sopstvenom ironizacijom, odnosno sopstvenom dekonstrukcijom.1 Ni dekonstrukcijske teorije književnosti nisu izuzete iz tog pravila – i one su konstrukcije, ali su te konstrukcije utoliko dekonstruktivne ukoliko ovaj ironijski ili refleksivni modus uspevaju da uključe u sebe kao ono što pokazuje njihovu singularnu, a ne samo generalnu prirodu. Primedbe koje se stavljaju pojedinim dekonstrukcionistima, da sve tekstove svode na logocentričke strukture, na Deridinu tezu, svakako su opravdane ukoliko zapadaju u redukcionistički model. Stoga je veoma važna de Manova ideja „dekonstrukcije dekonstrukcije” („dekonstrukcije drugog stupnja”, kako on kaže).2 Između jednog načelnog znanja o tome šta nešto jeste, između filozofskog ili teorijskog znanja o nečemu i pedagogije ili seminara koji je vazda, u našem polju, vezan za konkretan tekst, književnost svojim retoričkim modusima interveniše kao pre1 „Ma kako negativno moglo zvučati, dekonstrukcija implicira mogućnost ponovne izgradnje”. Blindness and Insight, 140. 2 Allegories of Reading, 18-19. Ova „dekonstrukcija na drugom stupnju” povezana je s problemom (ne)čitljivosti: „Paradigma za sve tekstove sastoji se od figure (ili sistema figura) i njene razgradnje. Ali pošto se taj model ne može zatvoriti nekim konačnim čitanjem, on, sa svoje strane, proizvodi dodatnu nadređenu figuralnu strukturu koja pripoveda nečitljivost ranije pripovesti”. Ibid., 205.

DEKONSTRUKCIJE

65

kid, kao rez – de Man će retoriku i definisati kao rez između filozofije i pedagogije, a književnost kao diskontinuitet refleksije između singularnog i univerzalnog – i taj se rez može detektovati.1 Još jednom, ispravnije je videti ograničenja naših oblasti, nego tačnost naših pristupa, biti pošten prema činjenicama znanja kojima raspolažemo, a ne samo prema egzaktnosti podataka koje utvrđujemo. Mnogo je načina da se ovaj alegorijsko-ironijski modus ugradi u teoriju, u znanje.2 Kod onih koji su svesni potrebe za tom ugradnjom, kod tzv. dekonstrukcionista, jedan od načina je da se i tekst teorije unekoliko oneobiči, učini kvazi-književnim, kako bi zadržao parabasičku vrednost. Otuda može da zbuni „neobičan” stil u nekom radovima koji pripadaju dekonstrukciji, pomalo „iskošena” perspektiva koja takav utisak ostavlja ne samo usled toga što drukčiji pravci mišljenja o literaturi nisu navikli na osobenije pristupe, ili što znanjem o literaturi još uvek presudno dominiraju njegovi institucionalni oblici, njeni politički obrasci, pri čemu su oni pedagoški ili školski najpresudniji (iako iz škole treba izaći kad se ona završi, prođe kao sredstvo ili mesto ovladavanja elementarnim znanjima o nekom polju), već i stoga što su, barem 1 Ibid., 131. Analize u ovom smislu su posebno sprovedene - na građi različitih savremenih teorija, od teorije recepcije Jausa do dijaloških modela Bahtina - u knjizi The Resistance to Theory (Minneapolis: University of Minnesota Press, 1986), kao i u tekstovima iz Estetičke ideologije. 2 Od literature o de Manu pomenimo: Jacques Derrida: Mémoires – pour Paul de Man (Paris: Galilée, 1988). Reading de Man Reading, eds. L. Waters, W. Godzich (Minneapolis: University of Minnesota Press, 1989). Christopher Norris: Paul de Man: Deconstruction and the Critique of Aesthetic Ideology (London: Routledge, 1988). Michael Cebulla: Wahrheit und Authetizität: Zur Entwicklung der Literaturtheorie Paul de Mans (Stuttgart: M & P, 1992).

66

ABC

kod onih koji praktikuju dekonstrukciju kao čitanje, takve perspektive neophodne iz razloga samog čitanja. Kako čitati naslov Seoba, recimo, ne može da se uspostavi kao izvesno teorijsko razmišljanje a da ne skrene pažnju i na vlastiti modus teoretizacije, na sebe, kako bi sebe singularizovalo, kako bi vlastiti tekst odvojilo od teksta kojim se bavi na srazmerno jasan način. Dekonstrukcija ne pati od iluzije (od koje pate mnogi pristupi) da svoj tekst tumačenja uspostavlja za tekst pravog tumačenja onog teksta koji tumači; ona zna da ne može biti mudrija ili da više zna od teksta dela; dekonstrukcija ne poučava pisca, onako kako često rade kritičari, teoretičari, naročito profesori literature u čijim knjigama ćete suviše često pronaći da taj i taj tekst znači definitivno to i to, kao da je pisac dela imao u vidu upravo banalnost neke opšte fraze; suviše često, velim, da bi to bilo slučajno. Cilj dekonstrukcije nije da nauči čitaoca šta je konačno značenje dela, već da mu otkrije permanentnu nečitljivost teksta, tj. načelnu mogućnost da se tekst otkriva za razne smislove, razne uglove, razne druge tekstove i drugačija čitanja. Njen je cilj da se književnosti približi kroz autorski oblik, a ne kroz oblik parafraze. Otuda je povezujem sa invencijom, pre nego sa znanjem neke enciklopedije, sa stavom da je ispravnije poći od toga da se ne zna još dovoljno o nekom tekstu, pre nego sa stavom da se o tekstu zna to i to, i da je to onda sve što o tekstu treba znati. Ovaj drugi put je put konformističkog dogmatizma, a ne ispitivanja ili invencije. Da ovakvi pristupi doživljavaju snažne otpore, postaje razumljivo čim se ima u vidu da insistiraju na nesvodljivosti teksta, čitanja, retorike, književnosti, znanja ili teorije. Oni su doživljavali dogmatske otpore u svim sredinama – jer, između ostalog, stavljaju u pitanje uobičajena shvatanja,

DEKONSTRUKCIJE

67

male ili velike školske teorije, instituciju autoriteta, zatvorena znanja. Od svih teorijskih pravaca, postupaka ili stilova u filozofiji i u literaturi ovog veka najsnažniji otpor je doživela upravo dekonstrukcija. Sa strane filozofije, ona je osuđivana za pokušaj „literatizacije” filozofije, a sa strane literarnih teorija, ona je odbacivana kao suviše „filozofski” pristup literaturi, jer za izučavanje književnosti traži da se postavljaju pitanja bliska filozofiji, uvodeći ideju preispitivanja znanja, a naročito njegovog statusa pouzdanosti u ukupnoj igri čitanja nekog teksta. Međutim, obe vrste otpora, i sa strane filozofije, i sa strane literature i njenih teorija, zapravo su samo oblici u kojima se opire tekst, ili jezik, i to je važnije nego da li ćemo dekonstrukciji kao takvoj (u ovom ili onom njenom obliku, dakle) dati pravo građanstva. Pitanje koje ona pokreće tiče se otpora teksta da bude sveden na formule, na znanja ili teorije o sebi kao na definitivne obrasce svog postojanja. To je pitanje ispravnosti za područje metodologije, pitanje invencije za područje istraživanja i pisanja, odnosno pitanje odnosa teksta i čitanja, odnosa tekstova kao čitanja jednih drugim, jednih u drugima, jednih kroz druge. Iako cilj dekonstrukcije nije da odbaci postojeća znanja, o čemu sam, verujem, dosta rekao, njoj jeste cilj da pitanje invencije postavi kao prvorazredno, da znanja dovede do inventivnosti i suprotstavi produktivne prakse čitanja dogmatizmu redukcije. Ukratko, da pitanje smisla teksta, pisanja, ako hoćete i postojanja, drži otvorenim.

NEČITLJIVOST ovoga sveta. Sve podvostručuje. Snažni časovnici opravdavaju rascepljene sate, promuklo. Ti, u samoj dubini svojoj uklješten, izmičeš se, za navek. Paul Celan: Snežni deo, I, 6

konstrukcije ABECEDAR POJMOVA I FIGURA DEKONSTRUKCIJE

ABECEDA. Abeceda ili azbuka se ponekad definiše kao pismo. Ovo tehničko značenje ne treba brkati sa idejom pisma u dekonstrukciji. + pismo. ABUSIO. + katahreza. AFIRMACIJA. Nasuprot negativnom radu dijalektičkog pojma kod Hegela (Aufhebung: prevazilaženje kroz negiranje negiranog kako bi se ono zadržalo izdizanjem na viši stupanj), dekonstrukcija sebe smatra za pozitivan rad: ona prerađuje i preuređuje poštujući i potvrđujući nesvodljivu jedinstvenost kroz + drugog ili u drugom. Time nastoji da pruži + kontekst jedinstvenosti nekog slučaja, kao da on govori iz sebe samog (u svojoj imanenciji); ali ona taj kontekst smatra beskrajno drugim (utoliko „transcendentnim”) u odnosu na slučaj, kako ne bi intervenisala na njega, prisvojila ga za sebe ili ga podstakla da kaže ono što ona, a ne on, želi. Tako reći nečujno slušajući, odaziva se svojim „da” na „da” koje kao poziv upućuje neki govorni događaj. De Man smatra da dekonstrukcija ništa ne dodaje tekstu, već ostaje u njegovim granicama, kao sama granica + čitanja teksta. Utoliko je afirmacija za dekonstrukciju njeno ograni-

70

ABC

čenje, budući da zavisi od + teksta i njegovog čitanja, mada ova konačnost dekonstrukcije počiva na opštoj crti + iterabilnosti jezika, odnosno + razlici (+ otporu) koju povlači za sobom svako ponavljanje (svaki + trag) Afirmativne strane dekonstrukcije – njene invencije, konstrukcije, pojmovi i figure, njene predaje – beleže zapravo polje njene imanencije, njeno odazivanje na (kategorijalni) poziv ispravnosti uz tradicionalni (metodički) imperativ tačnosti. " J. Derrida: „Nombre de oui”, Psyché (Paris: Galilée, 1987); Ulysse gramophone (Paris: Galilée, 1987). P. de Man: „The Return to Philology”, The Resistance to Theory (Minneapolis: University of Minnesota Press, 1986).

AKSIOMATIKA. U tehničko-matematičkim naukama aksiom važi za stav koji, kao najviši dokaz, polaže pravo na transkontingentnu istinitost; kaže se da se aksiom ne dokazuje, da je tačan nezavisno od okolnosti ili konteksta svih aplikacija kojima podleže. Dekonstrukcija, pak, proverava sve takve apstraktne iskaze polazeći od principa implikacije (umesto aplikacije), odnosno od načela njihove ispravnosti ili opravdanosti. Ona verifikuje kroz pragmatiku, pre nego klasičnu aksiomatiku. Znači li to da je aksiom dekonstrukcije ispravnost? U određenom smislu da: ona se time odaziva na aksiom aksiomâ (zakon zakonâ) koji se tiče nesvodljivosti jednog slučaja na drugi (* afirmacija), odnosno njihove razlike (+ diferancija, diferencija) koja prethodi identitetu kao njegovo „svojstvo”. Utoliko je moguće govoriti o dekonstrukciji u polju nauke (ona je nauka, mada standardni pojam nauke podleže dekonstrukciji), ali je to nedovoljno, budući da uz naučno merilo tačnosti ona zahteva i invencijsko merilo ispravnosti – ono koje se tiče razlike ili drugojačnosti. Dekonstrukcija se takođe može svesti na + metod, iako metod (skup postupaka koji se, slično aksiomu,

DEKONSTRUKCIJE

71

može ponoviti nezavisno od okolnosti, subjekta, konteksta) predstavlja samo poziv na dekonstrukciju; on zahteva vlastito preinačenje kako bi se saobrazio slučaju koji se proučava (tzv. činjeničnoj datosti). Uopšte uzev, ako se nauka teorijski definiše kao sistem (hijerarhizovan skup) aksioma i metoda, dekonstrukcija potvrđuje ovu sistematičnost saznanja, ali ne ostaje na granicama sistema: njoj je činjenica odveć važna da ne bi prema aksiomima postupala kao što postupa prema metodima (i obratno), tj. da bi pokazala da je činjenica vrsta konstrukcije čiji je smisao moguće otkriti tek u širim pragmatičkim sklopovima kojima itekako pripada sve ono što tradicionalni, „pozitivni” (upravo aksiomatsko-metodski) pojam nauke nastoji da skloni na rub (dakle i kontingencije, okolnosti, subjekt, kontekst itd.). + epistemologija. ALEGORIJA. *. „Abcde...”, str. 58-60. ALTERACIJA. + diferancija, diferencija, + iterabilnost, + premeštanje. APORIJA. Aporija je oblik očuvanja smisla, njegovo + premeštanje i * alteracija koja ne dopušta semantičku totalizaciju ili univoknost (+ značenje). Ako je smisao smisla u ispitivanju, barem su tri vida kojima se pitanje opire poništenju (pa bilo to poništenje dato i odgovorom). Ti vidovi ili lica pitanja jesu – problem, dilema, aporija. Za otvorenu paradigmu (+ epistemologija) problem bi mogao da zameni pojam odgovora, kako bi se sačuvala upitnost, tj. veza pitanja s + drugim. Problem jeste zadatak koji traži rešenje, teškoća koja traži obrt, pitanje u potrazi za odgovorom, ali je problem i zaštita („štitnik”), pre svega zaštita pitanja od zatvaranja u samo jedan odgovor. Pitanje živi u problemu, jer problem predstavlja plan njegovog istraživanja, otvaranja, iznalaženja ili + invencije. Za Kanta su ideje („regulativni pojmovi”, refleksi-

72

ABC

je) suštinski vezane za probleme; u dekonstrukciji bi se moglo reći da su problemi sva valjano postavljena pitanja koja izmiču jednom odgovoru tako da traju kroz invencije. Dok su problemi ideje pitanja, dileme su učinci problema, kolebanja u odgovoru tako da se on može dati na više načina, kako se ne bi izbrisalo pitanje. Kao silogizmi hipotetičke i disjunktivne premise, dileme predstavljaju unutrašnju granicu logike; na putu dekonstrukcije one su afirmacija pitanja koje preostaje i potvrđuje se za valjano postavljen problem. Nakon što se uvidelo da nijedan od datih odgovora nije moguć kao konačan – pošto se put suda prošao do kraja, vraćamo se na početak kojim je put otvoren da bismo pošli iznova. Dileme su stoga ono što umnožava mogućnost odgovora, iako su u isti mah i uvidi u njihove „nemoguće mogućnosti”, kolebanja u odnosu istog i drugog. Za dekonstrukciju logike, treći vid pitanja, aporija, predstavlja najveći izazov. Aporija je put kojim se ne može proći (problem koji ostaje pitanje i posle svih odgovora, dilema koja raste u trilemu ili polilemu pokazujući nemogućnost mogućnosti rešenja), neprolaznost ili neprohodnost, otuda i nedoumica. Ali je to nedoumica u kojoj možemo steći najveći broj uvida i najviše mogućne ideje samo ukoliko uspemo da se održimo u njoj i ne posegnemo za „bržim”, „jednostavnijim” rešenjem. Za dekonstrukciju je aporija pozitivna figura (za razliku od ranijih mehanizama logike, bilo formalnih, bilo transcendentalnih, bilo dijalektičkih), a najveći problem – kako se održati unutar aporije i iskušati svu moć njenih višestrukih mogućnosti – dekonstrukcija pronalazi u dilemi same razlike (+ diferancija, diferencija), odnosno u zameni bilo univoknih (1 značenje) bilo ambivalentnih (1 +/- 1) bilo polisemičnih (1 + 1 + 1) figura (kao još uvek + binarnih opozicija) + diseminacijom razlike ili

DEKONSTRUKCIJE

73

uvidom u nesvodljivost + teksta i + čitanja. Može se reći da iz ugla dekonstrukcije književnost predstavlja problem za dileme semantičkog reda pomoću kojeg ona iskušava vlastite teorijske aporije. " P. de Man: Allegories of Reading (New Haven: Yale University Press, 1979). J. Derrida: Apories (Paris: Galilée, 1996).

