Milos_Timotijevic_Zvonko_Vuc_kovic_ratna.pdf

Милош ТИМОТИЈЕВИЋ

ЗВОНКО ВУЧКОВИЋ

Ратна биографија (1941–1944)

Милош ТИМОТИЈЕВИЋ

w w w.slglasnik.com

ЗВОНКО ВУЧКОВИЋ

Ратна биографија (1941–1944) Распра

ма прошлост ва о проблеми

и и садашњост

и

Милош Тимотијевић

ЗВОНКО ВУЧКОВИЋ Ратна биографија (1941–1944)

Библиотека Саборник

Уредници Борисав Челиковић Милојко Кнежевић

Главни и одговорни уредник Др Јелена Триван

Рецензент Др Коста Николић

На предњој корици: Звонко Вучковић на једном слављу у таковском крају


ЗВОНКО ВУЧКОВИЋ Ратна биографија (1941–1944) Расправа о проблемима прошлости и садашњости

© ЈП Службени гласник, 2015 www.slglasnik.com

Садржај

Предговор

[7]

Увод

[22]

Биографије

[25]

Микроисторија

[29]

Литература и изворна грађа

[32]

I ДЕТИЊСТВО, ШКОЛОВАЊЕ, КАРИЈЕРА: 1916–1941.

[37]

Порекло

[41]

Породица и идентитет

[45]

Патриотизам официра Краљевине Југославије

[48]

Опредељење за отпор фашизму и Априлски рат

[61]

II У ПЛАМЕНУ УСТАНКА: 1941.

[65]

Приступање покрету пуковника Михаиловића

[67]

Земља и људи: Равна гора и рудничко-таковски крај

[77]

Организовање устанка

[88]

Комунисти и љотићевци

[104]

Борбе против Немаца и сарадња са партизанима

[114]

Прва савезничка мисија

[129]

Почетак грађанског рата

[133]

Слом устанка

[149]

III У ИЛЕГАЛИ: 1942.

[157]

У пратњи Драже Михаиловића

[163]

Смрт Момчила Смиљанића

[178]

Дужност одржавања радио-везе и формирање Таковске бригаде

[183]

Напади на љотићевце

[197]

Командант Првог равногорског корпуса

[214]

Акције против Немаца

[226]

IV У ВРТЛОГУ ГРАЂАНСКОГ РАТА: 1943.

[239]

Сукоби и сарадња са окупатором

[244]

Рат против партизана и љотићеваца

[269]

Петровска блокада

[285]

Проблеми унутрашње организације

[296]

Неуспешни рат против партизана

[309]

Почетак слома

[325]

Савезници

[343]

V БИТКА ЗА СРБИЈУ: 1944.

[353]

Политичка уверења

[357]

Проблеми организације ЈВуО

[384]

Борбе против партизана и љотићеваца

[391]

Унутрашњи фронтови

[413]

Ваздушни мост

[420]

Емиграција

[433]

VI ВЕЧИТА ПРОШЛОСТ И ИЗГУБЉЕНА БУДУЋНОСТ

[443]

Извори и литература

[463]

Регистар имена

[495]

О аутору

[501]

Предговор

Када је 1977. године Звонко Вучковић, некадашњи капетан Југословенске војске у Отаџбини ( ЈВуО) и командант Првог равногорског корпуса, објавио своја Сећања из рата, имао је утисак да су питања везана за Други светски рат још увек жива, свеприсутна и важна за свакодневицу како српске емиграције расуте по целом свету, тако и за стварност социјалистичке Југославије.1 Био је потпуно у праву. Обе стране су свој идентитет и легитимитет црпиле из догађа везаних за збивања 1941–1945. године, али на потпуно супротан начин. Ретко повезујуће заједничко сећање у социјалистичкој Југославији био је мит партизанског ослободилачког рата повезан са култом Јосипа Броза Тита, наглашене идеолошко-политичке и колективно-емоционалне функције унутар званичне репрезентативне културе сећања. Други светски рат био је „отац и мајка свих сећања“ социјалистичке Југославије и извор њеног историјског легитимитета. Другачија тумачења природе ратних сукоба 1941–1945. године долазила су из емигрантских кругова (обузетост антикомунизмом и брига за етничко биће властите нације), а егзистирала су и у паралелној култури сећања некадашњих припадника Равногорског покрета који су остали у земљи, али без могућности да јавно искажу своје ставове и погледе.2 1 Звонимир Вучковић, Сећања из рата, Погледи, Крагујевац, 2001, стр. 45. 2 Љубодраг Димић, „Од тврдње до знања: прилог историји историографије о рату 1941–1945“, Други свјетски рат – 50 година касније, том II, ур. Владо Стругар, Црногорска академија наука и умјетности – Српска академија наука и уметности, Подгорица, 1997, стр. 511–512; Dragan Aleksić, „Izdajnici ili rodoljubi. Paralelna slika o kolaboraciji u srpskoj istoriografiji u zemlji i emigraciji“, Istorija 20. veka, 2, Beograd, 2010, str. 166–173; Милан Ристовић, „Коме припада историја Југославије?“, Годишњак за друштвену историју, 1, Београд, 2013, стр. 133–143.

8|

Званични конститутивни мит комунистичке Југославије изграђен је на ставу о важном учешћу и доприносу Народноослободилачког партизанског покрета победи у Другом светском рату на страни антифашистичке колиције. Негирано је постојање грађанског рата, јер је према ставу комуниста Југославија, као и цео свет, била подељена искључиво на фашисте и антифашисте. Таква званична верзија Другог светског рата, дефинисана у складу са потребама комунистичке државе, нагрижена је већ после Титове смрти, а озбиљно уздрмана након распада земље и почетка нових грађанских ратова.1 За време социјалистичке Југославије постојао је и снажан ирационалан, готово религиозан осећај неприкосновене власти комуниста после победе над фашизмом. Истицано је становиште да је пре револуције владало „зло“ (капитализам), а да након њега долази доба „светлости и напретка“. Заправо, комунисти су освајање власти доживљавали као неку врсту мистичног преокрета у историји, Јосип Броз Тито уздигнут је на ниво божанства, а Југословени, нација коју су обликовали комунисти после Другог светског рата, проглашени су за „изабрани народ“. Тај осећај проистекао је из убеђења да Комунистичка партија треба да буде владајућа јер њени чланови поседују информације о току историје, знање недоступно „обичним смртницима“. Југословенски комунисти су настојали да својој „изабраности“ дају и законску форму, што су уписали и у Устав из 1974. године, као највиши правни акт земље, чиме је евентуално оспоравање њихове „изабраности“ одмах представљало и противуставно деловање.2 Када је у питању академска историографија у Србији је већ 1983. истакнута антифашистичка суштина покрета генерала Михаиловића, уз све ограде везане за примат партизана у ослободилачкој борби, осуду колаборације и злочина четника. Други светски рат почео је да се приказује не само као ослободилачки, већ и грађански рат, уз истицање револуционарног карактера партизанског покрета. Захваљујући истраживањима Бранка Петрановића изгледало је да 1 Стеван К. Павловић, Хитлеров нови антипоредак. Други светски рат у Југославији, Clio, Београд, 2009, стр. 8. 2 Kosta Nikolić, „Srpska istorija i religija“, Istorija 20. veka, 1, Beograd, 2001, str. 91–98; Srđan Šljukić, „Mit o izabranosti: komunizam u Jugoslaviji“, Mitovi epohe socijalizma, Centar za istoriju, demokratiju i pomirenje, Sremska Kamenica – Fakultet za evropske pravno-političke studije, Novi Sad, 2010, str. 31–64.


се рационална слика догађаја Другог светског рата може досећи уз објективно вредновање партизанског доприноса антифашистичкој борби, али и учешћу равногораца у борби против окупатора.1 Главне струје српске историографије уважавају антифашистички карактер ЈВуО генерала Михаиловића. Прва са истицањем примата партизана и критиком антикомунистичког карактера равногораца, истицањем проблема везаних за колаборацију, злочине и пасивност у борби против окупатора.2 Друга са осудом класног радикализма и злочина комуниста, објашњења и оправдања услова, обима и садржаја колаборације као и злочина ЈВуО и навођења борбених дејстава равногораца које је идеолошка историографија прећуткивала и занемаривала.3 Такву изнијансиранију слику равногораца и њиховог антифашизма прихватили су и страни аутори.4 Али то је била само академска историографија у Србији, док је у другим републикама некадашње социјалистичке Југославије постојало снажно противљење сврставању равногораца генерала Михаиловића у антифашистички фронт. У питању је била 1 Branko Petranović, Revolucija i kontrarevolucija u Jugoslaviji (1941–1945), knj. 1, Rad, Beograd, 1983, str. 117–138; Југословенско искуство српске националне интеграције, Службени лист СРЈ, Београд, 1993, стр. 74–79. 2 Погледати публикације: Branko Petranović, Revolucija i kontrarevolucija u Jugoslaviji (1941–1945), knj. 1–2, Rad, Beograd 1983; Srbija u Drugom svetskom ratu 1939– 1945, Vojnoizdavački i novinski centar, Beograd, 1992; Љубодраг Димић, Историја српске државности, књ. 3. Србија у Југославији, Нови Сад, 2001; Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања. Историја Срба у Новом Веку 1492–1992, Завод за уџбенике, Београд, 2007. 3 Погледати публикације: Veselin Đuretić, Saveznici i jugoslovenska ratna drama, 1–2, Multiprint, Beograd, 1986; Коста Николић, Историја равногорског покрета 1941–1945, 1–3, Српска реч, Београд, 1999; Бојан Димитријевић, Коста Николић, Ђенерал Михаиловић. Биографија, Српска реч, Београд, 2000. 4 Погледати публикације: Холм Зундхаузен, Историја Србије од 19. до 21. века, Clio, Београд, 2008; Стеван К. Павловић, Хитлеров нови антипоредак. Други светски рат у Југославији, Clio, Београд, 2009; Мари-Жанин Чалић, Историја Југославије у 20. веку, Clio, Београд, 2013. Преглед историографије погледати у: Mile Bjelajac, „Istoriografija o građanskom ratu u Jugoslaviji 1941–1945“, Istorija 20. veka, 1, Beograd, 1997, str. 129–144; isti, „Istoriografija o građanskom ratu u Jugoslaviji 1941–1945 – komparativna istraživanja“, Suočavanje sa prošlošću – put ka budućnosti. Istorija Jugoslavije 1918–1991. Facing the past, searching for the future. The history of Yugoslavia in the 20th century, ur. Darko Gavrilović, Institute for Historical Justice and Reconciliation, Hagu – Centar za istoriju, demokratiju i pomirenje, Novi Sad – Fakultet za evropske pravno-političke studije, Sremska Kamenica, 2010, str. 283–295.

Звонко Вучковић – Ратна биографија (1941–1944)

|9

10 |

политичко-идеолошка платформа осуде „српског национализма и хегемонизма“ оличеног у грађанској класи и четницима генерала Михаиловића. Та основна догма СФРЈ у пракси је подразумевала и поништавање легитимних интереса српског народа, под видом борбе против „реакционарних националистичких снага“. На тај начин генерал Михаиловић постао је „легендарно чудовиште“, симбол „апсолутног зла“, реакције, тираније и српског партикуларизма. Михаиловић је оцрњиван до крајњих граница, а Србији је наметнута кривица преко „четичког вође“ и „четничке издаје“ због залагања за „Велику Србију“, што је био „најтежи грех“ код југословенских комуниста.1 Тезе о потреби разбијања грађанске Краљевине Југославије и одговорности српског народа за „хегемонију“, формирање и одржавање „националног комунизма“ усмереног углавном против српског дела Партије, дуго су биле доминантне унутар КПЈ. Треба истаћи да је партизанска варијанта југословенства била минимална (хрватска) верзија ове интегративне државне форме уобличена унутар КПЈ тек после 1935. године (пре тога имали су отворени план за разбијање земље), уз истицање наднационалних, социјалистичких и интернационалистичких вредности, али уз истовремено настојање да се ослаби Србија и српски национализам који под контролом треба да држе друге нације. Сами Срби југословенство су сасвим неоправдано доживљавали као залагање за монолитну Југославију.2 Отпори објективном сагледавању Равногорског покрета долазили су и из саме Србије, утемељени на догми о неприкосновеном и заштићеном положају партизана као јединих и аутентичних антифашиста, осуди свих грађанских снага као „издајничких“, што 1 Branko Petranović, Srbija u drugom svetskom ratu 1939–1945, str. 669; Коста Николић, Прошлост без историје: полемике у југословенској историографији, 1961– 1991. Главни токови, Институт за савремену историју, Београд , 2003, стр. 205–213, 215–218, 220–222, 227–242, 246–248, 402, 433. 2 Branislav Gligorijević, Kominterna jugoslovensko i srpsko pitanje, Institut za savremenu istoriju, Beograd, 1992, str. 237–336; Бранко Петрановић, Југословенско искуство српске националне интеграције, стр. 39, 105–107, 112–125; Jovo Bakić, „Jugoslovenstvo Josipa Broza Tita. Kontinuitet ili diskontinuitet?“, Tito – viđenja i tumačenja, ur. Olga Manojlović Pintar, Institut za noviju istoriju Srbije – Arhiv Jugoslavije, Beograd, 2011, str. 47–57; Kosta Nikolić, „Mit o komunističkom jugoslovenstvu“, Istorija 20. veka, 1, Beograd, 2011, str. 9–26; „Ратни циљеви Комунистичке партије Југославије у Другом светском рату“, Срби и рат у Југославији 1941. године, ур. Драган Алексић, Институт за новију историју Србије, Београд, 2014, стр. 477–498.


је било оправдање и објашњење за вишедеценијску владавину комуниста, без демократске потврде и контроле.1 Према оцени Милоша Минића (1914–2003) четници су били квислиншки, издајнички, злочиначки, великосрпски и шовинистички покрет.2 Одбацивана је и сама демократија, јер су се за њу током рата борили Дражини четници. То је истовремено било и оправдање за вишедеценијско одржавање тоталитарног система у Југославији.3 Четници генерала Михаиловића били су главни противник партизана у Другом светском рату, што је условило и карактер пропаганде, њену дубину и дуготрајност. Треба имати у виду и потенцијалну опасност од Михаиловићевих снага после 1945. као могуће унутрашње подршке Запада у оквиру хладноратовских сучељавања комунизма и капитализма.4 Лажна симетрија „усташе–четници“ уграђена је у темеље идеологије социјалистичке Југославије, а из ње су непрестано извођене политичке одлуке у корист партизана. С друге стране четници су партизане теретили за националну издају и масовне злочине покренуте класним екстремизмом и социјалном револуцијом. Идеолошко-политички интереси одређивали су ко је патриота, а ко издајник, што је условило и релативитизацију класног радикализма код партизана, односно колаборацију код четника.5 Историографија није успела да растрежњујуће делује на друштво, еманципује мишљење људи и ослободи их стереотипа, 1 Погледати публикације: Милош Минић, Ослободилачки или грађански рат у Југославији 1941–1945, Агенција МИР, Нови Сад, Цветник, 1993; „Okrugli sto: Oslobodilački ili građanski rat u Jugoslaviji 1941–1945, Beograd, 1993. Povodom istoimene knjige Miloša Minića“, Tokovi istorije, 1–2, Beograd, 1993, str. 151–195; Dragoljub S. Petrović, „Branko Petranović, Srbija u Drugom svetskom ratu 1939–1945, Beograd, Vojnoizdavački i novinski centar, Beograd, 1992, 790 str. (rasprava)“, Istorija 20. veka, 1–2, Beograd, 1993, str. 238–243; Жарко С. Јовановић, Неостварени ратни циљеви Драже Михаиловића у Србији 1941–1945, Институт за новију историју Србије, Београд, 2001. 2 Miloš Minić, Četnici i njihova uloga u vreme narodnooslobodilačkog rata 1941–1945, Komunist, Beograd, 1982, str. 17–24, 94–95. 3 Наташа Милићевић, Југословенска власт и српско грађанство 1944–1950, Институт за новију историју Србије, Београд, 2009, стр. 36–38, 95–114. 4 Димитрије Ђорђевић, Ожиљци и опомене, друга књига, Српска књижевна задруга, Београд, 2001, стр. 9–10. 5 Branko Petranović, „Pojam izdaje u Jugoslaviji – između proizvoljnosti, realizacije i naučne analize“, Istorija 20. veka, 1–2, Beograd, 1993, str. 207–216; Milan Koljanin, „Ratni zločini u Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu. Problemi utvrđivanja“, Istorija 20. veka, 2, Београд, 1998, str. 87–102.


| 11

12 |

предрасуда и нетрпељивости. После распада социјалистичке Југославије страх многих људи и друштвених слојева због губитка сопственог идентитета, највише у самој Србији која се најдуже држала југословенских традиција, затим разочараност у садашњост и осећање беспомоћности у односу на будућност допринели су опседнутости прошлошћу, али без рационалног сагледавања главних историјских токова. Прошлост је пружала све што је потребно, од рехабилитације свих антикомунистичких струја и маргинализације партизанске борбе, до носталгичног повратка темељним комунистичко-партизанским ставовима у којима су сви осим партизана издајници народа.1 Изједначавање права партизанског и равногорског покрета у савременој Србији, што се стицајем околности догодило управо на дан смрти Звонка Вучковића (21. децембар 2004), као и покренути процеси ревизије судских одлука током епохе социјализма везаних за политичке противнике, а посебно покушај рехабилитације генерала Михаиловића, условили су нове поделе и расправе. У савременој Србији постоји и убеђење да ће процес рехабилитације генерала Михаиловића законски одбранити и утемељити у култури сећања легитимне српске националне циљеве изневерене и поражене током Другог светског рата.2 Много су тиши гласови који говоре да је читав концепт „националне Србије“ доживео потпун слом током ратова у бившој Југославији (1991–1995, 1998–1999), што захтева признање пораза и тражење новог националног пута за будућност.3 С друге стране догађаји везани за судски процес рехабилитација генерала Михаиловића покренули су нови талас отпора признавању антифашистичког карактера Равногорском покрету, како у самој Србији, тако и у бившим југословенским републикама, данас независним државама, а који се темељи на некадашњим званичним ставовима социјалистичке Југославије.4 1 Стеван К. Павловић, н. д., стр. 8. 2 Veselin Đuretić, Rehabilitacija đenerala Mihailovića. Opravdava sve srpske ratne pozicije 1941–1945. godine, Draslar partner, Beograd, 2012, str. 119–161; Bojan B. Dimitrijević, „Svedočenje o suđenju i spornoj kolaboraciji Đenerala Mihailovića“, Istorija 20. veka, 2, Beograd, 2012, str. 189–198. 3 Драгослав Бокан, „Шта нам се то десило и да ли је након свега још нешто преостало?“, Нова српска политичка мисао, 1–4, Београд, 2004, стр. 185–192. 4 Угљеша Крстић, Тодор Куљић, „Дража Михаиловић – квислинг или борац против окупатора?“, Историја 20. века, 2, Београд, 2002, стр. 187–198; Todor Kuljić,


Званична догма СФРЈ темељила се на оцени о „монархо-фашистичкој“ диктатури краља Александра у Југославији и фашистичкој суштини режима пре 1941. године, истоветности усташа и четника, симетрији злочина Хрвата и Срба током Другог светског рата, „издајничкој“ и „хегемонистичкој“ улози српске буржоазије, колективно оптужене за колаборацију. Југословенска историографија је тек осамдесетих година XX века добила прилику да деконструише овај пропагандни мит.1 Ипак, и данас се појављују истоветне тврдње као у време Титове Југославије.2 Овакви ставови имали су у социјалистичкој епохи улогу конститутивног мита, пропагандног средства за остварење и одржање практичних политичких циљева. Ни после више од 25 година након распада СФРЈ није се пуно тога променило. Дневнополитички интереси у савременој Србији и званична репрезентативна култура сећања бивших југословенских социјалистичких република, данас независних либерално-капиталистичких држава, и даље се темељи на одржавању догме из епохе Титове Југославије. Такав став подупире се мишљењем да однос према „четништву“ после ратова везаних за распад Југославије (1991–1999), више није Prevladavanje prošlosti. Uzroci i pravci promene slike istorije krajem XX veka, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2002, str. 180–250; „Анти: антифашизам“, Годишњак за друштвену историју 1/3, Београд, 2005, стр. 171–184; Đorđe Stanković, „Dihotomija istorijske nauke u Srbiji“, Tokovi istorije, 4, Beograd, 2006, str. 221–240; Milivoj Bešlin, „Četnički pokret Draže Mihailovića – Najfrekventniji objekat istorijskog revizionizma u Srbiji“, u: Politička upotreba prošlosti: o istorijskom revizionizmu na postjugoslovenskom prostoru. Zbornik radova, ur. Momir Samardžić, Milivoj Bešlin, Srđan Milošević, Alternativna kulturna organizacija, Novi Sad, 2013, str. 83–141; Srđan Milošević, „Relativizacija i revizija. Još jednom o značenju pojma antifašizam i njegovoj savremenoj (zlo)upotrebi u Srbiji“, Preispitivanje prošlosti i istorijski revizionizam. (Zlo) upotrebe istorije Španskog građanskog rata i Drugog svetskog rata na prostoru Jugoslavije, prir. Milo Petrović, Udruženje „Španski borci 1936–1939“ – Fakultet političkih nauka, Beograd, 2014, str. 135. 1 Ђорђе Станковић, Љубодраг Димић, Историографија под надзором. Прилози историји историографије, I, Службени лист СРЈ, Београд, 1996, стр. 282–299; Коста Николић, Прошлост без историје. Полемике у југословенској историографији, 1961–1991. Главни токови, стр. 418. 2 Milivoj Bešlin, „Kraljevina Jugoslavija u borbi protiv antifašizma 1936–1939. Istorijski izazov Španskog građanskog rata kao kristalizaciona tačka političke aktivnosti u Jugoslaviji“, Preispitivanje prošlosti i istorijski revizionizam. (Zlo)upotrebe istorije Španskog građanskog rata i Drugog svetskog rata na prostoru Jugoslavije, prir. Milo Petrović, Udruženje „Španski borci 1936–1939“ – Fakultet političkih nauka, Beograd, 2014, str. 199–222.


| 13

14 |

вредновање далеке, већ блиске прошлости.1 „Кривица“ Србије за распад Југославије није подложна сумњи, као ни улога четника Драже Михаиловића као претходнице таквог деловања: „А када једног дана рехабилитација четничке идеологије постане готова ствар, онда ће, верује данашња политичка елита, бити рехабилитовани и ратови деведесетих који су са том идеологијом вођени.“2 Равногорски планови о Великој Србији у обновљеној Краљевини Југославији (иако никада нису постали званичан програм покрета генерала Михаиловића) директно су поистовећени са претпостављеним ратним циљевима Србије током распада Југославије, за чији се нестанак као највећи кривац препознаје управо српски национализам.3 Овакви ставови излазе из области историографије Другог светског рата и проблема антифашизма који се тада обликовао, али зато знатно утичу на савремену слику рата 1941–1945. године на просторима бивше Југославије, и заправо су део сукобљених ставова везаних за ратове 1991–1995. и 1998–1999. године. Понекад се у јавности истиче и да је антифашизам само празна фраза. Треба нагласити да је колективни идентитет савремене Европе изграђен захваљујући победи Антихитлеровске коалиције у Другом светском рату. Наслеђе просветитељства и антифашизма, који проистичу из ове победе, представљају опште интегративне чиниоце, подједнако на Западу и на Истоку, и у Европској унији и 1 Olivera Milosavljević, „Uzurpirana pobeda“, Antifašizam pred izazovima savremenosti, prir. Milivoj Bešlin, Petar Atanacković, Alternativna kulturna organizacija – AKO, Novi Sad, 2012, str. 116–117. 2 Milan Radanović, „Zakonodavna politika Vlade Republike Srbije (2004–2011) u službi revizije prošlosti. Zakon o rehabilitaciji i njegova primena kao paradigma istorijskog revizionizma u Srbiji“, Antifašizam pred izazovima savremenosti, prir. Milivoj Bešlin, Petar Atanacković, Alternativna kulturna organizacija – AKO, Novi Sad, 2012, str. 81–114. 3 Погледати публикације: Miloš Minić, Ratovi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini 1991–1995. Kako je uništena SFR Jugoslavija, Društvo za ugrožene narode, Sarajevo – KULT/B Minhen – Agencija MIR, Novi Sad – Razlog, Zagreb, 2002; Kovanje antijugoslovenske zavere, knj. 1–2, ur. Sonja Biserko, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2006; Bosna i Hercegovina – jezgro velikosrpskog projekta, ur. Sonja Biserko, Beograd, 2006. За преглед стране историографије погледати: Mile Bjelajac, Gordana Krivokapić-Jović, Prilozi iz naučne kritike – srpska istoriografija i svet (uticaj jugoslovenske krize na stranu i domaću istoriografiju), Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd, 2011, str. 246–329, 335–363. Најпотпунији преглед тумачења одговорности за распад Југославије погледати у: Jovo Bakić, Jugoslavija. Razaranje i njegovi tumači, Službeni glasnik – Filozofski fakultet, Beograd, 2011.


