HOLOKAUST - Volfgang Benc

Volfgang Benc

HOLOKAUST Sa nemačkog preveo Milutin Stanisavac

Beograd, 2012.

SADRŽAJ I. Dogovor uz doručak: Konferencija na jezeru Van 20. januara 1942 ‘.................................7 II. Nemački Jevreji i nacionalsocijalizam. Samosvest i pretnja......................................................................... 16 Ш. Izopštavanje i diskriminacija Jevreja uNemačkoj 1933-1939......................................................................23 IV.

Jevrejska emigracija 1933-1940............................................ 29

V. Arijevizacija i jevrejska zvezda: potpuno obespravljivanje nemačkih Jevreja1939-1941................. 32 VI. Geta na okupiranom Istoku. Početak „konačnog rešenja jevrejskog pitanja"..............................35 VII. Od antisemitizma do genocida. Geneza „konačnog rešenja"............................................................. 47 Vili. Masakr na Istoku. „Interventne grupe“ i druge jedinice za ubijanje u okupiranim oblastima 1941-1942........................................................................ 56 IX.

Deportacija Jevreja iz Nemačke.............................................64

X.

Terezijenštat............................................................................ 74

XI.

Drugi genocid: proganjanje Sinta i R om a.............................85

XII. Industrij alizovano masovno ubij anj e u logorima smrti 1942-1944............................................................ 92 Izvori i literatura.............................................................................109 Indeks ličnih im ena....................................................................... 115 Indeks geografskih pojmova..........................................................119

I. DOGOVOR UZ DORUČAK KONFERENCIJA NA JEZERU VAN 20. JANUARA 1942. Veliko jezero Van, jedna mima berlinska ulica sa vilama, spada među njegove otmenije adrese. Krajem tridesetih godina u vili broj 56-58 postojala je Zadužbina Nordhav, mesto za odmor pripadnika i saradnika esesovske službe bezbednosti. Domaćin i osnivač zadužbine bio je Rajnhart Hajdrih. Kao šef Glavne kancelarije za državnu bezbednost, policijske centrale i središta tajne službe nacističke države, on je bio jedan od najvažnijih ljudi režima, važniji skoro od svih ministara; ne računajući Hitlera, uputstva je primao samo od Geringa, kao drugog čo- veka u državi, i rajhsfirera SS Hajnriha Himlera, svog neposrednog nadređenog. U kući na Velikom jezeru Van, Hajdrih je za 29. novembar 1941. sazvao jedan broj visokih funkcionera da se „zajednički izjasne“ o problemu „ukupnog rešenja jevrejskog pitanja u Evropi“. Zapravo je sastanak trebalo da se održi 9. decembra 1941, ali je nakratko odložen („na traženje jednog delà pozvane gospode, a zbog iznenadnih poznatih događaja11). Iste učesnike je Hajdrih, dakle, ponovo sazvao na „radni doručak11 20. januara 1942. Na dnevnom redu - razume se, uvijeno u birokratske formule i klauzule - bio je jedinstven i najmonstruzniji zločin u istoriji čovečanstva, genocid nad Jevreji- ma. Pogrešno se uzima da je sastanak u podne 20. januara bio povod za raspravu da li je tu doneta odluka o „konačnom reše- nju“ - zapravo odluka o genocidu. To nije tačno. Ta spoljna dramaturgija nije postojala na konferenciji na jezeru Van jer je tragedija masovnog ubijanja Jevreja već dugo bila stvarnost. Osim toga, neki dogovor o istrebljivanju miliona ljudi značajno bi prevazilazio kompetencije učesnika u ovom dogovoru. I pored toga, protokol sa ove konferencije, koja se zvanično zvala „Dogovor državnih sekretara11 i u istoriografske knjige ušla kao Konferencija na jezeru Van, za savremenu istoriju je ključni

7

dokument. Pozvano je bilo trinaest rukovodilaca iz birokratskih struktura i izvršnih organa nacističke države koji su bili u rangu državnih sekretara, a kao visoki službenici su činili otprilike treći nivo vladajuće hijerarhije. Zajedno sa Hajdrihom, koji je vladao scenom, i Adolfom Ajhmanom, nadležnim za Jevreje i zaduženim za zapisnik, jednom stenografkinjom koja je ostala nepoznata-tu se bilo okupilo šesnaest ljudi. Ti službenici su zastupali Ministarstvo unutrašnjih poslova, Ministarstvo pravde, Ministarstvo za okupirane Istočne oblasti, Vladu i Glavnu kancelariju NSDAP-a*, Ministarstvo spoljnih poslova, poverenika za četvorogodišnji plan, i generalnog guvernera u Krakovu. Oficiri SS bili su pozvani kao predstavnici represivnog aparata (Gestapo, policija, služba bezbed- nosti) u Rajhu i u posednutim Istočnim oblastima. Pada u oči da niko nije predstavljao Ministarstvo saobraćaja ni Državne žele- znice, kao instance važne za deportaciju Jevreja, kao ni Ministarstvo finansija koje je bilo najviša institucija zadužena za pljačku Jevreja. Niko nije bio prisutan ni ispred Vermahta. Ali prisustvo ovih institucija nije ni bilo nužno pošto je saradnja sa njima već išla glatko; Vermaht i specijalne grupe SS-a sarađiva- le su u masakru Jevreja na Istoku još od početka rata. Jedinice specijalnih odreda ubica već su jedno vreme radile svoj posao, dok su gospoda konferisala na Velikom jezeru Van. Predmet debate u berlinskoj vili ostao je u apstraktnim okvirima statistike i verovatno njeni protagonisti nisu pred sobom videli konkretne ljude. Rajnhart Hajdrih je tada govorio o ukupno „preko 11 miliona ljudi“ - raspodeljenih na sve evropske zemlje koji su predstavljali problem, odnosno Jevrejsko pitanje“ koje sada mora da se privede konačnom rešenju. Jasno je da službenici i oficiri u vili na jezeru nisu mislili na pojedince, na ljude koji su bili izloženi krajnjem poniženju i patnjama i koji su u trenutku smrti morali da posumnjaju i u boga i u čovečanstvo. ' Nemačka nacionalsocijalistička radnička partija (Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei), poznatija kao Nacistička stranka, osnovana 1919, od 1925. pod vodstvom Adolfa Hitlera. - Prim. prev.

8

Gospoda za konferencijskim stolom bila su dobre volje, živo i veselo pratila Hajdrihova izlaganja, davali predloge i bili dobro raspoloženi. Adolf Ajhman, Hajdrihov protokolant i sa- radnik, dve decenije kasnije to je izričito i potvrdio: „Ovde nije bila prisutna samo svestrana radosna saglasnost, nego i više od toga, nešto sasvim neočekivano, rekao bih nešto preterano i suvišno u pogledu zahteva da se jevrejsko pitanje konačno reši.“ Dobro raspoloženje se zadržalo i kada su gospoda završila, kada su doručkovali i krenuli da se razilaze. Hajdrih je sa šefom Ge- stapoa Milerom i referentom Ajhmanom ostao, veoma zadovoljan. Sedeli su i pili konjak, a Hajdrih je usput davao instrukcije šta treba da uđe u zapisnik. Dogovor državnih sekretara nije trajao dugo, možda jedan ili dva sata, sigurno ne duže (premda to nigde nije precizno zabeleženo). Nije bilo prigovora niti ikakve kontroverzne diskusije. Da lije uopšte i mogla da se očekuje neka dramatična borba birokrata sa oficirima SS-a oko sudbine evropskih Jevreja? Da li je Ajhman baš to želeo da sugeriše, kada je na saslušanju u Jerusalimu u proleće 1960. opisivao atmosferu posle završenog posla? „Raspoloženje je imalo svoj vidljivi odraz u Hajdri- hovom opuštenom i zadovoljnom stavu. On je na ovoj konferenciji svakako očekivao najveće teškoće.“ Ajhman, rođen 1906, bio je ključna figura u birokratiji angažovanoj u ubijanju Jevreja. Od 1932. član NSDAP-a i SS-a, a od 1934. referent za Jevreje u Himlerovoj Službi bezbednosti (SD), u avgustu 1938. je organizovao u Beču Centralu za iseljavanje Jevreja, a u oktobru 1939. u Berlinu Državnu centralu za iseljavanje Jevreja. Na tim funkcijama je nakupio iskustva u progonu i deportaciji Jevreja, pa je već 1941. po tom pitanju bio najveći ekspert. Potpukovnik SS-a Ajhman, referent u IV B 4 (pitanje Jevreja i poslovi prostornog raščišćavanja) pri Glavnoj kancelariji za bezbednost Rajha, prilikom saslušanja u Izraelu nije se libio da naglasi koliko mali točkić je bio u toj mašineriji i sasvim beznačajni nosač aktentašne, koji je samo sedeo u uglu za zapisni-

9

carskim stolom i pažljivo slušao šta govore visoka gospoda. Dakle, taj Ajhman, nadležan za Jevreje u policijskoj centrali Raj ha, potpukovnik SS-a po činu, takođe je preneo daje rasprava tekla na jednom jeziku koji mnogo toga nije skrivao, tako daje za zapisnik morao da doteruje ,,rogobatnosti“, da ublažava izvestan „žargon" i da ga pretače u „službene izraze". Odgovarajući delovi protokola ipak se mogu čitati kao do­ slovan tekst, pogotovo to mogu oni kojima je blizak jezik esesovske države. U ovim protokolima sa dogovora državnih sekretara u gostinskoj kući na jezeru Van, bez ikakvih nesuglasica, određena je sudbina jedanaest miliona Jevreja. Glavno mesto glasi: „Pod odgovarajućim nadzorom, u procesu konačnog rešenja Je- vreji na podesan način treba da stignu na radilišta na Istoku. U velikim kolonama, gde su odvojeni muškarci od žena, radno sposobne Jevreje treba voditi u te oblasti tako što će usput graditi pu- teve, pri čemu će bez ikakve sumnje veći deo biti odstranjen prirodnim putem. Broj koji će na kraju preostati, pošto se tu svakako radi o onima koji su najsposobniji za otpor, mora da se tretira na adekvatan način, jer će oni predstavljati prirodnu selekciju koja bi, ako dospe na slobodu, bila klica budućeg jevrejskog organizo- vanja." Besprizivno iskorenjivanje Jevreja u celoj Evropi najavljeno je kao stvar o kojoj je već davno odlučeno. Najmanje polovina učesnika u dogovoru imala je sasvim jasnu ideju o tome kako su se sprovodila i kako treba da se odvijaju masovna ubi- stva. Naravno, nisu morali da koriste izraze kao što su ubijanje, gušenje gasom, streljanje (jer ionako plansko istrebljivanje Jevreja nisu smatrali ubistvom). Bila je to obrazovana i dobro vas- pitana čeljad ili barem muškarci od ranga i ugleda, koji su se sastali da obave jedan državni posao. U svakom slučaju su znali šta se podrazumeva pod „preseliti", „konačno rešenje", „poseban postupak" ili „evakuisati". Hajdrih je na početku konferencije dao pregled o „do­ sadašnjoj borbi protiv tog neprijatelja". Cilj te borbe je bio da se na „legalan način nemački životni prostor očisti od Jevreja“ S obzirom na nedostatak mogućnosti za bolja rešenja,

10

forsirano je iseljavanje Jevreja, i to o njihovom trošku. U među­ vremenu je rajhsfirer SS-a, „imajući u vidu mogućnosti koje su postojale na Istoku11, zabranio njihovo iseljavanje. Niko za konferencijskim stolom nije postavio pitanje šta zapravo odaje izraz „legalan način11 iz usta jednog visokog nosioca odgovornosti i dostojanstva kada obrazlaže postupke države. To nije učinio ni Roland Frajsler, državni sekretar u Ministarstvu pravde. O čemu je tačno bilo reči i staje bila namera dobro je znao i predstavnik Ministarstva spoljnih poslova, podsekretar Martin Luter. Njegova institucija je učestvovala u pritisku na vlade država zavisnih od Nemačke, kao što su Hrvatska, Slovačka, Rumunija, Mađarska i Bugarska, da preduzimaju progone Jevreja na svojim teritorijama i izručuju ih Nemačkoj radi deportacije na Istok. Štaviše, u oktobru 1941. jedan visoki službenik tog ministarstva putovao je u Beograd da ustanovi „da li na licu mesta može da se reši problem 8.000 jevrejskih huškača čije sprovođenje je zahtevalo po­ slanstvo11. A rešavanje je bilo upravo u toku. Krajem oktobra 1941, u blizini Beograda streljano je na hilj ade srpskih Jevreja i „Cigana11. A to je uradio Vermaht, navodno u znak odmazde. Odgovorni natporučnik o akciji je izvestio uz obilje pojedinosti.,Najviše vre­ mena je oduzimalo kopanje grobnica, dok je samo streljanje prote­ klo veoma brzo, 100 ljudi za 40 minuta11 ili, recimo, „streljanje Je­ vreja je jednostavnije nego streljanje Cigana11. Svetska javnost je bila užasnuta, a mogli su da budu užasnuti i Nemci da su hteli preko radija da slušaju Tomasa Mana iz Londona. Još pre konferencije Hajdrih je obznanio, a 20. januara na početku još jednom objasnio, da su kompetencije za „konačno rešenje jevrejskog pitanja11 isključivo, bez geografskih ograničenja i centralizovano, u rukama rajhsfirera SS Himlera, odnosno njegovim, Hajdrihovim, kao njegovog opunomoćenika. Kopiju „odluke o postavljenju11 u obliku punomoćja, koju je potpisao Gering 31. jula 1941 (kao nastavak i proširenje zahteva iz 1939), Hajdrih je podelio prisutnima. Glavna svrha konferencije je i bila da se te činjenice objasne svim uključenim visokim in-

11

staricama u državi i da se tako izbegnu trvenja među njima oko postizanja svima zajedničkog cilja: Evrope očišćene od Jevreja. Radilo se o „paralelizovanju linija sprovođenja“, kako stoji u protokolu, o utvrđivanju glavnih pravaca, a ne o organizacionim i tehničkim detaljima. O ovom poslednjem trebalo je da se raspravlja na narednim konferencijama ili je trebalo da se prenese u nadležnost odgovarajućih resora, na primer, transportni problemi deportovanja na resor državnih železnica. Pošto je streljanje bilo zamorno i skupo i znatno uticalo na nerve ljudi u streljačkom stroju, nadležni su ubrzano tražili pogodnije metode ubijanja. Naravno, metode komfornije za ubi- ce. Kratko pre konferencije, u decembru 1941, u pogon su stavljena „gasna kola“, tako da se za vreme kratke vožnje moglo odjednom ubiti do šezdeset ljudi. Jedan vojnik, očevidac, kaže: „Kola bi ušla u dvorište zatvora, a Jevreji, muškarci, žene i deçà, morali su direktno iz ćelija da se popnu u kola. Video sam i kako kola izgledaju iznutra. Bila su obložena limom, na podu je bila drvena rešetka. Izduvni gasovi iz motora su sprovođeni unutra. I danas još čujem lupnjavu i krike Jevreja: ’Dragi Nem- ci, pustite nas napolje.’“ Smrt u gasnim kolima je bila duga i bolna. Ali ubice su bile veoma zadovoljne ovom metodom. Tako, „inspektor za ga- sni autobus14 nadređenoj instanci šalje ovakav izveštaj: „Od decembra 1941, pomoću tri raspoloživa automobila obrađeno je 97.000 slučajeva, i to bez ikakvih kvarova.41 U vili na jezeru rasprave je bilo vrlo malo. Gospoda su primila k znanju ono što je izneo Hajdrih. Nema nikakve sumnje da su sa velikim odobravanjem prihvatili kako izveštaj o dotadašnjim progonima Jevreja, tako i namere za ubuduće. Onih nekolicina pod tačkom „prijavio se za reč“, skoro bez izuzetka, iznosili su neke hitne stvari, kao što je bila molba državnog sekretara Bilera iz Krakova da se sa „konačnim rešenjem44 po mogućnosti otpočne u Generalnom protektoratu na poljskoj teritoriji. Državni sekretar Štukart iz Ministarstva unutrašnjih poslova prevazišao je i Hofinana - general-potpukovnika SS-a iz

12

Glavnog ureda za rase i premeštanje, koji se zalagao za dalji nastavak sterilizacije „mešanaca" - sa zahtevom da se prinudnom sterilizacijom jednom zauvek očiste mešoviti brakovi i resi pitanje mešanaca. Raspravom kako ubuduće postupati sa „mešanci- ma“ i jevrejskim partnerom u „mešovitim brakovima" pozabavili su se učesnici konferencije na Nojlandu. Do tada je taj krug ličnosti već bio podeljen u brojne kategorije i diskriminisan, ali (još) nije bio fizički i egzistencijalno ugrožen. To je sada trebalo da se promeni pod Hajdrihovom kontrolom. Debatovalo se i o proširivanju Nimberških zakona iz 1935, pošto su oni bili ,,pravna“ osnova za izopštavanje Jevreja. Namera je bila da se jednog dana u „konačno rešenje“ uključe i oni koji su, zbog „mešovitog braka“ , kao i njihovi potomci, živeli pod relativnom zaštitom. Zbog ovoga je bila potrebna i definicija ko je trebalo da važi kao ,,Jevrejin“, a ko kao ,,Nemac“. Za ovu odluku o životu i smrti desetina hiljada ljudi u Nemačkom rajhu i stotina hiljada širom Evrope, Hajdrih je predložio da „mešanci 1. stepena“ načelno treba da se računaju u Jevreje, a „mešanci 2. stepena“, suprotno, u „pripadnike ne- mačke krvi“. Predviđeni su i izuzeci: „mešanci 1. stepena“ zbog posebnih zasluga trebalo je da imaju mogućnost da se izjednače sa Nemci- ma. Ta mogućnost bi svakako bila „dobrovoljna sterilizacija". Naprotiv, kod „mešanaca 2. stepena" oni koji imaju „rasno nepovoljnu fizionomiju" trebalo je da se tretiraju kao Jevreji - odnosno da se deportuju i ubiju. Rasprava o „mešancima" nije imala neposredne posledice, ali pokazuje odlučnost nacionalsocijalističkog režima da planski i hladnokrvno, birokratski i proračunato pobije sve Jevreje kojih može da se dočepa. Istorijska indicija ovakve namere sigurno je Konferencija na jezeru Van. Gasna kola jesu štedela živce ubicama, ali njihov kapacitet je bio suviše mali; za genocid su bile potrebne delotvomije metode. Te metode su od septembra 1941. isprobavane u koncentracionom logoru Aušvic. Jezivo sredstvo za ubijanje postao je ciklon B, prvobitno razvijen i korišćen kao sredstvo za dezinsekciju. Visoko efikasan gas

13

koji sadrži olovnu kiselinu, koji se lako i po ubice bezbedno može osloboditi iz granula, prvi put je korišćen u akcijama „eutanazije" za ubijanje osoba ometenih u razvoju. Od oktobra 1941. proradili su vozovi nemačkih državnih železnica za deportovanje. Njihova odredišta su prvo bila geta u Lođu i Rigi, potom Terezijenštat i druge prolazne stanice na putu za logore smrti na Istoku, u kojima se program predstavljen na konferenciji kod jezera Van već uveliko ostvarivao. Šest mi- liona Jevreja (nikako manje, pre će biti više) ubijeno je u „toku konačnog rešavanja jevrejskog pitanja", zatim u skoro javnim masakrima za vreme osvajanja poljske, sovjetske i jugosloven- ske teritorije od 1939. do 1941, potom od kraja 1941. do kraja 1944. godine - uz sve veće usavršavanje sredstava - u logorima smrti, kao što su Helmno (Kulmhof), Aušvic-Birkenau, Belzec, Sobibor, Treblinka, LublinMajdanek, koji su osnovani upravo za tu svrhu. Ako, dakle, nije bilo nikakvih zaključaka i ako to nije bio početak holokausta - šta se događalo u vili u ulici Veliko jezero 56-58 tog 20. januara 1942? Gospoda u uniformama i gospoda u civilu primila su k znanju plan istrebljenja jedanaest miliona ljudi i usput diskutovala o mogućnostima proširenja kruga žrtava. I sve su te birokrate i svi ti funkcioneri, na poziv najvišeg po rangu, delovali u pravcu na koji ih je obavezivala dužnost. Gospoda su poslu „genocida" pristupila kao svakom upravnom aktu. Revnosni u poslu, kakvi su već bili, brzo su zaboravili u čemu su sudelovali. Kada je 1947. odnekud iskrsao jedan od zapisnika - ukupno je postojalo trideset primeraka - upravo su u toku bila saslušavanja nekih od pohvatanih učesnika Konferencije. Saslušavanje je bilo povereno ijednom od nekadašnjih pruskih činovnika, koji se kao Jevrejin na vreme bio iselio. To je bio Robert Kempner, Amerikanac koji je radio za tužilaštvo pri Nimberškom vojnom sudu. Tada je Nojman, državni sekretar u penziji, koji je na konferenciji pored jezera Van

14

zastupao Ministarstvo za četvorogodišnji plan, poricao svoje učešće na tom skupu. Kao i njegov kolega Klopfer ispred stranačke kancelarije, koji ništa nije želeo da prizna o zločinačkom progonu Jevreja (navodno je bilo reči jedino o „iseljavanju14), i Nojman je poricao daje išta službeno imao sa jevrejskim pita- njem“. Tada mu je istražitelj Kempner skrenuo pažnju daje tog 20. januara 1942. Nojman bio jedini koji je rekao nešto u korist Jevreja, naime njegova želja je bila da prisilne radnike u proizvodnji oružja deportuju tek onda kada se za njih nađe zamena.

II. NEMAČKI JEVREJI I NACIONALSOCIJALIZAM. SAMOSVEST I PRETNJA U trenutku kada su nacionalsocijalisti preuzeli vlast, u Nemačkom rajhu je živelo nešto više od pola miliona ljudi koji su se izjašnjavali kao Jevreji i sebe smatrali verskom manjinom (0,76% ukupnog stanovništva). Posebnost ove manjine bila je u tome što je ona često bivala neproporcionalno zastupljena u po­ jedinim profesijama, i to pre svega u fmansijskom poslovanju (između ostalog, senzali i bankari), u grupama zanimanja kao što su lekari i advokati i u profesijama iz oblasti umetnosti, kul­ ture i nauke. To je imalo svoje duboke socijalne i političke uzroke, u čemu sami Jevreji nisu imali ni najmanje krivice. Tra­ dicionalno neprijateljstvo prema Jevrejima, sa društvenom dis­ kriminacijom koja je dugo delovala i pored formalne građanske ravnopravnosti iz vremena emancipacije, nije se mnogo obaziralo na to šta je ovde uzrok a šta posledica. Isto toliko je antise­ mitima bilo nevažno kako Jevreji kao kulturna i verska manjina u Nemačkoj stvarno žive; njima je bilo stalo jedino do jedne deformisane slike neke gomile tuđinskih lihvarskih i ćiftinskih gotovana neprijateljski nastrojenih prema svemu nemačkom, koja se mogla upotrebiti kao politički instrument. Nešto mnogo gore od ove konkretizacije Jevrejstva u nacionalsocijalističkoj propagandi - koja je počivala na svesnom karikiranju ili na namernom pogrešnom tumačenju - bile su teorije zavere zasnovane na socijalnoj zavisti. One su sve bolje situirane Jevreje - koji, opet, nisu bili većina - prikazivale kao inicijatore smutnji „svetskog Jevrejstva“ protiv ,,Nemaca“. To je delovalo naročito kod malograđana i osiromašenih pripadnika srednjeg staleža, pošto je obezbeđivalo pojednostavljene obrasce u obja­ šnjavanju jedva razumljivih uzroka ekonomske katastrofe i infla­ cije iz 1923. godine. Jevrejin se „usudio da nemačkom narodu objavi rat. On u ćelom svetu, pomoću štampe koju drži u svojim 16

rukama, vodi pohod laži protiv Nemačke koja je ponovo postala nacionalno jedinstvena“, tako stoji u pokliču sa masovnih oku­ pljanja na minhenskom Kenigsplacu u samo predvečerje bojkota jevrejskih radnji i preduzeća, koji je bio zakazan za 1. april 1933. godine. Manje primitivna, ali ne i manje lažna zamerka na adresu nemačkih Jevreja bila je tvrdnja da žive u statusu dvostruke lo­ jalnosti, naime prvo kao Jevreji, a potom kao Nemci. Netačna je bila i tvrdnja d a je jevrejska manjina u Nemačkoj neka sociolo­ ški, kulturno, politički i duhovno zatvorena grupa sa identičnim ubeđenjima, načinom ponašanja i reakcijama na pretnje koje su do izražaja dolazile u nacionalsocijalističkoj propagandi. Antisemitizam je sa „nacionalnim uzdizanjem" početkom 1933. postao službeno vladajuće učenje u svom najgorem obli­ ku. Antisemitizam je upotrebljen za konsolidovanje novouspostavljene vlasti i planski primenjivan za moralno diskreditovanje, socijalnu difamaciju i pravno diskriminisanje jevrejske ma­ njine u Nemačkoj. Obrazovani nemački Jevreji tih prvih sedmi­ ca posle Hitlerovog preuzimanja vlasti jednostavno nisu mogli da zamisle da nacionalsocijalizam može da uništi njihova gra­ đanska prava i materijalnu egzistenciju, a da ne govorimo o go­ rim stvarima. Kada je krajem marta NSDAP najavila akciju bojkota, a 1. aprila 1933. taj bojkot i sprovela, posle nedelja strepnji i slut­ nji, to je za Jevreje značilo prvo duboko zaprepašćenje i prvi signal da nacionalsocijalisti neće ostati samo kod verbalnog iz­ ražavanja svog antisemitizma. Ovome poslednjem su se Jevreji ipak nadali sve dok NSDAP nije počela da kao izgovor koristi „gnusnu propagandu" strane jevrejske štampe (od koje su se, sa svoje strane, jevrejske organizacije u Nemačkoj očajnički dis­ tancirale), da bi na taj način Jevrejima, ali istovremeno i nejevrejima koji nisu bili posebno antisemitski nastrojeni, demon­ strirali osnovne pravce buduće zvanične politike prema Jevreji­ ma.

17

Protesti i rezerve koje su krajem marta uputili jevrejski zvaničnici bili su neka mešavina dostojanstvenog odbijanja „ču­ dovišnih optužbi koje se podižu protiv nas, nemačkih Jevreja“, odlučnog distanciranja od štampe koja, svojim izveštavanjem o politici Hitlerove vlade prema Jevrejima, ovoj pruža samo razli­ čite izgovore, kao i neka kombinacija pozivanja na pristojnost i razum. N i u jednom od ovih dokumenata, koji su dostavljani Vladi na svim nivoima, sve do Kancelarije Rajha, ili objavljeni u jevrejskoj štampi, nije propušteno da se ukaže na 12.000 jevrejskih žrtava u Prvom svetskom ratu. Državni savez jevrejskih veterana, osnovan posle Prvog svetskog rata i naglašeno nacionalno osvešćen, u posebnom izdanju svog časopisa Štit od avgusta 1933, poziva se na pravo nemačkih Jevreja da žive kao ravnopravni građani Nemačkog rajha, a u oktobru iste godine, kao dokaz lojalnosti ovog Saveza, upućuje jednu adresu o saglasnosti da Nem ačka istupi iz Lige naroda. Saznanje da u Nemačkoj više ne postoji osnova za život Jevreja u proleće 1933. još nije bilo široko prisutno. Sok posle akcije bojkota svakako da je osnažio autoritet cionista - što je radikalniji bio nacionalsocijalistički režim i što ugroženiji polo­ žaj Jevreja u Nemačkoj, veća je bila njihova kredibilnost - pa su se mogli pozivati da su, svojom propagandom za jačanje jevrejske samosvesti i za osnivanje sopstvene nacije na palestin­ skoj teritoriji, na pravom putu, i to već dugo vremena. Uvodnici u Jevrejskoj reviji, koji su pozivali na obnovu jevrejstva, stekli su u vremenima koja su sledila mnoga moralna uporišta koja ni­ su bila samo cionistička. Pod naslovom „Reći da jevrejstvu“ konstatuje se d a je pojačano osećanje zajedništva među Jevreji­ ma. Jevreji koji su donedavno jedan pored drugog prolazili ne obraćajući pažnju i ravnodušno, sada su mnogo bliskiji. „Jevreje osećamo sada kao sudbinske saputnike, kao braću. Jevreji opet mogu da razgovaraju jedan sa drugim.“ Ovo sada ne sme da zavodi na pomisao kako su Jevreji u Nemačkoj stvorili neku grupu stanovništva koja bi po svom pogledu na svet i po svojoj politici bila zatvorena. Naprotiv, članovima Cionističkog udru­ 18

ženja za Nemačku (koji, što se brojnosti tiče, nisu bili značajniji faktor) brojno jače Centralno udruženje nemačkih državljana jevrejske veroispovesti, prigovaralo je da se zalažu za grupnu izo­ laciju i „povratak u geto“. Neslaganja je bilo i u oblasti veroispovesti, i to između (malobrojnijih) ortodoksnih, konzervativnih, i religiozno libe­ ralnih Jevreja; većinu su činili oni indiferentni koji su se, slično mnogim hrišćanima, uobičajeno držali spoljašnjih običaja, po­ štovali velike praznike, ali čiju svakidašnjicu više nije određiva­ la religija. Spoljašnja ugroženost je prisilila na ujedinjavanje različi­ te političke pravce. Od proleća 1933. cilj je bio ustanovljavanje jedne krovne organizacije koja bi politički predstavljala sva jevrejska udruženja, kulturno jačala jevrejsku samosvest, a u so­ cijalnoj oblasti pružala pomoć svima kojima je neophodna zbog činjenice da su Jevreji. Osnivanjem Centralnog odbora za po­ moć i izgradnju, u aprilu 1933, učinjen je prvi korak u privred­ noj i socijalnoj oblasti. Tu su bile zastupljene sve važne jevrejske organizacije: Centralno udruženje, Cionističko udruženje za Nemačku, Pruski zemaljski savez jevrejskih opština, Jevrejska opština Berlin, Jevrejski ženski savez i ortodoksna Zemaljska organizacija Agudas Jisroel. Na čelu Centralnog odbora je bio prominentni rabin Leo Bek, pravac delovanja određivali su mla­ đi, kao što su bili generalni sekretar Maks Krojcberger, koji se 1935. iselio u Palestinu, Salomon Adler-Rudel, koji je 1936. proteran iz Nemačke, i Fridrih Brodnic, koji je 1937. emigrirao u SAD. Njegov naslednik Paul Epštajn ubijen je 1944. u Terezijenštatu. Centralni odbor je do 1938/39, u tih šest godina koliko mu je bilo ostalo, ostvario značajan učinak na obuhvatnoj samopomoći i to u svim oblastima života, a finansirale su ga jevrejske opštine u Nemačkoj, ali i strane organizacije za pomoć, kao što su bili Američko-jevrejski zajednički odbor za distribuciju (JDC), Centralni britanski fond za nemačke Jevreje, a koristio je i sredstva prikupljena u „Jevrejskoj zimskoj pomoći“ .

