Matija Bećković rođen je 29. novembra 1939. godine u Senti. (Otac Vuk mu je rođen u Rovcima, u Crnoj Gori) Osnovnu školu završio je u selu Velje Duboko, niže razrede gimnazije u Kolašinu i Slavonskom Slavonskom Brodu, a višu gimnaziju gimnaziju sa maturom u Valjevu. Valjevu. Školske 1958/59. godine upisao se na Filološki fakultet u Beogradu, na grupi za jugoslovensku i opštu književnost. Prvu pjesmu štampao štampao je kao gimnazijalac gimnazijalac 1957. 1957. u „ Mladoj kulturi kulturi ”. Za dopisnog člana SANU izabran je 1983. godine, a za redovnog 1991. godine. Bećkovićevi prozni i poetski tekstovi priređivani su za pozorište i izvođeni na domaćim i stranim scenama. U Savremenom pozorištu u Beogradu izvedena je 1970/71. komedija Matije Bećkovića „ Beograd nekad i sad ”, sa istoimenim komedijama Sterije i Nušića. Adaptirao je sa Borislavom Mihajlovićem Mihizom Gorski vijenac Petra II Petrov Petrovića ića Njegoš Njegoša.P a.Pred redsta stava va je izvede izvedena na na sceni sceni Narodn Narodnog og pozori pozorišta šta u traged edij ijaa koja koja traj trajee ( sa Dušanom Beogra Beogradu du 1980. 1980. Drams Dramska ka poema poema Če - trag Radovićem ) prevedena je na njemački ( Che - Tragödie, die Andauert , Verlag A Permanent Autoren, Frankfurt am Main, 1969 ) i engleski jezik ( Che: A Permanent Tragedy, Tragedy, New York, Harcourt Brace Jovanovich, 1970 ), a izvođena je kao radio - drama na mnogim stanicama u Njemačkoj i u pozorištu u Vašingtonu. Zapi Zapisi si iz kn knji jige ge O među preved vedeni su na eng nglleski ski jezik po podd međuvr vrem emen enuu pre naslovom Random naslovom Random Targets ( New York, Harcout Brace Jovanovich, 1970 ). Bećk Bećkov ović ić je prir prired edio io za štam štampu pu ( napi napisa saoo pred predgo govo vorr i izvr izvrši šioo izbo izborr iz cjelokupnog pjesništva ) dvije knjige: Petar II Petrović Njegoš: Pustinjak cetinjski Pustinjak cetinjski ( Slovo ljubve, 1979 ), Sima Milutinović Sarajlija: Igraljke Sarajlija: Igraljke uma ( Slovo ljubve, 1981). Rečee mi jed jedan čoe čoek snim Video Video kaset kasetuu Reč s nimao ao je Peta Petarr Bož Božov ović ić,, a zvuč zvučnu nu govori, radio - fonsko izdanje Bećkovićevih govora, objavio je kasetu Matija govori, Dragoslav Simić. Na Na Filo Filozo zofs fsko kom m faku fakult ltet etuu u Nikš Nikšić ićuu od održ ržan an je nauč naučni ni skup skup po posv sveć ećen en književnom djelu Matije Bećkovića, a potom je objavljen i zbornik Poetika Matij Oktoih ih,, 19 1995 95 ). Obja Objavl vlje jenn je i kn knji jiga ga Matijee Bećkovića Bećkovića ( Okto Stevana Kodrića Njegoš Kodrića Njegoš i Matija ( Unireks, 1994 ) i Dragana Lakićevića Reče Lakićevića Reče mi jedan čoek ( čoek ( Obodsko slovo, 1996 ).
