3) RASPRAVNO I ISTRAŽNO NAČELO To su suprotstavljena načela. Uređuje se metod dokazivanja činjenica i prikupljanja procesne građe. Raspravno načelo je pravilo, dok je istražno izuzetak. 1) OSNOVE Uobličene su pravno u Rimskom pravu. Sud je utvrđivao samo one činjenice koje su stranke iznele i dokaze koje su priložile. U srednjem veku, pod uticajem inkvizicije, vlada istražno načelo prema kome sud izvodi sve dokaze čak i one iracionalne. Pod uticajem SSSR istražno načelo je dominiralo u Parnicnom Postupku. 2) POJAM RASPRAVNO NAČELO - sud utvrđuje samo one činjenice koje su strane iznele i to one koje su relevantne za odlučivanje i koje su sporne za stranke i izvodi one dokaze koji su sporni . ISTRAŽNO NAČELO - sud izvodi sve relevantne činjenice čak i kad su nesporne među strankama, čak i one koje stranke nisu predložile. Naša pravna teorija: zakon treba tumačiti tako da se prednost da raspravnom načelu - za dokaze vlada istražni princip, sud nije vezan dokaznim predlogom stranaka, može izvesti i drugi dokaz. 3) PROCESNO-PRAVNI ZNAČAJ - povreda raspravnog načela – pogrešno, nepotpuno utvrđeno činjenično stanje (relativno bitna povreda ) - povreda istražnog načela – ako je sud izazvao nedozvoljavajućim raspolaganjima (apsolutno bitna) 4) ODSTUPANJA a) obaveza suda da utvrdi sve činjenice od kojih zavisi primena kogentnih (prinudnih) normi. Sud mora da utvrdi sve činjenice, a ne samo one koje je iznela stranka. b) sud ne sme uvažiti raspolaganje strankama koje je protivno prinudnim propisima i pravilima morala (čl. 3. st. 3). c) da izvede i one dokaze koje stranka nije predložila.
4) NAČELO POUČAVANJA NEUKE STRANKE U našem pravu parnično sposobna stranka može parnicu da vodi lično (bez advokata ili drugog stručnog punomoćnika). Ako se sud držao pasivno, može se dogoditi da stranka (laik) pretrpi štetu zbog nepoznavanja procesnih pravila. Ovo načelo ima za cilj da tu opasnost otkloni. Sud je dužan da stranku upozori na parnične radnje koje može preduzeti . Sud treba dati pouku o posledicama propuštanja. Ovo je relativno bitna povreda odredba parničnog postupka. Viši sud ukida presudu nižeg suda samo ako stranka uloži žalbu, ako je povreda s obzirom na okolnost spora u kome je učinjena mogla uticati na tačnost presude, sud će uzeti takvu grešku nižeg suda samo ako se sud na nju pozove. Dužnost poučavanja stranke postoji samo u vezi njenih procesnih, a ne i materijalnih prava. Takva dužnost ne postoji ako je u ulozi stranke nađe advokat, tužilac, pravobranilac i drugo stručno lice.
4
TOK PARNIČNOG POSTUPKA I stadijum: Pripremni stadijum Tipičan tok postupka II stadijum: Glavna rasprava III stadijum: Meritorno odlučivanje (nisu svi stadijumi obavezni) IV stadijum: Pravni lekovi (ispitivanje prvostepene odluke po žalbi ako bude podneta). Pripremni stadijum je obavezan, jer počinje podnošenjem tužbe sudu, ostali mogu da otpadnu (stranka povuče tužbu). Do IV stadijuma se postupak odvija po inicijativi suda – nije potreban predlog stranke za prelazak iz jedne u drugu fazu. Stranka svojim radnjama može sprečiti prelaz iz 1. stadijuma u 2. Može da povuče tužbu, izostane sa ročišta. - sud odlučuje da li su ispunjeni uslovi da se pređe iz prvog stadijuma u drugi, osim u IV stadijumu – njega inicira stranka – podnošenjem žalbe.
I PRIPREMNI STADIJUM – PRIPREMANJE RASPRAVE Prva radnja kojom se pokreće parnični postupak je PODNOŠENJE TUŽBE SUDU , jer bez tužbe nema parničnog postupka. Ukoliko tužilac povuče TUŽBU prestaje parnični postupak i ne dolazi do pokretanja parnice (jednostrana parnična radnja kojom stranka pokreće postupak). Zavisi isključivo od volje tužioca, koji je podnosi radi zaštite svojih povređenih ili ugroženih subjektivnih gradjanskih prava, izkaz je (principa) načela dispozicije. Pravilo – parnični postupak se pokreće tužbom.
IZUZECI od pokretanja parnice tužbom: 1) sporazumni predlog za razvod braka 2) sud može po službenoj dužnosti (ex officio) pokrenuti parnični postupak u slučaju adhezione parnice (kod razvoda braka – u okviru njega i postupak dodeljivanja zajedničke dece). Sud treba da raščisti pitanje postojanja neke procesne pretpostavke ako se takvo pitanje postavlja i da otkloni nedostatke u pogledu njih, kao i da iz navoda stranaka sazna za sporne stavove od kojih zavisi meritorna odluka. On pre svega, utvrđuje svoju nadležnost za odlučivanje , kao i urednost tužbe. Utvrđuje postojanje drugih procesnih pretpostavki ako se njihovo postojanje može konstatovati iz tužbenog podneska. Dostavlja tužbu tuženom (tada počinje da teče parnica) i istovremeno poziva stranke na pripremno ročište. Pošto sasluša njihove stavove o predmetu spora i utvrdi sporne činjenice, zakazuje glavnu raspravu. Preduzima potrebne radnje za izvođenje dokaza na glavnoj raspravi. Nastoji da se omoguci brz i nesmetan razvoj glavne rasprave.Što se tiče sastava suda, potrebno je reći da pripremnim postupkom rukovodi i odluke u njemu donosi predsednik veća, a izuzetno u zakonom predviđenom slučaju, to može biti i veće, i on odlučuje o svim procesnim pitanjima koja iskrsnu pre glavne rasprave. Odluke koje donosi predsednik veća odnose se na učešće umešača, stupanje prethodnika u parnicu, obezbeđenje dokaza, preinačenje tužbe, povlačenje tužbe, prekidu i mirovanju postupka i dr. Protiv odluka suda, koje se odnose na upravljanje postupkom u toku pripremanja glavne rasprave nije dozvoljena žalba. U toku pripremanja glavne rasprave, sud ne odlučuje o predmetu spora.
5
Izuzetak
je presuda na osnovu priznanja ili odricanja, propuštanja, odbacivanja i usvajanja tužbenog zahteva, kao i sudsko poravnanje. Momentom podnošenja tužbe uspostavlja se samo odnos između suda i tužioca, tako što je podnesena tužba određene sadržine (sud je ispituje). Dostavljanjem tuž be tuženom počinje da teče parnica - LITISPENDENCIJA - sud je obavezan da postupi po tužbi - ako sud odbije tužbu – tuženi ne zna da je tužen (nema parnice ali ima postupka). Nakon dostavljanja tužbe tuženom – sud određuje pripremno ročište, i izdaje nalog tuženome da odgovori na tužbu . - sud može da zakaže ročište za glavnu raspravu, a to zavisi od predmeta spora. Posle podnošenja tužbe, a pre dostavljanja tuženom ide radnja ispitivanja tuzbe i moguće su tri situacije: Postupak je počeo i okončao se Parnice nije ni bilo (tužba nije ni bila dostavljena tuženom, on ni ne zna da je bio tužen) Može da sud uopšte nije nadležan - sud odbacuje tužbu
II GLAVNA RASPRAVA – kad sud u toku pripremnog stadijuma utvrdi da su ispunjeni svi uslovi, zakazuje se ročište za glavnu raspravu, koja se može odvijati i na više ročišta. Glavni razvoj parnice je na ročištu, ali se parnica i razvija između ročišta (podnošenjem podnesaka van ročišta). Glavnu raspravu čine r adnje suda i stranaka, preduzete na jednom ili više ročišta u svrhu obrazovanja procesnog gradiva za odluku o tužbenom zahtevu. Na ročištu za glavnu raspravu izvode se dokazi i raspravlja se o svim pitanjima od značaja za rešenje spora. Ona je centralni deo parničnog postupka. Sud treba da utvrdi činjeničnu podlogu za primenu materijalnonpravne norme. Tačnost presude zavisi pre svega, od toga da li su sva činjenična pitanja temeljno pretresena i da li su svi dokazi temeljno ispitani. Propuštanje u tom pogledu ima redovno za posledicu ukidanje presude od strane višeg suda i vraćanje pravne stvari na ponovno raspravljanje. Glavnom raspravom rukovodi predsednik veća, ali veće odlučuje o nekim pitanjima kao što su isključenje javnosti, odlaganje, zaključenje i ponovno odlaganje glavne rasprave. NAČELO KONCENTRACIJE – razvoj postupka može se smatrati celishodnim ake se glavna rasprava ne odugovlači, čak ako je moguće da se održi na samo jednom ročištu. NAČELO JEDINSTVA GLAVNE RASPRAVE - ako se glavna rasprava odvija na više ročišta svi treba da čine celinu, sud donosi odluku imajući u vidu sva ta ročišta. Spor se može okončati pre zaključenja glavne raspave. ( stranke se poravnaju , povuče tužbu, prizna tužbeni zahtev) - sud donosi rešenje o zaključenju glavne rasprave i prelazi u meritorno odlučivanje.
6
TOK GLAVNE RASPRAVE :
- predsenik veća objavljuje otvaranje glavne rasprave i predmet raspravljanja, - utvrđuje ko je od pozvanih pristupio sudu , kao i da li su odsutni bili uredno pozvani , - kada je prethodno bilo održano pripremno ročište , ne iznosi se ponovo tužba, tj. odbrana, umesto toga predsednik upoznaje veće sa tokom pripremnog ročišta, - uz činjenice i tvrdnje tužilac i tuženi iznose svoja pravna shvatanja koja se odnose na predmet spora, - pošto su stranke iznele tužbu i odbranu, sud donosi rešenje o izvođenju dokaza - moguće je postavljanje pitanja vezano za neke procesne pretpostavke , - ročište može biti odloženo , pri čemu sud preduzima mere da sve bude pribavljeno za sledeće ročište (sastav i veće bi trebalo da bude isto, ali tada je moguće da se postupak otpočne iz početka, ili da se veće upozna sa tokom prethodnog ročišta, a ako je veće izmenjeno počinje se iz početka, ali je moguće prethodno izvedene dokaze upotrebiti na tom ročištu), - zaključenje glavne rasprave kada smatra da je predmet raspravljen i da je moguće preći na meritorno zaključivanje .
III MERITORNO ODLUČIVANJE. Najznačajnija sudska parnična radnja je odlučivanje o predmetu spora donošenjem presude. Sud preduzima ostale parnične radnje sa krajnjim ciljem da izrekne presudu ili da utvrdi ima li mesta presudi. Ako je stvar zrela za donošenje meritorne odluke donosi se rešenje o zaključenju glavne rasprave. Faza odlučivanja je nejavna faza. O dlučivanje je subsumiranje materijalnog prava pod pravnu normu silogistički zaključak . M eritorna odluka - odlučuje se o predmetu spora (da li je tužba zahtev osnovan ili ne). Meritorna odluka ima oblik presude državine izuzetak je rešenje o zaštiti poseda - nemeritorna → izjašnjenje o tome da li ima mesta tužbi ili ne - odluka se izrađuje pismeno i dostavlja se strankama - ako stranka izjavi ŽALBU tada nastupa IV STADIJUM – stadijum pravnih lekova – Zasniva se nadležnost višeg suda
SUBSUMCIJA → SILOGISTIČKI ZAKLJUČAK (sudski zaključak) supstancijalno pravo za koju sud nađe da je treba primeniti u određenom slučaju
I PREMISA MAIOR (OPŠTA NORMA) – materijalno pravna norma –gornja II PREMISA MINOR (ČINJENIČNO STANJE KONKRETNOG SLUČAJA) - donja - sud utvrđuje sporne činjenice (potpuno i istinito) od kojih zavisi osnovanost tužbenog zahteva. Sud će na osnovu činjeničnog stanja koje je utvrdio to činjenično stanje podvesti (supsumirati) pod apstraktnu pravnu normu → sudski silogizam
7
premisa maior (činjenicno stanje) premisa minor (opšta norma) konkluzija IV PRAVNI LEKOVI – Stranke mogu izjaviti žalbu protiv presude donete u prvom stepenu u roku od 15 dana od dana dostavljanja prepisa presude, ako zakonom nije određen neki drugi rok (npr. 8 dana kod meničnih i čekovnih sporova). Blagovremena žalba sprečava da presuda postane pravosnažna u delu koji se pobija. O žalbi odlučuje drugostepeni sud. Postoje redovni (žalba) i vanredni pravni lekovi (žalba sa alternativnim predlogom za revizijsko odlučivanje , revizija, zahtev za zaštitu zakonitosti, ponavljanje postupka).
PROCESNE PRETPOSTAVKE (USLOVI ZA DOPUŠTENOST TUŽBE)
1)
POJAM
Da bi se sud upustio u raspravljanje i odlučivanje o predmetu spora potrebno je da bude ispunjen niz uslova. Prvi imaju za cilj da obezbede poštovanje principa raspodele poslova između organa upravne i sudske funkcije, kao i između samih sudova ( pitanje nadležnosti ). Drugi su garancija da stranka koja nije sposobna da vodi spor ne bude oštećena njegovim ishodom. Treće sprečavaju raspravljanje i odlučivanje u slučajevima u kojima bi ono bilo neopravdano ili necelishodno (npr. dva suda raspravljaju isti slučaj ). Četvrti služe postizanju tačne i jasne odluke. Svi ovi uslovi se nazivaju procesne pretpostavke. Treba ih razlikovati od činjenica koje su po materijalnom pravu odlučujuće za ishod spora. Procesne moraju biti ispunjene da bi se sud upustio u ispitivanje ima li mesta pravnoj zaštiti , a od činjenica zavisi da li će on tu zaštitu pružiti ili odbiti. Procesne pretpostavke su uslov za dopuštenost tužbe, a od materijalnopravnih činjenica zavisi osnovanost tužbenog zahteva. Procesne pretpostavke su dogadjaji ili ljudske radnje za čije postojanje ili nepostojanje pravni poredak vezuje odredjena dejstva.
2)
DEJSTVO
procesne pretpostavke imaju procesno-pravna dejstva, a pravne činjenice materijalno-pravna dejstva. - Kad definišemo činjenicu u pravu dovoljno je da pravna činjenica proizvodi bilo kakvo dejstvo da bi se smatrala materijalno pravnom (činjenica rođenja, smrti). * u obimu dejstva → krug dejstva kod činjenica materijalnog prava je širi od kruga dejstva kod procesnih pretpostavki → uži – jer je to uslov dopuštenost tužbe kao parnicne radnje, U parničnom postupku sud odlučuje da li je tužbeni zahtev osnovan, 8
a kod procesnih pretpostavki u tvrdjuje se samo da li je tužba dopuštena.
3)
ULOGA
kod pravnih činjenica sud mora da proveri da li je tužbeni zahtev osnovan, zatim da utvrdi deliktne radnje kao i to da li je za te radnje odgovoran tuženi , da li je nastala šteta, i donosi odluku – na činjenice koje su materijalno pravno relevantne primenjuje materijane pravne propise. kod procesnih pretpostavki sud se obazire samo na dopušteno. Tužbe kao parnične radnje, ne odlučuje da li je tužba osnovana ili ne - ako je tužba nedopuštena dolazi do njenog odbacivanja npr. → već je vođen spor i doneta je presuda; sudu podneta tužba za upis rođenja lica u matičnu knjigu – sud je odbacuje zbog nenadležnosti Uloga procesnih pretpostavki → ocena suda da li je konkretna parnica između konkretnih lica dopuštena ili ne, da li postoje eventualne smetnje i njihova priroda, ako su takve da se mogu otkloniti, parnica se nastavlja.
4) VRSTE
OPŠTE P. P. (moraju biti ispunjene u svakoj pranici ) POSEBNE P. P.
- propisane su samo za neke vrste sporova , - za pojedine stadijume parnice ili - odlučivanje o posebnim vrstama parnicnog postupka.
1) OPŠTE PROCESNE PRETPOSTAVKE M oraju biti ispunjene u svakoj parnici , bez obzira na konkretni slučaj. Mogu se podeliti na one na koje sud pazi po službenoj dužnosti i one koje su uzimaju po prigovoru tuženog . Mogu biti pozitivne (moraju da postoje) i negativne (ne smeju postojati da bi odlučivanje o predmetu spora bilo dopušteno). Postoji podela prema objektu i to na one koje se vezuju za sud, stranke, tužbu i tuzbenog zah.
I OPSTE PROCESNE PRETPOSTAVKE KOJE SE TIČU SUDA je prva pretpostavka koju sud ispituje po službenoj dužnosti i sastoji se u:
APOLUTNA NADLEŽNOST SUDA – sud je ispituje u svakom trenutku i po službenoj dužnosti pazi na svoju apsolutnu nadležnost. Pazi da li je za taj predmet nadležan sud ili neki drugi državni organ . Ako sud utvrdi da je nadležan neki drugi organ, oglasiće se nenadležnim, ukinuće sprovedene radnje u postupku i odbaciće tužbu. Takodje, ako je sud koji je odlučio o zahtevu koji ne spada u sudsku nadležnost, već u nadležnost nekog drugog državnog organa, takva odluka predstavlja apsolutno bitnu povredu odredaba parničnog postupka (čl. 16. ZPP). 1.
9
STVARNA NADLEŽNOST SUDA – sud u toku celog postupka pazi po službenoj dužnosti na svoju stvarnu nadležnost. Sud nije stvarno nadležan kada je nadležan drugi redovan sud ili sud iste vrste, ali različitog stepena (viši ili niži). Kod nas u prvom stepenu može suditi opštinski i okružni sud. Ako je održano pripremno ročište ili nije održano, ali se na prvom ročištu za glavnu raspravu upustilo u raspravljanje o glavnoj stvari, viši sud prvog stepena, ne može se ni po službenoj dužnosti, ni povodom prigovora oglasiti stvarno nenadležnim za predmete iz nadležnosti nižeg suda prvog stepena iste vrste. Ako je sud odlučio o tužbenom zahtevu za koji je stvarno nadležan viši sud iste vrste ili sud druge vrste postoji apsolutno bitna povreda parničnog postupka. Kriterijum raspodele stvarne nadležnosti suda utvrdjuje se prema vrednosti predmeta spora i prema prirodi predmeta spora. Po pravosnažnosti rešenje kojim se oglasio stvarno nenadležnim, sud će ustupiti predmet nadležnom sudu, a sud kome je predmet ustupljen kao nadležnom, nastaviće postupak kao da je kod njega bio pokrenut. 3. NADLEŽNOST VRSTE SUDA – ovo pitanje se otvara tamo gde postoje različite vrste sudova. To su sudovi različite nadležnosti. Razlikujemo sudove opšte nadležnosti (opštinski , okružni ) i specijalizovane sudove (trgovinski sud i Viši trgovinski sud ). NEGATIVNI SUKOB NADLEŽNOSTI – ako sud kome je predmet ustupljen kao nadležan smatra da je nadležan sud koji mu je predmet ustupio ili neki drugi sud, dostaviće predmet sudu koji treba da reši ovaj sukob nadležnosti, sukob nadležnosti izmedju sudova iste vrste rešava zajednički neposredno viši sud; a sukob nadležnosti sudova raznih vrsta rešava Vrhovni sud Srbije. Sukob nadležnosti izmedju opšinskih sudova rešava okružni sud, izmedju trgovinskih sudova rešava Viši trgovinski sud, a izmedju opštinskih sudova sa područja dva okružna sud rešava Vrhovni sud Srbije, izmedju opštinsih i trgovinskih, takodje Vrhovni sud Srbije. Osim, ako sud nadje da mu je predmet ustupljen usled očigledne omaške, a trebalo je da bude ustupljen nekom drugom sudu, u kom slučaju će ustupiti predmet drugom sudu i o tome obavestiti sud koji mu je predmet ustupio. Sud koji izaziva sukob nadležnosti ne donosi formalno rešenje o nenadležnosti, već predmet samo dostavlja sudu koji je nadležan da reši sukob nadležnosti. Protiv rešenja kojim se rešava sukob nadležnosti nije dozvoljena žalba. Dok se ne reši sukob nadležnosti, sud kome je predmet ustupljen dužan je da preduzima one radnje u postupku za koje postoji opasnost od odlaganja. 4. MESNA NADLEŽNOST – ima manji procesnopravni značaj od stvarne, jer sud o njoj vodi računa po službenoj dužnosti, samo do momenta dostavljanja tužbe tuženom. Opšte je mesno nadležan sud na kojoj tuženi ima prebivalište ili boravište ili sedište. Pored opšte mesne nadležnosti , postoji i posebna mesna nadležnost . Npr. kod bračnih sporova, pored opšte nadležnog suda, nadležan je i sud gde su bračni drugovi imali poslednje zajedničko prebivalište. Kod sporova o zakonskom izdržavanju nadležan je i sud na čijem području tužilac ima prebivalište, tj. boravište. Kod sporova o naknadi štete, nadležan je i sud na čijem područuju je štetna radnja izvršena ili štetna posledica nastupila. Sud se može povodom prigovora tuženog oglasiti mesno nenadležnim, ako je prigovor podnesen najkasnije na pripremnom ročištu ili ako ono nije održano do upuštanja u raspravljanje o glavnoj stvari. Može se oglasiti po službenoj dužnosti mesno nenadležnim samo kad postoji isključiva mesna nadležnost suda, najdocnije na pripremnom ročištu ili, do upuštanja tuženog u raspravljanje o glavnoj stvari na prvom ročištu za glavnu raspravu (pod raspravljanjem o glavnoj raspravi podrazumeva se osporavanje tužbenog zahteva). 2.
10
5.
SASTAV SUDA – u parničnom postupku sudovi sude u veću ili u opštoj sednici .
U prvom stepenu sudi veće ili sudija pojedinac . Kada sudi u prvom stepenu, veće je sastavljeno od jednog sudije – predsednika veća i dvojice sudija porotnika (3). Veće sudi u prvom stepenu, bez obzira na vrednost spora, kada se radi o sporovima iz autorskih prava i prava umne industrijske svojine. Sudija pojedinac sudi sporove o imovinsko-pravnim zahtevima ako vrednost predmeta spora ne prelazi tri miliona dinara, kao i sporove zbog smetanja državine . Stranke se u toku postupka mogu sporazumeti da imovinsko-pravne sporove sudi sudija pojedinac, bez obzira na vrednost spora, osim u slučajevima predvidjenim zakonom. Kada sudi u sednici veća ili na raspravi , sud odlučuje u veću sastavljenom od tri sudije. U istom sastavu viši sud r ešava sukob nadležnosti i odlučuje u svim ostalim slučajevima. Kada odlučuje o reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti , protiv pravosnažnih odluka suda nižeg stepena, Vrhovni sud Srbije sudi u veću sastavljenom od pet sudija, a ako je pravosnažnu odluku doneo Vrhovni sud Srbije, o reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti, odlučuje taj sud u veću sastavljenom od sedam sudija. 6. KAPACITET SUDIJA – spor može da vodi sudija koji je položio zakletvu. Ukoliko je lice koje nije položilo zakletvu stupilo na dužnost doći će do apsolutno bitne povrede. Presudu može doneti samo lice koje je izabrano za sudiju i koje je položilo zakletvu, u suprotnom ukida se presuda i vraća prvostepenom sudu.
II OPSTE PROCESNE PRETPOSTAVKE KOJE SE TICU STRANAKA SU: 1) POSTOJANJE STRANKE 2) SVOJSTVA STRANKE (stranačka, parnična i postulaciona sposobnost) 3) DVOSTRANAČKA KONSTRUKCIJA PARNIČNOG POS TUPKA imaju je neki oblici udruživanja ili organi koji nemaju pravnu sposobnost. Može se priznati zakonom – javni tužilac i posebnim propisima – kolektivititetima. 2)SVOJSTVA STRANKE
STRANAČKA SPOSOBNOST / PRAVNA SPOSOBNOST – svojstvo
jednog lica da može biti u parnici tužilac ili tuženi. Na opštu procesnu pretpostavku sud vodi računa po službenoj dužnosti. U slučaju nedostatka doći će do odbacivanja tužbe kao nedopuštene. Ako tužbu ne odbaci prvostepena odluka se pobija redovnim, vanrednim pravnim lekovima → apsolutno bitna povreda. Ima je svako fizičko (stiče se rođenjem) i pravno lice (stiče se osnivanjem, tj. registrovanjem). To je sposobnost jednog subjekta da bude imalac prava i obaveza. Imaju je i neki koji ne mogu imati pravnu spos. (javni tužilac). PARNIČNA SPOSOBNOST / POSLOVNA SPOSOBNOST sposobnost stranke da samostalno, punovažno preduzimaju radnje pred sudom. Zasnovana je na poslovnoj sposobnosti, a predstavlja sposobnost da se izjavom volje preduzimaju parnicne radnje. POSTULACIONA SPOSOBNOST je svojstvo parnične sposobnosti stranaka da samostalno bez punomoćnika preduzimaju radnje pred sudom (sposobnost stranke da se sama brani pred sudom). Za slučaj stranacke nesposobnosti (stranka nema neka od onih svojstava) onda je procesna prepostavka uredno zastupanje od strane zakonskog zastupnika, postoji i voljno zastupanje stranka sama odluči da bude zastupana. 11
3)DVOSTRANAČKA KONSTRUKCIJA PARNIČNOG POSTUPKA to je kontradiktorni postupak. Primeri za to su SUPARNIČARSTVO kada postoji veći broj lica na strani tužioca ili tuženog; i KONFUZIJA – sjedinjavanje obe stranačke uloge u jedan subjekat. Dolazi do gašenja parnice (obustavljanja parnicnog postupka)
III OPSTE PROCESNE PRETPOSTAVKE KOJE SE TICU TUZBE : odnose
se na urednost iste. Tužba mora sadržati sve elemente koje zakon predvidja, i ona se podnosi sudu u vidu podneska . To je podnesak koji je razumljiv i sadrži sve potrebno, da bi sud mogao po njemu postupiti. To je opšta procesna pretpostavka. Ako je nerazumljiv ili ne sadrži sve potrebne elemente, sud će stranku poučiti da ga istravi ili dopuni, i on je dužan pomoći stranci u tome. Ako je podnesak vezan za rok mora da bude sa ispravkom ili dopunom predat sudu u roku koji je za to ostavljen, u protivnom uzima se da ga je stranka povukla. Moguće je i to da podnesak bude vraćen sudu bez ispravke ili dopune, i u tom slučaju se odbacuje.
IV OPSTE PROCESNE PRETPOSTAVKE KOJE SE TICU TUZBENOG ZAHTEVA (PREDMETA SPORA) MOGU BITI:
1. negativne (proističu iz načela NE BIS IN IDEM, one nisu ispunjene ako je o istoj pravnoj stvari između istih stranaka već teče parnica, ili je već pravosnažno presudjeno. Iz razloga pravne sigurnosti, kao i ekonomičnosti nije moguće izmedju istih stranaka u istom sporu ponovo voditi postupak o istoj stvari. Sa postojanjem pravosnažne presude zakon izjednačava sudsko procesno poravnanje . Takodje nije dopuštena nova parnica ako je dostavljena tužba tuženom – litispendencija teče izmedju stranaka), 2. pozivitne: a) tuživost subjektivnog prava za koje tužilac traži zaštitu (pravo je zaštićeno, za razliku od naturalnih obligacija, gde tužilac ne može svoje pravo da zastiti na sudu), b) postojanje pravnog interesa za tužbu (cilj zaštite subjektivnih prava može biti opravdan samo ako tužilac ima pravni interes da sud izrekne predloženu presudu. Postojanje ovog interesa ima značaj jedne procesno pravne pretpostavke.)
12
2) POSEBNE PROCESNE PRETPOSTAVKE 1) One procesne činjenice koje moraju postojati da bi se donela posebna vrsta
presude: - presuda na osnovu PRIZNANJA - presuda zbog ODRICANJA - presuda zbog PROPUŠTANJA 2) One procesne činjenice koje moraju biti ispunjene u posebnim fazama postupka, npr. mesna nadležnost za fazu pripremanja rasprave. 3) one pravne činjenice koje važe u posebnim vrstama parnickog postupka - npr. – smetanje državine u kome je tužba vezana za prekluzivni rok (blagovremenost je tu procesna pretpostavka).
OSTALE PODELE POCESNIH PRETPOSTAVKI
2.
1. Prema objektu dele se prema posledicama izostanka ili zabranjenog postojanja odredjenih pretpostavki . Sve procesne pretpostavke se dele u dve grupe: a) koje vode odbacivanju tužbe kao nedopuštene b) Ostale koje ne vode odbacivanje tužbe nego nekim drugim posledicama (neurednost tužbe, sud vraća tužbu na dopunu, ostavlja mu odredjeni rok da otkloni odredjene nedostatke, a ne odbacuje odmah tužbu). Procesne pretpostavke su i činjenice od kojih zavisi i punovažno vodjenje parnice . 3. Mogućnost otklanjanja odredjenog procesnog nedostatka. Po ovom kriterijumu dele se na: a) neotklonjive smetnje – one čije nedostatke sud svojim radnjama nije mogao da spreči ili da otkloni. U tom slučaju mora da odbaci tužbu (apsolutna nenadležnost suda, nepostojanje stranke). b) otklonjive smetnje – sve ostale su otklonjive 4. S obzirom na način na koji se ispoljavaju dele se na: a) pozitivne (moraju postojati da bi parnica bila vođena), b) negativne (ne smeju postojati da bi tužba bila dopuštena, a parnica uredno vođena). Vezane su za predmet spora i nazivaju se i smetnje za dalji tok postupka. Negativna procesna pretpostavka je NE BIS IN IDEM. REDOSLED ISPITIVANJA PROCESNIH PRETPOSTAVKI ZPP ne propisuje redosled ispitivanja procesnih pretpostavki. Danas važi sistem SUDSKOG REDA ISPITIVANJA i on je pravilo. Sud će kada dobije tužbu ispitivati onu pretpostavku koja mu je najsumnjivija. Sud ne može da ispita baš sve procesne pretpostavke, ali polazi najčešće od ispitivanja svoje nadležnosti, zatim urednosti tužbe i dr. Što se tiče metoda ispitivanja, važi PRINCIP OFICIJELNOSTI, jer sud, po pravilu, procesne pretpostavke ispituje po službenoj dužnosti, a samo izuzetno po prigovoru tuženog ili tužioca. Primer za to odstupanje je mesna nadležnost. Većina procesnih pretpostavki je propisano radi ostvarenja javnog interesa.
13
SUBJEKTI U POSTUPKU
1) POJAM
Pod subjektima u parničnom postupku podrazumevaju se lica ili organi koji u različitim svojstvima sudeluju u parničnom postupku. 2) VRSTE PROCESNIH SUBJEKATA Po kriterijumu procesne uloge (uloge u postupku) subjekte možemo podeliti na: 1) PRIMARNE (GLAVNE) su oni bez kojih nema ni parnice ni postupka sud i stranke – (tužilac i tuženi) 2) SEKUNDARNE (SPOREDNE) su sva ostala lica i organi koja sudeluju u parničnom postupku sa izvedenom ulogom (ne izvornom ulogom) to su: 1) UMEŠAČ (intervenijent) – lice koje ima pravni interes u postupku 2) Svi SUBJEKTI koji su dokazna sredstva ( svedoci, veštaci) 3) JAVNI TUŽILAC 4) JAVNI PRVOBRANILAC 5) ZASTUPNICI fizičkog ili pravnog lica, punomoćnici 6) ORGANI STARATELJSTVA (upravni organ) 6a) ORGAN STARATELJSTVA→ ORGANI KOJI SUDELUJU
STRANKE 1. POJAM 2. STRANAČKA SPOSOBNOST 3. PARNIČNA SPOSOBNOST 4. POSTULACIONA SPOSOBNOST 5. ZASTUPANJA (pojam, vrste, obim ovlašćenja, posledice nepravilnog zastup) 6.MNOŽINA SUBJEKATA (SUPARNIŠTVO) pojam, vrste, procesni položaj, vezanost presu. 7. UČEŠĆE TRECIH LICA u parnici (javni tužilac, privatno treće lice).
1) POJAM : 14
Stranka je najvažniji procesni subjekt. To je lice koje u svoje ime traži zaštitu od suda za svoje povređeno, ugroženo subjektivno pravo, kao i lice prema kome se takva zaštita traži. To su tužilac i tuženi . Umešač nije stranka. Stranka je procesno pravni a ne materijalno pravni pojam. To znači da je za sticanje svojstva stranke potrebno da je lice kao takvo označeno tužbom i da ta tužba bude podnesena. Ako se usled, npr. nasledjivanja, u jednoj ličnosti sjedine tužilac i tuženi, tj. dodje do konfuzije, sud po službenoj dužnosti rešenjem konstatuje da je parnica prestala da teče. Tužilac i tuženi imaju u postupku jednaka prava, i imaju pravo da iznose činjenice i tvrdnje, kao i da se izjašnjavaju o radnjama protivnika i sl . Ipak, treba imati na umu da stranke nisu uvek jednake po obrazovanju, imovnom stanju, tako da će imućnija stanka bolje proći, jer će moći da obezbedi advokata, da plaća takse i druge troškove. Tužilac je ipak u boljem položaju, jer sam odlučuje da li će tužiti i koga će tužiti, dok se tuženi stavlja pred svršen čin. Takođe, tužilac ne može biti osudjen na činidbe, osim na osudu za naknadu parničnih troškova, jer parnične troškove treba da nadoknadi onaj ko je podneo tužbu. Sa druge strane, na tužioca pada teret dokazivanja tvrdnje. Opšta mesna nadležnost za parnicu propisana je po prebivalištu tuženog. Svojstvo stranke može imati samo postojeći subjekt. Stranke moraju biti tačno odredjene, što se navodi i u tužbenom podnesku. Promena parnične stranke : 1. tužilac može sve do zaključenja glavne rasprave tužbu preinačiti i umesto prvobitno tuženog tužiti drugo lice (čl. 195); 2. ako neko od stranaka otudji stvar ili pravo o kome teče parnica, lice koje je pribavilo pravo ili stvar može stupiti u paranicu umesto tužioca, odnosno tuženog samo ako na to pristanu obe stranke (čl. 198); 3. stupanjem imenovanog prethodnika u parnicu na mesto tuženog (čl. 212); 4. preuzimanjem prekinutog postupka od strane naslednika umrle stranke, tj. prestalog pravnog lica (čl. 217); 5. stupanjem umešača na mesto stranke kojoj se on pridružio (čl. 210). * Procesno-pravno pitanje – da bi učestvovala u postupku stranka mora biti procesno legitimisana. Procesnu legitimaciju ima lice koje je tužbom označeno kao stranka. Međutim, sud će tužbeni zahtev odbiti zbog nedostatka stvarne legitimacije tuženog . Stranka je stvarno legitimisana ako je učesnik materijalno-pravnog odnosa iz koga je nastala parnica. Ona je materijalnopravne, a ne procesnopravne prirode. Tužbeni zahtev se usvaja samo ako stranke imaju parničnu i materijalnu legitimaciju ( stvarnu i procesnu ). Npr. ugovor o kupoprodaji je zaključen između lica A (kupac) i lica B (prodavac). Lice C je punomoćnik koji zastupa prodavca, lice B. Kupac isplati cenu, ali prodavac ne preda robu. Lice A tuži lice C. Tuženi ima procesnu legitimaciju, jer je označen kao stranka, ali nema i stvarnu legitimaciju, jer nema obavezu prema licu A, već ta obaveza pripada licu B. Sud će odbiti tužbeni zahtev zbog nedostatka stvarne legitimacije. Odbacivanje tužbe je nemeritorna sudska odluka do koje dolazi zbog postojanja smetnji, a odbijanje tužbenog zahteva je meritorna sudska odluka. Presudom se odbija tužbeni zahtev . Pravo na vođenje spora je pravo stranke da u sopstveno ime vodi jednu odredjenu parnicu. Nekada se pojavljuje kao stranka i vodi spor o tudjem subjektivnom pravu u svoje ime. Presuda u tom sporu dejstvuje prema nosiocu prava. Ovlašćenje za vodjenje spora ispoljava se kao poseban pojam (najčešće kod autorskih prava).