19

Trebalo je mnogo da se uradi reagujući na sve veću eko­ nomsku i socijalnu diskriminaciju Jevreja u Nemačkoj. Veći značaj su dobile oblasti obrazovanja i vaspitanja, posebno posle donošenja Nim berških zakona, pošto se pojavila potreba za jevrejskim školstvom ne samo u jevrejskoj zajednici i jevrejskoj svesti, nego i zbog nužnosti iseljavanja, naročito uvođenjem škola za praktična zanimanja i učenje hebrejskog jezika. Ospo­ sobljavanje za iseljavanje i pomaganje onima koji su želeli da se isele igralo je tu, naravno, veliku ulogu, ali i mere za pram e­ nu kvalifikacija, tj. obuka većinom za zanatske veštine i umeća, čime je onima koji su izbačeni iz struke - iz javnih službi, štam­ pe, slobodnih profesija - trebalo da se obezbedi buduća egzi­ stencija. Čitavu skalu briga za dobrobit i materijalnu pomoć, pošto su nemački Jevreji ubrzano isključivani iz javnog sistema socijalnog osiguranja, morao je da preuzme Centralni odbor za pomoć i izgradnju, jer je istovremeno bilo reči i o rapidnom osi­ romašenju nemačkih Jevreja. Kase uzajamne pomoći, posredo­ vanje u nalaženju posla, materijalna pomoć za određene grupe zanimanja, zdravstveno staranje, nega starih osoba, briga za žr­ tve rata - bile su glavne tačke ovog organizacionog plana. Re­ zultati su bili dostojni divljenja i svedočili o sposobnosti samopotvrđivanja i solidarnosti u jednom okruženju koje ih je iz da­ na u dan sve više ugrožavalo. Manje dostojni divljenja nisu bili ni napori na planu kul­ turnog i duhovnog života, koje je od sredine jula 1933. na sebe preuzeo Kulturni savez nemačkih Jevreja. Kulturne organizaci­ je, čiji protagonisti su bili Kurt Zinger (lekar i muzičar, a do proleća 1933. intendant gradske opere u Berlinu), mladi režiser Kurt Bauman, muzički kritičar Julijus Bab, imale su i socijalnu funkciju da pomažu umetnicima, odnosno da obezbede posao i publiku otpuštenim jevrejskim muzičarima, glumcima i drugim umetnicima. Kako je sebe razumevao, Kulturni savez nemačkih Jevreja (od 1935, od kada Jevreji više nisu sebe smeli da nazi­ vaju Nemcima, ovaj savez se zvao Državni savez jevrejskih kul­ turnih udruženja Nemačke, a od 1938. do 1941. postojao je pod 20

nazivom Jevrejski kulturni savez u Nemačkoj) bio je demon­ stracija samosvesti i - bar u duhovnom značenju - samopotvrđivanja nemačkih Jevreja. I pored svih programskih sporenja, ko­ ja su prožimala kratku istoriju Kulturnog saveza, ova organiza­ cija je bila najjači bastion nemačko-jevrejske asimilacije. Kulturni savez je bila organizacija individualnog članstva i pripadnost tom savezu je za mnoge nemačke Jevreje, kada im je već bilo onemogućeno delovanje i učestvovanje u nemačkom kulturnom životu, bila jedina mogućnost da učestvuju u bilo ka­ kvom obliku zajedničkog života. Ova mogućnost postojala je, na­ ravno, prvenstveno u Berlinu i u nemačkim velikim gradovima. To je bio kulturni geto u kome su Jevreji pokušavali da se opuste i uteše. Najteži problem u samoprezentovanju nemačkog Jevrejstva bio je kako pod pritiskom okolnosti, hitno i u poslednjem momentu izgraditi zajednički krov za politički, sociološki i reli­ gijski različite organizacije, pravce i grupacije. Ujedinjavanju saveza i organizacija, koje bi nemačkom Jevrejstvu omogućilo da i pre Hitlerovog stupanja na vlast progovori jednim glasom, bile su na putu mnoge prepreke, i to ne samo one poput religij­ skih suprotnosti između ortodoksnih, liberalnih i konzervativnih opština, nego i u pogledu federalističke svesti kod južnonemačkih zemaljskih udruženja, koja je bila u koliziji sa idejama o or­ ganizaciji kod Pruskog zemaljskog saveza jevrejskih opština. Postojali su različiti i vehementno suprotno artikulisani interesi velikih saveza, naime, Centralnog saveza nemačkih državljana jevrejske vere i Cionističkog udruženja za Nemačku. Uz to, po­ stojalo je i posebno izdvojeno stanovište po članstvu snažnog Državnog saveza jevrejskih boraca sa fronta, da ne računamo manje grupacije i sekte. U septembru 1933. došlo je do ujedinjenja i predsednik Bek je inaugurisao program Državnog predstavništva nemačkih Jevreja. U suštini, program je imao dva zadatka, školsko i pro­ fesionalno obrazovanje u duhu jevrejstva, te sigurnost materijal­ ne egzistencije i zahtev za iseljavanje iz Nemačke. 21

Do 1943. Državno predstavništvo nemačkih Jevreja (od 1935. naziv je promenjen u Državno zastupništvo Jevreja u Nemačkoj) zastupalo je interese nemačkih Jevreja, ali od novem­ barskog pogroma 1938. ne više kao slobodno izabrana korpora­ cija, nego kao Državno udruženje Jevreja u Nemačkoj kome zapoveda i postavlja ga nacionalsocijalistički aparat vlasti. U predsedništvu koje je imenovala služba bezbednosti (pored Lea Beka kao predsednika) ostaju i četiri čoveka još iz vremena uje­ dinjenja 1933. Desetkovano iseljavanjem i hapšenjima, diskriminisano gestapovskim šikanama, ovo udruženje je radilo do 10. juna 1943. Toga dana Gestapo g a je zatvorio, a poslednji saradnici, među kojima i Leo Bek, deportovani su u Terezijenštat. Najgora diskriminacija na kraju krajeva sastojala se u tome što je Predstavništvo nemačkih Jevreja od 1935. u sve većoj meri bilo zloupotrebljavano i tako što je primoravano da pruža admi­ nistrativnu pomoć u nacionalsocijalističkom proganjanju Jevre­ ja. Držanje Jevreja nije se iscrpljivalo u prihvatanju nacističkih mera, ali su mogućnosti otpora bile neznatne, a zbog nepostoja­ nja spremnosti na solidarnost kod nejevreja, one su s vremenom bivale sve manje.

22

III. IZOPŠTAVANJE I DISKRIMINACIJA JEVREJA U NEMAČKOJ 1933-1939 Dva meseca po preuzimanju vlasti, Hitlerova vlada je u aprilu 1933. donela Zakon o ponovnom imenovanju službenika u struci. Zakon je za cilj imao upravo suprotno od onoga sto je stajalo u njegovom naslovu: služio je kao sredstvo da se iz jav ­ nih službi odstrane politički protivnici i pogađao sve službenike jevrejskog porekla. Uz to se podrazumevalo da će se ubuduće i u strukovnim udruženjima i svim drugim organizacijama primenjivati „arijevski paragraf1, čime su Jevreji potpuno izopšteni. Isto tako, Zakon protiv prepunjenosti nemačkih škola i vi­ sokih škola, iz aprila 1933, ograničio je udeo Jevreja u obrazov­ nim institucijama. U oktobru 1933. Zakonom o uredništvu Jevreji su odstranjeni iz novinarske profesije. U maju 1935. svi Jevreji su isključeni iz poslova odbrane, a u septembru su doneti Nirnberški zakoni. Prvi od njih, Zakon o državljanstvu Rajha, učinio je Jevreje građanima drugog reda, a drugi, Zakon o zaštiti nemačke krvi i časti, između ostalog, zabranjivao je brakove između Je­ vreja i nejevreja. (Vanbračni seksualni odnosi smatrali su se za „sramoćenje rase“ i kažnjavani su drakonski.) Nimberški zakoni su već po sebi bili zlo, ali su bili osnova i za dalju diskriminaciju. Pre svega je Zakon o državljanstvu Rajha, sa svojim bezbrojnim odredbama o primeni i uputstvima za sprovođenje, sve do kraja nacističke vladavine, uvek iznova služio za ograničavanje prava jevrejske manjine. Od marta 1936. za jevrejske porodice sa više dece nije bi­ lo dečijeg dodatka, a u oktobru je jevrejskim učiteljima zabra­ njeno da drže privatnu nastavu nejevrejima. Time su ovi izgu­ bili i poslednji izvor prihoda koji su još imali posle zabrane bavljenja profesijom u državnoj službi. Od aprila 1936. Jevreji više na univerzitetima nisu mogli da stiču doktorske titule, u septembru je svim jevrejskim lekarima zabranjen pristup zdrav­ stvenom osiguranju. Od jula 1938. takođe su izgubili licencu,

23

odnosno dozvolu bavljenja profesijom; ista sudbina je malo ka­ snije zadesila i advokate i druge grupe zanimanja. U aprilu 1938. svi Jevreji su prinuđeni da prijave svoju imovinu, u maju su isključeni iz javnih primanja, u julu je za njih uvedena posebna lična karta, a u avgustu je izašla naredba o uvođenju dodatnog obaveznog imena, na primer Sara ili Iz­ rael. U cilju daljeg žigosanja, početkom oktobra je Jevrejima stavljano crveno slovo „Ј“ u pasoš, a krajem novembra jevrejskoj deci je zabranjeno da idu u nemačke škole. I to nisu bile sve mere, nego su uz njih išla i šikaniranja u lokalnim sredina­ ma, kao što su natpisi da su Jevreji na određenim mestima ne­ poželjni, klupe u parkovima imale su natpise „Samo za arijevce“, zabranjen im je ulazak u gradska kupatila itd. U jesen 1938, pet i po godina po dolasku nacionalsocijalista na vlast, egzistencijalni uslovi za nemačke Jevreje, i to na osnovu diskriminisanja koje je planirala i naredila država, po­ goršali su se drastično. Mnogi nisu verovali da bi moglo da bu­ de gore. Neki su bili ubeđeni da će zaista doći do ostvarivanja pretnje o rešavanju Jevrejskog pitanja", ali niko nije mogao da poveruje u ono što se tada dogodilo, u spontani bes naroda do koga je iznenada došlo 9. novembra 1938. Kao i toliko puta u istoriji nacionalsocijalističke države, za otpočinjanje kobnih događaja bio je dovoljan neki margina­ lan povod, sasvim periferan slučaj. U martu 1938, posle „pripa­ janja" Austrije, poljska vlada je dovela u pitanje važenje polj­ skih pasoša za sve koji su duže od pet godina bez prekida živeli u inostranstvu i izgubili kontakte sa Poljskom. Varšava se tog proleća uplašila povratka nekih 20.000 Jevreja sa poljskim drža­ vljanstvom, koji su već dugo boravili u Austriji a za koje se smatralo da više neće želeti tu da ostanu pod nacističkim reži­ mom. Poljski zakon je stupio na snagu 31. marta 1938, ali još nije primenjivan. Tek u jesen, upravo posle Minhenskog sporazuma, izašla je 15. oktobra poljska uredba koja je naložila kontrolu paso­ ša kod Poljaka u inostranstvu. Svi konzularni pasoši, odnosno svi 24

dokumenti izdati u inostranstvu, trebalo je da budu valjani za ula­ zak u Poljsku jedino ako su sadržali posebnu zabelešku koju su do­ bili u poljskim konzulatima. To se sada odnosilo i na 50.000 polj­ skih Jevreja koji su živeli u Nemačkom rajhu, a među njima mnogi već decenijama. Većina njih je prema intencijama vlade u Varšavi u oktobru, tačnije 30. oktobra, trebalo da ostane bez državljanstva. Tako ni nemačka vlada više nije imala mogućnosti da mrske istoč­ ne Jevreje uputi preko istočne granice, pošto ih Poljaci više nisu priznavali za svoje državljane. Pošto su pregovori između Berlina i Varšave oko ovog pitanja propali - Poljaci su dva puta posle 31. oktobra odbili da puste u zemlju imaoce poljskih pasoša bez zabeleške - Mini­ starstvo spoljnih poslova je 26. oktobra naložilo Gestapou da se svi poljski Jevreji u sledeća četiri dana deportuju. Gestapo se dao na posao bez oklevanja i sa svom brutalnošću. Sedamnaest hiljada Jevreja je deportovano do granice i proterano u Poljsku. Pošto su Poljaci granicu zatvorili, nesrećni ljudi su uzduž i po­ preko lutali ničijom zemljom između Nemačke i Poljske. Među tim Jevrejima sa nevažećim poljskim pasošima bila je i porodi­ ca Grinšpan. Jedan sin, sedamnaestogodišnji Heršel, u tom tre­ nutku je živeo u Parizu i izbegao deportaciju; 3. novembra je od sestre dobio dopisnicu u kojoj ona opisuje ove događaje. Mladić bez države, koji je ilegalno lutao Parizom, iza­ zvao je nekoliko dana kasnije događaj čije dimenzije ni sam ni­ je mogao da razume. Pogrom, za koji je njegov atentat revolve­ rom na službenika nemačke ambasade u Parizu bio inicijalna kapisla, bio je prekretnica. Ni zbog jednog drugog događaja na­ cistički režim nije sa toliko cinizma demonstrirao koliko malo mu je stalo makar i do privida tradicije pravne države. Antise­ mitizam i neprijateljstvo prema Jevrejima, kako su se već uobi­ čajeno propagirali kao sastavni deo nacionalsocijalističke ideo­ logije, zadali su udarac u najprimitivnijoj formi fizičkog nasilja i proganjanja. „Kristalna noć“ bila je „najviša tačka“ puta ka „konačnom rešenju“, puta ka višemilionskom ubistvu Jevreja iz ćele Evrope. 25

Novembarski pogrom bio je sve drugo nego spontano reagovanje: pogrom je bio insceniran sa državnih instanci i na najvišoj ravni. Povod je ponudio Heršel Grinšpan, koji je 7. no­ vembra pucao na sekretara nemačke ambasade u Parizu Ernsta fon Rata. Heršel Grinšpan je hteo da protestuje protiv brutalnog proterivanja Jevreja poljske nacionalnosti iz Nemačke krajem oktobra 1938. Njegov motiv je bio patnja njegove porodice i ni­ šta drugo. Spekulacije kako su se Grinšpan i Fon Rat poznavali i da su povod za atentat bili neki privatni motivi niti se mogu dokazati niti su relevantne. Ono odlučujuće u događajima koji su sledili nisu ni atentator ni žrtva, nego (kao i u paljenju Rajhstaga 1933) mogućnosti koje su se nacionalsocijalistima nudile posle jednog takvog čina. Nacionalsocijalistima je jedan ovakav događaj veoma do­ bro došao, on je uzdignut i stilizovan do nivoa zavere „svetskog Jevrejstva“ i poslužio je za konačno izopštenje nemačkih Jevre­ ja iz svih socijalnih i ekonomskih odnosa. Gebels je atentat od­ mah iskoristio za antisemitsku kampanju u štampi. Pogrom in­ sceniran širom ćele države počeo je posle Gebelsovog govora pred „starim borcima" nacističke stranke uveče 9. novembra u Staroj većnici u Minhenu. Vođe NSDAP-a toga dana su se kao i svake godine okupili u Minhenu da bi obeležili Hitlerov puč iz 1923. U 21 čas je došla vest o smrti Ernsta fon Rata. Oko 22. časa, pošto je Hitler otišao, šef propagande Rajha obratio se vo­ đama NSDAP-a i SA i počeo da pominje odmazdu i osvetu, stvorivši tako utisak da se radi o pozivu na akciju. Preko župa­ nijskih službi za propagandu, a od ovih dalje vodstvima obla­ snih i mesnih grupa, odnosno štabovima SA u ćelom Rajhu, glas se telefonom širio dalje, ali ovaj put kao naređenje. Nedugo zatim gorele su prve sinagoge, a na svima stranama jevrejske ljude su ponižavali, ismejavali, zlostavljali i pljačkali. Međutim, nije se stalo na javnom i naizgled spontanom vandalizmu. U danima posle 9. novembra 1938. u ćelom Nemačkom rajhu trideset hiljada muškaraca Jevreja, i to uglavnom onih boljestojećih, uhapšeno je i poslato u tri koncentraciona lo­ 26

gora, Dahau, Buhenvald i Zaksenhauzen. Jedva se može opisati šta je to za te ljude značilo i pored brojnih svedočenja očevida­ ca. S to je ova akcija bila ograničena na nekoliko nedelja i što je služila ,,samo“ za zastrašivanje i u svrhu pritiska za iseljavanje, ali (još) ne i za uništenje Jevreja - to je malo vredelo u odnosu na katastrofu koju je boravak u koncentracionom logoru pred­ stavljao za njihovu građansku egzistenciju, po razaranju dotada­ šnjeg načina života i u svesti samih žrtava. Materijalni bilans pogroma od 9. novembra 1938, za koji se uvrežio jedan tako bezazlen naziv kao što je „Kristalna noć“, izveden je neposredno posle samih događaja, i to 12. novembra na konferenciji u Berlinu kojoj je predsedavao Herman Gering, drugi čovek u Hitlerovoj državi. Prijavljeno je 7.500 uništenih jevrejskih radnji, spaljene su ili srušene skoro sve sinagoge (prema službenim navodima 191 jevrejska bogomolja je spalje­ na, a još 76 je srušeno ljudskim rukama, a prema novijim istra­ živanjima ukupno mnogo više od 1.000 sinagoga i molitvenih domova uništeno je u pogromu), a samo u noći 10. novembra razbijeno je stakala na izlozima u vrednosti od više miliona ma­ raka. Broj smrtnih slučajeva, bilo ubistava, bilo kao posledica maltretiranja, užasa ili očajanja - ne računajući samoubistva brojao se u stotinama. Dakle, pripreme za definitivno isključenje Jevreja iz pri­ vrednog života u trenutku održavanja Konferencije na jezeru Van već su odavno bile završene: u aprilu 1938. naređeno je da mora da se prijavi sva jevrejska imovina u vrednosti iznad 5.000 rajhsmaraka. Od juna su morala da se označe jevrejska preduzeća da bi se izvela njihova ,,arijevizacija“. Dana 14. okto­ bra 1938. Gering je na jednoj konferenciji o proizvodnim cilje­ vima i programu naoružanja izjavio: „Jevrejsko pitanje će sada morati da se rešava svim sredstvima jer oni moraju van iz pri­ vrede." Na sednici od 12. novembra utvrđenje dalji kurs nacionalsocijalističke politike prema Jevrejima. Gebels je sledećih dana i sedmica mogao propagandno da pripremi ono što će biti označeno kao ispunjenje volje naroda: naime prvo razvlašćiva27

nje, pa getoizacija i konačno deportacija i ubijanje nemačkih Jevreja koji nisu imali sreće da izmaknu domašaju nemačke vla­ sti. Oduzimanje imovine Jevrejima je 10. novembra 1938. već bila gotova stvar; o potpunoj ,,arijevizaciji“ nemačke privrede Hitler je već bio odlučio. Sporno je bilo jedino ko će knjižiti do­ bit, država ili NSDAP. Gering, kao opunomoćenik za četvorogodišnji plan, na sednici od 12. novembra potukao je ministra Rajha za propagandu, koji je jevrejskim novcem hteo da puni stranačku kasu. Ministri i birokratija su se saglasili da Jevreji ne samo da moraju da plate štetu koja je nastala u pogromu - pri čemu je konfiskacijom obezbeđena suma za osiguranje značila da će ona biti i plaćena - nego da pored toga mora da im se od­ redi ,,kazna“ oko čije visine nije bilo diskusije: utvrđeno je d a je to milijarda rajhsmaraka, da bi se na kraju ispostavilo da je taj iznos 1,12 milijardi. Potpuna ,,arijevizacija“, prvo, svih jevrejskih pojedinač­ nih radnji, zatim fabrika i akcionarskih udela, toga 12. novem­ bra bila je takođe gotova stvar, o kojoj je Hitler već odlučio i pre nego što su gospoda bila načisto sa merama kako Jevreje konačno da isključe iz nemačkog društva i izoluju. Ideje su bile razičite, od zabrane Jevrejima da kroče u nemačke šume, da se sve sinagoge sruše i napravi mesta za parkove, preko propisa o korišćenju železnice, recimo, da se uvede jevrejska železnica, pa i dalje, da se Jevreji i spolja označe određenom nošnjom, kao u srednjem veku (Gering je smatrao da su najprikladnije unifor­ me), ili barem nekim znakom. Većina ovih predloga se u budućnosti realizovala kada je neposredno posle pogroma u svrhu obespravljivanja Jevreja na­ stupila čitava bujica uredbi i ukaza, naređenja i zabrana. Fizičko uništenje bilo je, dakle, samo poslednja stanica na jednom putu koji je smišljeno i otvoreno označen u novembru 1938.

28

IV. JEVREJSKA EMIGRACIJA 1933-1941. Jedno od čestih pitanja glasi: zašto Jevreji na patnje i zlo­ stavljanja nisu na vreme reagovali iseljavanjem. S obzirom na to da se većina nemačkih Jevreja, ništa manje od drugih Nemaca, osećala vezanom za kulturu i otadžbinu i da zbog toga nije osećala sklonost da emigrira, za iseljavanje su postojale i druge značajne prepreke. Nacionalsocijalistička država je iseljavanje Jevreja istovremeno forsirala i kočila. Odstranjivanje iz privred­ nog života, sa jedne strane, nametalo je potrebu za iseljavanjem, dok su, sa druge strane, konfiskacija imovine i prevelika dava­ nja samu tu mogućnost iseljavanja sprečavali. Nijedna zemlja imigracije nije bila zainteresovana za siromašne useljenike, a podmuklost režima sastojala se u tome što se nadao da može i da izvozi antisemitizam ako Jevreji prognani iz Nemačke posta­ nu socijalni problem u zemljama koje ih prihvate. N a francuskoj obali Ženevskog jezera održana je u julu 1938. međunarodna konferencija posvećena problemima jevrejskog iseljavanja iz Nemačke. Nju je sazvao predsednik Ruzvelt, a odazvali su se predstavnici 32 države i brojne jevrejske orga­ nizacije. Osim osnivanja jednog Međuvladinog komiteta za izbeglice, sa sedištem u Londonu, i nejasnih obećanja pojedinih zemalja, postojeće useljeničke kvote su ubrzo potpuno iscrplje­ ne i nije se desilo ništa što bi moglo da poboljša emigracione mogućnosti Jevreja iz oblasti do kojih je sezala Hitlerova vlast. Nadležna institucija u Berlinu je bila Kancelarija za ise­ ljavanje u Ministarstvu unutrašnjih poslova; u januaru 1939, po modelu koji je u Austriji razvio A dolf Ajhman, osnovana je Centrala za jevrejsko iseljavanje. Njen šef je bio Rajnhart Hajdrih, a resorski je spadala u Ministarstvo unutrašnjih poslova i de facto bila identična sa II odeljenjem Gestapoa. Politika iseljavanja nacističkog režima je bila protivrečna i neuhvatljiva. Posle pojačanog pritiska za iseljavanje početkom 1939, sledilo je snažno onemogućavanje, sve do zabrane ujesen 1941. Režim je zahtevao iseljavanje u Palestinu, pa su skloplje­ 29

ni sporazumi o transferu kapitala (Sporazum Havara, tj. Spora­ zum o transferu) i pomaganju ilegalnog naseljavanja Palestine, ali je sprečavano iseljavanje u susedne evropske zemlje. Sasvim je logično da su se jevrejske izbeglice prvog iseljeničkog talasa pred Hitlerom sklonile u neposredno susedstvo. Sarska oblast, koja je do 1935. bila pod mandatom Društva naroda, za mnoge je bila prvo pribežište, kao i Austrija i Čehoslovačka koje su per saldo bile mnogo humanije prema emigrantima nego Švajcarska. Najvažnija zemlja egzila 1933/34. bila je Francuska. Eko­ nomski položaj je tamo bio bezizgledan i nije bio malo onih ko­ ji su se vratili nazad u Nemačku, umorni od napornog i uzalud­ nog traganja za novom egzistencijom. Jedan francuski zakon od novembra 1934. ograničio je mogućnost trajnog zapošljavanja stranaca, slično kao i u Belgiji, u koju je ulazak drastično otežan u februaru 1935. Pribežište je nudio mali Luksemburg sve do nemačkog napada u maju 1940; u Holandiji je u lažnoj sigurno­ sti spas našlo 25-30.000 nemačkih Jevreja. Mogućnosti su po­ stojale i u fašističkoj Italiji i posle septembra 1938, kada je Musolini, pod nemačkim pritiskom, uveo jevrejsko zakonodavstvo koje je postepeno počelo da liči na Nimberške zakone. U Italiji - a slično je važilo i za Španiju u kojoj je vladao fašista Franko - kod naroda nije postojalo antisemitsko raspoloženje i nije se smatralo da rasističke zakone treba sprovoditi striktno. Pošto, za razliku od većine evropskih emigrantskih zema­ lja, nije dospela pod nemačku okupaciju, Velika Britanija je i privremeno i trajno prihvatila najveći deo nemačkih jevrejskih useljenika. Do jeseni 1938. na britanskim ostrvima je spasa na­ šlo nekih 11.000 Jevreja, a posle „Kristalne noći“ došlo je još 40.000. Velikodušna je bila i vrlo brza pomoć jevrejskoj deci iz Nemačke, neposredno posle Novembarskog pogroma, kada je u dečjim transportima spaseno na hiljade jevrejske dece. Najvažnije i najpoželjnije egzilantske zemlje su bile Pale­ stina i SAD. Ipak je tamo bilo teško iseliti se iz različitih razlo­ ga. Palestina je bila oblast pod britanskim mandatom i cionisti, mahom mladi Jevreji, koji su bili voljni da se tamo isele i koji 30

su se pripremali za naseljenički život, tamo su puštani samo u malom broju i prema nekom komplikovanom sistemu kvota. Prema zvaničnoj autorizaciji Jevrejske agencije, dakle legalno, od 1933. do 1936. iz Nemačke se u Palestinu iselilo najviše 29.000 Jevreja, a od 1937. do 1941. bilo ih je još okruglo 18.000. Ilegalno useljavanje (Allija Beth ) bilo je vrlo rizično i uspelo je samo u slučaju nekoliko hiljada ljudi. Useljeničke kvote su za mnoge bile nesavladiva prepreka i za ulazak u Sjedinjene Države. Do 1939. nisu iskorišćene ni godišnje kvote. Uzroci su bili kako devizna politika u Nemačkoj, tako i restriktivna politika američkih useljeničkih vlasti. Posle Novembarskog pogroma 1938, restrikcije jesu popustile, ali za mnoge je već bilo kasno. Ako je prepreka isprva bila za­ brinutost da se na teret prime siromašni Jevreji iz srednje Evro­ pe, onda je posle izbijanja rata to bio strah od nacističkih špiju­ na koji bi mogli da se ubace u reku izbeglica. U svakom sluča­ ju, pre dobijanja dozvole za useljenje u SAD trebalo je proći kroz veliki birokratski lavirint. Uprkos svemu, Amerika je bila najvažnija zemlja egzila u kojoj je pribežište našlo preko 130.000 nemačkih i austrijskih Jevreja. Jevreje koji su došli iz Nemačke očekivala je jedna muč­ na svakidašnjica sa velikim problemima u navikavanju, sa pro­ blemima jezičke barijere, degradacije u profesiji, materijalne oskudice i osećanja iskorenjenosti - za mnoge tokom celog ži­ vota. Godina 1939. bila je najznačajnija godina za iseljavanja, kada je 75-80.000 Jevreja još i uspelo da pobegne iz Nemačke, 1940. pobeglo je 15.000, 1941. njih 8.000, a onda je 23. oktobra 1941. emigracija zabranjena. U tom trenutku upravo se sprovodio genocid.