BINARNE OPOZICIJE. Binarne opozicije jesu najsvedeniji izraz za + razliku, mesto gde se ona uklanja kao + otpor i prenosi u suprotstavljene termine kako bi se očuvao neki razlikom ugrožen identitet. Svaku je razliku moguće alegorizovati ili dramatizovati u kontradikciju (kad se terminima, uprošćavanjem njihovih svojstava, izoštre rubovi tako da se ogoljeno sučele jedni s drugim), ali je to već kontradiktoran način postupanja s razlikom, jer se time ona pretvara u nešto drugo od sebe, u jedan od oblika identiteta (obično udvajanjem na pozitivan i negativan vid). Ipak, postoje binarne opozicije koje su produktivne, na kojima počivaju čitave pragmatike (od svakodnevnog razlikovanja dana i noći do kompjutera); no, zaobilazeći alternativu istinitog i lažnog, one ostaju idealne sheme (ni u matematici 0 i 1 nisu realne, već idealne vrednosti). Pokušaj da se jezici teorijski formalizuju i redukuju na binarne odlike (glas/pismo, plan sadržaja/plan izraza, gramatika/retorika, označitelj/označeno, monolog/dijalog itd.) uspevali su samo kada su izražavali potrebe neke pragmatike, ali ne i teorije – metajezičke forme moraju biti ne samo složenije od suprotstavljenih parova, već je svaki metajezik praktična derivacija iz onoga što bi potom trebalo sam da obuhvati. Najzad, par pragmatika/teorija za dekonstrukciju nije opozitan; suviše je prelaza, releja, međusobnih + hijazama između njih da bi se binarne transformacije mogle prihvatiti drukčije doli kao operacioni, a time i problematski (* aporija) pojmovi. Od svih

74

ABC

binarnih opozicija, dekonstrukcija za najosnovnije uzima one koje (se) zasnivaju (na) par(u) prisutno/odsutno, glas/pismo, unutrašnje/spoljašnje, središnje/rubno, gramatičko/retoričko, ne samo stoga što nisu posredi neutralni parovi (nego sasvim delatne hijerarhije), već i stoga što oblikuju čitave sistemske celine, odnosno „jezičke igre” (Sprachspiele u Vitgenštajnovom smislu) zarad zamenjivanja invencijskog reduktivnim. Ako bi se na prvi pogled reklo da dekonstrukcija ima zadatak da revalorizuje potisnuti član u binarnim suprotnostima metafizike (pa stoga naglašava + pismo nasuprot glasu, retoričko nasuprot konceptualnom, logičkom ili gramatičkom i sl.), valja odmah dodati da ona to ne čini zato da bi samo preokrenula + vrednosti, već preokreće vrednosti kako bi se premestio čitav sistem koji sprečava + invenciju. Nije cilj jednu binarnu opoziciju zameniti drugom, još manje ukinuti je ili proglasiti nevažnom ili nepostojećom (opozicije će postojati i nakon toga, razume se), već preko preokreta vrednosti razumeti kako i gde su one blokirale stvaranje novih razlika, pluralizaciju sveta, poricanje života: ukratko, gde je i čime sve jedna metafizička binarnost sprečavala događaj stvaranja, rađanje novog. Služeći se i sama zatečenim binarnim opozicijama (glas/pismo itd.), dekonstrukcija nastoji da ih preobrazi ili raz(g)radi u složenije sinteze razlika. " G. Deleuze: Logique du sens (Paris: Minuit, 1969). J. Derrida: Positions (Paris: Minuit, 1972). J.-F. Lyotard: Le différend. (Paris: Minuit, 1983).

DEKONSTRUKCIJA KAO ISTORIJA. U istorijskom ispitivanju imamo posla s događajem, s nekim slučajem čije postanje treba da razjasnimo. Šta čini da neki slučaj postaje (da nastane, da se razvije, da se završi), gde su mu granice, šta prisvaja za sebe i u čemu nestaje? Jedan slučaj se definiše određenim vremenom i mestom, oblicima i pravilom: do-

DEKONSTRUKCIJE

75

godio se tu, tada, time i tako. To ga čini bliskim priči – njima su zajednički pojam hronotopa i figure lica i zapleta – pa je istorija uvek pogodna za određene naratološke analize (+ fabula), ne otuda što istoričar nužno pripoveda onako kako se to čini s pričama (postoje različita istorijska pisma, razni njeni „metodi”, već prema ideji događaja koju istoričar ili njegova škola imaju u vidu), već stoga što se događaj obrazuje za slučaj tek kroz diskurs, kroz govor, kroz tekst. Ili kroz misao jezika: mi smo čitaoci slučaja uvek kad imamo posla s nekom istorijom čiju povest ispitujemo. Istorija počiva na barem dve iluzije: da je moguće iskazati događaj onako kako se zbio – tj. da je uopšte mogućna perspektiva svedočenja – i da je govor u suštini indiferentan prema slučaju koji nam prenosi. Na obe se gradi tzv. istorijski objektivizam, predstava da istoričar nije učesnik, već puki posmatrač. Ali strogo govoreći, to nije nikada moguće u čistom vidu: događaj kao činjenica postoji tek kao rezultat interpretacije, a ne pre nje, svedok je mnogo više učesnik prenošenja nego što mu navodno neutralna uloga (ili njegovo odsustvo iz neposrednog zbivanja) govori, svedočenje (kao neposredno očitavanja prisustva u prisutnom) podleže svim paralogijama ili paradoksima metafizike prezencije. Još je manje jezik indiferentan, jer se slučaj – kao „predmet” istorijskog zanimanja – u pravom smislu izgrađuje tek kroz govor, i gradi sa događajem (onim što se zbivalo) odnos naknadnog teksta: otuda isti događaj može biti slučaj za različite istorije (i njihove interpretacije), s pomeranjima i premeštanjima koja se moraju uzeti u obzir kao ono što je bitno, a ne sekundarno ili reduktibilno za posao istorije. Kad god interpretira (pa bilo to i pod vidom tzv. objektivnog, „pukog” beleženja), istoričar reinterpretira (počev od selekcije detalja i njihove hijerarhizacije, preko određivanja

76

ABC

granicâ slučaja, pa do veza – odsutnih ili prisutnih – s drugim slučajevima). Jedno zbivanje u istoriji je već u sebi interpretacija i reinterpretacija (svojih učesnika, svojih mesta i vremena, svojih pravila), odnosno već je u sebi izgrađeno kao izvestan + tekst. Istorijski tekst događaja ne mora biti verbalan, on se čak može opirati neposrednoj ili posrednoj verbalizaciji, i mada se u ovom otporu traže specifičnosti samog istorijskog zbivanja, taj je + otpor takođe tekstualne naravi: on se odvija u skladu s nekim + premeštanjem koje ostaje kao izazov za + tumačenje i + vrednovanje. Da li problemi postaju komplikovaniji kad imamo posla sa istorijom tekstova (u običnom značenju), sa istorijom filozofije ili istorijom pesništva? Da, ukoliko nam ovaj neposredniji pojam teksta zakloni ili prikrije onaj posredniji i važniji pojam slučaja u kojem događaj s govorom igra igru odbijanja i privlačenja, otpora i premeštanja. Filozofska istorija pokazuje filozofiju i kao mirovanje pozicijâ i kao dinamiku promenâ, kao odnose moći, zamena, razumevanja i nerazumevanja; istorija neke teorije nije samo povest njenog interpretativnog uspeha, nego i neuspeha, onog što razume, što je pogrešno razumela, što je odbila da razume, ili što nije ni mogla razumeti. U oblasti istorije književnosti, periodizacijske i genealoške sheme su tekstovi kojima književni istoričari nastoje da obuhvate druge tekstove, pa između te dve vrste pisma nastaju sučeljavanja (čas pesnički tekst podržava periodizacijski, čas mu se opire, čas je prema njemu ravnodušan, što istoričara najviše zbunjuje). Sama mogućnost da se + vreme može ispitivati po odsečcima, da se mogu ustanoviti vremenski horizonti ili perspektive, koji se čas udaljuju a čas približavaju (sve do „stapanja”), predstavlja veliku igru teksta u kojoj on ume da sebi gradi vazda drukčije čitaoce, istorijske subjekte, objekte, hijerarhije i pravi-

DEKONSTRUKCIJE

77

la. Pozitivistička simplifikacija čitaoca jednog istorijskog slučaja koja subjekt pretumačuje u neutralnog posmatrača takođe je fikcionalizacija koja ne želi da prizna svoje fikcije kako bi uspostavila moć nad realnim (nudeći istinu o prošlom ona zapravo traži dominaciju nad sadašnjim, najčešće shodno nekoj teleološkoj shemi kojoj se istorija direktno suprotstavlja). Kad god imamo posla sa slučajem mi smo istoričari sa više lica, čitaoci koji u igru ispitivanja uvode mnogo subjekata (subjekte imaginacije kao i subjekte memorije, subjekte posmatranja, a to znači + teorije – subjekte naracije, sve do subjekata nesvesnog i pola). Za dekonstrukcijsku istoriju ova mnoštvenost je još jedno ime nesvodljivosti; događaj kao slučaj pokazuje nesvodljivost na ma koje čitanje koje mu ispostavljamo za ogledalo (za istinu), budući da figura ogledala vazda čuva u sebi jednu neprozirnost kroz sve što vraća i daje da se vidi u liku drugog. " J. Derrida: „Demeure: Fiction et témoignage”, Passions de la littérature (Paris: Galilée, 1996). P. de Man: „Literary History and Literary Modernity”, Blindness and Insight (Minneapolis: University of Minnesota Press, 1983); Allegories of Reading (New Haven: Yale University Press, 1979); The Rhetoric of Romanticism (New York: Columbia University Press, 1984). H. Bloom: The Anxiety of Influence (New York: Oxford University Press, 1973); Map of Misreading (New York: Oxford University Press, 1975). G. Hartman: Criticism in the Wilderness (New Haven: Yale University Press, 1980). S. W. Melville: Philosophy Beside Itself: On Deconstruction and Modernism (Minneapolis: University of Minnesota Press, 1986).

DEKONSTRUKCIJA KAO KRITIKA. Kritika je odnos dve instance vremena: epohe i krize. Epoha (epoc») je razdoblje između dve krize, period u kojem izgleda da su stvari stabilne, da ne moraju podleći novoj proceni; utoliko je ona uzdržavanje od suda, njegovo stavljanje u stranu, kao da je on već rešen. Kriza (kr…sij) je trenutak u kojem je sud poljuljan u temelju, kad se mora doneti nov,

78

ABC

čas odluke. Čini se da je kritika bliža ovom potonjem, instanci krize, ali ta etimološka bliskost je varka: kritika je takođe stvar epohe. Periodi stabilnosti, nepokretnosti datih vrednosnih hijerarhija, vremena u kojima vladaju postavljeni standardi i kanoni takođe su razdoblja suda: tada se pojedinačni slučajevi podvode pod generalne tendencije kako bi ih ojačali (ili bivaju isključivani iz tih tokova, da ih ne bi oslabili). Kritika je uvek volja za moć, naročito u svojim kanonskim vidovima. Kanoni otuda nikad ne doživljavaju pravi krah – iako otpor koji pokazuju dela koja se ne uklapaju, dela čija nesvodljivost ustaje protiv standarda, može biti akumulisan, kao u trenucama avangardnih ili prevratničkih pokreta, kanoni ostaju, makar stavljeni privremeno na stranu. Oni počivaju na određenim delima, jer su volja tih dela; ono što u trenucima krize vrednosnih sistema izgleda kao haos brzo se pokazuje kao volja za novim kanonom, za novim poretkom. Kanoni se mogu menjati i usled tzv. spoljnjih razloga, jer su i oni deo drugih sklopova, širih sistema, a to iz ugla volje samih dela može izgledati kao nerazumljiva slučajnost. Kritika ima zadatak da volju dela za moć (za vrednost njene nesvodljivosti) pretvori u aksiološko pravilo: u času kad donosi sud, ona iskazuje sve crte jedne krize, budući da svedoči o * aporiji odlučivanja: ukoliko bi samo htela da uklopi delo u standard, ona bi odrekla singularnost, i za račun opštih vrednosti odrekla njegovu volju za vrednost; ukoliko bi mu samo potvrdila nesvodljivost, standardne ili drukčije vrednosti bi reagovale odbijanjem. Otuda je ona u isti mah čas slabosti (čas prema delu, čas prema kanonu), odnosno snage (čas potvrđujući delo, čas potvrđujući kanon). Budući da i kanon može biti delo (čak čitavih pokolenja, kako često biva), dekonstrukcijska kritika nema naročite potrebe za ikonoklastičkim, antitradicijskim

DEKONSTRUKCIJE

79

prevratima, jer je svako novo delo, svaka invencija, već izvestan prevrat u vrednostima. Njen bi zadatak pre bio da potvrdi međusobne razlike, naglasi moguće bliskosti i otvori polje u kojem kanon i delo jedno na drugo deluju kroz procese uzajamnog + vrednovanja. Kao deo predaje, kritika igra za tradiciju odveć važnu ulogu da bi zaboravila da i njena neprekidna pobuna protiv tradicije predstavlja jednu od moći same predaje. Ali budući da predaja ima potrebe za časom odluke, kritika takođe zna da ona ne pripada kanonima tradicije, već da je obavezna ideji invencije. Kritika tako dospeva i sama u stanje krize, ali je to njena tako reći trajna odlika, njena vlastita epoha. " Deconstruction and Criticism (New York: Seabury, 1979). V. B. Leitch: Deconstructive Criticism: An Advanced Introduction (New York: Columbia University Press, 1983). The Yale Critics: Deconstruction in America, eds. J. Arac, W. Godzich, W. Martin (Minneapolis: University of Minnesota Press, 1983). J. Hillis Miller: „The Critic as Host”, Critical Inquiry, 3 (1977).

DEKONSTRUKCIJA KAO POETIKA. U početku, poetika je bila dvostruka reč: označavala je i ono što se pravi („pesništvo”) i sam događaj pravljenja („pevanje”). Za filozofiju kao metafiziku prisustva ta je ambivalencija bila odvajkada nepodnošljiva: „između filozofije i pesništva (poihtikÍ) ima jedna stara nesuglasica”, kaže Platonov Sokrat u Državi (607b). To je spor (diafor¦) ne samo između pesništva-proizvoda, već i pesništva-proizvođenja, i filozofije. Na jednoj strani „poetika” ima prema istini (onakvoj do kakve drži filozofski naum) odnos igre: može joj, ali ne mora biti verna. Njen govor ne samo da ume da bude neodređen, već i neodredljiv; ona ume da sa retorikom gradi bolje veze nego s logikom. Itd. Na drugoj strani, ona kao da ovu igru sa „spoljašnjim” i (prema filozofiji) stabilnim vrednostima povlači u sebe: pesništvo je dvosmisleno ne samo prema + drugom,

80

ABC

već i prema sebi, budući da ono ume itekako da za sebe zadrži i istinu, čak i u obliku njene određenosti (onako kako to hoće filozofija). Ukratko, „poetika” se prema drugom vlada kao prema sebi, a prema sebi kao prema drugom. Optužujući je zbog njene igre, Sokrat joj na svoj način izriče pohvalu (u ironiji koja je i sama dvostruka, jer ovu „lepu” pojavu proteruje iz svoje „lepe” države, kalipolisa), ali je njihov odnos više nego ironijski. Nazivajući njihov odnos „dijaforom”, Sokrat imenuje jedan nerazrešiv spor, raskol ili parnicu, „razlaz”, izmicanje ili izmeštanje, razlikovanje koje ide skoro do nestajanja: ovaj bogat grčki izraz i sam je „dijaforičan”. Zapravo, filozofija teško da može da nađe ime za tako od sebe korenito drukčiju pojavu kakvo je pesništvo, a da i sama ne zapadne, za vreme dok pokušava da iskaže suštinu nesvodljivosti, u modus nerazrešivosti. To je za filozofiju (i njen modus teorije) jedva podnošljivo: ona sama biva izmeštena čim progovori o pevanju. Ovo je neophodno reći da bi se razumeo smisao poetike u modernom značenju, kao teorije (kao genealogije i kao genologije) o tome kako se stvara pesničko delo (mada izraz označava postajanje, „pravljenje” svakog oblika dela, a ne samo pesničkog u užem smislu). Da bi se, u modernom dobu naučnog tipa racionalnosti, ustrojila kao teorijski govor, poetika najčešće pribegava genetičkim obrascima, funkcijama subjekta-autora („duha”, „genija”) koji proizvodi tako reći s onu stranu racionalnosti („nadahnuto”, „entuzijazmom”, kroz „nesvesno”), ali sledeći određena pravila bilo „ukusa” (tradicije vrednosti) bilo „roda” (+ žanra). Ona kombinuje ideje obrasca i funkcije, kao kod Aristotela (čija je Poetika već genetička kako bi pokazala funkcije pesništva) ili ruskih formalista (koja je prešla put od genetičnosti postupaka do jakobsonovske usavršene verzije lingvističkog funkcio-

