Epska tehnika Epska tehnika podrazumeva skup postupaka. Najpre su ti postupci bili slični po karakteru, tako da ih je bilo lako odrediti. Kasnije, međutim, epska tehnika se usložnjava ikomplikuje, te ju je teže odrediti. Postoji 6 osnovnih postupaka koji proizilaze iz opštih osobina epike: 1) Postupak pripovedanja – NARACIJE – izlaganje događaja u njihovom prirodnom, hronološkom dešavanju ili u specijalno organizovanom umetničkom obliku. Razlikujemo oratorsku, istorijsku i književnu naraciju. Oratorska – naročito značajna u sudskom besedništvu, govornik u sudu treba što uverljivije da predstavi događaje o kojima se vodi spor. On činjenica naglašava, ublažuje prećutkuje zavisno od potrebe.Izlaganje mora da bude verodostojno, uverljivo, pregledno i jasno. Mora da izazove interesovanje slušalaca. Otud u naraciji korišćenje dramskih efekata, stilski postupci: pribegavanje direktnom govoru, pozivi na razmišljanje naracija nije uvek kontinuirana, isprekidana je i rasejana po celom govoru. Istorijska – verno, nepristrasno, bezlično izlaganje događaja u njihovom prirodnom hronološkom odvijanju. Podređena strogim naučnim zahtevima, ona ne sme da bude pristrasna, niti sme da menja istinu radi svojih unutrašnjih prekida. Književna naracija – jedan od osnovnih postupaka u književnosti, na njoj se temelji ceo književni rod, sve epske forme, koje neki nazivaju narativnom literaturom. Za razliku od prethodne dve koje se bave događajima koji su se stvarno dogodili, književnik priča o imaginarnim događajima, izmišljenim istorijama, koje se organizuju u skladu sa umetnilčkim intencijama pisca. Odlike epske naracije su: obuhvatnost, objektivnost, nepristrasnost, zadržavanje na pojedinostima. Postoje i anegdotske naracije: govore o šaljivom ili smešnom događaju 2) Posutpak DESKRIPCIJE – predstavljanje fizičkog sveta, naročito čoveka i prirode.Više se dočara spoljašnost nego unutrašnjost, više pojavnost nego suština predmeta. U dramskim delima opisivanje je sekundarnog značaja, međutim u lirici i refleksivnoj poeziji oduvek je imalo značajno mesto – opis prirode je protkan sećanjem i razmišljannjem. U epici se često nalaze i veliki umetničk dometi upravo u opisima, naročito ratnika, njihove odeće i pojave. 3) DIJALOG – razgovor 2 ili više likova u bilo kojoj epskoj, dramskoj ili pesničkoj formi. Misao otvorena za druge. Ističe suprotnost među ličnostima, otkrivaju svoj karakter i radnju. Dve osnovne dijaloške forme su: filozofski i dramski dijalog, ali se javlja i u epskim formama, a ređe u lirskim. Najstariji oblik filozofskog dijaloga je Sokratovski dijalog koji je proizašao iz Sokratovog usmenog načina izlaganja, koji su Platon i drugi učenici preneli u svoje spise. On je u
dijalozima dovodio svoje sagovornike do istine. Najčešći učesnik Sokratovskog dijaloga bio je Platon – ukrštanje filozofije i književnosti. U srednjem veku se javlja školski dijalog – određena tema se razvija u obiku pitanja (učenika) i odgovora (učitelja). U renesansi sve do kraja 18. veka postoji kao književni oblik – Petrarka, Volter, Galilej, Đordano B. U 19. veku ponovo nestaje da bi u 20. veku ponovo procvetao (kod nas Laza Kostić – „O zmaju“) U dramskom dijalogu – polazi se od razl. stanovišta da vi se otkrila izvesna misao i došlo do saznanja, ali uključuju i svoja osećanja i karakter za celu svoju ličnost. Epski dijalog - narušava čistu epsku tonalnost – pripovedanjem nekog nepristrasnok lica, autora. Pisac na posredan način karakteriše svoje junake. Radnja epskog dela koja se odvija u dijalogu približava se drami, dramatizuje se prenosi iz prošlosti u sadašnjost. Lirski dijalog – se razlikuje od ostalih po tome što lica koja u njemu učestvuju nisu ni karakterološka, a često ni vremenska ni prostorno određena 4) KOMENTARI – označavali su službene beleške državnih službenika. U prenesenom značenju su je upotrebljivali oni koji su beležili svoje uspomene kao osnovni materijal za docnije pisanje istorije (Ciceron, Cezar). Cezarovi komentari o građanskom ratu su nesumnjivo stilski osmišljeno delo, u kojem se neguje jednostavno izlaganje, prezican izraz i težnja ka objektivnom, nepristrasnom izlaganu činjenica. Kao takvi postali su jedni od osnovnih tekstova u humanizmu. U filološkom smislu, komentar označava stručne beleške ovakav tip se razvio u poznom helenizmu i u antičkom svetu u doba rimskog carstva i početke ima u ranoj helenističkoj filologiji. 5) RETARDACIJA – Jedan od bitnih postupaka u tehnici epskog pričanja, njime se zadržava i usporava razvoj radnje i odlaže njen ihsod. Gete i Šiler to vide kao osnovnu razliku izmedju epskog i dramskog dela, jer se u dramskom radnja neprestano kreće napred, težeći ka cilju, dok epsko delo teži da prikaže „mirno bivstvovanje“ U epskom delu fabula nikada ne predstavlja jednosmernu pravu liniju, već uvek obiluje usporavanjem: epizodama, opisima, lirskim umecima, prikazivanje unutrašnjih preživljavanja junaka, piščevim razmišljanjem i slično. Retardirajući epski element: a) Digresija – skretanje; odstupanje od glavne teme umetanjem posebnih smisaonih celina koje ne moraju biti u direktnoj vezi sa glavnom temom. Česte su u humorističkim deima, poznate su u obliku čitavih glava u romanu Pop Ćira i pop Spira b) Epizoda – događaj ili deo radnje koji predstavlja manje ili više zaokruženu narativnu celinu, smisaono povezanu sa širom celinom drame, romana, poeme.