31

V. ARIJEVIZACIJAI JEVREJSKA ZVEZDA: POTPUNO OBESPRAVLJIVANJE NEMAČKIH JEVREJA 1939-1941 U jesen 1938, u trenutku Novembarskog pogroma, od ukupno 100.000 jevrejskih preduzeća 40.000 je još bilo u ruka­ ma svojih zakonitih vlasnika. Najjače je ,,arijevizacija“ u poje­ dinačnim delatnostima pogodila knjigu; od ukupno 50.000 knji­ žara preostalo je samo 9.000. Broj nezaposlenih Jevreja je ne­ prestano rastao, zabrane bavljenja profesijom i prinudne prodaje vodile su osiromašenju mnogih porodica. Naredba o isključiva­ nju Jevreja iz nemačkog privrednog života, od 12. novembra 1938, uništila je i egzistenciju preostalih. Od 1. januara 1939, Jevrejima je zabranjeno držanje malih trgovačkih radnji, proda­ ja robe, zanatske usluge na vašarima i proslavama i držanje za­ natskih radionica. Radionice su po pravilu prelazile u ruke nejevrejskih vla­ snika (,,arijevizacija“), za mali deo njihove stvarne vrednosti, ili su bivale ugašene. Za jevrejske vlasnike to je u svakom slučaju bila propast je r nisu mogli raspolagati ni onim što bi dobili kao protivvrednost. Ona se stavljala na štedni račun i kasnije konfiskovala u korist Nemačkog rajha. Jevreji su morali prisilno da prodaju nakit, srebminu, antikvitete i ta prodaja je išla po ceni koja je bila daleko ispod stvarne vrednosti; takođe više nisu mo­ gli da raspolažu vrednosnim papirima i akcijama, nego su m ora­ li da ih predaju u prinudni depozit. Prinudno je ,,arijevizovana“ i jevrejska nepokretna imovina. Jevrejski radnici su otpušteni, oni koji su se bavili samostalnim zanimanjima skoro bez izuzet­ ka dobili su zabranu bavljenja profesijom. Od 3.152 lekara 709 je imalo privremenu dozvolu da kao „negovatelji bolesnika11 brinu isključivo o jevrejskim pacijentima. Vlast je ubrzano siromašenje nemačkih Jevreja iskoristila da bi uvela prinudni rad. Od 20. decembra 1938. datira odgova­ rajući raspis predsednika Državnog zavoda za zapošljavanje i 32

osiguranje nezaposlenih; prema ovome su uvedeni u eksploata­ ciju na poslovima „važnim za državu i politiku“ i svi radno spo­ sobni Jevreji, i to pod diskriminatomim uslovima („odvojeni od porodice"), pre svega u pogonima industrije naoružanja. Posle Novembarskog pogroma, zabranom jevrejskih no­ vina i organizacija, javni život Jevreja je potpuno zamro. Opljačkanim i osiromašenim, preostala im je jedino privatna eg­ zistencija pod sve gorim uslovima i novim šikanama. Sa Zako­ nom o rentijerskim odnosima sa Jevrejima, od 30. aprila, počele su pripreme za preseljavanje jevrejski porodica u ,jevrejske ku­ će". Namera, ubrzo i ostvarena, bila je da se saterivanjem Jevre­ ja u ove stanove olakša nadzor, a kasnije i deportacija. Od ,,arijevaca" se, glasilo je obrazloženje, ne može očekivati da sa Je­ vrejima žive u istoj zgradi. Početak rata 1. septembra 1939. doneo je ograničenje kretanja: Jevreji leti nisu smeli da kuću napuštaju posle 9 sati uveče, a zimi posle 8. Od 20. septembra im je zabranjeno da imaju radio-prijemnike, što je objašnjeno ratnim okolnostima, kao što im je zabranjeno da poseduju telefone (19. jula 1940) pošto su, naravno, bili „neprijatelji Rajha". Od početka decem­ bra zabranjeno je da voze automobile i da poseduju kamione; od septembra su im određene posebne radnje gde su mogli da kupe hranu, a od jula 1940. Jevreji u Berlinu su hranu mogli da kupe samo između 16 i 17 časova (količine koje su za njih bile racionisane bile su znatno manje nego za „arijevce"). Promu­ ćurne birokrate su izmišljale uvek nove pakosti, recimo zabranu da drže domaće životinje ili da pozajmljuju knjige iz biblioteka. Prvog septembra 1941. izašla je policijska naredba o obeležavanju Jevreja: od 15. septembra svaki Jevrejin stariji od šest godi­ na morao je na odeći da nosi žutu zvezdu. Tako je javno ponižavanje i žigosanje bilo potpuno, a kontrola progonjene manjine dovedena do perfekcije. Od 1. jula 1943, Jevreji su uN em ačkoj, članom 13 Zakona o državljanstvu Rajha, stavljeni pod nadle­ žnost policije, što znači da za njih više nisu postojale pravne in­ stance. Ali u tom trenutku u Nemačkoj više nije živelo mnogo 33

Jevreja. Zvanično, Nemački rajh je bio „slobodan od Jevreja“. Nešto malo njih povuklo se u ilegalu, drugi su živeli pod sum­ njivom zaštitom koju su nudili „mešoviti brakovi11 sa nejevrejskim partnerom, iščekujući svaki čas da podele sudbinu većine nemačkih Jevreja.

34

VI. GETA NA OKUPIRANOM ISTOKU. POČETAK „KONAČNOG REŠENJA JEVREJSKOG PITANJA* Rano ujutro 1. septembra 1939. nemački Vermaht je na­ pao susednu Poljsku. Malo čime su Poljska armija i vazduhoplovstvo mogli da se suprotstave odlično naoružanim Nemcima. U graničnim oblastima rat je trajao tri dana, a onda je usledio marš na Varšavu. Poljski glavni grad je bio cilj prvog neselek­ tivnog bombardovanja u Drugom svetskom ratu. Varšava je gorela na mnogim mestima. Ko je god mogao bežao je iz opsednutog grada pred nemačkim vazdušnim napadima. Nemački ulazak u Poljsku pratili su antisemitski ekscesi u kojima su učestvovali vojnici, folksdojčeri i Poljaci. Jedna Jevrejka iz Lođa kaže: ,,’Eno ga Jevrejin!’ Ovu divljačku viku slušali smo iz usta nemačkih građana koji su do juče bili naše komšije. Vuk je skinuo svoju jagnjeću kožu, zube naoštrio za lovinu. Nemački omladinci su sedeli u zasedama i sačekivali Jevreje koji su prolazili. Nemilosrdno su ih grabili, vukli za brade i čupali kosu dok ne poteče krv, blistajući od sadističke radosti kao u nekom grubom sportu. To je za njih bila ’nacionalna mi­ sija’ i sprovodili su je sa poslovičnom nemačkom temeljitošću. Jedan naš sused je odveden na prinudni rad u glavnu upravnu zgradu. Pošto je oribao pod, naredili su mu da ga obriše m anti­ lom... Tek kada mu je odelo bilo potpuno mokro od prljave vo­ de, dopustili su da ustane. Potom su mu obrijali pola glave i iz­ bacili ga na ulicu.“ A to je bio samo početak. 21. septembra 1939. Rajnhart Hajdrih, šef policije i službe bezbednosti, uputio je firerima interventnih grupa u okupiranoj Poljskoj uputstva koje etape i metode moraju da se primene u „konačnom rešenju jevrejskog pitanja“. Ono glasi: „Planirane mere zahtevaju najtemeljnije pripreme, ka­ ko u tehničkom, tako i u ekonomskom pogledu... Prva pretpo­ stavka za ovaj konačan cilj jeste koncentrisanje Jevreja iz zemlje 35

u veće gradove. Ovo mora da se sprovede ubrzano... Pri tome tre­ ba voditi računa da mesta za koncentraciju budu samo oni grado­ vi gde su železnički čvorovi ili bar koji leže na prugama... U sva­ koj jevrejskoj opštini treba uvesti Veće starešina, koje, koliko je to moguće, treba sastaviti od preostalih uglednih ličnosti i rabi­ na... Ono je doslovno odgovorno za tačno i precizno sprovođenje datih uputstava i onih koja će uslediti... Jevrejska veća obavezno moraju da evidentiraju Jevreje - po mogućnosti odvojeno po po­ lovima - i prema glavnim zanimanjima, u svojim oblastima, i da to u najkraćem roku prijave... Koncentrisanje Jevreja u gradovi­ ma verovatno će iz opštih bezbednosnih razloga u tim mestima usloviti naređenja da za njih određene gradske četvrti budu zabra­ njene, da - s obzirom na ekonomske razloge - na primer, ne srneju da napuštaju geto, da ne smeju da izlaze posle određenog ve­ černjeg sata.“ Geta su kao mesta prisilnog boravka u svrhu ponižavanja i eksploatacije Jevreja uspostavljena posle nemačke okupacije u celoj Istočnoj Evropi. Svrha geta je bila prvenstveno u sabiranju jevrejskog stanovništva u velikim gradovima; geta su bila prola­ zne stanice jednog ogromnog pomeranja naroda, što na početku okupacione vladavine u Poljskoj još nije imalo jasne konture. To dokazuju i sporenja između generalnog guvernera u Krakovu i vlasti u „pripojenim oblastima“ zapadne Poljske. Ovi poslednji su u svrhu „germanizacije11 hteli da se što pre oslobode Jevreja, a vlada Generalnog protektorata takođe je težila teritoriji slobodnoj od Jevreja, ali kao cilju koji je nakratko odložen. U Varšavi je pre nemačkog napada živelo približno 350.000 Jevreja. Oni su posle Njujorka bili po veličini druga je ­ vrejska zajednica u svetu. Većina varšavskih Jevreja je živela u severnom delu grada, u tradicionalnim jevrejskim kvartovima u kojima se govorio jidiš. Mnogi su bili ortodoksni, odevali se u crno, muškarci su nosili bradu i sa strane imali uvojke u kosi. Skoro polovina varšavskih Jevreja radili su kao zanatlije ili rad­ nici, trećina se bavila trgovinom. Mali broj je bio samostalan. Osim učitelja, jedva d a je bilo Jevreja u javnim službama. Veći36

na poljskih Jevreja je bila siromašna, a u znaku poljskog antise­ mitizma njima je bilo rđavo i pre nemačke okupacije. Ali dale­ ko najgore je tek predstojalo. Prvo getoizacija i gubitak imovi­ ne. U novembru 1939. Nemci su za jevrejskog starešinu imeno­ vali predsednika jevrejske opštine Adama Cemjakova. N a čelu varšavskog Jevrejskog saveta on je bio odgovoran za sve veći broj ljudi koje je evakuisan iz okruženja u grad; morao je da se brine za njihovu ishranu, stanovanje, zdravlje i da izvršava na­ redbe SS-a koje su bile uperene protiv Jevreja. Postoje samo lakonske zabeleške, često u naznakama i skraćenicama, koje je Cernjakov unosio u svoj dnevnik. To je bio protokol svakidašnjice u varšavskom getu: „Statistika Jevre­ ja u Varšavi je završena. Ujutro u 8 sati kontribucija opštine. U 11 predao SS-u 40.000 zlota u gotovini i u doznakama 260.000. Potom devizna klauzula na odobravanje. Na ’geto’ su postavlje­ ni putokazi sa natpisima ’Pažnja, opasnost od zaraze’ i ’Pristup zabranjen’. Komanda nalepila plakate da je zabranjen pristup vojnicima. U opštini i dalje sastanak.14 Tema sastanka bila je kontribucija koju je Jevrejima nare­ dio SS, dobrovoljna, ali pod pretnjom da će, ako novac ne bude sakupljen na vreme, taoci biti streljani. Jevrejski starešina je provodio vreme na svim mogućim službenim mestima, na sednicama Saveta, u pokušaju da osposobi upravu, da zbrine bes­ kućnike, da obezbedi novac za jevrejsku siročad, za bolnicu, za osoblje jevrejske opštine. Na nemački zahtev morali su da se regrutuju prinudni radnici. Upravljanje bedom je mučan i neza­ hvalan zadatak. Sredinom novembra geto je od spoljnjeg sveta odvojen zidom i bodljikavom žicom. U varšavskom getu živelo je više od 400.000 Jevreja zbijenih na malom prostoru, pod upravom Jevrejskog veća koje je, sa svoje strane, naređenja dobijalo od SS-a. Mesto Jevrejskog starešine11 na čelu jedne takve prinud­ ne zajednice bilo je nezahvalno. SS ga je stalno ponižavao, on je višestruki uhapšenik i zloupotrebljavaju ga, a stanovnici geta 37

ga ne vole. Naprotiv, često ga osporavaju. Mnogi u njemu vide samo dobrovoljno oruđe u rukama Nemaca. Ovu pretpostavku podupiru najbesmislenije glasine. Odijum da je zbog taštine i vlasti težio ovom teškom položaju, da bi zadovoljio svoje častoljublje, Cernjakov je delio sa svima koje su Nemci postavili na takva mesta u drugim getima, u Lođu ili Vilni, u Lublinu, Rigi, Terezijenštatu, i zloupotrebljavali ih kao svoju produženu ruku. Jevrejska veća nije očekivala slava; oni koji su ih nadživeli, kao što su pisci istorije, postupili su prema njima rđavo, iako su ih nacionalsocijalisti već jednom ubili. Kritičari jedva da su primetili tragičan konflikt koji su oni otelovljavali. Adam Cernjakov je bio obrazovan i senzibilan čovek. Pre Prvog svetskog rata, na Visokoj tehničkoj školi u svom rodnom gradu Varšavi stekao je zvanje diplomiranog inženjera, posle toga je studirao trgovačke nauke. U Drezdenu je učio nemački jezik i udubio se u nemačku kulturu. Osioni antisemitizam u Poljskoj onemogućio mu je službu i mesto izvan jevrejske za­ jednice. To g a je , premda se po svom poreklu i obrazovanju vi­ še osećao kao poljski patriota nego kao osvešćeni Jevrejin, do­ velo na poslove nastavnika jedne stručne škole u varšavskoj jevrejskoj opštini i na mesto funkcionera u Centrali jevrejskih za­ natlija u Poljskoj. Tokom nekoliko godina bio je u varšavskom gradskom veću. Jedan sapatnik u getu, Ludvik Hirsfeld, u svo­ jim uspomenama potrudio se da bude pravedan prema predsedniku varšavskog Jevrejskog veća: „Voleo je da se prikaže kao strog, ali je imao osetljivu dušu čoveka koji je znao da mu je sudbina zapečaćena i koji se dobrovoljno žrtvuje. Borio se za svakog čoveka... Prema sebi nije imao milosti... A za život onih koji su mu bili povereni borio se kao lav. Bio je strog kada se radilo o njemu samom, a blag i popustljiv kada se radilo o dru­ gima. Poslušno je nemačkim vlastima na njihovu zapovest pre­ davao vrednosti, zlato, krzna... čak i srebrne noćne sudove. Ka­ da su zahtevali ljude koji su bili u njegovoj nadležnosti, istupio je sam on i žrtvovao sebe...“

38

U julu 1942. počela je deportacija stanovnika geta u logore smrti. Jevrejska veća su opet morala da budu produžena ruka, sa­ stavljaju spiskove za transport i garantuju da su kandidati smrti sposobni za putovanje. Ni radnici pogona u getu koji su radili za potrebe industrije oružja nisu bili pošteđeni. Jevrejski starešina je kao produžena ruka izbavio sebe daljeg služenja i 23. jula 1942. našao izlaz u samoubistvu. Popio je otrov u svojoj kancelariji. Na pisaćem stoluje zatečeno pismo za njegovu ženu. Pisalo je samo: „Traže od mene da sopstvenim rukama ubijam decu moga naro­ da. Ne preostaje mi ništa drugo nego da umrem.“ Lođ je bio napredan poljski grad, drugi po veličini u ze­ mlji. Industrijski razvoj je pogodovao gradu, a naročito značaj­ na je bila tekstilna industrija. U predvečerje Drugog svetskog rata imao je 700.000 stanovnika. Više od trećine stanovništva su bili Jevreji. Lođ je bio centar jevrejske kulture, sa jevrejskim gimnazijama, rabinskim školama, novinama na jidišu, mnogim sinagogama i bogatim verskim životom. Dana 8. septembra 1939. u grad je umarširao nemački Vermaht. Lođ je anektiran zajedno sa „Županijom Vartom“ i krajem 1939. postao deo Nemačkog rajha. Onda je 11. aprila 1940. dobio novo ime - Licmanštat, prema jednom nemačkom generalu. Sa nemačkom okupacijom odmah je počeo progon Jevreja. Interventna esesovska komanda, uz podršku domaćih „folksdojčerskih“ jedinica, odmah je počela sa nasiljem nad jevrej­ skim građanima i sa pljačkom imovine. Prve zvanične prinudne mere protiv Jevreja bile su prisilni rad i zabrana izlaska. Sledili su isključivanje iz privrednog života, blokada bankovnih računa i proizvoljna hapšenja. U novembru 1939. razorene su sve sina­ goge u gradu, kao prethodne godine u Nemačkoj za vreme „Kri­ stalne noći“. U svakom slučaju, od novembra 1939. svi Jevreji su morali da nose oznaku, prvo žutu traku oko ruke, a kasnije jevrejsku zvezdu prišivenu na odeći u visini grudi. Dana 10. decembra 1939. predsednik vlade u Kališu Fridrih Ibelher, kao najviša nemačka instanca vlasti, zapovedio je da se pripremi geto: „Pošto se pripremi odgovarajući broj stra39

žara, dana koji ja odredim treba trenutno da usledi uspostavlja­ nje geta. Određenog sata predviđeni stražari će postaviti utvrđe­ nu graničnu liniju oko geta i zatvoriti ulice bodljikavim barije­ rama i sličnim zaprekama. Istovremeno treba zaziđivanjem od­ nosno drugim sredstvima zatvoriti kućne fasade, što će uraditi jevrejska radna snaga koja ima da se uzme iz geta. U getu od­ mah treba uvesti jevrejsku samoupravu koja treba da se sastoji od jevrejskih starešina sa znatno proširenim predsedništvom.“ Za Jevrejskog starešinu“ je 13. oktobra 1939. imenovan Mordehaj Haim Rumkovski. Shodno naređenju, on je formirao Jevrejsko veće u kome je bio 31 član. Ovi su 31. novembra uhapšeni, deportovani i ubijeni. Samog Rumkovskog su mučili pre nego što je morao da sastavi novo veće. U brutalnosti nemačkih vlasti postojao je metod: prvo je 100.000 Jevreja i 200.000 Poljaka moralo da napusti županiju Vartu. „Jevrejsko pitanje11je trebalo da se reši kasnije. U raspisu predsednika vla­ de Ibelhera nedvosmisleno stoji da je „osnivanje geta, logično, samo jedna prelazna mera. U koje će se vreme i kojim sredstvi­ ma geto i grad Lođ očistiti od Jevreja, to ću zadržati za sebe. U svakom slučaju, krajnji cilj mora biti da tu kužnu krastu sasvim spalimo11. Ovo se poklapalo sa planovima iz Berlina. Jevreje iz žu­ panije Varte treba deportovati na Istok, u oblast Generalnog protektorata. Hitlerov namesnik u okupiranoj Poljskoj Hans Frank odbio je u januaru 1940. da primi Jevreje; to je ubrzalo planove sa getom. Ali osnivanje geta u Lođu nije išlo tako brzo kako je planirano. Klopka se nije zatvorila odmah, nego se za­ tvarala polako. Dana 8. februara 1940, šef policije nalaže osni­ vanje jedne getoizirane četvrti u severnom, siromašnom delu Lođa, u kome je živelo 62.000 Jevreja. Geto je pokrivao četiri kvadratna kilometra, uključujući i jevrejsko groblje, sa 31.000 stanova lošeg kvaliteta, gde je jedva ijedan imao tekuću vodu i priključak na kanalizaciju. Tu je moralo da živi 160.000 ljudi hermetički odvojenih od spoljašnjeg sveta. Jevrejski starešina je organizovao jevrejsku službu reda, zapravo stražu u getu, a in­ 40

dustrijski pogoni u getu morali su da rade za nemačku vojsku. Tokom aprila su završene pripreme, a 30. aprila geto je stavljen pod ključ. Za izlazak napolje sledovala je smrtna kazna. U julu 1940. jevrejski starešina je morao da obznani zabranu po kojoj je „najstrože zabranjeno" da ljudi „koji stanuju u getu razgova­ raju sa nekim ko je izvan geta, pogotovo preko bodljikave žice sa ljudima koji idu ulicama". Geto je organizovan i njime se upravljalo nemački te­ meljno. Jevrejsko veće je pod Rumkovskim radilo kao izvršni organ i odgovaralo za uređivanje jevrejske svakidašnjice. U gradskoj upravi Licmanštata za poslove oko geta ustanovljena je kancelarija za „ishranu i ekonomiju geta". Od oktobra 1940. ova služba sa povremeno i 400 zaposlenih zvala se Uprava za geto. N a njenom čelu je bio Hans Bibov, u civilno vreme trgo­ vac na veliko iz Bremena. Bio je častoljubiv, svoje zadatke je uzimao ozbiljno i bio je, kao i njegovi saradnici, svestan znače­ nja geta u okviru „rešavanja jevrejskog pitanja". (U aprilu 1947. je kao pomagač u deportovanju 300.000 Jevreja u logore smrti i kao učesnik u streljanjima pred poljskim sudom osuđen na smrt i pogubljen u junu mesecu. Postupak protiv njegovih saradnika vođen je u Nemačkoj 70-ih godina.) Uprava geta je bila nadle­ žna za ishranu, proizvodnju i resurse. Spoljašnju stražu davala je redovna policija, u getu su bili nadležni Gestapo i kriminali­ stička policija. Gestapo, glavna instanca nadležna za sve politič­ ke protivnike i „neprijatelje" Rajha, držao je neke svoje isposta­ ve u getu; kriminalistička policija se pre svega bavila otima­ njem vrednih stvari, što se zvanično nazivalo borbom protiv kri­ jumčarenja. Getoizaciji je prethodilo razvlašćenje. Najveći deo imovine stanovnika geta oduzet je prilikom „preseljavanja", to su bile „niči­ je" stvari i opljačkane su. Grad-država iza rešetaka je od jula 1940. dobio i sopstvenu valutu. Ali i taj novac iz geta je bio samo oblik pljačke, pošto je prema nemačkoj službenoj definiciji bio ni­ šta drugo nego „priznanica da je Jevrejin za njega razmenio rajhsmarke ili neku drugu valutu. Ako bi se geto jednog dana raspu41

stio, sto je nemoguće pretpostaviti, njegov imalac ne bi mogao da ispostavi nikakva pravna potraživanja prema Nemačkom rajhu...“ Iznutra je getom diktatorski upravljao sam Rumkovski. Prinudni rad u tekstilnim pogonima, saračnicama, stolarskim ra­ dionicama, metalurškim radionicama za Vermaht, bio je organizovan po njegovim planovima. Postojali su jevrejska služba re­ da (interna policija), zatvor, novine preko kojih se oglašavao jevrejski starešina, statističko odeljenje, arhiv u kome je vođena hronika geta. Glad je bila svakodnevna. To je znao i nemački nadležni službenik, šef administracije Bibov, koji u martu 1942. Gestapou piše: „Ishrana je već duže od godinu dana ispod odo­ brene količine po zatvoreniku. Niko ne može da garantuje da će stanovnici geta i nadalje na osnovu odobrene hrane ostati radno sposobni... Dalje, sve što od životnih namirnica ulazi u geto po pravilu je slabog kvaliteta. Najjasniji dokaz o stanju ishrane je brz porast broja umrlih. Pregledom uzroka smrti poslednjih sed­ mica može se ustanoviti širenje pegavog tifusa (tifus izgladnelih).“ Od jeseni 1941. u geto je ,,naseljeno“ 20.000 Jevreja iz Nemačkog rajha, Beča, Praga i Luksemburga. Da bi se našlo mesta morala je da se zatvori škola. Jedan od doteranih u geto, publici­ sta Oskar Singer iz Praga, s obzirom na stanje koje je zatekao, pi­ ta se: „Koliko vremena je potrebno Evropljanima da u ovakvim okolnostima prestanu sa kulturnim zataškavanjem? Može li ova kultura opstati uz tako drakonsko kažnjavanje kao što je oduzi­ manje supe ili spavanje na pričnama? Da lije moguće da čoveka ne pojedu stenice ako nema mogućnosti da opere posteljinu, veš i odeću, da ih promeni i provetrava? Šta je to kultura?“ U novembru je iz Gradišća doterano 5.000 Roma, među kojima i brojna deca. Prema njima su postupali još gore nego prema Jevrejima. Ziveli su u ciganskom rezervatu, u getu, odvojeni dvostrukom bodljikavom žicom. Svi su u januaru 1942. umoreni u gasnim kolima u logoru smrti K ulm hof (Helmno). A 16. januara 1942. počela je i deportacija Jevreja iz geta. Geto je trebalo postepeno prazniti. Spiskove za deportaciju su 42

sastavljale jevrejske starešine. Deportacije su završavale u gasnim kolima u logoru smrti Kulmhof. Do septembra 1942. tamo je ubijeno 70.000 ljudi iz geta. Preostalih 90.000 i dalje su radili za Vermaht i trpeli glad. U junu 1944, rajhsfirer SS-a Hajnrih Himler naredio je pražnjenje geta. Opet su krenule deportacije, prva prema Helmnu, a od avgusta 1944. prema Aušvicu. Neki su se još uvek nadali da ih vode na rad. Krajem avgusta 1944. i jevrejski starešina Rumkovski sa svojom porodicom transportovan je za Aušvic. U njegovoj lič­ nosti se ogleda sva tragedija geta u Lođu/Licmanštatu. Jevrejski starešina Rumkovski je na to mesto došao slučajno. Star 62 go­ dine i slabo obrazovan, on se do 1939. ni po čemu nije isticao. Pre nego što je milošću nemačkih okupacionih vlasti postao šef u getu, bio je neuspešni trgovac, agent osiguranja, upravnik jed ­ nog jevrejskog sirotišta, i to su bile stanice u njegovom životu. Nazivali su ga ,,predsednik“ i brzo je na sebe navukao mržnju nesrećnih stanovnika geta. Opisao g a je Arnold Mostovic, jedno vreme lekar u getu: „Bio je jednostavan čovek, ali bez sumnje otresit. Izvesno iskustvo u karitativnom radu, na primer u organizovanju donacija, bilo je dovoljno da se snađe u novoj koži. To mu je dobro stajalo i kompenzovalo mu je podređenu ulogu koju je morao da igra ranije. Kada je govorio, a sebe je smatrao dobrim govornikom, i okupio oko sebe veliki broj slušalaca, kao da bi dobio krila zbog svesti o vlasti koju ima, možda i zbog svesti o odgovornosti/1 Kao saradnik Nemaca i izdajnik Jevreja, onima koji nisu verovali u smisao njegovih mera, izgledao je kao d a je na čelu neke regimente uz čiju pomoć sprovodi red i mir u jednom ogromnom jevrejskom getu. A bio je samo oruđe Nemaca u oči­ ma onih koji su se gadili ropskog rada na koji ih je terao u pro­ izvodnji naoružanja u getu. Dana 4. septembra žiteljima geta je držao govor. Prikazujući sebe i svoju ulogu, u patosu očajanja, kaže: „Juče sam dobio naređenje da iz geta deportujem 20.000 Jevreja. Ako to ne učinimo mi, uradiće drugi... Pošto nas ne vo­ di misao 'koliki broj možemo da spasemo?’, nego samo 'koliko 43

moramo da izgubimo?’, odlučili smo, ja i moji najbliži saradnici, da prihvatimo ovu zlu kob ma koliko ona bila za nas teška. Ja moram da izvedem ovu tešku i krvavu operaciju, moram da odsečem udove da bih spasao telo!... Pred vama stoji jedan uni­ šteni Jevrejin... Ovo je najteža naredba koju sam ikada morao da izvršim. Pružam prema vama moje ranjene i drhtave ruke i prosim: predajte svoju žrtvu u moje ruke da bih mogao da sprečim dalja žrtvovanja, da bih mogao da spasem grupu od 100.000 Jevreja.“ Broj preživelih u getu Lođ/Licmanštat procenjuje se na 12.000. Geto je 1. decembra 1941. imao najviše stanovnika, 163.623. Pod upravom jevrejskog starešine Rumkovskog geto u Lođu je postojao osamnaest meseci duže nego varšavski pod moralno osetljivijim Adamom Černjakovim, koji se ipak ubio 1942. Za sve to vreme po nemačkom naređenju i dalje su sasta­ vljane liste za deportaciju. Da li je duže postojanje geta u Lođu zasluga jevrejskog starešine, to ne zna niko. Dilema oko jevrejskih veća uvek je među preživelima izazivala dugačke i ogorče­ ne diskusije. Pored geta u Varšavi, Lođu i Krakovu, Censtohovi, Radomu, Kjelcu i mnogim drugim mestima na poljskoj teritoriji, posle pohoda na Rusiju juna 1941, osnivaju se i geta u istočnoj Poljskoj, Litvaniji, Estoniji i Letoniji, Belorusiji, a uz ove još i u Vilni i Kovnu, Rigi, Minsku ije d a n od poslednjih, u Lembergu (avgust 1942). U Bjalistok, centar poljske tekstilne industrije, Vermaht je umarširao 15. septembra 1939. Taj grad na severoistoku Polj­ ske imao je oko 120.000 stanovnika, polovina njih su bili Jevreji. Prema tajnom sporazumu u paktu Hitler - Staljin ovaj région je ušao u sovjetsku interesnu zonu. Bjalistok je prema tome od 22. septembra 1939. bio pod sovjetskom upravom. Posle nemačkog napada na Sovjetski Savez, Bjalistok je 27. juna 1941. dospeo pod nemačku okupaciju. Odmah su počeli sa masakrom nad Jevrejima; jedna interventna grupa je prvog dana ubila 2.000 jevrejskih građana, uništila sinagogu, ubrzo potom je kao 44

žrtva ubilačke akcije izvan grada palo još 4.000 Jevreja. Prizori iz zapadne Poljske ponovili su se u istočnoj Poljskoj, Baltiku, Belorusiji i Ukrajini. Okrug Bjalistok je 15. avgusta 1941. pripojen Istočnoj Pruskoj i time postao deo Rajha. Početkom avgusta počela je getoizacija Jevreja u tom gradu. U getu je živelo i radilo 50.000 Jevreja pod kontrolom Gestapoa i upravom Jevrejskog veća, u istim uslovima kao i u Lođu. Kao i u drugim getima, postojale su jevrejske političke organizacije - komunisti, razne cionistič­ ke grupacije, ,,Bund“ - koje su bile u rivalskom odnosu, ali su imale jedan cilj: ustanak protiv porobljivača. Od avgusta 1942. borci otpora su se u podzemlju organizovali u dva glavna prav­ ca, a u junu 1943. se ujedinili u je d a n ustanički pokret. Njihov uzor je bila organizacija Oneg Sabat u varšavskom getu koja se pripremala za borbu protiv Nemaca i koja je za potomke ostavi­ la svoju arhivu. (Dokumenti, Arhiva Emanuel-Ringelblum, u kantama za mleko pod zemljom izdržali su razaranje varšavskog geta; spasenje i arhiv geta u Bjalistoku.) U februaru 1943. u Bjalistoku je tokom jedne ,,akcije“ streljano dve hiljade Jevreja, a još deset hiljada je deportovano u Treblinku. Naredba za likvidaciju geta je došla u avgustu, a ovlašćeno lice je bio generalpotpukovnik SA Odilo Globocnik. Jevrejski borci su se nemačkoj premoći, kada su tenkovi i arti­ ljerija napali geto, odupirali od 16. do 20. avgusta. Deportacija 30.000 ljudi iz geta u Treblinku i Majdanek počela je 18. avgu­ sta. Iz istog geta je u Terezijenštat, a potom u Aušvic, deporto­ vano 1.200 dece. Jedna grupa boraca otpora, 150 žena i muška­ raca, uspela je da pobegne iz Bjalistoka i da se priključi partiza­ nima. Ustanak u varšavskom getu aprila 1943. nacionalsocijalističkim gospodarima je zadao još više muke. U krvavim okrša­ jim a oko svake kuće i svake ulice SS je u roku od četiri nedelje savladao jevrejski otpor. Na kraju je ostatak geta dignut u vazduh i spaljen, a u izveštaju brigadira SS-a Jirgena Stropa posla-

45

tom u Berlin stoji da „u Varšavi više ne postoji jevrejska stam­ bena četvrt". Geta su bila jedna od etapa u istoriji holokausta. Uz svu patnju i bedu, pored svih tragedija koje su se tamo odigravale, geta nisu bila glavna poprišta holokausta. Između 1941. i 1943. ona su bila čekaonice smrti, predsoblje pakla, međustanice na putu za logore u koje su ljude deportovali da bi ih ubili.

