Hidra.doc

HIDRA Dimitrij Miljnikov

Uredio i preveo:

Dušan Mitrović Beograd, 7526. godina

1

Mali predgovor

Uprkos činjenici da još uvek nisam završio nekoliko serija članaka, ja sam odlučio da počnem novi ciklus, jer su informacije sa kojima ćete se upoznati veoma važne. Ovaj rad je posledica niza pisama, koje sam dobio od jednog od svojih čitalaca. U ovom trenutku, ovaj materijal je dovoljno sirov, u mnogim slučajevima je više neka vrsta hipoteze, nego konačno pouzdana informacija, jer još uvek nemamo dovoljno podataka, činjenica i eksperimentalnih dokaza da bi se stavila tačka nad i. U isto vreme, objavljivanje nekih fragmenata u obliku komentara i poruka na različitim mestima dali su veoma pozitivan rezultat u obliku zanimljivih i važnih dodataka. U velikoj meri zbog toga sam doneo odluku da počnem da objavljujem podatke ne čekajući završetak ovog istraživanja, kako bi se omogućila mogućnost kolektivnog razumevanja zajednice istraživača i sposobnih ljudi koji misle nestandardno. Kao i uvek su dobrodošli konstruktivni komentari, misli, primedbe, uspomene, intuitivni uvidi, u principu, sve što može da bude nekako povezano sa ovom temom i da pomogne u otkrivanju istine. U isto vreme, kao i ranije, sve nekonstruktivno brbljanje, posebno sa prelaskom na ličnost, kao i izjave na temu "da li su ovde svi ludaci", biće uklonjni bez ikakvog upozorenja i objašnjenja.

2

S a d r ž a j:

Šta je "Hidra" ........................................................................

4

Čovečanstvu je odavno poznato to stvorenje.............

5

Knez ovoga Sveta................................................................... 17 LIMFNI SISTEM...................................................................... 20 PARAZITI UNUTAR ČOVEKA............................................ 25 HIPOTEZA O TOME ZAŠTO JE POTREBNA HIDRA... 27 Soda bikarbona ................................................................ 44 Pogovor……………………………………………………………… 50

3

Šta je "Hidra" Još pre prijema pisama, koje su osnova za ovaj rad, ja sam nalazio u različitim izvorima ili dobijao od raznih ljudi informacije o tome, da su ljudi zaraženi nekim parazitima koji mogu imati uticaj na svest i um zaražene osobe. Ali kada pokušate da proverite ove informacije stalno sam nailazio na informacije o tome, da se ponekad, veoma retko, osoba sa oslabljenim imunim sistemom može zaraziti nekim gljivicama, bakterijama ili drugim mikroorganizmima, od kojih mu postaje veoma loše. Slične materijale vi sami možete na internetu naći u velikom broju. Samo, sve to nije izgledalo kao neki ozbiljan globalni problem, a kao mogućnost uspostavljanja mentalne kontrole nad čovekom pomoću datih mikroorganizama jedva bi bilo moguće. Narušavanje rada svesti kao posledica trovanja, to da, to je moguće, ali ne i kontrola misli i ponašanja. Sa druge strane, na osnovu ličnog iskustva i prikupljenih informacija sam tačno znao, da su mogući različiti telepatski uticaji na ljude i to sasvim obični, sve do potpune kontrole, kada čovek nešto čini, čega posle ne može da se seti. A pri tome taj čovek u trenutku preuzimanja kontrole nije bio pod uticajem alkohola ili drugih droga, iako su neki od njih kasnije rekli da su bili umorni i malo rasejani pre nego što se to dogodilo. Varijacija takvog uticaja su situacije kada ljudi vide ono čega nema, a još češće, obrnuto, kada oni ne vide ono što zapravo jeste. Ali potpuno preuzimanje upravljanja sa gubitkom memorije javlja se retko. Mnogo je češći prenos ljudima tuđih misli i želja, koje se obično doživljavaju kao svoje. Pri tome svi ljudi su podeljeni na nekoliko kategorija. Deo ljudi nije u stanju da razlikuje tuđe misli i želje od sopstvenih. To je savršeno upravljanje ljudima. Upravo takve ljude sada obično stavljaju na ključne pozicije u sistemu kontrole. Pre toga moraju da prođu tzv. "kontrolni test na upravljanje", kada im daju određene komande, a oni treba da ih izvrše, ne shvatajući da njima tajno upravljaju. Druga kategorija ljudi, koji iznenada shvataju da "čuju glasove", govore o tome rođacima ili poznanicima, što ih na kraju dovodi u psihijatrijsku ustnovu, gde ih na jedan ili drugi način "leče" ili izoluju iz društva, u cilju da ne bi svojim pričama narušavali druge. Još jedna varijanta razvoja događaja u ovom slučaju je, kada čovek počne da misli da je izabran, neka velika ličnost i ako čovek poveruje u svoju izbrannost ili jedinstvenost, onda on počinje da se ponaša na odgovarajući način i trajno gubi vezu sa stvarnošću. Pri tom, u tom slučaju, zaista, postoje situacije kada je čoveku poremećena percepcija stvarnosti toliko, da bez stručne pomoći sa strane on ne može da radi, ali to je već 4

posebna tema. I napokon, postoji treća, ne velika kategorija ljudi, koji su shvatili šta se dešava, da nešto nije normalno sa uobičajene tačke gledišta, koji pokušavaju da se nose sa onim što se zapravo dešava, pri tome ne gubeći vezu sa stvarnošću i zadržavajući sposobnost da trezveno misle i ocenjuju ono što se dešava. Do nedavno, lično sam smatrao da su takvi uticaji skriveni među ljudima zbog prirodnih karakteristika, koje su postojale u početku u telu čoveka ili upotreba pojedinih tehničkih sredstava, razvijenih u mnogim zemljama sveta, uključujući i SSSR i SAD. Ali ispostavilo se da se ovaj uticaj vrši na sasvim drugi način, kroz posebna stvorenja — parazite, koji su unjedreni u telo praktično svakog danas živog na Zemlji čoveka. U ovom trenutku, odlučili smo da nazovemo ovaj parazitski organizam "hidra", po analogiji sa onim kako ga zovu u zatvorenim hermetičkim tekstovima i staroj, još ne iskrivljenoj, pravoslavnoj tradiciji. Upravo o tom organizmu, njegovim osobinama i kvalitetima, kao i o uticaju na organizam čoveka, koji smo već uspeli da shvatimo će biti reči u ovom članku. Dakle - čovek je inficiran složenim višećelijskim organizmom, koji parazitira u ljudskom telu i zbog nekih njegovih manifestacija sličnih gorućem efektu crevnih puteva je i bio nazvan "hidra". On je masivno prisutan u tkivu mozga i kičmenoj moždini priključen na nervne završetke, odnosno povezan je na sinapse. Takođe je parazit povezan na hormonalni sistem i ima mogućnost da ga stimuliše podržavajući jedno ili drugo stanje svesti - skup osećanja izraženih u vidu jakih nervnih lanaca. On u potpunosti pokriva naše telo, zauzimajući svojim telom sve međućelijske prostore, ne uplićući se u krvotok.

Čovečanstvu je odavno poznato to stvorenje Počnimo sa Biblijom. Ako odbacimo sve druge didaktičke kontekste, opis prvobitnog greha može se opisati kao jedna jedina reč: zaraza. Štaviše, reč prvobitno čitamo kao pridev na greh, onda je to jednostavno greh Prvog Roda. To jest, Eva je pojela nešto čije dodirivanje je bilo zabranjeno pod pretnjom proterivanja iz raja. To nešto je bilo zaraženo, Eva je zarazila i Adama. I upravo to je razlog proterivanja Adama i Eve iz raja.

5

To stvorenje nazivaju Zver, Zli, Haav (ime zmije na hebrejskom, koje je dalo Evi zabranjeni plod, očigledno zaražen larvama tog samog Haava). "Hidra" (grčka tradicija, hrišćanska tradicija) - prema opisu legende na mestu odrubljene glave izrasta nova. U crevnim ćelijama se nalaze bakterije i odmah nakon završetka postojanja jedne ćelije na njenom mestu nastaje druga. Sličan efekat se manifestuje i kod nekih ćelija parazita koji opisujemo.

Najverovatnije je Satana, takođe jedno od njegovih imena. Evropski srednjovekovni alhemičari su govorili da ni jedan smrtnik ne može da vidi to stvorenje. Ali to je samo zato što u tim danima potrebnih mikroskopa nije bilo i dostupno je samo za ljude bilo da se u dovoljnoj meri čiste od parazita. Evo kako su ga srednjovekovni alhemičari zamislili.

Ovde je još jedna slika između gravira starih više stotina godina.

6

7

Na slikama je prikazano upravo ono što radi sa čovekom "hidra". Ona ga potpuno prekriva. Na prvoj gravuri jasno se vidi da čovek spava, pri čemu leži u grobu, a Zmija, kao da pije njegovo disanje. Na drugoj gravuri zmija je prislonjena u oblasti srca. To jest, na obe slike simbolično se prikazuje apsorpcija "hidrom" životne sile iz tela čoveka. "Hidra", obavija telo, blokira više oblike mentalne aktivnosti i imuniteta (95%), stimuliše opsesivnu sliku kroz kontrolu hormona i nervnih funkcija. Na taj način čovek se pretvara u živog mrtvaca (leži u grobu). Živi mrtvac, čovek, dobija prevarom iluziju postojanja. Metabolizam parazita je veoma brz. On izmenjuje u potpunosti svoje telo za 2-3 nedelje, mesec dana. Zato mu je potrebna kontinuirana proteinska hrana. Osećaj gladi, koji doživljavamo - rezultat je njegove stimulacije za podsticanje čoveka za hranom. Ljubav ka mesu i visoko-kaloričnoj hrani, takođe stimuliše parazit. Njime su zaraženi svi oblici organskog života na Zemlji. Nije isključeno da su neki oblici proizvod njegove selekcije. Čak i savremeni čovek delimično je plod njegovog uzgoja. Prema nalazima moderne genetike, 90 odsto našeg DNK ne nosi korisne informacije. To jest, u procesu "uzgoja" sa ciljem degradacije ovaj deo je proglašen đubretom, informativnim smećem. Mnogi su čitajući ovaj tekst, već pomislili: "Kakva glupost! Kako može biti parazit u telu svakog čoveka, ako je medicina odavno izučila strukturu čoveka i spolja i iznutra?". Ali ne žurite sa zaključcima! Ne treba zaboraviti da i sam termin "medicina" na latinskom napisan kao medicina, sadrži u sebi prezime porodice Mediči (Medici), koja je ostavila neizbrisiv trag u istoriji Evrope (i očigledno, celog čovečanstva), u tom smislu više puta su optuživani za vezu sa Đavolom. Da, i na svima poznatom grbu "medicine" uopšte nije slučajno što vidimo sliku zmije, koja obavija čašu i puni je svojim otrovom.

8

Iznad je simbol Vojnomedicinske akademije po S.M. Kirovu. Ako se prikupe osnovni podaci, koji su uspeli da se prikupe o "Hidri", onda dobijamo: 1. Telo Hidre zauzima sav međućelijski prostor, zauzimajući telo spolja, zauzima energetske kanale, sistem za izlučivanje kože (pore) i sva mesta gde nema izričitog protoka krvi, gde nema jakog imuniteta. 2. Po celom telu nalaze se različiti unutrašnji organi "Hidre". 3. Osnovna masa tela hidre i njen centar se nalaze u crevnoj šupljini. Tamo su larve ili glava. Zvanična nauka kaže da se 90 odsto imuniteta troši u procesu varenja hrane. Glavni zaključak: u telu čoveka "Hidra" je predstavljena limfnim sistemom čoveka, a limfociti su ćelije "Hidre". Pri tome limfni sudovi - to je "krvni"sistem tela Hidre. Oni ne bi trebalo da se ukrštaju sa krvnim sistemom našeg tela i u njima nema imuniteta osim imuniteta same Hidre.

9

Zvanična medicina, tačnije "mediČina" tvrdi da je limfni sistem deo imunog sistema čoveka, koji je neophodan za eliminaciju otrova iz našeg tela. Hajde da vidimo, dakle, da li je to stvarno? Limfociti pripadaju opštoj klasi krvnih zrnaca koji se nazivaju leukociti, imaju belo telo. Ali ova klasa uključuje u sebe mnogo različitih ćelija, koje su odgovorne za imuni sistem čoveka. Pri tome, kod svih ovih ćelija, osim limfocita, postoji jedna osobenost. One nastaju samo u koštanoj srži i prenose se samo kroz krv. A evo limfociti se proizvode ne samo u koštanoj srži, već i samom limfnm tkivu, to jest u telu parazita! Pri tome pravi leukociti čoveka koji su apsorbovali toksine se zapravo kroz krv uklanjaju iz tela, ne ulazeći ni u kakve limfne kanale ili limfne čvorove. To jest, čovek već ima sasvim funkcionalan imuni sistem i sistem izbacivanja iz organizama toksina, koji je odgovoran za izbacivanje toksina iz organizma. Zašto je onda, potreban još jedan napredan sistem koji je navodno odgovoran za izbacivanje otrova iz organizma? Možda on ima posebno izbacivanje iz organizma, koje omogućava slobodnu cirkulaciju i čišćenje sistema organizma u kritičnim situacijama? To bi moglo nekako da objasni stvaranje dodatnog izlaznog sistema. Da vidimo šta pišu o limfnom sistemu u jednom od izvora: "Limfni sistem - to je sistem, koji se na medicinskom institutu ne izučava.

10

Limfni sistem svojim tankim kapilarima prožima celu strukturu tela. Njegova osnovna funkcija je – sprovođenje limfe od tkiva u venski put; apsorpcija iz međućelijskog prostora koloidnih rastvora proteina koji se ne apsorbuju u krvne kapilare; apsorpcija vode i rastvorenih u njoj kristaloida; obrazovanje limfocita koji su uključeni u imunološke reakcije, i neutralizacija ulazećih u organizam stranih čestica, klica, bakterija." Ovde posebno želim da skrenem pažnju na činjenicu da toliko važan sistem organizma u medicinskim srednjim školama ne izučavaju! Nadam se da će vam posle čitanja ovog materijala biti jasno zašto. Ali, vratimo se onom opisu i pokušajmo da razumemo da zapravo nije tako. Prvo, navodi da je zadatak limfnih sudova u apsorbovanju koloidnih rastvora proteinskih materija, koji se navodno ne apsorbuju u kapilare krvnih sudova. Pri tome prečnik i jednih i drugih je zapravo isti, i tamo i ovamo postoji voda. Iz kog razloga ovi koloidni rastvori ne bi trebalo da se apsorbuju u kapilarni krvni sistem, a pri tome se apsorbuju u kapilare limfnog sistema, nije objašnjeno. Ne apsorbuju se i to je to. Ali što je najvažnije, prikupljene limfnim sistemom supstance se ne izbacuju napolje, već obrnuto u krv, jer konačno limfni sudovi na kraju izlaze u venski put! A to znači da su daljim izbacivanjem svih ovih toksina i proizvoda raspada i dalje angažovani naši bubrezi i jetra! Drugo, limfni sistem ima jedan bitan nedostatak. Za razliku od krvnog sistema, koji ima svoju pumpu u obliku srca, koja stvara postojani protok krvi, limfni sistem nema sopstvenu pumpu! Limfa se kreće po limfnim sudovima na račun nalazećih u njima ventila i njihovog stalnog skupljanja i širenja pri kontrakciji mišića. Ali, ako je limfni sistem deo imunog sistema, koji bi trebalo da izvodi iz organizma toksine i štetne materije, onda u ovoj konstrukciji postoji veoma ozbiljan nedostatak, jer kada je organizam bolestan, onda je njegova pokretljivost minimalna, jer on počinje da najveći deo energije troši na borbu sa bolešću. Ispostavilo se da upravo u tom trenutku limfni sistem zapravo jednostavno ne funkcioniše! Kako to? A kako izlaze štetne materija iz organizma, isti ti koloidni rastvori? Na koji način ih 11

organizam izvodi iz organizma u vreme bolesti, kada je njegova pokretljivost minimalna? I zašto mi pri tome ne umiremo od trovanja? Na portalu "Kramola" je nedavno objavljen vrlo zanimljiv članak o limfnom sistemu. Kada prvi put pročitate ovaj članak, onda se čini da ćete saznati nešto novo i važno o tome kako je organizovan i funkcioniše naš organizam. Ali to je samo do tada, dok ne počnete da analizirate njegov sadržaj. Čitam: "Sa limfnim sistemom se odnosimo na najnepotrebniji način – i sa njim treba da se odnosimo samo "na Ti"! Limfni sistem ide ceo "odozdo-nagore" i nikada obrnutim redosledom! Odnosno sa vrhova prstiju– i do grudnog limfnog protoka. A kako nam obično rade masažu? – pravilno: "od gore na dole", NASUPROT kretanju limfe – a to znači da se poremećuje limfni protok! Da li ste videli ikada ventile u limfnim kanalima? – to je veoma važna alatka kada se limfa podiže – ventil je propušta, ali se odmah zatvara (ne daje mogućnosti vraćanja limfe!). I ako nas dobro izmasiraju, nasuprot kretanju limfe – svi VENTILI se RAZRUŠUJU!" A sada, pažnja, pitanje! Koliko se ljudi podvrglo pogrešnoj masaži? Sudeći po onome što piše autor članka, dovoljno veliki broj. Pri tom se dogodilo uništavanje ventila u limfnoj mreži, a samim tim narušio se protok limfe. Ako ovaj sistem, kako nam kažu, služi za izvlačenje otrova iz organizma, posledice njegovog uništenja treba da budu za organizam veoma ozbiljne. Ako ne smrtne, onda ozbiljna intoksikacija tkiva, što bi trebalo da izazove veoma bolno stanje posle takve masaže. A sad da se setimo svojih osećanja nakon masaže ili razgovarajte sa onima koji su prošli masažu. Koliko često posle masaže nastaju bolne senzacije, težina u celom telu, slabost? Iz mog sopstvenog iskustva mogu tačno da kažem — NIKADA! Naprotiv, osećamo svežinu, lakoću, plimu snage. Zašto? Zato, jer je deo strukture parazita tokom masaže uništen, a njegovi negativni efekti na naše telo su privremeno oslabljeni. Još jedan citat iz tog članka, koji čini da se zapitate: "Neverovatno, ali u našoj grupi su bili stručni hirurzi, i 50% od njih su priznali da NIKADA NE ZAŠIVAJU do kraja limfne sudove!" Nejasno je, zašto je toliko iznenađen autor članka, jer to što stručni hirurzi ne zašivaju do kraja limfne sudove zapravo je sasvim prirodno. Oni na kraju krajeva, ništa stvarno o limfnom sistemu ne znaju, jer kada su oni studirali na medicinskom univerzitetu, njima o tome ništa nisu rekli, u suprotnom oni bi mogli da postavljaju nepotrebna pitanja o njegovoj suštini. Ali glavni razlog, zašto hirurzi nisu učili da zašivaju limfne sudove se sastoji u tome, da za oporavak upravo 12