у Русији. Насупрот томе немачки нацистички „нови поредак“ темељио се на екстремно националистичким и отворено расистичким начелима уређења друштва и истребљењу читавих народа. У савременој Србији и даље се води пуно политичких и историографских полемика везаних за овај сукоб, чије се последице осећају и седам деценија после његовог завршетка.1 Антифашизам је умногоме изменио своје унутрашње одређење после пада комунизма, али је и даље важан конститутивни елемент савременог света. Други светски рат био је међународни, али и грађански рат, јер су сукоби између профашистичких и антифашистичких снага ишле кроз свако друштво. Линије раздвајања нису биле повучене између капитализма и комунизма, већ између заговорника „прогреса“ и „реакције“. Фашизам је и настао као начин мишљења унутар конзервативних кругова који су се опирали стварању демократске државе и друштва слободних личности, али истовремено и ширењу социјализма.2 У Србији постоји широк и добро организован отпор измени културе сећања везаној за Други светски рат који се користи у савременој политичкој борби. Антифашизам се схвата (уз императив свакодневне акције) као борба за заштиту права Рома, геј популације, аутономије Војводине, односно сваке дискриминације на расном, верском, националном, родном, сексуалном, политичком, економском, социјалном, културном и сваком другом подручју. Важна карактеристика је и осавремењивање некадашњег антифашизма у политичкој борби против десничарских и неофашистичких појава, група и покрета, уз осуду агресивног српског национализма и злочина почињених за време ратова на простору бивше Југославије. 1 Мирослав Јовановић, Радивој Радић, Криза историје. Српска историографија и друштвени изазови краја 20. и почетка 21. века, Удружење за друштвену историју, Београд, 2009, стр. 189–191. 2 Ernst Nolte, Fašizam u svojoj epohi. Francuska akcija, italijanski fašizam, nacionalsocijalizam, Prosveta, Beograd, 1990, str. 39–62; Cvetan Todorov, Mi i drugi. Francuska misao o ljudskoj raznolikosti, Biblioteka XX vek, Beograd, 1994, str. 97–254; Милорад Екмечић, „Фашизам и религија“, Други свјетски рат – 50 година касније, том II, ур. Владо Стругар, Црногорска академија наука и умјетности – Српска академија наука и уметности, Подгорица, 1997, стр. 39–50; Огледи из историје, Службени лист СРЈ, Београд, 1999, стр. 265–272; Erik Hobsbaum, Doba ekstrema. Istorija Kratkog dvadesetog veka, 1914–1991, Dereta, Beograd, 2002, str. 113– 114; Džordž L. Mos, Istorija rasizma u Evropi, Službeni glasnik, Beograd, 2005, str. 21–182.


| 15

16 |

Полазишна тачка таквог деловања је некадашња званична идеолошко-политичка тврдња о неприкосновеној антифашистичкој улози партизана и издајничко-колаборацијској улози четника. Процес преиспитивања улоге партизана и четника (равногораца) доживљава се скоро искључиво као ненаучна ревизија историје и централно место измене културе сећања савремене Србије.1 Ипак, ова борба против фашизма није свеобухватна, јер се ретко помињу десничарске па и отворене фашистичке политичке организације у бившим републикама СФРЈ и отворена националистичка реторика и нескривени егоизам на нивоу њихове званичне државне политике, а критика увођења вредности „либералног фашизма“ (крајње десничарске системске мере у области економије, политике, права, медија, образовања) потпуно изостаје. Зато се истиче култ акције и борбе, импулсиван и емоционалан приступ политици, унутрашња вера да се снажном вољом може доћи до напретка друштва, безгранична вера у одабране политичке и академске ауторитете, опсесија младошћу, манихејско виђење друштва, слепа вера у пројектовани утопијски циљ, убеђење у сопствену месијанску улогу у друштву, ригидно материјалистичко схватање модернизације, снажни антирелигијски и антитрадиционалистички сентименти и повремено позивање на дан коначног обрачуна са 1 Srđan Milošević, „Rozmarine bebe i cveće zla“, Helsinška povelja, 145–146, Beograd, novembar-decembar 2010, str. 46–52; Milan Radanović, „Zakonodavna politika Vlade Republike Srbije (2004–2011) u službi revizije prošlosti. Zakon o rehabilitaciji i njegova primena kao paradigma istorijskog revizionizma u Srbiji“, str. 81–106; Vladimir Marković, „Političko nasleđe antifašizma“, Antifašizam pred izazovima savremenosti, prir. Milivoj Bešlin, Petar Atanacković, Alternativna kulturna organizacija – AKO, Novi Sad, 2012, str. 139–166; Srđan Milošević, „Relativizacija i revizija. Još jednom o značenju pojma antifašizam i njegovoj savremenoj (zlo)upotrebi u Srbiji“, str. 134; Milan Radanović, „’Otkopavanje istine’ ili normalizovanje kolaboracionizma? O formiranju i delovanju dve revizionističke komisije pod okriljem Vlade Republike Srbije, 2009–2012“, Preispitivanje prošlosti i istorijski revizionizam. (Zlo)upotrebe istorije Španskog građanskog rata i Drugog svetskog rata na prostoru Jugoslavije, prir. Milo Petrović, Udruženje „Španski borci 1936–1939“ – Fakultet političkih nauka, Beograd, 2014, str. 143–174; Živan Berisavljević, „Srpski nacionalistički unitarizam i državni centralizam – glavni uzročnici raspada avnojevske Jugoslavije i ukidanja ustavne autonomije Vojvodine“, u: Antifašizam – Аvnoj – Autonomija. Zbornik radova, ur. Stanko Šušnjar, Udruženje antifašista Novog Sada – Pokrajinski odbor Saveza antifašista Srbije, Novi Sad, 2013, str. 196–218; Boško Krunić, „AVNOJ, antifašizam i autonomija Vojvodine“, u: Antifašizam – Аvnoj – Autonomija. Zbornik radova, ur. Stanko Šušnjar, Udruženje antifašista Novog Sada – Pokrajinski odbor Saveza antifašista Srbije, Novi Sad, 2013), str. 251–266.


ретроградним традиционализмом. У јавности се оваква схватања шире кроз екстремни елитизам, агресивну реторику, ауторитаризам, социјално-генерацијски расизам, антипарлемантаризам и дискурс преких решења, што поједини социолози тумаче као израз социјалне панике транзицијом уздрмане и угрожене средње и више средње класе настале током владавине Јосипа Броза Тита, у време стварања социјалистичког потрошачког друштва.1 Отпор општој измени културе сећања због увођења вредности неолибералног капиталистичког система веома је редак, а међу изузецима је социолог Тодор Куљић, који и улогу Јосипа Броза Тита уклапа у српску ослободилачку и државну традицију.2 Куљић је уједно и најодређенији у противљењу рехабилитацији равногораца: Потрага за гробом Д. Михаиловића и судски процес на ком се одлучује о његовој рехабилитацији треба да буду крунско сведочанство комунистичког насиља над српским родољубом, жртвоношом националног ослобођења. Маркирање кључне жртве увек је убедљивије од безличне мартирологије. Убиство важног појединца [...] може чак бити основа новог нултог часа: од тада је све кренуло наопако. Евентуалном рехабилитацијом Д. Михаиловића био би реакцентован антифашизам. Партизански антифашизам био би озбиљно уздрман. Како било, аутентични земни остаци били би импозантан симболички „доказ“ Чичиног страдања, а његов гроб би се вероватно претворио у заветно место сећања на највећу српску жртву. Место сећања активира афективни потенцијал. То је морална економија гроба.3 Питање фашизма и антифашизма и даље је предмет полемике. На нешто „нижем“ „академском“ нивоу поново се појављују 1 Слободан Антонић, Лоша бесконачност. Прилози социологији српског друштва, Службени гласник – Досије студио, Београд, 2012, стр. 28–43. 2 Todor Kuljić, „Knez Miloš, Nikola Pašić, Tito: dijahrono sociološko-istorijsko poređenje“, Jugoslovenski istorijski časopis, 2, Beograd, 1997, str. 157–171; „О новој култури сећања“, Годишњак за друштвену историју, 1–3, Београд, 2003, стр. 205–226. 3 Todor Kuljić, „Klasno društvo bez klasne borbe: bezalternativnost kapitalizma kao kontekst istorijskog revizionizma“, Preispitivanje prošlosti i istorijski revizionizam. (Zlo)upotrebe istorije Španskog građanskog rata i Drugog svetskog rata na prostoru Jugoslavije, prir. Milo Petrović, Udruženje „Španski borci 1936–1939“ – Fakultet političkih nauka, Beograd 2014, str. 79.


| 17

18 |

настављачи традиције КПЈ, који и даље заступају манихејску слику прошлости, симболичну борбу добра и зла, за коју у модерној науци нема места, осим ако се наука не доживљава као медиј за промовисање сопствених идеолошких и политичких ставова.1 Али није све остало у оквиру академске расправе, јер су својевремено утицајне невладине организације и појединци (2013) поднели и кривичне пријаве против историчара Косте Николића и Бојана Димитријевића, јер су „лажно“ сведочили у судском процесу рехабилитације генерала Михаиловића. На најпримитивнијем нивоу такозване „јавне историје“ (штампа, телевизија, интернет) противљење „четницима“ добија одлике „опседнутости ђаволом“ који се најчешће јавља у облику српског национализма. Тако је Други светски рат и даље веома важна тема у јавности савремене Србије, с посебно супротстављеним ставовима везаним за место, улогу и значај Равногорског покрета генерала Михаиловића. При томе је расправа да ли су равногорци антифашистички покрет и даље актуелна тема. Искључивост комуниста према свим грађанским снагама пред Други светски рат условила је додељивање етикете „фашизма“ свима који се нису слагали са политиком Стаљина и СССР-а, од социјалиста, преко социјалдемократа и либерала до стварних фашиста и нациста. Комунисти су истрајавали у виђењу фашизма као извршног органа монополистичког капитализма, диктаторске алтернативе сваке грађанске државе. Југословенски комунисти наслоњени на совјетску народнофронтовску антифашистичку политику и пропаганду још из времена пре Другог светског рата увек су оспоравали антифашистички карактер равногораца. Пасивност у борби против окупатора, колаборација, злочини против несрпског становништва и припадника партизанског покрета свих националности представљају кључне аргументе за оспоравање антифашистичког карактера покрета генерала Михаиловића.2 1 Зоран Јањетовић, „Prikaz: Srđan Milošević, ’Istorija pred sudom. Interpretacija prošlosti i pravni aspekti u rehabilitaciji kneza Pavla Karađorđevića’“, Fabrika knjiga, Beograd, 2013, Токови историје, 2, Београд, 2013, стр. 327–332; Срђан Милошевић, „О историји, праву, идеологији и моралу (поводом приказа књиге ’Историја пред судом’ који је написао др Зоран Јањетовић, Токови историје, 2/2013)“, Токови историје, 3, Београд, 2013, стр. 333–352; Зоран Јањетовић, „Одговор Срђану Милошевићу (поводом текста С. Милошевића ’О историји, праву, идеологији и моралу’, Токови историје, 3/2013)“, Токови историје, 1, Београд, 2014, стр. 251–254. 2 Светозар Вукмановић Темпо, „Да ли су четници Драже Михаиловића фашистички или антифашистички или само колаборационистички покрет?“, у: Други


Исти круг питања и данас се истиче као доказ против сврставања ЈВуО међу антифашистичке формације у Другом светском рату, с тим да се наглашава етноцентризам и шовинизам равногораца окренутих српској нацији у парохијалним оквирима, насупрот чему је стајао универзални антифашизам који је пропагирао партизански покрет, са вредностима сасвим другачијим од националног.1 Према овом виђењу победа партизана имала је позитивну улогу у обликовању југословенског друштва, превасходно у превазилажењу провинцијализама, националних разрачунавања, као и делимичне модернизације друштва и дозиране космополитизације.2 Заправо, расправа се води око сукоба традиционализма и модернизације, с тим да се апсолутизује концепт социјалистичке модернизације, а ограничени успеси овог процеса у периоду 1945–1990. пројектују на Други светски рат, при чему се противницима партизана одриче способност за измену друштва у правцу напретка. Полемике и подељеност друштва савремене Србије још увек има утемељење у супротстављеним тумачењима покрета генерала Михаиловића, што је био и основни подстицај за писање ове књиге, чији аутор заступа гледиште да научно истраживање историје није могуће ако се унапред не поставе јасна питања везана за проблеме актуелне и у садашњости.3 При томе се као најважнија питања и даље наводе полемике око антифашистичког карактера равногораца, њихове пасивности у борби са окупатором, колаборације, ратних злочина и шовинизма. Ратна биографија Звонка Вучковића, који спада у најближе и најпоузданије команданате и сараднике генерала Михаиловића од самог почетка стварања Равногорског покрета, представља форму за долажење до одговора на постављена питања. Вучковић је свјетски рат – 50 година касније, том II, ур. Владо Стругар, Подгорица, 1997, стр. 299–306; Волфанг Шидер, „Појам ’Фашизам’“, Историја. Лексикон појмова, прир. Рихард ван Дилмен, Clio, Београд, 2010, стр. 191–212. 1 Тодор Куљић, „Анти-антифашизам“, стр. 171–184. 2 Vasa Čubrilović, „Osnovni tokovi i razvitak socijalističke revolucije u Jugoslaviji od 1937. do 1987. i njeno rukovodstvo“, Istorija 20. veka, 1–2, Beograd, 1988, str. 7–51; Todor Kuljić, „Titova nacionalna politika“, Istorija 20. veka, 2, Beograd, 1997, str. 141–174; Todor Kuljić, „Tito: tri perspektive“, u: Tito – viđenja i tumačenja, ur. Olga ManojlovićPintar, Institut za noviju istoriju Srbije – Arhiv Jugoslavije, Beograd, 2011, str. 539–550. 3 Лисјен Февр, Борба за историју, Српска књижевна задруга, Београд, 2004, стр. 52–53; Dubravka R. Stojanović, „Lisjen Fevr, ’Stopiti svoj život sa istorijom’“, Tokovi istorije, 1–2, Beograd, 2005, str. 203–210.


| 19

20 |

командовао самим средиштем Равногорског покрета, а у тој малој али изузетно значајној микроцелини преломила су се сва важна питања везана за равногорце. Истражује се конкретна историјска личност, веома важна унутар структуре ЈВуО, што омогућава уочавање и испитивање многих процеса за које у општим историјским прегледима нема места. Спуштање до микронивоа омогућава реконструкцију, анализу и тумачење многих историјских процеса који на вишим нивоима сагледавања токова прошлости постају превише уопштени и недефинисани. Истовремено за објашњење мотивације многих одлука неопходна су и уопштавања и контекстуализације ратне стварности Другог светског рата, односо синтеза досадашњих знања везаних за стратешке одлуке великих сила о Балкану, систему немачке окупације и репресије, суштини партизанског покрета као конкурента у обнови Југославије. На самом почетку наметнуло се и питање избора модела изучавања теме како би се јасније уочиле главне црте и избегла „тиранија детаља“, и „приповедачко блато“, али без упрошћавања сложености некадашње стварности, са инсистирањем на истицању нијанси у истраживању. При томе се покренута питања као што је антифашизам или колаборација схватају као истраживачки модели, интелектуалне конструкције, неопходно поједностављивање стварности да би се она разумела путем наглашавања онога што се понавља и што је типично.1 Њихово објашњење, садржај и примена у овом истраживању приказиваће се упоредо са самом догађајно-приповедачком матицом текста. За разумевање историјских процеса много је боље да историчар одмах на почетку истраживања изнесе јасно обликовану хипотезу, коју затим проверава на основу извора, да би коначан резултат био разјашњавање детаља или померање унутар преовлађујућег оквира тумачења. Сам систем постављања нових питања упозорава историчара на непознате видове познатог проблема, и на неочекиване податке у добро проученим изворима. Одговор на постављена питања можда неће бити у складу са хипотезом, коју треба одбацити или изменити.2 Биографија Звонка Вучковића послужила је као пут којим се желело досећи до потврде или оспоравања тезе да је Равногорски 1 Piter Berk, Istorija i društvena teorija, Equilibrium, Beograd, 2002, str. 36–50. 2 Џон Тош, Шон Ланг, У трагању за историјом: циљеви, методи и нови правци у проучавању савремене историје, Clio, Београд, 2008, стр. 214–215.


покрет генерала Михаиловића по покретачким мотивима и својој суштини био антифашистичка организација која се активно борила против окупатора. Пасивност је била пролазна појава, али истовремено равногорци су током рата имали колаборацију тактичке, а не стратешке природе условљену антикомунизмом за чије постојање одговорност има и идеолошко-политичко секташтво партизана. Последица оба ова опредељења био је грађански рат са љотићевцима као носиоцима профашистичке струје у српском друштву, а с друге стране и против комуниста као предводника револуционарног преврата у друштву. Отпор окупатору и троструки грађански рат однели су много живота, почињени су бројни злочини за које одговорност имају и снаге генерала Михаиловића, али не као део унапред смишљеног расистичког или шовинистичког плана истребљења других народа, или диктаторских амбиција које су условиле планско физичко уништење заговорника слободе, социјалне правде и демократије. Истовремено полази се од тезе да је Равногорски покрет имао као основу српску национално-романтичарску основу, која је крајем рата одбачена у корист демократских и југословенских тенденција унутар саме организације, али да су ратна дешавања условила приближавање много снажнијој „националној“ оријентацији као услову опстанка. Иако су ова питања већ више пута покретана, излагана, доказивана у историјској науци (изгледало је и да су доказана), у јавности и даље постоје недоумице шта се заправо догодило на подручју Србије и Југославије у Другом светском рату.


| 21

Увод

На почетку истраживања може се поставити и питање да ли је уопште могуће кренути у писање ратне биографије једног „четничког“ команданта са унапред припремљеним хипотетичко-теоријским оквиром, и амбицијом објашњења ширих питања везаних за цео Равногорски покрет, јер је драматика ратних дешавања збир многих непредвиђених околности, случајности, где се на најилустративнији начин очитава јединственост и непоновљивост људских поступака, посебно на микронивоу. При томе се сумња у значај таквих догађаја и изражава неверица у могућност да се из њихове анализе досегне до било каквих далекосежних закључака. Постоји и раширено уверење међу самим историчарима да „једноставно“ и „без беспотребног компликовања“ треба изложити резултате истраживања, а „паметнијим“ наукама оставити задатак тумачења историјских процеса. Такав став поприлично је уздрмао статус историје као науке и могућност примене резултата њених истраживања. Бочне друштвене науке почеле су да историји одричу научност, у чему предњачи социологија која инсистира на генерализацијама, теоријама, структурама и развоју, као супротност историји која људска друштва проучава као различита, са нагласком на променама. Социолози повремено изјављују да су историчари аматери, и да се непрецизност базе података које скупљају може мерити само са њиховом неспособношћу да те податке анализирају.1 Ако желимо да историја и даље буде релевантна наука, питања морају бити савремена, актуелна, али одговори се морају наћи само у изучавању прошлости. Треба изабрати оне погледе који су данас 1 Piter Berk, Istorija i društvena teorija, str. 10–50.


важни, у супротном друштво неће имати потребе за историјом и сматраће је за глупост, или у најбољем случају за један облик прилично бајате књижевне продукције, као што то тврде постмодернисти.1 Уосталом, историчари су већ користили постојеће друштвене теорије да би објаснили сложену проблематику Другог светског рата, а постоје најмање три приступа овој проблематици, посебно када је у питању слабост унутрашње организације Равногорског покрета као важног узрока пораза Михаиловићевих снага. Истакнута је крута војничка духовна клима равногораца који су као и многе друге организације под руководством професионалних војника били изразито антиинтелектуални и у својим редовима нису имали писце ни уметнике, припаднике стваралачке интелигенције.2 Наглашава се и преживели традиционализам патријархалног српског села и отпор модернизацији као основна идеолошко-политичка и „филозофска“ слабост организације генерала Михаиловића.3 Самим тим поставило се и ново питање везано за сам менталитет сељака, односно „национални карактер“ српског народа, колективно несвесно, споре дубинске процесе обликовања људског духа и вредносних оријентација које су утицале не само на војнички пораз равногораца, већ и на опште национално „расуло“.4 Ратна биографија Звонка Вучковића послужиће да се на методолошким поставкама „нове историје“ (јасно постављена питања која потичу из проблема савремености, уобличен и разрађен концепт истраживања, теоријска припрема и фундирање истраживања), са што ширим тематским опсегом и коришћењем знања и теорија бочних друштвених наука, анализира уочени проблем, провере сопствене хипотезе, али и домети коришћених теорија.5 Историјски извори никада не „говоре“ без посредника, чињенице су увек одабране, а не дате саме по себи. Ако изостане концепт истраживања онемогућава се и сагледавање целине историјске збиље, односно како се саставни делови људског друштва повезују у целину.6 1 Knut Ćelstali, Prošlost nije više što je nekad bila: uvod u istoriografiju, Geopoetika, Beograd, 2002, str. 32–35; Џон Тош, Шон Ланг, н. д., стр. 232–233. 2 Jozo Tomasevich, Četnici u drugom svjetskom ratu 1941–1945, Liber, Zagreb, 1979, str. 177. 3 Branko Petranović, Srbija u drugom svetskom ratu 1939–1945, str. 667–668. 4 Kosta Nikolić, „Srpska istorija i religija“, str. 91–98. 5 Мирослав Јовановић, Радивој Радић, н. д., стр. 119–122. 6 Џон Тош, Шон Ланг, н. д., стр. 242, 249.


| 23

24 |

Сам раст научног знања и иначе је повезан са непрекидним преиспитивањима и проверама унапред датих хипотеза, претпоставки које се кроз емпиријски рад проверавају, побијању, допуњују, мењају у непрекидном приближавању сазнању целине, што је сам циљ истраживања, али и идеал који није могуће досећи у потпуности. У питању је истраживање проблема, а не неког предмета.1 Да би се разумели и објаснили многи појединачни поступци и одредило њихово значење у овом истраживању користиће се радови везани за студије менталитета, социјалну и политичку антропологију, теорију елита и модернизације. Примена теорија представља оруђе како би се изабрали, учинили доступним, средили и структурисали многобројни и разнолики историјски извори и подаци, како би се поставила нова и развила већ постојећа питања, уочили и одредили, а затим можда и решили проблеми. Теорија није калуп за насилан смештај или одстрањивање извора који нису у складу са њом, већ начин да се закључци структуришу, својеврстан подстицај који ће аргументацију „терати напред“.2 Поред основних покренутих питања, неопходно је објаснити и саму форму излагања резултата истраживања, а то је биографија, као и појам микроисторије или локалне историје на коју се биографије природно ослањају. За свако истраживање неопходна је и изворна грађа, а њено порекло, садржај и територијални опсег одређују и оквире добијених резултата.

1 Карл Р. Попер, Претпоставке и побијања. Раст научног знања, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Нови Сад, 2002, стр. 70–71, 102–104, 116–118, 121, 281, 319–321, 326, 359, 465, 474. 2 Јирген Кока, О историјској науци. Огледи, Српска књижевна задруга, Београд, 1994, стр. 111, 140.


Биографије

Биографије спадају међу најстарије књижевне и историографске форме. Путем биографије покрећу се многа важна питања везана за историју рата, војске, друштва, елита, културе, просвете, науке, вера, установа, институција, привреде и улоге историјских личности у овим процесима. Испитује се однос приватног и јавног, покушава се одгонетнути ко су били актери историјских догађаја, шта су желели, какви су им били образовање, интересовања, лични животи, где су налазили пријатеље, ко су им били истомишљеници и противници, зашто су се залагали за идеје које су их мотивисале у националним, политичким и другим ангажовањима.1 Ако би биографија наводила само места и датуме рођења, смрти, школовања, пословне и породичне догађаје, онда би била обичан животопис. Биографије су захтевније, задиру знатно дубље у људски живот, настоје да објасне и протумаче мотиве понашања људи у одређеним ситуацијама, пишу о врлинама и манама, карактеру, многобројним проблемима човека, осећајима и мислима. Од биографије се тражи занимљиво, врсно писање, стварање убедљивог портрета, за чије настајање морају да се користе и сазнања из бочних друштвених наука.2 Најопштији циљ сваке биографије представља целовито приказивање живота особе која се испитује, уз поштовање хронолошког редоследа догађаја и активности, објашњавање и тумачење историјских и друштвених прилика које су биле оквир за деловање 1 Радмила Радић, Живот у временима. Гаврило Дожић 1881–1950, Институт за новију историју Србије, Београд , 2006, стр. 7–10; Мира Радојевић, „Биографије у српској историографији“, Tokovi istorije 1–2, Београд, 2007, стр. 191–192. 2 Мира Радојевић, „Биографије у српској историографији“, стр. 200.