2) STRANACKA SPOSOBNOST :
15
STRANAČKA SPOSOBNOST – počiva na pravnoj sposobnosti , ali je šira od pravnoj sposobnosti. Pravna sposobnost je sposobnost da se bude imalac prava i obaveza. Stranački je sposobno svako fizičko lice (čak i nerodjeno dete), kao i svako pravno lice. Tužilac ili tuženi može biti svaki subjekt koji po materijalnom pravu može biti nosilac prava i obaveza. Ova sposobnost ima značaj procesne pretpostavke , i sud će ukoliko utvdi nedostatak ove sposobnosti, doneti rešenje kojim ukida kao nepunovažne sve parnične radnje i odbaciti tužbu. Protiv ovog rešenja tužilac može da se žali čak i kada se ovaj nedostatak odnosi na njega. ODSTUPANJA: posebnim propisima može biti određeno ko još pored fizičkog i pravnog lica može biti stranka u postupku: - javni tužilac zgrada → pravno lice - skupština stanara skupština → organ - komanda VS – prema njenom sedištu se određuje mesna nadlež. Pr. imaju stranačku sposobnost pod uslovom da su upisana u registar. USLOVI za priznanje stranačke sposobnosti nekome ko nema svojstvo pravnog lica, ali samo u tekućoj parnici i to sudskom odlukom (s obzirom na Predmet spora) 1) OBLIK UDRUŽIVANJA (nije pravno lice ili nije još steklo to svojstvo) a donesen je osnivački akt. Potrebna je veza između fizockog lica i oblika udruženja. 2) Mora ispunjavati bitne uslove za sticanje svojstva pravnog lica s obzirom na predmet spora. Mora postojati veza između delatnosti udruživanja, oblika udruživanja i sporne stvari. 3) Imovina na kojoj se može sprovesti izvršenje Ako se svi uslovi ispune sud rešenjem donosi priznanje stranacke sposobnosti, ima ograničeno dejstvo, traje dok i postupak. Sud donosi odluku o priznanju stranačke sposobnosti takvim subjektima rešenjem koje važi samo u toj parnici. Protiv tog rešenja nije dozvoljena posebna žalba. - Slučajevi priznanja stranačke sposobnosti: - manastiri - lovne jedinice - lovačka društva Dakle, stranačka sposobnost j svojstvo subjekta da se bude tužilac ili tuženi u parnici. Počiva na pr avnoj sposobnosti ali sa njom nije identična. Proširuje se na neke organe koji mogu dobiti to svojstvo stranačke sposobnosti.
3) PARNIČNA SPOSOBNOST : 16
j e sposobnost stranke da samostalno preduzima parnične radnje (koje su punovažne) bez zastupnika proizvode dejstva. Počiva na poslovnoj sposobnosti. To je svojstvo pravno sposobnog subjekta da sopstvenom voljom zasniva prava i obaveze. Pravna lica imaju poslovnu sposobnost, ali moraju uvek biti u pravnom poslu zastupanja. Parnična sposobnost je svojstvo stranke da samostalno preduzimaju parnične radnje koje su punovažne. Poslovna sposobnost se odnosi na materijalnopravne poslove, a parnična na parnične radnje (svaka procesna delatnost koja dovodi do razvijanja parnice). ZPP ne poznaje delimičnu parničnu sposobnost, dok poslovna sposobnost može biti ili potpuna ili delimična. Čl. 79. ZPP – navodi da parničnu sposobnost imaju i lica koja su delimično poslovna sposobna. Ako je parnica proistekla iz pravnog posla koji delimično poslovno sposobno lice može punovažno da zaključi, može da preduzme neke parnične radnje (i to samo u toj parnici), u takvoj parnici delimično poslovno sposobno lice ima potpunu parničnu sposobnost. Npr. dete koje je navršilo 15 godina života može samostalno zasnovati radni odnos i raspolagati svojom zaradom i imovinom, ali mora doprinositi svom izdržavanju, vaspitanju i obrazovanju. Ovakvo dete moglo bi u sporu radi naplate svog ličnog dohotka, da tuži poslodavca, u svoje ime i da samostalno preduzima sve parnične radnje u toj parnici. Dakle, fizičko lice sa 18 godina (ako nije oduzeta ili ograničena) stiče parničnu sposobnost. Delimična poslovna sposobnost se stiče sa 14 godina. Sva pravna lica imaju poslovnu sposobnost, ali moraju imati zastupnike. RAZLIKE: se odnose na materijalne procesne radnje. Poslovna sposobnost se odnosi na pravne poslove i pravne radnje, a parnična sposobnost se odnosi na parnične radnje (sve procesne delatnosti koje dovode do razvijanja parnice). Nedostatak parnične sposobnosti dovodi do odbacivanje tužbe. Parnična sposobnost je procesna pretpostavka, i ukoliko sud utvrdi da ne postoji, dužan je da otkloni nedostatak.
4) POSTULACIONA SPOSOBNOST
– za nju ne postoji ekvivalent u materijalnom pravu. Ona podrazumeva pravo stranke da sama napada i sama da se brani , svojstvo stranke da samostalno, sopstvenim izražajnim sredstvima, bez punomoćnika preduzima parnicne radnje pred sudom . To pravo ima samo stranka koja je parnično sposobna. U našem pravu nije obavezno zastupanje stranke od strane advokata. Od postulacione sposobnosti treba razlikovati faktičku sposobnost stranke da opšti sa sudom (gluvonema, ili ne zna jezik suda, ili nije u stanju da se izjasni o predmetu o kome se raspravlja).
5) ZASTUPANJE 17
1) POJAM
preduzimanje parničnih radnji u ime i za račun stranke (tužioca ili tuženog). Aktivna strana funkcije zastupnika je što on preduzima parnične radnje, a pasivna što prima k znanju sve radnje suda i protivne stranke. Sve radnje dejstvuju prema zastupanoj stranci. U materijalnom pravu z astupanje je zaključenje pravnog posla u ime i za račun drugog (u tuđe ime i za tuđ račun), u procesnom pravu zastupanje je preduzimanje parničnih radnji u ime i za račun stranke.
2) VRSTE
Kriterijum klasifikacije – Osnov zastupanja, i tako razlikujemo: 1) ZAKONSKO ZASTUPANJE 2) ZASTUPANJE PRAVNIH LICA OPŠTI (REDOVNI) VIDOVI 3) VOLJNO ZASTUPANJE – PUNOMOĆSTVO ZASTUPANJA
1) PRIVREMENO ZASTUPANJE 2) ZASTUPANJE ZA PRIJEM PISMENA
POSEBNI VIDOVI ZASTUPANJA –vezani za Zakon uslove i procesne situacije
OPSTI VIDOVI ZASTUPANJA
1) ZAKONSKO ZASTUPANJE je zastupanje parnično nesposobnog fizičkog
lica (npr. maloletnika). Zakonski zastupnici maloletnika su roditelji (oba roditelja su ravnopravna). Radnja jednog važi kao da su oba postupala. Radnja može da se preduzme i u odsustvu jednog roditelja. To je oboriva pretpostavka. Ako se roditelji ne slažu oko neke odluke, sud može da postavi zastupnika samo za tu parnicu. Ako dete ima samo jednog roditelja on je zastupnik. Ako su roditelji razvedeni, zastupnik je roditelj kod koga je dete. Usvojilac ima isti položaj kao roditelji, takodje i staralac koga određuje organ starateljstva. Na raspravu se poziva zakonski zastupnik, njemu se dostavljaju sudske odluke i podnesci, ali sve radnje dejstvuju kao da ih je preduzela sama stranka. Presuda glasi na stranku, ali se dokaz saslušanjem stranaka izvodi sa saslušanjem zakonskog zastupnika (osim ako sud oceni da je celishodno saslušati samu stranku). Zakonski zastupnik ima pravo da ovlasti trećeg da vodi parnicu. Zakonski zastupnik mora savesno zastupati zastupanog, a ukoliko pričini štetu stranci, moraće da je nadoknadi .
* VREMENSKA DIMENZIJA zastupanja (zakonskog) 1) NAKNADNO STICANJE parnične sposobnosti 18
- stranka koja u toku parnice stekne punoletstvo, može samostalno da nastavi parnicu, ali ne može da pobija prethodne radnje zakonskog zastupnika ako bi se to dozvolilo pravni položaj druge strane bi bio neizvestan ona može u novoj parnici pokrenuti postupak protiv zastupnika za naknadu štete 2) NAKNADNO GUBLJENJE parnične sposobnosti - stranka koja u toku parnice izgubi parničnu sposobnost , ne može samostalno da nastavi parnicu, ali predhodno preduzete radnje ne mogu se staviti van snage u slučaju gubitka parničke sposobnosti, lice koje bude postavljeno za zakonskog zastupnika može radnje koje je preduzeo parnično nesposobni subjekt lišiti važnosti ili odobriti i to sve, a ne samo neke * SPECIJALNA OVLAŠĆENJA ZA POJEDINE RADNJE (čl. 76. st. 2):
Zakon štiti stranke od zloupotrebe zastupnika . Zakonski zastupnik može u ime stranke preduzimati sve radnje u postupku. IZUZECI zastupanja: zak. zast. ne može bez posebnog ovlašćenja da: 1) PODNOSI TUŽBU I POVLAČI TUŽBU 2) PRIZNA TUŽB. ZAHTEV ILI SE ODREKNE TUŽB. ZAHTEVA 3) ZAKLJUČI SUDSKO PORAVNANJE 4) IZJAVLJUJE, ODRIČE ILI POVLAČI PRAVNI LEK Ako je posebnim propisima odredjeno da zastupnik mora imati posebno ovlašćenje, on može te radnje preduzimati samo ako ima takvo ovlašćenje. Sud po službenoj dužnosti pazi u toku celog postupka da li parnicno nesposobna strana ima zakonskog zastupnika i da li zakonski zastupnik ima posebno ovlašćenje kad je ono potrebno.
2) ZASTUPANJE PRAVNIH LICA Pitanje: da li pravna lica imaju parničnu sposobnost? Odgovor: imaju, ali ne mogu neposredno preduzimati pravne radnje već preko zastupnika . Osnov zastupanja: - Zakon- Zakon o privrednim društvima - Statut – direktor ili drugo ovlašćeno lice – radno mesto, punomoćstvo ili zastupanje po zaposlenju Ograničenje: ako direktor mora da ima saglasnost upravnog odbora onda upravni odbor mora da mu da specijalno odobrenje upavnog odbora za slučajeve od 1 – 4. Zastupnik preduzeća može dati drugom licu pismeno punomoćje za zastupanje preduzeća. Preduzeće može zastupati i punomoćnik ovlašćen prokurom. Sud vodi računa po službenoj dužnosti, ako je sporno da li jedno lice ima ovlašćenje za zastupanje i pribaviće dokaz iz registra, ali ne može odbaciti tužbu.
3) PUNOMOĆSTVO
19
Punomoćnik je fizičko lice koje je potpuno poslovno sposobno i parnično sposobno, koje zastupa stranku na osnovu njene volje, a stranka može biti fizičko lice koje je parnično sposobno ili pravno lice (ovlašcenje daje zastupnik pravnog lica – direktor) ili parnično nesposoban ( ovlašćenje daje zakonski zastupnik ). Punomoćnik je lice koje je stručno osposobljeno za zastupanje (npr. advokat), a može biti i svako drugo lice, osim nadripisara. Ako je spor veće vrednosti, punomoćnik može biti samo advokat . Stranku uvek mora zastupati advokat u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti. Punomoćnik je voljni zastupnik stranke, a punomoćstvo je voljno zastupanje. Stranka može, ukoliko to želi, imati i više punomoćnika.
Izuzeci : - ko ne može biti punomoćnik. a) nadripisar – u vidu zanimanja se bavi zastupanjem, ali nema svojstvo advokata b) zastupanje u parnici koje prelaze zakonom određenu vrednost , kada se kao punomoć. može pojaviti samo pravnik sa položenim pravosudnim ispitom c) kod podnošenje revizije – moze biti samo advokat (isto i za zahtev za zaštitu zakonitosti) * ZASNIVANJE - zasniva se jednostranom izjavom volje lica koje želi da je punomoćnik zastupa. Da bi izjava volje obavezivala mora biti saopštena: - punomoćniku, sudu – on obaveštava suprotnu stranu (protivnu) - ne zasniva se ugovorom → ako i postoji ugovor između stranke i punomoćnika → on uređuje njihove odnose – nije osnov zasnivanja. * OBIM OVLASCENJA određuje stranka, može ga ovlastiti da preduzima sve ili samo neke radnje. Moguće su dve situacije: 1. stranka unapred odredi obim ovlašćenja 2. stranka nije bliže odredila ovlašćenje u punomoćju, već je stranka dala punomoćstvo za vođenje parnice. Razlikuje se situacija ako je punomoćnik advokat, i ako punomoćnik nije advokat. a) Ako je advokat može da vrši sve radnje u postupku (podigne tužbu, povlači, prizna tužbeni zahtev, da se odrekne tužbenog zahteva, zaključi poravnanje, izjavi pravni lek, da se odrekne i odustane od njega, predloži izdavanje privremenih mera obezbedjenja, kao i da podnosi predlog za izvršenje ili obezbedjenje, da prenese punomoćje na drugog advokata ili da ovlasti drugog advokata samo na preduzimanje drugih radnji u postupku). b) Ako nije advokat , može da preduzima sve radnje u postupku, ali mu je uvek potrebno izričito ovlašćenje za povlačenje tužbe, za priznanje ili odricanje tužbenog zahteva, zaključenje poravnanja, povlačenje ili odricanje od redovnog pravnog leka i za prenošenje punomoćja na drugo lice.
* FORMA - punomoćje može biti dato u pismenom obliku, ili usmeno na zapisnik pred sudom. 20
* DOKAZIVANJE PUNOMOĆJA – naše pravo ga dopušta. Punomoćnik mora da pokaže punomoćje pri prvoj radnji, a sud je dužan u toku celog postupka da pazi da li je lice koje se pojavljuje kao punomoćnik ovlašćen za zastupanje. U protivnom radnje punomoćnika se ukidaju (stavljaju van snage) ako ih stranka nije naknadno odobrila. * PRESTANAK PUNOMOĆJA 1) PO SILI ZAKONA Za fizička lica: a) smrću punomoćnika ali ne i stranke b) prestanak obavljanja advokatske funkcije ili smrću advokata c) specijalno punomoćje (izdato na određeni rok, do određenog događaja) Za pravno lice –prestankom pravnog lica i stečajom, likvidacijom 2) OPOZIVOM - jednostavna izjava volje stranke, kojom povlači punomoćje. Ne mora da navede razloge opoziva. Mora da bude saopšten sudu i suprotnoj stranci. Deluje od časa kada je saopšten. Daje se u pismenoj formi ili usmeno na zapisnik pred sudom. 3) OTKAZOM - parnična radnja punomoćnika koji jednostranom izjavom volje izjavljuje da ne želi više da zastupa stranku. Deluje od momenta podnošenja, s tim što mora da nastavi da zastupa stranku mesec dana nakon otkaza ako je potrebno da otkloni eventualne štete koja bi mogla nastati usled otkaza.
POSEBNI VIDOVI ZASTUPANJA 1) PRIVREMENI ZASTUPNIK - je fizičko lice koje postavlja sud u situacijama koje su izrično zakonom propisane. Može se postaviti i parnično sposobnom licu.). Može se postaviti samo tuženom, ne i tužiocu . Sud treba da oceni da je situacija izuzetna (ako bi se čekalo sa postavljenjem zastupnika redovnim putem – za jednu ili drugu stranu mogla bi da nastupi štetna posledica). Zakon indikativno nabraja situacije u kojima se postavlja privremeni zastupnik 1) Ako je tuženi parnično nesposoban, a nema zakonskog zastupnika postavlja se privremeni zastupnik (situacija izuzetna) 2) Ako postoje suprotni interesi između tuženog i njegovog zakonskog zastupnika 3) Ako obe strane imaju istog zakonskog zastupnika 4) Ako je boravište tuženog nepoznato, a nema zastupnika 5) Ako tuženi i njegov zakonski zastupnik nemaju punomoćnika u zemlji, a dostavljanje se nije moglo izvršiti jer su u inostranstvu. Njegov položaj je isti kao položaj zakonskog Zastupnika. Potrebno je odobrenje organa starateljstva za najvažnije radnje. O postavljanju se izdaje oglas.
2) PUNOMOĆJE ZA PRIJEM PISMENA - njegovo ovlašćenje je ograničeno samo za prijem pismena ( nikakve parnične radnje). Postavlja ga stranka koja se nalazi u inostranstvu. Takav punomoćnik je dužan da obavesti stranku o dosavljanju koje je izvršeno. 6) SUPARNIČARSTVO (MNOŽINA SUBJEKATA)
21
Procesna ustanova koja sjedinjuje više parničnih odnosa u jednom postupku. Omogućuje da se u istoj stranačkoj ulozi (bilo tužioca, bilo tuženog) nađe veći broj lica – suparničara, pri čemu se kumuliraju i zahtevi koje oni ističu ili od kojih se brane. Značajno je zbog ekonomičnosti postupka i zbog pravne sigurnosti . Svi imaju zajedničku raspravu, dokazivanje, svedoke, zastupanje, d onosi se zajednička presuda, zajednički je postupak po žalbi. Omogućava se raspravljanje više procesnih postupaka u istoj sudnici. Postiže se ušteda u novcu i vremenu. Suzbija se rizik donošenja protivrečnih pravnih presuda i u tom kontekstu govorimo o pravnoj sigurnosti. Ista je ocena dokaza, isti psihički odnos sudije prema dokaznim sredstvima, ista je ideja o primeni norme. Lica koja zajedno učestvuju u istoj ulozi u postupku nazivaju se SUPARNIČARI . Jedan suparničar može da bude svedok drugome. Sudi jedan sudija, tako da se suzbija mogućnost da različite sudije donesu različitu presudu po istom pitanju. Moguće je i u toku spora, sve do zaključenja glavne rasprave.
OBLICI .
OPŠTI – u svakoj parnici – u određenim parnicama 2. POSEBNI
OPŠTI OBLICI SUPARNICARSTVA PODELE: 1) prema stranačkoj ulozi suparničarstvo može biti - AKTIVNO – množina tužilaca - PASIVNO – množina tuženih - OBOSTRANO – množina na obe strane 2 ) prema uslovima zasnivanja - MATERIJALNO (pravo) → ako se više lica u pogledu (npr. suparnici) predmeta spora nalaze u pravnoj zajednici ili njihova prava ili obaveze proističu iz istog činjeničnog i pravnog osnova (štetni događaji i naknada štete). U pravnoj su zajednici . - FORMALNO (nepravo) → ako su predmet spora zahtevi ili obaveze iste vrste koje se zasnivaju na bitno istovrsnom činjeničnom i pravnom osnovu. Za sve zahteve i obaveze postoji stvarna i mesna nadležnost istog suda (za svaki zahtev i za svakog tuženog). Npr. poslodavac nije isplatio zarade radnicima, jednom nije u jednom mesecu, a drugom u sledećem. 3) prema načinu zasnivanja -prvobitno (nastalo podnošenjem zajedničke tužbe ili protivtužbe) - svi do kraja ostaju u parnici. -naknadno (nastalo u toku parnice posle podnošenja tužbe). Moguće je sve do zaključenja glavne rasprave.
Oblici naknadnog suparnicarstva : 22
1) kad novi tužilac pristupi uz postojećeg (bitno je da li je pokrenuta parnica ili je još uvek postupak. Kad je tužba podneta do njenog dostavljanja svako može da uđe u parnicu slobodno, bez pristanka tuženog. Nakon dostavljanja → samo ako se sa tim složi tuženi novi tužilac preuzima parnicu u stanju u kakvom se ona nalazi) 2) proširenjem tužbe na novog tuženog (uz postojećeg tužioca pristupa novi moguće do zaključenja glavne rasprave – uslov pristanak tuženog → posle dostavljanja → potrebna saglasnost novog tuženog) 3) spajanje parnice → 2 odvojene tužbe, sud spaja predmete (kod različitih sudija se vode sporovi između istih lica ako sud oceni da je celishodno spojiće parnice) 4) preinačenje tužbe u subjektivnom smislu – kada se u liku novog tuženog nađe više lica (umesto prvobitnog tuženog dolaze novi tuženi . Tuže se naslednici. Potreban pristanak starog tuženog i novih tuženih) 5) stupanje više umešača u parnicu u ime stranke (zainteresovano lice koje ima interes da u sporu uspe tužilac ili tuženi. Ako želi status, on ulazi u parnicu na strani stranke za koju se umešao) 6) kada tuženi ili tužilac umre dolazi do prekida postupka, pa naslednici umrlog preuzmu parnicu (kada umre stranka sudija prekida postupak i čeka naslednika - ako više njih stupi u parnicu oni su suparničari) 7) kada više pravnih predstavnika stupi u parnicu (npr. prodavac) 8) stupanje više singularnih sukcesora u parnicu (ako se stvar proda nekolicini kupaca, svi ulaze u parnicu umesto prethodnika - preinačenje tužbe → umesto prvobitnog tuženog imamo potpuno novog tuženog – on izlazi iz spora nije više tuženi → naslednici).
4) prema položaju suparničara - PROSTO (obično) ako više lica zajednički tuže, ili su tuženi, a spor se ne može rešiti na jednak način, prema svima (njegove radnje i propusti škode samo njemu). Procesna zajednica u kojoj svaki suparničar zadržava položaj samostalne stranke i njegove radnje ne utiču na ostale suparničare → niti im štete niti im koriste. Suparničari su međusobno nezavisni , svako samostalno vodi parnicu, svaka parnica ima svoj tok, npr. prva bude prekinuta, druga povučena tužba, treća se sudi, a četvrta se veštači. Prvi suparničar može biti svedok drugom suparničaru. Prema svima se vodi zajednički postupak. Postoji pravna sigurnost – nema rizika od različitih suđenja, Postoje zajedničke činjenica za sve. Izvođenje i dokazivanje zajedničkih činjenica predstavlja ušteda vremena. Ako se pojavi predhodno pitanje važi za sve. Izuzeće sudija važi za sve, a ne samo za onog ko je istakao zahtev, kao i isključenje javnosti. Svi mogu da imaju zajedničkog zastupnika. Pravosnažnost presude nastupa prema onome koji nije izjavio žalbu. Svaki suparničar presudu može pobijati žalbom samo u delu koji se na njega odnosi.
- JEDINSTVENO – ako se po izričitom propisu ili zbog prirode pravnog odnosa spor može rešiti samo na jednak način prema svim suparničarima sud ih smatra jednom
23
parničnom strankom. Parnične radnje jednog suparnika imaju dejstvo na one suparničare koji te radnje nisu preduzeli. Tada se sva lica u istoj ulozi smatraju jednom parničnom strankom→ pravna fikcija. Zasniva se po zakonu (tužba zbog ništavosti braka kada tužilac tuži oba bračna druga, poništava se ugovor prema oba subjekta) ili kada to iziskuje priroda pravnog odnosa (kod nedeljivih prava - npr. zajednička imovina bračnih drugova – spor prema obema strankama je jednako okončan). Postoji neraskidiva veza sa materijalnim pravom koja se sastoji u tome, što svi suparničari se smatraju jednom parničnom strankom, zatim što zahtevi supraničara moraju biti isti, postoji kolektivno zastupništvo (ako jedan dodje smatra se da su došli svi), ako se jedan žali na presudu, smatra se da su se svi žalili, ako jedan istakne prigovor zastarelosti, računa se da su ga svi istakli. Razlikuju se: a) VOLJNO – ako učešće suparnicara u parnici nije obavezno. Čak i u slučajevima proširenja pravosnažnosti na treća lica → (jedinstveno i deljivo) ← sporni pravni odnos. Od volje tužioca zavisi da li će svi oni biti obuhvaćeni. Razlikuju se dva slučaja – a) proširenje pravosnažnosti presude – deluje na sve neimenovane članove koji se nisu pojavili u sporu, ali može i bez njih, b) identičnost predmeta spora – može biti jedini razlog koji okuplja više lica u procesnu zajednicu (npr. javni tužilac trazi poništaj braka). Moguće je pojedinačno povlačenje tužbe i pojedinačno odbacivanje tužbe. b) NUŽNO – ako je učešće suparnicara u parnici obavezno zbog prirodne pravnog odnosa ili izrične zakonske odredbe. Postoji kada se sudska zaštita može ostvariti samo ako procesna zajednica obuhvati sve učesnike spora. Izostanak jednog učesnika vodi nerazrešivim zapletima (nemogućnostima razrešenja spora), nema proširenja pravosnažnosti, pojedinačnog odbacivanja tužbe. U praksi sudovi odbacuju tužbu kao neurednu i daju rok od pet dana da se tužba uredi i obuhvate svi suparničari. Dakle, svi moraju biti obuhvaćeni postupkom i presudom, ne postoji mogućnost pojedinačnog odbacivanja tužbe. To su nedeljivi pravni odnosi, a primeri za jedinstveno suparničarstvo su: - zajednička imovina bračnih drugova - zajednička imovina naslednika pre deobe - zajednički delovi zgrade - zaloga na suvlasničkoj stvari - kada se traži ništavost braka
SPECIFIČNOSTI VOLJNOG SUPARNIČARSTVA: - pojedinačno povlačenje tužbe - pojedinačno odbacivanje tužbe SPECIFIČNOSTI NUŽNOG SUPARNIČARSTVA: - svi moraju biti obuhvaćeni postupkom - svi moraju biti na okupu
ZAJEDNIČKA PRAVILA ZA OBA VIDA:
24
* Svaki suparnicar u pogledu procesnih pretpostavki predstavlja samostalnog učesnika u postupku - svaki je ponaosob procenjuje → parnična sposobnost - svako može imati svog zastupnika, ali ostaju jedinstveni učesnici postupka - kolidirajuće (različite) radnje → spor se može završiti na jednak način prema svima uzima se u obzir radnja koja vodi jednakom ishodu spora prema svim suparničarima - onaj ko preuzima parnične radnje, one se odnose i na ostale suparničare –ako je to u njihovom interesu - prigovor zastarelosti → odnosi se na sve, žalba i revizija - suparnicarska zajednica može biti HOMOGENA – samo voljni ili samo nužni i HETEROGENA- izmešano (i voljni i nužni). Litispendencija počinje kad se jednom tuženom dostavi, počinje za sve. Činjenična građa i činjenično stanje je jednako za sve da bi se došlo do jedinstvene odluke. Odluka o pravnom leku za jednog važi za sve . Pravosnažnost jednaka za sve, nastaje istekom roka za poslednjeg koji je primio odluku. Prema svakom se procenjuje da li postoji stranačka ili parnična sposobnost. Rokovi za parnične radnje počinju od dostavljanja tužbe (dok se ne dostavi poslednjem), prekid postupka → deluje prema svima.
POSEBNI OBLICI SUPARNIČARSTVA Javljaju se u posebnim parnicama. 1) SUPSIDIJARNO (eventualno) suparničarstvo nastaje kad tužilac svojom tužbom obuhvati dva ili više tuženih a zahtev bude važeći prema sledećem tuženom, ako bude pravosnažno odbijen prema prethodnom → samo ako je pr vi zahtev neosnovan. 2) Suparničarstvo glavnog mešanja nastaje kad treći, koje ima svoj interes, tuži obe strane i tuženog i tužioca, tražeći u celini ili delimično odredjenju stvar ili pravo koje u toj parnici tužilac zahteva za sebe. Npr. Mika tuži Peru i traži tašnu. Pojavljuje se treći koji kaže da Mika nije vlasnik tašne, ni Pera, nego taj treći, pa tuži i Miku i Peru. 3) Suparničarstvo glavnog dužnika i jemca - treće lice tuži i glavnog dužnika i jemca. Nalaze se u istoj stranačkoj ulozi dužnika pa su suparničari. Nastaje po tužbi poverioca kad to nije protivno sadržini ugovora o jemstvu tj. kad je jemac solidarni, a ne supsidijarni dužnik. Oni su prosti suparničari. Da zakon nije to pitanje uredio, u praktičnom životu se ne bi moglo ostvariti to pravo. Ovo podrazumeva mogućnost da se jednom tužbom obuhvate i dužnik i jemac. Minimalni uslovi za ovo supnicarstvo su ovi koji se traže za formalno suparničarstvo. 1) RATIO LEGIS - ovo suparnicarstvo nije obavezno - tužilac može ali i ne mora tužiti zajedno glavnog dužnika i jemca 2) POLOŽAJ GLAVNOG DUŽNIKA I JEMCA - glavni dužnik i jemac ne moraju biti jedinstveni suparničari zbog posebnih modaliteta, kada jemac ima različite prigovore od prigovora glavnog dužnika. obaveza jemca može biti uslovna, ali ako obaveza jemca nije vezana posebnim modalitetima onda su oni jedinstveni suparničari. Parnica protiv glavnog dužnika i jemca pokreće se kod suda koji je mesno nadležan za glavnog dužnika ako isti sud nije nadležan za obojicu.
7) UČEŠĆE TREĆIH LICA U PARNICI
25
Pr avna povezanost trećeg lica sa strankama u sporu. Tužilac i tuženi su glavni subjekti u parničnom postupku, ali se mogu pojaviti slučajevi da neko treći ima pravnu povezanost u sporu.
UMEŠAČ je treće lice koje po odobrenju suda učestvuje u parnici koja teče između tužioca i tuženog. On se u tekućem sporu pridružuje jednoj od stranaka da bi je pomogao i da bi kontrolisao način na koji ona vodi spor. Učešće u tuđem sporu je pravo koje trećem licu pripada samo ako ono ima pravni interes da pobedi ona strana kojoj se on priključuje. * VRSTE UMEŠAČA (po kvalitetu pravnog interesa) 1) JAVNI TUŽILAC- intervenijent u opštem interesu 2) OBIČNI UMEŠAČ (fiz. ili pravno lice koje ima konkretan pravni interes), može biti a) REDOVNI (ima položaj trećeg lica u sporu) b) umešač sa položajem JEDINSTVENOG SUPARNIČARA (ima položaj stranke) * USLOVI za učešće umešača u parnici – treće lice uvek ima pravni interes za mešanje. Npr. imamo parnicu izmedju lica A i lica B. Lice A tuži lice B zbog nekog duga. Pojavljuje se žena lica B i kaže da ona ima pravni interes i da će se umešati u parnicu. Ali, ona nema pravni, već ekonomski interes. * SADRŽINA PRAVNOG INTERESA na mešanje – za šta umešač ima pravni interes. Umešač ima pravni interes da pobedi ona stranka na čijoj je on strani. Ako stranka ne pobedi umešač se izlaže da u sledećoj parnici, u kojoj je on tuženi, bude poražen. Npr. kod zaštite od evikcije, lice A je kupac stvari, a lice B je prodavac. Lice B ima obavezu da zaštiti lice A od evikcije. Lice C se pojavljuje i tuži lice A da mu vrati stvar. Tada A poziva B da mu se pridruži u parnici. B ima pravni interes da pobedi lice A, jer ako ne pobedi umešač se izlaže tome da u drugoj parnici on bude tuženi, kao i da izgubi tu parnicu. O učešću umešača odlučuje sud rešenjem, to je konstitutivno, a ne deklarativno rešenje. Rešenje je to koje odredjuje hoće li se treće lice uključiti u parnicu ili ne . Protiv rešenja kojim se odbija učešće umešača dozvoljena je posebna žalba koju može da izjavi treće lice, ali i stranka na čijoj strani umešač treba da se umeša. Potrebno je da je rešenje o učešću umešača pravosnažno, a protiv rešenja kojim sud odobrava učešće umešača dozvoljena je samo vezana žalba. Sud prilikom odlučivanju o učešću umešača nije vezan stavom stranke, ali svakako ne može da ga pozove da se umeša, ukoliko to sama stranka ili umešač ne zahtevaju. Takav način mešanja se naziva sporedno mešanje, za razliku od glavnog , gde umešač tuži obe strane. * VREME – Umešač može stupiti u parnicu u toku celog postupka sve do donošenja pravosnažne odluke o tužbenom zahtevu, kao i u toku postupka nastavljenog izjavljivanjem vandrednog pravnog leka. * ULOGA – umešača u parnici – Osnovna uloga umešača je da pomaže stranci kojoj se u parnici pridružuje (da preduzima parnične radnje). On nije stranka i ne 26
može da preduzima sve parnične radnje, već samo dispozitivne radnje. Može da predlaže dokaze, produžuje rokove, odlaže ročišta, izjavljuje žalbe. Umešač sa položajem jedinstvenog suparničara može preduzimati sve radnje Pitanje: da li deluju njegove radnje neposredno? Odgovor: Ne. Dejstva njegovih radnji su posredna, ona zavise od držanja stranke, koja može odbiti radnje umešača. Može ih prihvatiti izrično ili konkludentnim radnjama. Ako umešač preduzima radnje u odsustvu stranke, sud će uvažiti takve radnje ako su one korisne za stranku. * INTERVENCIJSKO DEJSTVO PRESUDE – nije regulisano ZPP, primenjuju se norme iz ZOO – norme o fikciji. Pravilo glasi da presuda se odnosi i na umešača i na treće lice koje je trebalo da učestvuje u parnici, a nije. Intervencijsko dejstvo znači i vezanost umešača presudom i vezanost trećeg lica koje je trebalo da učestvuje u parnici. Prigovor nesavesnog vođenja spora – je način da se oslobodi od intervencijskog dejstva presude. Može da tvrdi da ga stranka uopšte nije pozvala da se pridruži u parnici ili da ga je kasno pozvala. Ako sud usvoji ovaj prigovor, on odbacuje tu presudu, sudi kao da nema presude iz prethodne parnice . To je tvrdnja umešača da je strana držanjem sprečila neke njegove radnje. Ako sud prihvati prigovor, dalje sudi slobodno, bez intervencijskog dejstva. Presuda izrečena na štetu potpomognute stranke dejstvuje intervencijski u potonjoj parnici po njenoj tužbi protiv onoga koji je uz nju kao umešač učestvovao u predhodnoj parnici. Intervencijsko dejstvo se ne poklapa sa pravosnažnošću . Ono je šire jer ne obuhvata samo subsumcioni zaključak o tužbenom zahtevu već i utvrđenje uslovljavajućih odnosa i činjenica kao i pravno shvatanje suda. Na presudu se može u svoju korist pozvati samo stranka, a ne umešač. Opravdanje za navedeno dejstvo presude treba videti u mogućnosti umešača da utiče na ishod parnice . Ukoliko taj uticaj nije bio moguć umešač ima pravo da pomenuto dejstvo otkloni. Njemu stoji na raspolaganju Prigovor nasavesnog vođenja spora . Smisao prigovora je u tome da je stranka parnicu izgubila iz nekog od sledećih razloga: 1) zato što svojom grubom nepažnjom nije upotrebila neko napadno ili odbrambeno sr edstvo koje umešaču nije bilo poznato 2) zato što je svojim protivljenjem sprečila da nastupi dejstvo jedne radnje koju je on preduzeo u njenu korist 3) zato što je umešača obavestila o parnici u onom stadijumu postupka u kome on takvo sredstvo više nije mogao da upotrebi. Ako sud usvoji prigovor onda otpada intervencijsko dejstvo presude, a sud u drugoj parnici sudi kao da ne postoji presuda u prvoj parnici. Stranka se presude može osloboditi vanrednim pravnim lekom.
GLAVNO MEŠANJE
27
U toku parnice obe stranke mogu biti obuhvaćene tužbom trećeg lica koje tvrdi da sporna stvar ili pravo u celini ili delimično pripada njemu. Glavni umešač je lice koje ima jače pravo od obeju stranaka i sada podnosi tužbu protiv tih lica . Glavni umešač postaje tužilac, a dotadašnje strane postaju suparničari. Npr. lice A je tužilac koji je zakupac. Lice B je tuženi koji je podzakupac. Lice C je vlasnik stana. Lice C podnosi tužbu sudu i traži da se iz stana isele i zakupac i podzakupac. Tada lica A i B, koja su već u sporu, postaju suparničari u tužbi protiv lica C. Glavni umešač postaje STRANKA, on je samo uslovno treće lice, jer se pojavljuje naknadno, dok već teče parnica izmedju lica koja imaju slabije pravo. Podnošenjem tužbe postaje parnična stranka. Parnica između tih stranaka stoji, dok se ne završi parnica sa glavnim umešačem i ako se usvoji njegov zahtev, sud odbija zahtev u prvoj parnici. Umešač preduzima radnje u svoje ime.
JAVNI TUŽILAC
– umešač u opštem interesu, specifičan umešač (sui generis). Nadležni javni tužilac ima pravo da učestvuje u parnici koja teče među drugim licima ako postoji sumnja da jedna ili više stranaka koriste svoja prava u postupku da bi one omogućile primenu prinudnih propisa o prirodnim bogatstvima, da bi izbegle javne finansijske obaveze ili da onemogućile primenu prinudnih odredaba medjunarodnog ugovora. U parnici u kojoj je stupio javni tužilac nije ni stranka ni zastupnik. Meša se po sopstvenoj inicijativi ili inicijativi suda radi zaštite opštih interesa. Sud rešenjem utvrdjuje da je tužilac uzeo učešče. Stranke ne mogu da se protive učešču javnog tužioca. Može preduzimati sve radnje osim dispozitivnih. Njegove radnje imaju neposredno dejstvo.