Za svoje pjesništvo Bećković je dobio nagrade Milan Rakić, Oktobarsku, Sedmojulsku, Zmajevu, Disovo proleće, Belovodsku rozetu, Zlatni krst kneza Lazara, Ravnogorsku, Stefan Mitrov Ljubiša, Veliku Bazjašku povelju, Jovan Marić, Laza Kostić. Nagrada Tipar za 1996. godinu dodjeljena je Bećkoviću za poemu Ćeraćemo se još . Matija Bećković je srpski pjesnik. Sadržaj
[sakrij]
•
1 Biografija
•
2 Bibliografija
•
3 Tako je govorio Matija
•
o
3.1 o pismenosti
o
3.2 o istoriji u poeziji
o
3.3 o jeziku i pjesniku
o
3.4 o jeziku
o
3.5 o Njegošu
o
3.6 O čitanju
o
3.7 o pjesništvu i politici
o
3.8 o Valjevu i Srbiji
o
3.9 o Crnogorcima
o
3.10 Nagrade i priznanja 4 Spoljašnje veze
[uredi]Biografija
Rođen 29.11. 1939. godine u Senti. Osnovnu školu završio u selu Velje Duboko, niže razrede gimnazije u Kolašinu i Slavonskom Brodu, a višu gimnaziju sa maturom u Valjevu. Otac Matijin, Vuk Bećković je bio oficir vojske Kraljevine Jugoslavije koji je poginuo u Sloveniji 1944. godine. Školske 1958/59, godine upisao se na Filološki fakultet u Beogradu na grupu za jugoslovensku i opštu književnost. Prvu pjesmu je štampao kao gimnazijalac 1957. u „Mladoj kulturi".
Bećkovićevi prozni i poetski tekstovi priređivani su za pozorište i izvođeni na domaćim i stranim scenama. U Narodnom pozorištu u Beogradu j e 1978. godine izvedena „Međa Vuka Manitoga“, a potom monodrame „Reče mi jedan čoek“ i „Ne znaš ti njih“. U Zagrebačkom teatru „ITD“, „Kazalištu mladih“, „Jazavcu“, „Teatru MM“, Srpskom narodnom pozorištu, „Klubu M“, izvedene su pozorišne p redstave po Bećkovićevim tekstovima. U Savremenom pozorištu u Beogradu izvedena je 1970/71. komedija „Beograd nekad i sad“, sa istoimenim komedijama Sterije i Nušića. Napisao je dve televizijske drame i dve jednočinke za djecu koje je Televizija Beograd emitovala 1966. i 1967. godine. Adaptirao je (sa Borislavom Mihajlovićem Mihizom) „Gorski vijenac“, predstava je izvedena na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Dramska poema „Če - tragedija koja traje“ (sa Dušanom Radovićem) prevedena je na njemački jezik (Che-tragodije, Frankfurt am Main 1969) i engleski (Che: Permanent tragedy, New York 1970). Zapisi iz knjige „O međuvremenu“ prevedeni su na engleski pod nazivom „Random Targets“ 1970. godine. Za svoje pjesništvo Bećković je dobio nagrade: Milan Rakić, Oktobarsku, Sedmojulsku, Zmajevu, Disovo proleće, Belovodsku rozetu, Zlatni krst kneza Lazara, Ravnogorsku, Stefan Mitrov Ljubiša, Veliku Bazjašku povelju, Odzivi Filipu Višnjiću, Biblios, Nagradu Vukove zadužbine,Njegoševu nagradu, Žičku hrisovulju itd. Za poemu „Ćeraćemo se još“ dobio je nagrade Tipar, Zlatni bestseler, Jovan Dučić i Laza Kostić. Za dopisnog člana SANU izabran je 1983. godine, a za redovnog 1991. godine. Njegova supruga se zvala Vera Pavladoljska (njoj je posvetio jednu od njegovih najpoznatijih pesama, koju je kasnije izvodio Arsen Dedić) i sa njom ima ćerke Ljudmilu i Olju. Akademik Bećković je jedan od retkih akademika koji su Slobodana Miloševića kritikovali još 1991. godine (npr. "Srpska vojska je zauzelaSkadar i Jedrene, a ova ne može Borovo Selo i Tenje (Vreme, 2. 12. 1991.)). Tokom njegovog režima učestvovao je na b rojnim protestnim