organizma čoveka to nije bitno. Naprotiv. A parazit, sa veoma intenzivnim metabolizmom, on dovoljno brzo oporavlja svoju strukturu. Evo još jedan podatak koji govori o tome da je limfni sistem zauzet u našem telu ne onim što mu se pripisuje. Da li sve ćelije tkiva proizvode toksine? Odgovor je nekako logičan: da. Tada shvatimo, da u placenti, koja okružuje plod u telu majke, limfnog sistema nema!? Najvažnija funkcija a takav nemar? Zar tkivo placente ne proizvodi toksine kao i druga tkiva? Ali krvotok u placenti postoji. I kako to da se tip urođenog limfnog sistema ne razvija zajedno sa krvotokom? Ispostavlja se da se plod truje toksinima placente? U redu, ostavitmo ova nezgodna pitanja, da pređemo na sam fetus. Ispada da se limfni sistem iz nekog razloga, ne razvija zajedno sa krvotokom. On se polaže tek 6e – 8me nedelje u obliku epitelne strukture timusa i raspoređivanje limfocita po limfnim čvorovima se dešava od 12te – 15te nedelje, sa razvojem limfne mreže i stvaranja čvorova. U 4om mesecu se iz ploda još ne izbacuju toksini? Ili po krvotoku fetusa kruži druga krv? U ćelijama fetusa se ne formiraju koloidni rastvori proteina? Ako je verovati teoriji o uklanjanje toksina, već za jedan mesec ćelije fetusa treba od ovih toksina da umru zajedno sa plodom, a već je prošlo nekoliko meseci. Navodno limfni sistem uklanja ostatke nerazgrađenih proteina. A čini mi se da se on njima hrani, a proizvedene njim toksine, od varenja-raspada proteina izbacuje nazad u vensku krvi, čime se ništa ne udaljuje, već povećava opterećenje na sistem za čišćenje krvi u organizmu. U jednom od eksperimenata, postavljenih od strane autora izvornog materijala, on je gledao kako je za par minuta Hidra potpuno umotala komad mesa i pritisnula sponu mikroskopa na njegovoj metalnoj igli. To jest, stižući u ne zaraženi organizam "Hidra" počinje veoma brzo da raste i zauzima svojim telom sav međućelijski prostor stvarajući kopiju našeg tela iz svog. Povezuje se sa sinapsama, što joj omogućava da upravlja ponašanjem pojedinca, povezuje se na hormonalni sistem, koji joj omogućuje da prati emocionalno stanje, raste u mozgu, blokira normalan rad neurona. Do nedavno, zvanična nauka je tvrdila, da se u mozgu limfni sistem ne nalazi, ali je nedavno morala da prizna da je tkivo parazita tamo prisutno. A sada hajde da to vidimo.

13

Ovaj eksperiment je bio postavljen od strane autora izvornog materijala. To je hranljiva sredina: griz sa posađenim na nju ćelijama izgladnele "Hidre", uzete iz sopstvenog tela (3 dana potpune gladi, samo voda). Od trenutka postavljanja, do stavljanja pod mikroskop je prošlo oko 15-20 minuta. Sada mi recite, mogu li biti u grizu takve strukture, kao na slici, u obliku vaskularnog sistema? U grizu mogu biti maksimalno granule, koje su vidljive, ali vaskularnog sistema tamo biti ne može ni u kom scenariju. To i jeste sam limfni sistem - "krvotok" sistema tela "Hidre", koji se odmah formirao u odgovarajućoj hranljivoj sredini. Autor eksperimenata, kao i ja, nema odgovor na mnoga pitanja. Sva njegova oprema je mikroskop Mladost sovjetskih vremena. U stvari samo istraživanje i eksperiment je bio prinuđen da prekine zbog pritiska i ekstremne težine samih eksperimenata, kako fizičkog plana - opterećenja na sve sisteme organizma sa nejasnim posledicama, tako i zbog razuma izuzetno je teško radeći sami da sačuvate adekvatnu percepciju i zaključak. Međutim, već je prikupljeno dovoljno informacija koje omogućavaju da se daju određeni zaključci i pretpostavke o tome kako je organizovan i kako funkcioniše ovaj parazit. Ako nastavimo da se oslanjamo na analogiju sa koštanom srži, onda se u njima proizvode matične ćelije, koje onda 14

migriraju u različite delove tela, postajući neophodan element mišićnog tkiva. Može se pretpostaviti da se to isto dešava i sa našim parazitom limfociti su matične migrirajuće ćelije, samo je funkcionalnost samog tela parazita znatno složenija. Evo na primer izjava zvanične medicine, koja lično mene uvodi u obamrlost: postoje tri vrste limfocita, proizvode se u koštanoj srži i sazrevaju u timusu, gde se i diferenciraju. Kako to? One su na jednom mestu, a sazrevaju na drugom. Zašto je takav proces? Šta znači sazrevaju? A šta se dešava tamo kada one tamo sazrevaju? Šta je potrebno da bi one tamo sazrele? Isto se dešava i diferencijacija. Vau! I nikome se ne javljaju dodatna pitanja? A drugog takvog procesa u telu nema! To jest, veoma liči na to da su limfociti - matične ćelije hidre, koje su veoma mobilne i imaju mogućnost da jedu u procesu. Pored toga, smatra se da je ciklus migraciju limfocita u telu čoveka - 6 sati. To samo odgovara ciklusu hrane kao što na 4-6 sati imamo osećaj gladi. Očigledno je da oni na prvom mestu napadaju hranu i da je proces koji mi registrujemo u crevima pri varenju hrane, na prvom mestu proces varenja hidre i to prema imunitetu čoveka ni na koji način nije povezano ili je povezano veoma slabo. Evo šta o tome piše autor proučavanja: "Ta stvar jede sve što može da jede. Zaustaviti se ona ne može. Što više je hranite, više će zahtevati. Osećaj gladi - to je njena glad, ne naša. (Istina, to može da se nauči. Pri izgradnji navike na malo hrane, ona kao da prestaje mnogo da zahteva.) Njoj je potrebna 3 puta dnevno hrana, zbog veoma brzog metabolizma i neverovatnog broja proizvedenih ćelija... inače se njene navike ogledaju u našim obrascima ponašanja, od kojih je prva navika da redovno jedemo. Hrani se ona ne samo onim što jedemo. Ona voli naše hormone, na prvom mestu serotonin, dopamin, adrenalin i sl. Zbog povezivanja na nervni sistem, "hidra" može da stimuliše lučenje određenih homrona i da utiče na ljudsko ponašanje, postepeno formirajući odgovarajuće navike ponašanja. Na primer, kao u slučaju proizvodnje dopamina pri popunjavanju stomaka, pri tome ne bilo čime, već pogodnom za nju dovoljnom količinom hrane. Na primer, ako jedete zelenu salatu u količini približnoj komadu mesa sa makaronima, u slučaju sa salatom prijatan osećaj sitosti ne dolazi, a u slučaju mesa sa mkaronima on postoji. To jest, oslobađanje dopamina se dešava samo u slučaju sa mesom sa makaronima. Ako nastavimo sa salatom, umesto grube težine od sitosti može se primetiti neki nečujan veoma svetao osećaj snage, koji se progresivno pojačava i može da postigne potpun osećaj telesne euforije. Za ljude koji piju alkohol to iskustvo nije dostupno, to je vrlo suptilno, ali to je referenca za razumevanje procesa odstupanja Hidre. To je osećaj radećeg imuniteta, da bi se olakšalo stanje organizma. Nejasno taj osećaj može da se uporedi sa osećajem za vreme razvlačenja ukočenih leđa. Takav osećaj se pojavljuje nakon časa joge, tai čia, i-čuana, i sve to iz svog 15

ličnog iskustva, u poređenju sa osećanjima drugih ljudi, a u slučaju sa ičuanom je navedeno i pojašnjeno od strane majstora. Takođe je slično osećaju slatkoće od duge molitve. Međutim, sveti oci kažu da se ne treba radi tog slatkiša moliti. Ali to isto tako ima fiziološko objašnjenje. Hidra parazitira na većini naših uobičajenih misaonih procesa, utiče na obrasce ponašanja koji se javljaju kao suština Greha. ("Greh - to je navika" kako je to Buda rekao, nešto tako). Naš, tzv, unutrašnji dijalog sastoji se od rojeva misli u glavi koje proizvode te obrasce, ponavljajući se u krug, u obliku nametnutih suktura. Umirivanje potpuno čisti i zamenjuje taj dijalog i pri jakom umirenju u toku dovoljno vremena neki obrasci se deaktiviraju ili umiru, pa se hidra povlači, kao i u slučaju sa glađu... To jest, tu uticaj ide kroz onemogućavanje kontura kontrole uma..."

Zapravo "hidra" nije primitivno biće kao većina običnih parazita. To je veoma veliki organizam, koji zauzima u telu čoveka do 90% međućelijskog prostora i koji se sastoji od velikog broja ćelija koje pokazuju veoma složeno ponašanje, čak i kada su autonomne. Pri tom, ove ćelije ne samo da se kombinuju unutar našeg tela u jedinstvenu strukturu. One zapravo formiraju paralelne nezavisne strukture razmena materije, energije i informacija, koje su van naše svesti i osećanja, jer su upravo pipci "hidre" povezani sa sinapsama našeg nervnog sistema, a ne obrnuto. Dakle, "hidra" može "čuti" naša osećanja i misli, a mi njena ne! Ali što je najvažnije, jeste da postoje činjenice koje govore o tome, da paraziti u ljudskim telima zapravo nisu autonomni. Oni su objedinjeni među sobom u jednu mrežu, javljaju se kao superorganizam, veliki roj, kao pčele ili mravi. U ovom slučaju ti organizmi sami po sebi moraju da imaju određeni nivo svesti i razuma, jer u suprotnom oni ne bi mogli da kontrolišu tako složeno razumno biće kao što je čovek. Za razliku od autora istraživanja, koji smatra da je svaki pojedini uzorak parazita veoma razuman, ja lično verujem da sama "hidra" ne može vladati jakom svešću i razumom, jer ona za to nema odgovarajuće strukture, koje bi trebalo da budu srazmerne po svojoj složenosti i obimu sa mozgom čoveka. Ali sasvim je verovatno da "hidra", dobivši kontrolu nad telom čoveka, može početi da koristi njegov mozak u svoje svrhe. Najverovatnije ova činjenica objašnjava takozvane "podeljene ličnosti", kao i slučajeve tzv "opsednutosti", kada je ljudsko telo zarobljeno od strane neke druge suštine, dok sopstvena ljudska Duša gubi kontrolu nad svojim telom. Ali mnogi izvori takođe ukazuju na to da pored jednostavnih suština, koji su paraziti u telima ljudi i životinja, u ovom sistemu postoji neka vrsta super-suštine, slična matci pčelinjeg roja ili mravinjaka. I ova super-suština

16

već ima veoma moćan um, koji je moćniji nego um zasebno uzetog čoveka. Očigledno da tu suštinu treba nazvati "Sotona" ili "Đavo". Kada smo u svoje vreme komunicirali sa predstavnicima prethodne civilizacije, onda su oni rekli o tome, da su se ranije Duše inkarnirale u novo telo bez gubitka sećanja prethodnih života, što čini čoveka zapravo besmrtnim. Promena tela za dušu je bila kao promena starog oštećenog odela za novo. A evo šta o tome piše autor materijala: "Važno je istaći da u savremenim religijama reinkarnacija služi kao nešto što nije baš dobro. Negira se judejstvom i hrišćanstvom, a u budizmu je centralna radnja za oslobođenje od nje. Ono što je neobično, viši oblici budističkog reda, a ima ih tri tipa, praćeni su smanjenjem veličine tela od 30 do 70 odsto u trenutku smrti, ako se ne varam. Deo tela negde onda odlazi. U svojim eksperimentima sam primetio fenomenalnu sposobnost nekih ćelija parazita za kretanjem. Ja bih to nazvao teleportacija. To jest, parazit može da se teleportuje, odlazi nekuda. U kombinaciji sa proklamovanom neophodnošću zaustavljanja reinkarnacije, došao sam do zaključka, da je to potpuno sazrelo telo parazita. Na osnovu naših zajedničkih stavova o strukturi univerzuma i njegove božanske suštine, reinkarnacija je ustrojena po božanskim pravilima sveta - to je radost, za koju postoji još mnogo, ako ne sve, a ne niz stradanja u Samsari, od kojih je neophodno da se oslobodi i prekine božanski lanac ponovnog rađanja, skraćujući time samu evoluciju božanskog. Zaključak - današnji budizam je zatrovan, kao i današnje hrišćanstvo.

Knez ovoga Sveta Danas je naša planeta - njegova baština. Naša tela su izvor energije i hrane za sazrele larve. Normalno, čovek emituje ogromnu količinu energije tokom života, pri čemu ljudsko telo može da izdrži takvo opterećenje oko 70 godina. Kada čovek umre, umire i pojedinačna Hidra u njemu. Zapravo ona počinje da se raspada prva. Ali u idealnom slučaju, ako ona sazreva, jedući telo ona ga zamenjuje, i nakon dostizanja zrelosti nekuda se teleportuje. Otuda i tri vrste današnje budističke realizacije sa umanjenjem do 30 odsto njihove veličine tela pri teleportaciji, i deklarisane suštine ljudskog postojanja: prekid ciklusa reinkarnacija. Sa tačke gledišta larve tako i treba da bude: ne brini, uzmi svet onakav kakav on jeste. Međutim, prema podeli našeg modela univerzuma ciklusi inkarnacija su deo božanskog plana, ako ne njegova suština, neophodnog za samu realizaciju plana. Sa druge strane hrišćanstvo odbacuje reinkarnaciju, dok propoveda borbu i oslobođenje od Zla (Hidre).... 17

Moje uverenje je zasnovano na izučavanju hermetičkih izvora, ličnih zapažanja i iskustva nad samim sobom. Prvi put sam primetio manifestacije parazita skoro pe 30 godina i danas imam i instrumentalnu potvrdu. Definitivno priznajem mogućnost greške i lažne interpretacije, iako su rezultati nekih eksperimenata zapanjujući. Danas nalećem na čitav niz problema tehničkog, društvenog i pravnog karaktera, koji ne dozvoljavaju da se nastavi. Ono malo materijala što imam, ja ću postepeno izbacivati."