PARNIČNE RADNJE STRANAKA 28
S obzirom na to ko ih preduzima, dele se na: 1) parnične radnje stranaka → svoje radnje preduzima u sopstvenom interesu 2) parnične radnje suda → pravni akti jednog državnog organa
1 )PARNIČNE RADNJE STRANAKA * POJAM – nema saglasnosti u teoriji. Parnična radnja je svako spoljašnje ponašanje stranke zasnovano na svesnoj volji, koje je uredjeno procesnim pravom, kako u pogledu pretpostavki za svoju punovažnost, tako i u pogledu svog dejstva – Poznić. Parnična radnja, je po mišljenju prof. Vesne Rakić-Vodinelić i zjava volje stranke koja ima za cilj da proizvede procesno pravno dejstvo. U materijalnom pravu izjava volje čim se saopšti suprotnoj stranci, odmah proizvodi odredjena pravna dejstva, dok to nije slučaju sa pravničnim radnjama. Veći broj parničnih radnji stvara samo uslove da sud svojim radnjama proizvede odredjena pravna dejstva. * VRSTE
1) S obzirom na DEJSTVO RADNJE dele se na: a) NEPOSREDNE (direktne) b) POSREDNE (indirektne) a) NEPOSREDNE (direktne) su one koje samim svojim preduzimanjem već proizvode novu procesnu situaciju i postižu cilj kome su i namenjene. Nije potrebna nikakva sudska odluka da bi radnja proizvela dejstvo. Kad je preduzeta ona sama proizvodi procesno pravno dejstvo. One su u tom pogledu identične sa materijalno pravnim radnjama, a to su: 1) podnošenje tužbe 2) preinačenje tužbe 3) povlačenje tužbe 4) priznanje tužbenog zahteva 5) odricanje od tužbenog zahteva 6) sudsko poravnanje 7) zaključenje prorogacionog sporazuma (sporaz.o mesnoj nadlež.) 8) odricanje i odustanak od redovnog pr. leka b) POSREDNE (indirektne) su one koje ne proizvode novu procesnu situaciju već je za to potrebna sudska odluka. 1) predavanje i izdavanje dokaza → potrebna sudska odluka 2) odlaganje ročišta 3) izjava žalbe(npr. nije dovoljno da str. izjavi žalbu, pa da to uspe, ona zavisi od odluke 1° i 2°) 2) S obzirom na VOLJU STRANKE mogu biti a) JEDNOSTRANE 29
b) DVOSTRANE a) JEDNOSTRANE su posredne radnje. Među pravnim poslovima u materijalnom pravu prevlađuje volja stranaka. Preduzima ih samo jedna strana. One po pravilu ne proizvode neposredno procesno dejstvo – posredne radnje (sadržina radnje je određena zakonom). Mogu se podeliti na prave i neprave jednostrane pravne radnje . Prave jednostrane su one za čije je delovanje potrebna sudska odluka, ali za punovažnost nije potreban pristanak protivne stranke. Neprave jednostrane su one za čije je delovanje potreban pristanak protivne stranke (preinačenje tužbe- tužilac). Kod jednostranih nepravih zakon tačno određuje koja stranka mora da pokrene inicijativu, a protivna stranka može samo da se izjasni, bez upuštanja u pregovore. Pored preinačenja tužbe, neprava jednostrana radnja je i povlačenje tužbe. b) DVOSTRANE su one koje su rezultat saglasnosti volja stranaka. One su izuzetak, malobrojne su. Nebitno je od koga potiče inicijativa. One mogu biti u vidu sudskog poravnanja, prorogacionih sporazuma (sporazum o mesnoj nadležnosti), predloga za sporazumni razvod braka, sporazuma o nadležnosti arbitraže (zaključenje u vidu kompromisa ili klauzule), saglasnog predlog stranaka za odlaganje ročišta, da se određeni dokazi ne izvode, da ih ne sudi veće već sudija pojedinac, saglasnosti stranaka kojima one odustaju od održavanja glavne rasprave, saglasnoste stranaka da sudi sudija pojedinac. 3) S obzirom na NAČIN PREDUZIMANJA dele se na: a) IZRIČNE b) PREĆUTNE v) KONKLUDENTNE a) IZRIČNE – pravilo je da se parnične radnje preduzimaju izričito a samo izuzetno prećutno. Mogu se podeliti na pismene (u vidu podneska) i usmene. b) PREĆUTNE – preduzimanje parničnih radnji dolazi u obzir samo kada stranka propusti rok za žalbu ili propusti rok za preduzimanje neke druge parnične radnje. Uvek je to negativno držanje stranke kome se pridodaje određeno ponašanje – pravna fikcija. v) KONKLUDENTNE - u ZPP-u po sistemu pravne fikcije se određuje pojam konkludentne radnje. Npr. ako tužilac izjavi da povlači tužbu, a tuženi traži da se isplate troškovi postupka, time što je to tražio smatra se da je konkludentim radnjama pristao na povlačenje tužbe. Smatra se da je ova fikcija neoboriva. Ako se tuženi upusti u raspravljanje po preinačenom tužbenom zahtevu, smatra se da je pristao na preinačenje.
4) S obzirom na FORMU PREDUZIMANJA razlikujemo: a) PISMENU
30
b) USMENU a) PISMENE parnične radnje se preduzimaju u vidu podneska (tužba, žalba i svi pravni lekovi, arbitražni sporazum, odgovor na tužbu i ostale pravne radnje). U tom obliku se izražava delovanje stranke van ročišta. b) USMENE proizvode dejstvo samo ako se preduzimaju na ročištu pred sudom. Važi samo ono što je rečeno na ročištu. Ročište je vreme i mesto namenjeno preduzimanju usmenih parničnih radnji. Ne mogu se stranke pozivati na izjave date van ročišta, jer je to direktna primena načela neposrednosti . Stranke usmene parnične radnje preduzimaju lično ili preko zastupnika. - PODNESAK je pismeni oblik parnične radnje stranke, kojom stranka izražava delovanje van ročišta. Razlikujemo odredjujući (stavlja se neki stvarni ili procesni predlog, to je tužba i odgovor na tužbu, pravni lek i odgovor na pravni lek i povraćaj u predjašnje stanje) i pripremni (zakonom izričito predvidjeni kao posebne katergorije). Stranka navodi činjenice koje namerava da iznese na pripremnom ročištu ili glavnoj raspravi. Označava i dokaze čije će izvodjenje tom prilikom predložiti. Sadržina, elementi i forma podneska su predviđene zakonom. On mora biti uredan i mora sadržati sve elemente koje zakon propisuje. Spoljašnji elementi : - naznačenje suda - ime, zanimanje, prebivalište odn. boravište stranaka, njihovih zastupnika - potpis stranaka - urednost predmeta spora Unutrašnji elementi : - sadržina i predmet parnične radnje koja se preduzima Pismene parnične radnje su uvek izričite. Ako je podnesak nerazumljiv ili ne sadrži sve potrebne elemente sud će stranku poučiti da ga ispravi ili dopuni (nezamenljiv, ne sadrži sve elemente). On je dužan da joj pomogne u tome. Ako stranka to ne učini doći će do odbacivanja podneska.
5) prema OBAVEZNOSTI RADNJE za sud (prema tome kako preduzeta radnja obavezuje sud)
31
a) DISPOZITIVNE b) OSTALE PARNIČNE RADNJE (nisu dispozitivne) a) DISPOZITIVNE (deluju neposredno same po sebi) su radnje raspolaganja predmetom spora ili tužbenim zahtevom. Samo tužilac može da raspolaže tužbenim zahtevom. Predmetom spora se može raspolagati na dva načina. Prvo je kao da je doneta meritorna odluka. Drugi način podrazumeva okončanje parnice bez meritornog odlučivanja. Dispozitivne radnje se dele na radnje materijalne dispozicije i radnje procesne dispozicije. - RADNJE MATERIJALNE DISPOZICIJE - su one kojima se postupak okončava sa istim dejstvom kao da je odlučeno presudom- meritorna odluka (priznanje tužbenog zahteva, odricanje tužbenog zahteva, sudsko poravnanje i odricanje od prava na žalbu). Ne može se ponovo podneti tužba – ne bis in idem sa istim str. u istom predmetu. - RADNJE PROCESNE DISPOZICIJE - su one kojima se postupak okončava bez dejstva meritorne odluke. Postupak se okončava bez pravosnažnosti. Ista tužba se može podići između istih stranaka o istom predmetu spora – ne deluje pravilo ne bis in idem. Može se ponovo podneti tužba između istih str. o istom predmetu spora. To su: povlačenje tužbe uz pristanak tuženog na povlačenje, pravo preinačenje (promena identiteta) zahteva tužbe i pristanak tuženog na preinačenje, propuštanje određenih rokova npr. pr. na žalbu bez izjave stranke da žalbu neće podneti. Dispozitivne radnje vezuju sud da mora da donese određene odluke, to su radnje sa neposrednim uticajem na postupak. b) Ostale radnje nisu dispozitivne već su to radnje od posrednog uticaja na postupak (ne obavezuju sud da donese neku odluku - podnošenje tužbenog zahteva). Podela na posredne i neposredne se poklapa na dispozitivne i ostale (prema mogućnosti da li se radnja str. može staviti van snage ili ne, da li su opozive ili neopozive).
USLOVI ZA PUNOVAŽNOST PARNIČNIH RADNJI Parnična radnja je voljna radnja, mora biti zasnovana na svesnoj volji stranke, usmerena je na to da se proizvedu procesno pravna dejstva. Za parnično nesposobne stranke parnične radnje preduzimaju zastupnici, može i pomoćnik kao i kod parnično sposobne stranke. Potrebna je saglasnost organa starateljstva za lica koja nemaju pravno relevantnu volju. Parnične radnje zastupnika i punomoćnika vezuju stranku. Za zastupnike je bitno da li je advokat ili ne (punomoćnik ovlašćenje za svaku radnju). VOLJA mora biti slobodna, ne sme biti preduzeta radnja koja je zahvaćena manom volje, prevarom, zabludom, prinudom jer one ne proizvode pravno dejstvo. Postavlja se pitanje na koji način se iskazuje mana volje. Mane volje je teško dokazati. Šta se dešava sa takvom izjavom, takve radnje se rešavaju zavisnosti da li su opozive ili neopozive. -OPOZIVE su one koje stranka može lišiti dejstva svojom izjavom (dispozitivne radnje). Radnja se stavlja van snage u naknadnoj vanparničnih radnji. Mogu biti:
32
a) NEOGRANIČENE – se mogu staviti van snage do pravosnažnog okončanja spora (žalbe) b) OGRANIČENE – se mogu staviti van snage do nekog ranijeg trenutka, (ograničeno opozive) momenta u postupku koji predhodi pravosnažnom okončanju spora (postupka) stavljaju se van snage – pre pravosnaž. okončanja postupka. -NEOPOZIVE su one koje stranka ne može lišiti dejstva svojom izjavom već je potrebna intervencija suda. Npr. – sudsko poravnanje, povlačenje i preinačenje tužbe pošto je tuženi na njih pristao. Stvaraju situaciju, izjave volje, kao pravosnažna sudska presuda i zbog toga je potrebna intervencija suda. Mora se podneti tužba zbog mane volje. Sudsko poravnanje zaključeno uz manu volje je jedini slučaj kada se u našem pravu presudom u novoj parnici stavlja van snage stara pravosnažna sudska presuda. Kroz pravne lekove se kao žalbeni razlog, može ispraviti mana volje, žalbom se može napadati presuda na osnovu priznanja. Sve krivične presude mogu se napasti zbog mane volje predlogom za ponavljanje postupka, ako je mana volje izazvana K.D. – vanredni pravni lek. Sve presude se mogu napadati vanredno pr. lekom, predlog za ponavlj. post. - samo ako je mana volje uslovljena izvršenim K.D. VOLJA mora biti jasna da bi parnič. radnja bila punovažna. Parnične radnje se po pravilu preduzimaju izričito, osim ako zakonodavac dopusti konkludentno i prećutno preduzimanje radnje potrebno da radnja bude preduzeta u određenoj formi FORMA VOLJE – obavezna je pismena forma; usmena – postoji vreme i mesto kada se radnja preduzima.
2)PARNIČNE RADNJE SUDA 33
Su odluke volje bilo sudije pojedinca ili sudskog veća o procesnim i meritornim pitanjima (pitanjima razvoja i okončanja postupka). Odluka je akt koji predstavlja rezultat delatnosti suda. Ove ODLUKE moraju imati određenu FORMU . Moguće su dve forme: PRESUDA i REŠENJE . Svakako je najznačajnija sudska parnična radnja odlučivanje o predmetu spora donošenjem presude. Ostale parnične radnje sud preduzima sa krajnjim ciljem da izrekne presudu ili da bar utvrdi da li presudi ima mesta. Ako prilikom donošenja odluke ili prilikom preduzimanje neke radnje koja je prethodila presudi dodje do povrede procesne odredbe, odluka se može pobijati pravnim lekom, ali nije nepunovažna. Ako ne bude napadnuta postaje pravosnažna. Sastoji se u izricanju da je nastala jedna pravna posledica koju zakon vezuje za postojanje određenih pretpostavki ili data posledica iz njih ne proističe (usvajanjem tužb. zahteva sud izriče da je nastupila pravna posledica istaknuta tužbom i obratno, presudom kojom odbija tužb. zahtev sud izriče da ta posledica nije nastupila). Svojom odlukom sud uz to nalaže stranci jedno određeno ponašanje koje se može sastojati u ispunjenju neke činidbe prema drugoj stranci ili u nekom procesnom teretu. Sud neke odluke donosi na predlog stranke, a neke po službenoj dužnosti. PRESUDOM se uvek odlučuje o tužbenom zahtevu ( o predmetu spora) – osnovanosti tužbenog zahteva. Presuda se još naziva i meritorna odluka (meriorzaslužiti, služiti). Podlogu presude obrazuje rezultat usmenog raspravljanja (izuzetak je presuda na osnovu odricanja ili na osnovu priznanja). Sud je uvek vezan svojom presudom. Ona je podobna za formalnu i materijalnu pravnosnažnost. REŠENJE - Kad ne odlučuje presudom sud donosi rešenje ( odlučuje o procesnim pitanjima). On u tom obliku rešava o svim pitanjima osim o predmetu spora (o procesnim pitanjima). Ta odluka ima privremeni karakter (npr, platni nalog). Izuzeci: - rešenje o smetanju državine i platni nalog Donošenjem rešenja mora da predhodi usmeno raspravljanje samo u slučajevima koji su zakonom izričito predviđeni (primer: rešenje o predlogu za povraćaj u pređašnje stanje ili o prigovoru da o istoj pravnoj stvari već teče parnica ili da postoji pravosnažna presuda). Rešenjem nije sud uvek vezan jer on može povući rešenje koje se odnosi na upravljanje postupkom. Prema sadržini odluke se dele na: 1) KONDEMNATORNE (osuda) – su one kojima se tuženi, a izuzetno tužilac osuđuje neku činidbu. Jedina je izvršiva. Tuženi se osudjuje na aktivno ponašanje ili uzdržavanje od aktivnog ponašanja (npr. da stranka ispravi podnesak ili da podnese ispravu ili da stranka plati troškove postupka). 2) DEKLARATIVNE (utvrđenje) – su one kojima se određuje da je pravna posledica nastupila ili nije nastupila u prošlosti (negativne i pozitivne). Utvrđuje se postojanje ili nepostojanje nekog materijalnog prava. Sve odluke kojima se odbija zahtev stranke su deklarativne. 3) KONSTITUTIVNE (ustanovljenje, stvaranje) – kojima se ustanovljava određeno pravo. Mnogo su češća konstitutivna rešenja kojima se definiše procesno pitanje, nego konstitutivne meritorne odluke (pravna posledica nastaje samim sudskim aktom, npr. razvod braka, poništaj ugovora, odluka o produženju roka, odluka o oslobođenju stranke od parničnih troškova). Primeri: Rešenje o smetanju državine - odlučuje se meritorno u formi rešenja, jer ima privremeni karakter – dok se ne raspravi u parnici. Platni nalog - Kod nas se na osnovu adekvatne isprave može tražiti prinudno rešenje.
TUŽBA 34
Tužba je radnja uvođenja u parnični postupak . To je jednostrana parnična radnja tužioca , 1)kojom se traži zaštita odredjene sadržine i 2)kojom se postavlja zahtev određene sadržine i 3)kojom se redovno pokreće parnični postupak . Tužbom se traži zaštita određene sadržine (tužbeni zahtev) za povređeno ili ugroženo pravo. Tužilac zaštitu traži od suda. Pravilo je da se postupak pokreće tužbom, ali može se pokrenuti i na drugi način – sud ex officio. Npr. – kod razvoda braka, sud sam dodeljuje decu i ako to niko nije tražio. Preinačenje tužbe, ako je preinači tako što tuži treće lice. Nedopuštenu tužbu sud rešenjem odbacuje .
SADRŽINA – tužba mora sadržati zakonom određene elemente. T užba je pismena parnična radnja, koja se po pravilu podnosi u obliku podneska. Svaki podnesak da bi bio uredan mora da sadrži obavezne elemente (sud kojem se podnesak podnosi, označenje stranaka, punomoćnike, zakonske zastupnike, naznačenje predmeta spora, naznačenje vrednosti spora u imovinskim sporovima i dr.). Tužba mora biti potpisana. Tužbeni podnesak ima: 1) elemente svakog drugog podneska , 2) specifične elemente (tužbeni zahtev , činjenice na kojima se tužbeni zahtev zasniva i dokazi iz kojih treba potvrditi činjenice).
1) ELEMENTI SVAKOG PODNESKA 1) Naznačenje suda – sud kome se podnosi 2) Naznačenje stranaka (fizička lica – ime, prezime, adresa, pr. lica – sedište i naziv firme) 3) Naznačenje zakonskog zastupnika ili pomoćnika 4) Naznačenje predmeta spora 5) Naznačenje vrednosti predmeta spora 6) Potpis podnosioca 7) Radnja koja se njime preduzima
2) SPECIFICNI ELEMENTI
35
1) TUŽBENI ZAHTEV (PREDMET SPORA) – zahtev u pogledu: glavne stvari i sporednih traženja 2) ČINJENICE na kojima tužilac zasniva svoj tužbeni zahtev 3) DOKAZI na kojima se zasniva tužbeni zahtev (kojima se utvrđuju i zasnivaju te činjenice)
1)
TUŽBENI ZAHTEV (PREDMET SPORA) Pettitum tužbe
To je zahtev tužioca da sud donese odluku određene sadržine. T užbeni zahtev se odbija presudom. Teorijski pojam tužbenog zahteva: Materijalno-pravno shvatanje pojma tužbenog zahteva - da bi se tužbeni zahtev indentifikovao potrebno je da tužilac prema tuženom iznosi tvrdnju da je nastupila određena pravna posledica zbog određenog činjeničnog stanja, proisteklog iz tačno određenog životnog događaja kao i materijalna kvalifikacija te pravne posledice u vidu subjektivnog prava. Npr. lice A je vlasnik stvari, a lice B je zakupac. Oni zaključuju ugovor o zakupu. Zakupac ne plati kiriju 3 meseca. Lice A traži plaćanje, tj. izvršenje odredjene obaveze. Pravna kvalifikacija je da se duguje zakupnina. Ako tužilac, vlasnik stana dokaže činjenice, lice B će sud obavezati da plati zakupninu. Tvrdnja tužioca da je nastupila pravna posledica i da on ima pravo na osnovu životnog dogadjaja. Životni dogadjaj je da je zaključio ugovor i da nije plaćao zakupninu. Posledica je da traži ispunjenje činidbe, i nastaje obaveza plaćanja. Pravna kvalifikacija je da duguje zakupninu. Procesno- pravno shvatanje - moraju postojati 2 elementa da bi se tužbeni zahtev kvalifikovao: 1) Tužiočeva tvrdnja da je nastupila određena pavna posledica . 2) Činjenični skup (određeni) iz određenog životnog događaja. Ako tužilac dokaže da je na osnovu činjeničnog skupa i određenog životnog događaja nastala pravna posledica nije bitna netačno određena pravna kvalifikacija. Sud nije vezan pravnom kvalifikacijom tužioca. Npr. Ako lice A dokaže da iz činjeničnog skupa nastupila pravna posledica, sud će usvojiti tužbeni zahtev. Ako lice B se brani nepunovažnošću ugovora o zakupu, nema zakupa, ali ima neosnovanog obogaćenja. Naš sud nije vezan materijalno-pravnom kvalifikacijom koju tužilac navodi, on treba da utvrdi da li tužiocu pripada posledica koju on ističe, po bilo kojoj normi. Kod nas vlada procesno-pravna teorija. Ovo važi samo za kondemnatorne tužbe.
BITNI ELEMENTI TUŽBENOG ZAHTEVA 36
a) Tužbeni zahtev je jedna SUBJEKTIVNA KATEGORIJA. To je pretenzija, tvrdnja da je nastupila određena pravna posledica , a da li je opravdana saznaće se kada sud raspravi sva pitanja i donese odluku. Tuženi se brani od pretenzija tužioca. b) Tužbeni zahtev mora biti ODREĐEN . To proističe iz načela dispozicije. Od tužiočeve volje zavisi da li će tužiti, kada će tužiti i kakva će biti sadržina tužbenog zahteva, koji mora biti određen subjektivno i objektivno. SUBJEKTIVNO ODREĐEN – je određenost stranaka (ko je tuženi, ko je tužilac, ako ima više tuženih, tužilac mora da odredi i način na koji se neko tuži, da odredi položaj suparničara - jedinstveni, prosti, eventualni suparničari) OBJEKTIVNO ODREĐEN – treba videti kakva je sadržina pravne posledice, količina i kvalitet (obimu i visini) tužbenog zahteva. Tužilac mora jasno reći šta on traži, odrediti sadržinu, posledice i kakva činidba mora da bude .
VEZANOST SUDA POSTAVLJENIM ZAHTEVOM (DISPOZICIJA SUBJEKTA) Sud može usvojiti ili odbiti tužbeni zahtev. Ne može suditi preko zahteva već mora suditi o onome što je stranka tražila (vezan je visinom zahteva). Izuzetak je podela maloletne dece kod razvoda .
TRAJNOST ZAHTEVA – nije apsolutno shvaćena. Poželjno je da se jednom postavljeni tužbeni zahtev ne menja. Ipak moguće je tužbu preinačiti ako se u toku postupka promene okolnosti. Pored toga moguće je usled istog razloga tužbu povući. IDENTITET ( ISTOVETNOST ) TUŽBENOG ZAHTEVA – ima praktični značaj kada se postavlja pitanje da li između stranaka teče spor iste vrste, ili je o tom pitanju, između tih stranaka donešena pravnosnažna presuda ( ne bis in idem). Zahtev se sastoji od činjenica (životnog događaja) i pravne posledice koju tužilac iz njih izvodi. Identitet zahteva je promenjen ako se menja bilo koji od ta dva elementa. TUŽBENI PREDLOG – je onaj deo tužbenog podneska u kome tužilac formuliše izreku presude onako kako ona, po njegovom mišljenju treba da glasi . Iz tužbenog predloga treba da se jasno vidi sadržina i obim pravne posledice o kojoj tužilac traži presudu, a isto važi i za vrstu zaštite. 2) ČINJENICE su bitan element tužbenog zahteva na kojima se tužbeni zahtev zasniva. One predstavljaju opis životnog događaja. Uvek je reč o činjeničnom skupu (činjenično stanje). Identitet zaht. je promenjen ako se promeni bilo koji od ova dva elementa (pravne posledice i činjenični skup). O pitanju u kojoj meri činjenice treba da budu navedene u tužbi, postoje u nauci dva shvatanja: 1) TEORIJA INDIVIDUALIZIRANJA - potrebno je da tužilac iznese minimum činjenica po kome će se taj događaj razlikovati od sličnog događaja, da bi se utvrdilo da li je tužb. zahtev identičan ili ne sa sličnim tužb. zahtevom. Tužilac nije dužan da opiše čitav događaj. Ova teorija nije nigde prihvaćena. 2) TEORIJA SUPSTANCIRANJA - u svakoj tužbi treba da budu iznesene sve činjenice koje su bitne za osnovanost tužbenog zahteva. Treba da bude opisan 37
čitav životni događaj da bi se moglo zaključiti da li je osnovan tužbeni zahtev. (detaljan opis čitavog život. događaja). Kod nas važi teorija supstanciranja – detaljnog izlaganja životnog događaja iz koga tužilac izvodi pravne posledice. Tužilac iznosi činjenice na kojima se zahtev zasniva, a ne sve činjenice. Iznosi samo činjenice koje su povoljne po njega, a sud će od tuženog čuti i po tužioca nepovoljne činjenice.
3) DOKAZI su bitan element tužbe. Potvrđuju činjenice iznete u tužbi. Ako su isprave dokazno sredstvo, mogu biti podnesene uz tužbu. Svi ostali dokazi se izvode kasnije – svedoci, veštaci, saslušanje stranaka. Tužilac može iznositi nove dokaze i nove činjenice u toku postupka do zaključenja glavne rasprave, a u fazi žalbe samo ako stranka nije znala ili nije mogla znati za neke dokaze.
VRSTE TUŽBI Klasifikacija s obzirom na kriterijum sadržinske zaštite tužbe se dele na:
1. KONDEMNATORNE 2. DEKLARATIVNE 3. KONSTITUTIVNE
1) KONDEMNATORNA TUŽBA je tužba za osudu na činidbu (najčešća tužba). Predmet tužb. zahteva je određena činidba. Pojam tužbe nije jednak prestaciji u obligacionom pravu. Proističe iz bilo kog građansko – pravnog odnosa i obuhvata bilo kakvo ponašanje koje se od tuženog traži a koje je posledica povrede ili ugrožavanja tužiočevog prava. Ovom tužbom tužilac tvrdi da mu prema tuženom pripada pravo na određenu činidbu i predlaže da sud tuženog osudi da tu činidbu ispuni. Ta činidba može imati dva oblika: pozitivan i negativan. POZITIVNA ČINIDBA – bilo kakva aktivna radnja tuženog (davanje, plaćanje, izvršenje radnje). Ponašanje koje se zahteva od tuženog mora biti tačno određeno. NEGATIVNA ČINIDBA – kada se od tuženog traži da propusti neku radnju na koju ima pravo ili da trpi da na nekoj njegovoj stvari tužilac preduzme neku radnju, ustanovi neko svoje pravo.
ROK → Tužilac mora obavezati tuženog na činidbu u određenom roku. Za novčane činidbe iznosi 15 dana, ali tužilac može da odredi i duži rok. Za nenovčane činidbe rok nije odredjen zakonom, nego sud odredjuje primeren rok saglasno životnoj situaciji i vrsti činidbe koja se traži. Rok za dobrovoljno izvršenje činidbe se naziva paricioni rok . Istekom paricionog roka može se tražiti prinudno izvršenje (samo kondemnatornih tužbi, jer se samo one prinudno izvršavaju). 2) TUŽBA ZA UTVRĐENJE (DEKLARATIVNA) 38
Tužilac traži od suda da utvrdi postojanje ili nepostojanje jednog pravnog odnosa ili prava, a izuzetno autentičnost ili neautentičnost jedne isprave. Predmet ove tužbe je pravni odnos i obeležja pravnog odnosa (da li je punovažan ili ne). Ovom tužbom se ne može tražiti utvrdjenje pravne činjenice. Bitna je pravna kvalifikacija, tužilac mora da ima pravni interes (npr. sud treba da utvrdi da li je on vlasnik stvari). Zaštita se završava na deklaraciji, utvrdjenju, ne ide se dalje. Deklarativna tužba može biti pozitivna i negativna. POZITIVNA – je ona kojom tužilac zahteva od suda da utvrdi da tačno određeni odnos između tužioca i tuženog postoji. NEGATIVNA – je ona na osnovu koje sud utvrđuje da tačno određen odnos između tužioca i tuženog ne postoji. Tužilac se ne zadovoljava da se utvrdi postojanje ili ne postojanje pr. odnosa. Mora učiniti verovatnim svoj pr. interes – samo za utvrđenje pre nego što je dospela obaveza tuženog na neku činidbu. Parnica se vodi ne samo zbog povrede v eć i zbog ugrožavanja subjektivnog prava. INCIDENTNI ZAHTEV ZA UTVRDJENJE je prejudicijelni zahtev kojim tužilac u toku parnice, pored postojećeg zahteva, ističe zahtev da sud utvrdi postojanje nekog pravnog odnosa, od kojeg bi mogla da zavisi odluka o sporu. Ovaj zahtev se unosi u dispozitiv presude i taj deo presude takodje postaje pravosnažan, pri čemu u izreci presude prvo se rešava o prejudicijelnom zahtevu, pa tek zatim o drugom glavnom zahtevu. Tuženi može u protivtužbi podneti ovakav zahtev. Takođe, medjupresudom se može odlučiti o prejudicijelnom zahtevu. ODREĐENOST TUŽBENOG ZAHTEVA KOD DEKLARATIVNE TUZBE Tužbeni zahtev mora biti konkretizovan. Mora imati tezu da postoji ili ne postoji tačno određeni odnos između tužioca i tuženog – pravna kvalifikacija je bitna, jer ako bude pogrešna doći će do odbijanja tužbenog zahteva. Ovde deluje materijalno – pr. teorija. Zaštita se završava na utvrđivanju postojanja ili nepostojanja određenog prava.
PRAVNI INTERES - tužilac ga mora učiniti verovatnim – mora objasniti zašto se samo traži utvrđenje. Treba da ima pr. interes za utvrđivanje postojanja obaveze pre nego što je ona dospela za činidbu, ako se iz ponašanja tuženog zaključuje da on neće ispuniti obavezu. Tužilac je nesiguran, reaguje pre povrede prava. Ako se tuženi ne ponaša u skladu sa deklaracijom podnosi se kondemnatorna tužba. IZUZETAK - Zakon može ovlastiti tužioca na pokretanja deklarativne tužbe, kada on ne mora učiniti verovatnim svoj pr. interes (ako umre za vreme razvoda braka). Deklarativna presuda se ne može na prinudan način izvršiti.
3) PREOBRAŽAJNA TUŽBA (KONSTITUTIVNA)
39
cilj tužbe je zaštita potestativnih preobražajnih prava (subjektivnih prava). Preobražajna (subjektivna) prava su ona koja ovlašćuju titulara da jednostranom izjavom volje proizvede određenu pr. posledicu (raskid ili otkaz ugovora). Npr. kada kupac raskida ugovor zato što isporučena roba ne odgovara ugovorenom kvalitetu, može tražiti naknadu štete, a prodavac koji osporava pravo na raskid može tražiti kupovnu cenu. Ova tužba je izuzetak , jer sud na osnovu nje menja jedno pravno stanje koje je postojalo pre presude i stvara se nova situacija. Čemu ova tužba? Postoje potestativna prava za koje je potrebna i pravosnažna sudska presuda, da bi nastupila promena, a nije dovolja samo jednostrana izjava volje (npr. tužba za razvod ili poništaj braka). Za razvod braka je potrebna tužba, kao i za osporavanje očinstva i materinstva. U momentu pravosnažnosti presude nastaje pravna promena. Postoji i druga mogućnost podnošenja konstitutivne tužbe kada za proizvođenje pr. promene nije dovoljna izjava volje titulara potestativnog prava već je potrebna saglasnost druge strane (promena ugovora zbog promenjenih okolnosti). PREOBRAŽAJ se može sastojati u: 1) PRESTANKU POSTOJEĆEG PRAVA 2) NASTANKU NOVOG PR. ODNOSA 3) MODIFIKOVANJU POSTOJEĆEG PR. ODNOSA (BLIŽE UREĐENJE) Po pravilu radi se o materijalno – pr. odnosu, a izuzetno se može raditi i o procesnopravnom odnosu (tužba za poništaj sudskog poravnanja). Tužbom se može tražiti samo pravna promena koja je određena zakonom (razvod braka, osporavanje očinstva ili materinstva i dr.). Najčešće se preobražajne tužbe podnose u bračnom i porodičnom obligacionom i statusnom pravu. Svaka tužba kojom se traži povećanje izdržavanja je konstitutivna tužba.
DEJSTVA TUŽBE 40
Razlikuju se 2 momenta za koje se dejstva tužbe vezuju:
1) DEJSTVA PODNOŠENJA TUŽBE SUDU - akt podnošenja tužbe mora biti zasnovan na svesnoj volji i tužba mora biti podnesena sudu. Tada tužba proizvodi dva dejstva: * MATERIJALNO PR. DEJSTVA – potiče iz obligacionog prava i sastoji se iz: a) prekida roka zastarelosti određenih subjektivnih prava (rok počinje iznova) – samim podnošenjem tužbe, prekida se rok zastarelosti. Ako se tužba povuče smatra se da prekid zastarelosti nije nastupio, ali ako odbačena tužba bude ponovo podnesena u roku od 3 meseca smatra se da je zastarevanje prekinuto prvom tužbom. b) održavanje prekluzivnog roka za tužbu - podnošenjem tužbe održava se i prekluzivni rok materijalnog – prava. (da li je stranka poštovala rok ili nije), ako nije tužba se odbacuje kao nedopuštena, a protiv odbacivanja može se podneti žalba. c) tužba deluje kao opomena ukoliko se radi o izvršenju obaveze za koju nije određen rok. * PROCESNO PR. DEJSTVA a) sud je dužan da po tužbi postupa (ustavna obaveza suda) u momentu njenog podnošenja b) prema stanju stvari u momentu podnošenja tužbe ocenjuje se nadležnost suda (mesna, stvarna, vrste suda) - ako se stanje stvari posle momenta podnošenja tužbe promeni nastupa perpetuatio fori odn. zadržavanje nadležnosti.
2) DEJSTVA DOSTAVLJANJA TUŽBE TUŽENOM * MATERIJALNOPRAVNO DEJSTVO a) Tuženi koji je do tada bio savestan, dostavljanjem tužbe ( litispendencijom) postaje nesavestan (on se obaveštava je da tužen, i zašto je tužen) b) tuženi od tog trenutka pada u docnju (moru), ako nije određen rok za izvršenje činidbe. c) ako su u pitanju alternativno postavljene obaveze, dostavljanjem tužbe dolazi do aktiviranja prava izbora dužnika . d) dostavljena tužba deluje kao opomena * PROCESNOPRAVNA DEJSTVA a) Litispendencijom počinje parnica b) ne bis in idem – nedopuštena je ista tužba između istih stranaka c) od momenta dostavljanja tužbe tuženom za preinačenje je potreban pristanak tuženog d) sud više po službenoj dužnosti ne vodi računa o mesnoj nadležnosti .
PREINAČENJE TUŽBE 41
(PROMENA INDETITETA TUŽBENOG ZAHTEVA)
POJAM Naš ZPP bitno proširuje pojam preinačenja tužbe od teorijskog smisla. U teorijskom smislu to je promena identiteta tužbenog zahteva. Moguće je do zaključenja glavne rasprave i uvek podrazumeva podnošenje nove tužbe. ZPP poznaje tri vida preinačenja tužbe:
1) promena identiteta tužbenog zahteva (tužilac je povukao prvu tužbu i podneo novu, umesto prvog istaknutog zahteva dodaje se novi), 2) dodavanje novog uz postojeći zahtev (tužilac, uz zahtev iz jednog ugovora stavlja i zahtev iz drugog, ili kada uz povraćaj stvari traži i naknadu štete zbog smanjenja njene vrednosti), 3) povećanje zahteva (kvantitativno) – kod kondemnatornih tužbi gde se traži povećanje novčane sume ili povećanje količine zamenljivih stvari. Do ovog preinačenja obično dolazi usled nastupanja novih činjenica u toku parnice, kao što je dalje pogoršanje zdravlja i povećanje nesposobnosti za rad u toku spora po tužbi za naknadu štete nanesene telesnom povredom.
Svako preinačenje tužbe je neprava jednostrana parnična radnja tužioca i
potreban je pristanak druge strane (tuženog).
USLOVI ZA DOPUŠTENOST PREINAČENJA - Vreme - u kom se preinačenje može izvršiti je najranije pošto je tužba podnesena, a najkasnije do zaključenja glavne rasprave. SAGLASNOST TUŽENOG - pre dostavljanja tužbe tuženom za preinačenje nije potrebna saglasnost tuženog – jednostrana radnja. Posle dostavljanja tužbe tuženom za preinačenje je potrebna saglasnost tuženog. Postavlja se pitanje da li pristanak tuženog ima značaj APSOLUTNOG VETA. Nema, čak i kada tuženi ne da svoju saglasnost. Sud ima ovlašćenje da dopusti preinačenje tužbe ako je to neophodno, celishodno, da se rasprave svi odnosi sporni između stranaka. Sud o tome odlučuje na osnovu svojih diskrecionih ovlašćenja. Postoji još jedan slučaj kada saglasnost tuženog nije neophodna – kada tužilac iz istog odnosa traži drugu stvar (kondemnatorna tužba), ali zbog toga što su posle podnošenja tužbe nastale nove okolnosti. Ako je tužba preinačena na ročištu na kome tuženi nije prisutan, sud će odložiti ročište i dostaviti tuženom prepis zapisnika sa tog ročišta. Protiv rešenja kojim se dopušta ili odbija preinačenje tužbe nije dozvoljena posebna žalba. PRIVILEGOVANO preinačenje je ono kad tuženi nema pravo da se protivi preinačenju ne smatra se p: - ako tužilac promeni pravni osnov
42
- smanji tužbeni zahtev - dopuni, ispravi navode, ne ponovi tužb .