skupovima. Bećković je blizak prijatelj Vojislava Koštunice. Bećković aktivno podržava Demokratsku stranku Srbije na čijim je mitinzima više puta i govorio. Od 2009. godine je Predsednik Fonda Slobodan Jovanović u Beogradu
[uredi]Bibliografija
Do sada je objavio sljedeće knjige: Vera Pavladoljska (bibliofilsko izdanje Radomira Stevića, 1962), Metak lutalica (Prosveta, 1963), Tako je govorio Matija (Prosveta, 1964. i 1965), O međuvremenu (Matica srpska, 1968), Če Tragedija koja traje (Sa Dušanom Radovićem, nezavisno izdanje Slobodana Mašića 1970, Rad, 1989), Reče mi jedan čoek(Prosveta, 1970, 1976), Međa Vuka Manitoga (SKZ,1976, 1978), Lele i kuku (Prosveta, 1980), Služba Svetom Savi (Glas crkve, 1989), O Njegošu (Glas crkve, 1988), Kosovo najskuplja srpska riječ (Glas crkve, 1989) ... [uredi]Tako
je govorio Matija
[uredi]o pismenosti
Onako kako su nekad opremane knjige, danas opremaju novčanike, boce i priveske za ključeve. Počelo se pisati s tri prsta, nastavilo prekucavati sa dva, sada se klikće jednim. Biće dobro ako se s jednim i završi, ako na kraju, kao i na početku, taj jedan opet ne bude palac. Možda se ni u jednom veku koliko u dvadesetom nije toliko glagoljalo o promenama i preobražajima, obnovi i izgradnji, novom dobu i novom čoveku. I ne samo glagoljalo, nego su za taj naum poklanjani milioni. Razume se, da u tome ni mi nismo izostali i u borbi za takav napredak postigli najveći nazadak u istoriji. [uredi]o
istoriji u poeziji
Vuk Karadžić je rekao da u crnogorskim narodnim pesmama ima više istorije nego poezije. I to je shvaćeno kao velika primedba crnogorskim narodnim pesmama. Ja nisam tako razumeo Vuka. Tamošnja istorija i nije istorija, nego pre mitologija i poezija. Poezija - to je jezik, a jezik je, opet, ne samo jedini živi svedok svih vremena, nego i jedina institucija koju imamo od samoga početka. To nam je najsačuvanija biblioteka, najverodostojniji arhiv, riznica iz koje nije ništa nestalo. I razume se da su u toj instituciji najzaposleniji pesnici. Usmena civilizacija nikada nije presuta u pismenu. Taj pretovar traje ali jaz ostaje, i možda nikada neće biti prekoračen. [uredi]o
jeziku i pjesniku
Prave pesnike jezik pronalazi da kroz njih govori ono što hoće. Pomišljao sam da jezik živi svoj paralelni život, i da više brine o nama nego mi o njemu. Da je on u našoj vlasti a ne mi u njegovoj - davno bi nestao. [uredi]o
jeziku
U svakodnevnoj komunikaciji se vrši silna redukcija jezičkoga blaga. Tako se, na drugoj strani puni ustava jezika, u koju se uliva sve što ne dolazi do javne reči. U naše vreme podignuta je
jedna od najvećih buna o kojoj se ne govori. To je buna protiv samog govora. Utvrđeno je da je već sve ispričano i sve znano, i sve kompromitovano, i da možemo da se sporazumevamo sa nekoliko reči i nekoliko gestova. Tako se preporučujemo da smo ljudi svoga vremena, i da nikoga ne gušimo svojom pričom. Ko god kaže više od tri rečenice, neko drugi pokazuje na vrat i šapuće "smor", "guši". Tako je nastao novi esperanto. Rečima "ups", "vau", "super", postiže se više nego sa hiljadu reči. Pušta se muzika na najjače, i taman kad pomislite da je kraj neke melodije, pokaže se da je