DEKONSTRUKCIJE

81

nalizma). Tako, uprkos a-racionalnosti (tj. nesvodljivosti) dela, sama poetika kao teorijska ili istorijska disciplina za sebe zadržava racionalnost (svodljivost). Govoreći o tzv. imanentnoj ili implicitnoj poetici autora ili dela, moderna teorija nastoji da prevede i na svoj jezik prenese ono što iskaz teksta nagoveštava kao istinu svoje tvorbe; ali takvi iskazi mogu biti varljivi, tekst često može, na mestima gde navodno progovara o sebi, da sebe zataji, skrije, maskira ili čitaoca sasvim zavede u stranu. To ne mora biti razlog da dekonstrukcijska poetika odbaci ove * binarne opozicije (imanentno – transcendentno, implicitno – eksplicitno, latentno – manifestno itd.), ukoliko joj je poznata ova suštinska igra teksta sa istinom, istinom drugog i istinom o sebi kao o drugom, pa i samom suštinom. Postoji li otuda izvesna objektivna poetika koja bi bila i dekonstrukcijska? Postoji, u meri u kojoj tekst dopušta da bude premešten na status objekta, odnosno ne postoji ukoliko bi se samo ovaj njegov status (između mnogih drugih) uzeo kao jedini. Svoju srazmernu objektivnost (u smislu ostvarenja određenog stupnja istinitosti), dekonstrukcijska poetika postiže poštovanjem vlastitog ograničenja: ona može da o tekstu tvrdi samo ono što tekst dopušta. Strukturne, semantičke, logičko-gramatičke i retoričke granice teksta jesu i granice njegove poetike. Delo u sebi nosi pravila svoje tvorbe, ali ta pravila sa sobom i odnosi. Pokušaj da se nekim drugim delom ili tekstom (+ tumačenjem u drukčijem kodu) zameni tekst dela unapred je osuđen na neuspeh ukoliko računa na potpunost, na totalizacijsko zasićenje, budući da ne uzima u obzir + otpor kao jedan od dva suštinska činioca svake tvorbe. Da li to znači da od onog što se opire razumevanju treba odustati? Svakako da ne. Uostalom, jedino ono što se opire razumevanju jeste vredno napora razumevanja. Poetika

82

ABC

postiže uspehe ukoliko poznaje svoje granice, ukoliko uspeva da osvetli vlastitu poetiku + čitanja. Ti su uspesi srazmerni ovom (samo)rasvetljenju granicâ, a obrnuto srazmerni totalizacijama ili proširenjima u teorijskim ključu (zato je poetika, uprkos svim sličnostima, bitno različita od + teorije); ona tada zapada u zaslepljenost u pogledu svojih predmeta, načina pristupanja i zadatka. Jer njen je zadatak genealoški, ali je ta + genealogija heterološka (uvek je problem objasniti kako iz nečega drukčijeg, koje se ponekad pokazuje i kao „ništa”, nastaje nešto novo), pošto invenciji pripada svojstvo razlike i nesvodljivosti kao sama suština svakog proizvođenja, pravljenja ili stvaranja. " M. Blanchot: L’entretien infini (Paris: Galimard, 1969). S. Felman: La folie et la chose littéraire (Paris: Seuil, 1978). P. Lacoue-Labarthe: L’imitation des Modernes (Paris: Galilée, 1986). G. Hartman: Saving the Text: Literature/Derrida/Philosophy (Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1981).

DEKONSTRUKCIJA KAO TEORIJA. Teorija je od prvobitnog posmatranja postala uviđanje, sticanje + uvida trajne ili opšte vrste. Za razliku od istorije koja se bavi distinkcijom i interpretacijom, kritike koja ima posla sa sudovima i vrednostima, poetike koja barata funkcijama i obrascima, teorija se služi metodima i kategorijama. Ma koliko neki + metod bio podešen prema predmetu i tako vezan za njegov osoben slučaj, on uvek poseduje jedan plan opštosti koji ga čini prenosivim i na druga polja; odnosno, možda tačnije, metod nije ništa drugo do plan opštosti do kojeg se može dovesti neki slučaj kako bi se pokazao u kategorijalnom svojstvu. Počev od Dekartove Besede o metodi (1636), pa do savremenih transmetodologija, kategorije su sastavni deo svakog metoda, njegova imenentna građa. Bilo da su to razlučivost i jasnost („distincto et claro”), bilo da je reč o Kantovoj tablici kategorija (kvantitet, kvalitet, relacija, modalitet u okviri-

DEKONSTRUKCIJE

83

ma jedne arhitektonike potencija, facultatis), kategorije su najopštije klase kao pojmovni ekvivalenti za egzistenciju slučaja u njegovoj idealnoj ili nužnoj predmetnosti – utoliko su one oblici do kojih se um može dovesti samo idući „pravim putem” (što je izvorno značenje „metoda”). Povezujući kategorijalnost nekog problema sa metodološkom perspektivom, teorija se svakako razlikuje od drugih bliskih disciplina (od nauke u raznim vidovima, od kritike, poetike ili istorije), jer sledi put izvesne vektorizacije ili transcendencije: u teoriji nije cilj poštovati jedinstvenost dela, već samo čitave kategorije (klase) dela. Teorija najviše trpi kad je zamene za ove druge discipline, budući da joj se tada nameću zadaci koji nisu njeni (zadaci funkcija ili obrazaca, sudova ili vrednosti, distinkcija ili reinterpretacija), a na koje ona može da odgovori samo posredno. Posao teorije se tiče opštih uslova i opštih pristupa, a posao dekonstrukcijski zamišljenih teorija sastojao bi se od rasvetljenja uslova i pristupa opštosti, što će reći i vlastitim ograničenjima. Uvek na granici između svog predmeta (metodskih opštih uslova i pristupa) i sebe kao predmeta (uslova i pristupa opštem kao kategorijalnom problemu), teorija ostavlja utisak da se previše bavi sobom; ali to je naprosto nužan deo nje same, koji se ne može ukloniti a da se ona ne pretvori u neku od pomoćnih, u odnosu na nju uvek pragmatičkih disciplina. Kako odnos između ove dve sfere, metodološke i kategorijalne, može biti uvek iznova različit, već prema idejama koje dobija za svoj rad spolja, od klase kojoj pristupa u međusobnim opštostima, teorijâ ima više, zapravo neograničeno mnogo. Svaki put kad se poštuje osobenost jedne od ravni, mora se iznova formulisati njihov odnos u terminima kategorije i metoda. Ali kako ova osobenost imanencije za teoriju predstavlja predmet koji se mora transcendirati,

84

ABC

generalizovati i objasniti u svojoj univerzalnosti, moglo bi se reći da postoji jedna teorija, takva koja uvek iznova (invencijski) remodelira samu sebe, pokazujući nam najraznija lica. U idealnom smislu, o teoriji bi se moglo govoriti kao o konstrukciji metode postavljene na nivo univerzalne kategorije, ali taj idealni smisao neprestano biva razgrađivan pragmatikom samog teorijskog teksta koja ga sprečava da dosegne ovaj nivo. Njen idealni smisao bila bi matema (apstraktna formula kadra da sobom obuhvati svaki sadržaj), koja bi sebe zasnovala s onu stranu svake empirije. Ali takva metateorija ne postoji: kao što je za univerzalizam Dekartove metode potreban transcendentalni (i stoga radikalno spoljašnji, radikalno + drugi) garant, tako je preduslov („uslov mogućnosti”) Kantovih kategorija pluralizam različitih i nesvodljivih (jednih drugima spoljašnjih i heterogenih) moći, koje moraju paziti na međusobne granice. U meri u kojoj se dekonstrukcija može formulisati kao teorija, ona važi i kao metod; ali ona nije ni teorija (ne barem jedna), jer se njena ideja može obrazovati na mnogo načina, kao što nije ni metod (čist formalni, univerzalni, mehanički obrazac), jer ono što dekonstrukcija može tvrditi o nekom tekstu ili slučaju biva unapred uslovljeno i ograničeno tim tekstom ili slučajem. Zato su i njene kategorije stvar za invenciju, uvek drukčiju, shodno slučaju kojim se bavi, a njeni metodi oni koji najuspešnije razrađuju univerzalnost tako postavljenih kategorija kako bi potvrdili nesvodljivost teksta i razgradili svoje metodske identitete. " P. de Man: The Resistance to Theory (Minneapolis: University of Minnesota Press, 1986). J. Derrida: „La langue et le discours de la méthode”, Recherches sur la philosophie et le language, 3 (Grenoble, 1983).

DIFERANCIJA, DIFERENCIJA. Diferancija (la différance, „rAzlika”, „razluka”) predstavlja Deridin

DEKONSTRUKCIJE

85

neologizam: to je različitost-razlučivost koja ima za učinak + razliku ili razlikovanje, diferenciju. Iako se isto izgovara, neologizam duguje svoj izraz pismu (a umesto e), kako bi naglasio nesvodljivost pisma i glasa, teksta i izgovora, razlike od onog što razlikuje. Diferancija (od différer, razlikovati, razlučiti; odložiti, odgoditi) označava reciprocitet u jeziku, pojavu da u njemu kao sistemu nema pozitivnih termina, već samo razlika (znak postaje odredljiv tek u razlici prema drugim znacima; isto važi za značenje). Ali ona naglašava i razlikovanje u vremenu, nepoklapanje pojave sa sobom, njeno pojavljivanje pre ili kasnije, unutar određenog sklopa, nikad u punom prisustvu, pojavu kao odlaganje, kao temporalno premeštanje. Izraz je unekoliko ključni za otpor logici identiteta, logosu prisustva, ali je teško reći da je osnovni pojam Deridine dekonstrukcije, utoliko što je taj izraz nesvodljiv na pojam, ili na osnovu. Mada diferancija predstavlja ono što u razlikama pokreće razliku, ona pre čini nego što osniva razlučivanje, pokreće ga a ne zaustavlja – ona bi bila čista razlika kad bi razlika mogla biti čista, i pre je + trag samog pojma ili osnove razlike. Diferencija se stoga oslanja na diferanciju, na samorazlikovanje koje ne zaustavlja nijedno ime („to nije pojam, niti ime”, veli Derida). Reč je o načinu na koji Deridina dekonstrukcija preuzima metafizički motiv razlike, pre svega na tragu Hajdegerove ontološke razlike između Bića i bivajućeg, nastojeći da ontološku problematiku prenese na teme jezika i vremena. " J. Derrida: „La différance”, Marges – de la philosophie (Paris: Minuit, 1972). Martin Heidegger: Identität und Differenz (Pfullingen: Neske, 1957). G. Deleuze: Différence et répétition (Paris: P.U.F., 1968). Derrida and Différance, eds. D. Wood, R. Bernasconi (Evanston: Northwestern University Press, 1988). G. Vattimo: La avventura della differenza (Milano: Garzanti, 1979). F. Laruelle: Les philosophies de la différence (Paris: P.U.F., 1986).

86

ABC

DISEMINACIJA. Ovaj malarmeovski izraz je drag Deridi – on zamenjuje dekonstrukciju kao njena očigledno produktivna, pozitivna strana. Reč je u isti mah o fenomenu znaka i značenja, njegovom rasejavanju (na šta izraz po etimologiji najpre upućuje), ponavljanju u drugim + kontekstima, njegovoj + iterabilnosti. Za dekonstrukciju pojam semantičke diseminacije pokazuje se kao plodniji od ranijih pojmova ambivalencije i polisemije, jer ovi poslednji još uvek fenomen smisla redukuju na konačna, izdvojiva i odveć stabilna značenja (bilo da ih, u istoj sintezi suprotstavljaju, bilo jukstaponiraju). Diseminacija insistira na razlici, umnožavanju koje ponavlja kroz * diferanciju. Zapravo, može se reći da je diseminacija način da se, u Deridinoj dekonstrukciji, misli problem semantičkog odnosa jedinstva i mnoštva, počev od Fregeovog razlikovanja smisla (Sinn) i značenja (Bedeutung), razvijenog naročito u Huserlovoj fenomenologiji kroz razlikovanje dva načina funkcionisanja znaka, kao naznake (Anzeigen) i kao izraza (Ausdruck): samo je ovaj drugi onaj koji je nosilac smisla, utoliko čistiji ukoliko je manje vezan za naznaku, za materijalnost govora i njegov strukturni reciprocitet. Za razliku od Huserla, Derida smatra da je materijalnost znaka ne samo neuklonjiva, već je osnova za fenomene značenja; kao što je znak rezultat strukturnog reciprociteta jezika (kao u lingvistici de Sosira), tako je i značenje produkt sličnog reciprociteta, tj. ono postoji u relaciji prema drugim značenjima, a ne po sebi, pa razumevanje jednog značenja uvek nosi + trag drugih i nikada nije čisto, puno ili prezentno. Ono ne samo da zavisi od konteksta, već i samo gradi kontekst, na taj način se „rasejavajući” kao smisao čija je priroda dinamička, nepotpuna i potencijalno promenljiva. Uobičajeno shvatanje konteksta kao sredstva da se umanji višeznačnost smisla pro-

DEKONSTRUKCIJE

87

menjeno je time u shvatanje konteksta koji je i sam promenljiv i u načelu neograničen („nezasitljiv”, veli Derida). Značenje se može razumeti samo kroz drugo značenje – ovim shvatanjem se Derida uključuje u tradiciju „jezičkog obrta” u filozofiji i teoriji XX veka; slično je u semantici Pirsa, odnosno u filozofiji „jezičkih igara” Vitgenštajna. Jedna pragmatička semantika, ona koja bi svoju teoriju gradila polazeći od smisla kao čina ili učinka u nekom događaju jezika, mogla bi od tri osnovne relacije značenja – indikacije, tj. relacije prema stanju stvari, manifestacije, tj. odnosa prema subjektu koji produkuje iskaz, i signifikacije, tj. odnosa iskaza prema drugim sličnim ili različitim iskazima – smisao razumeti kao sintezu dve od tih relacija na račun treće, one koja uvek nedostaje za punoću iskaza a koja se javlja kao njihova dopuna ili + suplement, kao okvir ili vidokrug u kojem se relacije značenja mogu kretati u događaju nekog iskaza. Diseminacija bi tada bila pre svega razgradnja svakog celovitog smisla na svoja značenja kao na delove na koje se, pak, ne može svesti – vrsta neprekidne igre između celine nekog smisla i mnoštva njegovih značenja. J. Derrida: La voix et le phénomčne (Paris: P.U.F., 1967). La dissémination (Paris: Seuil, 1972).

DRUGO. U teologiji, posebno apofatičkoj („negativnoj”), drugo je upućivalo na transcendens, na Stvoritelja koji se ne može svesti ni na šta što je stvoreno (na ljudsko ili nešto poznato kao ljudsko). Preuzet iz tradicije, pojam je u modernom mišljenju predstavljao suprotni pol tetičkom (kod Fihtea, Šelinga i Hegela je, mada na različite načine, zapravo mesto negativiteta koje upotpunjuje tetičko samopostavljanje, celinu subjektivnosti), a u savremeno doba je samo ime nesvodljivog (prema Lakanovoj formuli: „Ne postoji drugo drugog”). Valja uvek imati na umu ovo transcenden-

88

ABC

talno poreklo drugog, nemogućnost njegove potpune empirizacije, iako mu istorija određuje lica, oblike, formule ili figure. Kategorija drugog se može posmatrati kao invencija šira od svake dekonstrukcije – stoga se za ovu poslednju kaže da je jedna od struja mišljenja u savremenosti koja se okreće ideji drugog – što gradi njene različite odnose prema ontologiji, genealogiji, epistemologiji, etici ili politici, psihoanalizi ili teorijama kulture („svako drugo je sasvim drugo”, prema formuli Deride). " V. Descombes: Le męme et l’autre (Paris: Minuit, 1979). E. Lévinas: Autrement q’ętre ou au-delŕ de l’essence (La Haya: M. Nijhoff, 1974). J. Derrida: Psyché – Inventions de l’autre (Paris: Galilée, 1987).