F ORMA – preinačenje tužbe može se izvršiti pismeno u vidu podneska i usmeno na pripremnom ročištu ili na ročištu za glavnu raspravu. Postoje dve vrste preinačenja tužbe – objektivno i subjektivno. OBJEKTIVNO preinačenje je parnična radnja tužioca kojom on podnosi novu tužbu uz povlačenje ranije (dopuna tužbe, ispravka tužbe, sužavanje tužbenog zahteva, menja se pravni osnov); SUBJEKTIVNO preinačenje je promena tuženog naknadnom radnjom tužioca koja nastupa momentom preinačenja tužbe (umesto prvobitnog tuženog se tuži neko 3-će lice), potreban je pristanak novog tuženog ako se stari upustio u parnicu. Tužilac će to učiniti kada razvoj postupka dovodi u sumnju tačnost pasivne legitimacije. Vreme u kome se to može učiniti je najranije pošto je tužba podnesena, a najkasnije do zaključenja glavne rasprave. Od trenutka kada se tuženi upusti u raspravljanje o glavnoj stvari, potrebno je i za preinačenje saglasnost lica koje treba da stupi u parnicu umesto tuženog. Njegov se pristanak traži zato što on mora primiti parnicu u stanju u kojoj se ona nalazi kada novi tuženi stupa u nju.
POVLAČENJE TUŽBE POJAM - Jednostrana parnična radnja tužioca kojom on izjavljuje da više ne traži sudsku zaštitu povodom tužbe koju je podneo. On se ne odriče prava koje je tom tužbom tražio, već se samo odriče sudske zaštite. OBJEKTIVNO PREINAČENJE je isticanje drugog zahteva umesto prvobitnog. Tužilac povlači tužbu i podnosi novu u toku parnice. Radnja povlačenja tužbe može biti i prećutna kod pravog objektivnog preinačenja. SUBJEKTIVNO PREINAČENJE je kad umesto starog bude tužen novi tuženi. Povlačenje i odricanje može biti izričito i prećutno (pretpostavljeno) USLOVI ZA POVLAČENJE TUŽBE : Tužilac može da povuče tužbu pre početka toka parnice (dostavljanjem) bez pristanka tuženog. Posle dostavljanja neophodan je pristanak tuženog na povlačenje tužbe. Povlačenjem tužbe ne dolazi do meritornog odlučivanja, a ako tužilac se odrekne tužbenog zahteva, donosi se meritorna odluka. Izuzetak je povlačenje tužbe za razvod braka (ona se može povući i u toku postupka bez saglasnosti tuženog, iz razloga društvenog značaja braka, ali nije moguće u fazi žalbe). DEJSTVA - Parnica prestaje da teče od momenta davanja saglasnosti tuženog, Saglasnost može da bude data izričito ili konkludentnim radnjama. Povučena tužba se može ponovo podneti, jer se spor ne rešava meritorno već parnica prestaje da teče, za razliku od odricanja od tužbenog zahteva, gde ne postoji mogućnost ponovnog podnošenje tužbe, jer se donosi presuda. Povlačenjem tužbe stvara se pretpostavka da rok zastarelosti nije ni prestao da teče - zaustavni rok . Tužilac je dužan da tuženom naknadi troškove, osim kada je do povlačenja tužbe došlo zato što je tuženi ispunio činidbu koja je tužbom tražena.
ODRICANJE OD TUŽBEOG ZAHTEVA 43
POJAM – to je jednostavna radnja kojom tužilac izjavljuje da je njegov tužb. zahtev neosnovan, pa više i ne traži sudsku zaštitu. On se izjašnjava o samom tužbenom zahtevu, o samom predmetu spora . Da li odricanje od tužbenog zahteva podrazumeva i odricanje prava radi čije zaštite je podneta tužba? Nema odgovora na ovo pitanje, ali je rezultat u praksi isti. Odricanjem od tužbenog zahteva gubi se pravo na podnošenje iste tužbe, jer sud donosi presudu na osnovu odricanja . Ova radnja nema značaj parnične radnje, već ima obeležja materijalnopravnog dejstva. USLOVI – su da se ne traži pristanak tuženog. On nema razloga da se protivi odricanju, zbog donošenja presude o predmetu spora, pa tužilac ne može više podići istu tužbu. POLOŽAJ SUDA - Kontrola dopuštenosti radnje sa stanovišta prinudno pravnih propisa, javnog poretka - sud neće dozvoliti odricanje ako zaključi da izjava nije u skladu sa prinudno pravnim propisima i moralom. Nekih zahteva se tužilac ne može odreći, npr. zahtev za razvod braka, za izdržavanje (radi se o slabijoj stranci). Radnja odricanja sama po sebi ne gasi parnicu u situacijama kada nemamo obavezno zastupanje advokata. Nije dovoljna samo izjava tužioca, već sud mora doneti presudu kojom će odbiti tužbeni zahtev. To je negativna presuda kojom se zahtev odbija i tada postoji pravo na žalbu. Tužilac se može žaliti zbog nekih apsolutno bitnih povreda. DEJSTVA - Parnica prestaje da teče. Nastupa res iudicata, smatra se da je presuda pravnosnažna. Važi pravilo Ne bis in idem - ne može se opet voditi spor između istih stranaka po istom pitanju. Troškovi postupka padaju na tužioca.
SPAJANJE TUŽBENIH ZAHTEVA 44
POJAM – Postoji kada jedna tužba sadrži veći broj zahteva. Može biti kombinovano sa suparničarstvom i sa subjektivnom množinom procesnih odnosa. USLOVI - Nisu isti za sve vrste spajanja, ali postoje zajednički: 1) za sve vrste zahteva mora biti nadležan sud (iste vrste ). (kada je fizičko lice materijalni suparničar sa privrednim subjektom→ nadležan je trgovinski sud). Ne mora biti nadležan sud istog stepena , samo sud iste vrste. Ako je za jedan zahtev nadležan opštinski sud, a za drugi okružni sud sprovodi se pravilo atrakcije nadležnosti - za sve zahteve će biti nadležan okružni sud. 2) Potrebno je da za sve zahteve bude propisana ista vrsta postupka (opšti parnični i državinski postupak). To su zajednični uslovi, ostali su specifični i zavise od vrste tužbenog zahteva. (Što se tiče zahteva za izdržavanje dece dopušteni su izuzeci). Kriterijum za podelu na tri vrste je način spajanja. VRST E – Zakon predviđa tri vrste spajanja tužbenih zahteva: a) KUMULATIVNO (obično) b) EVENTUALNO (uslovno) c) ALTERNATIVNO (nije uređeno ZPP, već proističe iz materijalnopravnih propisa) a) KUMULATIVNO SPAJANJE postoji kada tužilac predloži sudu da usvoji sve njegove tužbene zahteve ( svi su ravnopravni ) koji su sadržani u jednoj tužbi, pri čemu odbijanje ili usvajanje jednog tužbenog zahteva ne povlači odbijanje ili usvajanje ostalih tužbenih zahteva. Da bi došlo do spajanja potrebno je da između zahteva postoji veza bilo da se radi o istom činjeničnom stanju ili da svi zahtevi proizilaze iz istih ili sličnih pravnih osnova. U zavisnosti od te veze razlikujemo: * PRAVO KUMULATIVNO SPAJANJE - spajanje zahteva koji (svi) proističu iz činjeničnog ili pravnog osnova (npr. naknada materijalne i nematerijalne štete kod saobraćajne nezgode). Vrednost predmeta spora se određuje prema zbiru svih zahteva. * NEPRAVO KUMULATIVNO SPAJANJE postoji kada dolazi do spajanja tužbenih zahteva koji proističu iz sličnog činjeničnog i materijalno pr. osnova – između njih postoji određena veza. Vrednost predmeta spora se određuje za svaki zahtev ponaosob. Kod kumulativnog spajanja moguće je doneti delimičnu presudu. S obzirom na sadržinu spojenih zahteva, na njihov osnov i druge okolnosti, sud upravljajući parnicom rešava da li će o svim zahtevima raspravljati zajednički ili će raspravljanje koncentrisati na pojedine zahteve. Odvojeno raspravljanje o nekim zahtevima vodi delimičnoj presudi. b) EVENTUALNO (USLOVNO) SPAJANJE – podrazumeva 2 zahteva – glavni i sporedni . Tužilac može spojiti dva tužbena zahteva tako da sud usvoji drugi
45
(eventualni) za slučaj da se prvi (glavni) pokaže kao neosnovan. Redosled zahteva mora biti u tužbi određen. Tužilac mora odrediti koji je glavni, a koji sporedni. On predlaže sudu da usvoji glavni zahtev, a tek ako sud smatra da je glavni neosnovan, tek tada razmatra sporedne (eventualne zahteve). Tužilac odredjuje redosled tužbenog zahteva i sud je tim redosledom vezan. Zahteva mora biti najmanje dva, jedan je glavni, a sporednih može biti i više. Ako sud usvoji glavni zahtev zakon ne govori šta će biti sa eventualnim zahtevom. Kada se raspravljaju svi zahtevi u istom sporu, sud je vezan svojom argumentacijom. Potrebno je da između zahteva postoji izvesna veza. Podnošenjem tužbe se prekida rok zastarelosti i to u pogledu glavnog zahteva, i u pogledu eventualnih tužbenih zahteva. Ova procesna ustanova se može upotrebiti samo ako je isti sud stvarno i mesno nadležan za svaki zahtev i ako se o svima raspravlja o istoj vrsti postupka. Ako glavni zahtev bude usvojen sud u pismeni sastav presude unosi rešenje kojim konstatuje da parnica u pogledu eventualnog zahteva prestaje da teče pravnosnažnošću presude. Ako se glavni zahtev pokaže kao neosnovan sud istom presudom odlučuje i o pomoćnom (eventualnom) – tada je nastupio raskidni uslov. Delimična presuda nije dopuštena. Dr POZNIĆ - u slučaju usvajanja glavnog zahteva odbijaju se eventualni. Potrebno je da između zahteva postoji izvesna veza, da su zasnovani na istom događaju ili događajima koji čine celinu. Isti sud mora biti stvarno i mesno nadležan za svaki zahtev. Na sve zahteve sud primenjuje iste dokaze. Podnošenjem tužbe prestaje rok zastarelosti u odnosu na sve zahteve. c) ALTERNATIVNO SPAJANJE – proističe iz alternativno postavljenih obligacija (obaveza se može izvršiti sa više činidbi alternativno, pri čemu redosled bira bilo poverilac, bilo dužnik). Pravo izbora pripada tužiocu. Onda kada tuženom pripada pravo na izbor govorimo o alternativnom spajanju, i to svoje pravo tuženi može vršiti kada dodje do vršenja činidbi (u izvršnom postupku). FACULTAS ALTERNATIVA je samo ovlašćenje koje on stiče ako tužilac da jednostranu izjavu volje u parnici. U prinudnom izvršenju imamo samo jedan zahtev. Kod eventualnog spajanja i kod alternativnog ne može se donositi delimična presuda. Ako bi osuda glasila alternativno ne bi se znalo koji je od dva zahteva osnovan. U slučaju kada je predlog za osudu neodređen, tužba je nedopuštena (to nije tako kaže Vesna). Više zahteva je alternativno spojeno tužbom kojom se traži izricanje jedne iste posledice iz više događaja, redovno dva.
ALTERNATIVNO OVLAŠĆENJE TUŽENOG (facultas alternativa)
To nije spajanje tužbenog zahteva, već pravo tužioca da umesto ispunjenja dugovane činidbe predloži da tuženi plati određeni novčani iznos ili da ispuni neku drugu činidbu. Ovaj predlog tužilac može da istakne u tužbi i kasnije u parnici, sve do zaključenja glavne rasprave. Sud se ne upušta u ispitivanje da li navedeni novčani iznos odgovara vrednosti činidbe. U slučaju proteka parničnog roka tužilac ima pravo da traži samo prinudno izvršenje za ostvarenje nenovčane činidbe, nema mogućnosti donošenja delimične presude (npr. – tužilac koji predlaže osudu na nenovčanu činidbu npr. na prodaju stvari, može u tužbi ili kasnije, sve do zaključenja glavne rasprave, izjaviti da će se smatrati namirenim ako mu tuženi umesto ispunjenja te činidbe, isplati određeni iznos). Plaćanje novčanog iznosa u takvom slučaju je jedno ovlašćenje tuženog, koji nema značaj tužbenog zahteva pa se o njemu ne može raspravljati.
ODBRANA TUŽENOG 46
STAV TUŽENOG PREMA TUŽBI se može iskazati na više načina već u toku pripremanja glavne rasprave: 1) Tuženi može priznati tužb. zahtev . Tada se tuženi ne brani. Posledica je donošenje presude na osnovu priznanja. Usvaja se tužbeni zahtev i to je jednostrana parnična radnja. Tuženi je taj koji nije uspeo u sporu. 2) Tuženi se može braniti ćutanjem, odnosno može se uzdržati od svakog izjašnjenja. To je propuštanje da preduzme bilo kakvu radnju. U našem pravu to nije priznanje tužbenog zahteva. Nekada sud može doneti presudu zbog propuštanja da se pismeno odgovori na tužbeni zahtev. Ne može se donositi presuda na osnovu priznanja već je posledica donošenje presude zbog izostanka . 3) Tuženi se može braniti od tužbenog zahteva. Načini odbrane mogu biti sadržinski i formalni .
a) SADRŽINSKI način odbrane –
MERITORNA ODBRANA
•
•
Tuženi se sluzi raznim vrstama osporavanja tužbenog zahteva: tuženi može osporavati činjenično stanje koje je tužilac naveo u tužbi. Može imati oblik prostog poricanja ili drugačijeg prikazivanja jedne činjenice. Tada se cela parnica svodi na dokazivanje koje su činjenice istinite. Ovim načinom odbrane tuženi prebacuje na tužioca teret dokazivanja tačnosti činjenice. tuženi može osporavati pravni osnov tužbenog zahteva na više načina: - nekonkludentna tužba (iz činjenica ne proizlazi da je tužbeni zahtev osnovan) - brani se tvrdnjom da iz činjenica koje je tužilac naveo, a on ih ne osporava, po materijalnom pravu ne proizilazi ona posledica koju tužilac ističe (tačno je da mu je dugovao, ali je isplatio dug). - brani se tako što otvara predhodno pitanje kojim tvrdi da izmedju tužioca i tuženog postoji pravni odnos, od kojeg zavisi odluka suda (uslovljavajući pravni odnos). - tuženi tvrdi da između njih postoji pravni odnos koji je od značaja za odluku po tužbenom zahtevu. - može da uloži i materijalno pravni prigovor – materijalno pr. odbrana.
Prigovori su činjenične tvrdnje tuženog kojima hoće da dokaže da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan. Sud kada usvoji prigovore, odbija tužbeni zahtev. Zavisno od značaja za spoljni odnos postoje 3 vrste prigovora: 1) Činjenice koje su sprečile nastanak tužiočevog prava 2) Činjenice usled kojih tužiočevo pravo prestaje da postoji 3) Činjenice na kojima se zasniva pravo tuženog da svojom izjavom uskrati tužiocu činidbu. Dele se na prigovore kojima se činidba uskraćuje trajno i privremeno. - moguće je i ostvarivanje procesnih pretpostavki. Sud će prvo ispitati da li su ispunjene procesne pretpostavke. To su procesna odbrana, a prve dve radnje tuženoga su meritorna odbrana na osnovu koje sud donosi presudu kojom se tužbeni zahtev odbija, a kod procesne odbrane, tužbeni zahtev se odbacuje (?).
47
PROCESNO – PRAVNA ODBRANA OSPORAVANJE DOPUŠTENOSTI TUŽBE – Tuženi osporava postojanje neke procesne pretpostavke. Njih će sud ponovo ispitati. Uz ovu odbranu tuženi iznosi svoju odbranu protiv tužb. zahteva (meritornu odbranu).
Prethodno pitanje
(USLOVLJAVAJUĆI PRAVNI ODNOS) - postoji ako odluka o tužbenom zahtevu zavisi od odluke u predhodnom pitanju . Moguće je da je predhodno pitanje već rešeno nekom sudskom odlukom (recimo krivična presuda o krivici tuženog) i ta presuda vezuje sud u parničnom postupku i tuženi se tada ne može braniti time da tužilac nema pravo na naknadu. Vezan je parnični sud i odlukom upravnog organa o prethodnom pitanju. Sud mora da prethodno pitanje uzme onako kako je rešeno. Ako to rešenje otpadne, stranka koja je oštećena ima pravo da podnese predlog za ponavljanje postupka. Prethodno pitanje je pravno, a ne činjenično pitanje. Drugim rečima, pret hodno pitanje j e pitanje postojanja nekog prava i li pravnog odnosa, koje nije predmet spora niti je o tom pitanju nadležni sud ili organ ranije doneo odluku . To je ono pitanje koje je postalo sporno među strankama nakon zasnivanja parnice. Odluka suda o predhodnom pitanju ne unosi se u izreku, već kao pravna ocena u obrazloženju i ima dejstvo samo u tekućoj parnici. Ako odluka kojom je odlučeno o predhodnom pitanju bude pravnosnažno stavljena van snage, stranka može podneti predlog za ponavljanje postupka . (vanredni pr. lek). Kada predhodno pitanje nije rešeno pravnosnažnom odlukom suda i konačnim rešenjem upravnog organa, uslovljavajući odnos parnični sud može rešiti običnim rešenjem prethodnog pitanja, medjupresudom ili presudom po tužbi za utvrdjenje. Koji će način prihvatiti sud zavisi od toga o kakvom se pitanju radi.
1) OBIČNIM REŠENJEM PREDHODNOG PITANJA – će odlučiti ako se radi o pitanju o kojem sud inače ne bi bio ovlašćen za rešavanje (može da reši čak i pitanje da li je izvršeno krivično delo, čak i neko upravno pitanje). Odluka koja je doneta kao obično prethodno pitanje vezuje sud samo u tom postupku. Ako nadležni sud ili upravni organ reši to prethodno pitanje na drugi način, ne važi presuda parničnog suda i prethodno pitanje. Može da se podnese predlog za ponavljanje postupka. Postoje situacije kada sud ne može sam da rešava prethodno pitanje, nego upućuje stranku da nadležni sud reši to pitanje. Izuzeci su zahtev za izdržavanje, utvrđivanje očinstva, postojanje braka. To je pravno, nije činjenično pitanje – res iudicata. Odluka o predhodnom pitanju se unosi u izreku i podobna je za pravosnažnost.
2) MEĐUPRESUDA – 48
sud može odlučiti medjupresudom samo ako bi bio stvarno i mesno nadležan da se to pitanje postavilo kao predmet spora. Taj odnos mora biti gradjansko pravni, jer medjupresuda je presuda. Međupresudom sud odlučuje po sopstvenoj inicijativi, kada smatra da je to svrsishodno i celishodno. Sud donosi medjupresudu kada nije siguran ni o visini naknade ni o pravnom osnovu. Međupresudom je DEKLARATIVNA (utvrđujuća) presuda kojom sud utvrđuje da po osnovu delimične odgovornosti tuženi tužiocu duguje naknadu štete (pozitivna deklaracija). Protiv međupresude tuženi može da izjavi žalbu, pa drugostepeni sud donosi odluku. Onda prvostepeni sud ima mogućnost da utvrdi iznos naknade, jer je odlukom drugostepenog suda utvrdjeno da uslovljavajući odnos postoji. Ako tuženi propusti rok za žalbu, pa tako međupresuda postane pravnosnažna. Medjupresuda je uvek pozitivna deklaracija.
3) PRESUDA PO TUŽBI ZA UTVRĐENJE – sud mora biti stvarno i mesno nadležan, ali i tužilac mora da podnese zahtev za utvrdjenje, da sud utvrdi . Ovde se rešava po incidentnom (prejudicijelnom) zahtevu. Incidentni zahtev za utvrđenje je zahtev tužioca kojim se traži donošenje deklaratorne presude o prethodnom pitanju. Tužilac po pravilu traži da se utvrdi postojanje pravnog odnosa. To se smatra preinačenje tužbe (podnošenje tog incidentnog zahteva), zato da ne bi tuženi bio ovlašćen da se protivi. Sud o tom zahtevu mora da reši. Sada imamo kumulativno spajanje tužbenog zahteva. Ako utvrdi sud da taj odnos ne postoji odbiće tužbeni zahtev. Ova presuda deluje u svakom drugom sporu, a ne samo u sporu u kojem je donesena. Tužilac podnosi taj incidentni zahtev. Kada tužilac stavi incidentni zahtev za utvrđenje, tada sud mora da reši o tom zahtevu. Tužilac incidentni zahtev postavlja kada je sud nadležan i kad postoji uslovljavajući odnos. On izričito stavlja ovaj zahtev, ali to nije preinačenje. PREJUDICIJELNA (INCIDENTNA) PROTIVTUŽBA – je negativna protivtužba za utvrđenje – tuženi je može podići. Tuženi može da kaže da ne samo da osporava postojanje odnosa izmedju njega i tužioca, već i da zahteva od suda da utvrdi da taj odnos ne postoji . To je negativna prejudiciona protivtužba. Protivtužba je zahtev tuženog kojim on traži donošenje deklarativne presude o prethodnom pitanju. Negativna protivtužba za utvrđenje. PRIGOVORI – su činjenične tvrdnje tuženog na osnovu kojih on traži od suda da odbije tužbeni zahtev . Tuženi može reći da je tužbeni zahtev zastareo i da će sud odbiti tužbeni zahtev kao neosnovan. VRSTE PRIGOVORA: Prema krierijumu kako deluje prigovor na tužb. zahtev: a) prigovori koji sprečavaju zahtev (tuženi tvrdi da tužiočevo pravo nije ni nastalo, pa sud utvrdjuje da li je to tako ili ne, npr. nedostatak poslovne sposobnosti, mana u izjavi volje) b) prigovori koji ukidaju zahtev (tuženi tvrdi da je tužiočevo pravo nastalo, ali i prestalo, npr. ispunjenje obaveze, otpust duga) c) prigovori u užem smislu (tuženi ne spori postojanje tužiočevog prava, ali tvrdi da ima pravo da jednostranom izjavom volje uskrati izvršenje činidbe koju tužilac traži, npr. prigovor zastarelosti, prigovor radi prebijanja ).
49
PRIGOVOR RADI PREBIJANJA (KOMPENZACIJE) – Tuženi ga može upotrebiti i kada ne osporava postojanje i dospelost tužiočevog potraživanja. Treba samo napraviti razliku izmedju pozivanja tuženog na to da je već nezavisno od njegove volje izvršeno prebijanje (vanprocesno prebijanje) i ovog prigovora. To je j edini prigovor u ZPP. Potrebna su dva potraživanja – potraživanje i protivpotraživanje (poverioca i dužnika). Neophodno je da su oba istovrsna (novčana, nenovčana) i da su oba dospela. Do prebijanja se dolazi ex lege, po sili zakona. Za prigovor je potrebna jednostavna izjava volje o prebijanju, bilo koje strane. Sud neće odlučivati ako to ne traži tuženi, i ako ima protivpotraživanje. Ovo je prigovor koji ukida zahtev . POJAM – Procesna kompenzacija (prebijanje) je parnična radnja tuženog kojom on ističe da ima protivpotraživanje prema tužiocu i traži od suda da donese presudu kojom će se izvršiti prebijanje (kompenzacija). Procesno prebijanje je sigurnije od neprocesnog prebijanja (vanparničnog). Ovaj prigovor je uvek poslednji koji sud ispituje, on je poslednji u rangu. O prigovoru radi prebijanja sud raspravlja i odlučuje ako se druga odbrambena sredstva pokažu kao bezuspešna. Odluka o procesnom prigovoru radi prebijanja je podobna za pravnosnažnost. To je jedini prigovor o kojem se odlučuje izrekom presude zato što to nije običan prigovor, već činjenična tvrdnja. On je odbrambeno sredstvo. Dok stoji tužba, stoji i prigovor. Ako tužilac povuče tužbu, neće sud više da odlučuje ni o ovom prigovoru. Redosled radnji suda je sledeći: - sud najpre ispituje: - postojanje tužiočevog potraživanja - postojanje protivpotraživanja tuženog - uslove za prebijanje - odbija tužbeni zahtev i to delimično ili potpuno. Odluka o procesnom prigovoru radi prebijanja g lasi: I stav izreke ( deklarativna) - utvrđenje potraživanja II stav izreke ( deklarativna) - utvrđenje protivpotraživanja III stav izreke ( konstitutivna) – prebijaju se potraživanja pa se tužbeni zahtev odbija u celosti ili delimično, u zavisnosti od visine protivpotraživanja. Ako je tužb. zahtev neosnovan sud ne odlulčuje o prigovoru izrekom. Odluka o prigovoru je zahvaćena pravnosnažnošću. Na prigovor se ne plaćaju sudske takse a na protivtužbu da.
b) FORMALNI nacin odbrane 50
Odbrana tuženog se može ispoljiti kao: 1) pismeni odgovor na tužbu 2) protivtužba 3) ostali oblici
1) PISMENI ODGOVOR NA TUŽBU je obavezan u opštem parničnom postupku. Sadržina odgovora na tužbu je zakonski određena. To je pismena parnična radnja koja mora biti izvršena i podrazumeva da se tuženi izjasni o svim navodima u tužbi. Mora biti u pismenoj formi.
2) PROTIVTUŽBA je tužba tuženog protiv tužioca u toku istog postupka. Ona je napadna , ofanzivna i opozivna radnja, i njome se može tražiti i više dalje od odbrane. Nije inicijelna radnja. Z ahtev protivtužbe mora biti u vezi sa tužbenim zahtevom . Obe strane se sada nalaze u obe parnične uloge. One se mogu podeliti na: 1) KONEKSNE 2) PREJUDICIJELNE 3) KOMPENZACIONE
1) Koneksna – nastaje iz istog materijalno–pravnog odnosa kao i tužba i usmerena je protiv tužioca. Ističu se tvrdnje i zahtevi kao u prigovorima. Tuženi traži odbijanje tužbenog zahteva i ističe svoj zahtev. Po pravilu jedan zahtev isključuje drugi (npr. tužilac traži isplatu cene, a tuženi raskid ugovora zbog neispunjenja i naknadu štete). 2 ) Prejudicijelna – Tuženi traži deklarativno određenje postojanja ili nepostojanja nekog uslovljavajućeg pravnog odnosa od kog zavisi odluka o osnovanosti tužbenog zahteva. 3) Kompenzacioni – Tuženi ističe protivpotraživanje, tražeći prebijanje. On ističe zahtev koji se može prebijati sa zahtevom iz tužbe. Postupak će teći i ako tužilac povuče tužbu. Ako je protivpotraž. veće od potraživanja, isto je kao i tužba ali sa obrnutim ulogama. Prema vremenu delovanja prigovori se dele na: a) Dilatorni su oni kojima se ističe trajno odbijanje tužbenog zahteva (pravo retencije, neispunjenje obaveze tužiocu), b) Peremptorni su oni kojima se privremeno odbija tužbeni zahtev (zastarelost). Tuženi ne osporava postojanje odredjene činidbe, ali recimo, kaže tužiocu da njegovo potraživanje još nije dospelo.
DOKAZIVANJE 51
POJAM – Dokazivanje je parnična radnja kojom mora pravilno da se utvrdi istinitost činjenica od kojih zavisi odluka suda. Predstavlja preduzimanje parničnih radnji suda i stranaka koje se sastoji u ispitivanju dokaznih sredstava radi utvrđivanja istinitosti činjenica – hipoteze suda, činjenica koje iznose stranke. Da bi se pravilno primenile pravne norme, mora se utvrditi činjenično stanje . Pravilnost i potpunost uređenja činjeničnog stanja je utvrđeno principima postupka raspravnim načelom, načelom slobodne ocene dokaza. Dokazivanje je mešovita parnična radnja i to je zajednička radnja suda i stranaka o činjenicama koje su bitne za donošenje odluka, kojima se traži istina. Postoje dva sistema dokazivanja, u zavisnosti od toga da li u dokazivanju preovladava uloga suda ili stranaka: Aktivna uloga stranaka – prevladava stranačko dokazivanje (anglosaksonsko pravo i Francuska). Aktivna uloga suda – sud je više nego stranka odgovoran za ispravnost i pravilnost utvrđivanja činjenica, pa je moguće da se napada presuda zbog nepravilno i nepotpuno utvrdjenog činjeničnog stanja ( u našem pravu). Sudija je odgovoran za dokazivanje, a ako često greši, to je razlog za razrešenje sudije. Dokazivanje kao radnja suda ima za cilj da sud proveri istinitost sopstvene hipoteze. Kod dokazivanja stranka osporava postojanje jedne ili više činjenica koje protivnik iznosi. Sud mora ispitati da li je tvrdnja stranke koja osporenu činjenicu iznosi istinita. Ispitivanje dokaznih sredstava – činjenicu koja je bila predmet dokazivajna sud uzima u podlogu svoje odluke ako bude dokazana. To je prikupljanje odredjenih premisa i izvođenje logičkog zaključka da li su te premise istinite. Sud upotrebljava dokazna sredstva da bi stekao saznanje da li su činjenice istinite ili ne, a stepen sigurnosti može biti različit (činj. postoji ili ne). Postoje tri stepena saznanja: 1) Verovatnoća u pogledu postojanja određenih činjenica 2) Uverenje (ubeđenje) 3) Apsolutno uverenje i ubeđenje 1) VEROVATNOĆA – kod suda preteže utisak da je postojanje činjenice koja je bila predmet dokazivanja moguće (npr. postojanje razloga za izuzeće sudija, za produženje sudskog roka, za odlaganje ročišta). To je najniži stepen uverenja suda da postoji neka činjenica. Dovoljna je samo onda kada to zakon izričito nalaže → da je za određene činjenice dovoljna verovatnoća. Postoji spor u našoj pravnoj teoriji. Ima autora koji tvrde da je verovatnoća dovoljna i za procesne pretpostavke. Drugi autori smatraju da je verovatnoća ograničena na činjenice za koje zakon odredjuje da su one dovoljne. 2) UVERENJE (UBEDJENJE) - je neophodno za činjenice koje su materijalno pravno relevantne. To je ubedjenje suda da je tvrdnja povodom koga je dokazivanje izvedeno istinita. Uverenje je stepen saznanja kojim se isključuje razumna sumnja koju bi imao prosečan čovek – standard. Zakonodavac se zadovoljava ovim uverenjem suda, da se ta činjenica ima smatrati dokazanom. Sud na osnovu njih može da primeni materijalno pravnu normu i da iz tog uverenja izvuče silogistički zaključak i da donese presudu. 3) APSOLUTNO UVERENJE I UBEĐENJE - je stepen saznanja koji isključuje svaku moguću sumnju (to je najčešće DNK analiza kod utvrđivanja roditeljstva). Dokazivanje činjenica naučnim metodama. Ali parnične stranke mogu da odbiju da se podvrgnu toj vrsti veštačenja. Sud tada odlučuje na štetu tog lica.
52
PREDMET DOKAZIVANJA – su dokazi , činjenične tvrdnje i odstupanja od
obaveze izvodjenja dokaza . 1) DOKAZ
Dokaz je činjenica kojom se potvrđuje postojanje ili nepostojanje neke druge činjenice. Ta druga činjenica je predmet dokazivanja. DOKAZNO SREDSTVO je izvor dokaza. To je lice ili stvar putem kojih sud stiče saznanja o istinitosti ili neistinitosti određene činjenične tvrdnje (npr. svedok je dokazno sredstvo, a iskaz je dokaz, veštačenje je dokazno sredstvo, a nalaz i mišljenje veštaka je dokaz). DOKAZNA SNAGA je svojstvo dokaznog sredstva. To je podobnost dokaznog sredstva da uveri sud u istinitost ili neistinitost odredjene činjenice kao predmeta dokazivanja. DOKAZNI RAZLOZI su sudovi, argumenti, zaključci iz kojih se izvodi ocena o istinitosti tj. neistinitosti dokazane činjenice. OCENA DOKAZA (završna radnja dokazivanja) – ispituje se da li dokazivanu činjenicu treba prema dokaznim razlozima uzeti za postojeću. VRSTE DOKAZA: Kriterijum prema odnosu dokaza i predmeta dokazivanja činjenica 1) GLAVNI DOKAZ 2) PROTIVDOKAZ 3) DOKAZ O PROTIVNOM 1) GLAVNI DOKAZ je dokaz koji se izvodi radi utvrđivanja činjenice koju je stranka iznela, a koja je relevantna da i od koje zavisi odluka o tužbenom zahtevu. 2) PROTIVDOKAZ se koristi da bi se oborio rezultat dokazivanja do koga se došlo izvodjenjem glavnog dokaza. 3) DOKAZ O PROTIVNOM je dokaz koji ima za cilj da obori zakonsku presumpciju (pretpostavku) - one su po pravilu oborive. On ima karakter glavnog dokaza. Ova podela je teorijska. Kriterijum prema materijalno–pravnom značaju dokaza (činjenice koja je predmet dokazivanja ) je činjenica za koju treba utvrditi da li se dogodila u prošlosti odnosno da li postoji u sadašnjosti 1) NEPOSREDNI (direktni) 2) POSREDNI (indirektni) 1) NEPOSREDNI (direktni) - ako zakon za određenu činjenicu direktno vezuje izvesna pravna dejstva, onda je i dokaz kojim se takva činjenica utvrdjuje neposredna. Ako zakon za određenu činjenicu vezuje neposredna ili direktna pr. dejstva onda je dokaz takve činjenice neposredan ili direktan. Dokaz je neposredan kada njegovim izvođenjem treba da bude potvrđeno postojanje ili nepostojanje činjenice od koje po materijalno pr. odredbi zavisi sadržina meritorne odluke. 2) POSREDAN (indirektan) – utvrđuje se stanje svesti stranke. Ako zakon za određenu činjenicu ne vezuje neposredna pr. dejstva onda je dokaz takve činjenice posredan ili indirektan. Utvrđuje se neka druga činjenica iz koje se izvodi zaključak o tome da li postoji ili ne postoji činjenica za koju zakon vezuje određena neposredna dejstva. Sud do svog stava o postojanju takve činjenice dolazi logičkim izvodjenjem iz postojanja neke druge činjenice koja je nesporna ili se u tu svrhu dokazuje. 53
2) ČINJENIČNE TVRDNJE
Predmeti dokazivanja su činjenične tvrdnje stranaka od kojih zavisi odluka o tužbenom zahtevu. To mogu biti i činjenične teze i hipoteze suda, koje ex officio utvrđuje sam sud. Hipoteze postoje kada stranka nije znala činjenice, već postoje pretpostavke. Postavlja se pitanje šta je predmet dokazivanja činjenica – da li je to tvrdnja stranke, izjava volje stranke ili izjava o njenom saznanju. Tvrdnja ne mora biti istinita. O nespornim činjenicama se ne utvrđuje istinitost. Činjenica je svaka okolnost za koju pravna norma vezuje odredjena dejstva, a koja je konkretno odredjena u prostoru i vremenu. Sud slobodno ceni hoće li uzeti u obzir priznanje određene činjenice ili naknadno odbijanje priznanja, povlačenje priznanja, pa je tvrdnja stranke izjava volje. Predmet dokazivanja je činjenica, a retko činjenična tvrdnja. USLOVI ZA DOKAZIVANJE ČINJENICA - Sud ocenjuje da li je činjenica pr. relevantna za donošenje odluke. Sudija daje pr. dijagnozu spora i tako vrši selekciju dokaza. Uslovi su da je činjenica pr. relevantna i da ne postoje okolnosti koje bi otklonile dokazivanje.
3) ODSTUPANJA OD OBAVEZE IZVOĐENJA DOKAZA
Izvođenje dokaza je upotreba dokaznog sredstva od strane suda u svrhu saznanja. Ne dokazuju se nesporne činjenice, koje su stranke jedna drugoj priznale. PRIZNANJE ČINJENICA je parnična radnja kojom stranka izjavljuje da je tačna, odnosno istinita činjenica koji iznosi protivnik, a koja ide na njenu štetu VRSTE PRIZNANJA : 1) u zavisnosti od momenta i davanja priznanja –vreme a) Obično priznanje - stranka ga daje pošto je protivnik izneo činjenicu koja mu ide u korist, a njoj ide na štetu b) Anticipirano priznanje - stranka iznosi činjenicu koja njoj ide na štetu, pre nego što je protivnik tu činjenicu izneo. 2) u zavisnosti od načina davanja priznanja a) Izrično priznanje → pravilo je kod nas b) Konkludentno → za procesno pr. relevantne činjenice c) Prećutno → izuzetak Princip afirmativne ili negativne litiskontestacije (procesni sporazum) Litiskontestacija - 2 vrste - zavisi od toga da li će činjenice iznete u odsustvu protivnika smatrati osporene ili priznate. a) Afirmativna - smatra se da je stranka priznala sve činjenice iznete u njenom odsustvu b) Negativna - smatra se da je odsutna stranka osporila činjenice iznete u njenom odsustvu - ovaj princip važi kod nas, osim ako su ispunjeni uslovi za donošenje presude zbog propuštanja. DEJSTVO PRIZNATE ČINJENICE je takvo da je ta činjenica, nezavisno da li je ona stvarno istinita ili ne. Ima slučajeva kada priznanje činjenice neće otkloniti dokazivanje, a to je onda kada od te činjenice zavisi primena kogentne norme.