c) Ponavljanje – ponovno pojavljivanje jednakih ili sličnih elemenata. Raščlanjen je na mnoge podvrste: aliteracija, asonanca, rima – ponavljanje glasova; anafora, epifora, simploha, anadiploza – ponavljanje reči; ponavljanje samog značenja uz drugi oblik, ponavljanej nekih delova reči, sintaksičkih obrazaca, većih govornih celina 6) Postupak INVOKACIJE – termin antičke retorike za figuru u kojoj pesnik priziva muzu ili bpžanstvo koje ga je nadahnulo da mu pomogne da napiše delo koje je započeo. Njome počinju: Ilijada, Odiseja i Eneida. Kasnije pisci se obraćaju Hristu/Bogu, dok u renesansi upotrebljavaju i hrišćanske i paganske invokacije. Za našu narodnu poeziju karakt. su ustaleni počeci. Priča epske pesme počinje odmah nakon invokacije.
Epska pesma i ep Epska pesma – obimom je mnogo manja od epa, ali često imaju ne manju važnost nego što imaju epovi. U njima se priča samo o jednom događaju manjeg značaja i broj lica koji u njemu učestvuju znatno je manji nego u spevovima. Kratkoća epske pesme u odnosu na ep dolazi otuda što se u tok pričanja u epskoj pesmi ne umeću razne epizode, delovi koji nisu usko povezani sa glavnom radnjom kao u epu. Naša narodna epika ima samo epske pesme, ali u pesmama o Kosovskom boju već ima elemenata koji ukazuju na to da su te pesme pošle šutem ostvarivanja epopeje. Ep – naziv za najveću epsku formu koja ima bogat istorijski razvoj i velik niz sadržajno-izražajnih mogućnosti. Pesnik je pričao skupu slušalaca o nekom događaju koji se odavno dogodio i koji je imao velikog značaja za njegov narod ili za čitavo čovečanstvo. Ep ili epopeja se razvio u staroj Grčkoj iz junačkih pripovednih pesama. Bio je oblikovan u visokom stilu i odabranom odmerenom ritmu (heksametar, aleksanrinac, branivers). S obzirom na dužinu pripovedanje je lagodno, postupno i plastično. Od figura se upotrebljavaju ponavljanje, perifraza, apostrofa i „homersko poređenje“. Prvobitno je ep imao ustaljenu unutrašnju strukturu: a) Uvod – najavio je predmet što će ga pesnik obrađivati, dok nekoliko stihova posvećuje invokaciji b) Sadržaj – najavljuje sadržaj ili izvore kojima će se služiti c) Pripovedanje – središnji događaj od kog je bilo satkano zbivanje Zbog napetosti često se upotrebljava metoda retardacije. Zbog velikog opsega ep se deli na: pevanja, knjige i scene.
Podvrste epova Kriterijumi prema kojem je moguće izvršiti približnu klasifikaciju jeste sadržaj. Po tom kriterijumu ep se deli na: a) Srednjovekovni i. junački ii. hrišćanski iii. dvorski ep Najznačijni je junački ep prema kome su pretežno utvrđene karakteristike epa u celosti. On pripoveda o nekom velikom ili slavnom događaju koji može biti izmišljen ili istinit. Od omiljenih tema tu je ljubav i mržnja, ali indiv. sudbina zavisi od okolnosti koje pojedinca skreu sa puta. Hrišćanski ep se oslanja na predanja o Hristovom životu Dvorski ep predstavlja prelazni oblik prema srednjovekovnom romanu, stoga se naziva i dvorski roman. Legendarni ep je kraći i po svojim osobinama predstavlja tip dvorske novele. Srendjovekovne epske vrste su prestale biti pisane oko 1500. bodine
b) Novovekovni ep (sredina 18. veka): i. Konačni ii. Religiozno-filozofski iii. Građansko-idilični iv. istorijski Konačni ep je značajan za sliku sveta što su je razvili racionalizam i predromantizam. U sebi spaja dva međusobno isključujuća pogleda na život: komičnost i ozbiljnost. Rezultat toga je parodija. Religiozno- filozofski – ep ima svog prethodnika u Danteu, dok je značajno mesto zauzimao naročito u prosvetiteljsko doba 19/20 vek. Bilo je nastojanja da se u toj vrsti oživi antička mitska podloga. Građansko – idiličan ep – prekida sa tradicijom junaka iz redova kraljeva, vojskovođa i državnika, on uvodi tematiku građanske svakidašnjice, a prihvata ga čak i Gete U 19. veku ep je razvio više smerova među kojima su najznačajniji socijalni, trivijalni i kritički ep Istorijski ep - uvodi Herder, njemu sledi u 19. steleću bezbroj pokušaja, koji su umetnički beznačajni. Teoretska naziranja epa u 19. veku su se oslanjala na primeru Vergili ili Homera. Preokret u proučavanju donosi korespodencija između Šilera i Getea, a naročito Geteova rasprava iz 1797. u kojoj je razgraničio epsko od dramatskog.