ČITANJE. Kao što jezik u idealnom sklopu metafizike treba da nestane čim obavi uslužnu radnju prenosa misli, tako je i za hermeneutiku čitanje vazda bilo čista instrumentalna operacija na koju se obraća pažnja jedino ako zakaže: čitanje je shvatano kao puko sricanje znakova. Ali čitanje je mnogo više od toga. Ono je jedna od najsloženijih operacija čoveka, sintetička operacija različitih drugih operacija, od percepcije i rekognicije, preko memorijskih retencija i protencija, refleksivnosti i senzitivnosti, kritičkog čina donošenja suda, odnosno ustezanja od njega, sve do poimanja u oblicima aprehenzije i koprehenzije, interpretacije i reinterpretacije: čitanje u sebi obuhvata razumevanje, ovo potonje je samo jedan element prvog, ponekad čak i ne najvažniji. Između različitih činilaca, slojeva i nizova čitanje uspostavlja dinamičke, promenljive odnose; čas su elementi u korelaciji, čas odstupaju, postaju jedni drugima heterogeni i mogu jedni druge sasvim potčiniti sebi, sve dotle da blokiraju neki od nizova. Kao sinteza, čitanje i samo gradi različite sinteze – između ostalog, učinak čitanja je tekst, a taj se tekst ne mora

DEKONSTRUKCIJE

89

poklapati sa tekstom štiva. Naročito u čitanju književnih tekstova dolazi do izuzetno složenih (privremenih ili trajnijih) sinteza koje mogu da razgrađuju celovitost smisla dotle da kažemo kako nam je tekst i dalje čitljiv, mada potire ili zaobilazi osnovna jezička (gramatička) ili misaona (logička) pravila (književni tekst dopušta kako retoričke otklone, tako i otvorene kontradikcije), odnosno, unekoliko suprotno, tekst i dalje poštuje i potvrđuje važnost različitih pravila ali nam uskraćuje smisao celine, pa nam je stoga – nečitljiv. U čemu je razlika, možemo pitati – i eto jednog paradoksa nečitljivosti (nismo sigurni da li zaista pitamo u čemu je razlika, ili je posredi obrt kojim kažemo da zapravo ni nema razlike). De Man definiše literaturu kao tekst koji je u krajnjoj liniji nečitljiv, što ne znači da je nerazumljiv, već da je razumljiv na više načina od kojih nijedan ne može da odnese prevagu i izjednači se s potpunim razumevanjem. H. Blum je posebno osvetlio topološke zakone (ne)čitljivosti, različite potencije teksta koje na mestima kojima se može utvrditi pravilo razgrađuju jedna drugu, ne stupajući u odnose celovitosti i totalizacije; takva se mesta mogu odrediti pa se može govoriti o „mapama (ne)čitanja”, geografiji i topografiji „pogrešnog čitanja (misreading)”. Ali kod de Mana nečitljivost nije samo topološka, već i tipološka vrednost: kao sama kategorija tekstualnog događaja, nečitljivost otvara tekst za različita čitanja, od vazda drukčijeg (uprkos svoj sličnosti) doživljaja pročitanog do mogućnih drukčijih interpretacija istoga teksta, odnosno različite hermeneutičke kontekstualizacije. Na taj način jedan književni tekst (ili + tekst uopšte) postiže svoj život i nakon vremena svog nastanka, neku vrstu „nadživota”. Inspirisan postavkom V. Benjamina o prevodu kao o transfiguraciji originala (original živi u svojim prevodima, u svojim čitanjima), de

90

ABC

Man se naročito zanimao za nečitljivost kao preduslov čitanja, odnosno za samu potenciju teksta da iz sebe, sobom tako reći, generiše poimanja s onu stranu svakog svog statičkog identiteta, da sebi otvori istoriju svog razumevanja. Otuda u njegovim analizama poseban naglasak na samo-postavljajućem (autotetičkom, suireferencijalnom) kvalitetu teksta. Jedan od glavnih zadataka dekonstrukcije sastojao bi se u otkriću ove tekstualne autopotencije koja je i transpotencija – na koji način odnos istog prema sebi produkuje odnos istog prema sebi kao prema drugom. Ukoliko se pođe od takvog stava, neizbežno je onda govoriti o čitanju kao o alegoriji i ironiji, odnosno o razumevanju kao o postupku parabase – razumeti znači biti na distanci od teksta, na određen način okrenuti se u stranu od samog štiva – što je paradoksalan postupak, jer čitanje takođe označava predavanje tekstu, njegovo prisvajanje. Za razliku od de Mana, Deridu je više zanimao odnos čitanja prema pismu (ili pisanju), naročito odnos hermeneutike i filozofskog teksta. Dok hermeneutika bilo redukuje na samoidentičnost značenja, bilo preko ideje kruga razumevanja pitanje smisla razume kao raskrivanje značenja koje je uvek-već sadržano u pitanju, Derida vidi problem u smislu kao u vrsti obećanja: pre svakog pitanja i odgovora (ili dijalektike čitanja i razumevanja), jezik obećava značenje, tekst se okreće čitanju: čitanje je * afirmacija teksta pre svakog svog ispitivanja, pa čak i razumevanja kao činioca čitanja. Otuda je čitanje i + prevod. " „Otkriće čitanja u savremenoj književnoj teoriji”, Fragment, 2 (1996), 67-69. F. Schlegel: „Über die Unverständlichkeit”, Kritische Ausgabe, Bd. 3 (Paderborn: Schöningh, 1967). W. Benjamin: „Die Aufgabe des Übersetzers”, Illuminationen (Frankfurt/M: Suhrkamp, 1961). H. Bloom: A Map of Misreading (New York: Oxford University Press, 1975). Paul de Man: passim, naročito Alegories of Reading. J. Derrida: Mémoires – pour Paul de Man; Psyché; De l’esprit – Heidegger et la question (Paris: Galilée,

DEKONSTRUKCIJE

91

1987); Glas (Paris: Galilée, 1974). B. Johnson. „Rigorous Unreliability”, Critical Inquiry, 11 (1984).

EPISTEMOLOGIJA. U de Manovoj verziji dekonstrukcije počinje se problemom epistemologije: šta se može znati (i na kojem stupnju pouzdanosti) o književnom tekstu koji, na različite načine, izmiče pouzdanostima saznanja. Najveći + otpor epistemologiji pokazuju retorički sklopovi, pa je otuda zadatak dekonstrukcijske teorije da iznađe tzv. retorički model + tropa – tj. pojam retorike koji bi se ukrstio s epistemologijom (ukoliko ova druga ne može već sasvim da ga obuhvati). Drugim rečima, da bi se ustanovila vrednost istine nekog saznanja, potrebno je uz merila (epistemološke) tačnosti pridržavati se i merila tekstualne (semantičke, ali i retoričke) ispravnosti. Merilo ispravnosti nadopunjuje kao vrsta + suplementa epistemologiju, mada samo predstavlja njen spoljašnji rub, njenu moguću razgradnju. Na primer, ispravno je utvrditi da postoje sklopovi ili odnosi nečitljivosti u tekstu, tamo gde epistemološka tačnost to nalaže jer se ne može konstituisati kao sinteza smisla – ali takav zaključak, mada dolazi iz uvida u epistemu teksta, njoj više ne pripada. Imperativ saznanja (u svim značenjima) ostaje da važi uprkos uvidima koji ga konkretizuju i ograničavaju, zadatak čitanja nastavlja da traži sebi tekst uprkos toposima nečitljivosti, pa se može reći da neka + invencija dolazi kao vrsta govora da odgovori na ovaj zahtev kroz obrte – trope – koji su, iz ugla epistemologije, ono što ova ne obuhvata, često ne prihvata i stoga ne priznaje. Otuda je invencija druga strana ili obrt episteme ka dekonstrukciji. Ova poslednja ostaje neka vrsta otvorene paradigme saznanja, jer saznanje lišava njegovog metafizičkog važenja. Iz ugla moderne – a to znači pre svega kantovski inspirisane – teorije saznanja, otvorena paradigma je vrsta * aporije, bu-

92

ABC

dući da se ne može konstituisati kao + metod; a ipak je ova otvorenost za dekonstrukciju deo njene * aksiomatike. " P. de Man: Allegories of Reading (New Haven: Yale University Press, 1979); The Resistance to Theory (Minneapolis: University of Minnesota Press, 1986). Dialogue & Deconstruction: The Gadamer – Derrida Encounter (Albany: SUNY Press, 1989).

FABULA. U užem smislu basna, kazivanje u kojem govori ono što ne govori (životinje, stvari), u širem ono što je izmišljeno (gde se nepostojeće prevodi u postojeće, ukršta s njim, kako bi se postojeće prenelo na nepostojeće), odnosno priča. Ali neka fabula ne mora biti izmišljena, pa je ovu razliku moderna poetika podvukla razlikujući fabulu kao priču-događaj u svojstvu građe od priče-sižea u svojstvu oblika („fabula je građa za sižejno oblikovanje”, kaže Šklovski). No, siže podrazumeva postojanje subjekta koji interveniše (ili interpretira), dok je fabula još pred-subjektna, neka vrsta hipokeimenona (subjekta u starom smislu, „nosioca”), uvek već + tumačenje događaja. Fabula je naracija (pripovedanje) i pre nego što se pojavi subjekt u funkciji autora, a predstavlja zapravo ukrštanje događaja i govora, njihov + hijazam, gde događaj prelazi u govor, a govor zadobija crte događaja. Priča otuda jednako važi za istoriju, kao i fikciju – ona je povest obostranog osveljavanja, tj. + ideja kojom izmiču jedna drugoj, obe okrenute, kao dve krajnje strane, polju jezika. Za priču uopšte važi pravilo da sobom donosi i predaje mesto i vreme, lik i slučaj – oni pre priče nisu postojali kao ono što se može predati nezavisno od događaja iz kojeg su potekli i sa kojim su prekinuli veze porekla (+ genealogija), postajući samostalan događaj, zbivanje govora, njegov čin predavanja. Za tradiciju (predaju) uvek se može reći da počiva na ovom događaju priče, na fabulativnom

DEKONSTRUKCIJE

93

osamostaljenju kao onom što se može dalje predati ili predavati, bila to istorijska činjenica, neko saznanje, teorema ili filozofema: mi u vremenu živimo pričajući, svejedno da li time oporičemo ili sapotvrđujemo razliku istine i neistinitog. Kao mesto ili ravan na kojem neko zbivanje i govor prelaze jedno u drugo, fabula ima važnu ulogu ne samo u tradiciji, već i u oblikovanju polja istine, svojstava koja je održavaju ili razgraničavaju, budući da je ona tekst gde se znak odvaja od stvari bilo da bi je potvrdio u njenoj ideji, bilo da bi je oporekao (tj. predstavio je ili kao istinitu ili kao lažnu). Za dekonstrukciju je naracija otuda neodvojiva od problema * epistemologije kao i + genealogije, od istorije kao i problema jezičkih + invencija. Naratološka pitanja koja se zadovoljavaju funkcijama autora i njegovih postupaka samo su uža, tako reći tehnička pitanja u okviru jedne šire naratologije koja fabulu posmatra kao događaj jezika tamo gde se on temporalizuje i odvaja kao izvesna * alegorija zbivanja, odnosno udvaja i oslobađa kao + ironija govora. Kao u Ponžovoj pesmi „Basna” (* str. 68), priča govori unutar sebe istinu, zatvara je u sebe, sobom nosi i odnosi tako da prema tumačenju koje uvek nastoji da je sameri kategorijama realnog, ona postupa ironijski, de-interpretativno, pa prema tome i reinterpretativno. Suštinski vezana za + vreme, naracija se, kao i samo vreme, pojavljuje čas kao alteracija saznanju (u vidu mita), čas kao njegova svrha (tzv. „velike priče” modernosti), čas kao izraz nesvesnog („fabulacije” snova, ličnih ili kolektivnih povesti); njena bitna odlika diskontinuiteta (jednog reza u vidu „kulminacije” gde se „peripetijom” – obrtom, tropološkim sklopom preokreta na nivou čitave radnje – zaplet preobraća u rasplet, tj. u novi zaplet koji sada ide od kraja, unazad, u suprotnom smeru od prvobitnog, umesto od početka kao do tog ča-

94

ABC

sa) čini da ona izmiče svakom pokušaju totalizacije, tj. definitivnom tumačenju.

" P. de Man: „The Rhetoric of Temporality”, Blindness and Insight (Minneapolis: Minnesota University Press, 1983). J. H. Miller: „Ariadne’s Thread: Repetition and Narrative Line”, Critical Inquiry, 3 (1976); „Narrative and History”, ELH, 41 (1974); Fiction and Repetition (Cambridge: Harvard University Press, 1982). L. Marin: Le récit est un pičge (Paris: Minuit, 1978). M. de Certeau: La fable mystique (Paris: Gallimard, 1982). G. J. Handwerk: Irony and Ethics in Narrative (New Haven: Yale University Press, 1985).

FIGURE. + tropi. FORMA. + ideja. GENEALOGIJA. Misao o izvoru, poreklu ili nastanku. Tradicionalna genealogija je reduktivna: treba pronaći kako se isto reprodukuje u različitom. S Ničeom genealogija doživljava obrt: treba iznaći kako isto nastaje od različitog ili drukčijeg (* drugog). Ovaj obrt od genealogije heterologiji pripremala je filozofija refleksije (tzv. klasični nemački idealizam, odnosno teorija romantičarskog pokreta posle Kanta), uključujući u ideju geneze pojam negativiteta. U oblasti jezika, genealogija je polazila od namere autora da sagovorniku prenese svoj naum ili misao, pri čemu se jezik mora povući (ili do kraja kontrolisati) kako ne bi omeo, odneo u stranu ili na druge načine razgradio nameru misli. Slušalac bi išao obrnutim putem (od primljene poruke ka autorskoj nameri). Paradoks ove geneze smisla tiče se negacije jezičkog posredovanja (kako bi naum stigao u čistom ili idealnom obliku, znak se mora ukloniti, izbrisati ili barem svesti). Iz perspektive heterologije znak zadržava + iterabilnu autonomiju, on u sebi kombinuje (protivne odnosno različite) vrednosti namere slanja i namere primanja (ili poimanja), pa otuda nasuprot negativnom paradoksu genealogija ističe pozitivnu aporiju komunikacije, njenu moć da prekine veze

DEKONSTRUKCIJE

95

sa poreklom, prenoseći ga i uključujući u sebe kao jedan od činilaca svog sklopa. Dekonstrukcija je svakako heterološka, njena ideja geneze je polivalentna i unekoliko ambiviolentna: produkt („posledica”, „učinak”) nekog porekla je ne samo drukčiji od porekla (nesvodljiv na njegovo isto, drukčiji po značenju, višak ili pridodatak još jednog smisla početnom, otuda sintetički), već i izraz određene moći ili snage, odnosa energije koja se prenosi i opire prenošenju (otuda zanimanje dekonstrukcije za napone i tenzije smisla, za genetičke probleme, dileme i aporije). Poreklo je moguće i uvek je neka vrsta konstrukcije tek nakon što imamo produkt, uzrok je ne samo povod posledice već i njena posledica, tako da u čistom obliku ne postoji osim u metafizici jednosmerne ili univokne kauzalnosti. Ova Ničeova kritika kauzalnosti počiva, kako je de Man pokazao, na mogućnostima obrta čiji je model jezički, pre svega strukturisan kao + hijazam, tj. kao ukrštanje ili razmena svojstva u odnosu dve heterogene pojave. " F. Nietzsche: Zur Genealogie der Moral. Eine Streitschrift (1887). G. Deleuze: Nietzsche et la philosophie (Paris: P.U.F., 1962). J.-L. Nancy: Le partage des voix (Paris: Galilée, 1982) M. Serres: Genčse (Paris: Grasset, 1982). P. de Man: Allegories of Reading (New Haven: Yale University Press, 1979).

HIJAZAM. Znači ukrštanje, ukrštaj, krst (× ili †), odnosno preplitanje istog i * drugog. U retorici je hijazam ime za trop („hijazma”) . U protodekonstrukciji poznog Merlo-Pontija, hijazam predstavlja najvišu ideju: ukrštanje (l’entrelacs) percepcije i refleksije, preplitanje „nepredstavljivosti” puti i reprezentacijâ mišljenja, tačku na kojoj ovo poslednje uspeva da postane prevoj na sebi, nad-refleksija. Ideja prepleta, zaplitanja, postoji od Platona (sumplok») do Hajdegera (Verflechtung), ali je na nju, genealošku ideju par excellence, metafizika gledala s podozrenjem: čitava povest metafizič-

96

ABC

kog + logocentrizma može se posmatrati kroz različite poduhvate da se ova ideja izbegne i kao ontološki i kao gnoseološki pojam, budući da hijazam izokreće genealogiju u heterologiju, jedno u mnogo, biće u nebiće itd. Ipak, ovaj trop je ključan za razumevanje ekonomije govora, za razmenu svojstava između različitih, a ne samo sličnih pojava. Za „konceptualnog retoričara” kakav je de Man, hijazam je u temelju svih jezičkih događaja.

" M. Merleau-Ponty: Le visible et l’invisible (Paris: Gallimard, 1964). J.-F. Lyotard: Discours, figure (Paris: Klincksieck, 1971). P. de Man: Allegories of Reading (New Haven: Yale University Press, 1979). W. Hamacher: „Lectio: de Man’s Imperative”, Reading de Man Reading (Minneapolis: University of Minnesota Press, 1989).