Parazit je glavni izvor bolesti kod ljudi. U njegovom telu, odvojenom od krvnog sistema nema imuniteta osim sopstvenog i to veoma slabog. U njegovom telu razvijaju se mnogi mikroorganizmi i gljive, razvijaju se velike kolonije koje truju organizam proizvodima svog života i mrtvim ćelijama. U toj fazi se javljaju otoci - zaštitna reakcija organizma na deo tela sa takvim kolonijama, odvajajući to mesto različitim vrstama vezivnog tkiva, kancerogenih posebno. Rak nije bolest, već reakcija organizma na bolest. A bolest je parazit, a ne gljivice koje u njemu žive, opet kao posledica. Uzmimo encefalitis. Stimulans stiže čoveku u krv i počinje prva faza bolesti koja ima obeležja obične bolesti ili gripa. Sa tim se organizam lako nosi u roku od nekoliko dana. Zatim, u periodu do mesec dana nekako kao da ne postoji ništa, ali bolest napreduje i utiče na sinapse i druge nervne završetke. Počinje druga faza bolesti, koja u 50 odsto i više dovodi do paralize ili do ozbiljnih poremećaja psihe. Šta je tipično - u ovoj fazi lekari ništa ne mogu da urade, samo da dignu ruke. To jest, ispočetka stimulans se pobeđuje organizmom, ali u ovom slučaju, negde u organizmu nastavlja da se razvija i dalje utiče na sinapse. Kako tako? Lekari dižu ruke, mi ne znamo... Hipoteza "hidre" savršeno objašnjava ovaj fenomen. Telo "hidre" ne bi trebalo da se ukršta sa sistemom krvotoka, inače bi je imunitet ugušio, a u samom telu "hidre", pored sopstvenog i slabog, imuniteta nema. I taj njen slab imuni sistem ne može da se nosi sa stimulansom encefalitisa, koji na kraju počinje da uništava njeno sopstveno telo, u slučaju encefalitisa to su mesta povezivanja na sinapse u mozgu. Kada se dešava uništavanje tela Hidre na tim mestima otvara se pristup imuniteta čoveka direktno na stimulator encefalitisa, počinje borba imuniteta sa posledicama uništenja tela Hidre i sa masovnim umiranjem nervnih ćelija čoveka... Ali kada imuni sistem i uspe da se nosi sa posledicama uništavanja tela Hidre, tkivo tela čoveka je već nepovratno uništeno - i čovek se pretvara u beznadežnog invalida. Analogija se može pratiti sa nekim drugim zaraznim bolestima. Rečeno nam je: stimulans ulazi u telo i počinje period inkubacije. Gde je stimulans taj period? U krvi? U tkivima? Ništa slično, svuda gde postoji protok krvi postoji i imunitet, tamo infekcija jedva može da diše. A tu se mirno i 18

slobodno razmnožava u izolovanom telu Hidre, do tog vremena, dok ne dostigne kritičnu masu, koja dovodi do početka masovne smrti tkiva "hidre". Na kraju, svi ovi toksini i proizvodi raspada nađu se u krvi i nastupa toksični i bakteriološki šok, sa kojim ni imunitet, ni drenažna sposobnosti organizma čoveka nije u stanju ponekad da se nosi. Takođe se vredi setiti srednjovekovne slike kuge. Crne rane u limfnim čvorovima... I opet od infekcije do akutne faze postoji faza inkubacije. A gde se u stvari inkubira? Zašto se u stvari odmah u trenutku infekcije ne dešava ceo onaj naredni užas? Zato što se imunitet odlično bori sa virusom u krvi. I zato što se inkubira sve u telu Hidre i sa tim brojem virusa i njihovim toksinima razlaže se telo Hidre, i sa njenim ubijenim ćelijama organizam nije u stanju da se nosi. Još jedan citat iz materijala autora originalnog istraživanja: "Ponavljam - proučavali smo mehanizam imuniteta koji se u većem delu javlja kao mehanizam za ishranu i zaštitu hidre. Moguće je da većina zemaljskih mikroorganizama ne nanosi nikakvu štetu ljudskom telu i reakcije imuniteta na te organizme su nam nepoznate. Međutim, hidra kao niže stvorenje nema takvu zaštitu i teško oboljeva od većine mikroorganizama, koji je nemilosrdno napadaju i parazitiraju na njenom telu. Imao sam misao da je virusna epidemija - način prenosa informacija između zasebnih hidri, neka vrsta DNK "update" vakcina. Na isti način kao i vakcinacija - može se tako zaštititi Hidra. Na osnovu mog zaključka, veliki deo ispitanog nama imunog procesa je imuni proces hidre. Na taj način mi pomažemo hidri da opstane u našim telima. Da li su svi virusi način komunikacije hidre ili je neki deo njih usmeren protiv nje ja ne znam, ali dopuštam takvu mogućnost. (D. M.: Razgovarali smo o opciji, da bi deo virusnih epidemija mogao biti pokušaj prethodne civilizacije da pobedi parazite pomoću specijalno dizajniranih virusa.) Čitav istorijski proces i ceo naš život je nevidljivi front borbe između Ra i nas, kao njegove kolektivne inkarnacije i hidre, kolektivne inkarnacije sila koje stoje iza nje, moguće anti-Ra civilizacija, ne znam kako ih zvati i nazivati ih ne želim. Dakle, sve što se dešava na planeti su dejstva ili jedne ili druge sile. "

Rad na sledećem delu članka o "hidri" je uzeo više vremena nego što sam nameravao. Odmah je postalo jasno da nema dovoljno informacija i razumevanja "hemije procesa". Da biste razumeli šta je šta, mora da se ponovo pročita mnogo različitih članaka. Ja sam nekoliko puta seo da napišem nastavak, ali posao nije išao. Bilo je nejasno, o čemu da pišem, kako da pišem, kakvi zaključci slede iz svih tih informacija na ovu temu, koji su se 19

obrušili na mene nakon objavljivanja prethodnog dela. Ukupan broj komentara na članak je premašio tri stotine, plus nekoliko desetina pisama putem e-pošte. I dosta njih sadrži neke zanimljive i važne informacije, uključujući i linkove ka različitim materijalima, koje treba pročitati i razmisliti. Prvo, želeo bih da još jednom izrazim svoju zahvalnost svim čitaocima koji su odgovorili na prethodni deo, koji su poslali neke zanimljive činjenice, informacije ili su ih jednostavno podelili sopstvenim osećanjima i razmišljanjem o ovoj temi. Kao drugo, želim da se izvinim onima kojima nisam odgovorio na pismo ili nisam odgovorio odmah. Nažalost, nemam fizičkih mogućnosti da odgovorim na svaku poruku ili e-mail. Za to bi trebalo previše vremena. Pored toga, u nekim pismima su sadržana pitanja, kao što su - "kako se otarasiti "Hidre"? Odgovor mi još uvek, nažalost, nije poznat. Njega tek treba zajedničkim naporima naći. Takođe sam postigao sporazum sa Konstantinom Hvatovim, koji je autor izvornog materijala, koji je poslužio kao osnova za prvi deo članka, da mogu da izvestim o njegovom autorstvu. Mislim da su mnogi koji su pročitali prethodni deo, videli mnoge njegove komentare na prvi deo i na portalu "Kramola" i u "Živom žurnalu". Ovim se završava kratki uvodni deo i prelazim na glavni deo u kome ću predstaviti svoju viziju ove teme u ovom trenutku.

LIMFNI SISTEM Ponovo pročitavši mnogo različitih članaka, posvećenih limfnom sistemu, na kraju sam došao do zaključka da "hidra" nije neka vrsta potpuno vanzemaljskog ustrojstva, iako sam do određenog trenutka imao takav utisak. Ona je deo našeg tela, uključujući činjenicu da se veliki deo tkiva koji formira limfni sistem, sastoji od ćelija koje se stvaraju u telu i ima istu DNK, kao i sve ostale ćelije. Ali vrlo je verovatno da je modifikovana za obavljanje pojedinih ili drugih dodatnih funkcija u odnosu na početnu poziciju. Zaustavimo se na ovoj temi detaljnije, da bi stavili tačku nad i. Na prvi pogled, koji je bio objavljen u prvom delu članka, stiče se utisak da nikakav dopunski sistem za izlučivanje organizmu nije potreban. Setite se, kako su nas učili u školi? Postoji bazen, u koji iz jedne cevi voda teče u njega, a iz druge cevi ističe. Ako su cevi iste i u njima teče ista količina vode, nivo vode u bazenu će biti stalan. Sve supstance u tkivu organizma dolaze 20

samo kroz krv. Dimenzije arterijskog sistema, po kojem dolazi krv i venskog sistema, po kojem krv odlazi, praktično su iste. To jest, mi imamo "cevi" približno istog "prečnika". Onda, zašto bi trebalo komplikovati telo i stvoriti dodatni sistem za izlučivanje? Pronaći odgovor na ovo pitanje, koji daje zvanična nauka, uspelo se ne odjednom. U mnogim člancima o limfnom sistemu o tome se stvarno ništa ne kaže. Ali u nekima se navodi da neki proteini, uključujući i one koji se formiraju posle smrti i razaranja ćelija, navodno, ne mogu da prođu kroz zidove krvnih kapilara i velikih krvnih sudova, tako da je za njihovo uklanjanje iz organizma neophodan poseban sistem za izbacivanje. Konkretno, o tome se piše ovde: "Osnovna funkcija limfnog sistema je da ukloni iz međuprostora one proteine i druge materije, koje se ne reabsorbuju kroz krvne kapilare." (Koliko je pouzdana ova izjava o krvnim kapilarima, to je posebno pitanje, isti limfociti koji imaju veće dimenzije mirno prolaze i kroz zidove krvnih sudova). Drugim rečima, kada unutar tkiva počinju da umiru i da se raspadaju ćelije, uklanjanje produkta njihove razgradnje, na prvom mestu proteina, bavi se upravo limfni sistem. Pri tome takođe pišu da limfni sistem radi i pri uništavanju različitih stranih mikroorganizama i virusa koji ulaze u međućelijski prostor, gde budu zarobljeni i uništeni limfocitima, to jest, opet se uništavaju i pretvaraju prvo u skup proteina, a dalje u još prostija organska jedinjenja. Zanimljivo je, da se u većini slučajeva dalje razlaganje izlazećih iz tela proteina na prostija sjedinjenja dešava još u samom limfnom sistemu, posebno u limfnim čvorovima, gde se susreće nekoliko limfnih kanala iz okolnog tkiva. Od limfnih čvorova postoji još jedan izlazeći kanal po kome se proizvodi raspadanja izvode u veće limfne sudove i protoke. Pri tome je takođe zanimljivo, da se limfa ne kreće obrnuto u vene po svom putu na mnogo mesta, kao što bi se moglo očekivati. Na kraju krajeva, nekako limfni čvorovi već razrušuju proteine do prostijih sjedinjenja, koji se već mogu mirno prenositi krvlju. Ali, u stvari, limfni kanali iz limfnih čvorova se na kraju spajaju u dva velika limfna protoka u centralnom grudnom stablu i desnom grudnom protoku, iz kojih se limfa izliva u desnu i levu podključnu venu. Na šemi ispod je pravac toka limfe prikazan crvenim strelicama, a mesta ulivanja istrošene limfe u venu označena su plavim strelicama. 21

Dakle, prva varijanta odgovora zvanične nauke na pitanje, zašto je trebalo stvoriti dodatni sistem izlučivanja u telu, sastoji se u tome, da on uklanja one supstance koje se ne mogu iz jednog ili drugog razloga provući kroz kapilare krvnog sistema. Ali, ako se vratimo našoj analogiji sa bazenom i cevima, onda se nameće još jedna varijanta odgovora. Dodatne cevi nam mogu biti potrebne da bi se brzo ispraznio višak vode u nekim hitnim slučajevima. I ova opcija se takođe dobro uklapa u deklarisanu zvaničnu naučnu funkciju limfnog sistema, ako bolest tela posmatramo kao takav hitan slučaj, kada nam je potrebno da se izbaci iz tela dodatna količina toksina i proizvoda raspada ćelija. I ovde dolazimo do još jednog zanimljivog trenutka. Stvar je u tome, da limfni sistem čoveka radi uvek, to jest, čak i u slučajevima kada je zdrav koristi "rezervnu cev za odvod viška nečega što nije potrebno. Štaviše, poremećaj u radu limfnog sistema odmah se manifestuje u vidu otoka i upale tkiva. Pri tom, tokom mnogih ozbiljnih bolesti, kada bi morao da se aktivira alarmni sistem za izvlačenje otrova, odjednom se ispostavlja da je njegov kapacitet za to nedovoljan. Počinje oticanje limfnih sudova i drugi problemi. A u jednom od članaka imamo jedan zanimljiv fragment: "Visoka efikasnost izlučivanja iz organizma "zatrovane limfe" kroz kateterizovan grudni tok (pri različitim vrstama trovanja, opekotina, oštećenja jetre i pankreasa, pri trombozama, peritonitisa, infarkta miokarda, ekstremnih i terminalnih stanja) dokazano je i eksperimentalno i klinički." I nešto niže: "Stimulacija limfne drenaže tkiva ocenjena je kao jedan od principa patogenske terapije pri različitim (posebno teškim) bolestima." Sa jedne strane, sve izgleda logično. Jer limfa prikuplja proizvode raspada mrtvih ćelija, a onda će pri ozbiljnim povredama tela stvarati 22

uslove za brže izlučivanje toksina iz tela i doprineti njegovom bržem oporavku i ukloniti dodatni pritisak na bubrege, jetru i pankreas. A sa druge strane, ispostavilo se da su mogućnosti samog limfnog sistema nedovoljne u hitnom stanju organizma. Posebno s obzirom na činjenicu da se svi toksini i ostali proizvodi raspadanja organskih jedinjenja vraćaju nazad u krv, stvarajući pritisak na organe za čišćenje krvi, iako bi za hitno stanje bilo logično i racionalno odmah da udalji ove materije iz organizma napolju. Uzgred, ovde želim da istaknem da tvrdnje nekih od komentatora o tome da limfni sistem ima izvode kroz kožu ispod pazuha i prepona nisu potvrđene. U tim oblastima postoji samo prisustvo velikog broja znojnih žlezda. Pri tome kroz znojne žlezde se iz okolnih tkiva mogu uključiti oslobođeni toksini i čak limfociti, zarobljeni znojnom žlezdom iz međućelijskog prostora, ali sa radom direktno limfnog sistema to nema nikakve veze, jer znojne žlezde direktno sa limfnim kapilarima i krvnim sudovima ni na koji način nisu povezane. Isto se odnosi i na tvrdnje da limfni sistem ima izlaze u oblasti sluzokože, na primer u oblasti mokraćnih puteva, respiratornom traktu, itd. Ta informacija takođe nije potvrđena. Na sluzokoži zaista postoji povišen sadržaj limfocita, posebno pri različitim bolestima, ali su oni stigli tamo ne preko protoka limfnog sistema, već kroz krvni sistem. Izazni kanali iz limfnog sistema kod sluzokože odsustvuju. Ako je nešto dospelo u limfne kapilare, na sluzokožu ne može. Nije potvrđena ni tvrdnja o tome da limfni sistem služi za snabdevanje tkiva hranljivim materijama. To nije tako. Svi limfni sudovi imaju unutar sebe ventile, koji ograničavaju protok limfe u suprotnom smeru. U ovom slučaju ceo sistem limfnih kanala u telu je jednosmeran. Drugi komplet kanala, tipa arterijskog u krvnom sistemu, limfni sistem nema. Tako da kroz limfni sistem nikakve hranljive materije u tkivo organizma ne mogu da stignu. Postoje informacije o tome da u nekim slučajevima limfociti učestvuju u obnovi povreda, formiraju tkivo, koje steže ranu. Ali ti limfociti dolaze ne kroz limfni sistem, već preko krvnog sistema, jer krv sadrži mnogo različitih vrsta limfocita u dovoljno velikom broju. Pri tome, ispostavilo se da creva imaju dovoljno gustu mrežu limfnih sudova i veliki broj okolnih limfnih čvorova. Limfociti aktivno učestvuju u procesu varenja hrane. Utvrđeno je da je prilikom prijema masne hrane postoji veliki broj limfocita, koji su naduti od toga, što apsorbuju kapljice masti, što na kraju i dovodi do otoka u limfnim čvorovima u oblasti creva.

23

Zvanično objašnjenje se sastoji u tome da su creva oblast u kojoj je veoma visoka verovatnoća upada različitih stranih mikroorganizama, uključujući i patogene, tako da je u ovoj oblasti tela potrebna povećana koncentracija limfocita, kao i limfnih kanala i čvorova. Samo, takav način koji može da doprinese borbi sa neprijateljskim mikroorganizmima i virusima pri unosu limfocita kapljica masti još nije uspeo. Jedino što se može sa sigurnošću govoriti je to, da na osnovu opšte strukture i topologije limfnog sistema, date kapljice masti nisu namenjene za dostavljanje u druga tkiva čoveka. Stoga se one koriste i recikliraju na jedan ili drugi način unutar limfnog sistema. Želim da skrenem pažnju čitaocima na još jedan čudan trenutak, na koji do početka proučavanja ove teme nisam obraćao pažnju. Zvanična nauka tvrdi da je limfni sistem dizajniran upravo za borbu sa bolestima, virusima i neprijateljskim mikroorganizmami. Stoga, ako je limfni sistem ključni sistem organizma za tu borbu, onda u limfnom sistemu pre svega moraju da se otkriju tragovi patogena različitih bolesti. Sada se setite svog ličnog životnog iskustva. Svi smo više puta, u svakom slučaju, morali otići u bolnice i radili smo mnogo različitih testova. Pri tome imamo mnoštvo različitih varijanti uzimanja krvi na analizu, uzimaju se brisevi sa različitih sluzokoža, u posebnim slučajevima čak se vadi koštana srž, izlaže se čovek tada dosta napornom i bolnom postupku. Takođe, za analizu se mogu uzeti delovi različitih tkiva, uključujući i rak. Ali pri svoj toj raznolikosti različitih testova ja nikada u životu nisam čuo da neko uzima za analizu limfu iz limfnog sistema! Ja ne tvrdim da to uopšte ne rade nigde i nikada, ali ako se to i radi, veoma je veoma retko. Barem ja ne mogu da nađem pomen o sličnim testovima. I samo po sebi to je veoma čudno. Argument o tome da je uzeti na analizu limfu veoma teško, jer su limfni sudovi veoma tanki, ne izgleda veoma ubedljiv. Prvo, u telu postoje dovoljno veliki limfni sudovi i tokovi. Drugo, ako se u literaturi pominje upotreba drenaže limfe u lečenju nekih vrsta lezija u organizmu, šta sprečava da se na isti način uzme limfna tečnost za analizu? Veoma sumnjam da je takva procedura mnogo teža nego uzimanje koštane srži, tim pre, što u slučaju sa limfom nema probijanja kosti. Ili sličan postupak savremena medicina ne praktikuje masovno upravo iz razloga što to može dramatično da poveća šanse za to, da se u limfi može naći nešto, što u teoriji ne bi trebalo da postoji? Dakle, možemo napraviti prve zaključke iz izložene gore navedene informacije. Limfni sistem nije u potpunosti strano obrazovanje, pri čemu on zaista obavlja tu funkciju, koja mu se pripisuje, odnosno uklanja iz tela proizvode razgradnje organskih jedinjenja. Ali u ovom slučaju od raspoloživih činjenica takođe sledi, da limfni sistem obavlja još neke 24

funkcije, o kojima zvanična nauka ne kaže ništa. Posebno, postoji proces koji je veoma sličan apsorpciji i varenju hranljivih materija, uključujući i proteine i masti. Pri tome zarobljene limfnim sistemom materije nisu namenjene za ishranu tkiva organizma. Zato se njima hrani neko drugi. I ovde dolazimo do još jedne važne teme. Da li postoje tragovi tog "nekog drugog"? Na kraju krajeva, ne može da bude da niko za sve vreme istraživanja organizma čoveka nije obraćao pažnju na nešto čudno i neobično. Upravo u tom trenutku, kada sam počeo da tražim odgovor na ovo pitanje stiglo mi je pismo od jednog i čitalaca, pozivajući se na elektronsku verziju knjige Tamare Яkovlevnы Sviщevoй, "Atlas ćelija krvi i parazita čoveka". Zainteresovani je mogu preuzeti na linku: https://cloud.mail.ru/public/HoHL/EnVFE8WMr

PARAZITI UNUTAR ČOVEKA Knjiga Tamare Яkovlevnы, objavljena je 2003. godine, koja je mnogo godina u praksi proučavala ovo pitanje. Za našu temu posebno je zanimljiva činjenica da je u njoj data detaljna klasifikacija onih ćelija koje se nalaze u krvi čoveka. Neću gubiti vreme na detaljno prepričavanje sadržaja i davati ovde tu detaljnu klasifikaciju. Svi zainteresovani mogu pročitati ovo sami. Napominjem samo glavne tačke. Prvo, kada opisuje mnoge vrste ćelija krvi prisutan je izraz "funkcionalna uloga nije dovoljno jasna". Drugo, ispostavilo se da postoji mnogo vrsta ćelija, koje liče spolja, ali se razlikuju po unutrašnjoj strukturi. Uključujući i one u kojima se razlikuju oblik i struktura jezgra ćelije, a takođe je primećeno prisustvo ili odsustvo različitih unutrašnjih strukturnih elemenata. Treće, u toku svojih istraživanja Tamara Яkovlevna je došla do zaključka da neki od mikroorganizama, na primer trihomonada, mogu uzeti različite oblike, u kom slučaju mimikruju, i počinju da izgledaju kao limfociti! Pri tome je do ovog zaključka došla u velikoj meri zato što su se neki od takvih lažnih "limfocita" ponašali kao trihomonada, uništavajući i proždirući ćelije krvi, na prvom mestu crvena krvna zrnca, pri čemu je takođe primećena trihomonada, koja se nalazi u krvi.