Razvoj epa u pojedinim književnostima zapolinje Homerovim delima u heksametru. Ilijada i Odiseja koja su ostala neprevaziđen ogledni primer epskog. Nakon Homera nastao je veći broj epova, sve što je nastalo u grčkoj knj. bilo je osuđeno na nasledovanje Ilijade. U rimskoj knj. Vergilijeva Eneida koja spaja istoriju i mit Germanske knj. gradile su epove iz tradicije saga o seobama i pokrštavanja naroda, u Engleskoj je poznat „Beovulf“ , za Nemačku su značajne „Pesme o Nibelunzima“ U Renesansi koju otvara Dante („Božanstvena kom“) ep doživljava vrhunac, naročito u Italiji. Humanizam i barok primenjivali su epove u satirične i pobožne svrhe, izveštaj o bitkama dok je prosvetiteljstvu poslužio u preporodne namere. Zadnji zalet epa je bio revolt protiv proznih formi: Milton „Izgubljeni raj“ Gete „Herman i Doroteja“ Bajron „Čajd Harold“, „Don Žuan“ 16. NOVELA I PRIPOVETKA a) NOVELA
lat. novella – novost
U umetničkoj, pisanoj književnosti, novela je prozna vrsta koja se odlikuje sledećim obeležjima: 1) 2) 3) 4)
Sažetim zbivanjem – u trenutku kada je došlo do krizne situacije Prikazivanjem čoveka u događaju koji podrazumeva povezanost sudbine i karaktera Odlučujućim obrtom Koncentracijom pripovedanja koja se koristi sličnom tehnikom kao kod drame
Bliska je drami sa radnjom nabijenom dinamičnošći, napetošću i zato je mnogo podobnija za dramatizaciju od pripovetke. Bez obzira što postoje i nešto opširnije novele, ova prozna vrsta obično predstavlja scenski isečak, te kao kratki i zatvoreni oblik ima čvršću i postojaniju strukturu od romana. Najčešće sadrži samo jedan događaj, jedan ili dva karaktera, a zbivanje je omeđeno u vremenu i prostoru. Jedan nem. teoretičar je istakao da novela zahveta „brzu intervenciju, uverljiv razvitak i sažet sažetak“ Rasplet fabule ne trpe mnogo motivacija, pa je pisac često prisiljen da završi vlastitom intervencijom, završnim komentarom ili apelom. Nekada je dovoljna jedna rečenica da novelu zaokruži i da joj puni „Ja je više ne mogu napisati, preda mnom je okean mraka i beskrajna noć“ smisao. Budući da se – poslednja rečenica novele Ranka Marinkovića - „Ruke“ najviše bavi pojedinačnim ljudskim sudbinama, ona je pretežno zatvorena za društvenu analizu.
Šleger zapaža neko simboličko značenje i objektiviranje subjektivnih sadržaja. Po njemu ona je po svojoj prirodi društvena forma, dok tematski služi zabavi. Svojim delom „Dekameron“, Bokačo je dao doživljaje 10-oro ljudi koji se, sklonivši od epidemije kuge, zabavljaju pripovedanjem i time krate vreme. Mnogi su ga sledili: Servantes, Turgenjev, Krleža, Ljermontov, Gogolj... Prelaz u neku vrstu romana je očit u delu Klajsta. Njegova novela izučava kako čovek da ispuni svoje božansko postojanje u svetu koji mu se neprijateljski suprotstavio. Poznati pisci novela: Stendal, Mopasan, Turgenjev, Tolstoj, Čehov... Kod nas: Laza Lazarević , Matavulj („Povareta“ i „Pilipenda“), Cankar
b) PRIPOVETKA Srednja prozna pripovedna forma koju je teško definisati. Obično se uzima kao književni oblik koji stoji između novele i romana. Radnja je zasnovana pretežno na nekom događaju, u njoj nastupa više likova, ali je piščeva pažnja usredsređena samo na jednog ili dva. Unutrašnjost likova se obično ne produbljuje, ambijentiranje radnje je nebitno, sve je podređeno fabuli. Pripovedanje teče umereno i jednostavno. Jedan od primarnih izvora je bilo usmeno predanje (anegdota, legenda, bajka) ili priče što ih je autor čuo od starijih osoba. Drugi inspirativni podsticaj je istorijski događaj ili dokument (Puškin – „Kapetanova kći“). U novije vreme građa se nalazila i u novinskim izveštajima, a najčešće u doživljajima samog autora. Vanjski okvir pripovetke: a) Uokvirena pripovetka – Tu je reč o pripovedaču kojem autor zbog veće autentičnosti poverava pripovedanje. Pripovedač može ispripovedati i više pripovetki („Hiljadu i jedna noć“), ili je samo jedna pripovetka uokvirena. b) Hroničarska pripovetka – po svom karakteru je istorijskog karaktera, oslanja se na hroničara koji pripoveda o nekom zbivanju što proizilazi iz nekog dokumenta. Hronološka postupnost je u pripovetki retka, vreme koje zahvata radnju je obično kraćeg trajanja. Čitalaz iz usputnih napomena ili s pomoću ubačenog poglavlja saznaje za ono što se eventualno ranije zbilo, dok ga rasplet informiše o razrešenju protivrečnosti. Pripovetka je razvila više tipova, među kojima su najznačajnije: a) Seoska pripovetka – delila se od samog početka na čistu realističku mogućnost i sentimentalno idealiziranje seoskog života. Te dve mogućnosti se prepliću u srpskoj, slovenačkoj i hrvatskoj književnosti. Na kraju 19. veka seoska pripovetka se pretvorila u domovinsko pripovedanje, dok su u 20. veku u nju prodrli neumetnički sastojci koja se približila političkoj propagandi b) Hajdučko – turska pripovetka – u hrvatskoj i srpskoj književnosti sa građom iz bojeva sa Turcima. Građena je na zanimljivoj fabuli. c) Društvena i psihološka pripovetka najčešće je vid pripovedanja d) Pripovetka koja se koristi duhovima – književno je manje značajna e) Istorijska – naročito u romantizmu je bila jasno izražena f) Omladinska – jako razgranata
g) short story – kratka priča – prešla iz Amerika