to početak nove. Nema predaha, da neko ne bi iskoristio pauzu i nešto rekao. Nikada nije bilo toliko "pametnih ljudi" koji ništa nisu rekli, i toliko cenjenih govornika koji nikada nisu formulisali nijednu rečenicu. To je svetska pobuna i za nju postoje i veliki razlozi. Čovek se teško kompromitovao sa svojim pričama. Zato danas, ako s nekim progovorite više od par konvencionalnih fraza, vi ste sumnjivi ili kao terorist, ili kao davež, ili kao sumanut, ili ko zna već kakav sumnjiv tip. Danas na svetu postoji samo jedan jezik. To je engleski. Svi ostali jezici su postali dijalekti. Za po kući. Naravno, da to nije oksfordski engleski, već tzv. broken ingliš od sto reči koje zna čitava planeta. I ona se manje-više sporazumeva sa tih sto reči. Ali, da se vratimo na početak. Moja ideja je ova: koliko god da se ova redukcija širila i imala tako moćna oružja u svojim rukama, i koliko god Si-En-En svodio sudbinu sveta na svoju minutažu i svoj džepni rečnik - na drugoj strani se puni ustava jezika, i ona narasta kao povodanj, tražeći usta na koja će da progovori i čeka knjigu u čije korice će da se smesti. [uredi]o
Njegošu
Njegoš je ispraznio jedan okean jezika, koji se punio vekovima. Zato njegovo delo i njegova misao nisu delo jednog čoveka, nego delo jednog naroda. Već je rečeno: "kad bi nestao srpski narod, a ostao 'Gorski vijenac'" - ostalo bi dosta. To je napisao niko drugi do Miloš Crnjanski. I to znači - i srpski narod se imao "rašta i roditi" i postojati. [uredi]O
čitanju
Uvek sam čitao više knjiga istovremeno, a uz to pratio ono što je tek objavljeno. Generalno, sve ono što sam čitao u svojoj mladosti, kao da nisam čitao. I koju god od tih knjiga da sam krenuo da čitam ponovo, čitao sam je kao novu i gotovo se ničeg nisam sećao. I preporučujem svakome ko misli da je neku knjigu čitao, da je pročita još jednom pa će se uveriti da nije. Velika knjiga je samo ona koja može da se čita uvek. Ove godine sam, recimo, čitao Knuta Hamsuna. Nema tamo ni jedne reči koja je istrulila. To je sama nervatura jezika bez suvišne reči - sama muzika, sama lepota. Jedne iste pesme čitao sam stotinu puta i nikada nisam poverovao da sam neku do kraja dočitao. Jer, ako nešto u njoj ne ostane nepročitano, pesma je završila svoj život. Čitao sam nedavno "Travničku hroniku". [uredi]o
pjesništvu i politici
Meni su ljudi govorili kako im se sviđa moja pesma, ali im se ne sviđa moja politika, pa ne znaju kako da tu pesmu odbrane od mene. A ja sam uveren da uvek govorim isto - samo je to isto u pesmama uvek bolje, i da se ne bavim politikom i da to čime sam se bavio nije politika. Da je to bio samo pokušaj da se nešto promeni, a čestiti ljudi uvek veruju da je nešto moguće promeniti; pa ih je vrlo lako upecati na taj poziv. Međutim, pokazuje se da sa njima manipulišu i jedni i drugi, a da je na šteti naše pozvanje, ono zbog čega smo rođeni. I vlast i opozicija slušaju šta govorite, ali niko neće da posluša. Time što su vas pustili da govorite, oni ostavljaju utisak da ste vi učestvovali u onome sto su oni odlučili i da delimo odgovornost. Mislim da se i od vlasti i od opozicije distanciraju baš ljudi kulture. Beograd je u tom smislu, usuđujem se to