26 |

појединца о којем се говори, проблема структурне условљености и личне иницијативе појединца у историји. Када је у питању модерна историографија постоји тенденција да се биографија схвати као „лична историја“.1 Биографије се понекад називају „историјом у једнини“, очекивања од њих су велика, сам жанр је веома поштован, али и истовремено конзервативан и конвенционалан. Увек се поставља и питање ко заслужује да добије биографију. Најчешће се пише о људима који су имали моћ, унапређивали људско знање и подстицали напредак, стварали велика уметничка дела, стицали славу и поштовање по добру или злу, као и о онима чији животи осликавају важне чињенице о времену у коме су живели. Савремена историографија „заморена“ великим темама окренула се „обичним“ и „малим“ људима и њиховој судбини. Заправо, у историји сваког човека крије се светска историја. На основу таквог методолошког поступка историографија може путем удубљивања у сложени сплет околности у којима је живела нека особа да досегне до приче о људима, временима, идејама, процесима, проблемима и догађајима.2 Важно је истаћи да се биографија интересује за време колико и за човека. Истовремено сама методологија писања ствара „проблеме“. Колико је допуштено да документа „сама говоре“, а колико да сам историчар буде присутан у тексту, јер он је увек субјективни тумач. У којој мери је разложно, па и допуштено изношење свих интимних детаља из нечијег живота, и који је њихов смисао. На који начин пружити општу слику времена, а да при томе истраживана личност не буде њоме „засењена“.3 Историјски извори у великој мери одређују домете свих историографских дела, па и биографија, које ни у ком случају не могу да остваре потпун увид у нечији живот. Комплетна реконструкција свих догађаја и искустава, од рођења до смрти, излагање унутрашњих 1 Ђорђе Ђ. Станковић, „Социјална историја и личност“, Марксистичка мисао, 4, Београд, 1983, стр. 33–44; Marija Obradović, „Teorijsko-metodološki problemi istraživanja delovanja ličnosti u istoriji“, Istorija 20. veka, 1–2, Beograd, 1993, str. 190–206; Радмила Радић, Живот у временима . Гаврило Дожић 1881–1950, стр. 7. 2 Л. Е. Халкин, „Биографије ’великих људи’“, Марксистичка мисао, 4, Београд, 1984, стр. 251–261; Радмила Радић, Живот у временима. Гаврило Дожић 1881–1950, стр. 8; Мира Радојевић, „Биографије у српској историографији“, стр. 194. 3 Мира Радојевић, „Биографије у српској историографији“, стр. 197.


недоумица, ставова, свих ситуација, излагање свега што је одређена особа рекла, мислила, осећала, укључујући и субјективно схватање ствари и односа, уз приказивање општих друштвених и историјских околности, све то заједно није могуће. Није ни потребно, јер људе упознајемо само фрагментарно.1 Биографије нису просто набрајање и повезивање догађаја. Ако би се у било ком историографском истраживању пратиле само чињенице, у том случају изостало би доношење закључака. Заправо, чињенице никада нису потпуно дате, већ су одабране, или су једине сачуване, и упркос привиду њима никада није дато да самостално говоре. Свако историјско писање одређено је оним што се укључује у истраживање и оним што је искључено. Ако историчар није свестан мерила којима се служи током истраживања, онда њиме управљају предрасуде, а ако истовремено читаоцу не скреће пажњу на тај процес, онда прикрива свој субјективни елемент у стварању историографског дела. Ако се инсистира само на приповедању, читалац се наводи на уживљавање, идентификацију, али не и на критичку дистанцу, размишљање, па и оспоравање.2 Приликом писања биографија суочавамо се не само са тешкоћама везаним за мали или превелики број историјских извора. Историчар истовремено може да буде под снажним утицајем многих предрасуда и ставова (етичких, политичких, друштвених, личних). Истраживач може да „заволи“ субјект проучавања или да према њему има негативна осећања. Историјски извори такође крију многе догађаје, посебно сећања, која се накнадно пишу, а заправо изнова конструишу. Јавља се и изопачено памћење догађаја, а извесне „горке или срамне епизоде биће прикривене чак и у документима која се хвале отвореношћу и искреношћу“. Може се поставити и питање колико смо данас у стању да схватимо одређене поступке, и на који их начин етички доживљавамо и меримо, јер на такве ставове утиче време у коме историчар живи, као и његови лични ставови, психолошка моћ, вредносни и морални судови.3 Не само да различити аутори на другачији начин просуђују о истим личностима, већ измењене друштвене околности изискују 1 Радмила Радић, Живот у временима. Гаврило Дожић 1881–1950, стр. 8. 2 Knut Ćelstali, n. d., str. 331; Џон Тош, Шон Ланг, н. д., стр. 212–213. 3 Радмила Радић, Живот у временима. Гаврило Дожић. 1881–1950, стр. 9.


| 27

28 |

нова тумачења, као и промене у теоријској перспективи, личном искуству, али и доступном материјалу за историјску анализу. На крају, и само излагање нечијег живота излаже се кроз компликовану структуру текста, који има сопствена правила, значења и симболику. Коначно и сам читалац на основу изнетог материјала ствара своју слику догађаја и њихових узрока на основу предоченог материјала, цитата, анализа, изнетих моралних судова.1

1 Радмила Радић, Живот у временима. Гаврило Дожић. 1881–1950, стр. 7–10; Мира Радојевић, „Биографије у српској историографији“, стр. 197–198.


Микроисторија

Писање биографија „малих људи“ повезује се са проблемом „микроисторије“, а циљ њеног изучавања је досезање до општих закључака из локалних података. Постоји и уверење да само локална историја може бити истинита и веродостојна, а локалне студије често умеју да уздрмају „опште“ идеје и предрасуде.1 Расправе о дометима и значају микроисторије нису се заснивале на теоријским текстовима, јер је изучавање локалних прилика увек део историографске праксе. Методолошко-теоријска основа таквог деловања увек је разнолика и еклектична. Општа криза историје после очигледне пропасти позитивистичког приступа који није успео да досегне до прогнозе друштвеног понашања многе је гурнула у релативизам и филозофију прожету ирационалношћу. Историчари који су кренули путем микроисторије покушали су да досегну до реалистичног описа човековог понашања, да признају његову слободу унутар нормативних система и друштвених структура. Историју стварају појединци и њихови поступци, али они не делују у „празном простору“, већ у друштву које је оставило наслеђе. Најважније је било оповргнути релативизам (утицај постмодернизма) и свођење рада историчара на искључиво реторичку активност која интерпретира текстове, а не и саме догађаје.2 Однос појединца и наслеђених друштвених структура у микроцелини на примеру биографије једног човека може да донесе вредне историографске закључке. Неко мало место, појединачни актери друштвене драме, или само један појединац, могу да репрезентују 1 Pierre Goubert, „Lokalna povjest“, Scrinia Slavonica, 1, Slavonski Brod, 2001, str. 421–432. 2 Knut Ćelstali, n. d., str. 39–42, 56–58; Giovanni Levi, „O mikrohistoriji“, Scrinia Slavonica, 7, Slavonski Brod, 2007, str. 479–497.


30 |

неку већ распрострањену ситуацију. Поједини догађаји могу да се изучавају баш зато што су изузетни, јер се тако види како друштвени механизми заказују. Недоследности, напуклине, напрслине у структури у великим друштвеним системима могу да се посматрају из перспективе неке мале заједнице или појединца. На локалној или микро „друштвеној драми“ откривају се латентне напетости у целом друштву (избијање криза, рад на обнављању, реинтеграција).1 Многе појаве за које се раније сматрало да су довољно описане и схваћене попримају потпуно нова значења када се промени размера посматрања. Поново се појављују разноликости и особености локалних култура, а појединац поново улази у историју. Грађански ратови који на националном нивоу личе на идеолошка сукобљавања, када се посматрају с локалног становишта попримају изглед супарништава или сукобљавања интереса. Микроисторија омогућава употребу управо таквих резултата истраживања како би се извукли много уопштенији закључци. Нова перспектива посматрања проблема у принципу почиње од скупа знакова и њиховог уклапања у општу структуру. Низ таквих знакова и догађаја иначе би остао незабележен, многе чињенице не би биле објашњене већ би се окарактерисале као пролазне, али са њиховим уклапањем у општи контекст, тачније у ток друштвеног дискурса, добијају се многи општерелевантни закључци. Овакав приступ омогућава коришћење миокроисторијске анализе најситнијих догађаја као средства за добијање далекосежних закључака. Читалац није пасиван и укључује се у самосталну анализу и закључивање на основу изнетог материјала, увлачећи се у својеврстан дијалог како би учествовао у целом процесу конструисања историјских аргумената.2 При томе се посебно истиче „креативан догађај“ који уништава традиционалне структуре и замењује их новим. Место, време и радња, посебно у војној историји, представљају непоновљива догађања. Истовремено они нису усаглашени, јер сваки учесник има своју реинтерпретацију шта се заиста збило. У овом истраживању користиће се метод цитирања многих аутентичних докумената и сведочења о истом догађају у намери да се разноврсни и супротстављени „гласови мртвих“ поново чују. Сви цитати презентују се због 1 Piter Berk, Istorija i društvena teorija, str. 46–50. 2 Giovanni Levi, „O mikrohistoriji“, Scrinia Slavonica , 7, Slavonski Brod, 2007, str. 479–497; Piter Berk, Osnovi kulturne istorije, Clio, Beograd, 2010, str. 57–61.


потребе разјашњења основних питања покренутих у истраживању, и става да аутор нема апсолутно право на тумачење историјских догађаја.1 Када је у питању Звонимир Звонко Вучковић издвајају се најмање три нивоа у којима се истиче значај познавања, анализе и тумачења његове биографије. Први се односи на најважније догађаје и процесе у Другом светском рату на подручју Србије чији је он учесник, као што су збивања везана за 27. март 1941, Априлски рат, оснивање Равногорског покрета отпора, прве ослободилачке акције против Немаца, почетак грађанског рата, присна сарадња са генералом Михаиловићем. Други или „средњи“ ниво везан је за његову улогу високог команданта ЈВуО, значај официра као елите грађанског друштва, усмеравање догађаја на терену центране Србије, учешће у ослободилачком рату против окупатора и грађанском рату против љотићеваца и комуниста, сарадњу са Савезницима, избегавање или прихватање колаборације, обликовање политичког профила Равногорског покрета. Трећи ниво највише је везан за саму личност Звонка Вучковића, и односи се на његово породично порекло, идентитет, снагу и слабост личности са којима је сарађивао или долазио у конфликт, ограничења унутрашње структуре војске коју је водио, његове способности да буде ратни командант и народни вођа, појединачне догађаје важне за објашњење узрока и последица ратних злочина, спровођење или неспровођење наређења више команде, сарадњу или сукобе са подређеним старешинским особљем. Биографија Звонка Вучковића неће се излагати у класичном приповедачком маниру, превладавањем хронолошке узастопности догађаја који се описују. Излагање основних ратних дешавања није поремећено, али су зато у оквиру тих већих „блокова“ покретане мање тематске целине везане за унапред постављена питања која се испитују кроз анализу супротстављених података из доступних историјских извора. Овакав став темељи се на потреби повезивања историје структура и поступака, историје процеса и искуства.2

1 Питер Бурке, „Историја догађаја и повратак наративног“, Историјски часопис, књ. XLV–XLVI, Београд, 1998–1999, стр. 333–347. 2 Јирген Кока, н. д., стр. 207.


| 31

Литература и изворна грађа

Као основа за истраживање биографије Звонка Вучковића послужили су његови мемоари, првобитно објављени у два дела (Сећања из рата, 1977. и Од отпора до грађанског рата, 1984). У овом истраживању коришћено је обједињено издање из 2001. године под називом Сећања из рата.1 Многи релевантни историчари Другог светског рата уважавају објективност и умереност Вучковићевих сећања, као важно сведочанство о замршеним ратним догађајима.2 Вучковићеви мемоари преведени су 2004. и на енглески језик.3 Оно што је најважније за „Вучковића је рат престао“, како је то истакнуто у предговору Сећања из рата: Он схвата да кривице, одговорности и токови који су наметали „решења“ за 1941–1944. годину не одговарају проблемима данашњице. Тадашња ситуација природно је захтевала једновремено и војничка и политичка решења (и ту можда лежи један од највећих пораза Михаиловића). Данас траже се и прихватају, малтене искључиво, политичка решења, са новом стварношћу, новим проблемима и новим генерацијама: устаништво, војне гериле и грађански рат неприхватљиве су алтернативе. Ту дубоку промену не схватају ни режимска врхушка, ни власти у земљи, нити назадни преживели „антикомунистички“ комплекс „емигранштине“. Тако наш давно престали грађански рат још траје, док је хероја на магарцу све више, а оно што нас као земљу и народ чека – све неизвесније.4 1 Звонимир Вучковић, Сећања из рата, Погледи, Крагујевац, 2001. 2 Стеван К. Павловић, н. д., стр. 11. 3 Zvonimir Vuckovich, A Balkan tragedy: Yugoslavia 1941–1946. Memoirs of a guerilla fighter, Columbia University Press, New York, 2004. 4 Иван Д. Пајић, „Предговор“, у: Звонимир Вучковић, Сећања из рата, Погледи, Крагујевац, 2001, стр. 15–16.


Ове готово пророчке речи написане у Чикагу 1979. године нису утицале на заговорнике и учеснике новог крвавог распада Југославије, нити су имале одјека у транзиционој Србији. Ипак, остало је сведочанство о интелектуалном напору да се превезиђу супротности настале током грађанског рата и жеља да се покрене дијалог. За разумевање значаја и улоге Звонка Вучковића велику важност има и чињеница да је већ написано неколико његових кратких биографија.1 Контекстуализација Вучковићевих мемоара и већ постојећих биографских података пружа довољно материјала за темељну анализу, што уз бројну литературу везану за Други светски рат и покрет генерала Михаиловића представља више него довољну основу за даља поређења, истраживања и нова тумачења већ познатих података. Поред тога Вучковићеви мемоари били су довољно провокативни да услове писање „контрамемоара“ љотићеваца и комуниста. Најпре је Илија М. Павловић 1983. написао књигу Критички осврт на књигу „Сећања из рата“ од Звонимира Вучковића, као љотићевско критичко виђење Вучковићеве биографије и учешћа у Другом светском рату и проналажење разлика између Ратног дневника из 1946. и Сећања из рата, објављених 1977. године. Затим је 1988. године Радисав Недељковић, комуниста и вишедеценијски проверени кадар социјалистичке Југославије, написао публикацију Записи и сећања из народноослободилачке борбе у чачанском крају за коју је предговор написао Милош Минић, високи функционер социјалистичке Југославије и тужилац у процесу против генерала Михаиловића. Књига је замишљена као одговор на Вучковићева сећања, писана с циљем приказивања партизанског виђења Звонковог учешћа у Другом светском рату на подручју рудничко-таковског краја. Већ објављена истраживања историје Равногорског покрета на ширем подручју чачанског краја, укључујући и списак свих 1 Коста Николић, Историја равногорског покрета, 3, Српска реч, Београд, 1999, стр. 361–371; Милован Данојлић, „Капетан Звонимир Вучковић“, Књижевни лист, год. 4, бр. 34, Београд, 1. јун 2005, стр. 1, 4–5; В. Иветић, „Вучковић/Пркић, Звонимир П.“, Српски биографски речник, 2, Матица српска, Нови Сад, 2006, стр. 542; Мило Глигоријевић, Емигранти, Службени гласник, Београд , 2009, стр. 97–108; Мира Радојевић, „Вучковић, Звонимир Феликс, четнички командант, писац“, Српска енциклопедија, том 2, Матица српска, Нови Сад – Српска академија наука и уметности, Београд – Завод за уџбенике, Београд, 2013, стр. 967–968; Милослав Самарџић, Разговори са равногорцима, том 3, Погледи, Крагујевац, 2013, стр. 27.


| 33

34 |

погинулих лица са тог подручја, објављивање архивске грађе везане за устаничку 1941. годину, као и обилазак, снимање и опис самог терена подручја Равне горе у којима је учествовао аутор ове публикације омогућили су детаљан увид у многе појединости везане за биографију Звонка Вучковића и кључна питања која се покрећу у овој публикацији. Многи детаљи и објашњења на тај начин нису морали поново да се покрећу, излажу и доказују.1 Монографије посвећене мањим предеоним целинама, селима, појединцима или појавама на подручју рудничко-таковског и ширег подручја чачанског краја пружају додатну грађу за истраживање.2 Скоро непрегледна публицистичка дела настала током епохе социјализма углавном некритички величају партизански покрет, често се служе полуистинама и редовно подстичу мржњу према пораженом четничком покрету, што је и био унапред постављен пропагандни задатак таквих радова.3 Али и таква дела морају се консултовати, а из „масе“ текстова по својој умерености издваја се публикација Чачански крај у народноослободилачкој борби 1941–1944. Хронологија догађаја (1968). Слична критика може се упутити и емигрантској и транзиционој „прочетничкој“ публицистици, а иста оцена важи и за бројну љотићевску литературу. 1 Горан Давидовић, Милош Тимотијевић, Затамњена прошлост. Историја равногораца чачанског краја, књ. 1, У пламену устанка. Ратна 1941. година, Народни музеј, Чачак – Међуопштински историјски архив, Чачак – Музеј рудничкотаковског краја, Горњи Милановац – Народни музеј, Краљево, 2002; Затамњена прошлост. Историја равногораца чачанског краја, књ. 2, Слепа мржња и крвава освета. Окупација и грађански рат, 1942–1943. године, Међуопштински историјски архив, Чачак – Народни музеј, Чачак – Музеј рудничко-таковског краја, Горњи Милановац – Народни музеј, Краљево, 2003); Затамњена прошлост. Историја равногораца чачанског краја, књ. 3, Агонија и слом. Ратне 1944. и 1945. године, Међуопштински историјски архив, Чачак, Народни музеј, Краљево, 2004); Осветљавање истине. Документа за политичку и војну историју Чачка, 1938–1941, књ. 1, Народни музеј, Чачак – Међуопштински историјски архив, Чачак – Народни музеј, Краљево, 2006; Милош Тимотијевић, Саша Савовић, Равна гора, Службени гласник, Београд, 2014. 2 Борисав Челиковић, „Поговор. Истраживања области Такова после Миленка С. Филиповића“, Таково: насеља, порекло становништва, обичаји, прир. Борисав Челиковић, Службени гласник – САНУ, Београд, 2010, стр. 593–607. 3 Милош Тимотијевић, „’Храбри’ партизани и ’зли’ четници. Историографија Чачка о опсади Краљева 1941. године“, Округли сто: Краљево октобра 1941. године, ур. Драган Драшковић, Радомир Ристић, Народни музеј – Историјски архив, Краљево, 2003, стр. 276–298.


Архивска грађа која се чува у Међуопштинском историјском архиву у Чачку пружа аутентична сведочанства везана за историју Другог светског рата, Равногорски покрет и учешће Звонка Вучковића у многим важним историјским догађајима. Најпре, то су преписи из Архива Војноисторијског института у Београду, данашњег Војног архива, а која се тичу Врховне команде ЈВуО, Првог и Другог равногорског корпуса. Ту су и преписи Недићеве архиве из Окружних начелстава у Краљеву и Крагујевцу, као и преписи докумената из немачке архиве. Бројна је и објављена архивска грађа, а незаобилазни су Зборници докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије посебно томови везани за четничку и немачку архивску грађу. Веома важна је и збирка докумената под називом Рат и мир ђенерала која осим докумената везаних за генерала Михаиловића има и низ података о Звонку Вучковићу. Архивска грађа везана за подручје чачанског краја у више наврата објављивана је у часопису Изворник Међуопштинског историјског архива у Чачку. Пуно података везаних за Звонка Вучковића може се пронаћи и у објављеној архивској грађи са суђења генералу Михаиловићу у Београду 1946. године („Документа са суђења Равногорском покрету 10. јуни – 15. јули 1946. год.“). За разумевање рата, окупације и улоге Звонка Вучковића значајне су и сачуване фотографије равногораца и њихових противника, главних протагониста ратне драме, посебно зато што су поједине више од седам деценија биле сакривене и недоступне јавности. Али, и већ објављене збирке фотографија пружају обиље података о Звонку Вучковићу, Првом равногорском корпусу, Савезницима, изгледу војника, њиховој војној опреми, наоружању, држању. Фотографски „ухваћена“ свакодневица и ратна стварност речитија је понекад од најбољих описа и анализа. Необјављени и објављени архивски извори, бројна литература, мемоари Звонка Вучковића, контрамемоари његових противника у рату и скоро непрегледна литература везана за Други светки рат, посебно Равногорски покрет, уз многе публицистичке радове најразличитијег квалитета и садржине, чине солидну основу за писање биографије Звонка Вучковића и покушај одговора на основна питања везана како за његово учешће у рату, тако и за контроверзе о Равногорском покрету.


| 35

VI Вечита прошлост и изгубљена будућност

Стратешке одлуке великих сила условиле су пораз ЈВуО и стварање комунистичког режима не само у Југославији, већ у целој Источној Европи. Снага партизана и слабости равногораца само су убрзали тај процес. То није била „историјска неминовност“, „судбина“, већ искључиво резултат нагодбе између Савезника. Пример Румуније и Бугарске где су грађанске снаге биле јаке и успоставиле власт приликом доласка Црвене армије, али су неколико година после рата те земље постале део комунистичког „лагера“, односно пропаст снажног партизанског покрета у Грчкој и победа монархиста, на најбољи начин осликава резултат договора великих сила. Далекосежна последица таквог развоја догађаја било је уништење система либералне демократије у целој Источној Европи, Југославији и Србији, као и грађанске класе као њеног носиоца, чиме су онемогућене важне структурне промене друштва, његово повезивање са светом и многобројним развојним процесима. Равногорци су имали много мана и недостатака, али су и поред свих ограда везаних за њихову политичку и идеолошку хетерогеност, проблематичну војну способност, злочине и колаборацију, ипак били једина војна снага која је гарантовала обнову парламентаризма и либералних вредности. Ослобођење земље извели су партизани, пораз нациста сви су поздравили, али дуго чекана слобода одмах је ограничена тоталитарним совјетским комунистичким системом нове стаљинистичке државе чије биће су југословенски комунисти изградили већ током рата. Четници генерала Михаиловића нашли су се 9. маја 1945, на дан капитулације Немачке и победе над нацизмом, на страни ратних губитника, а њихово залагање за парламентарну демократију одбачено је због колаборације са окупатором. Либерално-демократски и капиталистички развој је прекинут, изменио се однос моћи у држави, створене су нове елите, друштвене


446 |

вредности, и цела земља је кренула путем развоја у оквиру концепта социјалистичке модернизације, најпре у совјетском облику, а затим у оквиру модела социјалистичког потрошачког друштва. Звонко Вучковић припадао је мањем броју четничких официра у емиграцији свесних да се друштво изменило после 1945. године, да су на сцену ступиле нове генерације са новим искуством, које не би требало да буду оптерећене догађајима у Другом светском рату, притом свесних и потребе да се тај рат и коначно оконча у свести људи и да цело друштво крене напред. Није се залаго за враћање на „нулти час“ и реконструкцију државе и друштва из периода пре 1941. године. Потреба за рационалним сагледавањем прошлости и уважавањем реалности историјског развитка актуелна је и седамдесет година после 1945. године. Историјска дистанца није донела могућност за рационалније сагледавање места и улоге свих учесника рата. Оспоравања антифашизма равногораца, њихова пасивност у борби против окупатора, колаборација, злочини и шовинизам још увек се истичу у јавности, а на крају овог истраживања захтевају и одговоре. Покрет генерала Михаиловића свакако је био део грађанских антифашистичких снага, пре свега у Србији. Покретачки мотиви, декларације, деловање у устанку 1941, као и низ акција до краја рата, укључујући и велико спасавање савезничких авијатичара под командом Звонка Вучковића, уз јасну пропагандну и идеолошку оријентисаност према западним савезницима потврђују такав став, за који постоји низ доказа у стварним историјским догађајима. Унутар саме организације ЈВуО, иначе веома разнолике и налик на „конфедерацију“ локалних лидера и старешина, постојала је снажна и не увек преовлађујућа демократска идеолошка оријентација, али све јача како се рат ближио свом крају. Избегличка влада имала је недвосмислену демократску оријентацију. И сам народ у Србији као основа ЈВуО имао је довољно демократских традиција, са свим ограничењима везаним за садржај, облик и домете либералног државног уређења у аграрним земљама, као и одбојан став према екстремистичким идеологијама, политичким покретима и војним организацијама. Истовремено, становништво је гајило снажна антигерманска и антифашистичка осећања, много јача него антикомунистичка, јер су партизане доживљавали као још једну ослободилачку српску војску, што су они у једним делу своје идеологије и били, насупрот пропаганди отворених колаборациониста,