16. Opšte osobine dramatike Osnovu drame čini sukob dvaju suprotnih stavova koji teže da budu razrešeni pobedom jednoga od njih. Naziv drama upotrebljava se kako za oznaku velike skupine književnih dela odnosno književnog roda (dramatika za razliku od epike i lirike) tako i za oznaku jedne dramske vrste unutar dramske književnosti (drama se tada razlikuje od tragedije i komedije). Ta suprotnost je bitna karakteristika dramatike, što dovodi do napetosti situacija i do akcije i reakcije protivničkih sila, čime se dramska radnja podstiče da teče živo i dinamično i da teži svom kraju razrešenju sukoba. Suprotnosti koje se prikazuju u drami obuhvataju svu složenu skalu psiholoških moralnih protivurečnosti pojedinca i društva, počevši od unutrašnje podvojenosti ličnosti i sukoba dveju oprečnih težnji u njoj, preko borbe junaka protiv neke spoljasnje sile ili protiv njenog oličenja u jednoj grupi ličnosti ili u pojedincu, sve do velikih društvenih sukoba. Dramska radnja je umetnička stilizacija života, koja za svoju ubedljivost nužno mora biti povezana za pozorištem, odnosno prikazana na pozornici. Pošto se drama izvodi na pozornici, kao neposredno predstavljanje ličnosti koje rade i govore, u njoj otpada govor samoga pisca, sem onih oskudnih napomena glumcima i režiseru koje pisac stavlja u zagradu (remarke). Otuda je drama prividno najobjektivniji rod poezije, jer se ličnost piščeva u njoj potpuno gubi. Sličnosti sa epskom poezijom je što obe prikazuju događaje. Ali bitna je razlika što se u epskoj poeziji priča o jednom prošlom i završenom događaju, a u dramskoj se jedna sadašnja radnja sama razvija pred nama i teži svom završetku u neposrednoj budućnosti. U epici, slika se svet u svojoj punoći i šarenilu, dok drama prikazuje protivrečnosti i sukobe u životu. Pored toga, dramskog pesnika interesuje pojedinačan čovek sa ličnom inicijativom, voljom i pretvaranjem te volje u akciju, dok epskog interesuje čovek kao deo svetskog zbivanja. Otuda su dramski likovi prikazani kao ličnosti s nekom dominantnom crtom karaktera – kao izraziti heroji ili podlaci, kao strasni borci ili slabići i obično nemaju one širine i raznolikosti karaktera i mentaliteta kao epski likovi. Zato dramski likovi sugestivnije deluju.
Odnos dramske poeyije prema lirici – dramatika prikayuje intelektualna i volja psihička stanja, dok lirska poezija izražava isključivo emocionalna psihička stanja. Za dramskog pesnika nisu važna pasivna emocionalan i misaona stanja njegovih junaka koliko prelaz jednog prihičkog stanja u svesnu odluku volje i aktivno ispunjavanje te odluke. Drama je na taj način poezija volje i intelekta, poezija svesnog voljnog napora čovekovog i zato dramatičar prikazuje čoveka prvenstveno kao svesnog izvršioca voljnih odluka. Kako je pak, ta volja delatnost čoveka važna za društvo i za razvitak, razumljivo je što je dramska poezija postala tako značajan književni rod za čovekovo moralno vaspitanje i izgrađivanje karaktera. Udružena sa pozornicom, koja omogućuje većem broju ljudi da istovremeno posmatra dramu, dramska poezija i pozorište dobili su zasluženi naziv - škola za narod.
16. Drama i pozorište Pošto se drama prvenstveno piše za to da bi se predstavljala i kako ona tek na sceni dobija svoj puni oblik i značaj, smatra se da dramu treba proučavati u sklopu sa pozorišnom umetnošću i da se zakoni drame mogu pravilno razumeti samo ako se povežu sa zakonima scene. Režiser treba da bude najpotpuniji tumač piščeve zamisli, i u tom smislu njegova uloga je od velikog značaja za potpunu realizaciju jednog dramskog dela. Dekoracija scene, scenski rekviziti, svetlosni i zvučni efekti – doprinose potpunijem dočaravanju stvarnog života, a igra glumaca, njihova mimika lica i gestovi, ton glasa i dikcija mogu kazati više nego stranice epskog opisa psihičkih proživljavanja ličnosti. Pozornica nas čini očevicima događaja, dramskoj radnji pribavlja istinitost i ubedljivost koje ona ne bi imala i nema kada se samo čita. Scenski prikaz je upečatljiviji jer nam prikazuje žive ljude, koje ne samo da gledamo, nego ih i čujemo. To je ta pozorišna obmana koja se psihološki tumači time da smo mi navikli da verujemo svojim očima i ušima i zato u drami umetničku iluziju života doživljavamo kao stvarni život. Pozornica usresređuje našu pažnju na sam događaj i mi ga vidimo u najpotpunijoj svetlosti, neometani od utisaka drugih događaja. Međutim, sama scena koja ima tri zida koja je svojom četvrtom stranom otvorena prema publici – sve je to neprirodno i bilo bi neuverljivo kada mi ne bismo odlazili u pozorište sa svesnom pripreljenošću za dramske i scenske uslovnosti. Mana pozornice je što u izvesnom smislu sputava gledaoca u dživljvanju drame. Ona mu ne dozvoljava da stvori sopstvene predstave o tim likovima i radnji. Mi obično drugačije sve to zamišljamo čtajući, a posebno kod onih sa razvijenijom maštom, predstave od čitanja mogu biti bogatije i potpunije od onih dobijenih s pozornice. Takođe, brzi tok radnje i stalna smena pojava i događaja na pozornici, ne omogućava gledaocu da se kod nečega zaustavi i porazmisli. Prinuđuje gledaoce da shvate i dožive dramu onako kako je režiser zamislio. Drama na pozornici je najupečatljiviji i najshvatljiviji književni rod za široku masu gledalaca. Iz toga proizilazi opravdani naziv pozorištta- škola za narod.