IDEJA. Ideja je takođe forma, ono formalno (ili figuralno) u znaku ili govoru, kojim on postiže svoje krajnje premeštanje ka tački beskonačnosti. U isti mah figura i pojam, ideja ima dve funkcije čiji odnos određuju + otpor i premeštanje (jedna funkcija preuzima ulogu otpora, druga se premešta shodno prvoj). Ovaj formalni ili idealni smisao čini da je ideja neuhvatljiva za pojmovnu definiciju – ona se opire svakom svom svođenju na reč – ali je neuhvatljiva upravo kako bi zadržala svoj smisao čije ostvarenje vazda odlaže: ideja je otuda ključna figura meditativnih oblika, eseja (književnog ili filozofskog ili naučnog), kao što su to lik za naraciju (* fabula) ili + ritam za liriku. Ideja može zato imati mnogo načina na koje se kazuje, mada nije svodljiva ni na jedan od svojih izgovora. Kao sama forma smisla, ona upućuje na sebe, pre nego na svoje izraze, pa joj je Platon prvi pridao svojstva tvoračkog, genetičku moć prvog reda (* genealogija). Ali ona je i svrha za beskonačno, pa je Kant odredio kao regulativni pojam, vrstu cilja koji može voditi, ali koji se ne dostiže u realnom. Ideje pripadaju polju virtualnog, a ne aktualnog. Zapravo, virtualni karakter ideje otkriva njen para-

DEKONSTRUKCIJE

97

doks: kad se aktualizuje, postane, pretvori ili svede na realiju, ideja prestaje to da bude; ali tim istim postajanjem ona zadržava, izoštrava ili povlači svoju virtualnost kao oblik koji joj je najsvojstveniji. Aktualizujući se, virtualno se potvrđuje kao idealno, pa je uvek problem sa idejom odrediti joj mesto, topos (otuda ideje pripadaju metaforičnom, platonovskom „nebu”, ili hegelovskom „apsolutnom znanju”). Mogli bismo reći da su ideje slike * drugog. Mada bi se na prvi pogled reklo da dekonstrukcija ustaje protiv ideja („idealizma”), to nije sasvim tako, jer ona u određenim idejama vidi + trag + invencije. To je htenje-za-drukčijim, ili volja-za-beskonačnim – otuda je ideja uvek neka intencija, namera ili volja, iako je pojam intencije preuzak da je obuhvati. U ravni intencija, na intencionalnom planu mišljenja, ideje su čisti, idealni objekti, objekti koji otkrivaju da su intencije samo usmerenja, htenja u potrazi za predmetom, želje koje još nemaju objekt, volje koje se gube u idealnom: nešto drugo im daje sadržaj. Nauk fenomenologije koji dekonstrukcija preuzima upravo je okrenut protiv pozitivističkog intencionalizma koji neki sadržaj svodi na intenciju, na pozitivnost namere; intencija je pre negativna u odnosu prema sadržaju, u potrazi za njim, i njemu spoljašnja; ona se sa njim nikada ne poklapa, doli na idealnom planu, u tački beskonačnog, u ravni drugog. To važi i za ideje dekonstrukcije – one su takođe nesvodljive na svoje sadržaje, teorijske ili praktične „konstrukcije” – budući da su okrenute više invencijama koje njima upravljaju, nego intencijama na koje kasnije polažu pravo. " P. de Man: „Structure intentionelle de l’image romantique”, Revue internationale de philosophie, 51 (1960). R. Gasché: „Deconstruction as Criticism”, Glyph, 6 (1979); „’Setzung’ and ’Übersetzung’: Notes on Paul de Man”, Diacritics, 11:4 (1981). S. Gearhart: „Philosophy Before Literature: Deconstruction, Historicity and the Work of

98

ABC

Paul de Man”, Diacritics, 13:4 (1983). J. Derrida: La voix et le phénomčne (Paris: P.U.F., 1967); „Force et signification”, L’écriture et la différence (Paris: Seuil, 1967); Limited Inc. (Paris: Galilée, 1990).

INVENCIJA. Istorijska i poetička figura (vid za po…hsij, + mimesis). Kao istorijski oblik, kao „novo”, invencija stupa u paradoksalan odnos s istorijom. Ona na neki način iz nje izlazi, remeti je (utoliko je „avangarda”, odnosno novina koja prethodi onom što će kasnije moći iz nje da se izvuče kao pravilo, kao serija) i insistira na razgradnji tradicije; ali da bi se kao novina mogla prepoznati, ona je zavisna od tradicije, norme ili standarda, najpre na negativan način (između njih dolazi do sukoba, otpori su obostrani), da bi potom poslužila kao osnov za nov način predaje, novu tradiciju (i od nje do izvesne mere bila asimilovana, shodno drukčijem načinu + vrednovanja ). Otuda invencija stupa u odnose otpora i + premeštanja s onim zatečenim, a ti se odnosi ne mogu svesti jedan na drugi, niti na neki treći član koji bi ih posredovao izvan događaja u kojem postoje. Kao oblik za po…hsij, invencija je drugo ime za drugo, za stvaranje dekonstrukcije. " J. Derrida: Psyché – Inventions de l’autre (Paris: Galilée, 1987). P. de Man: „Literary History and Literary Modernity”, Blindness and Insight (Minneapolis: University of Minnesota Press, 1983).

INVERZIJA. + obrt. IRONIJA. Vid * inverzije, preokreta, ironija je takođe + premeštanje. Ona predstavlja višak ili nadopunu (+ suplement) svesti, kojom ova zauzima stav razmaka ili distance, a time i + otpora prema * drugom (ponekad prema sebi kao prema drugom). * „Abcde...”, str. 60-61. ITERABILNOST. Iterabilnost (iteratio, obnavljanje) kod Deride predstavlja suštinsko svojstvo jezičkog znaka; termin je polemički upotrebljen ka-

DEKONSTRUKCIJE

99

ko protiv lingvističke apstrakcije, tako i protiv lingvističke pragmatike, tj. u isti mah za kritiku strukturalističke jezičke teorije (Martine, Gremas) i teorije govornih činova (Ostin, Serl). I jedni i drugi smatraju da se neki jezički element (bio on znak/značenje, odnosno čin govora u vidu konstantiva ili performativa) može odrediti, odlučiti, ograničiti ili fiksirati u stabilan identitet. Strukturalizam je to identično jezgro nalazio u iterativnosti (ponavljanju), odnosno izotopizmu ili invarijanti znaka; teorija govornih činova je identitet znaka vezivala za intenciju subjekta. Dekonstrukcija iterabilnost razume kao mogućnost invencije. – * „Abcde...”, str. 36-42.

" „Potpis događaj kontekst”, Delo, 33:6 (1984). J. Derrida: „Signature événement contexte”, Marges – de la philosophie (Paris: Minuit, 1972); Limited Inc.(Paris: Galilée, 1990). G. Bennington: Jacques Derrida (Paris: Seuil, 1991). G. Deleuze: Différence et répétition (Paris: P.U.F., 1969).

KATAHREZA. Klasična retorika, od svojih početaka u V v. pre n. e. sve do svoje moderne smrti u XVIII stoleću, definisala je katahrezu kao nasilnu upotrebu govora, obrt u kojem je jezik na određen način „zloupotrebljen” (otuda je ona i abusio). Katahreza je upotreba nekog izraza u prenesenom značenju za stvar koja zapravo nema ime (odnosno, nema doslovno značenje). Nasilno je u toj upotrebi što se tzv. konotacija javlja u ulozi denotacije, figura postaje ime. Tako, katahreza nastaje tamo gde se u jeziku otkriva neko mesto manjka ili odsustva, koje ona sobom zamenjuje kao nadopuna ili + suplement. U prvoj polovini XVIII veka veliki francuski retoričar Dimarse je primetio da je zapravo katahreza pre princip nego poseban trop, budući da se može naći u svim tropima; svi obrti su neka vrsta nasilja ili zloupotrebe govora. Ovaj uvid je predstavljao početak kraja retorike. Naime, ukoliko su tropi zloupotrebe, onda tropologija os-

100

ABC

taje bez osnove. Tropi su, pak, neizbežno takvi ukoliko se za osnovu jezičke upotrebe uzme gramatičko-logički pojam standardne vrednosti kao doslovne vrednosti. U protivnom, tropi nisu ni puki ornamenti niti suvišni ukrasi, već instance u jezičkoj igri. Ali problem s katahrezom je dublji: ukoliko bi ona doista bila nasilna, proizvoljna upotreba izraza, tada sve reči, čitav jezik, postaju vrsta nasilne aktivnosti, proizvoljno davanje imena, jer se za sva imena, sve znake može reći da nisu u prirodnoj vezi s onim što označavaju (nisu prirodno ili realno motivisani), mada su imperativni (i stoga prinudni). Tako problem katahreze, odnosno (preko toga) problem + retorike najavljuje veliko pitanje savremene lingvistike o prirodi jezičkog znaka, njegovoj motivaciji, tj. o prirodi jezika kao sistema. Katahreza je i sama simptom ove velike problematike, kao što je retorika polje u kojem se ova problematika najjasnije opaža, a literatura njen složeniji izraz. Za dekonstrukciju je katahretičko načelo otuda jedan od najznačajnijih simptoma jezičke nesvodljivosti, i unekoliko zauzima mesto koje je, kao središnje za tropologiju, u standardnoj retorici i modernoj stilistici zauzimala + metafora. " Les tropes de Dumarsais, avec un commentaire raisonné par Fontanier (Paris, 1729-1818). P. de Man: Allegories of Reading (New Haven: Yale University Press, 1979); The Resistance to Theory (Minneapolis: University of Minnesota Press, 1986). W. Hamacher: „Lectio: de Man’s Imperative”, Reading de Man Reading (Minneapolis: University of Minnesota Press, 1989). R. Gasché: „Deconstruction as Criticism”, Glyph, 6 (1977); „’Setzung’ and ’Übersetzung’: Notes on Paul de Man”, Diacritics, 11:4 (1981).

KONTEKST. Teza dekonstrukcije bi glasila: značenje je vezano za kontekst, ali je kontekst neograničen. Ta se teza tiče stare formule hermeneutike – kategorijalnog odnosa dva činioca razumevanja, što ga čini teorijskim stavom. Svaki je znak po-

DEKONSTRUKCIJE

101

novljiv, ali ta ponovljivost nije iterativnost već je * iterabilnost: on može stupati u beskrajno mnogo novih okruženja, a ta kontekstualna okruženja nije moguće unapred opisati, normativno ili na drugi način odrediti, zasititi, što znači da se ni učinci – kao posledice izvesnog uzroka, navodnog identiteta znaka – ne mogu ograničiti. Posebno je značajna mogućnost da tekst raskine veze s kontekstom svog nastanka – sa svojim poreklom, voljom autora, intencijom pošiljaoca, odnosno da zadrži na sebi tragove porekla, ali se odupre njihovom potpunom predavanju (što bi ga uklonilo iz komunikacije, svodeći ga na instrument). Kontekst stoga nije sasvim spoljašnja oblast, već tekst ograničava i produkuje moguće pozitivne kontekste kao polja imanencije, kao zajednicu svojih značenja. Time se opire jezičkoj entropiji, kao što poseduje i svojstvo prenošenja i kalemljenja u druga kontekstualna polja, ostajući tako u načelu smisaono nezavršen i otvoren. * diferancija, diferencija, + tekst. " „Tekst i tekst u kontekstu: dekonstrukcionistička teza”, Tekst u kontekstu (Beograd: IKU, 1985), 85-91. J. Culler: „Convention and Meaning: Derrida and Austin”, New Literary History, 8 (1981). J. Derrida: Limited Inc. (Paris: Galilée, 1990).

LOGOCENTRIZAM. FONOCENTRIZAM. FALOGOCENTRIZAM. Usredsređenost na logos kao naum ili nameru mišljenja da otkloni ili svede govor u ulozi prenosnika mišljenja, logocentrizam je povezan s fonocentrizmom, naglašavanjem primata govora nad pismom, tj. prisustva nad zamenom koja za znak uvek znači i odsustvo. Reč je o potrebi metafizike za dominacijom u mišljenju, kulturi i istoriji, za dominacijom patrijarhalno-muškog tipa (otuda falogocentrizam). * „Abcde...”, str. 22-28. METOD. Operacija dekonstrukcije nije svodljiva na metod („pravi put”), i mada se služi brojnim formalnim procedurama, ona pre teži heuristici

102

ABC

nego metodologiji. Metodička misao je osnova moderne epistemologije, od Dekarta do našeg doba, ali je već kod Dekarta ontološka vrednost metoda bila transcendentalno zajamčena („Bog me ne vara”, veli Dekart). Zapravo, metodi – mehanizmi ispitivanja i saznavanja ponovljivi nezavisno od okolnosti – uvek su povezani s metafizičkim vrednostima, bilo time što su svoju genealogiju vezivali za „neutralnost” logike (shodno ontološkoj analogiji sa geometrijskom postavkom da svet realnog mora biti građen onako kako je građen um koji saznaje, jer je tvorac obe strane Bog), bilo teleološki za neku svrhu preko koje se ovladava idejom kauzalnosti. Ali vrednost metoda bez transcendentalnog garanta istine postaje zavisna od njene upotrebljivosti, od pragmatike njenog konteksta koji nije unapred odredljiv. Književne metodologije – koje su uvek bile inspirisane bilo nekom filozofskom, bilo naučnom doktrinom – pre su refleks ove opšte istorije modernosti, nego potreba same literature, koja sa metodima postupa takođe pragmatično, već prema vlastitoj potrebi. * aksiomatika, dekonstrukcija kao teorija. METAFORA. Kao pojam metafizike, metafora („prenos”, „prenošenje”) u isti mah priziva i učvršćuje univokno, doslovno značenje, kao što ga i potiskuje, kako bi sebe razlikovala od njega i njemu prepustila primat u okviru logocentričkog sveta. Figura sličnosti, metafora je prenos po odlikama koje se smatraju bitnim, pa stoga postoji na osnovu već oblikovane mreže bitnog i nebitnog, odnosno u govoru koji je vrednosno hijerarhizovan. U času kad se ta mreža razgradi, zaboravi ili na drugi način pokaže nedelatnom, metafora ili prelazi u doslovnost (mnoge metafizičke kategorije, od „temelja” do „duha” i „duše” prvobitno su bile metafore), ili se pokazuje kao metonimija, prenošenje i zamena po imenu (a ne po stvari, odnosno

DEKONSTRUKCIJE

103

ideji stvari), po topološkoj (a ne tipološkoj) blizinu i susedstvu, po kontingvitetu (dodiru) i utoliko kontingenciji (a time i slučajnosti). Dekonstrukcija nastoji da opiše ove mene metaforičke dikcije koje leže u njenom sklopu (bilo da ih on potvrđuje, bilo da ih oporiče). Ona ne zamenjuje pojmovni govor metaforičkim, budući da smatra da i pojam i metafore imaju svoje vrednosti koje su nezamenljive, kao i da je razlika između te dve velike klase izraza izvedena iz metafizičke opozicije neposrednog i posrednog (tj. iz sistema logocentrističke reprezentacije). Metafora i pojam su ravnopravni, njihova upotreba opravdava se pragmatičkim i simboličkim funkcijama koje imaju u tekstu, pa su njihove hijerarhije sekundarne i utoliko singularne. One takođe ulaze u jezik kao njegove iterabilne diferancije, i čitaju se kao simptomi odnosa + premeštanja i otpora (za pojam, otpor premeštanju predstavlja njegovu determinantu, kao što je to za metaforu premeštanje nekog otpora, sličnost koja preovlađuje). Moć metafore je moć premeštanja, odnosno prenosa; moći preneti, pak, znači i moći preneti se, igrati ili biti kao drugi; ali ono što se prenosi takođe se odnosi, gubi lice ili prisvaja, ne retko nasilno, lice * drugoga. " S. Kofman: Nietzsche et la métaphore (Paris: Klincksieck, 1972). J. Derrida: Éperons – les styles de Nietzsche (Paris: Flammarion, 1978). G. Hartman: Saving the Text: Literature/Derrida/Philosophy (Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1981). P. de Man: „The Epistemology of Metaphor”, Critical Inquiry, 5 (1978).