46

VII. OD ANTISEMITIZMA DO GENOCIDA. GENEZA „KONAČNOG REŠENJA“ U januaru 1939, Hitler je u jednom govoru pred parla­ mentom nagovestio da pretenduje na ulogu proroka - „ako bi međunarodnom finansijskom Jevrejstvu u Evropi i van nje us­ pelo da još jedanput gume narode u svetski rat“, onda se to neće okončati „pobedom Jevrejstva11, nego „uništenjem11jevrejske ra­ se u Evropi. Hitler je više puta narednih godina podsećao na ovu svoju pretnju. Nezavisno od svih kontroverzi - odnosno dileme da li je uništenje evropskih Jevreja od početka bilo predviđeno u nacionalsocijalističkom programu ili je genocid bio rezultat radikalizacije nacističkog režima, koju je svojom saglasnošću sankcionisala jedna ogromna većina - ipak je najava iskorenjivanja Jevreja ključ za razumevanje ćele tragedije. Prvo, pretnja sadrži klasične stereotipe antisemitizma, podmeće priču o međunarod­ noj jevrejskoj zaveri, drugo, prošimje je time da su oni planirali Prvi svetski rat i, treće, kao osnovu koristi ideju da su „Jevreji11 Nemačkoj objavili rat, koja je propagirana još 1933. (a 1939. samo ponovljena). To je 1933. bio motiv za akciju bojkota, a 1939. je najavilo ono što se na šifrovanom jeziku nacističke dr­ žave nazivalo konačno rešenje jevrejskogpitanja. Najkasnije od ranog leta 1941, ovaj pojam je zvanično služio da se opiše fizičko uništenje Jevreja. Takav jezički mon­ strum koji su izumeli birokrate sastoji se od metafore jevrejsko pitanje, koja je bila u javnom opticaju od 19. veka (i nije uvek bezuslovno imala pejorativno značenje, nego je označavala od­ ređenu političku, kulturnu i socijalnu grupu problema), čije je „rešenje11, prema shvatanju antisemita, i potom nacionalsocijalističke ideologije, uvek značilo izopštavanje, a jačanjem vlasti nacističkog režima se potom radikalizovalo. Ako je „rešenje je ­ vrejskog pitanja11 izvorno bilo postulat antisemita i metafora nacionalsocijalističke propagande sa još neodređenim sadržajem, ovaj pojam je od 1933. kroz mere obespravljenja, izopštavanja, 47

diskriminacije i progona (najjasnije kroz Nirnberške zakone iz 1935. i uredbe koje su iz njih proizilazile) bio ispunjen sadrža­ jem i na kraju, u formi „konačnog rešenja jevrejskog pitanja“, pretvoren u sinonim za masovno ubistvo svih Jevreja na prosto­ rima nemačke vladavine. Posle Novembarskog pogroma 1938. koji predstavlja pre­ kretnicu, kada se iz faze maltretiranja i ponižavanja Jevreja pre­ lazi u fazu proganjanja i uništavanja, u službenom govoru sve je prisutniji pojam „opšteg rešenja“, odnosno ,,konačnog“ rešenja jevrejskog pitanja. Semantičku radikalizaciju nije pratio neki unapred utvrđen sadržaj koji bi, recimo, jednoznačno odgovarao upotrebi pojma kao što je „poseban tretman“ . Ključni dokument za razvoj ovog govora je „pismena instrukcija11 kojom Gering kao maršal Rajha, opunomoćenik za četvorogodišnji plan i predsednik M inistarskog saveta za odbranu, 31. jula 1941. o bu­ dućim planovima obaveštava Hajdriha, šefa policije i SD-a: „Kao dopunu zadataka koje sam Vam preneo 24. 1. 39, da se jevrejsko pitanje u formi iseljavanja ili evakuacije privede što po­ voljnijem rešenju u saglasnosti sa rokovima, ovim Vas ovlašću­ jem da uradite sve neophodne pripreme u organizacionom, for­ malnom i materijalnom pogledu za opšte rešavanje jevrejskog pitanja u nemačkoj sferi uticaja u Evropi. Ukoliko se tom prili­ kom ulazi u nadležnosti drugih centralnih instanci, onda uklju­ čiti i njih. Nadalje, od Vas očekujem da mi ubrzo predočite je ­ dan opšti nacrt o organizacionim, formalnim i materijalnim merama za sprovođenje projektovanog konačnog rešenja jevrej­ skog pitanja.11 S obzirom na postavljene ciljeve, ni ovaj dokument nije jasan po svom doslovnom značenju. Pozivanje na dopis iz janu­ ara 1939, u kome se tražilo forsirano iseljavanje Jevreja, moglo bi da potkrepi pretpostavku da se pod „opštim rešenjem11 misli na pojačan pritisak za individualno iseljavanje, na preseljavanje masovnim deportovanjem koje ima za cilj neko potpuno novo naseljavanje deportovanih. Među istoričarima je već dugo vre­ mena sporno pitanje da li o ovome još treba da se raspravlja i da 48

li je odluka o genocidu već bila donesena. Indicija koja se ne može osporiti jeste činjenica da su ubilačke komande interventnih grupa, posle napada na Sovjetski Savez 22. juna 1941, na Baltiku, u Ukrajini, Belorusiji i Rusiji bile dobro pripremljene za ove operacije. Znakovi da je promenjeno značenje pojma „konačno rešenje" nalaze se i u dokumentima. Tako, naređenje Glavne kancelarije za bezbednost Rajha, koje je 20. maja 1941. prosleđeno svim policijskim punktovima, a informativno takođe komandnim odeljenjima SD-a, na dva mesta izričito upućuje na „konačno rešenje jevrejskog pitanja, koje bez sumnje predstoji“. Ovo je moglo da znači jedino pooštravanje dotadašnje političke prakse prema Jevrejima. Utoliko je vrlo interesantno i saopštenje, posle koga je usledila i naredba, da nemački Jevreji, koji su živeli u Belgiji i Francuskoj, od vlasti u Nemačkom rajhu traže uverenja i dokumenta kao što su potvrde o vladanju, pasoši, da­ kle dokumenta koja su potrebna za iseljavanje u prekomorske zemlje. Službama koje su bile podređene Glavnoj kancelariji za bezbednost Rajha, međutim, naloženo je da ne odgovaraju na takve molbe. A osim ovoga, u naređenju pomenute kancelarije jasno stoji: „Useljavanje Jevreja u oblasti koje smo zaposeli, s obzirom na izvesno skorašnje rešenje jevrejskog pitanja, treba sprečiti." Koju drugu svrhu može imati sprečavanje iseljavanja Jevreja, ako ne namera da se ovi zadrže na teritoriji gde je pri­ sutna nemačka vlast i gde bi se njima moglo raspolagati tj. gde bi oni mogli biti uništeni? Ako se sa velikom izvesnošću može poći od toga da ter­ min „konačno rešenje“ najkasnije od ranog leta 1941. ne znači ništa drugo nego ubijanje, onda treba postaviti pitanje kada je njegovo značenje počelo da se menja. Dana 24. juna 1940, Hajdrih piše pismo ministru spoljnih poslova Ribentropu u kome ukazuje na svoje kompetencije u „sprovođenju jevrejskog ise­ ljavanja iz ćele oblasti Rajha“ (Hajdrih se poziva na Geringovo ovlašćenje iz januara 1939. i jasno stavlja na znanje da prilikom eventualnih pregovora sa Ministarstvom spoljnih poslova ovo ministarstvo mora da se uključi u kompleks „konačnog reše49

nja“). Od 1. januara 1939, iz oblasti Rajha iseljeno je ukupno 200.000 Jevreja. Međutim „problem u celini —radi se o VA miliona Jevreja koji su danas u oblastima pod nemačkim suvereni­ tetom - više ne može da se resi iseljavanjem. Nužno je, dakle, teritorijalno konačno rešenje". Pod „teritorijalnim konačnim rešenjem“ šef Glavne kance­ larije za bezbednost Rajha mislio je na „Projekat Madagaskar", koji je bio predmet planiranja od proleća 1940. Ideja da se Jevreji nasele u ovoj francuskoj koloniji pored obale istočne Afrike, čija klima je pogubna za Evropljane, postojala je u antisemitskoj lite­ raturi od 19. stoleća. U međuratnom periodu o ovoj ideji su izme­ đu ostalih raspravljali i britanski autori, a 1937. bila je i predmet francusko-poljskih pregovora posle kojih je jedna poljska komisi­ ja na licu mesta ispitivala mogućnost naseljavanja jevrejskih emi­ granata iz Poljske. Mora se naglasiti da su se Poljaci ozbiljno po­ duhvatili ispitivanja ove situacije. Prema mišljenju člana komisije Lepeckog, na madagaskarskim planinama moglo bi u svakom slučaju da se naseli 40.000 do 60.000 ljudi, dok je Leon Alter, drugi član iste komisije, smatrao da bi se na Madagaskaru moglo naseliti najviše 2.000 Jevreja. Nemačka javnost se s vremena na vreme suočavala sa ovim planovima za Madagaskar. Julijus Štrajher, antisemita naj­ gore vrste, ponovo je u januaru 1938. propagirao jedan takav projekt deportacije: „Kada je Štirmer pre nekoliko godina pisao da je preseljenje Jevreja na francusko kolonijalno ostrvo M ada­ gaskar jedna mogućnost rešenja jevrejskog pitanja, nas su Je­ vreji i prijatelji Jevreja ismejali i proglasili nehumanim. Danas je naš predlog ušao u glave stranih državnika. Dnevna štampa javlja da je u pregovorima koje je francuski ministar spoljnih poslova Delbo vodio u Varšavi, i kod poljskog naroda na red došla rasprava o jevrejskom pitanju koje ga teško pritiska. Pri tome je bilo reči o tome ne bi li jedan deo jevrejskog viška iz Poljske trebalo preseliti na Madagaskar. Bilo kako bilo, nova Nemačka je takođe na putu koji vodi spasenju. A kroz spasenu Nemačku izbaviće se i svet. Spašće se od večnog Jevrejina." 50

Plan „Madagaskar14 nije bio neki filantropski projekt. To je bilo jasno i iz govora Alfreda Rozenberga, glavnog ideologa NSDAP-a, 7. februara 1939. pred predstavnicima strane štampe i diplomatama. Tada je ovaj razvio „Predlog rešenja jevrejskog pitanja stvaranjem jevrejskog rezervata na Madagaskaru ili u Gvajani11, i to pošto je opširno obrazložio zašto „Palestina nije pogodna za dugoročnu politiku iseljavanja11 i zastoje isto toliko malo poželjna za individualno iseljavanje Jevreja iz celog sveta. S obzirom na to da su Rozenbergove simpatije bile na strani Arapa, on smatra da je cionistička država u Palestini nepoželj­ na i opasna pošto bi bila „svejevrejski centar moći na Bliskom istoku11 i predstavljala bi operativnu bazu za jevrejsku težnju ka moći na svetskom nivou. „Pošto, dakle, Palestina ne dolazi u obzir kao stvarno kompaktno stanište Jevrejstva, a neko disperzivno raseljavanje ne samo da ne rešava problem, nego rasistič­ ki i politički predstavlja opasnost najgore vrste za Evropu i dru­ ge zemlje, jedino pitanje koje ostaje da se resi jeste da li i koli­ ku zaokruženu veliku teritoriju žele da stave na raspolaganje demokratije da bi se na njoj naselili Jevreji kao celina. Ova terito­ rija bi morala da ima kapacitet da primi okruglo 15 miliona Je­ vreja.11 Pomisao da se svi Jevreji strpaju na jedno udaljeno mesto i tamo getoizuju već od početka sadrži fantazme o uništenju. Nisu slučajno Jevrejima „dodeljeni11 predeli „na kraju sveta11, sve u uverenju da će ih ako ne istrebiti, a ono barem desetkovati tropska klima. U priči je pored Madagaskara jedno vreme bila i Gvajana. Bilo je reči i o Aljasci kao jevrejskom rezervatu, lede­ noj divljini gde nema ljudi, a jednu drugu kažnjeničku koloniju, zapravo varijantu ubijanja, krajem 19. stoleća bio je predložio antisemitski autor Karl Paš. Najjednostavnije i najpraktičnije rešenje Jevrejskog pitanja11 bilo je fizičko uništenje; pošto to u Nemačkoj nije izgledalo moguće niti izvodljivo, preporučili su kao drugo najbolje rešenje deportaciju Jevreja na Novu Gvine­ ju. Ovaj recept je 1892. obnarodovan u Dancigu u Antisemit­

skom ogledalu. 51

„Projektom Madagaskar11 nacionalsocijalisti su se 1940. sasvim ozbiljno bavili nekoliko sedmica. Posle nemačke pobede nad Francuskom i brzim, kako se verovalo, predstojećim obaranjem na kolena Engleske, u Ministarstvu spoljnih poslova je izvesni sekretar delegacije Rademaher (radio u jevrejskom odeljenju nemačkog odseka D III) planirao kako sada ostrvo M adaga­ skar, koje bi ustupila Francuska kao geto za Jevreje, podvesti pod nemački suverenitet. Ohrabreni izgledima o mogućnostima naseljeničkih projekata u kolonijalnim oblastima, što je u stvar­ nosti značilo deportacije, u proleće 1940. takođe je bilo evident­ no da su iz organizacionih razloga propali polovični pokušaji uspostavljanja jevrejskog rezervata u Poljskoj pod Generalnim protektoratom u blizini Lublina. Uz tehničke probleme išao je i otpor namesnika okupirane Poljske, generalnog guvernera Han­ sa Franka, koji se odupirao deportacijama Jevreja u oblast pod njegovom suverenitetom. Pred šefovima resora on 12. jula 1940. izjavljuje u Krakovu: „Veoma važna je takođe firerova odluka koju je doneo na moje traženje da se više ne šalju jevrejski transporti na teritoriju pod Generalnim protektoratom. U opštem političkom smislu želim da dodam da je planirano da se ceo jevrejski korpus u Nemačkom rajhu, na teritoriji pod Gene­ ralnim protektoratom i u Protektoratu Češka i Moravska, u što kraćem vremenu posle zaključenja mira transportuje u neku afričku ili američku koloniju. Misli se na Madagaskar koji Fran­ cuska treba da ustupi za ovu svrhu.11 Hans Frank se opirao iseljavanju Jevreja iz anektiranih zapadnopoljskih krajeva u oblast Generalnog protektorata; pro­ tiv tih deportacija je iz ekonomskih razloga bio i Gering. Hajnrih Himler, kao šef SS-a i komesar Rajha za jačanje nemačke narodnosti, nadležan za transfer stanovništva sa stanovišta rasne politike, u maju 1940. u svom ozloglašenom spisu O tretiranju tuđinskih narodnosti na Istoku konstatuje: „Nadam se da će po­ jam Jevrejin, zbog mogućnosti velikog iseljavanje svih Jevreja u Afriku ili u neku drugu koloniju, potpuno nestati.11

52

Pod rukom sekretara delegacije Rademahera, „Plan Ma­ dagaskar" u Ministarstvu spoljnih poslova počeo je da se poste­ peno uobličava. U junu 1940, više kao neobavezno razmišlja­ nje, u planu je bilo a) izbacivanje svih Jevreja iz Evrope, b) raz­ dvajanje zapadnih i istočnih Jevreja, pri čemu su istočni Jevreji morali da „kao taoci ostanu u nemačkim rukama (Lublin)“, da bi se tako „paralizovali američki Jevreji", dok bi zapadne Jevreje deportovali na Madagaskar. Stvarnim planiranjem, sigurno je, bavili su se zapravo u Glavnoj kancelariji za bezbednost Rajha. Sam Hajdrih, koji je Ribentropu 24. juna 1940. jasno stavio do znanja koje su njegove nadležnosti u „konačnom rešavanju jevrejskog pitanja", za rad na detaljima ovlastio je Adolfa Ajhmana, šefa odeljenja IV B 4. Ministarstvo spoljnih poslova je 15. avgusta 1940. dobilo gotov opis projekta, gde u uvodu stoji primedba da „rešenje jevrejskog problema" na teritoriji Rajha (uključujući Protektorat Češku i Moravsku), zbog nedavnih te­ škoća oko iseljavanja, „teško da može da se privede kraju u pla­ nirano vreme" i d a je posle „priliva masa sa Istoka... raščišćava­ nje jevrejskog problema iseljavanjem nemoguće". Dakle, iz oblasti pod nemačkom vlašću na Madagaskar treba preseliti če­ tiri miliona Jevreja, jer, „da bi se izbegao trajni dodir drugih na­ roda sa Jevrejima, prednost u odnosu na svako drugo treba dati

prekomorskom, ostrvskom rešenjuli. „Plan Madagaskar" za ustanovljenje ,jednog jevrejskog boravišta pod nemačkim suverenitetom", koje bi po zamisli svojih pronalazača „iznutra trebalo da se organizuje kao policij­ ska država", a bilo bi de facto veliki geto sa karakteristikama koncentracionog logora, jeste onaj odlučujući korak koji je vo­ dio od ideje progonstva Jevreja ka njihovom fizičkom uništenju. A sam plan već sadrži sve elemente kasnije prakse deportacije i uništenja, naime iznuđenu pomoć jevrejskih organizacija pri transportu, pljačku Jevreja pre deportovanja („zaplena i obez­ vređivanje imovine"), transport u katastrofalnim uslovima. Ta­ ko se po osobi dozvoljava maksimalno samo 200 kg („nezaklju­ čanog") prtljaga; dva transportna broda, svaki sa po 1.500 put53

nika dnevno, pa tako 120 brodova za 60 putnih dana godišnje mogu da za godinu dana prevezu milion Jevreja. Za predviđeni broj od četiri miliona projekt bi mogao da se završi za četiri go­ dine. Za fmansiranje bi trebalo da se nametne kontribucija „Јеvrejima koji žive u zapadnim silama, na osnovu mirovnog ugo­ vora, kao obeštećenje za svaku štetu u ekonomskom i drugom pogledu, koju su ovi naneli Nemačkom rajhu kao posledicu delovanja Versajskog ugovora“. Brodove je trebalo obezbediti u okviru mirovnog sporazuma sa Engleskom i Francuskom u koji, u „svrhu rešavanja jevrejskog problema“, treba da se ugradi od­ govarajuća odredba. Budući d a je nedostajala jedna bitna pretpostavka - pobeda nad Velikom Britanijom - plan „Madagaskar14je ubrzo pošto je bio pripremljen završio u korpi za otpatke. Kao fantom neke humanije politike prema Jevrejima, on je još neko vreme služio u propagandne svrhe kao i u nemačkoj spoljnoj politici, i to da bi se sakrile prave namere. Rademaher, u međuvremenu unapređen u zvanje savetnika delegacije - kratko posle Konferencije na jezeru Van - u februaru 1942. je zaključio akte projekta „M adagaskar11. Referentu za Afriku u političkom odeljenju Mi­ nistarstva spoljnih poslova, poslaniku Bilfeldu, piše: „U avgustu 1940. poslao sam Vam za Vašu dokumentaciju plan koji je moj referat napravio za konačno rešenje jevrejskog pitanja, u kome je u mirovnom ugovoru sa Francuskom zatraženo da ustupi ostrvo Madagaskar, ali je praktična realizacija ovog zadatka prenesena na Glavnu kancelariju za bezbednost Rajha. Shodno ovom planu, firer je ovlastio general-potpukovnika SS-a Hajdriha da rešenje jevrejskog pitanja sprovede u Evropi. Rat protiv Sovjetskog Saveza je u međuvremenu stvorio mogućnosti da se za konačno rešenje predvide i druge teritorije. Zato je firer odlu­ čio da se Jevreji ne deportuju na Madagaskar, nego na Istok. Madagaskar se tako više ne predviđa za konačno rešenje.11 Ako se „Plan M adagaskar11 može okarakterisati kao mo­ del fizičkog uništenja, u kome se termin „konačno rešenje11 primenjuje u svom definitivnom značenju, onda mu zbog egzotič54

nog i irealnog geografskog mesta i hipotetičkog planiranja ne­ dostaje onaj poslednji dokaz o nameri da se izvrši genocid. Zato jedan malo poznati dokument iz decembra 1940, neka vrsta kratkog pregleda pod naslovom „Jevrejsko pitanje", o namerama i istovremeno dimenzijama planiranja, daje preciznije razja­ šnjenje. Radi se očigledno o beleškama i jednoj primedbi napra­ vljenim povodom izlaganja kod rajhsfirera SS-a Himlera, koje sadrže brojke o kretanju jevrejskog stanovništva (iseljavanje iz Starog carstva, iz Istočne marke, iz „Protektorata", kao i o „eva­ kuaciji" iz zapadnopoljskih krajeva). Ovde je Jevrejsko pita­ nje" intencionalno, jasno i jednoznačno podeljeno na dve faze, naime, na fazu „početnog reševanja jevrejskog pitanja iseljava­ njem" (prenošenjem inicijative sa jevrejsko-političkih organiza­ cija na bezbednosnu policiju i SD) i na fazu „konačnog rešenja jevrejskog pitanja". Ovde se kratko kaže: „Preseljavanjem Jevreja iz evropskog ekonomskog prostora nemačkog naroda na teritoriju koja još mora da se defmiše. U okviru ovog projekta u razmatranje ulazi okruglo 5,9 miliona Jevreja." Radikalizacija politike prema Jevrejima je sa proterivanja prešla na fizičko uništenje. Nedostajale su, jednostavno rečeno, mogućnosti za ovo drugo. Sa napadom na Sovjetski Savez juna 1941. ostvarile su se pretpostavke koje su planeri genocida pri­ željkivali.

55

VIII. MASAKR NA ISTOKU. „INTERVENTNE GRUPE“ I DRUGE JEDINICE ZA UBIJANJE U OKUPIRANIM OBLASTIMA 1941-1942. Dok su deportacije Jevreja iz Nemačke, sa teritorija koje je anektirao Treći rajh i iz susednih zemalja - naime Austrije, pripojenih istočnih oblasti, Protektorata Češke i Moravske i Ge­ neralnog protektorata, potom iz okupiranih teritorija zapadne i severne Evrope, konačno iz južne i jugoistočne Evrope - bile organizovane i planirane, od početka pohoda na Rusiju (juni 1941) jedan deo mašinerije za uništenje postojao je već u formi „interventnih grupa sastavljenih od delova bezbednosne policije i SD-a“ . To su bile jedinice pod visokim zapovedništvom rajhsfirera SS-a Elajnriha Himlera koje, kako stoji u jednoj naredbi iz proleća 1941, imaju pravo ,,u okviru svojih ovlašćenja da na sopstvenu odgovornost prema civilnom stanovništvu preduzimaju mere izvršne vlasti". Ovo je trebalo da se razume sasvim doslovno pošto su interventne grupe imale zadatak da likvidira­ ju „protivnike sa drugačijm pogledom na svet“, naime funkcionere Komunističke partije Sovjetskog Saveza, „Jevreje na dr­ žavnim i partijskim položajima" i druge „radikalne elemente". To je već oprobano prilikom napada na Poljsku, ali i posle pri­ pajanja Austrije i po ulasku u Čehoslovačku, kada su interventni odredi bezbednosnih policijskih snaga likvidirali potencijalne protivnike, kao što su intelektualci, sveštenici, političari itd. Od leta 1941, posle početka napada na Rusiju, interventne grupe postojale se četiri takve sa ukupno 3.000 ljudi - delovale su kao odredi za ubijanje, koji su nad civilnim stanovništvom na Balti­ ku (interventna grupa A), u Belorusiji (B), Ukrajini (C) i na Krimu (D) izvršili masakr čije se razmere jedva mogu zamisliti. Iz­ među juna 1941. i aprila 1942. ovi odredi su ubili skoro 560.000 ljudi, među kojima i praktično celokupno jevrejsko ci­ vilno stanovništvo okupiranih oblasti. Muškarce, žene i decu bi 56

oterali u šumu ili na otvoreno polje, tamo ih streljali i zakopali u masovne grobnice. Interventne grupe su po nacionalsocijalističkom shvatanju bile jedna elitna trupa sa ovlašćenjem da vrše egzekucije. Ovi odredi za ubijanje na komandnim položajima imali su visok udeo akademski obrazovanih oficira. Dr Štaleker, šef intervent­ ne grupe A, sa bilansom umorenih od 229.052 osoba za devet meseci (tako stoji u Biltenu iz Sovjetskog saveza Glavne kance­ larije za bezbednost Rajha), bio je brigadir SA i general-major policije, a u njegovom vodećem personalu bilo je jedanaest pravnika, među kojima devet sa doktorskom titulom. Za inter­ ventne grupe su regrutovani ljudi iz policijskih snaga bezbednosti (Gestapo i kriminalistička policija), iz službe bezbednosti SS-a rajhsfirera (SD) i oružanog delà SS-a. Tu je spadalo još pomoćno civilno osoblje (na primer, prevodioci), a interventnim odredima je u njihovim „akcijama" pomagala domaća policija koja se regrutovala među Letoncima, Litvancima, Ukrajincima i Belorusima i u zločinu pomagala pod imenom „čuvara reda“. Taktika interventnih grupa je bila da uz pomoć domaće milicije i koristeći postojeći antisemitizam raspiruje pogrome protiv jevrejskog stanovništva. U Kaunasu (Kovno), tadašnjem glavnom gradu Litvanije, do pogroma je došlo odmah po ulasku nemačkih trupa krajem juna 1941: „Litvanski partizani su od­ stranili preko 1.500 Jevreja, zapalili brojne sinagoge i srušili i do temelja spalili jednu jevrejsku četvrt sa okruglo 60 kuća.“ Tako izveštava dr Štaleker. U gradu Libau, drugom po veličini u Letoniji, uz vredno učešće posmatrača - među kojima su bili i mnogi vojnici i ofici­ ri Vermahta - u mnogim pojedinačnim „egzekucijama" ubijeno je između jula 1941. i decembra 1942. ukupno 2.731 jevrejskih muškaraca, žena i dece. U Bjalaja-Cerkovi, koja je od Kijeva udaljena 70 km, u avgustu 1941. jedna jedinica oružanog SS-a i ukrajinska milicija streljali su više stotina jevrejskih muškaraca i žena. Malo vreme­ na potom, na strelište su kamionima dovezli i njihovu decu i ta57