Iz antičke kulture potiče definicija koja pozorište posmatra kao umetnost preobražavanja u drugo biće. Pozorište pod vedrim nebom, gde su more, brda i nebo služili kao dekoracija za razne dramske teme, zamenilo je renesansno pozorište – zatvorenost u zgradu na čijoj se sceni može dočarati svaki segment Revolucije u pozorištu su malo sporije nego u ostalim umetnostima jer je oko sebe okupljala malo teoretičara (dramski pisac je u 19. veku u načelu bio više književnik nego pozorišni čovek), a možda i zbog toga što potencijalni inovatori nisu znali “odakle da počnu” Stanislavski je prvi uočio da su revolucije počinjale od scenografije, umesto od glumca – njegov glumac bio je u službi dramskog lika i poruka pisaca pa je pozorište osvajalo svest o sebi u službi književnosti. Breht je ukazivao često na Stanislavskog i njemu je stalo do poruka, ali su te poruke bile uronjene u tkivo pozorišta. Držić i Sterija su nadmašili svoje uzore svog doba. Moderno pozorište kod nas kasni za onim u Evropi. U Međuratnom periodu jedino je rani Krleža pružao dobre uslove za razvoj na nov način shvaćene pozorišne umetnosti. Posle rata nagli razvoj našeg pozorišta se oslanja na prevojnu dramu: U prvom periodu vezano za Beogradsko dramsko pozorište (vodeći pisci su Miler i Vilijems), u drugom osnivanje Ateljea 212 (Jonesio i Beket). U ovom drugom periodu se javlja naš autor Aleksandar Popović. U trećem periodu koji odgovara Artoovim koncepcijama “ritualnog” teatra i čiji je predstavnik Grotovski, najznačajniji centar kod nas postaje Beograd i Ljubljana. Srpsko narodno pozorište – najstariji profesionalni teatar kod Srba. Osnovan je 1861 u Novom Sadu, i od tad neprestano funkcioniše. Prvi upravitelj je Jovan Đorđević.
17. Kompozicija dramske priče Jedinstvo dramske radnje je osnovni kompozicioni zahtev u drami. On traži strogo uzročnu i ubedljivu povezanost jednosmisleno usmerenog delovanja tragične nužnosti odnosno komičnog sticaja okolnosti. Otuda u drami imamo jaku vremensku i materijalnu koncentraciju radnje, najužu povezanost pojedinih odsečaka radnje i odbacivanja svih sporednih tokova, kao i nerado unošenje epizoda. Sve to omogućuje dramskoj radnji dinamičnost, usmerenost ka raspletu, silovitu težnju da dođe do kraja. Zato su nedramatična sva ona dela u kojima se pisac zadržava na deskripciji i nabrajanju detalja (slučaj sa dramatizacijom Sremčevih pripovedaka), na naraciji (Draškovo pričanje o Mlecima u Gorskom vijencu) itd. Dramski pisac ne može da dâ onakvu galeriju tipova u dramskom delu kakvu može da da romanopisac u svom romanu. U tom pogledu dramsko delo je najsličnije noveli. Dramatičar mora da odabere događaj u kome se kao u žiži prelamaju interesi i težnje jednog kruga ljudi i da nam tako otkrije osnovne tendencije života toga kruga. On ne prikazuje kao romanopisac,
punoću i raznovrsnost života, već apstrahuje iz njega jedan tok događaja kojim se problemski postavlja i razrešava neko životno pitanje. Dramska radnja od pisca zahteva ekonomičnost u izboru motiva i pojedinosti. Ekonomičnost se ogleda u tome koje će pojedinosti da pokaže na pozornici, a o kojima će samo da ispriča preko ličnosti. Jasno je da je ono što vidimo na pozornici mnogo jače od onoga što je van iste, što nam saopštavaju u razgovoru preko pričanja obaveštavamo o onim događajima koji su značajni za ishod radnje, ali koji nisu pogodni za dijaloško ili scensko prikazivanje (bitka, brodolom...)
U klasicističkoj teoriji drame u Francuskoj u 17 veku je vladao komp. zakon o 3 jedinstva: a) JEDINSTVO RADNJE b) JEDINSTVO MESTA c) JEDINSTVO VREMENA
Taj zakon prvi je definisao Sakliger u svojoj „Poetici“ 1561. godine, ali je on u praksi i ranije bio sprovođen.
Razvitak drame se vrši po etapama: ekspozicija, zaplet, kulminacija, peripetija i rasplet. Ekspozicija se daje obično u razgovoru dva ili više lica na početku same radnje. Ekspozicija je u drami skoro najteži deo za pisce, jer treba stvoriti takvu prirodnu razgovornu situaciju u kojoj će nas ličnosti gotovo neosetno upoznati sa početnom situacijom. U Antičkim i klasicističkim dramama to se zove prolog. U novijim dramama prolog tamenjuje pozorišna lista – koja nam daje imena ličnosti, opis izgleda, njihove odnose, mesto i vreme radnje. Zaplet nastaje uvođenjem novog, dinamičnog motiva koji dovodi do akcije glavnog junaka i do reakcije njegove okoline na nju. Kulminacijom se naziva onaj najnapetiji momenat sukoba kada su moguća 2 ili više rešenja. Peripetija je skretanje radnje u jednom pravcu koji vodi do raspleta, konačnog rešenja. U nekim dramama pre peripetije imamo retardaciju – zadržavanje dramske radnje kod raspleta, obično tragičnom da bi se dobio utisak kao da će radnja poći nekim drugim smerom. Međutim, peripetija ruši tu iluziju i dramska radnja kreće prema završetku tj raspletu. 18. Komedija i njene podvrste Jedna od dve osnovne dramske vrste, koja za razliku od tragedije, sa komične distance obrađuje rešive sukobe društvenog ili psihološkog porekla. Otud se za pojam komedije najčešće veže ideja srećnog raspleta, za razliku od tragičnog pada iz sreće u nesreću, a njena kritika ljudskog ponašanja izaziva smeh, za razliku od saosećanja sa tragičnim protagonistom. Istorijski, komedija se javila posle tragedije, pa mnogi autori vide njenu osnovnu satiričnu funkciju hroničnog relativizovanja vrednosti koje tragedija uvek apsolutizuje izražavajući osnovna uverenja svoje civilazicije.