METONIMIJA. * metafora. MIMESIS. Za dekonstrukciju, mimesis je pre svega retoričko načelo: podražava se, prenosi, upućuje na neki već postojeći i oblikovan govor. Mimesis je fenomen teksta (onda kad gradi sličnost stvari polazeći od simulakrumskih ili * iterabilnih potencija jezika), odnosno interteksta (kad

104

ABC

ustanovljuje, citatom, parafrazom, pastišom, aluzijom i na druge načine, bliskost s nekim već postojećim spisom). U klasičnoj misli, još kod Aristotela, mimesis je podražavanje neke radnje, ali tragička mimesis je podražavanje radnje koja je već govor, mit (v. Poetika 1449b). Tu mimesis ima dve funkcije, dva smisla: jedan je pravac postizanje izvesne sličnosti čoveka i prirode, drugi nadopunjavanje prirode od strane čoveka, budući da ona sama to ne može. Priroda (fÚsij) poseduje sposobnost stvaranja ili tvorbe (po…hsij): čovek bilo prisvaja tu veštinu (tšcnh) ponašajući se poput prirode, bivajući joj sličan, što predstavlja vidljivu scenu stvaranja, bilo se ona, priroda, služi čovekom kao svojim oruđem kako bi stvorila ono što sama ne može, nadopunjujući sebe (tako u Fizici najpre čitamo: „tehne podražava fisis”, a potom: „s jedne strane, tehne dovršava ono što fisis ne može da stvori; s druge strane, ona podražava”, 194a, 199a). Ovaj funkcionalno-suplementarni i ambivalentni smisao ostao je skriven za moderne teorije odraza, mada je iz pozadine upravljao njihovom ideologijom, pre svega u saznajnoj oblasti: čovek podražava (odražava) znanjem prirodu kako bi je promenio, njome upravljao ili na drugi način u njoj intervenisao (nadopunio je). Bogat grčki izraz tšcnh izgubio je značenja umeća (umetnosti, veštine, umenja) i postao moderna „tehnika”, znanje serijske produkcije, mehaničkog rada bez udela stvaranja, kao što je i fÚsij (priroda kao sveobuhvatnost, kao „Biće”) postala „natura”, rezerva materijala za obradu, postavljena nasuprot svojoj ranijoj ambivalentnoj sposobnosti tvorbe (po…hsij postaje oznaka za artificijelnost, čemu stoji nasuprot prirodnost). Reč je, prema Hajdegeru, o ontološkim promenama modernosti, a ne samo semantičkim. U svakom slučaju, mimesis treba misliti u sklopu ovih kategorija, s onu stranu njenog svođe-

DEKONSTRUKCIJE

105

nja na sličnost, budući da bi njena aristotelovska ambivalencija po smislu takođe bila ime za nesvodljivost odnosa prirodnog i stvaralačkog, posebno kroz ulogu nadopune; u tom slučaju, mimesis bi nadopunila, viškom vlastite moći, ono što priroda ne može. Danas bismo rekli da mimesis ima sposobnost da stvori virtualne, mogućne svetove, da produkuje referencijalne funkcije, da granice prirodnog ili univoknog proširi do razmera koje prelaze obim adekvacije stvari i reči; mimesis je jezička u najdubljem smislu. Njena je sposobnost da ponovi u virtualnom, tamo gde aktualno ne dospeva, odnosno da kao ponavljanje postavi sebe samu i time sebe razluči od genetičkog toposa (od izvornika, izvora, originala) i od tipološkog (od kopije). U svojoj dekonstrukciji platonovske mimesis kao odraza, Delez će reći da mimetički simulakrum ponavljanja nije ni original, ni kopija, tj. da sličnost nije samo produkt (re-produkt odnosa dve stvari), već da sama produkuje (drži stvari u izvesnom odnosu, utoliko su one njen reprodukt) tako što sama pridobija moć (postaje stvar, tj. stvara sebe kao određenu stvar, kao vlastiti re-produkt). Kao simulakrum (umetničko delo, recimo) mimesis se time ponovo približava onome od čega ju je platonovska, a potom moderna metafizika udaljila: biva po…hsij. " G. Deleuze: Logique du sens (Paris: Minuit, 1968). Mimesis – des articulations (Paris: Aubier-Flammarion, 1975). P. Lacoue-Labarthe: L’imitation des modernes (Paris: Galilée, 1986). J. Hillis Miler: Fiction and Repetition (Cambridge: Harvard University Press, 1982).

OBRT. Preokret. + tropi. Jedan od dva ključna gesta dekonstrukcije. OTPOR. + premeštanje. PARABASA. U retorici je parabasa odstupanje, prekoračanje, govor u stranu ili prelaz na drugi predmet. U teatru je to bio deo u sredini drame ko-

106

ABC

ji nije imao neposredne veze s radnjom, već je prekidao, i gde se autor (lično, kroz hor ili na drugi način) obraćao publici. U naraciji bi to bio prekid gde pisac umeće direktan ili kvazidirektan govor, digresivni esej, ili se na drugi način obraća čitaocu u tzv. autorskom svojstvu. Parabasa je u isti mah znak * alegorije i * ironije, ali je zanimljiva utoliko što predstavlja iskoračenje i nadopunu u logici teksta, u isti mah jačanje i slabljenje (pojava autora na sceni narušava tekst i slabi njegov razvoj, ali u isti mah ojačava njegovu iskaznu vrednost). + suplement.

" Les tropes de Dumarsais, avec un commentaire raisonné par Fontanier (Paris: 1729-1818). P. de Man: Allegories of Reading (New Haven: Yale University Press, 1979).

PISMO. U tradicionalnom, običnom smislu, pismo predstavlja tehničko sredstvo za grafičko beleženje određene verbalne (usmene ili glasovne) vrednosti, odnosno mentalne predstave; čak i u poslednjem slučaju, kod hijeroglifa ili ikoničkih znakova, ima se u vidu celovitost nekog sadržaja koji je već, na ovaj ili način, preoblikovan u reč. Reč je, pak, živa reč – a pismo, suprotno tome, znak koji samo zamenjuje, koji svoj život duguje reči; sam je neživ, mrtav ili odsutan. Činjenica da pismo funkcioniše u odsustvu pošiljaoca (a takođe i primaoca), čak i posle smrti, odnosno da u sebi zadržava nešto od života na način na koji tzv. živa (tj. usmena) reč to ne uspeva, predstavlja prvu pukotinu u ovakvom definisanju pisma. Drugu čini njegova načelna funkcija zamenjivanja: u meri u kojoj pismeni znak zamenjuje govorni, kao supstitucija glasa, on podleže opštim pravilima jezičke artikulacije; pismo je konstituisano kao sistem razlika, onako kako to važi za artikulaciju usmenog govora. Zapravo se i o usmenom govoru i njegovim elementima može govoriti kao o vrsti fonet-

DEKONSTRUKCIJE

107

skog pisma, kao o pismu glasom, što pruža mogućnost da se (pre prema modelu pisma no govora) pojam jezika generalizuje oko jedne arhigrafije, „prapisma” kao osnove za govornu komunikaciju, bila ona u užem, tehničkom značenju alfabetska ili fonička. Dekonstrukcija računa sa ovakvom, poopštenom koncepcijom pisma kao arhigrafije, pre nego sa tehničkim smislom abecednog beleženja. S jedne strane, to dopušta da se u igru pisanja i u teoretizaciju jezika uvrste bliski fenomeni piktoralnih grafija, od slika do kinematografa, od ideogramskih znakova do problema telekomunikacija, a s druge strane, da se problem literature (takođe uzete u širokom smislu „slovesnosti”, odnosno „pisanja”, svejedno da li je reč o filozofiji, nauci, žurnalizmu ili pesništvu u užem smislu) razume kao igra više vrsta (tipova) i slojeva (toposa) govora: iz ugla pisma, literatura je uvek pluralna, govori u više narečja, kombinuje odsustvo i prisustvo, smrt i život, sadašnjost i povest, bliskost i daljinu, logiku i retoriku itd. Tipološki, pismo je praoblik davanja smisla svetu; topološki, ono je svet smisla, njegova rezerva, gde oblik prelazi granice mesta na kojem se čuva. Njegovo svojstvo je da + tekst ustroji kao granični slučaj smisla nekog događaja, a njegova energija predstavlja osnov za produktivnost teksta u događaju * čitanja, kojim slučaj ocrtava svoje granice. " J. Derrida: De la grammatologie (Paris: Minuit, 1967); L’écriture et la différence (Paris: Seuil, 1967); Positions (Paris: Minuit, 1972); Marges – de la philosophie (Paris: Minuit, 1972).

POLISEMIJA. * diseminacija. PREMEŠTANJE. Jedno od dva načela na koja bi se mogla svesti svaka aktivnost govora, u ma kojem smislu ona bila uzeta (kao svesna ili nesvesna, visoko razvijena ili formalizovana do računa), kad bi to ono drugo – otpor – dopustilo. U načelu, pre-

108

ABC

meštanje je beskonačno, a otpor ovoj beskonačnosti daje izvesno lice konačnog. I jedno i drugo mogu se posmatrati kao fenomeni moći: tamo gde nema otpora, premeštanje se javlja kao sila, tamo gde nema premeštanja otpor pokazuje crte nasilja. Ali najčešće je reč o međusobnom prikrivanju i potiskivanju, pre nego o odsustvu jednog u korist drugog. U strogom smislu, otpor je uvek premeštanje otpora, kad se on prenosi bilo svojim jednostavnim ponavljanjem, bilo kao vrsta protivotpora, suprostavljena premeštanju, kad nastoji da ga potisne ili skrije. Važan je i drugi vid otpora: onda kad otkriva neko premeštanje, predstavljajući ga kao čistu iteraciju (* iterabilnost), kao puko ponavljanje. Otpor i premeštanje uvek umnožavaju jedan drugog, ponavljaju jedan drugog. Formula „otpor je premeštanje” može se stoga čitati u oba vida kopule koja ih povezuje: kao dijahroni egzistencijal (jedno postoji kao drugo), kao sinhrona predikacija (jedno je isto drugo), ali i kao heterološki iskaz (egzistencija i predikacija, dijahrono i sinhrono uvek su u razlazu, u napetosti). Dekonstrukcija se može uzeti kao igra otpora i premeštanja, u mnogim od njenih vidova, a najviše u ovom trećem, heteoroškom značenju iščitavanja jezičkih (logičkih, gramatičkih, retoričkih, ezgistencijalnih kao i predikacijskih) tenzija između istog i drugog. * metafora. PREVOD. Prevod je prenošenje smisla jednog teksta u drugi, čemu se opire sam tekst – i kao polazni i kao ciljni. Može biti prevoda između dva jezika, ali i u istom jeziku (u ovom potonjem slučaju u raznim vidovima: kroz istoriju, rekontekstualizaciju, reinterpretaciju, čitanje, izvođenje itd.). V. Benjamin je, prevodeći Bodlera i pišući o tom prevođenju, zadatak prevodioca odredio kao „nemoguć zadatak”, kao prenošenje koje uvek mora ili da zakaže (oduzme originalu nešto što

DEKONSTRUKCIJE

109

drugi jezik ne trpi) ili ojača prenos (dodajući mu, ako ništa drugo, a ono postojanje u jeziku različitom od prvobitnog), a u teorijskom smislu počiva na fikciji izvesnog „čistog jezika (reine Sprache)”, na zamisli da se smisaona ravan teksta može izdvojiti od sveg materijalnog u znakovima, pri čemu se prevodi ono što preostaje kao „interlinearno” („između redova”). Otuda je prevod vezan za nemoguće, upućeno na neprevodljivo i, u širem smislu, na nečitljivo (* čitanje). Kao metonimija za prenos svake vrste, prevod je metafora za samog sebe – mi prevodimo u svakom času, svesno (misli u reči) ili nesvesno (snagu u delanje), živeći s prevodiocem u sebi koji od nas kao od subjekata čini kompleksna, pluri-subjekatska bića. Nasuprot tradicionalnom pojmu saznanja (koje po Ničeu predstavlja prevod nepoznatog na ono što nam je već poznato), kao i shematskih redukcija metafizike govora (gde se, takođe po Ničeu, pojmovi oformljuju kao kolumbarijumi, nivelacijom razlika između stvari kako bismo dobili njihove klase), dekonstrukcijska ideja prevođenja nastoji da afirmiše prevod kao polje intenziteta, tenzija, dodira s nepoznatim i drukčijim: svaki prevod menja kontekst (kulture) u koji ulazi, menjajući tako svet, ali je ta promena na nesvodljiv način nemoguća (kultura, kao i svet, kao i polazni tekst već su postojali). I za samu dekonstrukciju bi se moglo reći da je prevod, prevod neke konstrukcije tako da postane * invencija. " „Živeti s prevodiocem... Uvod u raspravu o subjektu prevođenja”, Književno prevođenje: teorija i istorija (Beograd: IKU, 1989), 175-181. W. Benjamin: „Die Aufgabe des Übersetzers”, Illuminationen (Frankfurt/M: Suhrkamp, 1961). J. Derrida: „Des Tours de Babel”, Psyché (Paris: Galilée, 1987). P. de Man: „’Conclusions’: On W. Benjamin’s ’The Task of the Translator’”, The Resistance to Theory (Minneapolis: University of Minnesota Press, 1976). A. Berman: L’Épreuve de l’étranger (Paris: Gallimard, 1984). Les Tours de Babel (Mauvezin: Trans-Europ-

110

ABC

Repress, 1985). Difference in Translation (Ithaca: Cornell University Press, 1985).

PREVREDNOVANJE. Vrednovanje je uvek prevrednovanje, ocena je uvek preocenjavanje. To je tako još od vremena Ničea, a pre njega Spinoze, a pre njega Heraklita: „jednom ili hiljadu puta, ako je tako bolje”. Nemoguće je za vrednost da bude samo jednom, ono što vredi mora da vredi više puta. Takođe, uprkos svojoj ponovljivosti, vrednost čuva jedinstvenost, jer je nesvodljiva, u diferencijalnoj * iterabilnosti onoga što od nje čini znak, na drugu vrednost. Njena imanencija je u njenoj transcendenciji; a ipak ne postoje transcendentalne vrednosti, takve koje bi bile odvojene od povesti, od iznovnog pokretanja vrednovanja, tj. od prevrednovanja. U svom najopštijem smislu, dekonstrukcija se može shvatiti kao realizacija Ničeove ideje o „prevrednovanju svih vrednosti”, prevrednovanju koje polazi od + razlike, * drugog, tj. od * invencije. * dekonstrukcija kao kritika.

" „Rizom-Delez”, Ženske studije, 4 (1996), 105-114. H. Bloom: The Anxiety of Influence (New York: Oxford University Press, 1973). P. U. Hohendahl: The Institution of Criticism (Ithaca: Cornell University Press, 1982).

RAZLIKA. * diferancija, diferencija. RETORIKA. Jedna od tri discipline klasičnog obrazovanja, uz logiku („dijalektiku”) i gramatiku. Uz mnoge varijacije, i sama se delila na tri osnovna dela: inventio, dispositio i elocutio. Inventio se, pod uticajem logike, svodila na pronalaženje (pre nego na iznalaženje) povoljnog dokaza, argumenta, mesta u okviru šireg sistema obrazlaganja (topike). Dispositio se, pod uticajem gramatike, sužavala na konstrukciju (sintaksu) izlaganja, na raspored mesta. Tako se retorika redukovala najpre na elokuciju, odnosno na dodatke, figure koje pomažu ubeđivanju. Figure su mogle biti, po staroj podeli, figure misli ili figure govora, pri čemu

DEKONSTRUKCIJE

111

su se prve asimilovale u dijalektiku (kao logiku vođenja rasprave), a druge su podeljene na figure (sheme) dikcije (ili leksije), konstrukcije i distribucije (ponovo sintakse), uz figure značenja, odnosno trope – koji su preostajali retorici kao njeno pribežište. U modernom dobu, retorika gubi predmet, budući da se istraživanja jezika sve više oslanjaju na gramatička ispitivanja (u raznim oblicima), a sama oblast u kojoj retorika pokazuje najveću snagu, oblast literature, gubi u vreme pozitivnih nauka status polja koje je važno za istinu; tropi se shvataju kao govorni „ukrasi”. U XVIII i početkom XIX veka retorika skoro sasvim iščezava iz sistema obrazovanja, usled potpune premoći gramatike (* katahreza), a u filološkim disciplinama nju sve više zamenjuje stilistika. Dekonstrukcija otkriva retoriku ne više kao normativnu disciplinu, već kao sistem tropologije, ne kao retoriku ubedljivosti, već kao retoriku oblika: njena povest i znanja, posebno klasifikatorska, koja prenosi i danas, pokazuju važnost jezika kao posebne moći koja nije svodljiva na druge discipline i koja se stoga može ponovo zasebno izučavati. Svojim izmicanjem formalizaciji, retorika označava polje jezičke nesvodljvosti u punom smislu. " R. Barthes: „L’ancienne rhétorique”, Communications, 16 (1970). M. Charles: Rhétorique de la lecture (Paris: Seuil, 1977). P. de Man: Allegories of Reading (New Haven: Yale University Press, 1979).