али и Равногорског покрета о искључиво „издајничком“ карактеру комунизма. Звонко Вучковић је припадао мањини официра ЈВуО који су партизане посматрали првенствено као ослободилачки, а тек потом као идеолошки покрет, о чему сведоче многи његови поступци. Сам народ иако је већински прихватао основна начела ЈВуО, никада није био расположен за борбу против партизана. Недвосмислен антифашистички став партизана, активна борба против окупатора без обзира на жртве, југословенска оријентација, нихилизам према српским националним интересима, интернационална идеолошка убеђења и план за увођење тоталитарног стаљинистичког уређења земље били су права супротност Равногорском покрету, и разлог да се снагама генерала Михаиловића оспорава антифашистички карактер, а командантима ЈВуО додели искључиво улога колабораната и зликоваца. Звонко Вучковић је званично уврштен у листу ратних злочинаца и сарадника окупатора, а догађаји везани за терен којим је командовао истицани су у суђењу генералу Михаиловићу као пример „издаје“. Истовремено, класни радикализам комуниста је занемариван, као и многобројне егзекуције уз напомињање да се четници нигде нису борили против окупатора. Пасивност ЈВуО током Другог светског рата никада није била потпуна. Иако су невољно и непланирано кренули у заједнички устанак с партизанима (1941), бројни су примери борби, страдања, херојстава и жртвовања. Као и у многим другим важним догађајима, учешће Звонка Вучковића добар је пример таквог деловања. Равногорци борбе против окупатора у већем обиму нису предузимали до јесени 1943, а затим поново у јесен 1944. године. Мање борбе, случајне или планиране, саботаже и ликвидације окупатора никада нису престајале. Свака акција против Немаца и Бугара у Србији плаћана је стотинама и хиљадама људских живота, а да притом није било војничких, политичких и пропагандних ефеката таквих напада. Зато је беснео рат против љотићеваца, у чему је активно учествовао и Звонко Вучковић. Сама Равна гора као место сећања утемељена је на жртви (Крста Кљајић) у борби против љотићеваца, а не против партизана. Сукоби ЈВуО са окупатором и његовим отвореним сарадницима у Србији никада нису имали обим огромних офанзива, али многе акције окупатора против ЈВуО, саботаже, борбе, препади, атентати, појединачна убиства непрестано трају током целог рата, уз обавештајни и контраобавештајни рад обе стране. Борбе ЈВуО нису великих размера ако се пореде са партизанским ратовањем у


| 447

448 |

Босни, Херцеговини, Црној Гори, али су постојале и свакако су биле веће него активности партизана у другим деловима Југославије. Све акције ЈВуО изазивале су крваве противмере окупатора, које се нису примењивале изван подручја Србије. При томе се углавном броје само мртви и одведени у логоре. Заборављају се зверска пребијања људи, одвођења у таоце, уништавање материјалних добара и масовна силовања жена у чему су предњачили Бугари, као и неки други народи мобилисани у немачку војску (Албанци, Муслимани, Хрвати), али и сами Немци. Тај вид физичког злостављања и понижења жена у традиционалној патријархалној средини имао је посебно психолошко дејство. Многе акције Немаца и Бугара против ЈВуО јасно говоре да су Михаиловићеве снаге биле претња за окупациони систем у Србији, највећи непријатељ до јесени 1943, а простор под командом Звонка Вучковића често је био терен на коме су немачке казнене експедиције оставиле крваве трагове. Међутим, највеће војне операције током рата ЈВуО је предузела против партизана. Ако се занемаре акције легализованих одреда 1942, којима Михаиловић није командовао, али је толерисао њихово деловање, „чишћења“ терена у пролеће и јесен 1943. изводе се уз прећутну сагласност или тајно помагање Немаца, а у таквим активностима учествује и Звонко Вучковић у самом средишту Михаиловићеве организације. Околни команданти имали су много отвореније контакте са Немцима. Крајем 1943. и почетком 1944. почињу много озбиљније борбе са партизанима који продиру у Србију, а у пролеће и лето 1944. оне прерастају у праве битке. ЈВуО управо тада постаје права војска са великим мобилним јединицама. Партизани су приликом продора у Србију избегавали нападе на окупатора и главни удар усмерили на равногорце, који се због одбране све више наслањају на Немце и снаге владе Милана Недића. Обе стране имале су одговорност за распламсавање грађанског рата, а партизани су имали бољу стратегију и постојанију међународну подршку. Сарадња равногораца са окупатором није била потпуна, али је постојала и с протоком времена била је све отворенија. Немци нису имали поверења у четнике, али су њихови команданти у Србији сматрали да из прагматичних разлога треба помоћи Михаиловићевим снагама. Стварање антикомунистичког фронта спречио је Хитлер због својих дубоких расних предрасуда према Србима као народу, посебно националистима које су за њега били већа претња него комунисти.


Тако се отвара питање колаборације снага генерала Михаиловића. У западним крајевима Југославије сарадња са Италијанима није била само тактичке, већ и стратешке природе због одупирања усташким покољима и спречавања ширења утицаја партизана. Италијани су истовремено у сарадњи са ЈВуО тражили одступницу у случају пораза у рату. Сарадња са Немцима на истим подручјима није никада била тако дубока и раширена, али је постојала, да би крајем рата постала део нејасно дефинисаног антикомунистичког фронта, с прећутним разумевањем западних савезника. Покрет генерала Михаиловића није био само атифашистички, већ и антикомунистички, а партизани су израсли у најопаснијег противника, конкурента за преузимање власти у обновљеној Југославији. Класни радикализам комуниста и отворена социјална револуција условили су избијање антикомунизма као најважнијег циља борбе ЈВуО. Изостављањем улоге комуниста у избијању грађанског рата мења се цела перцепција сукоба партизана и четника. Слабост покрета генерала Михаиловића условила је тактичку сарадњу са свим противницима партизана, а у Србији и са Немцима. Прећутна легализација равногораца код владе Милана Недића омогућила је њихов биолошки опстанак и уништавање партизана 1942, а контакти појединих команданата са окупатором нису били само војне, већ и обавештајне природе. Ти односи били су дубоки, разгранати, дуготрајни. Таква сарадња са окупатором није била инцидент и пролазна појава, већ опредељење да се уз помоћ Немаца сузбије или потпуно уништи супарнички партизански покрет и спремно дочека искрцавање западних савезника. Тактичка сарадња на многим подручјима прерасла је у стратешко деловање на самом терену с циљем прогона комуниста, што се најчешће претварало у кажњавање њихових симпатизера и породица. Последице таквог деловања ЈВуО биле су катастрофалне по саму организацију генерала Михаиловића, а на исти начин народ је осуђивао превентивна убиства партизана. И даље остаје отворено питање да ли је то довољан разлог да се равногорцима одрекне антифашистички карактер. За комунисте није било дилеме да јесте. Партизански покрет увек је истицао колаборацију четника, изостављајући своје контакте и преговоре са Немцима, као и стратешке одлуке везане за избегавање великих напада на окупатора, с циљем уништења равногораца као главних супарника за освајање власти. Партизански преговори с окупатором били су краткотрајна


| 449

450 |

епизода, али веома добро искоришћена за војни обрачун са Михаиловићем и деценијама најстроже скривана тајна. Избегавање већих војних операција против окупатора и усмеравање свих снага за напад на четнике било је стратешко опредељење. Победа у рату релативизовала је ову праксу. С друге стране, раширеност и отвореност колаборације многих официра ЈВуО поразно је деловала на саму Михаиловићеву организацију, а затим и одлучујуће утицала на стварање широко распрострањене слике о искључиво издајничкој улози снага ЈВуО током Другог светског рата. Таквој слици одлучујуће је допринео пораз у рату снага ЈВуО, јер би у случају њихове победе колаборација била само једна ратна епизода. Контакти са окупатором постојали су на свим нивоима командовања, а Звонко Вучковић припада оним официрима који су покушавали да избегавају јавну сарадњу са Немцима. Зато су постојале обавештајне везе, а на крају рата и невољна, али ипак заједничка борба против партизана који су продирали у Србију. Суседни команданти као што је био Предраг Раковић никада нису прекидали сарадњу са Немцима, посебно у обавештајној делатности, укључујући и ликвидацију партизана и њихових симпатизера, свесно или несвесно укључујући се у политику пацификације Србије и спречавања било какве могућности обједињавања два покрета отпора и њихове сарадње у случају инвазије Савезника. Посебно питање представља да ли су равногорци са колаборацијом прихватили и идеолошко-политичке вредности окупатора, тачније фашизма и нацизма. Сам Живко Топаловић који је крајем 1943. постао главна политичка личност унутар ЈВуО критиковао је националистичку искључивост равногораца, као један облик профашистичких политичких тенденција. Вучковић се слагао са оваквим тврдњама, али таквих официра није било пуно. Многи су више волели војничку дисциплину, што је водило ка диктатури. Ипак, то је био само један облик конзервативних, али не и фашистичких или нацистичких схватања везаних за организацију друштва, посебно у виду екстремног шовинизма па и расизма. Омиљена иделошко-политичка формулација социјалистичке Југославије о изједначавању усташа и четника није истинита и темељила се на догми о братству-јединству и симетрији злочина, осуди „српског хегемонизма“. Усташка НДХ била је истинска фашистичка држава, утемељена на расистичким законима и отвореном масакрирању Срба, Јевреја, Рома и свих антифашиста у добро организованим концентрационим


и логорима смрти. Холокауст Јевреја и геноцид над Србима били су добро испланирани и ефикасно спроведени уз подршку нацистичке Немачке. Покушаји да се покрет генерала Михаиловића прикаже као антисемитски (што отвара пут изједначавању са нацизмом), као што се иста квалификација приписује и већини српског народа, део је савремених политичких разрачунавања и нема подлогу у стварним догађајима током Другог светског рата. Малобројне јеврејске породице и појединци, укључујући и оне с подручја које је било под контролом Звонка Вучковића, нису могли да опстану без помоћи ЈВуО и самог српског народа. Само становништво Србије није било наклоњено политичким екстремистима, посебно сељаци као конзервативан и традицији одан друштвени слој. Али они нису били спремни ни да подрже хистерични антикомунизам нити окрутно разрачунавање са партизанима, које су доживљавали као још једну српску и југословенску војску. Антигерманско, антиокупаторско и коначно антифашистичко расположење било је широко распрострањено, јер је већина народа била свесна погубности екстремно расистичке нацистичке политике према Србима. Немци и остали окупатори, као и њихови најближи сарадници, Србима су били већи непријатељ него комунисти и партизани. Већина припадника ЈВуО није одобравала контакте и сарадњу са окупатором, нити су желели да учествују у рату против партизана. Пример Звонка Вучковића довољно је илустративан, као и масовна дезертерства сељака мобилисаних у редове ЈВуО приликом сукоба са партизанима. Антикомунизам ЈВуО био је битно обележје целог покрета, али то није довело до прихватања фашистичког идеолошког програма. Везивање за западне савезнике и либералне вредности било је средишње идеолошко опредељење равногораца. Милан Недић и Димитрије Љотић оптуживани су за отворену сарадњу са окупатором и националну издају. Тек под притиском партизана дошло је до сарадње у оквиру „националног фронта“, пред сам крај немачке окупације Србије, невољно, недоследно и уз инсистирање на потпуној контроли равногораца у склопу залагања за везивање са западним савезницима. Превладавање националне идеологије унутар ЈВуО, противљење комунизму и сарадња са окупатором наводе се као разлог за бројне злочине снага генерала Михаиловића. Осветнички походи према несрпским народима после масовних и монструозних


| 451

452 |

масакара Срба у усташкој НДХ свакако су постојали, али нису били део раније испланираног и добро припремљеног плана истребљења других народа, нити су имали обим усташких покоља. Ипак, злочини су почињени, а за њих нико није одговарао. Различите варијанте програма „хомогене Србије“ нису мит. Многи су покушали, а у одређеним подручјима делимично и успели да их спроведу у дело. Такве тенденције ипак нису постале део званичне политике ЈВуО. Иста оцена важи и за прогоне и убиства партизана и њихових симпатизера. Није постојао план за потпуно искорењивање левичарских и демократских група и појединаца, иако су често слата наређења за „чишћење“ терена. Партизани су у свом деловању прихватали дезертере из редова ЈВуО, мобилисали све народе на платформи „братства-јединства“, што им је дало велику предност у односу на ЈВуО. Равногорци нису имали план за прихватање пребега из редова партизана, њихово увршћивање у структуру ЈВуО, посебно ако су у питању биле жене или малолетна омладина оба пола. Иста оцена важи и за прихват других несрпских народа, што је условљавало да се партизани огорчено боре против четника, оправдано страхујући да према њима неће бити милости ако их заробе. Такав став имале су и јединице Звонка Вучковића у сукобу са партизанима. Током грађанског рата почињени су многи злочини. Као и у многим другим сегментима Михаиловићеве организације и однос према комунистима зависио је од локалног команданта. Вучковић је невољно прогонио комунисте, а околни команданти су били суровији. Ипак, и на подручју „розе“ обојеног Звонка Вучковића дешавали су се злочини, за које он има командну одговорност. Посебан осврт заслужују оптужнице за ратне злочине, препуне револуционарне заслепљености, нескривене жеље за осветом уз веома раширену аљкавост у прикупљању података и отворено претеривање које је у појединим случајевима прерасло у право фалсификовање. Као да није било довољно стварних злочина снага генерала Михаиловића, па је требало измишљати непостојеће. Због средишње позиције рудничко-таковског краја у равногорској организацији, истакнутог положаја Звонка Вучковића и присних веза са Михаиловићем, управо су убиства на његовој територији истицана као пример злочиначке суштине четничког порета. Стварност је била далеко сложенија и суровија. Комунисти су свесно кренули у ослободилачки и револуционарни рат, нису избегавали ни превентивна убиства стварних или само потенцијалних


противника, сурово су кажњавали особе за које су проценили да сарађују са окупатором. То је изазвало реакцију равногораца и намеру да се војнички уништи партизански покрет, уз покушај сарадње са Немцима, као део плана смањења репресалија над српским становништвом, коме је заиста претила реална опасност да масовно страда, и ради спречавања друштвеног преврата у условима окупације. При томе је истицање заштите националних циљева постало важна идеолошка одредница. Сами Немци имали су задатак пацификације Србије, несметаног експлоатисања целе територије, обезбеђења комуникација и што минималнијег ангажовања сопствених снага неопходних за ратовање на великим фронтовима. Све је то условило да на сваки могући начин раде на раздвајању два покрета отпора. У свим извештајима увек су као велику опасност истицали могуће обједињавање равногораца и партизана у случају савезничке инвазије на Балкан. Уз помоћ легализованих четника прогонили су партизане, а они су због биолошког опстанка у немачким затворима пристајали да као појединци раде као њихови обавештајци. Према мишљењу ЈВуО, ови људи постали су главна обавештајна структура са којом је окупатор прогонио снаге генерала Михаиловића. Истовремено, многи равногорски команданти су непрекидно били у контакту са Немцима, а пример Раковића добро илуструје надметање код Немаца за првенство у њиховој обавештајној структури с циљем уништења супарничког покрета отпора. При томе је најпре тражена елиминација оних немачких агената који су регрутовани из редова заробљених партизана и комуниста. И сам чин окрутних убистава ножем, масовност те праксе, иако је изазивала опште згражавање, наводи на помисао о смишљеној стратегији ширења ужаса у локалним патријархалним заједницама, стварању дуготрајне подељености друштва, што је онемогућавало било какво заједништво у отпору према окупатору. Обрачуни унутар српског села између партизана и четника покренули су традиционалну жељу за осветом. Четницима који су учествовали у уништењу партизана изгледало је да суровим мерама искорењују комунизам, а заправо су само стварали све снажнији отпор према целој структури ЈВуО. Највећу корист од таквих дешавања имали су Немци, а дугорочно партизани. Истовремено, у таквом окружењу комунисти нису одустајали од замисли да појединачним ликвидацијама припадника ЈВуО, означених да су зликовци, покрену нови талас насиља, што би условило бежање прогоњених симпатизера партизана у шуму, затим ширење


| 453

454 |

одреда, његово дисциплиновање и покретање нових акција. Али, људи су због страха од нових одмазди четника радије одлазили на рад у Немачку, или у љотићевце, а не у партизане. Тако се ланац убистава настављао, добијао на снази, мржња се ширила, унутрашњи рат партизана, равногораца и љотићеваца добијао је на јачини, са далекосежним последицама пре свега по сам српски народ у самој Србији, а катастрофалан по углед и популарност ЈВуО. Убиства која су вршили осиони команданти и самозване народне вође лабаво везане за ЈВуО посебна су прича, и представљају наставак традиционалне хајдучије и сеоских разрачунавања. Слабост самог Михаиловића и његовог команданта Звонка Вучковића, као и целе територијалне структуре ЈВуО на најбољи начин се види управо у изостанку кажњавања и дисциплиновања подређених старешина. Позивање на патријархални и хришћански морал, инсистирање на спровођењу православних обичаја, ритуала и црквених норми нису били ефикасан начин да се војска „преобрази“ и постане дисциплинована, тачније самодисцилинована. На крају су такви команданти морали да буду ликвидирани, а пример Милутина Јанковића на најбољи начин показује све пропусте и слабости ЈВуО. Обим злочина четника, начин извршења и повезаност са окупатором немају никакво оправдање и у очима многих људи трајно су урушили антифашистичке покретачке намере, суштину и претежно деловање ЈВуО. Али, када су у питању злочини над љотићевцима, немачким шпијунима или самим Немцима, а они су по начину извођења и крволочности истоветни као и убијање партизана, нема негативне реакције јавности. Није само у питању мањи број усмрћених већ и друштвено оправдање таквих ликвидација, односно схватање да окупатора и његове помагаче праведно чека сурова казна. Исти закључак може се донети за мотивацију четника да убијају партизане, али и партизана да убијају четнике. Потпуна прича о убиствима укључује и злочине партизана, по крволоштву повремено истоветне усташким, а који по укупном броју усмрћених људи далеко надмашују све четничке злочине. Разлика није само у размерама ликвидација, већ и у брзини и класној суштини, јер партизани нису имали политику кажњавања читавих народа (осим у случају Немаца, делимично и Италијана), већ разрачунавања са буржоазијом и њеном војском. Према одговорности за укупан збир усмрћених до краја рата, и посебно по његовом завршетку, партизани су масовним стрељањима вишеструко премашили сва убиства за које се терете


четници у Србији. Убијани су стварни зликовци, али и потпуно невини људи, а највећи број били су само политички противници нове власти. Таквим поступањем комунисти су у пракси само потврдили страховања о слепој освети, и део навода антикомунистичке пропаганде веома раширене током рата и код припадника ЈВуО. Уски националистички и шовинистички програм није био доминантна политичко-идеолошка струја унутар ЈВуО, нити у Равногорском покрету као политичком крилу војних снага генерала Михаиловића. Инсистирања на освети, „Великој Србији“, масовној неселективној одмазди над несрпским народима, „чишћењу“ терена, прогону и убиствима комуниста и свих „црвених“ били су реалност, али не и званичан програм ЈВуО. Сам Михаиловић, као и његов командант Вучковић, нису били политички екстремисти, а повезивање са грађанским политичарима 1943. донеће ограђивање од националистичких идеја унутар Равногорског покрета, уз задржавање монархије, истицање демократије, па и својеврсног социјал-демократског програма уз инсистирање на федерализацији Југославије. То јесу биле закаснеле одлуке, али су имале реално политичко упориште у самом покрету, и код команданата као што је био Вучковић, али и међу самим народом, посебно интелектуалном омладином. Романтичарски садржаји равногорског покрета нису добили превагу, али је приближавање опште пропасти ЈВуО у пролеће 1944. условило поновно враћање традиционализму, мистичном односу према хришћанству, тајним удружењима (масони) и очекивању „спасења“, јер су све реалне политичке и војне одлуке биле недовољне да западни савезници помогну снаге генерала Михаиловића. То је пре био поновни повратак националним вредностима, народно-сеоској култури, православљу, али све се свело на уску регионалну варијанту шумадијског патриотизма и династичких осећања, него што је цео концепт уобличен у неку јаросну шовинистичку форму ширења опште мржње према свима који нису Срби, или се залажу за демократију. Као и многе друге одлуке, и она је била закаснела, недоследна, и територијално ограничена. Мисија Звонка Вучковића и Живка Топаловића у Италији била је очајнички покушај спасења ЈВуО, без икаквих реалних изгледа за успех. Стицајем околности преживели су рат, а њихови мемоари постали су важно сведочанство о пропасти грађанске елите Југославије и Србије, и о изгубљеној отаџбини. Многи проблеми ЈВуО настајали су не само због слабости територијалне организације, већ и због недостатка квалитетних официра


| 455

456 |

и свих других кадрова, како су то говорили комунисти. Критика о антиинтелектуалности Равногорског покрета је тачна. Комунисти и љотићевци имали су у својим редовима далеко више образованих људи, појединце из редова стваралачке интелигенције, што је условило и јасно профилисану идеолошку усмереност и истрајност у спровођењу програма. Томе је нарочито доприносило укључивање омладине, а међу комунистима и жена у политички и војни део покрета. Равногорци су били традиционалисти, а тек са доласком омладинаца у штабове ЈВуО, у чему је Вучковић на посебан начин предњачио, поправила се интелектуална слика равногораца, али је и даље била далеко иза конкурената у грађанском рату. Тако се долази и до критике преживелог традиционализма Равнорског покрета као основне слабости читаве организације. Искључивањем омладине и жена из ЈВуО смањена је не само пропагандна већ и политичка и војна премоћ у односу на партизане. Инсистирање на вредностима традиционалног српског села и патријархалној култури живљења није био довољно широк комуникациони канал за мобилизацију младих људи, који су већ спознали модеран начин живота. Инсистирање на српским традицијама није могло да буде основа за укључивање осталих словенских народа Југославије, а посебно националних мањина. Традиционализам је био свуда, од идеализованог програма, иконографије припадника ЈВуО, свакодневног понашања, планова за организацију државе у будућности. Послушност је могла да се заслужи личним примером, при чему су храброст и испуњавање патријархалних норми високо вредноване, али таквих команданата није било много, а многи су поред пожељних имали и непожељне особине, пре свега насилништво. Уместо да воде народ, старешине ЈВуО допустиле су да их носи народна стихија. На крају, и сам менталитет народа није био сталан, потпуно оформљена и монолитна „национална структура“ са јасно обликованим вредностима, нормама и неписаним законима. Већ постојећа дволичност додатно је појачана суровошћу окупације, троструким грађанским ратом, жељом да се биолошки преживи и избегну велика страдања, посебно у светлу веома живих сећања на погибију у балканским ратовима и Првом светском рату. Сељаци су могли да буду ефикасна војска и дисциплиновани ратници, али је то захтевало исто такве команданте, јасну идеологију и извесност будућег поретка за који се вреди жртвовати. Током рата, на површину је избио


дволични менталитет српских сељака, велике регионалне разлике, настојање људи да се прилагоде свим невољама и остану живи, као и генерације њихових предака у доба османске власти. Боље је било трпети, него погинути. На крају се показало да официри нису стварна елита српског народа, односно друштва Краљевине Југославије. Не само да нису познавали савремене идеолошко-политичке тенденције, односе између великих сила, већ ни сам народ којим су командовали, а ни војна доктрина није уважавала многобројне промене, посебно у герилском начину ратовања у којем левичарске организације имају низ социјално-психолошких предности у односу на супарничке формације. Читава стратегија ЈВуО сводила се на помоћ западних савезника и тиме су од самог почетка били потпуно везани за одлуке странаца и њихове интересе на простору Балкана. Пораз ЈВуО најчешће се приказује (и доживљава) као национална катастрофа, док се залагање за демократију и либерално друштво, а тиме и модернизацију, мање помињу. Уклањање монархије, потискивање српских националних захтева, вредности грађанске класе, њено економско и политичко развлашћивање, измена државних симбола као ознака и кодова националног трајања кроз време, рушење традиционалне сеоске-народне културе, патријархалног уређења живота, прогон цркве и ограничавање религиозности, спречавање тежњи за територијалним проширењем (или разграничењем) српског националног простора, бројна убиства идеолошких и политичких противника, најчешће се истичу као најважније негативне последице победе партизана. Једина снага која је могла да прекине такав развој догађаја били су западни савезници и њихово масовно војно искрцавање на обали Јадранског мора, што је била основна замисао на којој је почивао цео покрет генерала Михаиловића. Такав развој догађаја сигурно би обновио либералну демократију, капиталистички систем, али никако није био гаранција да би и сви национални интереси Срба били испуњени. Хрватски грађански национални покрет истакао би своје бројне захтеве, већ довољно јасно изречене у оквиру саме избегличке владе, а за које су и пред Други светски рат имали симпатије код Британаца. Такав став био би додатно ојачан масовним преласком домобранских јединица на страну савезника, уз велику помоћ хрватске дијаспоре и Католичке цркве. Сличне захтеве и снагу имали су и словеначки и муслимански грађански национални


| 457

458 |

покрет, националне мањине, а и партизани би прилагодили своју политику развоју догађаја. Истовремено, Срби уопште нису били интегрисани као народ, нити су пред рат или током рата имали јасно изграђен национални програм. Краљ, монархија, парламентаризам, црква, грађанска класа, национални симболи и вредности Срба добили би на значају у случају обнове грађанске Југославије уз помоћ западних савезника, не би дошло до стрељања многих интелектуалаца, предузетника, али ни умерених колабораната, али уопште није сигурно да би Велика Британија и САД подржали и друге националне интересе Срба, посебно „великосрпске“, нити би дозволили неселективну освету, или потискивање Хрвата и других нација. Искуство везано за период после Првог светског рата говори да су избегнута и кажњавања за ратне злочине и прогоне Срба. Обнова грађанске Југославије неминовно би захтевала нове компромисе, а српски национални покрет није имао јасно уобличене циљеве, стратегију деловања, нити је успео да повеже у једну целину цео или само већину српског народа. За такав посао биле су неопходе године, тачније деценије, а не само ратно искуство „равногорске револуције“. Истовремено, улазак у западну сферу утицаја значио би убрзану модернизацију, стварање масовног друштва, продор популарне културе и вестернизацију виших и средњих слојева становништва. Повезивање друштвене елите са Западом у војној, обавештајној, финансијској, економској, технолошкој, образовној, медијској и свакој другој сфери утицаја, уз општу индустријализацију и урбанизацију која је захватила цео свет, сигурно би урушио стари патријархални начин живота. Американизација не би заобишла ни Југославију и Србију, ма како уопште изгледала таква „Србија“ у замишљеној грађанској Југославији после 1945. године. Структурна повезаност са Западом имала би ширу основу, дубљи садржај, а самим тим и дуготрајније дејство него што је то икада имала у Титовој социјалистичкој Југославији. Светосавље и национализам били би само једна, највероватније не превише утицајна струја у идеолошком и политичком животу Србије и српског народа широм Југославије. Социјалистичка модернизација у виду ограниченог потрошачког друштва под вођством Јосипа Броза Тита никако није била једини могући пут развоја Југославије, нити су комунисти били једина друштвена група способна да омогући напредак друштва. Они су због задржавања свог монопола у одлучивању више кочили него што су омогућавали развој и модернизацију.