Termin je grčkog porekla, a najpre je bio primenjen na Aristofanove satirične drame, a potom na pisce „novih komedija“ – Antička komedija. U srednjem veku je označavala priču ili književno delo koje ima srećan kraj (Božanstvena komedija) U renesansi ponovo označava vrstu dramskih dela, po analogiji sa antičkom „novom komedijom“ Komedija je gotovo uvek imala realistički prikaz života, primajući čovekove mane i nedostatke kao nužno zlo, kao sastavni deo normalnog života. Ona se tim manama smeje, shvata ih kao prekomerno razvijene ljudske težnje koje sprečavaju razvitak drugih težnji. Moral komedija nas uči da uspostavimo ravnotežu između svih naših prirodnih potreba i nagona. Često ona te nedostatke smatra nedoličnim čoveku, izvrgavajući ruglu ona nas poziva na borbu protiv njih i da ih preziremo i negiramo. Komično je sve ono u čemu postoji nesklad između stvarnih mogućnosti jedne ličnosti i njenih želja. Likovi su prikazani realno, blisko gledaocima, često simpatični. Međutim, kada su negativne crte tako jake i potiru sve ljudsko onda se smeh pretvara u satiru, tj negiranje cele te ličnosti i pojave. A ako su pak negativne crte kod nekih ličnosti prosto obične ljudske slabosti i nisu razvijene u velikoj meri, onda se takvo komično pretvara u humor. Komedija se razlikuje od tragedije svojom kompozicijom: veći broj lica, radnja je složenija i življa, zaplet se sastoji iz nekoliko intriga, a ličnosti su prirodnije, bliže životu nego u tragediji. Rasplet je uvek srećan, sve se rešava mirenjem raznih suprotnosti i pobedom razumnog principa u životu. Čak i kada glavna ličnost pretrpi slom (Kir Janja) to se smatra srećnim krajem – pretrpeo krah, negativni principi u životu a pobedili razum, pravda , poštenje... Sa obzirom na temu, likove, radnju i način izvođenja ima niz specifičnih podvrsta 1) comedia del arte – tip italijanske komedije u narodnom duhu, bez ustaljenog teksta, ali sa ustaljenim scenarijem. Monolog i dijalog ostaju prepušteni improvizaciji pa i uspeh zavisi od umeća glumca da interpretiraju – Molijer, Makijaveli 2) comedia de ruido – bučni komad – naziv za komade zapadnog španskog doba koji su se odlikovali radnjom zasnovanom na intrigi. Junaci – pripadnici najviših slojeva i ličnosti iz (ne)hrišćanske mitologije. 3) comedia de capa y espada – komad plašta i mača – početkom 16. veka menja tipične španske dramske vrste: komediju i tragediju – intriga, oko ljubavi, časti, prepreke koje treba preći do venčanja (zaplet), dovitljive sluge . Pisana je u stihu 4) comedia epudita – učena – vrsta renesansne komedije stvarana prema antičkim uzorima (Aristotel, Horacije) predstavljala je događaje iz svakodnevnice, zapletena radnja, njen cilj je bio da zabavljajući poučava jedinstvo radnje, mesta i vremena, prolog i 5 činova 5) comedia rosse – opaka komedija – najizrazitije osobine: grubost, oštrina tona i zajedljiva duhovitost
6) Komedija intrige – vrsta komedije u kojoj zaplet ima prevagu nad ostalim načelima. Prvenstvena svrha je da razveseli i zabavi, svrstava se u kategoriju tzv. „niske komedije“. Suština je u neočekivanim situacijama u koje lice dospeva usled okolnosti poznatih gledaocu, ali ne junakovim suigračima – Šekspir,Kosta Trifković... 7) Komedija karaktera – vrsta komedije u kojoj komični junak, izvesnim preuveličavanjem negativnih osobina (škrtost, hvalisavost, uobraženost...) ima prevagu nad drugim načelima kompozicije. Ne želi samo da nasmeje i zabavi već i da pouči. Retko pribegava vulgarnostima. – Aristofan, Menader, Šekspir, Molijer(Tvrdica), Marin Držić, Sterija, Nušić (Gospođa ministarka) 8) Komedija naravi – ismeva shvatanja, običaje, navike... jedne društvene grupe, epohe i generacije. Spada u „više komedije“ a namera joj je da ispravi socijalne apsurdnosti. Zaplet je nerealan, zamršen. – Aristofan, Menader, Terencija, Molijer, Gogolj, Vajld, Šo, Ostrovski, Rajs, kod nas: Sterija(Rodoljupci), Nušić (Ujež, Ožalošćena porodica) 9) Komedija restauracije – U istoriji engleske književnosti naziv označava tip komedije kakav je cvetao od 1660. do oko 1700. g.Obraćala se dvorskoj i plemićkoj publici Londona koja je i pored pobede plemstva nad građanstvom gubila ideale i iluzije.Tipovi: glupi muž, neotesani seoski plemić, hvalisavi galant. – Vajld, Šo Šeridan, Kongriv, Vičerli
Antička komedija – verovatno od grč. comos – vesela povorka u staroj Grčkoj isprva je obeležavao ona dramska dela vesele sadržine prikazana pod pokroviteljstvom države, bogu Dionisu. Struktura je velikim delom bila uređena gorom i po tome se razlikovala od „vesele drame“ gde ga nema. Ali u 3. i 4. v. p.n.e. gubi svoju ulogu hor i tada se komedijama zovu i vesele drame bez horskog dela. Stara Antička komedija je nastala na prelazu iz 6- u 5. v.p.n.e. u vreme nastanka tragedije. Ali je zvanično uključena 486.g. u program praznika Dionisija. Struktura: Hor je imao 24 člana i bio je podeljen na 2 poluhora, sa dvoje horovođa, glumci su maskirani kožom, članovi hora su često maskirani i u životinje. Broj glumaca je bio ograničen na 3, kao i u tragediji. Za svaki praznik su se pravile nove komedije. Počinjala je prologom (gledalac se obaveštava o temi komada ali je monološli), sledio je parados (bučni ulazak hora – pesma hora isprekidana rečima glumca), agon (rasprava dvojice glumaca), parabasa (hor ostaje sam, okreće se publici, njoj se obraća, pitanja koja se obraćaju u agonu), epizodne scene (hor ne učestvuje), eksodos (hor i glumac izlaze sa scene). 19. Biografija i autobiografija a) BIOGRAFIJA Bliska je umetničkoj reportaži, ali još više uslovljena činjeničkim materijalom jeste umetnička biografija. U njoj se opisuje život nekog velikog čoveka čija je ličnost značajna za izvesnu epohu ili je tipična za izvestan rod ljudi. Začeci biografije se nalaze u opisima života i podviga vladara, vojskovođa i ratnika u drevnim epovima i sagama.