da kažem, veća evropska prestonica od mnogih većih i slavnijih. Bolje su posećene pesničke večeri i književne tribine u Beogradu nego bilo gde u svetu i to od veoma ubedljive i upućene publike. Mislim da se kod nas piše velika poezija i da naša publika to oseća. Kao da se u poeziji čuva neka istina i podiže standard našega mišljenja i govora. Ljudi su siti splačina kojima su svakodnevno zapljuskivani. Toliko prisustvo publike na književnim večerima istovremeno je i vrsta kritike naše javne reči koja je do te mere srozana. [uredi]o
Valjevu i Srbiji
Ja sam u Valjevu proveo svoje najlepše godine, svoju mladost. Tu sam upoznao Srbiju i zavoleo Srbijance i nekako mi je Valjevo bilo sinonim Srbije i srpske demokratije i srpske tradicije. Ali Valjevo je takođe imalo nesto od te mimikrije, s obzirom na to da je ta okolina Valjeva bogata oni nisu baš morali da naprave toliki reveranš pred samim režimom. Da bi Srbija postala Srbijom, da bi stala na svoje temelje i da bi se setila sebe i svojih vrednosti, nije potrebno da se mnogo priseća koje bi to vrednosti bile. Postoje dve institucije koje srpski narod ima od samoga početka. To su njena dinastija i njena crkva. [uredi]o
Crnogorcima
Crnogorci, jedini deo srpskog naroda koji nije morao da dokazuje šta je, krenuo je da dokaže ono što nije.
Matija Bećković rođen je 29. novembra 1939. godine u Senti. Završio je Filološki fakultet u Beogradu, na grupi za jugoslovensku i opštu književnost.Za dopisnog člana SANU izabran je 1983. godine, a za redovnog 1991. godine. Matija Bećković je ono što se gotovom formulom kaže: rođeni pesnik. Ali, živeći u jednom vremenu "kad vrlina beše ne misliti mnogo", koje je stvaralo materijal za izvrsnu "Antologiju" Marinka Arsića-Ivkova, koja nosi rečit naslov: "Antologija udvoričke poezije", Matija Bećković je izabrao da bude i pesnik onih koji nisu pristajali na "idealnu slobodu i demokratiju" propovedanu sa plenumskih i kongresnih govornica. U vreme kad je većina prećutno pristajala da nam svako bude "otac i vođa", da se "kunemo"
onom ko nas je saterao, kao miševe, u ti kvu, Matija Bećković je u svojim poetskim i proznim invektivama ukazivao na prostu i jednostavnu istinu: da je svaka moć i sila za vremena i da treba imati jake, pametne nerve; sačekati spremno nestanak tog nasilnog, "ketmanskog očinstva", pa tek onda zakoračiti u "žive" struje odgovornosti i slobode. "Sa druge strane" Naravno, takav izbor je tražio izdržljivost na duge staze, sav napon i napor duha da se obujme nimalo jednostavni sadržaji jednog koruptivnog režima i njegovog harizmatičnog Vođe. Ali i da se slede slobodnjački ideali mladosti, bez zastoja i ograničenja. Titoizam, kao mekša forma staljinizma, nije "prolazio" među probuđenim piscima, filozofima, novinarima, kako su očekivali njegovi "operativci" i aktivisti, neki ubeđeni, neki iz računa. Matiju Bećkovića, od prvih njegovih knjiga pesama, ljudi iz idejnih i političkih centara moći uzimali su kao ličnost "sa druge strane", kao nekog protiv koga se valja boriti i prema kome i ne treba mnogo birati ni reči ni sredstva. Vrline Matije Bećkovića, satiričara, našle su svoje rodno tle u to doba vladarske samovolje, političke