25

Posebno želim da skrenem pažnju čitaocima na to da je Tamara Яkovlevna istraživala upravo proizvode krvi i već u krvi je pronalazila mikroorganizme koji su bili paraziti. Slična istraživanja sastava limfe ona nije vršila. Sa jedne strane, ona je naučila da uzme i da analizira krv, a sa druge, očigledno joj je bilo već dovoljno to, šta je ona u stvari otkrila u krvi. Isto takvu detaljnu informaciju o sličnim istraživanjima unutrašnje strukture limfe u ovom trenutku nisam mogao da nađem. Takođe nisam siguran da su svi posmatrani parazitski oblici ćelija, koji samo spolja liče na limfocite i leukocite upravo različiti oblici trihomonade. Vrlo je verovatno da su deo od tih ćelija samo ćelije "hidre", koje stižu u krv iz limfnog sistema ili prodiru iz međućelijskog prostora. Još jedan važan momenat, koji je identifikovala Tamaroй Яkovlevnoй Sviщevoй, sastoji se u tome da se te parazitske "ćelije" nalaze u krvi skoro svih ljudi. Razlika je samo u njihovom broju i njihovoj aktivnosti. Kod zdravih ljudi imuni sistem stalno potiskuje ove lažne ćelije, ograničavajući njihov broj i negativan uticaj. A kada se telo razboli, onda se deo snage imunog sistema prebacuje na borbu sa bolešću i odmah je primetno povećanje broja takvih lažnih "ćelija". Pri tome, što je interesantno, neke od metoda za dijagnostiku određenih bolesti zasnivaju se na određivanju u krvi broja ovih pogrešnih "leukocita" i "limfocita", jer zaista postoji stabilna uzročnoposledična veza između broja sličnih ćelija u krvi i prisustva određenih bolesti, uključujući i unutrašnje upalne procese ili kancerogene tumore.

26

Prisustvo ovih parazita je otkriveno već i kod novorođenčadi, što govori o tome da se infekcija fetusa dešava još u utrobi majke. Pri tome, koliko sam bio u stanju da razumem, postoji mnogo načina za prenos tih parazita od čoveka do čoveka. Na taj način, istraživanje i rad Tamare Яkovlevnы dokazuje da u ljudskom telu postoji masovno prisustvo mikroorganizama, parazita koji uništavaju ćelije organizma, uključujući i ćelije krvi. Tako da tvrdnja o tome da unutar organizma čoveka mogu da postoje ne samo jednoćelijski parazti, već i neka vrsta makrostrukture, koja je parazit i postojeća na račun domaćina organizma, koja u ovom slučaju još uvek može da bude neotkrivena od strane zvanične medicine ili se svesno krije određenim strukturama unutar zdravstvenog sistema, već ne izgleda previše fantastično i neverovatno. Ako mi danas nalazimo sve više i više dokaza svesnog iskrivljavanja, kako u istoriji tako i u takvim naukama kao što su fizika, hemija ili astronomija, logično je pretpostaviti da ista iskrivljavanja mogu biti i u medicini. U tom slučaju, ove distorzije su u mnogim slučajevima izgrađene tako da izgledaju veoma nalik na istinu. To nije otvorena laž, koju je veoma lako otkriti. Lažni model se gradi tako, da ima logično i prihvatljivo objašnjenje, odnosi se na određene činjenice koje tom objašnjenju odgovaraju. Izobličenje se takođe postiže ili zbog zanemarivanja ili nepravilnog objašnjenja nekih uočenih činjenica ili zbog dodavanja određenog broja lažnih činjenica, posebno takvih, koje je teško proveriti, bez posebne opreme i veština.

HIPOTEZA O TOME ZAŠTO JE POTREBNA HIDRA Proučavajući različite materijale, ovako ili onako u vezi sa temom "hidre", ja sam sve vreme bio taj koji je postavljao sebi pitanje: šta može biti smisao takvog parazita? U svojim pismima Konstantin Hvatov, autor originalnih materijala, sa kojima je počeo moj rad na temu "hidre", izražava pretpostavku, da je poenta upravo u tome da se unutar organizma čoveka gaji neki drugi organizam, koji se posle sazrevanja "teleportuje" iz tela čoveka negde na neko drugo mesto. Ali u ispravnost takve verzije postoji velika sumnja. I stvar nije u tome, da se ne može objasniti i izvesti jak dokaz takve "teleportacije", što već samo po sebi čini ovu verziju suviše fantastičnom. Čak i ako pretpostavimo da određeni način "teleportacije" zaista postoji, onda u većini slučajeva mi takve "teleportacije" ne vidimo. Nakon smrti organizma gotovo sve ćelije limfnog sistema ostaju na mestu, što se lako potvrđuje otvaranjem. Konstantin na to odgovara da se "teleportuje" 27

samo potpuno "sazrela hidra", što se dešava retko zbog nepravilnog načina života. Pri tome kao dokaz svoje verzije navodi primer budističkih monaha, kod kojih je nakon dostizanja "realizacije", posle smrti došlo do smanjenja telesne mase do 30% od početne vrednosti. Hajde da još jednom pogledamo obrazac strukture limfnog sistema u ljudskom telu.

28

Po mom mišljenju potpuno je očigledno da limfni sistem nije samodovoljan oganizam, koji bi mogao da postoji van tela nositelja. Kod njega nema ni unutrašnjeg skeleta, ni čvrste spoljne zaštitne ljuske, ni mnoštva različitih organa, bez kojih ni jedan samostalni organizam ne može postojati. Ako smatramo limfni sistem nekom samostalnom suštinom, ta struktura ima bar nekog smisla samo kada je ugrađena u telo čoveka i koristi za svoje potrebe organe tog tela. Dakle, kako bi se"teleportovala" ili premestila na bilo koji drugi način bez ostatka tela, to nema nikakvog smisla. Takođe zbunjuje previše nizak koeficijent korisnog dejstva istog sistema, koji mi vidimo na Zemlji. Od skoro 7 milijardi živih ljudi toga stanja, u kome se po mišljenju Konstantina dešava sazrevanje i "teleportacija" sazrelih jedinki "hidre", dostiže tek nekoliko stotina ljudi. To je suviše malo, pogotovo ako se uzme u obzir da Konstantin smatra da je "hidra" razumna suština. Ako bi ona bila zaista razumna, zaista bi joj bio potreban upravo zreo novi čovek, onda bi ceo sistem bio izgrađen tako da se obezbedi što je moguće veći broj zrelih pojedinaca. Kada sam postavio to pitanje Konstantinu, onda je on odgovorio sledeće: "Što se tiče efikasnosti, ništa iznenađujuće u toj efikasnosti ne vidim. Ako se uzme procenat svih palih u šumi zrna jedne vrste drveta, do pune zrelosti dolazi isti procenat". Avaj, taj argument nije baš ubedljiv, ukoliko "hidra" ne prelazi svojim intelektualnim sposobnostima biljke, onda sa škripom možemo da prihvatimo tako nisku efikasnost, ili sama "hidra" ili njen tvorac vladaju razumom, pri tome veoma naprednim, ako mu je uspelo da osvoji i porobi planetu sa dovoljno visoko razvijenom civilizacijom, koja nije na njoj živela. Ali onda tako niska efikasnost jasno ukazuje na to da je smisao tog poduhvata sasvim drugačiji. Ja sam dovoljno dugo razmišljao na ovu temu, i na kraju sam došao do sledećih zaključaka. Ako uzmemo analogiju sa tehničkim sistemima, onda kod trkačkih automobila pri forsiranju motora, da bi se povećala snaga, pored svega ostalog, poboljšava se izduvni sistem, koji će odvoditi dodatne proizvode sagorevanja u radu pri povećanoj snazi. Izduvni kanali biće većeg preseka, da se smanji otpor potoka gasa, a takođe se dodaju dodatne izduvne cevi. Pri tome, takvom modifikovanom motoru, zaista, raste snaga. Ali u isto vreme, kod njega se pojavljuje i veoma ozbiljan nedostatak! Kada modifikujemo motor na rad sa povećanim kapacitetom, za koju njegova konstrukcija u početku nije bila obračunata, onda to veoma dramatično smanjuje njegove resurse. Drugim rečima, takva mu revizija smanjuje vek!

29

Tačno isto vidimo i u slučaju sa telom čoveka. Naše telo opremljeno je dodatnim sistemom izbacivanja, jer nam se promenio princip njegovog funkcionisanja. Pri tom, dostupne činjenice govore o tome da ovaj sistem funkcioniše stalno, a ne uključuje se samo u vreme bolesti ili povrede organizma. I zato, kada se javlja ozbiljna bolest ili telo zadobije ozbiljnu povredu, njegove mogućnosti su nedovoljne da izvuče sve nastale toksine iz tela, ukoliko je njima napunjeno. Dakle, "hidra" je po svojoj nameni sistem potiskivanja, koja pre svega, blokira deo mentalnih sposobnosti, suzbija neke funkcije nervnog sistema i mozga, uključujući i njegove hemijske odnose. Drugo, skraćuje trajanje života zbog narušavanja unutrašnjih metaboličkih procesa, o čemu ću govoriti u nastavku. I, konačno, treće, drastično smanjuje ukupan energetski potencijal čoveka, jer je organizam primoran da stalno gubi energiju na spasavanje uništenih "hidrom" ćelija. Ovde treba pomenuti još jednu činjenicu, koja je eksperimentalno potvrđena. Stvar je u tome što opšti broj podela ćelija nije beskonačan. Postoji tzv granica ili granica Hejflika, koja je povezana sa karakteristikama umnožavanja molekula DNK pri deljenju ćelije. Smatra se da se proces kopiranja dešava na taj način, da krajnji delovi krajeva DNK, obično imaju oblik slova X, ali mogu da se kopiraju. To jest, to je nešto kao pečat na nekim štampačima, kada oni neminovno ostaju na krajevima polja belog papira tamo gde valjci mehanizma preuzimaju list kada ga provlače kroz mehanizam za štampanje. Takođe sam saznao da danas kod nekih istraživača već postoje sumnje za razlog za smanjenje telomera (završetaka molekula DNK), ali svi se slažu da upravo neke određene minimalne veličine krajeva telomera dovode do prestanka deobe ćelije i njene naknadne apoptoze. Apoptoza je prirodan proces umiranja i rasejavanja ćelije u telu, koji se razlikuju od nekroze — smrti ćelije usled spoljnih negativnih procesa. Jedan problem, na koji sam uspeo da pronađem jednostavan odgovor, to je period života ćelija različitih tkiva čoveka. Ima različitih perioda od 120 dana do 15 godina. A o prvom periodu od 120 dana sam slušao u programu na radiju "Vesti FM", posvećeno temi zdravlja, gde je nastupila neka ženalekar (nažalost, nisam čuo ko je to). Ali ovaj period očigledno ne odgovara 30

stvarnosti, jer pri limitu od 52 deljenja opšti život organizma će biti samo 6 240 dana ili nešto više od 17 godina od trenutka začeća ploda. A ako se uzme u obzir da se u početnom periodu razvoja organizma deljenje ćelija dešava mnogo češće, otprilike jednom dnevno, u slučaju, ako je teorija Hejflika korektna, embrion mora da umre 52 dana nakon začeća. A pošto se to ne dešava, onda još jednom možemo ponoviti istu frazu "mehanizam funkcionisanja ćelije nije dovoljno proučen". Očigledno je da mora da postoji neki još mehanizam koji stvara nove ćelije sa visoko kvalitetnim DNK. Najverovatnije da su za ovaj proces nekako vezani kičmena moždina i timus, ali to je već tema za drugi članak. Pored toga, pokazalo se da se limit Hejflika ne manifestuje kod niza ćelija, uključujući ćelije raka, koje mogu da se dele praktično neograničen broj puta. Međutim, pošto je prisustvo limita Hejflika za većinu somatskih ćelija utvrđeno i potvrđeno eksperimentalno, mi ćemo nastaviti sa činjenicom da nakon sazrevanja i diferencijacije ćelije, kada ona zauzme svoju stalnu poziciju u telu, kod nje se zaista uključuje neki mehanizam koji ograničava broj podela. To zauzvrat znači da ako taj proces, koji stvara nove ćelije, to čini sporije, onda će što su zrelije ćelije u organizmu stariti i umirati, i život tog organizma će biti ograničen. Šta mi znamo iz mitologije različitih naroda, uključujući i iz Biblije. Nekada davno, čovek je bio besmrtan ili je živeo veoma dugo, prema Bibliji oko 1000 godina. Na grafikonu ispod je navedena starost ključnih likova "Starog zaveta".

31

Dakle, po mom mišljenju glavni zadatak "hidre" se sastoji u tome da stvori u telu takve uslove, koji bi doveli do naglog smanjenja trajanja života ćelija organizma. Na primer, zbog formiranja uz pomoć parazitskih mikroorganizama, koji se maskiraju kao limfociti, agresivne sredine. Sa jedne strane, i sami paraziti napadaju ćelije organizma, uništavajući ih, a sa druge strane, u procesu apsorpcije ćelija parazitima oni luče otrovne materije, koje zauzvrat takođe uništavaju druge ćelije. U radovima Tamara Яkovlevnы Sviщevoй ovaj proces je detaljno opisan u odnosu na ćelije krvi. Ali kao što su limfociti, tako su i lažni "limfociti", ne samo u krvnim sudovima, već i u međućelijskom prostoru, analogan proces trebalo bi da se odvija i sa drugim ćelijama. Zašto skratiti život čoveka? Nije nam omogućeno da se postigne onaj intelektualni potencijal, koji bi kod nas trebao da bude. Još u srednjoj školi su nam govorili o tome, da većina ljudi koristi mogućnosti svog mozga ne više od 10%. Ali mi i ne možemo da koristimo njegove mogućnosti 100%, ako danas stvarno živimo manje od 10% od onoga perioda koji bi morali da živimo na osnovu potencijala našeg tela. To jest, mi ne koristimo sve mogućnosti, ne zato što ne želimo, već zato što jednostavno nemamo vremena da ih koristimo. Nismo imali vremena da formiramo u svom mozgu neuronsku mrežu takve kompleksnosti i kvaliteta, koja bi nam omogućila da u potpunosti razumemo dešavajuće procese oko nas, da bismo u potpunosti i efikasno upravljali njima. Mi samo spolja izgledamo odrasli, ali intelektualno, u poređenju sa onim kakvi bi trebalo da budemo, mi ostajemo nedorazvijena deca. Za okupatora naše planete je to veoma zgodno, jer decu sa nerazvijenom inteligencijom mnogo je lakše prevariti i držati pod kontrolom. Ukupno, u ovom trenutku za sebe lično, došao sam do sledećih zaključaka. U našem telu postoji kolonija parazitskih mikroorganizama, koji spolja imitiraju limfocite čoveka, ali se razlikuju od njih unutrašnjom strukturom. Žive ti mikroorganizmi u međućelijskom prostoru, limfnom sistemu, pa čak i u krvi. Pri tome, sudeći po onim podacima koje donosi Konstantin Hvatov, oni pokazuju kozistentno ponašanje, to jest nisu odvojeni organizami, poput jednoćelijskih trihomonada, već predstavljaju upravo koloniju mikroorganizama, kao mravinjak ili roj pčela, koji takođe može da deluje usaglašeno, pokazujući znake makroorganizma. U ovom slučaju u energoinformacionom smislu to će biti jedna jedinstvena suština, kao kod većine višećelijskih organizma. U izvesnom smislu može se reći da je ovo neki novi 32