U srednjovekovnoj knj. poseban rod, poznat pod nazivom – žitije. U formalnom pogledu, srednj. biografija se potpuno naslanja na tradiciju antičke i helenističke biografije, ali je ideološki drugačije postavljena i zato se bitno razlikuje od klasičnih uzora. Opisuje pre svega tipove svetosti ili dramatična preobražavanja grešnika, a manje stvarne okolnosti i pojedinosti života svog junaka. Kao životopis sa glavnom temom svetog preobraženja čovekove ličnosti, biografija je u stvari hagiografija. Među najznačajnijim biografima stgaroga veka bili su rimski istoričari Plutarh (Aleksandar Veliki), Tacit, Bokačo (Dante Aligijeri i drugi). Kod nas: Stevan Cvajg (Đ. Jakšić, Kočić, B. Stanković, Mokranjac) b) AUTOBIOGRAFIJA Opis sopstvenog života od rođenja do trenutka pisanja ili samo određenih etapa života (detinjstvo, mladost). U najstarijim autobio. težište je na vaspitnoj ulozi (Ispovesti svetog Augustina), od renesanse unose se pustolovni elementi, u 18. veku se pretvara u filozofski i pedagoški traktat, sa razvojem romana u sledećem veku prima niz novih odlika i učvršćuje formu. Najveći problem je verodostojnost njenih navoda. Vremenska udaljenost trenutaka o kojima autor govori (piše) subjektivan odnos prema događajima i ličnostima i problem sagledavanja sopstvene ličnosti mogu umnogome da izmene objektivnu sliku o ljudima i vremenu čije bi svedočanstvo trebalo da bude. Gete je opisujući u dubokoj starosti svoj život, sakupljao sve podatke koji su bili makar i u najmanjoj vezi sa njim kako bi što manje izneverio istinu. Razliku se 2 tipa autobiografije: 1) Prvom pripadaju autobiografije čiji je cilj da autorov život što šire i obuhvatnije naslikaju istorijske i političke događaje, tj da imaju dokumentarno-istorijski značaj 2) Drugom tipu pripadaju autobiografije ličnog tona, u kojima je pažnja usredsređena na samu piščevu ličnost. Kod nas najpoznatija je Dositejeva autobiografija: „Život i priključenija“, „Moj život“- Vlaha B ukovca, „Moje življenje“ – Ivan Cankar 20. DNEVNIK, MEMOARI a) DNEVNIK Hronološki opis događaja u kojima je autor učestvovao u određenom periodu života. Najčešće obuhvata sudbonosna razdoblja, npr. ratna. Forma dnevnika obavezuje autora na tačnost i verodostojnost. Tu podaci mogu da posluže kao pouzdana građa prilikom naknadnog pisanja autobiografije jer su zapisani neposredno pošto su se događaji dogodili.
Dnevnik počinje da se neguje u vreme humanizma i renesanse. Najčuveniji dnevnici engleske književnosti su nastali u 17. veku iz pera Ivlina Dž. i Pipsa objavljena tek u 19. veku. Za razliku od takvih dnevnika ogromne socijalne i psihološke verodostojnosti, u 18. veku počinju da se neguju dnevnici u obliku putopisa, obima ograničenog vremenom putovanja, znatne književne i književno-istorijske vrednosti. „Dnevnik o putovanju u Lisabon“. Posebnu vrstu dnevnika u 18. veku predstavlja Daniel Defoov „Dnevnik o godini kuge“ koja je u stvari fiktivna rekonstrukcija jednog istorijskog događaja u obliku dnevnika. Početkom 19. veka uobičajen je dnevnik u obliku pisama upućenih jednoj ličnosti. Mnogi su intimni dnevnici koji sadrže podatke iz ličnog autorovog života, pretežno sentimentalne prirode, kao što su: Sviftov „Dnevnik za Stelu“, Šelijeve „Beležnice“ – predstavljaju autorovu ispovest i nisu namenjeni objavljivanju (uglavnom objavljeni tek nakon smrti). „Dnevnik Ane Frank“ – vodila ga je bezazlena jevrejska devojčica usred ratnih užasa i progona Jevreja u Holandiji od 1942. do 1944. Kod nas su dnevnike vodili: Krleža, Pera Todorović, Nazor... Stil je često hroničarski, sveden na precizno nabrajanje podataka, kod darovitih autora može biti pripovedački uobličen i predstavljati zanimljivu literaturu. b) MEMOARI Pripovedno delo u kome se izlažu uspomene autora na neka značajnija društvena ili kulturna zbivanja u kojima je pisac učestvovao ili je bio njihov očevidac. Slika vremena, portreti i zaključci prelamaju se kroz prizmu ličnih preživljavanja i sudbine autora. Memoari se pišu sa vremenskom distancom od događaja na koji se odnose, kada su njeni uzroci i uticaji već jasniji. Uz hronološko izlaganje često su prisutne ocene i objašnjenja autora, i osvežavaju se brojne asocijacije i uspomene koje dočaravaju atmosferu. Pored sećanja, za pisanje autori koriste i svoje i tuđe dnevnike, zapise i arhivske dokumente. Mnoga dela su na granici između dnevnika,memoara, autobiografije, zapisa... Subjektivi izbor životnih činjenica, njihova interpretacija i slika prošlosti kakvu je video ili kakvu je želeo da pruži pisac često su prožeti tendencijom da se pričaju dobre strane ideja za koje se on zalagao. Memoari kao knj. vrsta deluju od najranijih vremena, od antičkog doba: Ksenofon, Cezar do novog vremena: Ruso, Gete U 19. i 20. veku je memoarska literatura vrlo bogata, posle I i II svetskog rata neka dela ove vrste doživela su veliki publicitet (Čerčil, De Gol). Kod nas pišu ih: Prota Mateja Nenadović, J. Ignjatović...