Народно-сеоска култура и враћање тврдом традиционализму није било стратешко опредељење елите српског народа, већ само тражење брзог решења за надолазеће проблеме условљене снагом и ширином хрватског националног и сепаратистичког покрета, и страхом због избијања новог рата пре 1941. године. Српска елита би после ослобођења највероватније била задовољна задржавањем своје династије, монархије као чувара традиција, ројалистичком оданошћу личности владаоца, док би у другим областима опет дошло до „националне демобилизације“. Такви трендови постојали су пред Други светски рат, нису се значајније променили у оквиру српске елите ни током самог рата, ни у окупираној земљи, нити у емиграцији, што говори да би грађанска класа наставила да обликује друштво на сличан начин као и пре рата. Сама структура, организација, политички и идеолошки програм ЈВуО осликава управо такве тенденције. Михаиловић уопште није намеравао да изграђује политички и идеолошки програм, а све тенденције везане за националну искључивост, планове за „чишћења“ терена, заправо прогон „непоузданих“ нација, одбачене су већ 1943. године, а потпуно на Светосавском конгресу 1944. године. Пример Звонка Вучковића осликава управо вредносне ставове младих, урбано профилисаних, југословенски и демократски оријентисаних официра, поштовалаца српске традиције, али и противника националистичких начела. Они нису били већина, а Вучковић није имао било какву политичку „тежину“, али његов пример осликава расположење младих људи верних династији, али и демократизацији и модернизацији друштва. Покровитељски однос Звонка Вучковића према Демократској омладини и успешно сузбијање програмских начела Равногорске омладине на најбољи начин приказује такве тенденције. Самоникле народне вође и војводе, посебно у западним крајевима Југославије, више су заговарале осветничку политику и српски национални програм, у било ком облику, али утицај таквих личности свакако није прелазио локалне оквире, ма колико они били велики, широки и пространи, а њихови поступци херојски или злочиначки. Важне политичке одлуке доносиле су се у централној Србији. Оријентација ЈВуО према српској националној традицији, посебно у пролеће 1944. године, више је била условљена продором партизана и потрагом за политичко-идеолошком платформом мобилизације сељака за борбу против комунизма, при чему су народно православље,


| 459

460 |

култ жртве, мучеништва и општехришћанске вредности били последња узданица пред нападима партизана и свести да су Савезници четнике одбацили. Чак и православни мислиоци попут Јована Рапајића, свакако конзервативних политичких убеђења, залагали су се за либералну демократију и превазилажење преживелих традиција. Хрићанство је било пут за обликовање слободног друштва, а не оков за овековечење конзервативних друштвених начела. На крају треба одговорити шта су стварно били Југословенска војска у Отаџбини и Звонко Вучковић, као један од важнијих командантана. ЈВуО је свакако била организација антифашистички опредељеног грађанства. Нису били пасивни у борби као што се упорно тврди, али је колаборација имала широке размере и често је из тактичке сарадње постајала део стратешких, пре свега антикомунистичких опредељења целог покрета. Ипак, равногорци нису постали фашистичка или нацистичка организација. Злочини су имали широке размере, језив начин извршавања, често уску повезаност са опредељењима окупатора да пацификује Србију. Размере злочина партизана нису ништа мање, посебно послератна стрељања, а ликвидације су понекад по начину извођења имале облик четничких злодела. Четнички злочини су с правом одавно осуђени, што с партизанима још није случај, а неопходно је због укупног сагледавања рата и тумачења целовитости историјских збивања. Превага националне идеологије у ЈВуО била је константа током целог рата, а демократске тенденције ипак су биле више од једне епизоде и имале су реалну подлогу како међу официрима, тако и у народу. Али Равногорски покрет ипак није био потпуно демократски, а локални команданти имали су многа обележја минијатурних диктатора. Антиинтелектуализам, преживела традиција и негативне стране менталитета српског села били су додатни ограничавајући фактори, као и неспособност војне елите да води друшто и уочи потребу модернизације. Решење свих проблема равногорци су видели у искрцавању западних савезника, обнови Краљевине Југославије, њених закона, традиција и државног ауторитета, који би сви морали да поштују. Странци на крају и јесу одлучили о судбини земље, што је одредило њен развој, вредности, културу сећања, начин полемике, и на крају и мотиве за писање ове књиге. Досадашње искуство говори да ће се сукобљени ставови везани за сагледавање покрета генерала Михаиловића и даље одржавати


због дневнополитичких интереса, без обзира на све домете досадашњих историографских истраживања, позивање на умереност, и покушаје сагледавања целовитог тока прошлости. Идеолошкополитички интереси многих важних унутрашњих и спољашњих политичких чинилаца још увек су снажни, а везивање „четништва“ за распад Југославије после 1991. додатно оптерећује посао историчара, који се неминовно морају свима замерити ако желе да објективно сагледавају прошлост. Може се слободно рећи да савремено српско друштво избегава учење на сопственом историјском искуству, и да је давно упућени позив Звонка Вучковића за дијалог, толеранцију и превазилажење сукоба остао недосегнути идеал. Као и пре седам деценија, будућност је неизвесна, а могућност да се „понови“ историја велика. Као и у многим другим случајевима, не само у Србији, људи напросто не пропуштају прилику да понове исте грешке као и генерације пре њих. Остаје да се надамо да ће будућа поколења имати више знања, стрпљења и мудрости да избегну замке прошлости, боље разумеју стварност у којој живе, с надом да ће имати и довољно повољних околности, пре свега спољашњих, за стварање одговорних претпоставки за будућност. У том процесу као препрека стајаће монолитне идеолошко-политичке оцене везане за покрет генерала Михаиловића. Превазилажење „издајничко-злочиначке“ или „мученичко-светитељске“ визије учесника ослободилачког и грађанског рата 1941–1945. још увек је неиспуњен задатак. Остаје нам да се надамо како се на том путу неће испречити и законске одредбе, које се увек уводе због наводно недопустиве ревизије прошлости, а заправо редовно служе задржавању старих или успостављању нових политичких ограничења.


| 461

Извори и литература

Архивска грађа МЕЂУОПШТИНСКИ ИСТОРИЈСКИ АРХИВ ЧАЧАК Фонд непријатељских брошура, плаката и летака 1941–1945. Фонд преписа Недићеве архиве из Архива Војноисторијског института у Београду Фонд преписа Немачке архиве из Архива Војноисторијског института у Београду Фонд преписа Четничке архиве из Архива Војноисторијског института у Београду

Објављена архивска грађа Архивска грађа као извор за историју Шумадије, Историјски архив Шумадије, Крагујевац, 2003. Давидовић Горан, Тимотијевић Милош, Осветљавање истине. Документа за политичку и војну историју Чачка, књ. 1, 1938– 1941, Народни музеј, Чачак – Историјски архив, Чачак –Народни музеј, Краљево, 2006. Dokumenti iz istorije Jugoslavije, T. 2, Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača iz Drugog svetskog rata, prir. Miodrag Zečević i Jovan P. Popović, Arhiv Jugoslavije – Printer komerc, Бeograd, 1998. Документа са суђења Равногорском покрету 10. јуни – 15. јули 1946. год. Национални и међународни прописи, интегрални стенограм, пресуде, молбе за помиловање, скраћенице, шифре, псеудоними, списак коришћених докумената, најзначајнија документа, библиографија и регистар, књ. 1–4, прир. Миодраг Зечевић, СУБНОР Југославије, Београд, 2001.


464 |

„Документа ЈНП ’ЗБОР’ у Чачку од априла до августа 1941“, прир. Горан Давидовић, Изворник, 18,Чачак, 2002, стр. 107–145. „Документа ЈНП ’ЗБОР’ у Чачку од септембра до децембра 1941. године“, прир. Горан Давидовић, Изворник, 19, Чачак, 2003, стр. 111–149. „Документа ЈНП ’ЗБОР’ у Чачку од јануара до краја јула 1942. године“, прир. Горан Давидовић, Изворник, 20, Чачак, 2004, стр. 85–134. „Документа ЈНП ’ЗБОР’ у Чачку од августа 1942. до октобра 1943. године“, прир. Горан Давидовић, Изборник, 21, Чачак, 2005, стр. 127–183. Драгољуб М. Михаиловић, Рат и мир ђенерала. Изабрани ратни списи, 1–2, прир. Милан Весовић, Коста Николић, Бојан Б. Димитријевић, Српска реч, Београд, 1998. Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача (Београд). Саопштења бр. 7–33 о злочинима окупатора и њихових помагача, Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, Београд, 1945. Živković Nikola, Kačavenda Petar, Srbi u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Izabrana dokumenta, Institut za savremenu istoriju – Republički zavod za razvoj, Beograd, 1998. Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda. Borbe u Srbiji 1941, tom I, knj.1, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1949. Зборник докумената и података о народноослоболилачком рату југословенских народа, том I, књ. 4. Борбе у Србији 1942 године, Војноисторијски институт, Београд, 1954. Зборник Зборник докумената и података о Народноослободилачком рату југословенских народа. Борбе у Србији 1943, том I, књ. 5, Војноисторијски институт, Београд,1954. Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, том I, књ. 21. Борбе у Србији 1941–1944. године, документи квислишких јединица и установа, Војноисторијски институт, Београд, 1965. Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije, tom XII, knj. 1, Dokumenta nemačkog Rajha 1941, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1973. Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilaćkom ratu naroda Jugoslavije, tom XII, knj. 2, Dokumenti nemačkog Rajha 1942, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1976.


Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilaćkom ratu naroda Jugoslavije, tom XII, knj. 3, Dokumenti nemačkog rajha 1943, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1978. Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilaćkom ratu naroda Jugoslavije, tom XII, knj. 4, Dokumenti nemačkog Rajha 1944– 1945, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1979. Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilaćkom ratu naroda Jugoslavije, tom XIV, knj. 1, Dokumenti jedinica, komandi i ustanova četničkog pokreta Draže Mihailovića, 30. jun 1941 – 31. decembar 1942, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1981. Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilaćkom ratu naroda Jugoslavije, tom XIV, knj. 2, Dokumenti jedinica, komandi i ustanova četničkog pokreta Draže Mihailovića, 1. januar – 8. septembar 1943, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1983. Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilaćkom ratu naroda Jugoslavije, tom XIV, knj. 3, Dokumenti jedinica, komandi i ustanova četničkog pokreta Draže Mihailovića, septembar 1943 – jul 1944, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1983. Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilaćkom ratu naroda Jugoslavije, tom XIV, knj. 4, Dokumenti jedinica, komandi i ustanova četničkog pokreta Draže Mihailovića, avgust 1944 – maj 1945, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1985. Зборник докумената из заоставштине Младена Ј. Жујовића, прир. Теодора Жујовић, Интерклима-графика, Врњачка Бања, 2004. Колаборација у Србији 1941–1945. Зборник грађе, прир. Жарко Јовановић, Институт за новију историју Србије, Београд, 2001. Nemačka obaveštajna služba, knj. VIII, Zbirka dokumenata. Srbija, Državni sekretarijat za unutrašnje poslove FNRJ, Uprava državne bezbednosti, III odeljenje, Beograd, 1956. Отовић Вукашин, „Чега се сећа Хадсон“, Изворник, 1, Чачак, 1984, стр. 229–233. Павловић Илија М., Југославија у Другом светском рату према ратним документима, Мелбурн, Аутралија, 1985. Petranović Branko, Žutić Nikola, 27. mart 1941. Tematska zbirka dokumenata, NICOM, Beograd, 1990. „Преписка између ОК КПЈ за Чачански округ и ПК КПЈ за Србију у току НОБ I (од половине јануара 1942. до 17. фебруара 1943)“, Изворник, 2, Чачак, 1985, стр. 159–179.


| 465

466 |

„Преписка између ОК КПЈ за округ чачански и ПК КПЈ за Србију у току НОБ II (од краја марта 1943. до 27. јула 1944)“, прир. Милутин Јаковљевић и Радош Маџаревић, Изворник, 3, Чачак 1986, стр. 133–204. Srbi u ratnom dnevniku Vermahta, prir. Nikola Živković, Službeni list SCG, Beograd, 2003. Суђење члановима политичког и војног руководства организације Драже Михаиловића: стенографске белешке, Просвета, Београд, 1945. Тимотијевић Милош, „Српски културни клуб и генерал Милан Недић. Један документ о ’приватној’ иницијативи у обавештајној делатности на почетку Другог светског рата (1939)“, Зборник радова Народног музеја, XLI, Чачак, 2011, стр. 121–131.

Монографије, сећања Abeles Mark, Antropologija države, Biblioteka XX vek – Čigoja štampa, Zemun–Beograd, 2001. Avakumović Ivan, Mihailović prema nemačkim dokumentima, Savez „Oslobođenje“, London, 1969. Аврамовић Миодраг Жико, Професор Милутин Смиљанић, Самоуправна интересна заједница културе – Самоуправна интересна заједница средњег усмереног образовања и васпитања, Титово Ужице, 1981. Алексић Драган, Привреда Србије у Другом светском рату, Институт за новију историју Србије, Београд, 2002. Алмули Јаша, Страдање и спасавање српских Јевреја, Завод за уџбенике, Београд, 2010. Antonić Slobodan, Zarobljena zemlja. Srbija za vlade Slobodana Miloševića, Otkrovenje, Beograd, 2002. Антонић Слободан, Лоша бесконачност. Прилози социологији српског друштва, Службени гласник – Досије студио, Београд, 2012. Bakić Jovo, Ideologije jugoslovenstva između srpskog i hrvatskog nacionalizma 1918–1941. Sociološko-istorijska studija, Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 2004. Bakić Jovo, Jugoslavija. Razaranje i njegovi tumači, Službeni glasnik – Filozofski fakultet, Beograd, 2011. Баковић-Радосављевић Милка, Мемоари једне равногорке. Комунисти и нацифашисти – они су исти, Нови погледи, Крагујевац – Легенда, Чачак, 2001.


Bauer Yehuda, Rethinking the Holocaust, Yale University Press, New Haven – London, 2001. Beloﬀ Nora, Tito’s Flawed Legacy. Yugoslavia & the West since 1939, Westview Press, Boulder, Colorado, 1985. Bergvin H. Džejms, Imperija na Jadranu. Musolinijevo osvajanje Jugoslavije 1941–1943, Službeni glasnik, Beograd, 2007. Berk Piter, Istorija i društvena teorija, Equilibrium, Beograd, 2002. Berk Piter, Osnovi kulturne istorije, Clio, Beograd, 2010. Bjelajac Mile, Krivokapić-Jović Gordana, Prilozi iz naučne kritike – srpska istoriografija i svet (uticaj jugoslovenske krize na stranu i domaću istoriografiju), Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd, 2011. Bjelajac Mile S., Generali i admirali Kraljevine Jugoslavije 1918–1941. Studija o vojnoj eliti i biografski leksikon, Institut za noviju istoriju Srbije – Dobra, Beograd, 2004. Bjelajac Mile, Vojska Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca – Jugoslavije 1922–1935, Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd,1994. Божовић Бранислав, Страдање Јевреја у окупираном Београду 1941–1944, друго измењено и допуњено издање, Музеј жртава геноцида, Београд, 2012. Божовић Срђан, Дивизија „Принц Еуген“, друго издање, Народни музеј, Панчево, 2012. Borković Milan, Kontrarevolucija u Srbiji. Kvislinška uprava 1941– 1944, knjiga druga (1943–1944), „Sloboda“, Beograd, 1979. Bosna i Hercegovina – jezgro velikosrpskog projekta, ur. Sonja Biserko, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2006. Бркић Станиша, Име и број. Крагујевачка трагедија 1941, Споменпарк „Крагујевачки октобар“, Крагујевац, 2007. Weinberg Gerhard L., A world at arms. A global history of World War II, Cambridge University Press, Cambridge, 1994. Великая отечественная война 1941–1945 годов, том первий. Основные события войны, ред. В.А. Золотарев, Военно издавательство, Москва, 2011. Wheeler Mark C., Britain and the War for Yugoslavia 1940–1943, Columbia University Press, New York, 1980. Вилијамс Хедер, Падобранци, патриоти и партизани. Управа за специјалне операције у Југославији 1941–1945, Нолит, Београд, 2009. Vistrič Robert S., Hitler i holocaust, Alexandria Press, Beograd, 2004.


| 467

468 |

Витез и сведок Крста. Свештеномученик Јован Рапајић. Дела и страдање за Христа, пр. Владимир Димитријевић, Милорад Средојевић, Хришћанска мисао, Београд –Хиландарски фонд, Београд – Универзитетски образовани православни богослови, Србиње – Задужбина „Николај Велимировић и Јустин Поповић“, Ваљево, 2006. Višnjić Petar, Prodor Druge i Pete divizije u Srbiju 1944, Vojnoizdavački zavod, Beograd, 1968. Вишњић Петар, Битка за Србију, 1, Београдска књига, Београд, 1984. Вукомановић Андрија М., Јевтовић Сретен М., Срезојевци, Месна заједница, Срезојевци, 1979. Вукчевић Радоје, На судбоносној раскрсници, Институт за савремену историју, Београд, 2004. Vuckovich Zvonimir, A Balkan tragedy. Yugoslavia 1941–1946. Memoirs of a guerilla fighter, Columbia University Press, New York – East European Monographs, Boulder, 2004. Вучковић Звонимир, Сећања из рата, Погледи, Крагујевац, 2001. Гелер Михаил, Некрич Александар, Утопија на власти. Историја Совјетског Савеза, ЦИД, Подгорица, 2000. Gligorijević Branislav, Kominterna jugoslovensko i srpsko pitanje, Institut za savremenu istoriju, Beograd, 1992. Глигоријевић Бранислав, Краљ Петар II Карађорђевић у вртлогу британске политике или како је укинута монархија у Југославији, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2005. Глигоријевић Мило, Емигранти, Службени гласник, Београд, 2009. Glišić Venceslav, Užička republika, Nolit, Beograd, 1986. Глишић Венцеслав, Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији 1941–1944, Рад, Београд, 1970. Глишић Миломир В., Брђани, Одбор за проучавање села САНУ, Београд – Скупштина општине Горњи Милановац, 1999. Graovac Ivan, Cvetković Dragan, Ljudski gubici Hrvatske 1941–1945. godine. Pitanja, primeri, rezultati, Dijalog, Zagreb, 2005. Давидовић Горан, Тимотијевић Милош, Затамњена прошлост. Историја равногораца чачанског краја, књ. 1. У пламену устанка. Ратна 1941. година, Народни музеј, Чачак –Међуопштински историјски архив, Чачак – Музеј рудничко-таковског краја, Горњи Милановац – Народни музеј Краљево, 2002.


Давидовић Горан, Тимотијевић Милош, Затамњена прошлост. Историја равногораца чачанског краја, књ. 2. Слепа мржња и крвава освета. Окупација и грађански рат 1942–1943. године, Међуопштински историјски архив, Чачак – Народни музеј, Чачак – Музеј рудничко-таковског краја, Горњи Милановац – Народни музеј, Краљево, 2003. Давидовић Горан, Тимотијевић Милош, Затамњена прошлост. Историја равногораца чачанског краја, књ. 3. Агонија и слом. Ратне 1944. и 1945. године, Међуопштински историјски архив Чачак – Народни музеј, Краљево, 2004. Данилов Александр А., Пыжиков Александр В., Рождение сверхдржавы 1945–1953, Олма-Прес, Москва, 2002. Дашић Јарослав, Индустрија чачанског краја. Машинство и електрика 1885–1946, Технички факултет, Чачак, 1995. Dejvis Norman, Evropa. Jedna istorija, Vega media, Novi Sad, 2005. Dikin F. V. D., Bojovna planina, Nolit, Beograd, 1973. Dimitrijević Bojan B., Jugoslovenska narodna armija 1945–1959, Institut za savremenu istoriju, Beograd, 2014. Димитријевић Бојан Б., Ваљевски Равногорци. Југословенска војска у отаџбини у ваљевском крају 1941–1945, Српска реч, Београд – Историјски архив, Ваљево, 1998. Димитријевић Бојан Б., Војска Недићеве Србије. Оружане снаге Српске владе 1941–1945, Службени гласник, Београд, 2014. Димитријевић Бојан, Николић Коста, Ђенерал Михаиловић. Биографија, Српска реч, Београд, 2000. Димић Љубодраг, Историја српске државности, књ. 3, Србија у Југославији, Српска академија наука и уметности – Беседа – Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа, Нови Сад, 2001. Димић Љубодраг, Културна политика у Краљевини Југославији 1918–1941, део 1. Друштво и држава, Стубови културе, Београд, 1996, стр. 560–561. Драшковић Драган, Крејаковић Силвија, Краљевачки октобар 1941. Опомена, Народни музеј, Краљево, 2011. Đilas Milovan, Revolucionarni rat, Književne novine, Beograd, 1990. Ђоновић Јован, Моје везе са Дражом Михаиловићем, Институт за савремену историју, Београд, 2004. Ђорђевић Димитрије, Ожиљци и опомене, I–III, Српска књижевна задруга, Београд, 2001.


| 469

470 |

Ђуковић Исидор, Прва шумадијска бригада, Народна књига, Београд, 1982. Đuretić Veselin, Rehabilitacija đenerala Mihailovića. Opravdava sve srpske ratne pozicije 1941–1945. godine , Draslar partner, Beograd, 2012. Đuretić Veselin, Saveznici i jugoslovenska ratna drama, 1–2, Multiprint, Beograd, 1986. Екмечић Милорад, Дијалог прошлости и садашњости, зборник радова, Службени лист СРЈ, Београд, 2002. Екмечић Милорад, Дуго кретање између клања и орања. Историја Срба у Новом Веку 1492–1992, Завод за уџбенике, Београд, 2007. Екмечић Милорад, Огледи из историје, Службени лист СРЈ, Београд, 1999. Žerjavić Vladimir, Gubici stanovništva Jugoslavije u Drugom svjetskom ratu, Jugoslavensko viktimološko društvo, Zagreb, 1989. Живковић Никола, Новчана привреда као облик експлоатације и пљачка злата, архива и културних добара Југославије 1941– 1945., Институт за савремену историју – БМС холдинг, Београд, 1994. Затезало Ђуро, Јадовно. Комплекс усташких логора 1941., књ. 1–2, Музеј жртава геноцида, Београд , 2007. Златић Ивковић Зорица, Црква Светих апостола Петра и Павла у Сирогојну, З. Златић Ивковић, Сирогојно, 2004. Зундхаузен Холм, Историја Србије од 19. до 21. века, Clio, Београд, 2008. Janković Milorad B., Grupa partizanskih odreda u zapadnoj Srbiji. Zimi 1941/42. godine, Vojnoizdavački zavod, Beograd, 1967. Јевтовић Сретен М., Леушићи, Одбор за прочавање села САНУ, Београд, 1997. Јовановић Жарко С., Неостварени ратни циљеви Драже Михаиловића у Србији 1941–1945, Институт за новију историју Србије, Београд, 2001. Јовановић Мирослав, Радић Радивој, Криза историје. Српска историографија и друштвени изазови краја 20. и почетка 21. века, Удружење за друштвену историју, Београд, 2009. Јовановић Томислав М., Велереч и Велеречани, Графопринт, Горњи Милановац – Месна заједница Велереч, 2006. Јованчевић Радослав Раде, Негришори, Институт за економику пољопривреде – Одбор за проучавање села САНУ, Београд, 1990.