oblik života, koji se razlikuje od toga, kako je danas opisan naukom. To je "hidra". Svrha ovog parazita je u tome, da polako ubija naše telo, smanjuje trajanje života na jedan određen period. Sa više od 900 godina na 60-80 godina. Agresivne ćelije "hidre" proždiru ćelije našeg organizma iznutra, a takođe luče tokom tog procesa u međućelijski prostor različite toksine, koji dodatno dovode do uništenja još nekog dela ćelija. Pri tome je limfni sistem primoran da stalno radi i odvodi ove produkte raspada od tkiva organizma, to jest, ispostavilo se da je stalno u funkciji. Intenzivno uništavanje ćelija čini da se preostale ćelije dele češće, kako bi nadoknadile gubitke. Pri tome, postojeći proces proizvodnje novih ćelija, kod kojih je puna dužina telomera u molekulu DNK, nema vremena da formira potreban broj novih ćelija za obnavljanje svih tkiva organizma. Zato tkiva našeg tela počinju da stare postepeno, a ne istovremeno. Kod mladog organizma sve ćelije tkiva su još mlade. One počinju da se raspadaju "hidrom", prisiljavajući preostale ćelije da se dele. Vremenom sve veći broj ćelija postaje staro, jer mehanizam sinteze novih mladih ćelija nema vremena da proizvede dovoljan broj ćelija da zameni sve odumrle. To jest, staro tkivo razlikuje se od mladog samo time što je u njemu procenat ćelija, koje su već stigle do krajnjih granica podele i počele da degradirju, ispostavilo se, veći nego kod novih ćelija. Shodno tome, ako je organizam izložen nekom dodatnom štetnom uticaju, na primer, radu u opasnom okruženju, to će dovesti do još brže smrti ćelija. Tako će tkiva organizma takvog čoveka ostariti mnogo brže nego kod onoga ko takvim dodatnim štetnim uticajima nije izložen. Ovde se takođe mogu obuhvatiti i mnogi drugi oštećujući faktori, počev od loše ekologije i završiti sa alkoholom. Dokaz ove činjenice svako od vas može lako naći oko sebe. U članku sam pomenuo "efekat Hejflika" (ili Hajflika), koji je utvrdio da je broj podela normalnih ćelija ograničen. Pri tome je navodno utvrđeno da je za ćelije ljudskog tela broj podela svega oko 50 puta. Objašnjava se "efekat Hejflika" time, što na krajevima molekula DNK postoje specijalizovane strukture, tzv telomeri, koji ne ulaze u ukupnu spiralu DNK molekula, ili kako kažu stručnjaci "ne spiralizuju" se, već samo "vise" kao končići. Pri tome, DNK polimeraza, enzim koji predstavlja kopiju DNK, ne može da stigne do samog kraja dvostrukog lanca DNK molekula, tj. do kraja tih končića -telomera, tako da se deo molekula DNK ne kopira (replicira).

33

Ali, onda nastaje pitanje, a kako se pojavljuju novi organizmi, kako uopšte može od embriona da se razvije novo telo, ako se u početnoj fazi ćelije dele veoma brzo. Na to zvanična nauka, takođe, daje odgovor. Ispostavilo se da postoji poseban enzim — telomeraza, koji sintetiše telomere ponavljanjem sekvenci uz pomoć ugrađenog u njega molekula RNK i produžava telomere. Ovaj molekul RNK obavlja ulogu matrice na kojoj se kopiranje ponavlja u nizu baš kao što to čini retrovirus. U većini zrelih (diferenciranih) ćelija telomeraza je blokirana, međutim, ona funkcioniše u matičnim i polnim ćelijama. Zašto je i na koji način ova telomeraza blokirana, još uvek nisam mogao da nađem odgovor. Zaključana je i to je sve. Na prvi pogled, sve izgleda lepo i ubedljivo. Kada smo dobili kopiju koja je nešto kraća od originala, onda pri svakom sledećem kopiranju mi ćemo dobiti sve kraći molekul DNK i u nekom trenutku telomeri će biti toliko kratki, da će to zaustaviti proces kopiranja DNK. To jest, biće dostignut "limit Hejflika" po broju podela ove ćelije. Ali ova teorija izgleda ubedljiva samo na prvi, površan pogled. Hajde da vidimo šta nije u redu sa njom. Ako su nam ranije govorili o tome, da prilikom repliciranja (stvaranja kopije) dobijamo apsolutno identičnu kopiju originalnog molekula DNK, prisustvo telomera i nemogućnost potpunog kopiranja DNK-polimeraze znači da se zapravo kopija razlikuje od originala. Drugim rečima, postoji potpun roditeljski molekul DNK, kao i njegova kratka replika. Zauzvrat, to znači da posle deobe ćelija kod nas postoji jedna roditeljska ćelija, u kojoj postoji originalni molekul DNK pune dužine, kao i ćelija-kopija, u kojoj je molekul DNK za jedan "korak" kraći. Sada, obratite pažnju, pitanje koliko je takvih kopija, kod kojih je molekul DNK za jedan "korak" kraći, koje može da proizvede ova ćelija, u kojoj postoji skup molekula DNK pune dužine? Da, koliko god! Na kraju krajeva, kod nje se telomeri u procesu kopiranja ne skraćuju! Ili se takođe skraćuju? Ali onda se dobija neki drugi proces "skraćivanja" telomera, nepovezan sa repliciranjenjm molekula DNK. Nakon čitanja profilnih foruma biologa, gde se razmatraju pitanja u vezi sa "limitom Hejflika", otkrio sam da kod njih postoji masa pitanja na datu temu. To jest, samo laiku deluje tako da je "limit Hejflika" neosporna naučna činjenica, koja objašnjava zašto naša tela sa vremenom umiru. A kada počnete ovu temu da kopate dublje, onda ispada da je Hejflik izveo nekoliko eksperimenata i u svakom od njih on je dobio drugačije trajanje 34

života kolonije ćelija, koje je variralo od 20 do 80 podela! A onda je često pomenuti broj "50 podela" samo aritmetička sredina iz cele serije eksperimenata. Ali onda se postavlja pitanje, a zašto je tako veliki raspon u broju podela? Takođe, zanimljivo je da je svoja istraživanja Hejflik proveo u specijalnoj sredini, gde je bila postavljena primarna ćelija. Ali ova ćelija se nalazila izvan izvornog roditeljskog organizma. U vezi sa tim se javlja još jedno pitanje, da li se manifestuje isti "efekat Hejflika", dok se ćelija nalazi unutar roditeljskog organizma? Ne javlja li se odvajanje ćelije od primarnog roditeljskog organizma kao uslov, koji pokreće gore navedeno blokiranje enzima telomeraze, koja treba da obnavlja originalnu dužinu telomera nakon kopiranja? S obzirom na sva ova pitanja naišao sam na vrlo interesantnu knjigu Mironina S. C. "Pseudonauka – genetika. Kuga XX veka", koja je objavljena u elektronskom obliku. Odmah ću reći da to nije zabavno štivo, koje može brzo da se pročita za par sati, iako je autor i pokušao da napiše svoju knjigu maksimalno dostupno i jasno za ne specijaliste iz te oblasti. Ja se još uvek do kraja nisam osilio, jer se u tekst mora udubiti, da se razumeju termini, pregledaju linkovi ili potraže neka objašnjenja o zbunjujućim pitanjima. Ali u ovoj knjizi autor dolazi do zaključaka, do kojeg sam i sam, nezavisno od njega, došao pre izvesnog vremena razmišljajući o tome kako je organizovana i kako funkcioniše živa ćelija. Pri tome, ispostavilo se da je ova tema veoma usko povezana sa temom "Hidre", to jest, nekom suštinomparazita koja prebiva u ljudima, ali pri tome omogućava sasvim drugačiji pogled na njegovu prirodu. Još iz školske klupe većina od nas zna, da unutar ćelije postoje DNK molekuli, koji sadrže "genetske" informacije o organizmu. Pri tome se navodi da su ove informacije dovoljne da se telo potpuno razvije od oplođenog jajašca u odraslo telo, nakon čega ono uspešno funkcioniše do svoje smrti. Ali u živoj ćeliji u procesu života se dešava mnogo različitih i složenih procesa, počev od sinteze različitih kompleksnih jedinjenja i završava stvaranjem kopije same ćelije pri svom deljenju. Na koji način se upravlja i koordiniše svim ovim složenim procesima? Na kraju krajeva, DNK je samo statički nosilac informacija! Ona nije izvršni uređaj. Ako uzmemo analogiju sa računarom, onda je to memorijska kartica, koja čuva informacije, razne programe i podatke, a ne centralni procesor, koji ovaj program izvršava. Takav "centralni procesor" je jezgro ćelije, a cela ćelija u celini je "matična ploča", "napajanje" i ostale komponente koje obezbeđuju funkcionisanje "centralnog procesora" je ćelijsko jezgro.

35

Drugim rečima, da bi živa ćelija mogla da funkcioniše, uključujući i obavljanje onih programa koji su zapisani u DNK, potrebno je odgovarajuće radno okruženje, slično operativnom sistemu računara. Kao i računar, ova sredina treba da bude dinamična, stalno promeljiva, da reaguje na skup faktora i događaja koji se dešavaju kako unutar ćelije, tako i u okružujućoj sredini. Ali o bilo kakvom operacionom okruženju unutar žive ćelije moderna "nauka" nam ništa ne govori. Postoje atomi i molekuli, postoje složena organska jedinjenja, a takođe postoji mnogo složenih hemijskih i fizičkih interakcija između njih, kojima se navodno i objašnjavaju svi dešavajući procesi u ćeliji. U svojim člancima ja povremeno koristim termin "energo-informaciono polje". Pri tome redovno u komentarima i tekstovima dobijam prekor, da nikakva "energetska informaciona polja" ne postoje. Da je sve to nenaučno i besmislica. Dakle, za početak, hajde da vidimo, da li su energetsko-informaciona polja objektivna stvarnost ili je to samo lukavstvo mistifikatora. Kada kliknemo na dugme za uključenje obične električne sijalice, električna struja počinje da teče kroz žice i sijalica počinje da svetli. Ako postoji električna struja, posebno promenljiva, onda ćemo prilično lako biti u stanju da uz pomoć odgovarajućih instrumenata otkrijemo prisustvo elektromagnetnog polja. Sada mi pritisnemo dugme za napajanje računara. Po unutrašnjim elektronskim komponentama, takođe, počinje da teče električna struja, ali u ovom slučaju u komponentama računara se javljaju mnogo složeniji procesi, nego pri svetlenju sijalice. Počinje takt generator, koji određuje osnovnu frekvenciju rada celog računara. Centralni procesor, podčinjujući se propisanoj u njemu logici rada, počinje da učitava sa memorijskih kartica početni program i da ga prenosi u operativnu memoriju, nakon čega počinje njeno sprovođenje. Pri tome, u različitim delovima centralnog procesora, memorijskim čipovima i ostalim komponentama javlja se u svakom trenutku drugačiji napon koji se stalno menja u skladu sa logikom rada tog čipa, ispunjenjem programa i obradom ovih programskih podataka. To jest, unutar računara nastaje složeno, stalno promeljivo elektromagnetno polje. Pri tome to polje možemo nazvati energo-informacionim, pošto je energija električnog polja ispunjena sa informacijama koje trenutno obrađuje računar. Prisustvo ovog polja takođe možemo da otkrijemo uz pomoć odgovarajućih instrumenata, uključujući i u nekim slučajevima čak i da čitamo informacije koje se u njemu sadrže. Ovo dokazuje da je to energo36

informaciono polje objektivna stvarnost. Pogledajmo još jedan primer. Tokom rada mozga i nervnog sistema u celini između neurona stalno se odvija razmena električnih impulsa. Ti impulsi utiču kako na same neurone, tako i na druge ćelije, na primer, na mišićno tkivo, terajući njegove ćelije da se skraćuju. Baš kao i računar, naš mozak obrađuje mnoštvo različitih informacija, uključujući dolazeće od čula, uključujući i vid i sluh, koje se od organa čula prenose kao skup električnih impulsa koji se rasprostiru po neuronskoj mreži našeg nervnog sistema. Te impulse možemo da otkrijemo uz pomoć posebne opreme. Dakle, opet imamo slučaj sa složenim energo-informacionim poljem, formiranog nervnim sistemom živih organizama, koje je objektivna realnost, a ne lukava izimišljotina. Zanimljivo je da su u oba slučaja energo-informaciona polja dinamična, stalno promenljiva u vremenskim strukturama. Sada da se vratimo na procese koji se odvijaju unutar žive ćelije. Da, imamo neki program za sintezu različitih organskih jedinjenja, uključujući različite proteine koji su zapisani u DNK. Ali ne kontroliše DNK ceo složen proces funkcionisanja ćelije. Kako piše u svojoj knjizi Mironin S. S., u procesu sinteze proteina unutar ćelije dešava se mnogo procesa , koji sa DNK direktno uopšte ni na koji način nisu povezani. Na primer, neki od proteina ne mogu da budu sintetisani u jednom prolazu, tako da se oni okupljaju po delovima. Za to, na početku je potreban kod za nekoliko fragmenata, koji se sintetišu pojedinačno. Po meri toga, kako se sinteza završava, ti gotovi fragmenti su vezani za membranu ćelijskog jezgra, koja za ovu svrhu postaje odgovarajuće "gnezdo" u obliku posebnih molekula, kojima se mogu priključiti i odvojiti ti delovi. Nakon toga, kad se svi neophodni fragmenti sintetišu, oni se odvajaju od membrane jezgra i sjedinjuju u jedan veliki molekul proteina. Pri tome, u nekim slučajevima, kada budući molekul proteina bude previše veliki da prođe kroz pore membrane ćelijskog jezgra, neophodni fragmenti u početku se izvode izvan jezgra, i dešava se tamo konačna sinteza velikog molekula proteina. Ali proces stvaranja molekula različitih jedinjenja nije ograničen samo njihovom sintezom. Unutar ćelije postoje posebni mehanizmi koji vrše proveru sintetizovanih molekula i njihovog kvaliteta. I, ako ovaj ili onaj teški molekul ne prođe tu kontrolu kvaliteta, onda će on biti uništen odgovarajućim strukturama unutar ćelije, a oni elementi iz kojih je taj nepravilan molekul sastavljen, u mnogim slučajevima će se ponovo koristiti pri sintezi drugih jedinjenja.

37

Drugim rečima, unutar žive ćelije, posmatramo rad prilično složene operacione sredine, koja upravlja svim složenim procesima sinteze jedinjenja i kontrolu njihovog kvaliteta. U ovom slučaju, svi ti RNK i ostale komponente jezgra i ostalih ćelija koje učestvuju u procesu, su samo krajnji izvršitelji ustrojstva, kojim data sredina upravlja. Lično za mene je očigledno da u slučaju sa ćelijom takođe imamo manifestaciju energo-informacionog polja, tj, postoji neka dinamička struktura, koja obrađuje informacije. Ali, za razliku od računara ili nervnog sistema, gde se na fizičkom planu energoinformaciono polje manifestuje u obliku elektromagnetnih impulsa, polje unutar ćelije očigledno ima neku drugu prirodu, ne elektromagnetnu, jer nema objekata koji bi mogli biti nosilac upravo elektromagnetnog polja. Mi ga unutar ćelije ne vidimo. Na taj način, možemo govoriti o tome da se procesi unutar žive ćelije upravljaju nekim energo-informacionim poljem nekom nepoznatom za savremenu nauku prirodom, koga zvanična nauka ne želi primetiti. Pri tome, ovo energo-informaciono polje je objektivna stvarnost, jer mi jasno vidimo posledice njegovog funkcionisanja u obliku onih najtežih rangiranih procesa koji se dešavaju unutar žive ćelije. I to prisustvo ili odsustvo ovog energoinformacionog polja razlikuje živu ćeliju od nežive i živu materiju od nežive materije. Pri tome, svi znamo kako se zove ovo energo-informaciono polje, koje upravlja radom žive ćelije. Zove se — Duša. I o tome se govori u svim verskim učenjima sveta. Živa materija se razlikuje od nežive materije prisustvom Duše, energo-informacionim poljem, koja upravlja procesima unutar živih organizama. Čovek ne može direktno da posmatra elektromagnetna polja ili radioaktivnost materijala. Za to smo primorani da koristimo odgovarajuće instrumente, koji na ovaj ili onaj način fiksiraju slične pojave. I samo uz pomoć instrumenata možemo da otkrijemo prisustvo elektromagnetnog polja ili zračenja. Upravo posledice u vidu reakcije instrumenata, čega smo svedoci, dokazuju nam da su i elektromagnetno polje i radijacija objektivna stvarnost. Svaka živa ćelija je uređaj, koji dokazuje, da je duša živih organizama energo -informaciono polje, koje upravlja tim procesima, takođe objektivna stvarnost. Mi vidimo masu posledica, koje se ne mogu objasniti samo nivoom fizičke strukture ćelije i onim procesima koji se odvijaju na nivou poznatih nam interakcije fizičkih polja.