21. PUTOPIS, PISMA A) Putopis
Kada pisac postavi sebi za cilj da opiše neku zemlju i sredinu onako kako ih je on video i doživeo putujući kroz tu zemlju, dobijemo putopis. Putopis se sastoji od opisa prirode, naselja, i istorije te zemlje, opisa ljudi i načina njihovog života, opisa događaja koji su se desili piscu u toj zemlji i razmišljanja koja je povodom toga imao. Prema cilju koji je putopisac sebi postavio, putopis može biti geografski, kulturnoistorijski, etnografski itd. Najčešće je mešavina svega.Ukoliko su njegovi opisi slikovitiji, njegov stil emotivniji i subjektivniji, putopis se onda približava književnom deu. Kod nas najpoznatiji su putopisi Ljubomira Nenadovića (Pisma iz italije, iz Nemačke), Gradovi i himere – Jovana Dučića, Pisma iz Norvešle – Isidore Sekulić, Putešestvije k gradu Jerusalimu – Jerotije Račanin. Pomeni i opisi putovanja nalaze se već u prvim epovima koji su nam sačuvani a nemački pesnik Hajne smatra da je putopis najprirodniji i najizvorniji oblik romana. Prvi opisi putovanja ujedno sadrže elemente koji će biti sastavni delovi – avanturističkog romana. Putopis je značajan i sa literarnog i sa kulturno-istorijskog aspekta, deluje didaktično-pedagoški jer prenosi geografski znanja, izlaganjem u prvom licu otvara se put subjektivnom viđenju sveta. Po kompoziciji je labave strukture, što može nepovoljno uticati na njenu umetničku vrednost. Najstarije umetničko delo putopisne književnosti je Odiseja – razvitak umetničke književnost. Don Kihot 1605. – Servantes ismeva putne avanture. U baroku znatno je verodostojnije opisivanje putovanja. U 17. veku se sve više putuje radi obrazovanja i „robinzonada“, pa se i literatura koristi tim. U 20. veku moderni pisci su obnovili putopis kao poetski žanr u kome su preciznost slika i emotivnost značajniji elementi od putopisnog prikazivanja ljudi. Dosadašnja istraživanja putopisa u nauci uglavnom se kreću u pravcu građe i sadržaja, biografskih i kulturoistorijskih podataka. Tek u novije vreme se obraća pažnja na faktički prikaz putovanja na fikcionalna umetnička dela pripovedanja. B) PISMA Pismena komunikacija među odsutnim licima, razgovor između pošiljaoca i primaoca koji su prostorno razdvojeni. Pismo služi za iznošenje misli, želja i osećanja, kao i za prenošenje obaveštenja i poruka, odgovora potrebama društvene komunikacije i prvobitno nema knj. pretenzija. Kasnije postaje knj. pojava i stvara poseban književni žanr – epistolarni žanr. Pismo se javlja i u najstarijim civilizacijama kao sistem za međusobno sporazumevanje pomoću vidljivih oznaka. U antici dopisivanje se negovalo kao poseban deo retorike, pa su postojali i priručnici za sastavljanje pisma. Od brojnih prepiski pisaca i državnika naročito su značajna pisma Cezara i Cicerona. Antički oblik pisma se razlikuje od današnjeg: pošiljalac stavlja svoje ime na početku, a ne na kraju. Pismo je jedan od najčešćih oblika koje su koristili crkveni oci (Jerenim, Augustin)
Od srednjovekovnih prepiski najznačajnija je prepiska slavnih ljubavnika Abelara i Eloize, koja je i do danas sačuvala svežinu. Nemački epistolarni stil dostiže vrhunac u Luterovim pismima. Od modernih naroda Francusi su pismo doveli do najvećeg savršenstva. Druga polovina 18. i početak 19. veka predstavlja veliko razdoblje evropskog špisma. Skoro da nema pisca, pesnika, filozofa koji svome delu nije pridružio pismo od literarnog značaja : Geteova i Šilerova prepiska, Bajranova, Balzakova i Flobenova pisma. Kod nas: Njegoševa, Dositejeva, Vukova... U okviru ovog žanra razlikuju se: Privatna i poslovna pisma. Postojale su i druge podele: narativna p., pisma saučešća., p. odobrenja, ljubavna itd... Posebne grupe čine intelektualna p. književnika, filozofa, naučnika, politička pisma, religiozna – teologija, mistika. U francuskoj : mondenska. Posebna vrsta su i pisma književnika, umetnika ili muzičara posvećena umetničkim ili estetički, koja možemo nazvati stetičkim pismima.