Kazer Karl, Porodica i srodstvo na Balkanu. Analiza jedne kulture koja nestaje, Udruženje za društvenu istoriju, Beograd, 2002. Казимировић Васо, Србија и Југославија 1914–1945, књ. 1–4, Призма – Центар филм, Крагујевац–Београд, 1995. Kalvokorezi Piter, Vint Gaj, Totalni rat, Rad, Beograd, 1987. Карапанџић Боривоје М., Грађански рат у Србији 1941–1945, треће издање, Друштво Хиландар, Ваљево, 2010. Карапанџић Боривоје, С вером у Бога за краља и отаџбину. Добровољци 1941–1991, [б. и.], Кливленд, Охајо, САД, 1991. Kenedi Pol, Uspon i pad velikih sila. Ekonomska promena i ratovanje od 1500. do 2000. godine, CID – Službeni list SRJ, Podgorica– Beograd, 1999. Књига о Дражи, I–II, ур. Радоје Л. Кнежевић, Српска народна одбрана, Виндзор, Канада,1956. Kovanje antijugoslovenske zavere, knj. 1–2, ur. Sonja Biserko, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2006. Koenen-Iter Žak, Sociologija elita, Clio, Beograd, 2005. Кока Јирген, О историјској науци. Огледи, Српска књижевна задруга, Београд,1994. Кољанин Милан, Јевреји и антисемитизам у Краљевини Југославији 1918–1941, Институт за савремену историју, Београд, 2008. Кон Норман, Позив на геноцид. Мит о светској завери Јевреја и „Протоколи сионских мудраца“, Матица српска, Нови Сад, 1996. Кордић Никола, Кроз рат са Дражом. Ратне успомене личног пратиоца генерала Михаиловића и шифранта у Врховној команди Југословенске војске у Отаџбини, Крагуј, Београд–Крагујевац, 1998. Костић Бошко Н., За историју наших дана. Одломци из записа за време окупације, Друштво Нова искра, Београд, 2011. Kočović Bogoljub, Sahrana jednog mita. Žrtve Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, Otkrovenje, Beograd, 2005. Крејаковић Силвија, Идентитети жртава стрељаних у Краљеву октобра 1941, Музеј жртава геноцида, Београд, 2013. Kuljić Todor, Prevladavanje prošlosti. Uzroci i pravci promene slike istorije krajem XX veka, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2002. Лиз Мајкл, Силовање Србије, Народна књига – Алфа, Београд, 1994. Lukić Milisav Misa, Ratni dnevnik 1941–1945, Narodna knjiga, Beograd, 1982.


| 471

472 |

Љубичић Никола, Ужички народноослободилачки партизаснки одред „Димитрије Туцовић“, ИРО „Народна књига“, Београд, 1981. Мадић Милорад, Радован Грковић, Дечје новине, Горњи Милановац, 1984. Mazover Mark, Mračni kontinent. Evropa u dvadesetom veku, Arhipelag, Beograd, 2011. Manošek Valter, Holokaust u Srbiji. Vojna okupaciona politika i uništavanje Jevreja 1941–1942, Službeni list SRJ – Draslar partner, Beograd, 2007. Маринковић Радован М., Протић Томислав, Радовановић Јован, Драгачево. Слободарски и револуционарни развој, Чачански глас, Чачак – Општински одбор СУБНОР-а, Лучани, 1981. Marjanović Jovan, Draža Mihailović između Britanaca i Nemaca, knj. 1. Britanski štićenik, Globus – Narodna knjiga – Prosveta, Zagreb– Beograd, 1979. Marjanović Jovan, Ustanak i narodnooslobodilački pokret u Srbiji 1941, Institut društvenih nauka, Odeljenje za istorijske nauke, Beograd, 1963. Марковић Марко С., На развалинама јутопије. Срби од стварања Југославије до Сребренице и Косова, Легенда, Чачак, 2007. Martin Dejvid, Mreža dezinformacija. Čerčilova jugoslovenska greška, Prosveta, Beograd, 1991. Мартиновић Ратко, Од Равне Горе до Врховног штаба, Рад, Београд, 1979. Маслар Славко, Записи из грађанског рата 1941–1951., Српска реч, Београд, 2002. Матић Бошко, Крцун. Животопис Слободана Пенезића Крцуна, треће допуњено и проширено издање, Дечје новине, Горњи Милановац, 1988. Матић Бошко, Прота. Крст и петокрака проте Милана Смиљанића, Turistička štampa, Београд, 1985. Милићевић Наташа, Југословенска власт и српско грађанство 1944– 1950, Институт за новију историју Србије, Београд, 2009. Milovanović Nikola, Dragiša Vasić. Od građanskog buntovnika do kontrarevolucionara, Nova knjiga, Beograd, 1986. Milovanović Nikola, Kontrarevolucionarni pokret Draže Mihailovića, 1–4, Rad, Beograd, 1984. Миловановић Михаило Кале, Брусница под Рудником, Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде Србије, Бео-


град – Културно-просветна заједница Србије, Београд – Одбор за проучавање села САНУ, Београд – Скупштина општине, Горњи Милановац – Музеј рудничко-таковског краја, Горњи Милановац, 2000. Миловановић Михаило Кале, Савинац у таковском крају. Село Шарани и село Дренова, Одбор за проучавање села САНУ – Одбор за проучавање села САНУ – Институт за економику пољопривреде – Завод за проучавање културног развоја Србије – Танјуг, Београд, 1995. Милорадовић Горан, Лепота под надзором. Совјетски културни утицаји у Југославији 1945–1955, Београд, Институт за савремену историју, 2012. Milosavljević Olivera, Potisnuta istina. Кolaboracija u Srbiji 1941– 1944, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2006. Milosavljević Olivera, Savremenici fašizma 1. Percepcija fašizma u beogradskoj javnosti 1933–1941. Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2010. Милосављевић Милован-Мика, Милорад-Миле Прокић, ИлијаЛала Јовановић, Преглед историје Народноослободилачке борбе у Шумадији. 1, Одбор за израду прегледа историје НОБ у Шумадији, [б. м.], 1981. Милошевић Никола, Портрети, Службени лист СЦГ, Београд, 2003. Милошевић Павле, Југословенска војска у отаџбини 1941–1945, Српска либерална странка, Београд, 2005. Милошевић Павле, Равногорска омладина у покрету ђенерала Михаиловића, Погледи, Крагујевац, 2003. Minić Miloš, Četnici i njihova uloga u vreme narodnooslobodilačkog rata 1941–1945, Komunist, Beograd, 1982. Minić Miloš, Ratovi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini 1991–1995. Kako je uništena SFR Jugoslavija Društvo za ugrožene narode, Sarajevo – KULT/B, Minhen – Agencija MIR, Novi Sad – Razlog, Zagreb, 2002. Минић Милош, Ослободилачки или грађански рат у Југославији 1941–1945, Агенција МИР – Цветник, Нови Сад, 1993. Митровић Андреј, Фашизам и нацизам, Удружење за друштвену историју – Чигоја штампа, Београд, 2009. Митровић Момчило, Тимофејев Алексеј, Петаковић Јелена, Холокауст у Србији – Holocaust in Serbia 1941–1944, Музеј


| 473

474 |

историје Југославије – Институт за новију историју Србије, Београд, 2012. Михаиловић Миодраг В., Аутобиографија једног матуранта 1941., Међуопштински историјски архив, Чачак, 2012. Mos Džordž L., Istorija rasizma u Evropi, Službeni glasnik, Beograd, 2005. Moskovisi Serž, Doba gomile, 2, Biblioteka XX vek – Čigoja štampa, Beograd–Zemun, 1997. Недељковић Загорка, Леушићи, Дечје новине, Горњи Милановац, 1984. Недељковић Радисав С., Записи и сећања из народноослободилачке борбе у чачанском крају, Дечје новине, Горњи Милановац, 1988. Nemačka obaveštajna služba, knj. IV, Nemačka obaveštajna služba u okupiranoj Jugoslaviji. Srbija, Makedonija, Crna Gora, Državni sekretarijat za unutrašnje poslove FNRJ, Uprava državne bezbednosti, III odeljenje, Beograd, 1957. Nikić Dr. fra Andrija, Katolici u Varešu do 2002. godine, Franjevačka knjižnica i Arhiv, Mostar–Vareš, 2003. Николић Коста, Историја равногорског покрета 1941–1945, 1–3, Српска реч, Београд, 1999. Николић Коста, Прошлост без историје. Полемике у југословенској историографији 1961–1991. Главни токови, Институт за савремену историју, Београд, 2003. Николић Коста, Савезници и покрети отпора у Југославији у Другом светском рату (1941–1945), Завод за уџбенике, Београд, 2009. Николић Коста, Српска књижевност и политика 1945–1991. Главни токови, Завод за уџбенике, Београд, 2012. Николић Коста, Бранислав Станковић, Срби у Другом светском рату. Ратна хроника 1941–1945, Народни музеј, Шабац, 2006. Николић Коста, Страх и нада у Србији 1941–1944. године. Свакодневни живот под окупацијом Завод за уџбенике, Београд, 2002. Николић Никола С., Покрет Драже Михаиловића и немачка шпијунажа, Графомарк, Београд, 2002. Николић Радојко, Камена књига предака (О натписима са надгробних споменика западне Србије), Задруга, Београд, 1979.


Никшић Владимир М., Фрике. Фрагменти о Предрагу Раковићу четничком команданту Другог равногорског корпуса и његовим сапутницима, Литопапир, Чачак, 1991. Nojbaher Herman, Specijalni zadatak Balkan, Službeni list SCG, Beograd, 2005. Nolte Ernst, Fašizam u svojoj epohi. Francuska akcija, italijanski fašizam, nacionalsocijalizam Prosveta, Beograd, 1990. Павловић Војислав Г., Од монархије до републике. САД и Југославија (1941–1945), Clio – Глас српски, Београд – Бања Лука, 1998. Павловић Илија М., Критички осврт на књигу „Сећања из рата“ од Звонимира Вучковића, Српски препород, Мелбурн, 1983. Павловић Момчило, Историја Демократске странке 1941–1952, Службени гласник – Институт за савремену историју, Београд, 2010. Павловић Стеван К., Хитлеров нови антипоредак. Други светски рат у Југославији, Clio, Београд, 2009. Пантелић Милојица, Маринковић Радован М., Никшић Владимир, Чачански народноослободилачки партизански одред „Др. Драгиша Мишовић“, Чачански глас,Чачак, 1982. Перишић Живко, Сачувана огњишта. Леушићи, Културни центар, Горњи Милановац, 2014. Petranović Branko, Revolucija i kontrarevolucija u Jugoslaviji (1941– 1945), 1–2, Rad, Beograd, 1983. Petranović Branko, Srbija u drugom svetskom ratu 1939–1945, Vojnoizdavački i novinski centar, Beograd, 1992. Петрановић Бранко, Југословенско искуство српске националне интеграције, Службени лист СРЈ, Београд, 1993. Петровић Петар Ж., О народним песмама у Рудничком поморављу, Етнографски музеј, Београд, 1935. Петронијевић Вук, Димитрије Јањић, Непокорени. Монографија Атенице и Кулиноваца, Међуопштински историјски архив, Чачак, 1981. Пешић Миодраг Д., Операција ваздушни мост, Погледи, Крагујевац, 1997. Плазина Станојло С., Са Јелице плануле варнице, Армон – Удружење „Драгачево Јован Бојовић“, Београд, 2013. Плећаш Неђељко, Ратне године, Институт за савремену историју, Београд, 2004.


| 475

476 |

Попер Карл Р., Претпоставке и побијања. Раст научног знања, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2002. Popović Nikola, Koreni kolaboracionizma, Vojnoizdavački centar, Beograd, 1991. Поповић Јелена, Таковци у народноослободилачкој борби и револуцији, књ. 1, Дечје новине, Горњи Милановац, 1986. Поповић Раденко Раде, Српске судбине, [Р. Поповић], Чачак, 2003. Поповић Раденко, Зеоке, Пухово, Тијање, Одбор за проучавање села САНУ – Институт за економику пољопривреде – Завод за проучавање културног развоја Србије, Београд, 1992. Први Дражин ађутант Јакша В. Ђелевић – Братоножић. Прилог историји равногорског покрета, прир. Биљана Јакше Ђелевића, друго допуњено издање, Ступови, Подгорица, 2004. Равногорска омладина у рату 1941–45. Сећања и казивања, књ. 2, ур. Новица Стевановић, Удружење припадника Југословенске војске у отаџбини 1941–1945, Београд, 2008. Радић Радмила, Држава и верске заједнице 1945–1970, део 1. 1945– 1970, Институт за новију историју Србије, Београд, 2002. Радић Радмила, Живот у временима. Гаврило Дожић 1881–1950, Институт за новију историју Србије, Београд, 2006. Радојевић Мира, Научник и политика. Политичка биографија Божидара В. Марковића (1874–1946), Филозофски факултет, Београд, 2007. Радосављевић Архимандрит Јован, Живот и страдања Жиче и Студенице. Пред рат, под окупатором и после рата (1938– 1945), Беседа, Нови Сад, 2003. Rapaić Mirko, Genocid srpskih četnika protiv srpskog naroda 1941– 1945, M. Rapaić, Beograd, 2011. Ristović Milan D., Nemački „Novi poredak“ i jugoistočna Evropa 1940/41–1944/45. Planovi o budućnosti i praksa, Vojnoizdavački i novinski centar, Beograd, 1991. Ристовић Милан, У потрази за уточиштем. Југословенски Јевреји у бекству од холокауста 1941–1945, Службени лист СРЈ, Београд, 1998. Roberts Valter, Tito, Mihailović i saveznici 1941–1945, Čigoja štampa, Beograd, 2013. Рутам Џаспер, Пуцањ у празно, Институт за савремену историју, Београд, 2004.


Сајц Алберт, Михаиловић – преварант или херој, Институт за савремену историју, Београд, 2004. Самарџић Милослав, Истина о Калабићу, Легенда, Чачак, 2003. Самарџић Милослав, Разговори са равногорцима, том 3, Погледи, Крагујевац, 2013. Самарџић Милослав, Срби против Вермахта. Непозната немачка документа, Погледи, Крагујевац, 2011. Свакодневни живот под окупацијом 1941–1944. Искуство једног Београђанина, прир. Наташа Милићевић, Душан Никодијевић, Институт за новију историју Србије, Београд, 2011. Sekelj Laslo, Jugoslavija struktura raspadanja. Ogled o uzrocima strukturne krize jugoslovenskog društva, Izdavačko preduzeće „RAD“, Beograd, 1990. Сотировић Драган, Бранко Јовановић, Србија и Равна Гора, Институт за савремену историју, Београд, 2004. Споменица Милојка Пантелића, прир. Радован М. Маринковић, Јел-Мил, штампарија Бајић, Чачак, 2004. Србија у рату и револуцији 1941–1945, Српска књижевна задруга – Институт за историју радничког покрета Србије, Београд, 1976. Stavrijanos Leften, Balkan posle 1453. Godine, Equilibrium, Beograd, 2005. Стаменковић Братислав, Слободан Г. Марковић, Кратак преглед историје Слободног зидарства Србије, Регуларна Велика Ложа Србије – Цицеро, Београд, 2009. Станковић Ђорђе, Љубодраг Димић, Историографија под надзором. Прилози историји историографије, I, Службени лист СРЈ, Београд, 1996. Станковић Ђорђе, Изазов нове историје, Војноиздавачки и новински центар, Београд,1992. Stojanović Dubravka, Iza zavese. Ogledi iz društvene istorije Srbije 1890–1914, Udruženje za društvenu istoriju, Beograd, 2013. Stojanović Trajan, Balkanski svetovi. Prva i poslednja Evropa, Equilibrium, Beograd, 1997. Subotić Milan, Sricanje slobode. Studije o počecima liberalne političke misli u Srbiji XIX veka, Gradina, Niš – Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd, 1992. Тимотијевић Милош, Век сумње. Религиозност у чачанском крају 1886–2008, Легенда – Народни музеј, Чачак, 2009.


| 477

478 |

Тимотијевић Милош, Модернизација балканског града (1944–1989). Компаративна анализа развоја Чачка и Благоевграда у епохи социјализма, Народни музеј Чачак, Чачак, 2012. Тимотијевић Милош, Саша Савовић, Равна гора, Службени гласник, Београд, 2014. Тимофејев Алексеј Ј., Руси и Други светски рат у Југославији. Утицај СССР-а и руских емиграната на догађаје у Југославији 1941– 1945, Институт за новију историју Србије, Београд, 2011. Todorov Cvetan, Mi i drugi. Francuska misao o ljudskoj raznolikosti, Biblioteka XX vek, Beograd, 1994. Тодоровић Борислав, Последњи рапорт, Нови погледи, Крагујевац, 2002. Tomasevich Jozo, Četnici u drugom svjetskom ratu 1941–1945, Liber, Zagreb, 1979. Tomasevich Jozo, Rat i revolucija u Jugoslaviji 1941–1945. Okupacija i kolaboracija, EPH, Zagreb, 2010. Топаловић Живко, Како су комунисти дограбили власт у Југославији, Погледи, Крагујевац, 2001. Топаловић Живко, На Равној гори, Погледи, Крагујевац, 1999. Тош Џон, Ланг Шон, У трагању за историјом. Циљеви, методи и нови правци у проучавању савремене историје, Clio, Београд, 2008. Трбојевић Душан, Церско-Мајевичка група Корпуса под командом пуковника Драгослава С. Ранчића 1941–1945, Нови погледи, Крагујевац, 2001. Трипковић Ратко, Радисав Недовић, Милун Мандић, Командант Мандић, „Бајић“ – Општински одбор СУБНОР-а, Чачак, 2000. Трнавац Миливоје, Само су смрти истине. Петровско гробље и друге жртве села Гојна Гора у рату 1941–1945, Миливоје Трнавац – Одбор за Други помен петровском гробљу Гојне Горе, Гојна Гора, 2011. Trew Simon, Britain, Mihailović and the Chetniks, 1941–42, Macmillan Press, London,1998. Ćelstali Knut, Prošlost nije više što je nekad bila. Uvod u istoriografiju, Geopoetika, Beograd, 2002. Ћулибрк Јован, Историографија холокауста у Југославији, Православни богословски факултет – Институт за теолошка истраживања – Факултет безбедности, Београд, 2011.


Urošević Sredoje, Druga proleterska brigada, Četvrti jul, Beograd, 1979. Февр Лисјен, Борба за историју, Српска књижевна задруга, Београд, 2004. Филиповић Слободан, Браћа Филиповић у Горској краљевој гарди, Нови погледи, Крагујевац, 2000. Ford Kirk Jr., OSS and the Yugoslav Resistance 1943–1945, College Station, Texas A & M University Press, 1992. Hamović Ratomir Rade M., Od nekad do sad, Savez udruženja boraca narodnooslobodilačkog antifašističkog rata Bosne i Hercegovine, Sarajevo, 2004. Hobsbaum Erik, Doba ekstrema. Istorija Kratkog dvadesetog veka 1914–1991, Dereta, Beograd, 2002. Cvetković Srđan, Između srpa i čekića. Represija u Srbiji 1944–1953, Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd, 2006. Чалић Мари-Жанин, Историја Југославије у 20. Веку, Clio, Београд, 2013. Чачански крај у народноослободилачкој борби 1941–1944. Хронологија догађаја, Историјски архив, Чачак, 1968. Чачански крај у Народноослободилачкој борби 1941–1945. Пали борци и жртве, Центар за културу, Чачак, 1977. Чворовић Зоран, Владимир Димитријевић, Име и слобода. Од косовског завета до издаје Косова, Легенда, Чачак, 2013. Чолаковић Родољуб, Записи из ослободилачког рата, 1, Просвета, Београд, 1956. Čolić Milutin, Jugoslovenski ratni film, knj. 2, Institut za film Beograd – Vesti, Titovo Užice, 1984. Čolović Ivan, Bordel ratnika. Folklor, politika i rat, Biblioteka XX vek – Čigoja štampa, Beograd–Zemun, 2000. Шепард Бен Х., Терор на Балкану. Немачка војска и партизански начин ратовања, Тендуро Менаџмент, Београд, 2014.

Студије, чланци, расправе Aleksić Dragan, „Izdajnici ili rodoljubi: paralelna slika o kolaboraciji u srpskoj istoriografiji u zemlji i emigraciji“, Istorija 20. veka, 2, Beograd, 2010, str. 166–173. Aleksić Dragan, „Partizanski odredi u Zapadnoj Srbiji u zimu 1941– 1942. godine“, Tokovi revolucije, XIX, Beograd, 1986, str. 274–332.


| 479

480 |

Алексић Драган, „Србија под немачком окупацијом у Другом светском рату. Особености окупационе управе“, Ослобођење Београда 1944, ур. Александар Животић, Институт за новију историју Србије, Београд, 2010, стр. 52–72. Antonić Slobodan, „Elita“, Sociološki rečnik, prir. Aljoša Mimica i Marija Bogdanović, Zavod za udžbenike, Beograd, 2007, str. 119. B. Jok., „Petovar, Rudi“, Vojna enciklopedija, 3, ur. Nikola Gažević, Redakcija Vojne enciklopedije, Beograd, 1972, str. 664. Bakić Jovo, „Jugoslovenstvo Josipa Broza Tita. Kontinuitet ili diskontinuitet?“, Tito – viđenja i tumačenja, ur. Olga Manojlović Pintar, Institut za noviju istoriju Srbije – Arhiv Jugoslavije, Beograd, 2011, str. 47–57. Бауер Јехуда, „Да ли је холокауст објашњив?“, Израелско-српска научна размена у проучавању холокауста, ур. Јован Мирковић, Музеј жртава геноцида, Београд, 2008, стр. 125–167. Berisavljević Živan, „Srpski nacionalistički unitarizam i državni centralizam – glavni uzročnici raspada avnojevske Jugoslavije i ukidanja ustavne autonomije Vojvodine“, Antifašizam – Аvnoj – Autonomija. Zbornik radova, ur. Stanko Šušnjar, Udruženje antifašista Novog Sada – Pokrajinski odbor Saveza antifašista Srbije, Novi Sad, 2013, str. 196–218. Bešlin Milivoj, „Četnički pokret Draže Mihailovića. Najfrekventniji objekat istorijskog revizionizma u Srbiji“, Politička upotreba prošlosti. O istorijskom revizionizmu na postjugoslovenskom prostoru. Zbornik radova, ur. Momir Samardžić, Milivoj Bešlin, Srđan Milošević, Alternativna kulturna organizacija, Novi Sad, 2013, str. 83–141. Bešlin Milivoj, „Kraljevina Jugoslavija u borbi protiv antifašizma 1936–1939. Istorijski izazov Španskog građanskog rata kao kristalizaciona tačka političke aktivnosti u Jugoslaviji“, Preispitivanje prošlosti i istorijski revizionizam. (Zlo)upotrebe istorije Španskog građanskog rata i Drugog svetskog rata na prostoru Jugoslavije, prir. Milo Petrović, Udruženje „Španski borci 1936–1939“ – Fakultet političkih nauka, Beograd, 2014, str. 199–222. Bjelajac Mile, „Istoriografija o građanskom ratu u Jugoslaviji 1941– 1945“, Istorija 20. veka, 1, Beograd, 1997, str. 129–144. Bjelajac Mile, „Istoriografija o građanskom ratu u Jugoslaviji 1941– 1945 – komparativna istraživanja“, Suočavanje sa prošlošću – put ka budućnosti. Istorija Jugoslavije 1918–1991. Facing the past, searching for the future: the history of Yugoslavia in the 20th century, ur.