54
ČINJENICE KOJE SE NEĆE DOKAZIVATI – 1) NOTORNE – opšte poznate činjenice koje su poznate svakom prosečnom čoveku ili znatnom br. ljudi u celoj zemlji. Poznate su širem krugu ljudi i ne dokazuju se. Može se uzeti da su istinite, ako su poznate svim članovima veća (poplave, nepogode). One se ne uzimaju na inicijativu stranke, već po službenoj dužnosti. Sa opšte poznatom činjenicom izjednačava se činjenica koja je sudu poznata iz njegove službene delatanosti, o kojoj je on stekao saznanje u nekom drugom sudskom postupku. Inače, privatno saznanje sudije ne može se smatrati opšte poznatom činjenicom (npr. izjava stranke ili svedoka), ako je saznao van službene dužnosti. Takvu činjenicu koju je saznao van službene dužosti sudija unosi u postupak kao svedok, a to ga izuzima iz vršenja sudske dužnosti u tom sporu. To je pravilo po kome je sud dužan da jednu činj. uzme kao postojeću (pretpostlj. činj.) ako postoji 2-ga zakonom određena činj. (osnov pretp. bazis)
2) ZAKONSKE PRESUMPCIJE – su nedokazive. To su zakonske pretpostavke, odn. činjenice za koje zakon nalaže, tvrdi, uzima da postoje . Ako zakonom postoji neka druga slična činjenica, zakonska presumpcija je dvojaka i sastoji se iz osnova (bazis) i pretpostavke (tesis). Zakon kaže ako postoji bazis, onda postoji i tezis. Pretpostavljena činjenica se ne dokazuje, str. dokazuje osnov pretpostavke ako je sporan. Npr. očinstvo, postoji tzv. zakonska pretpostavka je brak ili 300 dana nakon prestanka braka (bazis). Tezis je da je muž majke otac deteta. Osnov (basis) pretpostavke može biti sporan i onda se on dokazuje i ako dokažemo osnov pretpostavke, onda se pretpostavka ne dokazuje. Dokazom o protivnom se obara zakonska presumpcija. U parnici ne mogu biti osporene činjenice utvrđene pravnosnažnom osuđujućom presudom krivič. Suda ukoliko obrazuju bitna obeležja K.D. za koje je izrečena presuda. - samo pretpost. koje dopuštaju dokaz o protivnome pre suda (oborive) 3) Kada stranka ne da predujam troškove za izvođenje dokaza ta činjenica se ne dokazuje. Izuzetak→ kada se radi o prinudno pr. dokazima (ex officio) 4) Kada je sud odredio rok za izvođenje određ. dokaza uz pomoć lica i stvari koje se ne nalaze u mestu gde se nalaze sud i stranke - ako prođe rok, ne izvodi se činjenica 5) Kada je sud već obrazovao uverenje o istinitosti određene činjenice, one se neće izvoditi . 6) Naknada štete u određenim slučajevima nedostataka dokaza i teškoća u pokazivanju – ako se visina štete nije mogla utvrditi, a nesporno je da postoji obaveza naknade štete. Sud odmerava visinu štete – prema standardu. Ako se visina štete nije mogla utvrditi na nesporno je da se ona mora nadoknaditi (važi samo za parnice koje se mogu pokrenuti kondemnatornom tužbom). Može se dogoditi da sud utvrdi da pravo na naknadu štete postoji, ali je sporna visina te naknade. (to je vrlo restriktivno kod naknade nematerijalne štete, a visina štete se odredjuje primenom standarda prosečnog čoveka) 7) Stručno znanje suda – dokazivanje veštacima može izostati ako sud takvim znanjem raspolaže. 55
TERET DOKAZIVANJA – Pitanje tereta dokazivanja, postavlja se kada o tome nema izričite odredbe . Koje će činjenice uzeti kao dokazne, odlučuje sud po svom uverenju. Na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu celokupnog postupka. Kada se neka važna sporna činjenica ne može utvrditi sa sigurnošću, onda se primenjuje pravilo o teretu dokazivanja, tj. stranka koja nešto tvrdi dužna je to da dokaže. Kada tuženik ističe neku činjenicu, prigovor, dužan je dokaže istinitost te činjenice na kojoj zasniva svoj prigovor. Koja će stranke dokazivati odredjene činjenice, utvrdjuje se pomoću mater ijalnih propisa kojima se reguliše sporni pravni odnos.
Dužnosti stranke povodom dokazivanja su brojne: 1) Iznesu činjenice – činjenične tvrdnje. 2) Predlože dokaze – kojima će tvrdnje biti dokazivane na kojima zasniva svoj zahtev ili kojima pobija navode ili dobija dokaze protivnika. 3) Da uvere sud – u to da je dokazana činjenica istinita poslednja, dva imaju značaja za teret dokaz - stranka ima teret da predloži dokaze i uveri sud u istinitost dokazivane činjenice. Otuda osnovna podela na: 1) SUBJEKTIVNI TERET DOKAZIVANJA – obaveza str. da predloži dokaze, činjenica koje treba utvrditi (mali značaj kod nas → Raspravno načelo, veliki značaj ima u anglosaksonskom pravu). Ako str. iznese činjenicu, a ne predloži dokaz utvrđivanja činjenice sud je ovlašćen da dokazuje činjenicu, pa str. ne gubi mnogo (zbog toga ovo nema veliku ulogu u kontinentalnom pravu) 2) OBJEKTIVNI TERET DOKAZIVANJA – obaveza str. da uveri sud u istinitost činjenica koje treba dokazati (koja je predmet dokazivanja). Ako str. predloži činjenicu, dokaz, sud nije time vezan. Stranka je dužna da predloži dokaz za iznetu činjenicu, ali rizik generalno ne postoji ako sud može da je izvede. PREDMET DOKAZIVANJA – od njega zavisi raspored tereta dokazivanja. Mora se znati kada će teret dokazivanja pasti na tužioca, a kada na tuženog (mat. pr. pravila, a ne procesno pr.). U našem pravu nema opštih već samo posebnih pravila o teretu dokaz. Tužilac je dužan da iznese sve u tužbi (Rimsko pravo). Teret dokazivanja odredjene činjenice pada na onu stranu kojoj ta činjenica po materijalnom pr. ide u korist . Određuje ga sud (on primenjuje mat. pr. normu i po tome se vidi koja činjenica ide u korist tužiocu, tako da ta činjenica ide na teret tužioca). Od ovog pravila postoje brojna ODSTUPANJA, neka odstupanja su OPŠTEG karaktera, a druga su ona koja su vezana za predmet spora.
56
OPŠTEG KARATERA su izazvale zakonske presumcije koje pomeraju teret dokazivanja (dokazuje onaj kome ide na štetu, a ne u korist). POSEBNA ODSTUPANJA su vezana za materijalno pravni predmet spora, npr. – svako ko prouzrokuje štetu dužan je nadoknaditi osim ako ne dokaže da nije kriv (teret dokazivanja je na tuženom – on dokazuje da štetu nije napravio svojom krivicom). Napadna sredstva dokazuje tuženi (da pravo nije ni nastalo, ni preostalo). Tužilac dokazuje da je određeno pr. nastalo.
ULOGA TERETA DOKAZIVANJA – U slučaju kada se ne zna koje činjenice dokazuje tuženi a koje tužilac, nema presude, nema materijalne odluke. a) non liquet – nema presude, nema materijalne odluke, u slučaju da se ne zna koje činjenice, dokazuje tuženi a koje tužilac. Pravilo je propisano 90-tih god. izričito, ali je i ranije bilo poznato kada ne bi bilo ovog pravila sud prilikom izvođenja dokaza ne bi mogao da utvrdi istinu nema presude→ zabranjena posledica (posledica koja nije povoljna) sud ako ne može da utvrdi činjenicu, ne može da reši spor. D anas je ova posledica nepoželjna. Napoleonov zakonik 1804 code civil smatra se da je uskraćivanje pravosudja (kažnjivo delo za sudiju). Evropska konvencija o ljudskim pr. i osnovnim slobodama paragraf – 6 - pravo građana na nepristrasno i nezavisno suđenje, okončanje postupka u razumnom roku. Ako sud to ne učini plaća se naknada štete građaninu koji je vodio spor. b) stepen uverenja (ubedjenja) – je stepen saznanja kojim se isključuje razumna sumnja. Ako sud nije uveren u postojanje činjenice, nego postoji verovatnoća, mora da se nadje metod, kojim se rešava ko dobija, a ko gubi spor. U čemu se sastoji posledica nedokazanosti? Stranka gubi parnicu. Primenom pravila o teretu dokazivanja tužilac češće gubi parnicu, odbija se tužbeni zahtev. c) Posledica nezakonitosti – in dubio pro reo – u sumnji povoljnije po okrivljenog → krivič. postup. Donosi se oslobađajuća presuda zbog nedostatka dokaza. - ovde ne može da se primeni ovaj princip – već se primenjuje pravilo o teretu dokazivanja → građ. pr.
DOKAZI I DOKAZNA SREDSTVA – U toku postupka prvo što sudija radi kad dobije tužbu izvrši predhodnu proveru tužbe. Ako je tužba dobra ona se dostavlja na odgovor. Jedna strana traži nešto, druga to osporava. Sud nakon što utvrdi činjenično stanje donosi odluku. Tom prilikom proveravaju se činjenice koje je druga strana priznala (nisu sporne), kao ni opšte poznate činjenice. Ako tužena strana ne spori činj. ona se ne proverava (npr. naknada štete, tužena strana osporava i osnov i visinu (ispituju se i osnov i visina) a ako priznaje osnov onda se ispituje samo visina). Kako se utvrdjuje osnov i visina? To se čini putem raznih dokaznih sredstava. Sve što se dešava u postupku se bazira na valjanom utvrđenom činjeničnom stanju, jer ako se ono pogrešno utvrdi primeniće se pogrešna mat. pr. norma. Najvažnije je načelo utvrđivanja materijalne istine, mada ga novi ZPP nije potpuno uredio (degradira načelo utvrđivanja mat. istine). Nikad se ne može utvrditi šta je pr. istina, već samo ona istina na osnovu onoga što su str. predočile. 57
IZVOĐENJE DOKAZA – Dokazi se redovno izvode na predlog stranaka (ponuda dokaza) koje postupaju u svom interesu, ali istovremeno one ispunjavaju dužnost da pred sudom iznesu svo procesno gradivo. Tužilac dokaze treba da navede u tužbi, a tuženi u odgovoru na tužbu. Stranke mogu izvođenje dokaza predložiti i usmeno, na pripremnom ročištu ili na glavnoj raspravi, sve dok one ne budu zaključene. Izuzetno, mogu predložiti i u žalbi, ukoliko za njih nisu znale ili ukoliko nisu mogle znati za postojanje dokaza pre okončanja glavne rasprave. Ako se pred drugostepenim sudom održava rasprava, onda i na toj raspravi. Sud može i bez odgovarajućeg predloga stranke, odrediti da se upotrebi svako dokazno sredstvo koje mu stoji na raspolaganju. VREME IZVOĐENJA DOKAZA – dokazi od značaja za ishod spora izvode se u stadijumu glavne rasprave, na istom ročištu koje je određeno za raspravljanje o predmetu spora. To je izraz načela neposrednosti i procesne ekonomije . Izvođenju dokaza predhodi donošenje rešenja o dokazivanju. U toj odluci veće navodi spornu ćinjenicu koja predstavlja predmet dokazivanja i dokazno sredstvo. Predložene dokaze koji nisu od značaja za odlučivanje veće odbija rešenjem koje mora biti obrazloženo. Protiv ovih rešenja nije dozvoljena posebna žalba, već vezana žalba. Sud nije vezan svojim rešenjem o izvođenju dokaza, on može odustati od upotrebe nekog dokaznog sredstva. ROČIŠTE ZA IZVOĐENJE DOKAZA – u stadijumu glavne rasprave, veće može odlučiti da se dokazi izvedu na posebnom ročištu, koje se održava pred predsednikom veća. Na tom ročištu se ne raspravlja o predmetu spora, nego se izvode dokazi, odredbe rešenjem veća (uviđaj van suda, saslušanje svedoka u njegovom stanu). Dokaz koji je izveden na posebnom ročištu upotrebljava se na glavnoj raspravi čitanjem zapisnika o iskazu svedoka ili o rezultatu uviđaja. Protiv rešenja nije dozvoljena posebna žalba. IZVOĐENJE DOKAZA PRE GLAVNE RASPRAVE – u toku pripremanja glavne rasprave izvode se dokazi o činjenicama od kojih zavisi postojanje procesnih pretpostavki. Izuzetno – o činjenicama od značaja za odluku o tužbenom zahtevu, dokazi se izvode u pripremnom postupku. To je slučaj kada pre donošenja presude zbog propuštaja ili na osnovu odricanja ili priznanja sud treba da proveri neke činjenice po službenoj dužnosti . U toku pripremanja glavne rasprave, predsenik veća, može ako su obe stranke sa tim saglasne da izvede dokaz van suda, jer bi postupak dokazivanja koji bi se izvršio u samom sudu, mogao da bude nesrazmerno skup ili to ne bi bilo moguće.
58
OCENA DOKAZA – to je vrednovanje dokaznih razloga na osnovu kojeg sud izvodi svoj zaključak o pitanju postojanja dokazivane činjenice (na osnovu savesne i brižljive ocene). Suština načela slobodne ocene dokaza, sastoji se u tome što sud do tog zaključka on dolazi po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka. Princip slobodne ocene dokaza je prinudno pr. prirode. (njegovu primenu stranke ne mogu slobodnom voljom otkloniti). Zakon ne određuje neki rang po kome bi dokazno sredstvo jedne vrste imalo uvek veću snagu nego dokazno sredstvo druge vrste. Svako sredstvo se može upotrebiti za dokazivanje svake činjenice. Za sud je merodavna vrednost koju dokazi pokazuju u tekućoj parnici. Indicija (posredni dokaz) može imati veću dokaznu snagu nego neposredan dokaz. Ni broj upotrebljenih dokaznih sredstava nije odlučujući. Svoj zaključak o pitanju postojanja sporne činjenice sud ne zasniva samo na rezultatu dokaza koji su o njoj izvedeni nego i iz rezultata drugih dokaza i cele rasprave. Načelo slobodne ocene dokaza predstavlja nužnu posledicu načela materijalne istine i obrazuje sa njim celinu. Sve se u postupku bazira na voljno utvrđenom činjenič. stanju. Za sud vrednost istine može imati samo njegovo ubeđenje da rezultat izvedenih dokaza odgovara stvarnom stanju. Dosledno tome, dolazi se samo do činjenica, ne do istine, naročito ako se radi o ličnom odnosu, jer psihički odnos jednog čoveka prema stvari je neuhvatljiv, ne može se materijalno izraziti. Garancije da će se načel. mat. istine i slob. ocene dokaza postići svoju svrhu, predstavlja i načelo neposrednosti, koje nalaže da ocena bude data pod neposrednim utiskom rezultata dokazivanja. Uz neposrednost ide i usmenost, koja omogućava upotpunjavanje tog rezultata i pretresanje njegove vrednosti, te samim tim doprinosi njegovoj tačnoj oceni. Da li spornu činjenicu treba uzeti za dokazanu, veće zauzima konačan stav posle izvođenja svih dokaza, tj. posle zaključenja glavne rasprave, prilikom većanja. U obrazloženju presude sud daje objašnjenje zašto je nekom dokazu poklonio poverenje. Stranka može presudu pobijati, ako smatra da je činjenično stanje na koje je sud primenio mat. pr. odredbu netačno zbog pogrešne ocene dokaza. OBEZBEĐENJE DOKAZA – se ostvaruje u vanparničnom postupku . Služi da se određeni dokaz obezbedi tj. da kasnije može da se ostvari određeno pr. na osnovu dokaza. Okolnosti koje se tiču jednog dokaznog sredstva mogu ukazivati na to da ono na gl. raspr. neće moći biti upotrebljeno (npr. lako kvarljiva roba). Zakon predviđa mogućnost da dokaz bude izveden unapred da bi se na glavnoj raspravi omogućila njegova upotreba čitanjem zapisnika o njegovom izvođenju. Obezbeđenju dokaza pristupa se samo na inicijativu stranke. U podnesku kojim se traži obezbeđenje predlagač je dužan navesti činjenicu ( koja treba da bude predmet dokaz.), dokaz (koji treba izvesti), Razlog (koji bi mogao sprečiti ili otežati njegovu upotrebu). Rešenjem kojim se predlog usvaja, sud određuje ročište za izvođenje dokaza. U istoj odluci on navodi činjenice koje treba da budu predmet dokazivanja i dokaze koji će biti izvedeni, a kad je potrebno da tim rešenjem imenuje veštake. Protiv rešenja kojim se usvaja predlog za obezbeđenje dokaza nije dozvoljena žalba.
59
POJEDINA DOKAZNA SREDSTVA
1) ISPRAVA je telesni predmet, na kome je pisanim znacima izražena jedna misao. Nije od značaja materijal od koga su predmet i znaci sačinjeni, kao ni vrsta znakova. isprava koja ima ova obeležja predstavlja dokazno sredstvo bez obzira da li je sačinjena u svrhu dokazivanja. Ona to svojstvo ima i kada nije potpisana. Isprave su prva i osnovna stvar na osnovu koje sud bazira činjenično stanje.
VRSTE ISPRAVA – - S obzirom na izdavaoca: 1) JAVNE – one koje je u propisanom obliku izdao državni organ u granicama svoje nadležnosti preduzeće ili druga organizacija u vršenju javnog ovlašćenja (u njenu se istinitost ne sumnja). 2) NEJAVNE (privatne) – je svaka ona isprava koja se ne može podvesti pod pojam javne, onako kako zakon taj pojam definiše. Ne samo isprava koja potiče od pojedinca (privatna) nego i isprava koju državni organ, ustanova ili organizacija izdaje van delokruga svojih javnih ovlašćenja. Sud će je prihvatiti kao istinitu, osim ako se ne dokaže suprotno. 3) OVERENE su privatne koje po zakonu dobijaju karakter javne. Notari sačinjavaju određene privatne isprave ili već sačinjene overavaju. Izjave volje koje se daju na zapisnik imaju snagu javne isprave. - S obzirom na sadržinu: 1) DISPOZITIVNE – sadrže pravni posao (ugovor , ponude za zaključenje, testament). Konkretni akti državnih organa – i kroz njih se izražava jedna pravna volja.
2) DOKAZANE – ona kojom se potvrđuje da je u prošlosti zaključen usmeno jedan posao ili neka druga pravno značajna činjenica (priznanica, faktura i izvod iz MK). DUŽNOST PODNOŠENJA ISPRAVE (DUŽNOST EDICIJE) – Zakon propisuje pravila u skladu sa tim ko se pojavljuje u ulozi držaoca isprave. Postoje 3 mogućnosti: 1) Isprava se nalazi kod stranke koja se na nju poziva – zakon joj stavlja u dužnost da ispravu ponese već uz tužbu, odgovor na tužbu ili drugi podnesak. 2) Stranka se poziva na ispravu tvrdeći da se ona nalazi kod protivnika – Protivna strana je dužna podneti ispravu u roku koji joj je određen. Zakon joj daje pravo da odbije predaju ako bi kao svedok mogao da uskrati iskaz o činjenici o kojoj se u ispravi govori. Ali ni u takvom slučaju nema prava da uskrati predaju: - ako se i ona sama na ispravu pozvala - ako se radi o ispravi koju je ona inače po zakonu dužna predati - ako se isprava s obzirom na sadržinu smatra zajedničkom za obe strane Prinudno izvršenje rešenja kojim se nalaže podnošenje isprave nije moguće, jer stranka ne može biti prinuđena na određeno procesno ponašanje. Protiv ove odluke suda nije dozvoljena posebna žalba.
60
3) Stranka se poziva na ispravu koja je u rukama trećeg lica – Treće lice nije dužno predati ispravu. Izuzetak: - za treće lice postoji materijalno–pravna obaveza da ispravu pokaže ili podnese - za slučaj da je ona po svojoj sadržini zajednička za trećeg i za stranku koja se na nju poziva. Protiv rešenja kojim se trećem licu nalaže predaja isprave dopuštena je posebna žalba koju mogu podneti stranke i treće lice. To rešenje se može prinudno sprovesti po pravilima izvršnog postupka. Treće lice ima pravo na naknadu troškova prouzrokovanih podnošenjem isprave. Ako se isprava nalazi kod državnog organa od koga stranka ne može da je dobije, sud će je pribaviti po službenoj dužnosti. Isto važi ako se isprava nalazi kod preduzeća ili druge organizacije kojima je povereno vršenje javnih ovlašćenja: - sud može ispravu pribaviti i u slučaju kada ona još ne postoji - on može da od državnog organa da zatraži pismeno obaveštenje o činjenici od značaja za odlučivanje
ISTINITOST ISPRAVE – Isprava može imati dokaznu snagu samo ako je istinita (autentična), a to znači da potiče od onoga koji je na njoj označen kao izdavalac. Za javne isprave važi pretpostavka da su istinite. Stranka koja to osporava snosi teret dokazivanja o protivnome. Za nejavne isprave važi pretpostavka da im sadržina potiče od njihovog potpisnika – ona ima vrednost kao da je potpisnik dao izjavu sadržanu u njoj. Stranka koja tvrdi suprotno mora to dokazati dokazom o protivnom. DOKAZNA SNAGA ISPRAVE –
Javna isprava – dokazuje istinitost onoga što se njom potvrđuje ili određuje. U ocenu njene dokazne snage sud se ne upušta, međutim dozvoljeno je dokazivati da su u toj ispravi činjenice neistinito utvrđene ili da je ona nepravilno sastavljena. Nejavne isprave – sud joj ne ocenjuje dokaznu snagu, ako se njom dokazuje izjava volje, data tom ispravom. Predmet slobodne ocene dokaza je nejavna dokazna isprava.
61
2) UVIĐAJ
je neposredno čulno opažanje suda o svojstvima ili stanjima stvari ili lica. Uviđaj se u pravu koristi u 2 različita termina: Krivični pravo →neposredno opažanje prilikom nastanka štetnog događaja. Građansko pravo → sudija na licu mesta nešto uviđa, saznaje kakva je situacija. To je vizuelno osmatranje određenog problema, a mogu se i druga čula upotrebljavati. Rekonstrukcija se takođe koristi, pored uviđaja – fingiranje istih ili sličnih okolnosti pod kojima se neki slučaj desio. U slučaju uviđaja sud ne ocenjuje njegov rezultat. Izlaganje predmeta uviđaja čine sudije, stvara kod njega predstavu izvesnosti. Uviđajem se neposredno dokazuju činjenice u sadašnjosti, a one su ređe sporne od činjenica u prošlosti. Ni stranka ni treće lice ne mogu se prinuditi da trpe izvođenje dokaza uviđajem na sopstvenoj ličnosti. Dokaz uviđajem se često izvodi van sudske zgrade – stvar se može doneti pred sud ali bi donošenje prouzrokovalo troškove. On može biti izveden u stadijumu pripremanja glavne rasprave, pred predsednikom veća ako se stranke sa tim saglase. Uvidjajem se sud služi i kad je za pravnu ocenu, u kojoj se stranke ne slažu potrebno da se neposredno obavesti o nespornim činjenicama od kojih ta ocena zavisi. Izlaganje predmeta uviđaju čine sudije – stvara kod njega predstavu izvesnosti.
3) SVEDOK je lice koje sudu daje iskaz o svom opažanju činjenice u prošlosti, kao i lice koje raspolaže stručnim znanjem (tzv. svedok stručnjak). Svedok mora imati tu sposobnost. 1) Načelno sposobnost svedočenja ima svako fizičko lice, uzrast kao uslov nije propisan zakonom. Svedočiti može kako onaj koji je spornu činjenicu opazio neposredno tako i onaj koji je o njoj samo čuo od drugih. Može biti i lice koje je pravno ili na drugi način zainteresovano u parnici. 2) Ne može biti svedok lice koje zbog čulnog nedostatka nije bilo sposobno da registruje ono o čemu da svedoči (slepo lice). Tu sposobnost nema ni lice koje zbog stanja svoje svesti (duševna bolest ) u vreme kada se činjenica dogodila nije bilo sposobno da je opazi. Stranka i njen zakonski zastupnik ne mogu biti saslušani kao svedoci.
DUŽNOST SVEDOČENJA – Svedočenje je opšta građanska dužnost, podležu joj i stranci, osim onih koji uživaju diplomatski imunitet. Svedok je dužan da: 1) Pristupi sudu 2) Da iskaz 3) U svom iskazu govori istinu 4) Položi zakletvu ako sud to od njega traži Za lažno svedočenje propisana je krivična odgovornost . Od dužnosti svedočenja Zakon predviđa odstupanje u javnom interesu i u interesu svedoka i njemu bliskih lica. 62
ZABRANA SASLUŠANJA – sud ne sme saslušati kao svedoka lice koje bi svedočenjem povredilo dužnost čuvanja službene ili vojne tajne sem ako ga nadležni organ oslobodi te dužnosti. Svedok ima pr avo da uskrati svedočenje : 1) o onome što mu je stranka poverila kao svom punomoćniku 2) o onome što mu je stranka ili drugo lice poverilo kao verskom ispovedniku 3) o onome što je saznao kao lekar i što mu je kao advokatu povereno u vršenju pravne ili medicinske pomoći Zakon razlikuje prava na uskraćivanje svedočenja od prava na uskraćivanje odgovora na pojedina pitanja. Drugo pravo pripada svedoku bez obzira na njegov životni poziv ili ulogu punomoćnika i to samo ako ima važan razlog da uskrati odgovor ako bi se izložio : - teškoj sramoti - znatnoj imovinskoj šteti - krivičnom gonjenu sebe, bračnog druga ili svoje bliske srodnike po krvi ili po tazbini Svedok nema pravo na uskraćivanje odgovora kada je na osnovu posebnih propisa dužan podneti prijavu ili dati izjavu.
PRINUDNE MERE PROTIV SVEDOKA – sud će naložiti da bude prinudno priveden svedok koji uprkos urednom pozivu ne pristupi sudu. Novčano kažnjavanje takvog svedoka – ako se bez opravdanog razloga udalji sa mesta saslušanja. Zatvor do mesec dana ako odbije da da iskaz. Sud ocenjuje potrebu polaganja zakletve, ako veruje da će zakletva uticati da svedok govori istinu. Ne zaklinju se maloletni svedoci. Sud svedoka saslušava pojedinačno, bez prisustva onih koji će kasnije biti saslušani. Najpre mu se postavljaju opšta pitanja (tzv. generalije), a potom se poziva da iznese sve što mu je poznato o činjenicama o kojima treba da svedoči. Nije dozvoljeno postavljati sugestivna pitanja. Ako se iskazi drugog lica svedoka ne podudaraju u pogledu važnih činjenica, sud može pristupiti njihovom suočenju. Svedoka koji ne zna jezik, sud saslušava preko tumača. OCENA DOKAZA – Za ocenu iskaza svedoka od značaja je njegova sposobnost da činjenice opazi i da ih zadrži u sećanju. Mora se imati u vidu okolnost pod kojom je svedok opazio spornu činjenicu. Svedok ponekad daje neistinit iskaz, u svom ili u interesu stranke. Zbog toga je svedok manje pouzdano sredstvo stranke nego isprava ili veštak. Svedoku pripada pravo na naknadu troškova prevoza, ishrane i prenoćišta kao i na naknadu izgubljene zarade.
63
4) VESTAK je dokazno sredstvo (stručnjak) koje se određuje kada sud ne raspolaže određenim stručnim znanjem.On o činjenici iznosi pred sud svoj zaključak izveden iz nesporne građe koja mu je u tom cilju stavljena na raspolaganje . Ponekad on mora sam da pripremi činjeničnu građu (npr. da utvrdi krvne grupe roditelja i deteta – očinstvo). Stranka, svedok i treće lice ne mogu biti prinuđeni da se podvrgnu telesnom pregledu od strane veštaka. Pošto pruža sudu svoje stručno znanje, on je, za razliku od svedoka zamenljiv . Posebnu vrstu veštaka predstavljaju tumači .
POSTAVLJANJE VEŠTAKA – veštačenje može vršiti jedan ili više veštaka, pojedinac ili ustanova. Veštak može biti svako lice koje po mišljenju suda raspolaže stručnim znanjem. Veštak je dužan odazvati se pozivu suda i dati svoje mišljenje. Iz opravdanih razloga sud ga može osloboditi te dužnosti. Veštak koji se ne odazove pozivu i ako je uredno upozoren na posledice, kao i onaj koji neopravdano odbije da veštači može biti kažnjen novčano, ali za razliku od svedoka ne može biti prinudno priveden. Sud može uzeti za veštaka lice koje je iz istih razloga bilo saslušano kao svedok. Izuzeće veštaka je moguće iz istih razloga za izuzeće sudije. O ovom zahtevu rešava parnični sud. Protiv rešenja kojim je usvojen zahtev nije dozvoljena žalba. Protiv rešenja kojim se zahtev odbija nije dozvoljena posebna žalba. V eštačenje se sprovodi tako što sud donese rešenje o izvođenju dokaza u kome se navodi šta je predmet veštačenja i ko je veštak. Kada veštak prihvati nalog, pristupa veštacenju, po svojoj struci i znanju. Sud može uputiti veštaku zahtev za ispravku ili pojašnjenje nalaza. Stranke mogu da se izjasne o nalazu veštaka. Ako postoje bitne primedbe na nalaz veštaka sud može odrediti novo veštačenje. Ako se ona podudaraju postupak se privodi kraju ako se razlikuju vrši se superveštačenje ako treći nalaz potvrdi jedan od dva prethodna tu se staje. Nalaz veštaka mora da bude usaglašen sa predloženim činjeničnim stanjem. Mišljenje veštaka sud ceni slobodno.
5) STRANKE
- potrebno je razlikovati dokaz saslušanjem stranke od tzv. informativnog saslušanja (cilj →razjašnjenje nepotpunih ili nejasnih činjeničnih tvrdnji). P rilikom informat. saslušanja str. ima svojstvo primarnog procesnog subjekta - to objašnjenje i dopune koje ona sudu daje imaju karakter parničnih radnji. Dokaz saslušanjem str. je jedno dokazno srestvo. Uloga str. je ovde slična ulozi svedoka. Njene izjave prilikom izvođenja dokaza saslušanjem nemaju prirodu parnič. radnji. Stranka se ne može prinuditi na saslušanje, ali krivič. odgovara za neistiniti iskaz. Sud će ograničiti na saslušanje zakon. zastup. Kada str. nije sposobna za davanje iskaza, a za pr. lice – zastupnik. Dokaz saslušanja str. ima supsidijerni karakter : sud ga može upotrebiti kada drugih dokaza nema. Ovaj dokaz izvodi se saslušanjem obeju stranaka. Sud će odlučiti da se sasluša samo jedna, ako se uverio da drugoj sporna činjenica nije poznata ili ako saslušanje druge nije moguće. Stranka ne polaže zakletvu. Poziv na ročište za saslušanje dostavlja se lično str. odn. licu koje će za str. biti saslušano. Saslušanje str. ne može se upotrebiti kao dokazno sredstvo u postupku za obezbeđenje dokaza ni u postupku po tužbi zbog smetanja poseda, ni u cilju dovođenja jedne činjenice do verovatnosti Suočenje str. → psihološka, blef varijanta - troškove snosi tužilac, na kraju str. koja je izgubila. Tuženi snosi troškove dokaza koje on predloži
64
PRESUDA SUDSKA ODLUKA
POJAM – je parnična radnja suda, kojom sud odlučuje o osnovanosti tužbenog
zahteva ili o sporednim pitanjima koja su se u toku postupka pojavila. Biće ove parnične radnje: a) parnična radnja suda b) odlučivanje: Sudska odluka je pojedinačan pravni akt koji utvrđuje pravilo ponašanja stranaka za budućnost i uslove za primenu sankcije. (Kelzen) Postoje potpune i nepotpune presude u zavisnosti da li sud izriče sankciju nepotpune ili ne. Presuda je akt volje suda, koja je pojedinačni pr. akt, čija je sadržina: - dispozicija i - uslov za primenu sankcije
PREDMET – je tužbeni zahtev (predmet spora), ali i druga pitanja koja se pojave (mater. proces. pr.). Po kvalitetu odlučivanja o predmetu spora odluke se dele na: 1) Presude (sudske odluke čiji je predmet odlučivanja tužb.zahtev., izuzetak su parnične radnje) 2) Rešenja (sudske odluke kojima nije rešen tužbeni zahtev)
IZUZECI – odstupanje od pravila→ kad sud rešenjem ne odlučuje o predmetu spora a) odluke o parničnim troškovima Kada se o njima odlučuje odvojeno ili kada se od cele presude napada rešenje o parničnim troškovima (žalba protiv rešenja) b) rešenje o smetanju državine O celom tužb. zahtevu se odlučuje rešenjem. Ne raspravlja se o pravima, nego o faktičkom odnosu To je privremeno rešenje. c) Slučaj platnog prometa – mandatni postupak (sud na osnovu tužbe odlučuje nalogom). Izdaje se retko, samo ako tužilac dokaže da ima interes. Njime može da izbegne parnicu i da ide na izvršni postupak.
Meritorna odluka je drugi izraz za presudu merior – zaslužiti Presuda je sudska odluka koja se donosi po zasluzi tj. primenom materijalnog prava. Nemeritorna sud. odluka je rešenje. Donosi se na osnovu činjeničnog stanja koje je sud doveo na nivo verovatnosti.
65
SUDSKA PRESUDA 1) POJAM – to je pojedinačni akt suda kojim se na autoritativan način uređuje odnos između stranaka u pr. odnosu koji je bio sporan i stvaraju notorni uslovi za primenu sankcije od strane države. To je parničana radnja suda kojom se odlučuje o osnovanosti tužbenog zahteva ili o nekim pitanjima koja su se u toku postupka pojavila. To je akt volje, odn. odlučivanja. Postoje različita stanovišta. Preovladjuje da je to pojedinačni pravni akt koji utvrdjuje pravilo ponašanje stranaka za budućnost, uslove za primenu sankcija suda, ukoliko ne poštuje propisanu pravnu normu, odnosno normu koja je predvidjena pravnim poretkom. 2) BIĆE PRESUDE – a) akt volje drzave izražen preko suda. To je naredba zasnovana na državnom autoritetu sudskog organa b) pomoću presude se uklanja spor koji je postojao posle donošenja presude odnos više nije sporan c) stvaraju se nesporni uslovi za primenu sankcije Kada sud usvoji kondemnatorni zahtev, određuje paricioni rok za izvršenje, protekom koga tužilac u izvršnom postupku primenom sile dobija šta je tražio. Ostale vrste presuda se same izvršavaju. 3) SADRŽINA PRESUDE – može biti materijalna i formalna 1) MATERIJALNA SADRŽINA PRESUDE IZREKA (dispozitiv) je glavni deo presude. To je odluka volje suda o osnovanosti tužbenog zahteva. Može se reći da je samo ona presuda, jer je ostali delovi objašnjavaju i dopunjavaju. Njome se rešava o tužb. zahtevu i o ostalim pitanjima koja se jave u toku postupka. Odluka o tužbenom zahtevu je izreka suda o pr. posledici koja je rezultat logičke operacije podvođenja činjeničnog tvrđenja pod apstraktno pr. pravilo pr. pravilo SILOGIZAM = činjenično stanje Obe premise utvrđuje sud, ni jedna mu nije unapred zadata. Počiva na bitnim premisama – na logičkom zaključku i pravnim posledicama. Sud izjavljuje da li ili ne pr. posledica proističe iz činjenica. U izreci stoji samo silogistički zaključak o tome da li je tužbeni zahtev osnovan ili ne. Iskaz mora biti konkretan . Jer je to pojedinačan pr. akt pa se mora videti ko su strane. Tačno se mora videti obim i sadržina pravne posledice. Mora se videti činjenični osnov i pr. norma – bez njih nema donošenje izreke u materijalnom smislu reči. Dakle, mora postojati logički zaključak o pravnoj posledici, logički zaključak o pravnim pitanjima (tužbeni zahtev je osnovan ili neosnovan, izuzetno retko iskaz o činjenicama), konkretan u pogledu obima i sadržini pravne posledice i u pogledu stranaka.