letargičnosti koja se i zdavala za progresivno kretanje u socijalizam, podaničke servilnosti koja želi dugo trajanje. Voleći slobodu ne kao politički program već kao normalno stanje za duh čoveka koji zna i oseća vrednosti, on je izložio poruzi sistem "jednou mačke sigurnosti", režim u kojem su gori osuđivali bolje, i u kojem su svi snovi i ideje morali prethodno da prođu kroz ružičasti filter ideoloških formula i stanovišta. Naročito u doba uvođenja "političke i moralne podobnosti", sedamdesetih godina 20. veka, satiričarima tog kalibra su narasla krila. Bilo je istinsko zadovoljstvo pročitati (u listu "Svet"!) ovakva aforistička pitanja:
Objavio je sljedeće knjige: Vera Pavladoljska ( bibliofilsko izdanje Radomira Stevića Rasa, 1962), Metak lutalica ( Prosveta, 1963), Tako je govorio Matija( Prosveta, 1964. i 1965 ), O međuvremenu ( Matica srpska, 1968. i dopunjena izdanja: Znanje, Zagreb, 1979, BIGZ, 1985. i 1986, Matica srpska 1990 ), Če - tragedija koja traje ( sa Dušanom Radovićem, nezavisno izdanje Slobodana Mašića, 1970, Rad, 1989 ), Reče mi jedan čoek ( Prosveta, 1970, 1976 ), Međa Vuka Manitoga ( SKZ, 1976, 1978 ), Lele i kuku( Prosveta, 1980 ), Poeme ( SKZ, 76. Kolo 1983. i divot izdanje Kola 1986 ), Služba Svetom Savi ( Glas crkve, 1987. i 1989 ), O Njegošu ( Glas crkve, 1988 ), Kosovo najskuplja srpska reč ( Glas crkve, 1989 ), Kaža ( SKZ, 1988, 1989 ), Čiji si ti , mali? ( BIGZ, 1989, 1990 ), Dvadeset i jedna pesma ( Rukopisna zbirka Milić Rakić, Valjevo, 1990 ), Nadkokot ( bibliofilsko izdanje, grafike M. Kapora, Disovo proleće, Čačak, 1990 ), Bogojavljenje ( Rad, 1990 ), Izabrane pesme i poeme ( BIGZ, 1990 ), Moj pretpostavljeni je Gete ( Razgovori 1968 1990, Knjižarnica Obradović, 1990 ), Služba ( SKZ, 1990 ), Ovako govori Matija ( Dečje novine, 1990 ), Sabrane pesme u šest knjiga Metak lutalica, Reče mi jedan čoek, Međa Vuka Manitoga, Lele i kuku, Kaža, Čiji si ti, mali? ( izdanje SKZ, BIGZ; Univerzitetska riječ,
1990. i 1992 ), Ovo i ono ( Dnevnik, 1995 ), Potpis ( bibliofilsko izdanje Jovice Veljovića, Hamburg, 1995 ), Ćeraćemo se još ( Oktoih 1996 ), Pokajnica ( Orašac 1997 ).
U novoj poemi Matije Bećkovića Kaža energija pesničkog kazivanja dovedena je do zastrašujućeg zamaha, viđenje i priviđenje zla dovedeno je do prizora čija snaga prevazilazi poznate umetničke okvire... Dovoljno je shvatiti, ili poverovati, da se radi o jednom satiričnom delu Sviftovog nivoa, inteligencije i prirodnosti. Miodrag Pavlović
Stručnjaku lingvisti, za kakvog se usuđujem sebe smatrati, nameće se neodoljiva želja da na svoj, lingvistički način pokuša da prikaže ovu poeziju, jezički i stilski najtalentovaniju što ih je u poslednje vreme bilo na našem govornom području... Kada je na malenom ostrvu Kiži ( ne znam da li je to kaža! ), na Onješkom jezeru, u prekrasnoj severnoj zemlji Kareliji, neznani majstor sagradio u slavu pobede nad Šveđanima jedinstvenu po graditeljskom dometu dvadesetdvoglavu crkvu, svu od drveta, bez ijednog metalnog delića, oni prvi koji su to ugledali povikali su majstoru: sada baci u vodu i teslu i blanju, jer bolje od ovoga ionako nećeš više napraviti. Eto, to poslednje je upravo ono što ne preporučujemo Matiji Bećkoviću. Irena Grickat - Radulović