Darko Gavrilović Institute for Historical Justice and Reconciliation, Hague – Centar za istoriju, demokratiju i pomirenje, Novi Sad – Fakultet za evropske pravno-političke studije, Sremska Kamenica, 2010, str. 283–295. Бјелајац Миле, „Војска као чинилац интеграције и дезинтеграције југословенске државе“, Југословенска држава 1918–1998, ур. Ђорђе О. Пиљевић, Институт за савремену историју, Београд, 1999, стр. 391–400. Бјелајац Миле, „Дјелатност КПЈ виђена очима војске Краљевине Југославије“, Токови, 1, Београд, 1990, стр. 227–246. Бјелајац Миле, „Породична традиција војног позива у Србији. Војна елита 1804–1941“, Годишњак за друштвену историју 1–2, Београд, 1996, стр. 84–94. Бјелајац Миле, „Приватност у униформи“, Приватни живот код Срба у двадесетом веку, пр. Милан Ристовић, Београд, Clio, 2007, стр. 505–539. Božović Branislav, „Specijalna policija i stradanje Jevreja u okupiranom Beogradu 1941–1944“, Zbornik, Jevrejski istorijski muzej, 8, Beograd, 2003, str. 77–173. Бокан Драгослав, „Шта нам се то десило и да ли је након свега још нешто преостало?“, Нова српска политичка мисао, 1–4, Београд, 2004, стр. 185–192. Бондарев Никита, „Московские годы Иосипа Броза Тито: предыстория партизана“, Ослобођење Београда 1944, ур. Александар Животић, Институт за новију историју Србије, Београд, 2010, стр. 15–30. Бурке Питер, „Историја догађаја и повратак наративног“, Историјски часопис, XLV–XLVI, Београд, 1998–1999, стр. 333–347. V. Št., „Hamović Rade“, Vojna enciklopedija, 6, ur. Nikola Gažević, Redakcija Vojne enciklopedije, Beograd, 1973, str. 389–390. Вукмановић Темпо Светозар, „Да ли су четници Драже Михаиловића фашистички или антифашистички или само колаборационистички покрет?“, Други свјетски рат – 50 година касније, том II, ур. Владо Стругар, Подгорица, 1997, стр. 299–306. Вуловић Милован, „Споменици и спомен обележја НОР-а таковског краја“, Зборник радова Народног музеја, V, Чачак, 1974, стр. 283–309. Geiger Vladimir, „Ljudski gubici Hrvatske u Drugom svjetskom ratu koje su prouzročili ’okupatori i njihovi pomagači’. Brojidbeni


| 481

482 |

pokazatelji (procjene, izračuni, popisi)“, Časopis za suvremenu povijest, 3, Zagreb, 2011, str. 699–749. Geiger Vladimir, „Tito i likvidacija hrvatskih zarobljenika u Blajburgu 1945“, Istorija 20. veka, 2, Beograd, 2010, str. 29–52. Глишић Венцеслав, „Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији 1941–1944. године“, Геноцид над Србима у II светском рату. Међународни научни скуп Одбора Српске академије наука и уметности за сакупљање грађе о геноциду против српског народа и других народа Југославије у XX веку, одржан од 23. до 25. октобра 1991. године, ур. Радован Самарџић, Музеј жртава геноцида – Српска књижевна задруга, Београд, 1995, стр. 168–172. Goldstein Ivo, Hutinec Goran, „Neki aspekti revizionizma u hrvatskoj historiografiji devedesetih godina XX stoljeća – motivi, metode i odjeci“, Revizija prošlosti na prostorima bivše Jugoslavije. Zbornik radova, ur. Vera Katz, Institut za istoriju, Sarajevo, 2007, str. 197–209. Goubert Pierre, „Lokalna povjest“, Scrinia Slavonica, 1, Slavonski Brod, 2001, str. 421–432. Davidović Goran, Timotijević Miloš, „Početak građanskog rata u čačanskom kraju 1941“, Istorija 20. veka, 2, Beograd, 2002, str. 23–48. Давидовић Горан, „Југословенски народни покрет „ЗБОР“ у чачанском крају 1935–1945. године“, Зборник радова Народног музеја, XXX, Чачак, 2000, стр. 145–195. Данојлић Милован, „Капетан Звонимир Вучковић“, Књижевни лист, год. 4, бр. 34, 1. јун 2005, стр. 1, 4–5. Дилпарић Синиша, „Злочини у јаворском крају за које никад није суђено“, Зборник радова Народног музеја, XXV, Чачак, 1995, стр. 207–220. Dimitrijević Bojan B., „Svedočenje o suđenju i spornoj kolaboraciji Đenerala Mihailovića“, Istorija 20. veka, 2, Beograd, 2012, str. 189–198. Димитријевић Бојан Б., „Женска равногорска организација у Србији 1944. године“, Годишњак за друштвену историју, 3, Београд, 1999, стр. 221–233. Димић Љубодраг, „Од тврдње до знања: прилог историји историографије о рату 1941–1945“, у: Други свјетски рат – 50 година касније, том II, ур. Владо Стругар, Црногорска академија


наука и умјетности, Подгорица – Српска академија наука и уметности, Београд, 1997, стр. 507–520. Ђуретић Веселин, „Растакање српства у југословенском мелтинг поту“, у: Национални идентитет и суверенитет у Југоисточној Европи, ур. Славенко Терзић, Историјски институт САНУ, Београд, 2003, стр. 202–210. Ђуретић Веселин, „Срби и стаљинистичка политика“, Европа и Срби, ур. Славенко Терзић Историјски институт, Београд – Православна реч, Нови Сад, 1996, стр. 479–510. Екмечић Милорад, „Фашизам и религија“, у: Други свјетски рат – 50 година касније, том II, ур. Владо Стругар, Црногорска академија наука и умјетности, Подгорица – Српска академија наука и уметности, Београд, 1997, стр. 39–50. Иветић Велимир „Вучковић/Пркић, Звонимир П.“, Српски биографски речник, 2, ур. Чедомир Попов, Матица српска, Нови Сад, 2006, стр. 542. Иветић Велимир, „Вучковић, Александар Ј.“, Српски биографски речник, 2, ур. Чедомир Попов, Матица српска, Нови Сад, 2006, стр. 536. Иветић Велимир, „Случај партизанских злочина у логору на Малом Лошињу 1943. године“, Војно-историски гласник, 1/2, Београд, 2004, str. 136–150. Јањетовић Зоран, „Одговор Срђану Милошевићу (поводом текста С. Милошевића ’О историји, праву, идеологији и моралу’“, Токови историје, 3/2013“, Токови историје, 1, Београд, 2014, стр. 251–254. Јањетовић Зоран, „Приказ: Srđan Milošević, ’Istorija pred sudom. Interpretacija prošlosti i pravni aspekti u rehabilitaciji kneza Pavla Karađorđevića’, Fabrika knjiga, Beograd, 2013“, Токови историје, 2, Београд, 2013, стр. 327–332. Koljanin Milan, „Antisemitski stereotipi i propaganda u Srbiji 1941– 1942. godine“, Istorija 20. veka, 1, Beograd, 2003, str. 83–118. Koljanin Milan, „’Rasna revolucija’ na evropskom jugoistoku 1920– 1941“, Istorija 20. veka, 2, Beograd, 2007, str. 59–74. Koljanin Milan, „Holokaust u Jugoslaviji (1941–1944)“, Jugoslovenski istorijski časopis, 1–2, Beograd, 1996, str. 111–122. Koljanin Milan, „Ratni zločini u Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu. Problemi utvrđivanja“, Istorija 20. veka, 2, Beograd, 1998, str. 87–102.


| 483

484 |

Koljanin Milan, „Srbija u Nemačkom ’Novom poretku’ 1941–1942“, Istorija 20. veka, 1, Beograd, 2011, str. 65–85. Koljanin Milan, „Strategija zločina“, Istorija 20. veka, 1, Beograd, 2007, str. 207–210. Koljanin Milan, „Struktura i delovanje policije nacističke Nemačke u okupiranoj Srbiji 1941–1944“, Istorija 20. veka, 3, Beograd, 2011, str. 143–156. Кољанин Милан, „Истраживање холокауста у Југославији“, Израелско-српска научна размена у проучавању холокауста, ур. Јован Мирковић, Музеј жртава геноцида, Београд, 2008, стр. 251–272. Крестић Василије Ђ., „О времену настанка, узроцима и циљевима геноцидне политике у Хрватској“, Геноцид у 20. веку на просторима југословенских земаља. Зборник радова са научног скупа, Београд, 22–23. април 2003, ур. Јован Мирковић, Музеј жртава геноцида, Крагујевац – Институт за новију историју, Београд, 2005, стр. 13–19. Крсмановић Драган, „Југословенска војска у Отаџбини и Јевреји. Прилог за истраживање“, Историјска баштина, 21, Ужице, 2012, стр. 175–187. Крстић Угљеша, Куљић Тодор, „Дража Михаиловић – квислинг или борац против окупатора?“, Историја 20. века, 2, Београд, 2002, стр. 187–198. Krunić Boško, „AVNOJ, antifašizam i autonomija Vojvodine“, Antifašizam – Аvnoj – Autonomija. Zbornik radova, ur. Stanko Šušnjar, Udruženje antifašista Novog Sada – Pokrajinski odbor Saveza antifašista Srbije, Novi Sad, 2013, str. 251–266. Kuljić Todor, „Tito: tri perspektive“, Tito – viđenja i tumačenja, ur. Olga Manojlović-Pintar, Institut za noviju istoriju Srbije – Arhiv Jugoslavije, Beograd, 2011, str. 539–550. Kuljić Todor, „Titova nacionalna politika“, Istorija 20. veka, 2, Beograd, 1997, str. 141–174. Kuljić Todor, „Klasno društvo bez klasne borbe: bezalternativnost kapitalizma kao kontekst istorijskog revizionizma“, u: Preispitivanje prošlosti i istorijski revizionizam. (Zlo)upotrebe istorije Španskog građanskog rata i Drugog svetskog rata na prostoru Jugoslavije, prir. Milo Petrović, Udruženje „Španski borci 1936–1939“ – Fakultet političkih nauka, Beograd, 2014, str. 71–81.


Kuljić Todor, „Knez Miloš, Nikola Pašić, Tito. Dijahrono sociološkoistorijsko poređenje“, Jugoslovenski istorijski časopis, 2, Beograd, 1997, str. 157–171. Куљић Тодор, „Између ауторитарности и модернизације. О политичкој култури неразвијених“, Зборник Матице српске за друштвене науке, 100, Нови Сад, 1996, стр. 125–135. Куљић Тодор, „О новој култури сећања“, Годишњак за друштвену историју, 1–3, Београд, 2003, стр. 205–226. Куљић Тодор „Анти-антифашизам“, Годишњак за друштвену историју 1–3, Београд, 2005, стр. 171–184. Levi Giovanni, „O mikrohistoriji“, Scrinia Slavonica, 7, Slavonski Brod, 2007, str. 479–497. Lukač Dušan, „Denacionalizacija, iseljavanje i genocid na Balkanu u toku Drugog svetskog rata“, Istorija 20. veka, 1–2, Beograd, 1988, str. 53–85. Лукић Милован, „Пожешки четничи корпус од марта 1944. до слома маја 1945. Трагом докумената“, Ужички зборник, 28, Ужице, 2002, стр. 337–362. Marjanović Jovan, „Ekonomska politika nemačkih nacističkih okupatora u Jugoslaviji 1941–1945 (s posebnim osvrtom na nemačku ekonomsku politiku u Srbiji i Banatu)“, Jugoslovenski istorijski časopis, 4, Beograd, 1963, str. 73–96. Markovich Slobodan G., „Dr. Djura Djurović. A lifelong opponent of Yugoslav communist totaliarianism“, Balcanica, 43, Beograd, 2012, str. 273–323. Marković Vladimir, „Političko nasleđe antifašizma“, Antifašizam pred izazovima savremenosti, prir. Milivoj Bešlin, Petar Atanacković, Alternativna kulturna organizacija – AKO, Novi Sad, 2012, str. 139–166 Мидлих Ханс-Михаел, „Патријархални менталитет као сметња државне и друштвене модернизације у Србији XIX века“, Историјски часопис, XXXVIII, Београд, 1991, стр. 111–130. Милорадовић Горан, „’Хегемонисти’ и ’револуционари’. КПЈ/ СКЈ и културна елита у Југославији средином 20. века“, Историја 20. века, 2, Београд, 2008, стр. 399–418. Милорадовић Горан, „Прах праху. Стаљинистички погребни ритуали у социјалистичкој Југославији“, Годишњак за друштвену историју, 1–3, Београд, 2007, стр. 83–106.


| 485

486 |

Milosavljević Olivera, „Uzurpirana pobeda“, Antifašizam pred izazovima savremenosti, prir. Milivoj Bešlin, Petar Atanacković, Alternativna kulturna organizacija – AKO, 2012, Novi Sad, 2012, str. 115–120. Milošević Srđan, „Relativizacija i revizija: još jednom o značenju pojma antifašizam i njegovoj savremenoj (zlo)upotrebi u Srbiji“, Preispitivanje prošlosti i istorijski revizionizam. (Zlo)upotrebe istorije Španskog građanskog rata i Drugog svetskog rata na prostoru Jugoslavije, prir. Milo Petrović, Udruženje „Španski borci 1936–1939“ – Fakultet političkih nauka, Beograd, 2014, str. 129–142. Milošević Srđan, „Rozmarine bebe i cveće zla“, Helsinška povelja, 145–146, Beograd, novembar–decembar, 2010, str. 46–52. Milošević Srđan, „Umesto predgovora: istorijski revizionizam i društveni kontekst“, Politička upotreba prošlosti. O istorijskom revizionizmu na postjugoslovenskom prostoru. Zbornik radova, ur. Momir Samardžić, Milivoj Bešlin, Srđan Milošević, Alternativna kulturna organizacija, Novi Sad, 2013, str. 11–26. Милошевић Срђан, „О историји, праву, идеологији и моралу (поводом приказа књиге ’Историја пред судом’ који је написао др Зоран Јањетовић, Токови историје, 2/2013)“, Токови историје 3, Београд, 2013, стр. 333–352. Мирковић Јован, „Идеолошка основа злочина Независне државе Хрватске 1941“, Срби и рат у Југославији 1941. године. Зборник радова, ур. Драган Алексић, Институт за новију историју Србије, 2014, стр. 375–388. Мирковић Јован, „Хронологија злочина (април – август 1941. године). Прилог доказима о геноцидном карактеру Независне државе Хрватске“, Прилози истраживању злочина геноцида и ратних злочина, зборник радова, ур. Јован Мирковић, Музеј жртава геноцида, Београд, 2009, стр. 20–57. Наташа Милићевић, „Реторзија и репресија 1944–1945. Случај Србије“, Pisati istoriju Jugoslavije, ur. Mile Bjelajac, Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd, 2007, стр. 321–351. Nikolić Kosta S., „Kužne jedinke se odstranjuju. Rana faza rađanja komunizma u Srbiji 1944–1945“, Istorija 20. veka, 2, Beograd, 2004, str. 47–62. Nikolić Kosta, „Dragiša Vasić. Skica za portret nacionalnog revolucionara“, Istorija 20. veka, 1, Beograd, 1997, str. 97–106.


Nikolić Kosta, „Jugoslovenska ravnogorska omladina u Drugom svetskom ratu“, Istorija 20. veka, 1, Beograd, 1998, str. 43–60. Nikolić Kosta, „Mit o komunističkom jugoslovenstvu“, Istorija 20. veka, 1, Beograd, 2011, str. 9–26. Nikolić Kosta, „Nacionalna politika Komunističke partije Jugoslavije. Doktrina i praksa 1919–1945“, Istorija 20. veka, 2, Beograd, 1998, str. 65–86. Nikolić Kosta, „O fenomenu naučne regresije u savremenoj srpskoj istoriografiji i publicistici. Primer Drugog svetskog rata“, Istorija 20. veka, 2, Beograd, 2007, str. 125–138. Nikolić Kosta, „O uzorocima izbijanja građanskog rata u Srbiji 1941“, Suočavanje sa prošlošću – put ka budućnosti. Istorija Jugoslavije 1918–1991 – Facing the past, searching for the future. The history of Yugoslavia in the 20th century, ur. Darko Gavrilović, Institute for Historical Justice and Reconciliation, Hague – Centar za istoriju, demokratiju i pomirenje, Novi Sad – Fakultet za evropske pravno-političke studije, Sremska Kamenica, 2010, str. 307–323. Nikolić Kosta, „O uzrocima izbijanja građanskog rata u Srbiji 1941. godine“, Istorija 20. veka, 1, Beograd, 1995, str. 43–58. Nikolić Kosta, „Obračun Titova režima s jugoslavenskim monarhističkim protukomunističkim snagama na kraju Drugog svjetskog rata“, Časopis za suvremenu povijest, 3, Zagreb, 2012, str. 631–650. Nikolić Kosta, „Plan Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini o razoružanju italijanskih garnizona u Foči, Goraždu i Čajniču u proleće 1943. godine“, Istorija 20. veka, 2, Beograd, 1995, str. 129–145. Nikolić Kosta, „Prilog proučavanju karaktera ustanka u Srbiji 1941. godine“, Istorija 20. veka, 1–2, Beograd, 1991, str. 91–125. Nikolić Kosta, „Saveznici, partizani i četnici u Drugom svetskom ratu“, Istorija 20. veka, 2, Beograd, 2009, str. 161–170. Nikolić Kosta, „Srpska istorija i religija“, Istorija 20. veka, 1, Beograd, 2001, str. 91–98. Николић Коста, „Полемике о геноциду у НДХ у југословенској историографији“, Геноцид у 20. веку на просторима југословенских земаља. Зборник радова са научног скупа, Београд, 22–23. април 2003, ур. Јован Мирковић, Музеј жртава геноцида, Крагујевац – Институт за новију историју, Београд, 2005, стр. 425–452. Николић Коста, „Ратни циљеви Комунистичке партије Југославије у Другом светском рату“, Срби и рат у Југославији 1941.


| 487

488 |

године. Зборник радова, ур. Драган Алексић, Институт за новију историју Србије, Београд, 2014, стр. 477–498. Николић Коста, „Село Србије у рату 1941–1944“, Југословенски историјски часопис, 1–2, Beograd, 2000, str. 127–146. Obradović Marija, „Teorijsko-metodološki problemi istraživanja delovanja ličnosti u istoriji“, Istorija 20. veka, 1–2, Beograd, 1993, str. 190–206. „Okrugli sto: Oslobodilački ili građanski rat u Jugoslaviji 1941–1945. Povodom istoimene knjige Miloša Minića“, Tokovi istorije,1–2 (Beograd, 1993), str. 151–195 Pavlović Momčilo, „Očevidac građanskog rata u Srbiji. Elsfort Kramer, poručnik, član Američke misije ’Rendžer’ u Srbiji pod pukovnikom Mekdauelom“, Istorija 20. veka, 1, Beograd, 2007, str. 167–184. Pavlović Momčilo, „Srbija na kraju rata“, Srbija (Jugoslavija) 1945– 2005. Ideologije, pokreti, praksa, ur. Momčilo Pavlović Institut za savremenu istoriju, Beograd: 2006, str. 17–24. Perica Vjekoslav, „Herojstvo, mučeništvo i karizma u civilnoj religiji titoizma. Proturečja između Titovog kulta i kulta narodnih heroja Jugoslavije“, Tito – viđenja i tumačenja, ur. Olga ManojlovićPintar, Institut za noviju istoriju Srbije – Arhiv Jugoslavije, Beograd. 2011, str. 582–597. Перишић Мирослав, „Град и грађанин у Србији крајем 19. века“, Историјски записи, LXXI, 3–4, Подгорица, 1998, стр. 107– 129. Perović Latinka, „Revizionizam i nacionalizam“, u: Preispitivanje prošlosti i istorijski revizionizam. (Zlo)upotrebe istorije Španskog građanskog rata i Drugog svetskog rata na prostoru Jugoslavije, prir. Milo Petrović, Udruženje „Španski borci 1936–1939“ – Fakultet političkih nauka, Beograd, 2014, str. 27–33. Petranović Branko, „Između površnosti i nerazumevanja“, Istorija 20. veka, 1, Beograd, 1994, str. 223–240. Petranović Branko, „Pojam izdaje u Jugoslaviji. Između proizvoljnosti, realizacije i naučne analize“, Istorija 20. veka, 1–2, Beograd, 1993, str. 207–216. Petrović Dragoljub S., „Branko Petranović, Srbija u Drugom svetskom ratu 1939–1945, Beograd, Vojnoizdavački i novinski centar, Beograd 1992, 790 str. (rasprava)“, Istorija 20. veka, 1–22, Beograd, 1993, str. 238–243.