66
2) FORMALNA SADRŽINA PRESUDE Svaka presuda mora da sadrži odredjene elemente. Nedostaci sastava čine bitnu povredu paraničnih odredbi. Bitni elementi su: 1) UVOD 2) IZREKA (dispozitiv) 3) OBRAZLOŽENJE 1) UVOD - sadrži samo spoljašnje elemente presude. Detaljnije je uređen zakonom od izreke. Stoji oznaka da se presuda donosi u ime naroda - to je obeležje republikanskog uređenja (tekovina francuske revolucije). U njoj se mora naznačiti: 1) koji je sud u pitanju – naziv suda 2) porodično i rođeno ime predsed. i drugih čl. veća 3) porodično i rođeno ime, zanimanje i prebivalište stranka 4) kratko naznačenje predmeta spora 5) dan zaključenja glavne rasprave 6) naznačenje stranaka koje su toj raspravi prisustvovale i dan kada je presuda donesena Unose se i podaci koji se odnose na zakon. zastupnika odn. punomoćnika
2) IZREKA (DISPOZITIV) sadrži odluku kojom se usvaja ili odbija tužbeni zahtev . Ona je rezultat silogističkog zaključivanja od strane suda. Njome se odlučuje o tužbenom zahtevu, tj. o glavnoj stvari i sporednim traženjima (kamata, isplata sudskih penala). Njome se odlučuje i o protivtužbenom zahtevu, o prigovoru radi prebijanja (kompenzacioni prigovor). Ako je u pitanju kondemnatorni tužb. zahtev izreka sadrži paricioni rok (rok za dobrovoljno izvršenje). Može da sadrži i odluku o paraničnim troškovima, kao i alternativno ovlašćenje tuženog. Izreka mora biti konkretna, u njoj moraju tačno biti određeni tužilac i tuženi, kao i da bude konkretno rečeno iz čega se tužb. zahtev sastoji. Odluka suda o tužb. zahtevu treba da bude konkretna u pogledu sadržine – npr. kod delimičnog usvajanja i odbijanja - u kom se delu odbija, a u kom usvaja tužb. zahtev. 3) OBRAZLOŽENJE - po njemu se procenjuje da li je sud pravilno odlučio ili ne. U obrazloženju sud izlaže: a) Tužb. zahtev i činjenice na kojima je on zasnovan b) odbranu tuženog c) dalja napadna sredstva povodom odbrane d) činjenice koje su među str. nesporne, pa bitne činnjenice koje su među str. sporne e) koje dokaze je sud izveo (vidi se zašto je sud odbio dokaze baš tako) f) rezultat dokazivanja g) koje od predloženih dokaza sud nije upotrebio i iz kojih razloga h) ocenu izvedenih dokaza i dokazne razloge i) činjenično stanje i propise koje je primenio na to stanje ponekad se poziva na stavove iz prakse j) pouka o pr. leku
67
Rešenje kojim sud odbija neki od procesnih prigovora i odmah nastavlja raspravljanje spada takodje u obrazloženje presude. Za presudu na osnovu priznanja ili odricanja i za presudu na osnovu izostanka pripisano je da njihovo obrazloženje treba da sadrži razloge koji opravdavaju donošenje ovakvih presuda. Stranka se poučava koji pr. lek i u kom roku može podneti, kom sudu se može obratiti (opšti rok je 15 dana). Ako je pogrešna pouka o pravnom leku (npr. stavljen duži rok nego što je predviđeno zakonom) moguća su 2 rešenja: 1) Sud ne može produžiti zakonski rok i tada stranka treba uz žalbu da stavi predlog za povraćaj u pređašnje stanje (nije kod nas prihvaćeno) 2) naši sudovi su uvek uvažavali žalbu koja je podneta u roku datom u pouci, stav je da str. ne sme trpeti štetne posledice zbog radnji suda (pogrešnih) Ako str. ima advokata trebalo bi obavezno gledati zakonski rok i njega tuži za naknadu štete. Ako ga nema dolazi do povraćaja u pređašnje stanje.
VRSTE PRESUDA I Klasifikacija po kriterijumu POTPUNOSTI ODLUČIVANJA (tj. da li je sud odlučio o celom tužb. zahtevu, delu ili o svim tužb. zaht.) razlikuje: 1) POTPUNE – sud odlučuje o celini tužb. zaht. Ili o svim zaht. Koji su stavljeni u toku postupka 2) DELIMIČNA – sud ne odlučuje o celom tužb. zahtevu već o jednom delu ili o većem br. zahteva. USLOVI za delimičnu presudu: 1) Pravna deljivost zahteva (zahtev je deljiv) 2) Zrelost dela zahteva za odlučivanje
1) Potpunu sud je donosi ako je na osnovu priznanja ili na osnovu kontradiktornog
raspravljanja, za konačnu odluku sazreo samo deo zahteva ili neki od više zahteva obuhvaćenih jednom tužbom. 2) Kada je raspravljano o tužbi i protivtužbi, sud ovakvu presudu može izreći u pogledu jednog ili drugog zahteva 3) Kod prigovora prebijanja delimičnoj presudi nema mesta 4) Delimična presuda nije dopuštena u slučaju kumulacije tužb. zahteva od kojih jedan ima uslovljavajući značaj za druge Ne može se delimično odlučiti o tužbi kojom se predlaže: a) utvrđenje da postoji tužiočevo pr. svojine b) osuda tuženog da preda stvar na koje to pr. postoji
2) Ovaj uslov govori o motivaciji suda da donese presudu kad je deo zahteva zreo za odlučivanje:
a) kad je deo zahteva priznao tuženi b) kad je sud lako došao do dokaza – lako utvrdio činjenično stanje c) kad je tužilac priznao protivtužbu d) kad su činjenice nesporne
68
Donošenje delimične delimične presude je svesna, aktivna radnja suda, kojoj kojoj je cilj da stranke dobi dobiju ju izve izvesn snos ostt u delu delu odno odnosa sa.. Ona Ona u nasl naslov ovu u sadr sadrži ži da je deli delimi mičn čna, a, a u obrazloženju ima uslove koji su ispunjeni za donošenje presude. Kada se delimična presud presuda a donese donese ona je samost samostaln alna a presud presuda a i posta postaje je pravn pravnosn osnažn ažna a (forma (formalno lno,, materijalno), podobna je za prinudno izvršenje i ako o 2-gom delu zahteva još teče. Najčešće se donosi kao usvajajuća. Potpunom presudom se odlučuje o celini zahteva, ali može doći do greške kada sud o nekom zahtevu ne odluči. U tom slučaju stranka podnosi predlog za donošenje dopunske presude i sud tada po pravilu ne otvara gl. raspravu (održavaju se ročišta) i tu se odlučuje samo o tom zahtevu koji su propustili. Stranka nema pr. da predlogom uslovljava donošenje delimične presude, već je to ocena celishodnosti suda.
II Klasifikacija po kriterijumu USPEHU STRANAKA U SPORU 1.ZAHTEV USVAJA – USVAJAJUĆA 2.ZAHTEV ODBIJA – ODBIJAJUĆA 3.ZAHTEV SE DELIMIČNO USVAJA I ODBIJA (prema vrsti zaštite koju pruža usvajanjem tužba, zahtev, presuda):
1.Presude kojima se zahtev usvaja mogu biti: - OSUĐUJUĆE a) Kondemnatorne b) Deklarativne - UTVRĐUJUĆE c) Konstitutivne - PREOBRAŽAJNE - Predstavlja odstupanje od pravila da se sudskom odlukom ne stvaraju nove mat.pr. situacije.
2.Presuda kojom se tužbeni zahtev odbija uvek je deklarativna (konstatuje se da je tužbeni zahtev neosnovan). U delu u kome izriče ocenu o naknadi troškova postupka – presuda uvek ima kondemnatorni karakter. a) KONDEMNATORNE – OSUĐUJUĆE je najčešća vrsta presuda. Osuda kojom se njom izriče predstavlja zapovest države tuženom da izvrši dužnu činidbu u korist tužioca. Sadržano je prećutno utvrdjenje da tužilac ima pravo na tu činidbu. Izriče se zapovest ne samo tuženom, već i sudu da na zahtev tužioca primeni sankciju. Tuženi može biti osudjen na činidbu. Činidba mora biti dospela do tog momenta. U protivnom sud treba presudom da odbije tuženi zahtev. Dospelost činidbe je materijalno pravna pretpostavka za uspelost kondemnatorne tužbe. Kad je činidba pozitivna – određuje se paricioni rok (rok za dobrovoljno izvršenje presude). U opštem parničnom postupku taj rok je 15 dana za novčane činidbe, a u posebnom postupku taj rok je 8 dana (menični i čekovni sporovi). Za nenovčane činidbe sud određuje paricioni rok (nije zakonom određeno). Ako tuženi izjavi žalbu paricioni rok se prekida i ponovo počinje da teče u celosti. Paricioni rok teče od dana postavljanja odluke stranci subjektivni → rok. Ako je u pitanju sudski, a ne zakonski rok, sud može odrediti momenat od koga on počinje teći. Kad protekne rok kod kondemnatorne presude ona postaje izvršna.
69
b) DEKLARATIVNE – UTVRĐUJUĆE - utvrđuje se da pravo postoji ili ne postoji. To su odluke kojima se usvaja deklarativan zahtev, iz deklarativne tužbe. One nisu propraćene rokovima, jer nema osudu (zahtev) za činidbu. Njima se izriče pravilo ponašanja stranaka za ubuduće, bez izricanja sankcije. Ako prođe rok a ne ispuni se obav baveza, za, ošteć štećen enii mora mora da podn odnese kond ondemna emnato torn rnu u tužb tužbu u i da saček ačeka a kondenmatornu presudu. Uvek je bolji položaj tuzioca, ako ima deklarativnu presudu jer tuženi tada ne može da obara pr. osnov. c) KONSTITUTIVNA – PREOBRAŽAJNA podrazumeva prestanak jednog pravnog odnosa, odnosa, modifikaci modifikaciju ju postojećeg postojećeg i staranje staranje novog novog pravnog pravnog odnosa. Dakle, Dakle, njima se izriče promena u dotadašnjem pravnom odnosu između stranaka. Najčešće je to prestanak dotadašnjeg pravnog odnosa – npr. poništaj ugovora. Ima autora koji tvrde da se radi o razlozima apsolutne ništavosti. Stranka može sama da trži da sud utvrdi te razl razlog oge, e, a samo samo u sluč slučaj aju u rela relativ tivne ne ništa ništavo vost stii onda onda se radi radi o preo preobr braž ažaj ajni nim m (konstitutivnim) odlukama. Ne sadrži paricioni rok jer se izriče samo pr. promena, a ne i faktička promena. Izvršavaju se same od sebe kada postanu pravosnažne. III Klasifikacija po kriterijumu prema III Klasifikacija kriterijumu prema tome da li je odluceno I O OSNOVU I VISINI TUŽBENOG ZAHTEVA ILI SAMO O OSNOVU:
a) KONAČNA PRESUDA i visina i osnov (rešava se o celom stepenu zahteva u jednom stepenu sudjenja). b) MEĐUPRESUDA (odlučuje se samo o osnovu tužbenog zahteva). Donosi sud po tužbi po kojoj je predmet spora ili potraživanje novčanih iznosa ili jedne količina zamenljivi zamenljivih h stvari. stvari. U tak takvoj voj par parnic nici, i, tuž tuženi eni mož možee por pored ed osn osnova ovanos nosti ti tuž tuženo enog g zahteva osporiti i njegov iznos. On osporava, pre svega, postojanje svoje obaveze uopšte, a za slučaj da bude utvrdjeno suprotno, on osporava da duguje onoliko koliko tužilac tvrdi. Ako sud nađe da je zahtev osnovan, on može doneti međupresudu kojom se to utvrđuje, a posle toga on zastaje sa postupkom do isteka roka za žalbu ili do odluke višeg suda. Ako sud nadje da je zahtev osnovan, on može, ali ne mora doneti medjupresudu kojom se to utvrdjuje. Posle toga on zastaje sa postupkom do isteka roka za žalbu ili do odluke višeg suda. Ako tuženi žalbu ne podnese, ili ako medjupresuda bude potvrdjena, osnovanost tužbenog zahteva u daljem toku postupka ne može biti osporena ni pred prvostepenim, ni pred višim sudom. Sud dalje raspravlja samo o iznosu i odlučuje konačnom presudom. Ako drugostepeni sud utvrdi da osnova osnova nema, nema, tužba se se odbija ili se odbija odbija (ceo zahtev zahtev)) i tada sud donos donosii konačnu konačnu presudu. Medjupresuda ne treba da se donosi kada pravni osnov nije sporan . Ona nije izvršiva jer se ne radi o činidbi, već se samo utvrdjuje pravni osnov. Formulacija izreke medjupresude ima utvrdjujući karakter, tj. radi se o utvrdjivanju tužb tužben enog og zaht zahtev eva. a. Sud Sud je dono donosi si po sops sopstv tven enoj oj ocen ocenii kada kada smat smatra ra da je to celishodno, nije potreban predlog stranke a sud nije obavezan takvim predlogom stranke. To je uvek pozitivna deklarativna presuda . Međupresuda ima pomenuto dejstvo samo u tekućoj parnici.
70
IV Klasifikacija IV Klasifikacija po kriterijumu DRŽANJU STRANAKA U PARNICI a) Presuda na osnovu KONTRADIKTORNIH RASPRAVLJANJA b) Presuda na osnovu PRIZNANJA c) Presuda na osnovu ODRICANJA d) Presuda zbog PROPUŠTANJA a) Presud Presuda a na osnov osnovu u KONTRADIKTORNOG RASPRAVLJANJA – uobi uobiča čaje jena na presuda kada sud utvrđuje činjenično činjenično stanje primenjuje materijalno materijalno – pravu normu. b) Presuda na osnovu PRIZNANJA – Ov Ovde de se uvek uvek radi radi o primeni procesnog (dispozitivne radnje stranaka), a ne materijalnog. prava (dispozitivne Da bi se ova presuda donela moraju biti ispunjeni odredjeni uslovi, a pre svega tuženi mora PRIZ PRIZNATI NATI TUŽB TUŽBENI ENI ZAHT ZAHTEV EV (dispozitivna parnična radnja tuženog, kojom on izjavljuje da je tužbeni zahtev osnovan ). Izjava volje tuženog mora biti bezuslovna I izričita – ne može konkludentno. Priznanje se može odnositi na ceo tužbeni zahtev ili na jedan njegov deo. Priznanje može biti na ročištu ili u pismenom podnesku. Tuženi je može opozvati do donošenja presude, bez pristanka tužioca . Ovo pravo pripada I zastupniku uz odobrenje organa starateljstva. Opozivanje ne mora biti obrazloženo. Ako se ispune svi uslovi sud donosi presudu na osnovu priznanja. To je presuda kojom se usvaja tužbeni zahtev i ona ide na štetu tuženog – onog koji je priznao zahtev. Glasi: Usvaja se tužbeni zahtev na osnovu priznanja. Priznanje tužbenog zahteva je bez dejstva u bračnim bračnim,, paternitetskim I maternitetskim spor sporov ovim ima. a. Pred Predse sedn dnik ik veća veća može može done donetiti pres presud udu u na osno osnovu vu priz prizna nanj nja a na pripremnom ročištu, odnosno, van ročišta za glavnu raspravu. c) Presuda na osnovu ODRICANJA – parnična radnja tužioca kojom on izjavljuje da je njegov tužbeni zahtev neosnovan zahtev neosnovan. Sud odbija tužbeni zahtev ako tužilac izjavi da se zahtev zahteva a odriče odriče.. Tužila Tužilacc povlač povlačii tužbu. tužbu. Odrica Odricanje nje od tužben tužbenog og zahtev zahteva a nije nije odricanje od subjektivnog prava - teorijski, ali ako sud donese presudu i ona postane pravosnažna, posledice su kao da se on odrekao svog prava. Uslovi koji važe za priznanje, važe i za odricanje. Izjava ne sme biti manjiva. Izjavu o odbacivanju, sud ne mora uvek da uvaži, naročito u parnicama gde važi princip primene prinudno pravnih normi, tj. zbog protivnosti prinudno-pravnim normama materijalnog prava, javnom poretku ili pravilima morala propisano je da je nedopuštena presuda na osnovu priznanja. Za odricanje od tužbenog zahteva nije potreban pristanak tuženog . Za povlačenje tužbe jeste. On može da se odrekne jednog ili više tužbenih zahteva. Ova presuda odbi bija ja se tužb tužben enii zaht zahtev ev jer jer je tuži tužila lacc izja izjavi vio o da je tužb tužben enii zaht zahtev ev glas glasii – od neosnovan. Sud presudu donosi bez raspravljanja. Nakon donošenja meritorne odluke, ne postoji mogućnost ponovnog vodjenja spora (NE BIS IN IDEM).
71
d) Presuda zbog PROPUŠTANJA (zamenila presudu zbog izostanka) – Potrebno je da postoji propuštanje odgovora na tužbu. Potrebno je da je tužba uredno dostavljena tuženom i to sve sa prilozima i poukom o posledicama propuštanja odgovora na tužbu. Ukoliko se utvrdi da su ispoštovana zakonska pravila o dostavljanju, a stranka se neopravdano ne pojavi na ročištu, smatra se da priznaje navode iz tužbe, I donosi se presuda na osnovu propuštanja (ranije se zvala presuda zbog izostanka). Da bi se donela ova presuda neophodno je da, pre svega, tuženom uredno dostavljena tužba sa poukom o posledicama propuštanja, zatim da ne postoji suprotnost izmedju činjenica navednih u tužbi I dokaza koje je sam tužilac podneo ili su opšte poznate, da osnovanost tužbenog zahteva proizlazi iz činjenica koje su navedene u tužbi, ako ne postoje opštepoznate okolnosti iz kojih proizilazi da su tuženog sprečile opravdani razlozi da odgovori na tužbu (npr. poplava). Ako je to protivno prinudno-pravnim propisima i pravilima morala sud neće doneti ovu presudu. Ako nije izvesno da li su ispunjeni svi uslovi, odložiće se donošenje presude. Presuda zbog propuštanja se može doneti samo na štetu tuženog a u korist tužioca.
PRAVNOSNAŽNOST PRESUDE OSNOVE PRAVNOSNAŽNOSTI 1) PRAVNOPOLITIČKI OSNOV PRAVNOSNAŽNOSTI Najznačajniji cilj je PRAVNA SIGURNOST , IZVESNOST . Ova ustanova nužno je sadržana u pojmu pravnog poretka. Gradjansko pravosudje u kome bi jedna stranka mogla posle konačnog presudjenja ponovo pokrenuti spor u istoj stvari, ne bi pružao neophodnu stabilnost u pravnim odnosima. To bi, naravno, i narušilo ugled sudovima. Sporovi se moraju jednom završiti . Do toga dolazi donošenjem pravosnažne meritorne odluke. Od tog momenta postiže se izvesnost u pogledu postojanja spornog subjektivnog gradjanskog prava. Između ovog principa i principa istine postoji sukob, napetost pa se pr. politički određuje kome se daje prednost. U Evropi se uzima da je istinitost obezbeđenja ako postoji najmanje drugostepeno suđenje. Bez pravnosnažnosti nema pravne sigurnosti .
72
2) PRAVNO DOGMATSKI OSNOV Smatra se da je pravnosnažnom presudom spor konačno rešen. Ona se smatra istinitom i konačno uređuje pravni odnos. Spor je istinito uređen, jednom zauvek. Važi pravilo Ne bis in idem – između istih stranaka ne može isti spor o istom pitanju. Time se dobija pravna sigurnost u odnosima .
POJAM PRAVNOSNAŽ PRAVNOSNAŽNOST NOSTII je svojstvo svojstvo presude presude koja dovodi do toga da se SPOR konačno, istinito rešen, jednom zauvek i kojim se taj spor okončava. VRSTE PRAVNOSNAŽNOST PRAVNOSNAŽNOSTII – prema kriterijumu prirode dejstva deli se na: 1) FORMALNU (ne može biti napadnuta rednovnim pravnim lekom) lekom ) 2) MATERIJALNU (dejstvo presude kao pravnog akta) akta )
1) FORMALNA PRAVNOSNAŽNOST – NENAPADLJ NENAPADLJIVOST IVOST PRESUDE PRESUDE REDOVNIM REDOVNIM PRAVNIM PRAVNIM LEKOM. LEKOM. Kod nas važi sistem podeljene formalne pravosnažnosti , jer rokovi za žalbu počinju da teku posebno za svaku stranku (protek roka za žalbu). Formalna pravnosnažnost u prvostepenom postupku nastupa 1) protekom roka za žalbu,2) odricanjem od pravnog leka ili odustankom od njega ako je bio uložen ili 3) donošenjem presude u poslednjem stepenu (prvostepeni sud odbaci rešenjem žalbu kao neosnovanu ili to rešenje potvrdi drugostepeni sud). Kod odricanja potencijalni žalilac izjavljuje da neće koristiti žalbu, a ako se radi o odustanku dolazi do povlačenja već izjavljene žalbe. To su NEOPOZIVE PARNIČNE RADNJE (ne može ponovo da koristi žalbu). Drugostepena presuda postaje pravnosnažna ako drugostepeni potvrdi prvostepenu PRESUDU, PRESUDU, drugostepe drugostepeni ni preinaci prvostepenu rvostepenu presudu, presudu, drugostepe drugostepena na postaje pravno pravnosna snažn žna. a. Drugos Drugostep tepena ena presud presuda a postaj postaje e pravno pravnosna snažna žna kada kada makar makar jedan jedan primerak presude izađe iz suda. Kada nastupi formalna pravnosnažnost presude prema obema strankama pre presuda suda posta postaje je mater materijalno ijalno prav pravnosn nosnažna ažna a to je dejstvo presude u nekom drugom sporu, a ne u onom iz koga potiče. 2) MATERIJALNA PRAVNOSNAŽNOST – NASTUPANJEM f ormalne Presu resud da pos postaje taje mate materrijal ijaln no prav pravn nosn osnažna žna ormalne pravnosnažnosti prema obema strankama. To je dejstvo presude u nekom drugom sporu, a ne u onom iz koga presuda potiče. Materijalna pravnosnažnost se odnosi na sadržinu presude i ispoljava se u njenom dejstvu . Za svaki sud materijaln materijalnaa pravosnažnost znači vezanost utvrdjenjem sadržanim u presudi. Posledica ove vezanosti sastoji se u tome što isti ili drugi sud mora odbaciti tužbu u pravnoj stvari u kojoj je jednom pravosnažno presudjeno izmedju istih lica ( NE BIS IN IDEM ). ). Iako sud za postojanje pravosnažne presude saznaje iz prigovora , on tužbu odbacuje po službenoj dužnosti. Presuda, o kojoj je već pravosnažno presudjeno je ništava.
73
Pozitivna strana MATERIJALNE PRAVNOSNAŽNOSTI – Vezanost pravnosnažnom presudom ogleda se u tome što je svaki sud dužan takvu odluku uzeti u osnov svoje presude u nekoj drugoj parnici u kojoj se pitanje postojanja pravnog odnosa o kojem je pravnosnažno presuđeno postavi kao PRETHODNO PITANJE (vezanost drugog organa tom presudom). Negativna strana MATERIJALNE PRAVNOSNAŽNOSTI – ne bis in idem. Ogleda se u tome što isti ili drugi sud mora odbaciti tužbu u pravnoj stvari u kojj jednom pravnosnažno presuđeno između istih stranaka sprečava se vođenje nove parnice između istih stranaka o istom predmetu spora. Identitet se dovodi u pitanje kada se javljaju univerzalni sukcesori ili pravni sledbenici koji ne moraju biti u istim stranačkim ulogama. Identitet predmeta spora se određuje prema činjeničnom stanju i pravnim posledicama. Pretpostavka istinitosti presude – Res iudicata pro verikata habitur – presuđena stvar za istinu ima – ta presumcija je oboriva. oboriva. Presumcija konačnog uređenja odnosa među strankama – Pravnosnažno presuđena stvara prava između stranaka res iudicata facit ius inter partes. POSEBNA DEJSTVA – Od materijalne pravnosnažnosti se razlikuju druga dejstva koja pravnosnažna presuda može imati, a to su: - IZVRŠNO DEJSTVO – Imaju samo kondemnatorne (osuđujuće) presude, nastupa nakon isteka paricionog roka. - ČINJENIČNO DEJSTVO – presuda samo deluje kao pravna činjenica u nekom drug drugom om spor sporu. u. U neko nekom m drug drugom om spor sporu u potra potraži živa vanj nja a utvr utvrđe đena na prav pravno nosn snaž ažno nom m presudom zastarevaju za 10 godina bez obzira koji im je zakonski rok - to je činjenično dejstvo - ako prođe 10 godina. Dužnik može istaći prigovor zastarelosti. - INTERVENCIJSKO DEJSTVO – Dejstvo na umešača ili intervenijenta. Ispoljava se u novom sporu u kome tužilac na čiju je štetu u predhodnom sporu presuđeno ističe neko svoje pravo prema trećem licu koje je u tom sporu učestvovalo uz njega kao umešač ili je bilo pozvano da učestvuje, ali se nije odazvalo. - PREOBRAŽAJNO DEJSTVO – To dejstvo ima konstitutivna presuda. Dejstvo koje dobija tek kada je pravo preobraženo. Nastupa materijalna pravnosnažnost tek kada nastupa promena.
MATERIJALNOPRA OPRAVNO VNO DEJSTVO DEJSTVO POGREŠNE POGREŠNE PRESUDE PRESUDE (pravnosnažne - MATERIJALN presude) – Stvara situaciju kao da je promenjen pravni odnos među strankama. Da li presuda menja materijalno pravne odnose? Prof.Vesna misli da menja, a teoretičari misle da ne menja.
74
GRANICE PRAVNOSNAŽNOSTI PRAVNOSNAŽNOSTI To je svojstvo pravnog akta koje je ograničeno predmetom spora, spora, subjektima i vremenski . Prema tome postoje postoje sledeće granice pravosnažnosti: 1) OBJEKTIVNE 2) SUBJEKTIVNE 3) VREMENSKE tiču se dela presude koja je 1) OBJEKTIVNE GRANICE PRAVNOSNAŽNOSTI – tiču zahvaćena pravosnažnošću. pravosnažnošću. Predmet Predmet pravosna pravosnažnost žnostii su odluke koje su sadržane u izreci presude , i to u tužbenom zahtevu, protivtužbenom zahtevu, o prigovoru radi prebijanja i dr. Ako je poverilac poverilac tražio tražio zaštitu samo za deo svog potraživ potraživanja, anja, za preostali preostali deo presuda presuda nema nema prav pravni ni znač značaj aj.. Posl Posled edic ica a prin princi cipa pa disp dispoz ozic icijije, e, pres presud uda a može može post postat atii pravno pravnosna snažn žna a samo samo ukolik ukoliko o je tužila tužilacc tražio tražio zaštit zaštitu. u. Razloz Razlozii presud presude e ne postaju postaju pravnosnažni, kao ni pravno shvatanje suda, kao ni odluka o predhodnom pitanju osim ako je tužilac podneo incidentni zahtev za utvrđenje ili tuženi protivtužbu u istom cilju. (Vesna je na predavanju rekla): rekla ): Predmet pravnosnažnosti jesu ODLUKE ko je su sadržane u izreci presude. Odluke o: - pismenom tužbenom zahtevu - protivtužbenom zahtevu - sporednim zahtevima - prigovor radi prebijanja Obrazloženje presude nije zahvaćeno pravnosnažnošću i ne vezuje sud u drugom slično sličnom m sporu sporu.. Objekt Objektivn ivnii identi identitet tet spora spora – sudsk sudska a praks praksa a smatra smatra da činjen činjeničn ična a obrazloženja nisu vezana pravosnažnošću. Neko smatra da činjenice koje direktno utiču na tužbeni zahtev jesu zahvaćene pravosnažnošću. U anglo-američkom pravu obrazloženje presude jeste zahvaćeno pravosnažnošću.
2) SUBJEKTIVNE GRANICE PRAVNOSNAŽNOSTI – Odno Odnosi si se na lica koja su vezana pravnosnažnom presudom. Presud Presude e kao pojedi pojedina načni čni pravn pravnii akti, akti, ne deluju erga omnes, već vezuju samo određena lica. Parnična presuda deluje samo Inter partes. Deluje samo na odnos između tužioca i tuženog. Ako se na strani tuženog ili tužioca nalazi više lica, postoji suparničarstvo, presuda deluje samo na odnos tužioca i tuženog, a ne i na odnos izmedju suprarničara. Ako se radi o utvrdjujućoj presudi, ona deluje samo Inter partes. Npr. parnica teče izmedju lica A i lica B, pojavi se lice li ce C i tvrdi da je on vlasnik nepokretnosti.
75
Od ovog pravila da presuda deluje inter partes, postoje odstupanja:
1) Slučaj kada presuda deluje ERGA OMNES 2) Slučaj kada presuda deluje prema tačno određenim trećim licima 1) Presude koje deluju ERGA OMNES – su, po pravilu, preobražajne (konstitutivne) presude koje se tiču statusa fizičkih i pravnih lica. Kod fizičkih lica radi se o roditeljskim odnosima (utvrđivanje, osporavanje očinstva), a kod pravnih lica radi se o menjanju statusa pravnog lica. Deluju ERGA OMNES jer status fizičkog i pravnog lica mora biti isti prema svima. Jednom utvrđeni status lica deluje tj. presuda vezuje sve ubuduće – to znači da ne može da se pojavi lice koje će osporavati očinstvo. 2) DELOVANJE PRESUDE PREMA TAČNO ODREĐENIM TREĆIM LICIMA – Mnoga od ovih pitanja ili nisu regulisana pozitivnim pravom ili se nalaze u drugim zakonima, ne u ZPPu. Puno je pravnih praznina. To su slučajevi:
a) Pravnosnažna presuda deluje prema UNIVERZALNOM SUKCESORU bilo koje od stranaka, ako je do univerzalne sukcesije došlo posle pravosnažnosti presude. Presuda vezuje univerzalnog sukcesora kao da je bio stranka. Univerzalni sukcesori fizičkog lica su zakonski i testamentalni naslednik. b) Presuda vezuje SVE SUBJEKTE STEČAJNOG POSTUPKA. Ako dva stečajna poverioca vode parnicu o postojanju, visni, redu potraživanja ili dužnika i stečajnih poverioca – svaka od stranaka može da podnese tužbu, a presuda koja se donese o tom potraživanju vezuje sve ostale učesnike stečajnog postupka. Ovako dejstvo je posledica potrebe da se stečajni postupak okonča. Npr. U parnici koju je radi utvrdjenja svog potraživanja 1-an poverilac u toku postupka prinudne prodaje nepokretnosti pokrenuo protiv drugog, presuda dejstvuje i prema ostalim poveriocima, kao i prema dužniku. c) Pravosnažna presuda vezuje i SINGULARNOG SUKCESORA (lice kome je preneto sporno pravo). Npr. tuženi proda stvar licu C, a podneta je reivindikaciona tužba (za povraćaj stvari koja je otudjena). Može da se odbije tužbeni zahtev zbog te činjenice da se stvar ne nalazi kod tuženog B, ali se ovo ne koristi u sudskoj praksi, nego se ide na usvajanje tužbenog zaheva (teorija irelevancije). Da li je lice C vezano presudom? Jeste, ako se dokaže da je sticalac bio nesavestan, onda presuda deluje i prema njemu. Lice A može da preinači tužbu i traži lice C umesto B samo ako poseduje javnu ispravu koja potvrđuje da je lice B otuđilo prava licu C. d) INTERVENCIJSKO DEJSTVO PRESUDE NA TREĆE LICE - Kako presuda vezuje INTERVENIJENTA (umešača)? Lice C je umešač koji ima obavezu da pruži zaštitu od evikcije. Presuda iz prve parnice u kojoj je C bio samo umešac, vezuje sud u drugoj parnici kada se C javlja kao tuženi. Ako je sud u prvoj parnici utvrdio da je B vlasnik stvari i odbio tužbeni zahtev, ne može lice C u drugoj parnici da tvrdi da B nije vlasnik. Postavlja se pitanje mogućnosti da se C oslobodi dejstva presude (intervencijsko). On se može osloboditi ako istakne prigovor nesavesnog vodjenja
76
parnice. Može da kaže da ga ovaj uopšte nije pozvao ili da ga je kasno pozvao, ili da je sprečio delovanje neke njegove radnje. I ako se dogodi da ovaj prigovor bude uspešno istaknut, onda otpada intervencijsko dejstvo presuda, i sud sudi kao da prva parnica nije uopšte postojala (Lice A može da ostane bez stvari, novca i naknade štete). Dakle, dejstvo prsude iz prve parnice u kojoj je intervenijent delovao kao treće lice, vezuje sud u drugoj parnici, gde treće lice deluje kao stranka. Sud je u drugoj parnici vezan činjeničnim stanjem utvrđenim u prvoj parnici. Umešač - Stranke se mogu osloboditi dejstva presude kada izjavi VANREDNI pravni lek – Prigovor nesavenog vođenja parnice, NPR. Kasno ga je pozvalo lice (A) ili nije ga uopšte pozvao, sprečene su neke radnje umešača. Ako se ovaj prigovor uspešno istakne i dokaže, otpada intervencijsko dejstvo presude i sud nije vezan činjeničnim utvrđenjem iz prve parnice, kao da ona nije ni postojala može da izvede potpuno drugačije činjenično stanje, koje nije isto kao u prvoj presudi, a tužiocu može da se desi da ostane i bez stvari i bez naknade štete.
e) DELOVANJE PRESUDE PREMA trećem licu koje ima slabije pravo od prava stranaka – to treće lice samo izvodi neko svoje pravo iz prava stranaka (npr. podzakupac). Npr.: Ako se obavezuje zakupac da se iseli iz stana, ista ta presuda vazi i za podzakupca, jer on svoje pravo izvodi iz zakupčevog. Treće lice izvodi svoje pravo iz prava stranke. 3) VREMENSKE GRANICE PRAVNOSNAŽNOSTI – pravosnažna presuda se vezuje za stanje spornog materijalnog pravnog odnosa u vreme zaključenja glavne rasprave. Za presudu donetu na pripremnom ročištu, to je vreme završetka ročišta. Pitanje vremena u kome deluje pravnosnažnost presude kako u odnosu na momenat pravnosnažnosti izgledaju granice pravosnažnosti: 1) U budućnosti 2) U prošlosti 3) S obzirom na koji se momenat cene 1) Delovanje na budućnost – Pravilo je da presuda deluje za ubuduće, od momenta nastupanja materijalne pravnosnažnosti i po pravilu u budućnosti nije ograničena pravnim okolnostima, već samo prirodnim okolnostima. IZUZECI su: - Presuda kojom se uređuju trajni odnosi između stranaka, traju dok se okolnosti ne promene. Npr.: Presuda koja se odnosi na neko potraživanje produžava rok zastarelosti, ali protekom roka prestaje. - Kod presude o obaveznom izdržavanju se usled promene primanja menja visina izdržavanja. 2) Delovanje na prošlost – Po pravilu presuda deluje na budućnost, a izuzetno na prošlost. U slučaju konstitutivnih presuda kojima se poništava pravni odnos od momenta njegovog nastanka, deluje ex tunc. 3) S obzirom na koji momenat se ceni stanje stvari – Ako se pojavi nova činjenica bitan je momenat na koji se ceni stanje stvari. To je MOMENAT ZAKLJUČENJA GLAVNE RASPRAVE. Ako se posle toga pojavi neka nova činjenica, to otvara mogućnost za podnošenje novog zahteva tj. osnov za ponovno pokretanje postupka – što je odstupanje od pravila NE BIS IN IDEM . Drugačije je činjenično stanje pa ne postoji indentitet predmeta spora. Vremenske granice pravnosnažnosti se ocenjuju s obzirom na stanje stvari u momentu zaključenja glavne rasprave. Ima presuda koje se
77
ne mogu doneti bez glavne rasprave. Presude zbog - propuštanja ili Vreme donošenja presude je dan kada je presuda doneta.
odricanja.
R E Š E NJ E
POJAM – Sudska odluka kojom se spor ne rešava meritorno, već se njime po
pravilu rešava o procesnim pitanjima.
Postoje četiri grupe rešenja: 1. rešenja kojima sud preduzima radnje upravljanja postupkom (sud nije vezan rešenjem koje se odnosi na upravljanje glavnom raspravom). Protiv rešenja koja sud donosi u stadijumu pripremanja glavne rasprave nije dozvoljena žalba; 2. rešenja kojima sud okončava postupak odbacivanjem tužbe ili pravnog leka; 3. rešenja kojima se odlučuje o tužbenom zahtevu (odlučuje se meritorno); 4. sva ostala rešenja. * SLUČAJEVI kada se REŠENJEM ODLUČUJE MERITORNO: 1) U parnicama o SMETANJU državine – privremeno rešenje 2) REŠENJE o troškovima parničnog postupka 3) PLATNI NALOG – obavezuje se tuženi da plati novčanu sumu tužiocu *RAZLIKE IZMEDJU PRESUDE i REŠENJA sastoje se u sledećem . Presude se odnose na same stranke, a rešenjem se može kazniti i treće lice. Npr. rešenjem se mogu kazniti svedok ili veštak jer nisu pristupili ročištu. Rešenjem se kažnjava treće lice jer remeti red u sudnici. Dalje, presuda je bilateralna, a rešenje je unilateralno – procesna situacija se rešava prema prvoj stranci. Što se tiče pravosnažnosti, sve presude su podobne za pravnosnažnost, dok kod rešenja, slučaj je sledeći. Rešenja kojima meritorno se odlučuje su podobna za pravosnažnost, dok ostala nisu podobna za pravnosnažnost. Pravni lekovi kod presude i rešenja se razlikuju. Pismeni sastav rešenja treba da sadrži uvod i izreku (uvek), a razloge samo kada je to propisano. Objavljeno rešenje dostavlja se strankama:
a) ako je protiv njega dozvoljena posebna žalba, b) ako se na osnovu rešenja može odmah tražiti izvršenje c) ako to zahteva upravljanje parnicom Objavljeno rešenje koje se ne dostavlja strankama dejstvuje odmah. Dostavljanjem se strankama saopštava rešenje doneseno van ročišta.