Ono što posebno treba istaći to je Bećkovićeva neiscrpna verbalna imaginacija.Bećkovićev jezik se gradi kao neka prostrana zvučna saborna crkva, pod čijim brojnim svodovima svoje velike trenutke imaju i humor i satira, i komedija i tragedija, a apokaliptične slike moralne razgradnje, u
kojima se ponovo začinje izgubljena svest o vrednostima moralnog iskustva. Visoku visinu, koju je dosegao svojim ranijim poemama, Bećković ovom Kažom i održava i povećava. Ljubomir Simović
Poema Kaža nije bezopasno i bezazleno delo, ali nije delo s jednom jedinom porukom koja se da prevesti na jezik publicistike. Njena razorna snaga je u njenoj simboličnosti, u neiscrpnom mnoštvu značenja. Ova nas poema čini saučesnicima u velikoj i beskrajnoj drami, čiji je junak Zlo u različitim svojim ovlapoćenjima. I sam pripovedač koji beleži kažu, ne izdvaja sebe. Zašto bismo mi, slušaoci i čitaoci kaže, bili unapred pošteđeni? Naprotiv, svaki pažljivi čitalac kome savest nije utrnula, osetiće užas, sramotu i stid, jer će se prepoznati među onima koje pesnik žigoše kao nosioce zla. Pevanje o mržnji i zlu, ma koliko bilo žestoko po snazi izobličavanja odiše svetošću. Ono ima za svoju duhovnu osnovu monaški zavet praštanja, ali ne i zaboravljanja. Pavle Zorić
U prethodnim poemama pesnikova pažnja bila je usmerena više ka pojedincu, a ne toliko na narod, pa je zato element parodije igrao tim veću ulogu. Pesnik je dovodio čoveka na rub tragičnog, ali ga nije preko tog ruba i bacao. U Kaži je taj rub pređen... U Kaži se vrti bezmalo ceo jedan kosmos sa svim etičkim promašajima i nevoljama koje čoveka mogu snaći. To je mitologija i istorija jednovremeno... Matija Bećkovićnikad nije bio tako sumorno zamišljen kao u Kaži, jer je, čini se, tek u njoj progledala svest o dubini ljudskog ponora, o beznađu ljudskog pada... ali ma koliko se Kaža odnosila na srpsku istoriju, ona nije samo to niti želi da bude samo to. Ona je sveopšta ljudska drama koja obuhvata sveljudski prostor. Miodrag Petrović
Kaža nije
samo veliki srpski spev nego i veliki srpski plač. Ovom knjigom je naš jezik stao naspram Velikog Zla i Velike laži. Dobili smo priču o našoj negativnoj istoriji. Milan Komnenić
Ono što u pogovoru za Lele i kuku kaže za pesmu, da nije naša nego da smo mi njeni , u Kaži vredi za sam jezik koji je od pesme daleko širi pa, na izvestan način i dublji. Dok u Njegoša poezija je bila vrhunac jezika, u Matije je jezik vrhunac, pre dno ili koren poezije... Da se ta razlika između njegoševske poezije i matijinskog jezika ovde odmah uoči, valja reći da je pesma bila čovekov cilj, a jezik je, pak, njegov samo za nevolju cilj, pre uzrok nego cilj, jezik kojim čovek ne vladaveć koji njime vlada... Bilo je to proviđenje jezika Kaža koja se kazivala sam a. Matija je i samim pesničkim postupkom pokušao da sledi logiku sveta koji otkriva. Rekli smo već da on manje priča jezikom, a više priča o jeziku, čak sam jezik, da on ne ugrađuje reči, već razgrađuje građevinu da bi dopro do tajne jezika, do korena jezika, do poslednje, do Kažine kaže koja samo Slepe nas je od reči do reči sprovodila Našim se ustima i krvlju poslužila Da čini svoje i kaže šta je htela. Dosledno shvatanju jezika kao uzroka, kao prvog, jedinog i trajnog pokretača, Matija će biti okrenut natrag a ne napred... Ako ikada bude namirena Knjiga koja je morala da se zbude I okrvavljenim se rečima zapečati Svako slovo od njenog progovora