mo ih pobili. Oko devedesetoro dece, starosti od nekoliko meseci do 5 ili 6 godina, preostalo je pod stražom ukrajinske „samozaštite“, u bednim uslovima, bez hrane i vode. Na intervenciju dva vojna sveštenika angažovao se Vermaht i potražio rešenje i za njih. Natporučnik Groskurt je obavestio glavnokomandujućeg 6. armije general-feldmaršala Fon Rajhenaua o događajima u Bjelaja-Cerkovi i utvrdio da su trupe u skladu sa normalnom voj­ ničkom procedurom instruirane „da izbegavaju nasilje i okrutnost prema nenaoružanom stanovništvu. Egzekucija žena i dece se ne razlikuje od strahota koje čini protivnik14. Posle takve zamerke na sprovedenu akciju, oficir je mogao da zaključi kako„posle streljanja svih Jevreja u gradu nužno sledi jedino da se moraju od­ straniti i jevrejska deca, pre svega ona koja još šišaju. To je treba­ lo uraditi odmah kada su ubijeni i roditelji i tako bi se sprečilo ovo neljudsko mučenje11. General Rajhenau je na izveštaj reagovao ljutnjom. Poređenje nemačkog postupka sa „strahotama koje je činio protivnik11 smatrao je neprikladnim, kao i činjenicu da se ovakva jedna primedba mogla pročitati u nešifrovanom pismu, pa bi bilo bolje „da je ovaj izveštaj izostao11. Decu su malo kasnije streljali. Komandir SS-jedinice koja je izvršila to naređenje, s ob­ zirom na osećanja svojih ljudi, predložio je da se posao ubijanja ubuduće prepusti Ukrajincima. Tako je i bilo. Posle „spontanih11 pogroma, insceniranih smrtnih udaraca pred očima svih, sledila su sistematska streljanja. Najveći masa­ kr je bio u Kijevu. Akcija ubijanja je po dimenzijama bila tipič­ na za postupke na Istoku. Na Baltiku i u Belorusiji, u Ukrajini i u Rusiji, Jevreje su „likvidirali11na sličan način kao i u Kijevu. Građani Kijeva su 28. septembra 1941. čitali plakate na kojima se od svih Jevreja u gradu i u okolini na ruskom, ukra­ jinskom i nemačkom jeziku tražilo da se okupe narednog dana u cilju preseljenja: „Sa sobom poneti: dokumenta, novac, vredne stvari, kaput i toplu odeću, veš itd. Ko se od Jevreja ne odazove ovom pozivu i bude se našao na drugom mestu, biće streljan.11 Kao mesto okupljanja navedena je raskrsnica blizu teretne žele58

zničke stanice, a kao vreme osam časova ujutro. I zaista je to sve ličilo na evakuaciju. A šta se zaista planiralo može se proči­ tati u dokumentima centrale smrti u Berlinu. U broju 97 Biltena iz Sovjetskog Saveza kaže se: „Navodno ima 150.000 Jevreja. Još nije moguće proveriti ove podatke. U prvoj akciji 1.600 hapšenja. Planiraju se mere da se koncentriše ukupno Jevrejstvo, a da se strelja najmanje 50.000 Jevreja. Vermaht pozdra­ vlja mere i moli za radikalan postupak.11 U septembru 1941. nemačke trupe su umarširale u Kijev, ukrajinski glavni grad. Vermaht je nastupao neposredno posle Specijalne komande 4a Interventne grupe C. Vermaht je takođe učestvovao u događajima narednih dana, doduše ne u samom ubijanju, ali svakako u sabiranju i u merama obezbeđenja, a pi­ oniri su na kraju pomogli da se uklone tragovi. Prepad na kijevske Jevreje je uspeo preko svakog očekivanja. Oni su verovali da će železnicom da ih evakuišu u unutrašnjost Sovjetskog Sa­ veza i već rano bili na sabiralištu da bi zauzeli dobro mesto za putovanje. Ni same ubice to nisu pretpostavljale, kako se vidi iz izveštaja SS-a: „Iako smo prvo računali sa okupljanjem pet do šest hiljada Jevreja, tamo ih se našlo preko 30.000 koji su, za­ hvaljujući umešnoj organizaciji, sve do neposredno pred egze­ kuciju verovali da ih preseljavaju.11 Većina nije ništa slutila ni kada su pešice krenuli u pravcu Babijeg Jara, jaruge izvan Kijeva. Reka ljudi je postala nepre­ gledna. Da bi izveli bilans svoje uspešnosti, ubice se registrovali svakog pojedinačno. Kao pomoć uzeti su Ukrajinci, policajci i re­ zervni policajci koje su zvali simpatizerima nacionalsocijalističkog okupacionog režima. Jedan nemački vozač kamiona, koji je prekomandovan da odvozi stvari žrtava, ovu akciju je pratio u svim pojedinostima: „Zapazio sam... da su pridošle Jevreje, muškarce, žene, decu, primali Ukrajinci. Vodili su ih na različita mesta, gde su jedno za drugim prvo morali da odlože prtljag, kapute, cipele i gornju odeću, a takođe i donji veš. Isto tako su morali na određenom mestu da predaju i vredne stvari. Za svaki deo odeće određena 59

je posebna gomila. To je sve išlo vrlo brzo i kada bi neko oklevao ubrzali bi ga Ukrajinci udarcem nogom ili rukom. Verujem da pojedincima nije trebalo ni minut da od predaje m antila tu sada stoje sasvim nagi. Nije pravljena nikakva razlika između muškaraca, žena i dece... Gole Jevreje bi odveli u jednu jarugu koja je bila dugačka otprilike 150, široka 40 i duboka 15 meta­ ra. U tu provaliju vodila su dva ili tri uska prolaza kroz koja su Jevreji morali da se provuku. Kad bi se našli na ivici jaruge do­ hvatila bi ih dva službenika policije i polegla na upravo ubije­ nog. To se sve dešavalo vrlo brzo. Leševi su polagani po sloje­ vima. Čim bi se jedan Jevrejin našao u ležećem položaju, došao bi čovek iz policije sa automatskim pištoljem i pucao mu u poti­ ljak. Jevreji koji bi ušli u jarugu bili su toliko užasnuti ovim strašnim prizorom da su bili poptuno bezvoljni. Čak se dešavalo da su se sami postrojavali i samo čekali kuršum... Kada bi žrtve došle prolazom u jarugu i u poslednjem trenutku ugledale jeziv prizor, puštale bi krike užasa. Ali već u sledećem trenutku bi le­ žale i bile položene preko drugih. Oni koji su pristizali nisu mo­ gli da vide ovaj strašan prizor jer su još bili iza ugla.“ Jedan od zločinaca iz sastava Specijalne komande 4a go­ vorio je četvrt stoleća kasnije pred nemačkim sudom ne samo o protokolu, tj. načinu na koji je učestvovao u ubistvima, nego je tražio i razumevanje za duševne patnje kojima su ubice bile iz­ ložene: „Odmah pošto sam došao na mesto egzekucije, morao sam zajedno sa ostalim drugovima dole niz nagib. Nije dugo potrajalo, a već su nam doveli prve Jevreje. Jevreji su morali da legnu licem nadole. U udolini su već bile tri streljačke grupe sa ukupno dvanaest ljudi. Odmah su pred tu streljačku grupu odo­ zgo trčeći dovodili Jevreje. Sledeći Jevreji su morali da legnu preko leševa prethodno streljanih. Strelci su stajali iza Jevreja i ubijali ih metkom u potiljak. I danas mi je još u sećanju užasnutost Jevreja kada su gore na ivici jaruge prvi put mogli da vide leševe u grobnici. Mnogi Jevreji su od užasa glasno vrištali. Ne možete uopšte sebi predstaviti koliko nerava košta raditi taj pr­ ljavi posao. Bilo je grozno... morao sam dole u jaruzi da osta60

nem ćelo prepodne. Morao sam svako malo da pucam, a posle da punim municijom magacine pištolja. Za to vreme ostali dru­ govi su samo pucali. Oko podne su nas izveli iz udoline, a posle podne sam morao da drugima odozgo dovodim Jevreje dole. Sve to vreme su drugovi pucali dole u jaruzi. Jevreje smo dovo­ dili do ivice jaruge, a onda su oni sami išli niz padinu. Streljanje toga dana moglo je da traje otprilike do 17 ili 18 časova. Konač­ no smo se vratili na kvartir. Te večeri je opet bilo alkohola (pi­ ća)." Ubijanje je trajalo dva dana. Izveštaj u Berlin, Bilten iz Sovjetskog Saveza br. 101 od 2. oktobra 1941, škrto saopštava bilans: „Specijalna komanda 4a, u saradnji sa štabom grupe i dva odreda Policijske regimente ’Jug’, 29. i 30. septembra 1941. u Kijevu je ubila 33.771 Jevrejina." Broj ubijenih je potpuno pouzdan, kao i iskazi zločinaca, posmatrača i nekoliko preživelih. Jedan pripadnik Specijalne komande, u civilu policajac, i možda, kao i druge ubice, kod ku­ će dobar otac porodice, ljubitelj životinja ili predsednik mesne zajednice, ljubazni komšija i raspoloženi sabrat za stolom stal­ nih gostiju, piše u stilu čoveka koji je samo vršio svoju dužnost i izvršavao naređenja koja nisu mogla da se izbegnu: „Trećeg dana posle egzekucije još jedanput smo otišli na mesto izvrše­ nja. Po dolasku smo videli kako u žbunju sedi neka žena koja je izgleda kroz egzekuciju prošla nepovređena. Tu ženu je ubio čovek iz SD-a - ime nepoznato - u čijoj pratnji smo bili. Posle smo videli da na brdu leševa neko još pomera ruku. Da li je to bio muškarac ili žena, ne znam... Posle tog dana više nisam išao na mesto egzekucije. Nekoliko dana potom bili smo zaposleni glačanjem novčića koji su pripadali streljanim Jevrejima. Ne znam šta je bilo sa novcem, sipanje u vreće i poslat dalje." Sledećih dana leševe su zatrpali zemljom. Jedna pionir­ ska jedinica Vermahta dobila je naređenje da minira ivice jaru­ ge. Tako je ova postala jedna ogromna masovna grobnica. U službenom izveštaju SS-a stoji: ,,’Mere preseljavanja’ sprovede­ ne protiv Jevreja naišle su na potpuno odobravanje naroda. Do 61

sada je jedva bilo poznato da su Jevreji stvarno likvidirani, ali prema dosadašnjim saznanjima jedva da je bilo negodovanja. Vermaht je u svakom slučaju dobro primio sprovedene mere.“ Ubijanje u Babijem Jaru nastavilo se i dalje do avgusta 1943. Poslednji čin tragedije bio je da su jevrejski zatvorenici iz koncentracionih logora bili primorani da ekshumiraju leševe. N a improvizovanim lomačama leševi su spaljivani, a ostaci ko­ stiju i pepela mleveni i rasipani. Po povlačenju Nemaca iz Ukrajine, ništa nije smelo da podseća na zločin. Uklanjanje tra­ gova masovnih ubijanja na Istoku je od proleća 1943. bio zada­ tak Specijalne komande 1005, pod zapovedništvom pukovnika SS-a Paula Blobela. On je takođe bio šef jedinice na čiji teret je išao masovni zločin septembra 1941. u Babijem Jaru. Blobel je 1948. u Nirnbergu osuđen na smrt i 1951. pogubljen u Landsbergu. Masakri su vršeni relativno javno, sa znanjem Vermahta i civilnih okupacionih vlasti, a ne samo u režiji SS-jedinica. Pri­ padnicima rezervnog Policijskog bataljona 101 u Jozefovu u Poljskoj naređeno je 13. jula 1942. da hicem u potiljak ubiju 1.500 muškaraca, žena i dece. Komandir bataljona bio je očajan zbog ovog naređenja, a izvršioci, u civilu inače redovni policaj­ ci, bili su ogorčeni i deprimirani zbog ovog neočekivanog zahteva pretpostavljenih. Kod drugih masakra u distriktu Lublin, kod raščišćavanja geta, u „lovu na Jevreje“ (otkrivanje i ubija­ nje sakrivenih), kod velikih akcija u Majdaneku i Ponjatovi, lju­ di su se navikli na ubijanje. Okruglo 500 ljudi koji su se posle rata vratili svojim civilnim zanimanjima - pretežno u policiju u Hamburgu - učestvovalo je u najmanje 83.500 ubistava na polj­ skoj teritoriji. (Šezdesetih godina uhapšeno je 210 pripadnika ovog bataljona, 14 ih je optuženo, a nekolicina osuđena na male kazne.) Masovnih ubijanja Jevreja nije bilo samo u okupiranim istočnim oblastima. U Jugoslaviji, gde su nemačke trupe vodile rat od aprila 1941. i vršile okupacionu vlast (Hrvatska je de jure bila samostalna fašistička država, Srbija je bila pod nemačkom 62

vojnom upravom), holokaust se odvijao po istom obrascu. U Sr­ biji je 1941. živelo 17.000 Jevreja koji su pod nemačkom vlada­ vinom morali da prođu sve etape diskriminacije, obespravljenja, pljačke. Jedino što je to sve išlo mnogo brže nego u drugim oblastima. Od obeležavanja pa do fizičkog uništavanja, vreme je bilo veoma kratko. Godinu dana po nemačkoj okupaciji, Srbi­ ja je bila „slobodna od Jevreja“ . Za razliku od Poljske i drugih istočnih oblasti, za Srbiju je karakteristično d a j e getoizacija preskočena i da je u iskorenjivanju Jevreja Vermaht imao aktivniju ulogu nego drugde. Pod izgovorom borbe protiv partizana, Jevreje i Rome su uzi­ mali kao taoce i streljali ih prilikom vojnih „kaznenih ekspedicija“. Tokom zajedničkog delovanja Vermahta, vojne uprave i Ministarstva spoljnih poslova (čiji je predstavnik u Beogradu bio referent za Jevreje Rademaher), u brojnim akcijama streljani su jevrejski i romski muškarci. Izvesni natporučnik Valther 1. novembra 1941. izveštava da su „Jevreje i Cigane“ streljali pri­ padnici 433. pešadijske regimente: „Najviše vremena je oduzi­ malo kopanje grobnica, dok je samo streljanje išlo veoma brzo (sto ljudi za četrdeset minuta)... Lakše je streljanje Jevreja nego Cigana. Mora se dodati da su Jevreji u smrt išli vrlo pribrano, dok su Cigani kukali, vrištali i stalno bili u pokretu, čak i kada su bili pred cevima.“ Žene i deca su internirani u koncentracioni logor Sajmi­ šte. Zajedno sa nešto staraca, 500 muškaraca regrutovanih za prinudni rad i 300 romskih žena i dece, tamo je bilo oko 7.500 ljudi; ove su od marta do maja 1942. ubili u gasnom furgonu to­ kom vožnje kroz Beograd od Starog sajmišta do Jajinaca, gde su istovarivali leševe i bacali ih u grobnice. Gasni auto, koji je iz Berlina upućen u Beograd, potom je vraćen nazad i kasnije korišćen u Belorusiji (u Minsku).

63

IX. DEPORTACIJA JEVREJA IZ NEMAČKE U jesen 1941, sa sistematskom, birokratski razrađenom i do detalja programiranom deportacijom, počela je poslednja fa­ za nacionalsocijalističke politike prema Jevrejima. Ona je imala jasan cilj i bila usmerena isključivo na iskorenjivanje evropskog Jevrejstva. Pripreme su bile temeljne i sredinom oktobra 1941. već završene. Svi Jevreji su dobili pozive da se zbog „evakuacije" sakupe na određenom mestu, dobili su pravilnik o ponašanju, spisak šta treba da ponesu za „iseljavanje na Istok", u kom sta­ nju treba da ostave svoje stanove (račune za struju, gas, vodu moraju pre odlaska da izmire); uz dodeljivanje „evakuacionog broja" saopšteno im je da im se celokupna imovina policijski oduzima zaključno sa 15. oktobrom 1941. i d a je od „toga datu­ ma bez pravnog dejstva raspolaganje delovima imovine (poklo­ ni ili prodaja)". Osim toga, naloženo im je da sastave deklaraci­ ju o imovini koja, pored naziva predmeta koji je poklonjen ili prodat, treba da sadrži ime i adresu novog vlasnika. Uz potvrdu o imovini trebalo je dati i sve relevantne dokumente, kao što su potvrde o dugovanju, vrednosni papiri, polise osiguranja, kupo­ prodajni ugovori itd. Najavljena pljačka jevrejske imovine u ovom obimu, pri kojoj su opljačkani bili prinuđeni da sa birokratijom sarađuju, formalno je legalizovana 11. uredbom iz Zakona o državljanstvu Rajha, dakle jednim od Nimberških zakona iz 1935. Sa ovim uputstvima za sprovođenje, prava Jevreja su korak po korak sma­ njivana, sve dok na kraju svi koji nisu mogli pravovremeno da se isele nisu saterani u geta i logore smrti. Uredba br. 11 koja je na snagu stupila 25. novembra 1941. određuje da Jevreji gube nemačko državljanstvo, određuje uslove pod kojima ga gube i definiše pojedinosti; gubitak je automatski u slučaju „boravka u inostranstvu". Cilj ove odredbe je bio jasan pošto se u paragrafu 3 kaže: „Ovim gubitkom državljanstva... imovina Jevreja pripada Rajhu." Da bi se isključila svaka mogućnost zaobilaženja ove od­ 64

redbe, odeljenje nadležno za Jevreje u Glavnoj kancelariji za bezbednost Rajha - dakle, centrala Gestapoa u Berlinu - uspostavilo je ograničenje raspolaganja jevrejskom pokretnom imovinom. I ova uredba, koja nosi datum 27. novembar 1941, važila je retro­ aktivno, dakle od 15. oktobra 1941. Njena svrha je bila da spreči promenu imovinskog stanja Jevreja. Uz ove već po sebi sumnjive pravne konstrukcije o retro­ aktivnom gubljenju državljanstva i imovine, ide i činjenica da „zadržavanje u inostranstvu“ više nije zavisilo od volje Jevreja. Iseljavanje koje su još 1938/39. nacističke vlasti forsirale, for­ malno je zabranjeno u jesen 1941; čak i ako nisu znali šta će se sa njima desiti, Jevreji nisu želeli evakuaciju. Da bi zatvorili i poslednju rupu na mreži, koja je služila da se uhvate nemački Jevreji i da se konačno fizički unište, Ministarstvo unutrašnjih poslova Rajha je početkom decembra 1941. u tajnom uputstvu za sprovođenje uredbe br. 11 Zakona o državljanstvu defmisalo i pojam ,,inostranstvo“ u kontekstu deportacije: „Gubljenje dr­ žavljanstva i imovine odnosi se i na one Jevreje... koji svoje re­ dovno boravište imaju ili će imati i u oblastima koje zauzmu nemačke trupe ili potpadnu pod nemačku upravu, posebno na teri­ toriji Generalnog protektorata i Rajhskomesarijata za Istočne zemlje i Ukrajinu." Ovim legislatornim aktima stvoreni su okviri za progon Jevreja iz Nemačke; takođe su isprobali i deportaciju Jevreja iz oblasti Rajha, i to u različita mesta. Za getoizaciju i progon jevrejskog stanovništva u velikom stilu, neposredno po završetku pohoda na Poljsku u jese n 1939, dobrodošla je bila aneksija zapadnopoljskih oblasti. Tačno pola godine posle početka rata, nemački Jevreji su prvi put deportovani u Pomeraniju: 15. fe­ bruara 1940. godine 1.000 Jevreja iz Šćećina i okoline noću su izvedeni iz svojih stanova i odvedeni u tri sela kod Lublina. U martu 1940. njihovu sudbinu podelilo je i 360 Jevreja iz sreza Šnajdemil. Akciju su obrazložili time što je stambeni prostor bio hitno potreban „iz ratnih i ekonomskih razloga". Ovu depor­

65

taciju su preživeli samo malobrojni koji su u proleće 1942. pali kao žrtve masovnih ubistava. Jedna druga akcija, krajem oktobra 1940. u županijama Baden i Sarpfalc, sprovedena je na inicijativu dvojice gaulajtera NSDAP-a, Roberta Vagnera (Baden) i Jozefa Birkela (Zarpfalc). Pošto su u personalnoj uniji bili i šefovi civilne uprave Alzasa i Lorene, njih dvojica su imali posebna ovlašćenja iz ko­ jih su izveli i to da Gestapou narede hapšenje 6.500 Jevreja. Iz sabirnih punktova u velikim gradovima ove Jevreje su železnicom transporovali u neokupiranu južnu Francusku, gde ih je vlada iz Višija internirala - ne bez protesta iz Berlina. Premda su mnogi umrli za vreme transporta, a neki ubrzo potom, preživela je jedna trećina deportovanih „Birkelovih Jevreja“. Obe ak­ cije, ona u Pomeraniji i ova u jugozapadnoj Nemačkoj, bile su regionalno ograničene i u prvo vreme nisu se ponavljale. Nemačkim Jevrejima ostao je još jedan, poslednji predah. Ali sama ova akcija, kao i deportacije iz Austrije posle „pripajanja", mo­ raju se posmatrati kao probe za generalno uklanjanje svih Jevre­ ja iz Nemačkog rajha. Dok su interventne SS-grupe na Istoku već odavno u veli­ kom stilu činile masovne zločine nad ruskim, poljskim i ukra­ jinskim Jevrejima, Gestapo je na zapadu tek pripremao deporta­ cije. Još pre Konferencije na jezeru Van, mašinerija koja je za to bila neophodna radila je punom snagom. Na nivou Rajha de­ portacije su organizovali generalštabno. Od početka novembra 1941, svaki put bi barem po 1.000 osoba, pod pratnjom policije, deportovali iz centralnih mesta, koja su bila sabirališta, železnicom - uprkos podozrenju vojnih komandi kojima su bili hitno potrebni transportni kapaciteti. U pravcu Rige i M inska (četiri voza su u novembru 1941. preusmerena u Kovno/Kaunas) vo­ zovi za deportaciju iz Berlina, Hamburga, Hanovera, Dortmun­ da, Minstera, Diseldorfa, Kelna, Frankfurta na Majni, Kasela, Stutgarta, Nim berga, Minhena i Vroclava stalno su napuštali te­ ritoriju Rajha. U ovom talasu deportacija bilo je najmanje 20.000 Jevreja iz Starog carstva, ovome treba dodati 30.000 iz 66

Istočne marke (sabirno mesto Beč) i Protektorata Češka i Mo­ ravska (sabirno mesto Prag). Ovi transporti su išli od 8. novem­ bra 1941. do 25. Januara 1942. Jednu veću seriju deportacija je 6. marta 1942. u Glavnoj kancelariji za bezbednost Rajha sa predstavnicima mesnih ispostava Gestapoa dogovorio Ajhman. Iz Starog carstva, Istočne marke i Protektorata na Istok je , počev od marta 1942, deportovano 55.000 Jevreja, od toga 17.000 iz Nemačke i to delom u prolazne logore kao što su Izbica i Pjaski, gde su deportirci bili prisiljeni na prinudni rad, a potom da­ lje u logore smrti Belzec (distrikt Lublin) i Sobibor. Takođe su još i 1942. išli transporti za Rigu. U birokratskim procedurama proterivanja, a de facto uništavanju građanske egzistencije žrta­ va, često je kao odredište deportacije navođeno samo „istok" i zbog toga je teško ako ne i nemoguće pratiti pojedinačne sudbi­ ne do mesta smrti. „Geto za Jevreje iz Rajha" u Rigi-Škirotavi ukinut je 2. novembra 1943; mora se pretpostaviti da su svi koji su tamo deportovani krajem 1941. pali kao žrtve akcija streljanja Interventne grupe A. Za one dovedene u Pjaske i Izbicu mora se pretpostaviti da su smrt našli u gasnim komorama logora smrti Belzec i Sobibor u proleće 1943. Iz Pjaski, 20 kilometara jugoi­ stočno od Lublina, u junu 1942. odvedeno je 6.000 ljudi u Travniki, a u novembru 1942. otišao je transport nepoznate veličine u logor smrti Sobibor. Logor je ugašen u februaru/martu 1943, a logoraše su odveli u Travniki ili u logor smrti Belzec. Travniki je bio prolazni logor u distriktu Lublin koji je postojao od 1941. do 1943. Deportirci, čije je odredište bila Izbica u blizini Poljskog grada Krasnistava u distriktu Lublin, teško da su tamo boravili dugo. Većinu su posle kraćeg zadrža­ vanja transportovali dalje u logore smrti Belzec, Helmno, Sobi­ bor, Majdanek ili Treblinku. Na osnovu dokumenata Gestapoa, koji se mogu smatrati autentičnim materijalom, može se pratiti sudbina deportovanih na individualnom planu. Marta „Sara" Handburger, rođena Engelhart, 23. novembra 1941. svojim potpisom potvrđuje d aje od strane taj­ 67

ne policije, kancelarija Nimberg-Firt, ispostava Vircburg, upoznata da će 27. novembra biti evakuisana i da će joj biti zaplenjena sva imovina. Potpis stoji na presavijenom parčetu pisma na kome piše ,,Otvoriti!“, dokument je uredno datiran i snabdeven potpisom kri­ minalističkog inspektora i, pored rukom unesenog evakuacijskog broja 239 Marte Handburger, sadrži i njenu poslednju adresu u Vircburgu: Hindenburgštrase 21. N a dan „evakuacije11, Jevreji za to predviđeni u Vircbur­ gu pozvani su da prime pravila ponašanja u onome što im pred­ stoji i da dobiju pouke o poslednjem činu razaranja ostataka nji­ hovog građanskog postojanja. Marta Handburger je morala da primi na znanje (slično je saopšteno još 201 vircburškom Jevrejinu) da joj je „državno i policijski oduzeta sva imovina retroak­ tivno sa 15. oktobrom 1941“ i d a je od „tog trenutka raspolaga­ nje dotičnom imovinom (poklanjanje ili prodaja) ništavno11. Naloženo joj je da napiše izjavu o imovini koja je morala da sadrži i nazive stvari koje su u međuvremenu poklonjene ili prodate, sve sa imenom i adresom novog vlasnika. Stanju imovine imale su da se prilože i sve relevantne isprave, kao što su potvrde o dugovima, vrednosni papiri, polise osiguranja, kupoprodajni ugovori itd. Listić papira koji je vircburžanka Marta Handburger sti­ skala u ruci 23. novembra 1941. dokazuje koliko efikasno je ra­ dila mašinerija, koliko tačno je sve bilo planirano i smišljeno, računajući i troškove prevoza koji su naplaćeni od žrtava. Go­ spođa Handburger je poučena i o sledećim pojedinostima: „Za tačkice za životne namirnice koje imam biću obezbeđena naj­ manje tri nedelje putovanja, a za sledeća četiri dana treba sama da obezbedim zalihe. Znam da nemam pravo da tražim hranu ako je potrošim pre vremena. Dalje m ije saopšteno da putni ko­ fer - najveća težina 50 kg, nezaključan - treba da 26. XI 1941. između osam i deset sati donesem na teretnu stanicu Aumile; osim toga, moj prtljag za geto mora od 25. XI 1941. biti spre­ man da bi ga preuzela jevrejska radna komanda. Za troškove prevoza treba da ponesem 60 rajhsmaraka.11 68

Pred deportaciju su Jevreji 24. novembra morali da pre­ daju sve vredne stvari i dokumente, pored deklaracije o imovini ,,u otvorenoj koverti" sa tačnom adresom i evakuacijskim bro­ jem . Do 26. novembra, kada su se između 14 i 16 časova u gradskoj hali morali da prijave za transport, nesrećnicima je ostalo još toliko vremena da spreme svoj stan, kako bi ovaj „po­ sle mog odlaska 26. XI 41. mogao policijski da se zapečati (da se isključe struja, gas i voda!). Morala sam da uklonim kvarljive stvari, stan je morao da bude čist; morali su da se već ranije na­ mire računi za gas i struju. O svojoj evakuaciji moram da obavestim kućepazitelja. Sve ključeve od soba i stana, sa priveskom na kome mora da bude moja vircburška adresa, moram da predam po ulasku u gradsku halu policiji, službi za strance u Vircburgu". Među dokumentima Gestapoa u Vircburgu malo ima lič­ nih dokumenata koji govore o kraju građanske egzistencije brač­ nog para Handburger, Marte i Adolfa; to su: zajednička rukom pisana deklaracija o imovini iz koje se vidi da su Handburgerovi, osim ograničenih kućnih zaliha i odeće, u banci imali 2.788 rajhsmaraka, a u vrednosnim papirima nešto preko 1.700, lekarsko uverenje u vezi sa povredom koju je Adolf Handburger zadobio na radnoj obavezi u jednoj građevinskoj firmi, krštenica, potvrda o kursu protivvazdušne zaštite i obaveštenje američkog general­ nog konzulata u Štutgartu od 21. aprila 1941. u kome se kaže da je prihvaćen zahtev sa useljenje u SAD. Jedino što je među ovim dokumentima zaista lično jeste registarski broj 25404 koji važi za dve osobe. Imaoci ovog broja identični su sa imaocima evakuacionih brojeva 238 i 239 vircburškog Gestapoa sa kojima se, uz primedbu o evakuaciji „na istok" a na osnovu odluke rajhsfirera SS-a, dokumenti Handburgerovih odlažu ad acta. Pisamce koje se našlo među dokumentima otkriveno je prilikom „telesnog pre­ tresa goreimenovanih u Nimbergu". Tačno 202 vircburška Jevrejina, među kojima 40 dece i mladih, našli su se 26. novembra u gradskoj hali; kontrola je bi­ la precizna i tom prilikom su morali da predaju deo stvari. Ge­ 69

stapo je pravio spiskove foto-aparata, noževa, makaza, poštan­ skih maraka i drugih predmeta koji su Jevrejima potom oduzeti. U četiri sata ujutro 27. novembra 1941, pošto su noć proveli u gradskoj hali, Jevreji su poterani na stanicu Aumile. Bila su pri­ premljena četiri putnička i dva teretna vagona i prikopčana za teretni voz koji je u 5 sati i 50 minuta napustio Vircburg i u 10 i 36 stigao u Nirnberg. Logor Langvaser je poslednja stanica na nemačkom tlu. Tu je transport kompletiran. Iz N im berga je za deportovanje određeno 535 Jevreja, posle podne 27. novembra došlo ih je još 106 iz Bamberga, a članova koburške i bajrojtske jevrejske zajednice bilo je hiljadu. U Nirnberg-Langvaseru pažljivo pretresanje i pljačkanje trajalo je satima. U jednoj sobi pregledali su kofere i oduzimali nedozvoljene stvari (nakit, novac i drugo). U sledećoj sobi mo­ rali su da se predaju vrednosni papiri i vredne stvari (ukoliko ni­ su oduzeti u mestu polaska). Preostale su lične karte, satovi i burme. U trećoj sobi vršen je bolan telesni pretres. Gestapo je hteo da bude siguran da ništa neće da se prokrijumčari. U četvr­ toj sobi je izdavanjem potvrde o predatoj imovini i stavljanjem u ličnu kartu pečata ,,evakuisan“ cela ova procedura potrvđena i službeno. U barakama koje su čuvali esesovci, dok su jevrejski pomoćnici morali da brinu o redu i čistoći, ostalo je samo da se čeka na odlazak. Dana 29. novembra u 12,30 časova voz je bio spreman i u 15 časova je krenuo. Odredište je Riga, glavni grad Letonije, sada, pod nemačkom upravom, preimenovan u Rajhskomesarijat Istok. U stvari, kod Jevreja je podržavano verovanje da ih evakuišu radi naseljavanja na istoku i zato im je dopušteno da po­ nesu određene stvari i pribor za preseljavanje. I ove stvari su na­ tovarene uz pomoć jevrejskih dobrovoljaca koje je dala jevrejska kulturna zajednica. U Vircburgu su između ostalog na voz natovarili sledeći „prtljag za geto“: 15 šivaćih mašina, 29 peći za grejanje, 50 prozorskih stakala, po jedan pribor za mesara, obućara, preciznog mehaničara, frizera, gravera, ženskog kroja­ ča, muškog krojača, zidara... 70