78
SUDSKO PORAVNANJE
POJAM – sudsko poravnanje je ugovor kojim stranke pred sudom sporazumno rešavaju spor i time okončavaju postupak . To je meritorno okončanje parnice sporazumom stranaka bez sudske odluke. Sporazum koji vodi sudskom poravnanju je rezultat međusobnog (uzajamnog) popuštanja izmedju stranaka. Ne mora biti ekvivalencije u popuštanju, ali ako je samo jedna stranka popustila, onda nema poravnanja. Npr. može se dogoditi ne odustane od iznose, ali kaže da mu dužnik plati u ratama (došlo je do uzjamnog popuštanja, ako dužnik pristane na taj uslov). Uzajamnost nije uslov, ona je neophodan ekvivalent. Ako popuštanja uopšte nema – onda to nije sudsko poravnanje već može da bude npr. doneta presuda na osnovu priznanja ili odricanja. Sudsko poravnanje odmah stupa na snagu čim je zaključeno. Sudsko poravnanje (sporazum) se mora zaključiti u granicama predmeta spora, pred sudom i uz izvesno sudelovanje suda. Sud treba da ima aktivnu ulogu, da podstiče stranke, da im kaže da ta mogućnost postoji, učini sve što je potrebno da bi stranke zaključile poravnanje. Sudsko poravnanje se može zaključiti u odnosu na ceo tužbeni zahtev, ili na jedan njegov deo. FORMA – Sudsko poravnanje se prima na zapisnik kod suda . Mora biti zaključeno na ročištu, na kome su svi prisustvovali. Ono mora biti pismeno dato na zapisnik. Ovlašćenje za zaključenje sudskog poravnanja mora biti izričito dato ako punomoćnik nije advokat, a ako je advokat dovoljno je da nije isključeno. Sud ne mora uvek da dopusti da se zaključi sudsko poravnanje. Sud po službenoj dužnosti (EX OFFICIO) pazi da se poravnanjem ne izbegne primena prinudno-pravnih propisa i da ne bude protivno ustavnim načelima, prinudno pravnim propisima ili moralu. Sud ima obavezu kontrole. Sud mora voditi računa i o pravima trećih lica. Ako utvrdi postojanje nekog od ovih razloga, sud donosi rešenje kojim se poravnanje odbija. Protiv ovog rešenja se može podneti žalba. Nije potrebna posebna dozvola suda da se zaključi sudsko poravnanje. Ako sud nađe da je dozvoljeno pravnanje – tada sud ne donosi rešenje već se poravnanjem okončava spor. Momenat kada se poravnanje smatra zaključenim je kada su obe stranke potpisale zapisnik na koji je njihovo poravnanje primljeno. Ako jedna strana odbije da potpiše zapisnik nema poravnanja. Strankama se omogućava da same pročitaju zapisnik, posle čitanja predsednika veća. U zapisniku se mora konstatovati da je pročitan, jer se zapisnik mora proučiti i kad stranke to ne traže. Po jedan overeni prepis zapisnika kojim se konstatuje da je sačinjeno poravnanje daje se strankama, a jedan ostaje u sudu. Za momenat potpisivanja se vezuje dejstvo poravnanja. Nakon zaključenja poravnanja svaka strana snosi svoj deo troškova koji su vezani za postupak, osim ako poravnanjem nije drugačije ugovoreno.
79
DEJSTVA PORAVNANJA – Njegovim zaključenjem je stvorena situacija kao da o tužbenom zahtevu postoji pravnosnažna presuda sa izrekom koja ima istu sadržinu kao i poravnanje. POJEDINAČNA DEJSTVA PORAVNANJA – deluje po principu NE BIS IN IDEM . Postoji apsolutno bitna povreda odredaba parničnog postupka ako je odlučeno o zahtevu u kome je već odlučeno sudskim poravnanjem. U suprotnom bi drugostepeni sud ukinuo prvostepenu presudu i tužbu bi odbacio. O zaključenom poravnanju sud vodi računa po službenoj dužnosti. Okončava se spor izmedju stranaka sa dejstvom meritorne sudske odluke. Sud poravnanjem ne rešava predhodno pitanje . Ako je predhodno pitanje rešeno sudskim poravnanjem i javi se kao predhodno pitanje u nekom drugom postupku sud nije vezan poravnanjem i ponovo rešava predhodno pitanje. Sudsko poravnanje nema autoritet kao presuda . Nikada se ne uzima da spor rešen poravnanjem nosi presumpciju istinitosti zato što je rešen voljom stranaka bez utvrđenja istine. Može se zaključiti pre pokretanja postupka (parnice) u vanparničnom postupku gde je uvek nadležan prvostepeni sud. Stranke mogu da zaključe poravnanje sve do okončanja glavne rasprave, ali mogu i tokom žalbenog postupka. Sudsko poravnanje se zaključuje pred prvostepenim sudom, on o poravnanju obaveštava viši sud ako u to vreme teče postupak po žalbi. POBIJANJE PORAVNANJA – Žalba protiv sudskog poravnanja nije dopuštena, kao ni vanredni pravni lekovi. Dopuštena je jedino tužbom za poništaj zbog nedostataka u manama volje (zabluda, prevara, pretnja). Ako je sud odbio da zaključi poravnanje tj. ako je dozvolio zaključenje i ako je to protivno prinudno pravnim propisima i pravilima morala – da li stranke mogu to da pobijaju - to što su se služile svojom nesavesnošću. Po čl. 3. st. 3 dozvoljeno je poništenje ovakvog poravnanja iako prof. Vesna misli da to ne bi trebalo da bude dopušteno. Nije rečeno da li treća lica koja su oštećena tim poravnanjem imaju pravo da podnose tužbu za poništaj. Treće lice mora da podnese tužbu za utvrđenje kojim traži zaštitu svojih prava. Taj spor se vodi po opštim pravilima parničnog postupka i ima pravo na sve pravne lekove - tužba za poništenje poravnanja. U drugim pravima poravnanje se pobija vanrednim pravnim l ekovima. Sporovi bračnog i roditeljskog statusa ne mogu biti okončani poravnanjem. Vansudsko poravnanje, zaključeno u vreme parnice, ima samo materijalno pravno dejstvo. Tužilac uzima na sebe da povuče tužbu, a ako to ne učini tuženi može istaći prigovor. Sudsko poravnanje se zaključuje pred prvostepenim sudom, a on obaveštava Viši sud ako u to vreme teče postupak po žalbi. Pred žalbenim sudom poravnanje se zaključuje na drugostepenoj raspravi. POKUSAJ PORAVNANJA PRE PARNICE – Zakon predvidja mogućnost da se poravnanje pokuša pred sudom pre parnice (preventivno poravnanje). Zainteresovano lice može preko opštinskog suda, na čijem području protivna stranka ima prebilvalište, izneti predlog za mirno rešenje spora. Sud će tu stranku pozvati i upoznati je sa predlogom. Troškove ovako postignutog poravnanja snosiće stranka koja je preduzela inicijativu.
80
PRAVNI LEKOVI Leži u potrebi kontrole rada nižih sudova od strane viših sudova . U sistemu ljudskih prava garantuje se pravo na pravni lek kao jedno od ljudskih prava i to je ustavno pravo. Leži i u potrebi da se kroz primenu pravnih lekova ujednači primena prava u istim ili sličnim slučajevima.
POJAM – Pravni lek je parnična radnja kojom stranka predlaže da sud ukine
ili preinači odluku koja je za nju nepovoljna. Njom se pobija odluka. Izuzetno to može biti parnična radnja drugog lica (javnog organa) u javnom interesu. Pravni lekovi mogu biti redovni i vanredni .
VRSTE – pravnih lekova se dele prema različitim kriterijumima *Kriterijum prema
SVOJSTVIMA OBJEKTA POBIJANJA – tj. da li se pobijaju pravnosnažne ili nepravosnažne presude: 1) Redovni pravni lekovi – njima se pobijaju nepravnosnažne odluke a) Žalba protiv presude b) Žalba protiv rešenja c) Prigovor protiv platnog naloga 2) Vanredni pravni lekovi – njima se pobijaju pravnosnažne presude a) b) c) d)
Direktna revizija (žalba sa alternativnim predlogom za revizijsko odlučivanje) Revizija Zahtev za zaštitu zakonitosti Predlog za ponavljanje postupka
Osnovna razlika izmedju redovnih i vanrednih pravnih lekova je u njihovim dejstvima. Kod redovnih otklanja se nastupanje pravnosnažnosti, a kod vanrednih ne otklanja se nastupanje pravnosnažnosti, jer se njima pobija pravosnažna presuda.
*Prema nadležnosti suda koji treba da odluči o pravnom leku: 1) Devolutivni – Oni o kojima odlučuje Viši sud u odnosu na sud koji je doneo pobijanu presudu. 2) Remonstrativni (retroakcioni) – O pravnom leku odlučuje isti sud koji je doneo pobijanu odluku. O prigovoru protiv platnog naloga odlučuje sud koji je tu odluku doneo, kao i o predlogu za ponavljanje postupka. Postoje dva mišljenja, prva grupa smatra da je revizija retroakcioni pravni lek, jer o reviziji odlučuje isti sud, a drugi misle da nije retroakcijski pravni lek jer o reviziji mora uvek da odlučuje drugo veće, različito od onoga koje je u redovnom postupku odlučilo. Praktični značaj razlikovanja se svodi na sistem rada suda . 81
*S obzirom na Položaj stranaka u postupku po pravnom leku: 1) Dvostrani pravni lekovi – po pravilu moraju se dostaviti protivnoj stranci na odgovor. Mora se poštovati pravilo kontradiktornosti. Većina je dvostranih pravnih lekova. Primeri su žalba protiv presude I predlog za ponavvljanje postupka. 2) Trostrani pravni lekovi – revizija. 3) Jednostrani pravni lekovi – ne dostavljaju se protivnoj stranci, i to su žalba protiv rešenja i prigovor protiv platnog naloga.
*S obzirom na
ovlašćenje suda - da li sud može da se upusti u odlučivanje predmetu spora ili su mu ovlašćenja uža – dele se na: 1. Kasatorne pravne lekove – predlog za ponavljanje postupka. Sud ne sme da se izjašnjava o tužbenom zahtevu (predmetu spora) već tužbeni zahtev samo prihvata ili odbija. Samo odlučuje da li je odluka zakonita ili ne. 2. Reformatorske pravne lekove – Sud može odlučiti o samom predmetu spora. Ako je dobro utvrđeno činjenično stanje, a pogrešno primenjena materijalna pravna norma sud može da ukine prvostepenu presudu pa umesto da odbije, on će usvojiti tužbeni zahtev i rešiti spor tj. može da odluči drugačije nego što je rešeno u prvostepenoj presudi, a ne samo da je ukine i vrati na ponovno odlučivanje – ukine, usvoji, preinači odluku.
82
REDOVNI PRAVNI LEKOVI
1) ŽALBA PROTIV PRESUDE POJAM – parnična radnja stranaka protiv prvostepene presude, kojom žalilac traži od drugostepenog suda da presudom preinači ili ukine, da je stavi van snage. To je redovni pravni lek, tj. uobičajeni način da stranka koja je nezadovoljna odlukom prvostepenog suda, stavi njegova dejstva van snage. To je dvostrani pravni lek jer se dostavlja na odgovor drugoj stranci . DEJSTVA – 1) Suspenzivno dejstvo – njenim ulaganjem sprečava se nastupanje pravnosnažnosti presude tj. odlaže nastupanje pravnosnažnosti i zvršnosti. 2) Devolutivno dejstvo – uvek zasniva nadležnost višeg suda u odnosu na sud od koga potiče pobijana presuda. 3) Prekida određene rokove – (rok za podnošenje žalbe i rok za dobrovoljno izvršenje činidbe - paricioni rok). Opšti rok je 15 dana, a posebni rok 8 dana, od dostavljanja odluke.U pitanju je uvek je prekid, a ne obustava postupka. Ponovo počinje da teče tamo gde je stao. USLOVI ZA DOPUSTENOST ZALBE – kao parnične radnje su posebne procesne pretpostavke od kojih zavisi da li će višestepeni sud uopšte uzeti žalbu u razmatranje. Oni su brojni: 1) Zavise od predmeta (objekta) pobijanja. Svaka prvostepena presuda se može pobijati žalbom (čak i sporovi male vrednosti) jer je žalba ustavni princip. 2) Uslovi vezani za rok. Kada je spor okončan rok počinje da teče od dana dostavljanja pobijane presude. To su prekluzivni rokovi . Opšti je 15 dana, a posebni – 8 dana. Žalba mora biti blagovremena. 3) Žalbu može izjaviti samo ovlašćeno lice (stranka, punomoćnik, umešač. Samo stranka koja je izgubila parnicu u meri u kojoj je izgubila parnicu. Bitan je samo meritum, a ne i obrazloženje presude.). 4) Odricanje i odustanak od žalbe - Ako se stranka odrekla ili odustala od žalbe, više nema pravo na žalbu . To je neopoziva, jednostrana parnična radnja stranke koja dodvodi do formalne pravnosnažnosti u odnosu na stranku koja ih je dala - tj. žalba postaje nedopuštena. Odricanje znači da se stranka obavezala da neće žalbu uopšte podneti. 5) Žalba mora biti UREDNA. Mora da sadrži sve elemente koje treba da ima podnesak (označenje presude koja se žalbom pobija, žalbeni razlog, oznaku suda, izjavu iz koje se vidi obim u kome ona presudu pobija, broj predmeta, mora biti potpisana od strane žalioca. Ukoliko ne sadrži bitne elemente, vratiće se žaliocu na dopunu, a ako se ne dopuni u roku, žalba se odbacuje kao nedopuštena. Uslovi moraju da budu kumulativno ispunjeni. Ukoliko prvostepeni sud utvrdi da ni posle toga žalba nije dopuštena donosi rešenje o odbacivanju. Protiv tog rešenja je dopuštena žalba drugostepenom sudu. Kod nas se žalba preko prvostepenog suda, izjavljuje drugostepenom sudu . Traži se da prvostepeni sud odbaci žalbu, a ne drugostepeni jer je to pravnosnažno okončanje spora. Protiv drugostepenog rešenja je dozvoljen samo vanredni pravni lek – revizija.
83
RAZLOZI ZA ŽALBU POJAM – okolnosti koje stranka navodi u žalbi, na osnovu kojih smatra da je prvostepena presuda nepravilna ili nezakonita. (sadrži: okolnosti, činjenice, pravno shvatanje stranaka). Drugim rečima, to su nepravilnosti u prvostepenom sudjenju zbog kojih žalilac presudu pobija.
VRSTE –
1) Teorijski posmatrano postoje samo dve vrste nepravilnosti, a to su: - Povreda procesnog prava - Povrede materijalnog prava 2) Činjenično stanje se uvrdjuje primenom procesnih odredaba o dokazivanju. Medjutim, iz praktičnih razloga u ZPP je izvedena trojna podela po kojoj se svi razlozi dele na ove tri vrste: a) Bitne povrede odredaba parničnog postupka b) Pogrešno ili nepotpuno utvdjeno činjenično stanje c) Pogrešna primena materijalnog prava Stranka može presudu pobijati iz više razloga iste ili različite vrste. Iz gore navedenih razloga mogu se pobijati sve vrste presuda.
(A) BITNE POVREDE ODREDABA PARNIČNOG POSTUPKA – je povreda procesno-pravne norme koja je dovela ili mogla dovesti do nepravilne ili nezakonite odluke. Postavlja se pitanje ima li uopšte povrede koja nije bitna. Neki autori smatraju da to nije moguće, dok drugi smatraju da takve povrede postoje. Prvo shvatanje je prihvatljivije, ali drugo je bliže pravnom životu. Bitna povreda je učinjena ne samo ako je sud procesnu odredbu pogrešno primenio, nego i kad je netačno utvrdio činjenicu od koje zavisi njena primena (npr. netačno je utvrdio dan dostavljanja odluke i zbog toga je žalbu odbacio kao neblagovremenu).
Zakon predviđa dve vrste procesnih povreda:
1) Apsolutno bitne povrede 2) Relativno bitne povrede
84
1) Apsolutno bitne povrede – čl. 361 st. 2. Čine povrede većeg značaja. Taj značaj je takav da je svaka apsolutno bitna povreda mogla uticati na tačnost presude u svakoj parnici u kojoj je učinjena. Drugostepeni sud mora uzeti u obzir da je svaka apsolutno bitna povreda mogla uticati na donošenje nepravilne i nezakonite odluke, i na njih pazi po službenoj dužnosti – ex officio. Mogu se svrstati u nekoliko kategorija: 1) U donošenju presude učestvovao je sudija ili porotnik koji je bio izuzet po sili zakona ili rešenjem suda ili ako je učestvovao sudija koji nije sudelovao na glavnoj raspravi, kao I ako je sud bio nepropisno sastavljen. 2) ako je odlučeno o tuzbenom zahtevu koji ne spada u sudsku nadležnost . 3) ako je odlučeno o zahtevu po tužbi koja je podignuta posle zakonom propisanog roka. 4) ako je sud odlučio o tužbenom zahtevu za koji je stvarno nadležan viši sud iste vrste, sud druge vrste ili ako je povodom prigovora stranaka sud nepravilno odlučio da je stvarno nadležan. 5) ako je protivno odredbama ZPP sud svoju odluku zasnovao na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka. 6) ako je protivno odredbama ZPP sud doneo presudu zbog propuštanja ili na osnovu priznanja ili odricanja. 7) ako stranci nije data mogućnost da raspravlja pred sudom , I to nezakonitim postupanjem (propuštanjem dostavljanja). 8) ako je protivno odredbama zakona sud odbio zahtev stranke da u postupku slobodno upotrebljava svoj jezik I pismo. 9) ako je u postupku kao tužilac ili tuženi učestovalo lice koje ne može biti stranka u postupku, ili ako stranku koja je pravno lice nije zastupalo ovlašćeno lice, ili ako parnično nesposobnu stranku nije zastupao zakonski zastupnik, ili ako zakonski zastupnik, odn. punomoćnik stranke nije imao potrebno ovlašćenje za vodjenje parnice ili za pojedine radnje u postupku, ukoliko vodjenje parnice, odn. vršenje pojedinih radnji u postupku nije bilo naknadno odobreno, ako se ovi nedostaci odnose na stranku koja je izjavila žalbu . 10) ako je odlučeno o zahtevu o kojem je ranije već pravosnažno presudjeno, ili je zaključeno sudsko poravnanje ili po kome već teče parnica. - ne bis in idem 11) ako je protivno zakonu bila isključena javnost na glavnoj raspravi. 12) ako presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, a naročito ako je izreka presude nerazumljiva, ako protivreči sama sebi ili razlozima presude, ili ako presuda nema uopšte razloga, ili u njoj nisu navedeni razlozi o bitnim činjenicama, ili su ti razlozi nejasni ili protivrečni, ili ako o bitnim činjicama postoji protivrečnost izmedju onoga što se u razlozima presude navodi, o sadržini isprava, zapisnik o iskazima datim u postupku I samih tih isprava ili zapisnika ili izvedenim dokazima. Na ove povrede sud pazi po službenoj dužnosti, osim dva izuzetka - pod 4) I 8). Sud ukida presudu, ali u nekim slučajevima - 2), 3), 9) i 10) dolazi I do odbacivanja tužbe. Sud je bio apsolutno nenadležan : - Ako je odlučeno o tužbi: koja je podnesena posle prekluzivnog roka - Ako je bio nadležan viši sud, sud druge vrste Povreda mesne nadležnosti – Ako je stranka izjavila prigovor ako se stranka u žalbi pozove, sud o ovome ne vodi računa ex officio. Povreda pravila o sastavu suda: - umesto veća sudio sudija pojedinac - učestvovao sudija koji je bio izuzet po sili zakona ili rešenjem suda.
85
2) Relativno bitne povrede – Čl. 361/1. Svaka povreda procesne norme koja je dovela ili je mogla dovesti do nepravilne ili nezakonite odluke suda. U žalbi se mora istaći ova relativna povreda, jer sud na nju ne pazi po službenoj dužnosti . Drugostepeni sud mora u svakom pojedinačnom slučaju da ceni da li je povreda takva da je mogla imati za posledicu donošenje nepravilne ili nezakonite odluke, znači može da je ukine, ali I ne mora. Sud mora da utvrdi postojanje uzročnog odnosa između relativno bitne povrede i nepravilnosti ili nezakonitosti presude (postojanje mogućnosti uzročne veze). NPR: - nepravedno odbijanje predloga za izuzeće iz razloga koji podležu oceni suda ili nepravedno usvajanje razloga za uskraćivanje svedočenja ili sud propusti da sasluša stranku o ličnosti veštaka. (B) POGREŠNO ILI NEPOTPUNO UTVRĐENO ČINJENIČNO STANJE – postoji kada je sud neku bitnu činjenicu pogrešno utvrdio, odnosno kada je nije utvrdio. Ovo je žalbeni razlog zbog koga se najčešće ukida presuda prvostepena suda. Stranka može utvrditi da je presuda nepravilna zato što je sud neku činjenicu od značaja za primenu materijalno pravne norme pogrešno utvrdio ili propustio da utvrdi. Sud ne pazi po službenoj dužnosti na ove razloge. Zbog ovih razloga ne može se izjaviti revizija. Presuda zbog propuštanja se ne može pobijati iz ovih razloga: *Pogrešno utvrđeno činjenično stanje postoji kada sud pogrešno utvrdi neku odlučnu činjenicu. *Nepotpuno utvrđeno činjenično stanje postoji kada sud je propustio da utvrdi stanje u pogledu sporne odlučne činjenice koju je stranka iznela ili koju je on bio dužan uzeti u obzir po službenoj dužnosti.Cinjenicno stanje je skup važnih, odlučnih činjenica (nespornih I utvrdjenih spornih).Nepotpuno utvrdjeno činjenično stanje postoji I kada na to ukazuju novi dokazi i nove činjenice (BENEFICIUM NOVORUM). Žalilac mora da učini verovatnim da ih bez svoje krivice nije mogao izneti, odnosno predložiti do zaključenja glavne rasprave. Mora dokazati da je bio savestan . Žalbom se kao nove mogu izneti samo činjenice koje su postojale pre nego što je rasprava zaključena. (C) POGREŠNA PRIMENA MATERIJALNOG PRAVA – postoji kada sud nije primenio odredbu materijalnog prava koju je trebalo da primeni ili kada takvu odredbu nije pravilno primenio. Imamo dva vida materijalno pravne nepravilnosti. 1) Prvi je kada sud nije ispravno shvatio materijalno-pravnu odredbu (tzv. interpretaciona greška – npr. sud je pogrešno razumeo da je jedan zakon prestao da važi ili je iz zakona izveo netačan zaključak da je za jednu vrstu potraživanja predvidjen kratak rok zastarelosti). 2) Druga nepravilnost je supsumpciona greška, kada je sud pogrešno uzeo da utvrdjeno činjenično stanje odgovara apstraktnim obležjima predvidjenih u normi pod koju je podveo to činjenično stanje (npr. sud je jedno ponašanje neopravdano kvalifikovao kao savesno). Zbog materijalno-pravne nepravilnosti ne može se pobijati presuda na osnovu priznanja I na osnovu odricanja. Podvodi činjenično stanje pod pogrešnu materijalno pravnu normu a ne na onu na koju činjenično stanje ukazuje. Oba slučaja su posledica primene materijalnog prava na koju sud pazi ex officio tj. kontrolisaće da li je dobro primenio normu čak i kad stranka nije izjavila žalbu.
86
POSTUPAK PO ŽALBI Podeljen na postupak: 1) Pred prvostepenim sudom 2) Pred drugostepenim sudom 1) Žalba se uvek podnosi provostepenom sudu u dovoljnom broju primeraka za sud I protivnu stranku. Potupak povodom pravnog leka odvija se pred predsednikom veća, koji ispituje da li žalba ispunjava pretpostavke potrebne da bi se upustio u ispitivanje njene osnovanosti. Ako se na osnovu podataka iz žalbe ne može utvrditi koja se presuda pobija ili ako žalba nije potpisana (nepotpuna žalba), prvostepeni sud će rešenjem protiv koga nije dozvoljena žalba pozvati žalioca da u odredjenom roku žalbu dopuni ili ispravi . Ako žalilac u odredjenom roku ne postupi po tom traženju, sud će odbaciti žalbu. Nepotpunu, neblagovremenu I nedozvoljenju žalbu odbacuje rešenjem protiv koga nije dozvoljena žalba. Nepotpuna žalba je ona koja ne sadrži sve potrebne elemente. Neblagovremena je ako je podneta nakon isteka zakonskog roka za njeno podnošenje. Nedozvoljena je ako je izjavi lice koje nije ovlašćeno za njeno podnošenje. Ako je žalba blagovremena i dozvoljena njen primerak će prvostepeni sud dostaviti protivnoj stranci koja može u roku od osam dana od prijema podneti tom sudu odgovor na žalbu, a primerak odgovora na žalbu dostaviće prvostepeni sud žaliocu . Po prijemu odgovora na žalbu ili po proteku roka za odgovor na žalbu, prvostepeni sud će žalbu I odgovor na žalbu ako je podnese, sa svim spisima dostaviti drugostepenom sudu u roku od osam dana. Ako žalilac tvrdi da su prvostepenom odlukom povredjene odredbe parničnog postupka , prvostepeni sud će dati objašnjenje povodom navoda žalbe koje se tiču tih povreda, a po potrebi će sprovesti izvidjaj da proveri istinitost odnosnih navoda u žalbi. SEDNICA VEĆA je nejavna, ne prisustvuju stranke i zastupnici, već samo veće koje donosi odluku. Sastoji se od trojice sudija profesionalaca od kojih je jedan sudija izvestilac - koji proučava predmet i na sednici iznosi podatke (usmeno), ne iznoseći svoje mišljenje. U praksi stručni saradnici mogu da iznose podatke o predmetu. Pošto je sudija izvestilac izneo podatke, sudije mogu da mu postave pitanja radi razjašnjenja i onda se veća i glasa u odlučivanju. To je bio redovan način postupanja do donošenja novog ZPP. 2) Tok postupka pred drugostepenim sudom – kad spisi po žalbi stignu drugostepenom sudu, sudija izvestilac priprema izveštaj veću radi razmatranja predmeta. Njega odredjuje predsednik žalbenog veća. Sudija izvestilac može, po potrebi, od prvostepenog suda da pribavi izveštaj o povredama odredaba postupka I da zatraži da se radi utvrdjivanja tih povreda sprovede izvidjaji. Drugostepeni sud odlučuje, po pravilu, bez rasprave. Izuzetak je kada veće drugostepenog suda nadje da je radi pravilnog utvrdjenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom. Drugostepeni sud će zakazati raspravu I odlučiti o žalbi I zahtevima stranaka kada je u istoj parnici prvostepena presuda već jednom bila ukinuta, po odredbama ovog zakona, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno I nepotpuno utvrdjenom činjeničnom stanju, ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka. On ispituje osnovanost tužbe, ali nije oslobođen obaveze ispitivanja dopuštenosti žalbe. EX OFFICIO vodi računa da li je žalba dopuštena i da li je lice ovlašćeno da podnese žalbu. Odluka drugostpenog suda ne može biti nepovoljnija za stranku nego po presudi (pobijanoj odluci). Ako drugostepeni sud odbaci žalbu, stranka ima jedino pravo na vanredni pravni lek reviziju i tada presuda postaje pravnosnažna. Kod drugostepene rasprave nema mogućnosti za donošenje presude zbog propuštanja. 87
GRANICE ISPITIVANJA PRVOSTEPENE PRESUDE U pogledu granica ispitivanja pobijane presude važi načelo dispozicije I izražava se kroz pravilo TANTUM DEVOLUTUM QUANTUM APPELLATUN – drugostepeni sud ispituje presudu samo ako se stranka protiv nje žali I samo utoliko može odlučiti o žalbi. Ispituje se samo onaj deo koji je pobijan. Delimično napadnuta presuda postaje pravosnažna u delu koji nije žalbom zahvažen, pa taj njen deo ne može biti predmet ispitivanja ni kad se razlog žalbe odnosi na celu presudu. Ako obim pobijanja nije žalbom odredjen uzima se da je presuda u celini napdnuta. Dakle, ispituje se prvostepena presuda u granicama postavljenim, izjavljenim u žalbi s tim što treba imati u vidu da se neki razlozi ispituju EX OFFICIO. Postoje odstupanja od pravila da se ispituju samo u granicama postavljenim u žalbi. Prvi se odnose na apsolutno bitne povrede odredaba parničnog postupka I pravilnu primenu materijanog prava na koje sud pazi po službenoj dužnosti. Drugi je kada viši sud (čak I kada se žalba ne zasniva na pogrešnom ili nepotpuno utvrdjeno činjeničnom stanju) rešenjem ukida presudu I vraća predmet prvostepenom sudu, jer smatra da je radi pravilnog utvrdjivanja činjenica potrebno održati novu glavnu raspravu, osim ako je odlučio da je sam održi. Princip zabrane – reformatio in peius – zabrana odlučivanja na štetu žalioca u slučaju da je samo jedna strana izjavila žalbu. Ne može se drugostepenom odlukom odlučiti nepovoljnije po onu stranu koja je izjavila žalbu.
VRSTE ODLUKA DRUGOSTEPENOG SUDA Drugostepeni sud istpituje da li je žalba blagovremena, potpuna I dopuštena. To provreravanje može dovesti do odbacivanja žalbe rešenjem. Ako takvu odluku ne donose, drugostepeni sud će se upustiti u ispitivanje da li je pobijana presuda tačna. On to čini samo u delu u kome je presuda napadnuta. Rezultat ispitivanja je potvrda, ukidanje ili preinačenje presude . Obrazloženje drugostepene odluke mora da sadrži ocenu žalbenih navoda od odlučujućeg značaja I označenje razloga koji su uzeti u obzir po službenoj dužnosti.
NEMERITORNE - odbacuje se žalba koja je nedopuštena
MERITORNE Donosi se pošto drugostepeni sud stane na stanovište da je žalba dopuštena - Žalba dopuštena, odlučuje o žalbi rukovodeći se žalbenim razlozima
88
Po kriterijumima razloga koje je sud uvažio sve odluke se dele na rešenja I presude.
REŠENJA a) drugostepeni sud rešenjem odbacuje žalbu kao nedopuštenu kada je neblagovremena, izjavljena od neovlašćenog lica ili kada ne nepotpuna. Protiv tog rešenja je moguća revizija. Kada ukida prvostepenu b) odluku, vraća predmet prvostepenom sudu na ponovno sudjenje (ovakvu odluku će doneti zbog bitnih povreda, zbog pogrešno ili netačno utvrdjenog činjeničnog stanja). Ovo ne okončava postupak. Oživljavaju svi institute prvostepenog postupka I sva prava koja inače strankama pripadaju u prvostepenom postupku. c) Drugostpeni sud može da ukine presudu I odbaci tužbu kao nedopuštenu. Tada se presuda vraća prvostepenom sudu koji je vezan u pogledu činjenica I u pogledu materijalnog prava d) ukida Rešenjem se prvostepena presuda I odbacuje tužba kao nedopuštena kada drugostepeni sud zaključi da postoji neotlonjiva procesna smetnja (apsolutna nenadležnost suda, ne bis in idem, ako je prekoračen rok za podnošenje tužbe). To je već u radnoj fazi postupka trebalo da uradi prvostepeni sud. Ovim rešenjem se parnica okončava. U slučaju pod a) I d) radi se o pravosnažnom rešenju, a kod slučaja b) I c) radi o slučaju kada se postupak ne okončava.
PRESUDE a) odbijanje žalbe I potvrdjivanje prvostepene presude – odbiće žalbu kao neosnovanu I potvrdiće prvostepenu presudu. Našao je da je sve u redu sa pravosnažnom presudom (odbija se žalba I potvrdjuje se prvostepena presuda). Pravosnažnost presude se izvodi iz prvostepene presude . b) Usvajanje žalbe I preinačenje prvostepene presude – pogrešna primena materijalnog prava. Tu se razlikuje nekoliko situacija. 1. ako sud nadje da je činjenično stanje dobro utvrdjeno, ali primena materijalnog prava je pogrešna, tada drugostepeni sud primenjuje drugu materijalno – pravnu normu I odlučuje drugačije u odnosu na prvostepeni sud. Prvostepena presuda može biti I delimično izmenjena. 2. pogrešna ocena isprava ili indicija (pogrešno izvedeni dokazi) plus ako je presuda zasnovana isključivo na takvim dokazima. Odstupanje od načela usmenosti. Ako recimo, prvostepeni sud zaključi da je tuženi bio nesavestan I na osnovu toga donese odluku, a drugostepeni sud utvrdi da je savestan. 3. ako je prvostepeni sud iz činjenica koje je utvrdio izveo nepravilan zaključak o nekim drugim činjenicama na kojima je zasnovana presuda. 4. održavanje rasprave pred drugostepenim sudom I utvrdjivanje drugačijeg činjeničnog stanja od onog koje je utvrdjeno pred prvostepenim sudom. Postupak se meritorno okončava pred drugostepenim sudom.
89
2) ŽALBA PROTIV REŠENJA To je redovni pravni lek protiv prvostepenog rešenja. Žalba je dozvoljena protiv svakog rešenja, osim protiv onog za koje je u Zakonu suprotno propisano. Takvo rešenje se može pobijati žalbom protiv presude. Rešenje protiv koga nije dopuštena posebna žalba može se odmah izvršiti. Objekt (predmet) pobijanja - svaka prvostepena presuda se može pobijati žalbom. Ne može se svako prvostepeno rešenje pobijati žalbom. U pogledu pobojnosti rešenja se dele na : a) Apsolutno nepobojna rešenja - To su ona rešenja koja se uopšte ne mogu pobijati žalbom. To može biti zakonom predviđeno, a tu spadaju rešenja o zakazivanju ročišta, jer ona ne vezuju ni sud koji ih je doneo, pa ni stranku. Rešenje suda o rešavanju sukoba nadležnosti se ne može uopšte pobijati žalbom. Rešenje kojim se usvaja predlog za izvođenje dokaza odbija. Rešenje kojim se zahtev za izuzeće usvaja. b) Rešenja koja se mogu pobijati vezanom žalbom (žalbom protiv presude) - Rešenja koja predhode donošenju presude - Rešenja kojim se odbija zahtev za izuzeće (može se pobijati žalbom protiv presude) - Rešenje kojim se isključuje javnost. c) Rešenja koja se mogu pobijati samostalnom žalbom, koja vezuju sud i stranke. Sva rešenja kojima se okončava postupak, mogu se pobijati žalbom. Npr. rešenja kojima se kažnjava svedok ili rešenja kojima se odbija da treće lice bude umešač. Tok postupka po žalbi protiv rešenja nezavistan je od toka postupka pokrenutim tužbom.
Razlika u dejstvima izmedju presude I rešenja - Žalba protiv presude ima suspenzivno I devolutivno dejstvo. Žalba protiv rešenja ima devolutivno dejstvo. O svim žalbama protiv rešenja odlučuje viši sud drugog stepena. Nema svaka žalba protiv rešenja suspenzivno dejstvo (izvršnost rešenja). Samo kada je u ZPP izričito navedeno da određene žalbe nemaju suspenzivno dejstvo, a sve ostale imaju. Kada žalba nema suspenzivno dejstvo, to znači da je nastupila izvršnost rešenja, pre njegove pravosnažnosti. Uslovi za dopuštenost a) Razlika je u pogledu DUŽINE ROKA – za samostalnu žalbu rok je 8 dana, neke žalbe imaju i kraći rok koji iznosi tri dana (žalba protiv rešenja o privremenim merama b) Razlika u pogledu OVLAŠĆENJA za izjavljivanje Žalbu protiv presude mogu izjaviti samo stranke i njihovi zastupnici koje su izgubile spor. Žalbu protiv rešenja može izjaviti svako treće lice na koje se rešenje odnosi (i veštak i svedok i tumač, advokat nezavisno od toga da li je stranka uspela u sporu ili ne). Žalba protiv rešenja može biti unilateralna, a žalba protiv presude je uvek bilateralna. Žalba mora biti uredna i potpisana. Razlozi su bitne povrede, pogrešna primena materijalnog prava, pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje zbog pogrešne primene procenih normi koje se odnose na položaj nekoga u postupku.
Postupak po žalbi protiv rešenja – to je jednostrani pravni lek, ne mora biti dostavljena protivnoj stranci na odgovor. Postupak teče I pred prvostepenim sudom I pred drugostepenim. Prvostepeni sud može da odbaci žalbu protiv rešenja. On se bavi 90
I problemom da li je protiv samostalnog rešenja uopšte dopuštena žalba protiv rešenja. Ako nadje da je žalba blagovremena I dopuštena, dostavlja sve spise predmeta drugostepenom sudu. Drugostepeni sud uvek odlučuje u sednici veća, nema rasprave. Za razliku od rešenja, žalba protiv presude je dvostrani pravni lek koji se dostavlja protivnoj strani.
ODLUKE – sve odluke imaju formu rešenja. 1) Rešenja kojima se odbacuje žalba protiv rešenja (neblagovremena I izjavljena od strane neovlašćenog lica). Prvostepeno rešenje postaje pravnosnažno. Revizija nije dopuštena. 2) Rešenje kojim se ukida prvostepeno rešenja i vraća se na ponovno odlučivanje. Oživljava postupak po pitanju koje je predmet žalbe. 3) Rešenje drugostepenog suda kojim se potvrđuje prvostepeno rešenje revizibilna I nerevizbilna rešenja. Revizibilnim rešenjima se okončava postupak (rešenje kojim se odbacije tužba ili predlog za ponavljanje postupka), 4) Rešenja kojima se preinačuje prvostepeno rešenje – ako je pogrešno primenjeno materijalno pravo.