RITAM. Ritam se razlikuje od metra kao nesvodljivo od svodljivog, razlika od identiteta, nemerljivo od merljivog. U sva tri ključna činioca lirske dikcije – stopi, stihu, strofi – ritam igra ulogu „divlje karte”, džokera u metričkom „špilu” (igri). Otuda granica versifikacije u strogom smislu nije semantika (versifikaciona shema može pokazati paralelizam metra i značenja, mada je to po pravilu najviše što može dokazati), već ono što gu-

112

ABC

bi celinu značenja ostajući u ulozi smisla: to je telo i njegove kretnje aleatorno vezani za + vreme. „Vezani za vreme, šta smo? šta nismo? Čovek je senka sna”, veli Pindar (VIII pit., 95-97). Ničeovo postuliranje dionisovskog ritma, za razliku od apolonovskog metra, ima sličan smisao: osloboditi instance estetskog plana (a‡sqhsij oznake) na račun obično privilegovane instance označenog, plana utvrdljivog ili izmerljivog. Ritam je poput senke u odnosu na metar (kad se osvetli metrička shema, ona preuzima ritam), poput sna u odnosu na telo (on takođe „nepravilno”, tj. vremenski neodredljivo, osvaja shemu, pokazuje da i iza i po strani nje postoji igra jezičkog tela). Dekonstrukcija stoga polazi od ritma, pre nego od metrike, nalazeći ga i s ovu i s onu stranu izbrojivih shematskih obrazaca, s ovu i s onu stranu velikih žanrovskih podela (rodova lirike, proze, eseja; pomenimo i filozofska ritmovana izlaganja, od presokratovaca preko Lukrecija i Bruna do Ničea). Dok je metar vezan za fenomen sintakse, ritam prelazi ovu granicu, on je fenomen izgovora. Ali izgovor nije samo aktiviranje ritamskih potencijala teksta, već * pismo unutar pisma, trag koji vreme ostavlja na telu: otuda je moguće povezati ritmove pojedinih doba sa štimungom, raspoloženjem (za N. Fraja, na primer, elegija poseduje jesenji ritam, ditiramb prolećni ritam mladosti itd.). Ritam pak treba misliti kao izgovor, kao predaju telesnosti govoru, tamo gde ovo predavanje reči daje vreme. Stopa, stih, strofa u lirici grade odnose vremenskog * premeštanja, upisujući se jedni u druge, periodizujući, ritmizujući; ali oni to čine da bi se strofički („obrtni”, tropički) smisao ritma utisnuo u mehaničke sklopove metra i njegove mere uvrstio u svoj izgovor. Na taj način on daje vreme onome što bi, kao puka mera, ostalo samo prostorno. U lirici postoje fenomeni hronotopa ne manje

DEKONSTRUKCIJE

113

no u proznoj fikciji, ali se od ove potonje razlikuju time što ritam preuzima ulogu figure (lika) koja postoji u naraciji, odnosno ulogu ideje koja postoji u eseju. Istraživanje lirike je zato povezano sa ispitivanjem ritamskih, temporalnih dimenzija pre nego metričkih, spacijalnih, pri čemu figuralnost uvek biva snažnije vezana za telesnost (tzv. označiteljsku stranu) govora, nego za idealnu (ili označenu, semantičku) stranu proznog iskaza. " „Pesništa”, Poezija, 1 (1996), 160-165. P. de Man: „Hypogram and Inscription”, Diacritics, 11:4 (1981). N. Abraham: Rythmes (Paris: Flammarion, 1985). B. Johnson: Défigurations du langage poétique (Paris: Flammarion, 1979). Carol Jacobs: The Dissimulating Harmony (Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1978).

SUPLEMENT. * „Abcde...”, str. 29-34. TEKST. Tekst se definiše svojom ograničenošću i svojom produktivnošću. Ova dva svojstva u prvi mah mogu se predstaviti kao kontradiktorna: nasuprot konačnosti nekog teksta (činjenice da je, na nivou oznake, po broju i sklopu svojih elemenata ograničen ili završen) stoji njegova otvorenost za * čitanje, tumačenje, razumevanje (na nivou značenja tekst se može, već iz konteksta koji mu stoji spolja i kojim ne vlada, predati jednom dopunjavanju ili promeni smisla, jednoj produkciji novih ili dodatnih značenja). Na jedan način zatvoren u sebe, tekst je na mnoge druge načine otvoren prema * drugom – bio taj drugi čitalac, * kontekst, drugi tekst ili, pak, on sam ukoliko se razume u odmaku od sebe. Standardno mišljenje, od tradicionalne hermeneutike do lingvistike teksta, ovu antinomijsku prirodu teksta razumeva kao igru središnjih i rubnih elemenata, tj. kroz odnose invarijantnih i varijantnih elemenata. Ali ni konačnost, niti produktivnost teksta nisu same za sebe zakoni („nomoi”) koji parališu jedan drugi, već pre neka vrsta stavova („teza”) koji se postavljaju jedan

114

ABC

kroz drugi. Otuda je tekst pre antitetički nego antinomijski: on je hibrid načela čak i tamo gde se čini sasvim transparentan. Ovako generalizovani pojam teksta dopušta da se sve u svetu posmatra kao tekst, budući da instanca govora (u takođe generalizovanom smislu * pisma) interveniše čak i kod percepcije neživih stvari; i na stenama postoje teksture, tkanja koja nas, kao čitaoce-posmatrače, povezuju sa tvari obdarujući ih činiocima smisla, povesti ili izgleda. „Nema van-tekstovnog (il n’y a pas de hors-texte)”, glasi poznata Deridina „formula” za ovaj ontološki sloj tekstualizacije sveta (čime se ne postulira „knjiški”, uzak smisao teksta kao jedinog sveta, već, pre, sveta kao različitih tekstova, osmišljavanja živog i neživog, prisutnog i odsutnog). Tekst je proizvod mišljenja i govorenja, ali i sam proizvodi mišljenje i govorenje, posredstvom čitanja koje je, kao njegova interna mogućnost, nešto što mu uvek ostaje spoljašnje. Prenosiv i prevodljiv, tekst se može povezati s različitim kontekstom, pa se može reći da u načelu nijedno čitanje teksta nije apsolutno jednako nekom drugom čitanju: čitanje interveniše kao kontekst razlike u kojem je nemoguće izbrisati udeo subjekta (koga, kao svagda različitog, konstituišu različite povesti, mesta, tipologije i topologije, okolnosti itd. – tj. različiti tekstovi, tragovi već pročitanog ili onog što se očekuje i sl.). Otkud da onda ipak tekst zadržava određeno jezgro svoje celovitosti, svoj „identitet”? Ukoliko su sva čitanja različita, kako to da se ipak sporazumevamo da je reč o istom tekstu? S jedne strane * iterabilnost jezičkih činilaca ili ponovljivost teksta pokazuje da tekstualni znak poseduje neku vrstu idealnosti, tj. da uspeva da svoju različitost sačuva od svih konkretizacija (od ma koje konačnosti). Moguće je otuda govoriti o virtualnosti jednog teksta, o njegovom virtualnom identitetu (u čijem je jezgru

DEKONSTRUKCIJE

115

diferencija), za razliku od svih aktualizacija u čitanju nekog subjekta, kao što je moguće govoriti o tome da su ove aktualizacije (a time i subjekti čitanja) samo učinci, efekti teksta na kojima pokazuje svoju virtualnu prirodu. Skupa, te aktualizacije, različita čitanja, konkretizacije i razumevanja – ma koliko bili različiti, nikad se ne poklapali i iz ugla idealne, identičke prirode teksta bili nikaddo-kraja-ista-tačna čitanja („misreadings”) – čine neku vrstu zajednice za tekst, kojom on sebe ustanovljuje (instituiše) kao svet za sebe, kao plan ili kao infra-kosmos sa vlastitom tradicijom (u isti mah onim što osvaja za sebe i zadržava oko sebe kao sopstvenu istoriju i ono čime može iznova pokrenuti vlastito predavanje, iznovno i drukčije čitanje). To naročito važi za tekstove koji su postali „dela”, za velike tekstove naše književne ili filozofske tradicije. U tom smislu, tekst ne pripada istoriji, već pre ona pripada njemu, utoliko što je on gradi, produkuje, započinje i na određene načine njome upravlja (ali je takođe i razgrađuje, ograničava, okončava i biva njome zapleten da je može osloboditi i za druge tekstove). * dekonstrukcija kao istorija, kritika, poetika, teorija. " R. Barthes:„Texte, théorie du”, Encyclopaedia Universalis, Vol. 15 (Paris: 1968-1975); „De l’śuvre au texte”, Revue d’Esthétique, 3 (1971). J. Derrida: De la grammatologie (Paris: Minuit, 1967). P. de Man: Blindness and Insight (Minneapolis: University of Minnesota Press, 1983); Allegories of Reading (New Haven: Yale University Press, 1979).

TEORIJA. * dekonstrukcija kao teorija. TRAG. Prisutno u odsutnom, odsutno u prisutnom, trag je znak za drugog (nečijeg prolaska, na primer), beleg njegovog uklanjanja (odlaska), brisanje punoće oznake (dolaska). U diferencijalnom sklopu jezika znaci i značenja ostavljaju tragove jedni na drugima, tragove razlikovanja jednih od drugih, kao i svog prolaska kroz različite kontek-

116

ABC

ste, razne slučajeve. Svaki činilac sistema poseduje svojstva (identitet) samo u odnosu na druge elemente, obeležen onim što on nije, tragom njihovog odsustva; ali trag tog odsustva je takođe izvesno prisustvo traga. Trag je tako trag traga, zaobilazeći par prisustvo/odsustvo, na krajnjem rubu logosa i kao jezika i kao mišljenja. Poput * diferancije trag, međutim, nije transcendentalna kategorija za Deridinu dekonstrukciju, i mada podseća na apofatičke izraze (za Boga u tzv. negativnoj teologiji), trag ne predstavlja poslednji pokušaj da se kaže istina Bića onako kako je nastojala metafizika: kao izraz nesvodljivosti, trag se uklanja (briše) čim se u takvom svojstvu imenuje (kategorijalizuje). On je pre kvazi-transcendentalna kategorija, metafizička * parabasa. Kao termin iz dekonstrukcijske * genealogije, trag naznačava ideju naknadnog porekla – po tragu rekonstruišemo neki početak, ali on sam nije početak, kao što i početak ima svoj početak, a ovaj svoj itd. U aksiološkom smislu, jedna vrednost nosi uvek trag ranijih, kao vrednovanje ona je uvek * prevrednovanje. Teorijski, trag uvek upućuje na odnos * metoda i kategorija: * teorija se izgrađuje kroz njihovu međusobnu razgradnju, kroz prolazak najviših klasa putem koji uklanja beleg njihovog privremenog prisustva. U etici, kod E. Levinasa, trag je beleg * Drugog, lice beskonačnog, izgled spoljašnjosti ili primer za nesvodljivo. " E. Lévinas: Totalité et infini – essai sur l’extériorité (La Haya: Nijhoff, 1961). J. Derrida: Marges – de la philosophie (Paris: Minuit, 1972). S. Weber: „It”, Glyph, 4 (1978).

TROPI. Dok se u klasičnoj * retorici figura uzimala kao „shema”, prenos misli („dijanoje”) ili govora („leksije”), trop („motus”, kretnja, preokret) bio je vezan za prenos po značenju. Kako su fenomeni + značenja potčinjavani sintaksi, grama-

DEKONSTRUKCIJE

117

tici, trop je ili podvođen pod specijalni slučaj figurâ, pod funkciju neke dikcije, konstrukcije ili distribucije, ili ostavljan po strani, kao u slučaju tropa * katahreze. Za razliku od tradicionalne klasifikacije ili tipologije tropa, dekonstrukcija tropologiju vidi pre svega kao topološku disciplinu, čiji bi zadatak bio da „obrt” tropa razume kao mesto na kojem reč uspostavlja odnos prema sebi polazeći od potencija svog smisla, tj. od mogućnosti koje joj se otvaraju prema tragovima drugih reči koje, kao * iterabilni sklop, nosi na sebi. Jedan trop je stoga uvek nesvodljiv na ma koje od dva značenja svoje igre premeštanja – tzv. prenosno značenje nije njegovo novo doslovno značenje – već mu je smisao da održi razliku između ova dva sloja ili mesta smisla. „Retorički model tropa”, jedan od ključnih pojmova de Manove dekonstrukcijske teorije, zato nije samo „obrt”, termin jedne klasifikacije, već „preokret” kao događaj govora u kojem mesta doslovnog i mesta prenosnog iz simultanosti zamene postaju momenti sukcesije ili niza; tako je trop ne samo nosilac mesta, već i način na koji reč zahvata + vreme. Tropi su hronotopi razlike, ne samo unutar sebe, već i izvan sebe; otuda se za analizu javljaju u paru ili u skupovima, sa svim značenjskim napetostima koje skupovi donose: tako se * metafore u dekonstrukcijskoj analizi pokazuju i kao * metonimije, obe kao antropomorfizmi, * ironija je skopčana s * alegorijom, a sve one sa * hijazmom, * katahrezom, * parabasom... Zapravo, trop se može uzeti kao ključni odnos preko kojeg tekst i subjekt razmenjuju svojstva i međusobno se održavaju kao instance razumevanja u nekom događaju * čitanja. " J. Derrida: „La mythologie blanche: la métaphore dans le texte philosophique”, Marges – de la philosophie (Paris: Minuit, 1972). P. de Man: Blindness and Insight (Minneapolis: University of Minnesota Press, 1983); Allegories of Reading (New Haven: Yale University Press,

118

ABC

1979); Aesthetic Ideology (Minneapolis: University of Minnesota Press, 1996)

TUMAČENJE. Tumačenje je kritička operacija, donošenje suda o izvesnom smislu, da li je i kako prenet iz jednog teksta u drugi. Interpretacija („među-umetanje”) uvek je zasnovana na * čitanju, njime okružena, mada ga ne retko zaklanja, svodi na sebe. Tumačenje je takođe tekst, koji zauzima izvestan odnos (a to znači i distancu, razliku) prema tekstu koji čita i o čijem smislu treba da odluči; čak i kao tzv. doslovno ponavljanje, tumačenje gradi drukčije, novo polje za vlastiti tekst. Odatle sledi da je tumačenju i samome potrebno tumačenje, odnosno da ono ne zaustavlja, već pokreće rad razumevanja. Utoliko se za svaku interpretaciju može kazati da je i interpelacija (upadica, prigovor, zahtev, poziv na izjašnjenje), jer poziva na nova i drukčija čitanja teksta, odnosno da je i interpolacija (umetanje, podmetanje, preobražavanje), budući da se umeće u polazni tekst i na svoj način ga menja. Za razliku od hermeneutike zasnovane na metafizici prisustva (samosvesti, identiteta), dekonstrukciji je blisko ničeovsko stanovište perspektivizma: istina neke interpretacije postoji u perspektivi koje to tumačenje izgrađuje kroz vlastiti tekst, u drugoj perspektivi ona ne mora više da važi. Iz jezičkog ugla, ona naglašava stanovište Č. S. Pirsa koji je (kao jedan od osnivača modernog shvatanja jezika, uz Ničea, de Sosira i Vitgenštajna) insistirao na tome da se između znaka i njegovog predmeta (bila to stvar ili značenje) mora umetnuti treći član, interpretant: tumačenje jednog znaka nije značenje, već drugi znak (i tek tada značenje). Otuda je „sve tumačenje”, odnosno – svet znakova, jezički svet, postoji kao svet recipročnosti, bez univoknog porekla, jer „u jeziku postoje samo razlike, bez pozitivnih termina” (de Sosir). Referencija (* mimesis), kao i in-

DEKONSTRUKCIJE

119

tencija (* ideja), samo su učinci simboličke aktivnosti, upotrebe govora, pa se moraju izvoditi iz jezičkih funkcija, a ne obratno. Mada je „sve tumačenje”, i mada se ne može naći ni prvo (arhetipsko) ni poslednje (metatopičko) mesto kao istina tumačenja, nisu sva tumačenja jednaka, budući da svako sebe izgrađuje kao tekst, sa različitim dejstvima, posledicama, efektima, * kontekstima: to otvara mogućnost za upoređivanje njihove međusobne snage, za ocenjivanje njihovih potencija. Otuda su kriterijumi za sudove o interpretacijama mera njihove implikativnosti, a ne aplikativnosti: pitamo se, na primer, šta proizlazi iz nekog tumačenja, pre nego da li je ono i koliko svelo tekst na svoje descripcije, parafraze ili * metafore, kao i u kakvom odnosu je tumačenje sa drugim činiocima i slojevima čitanja kao obuhvatnije sinteze no što je to interpretacija; takođe, bez obzira na potencije premeštanja teksta tumačenjem u drugi ili drukčiji tekst, čitanje je, pa i tumačenje kao njegov deo, uvek ograničeno tekstom koji se čita – utoliko mu se ono podređuje i u njemu mora da traži merila svoje valjanosti (tekst ih implicira čitanjem za tumačenje), umesto spolja, u nekoj teoriji ili praksi (kako bi ove navodno apliciralo – primenilo – na tekst, čime se njegove granice narušavaju, a time i autonomija). " J. Culler: „Beyond Interpretation”, Comparative Literature, XXVIII: 3 (1976). P. de Man: Blindness and Insight (New York: Oxford University Press, 1971).