Putovanje za Rigu je trajalo tri dana i tri noći. Glad i žeđ pratilo je i maltretiranje od strane osoblja SS-a. Na stanici Skirotava voz se ispraznio; pod udarcima i uz zlostavljanje nemačkih i letonskih esesovaca, Jevreji su pešačili u logor „Jungfern h o f1, nekadašnji poljoprivredni pogon, gde su ljudi sabijeni u ambare i barake. Tamo je bilo ledeno hladno, nisu postojali sa­ nitarni uslovi, hrane uopšte nije bilo. Od pet stotina ljudi koji su ovde nagurani - osim transporta iz Bavarske, došla su još četiri voza, dva iz Beča, jedan iz Hamburga, jedan iz Virtemberga dnevno je umiralo njih dvadeset do trideset. N a kraju ih je bilo toliko da su leševe morali da spaljuju na lomačama, pošto zbog zamrznute zemlje nisu mogli da ih sahranjuju. Logor Jungfemhof, isto kao i geto u Rigi, za većinu deportovanih je bio poslednja stanica. Herbert Maj, jedan od retkih preživelih koji je kao tadašnji dvanaestogodišnjak sa rodite­ ljima doteran 27. novembra 1941. u Jungfernhof, piše šta se de­ silo 27. marta: ,,U šest satu ujutro svi su morali napolje u dvori­ šte. Potom su zatvoreni u jednu veliku baraku, muškarci i žene odvojeno. Ja i moj otac smo bili tu, takođe i moja majka. U to vreme u logoru je bilo 6.000 ljudi. Zatim su došli veliki zatvore­ ni autobusi i natovarili ljude. Toga dana su odvezli njih 5.000.“ One preostale su nedelju dana kasnije domaći pomagači na sporednim putevima, koji su tobože vodili do „radilišta11, sve streljali u jednoj šumi pored Rige. Ovaj masovni zločin počinila je Interventna grupa. Prisutni civili su izjavili d a je sve išlo kao na pokretnoj traci. Logoraši koji su određeni za prinudni rad na poljoprivrednim imanjima slušali su od domaćih seljaka da su žrtve morale da svuku odeću pre nego što bi stupile na drvenu rampu koja se pružala preko grobnice. Pogođeni hicima ubica samo bi se strovalili u masovnu grobnicu. Zbog anonimnosti u kojoj su se odigravali ovi postupci i pošto su interventne grupe kasnije uklanjale tragove svog zloči­ na, skoro je nemoguće zabeležiti individualnu sudbinu deportovanih ljudi posle napuštanja mesta gde su živeli. Izvesno je jedi­ no da su svi ubijeni na jeziv način. Jedna riška građanka je 71

1944. pred sovjetskim istražnim organima u zapisnik iznela svoje utiske: „Moja kuća je od šume udaljena kilometar do kilo­ metar i po; zato sam mogla da vidim kako su ljude odvodili u šumu i da čujem kako ih streljaju. Znam da su Nemci jednom u roku od dva dana ubili više od 10.000 ljudi. To je bilo na Veliki petak i u subotu pre Uskrsa 1942. Ljude su dovozili u autobusi­ ma i sivim kamionima. Dolazilo bi četiri do pet autobusa, odno­ sno kamiona, u pauzama od pola sata do sat. Autobusi i kamioni su bili prepuni Jevreja. Dva dana, petak i subotu, vozili su i da­ nju i noću. Samo sam u petak za nekih dvanaest sati izbrojala 41 autobus sa ljudima koje su vozili u šumu. Posle 20 ili 30 mi­ nuta vraćali bi se iz šume prazni. Danju i noću ja i drugi stanov­ nici smo slušali pucnjeve iz mašinki i automatskih pušaka. U kamionima koji su se vraćali iz šume odvozili su odeću ubije­ nih.“ U nedelju, na Uskrs, bilo je mimo i svedokinja je kao i mnogi drugi seljani otišla u šumu da vidi masovne grobnice: „Tu su takođe ubijani Jevreji iz inostranstva. To se moglo videti po različitim ostavljenim stvarima. Blizu svake grobnice posto­ jao je trag vatre gde su fašisti spaljivali neupotrebljive predme­ te. Po pepelu se moglo videti da su spaljivali odeću jer je u pe­ pelu bilo dugmadi, šnala, futrola i ramova za naočare, metalnih delova ženskih tašni, novčanika i ličnih stvari. Na mestima gde su gorele vatre i pored grobnica bilo je različitih dokumenata, fotografija i iskaznica. Na osnovu iskaznica i fotografija moglo je da se utvrdi odakle su poticali ljudi, jer je na poleđini fotogra­ fija bio pečat fotografa i ime grada. Tako je bilo moguće da ustanovim da su ovde doterani ljudi bili iz Austrije, Mađarske, Nemačke i drugih zemalja.14 U jednom drugom transportu iz Nemačke, 20. novembra 1941, oko 1.000 ljudi napustilo je Minhen, a poslednja stanica bila je Riga. U M inhenu je bilo sabirno mesto za Jevreje iz ćele Stare Bavarske i Švapske. Logor od baraka u Milbertshofenu (Knorštrase 148), koji su jevrejski prinudni radnici u proleće

72

1941. morali da izgrade na oko 14.500 kvadratnih metara, bio je prolazna i kontrolna stanica za deportacije. Elze Berend-Rozenfeld je bila upravnica Jevrejskog do­ ma, vrste staračkog geta, u manastiru milosrdnih sestara u minhenskom predgrađu Berg am Lajm. U aprilu 1942. dobila je na­ ređenje za deportaciju. Odugovlačeći što je duže mogla, videla je sve pripreme za transport u Milbertshofenu. Po naređenju da se „pačijim hodom" upute u baraku na kontrolu Gestapoa, scena je tekla ovako: „Iza jednog pulta napravljenog od stola sedeo je čovek koji mi kratko naredi: 'Isprazniti tašnu.’ Ja izručim sadr­ žaj tašne pred njega na sto. On uzme prvo moju ličnu kartu i stavi je na gomilu pored... Posegne za ono malo fotografija koje sam imala... pocepa ih i baci iza sebe. Otvori moj novčanik gde je bilo nešto sitnine... Krenem da ponovo spakujem u tašnu ono što je ostalo, ali on me spreči pokretom ruke, 'ništa to, nastavi dalje’, i zaurla: ’sledeći’." Kroz prolazni logor Milbertshofen deportovano je 3.000 do 4.000 Jevreja, od toga 2.991 iz Minhena. Posle transporta u Rigu sledio je 2. aprila 1942. jedan prema Pjaski kod Lublina, u kome je bilo 343 minhenska Jevrejina, 433 iz Svapske i još 213 Jevreja koji su dan ranije dovedeni iz sabirnog mesta u Regensburgu. Sa izuzetkom jednog transporta 13. marta 1943. u Aušvic, odredište svih daljih deportacija iz Minhena - a bilo ih je ukupno 40 - bio je geto u Terezijenštatu.

73

X. TEREZIJENSTAT Grad u sevemoj Češkoj nedaleko od ušća Egera u Elbu, Terezijenštat 1780. Je osnovao car Jozef II kao austrijsku tvrđavu.U svoje vreme slavljenu kao remek-delo ratnog građevin­ skog umeća. Tridesetih godina dvadesetog stoleća imao je nešto preko 7.000 stanovnika - polovina od toga su bili vojnici. Od kraja 1941. gradić je služio kao geto za Jevreje iz Protektorata Češke i Moravske. Krajem maja 1942. jedna trećina njih (28.900) nalazila se u Terezijenštatu. Prema situaciji, koncentra­ cioni logor pod komandom SS-a, izvan kontrole češke žandar­ merije, bio je prolazna stanica i mesto stradanja jevrejskih ljudi. U januaru 1942. usledila je prva deportacija iz Terezijenštata u Rigu. U julu 1942. potpuno je evakuisano prvobitno stanovni­ štvo grada, da bi napravilo mesta transportima iz Nemačke, Austrije, Danske i Holandije. Kod preko 40.000 nemačkih Jevreja, koji su od jula 1942. deportovani u Terezijenštat, pothranjivana je iluzija da kao pro­ minentni i izuzetni odlaze u neki geto za privilegovane. Naci­ stički režim poslužio se u svom cinizmu Državnim udruženjem Jevreja u Nemačkoj da bi „kupovinom ugovora za starački dom“ izveo prevaru o nekom mirnom staračkom domicilu i osi­ guranoj negi u slučaju bolesti; na ovaj način Jevreji deportovani u Terezijenštat, zapravo su opljačkani. Ugovor u prvim paragrafima sadrži klauzule koje počinju da važe stavljanjem potpisa i glasi „Pošto je Državno udruženje obavezno da obezbedi sredstva za izdržavanje ćele zajednice [u Terezijenštatu], takođe i osobama kojima je potrebna pomoć, obaveza je svih, u pogledu zajedničkog izdržavanja određenih osoba, a koji raspolažu imovinom, da ugovorom o kupovini pre­ ko Državnog udruženja pokriju ne samo troškove sopstvenog izdržavanja, nego koliko je to moguće i troškove za zbrinjava­ nje onih kojima je potrebna pomoć.“ Zaključivanjem ugovora preuzeta je obaveza „da se doži­ votno obezbedi boravak i nega, pranje veša i, prema potrebi, le74

karska briga i snabdevanje lekovima“, ali „zadržava se pravo pokrivanja troškova na drugi način“, dok „prilikom promene postojećeg oblika zbrinjavanja11 ugovorne strane ne mogu pola­ zeći od tog stanja da izvedu dalja potraživanja. Nemački Jevreji su dolaskom u Terezijenštat svojom imovinom sebi kupili mesto u jednom koncentracionom logoru. Terezijenštat je bio pod upravom Centrale za iseljavanje Jevreja u Pragu, pa je time potkrepljena fikcija kako se kod „konačnog rešenja11 zapravo radi o merama preseljavanja. Geto je službeno osnovan Hajdrihovom naredbom u februaru 1942. i za to mesto je bila nadležna ko­ manda SS-a. Pored geta postojala je i „Mala tvrđava" kao mesto terora i mučenja u nadležnosti Gestapoa iz Praga, sa sopstvenim komandantom. Dolazak u Terezijenštat bio je šok. Prenatrpano masovno boravište u prastarim kasarnama, izgladnelost; ljude koji su ra­ čunali sa staračkim domom čekali su strašni higijenski uslovi. Mnogi, većinom stariji, nisu bili otporni na zatečene životne uslove i ubrzo po dolasku u Terezijenštat umrli su. Smrtnost je 1942. bila preko 50%, 1943. je pala na 29,4% i 1944. na 17,2%. Mnogi nisu umrli samo zbog spoljašnjih uslova, nego i od bole­ sti od kojih su patili. Za Jevreje sa teritorija na kojima se govorio nemački, da­ kle za one visokoasimilovane nosioce nemačke kulture, realnost Terezijenštata morala je da postane sinonim izdaje sa nemačke strane. Oni su se u svojoj veri u emancipaciju osećali sigurnim još i 1933, jer nisu mogli da zamisle da će da se ignorišu njiho­ ve - kako su verovali - zasluge za zajedničku otadžbinu, da će njihov patriotizam biti pogažen, njihova nemačka kulturna svest prezrena, a njihovo državljanstvo biti nepriznato, čak nepostoje­ će. Diskriminaciji koju su nemački Jevreji morali da trpe od 1933, a koja je za cilj imala njihovo izopštenje iz nemačkog društva i koja se završavala gubljenjem materijalne egzistencije, pre fizičkog uništenja - glađu, bolešću i očajem u prolaznim stanicama kao što su Terezijenštat i drugi logori, pred streljač­ kim vodovima i u gasnim komorama na Istoku - prethodilo je poniženje anuliranjem emancipacije i vraćanjem u geto. 75

Ono sto je za 90% Jevreja iz Češke i Moravske bilo odre­ đeno kao prolazna stanica na putovanju ka još gorem i, konač­ no, kao fizičko uništenje, nemačkim Jevrejima je prikazano kao privilegija: to je bila deportacija u Terezijenštat. Ovo je imalo višestruku svrhu. Prvo, trebalo je da se prikrije slanje u logore smrti, zatim, zadržavanjem povlašćenih i prominentnih (među koje su se kasnije računale određene grupe Jevreja iz Danske i Holandije) na takvom ,,privilegovanom“ mestu, trebalo je da se osujete intervencije u njihovu korist i, na kraju, Terezijenštat je zaista za jednu malu grupu nemačkih Jevreja bio privilegovana poslednja stanica - pod uslovom da su mogli da izdrže higijen­ ske uslove, glad i poniženja. Kako se može videti iz jedne odluke Glavne kancelarije za bezbednost Rajha od 21. maja 1942, a prema Hajdrihovom saopštenju na Konferenciji na jezeru Van, za „starački geto“ u Terezijenštatu predviđene su sledeće grupe stanovništva iz Nemačkog rajha: „Jevreji stariji od 65 godina i onemoćali i stari preko 55 godina zajedno sa bračnim drugom, zatim nosioci vi­ sokih ratnih odlikovanja i ranjeni iz Prvog svetskog rata, kao i njihove supruge, jevrejski supružnici iz već nepostojećih nemačko-jevrejskih mešovitih brakova i na kraju samački ’mešanci’, ako se po važećim propisima računaju u Jevreje ( ’oni koji se računaju u Jevreje prema Nirnberškim zakonima’)." Deportacije nemačkih Jevreja u Terezijenštat - zvali su se transporti za evakuaciju - počeli su 2. juna 1942. Službeni kraj jevrejskom životu u Nemačkoj datira tačno godinu dana ka­ snije. Pre podne 10. juna 1943, u prostorijama Berlinske jevrejske opštine u ulici Oranijenburg 29 pojavio se Gestapo sa infor­ macijom d a je „Jevrejsko kulturno udruženje u Berlinu" (takoje od 30. aprila 1941. glasio zvanični naziv) prestalo da postoji. Zaposleni, ukoliko nisu bili u „mešovitom braku" sa „arijevci­ ma", uhapšeni su i odvedeni u koncentracioni logor u ulici Hamburg, a 16. juna 1943. na železničku stanicu u ulici Putlic. Odatle je 500 Jevreja, među kojima 300 bolesnih, iste večeri u vozu za deportacije napustilo glavni grad Rajha, koji je od sada, a time i Nemačka, važio kao „slobodan od Jevreja". 76

Ista sudbina zadesila je i poslednjih petoro saradnika Dr­ žavnog udruženja Jevreja u Nemačkoj. Njihovo delovanje bilo je sve ograničenije. Od autonomne krovne organizacije nemačkog Jevrejstva osnovane 1933, od novembra 1938. je korak po korak nastala jedna institucija kojoj je naređivao Gestapo i koja je bila pod njegovom kontrolom. Državno udruženje Jevreja u Nemačkoj, kao institucija koja nasleđuje Državno predstavni­ štvo nemačkih Jevreja (od 1933), odnosno Državno predstavni­ štvo Jevreja u Nemačkoj (od 1935), kako se zvala od jula 1939, više nije bila dobrovoljno udruženje, nego prinudna institucija nadležna za sve osobe koje potpadaju pod „arijevsko zakonodavstvo“ bez obzira na veroispovest. U ovo državno udruženje su po nalogu Glavne kancelarije za bezbednost Rajha morale da uđu sve još postojeće jevrejske organizacije i zadužbine gubeći tako svoju samostalnost. Naposletku i jevrejska opština u Berli­ nu 29. januara 1943. Oduzimanjem imovine u korist Nemačkog rajha 10. juna 1943, ugašene su sve oblasne podružnice ovog državnog udruženja izvan Berlina. O statusu Državnog udruženja Jevreja u Nemačkoj u nje­ govoj poslednjoj fazi vladaju među istoričarima kontroverzna mišljenja. Ne može se izbrisati činjenica da je Gestapo ovo udruženje zloupotrebio u deportacijama i uništavanju nemačkih Jevreja. Zbog iznuđene saradnje u deportacijama - od sredine 1942. Udruženje je imalo zadatak da sastavlja ,,spiskove“, da dalje prosleđuje naredbe Gestapoa i da vodi statistike deportaci­ ja. Ono, naravno, nije time postalo neka nacionalsocijalistička institucija koja bi sa radošću ili uz odobravanje ispunjavala ulo­ gu produžene ruke nacističkog režima. Zločinci nikada nisu precenjivali saradnike Državnog udruženja, premda je to žrtvama tako moglo da izgleda. Samo Državno udruženje, čije vodstvo je i pre fuzije bilo identično sa berlinskom jevrejskom opštinom, oduvek je i pre 10. juna 1943. bilo udruženje žrtava deportacija. Od 13 vodećih ličnosti samo su dve preživele proganjanja, Moric Henšel, koji je 16. juna 1943. odveden u Terezijenštat, i rabin Leo Bek koga 77

su na isto mesto deportovali 16. juna 1943. Tamo su, u „Veću starešina samouprave“ geta, sve do oslobođenja 8. maja 1945, još postojali rudimenti one nekadašnje krovne organizacije nemačkog Jevrejstva utelovljeni u prominentnim ličnostima kao što su Leo Bek, Paul Epštajn, Moric Henšel, Filip Kozover, Flajnrih Štal. Nije potrebno objašnjavati da „samouprava" u Terezijenštatu nije imala ništa, jednostavno baš ništa zajedničko sa de­ mokratskim funkcijama niti sa ciljevima samoodređenja. Ona je mogla da deluje jedino kao instrument uprave logora. Ova či­ njenica mora uvek da se naglasi da bi se opovrgao mit kako je tamo bilo nekog prostora za samostalno delovanje koji nije do­ voljno iskorišćen. Dakle, kada kažemo d a je samouprava u getu Terezijenštat bila rudiment Državnog udruženja, onda to treba razumeti na istoj ravni na kojoj i kulturni život na tom istom mestu: izveštaji o pozorišnim predstavama, operama, recitacija­ ma i naučnim predavanjima, čega je puna memoarska literatura, o poslednjim aktivnostima hrabrih umetnika i organizatora „Јеvrejskog kulturbunda" koji je u Terezijenštatu nastavio da radi ono što je započeo u Nemačkoj - te i takve aktivnosti ne smeju da vode pogrešnom zaključku da je Terezijenštat bio oaza nemačko-jevrejskog kulturnog života, neka vrsta letnje akademije na kojoj su od jutra do mraka recitovali Getea i svirali Mocarta. Žitelji Terezijenštata su samoupravu doživljavali kao vrh logorske hijerarhije, koja je kažnjavala, donosila pravila i držala u pogonu jednu monstruoznu birokratiju. Postoji pakosna reče­ nica: „zatvor u Terezijenštatu pooštren jevrejskom samoupra­ vom". Oni koji su imali uvida znali su ipak za činjenicu da je olakšica već i to što logoraši nisu imali direktnog kontakta sa SS-om. Gledajući odozdo, ,jevrejske starešine" su izgledale kao neograničena vlast u getu, one su imale direktan kontakt sa ko­ mandom SS-a, kojoj su polagali računa i od nje primali naređe­ nja. Od januara 1943. do septembra 1944. funkciju jevrejskog starešine obavljao je dr Paul Epštajn, koga su nacionalsocijalisti 78

zbog toga doveli iz Berlina. Bio je četrdesetih godina i ubrzo je postao žestoko nepopularan. Za to je, doduše manjim delom, sam bio kriv. Komandant logora kapetan SS-a dr Zajdl pozvao je Jakoba Edelštajna, u tom času jevrejskog starešinu, koji je poticao iz Praga, i na zahtev Adolfa Ajhmana saopštio mu da sutra očekuju važne funkcionere iz Berlina i Beča i da zbog to­ ga mora na novi način da se reguliše odgovornost u Terezijenštatu. Glavnu odgovornost za samoupravu u getu ubuduće će imati dr Epštajn iz Berlina, i to na čelu trijumvirata u koji će svakako ući i Edelštajn. Epštajn je imao loš nastup i iza sebe nije imao podršku logorskih novina. Za potomstvo je karakter i delovanje dr Epštajna, u monumentalnom prikazu prinudne zajednice Terezijenštata, ocrtao H. G. Adler. Adlerov sud, ma koliko bio negati­ van, ne izaziva nesporazume, čak ni kada se sudi o Epštajnovom ličnom moralu: „Epštajn, doduše, jeste bio častoljubiv, i hrabrost nije bila njegova jača strana... Bio je pozer, teatralan, mek i tašt... Postojao je utisak d a je interese Jevreja pred SS-om zastupao slabo i bez energije; prihvatao je naredbe i sprovodio ih. Naravno da Epštajn nije bio nečovek, o tome svedoči njego­ va povučena priroda, ali nije mu se mogla pripisati toplina i do­ brota... Epštajn je sebe smatrao cionističkim socijalistom: pri­ tom, divio se sili, makar ona imala i nacionalsocijalistički lik... U logoru je važio za slabića koji stalno bezi od strašne stvarno­ sti čijem je razornom nasilju dugo bio izložen...“ Karakterizacija Epštajna izazivala je nesporazume. Epštajnovi saradnici su insistirali na pravednosti. Jakob Jakobsen dopušta dilemu da su se vođe centralnih jevrejskih institucija našle u strašnoj situaciji i „da su bili prisiljeni da deluju kao verni saradnici uprave, čak i da pomažu u pripremama deportacija11. Na isti način su ,jevrejske starešine11 i oni koji su sa njima radili u Terezijenštatu bili prisiljeni da „ро naređenju11 pripremaju transporte smrti na Is­ tok. Da li je pravedno osuđivati ih zbog toga? Svaki ,jevrejski starešina11 i svaki član njegovog veća bio je svestan činjenice da u svoj ovoj laži i destrukciji izvršava naredbe uprave. Oni nisu 79

imali drugog izbora nego da sarađuju i da istovremeno pokuša­ vaju da sudbinu svojih sapatnika olakšaju koliko je to bilo mo­ guće. Ne postoji niko, ma koliko jakog karaktera bio, ko bi se u tim okolnostima mogao odupreti pritisku nacističkog režima. Ko se može baciti kamenom na onoga ko je na nekom odgovor­ nom mestu i pokušava da odloži udarac? Epštajn nije bio bez ljudskih slabosti i to u Jakobsenovom pledoajeu ne utiče na činjenicu d a je Epštajn, i u postupci­ ma koji se mogu kritički prosuđivati, želeo najbolje svojim sunarodnicima, dakle da olakša njihovu sudbinu i da ih koliko je to bilo moguće poštedi propasti. Što mu to nije uspelo, uzroko­ valo je njegovu propast. Kao dokaz Jakobsen navodi sledeće: „Dan pre Roš Hašane 1944. pred skoro 1.000 logoraša držao je jedan skoro samoubilački govor. Pojava američkih aviona nad Terezijenštatom tih dana je izazivala provale oduševljenja, a Epštajn je opominjao zbog preuranjenih nada i akcija. N a Jom Kipur 1944. Epštajn je uhapšen i istog dana streljan. Opšte uverenje logoraša je bilo da je Epštajn ubijen zato što je protestovao zbog masovnih deportacija koje su tada počele.“ Epštajnova biografija, kroz naznake za razumevanje nje­ gove uloge u Terezijenštatu, sugeriše moguće polazište za obja­ šnjenje stanja svesti, za unutrašnje duhovno raspoloženje nemačkog Jevrejstva za vreme holokausta. Rođen je 4. marta 1901. u Manhajmu. Kao obdaren učenik studirao je filozofiju, ekonomiju i sociologiju u Hajdelbergu i Frajburgu. Dvadesetpetogodišnji student Maksa Vebera, Karla Manhajma, Karla Jaspersa i Alfreda Vebera habilitirao je na Visokoj trgovačkoj školi u Manhajmu, kojoj je do 1933. i pripadao. Propast aka­ demske karijere izazvao je sigurno traumatična osećanja kod mladog Paula Epštajna. Kao ubeđeni cionista bio je angažovan u jevrejskom omladinskom pokretu, bio je vodeći u Državnom odboru jevrejskih omladinskih saveza, posle čega su sledile funkcije u Ustanovi za javno staranje o nemačkim Jevrejima, a od 1933. delovanje u rukovodstvu Državnog udruženja Jevreja u Nemačkoj. Tamo je Epštajn bio nadležan za kasu uzajamne 80

pomoći, a kasnije za iseljavanje. U tom svojstvu delovao je kao čovek za vezu sa Gestapoom. Četiri meseca policijskog pritvora na Aleksanderplacu u Berlinu, koji je 1940. izdržao zbog na­ vodne sabotaže ilegalnog useljavanja u Palestinu, sigurno su ga učinili još usamljenijim čovekom. Razlog hapšenja takođe obezbeđuje ključ njegove ličnosti: Epštajn se suprotstavio Gestapou kome je - bez obzira na britanske restrikcije, pa time i na sudbinu prevarenih jevrejskih useljenika u Palestini - u tom tre­ nutku bilo stalo samo da izbaci Jevreje iz Nemačke. Epštajn je bio prinuđen da postupi u skladu sa restrikcijama i tako je iza­ zvao Gestapoov gnev. Red i poredak su bile glavne vrednosti i za Epštajna kao jevrejskog starešine u Terezijenštatu, što je on uprkos nerazumevanju mnogih i sprovodio. U terezijenštatskoj bedi mnogi su sumnjali da se isplati propagirati radni moral i tačnost. Oni su u jevrejskom starešinstvu, zajedno sa njegovim birokratskim i iz­ vršnim aparatom, od potrčka pa do logorske straže, videli samo utelovljenje nemačkih predstava o vrednostima koje su ovi sma­ trali obavezujućim sve do trenutka uništenja. Za terezijenštatko društvo podrazumevalo se dalje negovanje građanskih obrazov­ nih dostignuća u debatnim kružocima, predavanjima, pozorišnim predstavama i koncertima. Mnogi nisu mogli da razumeju to što je Epštajn držao redovni sociološki seminar i što je u okvire očekivanja od njega spadalo i da kao produžena ruka na­ cističkog režima propagira i sprovodi red kao vrlinu, pa čak i da prilikom poseta delegacija istupa kao „gradonačelnik11. Epštajnova tragedija bila je što je u svemu što je hteo na raspolaganju imao jedino metode nemačkog akademski obrazo­ vanog građanskog funkcionera. Druge metode on nije pozna­ vao. Odlučio je da igra dvostruku igru tako što bi se za olakšice za jevrejsku zajednicu izborio izazivajući dopadanje kod njenih mučitelja. U tome se nije razlikovao od drugih, pa ni od kritiča­ ra takvog držanja —na to su bili prisiljeni svi jevrejski predstav­ nici pod nacističkim režimom - da i ne pominjemo kako nisu postojale alternative kao što je aktivan otpor. 81

Sudbina Paula Epštajna, jevrejskog starešine u Terezijenštatu, koga su nacionalsocijalisti mnogostruko varali, koji je 27. septembra 1944. lišen svih privilegija i streljan, čija žena je u oktobru 1944. deportovana iz Terezijenštata u Aušvic u jednom od dva poslednja transporta i tamo ubijena, mnogo je više nego tek jedna lična sudbina. On se našao u tipičnoj situaciji nemačkog Jevrejina koji je preuzeo odgovornost iz nacionalsocijalističke ruke (svejedno iz kojih ličnih motiva), i tim eksponiranim predstavnicima nemačkog Jevrejstva može se pravedno suditi jedino polazeći od te situacije. U Terezijenštatu je u avgustu i septembru 1944. po naci­ stičkom naređenju snimljen jedan propagandni film koji je ka­ snije bio poznat pod ciničnim naslovom Firer Jevrejima poklo­ nio jedan grad. Pravi radni naslov filma, koji je ostao u frag­ mentima i koji nije ni stigao do bioskopa, glasio je Terezijenštat. Dokumentarni film o jevrejskoj naseljeničkoj oblasti. U ju ­ nu 1943. nacionalsocijalisti su dozvolili posetu delegacije Crve­ nog krsta Terezijenštatu sa istom propagandnom namerom s ko­ jom su snimili i pomenuti film. Ova poseta, naravno, nije imala efekta i pored inscenira­ ne pseudorealnosti lagodnog života u Terezijenštatu. Kako se vidi iz primedbe jednog funkcionera međunarodnog Crvenog krsta, poseta je ipak pobudila utiske koji su bili blizu stvarnosti: „Gospoda iz nemačkog Crvenog krsta provela su u Terezijeneštatu 48 časova i situacija u Terezijenštatu je na njih ostavila dubok utisak, tj. bili su veoma zbunjeni. Kao d a je bilo prvi put da predstavnici nemačkog Crvenog krsta uopšte dolaze u kon­ takt sa deportacijama. U Terezijenštatu je bilo 43.000 Jevreja. Dve trećine njih je radilo, a jedna trećina je bila potpuno nespo­ sobna za rad. Prosečna starost je bila 60 godina. Situacija u getu je bila strašna. Oskudevali su u svemu. Ljudi su bili strašno pothranjeni, medicinska pomoć je bila potpuno nedovoljna. Stam­ bena situacija je bila jeziva, jer je u gradiću u kome je nekad živelo 7.000 stanovnika sada živelo 6-7 puta više. U kući gde je stanovala jedna grupa takozvanih prominentnih (među kojima i 82

članovi familije Blajhreder), u svakoj sobi je bilo 4-5 ljudi. U stanovima onih neprominentnih mora d a je bilo još gore. Unu­ trašnja organizacija geta je uvek takva da se čini samo ono što je moguće. Postoje javne kuhinje, dečji domovi, bolnice. U gra­ du postoje čak i prodavnice gde se ponešto može kupiti. U getu je u opticaju i izvesno platežno sredstvo koje se pokriva nov­ cem koji je deponovan kod neke banke, verovatno delimično iz oduzete jevrejske imovine.“ Realnost Terezijenštata je bila fluktuacija njegovih žite­ lja. Koliko odlazak u Terezijenštat nije bio dobrovoljan, toliko su protiv svoje volje stanovnici i odlazili iz geta. Najviše sta­ novnika je bilo u septembru 1942, 53.004 čoveka. Istog meseca je došlo još 18.639, a 13.004 je deportovano u logore smrti. U Tertezijenštatu je umrlo 3.941 ljudi - to je bio bilans samo za jedan mesec. Priliv se nastavio i u prvoj polovini 1943, deporta­ cije su i dalje tekle. Do septembra 1942. poslednje stanice iz Terezijenštata su između ostalih bile Riga, Treblinka, Minsk, Sobibor, Majdanek, Izbica, Zamošć, a od oktobra 1942. vozovi su išli još samo prema Aušvicu. Posle zadnjeg talasa deportacija u jese n 1944, u Terezijenštatu je ostalo još 11.068 Jevreja, me­ đu kojima 456 iz Danske i 4.843 iz Holandije. Krajem aprila 1945. transporti logoraša iz različitih kon­ centracionih logora u Terezijenštat dostigli su 14.000 ljudi. Pe­ tog maja 1945. nacionalsocijalisti su odgovornost za logor pre­ dali u ruke Crvenog krsta, a osmog maja se pojavila Crvena ar­ mija. Terezijenštat je, dakle, bio logor koji je oslobođen poslednji. Visoka smrtnost je prestala posle oslobađanja, ali mnogi zbog zdravlja nisu bili u stanju da napuste logor. Poslednji su u Terezijenštatu morali da ostanu do 17. avgusta 1945. Konačna statistika između 24. novembra 1941. i 20. apri­ la 1945. broji 141.000 Jevreja deportovanih u Terezijenštat. Ta­ mo je umrlo njih 33.000, a 88.000 je deportovano dalje u logore smrti. Oko 17.000 je oslobođeno. Dvojica od tri komandanta logora, dr Zigfrid Zajdl (od decembra 1941. Do juna 1943) i Karl Ram (od februara 1944. 83

do maja 1945), posle rata su osuđeni i pogubljeni. Treći, poruč­ nik SS-a Anton Burger (komandant od jula 1943. do februara 1944), nastavio je pod lažnim imenom da živi u posleratnoj Nemačkoj. Uprkos sudskom gonjenju, spokojno je umro 1991. godine u Esenu..