VANREDNI PRAVNI LEKOVI
Pravni sistem mora da sadrži procesna sredstva kojima se pod propisanim uslovima omogućuje ispitivanje pravnosnažne odluke. Takva pravna sredstva su vanredni pravni lekovi i u našem pravu njih upotrebljavaju stranke u sopstvenom interesu, a državni tužilac u javnom interesu. Stranci je omogućeno da pravnosnažnu odluku pobija direktnom revizijom, revizijom, zahtevom za vanredno preispitivanje pravnosnažne odluke I predlogom za ponavljanje postupka. Državni tužilac može u istom cilju podići zahtev za zaštitu zakonitosti. Vanredni pravni lekovi imaju za cilj da sud pobijanu odluku stavi van snage i da donese novu u skladu sa stvarnim stanjem i zakonom. Od izjavljenog pravnog leka njegov podnosilac može odustati. Presuda koja se pobija vanrednim pravnim lekovima ostaje pravosnažna sve dok se ne pokaže da je vanredni pravni lek osnovan. Samim njegovim ulaganjem ne odlaže se ni izvršenje odluke. Pobijanje pravosnažne odluke ne znači da se svaka takva odluka može napasti, niti se ona može napasti zbog svake nepravilnosti.
91
1) DIREKTNA REVIZIJA (Žalba sa alternativnim predlogom za revizijsko odlučivanje) Novi pravni lek je žalba sa alternativnim predlogom za revizijsko odlučivanje - direktna revizija. To je pravni lek koji je sistematizovan u ZPP kao vanredni pravni lek, ali ne mora to da bude. Njime se pobija nepravosnažna odluka, radi se zapravo o redovnom pravnom leku o kojima uvek odlučuje Vrhovni sud. Njime se preskaće žalbena institucija. Izjavljuje se protiv prvostepene presude protiv koje je dozvoljena revizija u roku od 15 dana. Presuda se može pobijati ovim pravnim lekom u parnicama u kojima je dopštena revizija samo zbog pogrešne primene materijalnog prava I bitne povrede odredaba parničnog postupka, kao I ako je sud svoju odluku zasnovao na nedozvoljenim raspolaganjima stranke. Potrebna je saglasnost druge stranke, kao I saglasnost Vrhovnog suda Srbije. Žalba se izjavljuje sudu koji je izrekao prvostepenu presudu I dostavlja se na obavezan odgovor suprotnoj stranci (ukoliko se u odgovoru suprotna stranka saglasila da o izjavljenom pravnom leku odlučuje Vrhovni sud). Stranku koja je fizičko lice mora zastupati advokat, u suprotnom, drugostepeni sud odlučiće o žalbi na prevostepenu presudu po opštim pravilima. Prvostepeni sud će po prijemu odgovora na žalbu dostaviti žalbu I odgovor na žalbu sa svim spisima drugostepenom sudu. Drugostepeni sud je dužan da, ukoliko ne odbaci žalbu, dostavi predmet Vrhovnom sudu Srbije. O dopštenosti ovog pravnog leka Vrhovni sud Srbije odlučuje u veću od trojice sudija, a o osnovanosti ovog pravnog leka odlučuje veće sastavljeno od petorice sudija. Odluka se donosi u roku od tri meseca od dana prijema predmeta u Vrhovni sud Srbije. Vrhovni sud može ili da odbije ovaj pravni lek I potvrdi prvostepenu presudu, ili da prinači prvostepenu presudu. Uslovi za dopuštenost su blagovremenost (u roku od 15 dana protiv prvostepene presude (odluke) rok teče od dana dostavljanja odluke), urednost (da sadrži ono što se zakonom traži), da se radi o parnici u kojoj je revizija dopuštena. Objekt pobijanja je prvostepena presuda, ne svaka prvostepena presuda već samo ona koja je revizorna.
92
2) R E V I Z I J A To je vanredni pravni lek protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu. Nema suspenzivno dejstvo, ne utiče na pravnosnažnost i odlaganje izvršenja. Objekt pobijanja je pravnosnažna drugostepena presuda . Revizija je dozvoljena samo kada odbija žalbu i potvrđuje prvostepenu presudu, kao i kada usvoji žalbu I preinačuje prvostepenu presudu. Revizija nije dozvoljena o imovinsko-pravnim sporovima kada se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravosnažne presude ne prelazi 500.000,00 dinara. Takodje, nije dozvoljena ako se ne odlnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako prednost predmeta spora ne prelazi 500.000,00 dinara. Revizija nije dozvoljena ni protiv rešenja donesenih u parnicama zbog smetanja poseda. Revizija je uvek dozvoljena i kad se radi o imovinsko-pravnim sporovima: 1) U parnicama o pravu na izdržavanje ili o pravu na ukidanje izdržavanja 2) U sporovima o pravu na naknadu štete zbog izgubljenog izdržavanja usled smrti davaoca izdržavanje 3) Iz imovinskih sporova koji nastanu iz protivustavnih i protivzakonskih pojedinačnih akata i radnji kojim se pravna ili fizička lica zavisno od sedišta (prebivališta) stavljaju u neravnopravan položaj na jedinstvenom tržištu ili na drugi način narušava se jedinsteno tržište uključujući i parnice o naknadi štete 4) U sporovima zbog povrede autorskog prava, zaštite i upotrebe pronalaska, tehničkih uređaja, uzroka modela, žigova kao i iz sporova nelojalne utakmice i monopolističnih ponašanja kad se odnose na imovinsko pravni zahtev. U svim neimovinskim sporovima je dozvoljena . Dozvoljena je u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Revizija se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude. To je prekluzivni rok. Podnosi se u vidu podneska koji mora biti uredan I mora sadržati naznačenje koja se presuda pobija, da li se pobija u celini ili određenom delu, iz kojih razloga I potpis podnosioca. Ovlašćenje da izjavi reviziju ima stranka koja ima pravni interes, ali I umešač (ali nema pravo na reviziju ako nije odmah sudelovao). Stranka odnosno njen zakonski zastupnik ne mogu sami izjaviti reviziju već u njihovo ime to čini advokat . Ako je stranka odustala od revizije, ne može ponovo da izjavi reviziju. Da li se stranka može odreći prava na reviziju? Ne može se odreći, osim ako je tražila reviziju, pa onda od nje odustane. Revizija se podnosi sudu koji je izrekao prvostepenu presudu. Taj sud ima ovlašćenja da ispituje dopuštenost presude (blagovremenost, pravni interes, da li je izjavljena protiv presude protiv koje se može izjaviti, da li je izjavio advokat, da li je uredna). O tome odlučuje predsednik veća. Ako je prvostepeni sud odbaci to je onda prvostepeno rešenje, a ono se može pobijati žalbom. Prvostepeni sud će doneti rešenje o odbacivanju revizije kao nedopuštene (neblagovremena, lice nije imalo advokata...). sud može da dostavi reviziju protivnoj stranci I javnom tužiocu. Protivna stranka ima pravo da u roku od 15 dana se izjasni o reviziji, a javni tužilac 30 dana. Onda prvostepeni sud dostavi ceo predmet revizijskom sudu, preko drugostepenog suda.
93
Kod nas je revizijski sud Vrhovni sud Srbije . Vrhovni sud odlučuje bez rasprave (samo na osnovu spisa).
Izuzeci: - Sporovi zakonskog izdržavanja - Sporovi zbog izgubljenog izdržavanja - Monopolski sporovi - Sporovi iz autorskog prava
Sporovi koji imaju manju vrednost od 500.000
Rešenje Vrhovnog suda o odbacivanju revizije je KONAČNO REŠENJE i ne može se pobijati redovnim pravnim lekom. Izuzetno – se može pobijati kod ponavljanja postupka.
Revizijski razlozi – revizija se ne može izjaviti zbog pogrešno I nepotpuno utvrdjenog činjeničnog stanja. Revizijski sud nije ovlašćen da ispituje činjenično stanje pobijane presude. Kod aspolutno bitnih povreda revizija se može izjaviti zbog svih aposlutno bitnih povreda izuzev čl. 361. st. 2. tač. 4 (zbog nadležnosti). Revizijski sud ne pazi po službenoj dužnosti na apsolutno bitne povrede, ali pazi na one koje se tiču postojanja parnice i stranačke sposobnosti – čl. 361 st. 2 tač. 9. Relativno bitne povrede su učinjene pred drugostepenim sudom. Drugostepeni sud nije ispitivao sve žalbene razloge ili je povređeno pravila o sednici veća. Kada se radi o pogrešnoj primeni materijalnog prava, sud pazi po službenoj dužnosti. Kada se radi o prekoračenju tužbenog zahteva, reč je o povredi koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom.
94
Odluke revizijskog suda povodom revizije – postoje dve grupe odluka – rešenja I presude. REŠ ENJA PRESUDE i. kada a) kada odbija odbacuje reviziju – reviziju kao drugostepena presuda tada nedopuštenu ostaje na snazi (čl. 405). Time (neblagovremena, se ne potvrdjuje drugostepena izjavljena od presuda. b) Kada usvoji reviziju I preinači neovlašćenog lica, neuredna, lice je drugostepenu presudu ili I odustalo od revizije). prvostepenu I drugostepenu Ne može se pobijati presudu. Drugostepena redovnim pravnim presuda je objekt pobijanja lekom. To nije (zbog pogrešne primene meritorna odluka, ali materijalnog prava). je to rešenje Preinačenje drugostpene konačno. onda onda je preinačena ii. Kada usvoji reviziju I prvostepena drugostpenom. ukida ili samo Ako je drugostepenom drugostepenu ili I potvrdjena prvostepena, onda drugostepenu I ukida I prvostepenu I prvostepenu presudu drugostepenu presudu. Kada u zavisnosti od toga o se preinači samo kom revizijskom drugostepena, često se razlogu se radi. dešava da revizioni sud Samo drugostepenu donese presudu kao što je će ukinuti ako je prvostepena. Presudom se aposlutno bitna odlučuje I meritorno I povreda učinjena konačno. isključivo u drugostepenom postupku. Naš revizioni sud ukida obe presude ako posumnja da je zbog pogrešne primene materijalnog prava, pogrešno utvrdjeno činjenično stanje, a nema uslova za preinačenje, vraća stvar drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje I otpada pravosnažnost. U praksi je vrlo retko ukidanje samo drugostepene presude, češće se ukidaju obe. 95
Usvajanje revizije I ukidanje prvostepene I drugostpene odluke I odbacivanje tužbe kao nedopuštene. Revizioni sud će odbaciti tužbu zbog povrede principa NE BIS IN IDEM, ili ako je zaključeno sudsko poravnanje, ili je tužba podneta po isteku paricionog roka, ili nije uopšte nedležan sud. Time se parnica okončava. Protiv ovog rešenja ne postoji pravo na žalbu. Ovo je takodje, konačno rešenje. REVIZIJA PO DOPUŠTENJU - Nemački sistem. Izuzetak od uslova za dopuštenost revizije. Mora biti izjavljena od ovlašćenog lica preko advokata. Donosi se protiv drugostepene presude. Razlika je u pogledu uslova koji se odnose na neimovinske i imovinske sporove. Drugostepeni sud - Apelacioni sud može dopustiti reviziju kada se radi o pitanjima: - opšteg interesa - ujednačene primene prava - novo tumačenje prava - ako je vrednost spora ispod 500.000 Za nas je ovo stvar budućnosti, nije osnovan Apelacioni sud (2007.god.). O njoj treba da odlučuje Vrhovni sud. Nije pravo stranke, već zavisi od ocene Apelacionog suda. iii.
3) REVIZIJA PROTIV RESENJA Vanredni pravni lek protiv drugostepenog rešenja kojim je okončani postupak pravosnažno završen. Postoje dva ograničenja za upotrebu ovog pravnog leka. Prvo se tiče sadržine rešenja (revizija je dozvoljena samo protiv rešenja kojim se postupak pravosnažno završava, a nedozvoljena je npr. revizija protiv rešenja kojom se sud oglašava stvarno ili mesno nenadležnim i predmet ustupa nadležnom sudu.). Drugo ograničenje je u tome da se drugostepeno rešenje može revizijom pobijati u sporu u kome su ispunjeni uslovi za reviziju protiv presude. U imovinskom sporu revizija protiv tog rešenja nije dozvoljena ako vrednost predmetnog spora ne prelazi granični iznos. Od ovog pravila propisano je odstupanje: Kada drugostpeni sud donosi rešenje kojim se okonačava.
4) ZAHTEV ZA ZAŠTITU ZAKONITOSTI To je vanredni pravni lek koji podiže državni organ (republički javni tužilac) u interesu zaštite zakonitosti protiv pravnosnažne sudske odluke po službenoj dužnosti ili na 96
predlog stranke u roku od 3 meseca. Podnosi se samo u sporovima prometa nepokretnosti. USLOVI - Opšti ROK za podnošenje zahteva je 3 meseca i teče od dana dostavljanja presude stranci. Rok može biti 30 dana - ako je stranka izjavila reviziju jedan primerak se dostavlja Javnom tužiocu I može se podneti u roku od 30 dana. Ako se radi o sporovi koji se odnose na promet nepokretnosti rok je jedna godinu i teče od dana pravnosnažnosti. Drugi uslov je JAVNI INERES - podnosi se ex officio ili na inicijativu stranke. Mora biti u vidu pismenog podneska, uredan podnesak, mora se naznačiti koja se odluka pobija. Podiže ga Republički javni tužilac ili zamenik javnog tužioca. POSTUPAK - podnosi se sudu koji o njemu odlučuje – Vrhovni sud Srbije. Odlučuje se bez rasprave, u sednici veća o kojoj se obaveštava javni tužilac (stranke ne obaveštavaju). RAZLOZI: a) Apsolutno bitna povreda čl. 361 st. 2 tač. 5 - Slučaj kada je Sud svoju presudu zasnovao na raspolaganju stranaka koja su protivna moralu, prinudnim propisima i javnom poretku. b) Parnice koje se tiču prometa nepokretnosti - Ako je ug. o prometu nepokretnosti po svojoj sadržini, cilju protivan prinudnim propisima, javnom poretku i pravilima morala, to je pogrešna primena materijalnog prava. U samo ova dva slučaja moguće je podneti zahtev za zaštitu zakonitosti. ODLUKE su iste koje se donose povodom revizije. Zahtev za zaštitu zakonitosti je moguće izjaviti I u izvršnom posupku, a ne samo u parničnom postupku - Ukida drugostepeni ili prvostepeni i drugostepeni → apsolutno bitne povrede - Preinačenje drugostepene ili prvostepene i drugostepene → ugovor ništav (nepokretnost) može se izjaviati i u izvršnom postupku, a ne samo u praničnom postupku.
5) PONAVLJANJE POSTUPKA Izuzetan pravni lek koji se razlikuje od ostalih vanrednih pravnih lekova. Remonstrativan (retroakcioni) pravni lek - greške prvostepenog suda. Ne raspravljaju se pravna pitanja (mešavina: činjeničnih pitanja i povreda – u toku postupka razlozi na granici sa uslovima za dopuštenost pravnog leka). O njima odlučuje onaj sud pred kojim se dogodila greška.
RAZLOZI: 1) Apsolutno bitne povrede parničnog postupka 2) KD povezana sa parnicom 3) Činjenične i drugi osnovi pobijane odluke 1) APSOLUTNO BITNE POVREDE a) Povreda načela kontradiktornosti - Ako kojoj stranci nezakonitim postupanjem, a naročito propuštanjem dostavljanja, nije bila data mogućnost da raspravljaja pred sudom rok je 30 dana od kad je odluka dostavljena stranci b) Povrede koje se tiču stranke I parnične sposobnosti I urednosti zastupanja - Ako je u postupku učestvovalo lice koje ne može biti stranka u postupku, ako stranku koja je 97
pravno lice nije zastupalo ovlašćeno lice ili ako parnično nesposobna stranka nije zastupao zakonski zastupnik ili zakonski postupak nije imao potrebno ovlašćenje od kad je stranka saznala za ovaj razlog - (takođe punomoćnik). c) Povreda principa Ne Bis In idem - Ako stranka stekne mogućnost da upotrebi pravnosnažnu odluku suda koja je ranije među istim strankama doneta o istom zahtevu (dužna je da je pribavi I pokaže sudu).
2) KRIVČNA DELA POVEZANA SA PARNICOM a) Ako se odluka suda zasniva na lažnom iskazu: svedoka ili veštaka b) Ako se odluka suda zasniva na ispravi koja je falsifikovana ili u kojoj je overen neistinit sadržaj c) Ako je do odluke Suda došlo usled K.D: sudije (sudije porotnika), zakonskog zastupnika ili punomoćnika stranke i protivne stranke ili od strane trećeg lica. Krivična dela se dokazuju formom AD Probationem - pravnosnažnom presudom gde su ta lica oglašena krivim - krivičnom presudom. Potrebna je uzročna veza između: KD i presude.
3) ČINJENICE I DRUGI OSNOVI POBIJANJE ODLUKE a) Ako stranka sazna za nove činjenice ili nađe, ili stekne mogućnost da upotrebi nove dokaze na osnovu kojih bi mogla biti doneta presuda koja bi za stranku mogla biti povoljnija. Postoji razlika izmedju objektivno nove činjenice koja je nastupila posle zaključenja glavne rasprave, I subjektivno nove činjenice koja je postojala sve vreme, ali stranka nije znala ili nije mogla da pribavi dokaze. Naš zakon ne pravi razliku između: subjektvine i objektivne. b) Ako se odluka suda zasniva na drugoj odluci suda ili na odluci nekog drugog organa, a ta odluka bude pravnosnažno preinačena, ukinuta odnosno poništena, tj. stavljena van snage. c) Ako je naknadno pred nadležnim organom pravnosnažno rešeno predhodno pitanje na kome je odluka zasnovana. Drugačije rešenje predhodnog pitanja – Sud rešio predhodno pitanje, a ono bude drugačije rešeno od strane drugog nadležnog organa, onda će doći do ponavljanja postupka. d) Ako je po pravosnažno okonačnim postupkom pred domaćim sudom, Evropski sud za ljudska prava doneo odluku o istom ili sličnom pravnom odnosu protiv SCG ponoviće se postupak. 4) Rokovi - Subjektivni rok je 30 dana od dana saznanja za činjenicu, dostavljanja, apsolutne bitne povrede, kod KD – od dana saznanja za pravnosnažnost presude. Objektivni rok je 5 godina od dana pravnosnažnosti odluke koja se pobija. Moguć je I protekom objektivnog roka od 5 godina u slučaju povrede načela kontradiktornosti ili zbog odluke Evropskog suda. 5) Uslovi - predlog za ponavljanje postupka može podneti stranka, njen zakonski zastupnik. Stranka ne mora biti zastupana od strane advokata. Predmet pobijanja može biti svaka odluka, čak I odluka Vrhovnog suda. Predlog se podnosi pismenim
98
putem u vidu podneska. Predlog za ponavljanje postupka podnosi se uvek sudu koji je doneo odluku u prvom stepenu. U predlogu se navodi zakonski osnov po kome se traži ponavljanje, okolnosti iz kojih proizilazi da je predlog podnesen u zakonskom roku, kao I dokazi kojim se potkrepljuju navodi predlagača.
6) POSTUPAK – ima nekoliko stadijuma. Uvek otpočinje pred prvostepenim sudom. Prvo se odlučuje o dopštenosti predloga za ponavljanje postupka. O dopštenosti uvek odlučuje prevostepeni sud, koji može održati ročište da bi se izveli dokazi o dopuštenosti pravnog leka. Neblagovremene, nepotpune, nedozvoljene predloge za ponavljanje postupka predsednik veća odbaciće rešenjem bez održavanja ročišta. Ako prvostepeni sud smatra da je predlog dopušten druga faza je raspravljanje o osnovanosti o predlogu za ponavljanje postupka o čemu, takodje, odlučuje prvostepeni sud. Može da se održi samo jedno ročište o dopštenosti I osnovanosti predloga za ponavljanje postupka. O osnovanosti se uvek odlučuje na ročištu. Sud tad može doneti: 1) REŠENJE KOJIM SE PREDLOG ZA PONAVLJANJE POSTUPKA ODBIJA To je prvostepeno rešenje koje se može pobijati žalbom odluka je pravnosnažna. 2) REŠENJE KOJIM SE PREDLOG ZA PONAVLJANJE POSTUPKA USVAJA Prvostepeni sud ukida sve odluke (može i drugostepene i Vrhovnog suda). Predsednik veća odrediće glavnu raspravu tek po pravnosnažnosti rešenja kojim se dozvoljava ponavljanje postupka. Ali u tom rešenju može odlučiti da se odmah otpočne raspravljanje o glavnoj stvari. Sve se vraća u stanje u prvostepenom postupku. Na novoj glavnoj raspravi stranke mogu da iznose nove činjenice i dokaze Protiv rešenja kojim se dozvoljava ponavljane postupka nije dozvoljena posebna žalba ako je predsednik veća odlučio da se odmah otpočne raspravljanje o glavnoj stvari. ODNOS IZMEĐU PREDLOGA ZA PONAVLJANJE POSTUPKA I DRUGIH VANREDNIH PRAVNIH LEKOVA (odnos izmedju ponavljanja postupka i revizije)
1) PRINCIP PRIORITETA Ocena koji je pravni lek ranije podnesen - revizija ili ponavljanje postupka >čl. 430. za ponavljanje postupka samo iz razloga zbog kojih se može izjaviti i revizija, smatraće se da je stranka izjavila reviziju. 2) PRAVO JAČEG RAZLOGA – 430, 431 Razlog koji će brže, pouzdanije i sigurnije doneti odluku po pravnom leku 1) a) ako je prvo podnesen predlog za ponavljanje postupka, pa revizija primenjuju se pravila za predlog za ponavljanje postupka. b) ako se u toku roka za reviziju izjavi predlog za ponavljanje postupka, smatraće se da je stranka izvršila reviziju. 2) Ne bis in idem → revizija, a predlog za ponavljanja postupka iz bilo kog drugog razloga. Zastaće se sa postupkom za pononavljanje postupka I prednost ima revizija, čeka se okončanje postupka po reviziji. Ako je ponavljanje postupka izjavljen zbog K.D (pravnosnažnosti krivične presuda) sa dokazom krivične presude, a revizija iz bilo kog razloga, prednost se daje predlogu za ponavljanje postupka. NADLEŽNOST ZA ODLUČIVANJE – (čl. 430) predsednik veća prvostepenog
99
stepena odlučuje da li će se rešavati po reviziji ili po predlogu za ponavljanje postupka.
POSEBNI POSTUPCI 1) POSTUPAK USPOROVIMA ZBOG SMETANJA DRŽAVINE 2) POSTUPAK IZDAVANJAPLATNOG NALOGA 3) POSTUPAK USPOROVIMA MALE VREDNOSTI 4) POSTUPAK UPRIVREDNIM SPOROVIMA 5) POSTUPAK U PARNICI IZ RADIH ODNOSA 1) POSTUPAK U SPOROVIMA ZBOG SMETANJA DRŽAVINE - Pored telesnih stvari predmet državine može biti i pravo stvarne službenosti. Državinu tog prava ima lice koje faktički koristi neporketnost drugog lica u obimu koji odgovara sadržini službenosti. Pod smetanjem treba razumeti samovlasno zahvatanje telesnim radnjama u tuđu državainu. Razlikuju se dva vida takvog ponašanja: 1) Uznemiravanje – napad se sastoji u nedopuštenom uticaju na stvar pri čemu ona ne menja držaoca. 2) Oduzimanje – tuženi je svoju državinu zasnovao isključujući državinu tužioca (oduzimanje mora biti protivpravno) U ovom postupku sud se ne upušta u utvrdjivanje prava na državinu, pravnog osnova državine I savesnosti držaoca. U pogledu stvari koja je u državinu data po osnovu ugovora o zakupu, posluzi ili drugog pravnog posla, posredni držalac (zakupodavac) uživa prema trećem licu, kako povodom uznemiravanja, tako i oduzimanja, istu zaštitu kao i neposredni držalac. U slučaju oduzimanja stvari posredni držalac ima pravo da traži vraćanje stvari neposredno od trećeg. Ako ovaj ne može ili odbije da stvar primi, posredni držalac ima pravo da zahteva da stvar bude praćena njemu. Neposredni držalac može državinsku tužbu podneti protiv posrednog držaoca, obrnuto nije moguće. Svaki od sudržalaca uživa državinsku zaštitu prema trećim licima. Jedan sudržalac ima pravo na zaštitu prema drugom sudržaocu samo ukoliko ga je ovaj u potpunosti onemogućio u vršenju faktičke vlasti na stvari. Pasivno legitimisan u državinskoj parnici je onaj koji je učinio radnju smetanja. Ponašanje tuženog ima karakter smetanja samo ako je samovlasno. Ne mogu se uzeti kao smetanja radnje koje je on preduzeo po pristanku držaoca ili koje su inače zasnovane na zakonu. Cilj državinske zaštite je da se otkloni situacija stvorena smetanjem te da se uspostavi faktičko stanje koje je pre toga postojalo. Držalac može podneti tužbu za zaštitu državine u roku od 30 dana od dana saznanja 100
za smetanje i učinioca (subjektivni roku), a najkasnije od godinu dana po nastalom smetanju (objektivni rok). Predmet spora je tužiočev zahtev da sud tuženom zabrani dalje uznemiravanje, odnosno da ga osudi na vraćanje oduzete državine ili na druge mere potrebne za zaštitu od daljeg smetanja. Ovaj rok je materijalno-pravne prirode I to prekluzivni, a ne zastarni rok. Zbog njegovog propuštanja ne dolazi do primene pravila o povraćaju u predjašnje stanje ili o prekidu zastarevanja. Na održanje od roka sud pazi po službenoj dužnosti. Raspravljanje o tužbi zbog smetanje državine ograničiće se samo na pretresanje i dokazivanje činjenica poslednjeg stanja državine i nastalog smetanja – predmet dokazivanja. Ne može se postaviti zahtev za naknadu štete. Od pravila da zaštitu uživa svaki držalac postoji izuzetak - držaocu ne pripada zaštita prema licu od koga je on došao do državine silom, potajno ili zloupotrebom poverenja. Tuženi se može sa uspehom braniti tvrdnjom da je tužilac njega nedopušteno lišio državine, pa je tuženi upotrebom samopomoći vratio državinu. U toku postupka sud može po službenoj dužnosti i bez saslušanja protivne stranke odrediti privremene mere koje se primenjuju u izvršnom postupku radi otklanjanja hitne opasnosti, protivpravnog oštećenja, sprečavanja nasilja il otklanjanja nenadoknadive štete. Sud će odluku o određivanju privremene mere po predlogu stranke doneti u roku od osam dana od dana predaje predloga. Protiv rešenja o određivanju privremene mere nije dozvoljena posebna žalba. O državinskoj tužbi Sud ne odlučuje presudom nego rešenjem. Odluka je privremenog karaktera jer tuženom koji je osuđen ostaje mogućnost da pokrene parnicu za zaštitu svog prava na državinu. Zahtev u ovom sporu je uvek kondemnatorni, pa je takva I odluka kojom se zahtev usvaja. Moguće je rešenje na osnovu priznanja, a stranke se mogu sudski poravnati. Rok za ispunjenje dužnosti koje su naložene strankama sud će odrediti prema okolnostima pojedinačnog slučaja. Rok za izjavljivanje žalbe iznosi 8 dana, revizija nije dopuštena. Rešenje kojim je tužbeni zahtev usvojen ima značaj izvršne isprave I za slučaju da tuženi ponovi smetanje, pošto je ranije stanje državine uspostavljeno. Ponavljanje pravnosnažno završenog postupka zbog smetanja državine dozvoljeno je po predlogu stranke samo iz razloga predviđenih u članu 422 tačka 1 i 2 ovog Zakona (stranci nije bila data mogućnost da raspravlja pred sudom ili ako je u postupku učestvovalo lice koje ne može biti stranka u postupku ili pravno lice nije zastupao zakonski zastupnik ili ako zastupnik, tj. punomoćnik nije imao ovlašćenje za vodjenje parnice ili odredjene radnje u postupku, a to nije bilo naknadno odobreno) u roku od 30 dana od pravosnažnosti rešenja o smetanju poseda. Tužilac gubi pravo da zahteva prinudno izvršenje ako predlog u tom cilju nije stavio u roku od 30 dana po isteku paricionog roka. Zakon izričito propisuje da se sudska zaštita državine može postići i po osnovu prava na državinu. Umesto da pokrene poseban postupak držalac može, kao vlasnik ili po nekom drugom osnovu po kome mu prapada pravo da stvar drži, tražiti da sud u opštem parničnom postupku presudom osudi tuženog da mu vrati stvar ili da prekine uznemiravanje. U sporovima o pravu na državinu raspravlja se o pravnom osnovu državine i o savesnosti držaoca.
2) POSTUPAK IZDAVANJA PLATNOG NALOGA ili mandatni postupak, propisan je po tužbi kojom se predlaže osuda na plaćanje novčanog iznosa. Bitno obeležje ovog postupka je u tome što sud meritorno odlučuje na osnovu same tužbe, ako ona ispunjava pretpostavke određene zakonom, sud izdaje nalog tuženom da potraživanje izmiri. Tuženi protiv toga može izjaviti prigovor, a ako to ne uradi nalog postaje pravnosnažan. Time je parnični postupak okončan I izvršan. Ako tuženi napadne
101
nalog sud odlučuje presudom po održanoj raspravi. Zakon razlikuje dve vrste platnog naloga: 1) Dokumentarni nalog – izdaje se po tužbi kojoj je priložena verodostojna isprava. Podnošenje takve isprave predstavlja posebnu procesnu pretpostavku: donošenje odluke već na osnovu tužbe celishodno je ako se iz priloženog pismenog dokaza može kao verovatno zaključiti da tuženi duguje iznos za koji se nalog predlaže. (isprava – garancija da potraživanje postoji). 2) Nedokumentarni nalog - izdaje se samo za potraživanje koje ne prelazi određeni iznos (100.000 dinara). Dovoljno je da u tužbi budu izneseni osnov i visina potraživanja i da budu navedeni dokazi. Ovaj nalog izdaje se samo na predlog. Dozvoljen je samo protiv glavnog dužnika, a ne i protiv jemca. Privredni sudovi ne izdaju ovaj nalog. Za obe vrste naloga zajedničko je da ih sud može izreći samo za potraživanje koje se pokazuje kao dospelo. Protiv rešenja kojim se odbija predlog žalba nije dozvoljena. Zakon ga uzima kao jedan oblik rešenja, ne kao presudu. Pravni lek tuženog protiv platnog naloga je prigovor – neblagovremeni ili nedozvoljeni prigovor se odbacuje bez ročišta predsednika veća. Tuženi se može braniti i tako da nisu postojali uslovi za izdavanje platnog naloga. (Na primer: može ukazati na to da se isprava kojom se potraživanje dokazuje ne može smatrati verodostojnom). Ako usvoji tu odbranu sud ukida platni nalog i po pravnosnažnosti rešenja prelazi na raspravljanje o glavnoj stvari. Ako se prigovor pokaže kao neosnovan sud prelazi odmah na meritorno rapsravljanje. Sud se može po službenoj dužnosti oglasiti meritorno nenadležnim najkasnije do izdavanja platnog naloga, a posle toga samo ako tuženi ovu nenadležnost ističe pritovorom. Tužilac može povući tužbu bez pristanka tuženog do podnošenja prigovora. Član 453 – kad se tužbeni zahtev odnosi na dospelo potraživanje u novcu, a to se potraživanje dokazuje verodostojnom ispravom, priloženom tužbi u izvorniku ili overenom prepisu, sud će izdati nalog tuženom da ispuni tužbeni zahtev (platni nalog). Kao verodostojne isprave smatraju se naročito javne isprave, privatne isprave na kojim je potpis obveznika overio organ nadležan za overavanje, menice i čekovi sa protestom i povratnim računima ako su oni potrebni za zasnivanje zahteva, izvodi iz overenih poslovnih knjiga, facture I isprave koje po posebnim propisima imaju značaj javnih isprava. Platni nalog izdaće sud iako tužilac u tužbi nije predloži izdavanje platnog naloga, a ispunjeni su svi uslovi za izdavanje platnog naloga. Ako tužilac ne učini verovatnim postojanje pravnog interesa za izdavanje platnog naloga, sud će tužbu odbaciti.
3) POSTUPAK U SPOROVIMA MALE VREDNOSTI - Spor male vrednosti je onaj koji se odnosi na novčano potraživanje ili na predaju pokretne stvari, u kome vrednost predmeta spora ne prelazi zakonom određeni iznos. To su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi iznos od 100.000 dinara (član 467). Pojmom ovog spora obuhvaćen je spor koji za predmet ima nenovčani zahtev, a tužilac u tužbi izjavi da pristaje da umesto ispunjenja tog zahteva, primi iznos koji on navodi, a koji nije veći od ograničenog iznosa (tzv. alternativno ovlašćenje tuženog). Postupak u sporovima male vrednosti, sprovodiće se i povodom prigovora protiv platnog naloga, ako vrednost osporenog dela ne prelazi iznos od 100.000 dinara. Ako usled preinačenja tužbe vrednost spora predje granicu, postupak koji je do tog trenutka tekao kao spor male vrednosti, gubi taj karakter I teče daje po pravilima koja važe za opšti parnični postupak, I obrnuto. Bez obzira na vrednost, ne smatraju se
102
sporovima male vrednosti sporovi o nepokretnostima, sporovi iz radnih odnosa i sporovi zbog smetanja državine. Postupak u sporovima male vrednosti sprovodi se pred nižim sudovima (prvostepenim). U takvim sporovima sudi sudija pojedinac. Ne održava se I ne zakazuje pripremno ročište. Kod ovakvih sporova dozvoljena je posebna žalba samo protiv rešenja kojim se okončava postupak. U postupku u sporovima male vrednosti ne dostavlja se tužba tuženom na odgovor. U slučaju izostanka tužioca sa prvog ročišta za glavnu raspravu tužba se smatra povučenom. Ako sa nekog kasnijeg ročišta izostanu obe stranke tužba će se smatrati povučenom. Poziv na glavnu raspravu mora pored ostalog, da sadrži pouku stranke o bitnim obeležjima postupka. Ako tuženi ne dodje na glavnu raspravu, a uredno je pozvan doneće se presuda zbog propuštanja. Presuda u sporovima male vrednosti objavljuje se odmah po zaključenju glavne rasprave. Prepis presude se uvek dostavlja stranci koja nije bila prisutna pri objavljivanju presude, a stranci koja je bila prisutna dostavlja se samo na njen zahtev. Takodje, prilikom objavljivanje presude, sud je dužan da pouči neuku stranku o uslovima pod kojima može da izjavi žalbu. Presuda ili rešenje kojim se okončava parnica u postupku u sporovima male vrednosti može se pobijati samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka (čl. 361. st. 2) I zbog pogrešne primene materijalnog prava. Žalba se protiv prvostepene presude, tj. rešenja može izjaviti u roku od 8 dana od dana objavljivanja presude, tj. rešenja, a ako je dostavljeno rešenje stranci, onda od dana dostavljanja. Protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija. Zapisnik treba da sadrži izjave stranaka od bitnog značaja, a naročito one u kojima se u celosti ili delimično priznaje tužbeni zathev, odriče od tužbenog zahteva, preinačava ili I povlači tužba, ili odriče od žalb; bitnu sadržinu izvedenih dokaza; odluke protiv koje je dozvoljena žalba, koje su objavljene na glavnoj raspravi; da li su stranke bile prisutne pri objavljivanju presude, i ako su bile prisutne, da li su poučene pod kojim uslovima mogu izjaviti žalbu. 4) POSTUPAK U PRIVREDNIM SPOROVIMA - Za taj postupak karakteristična je težnja da se spor brzo okonča. U postupku u privrednim sporovima, osim u sporovima male vrednosti tuženom se uvek nalaže da odgovori na tužbu (pojačva se elemenat pismenosti). Po prijemu odgovora na tužbu, sud redovno poziva stranku na glavnu raspravu. U hitnim slučajevima predsednik veća može pripremno ročište ili ročište za glavnu raspravu zakazati odmah izostavljajući traženje odgovora na tužbu. Protiv ove odluke nije dopuštena žalba. Sud odlaže ročište sa koga su izostale obe starnke, a ako izostanu sa sledećeg ročišta, tužba se smatra povučenom. U postupku u privrednim sporovima, mogu se žalbom izneti nove činjenice i novi dokazi, samo ako žalilac učini verovatnim da ih bez svoje krivice nije mogao izneti do zaključenja glavne rasprave. Revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dva i po miliona dinara. U postupku u privrednim sporovima važe sledeći rokovi: 1) Rok od 30 dana za podnošenje predloga za vraćanje u pređašnje stanje, 2) Rok od 8 dana za žalbu protiv presude, odnosno rešenja, a rok od tri dana za podnošenje odgovora na žalbu 3) Rok od 8 dana za izvršenje činidbe, a za činidbe koje se ne sastoje u novčanom davanju sud može odrediti duži rok. U hitnim slučajevima ročište se može zakazati putem telefona ili telegrafski, ali se to retko primenjuje. Usmena izjava na zapisnik, umesto pismenog podneska nije dopuštena. U privrednim sporovima primenjuju se, pored posebnih odredbi za te sporove i odredbe opšte parničnog postupka. I još odredbe o mandatnom postupku. U postupku u privrednim, sporovi male vrednosti (tužba se ne dostavlja tuženom na odgovor) su sporovi u
103