38

U već pomenutoj knjizi Mironina S. S. "Pseudonauka – genetika. Kuga XX veka", autor donosi čitav niz činjenica, dobijenih od biologa tokom njihovih posmatranja i eksperimenata, koji govore o tome da je mehanizam nasleđivanja mnogo složeniji nego jednostavno kopiranje ispravnog redosleda nukleotida u lancu DNK. Postoje negenetički oblici nasleđivanja osobina i kvaliteta živih organizama. Na primer, mnogi baštovani u Rusiji kalemili su neke voćke na stabla ili panjeve drugih. Pri tome mnogi od njih dobro znaju da kalemljena biljka menja svoje osobine. Ona može postati otporna na mraz, ako je roditeljsko drvo bilo otporno na mraz. Može da promeni ukus, boju ili veličinu plodova, može imati sasvim drugačiji oblik ili veličinu lišća. Ali ono što je najvažnije, jeste da ovi znaci počinju da se manifestuje ne samo kod biljke koja je izrasla iz provitnog kalema. Ovi simptomi počinju da se javljaju i kod novih biljaka koje rastu iz plodova, izraslih na tom kalemu. Ali, na kraju krajeva, prema savremenoj teoriji, koju nam svima predaju u školi, kod DNK biljke donatora, koju smo nakalemili, ni na koji način nije mogao da uđe u DNK ćelija kalemljene biljke, jer sve ćelije koje formiraju taj deo biljke, potiču od ćelija kalemljene biljke, što znači da pri deljenju mogu naslediti DNK samo tih ćelija. Ispostavilo se da pored genetskih mehanizama za prenos naslednih informacija, takođe postoje negenetski mehanizmi, to jest, oni koji nisu povezani sa direktnom promenom koda DNK. Danas postoji čak i poseban pravac u nauci koji se zove "epigenetika". Pri tome prefiks "epi" na grčkom jeziku znači: nad, iznad, spoljni. To jest, mehanizmi nasleđivanja, koji su spoljni u odnosu na DNK. Jedan od takvih mehanizama za prenos informacija je metilacija DNK, kada se citozinu, jednom od nukleotida koji čine lanac DNK, pridružuje metil grupa -CH3. Pri tome, ova grupa može da se pridruži citozinu unutar molekula DNK, kao i da se odvoji nazad. Pri tome uništenje samog molekula DNK se ne dešava. Ali u isto vreme, kada je citozin u datoj sekvenci metilovan, onda ova sekvenca ne učestvuje u radu ćelije. Ako metilnu grupu isključite, onda se ova sekvenca ponovo uključuje u rad. Drugim rečima, postoji poseban mehanizam, koji vam omogućava da uključite ili isključite određene fragmente koda, koji je zapisan u DNK organizmu. Zauzvrat, to znači da mora postojati određeni specijalni mehanizam, koji odlučuje da se uključe ili iskljuće ovi ili oni fragmenata koda. Štaviše, dostupna zapažanja biologa govore o tome, da su data rešenja za uključivanje ili isključivanje pojedinih gena prihvaćena, uzimajući u obzir spoljne faktore koji utiču na dati organizam, koja se mogu tretirati kao promena uslova životne sredine i agresivan efekat na organizam u vidu 39

virusa, koji napadaju taj organizam. Posmatranje kako se razvija novi organizam od primarne klice ćelije, takođe govori o tome da postoji neki spoljašnji program koji upravlja razvojem i formiranjem organizma. Ovaj program ne može da funkcioniše na nivou jedne posebne ćelije, pošto se novi organizam gradi kao jedinstven harmonizovani sistem. A to znači da mora da postoji ne samo opšti plan ustrojstva organizma, koji može biti zapisan u DNK kod, već i odgovarajuće upravljanje i koordinirajući nivo, koji bi trebalo da funkcioniše na nivou celog organizma. Neophodna je razmena informacija u dva pravca, da bi regulisala i vodila ovaj proces. Znači pored duše, koja upravlja radom svake posebne ćelije, postoji još i zajednička duša organizma, energo-informaciona struktura koja reguliše procese organizma u celini, uključujući i upravljanje procesima njegovog razvoja sa nivoa primarne jajne ćelije. Na taj način, kako dolazimo do razumevanja činjenice, da mora da postoji još jedan nivo realnosti, koji obezbeđuje funkcionisanje takvih energo-informacionih struktura, moramo priznati ne samo postojanje duše živih organizama, već i mogućnost vršenja različitih uticaja na tom nivou, kako pozitivnih, tako i negativnih. Ako smo svedoci virusa, koji pokušavaju da promene rad žive ćelije na račun svog genetskog koda, koji zamenjuje originalni DNK ili ugrađen u njega, onda je sasvim logično pretpostaviti da sličan negativan uticaj može biti vršen i na nivou energo-informacionih struktura koje upravljaju kako radom pojedinih ćelija, tako i radom celog organizma u celini. U ovom trenutku lično sam zaključio da je parazit, koji utiče na čoveka, nazvan u prethodnim delovima "hidra" zapravo upravo energo-informaciona suština, koja napada živi organizam, koja ugrađuje svoj parazitski kod upravo na tom nivou. Ono što je gledao u svojim eksperimentima Konstantin Hvatov, poslavši mi svoje materijale, je samo manifestacija te infekcije na fizičkom nivou. To takođe objašnjava zašto ćelije "hidre", to jest, razne vrste leukocita, proizvodi sam organizam. "Hidra" menja program formiranja organizma, uvodeći u njega svoju distorziju. Iz istog razloga smatram, da boriti se sa "hidrom" na fizičkom nivou nema smisla, jer to nije borba ne sa uzrokom, već sa posledicom. 40

U 11(114) izdanju časopisa "Nauka i tehnika" iz 2015. godine je objavljen članak "U potrazi za uzrokom starenja: epigenetika". U njoj se govori o istraživanju uticaja procesa metilacije gena DNK, kao što sam već spomenuo, kao jedan od najvažnijih mehanizama promene genetskog koda, koji je zapisan u DNK ćeliji, što se u velikoj meri ogleda na samom organizmu. Na primer, otkriveno je da od istih larvi pčela, koje imaju jednu zajedničku DNK, mogu da se razvijaju kako pčele, tako i pčelinje matice. Zavisi to od nivoa metilacije DNK, koja se reguliše enzimom DNMT-3, što poboljšava ovaj proces. Kod larvi, koje treba da postanu radne pčele, broj ovog enzima je povećan, tako da je deo koda DNK blokiran. Ako larve duže zadrže ishranu matičnim mlečom, koji smanjuje količinu enzima DNMT-3, onda je proces metilacije gena blokiran, tako da su aktivni geni koji pretvaraju larve u pčelinju maticu. Pri tome pčelinje matice žive nekoliko godina, dok pčele samo nekoliko nedelja. Kada je ovaj efekat metilacije gena u DNK kod životinja i insekata postao poznat, onda su započele studije ovih procesa kod ljudi. I ovde se saznala veoma zanimljiva stvar. Ispostavilo se da kod ljudi postoji nešto drugačija slika. Najveći nivo metilacije gena DNK posmatra se samo kod dece, tj. kod mladih organizama. A po meri odrastanja i starenja nivo metilacije DNK počinje da pada. To jest, počinju da se uključuju oni fragmenti DNK, koji su kod mladog organizma onemogućeni. Pri tome, 2013. godine, grupa italijanskih genetičara, na čelu sa D. Vitale, objavio je rezultate rada, u toku koga su oni otkrili da postoji direktna zavisnost između trajanja života i nivoa metilacije DNK. Kod ljudi koji žive manje, nivo metilacije DNK je manji, što znači da su kod njih do kraja života bili uključeni oni geni koji su zbog metilacije bili isključeni dok su bili mladi. Dalje autori ovog članka u časopisu "Nauka i tehnika" izvode zaključke o tome da ponašanje roditelja, njihov način života, zapravo imaju uticaj na nasleđe njihove dece kroz epigenetski mehanizam, što čini da se sasvim drugačije gleda na mnoge procese i njihovo ponašanje. To je, gotovo, veoma zanimljiv i važan zaključak, ali ja predlažem da pogledamo činjenice potvrđene istraživanjima sa druge strane. Ali pre toga želim da pomenem još jednu važnu činjenicu, koja je danas i potvrđena eksperimentalno. Postoji čitava grupa virusa, koji ne samo da prodiru u ćeliju, već i narušavaju njen rad i zaustavljaju je da proizvede svoje kopije. Oni su u mogućnosti da ugrade fragmente svog koda na kod DNK zaražene ćelije. Pri tome i proces oporavka organizma, uključujući i metilaciju, odnosno isključivanje zaraženog područja. Ako je organimzam u stanju da kroz metilaciju blokira ugrađen virusom zlonamerni kod, onda se organizam 41

oporavlja. Ako nije u stanju, onda organizam umire. A sada da pogledamo celu sliku u celini. Šta mi zapravo imamo? Imamo DNK čoveka, u kojoj, kao prvo, postoji mnogo fragmenata koji se ne koriste i isključeni su zbog mehanizma metilacije. Drugo, mi imamo viruse koji mogu graditi u DNK ćelijama zaraženog organizma zlonamerni kod koji narušava rad ćelija, što na kraju uništava organizam i dovodi do njegove propasti. Treće, utvrđeno je da je proces starenja tela direktno povezana sa smanjenjem metilacije DNK i omogućavanjem "junk" fragmenata, koji postoje u DNK, što na kraju i dovodi do poremećaja rada ćelija i smrt organizma. Uključujući i neke oblike raka izazvanih sličnim promenama koda DNK, kada ćelije počinju nekontrolisano da se dele, pri tom gubeći svoju prvobitnu funkcionalnost. Odvojeno želim da napomenem da se na ćelije raka ne odnosi "limit Hejflika", to jest, one nemaju ograničeni broj podela, što samo po sebi izaziva masu pitanja. Zašto zdrave ćelije imaju ograničen broj podela, a ćelije sa "oštećenom" DNK nemaju? I šta je to "slučajno" oštećenje DNK, kako tvrde mnogi članci o raku, koji pri tome svi podjednako isključuju "limit Hejflika"? U stvari, sve to više liči na neki ciljni orijentisan negativan uticaj. U drugim svojim tekstovima sam već pomenuo različite znake toga, da se na Zemlji relativno nedavno dogodio globalni rat sa primenom nuklearnog ili nekog još moćnog visokoenergetskog oružja koje je izazvalo slična razaranja i posledice. To potvrđuje masa kratera pravilnog okruglog oblika prečnika od nekoliko stotina metara do nekoliko desetina kilometara, kojih je pronađeno na površini Zemlje već nekoliko stotina. Poslednji zanimljiv materijal na ovu temu nedavno je objavio Nikolaj Subbotin "Tragovi drevnog rata. Nove činjenice". Ali, ako imamo tragove primene visokotehnološkog energetskog oružja, logično je pretpostaviti da se mogu primeniti i druge vrste visokotehnološkog oružja, na primer biološkog, koje deluje na genetskom nivou. Upravo ove tragove vidimo u našoj DNK u obliku takozvanog "Junk koda", koji se aktivira sa smanjenjem metilacije DNK, što izaziva tzv. "starosne" promene organizma, koje dovode do senilnosti i smrti. Pri tome, ako je visokoenergetsko oružje, izazivajući masovnu destrukciju i smrt svega živog na ogromnim teritorijama, bilo korišteno za istrebljenje viška stanovništva i uništavanje originalnih biogenih staništa, kao i narušavanja fizičkih uslova na planeti, onda je genetsko oružje u tom obliku, u kakvom vidimo danas njegove tragove, jasno korišteno ne toliko za istrebljenje, koliko za suzbijanje mogućnosti čoveka i potčinjavanja 42

ostataka preživelog stanovništva. U ovom slučaju drastično smanjenje trajanja života je jedan od ključnih faktora. To pomaže okupatoru da promoviše lažnu predstavu o istoriji planete, dozvoljavajući mu da sakrije činjenicu invazije, osvajanja i porobljavanja. Kada ne možete da vidite neprijatelja, štaviše, čak i ne znate o njegovom postojanju, onda ga je veoma teško pobediti. U toku rada na ovom članku sam dobio mnogo različitih povratnih informacija i komentara. Pri tome, u mnogim od njih pomenut je pozitivan efekat konvencionalne sode bikarbone. Pomenuo je pozitivan efekat upotrebe rastvora sode bikarbone u svojoj borbi protiv "hidre" i Konstantin Hvatov, autor izvornog materijala o "hidri". U tom smislu i ja sam pogledao veoma popularni film sa Anom Čepmen iz serije "Tajne sveta", koji mi je preporučio jedan od komentatora: https://www.youtube.com/watch?v=M54PokbXlwo

Film je zabavan, u njemu je mnogo zanimljivih činjenica, ali ništa stvarno ne objašnjava o tome, zašto se javlja pozitivan efekat. Ispostavilo se da je ova tema veoma popularna na internetu. Različiti ljudi pišu članke i imaju video zapise za korišćenje sode bikarbone, tako i protiv. Naravno da nisam mogao da prođem mimo ove teme i odlučio sam da razumem ovo pitanje dublje. I ne samo da sam pronalazio informacija o ovoj temi, već i pokušao da primenim opisanu u nastavku metodu na sebi u roku od pola meseca. Izgleda da imamo posla sa multifunkcionalnim efektom, koji potiskuje mogućnosti čoveka i skraćuje period njegovog života. Pri tom, tzv. "hidra" je samo jedan od mnoštva faktora. Drugi faktor je gore opisani mehanizam uvođenja u DNK pomoću virusa razrušujućih organizam programa, koji se aktiviraju prilikom odrastanja organizma. Treći važan faktor je narušavanje fizičkih uslova staništa, a posebno pad atmosferskog pritiska, koji bi u normalnim uslovima trebalo da bude znatno veći. Više o tome sam pisao u petom delu članka "Savršen svet koji smo izgubili", kao i u članku Alekseja Artemjeva "Atmosferski pritisak i so - svedočanstva katastrofe". U članku Aleksej detaljno govori o tzv. "osmotskom pritisku", koji kompenzuje visok unutrašnji pritisak unutar živih ćelija. I evo u ovom samom osmotskom pritisku se i sastoji ceo fokus, koji objašnjava pozitivan uticaj upotrebe rastvora sode bikarbone ili hidrokarbonata natrijuma.

43

Soda bikarbona U cilju održavanja odgovarajućeg osmotskog pritiska, koji bi trebalo da nadoknadi visok krvni pritisak unutar ćelija, potrebno je da krv i međućelijska sredina sadrže odgovarajuću koncentraciju jona natrijuma. Nedostatak jona natrijuma ili njegov višak će dovesti do odgovarajućeg poremećaja u radu ćelija. Pri tome organizam može podesiti višak jona natrijuma, uklanjajući ih iz organizma urinom, a nedostatak jona natrijuma organizam može da nadoknadi samo konzumiranjem supstance koje sadrže natrijum. Glavna supstanca, iz koje smo svi danas navikli da dobijamo potrebne nam jone natrijuma, je obična so, koja ima formulu NaCl. To jest, to je natrjumova so hlorovodonične kiseline. Trik se sastoji u tome da su nam potrebni joni natrijuma, ali nam ne trebaju joni hlora, koji se nalaze u soli! Pri tome hlor sam po sebi je veoma agresivna supstanca. Slana kiselina je jedna od najjačih kiselina. U svom čistom obliku, hlor je otrovna supstanca. Joni hlora su veoma jaki oksidanti, jer u dodiru sa mnogim organskim jedinjenjima uništavaju ih ili su vezani za njih, značajno menjajući njihovu strukturu i svojstva. Zapravo slana kiselina, odnosno joni hlora, čine osnovu želudačnog soka, koji je neophodan za varenje organske hrane. Pri tome je naš stomak jedino mesto koje može nekako da se suprotstavi agresivnom dejstvu jona hlora i to sa promenljivim uspehom. Ali, sadržaj jona hlora u krvi je minimalan i organizam pokušava da se oslobodi nepotrebnih agresivnih jona hlora iz organizma što je brže moguće, ali pri velikoj koncentraciji deo njih i dalje ulazi u krv, započinjući svoj razarajući uticaj. U normalnom stanju acidobazne ravnoteže u krvi i međućelijskoj tečnosti to je podržano, ne zbog jona hlora, koji dolaze sa solju, već zbog različitih organskih kiselina i jona ugljene kiseline, koje takođe dolaze sa hranom ili se proizvode same u organizmu. Kada koristimo rastvor sode bikarbone ili natrijum bikarbonata, onda smo time dobili potrebne nam jone natrijuma da se održi ravnoteža, ali bez pratnje agresivnih jona hlora. A ulazeći u sastav sode bikarbone joni ugljene kiseline su tačno isti oni koji se već nalaze u krvi i međućelijskoj tečnosti. U sastav hidrokarbonata osim natrijuma pored natrijuma idu ugljenik, vodonik i kiseonik, tj. tačno isti hemijski elementi, koji služe kao osnova za izgradnju većine organskih jedinjenja. Šta sa njima raditi i kako regulisati njihov višak organizam veoma dobro zna i može. Za razliku od hlora, nikakvo razorno dejstvo na tkiva organizma ne vrše.

44

Ako konzumiramo so za nadoknadu nedostatka natrijuma, zajedno sa natrijumom dobijamo višak jona hlora, koje telo nema vremena da brzo ukloni iz tela. Prodirući u krv i međućelijski prostor, joni hlora počinju aktivno da uništavaju ćelije, prisiljavajući ćelije da se stalno dele zbog popunjavanja gubitaka. Ovaj proces kontinuirane regeneracije tkiva troši rezerve hranljivih materija i energije - životne snage organizma. Samo odustati od upotrebe soli, kao što preporučuju u nekim člancima se ne može, jer će narušavanje balansa natrijuma takođe dovesti do prevremenog uništenja ćelija. Jednostavno će ih uništiti unutrašnjim pritiskom.