84

XI. DRUGI GENOCID: PROGANJANJE SINTA I ROMA Diskriminacija „Cigana11 u Nemačkoj, kao i u celoj Evro­ pi, bila je tradicija. Nepoverenje i odbojnost prema manjini Sinta i Roma dugo se, i pre 1933, taložila u brojnim zakonima i propisima o izopštavanju, a osećanje prezira i odbacivanja, sve do želje za fizičkim uništenjem, artikulisalo se šire i otvorenije nego u slučaju jevrejske manjine, isto toliko nepoželjne iz „rasi­ stičkih razloga“. Nacionalsocijalistička „politika prema Ciganima“ ciljano je vodila u genocid, isto kao i „politika prema Jevrejima11; zato proganjanje Sinta i Roma takođe spada u holoka­ ust. Vlasti opština, gradova i zemalja u Nemačkoj i Austriji dugo su i pre dolaska na vlast nacionalsocijalista bile zvanično saglasne da se „ciganskoj nevolji14 najbolje mogu suprotstaviti tako što će „Cigane11 naučiti sedelačkom načinu života i tako ih integrisati u nemačko društvo. Uu to su se uvek javno zaklinjali. Građani su takođe bili saglasni da rešenje mora da bude stalno naseljavanje, pod uslovom, naravno, da ga ne bude u sopstvenoj opštini. Sikaniranje Sinta i Roma u Nemačkoj posle 1933. na­ stavilo se na već uobičajen način: previsoke zakupnine i loš kvalitet mesta (i stanova), policijske racije, iznenadna pražnje­ nja lokacija i proterivanje iz gradskih zona, restrikcije u bavlje­ nju profesijama zbog neophodnih uverenja o bavljenju nekim zanatom. Postepeno se kasnije pod uticajem NSDAP-a javila tendencija getoizacije. Mnogi veliki gradovi odvojili su za to zone slične logorima, delimično pod stražom i ograđene bodlji­ kavom žicom, u sirotinjskom kraju, često na tabuiziranim mestima blizu grobalja ili deponija smeća. Zatim se položaj Sinta i Roma, centralizovanjem policije i forsiranjem rasne politike u već stabilizovanom nacističkom režimu, pogoršao i u pravnom pogledu. Mada „Cigani11 nisu pominjani izričito, Nim berški zakoni su važili i za ovu manjinu i Sinte i Rome su formalno činili građanima drugog reda. Držav­ 85

na kancelarija kriminalističke policije je 1938. osnovala Centra­ lu za borbu protiv ciganske pošasti. Hajnrih Himler, pod čiju su nadležnost kao „rajhsfirera SS-a i šefa nemačke policije11 potpa­ li i Sinti i Romi, naredio je 8. decembra 1938. da „rešavanje ci­ ganskog pitanja mora da proizlazi iz prirode te rase“, i to na osnovama „saznanja dobijenih u rasnim i biološkim istraživanjima“ . Neophodne argumente ima da obezbede naučnici krimina­ lističke policije koji su, pod upravom izvesnog dr Roberta Rite­ ra, bili saradnici Centra za istraživanje rasne higijene u okviru Uprave Rajha za zdravlje. Naučnici su se potrudili da budu temeljni i pripremili su za kriminalističku policiju opširne ekspertize koje su počivale na genealoškim pretragama i antropološkim istraživanjima. Re­ zultat je bio da su dotične podelili na ,,Cigane“ i „Ciganske mešance“ (sa podgrupama „sa pretežno ciganskom", odnosno „pre­ težno nemačkom krvlju"). Ovo je imalo praktičnu svrhu jer je cela ta „rasna higijena" služila jedino da se izdvoje oni koji, kao nepoželjni i manje vredni, treba da se fizički unište. Policija i njeni naučni pomagači nisu rat do uništenja ob­ javili isključivo manjini Sinta i Roma. Iskorenjivanje „Cigana" je takođe spadalo u deklarisane rasnopolitičke ciljeve režima. Jedan od mnogih dokaza za ovo je i pismo ministra pravde Raj­ ha Tiraka šefu partijske kancelarije NSDAP-a Martinu Bormanu u jesen 1942: „Vođen mišlju da nemački nacionalni organi­ zam oslobodim Poljaka, Rusa, Jevreja i Cigana, a istovremeno i mišlju da očistim istočne oblasti priključene Rajhu i određene za naseljavanje nemačkog stanovništva, nameran sam da krivič­ no gonjenje Poljaka, Rusa, Jevreja i Cigana prenesem na raj­ hsfirera SS-a. Pri tome polazim od pretpostavke da kažnjavanje može da doprinese uništenju ovih grupa naroda samo u ograni­ čenoj meri. Nem a sumnje da pravosuđe protiv ovih ličnosti do­ pušta vrlo stroge presude, ali to nije dovoljno da bi se temeljno realizovale gorepomenute namere. Nem a nikakvog smisla držati godinama ove ljude u nemačkim zatvorima i drugim kaznenim ustanovama, čak ni onda ako, što je slučaj danas, služe kao rad­ na snaga za ratne ciljeve." 86

Ovom pismu je prethodila jedna konferencija 18. septem­ bra 1942, sa visokim vođama SS-a kod Himlera, na kojoj se điskutovalo o pravcima buduće kaznene prakse u odnosu na „tu­ đinske narode“. Prema Himlerovoj ideji, a on je, sa policijom i SS-om u rukama držao instrumente terora za sprovođenje eks­ tremnih ciljeva režima, za neke grupe ljudi više uopšte ne treba da budu nadležni pravosuđe i sudovi: „Asocijalne elemente koji su osuđeni na zatvorske kazne treba predati rajhsfireru SS-a da se unište radom. Izuzimaju se svi Jevreji, Cigani, Rusi, Ukrajin­ ci i Poljaci uhapšeni iz bezbednosnih razloga i osuđeni na više od tri godine.“ Iz praktičnih razloga, jer to može da ugrozi rad­ no raspoloženje i regrutovanje poljskih, ukrajinskih i ruskih stranih radnika, a i zbog mogućeg učinka u stranoj propagandi, protiv takvog postupka prema Poljacima i Rusima bilo je prote­ sta sa odgovarajućih mesta - gaulajteri NSDAP-a u pripojenim istočnim oblastima, kao i ministar unutrašnjih poslova i ministar Rajha za Istok - ali „uvođenje krivičnog progona protiv Jevreja i Cigana" ipak se smatralo ispravnim i poželjnim. To je u praksi značilo da su Sinti i Romi sada bili sasvim obespravljeni i pot­ puno prepušteni samovolji policije i SS-a. Međutim, mnogo pre Himlerovog raspisa u kome on na­ laže „borbu protiv ciganske pošasti" na rasističkim osnovama, Sinte i Rome su progonili i - od proleća 1938 - terali u „pre­ ventivni zatvor" u koncentracionim logorima. Kao izgovor je služila tradicionalna zamerka da su „asocijalni", a dokaz - da ne mogu da dokažu da imaju „redovno zaposlenje". „Preventivno zatvaranje", tj. oduzimanje slobode u koncentracionom logoru bez zakonskog postupka i bez vremenskog ograničenja, bilo je sredstvo koje je nacistička država najčešće primenjivala protiv manjina, kritičara i protivnika režima. Mnogi su se, međutim, i mnogo ranije zalagali za drastičnije mere protiv Sinta i Roma. Tako jedan austrijski nacionalsocijalista, funkcioner iz Gradišća, 1939. piše šefu Kancelarije Rajha, minustru Lamersu: „Iz razloga narodnog zdravlja i pošto su Cigani dokazano nasledno opterećeni i narod sa poznatim zločinačkim navikama, 87

koji kao gotovani našem narodnom telu samo nanose ogromnu štetu, mora se prvo poraditi na sprečavanju njihovog razmnoža­ vanja, a one koji su živi u okviru radnih logora podvrgnuti naj­ strožoj radnoj disciplini." To je bio zahtev za sterilizaciju koji se u budućnosti sve više artikulisao i konačno postao praksa. „Veliko povećanje broja Cigana" bio je argument koji se stalno navodio i logičan zaključak je bio da se nepoželjna etnička grupa učini neplod­ nom. To je jasno i u pismu iz 1940. jednog višeg državnog pravobranioca iz Graca, u kome se podstiče sterilizacija svih Sinta i Roma u Gradišću: „Cigani skoro isključivo žive od prosjačenja i krađe. Bavljenje muzikom više je maska nego stvarni po­ sao. Njihovo prisustvo je izuzetno veliko opterećenje za čestito radno stanovništvo, naročito za seljake čije njive pljačkaju; to je teret koji je pri ovom izuzetno velikom povećanju broja Cigana iz godine u godinu sve veći uprkos velikoj smrtnosti dece. Još veća opasnost postoji za rasu stanovništva u Gradišću. Masa Ci­ gana koji već i spolja podsećaju na primitivne afričke i azijatske narode rasno je manje vredna, pre svega duhovno i moralno, dok su telesno neobično otporni pošto oni koji prežive, od veli­ kog broja dece, rastu u najgorim uslovima. Mešanje sa ovim moralno i duhovno manje vrednim narodom nužno znači pad vrednosti potomstva. Mešanju pogoduje sa jedne strane što su mladi Cigani posebno seksualno agresivni, dok su sa druge stra­ ne ciganske devojke seksualno razuzdane. Ove okolnosti će na­ staviti da postoje i onda kada najveći deo muških Cigana sklo­ nimo u radne logore." Ovakvi stereotipi, pogotovo onaj o polnoj agresivnosti koji cilja na seksualnu pohotu, odgovaraju rašire­ nim predstavama kod naroda. Otud su podsticaji na rasistički motivisan brutalan pristup pali na plodno tle i imali, kao i politi­ ka protiv Jevreja, bespogovomu i široku podršku. Drugi svetski rat je nacionalsocijalističkom režimu služio kao savršen izgovor da sprovede planirano fizičko uništenje nepo­ željnih manjima i da to pravda pred javnošću. Drugog septembra 1939. je zabranjeno „kretanje Cigana i ličnosti koje skitaju kao Ci­ 88

gani“ u pograničnim oblastima Nemačkog rajha. Ovo se bez ika­ kve muke moglo objasniti kao ratna mera, a 17. oktobra 1939. Glavna kancelarija za bezbednost Rajha zabranila je „Ciganima i ciganskim mešancima11da napuštaju mesto stanovanja i boravka. Ovom „pismenom odlukom“ počela je poslednja faza pro­ gona. Lokalne policijske ispostave dobile su zadatak da prebroje Sinte i Rome (zato su ih i naterali na sedelački način života) i da ih klasifikuju prema kategorijama rasne politike i „borbe protiv zločina11. Krajem septembra 1939. odlučeno je da se pretposta­ vljenih „30.000 Cigana11 kao i Jevreji prvo deportuju u Poljsku. Proterivanje nepoželjnih u upravo porobljenu i podjarmljenu Poljsku bio je prvi korak prema njihovom fizičkom uništenju: u istočnim oblastima, u kojima se vladalo i postupalo kao u koloni­ jama, planirani masovni zločin je mogao bolje da se sakrije, dok su obziri prema civilnom stanovništvu bili jedva neophodni. Od 16. maja 1940. počelo je organizovano porodično deportovanje Sinta i Roma sa teritorije Nemačkog rajha. Himler je 27. aprila kriminalističkim policijama Hamburga, Bremena, Kelna, Diseldorfa, Hanovera, Frankfurta na Majni i Stutgarta naredio da u svojim oblastima pohapse sve Sinte i Rome i inter­ niraju ih u koncentracione logore; tamo su sastavljeni transporti čije odredište je bila okupirana Poljska. Ova akcija, čija žrtva je bilo oko 2.800 ljudi, skoro deseti deo Sinta i Roma koji su živeli u Nemačkoj, bila je neka vrsta generalne probe za genocid. Glavna kancelarija za bezbednost Rajha u Berlinu određivala je kvote; po 1.000 iz oblasti Hamburga i Bremena, Kelna, Disel­ dorfa i Hanovera, 500 iz Frankfurta i Stutgarta. Izbor porodica u pojedinostima prepušten je lokalnoj kriminalističkoj policiji. Ovi su se u tome oslanjali na „rasnobiološku procenu11 ekspera­ ta Kancelarije Rajha za zdravlje koji su na licu mesta pomagali u izboru deportiraca. Posebnim vozovima porodice su iz tri ta­ kva punkta (Hoenasperg kod Štutgarta, Keln i Hamburg) transportovali u Poljsku i tamo ih mučili najtežim prinudnim rado­ vima - decu i starce, bolesne i zdrave bez razlike, po 14 sati dnevno. 89

Šesnaestog decembra 1942. Hajnrih Himler, gospodar koncentracionih logora i logora smrti, uputio je jedno naređenje kojim je označio poslednju stanicu jedne ubilačke serije diskri­ minacije i progona Sinta i Roma. Glavna kancelarija za bezbednost Rajha potrudila se da obezbedi i uputstva za izvođenje. 29. januara 1943. naloženo je: „Ро naređenju rajhsfirera SS-a... ci­ ganski mešanci, Romi-Cigani i nenemački pripadnici ciganskih klanova balkanskog porekla, odabrani prema određenim smernicama i u roku od nekoliko nedelja, moraju da se upute u kon­ centracioni logor. Ovaj krug ličnosti će se ubuduće označavati kao ’ciganske ličnosti’. Pravac puta, bez obzira na porodični stepen mešavine, bio je koncentracioni logor Aušvic. Cigansko pitanje u alpskim i dunavskim županijama biće uređeno prema posebnoj uredbi. Budući tretman rasno čistih Sinti-Cigana i Laleri-Cigana koji važe kao rasno čisti - i njihovih plemena ostaje da se uredi jednim kasnijim uputstvom.“ U tajnosti su uhapšene ćele porodice. Morale su da ostave svu imovinu, a lični dokumenti, novac i vredne stvari su im ,,oduzeti“ - dakle opljačkani su. Kroz zatvore i prolazne logore ovi su ljudi došli u Aušvic-Birkenau, i to u jedan ograđeni deo logora smrti gde su živeli u užasnim uslovima. U iskazima svedoka to je izgledalo ovako: „Kada bi padala kiša, sve je bilo mokro i logoraši su do kolena bili u blatu. Cigani su odmah po dolasku shvatili šta se dešava. Krematorijumi su bili tu, blizu. Malu decu su sakrivali pod suknje ili ih umotavali u ćebad.“ Logoraše su predavali „istraživačima" rase i to po zlu ču­ venom logorskom lekaru Mengeleu koji je mnoge od njih zloupotrebio za pseudonaučne eksperimente. Jedne noći početkom avgusta 1944, ceo „ciganski logor" je likvidiran. U frankfurt­ skom procesu za logor Aušvic (1964) jedan očevidac kaže: „Odvijale su se jezive scene. Žene i deca klečali su pred Mengeleom i Bogerom i plakali: ’Smilujte se, smilujte se!’ Ništa nije pomagalo. Brutalno su obarani, gaženi i trpani u kamione. Bila je to jedna strašna i užasna noć... Ubijeni bi ostali da leže i po­ sle su bacani u kamione." 90

Genocid nad S intima i Romima u toku holokausta poči­ njen je u mnogim mestima na teritoriji kojom su vladali nacionalsocijalisti, u logorima smrti Aušvicu, Helmnu/Kulmhofu, Treblinki, Majdaneku na teritoriji Poljske, onda masovnim streljanjima u Poljskoj i na Baltiku, u Hrvatskoj i u Srbiji, u Ukraji­ ni, na Krimu; počinioci su, pored SS-a i policije, Gestapoa, žan­ darmerije Vermahta, takođe bile i poljske, letonske i ukrajinske milicije, hrvatski ustaški fašisti, slovački Hlinkini gardisti, srp­ ski i mnogi drugi pomagači rasističke politike. Broj žrtava je ovde još teže odrediti nego kod ubijenih Jevreja. Romi koji su živeli u istočnoj i jugoistočnoj Evropi zbog svog načina života bili su nedostupni statistikama; dokumentovani dokazi o masovnim zločinima, pošto se dugo niko nije po­ trudio da za njima traga, i zato što možda i ne postoje, netačni su i oskudni. Sasvim je sigurno daje, kao žrtve nacionalsocijalističkog genocida, stradalo preko 200.000 Sinta i Roma, ali pra­ ćene idu do pola miliona. Drukčije nego Jevreji, ,,Cigani“ dugo posle progona jedva da su mogli da računaju na pomoć i razumevanje. Nemačke institucije za obeštećenje, u saglasnosti sa političarima i javnim mnenjem, sve do sedamdesetih godina prošlog veka, na zahteve za obeštećenje zbog pretrpljenih patnji odgovarale su da su „Cigani" u koncentracione logore dospeli i bili žrtve državnih mera kao kriminalni i asocijalni element, da­ kle, da su sami krivi za sopstvenu sudbinu. Bio je potreban po­ kret za građanska prava, koji su inicirali Sinti i Romi, da bi se u nemačkoj javnosti probudilo razumevanje ne samo za aktuelnu diskriminaciju, nego i za istorijske progone.

91

XII. INDUSTRIJALIZOVANO MASOVNO UBIJANJE U LOGORIMA SMRTI 1942-1944. Aušvic je mesto u Poljskoj, nedaleko od Krakova, izme­ đu reka Sole i Visle na kapiji Moravske, između sudetskih i kar­ patskih brežuljaka na rubu Šlezije, na nekadašnjoj granici Nemačkog rajha. Pre prvog svetskog rata gradić je pripadao Austrougarskoj. Godine 1939, posle razbijanja Poljske, Osvjenćim je pripojen Nemačkom rajhu i opet nazvan Aušvic. U proleće 1940. rajhsfirer SS-a i šef nemačke policije Hajnrih Himler naredio je da se tamo podigne logor. Nekadašnje poljske artilje­ rijske kasarne, u kojima je u 19. veku austrougarska vojska dr­ žala svoj garnizon, bile su od 20. maja 1940. središte matičnog logora Aušvic. Planiran kao prolazni, u četiri i po godine svog postojanja, ovaj logor se razvio u najveći kompleks za eksploa­ taciju i uništenje u nacionalsocijalističkoj imperiji. Robovi iz koncentracionih logora u Aušvicu bili su kulučari nemačke in­ dustrije. Aušvic je bio najveća mašina za ubijanje koja je ikad izmišljena i napravljena. Aušvic je bio sa one strane ljudske sposobnosti shvatanja. U nekoliko kilometara udaljenom logoru Aušvic-Monovic, logoru III, i u 3 8 drugih sporednih logora, nemačka industrija je radnu snagu zatvorenika iskorišćavala sve dok iz njih više nije imalo šta da se iscedi. Aušvic-Birkenau, logor II, sa železničkim priključkom i ranžimom rampom, koji je krajem novembra 1941. podignut tri kilometra severozapadno od matičnog logora, zapravo je bio fabrika smrti. Tu su dolazili jevrejski transporti iz ćele Evro­ pe, tu su esesovci odmah po dolasku odvajali radno sposobne od onih koje su odmah slali u gasne komore bez dalje birokratske pro­ cedure, kao što je registrovanje, davanje zatvoreničkog broja, teto­ viranje. U logoru Birkenau su dr Jozef Mengele i drugi izopačeni lekari izvodili svoje medicinske „eksperimente11. Tu je vegetirao „ciganski logor11 Sinta i Roma sve do njihove likvidacije jedne avgustovske noći 1944.

92

Središte kompleksa je bio osnovni logor koji je prvo služio kao koncentracioni logor za Poljake, mesto gde je bila prva gasna komora, gde su pravljene prve probe masovnog uništavanja ljud­ skih života. Do novembra 1943. komandant je bio Rudolf Hes, potpukovnik SS-a (dakle, po činu jednak Adolfu Ajhmanu) koji je posedovao organizacioni talent jednog menadžera fabrike smr­ ti i kasnije o svemu izveštavao sa pedantnošću knjigovođe. Ru­ dolf Hes, rođen 1900, do pristupanja SS-u 1934. bio je aktivan u desnoradikalnim savezima, služio u koncentracionim logorima Dahau i Zaksenhauzen i posle Aušvica napredovao do mesta zamenika šefa odseka Glavne kancelarije SS-a za privredu i upravu. U martu 1946. uhapsila g a je britanska vojna policija, bio je svedok na Nimberškim procesima, a u Krakovu je stao pred svoje sudije koji su ga 2. aprila 1947. osudile na smrt. Dve sedmice ka­ snije pogubljenje u Aušvicu, tamo gde je nekada poslovao. Hes je opširno govorio o svojoj ulozi u masovnim ubistvima i pre smrti napisao autobiografske zabeleške. U leto 1941. pozvan je u Berlin gde mu je Himler saopštio da Aušvic treba da ima glavnu funkciju u „konačnom rešenju jevrejskog pitanja". Hes svedoči da mu je rajhsfirer SS-a objasnio sledeće: „То je težak i surov posao koji traži angažovanje ćele ličnosti, bez obzira na teškoće koje se javljaju. Bliže pojedinosti ćete sa­ znati od potpukovnika Ajhmana iz Glavne kancelarije za bezbednost Rajha, koji će uskoro doći kod vas. Instance koje u ovome učestvuju ja ću obavestiti na vreme. Vi imate da najstro­ že ćutite o ovom naređenju čak i pred vašim pretpostavljenima. Posle dogovora sa Ajhmanom odmah mi pošaljite planove o nameravanim potezima. Jevreji su večni neprijatelji nemačkog na­ roda i moramo da ih iskorenimo. Svi Jevreji do kojih možemo da dođemo sada za vreme rata treba da budu uništeni bez izu­ zetka. Ako nam sada ne uspe da uništimo biološku osnovu Jevrejstva, onda će Jevreji jednog dana uništiti nemački narod... Kratko vreme posle ovoga, kod mene je u Aušvic došao Ajhman. Uveo me je u planove za akcije u pojedinim zemljama. Sada ne mogu da se setim redosleda. 93