Koje je kao stope za sobom ostavljala Natrag će nas dovesti do izvora U kome ćemo sebe ugledati. Upravo to ijeste svrha pesnikovog napora, krvavim stopama reči stići do početka, osloboditi se građevine ( priče ) u koju nas samo jezik uziđuje poput brata i sestrice, Stoje i Stojana; cilj je ovladati jezikom, a ne služiti mu, cilj je da jezik bude naš a ne mi njegovi. Stevan Kordi
Iako puna tame i igre riječima Kaža je ispričala našu nedavnu istoriju i karakter naroda na zanimljiv način. U svom djelu Bećković naročito ističe važnost jezika. Uočava se sgusnuta struktura riječi bez samoglasnika: Čminta, utrta, i to sve u funkciji izražavanja surovosti i grubosti dešavanja oko nas. Jezik se vremenom mijenja i nadograđuje, sam pisac daje i svoj doprinos. Šta ima u mozgu Ima u jeziku. Narod može nestati, Ako jezik pretraje Iz nestanka će nastati. Svet će jezik postati ( Kamen - kamen i voda - voda ) I postojanjem svojim govoriti. Svi ti čmintići okupljeni oko Čminte smo zapravo mi. Uvijek je bilo lako podmetnuti zapuštenom i praznovjernom narodu. Samo se trebalo istaći umijećem obmanjivanja i pogoditi „ žicu ”. Laž je bila najveća istina i
sredstvo za zamazivanje očiju. Za njom su krenuli mnogi. Podmetnuli su svoj obraz, koji im izgleda i nije bio važan, ...medili o čojstvu, a svaki lagao za osmoricu. i što je najgore, ubrzo su oni postali mi, a da to nismo ni primijetili. Da bi svi prešli na njihovu stranu, od Čminte su napravili idolopoklonstvo: kakva bi trebala da bude, a ne kakva jeste. Došle su i nove jame koje su se sve više punile, jer ubijanju nedužnih nije bilo kraja, a braće da i ne spominjemo. Nakon Čminte, čmintići su krenuli njenim putem i još gore su se ponašali jer Nije bilo veće groznice umova, Nesitijih duša, zinutijih srca, Niti dubljeg gubitka pamćenja. Ljudi su počeli da se udaljavaju jedni od drugih, pa i od samih sebe. Dozvolili su da se njima manipuliše i govorili su tuđim ustima. Nisu imali svoje mišljenje, brzo su zaboravili sva zla koja su činili i koja su im činjena. Došlo je do gubitka ravnoteže između dobra i zla, nažalost, zlo je pobijedilo dobro. Ostali smo u tami i što je najgore počeli smo da se privikavamo na nju. Brzo se raširila i ušla u sve segmente našeg života. Počela je utrka ko će bolje da joj služi i ko će biti veći sučesnik.U svoj toj poplavi zala teško je pronaći dobro. Ono sigurno nije nadohvat ruke, ali treba i mora biti prisutno, pa makar i vješto skriveno. Za spasenje smo odgovorni mi sami, a ono je u pronalaženju izgubljenog identiteta, dakle, vraćenje onom iskonskom dobru što svakako nosimo u sebi. Upravo to nam je pomoglo da preživimo i opstanemo kao narod u bespoštednom vrtlogu istorije. I zato, bolje se izborimo i otkrijmo ko smo, da ne bi ni nestali ni opstali, već još dublje učvrstili korijene i opstali. Spase nja i nema Ako nismo šta smo I šta će nam Kad ga nismo zaslužili.
Bolje nestati Nego opstati.