UVID. Iako čini osnovnu jedinicu * teorije i * epistemologije, uvid predstavlja krajnju tačku velike građevine koja postupke saznavanja osniva na metaforici svetla i fototropologiji. Ali ako se prostorne sheme saznanja zamene vremenskim, uvid pokazuje da je u dodiru sa tajnom; on više nije odgonetka neke zagonetke, prevod nepoznatog na poznato ili pitanje koje u sebi samo prikriva odgo-

120

ABC

vor, već je trenutak koji u sebi sabira neki interval + vremena, njegovu alteraciju sa sobom. Iz toga i proizlazi njegova tropološka struktura, ali i teškoća da se ustanovi kao * ideja. Jedan uvid može biti teorijska jedinica, ali takođe predmet neke * fabule, odnosno izraz za neki * ritam. U metodskom smislu on je * aporijska sinteza kvaliteta tačnosti i ispravnosti. U dekonstrukcijskom smislu, uvid je pre svega određena * invencija. VREDNOST. VREDNOVANJE. * prevrednovanje. VREME. Vreme sebe određuje kao moć da bude s onu stranu sebe samog. Ali mi, iako pripadamo vremenu, njemu smo strani. Iako vreme sve daje, ono se nama oduzima, mi ga vazda primamo u obrnutom vidu. Na primer, uobičajena naša predstava o vremenu jeste predstava o njemu kao o sadašnjosti koja teče; mi vreme uvek posmatramo iz njegovog sada. Toj sadašnjosti, prisustvu u čijem smo vidokrugu zajedno s vremenom, podvrgavamo prošlost i budućnost, memoriju i očekivanje, retenciju i protenciju. Ali ako potražimo isto to sada, nećemo ga naći u njegovom „sada”, već u jednom „bilo je” ili „biće”. Vreme u obliku sadašnjosti kao da nikad nije u sebi, već je večno samopremeštanje i sopstveni alteritet. „Šta je dakle vreme?”, pitao se sv. Avgustin. „Ako me niko ne pita, znam; ali ako bih nekome hteo to pitanje da razjasnim, ne znam”. Ako vreme postoji u prošlom, ono ne postoji, jer je prošlo; a ako postoji u budućem, takođe ne postoji, jer će tek biti: „ako, dakle, sadašnjost, da bi bila vreme, mora preći u prošlost, kako možemo tvrditi da i ona postoji, kad joj je uzrok postojanja to što više neće postojati? Tako”, zaključuje Avgustin, „možemo ispravno reći da je ona vreme samo zato što ide tome da je nema”. Kao izvor svih paradoksa, paralogija, aporija, vreme je i izvor * ritma i * fabule, dva suštinska na-

DEKONSTRUKCIJE

121

čina na kojima ga jezikom zahvatamo, nikad ga do kraja ne obuhvatajući. Utoliko je i polazište za sve retoričke upotrebe govora, za pesništvo stiha ili priče. Ono pokazuje crte trajanja tek uz pomoć jezika. Odatle i iluzije metafizike da se vreme može obuhvatiti u prezenciji, u večnosti trenutka koji traje na pomičnoj crti koja se ne može okrenuti unazad do li u mišljenju kao složenoj sintezi ili meri njegovog kretanja. Pre nego što misao spoji tačke trenutka u crtu večnosti, pre nego što ih izjednači i totalizuje u nepokretnog pokretača, u biće, vreme je izmaklo. Kao čista spoljašnjost, vreme tako prelazi u mišljenju put od toga da je mera kretanja, interval ili broj, kao kod Aristotela, do toga da kretanje postaje ono što vreme uslovljava, stojeći u ulozi apriornog uslova iskustva, kao kod Kanta. Ali je i ova potonja sukcesivnost podređena simultanosti, apstrakciji jedne postavke o vremenu gde ono iznova izmiče sebi i sebe virtualizuje za sve pokušaje jezika i događaje govora. Čini se na kraju kao da jedino iluzija vremena u govoru ritma i fabule – prihvatanje virtualnog kao virtualnog – može da vremenu dâ aktualnost koju ono zanavek oduzima mišljenju; to svaki govor o vremenu određuje kao vrstu ironičke alegorije, kao reč o onom što postoji jedino u reči. Za dekonstrukciju je vreme događaj alteriteta, sama nesvodljivost * drugog. Za Deridu ono leži u jezgru svake razlike, kao * diferancija diferencije, otpor prezencije reprezentaciji, u isti mah i preduslov njihovog premeštanja i međusobnih obrta: * aporija razlike i ponavljanja. Za de Mana, nasuprot stasisu gramatike i večnim zakonima logike, vreme se u govor unosi retorikom, tropom: otkriti temporalnost teksta, njegovo vibriranje u događaju smisla, predstavlja najveći zadatak književne analize. Tako dekonstrukcija ne samo da polazi od heraklitovske slike o vremenu kao o detetu koje se

122

ABC

kraj reke igra kamičcima-trenucima, jer mu nije samo problem što ne može dva puta da uđe u isti tok, već prolazi kroz dilemu koja kaže da se ni jednom ne može ući u taj tok, jer toka u pravom smislu ni nema. Ali već je ovim izgrađen jedan tok iskaza, događaj smisla, ”fabula”, alegorija ili kazivanje o vremenu koje ga pamti kroz zaborav vlastite aporije, igrajući se s njom kao sa iluzijom u kojoj je skrivena istina. Kao tajna drugog, vreme biva pozitivna aporija (jer i onom što postoji i ne postoji ono daje vid neprestane * invencije). " E. Lévinas: Le Temps et l’Autre (Paris: Vrin, 1947). J. Derrida: „Ousia et grammč: note sur une note de Sein und Zeit”, Marges – de la philosophie (Paris: Minuit, 1972). P. de Man: „The Rhetoric of Temporality”, Blindness and Insight (Minneapolis: University of Minnesota Press, 1983). D. Wood: The Deconstruction of Time. (Atlantic Highlands, NJ: Humanities Press, 1989).

ZNAČENJE. Značenje kao fenomen postoji u relaciji zamene stvari znakom; ali kako ta stvar može biti i lice koje koje govori, i neki drugi znak, pa i iskaz, značenje upućuje i na sebe, gradeći tako novu relaciju, odnos smisla. Postojeći samo u sklopu drugih značenja i smislova, u relacijama jezika, značenje nosi na sebi * trag ovog * drugog kao svoj suštinski beleg. Tragati za nekim značenjem otuda nije samo zadatak identifikacije neke semantičke jedinice, već i potvrđivanje, u identifikaciji vazda nagriženoj razlikama, ovog učinka traganja. * diseminacija. ŽANR. U klasičnoj misli, koju je modernost nasledila delimično je modifikujući, žanr predstavlja dvostruki izraz: jednom je to logička kategorija (taksinomijska oznaka), drugi put kategorija poetike (genealoški izraz). Kao taksinomijska oznaka, žanr – rod ili vrsta, pol ili karakter – određuje se kombinacijom više klase („genus”) u koju se može uvrstiti neki slučaj uz navođenje njegove odlike razlikovanja („differentia specifica”): tako je čo-

DEKONSTRUKCIJE

123

vek „dvonožac bez perja” (za Platona), animal rationalis za Aristotela i sholastiku, cogito koji poseduje svest o sebi, za Dekarta i modernost... U poetici, žanrovi su elementi taksinomijskih sistema literature, kako bi se utvrdilo poreklo, geneza nekog dela kroz njegovu sličnost (* mimesis) sa ranijim delima, „uzorima”; tako je klasicizam predstavljao skup normi oblikovanih tradicijom. Sa romantičarskim tipom modernizma, slom tzv. normativnih poetika oslobađa žanr smisla uzora, kako bi, s rađanjem estetike kao discipline ukusa i genija (* vrednovanje), dobio smisao * forme, na neki način kalupa ili obrasca lišenog sadržine: čak će i formalističke poetike XX veka zadržati ovu ideju žanra kao postupka u koji neki „siže” (subjekt) uliva svoju građu, oblikujući svoju fabulu. Svakako da se mogu klasifikovati, postupkom selekcije i generalizacije, pojedine odlike koje pripadaju određenim žanrovima (književnim rodovima i vrstama); ali ovi žanrovi takođe, kao generalizacijski konstrukti, pripadaju tim odlikama. Žanrovi zapravo ne podležu samo principu selekcije, već i principu kombinacije, sintagmi koliko paradigmi. Osim idealnih tipova, postoje i toposi prelaza, hibridni rodovi i vrste. Čak i kao apstrahovani „čisti” (idealni) tipovi, žanrovi zadržavaju svoju topologiju – funkcija tipizacije leži u tome da se ustanovi određena topika govora, njegovih manjih i većih jedinica, celina. Poetički rad tipo-topo-logije ima za svrhu da ovakve idealne forme žanrova izdvoji kako bi u isti mah presekao i podstakao njihovu genetičku ulogu: jedan žanr u poetici pokazuje kako delo prekida sa mestom svoga nastanka i porekla, pružajući mogućnost da se javi na drugom mestu, u drugom delu, postajući tako načelo (zakon ili pravilo) klasifikacije, pri čemu se klasifikatorna funkcija sada pojavljuje kao genealoška. Reč je, još jednom, o igri otpora (singular-

124

nog) i * premeštanja (generalnog), odnosno o samoj igri žanrova koji kao da izneveravaju svaku poetiku (i na njih oslonjene koncepcije književne kritike ili istorije) kad god se topička vrednost ove kategorije postavi umesto tipske (i obratno). Shvatiti ovu igru ipak ne znači prenebreći logiku ili logos žanra u njegovom preplitanju opštijeg (više klase) i specifičnog (singularnog svojstva). Logos (zakon) žanra nalaže da se žanrovi ne brkaju; oni su u osnovi mnogih čitalačkih očekivanja, spajajući tekstualnu memoriju sa progenezom („poetikom” u najstarijem značenju „pro-izvođenja”, „pravljenja”), retenciju s protencijom. Ali žanrovi, čija svojstva ne treba brkati, mogu se mešati na jednom nivou koji ih uvek obuhvata kao neka vrsta protiv-pravila ili kontra-zakona njihovom načelu prisvajanja singularnog. Jer žanr uvek ima svoj (viši ili obuhvatniji) žanr, kao što žanr postaje pravilo ii vrsta obrasca (tipa) tek u odnosu (shodno toposu) na neki raniji obrazac od kojeg sada odstupa. Moris Blanšo je to formulisao govoreći o Džojsu kao o piscu koji „slama romaneskni oblik tako što od njega odstupa, ali nam takođe predočava da taj oblik živi samo od svojih alteracija, stvarajući izuzetke prema sebi samom, koji ustanovlju zakon i u isto vreme ga razgrađuju”. " „Pojam hibridnog žanra u savremenim književnim teorijama”, Književni rodovi i vrste, II (Beograd: IKU, 1987), 99-126. M. Blanchot: Le livre ŕ venir (Paris: Gallimard, 1971). J. Derrida: „La loi du genre”, Parages (Paris: Galilée, 1986). P. de Man: „Antropomorphism and Trope in the Lyric”, „Autobiography as De-facement”, The Rhetoric of Romanticism (New York: Columbia University Press, 1984). P Lacoue-Labarthe, J.-L. Nancy: „Genre”, Glyph, 7 (Baltimore, 1980).

IMENIK Abaham, N. (Abraham, N.), 113 Aćin, J., 9 Aristotel, 80, 104, 121, 123 Avgustin, sv. (Augustinus A.), 120 Bahtin, M. M., 65 Bart, R. (Barthes, R.), 111, 115 Benington, Dž. (Bennington, G.), 99 Benjamin, V. (Benjamin, W.), 89, 90, 108, 109, 110 Blanšo, M. (Blanchot, M.), 35, 36, 45, 82, 124 Blum, H. (Bloom, H.), 13, 77, 89, 90, 110 Bodler, Š. (Baudelaire, C.), 108 Bruno, Đ. (Bruno, G.), 112 Celan, P. (Celan, P.), 45, 68 Crnjanski, M., 53, 54, 58, 66 Dekart, R. (Descartes, R.), 82, 84, 102, 123 Džekobs, K. (Jacobs, C.), 113 Dekomb, V. (Descombes, V.), 17, 88

Delez, Ž. (Deleuze, G.), 35, 36, 41, 44, 74, 85, 95, 99, 105, 110 Dimarse (Dumarsais, C. C.), 99, 100, 106 Džojs, Dž. (Joyce, J.), 45, 124 Džonson, B. (Johnson, B.), 31, 91, 113 Dostojevski, F., 52, 58 Felman, Š. (Felman, S.), 37, 82 Fihte, J. G. (Fichte, J. G.), 87 Fraj, N. (Frye, N.), 112 Frege, G. (Frege, G.), 86 Frojd, Z. (Freud, S.), 16, 34, 35, 36 Fuko, M. (Foucault, M.), 24, 25, 35, 36, 41, 44 Gadamer, H. G. (Gadamer, H. G.), 92 Gaše, R. (Gasché, R.), 16, 97, 100 Gedel, K. (Gödel, K.), 38, 56 Hajdeger, M. (Heidegger, M.), 16, 18, 22, 36, 43, 51, 85, 91, 95, 104, 105, 122 Hartman, Dž. (Hartman, G.), 13, 77, 82, 103 Hegel, G. V. F. (Hegel, G. W. F), 16, 28, 34, 41, 69, 87

126

Helderlin, F. (Hölderlin, F.), 51 Heraklit, 15, 110, 122 Huserl, E. (Husserl, E.), 18, 28, 86, 97 Jaus, H. R. (Jauss, H. R.), 65 Kaler, Dž. (Culler, J.), 12, 101, 119 Kant, I. (Kant, I.), 16, 56, 62, 63, 72, 82, 92, 94, 121 Kofman, S. (Kofman, S.), 42, 103 Lakan, Ž. (Lacan, J.), 34, 35, 36, 41, 44, 61, 88 Laku-Labart, F. (LacoueLabarthe, P.), 82, 105, 124 Levinas, E. (Lévinas, E.), 16, 17, 88, 116, 122 Liotar, Ž.-F. (Lyotard, J.F.), 13, 34, 36, 41, 44, 74, 96 Lukrecije (Lucretius Carus, T.), 112 Malarme, S. (Mallarmé, S.), 86 Maren, L. (Marin, L.), 94 Merlo-Ponti, M. (Merleau-Ponty, M.), 16, 95, 96 Miler, Dž. Hilis (Miller, J. Hillis), 13, 79, 94, 105 Nansi, Ž.-L. (Nancy, J.L.), 95, 124 Niče, F. (Nietzsche, F.), 8, 16, 24, 32, 35, 36, 42, 43, 53, 55, 94, 95, 109, 110, 112, 118

Noris, K. (Norris, C.), 12, 65 Ostin, J. L. (Austin, J. L.), 37, 99, 101 Parmenid, 20 Pindar, 112 Pirs, Č. S. (Pierce, C. S.), 87, 118 Platon, 21, 22, 28, 29, 43, 79, 95, 96, 105, 123 Ponž, F. (Ponge, F.), 10, 45, 93 Prust, M. (Proust, M.), 53 Rilke, R. M. (Rilke, R. M.), 53 Ruso, Ž.-Ž. (Rousseau, J.-J.), 28, 29, 30, 31, 33, 35, 47, 48, 49, 50, 53, 59 Šeling, F. V. J. (Schelling, F. W. J.), 87 Ser, M. (Serres, M.), 95 Serto, M. de (Certeau, M. de), 94 Šklovski, V., 92 Šlegel, F. (Schlegel, F.), 16, 60, 61, 90 Sokrat, 19, 21, 79, 80 Sosir, F. de (Saussure, F. de), 38, 86, 118, 119 Spinoza, B. (Spinoza, B.), 110 Tejlor, M. Č. (Taylor, M. C.), 15, 17 Todorov, T., 25 Vatimo, Đ. (Vattimo, G.), 85 Veber, S. (Weber, S.), 116 Vitgenštajn, L. (Wittgenstein, L.), 16, 74, 87, 118

Novica Milić ABC DEKONSTRUKCIJE Izdaje Narodna knjiga Alfa Beograd, Šafarikova 11 Prelom, korektura, paus Aut/Or Oprema Tode Rapaić Štampa Poligraf, Beograd