Najpre za Aušvic dolaze na red istočna Gornja Šlezija i delovi Generalnog protektorata koji se sa njom graniče. Istovre­ meno i već prema situaciji, nastavlja se sa Jevrejima iz Nemačke i Čehoslovačke. Zatim Zapad: Francuska, Belgija, Holandija. Rekao m i j e približno i broj očekivanih transporta... Dalje, do­ govorili smo se o načinu uništavanja. U obzir je dolazio samo gas, jer bi bilo jednostavno nemoguće očekivati da se tolike ma­ se ubiju streljanjem, što bi predstavljalo i suviše veliko optere­ ćenje za ljude iz SS-a koji bi to morali da sprovedu, s obzirom na žene i decu. Ajhman me je upoznao sa ubijanjem izduvnim gasom iz motora, kako se do sada radilo na Istoku. To ne bi mo­ glo da dođe u obzir pri očekivanju tolikih masovnih transporta u Aušvic. Ubijanje ugljen-monoksidom kroz tuševe u prostorima za kupanje, kako se to radilo na nekim mestima u Rajhu u slu­ čaju mentalno bolesnih, zahteva mnogo građevina, a i proizvod­ nja gasa za velike mase bila bi vrlo problematična. U ovom pi­ tanju nismo došli do odluke. Ajhman je želeo da se informiše o gasu koji bi se lako proizvodio i koji ne zahteva previše postro­ jenja, pa da me posle o tome obavesti. Otišli smo do postrojenja da bismo utvrdili odgovarajuća mesta. Smatrali smo da su za to pogodne zgrade u severozapadnom uglu seoskog imanja, kasni­ jeg III odeljenja u Birkenauu. Bilo je sklonjeno od pogleda zbog okolne šume i žbunja, i nije bilo daleko od pruge.“ Prva proba ubijanja ljudi je bila 3. septembra 1941. u po­ drumu 11. bloka matičnog logora i to sredstvom za uništavanje štetočina ciklon B. Himler je zahtevao da se pronađe metoda „konačnog rešenja jevrejskog pitanja" koja bi bila koliko racio­ nalna i efikasna, toliko i sprovodljiva. Umesto pogroma i masakriranja, streljanja i umlaćivanja, na scenu stupa perfektno organizovan masovni zločin koji se odvija bez ikakvog zastoja. Po­ sle prve probe, Hes je naredio da se jedan krematorijumski pro­ stor u osnovnom logoru preuredi kao gasna komora. Vrata pr­ vobitne sale za leševe (veličine 16,80 sa 4,60 m) zadihtovana su, rupe na tavanici su iskorišćene za instalacije za dovod gasa i provetravanje. Gas su isporučivali kao jedinjenje u obliku gra94

nula, slično lažnim kristalima, u limenim konzervama firme „Teš i Štabenov“ iz Hamburga i ,,Degeš“ iz Frankfurta na Majni. U ovoj gasnoj komori je prvo ubijeno 900 ruskih ratnih zaro­ bljenika. Akcija je protekla na zadovoljstvo ubica. U Birkenauu (Aušvic II), u januaru 1942. za gasnu komoru je preuređena jedna od seoskih kuća, koju su odredili Hes i Ajhman. Krajem juna napravljena je druga. Ove su označavane kao „bunker 1“ i „bunker П“. Bunker I je krajem 1942. srušen i na nje­ govom mestu su izgradili veliki krematorijum (sa dve gasne komo­ re). U proleće 1942. počeli su sa transportima žrtava u Aušvic. Pr­ vo su to bili Jevreji iz Gornje Sleske, a posle iz svih oblasti okupi­ rane Evrope. Vrhunac je označila deportacija Jevreja iz Mađarske u leto 1944, a jedna kasnija tragedija je bio transport 1.800 grčkih Jevreja sa ostrva Rodos krajem jula 1944. Za ova ubistva kapaciteti ovog logora smrti prošireni su sa više građevina. Konačno je u po­ gonu bilo četiri krematorijuma za spaljivanje leševa. Pored gasnih komora koje su bile zamaskirane kao sale sa tuševima, postojale su barake u kojima su žrtve morale da se svuku. U jednom drugom kompleksu bili su odeća i vredne stvari, koferi, naočare, odsečena kosa, koje su sortirane i odlagane za dalju upotrebu. Prilikom dolaska transporta, do 90% ljudi je na rampi odvajano kao nesposobno za rad i oterano u gasne komore. Oni­ ma čiju radnu snagu je trebalo da iskoriste, čim budu iscrpljeni, namenjena je ista sudbina. Maks Manhajmer, rođen 1920. u Nojtitšajnu u Ćehoslovačkoj, apsolvent trgovačke škole, na praksi u jednoj trgovačkoj radnji, posle stanica koje su uobičajeno prolazili Jevreji iz Če­ ške i Moravske - prinudni rad, potom Terezijenštat - deportovan je u Aušvic u januaru 1943. U istom transportu su bili nje­ govi roditelji, njegova mlada žena, sestre, zetovi, dva brata: „Aušvic-Birkenau, rampa smrti, ponoć 1. februara 1943. ’Svi napolje! Stvari dole!’ Panika. Svako pokušava da što više strpa u džepove. Esesovci urlaju: ’Pokret! Dalje! N apred!’ Navlačim još jednu košulju. Još jedan pulover. Cigarete. Možda za razmenu. Muškarci na ovu stranu, žene na onu, žene sa decom na ka95

mion. Muškarci i žene koji su na nogama mogu za kamionom. Mnogi se prijavljuju. Ostatak postrojavaju u redove po pet. Jed­ na žena pokušava da pređe kod nas. Verovatno hoće nešto da kaže mužu ili sinu. Esesovac je obara štapom na zemlju, za vrat. Ostaje ležeći. Radilište? Pred nama stoji SS oficir. Poručnik. Tako ga oslovljava stražar. Verovatno lekar. Bez belog mantila. Bez slušalica. Zele­ na uniforma. Sa mrtvačkom glavom. Jedan po jedan istupamo napred. Glas mu je miran. Skoro previše miran. Pita za godine, zanimanje, da li si zdrav. Treba mu pokazati ruke. Neke odgo­ vore čujem. Bravar - levo. Upravnik - desno. Lekar - levo. Radnik levo. Magacioner u Bati - desno. To je naš poznanik, knjigovo­ đa iz Bojkovica. Stolar - levo. Na redu je moj otac. Pomoćni radnik. Ide za upravnikom i magacionerom. Njemu je pedeset i pet. Treba li uopšte razlog. Žuljevi su dobra stvar. Levo. Moj brat Ernst: dvadeset, vodoinstalater - levo. Moj brat Edgar: se­ damnaest, obućar —levo. Pokušavam da nađem majku, ženu, se­ stre, zetove. Nemoguće. Otišlo je mnogo kamiona. Postrojavanje u red po trojica. Stražar esesovac pita za češke cigarete. Dajem mu nekoliko. Odgovara na moja pitanja. Deca idu u dečiji vrtić. Muškarci mogu nedeljom da posećuju svoje žene. Samo nedeljom? Zar nije dosta? Naravno da je sa­ svim dovoljno. Marširamo. Nekim uskim putem. Vidimo bleštavo osvetljen kvadrat. Usred rata. Nije zamračenje. Kula stražara sa mi­ traljezima. Dvostruka bodljikava žica. Reflektori, barake. SS stražari otvaraju kapiju. Prolazimo unutra. Sada smo u Birkenauu. Pred jednom barakom čekamo 10 minuta. Onda nas puštaju unutra. Od transporta sa hiljadu muškaraca, žena i dece ostalo je sada 155 muškaraca. Mnogi zatvorenici sede za stolovima. Tre­ ba da se predaju novac i vredne stvari. I one sakrivene. Inače kazne su oštre. Iz kragne košulje vadim novčanicu od 10 dolara. Od mog tasta. Kao rezervu za zla vremena. Popisuju imena. Pi­ tam treba li da zadržim ličnu kartu. Ne treba, kažu. Dobićemo 96

nove. Izlazimo napolje. Onda druga baraka. U jednoj sobi odlažemo odeću. Ostaju nam samo cipele i opasači. Do glave nas ši­ šaju i briju. Zbog stenica. Zaprašuju nas kupreksom. Ulazimo u neke vrlo zagrejane prostorije. Ove se nekako nižu po sve većoj toploti. Kao sauna. Goli smo i radujemo se toploti. Izgledamo neobično. Komično. Ćelavi, oko golog stomaka opasač i na no­ gama obuća. Ulazi logoraš u prugastom odelu. Staje pred nas. Pitamo za žene, decu. ’Otišli kroz dimnjak’. Ne razumemo ga. Mislimo d a je neki sadista. Više ne pitamo.“ Krajem oktobra 1944. logor smrti u Aušvicu-Birkenauu je srušen po Himlerovom naređenju, da ne bi ostavili tragove pred Crvenom armijom. Krajem januara 1945. Aušvic je oslobođen. Krematorijume sa gasnim komorama su digli u vazduh. Nije po­ znat precizan broj žrtava mašinerije smrti u Aušvicu. Navodeći pred Nirnberškim sudom d a je u gasnim komorama ubijeno 2,5 miliona ljudi, Hes je naveo preveliki broj, što su desnoekstremni negatori holokausta smatrali dokazom kako su svi podaci o Aušvicu lažni, da nije sve bilo baš onako kako su svedočili preživeli, a potvrdile ubice. Bilans ubijenih u Aušvicu između januara 1942. i novembra 1944, kada su gasne komore bile u punom po­ gonu, bio je milion ljudi. Time je logor Aušvic bio najveće mesto uništenja u holokaustu. Sa situacijom u Aušvicu, gde je od koncentracionog logora napravljen logor smrti, i paralelno ostvarene dve glavne svrhe, iz­ rabljivanje i uništenje, može se uporediti samo još jedan logor, to je koncentracioni logor osnovan ujesen 1941. u glavnom gradu distrikta Lublin. Ovaj logor smrti je postao poznat pod imenom Majdanek (deo grada Lublina). Do oslobođenja u julu 1944, kada se došle sovjetske i poljske trupe, za ćelo vreme postojanja logora tamo je smrt našlo 200.000 ljudi, među kojima 60.000 Jevreja. Faza ubijanja trajala je od leta 1942. do jula 1944. Tamo su kao i u Aušvicu ubijali ciklonom B, ali i ugljen-monoksidom koje je dopreman u čeličnim bocama i pomoću sistema cevi dovođen do gasnih komora. U jesen 1943, kao u vreme interventnihjedinica,

97

opet je bilo masakriranja, kada su žrtve bile ubijane u akcijama streljanja. Trećeg novembra 1943. došlo je do dugo pripremane ak­ cije koju su žrtve nazvale „krvava sreda“, a ubice „proslava žetve“ . Žrtve ove akcije su u jednom danu bili svi Jevreji iz tog koncentracionog logora koji su radili u Nemačkoj fabrici naoru­ žanja, inače vlasništvu SS-a, i u spoljnoj komandi. To je bilo skoro 18.000 ubijenih. Šef krematorijuma Erih Musfelt kao očevidac izveštava: „Krajem oktobra, jednog dana su se iza po­ lja V i IV, 50 metara daleko od krematorijuma, kopale grobnice. Posao je tri dana obavljalo okruglo 300 ljudi u dnevnoj i noćnoj smeni. U toku ta tri dana iskopana je grobnica duboka 2 do 3 metra i 100 metara dugačka i to u cik-cak liniji. Istovremeno se iz koncentracionog logora Aušvic i iz SS i policijskih komandi u Krakovu,Varšavi, Radomu, Lembergu i Lublinu u M ajdaneku sakupila posebna jedinica. Ukupno je iz mesta koje sam pomenuo došlo 100 esesovaca, koji su činili ovu posebnu jedinicu.11 Noću su pojačane straže oko logora, a na jutarnjoj pro­ zivci 3. novembra izdvojeni su svi Jevreji. U dugoj koloni pro­ lazili su jevrejski logoraši iz spoljašnjih logora i spoljašnjih je ­ dinica: „Velika akcija je počela oko 6 sati ujutro - možda je već bilo i 7. Jedan deo Jevreja na polju V sateran je u barake gde su morali da se sasvim svuku. Tada je šef stražara Tuman postavio bodljikavu žicu između polja V i grobnice i tako oformio pro­ laz. Od prolaza do grobnice stajao je naoružani policijski špalir. Kroz taj špalir su prema grobnici terani goli Jevreji. Jedan ese­ sovac iz specijalne komande naređivao im je da u grobnicu sila­ ze deset po deset. One koji su već bili sišli terao je da idu do kraja, gde su morali da legnu. Tamo su u njih pucali esesovci koji su stajali na ivici grobnice. Sledeće grupe su isto tako terane da idu do kraja grobnice. Tamo su morali da legnu na već ubijene, tako da se vremenom grobnica punila sve do ivice, sloj po sloj. Muškarce i žene su streljali u odvojenim grupama. Ak­ cija je trajale bez prekida do 5 sati posle podne. Onda su ese­ sovci koji su streljali otišli u grad u kasarnu da jedu, dok je ak98

čija išla dalje bez pauze. Ćelo vreme su preko zvučnika puštali m uziku.“ Na Konferenciji na jezeru Van, predstavnik Generalnog protektorata, državni sekretar Biler zamolio je „da se u ovoj oblasti sto je moguće brže rešava jevrejsko pitanje“. To je bilo u januaru 1942. Među Bilerovim argumentima bila je i tvrdnja da je većina od na 2,5 miliona procenjenih Jevreja u toj oblasti rad­ no nesposobna, da kao nosioci zaraze predstavljaju pretnju i da je pogodnost i to što prilikom uništenja ne postoje problemi transporta. Tada su već duže vreme bile u toku pripreme za iskorenjivanje Jevreja u okupiranoj Poljskoj, u distriktima Varšava, Krakov, Lublin, Radom i u Generalnom protektoratu. Odgovor­ no lice je bio brigadir SS-a Odilo Globocnik, Austrijanac rođen u Trstu, koji je 1922. godine u Koruškoj pristupio NSDAP-u, a 1932. godine SS-u. Bio je gaulajter u Beču 1939/38, dok nije iz­ bačen iz službe zbog švercovanja deviza. U novembru 1939. godine ovaj tridesetpetogodišnjak je dobio drugu šansu u karije­ ri kao šef SS-a i policije u distriktu Lublin. Kao egzekutor nare­ đenja za uništenje, Globočnik je bio podređen direktno rajhsfireru SS-a Himleru. (Međutim, po rangu i po instanci bio je pod­ ređen višem fireru SS-a i šefu policije Generalnog protektorata general-potpukovniku Fridrihu Krigeru.) Personal „Operacije Rajnhart“ (naziv je dao državni se­ kretar u Ministarstvu finansija Rajha koje je preuzelo vrednu imovinu ubijenih Jevreja) sastojao se od oko 450 ljudi, pretežno sa SS-činovima i podoficira, a među njima i okruglo 100 ljudi koje je delegirala Firerova kancelarija u Berlinu. To su bili spe­ cijalisti za smrt u programu eutanazije ometenih u razvoju koji je ustanovljen 1941. Ovi školovani stručnjaci su u „Operaciji Rajnhart" primenili svoja znanja iz ubijanja gasom. U Lublin su prvi od ovih stručnjaka došli između kraja oktobra i kraja decembra 1941. Među njima je bio i policijski komesar Kristijan Virt, koji ne samo d a je delovao u programu eutanazije, nego je u logoru Helmno/Kulmhof delovao kao eks­ 99

pert i sa mnogim svojim pronalascima. U decembru 1941. Virt je bio komandant prvog logora smrti koji je bio ustanovljen u toku „Operacije Rajnhart“, od avgusta 1942. bio je inspektor za tri logora smrti, Belzec, Sobibor i Treblinku. Logor Belzec u istočnoj Poljskoj nalazio se u blizini železničke stanice i bio je površine 275 х 265 metara, sastojao se iz dva odeljka, delà za prijem i upravu (logor I) i sektora za ubija­ nje (logor II), gde su bile podignute barake sa gasnim komora­ ma. Prvi transporti su došli u Belzec krajem februara 1942. N e­ koliko dana su eksperimentisali kakvo bi masovno ubijanje bilo najefikasnije. Za razliku od Aušvica, Virt, koji je iz Helmna/Kulmhofa već imao iskustva sa primenom izduvnih gasova iz motora, odlučio se za jedan autonomni sistem ubijanja u ko­ me nije zavisio od isporuka sredstava za ubijanja od industrij­ skih firmi. Virt je u Belzecu takođe isprobavao sistem maskiranja postrojenja za ubijanje, kao i faktor iznenađenja i obmanji­ vanja žrtava. Cilj je bio da od dolaska železničkog transporta, pa do skončavanja njegovih putnika u grobnici prođe što manje vremena. Nemački personal je imao kadrovsku funkciju, a u procesu ubijanja su delovali ukrajinski „dobrovoljci44 koje je u logoru Travniki - specijalnom logoru za obuku - za tu svrhu instruisao SS. Ukrajinci su vršili stražarski nadzor od dolazne rampe do gasne komore, požurivali su žrtve, udarali štapovima sve od voza pa do mesta ubistva, kontrolisali svlačenje i pljačku. Logor smrti Belzec postojao je do kraja 1942. i u njemu je ubijeno oko 600.000 Jevreja. Iskustva iz Belzeca korišćena su u toku „Operacije Rajnhart44 u drugom logoru smrti, u logoru Sobibor od marta 1942. Ovaj se nalazio u slabo naseljenom predelu; i ovde je najvažniji preduslov bilo postojanje železničke veze koja je uspostavljena sporednim kolosekom od stanice Sobibor. Komandant Sobibora je bio Franc Štangl, rođeni Austrijanac koji je radio u ustanovi za eutanaziju Harthajm u blizini Linča, a kasnije kao šef Treblinke izašao na zao glas kao najmarljiviji logorski komandant u Poljskoj. 100

Iz austrijskog zatvora je 1947. preko Sirije pobegao u Brazil. Uhapšen je tek 1967. i izručen Nemačkoj, gde je kao saodgovoran za smrt 900.000 Jevreja osuđen na doživotnu robiju. U Sobiboru je u tri talasa ubijanja umoreno približno 250.000 ljudi (maj/juni 1942, oktobar/decembar 1942. i mart 1943). Erih Bauer, koga su logoraši zbog njegove funkcije zvali ,,gasmajstor“, tvrdi da su ovakav rezultat neposredno odgovorni ocenili kao nezadovoljavajući: ,,U logorskoj kantini sam jedan­ put čuo razgovor između Frencla, Štanda i Vagnera. Govorili su o broju žrtava u logorima smrti Belzec, Treblinka i Sobibor i u smislu konkurencije sa žaljenjem konstatovali ’da se Sobibor rangira na poslednjem m estu’.“ Jedan ubica opisuje svoje delovanje tokom proleća 1942. u Sobiboru ogoljenim jezikom tehničara koji ima svest o dužnosti i naloženi zadatak revnosno ispunjava bez emocija. Podoficir SS-a Erih Fuks je kamionom dovezao personal iz Lublina i jedan mo­ tor iz Lemberga. Mašinu za ubijanje ljudi su instalirali i priveli je nameni: „Pri mom dolasku u Sobibor u blizini stanice sam zate­ kao teren sa jednom betonskom građevinom i više zidanih zgra­ da... Istovarili smo motor. Radilo se o jednom teškom ruskom motoru (verovatno za tenk ili za tegljač) od najmanje 200 ks, sa 8 cilindara, na vodeno hlađenje. Postavili smo motor na betonsko postolje i napravili vezu između auspuha i instalacija u krematorijumu. Potom sam isprobao motor. Nije proradio odmah. Uspeo sam da popravim ventile za paljenje, tako da je motor zatutnjao. Hemičar koga sam već poznavao iz Belzeca otišao je sa meračem u gasnu komoru da izmeri koncentraciju gasa. Odmah u nastavku smo izveli jedno probno gušenje gasom. Verujem da se sećam da je u jednoj gasnoj komori ugušeno 30-40 žena. Jevrejke su mora­ le da se svuku na jednom natkrivenom mestu (šuma) u blizini gasne komore, i potom su ih pomenuti pripadnici SS-a i ukrajinski dobrovoljci terali u gasnu komoru. Kada su žene zatvorili u gasnu komoru, ja sam s Bauerom startovao motor. Prvo je motor radio na ,,leru“. Obojica smo stajali kraj motora i uključivali na ’izduvni gas u ćeliju’, tako d a je gas sprovođen u komoru. N a hemiča101

rev znak podešavao bih motor na određeni broj obrtaja tako da kasnije nije morao da se dodaje gas. Posle nekih deset minuta 30-40 žena je bilo mrtvo. Hemičar i esesovci su davali znak da se motor ugasi. Pakovao sam alat i video kako odvoze leševe. Od­ nosili su ih na otvorenom vagonu koji je vozio od gasne komore do jednog udaljenog prostora/4 Po tehnici ubijanja Treblinka je bio najefikasniji logor u „Operaciji Rajnhart44. Po veličini i po građevinama odgovarao je Sobiboru. Osnovan je u proleće 1942, odlučujuća je bila železnička veza, ali i izdvojenost zbog mogućnosti maskiranja. Mašineri­ ja za ubijanje u Treblinki radila je od jula 1942. do avgusta 1943: Rezultat je 900.000 ugašenih ljudskih života. Rihard Glazar, jedan od malobrojnih preživeli, u Treblinku je deportovan preko Terezijenštata. Ovaj dvadesetdvogodišnjak iz Češke pošteđen je trenutne likvidacije pošto je bio upotrebljiv kao „radni Jevrejin". Od oktobra 1942. do avgusta 1943, deset meseci, razvrstavao je stvari ubijenih, pakovao njihovu odeću i pomagao da se u fabrici smrti održava red, stalno čekajući sopstvenu smrt. Prilikom ustanka logoraša 2. avgusta 1943. uspeo je da pobegne. Probio se preko ćele Poljske sa jednim prijateljem sve do Nemačkog rajha, gde je, prerušen u „stranog radnika44, u industriji oružja dočekao kraj rata i oslobođenje u Manhajmu. Ri­ hard Glazar je bio jedan od svedoka u procesima protiv zločinaca iz Treblinke 60-ih i 70-ih godina pred Zemaljskim sudom u Diseldorfu. On daje tačan opis ovog logora smrti, „klopke iza zele­ ne živice44, najvećeg gubilišta posle Aušvica. „Treblinka je bila mala klopka sa velikim kapacitetom, iz­ građena u zabačenoj peščari nedaleko od nekadašnje rusko-poljske granice i reke Bug. Nije bilo selekcije, nije bilo tetoviranja brojeva, iz voza se išlo direktno u ’kupatilo za dezinfekciju’ - u gasnu komoru. Ime Treblinka je dobio po obližnjem mestašcetu sa nekoliko ubogih seoskih koliba. Pogon za ubijanje je proradio u junu 1942, odmah pošto su bile spremne prve gasne komore. Njihov kapacitet je bio 300 do 500 ljudi na sat. Nekako u septem­ bru 1942. proradile su nove gasne komore sa mnogo većim kapa102

citetom. U jednoj zidanoj zgradi je sa obe strane hodnika bilo po pet ’kabina za tuširanje’. U svaku komoru se za 40 minuta moglo nagurati po 100 ljudi i tako odjednom u svih deset komora ugušiti 1.000 ljudi. Za to nisu koristili ciklon B kao u Aušvicu, nego izduvni gas iz motora zarobljenih ruskih tenkova. N ajednom parčetu zemlje dimenzija 400 х 600 metara ne­ stajalo je sa lica Zemlje i iz života 15.000 ljudi dnevno... Dva odeljka logora Treblinka bila su strogo odvojena. Između njih je bio visok peščani nasip. U prvom, većem delu, bila je pristupna rampa, mesto za svlačenje odeće, mesto za sortiranje sa brdima svih mogućih stvari iz transporta i barake koje su za to određene. Na ovaj takozvani prijemni logor nastavljaju se barake za spava­ nje radnih Jevreja, stambene barake SS-a i komanda. Drugi, ma­ nji deo je zapravo bio logor smrti. Ali niko nije smeo tako da ga zove. Esesovci su uvek govorili samo o 'logoru dva’. Tamo su bile gasne komore, jame za leševe, velike rešetke napravljene od železničkih šina za spaljivanje i još baraka za radne Jevreje... Po­ sle nekoliko dana sam znao šta se desilo sa našim transportom i šta se uopšte dešava sa svim transportima koji dolaze u Treblinku. Još na ulaznoj kapiji bi na deo pruge sa jednim kolosekom odvojili jedan broj vagona. Nekada je u njima bilo 500 ljudi, ne­ kada 1.000. Lokomotiva bi polako gurala vagone unutra kroz ka­ piju. Tada se pri silasku iz vagona dešava ono što sam i sam doživeo: 'Svi izlazite, brže - poneti ručni prtljag, teži ostaviti, biće donet kasnije!’ Preko prilazne rampe vode masu ljudi na mesto za skidanje odeće. To je mesto ograđeno zelenom živicom gde smo se morali svući do gola zbog kupatila za dezinfekciju. 'M u­ škarci desno, žene sa decom levo!’ Tamo sam sa njima još stajao bez odeće dok me nisu izdvojili i odveli dalje. Žene su odveli u ’frizeraj’ gde su im odsekli kosu. Od ženske kose treba da se pra­ ve dihtunzi za motore. Muškarci, već svučeni do gola, morali su u međuvremenu ručni prtljag koji su poneli da slože u ugao naj­ bliži mestu za sortiranje. Esesovci ih pri tome teraju da trče. Plu­ ća tada dublje udišu, pa u gasnoj komori sve ide brže. Sve zajed­ no, ošišane žene sa decom i zadihane muškarce, teraju kroz ’tu103

nelčić’ u drugi deo logora. Ovaj prolaz je bio zapravo uska staza od bodljikave žice koja me podsetila na kavez kroz koji teraju di­ vlje životinje u arenu. Samo stoje ovaj prolaz bio duži, bio je za­ krivljen i nije se videlo ni unutra ni iznutra. Bodljikava žica je bi­ la gusta i isprepletena zelenim granama kao, uostalom, i sva živa ograda oko Treblinke. Na liniji između dva delà logora, direktno u prolazu postavljena je ’mala kasa’. N a šalteru ove kolibice svi su morali da predaju svoje dokumente, satove i nakit. Ovde su svakom oduzeli ime, a korak dalje još i život koji je sada bio bez imena“. U „Operaciji Rajnhart“, u tri logora, Belzecu, Sobiboru i Treblinki, kao žrtva je pao najveći deo poljskih Jevreja. Ali i Jevreji iz Zapadne Evrope - iz Holandije i Francuske. Takođe su u Sobiboru ubijeni Jevreji iz Austrije i Slovačke. U julu 1942. Himler je naredio da datum zatvaranja logora bude 1. decembar 1942. To naređenje, i pored svesti o dužnosti, odredi smrti nisu izvršili. Tek početkom novembra 1943. Globocnik Himleru javlja: „Sa 19. oktobrom 1943. zaključio sam 'O pe­ raciju Rajnhart’ koju sam vodio u Generalnom protektoratu i za­ tvorio sve logore.“ Poslednji meseci su potpuno bili posvećeni zatiranju tragova. Specijalci Posebne komande 1005, pod genera­ lom SS-a Blobelom, imali su iskustva sa eksuhumacijom leševa iz masovnih grobnica; mrtvi su vađeni bagerom iz grobnica i spa­ ljivani na rešetkama od železničkih šina. Ono što je preostalo mleli su u mlinovima za kosti. Pepeo i ostatke kostiju zatrpavali bi opet u grobnice. Kao prvi zatvoren je logor Belzec. Sobibor je po Himlerovom naređenju pretvoren u koncentracioni logor gde je sortirana i skladištena zarobljena municija. U Treblinki je poslednje naređe­ nje „radnim Jevrejima“, pre nego što će ih streljati, bilo da uklone barake i živicu, da preoru teren i posade drveće. Na novoizgrađenim seljačkim imanjima naselili su se Ukrajinci koji su bili logor­ ski personal. U Aušvicu su se tokom 1942. godine toliko povećali ka­ paciteti za ubijanje da taj logor uopšte nije korišćen u „Operaciji 104

Rajnhart“. Aušvic je sada služio za prihvatanje transporta iz svih zemalja koje su bile pod vlašću nacionalsocijalista i da Jevreje dovezene u tim vozovima za deportaciju ubije u jednoj proceduri koja je bila potpuno racionalizovana. Mađarske Jevreje je ta sud­ bina „konačnog rešenja“ snašla u proleće 1944. kao poslednju ve­ liku grupu. Cilj da se iskorene svi Jevreji u Evropi, najavljen na Kon­ ferenciji u vili na Velikom jezeru Van u Berlinu januara 1942, nije ostvaren. Ali šest miliona ubijenih čine holokaust jedinstve­ nim zločinom protiv čovečanstva. Sam broj žrtava - a radi se o proverenoj najmanjoj brojki - to ne može da izrazi na primeren način. Za ovako nešto brojke su suviše apstraktne. One se, me­ đutim, moraju navesti da bi se opisale dimenzije genocida: 165.000 Jevreja izN em ačke, 65.000 iz Austrije, 32.000 iz Fran­ cuske i Belgije, više od 100.000 iz Holandije, 60.000 iz Grčke, isto toliko iz Jugoslavije, preko 140.000 iz Čehoslovačke, pola miliona iz Mađarske, 2,2 miliona iz Sovjetskog Saveza, 2,7 mi­ liona iz Poljske. Uz ovo treba dodati mrtve u pogromima i ma­ sakrima u Rumuniji i Pridnjestrovlju u Moldaviji (preko 200.000) i deportovane i ubijene Jevreje iz Albanije i Norveške, Danske i Italije, iz Luksemburga i Bugarske. Svi oni su, direkt­ no ili indirektno, život izgubili u znaku nacionalsocijalističke rasne ideologije koju su proklamovali i predusretljivo sledili nemački gospodari ljudi. Koliko Nemaca je znalo za holokaust, to je pitanje koje oni sebi moraju da postave i pola stoleća posle zločina. Himler je više puta, bez uobičajenih maskiranja pojmova i dogovorenih jezičkih šifara, o ubijanju Jevreja govorio kao o go­ tovoj činjenici. U oktobru 1943. je u Poznanju pred visokim funkcionerima NSDAP-a ideološki obrazložio nužnost genocida: „Gospodo, lako je izgovoriti tu rečenicu sa malo reči kako Jevre­ je treba iskoreniti. Za one koji moraju da izvrše ono što se od njih traži, ona je surova i najteža od svih... Pojavljuje se pitanje: šta sa ženama i decom? Ja sam odlučio da i tu pronađem jasno rešenje. Smatram da nije opravdano iskoreniti muškarce - dakle ubiti ili 105

ih poslati na ubijanje - a decu da pustimo da odrastu kao osvetni­ ci za naše sinove i unuke. Trebalo je doneti krupnu odluku da ovaj narod nestane sa lica zemlje.“ I pred generalima Vermahta Himler je govorio o Jev rejskom pitanju“ i uz veliko odobravanje pred visokim oficirima najavljivao: „Ovo, jevrejsko pitanje, biće beskompromisno rešeno u skladu sa životnom borbom našeg naroda, kome je stalo do postojanja naše krvi. To vam kažem kao drugovima.“ Iz ovog Himlerovog neuvijenog rezonovanja o ubijanju Jevreja pred oficirima i funkcionerima nacionalsocijalističkog režima ne sledi d a je većina Nemaca znala za holokaust. Ali po­ stojale su mnoge mogućnosti da se to dozna - i jedva d a je bilo moguće izbeći takvo saznanje. Vojnici Vermahta su na dopustu kod kuće pričali o Istočnom frontu ili su pisali kući šta su tamo videli. Postojanje geta i koncentracionih logora nije moglo da se sakrije, kao što nije moglo da se prikrije ni deportovanje Jevreja iz svih krajeva Evrope u „naselja na Istoku“ . Evidentno je, dakle, da se - i pored onoga što je moglo da se čuje - više ili manje jasno znalo za organizovani genocid na istočnim rubovima zemalja kojima je vladala Nemačka. Nemci su, ma i nehotice, znali za gasne komore i logore smrti. Ono što je za mnoge bio mehanizam samoodbrane, posle sloma Hitlerove države postalo je životna laž ćele jedne generacije. Pošto je ta generacija bila uplašena i postiđena zbog zločina, ona nije želela da kroz znanje o njemu bude saučesnik u krivici, pa je posle 1945. kolektivno tvrdila da ništa nije znala a sebe ubedila kako je genocid tajna jedne male klike zločinaca. Holokaustom se već pola stoleća bave pravnici i istoričari. Jedni u bezizglednom ali nužnom nastojanju na zemaljskoj pravdi, tražeći da počinioci budu kažnjeni. Ovi drugi uz teškoće tragaju za punom istinom u pojedinostima. Mnogi sudski postupci, od Nirnberškog tribunala koji je počeo sa radom krajem 1945, preko pro­ cesa Ajhmanu u Jerusalimu 1961, do procesa za Aušvic 60-ih go­ dina u Frankfurtu i za Treblinku u Diseldorfu, ukazali su na grani-

106

ce pravde, ali su samim saznanjima o holokaustu u ogromnoj meri doprineli rasvetljavanju samih zločinačkih postupaka. Istoričarima , i pored mnogih studija i dokumentacije, koji služe da obezbede tragove i prikažu događaje, ostaje da stvarno objasne zadatke, uzroke i ciljeve zločina: da li je holokaust bio logična i otuda apriorna posledica ideologije antisemitizma i nadmoćnosti germanstva, da li jeon bio sastavni deo jedne politike sile iz racionalne računice u kojoj se deo strategije sastojao u pomeranju stanovništva i uništenju određene populacije; da lije ho­ lokaust bio na početku Hitlerova namera, ili je uništavanje Jevreja posledica radikalizacije nacionalsocojalističke vlasti ili prosto rezultat mogućnosti koje su se nudile? U činjenice holokausta ni­ je moguće sumnjati, ali traganje za objašnjenjem u smislu ljud­ skog morala i čovekovog uma nastavlja se.

107