Kada počnemo da koristimo rastvor sode bikarbone ili bikarbonata natrijuma, onda odmah rešavamo dva problema. Prvo, popunjavamo balans natrijuma, a drugo, snižavamo koncentraciju jona hlora u telu. To smanjuje unutrašnje uništavanje ćelija organizma jonima hlora, što oslobađa životnu silu tela, koja počinje da se koristi za ispravljanje nagomilanih poremećaja ili za borbu sa bolestima. Postoji veliki broj studija koje govore o tome da upotreba natrijum hidrokarbonata povećava opšti imunitet. To je potvrđeno i mojim ličnim iskustvom, o čemu ću govoriti u nastavku. Kao što sam već rekao, sada se na internetu pojavio niz članaka i reklama u kojima se govori o opasnostima upotrebe sode bikarbone. Sama činjenica prisustva sličnih materijala govori, kao prvo, o tome, da smo na pravom putu, i drugo, da postoji neki sistem informacionog protivdejstva, kroz koji se sve do sada na nas sprovodi taj uticaj. Pri tome sami materijali ne 45

izdržavaju nikakvu kritiku pri pažljivijem proučavanju. Autori su zbunjeni u činjenicama, daju lažne informacije, koje se lako otkrivaju prilikom provere prema drugim izvorima. U jednom od filmova, autor, sa pravom govori o potrebi održavanja kiselo-bazne ravnoteže u organizmu, u početku tvrdi da upotreba sode bikarbone smanjuje kiselost, a kroz nekoliko minuta počinje da tvrdi da je obrnuto, da povećava kiselost. Ista konfuzija kod njega je i zbog kamena u bubregu. U početku kao razlog za formiranje kamena on imenuje povećanu kiselost, a bukvalno kroz tri minuta uzrok obrazovanja ovog kamenja već zove alkalnom sredinom, nastalom pri upotrebi sode bikarbone. Iz pregledanih snimaka, gde se govori o prednostima i metodama primene bikarbone, meni su se najviše dopali klipovi Jurija Storožničenka. Prvo, on ima više-manje precizan izbor činjenica. Drugo, autor je proverio sve metode na sebi i govori o svojim ličnim osećanjima i rezultatima. Prvi film se zove "Soda. Kako sam koristio sodu bikarbonu. Posledice": https://www.youtube.com/watch?v=acSJUp7EBBc

Drugi, gde autor u osnovi govori o teorijskim osnovama, pod nazivom "Soda. Gusta krv, začepljenje krvnih sudova. Šta će biti, ako se dugo uzima soda.": https://www.youtube.com/watch?v=w4yrdJ8-gAY

Treći video, gde su dati praktični saveti, "Soda - kako je primenjivati, odakle početi. Važne komponente”: https://www.youtube.com/watch?v=GdHKIEMPqE4

Za početak malo teorije u vezi sa primenom rastvora sode bikarbone i njenog uticaja na organizam. Prvo, potrebno je nositi se sa takvim konceptom kao što su kiseloalkalna ravnoteža i indeks kiselosti sredine. Neutralna sredina ima indeks 7.14 jedinica. Između 7 i 7.14 imamo slabu kiselost, uglavnom organskog porekla. Sve što je manje od 7 jedinica, to je već jasno izražena kiselost. Manje od 2 jedinice — jaka kiselost. Što je više od 7.14 to je već bazno. Nakon 8 jedinica jasno je izražena baznost. Jaka baznost može imati pokazatelj do 14 jedinica.

46

U normalnom stanju kiselo-alkalne ravnoteže u krvi treba da bude 7.4 jedinice. Dozvoljena odstupanja od normalnog pokazatelja su od 7.3 do 7.5 jedinica. Ako je ovaj pokazatelj ispod 7.3, krv se smatra zakiseljenom. Ako je ispod 7.1, počinje tzv. "acidoza", odnosno uništavanje tkiva organizma kiselom sredinom. Ali i povišenje balansa u krvi većeg od 7.6-7.7 jedinica takođe je štetno za telo. Sada da vidimo kako se distribuira kiselo-alkalna ravnoteža preko našeg digestivnog trakta. U ustima normalna je alkalna sredina od 7.4 do 7.8 jedinica. Ako se sredina u ustima pokaže manjom 7.4, onda počinje uništavanje zuba, karijes, kao i problemi sa desnima. Dalje, u stomaku imamo indeks od 0.2-0.3 do 1.0, to jest, tamo je koncentrovana kiselina, koja je neophodna za primarno varenje hrane. A u dvanaestopalačnom crevu kod nas već postoji alkalna sredina sa indeksom od 7.9 do 8.5 jedinica. Dalje, u tankom crevu, sredina je još alkalnija, od 8 do 9 jedinica. I samo u tankom crevu, gde živi mnoštvo mikroorganizama i gde se dešava varenje vlakana i ostataka biljne hrane, uključujući i procese fermentacije, sredina ponovo postaje slabo kisela sa indeksom od 6.8 do 7 jedinica. Da pređemo na praktičan deo i razmotrimo kako da pravilno koristimo sodu bikarbonu. Za početak je rastvor sode bikarbone neophodno pravilno pripremiti. Za kuvanje može da se koristi kako obična soda bikarbona, tako i posebna medicinska soda bikarbona, koja se prodaje kao "natrijum hidrokarbonat". One se razlikuju u stepenu čišćenja od nečistoća, medicinska je čistija. Naravno, za intravenska rešenja može se koristiti izuzetno samo medicinska soda bikarbona, ali to nije naš slučaj. Za razređivanje je poželjno koristiti filtriranu prokuvanu vodu, da bi ona imala što je moguće manje raznih nečistoća. Pri tome, u filteru je poželjno da se koristi samo neutralni filter. Svi specijalni filteri koji zasićuju vodu sa jodom, gvožđem ili bilo kakvim dodacima, koristiti je nepoželjno. Soda se razređuje u toploj vodi, najbolje u proključaloj vodi. Kao prvo, soda bikarbona se najbolje rastvara u toploj vodi, i kao drugo, pri zagrevanju se dešava delimično razlaganje hidrokarbonata natrijuma, koji pomera pokazatelj kiselo-bazne ravnoteže rastvora na stranu bazne sredine. Da biste to učinili, nalijte malo manje od pola vruće vode u čašu i rastvorite u njoj kašičicu sode bikarbone. Kada se soda rastvori i prestane kipenje, doliva se čaša potpuno hladne prokuvane vode, da bi se dobila temperatura rastvora 30-35 stepeni, to jest, ona koju možemo bezbedno da 47

pijemo. Pije se rastvor sode bikarbone samo pre jela, na prazan stomak, ili nekoliko sati posle obroka (od 2 do 6 sata u zavisnosti od toga šta ste jeli). U ovom slučaju, rastvor sode se ne zadržava u želucu i u takozvanoj "maloj traci želuca" odmah uđe u creva, gde počinje da se apsorbuje u krvotok. Ako se pije rastvor sode bikarbone u tom trenutku, kada imate u crevima hranu, tj. u tokom ili odmah posle obroka, onda ćete smanjiti kiselost sredine u stomaku i narušiti proces varenja hrane. Za vreme ili odmah posle obroka rastvor sode bikarbone se koristi samo ako imate gorušicu nakon obroka, koja je uzrokovana previše jakom kiselošću želudačnog soka. Ali to je sasvim drugi proces sa različitim mehanizmom delovanja. On pomaže da se izborite sa probavom, ali ne ispoljava terapijsko delovanje na organizam, koje se javlja prilikom uzimanja rastvora sode bikarbone na prazan stomak. Pažnja! Ako ste stavili malo više sode bikarbone u čašu vode, na primer kašičicu ili čak i više, onda se takav jače koncentrisani rastvor sode bikarbone pretvara u dobro funkcionalni laksativ! U nekim slučajevima, to takođe može biti korisno. Posebno, rastvor hidrokarbonata natrijuma se koristi kao antidot pri trovanju mnogim otrovnim supstancama, kako u obliku pića, tako i njegovim uvođenjem intravenski. Ako vam je iz nekog razloga potrebno da očistite creva, onda koristite ovaj metod sami. Ali, još jednom ponavljam, da povećanje koncentracije rastvora ne pojačava pozitivno delovanje na organizam i izaziva sasvim druge posledice. Ako želite da se poveća efekat, onda ne morate stavljati više sode u čašu, već da pijete više rastvora iste koncentracije, odnosno dve šolje. U opšte preventivne svrhe dovoljno je da pijete jednu čašu sode bikarbone jednom dnevno. U slučaju kada dolazi epidemija gripa, dva puta dnevno, ujutru i uveče. U terapeutske svrhe, kada se ima neka bolest, ujutru, popodne i uveče. Ali pri tome mora se imati na umu da se smisao uzimanja rastvora sode bikarbone sastoji u tome, da se kao prvo, obnavlja balans natrijuma bez uzimanja soli, i kao drugo, da se smanji ukupna kiselost krvi i međućelijske sredine, vraćajući prvobitnu ravnotežu. Ako bi počeli da je zloupotrebljavate i uzimate previše rastvora sode bikarbone, onda pomerate ravnotežu u pravcu alkalne sredine, što je takođe štetno za organizam kao i povećana kiselost. Takođe se mora zapamtiti da rastvor sode bikarbone nije lek sam po sebi. Njegova upotreba vam omogućava da smanjite unos u organizam jona hlora i smanjite ukupnu kiselost tkiva organizma, što smanjuje ukupni razorni uticaj datih faktora na organizam. To vam omogućava da oslobodite 48

unutrašnju snagu organizma, koja je bila primorana da se troši na regeneraciju oštećenih ćelija, a koja sada može biti usmereni na borbu protiv bolesti, za oporavak oštećenih organa i sl. Drugim rečima, rastvor sode bikarbone nije lek za sva bolesti i ne zamenjuje delovanje drugih lekova. Naravno, pošto sam prikupio sve ove informacije o sodi bikarboni, jednostavno sam morao da proverim efikasnost ove tehnike na sebi, pre nego što je preporučim nekome drugom. Počeo sam da uzimam rastvor sode mesec i po dana. Na samom početku napravio sam niz grešaka vezanih sa kuvanjem i pripremom rastvora, uključujući poznati laksativni efekat previše koncentrisanog rastvora, pre nego što sam našao optimalnu varijantu. U principu opšte stanje i zdravlje su se znatno poboljšali. Nedavno je cela porodica prebolela još jedno od respiratornih oboljenja, dva-tri dana su ležali sa temperaturom i slinama. Kod mene ceo proces je trajao jedno veče. Kada sam došao sa posla osetio sam malaksalost i glavobolju. Rano sam legao da spavam, uzevši pred spavanje čašu sa rastvorom sode bikarbone. Ujutru sam ustao kao da se ništa nije dogodilo. Ni temperature, ni glavobolje, ni hladnoće. Počevši redovno da uzimam rastvor sode bikarbone, primetio sam još jednu bitnu promenu. Ranije mi je veliki deo hrane izgledao neslan, pa sam sve vreme dodavao so, i uopšte voleo sve posoljeno. Nedelju dana nakon početka uzimanja rastvora sode bikarbone ukus slanosti se primetno promenio. Hrana je već izgledala normalna ili čak obrnuto previše slana. Želeo sam nešto više presnije i neslano. To jest, organizam je jasno reagovao na to, što su mu potrebni joni natrijuma počeli da pristižu na drugi način. Uzgred, pretpostavljam da je potreba obnavljanja natrijumske ravnoteže povezana sa činjenicom da trudnice trebaju nešto slanije. Novo, aktivno rastuće telo deteta zahteva stalnu dopunu količine natrijuma u telu, a nas su od detinjstva navikli na činjenicu da je glavni izvor natrijuma za nas so. Pretpostavljam da će uzimanje rastvora sode bikarbone trudnim ženama rešiti problem nedostatka natrijuma u telu, kao i problem preterane intoksikacije izazvane povećanom koncentracijom jona hlora u organizmu trudnice. Na kraju krajeva, dobijeni solju joni natrijuma su dizajnirani za dete, a joni hlora ne prodiru kroz placentu i ostaju u telu majke, vršeći na nju razorni uticaj. U principu, ja predlažem svima da probaju gornju tehniku oporavka organizma pomoću sode bikarbone.

49

Pogovor Skoro pre dve godine, u avgustu 2015. g. počeo sam da objavljujem ciklus članaka pod nazivom "Hidra", koji je, kao što sam i pretpostavljao, izazvao veoma mešovite reakcije čitalaca. Pitanja i komentari u vezi sa "Hidrom" mi od tada stižu stalno. Neka od njih su dovoljno interesantna i sadrže određene činjenice, koje dopunjuju opštu sliku. A nedavno su mi poslali link ka veoma zanimljivom i detaljnom pregledu koji je napisan od strane ovlašćenog lekara allergologa-imunologa. Ova recenzija je izuzetna iz više razloga, o kojima ću više reći u nastavku. "Svake godine, u Ruskoj Federaciji se registruje oko 5000 novih slučajeva psihijatrijske patologije i skoro 6000 neurološke na 100 hiljada stanovnika (http://psychiatr.ru/news/311). Najčešće manifestacije se javljaju kao osećaj 'stranca" u organizmu: od opisa bola u oblasti zglobova, kičme (neurologija) do neuroze, psihoze i šizofreničnih poremećaja sa punim poverenjem u činjenici da u čoveku živi, boravi ili ga kontroliše nešto."

Sa jedne strane, niko i ne tvrdi da se slični mentalni poremećaji ne dešavaju. S druge strane, nisu svi takvi slučajevi objašnjeni upravo problemima sa psihom. Može se navesti desetak konkretnih primera, kada je čovek zapravo nalazio ove ili one parazite u telu, iako su mu u početku dali dijagnozu "mentalnog poremećaja". Dakle, obe ekstremne opcije, kako "uvek je mentalni poremećaj", tako i "to je sigurno neki parazit u telu" nisu usklađene. Potrebno je baviti se svakim pojedinačnim slučajem posebno, s obzirom na konkretne činjenice. "Delimično, ljudska je tendencija da prebacuje odgovornost sa sebe na koga bilo. Ovde se pojavljuje legitimno pitanje, u vezi onih, koji dostižu neko "prosvetljenje" u meditaciji. Ne treba zaboraviti da čovek dok je u meditacije može kontaktirati sa bilo kojim entitetomm bilo kog energetskog plana, do takozvanih "đavola imitatora" 4 nivoa, koji su spremni da se pretvaraju u bilo koga, samo da bi čovek išao na kontakt i predao akumuliranu energiju. Najtužnija stvar je da ne mogu svi "napredni građani" razlikovati šta je šta, otuda i kvalitet dobijenih informacija i nivo pismenosti tumačenja."

Da budem iskren, kada sam pročitao ovaj fragment, onda se kod mene pojavio osećaj da Ajšat i ja živimo u nekim paralelnim svetovima. Dozvolite mi da vas podsetim da je ovu recenziju napisao ovlašćeni lekar. Pitam se, koliko dugo ovo uče na medicinskim Univerzitetima? Ko je, kada i na koji način dokazao postojanje sličnih energetskih entiteta, pa čak i uspeo da 50

sastavi njihov klasifikator? Ja ću pisati autoru i pitati ga da nam kaže o tome više, sa naznakom linkova ka originalnim izvorima i podacima istraživanja. "Medicinska i biofizička nauka su odavno dokazale uticaj ljudi jednih na druge, prisustvo kolektivne svesti i nekog zajedničkog informacionog polja, u kome se svi nalazimo."

Veoma zanimljivo. Opet, voleo bih dobiti linkove ka originalnim izvorima i specifične materijale prema istraživanjima, jer kada sam počeo da pišem o ovim stvarima, obično me optužuju da sam neuk, a sve moje tvrdnje proglašavaju potpuno nenaučnim. "Sadržana u našem telu voda je i provodnik – pomoću nje mi očitavamo bioenergetiku sa bilo kog objekta, čoveka i prostora, izlučujemo svoju individualnu energiju. Stoga se ispostavlja da određeni procenat sposobnosti čitanja informacija u nama leži kao prirodan."

Prikupljene samnom u ovom trenutku informacije govore o tome da je voda samo jedan od kanala za prenos informacija, i na taj način glavni. Pa dobro, to je već malo zakerajuće. "Neki fiziolozi tvrde da lavovski deo u ovom procesu igraju epifiza i hipotalamus, neuro-humoralni centri regulacije životnih aktivnosti i sinhronizacije rada organizma, u drugim izvorima ih navode, kao treće oko i sinhronizator polusfere. Ispostavilo se da je po prirodi položena u nas "antena" percepcije okoline."

Kada sam dozvoljavao sebi da u svojim delima dam slične informacije, uvek dobijem ukor za to, da su moje izjave neodržive, jer nema konkretnih linkova ka originalnim izvorima. "Za šta? Da bi se olakšao život, koristeći informacije, bez gubljenja vremena na njeno dobijanje empirijskim eksperimentom. Važno je napomenuti da životinje i biljke takođe sadrže vodu. Poznato je da su biljke povezane između sebe, a to je prikazano i eksperimentom, pri sečenju drveta testerom u šumi na različitom rastojanju od isečenog drveta, menja se brzina biohemijskih reakcija u listovima i smanjuje količine hranljivih materija u listovima."

Moguće da nisam najveći stručnjak u biologiji, ali ja sam dovoljno dobro upućen u fiziku i teorije razmene informacija. U gornjem primeru voda ne može da bude provodnik ove informacije, jer brzina kretanja vode u kapilarima biljaka je veoma niska. Tako da biljke za prenos ove informacije koriste neki drugi informativni kanal. Uzgred, da li ste upoznati 51

sa radom Vilhelma Rajha, koji je takođe prilično mnogo eksperimentisao sa biljkama i uradio dosta zanimljivih zapažanja. O nekim njegovim studijama može se pročitati ovde. Postoji legenda da su posle njegove smrti sve materijale iz njegove laboratorije konfiskovale obaveštajne službe SAD, a kasnije je njegova istraživanja i dobijene rezultate zvanična nauka smatrala "nenaučnim". Čak i uprkos činjenici da neke od njegovih eksperimenata relativno jednostavne mogu pratiti i proveriti svi koji su spremni da se sami uvere, da to zapravo radi upravo onako kako je o tome pisao Vilhelm Rajh. "Trenutno je studirano i dokazano, da krv i međućelijski prostor nisu sterilni, kako je bilo odlučeno u početku radi pojednostavljenja i standardizacije pojmova u medicinskoj zajednici (rad i serija monografija iz 1970-ih godina u Sibirskom Državnom Medicinskom Univerzitetu, bivši Tomski Medicinski Institut, rad hematologa, Evazija bakterija od prirodnog imuniteta(deo 1 i 2) [Tekst] : naučno izdanje / F. J. Garib, A. P. Rizopulu // Ruski imunološki časopis. - 2012. - T. 6(15), broj 4. - Str. 319-331 ; T. 7(16), Br. 1. - Str. 3-25. - Orig.). Iz ovih radova, sledi da su mnogi aspekti ranije opštepriznatih postulata lažni, ne zato što su lekari ranije bili loši i želeli da nas zbune, već samo zato što su do ovih znanja oni došli empirijski, bez mogućnosti mikroskopije, patološkog istraživanja i adekvatnog u životu istraživanja, ali i pri žestokoj recenziji od strane verskih organizacija."