Познановић Раде, „Смиљанић Д. Милоје“, Биографски лексикон Златиборског округа, ур. Милија Ј. Кнежевић, Удружење Ужичана у Београду, Београд, 2006, стр. 684. Познановић Раде, „Смиљанић Момчило“, Биографски лексикон Златиборског округа, ур. Милија Ј. Кнежевић, Удружење Ужичана у Београду, Београд, 2006, стр. 685. Portmann Michael, „Communist Retaliation and Persecution on Yugoslav Territory During and After WWII (1943–1950)“, Tokovi istorije, 1–2, Beograd, 2004, str. 45–74. Prpa-Jovanović Branka, „Između Istoka i Zapada. Kulturni identitet i kulturno-civilizacijska uporišta“, Tokovi istorije, 3–4, Beograd, 1997, str. 7–28. Radanović Milan, „’Otkopavanje istine’ ili normalizovanje kolaboracionizma? O formiranju i delovanju dve revizionističke komisije pod okriljem Vlade Republike Srbije, 2009–2012“, Preispitivanje prošlosti i istorijski revizionizam. (Zlo)upotrebe istorije Španskog građanskog rata i Drugog svetskog rata na prostoru Jugoslavije, prir. Milo Petrović, Udruženje „Španski borci 1936–1939“ – Fakultet političkih nauka, Beograd, 2014, str. 143–174. Radanović Milan, „Zakonodavna politika Vlade Republike Srbije (2004–2011) u službi revizije prošlosti. Zakon o rehabilitaciji i njegova primena kao paradigma istorijskog revizionizma u Srbiji“, Antifašizam pred izazovima savremenosti, prir. Milivoj Bešlin, Petar Atanacković, Alternativna kulturna organizacija – AKO, Novi Sad, 2012, str. 81–114. Радојевић Мира, „Биографије у српској историографији“, Tokovi istorije, 1–2, Београд, 2007, стр. 191–201. Радојевић Мира, „Живети и радити у емиграцији. Савез ’Ослобођење’“, Југославија у хладном рату. Прилози истраживањима, ур. Александар Животић, Институт за новију историју Србије, Београд, 2010, стр. 97–110. Радојевић Мира, „Вучковић, Звонимир Феликс: четнички командант, писац“, Српска енциклопедија, том 2, ур. Чедомир Попов, Драган Станић, Матица српска – Српска академија наука и уметности – Завод за уџбенике, Нови Сад – Београд, 2013, стр. 967–968. Ristović Milan, „Jugoslavija i građanski rat u Grčkoj 1945–1950“, Balkan posle Drugog svetskog rata, ur. Petar Kačavenda, Institut za savremenu istoriju, Beograd, 1996, str. 71–84.


| 489

490 |

Ристовић Милан, „Балкан у нацистичким пројектима ’Нове Европе’ у Другом светском рату“, Сусрет или сукоб цивилизација на Балкану, ур. Славенко Терзић, Историјски институт САНУ – Православна реч, Београд – Нови Сад, 1998, стр. 482–485. Ристовић Милан, „Коме припада историја Југославије?“, Годишњак за друштвену историју, 1, Београд, 2013, стр. 133– 143. Ристовић Милан, „Питање суверенитета и немачки ’нови поредак’ на европском Југоистоку у Другом светском рату“, Национални идентитет и суверенитет у Југоисточној Европи, ур. Славенко Терзић, Историјски институт САНУ, Београд, 2003, стр. 297–310. Ристовић Милан, „Положај жена у идеолошко-пропагандном речнику колаборационистичког режима у Србији у Другом светском рату“, Tokovi istorije, 3, Београд, 2009, стр. 20–32. Ристовић Милан, „Прогоњени и њихови саучесници: солидарност и помоћ Јеврејима у Србији 1941–1944“, Израелско-српска научна размена у проучавању холокауста, ур. Јован Мирковић, Музеј жртава геноцида, Београд, 2008, стр. 169–250. Салемовић Салих, „Сјенички крај 1941. године“, Ужички зборник, 35, Ужице, 2011, стр. 263–282. Svirčević Miroslav, „O istoriji Srba – forme revizionističkih trendova u svetu 1990-ih, povodom knjige Philip J. Cohen: Serbia’s secret war: Propaganda and the deceit of history, Texas A & M University Press, 1996“, Tokovi istorije, 3, Beograd, 2010, str. 103–114. Svirčević Miroslav, „Philip J. Cohen: Serbia’s secret war: Propaganda and the deceit of history, Texas A&M University Press“, Balcanica, 42, Beograd, 2011, str. 222–233. Stanković Đorđe, „Dihotomija istorijske nauke u Srbiji“, Tokovi istorije, 4, Beograd, 2006, str. 221–240. Stanković Đorđe, „Serbian Bourgeois Elite and the Yugoslavia“, Годишњак за друштвену историју, 1–3, Београд, 2003, стр. 69–85. Станковић Ђорђе Ђ., „Социјална историја и личност“, Марксистичка мисао, 4, Београд, 1983, стр. 33–44. Stojanović Dubravka R., „Lisjen Fevr, ’Stopiti svoj život sa istorijom’“, Tokovi istorije, 1–2, Beograd, 2005, str. 203–210. Стојановић Дубравка, „Уље на води. Политика и друштво у модерној историји Србије“, Србија 1804–2004. Три виђења или


позив на дијалог, Удружење за друштвену историју, Београд, 2005, стр. 115–148. Terzić Milan, „Falsifikat ili ne? Instrukcija Draže Mihailovića od 20. decembra 1941. Đorđu Lašiću i Pavlu Đurišiću“, Vojno-istoriski glasnik, 1–2, Beograd, 2004, str. 209–214. Terzić Milan, „Kult generala Dragoljuba Draže Mihailovićа“, Srbija (Jugoslavija) 1945–2005. Ideologije, pokreti, praksa, ur. Momčilo Pavlović, Institut za savremenu istoriju, Beograd, 2006, str. 105. Тимотијевић Милош, „’Дунули су вихорни ветрови’. Ставови епископа Николаја Велимировића о Јеврејима, либерализму, комунизму и нацизму у штампи Жичке епархије пред Други светски рат“, Наша прошлост, 8, Краљево, 2007, стр. 97–119. Тимотијевић Милош, „’Патриотски’ и ’реалан’ простор. Подручје планине Рудник у Краљевини Југославији (1918–1941)“, Зборник радова Народног музеја, LXII, Чачак, 2012, стр. 73–88. Тимотијевић Милош, „’Храбри’ партизани и ’зли’ четници. Историографија Чачка о опсади Краљева 1941. године“, Округли сто: Краљево октобра 1941. године, ур. Драган Драшковић, Радомир Ристић, Народни музеј – Историјски архив, Краљево, 2003, стр. 276–298. Тимотијевић Милош, „70 година од победе над фашизмом у Србији (1945–2015)“, Наша прошлост, 15, Краљево, 2014, стр. 82–110. Тимотијевић Милош, „Драгиша Васић и ’Српски глас’. Један недовршени национални пројекат“, Живот и дело Драгише Васића. Зборник радова, ур. Борисав Челиковић, Музеј рудничко-таковског краја, Горњи Милановац, 2008, стр. 119–146. Тимотијевић Милош, „У Краљевини Југославији 1918–1941“, Рудник. Шапат висина, ур. Борисав Челиковић, Милојко Кнежевић, Службени гласник, Београд, 2014, стр. 409–433. Тимотијевић Милош, „У социјалистичкој Југославији 1944–1991“, Рудник. Шапат висина, ур. Борисав Челиковић, Милојко Кнежевић, Службени гласник, Београд, 2014, стр. 459–491. Тимотијевић Милош, „Чачак у предвечерје Другог светског рата 1938–1941. Социјална, економска и политичка структура“, Зборник радова Народног музеја, XXIX, Чачак, 1999, стр. 133– 218. Timofejev Aleksej J., „Sovjetski uticaj i Josip Broz Tito uoči izbijanja ustanka u Jugoslaviji 1941. godine“, Tito – viđenja i tumačenja, ur.


| 491

492 |

Olga Manojlović Pintar, Institut za noviju istoriju Srbije – Arhiv Jugoslavije, Beograd, 2011, str. 741–748. Timofejev Aleksej, „Crvena armija i Jugoslovenska vojska u otadžbini tokom jeseni 1944. Nesuđena saradnja“, Istorija 20. veka, 1, Beograd, 2010, str. 86–102. Умељић Владимир, „Промена парадигме у немачкој историјској науци. У хрватској држави 1941–1945. није извршен геноцид над Србима? (докторска дисертација Александра Корба, награђена највишом оценом на Хумболтовом универзитету у Берлину, и све њене импликације)“, Зборник Матице српске за друштвене науке, 141, Нови Сад, 2012, стр. 523–550. Халкин Л. Е., „Биографије ’великих људи’“, Марксистичка мисао, 4, Београд, 1984, стр. 251–261. Cvetković Dragan, „Holokaust u Nezavisnoj državi Hrvatskoj – numeričko određenje“, Istorija 20. veka, 1, Beograd, 2011, str. 163–182. Цветковић Драган, „Попис ’Жртве рата 1941–1945’ из 1964. године као основа за изучавање страдања становништва Југославије (неки показатељи страдања српског становништва)“, Геноцид у 20. веку на просторима југословенских земаља, ур. Јован Мирковић, Музеј жртава геноцида – Институт за новију историју Србије, Београд, стр. 77–84. Цветковић Драган, „Страдали припадници НОВЈ из уже Србије према попису ’Жртве рата 1941–1945’“, Историја 20. века, 1, Београд, 2003, стр. 119–132. Цветковић Срђан, „Улога ОЗН-е у ликвидацији ’народних непријатеља’ 1944–1945. Шта крију архиви ОЗН-е о револуционарном терору 1944/1945“, Архив, 1–2, Београд, 2006, стр. 127–136. Челиковић Борисав, „Поговор. Истраживања области Такова после Миленка С. Филиповића“, Таково. Насеља, порекло становништва, обичаји, пр. Борисав Челиковић, Службени гласник – САНУ, Београд, 2010, стр. 593–607. Čubrilović Vasa, „Osnovni tokovi i razvitak socijalističke revolucije u Jugoslaviji od 1937. do 1987. i njeno rukovodstvo“, Istorija 20. veka, 1–2, Beograd, 1988, str. 7–51. Џоковић Горан, „Народна предања о хајдуку Исидору Бајићу“, Зборник радова Народног музеја XXXV, Чачак, 2005, стр. 139– 152. Шемјакин Андреј Леонидович, „Српско друштво у последњој


трећини XIX и почетком XX века виђено очима руских путника“, Годишњак за друштвену историју, 1–3, Београд, 2003, стр. 107–122. Шемякин Андрей Леонидович, „Народ и власть в независимой Сербии 1878–1918“, Годишњак за друштвену историју, 1–3, Београд, 2008, стр. 7–32. Шидер Волфанг, „Појам ’Фашизам’“, Историја. Лексикон појмова, прир. Рихард ван Дилмен, Clio, Београд, 2010, стр. 191–212. Шкодрић Љубинка, „Однос немачког окупатора према домаћим сарадницима у Србији 1941–1944“, Ослобођење Београда 1944, ур. Александар Животић, Институт за новију историју Србије, Београд, 2010, стр. 82–93. Šljukić Srđan, „Mit o izabranosti. Komunizam u Jugoslaviji“, Mitovi epohe socijalizma, Centar za istoriju, demokratiju i pomirenje, Novi Sad – Fakultet za evropske pravno-političke studije, Sremska Kamenica, 2010, str. 31–64.


| 493

Регистар имена

Адамовић 139 Ајдачић 411 Аксентијевић, Ацо 363, 364 Алексић, Каменко 69 Андрић, Војин 365 Андрић, Иво 206 Анђелковић, Света 190, 312 Армстронг, Чарлс 330, 346, 347, 350, 351, 426 Аћимовић 154 Бадер 208, 287, 289, 291, 325 Батричевић, Михаило 185 Баћовић, Петар 426 Бејли 169, 250, 251, 284, 286, 287, 328, 343, 344 Белајчић, Владимир 383 Беме, Франц 115, 127 Бенеш, Едвард 370 Бераха, Давид 238 Бимиш 344 Бирман 399 Бојчевић 245 Бранковић, Вук 246 Броз, Јосип 7, 8, 13, 17, 59, 100, 107, 114, 131, 134, 135, 148, 165, 191, 228, 251, 253, 255, 264, 270, 291, 292, 328, 329, 332, 333, 335, 336, 343, 350, 356, 371, 378, 401,

404, 408, 414, 420–423, 426, 433–437, 458 Василијевић, Ђурђе 389 Васић, Драгиша 55, 59, 76, 96, 141, 144, 171, 179, 191, 262, 364, 365, 373, 379, 380, 390 Васић, Милоје 368 Васовић, Ацо 138 Велимировић, Николај 59, 435 Веркић, Никола 424 Весковић, Живојин 156 Вукомановић, Петaр 141 Вучковић, Александар 42–47, 50 Вучковић, Анка 41–45, 173, 439 Вучковић, Драгомир 44, 50, 172, 439 Вучковић, Звонимир 7, 12, 19, 20, 23, 31–35, 39–48, 50–54, 61–63, 68–73, 75, 76, 78, 85–91, 95, 96, 98–104, 108–110, 113, 116, 118–125, 127–134, 136–142, 145–150, 152–156, 163–166, 169–181, 183–186, 189–196, 198–210, 212–223, 227–230, 232, 233, 238, 242, 243, 245–247, 249, 251, 252, 254, 256–262, 265–267, 271–277, 279–283, 285–290, 294, 296–305, 307,


496 |

311–313, 316–318, 324, 326, 327, 331, 332, 336–341, 343–351, 356, 362–368, 370–372, 374–377, 379–381, 383–387, 389, 390, 396, 397, 399, 401–407, 409, 413, 415–417, 419, 420, 423, 425–434, 439–441, 446–448, 450–452, 454–456, 459–461 Вучковић, Јелисавета 44, 45 Вучковић, Јован 43 Вучковић, Мирјана 41 Гавран, Андрија 315, 406 Гавриловић, Милан 439 Гете, Јохан Волфганг 400 Главинић, Ружа 110 Голдвајн, Тибор 237 Грим 400 Давидовић, Бранкa 338 Дамњановић 435 Дангић, Јездимир 143 Де Гол, Шарл 370 Дероко, Јован 70, 119, 120, 136, 137 Димитријевић, Бојан 18 Драшковић, Милорад 368 Ђилас, Милован 82 Ђорђевић, Иринеј 383, 434 Ђурићи 232 Ђуришић, Павле 164, 165 Ђуровић, Ђуро 382 Екмечић, Милорад 166, 182 Жујовић, Младен 96 Ивановић, Десимир 317, 318 Игњатовић, Вучкo 136, 144, 200


Јанковић, Милутин 148, 154, 202, 204, 218–224, 252–254, 263, 265– 268, 279, 286, 293–295, 298–300, 313, 333, 336, 337–339, 375, 385– 389, 404, 411, 415, 417–419, Јевтић 54 Јовановић, командант Рудничког корпуса ЈВуО 340 Јовановић, Лазар 368 Јовановић, Радојко 185 Јовановић, Слободан 55, 59, 165, 439 Кадијевић, Ђорђе 263 Калабић, Милан 144, 153, 170, 172, 198, 206 Калабић, Никола 103, 144, 280, 293, 300, 315, 316, 340, 341, 407, 413 Карађорђевић, династија 42, 289, 375 Карађорђевић, Александар I 13, 43, 50 Карађорђевић, Павле 61 Карађорђевић, Петар II 194, 289, 298, 365, 422, 434, 435 Караулић, Бранко 178 Караџић, Вук Стефановић 358 Кватерник, Еуген 167 Керпер 406 Кесеровић, Драгутин 300, 413 Кљајић, Крста 137–139, 146, 155, 179, 189, 190, 194, 209–212, 214, 215, 274, 276, 278, 279, 281, 282, 316, 427, 447 Ковач, Благоје 171 Ковач, Иван 383 Конвалинка, Сава 50, 51, 61–63, 69, 180

Кордић, Никола 171, 174 Косановић, Саво 421 Костић, Бошко 414 Кригер 254–256 Крлежа, Мирослав 59 Крунић, Милисав 210 Куљић, Тодор 17 Кумануди, Коста 192 Куцаригис 61 Лазаревић, Бранислав 387, 388, 390 Лалатовић, Мирко 129, 131, 258, 327 Лењин, Владимир 104, 140 Лукачевић, Воја 426 Лукић, К. 308 Лукић, Слободан 171 Луковић, Милутин 126 Љотић, Димитрије 69, 100, 112, 113, 116, 127, 155, 156, 159, 171, 172, 186, 189, 192, 193, 195, 201, 203, 213, 236, 262, 276, 283, 285, 317, 333, 381, 383, 384, 395, 414, 435, 451 Мамузић, Јелена 173 Мандић, Раденко 319, 320, 322, 323, 335 Марковић, Душко 306 Марковић, Марко 380 Марковић, Милош 259 Марковић, Мома 314 Маркс, Карл 403 Мартиновић, Ратко 89, 90, 146 Меклејн, Фицрој 134 Менсфилд, Валтер 348 Миленковић, Љубиша 146

Милојевић, Светозар 70 Минић, Милош 11, 33, 141, 275, 276, 308, 314, 317–320 Мирић 202 Митић 411 Митровић, Ратко 120, 257, 258 Михаиловић, Драгољуб 8–12, 14, 17–21, 23, 31–33, 35, 55, 59, 69, 70–73, 75, 76, 78–81, 83, 85, 86, 88–103, 106, 108–112, 114, 116, 119, 121, 124–126, 129–131, 133–138, 141–145, 147–156, 159–161, 163, 164, 166–189, 191–193, 195–208, 213–217, 219–221, 223–227, 230–235, 237, 241, 242, 245–256, 258, 259, 262–264, 266, 267, 269–273, 275–277, 279, 282–292, 296, 298–302, 304–310, 314, 315, 319, 320, 324–334, 336, 339–341, 343– 352, 356, 357, 359–361, 363– 373, 375–383, 385–389, 391, 392, 394–397, 399, 400, 401, 404–406, 408–412, 414, 416, 417, 419–426, 428–430, 432, 434, 435, 438, 439, 445–455, 457, 459–461 Михаиловић, Сима 300 Мишић, Александaр 71 Мишић, Живојин 71 Мишковић, Василије 179 Мољевић, Стеван 97, 360, 364, 374 Мусолини, Бенито 167, 327 Мусулин, Ђорђе 344–346, 350, 368, 370, 426 Мушицки, Коста 154, 394


| 497

498 |

Недељковић, Радисав 33, 318 Недић, Милан 69, 100, 103, 11–113, 116, 133, 134, 136, 144, 151–156, 159, 161, 163, 170, 172, 177, 179, 182, 184, 185, 187, 188, 195, 198, 199, 201, 203, 204, 211, 227, 231, 232, 238, 242, 244–247, 252, 253, 255, 256, 260, 266, 267, 269, 272–275, 277, 278, 281–283, 285, 287, 289, 291, 303, 309, 317, 318, 326, 327, 359, 376, 381, 382, 384, 391, 393, 394, 397, 400, 401, 406, 407, 413–415, 417, 422, 435, 448, 449, 451 Недић, Нешко 300, 410, 411, 416, 421 Николић, Владимир 70 Николић, Коста 18, 166 Нинковић, Драгиша 146, 273, 282 Новак, Викор 383 Новаковић, Љубомир 102, 103 Нојбахер, Херман 339–341, 394 Остојић, Захарије 129, 137, 174, 179, 183 Оцокољић, Синиша 223 Павелић, Анте 99 Павловић, Драгослав 136–138, 183, 184, 202, 207 Павловић, Илија М. 33 Палошевић, Миодраг 95, 123, 126, 127, 138, 140, 198, 202, 217, 367, 390 Пантовић, Драгослав 110 Пантовић, Тадија 110 Парчанин, Владимир 397 Пековић, Радисав 245


Пеливановић 387, 393 Пенезић, Слободан 63 Петовар, Руди 69 Петрановић, Бранко 8, 94, 360, 380 Петровић, Радиша 141, 389 Пећанац Коста 102, 110, 152, 199, 201, 276 Пилетић, Велимир 300 Поњавићи 232 Попов, Душан 428, 429 Попов, Иван 429 Поповић, Вељо 192 Поповић, Жарко 110 Поповић, Никола 245 Предавец, Владимир 368 Прибићевић, Адам 383, 433, 440 Пркић, Петар 41 Радовић, Душан 396 Ракић, Бранко 119, 120, 125, 136, 137–140 Раковић, Предраг 102, 134, 150, 153, 193, 210, 228, 250, 254–259, 261, 262, 265–267, 274, 300, 306, 309, 316, 320, 321, 327, 330, 337, 340, 351, 364, 382, 387, 388, 393, 395, 396, 399, 413, 418, 429, 450, 453 Ранке, Леополд фон 400 Ранковић, Александар 429 Рапајић, Јован 175, 176, 377, 378, 380, 381, 460 Рачић, Драгослав 142, 146, 300, 410, 411, 415, 416 Рашовић, Милош 70 Рељић, Драгослав 137, 138 Ристановић, Бојан 258 Ромел, Ервин 226 Рузвелт, Теодор 168, 345, 349, 370

Сава, Св. 358 Савић, Аца 257 Сајц, Алберт 194, 346–349, 392 Самоковлија, Бењамин 237 Сеничар, Фрањо 98, 171 Симић, Јеврем 279, 333, 334, 339, 340, 405 Симовић, Давид 218, 220, 229, 237, 299, 300, 337, 339, 351, 385–387, 393 Симовић, Душан 52 Смиљанићи 51, 178 Смиљанић, Анка 52, 433, 439 Смиљанић (Караулић), Лепосава 52 Смиљанић (Страњаковић), Милица 52, 178 Смиљанић, Ан-Мари 52 Смиљанић, Душан 273, 300 Смиљанић, Манојло 52 Смиљанић, Милан 51, 52 Смиљанић, Милоје 52, 61, 433, 434 Смиљанић, Милутин 51, 52, 286 Смиљанић, Момчило 50–52, 61–63, 69, 145, 146, 178–181, 200, 433 Солујићи 366 Солујић, Миливоје 141 Солујић, Стојан 245 Сретеновић, Павле 312 Сршкић 54 Стаљин, Јосиф 18, 104, 140, 168, 174, 269, 298, 349, 370 Стојановић, Миленко 137 Стојановић, Радован 140, 181 Стојисављевић, Никола 70 Страњаковић, Бранислав 368

Страњаковић, Добривоје 140, 178, 179, 427 Страњаковић, Рада 178 Тадић, Раденко 173 Теодосијевић 156 Терзић, Рајко 170, 198–200 Тодоровић, Бора 348 Томашевић 184, 185 Топаловић, Драгомир 259, 439, 209, 210, 395 Топаловић, Живко 338, 360, 361, 371, 373, 383, 409, 426, 434, 450, 455 Топаловић, Радослав 413 Трифуновићи 172 Трифуновић, Илија Ж. 299 Трифуновић, Мирослав 177, 249, 300, 368, 399, 413, 414 Туфегџић 418 Ћелевић, Јакша 439 Ћосић, Добрица 264 Ћосовић, Божидар 133, 134, 306 Узуновић, Милош 54, 141, 278, 279 Узуновић, Мирко 141 Умковић, Чедомир 190, 312, 387 Урошевић, Олга 260 Фелбер, Ханс 329 Филиповић, Милутин 199 Фуко, Мишел 59 Хадсон, Дјуен (Бил) 129–132, 153, 156, 163, 164, 348, 392 Хамовић, Ратомир 69 Хаџић, Миша 173, 176


| 499

500 |

Химлер, Хајнрих 200, 228 Хитлер, Адолф 54, 68, 160, 165, 167, 229, 230, 269, 273, 292, 293, 339–341, 422, 448 Царевић 139 Цветић, Славкo 176, 190, 211, 212, 351 Цветковић, Срђан 436 Црњански, Милош 439


Чанг Кај Шек 370 Чвркић, Војко 101, 102 Черчил, Винстон 164, 168, 284, 370, 433 Чолаковић, Родољуб 109 Шлезингер, Јосиф 237 Шолајић, Миодраг 310, 312 Штаљановић, Младен 403 Шубашић, Иван 420–422

О аутору

МИЛОШ ТИМОТИЈЕВИЋ (Чачак, 1969), историчар, студије историје завршио је на Филозофском факултету у Београду 1996, где је и докторирао 2011. године са тезом Модернизација балканског града у доба социјализма. Пример Чачка и Благоевграда (1944– 1989). Од 1997. ради у Народном музеју у Чачку, у звању вишег кустоса. Главна подручја Тимотијевићевих научних интересовања су модернизацијски процеси на Балкану у другој половини XX века, друштвена и културна историја чачанског краја у XX веку, историја цркве и црквене уметности на подручју западне Србије, војна и политичка дешавања у Србији током Другог светског рата. Аутор је и коаутор 12 монографија: Карневал у Гучи. Сабор трубача 1961–2004 (Чачак, 2005), Соколи Чачка 1910–1941 (Чачак, 2006), Век сумње. Религиозност у чачанском крају 1886–2008 (Чачак, 2009), Модернизација балканског града (1944–1989). Компаративна анализа развоја Чачка и Благоевграда у епохи социјализма (Чачак, 2012). Коаутор са Гораном Давидовићем: Затамњена прошлост: Историја равногораца чачанског краја, књ. 1; У пламену устанка. Ратна 1941. година, књ. 2; Слепа мржња и крвава освета. Окупација и грађански рат 1942–1943. године, књ. 3; Агонија и слом: Ратне 1944. и 1945. година (Чачак, Горњи Милановац, Краљево, 2002, 2003, 2004); са Делфином Рајић, Манастири Овчарско-кабларске клисуре (Чачак, 2004; друго допуњено и измењено издање, Чачак, Београд, 2012); са Делфином Рајић, Ризница прошлости. Овчарско-кабларска клисура и њени манастири (Чачак 2005); са Делфином Рајић, Културна ризница Чачка: од праисторије до савременог доба (Чачак, 2008); са Сашом Савовићем, Равна гора (Београд, 2014). Аутор је више од 70 научних радова (студија, расправа, каталога) За први том књиге Затамњена прошлост добио је 2003. године Награду „Ђорђе Јеленић“ Архива Србије, а 2005. за тротомно


502 |

издање Награду „Драгиша Кашиковић“ Матице исељеника Србије и Издавачке куће Српска реч. За монографију Манастири Овчарско-кабларске клисуре добио је 2004. године Награду „Михаило Валтровић“ Музејског друштва Србије, награде Општине Чачак и „Даница Марковић“ чачанске Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“. За друго, допуњено и измењено издање, на Међународном сајму књига у Бања Луци 2012. године добио је Награду „Ступље“ за неговање српске традиције и православне духовности. Добитник је Награде Националног комитета ICOM-а за Србију 2008. године за монографију Културна ризница Чачка: од праисторије до савременог доба и 2012. године за монографију Манастири Овчарско-кабларске клисуре.


Милош Тимотијевић ЗВОНКО ВУЧКОВИЋ – РАТНА БИОГРАФИЈА (1941–1945) | Издавач Јавно предузеће Службени гласник | За издавача Јелена Триван, в. д. директора | Директор Сектора за издавање књига Петар В. Арбутина | Дизајн Александар Прибићевић | Лектура Мирјана Тимотијевић | Коректура Јелена Тешановић, Небојша Марић, Анастасија Совтић | Техничко уређење Саша Бешевић | Београд, 2015 | www.slglasnik.com

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 000

Milos_Timotijevic_Zvonko_Vuc_kovic_ratna.pdf

Recommend Documents