Obrazloženja teških kritika od strane verskih organizacija, kada je reč o radovima koji su bili napisani u vreme SSSR-a, izgledaju malo čudno. Iako je moguće, da mi sami ne znamo šta se zapravo dešava u ovoj stručnoj medicinskoj zajednici i da tamo postoji posebna sopstvena religija koju ispovedaju profesionalni lekari? "I simbolika u medicini stiže iz drevne grčke mitologije, kada Asklepija guta zmija, pokazujući lekovite trave, a njegova ćerka Farmacija sakuplja otrov zmije i pravi lekovite masti i meleme. Ali tumačenje ovog simbola od mudrosti do lukavstva i zavere protiv čoveka, zavisi od kulture."

Kao što sam već gore napisao, možda ne znam mnogo o medicini, ali već godinama proučavam mitologiju različitih naroda. Dakle, pokušavajući da se pozove na drevnogrčke mitove, autor stupa na veoma nestabilno tlo. Ako sada počnemo da razumemo kako su se pojavili "drevnogrčki mitovi" zbog čega i zašto, i što je najvažnije, kada su zabeleženi, onda možemo da odemo vrlo daleko od teme koju smo započeli. Pri tome treba uzeti u obzir i činjenicu da mnogi likovi, koji se danas široko koriste, zapravo imaju ne jedno, nego nekoliko značenja, koja se razlikuju kako u različitim istorijskim periodima njihovog korišćenja, tako i u zavisnosti od konteksta u kojima su primenjeni, ili od one grupe ljudi koji ih koriste. Na primer, takvi 52

jednostavni i uobičajeni simboli kao krst ili trougao imaju ogroman broj varijanti tumačenja kodirajuči njima informacije u zavisnosti od toga kako su usmerene, kao i u kom kontekstu se koriste. Tako da predlažem da ovu temu odložimo za neki drugi put. "U osnovi nije pravilno reći, da se na medicinskom univerzitetu o limfnom sistemu ne uči. Očigledno je to napisao neki od onih studenata medicinskog instituta, koji nije učio anatomiju, patološku anatomiju, fiziologiju, patološku fiziologiju, imunologiju, kliničku imunologiju i terapiju u svim njihovim manifestacijama, a samim tim, nije učio uopšte. Stoga, iznesena teza je apsurdna."

Slažem se. Ali, to nisu moje reči. Nekoliko desetina ljudi mi je poslalo linkove sa intervjuom, navodno, licenciranog lekara, u kojoj se nalazi ova fraza. "Imunologija – je najrazvijenija grana nauke u medicini, stoga, podaci, izneti pre više od 10 godina tumačeni po dominantnim konceptima, mogu biti beznadežno zastareli u sadašnje vreme tehnologije. I opet, ne treba zaboraviti, da su svi istraživači – to su ljudi koji nađu i vide tačno ono što im izgleda zanimljivo, možda gube neke male detalje."

Opet se slažem. Ali u ovom slučaju, postavlja se drugo pitanje. Ova istraživanja i dostignuća koja su napravljena u poslednjih 10 godina, proširuju i produbljuju naše dosadašnje znanje u ovoj oblasti, to jest, oslanjaju se na istu osnovu, koja za svu savremenu praktičnu medicinu služi kao osnova ili su ona toliko revolucionarna da zahtevaju ozbiljnu reviziju ovog osnova? “U ovom trenutku je poznato da se imuni sistem deli na urođeni i adaptivni (podrobnije o tome savetujem da pročitate u udžbeniku Яrilina A. A. iz imunologije za studente). Grubo govoreći, nakon kontakta infektivnih agenasa sa primarnom imunom karikom (da li je tuberkuloza bakterija ili gljivica), bez dovoljno aktivnosti sekundarnog imuniteta dešava se očuvanje patogena bolesti u neaktivnom obliku."

Sekundarni imuni sistem ne formira se odmah – evoluciono on se pojavio mnogo kasnije, tako tvrde svi imunološki priručnici, s obzirom na teoriju evolucije. Opet, s obzirom na teoriju evolucije, ontogenezu i filogenezu, naučnici širom sveta se slažu u tome da nam 90% gena, "nisu potrebni" posle rođenja, postaju neophodni za početak perioda od embriogeneze, kada embrion ponavlja faze razvoja embriogeneza drugih

53

živih organizama. Ispostavilo se da u početnoj fazi razvoja biosfere i živih organizama sekundarni imuni sistem nije bio potreban, a onda je odjednom potreban? Zanimljivo, a da li postoje neka različita objašnjenja za ovu činjenicu? Na kraju krajeva, ako je ta tvrdnja tačna, onda to znači da se agresivne bakterije i virusi koji napadaju druge organizme, ono što mi danas zovemo "bolest", takođe pojavljuju "mnogo kasnije". Što se tiče embriogeneze i korišćenja gena, već postoji veliki broj radova, iz kojih sledi, da embrioni različitih životinja samo spolja liče jedni na druge u početnim periodima njihovog razvoja, ali se pri tome svaki organizam od samog početka razvija strogo po svom programu. To jest, telo čoveka odmah se gradi upravo kao ljudsko telo, a telo nosoroga ili ribe odmah se gradi kao telo nosoroga ili ribe. U isto vreme,pošto postoje sličnosti embriona, onda to znači da taj genetski kod, koji je odgovoran za formiranje tog oblika embriona, takođe mora biti sličan. I ovde dolazimo do još jedne zanimljive i velike teme, koja nas može skrenuti daleko od osnovnog pitanja. Što je pre moguće, ja ću pokušati da se vratim na nju, ali želim da kažem, da ako je za izgradnju jednog ili drugog oblika ili strukture ćelije potreban jedan isti ili vrlo sličan genetski kod, a upravo to sledi iz poslednjih radova za proučavanje mehanizama toga na koji način teče regulisanje izgradnje složenih oblika i strukture u razvoju organizma, prisutnost istih fragmenta gena kod različitih organizama uopšte ne znači da su ti organizmi rođaci i da su nekada imali zajedničkog pretka. Ako mi sada počnemo izgradnju potpuno novog organizma od nule, koji uopšte nema nikakvih predaka u postojećem okruženju, da dobije neophodni nam oblik tela ili određenog organa, mi ćemo morati da se uključimo na njegov genetski kod, koji će biti odgovoran za izgradnju oblika tela ili strukture organa, mi smo dužni da uključimo u njega isti ili veoma sličan genetski kod, koji se već koristi u prirodi. To jest, to je otprilike isto kao kada više programera napiše program koji će rešiti isti zadatak. U principu, program će biti različit, ali pošto oni rešavaju jedan isti zadatak, zajednička suština kod njih će biti ista, uključujući neke fragmente koda, koji mogu biti potpuno identični. "Limfni sistem je predstavljen mrežom kapilara, sudova, koji se normalno nalaze svuda, osim u samoj materiji mozga, očnim jabučicama i zglobovima, ali koji ih svakako čvrsto okružuju. Kapilari i limfni sudovi su po strukturi slični venskim kapilarima i venama, u kojima se takođe nalaze ventili, a strujanje venske krvi i limfe se dešava zbog kontrakcije mišića. U ljudskom telu jednu arteriju prečnika a, prati i jedna duboka i jedna plitka 54

vena prečnika 2a, kao i 2 limfna suda, čiji je prečnik u normi od 1/2a."

Veoma zanimljivo! Iskreno, nisam znao za sličnost strukture i načela rada venskih sudova sa limfnim sudovima. Da budem iskren, onda to stvara još više pitanja nego što daje odgovora. Prvo, u nekoliko izvora, gde je opisano ustrojstvo i rad limfnog sistema, postoji fraza o tome da je limfni sistem potreban da bi se kroz njega odvodile velike čestice koje ne mogu da prođu kroz venski sistem. Ali iz datih podataka sledi, da venski sudovi u celini četiri puta premašuju u prečniku limfne sudove. Glavno pitanje se sastoji u tome, zašto je telu uopšte potrebno da potroši toliko snage i resursa na to, da bi formiralo u stvari, dupli odvodni sistem koji u ovom slučaju nema izlaz prema van i na kraju vraća izvedeni otpad nazad u krv? Prisustvo drugog odvodnog sistema još uvek nekako može da se razume ako bi on imao sopstveni izlaz spolja da rastereti jetru i bubrege od potrebe da čiste krv od proizvoda raspada, koji se izlučuju putem limfnog sistema. Sa druge strane, ako su se parametri okružujuće sredine na planeti promenili i postali manje povoljni za organizam, ili su se pojavili neki agresivni oblici mikroorganizama, kojih prethodno na planeti nije bilo, onda je limfni sistem mogao da se formira kao oblik adaptacije u novim izmenjenim uslovima. Do tada se organizam razrušavao sporije, tako da je krvotok u potpunosti izbacivao proizvode raspada, a nakon izmene uslova prestao je da se nosi sa tim i bilo je potrebno da se poveća produktivnost odvodnog sistema. "Čemu onda limfni sudovi? U bilo kom odgovarajućem udžbeniku anatomije piše da tečnost iz međućelijskog prostora dolazi tamo u tom slučaju, ako dođe do narušavanja odliva kroz vene iz više razloga, uključujući i proširene vene, neadekvatne ventile vena i drugo. U patofiziologiji ( Novitski. V. V.) odlično se opisuje hemostaza (usporavanje) sve do potpunog prestanka cirkulacije pri bakterijskoj infekciji, tada limfni sudovi i obavljaju drenažnu funkciju, šireći se i primajući u sebe ne samo ustajalu krv, već i naplođene bakterije."

Hajde da prevedemo to na normalan jezik. Pošto na planeti postoje mikroorganizmi, koji namerno napadaju upravo venski sistem za izbacivanje, da bi se tome suprotstavili bilo je potrebno ugraditi u organizam dupli sistem, koji je izgrađen na istim principima delovanja (kontrakcije mišića i nepovratni ventili), ali se sastoji iz drugačijih ćelija nego venski sistem. Ostaje samo pitanje kada se to zapravo dogodilo? 55

"Na osnovu svega navedenog, moguće je izvući zaključke: 1. limfociti i limfni sistem nam nisu stranci;”

Na to se može gledati iz različitih uglova. Sa jedne strane, ćelije, od kojih se sastoji limfni sistem, kao i sami limfociti se proizvode direktno unutar našeg tela i nose u sebi istu DNK, kao i sve ostale ćelije konkretnog tela. Samo na osnovu ove činjenice mi već možemo govoriti o tome da limfni sistem, sa tačke gledišta savremene nauke, nije neki drugi organizam. A sada hajde da pogledamo na to sa druge strane. Sada je postalo veoma moderno da se igra sa svim vrstama životinja i urađuju ćelije pojedinih životinja u druge. Kao rezultat pojavljuju se evo, na primer, svinje, koje svetle kada padne mrak https://geektimes.ru/post/209248/. Pri tome one sijaju jer je u njihovu DNK ugrađen fragment DNK meduze, koja ima fluorescentna svojstva ćelija od početka. Na kraju, ispostavilo se da organizam tih svinja sam proizvodi ove sijajuće ćelije, ali po iskrivljenom čovekom programu DNK. I to nije slučajna mutacija, već ciljano izobličenje izvornog koda DNK sa ciljem da se dobiju određene nove osobine i kvaliteti tela. Pri tome ove promene ne moraju da smetaju novom organizmu. Naprotiv, u mnogim slučajevima uneta distorzija pomaže modificikovanom telu da preživi i da se razvija, na primer, povećanjem njegove otpornosti na hladnoću ili sposobnosti da se odupre bolesti ili štetočinama. Istina, naučivši da izobličavamo izvorni DNK, mi još uvek nismo u stanju da predvidimo kako se novo izobličeno telo uklapa u ravntežu Biosfere u celini. Ali to je već drugo pitanje. Nema smisla raspravljati se sa činjenicim da je formiranjem limfnog sistema i limfocita u telu povezano na našu DNK. Ali ostaje pitanje, da li je ovaj kod bio tamo prvobitno ili je dodat kasnije? I ako jeste kasnije, onda kada? Pri tome pitanje, ko je bio autor, samo se pojavljuje, ako je dodat kasnije. “2. u nama postoje strani jednoćelijski i višećelijski paraziti, koji nastavljaju svoje parazitiranje ili ga povećavaju pri negativnom uticaju na nas iz spoljne sredine (psihološki stres, meteorološki, ishrana, umor i dr.);” “3. trenutno postoje bakterije i virusi, koji utiču izolavano adaptivni imunitet. Kako i zašto su oni stvoreni je pitanje drugog nivoa, baš kao što i virus Ebola;"

Ono što se danas u biologiji zove "virus" ne odnosi se na žive organizme. U nekim izvorima čak se govori o tome, da su virusi kvazižive 56

strukture, jer ne poseduju sve osobine živih organizama. Oni ne mogu da se umnožavaju sami, kod njih nedostaje osnovni i energetski metabolizam, i van ćelije su oni samo biopolimeri, odnosno veliki i složeni organski molekuli. Drugim rečima, to su posebni biološki "flešovi", čiji je glavni zadatak da dostave genetsku informaciju unutar zaražene ćelije, da bi poremetila njen normalan program rada. Drugim rečima, uticaj virusa na ćeliju se dešava sasvim na drugačijem nivou od uticaja bakterija i drugih mikroorganizama. Bakterije i drugi mikroorganizmi uništavaju ćelije, obezbeđujući na nju spoljni uticaj, dok virus ima na ćeliju informacionofunkcionalni uticaj iznutra, primoravajući je da samu sebe uništi. Pri tome zaražene ćelije organizma proizvode nove molekule virusa unutar sebe, ali po tuđem DNK, tako da za njih, u principu, mi takođe možemo da primenimo termin "stranac". Ali za to, da bi se ometao normalan rad ćelije, uopšte nije obavezno dostaviti unutar te ćelije tuđu DNK. Nijedna ćelija ne može da koristi sav skup gena, koji je zapisan u DNK organizma. Većina ćelija koristi veoma ograničen broj gena u procesu života i rada. I ako se naruši taj skup gena, prisiljavajući ćeliju da se prebaci na korišćenje drugih gena, onda je normalno funkcionisanje ćelije narušeno. Ovde dolazimo do veoma teške teme, koja je povezana sa time da niko stvarno nije objasnio, na koji se način svi ovi složeni procesi sinteze proteina u ćeliji upravljaju i regulišu. Iz tih materijala, koje sam uspeo da pročitam na ovu temu, proizilazi da samo interakcija na molekularnom nivou nije dovoljna da objasni sve raspoložive efekte i procese. Ali kada govorimo o tome, da u ćeliji postoji još jedan nivo informacionog upravljanja i kontrole njenih aktivnosti, onda to znači, da su na ovom nivou takođe mogući kako operativni poslovi, tako i izobličavajući uticaj. “4. adaptivni imunitet može biti autoagresivan, ali verovatno da je to neka vrsta mutacije, koja je nastala kao rezultat nekog spoljašnjeg faktora, na koji su neki ljudi osetljiviji za razliku od drugih iz iste populacije i što ih vodi u njihovom slučaju ka bolesti, ali pri drugim uslovima ka privilegijama,, o čemu mi sada ne znamo;"

Mogu se navesti primeri, kada druge vrste bolesti, koje nisu autoimune, postaju privilegija? Čini mi se, da pokušavate da date željeno razmišljanje. “5. medicina je nauka koja se brzo razvija, koja prolazi kroz promene i reviziju mnogih koncepata i postulata, i kao rezultat toga, postoje brojne kontradikcije u izvorima i terminološki;

57

6. za dalje publikacije po pitanjima medicine neophodno je znanje normalne fiziologije i anatomije, kao i njihova promena u patološkim procesima.”

Generalno imamo stavke 5 i 6 koje su u koliziji jedna sa drugom. Kako je moguća tačka 6, ako iz stava 5 sledi da se ne može opredeliti prema konceptima, postulatima i terminologiji? :) A ako ćemo ozbiljno, onda taj problem ne postoji samo u medicini, već i u mnogim drugim pravcima nauke, što je daleko od teme o kojoj se raspravlja. Sa jedne strane, uvođenje specijalizovane terminologije omogućava detaljnije i preciznije opisivanje predmetne oblasti, ubrzava razmenu informacija između profesionalaca u ovoj oblasti. A sa druge strane, ja sam se više puta uverio u to, da ako čovek ne može na običnom jeziku, bez potrebe za specijalnom terminologijom, da objasni suštinu procesa, onda to znači da on sam do kraja ne razume šta i kako se zapravo dešava. U zaključku želim da izrazim zahvalnost autoru recenzije za to, što je našao vremena i želju da napiše svoju recenziju, koja je napisana na konstruktivan način i dovoljno jasna za laika. P. S. Na zahtev autora recenzije pominjanje njegovog imena i link ka originalnoj recenziji su izbrisani.

58